Pripovetke

Sabrana Dela Branislava Nušića. 2, Pripovetke / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Hram sv. Luke u Rovcima
  • 1.1. Poglavlje 1
  • 1.2. Poglavlje 2
  • 1.3. Poglavlje 3
  • 1.4. Poglavlje 4
  • 1.5. Poglavlje 5
  • 1.6. Poglavlje 6
  • 1.7. Poglavlje 7
  • 1.8. Poglavlje 8
  • 1.9. Poglavlje 9
• 2. Nezvani tutor
  • 2.1. Poglavlje 1
  • 2.2. Poglavlje 2
  • 2.3. Poglavlje 3
  • 2.4. Poglavlje 4
  • 2.5. Poglavlje 5
  • 2.6. Poglavlje 6
  • 2.7. Poglavlje 7
• 3. Maksim
• 4. Klasa
• 5. Buba-švaba
• 6. Dobar prijatelj
• 7. Pokojni Serafim Popović
• 8. Carina se mora platiti
• 9. Noge broj 14.
• 10. Dramski pisac
• 11. Tragedija mladosti
  • 11.1. Poglavlje 1
  • 11.2. Poglavlje 2
  • 11.3. Poglavlje 3
  • 11.4. Poglavlje 4
• 12. Politički protivnik
• 13. Kikandonska posla
• 14. Trinaesti
• 15. Žrtva nauke
• 16. Naše arhive
• 17. Besni Teofilo
• 18. Februarska idila
  • 18.1. Lica
  • 18.2. Prvi čin
  • 18.3. Drugi čin
  • 18.4. Treći čin
  • 18.5. Četvrti čin
• 19. Dve koncertne tačke
• 20. Ministarsko prase
• 21. Spira „Soko“

1. Hram sv. Luke u Rovcima

1.1. Poglavlje 1

U drugim istorijama to sasvim drukčije biva. Tako, na primer, Sodoma i Gomora je propala zato, što su njeni stanovnici odvratili lice od Gospoda Boga, a kod nas, u opštini rovačkoj, propadoše toliki krasni ljudi baš zato što su okrenuli lice Gospodu Bogu, te mu nazidali krasnu i lepu crkvu, u kojoj se danas već slavi ime Gospodnje i u kojoj pop Sredoje tako ružno poje heruviku, te kad ga pobožni hrišćani ne gledaju no zažmure, a njima izgleda kao da neko svira u gajde svatovca.

I to nije da je jedan čovek propao, nego najbolji ljudi iz opštine odoše i rasuše se po svetu kao siročići. Dva pretsednika opštine eno ih i sada leže u apsu, i to krasni i probrani ljudi, koji bi mnogo korisnije mogli poslužiti otadžbini da su u slobodi. Jedan pop je obrijan, i eno ga, sad je kondukter na tramvaju, iako ni dan danas ne ume niko tako tužno pevati „plačut i ridajut“, kao što je on umeo. Četiri delovođe, mladi, zdravi, ponositi kao četiri bora, popadaše kao snoplje jedno za drugim; sva četvorica otpušteni iz službe i petljali po sudovima; o svakome se od njih nagomilala čitava fascikla akata, i šta je bilo na kraju krajeva: pritvor za vreme suđenja uračunat im je kao zatvor i lepo ljudi ostali nevini, ali se rasuli po svetu kao ptičice kad im rasturiš gnezdo. Jedan je otišao u žandare, jedan je sad sufler u nekoj pozorišnoj družini, jedan ni do danas nije našao nikakva posla, jer već dve godine daje oglas u novinama u kome javlja ovo: „Jedan mlad, zdrav, inteligentan, spretan i pismen čovek traži za ma kakav posao ortaka, koji bi u taj posao uložio 10.000 dinara“, pa mu se na taj glas još niko nije javio. Četvrti od njih izvršio je samoubistvo, t. j. on to laže, ko je još to video i čuo da je kakav opštinski delovođa izvršio samoubistvo, nego je dao samo belešku u novine, da je iz „častoljublja“ izvršio samoubistvo. Viđali ga ljudi po Beogradu, ne radi ništa naročito, nego se bavi time što stoji svaki dan na drugoj raskrsnici, te presreće poznanike i traži im dinar dva na zajam.

Eto, koliko je ljudi pogubila opština rovačka i svi ti ljudi su pali kao žrtve, na kojima je sagrađen temelj današnje rovačke crkve, hrama sv. Luke. Kao god ono u staro doba, što su pri zidanju Skadra na Bojani morali u temelj uzidati mladu Gojkovicu, da bi se grad održao, tako, eto, u temelju rovačke crkve uzidana su dva pretsednika opštine, jedan pop i četiri delovođe. U stvari oni nisu uzidani u temelj, jer pop je još i sad kondukter, jedan delovođa žandar, drugi sufler, treći traži ortaka, a četvrti živi i posle samoubistva, te jedino bi se još za ona dva pretsednika opštine koji su na robiji moglo reći, da su uzidani u temelj, odakle će i oni kroz koju godinu izići.

A eto kako je to sve bilo, te toliki ljudi banbadava propadoše.

Još pre trideset godina, Vićentijev sin trebalo je da svrši bogosloviju. Tim povodom Vićentije se jednoga dana seti da ima Boga, pa kad već ima Boga, valjalo bi mu nazidati i crkvu u kojoj bi pomenutom Bogu, pomenuti Vićentijev sin Sredoje, kad svrši bogosloviju, mogao službu služiti.

Tako pre trideset godina pade prva misao o zidanju crkve u Rovcu, te se izabra i odbor, i Vićentije, Boga mi, postade predsednik tome odboru. A i jeste trebao on biti predsednik i niko drugi; valjan, dobar i, što je glavno, vrlo pobožan čovek. Svaka treća reč bila mu je: „Boga mi!“; pred svakim poslom prekrstio bi se, pa čak i kad je hteo s kim da se potuče, on bi se uvek najpre prekrstio, pa i kad kaže kome kakvu poganu reč ili mu opsuje što, ne propusti nikad da ne doda: „Bože mi prosti!“

Čim ga izabraše za predsednika odbora, on se lepo prekrsti, reče: „Bože pomozi!“ i odmah prodade odboru svoju njivu, kao zgodno zemljište za podizanje crkve. Istina, nije još bilo ni plana za crkvu, ni odobrenja, pa ni dovoljno para, a što je najglavnije, Vićentijeva njiva bila je van sela, ali na sve to on veli: „Nije tu pitanje, je li na kraj sela ili usred sela, ima li plana ili nema, ovde je glavno da treba imati zemljište i, eto, mi ga imamo!“

Oko toga bilo je i svađe u selu, jer, bome, Raka Žažin i Vidoje Stokić nadadoše dreku i nasrnuše jednog dana na Vićentija. Ali Vićentije se lepo prekrsti, pa pljus i jednog i drugog pesnicom po nosu, i tako nekako i oni uvideše, da Vićentijeva njiva nije baš tako sasvim izvan sela, i smiriše se ljudi.

Posle, kad pitaš Raku, ili Vidoja:

— Ama, da ne bude počem crkva daleko od sela?

A oni se osvrnu i levo i desno, pa vele:

— Pa i nije, koliko jedan puškomet, a šta je tog Sveti grob je preko sveta, pa ima koji i tamo idu radi Boga, a što ne bi mi kao izišli malo izvan sela.

Tako se umiri celo selo, a Vićentije se ponova prekrsti, i reče: „Bože pomozi!“ pa otpoče i drugi posao. Ustanovi on lepo, da svake nedelje zađe po selu i da nosi ikonu sv. Luke i jedan tas, pa od kuće do kuće, te svako redom celiva ikonu i spusti na tas koliko miluje za zidanje crkve.

E, retko ćeš naći takva Božja čoveka kao što je bio taj pokojni Vićentije. Tri godine je on tako svake nedelje išao od kuće do kuće i zbirao priloge za zidanje crkve, a napustio je sasvim svaki drugi posao. A išao bi možda još tri godine, da se jednog dana ne digoše seljani, te ga zamoliše da im kaže: koliko upravo godina on misli tako ići sa ikonom i tasom?

Vićentija to pitanje uvredi do srca i dade odmah ostavku na predsedništvo, ali kad mu seljani objasniše da sa ostavkom mora da položi i dosad sakupljeni novac, on se odobrovolji i ostade i dalje predsednik odbora. Tada se povede reč o tome: kako bi valjalo udariti temelj crkvi i Vićentije pristade na to. Reče im on, koliko kod njega ima novaca, izračunaše oni, taman koliko im treba za temelj, i odrediše dan kad se udari temelj crkveni.

Istina, kad su se sa toga bratskog dogovora rasturili, i pošao svaki svojoj kući, mogao si primetiti kako svako redom nešto broji na prste i vrti glavom. I kad bi Raku Žažinog zapitao, al’ onako na samo: šta ti ljudi broje, on bi ti odgovorio:

— Broje, koliko ima nedelja u tri godine, jer im je Vićentije nabrojao svega sto i trideset nedelja, po sedamdeset i pet groša nedeljno, pa oni sad vele da im je zajeo dvadeset i šest nedelja.

Sad već kako bilo da bilo, tek ne može se reći da nije bilo dovoljno para za temelj, i ako je baš i zajeo što Vićentije, to jedva da je zajeo jedan red kamena u temelju, i to možda najdonji red, koji niti se vidi niti je baš tako potreban samoj građevini.

Tako stiže i taj svečani dan, dozvaše popa iz susednog sela, dođe i jedan majstor sa alatom; odstojaše službu, poškropiše temelj, spustiše stakoce sa uljem i zapis, i poče polako, polako da se diže temelj, recimo bez najdonjeg reda kamenja. Svi seljani dahnuše dušom kad videše jedanput temelj. Istina nema para da se dalje zida, ali bar koliko da se temelj pojavi iz zemlje, da se obraduju pobožni hrišćani, pa dosta za nekoliko godina.

Jest, ali se temelj ne pojavi, naslagaše nekoliko redova kamena, pa stadoše, jer Vićentije izjavi da nema više para. Ostade temelj u zemlji koliko do pojasa čoveku, te bi taman još četiri reda kamena zaleglo.

— Pa kako nema, brate Vićentije? — pita zabrinuto Luka Živanović, predsednik opštine. — Kad izračunasmo pare, taman da se temelj izdigne nad zemljom.

— Tako — veli Vićentije — nema, može biti rđavo ste računali.

— Pa nismo mi ni računali, nego si ti računao, brate Vićentije — nastavi Luka tužno.

— Onda sam ja rđavo računao — odgovara Vićentije ravnodušno.

— Nisi ti rđavo računao — planu Luka — nego si zajeo, Vićentije. ’Ajd’ što zajede jedan red kamena odozdo, Bogom neka ti je prosto, ali što zajede i ova tri odozgo. Pola temelja zajede, Vićentije, i više od pola temelja.

A Vićentije opljuva šake, prekrsti se tri put i, mal’ se ponova ne poškropi temelj, da ih ne razvadiše ljudi.

Posle već i sami seljani uvideše, da tu ne pomaže tući se i svađati se, jer ako se tako nastavi ostade temelj pod zemljom; nego ako se nekako lenim može, te da se istera temelj koliko samo da proviri iznad zemlje.

— Pa dobro, Vićentije, — uzeće tada reč Miloš Paunović, odbornik — reci ti, šta misliš, kako bi se mogli spomoći?

— Pa može, ako Bog hoće, a i ako vi hoćete lepo i pošteno, sve se može narediti — veli im Vićentije dobrodušno.

— Kako, brate? — graknuše svi.

— Tako, neka se stane sa radom donde dokle se stalo, a mene da pustite opet da zađem neku nedelju sa ikonom i sa tasom po selu, te će se opet nabrati koja krajcara, koliko da isteramo temelj iz zemlje.

— Pravo veliš, Vićentije! — priskočiše svi i prihvatiše njegov predlog.

Tako se Vićentije ponova prekrsti, uze ikonu sv. Luke i tas i pođe od kuće do kuće svake nedelje i sveca, a svaki drugi posao napusti i odade se jedino ovome. Tri godine išao je on tako svake nedelje i sveca od kuće do kuće i zbirao priloge za zidanje crkve, a išao bi možda još tri, da…

1.2. Poglavlje 2

Međutim, za to vreme, dok Vićentije tri put po tri godine obilazi selo sa ikonom i tasom, njegov sin Sredoje uči u Beogradu bogosloviju. Uči on bogosloviju, uči, uči, uči, uči, uči, uči, i jednako uči, ali ne može da dođe do kraja. Đavo će ga znati, ili su godine kratke, pa časkom prođu, ili je bogoslovija dugačka, pa ne može da joj se dođe do kraja, tek Sredoje nikako da je svrši. A nije da mu se može nešto prebaciti, da nije učio ili da nije uložio truda. Naprotiv, svaki je razred vrlo temeljno učio i sedam godina utrošio je na izučavanje četiri razreda, pa opet ništa. I nije, da kažeš, da je istrošio oca i da se o njegovoj muci školovao, ne, Boga mi, već se i on spomagao sam svakojako. Mučio se i dovijao svakojako, tek da olakša ocu svoje dugo školovanje. U početku je krao peroreze od svojih drugova, te ih jevtinije prodavao (jedanput je čak zbog jednog peroreza, koji nije vredeo više od sto para, bio otpušten „s pravom na polaganje ispita“, koje pravo on nije iskoristio), pa onda je bio i štatista u Narodnom pozorištu; bio je i član neke pevačke družine, koja niti je imala svoje statute, niti svoje ime, ali čiji su članovi čekali pod prozorom svakog bolesnika, da upadnu u kuću čim ovaj izdahne. Zarađivao je nešto i na kartama, dajući malim gimnazistima instrukcije iz „klopa,“ „sansa“, „preferansa“, „farbla“, „kongena“ i svih ostalih omladinskih igara. Ako sve to nije pomoglo, on se i drukčije spomagao, samo da ne padne ocu na teret. Tako, na primer, često je skupljao i milostinju za kakvog svog siromašnog druga. Bio je meka i dobra srca, pa nije mogao da gleda, kad se neko od njegovih prijatelja pati, a ako se baš niko od njegovih drugova nije patio, a on onda izmisli po nekog, koji se pati, Uzme lepo tabak hartije, išparta ga crvenim mastilom, napiše sa strane redni broj: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 i t. d. a ozgo u zaglavlje stavi: „Milosrdni prilog dobrih ljudi, na ime pomoći obolelom bogoslovu Ljubomiru Jankoviću, kako bi mu se omogućio odlazak i lečenje u Koviljači, od opake bolesti tuberkule“ i onda zađe suznim očima po kućama, u doba kad muževi nisu kod kuće, zađe i po kancelarijama, te zbira dobrovoljne priloge za grešnika Ljubomira Jankovića, koji niti je bolestan niti bi mogao biti bolestan, pošto i ne postoji. Tako zbira ovog meseca za Ljubomira Jankovića, koji treba da se leči od „opake bolesti tuberkule“, drugog meseca za Perišu Đurđevića, koji „boluje u državnoj bolnici bez ponude i bez nege“, trećeg meseca za Savu Mirkovića „talentovanog slikarskog samouka, kojega su drugovi radi da pošalju na akademiju u Moskvu“, a četvrtog meseca za „jednu bednu porodicu, koja je napustila svoj krov i svoje ognjište u Staroj Srbiji i nezaštićena gladuje na beogradskoj kaldrmi“. I tako nekako, Sredoje se spomogne i životari i uči, uči, uči, uči bogosloviju, a ne svršava je.

On bi još i dalje učio bogosloviju i životario tako, ne opterećujući svoga oca Vićentija, da mu jednoga dana ne stiže iz Rovaca očevo pismo ove sadržine:

Sine Sredoje,

Dolazim sa ovim pismom k tebi, da ti se javim i učtivo i ljubazno da te pozdravim. Ako pitaš za moje zdravlje, ja sam, hvala Bogu, sasvim onemoćao i zanemogao i jedva se vučem po ovom belom svetu. Išao sam i u grad do doktora, pa mi on kaže: ima mi leka, ali mi nema života! A ja velim: što će mi leka ako nema života. Lekina Živka opet veli: i što bi bilo života, nema mi leka. Eto, tako oni kažu, a ja opet velim: ako mi baš i ne bude života, da doživim bar jednu radost, da tebe što pre vidim. Ne mogu dočekati, da te vidim kao sveštenika u našem selu, jer ko će živ to dočekati, dok ti svršiš nauke, nego ako želiš, da me još živa zatečeš i vidiš, a ti prekini dalje učenje, pa dođi ovamo u selo. Nemoj da te je žao nauke, ne moraš baš ti biti pop, kad se i onako za tvoga života crkva ne će nazidati, a i ne treba ti nauka, imaćeš ti i bez nje od čega da živiš i tvoj vek da vekuješ, jer se ovde u selu sad otvorio jedan nov i lep posao. Kao što znaš, ovde mi zidamo crkvu i, evo već deset godina, ja sam predsednik odbora za zidanje te crkve. A kako se sad već približuje moj konac i života mi više nema, to je taman mesto za tebe, da na njemu svoj vek provedeš i da koristiš i narodu i sebi. Meni je žao da to mesto ostavim tuđinu, zašto da se tuđin mojom mukom koristi i da živi od toga, kad ja to mogu mome rođenom sinu ostaviti. Nego ti poslušaj moj savet i dođi dok sam ja živ, te da primiš u nasledstvo ovaj posao, od kojega ćeš mnogo bolje živeti no od nurije, pa ćeš mi biti blagodaran i ovog i onog sveta i spominjaćeš me kao dobrog oca, koji nije otišao na onaj svet, da nije zabrinuo svog sina. Zato, sinko, požuri jerbo u selu ima svakojakih lola i rđavih ljudi, pa mogu ti oteti ovo mesto.

Pismo se još svršavalo jednim nizom imena raznih snaja tetaka, teča i drugih seljana, koji svi šalju Sredoju pozdrave i pitaju za njegovo zdravlje.

Kad je Sredoje ovakvo pismo dobio, prva misao koja mu pade na pamet, bila je ova:

— Odista, mesto za mene kao stvoreno, a neću biti ni nevešt poslu. Sasvim mesto za mene, a i šta će mi da budem pop, kad crkve u selu nema, niti će je skoro biti.

Tako se domisli Sredoje i odluči da što pre otputuje u selo. Što nije imao putna troška, to već nije bila tako velika smetnja, jer on odmah previ jedan tabak, išparta ga lepo crvenim mastilom, ispisa sa strane redni broj 1, 2, 3, 4, 5, i t. d., a ozgo u zaglavlje stavi: „Spisak priloga milostivih hrišćana, na zidanje crkve u selu Rovcima, koju rodoljubivi seljani toga sela, o svojoj muci i o svome znoju, hoće da podignu na temelju starostavne Nemanićske zadužbine, u kojoj je zadužbini, po tamošnjim predanjima, kralj Milutin prvi put primio sveto pričešće.“

Izbegavajući pažljivo da ne potraži prilog i od kakvog profesora istorije, Sredoje prikupi na račun kralj Milutinovog pričešća jedno trideset ili četrdeset dinara, te se jednog jutra oprosti sa Beogradom, otisnu železnicom niz Moravu i uputi se Rovcima.

1.3. Poglavlje 3

Sahranili su ga kao pravog Božjeg ugodnika, kao što i priliči čoveku, koji je položio temelj crkvi. Vidoje Stokić predlagao je čak da se Vićentije sahrani kraj same nove crkve, ali je njegov sin Sredoje bio tome protivan, veli: „Nije valjda utopljenik, pa da se sahrani van sela“.

Posle sprovoda, svratili su kao ljudi svi do kuće Vićentijeve, da ga još jednom ožale i pro govore po koju dobru reč o njemu. Poslužiše ih po jednu, dve, tri i četiri rakije, pa se tada razveze razgovor. Uze prvu reč Luka Živanović, pa reče:

— Baš, Bog da ga prosti, bio je pravi Božji ugodnik. Eto, da nam njega ne beše, ne bi nam nikada ni na pamet palo da zidamo crkvu. A njemu, valjda se tako usni, šta li?

— Nije to — veli Miloš Paunović — nego vidiš… taki je on čovek bio; umeo je nekako i da se dovije i da se previje.

— Umeo je — dodade Raka Žažin i zavrti glavom.

— Kako ti to kao misliš, Rako, „umeo je“? — tek će Sredoje, Vićentijev sin, koji je tog dana nasledio pokojnog Vićentija, pa valjda mislio da ima i on prava, kao i pokojnik, da grešnom Raki prinese pesnicu pod nos.

— Pa tako — poče uvijati Raka — nije da kažeš nešto zlo, i ne daj Bože, nego je on bio jedna mustra od čoveka i razumevao se u crkvenim stvarima.

Posle već dođe i peta, šesta, sedma i osma čašica i tada razgovor ode, ode na široko. Govorilo se o politici, o novom sreskom načelniku, o jajima, kako se sad nose u Ameriku.

— Zamisli, bre, jedno jaje, marjaš da daš za njega pa ne vredi — veli Vidoje — pa ono potegne odavde iz pologa, kroz sve zemlje na svetu, te ode u Ameriku i tamo ga nasađuju.

— Jok more, ne nasađuju ga, nego ga jedu — veli drugi.

— Pa dobro — nastavi Vidoje — nije to glavno, nego koliki put prevali jedno jaje rovačko.

I tako, u razgovoru, vratiše se iz Amerike, te opet u Srbiju, progovoriše još koju o politici pa onda tek, onako kao slučajno, naiđe razgovor na crkvu rovačku.

— Ostade tako na temelju — veli zabrinuto Luka.

— A što da ostane? — pripituju ostali.

— Pa, eto, umro nam taki čovek — iskašljuje se Luka i gurka kolenom Miloša Paunovića, — umre nam taki čovek, kao što beše ovaj pokojni Vićentije, a kamo ti još jedan taki čovek, koji će da ostavi sve svoje poslove, pa da se prihvati narodnog.

I sad se razvi razgovor o tome, kako da se nastavi zidanje crkve. Tek će ujedanput Sredoje.

— To vaša briga nije, braćo. Moj pokojni otac pobrinuo se i zato.

— E? — učiniše svi.

— Jest, — veli Sredoje, — pozvao me je pred smrt i ostavio mi u amanet ovu narodnu stvar.

Seljani se zgledaše, pa ne znaju šta da kažu. „Zar po Bogu, brate, i mrtav Vićentije neće ostaviti na miru crkvene račune?“ pomisli svako u sebi, ali ne smede da kaže.

— Kažem vam, to vaša briga nije, vi mirno spavajte — dodaće Sredoje.

— Ama, pa zar ti nećeš u školu — pripitaće Paunović.

— Ne, — veli odlučno Sredoje, — crkva je preča od škole. Nego, vi da se ujutro saberete pred sudnicom, da se dogovorimo i stvar uredimo, pa da se odmah preduzme posao.

Brzo se posle ove reči Sredojeve seljaci rastrezniše, pa se ubrzo i raziđoše, da se ujutro skupe pred sudnicom. Svakome su prenoćile u glavi reči Sredojeve, te ujutro, kad se sabraše, svaki će po nešto reći.

— Valjda nam je tako suđeno, da nam crkvu sazida familija Vićentijeva — reći će Raka Žažin.

— A zar nema nikoga i među nama, koji bi se primio toga posla? — upitaće Luka.

I tako svako će reći ono što je noćas smislio, dok tek naiđe Sredoje, te će ovako:

— Braćo. Vi svi znate, koliko se tu godina i truda utrošilo dok je ovo parče temelja isterano iz zemlje. Ne može se to više tako, marjaš po marjaš od nedelje do nedelje; to nije nikakav posao. Tako se u drugom svetu ne radi, ne može crkvu podići samo selo, nego to mora učiniti ceo narod. Vi ste dali koliko ste mogli, ne možete više; je li tako?

— Ne možemo, ne možemo — uzviknuše razdragano seljani, kao da su odgovorili „Vaistinu se rodi“ na popov pozdrav.

— E, pa to — nastavlja Sredoje svoju besedu — ja mislim, da mi to sasvim drukčije radimo. Da vi meni date punomoćije, da udarite na to punomoćije i opštinski i crkveni pečat…

— Pa nemamo crkvenog pečata — dovikuju.

— I to je lako, evo ovde nas ima preko stotina, pa deder da zberemo: ko groš, ko dva, i to neka vam bude poslednje davanje za pečat. Evo ja dajem od sebe pet groša.

I Sredoje prevrnu šubaru, a seljaci pristupiše „poslednjem davanju“.

— Tako, braćo, nastavi Sredoje kad prebroja „poslednje davanje“ i strpa zadovoljno pare u džep — sad će biti i pečata, pa kad taj pečat i opštinski pečat udarimo na punomoćije, tada ću ja zaći po zemlji Srbiji, dabome… nisu pravoslavni samo u Rovcima, ima još hrišćana u ovoj zemlji… pa nek i oni što dadu, pa ako Bog dadne, eto nam kroz godinu dana lepe crkve, te da propojemo u slavu i u ime Gospodnje!

Ovaj mu je kraj mnogo vredeo, potresao je sve prisutne, te se mal’ ne rasplakaše.

Zatim Sredoje spremi jednu knjigu, i, po svojoj đačkoj navici, išparta je lepo, udari pečat opštinski i crkveni (ovaj poslednji još i ponese sobom), oprosti se sa seljanima i krete u svet.

1.4. Poglavlje 4

Prođe od tada i mesec i dva i tri. Pa onda bome prođe i pola godine, pa i godina, a od Sredoja ni traga ni glasa. I kad bi gdekad progovorili seljaci o tome rekli bi:

— A ko zna gde je, širok je svet!

A drugi bi na to:

— Doći će on, ako ne dođe ove godine, doći će dogodine.

A kad prođe i druga godina, kao i zabrinuše se malo. Počeše i da stižu razni glasovi, jedni kao da su čuli, da je Sredoje otvorio trgovinu u ne znam kojem selu i lepo se oženio; drugi kao da su čuli, nije otvorio trgovinu, nego daje novac pod interes, treći opet čuli, da on i nije više u Srbiji, nego dalje negde, po stranim zemljama, a četvrti vele, on se i dalje školuje o crkvenom trošku.

Raka Žažin onom o Vavedenju predloži, da se izbere jedna komisija, pa da putuje i traži Sredoja, ali posle vide i sam, da je glupo predložio. Luka opet reče, kako bi se moglo i preko vlasti potražiti.

Ali taman oni te ovako će, te onako će, a jednog dana pade Sredoje u selo. Obradovaše mu se te još kako, ne će li Gospod dati, te da se crkva malo makne iz temelja i da iznikne iz zemlje.

Sabraše se sve po redu domaćini i prvi ljudi te hajde Sredoju na viđenje; a on ih dočeka Bog zna kako i razveza im i na dugačko i na široko priču o svojim mukama i patnjama i o tome kako se lomio i kršio po svetu.

— Pa dobro — zinuće na jedvite jade Vidoje Stokić — a ovaj — kako ćemo s crkvom?

— S kojom crkvom — iščuđava se Sredoje. — Pa ovaj… kako da kažem — zbunjuje se Vidoje — pa, hoću reći sa ovom crkvom… hoće li nekako moći da se izvuče iz temelja?…

— E, moj Vidoje — huknuće Sredoje — u zlo smo vreme otpočeli posao. Glad, svud glad i nerodica, pa se narodu ne daje. Ni pare nisam sabrao, a potucao sam se ovo dve godine od nemila do nedraga, te jedva što sam sebe ishranio…

Svi se zagledaše i zanemiše. Ćute oni, ćuti Sredoje. Ćute i ne misle ništa, jedino Luka što u sebi misli ovo: „Gospode Bože, gle, kako liči ovaj Sredoje na oca, i nos i oči i kosa, sve, ama sve kao u Vićentija. Isti Vićentije,“

— Ućutali ste, — nastavlja Sredoje, — nije vam pravo… nije ni meni, ako ćete istinu da vam kažem, ali…

— Nije da kažeš da nam nije pravo, nego… ovaj… — reći će Raka — ja bih kao rekao da nije skoro bilo tako rodnih godina, kao što behu ove dve poslednje.

— Ti ćuti, Rako — izbrecnu se Sredoje — nisam ti ja pokojni Većentije, pa da trpim da mi kažeš ma šta. Kad si glup i ne znaš dalje od nosa, a ti ćuti… Zar ti misliš, ako je u Rovcima bila rodna godina, pa svud je. A koliki je drugi svet, znaš li ti koliki je drugi svet?…

— Pa ne kažem ja da znam — izvinjava se Raka.

— E, kad ne znaš, a ti ćuti. A zatim se okrete ostalima te nastavi.

— Ali, braćo, ne treba malaksati. Ako nisam sad uspeo, ima još godina preda mnom, a sad mislim drukčije i da radim. Pre svega, obećale su mi sve novine da napišu o tome, kako treba narod da prilaže za ovu crkvu, pa onda razgovarao sam i sa jednim ministrom, a ići ću i mitropolitu. Takvi se veliki poslovi i ne svršavaju tek tako, dok dlan o dlan; godinama se to radi, pa se uradi kako valja. Je li tako, braćo?

— Pa tako je… vrte svi zlovoljno glavom.

— A to sam i došao — nastavlja Sredoje — da vas izvestim o mome dosadašnjem radu. Ja sam vaš punomoćnik, pa je red, da vas uvek izvešćujem o svome radu. A posle, došao sam i da mi priberete malo para, da mogu krenuti sad na drugu stranu Srbije.

— Ama kako — tek ustuknu Miloš Paunović — zar još mi sad tebi da zberemo pare?

— Pa dobro, brate Miloše, ne morate, nemojte, a ja ne mogu ići i tako ćemo ostaviti posao na polovini.

— Ama kako na polovini?

— Pa tako, ja sam već pola Srbije obišao, i to je pola posla svršeno i sad…

— Ama kako je pola posla svršeno, kad ni prebijene pare nisi doneo.

— Pa polovina je posla svršeno, zato što sam ja pola Srbije obišao, a sad treba ovu drugu polovinu obići.

Opet svi zaćutaše kao olovom zaliveni. Ćutaše tako pozadugo, pa se digoše te procediše jedno „zbogom“ kroz zube, a ništa mu ne odgovoriše.

Ne progovoriše ni među sobom ništa idući niza stranu kućama svojim, samo što ih Luka zapita:

— Ama, videste li, ljudi, kako liči na pokojnog Vićentija, i kosa i oko i nos… pljunuti Vićentije!…

1.5. Poglavlje 5

A već šta su drugo mogli, nego opet da se izmire. Odrešiše kese, dade nešto i opština, te sabraše jedno dvesta trista groša, pa Sredoje opet krenu u svet, da svrši i drugu polovinu posla.

I opet poče da se niže mesec za mesecom, pa se namiri godina. Nastade i druga godina, te će i ona skoro kraju, a od Sredoja opet ni traga ni glasa. Počeše opet da stižu sve čudniji i čudniji glasovi, dok seljacima ne dogrdi, te se dogovoriše, jednog dana, da dignu hajku za Sredojem. Ništa im drugo ne ostade, nego da dignu hajku.

Sreća ih je poslužila, te su u to vreme imali i jednog dobrog i pismenog ćatu u opštini — onog istog, što će zatim otići na robiju — te im on pripremi sve.

— Najpre ćemo dići pismenu hajku — veli im ćata.

— Kako pismenu hajku? — pitaju ga.

— Tako, napisaću jedan raspis svima okružnim vlastima, u kojem ću reći: taka i taka stvar, izvesni Sredoje, punomoćnik sela Rovca, evo već četiri godine zbira priloge za zidanje crkve, ali se za to vreme ne javlja svojoj opštini. Umoljavaju se sve vlasti, da ga u svome području potraže i da ga upitaju: kako je, je li što sabrao i, ako je sabrao, da pošalje opštini, pošto je ista namerna da ovog proleća otpočne zidanje. Pa onda, poslaću i oglas u novinama, evo ovakav: „Taj i taj, punomoćnik sela Rovca, za zidanje crkve u istom selu, umoljava se da se svom selu što skorije javi, radi izvesnog sporazuma“. Je li dobro tako?

— Sasvim dobro.

Pa tako i uradiše, te proteče još jedno pola godine, a oni se zavaravaše očekujući odgovor od vlasti.

U tom neko donese glas, da se Sredoje nalazi u susednom okrugu, nema ni dan i po hoda donde. Sabraše se seljaci te dokonaše, da ne očekuju više ništa od pismene hajke, no da udese formalnu hajku, pa, ako je potrebno da pozovu i okolna sela u pomoć.

Učiniše i raspored. Sredoje je sad u varošici R., On može ili da zamakne gore, te da udari u treći okrug, ili se može spustiti dole, te da udari u drugi okrug ili će još koji dan ostati u tom i tom okrugu. Dakle, Luka i Vidoje Stokić poći će pravo u okružnu varoš; Miloš Paunović i Radoje Šljivić, udariće gore, da bi ga presreli ako zamakne u onaj treći okrug, a Raka Žažin i neki Paun Lazarević spustiće se dole, te da mu zatvore put, ako bi se nešto spustio u onaj drugi okrug.

Tako se ljudi lepo opremiše, poneše i hrane za nekoliko dana, oprostiše se od svoje čeljadi, te krenuše u hajku.

1.6. Poglavlje 6

U varošici R*, sve je uznemireno, sve je nervozno, sve je uzrujano. Gazda Mileta, galanterista, prodao sve harnadle, koliko god ih je imao na lageru, te kamo sreće još da ih je bilo. Gospođica Savka, „diplomirana krojačica“, koja drži „Modni salon“, odmah do kasapnice Tomine, ubola se od prekjučer četrdeset i šest puta i uvek dodala: „Ala će se ponositi ta i ta“. Opštinski poslužitelji od jutros vuku u Aksentijevu kavanu neku praznu pivsku burad i daske. Na Aksentijevoj kavani razvijena trobojka, a prozori otvoreni širom, pere se sala. Tri odbornice, tri gospođice, kojima su već gotove haljine, zašle po dućanima i kućama i prodaju karte, moleći pored ulazne cene još i za dobrovoljni prilog; a tri odbornika, upravo tri sreska praktikanta, koji su danas dobili i dopust, a koji su se primili za aranžere, eno ih u štumadlinoj sobi, zasukali rukave, umesili brašno i lepe prstenčiće od crvene, bele i plave hartije, te prave lančeve radi dekoracije sale. Uzajmljen je i ćilim od gospođe Naste; uzajmljene su i dve fotelje iz sreske kancelarije, pa onda čiraci od gazda Milete, sve, sve je učinjeno, da večerašnja zabava bude kao ni jedna dosad.

Pa i u novinama poslat dopis opisuje, kako se za ovu zabavu čine osobite pripreme i kako se odbor nada, da ni jedan građanin neće propustiti ovu priliku, te i naći sebi lepog zadovoljstva i potpomoći humani cilj, radi kojeg se i daje zabava.

A zabava se daje u korist podizanja hrama sv. Luke u selu Rovcima, na razvalama kralj Milutinove crkve. Glavni odbor sastavljaju najugledniji građani i građanke, a priređivački odbor sastavljen je iz mladih ljudi i gospođica.

Program je vrlo interesantan i privući će izvesno veliki broj posetilaca. Evo toga programa:

1. Pozdrav gostima od predsednika odbora.
2. „Tri hajduka“, od Zmaja, deklamuje g. Milan Nešić, šnajder.
3. „O dojenju i hrani male dece“, govori g. Ljuba Ilić, učitelj.
4. „Bez tebe draga ne mogu“… peva gramofon, koji je za ovu priliku odboru dragovoljno stavio na raspoloženje g. Suhanka, ovd. apotekar.
5. „Zidanje Skadra na Bojani“, peva uz gusle g. Sredoje Vićentijević, izaslanik opštine rovačke, u narodnom kostimu.
6. Marš švajcarske garde, svira orkestar iz gramofona.

Zatim nastaje igranka po naročitom redu igara. Za vreme odmora krofne; od kojih je u jednoj pola napoleona u zlatu. Za vreme odmora još zabavlja će goste gramofon raznim pesmama, a veseli će goste i poznata ovd. šaljivčina Mika terzija, kojega je zato odbor naročite umolio.

I, eto, šta ćete lepšeg programa, a lepo je bio i izveden. Sala dupkom puna, lepo dekorisana lančićima od hartije, sa lustera što visi nasred sale skinut onaj til, koji ga uvek obvija, pa se sve blješti. Na jednoj i drugoj fotelji kapetan i pop Steva, pa onda redom svi, niko nije izostao.

I program je ne može biti bolje ispao, jer dve tri male neprijatnosti ne treba ni uzimati u obzir. Najpre se diže na podijum gazda Arsa, predsednik odbora. Ispi najpre do dna čašu vode, koja je stajala na stolu za govornika, iskašlja se, i poče svoj lepi govor. Ne može se reći, da ga je sasvim dobro naučio na pamet, jer je mnoge stvari izmenio, ali je ipak kazao ono što je hteo reći. Tako, na primer, na jednom mestu zapeo je za reč „zadužbina“, ponovio je jedno desetak puta, oznojio se i ohladio jedno pet puta, pa najposle kazao ovo: „Temelj koji treba… ovaj… podići na zadužbini… to jest, zadužbina koju treba podići na temelju… upravo… kako da kažem… temelj koji treba podići na temelju, zbog zadužbine“…

Najzad se uz buran aplauz poklonio.

Kod druge tačke desila se jedna sitnica, koja ni u koliko nije poremetila duh i raspoloženje posetilaca. Milan šnajder je vrlo lepo izišao na binu i sasvim se učtivo poklonio, ali na jedanput tako se izbekelji i stade ga vika i mlatanje rukama, da te živi strah pojede. Pa kad tresnu nogom uz reči: „Ha, ha, ha, babo moja!“… nasta u publici neko komešanje i morade da se načini mala pauza, jer dve gospođe izvedoše u garderobu ženu praktikanta Sime. A kao vlast, diže se i sreski kapetan tamo, te malo čas vrati se nasmejana lica.

Svi ga pitaju: „šta je, šta je bilo?“

— Ništa — veli kapetan ravnodušno i seda u svoju fotelju — porodila je. A što i dolazi na zabavu u takvom stanju!

Za čas prođe taj glas kroz celu publiku, nasmejaše se, napraviše dve tri šale na račun Simin, a zatim, pošto se dovoljno odmorio, Milan, šnajder, još većom snagom nastavi deklamaciju.

G. Ljuba učitelj je vrlo lepo govorio i, što je za pohvalu, izabrao je sasvim korisnu temu, jer našu omladinu treba još za rana poučiti kako se doje deca.

Kod četvrte tačke, prvo nešto zastenja, pa onda otpoče da pišti, kao kad se stružu drva, i najzad poče gramofon da peva nekim čudnim glasom „Bez tebe, draga, ne mogu…“ Kada svrši pesmu, osu se buran aplauz, a mnogi su prilazili i čestitali Suhanki apotekaru.

Za petu tačku ne može se reći da je ispala dobro. G. Sredoje je imao lepo, bogato narodno odelo. Izišao je lepo i poklonio se, pa, udešavajući gusle, bacio pogled po publici te da je razgleda, pa u jedan mah, zaustavi mu se pogled na ulasku u salu i za sve vreme pesme otud nije skidao pogled. A čim je tamo pogledao, zbunio se i onda je, razume se, pesma išla kojekako. Upravo zaboravio je reči, pa izmešao i „Vlah Aliju“, i „Smrt majke Jugovića“ i „Grujicu dijete“, dok se ne priseti te završi sa: „Od men’ pesma — od Boga vam zdravlje.“

A imao je i razloga da se zbuni, jer tamo kraj vrata, blizu kase, pribili se uz furunu, pa strpljivo čekaju kraj programa Luka i Vidoje Stokić.

Ko bi se još i njima nadao, i šta će oni tu, na ovako lepoj i uglednoj zabavi? Ta ne znam kako da je hrabar čovek, pa bi mogao doći u zabunu, te nije se čuditi ni Sredoju.

Posle već nastao je drugi deo zabave. Kapetan je poveo kolo sa predsednikom odbora; Sima telegrafista aranžirao je kadril; ona dva praktikanta, aranžera, ubiše se vodeći kolo; Čeda Petrović, poznati tenorista, pevao je; kavedžijina svastika dobila je krofnu sa pola napoleona; Jaša, trgovački kalfa, lumpovao je skoro do zore uz gramofon, a Mika terzija, šaljivčina „odborom naročito umoljen za to“, pravio je šale, izmakao je stolicu Stevi Panteliću te ovaj pao; nagaravio je Peru Jankovića i tako u opšte terao šale.

I dok je to tako veselo u sali, ovamo natrag, u sobi broj 4, rešavale su se vrlo ozbiljne stvari. Tamo su se zaključali Sredoje, Luka i Vidoje Stokić. Objašnjavali su se najpre tiho, pa onda burno, dižući šake jedno na drugo, a zatim opet tiho. Dugo je to trajalo i još duže bi trajalo, da ne ču Sredoje za strašnu vest, da je hajka pošla na sve strane i da mu ništa ne vredi ni mrdnuti gde god. Tada se primiri i počeše da se pogađaju. Uzeše mu ceo prihod večerašnje zabave i još nešto odozgo te napustiše kavanu, i Sredoje tek sad uđe u salu, gde je zabava tekla u punom svom sjaju.

1.7. Poglavlje 7

Razvedri se nešto u selu Rovcima. Vedra gora, vedra dolina, vedro selo, vedar predsednik opštine. Svi, svi raspoloženi, a i kako ne bi kad, eto, posle toliko godina zakuca opet majstorski čekić i poče crkva da se penje iz temelja. Prođe jedna nedelja, te iskoči bome kao do pojasa čoveku; prođe druga nedelja i uzdiže se čoveku do glave, a kad prođe i treća nedelja te će skoro kraj meseca, a ono još malo samo, još red dva cigalja pa da udari pod krov. Svršilo bi se i to, ali nestade para i svi se zabrinuše, što će i kako će sad.

Da opet nađu čoveka, koji bi zašao po selu, ne ide; da opet nađu čoveka, koji bi zašao po svetu, i to ne ide. Najzad će jednoga dana Sima Zlatić reći:

— Pa da radimo onako kako se to i u drugom svetu radi.

— Kako, brate, govori? — zapitaće svi.

— Pa da obrazujemo jedan odbor, koji će da sabira, ceo odbor, a ne jednog čoveka.

— Tako je, tako je — privikaće svi — hoćemo odbor, hoćemo kako se to radi i u drugom svetu.

Tako se složiše svi, pa se za iduću nedelju zakaza i skupština, da se izbere odbor. Dabome da je sad nastalo šuškanje, buškanje, brbljanje i proturivanje nekih listića; te ovaj da bude predsednik, te onaj blagajnik. A začudo nisu se ni otimali toliko o mesto predsedničko koliko o blagajničko.

Dođe i iduća nedelja i sabra se velika skupština. Bilo je i povuci i potegli; pominjan je i pokojni Vićentije i Sredoje, brojene su i godine otkada se crkva zida, i naposletku priznadoše Luki Živanoviću u zaslugu što je uhvatio u svetu Sredoja te se ovo do krova dozidalo, a kako je Luka već i pretsednik opštine, izabraše ga i za pretsednika odbora. Za potpresednika izabraše onoga Simu Zlatića, koji je predložio da se obrazuje odbor.

Oko blagajnika prilično polomiše koplja. Te ovaj će, te onaj će, najposle ostade na Milošu Paunoviću carstvo. Posle izabraše još osam odbornika, a za tajnika odborskog izabraše ćatu.

Kad se svrši izbor, reći će pretsednik Luka:

— Ja mislim, braćo, da će najbolje biti da sad izdamo jednu proklamaciju na narod, pa da svakog brata zamolimo da priloži što.

— Usvaja se! — viču iz sveg grla novoizabrani blagajnik i odbornici.

— A posle, nastavi Luka, neće biti rđavo opet da nosimo tas po selu, svake nedelje i praznika i to da se menjaju odbornici, da ne ide samo jedan, nego svake nedelje drugi.

— Usvaja se! — viču opet iz sveg grla odbornici i blagajnik.

— E, ako smo sve tako naredili, neka nam je sa srećom posao! — reći će pretsednik Luka zaključujući skupštinu.

1.8. Poglavlje 8

Pa kako tada na skupštini narediše, tako i učiniše. Izabrani odbor izdade krupnim slovima štampanu proklamaciju, sa potpisom sviju časnika, a časnici, odnosno odbornici, zađoše po kućama lepo sa tasom i ikonom sv, Luke, izmenjujući svake nedelje jedan drugog, i svojski prionuše na posao.

I da vidiš, pođe stvar unapred. Odbornici revnosni, pa ne ostavljaju ni kuću ni kolibu, a blagajnik malo, malo, pa otrči u varoš na poštu te diže priloge koji stižu uputnicom.

Baš ako je i počekala crkva na zidanje, ako, sad je bar narod uzeo stvar sam u svoj ruke i ići će kako valja. Dabome, takav se posao ne svršava za dan i dva, nego prođe godina, pa prođoše i dve i tri godine. Odbor ćuti i radi, i još bi mnogo duže odbor ćutao i radio, da se ne zavadiše dva odbornika, dva dobra prijatelja Vidoje Stokić i neki Toma Maksimović. Beše Vidoju red u nedelju da zađe s tasom, a Toma dođe k njemu kao prijatelju svom, te reče:

— Došao sam, Vidoje, brate, da te nešto prijateljski i bratski zamolim. Sad u nedelju tvoj je red da zađeš sa tasom, pa da mi prodaš tvoj red.

— Kako da ti prodam red? — čudi se Vidoje.

— Pa tako, vidiš, potrebit sam čovek… stegli me za porez, dugujem nešto malo, ovo dve tri poslednje godine, pa onda imam i neke takse da plaćam — znaš ono što sam se terao sa Ilijom Stefanovićem?

— Znam, pa ti si dobio.

— Đavo će ga znati ko je dobio, tek svršilo se tako, da i ja i Ilija imamo neke takse da platimo; pa me sve to priteglo, pa… velim… prijatelj si mi…

— Ama, pa kako ti mogu pomoći?

— Eto tako, da mi prodaš tvoj red, te da ja zađem s tasom ove nedelje.

— To ne može da bude.

— Eh, što da ne može, kako je lane Vasa prodao Iliji svoj red za pedeset groša, a Ilija zaradio sedamdeset i dva.

— Ama ne može to da bude i zar ti hoćeš od narodne pare da platiš porez, takse i veresiju?

— A kako si ti; zar ti nisi kupio kravu od narodne pare, pa zar Sima nije ogradio njivu od narodne pare, pa zar Luka nije pokrio kuću crepom od narodne pare… Ako ćemo tako, znamo mi još i mnoge druge stvari, pa nemoj da pukne glas po selu.

— Šta znaš, ko zna, gde je taj?! — isprsi se Vidoje — ako ćemo tako, s čijim si ti parama ženio sina?

— Nisu tvoje! — planu Toma.

— Narodne su! — odgovori Vidoje.

— Nisu ni narodne! — dere se Toma.

— Nego čije su?

— Lukine pare — odgovara odlučno Toma.

— Ama koga Luke?

— Pa svetoga, svetoga Luke.

— Pa ako su i njegove, što da ih pojedeš? — izbrecnu se Vidoje.

— Pa valjda nije on samo tvoj svetac, nego je i moj i celoga sela; svaki od nas ima prava da mu spomogne sv. Luka.

I sad nasta reč po reč, prvo tanka reč, pa onda sve deblja i deblja, dok ne zagusti. Opsovaše jedan drugome sve što su mogli, izuzimajući zajedničkog sveca sv. Luke, i takva dva prisna prijatelja rastadoše se jutros kao dva krvna neprijatelja.

Pa to onda prasnu i po selu, te pođe reč od usta do usta i napravi se čudo. Odnekud neko baci reč, kako bi odbor trebalo da sazove skupštinu, pa onda svi počeše da traže skupštinu. Badava im pretsednik Luka dokazuje, da je radno vreme, da se ima i drugih poslova, aja, narod neće ni da čuje.

Pa onda počeše i neki dopisi po novinama, te, Boga mi, selo Rovci iziđe na glas kao nijedno selo. I ’ajd’, ’ajd’, što se u tim dopisima pominjao odbor za zidanje crkve, nego počeše i druge, sasvim izlišne i od sporedne vrednosti, stvari da spominju po tim dopisima. Tako, na primer, iznosilo se i o nekom porezu, koji je Luka još prošle godine izeo, pa to bilo i prošlo i sam Bog zaboravio, a sad odjedanput otišlo čak u novine.

Pa razume se, kad se već tako zaošijalo, da je moralo doći i vlasti do ušiju, te nikakvo čudo što se jednog dana spusti u selo Rovce sreski pisar. Nije ga doduše niko zvao, mogao je sasvim i ne doći, ali, eto, on je došao.

Badava mu je Luka dokazivao, da je sad radno vreme i da bi bolje bilo da drugi put dođe; badava se odbor za skupljanje priloga za hram sv. Luke jednoglasno čudio, što će pisar u selu, on je došao i ostao puna tri dana.

A i nije mu trebalo više, za tri dana video je šta je video.

— Gde je porez naplaćen od Petra Jankovića za tu i tu godinu i za to i to polugođe?

— Unesen je u kasu — veli Luka.

— Pa dobro, unesen, ali gde je sad?

— Pa mora biti da je opet iznesen — odgovara Luka, a trepće očima kao đače na ispitu.

— Dobro — nastavlja pisar strogo — a zašto je porez Marka Ristića unesen u knjigu, u koju se unose prilozi za hram sv. Luke?

— Pa to je Marko dao za zidanje crkve.

— Znam, znam, ali on je odužen porezom za to i to tromesečje?

— Ja ne znam zašto je odužen? To zna ćata.

— Ne znam ja ništa — dodaje ćata — ja sam radio kako mi je naređeno.

Posle pisar pronađe, da je prilog od 25 groša, koji je dao Rista Perić za zidanje crkve, zaveden kao porez.

Pa sve tako neke sitnice. Te poče da potrže ljude bez obzira na to što je radno vreme, zivkaj ovog, zivkaj onog, i najzad iziđe da su izmešani narodni porez i novac hrama sv. Luke, i da ni jedan odbornik ne zna, gde mu je novac, a pretsednik i ćata ne znaju gde im je porez. Pritegnu pisar onako svojski, te istera za crkvu svega jedno tri stotine dinara; izabra jednog čestitog čičicu, nekog Ča-Ranka, dade njemu taj novac, a ostale sve optuži.

Ča-Ranko odmah poteže po majstore, te sa ono malo novca i sa malo pisanije podiže krov na crkvi i selo Rovce, posle petnaest godina dobre volje da se posluži Bogu, steče jednog dana crkvu.

1.9. Poglavlje 9

Ostalo je još samo da se crkva okreči. Ča-Ranko neće više ni da čuje, no je svoje svršio, pa neće više da se meša u ta posla. Zabrinu se narod, šta će i kako će. Da se napravi oltar, da se nabave slike, to je sve daleko, na to niko ne sme ni da pomišlja, ali bar da se okreči crkva, da se unese ikona sv. Luke u crkvu, te da ima narod, gde da pripaljuje sveću, pa će sv. Luka sam sebi zaraditi koliko mu valja.

Šta će se i kako će se, nego opet da se obrazuje odbor, jer onaj bivši odbor ima još posla sa policijom, zbog ono nešto malo poreza zavedenog kao prilog za zidanje crkve i zbog ono malo priloga zavedenog u poreske knjige.

I šta su mogli, nego izabraše opet odbor i to pod tim uslovima: da se svake nedelje saberu i pregledaju šta se radilo.

Te to i pomože. Sabraše, Boga mi, za šest meseca onoliko, koliko se ranije za dve i tri godine sabiralo, te Bog da pomože; dovoljno da se kupi i kreča i peska te da se i to svrši, i ikona sv. Luke da ne ide više od ruke do ruke i da se ne potuca kao siroče po raznim kućama, već da ima svoje mesto kao što joj i priliči.

Tako odbor nabavi što treba, dođoše majstori, pogodiše i ugodiše, zaigra alat u rukama, te danas malo, sutra malo i crkva poče sve više da liči na crkvu. I jednoga dana obuče se, kao go čovek kad se obuče.

Razveseli se narod, te kako ne bi. Prvi put se pošteno jedan posao svrši, Beli se ona crkvica, kao bela golubica, pa se svi čisto ponose. I ponosila bi se još dugo da ne granu proleće, Pljusnuše i dve tri kišice, te časkom zazeleni trava kao daje ko prosuo zelenilo po poljima i gorama.

Što zazeleniše polja i gore, ’ajde de, i vreme im je, proleće je, ali što poče i crkva da se zeleni. Danas malo, sutra malo, pa baš poče i na crkvi da niče trava. Najpre oko praga i kraj temelja, pa onda kraj prozora, pa pod krovom, pa onda bogme i po celom zidu.

Gledaju seljani, pa ne mogu čudu da se načude. A kad jednog dana pade opet jedna topla proletnja kišica, pa sutra dan granu sunce, a ono svu crkvu od temelja do krova obvi trava, nikla iz zidova, te ti izgleda kao ono o Duhovima iskićena crkva. A ako se izmakneš malo iz daleka, a ono, Bože me prosti, izgleda ti kao mlada bujna šumica.

Narod se zgranu, pa se sabra pred crkvu, da vidi šta je i kakvo je ovo čudo.

— Šta je ovo, po Bogu ljudi? — razjapio vilice Raka Žažin — vidite li vi ovo, naša crkva bolje nikla no ma čija livada.

— Pa zna li ko, kako je to; je li to od Boga ili što li je? — pita se Ranko Jović.

— Da kažeš, da je sveti Luka čudotvorac, nije — veli Stjepan Simić.

— E,pa dobro, šta je?

— To je, — veli Raka Žažin — eto to je!

Pa dohvati noktima, te poče da čupa travu sa crkve, a svaka travka ponese na sebi čitav busen, te crkva oćelavi na svakom onom mestu odakle je očupao.

— Eto šta je! — nastavi Raka — i ovaj odbor i on nam je podvalio; istina pošteno je pare sabrao i pregledali smo račune i pare su tu bile, ali nisu kupili kreč i pesak nego su zemljom izmazali crkvu.

— Jest, Boga mi! — učiniše svi.

— Pa dobro, šta ćemo sad — pita Jova Tomić.

— Ništa drugo nego da pokosimo crkvu — veli Josip Ranković.

— Ama gde bi kosili crkvu, ko je još na ovom svetu kosio crkvu. Sramota je, čuće se po svetu naša sramota.

— Pa ako je sramota da pokosimo crkvu, a ono… mogli bi… mogli bi… muca Jova.

— Ama šta? — pitaju svi.

— Pa… ovaj — češe se Jova — ovaj… da pustimo stoku… pa…

— Kakvu stoku?

— Pa tako… da popase crkvu.

Svi se prekrstiše i čisto se uplašiše, da otkuda ne sluša sv. Luka.

— Šta govoriš, Jovo, ako Boga znaš? — pitaju svi u jedan glas.

— Pa… ovaj — izvinjava se Jova — izvinjavajte, braćo, ja samo kažem, možda i nije pametno, nego tako… došla mi je reč.

Jedan predloži, da se počupa trava, ali graknuše seljani, da ne dadu, jer bi se s travom iščupalo busenje, pa bi ceo lep s crkve bio skinut. Najposle reći će neko, da ostave celu stvar, pa da promisle koji dan, te tako i ostade. Ali kad bi, te prođe nekoliko dana, a puče po selu glas, da je crkva i iznutra zazelenila. Nikla mlada niska travica po zidovima i po tavanici, pa izgleda crkva kao molovana.

Na posletku, vratiše se na predlog Josipa Rankovića, da pokose crkvu. Te jednoga dana diže se moba, i prihvatiše seljani kose i srpove i počeše da kose sv. Luku.

A dok oni taj posao rade, stiže i veseo glas iz Beograda, da je Sredoje Vićentijev svršio nekako bogosloviju i da je zapopljen za njihovo selo.

— Ej, Bože, zajauka Jova Tomić, — baš nam se ne da da ti ovo malo crkve sagradimo, te da ti se mirno i čestito pomolimo.

