Gospođa Ministarka; Tako je moralo biti

Sabrana Dela Branislava Nušića. 1, Gospođa Ministarka : šala u četiri čina; Tako je moralo biti : drama u tri čina / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Gospođa Ministarka
  • 1.1. Predgovor
  • 1.2. Lica
  • 1.3. Prvi čin
    • 1.3.1. 1. ŽIVKA, SAVKA
    • 1.3.2. 2. PREĐAŠNJI, ANKA
    • 1.3.3. 3. ŽIVKA, SAVKA
    • 1.3.4. 4. PREĐAŠNJI, RAKA, ANKA
    • 1.3.5. 5. ŽIVKA, SAVKA
    • 1.3.6. 6. ŽIVKA, RAKA
    • 1.3.7. 7. ŽIVKA, ČEDA, DARA
    • 1.3.8. 8. ŽIVKA, ČEDA
    • 1.3.9. 9. ŽIVKA, ČEDA, PERA
    • 1.3.10. 10. ŽIVKA, ČEDA
    • 1.3.11. 11. PREĐAŠNJI, MOMAK iz MINISTARSTVA
    • 1.3.12. 12. PREĐAŠNJI, RAKA
    • 1.3.13. 13. PREĐAŠNJI, ANKA
    • 1.3.14. 14. ČEDA, MOMAK
    • 1.3.15. 15. ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK
    • 1.3.16. 16. PREĐAŠNJI, BEZ MOMKA
    • 1.3.17. 17. ŽIVKA, DARA
    • 1.3.18. 18. PREĐAŠNJI, G. PERA
    • 1.3.19. 19. ŽIVKA, DARA
    • 1.3.20. 20. PREĐAŠNJI, ANKA
    • 1.3.21. 21. ŽIVKA, DARA
    • 1.3.22. 22. PREĐAŠNJI, ČEDA
    • 1.3.23. 23. PREĐAŠNJI, RAKA
    • 1.3.24. 24. PREĐAŠNJI, POPOVIĆ
    • 1.3.25. 25. PREĐAŠNJI, PERA
  • 1.4. Drugi čin
    • 1.4.1. 1. ČEDA, ŠTAMPARSKI ŠEGRT
    • 1.4.2. 2. ČEDA, DARA
    • 1.4.3. 3. PREĐAŠNJI, G-ĐA ŽIVKA
    • 1.4.4. 4. ŽIVKA, ČEDA
    • 1.4.5. 5. ŽIVKA, SAMA
    • 1.4.6. 6. ŽIVKA, UČITELJICA, RAKA
    • 1.4.7. 7. ŽIVKA, DARA
    • 1.4.8. 8. ŽIVKA, ANKA
    • 1.4.9. 9. ŽIVKA, ANKA
    • 1.4.10. 10. ŽIVKA, VASA
    • 1.4.11. 11. ŽIVKA, NINKOVIĆ
    • 1.4.12. 12. ŽIVKA, ANKA
    • 1.4.13. 13. ANKA, ČEDA
    • 1.4.14. 14. ČEDA, DARA
    • 1.4.15. 15. MOMAK iz MINISTARSTVA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.16. 16. ŽIVKA, MOMAK
    • 1.4.17. 17. ŽIVKA, ZATIM SVI UKUĆANI
  • 1.5. Treći čin
    • 1.5.1. 1. PERA, ANKA
    • 1.5.2. 2. ANKA, UJKA VASA
    • 1.5.3. 3. VASA, ČEDA
    • 1.5.4. 4. VASA, ŽIVKA
    • 1.5.5. 5. ŽIVKA, ANKA
    • 1.5.6. 6. ŽANDARM, RAKA, PREĐAŠNJI
    • 1.5.7. 7. PREĐAŠNJI, BEZ ŽANDARMA
    • 1.5.8. 8. ŽIVKA, SAMA
    • 1.5.9. 9. ANKA, ŽIVKA
    • 1.5.10. 10. ČEDA, ANKA
    • 1.5.11. 11. ŽIVKA, ANKA
    • 1.5.12. 12. ČEDA, ŽIVKA
    • 1.5.13. 13. DARA, ŽIVKA
    • 1.5.14. 14. VASA, ŽIVKA
    • 1.5.15. 15. ŽIVKA, ANKA
    • 1.5.16. 16. ČEDA, ANKA
    • 1.5.17. 17. ČEDA, RISTA
    • 1.5.18. 18. ANKA, PREĐAŠNJI
    • 1.5.19. 19. ČEDA, RAKA
    • 1.5.20. 20. RAKA, ŽIVKA
    • 1.5.21. 21. ŽIVKA, SAMA
    • 1.5.22. 22. DARA, ŽIVKA
    • 1.5.23. 23. PISAR, GRAĐANI, ŽANDARMI, PREĐAŠNJI
    • 1.5.24. 24. ČEDA, PREĐAŠNJI
  • 1.6. Četvrti čin
    • 1.6.1. 1. ANKA, DARA
    • 1.6.2. 2. RAKA, ANKA
    • 1.6.3. 3. DARA, PREĐAŠNJI
    • 1.6.4. 4. ČEDA, DARA
    • 1.6.5. 5. ŽIVKA, ČEDA, DARA
    • 1.6.6. 6. ŽIVKA, PERA
    • 1.6.7. 7. VASA, PREĐAŠNJI
    • 1.6.8. 8. ŽIVKA, VASA
    • 1.6.9. 9. ANKA, PREĐAŠNJI
    • 1.6.10. 10. ŽIVKA, VASA
    • 1.6.11. 11. ANKA, PREĐAŠNJI
    • 1.6.12. 12. NATA, ŽIVKA, VASA
    • 1.6.13. 13. VASA, ČEDA
    • 1.6.14. 14. PERA KALENIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.6.15. 15. ČEDA, VASA
    • 1.6.16. 16. NATA, ŽIVKA
    • 1.6.17. 17. ANKA, PREĐAŠNJI
    • 1.6.18. 18. ŽIVKA, VASA
    • 1.6.19. 19. VASA, ČEDA, DARA
    • 1.6.20. 20. RAKA, PREĐAŠNJI
    • 1.6.21. 21. ŽIVKA, SIMA, PREĐAŠNJI
• 2. Tako je moralo biti
  • 2.1. Predgovor
  • 2.2. Lica
  • 2.3. Prvi čin
    • 2.3.1. 1. ĐORĐE i SOFIJA
    • 2.3.2. 2. ĐORĐE i JELA
    • 2.3.3. 3. SOFIJA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.4. 4. ĐORĐE, NEDELjKOVIĆ
    • 2.3.5. 5. NEDELjKOVIĆ i SOFIJA
    • 2.3.6. 6. JELA, NEDELjKOVIĆ
    • 2.3.7. 7. SOFIJA, JANKOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.3.8. 8. JELA, NEDELjKOVIĆ
    • 2.3.9. 9. MARIJA, STANKA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.10. 10. JELA, STANKA
    • 2.3.11. 11. NEDELjKOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.3.12. 12. JELA, SOFIJA
    • 2.3.13. 13. JELA, NESTOROVIĆ
    • 2.3.14. 14. JELA, STANKA
    • 2.3.15. 15. JELA, ĐORĐE
    • 2.3.16. 16. MILAN, PREĐAŠNJI
    • 2.3.17. 17. STANKA, NEDELjKOVIĆ, MARIJA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.18. 18. SOFIJA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.19. 19. MOMAK, PREĐAŠNJI
    • 2.3.20. 20. SOFIJA, PREĐAŠNJI
  • 2.4. Drugi čin
    • 2.4.1. 1. ĐORĐE, SOFIJA
    • 2.4.2. 2. ĐORĐE, OBRAD
    • 2.4.3. 3. ĐORĐE, JELA
    • 2.4.4. 4. SOFIJA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.5. 5. ĐORĐE, JELA
    • 2.4.6. 6. SOFIJA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.7. 7. JELA, SOFIJA
    • 2.4.8. 8. JELA, NESTOROVIĆ
    • 2.4.9. 9. JELA, SOFIJA
    • 2.4.10. 10. SOFIJA, NEDELjKOVIĆ
    • 2.4.11. 11. JELA, NEDELjKOVIĆ
    • 2.4.12. 12. JELA, SOFIJA
    • 2.4.13. 13. JELA, ĐORĐE
    • 2.4.14. 14. STANKA, MARIJA, JELA
    • 2.4.15. 15. JELA, NEDELjKOVIĆ
    • 2.4.16. 16. SOFIJA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.17. 17. JELA, NEDELjKOVIĆ
    • 2.4.18. 18. JELA, SOFIJA
  • 2.5. Treći čin
    • 2.5.1. 1. NEDELjKOVIĆ, SOFIJA
    • 2.5.2. 2. ĐORĐE, PREĐAŠNJI
    • 2.5.3. 3. ĐORĐE, NEDELjKOVIĆ
    • 2.5.4. 4. ĐORĐE, ZATIM SOFIJA
    • 2.5.5. 5. SOFIJA, OBRAD
    • 2.5.6. 6. ĐORĐE, PREĐAŠNJI
    • 2.5.7. 7. OBRAD, ĐORĐE
    • 2.5.8. 8. SOFIJA, PREĐAŠNJI
    • 2.5.9. 9. JELA, SOFIJA
    • 2.5.10. 10. MILAN, STANKA, PREĐAŠNJI
    • 2.5.11. 11. JELA, NESTOROVIĆ
    • 2.5.12. 12. SOFIJA, JELA
    • 2.5.13. 13. ĐORĐE, JELA
    • 2.5.14. 14. SOFIJA, PREĐAŠNJI
    • 2.5.15. 15. JELA, ĐORĐE

1. Gospođa Ministarka

Šala u četiri čina

1.1. Predgovor

Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas; ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator — vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove, pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti.

Tu liniju, socijalni matematičari nazvali bi možda normalom, a socijalni fizičari početnim gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista liči onome stepenu na termometru iznad kojega se živa, pri zagrevanju, penje, a ispod kojega, pri hlađenju, slazi.

Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije penju se samo pojedinci, koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira, iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji ne čekaju da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura, već to zagrevanje nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima. I ispod te linije slaze samo oni pojedinci koji takođe imaju duševne snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I ovi, koji u društvu slaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do tačke smrzavanja.

Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestit, plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile; kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se u zrak na nepouzdanoj Isaharovoj spravi, koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u gnjuračkome oklopu, u mulje morskoga dna.

Ti ljudi, koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života, imaju i velikih zamaha, velikih pokreta duše, velikih uzbuđenja i velikih emocija. Državnik sa strepnjom stoji pred sudom istorije, jer je poveo državu i narod sudbonosnim putem; veliki finansijer sa grozničavim uzbuđenjem stoji pred berzom, na kojoj će se toga časa triplirati ili propasti njegova milionita imovina; vojskovođi igra svaki damar od uzbuđenja, kad povede armije u sudbonosnu borbu; pesnika uzbuđuje inspiracija, umetnika čas stvaranja, naučnika ono nepoznato do čega otkrićem treba doći. Sve su to velika uzbuđenja, velike emocije, veliki pokreti duše.

A tih i takvih velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše ima i kod onih koji slaze ispod normalne linije. Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva krvav nož, u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju osećanja od bola i griže pa do samoodricanja i apatije.

U te oblasti, u oblasti velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše — pa bilo iznad ili ispod linije — dramatičar rado zalazi, jer će tu uvek naći duboke izvore iz kojih može zahvatiti bogat i obilan materijal. Otuda se najveći broj drama i kreće u toj oblasti.

Mnogo je teže, međutim, tražiti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među onim ljudima, koji nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa bilo na više ili na niže; među onim ljudima, koji nemaju snage da budu dobri, ali tako isto nemaju ni hrabrosti da budu zli; među onim ljudima, koji su vezani i sputani sitnim obzirima, koji robuju zastarelim tradicijama i čije je sve biće sazdano iz malodušnosti. Život te sredine teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne tičje perce.

U toj maloj sredini nema bura, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina je ograđena debelim zidom od oluja i vihora koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim sobama; ulica je za nju strani svet, inostranstvo; za nju su događaji, koji uzbuđuju kontinente, samo novinarska lektira.

U tim malim sredinama, koje se ne odvajaju od one ravne linije života, nema događaja, nema emocija, nema senzacija. „Danas je tetka Savkin dan!“ — eto, to je za tu sredinu događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblače, nabavljaju bukete, pišu čestitke, prave posete… događaj, čitav događaj! „Mila Čika-Stevina napustila muža!“ — „Ju, ju; ju; — gruva se cela familija u grudi — šta će svet kazati!“ I eto, to je emocija koja uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome što je Mila napustila muža koliko u onome „šta će svet kazati“. A znate li šta je senzacija u takvim malim sredinama? „Snaja Zorka rodila blizance!“ I ta senzacija ide iz kuće u kuću, samo se o njoj govori, raspravlja se, tumači, i ta tema ispunjava interes čitave jedne porodice i čitave jedne sredine.

Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala kosu, gospa Julka pravi novu haljinu od krep-dešina, prija Maci izgoreo kuglov, a prija Anka izgubila na friše-fire sto sedamdeset dinara. Eto, to su senzacije, to emocije, to događaji male sredine.

I, eto, iz te, i takve sredine, ja sam uzeo za ruku jednu dobru ženu i dobru domaćicu — gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I, eto, u tome je sadržina „Gospođe Ministarke“, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži.

1.2. Lica

• SIMA POPOVIĆ
• ŽIVKA, njegova žena
• DARA, kći
• RAKA, sinčić
• ČEDA UROŠEVIĆ, zet
• DR NINKOVIĆ, sekretar Ministarstva spoljnih poslova
• RISTA TODOROVIĆ, kožarski trgovac
• PERA KALENIĆ
• PERA, pisar iz administrativnog odeljenja
• UJKA VASA,
  TETKA SAVKA,
  TETKA DACA,
  JOVA POP-ARSIN,
  TEČA PANTA,
  MILE, njegov sin,
  SOJA, raspuštenica,
  TEČA JAKOV,
  SAVA MIŠIĆ — rodbina gospa Živkina
• G-ĐA NADA STEFANOVIĆKA
• UČITELJICA ENGLESKOG JEZIKA
• POLICIJSKI PISAR
• ANKA, služavka
• ŠTAMPARSKI ŠEGRT
• PRVI,
  DRUGI — žandar
• PRVI,
  DRUGI — poslužitelj iz ministarstva
• Devojčica krojačica
• PRVI,
  DRUGI — građanin

Događa se u doba susreta prošloga i sadašnjega veka.

1.3. Prvi čin

Obična, građanska soba.

Staro kanape, dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Troja vrata: u dnu, desno i levo i jedan prozor desno. U sredini sobe veliki, zastrt sto, po njemu prostrte jedne stare očeve pantalone, koje će gospa Živka prekrojiti za sina.

1.3.1. 1. ŽIVKA, SAVKA

SAVKA: (Sedi kraj stola). Šta si se zamislila?

ŽIVKA: (Stoji iza stola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze. Naslonila makaze na usne i zamislila se gledajući u pantalone). Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo.

SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.

ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote.

SAVKA: A cepa, a? Pa, znaš, kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa.

ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj mu, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.

SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!

ŽIVKA: (Za vreme ove scene ona meri i kroji). Ne može da se stigne, Boga mi! Ne preliva nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem.

SAVKA: A lepa plata.

ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš ostanu ti čiste šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju kuću nego se zaneo za politiku.

SAVKA: Pa jest!

ŽIVKA: Ono i drugi se bakću i, što kažu, lome sa politikom, ali opet nekako, gledaju i sebe. Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su još one sitne podužice; te mleko, te bakalin i… već znaš!…

SAVKA: Teško je bome danas.

ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazno, po, tri puta čovek da joj kaže. (Odlazi zadnjim vratima). — Anka, šta je s kafom?

ANKIN GLAS: (S polja). Evo!

ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe. Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.

1.3.2. 2. PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA: (Unosi kafu i služi). Izvol’te!

ŽIVKA: Moram tri put da molim za jednu kafu.

ANKA: (Bezobrazno). Pa nisam sedela na kanabetu, imala sam posla. (Odlazi).

1.3.3. 3. ŽIVKA, SAVKA

ŽIVKA: (Pošto je Anka otišla). Eto, vidiš li je! Dođe mi, Boga mi, da potegnem ovim makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim.

SAVKA: (Srčući kafu). Eh, takvo ti je danas mlađe.

ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka Savka, da te umolim da nam daš jedno dvesta dinara na zajam.

SAVKA: (Trgne se). Ju, sinko, a otkud meni?

ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.

SAVKA: Eh, to… na to nemoj ni da računaš, gde bih ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe, ne daj Bože!…

ŽIVKA: Bože, tetka Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri meseca imaš svoje pare. Slušaj, ne bila ja Živka, ako ga ne nateram da se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Đoka kuma Dragin nazida kuću sa partijom, a ovaj moj rasturi kuću.

SAVKA: Da l’ si baš sigurna?

ŽIVKA: Šta?

SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju?

ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti?

SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram pa, velim, ako ne uđe u komisiju…

ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može oni drukče. Ako ne može nikako drukče, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne gine.

SAVKA: Ako je samo za tri meseca…

ŽIVKA: Ni jedan dan više!…

1.3.4. 4. PREĐAŠNJI, RAKA, ANKA

RAKA: (Gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan).

ANKA: (Ulazi za njim i nosi knjige i kapu).

ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao?

RAKA: Nisam!

ANKA: Jeste, jeste, tukao se!

ŽIVKA: (Tetki). Pogledaj ga, tako ti Boga, kakav je, kao da je s vešala pao.

ANKA: (Ostavi knjige na sto). Eto je i ruku raskrvavio.

ŽIVKA: Iju!… (Ščepa mu ruku koju je uvezao maramom). Nesrećniče jedan, bitango! (Anki). — Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi). — Još kaže nije se tuko!

RAKA: (Uporno). Nisam!

ŽIVKA: Nego šta si?

RAKA: Pravili smo demonstracije.

ŽIVKA: Kakve demonstracije, Bog s tobom?

RAKA: Protiv vlade.

SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, po Bogu sinko?

RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vik’o: dole vlada!

ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama šta si ti imao da se mešaš u demonstracije?

RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno, još se tuku na Terazijama, a vlada je morala da da ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica su ranjeni.

ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto, kako će i glavu da izgubi jednoga dana!

ANKA: (Dolazi s lavorom i bokalom). ’Ajde ovamo u kujnu da te umijem.

RAKA: Šta će mi da se umijem?

ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt. — (Gurne Raku te ovaj ode sa Ankom).

1.3.5. 5. ŽIVKA, SAVKA

ŽIVKA: (Tetki). Eto, pa sad iziđi ti tu na kraj, kad ti svaki dan dođe ovako pocepan.

SAVKA: ’Ajde i ja da idem, za poslom sam. A vidim i tebe ometam. (Ustaje).

ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono?

SAVKA: Koje ono?

ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam?

SAVKA: A, za to? Pa kako da ti kažem; volela bih da ne diram u te pare, ali ako je nužda…

ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti.

SAVKA: Je l’ da donesem pred veče?…

ŽIVKA: Jest, molim te, još danas! Pa dođi, tetka Savka, nemoj da ne dođeš. Ja, Boga mi, ne mogu; da mogu, došla bi ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kadgod možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće.

SAVKA: (Već na vratima). Ja ću ono predveče. Zbogom. (Odlazi).

ŽIVKA: (Ispraća je do vrata). Zbogom, tetka! (Vraća se i, pošto je završila krojenje, umotava pantalone).

1.3.6. 6. ŽIVKA, RAKA

RAKA: (Izlazi iz sobe, umiven i upućuje se spoljnim vratima).

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao?

RAKA: Tamo!

ŽIVKA: Ama zar ti je malo bilo, okačenjače jedan. A latinski — dvojka, a nauka hrišćanska — dvojka, a matematika — dvojka! Ne gledaš to, nego demonstracije, a što ćeš da ponavljaš razred — to ništa.

RAKA: I otac je ponavljao četvrti razred, pa…

ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca!

RAKA: Nije nego ću valjda na tebe da gledam.

ŽIVKA: O, Gospode Bože, i kad ga rodi takog nesretnika! Vuci mi se ispred očiju!

RAKA: (Izleti na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara).

1.3.7. 7. ŽIVKA, ČEDA, DARA

ČEDA: (Ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete). Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli.

DARA: Bambadava smo išli.

ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?

ČEDA: Čujete, majka, ja više neću da slušam te vaše savete. Te idite kod ove ministarke, pravite vizitu, te idite kod one ministarke, pravite vizitu.

ŽIVKA: Pa, zete, meni ne treba klasa, tebi treba.

ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki, kad neće žena ni da nas primi?

DARA: Nije bila kod kuće.

ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da gospođa nije kod kuće.

ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva? Pitala sam je preko kuma Drage i ona kaže: neka dođe, kako da mi ne dođe gospa Živkina ćerka. Nisam je videla od kako se udala.

ČEDA: Nisam je videla od kako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda… ona… juče… je l’ i ona nije videla gospa Živkinu ćerku od kako se udala?…

DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru.

ŽIVKA: Eto, vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete. Treba i pet i šest puta ići na isti prag. Uostalom, vidiš da su napolju i neke demonstracije, pa ko zna da nisu ministri možda i zbog toga zbunjeni.

ČEDA: Pa ako su ministri zbunjeni, šta imaju tu ministarke da se zbunjuju.

ŽIVKA: E, nemoj tako da kažeš. Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: Kriza, a moj muž ministar, pa ništa; miran, ubio ga Bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te tri put solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te obučem prevrnutu čarapu, i sve tako. Volim, kaže žena, da odležim jedno zapaljenje pluća nego jednu ministarsku krizu.

DARA: Slušam vas vazdan a i ne skidam šešir. (Polazeći levo u sobu). — Majka, je li donosila šnajderka haljinu?

ŽIVKA: Nije još.

DARA: Poslala bi Raku da je opet zove. (Ode).

1.3.8. 8. ŽIVKA, ČEDA

ČEDA: (Pripaljuje cigaretu). Badava, ovako više ne ide!

ŽIVKA: Pa ne ide,ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa pomogla. Ne može jedna klasa da ti isplati dugove.

ČEDA: Što vi meni jednako te dugove natičete na nos. Nisam ih napravio od besa nego, kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti…

ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš.

ČEDA: A vi ste govorili da ima 12.000 dinara miraza.

ŽIVKA: Pa ima.

ČEDA: Ama gde su? Voleo bih da vidim, tih 12.000 dinara.

ŽIVKA: Primićeš ih od osiguravajućeg društva.

ČEDA: Primiću, al’ kad umrete i vi i otac.

ŽIVKA: Pa možeš valjda dotle počekati.

ČEDA: Mogu dotle i umreti.

ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta.

ČEDA: Pa ne bi za vas, mogli bi još vi da nasledite i moje osiguranje.

1.3.9. 9. ŽIVKA, ČEDA, PERA

PERA: (Ulazi na srednja vrata). Izvinite, ja sam dva puta kucao.

ŽIVKA: Molim. Izvolite!

PERA: Gospodin nije kod kuće?

ŽIVKA: Ne!

PERA: A nije ni u kancelariji.

ČEDA: Vi ste činovnik?

PERA: Da, pisar kod gospodina Popovića. Pa hteo sam da mu javim da je kabinet dao ostavku. Hteo sam, znate, ja prvi to da mu javim.

ČEDA: Je li to izvesno?

PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i zna čim nije došao u kancelariju.

ŽIVKA: Ama zar nikako nije dolazio?

PERA: Upravo, dolazio je odjutros, ali je nekako odmah otišao, čim je čuo da je vlada dala ostavku.

ČEDA: Pa onda znači da on zna!

PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al’ možda ne zna, a svi kažu, da su naši pozvani da sastave novu vladu.

ŽIVKA: (Prijatno iznenađena). Naši?

PERA: Da naši, a ja bih hteo to da mu javim.

ČEDA: A vi u „naše“ računate…?

PERA: Pa „naši“! Gospodin Stevanović je već otišao u dvor.

ŽIVKA: Stefanović?…

PERA: Ja sam ga svojim očima video.

ŽIVKA: O, Bože moj, kako bi to bilo dobro. Vi ste lično videli Stefanovića kad je otiš’o?

PERA: Video sam ga!

ŽIVKA: Otišao je baš u dvor?

PERA: Da!

ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.

PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja ću vam javiti. Samo vas molim, kad dođe gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet.

ČEDA: Reći ćemo!

PERA: (Gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja). — Molim vas, gospođo, recite samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Hoću, gospodine!

PERA: (Već na vratima). Ako bi bilo što vrlo interesantno, vi ćete dopustiti…?

ČEDA: O, molim…

PERA: Vi ćete mi dopustiti… (Ode).

1.3.10. 10. ŽIVKA, ČEDA

ŽIVKA: Zete, nisam te zagrlila od dana venčanja. (Grli ga).

ČEDA: Ali čemu se vi to radujete?…

ŽIVKA: Gle sad! Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako!

ČEDA: Čemu da se radujem?…

ŽIVKA: „Naši“! Jesi li čuo šta kaže čovek: „naši“!

ČEDA: Ama koj’ čovek?

ŽIVKA: Pa ovaj…

ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su „naši“ svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno, svakome tako javlja.

ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stefanović otišao u dvor.

ČEDA: Pa?

ŽIVKA: Pa to! Ti možeš da avanzuješ, a može i on…

ČEDA: Ko?

ŽIVKA: Kako ko? Sima!

ČEDA: Pa otac je već načelnik Ministarstva, šta može više?

ŽIVKA: A Državni Savet, a Upravnik Monopola, a Predsednik Opštine? Oho, moj brajko, samo kad se hoće, ima vazdan. (Na vratima). Rako! Rako!

ČEDA: Šta će vam?

ŽIVKA: Da kupi novine. Crkoh od radoznalosti! Rako! Rako!

1.3.11. 11. PREĐAŠNJI, MOMAK iz MINISTARSTVA

MOMAK: Dobar dan, gospođo!

ŽIVKA: (Pretrne). Iju! Dobar dan!

MOMAK: Molim lepo, poslao me je gospodin da mu date njegov cilinder.

ŽIVKA: Cilinder?…

MOMAK: Jeste!

ŽIVKA: (Ne verujući). Ama, cilinder?

MOMAK: Jeste, cilinder.

ŽIVKA: Ju, tako su mi se najedanput oduzele noge! je l’ vam to gospodin kazao da mu odnesete cilinder?

MOMAK: Jeste, on.

ČEDA: (I on se zainteresovao). A gde je gospodin?

ŽIVKA: Odista, gde je on?

MOMAK: Eno ga u Ministarstvu.

ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder?

ČEDA: Eto ti sad! Od kud će momku reći šta će mu cilinder?

ŽIVKA: Oh, Bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Rako! Rako!

ČEDA: (Na levim vratima). — Daro! Daro!…

1.3.12. 12. PREĐAŠNJI, RAKA

RAKA: (Na srednjim vratima). Šta me zoveš?

ŽIVKA: Jesi li kupio novine? A jest, Boga mi, nisam ti ni dala. Ama, gde je ta Dara?

DARA: (Na levim vratima). Bila sam u kujni.

ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder!

DARA: Pa gde je?

ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o Kraljevom danu, met’la sam ga tamo u sobi, na orman.

RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune.

ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, idite, nađite ga! Ali brzo, odmah!

DARA i ČEDA: (Odlaze u sobu).

ŽIVKA: (Momku). A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder?

MOMAK: Nije!

ŽIVKA: A ljut?

MOMAK: Nije bio ni ljut!

DARA: (Vraća se). — Nema ga!

ČEDA: (Za njom). — Nigde ga nema!

ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima). — Anka! Anka! (Svima). — Ta tražite ga, zaboga!

ČEDA: Ama, šta ste se zbunili?

ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder. I ko će sad da mu se seti gde je!

1.3.13. 13. PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA: (Dolazi). Izvol’te!

ŽIVKA: Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospodinov?

ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo, (pokazuje na Raku). — Kad se igrao s njim.

ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti!

RAKA: Nije istina! Ja sam uzeo samo kutiju da napravim aeroplan, a cilinder sam ostavio?

ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio?

RAKA: Ne znam!

ŽIVKA: ’Ajde, tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (Raziđu se svi po kući da traže cilinder).

1.3.14. 14. ČEDA, MOMAK

ČEDA: (Momku, s kojim je ostao sam). A vi ste davno u Ministarstvu?

MOMAK: Vrlo davno, gospodine.

ČEDA: I vama je to sasvim obična stvar kad se menja ministarstvo. Promenili ste ih mnogo?

MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa.

ČEDA: I vi mora biti imate dobar nos, znate već unapred da omirišete situaciju?

MOMAK: (Laska mu to). — Pa… razume se!… Znao sam ja još pre tri dana da će ova vlada pasti.

ČEDA: E?

MOMAK: Ama, znam ja to i ako ne čitam novine. Čim vidim da ministar svaki čas zivka blagajnika, i čim vidim mnogo zgužvanih hartija u korpi za hartije kraj ministrovog stola, ja odmah kažem u sebi: ovaj se sprema.

ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder?

MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome donesem cilinder, a on ga pogleda k’o krava mrtvo tele i veli: „Dockan, nosi natrag“!

ČEDA: (Usplahiran). — Dakle, bivalo je i to?! (Odjuri vratima i prodere se na njima). — Ama, šta se vazdan majete, dajte taj cilinder!

1.3.15. 15. ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK

ŽIVKA: (Nosi cilinder i gladi ga rukavom od bluze).

DARA i RAKA: (Dolaze za njom).

ŽIVKA: Kad ga, nesrećnik, metnuo pod minderluk i napunio ga orasima! Ko bi se setio da ga traži pod minderlukom?

ČEDA: (Ščepa cilinder od Živke, strpa ga momku u ruke i gura ga). Idite, idite, u vašim je rukama sudbina ove zemlje. (Izgura ga). — Žurite, molim vas, žurite!

1.3.16. 16. PREĐAŠNJI, BEZ MOMKA

ŽIVKA: (Čedi, pošto je momak otišao). Ti znaš nešto?

ČEDA: Ne znam, ali… dabome! Kriza… cilinder…

ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo?

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti. Dajte mi šešir, idem sama!…

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

DARA: Bože, mama, od kud to ide!

ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja!

RAKA: I ja ću! (Dune na vrata).

ŽIVKA: (Čedi). Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što,a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici.

ČEDA: (Uzme šešir). — Ne brinite, javiću već! (Odlazi).

1.3.17. 17. ŽIVKA, DARA

ŽIVKA: (Seda umorna na kanabe). — Oh, Bože, ne smem čisto ni da kažem: a znaš li ti šta to znači kad se traži cilinder?

DARA: Ne znam!

ŽIVKA: Zovu ga u Dvor.

DARA: Oca? A zašto ga zovu?

ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O Bože, kako se to ni jedno dete nije izmetlo na mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je). — „Zašto ga zovu?“ Pa ne zovu ga, valjda, da im nasađuje kvočke; nego, čula si, pala vlada i sad ima nova da se sastavi.

DARA: Pa da vi ne mislite…?

ŽIVKA: Šta mislim? ’Ajd’, baš da čujem; šta mislim ja?

DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar?

ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim. Pa eto, tražio je cilinder. Zar ne vidiš da ja držim oba palca stegnuta. Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali, ako, toliko mogu za moga muža da učinim.

DARA: Oh, Bože, kad bi se to desilo… mogao bi onda i Čeda…

ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga. Kamo sreća da si ti mene poslušala…

DARA: Šta da sam te poslušala?

ŽIVKA: Pa eto, to… ako bi se desilo da otac postane ministar, da nisi pošla za toga, kako bi se lepo udala kao ministarska ćerka.

DARA: (Uvređeno). Bože majka, kakav je to razgovor!

ŽIVKA: Pa ne, al’ kažem.

DARA: Meni ni ovako ništa ne fali.

ŽIVKA: Tebi ne fali nego njemu.

DARA: Njemu?

ŽIVKA: Pa dabome… nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako nekako ne pristaje…

DARA: Meni je dobar, a vama se i ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu?

ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo.

DARA: Pa jeste!

1.3.18. 18. PREĐAŠNJI, G. PERA

PERA: (Na zadnja vrata). Izvinite, ja…

ŽIVKA: (Skoči kao oparena). — Šta je, zaboga, ima li čega novog?

PERA: Ima.

ŽIVKA: Govorite!

PERA: Video sam ga.

ŽIVKA: Koga?

PERA: Njega, gospodina. Video sam ga, otišao u Dvor, ima cilinder na glavi.

ŽIVKA: (Uzbuđeno). Da se niste prevarili?

PERA: Ta kako bih se prevario. Vido sam ga ko što vas sad vidim. Javio sam mu se.

ŽIVKA: A on?

PERA: I on se meni javio.

ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u dvor?

PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani.

ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti?

PERA: Kako još danas, još sad. Ko zna, možda je već i potpisano.

ŽIVKA: (Dari). — Steži palac, Daro! (Glasno). — Da li je to moguće da je već potpisano?

PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću…

ŽIVKA: Da, dođite odmah, čim čujete što.

PERA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Klanjajući se, odlazi).

1.3.19. 19. ŽIVKA, DARA

ŽIVKA: (Vraćajući se sa vrata). — Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (Plače). — A ti… ti ništa?

DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo pravo da vam kažem, ja čisto ne verujem u toliku sreću.

ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije, da čekamo.

DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide!

ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške.

DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.

ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je molim te sad onaj tvoj, što ne dolazi. (Odlazi na prozor). — Zabio se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo na žeravici, to se njega ne tiče. (Nervozno šeta i krši prste). Uh, da mi je da se sad pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako Kralj kaže Simi: „Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!“ A onaj moj šmokljan, mesto da kaže: „Hvala, Vaše Veličanstvo!“ sigurno će početi da muca. Ubio ga Bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati.

DARA: (Prekoravajući je). Ali, zaboga, mama!

ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa Daru svučem sa državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata. Prilepila se za fijaker kao taksena marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još posle podne ćemo se voziti na ministarskom fijakeru.

DARA: Ali čekaj, zaboga, majka, treba najpre skočiti…

ŽIVKA: Naposletku i ne marim za gospa Dragu. Bar je žena vaspitana, otac joj je bio činovnik Glavne Kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevete tim samcima…

DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka.

ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u vojnoj šivari, ali je zato mene lepo vaspitala. Ja sam svršila tri razreda osnovne škole i, da sam htela, mogla sam još da svršim. Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo, on je bio već činovnik kad me je uzeo.

DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme.

ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kada bi on požurio da nam javi šta je novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u kafanu. (Seti se). — Čekaj… gde su karte?… Ti si ih sinoć razmeštala.

DARA: Eto ih u fijoci.

ŽIVKA: (Vadi ih i meša). — Baš da vidim kako u kartama stoji (Razmeštajući). — Kad je poslednji put Sima avanzovao, pogodile su mi, ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve pogodile. Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji). — Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam… Glas (Broji u sebi). — Kuća… brzo… novac s večeri. (Govori). — Znam, to će tetka Savka da mi donese… Cela istina… krevet! (Skupi dva donja reda i počne pokrivati karte).

DARA: A što pokrivaš sebe?

ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka?

DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar…

ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc… velika radost. Boga mi, ćerko… ako je po kartama…

1.3.20. 20. PREĐAŠNJI, ANKA

ANKA: (Dolazi sa JEDNOM DEVOJČICOM, koja nosi haljinu uvijenu u beo čaršav). Krojačica poslala haljinu…

ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.

DARA: Ali, zaboga, majka, što ne probaš.

ŽIVKA: Tako… Donesi posle podne…

DARA: Pa to je časkom.

ŽIVKA: Nek donese posle podne, jer… ne znam kakav ću aufpuc. Ako bude ono, onda ću svileni aufpuc, a ako ne bude ono, onda ću satinski… eto ti…!

DEVOJČICA Šta da kažem gospođici?

ŽIVKA: Reci joj: ako bude ono, onda ću svileni aufpuc.

DARA: (Prekida je). — Nemoj ništa da kažeš gospođici, nego donesi posle podne haljinu.

DEVOJČICA: (Ode).

ANKA: (Ode za devojčicom).

1.3.21. 21. ŽIVKA, DARA

ŽIVKA: Ju, ju; ju, ali mi zaigra desno oko… najedanput zaigra.

DARA: (Koja je bila kod prozora). — Evo ga Čeda.

ŽIVKA: Je l’ trči? Je l’ se smeje? Je l’ maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.

DARA: Ušao je već u dvorište.

ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

1.3.22. 22. PREĐAŠNJI, ČEDA

ŽIVKA: (Tek što se Čeda javio na vratima). — Govori!

ČEDA: Čekajte, zaboga!…

ŽIVKA: Ako mi odmah ne kažeš, pašću u nesvest!

ČEDA: Ali čekajte, da vam kažem sve po redu.

ŽIVKA: Pa govori, ne oteži!

ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam smislio…

ŽIVKA: (Ščepa ga za gušu). — Govori: je li, ili nije? Je li, ili nije: razumeš li?

ČEDA: Ama, čekajte! Dakle, ovako sam smislio. Otac da meni izradi jedan zajam kod Klasne lutrije na privredne ciljeve, i to da mu bude mesto miraza. S tim da odužim dugove, a posle…

ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne, inače ću ga gađati stolicom!

DARA: Pa kaži, zaboga!

ŽIVKA: Da ili ne?

ČEDA: Da!

ŽIVKA: Šta?

ČEDA: Ministar.

ŽIVKA: Ama ko, ubio te Bog, da te ubije, ko ministar?

DARA: Je l’ otac?

ČEDA: Jeste!

DARA: (Ushićena, zagrli ga, srećna). — Slatki moj Čedo!

ŽIVKA: Deco, deco, pridržite me! (Klone, umorna od uzbuđenja, u stolicu).

ČEDA: Dakle, kažem, to sam smislio: da otac meni izradi iz Klasne Lutrije jedan zajam od 12.000 dinara na privredne ciljeve i to da mi bude kao miraz. S tim ću lepo da otplatim dugove i tada, kao pride, da mi da tri klase.

ŽIVKA: (Skoči). — Kako to ti: otac ovo, otac ono. Pita li se tu valjda još kogod?

ČEDA: Pa da, pitaju se i drugi ministri!

ŽIVKA: A ja?

ČEDA: Pa šta ste vi?

ŽIVKA: Kako šta? Još pitaš. Ja sam gospođa Ministarka! (Udari u sladak smeh od zadovoljstva). — Ju, ubio me Bog, čisto ne verujem svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti!

DARA: Šta da vam kažem?

ŽIVKA: Pa zovi me kao što će od sad ceo svet da me zove.

DARA: Gospođo Ministarka!

ŽIVKA: (Čedi). — ’Ajde, kaži i ti!

ČEDA: Hoću, al’ kažite i vi meni: gospodin ministrov zete; da čujem, znate, kako to zvuči!

ŽIVKA: Pre svega, zet — to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš.

ČEDA: Gle, molim te! A vama već liči, kao…

ŽIVKA: (Unese mu se u lice). Kao šta?

ČEDA: (Gunđajući). Ta već…

ŽIVKA: ’Ajde, ’ajde, lani, ako hoćeš da ti počeše jezik paragraf sedamdeset šesti.

ČEDA: Oho, ho! Pa vi govorite kao da ste vi ministar.

ŽIVKA: Ako nisam ministar a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više.

DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući!

ŽIVKA: Pa, da, ne liči. Al’ tako je to, kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući.

1.3.23. 23. PREĐAŠNJI, RAKA

RAKA: (Uleti). Mama, znaš šta je novo? Tata postao ministar.

ŽIVKA: (Ljubi ga). E, a ko ti je to kazao, čedo?

RAKA: Kažu mi deca i mene su odmah prozvali ministarsko prase.

ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima.

RAKA: Nego s kim ću?

ŽIVKA: Družićeš se od sada s decom engleskog Konsula.

RAKA: A nije to ništa što su me nazvali prase, nego su mi psovali i majku.

ŽIVKA: A znaju li oni da je tvoj otac ministar?

RAKA: Znaju, pa baš zato i psuju!

ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost: i decu i razred i učitelja. U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme.

RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar!

ŽIVKA: E?!… A zašto?

RAKA: Pa, od sad, kad me tata istuče,ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo: dole vlada!

ŽIVKA: Pregriz’o jezik ti, dabogda!…

RAKA: Dole vlada!…

ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš i da govoriš kao pametno dete!

RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac!

ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se). Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to rek’o: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar. Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!

1.3.24. 24. PREĐAŠNJI, POPOVIĆ

POPOVIĆ: (Pojavljuje se na vratima pod cilinderom).

ŽIVKA: (Grli ga). Ministre moj!

ČEDA i DARA: (Ljube mu ruku). Čestitamo!

RAKA: (Razdere se iz sveg glasa). Dole vlada!

ŽIVKA: (Skoči kao oparena i, kako je bila već prihvatila iz Popovićeve ruke cilinder, ona ga natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas). — Kuš, prokleto štene! Ubio ga Bog da ga ubije i kad ga rodi ovako prokletoga!

POPOVIĆ No, no, Živka, uzdrži se, zaboga!

1.3.25. 25. PREĐAŠNJI, PERA

PERA: (Uđe i, kad spazi Popovića, zbuni se). — Izvinite… ja, ovaj… ja sam došao da vam javim da ste postali Ministar.

POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero.

PERA: Znam ja da vi to znate, al’ opet sam ja hteo prvi da vam javim.

POPOVIĆ: Hvala, hvala!

ŽIVKA: Hoćete li vi, gospodine Pero, sad u Ministarstvo?

PERA: Na službi, gospođo Ministarka.

ŽIVKA: Naredite da odmah posle podne, u četiri sata, dođe ovde ministarski fijaker.

POPOVIĆ: Šta će ti to?

ŽIVKA: Pusti me, molim te! Hoću da se provozam tri put od Kalimegdana do Slavije pa makar posle umrla. Naredite, gospodine Pero!

PERA: Razumem, gospođo Ministarka. (Klanja se izlazeći). Pera pisar iz administrativnog odeljenja!…

ZAVESA

1.4. Drugi čin

Ista soba, samo sada bogatija nameštajem koji je bez ukusa razmešten.

1.4.1. 1. ČEDA, ŠTAMPARSKI ŠEGRT

ČEDA: (Sedi za malim stočićem na kome je telefon i završava razgovor). — Gospođa Ministarka nije momentalno kod kuće … Ne!… Kako… Pa, pravo da vam kažem, ja ne znam kad prima. — … A, zvala vas je?… To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. — Molim za vaše ime? Dr. Ninković, sekretar ministarstva spoljnih poslova. — Lepo, ja ću reći, a vi izvolite! (Zatvara telefon).

ŠTAMPARSKI ŠEGRT (Donosi pakete). — Evo, molim, vizit-karte.

ČEDA: Je l’ plaćeno?

ŠEGRT: Jeste! (Predaje mu šest kutija).

ČEDA: (Iščuđava se). — Oho! Pa koliko je to?

ŠEGRT: Šest stotina.

ČEDA: Šest stotina?!!!…

ŠEGRT: Toliko je gospođa poručila.

ČEDA: Dobro, dobro, idi!…

ŠEGRT: (Ode).

1.4.2. 2. ČEDA, DARA

ČEDA: (Otvori paket, vadi jednu vizit-kartu, čita je i slatko se smeje).

DARA: (Nailazi iz sobe). — Šta se ti tako slatko smeješ?…

ČEDA: Ama, kako da se ne smejem. Čitaj, molim te! (Daje joj vizit-kartu).

DARA: (Čita). „Živana Popović ministarka“ (Govori). — Pa šta?

ČEDA: Kako pa šta? Odkud se na kartama piše: „ministarka“! Kao da je to zanimanje: ministarka.

DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita no sve sama radi.

ČEDA: Pa onda — šest stotina vizit-karata. — Koliko godina misli ona da će biti ministarka? Ili misli možda da svoje vizit karte rastura po narodu kao proklamacije.

DARA: A, vidiš, napisala Živana.

ČEDA: Pa da, gospa Živka joj je prosto, nije ministarsko ime. A gde je ona, Boga ti, od jutros?

DARA: Kod zubnog lekara.

ČEDA: Šta će tamo?

DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan.

ČEDA: Tražio je neki sekretar ministarstva spoljnih poslova na telefonu.

DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?…

ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tako neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi, Zamisli, molim te, on hoće i da bude ministar i da ostane čist. Nije nego još nešto! Ja mu lepo kažem: „Vi ne možete, pa ne ne možete da mi date obećani miraz, e, pa, evo vam sad dobra prilika: izradite mi jedan privredni zajam kod Klasne Lutrije“. Ti privredni zajmovi niti se upotrebljavaju na privredu niti se vraćaju državi.

DARA: A šta on kaže?

ČEDA: Veli: neće on da se prlja, hoće da ostane pošten čovek.

DARA: Pa to je lepo! Što mu zameraš.

ČEDA: Ama to je lepo u teoriji, ali u praksi nije.

DARA: Zar ne umeš što drugo da smisliš?

ČEDA: Pa već docnije, ako bude trebalo, smisliću ja još štogod, ali najpre treba ovo ostvariti.

DARA: Ne ostaje ti ništa drugo nego opet s majkom da razgovaraš.

ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgovarati.

1.4.3. 3. PREĐAŠNJI, G-ĐA ŽIVKA

ŽIVKA: (Dolazi s polja pod šeširom, a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke haljinu uvijenu u beli čaršav). — Metni ovde!

ŠEGRT: (Ostavi haljinu preko stolice).

ŽIVKA: Tako, sad možeš ići!

ŠEGRT: (Ode).

DARA: Gde si, Boga ti, nosila tu novu haljinu?

ŽIVKA: Fotografirala sam se; dvanaest kabinet i jedna velika za izlog. A bila sam i kod zubnog lekara. Je li me tražio ko?

ČEDA: Donete su vizit-karte.

DARA: Zaboga, majka, šta će ti šest stotina?

ŽIVKA: Kako šta će mi? Tolika familija pa moram svakom da dam za uspomenu i inače, potrošiće se to za dve tri godine. Je l’ te, deco, a primećujete li vi štogod na meni?

ČEDA: Ništa?…

ŽIVKA: A kad se nasmejem? (Smeje se).

ČEDA: Zlatan zub.

DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav.

ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome.

