Devet-sto petnaesta. 2

Sabrana Dela Branislava Nušića. 10, Devet-sto petnaesta : tragedija jednog naroda. 2 / Branislav Nušić ; pogovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. 17. Četrdeset hiljada mučenika
• 2. 18. Roman jednoga devojčeta
• 3. 19. Gospa u crnini
• 4. 20. Beograd
• 5. 21. Pusta kuća
• 6. 22. „Bacajte sami u oganj decu!“
• 7. 23. Majka
• 8. 24. „Onamo! namo!…“
• 9. 25. Slom
• 10. 26. Istorijska noć
• 11. 27. Deca bez otadžbine
• 12. 28. Srbija u planinama
• 13. 29. Istorija jednog zarobljenika
• 14. 30. Ko je ona?
• 15. 31. Most Uzdisaja
• 16. 32. Peć
• 17. 33. Ropac
• 18. 34. Pogovor

1. 17. Četrdeset hiljada mučenika

Od jutros zakrčio drum koji vodi iz Štimnje u Prizren. Drum se i ne vidi, već samo kroz ravnu poljanu proteže se crna živa linija koja se kreće, povija, gamiže kao ono kad mravi iz mravinjaka obeleže sobom put kojim kreću na posao. Pošlo je sve što je noćas otpočinulo u Štimnji; krenulo je i ono što je stiglo od jutros iz Lipljana a ne smelo se zadržati na odmorak, nastavilo je put i ono što neprestano stiže sa fronta, što tamo ne može biti od koristi.

Sad se već jasno čuje topovsko pucanje, jer borbe se vode negde u blizini, i gomila ide ćuteći, pognute glave, kao red osuđenih kojima je već saopštena presuda.

Nebo je puno tužne boje, te surovu sliku jednoga čitavoga naroda koji kreće u zbeg, u planine, osvetljava nekom mističnom maglicom koja, kao pokrov izatkan iz pregorelih sunčanih zrakova, tajanstveno obavija bedu i nevolju. Sećam se jednoga našega vajara koji je tugu tako zaogrnuo providnim velom ispod kojega se suze nisu videle ali su se osećale.

Nemoguće je bilo okom shvatiti svu veličinu nevolje koja je kretala od jutros. Svako je video samo najužu sliku oko sebe, a daleko mu je izmicalo pogledu ono što je pred njim i ono što je za njim. Tek kad je sunce malo više odskočilo, pre no što ćemo iz kosovskoga ravništa ući u duboki crnoljevski klanac, seo sam na jedno oboreno drvo, na prvi odmorak i tada mi je pred očima promicala slika za slikom, od kojih je svaka zasebno predstavljala jednu celinu bede i nevolje, a sve zajednički, povezane, celu tragediju jednoga naroda.

Promiče baterija teško izvlačeći glomazne točkove iz debeloga blata koje je pokrilo razriven i prolokan drum. Napred jaše komandir preplanula i umorna lica po kome su dubokim brazdama ispisani svi napori dugotrajnih i nadčovečanskih boraba i sve razočarenje jednoga čestitoga starešine koji je, sem hrabrosti, ulazio uvek u borbu i sa verom u pobedu. Zavaljene kape daleko iznad čela a oborene glave, on prelazi u pameti sve one slavne borbe iz 1912, 1913, 1914 i 1915 godine, koje je ova baterija, od koje se on nikad valjda nije odvajao, vodila. I sada na putu povlačenja, dušu mu obuzima neko osećanje stida koje ga muči i sa kojega on ne diže glavu i izbegava da se sretne pogledom sa beguncima kroz čije guste redove promiče. Konji u zaprezi pokriveni blatom, umorni i malaksali, jedva kreću; sedla na njima većinom prazna, oni koji su ih jahali ostali su tamo, na bojištu. Kad udari točak u kakav kamen, kare šupljo zazvone kao što praznina zvoni. U njima nema više municije, ispucalo se, izginulo se i — sad se povlači, ako se bar mogu da spasu topovi da ne padnu u ruke neprijatelju.

Odmah za baterijom idu jedne taljige pune stvari i dečice. Ljupke dečje glavice vire uvijene u marame, šalove i ćebad, a majka, noseći još i odojče na ruci, prati kola sa najdragocenijim tovarom. Konjić naramljuje na jednu nogu, izvlači kola iz blata amovima iskrpljenim ka napom i nastavljenim užetom. Njega vodi starac koji se i sam pomaže batinom da ne bi posrnuo. Sin mu je pod puškom; možda ono što se čuje od jutros i njegova puška puca, i ne sluteći da nedaleko iza fronta promiče njegova porodica, njegova deca i sve dobro njegovo. Deda, na kome je ostala kuća i briga, opremio je rasušene taljige koje su se bile rastočile pod strejom, okrpio je užetom i kanapom stare amove, koji su visili u kući iza vrata: majka je izmesila punu vreću proja, te su tako krenuli u zbeg za ostalim svetom, odmičući se po nekoliko časova dnevno, onoliko koliko je deda mogao da hodi, onoliko koliko je konjić mogao da tegli. Pošli su za svetom, za narodom, ne pitajući kuda i sad idu, ne znajući kuda i ne sluteći daće uskoro naići na albanske planine gde će im taljige biti suvišne, a bedni konjić teško moći na sebe primiti da ponese jednu tako tešku brigu.

Za taljigama idu jedna volovska kola opet pretovarena stvarima, ženama i decom. Vočići teško dahću i posrću, ne mogući da izvuku kola koja svaki čas upadaju u proloke, a dve tri snahe koje idu kraj kola svaki čas podmeću ramena i mladom snagom svojom iznose kola.

Za ovima idu peške ostaci nekog engleskog artiljerijskog odeljenja koje odstupa iz Beograda. Ovi tuđinci, koji su do pre neki dan branili srpsku prestonicu, zašli su sad u srpske planine da sa nama zajedno podele sudbinu jednoga nesrećnoga naroda. Krenuli otud, sa dalekih severnih ostrva, prebrodili prostrana mora, da nam donesu ne toliko pomoć koliko veru da u ovoj gigantskoj borbi nismo sami, da je do nas kadra dopreti ruka moćnih, da nad nama bdi briga moćnih. Pa kako je i ta vera nemoćna pred silom!

Za Englezima brekće i stenje sav blatom umazan jedan automobil pun naroda koji se guši u njemu. On ide istom brzinom kojom i volovska kola, a tako često i zastaje ne mogući da izvuče točak koji se zariva više osovine u žitka blatna jezera koja ispunjavaju proloke. Svetina, koja se natovarila na automobil, čas slazi s njega da ga izvlači, čas se penje da on nju izvuče.

Za automobilom lagano škripe glomazna volovska kola sa državnim volovima, pretovarena nekim sanducima, gvozdenim krevetima i kutijama sa instrumentima, a preko svega toga posedale milosrdne sestre, uvijene u vojničke šinjele, sa prljavim belim maramama oko glave i crvenim krstom više čela. To su ostaci neke ruske misije i doktor, šef misije, u glomaznim mužičkim čizmama, ulepljenim blatom više kolena, sa zabačenom kačketom unatrag i naočarima spalim na vrh nosa, ide napred i vodi volove za uzicu.

Pa onda se nižu tako redom slika za slikom. Čitav beskrajni niz vojnih kola sa natpisom sa strane kojoj komandi pripadaju, prekinut po gde gde kakvim seoskim kolima, taljigama ili dvokolicama koje se nenadležno unele u red. Ta vojnička kola predstavljaju zalutale delove pojedinih komandi, izmešane, bez reda, rasturene, tako da se jasno vidi kako svako za se i za svoj račun tegli. Jedna sanitetska kola vardarske divizije, pa troja municiona kola moravske divizije, pa dvoja kola iz komore drinske divizije, pa onda neka poljska kujna dunavske divizije, i tako redom a bez reda. Na tim kolima ima i državnih i privatnih stvari i državnih i privatnih lica, ima i bolesnih vojnika i čitavih porodica, žena, dece i staraca.

A iza toga niza državnih kola pojavljuju se opet sve one slike koje smo videli kada je prokupački zbeg slazio labskim drumom. Putnička kola sa arnjevima i umornim konjićima čije sapi brekću kao mehovi, a blato im iskitilo trbuh te vise čitavi grozdići; pa onda automobil, mali, crn, lakovan sa četiri sedišta, naviknut da vozi od Beograda do Topčidera; za njim veliki tovarni automobil golubije boje, i sa motorom koji brekće i stenje kao razdražena životinja i gumama koje su se ojele; pa onda mala seljačka kola sa vočićima kao srndaćima i točkovima koje je obmotalo blato slojem debljim i od samih naplataka; pa dvokolice koje vuče konjić, oznojenih rebara i usanulih kukova, za ovima fijaker sa beogradske kaldrme na kome još vise, kao krpčići na prosjačkim čakširama, gume oko točkova i na kome je još po gde gde sačuvao lak svoj sjaja pliš svoju boju, ali ga gledaš sa sažaljenjem kao bivšu lepoticu na kojoj se još održali tragovi prošlosti; za njim taljige sa bednim konjem u rudama, jedne od onih taljiga na kojima se prenose drva i espap sa beogradske stanice, pa onda fijaker od onih koji su osamdesetih godina još i izgledali nešto na beogradskim ulicama, a od toga doba služe za prenos pošte između dveju varoši u unutrašnjosti; pa špediterska kola, velika, prostrana, čitava kuća na točkovima, a vuku ih tri umorna konja raskrvavljenih grudi, koji su ih sa velikim naprezanjima izvlačili iz svih blata kroz koja se prošlo; za ovima opet par vočića vuku nešto što se i ne može nazvati kolima, dva točka i visoki stupci sa strane; za njima poštanske čeze, pa onda sakadžijske dvokolice sa kojih je skinuto i bačeno bure da se zameni tovarom, pa bolnička ambulantna kola, pa laka štajerska kola sa platnenim krovom. I redom tako, sve vrste kola, sve što ima točkove i što može da povuče zaprega. I sve to natovareno i pretovareno senom, brašnom, pokućanstvom, decom, ženama i starcima.

Uz sve to, oko kola i izmeđ njih, pešači masa sveta poprskana blatom po grudima, po kosi, po licu i ubrljana do kolena i do pojasa. Kroz gomile pešaka tiskaju se još i konjići osamareni i natovareni, kravica koju vuče majka da bi ishranila decu i ovca koju je grešni domaćin poterao da se negde u planini ishrani zimus.

I sve se to izmešalo i sve izjednačilo, vojnik i građanin, varošanin i seljak, činovnik i radnik. Svako podjednako ponižen, podjednako nosi teret brige i bola, i kreće pognute glave predosećajući da su ovo tek prvi koraci na dugome putu patnje i stradanja.

Lagano kreće zbeg koji je zagušio drum. Nesrećna majka koja nosi na leđima svoj najdraži teret, svoje čedo isceđena, bleda, voštana lica; ranjenik, koji je nedolečen krenuo iz postelje ogrnut bolesničkim ćebetom, pa otac koji nosi kuću na leđima i majka koja vodi umornu dečicu za ruke; zarobljenik promrzo, pocepan, izgladneo, koji sumanuto zvera idući za gomilom; pa ruski mornari i francuski bolničari, pa zalutala deca bez roditelja, bez topla odela, bez zaštite — sve te slike i druge bolnije, promiču kroz gomilu kola volovskih, konjskih, kraj kola svih vrsta, svih oblika, kroz niz automobila, municionih kola, topovskih kara i tovarnih konja. I sve se to izmešalo, i kola i ljudi i stoka i sve se tiska, sve grabi i ako se jedva kreće i probija kroz gomilu i svako nosi, osim one opšte, još i svoju sopstvenu nevolju, svako svoj bol, svako svoju istoriju, uvek tužnu istoriju. Jedni su krenuli u svet, a ostavili kuću i tekovinu svoju na milost i nemilost pljački koja sad već besni u njihovom zavičaju; drugi su krenuli, a najdraži im iz kuće na bojištu, i ko zna jesu li živi, i ko zna hoće li ih videti i hoće li kadgod čuti o njima; treći su krenuli sa gorkim saznanjem da su za sobom ostavili grobove svojih milih koje niko neće obići, niko opojati, niko prekaditi; četvrti su krenuli a nemoćne svoje, decu ili ostavili usput u nepoznata mesta, kod nepoznatih ljudi; peti, šesti, sedmi… svako nosi svoju nevolju, svako svoj bol, svoju istoriju, uvek tužnu istoriju.

Idu jedno za drugim roditelji bez dece i deca bez roditelja, očajni bez utehe, boni bez nege, izgladneli bez ponude, iznureni bez odmorka. Uznevereno i uzbuđeno, sa osećanjem straha, poniženja i patnje, kreće se povorka nevolje i jada i teče drumom kao nabujala reka bolova.