2. Nezvani tutor

2.1. Poglavlje 1

Gospodin Ilija Đurđević spada u onaj red činovnika, o kome će se u čitulji, kada bude umro, reći: „Još jedan iz stare činovničke garde ode“. Sve njegove osobine, sve činovničke vrline svedene su u jednoj jedinoj reči: tačnost. On se služio najveštijim načinima, pa čak i špijunisanjem preko momaka, da sazna svakoga dana koliko je sati i koliko minuta na satu načelnika odeljenja i svoj sat svaki dan doterivao, kako mu se ne bi nikad desilo da zadocni u kancelariju, a nije se, kao drugi činovnici, služio satom na sabornoj crkvi.

Pa, ne samo što je pazio i bio do minuta tačan za kancelarijsko vreme, već je tu tačnost prostirao i na sve ostale poslove. On se na primer budio uvek u pet časova ujutru, a u pet i tri četvrti već je bio na velikoj pijaci. Pošao bi da kupi samo pola kile mesa, ali bi on zato ipak svako jutro obilazio najpre riblje valove da se raspita o ceni riba, pa onda piljare da čuje cenu jaja, kupusa, luka, pasulja, pa bi tek onda otišao mesaru, kupio meso i poslao po devojci kući.

To bi već bilo šest i tri četvrti. Tada je pio kafu pred jednom od onih kafana na pijaci, zadržavajući svakoga prolaznika koji je što pazario, da ga upita šta je platio.

U sedam bi svratio kod Todora bakalina da pregledaju jučerašnji račun. Njegova je kuća pazarivala kod Todora na knjižicu i on je svako jutro svraćao da sravni knjižicu, da progovori sa Todorom reč i dve, pa da se u pola osam krene u kancelariju, gde će ipak prvi biti.

Todor bakalin je mlad čovek, vrlo uslužan i predusretljiv. Služio je, kao ono u starome zavetu, sedam godina u jednoga gazde, koji je prvih godina Todorove službe pio seltersku vodu, a poslednjih godina kreozot. Pošto se tačno uverio kojim se bolesnicima daje kreozot, Todor je sa puno nade gledao u svoju budućnost i jedino što nije mogao da predvidi to je: da li će mu gazda po smrti svojoj ostaviti u nasledstvo bakalnicu ili udovicu. Jedno je od dvoga svakojako očekivao, ali mu po smrti gazdinoj udovica saopšti da ona još od detinjstva svoga gaji simpatije prema jednom telegrafisti, pa, kako je Bog oslobodio „nametnutih“ veza, rada je sada da dâ „svome srcu oduške“. Stoga će ona poći za telegrafistu,a njemu ostavlja bakalnicu koju ima za toliko i toliko godina isplatiti. Tako Todor postade svoj gazda i to na najuglednijem mestu beogradske čaršije, pa tako nasledi, pored ostalih, i gospodina Iliju Đurđevića kao stalnog mušteriju.

2.2. Poglavlje 2

Znalo se, šuškalo se, govorilo se da će gospodin Ilija biti penzionisan; znao je on tom sam i izmirio se bio s tim, pa ipak mu je ukaz o penzionisanju pao kao iz vedra neba grom.

Kad je pročitao u zvaničnim novinama, učini samo jedno: uh! pa odmah dočepa pisaljku, opljunu je i uze da izračuna kolika mu je penzija.

Najzad, izračunao je i utešio se, ali se nije utešio sutradan, kad je, razrešen od dužnosti, ušao u penzionarski život.

Prvo što ga je jedilo to je, što je i on odsad morao, kao poznati najneuredniji činovnici, da navija svoj sat po satu saborne crkve.

Bio je, razume se, tačan kao i dosad. U pet i tri četvrti već je bio na velikoj pijaci; u šest i tri četvrti pio je kafu pred jednom od onih kafana, a u sedam već je bio kod Todora da sravni knjižice. Progovorio je sa Todorom i reči dve, a jednako vadio iz džepa sat i zagledao, pa u pola osam uzvrdao se, zakašljao se, pošao, došao do vrata, pa se ponova vratio u dućan.

— Daj mi, Boga ti, stolicu — rekao bi i seo, i posmatrao mušterije kako pazare, posmatrao šegrte kako pune kese; posmatrao bi terazije kako se ljuljuškaju i tako zavaravao sebe, dok ne bi prošlo vreme za odlazak u kancelariju, a tada bi mu laknulo nešto.

To je od prilike kao gladan čovek što u podne oseti najveću glad, pa se zavarava dok ne prođe podne, a tada mu biva lakše.

Posle već, kad bi ga glad za kancelarijom prošla malo, digao bi se gospodin Ilija, te hajd’ na Kalemegdan, pa odatle zađi po ulicama gde se grade kuće i kod svake od ovih probavio bi po pola sata ili i po čitav sat, zamerajući što sobe nisu prostranije, ili što kujna nije manja, ili što nije ostavljeno malo više mesta za baštu i tako ma šta, samo da mu prođe vreme do podne.

2.3. Poglavlje 3

Tako danas, tako sutra, pa se gospodin Ilija i naviknu da posmatra u dućanu Todorove mušterije kako pazare, šegrte kako pune kese i terazije kako se ljuljuškaju. I dok je u početku sedeo samo po pola sata, da zavara sebe dok prođe ono vreme kad treba poći u kancelariju, sad se već naviknu pa od sedam ujutru, sedi sve tako do podne.

Naviknu i on, naviknu i Todor, navikoše i šegrti. Znala se i g. Ilijina stolica, koja je uvek stojala do onog džaka u kome je moka-kafa; znao mu se i red te, oko deset sati, šegrti su sami poručivali kafu.

Pa u početku, razume se, g. Ilija je samo posmatrao mušterije i pazar, ali, kako koji dan više, on je sve više u posao ulazio. Počeo je već da razume sve vrste, znao je cene bademu, svećama, zejtinu, biberu, bonbonama; znao je koliko se sme da popusti, koliko ne sme.

— Može li biti ovaj zejtin po šest i po groša? — pita devojka Todora.

— Ne može! — odgovara gospodin Ilija.

Pa već sad, kad je ušao u posao, počeo je i posle podne da dolazi. U sedam ujutro dođe, sedne na svoju stolicu, pa u podne ode na ručak, u dva po podne dođe, pa uveče, kad se zatvara dućan, ode.

I s dana u dan on sve više ulazi u posao.

Dođe devojka, na primer, i donese pirinač koji je jutros kupila.

— Gospa kaže, ovaj pirinač nije dobar, ako imate drugi da date.

Taman Todor zine da objasni kako je to najbolji pirinač u Beogradu, ali ga gospodin Ilija preseče:

— Ako joj ne valja, neka ga poljubi pa neka ga ostavi. Mi nemamo bolji!

Ili dođe dete pa veli:

— Majka kaže da je ovo rđavo izmereno, ovde nema kilo soli.

— Nema, jest, — izdere se g. Ilija — ja sam gledao svojim očima kad je mereno. Nosi ti to tvojoj majci i kaži joj da tu nema ni zrnce više ni zrnce manje.

Pa ne samo to, nego su sad i šegrti dobili neki strah od njega. Paze na svaku sitnicu.

— Hej, hej, ti, slepče, zar ne vidiš da prosipaš tu kafu. Sagni si pa pokupi. Zar ti ne znaš da svako to zrno zlata vredi.

Tako se izdere na jednog, pa onda na drugog:

— A šta nisi izbrisao taj kapak od zejtina, zar ne vidiš kolika je prašina po njemu. Uši ću ti izvući, ako dođe mušterija pa se vrati zbog murdarluka.

Pa ne samo u take sitnice, ulazio je on s dana na dan i u krupnije poslove. Seo na primer Todor za tezgom i piše pismo.

— Šta pišeš to? — upitaće g. Ilija potpuno tutorskim glasom.

— Pa da poručim malo zejtina — izvinjava se Todor.

— A koliko još ima? — pita dalje g. Ilija.

— Pa ono ima, nije da nema.

— E, onda nećeš da poručiš. Ostavi pa pred post; bolje je onda da imamo friška zejtina.

— A da ne zadocnimo — izvinjava se Todor.

— Nećemo zadocniti — veli odlučno g. Ilija — kad bude vreme, ja ću ti reći.

I siromah Todor cepa započeto pismo.

2.4. Poglavlje 4

Bilo je leto, pa posle ručka. Mušterija nema, Todor otišao u kafanu da igra domine; jedan šegrt otišao u varoš da naplati neki račun, a u dućanu drugi šegrt stoji mirno iza tezge, a g. Ilija na svojoj stolici drema.

Muve zuje i obleću oko smokava, suvog grožđa i kačkavalja, a šegrt ih revnosno rasteruje. Upravo ne bi ni šegrt bio tako revnosan, dremao bi i on onako na nogama, kao što svi bakalski šegrti leti u to doba dremaju, ali je malo pre baš izvukao batine od g. Ilije, jer mu je našao pun džep smokava iz bureta.

Kad je g. Ilija tako odremao jedan kratak san na stolici, ustao je i zapitao potpuno domaćinski:

— Je li dolazila kakva mušterija?

— Nije — odgovara šegrt preplašeno.

— A je li dolazio gazda iz kafane?

— Nije — odgovara šegrt.

— Hm, hm! — učini g. Ilija, pa ode iza tezge i izvuče iz fijoke dnevnik kase te uze da ga razgleda. Razgledao ga je, vrteo glavom i pisao neko cifre jednom starom fišeku koji je digao sa patosa, sabrao cifre pa opet vrteo glavom.

Najzad naiđe i Todor iz kafane. G. Ilija zatvori dnevnik, zabrinuto prošeta dva tri puta po dućanu, pa se okrete onom šegrtu:

— ’Ajd’, ti, napolje pred dućanska vrata.

Šegrt se izvuče, zadovoljan što će na ulici moći slobodnije disati.

G. Ilija prošeta još jedanput pa diže značajno obrve i okrete se Todoru.

— Slušaj, Todore, ovo ovako više ne ide!

— Šta ne ide, g. Ilija? — odgovara Todor predusretljivo kao prema kakvoj mušteriji.

— Pregledao sam dnevnik, i, ovaj, ne dopada mi se. Ti, brate, mnogo na sebe trošiš. Šta znači to, ti jedna duša, jedna guša, pa osam dinara na dan. I našta toliko, kad baška plaćaš kvartir, baška hranu.

— Pa… tako, ode, g. Ilija — veli Todor.

— Znam ja da ode; može da ode i više, ako hoćeš, ali to ne valja, ja to ne mogu više da dopustim.

— Ama ostavite se vi toga, g. Ilija — veli Todor, kao pokušavajući da se oslobodi tutorstva.

— Šta da se ostavim, je li? Da se ostavim, pa da straćiš sve! — planu g. Ilija. — E, nećeš sinko!

— Ali, pa kako to vi meni! — uze da se buni Todor.

— Tako, eto tako. Ili ćeš da me slušaš, ili onda bolje reci mi otvoreno i pošteno: g. Ilija, izvol’te napolje iz mog dućana. Kaži mi, kaži mi slobodno tako, pa ti ja neću više ni praga prekoračiti.

— A, Bože sačuvaj, g. Ilija, kud bi ja to rekao. Vama čast i poštovanje, ja vidim da ste vi moj prijatelj i prijatelj moje radnje — uze da se izvinjava Todor.

— E, kad vidiš da sam ti prijatelj i prijatelj tvoje radnje, a ti onda moraš i da me slušaš! Ti ne smeš više da trošiš od šest dinara na dan!

I g. Ilija pobedi. Šta je mogao grešni Todor nego da pristane. Bunio se on toliko puta u sebi protivu ovog nezvanog tutorstva g. Ilijinog, bunio se, kad mu je tukao šegrte; bunio kad mu je svojom penzionerskom prgavošću rasterivao mušterije, ali danas je pustio jedno, sutra drugo, a sve iz obzira prema starosti i „učenosti“ g. Ilijinoj, pa je tako postao potpuno pupila, a g. Ilija potpun gospodar u radnji.

2.5. Poglavlje 5

Jednoga dana dođe g. Ilija kao obično u sedam ujutru, ali ljut kao ris. Niti je što tog dana zameravao šegrtima, niti je reči progovorio s Todorom.

Na podne ode kući, a posle ručka opet dođe, i dok je Todor igrao domine u kafani on je ljutito šetao po dućanu.

Kad uđe Todor, on ga zamoli da ukloni šegrte. Todor posla jednoga nekim poslom, a drugog istera pred vrata dućanska, te ostadoše sami.

G. Ilija stade u mestu i pogleda pravo u oči Todora.

— Je li to istina što ja čujem? — upita strogo Todora.

— Šta, g. Ilija? — pita Todor ljubazno.

— Ti hoćeš da se ženiš?

— Pa… uzvrda se Todor — ako Bog da!

— Pa zar ja to od sveta da čujem?

— Eh, Bože moj, g. Ilija — poče Todor onako slatko, kao kad ratluk seče. — Kazao bih ja vama gde bih ja to od vas krio, nego to još nije ništa, više onako, jedna reč, jedan razgovor, što se kaže.

— Dobro, neka je samo reč — uze g. Ilija svoj tutorski ton — onda da pređemo na stvar. Prvo i prvo: ima li devojka para i, ako ima, koliko ima?

— Nema, g. Ilija, sirota je devojka, ali vrlo dobra i lepa.

— Nema para? — zgranu se g. Ilija.

— Nema — veli Todor.

G. Ilija planu.

— E, onda se ti nećeš oženiti njome!

— Ama… uze da kaže nešto Todor.

— To što ti kažem: ti se nećeš oženiti njome. Dok sam ja živ, ja to neću dopustiti.

— Ama, g. Ilija… uze opet da kaže Todor.

— I po treći put ti kažem — grmi g. Ilija — ti se nećeš oženiti njome. Ja se ne šalim, ja znam šta govorim, i upamti to što sam ti kazao!

U Todoru pršte bakalski žuč, poduze ga vatra kao da je progutao kilu bibera i pola kile najkvirca, pa tresnu jednim paklom miliherc sveća o tezgu i viknu:

— E, oženiću se, g. Ilija, ja sam sam svoj gospodar; nit imam oca nit imam tutora.

G. Ilija usplamte sav, dočepa jednu kutiju sardina i htede njome da gađa Todora, ali se uzdrža i samo promukla i bono uzviknu:

— Ako nemaš oca, i ako nemaš tutora, a ti imaš prijatelja, to jest, imao si prijatelja, ali si ga izgubio. Ja idem iz ove radnje, ali moje srce ostaje ovde, to da znaš. Nikad ti više neću prekoračiti prag, a ti ćeš žaliti što si me oterao! — i ljutit sunu na vrata, preturivši čitavo sanduče limunova.

2.6. Poglavlje 6

Todora je, dabome, vrlo grizla savest što je tako postupio sa g. Ilijom, ali on tek natrag nije mogao. Mogao je trpeti da mu g. Ilija tutoriše u radnji, da mu tutoriše u fijoci, ali nije mogao trpeti da mu tutoriše i u srcu. I, najzad to već nije bila obična ljubav kod njega, pa da je se mogao odreći. Otkad se ta ljubav javila Todor je, siromah, morao sam svoj dućan potkradati samo da ga ne uhvati g. Ilija. Jer svaki dan, kad je u dućan dolazila devojka, koja je služila kod Leposave — tako se zove njegova izabranica — on je u korpu, koju je ona s pijace donela, spustio ili paklo čokolade s ljubavnom slikom, ili ušećereno voće u finoj kutiji ili fine smokve u kutiji, a devojka je već znala kome to treba da se preda. I sve je te stvari on vešto, zavaravajući g. Iliju, morao prosto da ukrade.

Jednoga joj je dana tako poklonio i svoje rođeno srce. To jest, da se ne bi rđavo razumelo, nije on svoje srce kao paklo čokolade turio u korpu s pijace izmeđ peršuna, kupusa i mesa za đuveč, pa ga tako poslao Leposavi; nego je otišao sam njenoj majci i ispovedio se i — sad valjda tek nije mogao natrag.

Ali, koliko je njega grizla savest što je tako prema g. Iliji postupio, tolike je, i još veće muke, mučio g. Ilija.

Nije to šala, tri godine je on probavio u onoj radnji od sedam sati ujutru do sedam sati uveče. A sad, dan mu godina, nit zna gde će ni kuda će. A vuče ga srce tamo. Prođe pored radnje pa onako ispod očiju pogleda i vidi: stolica njegova stoji na svom mestu i niko ne sedi na njoj. Oh, kako bi rado on ušao pa seo.

Jedanput, bilo posle podne, Todor kao obično igrao domine, a šegrt dremao za tezgom. G. Ilija prošao i video dve kutije fiksa na zemlji. E, nije mogao da izdrži, stao je na vrata i razdro se na šegrta:

— Magarče jedan, dremaš, a ne vidiš da se fiks valja po zemlji. Sad ću ti pokazati!

Toliko samo, pa je odmah otišao dalje.

Posle pet — šest dana, opet tako posle podne desilo se ovo: Prolazi g. Ilija kraj dućana i vidi šegrta gde jede smokve i to one iz bureta. On, i ne misleći ništa, uleti u dućan, išamara šegrta i umoran sede na svoju stolicu. A kad jednom sede, njemu i ne pade na pamet da se digne; njemu i ne pade na pamet da je prekršio zakletvu, on sasvim zaboravi sve ono što je bilo i ostade na stolici kao da se sa nje nije ni dizao.

Malo posle, a Todor svršio svoju partiju domina, pa kad uđe u dućan, a on zastade zbunjen na pragu.

— Ništa, ništa — učini g. Ilija dižući se — uhvatio sam ovog lopova, opet pao na smokve pa nisam mogao da izdržim.

— Dobro ste uradili — reče Todor praveći se kao da ranije ništa nije ni bilo.

— Ovaj… — poče opet g. Ilija — ’ajd’ ti napolje!

Šegrt iziđe pred dućanska vrata.

— Ovaj — nastavi g. Ilija, kad ostadoše sami — ja sam se, Todore, rešio da ti odobrim ženidbu.

— Hvala vam — reče Todor ne znajući ni sam zašto ima da mu blagodari.

— Nego samo — nastavi g. Ilija — pošto devojka nema para, stvar moramo pametno urediti. Ja ne mogu da dozvolim da vi trošite više nego što zarađujete. Neka se ona ne nada da će nositi nekakve ne znam krinoline, balerine i pelerine. Ona mora mene isto tako slušati, kao što me ti slušaš, da bi se moglo da iziđe na kraj.

— Pa da! — učini Todor i brže bolje uze da razgovara o ovome i onome.

2.7. Poglavlje 7

Sad tek Todoru puče pred očima, sad tek vide on gde će otići sa tutorisanjem g. Ilijinim i pade čovek u očajanje.

Taj se neće zadržati samo na dućanu, preći će on i na kuću i na brak. Naređivaće on i njemu šta da jede i njegovoj ženi šta da nosi. I onda bar da mu je rod, da mu je tast, stric ili tako neko, pa snašlo ga je te mora trpeti, ali ovako, nit mu je rod nit pomozi Bog, pa zašto da trpi?

Šta će grešnik, i kako ćer? Domišlja se od svake ruke, kako da se spase napasti. Ne može ni da ga najuri, jer, eto, on će opet doći, a ne može ni da trpi to.

Doseti se jadu pa će jednog dana, onako uz razgovor, reći:

— A, je l’ te, g. Ilija, a kad bih ja nešto premestio svoj dućan, ej tamo na Dorćol ili kod Slavije, bi li vi i tamo tako redovno dolazili?

— Tako što ne sme ni na pamet da ti padne.

— Ne, ne mislim ja to, nego onako, pitam.

— Ja sam naučio na ovo mesto i ja odavde ne bih makao — odgovori odlučno g. Ilija.

I za ljubav svoje sreće u budućem braku, posle ovog odgovora, Todor se reši na veliki i odlučan korak. On predade radnju drugom jednom pod vrlo povoljnim uslovima, i kad je već sve svršio, on tek svršenu stvar saopšti g. Iliji.

Ovome naiđoše suze na oči.

— Zašto to da uradiš? — zapita ga bolno.

— Pa tako, uzeo sam radnju kod „Slavije“, zgodnije mi je.

G. Ilija duboko uzdahnu, pa posle dugog premišljanja zapita:

— A jesi li mu predao i mene?

— Kome?

— Ovome što je uzeo ovu radnju.

— Pa jest, kazao sam mu.

— Kaži mu, kaži mu da ja moram ovde. Ja mu neću ništa smetati, pomoći ću mu ako mogu, biću mu prijatelj kao što sam tebi bio. Kaži mu to iskreno!

⁂

I odista, Todor je predao radnju zajedno sa g. Ilijom. Eno ga još uvek na svojoj stolici. Novi gazda kune i proklinje Todora i žali se svetu da mu je podvalio, a Todor, oslobođen tutorstva, mirno radi kod „Slavije“ i srećno živi sa ženom.

3. Maksim

Kako junak ove priče nije bio redovnim putem kršten, već je, samim slučajem, ostavljeno piscu da mu da ime, to pisac, pre no što će i početi priču, izjavljuje da će se njen junak zvati Maksim. Mole se čitaoci da ovo upamte, kako pisac ne bi bio prinuđen da se još jednom vraća na ovu dosta tugaljivu stvar.

⁂

Razgrejalo se kako Bog hoće. Kamen se usijao, a voda pod korom propištala. Bare i potoci se isušili te i jaz nije bogat vodom. Dabome da je navala pred vodenicom Janka Trajanovića, kad se onako leno obrće točak. Pomeljari polegali pod široku strehu, koliko da zaklone glavu od sunca, a tamo bliže točku, te ih bije vlaga i hladi. A magarci se razuzurili kraj potoka, povrnuli im se samari na sapi ili na trbuhe, a češu leđa o vruć pesak i opružili sve četiri noge u vis te teško dišu kroz nozdrve. Čisto predviđaš koliko će tu batina pasti dok ih dignu i natovare.

A ozgo sa druma spušta se lagano jedan putnik. Zamoren, prašnjav, oznojen i odrpan kao što samo nužda može odrpati čoveka. Slazi vodenici te prilazi pomeljarima i raspituje gde je most na reci. Njih mrzi i da se osvrnu čestito, već mu preko ramena vele:

— Eto, tu je brod, pa gazi!

Putnik ode magarcima, pa i njih pita gde je most. Jedan od njih i mrdnu uvetom, a oni ostali ostaše magareći ravnodušni. Putnik moli i bogoradi oko onog magareta, koje mrdnu uvetom, kao veli, taj se najpredusretljiviji pokazao. Najzad magarac mu odgovori:

— Nema mosta, moraš gaziti!

— Ne, ako Boga znaš, odgovori putnik, ne smem ja u vodu, pošto je glave na meni.

Magarac se dugo nešto zamisli, mrdnu i drugim uvetom, pa najzad se leno diže, podmetu putniku leđa i reče:

— Hajde, tovari se, ja ću te preneti!

Ovolika velikodušnost iznenadi grdno putnika i, gazeći na magarcu vodu, mišljaše jednako usput kako da mu dobro dobrim vrati. Dok putnik o njemu i na njemu ovako razmišlja, da se upoznamo i mi malo bliže sa ovim magaretom kad ćemo već sa njime imati još posla.

Otac mu je magarac, a i majka mu je bila magarica. Bliže o njima zna se još i ovo: njegovog oca kupio je gazda za 176 groša, a majka mu, kad je poslednji put bila prodata, plaćena je 94 groša zajedno sa samarom. No majka mu i otac nisu bili u jednog gazde i, kako su se oni zagledali jedno u drugo, kako dogovorili i kako sastali, o svemu tome nemamo tačnih podataka. To je uostalom njihova stvar, niti mi možemo ulaziti dublje u ovu magareću ljubav, jer je nama bilo samo radi potpunosti biografije pomenuti, ko je bio otaca ko mati našega junaka.

On je najpre bio prle, pa je rasto; rasto on a rasle mu i uši, dok doraste tako do magareta, pa onda i do magarca. Bože moj, kako mu je ocu i majci bilo u duši, kako li su im oči zasjale suzama roditeljske radosti, kad jednoga dana gazda donese i njemu samar. Svaki roditelj može da pojmi tu radost kad se seti onoga dana kojega prvi put svome doraslom sinčiću kupi knjigu. I baš, kao našu dečicu, kad im kupimo knjigu, što mora ipak famuluz da odvuče silom u školu, tako je bilo i s njim. Nije u prvi mah umeo da pojmi budućnost koja ga pod samarom čeka. Pokušavao je čak i da strese samar sa sebe, pa kad nije mogao samar, a on gazdu, kad ga ovaj uzjaha, prebaci tako dušmanski preko glave, kako čovek može samo svoga hranitelja baciti.

Tom prilikom je povukao prve ozbiljne batine, kakve već priliče magaretu koje je do samara doraslo. Gazda je izvalio jedan proštac, od onih što bi mogli sasvim za badnjak da posluže, i tako mu izmerio rebra kako se već i može meriti tako ružnom merom kao što je proštac.

On je dakle svoj dan punoljestva proslavio onako kako to magarcu i dolikuje: dobio je samar i dobio je prve ozbiljne, magareće batine, jer sve dotle munuli bi ga samo pogdekad nogom u rebra, i to često puta i od šale.

Postav tako od prleta magare, a od magareta pravi magarac, otpočeo je da dura i vuče i sve drugo čini što je sa njegovom profesijom i dugim ušima skopčano, Tako je doneo danas i žito do vodenice, pa tako, evo, prenosi namernika preko vode, a ovaj putnik još razmišlja kako da mu dobro dobrim vrati.

Kad stigoše na drugu stranu, putnik sađe, okrete se magarcu i reče mu:

— E, čuj me. Ovo dobro što si mi ga danas učinio, sam si sebi učinio,ja nisam putnik, već sam Usud, pa sam pošao po svetu da usudim i dosudim. Reci, šta želiš da ti učinim?

Magare obliza usta, dođe mu milo što je Usudu dobro učinio, ali ga pitanje Usudovo baci u očajnu brigu, jer ne umede nikako da se seti. Najzad se priseti jedne sasvim magareće želje.

— Učini mi ovo troje: da me moj gazda bolje hrani, manje bije i manje tovari.

— To nije ništa, veli Usud, ja bih da ti što više učinim.

— Pa, veli magarac, kad bi hteo… baš mi je dosadilo biti magarac.

— A ti budi čovek, ako hoćeš.

— Ama, možeš li to?

— Ako hoćeš?

— Hoću, kako da neću!

I na te reči Usud nešto tri put u sebi prošapta i zavrte rukom preko glave magaretu, pa reče:

— Budi!

A on se obrete čovekom, kojega je pisac ove priče još u uvodu krstio imenom Maksim.

⁂

Maksim uleže u obližnji grad, krijući usput vrlo brižljivo da je do juče bio magarac. Uleže u grad i zaustavi se na jednoj raskrsnici, te poče razmišljati kuda će i šta će.

Prohode kraj njega ljudi, žene, deca. Neko se pognuo pod silnim teretom koji nosi na leđima, drugi hodi lako, hitro; jedan žuri, vidi mu se mora negde stići, drugi hodi lagano, vidi mu se nije rad stići kud je pošao. Jedni šapću, drugi se deru; jedan nešto gura pred sobom, drugi nešto vuče za sobom, tek vidiš svako je za svojim poslom, a raskrsnica je te gmiže.

Kako li će Maksim da razbere čega li bi se on prihvatio. Pođe da razgleda ovamo i onamo ne bi li se čega setio. Ide i zvera po dućanima. Vidi u jednom, trgovac se brižno nadneo nad knjigom, ruka mu igra po hartiji, usne mu sitno šapću neke brojeve, a čelo mu se oznojilo.

— Nije to za mene, misli se Maksim u sebi — ko bi se umeo u tim brojevima snaći, tu treba bistra pamet.

Ide dalje, pa staje pred drugi dućan. Tamo majstor neki, garave mu ruke od posla, mokra mu košulja od znoja, a potegao čekić koji je teži valjda no samar što ga je juče Maksim nosio.

— Ne valja ni ovo, misli se Maksim, ako ću to, bolje mi je bilo ostati magarac.

Ide opet dalje i vidi neko veliko zvanje, pa naviri kroz otvoren prozor. Vidi tamo čoveka, sedi za stolom na kojemu puno hartija; za uvom mu pero, pred njim šolja kafice,a u ruci mu cigara, te srče onu kafu, a iz usta pušta kolute dima, pa ih prati do tavanice i slatko se smeje kad mu koji kolut dobro ispadne.

— Molim te, šta taj radi? — pita Maksim jednog prolaznika.

— Eto, to što vidiš!

— Ama je li mu to zanat što sad radi?

— Jeste! — veli prolaznik.

— Pa kako mu se zove taj zanat? — pita Maksim radoznalo, jer mu se to više dopalo no sve što je dosad vidio.

— On je činovnik.

— Lep zanat! — uzdahnu Maksim.

I on uđe u ovu veliku zgradu. Rekoše mu da je to načelstvo a on zamoli da ga jave starešini. Čekao je, koje pre podne a koje posle podne, punih sedam sati, ali vrlo strpeljivo, magareći strpeljivo, tako, da su se i sami panduri već sažalili i prijavili ga gospodinu načelniku.

Kad je ušao, počeo je najpre da govori koješta, zatim jedva nađe reči te se zamoli ponizno, vrlo ponizno, osobito ponizno za malo službice.

Gospodin načalnik, ostariji no pametan čovek, poče da ga meri preko naočara i za to vreme izgovori jedno dugačko:

— Ama!…

Maksim još poniznije poče da se previja, udariše mu suze na oči, pa ščepa g. načelnika za ruku te uze da mu je ljubi.

G. načelniku se dopade to. Veli u sebi: „Vidi se, po pameti pravi magarac, ali ponizno, biće poslušno i upotrebljivo!“

I dade mu službu.

⁂

Maksim je najtačniji u kancelariji; izdire i radi, a ne ljuti se ni na kakav posao i ne stidi se nikakvog posla. Rad bi bio i pandure da preteče, pa kad g. načalnik zazvoni, a on se zaguši na vratima sa pandurom. Hteo bi on da posluša g. načalnika, pa makar to bilo i da mu donese čašu vode.

Ne može se reći da je pismen (a otkud bi i bio) ali se opet nešto doterao. U početku se namuči što nije znao s koje strane valja pisati, a kad to nauči nastade nova muka dok napiše reč dve, a on izede polovinu tabaka, ili hartiju na kojoj piše toliko zgužva, kao da je, Bože me prosti, ne znam zašta upotrebljavana. Sad je već bolje; ne zna još gde treba veliko a gde malo slovo, mesto tačaka on vrši interpukciju krmačama, ali to još prolazi. G. načalnika još jedino nervira što lupa po kancelariji kad ide, kao da je još potkovan, ali se ne može na njega da naljuti, jer kad ga pozove nešto da izradi, a Maksim uđe u kancelariju, pa tek spazi na g. načalnikovim lakovanim cipelama malo prašine (baš ako je i nema) odmah vadi maramu iz džepa i briše mu prašinu; te tako g. načalnik hoće neće mora da oćuti.

A inače sve što uradi naopako uradi. Jedanput tako naredio mu g. načalnik da uhapsi nekoga za dug, a on uhapsio kreditora mesto dužnika; pa onda upropastio jednu čitavu fascikulu, onu „F. 2. 1863 god.“ te hartijom iz nje pravio načalnikovoj deci zmajeve; pa onda akta iz fascikle od 1867 g. strpao u fasciklu od 1882 g. a iz ove onamo.

Kakva god akta da mu daš, on ih izmeša. Tako akta o isleđenju nad nekim popom, koji je maloletnike venčao, izmešao je sa aktima o dugovanju nekog pozorišnog društva. Islednik dugo nije mogao da razmrsi tu stvar: da li je i taj pop bio član pozorišnog društva, a venčanje maloletnika nekakva pozorišna predstava; ili je pozorišno društvo ostalo nešto dužno popu. Pa onda, tužbu udovice Anke, zbog uvrede časti, izmešao je sa aktima kojima se zahteva nekakva intabulacija, te kad čitaš akta, a ono ti izgleda kad da neko traži da stavi intabulaciju na udovičinu čast i to na prvo mesto. A jedanput, trebalo je komisiji dati akta o regulisanju neke ulice; čita komisija akta, čita, pa tek naiđe na jedan akt koji su potpisali svi stanovnici dotične ulice i kojim se moli da se iz iste silom vlasti iseli raspuštenica Ljubica „zbog svakojakog ili, opredeljenije reći, kojekakvog vladanja,“ Taj akt dovede komisiju u užasnu zabunu i sva se podeli na dve stranke, od kojih manjina počne tvrditi da je to jedan razlog više da tu ulicu valja proseći, a većina to ne primi kao razlog. Najzad, komisija izbere iz svoje sredine jednu užu komisiju kojoj stavi u zadatak da učini uviđaj na licu mesta kako dotične Ljubice, tako i dotične ulice. Komisija posle tromesečnog vrlo brižljivog traganja i izlaženja ne samo na lice no i na naličje dotičnih mesta — pronađe da onaj akt ne pripada aktima o regulaciji dotične ulice, već upravo aktima o regulaciji morala dotične Ljubice. Stvar se objasni i nađe se ko je svemu kriv. Gospodin načalnik se naljuti i odluči se ovom prilikom da strogo izgrdi Maksima. Zovne ga.

— Maksime, magarče jedan! — poče g. načalnik uzdržavajući se pri tom, s obzirom na svoj položaj, da u ljutini ne ispadne iz takta.

A Maksim odmah udari u plač, poljubi načalnikovu ruku, otrči i do gospođe načelnikovice te poljubi i njoj ruku, još je toga dana i posluša nešto do pijace i prođe ipak dobro.

A nije samo toga dana, i inače on koji put sluša gospođu načelnikovicu. Koliko puta izvodi decu u šetnju, pa kad ima gostiju on pomaže i u kujni, na primer zakolje prase, očisti ga, pa ga okreće na ražnju. Pa i drukče pomaže on: pokvari se astal ili stolica, on to zakuje; pretače se vino, on napari burad; kad se g. načalnik seli, a on otrči u novu kuću, te gospođa načalnikovica ispraća, a on prima i prihvata stvari. Ode, bome, i na pijacu koji put, ne baš da kupi luk i kupus, ali pronese on čaršijom koji put punu kotarčicu jajca. Smeju mu se čaršilije, ali se njega to ništa ne tiče, on je miran, jer zna da savesno vrši svoju magareću dužnost.

Pa tako i kad bi i zaslužio gdekad da ga g. načalnik kazni, g. načalnikovica bi ga spasla i izmolila, te na taj način prođe on celu godinu službe, a na kraju godine g. načalnik, u sporazumu sa načalnikovicom, povisi mu i platu.

⁂

I sve je išlo lepo i krasno. Nikad se Maksimu nije desilo što, što bi se kom drugom činovniku moglo desiti, na primer, da bude uzet na odgovor što je kao činovnik kazao nešto a nije trebalo. Naprotiv, jedanput mu se desilo da su ga uzeli na izjašnjenje što nije ništa kazao, a trebalo je reći što.

Ali mu se desilo nešto drugo, čemu se niko ne bi nadao. Zaljubio se i hteo je da se ženi. Spazio u crkvi jednu krasnu, istina postariju, ali krasnu ženu. Otad je odlazio redovno u crkvu i gledao u nju kao u ikonu.

I do tad on nije znao kad se valja prekrstiti, ali odtad već nikako. Kad prođu tutori sa tasovima, on se toliko zanese i zaboravi pa ništa ne spusti na tas. Naforu zaboravi da pojede, već strpa u džep te mu se u levom džepu od kaputa već nabralo pola oke suva hleba.

Jedanput ga ona pogledala, baš kad se čitalo „vjeruju“ i on tad silno uzdahnuo, ali je tako magareći uzdahnuo, upravo zanjakao, da je zbunio Bakona koji je „vjeruju“ čitao, te ovaj preskočio tri člana; pop iz oltara izvirio da vidi šta je to međ pobožnima, a tutor ispustio tas, pa se rasuli marjaši po crkvi i mnogi bogobojažljivi hrišćanin, krsteći se najusrdnije, pokrio je stopalom groš dva. Tutor mu je posle na samo kazao da više u crkvi ne uzdiše, kad već ne ume kao čovek da uzdiše.

Kad je Maksim već video da cela stvar neće moći ostati tajna, a on se poveri gospođi načelnikovici. To je bilo jedno posle podne; došla načalnikovici jedna njena rođaka po mužu da češljaju perje, te pozvali Maksima da pomaže. One razgovaraju ovo i ono, a on samo češlja perje i ćuti. Dođoše u razgovoru i na nečiju ženidbu, te ona rođaka tvrdi kako taj neko uzima devojku samo zbog para.

— Ne, Boga mi, veli načalnikovica, ja sam čula i da je voli. Kažu odavno je voli, pa nije smeo nikom da se ispovedi.

Međutim, kod tih reči, izazvan sličnošću teškoga položaja, Maksim silno uzdahnu, onako, kako je tu skoro u crkvi uzdahnuo. Ali je ovaj uzdah sad imao i drukčih posledica. Od ovog se uzdaha sve perje diže u vis i polete kroz otvoren prozor, pa onda po nameštaju, pa posu gospođu načelnikovicu i njenu rođaku po kosi i glavi i, najzad, u svakoj šolji kave, koja tek beše doneta, zaplivaše perušine i peraje. Njemu, Maksimu, zabeleše i brkovi i obrve, ali, što je od svega najgore, načalnikovici, koja je taman zinula još nešto da kaže, napuniše se usta i ona poče užasno da kašlje, jer joj siđoše dva tri perca i u grlo. Jedva se povrati žena, pošto je njena rođaka grunu nekoliko puta pesnicom u leđa, a kad se povrati, skoči na grešnog Maksima.

— Magarče jedan, što duvate u perje, i to, da ste bar kao čovek dunuli, nego duvate kao železnica.

— Nisam duvao, odgovori poraženi Maksim i gleda u zemlju kao što bi dete pred učiteljem.

— Nego šta?

— Uzdahnuo sam!

E, tu ne mogade da se uzdrži ni gospođa načalnikovica, ni njena rođaka, već, pored sveg jeda, udariše u glasan smej.

— Pa kakav vam je to uzdah, Bog vas vidio, kao mehovima da uzdišete!

— Pa… poče zbunjeno Maksim, tako… iz dubine duše… iskreno…

Žene opet udariše u smeh.

— Pa šta vam je te toliko uzdišete? pita dalje gospođa načalnikovica, a čisti se i zbira rasuto perje.

— Tako!

— Da se niste setili koga od svojih?

— Jok! tvrdi pouzdano Maksim.

— Ili, naopako, da niste zaljubljeni?

Maksim kod ovog pitanja mal’ ne uzdahnu još jedanput, ali brže bolje stavi šaku na usta, a palcem i kažiprstom zapuši nos, te se uzdrža da ne načini nov skandal. Ali mu udariše suze na oči, uzdrhta mu srce i zaigraše uši, pa poliza najpre usne jezikom i smerno izusti:

— Zaljubljen sam!

— E? učini gospođa načalnikovica.

— A? dodade njena rođaka, promeniv udivitelni samoglasnik koliko da izbegne monotoniju u konverzaciji.

— Jes’! tvrdi Maksim.

— Pa u koju, ako Boga znate, govorite u koju?

— Ne znam u koju!

— Budite Bog s nami, kako to može biti da ne znate u koju?

— Tako… ne znam.

— To onda niste ni zaljubljeni? — upade rođaka, a napela se da se smeje.

— Jesam! jesam, — tvrdi Maksim, a revnosno češlja i dalje perje.

— Možda znate u koju ste zaljubljeni pa joj ne znate ime — pomaže mu gospođa načalnikovica.

— Jest, tako je! odgovori on.

— A voli li ona vas pita radoznalo rođaka.

— Ne znam, nego ću da je prosim pa, ako pođe za mene, onda ću znati da me voli.

— E, pa neka je srećno! Evo, ja ću vam biti provodadžika, samo da mi je pokažete — veli gospođa načalnikovica.

Maksim, grešnik, bio je zatim sav srećan, a jednom, docnije, dala mu se prilika te pokazao gospođi načalnikovici onu koju hoće.

— Ne poznajem je! — reče mu gospođa načalnikovica, moram zapitati koju ovdašnju ženu koja je to, pa, ako je prilika za vas, prosićemo je.

Maksim presrećan, te otad još više sluša i pomaže gospođi načalnikovici u kujni, a još veće zbrke pravi u kancelariji.

Gospođa načalnikovica, razume se, poverila je stvar g. načalniku, pa i on veli:

— Pa, ako je prilika za njega, neka se i ženi, jer onako dobar je i čestit, samo malo da se rastrese, pa će taj, bome, praviti karijeru.

I zaista gospođa načalnikovica primila celu tu stvar vrlo iskreno i k srcu, te počela da raspituje za onu žensku i da provodadžira.

A kako se stvar svršila? Evo kako: Jednog dana zovne gospođa načalnikovica Maksima, a ljuta kao ris. Čim joj dođe, skoči mu u oči:

— Gospodine Maksime, vi ste pravi magarac! Osramotili ste me kao niko dosad. Drugi put kad se zaljubite i hoćete da se ženite, a vi se prvo dobro raspitajte.

— Ama, kako? — pita Maksim.

— Kako, tako! Ona žena, ono je popadija, ima živog muža i šestoro dece, a vi mene šaljete da provodadžiram.

Dabogme da je Maksim zatim povukao i od g. načalnika koji je digao čak i šaku da ga pljesne, ali setiv se takta, toliko potrebnog položaju svom, trgao se i celu je grdnju završio ovim rečima:

— To su za mene magareći poslovi. Ja uopšte ne mogu dozvoliti ni jednom činovniku više da se zaljubljuje. Država ne plaća svoje činovnike da se oni zaljubljuju!

— Molim pokorno i ponizno, izvinjava se Maksim, ja nisam rad ništa da činim što bi državu naljutilo i što bi joj bilo protivno… Evo, molim pokorno, ja se zaklinjem da više nikad neću to činiti, i tu poljubi ruku g. načalniku okvasiv je dvema trima toplim suzama.

— Tako, sinko, tako! Od tebe mi se ipak dopada što slušaš savete starijih — dodade g. načalnik malo blažije.

I otad se Maksim nije nikad više zaljubio kako ne bi time samo naljutio državu i gospođu načalnikovicu.

Takva poslušnost Maksimova i pažnja prema državi i učinila je da je krajem svake godine njegova konduita bila najbolja, A jedne godine glasila je: „Ne vrlo pismen, ali čestit, pošten, veran i odan državi i zakonima, a pokoran starijima.“

Te godine dobio je i unapređenje.

⁂

Pa već dalje lakše je išlo: klasa je vukla klasu, a ako je koji put i izostala, on nije protestovao. Strpeljivo je čekao, znajući da ona mora doći.

A što više klasa tim bolji položaj i u društvu. I tu je Maksim zauzeo vidno mesto.

Najpre se uvukao za člana pevačkog društva i tu bi izvesno vrlo dugo ostao, pa možda doterao i do predsedničkog položaja, ali je njegovo pevanje bilo od fatalnih posledica, jer je jedan jubilarni koncerat — desetogodišnjicu toga društva — prosto upropastio i ako je tom prilikom iz sveg srca pevao.

Međutim je docnije postao predsednik pčelarskog društva, kojom je prilikom to društvo i procvetalo i izišlo na glas, al’ zbog jedne sitnice dao je zatim ostavku. A evo kakva je ta sitnica: sav med koji je društvo sa svoga pčelanika te godine sabralo i spremilo za nekakvu izložbu on je, kao predsednik, pojeo. Na zboru, koji je zatim bio, jedan pakosan pčelar, opozicionar, nazvao ga je trutom, a on ga je opomenuo da uvuče malo svoju žaoku, i tako, pošto su se sve nekim pčelarskim terminima izgrdili (onaj je opozicionar čak pretio da će mu košnicu nataći na glavu), on se tada naljuti i da ostavku.

Međutim, najveći ugled u društvu stekao je svojom inicijativom u jednom uzvišenom i humanom pokretu. Stvar je od širega značaja, te je moramo opširnije ispričati.

Jednom, po ručku, bila vrućina kakva već može biti u julu. Pred kafanom kod „Sloge“ spušteno perde, te načinilo hladovinu za dva tri stola koja su pod njim. Još i momak džezvom polio kaldrmu, te ta hladovina namamila one koji ne spavaju po ručku na kafu. Tu Maksim, gospodin Mihailo telegrafista, poreznik, profesor g. Jova, poštar i još dvojica trojica. Neko igra domine, neko čita novine, tek svaki našao sebi čime da se zanima, a Maksim, to mu je bilo najmilije zanimanje, zagleda se makar gde, pa tako gleda samo i obično u takvim prilikama ne misli ništa.

Ali, gledajući tako, on spazi dole u čaršiji jednog seljaka gde nemilosrdno tuče svoje magare. To Maksima ozlovolji, pa ga čak nešto i zasvrbi po leđima te obrte glavu na drugu stranu i, više onako za sebe, reče:

— O, majku mu, zar se ne bi moglo što da učini, te da se ove bedne životinje zaštite od ovakvoga i ovome sličnih tirjanstava.

Gospodin Mihailo, telegrafista, koji je skoro bio došao u ovu varoš, te još nije uspeo da bude član kakvog odbora, prozre u ovim rečima mogućnost da se ma kakav odbor obrazuje pa veselo tresne dominom „duplo golo“ i usklikne:

— Ah, gospodine, to vam je divna ideja. U svima obrazovanim državama, gde vlada jevropsko vaspitanje, postoje naročita društva… društva, gospodine moj, koja se zovu „društva za zaštitu životinja“; zašto, dakle, ne bi moglo biti tom kod nas? Vi na to i pomišljate, je l’ te?

Poštar, međutim, koji je iz prostog razloga što je jektičav, svemu rado oponirao, pogleda sa omalovažavanjem na g. Mihajla i dodade:

— Nije nego još nešto! Nemamo nešto preče; ja bih pre ustanovio društvo za zaštitu poštara.

— To je sasvim svejedno; društvo koje g. Mihajlo predlaže može uzeti i poštare u zaštitu — dodade poreznik koji već pet godina ima zabranu na polovinu plate i od toga je doba vrlo pakostan.

Sad, kako je dalje tekao ovaj razgovor nije glavno, no, kako je g. Mihajlo pošto poto hteo da bude odbornik ma kakvog društva, on tu ideju ponese i pronese kroz čaršiju pa, Boga mi, i učini toliko da joj sabra privrženike.

Od prvih, koji je uz tu ideju pristao, bio je apotekar g. Hrdliček, kao čovek, kojega na to opredeljuje „jevropsko obrazovanje.“ Kod njega je imala da bude i prva sednica za čitanje pravila i obrazovanje odbora. U odbor su, po naročitom navaljivanju g. Mihajla telegrafiste, imale da uđu i dame s toga što je „meko srce“, koje je osnova ovoj ideji, njihova vrlina.

Pozvani su bili i imali su obrazovati odbor ovi:

1. Maksim kao predstavnik ideje o osnivanju društva (a on je pristao da je njegova, pošto se najpre dobro raspitivao da ta ideja nije nešto protivna državi).
2. Gospođa apotekarica, pošto će se u njenoj kući držati prva sednica, a i stoga što ona voli i drži kučiće, te je prema tome i samoj ideji naklonjena. (Upravo bio je pozvan g. apotekar Hrdliček, no on je svoje mesto ustupio svojoj ženi, kao čovek koga na to opredeljuje „jevropsko vaspitanje“).
3. Gospođa Anica, udovica, žena bivšeg marvenog lekara, kao zato što je u nekoliko od te struke.
4. Gospođa Emilija, pomoćnikovica, zato što se zna da ima vrlo meko srce, pa ne može očima da gleda ni pile kad se zakolje. (Ne samo to, no o Uskrsu, kad se donese mlado pečeno jagnje, a ona ga sažaljeva, pa i ne jeda ga, jedva ako okusi malo bubrega, mozak, oko, džigericu i tako uopšte sporednije delove jagnjeta).
5. Ignjat Ris, marveni lekar, kao čovek koji uvek sa životinjama ima posla.
6. G. Toma penzioner, za koga se govori da je užasno tukao svoju pokojnu ženu, no što je on sjajno demantovao, jer je, kao policiski činovnik, kaznio neke seljake što su zlostavljali stoku i to ih vrlo strogo kaznio, dakle radio je na istoj ideji još pre no što je postojalo ma kakvo društvo.
7. Učiteljica Savka, ne zato što bi kao učiteljica bila pozvana da zaštićuje životinje, već zato što je g. Mihajlo telegrafista bio zaljubljen u nju, te će se na račun zaštite životinja moći češće u odboru viđati.
8. Đakon Ilija, kao predstavnik čovekoljublja (i ako su neki bili protivni da se i on pozove, jer kažu: nema grđeg dušmanina životinji od njega. Vele, ubio je svojom rukom šest mačaka i otrovao kera Simi kasapu. A osim toga, toliko je nesmotren da on, ma čije jagnje usput sreo, ne može da se uzdrži, nego mu popipa rep i krvnički uzvikuje: „Oho, ho, ho!“ Dakle, kad tako oseća prema živom jagnjetu, kako li nečovekoljubivi moraju biti njegovi nazori o pečenom, mladom jagnjetu).
9. Paja, kafedžija, za koga niko živi ne zna zašto je i on pozvan u odbor.
10. G. Joca, poreznik, kao čovek koji bi inače na račun društva pravio viceve, pa je bolje i njega uvući (a šuškalo se već daje on tom odboru dao ime „životinjski odbor“) i najzad:
11. G. Mihajlo, telegrafista, kao čovek koji je ideju prihvatio i izveo.

Ovako sklopljen odbor sastao se kod gospođe apotekarice u određeni dan i čas, a to je bila sreda po podne, kada je gospođa apotekarica i „jauznu“ spremila.

Pošto su najpre sabrani oprali usta dvema trima varoškim pikanterijama; pošto je donesen i „jauzn“, kojom je prilikom đakon Ilija bio u užasnoj zabuni, ne znajući šta da radi sa malim, srebrnim mašicama, kojima se šećer vadi, a g. Toma penzioner tako okitio bradu kajmakom iz bele kafe, da je izgledao kao da je neko prostro veš po travi da se suši; pošto je gospođa Emilija naročito prevukla preko etažera apotekaričinog prstom, te ocrtala brazdu na prašini i značajno se osmehnula ispod oka na Anku udovicu; i, pošto je Maksim kinuo tako, da su apotekaričin klavir morali zatim brisati, a iz klavira dugo ječao potmuli ton izazvan potresom, jednom reči pošto se učinio uvod u sednicu, ustao je g. Mihajlo telegrafista i izneo Maksimovu „ideju.“

Prva je zatim uzela reč gospođa apotekarica i kazala, kako bi ona drugi dan umrla, kad bi joj crklo koje kuče (imala je tri); zatim je g. Ris marveni lekar, pričao vrlo opširno kako je to u Jevropi i čestitao je Maksimu na ideji. Đakon, je bio za ideju, no nije za to da se moraju sve životinje zaštićavati, već samo stoka. Gospođa Emilija pita šta će one, ženske, u tom društvu.

— Tako, odgovara poreznik, vi možete zaštićavati, na primer, tice.

— Kakve tice?

— Tako, laste, kumrije…

— Ili kučiće, dodade Maksim, da bi zadovoljio gospođu apotekaricu.

G. Mihajlo telegrafista uzima ponova reč, te, da bi slušaoce što više pobudio, hoće da im izloži bednu sliku magarca. On potanko razlaže koristi od njega i upoređuje ga sa njegovom sudbinom. Maksima, razume se, ovaj govor osobito zainteresuje, jer je g. Mihajlo govorio sa toliko topline i poznavanja stvari, da Maksim u jedan mah pomisli u sebi: „Da se nije i ovaj koji put sreo sa usudom?“ I kad g. Mihailo sede, a Maksim ga vrlo vešto, da ne bi niko primetio, omirisa.

Na reči g. Mihajlove, apotekarica se čisto zaplaka i dodade kako i ona simpatiše toj životinji, magaretu, i žali je. Maksimu takođe naiđoše suze na oči i blagodarno pogleda u apotekaricu.

Zatim su i ideja i pravila bili usvojeni i Maksim izabran za predsednika, telegrafista za delovođu, a Paja kafedžija za blagajnika.

Istina, taj odbor nije nikog zaštićavao, ali je o tome bar bilo pisano po novinama i sva slava Maksimu pripisivana, te se njegovo ime na daleko pročulo.

⁂

Tako odlikovan, počastvovan, čuven, viđen u društvu i visoki činovnik, Maksim je uveliko zaboravio na svoje poreklo.

No jednog dana Usudu, kada je bio besposlen, pade na pamet da potraži ono magare i da ga upita, je li zadovoljno svojim novim položajem.

Siđe u grad i, kao Usud, znao je da magare nije otišlo na kakav težak zanat, te ga poče tražiti među gospodom.

Zađe po gradu, pa iz sokaka u sokak. Sreta ljude lepo obučene pa dvoumi:

— On je… nije… On je, jest… a, nije!

Toliko njih već sreo, a nikako da pozna ko beše magarac.

Sretne tek jednog: „Baš on je“ — veli u sebi, pa mu priđe:

— Je l’ te, molim vas, pita učtivo, beste li vi nekad magare?

A onaj se izdere na nj, pa ode dalje.

Sretne Usud drugoga, pa već siguran da je to onaj njegov i veselo mu prilazi:

— Mi se znamo, molim vas.

— Mir pita onaj začuđeno.

— Ta da, pamtite kad beste magare…

A onaj se durne, uvredi i ode dalje.

Srete Usud trećega i već, sumnje više nema, poznao ga je, glavu bi založio, pa potrči i zagrli ga, a onaj ga pita:

— S kim ima čast?

— Ja sam Usud, veli.

— Tako, milo mi je!

— Ti si, ti si, nemoj da se kriješ!

— Ali ko?

— Ah, magare, ono dobro magare. Jest, ti si; poznajem ti uši i hod, i leđa mi tvoja dolaze poznata…

A i ovaj dune ljutito i okrene u stranu.

A Usud nastavlja da traži ceo dan do mrkloga mraka. Pa sutra tako, pa prekosutra tako, dok ga najzad ne savlada umor i diže ruke videći da mu je zalud posao, jer neće magarca poznati.

A to je, bolan, Usud, sila viša od čovečje, pa eto, on ne ume da razlikuje koji među tolikima beše nekad magare, a ko ne. A što se i maša tako teškog posla, pa i Usud ako je!

4. Klasa

To se desilo onda kad smo svi mi bili mali: u ono srećno doba kad nam železnica ne beše prosekla njive i džepove; kad su načelnici bili ocevi svoga naroda; kad su advokati mirili zavađene da ne bi došlo do suda, a sveštenici imali zato dubok džep, da bi mogli bedne da podrže i ishrane.

Teško je bilo onda činovniku rešiti se na put do Beograda; to je bio golem put. Dva i tri dana pod arnjevima, po dugim i nedoglednim drumovima; pa se čovek istroši, ode mu dvomesečna, pa i tromesečna plata. Tada, ako si hteo u Beograd, a ti se još od početka godine rešiš, pa kažeš svojoj ženi i prijateljima: „E, ove ću godine, ako Bog da, u Beograd.“ I tada odvajaš svakog meseca po pet dukata na tu potrebu, a na četiri meseca ranije tražiš odsustvo.

I to onda cela varoš zna. Kad prođeš kroz čaršiju a ono te svak zapita: „Je li istina da mislite ove godine u Beograd“ — „Kad mislite?“ i tako dalje. Pa onda, dolaze za čitav mesec dana razne posete onih koji imaju roda u Beogradu: jedni donose amanete, drugi pisma, treći šalju pozdrave. A kad pođeš, onda iziđu poznanici i prijatelji daleko van varoši, na drum, i ispraćaju te.

Tako je to bilo nekad.

⁂

Tada, kada je to tako bilo, reče jednog dana g. Stojan, načelnik, svojoj ženi, gospođi Persi:

— E, ove ću godine, ako Bog da, na odsustvo u Beograd.

Te reči g. Stojanove odmah toga dana pređoše u komšiluk, pa odatle u drugu malu, a sutra-dan i u čaršiju. I onda, u čaršiji, kogod je svratio u ovaj ili onaj dućan da kraj tezge svoga prijatelja popije kafu i porazgovara reč-dve, počinjao je razgovor sa:

— Ču li šta se govori?… G. Stojan misli ove godine u Beograd.