DARA: Pa što si navukla zlato na njega?

ŽIVKA: Nego! Kako je to pitanje? Zar gospa Draga ima zlatan zub; zar gospa Nata ima dva zlatna zuba, pa čak i gospa Roska protinica ima zlatan zub, a ja da ga nemam.

ČEDA: Pa da, otkud ima smisla to: ministarka, a da nema zlatan zub!…

ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem, a mene čisto sramota.

ČEDA: Sasvim!

ŽIVKA: Ne znam samo da l’ bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub?

ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije.

ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio?

ČEDA: Jeste. Neki Dr. Ninković.

ŽIVKA: Je l’ rek’o da će doći?

ČEDA: Jeste.

ŽIVKA: Baš dobro!

DARA: Ko ti je to opet?

ŽIVKA: Sekretar Ministarstva Spoljnih Poslova. Daro, dete, odnesi Boga ti, tu haljinu, metni je u orman. Čekaj, ponesi i šešir. (Skida). — I onako imam sa tvojim mužem da progovorim reč dve.

ČEDA: Vrlo dobro, i ja imam s vama da razgovorim reč dve.

DARA: (Uzme haljinu sa stolice i šešir pa odlazi).

1.4.4. 4. ŽIVKA, ČEDA

ČEDA: (Kad su ostali sami). — Ja sam se rešio, majka, da definitivno uredim stvar.

ŽIVKA: Vrlo dobro, a i ja sam se baš rešila da definitivno uredim stvar.

ČEDA: Ja sam, dakle, rešio da vi još danas razgovarate sa ocem…

ŽIVKA: Čekaj, čekaj da ja prvo tebi kažem šta sam ja rešila. Ja sam vidiš, dragi moj zete, rešila da uzmem moju ćerku natrag.

ČEDA: Kako da je uzmete natrag?

ŽIVKA: Tako, da se ti lepo i ljucki izvučeš iz ove kuće i da ostaviš ženu.

ČEDA: Kako, molim vas?

ŽIVKA: Pa tako de, šta se iščuđavaš. Da napustiš ženu i ona tebe da napusti.

ČEDA: Tako. A zašto to, moliću?

ŽIVKA: Tako! Nije ona za tebe. Ona je sada sasvim drugo nešto nego što je bila kada si je ti uzeo za ženu.

ČEDA: Je l’ te? Gle, molim vas, ko bi to reko?!

ŽIVKA: I ona sad može da nađe mnogo bolju priliku nego što si ti!

ČEDA: Kako, molim?… Recite to još jedanput.

ŽIVKA: Ama, šta se ti tu vazdan iščuđavaš. Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto ti.

ČEDA: Tako! E, sad razumem!

ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam, šta si ti i ko si ti: jedna obična vucibatina …

ČEDA: (Uvređen). Gospođo Ministarka!…

ŽIVKA: Ama de, mi ovo razgovaramo prijateljski i familijarno, i ja tebi to sasvim familijarno kažem da si vucibatina. Jer, eto, šta si ti svršio — ništa. Niti imaš škole, niti znaš jezike; tri put si dosad otpuštan iz službe. Zar nije?

ČEDA: Dozvolite…

ŽIVKA: Hoćeš da kažeš: kad si takav, što smo dali dete za tebe. E pa tako, vidiš, zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili Bog zna šta, a devojka zamakla u godine a zaćorila, pa eto tako sludovasmo. Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali — ako se stvar može popraviti, treba je popraviti.

ČEDA: Ama koga da popravite?

ŽIVKA: Tebe ne, ne boj se!… Nego stvar. Zato sam ja i smislila da mi tebe najurimo.

ČEDA: Tako! A to ste vi smislili?

ŽIVKA: Ja, dabome! Tebe da najurimo, a Daru da udamo kao što joj priliči.

ČEDA: Divan plan. Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi, gospođo ministarka, rekli, kad bih vam ja rekao da ne pristajem na sve to.

ŽIVKA: Pa ti, ako si pametan čovek, i ako zrelo razmisliš, uvidećeš i sam da je ovako za tebe bolje. Mogao bi čak da dobiješ klasu, ako se lepo i familijarno sporazumemo.

ČEDA: Ja ne prodajem ženu za jednu klasu.

ŽIVKA: Pa dobro de, kad si baš zapeo; neka bude dve klase.

ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru. Molim vas, recite vi meni, mislite li vi ozbiljno sve ovo što govorite?…

ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome! Ovaj zubni lekar, kod koga sam nameštala zub, primio se za provodadžiju i već je razgovarao sa čovekom.

ČEDA: Ama kako to, kod mene živog pa već razgovarao s čovekom?

ŽIVKA: Boga mi, pravo ga ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu priliku.

ČEDA: Glete, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet?

ŽIVKA: Počasni konzul.

ČEDA: Kako?

ŽIVKA: Tako, počasni konzul. Ni… Čekaj molim te. (Vadi iz tašne jedno ceduljče i čita). — Počasni konzul Nikarague.

ČEDA: Gospode Bože, ko vam je to opet?

ŽIVKA: Čovek iz diplomacije i onako od reda, kao što i priliči jednoj ministarskoj ćerki.

ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua?

ŽIVKA: Koj’ Nikaragua?

ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet?!

ŽIVKA: Kako šta je, pa konsul!

ČEDA: Ama počasni konsul. Ne može se tek od toga živeti. Ko je još od počasti živeo? On mora imati i neko zanimanje?…

ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac.

ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi!

ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kamo sreće da si ti kožarski trgovac!

ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi odista dobro.

ŽIVKA: Gledaj ti svoja pendžeta!

ČEDA: A je l’ te, molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui?

ŽIVKA: Ama kakav Nikaragua, ubio te Bog!

ČEDA: Pa taj naš zet.

ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović.

ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo. A, velite, zubni lekar provodadžija?

ŽIVKA: Pa jeste, on!

ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji da dođe k meni da progovorimo. Recite mu vrlo ćemo se lako sporazumeti, jer smo od istog zanata, i ja znam da vadim zube.

ŽIVKA: Ti?

ČEDA: O, te još kako! Prednjake vadim po nekoliko od jedanput, a kutnjake po jedan, ali, kad jedan izvadim, sve ostale zaljuljam. Pa zato baš i kažem, recite vašem zubnom lekaru nek dođe k meni.

ŽIVKA: Nije potrebno, jer stvar je već potpuno uređena. Danas će već doći mladoženja na viđenje sa devojkom.

ČEDA: Ama kojom devojkom?

ŽIVKA: Pa sa tvojom ženom.

ČEDA: I doći će ovamo Nikaragua da je gleda?

ŽIVKA: Razume se!

ČEDA: E, to je lepo! Slušajte, pa treba kazati devojci da se obuče. A, šta mislite, treba li i ja da se obučem?

ŽIVKA: Ama šta ćeš mi ti. Udaj se ti za tvoj račun, ako ti treba, a nas ostavi na miru.

ČEDA: Sasvim, pravo kažete, ja ću se udati za svoj račun! (Ščepa šešir). — Ja ću vas već zvati u svatove! (Ode naglo).

1.4.5. 5. ŽIVKA, SAMA

ŽIVKA: (Prilazi telefonu. Vadi iz tašne jednu ceduljicu na kojoj je zapisan dotični telefonski broj). — Je l’ to centrala? … Dajte mi, molim vas (gleda u ceduljicu). … 5872… alo… je l’ to fotograf Pešić?… Vi ste?… Ovde je gospa Živka ministarka. Je l’ te, molim vas, nisam vas ni pitala, kad će biti gotove slike?… Tako… a ne može ranije?… Al’ gledajte, molim vas, da ispadnu lepo. Najviše mi je, znate, stalo do toga, ako potraži koji strani list moju fotografiju, pa da bude lepo. Znate kako je to za inostranstvo!…

1.4.6. 6. ŽIVKA, UČITELJICA, RAKA

UČITELJICA: (Matora devojka u sako-kostimu, potšišane kose a naočari na nosu. Ona ispada uzbuđena iz sobe).

RAKA: (Dolazi za Učiteljicom).

UČITELJICA: Pfuj Pfuj! Šoking!…

ŽIVKA: Šta je, zaboga?!…

UČITELJICA: Nemoguće, nemoguće, gospođo, raditi sa ovim čovekom. To je tako nevaspitano i bezobrazno derište, da ja prosto ne mogu više da podnesem.

ŽIVKA: Ali šta je, zaboga?

UČITELJICA: Izvolite, pitajte ga. Meni je odvratno i da vam kažem šta je taj čovek kadar da kaže!

ŽIVKA: (Raki). Govori! Šta si joj kazao?

RAKA: (On je obučen u belo mrnarsko odelo sa kratkim nogavicama te mu se vide gola kolena). — Baš ništa!…

UČITELJICA: No! E to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al’ moram reći, zamislite, opsovao mi mater.

ŽIVKA: Nesretni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ mater?

RAKA: Nisam!

ŽIVKA: Jesi, nesretniče; jesi, ubio te Bog da te ne ubije! I zašto da joj psuješ mater? Zar ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ mater? Zašto, ’ajde kaži mi zašto?

RAKA: Pa kad ona mene tera da izgovorim deset puta reč: „rešons lajzejšn!“

ŽIVKA: Pa izgovori?…

RAKA: Jes, izgovori. Misliš ti lako je to. ’Ajde neka ona kaže deset puta: „Ture bure valja, bula ture gura; niti ture bure valja, niti bula ture gura!“ ’Ajd’, neka izgovori to deset puta, pa evo ja pristajem neka mi opsuje i oca i majku.

UČITELJICA: Pfuj!

ŽIVKA: Marš, stoko jedna! Zar je za tebe vaspitanje! I ja još sirota hoću da nauči engleski da bi mogao igrati sa decom engleskog konsula, a on, kakav je, mogao bi opsovati oca i samome engleskome konsulu. Napolje, bitango, vuci mi se ispred očiju!…

RAKA: (Izlazeći). — Zar sam ja lud da krham vilice sa tim tvojim engleskim jezikom!? (Ode).

ŽIVKA: (Učiteljici). — Izvinite, gospođice, molim vas. Dođite vi sutra opet.

UČITELJICA (Buni se). — Ah, nemoguće je raditi s tim čovekom.

ŽIVKA: Ama dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje.

UČITELJICA: ’Ajde! Službenica! (Odlazi).

1.4.7. 7. ŽIVKA, DARA

ŽIVKA: (Ode levim vratima). — Daro! (Jače). — Daro!

DARA: (Dolazi). Šta, Čeda otiš’o?

ŽIVKA: Da, otišao! Uredila sam stvar sa njime.

DARA: E, kako?

ŽIVKA: Saopštila sam mu da je pod današnjim razrešen dužnosti.

DARA: Kakve dužnosti?

ŽIVKA: Pa dužnosti muža.

DARA: Ja te ništa ne razumem. Od kako si ministarka ti sve nekim zvaničnim jezikom govoriš. Od čega si ga razrešila?

ŽIVKA: Rekla sam mu da od danas nije više tvoj muž. Eto ti, je l’ razumeš sad?

DARA: Kako?!… A zašto?

ŽIVKA: Zato zašto se javila jedna vrlo lepa prilika za tebe.

DARA: Kakva prilika, po Bogu, majka?!…

ŽIVKA: Odlična. Čovek od reda, kao što ti i priliči. Počasni Konsul Ni… ne mogu da se setim čiji je konsul; ali za tebe je svejedno. Inače, Rista Todorović, trgovac.

DARA: Bože, majka, pa zar ja nisam udata!?

ŽIVKA: Jesi, al’ to ćemo da izbrišemo. Zar ne vidiš i sama da on nije prilika za tebe. Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje: zet.

DARA: On je činovnik, majka!

ŽIVKA: More, kakav činovnik. Čas u službi a čas napolje. Jesmo li triput do sad trčali za njega da ga spasavamo. Nego tako, zaćorila si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige. Dobro što smo do sad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, Boga mi, može nam se pa ne moramo više da trpimo.

DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pitaš li ti, Boga ti, mene: pristajem li ja?

ŽIVKA: Pa ne pitam te. Čekam da vidiš najpre mladoženju, pa ću onda da te pitam.

DARA: Ama ostavite se vi mladoženje. Pitajte vi najpre pristajem li ja da napustim muža?

ŽIVKA: Pa kad nije za tebe prilika.

DARA: A bio je, je li, prilika kad nisam bila ministarska ćerka?

ŽIVKA: Nije ni onda.

DARA: Za mene jeste.

ŽIVKA: A ti ga uvij u pamuk pa ga metni pod jastuk i čuvaj ga. Meni ne treba, i da znaš, od danas nije više moj zet.

DARA: Ah je moj muž!

ŽIVKA: Tako ti Boga, zar ti odista ne bi napustila tu vucibatinu?…

DARA: Samo u slučaju kad bi znala da me vara.

ŽIVKA: Pa, vara te!

DARA Ko to kaže?

ŽIVKA: Pa, muško je, mora da vara ženu. Tako je to od Boga.

DARA: Kad bi to znala.

ŽIVKA: E, pa nek smo živi i zdravi, pa ćeš znati i to!

DARA: Dogod se ne uverim, ne verujem, pa eto ti!

ŽIVKA: E pa uverićeš se!

DARA: (Udari u plač). — To nije istina, to vi samo tako kažete!

ŽIVKA: Gle sad, a što plačeš?

DARA: Nije nego da se smejem posle ovakvog razgovora. Plačem, dabome da plačem. (Ode u sobu plačući).

1.4.8. 8. ŽIVKA, ANKA

ANKA: (Na vratima). — Moli vas gospodin Pera pisar da ga primite.

ŽIVKA: Neka uđe?…

ANKA: (Povlači se i propušta g. Peru).

PERA PISAR: (Na vratima). Dozvoljavate li?

ŽIVKA: Izvolite!

PERA: Svratio sam samo ako bi gospođa Ministarka trebala kakve usluge?

ŽIVKA: Hvala? Za sad baš ništa.

PERA: I hteo sam da zamolim gospođu ministarku da me ne zaboravi. Ja ništa više ne tražim nego to da me gospođa ministarka ne zaboravi.

ŽIVKA: Nego, vidiš, sad mi baš pade na pamet! Vi znate moga zeta?

PERA: Kako ga ne bi znao, poznajem ga vrlo dobro.

ŽIVKA: Pa lepo, da li znate štogod onako bliže o njemu? Na primer: da li ima kakvu žensku s kojom je onako… kako da kažem… pa de, onako?…

PERA: To ne znam, gospođo!

ŽIVKA: Ama kako da ne znate, to muški među sobom moraju znati.

PERA: Izvinite, ali ja ne spadam u te muške što međusobno znaju te stvari.

ŽIVKA: Pa ipak, morali bi bar čuti štogod?

PERA: Verujte mi, gospođo Ministarka, nisam ni čuo, a pravo da vam kažem, ja i ne verujem da je on takav.

ŽIVKA: Ama nemojte vi „ne verujem da je takav“. A kakav će da bude nego takav! Zar nikad niste čuli ma šta tako o njemu?

PERA: Nisam, Boga mi!

ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem!

PERA: Pa pravo da vam kažem, gospođo: on je dosad bio samo siromašan činovnik, mala plata a, znate kako je, ženske koštaju, pa kud bi tu siromašan činovnik sa malom platom, baš i kad bi hteo.

ŽIVKA: Pa to vi kao da hoćete da kažete kad činovnik ima malu platu, mora da bude veran muž. E, to nije istina!

PERA: Pa ne kažem mora, ima ih dabome i sa malom platom pa se opet nekako spomognu.

ŽIVKA: Kako se spomognu?

PERA: Bože moj, šta znam ja, ja nisam nikad bio takav, al’ znam za druge… tako spomognu se.

ŽIVKA: Ama kako se spomognu?

PERA: Pa tako eto… Izvinite me, nezgodno mi je da govorim takve stvari pred vama.

ŽIVKA: Ama govorite, de!

PERA: (Snebivajući se). — Pa tako… na primer, ako u kući ima mlada služavka, ili tako nešto… jer sa malom platom…

ŽIVKA: (Udari se šakom po čelu). — Pa, razume se! Vidiš, nikad se na to ne bi, setila! Pa, razume se! E baš vam hvala, dali ste mi dobru ideju.

PERA: Ja sam srećan, samo ako sam vam učinio uslugu, ma kakvu uslugu. Vi me, je l’ te, nećete zaboraviti?

ŽIVKA: Ne brinite!

PERA: Vi ste upamtili moje ime: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Klanjajući se odlazi).

1.4.9. 9. ŽIVKA, ANKA

ŽIVKA: (Zvoni).

ANKA: (Dolazi). Molim.

ŽIVKA: Odite ovamo, malo bliže! (Meri je znalački od glave do pete).

ANKA: Što me to gospođa tako posmatra?

ŽIVKA: Reći ću vam. Kažite vi meni Anka, kako vi onako stojite prema muškima?

ANKA: Bože moj, od kud ja znam kako stojim!

ŽIVKA: Htela sam da vas pitam, da li na vas onako lako natrče muški?

ANKA: Pa, kako da vam kažem, gospođo, muški su muški, oni natrčavaju uopšte lako.

ŽIVKA: Pa jeste. I zato baš nešto mislim, vi bi, Anka, mogli da mi učinite jednu veliku uslugu za koju bi, vas ja bogato nagradila.

ANKA: Zašto ne, gospođo! A kakvu uslugu?

ŽIVKA: Pa to… da natrči moj zet na vas.

ANKA: Iju!…

ŽIVKA: Ama ostavite vi „iju“, nego recite mi može li to da bude?

ANKA: Ali, zaboga, gospođo, od kud ja, nisam ja takva. Ju, kako vi ružno mišljenje imate o meni!

ŽIVKA: E, ako mi to svršite, onda, da znate, imaću lepo mišljenje o vama.

ANKA: Ju, kako bi, ja to, vaš zet je ženjen čovek.

ŽIVKA: Pa ženjen dabome, da nije ženjen ne bi, vam ja to ni govorila.

ANKA: Ja ne znam, gospođo, da li vi to mene kušate?

ŽIVKA: Ama šta imam da vas kušam. Potrebno mi je to, pa eto ti. I da znate, Anka, ako mi to svršite, dobićete dve klase.

ANKA: Ju, kakve klase?

ŽIVKA: Ama nije, pomela sam se. Dobićete povišicu plate i nateraću mog muža da vam iz Klasne Lutrije da hiljadu dinara na privredne ciljeve.

ANKA: Ala bi to lepo bilo!

ŽIVKA: A šta mislite, hoće li on da natrči?

ANKA: Pa ne znam, ali znate kako se kaže: svi su: muški jednaki.

ŽIVKA: Pa dabome!

ANKA: Samo, molim vas lepo, kažite vi meni da znam šta vi zahtevate od mene, šta ja treba da radim, dokle smem ići?

ŽIVKA: Idite dokle hoćete, šta se to mene tiče. Za mene je glavno da vi namamite moga zeta u vašu sobu i da ga ja kod vas zatečem.

ANKA: Da ga zatečete? Ju, gospođo, al’ ja tu mnogo reskiram.

ŽIVKA: Šta reskirate kog đavola?

ANKA: Kako da ne, zaboga. Izaći će posle da sam ja kriva i sve će se na mene sručiti.

ŽIVKA: To ne brinite vi, to je moja briga.

ANKA: A ništa više ne tražite, samo da dođe u moju sobu?

ŽIVKA: Ono, dobro bi bilo ako bi mogli da udesite da skine kaput, da ga zatečem bez kaputa.

ANKA: Samo kaput?

ŽIVKA: Pa nego šta još?

ANKA: Pa to je bar lako, naložiću peć.

ŽIVKA: Zar sad, aprila meseca?

ANKA: Pa baš zato! Dakle, ništa više ne tražite nego da dođe u moju sobu i da svuče kaput?

ŽIVKA: To je dovoljno za mene.

ANKA: Ah još jedanput da vas zamolim, gospođo, da ne ispadne posle kao da sam ja preotimala muža mladoj gospođi, pa na mene da se skrhaju kola.

ŽIVKA: Ama kazala sam vam, ne brinite.

ANKA: Ako se mlada gospođa naljuti na mene?

ŽIVKA: U ovoj kući jedino ja imam prava da se ljutim i niko drugi.

ANKA: Pa dobro, najzad, ako je vaša volja…

ŽIVKA: A nadate li se da ćete uspeti?

ANKA: Bože moj, ne bi vam to mogla unapred reći. Nadam se, jer, znate kako je, ljudi lakše popuštaju no ženske.

ŽIVKA: Samo, razume se, sve to morate tako učiniti da se ne primeti da je namerno. I još nešto, potrebno je što pre, što je moguće pre.

ANKA: Računajte na mene, gospođo, štogod mogu učiniću.

ŽIVKA: E, ajde, ajde Boga vam, pa mi javite.

ANKA: Hoću, gospođo! (Odlazi).

1.4.10. 10. ŽIVKA, VASA

ŽIVKA: (Zadovoljno seda u fotelju).

UJKA VASA: (Dolazi s polja). — Dobar dan, Živka.

ŽIVKA: O, to si ti, Vaso, od kud ti?

VASA: Kako od kud ja? Pa ko će da ti dođe, ako neću ja. Baš sad usput sretnem gospa Vidu, prija Draginu svekrvu, pa mi veli: „A što ste se vi tako poneli, gospodine Vaso, zato valjda što ste ministarska familija!“

ŽIVKA: A šta imaš ti da se poneseš?

VASA: E, pa kako šta imam! Ujak sam ti, najbliži sam ti, pa dabome i mene zbog tebe čestvuju. Znaš li, Živka, sedimo tako u kafani, pa ja ustanem pa kažem: „Odoh ja malo do moje sestričine, ministarke, na jednu kafu!“ A oni oko stola svi skidaju kapu: „Zbogom, gospodin Vaso!“ — „Prijatno, gospodin Vaso!“ — „Hoćemo li se videti sutra, gospodin Vaso?“ A meni, pravo da ti kažem milo i onako prijatno mi kao da me neko golica po trbuhu.

ŽIVKA: Pa jest, može da bude prijatno!

VASA: Ama od kad ja čekam da neko iz naše familije onako… kako da kažem… da oskoči, brate, da se čuje, da se vidi i da se proslavi. Zar tolika familija pa niko, gde bi to bilo! Mislio sam pre da će oskočiti Jova Pop Arsin. Bio je bistro dete i imao je onako nečeg gospockog na sebi. I sećam se baš, uvek sam govorio: „Ovaj će naš Jova daleko da dotera!“ Ali on, eto, ode na robiju. — Pa onda polagali smo velike nade i na Hristinu, tetka Dacinu. Bila je lepa i nekako rođena za veliku gospođu. I lepo je učila škole, ali — pomete se nekako. Deveti joj mesec pao baš u vreme kad je trebala da polaže maturu. I posle toga gotovo da dignem ruke, kad jednog dana, ti oskoči i uskoči u ministarke. Alal joj vera, Živki, reko sam mojoj Kati. Kažem ja da neko iz naše familije mora da ode visoko.

ŽIVKA: Pa jeste, samo ne vidim šta ima od toga familija što sam ja ministarka?

VASA: Bože, Živka, kako to govoriš; pa zar ti ne misliš malo da pogledaš i na svoju familiju?

ŽIVKA: Kako da pogledam?

VASA: Tako, da je zbrineš! Pa zašto si postala ministarka, ako nećeš svoju familiju da zbrineš. Nije da kažeš da je to neka velika briga i da se ne može. Nikoga nemaš koji bi mogao biti državni savetnik, ili vladika, ili tako nešto: nego sve tako nešto, sitne želje, sitni zahtevi, pa je pravo, Živka, da ih zbrineš.

ŽIVKA: Taman, gde ću ja toliko njih zbrinuti!

VASA: Nemoj tako, Živka; slušaj ti mene što ti kažem. Jer upamti ovo: niko te na svetu ne može tako ocrniti kao familija; niko te na svetu ne može nagrditi, naogovarati, i olajati kao što može familija. Kažu: opasno je kad koga dočepaju novine; more, kakve novine, nisu one ni iz daleka tako opasne kao familija. Zato, znaš, bolje je dobro sa familijom. Pa na posletku i red je. Svaki ministar zbrine najpre svoju familiju, pa tek onda državu. Pa, na posletku, i preča mu je familija od države.

ŽIVKA: Ama, zar ti misliš, Boga ti, da ja celu našu familiju uzmem na vrat?

VASA: (Vadi jednu cedulju). — Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak pa nema nas više od devetnaest.

ŽIVKA: Kakvih devetnaest, po Bogu Vaso, pa to čitava vojska. Koga si, Boga ti, sve upisao?

VASA: (Čita). Tetka Savka.

ŽIVKA: E, već ta tetka Savka, pozajmila mi dvesta dinara pa mi se ovde popela. Vratiću joj tih dvesta dinara, pa eto, to je dosta za nju učinjeno.

VASA: (Čita). — Prija Soja.

ŽIVKA: Nju briši. Ona je rekla za mene da sam alapača.

VASA: Pa nemoj tako, Živka; to je rekla pre, dok nisi bila ministarka, a sad, evo ja te uveravam, ne bi tako nešto za živa Boga kazala. A posle i nemoj tako da meriš reči u familiji. Eto i ti si za mene pre rekla, da sam kafanski klupoder i lopuža, al’ vidiš ja to nisam primio k srcu. Nisam ti istina zbog toga dolazio u kuću, ali, čim si postala ministarka, ja sam prvi dojurio da ti čestitam.

ŽIVKA: A koga si još zapisao?

VASA: Tetka Daca i njena ćerka Hristina.

ŽIVKA: Je l’ to ona što je položila maturu?

VASA: Jeste?

ŽIVKA: Pa šta ona hoće? Položila je ispit, pa neka joj je nazdravlje.

VASA: (Čita). Jova Pop Arsin.

ŽIVKA: To je onaj s robije?

VASA: Jeste. (Čita). — Pera Kalenić.

ŽIVKA: Ko ti je to opet?

VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod.

ŽIVKA: (Ponavlja u sebi). — Pera Kalenić? Pravo da ti kažem nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod.

VASA: Ni ja Živka, ali on veli: „Ujka Vaso, mi smo rod“.

ŽIVKA: Ama je l, to rod od kako sam ministarka, ili je i ranije bio?

VASA: Nikad ga ranije nisam ni čuo ni video.

ŽIVKA: Pa dobro, ujka Vaso, šta ti hoćeš sad sa tim spiskom?

VASA: Pa da ih primiš, Živka.

ŽIVKA: Koga?

VASA: Pa familiju. Da ih primiš da ti svaki kaže svoju želju i da vidimo šta može da se učinim. Svi se žale kako su ti dolazili pa ih nećeš da primiš.

ŽIVKA: Ama zar ceo taj spisak da primim? Pa to mi treba deset dana samo na to, a imam toliko posla da nemam kad čestito ni da ručam.

VASA: A trebalo bi da ih primiš. Ako ne može drukče, a ja, ako hoćeš, da ih skupim, pa sve najedanput da ih primiš. Eto to ako hoćeš?

ŽIVKA: Pa to bi još i moglo. Samo da se oni ne nađu uvređeni, što ću tako u gomili da ih primim?

VASA: Ama, reći ću ja njima: za sad ne može drukče. A ti ćeš docnije, dok odujmi navala, da ih prizoveš koj’ put.

ŽIVKA: Pa, eto, nek dođu sutra po podne.

VASA: Dobro sutra! E baš ti hvala Živka. Ne mogu na miru da prođem od njih. Znaš, ja sam ti kao najbliži, pa oni sve mene: Šta je, ujka Vaso, zar se Živki ne može ni prići? Okupili me kao da sam ja ministarka. Odoh, evo iz ovih stopa, da ih sve obiđem i da im urečem sastanak. Dakle tako neka bude, za sutra?

ŽIVKA: Jeste!…

VASA: To je najbolje. Iskupiću ih ja sve, celu familiju, pa ti učini što možeš, a ako ne možeš, a ti obećaj: Znaš kako je, i obećanje je koj’ put dosta. E ’ajde, pozdravi Daru i zeta, do viđenja! (Ode).

1.4.11. 11. ŽIVKA, NINKOVIĆ

ANKA: (Pošto je Vasa otiš’o, unosi kartu). —

ŽIVKA: (Čita). A, gospodin Ninković? Neka izvoli.

ANKA: (Propušta Ninkovića a ona se povlači).

NINKOVIĆ: (Ispeglan, izbrijan, napudrovan Na nogama bele kamašne, na rukama rukavice, u rupi od kaputa cvet). — Ljubim ruke milostiva! (Ljubi joj ruku). — Bio sam slobodan, na vaš poziv…

ŽIVKA: Baš vam hvala! Izvolite sedite! ja sam vas uznemirila…

NINKOVIĆ: Velika čast za mene!

ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu.

NINKOVIĆ: Na mene možete, gospođo, sa pouzdanjem računati. Že svi tu ta fe a votr dispozision!

ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila… kako da kažem…

NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond. O, gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera. bez koje ja nisam kadar da dišem, otmenost je moja priroda.

ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam. Mislim, znate, da stupim u veze i sa ovdašnjim stranim poslanicima, pa bih želela da uvedem u moju kuću otmenost.

NINKOVIĆ: To je lepo od vas i, verujte, dobro ste učinili što ste se meni obratili.

ŽIVKA: Pa, kazali su mi.

NINKOVIĆ: Gospođa Draga, dok je bila ministarka, nije htela ni najobičniji korak da učini dok se samnom ne posavetuje. Ja sam joj pravio jelovnik za večere, meni de dine, po mojem je ukusu namestila svoj budoar, ja sam joj uređivao žureve, ja joj birao toalete. Ja imam, znate, jedan naročito prefinjeni ukus. En gu parfe.

ŽIVKA: Gle’te, molim vas, a ja baš sad mislim da pravim jednu večernju haljinu.

NINKOVIĆ: (Posmatra je znalački). Gris nale, belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep de šin, sa nešto malo ružičastoga, možda samo opervaženi rukav i rever, ili možda džepovi u tonu… Ne znam, videćemo… Tek potrebno je nešto radi nijansiranja…

ŽIVKA: Ići ćemo zajedno kod moje krojačice.

NINKOVIĆ: Vrlo rado!

ŽIVKA: A šta mi još preporučujete kao otmenost?

NINKOVIĆ: Oh, da… to je glavno — Se la šoz prensipal.

ŽIVKA: Baš sam danas namestila zlatan zub.

NINKOVIĆ: To ste dobro učinili, to je šik i daje šarm osmehu.

ŽIVKA: Izvolite vi meni samo reći sve što je otmeno i šta bi trebalo još učiniti. Sve ću ja to učiniti.

NINKOVIĆ: Znate li koju igru na kartama?

ŽIVKA: Znam žandara.

NINKOVIĆ: Ah!… Vi morate naučiti bridž.

ŽIVKA: Šta da naučim?

NINKOVIĆ: Bridž. Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama. Naročito vi imate nameru da prizivate i diplomatski kor, a diplomatski kor bez bridža, to nije diplomatski kor.

ŽIVKA: (Kobajagi ubeđena). Pa, da!

NINKOVIĆ: Gospođa, razume se, puši?

ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim.

NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama.

ŽIVKA: Juh, bojim se ugušiću se od kašlja.

NINKOVIĆ: Znate kako je: otmenosti radi čovek mora pogdešto i da podnese. Nobles obliž. I još nešto gospođo, ako mi dozvolite samo da vas pitam?

ŽIVKA: Je l’ to opet zbog otmenosti?

NINKOVIĆ: Da, gospođo. Samo, pitanje je… kako da kažem… vi mi, je l’ te, nećete zameriti, pitanje je vrlo delikatno. In kestion tu ta fe diskret?

ŽIVKA: Molim!

NINKOVIĆ: Ima li gospođa ljubavnika?

ŽIVKA: (Iznenađena i uvređena). — Kako ju, pa za kakvu vi mene držite?

NINKOVIĆ: Ja sam vam unapred rekao da je pitanje vrlo delikatno ali, ako želite da budete otmena dama, in fam di mond, vi morate imati ljubavnika.

ŽIVKA: Ali ja sam poštena žena, gospodine!

NINKOVIĆ: Ekselan! Pa to je baš ono što je interesantno, jer kad nepoštena žena ima ljubavnika to nije više interesantno.

ŽIVKA: No, samo mi još to treba.

NINKOVIĆ: Ja vas uveravam, gospođo, da samo tako možete biti otmena dama, dama od položaja, in fam di mond, ako igrate bridž, ako pušite, i ako imate ljubavnika.

ŽIVKA: Ju, teško meni! ’Ajde za taj bridž i za to pušenje kako tako, ali, za toga ljubavnika…

NINKOVIĆ: Pitali ste me i ja sam smatrao za dužnost da budem iskren i da vam kažem. Razume se vaša je stvar kako ćete postupiti. Možete vi biti ministarka i bez bridža i bez cigarete i bez ljubavnika i u opšte bez otmenosti.

ŽIVKA: Pa dobro, a gospođa Draga je l’ ona igrala bridž?

NINKOVIĆ: Razume se! Naučila je!

ŽIVKA: I pušila je?

NINKOVIĆ: Razume se.

ŽIVKA: I… ono?…

NINKOVIĆ: Da, gospođo, da, imala je i ljubavnika.

ŽIVKA: (Zaboravljajući se, vrlo radoznalo). — A ko je to bio?

NINKOVIĆ: Ja.

ŽIVKA: Vi? A je l’ gospa Nata bila otmena?

NINKOVIĆ: Još kako!

ŽIVKA: A ko je bio njen?

NINKOVIĆ: Opet ja.

ŽIVKA: Pa, kako to… vi to onako redom?

NINKOVIĆ: Čim kabinet da ostavku, i ja dam ostavku.

ŽIVKA: A vi ste samo dok je osoba na vladi?

NINKOVIĆ: Pa da, gospođo! Dok je gospođa ministarka na, vladi, ona mora biti otmena; čim nije više na vladi, ne mora biti otmena.

ŽIVKA: Pravo da vam kažem, to mi nikako ne ide u glavu.

NINKOVIĆ: Međutim ništa lakše od toga. Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži. Jer, šta je pušenje — iskašljete se malo pa gotova stvar; a šta je ljubavnik — iskompromitujete se malo pa gotova stvar — ali bridž je, verujte, vrlo teška i komplikovana igra. En že komplike, me tre distange.

ŽIVKA: Ali ja bih, gospodine, želela da ostanem poštena žena.

NINKOVIĆ: Pa ostanite, ko vam to brani!

ŽIVKA: Kako to „pa ostanite“ a ovamo bridž. Zar da igram bridž, pa da ostanem poštena?

NINKOVIĆ: Zašto da ne?

ŽIVKA: Ama nije bridž. Nisam to htela da kažem, nego mi se, pravo da vam kažem, uzmutilo u glavi pa već ne znam šta govorim! Ne ide to meni u glavu što vi kažete, pa eto ti!

NINKOVIĆ: Vidite, gospođo, tu nije glavno imati ljubavnika radi sebe, već radi sveta. Potrebno je da se kompromitujete, ako hoćete da budete otmena dama. Voala, sa se l prensip fondamental!

ŽIVKA: Ali kako vi to mislite da se kompromitujem?

NINKOVIĆ: Potrebno je već na prvome, najskorijem žuru, bilo kod ove ili one dame, da postanete predmet razgovora. Da jedna dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: „Ko bi to rekao za gospođu Živku?“ — „Šta zaboga?“ — da zapita druga dama. „Neverovatno — da odgovori ona prva — ali sam pouzdano čula… zamislite gospođa Živka preotela je gospodina Ninkovića od gospođe Natalije!“

ŽIVKA: Pa jes, tako će da se šapuće.

NINKOVIĆ: Ali, vrlo je verovatno, gospođo, da će biti i takvih koji će vas braniti. „Oh, ja to ne verujem, to nije moguće, ja poznajem gospa Živku, nije ona takva!“ E, vidite, tima što vas brane, valja zapušiti usta.

ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane?

NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D’in manier bjen sempl! Vi morate uložiti sav svoj trud kod moga ministra da mi da klasu, da mi što pre da klasu. Istina, moj ministar će vam kazati: pa on je dobio klasu pre dva meseca, ali vi mu recite: to je bilo pod starom vladom, a potrebno je i pod ovom da dobije klasu. Reći ćete: a zašto? Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima jedanput zapušimo usta, o, onda će se već šaputati na sve strane.

ŽIVKA: Pa je l’ to samo da se šapuće i ništa više?

NINKOVIĆ: Se sa! To je sasvim dovoljno! Se sifizan!

ŽIVKA: (Razmišlja). — Ako je samo da se šapuće!… A je l’ te molim vas, to je onako, samo, za svet da budem nepoštena, a za sebe da budem poštena?

NINKOVIĆ: Zašto ne? Može i tako? Sa va osi.

ŽIVKA: Čudnovata ta otmenost! Biva da su žene za svet poštene a za sebe nepoštene, a ovo sasvim naopako! Pa dobro, je l’ vi i moj ljubavnik da budete?

NINKOVIĆ: To je, gospođo, stvar vašeg ukusa, stvar vaših… kako da se izrazim, in kestion d vo santiman entim!… Samo, ako me pitate za savet, bolje vam je uzeti nekoga koji je već isprakticiran.

ŽIVKA: Ama kako isprakticiran?

NINKOVIĆ: Pa, recimo, ja znam već sve načine da vas vrlo brzo kompromitujem; pa onda, ja znam toliko stvar da razvijem i da joj dam jednu naročitu formu, in form spesial, da na kraju krajeva i vi sami počnete o sebi rđavo da mislite i najzad, — e sa se la šos prensipal — čim kabinet da ostavku, ja umem da pojmim da mi je dužnost da i ja dam ostavku. Uostalom, možete se raspitati o meni, pa ćete, u to sam uveren, dobiti samo najpovoljnije informacije.

ŽIVKA: O, ljudi, šta me snađe! Da sam juče umrla to, ne bi’ danas doživela.

NINKOVIĆ: Da, ali da ste juče umrli vi ne bi danas bili gospođa ministarka.

ŽIVKA: I to je istina! (Posle razmišljanja). — Pa dobro kako vi to mislite?

NINKOVIĆ: Bože moj, stvar je vrlo prosta. Se sempl kom tu! Što se tiče bridža, tu se morate vežbati; što se tiče pušenja, i tu se morate vežbati, a što se tiče ljubavnika, tu nemate šta da se vežbate.

ŽIVKA: Ama kako vi meni „nemam šta da se vežbam“. Meni to izgleda kao da vi nešto ružno mislite.

NINKOVIĆ: Najbolje bi videli, gospođo, kako ja mislim sve to da izvedem, ako odmah pređemo na stvar.

ŽIVKA: (Prestrašeno). Na koju stvar?

NINKOVIĆ: Evo kako mislim: Bridž, na primer, možemo od sutra početi da učimo. Što se tiče pušenja, možete se sad već odmah poslužiti. (Vadi tabakeru i nudi joj). A što se tiče ljubavnika, i tu…

ŽIVKA: I tu se mogu odmah poslužiti. Ama vi meni nešto mnogo uvijate, pa će na kraju krajeva da ispadne, kao da sam ja nepoštena žena.

NINKOVIĆ: Pardon, mil foa pardon! Ja ne prelazim granicu saveta koje sam dužan dati vam, ako vi još uvek na njih polažete. Ako u tim savetima ima čega neugodnog za vas, ja sam uvek gotov da reteriram. Vi ste želeli da vas upoznam sa pravilima otmenosti…

ŽIVKA: Pa jeste… vidim i sama, niste vi krivi; samo znate kako je…

NINKOVIĆ: (Dižući se). Mogu li smatrati, gospođo, da su dalji moji saveti izlišni?

ŽIVKA: Ama čekajte, de! Vidim ja da to mora da bude, nije da ne vidim, ali znate kako je… nije to lako baciti obraz pod noge.

NINKOVIĆ: Kako god vi želite?

ŽIVKA: Dobro. ’Ajde od sutra, recimo, da počnemo bridž da učimo. A za cigaretu, eto, dajte mi. (Uzme je i stavlja na sto).

NINKOVIĆ: (Odmah nudi). Molim!

ŽIVKA: A za ono… je l’ ne može to malko da počeka?

NINKOVIĆ: Ako nemate hrabrosti, najbolje je i ne misliti na to.

ŽIVKA: O, brate!… Naposletku šta ću mu, kad mora da bude, neka bude! Eto, smatrajte da ste od danas uvedeni u dužnost.

NINKOVIĆ: Kakvu dužnost?

ŽIVKA: Pa… to… — kao ljubavnik.

NINKOVIĆ: Molim (Ljubi joj nežno ruku). — Uveravam vas da ćete biti zadovoljni.

ŽIVKA: Pa sad već kako mu Bog da. Kad je otmeno, nek je otmeno!

NINKOVIĆ: Još jedno pitanje. Želite li da vam pišem ljubavna pisma ili ne?

ŽIVKA: Kakva ljubavna pisma?

NINKOVIĆ: Pa tako. Ima gospođa kojima to čini naročito zadovoljstvo da svaki dan dobiju malo, ružičasto pisamce, puno ljupkih reči.

ŽIVKA: Eto ti sad! Nikad ja to u životu nisam dobila.

NINKOVIĆ: Se kom vu vule. Kako želite, ja stojim na raspoloženju.

ŽIVKA: Napišite mi baš jedno da vidim kako je to, pa ako mi se dopadne, ja ću vam naručiti još nekoliko.

NINKOVIĆ: Molim. Čim stignem u kancelariju. Za deset minuta imate ljubavno pismo. (Hoće da pođe). — A sad, vašu ručicu, draga moja prijateljice! (Poljubi joj ruku). Ma šer ami! (Polazi i sa vrata baca joj poljubac). — Papa! Papa!…

1.4.12. 12. ŽIVKA, ANKA

ŽIVKA: (Ostaje zaprepašćena i gleda glupo čas na vrata na koja je Ninković otišao, a čas u publiku, kao da bi htela reći: „Vidite li vi šta ovo mene snađe?“).

ANKA: (Dolazi spolja. Ona je obukla drugu, lepšu haljinu). Gospođa je sama?

ŽIVKA: Pa jeste, sama…

ANKA: Vi gospođo, izgledate tako nešto zbunjeni… preplašeni, šta li?

ŽIVKA: Jeste, preplašila sam se… Đavo će me znati šta mi je. Nije to laka stvar, Anka, biti ministarka! Nisam ni ja znala da je to tako teško. Idem da prilegnem, da se odmorim, jer mi se zavrtela glava. (Polazeći). — A vi baš ništa?

ANKA: Evo vidite, obukla sam čak i drugu haljinu.

ŽIVKA: (Okrene se na sobnim vratima). — Papa! Papa!

1.4.13. 13. ANKA, ČEDA

ANKA: (Gleda za njom iznenađena. Zatim prilazi ogledalu i, kvaseći prste na usnama, doteruje obrve i udešava frizuru).

ČEDA: (Dolazi s polja). E, a šta vi tu na ogledalu radite?

ANKA: (Koketno). Pa, doterujem se, gospodine!

ČEDA: E ako, ako!

ANKA: Pa, zaboga, mlada sam, treba valjda i ja da se kome dopadnem?

ČEDA: Razume se!

ANKA: Gospodin, na primer, nije nikad ni obratio pažnju na mene.

ČEDA: Ama šta ja imam da obratim pažnju na vas?

ANKA: Bože moj, pa muško ste!

ČEDA: Znam ja da sam muško, samo…

ANKA: A znate već kako se kaže; muški su svi jednaki.

ČEDA: Tako je, Anka, samo vi morate znati da sam ja čestit čovek.

ANKA: Pa meni su ti čestiti ljudi najviše i dosadili u životu.

ČEDA: To vam verujem. Al’ ja znate nisam baš potpuno čestit.

ANKA: (Vrlo koketno). — To bi’ i ja rekla. (Podmeće mu se).

ČEDA: Hm! Hm! (Pomiluje je). — Vi ste, Anka, danas nešto neobično raspoloženi prema meni.

ANKA: Sanjala sam vas, jaoj, da znate kako sam vas lepo sanjala.

ČEDA: Znate šta, Anka, vi ćete mi taj san docnije ispričati, sad sam momentalno u takvim prilikama da mi je java preča od snova. Nego, deder vi, dušo moja, vidite je li tu gdegod moja žena. Hteo bih da razgovaram s njom.

ANKA: Hoću, samo, je l’ te, pristaćete da vam ispričam san?

ČEDA: Razume se!

ANKA: (Polazeći). Verujte, vrlo je interesantan san. (Ode).

1.4.14. 14. ČEDA, DARA

ČEDA: (Gleda za njom). Hm!

DARA: (Dolazi). Gde si, Boga ti?

ČEDA: Ja? Kod advokata.

DARA: Šta ćeš kod advokata?

ČEDA: Išao sam da ga pitam: postoji li kakav zakon po kome se udate žene mogu udavati!

DARA: To nisi morao ni da pitaš.

ČEDA: Kako da nisam morao? Zar tebi ništa nije saopštila tvoja majka?

DARA: Jeste, pa šta?

ČEDA: I je l’ ti kazala da treba da postaneš gospođa Nikaraguovica?

DARA: Zar ti, Boga ti, uzimaš tu stvar tako ozbiljno?

ČEDA: Pa kako da ja ne uzimam ozbiljno kad će taj Nikaragua doći sutra da te gleda.

DARA: Može on mene gledati koliko hoće, pitanje je hoću li ja njega gledati.

ČEDA: Pa dobro, šta si ti kazala majci kad ti je govorila o udaji?

DARA: Rekla sam joj da sam udata, da imam muža, i da ga ne mislim napuštati.

ČEDA: A šta ćeš da kažeš njemu?

DARA: Kome njemu?

ČEDA: Pa Nikaragui?

DARA: Reći ću mu to isto.

ČEDA: Sasvim! Ona to misli tako, ako je ministarka pa da izdaje naredbe: da se moj zet razreši od dosadanje dužnosti zeta i uputi na rad… Đavo bi je znao gde bi me na rad uputila. Ona misli to može tako da smenjuje zetove i postavlja. E pa, brate, ne ide to tako?

DARA: Ja nikako još ne mogu da verujem da ona to ozbiljno misli.