Viđao sam duge povorke pobožnih koje je vodila vera; gledao sam beskrajne povorke vojsaka, vodila ih je volja jača i starija; video sam gnevne povorke naroda koji se buni, vodila ih je misao; gledao sam šarene povorke veselih, vodilo ih je zadovoljstvo, ali — šta vodi ovu povorku bednih i nevoljnih što klonula duha i tela kreće drumom? Vodi li je razočaranje i bol, vodi li je tuga i rastočene nade? I kuda će? Idu li ovi bednici na poklonjenje hramu čovečnosti i pravde, ili idu na vrhove planinske da se otud, bliže nebu, pomole Bogu milosti ili, možda idu na obale sa kojih se dogledaju veličanstveni svetski hramovi kulture, prosvete i civilizacije, te da otud, smrću svojom, iskažu velikima da su ti hramovi tek onda uzvišeni, tek onda veličastveni kada se dižu u dušama narodnim,a ne samo kao ukrasi velikih svetskih gradova?

Lagano kreće zbeg koji je zagušio drum. Kraj druma leže mrtvi konji, koji su popadali juče, prekjuče. Njih su već cigani odrali, a gavrani ih raščupali; leže polomljena kola koja su se ozgo s druma skrhala i nisu se mogla opraviti da nastave put; leže mrtvi volovi koji se raspadaju i oni koji su tek lipsali i sa kojih gladan vojnik seče parče mesa pre no što stignu psi da ga podrpaju.

Što dublje u klanac zalazimo sve veća hladovina bije i reže uz obraze, a telo se ježi i duša grči, te studena groznica prožima te skroz i počinješ drhtati. Kad po gde gde probija sunčani zrak, tamo gde se klanac otvori malo i proširi, on samo izaziva još veću jezu kroz tela koja su mrzla one lipljanske noći, a ne zagrejala se studenim zracima jučeranjega sunca.

Pred nama ide žena i nosi na rukama dvoje dečice uvijene u krpe. Ono starije bi i moglo hoditi, ali od mraza ne može da makne nožicom, a ono mlađe još se nije odvojilo od naručja materinog. Dečici zacrvenili obrazi od studi kao zrele jabuke, ručice im se podnadule tek što ne prene krv pod kožom, a na očima krupne suze, one što ih mraz izaziva. Promrzla su a nedovoljno obučena pa im je teško zagrejati se. Jadna majka pokušava da im dahom iz usana greje ručice, ali ni daha dovoljno nema, umorna pod teretom koji nosi.

— Promrzla dečica? — pita je ranjenik koji se tetura drumom oslanjajući se na jednu granu.

— Promrzla, šta ću! — odgovara majka a reči joj zvone bolom.

— Nigde vatre da ih zagreješ? — nastavlja ranjenik sa puno roditeljskoga saučešća i osvrće se na sve strane ne bi li zapazio kakvu vatricu kraj koje bi žena sebi snagu a deci dušu povratila.

— Nema! — odgovara majka.

— Da mogu — dodaje opet ranjenik — poneo bih ti jedno dete, al’ eto, jedva i sebe nosim.

— Hvala ti! — blagodari očajna majka.

U tom naiđosmo na vola koji ostavljen leži porebarke kraj druma, boreći se sa dušom i teško dišući kroz nabrekle nozdrve. Premorio ga put; ko zna odakle on, ozgo iz Srbije, vuče teret i ne odmara se ni danju ni noću. Pa uz to nigde hrane, a noći mrazne, te stoka nezbrinuta, nenahranjena, nesklonjena, malaksava polako i pada kraj drumova. Oslobodili ga jarma, odveli ga van druma da ne smeta prolaznicima i ostavili ga da tu lipše. Ranjenik, kojega je zabrinula sudbina one dečice, seti se nečega kad spazi ovoga samrtnika.

— Slušaj, snaho, eto vo lipsava. Još je topao, položi decu po njemu, zagrejaće se!

Žena ga pogleda čisto neverice, a on ponovi:

— Zgrejaće se, veruj mi, položi ih samo.

Žena ga posluša i položi decu po volu, a vo, koji je već bio sklopio oči predajući se smrti, osetiv teret na svojim rebrima, otvori još jednom one velike, one pametne i pune izraza oči i pogleda bono dečicu. Izgledalo mi je u tome času kao da u njegovim očima vidim suzu i kao da mu čujem reči:

— Grejte se, grejte, srpska dečice! Učinio sam svoje; izvlačio sam topove srpske na Rujan i na Oblakovo, iznosio ih na grudima svojim na Lisac i na Osogovo, na Cer i na Jagodnju i pošteno služio gde god je trebalo i kad god je trebalo. Sad sam malaksao, umirem, pa ako, neka i poslednjim dahom svojim koristim vama bar, srpska deco. Grejte se, grejte, toliko ću disati dok vas ne zagrejem!…

Ali nije samo poslednjim dahom svojim koristio čestiti srpski vo. I posle smrti još, tek mu se ugasilo oko, a žena digla zagrejanu dečicu sa njega, zabodoše gladni vojnici i zarobljenici noževe u njegovo telo da otkinu parčad mesa, koju će kod prve vatre baciti na žar i jesti ga nedopečeno, onako uvaljano u pepeo i sa komadima uglja koji vise o njemu.

Jer, avet gladi u veliko lebdi nad ovom vojskom izgnanika. U Prištini poslednjih dana već se nije moglo doći ni do hleba ni do brašna. Tamo već tiskale su se gomile pred pekarnicama i kada su prvi, koji su snagom ramena i ruku prodrli do ćepenka, razgrabili količinu koju je jedna pekarnica kadra bila dati, ostali su se vraćali očajni i gladni. U Prištini sam već čuo reč: „Četrdeset i osam sati nisam okusio zalogaj hleba!“ a siromašna kosovska sela, kroz koja smo prolazili, nisu nam bila kadra ni mrvice ponuditi, Srećniji, koji su kolima, ko zna odakle i iz koga državnoga magacina, vukli po koju vreću brašna, oni su daleko bili od nesrećne nemani gladi koja će docnije tamo u albanskim planinama i na jadranskim obalama, zagrliti svojim suvim i koštunjavim rukama sve što se spaslo i verovalo da je na tim obalama, kojima će žurno tegliti, kraj patnjama. Ali vojnici, regruti, ranjenici, zarobljenici, koji nisu u zbeg krenuli opremljeni i koji su mesto sveg ostalog tereta poneli samo svoju golu dušu, idu drumom već klonulo, sumorna, ugašena pogleda koji se po gdekad budim u kome se raspaljuje plamen divljaštva kad u tuđoj ruci spazi komad hleba.

Sretah ih usput, ove jadnike, jedu lišće od kupusa koji su upljačkali u prvoj bašti koju su usput sreli i na koju su gladni pali kao skakavci: ili su podelili već pola suvu presnu bundevu, koju su našli pod nečijim krovom, gde ju je domaćin obesio jesenas da se suši, ili krune zubima klip prošlogodišnjeg suvog kukuruza čija se zrna žute kao ćilibar.

Primetih vojniku koji je sa vola, kojega su psi već podrpali, sekao sebi parče mesa:

— Nemoj, bolan, to jesti, vi’š da je stoka lipsala.

— Pa neću valjda sa žive seći meso! — odgovara mi i pogleda mrkim pogledom u kome je bilo čak i mržnje.

— Tako je, al’ velim, ko zna otkad je lipsalo, eto su ga već i psi raščupali.

On me pogleda još jednom onim ružnim pogledom, koji mi je kazivao: „Idi svojim putem i ne diraj me u mojoj nevolji“, pogleda me pa dodade:

— Kad mogu psi, mogu i ja. A i kakva je razlika izmeđ mene i psa. Gladan on, gladan ja; hoće on da živi, hoću i ja; kad nam dadu, mi jedemo, kad ne dadu mi, eto, moramo ovako… — i nastavi posao od kojega sam se zgrozio i odmakao brže dalje.

Kad sam, sedeći jutros na onome oborenome drvetu, izvadio zalogaj hleba da se založim, prišao mi, je jedan čičica iz poslednje odbrane, blaga, roditeljska lica.

— Nemoj, sinko, da jedeš tako. Vi’š kako te gledaju gladni što prolaze kraj tebe. Bog ti je dao zalogaj hleba, pa skloni se negde, pojedi ga da te niko ne vidi!

— Ama zar?… — zaustih ja da kažem nešto, a on me prekide i nastavi.

— Bolje je, bolje. Ne znaš ti još šta je to gladan čovek. Gladan čovek je gori od gladna zvera; zver te rastrgne da zadovolji glad, ali te ne mrzi, a gladan čovek te mrzi.

I odista, u tome trenutku kad sam digao glavu, izgledalo mi je da sam u pogledu gladnih, koji su prolazili kraj mene i videli zalogaj u mojoj ruci, sreo mržnju.

Ali slika gladi i nije bila tako strašna dok se ona samo na pojedincima sagledala, ona je izazvala u nama pravu groznicu uzbuđenja tek kada su počele prolaziti kraj nas hiljade i desetine hiljada onih kojima je avet gladi svojom surovom kičicom po voštanome, bledom licu izvajala grube crte klonulosti i odricanja.

To su bili dugi, beskrajni, u vrste postrojeni redovi gladne dece. Išlo ih je četvoro po četvoro u vojničkom redu, a nevojnička držanja. Prolazili su, prolazili sat, dva i tri. Ceo je pokret na drumu zastao da propusti ove mnogobrojne redove ili se jedva micao jednom polovinom druma koliko je ova ostala slobodna.

Bila su sve to deca, mlada kao rosa, još neogarenih usana, tek odvojena od majaka i kuća i odmah povedena putem stradanja i patnja. Bilo ih je valjda oko 40.000 dece koja su po naredbi povedena u zbeg, kako ih neprijatelj ne bi zgrabio, jer su to ona deca koja će marta meseca iduće godine biti regruti. Težina puta, bez čestita odmorka, nedovoljna hrana, umor i glad ispio je ovu decu, ugasio im je onaj blagi detinji pogled, izbrisao im je osmeh sa usana i posuknuo vedrinu na licu. Njihova mršava tela, njihove nerazvijene grudi i nepouzdan korak jedini su još tragovi njihova detinjstva, jer ugašen pogled, oborene glave i težak bol ispisan na licu daje im izgled staraca od sedamdeset godina. Umor i napor im je povio leđa u doba kada se mladost ume tako ponosno da isprsi, a mlada snaga uspravljeno da buja kao mladi jablan. Sve su to deca u godinama u kojima, u dušama ispunjenim sinovljom ljubavlju, tek počinje bujati i jedan nov osećaj i saznanje da, kao i materino krilo, može biti topao i onaj pogled dva žarka oka koji uzbudi mladu krv te srce drugače bije. Sve su to deca koja su do juče prekjuče još sedela na plotu, te otud posmatrala nedeljom kolo momaka i devojaka i tek se juče ili prekjuče odvažila, puna stida, sišla s plota, prišla bojažljivo kolu i kad su zabola ruke u pojase devojačke osetila kako im gore prsti koji se dotiču topla devojačka tela. Sve su to deca koja su tek koraknula na sokak, al’ držeći se uvek još za materinu ruku te su ih majke, pre desetinu petnaest dana, kad dođe naredba da krenu, teška srca ispratile, teža no što su njihovu stariju braću u front poslale.

— Kako ćeš, dete, u svet sam? Hoćeš se umeti čuvati, hoćeš se umeti paziti? Nisi nikad odio, nisi se nikad od kuće odvajao. Al’ šta ćeš, naredba je, mora se!

Majkama je ipak olakšala čas rastanka uteha da je tako dobro, da je tako bolje, da država to čini zato da bi sklonila decu od neprijatelja te sačuvala majkama hranitelje a sebi branitelje.

— Pođi, sine, pođi, skloni se od nesreće. Kralj te zove, pa on će mi te i negovati, on i sačuvati majci!

Majke su ih opremile sa po jednom pogačom od kuće, mirne duše da ih dalje čeka „kraljev hleb“ i državna briga.

— Brine li ko o ovoj deci — zapitaće me jedan sveštenik, koji je stao uza me kraj druma, očekujući da prođe tužna povorka.

— Razume se da brine! — odgovaram mu ja.

— Brine? — učini on i pogleda me čudnovato.

— Pa evo već na prvom koraku na licima je ove dece ispisana glad. Šta će biti dalje?

— Na prvome koraku i moglo je biti pometnje, nije lako u ovakvim prilikama spremiti hleb za ovoliki broj, ali u Prizrenu urediće se to. Izvesno će se urediti.

Kada sam u tome trenutku pokušao da branim nebrigu kojom su ova deca očupana od svojih kuća i bačena u nevolju, nisam ni slutio da su ta deca na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blata i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od četrdeset hiljada srpske dece, za mesec dana, trideset i šest hiljada naći grobove svoje u snežnim ambisima i smdrljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.

Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da ona idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu. a mi za nekoliko dana bacamo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca — mučenika!