Pa i u načelstvu samo se taj razgovor vodi. G. načelnik došao u kancelariju, podsekao nokte, očistio muštiklu, savio cigaru, poručio kafu i rešava se, da li da počne da radi ili da ne počne još, a gospodin pomoćnik ulazi polako i naziva dobro jutro.

— Dobro jutro, gospodin Lazo.

— Kako, gospodine načelniče, kako? Ama je li istina? — pita ljubazno pomoćnik.

— Šta, gospodin Lazo?

— Pa to, da mislite ove godine u Beograd?

— Pa… oteže g. načelnik …mislim g. Lazo. Nisam bio, evo, već sedma godina. Nemam nikakva posla, ali hoću da odem malo, da se vidim sa gospodinom ministrom; imam i nešto familije, pa i da kupim što za kuću…

— Ako, ako, i treba, g. načelniče.

Ode zatim pomoćnik u svoju kancelariju, sedne i ponovi isti posao koji je gospodin načelnik već izvršio, to jest podseče nokte, očisti muštiklu, savije cigaru i naruči kafu, i — taman da pristupi poslu (umočio je već i pero) a sekretar ulazi polako u kancelariju.

— Dobar dan, gospodin pomoćniče.

— O, dobar dan, gospodin-Simo.

— Ama, je li istina, gospodin pomoćniče, da gospodin načelnik misli ove godine u Beograd? — pita radoznalo sekretar.

— Da, da — odgovara važno g. pomoćnik — da, moraće da ide; govorio mi je o tome, moraće da ide.

— Pa i treba, zaista treba! — dodaje sekretar i vraća se u svoju kancelariju te ponavlja onaj isti posao koji su već izvršili i načelnik i pomoćnik, i taman srkne prvi gutljaj kafe, naiđe pisar i nosi bajagi akta pod miškom.

— Šta je gospodine Pero, kakva su to akta? — pita sekretar.

— Ta nije ništa hitno; — veli g. Pera — može i da ostane, mogu ja i posle doći.

— Pa dobro, dobro… onda donesite docnije.

— A, ovaj… ako dozvolite… je li istina da gospodin načelnik misli ove godine u Beograd?

— Jeste, gospodine Pero, malo čas mi baš kaže gospodin pomoćnik, ići će, ići će.

Pisar se povuče zajedno sa aktima u svoju kancelariju, sedne za sto i zamisli se, toliko se zamisli da mu cigara dogore do prstiju. A kad se trže od toga, on spazi da kod vrata, u njegovoj sobi, stoji praktikant Sreta. Nije ga čak ni čuo kad je otvorio vrata i ušao.

— Šta je, gospodine Sreto?

— Ništa, molim, došao sam ako ima što za rad?

— Pa… biće, biće, zvaću vas ja već.

— Lepo, odgovara Sreta i polazi natrag, otvara vrata, opkorači prag pa zastaje kod otvorenih vrata.

— Šta je? — pita pisar. — Imate li još što da mi kažete?

— Pa, ako je slobodno?

— Kažite, da čujem.

Sreta se vraća, zatvara vrata i prilazi pisarevom stolu.

— Govori se da gospodin načelnik misli ove godine u Beograd.

— Pa?

— Pa hteo sam da pitam, je li to istina?

— Istina je, gospodine Sreto!

— Hvala vam, velika vam hvala; izvinite što sam bio toliko slobodan.

Pa i Sreta se povlači u svoju kancelariju obavešten, a ne treba ni pričati da je on zatim obavestio pandure.

⁂

A gospodin Sreta praktikant, to veče, kuvajući u džezvici sam sebi kafu, ovako je razmišljao u svojoj sobi:

— Bože moj, eto, gospodin načelnik ide u Beograd i tamo će razgovarati sa gospodinom ministrom; izvesno će razgovarati… Kako je srećan, ima para a dobio osustvo, pa onda i poznaje se sa gospodinom ministrom… Blago njemu. Kad bi, Bože, hteo i za mene da progovori reč dve. E, kad bi on hteo…

I tu mu prevri džezvica te poče da duva i da meša brzo, a zatim je skide s vatre, nali hladnom vodom i pokri je kapkom da slegne kafa, a on nasloni glavu na ruke te nastavi da razmišlja.

— Trinaest godina sam već praktikant. Nikad nisam bio kažnjen; baš bi pravo bilo da avanzujem. Zar nisam bolji nego mnogi i mnogi? Zar nisam toliko puta i pohvaljen; zar mi gospodin načelnik nije jedanput pred svima rekao da sam najvredniji činovnik?!…

I tako gospodin Sreta razmišlja, razmišlja, dok se ne seti kafe koja se već u veliko ohladila, te je nanovo pristavi uz vatru.

⁂

A sutra-dan gospodin Sreta uze akta koja je juče prepisao i unese ih pisaru na sravnjenje. Sravnjivalo se, čitalo se, popravljalo se, radilo se i najzad svršilo se. A kad se svršilo, poče Sreta rečenicu, koju je još sinoć uz kuvanje kafe spremio.

— Hteo sam da vas pitam nešto, gospodine Pero. Pisar se usturi pa ga pogleda ispod očiju.

— Šta je?

— Pa, kažite mi, molim vas iskreno: jeste li zadovoljni sa mnom; služim li pošteno i revnosno?

— Ja sam zadovoljan, gospodine Sreto.

— E, pa lepo, je li pravo da ja ovako celog svog života ostanem praktikant?!

— Pa nije pravo, e, ali… znate kako je… sudbina.

— Nije to sudbina, nego prilika. Kad se nađe samo prilika. A mislim da bolje prilike no što je sadanja neće nikad biti.

— Kakva sadanja prilika?

— Pa, eto, gospodin načelnik putuje u Beograd; on će tamo razgovarati sa gospodinom ministrom, je l’ te?

— Jeste, razgovaraće.

— E vidite, kad biste vi hteli da mi učinite…

— Ja, šta bih ja mogao da vam učinim?! — pita pisar iznenađeno.

— Mogli bi, mnogo bi mogli, samo kad biste hteli. Progovorite za mene gospodinu sekretaru reč dve.

Pisar se zamisli malo, pa onda veselo klimnu glavom.

— Hoću, gospodine Sreto, hoću da progovorim. Pravo je da avanzujete, sasvim je pravo. I progovoriću još koliko ovog časa; da znate da ću se svojski zauzeti.

Sreta blagodarno stište ruku pisaru, a ovaj se diže te pravo sekretaru.

Sreta se zadovoljno i pun nade vrati u svoju kancelariju, a pisar ode sekretaru.

— Imao bih nešto da vas zamolim, gospodine sekretaru!

— Molim, šta ste radi?

— Pa, jedna stvar u kojoj biste mi vi mogli pomoći ako hoćete?

— Molim, zašto ne, ako je samo moguće.

— Vidite, — nastavlja pisar — gospodin načelnik ide sad u Beograd, on će se tamo sastajati i sa gospodinom ministrom, pa tom prilikom, nema sumnje, referisaće mu i o svome činovništvu.

— Izvesno, izvesno, — dodaje sekretar.

— Pa… vidite, vi bi ste mogli da progovorite za mene, ja već šest godina nisam avanzovao a… ja mislim da zaslužujem, nisam ničim pokazao da ne zaslužujem.

— O, ničim, — dodaje brzo sekretar — što se toga tiče odista ste se dobro setili, odista je ovo dobra prilika, ovaj put g. načelnikov. Vidite, ja se ne bih ni setio. Samo… ja to ne mogu da govorim g. načelniku.

— Ne, ne morate njemu, progovorite vi samo g. pomoćniku.

— Njemu, da, njemu bih mogao.

— Pa, molim vas, učinite.

— Da, hoću, — i tu sekretar pruži ruku pisaru i snažno mu je stište. — Evo, imam baš neka akta za potpis: ovaj čas idem pomoćniku i, verujte, odmah ću mu govoriti, — i sekretar se diže sa aktima.

— O, ja vam od sveg srca blagodarim.

I pisar, zadovoljno smešeći se, povuče se u svoju kancelariju, a sekretar sa aktima ode pomoćniku.

— Ima li što za potpis? — pita pomoćnik, a vidiš, mrzi ga da uzme pero.

— Ta ima jedno dve tri stvari; mogu i ostati, nisu hitne.

— Pa nek ostane kad i sve ostalo dođe sa prepisa.

— Da, tada ću doneti, ali… hteo bih nešto da vas zamolim. Jedna stvar koju vi možete učiniti samo ako hoćete.

— A šta bi to bilo? — pita radoznalo g. pomoćnik.

— Pa, kad biste hteli da progovorite g. načelniku za mene; on sad ide u Beograd pa bi mogao tamo da progovori g. ministru. Vi uviđate i sami da bih ja već trebao da avanzujem za pomoćnika.

— Ta… poče pomoćnik.

— Molim, da se razumemo, — dodaje hitno sekretar — ne mislim ja da budem pomoćnik ovde, na vašem mestu, Bože sačuvaj. Mogu ja biti i u svakom drugom okrugu, zašto ne, okrug je okrug.

— Pa, pravo velite, — nastavi pomoćnik pošto mu se razvedri čelo — odista trebalo bi da avanzujete, vi ste sposoban i spreman i vredan činovnik. Hoću, hoću, gospodine, hoću od sveg srca da govorim g. načelniku. A što i da ne učini; ide u Beogradu te ide, govoriće sa gospodinom ministrom te govoriti, pa zašto ne bi progovorio i za vas. A vi to zaslužujete, zaslužujete da se čovek zauzme za vas.

— O, hvala vam, velika vam hvala za tako dobro mišljenje. Ja ću vam biti vrlo blagodaran i upravo smatraću vas za svoga dobrotvora.

— Molim, molim, gospodine Simo, vi ste to zaslužili.

I diže se pomoćnik te u načelnika.

— ’Odite, ’odite. Sedite, gospodine Lazo; sedite da progovorimo reč dve — veli načelnik.

— Ama ja baš zato dođoh, imao bi baš sa vama onako prijateljski da progovorim i, upravo, da vas zamolim.

— E? A šta to, gospodine Lazo?

— Pa, velim… kako da kažem, znate sad mi nešto pade na pamet; vidite, vi idete u Beograd i bićete tamo sa gospodinom ministrom pa, velim… mogli biste mu progovoriti za mene. Ja mislim da je pravo i Bogu drago da i ja jedan put dobijem okrug. Ne mogu ovako celog veka pomoćnik; znate i sam, ovo je već jedanaesta godina a, mislim, niste ni vi duže čekali…

— Nisam; — odgovori ravnodušno g. načelnik — bio sam samo sedam godina pomoćnik.

— Sedam? Eto vidite, a ja jedanaest.

— Jest, jest, dugo čekate, pravo bi bilo da dobijete okrug.

— E pa, zašto ne biste progovorili kada je, eto, lepa prilika.

— Jeste!

— Lepa je prilika, — ponovi pomoćnik.

— Hoću, hoću, gospodin Lazo, hoću. Odista treba, treba, pa zašto da ne progovorim?

⁂

Pa došlo već vreme i polasku. G. načelnik već dva dana ranije išao redom po kućama i svraćao u dućane da se oprosti. Mnogi obećali — da izađu malo van varoši da ga isprate.

A kad osvanulo to jutro, pred načelstvom kola, panduri podastiru seno pod arnjeve i prostiru ćilime i rastresaju jastuke; za direk pred načelstvom vezana dva osedlana konja (to će panduri ispratiti g. načelnika sat dva od varoši), pa onda pred vratima sabrali se prijatelji, a mnogi otišli i pešice do prve mehane van varoši. Mnogi će na kolima, te kola već prolaze, jer svako ide napred da kod mehane dočeka g. načelnika i da se oprosti. Prođoše prva kola protina (na njima će se sa g. protom vratiti gospođa načelnikovica), pa onda pomoćnik, sekretar i pisar u jednim kolima (Sreta je otišao peške), pa kaznačej i gospođa kaznačejka, pa gazda Mihajlo, trgovac i njegov pašenog i mnogi drugi.

Stigoše tamo pred mehanu i g. načelnikova kola te on siđe. Popi se tu po jedna kafa, a zatim nasta praštanje.

Pri polasku g. načelnik još jednom stište ruku g. pomoćniku i šanu mu na uvo:

— Neću zaboraviti.

Pomoćnik odvede poverljivo na stranu sekretara i šanu mu na uvo:

— Rekao mi je da neće zaboraviti!

Sekretar odvede poverljivo na stranu pisara i šanu mu na uvo:

— Rekao je g. načelnik da vas neće zaboraviti.

Pisar odvede poverljivo na stranu Sretu praktikanta i šanu mu na uvo:

— Rekao je g. načelnik da vas neće zaboraviti.

Kola g. načelnikova krenuše kroz prašinu uz drum, a Sreta praktikant, srećan i zadovoljan, krenu peške niz drum u varoš pun nade za buduću klasu.

⁂

A kad g. načelnik ode, prođe dan, dva, tri pa prođe i nedelja, i prođoše bogme i dve, a jednog lepog dana, nakon dve nedelje, stiže gospođi Persi od načelnika telegram iz Beograda, ove sadržine:

„Dobio sam klasu, javi to mojim prijateljima i mome činovništvu.“

I gospođa Persa prosu tu novost po varoši i kroz kancelarije.

A ne prođe još nedelja dana i g. načelnik sa klasom javi da se krenuo. Dočekaše ga kao što su ga i ispratili. I g. prota na kolima, i kaznačej sa kaznačejkom na kolima, i pomoćnik sa sekretarom i pisarom na kolima i panduri na konjima, i Sreta praktikant peške.

Stigoše g. načelnikova kola, ižljubi se g. načelnik sa gospođom Persom i ostalima, primi od prijatelja i činovništva čestitanje za klasu, pa zovnu pomoćnika na stranu, steže mu prijateljski ruku i šanu mu na uvo:

— Govorio sam za vas, zabeležio vas je g. ministar.

Pomoćnik se zahvali, pa zovnu sekretara na stranu, steže mu ruku i šanu na uvo:

— Gospodin načelnik je govorio za vas, zabeležio vas je g. ministar.

Sekretar se zahvali, pa zovnu pisara na stranu, steže mu ruku i šanu na uvo:

— Gospodin načelnik je govorio za vas, zabeležio vas je g. ministar.

I pisar se zahvali, pa zovnu Sretu praktikanta na stranu, steže mu ruku i šanu mu poverljivo na uvo:

— Gospodin načelnik je govorio za vas, zabeležio vas je gospodin ministar.

Sreta se ponizno zahvali, naiđoše mu i dve suze na oči i krete se pešice u varoš, razmišljajući uz put.

— Baš sam se dobro setio, te nisam propustio ovako lepu priliku.

5. Buba-švaba

Odavno se šapće i pogovara da je gospodin Petar Ilić, prilikom jednog sudara vozova, u onoj pometnji i panici, podmetnuo drugome svoju ženu a on se neopaženo i nečujno izvukao iz braka. Međutim to ne stoji u istini, ma da ovo pogovaranje i šaputanje nije u svemu bez osnove. A evo kako cela ta stvar u istini stoji:

Gospodin Petar Ilić je rođen sa ukusom. Upravo, piscu je ove priče vrlo teško to pouzdano tvrditi, da li je rođen sa ukusom ili možda bez ukusa, ali ono što se sme tvrditi to je: da je gospodin Petar Ilić rođen sa osećanjem ukusa. To se već prvih dana njegova života jasno opažalo, jer kad su mu roditelji, zbog materine slabosti, doveli jednu zdravu i krepku ali vrlo ružnu dojkinju, mali gospodin Petar Ilić nije hteo ni da čuje za mlečnu hranu i sa odvratnošću i užasnom drekom odbijao je svaki pokušaj da mu se ta dojkinja približi, Kada su zatim izabrali jednu mladu, jedru i lepu, mali gospodin Petar Ilić je — bez obzira na to što je prisustvo lepe dojkinje u kući stalno izazivalo neprijatne scene između oca i majke — alapljivo sisao ne ispuštajući iz usta instrumenat ni onda kad je bio potpuno sit i kad mu je mleko curilo na obe strane usta.

Tako je isto bila velika muka i sa igračkama koje su mu kupovali. Njemu se nije moglo podvaliti lutkom napravljenom od krpčića na kojoj su mastilom upisane oči i obrve; on se mogao zadovoljiti samo ukusno napravljenom i obučenom lutkom iz dućana, kao što je i zvečka morala biti od nikla.

Docnije, kad je mali gospodin Petar Ilić već bio stao na noge, voleo je lepu knjigu, lepu kravatnu, lepu cipelu, lepu džepnu maramu, a kad je još više poodrastao počeo je voleti i lepu žensku.

Od toga doba lepota je bila za njega jedina vrlina žene. Mogli ste mu vi koliko hoćete kazivati o inteligenciji, plemenitosti, nežnosti. ili ma kojoj drugoj osobini ove ili one devojke, za njega je lepota ostala jedino merilo pri oceni njenoj. U tom pogledu je tako daleko išao da ga ni bogastvo, pa ma se ono pelo i do basnoslovnih suma, nije moglo omesti da lepoti da prvenstvo.

Kada se načulo samo da gospodin Petar Ilić ima namere da se ženi, svi su rekli: „No, baš smo radoznali, jer to mora biti nešto osobito!“ I odista, kada se jednog dana ču da je verio i koju je verio, svi se uveriše u njegov ukus. Zaprosio je sirotu ali neobično lepu devojku, čija bi se lepota samo pesmom mogla opevati.

— To nije devojka, to je madam! — uzviknuo je učitelj crtanja kad je čuo o veridbi g. Ilićevoj.

— Ona je, i heruvim i serafim ujedno! — rekao je mladi i zadrigli đakon za kojeg se uopšte. veli da voli mirske heruvime i serafime.

— Ona je, gospodo moja — dodao je na to mladi galanterista — jedan ekstra-artikl ili tako reći mustra.

I g. Petar Ilić, do čijih su ušiju dopirali ovi komplimenti njegovome ukusu, ponosito je šetao i gledao svakome u oči kao da bi hteo reći: „Eto, tako ja umem!“

Posle već došla je svadba, a posle svadbe medeni mesec i g. Petru Iliću za to vreme uvek se činilo kao da ga ceo svet gleda zavidljivim očima. A imalo bi mu se i na čemu zavideti. Model, heruvim i mustra, g-đa Ilićka odista je svojom lepotom zaslađivala medeni mesec braka g. Ilićevog. Celog tog meseca sa njenih su usana tekle samo slatke reči i vatreni poljupci kojima nije bilo kraja. Da je nešto zadrigli đakon bio posvećen u to, on bi te dane braka g. Ilićevog izvesno nazvao zemnim rajem. Ali je taj zemni raj samo toliko i trajao koliko i medeni mesec. Kao da je to bila neka menična obaveza, po kojoj se gospođa obavezala da samo mesec dana zaslađuje g. Iliću dane, jer već prvih dvadeset i četiri sata posle mednog meseca zagorčalo mu je. Došao je iz kancelarije mrtav umoran, jer je celoga toga dana vodio protokol nekakvoga pretresa na kome je saslušano sedamdeset i dva svedoka. Kod kuće je zatekao gospođu obučenu i pod šeširom i sa željom da je izvede malo u šetnju a zatim na pivo. On joj to ljubaznim rečima odbi i sruči se mrtav umoran u naslonjaču. Iz divnih usta ekstra-artikla odjednom se prosu čitava bujica ružnih i neobuzdanih reči praćenih grubim gestovima. G. Petar Ilić se zgranu šta ga na jedan mah snađe. Izgledalo mu je kao ono leti kadu trenutku zamrači nebo, koje je dotle bilo puno sunca, i zavije besna olujina. On se pokaja što je odbio njenu molbu i diže se iz naslonjače gotov da joj ispuni želju. Ali je to bilo dockan; izgleda da joj je već dosta pa i suviše bilo što se uzdržavala čitavih mesec dana, koliko je trajao medeni mesec. Ona nastavi da vrišti, da pišti i da sipa ružne reči, a uz to još poče i da kida sa sebe novu novcatu haljinu i da gazi nogama novi novcati šešir.

G. Ilić se još tešio da je to bura koja je samo jednoga trenutka naišla te će se nebo opet razvedriti. Ali se on gorko varao. Kako je gospođa počela toga prvoga dana, posle medenoga meseca, tako je to posle redovno išlo. Za svaku sitnicu, za svaku reč leteli su po kući tanjiri, razbijala se okna prozorska, cepale cipele i haljine i lile se potocima suze i ružne reči. Ranije, medenoga meseca, budila ga je ujutru a uspaljivala uveče poljupcem, pred ručak bi mu poljupcem poželela dobar apetit, a po ručku poljupcem poželela nazdravlje. Sad se to sasvim izmenilo: svađom i pogrdom ga je budila ujutro i nije mu dala zaspati uveče; svađom mu je pred ručak kvarila apetit, a posle ručka presedala mu zalogaj koji je pojeo.

Kuća mu je prosto postala pakao i jedva je čekao da pođe u kancelariju, samo da pobegne. A kad se na podne ili pred veče vraćao kući, bilo mu je kao da na gubilište ide. I dok se svet — koji o svemu tome nije ništa znao — još uvek divio lepoti g-đe Ilićke i još uvek zavideo sreći g. Ilićevoj, dotle je već on došao do uverenja da ona u stvari nije lepa. Lepe su joj i oči i usta, divna joj je glava, bogata joj je i raskošna kosa, vilinski joj stas, pikantne su joj ruke i noge, pa ipak g. Ilić je sa očajanjem priznavao sam sebi da ona nije lepa i da bi je kadar bio prežaliti. Ali kako je prežaliti? Kad bi nešto otišla od njega, on bi joj bio zahvalan, ali da je otera to je smatrao za nemoguće. Niko van kuće nije znao šta on pati, svako ga je smatrao srećnim te bi svako njega krivio. Ko zna šta bi svet na njega sručio! I grešnik g. Petar Ilić čupao je kose od očajanja ne znajući šta da radi.

Pomišljao je čak i na samoubistvo, ali se na to nije mogao da odluči, jer je uskoro očekivao unapređenje pa bi ga samoubistvom verovatno omeo.

A više se nije moglo trpeti, jer je lepotica s dana na dan bila sve bešnja. Sručila je na grešnoga g. Ilića, čoveka koji je rođen sa ukusom, ceo zoološki rečnik; nazvala ga je jednoga dana stenicom, pa je u epitetima gradirala sve do slona. I sve je on to trpeo, ne znajući ni sam zašto i ne umejući da nađe izlaz iz situacije.

Jednoga dana, tako razgnevljena i u najvećem besu, ne znajući već čime da ga nagrdi, pošto je sav rečnik iscrpla, ona mu reče:

— Ti si buba-švaba! Pfuj, ježim se kad te vidim — kao buba-švabu da vidim!

I ta ga pogrda, na njeno veliko iznenađenje, naljuti. On koji je trpeo da ga zove i stenicom i gušterom i zmijom i veprom i magarcem i volom i slonom, sad se na jedan mah nađe duboko uvređen što ga je nazvala buba-švabom?

A ona, iscrpivši ceo rečnik i tražeći reč koja bi ga mogla uvrediti, ushiti se kad oseti tu njegovu slabost i od sad ga stalno poče zvati buba-švabom. Njoj čak omili to i od tada napusti sve ostalo i naviče se da samo ovo upotrebljava uvek i u svakoj prilici.

E, to se već više nije moglo trpeti i g. Petar Ilić poče da izostaje od kuće. Pokuša jedanput da ne dođe na ručak, drugi put da provede veče u kafani sa prijateljima. I možete već misliti kako se buba-švaba proveo posle tih pokušaja. Kad je posle ponoći došao kući našao je u dvorištu svoju postelju. G-đa Ilićka je prosto izbacila iz kuće, kao nepotrebnu stvar, a već kad je ušao u sobu, to nisu bile reči, to nisu bile grdnje, no kao da se nebo prolilo na njega ili kao da ga je čabrovima pomija zasipala. Tako se osećao grešni buba-švaba.

Tada je promenio i smislio je drugu taktiku. Počeo je prijatelje da priziva k sebi, da mu dođu posle večere na poselo. I da vidite, to je prilično pomoglo. Za vreme dok bi prijatelji sedeli, gospođa je bila neobično slatka i mila tako da su prijatelji odlazili kućama sa zavišću prema sreći g. Ilićevoj. Ona gaje često tako ovog istog buba-švabu, kada su prijatelji bili prisutni, pred njima nazivala čak „Diko!“ i „Golube“, a već šta je posle bilo, kad bi prijatelji otišli, nije potrebno ni govoriti.

G. Petar Ilić je ipak na taj način pronašao kako će bar dva tri sata dnevno provesti u kući mirno i zadovoljno i otad nije bilo večeri da za njihovim stolom nije bilo koga. Naročito mladi poreznik, gospodin Čeda Krajinić, nije mu izbijao iz kuće. Svako je veče dolazio, ako ne na večeru a ono posle večere, i neobično je pažljiv bio prema gospođi. A kako i ne bi mlad čovek bio pažljiv prema jednoj takvoj lepoj ženi kao što je g-đa Ilićka.

Ta pažnja je u početku bila obična — ona pažnja koju bi i svaki drugi gost iz učtivosti ukazao domaćici, ali, postepeno, ona poče da se razvija u neku naročitu i uočljivu pažnju. G. Krajinić ne bi došao na večeru, na primer, a da lepoj domaćici ne donese kitu cveća; ne bi propustio da ispuni svaku njenu želju; ne bi se odmicao od nje i u razgovoru stalno je odobravao sve što bi lepa domaćica rekla.

Razume se da toliku pažnju nije mogao ne opaziti g. Petar Ilić i, toga trenutka, u njemu se zače jedna pakosna misao i on, noću, praveći se da spava te koristeći se jednim vremenom kad ga žena nije grdila, napravi čitav plan po kome će u buduće postupati.

Po tome planu on se još više sprijatelji sa g. Krajinićem pa se poče ne odvajati od njega. Čim bi izišao iz kancelarije, otišao bi k njemu, s njim bi prošetao, s njim zatim otišao svojoj kući, najpre na večeru pa onda sve češće i na ručak. A pri tim šetnjama, ma kakav razgovor počeo g. Krajinić, g. Petar Ilić bi ga naveo na razgovor o svojoj ženi.

— Baš da prošetamo malo — rekao bi g. Krajinić — danas sam imao neki grdan posao pa me baš zabole glava.

— I mene tako po koji put — odgovara g. Petar Ilić — pa moja žena se prosto zabrine zbog toga.

— Pa, razume se… — hitno bi g. Krajinić da kaže neku novu rečenicu, ali ga g. Petar Ilić prekida, bojeći se da ne zavede razgovor na koju drugu stranu, pa odmah dodaje:

— Ne znate vi, kako moja žena u takvim prilikama brine o meni. Uopšte mogu reći, da moju ženu mnogi ne ume da cene.

— Ali, molim vas! — buni se kao g. Krajinić.

— Tako je, tako je kao što vam kažem. Mnogi misle i cene nju samo po njenoj lepoti. Eto, i vi recimo, cenite je po njenoj lepoti.

— Ali molim vas! — buni se kao opet g. Krajinić.

— Zašto ne, molim vas! — nastavlja g. Petar Ilić — zašto ne, molim vas? Što je istina istina je, niti se to može sakriti. Ona je odista lepa, vanredno lepa. Da je negde u Evropi, za njom bi se grabili ljudi, ubijali se međusobno, vršili bi samoubistva. Ali kod nas, razume se, i nema tako kulturnoga čoveka koji bi njenu lepotu umeo ceniti.

— Ali molim vas! — pokušava i po treći put g. Krajinić da se buni.

— Ali ono vidite, što je upravo glavna njena osobina — nastavlja g. Petar Ilić — to nije lepota, već je to njena pitomost. Vi ne možete prosto verovati kako je to nežna, pitoma i blaga duša. Svaka reč koja iziđe iz njenih usta, to je šećer, gospodine, i to šećeru kockicama, a ne ovaj prljavi sitni šećer. Znate li vi da je to jedno blago, da je to jedan kapital: imati nju kraj sebe, imati je pod svojim krovom? Ona nosi sreću, ja vas uveravam da ona nosi sreću!

Takve razgovore je g. Petar Ilić vrlo često ponavljao šetajući sa g. Krajinićem i starao se pošto poto da ubedi ovoga kako lepota nije glavna osobina njegove žene, već nežnost, pitomost i blagost njene duše. U tome ga je ubeđivanju revnosno pomagala njegova gospođa svojim ponašanjem za vreme dok su gosti bili u kući, za koje je vreme ona muža nazivala: dikom i golubom.

Jedanput, tako u šetnji, kada je g. Krajinić opširno razlagao g. Petru Iliću sve rđave strane novog poreskoga sistema, g. Ilić će mu ujedanput i bez ikakve veze preseći reč:

— Pa ipak, mnogi misle da sam ja srećan u braku, a verujte da nisam!

— Molim, kako to može biti? — zapita iznenađen g. Krajinović koji sasvim zaboravi na poreski sistem.

— Tako, gospodine, nisam. Odista mi je žena lepa, idealno dobra; odista je i dobra, nežna, idealno lepa, pa ipak ja se ne osećam srećan koliko bih pored tih uslova mogao biti!

— Ja vas prosto ne razumem! — reći će sve više iznenađen g. Krajinić.

— Kazaću vam, poverljivo. O tome se nisam nikad ispovedao do sad vama i mislim da nećete to poverenje zloupotrebiti. Vidite a ne volim što sam se ovako prosto, ovako svakodnevno, obično, banalno oženio. To mi je užasno glupo, tako se može oženiti svaki ćifta. Vidiš devojku, dopadne ti se, dopadneš se i ti njoj, pitaš je, ona pristane i hajd’ svadba. Užasno glupo, zar ne?

— Nego kako bi vi hteli?

— Jedno retko blago, jednu dragocenost, kao što je na primer moja žena, treba steći, treba je sa opasnošću života steći, pa tek da uživate pravo zadovoljstvo u životu. Ljudi, molim, ginu i guše se pod zemljom dok nađu i iskopaju jedan komadić brilijanta. A šta je komadić brilijanta — nekoliko hiljada dinara! Zamislite sad kakvu vrednost i po lepoti i po dobroti prestavlja na primer moja žena? I šta, prosto je vidite i zaprosite! Koješta!

— E, pa kako bi drukče, molim vas? — pita radoznalo g. Krajinić, sad već potpuno zainteresovan ovim izjavama g. Petra Ilića.

— Znate li kako? — reći će g. Petar Ilić praveći se kao da govori sa punim ubeđenjem. — Moj bi ideal bio, da je moja žena naprimer bila tuđa žena, te da je sa opasnošću života otmem.

— Ali, molim vas… — zausti g. Krajinić potpuno iznenađen.

— Da, gospodine, — nastavi odlučno g. Petar Ilić — da je otmem, da je ukradem, da je stečem sa mukom, to pravi zadovoljstvo čoveku. Da je smatram kao zarobljenu princezu i da je oslobodim ropstva, eto to pravi zadovoljstvo čoveku.

— Ali… — zausti opet g. Krajinić.

— Pa recite mi sami, molim vas, šta je slađe: da li kad vam ko da hiljadu dinara ili kada ih trudom zaradite, ili još bolje: koja je jabuka slađa, ona što vam je neko da ili ona koju ukradete, koju otmete?

— Pa da, to jest! — potvrđuje g. Krajinić.

Drugi put, kad su opet o toj istoj temi govorili — jer g. Petar Ilić je vrlo često na nju navraćao razgovor — odvažiće se g. Krajinić te će reći:

— Pa da, to jeste, teorijski je to tako, ali znate, u praksi…

— Kako u praksi?

— Pa tako, na primer — nastavi po malo snebivajući se g. Krajinić — kad bi se, recimo, to vama desilo…

— Kako meni? — zapitaće kobajagi iznenađen g. Ilić, a u stvari zadovoljan što je g. Krajinić ušao u detaljniji razgovor.

— Znate. ja znam da se to ne može desiti — uze kao da se izvinjava g. Krajinić, ali samo kao primer.

— No, pa recite ga!

Pa to… kad bi, na primer, neko vama oteo ženu…

— To se ne može nikad desiti, ali pristajem da uzmemo kao primer. Pa šta? Iziđemo na dvoboj je l’ te? Puca on na mene, pucam ja na njega. Paf, on mene pogodi. Bolje gađa i pogodi me, i onda pružamo ruku jedan drugom. Je l’ tako?

— Jes’!

— E, tako je i ovo. Ja volim moju ženu, on voli moju ženu. On bolje gađa, paf, otme mi ženu, šta mogu ja tu? Ništa. Imaš da se izmiriš sa sudbinom i ništa više!

Jedan put šetajući tako, g. Petar Ilić je nosio u ruci neku knjigu i mahao naročito tako rukom ne bi li g. Krajiniću pala u oči knjiga.

— Šta vam je to? — zapitaće g. Krajinić.

— Kupio malo čas za ženu pa, pravo da vam kažem, baš se mislim da l’ da joj ponesem. Ja ne volim, znate, da dam ženi da čita što dok ja ne pročitam. A, eto, nemam prosto vremena da pročitam ovo.

— Ako meni dozvolite?

— Kako da ne, ja bih vas molio. Baš ćete mi učiniti uslugu. Pročitajte, pa ako nađete da je dobra stvar, daću je mojoj ženi.

G. Krajinić je još te večeri, čim se vratio sa večere od g. Ilića, zapeo i pročitao knjigu. Bio je to roman u kome se govorilo o tome kako je neki mladić voleo udatu ženu, neobično lepu. Opširno se pričalo o mladićevim duševnim patnjama i najzad o njegovoj srećnoj odluci da otme lepu ženu. On to i izvrši i začne sa njom lep i divan život.

G. Krajinić je knjigu neobično uzbuđeno pročitao posle onih dugih i čudnih razgovora koje je vodio sa g. Petrom Ilićem. Valja još znati da se iz obične pažnje između g. Krajinića i gospođe Ilićke razvila prava ljubav, koju je g. Ilićevo oko dobro zapazilo, ali koja nije mogla dovesti ni do kakvih stvarnih rezultata. G. Petar Ilić se naročito starao da ih nikad ni malo duže vreme ne ostavi na samo. Ostavljao ih je samo toliko koliko bi dovoljno bilo da izmene nekoliko ljubaznih reči, ali ne duže. Promislio je i smislio dobro: G. Krajinića mora držati daleko od toga da postigne štogod; on mora ostati uvek žudan. Njemu treba prineti čašu do usta, ali ne dozvoliti mu da srkne. U takvom položaju ona knjiga je naročito uzbudila g. Krajinića, jer ona je u stvari u vidu priče tačno propisivala recept kako treba ukrasti tuđu ženu… Kad se sreo sa g. Petrom Ilićem, pa ga ovaj zapitao o sadržini knjige, odgovorio je g. Krajinić:

— Stvar vrlo nevina, romantična, možete dati slobodno gospođi da čita. I gospođa je knjigu u slast pročitala.

⁂

Najzad, desilo se što se moralo desiti. Kako je to g. Petru Iliću pošlo za rukom da do kraja izvede svoj plan? Opasno bi bilo sve to potanko pričati, jer bi primer mogao postati zarazan. Glavno je, da se desilo ono što se moralo desiti a sve po receptu propisanom u onome nevinome romanu.

Jednoga dana potraži, — kao i obično, g. Petar Ilić na podne g. Krajinića u njegovoj kancelariji da ga povede na ručak, ali mu tamo rekoše da je on dobio jednomesečno odsustvo i jutros otputovao. G. Petru Iliću zaigra srce od uzbuđenja i u očima mu blesnu zračak nade. On požuri kući i odista — ne nađe ženu. Nađe samo komadić papira i na njemu pisaljkom ispisano: „Zbogom za navek!“

G. Petar Ilić se zaplaka od radosti, danu dušom i pripali kandilo pred svojom slavskom ikonom.

Razume se, bruka je već to posle podne pukla i svi su sa sažaljenjem stezali ruku g. Petru Iliću, uvereni da je on duboko ranjen ovom teškom tragedijom koja mu je razorila tako lepi srećan život. G. Petar Ilić je potresen primao saučešća, a u duši se pritvorno smejao krijući dobro da ne pokaže to svoje raspoloženje.

Najzad, brzo je prošlo mesec dana g. Krajinićevoga osustva i on se jednoga dana vrati na dužnost, razume se vodeći sobom i nju — bivšu ženu g. Ilićevu. Svi su očekivali da će ovom prilikom biti kakvoga sukoba izmeđ g. Petra Ilića i njegovog suparnika, ali nije ničega bilo. Samo g. Krajinić je izbegavao da se: sretne sa g. Petrom Ilićem, osećajući grižu savesti prema svome prijatelju kome je oteo ženu, a g. Petar Ilić opet sa svoje strane izbegavao je da se sretne sa g. Krajinićem, osećajući grižu savesti prema ovome mladom čoveku koga je unesrećio.

Izbegavali su se tako mesec i dva i tri, ali večito nisu mogli. Morali su se jednoga dana sresti i to je bio po običaju vrlo neprijatan susret, u toliko neprijatniji što su se sreli u jednoj tesnoj ulici gde se nisu mogli razmimoići. G. Krajinić je oborio glavu, ne znajući da li da se javi ili ne, g. Petar Ilić na protiv pođe mu pravo u susret.

— Dobar dan! — oslovi ga.

— Dobar dan! — odgovori tamnim glasom g. Krajinić, očevidno uzbuđen, i diže glavu te mu se pogled srete sa pogledom g. Ilićevim.

G. Petar Ilić gledao ga je dugo, gledao u oči, pa zatim mu, gadeći se, dobaci:

— Pfuj buba-švabo!

— Gle… a otkud vi to znate? — iznenadi se g. Krajinić.

— Šta?

— Da me ona tako zove! — odgovori g. Krajinić naivno.

A g. Petar Ilić udari u glasan u histeričan smeh pun zadovoljstva. Odvojili su se ne progovorivši ni reči više. G. Petar Ilić je nastavio put smejući se i dalje slatko tako da su se ljudi osvrtali za njim. Tog dana ni u kancelariji nije mogao nikakvog posla da se prihvati jer se jednako smejao, pa čak i uveče, kad je legao u krevet, tresao se jorgan nad njim jer se jednako smejao.

Eto, od toga se doba pogovara i šapuće da je g. Petar Ilić prilikom jednoga sudara vozova, u onoj pometnji i panici, podmetnuo drugome svoju ženu, a on se neopaženo i nečujno izvukao iz braka.

6. Dobar prijatelj

Viši bankarski činovnik Pavle Stanković dobi jedno pre podne, skoro jednovremeno, dva pisma. Jedno je bilo od njegovog prijatelja Sime Petrovića, trgovca, i glasilo je: „Potrebno je da se posle podne u pet časova nađemo, radi jednog važnog razgovora. Čekaću te u „Grand Hotelu“. Dođi izvesno“. A drugo je pismo bilo od gospođe Ljubice, gazda Simine žene, i glasilo je: „Sima neće biti posle podne kod kuće. Dođi u pet časova. Hiljadu poljubaca“.

Pred tom čudnom slučajnošću g. Pavle Stanković poče da razmišlja: Kome će se privoleti carstvu? Svakojako, ženin poziv je bio primamljiviji, ali je u svakom slučaju bilo mudrije otići po podne u „Grand Hotel“.

Sima Petrović i Pavle Stanković nisu tako davni prijatelji. Zbližili su ih najpre poslovni odnosi pri kojima je predusretljivost g. Stankovića neobično osvojila gazda Simu. Iz tih odnosa razvilo se zatim bliže prijateljstvo, tako da gazda Sima nije gotovo nikakav veći posao počinjao a da se ne posavetuje sa g. Stankovićem, i ne bi ništa bolje u kući pojeo a da ne pozove g. Stankovića na ručak ili večeru. Ma da je gazda Sima jedno desetak godina stariji od gospodina Pavla, ipak to nije bila smetnja da se izmeđ njih razvije intimno prijateljstvo. I ne samo gazda Simi, već ta razlika u godinama izmeđ g. Pavla i njenog muža izgleda da nije smetala ni gospođi Ljubici, da ukaže naročitu naklonost prijatelju njenoga muža. Uživajući tako naklonost obe polovine braka gazda Siminog, nije ni čudo što je jednoga dana, gotovo jednovremeno, dobio poziv i sa jedne i sa druge strane.

Odlučivši, iz obazrivosti, da se odazove pozivu muževljevu, on ode po podne u „Grand Hotel“ i zateče tamo, za jednim usamljenim stolom, svoga prijatelja. Sedajući za njegov sto, g. Stankoviću nije izmaklo oku neraspoloženje i briga ispisana na čelu gazda Siminom. I odista, posle nekoliko običnih rečenica, gazda Sima huknu i otpoče ono radi čega je zvao prijatelja.

— Odavno se kanim da progovorim s tobom pa… sve tako. Ima jedna stvar koja me muči ima godinu dana već, pa rekoh…

— Tiče se valjda posla? — pita g. Stanković.

— Nije! — veli gazda Sima — Tiče se moje žene.

Gospodin Stankoviću zaigra noga pod stolom, ali osta potpuno miran.

— Gospođe? — učini on.

— Pa… pravo da ti kažem… nezgodno mi je… eto, ne znam ni kako da počnem; ali, brate, ja nemam iskrenijega prijatelja, ja sam tebi i mnogo veće stvari poverovao, pa rekoh…

— Slušaj gazda Simo, — preseče ga odvažno g. Stanković. — Ako je štogod čisto porodično, ako je to stvar koja se tiče samo tebe i tvoje gospođe, ja te molim da mi ne govoriš. Ja poštujem i cenim i tebe i tvoju gospođu toliko, da ne bih hteo…

— Pa znam. Tako je! Al’ opet, kome bi? Drugi mi ne bi pomogao, a ti mi možeš pomoći!

— Ako misliš da ti mogu pomoći, to je drugo.

I gazda Sima, posle ovoga uvoda, poče u isprekidanim rečenicama da se ispoveda. Ima već godina dana kako njega grize sumnja da mu žena nije verna. On za to nema dokaza, ali ima dovoljno povoda da sluti i nagađa. Od godinu dana na ovamo njegova se žena više doteruje i modi no što je činila kad je bila deset godina mlađa; pa onda, pre se ljutila kad on izostane u društvu ili ako otputuje, a sad izgleda da se tome raduje. Pa onda, nije više ljubazna prema njemu, gazda Simi, čak bi se moglo reći daje po gdekad i osorna; pa onda… još puno, puno sitnica koje sabrane sve sačinjavaju povod za gazda Siminu sumnju. Gospodin Stanković, u prvi mah preplašen da gazda Sima ne potkrepi svoju sumnju kakvim pouzdanijim dokazom, ohrabri se sad i poče razuveravati svoga prijatelja.

Sve su to neozbiljne sitnice. Čim se čoveku uvuče sumnja u dušu, svaka mu stvar izgleda značajna. „Ja sam za ovo godinu dana, koliko dolazim u vašu kuću, dovoljno poznao tvoju gospođu i, veruj mi, pristajem da jamčim za nju kadgod hoćeš i gdegod hoćeš“.

Ali, i ako mu je još puno vrlo razložnih uteha rekao, nije uspeo da razuveri gazda Simu. U jednome trenutku čak se dusnu g. Stanković i reče:

— Pa kad mi ne veruješ, kad ne primaš moje razloge, ja ne znam onda zašto si me zvao na savetovanje i zašto si mi se poverovao.

— Da mi pomogneš, ako hoćeš! — reče gazda Sima.

— U čemu? Kako?

— Pokušavao sam da je hvatam, ali… dabome, prema meni je obazriva, pa ne mogu uspeti. Kad bi ti hteo?

— Šta? — iznenadi se g. Stanković.

— Kad bi ti hteo da je uhvatiš?

— Ama, zaboga — uze da se brani g. Stanković — ne liči takva uloga jednome prijatelju kuće! Ne, ne, molim te nemoj to zahtevati od mene!

— Dobro! — učini gazda Sima razočaran. — Onda ću morati koga drugog zamoliti.

Poslednje reči žacnuše g. Stankovića i on se čisto trže. Opasnost da neko hvata g-đu Ljubicu mogla bi biti upravo opasnost koja njemu preti. I zar nije onda bolje da on bude gospodar te opasnosti.

— Pa dobro! — obrati se on gazda Simi. — Kako ti zamišljaš, kako bi imao da je uhvatim?

Gazda Sima mu izloži svoj plan. Sutra posle podne u četiri on će, gazda Sima, poslati služavku od kuće kakvim poslom i to poslom koji će je duže zadržati van kuće. Otići će i on, kako bi g-đa Ljubica ostala potpuno sama. Tada, kad je ona sama, oko četiri i po ili oko pet sati, da upadne iznenada g. Stanković u kuću, kobajagi traži gazda Simu. Gospa Ljubica će ga, reda radi, ponuditi da sedne i on, neka ne kaže: „A ne, hvala, kad nije tu gazda Sima, idem!“ nego neka ostane i nek sedi sat dva, da vidi hoće li to dovesti u zabunu gospa Ljubicu.

— A to, no, toliko mogu! odgovori mu zadovoljno g. Stanković, dogledajući svu prijatnost koju mu ova nova uloga nudi.

Sutradan uveče, u sedam časova, sastali su se ponova u „Grand Hotelu“, jer je tako bilo ugovoreno, i g. Stanković je referisao gazda Simi.

— Sedeo sam — veli — čitava dva sata; razgovarali smo o svemu i svačemu, ali, ruku na srce, nisam mogao ništa da primetim.

— Pa da! — uzdiše gazda Sima. — Ne može tako odjedanput. Moramo to da ponovimo nekoliko puta.

I ponavljali su. Sam muž je udešavao i služavka da ode od kuće i on da ode od kuće, a g. Stanković i gospođa Ljubica da se nesmetano sastaju.

Posle svakoga sastanka g. Stanković je referisao svome prijatelju, uveravajući ga da nije ništa primetio, ali to sve nije nikako moglo da umanji sumnju gazda Siminu.

— Pazi se, obazriva je. Zna da si ti moj prijatelj, pa se pazi. Kad bih ja otputovao na nekoliko dana: možda bi se tom prilikom oslobodila.

I nesrećni muž otputovao je, a g. Stanković, dobar prijatelj, obilazio je i hvatao njegovu ženu. Kada se gazda Sima posle tri ili četiri dana vratio s puta, g. Stanković mu je opet referisao da nije mogao ništa uhvatiti. Gazda Sima je i dalje vrtio glavom tražeći nove načine da uhvati ženu. On je uvrteo sebi u glavu da je ona neverna i da je on mora uhvati pošto poto.

— Najzad, probaćemo još i ovo! — rekao je muž. — Ja i moja žena svake godine idemo u Abaciju i probavljamo tamo po šest nedelja. Reći ću joj da ove godine ja ne mogu, već neka ide sama. A ti ćeš mi učiniti valjda još i tu ljubav da odeš u Abaciju i da probaviš tamo šest nedelja. Ako je zbilja takva, ako je zbilja opravdana moja sumnja, onda će to najbolje tamo da se pokaže, a ako se i otuda vratiš pa mi rekneš da ništa nisi primetio, tada mi ništa drugo ne ostaje no da priznam da sam bio u zabludi.

— Znam, ali… — uze da zateže g. Stanković.

— Znam šta hoćeš da kažeš… Razume se, to se samo po sebi razume. Nisi ti dužan, čineći meni usluge, da se još i troškovima izlažeš. Ne, ne, to ja razumem; podneću ja sve troškove.

I tako su gospođa Ljubica i g. Stanković otputovali o trošku gazda Siminom i proveli šest lepih nedelja kao što već može žena bez nadzora muževljeva i neženjen čovek s tuđom ženom provesti.

Doputovali su zajedno u Beograd, a gazda Sima ih je dočekao na stanici. I dok se gospođa Ljubica mahala nešto oko nosača i svojih stvari, G. Stanković je ugrabio priliku da gazda Simi stegne ruke i da mu reče:

— Budi potpuno spokojan. Uverio sam se da nemaš nikakvog razloga za sumnju!

Gazda Sima, potresen i sa suzama u očima, zagrli svoga dobroga prijatelja, govoreći:

— Hvala ti, ti si za mene mnogo učinio!

7. Pokojni Serafim Popović

Juče smo saranili pokojnog Serafima Popovića. Bili smo na pogrebu ja, gospodin Andrija kaznačej, kapetan Jakov, Ješa inženjer i mnogi drugi. Posle pogreba svratili smo u kafanu i mnogo, mnogo razgovarali o pokojnom gospodinu Serafimu. Svak je znao po nešto o njemu da ispriča, a Ješa inženjer pričao je i takve neke stvari, koje se ne mogu verovati, ali mi nismo to ni primali k srcu, jer smo već navikli da Ješa malo preteruje.

Međutim sve što je istina, i to prava istina o pokojnom Serafimu, moglo bi se kazati u nekoliko reči. On je bio četrdeset i šest godina činovnik. Šta je pre toga bio i kako je postao činovnik, to valjda ni on sam nije više pamtio. Bio je trideset i dve godine arhivar u načelstvu; bio je protokolista i registrator; jedanput je zastupao i blagajnika, a dva puta su hteli da ga postave i za konceptistu, ali su videli da nema dara za to. To je bio činovnik od glave do pete; svaka dlačica na njegovoj glavi bila je činovnik. Ako je išao, on se brinuo da ide činovnički; i kad je mislio, on se brinuo da misli samo kao činovnik, i svaku misao, pa ma bio i samu sobi, koja ne bi dolikovala činovniku, odlučno bi odagnao od sebe.

Nad njegovim bi se grobom sa mirnom savešću moglo ispisati: „Sav činovnik“.

On siromah nije umeo ni da razgovara drukčije sa ljudima, nego kao da kakva akta čita. Pogubio je sve fraze svakidanjeg razgovora i zarazio se kancelarijskim jezikom, te su ga toga radi često i ismevali.

Sretneš ga ulicom, pa ga zapitaš:

— Kako, gospodine Serafime, kako?

A on podigne obrve, iznese naočare na čelo, pa veli:

— U odgovoru na vaše pitanje, hvala Bogu, zdrav sam.

Posle malo kao priseti se, pa nastavi.

— U vezi sa malopređašnjim mojim odgovorom na vaše pitanje, mogu vam reći da mi u nekoliko dosađuje kijavica.

On, na primer, da momku da nosi kući što je na pijaci kupio, pa veli:

— Preporučujući ti da ove stvari dostaviš mojoj ženi, s tim da me ona o prijemu istih nadležno izvesti.

Tako bar priča Ješa inženjer, pa ako malo i zaokrugljuje, ipak je tako. Jer sam se i sam uverio.

Ja sam odlazio i pokojnikovoj kući. On je nedavno izgubio ženu i živi u kući sa sinom, koji je sad praktikant u sreskoj kancelariji. Živi mirno, tiho, penzionarski.

Kad su ga stavili u penziju, koju je sam tražio, ražalio se bio grdno. Ništa mu nije bilo tako teško kao rastati se sa kancelarijom. On je istinski poljubio delovodni protokol i zamolio je g. načelnika, te mu je — za spomen — poklonio jedan lenjir, kojim se on u kancelariji služio ravno šesnaest godina.

Prvih dana penzionarskog života bio je kao utučen; ustajao je rano kao i pre, oblačio se i nestrpeljivo gledao u sat da ne odocni, a kad je izišao na ulicu pa se setio da on upravo nema gde da ide i nema šta da radi, vratio se suznih očiju u kuću, pa bi stao na prozor i gledao — gledao kako činovnici prolaze za kancelariju, i u duši mislio:

— Blago njima!

Najzad, kad ga je žudnja za kancelarijom počela gotovo da mori, dosetio se leku — zaveo je kancelariju u svojoj kući i otpočeo da upravlja kućom potpuno činovnički.

Njegova soba za spavanje, osim kreveta, ormana, čiviluka i jedne ptice u kavezu, imala je između prozora i jednu podugačku klupu na kojoj su ležala tri otvorena protokola. Na velikom stolu nasred sobe bilo je vazdan akata, divit, pera i lenjira — i onaj šesnaestogodišnji lenjir. Za tim stolom viđao sam ga, onako suvonjava, sa zelenkastim očima koje su se čisto caklile kroz debelo naočarsko staklo, uvek dobro obrijanog i sa čistim, belim prelukom.

Što bi svakome najpre palo u oči u toj čudnoj kancelariji, to je veliki tabak hartije na zidu, na kome je krupnim slovima pisalo: „kućno ustrojstvo“. A evo nekolikih odredaba iz toga ustrojstvo:

Čl. 1. U kući se mora stalno održavati čistoća i red.

Čl. 2. Zabranjeno je, ma u kome delu kuće, pljuvati na patos.

Čl. 3. Mlađi se ne smeju svađati po kući, niti mi pak smeju odgovarati, u slučaju da ih ja grdim.

Čl, 4. Kapija se ima zatvarati svako veče u 8 sati, a otvarati u jutru kad ja naredim.

Čl. 5. Moj sin ima dolaziti kući najdalje do 9 sati u veče.

Čl. 6. Sluškinja Kata ima mi polagati račun o pijaci svakoga dana u 9 sati pre podne.

Čl. 7. Svake subote pre podne ima se kuća pretresati i čistiti. Tom prilikom počistiće se i avlija kao i sve ostale prostorije.

U tom ustrojstvu, koje ima 32 člana, bilo je još vazdan drugih odredaba, a ustrojstvo je nosilo i numeru „Dn. Br. 19.“ sa potpisom „Kućni starešina Serafim Popović“.

No i pored ovog ustrojstva, Serafim je izdavao svaki dan i naročite naredbe i tražio izjašnjenja, konceptirao. zavodio u delovodnik, razvodio i tako imao pune ruke posla.

Tako, na primer, dođe Kata pa veli:

— Gospodine, onomadašnji vetar razbio je dva prozora na kujni.

— Dobro, znam, pregledao sam — veli Serafim, pa presavije tabak hartije i ovako ga ispiše:

„Danas prestade Kata i izjavi da su dva prozora na kujni razbijena. Kako sam se i lično o tome uverio na licu mesta, kao i o tome da nema tu nikakve Katine krivice, i kako je odista potreba da se ta dva prozora oprave, jer bi u protivnom Kata u najkraćem roku vremena nazebla, to rešavam: da se još danas pozove Mata klozer s tim, da u roku od dva do tri sata opravi na kujni prozore i naknadno podnese račun na isplatu. Ovo rešenje saopštiti Kati, radi izvršenja.“

Zatim otvori delovodni protokol, zavede rešenje pod broj 114, provede ga i kroz registar i naredi izvršenje rešenja.

Ili, na primer, dođe Kata pa veli:

— Treba da kupimo jedno sto glavica kupusa, sad je jevtin, te da ga spremimo za zimu.

On, razume se, opet presavije tabak, donese rešenje da se kupus bez licitacije nabavi i „nadležno ukiseli“, stavi numeru i registrira.

Taj registar vredno je bilo prelistati. Izgledao je od prilike ovako:

Kupus vidi Zimnica.

Kisele paprike vidi Zimnica.

Prozora opravka 114.

Zimnica 74, 92, 109, 126, 127, 128.

Brava opravka 12.

Lumpovanje mog sina 7, 9, 21, 43, 51, 62, 69, 71, 82, 73, 84, 102, 111, 129, 131.

Šunka kupljena 32.

Lukac crni vidi Zimnica.

Šerpenja vidi Kata.

Plata Katina 49.

Kata razbila šerpenju 37.

Sapun vidi Marica.

Marica vešerka vidi pranje br. 63.

Dugovanje moga sina vidi Lumpovanje.

Iz svih ovih predmeta, hajd’ da razgledamo akta pod br. 131, koja su registrovana pod Lumpovanje moga sina. Mi ćemo ta akta proučiti sasvim onako, kako bi, recimo, advokat proučio kakva sudska akta, jer, kad smo već ušli u kancelariju pokojnoga Serafima, pravo je da se i mi kancelariski ponašamo.

Iz akta br. 7 vidi se da je Kata 5 novembra dostavila Serafimu da je njegov sin Nikola 3 novembra došao kući u 2 sata noću. Na poleđini toga akta stoji ovo rešenje: „Prizvati Nikolu i blago a očinski usavetovati ga da to u buduće ne čini, a zatim ovaj predmet u akta“.