ČEDA: Ama ozbiljno kad ti kažem. Provodadžija je već svršio sa mladoženjom, sve je uređeno? A znaš li, molim te, ko joj je provodadžija?

DARA: Ne znam!

ČEDA: Zubni lekar, onaj što joj je nameštao zlatan zub. I to tako ona ode kod zubnoga lekara, sedne u onu gvozdenu fotelju: „Molim lepo ja sam došla da mi promenite zub i da mi promenite zeta!“ Hvala lepo! I ako ona počne tako, može još doći zubnom lekaru i reći: ja sam znate došla da mi plombirate zeta.

DARA: Bože, Čedo, što govoriš koješta!

ČEDA: Ama može, brate, sve je ona kadra! Vidiš da je sasvim izgubila pamet od kako je ministarka.

DARA: Ne može ona ništa kad ja neću.

ČEDA: A ti si sigurna za sebe, je li?

DARA: Sve dotle dok se ne bi uverila da me varaš.

ČEDA: Ja? Od kud ti sad to?

DARA: Majka mi je kazala da će me uveriti.

ČEDA: Eto, eto, kažem ja da će ona mene još da plombira. Kažem ja tebi, a ti mi ne veruješ.

1.4.15. 15. MOMAK iz MINISTARSTVA, PREĐAŠNJI

MOMAK: Jedno pismo za gospođu Popovićku, ministarku.

ČEDA: (Nemarno). Dajte ovamo.

MOMAK: Naređeno mi je da pismo predam gospođi u ruke?

DARA: Onda idem da pošljem majku.

ČEDA: A ja ću se radije skloniti da se ne sretnemo više.

DARA: (Ode levo).

ČEDA: (Ode desno).

1.4.16. 16. ŽIVKA, MOMAK

ŽIVKA: (Posle vrlo kratke pauze). Za mene pismo?

MOMAK: Da, gospođo, od sekretara gospodina Ninkovića.

ŽIVKA: (Prijatno iznenađena). Ah! (Uzima malo ružičasto pismo i miriše ga te joj se zadovoljstvo izražava na licu). Hvala!

MOMAK: (Pokloni se i odlazi).

1.4.17. 17. ŽIVKA, ZATIM SVI UKUĆANI

ŽIVKA: (Najpre se slatko i detinjasto smeje, otvori pismo, seda u fotelju da ga čita, ali se u tome trenutku seti i ode do stola te uzima onu cigaretu koju je ostavila kad je uzela od Ninkovića. Seda ponova u fotelju, pripaljuje cigaretu i počne čitati pismo, držeći ovo u levoj a cigaru i desnoj ruci. Posle prvoga dima, koji je povukla, zakašlje se strahovito, tako da sriče celu kuću. Iz raznih vrata i sa raznih strana dojure DARA, ČEDA, RAKA, ANKA i svi se skupe oko nje da je povrate od kašlja. DARA: je uhvati za desnu ruku, u kojoj je cigareta, a Čeda za levu, u kojoj je pismo. Anka je lupa po leđima, a RAKA joj silom naliva čašu vode u usta. Čeda, držeći njenu levu ruku, u kojoj je pismo, prilazi i čita pismo ne vodeći računao nevolji Živkinoj. Prilikom čitanja na njegovome se licu ocrtava pakost i zadovoljstvo).

ZAVESA

1.5. Treći čin

Ista soba kao i u prethodnom činu.

1.5.1. 1. PERA, ANKA

PERA: (Stoji kod vrata iz kojih je došao s polja, sa šeširom u ruci, očekujući ANKU, koja je otišla u levu sobu da ga prijavi).

ANKA: (Dolazi posle izvesne pauze). Gospođa Ministarka je jako zauzeta, ne može da vas primi.

PERA: Hvala lepo, ljubim ruke gospođi ministarki. Uostalom, nije ni potrebno da gubi svoje dragoceno vreme zbog mene. Budite samo dobri, pa recite Gospođi Ministarki da sam je hteo umoliti samo to da me ne zaboravi.

ANKA: Reći ću, gospodine.

PERA: Vi znate moje ime?

ANKA: Da: gospodin Pera, pisar.

PERA: Ne samo Pera pisar, već recite: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

ANKA: Reći ću tako.

PERA: Molim vas tako recite. Zbogom! (Odlazi).

1.5.2. 2. ANKA, UJKA VASA

ANKA: (Odlazi odmah na ogledalo). —

UJKA VASA: Dobar dan. Je li gospođa kod kuće?

ANKA: Jeste.

VASA: Uostalom, za mene je važnije da li je zet Čeda kod kuće. Imam s njim da svršim jedan posao, po naredbi gospođinoj.

ANKA: Gle, a i ja imam s njim da svršim jedan posao po naredbi gospođinoj.

VASA: Pa valjda nije i tebi i meni poverila jedno isto?

ANKA: Je l’ treba da svuče kaput?

VASA: Ko?

ANKA: Gospodin zet.

VASA: Kakav kaput, brate?

ANKA: Onda je to druga stvar koju vi imate.

VASA: A je li on kod kuće?

ANKA: Jeste!

VASA: Zovni ga, molim te!

ANKA: Odmah! (Ode).

1.5.3. 3. VASA, ČEDA

VASA: (Vidi na stolu kutiju sa cigaretama, vadi i trpa u svoju tabakeru). —

ČEDA: Dobar dan, ujače! Zvali ste me?

VASA: Da, imam s tobom važan razgovor.

ČEDA: Je l’ to vi kao izaslanik gospođe ministarke?

VASA: Nije kao izaslanik, nego kao ujak. Zar joj nisam ujak?

ČEDA: Jeste!

VASA: E pa?

ČEDA: Šta je to, dakle tako važno što, u ime vaše sestričine, imate da razgovarate sa mnom?

VASA: Tebi je poznato već šta namerava Živka sa Darom. Moraš i sam priznati, majka je, a ima to jedino žensko dete, pa mora misliti na to kako će da je zbrine.

ČEDA: Kako da je zbrine?

VASA: Pa tako, da je zbrine. Ti vidiš i sam, pametan si čovek. Dara nije više dete, prešla je, od kada, dvadesetu godinu pa, vreme je da se misli na njenu udaju.

ČEDA: Ama, kakva udaja, po Bogu čoveče! Pa zar nije ona već dve godine udata za mene?

VASA: Jeste, ne kažem da nije. Vidiš, ja sam takav karakter da nikad neću reći da nije ono što jeste. Samo…

ČEDA: Šta samo?

VASA: Mi tu udaju ne računamo.

ČEDA: Kako ne računate?

VASA: Pa tako, brate. Igramo, recimo, ja i ti tablaneta, je li? Odigramo jednu partiju, a ja ti kažem: Znaš šta, Čedo, ’ajd’ ovu partiju da ne računamo nego da počnemo iz početka.

ČEDA: (Pravi se ubeđen). A, tako?!…

VASA: Pa tako, dabome!

ČEDA: I ova partija tablaneta što je igram ja već dve godine ne vredi ništa?

VASA: Uzmi sunđer, ukvasi ga i izbriši tablu, eto ti! Razumeš li me sad?

ČEDA: Razumem, kako da ne razumem!

VASA: Pa eto, to sam, vidiš, hteo s tobom da razgovaram. Ti si, brate, pametan i onako razborit čovek, pa ćemo se lako sporazumeti.

ČEDA: Ja se nadam.

VASA: Prvo i prvo, kaži ti meni, brate: šta će tebi žena? Kad zrelo razmisliš, videćeš i sam da ti to nije tako potrebna stvar. Razumem da kažeš: treba mi kuća — dobro; ili da kažeš: treba mi fijaker — dobro i to; ili recimo: treba mi zimski kaput. Sve to razumem, ali: treba mi žena, to, pravo da ti kažem, ne mogu da razumem.

ČEDA: Pa jest što kažete… U vašim godinama.

VASA: More, dok sam bio mlađi još manje mi je trebala.

ČEDA: I to je istina.

VASA: Pa dabome da je istina i zato, vidiš, pitam ja tebe kao pametnog čoveka; šta će tebi žena?

ČEDA: Sasvim, sasvim, nije mi potrebna.

VASA: Dabome da nije.

ČEDA: Pravo kažete. Jedino, pitam ja vas, ujka Vaso, da vi meni objasnite: šta će Nikaragui žena?

VASA: Kakvom Nikaragui?

ČEDA: Pa onome što treba da uzme moju ženu. Vidite, ja se to samo pitam: šta će njemu žena?

VASA: (Malo u zabuni). Njemu? Pa, kako da ti kažem: ima, znaš, ljudi koji uzimaju i ono što im ne treba. Ima takvih ljudi.

ČEDA: Ima!

VASA: Ali ti, dabome, ti nisi od tih ljudi. Ti si pametan čovek i, ako ćeš da me poslušaš, najbolje je, brate, da ostaviš ženu. Ne treba ti žena, je li — to i sam kažeš; e, pa kad ti ne treba, ti je ostavi. Eto vidiš, to sam imao, u ime Živkino, da te pitam: hoćeš li da je ostaviš, ili nećeš?

ČEDA: Dakle to je sve što ste imali, u ime gospa Živkino, da me pitate?

VASA: To i ništa više!

ČEDA: E, pa recite gospa Živki da neću da je ostavim.

VASA: (Iznenađen). Nećeš? E, jesi li čuo, tome se nisam nadao od tebe. Ja sam tebe, brate, smatrao za pametna čoveka. A, čekaj, nisam ti još ni kazao sve. Kazala mi je Živka još i ovo: ako lepim ostaviš ženu, ti ćeš, prijatelju, dobiti kao nagradu klasu. Zamisli, dobićeš klasu! I eto, vidiš, imaš da biraš šta više voliš: ženu ili klasu?

ČEDA: Ja bih najviše voleo ženu s klasom.

VASA: Rotkve tebi strugane, ti hoćeš lubendinju?

ČEDA: Čekajte, nisam vam sve ni kazao. Još više bih voleo ženu sa dve klase.

VASA: Uha! Pa ti, ako tako poteraš da licitiraš, možeš mi još reći da bi voleo dve žene sa četiri klase. Ne biva to, prijatelju! Što ne biva, ne biva! Nego, slušaj ti mene, pa lepo i zrelo razmisli. Vidiš: ženu možeš uvek da dobiješ a klasu bogme ne, a svaki pametan čovek gleda da ščepa najpre ono do čega se teže dolazi. Zar ne? Pa onda ti si, brate, i praktičan čovek, ti se nećeš zanositi teorijama. Jer, kad zrelo razmisliš: žena — to je teorija, a klasa — to je, brate, praksa. Je li tako?

ČEDA: Slušajte, ujka Vaso, ja sam vas slušao od početka do kraja i čuo sam sve što ste imali da mi kažete… ja vas, ujače, neobično cenim i poštujem, pa zato ću prema vama biti iskren i reći ću vam, razume se u poverenju, na što sam se odlučio. Ja sam se dakle rešio: onome zubnome lekaru, provodadžiji, da saspem zube u grlo; Nikaragui da odrežem uši, a vama, dragi ujače, da razbijem nos!

VASA: Čedo, sinko, ti me iznenađuješ, jer ne uviđam da moj nos ima ma kakve veze sa celim tim pitanjem.

ČEDA: A vi onda nemojte ga turati u poslove koji vas se ne tiču.

VASA: Lepo, lepo, evo ja se, ubuduće, neću mešati. Samo onda nemoj da požališ ako ti se desi štogod što ne želiš.

ČEDA: A i na to ste pomišljali?

VASA: Nismo pomišljali, ali znaš kako je, najbliži sam, Živki pa koga će da zapita za savet ako neće mene. A ja joj kao čovek koji ima iskustva za te stvari, kažem: „Znaš šta, Živka, premesti ti tu bitangu u Ivanjicu pa da vidiš kad vrisne.“

ČEDA: To ste joj dakle vi savetovali?

VASA: E, pa ko bi drugi, ona se toga ne bi setila.

ČEDA: Pa dobro, ujače, onda kupite vi još danas flaster za nos, a ja ću da spremim kufere da putujem sa ženom za Ivanjicu.

VASA: Kad bi Dara bila luda pa da ide: otac joj ministar, a ona da ide u Ivanjicu.

ČEDA: Slušajte vi, gospodine. Idite zovite ovamo vašu sestričinu, gospođu ministarku, da prečistimo već jednom taj račun.

VASA: E, to ne može! Pre svega, naredila mi je Živka da ti saopštim da ona od ovoga trenutka tebe ne smatra više za svoga zeta; s tobom ne želi više ni da razgovara kao sa zetom i, ako imaš što s njom, možeš doći samo kao stranac, podneti preko mlađih vizit-kartu i moliti je da te primi — i samo zvanično da razgovaraš sa njom.

ČEDA: Tako je poručila? Nije li vam kazla treba li da metnem i cilinder?

VASA: I cilinder, dabome.

ČEDA: I rukavice izvesno?

VASA: Razume se,i rukavice.

ČEDA: Vrlo dobro, onda recite joj idem da se obučem pa ću joj se javiti. (Ode).

1.5.4. 4. VASA, ŽIVKA

VASA: (Vrti glavom, nezadovoljan opasnošću koja njemu lično preti i gunđajući pipa se za nos. Zatim uzima sa stola cigaretu, stavlja je u muštiklu i pripaljuje).

ŽIVKA: (Na vratima). Vaso!

VASA: Odi, odi ovamo!

ŽIVKA: Ode li?

VASA: Ode!

ŽIVKA: (Izlazi). Šta kaže, Boga ti?

VASA: Šta kaže, ništa? E, jesi čula, Živka, baš sam mu pametno govorio, i veruj, da je drugi čovek, prelomio bi se, ali ono je, brate, arumski tvrdoglavo.

ŽIVKA: Dakle, neće lepim?

VASA: Ni da čuje! On čak preti nekim odrezivanjem ušiju, sasipanjem zuba u grlo i razbijanjem noseva. Meni čak preporučuje da još danas nabavim flaster, jer ova poslednja pretnja odnosi se na moj nos.

ŽIVKA: E, pa kad neće lepim, okrenućemo i mi deblji kraj.

VASA: I to sam mu kazao.

ŽIVKA: Tražiću još danas da ga premeste u Ivanjicu.

VASA: I to sam mu kazao.

ŽIVKA: Pa šta veli?

VASA: Veli: ići će on i u Ivanjicu, ali će povesti i ženu.

ŽIVKA: Rotkve mu strugane!

VASA: I to sam mu kazao.

ŽIVKA: Šta?

VASA: Pa to; rotkve njemu strugane.

ŽIVKA: Misli on da mu ja ne umem i tu doskočiti. Umesila sam ja njemu kolač, samo čekam da Anka naloži peć pa da mu ispeče kolač. Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako Bog da, još danas. A jesi li mu kazao da ga više ne smatram za zeta?

VASA: I to, i rekao sam mu da samo zvanično može k tebi doći ako ima što.

ŽIVKA: Dobro si mu kazao.

VASA: (Gleda u sat). Slušaj, Živka, ja sad treba da dovedem familiju.

ŽIVKA: Opet ti sa familijom.

VASA: Pa rekao sam im juče da se u ovaj sat svi skupe kod tetka Savke da ih zajedno dovedem. Nije red da ih prevarim.

ŽIVKA: Pa dobro de, dovedi ih već jedanput, i tu brigu da skinem s vrata. Samo, molim te, da mi se ne bave mnogo, jer znaš da danas ima novi zet da nam dođe na viđenje.

VASA: Ne brini ti, kazaću im ja već, da budu kraći. (Ode).

1.5.5. 5. ŽIVKA, ANKA

ŽIVKA: (Kad ostane sama, zvoni).

ANKA: (Dolazi). Molim!

ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka? Vi mi mnogo nešto otežete, kao da je to Bog te pita kakav težak posao domamiti muškog u sobu.

ANKA: Pa nije težak posao, ne kažem da je težak, ali, znate kako je, treba imati prilike, a puna kuća, pa nikako da uhvatim gospodina na samo.

ŽIVKA: Slušajte, Anka, meni bi trebalo, ako je moguće, još danas da se to svrši.

ANKA: Pa dobro, gospođo, onda da počnem malo sasvim otvoreno. Ja sam, znate, počela onako iz daleka.

ŽIVKA: Ama kako izdaleka. Počnite vi to iz bliza, te se stvari iz bliza bolje svršavaju.

ANKA: Dobro, gospođo!

1.5.6. 6. ŽANDARM, RAKA, PREĐAŠNJI

ŽANDARM: (Ulazi, vodeći za ruku RAKU, koji mu se otima). Molim pokorno, gospođo Ministarka, gospodin član je naredio da dovedem ovoga…

ŽIVKA: Nesretniče, ti si opet nešto uradio.

ŽANDARM: Molim pokorno, gospođo Ministarka, udario je pesnicom po nosu sina engleskog konzula i psovao mu oca, pa gospodin član…

ŽIVKA: Šta kažeš?!… Ju, ju, ju, šlag će me trefiti. Anka, Anka, brzo čašu vode.

ANKA: (Otrči).

ŽIVKA: Razbio mu nos, psovao mu oca… sinu engleskog konsula. Gospod te ubio da te ne ubije. Razbojniče, ti ćeš me ubiti, ti ćeš me živu sahraniti!

ANKA: (Donesi joj čašu vode).

ŽIVKA: (Pošto ispije vodu).

Da doživim da mi policija dovodi razbojnika u kuću. Ju, ju, ju, ju… Anka, skloni mi ga ispred očiju.

ANKA: (Priđe i uzme ga od žandarma).

ŽANDARM: Ja mogu ići?

ŽIVKA: Možeš, vojniče, i kaži gospodinu članu: ja ću već… reci mu, sve ću mu kosti porazbijati.

ŽANDARM: Razumem! (Salutira i odlazi).

1.5.7. 7. PREĐAŠNJI, BEZ ŽANDARMA

ŽIVKA: (Raki). Šta si uradio, crni sine, govori šta si uradio?

RAKA: Ništa!

ŽIVKA: Ama, kako ništa kad si razbio nos sinu engleskog konsula! I ’ajde što mu razbi nos, na posletku omakne se pesnica pa, desi se, ali što mu opsova oca?

RAKA: I on je meni!

ŽIVKA: Nije istina, ne ume on to, on je vaspitano dete.

RAKA: Opsovao mi je. Ja mu lepo kažem; „Skloni mi se s puta ili ću da te haknem“, a on meni: „Olrajt!“ a „olrajt“ to znači na engleskom jeziku da mi psuje oca.

ŽIVKA: Nije istina.

RAKA: Jeste, ja sam to učio u lekciji.

ŽIVKA: Pa kad je on tebi kazao „olrajt“ što nisi i ti njemu kazao „olrajt“?

RAKA: E, nebi me razumeo. A posle, ne bi ja, nego ja njemu sasvim učtivo kažem: „Kuš, svinjo jedna!“ a on meni opet „olrajt!“ E, nisam onda mogao više da se uzdržim nego ga haknem po nosu i opsujem i ja njemu oca.

ŽIVKA: Nesretniče jedan: znaš li ti da je to engleski otac. To nije naš otac pa da ga opsuje ko stigne, nego je to engleski otac! Ju, ju, ju, Gospode Bože, šta ću s njim! Vodi mi ga, Anka, ispred očiju, jer ću ga raščupati kao pile. Skloni mi ga ispred očiju!

ANKA: (Odvodi Raku).

1.5.8. 8. ŽIVKA, SAMA

ŽIVKA: (Na telefonu).

Alo… centrala Molim Ministarstvo spoljnih poslova… Je li to Ministarstvo spoljnih poslova Da!… Molim vas da se pozove na telefon g. Ninković, sekretar… Da!… Recite zove ga gospođa Živka ministarka. (Pauza). To ste vi, gospodine Ninkoviću? (Pauza). Tako! Dakle, potpisano je… E, pa čestitam Vam unapređenje. Vidite dakle da sam održala reč. Ali moram vam reći da nije išlo baš tako glatko. Bunio se vaš ministar, kaže: dobili ste klasu pre tri meseca. Ali sam ja navalila i nisam mu nikako dala mira, pa sam čak oterala i svoga muža te ga je on okupio. Da, da, i on ga je okupio. (Pauza). Nego, znate šta, drugo sam nešto htela da vas zamolim. Ovaj moj nesretnik, onaj mali gimnazista Raka, bio danas na igralištu, sa decom engleskog konzula. Ja sam ga naročito poslala, jer, znate, on sad pripada tome društvu… Da! Pa zamislite, razbio nos sinu engleskog konzula i opsovo mu oca. (Pauza). Pa da, uviđam i ja sama da je to vrlo nezgodno ali, šta ću, ne mogu iz ove kože. Ta kako kazniti, neću ga kazniti, nego ću ga isprebijati, ali je meni glavno da se nekako zataška stvar, kod engleskog konzula, da se on ne ljuti. Pa to sam htela da vas umolim, da odete vi do njega, u ime moje, i da mu kažete: neka ne uzme stvar ozbiljno, deca k’o deca! (Pauza). E, pa šta drugo mogu da mu kažem, Ja mislim on je pametan čovek, neće valjda dozvoliti da se dve države zavade zbog jednoga nosa; a što mu je psovao oca, recite da to u našem jeziku ne znači ništa ružno, to je kao kad bi se engleski kazalo „Dobar dan“. I uopšte, recite mu da je to naš narodni običaj da isujemo oca jedno drugom. Pa dabome! ’Ajde, molim vas, pa otidite odmah a dođite zatim da mi javite šta ste uradili. Kako?… A… papa? — Pa dobro nek vam bude i papa, samo molim vas svršite mi to. Do viđenja! (Ostavlja slušalicu).

1.5.9. 9. ANKA, ŽIVKA

ANKA: (Dolazi hitno). Gospođo, onaj hoće opet da ide.

ŽIVKA: Ama ko?

ANKA: Raka.

ŽIVKA: Ama kako da ide, noge ću mu prebiti. Čekaj da ga ja naučim pameti. On misli da ću mu se samo na grdnji proći. Čekaj samo!… (Odjuri).

1.5.10. 10. ČEDA, ANKA

ČEDA: (Na vratima svoje sobe). Anka, jeste li sami?

ANKA: (Koketno). Jesam!

ČEDA: (Izlazi. On je obukao crno svečano odelo, na rukama mu rukavice i na glavi cilinder).

ANKA: Iju, a što ste se vi tako lepo obukli?

ČEDA: Zbog vas, Anka. To je moje svadbeno odelo.

ANKA: E, to mi je milo. I tako obučen doći ćete i tamo u moju sobu?

ČEDA: Pa zato sam se i obukao.

ANKA: Je li istina?

ČEDA: Doći ću kad vam kažem.

ANKA: Još danas?

ČEDA: Pa da još danas.

ANKA: Još sad može biti?

ČEDA: Pa dobro, još sad, ali vas molim prethodno da me prijavite gospođi ministarki.

ANKA: (Iznenađena). Da vas prijavim gospođi?!

ČEDA: Da i dajte joj moju vizit-kartu (Vadi i daje joj). — Ja ću čekati u pretsoblju.

ANKA: (Zbunjena). Ali… kako… vi da čekate… i da vas prijavim … ja sve to ne razumem.

ČEDA: I nastanite svakojako da me gospođa primi. Recite imam zvaničan razgovor.

ANKA: Lepo! A posle?

ČEDA: A posle, sporazumećemo se.

ANKA: Idem odmah! (Odlazi u sobu).

ČEDA: (Pogleda za njom pa izlazi na zadnja vrata).

1.5.11. 11. ŽIVKA, ANKA

ŽIVKA: (Dolazi iz sobe držeći vizit-kartu u ruci, za njom Anka). A on vam ovo dao?

ANKA: Da, gospodin zet. On čeka u predsoblju.

ŽIVKA: Recite gospodinu zetu, neka mi se vuče ispred očiju, neću da ga primim.

ANKA: Ali gospodin kaže da ima zvaničan razgovor.

ŽIVKA: Nisam danas zvanično raspoložena, pa eto ti! Ne mogu da ga primim.

ANKA: Ali, gospođo, ako ga ne primite pokvarićete sve.

ŽIVKA: Šta ću pokvariti?

ANKA: Gospodin mi je kazao da će posle razgovora sa vama doći k meni u sobu.

ŽIVKA: Rek’o je?

ANKA: Da.

ŽIVKA: Dobro, reci mu neka uđe, primiću ga!

ANKA: (Izlazi napolje i propušta Čedu).

1.5.12. 12. ČEDA, ŽIVKA

ČEDA: (Ulazi vrlo ozbiljno, klanja se još s vrata). — Imam li čast sa gospođom Ministarkom?

ŽIVKA: (Prezirući ga i ne okrećući glavu). — Da. Izvolite sesti!

ČEDA: Blagodarim. Ja vas molim da me izvinite što sam uzeo slobodu uznemiriti vas…

ŽIVKA: Šta ste radi, gospodine?

ČEDA: Ja dolazim, gospođo, po jednom vrlom delikatnom poslu, pa bih vas molio da me pažljivo saslušate.

ŽIVKA: Molim. izvolite govoriti!

ČEDA: Vidite, gospođo, život je neobično komplicirana pojava. Priroda je sazdala bića, ali nije utvrdila i zakone o međusobnim odnosima tih bića, već je dozvolila da se ovi samosvojno, pod ovakvim ili onakvim prilikama ili okolnostima, stvaraju i razvijaju; te s toga nisu to više puki slučajevi već normalne pojave, sukobi odnosa, koji se tako često javljaju u ovome ili onome obliku.

ŽIVKA: Mislite li vi, gospodine, da držite predavanje ili imate što da mi kažete?

ČEDA: Izvinite, gospođo, ali je ovaj uvod bio neophodan pre no što pređem na samu stvar.

ŽIVKA: Dakle, molim vas, pređite odmah na samu stvar.

ČEDA: Stvar je u ovome, gospođo: ja imam jednoga prijatelja, mladoga čoveka i čoveka od budućnosti. On je rad da se ženi i meni je stvar poverio, moleći me da mu budem provodadžija. On je uveren da ću ja njegovu stvar iskreno zastupati i za to mi je poverio.

ŽIVKA: Ali šta se mene tiče vaš prijatelj i vaš provodadžiluk.

ČEDA: Odmah ću vam to objasniti. On je dugo i dugo razmišljao o ženidbi i nije mogao lako da se odluči. Uvek mi je govorio: „Ako se već rešim da se ženim uzeću samo zrelu žensku.“

ŽIVKA: Pa dobro nek uzme ako hoće i zrelu žensku, ali što vi meni sve to kazujete.

ČEDA: Gospođo, on je ludo zaljubljen u vas.

ŽIVKA: Šta kažete?…

ČEDA: On veruje da ste vi zreli?

ŽIVKA: (Skoči). — Čedo!

ČEDA: On me je danas sa suzama u očima preklinjao: „Gospodine Čedo, vi ste u toj kući poznati, idite: i zaprosite gospa Živkinu ruku za mene!“

ŽIVKA: (Jedva uzdržavajući se od uzbuđenja). — Čedo, umukni, Čedo!

ČEDA: Ja sam mu lepo rekao: „Ali gospođa je udata!“ a on veli: „Ne smeta ništa, danas se mogu i udate žene udavati!“ Govorio sam mu zatim: „Ali to je poštena žena!“

ŽIVKA: (Drekne). Pa i jesam!

ČEDA: I ja sam mu to kazao, ali on kaže: „Da je poštena ne bi ona primala ljubavna pisma od mene!“

ŽIVKA: (Njen gnev prelazi u bes). — Kuš! Ubio te Bog da te ubije, pseto lajavo! Da nisi više pisnuo, ili ću te stolicom po glavi!

ČEDA: A ja njemu kažem: „Znam, gospodine Ninkoviću, da ste joj pisali ljubavno pismo, čitao sam ga!“

ŽIVKA: Koj’ ga je čitao?

ČEDA: Pa ja!…

ŽIVKA: (Plane). Napolje!

ČEDA: (Ustaje). Dakle, šta da kažem mladoženji?

ŽIVKA: Neka ide do đavola i on i ti!

ČEDA: On bi želeo doći na viđenje.

ŽIVKA: Vala, jesi li čuo, Čedo, ne bila ko sam ako ti ne odeš na viđenje u Ivanjicu.

ČEDA: Vrlo rado, zašto ne! Samo pre toga idem gospodinu ministru Simi Popoviću da ga zamolim da ostavi ženu pošto joj se ukazala lepa prilika za udaju.

ŽIVKA: Makni mi se s očiju ako hoćeš da ti se ne ukaže lepa prilika!

ČEDA: Ja vas molim umirite se, gospođo! Život je, vidite, veoma komplikovana pojava. Priroda je sazdala bića, ali nije utvrdila i zakone međusobnih odnosa tih bića…

ŽIVKA: (U krajnjem besu dohvati sa stola knjige, kutije, buket, zvonce, jastuk sa stolice i sve što joj dođe do ruku i gađa ga vrišteći). Napolje, vucibatino, napolje!

ČEDA: (Pokloni se zvanično na vratima i ode).

ŽIVKA: (Padne umorna i uzbuđena u naslonjaču pa, kad se malo povrati, skoči i ode levim vratima). — Daro, Daro, Daro!

1.5.13. 13. DARA, ŽIVKA

DARA: (Dotrči). — Šta je zaboga?

ŽIVKA: Daro, dete, evo ti se zaklinjem, ubiću ga!

DARA: Koga, zaboga?

ŽIVKA: Onoga tvoga!

DARA: Ali zašto?

ŽIVKA: Zamisli, usudio se da tera sprdnju sa mnom. Ubiću ga, pa neka idem na robiju i neka se piše i pripoveda: otišla je na robiju što je ubila zeta.

DARA: Pa šta je, zaboga, uradio?

ŽIVKA: Došao je da me prosi.

DARA: Kako da vas prosi?

ŽIVKA: Kao provodadžija.

DARA: Bože, majka, šta vam je, šta govorite?

ŽIVKA: To što ti kažem, došao je kao provodadžija, da me prosi.

DARA: Zar kod živog muža?

ŽIVKA: Zamisli!

DARA: Gde se može žena kod živog muža prositi?

ŽIVKA: Ti sad pa opet navijaš na ono. Drugo je ono za tebe.

DARA: A što, kobajagi, drugo?

ŽIVKA: Zato… Zato što je drugo! Pa i da nije, biće drugo! E, neće taj više biti moj zet pa da mu je kruna na glavi. Živi bili pa videli.

DARA: Opet ti!

ŽIVKA: Opet, dabome, nego valjda da ga gledam i dalje u kući. U ostalom još danas ćeš ti sama doći k meni i moliti me da te spasem te bitange. ’Ajde videćeš! Ne bila ja koja sam ako me još danas ti sama ne moliš!

1.5.14. 14. VASA, ŽIVKA

VASA: (Dolazi s polja). Živka, evo ih idu!

ŽIVKA: Ko?

VASA: Familija!

DARA: Ja ću da se sklonim! (Ode).

VASA: (Otvara zadnja vrata). Uđite! (Ulazi jedna čitava galerija raznih komičnih tipova, obučenih starovremski. Starije žene; SAVKA i DACA u fesovima i libadetima, SOJA, sa nekim šeširićem iskićenim tičjim peruškama. Tu su tetka SAVKA, tetka DACA, JOVA POP-ARSIN, Teča PANTA i sin mu MILE, teča JAKOV, SAVA MIŠIĆ i PERA KALENIĆ. Svi prilaze Živki i rukuju se, a ženske se ljube).

SAVKA: (Ljubeći se sa Živkom). — A ti mene, Živka, zaboravi.

DACA (Ljubeći se). Ju, slatka moja Živka, od kad te nisam vid’la. Dobro izgledaš: tu, tu, tu,… (Pljuje). — da mi te ne ureknu!…

PANTA: E, Živka, da znaš, niko ti se nije tako obradovao sreći kao ja.

JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio ali bila si nekako zauzeta:

SOJA (Ljubeći se). Slatka moja Živkice, Boga mi sam uvek tebe najviše volela od cele familije.

ŽIVKA: (Pošto se i svi ostali rukuju). —

Hvala vam što ste došli. Izvol’te sedite! (Stariji sedaju, mlađi ostaju na nogama). Oprostite, Boga mi, što vas ovako sve zajedno primam. Ja vidim i sama da nije red, ali ne možete prosto verovati koliko sam zauzeta. Nisam ni u snu sanjala da je to tako teško biti ministarka. Ali, zdravlje Bože, doći ćete vi opet, doći ćete i drugi put.

VASA: (Koji je ostao na nogama i nalazi se kraj Živke). Pa dabome, videćemo se još. Ovo je samo onako… a videćemo se.

ŽIVKA: Kako si ti, tetka Savka?

SAVKA: (Uvređena). Pa dobro…

ŽIVKA: De, de de… znam te što si ljuta, ali nemoj misliti da sam te zaboravila. A ti, tetka Daco?

DACA: Ju, slatka moja, da mi oprostiš. Otkad ja govorim mojoj Hristini: ’ajdemo do Živke, red je da joj čestitamo, ko će ako nećemo mi, familija? A ona meni: „Nemoj, Boga ti, mama, godinu dana nismo joj prag prešli, pa sad će reći potrčali smo što je ministarka!“ Dati nismo prešli prag, to je istina, to je znaš zbog onog što si olajavala Hristinu, ali, kažem ja njoj: „Pa neka, neka kaže svet da smo sad potrčali zato što je ministarka, pa ko će da potrči ako nećemo mi koji smo joj rod rođeni!“

ŽIVKA: A ti, teča Panto, nisam te davno videla, kako, kako si ti?

PANTA: Pa kako da ti kažem, Živka, ne valja; sve nekako naopako. Nego velim, sad ako mi malo svane, dok si ti na vlasti. Računam, znaš, zbrinućeš svoje i podržati.

VASA: Pa, dabome, ko će ako ona neće.

ŽIVKA: Ne viđam ni tebe, Sojo?

SOJA: Čudnovato, a baš za mene kažu da se mnogo viđam. Ne može čovek svetu ugoditi. Ako se zavučem u kuću — olajavaju me, ako izađem u svet — olajavaju me. Pz bar kad bi samo svet olajavao pa da ne mari čovek, ali familija, rođena familija.

VASA: E pa ko će ako neće familija!

DACA: (Pakosno i više za sebe). Niko nikog ne olajava ako nema zašto.

SOJA: (Uzbudi se). Pa jest što kažeš, tetka Daco, eto zar bi tvoju kuću olajavali da nisu imali zašto.

DACA: Olajavale su je takve kao što si ti!

SOJA: Kakva sam da sam, tek nisam položila maturu.

DACA: (Plane i skoči). Položila si ti sve ispite na svetu, beštijo jedna!

SOJA: (Skoči takođe i unese joj se u lice). Može biti, ali maturu nisam polagala.

DACA: Ju, ju, ju, pustite me. (Poleti da je ščepa za kose).

VASA: (Stane između njih i razvađa ih). De, zar vas nije sramota. Ne možete zar ni pet minuta familijarno da razgovarate! (Pritrče i ostali muški pa ih razvađaju).

DACA: Pa dabome kad čovek ima u familiji i takve!

SOJA: Briši najpre ispred svoje kuće, pa onda laj za drugog.

VASA: Ama mir kad vam kažem! Sramota bolan, i vi se kobajagi brojite da ste ministarska familija.

ŽIVKA: (Vasi). Eto, kažem ja tebi!

VASA: Pa jes! Ovamo okupili me: „Ajde, ujka Vaso, vodi nas kod Živke!“ A zašto? Zato da obrukate i mene i sebe. ’Ajde svaka na svoje mesto, pa kad izađete na ulicu, a vi se čupajte sve dok vam traju dlake na glavi. (One odlaze i sedaju). — A ti, Živka, oprosti. Ovo je, znaš, onako, malo familijarno objašnjenje.

ŽIVKA: Nije mi baš prijatno, ali… (Hoteći da pređe preko stvari). Kako si ti, teča Jakove?

JAKOV: Pa, znaš kako je kad čovek živi na parče. Đavo će ga znati kakva mi je ta sudbina: na parče sam se školovao, na parče trgovao, na parče bio činovnik. Sve tako nekako — ništa mi ne ide od ruke. A opet, znaš, tešim se od uvek, kažem sam sebi: „Čekaj, Jakove, mora jednom doći i tvoj dan?“ Pa tako eto čekam, a šta bi drugo.

ŽIVKA: A ti, Savo?

SAVA: (On je korpulentan i sa velikim trbuhom). Mene ne pitaj, ispi me sekiracija.

ŽIVKA: A zbog čega?

SAVKA: Zbog nepravde. Celoga života kolje me nepravda. Kazaću ti već.

ŽIVKA: (Peri Kaleniću). — A… (Zbuni se). vi…? (Vasi). — Je l’ nam i gospodin štogod rod?…

VASA: On kaže da je rod.

KALENIĆ: Pa razume se da sam rod.

ŽIVKA: Ja se ne sećam.

VASA: Ni ja! Možda ti, Savka?…

SVI (Odmeravaju Kalenića).

SAVKA: Ja ne znam da je gospodin iz naše familije.

DACA: Ni ja!

NEKOLIKO NJIH: (Sležući ramenima). Ni ja.

KALENIĆ: Ja sam znate rod po ženskoj liniji.

SOJA: Pa eto, ja sam ženska linija, ali vas ne poznajem.

DACA: (Kroz zube). — Čudo!

VASA: Pa dobro, kako po ženskoj liniji, čiji si ti?

KALENIĆ: Moja je majka još pre dvadeset godina umrla i rekla mi je tada na samrti: „Sinko, ne ostavljam te samog na svetu, ako ti što u životu zatreba, javi se tetka Živki ministarki, ona ti je rod!“

VASA: A kako ti se zvala pokojna majka?

KALENIĆ: Mara.

VASA: A otac?

KALENIĆ: Krsta.

VASA: E da me ubiješ ne pamtim nikakvu Maru i Krstu u familiji.

ŽIVKA: Ni ja.

KALENIĆ: Sva zabuna dolazi odtud što se mi pre nismo zvali Kalenići nego Mirkovići.

VASA: Mirkovići? E sad još manje znam.

KALENIĆ: Uostalom to sve ne menja stvar. Ja znam da ste vi meni rod, ja se toga ne odričem. Radije bih ovde poginuo no što bi se svoje familije odrekao.

VASA: Ama, de, nije stvar za ginjenje nego…

ŽIVKA: Pa kad čovek kaže…

VASA: Pa jest, kad čovek kaže, šta mu možeš.

ŽIVKA: Pa kako ste?

KALENIĆ: Hvala, tetka, blagodarim na pitanju. Milo mi je što vas vidim tako svežu. Vi se, tetka, odista sjajno držite!

VASA: Nego znaš šta, Živka, ti si mnogo zauzeta, to mi svi znamo, pa zato ako hoćeš, pređi odmah na stvar. Deder, brate, pripitaj ti svakoga redom šta bi želeo, te da vidiš šta bi se moglo za koga učiniti.

PANTA: Pa ako neće sad da nam se učini, ja ne znam kad će.

VASA: Neka lepo svaki kaže šta mu je na srcu, a ja ću da zapišem, pa će onda Živka da gleda, što može može, a što ne može ne može.

DACA: Kad se hoće može se sve, samo je pitanje da li treba svakome učiniti, jer ima ih i takvih…

SOJA: (Preseče joj reč). Ja samo jedno imam da te molim, Živka, da mi pomogneš da položim maturu.

DACA: (Plane). Eto je, ona opet pruža jezik.

VASA: Ama, mir kad vam kažem.

SAVA: Smirite se, jer ako meni mrkne, zapušiću vam obema usta!

KALENIĆ: Slušajte, strina Daco i vi, prija Sojo. Kao što vidite, tetka Živka nas je lepo primila, kao što je i red da primi familiju. I mi ćemo sad da joj kažemo svoje želje i da je molimo da se zauzme za nas. Ja sam uveren da će se tetka Živka zauzeti. Vi svi znate kako ona ima dobro srce. Ali smo zato mi pozvani da poštujemo nju i njen dom, koji je u ovome slučaju ministarski dom. A mi, ako se budemo tako ponašali i međusobno vređali, iskazaćemo time jedno nepoštovanje prema ovom domu. Zato vas lepo molim, strina Daco, i vas prija Sojo, uzdržavajte se!

DACA: (Savka koja sedi kraj nje). — Ama otkud mu ja ovome ispad o strina?

SAVKA: Ne znam, ja ga i ne znam ko je.

DACA: A zar ga ja znam!

PANTA: (Jakovu koji sedi do njega). — Tako ti Boga, znaš li ti ko je ovo?

JAKOV: Nikad ga u životu nisam ni video ni čuo.

VASA: Dakle, da ostavimo sve drugo pa da pređemo na stvar, jer Živka nema mnogo vremena.

ŽIVKA: Boga mi nemam. Baš sad čekam neke važne vizite iz diplomatije.

VASA: Pa dabome. Nego deder! (Izvadio je hartiju da beleži). — Dede, tetka Savka, šta bi ti imala da zamoliš Živku.

SAVKA: (Još uvek uvređeno). — Neka me pita Živka pa ću joj kazati.

ŽIVKA: E pa ti, tetka Savka, sa tvojih dvesta dinara ovde mi se pope. Preskoči, Vaso, nju kad neće kao čovek i kao familija lepo da razgovara, nego sve nešto uz nos.

SAVKA: Ništa ja uz nos, ja hoću samo svoje.

ŽIVKA: E, pa dobićeš tvoje. Zapiši, Vaso, da joj se da, Eto ti!

VASA: (Pošto je zapisao). — A ti, Daco, imaš li ti štogod da zamoliš Živku?

DACA: Pa ja to, za Hristinu. Htela bi da zamolim, Živka, da narediš da joj se prizna ispit i da se primi dete natrag u školu, jer ovako je ostalo na pola puta. Pogrešila jeste, priznajem, — molim dotičnu personu da se ne iskašljuje — eto priznajem, ali pogreše danas i profesorke, pa neće zar njihove učenice. I nije pogrešila onako od besa i od pokvarenosti, kao što ima persona nego opet zbog nauke. Molim dotičnu personu da se ne iskašljuje!

VASA: Sojo, ne iskašljuj se!

DACA: Zbog nauke dabome. Ona i jedan njen drug za jedno su se spremali za maturu, pa zavukla se deca u sobu i po ceo dan učila, ubiše se učeći. Pa posle… njemu priznadoše zrelost, a ona ostade tako na pola puta. Pa to mislim, Živka, da narediš da se to zaboravi.

KALENIĆ: (On se sad već oslobodio i ulazi u porodična pitanja kao da je tu od vajkada). Je l’ to davno bilo?

DACA: Pa, prošle godine.

KALENIĆ: Godina dana. Uha, za godinu dana se i krupnije pogreške zaboravljaju, a kamo li takva jedna sitnica. Piši, ujka Vaso: da se zaboravi!

ŽIVKA: A ti, Jovo, ti odleža robiju, a?

JOVA: Odležah, tetka Živka, i pošteno se tim odužih državi, pa sad mislim pravo je da se i država meni oduži.

ŽIVKA: Kako da ti se oduži?

JOVA: Pa tako, da dobijem državnu službu.

ŽIVKA: Pa služba te i odvela na robiju.

JOVA: Svaki živ čovek zgreši, tetka Živka, a ja sam pošteno odužio što sam pogrešio. I verujte, tetka, ne kajem se što sam bio na robiji, mnoge sam stvari naučio koje ne može čovek tako lako u životu da nauči. Kamo sreće kad bi država svakoga kandidata najpre poslala na robiju, pa tek posle mu dala državnu službu.

JAKOV: E, gle molim te!

JOVA: Jest, jest, čika Jakove, jer ja sad znam bolje krivični zakon nego ma koji kasacioni sudija. Nikad profesori na univerzitetu ne mogu tako da ti protumače krivični zakon kao oni koji su po njemu osuđeni. Svaki od njih zna paragrafe na pamet i zna šta se hoće s kojim paragrafom, i zna kako se može izigrati koji paragraf. Osuđen sam, veli, po 235, u vezi sa 117-a, — ali su mi priznate olakšavne okolnosti iz 206-og. I tako svaki redom, sve paragrafe znam: e, pa, zašto država ne bi iskoristila to moje znanje

KALENIĆ: Sasvim! Zapiši, ujka Vaso, da se Jovi Pop-Arsinom da služba kako bi se državi dala prilika da iskoristi njegovo znanje.

ŽIVKA: A šta bi ti, teča Panto?

PANTA: Pravo da ti kažem, Živka, meni mi za mene nije. Provlačiću se kako sam se i do sad provlačio, ali mi je za ovo dete. (Za njim stoji Mile, dorastao dečak). Nekako Bog mu nije dao dar za školu — isteran je iz svih škola i to za svagda. A i na zanatu ne može da se skrasi i ni na jednom poslu. Pa sam hteo da te molim, ako može nekako da bude državni pitomac.

ŽIVKA: A šta da uči?

PANTA: Ama neka njega samo država primi da ga izdržava a sve je jedno šta će učiti. Ako hoće za marvenog lekara, a može i za kapelnika u muzici, ili za profesora bogoslovije, ili za apotekara. Ama štogod hoćeš, samo neka bude državni pitomac.

KALENIĆ: Pa kad je dete tako bistro, šteta bi bilo da ga država ispusti. Zapiši, ujka Vaso: državni pitomac.

ŽIVKA: A ti, Sojo?

SOJA: Ja bih volela, Živka, kad bi mogla na samo da ti kažem.

SVI: (Bune se). A ne, kako smo mi! Javno, javno!

DACA: (Izdvaja se glasom od ostalih). — Kad smo mogli svi ovako javno, može valjda…

VASA: (Preseče je pogledom).

SOJA: Na posletku šta da krijem, ne ištem što mi ne priliči. Ti znaš i sama, Živka, da sam se ja razvenčala sa onim mojim nesretnikom, i on se već i oženio, a ja ostala samohrana i to samo zato što je sud doneo nepravednu presudu, pa njemu dao pravo da može stupiti u drugi brak, a meni nije dao to pravo. Pa dabome da sam morala izgubiti parnicu, kad mene ovako mladu…

DACA: (Iskašljuje se).