Prolaze deca mučenici u beskrajnim redovima i bacaju umorne poglede na nas koji smo stali kraj druma te ih posmatramo. Ko je od nas tada slutio da je to poslednji pogled na smrt osuđenih? Pa ipak, bilo je nekoga koji je to slutio. Kraj druma, na jednome kamenu, video sam, posle one strašne lipljanske noći, sad opet onu gospu u crnini. Pratila je toplim materinskim pogledom ovu decu, ovu buduću Srbiju, i iz toga pogleda mogao si pročitati dubok bol duše koja je pribrala i prisvojila sve naše bolove. Iz njenoga si pogleda mogao zapaziti kako ona predoseća zlu sudbinu koja čeka ovu decu, onako kao što je samo majka kadra predosetiti.

Kazivala mi je u Prištini jedna ojađena majka koja je izgubila sina: „Dolazio mi je — veli — nekoliko puta za vreme onoga zatišja na viđenje, dolazio mi je i odlazio i dočekivala sam ga radosna srca i ispraćala lake duše, Žalila sam al’ nisam slutila. Poslednji put, pre no što će poginuti, kad je bio, ispratila sam ga teške duše. Pritislo me nešto ovde u grudima, otkinulo mi se nešto ovde u duši i srce mi je zaigralo. Slutila sam!“

Slutnja je nerazdvojni deo materinske ljubavi. Materinsko srce, kao pomorac buru, predoseća nesreću kad je ona daleko, još vrlo daleko, kad je niko još i ne nazire.

Iz pogleda gospe u crnini, kojim je pratila dugu povorku ove dece i mučenika, videlo se da njeno materinsko srce sluti nesreću i ako je ona daleko, još vrlo daleko. U tome je pogledu bilo puno slutnje i puno tuge, u njemu se ocrtavao dubok bol koji srećeš kod majke koja cvili nad dragim telom jedinčevim.

Promakao sam brže da izbegnem taj materinski pogled gospe u crnini u kome sam, u tome trenutku, sreo poglede četrdeset hiljada srpskih. majaka i, čini mi se, čitao iz njega kletvu četrdeset hiljada srpskih majaka koja će kletva, kao oštra jesenja slana, sasušiti vence slave onih koji bi da ih iz ovog rata ponesu.

Promakao sam kroz grupe koje su bile preda mnom i pošao bržim korakom, ali nisam dugo. Išao. Napred opet nešto zagušilo pa se zaustavio ceo pokret u mestu. Ko zna šta se desilo, jer. smo dugo, vrlo dugo čekali. Nije to neobična stvar da se pokret zaustavi i stoji u mestu, očekujući da tamo napred gde je zastalo oduši, pa da krene dalje. Pa ipak, kad to dugo traje, dosadi svetu tapkati u mestu gde se od silna blata nema našta sesti te odmoriti — i onda nastaje gunđanje.

— Nećemo valjda stajati ovako do doveče!

— More hajde da pođemo njivom, pa da obiđemo.

— Ne možeš, blato je, a smonica, ne možeš nogu izvući.

— Pa šta je to tamo napred, što ne pođe neko?

Najzad jedan narednik, koji je pratio neku komoru i sišao s konja da se odmori na nogama, pojaha ga ponova, satera u šanac pa šancem potera napred da vidi šta je tamo. Morao se dugo probijati dok je dopro do mesta gde je zaustavljen pokret, jer se vazda nije vraćao, tako da smo ponova počeli gubiti strplenje.

Tu na mestu gde sam se ustavio da sačekam povratak narednikov, spazio sam po strani druma, među kolima, ona mala volovska kola bez lotra, na kojima su samo dvema daskama vezana dva para točkova. Sećam ih se sa prištinske ulice kada su ono na Kosovo slazili toplički begunci. Kola vuče samo jedan sićušan konj, a druga strana rude prazna. Kada sam ih pre u Prištini video, sa te druge strane bila je upregnuta kravica, al’ uginula je valjda. Po daskama, na naviljku sena zastrtom šarenom ponjavicom, leži ono bolesno momče već sasvim upalih očiju. Otac koji vodi konja, sad na odmorku prišao mu, stao kraj prednjih točkova pa brižno gleda bednoga jedinca. Majka mu podmeće seno pod glavu, podešava mu ponjavicu i toplo mu tepa, a bolesnik gleda, mutnim pogledom, pogledom koji se gasi, gleda majku i gleda nebo i gleda poslednje jesenje zelenilo.

— Je l’ davno bono momče? — osetih potrebu da ovim dobrim ljudima kažem što.

— Davno, od letos! — odgovara otac.

— Pa što ne ostaste u selu s njim?

— Naredba je — sleže otac ramenima — da svi mladići dorasli za vojsku krenu iz sela.

Grešni ljudi — oni su bolesnoga jedinca povukli iz sela da ga neprijatelj ne bi odveo.

Okretoh glavu da ovog bonog prizora i priđoh jednoj gomilici koja je još uvek gunđala što smo se ovde ustavili. U tom, na jedvite jade, stiže onaj narednik svojoj komori. Svi ga opkolismo:

— Šta je tamo?

— U jednim kolima napred umire dete, pa zaustavili kola da ga sačekaju da umre.

— Baš umire? — uzviknu neko.

— Pripalili mu sveću.

Svi koji su još malo čas gunđali i protestovali, ućutaše i primiše to saopštenje sa saučešćem. A kad posle nekoliko trenutaka oduši napred i krenu zbeg, neko reče;

— Svršilo je!

I svi skidoše kape i dodaše:

— Bog neka ga prosti!

2. 18. Roman jednoga devojčeta

Sećam se, video sam je na Skopljanskoj železničkoj stanici onoga jutra, mislim 5 oktobra, kada je ta stanica bila pozornica najžalosnijih slika. Otada mi je njena slika ostala duboko urezana u pameti i nije se sve do sada izgladila. Van gomile očajnih žena i prokisle dece, koja su posedala na nabacane svoje stvari, cele svoje očekujući na kiši celu bogovetnu noć da dobiju mesta u vozu — stojala je ona pod jednim ogolelim drvetom u staničnoj aleji, kao da bi je ono suho granje moglo zaštiti od kiše. Vetar joj povija pokislu suknjicu i pripija uz slabačko telo; na nogama joj plitke, iscepane i prljave cipele sa kojih se uzice vuku po blatu. Nad čelom joj se, od kiše, razlio crveni krst sa platna, kojim je povila glavu kao bolničarka, pa joj jedan crven mlazić teče čelom kao krvava brazda. Njeno tamno lice kazuje da ju je ispila teška bolest; oči joj zamagljene, ugušene i bez sjaja, usne suve i zagorele, a kosa uvela i proređena.

Nju niko ne zove u voz, njoj niko ne kaže da uđe, a ona sama ili nema snage ili nema hrabrosti.

Stoji umorno pod ogolelim drvetom i čeka kao osuđenik kad će je prozvati. Svet se tiska i otima, gura i nadire silom u vozove koji, jedan za drugim, puni očajnih putnika odlaze put Kosova, a ona stoji i čeka.

Prišao sam jednome žandarmu, koji je bajagi održavao red, kojega niti je bilo niti ga je moglo biti, i zamolio ga da propusti to bedno devojče. Ona me je zahvalno pogledala i ušla je u vagon, noseći jednu crnu boščicu sa koje je kapala voda i ostavljala mastiljavi trag za sobom…

Kada sam je sada na drumu sreo promrzlu i imovine, ponudio joj ćebe da obavije svoje slabačko telo, onaj pogled zahvalnosti sa skopske stanice još jednom se ponovi.

Ogrnuta ćebetom preko glave, što joj je izazvalo novu drhtavicu, ona je pošla kraj mene, izvlačeći teško stopale iz blata. Ćutala je oborena pogleda i ja je nisam uznemiravao razgovorom, uveren da joj je, u stanju u kome je, tako isto teško izgovarati reč kao i izvući nogu iz blata.

Gomila se valjala kraj nas, kao reka nabujala kišom, kola su škripala i stenjala, pešaci pljaskali po lapavici, a po gdekoji automobil prohujao bi i raskošno nas zasuo blatom po licu, po kosi i po odelu. Naviknuti na to, mi smo brisali samo oči od blata, kao ono u kupatilu posle gnjuranja u vodu, i nastavljali put mirno i trpeljivo.

Kada se devojče razgreja pod ćebetom, izvuče malo glavu i mekim, promuklim glasom prošapta:

— Vi me ne poznajete?

— Ne! — rekoh.

— Pa ipak ste tako dobri.

— Vidim vas, patite, niko ne obraća pažnju na vas.

Ona mi pogledom reče da je tako.

— Sami ste valjda, ni s kim svojim ne putujete?

— Sama sam! — odgovori ona.

Zatim smo nastavili put ćuteći, dugo ćuteći. Bacio sam po gdekad pogled na nju i video je kako, oborene glave, sa naporom korača.

— Izgleda mi da ste bili i bolesni — prekidoh ćutanje.

— Ležala sam tifus!

— Odavna?

— Sad šest nedelja kako sam se digla.

— Trebalo je još da se čuvate. Ne može, dabome, razumem, ali — zar nije bolje bilo da ste ostali? Ostao je toliki svet po varošima koje su osvojene. Ovako, kuda ćete? I mi sami ne znamo kuda ćemo, niko od nas ne zna!

Ona mi nije odgovorila, te ja ponovih:

— Zar nije bolje bilo da ste ostali?

Devojče diže glavu i pogleda me bonim pogledom punim izraza, pogledom iz kojega sam ja toga trenutka pročitao tužnu prošlost ovoga šesnaestogodišnjega devojčeta. Događaji se pred nama i za nama tako brzo valjaju, da ni šesnaest devojačkih godina, koje su nekad predstavljale samo godine detinjstva i snova bez jave, nisu više bez velike i grube prošlosti.

Mislio sam da ne nastavim razgovor, ali devojče samo, posle duže pauze, rasejano i uzdrhtalim glasom, prošapta, spuštene glave, upućujući reči sebi u nedra:

— Ne, ne bih smela još jednom ostati! — a zatim joj kroz tamnu boju izbolovanoga lica probi tuberkulozno rumenilo, pa odvažno diže glavu i nastavi višim glasom, kroz koji je zvonilo toplo poverenje i detinja iskrenost:

— Ne bih ostala ni za živu glavu. Ostala sam prvi put, u Šapcu, pa zbog toga i patim. Zbog toga sam ovakva! — pa ućuta na jedan mah i dve krupne suze okvasiše joj trepavice.

U tom prođe neki konjanik te se ona spusti jednom nogom u jendek da mu načini mesta, a ja ostadoh za njom. Naiđe za konjanikom čitava grupa pešaka te nas razdvojiše i ja zastadoh daleko za njom. Kad se grupa razredi, ja pružih korak, probijajući se ramenima, da bih je stigao.

— A vi ste otud, iz Šapca? — upitah tek koliko da progovorim kad stigoh do nje i uravnah korak sa njenim.

— Jeste! — odgovori devojče.

— Imate li roditelje?

— Majka mi je umrla još pre pet godina. Imam oca, ali ne znam gde je, možda je i poginuo. Bio je u trećem pozivu, u šestom puku, taj se puk tukao na Mišaru, posle je odstupio. Imala sam i jednu tetku, pa i ona izbegla tada i od tad je nisam videla, ne znam gde je! Ostala sam sama, onda kad su oni prvi put osvojili Šabac, prošle godine.

— Otac vam nije ostavio sredstava?

— On je zanatlija, siroma’; mi smo siromašni. A bio je i u vojsci, nije ni mogao da me zbrine.

— A nikog niste imali ko bi se starao o vama?

Ona duboko uzdahnu i ućuta, kao da bih tela dati sebi vremena da je malo mine bol, a zatim nastavi:

— I on je otišao u vojsku.

— Vaš brat?

— Nemam braće… Sama sam.

— Valjda rođak?

Ona ućuta i obori pogled, razmišljajući o nečem. Verovatno je u tome trenutku donosila odluku da mi se poveri, jer zatim diže glavu i poče živo govoriti. Njen tihi i mukli glas dobi novu boju, koja je bivala sve jasnija što je više odlivala dušu, kao što je sve jasniji glas čaše što više vode iz nje odlivaš.