Iz akta br. 9 vidi se da je Nikola, na tri dana posle „blagog i očinskog saveta“, došao kući u 3 sata noću. Na poleđini toga akta piše ovo: „Pod današnjim sam izgrdio Nikolu tako, da mu više neće pasti na pamet noćno tumaranje.“

Iz akta br. 21 vidi se da je Kata 17 novembra dostavila Serafimu kako je Nikola te noći prošao pored kuće praćen sviračima; to je bilo oko tri sata noću, a zatim, tek oko četiri, došao kući. Na poleđini toga akta stoji ovakvo rešenje: „Pokušati opet blagim načinom ubediti moga sina, kako je takav način života škodljiv po zdravlje. U isto vreme oduzeti mu duplikat ključa od kapije koji se pri njemu nalazi“.

Iz akta br. 43 vidi se da je 24 novembra predstao Serafimu Janko mehandžija i potražio da mu ovaj, Serafim, plati jedanaest litara vina koliko je njegov sin u raznim prilikama pio, a nije platio i odriče plaćanje. Na poleđini toga akta stoji: „Odbijen molilac Janko na osnovu punolestva moga sina; u isto vreme preporučeno moliocu da mome sinu, u aktu imenovanom Nikoli, ne da više da pije u njegovoj kafani“.

Akt br. 52 glasi od reči do reči ovako: „Jutros predstade Kata i saopšti mi da je moj sin Nikola nemajući duplikat ključa od kapije, noćas došao kući u 3 sata 40 minuta i tom prilikom preskočio kapiju. Kako moj sin Nikola nije sledovao prvo očinskim savetima, kao što se to vidi iz akta pod br. 7 i br. 21 niti je pak dejstvovala na njega moja stroga opomena, v. br. 9, a — lišen duplikata ključa od kapije, na osnovu moga rešenja pod br. 21, — učinio ovim povtoritelno delo, u koliko se ovo odnosi na lumpovanje njegovo i novo krivično delo — preskakanje kapije — to rešavam, da se po ovoj stvari povede najstrožija istraga“.

Iz akta br. 62 vidi se da je Serafim izlazio na lice mesta, t. j. obišao kapiju, i tom prilikom uverio se da je „imenovani Nikola“ prilikom preskakanja okrnjio i ksims na kapiji.

Akt br. 69 moramo da prepišemo ceo, jer to je saslušanje „imenovanog Nikole“, a po delu preskakanja kapije. On glasi:

Na poziv predstade danas moj sin Nikola i na pitanje kako se zove, odgovori: da mu je ime Nikola Popović i da nema nikakvog zanimanja, pošto je prethodno izgubio službu. Reče još da mu je 24 godine, da je neženjen i da nema dece.

Na pitanje: da li je on noću, 7 decembra, uopšte lumpovao i nalazio se van kuće; priznade da je to činio no ne u zloj nameri.

Na pitanje: a da li je on te noći, u 3 sata i 40 minuta, vratio se kući i, nemajući pri sebi duplikat ključa od kapije, koji mu je rešenjem mojim br. 21 oduzet, preskočio kapiju i tom prilikom, kao što se to iz izviđaja pod br. 62 vidi, okrnjio na istoj ksims — Nikola izjavi da je morao preskočiti kapiju jer drukčije ne bi mogao ući u kuću.

Na poziv da svojeručno potpiše ovaj akt, Nikola ne samo što nije akt hteo potpisati no se još i smejao.

Eto, tako glasi taj akt, a akt br. 71 tiče se opravke ksimsa, te u registru i stoji ksimsa opravka vidi lumpovanje moga sina.

Iz akta br. 72, vidi se jasno da je „imenovani Nikola, nemajući pri sebi duplikat ključa od kapije“, nastavio redovno da preskače kapiju.

Aktom br. 73 donosi Serafim rešenje da se umoli komšija Mita šnajder da mu za nekoliko noći pozajmi svoju kučku, koja je poznata u varoši kao vrlo nasrtljiva, no s tim, da se Nikoli preko Kate saopšti da će kučka Mitina biti u avliji, i da će zlo proći ako i u buduće bude preskakao kapiju.

Iz akta br. 84, vidi se da je Nikola i dalje nastavio preskakanje kapije i da je to kučka vrlo mirno gledala „šta više sprijateljila se s njim i time u nekoliko postala mu saučesnik“, — stoga Serafim donosi rešenje da se kučka „kao neupotrebljiva“ vrati Miti šnajderu.

Iz akta br. 102 vidi se da je Janko mehandžija opet predstao Serafimu i žalio mu se, da je te noći Nikola ne samo pio na veresiju nego je i pucao iz revolvera, razbio jednu lampu, tri vinske čaše, jedan tanjir i isekao čaršav na astalu. Na poleđini akta stoji rešenje: „Odbijen iz istih razloga koji su navedeni u mome rešenju od 24/11. br. 43, i upućen da se žali nadležnim vlastima“.

Akt br. 111 glasi: „Danas predstade Kata i izjavi, da se juče posle podne, dok je ona brisala prozore, moj sin Nikola uvukao u kujnu, izvukao njeno sanduče koje stoji pod krevetom, obio ga i iz njega ukrao duvanski loz, koji je Kata od svoje ušteđevine kupila, i prodao ga Avramu duvanđiji za osam dinara“. Na poleđini toga akta stoji: „Kako Kata nije nadležna da pati zbog nevaljalstva moga sina, to da joj se otkupi loz od Avrama duvandžije s tim, da ga preda meni na čuvanje, a ne da ga i u buduće čuva po sanducima, koji se daju tako lako obiti.“

Iz akta br. 129 vidi se da je „imenovani Nikola“ ukrao sa tavana Serafimovu zimsku bundu i prodao je, a novac popio.

Akt br. 131 sadrži nekoliko zlih dela „imenovanog Nikole“ te na poleđini toga akta, koji je ujedno i poslednji po ovom predmetu, piše: „dići za uvek ruke od moga sina i ostaviti ceo ovaj predmet u akta, pošto nema šta više po njemu da se radi.“ Eto tako izgleda taj štos akata koji je. uostalom i najkrupniji u arhivi pokojnog Serafima Popovića.

Poslednji je broj u delovodnom protokolu, do kojega je pred smrt doterao, br. 196, ali se vidi da je poslednjih deset petnaest numera zavodio u sve većim i većim razmacima vremena. Tako br. 191 zaveden je pod 4 martom, 192 pod 11 martom, br. 193 pod 27 martom, br. 194 pod 9 aprilom, br. 195 pod 16 aprilom a br. 196 pod 2 majem.

Br. 193 glasi: „Jutros predstade Kata i saopšti mi da je kanarinka crkla. Bog da joj dušu prosti“, a na poleđini akta stoji rešenje: „Naređeno Kati da mrtvu kanarniku zakopa u bašti, a da je ne baci kako je ne bi mačke pojele“.

Br. 194 glasi: „Pošto se danas osećam vrlo rđavo i pošto mi svi lekovi, koje mi je Kata do sad pripravljala, ne pomažu toliko — to, a po savetu same Kate, rešavam da se pozove lekar“. Na poleđini toga akta piše: „Nabaviti lek po receptu lekarskom i držati se tačno njegovih propisa“.

Br. 195 glasi: „Pošto je danas ravno sedam godina kako je moja dobra žena Marija umrla, to izdati Kati 7 groša da pripali sveću na grobu i da pozove sveštenika da okadi grob“. Na poleđini toga akta piše: „Izvršeno. U akta.“

A akt br. 196 glasi: „Danas predstade Kata i saopšti mi da joj se moja bolest ne dopada, te da bi trebalo pozvati lekarsku konziliju. Ma da sam protivan tome, ipak, uviđajući da su Katini razlozi donekle opravdani — rešavam da se za posle podne u 4 sata pozove lekarski konsilijum“.

To je ujedno i poslednji akt pokojnog Serafima Popovića, a br. 196 poslednji je u njegovom delovodnom protokolu.

8. Carina se mora platiti

Bilo nas je u kupe-u četvoro. Jedan, rekao bih trgovac, iz provincije, jedan sveštenik, ja i jedna dama, lepa i ljupka plavuša. Kad je voz već izmakao iz Beograda, te kondukter došao da pregleda karte, saznao sam da je dama strankinja, jer se nije mogla sporazumeti s kondukterom, te sam joj ja morao pomoći. Tom sam prilikom saznao i da putuje u Solun, i vrlo joj je prijatno bilo kad sam joj rekao da ću joj biti saputnik sve do Soluna, jer, veli, prvi put putuje na Istok, a ne zna jezike, pa joj je teško snaći se.

Još kad je kondukter pregledao karte, naš saputnik pop pitao ga je brižljivo: ima li koji kupe prazan. Kondukter mu nije najljubaznije odgovorio, te se pop sam digao da prokrstari ceo voz pa, kad najzad dođe da uzme svoje torbe, on nam, kao izvinjavajući se, reče:

— Imam da putujem celu noć, a ne mogu da zaspim dok se ne ispružim! I ode negde te ostasmo nas troje. Kako je već nastala i ponoć, to svako od nas nasloni glavu na svoj kut, pokušavajući da koliko toliko prodrema, koliko je to moguće pri očajnome drmusanju vagona.

Na niškoj stanici, gde smo pred zoru stigli, učinio sam nove usluge lepoj strankinji. Dobavio sam joj sveže vode da se umije, doneo joj toplu kafu iz restoracije i nabavio joj neke strane novine. Tu, na niškoj stanici, napustio nas je i onaj trgovac, te u kupe-u ostadosmo samo ja i strankinja.

U razgovoru rekla mi je da u Solunu ima udatu sestru, koju već dve godine nije videla, pa joj ide u pohode. Jedva je, veli, namolila muža da je pusti, jer on, veli zauzet poslom, nije mogao da je prati, a vrlo se brinuo kako će sama na tako veliki put. Bojao se još da na Istoku nisu ljudi dovoljno pažljivi prema damama, pa ga je to najviše uzdržavalo da je pusti samu na tako daleki put.

— Kad se vratite, gospođo, vi recite gospodinu suprugu, da su na Istoku ljudi isto tako pažljivi kao i na Zapadu.

Jako se radovala kad sam joj rekao da i lično poznajem njenog zeta, šefa jedne strane trgovačke firme u Solunu i molila je da joj dam svoju kartu kako bi se sestri i zetu mogla pohvaliti uslugama koje sam joj činio na putu. Očigledno joj je bilo milo kad je iz vizit-karte pročitala da sam viši konzularni činovnik, te je od toga trenutka bila još ljubaznija prema meni. Ne znači to da je i dotle bila neljubazna, ali, ko zna, možda je u sebi zazirala od ovoga slučajnoga poznanstva ma s kim, bojeći se da ga se tamo u Solunu mora ženirati. Od trenutka kada je saznala ko sam ja, ona je u ophođenju sem ljubaznosti unela i jedan ton poverenja.

Pričala mi je o svome srećnom braku, o mužu koji je tako pažljiv prema njoj, i o sebi kao ženi, koja muža voli uvek istom ljubavlju kao i prvoga dana.

— Koliko je već kako ste udati?

— Dve godine i pet meseca.

— Oho! — učinih ja.

— Zašto, što se iščuđavate? — zapita me ona iznenađeno.

— Mislim, to je dovoljno, da se prva ljubav ohladi nešto malo.

— Mislite? — učini ona kao malo uvređeno i napući svoje rumene usnice.

— Da! Ali ne zamerite mi, jer ja imam svoje naročite nazore o braku.

— Nazore? Zar postoje raznoliki nazori o braku?

— Razume se. Moji su na primer nazori, da je mužu i ženi dovoljno godinu dana da budu ljubavnici, već druge, treće, četvrte godine i dalje oni su drugovi, a sedme, osme i dalje oni su prijatelji. A kad brak prebrodi već i dvadesetu godinu, onda su rođaci.

— Mislite? — iščuđava se mlada ženica. — A ja mislim da će uvek biti ovako, samo ovako. Bar ja ne mislim nikad da izmenim svoje osećaje. Ovakav mi odnos prema mužu godi, pa što bi ga menjala.

— Oh, gospođo, vi ste mladi, vi ne poznajete još život, pa zato govorite sa takvom upornošću. Ne znate vi kako je jedna sitnica, neznatna, nepredviđena sitnica, kadra da izmeni sve u životu. Zamislite jedna kola koja idu putem. Kola zdrava, konji snažni, drum ravan, i oni koji se voze bezbrižni su i potpuno uvereni — kao vi sada — da će bez potresa stići kuda su pošli. Pa jedan mali kamičak i šina prsne, i točak se rasturi i kola se preture… O, tih nepredviđenih pojava ima mnogo, mnogo u životu.

Kako sam, govoreći to, gestikulirao, ona opazi burmu na mome prstu i odmah me prekide:

— A gospodin je ženjen?

— Da! A to znači da vam iz iskustva govorim.

— Gospođa je u Solunu takođe?

— Jeste. Ja sam službenim poslom bio nekoliko dana u Beogradu.

Zatim smo razgovarali o Solunu i o Istoku uopšte. Voz je prolazio kroz stanice, kroz pokošene livade, i kroz živopisne klance i žurio granici, koja je tada bila iza Vranja.

— Još samo jedna stanica, pa smo na granici — uzeh joj objašnjavati.

— Na granici? — zapita ona nešto malo uzbuđeno.

— Da!

— Tamo se vrši carinski pregled?

— Da, na turskoj strani.

— Jesu li strogi pri pregledu?

— Pa… nisam, nisam imao priliku da iskusim, ja sam zaštićen diplomatskim pasošem, ali, koliko sam posmatrao oko sebe, strogi su, vrlo su strogi.

Mlada žena ućuta i duboko se zamisli, a čelo joj omrči jedna senka brige. Nisam više mogao da uspem ni da razgovaram, odgovarala mi je sa da i ne, i što se voz više bližio granici, ona je sve brižnija postajala, tako da tu brigu nije umela više ni da sakrije.

— Vi kao da ste nešto uznemireni? — pokušavam ja da je uvučem u razgovor.

— Odista… zabrinuta sam… Ne znam, da li smem da vam kažem?

— Ali, zašto ne, gospođo?

Ona poumi da mi kaže šta je muči, ali glas joj zadrhta, zaigra joj jabučica na belom grlu i udariše suze na oči.

— To nije lepo… ja znam da nije lepo, ali… — pokuša da govori, ali se opet zagrcnu.

— Ali, zaboga, pa to nije valjda kakva tragedija?

— Ne, ali me odista ženira pred vama. Rekla sam mome mužu da neću, ali, šta ćete, kad je tako strasan trgovac, pa hoće svaku priliku da iskoristi. Vidite ove kofere?… i ona mi očima pokaza svoj bagaž, koji je bio mnogobrojan.

— U njemu je vaša toaleta?

— Ne, gospodine, u njima ima robe, puni su trgovačke robe. Moj muž je šalje mome zetu, da je rasproda, te da tako istera trošak koji ću ja na putu učiniti.

— Znači, to je šverc?

Ona obori pogled i porumene.

— Pa kako ste prešli našu granicu?

— Ja, ne znam. Jedan prijatelj moga muža iz Zemuna preveo me je i on je s svemu vodio brigu, nisam ja.

— Pa sad?

— Užasno me je strah. Da li strogo pregledaju?

— Mislim! U Turskoj je sad jako razvijena četnička akcija, prebacuje se oružje sa svih strana i na sve moguće načine. Nije dakle čudno što carinici naročito strogo pregledaju putničke kofere.

— Pa šta da radim? — pisnu ona očajno i očevidno je obuze prava groznica.

Ja slegoh ramenima i ako sam osećao duboko saučešće prema toj lepoj ženici, koja je zapala u tako tešku nepriliku.

— Daću da se carini, neka naplate. To će biti nauka mome mužu da drugi put tako ne radi.

— Da, mogli bi, samo… — to nije tako običan posao. Morali biste možda ostati ovde na granici čitav dan, jer morali bi robu pretovariti za predaju, pa zatim napraviti carinske deklaracije, i tek zatim bi se ta roba isposlala da se carini u Solunu, gde bi stigla ko zna kad i ko zna kako. Pitanje je da li bi sve i stiglo.

— Pa to je užasno! — pisnu ona ponovo i stade svim telom drhtati od groznice — Pomozite mi!

— Rado, gospođo, vrlo rado, ali kako? Da je to kod naših vlasti možda bih i mogao intervenisati, ali kod turskih…

— Gledajte, kako me trese groznica! — i pruži mi svoju meku i toplu ruku, koja je gorela kao žeravica.

— Gospođo! — odvažih se ja najzad pobeđen sačešćem. — Učiniću, što inače nikad ne bih.

Njoj zasijaše oči i ona ih upravi moleći.

— Nije ispravno što ću učiniti; ogrešiću se o svoju savest, ali, vas valja spasavati.

— Oh, gospodine! — uzviknu ona blagodarno.

— U moj pasoš upisana je i moja žena…¹

— Pa?

— Vi ćete sakriti svoj pasoš, i ja ću vas prijaviti kao svoju ženu.

— Ne vidim…?

— Reći ću vam. Ja sam diplomatski činovnik. Moje i moje porodice stvari se ne pregledaju. Vi ćete za turske vlasti, za onih četrdeset minuta bavljenja na graničnoj stanici, važiti kao moja žena, a ceo bagaž kao naš porodični bagaž.

Osveži joj se lice i blagodarno mi pruži ruku.

— To je dobro, to je divno! Kako će se moj muž slatko smejati kad mu budem pričala da sam, silom prilika, četrdeset minuta, bar formalno, bila tuđa žena!

— Jeste li zadovoljni?

— O, gospodine, kako da vam blagodarim!

Voz već poče da zviždi označujući granicu, projurismo kraj srpske, a zatim turske pogranične karaule, a zatim voz uđe u tursku graničnu stanicu Žbevče.

Pade mi odmah u oči jedan neobičan postupak. Voz opkoliše vojnici, ne dopuštajući nikome da slazi. Malo zatim, uđoše u vagon predstavnici policijske i carinske vlasti, i sa njima jedan lekar. Ja im rekoh ko sam i gospođu predstavih kao svoju ženu i ceo bagaž kao naš porodični bagaž. Na njenom je čelu još uvek treptala briga a u očima strah. Danu dušom tek kad policijski i carinski činovnik učtivo salutiraše, ali tada priđe lekar i saopšti nam da je, povodom izvesnih zaraznih bolesti, u pograničnim krajevima (mislim pojedinačni slučajevi kolere) zaveden sa njihove strane trodnevni karantin na granici.

Razume se, nije se imalo gde, moralo se naredbi potčiniti. Gospođa se teško ožalosti kada ču. Sestra će je čekati, jer joj je javila dan dolaska, z ona tri dana, puna tri dana, da sedi ovde, u pustinji… Umirio sam je kao i sebe, rekavši da se toj naredbi moramo pokoriti, pa ma kako neprijatna bila.

Ostale putnike uputiše u jednu veliku baraku, a mene i moju ženu u jednu zasebnu sobu, hoteći time da ukažu pažnju mome položaju.

— To je za vas i za gospođu! — reče lekar, koji nas je lično dopratio.

Ona preblede i mal’ ne posrte da padne.

— Kako… mi zajedno… u jednoj sobi…?

— Ćutite, molim vas, da se ne odate. Razume se zajedno, ne mogu vas tek oni kao moju ženu odvajati.

— Ali… — uze ona dalje da se buni. — Ne, ne, Bože sačuvaj. U istoj sobi tri dana…

— I tri noći! — dodadoh ja da bi je utešio.

Zaprepašćenje je, razume se, bilo još veće kad smo ušli u sobu i ona spazila samo jedan krevet. Ne mogade da se uzdrži, već briznu u plač.

— Gospođi je teško? — zapita lekar, koji nas je uveo u sobu.

— Da, ostavila je bolesnu majku, pa sad tri dana, dok smo u karantinu, neće imati vesti. Znate već kako je…

— Da, da, razumem! — potvrđuje dobrodušni lekar i udaljava se, poželevši nam prijatan boravak u ovome neobičnome stanu.

Čim je doktor zakoračio prag, ona, dotle valjda uzdržavajući se na silu, briznu u histeričan plač, kroz koji je jedva izgovarala isprekidane reči:

— Ja neću da provedem u krevetu tri noći sa tuđim čovekom; ja neću da izneverim svoga muža; a neću svoju savest da natovarim grižom… razumete li, neću pa ma me i života stalo!… Idem, idem da kažem doktoru, da ja nisam vaša žena, da je ovo zločin, što se sa mnom čini!…

Pustih je da se malo isplače, pa joj uzeh objašnjavati.

— Što se vašega muža tiče, on pre svega i zaslužuje da bude kažnjen. Pustiti mladu i lepu ženu u svet i još natovariti joj ovakve nevolje, to zaslužuje najveću kaznu. Što se griže savesti tiče, vi morate, gospođo, znati da sam i ja ženjen, te i ja imam da ponesem grižu savesti i to ne svojom no vašom krivicom.

— Mojom krivicom? Zar sam ja izmislila da smo muž i žena?

— Niste, ali ste izmislili šverc, i trebalo vas je spasavati.

— No, lepo ste me spasli. Ne, ne, neću, idem ja da prijavim sve vlasti.

— Možete, gospođo, ja vam ne branim, samo vas molim da prethodno razmislite o ovome: malo čas u vagonu, kad ste bili u očajno, u bezizlaznoj situaciji, da bih vas spasao, ja sam učinio jednu nesavesnost koja je nedostojna moga položaja. Kada bi se to saznalo, ja bih izgubio službu, a vi, sem što bi sebe oglasili za krijumčarku, još bi i krivično odgovarali za obmanu vlasti.

— Pa to je užasno! — učini ona. — Pa to znači da se moram pokoriti sudbini.

— I vi i ja.

— Gospodine, možete li mi bar dati časnu reč?

— Jedina časna reč koju vam mogu dati to je, da nikada i nikom neću kazati o ovoj… kako da kažem… o ovoj našoj situaciji.

— Ne samo to, već možete li mi dati časnu reč, da nećete ni zloupotrebiti ovu situaciju?

— Gospođo, dajem vam je do granica mogućnosti, a te granice nisu veće od obima ovoga kreveta u koji moramo večeras zajedno leći.

— To je užasno, to je užasno! — nastavi ona da jeca i ja je ostavih njenom bolu.

Jedva se docnije nešto malo primirila. Sutra dan ujutru bila je već mnogo mirnija, drugoga dana još mirnija, a posle treće noći sasvim mirna i bez ikakve griže savesti.

U vagonu, na daljem putu do Soluna, već smo vrlo prijatno provodili i ćaskali. Opomenuo sam je na naš razgovor pre granice.

— Sećate li se, kad sam vam rekao da je jedna sitnica, neznatna, nepredviđena sitnica, kadra da izmeni sve u životu. Zamislite kola koja idu putem. Kola zdrava, konji snažni, drum ravan i putnici se voze bezbrižno, uvereni da će bez potresa stići gde su pošli. I jedan mali kamičak, i šina prsne, i točak se rastoči i kola se prevrnu.

— Odista, odista — odgovori ona smešeći se — ovom prilikom kola su se potpuno prevrnula.

— Ali jedno morate priznati, vaši su koferi ostali nepovređeni, u njih nije niko zavirio, i vi niste platili carinu.

— Mislite?…

Na solunskoj stanici nas je dočekala njena sestra, kojoj je ona iz karantina pisala. Mora da je u pismima pohvalila moje usluge na putu, jer mi njena sestra, pri predstavljanju, toplo zahvali što sam joj se sestri našao na putu:

— Hvala vam, gospodine, vi ste vrlo usrdno pomogli mojoj sestri!

— Učinio sam sve što sam mogao! — odgovorih ja i naši se pogledi još jednom sretoše…

9. Noge broj 14.

G. Sima Selić predao je sinoć duhovnom sudu ključeve, sa izjavom da nije u stanju više da odgovara svojim bračnim obavezama. Gospodin Sima je u poslednje vreme ulagao velike napore da sačuva ugled svoje firme u bračnoj čaršiji, ali kad je uvideo da je njegova bračna pasiva mnogo veća od aktive, odlučio se da preda ključeve i odlukom duhovnoga Suda, nad brakom g. Sime Selića od juče je otvoren stečaj.

Kao i prilikom svih drugih stečaja i u ovoj se prilici pojavila u čaršiji raznolika mišljenja. Jedni su sažaljevali g. Simin slučaj, drugi su zluradili; jedni su ga branili a drugi osuđivali. Jedni su bili mišljenja da je g. Sima žrtva poverenja; a drugi su tvrdili da su g. Simu potkradali tajni ortaci, paje s toga morao pasti pod stečaj.

Njegov bliski prijatelj g. Ljubisav Stojanović zamerao je i sad, kao i ranije, što je u brak uneo luksuzan artikal.

— Kakav luksuzan artikal? — pitaju ga ostali zainteresovani.

— Pa tako, brate, uzeo je suviše mladu ženu, a suviše mlada žena za čoveka koji je preskočio četrdeset petu je pravi luksuzan artikal.

I izgleda da taj njegov prijatelj g. Ljubisav Stojanović ima donekle pravo. Oni su se do duše voleli, g. Sima i njegova supruga; i to su nekoliko puta rekli jedan drugom pre venčanja, ali im se nisu „narafi“ podudarale. Tako na primer g. Sima je imao naraf da se raskomoti, da skine cipele, da raskopča kragnu posle večere i da sedi sa ženom kraj otvorenog prozora radi čistog vazduha. Pa onda voleo je da vodi razgovore o skupoj kiriji, o jelovniku za sutrašnji ručak, o porodičnim novostima i uopšte o kućevnim i porodičnim brigama.

Gospođa Mica međutim imala je sasvim drugu narav. Ona je volela život van kuće i to onaj vedri i veseo život. Volela je da ide u kino im znala je biografije svih filmskih glumaca; volela je korzo i poznavala je sve šetače u glavu; volela je plažu i da joj je moguće bilo ona bi i spavala tamo; volela je utakmice, trke i uopšte sve manifestacije gde su se zbirale i tiskale gomile. Njena je neodoljiva pasija bila: da se fotografira u kostimu za kupanje u svima pozama, a njen je ideal bi da bude filmska glumica. Bivalo je pogdekad da satima probavi na ogledalu pitajući sebe: Jesam li ja fotogenična?

Razume se da se dve takve naravi kao što je porodična g. Simina i filmska gospođa Micina, nisu mogle uvek i u svemu da slože, ali ipak brak je kako tako trajao i tavorio. Ne bi ni sad taj brak pao pod stečaj da se nije desilo nešto potpuno neočekivano, nešto preko čega g. Sima nije mogao ravnodušno da pređe; nešto što je moralo dovesti do preloma.

To je bilo pre petnaest dana, kada je g. Sima kao obično u nedelju ujutro otišao frizeru da mu malo potšiša kosu, da mu malo obrije vrat i potkreše brkove. Bila je velika navala, kao što to uvek nedeljom izjutra biva. Pošto su mu sa raznih strana uz štrickanje makaza doviknuli: „Dobar dan želim!“ i ponudili ga da sedne, zauzeo je on jednu praznu stolicu od onih koje su poređane kraj zida za strpeljive posetioce koji čekaju na red. Šegrt mu je odmah doneo čitav pregršt raznih novina, ali, kako ih je on već jutros kod kuće pročitao, uzeo je samo jedan ilustrovani list da ga od dugog vremena razgleda.

Već na prvoj strani toga lista, upravo na unutrašnjoj strani korica, njemu je palo nešto u oči. On se malo dublje zagleda, pa, neverujući sam sebi, izvadi džepnu maramicu, obrisa cviker, natače ga i ponova zagleda. Kada mu je i to bilo nedovoljno, on se diže i otide do vrata da pri dnevnoj svetlosti bolje zagleda slike koje su bile na toj strani korica.

Kada je već dva i tri puta zagledao, on na jedan mah baci na pod novine, opljunu, ščepa šešir i kao tane iz puške izlete iz radnje, a svi se prisutni uzneveriše.

— Šta mu bi? — zapita jednovremeno nekoliko mušterija.

A g. Sima gimnastičkim koracima odjuri do prvoga kioska na uglu ulice i kupi jedan broj onoga istoga ilustrovanoga lista koji je malo čas bacio na pod, pa sa tim brojem u šaci, onim istim gimnastičkim koracima, odjuri pravo kući.

Čim ulete u sobu, on bez ikakva uvoda, udarajući šakom po onom ilustrovanom listu, dreknu:

— Mico, ovo su tvoje noge!

— Kakve noge? — iznenadi se gospođa Mica.

— Ovo su tvoje noge! — pišti dalje g. Sima i otvara korice pokazujući na jednu sliku ženskih nogu pod brojem 14, na konkursu najlepših nogu.

Gospođa Mica uze novine, zagleda sliku, pa ih onda ostavi:

— Ne znam po čemu možeš tvrditi da su ovo moje noge?

— Ne odriči, Mico, ne odriči. Ta valjda nisam toliko slep da ne mogu ni svoju domaću stvar da poznam.

— Ovo nisu moje noge! — tvrdi uporno gospođa Mica. — Jer, kad bi bile, ja ne vidim zašto bi to morala kriti. Nije to ništa ružno.

— Ama kako da nije ružno slati noge na konkurs.

— Pa to ceo svet čini.

— Nije istina. To pametan svet ne čini. Eto jesi li čula koj put da sam ja poslao svoje noge na konkurs?

— No! — učini gospa Mica i pade joj pogled na njegove boks-cipele broj 47

— Ja noge ženine smatram kao familijarnu stvar, a familijarne se stvari ne iznose po novinama. Ja to ne dozvoljavam, ja to… i on nastavi da zipara.

— Pa dobro, ako mi ne veruješ, a ja evo pristajem da se obrazuje komisija.

G. Sima odskoči s mesta kao da je na mertečki jekser nagazio.

— Ama kakva komisija, ženo, šta je tebi po bogu brate. Zar ću sad čitavu komisiju da sazivam da mi zaviruje u domaće stvari.

— Pa ne mislim ja državnu komisiju, ali tako…

— Nikakvu komisiju, razumeš li, nikakvu komisiju.

— Pa ne mislim ja komisiju, nego više onako svedoke.

— Ama kakve svedoke, po bogu ženo! Zar ću ja svedocima da dokazujem jesu li ovo noge moje žene ili nisu. I ko da svedoči? ’Ajde, reci mi, ko da svedoči?

— Pa očevidci.

— Ama kakva očevidci? Šta imaju tu očevidci? I koga ti smatraš za očevidca?

— Pa onako…

— Onako ili ovako, ali, Mico, ovo su tvoje noge. Priznaj, Mico.

— Idi, Boga ti, kako možeš tako što tvrditi. Šta će mi da šaljem noge na konkurs!

Od toga dana u g. Siminoj kući svakoga su se dana vodili ovakvi razgovori. Svako je uporno tvrdio svoje, a ni jedno ni drugo nije moglo protivno da dokaže. I ako je g. Sima onaj broj ilustrovanih novina nosio u džepu, ipak se njime nije mogao da koristi, jer nije tek valjda mogao, čim koga sretne poznanika, da razvije novine i da ga upita:

— Šta misliš ti, Boga ti, jesu li ovo noge moje žene?

I ta hladnoća i ta zategnutost u braku g. Siminom, zbog konkursa lepih nogu, potrajala bi još duže možda da se nije desilo ono što se moralo desiti. Objavljen je rezultat konkursa i noge br. 14 dobile su prvu nagradu, a odmah zatim, u samo podne, dođe u g. Siminu kuću jedan odbor i predade mu srebrnu vazu kao nagradu za najlepše noge njegove žene, uz srdačna čestitanja za uspeh.

Toga dana po podne predade g. Sima ključeve svoje bračne firme duhovnome sudu, a gospa Mina sa srebrnom vazom iseli se iz kuće.

10. Dramski pisac

Da vam ga opišem. Suh i dugačak kao monolog; mršav kao fabula; pogleda neodređena kao ekspozicija a zagonetan kao peripetija. Njega, koji je celom svojom spoljašnošću predstavljao jednu tragediju, mogli bismo predstaviti čak i u činovima. Njegove noge, kojima je upravo i ušao u literaturu, mogle bi se zamisliti kao prvi čin; njegov trbuh konkavne forme, prilepljen za rtenjaču, izvesno bi se mogao smatrati kao drugi čin te celine, jer je jasno predstavljao sadržinu njenu; trećim činom mogle bi se po praznini svojoj smatrati grudi, a četvrti čin, kraj tragedije, predstavljala je njegova glava.

Njegova bi se spoljašnost dala uporediti čak i sa vrstama dramske poezije. Tako, na primer, noge su mu bile baletske, trbuh operetski; grudi, uvek ispunjene sukobom cele skale ljudskih osećaja, dramske, a glava, njegova je glava uistinu bila i njegova tragedija.

Poznajete li ga sad?

Ako ga ipak ne poznajete, a vi onda stanite jednog dana na jednom od najživljih beogradskih raskršća i obratite pažnju na one ljude, koji nose akta pod pazuhom, a koji će izvesno proći kraj vas, ako se tu duže zadržite. Proći će najpre čovek sa masom akata u prljavim koricama od papendekla — to je sudski pozivar; pa će onda proći čovek sa aktima u omotu od crne mušeme — to je izvršitelj; pa će onda proći čovek sa aktima u kožnom portfelju sa niklenom bravicom, — to je advokatski pripravnik; i proći će čovek sa debelim svežnjem hartija vezanih kanapom, — to je dramski pisac. Taj juri kao besomučan u lov. On mora ma koga danas uhvatiti, da mu pročita dramu. Ima već pet meseca, kako je napisao i nije uspeo nikome da pročita. Jedan njen prepis leži za sve to vreme u pozorišnoj arhivi, a drugi mu je stalno pod pazuhom. I — sa puno pouzdanja u svoj noge, da će ga one uvesti u literaturu — on s tim prepisom pod pazuhom juri od nemila do nedraga i čini sve moguće pokušaje, ne bi li kome rukopis pročitao, ali ne uspeva.

Bivalo ih je, koji su se na njegovo preklinjanje i sažalili, pa i pristajali, ali, kad je on drešio kanap sa rukopisa, kad su očajno zapazili veličinu rukopisa, bezobzirno su se spasavali, kao što se čovek spasava požara ili poplave.

Inače je to vrlo teška stvar izbeći od pesnika, pripovedača i dramskih pisaca da vam ne čitaju svoje radove. Samo ipak ima neke razlike između onoga što se da podneti, i onoga što je nepodnošljivo. Kad vas pesnik uhvati gdegod u zasedi, pri kafi na primer, pa izvadi parče hartije iz unutrašnjeg džepa na kaputu, a vi napravite lice kao kad se rešavate da pijete kinin bez oblande; zažmurite, progutate, popijete malo vode i časkom vam mine gorčina. Kad vas pripovedač uhvati, da vam pročita svoju priču, a vi napravite lice kao kad sedate u fotelju kod zubnog lekara. Predate se sudbini, izdržite jednu malu groznicu, meškoljite se nervozno u fotelji, ali vam onaj energično zavlači klješke u usta i čupa zub. Ali, ako vas se dramski pisac dohvati, onda je to strašno osećanje za vreme dok vam on čita dramu. Ni manje ni više, no vam izgleda, kao da vam je neko vezao i ruke i noge i položio vas na železničke šine, gde će vas stići sigurna smrt. Vi najpre čujete iz daleka tutanj voza, pa sve bliže, sve bliže, već vidite daleko u mraku ona dva svetla lokomotivina oka, osećate, kako vam dah prestaje, srce ne kuca, krv ne struji, a svaki mišić igra na vama i trese se. I voz nailazi, prelazi preko vašeg tela, drobi vas, mrcvari vas i raščlanjuje vas u najsitnije deliće. Eto, tako vas osećanje obuzima, kad padnete šaka dramskome piscu i ovaj uspe da vam čita svoju dramu.

A oni, nesrećnici, znaju to i gone vas. Krenu se sa raznih krajeva Beograda, bez lovačke karte, i love vas kao životinju. Ima ih, koji se odmeću u šumu i vlasti im ucenjuju glavu, ali oni hajdukuju. Zauzmu zasedu, pa čim naiđe kakav miran i skroman putnik, a oni izlete i napere rukopis na njega:

— Život ili dramu da slušaš!

A i moraju grešnici tako, jer drukče ne mogu uspeti. Eto baš on, koji već pet meseca juri beogradskim ulicama sa svojih pet činova, šta i šta nije činio, da lepim privoli ljude.

Jednom je bio pozvao dva svoja prijatelja na večeru, na dan slave svoje. Unapred im je gustirao ćurana na podvarku, pitu s mesom i smederevsko vino. I obećali mu doći, kako ne bi na tako dobru večeru došli.

Kad uveče, on ih očekuje, očekuje ih nestrpljivo, a njih nema. Tek u zlo doba stiže mu pismo, koje ovako glasi: „Mal’ se ne prevarismo, da dođemo. Upravo već smo bili pošli, pa se s pola puta vratili. Setili smo se, da si nas na večeru namamio samo da bi nam pročitao dramu. Hvala ti, volimo i gladovati!“

I nije ih uspeo namamiti.

A on je morao nekome pročitati svoju dramu, ma kome bilo, samo je morao pročitati.

⁂

Jednoga dana ide on ulicom, ovom prilikom izuzetno bez rukopisa pod pazuhom. Pošao je „privatnim“ poslom, a čim ga svrši, vratiće se on već po svoj rukopis.

Na prvome ćošku srete on svoga poznanika, jednoga neočešljanog lirskoga pesnika, kome je inače on iz dna duše zavideo već i stoga, što ovaj svoje proizvode može i u džepu da nosi.

— Gde ćeš? — zapita dramski pisac mračnim glasom, tonom kojim bi njegov junak govorio, na primer, u četvrtom činu.

— Oh, — odgovori lirski pesnik — svet je tako nemilosrdan! Od jutros već tražim jedan dinar na zajam, i nigde srca, nigde duše, nigde osećaja.

— Da, da! — potvrdi dramski pisac, uveren i sam, da svet odista nema milosrđa. — Ah! poče opet lirski pesnik — o, pogledaj me, kakav sam. Obrastao sam u dlaci kao šumski čovek. Hteo bih da se obrijem, ali kako ću?

U duši dramskoga pisca sinu jedna pakosna i odvratna misao. Njegovo lice u tome momentu dobi izraz intriganta iz drugoga čina njegove tragedije, zbog kojega na kraju petoga čina sedmoro njih ginu nevino. On nemilosrdno promeri izgladneloga i neizbrijanoga, a skroz nevinoga lirskoga pesnika i u tonu svoje pomenute uloge reče mu blago:

— Ja bih ti mogao pomoći.

Lirskome pesniku sinu lice, kao u srećnim momentima, kad mu padne ideje za pesmu na pamet. On samo zanu i pruži ruku za dinar.

— Nemam u gotovom, ali bih te mogao obrijati.

— Ti?

— Pa zašto ne? Ja sam sebe brijem i vrlo sam se izvežbao. U vojsci sam brijao sve svoje kolege, imam neobično laku ruku. ’Ajdemo mojoj kući, časkom ću te obrijati.

Lirski se malo razočara, jer njemu koliko je bilo stalo do samoga brijanja, toliko isto i do onoga kusura, koji bi mu zaostao iza dinara. Ali, setivši se jedne svoje divne lirske pesme, koju je završio rečima: „Bolje išta nego ništa“, on mahnu rukom i pođe kući dramskoga pesnika.

I sad nastaje prava dramska scena. Lirski seda na stolicu, a dramski mu savija peškir oko vrata i počinje ga sapuniti. Razume se, za vreme sve te prethodne radnje vodi se isključivo literaran razgovor.

Pošto je lirski pesnik već bio dovoljno nasapunjen, isuka dramski pisac brijač tako krvožedno, kao ljubomorni muž u petom činu njegove tragedije, i dočepa se kože lirskoga pesnika. Jedan, dva, tri, četiri poteza, i pod sapunicom se pojavi svetla koža lirska. Dramski diže brijač u vis, izmače dva tri koraka unazad i zažmuri na jedno oko, kao što bi slikar učinio, kada povuče nov potez i izmakne se od slike, da je posmatra. Bio je zadovoljan svojim radom, leva strana pesnikova obraza bila je obrijana.

On u tom trenutku pojmi, da je nastupio onaj čas. Savi brijačnicu i odnese je u drugu sobu, a otud iznese veliki svežanj rukopisa.

— Šta je to? — užasnu se lirski.

— Ovaj… hteo bih, znaš, da ti pročitam svoju tragediju.

— Ne, pobogu brate, — vrisnu lirski pesnik — nemam ja kad.

— Časkom ćemo biti gotovi.

Lirski pojmi u tom trenutku da pobegne, premeri jednim pogledom, koliko je rastojanje do vrata, spazi čak kraj peći jedan vatralj, koji bi mu mogao poslužiti kao oružje za odbranu, ali — seti se u tome momentu, da mu je samo jedna strana obraza izbrijana, a druga još uvek nasapunjena, i nemoćno klonu u stolicu.

A dramski već rastvori tabake i poče čin prvi. Lirski se klonulo zavali u stolicu, bezizrazno gleda, a pretrnuo nemim strahom, kao čovek, koga na nosilima nose u sekcir-salu.

Onaj već zašao u prvi čin i njegov monotoni glas zvoni tupo kao posmrtno zvono. On čita, čita, čita, čita, čita. On čita alapljivo, kao što bi izgladneo čovek žderao; njegovo lice ne gubi izraz pakosnog i sebičnoga zadovoljstva; njegove oči posle svake tačke pogledaju žudno u žrtvu, očekujući ma kakav znak odobravanja.

A žrtva, do pola obrijana, a do pola nasapunjena, sedi nemoćno u stolici i prevrće očima. On je najpre pokušao da prati skazaljku na satu, koji o zidu visi, ali se zatim svom odvratnošću okrete od te sprave, koja svojim beskrajno laganim hodom kao da se beše udružila sa dramskim pesnikom, da ga muči.

On je tupo gledao čas u tavanicu, prateći pažljivo jednu muhu i njene pokrete; zatim je opazio jednu rupu na zidu i počeo razmišljati o njoj, da li je od eksera ili je to opao malter samo. Zaustavi mu se zatim pogled na jednim podrtim papučama pod krevetom, i uze o njima da razmišlja.

— Bože moj šta li su koštale te papuče dok su bile nove? Izgleda, da su bile crvene nekad…

A onaj čita, čita, čita, čita…

Najposle žrtvi poče da se navlači nešto belo na oči. Zenice mu se proširiše kao mački u noći, pa zasuziše krupnim suzama. Kapci padoše jedan put, drugi put, pa treći put i ostaše oboreni, — on zaspa.

— A ne, samo to ne! — dreknu dramski pisac, kad spazi da on spava i prodrmusa ga kao rekrute u vojsci.

— Izgubio si najlepše mesto. Moramo se vratiti, da čitamo ponovo sedmu pojavu.

— Ama čuo sam je.

— Ne, ne, nisi.

I on se vrati devet listova unatrag, a to je za nesrećnu žrtvu značilo, da više ne sme ni pomisliti na spavanje. On otvori oči širom i predade se nanovo sudbini.

A onaj čita, čita, čita; čita neprekidno, čita bez odmora, čita bez daha.

Lirski se opet okrete da posmatra muhu, rupu, papuče. On nije više ništa video, on nije ništa više čuo. Nešto nejasno, neodređeno zvonilo je i zujalo oko njegovih ušiju; čas kao voz, koji ogromnom brzinom juri, čas kao provala oblaka, koja lije; čas kao lava, koja zasipa, a čas kao oluj, koji nosi, obrće i trese.

Njemu počeše da se javljaju vizije; vide lepo zmaja, onoga iz dečijih bajaka, koji poče da duva na nj najpre hladnim vetrom, pa onda toplim. Vide i aždaju, kojoj plamen sikće iz čeljusti, i oseti, kako ga taj plamen peče i pali; vide najzad i zmijskog cara i oseti kako ga žalaca svojim otrovnim žaokama.

Prošao je jedan sat, dva, tri, četiri, pet, šest sati čitanja. Šest punih sati čitanja, još malo pa dan. A onaj još nije gotov.

Lirski pogleda u ostatak nepročitanih tabaka i uzdahnu teško i duboko. Taj ostatak još nikako nije obećavao skori kraj.

On učini jedan očajni pokret rukom, hoteći da moli za milost. Ali tom prilikom dodirnu obraz, onaj obrijani deo obraza, i na svoje zaprepašćenje oseti pod rukom, da mu je na istome već nanovo izrasla brada.

Toliko je dugo trajalo čitanje, da je grešniku nanovo izrasla brada.

Saznav, u ovoj prilici taj utešni fakt, on dočepa peškir, koji mu je povijao vrat, ubrisa sapunicu sa druge strane obraza, i naže na vrata očajno, kao što bi čovek ispred poplave begao…

Nikad ga više dramski pisac nije mogao da uhvati, da mu pročita kraj, i ako ga je uveravao, da su ostale još samo dve scene.

11. Tragedija mladosti

11.1. Poglavlje 1

Ne može se često ni verovati, kolika je duga istorija g. Stojanovića. On, koji na beogradskoj pijaci važi kao „večito mlad“, pa tako dugu istoriju ima za sobom.

— Gospodin Stojanović? — rekla je prošlogodišnje svetosavske zabave gospođica Petrovićeva jednoj svojoj intimnoj prijateljici — a, gospodin Stojanović je zimzelen među cvećem, koje raste na beogradskim balovima i zabavama.

I ma da bi to upoređenje donekle i bilo tačno, ne bi se moglo doslovce usvojiti, jer tek se za g. Stojanovića ne bi moglo reći i da je „večito zelen“. Naprotiv, ona duga istorija, koja je ostala za njim, kao da utvrđuje fakt da je on bio „večito zreo“.

A tu bi istoriju vrlo teško bilo ispričati. Kad bi kojim slučajem g. Stojanović bio znamenit čovek, njegov bi biograf bio u neprilici kad bi seo, da piše njegov životopis. Njegov je život sastavljen iz puno sitnih događaja, iz puno sitnih pojava, o kojima se dozna pričajući drugi život.

Mlada gospođa Jankovićka udala se pre sedam godina i dan njene svadbe bio je dan senzacije, dan ispunjen nagađanjem, šaputanjem, kako u crkvi za vreme venčanja, tako i na igranci, koja je o svadbi priređena.

A o čemu se šaputalo? Šta se nagađalo?… Svi su dotle znali da je gospođica Milka, današnja gospođa Jankovićka, smrtno zaljubljena u g. Stojanovića i on u nju. Pa otkud ujedanput da se udaje za drugoga? Je li ona neverna ili je to g. Stojanović?

Eto, iz te se pričice iz života gospođe Jankovićke već vide tajne života gospodina Stojanovića.

Tako je isto i gospođa Simićka na dan svoje svadbe bila „junakinja dana“, ako se za jednu mladu na dan njenoga venčanja može uopšte reći, da je „junakinja dana“. Znalo se takođe, da je volela g. Stojanovića i on nju, i eto iz priče o njenom životu vide se tajne života gospodina Stojanovića.

Pa onda, kad je g. Đorđe Nedeljković oterao svoju ženu, te se žur-fiksovi beogradski čitavih mesec dana hranili tom temom za razgovor, i tada je nekako proviravalo gotovo kroz sve verzije o nesuglasicama ovih supružnika i ime gospodina Stojanovića.

Kad se pre nekoliko godina pokvarila proševina gospođice Markovićeve (pred samim popom rekla je „neću“), i onda se o tom slučaju vrlo mnogo govorilo i vrlo mnogo se u te razgovore upletalo ime gospodina Stojanovića.

I ko bi sad sve te priče pohvatao i ko iz njih izdvojio ono što bi činilo istoriju gospodina Stojanovića? Možda bi se to pre moglo postići, kad bi se zavirilo u njegovu arhivu. A ta arhiva izgleda da je bogatija od naše državne arhive. Smeštena je u dve prostrane i duboke fijoke jednoga glomaznog pisaćeg stola, na kome g. Stojanović nikad ništa ne piše, i koji više služi kao stalak, po čijoj su tabli poređane bezbrojne fotografije.

Jedne zimske večeri, kada ga beše spopala neka čamotinja, te se povukao iz društva, sedeo je tako kraj dobro zagrejane peći, te da bi prekratio vreme, počeo je da pravi spisak svoje arhive. Taj je spisak od prilike ovako izgledao:

1. Fotografija gospođice Lene (sedi na kanabetu i drži album u ruci).
2. Fotografija gospođice Lene (slikana s leđa).
3. Paket ljubavnih pisama iz 1896 godine.
4. Četiri ljubavna pisma gospođe Jankovićke, koje bi trebalo vratiti, pošto se udala.
5. Paket mojih pisama, koje mi je Olga vratila, pošto se udala.
6. Fotografija neke ženske, koju sam nekad voleo, ali ne mogu da se setim kako se zove.
7. Cvet, koji mi je sa svojih grudi dala gospođa Đorđevićka i koji je ona nazvala „svedokom greha“.
8. Pismo neke Ane, koje ne mogu nikako da se opomenem.
9. Fotografija Jelenina.
10. Fotografija Persina.
11. Fotografija Adele pevačice (an fas).
12. Fotografija Adele pevačice (leži na medveđoj koži, u košulji).

I već tako dalje. Nije nastavio ovaj spisak. Dosadilo mu, zamorio se i hteo već da legne, ali na dnu fijoke nađe još jedno pisamce, malo i mirisavo.

— Čije li je ovo? — upita se, pa primače lampu, ispruži noge k peći i uze u sebi da čita.

Bilo je pismo jedne mlade šiparice. Tek joj je šesnaest godina bilo i ona mu je toplo izjavljivala ljubav. Znala je vrlo dobro, da je on čovek u godinama, u vrlo ozbiljnim godinama, a ona daleko za njim; ali je njoj imponovalo da se zaljubi u nju lav beogradskih salona, čovek sa tolikim istorijama, čovek u kojega su se zaljubljivale redom devojke i udovice i žene.

To je jedino pismo, koje je to veče pročitao. Rado ga je pročitao, jer je bilo toplo napisano, onako kako može samo jedna šiparica pisati, kad prvi put piše ljubavno pismo.

— I ja se nisam tada obzirao na to nevino stvorenje. Nisam imao kad, bio sam već zauzet, — razmišljao je g. Stojanović u sebi. — A grešio sam; ako se još koji put u životu zaljubim, zaljubiću se samo u mladu devojčicu. Ne sme imati više od šesnaest godina; samo se u tim godinama iskreno voli.

Takvim mislima zanet uze se spremati za spavanje, ali pre no što će leći, donese kraj lampe ogledalo, da svrši posao kojim se svake nedelje bar po jedanput bavio. Kidao je bele dlake iz kose, koje su mu se nad slepoočnicama počele vrlo često pojavljivati, kako koji dan sve više i više.

Nije ni čudo, istorija njegovih avantura i njegova gospodarenja ženskim srcima traje već nekakvih dvadeset i pet godina. Dosta je tačno rekao o njemu g. Apostol profesor:

— Tri generacije devojaka provuklo se kroz njegovo srce.

Razume se, u rečima Apostolovim ima i poznate filološke pakosti, jer čovek, koji o srcu zna samo to, da je to imenica srednjega roda, i kome su sve uspomene i beleške iz života đački spiskovi, ne može govoriti bez pakosti. Pa ipak, u tim rečima ima i istine. G. Stojanović je provukao kroz svoje srce tri generacije devojaka. Prvo, onu generaciju pre dvadeset i nekoliko godina, kad je ljubav bila teška i ozbiljna stvar i kada se još pevala pesma: „Od sevdaha goreg jada nema“; pa onda onu drugu generaciju, kad se na svakom balu bar po deset pari zaljubljivalo, a posle posta bar šest od njih venčavalo; pa onda treću generaciju, današnju, kad je ljubav jedna prijatna zabava; kad se zaljubljuje da bi se prekratilo vreme; kad se u prvoj figuri kadrila izjavi ljubav, a u šestoj već nastaje neverstvo.

Sve je te generacije g. Stojanović preživeo i proveo kroz svoje srce kao kroz kakvu školu, da bi se zatim svaka devojka mogla udati spremna za život.

Pa ipak on stoji i dalje na biljezi, „večito mlad“, kao zimzelen među cvećem, koje pupi, cveta, razvija se i vene oko njega.

11.2. Poglavlje 2

Na zabavi univerzitetske omladine prošle godine igrao je g. Stojanović prvi kadril sa gospođicom Leposavom Nešićevom.

— Koja je to gospođica? — upitale su se majke, nekadanje poznanice gospodina Stojanovića.

— Koja je to gospođica? — upitale su se mlade gospođe i starije devojke, sadanje poznanice gospodina Stojanovića.

— Koja je to gospođica? — upitali su se mladići, koji su mislili da imaju potpun spisak beogradskih gospođica.

A gospođica Leposava je odista bila novo ime za tu sezonu. To joj je bio prvi bal. Čitavih četrdeset dana bila je borba u kući oko ovog bala. Otac je bio zato, da se još ne izvodi:

— Rano je, još nosi kratku suknju. Bolje je do godine.

Majka je opet bila za to, da se izvede. Razume se, dete je pristalo uz majku.

Najzad, bela haljina je skrojena do članaka, dakle malo duže no što obično nosi, i pozvata je frizerka, da od kike, koja visi niz leđa, izmisli frizuru, koja bi „pristajala devojci u tim godinama“.

I okićene kose belim đurđevkom, sa srcem punim straha, stupila je Leposava to veče prvi put u život. A prvi, koji joj je pružio ruku, bio je g. Stojanović. Nikad nisu bili tako blizu jedno kraj drugoga početak i svršetak života, kojim srca žive, kao u tom času.

On, koji je iz kose pokidao belo cveće, kojim ga je priroda okitila, i ona, koja kiti svoju kosu belim proletnjim cvećem.

On joj je u prvi mah prišao sa puno plemenite pažnje. Spazio je u kutu, iza gomile devojaka koje su se, kao za izložbu, načetile u prednje redove, jedno skromno, mirno, plašljivo devojče, i kad je prišao da joj pruži ruku, pružio joj je zato da je povede životnom stazom, kojom bi se sama teško odvažila poći.

A ona je radosno prihvatila tu ruku. Radije njegovu no ma čiju drugu. Zna ona njega, pominje se njegovo ime i u njenoj kući: živi tradicija o njemu i prelazi s generacije na generaciju. Čula je ona čak, da je i njen otac, prilikom nekog sukoba sa njenom materom, pomenuo i gospodina Stojanovića ime. Rado se ona naslonila na njegovu ruku, jer čim je to učinila, osetila je kako je prošao strah i bila je svesna da će sad kao vihor proći kroz salu pitanja:

— Koja je to gospođica?

Pošla je od kuće s ambicijom, koja nije bila veća od poznanstva sa kakvim velikoškolcem, i umolila je još i teču da odigra s njome prvi kadril, a stekla je više no što bi mogla sanjati.

Kako će ona biti blagodarna gospodinu Stojanoviću; kako će brzo steći veliki broj poznanstva; kako je sad izlišan teča čak i za drugi kadril, a kamo li za prvi, koji će ona igrati sa gospodinom Stojanovićem.

— Da mi je samo znati, šta on može razgovarati s takvim jednim devojčetom? — pita gospođa Pavlovićka gospođu do sebe sa lepezom od nojeva perja.

— No, pa gospodinu Stojanoviću nikad ne oskudeva tema za razgovor sa ženama — odgovara gospođa sa lepezom od nojeva perja.

— Da… sa ženama, — naglašava gospođa Pavlovićka — da, sa ženama… najzad i sa starijim devojkama, ali… sa jednim detetom…

A dete je vodilo međutim vrlo prijatne razgovore sa g. Stojanovićem. Pitala ga je o ovome i onome, i on joj je davao uputstva. Birao je reči pažljivo, predusretao je nežno svako njeno pitanje, onako nežno kao kad se prvi proletnji pupoljak prinosi usnama.

A kad je prvi kadril bio svršen, ona je već toliko bila poverljiva, toliko slobodna, toliko iskrena prema njemu, da mu je smela uputiti i jednu molbu, koju mnoga i mnoga starija devojka ne bi smela.

— Nemojte me ostavljati. Ja sam tako srećna, što ste vi moj prvi igrač u životu. Nemojte se ljutiti, bolan, ali ja bih tako volela, kad bi me vi i za drugi kadril angažovali, pa i za lansi za valcer…

— Vaš sam za celo veče, — odgovorio joj je on nežno.