SOJA: … dali popovima u ruke, pa me cela Konzistorija razroko gleda. A i sam advokat, koji me je branio, kod kuće meni jedno govori a na sudu drugo — pa onda dabome da sam morala izgubiti parnicu. Pa eto to sam htela, Živka, da te molim da se ta presuda ispravi: da dobijem pravo na udaju. Eto, sama vidiš, ja ne tražim Bog zna šta a, što se pojedini iskašljavaju, baš mi je svejedno, jer što kažu: pas kašlje vetar nosi.

KALENIĆ: Odista, to bi se moglo učiniti. Žena oseća potrebu da se uda, a smetaju joj neke formalnosti. Zapiši, ujka Vaso, prija Soja da se uda bez formalnosti.

SOJA: Ništa više ja ne tražim.

ŽIVKA: A ti teča, Jakove?

JAKOV: Pa, rekoh ti, Živka, ne ide mi štogod počnem. Trebao sam dok sam bio mlađi da se školujem — pa, nije išlo; bio sam i činovnik, pa — opet nije išlo; probao sam i da trgujem, pa i tu sve naopako. A uvek sam govorio sebi: „Čekaj, Jakove, mora doći tvoj dan!“ Pa velim, eto, došao je! Mislim, znaš, da mi izradiš kakvu koncesiju, da posečem na primer kakvu državnu šumu — računam, znaš, kad mi sve drugo nije pošlo za rukom, koncesija još može da mi pođe za rukom.

KALENIĆ: To može odista da vam pođe za rukom, a državu to baš ništa ne košta. Nije država sadila šume, pa da joj je žao da se seku. Sasvim to može. Zapiši, ujka Vaso: jedna državna šuma da se poseče, jer, naposletku, kakav bi to ministarski rođak bio, ako ne bi imao prava bar jednu šumu da poseče.

ŽIVKA: A ti, Savo?

SAVA: Ja ću, Živka, ukratko da ti kažem. Molim te lepo i kao rod rođeni, da mi izradiš državnu penziju.

ŽIVKA: Pa ti nisi nikad bio činovnik?

SAVA: Nisam!

ŽIVKA: I nisi nikad bio ni u kakvoj službi?

SAVA: Nisam!

ŽIVKA: Pa zašto onda da ti izradim penziju?

SAVA: (Ubeđeno). Pa tako, kao građaninu. Toliki svet ima penziju od države, pa zašto onda ne bih imao ja?

VASA: Pa jest, Savo, ama ti što imaju penziju, služili su državu.

SAVA: Pa ja da sam služio državu ne bi’ došao od Živke da tražim penziju, nego bi’ je tražio od države. A zašto je ministarka ako, ni toliko ne može da izradi svome?

KALENIĆ: Stvar je već malo komplikovanija. Zapiši ti, ujka Vaso, teča Sava — penzija, a tetka Živka i ja razmislićemo da li se ta stvar može nekako udesiti. (Živki). — Dozvolite mi sad, tetka, da vam i ja kažem svoj slučaj. Mene su pre godinu dana isterali iz službe. Nestala su neka akta iz moje fijoke i usled toga omelo se jedno izvršenje. Ne vidim šta sam ja tu kriv, jer, na posletku, akta su akta; izgubi se živ čovek te neće akta? A, naposletku, nestajala su i ranije akta iz moje fijoke pa nikom ništa, ali, sad se navrzao nekakav inspektor na mene, te mal’ me nije čak i pod sud stavio. Ali stvar je sad već bila i prošla i, kao što vidite, ja sam punu godinu dana strpljivo čekao da se zaboravi. Ja ne znam, možda se nije još zaboravilo, ali, kad je sad već tetka Živka ministarka, može narediti da se zaboravi. I ja ništa drugo ne tražim nego da se popravi nepravda koja mi je učinjena, to jest, da se ja vratim u službu. Samo, moram napomenuti da ja ne bih mogao pristati na obično vraćanje u službu, bez satisfakcije za učinjenu mi nepravdu. Morao bih se vratiti sa unapređenjem kako bih i ja sa svoje strane zaboravio nepravdu koja mi je učinjena. Eto, to je sve što ja tražim. Ujka Vaso, zapiši molim te: Pera Kalenić da se vrati u službu sa satisfakcijom. (Zaviruje u Vasinu knjigu). — Jesi zapisao „sa satisfakcijom“?

VASA: Jesam, de!

KALENIĆ: E sad, dozvolite tetka Živka, da vam u ime cele naše familije blagodarim što ste nam saslušali želje i da vas zamolim da se svojski zauzmete i da ih ispunite. Kao što vidite, naše su želje skromne, a vi ste u mogućnosti da ih ispunite, pa zašto ne bi učinili radost svojoj familiji, te da vas se svi sa blagodarnošću sećamo.

ŽIVKA: Dobro, dobro. Ono što mogu, učiniću. Zašto da ne učinim?

KALENIĆ: E, onda, dozvolite da vam kažem zbogom, jer smo vas i suviše zadržali. (Ljubi joj ruke i svi se dižu).

ŽIVKA: (Seti se). , Čekaj da vam dam moje vizit-karte za uspomenu. (Uzme sa stola kutiju i deli svakom redom). — Evo, evo, pa to, onako, za uspomenu.

SOJA: Udenuću u ram od ogledala.

JAKOV: E hvala, baš ti hvala.

KALENIĆ: Molim vas, meni dajte dve?

SAVKA: (Pošto su svi primili vizit-karte). E, zbogom, Živka.

ŽIVKA: Pa de, de, ne budi na kraj srca!

DACA: (Ljubeći se). — Pa gledaj Boga ti, Živka!

PANTA: Bog ti a duša ti, svrši mi to!

SOJA (Ljubeći se). Učini mi, Živka, sevap je!

SAVA: Molim ti se, Živka, pa nemoj da zaboraviš!

JAKOV: Ti, pa Bog! (Sve te rečenice, kao i one pri dolasku pretrpavaju se i upadaju jedna u drugu).

KALENIĆ: (Ljubeći joj ruku). — Sad tek razumem moju pokojnu majku, koja mi je pre dvadeset godina, na samrtnom času, rekla: „Sinko, ne ostavljam te samog u svetu; ako ti što u životu zatreba, javi se tetka Živki ministarki, ona ti je rod!“

SOJA: (Cela gomila je već pošla ka vratima i ona za njima). — Ako ništa ne bude od moje molbe, a ja ću da polažem maturu.

DACA: Položila si je ti čim si prohodala!

SOJA: Pas laje vetar nosi! — (One izlaze u svađi i čim cela gomila bude napolju, te se vrata zaklope, čuje se vrisak i cika i larma onih koji razvađuju žene). —.

ŽIVKA: (Vasi koji je zaostao). Trči, Vaso, potukoše se!

VASA: Beštije jedne! (Odjuri i sam).

1.5.15. 15. ŽIVKA, ANKA

ŽIVKA: (Klonula od umora, pada u fotelju). Uh!

ANKA: (Dojuri spolja). Gospođo, one se dve vaše rođake počupaše.

ŽIVKA: Neka se čupaju, šta me se tiče. Umorila sam se kao da sam ceo dan kopala. Idem da legnem malo, gledajte da me niko ne uznemirava. (Ode).

ANKA: (Odlazi na zadnja vrata i otškrine ih, pa gleda šta se zbiva napolju. Svađa se polako stišava i udaljuje).

1.5.16. 16. ČEDA, ANKA

ČEDA: (Posle izvesne pauze otvori vrata i sretne se lice u lice sa Ankom. On je još uvek svečano obučen kako je otišao od kuće). Ah, kako prijatan susret! Jeste li vi mene čekali, Anka?

ANKA: Razume se.

ČEDA: Idite odmah u vašu sobu, evo mene za vama.

ANKA: Je li istina?

ČEDA: Idite samo i čekajte!

ANKA: (Nudi obraz). Poljubite me u ime kapare!

ČEDA: (Poljubi je). — Sasvim. Divna kapara!

ANKA: Odoh i čekam! (Ode).

1.5.17. 17. ČEDA, RISTA

ČEDA: (Pripali cigaru).

RISTA: (Posle izvesne pauze nailazi na vrata takođe obučen u svečano odelo. Nosi buket). — Klanjam se, dobar dan. Je li slobodno?

ČEDA: Molim, izvolite!

RISTA: Čast mi je predstaviti se: Rista Todorović, kožarski trgovac.

ČEDA: (Iznenađen). — Kako, molim vas?

RISTA: Rista Todorović, kožarski trgovac.

ČEDA: I počasni konzul Nikarague?

RISTA: Da, tačno!

ČEDA: Ama nije moguće! E, to mi je milo, osobito mi je milo da se upoznamo.

RISTA: A s kim imam čast?

ČEDA: Čekaj molim te, dozvoli mi da ti kažem „ti“, čekaj, molim te, da te vidim! (Izmakne se i posmatra ga). E, ko bi to rekao? Dakle ti si to, Risto! E, to mi je odista milo!

RISTA: A s kim imam čast?

ČEDA: Ja, je li? Je l’ za mene pitaš ko sam? Ja sam… kako da ti kažem… pa ja sam, brate, ujka Vasa, Živkin ujak.

RISTA: Dakle, vi ste ujka Vasa? E, to mi je milo. Ja sam, Boga mi, mislio vi ste stariji.

ČEDA: Nisam.

RISTA: Čuo sam za vas i baš mi je milo da se upoznamo.

ČEDA: (Gleda ga i meri sa svih strana). — Dakle ti si to, obešenjače jedan, a?!… Gledaj ga, molim te, kakav trbuščić ima, lola nikaraguanska (Tapka ga po trbuhu). — Ko bi to rekao! A ja sam te sasvim drugče zamišljao.

RISTA: (Smeje se prijatno).

ČEDA: A došao si, je li, obešenjače jedan, znam već zašto si došao.

RISTA: (Snebivajući se). Pa da…

ČEDA: A dopada ti se naša Dara, a?

RISTA: Pa znate kako je.

ČEDA: Znam de!

RISTA: I ona mi se dopada, a potrebno mi je i zbog moga položaja da stečem vezu sa višim krugovima.

ČEDA: Razume se! A veruj, što te više gledam sve više verujem da ćeš se i ti njoj dopasti. Ja sam se, znaš, toga najviše bojao: da l’ ćeš se ti njoj dopasti, a sad kada sam te video… lolo jedna, mora da se ti uopšte dopadaš ženama.

RISTA: (Polaskan). — Kažu!

ČEDA: Ama, šta kažu, vidim ja! Dopašćeš se ti našoj Dari. A veliš, je li, ona se tebi dopada?

RISTA: Dopada mi se.

ČEDA: I ništa ti ne smeta što je ona tuđa žena?

RISTA: A šta ima to da mi smeta? Kako, na primer, kad kupim kuću, ne smeta mi ništa što je ranije bila tuđa, kad znam da je sad moja.

ČEDA: Sasvim. Onaj stari gazda se iseli, a ti se useliš.

RISTA: Pa jeste!

ČEDA: Ko bi rekao, molim te, da ti umeš tako filozofski da posmatraš život! E, a kad je već tako, onda ćemo celu stvar lako da izvedemo. Ništa nam više ne stoji na putu.

RISTA: Ništa.

ČEDA: Pa ipak, mislim se nešto, samo kako ćemo da se oprostimo onog vucibatine?

RISTA: Koga?

ČEDA: Pa njenoga muža, taj nam mnogo smeta.

RISTA: Kako, zar vam nije kazala gospa Živka? Pa njemu je već umešen kolač, čeka se samo da se ispeče.

ČEDA: E?

RISTA: Jeste. Gospođa Živka je udesila sa sobaricom da ga domami u svoju sobu, pa, kad on bude tamo, da ona sa gospa Darom i svedocima upadne.

ČEDA: Gle, molim te! Ala je to lepo smišljeno. Ha, ha, ha, ala će se uhvatiti kao miš u mišolovki; taman on da lizne slaninu, a ono: hop! Ha, ha, ha!…

RISTA: (Pridružuje se i slatko se smeje). — Ha, ha, ha!

ČEDA: Pa onda?…

RISTA: Onda… onda to… Gospođa Dara je rekla, ako se uveri da je vara, da će ga odmah napustiti.

ČEDA: E, to je divno odista! Samo brinem se da nam nešto ne pokvari tako lepo smišljeni plan.

RISTA: A šta to?

ČEDA: Nisi ti trebao još sad da dođeš, dok mi ne svršimo taj posao sa njim.

RISTA: Pa gospa Živka mi je poručila da dođem.

ČEDA: Znaš, ne bih voleo da on naiđe pa da te zateče ovde.

RISTA: (Malo kao uznemiren). — Pa šta?

ČEDA: Kako, pa šta? On se zakleo da će te ubiti kao psa i kupio je ovoliki revolver, kalibra kojim se volovi ubijaju.

RISTA: (Preplašen). A što, brate, da me ubije?

ČEDA: Eh što, zakleo se, preda mnom se zakleo. Ali ti ne treba da se bojiš, ne smeš biti kukavica razumeš li. Uostalom, ja sam lično video revolver, pokazivao mi ga je i uveravam te da u njemu nema više od šest metaka. Ne mogu te svih šest pogoditi, budi siguran da ćete bar četiri promašiti.

RISTA: A ona dva!…

ČEDA: E pa, Bože moj, dva metka valjda možeš progutati za ljubav toga da spaseš čast Nikarague.

RISTA: Ama što ja da gutam metkove zbog časti Nikarague? Slušajte, ujka Vaso, kako bi bilo da ja idem pa drugi put da dođem?

ČEDA: Ja mislim da bi to dobro bilo… (Pogleda na prozor). — Ali dockan je, sasvim je dockan!

RISTA: (Preplašen). — Zašto, brate?

ČEDA: Evo ga, sad baš uđe u kuću.

RISTA: (Preplašen). — Ko?

ČEDA: Onaj s revolverom.

RISTA: (Usplahiran). — Pa sad Ujka Vaso, govori šta sad?

ČEDA: Moram te prikriti dok ja njega uklonim.

RISTA: (Ustumara se). Gde da se sakrijem?

ČEDA Ne znam… Čekaj, sad mi pade napamet, (Zvoni).

RISTA: Gde?

ČEDA: Ćuti i ne pitaj, jer nemamo vremena za razgovor.

1.5.18. 18. ANKA, PREĐAŠNJI

ANKA: Molim!

ČEDA: Ančice, učinite mi jednu veliku ljubav, pa ću vam se odužiti. Vi znate kako ću vam se odužiti.

ANKA: Molim!

ČEDA: Vodite brzo ovoga gospodina u vašu sobu i zaključajte vrata. Ne pitajte zašto, već žurite, opasnost je velika.

RISTA: Vrlo velika. Vodite me, nagradiću vas bogato!

ANKA: (Čedi). A posle?

ČEDA: Posle — no, pa znate već.

ANKA: (Risti). Hajde brže! (Odvede Ristu).

1.5.19. 19. ČEDA, RAKA

ČEDA: (Udari u sladak smeh, zatim ode prozoru i dovikuje, mašući rukom). — Rako! Rako!…

RAKA: (Dolazi spolja). Šta je? O, zete, što si se ti tako obukao?

ČEDA: Kazaću ti, ali da nikome ne kažeš. Evo, daću ti dinar da nikome ne kažeš. Idem kod Anke u sobu. (Daje mu dinar). Nikom, razumeš li? Ja znam da bi ti mama dala i dva dinara samo da joj to kažeš, ali ti budi karakter pa nemoj da joj kažeš, je l’ nećeš?

RAKA: Pa neću, dabome!

ČEDA: E, dobro (Ode).

1.5.20. 20. RAKA, ŽIVKA

RAKA: (Na levim vratima). Mama, mama!…

ŽIVKA: (Dolazi). — Šta je?…

RAKA: Zet Čeda mi je dao dinar da budem čvrst karakter i da ti ne kažem gde je on sad. Ako mi daš dva dinara, ja ću biti još čvršći karakter pa ću ti kazati.

ŽIVKA: Govori, gde je?

RAKA: Dva dinara, pa da čuješ.

ŽIVKA: (Daje mu). — Evo ti, stoko božja, govori!

RAKA: (Pošto je primio). — Eno ga u sobi kod Anke.

ŽIVKA: Je li istina?

RAKA: Sada je otišao.

ŽIVKA: (Ushićena). Ju, slatko moje dete! (Ljubi ga). — Evo ti još dva dinara.

RAKA: Olrajt!

ŽIVKA: Idi mi brzo zovi Daru.

RAKA: (Ode desno).

1.5.21. 21. ŽIVKA, SAMA

ŽIVKA: (Na telefonu). Alo… molim 7624!… je li to kvart? Dajte mi vezu sa članom kvarta… A, vi ste na telefonu? Ovde je gospođa Živka, ministarka. Molim vas hitno, ali vrlo hitno, odmah pošaljite mojoj kući jednoga pisara sa dva žandarma. Da, hitno… pa nije baš pravo razbojništvo, ali je ipak razbojništvo… Neka pisar ponese i hartije za saslušanje, neka povede i dva građanina kao svedoke. Molim vas,to neizostavno da se učini, nek povede dva građanina. Odmah, razume se, vrlo hitno! Da! (Ostavlja slušalicu).

1.5.22. 22. DARA, ŽIVKA

DARA: (Dolazi iz desnih vrata, za njom Raka).

ŽIVKA: Daro, kćeri. zvala sam te da te pripremim. Budi hrabra, dete moje, da podneseš udarac koji te očekuje.

DARA: Šta je sad opet, šta znači taj uvod?

ŽIVKA: Ja sam ti rekla da ćeš se i sama uveriti koliko te ona vucibatina vara. E, pa, evo, kćeri moja, došao je čas da se svojim rođenim očima uveriš. Tvoj rođeni muž nalazi se ovoga časa u sobi kod Anke naše i to u rđavoj nameri.

DARA: To nije istina!

ŽIVKA: Kaži, Rako, gde je naš zet Čeda?

RAKA: Nek mi da dinar, pa da joj kažem.

ŽIVKA: Napolje, alo nesita! Zar ti je malo?

RAKA: Ništa ja više besplatno! (Ode).

DARA: Hajdemo! (Hoće da pođe u Ankinu sobu).

ŽIVKA: Čekaj de, udesila sam ja već stvar.

DARA: Šta si udesila?

ŽIVKA: Videćeš.

1.5.23. 23. PISAR, GRAĐANI, ŽANDARMI, PREĐAŠNJI

PISAR: (Dolazi hitno sa dva žandarma i dva građanina). — Po vašem zahtevu, gospođo ministarka, gospodin član me je hitno uputio. Doveo sam i dva građanina.

ŽIVKA: E, vrlo dobro!’Ajde sad za mnom svi! (Ona napred, sa njom Dara, a za ovom svi ostali).

(PAUZA)

(Zadnja se vrata polako i pažljivo otvaraju i kroz njih proturi ČEDA glavu. — On posmatra i osluškuje, i kad čuje larmu, brzo se povlači i zatvara vrata. — Sa leve strane gde su svi otišli cika ženskih glasova i larma. Malo zatim PISAR uvodi RISTU, koji je bez kaputa, a za njim dolazi cela gomila, izuzimajući Anke).

ŽIVKA: (Klone od uzbuđenja u fotelju). — Nikaragua, crni Nikaragua. šta ćeš ti tamo?

RISTA: (Uzbuđen). Ne znam… tako… sudbina valjda.

ŽIVKA: Zar zavukao si se u sobaričinu sobu, svukao kaput, zaključao vrata, pa to sudbina? A što svuče kaput, ubio te Bog da te ne ubije?

RISTA: Pa, naložena peć.

DARA: (Majci). Dakle to je taj počasni gospodin koga si mi namenila? E, baš ti hvala majka.

PISAR: (Živki). Treba li, gospođo, da uzmem ovoga gospodina na saslušanje?

ŽIVKA: Ta kakvo saslušanje, saslušao se on na onome, a ne na ovome svetu, da Bog da! Ako već treba ko da ga uzme na saslušanje, ja ću to. Govori, šta ćeš tamo?

RISTA: Poslao me ujka Vasa.

ŽIVKA: Ujka Vasa? Dakle on je sve to zamesio? E, Vaso, sad si zbrinuo celu familiju.

1.5.24. 24. ČEDA, PREĐAŠNJI

ČEDA: (Dolazi spolja noseći Ristin kaput i pridržava mu da ga navuče). Obucite kaput, zaboga, dobićete inače kijavicu.

RISTA: (Kad spazi Čedu, kao da mu je svanulo). — Ujka Vaso, pomažite. Vi ste me naterali da se sklonim kod sobarice.

ŽIVKA: (Zabrinuta). Pa je li to ujka Vasa?

RISTA: Pa on, dabome!…

ŽIVKA: O izvasio se on dabogda! Čedo…! (Pisaru). Molim zapišite to što ću reći i stavite posle numeru. (Digne tri prsta u vis). — Čedo, zaklinjem ti se svim na svetu da ćeš još večeras biti potpisan za Ivanjicu!…

ČEDA: Još bolje premestite me u Nikaragu-u.

ZAVESA

1.6. Četvrti čin

Ista soba. — Po stolicama, levo, masa novina savijenih kao za prodaju; po stolicama desno prebačena muška i ženska odela, šeširi i sve drugo. Tu je ogroman otvoreni kufer u koji DARA pakuje sve ove stvari donoseći ih iz susedne sobe.

1.6.1. 1. ANKA, DARA

ANKA: (Dolazi spolja, noseći svežanj novina). — Evo, gospođo, nisam mogla više da kupim od dvadeset brojeva. (Ostavlja na stolicu povrh ostalih).

DARA: (Pakujući). Šta se to mene tiče!

ANKA: Htela sam samo da vam kažem, jer gospođa mi je naredila koji god prodavac prođe da kupim sve koliko god brojeva ima, ali svega je jedan prošao od kad stojim na kapiji. Ne znam da l’ još da čekam na kapiji?…

DARA: Radite onako kako vam je gospođa kazala, nemojte me ništa pitati. (Ode u sobu po stvari).

1.6.2. 2. RAKA, ANKA

RAKA: (Dolazi spolja, noseći desetak i nešto više brojeva). Evo, ja jedva našao dvanaest. (Ostavlja na stolicu). A ti Anka?

ANKA: Ja, Boga mi, dvadeset.

RAKA: Pa dosta!

ANKA: Gospodin Pera iz administrativnog odelenja je najvredniji, on je kupio dosada trista.

RAKA: E, a ujka Vasa?

ANKA: On je svega osamdeset. A je li, bogati Rako, znaš li ti zašto gospođa kupuje tako mnogo današnjih novina, i to sve ovaj isti list?

RAKA: Znam, dabome!

ANKA: Zašto?

RAKA: Izgrdili su je u novinama, pa hoće da ih kupi sve da ne bi svet čitao.

ANKA: Ju, kako smeju jednu ministarku da izgrde?

RAKA: Izgrdili su je za ono.

ANKA: Koje ono?

RAKA: Zbog tebe.

ANKA: Zašto zbog mene?

RAKA: Hoćeš da ti pročitam?

ANKA: ’Ade, molim te!

RAKA: (Uzme jedan broj, razvije ga i sedne u fotelju). Dodaj mi, Boga ti, jednu od tih ministarskih cigareta.

ANKA: Jaoj, kako smeš da pušiš?

RAKA: (Paleći). — Ne pušim ja inače, ali znaš, novine se čitaju uvek sa cigaretom. (Čita). — „U jednom delu Kine…“ (Prekine i govori). — Pazi ti dobro da odnekud ne naiđe majka, proveli bi’ se lepo i ja i ti!

ANKA: Paziću, čitaj slobodno!

RAKA: (Čita). „U jednom delu Kine, održava se još i danas jedan čudan običaj, Tamo, ako se kome prosiocu dopadne udata žena, on je prosi bez obzira na to što ona ima živog muža. Takav se slučaj desio ovih dana u kući mandarina Si-po-po (Govori). — Znaš, ovaj mandarin Si-po-po, to je moj otac Sima Popović,“

ANKA: Ju!…

RAKA: (Čita dalje). — „U njegovu ženu, jednu odvratnu babu“ … (Obzirući se, govori). — Ta odvratna baba, to je majka. — Pazi da ne naiđe, inače odosmo u mandarine i ja i ti!

ANKA: Ju, ju ju, ju! (Obzire se).

RAKA: (Čita dalje). — „U njegovu ženu, jednu odvratnu babu, zaljubio se Ni-ni-ko.“

ANKA: Ko je to?

RAKA: Ne znam, neki Kinez… dakle… (Čita). — zaljubio se Ni-ni-ko, sekretar Ministarstva spoljnih poslova!…

ANKA: A, sad znam ko je. Čitaj molim te dalje!

RAKA: (Čita). — „Ta se ljubav među njima izražavala na taj način, što je ona njemu izradila klasu, a on njoj pisao ljubavna pisma.“

ANKA: Kažem ja, znam ko je.

RAKA: (Nastavlja čitanje). — „Taj Ni-ni-ko, inače je jedan napudrovani praznoglavić, koji se zaljubljuje u svaku mandarinku dok je na vlasti, te mu ove ćurke izrađuju preko svojih muževa klase. On je čak poslao i provodadžiju u kuću, da prosi babu u isto vreme kad je jedan kineski smrdljivac, neki Ka-ra-gua, dolazio da prosi njenu udatu ćerku.“ (Govori). — Znaš li ko je to Ka-ra-gua?

ANKA: Ko?

RAKA: Onaj što su ga našli u tvojoj sobi?

ANKA: Pa zašto Ka-ra-guar?

RAKA: Otkud ja znam!

ANKA: Siromah čovek, a baš ništa nije kriv.

RAKA: E, a što je skinuo kaput? Eto, u novinama piše da je skinuo kaput.

ANKA: Zar i to piše? Ju, Bože! A, Boga mi, čovek je sasvim nevino skinuo kaput.

RAKA: Boga mi, ja da sam bio u tvojoj sobi, pa da sam skinuo kaput…

ANKA: E, gle, molim te! Pa šta bi onda?

RAKA: Ja bi onda skinuo i pantalone.

ANKA: Ubriši prvo nos, sram te bilo!

RAKA: A znaš li kako tebe zovu u novinama?

ANKA: Zar i mene pominju?

RAKA: Pa dabome.

ANKA: A kako me zovu?

RAKA: (Traži i nađe). Sobarica A-ki-ka. (Smeje se slatko). — A-ki-ka!…

ANKA: Ima li još? Čitaj!

RAKA: (Čita). — „Ali, razume se, ni te prosidbe u Kini ne idu uvek tako glatko, tako na primer…“

1.6.3. 3. DARA, PREĐAŠNJI

DARA: (Donosi još odela iz sobe i zatiče ih). — Pa zar vi tu sedite i čitate novine? Neka samo naiđe majka, pa ćete se lepo provesti.

RAKA: Samo onako, pregledali smo. Je li, Daro, znaš li ti da mi kažeš ko je to Ni-ni-ko?

DARA: Ne znam ja ništa, a tebi preporučujem da se čistiš da te ne zatekne majka. A i vi, Anka, mogli bi gledati drugi posao, a ne da čitate novine…

ANKA: Ja sam samo donela novine koje sam kupila.

RAKA: A i ja. Znaš, jedva sam kupio dvanaest brojeva. Onaj Karagu plaća po dvadeset para komad pa sve njemu prodaju. I ove sam dobio samo tako što sam jednom prodavcu podviknuo: „Moraš mi prodati, ja sam sin mandarinov!“

DARA: ’Ajde, ’ajde, nosi te đavo!

RAKA: Ama nije, hteo sam da kažem ministrov.

DARA: Bolje idi pa kupuj i dalje novine, kad ti je majka tako naredila.

RAKA: Pravo kažeš! (Anki). — ’Ajde A-ki-ka! (Ode).

ANKA: Ako želi gospođa da joj pomognem?

DARA: Nije mi potrebna pomoć.

ANKA: Molim. (Ode).

1.6.4. 4. ČEDA, DARA

ČEDA: (Dolazi s polja). — Pa ti se to baš ozbiljno pakuješ?

DARA: A šta da radim?

ČEDA: Zamisli kako sve to ide ekspres! Sinoć potpisali ukaz o mome premeštanju u Ivanjicu, a već jutros sam razrešen od dužnosti.

DARA: A kad moraš na put?

ČEDA: Šta ja znam kako je tvoja majka naredila! Možda će mi se u toku današnjeg dana narediti da sutra krenem. Sve zavisi od naređenja koje je izdala tvoja majka.

DARA: Najzad, svejedno, neka je i sutra, ja ću biti gotova.

ČEDA: Pa zar si ti odista rešila da ideš sa mnom?

DARA: Rešila sam. Pravo da ti kažem, ne mogu više da podnesem ovo ministrovanje; ovo je postala luda kuća od kako je otac ministar.

ČEDA: Otkad ja to govorim.

DARA: A ne mogu da podnesem ni ovu sramotu. Posle ovoga što je izašlo u novinama, veruj, ja ne bih smela izaći iz kuće, niti bih smela da pogledam svetu u oči. Volim u Ivanjicu, samo da se sklonim svetu ispred očiju.

ČEDA: Još kad bi ti znala kolika je bruka. Ceo se Beograd trese od smeja.

DARA: Strašno!

ČEDA: Novine se kupuju na jagmu.

DARA: (Pokazuje). Majka ih najviše kupuje.

ČEDA: Ona misli da umanji broj čitalaca kako bi se bruka što manje znala, a ne zna da je današnji broj u mesto tri štampan u šest hiljada.

DARA: Ju, ju, ju!

ČEDA: Ne računajući što jedan broj čitaju četvorica.

DARA: A, da li se baš zna da se sve to odnosi na našu kuću?

ČEDA: Razume se da se zna. Zna se po imenima, ali još više po tome što je gospa Živka jedina od današnjih ministarka koja ima udatu kćer. Odmah je ceo svet pogodio.

DARA: A zar nisi nikako mogao da saznaš ko je pisao?

ČEDA: Saznao sam.

DARA: Ko?

ČEDA: Reći ću ti, ako mi daš časnu reč da nećeš reći majci.

DARA: Zar je to tajna?

ČEDA: Još kako velika tajna.

DARA: Reci mi, ko je pisao?

ČEDA: Ja!

DARA: (Ispusti haljine koje je imala u ruci). — Šta kažeš?

ČEDA: To što ti kažem!

DARA: Čedo, Čedo, šta si učinio?!

ČEDA: Neka vidi da i ja umem da plombiram.

DARA: Kako si smeo, kako si mogao?

ČEDA: A kako je ona mogla mene da gurne u Ivanjicu.

DARA: I kako si imao srca, ona je moja majka.

ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu.

DARA: Osramotio si nas, osramotio si celu kuću!

ČEDA: Ja? Bože sačuvaj, osramotila je ona.

DARA: Bože moj, Bože moj! Ja već ne umem da se snađem, ne umem više ni da mislim. (Plače).

ČEDA: Pa zar ti ne uviđaš, Boga ti, i sama, da je već krajnje vreme bilo da se toj ženi stane na put? Zar ne vidiš, da je napravila ludnicu od kuće. Ostavi to što tebe udaje kraj živoga muža, ali i ona se raspalila, i ona ima ljubavnika.

DARA: To nije istina!

ČEDA: Ama čitao sam svojim očima ljubavna pisma. Pa izradila mu je i klasu i, izađi molim te u čaršiju, pa ćeš čuti, ceo svet joj se smeje.

DARA: (Krši ruke). — Bože moj!

ČEDA: Ako tebi podnosi da trpiš tu sramotu, meni ne podnosi. Sramota me je da izađem u svet; svi se gurkaju, svi šapuću i podmiguju se…

DARA: Pa zar nije bilo bolje kazati joj sve to i razgovarati sa njom ozbiljno.

ČEDA: Razgovarati sa njom ozbiljno? Pa zar nisi ti razgovarala, pa šta ti je odgovorila, — priredila ti je onu scenu sa Nikaraguom.

DARA: Tu si scenu ti priredio.

ČEDA: Pa, da, ja — ali da spasem i tebe i sebe. Da nisam to učinio, po planu tvoje majke ja bih bio bez kaputa u Ankinoj sobi, a ti bi bila u sobi sa Nikaraguom. Dakle, šta je bilo bolje?

DARA: Pa…

ČEDA: Molim, reci samo, šta je bilo bolje?

DARA: Dobro, neka je i tako, ali, zašto je moralo sve to da se objavi u novinama?

ČEDA: Zato da se trgne, da se opameti za vremena.

DARA: A misliš ti da će to što pomoći da sve bude drukče?

ČEDA: Ja se nadam, jer kako je ova bruka od jutros buknula po Beogradu, nije nemoguće da čak i očev položaj bude doveden u pitanje.

DARA: Njegov položaj?

ČEDA: O, da! O tome se mnogo govori napolju. Ima ih koji misle da je posle ovoga on prosto onemogućen …

DARA: Siromah otac!

ČEDA: I meni ga je žao, ali za sve ima da blagodari svojoj ženi.

ČEDA: Pa kako, zar ti odista misliš da bi otac…?

ČEDA: Ne mislim, ali je vrlo moguće. Kompromitovan je, a to može povući neprijatne konsekvence.

DARA: To bi bilo užasno!

ČEDA: Ako hoćeš, iskreno da ti kažem, ja mislim naprotiv, to bi bilo dobro, jer što dalje, ona bi u sve veće gluposti padala. Zar ne vidiš, Boga ti, šta je sve ta žena počinila; zar ne vidiš da je oca, onoga čestitoga čoveka, načinila smešnim i onemogućila ga za politiku i za javan život! Zar ne vidiš ti to sve?

DARA: Vidim.

ČEDA: E, pa!

DARA: Po meni, uveravam te, milije bi mi bilo da otac nije ni postao ministar.

ČEDA: More nije zlo u tome što je otac postao ministar, već je zlo u tome što je majka postala ministarka. Zato, slušaj ti mene i drži se ti samo mene. Videćeš, na kraju krajeva, da je bolje što sam ovako uradio i kazaćeš mi hvala. Budi samo ti uvek uz mene, onda sam hrabriji.

1.6.5. 5. ŽIVKA, ČEDA, DARA

ŽIVKA: (Dolazi spolja, besna). — Daro, imam s tobom ozbiljan razgovor. Molim strane persone da se udalje iz sobe.

ČEDA: Molim! (Odlazi levo).

DARA: (Odlazi za njim).

ŽIVKA: (Gleda zaprepašćeno za njom, pa onda besno baca suncobran i šešir sa sebe).

1.6.6. 6. ŽIVKA, PERA

PERA: (Donosi veliki štos novina). Dobar dan, gospođo Ministarka. Evo ja sam kupio još šeset brojeva — do sad trista šeset.

ŽIVKA: Hvala vam, vi ste najviše kupili, ali — kažu ipak se mnogo prodaje. Je l’ te, čita li svet; jeste li primetili, čita li svet

PERA: Pa… kako da vam kažem, gospođo… čita. Sad sam baš prošao kraj hotel „Pariza“, pa skupili se oko stola, a jedan glasno čita.

ŽIVKA: Pa dabome, kad u ovoj zemlji nema zakona. Bila sam kod upravnika varoši da zabrani list, pa kaže: ne može po zakonu o štampi. Ama kako to, molim vas, zar može biti zakona po kome policija nema vlasti?

PERA: To je valjda zato što ovde ne piše o vama nego kao da se sve to dešava u Kini.

ŽIVKA: Iskinio se on dabogda nikakav!

PERA: Pa s toga valjda policija i nalazi da nema uvrede časti.

ŽIVKA: Ama kako da nema uvrede časti. Zar kaže za mene da sam odvratna baba, pa nema uvrede časti?

PERA: Pa jeste, s te strane ima.

ŽIVKA: E, pa s koje strane onda nema?

PERA: Pa mislim inače se ne odnosi na vas, jer se dešava u Kini.

ŽIVKA: (Ščepa jedan broj). A evo, pročitajte ovo na kraju, evo ovo…

PERA: (Čita glasno). — „Najzad nije nikakvo čudo što se ovakve stvari dešavaju u Kini, ali je pravo čudo što se to isto dešava i kod nas i to u najvišim krugovima našega društva, u domu jednoga našega mandarina“. (Govori). — E, ovo, jest, ovo mu ne valja.

ŽIVKA: Ne valja, dabome da ne valja.

PERA: Kad bi se bar moglo doznati ko je pisao?

ŽIVKA: Pa eto vi kobajagi rekoste…

PERA: Rekao sam, Gospođo, i verujte, raspitivao sam na sve strane, ali — ne može, pa ne može da se dozna.

1.6.7. 7. VASA, PREĐAŠNJI

VASA: (Donosi paket novina i stavlja na stolicu).

Evo, još ovo sam kupio, ali — nema više. Razgrabio se ceo današnji broj.

ŽIVKA: Pa, razgrabio se, dabogme, kad vi niste bili vredni.

VASA: Eh, nismo bili vredni! Eto, sa ovim što sam doneo, kupio sam sto i sedamdeset brojeva.

PERA: A ja trista i šeset.

VASA: Eto!

ŽIVKA: A jesi li bio vredan da raspitaš ko je pisao?

VASA: Boga mi, Živka, raspitivao sam, na sve strane raspitivao, i ne možeš doznati, pa to ti je!

PERA: I ja sam raspitao, pa ne može.

VASA: Palo mi je na pamet, ako može nekako, što kaže onaj naš novi rođak, da se dozna preko ženske linije.

ŽIVKA: Kako misliš?

VASA: Pa ako je urednik ženjen, on je svojoj ženi izvesno kazao ko je pisao i onda treba raspitati koja je gospođa njena najbolja prijateljica, jer ona je izvesno njoj kazala, pa onda, da raspitamo koja je prijateljica te prijateljice…

ŽIVKA: Uha!

PERA: Pa ipak, gospođo, tako ćemo još najpre saznati…

ŽIVKA: E pa, ’ajdete, gospodine, Pero. Uhvatite tu žensku liniju, pa saznajte. Ali samo što pre, što je moguće pre, jer gorim od nestrpljenja; ugušiću se od nestrpljenja dok ne saznam. kad saznam, lele majci, taj će me zapamtiti. ’Ajde, ’ajde, požurite, gospodine Pero!

PERA: Molim! — (Ode).

1.6.8. 8. ŽIVKA, VASA

ŽIVKA: Boga ti, Vaso, reci ti meni: poznaješ li ti koliko toliko zakone?

VASA: Pa, kako da ti kažem, Živka, niti ja poznajem zakone niti zakoni mene.

ŽIVKA: Pa kako to, kad si bio tolike godine policijski činovnik?

VASA: Bio sam, nije da nisam bio, ali, pravo da ti kažem, dok sam bio policijski činovnik, nisam osećao potrebu nikad da se upoznam sa zakonima. Ali, ako te treba što posavetovati, ja i onako znam, umem da odmerim šta je pravo a šta nije.

ŽIVKA: Na pitam te ja šta je pravo a šta nije, nego te pitam kakvi su to zakoni u ovoj zemlji, kad policija ne može da zabrani novine koje vređaju jednu ministarku?

VASA: Ti si bila kod upravnika varoši?

ŽIVKA: Sad sam došla otud!

VASA: Pa šta ti kaže?

ŽIVKA: Ne mogu, veli, po zakonu; to nije, veli, prava uvreda, to je samo aluzija. Ama kakva aluzija, po bogu brate, zar nazvao me odvratnom babom, pa to aluzija.

VASA: Pa to nije, al’ biće ono aluzija što je Simu nazvao mandarinom. Ja mislim, to će biti aluzija.

ŽIVKA: A ako ja tome koji je pisao razbijem nos, hoće li i to biti aluzija?

VASA: Ostavi se, Boga ti, Živka, toga. Ja ne znam, kakva je to manija u tvojoj porodici, svi hoćete da razbijate nosove. Nego stišaj se ti malo, pa da razgovaramo o tome: šta da se radi?

ŽIVKA: Ama, kakvo te stišavanje snašlo, crni Vaso! Zar izgrdili me i nagrdili i nafarbali svima bojama u novinama, a ti meni da se stišam. More zemlju ću da progrizem, pa ću da ga nađem, a već kad ga nađem, zapištaće majci i proklinjaće čas kada je naučio da piše. Zadaviću ga, razumeš li, evo ovim ću ga rukama zadaviti.

VASA: De, de, de! Opet si pala u vatru?

ŽIVKA: Pa kako da ne padnem u vatru, nego u šta hoćeš da padnem?

VASA: Ono jest… znam kako ti je!

ŽIVKA: A znaš li ti, Vaso, šta ja mislim, koja me je zmija ujela?

VASA: Ne znam.

ŽIVKA: Niko drugi nego gospa Nata. Ruku bi u vatru met’la, ako to nije njeno maslo.

VASA: A što misliš da je ona?

ŽIVKA: Pa preotela sam joj onoga.

VASA: Koga si joj preotela?

ŽIVKA: (Trgne se). Onako de… samo forme radi.

VASA: Ne razumem te, šta si preotela forme radi?

ŽIVKA: Pa, brate, preotela sam joj ministarsku fotelju, i onda, dabome, i sve ono što ide uz to.

VASA: Fijaker?

ŽIVKA: Ama nije fijaker samo nego i druge stvari. Ne razumeš ti to!

VASA: Pa to „forme radi“ ne razumem.

ŽIVKA: Pa ne razumeš, dabome, kad nisi otmen; da si otmen, ti bi razumeo, ovako dabome…

1.6.9. 9. ANKA, PREĐAŠNJI

ANKA: (Donosi pismo). — Za gospođu.

ŽIVKA: Ko je doneo?

ANKA: Jedan šegrt.

ŽIVKA: Dobro.

ANKA: (Odlazi).

1.6.10. 10. ŽIVKA, VASA

ŽIVKA: (Otvara pismo i pregleda). — Ko je ovo, Boga ti? Išarao potpis kao uskršnje jaje, ne mogu da mu pročitam.

VASA: (Uzme pismo). Rista!

ŽIVKA: Koj’, Rista?…

VASA: Pa taj, de, Nikaragua.

ŽIVKA: Samo mi on još treba na ovu muku. Šta hoće, Boga ti?

VASA: (Čita). — „Poštovana gospođo Ministarka. Posle one neprijatnosti, koja mi se desila u vašoj kući…“

ŽIVKA: A on što se zavlači kod sobarice!

VASA: (Nastavlja). „Ja uskraćujem sebi zadovoljstvo da vam lično dođem, u toliko pre što posle iznete bruke u današnjim novinama, prestaje sama sobom i svaka mogućnost da postanem član vaše poštovane porodice.“

ŽIVKA: Ko mu pa i traži da postane član porodice! Nek ide bestraga! Eno mu njegove Nikarague, pa neka se tamo ženi!

VASA: (Čita dalje). „Kako je današnjim napisom u novinama izložen podsmehu moj trgovački ugled, pa možda doveden u pitanje i sam moj visoki položaj počasnog konzula, to pojmite što nisam žalio ni truda ni sredstava da saznam ime pisca, kako bih mogao pribaviti sebi satisfakciju. I uspeo sam najzad da ga saznam…“

ŽIVKA: (Nestrpljivo). Ko je, tako ti Boga?

VASA: Čekaj, molim te.

ŽIVKA: Čitaj, čitaj brzo!

VASA: (Nastavlja). „I smatram za dužnost da vam ga saopštim…“

ŽIVKA: (Kipti od nestrpljenja). Ama ne zaobilazi, Vaso, nego čitaj ime!

VASA: O maj… kakva si!…

ŽIVKA: Preskoči sve drugo. Čitaj ime!

VASA: Evo, de! (Čita). Pisac je toga članka u novinama ujka Vasa…

ŽIVKA: (Plane i nasrne na Vasu). Vaso, lopužo matora! Vaso, pijanduro!… Vaso… (Naleti i u besu čupa s njega sve što stigne).

VASA: Ama čekaj, brate, čekaj, de!… O majku mu, gde ću da poginem ni kriv ni dužan.

ŽIVKA: Pišeš članke, je li, pseto pogano; aluzija, je li… (Dočepa stolicu). Sklanjaj mi se s očiju, jer ćeš sad poginuti, svinjo pijana!…

VASA: Ama, Živka, po Bogu, stišaj se i čekaj da ti pročitam do kraja!

ŽIVKA: Pročitao si ti meni ono što mi je trebalo pročitati.

VASA: Ama smiri se, tako ti Boga… Otkud ja da pišem, ni na pamet mi nije palo. Zar ja zbog nepismenosti otpušten iz državne službe, pa da pišem članak i to još aluzije…

ŽIVKA: Jesi, jesi, Vaso, poznajem ja tebe dobro, matora lopužo!

VASA: Pusti me, molim te, da ti pročitam do kraja.

ŽIVKA: Čitaj, ’ajde čitaj!

VASA: Hoću, samo molim te ostavi tu stolicu! Ne umem da čitam kad držiš stolicu!

ŽIVKA: Čitaj!

VASA: (Čita). „Pisac je toga članka ujka Vasa, odnosno onaj gospodin koji se meni prestavio kao ujka Vasa, a to je vaš rođeni zet…“

ŽIVKA: (Ispusti stolicu). Šta kažeš?

VASA: (Ponavlja). „A to je vaš rođeni zet!“

ŽIVKA: (Zgranuta). Ama šta kažeš, tako ti Boga?

VASA: (Opet čita). „A to je vaš rođeni zet!“

ŽIVKA: Ju, ju, ju, ju; sad će me strefiti. Zet, zet, izetio se on da Bog da nikakav! Jaoj, proklet bio majci i ovoga i onoga sveta. Kuću mi ocrni, obraz mi oduze, oduzela mu se da Bog da ruka, kojom je napisao ono.

VASA: Smiri se, Boga ti!

ŽIVKA: Kako da se smirim kad mi je iskidao sve živce: isekao mi život kao faširano meso. Kako da se smirim, smirio se on da Bog da nikakav! (Plane). — Vaso, daj mi pušku; čuješ li, pušku mi daj da ubijem skota. Pušku mi daj… ili nemoj…

VASA: Pa dabome da neću!

ŽIVKA: Idi, idi mi kupi mišomor. Čuješ li šta ti kažem, idi mi kupi mišomor!…

VASA: Što će ti, po bogu Živka, mišomor?

ŽIVKA: Hoću da ga otrujem, hoću kao pacova da ga otrujem!

VASA: Ostavi se, Boga ti!… Ne biva to! Nemoj tako da govoriš. Nego lepo i pametno da smislimo. Ja mislim, Živka, da ti njega prosto optužiš.