— On mi nije ništa, samo pazio me je, uvek me je pazio i savetovao me je kao brat. Svagda predveče, kad bi izišao iz mlina gde je radio, on bi prošao kraj naše kuće. Ja sam to znala i čekala sam ga na kapiji. On mi nije govorio ružne reči, kao drugi mladići što rade, a nije mi nikad rekao ni da me voli. On je sa mnom samo ozbiljno razgovarao i savetovao me je i ja sam ga slušala. Jedanput mi je govorio kako treba više da se pazim no ostale devojke, jer nemam majke, a otac mi često ostaje noću u kafani, te je za mene lako izneti reč. Drugi put me je opomenuo da se ne družim sa jednom devojkom, rekao mi je da on to ne voli. I ja sam ga poslušala. Kad se objavila mobilizacija, pa je morao poći u Valjevo, rekao mi je: „Pazi se, kad se vratim, da ne čujem što ružno za tebe!“ Tada sam prvi put smela da mu kažem: „A zašto, nisi mi brat, pa…“ On mi preseče reč, uze me za ruku i reče mi: „Više sam ti nego brat. Ti znaš šta sam ti ja!“ Eto to je sve što mi je rekao, ali sam ja znala da me voli i on je znao da ja njega volim. Kad je otišao, bilo mi je teško, vrlo teško. Tako mi je bilo kad mi je majka umrla pa ostala sama u kući. Samo, onda sam bila mala i došla je tetka pa me zavaravala. Pričala mi je neke priče i obećavala čim dođe leto, da će me voditi u Beograd, kod njene snaje, i kazivala mi je kako je u Beogradu lepo, kako ima velikih kuća i mnogo ljudi, pa železnice, pa lađe, tramvaji, Mnogo mi je pričala i ja sam zaboravljala bol za majkom. Ali sad, ko bi mogao da mi što priča i da me zavarava, kad je on otišao. Nisam više bila ni dete, ne bi me mogao niko zavaravati. Osećala sam se sama, potpuno sama, i ako je otac bio još tu. Nisam izlazila nigde iz kuće i plakala sam po ceo dan i po celu noć.

Ona preseče reč, jer se zaustavi cela kolona i ceo zbeg. Nešto se daleko napred desilo, ili je pao konj ili se skrhala kola, ili se naišlo na kakav težak prelaz preko reke. Niko ne zna zašto smo stali, a napred se ne može. Prozebli gunđaju i igraju s noge na nogu, drugi seli kraj druma u blato, treći pokušavaju da siđu s druma te da zaobiđu kolonu, ali se zaglibljuju u još veće blato i psuju sve što im je najsvetije; i ljute se i na samoga Boga, preteći mu i okrivljujući ga da i on ne zna šta radi.

— Nekog gospodina valjda žulji cipela te seo nasred druma, a mi ovde džuprimo! — gunđa jedan jedak na one što nose cipele uveren da od njih sve zlo potiče.

— Nije more — dodaje trećepozivac kraj njega — ne žulji ga cipela nego prigladneo pa otvorio kozeriju i fruštukuje, a ovoliki narod čeka.

Jedan vojni telegrafista sjahao s konja, proteglio se, digao pantalone koje su mu spale i počeo objašnjavati jednom vojnom apotekaru kako „u Nemačkoj ne bi moglo ovo da se desi“. Vojni apotekar stao uz jedna kola municione kolone i, češući leđa o lotru, odobrava telegrafisti, dodajući kako je on u Gracu „gde je posećivao Univerzitet“ gledao jedanput vatrogasku četu kada se vraćala sa požara.

— Pa i ako se vraćala sa požara, ipak je tu bilo nekakvog reda. A ovo, šta je ovo, zar je ovo red? — uzvikivao je vojni apotekar.

U tom se začu negde daleko, pozadi nas, užasna larma, glasovi su se nadvikivali, urlik je obuhvatao sve veću gomilu i čas zastao na jednoj strani pa se pojavio na drugoj, bliže ili dalje od nas. Pripuca i po neka puška, i arluk gomile penje se u tome času do divljačke dreke. To zec zalutao kroz njive pa naišao na gomilu i zbunio se te ga sad gone, a on ne ume da pobegne već se jednako zaustavlja na samom drumu.

Ona je prestala govoriti, kad je povorka zastala. Kad povorka tako zastane više se zbije gomila i manje je larme no pri pokretu. Bojala se čuće i ko drugi ono što kazuje, a ona je to smatrala kao svoju ispovest, kojoj sam ja samim slučajem postao poverenik kome se ona iskreno ispovedala. Njena priča ju je zagrejala i ona je bacila ćebe sa glave i prebacila ga preko slabih ramena, a spustila svoju crnu boščinu u blato i sela na nju da se koliko toliko odmori.

Ja sam savio cigaretu i prišao jednoj gomili rezervista i građana da pripalim. Tu se vodio živ razgovor o borbi na Kosovu, koja je još trajala i koja je upravo i obezbeđivala nas da možemo dopreti do Prizrena.

— Kačanik nije trebalo ispuštati, gospodine moj! — uzvikuje jedan rezervni podnarednik, inače špediter beogradski.

— Jedna četa hajduka mogla je braniti Kačanik protiv jedne divizije! — dodaje učitelj, komesar neke poljske bolnice. — 1689 godine tu je protiv obične oružane gomile Arnauta stradala austrijska vojska đenerala Štrasera, čak je i on platio glavom. Da je Kačanik držan, mi bi se danas vraćali u Skoplje mesto što idemo u Prizren.

— E, dabome? — učini skeptički kafedžija, koji je bio magacionar pri nekakvoj vojnoj stanici i toga radi nosio oficirsku kapu pod kojom je, po uveravanju načelnika te vojne stanice, neobično ličio na đenerala Stepu Stepanovića.

— Zašto? — uzbudi se odmah učitelj. — Pre svega, Skoplje je potpuno otvoreno prema Kačaniku. Pa onda… najzad, neka ne bi povratili Skoplje, ali bi, držeći Kačanik, održali vezu sa Tetovom i mogli bi se tamo povlačiti pa na Bitolj. Ovako kuda ćemo Idemo u Prizren, dobro, pa onda?…

— Ostaćemo u Prizrenu! — dodaje kafedžija, koji liči na đenerala Stepu Stepanovića i to tako odlučnim tonom, kakvim bi to sam đeneral Stepanović na sednici Vrhovne komande rekao.

— Kad nismo ostali u Mitrovici, u Pazaru, u Prištini — manu sumnjivo glavom špediter podnarednik.

— A vidiš li ti ovaj crnoljevski klanac, a? — reći će opet kafedžija zauzimajući stav đenralštabnog oficira.

— Ništa nije ovo prema Kačaniku! — dodaje učitelj, koji nikako ne može oprostiti što je Kačanik ispušten.

Dok se ovde vodi tiši razgovor, u koliko se na drumu i na vetru može tiho razgovarati dotle malo dalje, za jednim kolima, razgovor prelazi u buru i gnev i iz dernjave se samo pojedine reči čuju:

— Ama ja bih njemu… (dodatak, kojim se začinjavaju svi burniji razgovori kod nas) zubima izgrizao jabučicu! Ko će da odgovara za ovog? ’Ajd’, kaži mi, ko će da odgovara za ovog?

U tom se oseti neki pokret u gomilama pred vama. Odušilo napred i zbeg poče polako i postepeno da se kreće. Kočijaši poskidaše ćebad kojima su ogrnuli konje, volujari povadiše kamenje, koje su podmetali pod zadnje točkove; oni koji su išli iza kola da protegle malo noge, počeše se tovariti i uvlačiti pod arnjeve, a koji su sjahali sa konja, peti se u sedla. Gomilice, koje su se pribrale na razgovor rasturiše se i svak potraži svoje mesto ili svoje društvo. I ja se vratih tamo, gde sam ostavio malu saputnicu. Ona je sedela na svojoj crnoj bošči, koja joj se sva uvaljala u blato. Kad je pozvah da se krećemo, ona pokuša da se digne i rado prihvati ruku, koju joj pružih da joj pomognem.

— Odmorila sam se bar! — reče pošto ustade.

— A da niste prozebli, tako neubučena a zemlja vlažna?

— Nisam… ali, najzad, ne mari!

Pođosmo laganim korakom, jer u tom je veći pokret dopro do nas. Nisam je ništa pripitivao misleći da će ona sama nastaviti priču tamo gde je prekinula, ali se ona ćuteći zagleda preda se i poče u blatu birati mesto gde će stati i ako su joj i cipele i čarape i jedan deo suknje bile već toliko umazane i ulepljene debelim slojem blata, da joj je moglo biti svejedno, gde će stati.

— Je li on živ? — zapitah je, posle duže pauze, vrlo pažljivo, pažljivo kao kad se ranjenik prihvati te da mu se ne povredi rana.

— Jest! — odgovori ona i podiže glavu, kao da se tog trenutka probudi i seti da mi je dužna nešto. I onda poče tiho da kazuje, onim jednostavnim, promuklim glasom, koji će docnije, kada je bude njena sopstvena ispovest zagrejala, postati jasniji i zvonkiji.

— Nisam dugo čula za njega. Znam da je bio prvo s vojskom kod Prnjavora, posle ne znam gde je bio. Kad stigoše neki ranjenici iz njegovog bataljona u Šapcu, raspitivala sam se preko jedne bolničarke, koja je sedela kod nas u avliji. Čula sam da je bio u borbama i da je dobro prošao. Bio je i hrabar. Toliko sam samo čula.

Prekide za malo, ućuta i odmah nastavi:

— Posle, nije prošlo mnogo vremena, a oni počeše udarati na Šabac.

— Austrijanci?

Ona potvrdi, ali me pogleda jednim pogledom, koji je jasno kazivao da su „oni“ Austrijanci, ali da je njoj odvratno reći to ime.

— Počeše najpre granate da padaju u varoš, pa se onda začu otud od Drenovca velika borba, a posle i na Savi. Oni su bili prešli na našu stranu i tukli se dole na obali, a izgledalo je kao da se u varoši tuku. Počeše žene i deca da vrište i da se spasavaju. Begali su na koceljevački drum pa za Valjevo. Drugi su se skrili u podrume i zatvorili u kuće. Ja nisam znala šta da radim; otac već nedelju dana nije dolazio kući te nisam imala koga da pripitam. Ona bolničarka iz naša avlije savetovala me je da ostanem, ostaće i ona i mnoge druge žene iz našeg komšiluka, a samo bakalin, blizu naše kuće, kod koga smo pazarivali, reče mi: „Bolje da ideš!“ Zabravim kuću pa otrčim do tetke da nju pripitam i, ako ona bega, de povede i mene. Na ulici je bilo već pravo čudo, svet je begao i jurio je gomilama, vojnici su protrčavali, jurili su i neki oficiri na konjima, a pucnjava je bila već u varoši. Jedva sam stigla do tetkine kuće, koje zbog te jurnjave a koje zbog straha. Kuća je bila zatvorena, a neke mi žene rekoše da je tetka još jutros rano izbegla. Kada sam se vraćala već sam čula zujanje kuršuma oko glave i videla sam očima svojim kad udari granata u kuću Arambašića na pijaci, pa onda u Donjem Šroru, gde smo mi stanovali, počeše da padaju kuća do kuće, od kafane Šarana pa redom. Zadrhtala sam celim telom i dobih groznicu te počeh trčati. Nisam se obzirala oko sebe; sagla sam glavu i trčala. U tom već zagušiše ulicu naši vojnici, koji su odstupali, Provlačila sam se između njihovih redova i begala. I oni su pucali i sa svih se strana čula pucnjava. Izgledalo mi je da se tuku svuda oko mene i za mnom i više mene i poda mnom. Bojala sam se da koja kuća ne padne na mene, da me ne pregaze konji, da me ne obori vojska, da me… drhtala sam od groznice i od straha. Dotrčala sam kući, utrčala sam kao bez duše, zariglila vrata iznutra, gurnula glavu pod pokrivač u postelji i ležala sam tako pokrivene glave dugo, dugo…

Ona zastade teško dišući, osećajući se onako isto umorna kao onda kada je preživljavala događaj koji je sad pričala. Pa kad je malo pređe umor, ona opet nastavi, ali nekim pridušenim glasom, koji je jasno kazivao da joj strah guši i sad grlo od onoga što će kazati, kao što je gušio onog trenutka kad se užas desi…

— Ne znam koliko sam tako ležala pokrivene glave. Ništa nisam čula, samo što mi je zujalo u ušima i mutilo mi se u glavi. Trgla sam se i zbacila pokrivač kada sam čula lupu na vratima. Živa sam pretrnula i drhtavica me opet ščepa. Lupa se ponovila jače, a čula sam i neke muške glasove. Jedva sam umela da koračam i jedva stigla do vrata da otvorim. Pred vratima su bili oni, četiri njihova vojnika. Ciknula sam prestravljena, ali jedan među njima, starešina izgleda, manu mi rukom da se umirim. On je govorio mađarski, a jedan je za njim prevodio srpski. Pitali su me: ima li muških u kući, rekla sam im da mi je otac vojnik i da nikog drugog nemam. Pitali su me: ko stanuje sa mnom i imam li što da jedem. Rekla sam da imam nešto malo para i daću izići da kupim hleb. Onda su mi naredili da nigde iz kuće ne izlazim i rekli da u varoši i nema hleba, ali će se oni postarati da dobijem. I odoše mirno, te meni spade nešto s duše i prođe me strah. Mislila sam biće zli, biće opaki, a oni, eto, dobri, čak mi i hleb nude…

Poslednje reči izgovori sa nekom bonom ironijom i dubokom odvratnošću i predahnu kao što bi čovek predahnuo na kakvoj visoravni penjući se na visoku planinu.