Leposavu su odveli roditelji u dva sata po ponoći kući.

— Dosta je kao za prvi put, — rekao je otac.

— I meni se već spava, — rekla je mati, po onome opštem pravilu, da su matere na zabavama uvek budne, dok im ne stigne kćer za izvođenje, a čim prvi put dovedu kćer na zabavu, imaju prava na dremanje, i one to pravo i upotrebljuju.

Leposava je zadovoljno legla u postelju i pokrila se jorganom preko glave, kako bi što duže i što lepše još budna sanjala. A sanjala je sad već iduću zabavu. Na toj idućoj zabavi već joj nije potreban gospodin Stojanović, dabome on je stariji čovek, ne može se uvek s njime zabavljati; on će izvesno potražiti svoje društvo. Ali je on njoj učinio lepu uslugu; nju sad već svi znaju, svi su se večeras interesovali njome i na prvoj idućoj zabavi prilaziće po nekoliko njih, da je traže za svaku igru. Eto, baš je zapazila jednog mladog potporučnika, koji tek što je svršio akademiju, posmatrao ju je. Videla je ona dobro kako ju je posmatrao pogledom koji kaže:

— Na prvoj idućoj zabavi neću se odvajati od tebe.

A gospodin Stojanović? No, pa i on je otišao sa zabave odmah, čim su roditelji odveli Leposavu. Mislio je da ostane još, ali ga ništa nije zanimalo. Bilo mu je čak i nesnosno. Digao se i otišao kući i evo mu se još nije spavalo. Čak je i legao i pokušavao da zaspi, ali mu se razbio san. Digao se ponovo, otvorio je onu fijoku i izvadio ono pismo. Ono, što je pre toliko godina dobio od jedne šiparice. Pročitao ga je ponovo, pročitao ga je dva put. pa ga nežno savio i ostavio u fijoku.

— Samo se u tim godinama iskreno voli! — šaputao je gaseći ponovo lampu.

11.3. Poglavlje 3

Razume se, da je u kući Leposavinoj bilo nove borbe. Otac je pristao da izvede na jednu zabavu dete, ali ne na više. Majka je međutim branila želju Leposavinu, da poseti bar još jednu zabavu. Eto, biće skoro zabava Ženskog Društva; a to su tako lepe zabave i kažu da su lepo posećene. A Leposava je već zamislila tu drugu zabavu i onog potporučnika na njoj.

Najzad, napravili su joj novu haljinu, ružičastu, razume se, jer je prvi put imala belu. I cvet joj drugi metli u kosu, prema boji haljine, i slobodnije je ušla u salu po prvi put, i nije ni pomenula teči, da joj se nađe pri ruci kao igrač, ako bi slučajno ostala neangažovana.

I može se misliti, koliko je bila iznenađena, kad joj je opet prišao g. Stojanović. Ona ga ovom prilikom nije molila, ali je on sam unapred izjavio: Vaš sam za celo veče.

I bio je njen kao i prvom prilikom, a sad je i razgovor između njih tekao živahnije.

— Prvo mi morate reći, šta ste sanjali posle one prve zabave? — počeo je on.

— Ja? Pa… sanjala sam drugu zabavu. Zamišljala sam, kako će izgledati ova druga zabava.

I tako je razgovor tekao i tekao i tekao. Pričala mu je o sebi, o svojim drugaricama, o svojim željama i nadama, i o svemu i svačemu.

A on njoj?… Zamolio je za sastanak. On bi želeo da se s njom nasamo sastane.

— A zašto? — upitala je ona naivno.

— Želeo bih da vam nešto iskreno kažem.

— Pa kažite mi, evo sad mi kažite ovde…

— Ne… hteo sam opširno da razgovaram.

Ona nije znala sme li da obeća. Nije se tome nadala. Međutim u tom pozivu nije ona predviđala ništa neobično, njoj nije padalo na pamet ono, što bi svakoj drugoj, malo starijoj, izvesno palo na pamet.

Najzad, kad je već nekoliko puta ponovio molbu, pristala je. A zašto ne bi pristala? Ona je šta više i radoznala, šta li će joj to opširno govoriti. Izvesno će to biti kakvi saveti; on kao stariji čovek hoće da je savetuje, kako će se u buduće ponašati na zabavama.

Pa dobro, ona pristaje na sastanak, ali ona ne sme van kuće, ona neće van kuće, neka on dođe k njima.

— Da, ali bih ja želeo samo s Vama da razgovaram, da to bude nasamo.

— Pa… ja ne znam… Al’, znate, kako to može biti.

— Kako?

— Eto, sutra će otac i majka ići na jedan parastos, oko devet sati. Ja ću biti kod kuće sama. Mogli biste onda doći, da nam pravite vizitu.

— Hvala vam. Tako ću učiniti.

11.4. Poglavlje 4

Posle zabave gospodin Stojanović je kod kuće još dva sata proveo na nogama. Peć je prijatno zagrejala sobu i on je krupnim koracima šetao.

Preturao je mislima ceo svoj život, pust i besciljan.

— Uspomene, same uspomene. Zar ima praznijeg života od onoga, koji je sastavljen iz samih uspomena! Najzad, uspomene mogu i biti hrana životu, dok su bliže, dok se čovek s njima tako reći sreta, ali što više postaju prošlost, što se više udaljavaju, to je sve veća praznina oko mene… Eto, gospođa Jankovićka… na što mi to sećanje? Ja je znam mladu i lepu, vitka stasa, a lake noge kao u srne. Znam je sa plavim cvetom u kosi, znam je sa zanosnim pogledom. A sad?… Eno je opkoljena sa četvoro dece, umorna od života, eno je svaki dan na velikoj pijaci, kupuje za kuću patlidžane i krastavce, ozbiljna i zborana čela. I šta mi vredi ta uspomena? I zašto ni jednu od njih nisam vezao za sebe, stalno vezao…

Pa je posle tih sumornih misli seo i opet ustao i opet nastavio.

— Otići ću i reći ću joj otvoreno: devojče, ja te volim. I zateći ću kod nje ljubav, jer sam je probudio, i to će biti prva ljubav, koja ne sme zatim biti uspomena.

I sutradan, oko deset sati, on, Stojanović, salonski lav,junak tolikih istorija, vladalac tolikih srdaca, uputio se kući Leposavinoj sa onoliko isto straha u srcu, sa koliko se ona kretala na prvu zabavu.

— Reći ću joj otvoreno i odvažno: devojče, ja te volim.

Sa tim rečima prešao je prag, sa tim mislima zakucao je na vrata.

A kad se iz sobe odazvao njen detinjski zvonak glas, buknuo je, kao da mu se u duši plamen zažegao.

On uđe lagano u sobu, a ona radosno pođe u susret, dočepa ga za ruku i srdačno je — poljubi.

On poblede.

— Šta ste učinili? — prošapta.

— Šta? — upita ona.

— Što ste me poljubili u ruku?

— E, pa zaboga, tek valjda neću biti neučtiva prema starijem.

On teško uzdahnu, kao da mu se nešto otkide u grudima, i naiđoše mu krupne suze u očima.

— Šta vam je? Vi plačete? — pita ga devojče naivno.

— Ovoga časa sahranio sam svoju mladost.

— Ovoga časa?

— Da. I Vi ćete me izviniti, što ne mogu ostati. Ja, ja moram odmah kući.

— Zašto, zaboga? A zar mi ne ćete ništa reći; vi ste hteli nešto opširno da mi govorite.

— Nemam Vam ništa reći… ništa.

I on se odmah krete kući, a ostavi devojče začuđeno na pragu kućnjem.

⁂

Kad dođe kući, on se teško zaplaka. Prvi put u životu valjda.

— Prošlo je, dakle, sve. Prošla je, dakle, mladost, a ja to nisam ni primetio. Mislio sam da sam još mlad.

Pa onda otvori one fijoke i poče redom sve pakete pisama da baca u peć. Pisma, cveće, fotografije, sve je to oganj žderao onako isto kao što je on negda pogledom žderao ove predmete.

I samo ono pismo, pismo one šiparice, pismo koje ga je zabludilo, pročitao je još jedanput pre no što ga je predao ognju.

I otada čiste su mu fijoke, ne ide na zabave, ne čupka više one bele dlačice iz kose, sad su mu one već posule kosu kao inje.

I — sad se već i ne govori o njemu, ni na zabavama, ni na igrankama, ni na žur-fiksovima.

Zimzelen se ne zeleni više. Nema večite mladosti.

12. Politički protivnik

To je bilo u doba, kad se kod nas, školovanih ljudi, začela plemenita težnja, da siđemo u narod i da ga razbudimo. Tada sam ja u varošici S… krenuo jedan list, koji je bio znamenit po tome što je bio prvi, a ujedno i poslednji u toj varošici. On i sad stoji i stajaće vekovima, kao usamljena kulturna pojava u S…

I da znate samo, kakav je to list bio! Podeljen u rubrike, sa natpisom i podnatpisom. U njemu je bilo književnih vesti, senzacija, telegrama i svega drugog što jednom ozbiljnom listu dolikuje. U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja: „malo šale“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.

Uvodne članke počinjao sam obično vrlo visoko, na primer rečenicama: „Sine ira et studio“ ili „jacta est alea“ ili „Viram omprendero vero!“ itd. pa sam onda pisao nadugačko i naširoko o varoškoj prašini, o opštinskim fenjerima io mnogim drugim stvarima, i obično sam te članke svršavao rečenicama: „Tvrd je orah voćka čudnovata!“, ili „Ni po babu ni po stričevima“, ili najzad „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“

Sa pregledom strane politike bilo mi je dosta lako. Pomenem dve tri političke ličnosti, dve tri banje, gde se sastaju državnici, i dve tri strane reči, pa eto ti gotov politički pregled. Iz toga rečnika najviše sam upotrebljavao reči: Bismark, Girs, Gladston, pa onda Išl, Gastajn i Baden-Baden, i najzad „inicijativa“, „kompromis“ i „solidarnost“.

U dnevne vesti beležio sam stvari lokalne prirode, na primer: „Danas su stigli u našu varoš četri putnika, iz čega se može mnogo štošta po napredak naše varoši zaključiti“. Ili: „Osvetljavanje naše varoši naglo napreduje. Juče je opština rešila, da o svom trošku podigne još jedan fenjer. To je već devet fenjera za poslednje dvadeset i četiri godine, i ako opština ne malakše u svojoj revnosti naša će varoš biti jedna od najbolje osvetljenih varoši u unutrašnjosti“.

Političke telegrame preštampavao sam iz jednih starih novina, koje sam imao povezane. „Bismark je krenuo u Gastajn….“ „Veliki nadvojvoda sa bavi u Išlu…“ i svršena stvar. Uostalom, to su telegrami, koji se mogu preštampavati svake godine.

Za podlistak sam kupio jednu knjigu. U njoj je bila vrlo zanimljiva ljubavna priča. Sećam se, da se ticalo dvoga, koji su se voleli, a roditelji, koji su bili zavađeni, nisu hteli ni da čuju za njihovu ljubav. Kako se nisu mogli uzeti, to se na kraju priče jedno od njih dvoje ubilo. I ta se dugačka priča lepo preštampavala i ispunjavala podlistak.

Za malo šale, ako baš i nisam imao uvek materijal, a ja sam pisao „mudre izreke“, što sam ih sam sastavljao, upravo vadio sam ih iz Svetoga pisma, iz Katihizisa, i još nekih lepih knjiga.

Trgovinu i obrt, đavo bi me i sad znao, kako sam ispetljavao. Ta mi je rubrika zadavala najviše muke, i kod nje sam najviše grizao pero. Ono, jednog dana napišem: „Peštanska pijaca opada cenama, kao da malaksavaju kupci“; a drugog dana: „Peštanska pijaca malaksava cenama, kao da opadaju kupci“… Ali ded, kako ćeš trećeg dana?

Oglase, ako je ko doneo — dobro, a ako nije, ja onda oglašujem kako imam na prodaju „stare džamove“, pa „500 lit. crnog vina“, pa „čamovu i rastovu japiju“ itd. pa „1000 komada ćeramida“, pa opet „stare ali glazirane amove“, i ti, Bože, znaj, šta ti još nisam oglašavao.

I tako, kao što vidite, ja sam svoj list od pete do glave sam oblačio.

Redakcija mi je bila u glavnoj čaršiji, istina malo niska, ali ja baš nisam ni gledao na visoko. U kutu, kraj prozorčića, bio je jedan veliki sanduk, na njemu jedan polić pun mastila i jedno pero, kojim sam pisao i uvodne članke, i oglase, i mudre izreke. Danas čovek čisto ne bi verovao da se to sve moglo jednim jedinim perom pisati.

Na sanduku su stojale uvek spremne one duge hartije za uvodne članke i na njima već za mesec dana unapred ispisani natpisi. O zidu su visile dve tri novine, tuđim jezikom pisane, kad bi ko došao, da vidi, a kraj njih su visile moje praznične pantalone.

Takva je od prilike bila moja redakcija.

Najbliži mi je komšija bio Joca Bočarski, berberin; pitom i učtiv čovek i poznat u varoši, što je već sedam puta bio osuđivan zbog tuče, kojom prilikom on uvek upotrebljava svoju tamburu, i to tako, da su dva „veštaka“ na sudu izjavila, da njegovu tamburu smatraju kao smrtonosno oružje. Njemu sam besplatno davao list, jer mi se uvek nalazio na nevolji, kadgod bi koji od pretplatnika ušao da me tuče, što mu se ne šalje list, i ako je pretplatu položio.

Raznosač mi nije bio baš tako vredan, ali veoma pošten čovek. Imao je običaj, da se sam na sebe naljuti, pa da se ne bi mnogo kidao — a on legne i spava. Dešavalo se i to: taman iziđe broj, a on se naljuti, izgrdi dobro sam sebe, pa se onda uvuče u onaj sanduk, što služi meni kao sto za pisanje, podmetne stare brojeve pod glavu i mirno zahrče. Ja mu srdačno progovorim: „Jakove, hajdete, ustanite, da raznesete broj!“ A on me krvnički pogleda iz sanduka, kao da bi hteo reći: „Kako me plaćaš, tako ti raznosim“, i okrene se na drugu stranu, pa nastavi spavanje. Razume se, u takvim prilikama, ja metnem brojeve pod kaput, pa ih sam raznesem, i kad se vratim, javim mu da sam svršio posao.

Jedanput čak, bio vašar, pa mu trebalo para, a ja slučajno nisam imao da mu dam. On se najpre naljuti na sebe, pa onda na mene, i dohvati me za gušu, te me u objašnjenju pritera uza zid. Tu mi je takođe priskočio u pomoć komšija Bočarski, razvadio nas i uticao na nas, te smo jedan drugom oprostili i izmirili se.

Eto tako. Po koji put sam imao para da ručam i u kafani, i onda sam obično razgovarao o važnim stvarima sa ljudima, koji su smatrali da sam ja vrlo pametan čovek, a s onima, koji su smatrali da su ravni meni po pameti, nisam obično ni razgovarao.

A bivalo je, tako, pogdekad, da mi uvodni članak pođe lepo za rukom. U takvim prilikama natučem obično šešir na oči, pa prođem kroz sve ulice, gde ima mojih pretplatnika; nalazim se po vazdan tamo, gde vidim gomilicu ljudi; stojim po sati dva na pijaci, pa sve ispod oka posmatram: kako li me smatra taj svet; da li mi se divi; da li ko pruža prst na mene?…

Nisam se mešao u politiku, ali jednoga dana zapadnem u zle prilike. Trebalo je da pišem uvodni članak, i ja metnem ovaj natpis: „Quisque suorum verborum optimus interpres“. I đavo će me znati, šta mi je bilo, tek sam uvrteo u glavu, da se pod takvim natpisom ne može pisati ni o čemu drugom, nego samo o kmetu varoškom. Pokušao sam da odvratim od sebe te pogibaone misli i počinjao sam da pišem o potrebi, da naša varošica ima dve pijace, kao i prestonica… aja! Zar „Quisque suorum…“ za pijace? Ovaj natpis pristaje samo za kmeta.

Ono, o kmetu se može mnogo što šta pisati, ali se meni činilo, ne znam ni sam zašto, da se pod takvim natpisom kmet može samo izgrditi i ništa više. To u toliko pre, što sam bio uvrteo u glavu, da taj članak završim uzvikom: „Mač ti je, mač mi je, sablja ti je, sablja mi je!“

I tako, nikako od svoje volje, već prosto pokrenut nekom unutrašnjom silom, izgrdim ja kmeta, ni kriva ni dužna, samo zbog latinskog natpisa i zbog onog krvoločnog svršetka.

Jest, ali taj događaj počini čitava čuda u varoši. Ljudi se, prosto, nisu mogli da uzdrže, već su mi suznih očiju čestitali na hrabrosti, i kud sam god prošao, pružali su prste na mene.

Toga sam dana tri puna sata odstojao na pijacu, a prošao sam i onim ulicama, gde nisam imao pretplatnika. Obišao sam nekoliko kafana, išao sam i na večernje u crkvu. Gde sam god video, da se skupilo dvoje troje, prošao sam kraj njih i svud su me s divljenjem gledali.

Razume se, bilo ih je, naročito opštinskih činovnika, koji su me i prezrivo pogledali, i ja sam osećao u duši, da sam uz privrženike stekao i veliki broj opštinskih protivnika.

I doista, posle toga članka, nije išlo sve tako glatko, kao što beše počelo.

Na dva tri dana posle toga, sedim ja tako, jedno pretpodne, u redakciji i stenjem sastavljajući trgovinu i obrt. Jakov se tog dana rano probudio, obukao moje praznične pantalone i otišao nekuda, a ja ostao sam. Stenjem ja tako, stenjem, dok će tek ući u redakciju jedan nepoznat čovek, čudna izgleda, korača krupno a čelo mu namršteno, i nešto mu se nagučilo pod pazuhom.

Ama čim je kročio u redakciju, a meni se u pameti predstaviše neke batine i neka čuda. Uvuče mi se namah u duši sumnja, da je to neko od mojih političkih protivnika, kojega je možda poslao sam kmet i koji će mi sada potražiti računa o onome mome pisanju. Okrenuh se levo i desno, i, sem onog polića, koji je služio kao divit, ne spazih bliže nikakvo oružje, kojim bi se mogao braniti.

Kad čudnovati čovek dokorača do moga stola, ja skupih noge pod stolicu i očajno pogledah na vrata, koja mi se u tome trenutku učiniše strašno daleko.

— Dobar dan! — reče nepoznati i sede na jedan svežanj novina.

— Dobar dan! — pisnuh ja, gutajući pljuvačku.

— Jeste li vi urednik ovih novina? — upita me on, ama nekako nabusito.

Meni se steglo grlo, promukoh, pa ono, „ja sam“, što ga izgovorih, ispade tako tanko i nejasno, kao da sam ga izgovorio kroz kakvu cevčicu od trske.

U isti mah opazih, kako on izvuče ruku ispod pazuha, gde mu se ono nagučilo, i na meni poče svako parče mesa da drhće.

I — o, užasa! — izvuče ti, brate on otud — ogroman revolver!… Ja ispustih pero, što sam ga držao u ruci.

— Vidite li vi ovaj revolver? — odlučno zapita on.

Ja, nesrećno uredničko stvorenje, htedoh nešto da mu kažem, ali mi u taj mah ispade iz gornje vilice jedan zub, koji se već godinu dana ljuljao.

— Kako vam se dopada ovaj revolver? — grmnu nesrećnik i prinese mi revolver do nosa.

Ja dreknuh promuklim glasom, i, kakva se snaga stvori u meni toga trenutka, ne znam, tek skočih preko sanduka, probih prozor, isekoh se sav o staklo, pa gologlav, nagoh niz ulicu, šapćući, ne znam ni sam zašto, svršetak svoga pretprošlog članka: „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“

U tom očajnom trenutku ja spazih firmu svoga komšije Joce Bočarskog i padne mi napamet njegova smrtonosna tambura, te banuh u njegov dućan, derući se kao preklano jare:

— Ubistvo!… Politički protivnik!… Jaoj, kuku i lele!

Joca Bočarski se trže, te poseče brijačem jednoga mirnoga građanina, koga je brijao i koji se nije mešao u politiku, te mi je još i sad žao, što je taj čovek stradao na pra boga.

— Gde je? Ko je? Šta je? — razvika se iz svega glasa Joca i otrča, te skide sa zida tamburu, a onaj mirni građanin, zaprepašćen, pobeže i naže niz čaršiju, onako ubrađen peškirom oko vrata i još nasapunjen.

— Idi, idi, drži vrata od redakcije da ne pobegne, dok ja ne dovedem pandure! — rekoh mu te istrčah napolje i počeh da jurim onako gologlav i sav krvav, isečen od stakladi.

Kad sam se vratio s pandurima i s hiljadu dečurlije i sveta, Joca je stajao na vratima redakcije i podupro ih leđima, a njegov kalfa, Stevan Danin, uzeo široku dasku, što se na njoj mesi, pa njom zatvorio razvaljen prozor i podupro ga čvrsto leđima.

Panduri zastadoše za jedan trenutak, kao ne bi li malo pribrali hrabrosti; zatim se pogledaše značajno među sobom i najzad Vuča pandur, sa raščešljanim brkovima, koji se uvek hvalio da je bio hajduk i da je opljačkao dva državna deližansa, te radi toga uživao naročito poštovanje u građanstvu, diže svoju golemu batinu i viknu značajno: „Pst!“, a zatim komandova:

— Puštaj!

Joca Bočarski skoči od vrata i panduri, nutkajući se iz učtivosti, ko će prvi ući, uđoše polako unutra, a za njima nagrnu svet.

Politički protivnik sedeo je mirno za stolom, a na stolu je ležao onaj zlokobni revolver.

Trajalo je vrlo dugo, dok smo se objasnili. Stvar je, međutim, bila neobično prosta. Taj čovek nije bio nikakav politički protivnik, nego trgovački agent, koji je prodavao revolvere, pa došao k meni, da ih oglasi, i hteo da me zapita, kako mi se dopadaju. Što sam ja pogrešno razumeo, greh mi na dušu!

Kako tako, ali tek od tog doba ja nikad više nisam upotrebio natpis: „Quisque suorum verborum“ i omrznuo sam, uopšte, latinski jezik.

13. Kikandonska posla

Milina je bila kako je sve to lepo išlo u Majdan-Peku² do pre nekog vremena. Kao pred rajskim vratima stekli se tu svi narodi: i Talijan sa šiljatom bradom i harmonikom pod pazuhom, i vlah sa debelom glavom i ukradenom pogačom u torbi, i Nemac sa plavim očima i molitvenikom pod miškom, i Slovak sa prćastim nosem i flašicom rakije u džepu, i koga ti tu još nije bilo. I sve je to lepo živelo, kao da je od jedne majke.

A oko čega bi i da se zavade? O veru se nisu kršili, a politika im nije ni prismrdila u majdanska okna. Oni i ne znaju šta se ovamo u Srbiji radi, ne biraju poslanika, ne biraju kmetove i sukmetice, oni i nemaju opštine, ne primaju novine, pa šta će onda da ih posvađa?

No i inače su sve to krasni i pitomi ljudi; po ceo dan rade u majdanskim oknima kao krtice, a po celu noć piju kao ribe. Pa ako je i do starešina, može se, s rukom na srcu, reći, da su i to krasni ljudi. Eto, pop Pera! Jedino što je on obratne naravi, tj. on po ceo dan pije kao riba, a po celu noć rije u dušek kao krtica; ali inače svaka ga vera poštuje i voli kao brata, jer što se tiče vere, on ovako veli: „Šta Francuz, šta Talijan, šta Srbin! Bog je jedan te jedan; sad, što Talijan, pas mu materi, nosi šiljatu bradicu, a Srbin ne nosi, to baš nije ništa: i on je čovek kao i svaki drugi čovek!…“

Što se tiče upravnika policije, može se takođe reći da je bio krasan čovek. Dobra narav kao dobar dan. Ako se i naljuti, pa opsuje kome oca ili mater, to mu je više uz reč; ako je katkad i strog te uhapsi koga, to je više da se zadovolji zakon. Po koji put protre dlanove te koga i ošamari, ali se posle i sam kaje. Znaš kako je to kad je čovek dobra srca, kaje se lepo, pa kaže: „Voleo bih, kad mi je Bog već dao dobro srce, da mi nije dao i ovako dobre šake!“

I razume se kad su tako dobri ljudi, mora međ sobom dobro i da žive. Jedva se gdekad desi po štogod, ali i to nije Bog zna šta. Tu pre deset meseca tako se desilo, pili ljudi, pili, pa se i potukli. Potukao se jedan Srbin i Vlah, pa poginuo jedan Švaba. Ferdinand li beše, Robert li beše, tek on pogibe. Ali i to baš nije Bog zna šta, jer, najposle, bar to se zna da je uvek „igračka plačka“. Posle, tu skoro, izbili jednom Talijanu oko i kao malo mu razmrskali glavu. Ozdravio bi možda, ali je tri sata docnije umro sopstvenom smrću, biće od kakve unutrašnje bolesti.

I tako se desi gdešto po koji put, ali Bože sačuvaj da to poremeti lep život, ili da se ljudi pozavade, ili da naiđe kakva omraza.

I ako plane koji put kakva svađa, a ono ko se zavadi — žene! I zašto su se posvađale — zbog ogovaranja. Jedan Talijan (onaj pokojni, što su mu izbili oko) rekao jedanput popa Peri: „Nije istina da je Bog isterao Evu iz raja, što je zagrizla jabuku; zar je Bogu stalo do jedne jabuke, nego je isterao što je počela da ga ogovara!“ Ali i ta ženska svađa nikad nije poremetila opštu slogu i ljubav, jer one se pozavade, izgrde, ispljuju, pa se same i izmire. Policija se nikad i ne meša u te ženske stvari, Jedanput je samo hteo upravnik policije da se umeša kod neke lepe Talijanke, kad joj muž nije bio kod kuće, a ona ga izgrdila kao da joj je rođeni muž. Htela je čak i vrelom vodom da ga polije, on ništa, pravi se nevešt, a pravi se i ona nevešta, pa opet mir, kao da se i nije upravnik policije hteo da umeša kod lepe Talijanke.

Što se tiče pop Pere i upravnika, oni takođe lepo žive. Za četiri godine bratskoga života, svega su se jedan put potukli. Ali i to, razume se, kao učeni ljudi, nisu hteli da se tuku po sokacima, da ih ceo svet gleda, nego se tukli u kancelariji. No i tu se može reći da vije bio nikakav uzrok. Mislim, bila crkvena slava, a crkva nema prangija, a pop Pera doneo pištolj od kuće pa kod „budi imja“ dođe pred oltar, otpeva jednu strofu, pa otrči do prozora, nasloni pištolj, pa „bum“, pa se opet vrati i peva drugu strofu, a crkvenjak čučnuo iza stola „svete tajne“ i puni. Pa to nekako upravnik posle praznika prebacio popu; kao da nije trebalo iz crkve da puca! Ali to mu čovek prebacio blagim, pristojnim rečima, veli:

— Pope, ti si međer neka svinja, zar se iz crkve puca!

A pop to nekako rđavo primi, pa kakvim ti ne nazove upravnika. Upravnik na to opsuje nešto gadno popu, mislim da mu je opsovao i slavu i popadiju. Pop, kao razborit čovek, vide našto će izići, te htede malo ublažiti svađu pa veli:

— ’Ajd’, ’ajd’ što psuješ popadiju, napio si se pa ti se omakne, a i nemam je, dao Bog! Ama što slavu, magarče jedan! — I još mu nešto, tamo njemu, reče.

Upravnik dohvati popa za bradu, pop dohvati divit, pa upravnika. Posle nekako zamotaše se obojica u popovu mantiju, dohvatiše se zemlje i, kao učeni ljudi, nisu dabome terali u krajnost, već se razvadiše lepo sami i, šta je bilo — ništa. Popu se malo proredila brada s leve strane, a upravniku počeo da se klati jedan zub.

Tako je to bilo, ali baš kao i da nije bilo, Sad žive vrlo lepo i slažu se.

I tako bi sve to lepo išlo, ne bi niko nikome ni na žulj stao, da se nije nešto promenio dobri g. upravnik policije. Požalili ga svi kad je otišao, a i on, Boga mi, zažalio za njima.

Dođe posle neki mlad čovek, sa retkom bradom i debelim usnicama. Ne može se ni za njega reći da je rđav čovek, ama nekako svaka mu treća reč u ustima „zakon!“ Pa onda, nešto trčka, sve mu nešto tesno. Ne viče, a jednako priča kako hoće „red“. A šta će mu boljeg reda no što ga je zatekao. Pa često i zivka u kancelariju: „A što si ti ovo; a što si ti ono?“ Po gdekog istuku i to koliko ljudi da se prošale i istegle ruku, a on pravi grdne protokole, pa ispituje, pa saslušava, previja tabak, pa udara numere. Gotovo za svaku sitnicu on udri numeru, pa zovi čoveka.

Pa jedanput je zvao i popa Peru. Ali pop Pera učen čovek, pa zna na svaku da odgovori, kao da mu pod jezikom stoji gotov odgovor. Veli njemu upravnik: „Jesi li čuo ti, pope, ja neću opoziciju!“ A pop veli: „Jok vala, neću ni ja!“ Upravnik njemu: „Jesi čuo, pope, nužno je da se održava moral!“ A pop veli: „Pa nek se održava!“ A on veli: „Jer moral je osnova za red, a red je osnova za zakon!“ A pop veli: „Pa dobro!“

Pa sve tako neke stvari taj novi upravnik, i sve nešto šunja, traži, trčka, čeprka, a vrag bi ga znao šta! A može se i pogoditi šta: čovek bio kapetan u nekom srezu, gde je po zapovestima ministrovim imao mnogo da trčka, i da se šunja oko opštinskih plotova, i da po malo zivka kratkim pozivima, pa da onako, uz reč, priča kako on neće opoziciju, i da po malo preti uoči izbora, pa tako ušlo čoveku u krv pa, ne može od toga lako da se odvikne. A došao u Majdan-Pek, pa tu nema politike, nema ni opštine, nema ni izbora, nema ni partija, a on, raden čovek, pa da se ucrvlja. Pa se tako po koji put pljesne po čelu i hukne: „Ja ne znam upravo šta imam da radim, narod kao ovčice. Zar ne bi mogao ovde ko drugi doći?…“

Tako jedanput, sede upravnik i pop Pera pod venjkom. Uzeli po jedan čokanjić komove, napunili jednu veliku čašu vode, pa spustili čokanje unutra da se hlade, a oni razgovaraju o svemu i svačemu. Pop Pera pričao upravniku kako nema ništa slađe, nego ujutru našte srce krastavci iz vode i komovica; veli: „To je bolje nego ne znam kakav ananas!“ Posle upravnik priča popu, kako je imao kera kome se vikne „fiu“, a on preskoči po dve stolice. „Krasan ker!“ dodaje pop Pera. Posle opet pop pričao kapetanu kako je on imao ženu, ama ga ostavila, volela nekog artiljerijskog narednika, pa taj narednik poginuo, a popadija (ima i sada svedoka) kazala: „Ima još narednika na svetu!“ itd. itd.

Pa tu priču pop razvezao i na dugačko i na široko, a upravnik donekle slušao, slušao, pa se posle bacio u neke sasvim druge misli, ostavio popa da priča, a on tupka noktima po stolu, a zabatrgao se daleko u mislima, dok se tek u jedanput čovek probudi, pa prekide popa:

— A veliš, pope, narod ovde dobar ko stočica, a?

— Ja, veli pop.

— Ja — dodade i upravnik, zamisli se malo, srknu iz čokanjčeta, pa nastavi:

— E, pa šta veliš, pope, kako mi ovde stojimo za iduće izbore?

— Kakve izbore! — ubezeknu se pop.

— A jes’, jes’, Boga mi, sve se zaboravim — priseti se upravnik, pa se pljesnu po čelu.

Pop ućuta i pogladi se po bradi, a ispod oka merka upravnika.

— O, majko moja, pa zar vi, ama baš ništa ne birate ovde? — poče opet upravnik.

— Pa šta imamo da biramo. Poslanika ne biramo, jer ne pripadamo nijednom okrugu, opštine nemamo, kmetova nemamo.

— Ovo je, gospodine moj — dodade upravnik malo svečanijim tonom — ostrvo; ovo je politička oaza, i ja se samo pitam: šta ću ja ovde?

Pop se nađe u zabuni, pade mu čudno šta to upravnik hoće da kaže, pa zaćuta.

Ćutali su posle, Boga mi, poduže obojica, pa će tek pop početi, al’ onako kao kad se čovek nećka da li da kaže nešto ili da ne kaže.

— Ono, gospodine upravniče, mi, dabome… ima nešto što biramo… Ali to nije Bog zna šta… Znaš, svake godine o Mitrovu-dne biramo, ovaj, govedara koji nam čuva stoku, ali…

— Kako birate? — preseče ga upravnik.

— Pa tako; sazovemo ljude, iskupimo se, jedan kaže ’ajd’ ovoga, mi kažemo ’ajde, i tako znaš… to nije tako važna stvar.

— Govedara? — upita upravnik.

— Jes’!

Upravnik se nasmeši i manu rukom kao da bi hteo reći: „Koješta!“ Pa onda obrnuše razgovor na drugu ruku, dok se izvukoše ispod venjaka da malo prohodaju.

Hodaju tako, hodaju, a tek se upravnik zamisli pa šapne u sebi: „Govedara, govedara!“ i opet mane kao ono pre.

Govedar Jona, razume se, i ne zna da sad novi g. upravnik o njemu što misli. A i da zna, šta ga se tiče, on časno i pošteno svoj posao vrši, pazi stoku kao svoje rođeno; dobar je sa ljudima pa ga svi paze, a evo već dvanaest godina kako uvek njega biraju za govedara. Dođe izbor, po neko kaže i za kog drugog, ali odovud, odonud, ljudi se porazgovore, sporazumeju, pa opet ostane Jona govedar.

Ele, tako to prošlo još nekoliko dana od onog dana kad su upravnik i pop Pera sedeli god venjakom — a nekoliko dana u Majdan-Peku baš kao jedan dan. Radnici gledaju svoj posao, pop Pera gleda svoj posao, učitelj gleda svoj posao. Samo upravnik ipak po koji put prekine svoj posao, šeta po kancelariji, šeta i šapće u sebi: „Govedar, hm, govedar!“

Jednog dana zazvoni u zvonce, kao što bi i svaki drugi upravnik zazvonio. Dođe pandur i on ga pošalje da mu zove Jelisiju bakalina. A to je taj Jelisija bakalin, što je mnogo ličio na staroga g. upravnika; onako se isto brijao, onako isto išao, više u papučama nego u cipelama, te ne znaš, je l’ to Jelisija bakalin ili stari g. upravnik.

Ele, Jelisije dođe, i g. upravnik ga dočeka, kao i svakog drugog što bi dočekao, zatvori vrata, naruči kafe i poče da šuška s njim. Tako je posle zazvonio i pozvao popa Peru, pa i s njim šuškao. Pa onda, brate moj, šuškao je sa Stankom pekarom, pa sa Samuilom furundžijom. Može se slobodno reći da je sa mnogima šuškao.

Izgleda samo da nije hteo sa g. Dragoljubom učiteljem, jer se po Majdan-Peku baš i govorilo, kao da novi g. upravnik nekako popreko gleda Dragoljuba učitelja. Može biti pop Pera napravio kakvu spletku, jer, Bože me prosti, pop Pera ima po koji put običaj, kad mu je dugo vreme, da pravi po malo spletke. A ogrešio se zaista ako je o učitelju kazao što ružno, jer nije to rđav čovek. On se istina ne meša mnogo sa ljudima, ali čovek gleda svoj posao. Po ceo dan plete korpe; skuplja neke školjke i puževe, pa pravi ramove za slike; zavuče se makar gde u baštu, u šumu, pa legne potrbuške i po pet šest sati čita. A u školi sa decom tako razgovara, kao da su to sve njegova a ne tuđa deca. Pa i kad tuče decu, on opet svojski nekako, upravo više ih gnjavi nego što ih tuče. Ele sad, kakav je da je učitelj, tek g. upravnik nije sa njim šuškao.

Dan po dan, pa eto ga i Mitrov-dan. ljudi, između ostalog, porazgovore i o tome koji put, koga će da uzmu ove godine za govedara. Ono, može biti to ne bi ni razgovarali, šta ima tu da se razgovara. Dvanaest je godina govedar Jona, pa kad se skupe ljudi na zbor, a ono lepo svaki, što ima da se požali na Jonu, požali se, pa ga opet izberu. Dakle, tu nema šta da se razgovara pre Mitrov-dana. Jest, ali taj govor začikava Stanko pekar i Samuilo furundžija.

Šta je tim ljudima naspelo, Bog će ih sveti znati. Pa, ’ajde de, da se samo razgovaraju, nego se, da vidiš, razleteli po kućama, pa nešto buše, nešto šuškaju sa ljudima, nose neke ceduljice po džepovima, pa ih turaju ljudima u šake, pa, Boga mi, i viču nešto po čaršiji. Ne možeš da znaš šta hoće, al’ jedanput je pop Pera u sred kafane digao čak i pesnicu i viknuo: „Nećemo više Jonu, znamo mi čiji je to kandidat!“ Posle kao ljudi u kafani malo uzavreli i mnogo govorili o tome. A Jelisija bakalin opet trčao je kod radnika, kojima je davao na veresiju, i pričao im o nekim „agitatorima koji dvanaest godina zloupotrebljavaju poverenje građanstva“, pa i on je uzvikao: „Nećemo Jonu!“

Šta im to naspelo, Bog bi ih sveti znao! I sve to ništa, al’ pop Pera je napravio i jedan spisak, a Stanko pekar podnosio ga nekom Ferdinandu (eto ima i danas svedoka) i kazao tom prilikom: „Neka narod progovori!“

Pa onda, i pop Pera i Jelisije i Stanko često trčkaraju kod upravnika. Kažu, jedno veče Jelisije sadeo do ponoći kod njega.

A jednoga dana, Boga mi, baš puče i vide se jasno šta je.

Tako pred podne (a kao prekosutra Mitrov-dan) omanula kiša, pa se raščistilo, a pred Jelisijevim dućanom stoji pop Pera, g. Dragoljub učitelj, Jelisija, Stanko pekar, neki Janać kafedžija, neki Josif šumar, koji se nikad u životu još nije očešljao, pa odmah po glavi možeš poznati da je šumar, i još nekoliko „građana“, kako to sad pop Pera kaže.

Elem „građani“, kao i svaki drugi „građani“, razgovaraju mnogo štošta. Pop Pera priča kako je juče za večeru imao ribe, pa triput uzviknuo:

„To nije bila riba, to je prava halva, gospodine moj!“; g. Dragoljub učitelj priča, kako je od „finog pruća“ opleo lepu stolicu i obojio je crvenom, belom i plavom bojom, a Jelisija ga pita: „Da l’ bi mogao, majku mu, da opleteš jedan fini polilej za crkvu“ Šumar se na to grohotom smeje, pa kad ga prođe smej, a on potapša Jelisija po ramenu, i, kao uz reč, dodade: „Međer si ti neki bivo!“ I posle se tako upustili u razgovor o polilejima i šumar pričao, kako u Rusiji negde ima jedan grdan polilej koji „izgleda kao balkon kakav“, veliki „kao lađa“, sam se upali kad je služba božja, a posle službe sam se ugasi; a ima u njemu ni soba, u kojoj sedi crkvenjak.

Pa tako ljudi donekle razgovarali o polilejima i drugim stvarima, a posle, ne znam ko prvi pomenu, tek nekako pređe razgovor na govedara. Pa isprva kao lepo počeli razgovor; pita Jelisija g. Dragoljuba:

— A koga vi mislite, gospodine učitelju, da uzmemo ove godine za govedara? — a ovamo podmiguje se na pop Peru.

— Pa, ja ko mislim — odgovoriće g. Dragoljub — kad nam je toliko bio Jona, može i dalje. Pazi čovek dobro stoku.

— E, nećeš ga, učitelju, na tu stranu!

— Ama kako? — upita učitelj.

— Šta kako! — isprsi se sad Jelisija — buniš ti, brate, narod. Znamo mi šta ti hoćeš i kud navijaš, ama, mi smo gotovi!

— Ej ej, brate, šta vi to? — vajka se učitelj.

— To su tvoje zamke, ali narod zna svoje i narod će umeti svašta da kaže. Prekosutra je Mitrov-dan, videćemo ko je vera a ko je nevera! — uzviknu Stanko pekar i pljesnu se šakom po grudima.

Jao, brajko, pa ti se sad diže jedna grdna galama; Jelisija se popeo na sanduk pred dućanom; učitelj digao pesnicu i viče: „da se razumemo!“, pop Pera digao štapu vis i vitla; Stanko pekar skakuće s noge na nogu i pljeska se šakom po grudima, Josif šumar zavukao prste u kosu i sve trese glavom, a svet se zgrcao da vidi šta je.

Posle je sve to mirno prošlo, ali sad se bar znalo na čemu je stvar: u Majdan-Peku postoje dve partije. Jednu vodi pop Pera sa Jelisijem, a drugu učitelj Dragoljub. Ni sam ne zna kako to i šta je to bilo, i otkud je to ispalo, da on vodi kobajagi jednu partiju, ali tek tako ispalo, pa sad, ’ajde nek je tako kad je sve uzelo huk. I što je najglavnije, to je ta partija što je „protiv policije“, ili kako se to zgodnije kaže: „protiv vlade“.

E, sad, dabome, onaj jedan dan što je ostao do Mitrov-dana, možeš misliti kako je bilo u Majdan-Peku. Neće mi niko verovati, ali Jelisija zatvorio tog dana dućan, a pop Pera čak imao krštenje, pa nije otišao u crkvu. Pa, Boga mi, i učitelj slegao ramenima, pa, ko veli šta je tu je, raspustio i on školu, te se sve razletelo po Majdan-Peku, juri, radi, viče, trčkara, i već, budi Bog s nama, ceo Majdan-Pek izgleda ti pomanitao.

A sutra Mitrov-dan i zbor. Zgrcalo se svetu, i svaki narod i svaka vera, a vidiš sve se nakostrešilo. Jelisija prvi poče onako malo glasnije da govori, a dotle sve šuškali u gomilicama. Kaže Jelisija: „Braćo, kao što je red u celom svetu, da biramo pretsednika!“

— Hoćemo! — uzviknuše sa svih strana. Pa onda nasta dreka. Jedni viču: „Pop Pera!“ Drugi: „Josif šumar!“ Treći: „Dragoljub učitelj!“ Pa se malo pritiša, a jedan starčić — Jevrem, što ima sina u bogosloviji — veli:

— „Ama, braćo, šta je vama, kad smo dosad birali pretsednika? Što smo se mi ovo iskupili? Ništa, da izberemo govedara, koji će da nam čuva stoku, pa čudo božje! Znaš kako smo dosad, jedan kaže jednog, drugi drugog, progovorimo reč dve, sporazumemo se lepo, izberemo koga hoćemo, pa mir i Bog. A šta je ovo vama, braćo, ja ne znam. A evo vam Jona, ako ćete njega, a evo vam i Živka, jer kažu, neki hoće Živka, pa sve jedno!“

— Nećemo Jonu!

— Šta Živko?!

— Dole s Jonom!

— Kakav Živko, nećemo Živka!

Uskomeša se svetina i dere se.

Josif šumar zavukao prste u kosu, trese glavom i ciči: „Pretsednika da biramo, ljudi, pretsednika, pa da znamo na čemu smo!“

— Pop Pera!

— Josif šumar!

— Dragoljub učitelj!

Opet se ukrstiše glasovi i ne možeš da znaš šta je.

Najposle, Josif šumar promuva se kroz gomilu, istrča pred sve i viknu: „Ja sam vam, braćo, pretsednik, pa to vam je!“ Počeše svi da dreče, jer upravo niko nije bio načisto kojoj partiji pripada Josif šumar, ali on stade ponosito i gotov da se bije, ako ga kogod ne htedne za pretsednika. On manu rukom pa reče: „Zbor je otvoren, koga ćemo braćo za govedara?“

Jelisija ciknu: „Da se razumemo!“

Pop Pera traži reč.

— Ama ne treba tu mnogo da se govori! — veli pretsednik.

— Ima ih koji buše — dere se iz gomile Janaćko kafedžija.

— Pa šta to? — opet Josif pretsednik — svakom je slobodno bušiti, zato je zbor. Nego deder da se glasa.

Pop Pera digao obe ruke pa traži reč.

— Ne dam reč! — viče odlučno pretsednik. — Ja rukovodim stvar i znam šta treba činiti.

Neko iz gomile poče da mauče, a Josif šumar na to:

— To je preko jego, jesi li čuo ti, traži, brate, reč pa mauči ako ti se mauče, ovako… i on diže pesnicu u vis.

Pop Pera opet digao obe ruke pa traži reč, a Jelisija sve ciči: „Zašto se ne da popu reč, nek se da popu reč!“

Josif se malo isprsi, mrdnu kao ono kad bi u zvonce udario i viknu:

— Mir! Pop ima reč!

Pop se uzdiže malo na prste, pročešlja šakom bradu, zakašljuca se malo, mignu okom na Jelisiju, pa poče:

— Građani! Mi svi imamo stoku, koji jednu, koji dve, a ko tri krave. Eto, meni je na primer Bog dao tri krave. Razume se, mi svake godine biramo ovako po jednog govedara. Ono može se reći da ne biramo svake godine baš ovako, nego skupimo se ja l’ u mehani ili gde bilo, pa, koga ćemo: ’ajde Jonu, kao da smo se venčali za njega. A međutim, neće niko ozbiljno, kao građanin ove zemlje i države, da razmisli, kakav je, majku mu, taj Jona. A može se reći, da taj Jona ne valja. Evo za ovo nekoliko godina, pa šta, mojoj se kravi prebio rog, izgubilo se Tripkovo tele. Pa onda, braćo, sve to na stranu, ajde da kažemo rog je jedna sitna stvar, tele je istina malo krupnija stvar, al’ ’ajde da kažemo, tele se samo izgubilo, nije ga baš Jona izgubio. Ali, braćo, pitam ja vas iskreno, metite ruku na srce, pa mi kažite: koliko nosi čija krava, a? Nosi četiri oke, a mogla bi osam, je li? Što ne govorite!…

— Moja nosi jedanaest — viknu Jevrem iz gomile.

— Molim, molim, to je takav soj, to je sasvim druga stvar, ali pitam ja na primer tebe, brat Jelisija, koliko ti nosi krava?

— Pet, pet oka…

— Dakle, eto, a mogla bi dvanaes. Ja znam tu kravu, kad je Jelisija kupio, bila je…

— Molim, molim — isprsi se Josif šumar — molim na stvar! Ti si sad, pope, prešao na krave, pa onda možeš na mleko, pa na sir i takve stvari, dakle na stvar.

— Neka govori — viču iz gomile.

— Molim za reč! — viče Dragoljub učitelj.

— Da svršim, da svršim, nemojte mi podvaljivati! — viče pop. — Kad je najglavnije, vi mi ne date da govorim.

— Pa govori, brate, o govedaru; što si počeo o Jelisijevoj kravi.

— Dakle, molim! — nastavlja pop. — To znači da Jona ne čuva stoku kako treba i za to ja mislim da ne treba više Jonu da biramo, kad imamo tako krasnog čoveka kao što je Živko!

— Nećemo, hoćemo, nećemo, tako je, jok! — diže se alauka. Jedni viču jedno, drugi drugo, pa mu ne znaš kraja.

— Pustite popa da govori, ciči Jelisija — ne smete, što vidite da vas je pobedio. A, molim, g. predsedniče (Josif zavuče ruke u džep i isprsi se) molim, ja sam za to da pop govori i dalje.

— Ama ne može, brate, samo pop govoriti — veli Josif — valjda još ko ima usta i pamet. Pa onda, ovo je zbor, svi građani imaju podjednaka prava.

— Tako je! Nije tako!

— Imam samo jedan dodatak popovom govoru — ustade Janaćko kafedžija.

— Molim, molim! — viče pop.

— Ama, ljudi, mir! — veli predsednik, a kosa poče po malo da mu se diže na glavi.

— Dodajem to — nastavi Janaćko — da je Jona moju kravu prošcem tukao i on svakojako onda tuče i svaku drugu kravu prošcem…

— Tako je!… zaori se sa sviju strana.

— Učitelj ima reč! — viče pretsednik.

— Dakle, gospodo — poče učitelj.

— Dole, nećemo da čujemo, znamo šta će da govori!

— Ama, znao sam i ja šta ćete vi da govorite, — viče učitelj — ja ću biti kratak. Meni je sve jedno ko će biti izabran, ali ja mislim da je to ludo, toliko se zauzeti za tu stvar, Živko kao i Jona, jona kao i Živko! Ama meni se čini, da je to neko tuđe maslo što smo se mi toliko ispozavađali. Mislim, pop je tamo nešto mnogo šurovao — i pokaza prstom na konak upravnikov.

Jaoj mili Bogo, kad se diže galama. Šta bi ljudima, šta im bi, Bog neka im je u pomoći. Pop poče da psuje i oca i majku i sve što mu dođe na jezik, Jelisija ciči; učitelj se samo okreće u mestu, a Josif šumar ne govori ništa nego se uhvatio rukama za kosu, pa trese glavom i izgleda ti, Bože sačuvaj, da merka na koga će da se zaleti.

Ali, blagodareći Josifovoj energiji (e, Bog da prosti što se odnekud on nađe da bude pretsednik) nekako se utaška. Ono može se reći nije se ni utaškalo, ali tek Josifov glas dobi maha, pa se čuje kroz onu celu larmu i gužvu:

— Braćo! Niko ga majci više neće progovoriti! — I to je tako strašno izgovorio, tako zakrvavio očima i toliko tresao pesnicom da, Boga mi, svakog taknu nešto kroz srce i, da vidiš, ućutaše.

Tad se on pobedonosno uzdiže, zavuče dva prsta izmeđ drugog i trećeg dugmeta u prsluku, a levu ruku opruži i poče malo mirnijim glasom, ali ipak vrlo, vrlo svečano:

— Braćo! Međer ste vi neka stoka! (Niko, za čudo, ništa ne primeti na ovako svečan početak). I neće ga majci, dok sam ja živ, niko progovoriti! — pa se tu očajno grunu pesnicom u prsa. — Sve što ću vas pustiti to je da glasate; dakle, ko je za jonu neka pređe ovamo, sa desne moje strane, a ko je za Živka, neka pređe ovamo, sa leve moje strane. Razumete li? Prelazi, prelazi, šta me gledaš!

Nasta mešavina; počeše da krkljaju, počeše malo i da se muvaju, ali, Boga mi, izdvoji se malo ovamo, a malo tamo, pa onda jedan drugog poče vući za kaput. Jedan Talijan viče popu: „Ja neću tamo, što me vučeš!“ drugi viče: „Ovamo, braćo, ovamo je cvet građanstva!“ Jedan jedno, drugi drugo, raste gomila s leve strane, raste i gomila s desne strane — ama, Boga mi, ona gomila oko Jelisija i oko popa sve veća i veća… dok se tako ne izdvojiše sasvim.

Josif zažmuri na jedno oko, pa premeri ko bajagi jednu gomilu pa onda drugu, i onda svečanim glasom objavi rezultat.

Dok tek neko iz one manje gomile (što je za Jonu glasala) pisnu i istrča na sredu:

— Šta većina, kakva većina, to su sve kojeko, ljudi koji imaju po jednu kravu, a pogledaj ovamo, domaćini, svako od nas ima po pet šest krava, pa je naša briga i veća. Ne damo tako, hoćemo koliko ko krava ima toliko i glasova!

— Jest! — povikaše iz gomile — koliko ko krava ima, tolko i glasova.

— E, nema tako — ciknu Jelisija — ovako se glasa u celom svetu, pa ne možemo mi sad to da menjamo.

— Ne damo, to je podvala!

— Sve sami golaći, pa biraju, jok!

— Da se vidimo ko smo.

— Eno ga jedan, nema ni kravu, a glasa!

— I zašto s nama zajedno glasaju i oni koji imaju koze, oni za sebe, oni za sebe.

— Je l’ to pravda, građani, zar ćemo tako!!

I nešto zabruja, zatutnja i zahuka… Gomile se izmešaše i sad (mili Bože, je l’ to tvoja volja) — nastade nešto što se nikad ne vide u Majdan-Peku. Napravi se jedna gužva, jedna nesreća; niti se tu više vidi ko je predsednik zbora a ko nije; niti se tu vidi ko je građanin a ko nije. Ne može sve da se kaže šta li to beše na taj Mitrov-dan. Huka, buka, neko se valja, neko stenje. Vidiš popovu čitu leti za tri koplja u vis, pa padne u gomilu, opet poleti, pa opet padne. Tako isto vidiš Josifove pesnice, uzdignu se u vis pa se spuste, opet se uzdignu i spuste. Odnekud uleteše u to čudo i žene, počeše da ciče, počeše poštovanim građanima da naleću noktima u oči; pa se nađoše tu i poštovani kandidati tj. Jona i Živko, sa ogromnim batinama i nekim čudnim građanskim pojmovima, da treba tući bez obzira na partije. Otkud se sad nađe na tom poštovanom zboru i jedna prazna kanta od gasa, ko bi i to mogao dokučiti, tek ona prvo puče Josifu šumaru o glavu, pa onda tako redom poče da skače s glave na glavu. Dragoljub učitelj opet popeo se jednom Talijanu na leđa i nešto mlata rukama, kao hoće da govori, valjda da primiri svet. Sav izgreban po licu, na čakširama nema jedne nogavice; pa taman da kaže nešto, a neko ga gurnu od ostrag, on strmenku s Talijanovih leđa kao da je u vodu skočio, vidiš još samo jedna noga mu ostala u vis i drhće mu ta noga kao u preklane guske. Pa onda ko će ga znati kome su u toj gužvi svukli čizme, te i one počeše da uzleću u vis… I tako uopšte vidiš samo grebu se, tuku, muvaju, dreče, ciče i što ti još ne, i ko to još sve može da opiše. Pa ko zna šta bi još sve bilo od toga veselog naroda, ali već stiže i g. upravnik sa pandurima.

— Rastura se zbor! — dreknuše panduri, a g. upravnik se samo nasloni na štap, opruži desnu nogu u napred i griska levi brk, a posmatra poštovani zbor.

Već sad, kad se malo pritaja gužva, može se misliti kakav je ko izgledao. Da je g. upravnik bio malo mekša srca, on bi se zaplakao, posmatrajući čestite domaćine kakvi su izgledali; ali je g. upravnik znao da dobar policajac ne sme imati meko srce, pa zato samo zavuče ruke u džepove od čakšira. metnu štap pod mišku, spusti šešir malo na oči, okrete se brzo oko sebe na pete i krenu se krupnim koracima u konak.

— Kako li ću da započnem izveštaj g. ministru? — to je jedino šapnuo usput. Inače je ćutao i lagano a krupno koračao.

⁂

Kikandona, Kikandona! Ono slavno mesto velikog francuskog majstora Verne-a, gde je bilo sve srećno i zadovoljno, dok kroz cevi nije prohujao nesrećni oksigen. Tu je snaja volela svekrvu a zetovi punice; tu je narod slušao vlast; nije se menjao po dvadeset godina kmet, niti je kmet opet sa svoje strane radio na tome da ga promene; tu se nije marilo za miris baruta; tu se nije žurilo za naukom i, uopšte, tu se šetalica društvenog života lagano njihala i tiho otkucavala, tika… tak… tika… tak…

O moja Kikandono! O tebi mnogi nisu znali i ako te pominju sve čitanke osnovnih, svi zemljopisi srednjih škola i svi raspisi ministra unutrašnjih dela; o tebi mnogi nisu znali, ali evo znaće te, jer je i kroz tvoj vazduh prohujao oksigen i brže se zaljuljala šetalica tvoga društvenog života, koja je do sad tiho otkucavala: tika… tak… tika… tak…

14. Trinaesti

Oduzeli mu i zvonce! Kažu da je kapetana naljutilo, što Petronije Jeremović svaki čas zvoni. G. kapetan je tom prilikom rekao još i ovo; „Ama, moj gospodine, kad on kao praktikant ima zvonce, onda ja kao kapetan treba da imam čitavu zvonaru na stolu!“

Petronije je rđavo razumeo g. kapetana. On je mislio kad su mu oduzeli zvonce, da je ono potrebno kome starijem, a kad je što potrebno kome starijem, on se onda uvuče u se kao kornjača i ućuti se u tom položaju pod korom svoje poniznosti. Mislio je: uštediće od svoje plate, pa će sam sebi kupiti zvonce. Ali — g. kapetan mu je zabranio „u načelu“ da zvoni, kazao mu je: „Vi možete, ako hoćete, kupiti i klepetušu, ali nosite pa zvonite kod svoje kuće; u kancelariji mogu samo kapetan i pisar zvoniti!“

⁂

A nekad je, bolan, Petronije Jevremović zvonio u sva zvona. Bilo je to doba, kad je on mogao da zatrese glavom, pa da mu se zamrsi kosa. Nosio je on tada i razdeljak na glavi i tesne cipele, koje su raskalašno škripale, pa šarenu košulju sa lepršavom mašnom, pa ogledalce u džepu. Bio je, valjda, i kolovođa na igrankama i član pevačke družine, i fotografirao se u raznim pozama i nosio ružicu u rupi od kaputa, i izjavljivao ljubav ovamo i onamo. Ta bio je i on mlad; izvesno je sve to činio, ali od svega toga danas ostale su mu, valjda, samo lepe uspomene u duši i ogromni žuljevi na nogama.