ŽIVKA: Koga?

VASA: Zeta!

ŽIVKA: Pa drugi da mu sudi, je li? A to ne, hoću ja da mu sudim; ja, razumeš li? Što ga snađe, od moje ruke da ga snađe!

VASA: Pa dobro, ali kako, šta misliš da uradiš?

ŽIVKA: Proteraću ga, tražiću još ovoga časa da se protera!

VASA: Je l’ u Ivanjicu?

ŽIVKA: Ama kakvu Ivanjicu? Preko granice, razumeš li, preko granice, kao što se skitnice i kockari proteruju. Eto, to ću ja njemu, i to odmah, ni jednog sata mu neću dati da se skrasi, proteraću ga majci… odmah, dabome odmah… (Uzme slušalicu). — molim 407… da, 407…!

VASA: Šta ćeš?

ŽIVKA: Tražim Simu!… Jesi ti, Simo? Ovde Živka. Slušaj, Simo, što ću ti reći: ako si vlast i ako si ministar, a ti odmah učini kako ti kažem, a ako si mandarin… (Zastane i sluša menjajući boju u licu). — Vaso, odi ti ovamo na telefon, Sima nešto psuje i grdi, ne razumem ga… ništa ga ne razumem. Da li to zvrji telefon, ili meni nešto zvrji u ušima… Ništa ga ne razumem. Odi Boga ti! (Daje mu slušalicu).

VASA: (Uzme). — Ja sam ovde, zete, Vasa… Jest!… Živki nešto zvrji… reci meni… (Sluša).

ŽIVKA: Šta kaže?…

VASA: (Mane rukom da ćuti).

ŽIVKA: Ama šta kaže, Boga ti?

VASA: (Ostavi slušalicu i vrti glavom). — ljuti se, mnogo se ljuti.

ŽIVKA: Pa što mu nisi kazao da se i ja ljutim?

VASA: I rekao ti je da ga ostaviš na miru i da se okaneš tvojih budalaština.

ŽIVKA: Šta kaže?

VASA: I kaže ti da si ga užasno osramotila onim što je izašlo u novinama.

ŽIVKA: Pa nisam ja to pisala.

VASA: I kaže, biće kroz koji čas ministarka sednica. Ministar unutrašnjih dela mu je saopštio da će se na sednici govoriti o tome.

ŽIVKA: O čemu?

VASA: Pa o tome što je izašlo u novinama.

ŽIVKA: More, šta me se tiče što će oni da razgovaraju, nego što ti njemu nisi kazao…

VASA: (Preseče je). Čekaj molim te. Još nešto mi je kazao. Veli: boji se da i njegov položaj nije doveden u pitanje, jer je ovaj današnji napis izazvao negodovanje i na najvišem mestu i sve su kolege, ministri, vrlo neraspoloženi.

ŽIVKA: Šta kaže?… Kakav položaj u pitanju? Samo neka proba. Idi, Vaso, na telefon pa mu reci: ako da ostavku da mi slobodno ne dolazi kući. Ako su njegove kolege neraspoložene, neka oni dadu ostavke. Svi neka dadu ostavke, ali on da se nije usudio!… Tako mu reci!…

1.6.11. 11. ANKA, PREĐAŠNJI

ANKA: (Dolazi s polja). Gospođa Nata Stefanović želi…

ŽIVKA: Ko more?…

ANKA: Gospođa Nata Stefanović, ministarka.

ŽIVKA: (Popravlja je). Bivša ministarka.

ANKA: Da!…

ŽIVKA: Otkud ona! Ala je potrefila kad će da mi dođe! Pročitala je, kučka, ono u novinama pa sad došla da omiriše, Ne mogu, ne mogu da je primim, nek ide bestraga!…

VASA: Pa ipak moraš, Živka, red je!

ŽIVKA: Pa vidim i sama da moram, ali, znaš, sve mi se prevrće u stomaku od muke. Sad mi došla, bestraga joj glava… Nek uđe!

ANKA: (Ode).

ŽIVKA: (Gleda po sobi). — Ju, ju, ju, i gde ću da je primim u ovom vašaru? Skrhala vrat da Bog da i kad joj je palo na pamet da dođe.

1.6.12. 12. NATA, ŽIVKA, VASA

NATA (Dolazi). Dobar dan, dobar dan želim, gospa Živka.

ŽIVKA: Ju, slatka moja gospa Nato, baš vam hvala što naiđoste malo. Otkad vas nisam videla pa baš kažem: što li mi se to gospođa Nata odbila?

NATA: Nije Boga mi, nego, verujte, ne mogu da danem dušom od raznih sednica. Znate, dok sam bila ministarka, sva ženska društva izabrala su me u svoje upravne odbore, pa sad eto teglim… Popeše mi se Boga mi na vrh glave razne sednice, predlozi, rezolucije; već sam i od kuće digla ruke. (Gleda kufer). — Gle, gle, gle… kako je to pakovanje?

ŽIVKA: A, ovo… Znate, moja ćerka se sprema za banju.

NATA: Zar još sad, pa još nije sezona?

ŽIVKA: Šta ću, kad je stegao reumatizam, pa ne može da čeka sezonu.

NATA: A u koju će banju?…

ŽIVKA: U koju…? … Pa u Abaciju.

NATA: Tako! A putovaće, razume se, u salon-vagonu? Ja sam uvek putovala u separatnom salon-vagonu, to je tako prijatno.

ŽIVKA: Pa da, da!

NATA: Nego čudi me, što će u Abaciju, to nije banja za reumatizam?

ŽIVKA: Pa ona će, znate, samo da se prođe do Abacije, a posle će u Ivanjicu.

NATA: U Ivanjicu?

ŽIVKA: Jeste! Znate kod same Ivanjice pronađen je jedan nov izvor lekovite vode protiv reumatizma.

NATA: Tako! To nisam znala. (Spazi novine po stolicama). — Ju, šta je novina, čitava redakcija.

ŽIVKA: A jest, pretplatili smo se za celu godinu pa nam doneli sve brojeve od početka godine. Je li, Vaso?

VASA: Jeste, od početka ove godine i za celu prošlu godinu.

NATA: Ja ne čitam novine, ne volim, verujte ne čitam novine, sem kad ima štogod vrlo interesantno.

ŽIVKA: Pa da, da! (Pogleda značajno Vasu). — Vaso, telefoniraj ono što sam ti kazala. Reci mu slobodno da mi se ne vrati kući! (Odu).

1.6.13. 13. VASA, ČEDA

VASA: (Najpre uzme iz kutije sa stola cigarete pa napuni svoju tabakeru, a zatim ode desnim vratima). — Daro, Daro!… je l’ tu Čeda? Molim te reci mu nek dođe ovamo. Hteo bih da progovorim reč dve sa njim.

ČEDA: (Dolazi). — Šta je, ujka Vaso

VASA: Hteo sam, Čedo, da ti kažem… Čekaj, šta sam ono hteo da ti kažem Ah, da! Zamisli, saznali smo ko je pisao ono u novinama.

ČEDA: E?

VASA: I šta misliš ko je?

ČEDA: Ko bi to mogao znati?

VASA: Ti!

ČEDA: Ta nije moguće?

RISTA: Jeste, ti!

ČEDA: Ko bi to rekao?

VASA: I znaš kako smo saznali?

ČEDA: Baš sam radoznao?

VASA: Saznao Ninkaragua i javio nama.

ČEDA: Ama zar se taj Nikaragua još meša u naše porodične stvari?

VASA: Ne meša se, nego napisao i traži satisfakciju.

ČEDA: Pa neka mu da Anka satisfakciju.

VASA: E, taj si mu kolač lepo ispek’o, to ti se mora priznati. Ali ovaj drugi kolač, što si ga ispekao Živki preko novina, to ti ne valja.

ČEDA: Pregoreo je malo.

VASA: Pregoreo je mnogo a ne malo! I onda, brate, ne valja ti što se služiš falsifikatima.

ČEDA: Kakvim falsifikatima?

VASA: Pa to, na primer, prvo si mene falsifikovao.

ČEDA: Ne znam.

VASA: Znaš, kako da ne znaš. Prestavio si se čoveku kao da si ti ujka Vasa, a to je brate falsifikat i ja zbog toga mal’ ne pogiboh malo čas. Pa onda, ’ajde mene, neka ti je prosto, ali si falsifikovao i Živku.

ČEDA: Da se nisam kome prestavio kao ministarka?

VASA: Nisi, ali si napisao da je odvratna baba, a to je opet falsifikat.

ČEDA: Gle, molim te, e, to nisam znao.

VASA: A znaš li ti, prijatelju, da si time učinio najveći greh koji živi čovek može učiniti. Ubiješ čoveka — naći ćeš u zakonu ma kakvu olakšavnu okolnost; opljačkaš crkvu, naći ćeš opet u zakonu kakvu olakšavnu okolnost; upališ susedu kuću — i zato ćeš naći u zakonu kakvu olakšavnu okolnost; ali — reći javno za jedno dobrodržeću taštu da je odvratna baba, e nema toga zakona na kugli zemaljskoj, u kome bi se za taj zločin mogla naći olakšavna okolnost.

ČEDA: To, vidite, nisam znao.

VASA: Nisi dabome, a nisi znao ni to da će cela ta stvar vrlo rđavo po tebe da se svrši. Nego deder da ja i ti onako ozbiljno progovorimo.

ČEDA: Znam, znam već, hoćete da me savetujete da napustim ženu.

VASA: Ama kakva žena, molim te, ovde su sad u pitanju mnogo krupnije stvari no što je žena. Ostavi ti ono što sam ti ja govorio pre, ono sam ti govorio po ministarskoj pameti i onda, razume se, morao sam govoriti koješta, ali ovo što hoću sada da razgovaram s tobom, to je po mojoj sopstvenoj pameti.

ČEDA: Da čujemo, dakle?

VASA: Cela ta stvar u novinama, kao što i sam vidiš, otišla je daleko, vrlo daleko. Sam Sima je došao u vrlo nezgodan položaj. I, malo pre nam je telefonirao — stvar će se izneti čak i na ministarskoj sednici i to još sad do podne.

ČEDA: To je dobro!

VASA: Pa ja, znaš, nešto mislim — ovo je potpuno po mojoj pameti — kako bi bilo da stvar nekako zagladimo?

ČEDA: Pa zagladite je!

VASA: Ama šta imam ja tu da gladim! Ne mogu ja tu ništa, nego kad bi ti. Kad bi ti, naprimer, napisao onako otvoreno: ono što sam pljunuo, pristajem da poližem.

ČEDA: Ko da poliže?

VASA: Pa ti, brate!

ČEDA: A, izvinite!

VASA: Ama de, to se samo tako kaže. Nego evo ovako da napišeš: sve ono što sam pisao u novinama nije istina.

ČEDA: Pa znam. Ali kad je istina.

VASA: Znam ja da je istina, ali… brate moj, istina se nikad ne govori javno i istina se nikad ne štampa u novinama. Istina je zgodna za ogovaranje, onako u četiri oka, u porodici, a kud si ti pa video i čuo da se istina javno kaže?

ČEDA: Je li to sve iz vaše pameti?

VASA: Pa iz moje, dabome! I vidiš, nešto se mislim: kada bi ti tako napisao pa ja to odneo Simi pre sednice. Pa oni njemu u ministarskoj sednici: „Šta je ovo, gospodine Simo, u novinama?“ a on njima: „Ništa, izvolite pročitati ovo!“ pa ispovrti tvoje pismo.

ČEDA: (Kobajagi ushićen). Ala bi to divno bilo!

VASA: I ja mislim da bi divno bilo. Jer, vidiš, ovako, bez toga, mogu oni njemu reći: „Brate, Simo, ti si ceo kabinet obrukao, pa da spaseš ugled kabineta, daj ti, brate Simo, ostavku!“

ČEDA: (Još ushićeniji). Ala bi to divno bilo!

VASA: Koje?

ČEDA: Pa to?

VASA: Da Sima da ostavku?

ČEDA: Jeste.

VASA: (Razočarano). Bre, bre, bre! Pa što ja ovo govorim i zašto tupim zube. Pa ja, bre, mislim govorim s pametnim čovekom.

ČEDA: Pa tako i ja mislim govoreći s vama, ali, vidite, prevarili smo se obojica.

VASA: Još kako smo se prevarili!

1.6.14. 14. PERA KALENIĆ, PREĐAŠNJI

PERA KALENIĆ: (Dolazi spolja). — Dobar dan želim, dobar dan!

VASA: Dobar dan!

KALENIĆ: (Čedi). — Čast mi je pretstaviti se: Pera Kalenić, (Vasi). — je li kod kuće tetka Živka?

ČEDA: A gospodin je…?

VASA: Naš rođak.

KALENIĆ: Najbliži rođak po ženskoj liniji.

ČEDA: Tako, to mi je milo. Ja sam zet tetka Živkin.

KALENIĆ: (Rukuje se). — Vi? Bože moj, eto, a nismo se ni poznavali. Slušajte, možda je i bolje što tetka Živka nije momentalno ovde, da nas troje, kao muški članovi porodice, održimo jedan uži porodični savet.

ČEDA: Molim, izvolite samo objaviti dnevni red.

KALENIĆ: Na dnevnom je redu, kao što znate, ovaj napad u novinama koji je danas izašao protivu tetka Živke (Čedi). — Vi ste izvesno čitali.

VASA: Jest, pročitao je on to.

KALENIĆ: Ja sam dakle sastavio jedan odgovor, jer, dozvolite, naša je dužnost, kao članova porodice, da odbranimo tetka Živku od tako gadnih kleveta.

ČEDA: Razume se!

KALENIĆ: Hoćete li da čujete moj odgovor? (Vadi hartiju iz džepa). Moj odgovor je upućen na adresu onoga magarca koji je napisao to u novinama. (Čedi). — Šta mislite, da li da ga nazovem konjem ili magarcem, šta mi savetujete?…

ČEDA: Sasvim svejedno, ne vidim da ima kakve razlike. Samo, jeste li vi mislili o tome da će taj koga budete nazvali konjem ili magarcem, vama razbiti nos.

VASA: (Za sebe). Opet nos!

KALENIĆ: Mislio sam i na to, ali ja se neću na ovo potpisati.

ČEDA: A tako? E, to je druga stvar.

KALENIĆ: Ja sam, dakle, da vam ne bih čitao, sve u svom napisu vrlo, vešto izveo stvar. Rekao sam da je dotični gospodin predstavnik jedne strane države: Nikarague, i da je kao takav došao u posetu radi izvesnih zvaničnih pregovora, recimo radi pregovora za zaključenje trgovinskog ugovora.

ČEDA: Sa gospa Živkom?

KALENIĆ: Ne, nego s našom državom. Zatim sam rekao da dotična gospođa ministarka, kojoj je on došao, momentalno još nema čekaonicu u kući, a, kako je toga trenutka bila zauzeta, uputila je dotičnog gospodina u sobaričinu sobu da tamo pričeka, kao u čekaonici.

ČEDA: A što je skinuo kaput?

KALENIĆ: A to, što je skinuo kaput, rekao sam da je stoga što je dotična sobica vrlo niska i tesna.

ČEDA: To ste se, vidite, vrlo dobro setili. Meni ni kad ne bi tako nešto palo na pamet. To vam je neobično duhovito.

KALENIĆ: Je l’ te?

ČEDA: Baš mi je milo što imam tako duhovitog rođaka. No, ujka Vaso, sad nemamo šta više da brinemo. Stvar je sasvim u redu. Ako ovo što je gospodin napisao izađe u novinama, stvar će biti potpuno uređena.

VASA: Samo da ne bude dockan?

KALENIĆ: Zašto dockan?

ČEDA: Pa znate, nije nemoguće da će g. Sima još danas dati ostavku.

KALENIĆ: (Neprijatno iznenađen). — Teča Sima?

ČEDA: Da, teča Sima.

KALENIĆ: To nije moguće!

ČEDA: I to zbog onoga u novinama?

VASA: Da, na žalost, zbog onoga u novinama.

KALENIĆ: Ali zašto molim vas? To ne bi bilo ni malo lepo. I, najzad, ne vidim da je on tu kriv.

ČEDA: Pa nije, al’ vidite, obično se kola krhaju na onoga koji nije kriv.

KALENIĆ: Jeste li vi baš sigurni da će on dati ostavku?

ČEDA: Siguran nisam, ali tako se misli, tako se govori.

KALENIĆ: Onda šta mislite? Zar ne bi bilo bolje da ja pričekam sa ovim odgovorom… da vidimo najpre situaciju, jer ja bar tako mislim — ako da ostavku i ne bude više ministar, onda prestaje svaka potreba da se brani, zar ne?

ČEDA: Razume se. Isto tako i ja mislim. I ne samo to, nego ako da ostavku i ne bude ministar, onda nema smisla biti u sredstvu s njim.

KALENIĆ: Pa jest!

ČEDA: Ja, na primer, to ću vam iskreno reći, ako on ne bude više ministar, mislim sasvim da se odrečem srodstva sa gospa Živkom.

KALENIĆ: A mislite vi odista da će dati ostavku?

ČEDA: Pravo da vam kažem, ja mislim da je do sada već i dao.

KALENIĆ: Pravo da vam kažem baš ja i nisam tako bliski rod.

VASA: Gle sad! Pa je l’ reče juče da si najbliži rod?

KALENIĆ: Pa jeste, ne kažem da nisam, ali više po ženskoj liniji, a znate, srodstvo po ženskoj liniji nije nikad dovoljno pouzdano.

VASA: Pa je li reče, pre ćeš da pogineš no što ćeš dopustiti da ti se ospori srodstvo?

KALENIĆ: Da, ja sam se onako figurativno izrazio.

ČEDA: Razume se, to je samo figurativno. Vi to, ujka Vaso, ne možete da razumete.

VASA: Ne mogu.

ČEDA: Nekad, u staro vreme, rod je rod; danas su se izmenile prilike, pa rod može da bude i figurativni rod.

KALENIĆ: Vi vrlo pravilno shvatate stvari.

VASA: Ja ih, bome, ne shvatam, pa to ti je!

ČEDA: Pa zato i ne vredi više o tome govoriti. Dakle, dragi i figurativni rođače, najbolje je metnite vi taj rukopis u džep i otidite u čaršiju, ili zađite po kafanama pa se raspitajte o situaciji. Ako teča Sima ne bude dao ostavku, vi dođite i pročitajte to tetka Živki, ako bude dao ostavku onda ne vredi cela stvar truda.

KALENIĆ: Sasvim, sasvim, kao da mi iz usta vadite reč. Dakle, čim čujem kakva je situacija, ja ću doći…

ČEDA: Ako je potrebno.

KALENIĆ: Pa da, ako je potrebno. Zbogom, gospodine; Zbogom, gospodine Vaso. (Ode).

1.6.15. 15. ČEDA, VASA

ČEDA: (Vasi). — Ko vam je ovo, po Bogu?

VASA: A đavo će ga znati; sam je izmislio da nam je rod, a vidi ga sad!

ČEDA: Pa vi, ujka Vaso, meni prebacujete da sam vas falsifikovao, a eto vi falsifikujete rođake.

VASA: Ama nisam to ja, sam se on falsifikovao. I vidi ga, molim te, čim ču za ostavku, a on opra ruke.

ČEDA: Tako je to, moj ujka Vaso. Pacovi se razbegavaju čim lađa počne da tone. Nije ovaj ni prvi ni poslednji.

VASA: More nek ide do đavola! Nego, deder, kaži ti meni ono što sam te pitao: može li ona stvar nekako da se izgladi?

ČEDA: Ama ostavite se, ujka Vaso, glađenja; zar ne vidite da je cela situacija tako rapava da se ne može ni izrendisati a kamoli izgladiti.

VASA: ’Ajdemo mi tvojoj Dari. Hoću s njom da progovorim. Ipak, ćerka je, nju će pre da zaboli srce nego tebe.

ČEDA: Molim, izvolite, nemam ništa protiv. Pokušajte, možda će nju zaboleti srce. Izvol’te ovamo! (Odu zajedno u desnu sobu).

1.6.16. 16. NATA, ŽIVKA

NATA: (Izlazi iz sobe, Živka za njom). Kažem vam, gospa Živka, nemojte vi to uzimati k srcu. Tako vam je to: dok sam bila ministarka ceo svet oko mene; te svi mi prijatelji, te svi me poštuju; te puna mi kuća poseta. A o žuru nema dovoljno stolica u kući i nema dovoljno šolja za čaj a imam dva tuceta. Pa onda, ženska društva biraju vas za upravnu članinu; pevačka društva biraju vas za patronesu, i tako sve redom. A kad prestanete biti ministarka, prave se svi englezi. Tek vidiš, na žur ni rodbina ne dolazi; tri šolje za čaj dovoljno. Pa jedni vas izbegavaju, a drugi se prave čak da vas ne poznaju. Prošla sam ja to pa znam, a vi, zdravlje Bože, videćete. Samo, znate, ne treba to primati srcu.

ŽIVKA: Ako hoćete pravo da vam kažem, meni i nije baš toliko stalo do toga da budem ministarka.

NATA: E, pa nemojte, gospa Živka, budimo iskreni. Prijatno je to: imaš fijaker, imaš cigarete na reprezentaciju, ideš besplatno u ložu, imaš salon-vagon za putovanje, pa momak iz ministarstva; pa čim potražiš telefon i kažeš kosi, a telefoniskinje pokrhaju se koja će ti pre dati vezu; pa klanjaju ti se činovnici, pa činovničke žene ti jednako prave vizite. Pa onda, ako si na ručku, počasno mesto; ako je kakva svetkovina dobiješ puket, ako je parada dobiješ mesto na tribini. Ne može se reći da sve to nije prijatno.

ŽIVKA: Pa jeste, kad se s te strane uzme.

1.6.17. 17. ANKA, PREĐAŠNJI

ANKA: (Donosi pismo). — Za gospođu! (Odlazi).

ŽIVKA: (Pomiriše pismo).

NATA: Molim vas, dozvolite mi da to pismo pomirišem?

ŽIVKA: Ju, gospa Nato, šta vam pada napamet; otkud pa sad tuđe pismo da mirišete?

NATA: Dozvolite mi, molim vas.

ŽIVKA: (Podmetne joj). Evo baš, pomirišite, kad vam je toliko do toga stalo.

NATA: Isti miris i ista boja, roze… Otvorite slobodno, otvorite; nije to meni ništa nepoznato; dobijala sam i ja takva pisma.

ŽIVKA: Iju, šta vi mislite?

NATA: Pa de, de, — što se sad pravite… Učili ste i vi bridž, nisam samo ja…? More, znam ja sve to po redu. Otvorite kada vam kažem slobodno to pismo; jer kako ste mi malo pre govorili da može doći do ostavke vašega muža, onda znajte da to pismo može da bude vrlo važno.

ŽIVKA: Važno? (Otvori nervozno, čita, zgražava se i daje pismo gospa Nati). —

NATA: (Pročita). Ostavka! Kažem ja vama. Ovakvo isto pismo sam i ja dobila čim je pao moj kabinet.

ŽIVKA: Ju, ju, ju… Ne mogu da dođem sebi!

NATA: Šta ćete, taka je ta diplomatska ljubav.

ŽIVKA: Čujte, gospa Nato, ovo je neka prava diplomatska svinja.

NATA: Samo slušajte, gospa Živka, to pismo mnogo znači. Ta diplomatska svinja ne daje ostavku sve dotle dok nije siguran da je i dotični ministar dao ostavku.

ŽIVKA: Šta kažete?!… Ju, pregrizla jezik dabogda! Kakva ostavka?

NATA: Kažem samo: ovaj nasigurno piše.

ŽIVKA: (Uzruja se). — Ama, je li to moguće?

NATA: Eh, kako da nije moguće. Ostavka vlade, gospa Živka, to vam uvek padne kao grom iz vedra neba. Pravim ja planove: te ovako ću da namestim kuću, te ovamo ću da pravim izlet; te u ovu ću banju letos… a tek… brrr… bum! Udari grom. Padne vlada i, odu svi planovi u vetar. Zgodio me je, slatka moja gospa Živka, pa znam kako je!

ŽIVKA: Ama, šta vi tu govorite…

NATA: A natuštilo se nešto nebo pa nemojte se iznenađivati. Gde je oblaka, tu će biti i groma. Zato ja, blago meni, da se sklonim. Ne volim da vam stajem na muku; znate kako je, svakome je lakše kad sam podnosi ono što ga snađe. Hajde, zbogom, gospa Živka; pa nemojte vi to tako da primite k srcu. Zbogom! (Ode).

1.6.18. 18. ŽIVKA, VASA

ŽIVKA: (Gleda poraženo za Natom). —

VASA: (Dolazi iz sobe). Ode li ti ta?

ŽIVKA: Ode more, ali mi nasluti. Šta misliš ti, može li to odista da se desi da onaj da ostavku?

VASA: Pa… kako da ti kažem… i moglo bi. Eto, baš sad mi kaže Čeda…

ŽIVKA: Je l’ Čeda ti kaže? E, neće ga majci biti onako kako ti Čeda kaže. Idem ja tamo, idem sama lično da upadnem u ministarsku sednicu. Ako je podneo već, pocepaću mu ostavku,a njima, ministrima, reći ću neka svaki prvo počisti pred svojom kućom, pa neka se onda brine o ugledu vlade. I reći ću im… znam već šta ću im reći… ček samo da se obučem…

VASA: Ama, promisli malo, da l’ ćeš dobro učiniti!

ŽIVKA: Ne pitam ja više da l’ je dobro; idem da upadnem u sednicu pa da im ja pokažem… Čekaj samo da se obučem! (Odjuri u sobu).

1.6.19. 19. VASA, ČEDA, DARA

VASA: (Na levim vratima). Čedo, Daro… Daro… odite, odite, Boga vam, ovamo!

ČEDA: (Dolazi).

DARA: (Za Čedom dolazi).

ČEDA: Šta je?

VASA: Ama da vidiš novo čudo. Ona hoće da upadne u ministarsku sednicu.

ČEDA: Pa neka upadne!

VASA: Ama ne biva, što ne biva, ne biva.

DARA: Pa šta možemo?

VASA: Da mi pomognete, silom da je zadržimo!

1.6.20. 20. RAKA, PREĐAŠNJI

RAKA: (Izlazi iz sobe sa ogromnim kujnskim nožem, a ANKA za njim držeći ga za peševe od kaputa). Puštaj me, puštaj me kad ti kažem!

ČEDA: (Spreči mu put). — Ehe, prijatelju, kuda si navro?

RAKA: Jaoj, puštaj me, hoću da ga proburazim.

ČEDA: Koga more?

RAKA: Sretu Matića.

ČEDA: Zašto, bre?

RAKA: Opsovao mi je oca mandarinskog.

ČEDA: Pa što nisi i ti njemu opsovao?

RAKA: Pa opsovao sam mu.

ČEDA: Pa onda ste kvit.

RAKA: Al’ za njegovog oca nije bilo u novinama da je mandarin.

1.6.21. 21. ŽIVKA, SIMA, PREĐAŠNJI

ŽIVKA: (Izleti iz sobe obučena). —

VASA i DARA: (Hteli bi da je zadrže).

ŽIVKA: Sklanjajte mi se s puta! (Gurne na vrata).

SIMA: (Na otvorenim vratima pojavljuje se).

ŽIVKA: (Trgne se). Šta je, govori šta je?

SIMA: Uvažena mi je ostavka!

ŽIVKA: (Cikne kao ranjena). Bog te ubio da te ne ubije, a što je dade?

SIMA Zbog tebe!…

ŽIVKA: Šta, zbog mene? A što zbog mene, smetenjače jedan! Bolje reci, nisi ni bio za ministra, eto ti! Bolje to reci!…

SIMA: Pa nisam, dabome, kraj takve žene.

ŽIVKA: I sad, je li, i sad nismo više ministri?

SIMA: Dabome da nismo!

ŽIVKA: Gospode Bože, zašto me zgodi tako dušmanski kad sam ti palila sveću svakoga petka! (Simi). je li, ni fijaker, ni loža, ni salon-vagon… sve to ode, je li… sve, sve?

SIMA: Pa ode, dabome!

RAKA: Dole vlada!

ŽIVKA: (Ščepa štosove novina sa stolice i gađa ga njima). — Kuš štene jedno, pregrizo jezik dabogda… (Raka pobegne. Prilazi Simi i unosi mu se u lice). — Zbog mene, je li, zbog mene? More ne bila ja ministar, pa bi ti video da l’ bih ja zbog tebe dala ostavku. (Sima ode. Ona gleda Čedu, Daru, Vasu). — A vi, je li, smejete se u duši i podgurkujete se, je li? Ali Čedo, upamti: nosićemo se dok je sveta i veka, nećeš ga majci više mirno ni oka sklopiti. (Čeda ode). — A ti (Dari). pakuj se, ’ajde, pakuj se kad ne možeš da odlepiš tu krlju sa sebe. Pakuj se, ali ga majci nećeš putovati salon-vagonom, nego trećom klasom. Trećom klasom, upamti, trećom klasom! (Dara ode). — A što se ti keziš? (Vasi). — Idi, idi, optrči familiju, i objavi da nisam više ministarka; neka Savka, Daca i Soja kliknu od radosti i neka kažu: „E, vala, dosta je Živkinog i bilo!“ Tako će da lanu: znam ja njih,a znam i tebe. Idi, idi pa objavi (Vasa ode). (Publici, prilazeći rampi). — A što se vi cerekate mojoj sudbini. Ne zaboravite da sad nisam ministarka pa ne moram više da budem otmena, i onda neka vam ne bude krivo ako raspalim jezikom po vama! ’Ajde, idite kući, idite, nećete valjda do kraja da mi stajete na muku. Idite i nemojte đavo da vas odnese da me ogovarate, jer, ko zna, danas sutra mogu ja opet biti ministarka. Samo dok se zaboravi ovo nešto malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne bude: što nam nisi kazala. ’Ajde, ’ajde, idite sad!…

ZAVESA

2. Tako je moralo biti

Drama u tri čina

2.1. Predgovor

„Tako je moralo biti“ napisao sam za konkurs, koji je 1899 godine raspisalo Narodno Pozorište u Beogradu. Objavljeni rezultat konkursa glasio je ovako:

Za nagradu koju je Uprava Narodnoga Pozorišta u Beogradu raspisala 9 marta prošle godine konkurisalo je trinaest dela. Po pregledu tih dela Uprava je našla da ni jedno ne može biti nagrađeno. Ostalih dvanaest nemaju tražene književne vrednosti, a drama „Tako je moralo biti“, i ako u tom pogledu zaslužuje nagradu, nije nagrađena jedino zato, što ne daje jednu celu večernju predstavu od dva i po do tri sahata, kao što je u stečaju naročito uslovljeno. Nu i za lirsku dramu „Ljiljan i Omorika“ i komediju „Običan čovek“ Uprava je našla da zbog relativno dobre obrade mogu biti predstavljane, pa je zato i odlučila da ponudi piscima ovih dela, kao i piscu drame „Tako je moralo biti“, da im se ta dela predstavljaju pod običnim uslovima za originale.

Kao što se kasnije utvrdilo sva ova tri komada napisao je Branislav Đ. Nušić.

Komad je predstavljan prvi put 18 oktobra 1900 godine na beogradskoj pozornici, sa Nigrinovom i Gavrilovićem. Karakteristično je, međutim, za rešenje konkursa da je komad, kad je prikazivan, ispunjavao celo veče.

„Tako je moralo biti“ prevedeno je na nemački i štampano u Lajpcigu kao zasebna knjiga 1904 godine, a pre toga još, 1902, prevedeno je i štampano u Pragu kao knjiga, na češki jezik. Kod nas je prvi put objavljeno u „Delu“ 1902 godine i iste godine otštampano u zasebnu knjigu.

Delo koje danas predajem čitaocima u nekoliko se razlikuje od ranijih izdanja, kao i od rukopisa po kome je ovaj komad prikazivan.

Preradi je glavni cilj bio da se komad, koji je ranije imao četiri čina, svede na tri. Pregledajući ga za štampu, našao sam da se sve ono što je rečeno u četiri, može reći i u tri čina, što znači da je jedan čin suvišan. To je glavna izmena koju je prerada donela, ali postoji još jedna. Delo je pisano pre trideset godina, u doba kada je gospodarila, i mladim piscima služila za ugled, zastarela dramska tehnika. Komad je počivao na monolozima i, kad pisac što nije umeo drugače da objasni, izveo bi na scenu jedno od svojih lica i kroz njegov bi monolog to kazivao. U ovoj preradi sam izbegao te monologe, što je opet izazvalo potrebu jednoga novoga lica koje u ranijem delu nije postojalo.

Inače, delo u osnovi nije menjano, pa je sačuvan i stari tekst, gde prerada nije nalagala da se i on u nekoliko izmeni, ili gde težnja da pojedini odnosi i pojave budu jače naglašeni, a ličnosti izrazitije obeležene, nije zahtevala da se pojedine scene razrade.

2.2. Lica

• JAKOV NEDELjKOVIĆ, viši činovnik u penziji
• MARIJA, njegova žena
• JELA,
  STANKA — njihove kćeri
• ĐORĐE ĐORĐEVIĆ, činovnik, Jelin muž
• OBRAD ĐORĐEVIĆ, učitelj u penziji, Đorđev stric
• JANKOVIĆ, trgovac
• MILAN, njegov sin, Stankin zaručnik
• LJUBOMIR NESTOROVIĆ
• SOFIJA, služavka kod Đorđa
• Momak iz radnje

Događa se u jednoj otmenijoj činovničkoj kući u Beogradu.

2.3. Prvi čin

Ukusno nameštena soba.

2.3.1. 1. ĐORĐE i SOFIJA

ĐORĐE: (Izlazi iz jednih vrata u dubini, ostavljajući ih za sobom otvorena, te se kroz njih vidi raskošno postavljen sto. Odlazi drugim vratima, koja su takođe u dubini, a koja vode u hodnik). Sofija!

SOFIJA: (Dolazeći kroz ta vrata). Molim!

ĐORĐE: Pregledao sam, sve je u redu. Samo, šta je sa tim buketom?

SOFIJA: Donet je.

ĐORĐE: Je li lep?

SOFIJA: Divan je. Sam đurđevak, a gospođa tako voli to cveće.

ĐORĐE: Nismo još zbrinuli sve, Sofija. Valja nabaviti… da, čekajte… (Vadi iz džepa beležnicu, ispisuje nešto, cepa list i daje joj). Otidite do braće Petrovića i uzmite dve boce šampanjca. Vina imamo, uzmite samo šampanj.

SOFIJA: Gospođa tako voli ušećereno voće.

ĐORĐE: Imate pravo; dajte mi da dopunim. Nego čujte, Sofija; kako bi bilo da uzmete četiri boce šampanjca. (Dopisuje i to pa joj daje ceduljicu).

SOFIJA: Četiri?

ĐORĐE: Za svaki slučaj. Na ručku su stari gospodin i gospođa, gospođina sestra, njen verenik, i mi, to je šestoro.

SOFIJA: Pa ipak…

ĐORĐE: Stari gospodin ne smatra da je počašćen ako ne puca šampanj. Njegovo zadovoljstvo nije u tome da ga pije, već da mu pucaju boce. Moramo mu dakle spremiti što više metaka.

SOFIJA: Tako se radujem gospođinom iznenađenju.

ĐORĐE: Samo!… (Stavlja prst na usta). — Pazite, ne smemo se odati ranije. Gospođa mora zateći sve spremno i tada će tek biti pravo iznenađenje.

SOFIJA: Razume se! (Pođe).

ĐORĐE: Pre no što odete po šampanj, donesite buket.

SOFIJA: Molim!

ĐORĐE: Metnite ga u onu belu vazu i stavite na sto, tamo gde će gospođa sedeti.

SOFIJA: Da, razumem! (Ode).

2.3.2. 2. ĐORĐE i JELA

ĐORĐE: (Pali cigaretu i seda zabrinuto).

JELA: (Posle izvesne pauze, dolazi iz svoje sobe u ukusnoj jutarnjoj haljini).

ĐORĐE: (Pođe joj hitno u susret). Dobar dan, Jelo, dobar dan i — srećan ti dan! (Hteo bi da se poljubi sa njom, no ona mu, bez ushićenja, pruža samo ruku).

JELA: Hvala! Ja sam mislila ti si zaboravio.

ĐORĐE: Zar ja? Zar tvoj dan? Mislim na nj već mesec dana, već dva meseca.

JELA: Zar?

ĐORĐE: O, uverićeš se!

2.3.3. 3. SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA: (Unosi buket beloga đurđevka pa, kad spazi gospođu, zastane na vratima prestravljeno kao da je u kakvom prestupu uhvaćena). Oh!

JELA: No? Šta je? Verovatno nisam trebala videti?

ĐORĐE: Razume se da nisi trebala videti. (Sofiji). Sad već, kad ste bili tako neoprezni, nosite, nosite tamo.

SOFIJA: (Odnosi buket u sobu za ručavanje).

ĐORĐE: (Jeli). To je samo jedna od pažnji, a ima ih puno, puno… sve što ti. voliš, sve što je tebi drago! Već tri dana brinemo ja i Sofija.

JELA: Pa to je čitava zavera.

ĐORĐE: Da, zavera, kojom smo hteli da te iznenadimo.

JELA: (Odlazi ravnodušno ogledalu i doteruje frizuru). Vidim te poslednja dva tri dana turobna i neraspoložena, pa sam mislila i nije ti do toga. Odista, šta ti je, te si od nekoliko dana tako neraspoložen?

ĐORĐE: Oh, ništa!

JELA: Pa ipak… ti ne jedeš i rđavo spavaš?

ĐORĐE: Obične, male brige.

JELA: Valjda ne brige o mome rođenom danu?

ĐORĐE: To su bile samo prijatne brige koje su me osvežavale.

JELA: Samo neka nije zbog mene, ne želim zbog mene da imaš teških briga… (Pogleda u sobu za ručavanje na kojoj su vrata ostala otvorena). Gle, pa čak i sto spremljen, i to sve, sve do najmanje sitnice. (Otišla je na vrata i broji servise). Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest. Šta znači to, postavljeno za šest?

ĐORĐE: Znači da ćemo imati goste na ručku.

JELA: Goste? Koje goste?

ĐORĐE: Samo one koji su tebi mili i dragi. Tvoj otac i majka, Stanka i njen zaručnik.

JELA: E, to je već pravo iznenađenje! I kako da ja to ne primetim, sve te pripreme?

ĐORĐE: Ja ništa drugo nisam ni želeo do to, da te prijatno iznenadim, te da te uverim kako sam uvek samo na tebe mislio.

JELA: (Ipak ravnodušno). Uspeo si, potpuno si uspeo.

ĐORĐE: Pa ipak ne potpuno, očekivao sam i nagradu…

JELA: Nagradu?

ĐORĐE: Bar jedan osmeh tvoj, kad si mi poljubac malo pre uskratila.

JELA: Oh, detinjarije!… Koliko je to već časova? Blizu je podne, je l’? Pa to bi mogao već doći ko, a ja još nisam ni obučena, (Na vratima sobe za ručavanje). Sofija! Sofija!

SOFIJA: (Pojavljuje se na tim vratima). Molim!

JELA: Dođite da mi pomognete. (Odlazi u svoju sobu, Sofija za njom).

2.3.4. 4. ĐORĐE, NEDELjKOVIĆ

ĐORĐE: (Smrači mu se lice sa njene ravnodušnosti, pali opet cigaretu i puši je hodajući).

NEDELjKOVIĆ: (Stariji gospodin, čist, izbrijan; čini utisak otmenog, ali lakomislenoga vivera. On nosi veliku lepu kutiju bonbona i pri dolasku ostaje na vratima). Jesam li ja polaženik?

ĐORĐE: (Idući mu u susret). Odista, vi ste prvi.

NEDELjKOVIĆ: (Ulazi). I to valja znati da sam pobegao od kuće. Hteli su da svi zajedno dođemo, ali ko će žene sačekati! Njihovo spremanje je beskonačno a ja nestrpljiv, pa sam prosto pobegao. A gde je Jela?

ĐORĐE: Sad će, sprema se! Što se ne oprostite toga tereta? (Hoće da mu uzme kutiju).

NEDELjKOVIĆ: (Ne da). Ne! Hoću u ruke da joj predam. Nije Bog zna šta, ali nisam već znao šta ću. Molim te, ja smislim da joj kupim jedan vrlo lep broš od slonove kosti, a tek njena majka: „Oh! vrlo dobro, to ću joj kupiti ja!“ Ja smislim zatim da joj kupim plišanu šatulu za rukavice, a tek Stanka: „Oh! vrlo dobro, to ću joj kupiti ja!“ I onda, razume se, pošto sam se iscrpao u idejama, ja prestanem dalje smišljati i odem pa joj kupim bonbone. Eto ti!

ĐORĐE: O, pa to ćete je vi pretovariti darovima!

NEDELjKOVIĆ: Ali čuješ, mogu ti reći da je tvoja žena odista srećna!

ĐORĐE: To mi laska!

NEDELjKOVIĆ: No, ne mislim ja da si ti taj koji si je usrećio, već… Dakle, u četiri oka govoreći, juče su mi bili nešto vrlo mršavi džepovi. Sasvim pojmljivo, poslednja nedelja u mesecu. Imao sam jedva oko pedeset dinara, a svi u kući smišljaju darove, računajući, razume se, na moj džep.

ĐORĐE: To je neprijatno!

NEDELjKOVIĆ: Razume se da je neprijatno! A znaš li kako sam isplivao? Otišao sam kod „Engleske Kraljice“. Već dvadeset dana nisam metnuo paru na zeleni sto, a juče, rekoh, igraću na sreću Jelinu.

ĐORĐE: I razume se, kao obično, izgubili ste?

NEDELjKOVIĆ: Ne, naprotiv, dobio sam. Igrao sam na damu i ostao sam pri njoj uporno. Prvi put u životu dobio sam i to ozbiljno dobio. Bilo je dovoljno za darove i ostalo mi je još toliko, da mogu pristojno provesti poslednju nedelju u mesecu.

ĐORĐE: To je doista lepo.

NEDELjKOVIĆ: I broš od slonove kosti, i plišanu šatulu, i ove bonbone, sve je to platila dama herc. A, zbilja… šta si ti uzeo ženi? Tvoj dar je izvesno bogatiji?

ĐORĐE: (Zbunjeno). Ja… ovaj…

NEDELjKOVIĆ: (Iznenađeno). Kako?

ĐORĐE: Kad bih znao da bi i mene sreća poslužila kod „Engleske Kraljice“…

NEDELjKOVIĆ: A ti si trebao na drugi način da se postaraš. To znači da nisi uopšte ništa ni spremio za današnji dan?

ĐORĐE: Naprotiv, sve je spremno.

NEDELjKOVIĆ: Ti znaš da ja ne umem držati zdravicu bez šampanjca.

ĐORĐE: Biće ga.

NEDELjKOVIĆ: Pa onda… Zdravica se mora završiti izvesnim efektom. Ne mislim na bengalsku vatru, ali muzika, na primer, i to ovde, pod prozorom. Prozor otvoren, niko se i ne nada. Narediti, razume se, muzikantima da ranije ne štimuju instrumente, nego kad ja završim zdravicu i viknem: Živela!, to neka bude znak. Zar to ne bi bilo iznenađenje?

ĐORĐE: Nije dockan, to mogu još uvek učiniti.

NEDELjKOVIĆ: Ali sve ne isključuje dar. Zamisli kako bi to izgledalo, svi joj donosimo, a ti…? Ja mislim da bi to Jelu čak i uvredilo. U ostalom još ima vremena.

ĐORĐE: (Razmišljajući). Mislio sam i na to, ali… Njoj se dopada jedna grivna. Videli smo je u jednom u izlogu i pitao sam za cenu.

NEDELjKOVIĆ: Koliko?

ĐORĐE: Dve i po hiljade dinara.

NEDELjKOVIĆ: Ako joj se dopada, to nije tako velika suma.

ĐORĐE: Da, ali…

NEDELjKOVIĆ: Imaš toliko veliko primanje kod mene, da se na račun toga možeš zadužiti.

ĐORĐE: Primanje?

NEDELjKOVIĆ: Pa da… miraz?

ĐORĐE: Na to ne računam više.

NEDELjKOVIĆ: U toliko bolje! Uostalom, možeš valjda dobiti toliku sumu gdegod na zajam?

ĐORĐE: Teško!

NEDELjKOVIĆ: Ako obećaš malo veću kamatu.

ĐORĐE: Ne bi li to bilo lakomisleno?

NEDELjKOVIĆ: Lakomisleno? Bože moj, lakomisleno! I lakomislenost je koji put vrlina. Za koliko i koliko opštih tekovina ima da se blagodari lakomislenosti. Upamti: lakomisleni grade sreću, a mudri je razgrađuju. I ako veruješ da je ženina naklonost sreća — onda znaj da se ta sreća stiče lakomislenošću.

ĐORĐE: Tako je… odista je tako! A ja osećam potrebu da gradim sebi sreću!

NEDELjKOVIĆ: No, pa onda šta razmišljaš. Idi, a ja ću reći Jeli da su te hitno odazvali u kancelariju i da ćeš se za koji čas vratiti.

ĐORĐE: (Nevoljno). Najzad, poslušaću vas!

NEDELjKOVIĆ: (Ispraćajući ga). Ne zaboravi i na muziku. Bila bi cela svetkovina bez efekta.

ĐORĐE: (Odlazi).

2.3.5. 5. NEDELjKOVIĆ i SOFIJA

NEDELjKOVIĆ: (Držeći još uvek kutiju seda).

SOFIJA: (Izlazi iz sobe Jeline). Dobar dan, želim!

NEDELjKOVIĆ: Dobar dan, Sofija! Gospođa je gotova?

SOFIJA: Ovaj čas.

NEDELjKOVIĆ: Danas dobro izgledate, Sofija!

SOFIJA: O, i vi, gospodine!

NEDELjKOVIĆ! Da, to mi svi kažu, radi utehe.

SOFIJA: Ah, ne!

NEDELjKOVIĆ: E pa hajd’, kad tako dobro izgledam, nasmešite se malo na mene, Sofija!

SOFIJA: Kako da se nasmešim?