— Nisam izlazila iz sobe, nisam smela i ako me je prošao prvi strah. Naslonila sam uho na vrata i osluhivala sam šta biva napolju. Čula sam da su tako isto lupali i na drugim vratima u našoj avliji i čula sam neki vrisak, pa onda psovku. Kad sam čula da cokule tropaju po kaldrmi, u blizini mojih vrata, ja sam navirila na ključanicu i videla kako dva vojnika drže pod miške jednog našeg i odvode ga. To je neko iz avlije, koji se prikrio, ali nisam mogla da poznam ko je, jer mu kroz ključanicu nisam mogla da sagledam lice. Zatim se umirilo i čuo se samo razgovor žena u avliji. Malo zatim ču se opet neko pucanje koje je trajalo čitavih po sata. Mora da je bilo blizu, jer se lepo čulo. Nekoliko puta sam osetila i kako se zatresla kuća, jer nisu pucale samo puške nego i bombe. Posle se opet sve ućutalo i nastala je tišina, potpuna tišina. Mene opet poče da hvata neki strah, ne znam zašto, ne znam zbog čega? Udariše mi suze na oči kao kiša. Pala sam opet na krevet i plakala. Mislila sam na oca, na njega, na tetku, pa opet na njega.

Bar da sam znala gde je on! Ljutila sam se na sebe što nisam jutros, sa ostalim svetom, izbegla, pa bi ga onda tražila. Išla bih na front, tamo gde se biju i tražila bi ga…

— Drži desno! — ču se odjednom pozadi nas grub vojnički glas i pucanj biča.

Niko ne mače.

— Sklanjaj se s puta, kolona timočke divizije! — grmi ponova glas i nastaje krkljanac. Pešaci se sklanjaju u jarak, kola skreću s puta, točkovi s volovskih kola razrivaju obale druma i srozavaju se stranom u jendek; vočići potežu u stranu i prevrću kola, volujar psuje sve na svetu, počev od Boga pa do kaplara i udara nemilostivo grešne vočiće batinom po čeonjači i po očima; tovarni konji zbijaju se među kola i u onome gužvanju i tiskanju obaraju jedan drugome tovare u blato. Nastaje svađa, vika, dreka, psovka, gunđanje. A raščišćenom desnom stranom druma prolazi trkom „kolona timočke divizije“. Nju predstavlja jedan oficir koji vodi svoju familiju i bliže i dalje svoje rođake i komšike i prijatelje, na troja kola svakog mogućeg oblika. Prvo jedan fijaker, pa onda taljige i jedne dvokolice sa jednim konjem. To je cela „kolona timočke divizije“ koja ko bajagi žuri negde.

Svi počinju gunđati, mrmljati i psovati na ovu zloupotrebu.

— Nije ga ni sramota, oficir pa laže!

— Sklanjamo se s puta vojsci i treba da se sklonimo, njeno je prvo da prođe — objašnjava jedan penzioner, koji je navukao bele ženske čarape do kolena, a na leđima nosi mesto ranca jedan šaren jastuk pun stvari. — Ali ne smeju nas gospoda oficiri ovako lagati i gurati u jendeke zato da provuku svoje prije i komšike.

— Nije istina da se moramo sklanjati — plamti od uzbuđenja jedan bakalin iz Paraćina, kome je zbog prolaska „kolone timočke divizije“ samar s magareta pao u blato, pa sad zbira rasute stvari i briše ih. — Nije istina da se moramo sklanjati. I odsad ću da pucam, a neću da se sklanjam nikakvoj koloni. Kad vojska ide na bojište, kad žuri tamo da stigne, dobro, skloniću se vrlo rado, leći ću čak na drum pa nek me pregazi, samo nek stigne za vremena tamo, na bojište. Ali kad bega kao i ja, onda zašto mora da stigne pre mene Ona je čak dužna. poslednja da bega, a ne prva!

— Ama bar da je vojska, pa da mi nije krivo! — nadovezuje penzioner sa belim čarapama — nego žene! Sramota, odista sramota! — i penzioner pljunu u blato.

Prolazak takve jedne „kolone timočke divizije“ ili raznih drugih „divizijskih i pukovskih kolona“ koje su vukle žene i kućne nameštaje raznih oficira, napravi uvek u povorci izbeglica koja se u zbijenim redovima kreće, čitavu brešu i dug trag, kao ono kad veslom prođeš kroz vodu. Kad prođe „kolona“, breša počinje opet da se zatiskuje, zbijeni se redovi proširuju, praznina se na drumu ispunjava; oboreni se tovari utovaruju, kola koja su posrnula u jendek uznose se ramenima na drum; oni koji su se pogubili opet se nalaze i povorka kreće opet lagano, ravnomerno, umorno, gunđajući još uvek i grdeći gospodu koja zloupotrebljava svoj vojnički čin.

Ja sam se ovom prilikom starao da se ne izgubim od devojčeta, te smo se zajedno sklonili među dvoja volovska kola, tako reći izmeđ volovskih rogova. Kad dođe na red da se krenemo, mi pođosmo levom stranom druma, na kojoj smo koliko toliko mogli ići uporedo. Ona nastavi sama, kao da je znala da me sad već u veliko zanima njena priča, kojoj sam predosećao tužan svršetak.

— Sedela sam tako sama u sobi, dok već i mrak nije počeo padati. Kad se smrači, a mene opet obuze neki strah. Pade mi na pamet da upalim kandilo, ali u kandilu nije bilo ni zejtina ni fitilja, a lampu nisam htela da palim, bilo bi mnogo svetlosti. Ne znam zašto, al’ sam volela da ostanem u mraku i ako me je bilo strah mraka. Dok se još po malo naziralo, gledala sam neprestano u prozor, a kad se sasvim smrači, ja sam samo žmurila i tresla se od groznice. Ujedanput mi pade na pamet da se pomolim Bogu i kleknula sam kraj kreveta, a digla glavu tamo gde visi kandilo i ikona. Počela sam očenaš, ali ga nisam znala do kraja na pamet, pa sam onda govorila onako razne reči. Molila sam se za oca, za njega, i molila sam se za sebe. Kako sam pri molitvi naslonila glavu na krevet tako sam i zaspala klečeći na patosu. Ne znam koliko sam spavala, znam samo da sam sanjala nešto strašno. Morala sam u snu i plakati, jer kad sam se probudila bio je krevet vlažan, tamo gde sam naslonila obraz. Bila je još veća tišina i još dublji mrak kad sam se probudila. Upalila sam lampu, nisam smela više da. sedim u mraku. U tom začuh i bat teških cipela pred mojim vratima. Zatreperih od straha i dunuh u lampu da je ugasim, ali se ona ne ugasi. Koraci stadoše pred mojim vratima, a kvaka škljocnu dva tri puta. Ja se prestravljena naslonih na krevet. „Ko je to?“ — šaptala sam, jedva sam sama sebe čula. Spolja su se čule mađarske reči i među njima reč „hleb“, „hleb“. Biće poslao mi je onaj starešina hleb, kao što je obećao. Pođoh da otvorim vrata, jer onaj je i dalje lupao. Otvorila sam ih koliko da može hleb provući, ali onaj kroz taj otvor progura nogu tako da ih više nisam mogla zatvoriti. Zatim gurnu vrata ramenom i uđe u sobu. Bio je on sam, onaj starešina i nosio je hleb pod pazuhom te mi ga pruži, a zatvori leđima vrata. Dođe mi u tom trenutku da ne primim hleb i da vičem za pomoć, ali se poplaših njegovog pogleda. On mi jednom rukom dade hleb, a drugom me pomilova po obrazu. Prođe me zima celim telom i počeh ponovo da dršćem od straha. Govorio mi je nešto mađarski, ali ga ja nisam razumela. Nije vikao, nije govorio grubo, čak se i smešio, ali je mene sve veći strah obuhvatao i nisam ni reči umela da progovorim. On se onda izmače od vrata, koja je bio leđima pritisnuo, okrete se i zaključa ih pa izvadi ključ iz brave i metnu ga u džep. Mene podiđe ladna jeza i osetih kako mi se diže kosa na glavi. — „Šta hoćete vi, šta hoćete vi, šta hoćete vi!“ — šaptala sam i ponavljala jednako. On sede na krevet i pozva me rukom sebi. Ja potrčah prozoru, ali on skoči pre mene i ščepa me za ruku tako jako kao da me klještama steže. Htela sam da vičem za pomoć, ali me je glas potpuno izdao. Pokušah da mu se silom otmem i rvajući se sa njim udarim ga pesnicom po vilici. On se razbesni dočepa me snažnom rukom za rame i tresnu o patos. Umukla sam, pretrnula sam i grunuše mi suze…

Opet je, kao maločas, savlada umor; videlo se jasno da je sve te događaje, pričajući, ponova preživljavala. Njeno se lice grčilo, njene se oči vlažile suzama, njena se koštunjava i voštana ruka grčevito stezala, a bone i usahle oči čas palile čas gasile, kao žeravica koja izumire pod puhorom. Kod poslednjih reči nju savlada čitava bujica suza i zastade ne mogući dalje da ide.

Jedan prolaznik, trećepozivac, zastade kraj nas i pogleda devojče sa izvesnim roditeljskim saučešćem.

— Šta je devojčetu, plače valjda od zime — upravi meni pitanje.

— I zima i umor, i ne zna gde joj je otac, sve se sabralo, prijatelju! — odgovorih mu, osećajući da sam mu dužan dati odgovora zbog saučešća kojim pita.

— Ne plači, mala! Zar ja, misliš, znam gde su mi deca Svi smo se pogubili, naćićemo se valjda. Ako ne drukče, naćićemo se na onom svetu. Bog je dobar pa će nas sve sabrati kod sebe.

Starac je govorio iskrenim, potresenim glasom, ali ne okrećući nam lica, već na protiv pružajući sve veći korak da bi izmakao od društva gde se vode razgovori koji i njegovu roditeljsku dušu potresaju.

Ona ubrisa suze rukavom vlažnim od kiše, pa, još uvek grcajući, nastavi:

— Sutradan sam rano pobegla od kuće. Gde sam pošla ne znam, samo nisam htela i nisam smela ostati kod kuće. U kući me je sve podsećalo na majku, na oca i, bilo me je sramota. Išla sam ulicama onako; usput sretala puno njihovih i svi su mi bili gadni i odvratni. Videla sam obijene dućane, razrušene kuće, stvari iz kuće pobacane po ulici i polomljene, kuće koje su još gorele, njihove vojnike pijane kako vuku pljačku i onda — mrtve ljude, mrtve žene, mrtvu decu. Okretala sam glavu da ne gledam i žurila sam, a ni sama ne znam kuda. Stigla sam van varoši i htela sam poći drumom. Nisam ni pitala kuda vodi taj drum, ma gde, samo da ne ostanem više kod kuće. Kad sam izišla u polje bilo mi je lakše, ali me zaustaviše njihove straže i vratiše u varoš.

Vraćajući se, setila sam se jedne starice, koja je poznavala majku i koja je okupala kad je umrla. Znala sam i gde sedi, čak tamo na Kamičku, te požurim njoj. Zatekla sam je, hvala Bogu, kod kuće, a bojala sam se usput da i ona nije izbegla. Kazala sam joj sve, sve, ispovedila sam joj se kao što bi se majci ispovedila. Ona me je tešila i žalila, primila me je i sklonila kod sebe. Onaj me gad sad nije mogao više naći.

Tu sam kod starice probavila sve vreme dok su oni bili u Šapcu. Nije me puštala da izlazim iz kuće. Sedela sam kraj prozora, a prozor je gledao u avliju, i po ceo dan sam plakala. Jednako mi je bio pred očima on i čula sam one njegove reči: „Pazi, kad se vratim da ne čujem što ružno o tebi!“

Sa leve strane druma ukaza se niz livada na kojima se crnila zemlja, ukvašena dugotrajnim kišama, a sasušena trava se uvaljala pa se po njoj može da gazi. Ponudih joj da pređemo tamo, manje ćemo biti uznemiravani no na drumu. Pristade i pomogoh joj da preskoči šanac, koji je razdvajao drum od njive. Prešlo je još nekoliko pešaka i sad smo već bili van gomile te je mogla mirno i bez prekida da nastavi svoje kazivanje.