Sasvim je to drugi čovek današnji Petronije Jevremović. To je Petronije Jevremović, večiti praktikant, sa podstriženim brkovima, sa cipelama bez ikakve forme, sa kaputom boje crvenožutog bagremovog lista, sa glatkom ćelom na glavi, koju on brižljivo pokriva sa ono malo kosice što mu na potiljku zaostalo. Tome Petroniju Jevremoviću oduzeo je kapetan zvonce.

Ali, nije to samo zvonce; zvonce je, može se reći, sitna stvar; nego se ni inače g. kapetan nije ponašao prema njemu kao prema dugogodišnjem činovniku. Drugim praktikantima je, na primer, slobodno i da puše u kancelariji; Petroniju to nije slobodno jer, kaže se, ima običaj da pljucka kad puši i napravi čitavo jezero oko sebe. Jedanput je jedan praktikant pevao. glasno u kancelariji, pa nekako mu se prošlo, a Petronije samo što je hteo onako sa „gustom“ da kine, potegao, pa zapevao ono dugačko penzionersko „a!…“ koje tako harmonično nastavlja kijanje, a — kapetan iz druge sobe, šta je radio? — prekinuo ga na tri četvrtine note i isterao ga iz kancelarije, s dodatkom „da u buduće, uvek kad mu se kija, iziđe na sokak.“

— Razumete li? — dodao je uz to još strogo kapetan.

— Razumem! odgovorio je Petronije.

Pa nije to samo od kapetana. I druge je bede Petronije trpeljivo snosio i gutao. U sreskoj kancelariji u kojoj je on radio bilo je još dva praktikanta, koji prema Petroniju i ne zaslužuju takvo ime, već bi se prosto mogli nazvati „grizoperići“. Jedan je bivši glumac iz nekog putničkog pozorišta, a drugi degradirani kaplar iz stalnog kadra. Pa što su se oni popeli Petroniju na vrat svojim budalaštinama, nije se već moglo snositi. Oni su se Petroniju prosto u brk smejali i činili mu sve moguće pakosti. Nameste mu na stolicu iglu i Petronije Jevremović, sasvim nevin, sedne na iglu pa tako životinjski drekne, da se svi panduri okupe; ili mu sakriju akta, ili mu, kao bajagi slučajno, pospu mastilom što je grdnom mukom prepisao; ili mu tako nekako udese fascikulu na vrh rafa a nad njegovom glavom, pa kad se Petronije samo malo nasloni na raf, a fascikula se prevrne i grune ga kao vola o zemlju. Jedanput su ga nagaravili kad je kao čovek malo zaspao posle ručka, pa ga pustili da takav saslušava jednu mladu udovicu; a jedanput, kao bajagi nehotično, zaključali na podne kancelariju i odneli sobom ključ, a Petronije ostao unutra bez ručka.

Ali je sve to Petronije kadar bio trpeljivo da snosi: na sve to on je samo slegao ramenima, pa se koji put čak i sam smejao, samo ga je nešto stalno grizlo i mučilo. Imao je dvadeset i jednu godinu praktikantske besporočne službe, i nikako, nikako nije mogao ukaz da dobije. A jedna jedina želja na svetu bila mu je ta: da dobije ukaz, pa da ponosno prošeta kroz čaršiju, da se pozdravi levo: „Kako si, gazda Mijalko; šta radiš?“; da se pozdravi desno: „Dobroj’tro, gazda Trifune, kako, kako?“ A i gazda Mijalko i gazda Trifun i svi ostali da odgovore: „Hvala Bogu, gospodin Petronije, eto, kako vi? Čestitamo, čestitamo!“

Eto, toliko je samo želeo Petronije Jevremović, pa iz čaršije da ode kući i da — umre. Sasvim ne žali da umre. Pa ipak, tu želju uzalud je želeo.

⁂

A evo kako se može objasniti takva sudbina Petronija Jevremovića:

Petronije Jevremović bio je najpre trinaesto dete svoje majke. Ono nije uvek sreća biti ni prvo dete, ali trinaesto zaista znači biti suvišno. Proklinjala ga je majka pa, iako su druga deca izumrla, nikad ka nisu voleli u kući. Od toga doba on se uvek osećao nevoljen od ljudi i od sudbine, jednom reči on je uvek bio trinaesti i u životu.

Ode u školu, na primer. Učitelj upisuje na A, B, V, G, pa tek Petronije trinaesti u spisku. I onda već zna se kako je prošao kroz školu. Ako je larma i galama, učitelj se nakostreši, pa merka, koga, koga, i hajd’ Petronija dugačkim lenjirom, pa sve po ušima i po prstima. „Petronije, golanferu jedan, tebe ću ja u kacu, pa ćeš omekšati kao turšija!“ A Petronije zavrne očima, zasuzi i zadršće mu donja vilica, i oseća da ga nešto po telu grize kao da je već u turšiji.

Hajd’ ništa to, nego dođe ispit. Petronija prozovu trinaestog.

— Petronije, dušo — uvija učitelj pred kmetovima i tutorima — kaži ti meni gde leži Valjevo?

Petronije se zgrane: — Valjevo… Valjevo… Valjevo… — Dakle, gde se nalazi Valjevo?

— Valjevo… ljevo… Valjevo se… nalazi na mapi.

— Petronije, preispodnje magare! Petronije, smrdljiva uštvo! — počne učitelj, zaboravivši da su tu kmetovi i tutori — šta mapa, šta Valjevo; kakva mapa, kakvo Valjevo, štene jedno! Govori što te pitam. Govori, govori, govori, kad ti kažem!…

A Petronije guta pljuvačku i žalostivno blene u tavanicu i duboko se zagleda u jednu mušicu.

I tako dete propade, A to ne što nije učio, Bože sačuvaj, već učilo je dete, učilo, ali badava. Ne da se trinaestom đaku, pa ne znam kako da je naučio.

Iziđe iz škole, ode na zanat. I dobro počelo dete, taman uhvatilo svoj put za život, ali gazda ga istera. Istera ga; veli da je glup, ne zna da dočeka mušteriju, ne zna da isprati, ne ume kusur da izračuna, ne ume ništa. Lepo, hajde kod drugog gazde. Sedi tamo, sedi neko vreme, pa ga i ovaj istera. Hajd’ kod trećeg, četvrtog, petog i tako sve dalje. Jedan ga istera što je glup, drugi što nije za posao, treći što ne zna ništa, i tako za pet godina promeni trinaest gazda, a trinaesti ga lepo izmesi, isprebija, pa onda tek istera. Najposle ga niko u varoši nije hteo više da primi.

Njegova jedna sestra od tetke bila je udata za pandura u sreskoj kancelariji, a ta se sestra poznaje sa personalom kancelarijskim, i kad joj ode muž u srez kaže ona mlađem pisaru, ovaj starijem pisaru, stariji pisar kapetanu, i tako se jedva nekako udesi, te Petronija prime za besplatnog prepisivača.

Tako je ušao u tu službu, u kojoj je još i danas, i u kojoj već dvadeset i jednu godinu očekuje ukaz.

A jedanput je pomišljao i da se ženi, ali ga đavo ne uputi ni na koju drugu nego na najbolju devojku u varoši. Devojka iz dobre kuće, nosi dvesta dukata, tepeluk od bisera, šest ćilima, četiri tepsije i bundu. Prosili je mnogi, pa neće, a Petronije kao veli sam u sebi: „Šta će bolje. Ja sam činovnik, nisam da kažeš glup, da se neću pomaći s ovoga mesta, nego danas sutra, ako Bog da samo, biću i nešto više, pa ću lepo, mic po mic, samo razume se polako a sigurno, da dođem i do veće plate. Dakle, šta će bolje!“ Pa je već zamišljao i svoj život kad bude imao veću platu i kad bude ženjen. Sa 200 dukata uzeće kuću, lepu malu kuću „ali da ima baštu.“ Pa kako će on lepo da uredi tu kućicu, sve da bude čisto i svaka igla da se zna gde je, usred dana kao i usred noći. Pa ne samo što će kućicu da uredi nego i sam život. Dođe, na primer, nedelja, nema kancelarije, on se probudi rano ujutru i šeta po sobi, sve po samim ćilimovima, nigde nema noga na go patos da mu stane; prođe kroz hodnik i ponosno pogleda u četiri tepsije koje kao zlato čiste i izribane vise na duvaru; ode kod berberina, obrije se, podstriže brkove, pa ode u crkvu i stane s desne strane, tamo gde činovnici stoje. Svrši se služba, on uzme dve nafore: jednu za sebe, jednu da ponese ženi. Dođe kući i ona ga čeka na kapiji. Popiju zajedno kafu, pa se ona onda obuče, metne tepeluk i bundu i pođu da prave vizitu g. kapetanu. Uz put ko ih sretne svaki: „Dobar dan želim! Dobar dan! Kako ste, kad ćete vi, g. Petronije, kod nas malo sa gospođom?“ — „Pa doći ćemo koji dan. Mislili smo baš danas, ali, znate, gospođa kapetanica se ljuti ako joj ne odemo češće. Doći ćemo, doći ćemo!“ — „Molimo izvol’te!“

Tako je sve to lepo zamišljao Petronije Jevremović i, istina, sve bi to tako i bilo samo da se oženio. Provodadžika je sa samom devojkom razgovarala i, evo, ovo su baš devojčine reči: „Gospodin Petronije je krasan čovek i meni se on mnogo dopada. Evo, imala sam tolike prosioce i nijedan mi se nije dopao toliko koliko g. Petronije, ali samo zbog nečeg ne mogu se rešiti, jer se bojim rđavo bismo živeli. Znate, desilo se da mi je on baš trinaesti prosilac, pa samo zbog toga!“

Provodadžika se kune da je devojka tako kazala, sve reč po reč, a ako laže, nek je Bog kazni onom kaznom, koja će izvesno postići i sve ostale provodadžije na onom svetu. Od toga doba nije nikad više ni mislio na ženidbu, ali je zato postojano mislio na ukaz.

Sve je i sva činio, i sve je i sva bilo uzalud. I pisao molbe i dobijao preporuke, i molio sam i molili za njega drugi, — pa badava. Jedanput je bila lepo doterana stvar. Išla iz varoši deputacija u Beograd da moli, mislim, da se isplati srezu rekvizicija. On išao od jednog do drugog i molio da „uzgred“ progovore ministru i za njega. Svi su mu dali reč i, istina, svi su i ispunili reč. Sutradan izišao je Petronije daleko na drum da isprati deputaciju, izišli još mnogi iz varoši. Broji Petronije: četvoro kola. U prvim kolima trojica, u drugim četvorica, u trećim trojica i u četvrtim kolima trojica. Sabere to sve Petronije i iziđe mu trinaest, njih trinaest, dakle, u deputaciji. Mahnu Petronije zlovoljno glavom i reče: „Aja, neće ništa učiniti, ništa, ništa, ništa!“ I, istina, ministar celoj deputaciji dao reč i opet je ne ispuni. Petronije ostade bez ukaza i dalje.

A jedanput je bio još i dalje dogurao stvar. Pop mu obećao da će pisati svojoj sestri, a sestra popova udata za jednog profesora, a taj profesor sedi u Beogradu kuća do kuće sa nekom gospa-Jelkom, koja ima sina narednika u akademiji, i taj sin gospa-Jelkin narednik ima dobrog druga u akademiji, opet narednika, koji je bio ručni dever nekom poštaru, a taj poštar uzeo je za ženu neku Micu, a majka te Mice, gospa Sara, podojila je prvo dete gospodin-ministrovo i danas mu još ide u kuću kao u svoju kuću. I tako se to nekako udesi, pa počne stvar od popa i dođe do gospa Sare, a gospa Sara, Boga mi, kaže gospa ministarki, a gospa ministarka gospodinu ministru, gospodin ministar stvar zabeleži i, razume se — zaboravi. Opet sedne pop, pa piše sestri što je udata za profesora, ova kaže gospa-Jelki, gospa Jelka sinu naredniku, sin narednik svome drugu, drug kaže Mici poštarevoj, Mica kaže majci gospa-Sari što je podojila prvo dete gospodin-ministrovo, gospa Sara, Boga mi, ni pet ni devet, nego opet kaže gospa-ministarki, a ona gospodinu ministru, i gospodin ministar po drugi put stvar zabeleži. I cela istina, lepo prvi ukaz kad je bio, metne gospodin ministar, pored mnogih drugih, i Petronija Jevremovića. Dakle, stvar skoro gotova. Na konferenciji ministarskoj prošao ukaz, i tako je sve bilo u redu. Donese uveče momak kući ministrovoj lepo prepisani ukaz, pa kao ujutru će se nositi na potpis, a tu za večerom i ministrova tetka. G. ministar, onako uz jelo, još jedanput razgleda ukaz, pa će, više onako uz reč, reći:

— Sutra će se obradovati trinaest siromaha. Ovo je baš pravo bilo.

A tek se pljesnu rukama g. ministrova tetka, pa onda, Boga mi, pljesnu se rukama i g. ministrova žena:

— Zar trinaesto? Nemoj bolan, otkud baš ta broj da naiđe; Umreće jedan u ovoj godini. Metni, tako ti Boga, još jednog, neka bude četrnaest, ali nemoj da potpisuješ trinaest.

G. ministar se kao prvo nađe u zabuni, pa najpre ne htede ni da čuje ženske budalaštine, ali žene okupile, te hoće biti, neće biti, dok nije g. ministar popustio.

Ama, nemam više nikog da metnem.

— Pa onda izbriši koga, neka bude dvanaest.

— O, maj, hajde da vam učinim — reče g. ministar; uze pero, pa meri ovog, meri onog, pomače jedanput pero do jednog pa ga odmače, pomače do drugog pa odmače, pa de ovog će, pa de onog, pa tek spusti pero i učini kvrrrc i napisa jednu dugačku liniju. A koga će nego grešnog Petronija Jevremovića, koji je čak i u ukazu morao biti trinaesti.

Bila je dakle propala svaka nada. Godinu dana g. Petronije nije umeo ništa novo da izmisli, ali posle godinu dana opet kao sinu jedna nada, uli nova uzdanja u prazno srce g. Petronijevo i on se triput prekrsti pred ikonom sv. Marije uz reči: „Majko, Bogorodice sveta i veka, sad ili nikad!“

Doći će, dakle, u srez g. načelnik, a to je novi g. načelnik, koji prvi put obilazi okrug i čija reč mnogo vredi kod g. ministra. G. kapetan već nedelju dana ranije nervozan; gospođa kapetanica još nervoznija. A baš nije trebalo još nedelju dana ranije biti nervozan, jer je kapetanica usled toga razbila tri tanjira i jednu glavu osuđeniku, koji je pušten iz pritvora da gospođi kapetanici u kujni pomaže. Kapetan je počeo u kancelariji već i za najobičnije stvari da se baca lenjirima na personal, dok je to pre tek pogdekad, i to samo za važnije stvari, činio.

Fascikule su bile čiste kao zlato i uređene kao apotekarska stakla po rafovima; panduri očistili revolvere, pa se sjakte, i kapetan im već tri dana ranije naredio da čiste svaki dan čizme; jednom praktikantu, — onom što je bio glumac, naredio je takođe tri dana ranije da se svakog dana češlja. Soba, u kojoj će g. načelnik spavati, ukrašena velikim ogledalom, što ga je kapetan pozajmio od gazda-Mijalka, a krevet kapetaničin sa jorganom, ukrašenim širokim čipkama ispod kojih se providi roza svila, a to je onaj znameniti jorgan, što ga je kapetanica kao porodilja imala i o kome se mnogo po varoši govorilo kao o nečem osobitom.

I uopšte sve je bilo tako uređeno da je g. načelnik, ako je samo hteo, mogao tri dana ranije doći. Ali on je došao kad je i kazao da će doći.

Petronije se tog dana lepo izbrijao i podstrigao brkove, obukao crni kaput i negde, na dnu sanduka, našao staru pomadu, namazao brkove i ulepio dlaku uz dlaku kao da ih je u utopljen vosak umočio. Prišio je svu dugmad gde ih nije bilo, ošišao one dlačice što mu vire iz ušiju i pročitao neke članove iz policiske uredbe, ako bi se nešto, Bože ga sačuvaj, poveo razgovor i o zvaničnim stvarima.

Elem, načelnik kao načelnik, voli da se dobro ugosti u srezu, a kapetan kao kapetan, uživa da dobro ugosti načelnika, pa tako pored ostaloga pozove na jednu večeru i nekoliko odličnijih građana, od onih što se u novinama nazivaju „cvet građanstva“, a pozove i činovnike svoje, to jest dva pisara i Petronija Jevremovića kao najstarijeg praktikanta. Mada se Petronije topio od preterane sreće, bio je opet tužan i snužden. Jednako ga je mučila misao: kako će večerati sa g. načelnikom, možda će ispustiti viljušku ili će prevrnuti stolicu; ko zna: možda će štogod trebati da progovori, a on će ćutati, ili će možda trebati da ćuti, a on će kazati što.

Najposle, šta Bog i dobra sreća da! Petronije idući na večeru svratio je u dve tri kafane, gde je bilo dosta sveta, i kao da je nekog tražio.

— Izvol’te, sedi da popijemo po jednu! — veli mu gazda Vasa u prvoj kafani.

— Ne mogu, hvala, bojim se odocniću. Znaš, večeras je svečana večera kod kapetana… pozvat sam i ja, znaš, pa —

— Kako je, gospodin Petronije? — pita ga gazda Mika u drugoj kafani.

— Molim te, oprosti — odgovori g. Petronije — nemam kad, progovorio bih s tobom koju reč, ali sam večeras kod g. kapetana na večeri sa g. načelnikom, pa se bojim odocniću, oprosti…

A ovako su posedali oko stola: gore načelnik, do njega kapetan s jedne a kapetanica s druge strane, s kapetaničine strane „cvet građanstva“, a s kapetanove strane „personal“, tako da je Petronije bio na donjem kraju stola i osećao se vrlo zadovoljan, što je lampa bila nasred stola, te tako nije morao gledati u oči načelnika.

Pazio se, držao je daleko ruke i od noža i od viljuške i samo ih je u najvećoj nuždi upotrebljavao. Upravo više je gledao u tanjir no što je jeo. Bilo je krasnih jela. Na primer zec kojega bi Petronije Jevremović mogao celog da pojede, ali, siromah, morao je reći da ne jede zečje meso samo zato što se bojao; bojao se što će, jedući to jelo, biti obavezan da ima jednako u rukama nož i viljušku, a ako su mu te stvari neprestano u rukama, on će ili nož ili viljušku morati ispustiti. Pa zar mu još i to treba!

Posle drugog jela ustane jedan „cvet“ i nazdravi u ime sveg ostalog građanskog cveća, zdravicu u kojoj je bilo 74 reči. (Petronije je brojao reč po reč). Od te 74 reči zdravica je bila ovako sastavljena: 37 reči „narod“, 6 „u ime“, 8 „takvog načelnika“, 4 „mi predstavnici“, 19 „otadžbina“, 8 „živeo“. G. načelnik je poduže govorio i mnogo je više reči kazao, samo što Petronije nije imao kuraži da gleda g. načelniku u oči za vreme zdravice, pa tako nije mogao sve da razume. Razumeo je svega dve reči: „narod prosvećen“ i „poljoprivreda“.

Zatim je g. načelnik postao ljubazniji; dok je pre razgovarao samo sa „cvetom građanstva“, sad se okrete i „personalu“ i poče najpre najstarijeg pisara da pita: koliko ima godina službe, gde je pre služio i tako dalje. Pređe zatim na drugog, na trećeg pisara. U Petronija već dršće i duša i srce i noge pod stolom, i ruke što ih drži na kolenima. Sad će doći na njega red. Istina, dršće, ali se ujedno i raduje, bistra mu se suza zbira u oku, jer ovo je prilika kao nijedna do sad, ovo je prilika da kaže o sebi sve što treba, jer svaka reč ovoga načelnika vredi kod ministra. Dosta je da kaže samo da je dvadeset i jednu godinu praktikant. Zaista je dosta, ako samo u g. načelnika ima malo duše.

Elem načelnik svrši razgovor sa mlađim pisarom, pa se obrnu Petroniju i onako ljubazno otpoče:

— A vi se zovete Petronije Jevremović?

Petroniju udariše donji zubi o gornje, nešto mu prolete kraj očiju, zažmuri najpre, pa otvori oči i taman zinu, ali… zinu i gospođa kapetanica, zinu i pljesnu se rukama, pa prekide odgovor Petronijev.

— Juh! Pa zar niko nije primetio, pa nas smo trinaest za stolom. Juh, za Boga!! —

Svi se okrenuše levo i desno i prebrojaše se, i — jest, trinaest za stolom.

— Bože, kako to niko da ne primeti! — nastavlja gospođa kapetanica. — Slatki gospodin Petronije, vi ste dobar čovek, nećete se ljutiti. Nije lepo usred večere, ali, molim vas, eno, mi ćemo vam namestiti u drugoj sobi. Eto, ja ću sama namestiti, samo, molim vas, nemojte se srditi!

— O molim, molim — odgovori zbunjeno i crven do ušiju Petronije, i dve krupne suze naiđoše mu na oči i grlo mu se za jedan čas osuši kao da godinu dana nije pio vode.

Kako li je u drugoj sobi jeo; kako mu je bilo, i šta je osećao siromah Petronije, koji je već tako blizu celji došao i opet morao da bude — trinaesti!

Tako je, eto, sve već propalo i šta mu je, dakle, još ostalo? Ništa više no da sačeka, na primer, trinaesti februar, te, recimo, da na taj dan umre!

Ali pre nego što će da izgubi čak i volju na život, on se reši na nešto, našto se inače ne bi nikad u životu rešio. To je bio poslednji i odlučan korak.

— Ili-ili! — uzviknuo je odlučnim glasom u svojoj sobi posle one večere kod kapetana i lupio je pesnicom o sto da je sa stola pala na zemlju mašina za kafu, četka od cipela i glicerin sapun, kojim se on nedeljom i praznikom umivao.

On najpre pokupi mirno te stvari, metnu svaku na svoje mesto, a zatim sede i napisa vrlo učtivu molbu za odsustvo.

Dakle, u Beograd, ministru! Njemu, jest, pa oči u oči i kazati mu sve: „taka i taka, i taka i taka, i taka stvar!“ Nema se više kako, ne može se više zaobilaznim putevima, već lepo ministru, pa ili-ili!

Kako mu je bilo kad je ta molba dobila zvaničnu numeru, pa onda on se potpisuje na rešenju: „primam sa zahvalnošću k znanju odobreno mi odsustvo.“ Pa onda ode kući svojoj, da vadi nanovo fleke, sa pantalona, da odnese krojaču crni kaput da mu se metne nova somotska jaka, pa ovo pa ono.

— Kazaću — govori glasno Petronije Jevremović u svojoj sobi slažući stvari u mali jedan koferčić — kazaću: eto, gospodine ministre, dvadeset i jedna godina, kažite sami je li pravo? Za dvadeset i jednu godinu jedanput kažnjen i to petnaestodnevnom platom. Šta je to, nije ništa! I zašto sam kažnjen? Za ništa, prosto za ništa! Kad sam saslušavao nekog svedoka, ja sam mu onako uzgred opsovao i oca i majku. I to nije što sam ja hteo da mu opsujem i oca i majku, nego ispitujem ga, ispitujem, pa u jedan mah ne mogu više da se setim šta imam još da ga pitam; ćuti svedok, ćutim ja, pa kao velim, dok ovako ćutim hajd’ da mu kažem štogod uz reč, koliko da prekinem ćutanje, ali kapetan to uze ne znam kako, pa, hajd’ petnaestodnevna plata. Kao da je to mala stvar petnaestodnevna plata. Ali davno je to bilo, pomenulo se a ne povrnulo se…

Zaćuta malo Petronije Jevremović, uzme po kakvu stvar koju će metnuti u kufer, razgleda je odovud i odonud, slaže je polako, premišlja i razgovara, sam sa sobom.

— Kažu da je ministar dobar čovek. Razume se, kako bi i mogao biti ministar da nije dobar čovek! Najposle, meni je dovoljno ako ima dušu; to je glavno i to je dosta!

Onda se zamisli, poče da broji otkako je u službi da nije ovo nešto trinaesti ministar. Prebroji i — nije, hvala Bogu!

Uvuče zatim konac u iglu i poče da prišiva jedan rukav, koji se prilično odvojio od kaputa, i da zvižduće pesmu: „Zbogom, nemarna dušo!“ Uopšte, nije bio još mnogo zabrinut: ili što je verovao da će sad jedanput svršiti ono što je toliko želeo, ili, valjda, što je bio daleko od Beograda i od ministra, te ga ne beše obuzeo strah.

Išao je, pa je kazao mnogima zbogom, kao da će na hadžiluk. Svi su mu poželeli mnogo sreće, jer je već cela varoš znala o njegovom putu, na koji se on prvi put u životu kreće.

Ujutru se na dva sata ranije probudio i čekao u avliji i istrčavao na kapiju da sačeka kola. Osećao se vrlo nestrpeljiv. Najzad stignu kola, on uzme kuferčić, zaključa svoju sobu, prekrsti se i sedne u kola.

Putem nije ništa hteo da misli o ministru, zašto bi se još usput rasplašio. Sve je o drugom mislio, makar o čemu, na primer: o arnjevima, o prašini, o gazda-Mijalku, o jednom direku u avliji sreske kancelarije u koji je ukucano jedan, dva, tri eksera. Za tri je siguran, a sve mu se čini da ima i četvrti. Eto, sve je tako koješta mislio, mislio, mislio, pa tek mu na jedanput iziđe pred oči ministar i počne strogo:

— Kako se vi zovete?

— Ja sam, sluga pokoran, Petronije Jevremović.

Pa brže bolje zabašuri tu misao i počne tek za kočijašem razgovarati:

— Pa kako, kako, prijatelju, jesi li ženjen?

— Jesam, gospodine.

— Ako, ako! A imaš li dečice, da ti ih Bog poživi?

— Nemam, gospodine, nijedno, pomrla mi.

— Ako, ako… odgovara g. Petronije rasejano, jer baš u taj mah iziđe mu pred oči g. ministar, i on već više ne čuje šta mu kočijaš odgovara.

Kočijaš okrete malo zlovoljno glavu, pa udari pojače konje i pođoše brže.

— Taj ti je levak star! — poče opet gospodin Petronije.

— Pa… star, gospodine, ali tegli bolje nego mnogi mlađi konji.

— Koliko mu ima?

— Nećeš mi verovati, biće da mu ima dvadeset i jedna godina. Ne znam sigurno, ali toliko će valjda biti.

— Dvadeset i jedna, a?… ako, ako… i tegli bolje nego mnogi mlađi… tegli… dabome da tegli. Pa onda se ućuta g. Petronije i poče da mislio ovom konju: kako mu ima dvadeset i jedna godina i kako „tegli bolje nego mnogi mlađi“, pa se onda mnogo o tome zamisli i odjedanput mu opet iziđe pred oči g. ministar, onako grdan veliki čovek s bradom i strašan i strog, pa pita:

— Kako se vi zovete?

— Ja sam sluga pokoran Petronije Jevremović.

Kad već vide Petronije Jevremović da ga ovaj ministar neće ostaviti mirna da putuje, on, da ga izbegne, tvrdo zaključi da prisloni glavu na arnjeve, pa da spava.

Ma koliko da je Petronije Jevremović tvrdo spavao, kad se kola, dockan u noć, uspeše na beogradsku kaldrmu i zadrmusaše se silno arnjevi, on otvori oči i vide se tako blizu svoga ministra. Ta u istoj su varoši već!

Tu noć, u kafani, Petronije je za čudo vrlo slatko i vrlo tvrdo spavao. Čak ništa nije ni snivao. A sutradan probudio se pre nego što su se probudili kafanski momci i jedva je čekao da se otvore vrata. Otišao je zatim kod berberina, ošišao se, obrijao bradu i vrat, podstrigao brkove, obukao crni kaput sa novom somotskom jakom i uputio se Terazijama u ministarstvo. Terazijama je jednako brojao kestene i nabrojao je trideset i dva.

Kad je došao do ministarstva, on oseti kako su mu noge sve kraće i kraće, i učini mu se kao da ga neko vuče za kaput natrag, pa se i okrete da vidi ko je to. Taman da pređe prag, a njemu pade na pamet da se nešto razmisli koji je datum danas, da nije odnekud trinaesti. Bio je prvi april, hvala Bogu. Danu dušom, pa uđe u čekaonicu.

Još kad je pošao da se brije, kupio je od malo boljih cigareta i metnuo u džep. Znao je Petronije kako valja. Ponudi najpre momku, koji stoji pred ministrovim vratima, cigaru, pusti ga da pripali i povuče dva tri dima, pa će tek onda početi.

— A, ovaj, je li već došao g. ministar?

Momak prvo povuče dugačak jedan dim, pusti ga kroz nozdrve i, gledajući za dimom, odgovori ravnodušno:

— Neće danas dolaziti u kancelariju!

— A, tako!

I Petroniju Jevremoviću nešto laknu. Baš mu je bilo milo što neće ministar doći danas u kancelariju. On ponudi momku još jednu cigaretu i ode vrlo raspoložen.

Šetao je tog celog dana po Beogradu, i gde god je čoveka sreo pod cilinderom, skinuo mu je šešir. Koji ga zna, izmeđ njih može biti i njegov ministar.

Sutradan je ministar bio u kancelariji, ali je odmah otišao.

Prekosutra ministar je u kancelariji, ali neće primati.

Četvrtog dana kod ministra su druga dva ministra i „imaju neki važan razgovor“ (to mu je momak poverljivo kazao), pa se ne zna da l’ će stići da prima.

Petog dana ministar je kazao da će primiti samo one koji imaju vrlo važan posao, koji se ne može do sutra odložiti.

Šestog dana Petronije Jevremović morao je opet da obrije bradu i vrat, da podstriže brkove i nanovo da se dotera. Ali tog dana opet g. ministar nije dolazio u kancelariju.

Sedmog dana bila je ministarska sednica, pa nije mogao g. ministar nikoga da primi.

Osmog dana g. ministar neće primati.

Devetog dana g. ministar je bio u kancelariji, ali je odmah otišao.

Desetog dana g. ministar je primao; primio je njih sedmoro, a zatim momak reče: koji su još ostali da dođu sutra.

Trinaestog dana Petronije je morao opet da obrije bradu i vrat i da se dotera, ali kad je prešao prag na ministarstvu, seti se da je već trinaesti april. Gospode Bože, umudri gospodina ministra da danas ne prima, ili uopšte da ne dođe u ministarstvo. Ili, kako bi bilo da se Petronije vrati, pa sutra da dođe. Jest, ali je juče predao svoju kartu, napisao je na parčetu hartije svoje ime i prezime, i ministar je kazao za one, koji su od juče ostali, da dođu danas.

Bio je kao utučen. Oseti neku malu jezu i neku groznicu u kostima, probi ga znoj po čelu, pod miškama i pod kolenima. Onako zbunjen, poče ministrovom momku da daje po tri cigare na jedanput. Pa onda sede na jednu klupu i zagleda se u onog momka, kako svaki čas ulazi kod ministra, ulazi i izlazi, gleda ga i zavidi mu.

— Bože, ovaj momak, — misli se u sebi — dabome, on je momak kao i svaki drugi momak, ali tek, on… tako reći… — pa ne dovrši misao.

Posle gleda na čiviluk, na kojem visi ministrov kaput, postavljen svilom. Gleda, gleda, i tu se duboko zamisli.

Sasvim lep kaput… I, eto kako mu je blizu njegov kaput… Biće srednji čovek, sudeći po kaputu… Zimi, mora biti, nosi deblji kaput!…

Tako sve razmišlja, a međutim jednako broji kako jedan po jedan ulaze kod ministra. Već je sedmi ušao, a njega još ne zove, Može biti neće ga ni primiti. Kako bi voleo, da ga ne primi, ili bar da kaže, da dođe sutra, četrnaestog aprila.

Sedmi izišao sasvim veseo. Uđe i osmi.

Deveta je ušla jedna žena, ali se malo bavila. Ušao je zatim i deseti, koji se vrlo dugo bavio, i izišao je sav crven i ozlovoljen. Jedanaesti se malo bavio, ali iziđe vrlo zadovoljan, pa dade, čak i momku neki bakšiš.

— Blago njemu — misli Petronije — da li nešto ja imam sitnih para, ako ustreba da dam štogod ovom momku? — I poče se pipati po džepovima.

Uđe i dvanaesti, a Petroniju nešto pade na pamet da broji, koliko će on tamo da se bazi. Broji, jedan, dva, tri, četiri i dobroja do 146, ali u jedanput preseče — pade mu na pamet, da je taj, što je sad unutra, dvanaesti, i da će onaj, koji će doći na red, biti trinaesti.

To ga porazi i poče, ne zna ni sam zašto, da čita u sebi: „Oče naš, iže jesi na nebesi…“ i taman da dođe na „hljeb naš nasušni“… a dvanaesti iziđe i momak viknu s vrata:

— Petronije Jevremović!

Petronije se zagrcnu kod „hljeb naš“… pa se onda samo za jedan sekund dvaput oznoji i osuši; pa se poče da okreće gde će da ostavi štap, i kad mu nađe mesto, on se uzvrda i ne zna šta će sa šeširom. A momak još jedanput viknu:

— Petronije Jevremović!

On se i po treći put oznoji i osuši i pođe nesigurnim koracima ka vratima, i taman da pređe prag ministrove sobe, a njemu pade na pamet najnesrećnija misao na svetu: „Da mi nije gdegod dugme otkopčano?“ Ta ga misao još više uvuče u neku grdnu provalu, u koju je jasno osećao kako strmoglavce pada. Kad je već bio u ministrovoj sobi, on se upravo osećao kao da je na dnu te provale.

Iako je bio u sobi, on u stvari nije video ministra. Jednu je ruku držao na grudima, a drugom je svud redom pipao da vidi: je li mu koje dugme otkopčano.

Oko njega je tama neka, vide se samo dva velika, grdno velika prozora. U jedanput se iz te tame ču neki glas:

— Šta vi želite?

Ali Petronije nije mogao jasno da oseti, odakle je došao taj glas. Prva reč „šta“ učini mu se kao da je pred njim rečena; onu drugu reč „vi“ učini mu se kao da je s leva čuo, a treću reč „želite“ s desna.

On ne odgovori ništa.

— Jeste li vi Petronije Jevremović? — reče opet onaj glas, ali sad mu se učini kao odozgo, s tavana.

Petronije za jedan čas zažmuri i izgovori u pameti: „No izbavi nas od lukavago,“ pa onda proguta svoju pljuvačku, što mu se bila nabrala u ustima i najzad zinu:

— Ja sam sluga pokoran Petronije Jevremović.

— Pa šta hoćete vi — opet onaj glas, ali sad kao odozdo.

— Dvadeset ijedna godina… besprekorne službe… ima jedan konj, što me je vozio, toliko isto… ja prepokorno molim… ja, gospodine ministre, i… prepokorno molim… ja, gospodine ministre…

— Dobro, dobro — reče onaj glas, ali sad već pred njim, — ako imate šta vi podnesite pismenu molbu svome starešini, a nemojte dolaziti ministru za to. Idite na svoju dužnost!

Kako je izišao, kako je otišao do kafane, kako je legao, ništa ne zna. Tek kad se posle četiri sata ležanja probudio, video je prvo da štap nije doneo sobom, već ga je zaboravio u ministarstvu, i drugo, da je onako u crnim haljinama i cipelama spavao u krevetu, pokriven jorganom preko glave, više nego četiri sata.

⁂

Petronije Jevremović vratio se na svoju dužnost bolestan, bio je ozbiljno bolestan. Ja znam, da vas čitaoce ne zanima toliko pitanje, da li je on uopšte umro, no, ako je već umro, koga je to datuma dotičnog meseca bilo. Ali on nije umro; naprotiv, on je ozdravio i teglio je još dugo i dugo. U tome i jeste njegova zla sudbina, što neće još zadugo umreti.

15. Žrtva nauke

Gospodin Paja je dugogodišnji neukazni činovnik sreski, revnosan i čestit i, kao što veli sreski načelnik, solidan činovnik. On strpljivo već dvadeset godina vuče „punu praktikantsku platu“, teši se obećanjima koja mu o ukazu daje svaki sreski starešina i radi, radi za četvoro, radi za petoro njih.

Ponizan je, kao što mu i priliči činu; sreskoga starešinu smatra za više biće, i strepi pred njim, kao što je nekada pred učiteljem strepio. Nije vrlo pismen, (u konduiti piše, da je svega četiri razreda osnovne škole svršio), ali vredi mnogo kao činovnik zbog svoga pamćenja. Njemu nije potreban ni protokol ni registar, on svaki akt i svaki broj na aktu zna na pamet. Pa ne samo to, nego i svaki raspis i broj toga raspisa i broj „Službenih Novina“ u kome je objavljen. Ni načelnik sreski, ni pisari nikad i ne zagledaju bilo u akta, bilo u novine, kad im je potrebno pozvati se na što; zovnu g. Paju i on im odmah ispovrti kao da iz knjige čita. Služi im svima kao ručni rečnik i vrlo često gospodin Paja ne može ni da se skrasi na svojoj stolici već ide iz kancelarije u kancelariju da citira numere.

U privatnom životu moglo bi se reći za g. Paju, po rečima sreskog načelnika, da je solidan čovek. U kafanu nikada ne ide, već tako, posle kancelarije, iziđe malo van varoši, prošeta pa se vrati kući i to mu je sve. On sedi kod jedne udovice, gospođe Mileve, koja ima tri sobe a dve izdaje. U jednoj od tih soba sedi g. Sima Stanojević, poreznik, koji gotovo nikad nije kod kuće, a u drugoj, manjoj, gospodin Paja, koji je uvek kod kuće.

Gospodin Paja je već pet godina na stanu i na hrani kod ove udovice, te se oseća kao u svojoj kući. On ujutru ide na pijacu i kupi što treba, on se brine za drva i za sve druge potrebe kućevne, tako da je udovica već više puta rekla:

— Baš mi zamenio pokojnika!

Ali se u stvari ne može reći da je g. Paja potpuno zamenio pokojnika. To toliko što je kupovao sa pijace i brinuo se o kućevnim potrebama i što je svako veče igrao sa gospođom Milevom tablaneta.

Ne može se reći da g. Paja nije pokušavao prilikom igre karata da malko slobodnije pruži nogu pod sto, kao što je pokušavao u tom smislu i da povede razgovor, i to sasvim izdaleka:

— Javlja li se vama koji put pokojnik u snu? — zapitao bi tek onako uzgred, mešajući karte.

— Pravo da vam kažem, gospodin Pajo — odgovorila bi naivna udovica — pokojnik je i sad prava svinja, kao što je bio i za života.

— A što? — iznenadio bi se gospodin Paja.

— Pa tako, nema da mi se javi na snu kao što se drugi pokojnici javljaju, pa da miriše na bosiljak i izmirnu, i da mi kaže koju blagu i utešnu reč.

— Nego?

— Nego, kažem vam, ta pokojna svinja i mrtav misli na bezobrazluk, dođe mi na snu, pa… sramota me je i da vam kažem…

— Na ono, tako je to — dočepa se g. Paja zgodnog povoda — tako je dabome, kad vi ovaj… kako da kažem, kad vi izbegavate žive ljude, onda dabome….

— Ama, znam ja, kud vi navijate, gospodin Pajo!

— Nije što navijam — uze se pravdati g. Paja — nego velim, tu sam, domaći sam, nisam da kažete…

— O tome nemojte da mi govorite, — preseče gospa Mileva — prvo i prvo: upamtite da sam ja poštena žena, i drugo: probala sam ja to sa kirajdžijama, pa mi posle ne plaćaju kiriju.

Posle ovako odlučne reči gospa Milevine, razume se, g. Paja je morao za to veče preseći svaki dalji razgovor, već je nastavio da igra tablaneta. Drugi put ipak pokuša da navede razgovor:

— Baš gospa Mileva, ovo ne vredi ovako, kad ni u šta igramo karte, pa se onda ne mili čoveku da dobije igru.

— Pa ’ajd’ da igramo u dinar.

— Ni to ne vredi, jer ja svako veče gubim, a to je onda trideset dinara mesečno.

— E, pa u šta onda da igramo?

— Pa, ovaj… opet se uzvrda gospodin Paja — kad bi ovaj… na primer…

— Opet vi, gospodin Pajo, navijate na ono. Upamtite, nisam ja kojekaka, pa na kartama da secujem čast svoju!

I tako bi svaki pokušaj g. Pajin ostao bez uspeha, ali to nije ni malo poremetilo miran i tih život u ovoj kući.

Sasvim je drugo nešto poremetilo tišinu toga života. G. Sima, poreznik, onaj što sedi u drugoj sobi, bude ukazom premešten u neku drugu varoš, a tu sobu uzme pod kiriju jedan mladi nastavnik u četvororazrednoj privatnoj gimnaziji koja je postajala u ovdašnjoj varoši.

Mladić je taj tek svršio, ili možda nije ni svršio univerzitet, i na raspisani stečaj za jednoga nastavnika za prirodne nauke javio se i dobio mesto.

On se useli u sobu sa jednom hrpom knjiga i zari se u njih. Prvih dana on je i izlazio na ručak i večeru u kafanu, a zatim i on pogodi sa gospa Milevom da jede u kući te tako ih je sad već bilo troje za stolom. Novoga gosta zvali su „profesorom“, i on je za stolom malo govorio. I ručavao je i večeravao sa knjigom u ruci. Zbog njega su, za neko vreme, gospodin Paja i gospa Mileva obustavili uobičajni tablanet, tako da je g. Paja počeo u duši već da negoduje što se ovaj novi gost uselio u kuću.

To je bilo samo prvih nedelju dana, dok se nisu malo bolje upoznali, a posle su čak i g. Paja i profesor i prošetali pred veče zajedno van varoši, i profesor je postao malo razgovorniji za stolom.

Najzad se između početnika-profesora i dvadesetogodišnjeg praktikanta razvi pravo prijateljstvo. Tablanet sasvim izostade, a svako veče posle večere povukli bi se profesor i g. Paja u profesorovu sobu, gde su se vodili čudni razgovori, isključivo iz predmeta koje je profesor predavao.

U početku je izgledalo kao da je profesor bio rad g. Paju da prosveti, kasnije je, međutim, jasno bilo da se on na g. Paji slišavao iz lekcije, koju će sutradan držati đacima. Tako je grešni g. Paja, za nekoliko meseca morao da sluša celu zoologiju i celu mineralogiju i ko zna šta još, i sve od korica do korica.

I to je sve imalo naročitog uticaja na g. Paju.

On je počeo, tako reći, da se preobražava i da postaje čudan za svoju okolinu. U kancelariji među svojim drugovima, on već nije više vodio obične razgovore kao pre, već je gledao u svaki svoj razgovor da uplete nauku. Kad bi, na primer, koji od praktikana rekao:

— Bre, ala se natuštilo nebo!

G. Paja bi odmah uzeo reč i rekao:

— Ako su oblaci suvi i sadržavaju u sebi elektrike, onda će se prenosom dva pola dodirnuti, i proizvesti varnicu, koju mi nazivamo munjom, a ako su vlažni…

A kad je jedan od praktikanata kazao, kako je toga dana imao za ručak papazjaniju, skuvanu u loncu sa vezanom hartijom ozgo, rekao je g. Paja da bi se papazjanija mnogo bolje skuvala u „Papinovom loncu,“ i onda je razvio tabak hartije i crtao i objašnjavao svima šta je to Papinov lonac.

— Ama, šta je tebi, g. Pajo, da nisi zaljubljen?

— Nisam! — odgovorio je on odlučno.

— E, pa šta je to? Ne sećaš se više ni jednog akta, ni jedne numere, ni jednog raspisa!

Da bi mu objasnio, g. Paja je razvio pred pisarom teoriju o zapremini, prema kojoj čvrsta tela potopljena u vodu, istisnu toliko ove, kolika je zapremina onoga čvrstoga tela. Time je g. Paja kao hteo da kaže da je nauka čvrsto telo i potopljena u njegovu glavu istisla iz nje onoliko numera kolika je zapremina njena.

Pisar se, razume se, slatko nasmejao, i na tome bi prošla cela stvar da se nije desila jedna mnogo veća i krupnija afera o kojoj se verovatno i sad čuvaju akta u arhivi toga sreskoga načelstva.

Osim lekcija, koje je g. Paja svako posle večere gutao od maloga profesora, koji se na njemu vežbao, i pri šetnjama, koje su zajedno svako pred veče činili van varoši, profesor je razvijao svakojake teorije g. Paji i potiskivao mu polako iz glave numere akata i raspisa. Tako, na primer, objašnjavao mu je da je zemlja okrugla, da je mesec svet, govorio mu o medicini, tehnologiji, o prirodi i o svemu i svačemu.

Jedne takve večeri, na jednoj dosta dugoj šetnji, govorio mu je profesor i o postanku čoveka. Govorio mu je dugo i opširno o tome, kako je čovek postao razvijanjem iz jedne vrste majmuna, pomenuo mu je i ime Darvina, koji je tu teoriju postavio i zaneo ga potpuno tako, da se g. Paja zbunjen i sumoran vratio sa ove šetnje.

To veče g. Paja nije dugo zaspao, pipajući se pod jorganom od natrag, da bi napipao zakržljali ostatak repa (o čemu mu je takođe govorio profesor), a kad je zaspao sanjao je čudan san. Kao gospa Mileva mala majmunica, pa se igra i skače s drveta na drvo, a on kao stari olinjali majmun, povio rep između nogu i merka kako će da dočepa ono nevino majmunče što se igra po drveću.

Sutradan, kad se probudio, on se najpre pogleda u ogledalo, da vidi je li zbilja čovek, pa kad se uveri da jeste, ode u kancelariju, ali zamišljen i zabrinut.

Toga dana je malo razgovarao sa svojim kolegama, a to veče, opet pri šetnji, još jednom je zapodeo razgovor sa profesorom da potvrdi po gdešto, u što je ipak sumnjao.

— Dobro, gospodine profesore, ’ajde za mene, mali sam činovnik, pa nek i bude, da sam postao od majmuna, ali…

I gospodin Paja ne smede da izusti, ne smede da zapita za više i najviše činovnike: da li su i oni postali od majmuna.

Profesor mu uze ponovo objašnjavati celu teoriju i to tako razložno i tako očigledno, da sad već g. Paja ni u šta nije sumnjao. A sutradan kad je otišao u kancelariju, zapodenuo je naročito sa svojim kolegama razgovor o tome, gotov da primi i svaku polemiku, jer su mu svi razlozi profesorovi još bili sveži u pameti.

— Jest, jest, prijatelju, svi smo mi, svi postali od majmuna! — uzvikivao je on kad su mu se drugovi praktikanti nasmejali njegovom prvom tvrđenju.

— Ama, zar i g. Sveta pisar? — upitaće protokolista.

— I on, dabome.

— A gospodin sreski načelnik? — upitaće pakosno i zlobno jedan piskavi praktikant.

G. Paja zastade zbunjen, u njemu u jednom trenutku poče da se bori onaj stari g. Paja, kome je sreski načelnik bio više biće, i novi, preporođeni g. Paja, koga je nauka zarazila. I pobedi ovaj poslednji gospodin Paja, i on dodade odlučno:

— I gospodin sreski načelnik!

— Naš gospodin sreski načelnik majmun? — podvuče pitanje onaj piskavi praktikant.

— Ne kažem ja da je on majmun, ali je postao od majmuna!

— Pa to — dodaje pakosno praktikant — ako nije on, bio mu je otac ili deda majmun, tek od majmunskoga je soja! je l’ tako?

G. Paja ućuta, jer se toga trenutka nekako i sam poplaši od svoje teorije, ali kad praktikant još jednom ponovi pitanje, on nemade kud nego ostade pri svome.

Razume se, praktikant je stvar dostavio pisaru a pisar načelniku sreskom.

— Oca mu njegovog, — reći će na to starešina sreza — a vidim ja da je on u poslednje doba nešto zabrljavio.

— Sasvim je zabrljavio! — potvrđuje sreski pisar.

Pandur ode, a malo zatim uđe u kancelariju Gospodin Paja sav presamićen od straha, jer je već znao da je cela stvar, ceo onaj njegov razgovor, dostavljen kapetanu.

— Je li ti? — dreknu kapetan kad ovaj prekorači prag — je l’ istina to da ti mene pred celim personalom nazivaš majmunom?

— Nije, tako mi Boga, gospodine načelniče! — uze da vrda gospodin Paja.

— Ama kako da nije, kad svi tvrde?

— Nisam ja to za vas kazao, nego onako… za ceo rod čovečanski…

— Ama kakav rod čovečanski, šta se mene tiče rod čovečanski, nego ti si za mene kazao, i za moje roditelje, i za moje pretke.

— Pa to… uze da muca g. Paja — to, ceo rod čovečanski…

— Ama slušaj ti, nemoj tu da mi se praviš šeret-budala, nego govori šta te pitam: jesi li ti kazao, da sam ja majmun?

— Nisam!

— A jesi li ti kazao da sam majmunskog porekla?

— Ceo rod čovečanski! — šapće g. Paja gledajući u zemlju, preda se, i dršćući celim telom.

— Ama kako ceo rod čovečanski? Pa to znači ti tvrdiš da je i gospodin načelnik okružni majmunskog porekla, je li?

G. Paja ćuti kao skamenjen.

— Pa onda, ti tvrdiš, da je i g. ministar majmunskog porekla, je li?

G. Paja ćuti, ali drhti na njemu svaka žilica i svaki ribić.

— Pa onda, dragoviću moj, ti tvrdiš, da je i gospodin mitropolit majmunskog porekla.

G. Paja ćuti.

— Pa onda, brajko moj, ti tvrdiš da je…

I sam načelnik sreski ne smede da izgovori šta je počeo, a g. Paja se zatrese od teške groznice, koja ga tog trenutka i od toga nedorečnog pitanja spopade. On sad jasno vide koliko je s naukom duboko zabrazdio i kako je nauka jedno nesrećno zlo koje dobrim i mirnim građanima može samo nesreće doneti. On naumi jednog trenutka da padne na kolena, da poljubi načelnika u ruku, i da se odreče svega, ali nemade kad ni da učini to, jer načelnik dreknu:

— Napolje, napolje, brljiva drkelo! — i otvori vrata pa ga izgura, a zatim se okrete pisaru g. Sveti, koji je celoj sceni prisustvovao, i naredi mu da previje tabak i da uzište pismeno izjašnjenje od grešnoga gospodina Paje.

Nije prošlo ni pola sata, a pred gospodin Pajom je stojao akt, kojim se od njega pismeno traži da se izjasni za huljenje na Boga i na sve najvažnije ličnosti u državi. G. Paja je dugo i očajno gledao u akt, gledao, gledao i razmišljao kako da počne i šta da kaže u svome odgovoru. On uze zaseban tabak hartije da najpre iskonceptira odgovor, pa tek da ga zatim prepiše, i poče ovako:

„— Kad čovek pipne sebe odostrag, na dnu leđa, naći će odista…“

On odmah uvide da je to glup početak, pa pocepa list i na novome poče drugače:

„— Sve dok se nisam bavio naukom, ja sam bio ispravan činovnik i čestit građanin. To mogu posvedočiti sve moje starešine…“

I to mu se učini glupo. On je osećao da njegova izjava treba da bude neka vrsta pokajničke ispovesti i da to treba već u samom njenom početku da se oseti, stoga poče ovako:

„— Vo imja oca i sina i svjatago duha, amin! ja sam hrišćanin po rođenju i građanin sam ove zemlje po ubeđenju i odanosti i poštovanju zakona zemaljskih…“

On najzad jasno uvide da neće umeti da napiše izjašnjenje verovatno i zato što je još bio uzbuđen posle scene, koja se odigrala maločas u načelnikovoj kancelariji. Stoga se diže i zakuca na vrata g. Svete pisara, i, kad uđe, on ga zamoli da mu dozvoli da sutradan da odgovor.

— A što do sutra? — pita strogo pisar, koji se i sam osećao uvređen, jer je g. Paja sa njim počeo tvrdnju o majmunskom poreklu.

— Pa, tako, uzbuđen sam, da prespavam, da smislim.

— Nema šta tu, brajko, da smišljaš, nego poliži sve što si kazao i moli pismeno za oproštaj, inače, beri kožu na šiljak.

— Pa tako ću i da radim!

G. pisar se sažali i dozvoli g. Paji da odgovori do sutra, te ovaj uze akt u džep i pođe kući. Bolje bi, međutim, za gospodina Paju bilo da je onaj svoj odgovor koji je počinjao sa: „Vo imja oca i sina…“, nastavio u kancelariji, no što je dobio pravo da tek sutra odgovori, jer kod kuće, razume se, on celu stvar poveri profesoru. Ovaj najpre planu, a kad se utiša reče pobednički: — Ostavite to na moj sto, ja ću im odgovoriti. G. Paja pretrnu i zausti: — Ovaj… znate, od toga odgovora zavisi moja služba… ja imam dvadeset godina besprekorne službe.

A profesor uze na dugo i na široko da mu priča o Galileju, o Husu, o Luteru i uopšte o ljudima koji su za nauku i za napredak čovečanstva stradali. To gospodina Paju nanovo ohrabri i tako ostade da profesor napiše odgovor.

Profesor je cele te noći pisao odgovor, što upravo nije bio odgovor, nego na šest pisaćih tabaka čitava rasprava u kojoj je bilo i ovakvih fraza: „Ne razorava se naučna istina aktima i numerama“; „Istina je večna a vlast i sila povremena“; „Što više gonjenja, istina je uvek tim jače pobede tekla!“ I najzad, cela je rasprava završena time što je u njoj potvrđeno da je čovek postao razvićem od jedne fele majmuna.

Dok je profesor u svojoj sobi pisao skoro cele noći odgovor, dotle je gospodin Paja pod jorganom sanjao čudne snove. Kao uhvatio on za rep sreskog načelnika, pa ga ne pušta, a skočili na njega, pa ga dave i mitropolit i Luter i Hus, a kao jedino ga brane Galilej i udovica gospa Mileva. Pa se onda usred sna pojavi i pokojna svinja, pa odvuče gospa Milevu, a Galilej kao opsova oca sreskom načelniku, te onda dođoše panduri da ih razvade, al’ gospodin Paja ne pušta nikako rep.

I odista, kad se ujutru sav znojav probudio, primetio je kako je čvrsto uhvatio svoj učkur i ne pušta ga.

Pre podne odnese g. Paja pisaru g. Sveti odgovor od šest tabaka, a u podne mu saopštiše da je otpušten iz službe.

Kažu da je čitavu godinu dana pokajnički gladovao, molio se, napustio i kvartir kod gospođe Mileve, napustio i društvo profesorovo i odrekao se nauke, čija je žrtva bio. I onoga časa kad se odrekao nauke, vratile su mu se, na osnovu teorije o zapremini, sve numere u glavu i, samo toga radi, vraćen je opet u službu.