NEDELjKOVIĆ: No, pa onako kao što je red da se nasmeši devojka na gospodina koji dobro izgleda. Ta znate vi već kako, očima se nasmejte.

2.3.6. 6. JELA, NEDELjKOVIĆ

JELA: (U toaleti. Hitno prilazi ruci očevoj). Tatice, to ste vi?

SOFIJA: (Odlazi).

NEDELjKOVIĆ: (Ustaje). Da, prvi ja! (Ljubi je). — Prva čestitka, prvi dar! (Daje joj).

JELA: Hvala! (Primajući dar ljubi mu ruku). — A majka i Stanka?

NEDELjKOVIĆ: Doći će, razume se da doći, verovatno malo docnije. A znaš ko će još doći?

JELA: Znam, Stankin zaručnik.

NEDELjKOVIĆ: Oh, on, to se razume već, ali će doći i njegov otac, stari prijatelj, gazda Janković.

JELA: Na ručak?

NEDELjKOVIĆ: Ne, doći će samo da ti čestita.

JELA: Otkud to?

NEDELjKOVIĆ: Sasvim slučajno. Prolazim ja malo čas kraj njegove radnje sa ovom kutijom bonbona i, razume se, morao sam pasti u oči. „Dobar dan, prijatelju,“ povika mi on iz dućana; „šta je to, kakav je to teret?“ Ja mu rekoh da je tvoj rođendan i on me zamoli dati i od njegove strane čestitam, ali se malo, zatim doseti pa dodade: „Nemojte, doći ću ja lično; evo sad ću ja za koji čas, i onako bih imao malo da razgovaram sa vama i sa prijom!“

JELA: O čemu bi da razgovara, i što sa mnom?

2.3.7. 7. SOFIJA, JANKOVIĆ, PREĐAŠNJI

SOFIJA: (Prijavljujući). Gospodin Janković.

NEDELjKOVIĆ: Eto ga, kažem ja! Neka uđe.

JELA: Neka uđe!

SOFIJA: (Na vratima). Izvol’te! (Uklanja se).

JELA: (Izlazi u susret, pružajući mu ruku). Tako ste me prijatno iznenadili, prijatelju!

JANKOVIĆ: Od kako smo se sprijateljili nisam bio u vas, a danas već, rekoh, kada vam je rođendan, da iskoristim… Čestitam vam!

JELA: Hvala, prijatelju, izvol’te, sedite!

JANKOVIĆ (Sedajući). Nemojte mi zamerati, ali, posao i briga; svaki dan nosi svoju brigu. Uostalom, moj sin me zamenjuje, on vam izvesno često dolazi!

NEDELjKOVIĆ! Naravno!

JELA: Od jutros nam još nije dolazio.

JANKOVIĆ! Doći će već, ne brinite! O, on je toliko revnosan u tom pogledu da se ja već moram i požaliti na njega.

NEDELjKOVIĆ: E?

JANKOVIĆ: Pa da, zaboga, od kako se verio ni zašta više nije. Nije mu pamet više kod posla i jednako bi hteo da se izvuče iz dućana.

NEDELjKOVIĆ: Šta ćete, to je tako!

JANKOVIĆ: I pravo da vam kažem, zbog toga bih već voleo da se stvar svrši što pre.

JELA: Zašto ne, što pre to bolje!

JANKOVIĆ: Razume se, što pre to bolje. Bojim se da se ne ljutite, prijice, al’ evo, ovo je baš zgodna prilika da progovorimo o tome.

JELA: A zašto bi se ljutila?

JANKOVIĆ: Pa, danas je vaš dan, ne bi trebalo o drugim stvarima da…

JELA: Ali, zaboga, tiče se sreće moje sestre; zar može biti milijega razgovora za mene?

JANKOVIĆ: Pravo kažete, pravo kažete, prijice. Ja se, znate, u svakom poslu držim one stare reči: što možeš da svršiš večeras ne ostavljaj za jesenas. Eto, na primer, našto toliko otezati sa venčanjem. Već mesec dana kako su se deca verila, a mi još nismo ni progovorili o tome.

NEDELjKOVIĆ: Mi to, prijatelju, ostavljamo vama; kakogod je vama po volji, mi nećemo biti protivni.

JANKOVIĆ: Po meni, ja bih požurio.

JELA: Zašto ne, prijatelju, i ja mislim da ne treba otezati.

JANKOVIĆ: Razume se! Otezanje kod tih stvari nije uvek probitačno. Eto, ako vi ne bi imali ništa protiv a bih prsten održao sad, već u subotu, i tada, što pre svadbu.

JELA: Danas je četvrtak. Da nije prerano Ne znam da l’ će se u kući moći sve spremiti do subote, ali, najzad, pomoći ćemo svi.

NEDELjKOVIĆ: Nezgodno je malo i stoga što je kraj meseca. Vi znate već da za činovnike i penzionere to nisu najzgodniji momenti, ali, naposletku, kad se hoće, sve se može. Nećemo zbog malih smetnja da pravimo pitanje.

JANKOVIĆ Hvala vam, i vama, prijatelju! Nisam se ni nadao da ću naići na toliku gotovost. Hvala vam!

SOFIJA: (Donesi na služavniku liker i prinosi Jankoviću).

JANKOVIĆ Oh, da! (Uzima čašu). Danas ću učiniti taj izuzetak. U vaše zdravlje prijice! (Srkne).

SOFIJA: (Služi Nedeljkovića).

JANKOVIĆ (Koji je opazio da Jela daje neke znake Sofiji). Samo ne i kafu.

JELA: Ali…

JANKOVIĆ: Ne, nikako! Blagodarim! Ja samo ujutro, pre no što odem u radnju, ispijem jednu, ali po podne nikako više. Dozvolite mi da ne kvarim svoje navike.

JELA: Pa lepo, neka bude! (Daje znak Sofiji te se ova udalji).

JANKOVIĆ Vi mi nećete zameriti da do kraja iskoristim ovu priliku. Jer, kad smo već u razgovoru o tome, i kad smo se već tako lako sporazumeli, zašto ne bi i sve ostalo uredili?

JELA: Mislite dan venčanja?

JANKOVIĆ: Da… i dan venčanja, svakojako i dan venčanja. Ali za mene su važne i druge pojedinosti. Vi mi nećete, prijice, zameriti, ali mi, trgovci, razume se, drukče posmatramo stvari. Navikli smo da kod svakog posla predviđamo i moguću štetu a ne samo dobit, pa tu naviku, vidite, primenjujemo i tamo gde joj možda i nema mesta.

JELA: Ja vas ipak ne razumem, prijatelju.

JANKOVIĆ: Pa… Mislio sam, ako nemate ništa protiv, da progovorimo reč dve i o mirazu.

NEDELjKOVIĆ: O mirazu? A šta bi imali tu da se sporazumevamo? Ja sam vam još o veridbi kazao sumu, dvadeset hiljada dinara, vi ste pristali i time je svršena ta stvar?

JANKOVIĆ Da, imate pravo, imate potpuno pravo. To se može smatrati kao svršena stvar, i ja o sumi ne mislim ni reči da progovorim. Što je jedanput ugovoreno, to ostaje! Je li tako, prijatelju?

NEDELjKOVIĆ: Razume se!

JANKOVIĆ: O tome nećemo ni razgovarati. Ali, vidite, miraz je gdekad razlog sa kojega se porađaju nesporazumi, često beskrajni, koji mute i sreću u braku i prijateljske odnose. Zar ne? A sve to, ako se može, treba izbeći; treba unapred ukloniti i najmanju mogućnost koja bi mogla dati povoda…

NEDELjKOVIĆ: Da, da, da,…

JELA: Razume se!

JANKOVIĆ: S toga sam ja, vidite, mišljenja da bi najprobitačnije bilo da mi se miraz preda sad, u subotu, o prstenu. Time bi bilo otklonjeno sve, to bi — dozvolite da se trgovački izrazim — značilo: čisti računi, duga ljubav. To bi, vidite, otklonilo svaki povod za nesporazum, jer, dozvolite, ako bi ga i bilo, zar nije bolje da se pojavi ranije, dok je svadba još daleko, no docnije, pred svadbom ili o samoj svadbi?

NEDELjKOVIĆ: Nesporazum? O, prijatelju!

JELA: Ne daj Bože!

JANKOVIĆ Ta, razume se, do toga izmeđ nas ne može doći, ali, rekoh vam malo pre, zašto ne bi, kao u trgovini, predvideli i mogućnu štetu, a ne samo dobit; zašto ne bi predvideli svaku mogućnost, pa bila ona i neprijatna donekle. Zar ne?

NEDELjKOVIĆ: Pa ipak, prijatelju, meni izgleda, vi se pribojavate da ja nisam spremio obećani novac?

JANKOVIĆ (Ne baš vrlo ubeđeno). Bože sačuvaj!

NEDELjKOVIĆ: Tako izgleda. Ali vam mogu izjaviti da mi je novac spreman i da sam gotov položiti ga o prstenu.

JANKOVIĆ (Neverice). Sad, u subotu?

NEDELjKOVIĆ: Da, sad u subotu.

JANKOVIĆ Tako! E to mi je milo, to mi je vrlo milo. Sad već možemo reći da smo se potpuno sporazumeli i složili.

JELA: A kad je tu postignut sporazum, i u svemu će ostalom. O, prijatelju, mi ćemo sve učiniti za našu Stanku i za njenu sreću.

JANKOVIĆ: Ona to i zaslužuje.

JELA: No, kako će se iznenaditi mladenci kad čuju da je već u subotu prsten; a kako tek majka koja će sad imati pune ruke posla. A ne rekosmo ništa o svadbi!

JANKOVIĆ: I u tom pogledu probitačnije je da se držimo onoga: što pre to bolje. Ipak, ostavljam vama da izberete dan. Ako bi mene pitali, možda bi zgodno bilo oko sedmog ili osmog aprila.

JELA: Ili možda prve nedelje po Đurđevdanu?

JANKOVIĆ: Slažem se, potpuno se slažem.

NEDELjKOVIĆ: Mene svadba manje brine no prsten, ali ne zbog miraza, kao što bi vi, prijatelju, mogli pomisliti, već s toga što prsten mislimo naročito svečano da izvedemo. Činili smo čak i izvesne prepravke u kući samo zbog toga dana. Istina, sve je ostalo spremno, ali ipak, znate, one poslednje sitnice, koje oduzimaju najviše vremena, a svega je tri dana!

JELA: Svi ćemo potrčati, svi ćemo se založiti i podeliti poslove. Stići će se samo kad se hoće.

JANKOVIĆ: Tako je, prijice. Zato sam ja i voleo da razgovaram u vašem prisustvu, jer znam da ste od lučni i znam da vašu reč cene i prijatelj i stara prija. (Ustajući). E, ja vas ne smem duže zadržavati.

JELA: Ali sedite, zaboga!

JANKOVIĆ: Napustio sam posao, samo da vam čestitam, prijice. Zbogom, pozdravite gospodina Đorđa! (Nedeljkoviću). — Vi ostajete, prijatelju?

NEDELjKOVIĆ: Da, ja sam danas ovde celog dana gost.

JANKOVIĆ Želim vam prijatnu zabavu! Zbogom!

JELA i NEDELjKOVIĆ: Zbogom, prijatelju! (Jela ga prati do vrata).

JANKOVIĆ: (Još jednom na vratima). Dakle, ostaje sve tako kako smo se sporazumeli?

NEDELjKOVIĆ: Sve, sve do poslednje tačke!

2.3.8. 8. JELA, NEDELjKOVIĆ

NEDELjKOVIĆ: (Pošto se vratila Jela). Jesi li ga razumela?

JELA: Šta bi ga imala razumeti?

NEDELjKOVIĆ: Došao da čestita. Hm! Došao da čestita! Napustio posao samo radi toga da bi tebi čestitao, a u stvari napustio manji trgovački posao da bi svršio veći. Zar ti ne vidiš da taj čovek brak smatra kao i svaki drugi trgovački posao? Čudim se samo da mi nije tražio i garantno pismo, bojeći se da do nedelje ne promenim odluku.

JELA: Pa nemojte mu zameriti, trgovac je!

NEDELjKOVIĆ: Ta ne zameram mu, nego… Znam ja šta je to; znam ja otkuda je ta tolika opreznost.

JELA: Mislite, valjda…

NEDELjKOVIĆ: Ne mislim, nego znam. Ogovaraju, cela me čaršija ogovara i puni mu uši da sam ja nepouzdan, da sam samo obećao miraz, a da ga ne mogu dati.

JELA: Šta ima čaršija da brine vašu brigu, i šta ona ima protiv vas?

NEDELjKOVIĆ: Dužan sam čaršiji nekoliko hiljada dinara, a ona to smatra za strašan greh. Eto ti. A nije ni to samo, nego i onaj tvoj prostak.

JELA: Koji?

NEDELjKOVIĆ: Pa tvoj muž. On me možda najviše i ogovara. Žali se gdegod stigne da mu nisam dao miraz. Pa nisam, dabome, kad je on izjavio: „Što se tiče miraza, to je vaša stvar. Ja uzimam Jelu iz ljubavi!“ E, pa kad je moja stvar, a on neka čeka pa kad budem mogao. Druga je stvar ovo za Stanku. Udaje se za trgovca, a kod trgovaca to drukče ide. Sin se zaljubi i ne govori ni reči o mirazu. ali otac se ne zaljubi i — jesi ga čula malo pre: „Mi trgovci smo navikli da predviđamo i štetu, a ne samo dobit — molim miraz da mi se položi u subotu!“

JELA: Učinićemo kako on želi, ne bi se smeli osramotiti.

NEDELjKOVIĆ: Razume se da ćemo učiniti. Ja znam da sa spremom ne možemo stići do subote, ali da je kazao i sutra veče, pristao bih, čim sam osetio šta je po sredi.

2.3.9. 9. MARIJA, STANKA, PREĐAŠNJI

MARIJA, STANKA: (Ulazeći u jedan glas). A, a, srećan dan, srećan dan!

STANKA: Najpre te ja moram poljubiti (Ljubi je).

MARIJA: (Ljubi je takođe). Čedo moje! Želim ti mnogo, mnogo sreće!

STANKA: Ovo je moj mali dar (Daje joj šatulu i ljubi se ponovo s njom).

MARIJA: A ovo moj! (Isto kao pre).

JELA: (Ljubi joj ruku).

NEDELjKOVIĆ: Molim, ti darovi idu s napomenom da je i jedan i drugi moja ideja.

MARIJA: Eh, da, mislila sam ja i sama.

NEDELjKOVIĆ: Možda si mislila broš uopšte, ali ne od slonove kosti. Slonova kost, to je moja ideja.

JELA! Oh, zašto sve to; ta nisam više dete.

NEDELjKOVIĆ: Da šta si?

MARIJA: Nama si uvek dete.

STANKA: I još jedan dar (Daje joj jedan cvet). Iz moje saksije prvi cvet.

JELA: A zar nije bolje da si taj prvi cvet dala tvome zaručniku?

STANKA: O, imam ja još jedan, za njega.

JELA: Ali sedite. Bože moj, zbunila sam se pa vas i ne nudim. Sofija, odite, prihvatite. (Pomaže majci i Stanki koje skidaju šešire).

SOFIJA: (Pošto i sama pomogne, odnosi).

JELA: Zamislite, a ja nisam ništa ni znala za današnji ručak. Đorđe je naročito hteo da me iznenadi.

STANKA: Zar nisi znala ni da smo mi pozvani?

JELA: Ne.

MARIJA; To je dobro, to je lepo od tvojeg muža.

NEDELjKOVIĆ: Pa da, zašto ne bi i on bio jedanput u životu duhovit?

MARIJA: A ko je sve pozvan?

JELA: Samo vi, najuža porodica.

STANKA: I Milan?

JELA: No pa da, zar nije i on najuži član porodice?

NEDELjKOVIĆ: Nego, kad je reč o najužoj porodici, znate li vi da je malo pre bio ovde stari prijatelj, Milanov otac?

STANKA: Da čestita?

MARIJA: Otkud to?

NEDELjKOVIĆ: Da, čestitao je, ali smo vodili i druge razgovore i pregovore.

MARIJA: Kakve pregovore?

JELA: Iznenadiće vas. Prijatelj zahteva, da prsten bude sad u subotu.

NEDELjKOVIĆ: I ja sam pristao.

MARIJA: Zaboga, Jakove, kako si na to mogao pristati? To je nemoguće! Nemoguće, razumeš li!

STANKA: Ni je mi ni haljina gotova.

MARIJA: Danas je četvrtak, je li… petak… subota. Nemoguće. Kako si samo mogao pristati pre no što nas zapitaš?

NEDELjKOVIĆ: Objasni im ti, Jelo, zašto sam pristao. Eto. Jela će vam kazati.

JELA: Nemojte se ljutiti, majčice, ali vas uveravam da bi i vi pristali da ste bili ovde.

MARIJA: Ali kako bi mogla pristati. Eto, tek će sutra biti gotov tapet u velikoj sobi, pa onda Stankina haljina, pa hiljadu drugih stvari koje treba pripremiti. Ne, ne, što ne može biti, ne može.

JELA: Sve, sve je to manje od velikog razloga koji je oca opredelio da pristane.

NEDELjKOVIĆ: Najzad, evo u čemu je stvar…

JELA: Znate šta, oče, to ne mora Stanka čuti. Idite s majkom u moju sobu i objasnite joj. Ja sam uverena, kad joj sve kažete, da će se izmiriti sa vašom odlukom.

NEDELjKOVIĆ: Dabome. To si se dobro setila, ne mora Stanka čuti sve naše brige. ’Ajdemo mi, Marija, ovamo! (Odlazi).

MARIJA: (Odlazeći za njim). Ne znam u čemu je stvar, ali što je nemoguće, nemoguće je. (Ode).

2.3.10. 10. JELA, STANKA

JELA: A mi? Odi ovamo, razgovaraćemo o tvojoj sreći. Znam da ti je to najmiliji razgovor. (Grli Stanku i dovodi je do otomana, gde obe sedaju).

STANKA: O mojoj sreći? O njoj se nema šta mnogo govoriti. Ja sam srećna i, eto, to je sve.

JELA: Odista, tome dodati što bilo bi suvišno. Zar ima što lepše no biti žena onoga koga svom svojom dušom volimo.

STANKA: I koji nas voli.

JELA: Taj sam uslov izostavila, on se sam sobom razume. Tebe, dušo, mora svako voleti.

STANKA: Ah, Jelo, a kakve sam teške časove preživela onda kad se zamalo nije pokvarilo.

JELA: Da, da, i to zbog miraza. Odista bi bila sramota da se za ljubav tričavih nekoliko hiljada dinara stvar pokvarila.

STANKA: A njegov je otac tako bio zapeo, kao da je baš hteo da ne uspe.

JELA: I kako je naš siromah otac dobar. Pristao je na sve, i ako nije mogao, samo da ne omete tvoju sreću. Još kad bi znala koliku je žrtvu otac podneo!

STANKA: Znam, uzajmio je!

JELA: I uzajmio i založio sve što je mogao, i sve, sve učinio, samo da zadovolji tvoga svekra. Njega mislim, jer, Milan valjda tu nema svojih zahteva?

STANKA: Milan? O, on je tako daleko od toga, on i ne misli na to. Ja sam u njegovu ljubav tako uverena… tako uverena da… ja ne znam šta bih radila da se proševina slučajno pokvarila. Boga mi, iskreno ti kao sestri kažem: čini mi se, bez njega ne bih mogla živeti.

JELA: (Uzdahne i zagrli je). Baš si dete! Sve, sve se preživljuje. Čovek je jači od sviju bolova! Zar si zaboravila moju sudbinu? I ja sam volela, i mene je prosio ona koga sam volela i koji me je voleo, pa, znaš već, rasturilo se, pokvarilo se… bilo!…

STANKA: Da. Ja sam te tada tako žalila i ako nisam onda još potpuno shvatala takve bolove. Da nije Đorđe tako dobar, da te ne voli toliko i ti njega, ti bi možda još i danas podnosila te bolove?

JELA: Oh, dete moje, ljubav koja prva osvoji devojačko srce ostaje uvek najslađi san koji čak i duboku starost gdekad uznemiruje. Sve drugo što dođe zatim, izgleda nekako izveštačeno, nešto što liči na obmanu: usiljavanje koje nas čini pred samim sobom neiskrenima…

STANKA: (Iznenađeno). Jelo… pa to što govoriš… da li te ja razumem?

JELA: (Ljubi je). Nemoj me ni razumeti… Ja sam koješta govorila, sasvim koješta. Tebi je Bog dodelio sreću, pa budi srećna, budi bezbrižna. Hajdemo ovamo u sobu, da rasporedimo gde će ko sedeti. Razume se, ti ćeš do Milana! (Ustaje i povede Stanku u sobu gde je postavljen sto).

2.3.11. 11. NEDELjKOVIĆ, PREĐAŠNJI

NEDELjKOVIĆ: (Pojavi se na vratima sa cvikerom na nosu, pisaljkom i parčetom hartije u ruci). Deco, dođite da nam pomognete. Beležimo ja i mama šta sve treba nabaviti za prsten, pa ne možemo se sami svega setiti.

JELA: Razume se da ćemo vam pomoći. Idi, Stanka, sad ću, samo da naredim Sofija sve što treba. Sofija, Sofija!

STANKA: (Ocu). Evo mene! (Odlazi s ocem u sobu).

2.3.12. 12. JELA, SOFIJA

JELA: Sofija!

SOFIJA: Izvinite, čula sam vas, ali jedan gospodin…

JELA: Koga traži?

SOFIJA: Traži našeg gospodina, veli, on ga je zvao.

JELA: On ga zvao?… Pa lepo, neka uđe… gospodin tek što nije došao.

SOFIJA: (Povlači se).

2.3.13. 13. JELA, NESTOROVIĆ

JELA: (Kad spazi na vratima Nestorovića nemilo se iznenadi i trgne). Ah!

NESTOROVIĆ: Izvinite, gospođo!…

JELA: Vi?

NESTOROVIĆ: Nisam želeo da vam učinim tu neprijatnost…

JELA: (Usiljeno). Oh, ne!…

NESTOROVIĆ: Ako vas uznemiravam?…

JELA: (Zbunjeno). Zašto? Ne!… samo me iznenađuje?

NESTOROVIĆ: Došao sam po pozivu vašeg gospodina supruga. Sinoć me je dva puta tražio pa, kako me nije našao, ostavio mi je kartu, moleći me da se danas pošto poto nađemo.

JELA: Moj muž mi nije o tome ništa govorio.

NESTOROVIĆ: U toliko pre vas je morao iznenaditi moj dolazak, moja pojava u vašoj kući… ja priznajem i sam nezgodu ovoga susreta.

JELA: Ne uviđam je. Imate posla sa mojim mužem i… Što bi me to iznenađivalo? Izvol’te. (Nudi ga da sedne i ona seda).

NESTOROVIĆ: Pa ipak, susret ovaj…

JELA: Ne vidim da je to što neobično.

NESTOROVIĆ: Već peta je godina, a mi se nismo sreli. Sad prvi put.

JELA: Svako je išao svojim putem, a putevi nam se nisu ukrštali. (Ustaje i odlazi prozoru).

NESTOROVIĆ: Da, svakog je sudbina vodila svojim putem.

JELA: (Gorko). Sudbina? (Trgne se). Uostalom… da! (Vraćajući se sa prozora). Danas je tako prijatan dan.

NESTOROVIĆ: Da… prijatan. Ah, mogao sam još i zaboraviti i ako mi je nekada današnji dan bio tako drag. Danas je vaš rođendan, zar ne? Ako mi dozvolite da vam podnesem svoje čestitke. (Ustaje i prilazi joj).

JELA: (Osećajući se u vrlo nezgodnom položaju, okreće mu leđa i traži predmet kojim bi se zabavila). Čudo mi je da Đorđa nema još?

NESTOROVIĆ: Meni nije neugodno da ga sačekam, bojim se samo… (Seda i razgleda album. Posle poduže pauze). Zbilja, gospođo, kada se već dala ovako dobra prilika, kakvu sam ja već godinama želeo, zašto mi ne biste dopustili da vam se opravdam?

JELA: Da se opravdate? Šta bi imali vi preda mnom da se pravdate?

NESTOROVIĆ: Nekada smo bili tako bliski jedno drugom…

JELA: (Htela bi da preseče taj nemili razgovor). Ah, molim vas…

NESTOROVIĆ: Da, bili smo tako bliski, pa ipak nam se staze razmimoiđoše. Ja sam pošao svojim putem, sa uverenjem da sam njime morao poći, a vi svojim sa uverenjem da sam svemu ja kriv.

JELA: To su stare priče koje nemaju toliko vrednosti da bi ih trebalo još koji put čitati. Ja sam već odavna sklopila tu knjigu.

NESTOROVIĆ: Stare priče imaju tu dobru stranu što se na kraju njihovom, na poslednjoj strani, sve objasni, sve što bi čitaocu moglo ostati nejasno. Dopustite mi dakle da prevrnem samo jedan, samo onaj poslednji list.

JELA: (Odbijajući). Ja vas molim, gospodine…

NESTOROVIĆ: Vi se sećate, gospođo, onih toplih osećaja koji su nam nekada bili zajednički.

JELA: (Uzbuđeno i nervozno). Ja vam nisam dopustila, gospodine…

NESTOROVIĆ: Niste, ali, nemojte mi ni braniti. Saslušajte pa me osudite, jer, do sad ste me osuđivali nesaslušana. Kad sam jednom, tada još, pokušao da vam se pismeno opravdam, vi ste mi pismo ne otvoreno vratili, i ja sam i dalje u vašim očima ostao grešnik bez svoje krivice.

JELA: (Jetko). Bez krivice?

NESTOROVIĆ: Jedina moja krivica je što sam vas voleo, a tu krivicu ja i danas tako rado nosim na duši, ali ne i njene posledice.

JELA: (Jetko). Hm! (Okreće glavu da ga ne sluša).

NESTOROVIĆ: Ili zar nisam vam tada dao dovoljno dokaza te moje ljubavi?

JELA: Da, rečima.

NESTOROVIĆ: Zar rečima samo? Ta ja sam vas i zaprosio!

JELA: (Ne može da se obuzda). Zaprosio? Da, da, zaprosio, ali i ucenio. Vi, koji ste stavili kao prvi uslov proševine pitanje novca; vi, koji ste, novca radi, tu proševinu i napustili, vi imate hrabrosti, računajući valjda na vreme koje je od tada proteklo, da se pozivate na taj događaj kao na dokaz ljubavi. Ali… oh, Bože… koliko sam se zaboravila! Ja neću da govorim o tome, ja ne mogu dopustiti da se taj razgovor nastavi.

NESTOROVIĆ: Sad ga već moram nastaviti, ja moram da ispravim tu tešku zabludu koja me tako dugo u vašim očima tereti. Vi znate, gospođo, da sam ja imućan, da sam naslednik jedne bogate tekovine, pa zar možete verovati da su nekoliko hiljada dinara mogli biti razlog da pregorim one osećaje prema vama, kojih se ni do danas još nisam oslobodio? Zar vi odista verujete to?

JELA: Ja neću da vas slušam!

NESTOROVIĆ: Pa ipak vas molim, saslušajte me! Neka vam ne bude teško čuti istinu koju treba da čujete. Ja ovom ispovešću ne mislim optuživati oca vašega, ja znam čak koliko on vas voli, koliko je topla njegova roditeljska ljubav prema vama, ali — oprostite ovoj otvorenosti — ali i vi sami morate priznati, da on spada u onaj red ljudi koji imaju dobro srce, puno ljubavi i prema svome i prema tuđinu, no ljudi koji ne umeju uvek da vode računa o prilikama u životu; ljudi, koji veruju da je život samo jedna prijatna šetnja po utapkanim parkovskim stazama i ljudi, koji nevolje lako prebrođavaju samo zato što misle da im je sve dozvoljeno.

JELA: (Uvređeno). Ali, gospodine!

NESTOROVIĆ: Ja sam svestan, gospođo, svoje grubosti u ovome trenutku; ona je čak jedan od najvećih razloga koji me je uzdržavao da ne potražim bar posredne puteve da se pred vama opravdam. Ja sam svestan čak i bola koji vam svojim rečima mogu naneti — ali, ja moram najzad preći preko tih obzira, ako želim da se odbranim od vašega nepravednoga mišljenja o meni.

JELA: Ali sve to nije potrebno, gospodine, sve je izlišno, sve bez cilja, bez razloga, bez… za mene je to sasvim svejedno hoćete li se vi opravdati ili ne.

NESTOROVIĆ: Ali ne i za mene, gospođo. Za mene je to opravdanje jedna neophodna potreba, jedan dug savesti, ili bolje, dug časti svojoj. Ponavljam, gospođo, da krivica nije na meni, ponavljam da mi je nemilo kćeri oca optuživati, ali…

JELA: Otac?

NESTOROVIĆ: On je jedini kriv. U ljubavi mojoj prema vama on nije gledao budućnost svoga deteta već vrlo zgodnu priliku da jednog mladog, neiskusnog i bogatog naslednika iskoristi. Ja sam vašem ocu činio, činio sve što sam mogao činiti, sve što sam iz obzira prema vama trebao i mogao učiniti. Ja sam čak pristao — kad je već o mirazu reč — da mi taj miraz samo na papiru da; ja sam, više nego to, pristao čak i miraza da se odrečem. Sve, sve, razumete, sve sam pristao, na sve žrtve sam bio gotov, ali sam se najzad morao ustaviti pred njegovom navikom da moju imovinu smatra kao svoje nasledstvo i da zavlači ruku u moj džep, kadgod to za potrebno nađe. Kada sam pokušao braniti se od te njegove navike, on je to uzeo za uvredu, i jednoga dana dobio sam pismo kojim mi otkazuje proševinu i moli me da prekinem svako opštenje sa njegovom kućom. (Pauza). Vama je, verovatno, sve to drukče prestavio, ali tad, krivica bi mogla biti samo na vama, što ste tako lako pristali da promenite mišljenje o čoveku koji to nije zaslužio od vas.

JELA: (Posle izvesne borbe). Ne znam, ne znam ništa, nisam slušala, nisam ništa čula!

NESTOROVIĆ: Pa ipak čuli ste toliko koliko je potrebno da znate istinu.

JELA: Kad bi primila sve to za istinu?

NESTOROVIĆ: (Odlučno). Ja stojim pred ženom kojoj ne smem neistinu govoriti, kojoj nisam nikad neistinu govorio.

JELA: (Kolebajući se). Ja ne znam kako bi u tom slučaju oca opravdala?

NESTOROVIĆ: Ali bar mene opravdajte.

JELA: Na što vam?

NESTOROVIĆ: To bi mi opravdanje bila jedina naknada za izgubljenu sreću.

JELA: Ili za ravnodušnost kojom ste taj gubitak preboleli?

NESTOROVIĆ: Moj mir vi nazivate ravnodušnošću, previđajući da je mir gdekad najjači izraz bola. Jer, šta ste vi očekivali od mene? Ja sam vrlo običan čovek; ja ne umem biti junak ni romana ni drame; ja sam običan građanin od krvi i mesa; građanin kvalifikovan poreskom knjižicom i vojničkom bukvicom. Vi niste valjda očekivali da odem u goru i predam se usamljeničkom životu, da se zakaluđerim ili da izvršim samoubistvo? Dirnulo me je, zabolelo me je kad vas je drugi zaprosio i, učinio sam ono što je kadar učiniti jedan običan građanin — žalio sam, žalio sam iskreno i sebe i vas.

JELA: (Teško uzbuđena pokušava da savlada uzbuđenje).

NESTOROVIĆ: (Uzimajući, posle duže pauze, šešir i štap). ja ne želim, prisustvom, da vam i dalje dosađujem. Meni je dovoljno utehe što sam uspeo da vas, posle toliko vremena, vidim i što ću od sada u vašim očima biti valjda manje kriv. Je l’ te?

JELA: Na što vam to?

NESTOROVIĆ: O, gospo, stalo mi je neobično do toga; stalo mi je, jer se ni do danas još nisam oslobodio onih osećaja koji su me jednom za vas vezivali i…

JELA: Gospodine!

NESTOROVIĆ: …i, jer verujem da i u vama živi taj osećaj.

JELA: (Pribravši se). Osećaj dužnosti, gospodine. Vi zaboravljate da govorite sa ženom udatom, kad je potrebno da vas opomenem na to.

NESTOROVIĆ: Ne zaboravljam, gospođo, ali znam da je vaš brak bio samo izraz prkosa prema meni, a ne i ljubavi prema čoveku kome ste pružili ruku, ali srce ne.

JELA: Gospodine, vi nemate prava da određujete odnose moje prema mužu mom. Ja sam vam i suviše dozvolila, a vi ste se i suviše koristili. Ja vam ne dozvoljavam više ni jednu reč o tom, ja…

NESTOROVIĆ: Dozvolite mi bar da se oprostim! (Prilazi joj, pružajući ruku, no ona se okreće ne dajući mu svoju). Ni to? Žalim što vas nisam bar toliko odobrovoljio. Zbogom, gospođo! (Polazi, na vratima još jednom zastane, pogleda za sobom. Odlazi).

2.3.14. 14. JELA, STANKA

JELA: (Diže glavu i pogleda na vrata kroz koja je on izišao. Savlada je zatim duboki bol, te zajeca i zarije glavu u ruke).

STANKA: (Posle izvesne pauze javlja se na vratima). Jelo, mi te čekamo. (Primeti da ona grca i pritrči joj). — Jelo, Jelo, zaboga, šta je tebi?

JELA: (Udaljuje je rukom).

STANKA: Ali šta je tebi? Ti plačeš?

JELA: (Uzdržava se). Ne, ne, ostavi me!

STANKA: Boli te što ili…?

JELA: (Seda na divan). Molim te, ostavi me, ostavi me samu.

STANKA: Ali, zaboga… Ja ću da zovem majku.

JELA: Ostavi me, ostavi me… teško mi je, setila sam se nečega… suze će mi olakšati. Sad ću ja tamo, doći ću.

STANKA: Majka se čudi…

JELA: Idi, idi k njima da im ne bi palo u oči. Sad ću ja, čim me prođe, Ne želim da mi otac i majka primete suze u očima. Idi, molim te, sad ću ja.

STANKA: (Polazeći). Ali… dođi, jer se oni već čude što te nema. (Ode).

2.3.15. 15. JELA, ĐORĐE

JELA: (Po odlasku Stankinom ustaje, briše suze i pokušava da se pribere).

ĐORĐE: Ti si tu? Jesu li gosti već došli?

JELA: Da, došli su!

ĐORĐE: Tamo su! (Hoće da pođe).

JELA: Čekaj! Imala bih s tobom da progovorim reč dve.

ĐORĐE: (Vraća se). Sa mnom?

JELA: Da. Maločas tražio te je gospodin Nestorović.

ĐORĐE: Tako? Što me nije pričekao, što ga nisi za držala?

JELA: Ti znaš vrlo dobro daje meni neprijatan susret sa tim gospodinom, kao što ja znam da bi i tebi takav susret moj bio neprijatan: i tada odista je vrlo čudno da si mu sastanak zakazao ovde u kući, a još čudniji je posao koji bi ti mogao sa njim imati.

ĐORĐE: (Zbunjeno). To je… da, to je više…

JELA: On nije tvoj drug u službi; nije ni tvoj prijatelj, ni ti njegov i… šta bi to bilo što bi vas moglo vezivati?

ĐORĐE: Ta, reći ću ti već… stvar je sasvim druge prirode… reći ću ti već u svoje vreme.

JELA: Ne, to ćeš mi ti reći sad. Ti tvoji čudni odnosi, pa onda tvoje neraspoloženje i zabrinutost poslednjih dana, tvoje nespavanje… sve to ima nešto da znači, sve je to nešto neobično, sve je to… ja hoću da mi objasniš.

ĐORĐE: (Braneći se). To tako tebi samo izgleda!

JELA: Ne, ne Đorđe, ja jasno osećam da tu ima nečega i ja zahtevam, odlučno zahtevam, da mi kažeš istinu… ja hoću da je znam!

ĐORĐE: Nemoj zahtevati!

JELA: Dakle, ima nečega; ti priznaješ da ima nečega?

ĐORĐE: Ta… da… ali… hteo bih te poštediti!

JELA: Poštediti me?

ĐORĐE: Da, danas bar, danas je tvoj dan. Ostavi nam to zadovoljstvo da ga provedemo. Sutra već…

JELA: Ako ću sutra saznati, zašto ne bih danas! Sad već, kad znam da nad tobom, ili nad nama lebdi možda briga od koje bi mene trebalo poštediti; sad već ne mogu čekati sutrašnji dan. Govori dakle!

ĐORĐE: Ne, Jelo!

JELA: Reci šta je?

ĐORĐE: (Natežući). Nevolja je golema… nije moja krivica… ili možda… Ja ne znam…

JELA: (Nestrpljivo). Ali reci već jednom, zaboga?

ĐORĐE: (Posle izvesnog kolebanja, jedva se odvaži). Ja imam u kasi deficit.

JELA: Deficit? (Posrne i osloni se na sto).

ĐORĐE: Da, nedostaje mi državnog novca dvadest hiljada dinara.

JELA: Dvadeset hiljada?!

ĐORĐE: Da!

JELA: (Težak kao ropac uzdah otme joj se iz grudi. Gleda ga dugo u oči). Pa?

ĐORĐE: Sutra do podne moram kasu popuniti, inače…

JELA: (Prestravljeno). Inače?

ĐORĐE: Zatvoriće me, uhapsiti me kao poslednjeg nevaljalca ili… učiniću ono što je najkraće.

JELA: (Cikne). Đorđe!

ĐORĐE: Eto… sad znaš sve!

JELA: (Očajno kršeći prste). Nesretniče!… Nesretniče!…

ĐORĐE: Ti dobro znaš, Jelo, da ja taj novac nisam na sebe utrošio, nisam ga rasuo, pa… ipak, priznajem da sam kriv!

JELA: Pa dobro, jesi li što smislio; imaš li načina da se pomogneš? Jesi li činio što?

ĐORĐE: Pokušao sam, činio sam sve al’… suma je velika, ko će mi je dati? Kad bi bar bilo vremena, ali do sutra ujutru… nemoguće je do sutra ujutru naći toliku sumu.

JELA: A ako ne nađeš?

ĐORĐE: Rekoh ti, sutra će me uhapsiti.

JELA: (Zajeca). O, Bože, Bože moj kakva nesreća! Da te uhapse… moje ime, ime oca mog… naša kuća!… Pa onda Stanka, Stanka sirota! Otac bi Milanov izvesno tim povodom raskinuo veridbu. Pa druge, sve druge, nedogledne, sramne, užasne posledice, koje ja ne bih mogla, ne bih smela da preživim! (Pribere se). Slušaj, Đorđe, neću te ni o čem pitati, nije vreme tom, već te molim, pomognimo se učinimo sve, sve što možemo. Ja ću dati sve svoje nakite, sve…

ĐORĐE: Šta je to?

JELA: Pa ipak… ili možda ti si što smislio?

ĐORĐE: Šta bih mogao smisliti?

JELA: Ti imaš jednog strica, kad bi se njemu obratio?

ĐORĐE: To je siromah čovek, učitelj, bivši učitelj, ima veliku porodicu i jedva sastavlja kraj s krajem, i kad bi mogao kakvu manju sumicu odvojiti…

JELA: Pa ipak, sa više strana po nešto…

ĐORĐE: Da, kad bi se imalo vremena. Rekoh ti, sutra se mora položiti…

JELA: Pa ipak… razmišljao si valjda… moralo ti je ma šta pasti na pamet?

ĐORĐE: Ta… mislio sam…

JELA: Reci, govori!

ĐORĐE: (Posle izvesnog ustezanja). Kad bih se iskreno ispovedio ocu tvom?

JELA: Ocu? Šta nam on može pomoći? On je jedva skupio sumu za Stankin miraz.

ĐORĐE: A ta je suma upravo dovoljna.

JELA: (Trgne se uplašeno). Ta suma!!…

ĐORĐE: Kad bi je otac dao samo sutra da popunim kasu, samo da otklonim hapšenje te da dobijemo bar nedelju dana ili, recimo, deset dana vremena, da priberemo zatim sa svih strana, da pokušamo na sve načine… Nešto od strica, nešto od prodaje tvojih nakita, nešto od… Pribrali bi za deset dana tu sumu i vratili bi mu…

JELA: Pre pola časa to bi i bilo moguće, ali sad više ne. Maločas bio je otac Milanov ovde i zakazan je prsten sad u subotu. On zahteva da mu se o prstenu miraz položi i mi smo na to pristali.

ĐORĐE: Pa ipak… do subote.

JELA: Šta je to dva i tri dana? Ne, ne, na to nemoj računati, na to nemoj ni misliti; ja nemam prava sreću moje sestre na kocku stavljati.

ĐORĐE: Tada, ja ne znam… Ostaje mi još jedino pokušaj kod Nestorovića.

JELA: (Neprijatno iznenađena). Nestorovića?!

ĐORĐE: Da, on ima para… mogao bi… on jedini bi mogao.

JELA: I… zato je dolazio… zato si ga tražio?

ĐORĐE: Da… zato!

JELA: Ne, od njega nikada… čak i po cenu moje nesreće! Ja te molim, Đorđe, nemoj se tom čoveku obraćati, nemoj mu se približavati! Molim te, nemoj njegovo prijateljstvo tražiti, i to još na obavezi da ga zasnuješ.

ĐORĐE: To je još jedino što mogu pokušati.

JELA: Ne, to samo ne! Činićemo sve, sve, razumeš li sve, samo da to izbegnemo. Moramo izbeći, čuj me dobro, moramo izbeći… (Duža pauza. Pogruženo jedno i drugo podalo se teretu briga).

2.3.16. 16. MILAN, PREĐAŠNJI

MILAN: (Dolazi sa buketom cveća). Dobar dan! (Prilazi Jeli, podnosi joj buket i ljubi joj ruku). — Moja najsrdačnija čestitanja!

JELA: (Pribirajući se). O, zete, vi…?

MILAN: Ja nisam, je l’ te, došao suviše rano? (Rukuje se s Đorđem).

JELA: (Već pribrana). Ne bi vam se moglo zameriti i kad bi nešto ranije došli. Ali čekajte, bar da iskoristite to što ste ranije došli, (Na levim vratima). — Stanka, Stanka. Imamo goste.

2.3.17. 17. STANKA, NEDELjKOVIĆ, MARIJA, PREĐAŠNJI

STANKA: (Istrči prva). Goste! (Spazi Milana). — Ah?

MILAN: Zar vas to iznenađuje? (Rukuje se s njom, a ocu i majci ljubi ruku).

MARIJA: Ta kako iznenađuje kad je već bila nervozna što vas nema! —

STANKA: (Spazi buket u Jelinim rukama). A, kako lep buket!

MILAN: I za vas sam doneo jedan cvet, samo jedan cvet, (Daje joj).

NEDELjKOVIĆ: (Đorđu poverljivo). Šta si učinio?

ĐORĐE: (Mrzovoljno). Uzeo sam, ne brinite, uzeo sam.

NEDELjKOVIĆ: E, pa, kad smo već svi ovako na okupu, mogli bi biti posluženi jednim likerom. Sofija! Ili možda ko želi čašu piva? (Đorđu). — Ima i piva, je li?

2.3.18. 18. SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA: (Dolazi). Molim!

JELA: Donesite, Sofija…

NEDELjKOVIĆ: (Jeli). Dopusti danas da ja izdajem naredbe. Sofija, odite bliže meni… još bliže. Tako… dakle, donećete nam likera i piva.

SOFIJA: (Poverljivo Nedeljkoviću). Muzika je došla.

NEDELjKOVIĆ: (Poverljivo). Gde je?

SOFIJA: (Poverljivo). Tu pod prozorom!

NEDELjKOVIĆ: (Poverljivo). Vrlo dobro, vrlo dobro! (Glasno). Dakle, doneće te nam likera i piva. Hajde brže, Sofija!

SOFIJA: (Odlazi).

NEDELjKOVIĆ: (Odlazi prozoru i naginje se napolje da vidi muziku).

2.3.19. 19. MOMAK, PREĐAŠNJI

STANKA: (Jeli). Jelo, bi li ti umela da mi kažeš šta znači ovaj cvet u govoru cveća?

JELA: Znači: ljubav. Šta bi drugo mogao značiti?

MILAN: I vernost, i vernost!

MOMAK: (Donosi jedan paket). Iz radnje Stojanovića i Nikića za gospođu Jelu Đorđević.

NEDELjKOVIĆ: A, neko iznenađenje. To je od Đorđa!

MOMAK: (Pošto je Jeli predao paket, odlazi).

SVI: A!!

JELA: (Ostavlja zatvoren paket na sto).

NEDELjKOVIĆ: Da se otvori, da se otvori, da vidimo čime je muž obradovao ženu.

MARIJA: Razume se, da se otvori.

STANKA: (Pritrči da otvori. Jeli). Dopuštaš mi? (Otvori paket i pokazuje grivnu).

SVI: (Opšte ushićenje).

NEDELjKOVIĆ: (Jeli, koja ostaje ravnodušna). Jesi li čula, mora se priznati da ti se muž pokazao. (Đorđu). Zete, mora ti se priznati da si pravi muž!

MARIJA: Osobito lepo!

STANKA: E, zete, odista imate ukusa. Je li, Jelo?

JELA: (Jedva pogleda, bez radosti). Da, lepo je!

2.3.20. 20. SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA: (Donosi na služavniku liker i pivo).

NEDELjKOVIĆ: (Uzeo čašicu likera i prišao prozoru). E, kćeri, da Bog da dočekala sto godina kraj tvoga Đorđa. Živela! (Daje napolje znak maramom). (Orkestar zasvira, opšte iznenađenje).

SVI: Živela! (Kucaju se i ispijaju).

JELA: (Pošto se kucala sa svima, htela ne htela, prilazi Đorđu koji bezizrazno drži čašu u ruci ne prinoseći je usnama. Ona pruža svoju da se kucnu i u tom im se sretnu pogledi. Nju obhrva težina trenutka, klone joj ruka i čašica se prosipa. Oni se nemo i bezizrazno gledaju).

ZAVESA

2.4. Drugi čin

Ista soba.