— Starica je izlazila po gdekad, da nabavi što i, kad se vraćala, pričala mi je, kazivala mi je sve što je videla i čula. Pričala mi je o porušenim kućama na pijaci, o nameštaju kako leži ulicama izbačen iz kuća, o konjima koje su uveli u sobe, o narodu koji je zatvoren u crkvi i mnogo, mnogo užasa, tako da sam uvek drhtala kad sam je slušala. Jednoga dana, dođe starica kući ali radosna lica, nisam je čisto mogla poznati. Uđe, pa kad zatvori vrata za sobom, a ona meni: „Čuješ li?“ Nisam je razumela, a ona otškrinu vrata pa veli: „Slušaj!“ ja oslušnuh i čuh pucanje. Pogledah staricu a ona radosno: „Naši!“ — „Naši?“ — ciknula sam od radosti. „Jeste, jeste, — šapće starica — ali ćuti, da nas ko ne čuje da se radujemo. Vuci su još u toru!“ Napregla sam uho i slušala, tako mi je drag bio taj zvuk pušaka i topova od kojega sam se pre toliko plašila. „Gde je borba, odakle se čuje?“ — pitala sam radoznalo. „Otud sa groblja, sa vašarišta!“ — odgovara starica. „Sa Dumače?“ — opet pitam ja. „Jeste, otud!“ — odgovara starica, pa nasloni uho na vrata, a prstom mi kazuje da se umirim. Slušala je poduže pa se okrete, veli: „I otud se čuje, od kasarne, sa Muselinskog brda!“

Slušale smo obe tako netremice, nisam ni disala, da bi samo čula da li se pucnjava priblažava, da li se naši približavaju. Pred veče je prestala borba, a naši nisu ušli u Šabac. Naiđe strah na nas i starica uze da se krsti: „Bože, daj nam da preživimo još samo noćašnju noć!“ Nismo kazivale jedna drugoj, al’ nas je obe bilo strah da se oni gadovi, zato što ih sada naši napadaju, ne počnu noćas svetiti na nama, sirotinji. Legla sam i pokrila sam se ćebetom preko glave, ali nisam mogla zaspati. Nisam valjda spavala celu noć, samo se prevrtala i mislila i osluhivala gotova da odmah skočim ako bi čula što. Ni starica nije spavala, čula sam je kako hukće i šapće jednako, valjda se molila Bogu. Pred samu zoru mora da me je savladao san, jer nisam ni čula ni osetila kad se starica izvukla iz sobe i otišla negde, niti sam znala koliko se tamo bavila. Trgla sam se samo kad je uletela u sobu i stala me grliti i ljubiti: „Ustaj“ vikala je starica, a suze joj kaplju i kvase me: „Ustaj, ustaj!“ vikala je i nije umela da mi kaže ništa no manu rukom i ja neobuvena pojurih kao bez duše za njom na ulicu. O, Bože, kako sam se radovala, kako sam plakala, kako sam ljubila konje srpskih vojnika i čizme konjanika do kojih sam mogla stići i ljubila oficirima ruke. „Oni“ su se noćas, tiho, mučki, da ih niko ne čuje, izvukli iz varoši, prebegli preko Save. Pričaju ljudi i žene, koje su zbog straha probdile celu noć, te su izvirivali, da su čak konjima vezivali kopite krpama da se ne čuje bat, kako bi se neopaženi mogli izvući iz varoši. A naši, izvešteni, ušli su rano jutros. Nisam čisto verovala svojim očima, nisam mogla da verujem da sam sad slobodna, da mogu ići gde hoću, da se smem i svojoj kući vratiti.

Prva misao mi je bila da potražim oca. On me nikad nije toliko gledao, nikad nije toliko brinuo o meni, po nekad je bio čak i grub, a ni ja nisam toliko marila za njega, ali sam osećala da mi treba otac, da ga moram naći.

Išla sam slobodno ulicama, nije me više ničega bilo strah. Viđala sam sad njihove mrtve vojnike kao ono pre naše. Pre sam, sećam se, okretala glavu, bojala sam se da vidim mrtva čoveka, a sad — zagledala sam, gde god sam videla njihova mrtva vojnika, zagledala sam da ga dobro vidim. Oh, kako sam želela da među mrtvima vidim ono nevaljalo lice koje se, čini mi se još i sad uvek, kadgod govorim ili mislim o tome, kezi na mene. Nisam ga našla. A išla sam kroz mnoge, vrlo mnoge ulice, slazila sam i na Bajir, išla i do groblja i čak do Dumače prekim šorom sve do iza kasarne.

Kući nisam otišla, nije mi se išlo. Nisam volela ni kraj kapije da prođem, izbegavala sam.

Nisam našla oca. Našla sam neke iz poslednje odbrane, ali mi nisu ništa znali da kažu. Jedan čak sleže ramenima ga dodade: „Ko zna, dete, da l’ je izneo glavu, mnogi su izginuli!“ Ja nisam dalje raspitivala, suze na očima i nešto teško u duši kazivalo mi je da je otac poginuo. Sad sam se tek osećala sama, potpuno sama… jedino on A kako ću njemu na oči? Nisam znala šta ću, pa ipak nisam imala šta drugo. Poći ću da ga tražim, ići ću na kraj sveta, tražiću ga i naći ću ga. A kad ga nađem, ispovediću mu se i on će mi oprostiti. Ja nisam kriva, on će mi oprostiti! Pošla sam za našom vojskom i išla sam od logora do logora, gde god sam vatru videla i naše vojnike oko vatre. Niko mi ni zlu reč nije rekao, odvajali su od svog dela i hranili me, a noću kad je trebalo leći, ustupali su mi mesto kraj vatre i svoje ćebe. Kad bi nastajala borba, sami su me vojnici uklanjali, bojeći se da mi se što ne desi. Tako sam provela petnaest dana i sve sam dalje išla i svud pitala, ali ništa nisam mogla čuti. Neko mi reče da bi se najbolje mogla raspitati u kojoj okružnoj bolnici, tu dolaze ranjenici i vojnici iz svih pukova, te oni jedni za druge znaju i kazuju.

Krenula sam u Valjevo i stigla sam tamo onda kada su kolima iznosili iz varoši naše mrtve vojnike nabacane jedne na druge kao vreće. Srela sam nekoliko takvih kola punih mrtvaca. Rekoše mi u Valjevu pomor, umire se po bolnicama, po kućama, po ulicama. Nije me to preplašilo mene radi ali njega radi. Prođe mi kroz glavu mračna misao, da nije i on u nekim kolima, da nije i on među onima što se gomilama iznose iz varoši i zajednički sahranjuju u velike krečne rupe?

Otišla sam u najveću bolnicu i molila da me puste da obiđem sve sobe, sve ranjenike i sve bolesnike. Isterali su me; rekli su mi da je bolnica puna zaraze, da se niko ne pušta i isterali su me. Spavala sam tu noć u kafani, na jednoj klupi, među mnogim vojnicima koji su spavali po patosu i po klupama. I među njima je bilo bolesnih; jedan je celu noć jaukao, a jednoga su, kad je svanulo, izneli mrtvog.

Pitala sam i te vojnike ali ni oni nisu znali ništa da mi kažu. Jedan me samo nauči da odem u bolnicu i da se ponudim za bolničarku. Veli: primiće te jer im trebaju; bolničarke su im se razbegle. Tako sam i radila sutradan i primili su me. Rekli su mi najpre da nije za mene, da je teško, da je zaraza opasna, da sam suviše mlada, ali kad sam ja ostala pri svome, primili su me.

Najpre nisam umela, posle me naučiše radu. Radila sam i danju i noću, nisam se ničeg plašila, obilazila sam i najteže bolesnike i same samrtnike. I raspitivala sam uvek i jedino za njega, ali nisam mogla ništa saznati. Mnogi nisu znali, a mnogi nisu ni mogli razgovarati, svi su bili teški bolesnici i nije im bilo do razgovora, nisu hteli ni da odgovaraju kad sam ih pitala. Jednoga dana doneše jednoga mladića, opet bolnoga od tifusa, ali, vedrije mu malo oči i govori, razgovara. Kad sam mu menjala obloge i rek’o mi: „hvala, sestro!“ pripitala sam ga i znao je. Rekao mi je da je ranjen.

— Ranjen? — pretrnuh ja.

— Je li teško?

— Ne znam, sestro, vido sam ga u poljskoj bolnici.

— Gde, u kojoj bolnici?

— U poljskoj, u Lazarevcu.

— Je l’ tamo i sad?

— Ne, ne može biti, morali su ga odneti gde u stalnu bolnicu.

— U stalnu bolnicu? Gde je to?

— A ko će ga znati, zar ih je malo. Redom duž železnice pa gotovo u svakoj varoši.

I ja sam prošla redom duž železnice. Bila sam u Kruševcu i u Kragujevcu, išla sam u Jagodinu i u Niš. Obijala sam pragove svih bolnica, spavala sam po kafanskim klupama, gladovala sam ili su mi vojnici dodavali po komad hleba. Negde sam stupala u službu, negde sam dobila pomoć od opštine, a u Nišu sam opet ušla u jednu bolnicu. Pet meseca sam se tako potucala i jednako raspitivala, ali ga nigde nisam mogla naći. Najzad sam uvrtila sebi u glavu da pođem u Skoplje. Vidim mnoge ranjenike tamo ispraćaju, čula sam da tamo ima nekoliko velikih bolnica a i vuklo me je nešto tamo. Sve mi se kazivalo kao da ću ga tamo naći.

Devojče se dugim kazivanjem umorilo bilo i zastade malo. Spusti bošču na zemlju i uze je zatezati, jer se veze bile opustile. Ja sam pripalio cigaretu i očekivao sam je. Sad me je uveliko interesovao njen mali roman, koji je ona umela tako prosto, a ipak tako lepo da kazuje. Malo čas, pošto je utvrdila veze na bošči, ona je ponese ponova, pođe i nastavi svoje kazivanje.

— Otišla sam u Skoplje i kao i svud u drugim mestima, zašla sam od bolnice do bolnice. Sad već nisam tražila da služim, nisam molila da me prime za bolničarku, nisam raspitivala ranjenike ni zalazila po sobama, no sam rekla da sam mu sestra i obraćala sam se samoj upravi, kazivala njegovo ime i prezime i pitala nalazi li se u toj bolnici ili, bar, je li bio u toj bolnici? Tome sam se naučila u ranijim bolnicama. Prošla sam već dve bolnice, našto mi je trebalo skoro nedelju dana dok sam umolila, dok su pregledali spiskove. U obema ono isto što sam viđala i u svima dosadašnjim bolnicama: ranjenici šetaju po bašti u dugim bolničkim kaputima i papučama, povezane glave, noge, ruke ili sede i razgovaraju ili čitaju novine. Kroz dugačke hodnike žure bolničari i gospe u čistim belim keceljama i sve to ispunjava miris karbola. Svud to isto gde god sam prošla. Najzad sam otišla u treću bolnicu, onu više grada. I tu sam čekala dva dana, ali — on je bio tu, nađoše ga u spisku. Srce mi je na jedanput zalupalo kad mi rekoše i u tom času mesto da se zaradujem, mene obuze neki strah.

Rekoše mi broj sobe i postelje i ja sam je lako našla, jer sam to naučila već u bolnicama. Kad sam prišla njegovoj postelji, on je spavao, Nisam ga htela buditi, sela sam na stolicu kraj postelje i čekala, strpljivo čekala, gledajući ga kako slatko spava pokriven ćebetom i povijene polovine glave zavojem. Od jedne gospođe, koja ga je obišla i koju sam zapitala kako je ranjen, čula sam da je izgubio jedno oko i da mu je vilica razmrskana te na može još da govori. Htela sam da vrisnem, ali sam se bojala da ga ne probudim i uzdržala sam se, ali su me suze oblile. Gospođa me je tešila, rekla mi je da opasnosti za život nema, da će istina ostati onakažen i bez oka, ali će ostati živ.

Gospa zatim izmače i pođe da obilazi dugi niz kreveta, u kojima su ranjenici ležali i sedeli, razgovarali ili jaukali, čitali novine ili igrali karte i sve to tiho i šapućući. Ja sam sedela kraj njegove postelje, gledala ga dugo, dugo, i razmišljala. Žalila sam ga, teško sam ga žalila: kako je bio lep onda kad smo se rastajali, kad mi je ono kazao, a sad, bez oka i prebijene vilice. Nisam umela da ga predstavim sebi takvog, ja sam ga videla samo onakvog kakav je bio kad smo se rastali. Da li ću ga voleti tako isto kao i pre, kad ga budem videla onakaženog; da li on još mene vole, da me nije zaboravio? Da li će se obradovati kad se probudi i spazi me kraj postelje svoje? Kako će primiti sve što mu budem kazala? Kako ću, kojim rečima da mu kažem, kako da počnem?

Jednoga trenutka dođe mi želja da se ne budi još, da spava još dugo. Činilo mi se kao da još nisam spremna kako ću mu kazati, izgledalo mi je da se nisam još pribrala. Zatim mi dođe želja da stvorim pred očima njegovu sliku kakav sad izgleda. Pogledah ga i pod onim zavojem, koji mu je pokrivao levu polovinu glave, ja videh jednu praznu očnu duplju, gde je pre sjalo njegovo crno oko; videh i prelomlenu vilicu koja mu je unakažavala lice… Videla sam ga lepo, potpuno unakaženog i ja ne znam ni sad zašto, ali to mi je učinilo neko zadovoljstvo, dalo mi je hrabrosti. Ja sam se čak u duši zaradovala što je unakažen te smo sad ravni, te smo podjednaki, te ću smeti da mu kažem: Eto, i ti si unakažen, pa te ja ipak volim!

Ta me je misao tako obradovala, tako utešila, tako ohrabrila, da sam sad već jedva čekala da se probudi. Nestrpljivo sam se vrtela na stolmici, nadnosila sam se nad njim, pokrivala sam ga ponova ćebetom i ako je bio pokriven, i brisala sam mu oznojenu slepoočnjaču maramom koja je virila pod njegovim jastukom. Najzad, poče da se tegli, ispruži ruke i otvori ono jedno oko.