16. Naše arhive

U varošici K. ima hiljadu i osam stotina stanovnika, šest sokaka, tri popa, sedam kafana, jedan sreski načelnik, dva penzionera, sedamnaest udovica, tri učitelja, dve učiteljke, jedan predsednik opštine, dve pijace, četiri političke stranke i t. d.

Da ne bi ovakav početak ličio na izvod iz kakve geografije ili putopisa, valja odmah da pređem na priču o jednom čudnovatom događaju koji se desio u varošici K.

Dakle, sem svega nabrojanog, u varošici K. ima sad i jedna menažerija. Vratila se sa nekakvog vašara, na kome je zlo prošla, pa svratila i ovde na nekoliko dana. Istina, kad je menažerija stigla, pisar Paja je rekao: „U našu varoš bilo je baš suvišno dovoditi kakve životinje!“ ali je čestiti Slovenac, gospodar menažerije, svratio od nužde, jer nije imao troška da dalje putuje.

Kod gazda Save bakalina, malo dasaka i klinaca na veresiju; kod gazda Nićka sapundžije na veresiju grede i meso za ishranu životinja; kod ovog ovo, kod onog ono — elem, čestiti ti gazda napravi nekakvu malu baraku, pa sutradan u zoru udari bubanj kroz varoš i na svakom ćošku gazda zastaje da izgovori onu poznatu reč: „Velikolepna svetska menažerija. Dođite da vidite, što dosad niste videli!“ i t. d.

Međutim, kad uđete u menažeriju, koja je u ostalom imala svega šest životinja, gazda vas najpre dovede do jednog smrdljivog kaveza i otpočne ovakvo objašnjenje:

— Medved, u nauci poznat Ursus bellicosus; strašilo sveta. Dosad je pojeo dve gazde menažerija. Kad je prošlog leta sa jednom menažerijom, od koje sam ga kupio, bio u Moskvi, ovaj je medved razbio rešetke od kaveza, pojeo gazdu i progutao jednog momka, pa zatim pobegao u obližnju Bulonjsku šumu. Tri dana su u Moskvi bili zatvoreni svi dućani, bogatiji svet pobegao je u obližnju varoš Irkuck, a u Moskvi ostao je samo general Gurko. Iz Petrograda su jednako letele depeše i pitale: „Gde je sad medved; šta je sa generalom Gurkom; šta je sa generalom Robikinom; ovamo se čuje da je progutan general Bigajev!“ i t. d.

Međutim, taj medved, koji je sa tolikim ruskim generalima imao posla, tako je po spoljašnosti izgledao, kao da je zaista bio u Moskvi, ali ne prošlog leta, nego još sa Napoleonom Prvim, kada je ovaj pohodio Moskvu. Bio je tako očerupan, izgladneo i odrpan, da je prosto ličio na kockara koji je juče pušten iz hapse.

Slona bi trebalo sa sažaljenjem obići, jer je toliko bio mator i oklempavio, da je ličio na najobičnijeg prosjaka koji pred crkvom prosi. I on, razume se, ima svoje latinsko ime i priču kako je na njemu odnesen „radža buharski“ do lomače i spaljen od strane „engleske ekspedicije.“ Englezi bi danas vrlo rado otkupili ovog slona za spomen.

Zatim ima jedna ptica, koja je sasvim „nov pronalazak“ za nauku, pa zato još i nema svoje „popularno ime,“ a u nauci se naziva „Socsocus dulicivitoperus“. Ova je ptica znamenita što svoje male „ne rađa pomoću jaja, već kao i druge životinje.“ Kad gledalac malo bolje zagleda u ovog Socsocus dulicivitoperusa, sve mu liči na našu domaću patku, kojoj je rep samo umočen u „vešblau“ ili tako neku boju; međutim, ona i ne pravi na gledaoce toliko utisak svojim obojenim repom, koliko osobinom da „ne rađa pomoću jaja.“

Zatim ima jedna lisica kojoj su odsečene uši, da bi se mogla nazvati „švedska lisica.“ Ima jedna vidra i jedan majmun, koji je najposle još jedini malo priličio, i, kao da je to znao, bio je veoma gord prema svima ostalim životinjama, pa čak i prema gledaocima.

Kao sedmi egzemplar u ovoj menažeriji mogla bi se računati žena gazdina. To je bilo tako suvo stvorenje sa tuđom prljavom kosom, izgladnelo i prozračno, da ti se čini, mogao bi je uzeti u ruke pa je zgužvati kao tabak hartije. Njeno odelo izgleda ti kao da su ga štrpkali Socsocus dulicivitoperusi, a kosa u takvom neredu, kao da joj je vilama nabacana na glavu.

Ona je sedela na kasi, a ta je kasa tako mala i zavesama pokrivena, da je izgledalo kao da i ona sedi u kavezu. Kad sam je video, gotovo sam očekivao da mi gazda menažerije, pokazujući na nju, uzvikne: „U nauci poznata pod imenom: Mulier Feminus. Nije tako retka životinja, lako se lovi, ali se vrlo teško pripitomljava“ itd.

Građani varošice K. išli su i gledali menažeriju, ali kad su već svi otišli i videli, gazda je proračunao i dobio je 210 groša, računajući ulaznu cenu po groš na glavu. Varošica K. nije mogla više gledalaca dati, baš da je bilo i 20 para ulaznica.

Čestiti gazda menažerije, međutim, za osam dana bavljenja, napravio je 518 groša duga, samo za meso, jer su životinje morale jesti, a on je svakako morao piti. Nićko sapundžija davao na veresiju danas, davao sutra, ali kad prođe i nedelja dana, a brat Slovenac ovako i onako izvija, a Nićko veli: „Napiši priznanicu!“ Brat Slovenac veli: „Drage volje!“ i napiše mu priznanicu na 518 groša.

Kad je prošao i deveti dan, a Slovenac uvideo da se dugovi pet puta jače penju no prihodi, sedne jedno veče sa ženom, donesu oku vina i počnu da razgovaraju ozbiljno o sebi i svojim životinjama i o tome, kako se ovako više ne može. Oni donesu i izvesnu odluku, koju je sutra dan saznala i cela varoš, tj. u jutru, kad se otvoriše ćepenci, po celoj se varošici prosu glas da je poštovani gazda „velikolepne svetske menažerije“ pobegao noćas, poveo sobom ženu, vidru i majmuna, a ostavio sve drugo, tj. dugove, medveda, slona, švedsku lisicu i Socsocusa dulicivitoperusa.

Kao da je grom pukao u varošici K,, tako se cela čaršija zaprepastila na tu vest. Ali najposle, cela ostala čaršija mogla je i da se zaprepasti, a mogla je i da ostane ravnodušna, ali gazda Sava bakalin i gazda Nićko sapundžija zaprepastili su se istinski.

Vlast, kao vlast, dabome, odmah preduze „nužne mere“, jer najposle, vlast za to i jeste tu da preduzima „nužne mere“ kad se što svrši.

Elem, vlast izašlje činovnika da izvrši popis svega što je ostalo. Činovnik, g. Paja, išparta tabak, stavi rubrike, ode u menažeriju, sedne za kasu i počne popis, koji je zatim ovako glasio:

1. Jedan slon veliki.
2. Jedan par papuča pocepanih.
3. Lisica u kavezu bez ušiju.
4. Jedan sto, odozgo plav, sa fijokom.
5. Tica sa plavim repom, slična plovanu, sa kavezom.
6. jedna muška čarapa, sasvim iscepana.
7. Mečka sa dosta iskvarenom kožom, u kavezu.
8. Pola oke eksera, običnih.
9. Jedan bubanj star i budža, kojom se lupa radi sviranja uz bubanj.
10. Jedno veliko platno, prosto, prljavo.
11. Jedan par crvenih zavesa, prostih,
12. Jedno veliko staklo u kome je, sudeći po mirisu, držana rakija.
13. Dve kofe za vodu s drškama.
14. Jedna dugačka motka od drveta.
15. Jedan kajiš s rupama.
16. Jadna lampa bez stakleta.
17. Jedna tabla na kojoj piše: „Velikolepna svetska menažerija“.

Zatim vlast zapečati menažeriju, a životinje kad vidoše da im pisar Paja ne misli ništa za jelo davati, nadadoše takvu dreku, da je svakome, ko je čuo, morala naići suza na oko od žalosti. Slon je plakao kao udovica posle šest nedelja; a u mečke, od gladi, došao glas mek kao u kanarinke. Ali g. Paja, razume se, nije smeo imati srca, jer je bio na zvaničnoj dužnosti.

Dok je g. Pajin popis dobio numeru, pa rešenje, pa dok je predat na izvršenje, razume se, prošao je još jedan dan, a „švedska lisica“, vrag joj babin, naviknuta na drukču administraciju, nije htela i taj jedan dan da bude strpljiva, nego, bez ikakvih opravdanih razloga, crkne. Sutradan, kad je otpočela licitacija, g. Paja stavi u rubriku „primedba“ svojeručno: „crkla usled sopstvene smrti“; to kao zato, da se ne bi prebacilo da ju je ko ubio.

Na licitaciji je bilo mnogo sveta, gotovo sva varoš, jer, razume se, to je bila najzanimljivija licitacija od svih što su dosad bile na svetu. I makar da se ceo svet podmigivao, smejao i dobacivao svakojake reči, gospodin Paja je sedeo ozbiljan na kasi, kao čovek koji razume svoj posao. Plavi sto sa fijokom ode za 7 groša, pola oke eksera za 30 para; ono veliko platno za 19 groša; čarapu baciše; kod jednog para crvenih zavesa kao malo nastade nadmetanje, jer mnogi ih nisu hteli, što su „nemoralne“ boje, pa se ne mogu upotrebiti u familiarnoj kući. Najposle ih jedan kafedžija uze za tri groša. Bubanj kupiše cigani za 42 groša. Onu tablu sa natpisom „Velikolepna svetska menažerija“, kupi jedan bakalin za 9 groša, sa namerom da izbriše onu reč „menažerija“ pa da stavi „bakalnica“, jer mu se nekako učinilo da će to biti lep naslov: „Velikolepna svetska bakalnica“. Par papuča prodadoše za 1 groš; mrtvu lisicu za 14 groša; retku životinju „Socsocus dulicivitoperusa“ prodadoše po cenu, po koju se prodaje patka, jer onaj što ju je kupio, kupio je za večeru. Ali kad se sve to rasproda, naiđe pravi metež i nestrpljivo kretanje među sabranima, jer g. Paja metnu prst na jednu stvar u popisnom spisku i reče, vrlo zvaničnim glasom, udarajući naročito na poslednju reč: „Izvedite slona!“

Svet poče na sav glas da se smeje, da viče, da se šali tako, da se g. Pajin glas, koji je nekoliko puta nešto objašnjavao, nije mogao da čuje. Toga radi g. Paja nađe za potrebno da obavesti narod i on to učini zaista vrlo prikladnom rečju:

— Zašto bi se smejali, molim vas. I slon je stvar, kao i svaka druga stvar, pa zašto se, molim, ne bi mogao i slon licitirati. Eto, na primer, kad smo licitirali papuče i jeksere, vi se niste smejali i vikali. Zašto! Zato što su to papuče i ekseri. Eto, tako isto i ovo je slon. Druga bi to stvar bila, da sam ja sam izmislio slona, ali ja ga nisam izmislio, nego evo ga ovde u spisku, i svaki, koji hoće, može pročitati da ovde piše: slon. Dakle, to nije ništa smešno.

Posle ovako mudre reči niko se više ne nasmeja, samo što razdragano i oduševljeno uzviknuše: A-a-a-a-a!… kad dva pandura izvedoše slona.

Slon je, sa čudnovatim mirom u duši i na licu, dozvolio da se licitira. Samo u prvi mah, kad objaviše da je procenjen sa 200 groša, u njemu se uzbuni ponos te energično pruži surlu i mal’ ne fljisnu g. Paju, da ovaj vešti policajac čak i to nije predvideo i jednim skokom sklonio se iza platna. Svet kao svet, razume se, udario opet u smejanje, a g. Paja, koji se vrati, istina bled kao krpa, ali opet zvaničnoga izraza na licu, sede opet na stolicu dodajući: „Eto, zašto se ja ne smejem, molim vas. Tu nema ničeg smešnog!“

Najposle poče nadmetanje. Neko dodade jednu paru, a drugi neko groš. Razume se, nikome ne treba slon, ali ga licitiraju šale radi, jer uz svaku paru, koju po neko doda, poleti sa svih strana po deset šaljivih dodataka i primedaba.

Gazda Nićko, sapundžija, koga se cela licitacija najviše tiče, jer je glavni poverilac, i ima mnogo da prima, stara se siromah da svaka stvar iziđe makar sa pola groša skuplja. I on licitira, koliko da popne cenu, ali se uvek stara da ne ostane stvar na njemu. Tako i kod slona. Dođe do 206 groša, sve u šali; Nićko sapundžija dodaje groš — 207; neko drugi dodaje 2 groša; treći 20 para; četvrti 20 para, izađe 210 groša. Nićko sapundžija dodaje još jedan groš — 211 groša; neko dodade paru, pa se ućutaše. Nićko, da opet pomakne, dodade još jednu paru. Sad baš svi ućutaše. Lupa doboš, slon strpljivo žmirka; g. Paja pregleda po redovima hoće li još koji što kazati, a Nićko sapundžija uzvrdao se i nudi jednog do sebe da doda još jednu paru. Hoće biti, neće biti, ali — niko ni da zine. Nićko dodaje još jednu paru, aja, niko da prihvati. Prvi put!… Nićko sapundžija gleda u g. Paju, gleda u slona, gleda u narod, pogledom koji ište saučešće. Drugi put!… Nićko se češe po vratu, i znoji se po čelu. I… treći put!… Nićko sapundžija ispusti ruke i tužno pogleda u slona, a slon promrda surlom i simpatično pogleda u Nićka sapundžiju. Diže se jedna vika i dreka i smej. Čestitaju mu, zadirkuju ga i, dok Nićko ne ume od čuda da se osvesti, pandur mu već strpa u ruke jednu uzicu, a Nićko pogleda i vide, da već pritežava slona. Jedva je toliko još znao da kaže:

— Ljudi, ne smejte se bar na muku!

Pa pođe kući, a slon vrlo ravnodušno za njim sa puno poverenja, da ovaj Nićko sapundžija mora biti neki dobar čovek. Za njima se dao ceo svet tako, da nije bilo nikoga da licitira mečku, te je dadoše bud za što ciganima, kojima već nije bila na odmet.

Nićko je išao sokakom kao utučen. Voleo bi da sad njega vodi ko na uzicu kroz čaršiju, nego što on vodi slona. Pa onda, šta će kazati Sojka, sapundžijina polovina, koja evo već četvrt godine, ne dozvoljava da Nićko kupi nov šešir! Pa baš i da ništa ne kaže, ali šta će mu slon, budite Bog s nama i majka Božja, ko će još držati slona u kući? Hajde kanarinku ili pitomog zeca, ili kuče pa i srnu, ima ih mnogo pa srnu drže u kući. Ali šta će mu, brate, slon?! Najposle da, ga je kupio sreski načelnik, pa opet nekako priliči. Recimo, načelnik je sreski „luksuzan“ čovek, pa hoće da drži slona. Ali šta će Nićku, Nićku sapundžiji, slon?! je l’ ko to još video i čuo, i ima li uopšte u svetu kakav sapundžija koji drži slona?

Pa onda mu pade na pamet i to, kako je njegova avlija uopšte mala, nema gde da drži slona; pa kako njemu treba bar sto oka sena na dan, ako slon jede seno, a ako jede meso, vrag mu babin, tome treba bar jagnje na dan.

Bože, kad je već bio blizu kuće, a za njime ide slon i narod i hiljadu dece, a njemu dođe kao da mu je neko metnuo u nogavice dva gvozdena tučka pa niti može da previja kolenima, niti može, od težine, da kreće noge.

A polovina stoji cela celcata na kapiji, jer su joj deca već javila da je Nićko kupio slona. I to nije bila obična polovina, kakva bi i priličila jednom sapundžiji, već takva upravo, da je crni Nićko sapundžija samo četvrtina prema njoj i to kad ćuti, a kad govori, onda on nije ni šesnaestina u kući. Takvoj, dakle, svojoj polovini ide u susret pogruženo Nićko i drži uzicu u ruci; vodi slona, a za njim cela varoš ide. I da na prvi uzvik gospođe sapundžike nije upravo slon odgovorio, razmlativ se surlom, teško da Nićko sapundžija ne bi tu pred celim narodom i sam predstavljao slona. Ali mu je taj prvi srećni momenat pružio priliku da svojoj ženi ubrzo objasni, kako je slona vrlo jevtino kupio, i kako će imati vrlo velike dobiti, jer upravo „od slonove masti se pravi najbolji i najskuplji sapun,“ I ceo se svet zadivio, kad je video kako je gospođa sapundžika dozvolila mirno i hladno da se slon uvede u kuću.

I tako je sve prošlo mirno i lepo. Licitacija se svršila srećnije no što se mislilo; g. Paja pisar ponosito se šetao kroz varoš, kao čovek koji je u životu već i „slonove prodavao“; cigani su već udarali u nov bubanj; onaj bakalin već istakao novu firmu, na kojoj sad piše: „Velikolepna svetska bakalnica“; mečka je već otputovala na vašare; „Socsocus dulicivitoperus“ je već pojeden na podvarku… A jedini Nićko, crni Nićko sapundžija, nije još završio svoja stradanja.

Najpre nije tri dana izlazio od kuće. Ali, ni sam nije znao, da li mu je teže sedeti kod kuće ili izići u čaršiju. U čaršiji su ga već prozvali „Nićko slon“ i nadovezali su njegovoj nevolji hiljadu priča i pričica. Kod kuće, opet, Sojka, kojoj je morao priznati da se od slona ne prave u stvari nikakvi sapuni. Pa onda svetske reči, koje su dopirale do njihove kuće, i ako ni on ni gospođa Sojka nisu nigde izlazili.

Persa kujundžina kaže:

— Najposle, Sojka i onako nemaš dece?

— Ju, Perso, pomeri se — kaže joj Sojka. — Eto i kapetanica nema dece, pa zašto ona ne drži slonove. A posle, evo, neka svaka familijarna domaćica metne ruku na srce, pa neka kaže: šta bi radila, da joj muž dovede slona u kuću.

Canka, Janka kasapina žena, dođe pa joj kaže:

— A što Sojka, životinja, kao životinja. Mi imamo kravu, pa je ja mnogo volem.

— Ćuti, Cano, Boga ti — kaže joj Sojka. — Da je to, da kažemo, na primer mače, pa da ga uzmem na krilo, da sednem na dućanska vrata, pa ’ajde, ’ajde. Ili da je ptica, pa da je ranim svako jutro sa seme i da peva u dućanu, ’ajde de. Ili da je ćurka…

— Jest, da je ćurka, to bi najbolje bilo! — dodaje Nićko sa puno ubeđenja, a koliko da progovori i on neku reč.

To se tako vodi razgovor kad ima koga, a kad nema nikoga, kad su sami Nićko i Sojka, onda ne pitaj. Nekad su razgovarali i ljudski i to kad su ljudski razgovarali od prilike ovako je išlo:

— Dobro, Nićko, ti valjda vidiš i sam da si budala — počne Sojka sasvim nežnim supružanskim glasom.

— Ne vidim, Sojka, zašto sam budala?

— Pa, eto, šta ćemo sa ovim slonom sad?

— Tako nek sedi… Neka… ja ne znam šta ćemo?

— Pa onda, bruka ova što si nam je popeo na kuću. Cela varoš govori samo o nama. Tebe već zovu Nićko slon.

— Jest, zovu me — odgovori Nićko skromno, kao pred učiteljem prvog razreda.

— Pa valjda još i mene da prozovu slonica. Nićko, ubio te Bog, da te ubije, ja neću celog veka da iziđem od sramote u varoš, ako to još bude.

— A što da te je sramota, Sojka, nisi ti kriva, nisam ni ja kriv. Sudbina nam je takva. Ima ljudi, kojima ulegne bolest u kuću; ima opet, pa se pojavljuju aveti po kući, ima ih opet koji imaju taštu u kući, a nama… tako… suđeno da imamo slona u kući. Od sudbine se ne može pobeći. Ja sam jedanput snivao jedan strašan san: kao oblak, veliki oblak, pa se spušta sve niže i niže, pa dođe nad našu kuću i poče da ulazi kroz odžak u kuću. Gledam ja, po drugim kućama izlazi dim iz odžaka, a kod nas kao ulazi… To je bilo pre četiri godine, taman o Mitrov-danu.

Sojka sapundžika se prekrsti dva put i pogleda u odžak, pa zatim mirno doda:

— Opet ti ja kažem, Nićko, budala si ti!

To tako kad se ljudski razgovaraju, a kad se ne razgovaraju ljudski, onda ne pitaj. Jedanput su razbili kašiku, kojom se meša sapun pri kuvanju; jedanput su istrošili u paran-parče šest kalupa sapuna, a jedan put su razbili ikonu, tri stakleta na prozoru i gvozdeni vatralj. A to sve zato što oni imaju običaj, kad ne razgovaraju ljudski, da svako drži po neku stvar u ruci. Pa dabogme, kad neko drži neku stvar u ruci, onda je mora nekako i upotrebiti.

A slon već kao slon. Ništa ga se ne tiču te kućne zađevice. On jede što god dohvati i pravi štete i zakrčio celu avliju, te niko ne može kroz nju da prođe. Obrstio ceo dud i razbio mladu višnjicu koju je gospa Sojka svojom rukom zasadila odmah sutra dan po udaji (Ona je onda još sanjala da će imati dečicu koja će, kad odrastu, zvati tu višnju „Mamina višnja“). Nićkova je kuća niska, pa na krovu se suši sapun, a slon lepo dohvatio surlom kalup po kalup, pa se baca preko plota na decu koja ga zadirkuju. Bacio tako svih šest oka sapuna, što je bilo na krovu. Pa onda napunio surlu vodom, prebacio glavu preko plota, pa kroz otvoren prozor, na Živka šustera kući, napunio ljudima sobu vodom i to baš kad su ručali. Sve ih isprskao i iskvasio i deca se preplašila; najmanje dobilo fras; srednje razbilo glavu, najstarije kako je turalo zalogaj u usta, zavuklo viljišku čak do rese i probušilo resu; tašta Živka šustera pogrešila, pa mesto u vrata utrčala u veliko ogledalo i išarala svu glavu; šegrt koji je doneo jelo, prosuo ceo celtat đuveč Živku šusteru na glavu i Živku na jednom mestu odmah otpala kosa. Živko se, Boga mi, digao i podneo tužbu. Pa malo sve to bilo, nego i učiteljica šetala sokakom pored plota, a kao nedelja te puno sveta sokakom, pa slon pružio surlu preko plota, a učiteljica se uplašila, potrčala i sasvim „nemoralno“ pala, a tu su bila i deca koja kod nje uče, pa to je video i sreski načelnik, koji istina nije ženjen, ali je samim položajem pozvan, da se stara da slonovi ne utiču na moralnost stanovništva time, što će prinuđivati učiteljice da „nemoralno“ padaju.

A crni Nićko, samo se gruva u glavu, a gospođa Sojka, pojimajući pravilno svoj supružanski položaj, pomaže mu, tj. i ona ga gruva u glavu.

Šta će sa slonom, ako ko Boga zna! Da ga proda neće ga niko, da ga pokloni (nudio ga je svakom redom) neće niko; da ga pusti pa da ide kud ga oči vode i noge nose, ne sme od policije, biće kažnjen. Sve je on to raspitivao i sve doznao. Da ga ubije, čime? Kazali su mu od puške neće poginuti, nego se samo razjariti, pa teško onome koga dočepa. Od topa bi poginuo, ali teško crnom Nićku, malo mu je što je kupio slona, sad mu još treba da kupi i top. Da ga otruje?! Padali su na tu misao i on i gospođa Sojka, i slon je do sad već pojeo najmanje jednu oku mišomora i plavog kamena, ali ništa to njemu. Pravi se nevešt, kao da nije ni liznuo mišomor, plavi kamen i zeleni kamen. Šta više, od kako je jeo ove otrove, ne baca više sapun gazda Nićkov, već ga jede i to tako slatko da po čitav sat zatim liže usta.

Pa bar da je, da se nađe neki prijatelj, da usavetuje Nićka, šta će s ovom napašću? Ali, niko, niko ne zna. Hoće siromah čovek da izludi.

Ali, jednog dana dođe veseo i preveseo kući. Bio u kafani i tamo ga naučili šta će da radi sa slonom. Milan šnajder (bio je šest godina kalfa u Beogradu), kazao Nićku, da bi najbolje bilo da slona pokloni osnovnoj školi. To treba da se deca uče, a posle učitelj Mirko i onako zbira leti razne leptire i bube. Dakle, „kad pravi zbirku buba — veli Milan šnajder, — onda će tim pre praviti zbirku slonova.“

Milan šnajder je poučio Nićka, kako će učiniti taj poklon.

Sutradan, Nićko napiše gospodinu Marku učitelju pismu ove sadržine:

Poštovani gospodine!

Kao što je Vami i celoj ovdašnjoj poštovanoj varoši poznato, ja sam jedan sapundžija, koji sam pravim i prodajem sapun u dućanu, u ovdašnjoj varoši. Pored mene, u mome bračnom životu, ja imam svoju ženu Sojku, sa kojom provodim život od početka kako smo se uzeli, Mi pak, i ako smo sapundžije, razumemo šta je to prosveta, sa kojom se deca poučavaju nauci i mnogim drugim stvarima poleznim za ovdašnju varoš i uopšte u narodu. Kako mi razumemo šta je to prosveta, to dabome znamo, da su za svaku nauku potrebne razne bube, leptiri i svake druge životinje. Takvu jednu životinju, za polzu i pouku naroda, radi smo i mi da poklonimo ovdašnjoj školi, a to je jednoga slona. Mi to činimo od dobre volje naše i od velike ljubavi prema školi i radni smo samo da se ovako zapiše: „Nićko sapundžija i njegova žena Sojka, za svoje zdravlje i za svoju dušu, pokloniše za večita vremena ovdašnjoj školi jednoga slona.“

Molim Vas, pošljite koga još danas da slona odvede u školu.

Vaš poštovalac, Nićko Joksić, sapundžija i ljubitelj prosvete.

Međutim, kako se svršila stvar? Tako, da se i sam Milan šnajder začudio.

G. Marko učitelj odgovorio je da ne može primiti slona, jer mu ne treba i preporučio je Nićku sapundžiji, „kao ljubitelju prosvete“, da učini kakav prilog siromašnim đacima. Milan šnajder se čudio Marku učitelju, jer on zna (on zna to pouzdano), da u Beogradu na Velikoj Školi čak i male pužiće zbiraju, a kamo li neće slona.

Najzad Nićko morao je pasti u očajanje. Jednoga dana padne na ludu misao, — uostalom svojina gospođe Sojke — da noću izvede slona daleko izvan varoši, pa da ga pusti da ide bez traga; veka ode negde u planinu, pa neka tamo živi. Tako bi rešeno i to rešenje čuvali su i oni gospođa Sojka kao veliku tajnu.

Jedne noći, kad je već ponoć prevalila, dignu se on i gospođa Sojka. Upravo oni nisu ni legali, već samo ugasili sveću u sobi svojoj, da bi komšiluk mislio, da oni već uveliko spavaju. Dignu se, dakle, te iziđu polako u avliju, Sojka najpre otvori kapiju i naviri te pogleda sokakom: nema nikog. Zatim, bez ikakve larme, da ne čuju komšije, odreši Nićko slona i, u ime Boga, pođe s njim u mrak.

Sojka je sva drhtala dok se Nićko nije vratio. Tek posle jednog sata vrati se Nićko veseo i preveseo, kao da mu je neki težak kamen pao sa srca. Kad je ušao u sobu, zapita ga Sojka.

— Pusti li ga?

— Pustih.

— Ode li?

— Ode.

Njoj naiđoše sude radosti i zadovoljstva na oči, te u ovom uzbuđenu dohvati Nićka za kosu i udari mu pet šest šaka po vratu kao pouku.

— E, ’ajd’ sad, pa sutra kupi kamilu!

Nićko ni reči ne reče na to, i pored nežnih udaraca, on se samo zadovoljno smešio i krstio se pred ikonom, moleći se Bogu da samo njegovom najcrnjem dušmaninu („na primer Luki sapundžiji“ šaptao je Nićko uz molitvu), pošlje slona u kuću.

Tu su noć slatko i preslatko spavali, a Nićko je još i sanjao, kako sad izlazi dim iz njihovog odžaka. Već i po tome snu videlo se da je Bog završio njihovu zlu sudbinu i spasao ih napasti. Zato u jutru, čim se probudio, Nićku je prva dužnost bila da se tri put prekrsti pred ikonom Sv. Trifuna, svoje slave. Ali — taman se prekrsti jedanput, a neko zakuca jako na kapiju i Nićku ostade ruka kod „i svetog duha“, upravo kod desnoga ramena.

Taj koji je lupao u kapiju, bio je sreski pandur, ali ne običan pandur, na pr. pandur sa dugačkim brkovima i kratkim pozivom u ruci, ili na pr. pandur sa širokim pesnicama i uskim pogledom na građanska prava, već to je bio pandur sa uzicom u ruci, i to uzicam kojom je vodio Nićkovog slona. I to je još malo, nego je pandur saopštio Nićku i taj užas, da je slon počinio velike štete: zatro je sav usev Diki bojadžiji, rasturio je četiri plasta sena Peri mutavdžiji, pregazio je dva jagnjeta Joci vinogradžiji, rasturio je slameni krov sa kuće u vinogradu g. Pere penzionera. Poplašio je volove jednome seljaku, te su rinuli u rov i skrhali kola.

Ej, ej, ej! Grešni Nićko i vesela gospođa Sojka! Naiđe im krv na oči pa kunu slona i proklinju, a kunu sebe i preklinju.

— Ja ne znam zašto je Bog i stvorio te slonove na svetu?! pita se u čudu grešni Nićko. — Ako je samo za ljubav menažerije, onda, brate, ja nisam nikakva manažerija, ja sam sapundžija!

— Bog je znao da ima budala kao što si ti — veli gospođa Sojka — pa zato je i stvorio slonove.

— E pa, ako sam budala, što me Bog ne ubije u jedanput, nego me ovako muči. Bog se prosto sprda sa mnom i ja čisto verujem, ako se mi ovog slona otarasimo, Bog će nam poslati kamilu u kuću, pa onda može biti kita, pa divljeg vepra, pa još tako nešto. Pa šta je to, Bože, ako si Bog?! Za što sam ti ja sprdnja, kad svake nedelje idem u crkvu; slavim pošteno slavu; svakog meseca mi se sveti vodica u kući; ne legnem, ne ustanem da se ne prekrstim! — i Nićku udariše suze na oči kao u malog deteta.

Na podne je čuo Nićko još užasnije glasove. Na ime, pred sreskim načelnikom, ležalo je sedam tužbi protiv Nićka sapundžije, i to:

1. Tužba g. penzionera, kojom traži 60 dinara naknade za razrušeni krov;
2. Tužba N. seljaka za pokrhana kola i laku povredu, traži 100 dinara naknade;
3. Tužba Pere mutavdžije, kojom traži 60 dinara oštete za rastureno seno.
4. Tužba Joce vinogradžije, kojom traži 12 dinara oštete za zgažena dva jagnjeta;
5. Tužba Dike bojadžije, kojom traži 200 dinara oštete za uništeni usev.
6. Tužba Živka šustera, Nićkovog komšije, kojom moli vlast da Nićko plati jedno veliko ogledalo i doktora koji leči jednu razbijenu glavu i jednu probušenu resu viljuškom, kod dva starija deteta, i fras kod najmlađeg; zatim ranu na babinoj glavi; jedan razbijen đuveč i jedan par odela Živka šustera.
7. Tužba gospođe Leposave učiteljice, kojom javlja vlasti da joj deca ne smeju da dolaze u školu sokakom pored Nićka sapundžije, i da je i sama pretrpela strah, i „izložila se“, zbog izvesnog slona, neprijatnostima.

Stvar je dakle bila uzela upravo takav tok, da se vratila onamo, od kud je i počela. G. Paja pisar je prodao slona, njemu se sad cela stvar i vratila.

Nije se imalo šta čekati. Nićko je morao vrlo žurno da radi, ako je mislio da ne navuče još veće nesreće na kuću. Pošto se posavetovao sa Sojkom ode advokatu.

Advokat najpre potraži od Nićka dve banke. Kad ih je dobio, savije ih lepo na četvoro i metne u džep od prsluka. Advokat je odmah smislio, da „ipak ima izlaza.“

Advokat ga dakle posavetuje, da na brzu ruku prenese sve svoje imanje na ženino ime. Gazda Nićku, koji je i inače sva svoja prava već bio preneo na gospođu Sojku, vrlo je lako bilo pristati još na tu formalnost samo.

Zatim, advokat mu posavetuje, da gospođa Sojka, pošto se izvede slon iz kuće, zaključa kuću i otputuje odmah negde u drugu varoš.

Savet je bio vrlo mudar i Nićko ga primi oberučke.

Posle ručka, oko tri sata, Nićko sapundžija dobije sedam kratkih poziva, a na svakome po tri džrvene štrikle, dakle svega dvadeset i jedna crvena štrikla. Nićko je prebrojao nekoliko puta i bilo je u stvari dvadeset i po crvenih štrikli, jer je jedna za pola bila kraća. No, to što je jedna za pola bila kraća, nije ni u koliko promenilo stvar, jer sutra, već u osam sati u jutru, Nićko sapundžija morao je da predstane g. načelniku sreskom.

Međutim, da bi se stvar još većma zaplela, Nićko sapundžija ne dođe sam u policiju, nego povede i slona, a dotle je već imanje bilo preneto na gospođu Sojku i ova, čim je slon izveden iz kuće, otputovala je a kuću zatvorila.

G. Paja pisar, dakle, imao je dve stranke pred sobom, tj. sedam tužilaca s jedne strane, a Nićka sapundžiju i slona s druge strane.

Ne treba sad ni kazivati da se slegao silan svet u policiju.

Prethodno saslušanje sastojalo se iz jednog velikog dijaloga između g. Paje pisara i Nićka sapundžije. Taj dijalog eno ga crno na belome i sad u aktima, pa kako je od naročite važnosti za pravnike, zoologe i sapundžije, mi ga za ljubav ova tri esnafa iznosimo u celini.

Za stolom, dakle, sedi g. Paja pisar, oko njega četiri šolje ispijene kafe i kod svake dvaest para na tablici, što su spuštali pojedinci, koji su se saslušavali, kao na ikonu. Nićko sapundžija međutim, stoji kod vrata; sav bazdi na loj, a u veliko i sam počeo da dobija fizionomiju slona.

G. Paja pisar: (pošto je isekao četiri nokta velikim kancelarijskim makazama i pripalio cigaru, pustio gust dim i za ovim gledao dok se nije rasuo pod tavanicom, pogleda zatim u Nićka i poče kancelarijskim glasom). Ovaj… Gazda Nićko!…

Nićko sapundžija (nekim tankim glasom, koji samo pred vlašću upotrebljava). Molim!

G. Paja (opet kancelarijskim glasom, koji je sasvim različan od onoga kojim govori kod kuće ili u kafani). Ti se zoveš Nićko Joksić?

Nićko: Sasvim tako, i sapundžija sam u ovdašnjoj čaršiji.

G. Paja: Osim sapuna, ovaj… zanimaš li se ti još čim?

Nićko: jest, g. Pajo, pravim lojane sveće.

G. Paja: Ne razumeš šta te pitam. Osim sapundžinice, baviš li se ti još i kakvom sporednom radnjom?

Nićko: Bože sačuvaj, sva me varoš zna kao poštena čoveka, kako bih se ja mogao da zanimam kakvim sporednim radnjama.

G. Paja: Protivno tvojim iskazima, međutim, a po saznanju vlasti… (ova se fraza dopade g. Paji te je okruglijim glasom ponovi) protivno dakle, tvojim iskazima a po saznanju vlasti, ti se baviš još i održavanjem jednoga slona u ovdašnjoj varoši.

Nićko (sasvim sitno i brzo). Molim pokorno, meni ga je vlast prodala. Sami znate, g. Pajo, vi ste mi ga prodali.

G. Paja: (kao malo ljutito). Ne pitam te ja ko ti ga je prodao, nego mi odgovori: zašto držiš slona; šta će tebi slon koji je, kao što je poznato, životinja, a to se ne može držati u jednoj uređenoj varoši i pred očima vlasti? Ti si, bolan, jedan majstor; ti nisi, da kažemo apotekar ili konzul, pa da držiš slonove ili tako nešto. Zar te nije sramota od sveta! Čudo još, kad iziđeš u šetnju, ne uzmeš slona za uzicu, pa da ga vodiš. Ne gledaš tvoj posao i tvoju krasnu radnju, nego ti slonovi trebaju. Čudo onda nisi kupio i bubanj, pa da ideš od ćoška do ćoška. Sram te bilo!

Nićko: Molim vas, g. Pajo, evo da razgovaramo kao ljudi…

G. Paja: (višim glasom). Ne možemo mi razgovarati kao ljudi, razumeš li. Ti imaš meni samo da odgovaraš, tačno, jasno, razgovetno, razumljivo: u kakvoj celi ti držiš slonove?

Nićko: (pogruženo) Onako, g. Pajo, bez celi, molim.

G. Paja: Dobro, recimo nemaš nikakve celi, ali: je li tebi poznato da je slon životinja?

Naćko: Jeste, poznato mi je.

G. Paja: Je li ti poznato, dakle, zašto se uopšte drže životinje u kući?

Nićko: Jeste, da laju noću.

G. Paja: Ama, ko da laje?

Nićko: Pa kuče, g. Pajo.

G. Paja: (nešto ružno kaže Nićku pa onda nastavi mirno). Ti ne razumeš ni svaku treću moju reč. Moram sasvim prosto, sapundžijski, da razgovaram s tobom. Dakle, tebe su tužili, ima sedam tužaba; tvoj slon pravi štete, razumeš li, i ti ćeš grdne oštete da platiš.

Nićko: Ja nemam da platim.

G. Paja: Prodaću ti dućan, kuću, sve!

Nićko: To nije moje, to je ženino.

G. Paja: A ja ću te u haps.

Naćko: A slona?

G. Paja: Slona ću ti poslati, pa neka ga ’rani tvoja žena, kad hoćete da držite slonove po kući.

Nićko: Kod moje kuće nema nikog; žena je otputovala i zaključala kuću, a kuća je njena.

G. Paja: Hm!

I posle ovoga „hm!“ g. Paja dođe u ozbiljnu zabunu, jer zaista pred njim puče prostranstvo i teškoća jednoga novog pitanja: šta će sa ovim slonom?

Najposle, Nićko sapundžija može se i u haps strpati, kao što je to pisar Paja neodložno i učinio, ali slon, slon ostaje tu, u avliji sreske kancelarije, vezan za direk. Da se uhapsi i slon bilo je nemogućno, tome su se protivili i svi sreski panduri, a nije bilo oslonca ni u zakonu. I tako sad slon, i cela nevolja s njim, pade na glavu g. Paji pisaru. A šta će on s njim? Kako da se vešto izvuče iz ove stvari, da ne okrnji ništa od svojega stečenoga glasa veštog policiste?!

Tu noć je Nićko, ma i u hapsu, mirno spavao, ali g. Paja je tim nemirnije spavao i prevrtao se celu noć.

Uvideo je on, da je u stvari vrlo rđavo svršio posao, jer se sad njemu slon natovario i predviđao je, da neće lako moći da ga skine s vrata. Njemu su i ministri i načelnici najahivali na vrat, i on ih se nekako otresao; ali, Bože sačuvaj, sa slonovima nije nikad imao posla.

Šta će, dakle, g. Paja sa slonom? Da ga zadrži kao prilog aktima po krivici Nićkovoj, bilo bi najpravilnije. Ali kakav mu je to prilog, da Bog sačuva, i kakva bi ta fascikula trebala da bude u koju bi se izmeđ akata stavio i slon?

I ako je igde valjalo „sve misliti na jedno smisliti“, to je ovde g. Paja najozbiljnije sve i sva mislio, i, Bog i duša, smislio na jedno. Dakle, on ti lepo smislio, da celu ovu stvar se svima prilozima natovari okružnom načelstvu. To je bila srećna misao i g. Paja sede da je odmah i izvrši.

On napiše vrlo oštrouman akt, u koji stavi kao prilog pod [a] sedam tužaba, a kao prilog pod [b] jednog slona. Što predmet upućuje okružnom načelstvu g. Paja je na kraju akta vrlo lukavo objasnio time, što se pri okružnom načelstvu nalazi i — marveni lekar, čije će stručno mišljenje, po g. Pajinim navodima, biti vrlo potrebno u ovoj celoj stvari.

Međutim, ovim lukavstvom g. Paja nije mislio samo da natovari okružno načelstvo, a sebi da skine bedu s vrata, već je ozbiljno pomišljao, da će samo tim putem moći da se stvar odista reši. A evo kako je mislio, da će stvar ovim putem biti rešena: u okružnom načelstvu je poveći personal, nego u srezu, pa dok akta idu od ruke do ruke, od protokola do registra, od registra do rešenja, od rešenja do prepisa, potpisa, ekspedicija i t. d., dotle će valjda prilog koji ide uz akta — crći.

Sad dakle cela stvar pređe u ruke Riste pandura, i g. Paja prospava iduću noć onako isto slatko, kao prošlu što je prospavao grešni Nićko sapundžija.

Rista je uvek dosad akta sa prilozima „strpao pod miške“ pa putovao u okrug, ali kada je i ovom prilikom hteo to učiniti, uvideo je mogućnost da prilog pod [b] ščepa njega, Ristu, i ponese. Za to Rista počne ozbiljno da razmišlja o teškoj ekspediciji, koju ima da izvrši.

Onaj isti svet što se skupio na licitaciji; onaj isti svet što je išao sokakom za grešnim Nićkom; onaj isti svet što je Nićka ispratio do hapse, skupljao se sad da isprati i Ristu s aktima i prilozima. Razume se, da mu je svako drukčije savetovao, ali se najveća većina slagala u tome da bi Rista trebao da uzjaše prilog pod [b]; zašto bi išao peške. Međutim, Rista je star i mudar pandur; znao je on da bi time došao u opasnost da akta njega nose, a ne on akta, ili što je još gore, prilog pod [b] mogao ga je odneti u neko nenadležno načelstvo, na koje akta nisu ni upućena.

Najzad, kako su akta otputovala u okrug, nije ovde glavna stvar, već je glavno da su akta sa prilozima odista otputovala; da je danuo dušom g. Paja; da je danuo dušom i Nićko sapundžija; da je danula dušom i Sojka sapundžika, jer joj je Nićko iz hapse poslao depešu ove sadržine: „Spaseni smo, vrati se.“

⁂

Što nije Nićko znao kako da skine slona s vrata, što je tu muku mučio g. Paja pisar i što sad tu muku muči okružno načelstvo, najzad, ’ajd’, ’ajd’, tako je za samu ovu pripovetku bilo zgodno. Ali, sad nastaje tek najužasniji momenat u celoj ovoj priči, što ja, pisac njen, ne znam šta ću sad sa slonom, te jednako muku mučim, kako da svršim pripovetku. Mogao bih, do duše, slona slati od načelstva do načelstva, pa i do samog ministra, ali celu tu stvar treba nekako i svršiti.

Na kraju ove priče, pisac se njen oseća u vrlo nesrećnom položaju, jer mu izgleda da se i Nićko spasao, i g. Paja i okružno načelstvo se spasli, i da se cela stvar sad natovarila piscu na vrat.

Pa dobro, šta ću ja sad sa ovim slonom? Ne mogu ga ni otrovati, ni ubiti, jer je već to pokušavao moj drug po sudbini, Nićko sapundžija. Da ga poklonim kakvoj školi, ni to ništa ne pomaže, jer je i to pokušavao Nićko sapundžija.

Došao sam bio na misao da slona predam čitaocima ove pripovetke, pa nek se oni posle muče i gledaju šta će s njim, ali… Dok sam ja ovako razmišljao i probdio nekoliko noći na muci i nevolji, ne mogući da se otresem slona, desilo se nešto čudnovato i to me je spaslo, te sam danuo dušom, kao ono Nićko sapundžija u hapsi.

Znati li šta se desilo u stvari: u arhivi okružnog načelstva izgubila se akta, lepo izgubila se akta, zajedno sa prilozima.

Ah, blagoslovene naše arhive! One su toliko i sitnih i krupnih stvari dosad progutale, pa zar je čudo kakvo, ako i jedan slon, jedan običan prilog sa aktima propadne!

17. Besni Teofilo

Bilo je to odmah po ručku, za vreme žarkih julskih dana. Usijao se vazduh, pa te kao plamen pali po obrazu; zagrejala se kaldrma kad da po žaru gaziš; drvo obamrlo a čovek klonuo. Teofilo Dunić ručao i pokušao prileći po ručku kao što obično čini, ali ga obli znoj te se perjani jastuk ovlažio kao da si ga u lužnicu umočio, a uz to još nasrnuo roj mušica, te ne da oka sklopiti. Prevrtao se levo i desno, pokušavao da se pokrije novinama preko glave, pa kad ništa nije pomoglo, digao se i izišao iz kuće da sedne pred kafanu, koja je bila tu u susedstvu, očekujući da će bar na ulici biti malo vetrića. Seo je pod razapeto perde, momak mu kafanski prosuo pod sto čitav šafolj vode, skinuo je šešir i kragnu, naručio kafu, u koju se odmah počele strmoglavce da uleću muve, pa drhćući i brišući znoj sa čela i oko vrata, počeo se okretati levo i desno, neće li ko naići da odigra partiju domina, kako bi mu prošlo vreme do kancelarije.

Teofilo Dunić je dugogodišnji poreski činovnik i poznat kao čestit i dobar službenik i građanin. Gospodin Dobra učitelj, koji nije do sad propustio ni jednog pokojnika, da mu ne održi govor na grobu, te zbog toga mu i izneli da se na mrtvacima vežba za narodnog poslanika, kada bi nešto govorio na grobu Teofila Dunića, morao bi to svoje slovo završiti ovim rečima: „Pokojnik je bio čestit građanin, dobar činovnik i primeran suprug.“ I odista kao građanin se nije ni s kim zavadio, ni o kome nije rekao zlu reč i sa svakim je uvek učtiv i ljubazan. Kao činovnik je čak i ponizan prema starešinama, poslušan gotovo kao đak prema učitelju, a u kući je dobar prema ženi a snishodljiv prema tašti, koja kod njega stanuje.

Šef poreske uprave u kancelariji i tašta u kući to su njegove dve starešine, i pod njihovim strogim nadzorom i disciplinom, on se celoga života kreće između kancelarije i kuće. Kao što, idući iz kuće u kancelariju, nije smeo zadocniti ni pet minuta, jer bi ga starešina uzeo na odgovor; tako i idući iz kancelarije kući nije smeo zadocniti ni pet minuta, jer bi ga tašta uzela na odgovor. I te dve Teofilove vlasti, vrše svoj posao u potpunoj harmoniji, blagodareći tome što izmeđ njih postoji izvesna službena veza. Tu službenu vezu između ovih dveju vlasti, održava gospođa Dunićka, koja ima sve uslove za održavanje takvih veza. Ona je mlada, zdrava, stasita, jednom rečju sposoban porezni platežnik. Ta je veza međutim duplirala nevolju Teofilovu, jer pre no što je postojala, Teofilo je bio grđen u kući za ono što učini u kući, a u kancelariji za ono što učini u kancelariji. Ali, otkako je gospođa Dunićka počela neposredno poreskom odseku plaćati neposrednu porezu, te se vaspostavile službene veze između Teofilove kuće i nadleštva, od toga doba grešni Teofilo za svaku svoju pogrešku biva duplo izgrđen.

Tako, na primer, ako bi u kancelariji danas rđavo izračunao porezu nekom, te ga za to izgrdio šef; sutradan bi ga već za istu stvar dohvatila tašta.

— A, vi, gospodine, izgleda da ste od nekoga doba rasejani, ne umete više ni porezu da izračunate. Volela bih da znam, zbog čega ste kao rasejani; našta vi mislite?

Ili obratno, kada bi u kući recimo primetio da mu je preslano jelo ili tako što i zato, razume se, izvukao od tašte propisnu furu, sutradan bi ga šef prizvao u svoju kancalariji i otpočeo ozbiljnim, starešinskim tonom:

— Ja vas, gospodine Duniću, smatram za ozbiljna i ispravna činovnika, a ozbiljan i ispravan činovnik dužan je da se pojednako ponaša svuda i na svakom mestu; u crkvi kao i u kancelariji, na ulici kao i u kući. Niko mi se nije žalio, ali ja ipak čujem da ste vi u kući u poslednje vreme postali grubijan…

— Ali… pokušava grešni Teofilo da se pravda.

— Nemojte mi se pravdati, — prekida ga šef.

— Ne, al’ hteo sam da kažem… pokušava opet Teofilo.

— Znam, hteli ste da kažete da ja nemam prava da se mešam u vaše kućevne stvari. Ali, to ne stoji. Ovo nadleštvo saobraća sa publikom, a grubijanstvo, ako mu se da mah, pređe u naviku, postane druga priroda. I onda, gospodine, vi možete tu vašu drugu prirodu uneti i ovde, u odnosu sa građanstvom, što ja ne mogu dozvoliti.

Ta logika ubija Teofila i on se povlači u svoju kancelariju izmiren sa tim da sudbinu mora snositi.

Trebale su da nastanu ovake pasje, julske vrućine; trebalo je da Teofilo znojem svojim iskvasi jastuke, što je taštu naročito nerviralo, pa da dobije dozvolu da može izići u kafanu.

Upravo, to i nije bila dozvola, nego ga je tašta prosto najurila.

— Zar ne vidiš da si se usmrdio ležeći! Iziđi malo kao čovek.

— Da pređem preko u kafanu? — pita radosno Teofilo.

— Idi bestraga, ako hoćeš! — odgovara tašta istim ljubaznim tonom kojim je i otpočela razgovor.

I Teofilo se diže zadovoljno te pređe preko u kafanu, sede pod perde, naruči kafu, očekujući žudno neće li ko naići, te da i on zaigra domine koje je poslednji put igrao još pre svadbe. Ali, za pakost, niko ne nailazi, te Teofilu ne ostaje ništa drugo no da uzme novine, koji je još pre neki dan čitao, ali koje na kafanskom štapu uvek vise.

I Teofilo bi taj jedan sat, koliko je još trebalo do kancalariskog vremena, proveo lepo kraj novina, da se ne desi nešto čemu se nije nadao. Taman on dočita jedan dopis, u kom se grdi neki pop što je nestrpljiv, pa ne može da sačeka rešenje o drugom svešteničkom braku, pa hteo da pređe na „priposlano“ koja rubrika ima tu naročitu draž, što uredništvo za nju ne odgovara, kad odozgo, čaršijom, diže se neka dreka. Spustila se neka seljačka džukela niz čaršiju, a deca za njom bacaju kamenje i viču: „Ua!“ Šegrti, koji su dremali pred dućanskim vratima, dok su im se gazde kod kuće izležavale malo posle ručka, dok su kalfe rkale u sobici iza dućana, na jedanput otvoriše dremljive oči i potegoše svako sa svojih vrata, ko tronožnu stolicu, ko aršin, a koji đule od kantara, te se počeše iz svih dućana bacati za gonjenim psom.

Teofilo, koji je bio spustio novine na koleno a osvrnuo se da posmatra hajku, dobi u jednom trenutku volju da joj se i sam pridruži, verovatno da bi se ma čime pozabavio do kancelarijskog vremena. On spusti novine blizu kaldrme i isturi ih da prepreči psu put. Pas se samo za trenutak zbuni, pa svrte pod sto, za kojim je Teofilo sedeo, da se tu sakrije, a kad Teofilo pokuša da ga gurne nogom, on, pritešnjen valjda, dočepa Teofila za list i ujede ga krvnički, tako da mu noga čisto obamre.

Kafanski momak kad to vide, poteže stolicu te udari psa pravo po glavi, te ovaj posrte. Htede da se digne da nastavi begstvo, ali ga sad veći deca letvama i motkama pristigoše, te se malo čas pas prostre mrtav po kaldrmi, Dok su se deca okupila oko žrtve svoga varvarskog junaštva, dotle kafanski momak i još nekoliko kalfi iz raznih dućana, koji su se izbudili, priđoše Teofilu, koji je kroz pocepane pantalone posmatrao zakrvavljeno mesto na listu.

— Je l’ vas zabole? — pita jedan.

— Gle, molim te, baš ujede! — dodaje drugi.

— I pocepa pantalone!

— To me žao! — veli Teofilo i zagleda hoće li se moći zakrpiti.

— Rana nije bog zna šta! — reći će onaj prvi.

— Malo zejtina i soli da metnete!

— A šta ćemo, ako je pas bio besan — dodaje opet onaj prvi.

Svi se na to pitanje uozbiljiše. Teofilo zabrinuto diže glavu i pogleda onoga što je to izustio, pa gotovo šapatom zapita:

— Kako besan?

— Pa tako… besan… zar ovolika žega pa da ne bude besnih pasa? — uze onaj pouzdano da objašnjava.

— Eno, pre, u selu Trojacima, ujede besno pseto čoveka… — dodaje drugi.

— Pa? — pita bled u licu i unezvereno Teofilo.

— Pa, ništa, nastavlja onaj — pobesne čovek…

— Pa? — pita prestravljeno Teofilo.

— Pa, odvedoše čoveka u Niš, u ludnicu — tvrdi govornik pouzdano.

Teofilu se presekoše noge i iščezoše i poslednje kapi krvi iz lica. On se diže i pođe kući, a gomila osta da i dalje razgovara o slučaju.

Kod kuće, razume se, Teofilo je dočekan bio tako kao da je on ujeo psa, a ne pas njega.

— Dabome, kad ti moraš svuda da se trpaš! — vikala je žena.

— A što pas nije ujeo koga drugoga čestitoga čoveka — treštala je tašta — što nije ujeo na primer gospodina šefa poreskog odeljenja, nego tebe… razume se tebe, koga će drugog?

Zatim je nastala prva briga o pantalonama, (a tek će docnije doći na red briga o Teofilu) sa kojima se nije moglo u kancelariju, a Teofilo nije imao druge. Okretale su i prevrtale i zagledale pantalone sa sviju strana i pravile kombinacije, odakle bi isekle parče da zakrpe rupu koja je bila vrlo velika. Za to vreme Teofilo je sedeo jednako go u uglu sobe, razmišljajući o onome čoveku iz sela.

Razume se, da se na Teofilov odlazak u kancelariju nije moglo ni misliti, jer je vreme već u veliko prošlo. Zato je gospođa Dunićka napisala jedno vrlo uglađeno pismo, sa vrlo lepim svršetkom, gospodinu šefu, koje je dečko iz komšiluka hitno odneo, a u kome je izvinila svoga muža za nedolazak u kancelariju.

Kad su doneli najzad Teofilu pantalone, da ih obuče, tašta mu ih dobaci rečima:

— ’Ajd’ natuci pa idi u kancelariju, još ima vremena.

— Ja rekoh da ne idem danas! — prošaputa Teofilo.

— A zašto da ne ideš, tek je četiri, ima vremena do šest.

— I mogao bi se ljutiti g. šef! — dodaje gospođa Dunićka.

— Pa jeste, mogao bi se ljutiti — veli Teofilo — nego velim, zar ne bih ja trebao što god da stavim na ranu, ili tako što…

— Velika stvar! — učini tašta — na psu rana na psu i zarasla! Nećeš sad valjda da te još i mazimo zbog te sitnice?

— Pa jest! — dodaje rezignirano Teofilo. — Nego velim, ako je bio besan pas?

— Šta kažeš? — dreknu tašta i ispusti stakleni bokal koji je bila prihvatila da sipa sebi svežu vodu.

— Šta kažeš? — ciknu i gospođa Dunićka, i pljesnu se šakama.

— Tako kažu ljudi, kažu jedan iz sela Trojaka… a velika žega, pa…

— Ju, ju, ju! — poče da se pljeska tašta, prežalivši stakleni bokal. — još nam samo to treba; samo nam još to treba.