2.4.1. 1. ĐORĐE, SOFIJA

ĐORĐE: (Đorđe za stolom, puši nervozno i ispisuje pisaljkom na hartiji cifre koje nervozno briše, menja, dopunjuje).

SOFIJA: (Dolazi). Gospodine!

ĐORĐE: (Udubljen u račune, ne čuje je).

SOFIJA: Gospodine!

ĐORĐE: (Trgne se). Šta je?

SOFIJA: Vaš stric…

ĐORĐE: A, došao je? Gde je? Neka uđe!

SOFIJA: (Odlazi).

2.4.2. 2. ĐORĐE, OBRAD

ĐORĐE: (Ustaje, skuplja hartijice koje je ispisivao i trpa ih u džep).

OBRAD: (Čovek šesetih godina, ozbiljan i razborit. On je prostije, ali uljudno obučen). Dobar dan!

ĐORĐE: (Ide mu u susret). Dobar dan, striče! Oprosti, zvao sam te…

OBRAD: Zar nisi mogao doći k meni?

ĐORĐE: Mogao sam, ali… u tvojoj kući deca, žena… nezgodno bi mi bilo za razgovor. Rekoh, nećeš mi zameriti. Stvar je, međutim, vrlo ozbiljna, hteo bih od tebe saveta.

OBRAD: Od mene saveta?… Ti si do sada uvek moje savete izbegavao…

ĐORĐE: Sedi, molim te, striče, sedi. Moraću da budem opširniji da ti objasnim celu stvar.

OBRAD: (Sedajući). Šta je, dakle, govori?

ĐORĐE: … Desila mi se velika nesreća.

OBRAD: Žena?

ĐORĐE: Ne, ne, sasvim druga stvar. Ja ne znam kako! da ti rečem a da izbegnem tvoje prekore, jer… najzad, kriv sam. Ne vredi se braniti, jer sam kriv; priznajem to, al’ sad nije glavno jesam li kriv ili ne, već treba naći izlaza, meni treba pomoći.

OBRAD: Kakve pomoći?

ĐORĐE: Ja stojim pred opasnošću da budem do podne uhapšen.

OBRAD: (Trgne se). Šta si uradio?

ĐORĐE: (Ćuti skrušen).

OBRAD: (Ustaje). Govori šta si uradio?

ĐORĐE: Proneverio sam državni novac.

OBRAD: Ih, do Boga! Zar to, zar to, nesrećniče?

ĐORĐE: U kasi, kojom rukujem, nedostaje mi dvadeset hiljada dinara.

OBRAD: I zašto, zašto to učini?

ĐORĐE: Ne znam… ne umem da ti kažem. Nisam ih prokockao, nisam ih rasuo, nisam… ne znam!

OBRAD: Ali znam ja i znao sam već ranije da će tako biti. Znao sam, jer drugače se nije moglo svršiti: drugače nije moglo!

ĐORĐE: Priznajem da sam kriv.

OBRAD: Sad, pred apsanskim vratima, a onda… si izbegao moje savete; onda, kada sam hteo mesto oca da ti ih dam.

ĐORĐE: To što je bilo, bilo je, ali šta da činim sad?

OBRAD: To što je bilo, bilo je, eto to je sva filozofija koju ste umeli pocrpeti vi, sa viših škola. I ja sam učio nešto škola, i ja sam čitao nešto knjiga, ali ne zato da se udaljim od života, već zato baš da budem bliže, da ga vidim, da ga razumem… I mi, vidiš, koji nepomućeno vidimo život, koji trezveno gledamo u život, postupamo kao građevinari: kad prsne svod, kad se pokrhaju rogljevi, ne kažemo: što je bilo, bilo je, no šta ćemo sad, — već velimo: stani da vidimo šta je bilo, i zašto je bilo, jer, ako tako ne činiš, zalud podmećeš nov direk, poklecnućeš opet, ako ne ukloniš ono zbog čega je prvi put poklecnuo.

ĐORĐE: Ali…

OBRAD: Tako je, tako! I čuj me bar sad, kada me nisi hteo čuti tada kada sam u očevo ime hteo da ti govorim. „Kriv sam“, veliš, al’ ti to kazuješ samo zato, jer drugu reč ne umeš reći sad; kazuješ je samo, a nisi ni svestan u čemu je tvoja krivica. Ti misliš kriv si zato što si se mašio novca koji nije tvoj; ti misliš kriv si zato što si trošio novac koji ti je država poverila. A vidiš, tu nije tvoja krivica… ti si morao tuđ novac trošiti, morao si, razumeš li, jer nisi mogao drukčije.

ĐORĐE: Slušaj, striče!

OBRAD: A hoćeš li da znaš i zašto si morao?

ĐORĐE: Znam, zaboga.

OBRAD: Ne, ne znaš, jer nemaš ni snage ni moći da saznaš, jer nemaš hrabrosti suštoj istini u oči da pogledaš. A ako hoćeš da joj pogledaš, ne gledaj ono što je sad pred tobom, već se osvrni za sobom, pogledaj tamo gde je koren zlu, gde se ono začelo! (Prošeta uzbuđeno, pa opet zastane pred njim). Svršio si škole, je l’, postigao si cilj, jer si diplomu stekao, al’ ta diploma nije ti služila kao oruđe kojim ćeš kroz život krčiti sebi put, već kao cena da se možeš bolje prodati.

ĐORĐE: (Hteo bi da ga prekine). Čuj, striče!

OBRAD: (Ne dozvoljavajući da ga prekine). Jeste, jeste! Svi vi, vi koji ničete iz sirotinjskih udžerica nalazite da vam diploma nije dovoljna, da vam škola nije dovoljna i tražite druge puteve i druge oslonce za napredak. Još dok po prčvarnicama jedete slojanjena jela, vaš je san brak iz ugledne porodice. To je vaš san, to ideal, to cilj života. A tim uglednim porodicama su upravo dobro došli takvi zetovi. U njih ima uvek devojaka koje treba pošto poto udati; devojaka koje su već od sedamnaeste godine u prometu i koje se do dvadesete godine izližu kao stara para. Za pet godina, one prožive jedan dug život, pun bura, događaja, sukoba i svega što troši svežinu mladosti. One za to vreme lete iz ruke u ruku, pišu čitavu arhivu ljubavnih pisama, prolivaju čitave potoke očajnih suza i postaju stalne dekoracije svih zabava, svih šetališta, svih manifestacija, te postaju svakodnevne, obične, a ponekad i suvišne. Dotle već pristižu nove i mlađe, a one se, kao iznošena haljina, kao izlizana para, povlače iz saobraćaja i postaju teret i briga svojih roditelja. Oni koji su za njima uzdisali, i za kojima su one uzdisale; oni koji su im pisali i kojima su one pisale; oni koji su im zakazivali sastanke i kojima su one zakazivale sastanke — smatraju sve to kao prijatnu prošlost i okreću se novima, koje pristižu. A tada, dolazite vi, vi koji ste nikli iz udžerica, da bi se jednoga dana mogli stideti svojih oceva, koji su poslednji zalogaj odvajali da vas školuju; vi, kojima za život nije dovoljna školska diploma, dolazite vi i uzimate devojke iz uglednih kuća, uzimate te, od prometa izgužvane, banknote i dobijate kao miraz obećanja i devojačku prošlost. Eto, to su vaši brakovi!

ĐORĐE: Ali šta hoćeš ti, striče, s tim; našto sve to što kazuješ?

OBRAD: Kazujem ti tvoju krivicu. Ti je ne vidiš, znam da je ne vidiš. A krivica leži u braku tom. Vi brakom ulazite u život na koji niste svikli; vas uvode u društvo gde vas gledaju preko ramena. Vaše vas žene, te devojke iz uglednih kuća, samo trpe, a njihovoj ste okolini nesnosni. Ili ti misliš da je u očima tvoje žene i njene okoline tvoja diploma bila kadra učiniti da ti oproste što si sin jednoga bednog opštinskog grobara; ili ti misliš da ti takav položaj u braku obezbeđuje još i ljubav ženinu. O, ne, nikada. I vi znate, vi osećate da ste bez ljubavi i tražite čim ćete je zadovoljiti. I tad, ugađate ženi, ugađate joj na sve načine, zadovoljavate i njene nesmišljene prohteve, misleći to je put kojim će te je zadobiti. A vaša bedna plata nedovoljna je da vam kupi naklonosti vaših žena i, tada padate u dugove, a kad zagrcate pod dugovima, tad… mašate se tuđeg novca. Eto ti! Je l’ tako, reci, je l’ tako?

ĐORĐE: Pa neka je i tako al’… šta sad, šta sad?

OBRAD: Šta sad?… (Pauza). … Sreća obično zavodi čoveka, a nesreća ga ponekad vraća na pravi put. Ne možeš je izbeći… idi, idi tamo!

ĐORĐE: (Prestravljeno). Kuda?

OBRAD: U apsu… na robiju.

ĐORĐE: (Poražen). Striče!

OBRAD: Otuda tek vratićeš se u život. Nećeš moći dobiti državnu službu i to će te izlečiti sujete da tečeš karijeru; žena i njena porodica prezreće te i izlečiti sujete braka iz ugledne porodice, i tada ćeš početi nov život; mučićeš se, znojiti, ali će ti svaki zalogaj hleba biti sladak i svaka noć mirno prespavana.

ĐORĐE: A žig sramote koji ću poneti na čelu?

OBRAD: Manja je sramota otkajati greh no grehom umrljan lagati i sebe i one oko sebe i prljavo čelo uznositi.

ĐORĐE: Striče, šta govoriš ti? Zar bi ti to dopustio, zar mi ti odista ne misliš pomoći? Striče, zaboga!

OBRAD: Da sam mogao, ja bih ti od prve rekao: evo ti novca i otkupljuj se od sramote; ali ne od ove samo, već i od svih daljih sramota koje te očekuju u životu. Da sam mogao…

ĐORĐE: Hvala ti! (Zarije glavu u ruke i bono uzdahne).

OBRAD: Ja ti ne trebam više?

ĐORĐE: Hvala ti.

OBRAD: Zbogom… (Odlazi do vrata, pa se vraća). Šta misliš, dakle, činiti?

ĐORĐE: Ne znam!

OBRAD: (Potresen). U mene ima četiri i po hiljade dinara na knjižici. Odvajao sam paru po paru, za decu… ako ti to može pomoći?

ĐORĐE: (Skoči i steže mu ruku). Hvala, striče, al’ to je premalo.

OBRAD: Za mene to je sve, jer to je dečji novac, od njih otkidam nudeći ti ih… Da imam više vremena, da imam bar dvadeset i četiri sata na raspoloženju, potrčao bih, potražio bih, ovako…

ĐORĐE: Hvala još jednom, striče ponudio si sve što si mogao, hvala ti!

OBRAD: Čuo si šta sam ti rekao; znaš šta ti mogu učiniti, pa sad… eto ti, čini kako znaš. (Hoće opet da pođe pa se vrati). Ja ću biti kod kuće… Tamo ću biti ako me zatrebaš.

ĐORĐE: Hvala, striče!

OBRAD: Biću kod kuće… Pa — budi hrabar, nevolja slabe obara!… Zbogom! (Ode).

2.4.3. 3. ĐORĐE, JELA

ĐORĐE: (Ostaje sedeći zabrinut).

JELA: (Dolazi). To je tvoj stric bio?

ĐORĐE: Da!

JELA: Pa?

ĐORĐE: Mogu dobiti četiri do pet hiljada.

JELA: A, Zdravković?

ĐORĐE: Novac mu je založen; mogao bi mi dati nešto, al’ tek kroz četiri ili pet dana.

JELA: Ni otkud pomoći, ni otkud, a evo, već je poslednji čas.

ĐORĐE: (Ščepa šešir i hoće da pođe).

JELA: Kuda?

ĐORĐE: Ne znam… idem u hapsu, to je jedini način rešenja.

JELA: Čekaj, stani! Čekaj, molim te; preklinjem te! Zar nema drugog načina?

ĐORĐE: Ima ih samo dva.

JELA: Govori!

ĐORĐE: Rekao sam ti ih. Jedan je, kad bi nam tvoj otac dao Stankin miraz.

JELA: Đorđe, zar ti još misliš na to? Rekoh ti, ja neću svojom nesrećom tuđu sreću da uništim. Rekoh ti, sutra je prsten, a o prstenu se mora novac položiti.

ĐORĐE: Moglo bi se naći načina da se prsten za nedelju dana odloži, a kroz nedelju dana… eto, stric mi nudi četiri i po hiljade, pa tvoj nakit koji bi se mogao unovčiti, pa Zdravković. A stric mi je i druga obećanja naglasio, veli, kada bi samo imao dva dana vremena… kad bi se samo prsten odgodio.

JELA: Ne, ne, na to ne smemo ni misliti; s tim ni trenutka nemoj računati. Ti reče, ima dva načina; koji je drugi?

ĐORĐE: Nestorović!

JELA: Opet on?

ĐORĐE: Nalazim da su tvoji razlozi, sa kojih se tako jogunasto opireš, nedovoljni, bar u ovom trenutku. Šta tebi smeta da tog čoveka mrziš i onda kad on učini meni uslugu?

JELA: Smeta mi to, što predosećam da bi on čak i bio voljan učiniti ti uslugu samo zato da bi mi skrhao ponos.

ĐORĐE: Pa zar je za tebe, ovoga časa, ponos, tvoj lični ponos, jači od nevolje koja nas očekuje. Ili zar, i misliš da ćeš sačuvati ponos i onda kada se za mnom tamnička vrata zatvore? (Seda, vadi beležnicu i piše). Zbog takvih tvojih razloga izgubio sam čitav dan… (Zvoni).

JELA: (Sruši se u fotelju). Dakle ipak?…

ĐORĐE: Da, jer se više ne sme čekati.

2.4.4. 4. SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA: Zapovedajte?

ĐORĐE: (Gleda u sat). Idite odmah sa ovim pisamcetom, ali odmah, odmah. Gundulićeva ulica broj 76, gospodin Ljubomir Nestorović. Upamtite!

SOFIJA: Molim! (Odlazi).

2.4.5. 5. ĐORĐE, JELA

ĐORĐE: (Pravdajući se). Jedini koji može dati bez ustezanja, samo ako bude hteo.

JELA: (Ćuti duboko zamišljena).

ĐORĐE: Zar ne? Zar nije to ipak najbolje što se u ovome trenutku može učiniti?

JELA: Ne, nije! Ali… ni sama ne znam šta bi drugo… Vidiš li, vidiš li, Đorđe, gde nas vodi tvoja pogreška?

ĐORĐE: (Trgne se). Moja pogreška? Ti je zoveš mojom pogreškom?

JELA: Ja ne znam kako bi je drugače nazvala?

ĐORĐE: Reći ću ti ja. Kad si je nazvala pogreškom, mojom pogreškom, tad da razgovorimo o njoj. (Pauza). Hvala ti, što me u prvim časovima, kad sam ti nesreću saopštio, nisi ni pitala o uzrocima njenim, nisi me ni osuđivala, već ti je prva misao bila da mi pomogneš. Možda je i bolje što o toj pogrešci nismo razgovarali ranije, tada ti je ne bih umeo dovoljno ni objasniti, dotle nisam ni sam dovoljno mislio o njoj… (Pauza). Da, to je moja pogreška i ja trpeljivo primam prekore koje mi kazuju tvoji pogledi i koje sam sebi upućujem al’… svaka pogreška ističe iz izvesnih uzroka, a ti uzroci, vidiš, nisu u meni i to me miri sa savešću. Nisu u meni, jer ja nisam vaspitan da kradem, nisam možda ni s toga što nikad nisam imao potrebe. Siromah đak a skroman činovnik, ja nisam nikada imao šire prohteve, moje potrebe nisu nikada premašale moje mogućnosti. Otkad su, dakle, nastale te šire potrebe, koje su me nagnale da se tuđega novca mašim?… (Pauza). Tvoji roditelji nisu ti obezbedili miraz, ali su ti obezbedili vaspitanje kome je brak robija a dužnost nasilje. Tvoji zahtevi nisu uvek bile samo potrebe, tvoje želje nisu uvek bile u skladu sa mogućnostima, tvoja…

JELA: Đorđe! Zar je sad na meni greh?

ĐORĐE: To nije tvoj greh, to je greh onih koji su te za život spremili.

JELA: Ti nemaš prava da mi činiš prekore. Jesi li koji put rekao: stani! Jesi li mi rekao: dovde su naše mogućnosti! Po čemu znaš ti da ja tada ne bih drugače činila?

ĐORĐE: Ne, jer si tako vaspitana; takvim životom žive ti otac i majka i danas još.

JELA: Ali, Đorđe, nevolja vaspitava čoveka, a ti mi je nisi nikada predočio. Naprotiv, ti si mi činio više no što sam ja zahtevala: ti si mi ugađao više no što bih ja zamišljala: ti si se starao da zadovoljiš moju želju pre no je ja poželim. Ti me nisi zaustavljao na putu tom, već, na protiv, išao si dalje nego ja.

ĐORĐE: To je sušta istina, jer… jer, vidiš, to je bio jedini način, jedini put kojim bi mogao doći do tvoje naklonosti. Ti nisi pošla za mene što me voliš; ti to uostalom nisi krila ni od mene, a još manje od drugih. Trebalo ti je udati se iz ovih ili onih razloga, a meni je godilo uzeti ženu iz tako ugledne porodice, i eto, to nas je uputilo jedno na drugo. Pa ipak, ja sam ušao u brak sa željom da u njemu sreću zasnujem; ti si u njemu tražila načina da se vratiš životu i društvu koje mladu ženu više ceni no staru devojku. I tad je nastao brak, koji je za tebe značio život, a za mene borbu. Da, ja sam se borio da stečem makar jedan delić tvoje naklonosti i da suzbijem one podrugljive osmehe na usnama tvoje okoline u kojoj sam se morao kretati, a za koju ja nikad nisam prestajao biti uljez i prostak. I čime sam mogao postići to? Moje zdravlje, moja snaga, moja sprema, moja činovnička revnost i savesnost — nisu za vas bile nikakve vrline. Novac u vašim očima uznosi čoveka, ja sam morao imati novca ako sam hteo pred vama da se uznesem. Jer, kad rasipnik, čiji ugled na novcu počiva, baci ženi pred noge zlato, perlu i dragi kamen — sve što se može kupiti, ta žrtva ga u njenim očima uznosi; kad siromah prostre pred njene noge čast — jedino blago koje se ne kupuje — ona gazi po njoj nemarno, kao po staroj izlizanoj prostirci. (Pauza). — A ja, niko i ništa, neznan imenom, bedan poreklom, sin čuvara opštinskoga groblja, sve što sam izneo iz svoje bede, iz udžerice u kojoj sam se rodio, iz vaspitanja koje mi je sirotinja pružila — to je osećanje časti. I, eto, to, to sam ja tebi žrtvovao? Žrtvovao sam ti, jer mi je trebalo u tvojim očima uzneti se, trebalo mi je sreće, sreće mi je trebalo… Žedan sam bio sreće?

JELA: Al’ sreća se ne gradi na zločinu, Đorđe? A ti si, umačući ruke u tuđu imovinu, hteo da prljavom rukom sagradiš sebi sreću; prljao si čelo sramom onda kada si želeo uzneti se; rušio si temelje kućne da bi pod njenim krovom stekao sebi mir i zadovoljstvo. I za sve to sad, uoči časa kada treba da se za tobom tamnička vrata zatvore — ti bi hteo da je neko drugi kriv.

ĐORĐE: Ne vezujem ja nikoga za svoj greh, poneću ga sam. Hteo bih samo da te lišim prava da mi činiš prekore. Nisam ih od tebe zaslužio, jer, ako sam grešio, tebe radi sam grešio. Moj greh je služba tebi; moj greh je robovanje za delić sreće koji si ti držala, sebično držala ne pružajući mi ga. Videla si ti, ne može biti da nisi videla, moje čelo izbrazdano umorom, od napora koje sam činio ne bi li stekao ma jedan osmeh sreće; videla si, videla si moje oči usahle od čežnje za tom srećom; videla si moje usne isušene od žeđi za tom srećom. U starih jevreja ljudi su služili i robovali u oca da bi stekli ber, eto tako sam robovao ja u tebe, evo već punih pet godina; robovao sam, da bih stekao tebe. I šta, šta sam mogao u toj službi da ti damo? Odanost moju? — O, imala si je i previše. Vernost moju? — Ti si na nju tako malo polagala. Ostalo mi je još poslednje što sam ti mogao ponuditi — to je moja čast. I… eto, ja sam ti je bacio pred noge. Gazi je, slobodno gazi je, ali bar… ne prekoravaj i… žali me!

JELA: Što mi bar do sad nisi tako govorio! Možda bi bolje bilo da si mi tako ranije govorio.

ĐORĐE: Jer sam te hteo štedeti. Nisam nikad hteo dozvoliti da tvoje čelo brige osenče; nisam hteo da bolom, koji je meni život svakodnevno zadavao, izbrišem osmeh sa tvojih usana.

JELA: I sve si to zbog mene samo patio?

ĐORĐE: O, kamo sreće di sam kadar još patiti, još žrtava podneti… veruj, ne bih žalio. Veruj mi, ja te molim, Jelo, da mi veruješ, da mi ni sama tamnica, koja me očekuje, ne bi bila teška, kad bih znao da bi je ti shvatila kao jednu od žrtava koju zbog tebe rado podnosim; kad bih znao, ako jednog dana budem opet sagledao božji zrak, da ću sresti osmeh tvoj a ne prezrenje…

JELA: (Veličinom svoga bola Đorđe je osvaja i, posle gornjih reči, ona, savladana nekim nejasnim osećajima, udari u težak plač).

ĐORĐE: (Ne mogući da razume ovaj plač, posmatra je dugo, zatim joj prilazi nežno). Ti plačeš, Jelo?

JELA: Ostavi me, ostavi me mojim suzama.

ĐORĐE: Al’ zašto?

JELA: Ne znam, ne umem da ti kažem.

ĐORĐE: Bojim se da te nisam uvredio?

JELA: Ne, ne… ja ne znam… ne znam šta se to u meni desilo, šta se to u meni dešava…? I bol i radost i tuga i sreća i uniženje i ponos… sve, sve to u isti mah. Nešto veliko se kida u meni, nešto… O, Bože moj!

ĐORĐE: Oprosti!

JELA: Zar ja? Zar ja? Ne znam… ti ne znaš koliko si ovoga časa u mojim očima izrastao… Javljaš mi se kao neko nepoznat, neko koga nisam nikada srela, nikad videla, nikad znala, a sad ga u času upoznala. O, Bože, da li nevolja odista čoveka iskrenije, istinitije prikazuje no sreća; zar ti je nevolja odista mogla dati toliko snage da pobediš u meni sve što nas je odvajalo…?

ĐORĐE: (Ushićen). Jelo?

JELA: Da, da, ja sam kriva, ja! I znaš li u čemu je moja krivica?

ĐORĐE: (Hoće da kaže).

JELA: Dozvoli mi da sama sebe optužim: Nisam te poznavala; nisam se čak ni trudila poznati te, jer da sam to… Ja bih te volela.

ĐORĐE: (Potreseno, ushićen, ščepa je za ruku i privlači sebi). Jelo, voliš li me bar sad?

JELA: Da… da… da… poznala sam te!

ĐORĐE: Jelo! (Strasan zagrljaj i poljubac pri kome oboje grcaju u suzama).

JELA: Pa zar sad, kad sam te poznala, da te izgubim? Ne, ne, boriću se kao lavica, borićemo se zajedno… reci, govori šta da činimo?

2.4.6. 6. SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA: (Dolazi s polja). Pismo sam predala.

ĐORĐE: U ruke?

SOFIJA: Ne, gospodin nije bio kod kuće.

ĐORĐE: (Jeli). To opet ne znači ništa, to je gubljenje vremena. Jelo, sad, je li, ne postoji ništa više čega bi se smeli bojati, što bi nas moglo prečiti? Naoružani smo hrabrošću i ja i ti. Odobravaš mi da pođem sam naći ga?

JELA: Idi, idi sad i… slušaj… primi i najteže uslove… i najteže uslove. Idi… požuri!

ĐORĐE: Do viđenja! (Ode žurno).

2.4.7. 7. JELA, SOFIJA

JELA: Oh, kako me strašno boli glava, umorna sam! (Seda klonulo na kanape).

SOFIJA: Da donesem možda malo kolonjske vode?

JELA: Ne, ukvasite mi malo ovu maramicu, godiće mi vlaga… (Daje joj).

SOFIJA: (Pođe napolje, pa zastane na vratima). Gospođo… Gospodin Nestorović.

JELA: (Trgne se i ustaje). Ne… recite nisam kod kuće… ili… da ipak… pustite ga, neka uđe.

SOFIJA: (Povlači se, propuštajući Nestorovića).

2.4.8. 8. JELA, NESTOROVIĆ

NESTOROVIĆ: Dobar dan želim!

JELA: Ovaj čas je moj muž otišao k vama, morali ste se mimoići.

NESTOROVIĆ: Verovatno! Zatekao sam na svome stolu jedno pisamce…

JELA: Da, moj muž vas je ponova uznemirio.

NESTOROVIĆ: Ni malo neprijatno uznemirenje.

JELA: Čini vam se, jer vam nije poznato čega radi vas je zvao.

NESTOROVIĆ: Ma zašto. Poziv koji me dovodi k vama uvek mi je drag.

JELA: Stvar je vrlo ozbiljna. Mom mužu je potrebna vaša usluga.

NESTOROVIĆ: Gotov sam na svaku uslugu koja bi mi dozvolila da vam se približim. Vi znate koliko mi je nekada bila draga i koliko mi je danas još draža vaša blizina.

JELA: (Uznemireno). Ja vas lepo molim, gospodine, okanite se takih izjava. Ako ih budete nastavili, učinićete na mene neprijatan utisak, utisak koja izvesno ne bi želili.

NESTOROVIĆ: Neprijatan utisak?

JELA: Da, utisak čoveka koji hoće da se koristi mojom nevoljom.

NESTOROVIĆ: Vašom nevoljom? Gospođo, vi ne smete imati nevolja. Ako do mene stoji, vi ne smete biti u nevolji.

JELA: Ne ja, ali moj muž je u nevolji, a nevolja moga muža i moja je. On je hteo… Mi smo hteli da vas zamolimo… mi smo u novčanoj nevolji.

NESTOROVIĆ: Suma je izvesno mala?

JELA: Naprotiv, velika… vrlo velika: dvadeset hiljada dinara.

NESTOROVIĆ: Dvadeset hiljada dinara?!

JELA: Uviđam… i sama uviđam da je suma vrlo velika. I ako vi novaca imate… ipak… tolika suma.

NESTOROVIĆ: Gospođo. I ako novaca imam, ne pozajmljujem ga. To nije moj posao. Ali, ako želite Vi, vi, gospođo, da vama, kao znak prijateljstva, tu sumu pozajmim, ja sam u svako doba gotov to učiniti. Kroz pola sata možete novac imati.

JELA: (Ozarena i ushićena). Kroz pola sata… ah? (Trgne se). — Ali ne meni ne kao znak prijateljstva? Pozajmite mužu mom, njemu pozajmite.

NESTOROVIĆ: Hoćete da budem prost zajmodavac! Zašto mi tako ružnu ulogu namećete? I kad bih je hteo primiti, tolika se suma ne daje činovniku sa trista dinara plate. Vi to znate, gospođo, i sami, ne može biti da ne znate, ali vam godi da me vidite u ružnoj ulozi zajmodavca kako bi me što dublje mogli mrzeti.

JELA: (Ćuti oborene glave).

NESTOROVIĆ: Gospođo, ja slutim da je tu neka velika nevolja al’ nisam nizak da se njome koristim. Gotov sam pomoći al’ hoću da ta pomoć ima izgled prijateljske usluge.

JELA: Pomozite, dakle mužu, mom.

NESTOROVIĆ: Njemu? Mi nismo nikakvi prijatelji, ne znam šta bi me obvezivalo na toliko prijateljstvo prema njemu?

JELA: Isto što i prema meni.

NESTOROVIĆ: O, o prijateljstvu prema vama ne želim da govorim sad. Ako bi ga pominjao, ako bih vam govorio o njegovoj prošlosti, izgledalo bi kao da to činim radi ucene.

JELA: (Posle izvesnog razmišljanja). Pa lepo… kad drukče ne biva, primam zajam, ali — kao zajam, razumete li, kao zajam.

NESTOROVIĆ: Ne, već samo kao prijateljsku uslugu. I ako sam vam kadgod učinio kakvu nepravdu, vi ćete mi time bar dati prilike da je iskupim. (Prilazi joj, ljubi joj ruku). — Hvala vam!

JELA: (Povlači ruku koju je on bio zadržao).

NESTOROVIĆ: Isto onako topla ruka kao nekada!… Kažu, čovek umirući, u poslednjem trenutku, sagleda svu prošlost svoju. Evo gde se isto ponavlja i u trenutku kad se čovek vraća u život. Sagledao sam na jedan mah sve… sve… sve one drage uspomene i prvu ispovest i zakletvu i prvi poljubac…

JELA: (Uzbuđeno). Gospodine!

NESTOROVIĆ: … onaj prvi poljubac koji nam je duše spojio. I od tada, Jelo…

JELA: (Srdito). Ja vam ne dozvoljavam da me zovete tim imenom.

NESTOROVIĆ: (Nastavlja). I od tada, Jelo, naše su duše spojene. Ni mržnja kojom si pokušala da se naoružaš; ni vreme, koje ublažuje čak i bolove srca, nije bilo kadro ublažiti osećaj koji je čekao samo, prigušeno očekivao svoj čas… možda ovaj čas…

JELA: (Kršeći prste). Dakle ipak… dakle ipak… ah, znala sam ja to!

NESTOROVIĆ: Znala, to?

JELA: Da, znala sam da ćete za uslugu tražiti skupu naknadu. (Odlučno). Čujte me, gospodine, vi stojite pred ženom vezanom u braku dužnošću i ljubavlju.

NESTOROVIĆ: Da li i ljubavlju?

JELA: Da, gospodine, i o toj ljubavi niste pozvani vi da donosite presudu.

NESTOROVIĆ: Ali sam pozvan da svojoj ljubavi ištem odziva.

JELA: Recite trgovački: da za zajam naplatim kamatu.

NESTOROVIĆ: Jelo! Zašto još uvek tako osorno? Ili je to možda poslednji pokušaj da se odbraniš od onoga što je jače od tebe. Ti me voliš, ja znam da me voliš.

JELA: Ja vas mrzim.

NESTOROVIĆ: Baš u toj mržnji je ljubav tvoja, Jelo.

JELA: Ne, ne… neka svemu bude kraj. Hvala vam na prijateljstvu, kojega sam se s razlogom toliko bojala. Vaš mi novac ne treba, razumete li; ne treba mi, neću ga!

NESTOROVIĆ: Gospođo!

JELA: Molim vas, idite… bojim se vaše blizine. Ja sam je izbegavala, izbegavala sam je očajno… al’ eto, nisam mogla!… Idite, molim vas! Ja vas molim, ja vas preklinjem, ako ste častan čovek, idite, bežite… Ne treba mi vaše prijateljstvo, ne želim ga, neću ga!

NESTOROVIĆ: Gospođo, ja sam častan čovek i o tome ću vas uveriti. Ići ću! Ali, vi ste u nevolji, slutim, u velikoj nevolji… ja ne bih želeo… dopuštate li mi bar da vam novac pošaljem?

JELA: Ne, ne, ne! Nikako ne, ni po koju cenu ne, jer on donosi sramotu. Idite!

NESTOROVIĆ: Dopustite bar!… (Hoće da joj poljubi ruku).

JELA: (Trgne ruku). Ne!

NESTOROVIĆ: Dopustite bar da vam izjavim, da vam u svako doba stojim na raspoloženju, kad god vam moje usluge i prijateljstvo budu zatrebali. (Pođe, pa kod vrata zastane i dugo je posmatra).

JELA: (Ne okreće glavu, već mu rukom maše da ide).

NESTOROVIĆ: (Otud sa vrata). Što se boriš s onim što je jače od tebe?

JELA: (Kao gore).

NESTOROVIĆ: (Pošto je još stojao i gledao je, ode).

2.4.9. 9. JELA, SOFIJA

JELA: (Dugo ostaje pod teškim i bonim utiskom, zatim diže glavu, okreće se i, kad vidi da je otišao, ona odahne. Zvoni).

SOFIJA: (Dolazi). — Gospođa želi?

JELA: Ništa, ništa mi nije potrebno, biću u svojoj sobi. (Ode).

2.4.10. 10. SOFIJA, NEDELjKOVIĆ

NEDELjKOVIĆ: (Posle kraće pauze dolazi raspoložen, noseći jedan paket zapečaćen pečatom). Dobar dan, Sofija!

SOFIJA: Dobar dan želim!

NEDELjKOVIĆ: Gospođa?

SOFIJA: Ovde je!

NEDELjKOVIĆ: Šta mislite, Sofija, šta pretstavlja ovaj paket?

SOFIJA: Ja ne znam, gospodine!

NEDELjKOVIĆ: To je najlepši siže za jedan roman. Jeste li čitali koji put kakav roman?

SOFIJA: Jesam!

NEDELjKOVIĆ: Eh, vrlo dobro! Dakle u ovome paketu ima dvadeset hiljada dinara. Taj novac nije ni moj ni vaš, je l’ te? Lepo. Ja i vi smo, recimo, dvoje mladih koji se vole. No, no, no, recimo, recimo samo. Prema tome, postoje dvoje mladih koji se vole i jedan paket tuđeg novca i, eto, to je prva glava romana. To dvoje mladih koji se vole, ne mogu tu ljubav svoju da ostvare, smetaju im i obziri i moral i zakon i sve uopšte što je kadro da se ispreči ispred jedne idealne ljubavi. I jednoga dana, ovaj paket tuđega novca kaže njima, recimo nama: „Bog vas je stvorio jedno za drugo, volite se, a da bi se mogli voleti, uzmite mene i idite u Ameriku!“ I eto, to je druga glava romana. Treća glava, to je putovanje. Pučina, zvezdana noć, bura, mi sedimo na palubi zagrljeni i povraćamo. Četvrta glava: medeni mesec u Americi, drugim rečima amerikanski medeni mesec. Peta glava: novca sve više nestaje. Šesta glava: vi, pošto prebrojite ostatak novca i uverite se da nema više od dve stotine dinara, dolazite do zaključka da sam ja matori magarac. Sedma glava: vi odbegavate sa calkelnerom hotela u kome smo odseli. Osma glava: Ja guram kolica za nasip neke nove železnice. Eto, eto molim vas, zar to nije čitav roman sa početkom i krajem. Uostalom, ja ga nisam izmislio, ja sam tako nešto morao negde čitati pa mi valjda ostalo u pameti.

SOFIJA: (Slatko se smeje). Vi ste danas neobično raspoloženi, gospodine.

NEDELjKOVIĆ: Jesam, to imate pravo. Kad god sam tako u blizini veće sume novaca, ja osećam neko naročito raspoloženje i sve mi je lepše no što je. Eto, danas ste mi vi mnogo lepši nego juče. Dakle, šta je sa gospođom?

SOFIJA: Odmah ću je izvestiti. (Pođe, pa na vratima sretne Jelu). Ah, evo gospođe! (Sofija se povlači).

2.4.11. 11. JELA, NEDELjKOVIĆ

JELA: Čula sam vas, oče!

NEDELjKOVIĆ: Da, morala si me čuti, jer danas vrlo glasno govorim, vrlo glasno. Pogledaj, ovde su svih dvadeset hiljada.

JELA: (Rasejano). Dvadeset hiljada?

NEDELjKOVIĆ: No, voleo bih sad da me vidi g. Janković. Dođe mi čisto volja da ovako, s paketom pod pazuhom, prođem kraj njegovog dućana.

JELA: Sutra mu morate predati?

NEDELjKOVIĆ: Pa znaš već, razume se, sutra!

JELA: A zar se, oče, prsten ne bi mogao odložiti?

NEDELjKOVIĆ: Odložiti?

JELA: Da, samo za nedelju dana.

NEDELjKOVIĆ: Šta je tebi, dete? Kao da se ne sećaš jučerašnjega razgovora i još, čini mi se, ti si baš pristajala uz Jankovića i navaljivala da bude kako on hoće.

JELA: da, znam, sve znam, pa ipak se prsten mora odložiti.

NEDELjKOVIĆ: Mora? Zašto?

JELA: Ja ne znam kako da vam kažem; reći ću vam, dajte mi samo pristanak da ćete prsten odložiti.

NEDELjKOVIĆ: Opet… govori, zaboga, jasnije!

JELA: Reći ću vam, da, moram vam reći. Oče, preklinjem vas ne unesrećavajte svoju kćer; nađite ma kakav razlog, ma kakav, napišite sad odmah jedno pismo, recite da je nemoguće, ne možemo sa spremom stići… nemoguće je, tako recite — kroz nedelju dana tek…

NEDELjKOVIĆ: Ja te sve manje razumem. Zašto sve to, zašto, zašto?

JELA: Jer prsten sutra neće biti, ne može biti, ne sme biti.

NEDELjKOVIĆ: Jelo!

JELA: Jer danas do podne, kroz jedan sat možda, Đorđe će biti uhapšen i to bi jedino samoubistvom mogao izbeći.

NEDELjKOVIĆ: (Poražen). Đorđe, tvoj muž Đorđe?!

JELA: I da bi ga spasla te bede, da bi se spasli svi — prsten mora biti odgođen.

NEDELjKOVIĆ: Govori šta je, šta je učinio?

JELA: U državnoj kasi, kojom rukuje, nedostaje mu dvadeset hiljada dinara. Danas do podne mora da popuni to, inače…

NEDELjKOVIĆ: (Klone poražen u fotelju). … Deficit od dvadeset hiljada dinara! (Skoči). Pa neka ga uhapse, neka se ubije!

JELA: Oče!

NEDELjKOVIĆ: Neka se ubije!

JELA: Oče, nemojte tako! Zar zaboravljate da je njegova nesreća i moja?

NEDELjKOVIĆ: Ne, na tebe neće pasti sram; tebe će naprotiv sažaljevati.

JELA: A zar sram koji pada na muža mog nije i moj sram?

NEDELjKOVIĆ: Ne!

JELA: I neće li se, možda, taj sram čak i vas dotaći?

NEDELjKOVIĆ: Mene? Zašto mene? Odrećiću ga se, opraću ruke i reći ću; „Ko bi to rekao, ko bi to rekao; smatrao sam ga za poštena čoveka, al’, eto, prevario sam se!“

JELA: I mislite da to neće imati uticaja kod oca Milanovog koji stvari drukče posmatra no vi i ja i… mislite, neće se naći kogod ko će reći da ta suma, koju ste spremili za miraz Stankin, u paru odgovara sumi koja Đorđu nedostaje u državnoj kasi…

NEDELjKOVIĆ: Ne, to ne sme niko reći. Svako zna, zna ceo svet, sa koliko sam muke i sa koliko napora ja pribrao ovu sumu.

JELA: A ta je suma upravo dovoljna da njome otklonim sram sa svih nas.

NEDELjKOVIĆ: (Grčevito stegne paket uza se i izmakne čak na drugi kraj sobe). Ova suma, šta… šta kažeš ti… na ovu sumu računaš ti?!

JELA: Da, oče, i zato vas molim da prsten odložite za nedelju dana, a dotle ćemo Đorđe i ja sa svih strana pribrati toliku sumu. Verujte, pribraćemo, imamo već i izvesnih obećanja i izvesnih nada.

NEDELjKOVIĆ: jesi li ti, Jelo… ama, nisam te valjda dobro razumeo; govoriš, je li o ovoj sumi, o mirazu Stankinom?

JELA: Da, oče!

NEDELjKOVIĆ: Dete, što ti je! Kako možeš tako što izustiti; kako možeš tako što i pomisliti. Ti se šališ, je li; ti me kušaš samo?

JELA: Ne šalim se, oče, ne kušam vas, ja vas preklinjem dajte nam taj novac, spasite nas!

NEDELjKOVIĆ: Zar novac koji sam jedva pribrao da obezbedim sreću detinju? Zar novac koji sam stvorio zalažući sve što sam mogao; potpisujući najteže uslove; zadužujući i poslednju vlas u kosi; zar taj novac?…

JELA: Oče, zar vi odista nemate srca?…

NEDELjKOVIĆ: A zar ti smatraš da bih onda imao srca kada bih uništio sreću Stankinu zato da spasem njega… njega?

JELA: I mene, oče, i mene! Odvajali ste me, odvajali uvek, uvek me tuđili od njega te branili mi da ga poznam. Ova nevolja, ova nesreća, dala mi je prvi put prilike da se sa njim oči u oči pogledam i, ja sam u njegovome pogledu srela ono što nisam slutila, pročitala sam ono što ste mi vi uvek sprečavali da saznam.

NEDELjKOVIĆ: I oprostila si mu krivicu?

JELA: Da, jer videla sam da mu je sva krivica — ljubav prema meni.

NEDELjKOVIĆ: Oho!

JELA: I to, ljubav koja zaslužuje da joj se ljubavlju odgovori! Jest, oče! Čujte me: danas, pred tamničkim vratima, mi smo se ponova venčali.

NEDELjKOVIĆ: Ma čime te je to omađijao?

JELA: Tim, oče, što pet punih godina podnosi podcenjivanje koje mu nanosim ja i cela moja porodica; pet godina podnosi žrtve koje premašaju njegove mogućnosti, svesan da ga one vode u tamnicu; pet godina služi on mojim kapricima i vašim savetima, i sve to zato, da mi pred tamničkim vratima može reći: „O, tamnica bi za mene mogla biti sreća, sići ću u nju veselo, ako znam da sam stekao tvoju ljubav“. Pa šta bi vi hteli još! Ili bi možda hteli sad, kada sam ja iz nevolje ove isprela sebi sreću, da mi tu sreću uništite? Ne, vi nećete to, oče, poznajem ja dobro vaše roditeljsko srce.

NEDELjKOVIĆ: (Ipak potresen).

Da, dete moje, al’ ja imam svega jedno i svega jednu sumu novaca. Srce vam dajem, secite ga, delite ga, al’ novac… od ove iste sume zavisi sreća i tvoja i Stankina, a suma se ta ne da deliti. Išteš je celu ti, rad sreće tvoje; cela, neokrnjena, obezbeđuje sreću Stankinu. ’Ajd’, reci, reci sama…

JELA: Ne tražim je ja da svoju sreću zasnujem na sreći Stankinoj. Odložiti Stankin prsten za nedelju dana, to ne znači njenu nesreću, a odložiti moju molbu samo za jedan sat — znači moju nesreću.

NEDELjKOVIĆ: Zašto me stavljaš na muke, zašto me raspinješ? Ovo je Stankin novac, nije moj. Otkud smem ja njenim novcem raspolagati?

JELA: To je moj novac pre no Stankin i pre no tvoj. Moj novac, oče, jer brak si moj zasnovao na obećanju novca tog; jer, pet punih godina ti guraš Đorđa u ponor, podržavajući ga obećanjima novca tog. I ovoga trenutka, kad nada mnom lebdi nesreća, ti od mene taj novac otkidaš, ti mene i moju sreću pljačkaš da bi tom pljačkom moju sestru usrećio. Daj mi novac moj, vrati mi sreću koju si mi oduzeo.

NEDELjKOVIĆ: (Duboko potresen i iznenađen oštrinom ovih reči, pada klonulo u fotelju, zaplače se gorko i pokriva maramom oči).

JELA: (Posle izvesne pauze, ražalošćena bolom koji je roditelju zadala, prilazi i miluje ga). Oprosti, oče! Ja nikad s tobom nisam ovim jezikom govorila!

NEDELjKOVIĆ: (Bolno). Nisi, nisi odista!

JELA: Ne bih ni sada… oprosti!

NEDELjKOVIĆ: (Pribira se, ustaje). Pa dobro, Jelo, kako bi vi to vratili? Suma je velika, teško je sabrati je.

JELA: Naći ćemo, o, naći ćemo. Dajte nam samo jednu nedelju, i manje možda. Učinićemo sve, sve, oče! Ja ne dam da Stanka zbog mene bude. nesrećna. Veruj mi, oče, i pomozi! Tako ti roditeljske ljubavi, pomozi!

NEDELjKOVIĆ: (Razmišlja, bori se dugo i najzad odlučuje). Na! (Da joj).

JELA: Oh, Bože! (Obesi se ocu oko vrata, ljubi ga i ljubi mu ruku).

NEDELjKOVIĆ: (Klonuo, duboko zamišljen, najzad diže glavu). I šta sad?

JELA: Odmah ćemo napisati pismo g. Jankoviću. Evo ja ću mu napisati. (Seda, umače pero i razmišlja). Pojmiće valjda da je nemoguće za dvadeset i četiri sata spremiti sve što treba… ne može stići ni Stankina haljina. Činili smo sve što smo mogli, ali je nemoguće… (Pošto joj izgleda da je smislila, piše).

NEDELjKOVIĆ: (Duboko zabrinut i poražen, prilazi otvorenom prozoru i naslanja glavu na prozor).

JELA: (Završila je pismo). Evo! Da li da pošaljem po Sofiji?

NEDELjKOVIĆ: (Uzima pismo). Odneću sam.

JELA: Ja sam od vaše strane pisala.

NEDELjKOVIĆ: (Polazeći). Jelo… pa… ovaj… ti znaš dobro…

JELA: (Ispraćajući ga). Ne brinite, budite bezbrižni! Sve ćemo, sve učiniti!

NEDELjKOVIĆ: (Ode slomljen).

2.4.12. 12. JELA, SOFIJA

JELA: (Vraćajući se, zvoni). Sofija! Sofija!

SOFIJA: Molim!

JELA: (Uzbuđeno). Idite odmah i nađite… ne znam ni sama gde bi ga mogla tražiti? Do sad bi se mogao vratiti, a, eto, nema ga. Iziđite, Sofija, na ulicu… tu pred vrata, vidite ide li…?

SOFIJA: Gospodin?

JELA: Recite mu neka požuri.

SOFIJA: Dozvolite mi da najpre zatvorim prozore, sunce je već uprlo. (Zatvara i trgne se). Evo gospodina!

JELA: (Uzbuđeno). Idite mu u susret, recite mu neka požuri.