Ćutala sam i gledala ga i on me gledao i ni reči nije progovorio. Ja sam zaboravila u tome trenutku da on zbog prebijene vilice i nije mogao govoriti i činilo mi se da je naročito ćutao. Ali ono njegovo oko, koje me me je tako oštro gledalo, pitalo me je: Otkud ti ovde, šta ćeš ti ovde? Ja sam ga razumela, uzela sam njegovu ruku, naslonila je na obraz i oblila je suzama.

— Sve ću ti kazati, sve po redu. Reci mi samo kako ti je, kako je tebi?

Digla sam glavu da saznam njegov odgovor, pogledala sam ga u oko, ali ono nije odgovorilo na moje pitanje, ono me je i dalje pitalo: Otkud ti ovde, šta ćeš ti ovde?

Počela sam sve po redu da mu kazujem, sve od onoga trenutka kada smo se rastali, kao što vama sada kazujem. Kazala sam mu sve, sve, sve… Nisam dizala oči, da se ne bi srela sa njegovim pogledom, već sam govorila oborene glave držeći njegovu ruku u svojoj. Nisam još ni završila sve, a osetih kako on izvlači svoju ruku iz mojih. Ja je stegoh, da je zadržim, ali je on grubo trže. Tada digoh glavu i pogledah ga pravo u oko. Pogled mu je bio miran, ali je kazivao puno, puno prebacivanja i — preziranja. Ja sam to osetila i ščepala sam ga ponova za ruku, obasula je ponova poljupcima i šaptala sam kroz suze:

— Pa zar sam ja kriva, zar sam ja kriva?

On me je i dalje gledao sa prezrenjem i ponova je trgao ruku koju sam ljubila.

— Ti me ne voliš, je li, ti me ne voliš više?

I dalje me je gledao istim pogledom i nijedna se crta na njegovom licu ne izmeni niti se u oku pojavi sažaljenje prema meni. Tad ja dobih nove snage, koju dotle nisam nikad osetila u sebi, presušiše mi suze u očima, zadrhta mi reč u grlu, ali je ipak izgovorih onako kako sam je smislila, dok je on spavao:

— Eto, i ti si onakažen pa te ja ipak volim!

Njegovo oko senu gnevom i mržnjom, on diže ruku i — pokaza mi vrata. Ciknula sam tako da se cela soba ranjenika uznemiri; pojedini digoše glavu ispod ćebeta, drugi progunđaše nešto, a mene obli težak stid. Pogledah ga još jednom, ali se izraz njegova oka nije menjao i rukom mi je još uvek pokazivao vrata.

Digla sam se, kao najurena nevaljalica, nisam ni digla oči da ga još jedanput pogledam, nisam ni digla glavu da pogledam ostale po sobi, već sam kroz dugi niz bolničkih kreveta išla kao pijana i udarala sam se čas o jedan čas o drugi krevet. Kad sam se dočepala vrata, izjurila sam napolje kao vetrom potisnuta; trčala sam kroz one duge hodnike kao da se spasavam vatre koja je zdanje zahvatila, sletela sam niz basamake kao da me je ko gurnuo ozgo i tek kad sam se dočepala ulice, ja sam se zaustavila. Naslonila sam se na zid bolničke zgrade da se odmorim, pokrila sam lice rukama i gorko, gorko sam plakala. Prolaznici, videći me da plačem pred bolničkim vratima, posmatrali su me sa saučešćem, misleći valjda da mi je toga časa u bolnici neko od bližih umro. A tako je i bilo, izgubila sam njega i sad više nikoga bliskog nemam, sad sam samcita u svetu…

I tu devojče završi priču, završi i ućuta gledajući preda se i uvijajući se ponova u ćebe, koje joj je bilo gotovo spalo sa ramena za vreme živoga pričanja, osećajući valjda u tom trenutku zimu u duši, koju osećanje usamljenosti u svetu izaziva uvek u dušama onih koji pate.

Moram priznati da sam i sam bio pod utiskom ovoga maloga romana koji je devojče tako iskreno, a tako lepo pričalo. Bunilo mi se nešto u duši; osećao sam da smo svi takvi, svi podjednako sebični, svi podjednako odvratni. Onakaženi sami, mi s preziranjem sretamo onakažene i, mesto topla saučešća, mi nemilostivo pružamo ruku vratima kazneći teško one koje je sudbina već kaznila.

Devojče je ućutalo, jer nije imalo više šta da kazuje, ja sam ućutao, jer sam joj hteo dati vremena da se odmori. Nju je priča toliko isto zamorila kao i put kojim idemo, zamorila je, jer je kazivala iz duše, jer joj je svaka reč bila osećaj, svaki osećaj bol, a svaki bol pozleda još sveže i nesasušene rane.

Dugo smo išli i dugo smo ćutali. Najzad, dosta neodvažno i više šapćući zapitah je:

— Pa sad?

Ona diže glavu i pogleda me iznenađeno. Ona se bila upustila u duboka razmišljanja i možda vođena mislima, i sama je sebi postavljala pitanje: pa sad? S toga je moje pitanje, koje se ukrstilo sa njenim mislima, toliko iznenadilo. Ili je možda, pod uticajem bolova, koje je ozledila svojom ispovešću, i misli, koje su je odvele daleko negde, sasvim i zaboravila da sam ja kraj nje, te je moje pitanje probudilo. Ja ponovih:

— Pa sad?

— Sad? — učini ona zbunjeno, nespremna valjda da odgovori na to pitanje i pogleda me svojim tihim i ugaslim pogledom, pa onda živo nastavi, tačno otuda gde je stala. I ja sam je slušao kao kad bi nastavio čitati knjigu od mesta gde sam obeležio znakom da sam prekinuo.

— Dugo sam plakala pred bolnicom. Mnogi su me prolaznici i pitali šta mi je, ali ja nisam dizala glavu i nisam odgovarala. Kad su mi presušile suze, kad više nisam mogla plakati, ja sam se uputila niz ulicu. Nisam znala kuda ću, ali sam pošla. Došla sam na veliki kameni most koji vodi preko Vardara i tu sam zastala. Naslonila sam se na ogradu i gledala sam dugo dole u vodu. Nosila sam se mišlju da skočim dole i već sam se bila prekrstila i čekala samo da se malo raziđe svet, koji je gomilama išao mostom. Ujedanput dođe mi volja da se opet vratim u bolnicu, zašto ne znam. Ne moram ulaziti u njegovu sobu, stojaću pred vratima. Kad sam već krenula, pade mi na pamet da budem bolničarka u toj bolnici. Ne moram raditi u njegovoj sobi, radiću u drugoj, ne moram ga ni videti, ni on mene, ali ću biti tu gde je i on, bićemo pod istim krovom. Ta mi se misao počne sve više dopadati i sad sam već žurila da što pre stignem. Ušla sam opet na ista vrata i popela se istim stepenicama. Jedan stariji gospodin — ne znam šta je bio — kad me spazi u hodniku, zapita me šta ću. Odgovorila sam da bih želela biti bolničarka. On se izbrecnu i reče da nije potrebno. Otišla sam opet, ali mi se to sad uvrtilo u glavu da budem bolničarka. Šta bi mogla drugo, dva dana nisam jela, a sramota me je bilo da prosim.

Otišla sam i u onu veliku bolnicu u parku. Nisu me ni tamo primili. Čula sam za jednu bolnicu dole, na Vardaru, otišla sam i tamo. Molila sam i preklinjala i najzad su me primili. To je bila zarazna bolnica i ja nisam u njoj probavila ni punu nedelju dana pa sam se razbolela. Razbolela sam se od tifusa i šest nedelja sam teško bolovala. Dva put sam umirala pa ipak sam evo ostala. Kad sam se pridigla, kad sam pošla nogom, prvo mi je bilo da odem u gornju bolnicu, više grada, da se raspitam o njemu. Mesec i po dana sam ležala i nisam ništa znala šta je s njime, je li još tu, u Skoplju. Žurila sam ulicama, ali mi je ovom prilikom nešto čudnovato izgledala varoš. Užurbali se ljudi, ulice zakrčila kola natovarena stvarima, a dućani zatvoreni. Ja nisam ništa znala za vreme moje bolesti šta se dešavalo napolju, te zato mi je sve to bilo čudno. Pa i pred bolnicom bilo je tako isto. Iznose ranjenike i stvari kao da se sele. Zapitala sami rekoše da su ranjenici iz ove bolnice odneti juče u Prištinu. I on je odnet u Prištinu.

Odmah sam se rešila da i ja idem u Prištinu i sišla sam na stanicu, ali nije bilo voza, jutros rano je otišao. Presedela sam celu noć na stanici, na onoj kiši, i sutra tek ušla sam u voz.

Devojče opet zaćuta, pa se zatim okrete meni i dodade:

— Vi ste mi pomogli!

— Jest, sećam se! — odgovorih i iziđe mi pred oči slika onog bednog devojčeta sa crnom boščom, pod onim ogolelim drvetom na skopljanskom železničkom peronu.

— U Prištini sam služila u jedne gospođe, opet izbeglice — nastavi ona — koliko za koru hleba, samo da se ishranim. Raspitivala sam o njemu i saznala sam. Bio je u onoj bolnici odmah iza načelstva. Posle, poče svet iz Prištine da bega, odneše i ranjenike u Prizren, pa, eto, i ja idem za njim.

— Ali kad vas prezire, kad vas je oterao?

— To jeste, ali ja ću ići za njim. Ići ću ovako neprestano. Ko zna… može mu zatrebati moja nega, može mi…

Duboko uzdanu i ućuta i ja je nisam više hteo pitanjima da uznemiravam.

3. 19. Gospa u crnini

Već je bio pao prvi sumrak, kada smo, daleko ispred nas, u jednoj dubokoj dolini, opazili vatre, te nam rekoše da je to Suha Reka gde večeras moramo zanoćiti. Nebo, koje se ceo dan mučilo i grčilo, s večeri se proli te u dva maha promače kroz suton sitna ali oštra i studena kiša.

I ako razgovor i žagor tako s večeri malaksava, nisu nas ipak napuštali raznoliki glasovi koji su se svakoga dana putovanja provlačili kroz gomilu, nit znaš kako niti otkuda. Čovek ne može da protumači sebi kako ti glasovi po. staju, kako se i zašto rađaju; koji su to podzemni putevi kojima oni osvajaju čitavu jednu povorku neorganizovanu, nepovezanu, povorku koja, sem zajednice nevolje, ne predstavlja nikakvu drugu zajednicu i koja se prostire nekoliko sati dužine ili, još bolje, koja je neprekidna od mesta odakle smo jutros krenuli do mesta gde ćemo noćas zanoćiti. Ti glasovi čak idu raznim putevima i ukrštaju se; jedni dolaze otud, daleko iz pozadine, i napreduju kroz redove begunaca pravcem kojim i oni kreću, sve dok ne dopru do prvih redova; drugi polaze otud gde su prvi redovi već stigli, idu u susret beguncima i prostiru se sve do zadnjih redova, onih koji su večeras tek krenuli otuda odakle smo mi jutros. Tamo, u pozadini, stigao je redove begunaca kakav ranjenik sa Kosovskoga bojišta, kazao je kakvo je stanje ostavio kad je napustio borbu i ta je vest pošla iz zadnjih redova, pošla možda još jutros i stigla među nas na zamaku dana, ne uvek onakva kakva je prvobitna bila već uveličana, a gdekad i ublažena. U Suhu Reku je stigao ne znam koji pukovnik iz ne znam koje komande. On hitno putuje automobilom za Prizren i zastao je samo toliko, koliko da ispruži noge i da dane dušom i, tom prilikom, on je kazao da je Rumunija objavila rat, a Francuzi zauzeli Zelenikovo i Katlanovsku Banju i da Bugari zbog toga naglo odstupaju sa Kačaničkoga fronta.

— Jeste, jeste — tvrdi jedan preda mnom, koga u mraku ne mogu dovoljno da vidim. — Jutros, kad sam krenuo iz Štimnje, ja sam sreo neke železničare, dobili su naredbu da se vrate u Ferizović.

— Šta će u Ferizović?

— Znači, da Bugari odista odstupaju pa je železnička linija možda oslobođena te ih vraćaju da je prime. Možda je dosad već i Skoplje oslobođeno.

— Daj Bože milostivi! — kliknu njegov sagovornik, skide kapu, pogleda u nebo i prekrsti se.

— More, kakav Ferizović; to je neka pometnja, ako je ko vratio te železničare. Evo ranjenik stigao otuda, video svojim očima da je Ferizović pao. A i u Lipljanu naši su već bacili u vazduh železničku stanicu i napustili ga.

— Uh! — učini onaj što se malo pre obrati nebu i Bogu.