I sad se ponoviše grdnje na grešnoga Teofila, jer on je bio kriv što se podmetnuo psu, jer, da se on nije sam podmetnuo, pas bi prošao svojim putem, kao što je i pored tolikih drugih prošao a nije ih ujeo. Kad se sve grdnje završiše, nastade briga šta da se radi. Dozvaše iz komšiluka neku staru ženu i ona zavrte glavom:

— Kad je ujeden?

— Pa tako, pre jednog sata i po!

— E, onda je dockan! — reče žena…

— Šta dockan?

— Trebali ste odmah da mu isišete ranu!

— Ko, je l’ ja? — zapita tašta, a u sebi dodade: O, isisali ga da Bog da nečastivi!

— Sad je, dabome, dockan, ušlo je u krv.

Teofilo još više preblede, i vide sebe u ludačkoj košulji kako ga vode dna žandarma u ludnicu.

Malo čas, dođe i policijski pisar da učini uviđaj, jer se po varoši uveliko razneo glas, da je gospodina Teofila Dunića ujelo besno pseto. On najpre zamoli Teofila da mu da lični opis psa, što ovaj nije umeo, već mu napomenu da je pas ubijen i eno ga leži na sred kaldrme.

— Tako! — učini policijski pisar, — to je vrlo dobro, to znači da imamo korpus delikti u rukama. Vrlo dobro, narediću da se pas odmah pošalje u Beograd.

— Zašto da se pošalje? — pitaju radoznale i prestravljene gospe.

— Zato da se izvrši obdukcija, da se analizom utvrdi, je li pas besan ili nije. Mogao bih poslati i samoga gospodina Teofila na obdukciju, ali ja pretpostavljam psa, — odgovori pisar.

Da bi se razumela ova pisareva namera, valja napomenuti da ovaj srez već tri godine nema sreskog lekara. Istina, jedanput ili dvaput godišnje, po kakav lekar iz sanitetskog odeljenja svrati ovamo i održi javno predavanje iz oblasti narodnoga zdravlja, poučavajući narod da se okane vračanja i bajanja, već da se za svaku bolest obrati lekaru. Ali taj predavač ode, a slušaoci njegovog predavanja u očekivanju lekara i dalje se leče kod baba. Stoga je dakle razloga pisar rekao da će psa poslati u Beograd, radi analize.

— Jer vrlo lako može biti, da pas nije besan, dodao je on.

— A ako je besan? — pita prestravljeno Teofilo.

— Onda ćemo vas poslati na obdukciju u Pasterov zavod u Niš.

Teofilo se sav naježi i zakoluta očima.

— Je li to ludnica? — zapita on.

— A ne, to je zavod za besne ljude.

— Tako? — učini Teofilo. — A šta će sa mnom tako raditi?

— Tamo? — zapita pisar — bošće vas nekim iglama i… tako nešto, ne umem vam tačno kazati.

Teofilo već oseti kako ga bodu igle i poče nervozno da se vrti na stolici.

Pisar, kad je svršio uviđaj i izviđaj, ode na lice mesta, da uzme lični opis pseći i da lešinu pošalje u Beograd.

Zatim dođe u posetu i sam šef gospodin Teofilov. Njega žene prijatno susretoše.

— Gde ste, zaboga, da nas tešite? — reče gospođa Dunićka.

— Vidite li, šta nas snađe! — dodade njena majka.

— No, no; ne gubite hrabrost, možda još nije tako zlo.

On priđe Teofilu i pruži mu ruku da se rukuje, pa se na jedan mah trže.

— Mal’ se ne zaboravih. Bolje je, znate, iz obazrivosti, ne rukovati se sa vama nekoliko dana, dok ne vidimo jeste li besni ili niste.

Zatim sede na stolicu i uze na dugo i na široko da priča o ljudskome besnilu.

— Da, da, hoće i da ujede. Vi ćete, gospodine Teofilo, ujedati ljude.

Teofilo grešni iskolači oči i poče sam sebe da se plaši.

— Ju, pa to za vremena treba da se sklonimo od njega. Može li to ranije da se pozna, kakvi su znaci? — pita zabrinuto gospođa Dunićka.

— Dakle, prvo gospodin Teofilo će osećati jaku žeđ, a drugo, dobiće temperaturu, večeras možda već 39, a sutra mnogo više; posle već počeće da peni i tako dalje — govorio je šef znake, kao da je bar tri puta u životu bio besan.

Čim on ode, ispraćen, razume se, do kapije i umoljen da ih sutra opet poseti, poslaše kod babice za termometar, jer je taj instrumenat u celoj varoši imala samo babaca. Strpaše Teofilu termometar pod miške, a staviše kraj njega i tri bokala vode, pa ga ostaviše sama, izvinjavajući mu se da će one samo časkom preći u komšiluk da se pripitaju nešto. U stvari one su otišli u komšiluk da pripitaju, može li ih ko privremeno primiti, ako bi se desilo da Teofilo pobesni.

Teofilo osta sam sa termometrom pod pazuhom i poče razmišljati o svojoj situaciji. On još nije zagledao u termometar, ali mu je izgledalo da je već žedan. Pa onda, poče da zamišlja sebe, besna, lomi po kući, razbija ogledala, čaše, prozore, a u kući strah i trepet od njega.

U jednom trenutku učini mu se to čak i simpatično da svi u kući imaju strah i trepet od njega, i kad ne bi bilo onoga zavoda, u kome bodu iglama, on bi čisto poželeo da bude besan.

Tašta i žena vratiše se posle pola sata, pogledaše odmah u bokal, voda netaknuta; izvadiše mu toplometar i zagledaše, temperatura ispod normale. One se pogledaše među sobom utešnim pogledom, ali, ostaše i dalje oprezne. No, ono što pade naročito u oči Teofilu, to je njihova ljubaznost.

— Teofile, sine, bi li ti jedan čaj? — pita ga tašta.

— Filo, — zove ga žena imenom kojim ga je zvala posle venčanja — dobro bi bilo da popiješ jedan čaj.

Ta ljubaznost rezultat je novih upustava koje su dobile u komšiluku. Komšika im je kazala da ga ničim ne izazivaju, ničim ne vređaju, jer bi mu uzbuđenje najpre moglo izazvati besnilo.

To veče, razume se, njih dve su legle u zasebnu sobu i dobro se zaključale a Teofilo sam, sa termometrom po pazuhom i bokalom vode na stolici kraj kreveta a pokriven jorganom preko glave.

Tako usamljena i napuštena a pokrivena preko glave, spopade ga neko mučno raspoloženje, i on poče o svemu i svačemu razmišljati: o kući, o službi, o životu. Iziđe mu pred oči tašta i oseti prema njoj neku naročitu odvratnost, dobi volju da je baci pod noge i da je izmesi; pa onda žena, koja očigledno i bezočno održava sramne veze sa njegovim šefom, i kojoj bi tako rado pljunuo u lice, pa onda sam taj šef, jedan običan nevaljalac, koji, koristeći se položajem, ruši kuću svoga potčinjenoga i kome bi hteo da udari sramni žig na čelo. Kako je Teofilo prvi put u životu ovako kuražno mislio, to se u jedan mah poplaši sam od svojih misli i upita sam sebe šapatom:

— Ama, da nisam ja već besan?

I poče sam sebe sugerirati da je odista već besan, pa mu se čak i dopade to. Izvadi i termometar, pa kad vide da ga demantuje, jer pokazuje normalnu temperaturu, on uze da duva u onu staklenu lopticu, ne bi li je još zagrejao te da istera bar trideset i devet stepena. Pogleda u bokal, iz koga nije ni srknuo vodu, pa da ga ne bi demantovao, on naže i u dva maha ispi ceo bokal vode.

Kad je ispunio ova dva uslova, to jest, kad u bokalu nije bilo više vode, a na termometru isterao trideset i devet, on sede na krevet i poče sam sebe da ubeđuje da je odista besan. I onda, počeše opet da mu se nižu pred očima one misli. Iziđe mu opet pred oči tašta i žena, koje sad možda spavaju u drugoj sobi, dok su njega odvojili kao šugavog psa, pa se čak i zaključale, bojeći ga se. Njemu senu kroz glavu pakosna misao, da i njima ne da mirno spavati, kad on već ne može, pa se diže, iziđe iz svoje sobe, priđe njihovim vratima, te zakuca snažno.

— Ko je? — zapitaše prestravljene i u jedan glas obe žene.

— Čujte — odgovori Teofilo — ja sam besan!

— Iju! — ciknuše obe žene i zadrhtaše od straha.

— Imam trideset i devet stepena temperature i ispio sam ceo bokal vode na iskap.

One su cvokotale zubima i nisu odgovarale.

— Nego, imao bih nešto da razgovaram sa vama!

Žene počeše da šapuću među sobom, pa onda priđe gospođa Dunićka do same ključaonice i poče slatkim, umilnim glasom, onim kojim je govorila posle venčanja:

— Dragi moj Filo, mili moj Filice. Legni, dušo, legni spavaj, pa ćemo sutra razgovarati. Lezi, spavaj!

Teofilu dođe milo, jer ga ovaj glasić potseti na prve, srećne, bračne dane, i on se zadovolji svojim uspehom, u toliko pre, što je i drugi deo uspeha postigao. Znao je on da posle njegove izjave da je besan i žene neće provesti noć u spavanju, kao god i on. To mu je činilo osobito zadovoljstvo i on se povuče u svoju sobu.

Koje to zadovoljstvo, a koje umor od gomile utisaka, koje je danas preživeo, učiniše da Teofilo brzo zaspa i prespava celu noć, dok su obe žene sve do zore probdenisale bojeći se da zaspe i zavetujući se.

U zoru, Teofilo lepo ispavan, diže se i sede na krevet, te uze opet o svemu ponovo da razmišlja. Da bi postavio izvesan red u tim mislima, on poče prvo pitajući sam sebe:

— Da li sam ja besan?

On se seti, pouzdano se seti da je imao temperaturu trideset i devet, i da je ispio ceo bokal vode; zatim se seti svega onoga u životu, kraj čega je pre ravnodušno prolazio, a što ga sad uzbuđuje, i seti se onoga što je trpeo u životu a sad oseća snagu da mu se odupre. Iz svega toga on izvede zaključak da je odista besan i poče da razmišlja o tome, šta bi, kao takav, sad upravo trebao da preduzme. Da porazbija prozore ili da polupa stolice, bila bi šteta koja košta, i on se odluči da počne sa nekom štetom koja ne košta. Okretao se levo i desno da bi video šta bi to moglo biti, a u tom se otvoriše vrata od susedne sobe, u kojoj su spavale gospođa Dunićka i njena majka. One ostaše u sobi i samo kroz otškrinuta vrata tašta promoli glavu, kako bi je po potrebi mogla odmah uvući, i zapita ga tihim golubijim glasom:

— Filo, sine, kako si spavao?

— Vrlo dobro! — odgovori Teofilo mirno — a vi?

— Mi bome zlo, nismo cele noći spavale, brinući za tebe! — odgovori tašta, ohrabrena malo mirnim izgledom i odgovorom Teofilovim, pa se okrete u sobu kćerinu da i nju okuraži.

— Bi li jedan čaj, Filo, sine? — opet pita kroz vrata tašta.

— Pa, mogao bih… Ako vas ne mrzi, skuvajte!

Majka se i ćerka sasvim oslobodiše i iziđoše iz sobe i počeše sasvim slobodno da se kreću. Teofilo ih mirno posmatrao, i pade mu na pamet da su sad eto tu, pred njim, one odvratne slike koje su ga noćas mučile i pade mu na jedanput na pamet, da je on besan, pa skoči i dočepa taštu za grudi i uze je drmusati.

— Prokleta babuskero, ti li si ta veštica, što mi celoga života piješ krv!

Tašta ciknu, a ciknu i gospođa Dunićka i htedoše obe da skoče na njega, ali on dreknu:

— Mir, da niste pisnule i da niste mrdnule, inače ću sad da vas ujedem!

One pretrnuše pod tom pretnjom i okameniše se na mestu. Teofilo nastavi:

— Ali, upamti ovo, što ti ovako besan govorim. Ja trpim i snosim, ali se u meni kuva i doći će dan kada ćeš mi za sve platiti. Kad god zineš da me izgrdiš ili napadneš, neka ti padne na pamet da ćeš to platiti. Mogao bih te i ujesti sad, ali neću; dovoljno ti je ovo kao opomena! — i ščepa jednu stolicu pa je natuče tašti na glavu.

Tašta ponovo ciknu i htede da pokuša da skine stolicu, ali Teofilo grmnu:

— Ne diraj to, ne mrdaj, dok ne svršim račun sa ovom ovde! — i on pokaza na ženu, koja je sva ceptila kao šibljika.

Tašta ostade na mestu sa stolicom na glavi.

— A ti! — okrete se sad Teofilo ženi. — Misliš li ti da ja ne znam i ne vidim šta ti radiš? Misliš li ti da ja ne znam o tvojim odnosima sa onom poreskom svinjom, i misliš zar ti, da ja to neću platiti? Krvlju ćeš mi to platiti jednoga dana. Pfuj, nevaljalice jedna! — i Teofilo pljunu ženu posred lica, onako, kako je to sinoć zamišljao i ščepa drugu stolinju pa i njoj natače na glavu.

Zatim ih pogleda obe kako cepte pod stolicama i zadovoljno se nasmeja, pa diže glavu nebu i zavapi:

— Hvala ti, milostivi Bože, što me darova besnilom! — pa im se onda okrete i reče: — ’ajde, sad, skidajte te stolice i gledajte posla. Za danas vam je dosta, ali ne zaboravite što sam vam kazao!

A tek što se ova porodična operacija svrši, naiđe, kao poručen, šef poreskog odeljenja, Teofilov starešina. Došao je, veli, da vidi, kako mu je.

— Došao si ti — napade ga Teofilo s očiju — da vidiš ovu ovde, kako je, svinjo lopovska! Malo ti je što si po predmetu P.R. Broj 14702, zdipio državi 7000, nego si potegao i na moju čast. Napolje, napolje iz kuće! — i poteže stolicu za njim, te se šef nađe časom na ulici, bled od jeda i straha od napada besnog čoveka.

Kad je srećno završio ulogu besnog čoveka, Teofilo, umoran, sede na krevet, zadovoljan sam sobom, i zadovoljan što je na ovaj način isterao bes iz sebe, Ali, naiđe ujedanput na njega izvesna malaksalost i izvesno kajanje. On se uplaši od svoga čina i počeše da mu se priviđaju nesrećne posledice onoga što je učinio. Pade u duboku klonulost i poče razmišljati.

— Da li sam dobro uradio? Kako ću im na oči: ženi, pa šefu? Kako ću na dužnost u kancelariju?

U tom mu dođe još jedna poseta, onaj policijski pisar, što je vršio uviđaj. On mu donese jednu novost:

— Došao je — veli — iz Beograda odgovor, budite sasvim bez brige, pas nije bio besan!

Teofilo preblede.

— Nije? Pa sad, šta ću sad?… Ali se brzo doseti i stade moliti pisara ako je moguće da pritaji taj odgovor.

— A, nemoguće — veli pisar — ja sam već po celoj varoši razglasio da pas nije besan.

Teofila porazi ovo saopštenje. On na jedan mah vide pred sobom duboku provaliju i poče da mu igra pred očima milijarda znakova pitanja. On teško udahnu i zavapi:

— Pa šta sad?!…

18. Februarska idila

18.1. Lica

• Marko, mačak gospodina Petrovića poručnika.
• Mica, mačka gospođe Sojke Jankovićke.
• Mrgud, mačak g. Zaharije penzionera.
• Gospodin Petrović, poručnik.
• Gospođa Sojka, žena gospodina Živana Jankovića, koji je na putu.
• Gospodin Zaharija, penzioner.

Događa se u jednoj beogradskoj ulici. — Vreme sadašnje. Doba godine: februar.

18.2. Prvi čin

Marko: (na krovu kuće u kojoj stanuje g. Petrović) Mau!

Mica: (na susednom krovu, pod kojim stanuje gospođa Sojka) Mau!

Marko: (sanjivo, melanholično) Mau, mau, mau…

Mica: (nervozno i odlučno) Mau… jau!

Marko: (patetično i zanosno) …Jau, jau… jau… jau… jau…

Mica: (stidljivo) …ao… ao…

Marko: (drsko i fortisimo) Ao… jao… ao… jao… mijaoj… mi… jaoj!

Mica: (pobeđena, popustljivim tonom) Mao…

Marko: (ushićen, srećan, zanesen) Jao… o… o… o… o… o… jooj — — — — — — — — — —

18.3. Drugi čin

Gospodin Zaharija penzioner: (Čitao u svojoj sobi novine, kraj jedne brljave lampe i brižljivo se starao, da ga novine uspavaju, jer je već prošlo devet sati uveče, a u to doba svaki uredan penzioner, kome nije stavljena zabrana na platu, zavuče već svoju mirnu savest pod jorgan. Soba zagrejana, kod peći prede njegov mačak Mrgud; g. Zaharijeva se ćela lepo oznojila a očni kapci odebljali i padaju polako, a novine se spuštaju u krilo. Usred te najlepše idile, njega trgne iz sna onaj ljubavni razgovor Marka i Mice, vođen na susednim krovovima. Dok su između Marka i Mice padale samo prve reči učtivosti, još kojekako, to ga još nije probudilo, nego je samo ružne snove sanjao, sanjao je da kolju jare ili da prepovijaju dete, koje se užasno dere. Ali kad Marko pređe u fortisimo, a Mica stidljivo uzviknu: mijaoj! skoči g. Zaharije kao oparen, baci novine, opsova nešto ružno, otrča do kreveta, i uze jednu torbicu punu malih kamenica, pa onda naglo otvori prozor) Šic! Ua, gazde vam se repom okitile! Šic, šic, šic! O Gospode, o Gospode, ima li u ovoj zemlji reda ili ga nema, može li se u ovoj zemlji spavati, ili ne može! Šic, šic, šic, ’ajd’ na staro groblje ili na Jaliju, a ne u sred prestonice… (I opet opsova nešto ružno, pa se baci jednom kamenicom i kako pogodi Marka, uze se zadovoljno smejati). Imam ja, imam ja za vas džebane. Celo leto ja zbiram po Kalemegdanu kamenčiće i slažem ih u svoju torbicu, trebaju mi februara meseca; znam ja to, znam ja običaj beogradski, da čovek ne može od mačijih ljubavi mirno spavati. Patio sam ja jedne godine, pa otad mi je puna torbica februarskih kamenčića. Šic, šic, šic…! (I gospodin Zaharije se ponovo naže na prozor da otpoče paljbu kartečem, koji on naziva februarskim kamenicama, ali… u tom momentu čuje dole na ulici neko šaputanje, tiho šaputanje. Isturi se još bolje na prozor, i spazi da se gospođa Sojka nagnula na svoj prozor, a gospodin Petrović poručnik, pod prozorom. Gospodin Zaharije otvori četvore uši).

18.4. Treći čin

G. Petrović: Dobro veče.

G-đa Sojka: Dobro veče.

G. Petrović: (sanjivo, melanholično). Oh, kako je Bog dobar prema meni; noćas ću valjda biti srećan, da vas vidim u svome naručju. Otkad sam za tom srećom sanjao.

G-đa Sojka: (revnodušno). Vi mi samo laskate!

G. Petrović: (uzbuđeno, potresenim visokim glasom). Laskam… ne laskam već čeznem za vama. Oh, da vi znate, kako me je srećnim učinio glas, da je vaš muž jutros otputovao.

G-đa Sojka: (nervozno i odlučno). Da… ali ja se ipak bojim da vas pustim u kuću… Zamislite sami, sve mogućnosti…

G. Petrović: (patetično i zanosno). Ne… neću da mislim… ne mogu da zamislim… ja zamišljam jednu jedinu mogućnost, a to je: da vas jednom vidim na svojim grudima. Odlučite se, odlučite, nemojte mi dati ni trenutak da očajavam. Zašto tim trenutkom zagorčati sreću koja mi je namenjena? Odlučite se.

G-đa Sojka: (stidljivo), Pa… dobro…

G. Petrović: (drsko i fortisimo). Ao… jao aoo, jao… mijao… mi… jaoj.

G-đa Sojka: (pobeđena, popustljivim tonom). Mao!

G. Petrović: (ushićen, srećan, zanesen). Jao… o… o… o… o… jaoj!…

18.5. Četvrti čin

Gospodin Zaharija. (Na svom prozoru stoji poražen, zaprepašćen. Ne zna da li da počne i tu vikati: „Šic, šic, šic!…“ ili da vikne: „Ua! gazda vam se repom okitio!“ ili da počne i na g-đu Sojku i na g. Petrovića da se baca onim kamenčićima, koje on tako ravnosno preko leta zbira po Kalemegdanu, da njima februara meseca razjuruje mačke, kad mu ne dadu spavati. Najzad pljunu na ulicu, zatvori prozor, pusti zavese, a torbu sa kamenčićima obesi opet na jabuku od kreveta). Ovo je da Bog sačuva. Nit se više zna ko je životinja, ni ko je u stvari izabrani stvor božji. Neću više ni da gledam, ni da slušam; neću više ni da rasterujem mačke; neka ih se skupe hiljadama pod moje prozore. Je l’ tako, Mrgude, reci mi, je li tako?

Mrgud: (Matori, zeleni mačak g. Zaharijin, koji kao i g. Zarija ima četrdeset godina državne službe, mirno prede pod kaminom. Mrgud je na jedno oko ćorav, rep mu je prebijen, a jedna mu je noga kraća, a sve su to posledice nekadašnjih njegovih mladalačkih avantura. On je već olinjao, kao god gazda što mu je oćelavio, zaboravio je na prošlost, i sad mu je sva dužnost da pod kaminom prede, te da uspavljuje g. Zahariju).

G. Zaharije (ponovi pitanje): Je li tako, Mrgude?

Mrgud: (otvorio jedno oko) Mr… mr… mr…

G. Zaharije: Ni mene ni tebe se ne tiče, šta se napolju dešava.

Mrgud: Mrrr… vrrvrr… rrr…

G. Zaharije: Ti si pošten, ti si čestit, Mrgude, ’ajde, ’ajde, ’ajde, uspavaj me opet.

Mrgud: Mrr… rrr… rrr… vrr… mrr… vr… mrr… vr… (Dremaju g. Zaharije i Mrgud, i zavesa se lagano spušta).

19. Dve koncertne tačke

Devet već prošlo deset minuta, a koncerat počinje u devet tačno, i to ja ga otvaram svojim predavanjem. A ja još sedim kod berberina i još mi levi obraz beo od sapuna.

— Požurite, molim vas, požurite! — preklinjao sam ja berberina, koji je taman zinuo da mi priča kako je neobično lepo proveo na kelnerskom balu.

— Požurite, — šapćem očajno, zamišljajući priređivački odbor u očajanju, što još nema prve tačke programa.

Najzad, kad sam se oslobodio berberskih šaka i dočepao ulice, počeo sam koračati velikim gimnastičkim korakom od šest kilometara na sat. Već devet i dvadeset, a ja, prva tačka programa, još sam na Terazijama, a publika neprestano očekuje početak, a priređivački odbor poseo očajno sve telefone u okolini „Moskve“ i traži jednovremeno vezu sa celom knjigom telefonskih pretplatnika, ne bi li me gde našao.

Stigao sam već i pred „Moskvu“, ali se sad treba još popeti. Klub u kome ću držati predavanje nalazi se na drugom spratu. Ko će tu trčati uz stepenice, pa zaduvan posle sesti za katedru. Lift, međutim, još uvek izvlači posetioce zabave, i ko zna kad ću doći na red.

U tom trenutku pade mi srećna misao na pamet, da i kod sporednih stepenica, iz Balkanske ulice, ima jedan lift i ja požurih sa te strane.

Lift je bio u parteru, nikoga od publike, situacija je spasena. Zatekao sam svega jednu damu, prijatnu, dekoltiranu, sa fantastičnom frizurom, koja je takođe nestrpeljivo očekivala pred ulaskom u lift.

— Želi li i gospođa, možda, gore?

— Da!

— Na drugi sprat?

— Da, na koncerat!

Ponudim je i ona uđe u lift, a ja odem da tražim pikola, koji se u takvim prilikama obično ne može da nađe. Sigurno je i on okupiran na prednjoj strani.

Vratim se i ja, pa sednem kraj gospođe u lift, da zajednički očekujemo pikola. Nestrpljiva ona, nestrpljiv ja, pikola ni od korova. Pogleda ona u sat, pogledam i ja u sat; na njenom se licu ocrta izraz očajanja, i na mome se licu ocrta izraz očajanja, a pikola ni od korova.

— Zar ne bi mi mogli sami krenuti lift? — pita ona.

— Ta da… mogli bi! — ja zatvorim vrata im cimnuh za konopac, i lift se kao balon krete prijatno u vis.

Gospođa se razvedri, a razvedrih se i ja. Počesmo čak i da razgovaramo usput.

— Gospođa, takođe, ide na koncerat?

— Da, ali sam zadocnila, a moja je tačka druga na programu!

— Soneta broj 6, solo na klaviru?

— Da!

— Onda se ne brinite, ja sam prva tačka programa.

— Predavanje?

— Da.

— Milo mi je! — i njoj sasvim laknu, kad vide, da je i prva tačka zakasnila.

Tako smo se pozdravili jedno s drugim i prošli prvi sprat, lift se elegantno peo i nosio dve programske tačke, koje publika nestrpljivo očekuje, a priređivački odbor očajno pogleda.

Naiđe i drugi sprat, a u isto vreme naiđe na mene jedna nesrećna i poražavajuća misao. Ja nisam znao kako se zaustavlja lift, te da udesim da stane kod drugog sprata, nego sam prosto povukao za uže.

Evo i drugi sprat je već tu; vidim mu pod kod vrha staklenih vrata na liftu, evo ga već na polovini vrata. Obli me svega znoj. Počeh da pipam bravu, da tresem onu čeličnu užad, da lupam u prozor. Aja, lift mirno i elegantno prođe i drugi sprat, i tek sad gospođa primeti situaciju.

— Vi ne umete da zaustavite lift?

— Ne.

— I prošli smo drugi sprat?

— Da!

— Iju! — učini ona i poče kao lavica da drma rešetke na kavezu.

Ja nisam uzviknuo „Iju!“ ali sam se zbunio kao pile u kučinama i nisam znao ni šta ću, ni kako ću. Lift se, međutim, elegantno peo, prošao je i treći sprat, pa je prošao i četvrti sprat i ujedanput osetismo neki potres i gospođa se spusti u moje krilo, tako lepo, kao u kakvom pozorišnom komadu.

Lift je udario u tavan i dalje nije mogao. Prilepio se tu pod tavanom kao lastino gnezdo i nje sanjajući da se u njemu nalaze dve prve tačke programa.

— Iju! — učini gospođa Sonata broj 6 ponovo, — šta ćemo sad?

— Ja ne znam! — odgovorio sam očajno.

— Ima li načina da se spasemo?

— Nema!

— Ju, zaboga, šta će reći moj muž. On je u priređivačkom odboru, pa je otišao ranije, a mene je zadržala frizerka.

— I mene berberin.

— A svet, a koncerat?

— Ja ne znam. Izvesno će početi program od natrag.

— Pa dobro, i — navali na gospođu Sonatu nova plima očajanja — dokle ćemo ovako sedeti?

— Dokle god ne padne kome na pamet, da nas spusti dole.

Ona sede očajno u jedan kraj plišane klupe, a ja u drugi. Prošao je jedan minut, prošla su dva, prošla su tri, četiri, pet… Čitave godine.

— I onda, dozvolićete, da je situacija vrlo nezgodna — poče ona kršeći ruke od očajanja.

— Priznajem.

— Svet, a mi smo ovde, tako reći na tavanu — ja udata.

— Pa, da, ali…

— Ovo je užasno.

Prođoše još dva minuta. Ona već posustala, malaksala, i ja čisto osetih potrebu da je tešim.

— Ne brinite, moramo sići, ma kad-tad sići…

— Da ma kad-tad, — povrati se kod nje očajanje, — ovo se valjda nikome na svetu nije desilo.

— Jeste.

— Kako jeste?

— Molim vas, sad i onako imamo vremena, pa vam radi utehe mogu jednom pričom to čak i potvrditi. Dakle, desilo se nešto slično jednoj popadiji preko. Otišla je sestri, koja je popadija u trećem, četvrtom selu na pruzi, da provede dan, pa će se uveče poslednjim vozom vratiti kući.

Krećući se, na poslednjoj stanici, ona oseti potrebu da siđe, iako je tu voz samo jedan minut stajao.

— To će kanda biti dugačka priča? — prekide me ona nestrpljivo.

— Sasvim svejedno, može biti još i duža, vidite da nikom i ne pada na pamet, da nas spusti sa tavana.

Ona uzdahnu teško i očajno, a ja nastavih.

— Popadija, koja je često tuda putovala, znala je i ako je mrak, gde piše „für Damen“, ali tek što je ušla, voz uze da zviždi, a ona potrča natrag. Vrata su, međutim, kao obično na stanicama, bila pokvarena. S polja su se mogla otvarati, ali iznutra nisu imala kvaku. Popadija je očajno lupala, ali je voz krenuo i otišao, šef se stanice povukao u kuću, zatvorio i ugasio svetiljke, a stanica je bila udaljena od sela, te grešnu popadiju niko nije mogao čuti. Možete misliti teško očajanje popadijino.

— Ah to nije ni malo slično ovome mome položaju, — prekide me opet gospođa Sonata.

— Čekajte, biće slično.

— Popadije je uzalud lupala i najzad, umorna i očajna, sela je na sedište, koje nije tako zgodno za odmor i predala se sudbini. Prenoći će tako celu noć, pa šta joj Bog da, ali…

— Dakle je, ipak, neko spasao? — kliknu gospođa Sonata.

— Čekajte. Ali oko ponoći ona ču da se neki koraci približuju kućici u kojoj je ona robovala. U njoj se probudi nada i povrati snaga te stade ponovo lupati. I odista, naiđe čuvar, seoski čuvar, i — otvori vrata.

— No, hvala Bogu — dahnu gospođa, kao da je ona već oslobođena.

— Čekajte, zaboga. Noćni stražar stade na vrata i poče strogo ispovedati popadiju, ne puštajući je da iziđe napolje: „Ko si ti i šta ćeš ovde?“ Ona mu je sve kazala, ali on sumnjivo zavrti glavom: „Sve je to izmišljeno, ti si neka skitnica! — reče joj noćni čuvar, — izmislila si čak i da se vrata iznutra ne mogu otvoriti: Evo da vidiš!“ I noćni stražar uđe u sobicu pa zatvori vrata. A kad je hteo da je uveri, da se vrata mogu otvoriti, uvideo je na svoje zaprepašćenje, da je to nemoguće i mesto sama popadija, sad su i popadije i noćni čuvar bili zatvoreni i celu noć zarobljeni.

— Iju!

— „Iju!“ je vikala i popadija, ali pomoći nije bilo. Lupao je noćni stražar i batinom o vrata, ali pomoći nije bilo. I hteli ne hteli, odsedeli su noćni čuvar i popadija sve do ujutru.

— Ta valjda nećemo mi do ujutru, — uzdrhta, druga tačka programa.

— Popadija je prosto naricala i brinula: šta će reći pop, a šta svet kad čuje da je celu noć provela sa noćnim čuvarem u jednom kavezu pod tavanom.

— Ta, nisu oni bili u kavezu pod tavanom — ispravlja me gospođa Sonata.

— Da, pardon, to smo mi.

— I odista muž, pa svet, — zabrinu se ponova druga tačka programa.

— A noćni je čuvar tešio popadiju: „Znaš, kako ti je, pošo, makar mi ovu noć proveli kao deca, svet će opet lanuti, a pop sumnjati.“

— Pa jeste! — dočepa se grčevito gospođa.

— I zato, — nastavljao je noćni čuvar, — i ne vredi ti, pošo, da budeš dete. Kad će već lajati, pa lajati, i kad će već pop sumnjati, pa sumnjati, a ono bar da ti nije žao.

— No! — poče da se buni druga tačka programa.

— Tako je noćni čuvar ponavljao svoje utehe popadiji, dok i ona sama ne razmisli pa reče: „Pa, pravo kažeš.“

— Bože, hoćemo li se skoro spustiti? — poče ponovo nestrpljivo gospođa Sonata.

— I tako su popadija i noćni čuvar, ostatak vremena do zore, očajanje zamenili prijatnim trenutcima.

— Hoćemo li se mi skoro spustiti? — diže glas gospođa.

— I noćni čuvar je bio u pravu, i popadija je bila u pravu.

— Ali, gospodine…

— A noćni čuvar reče popadiji: „Kad će već lajati, pa lajati, kad će već pop sumnjati, pa sumnjati, a ono bar da ti nije žao…“

— Ta, to ste mi već tri puta ponovili, gospodine… i ona htede da nastavi, ali na jedan mah oneme. Ozdo, kao iz nekog dubokog podruma, čuli su se tamni zvuci valcera.

Ona preblede.

— To je koncert već svršen i otpočela je igra, a mi još jednako visimo ovde!

— A noćni čuvar reče popadiji: kad će već lajati, pa lajati…

— Mislite li, zbilja, da ćemo mi još dugo visiti ovde?

— Sigurno, lift već nikom nije potreban, nas su zaboravili.

— O, zaboga, pa šta ćemo raditi?

— A noćni će čuvar reći popadiji…

— Znam već, znam! — prekide ona i ljupko se nasmeši.

— A znate li šta je popadija rekla čuvaru?

— Znam! — i nasmeši se ponovo, dražesno i zanosno.

Ja i nehotice pružih ruke i nađoh njenu toplu ruku, koja je malo čas trebalo da izvodi sonatu broj 6. Ona pokuša da je trgne, ali ja drugom rukom pokušah da joj obavijem stas, šapućući joj jednako:

— A noćni će čuvar reći popadiji…

A u tom, ona na jedan mah kliknu radosno i otrže se od mene.

Lift je pošao dole i žurio se tako, kao što je red ići naglo, kad se pođe na niže. Izgledalo mi je u tom trenutku, kao da idem s neba, iz kojega sam izbačen.

— Spaseni smo! — uskliknu ona, i samo što je izrekla te dve reči, već smo bili u parteru.

— Magarče jedan! Ko vam je kazao da spuštate lift! — izdrao sam se na zaprepašćenog pikola, koji je bio pružio šaku za bakšiš i izvinjavao se, da je bio zauzet na prvom liftu.

I ne sporazumevajući se ni o čemu, mi se nađosmo oboje na ulici.

— Ja ću kući! — reče prva tačka programa.

— Mene ženira sad da uđem u salu.

— Pa mi smo izveli svoje koncertne tačke.

— Ah, ne, sve dok vam ne svršim priču.

— Ta svršili ste je jedanput.

— Sve mi se čini da vam nisam kazao, šta je popadija odgovorila noćnom čuvaru. Mogu li vas pratiti i da vam usput to ispričam?

Ona klimnu glavom, i ja joj odmah prihvatih ruku. Išli smo lagano, čvrsto priljubljeni jedno uz drugo, kao što i treba dve koncertne tačke da idu. Ozgo iz palate dopirali su na ulicu šumni valcerski vali i bela svetlost. Ona je ćuteći koračala, a ja sam joj pričao:

— I tako je noćni čuvar ponavljao svoje utehe popadiji, dok ona i sama ne razmisli te reče: „Pa pravo kažeš!“

⁂

Sutradan sam ležao u krevetu, simulirao sam bolesnika, jer sam se priređivačkom odboru izvinio bolešću. U podne sam dobio jedno mirišljavo pisamce, koje je glasilo ovako:

Prva tačko!

Sretno sam se izvinila za nedolazak na koncerat. Rekla sam mužu da sam uganula nogu, koju i sad fačlujem. Ljutim se na vas, nije bilo ni malo potrebno, da se najpre tako visoko dignem čak pod tavan četvrtog sprata, da bih malo zatim tako nisko pala. Starajte se, da pri idućem koncertu naše dve tačke budu jedna kraj druge, i učite se upravljati liftom.

Vaša druga tačka.

20. Ministarsko prase

Vi ste svi, razume se, jeli o Božiću prase. A znate li šta sam ja jeo? Prvoga dana Božića jeo sam supu i goveđinu, drugoga dana Božića jeo sam takođe supu i goveđinu, a trećega dana sam ručao krmenadle, koliko da i za mojim stolom zamiriše svinjetina.

Ostao sam bez praseta, i to, zamislite, pošto sam ga već sagledao, pošto sam ga imao u svojim rukama.

Kupio sam lepo prase kao i svaki drugi domaćin što je kupio, i to još u petak, kada su bila jevtinija. Doneo ga kući i svi smo ga redom pipali i uzvikivali: „Ohoho!“ Prvo sam ga pipnuo ja i uzviknuo: „Ohohoho!“ pa onda moja žena, pa tašta, pa svastika, pa deca, pa kuvarica. Svi su ga redom pipnuli i uzviknuli: „Ohohoho“.

Pa ne samo to, nego sam po savetu taštinom zvao i popa, te da očita prasetu, pre no što će se zaklati. I kad je sve to bilo gotovo, prišli smo mirne duše redovnim poslovima.

Žena je izmila decu i vezala im grdne čalme oko glave; tašta je metnula slačicu oko vrata da joj popuste žile, i ogrnula se jednim ćilimčetom, pa sela kraj furune; svastika je krojila i popravljala na sebi neku belu balsku haljinicu; žena, razume se, metnula je dva krompira i povezala glavu a na ruke natakla bele rukavice te ih čisti benzinom; kuvarica je obukla moje stare čizme, da bi mogla u snegu tresti ćilimove, a ja sam se brijao.

I u sred te idile, kad je svako bio na svom poslu, ulete kuvarica s metlom u sobu i dreknu:

— Uteče prase!

Možete misliti kako puče taj glas kao bomba.

Pisnusmo svi jednoglasno pa nadadosmo se za prasetom. Napred ja, gologlav, nasapunjen, sa peškirom vezanim oko vrata, za mnom moja žena, sa krompirima oko glave i belim rukavicama na rukama, pa za njom tašta sa slačicom na vratu i ogrnuta ćilimom, pa onda svastika sa balskom suknjom, za njom kuvarica u čizmama na nogama, naoružana metlom, a za njom „dvoje dece ludo“ sa čalmama oko glave.

Ja sam lično preduzeo komandu nad tom vojskom. Neprijatelj je stalno uzmicao, ali smo i mi stalno napredovali i to bez ikakvih žrtava. Jedino što je uz put tašti spala slačica a ženi krompiri. Inače je u mojoj vojsci vladao vrlo krepak duh — odvažno je letela napred ka pobedi.

Prošli smo tako dve tri ulice beogradske, dok tek neprijatelj ulete u nečiju avliju. Ja odmah preduzmem energičnu komandu i raspored vojske. Tešku artiljeriju, — to jest moju taštu — ostavim na vratima; brdsku artiljeriju — ženu i svastiku — rasporedim po avliji, tako da mogu dominirati celim terenom; kuvaricu ostavim u pozadinu kod nužnika, a strelce, decu sa čalmama, raspem u lanac. Ja sam preduzeo izvidnicu.

Računali smo da je pobeda izvesno naša, ali, razume se, u ratnim pohodima i najsitnija okolnost izmeni tok borbe, Na plotu je bila jedna rupa, kroz koju se prase provuklo i otišlo u sasvim drugu mahalu. To znači da bi svaka dalja borba bila uzaludna.

Vratili smo se s bojišta kao Napoleonova vojska iz Moskve. Sneg je vejao i zasipao staze, ja sam išao napred pognute glave,a za mnom moja vojska slomljena i satrvena… A sneg je i dalje vejao, vejao, vejao, a neko tamo, u dalekoj mali, već je valjda pipao moje prasence i uzvikivao: „Ohohoho!…“

I dok sam ja očajno očekivao Božić, dotle me je tešio jedino glas, da je i g. ministru unutrašnjih dela tako isto uteklo prase. Zamislite taj maler, da i g. ministrovo prase uteče, da ig. ministar ostane bez praseta kao i ja; da i ja i g. ministar budemo iste sudbine.

Zamislite još ako su g. ministrovo i moje prase bili u dogovoru, i na taj način stvorili izvesnu vezu izmeću naših dveju kuća?

Ali g. ministar, razume se, nije kao ja organizovao vojsku pa jurio za prasetom. On je prosto telefonom javio Upravi varoši Beograda:

— Alo!

— Alo!

— Uteklo mi prase.

Pa sad zamislite starešine kvartova, pa zamislite pisare, i zamislite da se sve to događa o Božiću, a da se o Novoj Godini pripremaju izvesna unapređenja. Možete misliti već kako je svaki pisar u sebi pomislio:

— No, ovo mi prase može još klasu izraditi.

I onda, svako je legao na posao. Vidiš tek ide pisar iz kvarta varoškog,a za njim žandarm i nosi prase. Idu pravo ministrovoj kući.

— G. ministre, čast mi je izvestiti vas, da sam preduzetom istragom odmah pronašao prase.

Malo posle, vidiš uputio se pisar kvarta vračarskog, a za njim žandarm i nosi drugo prase.

— G. ministre, čast mi je…

Ne prođe ni dvadeset minuta, a evo ga tek pisar kvarta savamalskog, i za njim žandarm, noseći treće prase.

— G. ministre, čast mi je…

Već tri praseta grokću u g. ministrovoj avliji i već tri pisara sanjaju klasu, a evo ga i četvrti — pisar kvarta dorćolskog i za njim žandar, i nosi prase:

— G. ministre, čast mi je izvestiti vas, da sam taki našao izgubljeno prase.

Malo zatim, a stigoše jedna kola. Iz njih iziđe komesar topčiderske policije i za njim žandarm nosi prase.

— Zamislite, g. ministre, uteklo je čak u Topčider, al’ odmah sam ga našao. Ne može ono meni promaći.

Najzad stiže i pisar kvarta palilulskog i za njim žandarm nosi — ćurana. Nije našao prase, al’ sve jedno, našao je ćurana, a neće valjda zbog te sitne okolnosti da izostane iza svojih drugova.

— Ama ja nisam izgubio ćurana! — viče g. ministar.

— Jeste li vi sigurni, g. ministre, da to nije bio ćuran?

I tako, dok sam ja ostao bez praseta, u g. ministrovoj sobi grokće po jedan pretstavnik svakoga kvarta, a po jedan pisar u svakom kvartu očekuje unapređenje o novoj godini.

Da sam nešto Ministar Policije, pa da mi uteče prase, ja bih javio svima okružnim načelstvima da je uteklo.

21. Spira „Soko“

Pre tri meseca postavljen je za nastavnika crtanja u našoj gimnaziji brat, Čeh g. Toma Pšihil, mlad i inteligentan čovek, koji je imao naročitu volju da se prilagodi našem životu i običajima, te je stoga vrlo rado pio šljivovicu, mezetišući krastavce iz vode. On je tvrdio da je to jedan od vanredno lepih narodnih običaja, koji treba negovati i ne dozvoliti da izumre, kao što su već mnogi i mnogi narodni običaji izumrli.

Do njegovog dolaska, u našoj je varošici javan život tekao tiho, mirno i jednostavno, tako da bi se moglo reći da toga života nije ni bilo. Do duše, poreznik Ljuba, Joca poštar i Ika galanterista kockali su se svake noći do zore, ali se to ne može smatrati kao izraz javnoga života, čak ni u slučaju kad bi se utvrdilo, da su se poštar i poreznik kockali državnim novcem. Ne bi se moglo smatrati kao izraz javnog života ni to, što je sreski načelnik držao u kući jednu „sestru od tetke“, koja je ostala sirotica, pa je on „prihvatio“; ne bi mogla biti izraz javnoga života čak ni naša pevačka družina, koja je imala samo barjak i jednoga tenora, Jocu stakloresca, a nije imala ni pravila, ni upravu, ni članove; niti bi moglo biti izraz javnog života to, što Pera puškar, g. Sima, nekadanji sreski načelnik i Vasa apotekar, već sedamnaest godina idu svake nedelje u lov, i za tih sedamnaest godina jedva su uspeli da rane jednog ovčara i da ubiju apotekarevo lovačko kuče.

Bivalo je, doduše, ponekad i događaja koji su uzbudili našu mirnu sredinu; kao, na primer, kad su se pop Tima i pop Avram potukli na groblju o zadušnicama i javno psovali jedan drugome oca hristijanskog; ili, kad je Mika stolar odsekao desni brk jaši telegrafisti kad ga je zatekao kod svoje žene ili, najzad, kad je gospa Sida poštarka napala i isprebijala sobaricu kod „Nacionala“ samo zato što je ova imala drugače poglede na brak. Bivalo je i drugih takvih događaja, koji su bar davali materijala da se o njima po nedelju i dve dana govori, te zadovolje duhovne potrebe stanovništva, ali pravoga javnoga života nije bilo sve do dolaska g. Tome Pšihila za nastavnika crtanja.

Već prvih dana po dolasku, on sabra oko sebe nekoliko mladih ljudi i, uz rakiju i krastavce, iznese im ideju o osnivanju gimnastičkoga društva „Sokola“. Ti mladi ljudi zagrejaše se, ako ne baš za samu zadaću, a ono za crvenu bluzu i perušku za kapom, i tako otpočeše svake nedelje neke konferencije u četvrtom razredu osnovne škole. Te konferencije u početku su bile uže, a zatim se širile sve više i više, tako da je na njih već dolazio i Sima magazadžija, Sava kmet, Pera agent, pa i sam pop Avram. Doduše, čaršija je uzela u podsmeh stvar i izdevala razna ptičija imena onima koji su odlazili na konferencije, ali je g. Pšihil umeo nekako da zagreje ljude i tako ih pridobije za stvar, da su preko svega toga prelazili i pristajali uz pokret.

Razume se, da se čaršija najslađe nasmejala, kada se čulo da se Spira Savić, opštinski delovođa, upisao u „Sokole“.

— Zar Spira soko? — vrisnuo je Tanasko kafedžija i zatresao mu se trbuh kao porodilji u devetom mesecu, a zacenio se, te ga morali vodom da polivaju da se povrati.

— Drugo da se gospa Mica upisala u sokolice… — dodaje Sredoje sedlar.

— More, kakva sokolica; da si rekao jastrebica, pa ’ajd’, ’ajd’! — završava Pera izvršitelj.

A sva ta smejurija i sva ta objašnjenja odnosila su se u glavnome na privatan život Spire Savića. Njegova supruga, pomenuta gospođa Mica, i ako pre udaje nije bila član nikakvog gimnastičkog društva, imala je neobično razvijene vilične muskule i tako snažne ruke, kao da se celoga života vežbala dizanjem đuladi; dok je opštinski delovođa imao svega 64 santimetra široke grudi, tanke i dugačke ruke kao pekarske lopate za vađenje hleba iz peći, i utonuo trbuh kao konkavno ogledalo. Takve fizičke suprotnosti morale su, razume se, izazivati i moralne suprotnosti u braku, i u rubrici događaja u našoj varoši često su pominjani Spira delovođa i muskulozna gospođa Mica. Vele, da gospođa Mica nije drukčije ni razgovarala sa Spirom no kao komandir čete sa škartom. On pred njom nije imao nikad pravo da izgovori koju reč više, sem reči „razumem!“ A ako bi i pokušao, to ga je vrlo skupo stalo. Kada bi ona razjapila svoje muskulozne vilice, vele, da se tresla ne samo kuća, već i pantalone na suvim i štrkljastim nogama opštinskog delovođe. Razume se da se šaputalo, naročito stoga što se g. Spira češće pojavljivao u varoši sa kakvom masnicom, objašnjavajući prijateljima da ju je dobio od fascikule, koja je slučajno pala i osakatila ga. Kako je ta fascikula u Spirinoj kancelariji često padala, to naša čaršija u poslednje vreme nije ni čekala da joj g. Spira objašnjava slučaj, već, kadgod bi ga videla sa masnicom, graknula bi na sva usta:

— Šta je, gospodine Spiro, fascikula opet pala?

— Opet! — odgovarao bi rezignirano i manuo obema rukama kao da bi hteo poleteti.

I to upravo, što su takvi odnosi vladali u kući g. Spire Savića, i izazvalo je u varoši smejuriju, kada se čulo da se i Spira upisao u „Sokole“. Svi su se, uz glasan kikot, pitali: kako je to moglo biti, da gospođa Mica, koja Spiri nije dozvoljavala ni u kafanu da svrati kao čovek, dozvoli mu da se upiše u „Sokole“. Međutim, su se tako pitali samo zato, što nisu znali jednu intimnu želju gospa Micinu. Ona je devojkom bila zaljubljena u jednoga žandarmerijskog potporučnika i malo je trebalo pa da mu postane žena. Ona je već uveliko sanjala kako ide pod ruku sa uniformisanim mužem, i kako joj sve drugarice zavide. Potporučnik je samo očekivao da postane poručnik, pa da je zaprosi, i tako bi izvesno i bilo, da „razne intrige“ nisu potporučnika oterale na sud, gde je degredacijom izgubio čin. Kako je tim samim i današnja gospođa Mica postala degredirana udavača, morala se zadovoljiti i sa opštinskim delovođom i odreći se za svagda devojačkog sna da sa uniformisanim mužem prođe čaršijom pod ruku. Ona je znala da opštinski delovođa sa 64 santimetra širine u grudima, koji ni vojsku nije služio zbog nesposobnosti, ne može ni na koji način steći pravo na uniformu pa ma kako česti bili ratovi na Balkanu, i kad je g. Toma Pšihil jednoga dana, o Kraljevom rođendanu, obukao svoju sokolsku uniformu pa ga gospa Mica videla u crkvi, ona je, čim je došla kući, spustila svoju muskuloznu ruku na rame gospodinu Spiri i uzviknula:

— Ti ćeš biti soko!

Badava se Spira branio kako nema volje za to, badava je objašnjavao da bi mu mogao i predsednik opštine zameriti kad prođe sa peruškom za šeširom kroz čaršiju — gospa Mica je ostala odlučno pri svome i ponavljala je:

— Ti ćeš biti soko! I tako je Spira Savić, opštinski delovođa, postao soko!

Međutim, sokolski pokret g. Tome Pšihila nije ostao samo na konferencijama, već je jednoga dana postao i delo. Obrazovao se odbor, izabrala se uprava i otpočela su vežbanja. Ruke gore, ruke dole, ruke napred, ruke natrag, čučanje, stojanje na jednoj nozi, pregibanje, sve se to vršilo u školskom dvorištu, svakoga dana od pet do sedam časova pred veče, pred mnogobrojnom dečurlijom koja se pela na zidove, krovove i drva da posmatra ovo zanimanje i da udara u gromoglasni kikot kad ko pri čučanju ne može da se održi na nogama, nego sedne na zemlju.

Među onima koji su se vežbali bio je i Spira opštinski delovođa, koji se svako veče, posle vežbanja, vraćao isprebijan kući, tako da mu se sad vrlo često dešavalo da uveče dođe isprebijan kući, a ujutru pođe isprebijan od kuće.

A nije se ostalo samo na vežbanju, nego su, manje više, svi sokoli počeli već i odelo da kroje. Ako baš i nisu svi, gospa Mica je uzela od g. Pšihila odelo, i po njemu već sašila Spiri crvenu bluzu od jedne svoje donje suknje. Ona je uopšte žurila da Spiru što pre uniformiše, mada je sreski načelnik, u pogledu uniforme, učinio izvesne primedbe i poverljivim pismom zapitao Ministarstvo Unutrašnjih Dela: treba li dozvoliti nošenje „crvenih“ bluza u jednoj tako lojalnoj sredini kao što je bila naša palanka i neće li to uzbuditi duhove?

I neverovatna stvar kako je gimnastičko vežbanje zarazilo balo sve živo u našoj palanci. Ostavite decu, koja su ta vežbanja na sve moguće načine podražavala, ali su to činili i matori ljudi. Tek vidiš, kalfa u Ike galanteriste, čim Ika nije u radnji i nema mušterija, uhvati se za tavanski direk i penje se dok ga nosom ne dodirne. Koliko i koliko puta naiđu mušterije, a kalfa visi o direku. Pa onda, pisar u sreskom načelstvu, čim nema koga da saslušava, uzme dve stolice i penje se i spušta na njima. Jedanput ga je sam sreski načelnik zatekao. Noge popeo u vis, a glavu zabo u stolice. Za gospodina Peru ekonoma u bolnici, vele, da je počeo da preskače krevete. Uđe u bolesničku sobu, tu niz kreveta po jedan metar rastojanja i on počne od prvoga komandujući sebi: „Jedan, dva, tri, četiri…!“ i preskače redom sve krevete i bolesnike u njima. Pričaju, da su se pre neko veče, u kafani kod „Nacionala“, potukli Voja šumar i Aca poreznik zbog jednog podmetnutog keca, kad je u banci bilo 400 dinara. Obojica su iz bitke izneli razbijene glave, ali su se, po tvrđenju samoga učitelja gimnastike, g. Pšihila, tukli sasvim pravilno. Aca poreznik je dočepao jednu stolicu i u tri radnje je nabio šumaru na glavu, a šumar digao čitav astal i u dve radnje bacio ga na poreznika.

Ta opšta zaraza gimnastiziranja uhvatila je, razume se, i Spiru opštinskog delovođu. I on je po kući dizao u vis stolice, testije pune vode, panjeve i sve što je dočepao, a uz to svaki čas je pipao čas levu, a čas desnu mišicu. I ne samo što je osetio da mu mišice čvršćaju, nego je počeo osećati da mu i volja čvršća, jer gaje g. Pšihil ubedio da u zdravome telu mora biti i zdrav duh.

A da je zaista tako t. j. da u zdravome telu mora biti i zdrav duh, Spira se uverio već i po tome, što je sem reči: „razumem“, koju je u kući dotle jedino smeo izgovarati, u poslednje vreme, kako su mu mišice ojačale, počeo hrabro i još po koju reč da kazuje. Tako, na primer, jedno veče kad se zavukao u krevet, rekla mu gospa Mica:

— Slušaj, da mi poraniš sutra, jer hoću da tresem kuću.

Pre, dok nije bio soko, Spira bi odgovorio svoje „razumem“, i postupio bi po naredbi gospa Micinoj, ali se sada u njegovome prezdravelome telu pobuni njegova prezdravela duša i on joj sasvim stručnjački odgovori:

— Danas sam izvodio složene radnje na reku i umoran sam, sutra ću spavati.

— Šta kažeš? — dreknu komandir čete.

Spira zinu još nešto da kaže, ali u njemu zatrepta ona stara, predsokolska duša opštinskoga delovođe i on zavuče glavu pod pokrivač i, radi utehe, uze da pipa svoje mišice.

Vežbanja su međutim napredovala sve više i više i Spira je osećao sve više i više muške snage u sebi te, jednoga dana, nakon pune godine dana vežbanja, desi se nešto, što u jednostavni život naše palanke unese naročito i neočekivano uzbuđenje.

To se desilo jedno predveče, u subotu, u oči nedelje. Spira došao kući, skinuo kaput, pa uzeo testije, napunio ih vodom, i izišao u avliju, te počeo sa njima da vrši vežbanja, zamišljajući ih kao dva đuleta. U jednome življem zamahu on nekako čukne testije, i ove, kao staklo, prsnuše na stotinu hiljada komada, a voda obli Spiru kao da si ga u kacu umakao.

Gospa Mica vrisnu i razjapiše joj se muskulozne vilice, a ispružiše snažne ruke da dočepaju grešnoga Spiru i da ga umese kao testo u naćvama.

Ali se desi nešto što se nikad dosad nije desilo, i što se nikad ne bi moglo ni pretpostaviti da se desi. Spira kao da je na vežbanju i da radi po komandi g. Pšihila, na „jedan“ metnu pesnicu na grudi, na „dva“ ispruži ruke sa stisnutim pesnicama, na „tri“ spusti obe pesnice gospa Mici na glavu, na „četiri“ dočepa je za kose i na „pet“ se gospa Mica već valjala pod njim, pišteći kao guja u procepu i proklinjući sebe, što natera Spiru da se upiše u „Sokole“.

Događaj se očas rašču po varoši i to učini da se svet poče naglo upisivati u „Sokole.“

Od tada više nikad nije padala ona fascikula u g. Spirinoj kancelariji.

Napomene

1. Tada nije bilo fotografija na pasošima.
2. Majdan-Pek do 1891 g. nije pripadao nikakvoj opštini ni okrugu, niti su mu stanovnici imali kakvih političkih prava. Ovo je priča iz starog života toga mesta.