SOFIJA: (Odlazi).

2.4.13. 13. JELA, ĐORĐE

ĐORĐE: (Dolazi slomljen, rezigniran). Nisam uspeo… odbio me je!

JELA: Još bolje, hvala mu! Đorđe, mi smo ipak spaseni!

ĐORĐE: (Ostane kao prikovan na vratima i gleda neverice).

JELA: (Dočepa paket s novcem sa stola). Evo… punih dvadeset hiljada… nosi, nosi što pre…

ĐORĐE: (Poleti ushićen). Jelo?!

JELA: (Tura mu paket). Nosi… idi, idi što pre. Nije dockan, još nije, ali je već poslednji trenutak… Idi!

ĐORĐE: (Još uvek poražen). Od kuda… kako?

JELA: Stankin miraz… Otela sam ga, razumeš li, otela sam ga iz ruku očevih… prsten će biti odgođen čitavu nedelju, dotle imamo vremena. Idi, idi… ne pitaj dalje. Kazaću ti sve.

ĐORĐE: Jelo, kako da ti blagodarim… kako da…

JELA: Posle, posle… idi sad, idi i… vrati mi se slobodan! (Čisto ga odgura te on ode. Ona ushićena žuri prozoru, koji je ostao otvoren, gleda za njim i maše mu veselo rukom).

2.4.14. 14. STANKA, MARIJA, JELA

STANKA: (Utrči napred, pre majke i grli Jelu). Dobar dan, Jelkice, gledaj, gledaj, gledaj! (Ona nosi puno raznih paketića).

MARIJA: (Ušla. za njom, takođe opterećena paketima).

JELA: (Ide joj odmah u susret i ljubi ruku). Oh, pa i vi, majka, toliki teret?

MARIJA: A tek smo počeli!

STANKA: Imamo da kupimo još devet stotina devedeset. i devet sitnica. Gle, koliko je dugačak spisak! (Pokazuje jedan list duguljaste hartije). Ali, Jelo, ti mi danas izgledaš nešto bleda!

MARIJA: To sam baš i ja htela reći.

JELA: Odista?… Možda… možda od umora, nisam dobro spavala. (Prelazeći nemarno preko toga razgovora). A vi žurite, neobično žurite sa tim nabavkama?

MARIJA: (Seda umorno u fotelju). Ta kako ne bi, zaboga, kad sve do sutra treba nabaviti.

STANKA I krojačica se buni, veli, moraće raditi celu noć.

JELA: Pa da, nezgodno je… suviše brzo. Ja sam baš razmišljala o tome, nemoguće je do sutra sve posvršavati. Kad bi se moglo bar za nedelju dana odložiti, bilo bi tako dobro. Jelte da bi bilo dobro?

STANKA: Ne, nikako ne! Sutra, bolje sutra. Ti znaš, Jelo, kako sam sretna što do sutra nije tako daleko.

MARIJA: Da, za tebe, a ja bih bome volela da je dalje… Ja ne znam da l’ ćemo stići sve da svršimo.

STANKA Stići ćemo!

JELA: (Milujući je). Ti misliš, mala, Srećni uvek previđaju nemogućnosti. A ja se, vidiš, potpuno slažem sa majkom i, Boga mi, čisto mi dođe da savetujem oca da stvar odložimo za nedelju dana.

STANKA (Iznenađeno). Ali, Jelo, šta je tebi? Otkud sad na jedanput tako misliš, kad si baš ti…

JELA: Da, u prvi mah, mislila sam i sama, ali docnije, kad sam razmislila… razgovarala sami s ocem, pa i on…

MARIJA: Je l’ i on tako misli?

STANKA: Ti si već s ocem razgovarala? Ti si već činila korake u tom smislu? Ti si već…? (Zaplače gorko). Bože moj, Bože moj, svi ste protiv mene, svi, svi…

JELA: (Miluje je). No, no ludice moja, budi mirna, budi mirna, nije to tako strašna stvar nedelju dana pre ili posle.

STANKA: O, to mnogo znači, vrle mnogo!

JELA: Ali, ne boj se… sreća ti neće izmaći… ne damo mi da ti sreća izmakne…

STANKA: Ja se bojim, bojim se oca Milanovog. Sve mi se čini da on u svemu traži povoda da stvar pokvari. Bojim ga se.

JELA: Budi mirna. Nećemo dati mi tome starome gospodinu tako lako povoda. To može biti samo prijateljski razgovor.

STANKA: Ah ja te molim, Jelo, nemoj da daješ ni povoda takvom razgovoru; nemoj da budeš ti uzrok mojoj nesreći.

JELA: Tvojoj? O, nikada! (Bolno). Radije ću svoju sreću srušiti da na njoj tvoju nazidam, no što ću dozvoliti da moja nevolja pretrpa tvoju sreću! Ne, ne, radije neka sam ja sama nesrećna.

STANKA (Iznenađeno). Ti? Zašto bi ti imala biti nesrećna, i zašto bi moja sreća nosila tvoju nesreću?

JELA: (Trgne se). Ta ne… tako samo kažem… ne znam ni sama zašto sam tako rekla… možda samo da te umirim. Idi, idite, majko, svršavajte poslove.

MARIJA: (Ustaje). Ta da, zaboga, gubimo samo vreme u praznim razgovorima.

STANKA: A mi svratili, mislili da i ti pođeš s nama?

JELA: Ne, ne mogu; moram biti kod kuće. Idite sami, a ja ću već doći po podne k vama. (Ljubi majci ruku).

STANKA (Ljubeći se s Jelom). Biće sutra, je li? Ti si se samo šalila sa mnom? Htela si samo da me malo prepaneš. Priznaj, je li?

JELA: (Ispraćajući ih). Da, da ja sam se samo šalila. Htela sam samo da te kušam… Šalila sam se!

MARIJA i STANKA (Odu).

2.4.15. 15. JELA, NEDELjKOVIĆ

JELA: (Pošto odu, sedne u fotelju i padne u duboko razmišljanje, zatim se diže i odlazi prozoru, nasloni se i rasejano gleda van).

NEDELjKOVIĆ: (Ulazi zadihan, uzbuđen). Jelo, slušaj, daj mi moj novac natrag!

JELA: Oče!

NEDELjKOVIĆ: Daj mi novac natrag!

JELA: Ali, oče!

NEDELjKOVIĆ: Nikakve molbe, nikakve suze, daj mi moj novac natrag!

JELA: Ali, oče, ja ga nemam više. Đorđe ga je već odneo!

NEDELjKOVIĆ: Neću da čujem, hoću moj novac natrag, razumeš li, hoću moj novac natrag, donesi mi ga, stvori ga…

JELA: To je nemoguće!

NEDELjKOVIĆ: (Uzbudi se neobično). A moguće je bilo opljačkati me, je li? Vi ste me opljačkali, razbojnički ste me opljačkali. Ovo je razbojnička pećina gde toplim rečima, osmesima, suzama, nežnom detinjom ljubavlju, uvuku čoveka da ga opljačkaju. Zvaću u pomoć; u pomoć ljudi!

JELA: Oče, zaboga!

NEDELjKOVIĆ: Novac mi daj ili… razumeš li, nećeš me više suzama obrlatiti; hoću novac moj! (Ščepa je za grudi). Hoću moj novac koji si mi otela… Novac, čuješ li, more, novac moj! (Spopadne ga teško gušenje; Jela vrisne i odvodi ga do fotelje, spušta ga, raskopčava mu okovratnik i zvoni).

JELA: Sofija! Sofija!

2.4.16. 16. SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA: Molim!

JELA: Brzo čašu vode!

SOFIJA: (Odlazi).

JELA: (Klekne kraj oca, brizne u težak plač i jecanje i naslanja mu glavu na koleno).

SOFIJA: (Donosi vodu).

JELA: (Nudi mu, no on otklanja rukom). Ah srknite, malo samo, samo srknite…

NEDELjKOVIĆ: (Uzima i pije).

JELA: (Prihvati čašu, daje je Sofiji i daje ovoj znak da se udalji).

SOFIJA: (Ode).

2.4.17. 17. JELA, NEDELjKOVIĆ

JELA: (Ustaje, miluje oca i ljubi ga).

NEDELjKOVIĆ: (Pošto se pribrao malo i povratio, ostaje u fotelji i vadi iz džepa jedno pismo te joj ga daje). Na, čitaj!

JELA: (Uzima pismo i čita ga u sebi).

NEDELjKOVIĆ: Čitaj glasno!

JELA: (Čita). „Poštovani gospodine. Pismo koje sam od vas dobio, nije me iznenadilo; ja sam ga očekivao“…

NEDELjKOVIĆ: Čuješ li?

JELA: „Ono me samo ubeđuje da sam pravilno postupao kada sam postavio uslov da mi se o prstenu novac položi. Drugače da sam činio ja bih svome sinu namenio sudbinu vašega starijega zeta, te dozvolio da ga obećanjima zadovoljite.“

NEDELjKOVIĆ: Čuješ li?

JELA: (Čita dalje). „Prsten će ili biti sutra, kao što je utvrđeno, ili ga uopšte neće biti, u kome ćemo slučaju mi ipak ostati dobri poznanici i prijatelji. Meni bi, radi rasporeda mojih poslova i moga vremena, potrebno bilo za jedan sat da znam odgovor pa bih vas lepo zato molio.“ (Prekida čitanje ispuštajući ruku sa pismom).

NEDELjKOVIĆ: (Diže se polako i klonulo iz fotelje govoreći umorno i rezignirano). Eto, čuješ li?

JELA: (Uzbuđena, očajna krši prste). Oh, Bože, Bože moj!

NEDELjKOVIĆ: Eto, šta si učinila. Opljačkala si sestrin novac, sreću si joj razorila.

JELA: (Očajno). Oče!…

NEDELjKOVIĆ: (Uzbuđuje se ponova). Pa hajde sad, pođi sa mnom, pođi da svojom rukom zločin dovršiš; hajde pođi da sama kažeš sestri i majci šta si učinila. Ja nemam snage da im kažem to.

JELA: (Grca u suzama). Oče, zaboga, ne optužujte me zločinom!

NEDELjKOVIĆ: Optužujem te, optužujem! Zar ne vidiš kakvu si nesreću počinila, zar ne osećaš da je tvoj postupak ravan zločinu, zar ne shvataš?

JELA: (Trgne se na jedan mah. Odlučno). Čekajte… stanite… ne optužujte… (Pauza). Idite, javite g. Jankoviću da će prsten sutra biti, sutra kao što je zakazano. Recite mu to i recite da će se o prstenu novac položiti, da će…

NEDELjKOVIĆ: (Ozaren). Sutra? Je l’ ti to… ovaj… Jelo?

JELA: Sutra, da!

NEDELjKOVIĆ: A novac?

JELA: Imamo ga, našli smo. Nismo bili pristali zbog teških uslova.

NEDELjKOVIĆ: O, teški uslovi! Teža bi bila nesreća!

JELA: Recite i Stanki, oveselite je, jer ona je otišla odavde smućena. Recite joj biće prsten, oveselite je, jer — ne moramo svi biti nesrećni!

NEDELjKOVIĆ: Pa ipak… da se ne varaš, Jelo?

JELA: Ne, oče, ne varam se. Evo me kroz jedan sat, najdalje kroz dva i novac ću vam doneti.

NEDELjKOVIĆ: (Poljubi je u čelo). Hvala ti, kćeri, idem, idem da javim pa… gledaj što pre! (Ode).

2.4.18. 18. JELA, SOFIJA

JELA: (Pošto ga je ispratila). Sofija! Sofija!

SOFIJA: (Dolazi). Molim!

JELA: Moj šešir i suncobran.

SOFIJA: (Dodaje joj).

JELA: (Nameštajući šešir). Sofija, ona kuća, broj ulica?

SOFIJA: Koja?

JELA: Gde ste kartu jutros nosili.

SOFIJA: Gundulićeva ulica, broj 67. Gospodin Ljubomir Nestorović.

JELA: Da, dobro! Ako vas gospodin što zapita, recite otišla sam s majkom. (Odlazi naglo).

SOFIJA: (Prati je do vrata).

ZAVESA

2.5. Treći čin

Ista soba.

2.5.1. 1. NEDELjKOVIĆ, SOFIJA

SOFIJA: (Izlazi iz sobe Jeline noseći na služavniku čašu u kojoj je bila limunada).

NEDELjKOVIĆ: (Dolazi). Dobar dan, Sofija!

SOFIJA: Dobar dan, gospodine!

NEDELjKOVIĆ: Kako je gospođa?

SOFIJA: Neprestano glavobolja. Molila je da je niko ne uznemirava, ali vi… (Hoće da pođe u sobu).

NEDELjKOVIĆ: Ne, neću ni ja da je uznemiravam. Svratio sam samo da pitam kako je, jer sinoć je tako rđavo izgledala. Za sve vreme veselja nije ni reči progovorila.

SOFIJA: A bilo je vrlo veselo?

NEDELjKOVIĆ: O, možete misliti. Muzika, uzeo sam i muziku. Prvo sam kolo ja vodio. Pa onda zdravica. Trebali ste me čuti kada sam držao pozdravni govor mladencima. Koliko poleta, koliko žara… mladićskog žara. Da ste me videli i čuli, vi bi, Sofija, stekli sasvim drugo mišljenje o meni. (Hoće da je pomiluje).

SOFIJA: A zar se vi ne plašite tih uzbuđenja?

NEDELjKOVIĆ: A što bi se plašio?

SOFIJA: Pa juče, ovde, kad vas je uzbuđenje savladalo, kad ste onako klonuli, ja sam se, bome, bila ozbiljno preplašila za vas.

NEDELjKOVIĆ: Da… ali to zavisi od uzbuđenja. Neprijatna uzbuđenja, razume se, ali prijatna uzbuđenja podmlađuju čoveka.

SOFIJA: (Stalno se smeje). Da, da, da!

2.5.2. 2. ĐORĐE, PREĐAŠNJI

ĐORĐE: (Dolazi s polja. Sofiji). Kako je?

SOFIJA: Onako isto.

NEDELjKOVIĆ: I ja baš svratio da pitam. A kako je provela noć?

ĐORĐE: Ni oka nije sklopila.

NEDELjKOVIĆ: O, siroto dete! Zar nisi lekara zvao?

ĐORĐE: Ne dopušta mi, ne pristaje. Pa ipak otišao sam lekaru i objasnio mu bolest. Propisao mi je neki lek. (Pokazuje recept koji je još pri dolasku držao u ruci). Pređite, Sofija, preko u apoteku.

SOFIJA: (Uzima recept i odlazi).

2.5.3. 3. ĐORĐE, NEDELjKOVIĆ

NEDELjKOVIĆ: Ja neću da je uznemiravam.

ĐORĐE: Hvala vam, ona je to molila; želi tišinu i mir. Čak i ja ne ulazim u sobu.

NEDELjKOVIĆ: Tišina i mir je za glavobolju najbolji lek!… Da nije bilo Jeline glavobolje, sinoć bi mnogo lepše proveli.

ĐORĐE: (Ne slušajući ga). Da!

NEDELjKOVIĆ: jesi li primetio, molim te, kako je stari Janković zinuo od čuda kad sam mu novac predao? Samo što nije rekao: „No, tom se, prijatelju, od vas nisam nadao!“ Jesi li primetio?

ĐORĐE: Da, primetio sam!

NEDELjKOVIĆ: I onda, molim te, pozvao me u drugu sobu da predamnom prebroji novac. Zamisli samo, u takvim prilikama brojati novac; jesi li to koji put čuo? To je tako neotmeno, tako… kako da kažem…

ĐORĐE: (Sleže ramenima). Šta ćete…

NEDELjKOVIĆ: A jesi li video priznanicu koju mi je na primljenu sumu dao? (Vadi iz unutrašnjeg džepa list hartije i razvija). Slušaj molim te; izgleda kao da nam se nisu deca verila, već da smo obavili kakav trgovački posao. (Čita). „Na… hiljada… koju sam sumu“… dakle, čuj ovu poslednju rečenicu — „koju sam sumu u ispravnoj valuti, a prema utvrđenom sporazumu, u svemu i tačno primio i prebrojao…“ i tako dalje. Zar ti to ne liči na kakav berzanski zaključak? Potpuno zaključak za robu koja ima u tom i tom roku ispravno da mu se isporuči. Zar ne?

ĐORĐE: Da, da!

NEDELjKOVIĆ: Ovo ću uramiti! (Savija i stavlja u džep). Je li Jela okusila što od juče?

ĐORĐE: Ne!

NEDELjKOVIĆ: O, brate, brine me ta njena glavobolja. Nikad ranije nije ona tako patila. Ja ću možda docnije svratiti da je obiđem.

ĐORĐE: Izvol’te!

NEDELjKOVIĆ: Do viđenja! (Ode).

2.5.4. 4. ĐORĐE, ZATIM SOFIJA

ĐORĐE: (Odlazi na prstima do Jelinih vrata, otvara ih malo te osluškuje).

SOFIJA: (Donosi kutiju sa praškom). Izvolite, gospodine!

ĐORĐE: Dajte mi kašiku i čašu vode.

SOFIJA: Sve je spremno već na stoliću, kraj gospođine postelje.

ĐORĐE: Dobro! (Ulazi u Jelinu sobu noseći lek).

2.5.5. 5. SOFIJA, OBRAD

OBRAD: Dobar dan!

SOFIJA: Dobar dan!

OBRAD: Gospodin nije kod kuće?

SOFIJA: Jeste, sad će on, ušao je samo da gospođi da lek.

OBRAD: (Sedajući). A gospođa je bolesna?

SOFIJA: Da, od juče ima strašnu glavobolju.

2.5.6. 6. ĐORĐE, PREĐAŠNJI

ĐORĐE: (Dolazi iz Jeline sobe). Ti, striče?

OBRAD: Da, svratio. Kako ti je žena?

ĐORĐE: Spava, nisam je hteo buditi. Sofija, nemojte je ni vi uznemiravati, spavanje je ipak najbolji lek.

SOFIJA: (Ode).

2.5.7. 7. OBRAD, ĐORĐE

OBRAD: (Pošto su ostali sami). Ti si se spasao?

ĐORĐE: Da!

OBRAD: Kako?

ĐORĐE: Spasla me je žena.

OBRAD: Ona? Kako te je ona mogla pomoći?

ĐORĐE: Onako kako samo najbolji prijatelj može pomoći. Otela je od svoga oca novac koji je spremio za miraz mlađoj ćeri, a koji je sinoć, o prstenu, morao biti položen. Otela je, svesna da time ruši sreću svoje sestre i radost svoje porodice.

OBRAD: (Seda). A obavilo se sinoć prstenovanje?

ĐORĐE: Obavilo se, a i to je moguće bilo samo zato, što je ona učinila jedan nečuven napor, kad je spasla mene da spase i sreću sestrinu. Od toga se i pobolela, od tih silnih uzbuđenja, nemira i bura koje se puna dva dana vitlaju nad našim glavama.

OBRAD: Gde je po drugi put našla novac?

ĐORĐE: Na zajam? Od jednog… prijatelja njihove kuće.

OBRAD: Na zajam? Toliku sumu? Pod kakvim uslovima?

ĐORĐE: Ja ne znam još tačno, Nisam je bolesnu hteo tim pitanjima uznemirivati. Tek rekla mi je da je pod vrlo teškim uslovima i preklinjala me je da tu sumu što pre vratim.

OBRAD: (Razmišlja). Ti moraš za sve to biti blagodaran ženi?

ĐORĐE: Još kako!

OBRAD: Jer ona je toliko učinila za tebe.

ĐORĐE: Kao što bi malo koja žena učinila.

OBRAD: A ne pomišljaš da je to samo sebičnost.

ĐORĐE: Striče!

OBRAD: Mislim, ne pomišljaš li da je ona time sebe spasavala, a ne tebe?

ĐORĐE: Kako sebe?

OBRAD: Svoj ugled i ugled porodice, i…

ĐORĐE: O, kako si u surovosti nepravedan, striče. Kad bi ti znao koliko mi je ova nevolja sreće donela!

OBRAD: Sreće?

ĐORĐE: Da, čudno je to, pa ipak… možda kao more što treba da se burom zaniha pa da iz utrobe biser iznese ili, možda… Ja ne znam, ali znam da ovaj oluj, koji se bio zavitlao i pretio da mi život večitom nevoljom zatrpa, znam da me je on vratio životu. Jer, odista, u prvom času, kad sam Jeli saopštio nedaću, u njoj se javila žena; ona nije pitala… zašto, ni kako, ona se kao davljenik hvatala za svaki predmet, za svaku slamku; tražila je samo da me spase.

OBRAD: Da…

ĐORĐE: Zatim je, posle prvoga straha, htela da sazna i uzrok nesreći i taj je razgovor počela prebacivanjem, sručujući svu krivicu na mene. U meni se tada, ma da sam bio pretrpan bolom i brigom, prvi put probudio ponos čoveka koji je sve podnosio, svačem popuštao, svemu podlegao, sve primao…

OBRAD: (Ustaje i spušta mu ruku na rame). I…?

ĐORĐE: Odbio sam muški sva prebacivanja; rekao sam… rekao sam sve ono, striče, što si ti meni govorio, rekao sam otvoreno; rekao sam reč koju sam davno trebao reći i… (Pauza). Ta i takva reč, koja je trebala da poveća provalu izmeđ nas, njoj je na protiv skinula koprenu s očiju, ona je pogledala istini u oči; ona je mene poznala. Ja sam joj u tom času izgledao snažan, dostojan i — ona me je zavolela. Ona me je u tom času poznala i ja nju. Veruj, striče, ona me je zavolela i sve što je radila zatim, radila je da spase ljubav svoju, radila je da spase mene, jer me je volela. O, striče, preda mnom je sad tek život, život nov, život koji nisam poznavao…

OBRAD: Čekaj! Ja nisam došao da ti taj život ometem. Na protiv, ja mu se radujem i… ako mogu, po moći ću, a neću odmoći. Srdit sam bio na tebe dok si slep kroz život hodio al’ — kad si progledao — dobro, bolje za tebe. Budan i trezven čovek, koga ne vode već koji sam ide, kadar je velike terete nositi. Takvom čoveku rado će svako pružiti ruku.

ĐORĐE: Hvala ti, striče!

OBRAD: Ja znam, prekjuče, kad sam ti onako grubo govorio, nije ti bilo pravo. Kad čovek govori istinu, veli se da je bez srca. A nije tako. Ti ne znaš da sam od onoga časa, kada smo prekjuče razgovarali, ja sav posao napustio i trčao na sve strane, i obišao sve prijatelje. I najzad, našao sam; izradio sam zajam iz našega učiteljskog fonda. Istina, ti si svršio stvar al’ veliš pod preteškim uslovima. Uslovi ovog zajma su vrlo povoljni pa bi se mogao iskoristiti da se otkupiš i… eto, da pokažeš ženi da si i ti kadar naći. Nije uvek dobro biti i suviše obavezan ženi.

ĐORĐE: (Radosno uzbuđen). O, striče, kako da ti blagodarim na toj brizi! Kako bih sirotu Jelu to obradovalo. Veruj, ja mislim da je ona s toga najviše bolesna. Ta vest bi je okrepila kao najbolji lek. Dozvoli, striče… (Požuri u sobu Jelinu, al’ se ubrzo vrati otud). Spava, neću da je budim, svu noć nije spavala.

OBRAD: Još bolje. Dok ona spava, ’ajde, pođi sa mnom do jednoga moga prijatelja iz uprave fonda, da stvar utvrdimo. Ja sam razgovarao, ali nisam ništa zaključio dok s tobom ne progovorim. ’Ajde, pođi, pa kad se vratiš, a ti obraduj ženu.

ĐORĐE: Da, da, pođimo. Još kako će je to obradovati; ja mislim toga časa će ozdraviti. Sofija, Sofija!

2.5.8. 8. SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA: Molim!

ĐORĐE: Ako bi se gospođa probudila, recite joj, sad ću se ja brzo vratiti i doneću joj puno, puno prijatnih vesti. Tako joj recite. Hajdemo, striče! (Odu).

2.5.9. 9. JELA, SOFIJA

SOFIJA: (Pošto isprati, naviri u sobu Jelinu). Gle, vi ste budni, gospođo?

JELA: (U lakoj jutrašnjoj haljini, bleda i upalih očiju, umorna pogleda i nemarne frizure). Nisam ni spavala… Sklopila sam oči da me ne bi ko uznemiravao. Jesmo li već jednom sami (Seda na kanape).

SOFIJA: Ovaj čas je gospodin otišao sa gospodinom stricem. Rekao je brzo će se vratiti i doneće gospođi puno, puno prijatnih novosti.

JELA: (Nemarno maše rukom odbijajući). O!…

SOFIJA: Gospođu je prošla malo glava?

JELA: Da, nešto malo…

2.5.10. 10. MILAN, STANKA, PREĐAŠNJI

MILAN i STANKA: (Ulaze pod ruku, veseli, nasmejani. Stanka ima na glavu prolećni, slamni šešir i u ruci veliki buket, a on u rupi od kaputa veliki cvet). Dobar dan, dobar dan, Jelo!

JELA: Dobar dan, deco!

STANKA Vidiš, prvu posetu tebi. Jedva su nas pustili da idemo sami i to samo do tebe i do tetka Ane, Ona je stara i bolesna, nije mogla sinoć doći, pa su nas pustili do odemo i da joj poljubimo ruku.

MILAN: A mi, da bi što duže bili zajedno, nismo k vama došli pravim putem no smo obišli pet najdužih ulica.

STANKA: Eto ti, pa što si to kazao? Zar se nismo dogovorili da nam to bude tajna koju ćemo tek posle svadbe kazati?

MILAN: Ta neće nas Jela odati.

JELA: (Bono). Ne, neću, deco! Ma kakvu tajnu meni da kažete, znajte da ste je u grob položili.

STANKA: Ali ti mi, Jelo, i danas tako rđavo izgleda; upravo danas gore no juče.

MILAN: Pravo da vam kažem, ja se čak i srdim na vas; niste sinoć ni sa kim ni reči progovorili; niste se ni nasmejali, ni zaradovali našoj sreći.

STANKA Da, to su svi primetili. Majka je ček vrlo zabrinuta zbog toga.

JELA: Ima odista nekoliko noći kako od glavobolje ne mogu oka da sklopim, pa me to zamorilo.

STANKA Znam, verujem ti. Kad si ti prekjuče govorila da se prsten odloži, i mene je tako najedanput glava zabolela. Sećaš se da sam i plakala.

MILAN: A kako je tek meni bilo kad sam o tome čuo?

JELA: Sve je to bilo i prošlo, deco, glavno je da se dobro svršilo. Treba da zaboravite sve te male neprijatnosti!

STANKA: (Milanu). Hoćeš mi dopustiti da jedan cvet iz tvoga buketa dam Jeli?

MILAN: Buket je tvoj.

STANKA: (Birajući cvet). Ah ti si mi ga dao.

JELA: (Uzdane duboko). Ne, dušo, ne treba meni cvet, ne treba mi!

STANKA: Gle, ovaj jorgovan, koji ti tako voliš i koji tako lepo pristaje tvojoj kosi. (Vadi iz kite i daje joj).

JELA: (Primajući cvet). Daj mi, odista volim taj cvet. Ali, samo ću ga pomirisati pa nek je opet tvoj. Kod mene bi vrlo brzo svenuo. (Vraća joj).

STANKA: Hoću da ti zakitim kosu. (Stavlja joj u kosu). Tako! Kako ti lepo stoji. Još kad bi bila vesela, kad bi se nasmejala, ja tako volim kad si ti vesela.

MILAN: Morate nam, Jelo, obećati da ćete se raspoložiti čim vas prođe glavobolja.

JELA: Obećavam vam.

MILAN E, vrlo dobro, pa ćemo u nedelju doći k vama, svi, svi, da provedemo jedno celo po podne, (Stanki). Je li?

STANKA: (Jeli). Hoćeš li?

JELA: Do nedelje je dugo.

MILAN: Tim bolje, ostavljamo vam više vremena da se odmorite, jer ta besanica dolazi najčešće od umora.

JELA: Da, da!

MILAN: A sad, mi bi vas mogli već ostaviti na miru, Naše ćeretanje samo vas još više umara.

JELA: O, ne, ja volim da slušam ćeretanje srećnih!

MILAN: Pa ipak! (Stanki). Moramo i tetki, razume se ne najkraćim putem.

STANKA Proći ćemo tri najduže ulice.

MILAN: Četiri.

STANKA: (Jeli). Pozdraviću tetku sa tvoje strane, je li?

JELA: Da, molim te, pozdravi je, mnogo je pozdravi.

MILAN: (Ljubeći ruku Jeli). Zbogom, draga Jelo, i želim da vas što skorije, što skorije vidim vedru i veselu.

STANKA Zbogom, Jelkice!

JELA: (Uzbuđeno). Čekajte!… Odista, sinoć o prstenu ni reči nisam progovorila, pa sam propustila čak da vam i svoje želje iskažem. (Poljubi Milana u čelo, a Stanku zagrli čvrsto i ljubi dugo, dugo). Budite srećni! Neka vas nikakva i ničija nesreća ne omete. Ako pokuša tuga kakva da vam osenči čelo, rasterajte je, vašu sreću ne sme tuga da posukne. Zaboravite one koji sami hoće da se predadu zaboravu, volite se deco, i budite srećni… (Grca i ljubi ih). … Budite srećni!

STANKA (Uznevereno). Jelo?

JELA: Idite, idite sad! Idite što pre!

MILAN i STANKA: (Odlaze snebivajući se i osvrćući se da vide Jelu).

2.5.11. 11. JELA, NESTOROVIĆ

JELA: (Zaplače gorko, zatim se pribira. Vadi cvet iz kose, ljubi ga i baca, zatim se nasloni na divan i duboko zamisli. Najzad se na nešto odluči. Odlazi žurno u svoju sobu, a malo zatim vraća se noseći revolver koji stavlja na sto. Odlazi prozoru, pogleda čežnjivim pogledom još jednom, poslednji put, sunce, pa spusti zavese. Odlazi zadnjim vratima da i njih zaključa pa, izvirivši napolje, spazi Nestorovića, cikne i, ostaviv vrata otvorena, dojuri do divana gde pada pokriv oči rukama).

NESTOROVIĆ: (Na vratima). Jelice, ti si se prestravila?

JELA: (Naglo skoči, cepti od uzbuđenja). Šta ćete vi ovde? Šta hoćete?

NESTOROVIĆ: Ja?

JELA: Ili da… dobro ste došli, trebali ste doći, jer potrebno je bilo upravo sad da se pogledamo u oči; potrebno je bilo upravo sad da vam kažem koliko vas mrzim.

NESTOROVIĆ: Mene, gospođo?

JELA: Vas, da, vas! Gadni ste mi, odvratni; vi nečasni čoveče, kojega sam nekada toliko volela, i koji je uspeo te osećaje u jednom trenutku nepromišljenoga zanosa u meni da vaskrsne — ne zato da ga uteše već zato da mene svuče sa visine žene koja duguje svome mužu odanost, i više nego to, koja mu duguje ljubav.

NESTOROVIĆ: (Uvređeno). Gospođo — biće da je preoštra reč koju mi upućujete. Prekorite me čime hoćete, samo me ne zovite nečasnim. Možda je bilo pogreške sa moje, kao i sa vaše strane, al’ smatrajte to trenutkom u kojem smo se zaboravili, ili…

JELA: To je bio trenutak moje nevolje koji me je doveo k vama, a vi ste se njime tako ružno, tako nisko koristili.

NESTOROVIĆ: Ni to ne možete tvrditi, gospođo. Nevolja vaša samo nas je zbližila; ona je dala prilike, a prilike su probudile silom ugušivane osećaje. Njih nije bilo moguće ugušiti, oni su pritajeni očekivali svoj čas…

JELA: Čas ucene.

NESTOROVIĆ: Ja odbijam, gospođo, da je to bila ucena, a ako je vi ipak takvom smatrate, ja sam gotov da stvar popravim…

JELA: Da popravite? Čime? Čime se, recite mi, čime se pere žig; čime se savest uspavljuje? Ako je da se popravi, ja ću stvar popraviti; vaša mi pomoć ne treba. Jedino što mi je trebalo, i to u ovom času trebalo, to je da vam kažem kako vas bezgranično mrzim. Da, to mi je trebalo i to sam vam kazala. Mrzim vas, jer ste u mojim očima nečasni…

NESTOROVIĆ: Vi se ipak zaboravljate…

JELA: Zaboravljam? Zaboravljam zar sad, kada se u meni probudio osećaj dužnosti i osećaj časti, a ne rekoste mi da sam se zaboravila onda kada sam preko časti svoje lakomisleno prljavim stopama gazila?

NESTOROVIĆ: Da, ali vi zaboravljate, gospođo, da su i mnome u tom času ovladali osećaji srca, u toliko slobodniji što nisu bili ni u kakvoj opreci sa dužnošću.

JELA: Ni u kakvoj opreci sa dužnošću?… Zar nije dužnost biti častan? Zar nije dužnost ne rušiti tuđ dom, ili zar nema u vas osećaja hrišćanske dužnosti da slabu ženu zadržite nad ponorom u koji će se survati?

NESTOROVIĆ: Ne zahtevajte, gospođo, od običnog građanina vrline koje pripadaju kalendarskim svecima. Bili ste slabi, pa zašto ne dopuštate da sam mogao biti slab i ja?

JELA: To je slabost kojoj je ime niskost i nevaljalstvo.

NESTOROVIĆ: (Buneći se). Ne…

JELA: Gospodine, mi smo naš razgovor završili.

NESTOROVIĆ: Završili?

JELA: Za uvek završili.

NESTOROVIĆ: Da li je to odista vaša poslednja reč?

JELA: O, odista poslednja, uveriti ćete se da je poslednja.

NESTOROVIĆ: Lepo, gospođo, ja se uklanjam, ali bar čujte i vi moju poslednju reč: Ja vas volim, ja vas odista volim i sad, u ovom času, više no ikada; Zbogom, gospođo! (Odlazi).

2.5.12. 12. SOFIJA, JELA

JELA: (Ne diže glavu niti ga otpozdravlja).

SOFIJA: (Dolazi). Vama opet nije dobro, gospođo. Zar nije bolje bilo da ste ostali u postelji?

JELA: Ne, dobro mi je, lakše mi je!

SOFIJA: Gospodin će se tome tako radovati. A, evo ga, baš dolazi!

JELA: Dolazi? Videli ste ga?

SOFIJA: Da!

JELA: (Razmisli za trenutak). Tim bolje… sačekaću ga. Sofija, dignite zavese sa prozora!

SOFIJA: Vi ste ih spustili?

JELA: Da, smetala mi je svetlost malo čas. (Dok Sofija diže zavese, ona odnosi revolver u svoju sobu i vraća se).

SOFIJA: (Čim izvrši, udalji se).

2.5.13. 13. ĐORĐE, JELA

ĐORĐE: Jelo, Jelo… ti si ustala? Hvala Bogu na svima milostima koje na mene izliva. Nosim ti, Jelo, puno lepih novosti. Kada ti ih saopštim, znam da ćeš se obradovati.

JELA: Misliš?

ĐORĐE: Zamisli, u mogućnosti sam da Nestorovića isplatim od danas pa za tri dana.

JELA: Učini to, preklinjem te!

ĐORĐE: Stric mi je našao zajam, vrlo povoljan zajam.

JELA: I uzećeš ga i isplatiti Nestorovića?

ĐORĐE: Da!

JELA: Na to mi daješ reč?

ĐORĐE: Ta da. I tad, kad to još svršim, skinućemo sa duša naših i poslednju brigu, razgonićemo i poslednji oblačak, te će nas sunce punom svetlošću ogrejati. I tada je li, Jelo, nastaće novi život… život kojeg sam ja tako željan i žedan; život u kome ćeš me srećnim učiniti?

JELA: Srećnim učiniti? Ah, Đorđe, nemoj se varati; ja nisam više kadra da te srećnim učinim.

ĐORĐE: Ti, uvek, uvek! Nesreća nas je zbližila, nesreća nas je združila, a u nesreći ljubav zasnovana jaka je kao čelik kovan u plamenu. Kao što grmljavina i oluja poprete životima, ali kad minu, svane čist, vedar i umiven dan — tako, vidiš, meni izgleda kao da mi je novo sunce granulo. Svetlije no što sam ga ma kad poznavao; toplije no što sam ja, naviknut na večiti mraz života, verovao. Pod svetlošću toga sunca ja sam čitava otkrića učinio; strica kojega nisam više brojao u rodbinu našao sam, i našao sam prijatelja u njemu; ženu, koju je za mene vezivala samo ona tanka veza kojom crkva vezuje, našao sam, i našao sam prijatelja u njoj i otkrio u njoj jednu lepu, plemenitu dušu, dušu koja je kadra imati i ljubavi…

JELA: (Uzbuđena, dva tri put je pokušala da mu prekine reč, najzad uspeva). Prestani, molim te, prestani samoga sebe obmanjivati. To bi bio lep san, ta samoobmana kojom se zanosiš, da java nije drugača…

ĐORĐE: (Gleda je ispitujućim pogledom i prestravljen). Drugača?

JELA: Da, Đorđe. Taj oluj koji nas je minuo, srušio je onu zgradu koju smo u jednom času hteli zajedno da sagradimo i pod njenim krovom da nov život začnemo; srušio je i razvale su se na mene sručile. Ja sam pod njima podlegla, jer — zgrešila sam, zgrešila sam grehom koji mi ne smeš oprostiti.

ĐORĐE: (Hvata je grčevito za ruku). Ti?!

JELA: Da spasem najpre tvoju čast, a zatim sreću sestrinu, ja sam se survala. Ja nemam reči kojom bi se opravdala, ja imam samo reč kojom bi se optužila i — evo, ja činim to! Đorđe! Za napor koji sam primila na sebe nisam imala snage i — posrnula sam, jer da nisam, ti bi se ubio, ili bi bio uhapšen, ili bi moja sestra bila nesrećna, ili sve troje ujedno. Ja ne znam već, ja ne znam ni šta je bilo, ni šta je moglo biti, ja samo jedno znam: bilo je ono što je najgore. Mi smo novac dobili po najskuplji interes — interes je moja čast!

ĐORĐE: (Koji je sve to slušao vrlo uzbuđeno, kod poslednjih reči podiže pesnice i zaleti se na nju). Nesrećnice! (Uzdrži se, no ostane tako sa uzdignutim pesnicama nad njom).

JELA: O, zar da me udariš! To je malo, to je vrlo malo. Ja sam ti više zgrešila i stala sam pred tvoj sud da me drugačom, da me težom kaznom kazniš. Ja je očekujem, ja te molim za nju! (Pauza). Ispovediću ti jasno šta sam učinila, reći ću ti sve šta sam prema tebi grešila ne bi li ta ispovest izazvala u tebi srdžbu, al’ srdžbu silniju, gorču, strašniju no što su te zamahnute pesnice…

ĐORĐE: (On pušta ruke i obara klonulo glavu).

JELA: (Pošto se pribrala od uzbuđenja, mirno). Ti imaš pravo, Đorđe, kada veliš da me u braku nije ništa drugo vezivalo do ona nepouzdana veza, koju mi je crkva nametnula. Ja te nisam volela i, više možda, nisam te ni trpela. Ta pojava nije čudnovata u brakovima slučajnim, a naš brak je bio samo slučaj. Ja sam volela drugoga koji me nije uzeo i pribegla sam braku s tobom, iz prkosa i osvete prema onome. To je moj prvi greh prema tebi. Znala sam da si ti sve i sva činio da stečeš moju naklonost; gledala sam te kako si posrtao pod težinom brige te; svesna sam bila da žrtve koje činiš premašaju tvoje mogućnosti, pa ipak te na tom putu nisam ustavljala i — to je moj drugi greh prema tebi. Pao si i pružila sam ti ruku, ali ne da tebe iznesem, u tome času ja sam bila još uvek ravnodušna prema tvojoj sudbini, već pružila sam ti ruku da ne bih svojim padom i mene srušio. Spasavala sam sebe u tome času i — to je bio moj treći greh prema tebi. (Pauza). I… da sam na ovim gresima stala, ja ne bih u ovom času obarala pogled pred tobom, ali… znaš, znaš, kako je bilo. Nesreća je letela za nesrećom; svaki trenutak koji je prošao bio je prošlost uzalud potrošena: svaki trenutak koji je nastupao nosio je novu nevolju. Tvoja čast, sreća sestrina, ugled naš, moj ponos i, najzad, sraman slom cele porodice. I iz toga celoga spleta udara, sukoba, i iz toga spleta nedaća, uznosiš se u jedanput ti pred mojim očima, ti, u kome sam navikla gledati čoveka bez volje i bez ponosa; uzdižeš se mužastven i hrabar i ponosan pred tamničkim vratima i izrastaš u mojoj zenici i razvejavaš koprenu ispred mojih očiju i prolamaš led koji mi se na duši nahvatao, i ja u tom času sagledam u tebi muža kome ljubav dugujem.

ĐORĐE: (Teško uzdahne).

JELA: I… otad udare sudbine primam srčanije, snažnije; ja se sa tvojim bolom udružujem. Ja prisvajam tvoju sudbinu i primam neravno borbu sa nedaćom!

ĐORĐE: (Koji se dotle uzdržavao, teško zajeca pokrivajući lice rukama). Jelo!

JELA: Al’ moj poslednji greh prema tebi teži je od mere kojom ga ljudski zakoni odmeravaju. Ne samo što sam zgrešila, već sam to učinila u trenutku kada sam te zavolela. Tu leži težina greha mog!

ĐORĐE: I… ni jedne reči nemaš zar kojom bi svoj zločin pravdala?

JELA: Pravdala?… Hoćeš li da se pravdam slabošću žene koju je iskoristio zavodnik ili trenutkom zanosa probuđenih snova mladosti, ili, možda, da sam morala žrtvovati svoju da bi otkupila tvoju čast?

ĐORĐE: Ženinom čašću ne otkupljuje se čast muževljeva. Čast je starija od svih obzira, besčašće teže od svih nevolja.

JELA: Taj prekor osećam i ja, jer, da ga ne osećam, ne bih sad kao krivac pred tobom stajala; ne bih sama sebe optuživala. Ja čekam tvoju presudu! Jednoga trenutka bila sam je sama sebi izrekla — htela sam izvršiti samoubistvo — ali ga nisam izvršila, jer sam pojmila da bi samoubistvo bilo samo izbegavanje suda na koji muž ima prava… Ja čekam tvoju presudu, jer, upamti, pod ovim žigom neću živeti. Iz tvoje ruke smrt nek bude naš prvi ljubavnički zagrljaj. Ja te molim, ja te preklinjem, Đorđe, (Pada na kolena). Ubij me, bez milosti ubij me!

ĐORĐE: (Pod utiskom je teškoga bola i gneva. Posle izvesne borbe i razmišljanja umiri se). Jelo… tvoj postupak je gnusan i nizak, ali ja nemam prava da budem tvoj sudija. I ja sam, Jelo, učinio jedan greh i ja sam preda te stao da sam sebe optužim, pa — ti mi nisi sudila no praštala i pomogla razoravajući sreću sestrinu. Tvoj postupak je takav da ti ne mogu suditi, nemam prava, obezoružan sam. (Uzima je za ruku i diže je). Ustani!

JELA: Ne možeš mi suditi?

ĐORĐE: Ne!

JELA: A ni praštati?

ĐORĐE: Ni praštati!

JELA: Ne možeš mi ni suditi ni praštati? Pa zar na tome da ostane? Zar je to gnev muža prevarena?

ĐORĐE: Ne, imaš pravo, na tome ne može ostati. (Zvoni).

JELA: (Prestravljena). Šta ćeš?

ĐORĐE: (I sam duboko poražen odlukom koji je doneo, oborio glavu).

2.5.14. 14. SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA: (Dolazi).

ĐORĐE: Idite, Sofija, i zovnite mi oca i majku gospođinu, zamolite ih da odmah dođu.

SOFIJA: (Odlazi).

2.5.15. 15. JELA, ĐORĐE

JELA: (Pošto je Sofija otišla). Što će ti roditelji moji? Hoćeš li, možda, da me pred njima optužiš, je li? Zar nemaš snage sam da izrečeš presudu? (Pauza). Slušaj, Đorđe, ja primam smrt, ali ne primam sramotu.

ĐORĐE: Ne mislim te optuživati, al’ mi ne možemo pod istim krovom živeti.

JELA: Hoćeš da me izložiš poruzi, poruzi roditelja, poruzi sveta? Oh, kako je bedan tvoj gnev! Drugčije sam ga je zamišljala. Očekivala sam od tebe ili velikodušni oproštaj ili smrt! O, kako si slab ti! Oh, Bože kako je sve to bedno, bedno, bedno! (Gorko zajeca i pošto kroz suze da oduške bolu, pribira svi umiruje se odlukom koju je u tome času donela). Pa neka tako bude! Odoh da se obučem kako me roditelji ne bi dugo čekali… Zbogom! (Ode u levu sobu, pošto se na vratima još jednom osvrne i pogleda ga).

ĐORĐE: (Zajeca i sam i, savladan bolom, pada u fotelju zarivajući glavu u ruke. Pauza. Iz leve se sobe čuje pucanj revolvera. On skoči prestravljen). Jelo! Jelo! (Odjuri naglo u onu sobu i posle izvesne pauze vraća se vodeći nju… Njoj glava pala na njegovo rame; jutarnja joj haljina raskopčana na grudima, a sveža krv obojila joj košulju koja se pod razdrljenim haljinama vidi. On je dovodi do otomana i tu je lagano spušta, a sam kraj nje klekne). Jelo… šta učini?

JELA: (Otvara polako klonule oči). … Ti me žališ?… Hvala ti!

ĐORĐE: Zašto?… Zašto?…

JELA: (Hvata ga grčevito za ruku). Jer… volim te!

ĐORĐE: Jelo!

JELA: Oprosti!

ĐORĐE: Praštam ti. Jelo… vrati se… što me ostavljaš…? (Plače i ljubi joj ruku, kosu, rame).

JELA: (Pribira poslednju snagu). Tako je… moralo… biti! (Cikne i klone; grči se i bori; pada joj glava u njegovo naručje i na njegovim grudima umire).

ZAVESA