Znači da se tačno na mestu, gde sam ovoga trenutka bio, ukrstile dve vesti u svome putovanju u suprotnim pravcima; ukrstile su se, sukobile i potrle. Ali njima taj sukob ništa neće smetati da opet dalje pođu, svaka svojim pravcem, sem ako ne utonu u mraku i u noći koja sve naglije obavija gomilu.

Kad mrak obgrli gomilu, koja se valja drumom, tada ona gubi od one svoje tužne živopisnosti. Gube se detalji, gube se raznolikosti, iščezavaju ti pred očima oni prestravljeni pogledi, oni izrazi bola i patnje i sve se sjedinjava u jednu crnu, živu masu, koja se kreće drumom kao crn oblak. I manje je razgovora tada; da li što čovek manje vidi oko sebe te manje nalazi i razloga da povede razgovor, ili što se čovek u mraku lakše odvaja od spoljnjeg, te više povlači u sebe i misli o sebi i svojima?

Ja sam se još bio i premorio dužinom puta i težinom utisaka, koji su danas bili i mnogobrojni i raznoliki, te mrak koji je sve više osvajao, bio mi je dobro došao. Želeo sam da ništa oko sebe ne vidim i da više ništa ne čujem. Napustio sam stranu druma, kojom smo mi pešaci obično išli i, da bi se što više odvojio, uturio sam se izmeđ dvoja kola. To je bio jedini način da se koliko toliko osamim. Preda mnom su bile jedne kočije dobro pokrivene i zatvorene sa svih strana arnjevima, a za mnom jedna volovska kola pretovarena stvarima, povrh kojih je polegao volujar i, pod kišom koja ga je kvasila, spavao tvrdim snom.

Iz kola, koja su išla preda mnom, dopirao je ipak živ razgovor žena. Nisam obraćao pažnju na taj razgovor, jer sam znao da se odnosi na ono o čemu smo svi na ovome putu jedino razgovarali; tiče se našega jada i naše nevolje, a toga su mi bile prepune uši, presite oči i pretovarena duša. Pa ipak, kad ženski glasovi iz kola ciknuše jače u razgovoru i nehotice mi dopreše njihove reči do uha.

— Ali, verujte, da nije bio ranjen, ja ne bih ni reči rekla — govori jedan piskav i prozebli glas.

— Ah nemojte tako, gospa Jelo, — odgovara jasan, pun ženski glas — i drugi su ranjeni i po dva puta i po tri puta.

— To je svejedno, može se poginuti i od jedne rane kao i od dve i tri.

— Pa dobro, gde je vaš muž ranjen?

— On je bio kontuzovan, a to je mnogo gore nego da je bio ranjen.

— Ju, gospa Jelo, šta vi govorite. Moj Mića je imao tri rane odjedanput: jednu ovde u grudima, jednu u kuku i jednu u vratu; propljuvao je krv, na nogu ne može ni sad da stane čvrsto, i vi kažete da je to svejedno, i još kažete, lakše je biti ranjen nego kontuzovan.

— Pa dobro, neka nije lakše, neka je svejedno. Ali, pitam ja vas: može li da bude kontuzovan neko koji nije hrabar? Eto, to pitam ja?

— Pa to jeste…

— E, a Karađorđeva Zvezda se daje za hrabrost ja mislim.

— Pa jeste!

— Pa kad se daje za hrabrost, onda zašto, molim vas, njemu da dadu medalju za hrabrost a ne Karađorđevu Zvezdu A nek Bog da samo zdravlja, neće to moj Nikola ostaviti tako. Ako i ne bude Srbije, novina će biti pa ćemo se razračunati.

Obuze me teško osećanje odvratnosti i uzbuđen izmakoh opet u stranu, u gomilu koju sam hteo izbeći. Lakše je ipak slušati ona gorka jadanja o nevolji no ove rugobne razgovore sebičnih žena čija je lična sujeta jača i od nesreće čitavog jednog naroda. Ne znam ko je bio u kolima i volim što ne znam. Što će mi njihova imena koja niti bi ih mogla opravdati niti ublažiti rugobu pojave. Pade mi samo, u tome trenutku, na pamet da mi je da u ovoj gomili sretnem onog trećepozivca što nam je noćas u Štimnju doneo punu torbu Karađorđevih Zvezda sa lipljanske stanice; da mi je da ga nađem, da mu uzmem jednu kilu toga ordenja da je sručim u kola, u krilo nenasite i odvratne sujete.

Noć je već uveliko ovladala kada smo se spustili u duboku dolinu u kojoj leži Suha Reka. Očajno smo pogledali oko sebe na ono nekoliko kuća koja čine selo, a nas se desetine hiljada spuštamo drumom da tu potražimo prenoćište, I sve te kuće već posednute, posednuti i svi putevi i sva dvorišta i sve bašte i sve njive. Pao umoran narod kao oblak skakavaca na zemlju, poseo svaku stopu, svaki pedalj, pa se zemlja crni i bukću vatre na sve strane.

Sat i dva stojali smo na drumu pod kišom, ne znajući u ovome mraku ni gde ćemo. Stojalo je tako hiljadama duša i sva zaprega, sve što je naišlo, a što se sve više i više zgušnjavalo onima koji nailaze. Napred se ni koraka nije moglo, jer je dole u selu zagušilo, te počesmo da se mirimo s tim da svak ostane na mestu gde je, i tu na drumu da zanoći.

Oni, koji su imali kola, rešiše nekako lakše to pitanje; raspregoše kola tu nasred druma, onako u redu kako su stigli, ili odjarmiše volove, počistiše koliko se moglo blato pod kolima, posuše malo slame ili sena i zavukoše se koliko da sklone glavu da ne kisnu. Buknuše očas vatre kraj kola i izmeđ kola, te se upali drum daleko za nama, hej tamo čak do visina Dulje-Hana, te drum dobi oblik plamene zmije koja se repom oslonila na planinu a glavu spustila u dolinu.

Šta smo mogli do, kao ono u Lipljanu, da krenemo od vatre do vatre, spuštajuću se ka selu i teško se provlačeći između kola koja su zakrčila drum i ljudi koji su polegali u sred blata po drumu i po stranama.

Kraj vatara je vladala mrtva tišina, klonulo i sa samoodricanjem svako se predao sudbini bez roptanja. Što smo duže gazili u nevolju, to samo odricanje bilo je sve opštija pojava i jasno se opažalo na ljudima kako se predaju bez zavaravanja i kako se sve više mire sa najgorom mogućnošću isto tako lako kao i sa najsrećnijim izlazom iz ove nevolje.

Kraj jedne od tih mnogobrojnih vatara, polegao vojnik užetom vezanih ruku na leđima, a kraj njega drug mu sa puškom i još nekoliko oružanih vojnika. Oni razgovaraju sa njim, govore mu tiho, blago, kao što se sa samrtnikom govori, a on ih gleda ukočena, bezizrazna pogleda i grize stisnute usne, krvavo ih razgriza, a ne odgovara ni reči. Njegovo je lice zemljane boje, a oči mu izviruju duboko ispod čela. On leži slomljen i prati oblačak dima iz tuđe cigarete, ide pogledom za njim i kad se ovaj u tamnini razvija i njegov se pogled gubi i neodređeno luta.

— A i da te nisu uhvatili, kuda bi beg’o? — govori blago jedan od onih što nesrećniku vezanih ruku dodaje u usta svoju cigaretu. — Nema danas na celom svetu ni jednoga mestašca gde bi se mogao skloniti. Vidiš da je ova nesreća sve obuhvatila, kao plamen kad uhvati celu šumu pa, hajde, nađi ti sad drvo na koje bi se mogao popeti i skloniti od požara.

Vezani vojnik i dalje ćuti, grize usne, prelazi pogledom po svima oko vatre, pa ga opet upravlja bezizrazno negde u daljinu.

— Da se vratiš, — prihvati drugi — našta da se vratiš? Da je tamo dobro, vratili bi se svi mi, a ne bi ovoliko patili, Zar bi ovoliki narod beg’o, da je dobro tamo odakle se bega. Zlo je tamo, veruj mi. I da si se vratio kući svojoj, misliš ostavili bi te oni kraj dece da ih gledaš i da ih hraniš. Ne bi bome, nego bi ti opet dali pušku i poveli ko zna gde. u tuđe zemlje i u tuđu vojsku. Ne bi mogao ni zdrav hleba ni bolan leka potražiti među tuđima. Ginuo bi tamo ne znaš za koga; bacili bi te u raku, a ne bi znao čija te zemlja pokriva. Ovde je drugo, naša je; ako je i teško, naše je!

Vezani vojnik opet ćuti, te ni pogledom više ne prati razgovore. On ih čak i ne čuje. On zna da će noćas, kad sve ove što mu sad govore bude savladao umoran san, ili možda u ranu zoru dok još sve spi, njega povesti odavde, izvesti ga negde daleko van druma i sasuti mu šest pušaka u grudi. On to zna, njemu je to saopšteno i sve ovo što mu govore drugovi, ne tiče se njega, jer on više ne postoji. Njegovo oko koluta, njegov pogled ne obuhvata predmete, ne prenosi ihu dušu no se zadržavaju samo na zenici i tu odmah i iščezavaju. Duša mu već nema veze sa telom, ona je van njega; misao i telo su se rastali. Telo je zarobljeno, vezano, predalo se sudbini, zakonu, sili; misao je slobodna, nju užad nisu mogla vezati i ona se izdvojila i otišla tamo, tamo preko Kopaonika, gde se kraj tople vatre pribrala dečica oko kolena majčina, a ona ih teši i priča im priče, lepe, zanosne, ne bi li ih njima uspavala, kako ih u snu ne bi morio strah od krvave bure koja je i kroz njihovo selo provalila i koju su dečica svojim očima gledala. On je tamo, međ njima: on prihvata mezimče u snažne ruke; uznosi ga visoko više glave i spušta ga na grudi; pa onda meće na kolena devojče koje ga obasipa gomilom pitanja i koje ga slatkim, detinjim glasićem moli da ih više ne ostavlja same, da ostane kraj njih, da se više ne odvajaju.

Tamo je on, tamo, međ svojom dečicom, tamo on provodi svoju poslednju noć.

Odmakao sam duboko tronut od ove vatre, izbegavajući da se sretnem sa pogledom nesrećnikovim, i pošao sam dalje lutati, tražeći gde bi se ma malo zaklonio sa porodicom, da provedem ovu noć. Na posletku, neko ispred mene reče da je dole, u selu, jedna kapija otvorena, da je dvorište puno kola, stoke i naroda, ali da se ipak može naći krajičak pod krovom koji je isturen daleko u polje, te se tu može zakloniti od kiše i naložiti vatra.

Pošli smo tamo i našli pribežišta. Narednik jedan, beograđanin inače, navukao je odnekud silna drva, razbuktao vatru i sam je poseo, spremajući kraj nje večeru sebi. Primio nas je te smo se i ogrejali i okusili malo topla jela i obezbedili od kiše pod širokim turskim krovom.

Bila je već kasna noć kad u isto dvorište uđe ona gospa u crnini, koju sam sreo danas, gore na drumu, kada je tužna, materinskim pogledom pratila onih četrdeset hiljada koje su prolazile mimo nas putujući u smrt.

Još od prvog susreta, na skopljanskoj stanici, u meni se počelo buditi neko pobožno poštovanje prema ovoj pojavi i u koliko sam je više sretao usput, u toliko je više taj osećaj rastao u meni. Uvek mi se činilo da ova gospa ne bega kao mi ostali, da ne odstupa, već kao da nas prati, kako bi usput sabrala sve naše bolove u svoju dušu i kako bi sabrala sve naše suze na svoje oči. Kada se sada, u noći, pojavila u dvorištu, obvijena crninom, izgledala mi je u onoj tami, kroz koju je promicala, kao neko više biće, kao ona gospa koja se u srednjevekovnim romanima diže noću iz zidina starodrevnih i napuštenih zamaka i obilazi razvaline prošlosti.

Ja i nehotice ustadoh na noge kada gospa prođe mimo naše vatre i ponudih joj svoje mesto. Ona mi odgovori samo jednim blagodarnim pogledom i sede mirno kraj vatre da probdije sa nama noć. Nije progovorila ni reči i ja sam sa nekim strahopoštovanjem izbegavao da je uznemirim.

Kiša je i dalje rominjala i noćna tišina već počela da se prostire nad umorenim narodom. Čuje se samo rkanje spavača pod jednim kolima, preživanje stoke, ječanje nekoga ozgo sa doksata kuće, kome pod vlažnim odelom sevaju zglavkovi i kosti te ne može da leži. Iz daleka, s druma, jednostavan romor gomile kao žubor reke i po gdekoji uzvik, dozivanje izgubljenih koji traže svoju gomilu, a koji se kroz gust vazduh čuje kao iz podrumskih dubina. Plamen sa naše vatre probija se i igra kroz milijarde kišnih iglica, koje su nakvasile pepeo oko vatre i dogorela drva. Iz jedne glamnje, koja bukti, pišti voda; daleko negde iz noći arluče pas.

Sve već oko naše vatre zadremalo i oborilo glave. Jedan se naslonio na zid od kuće, drugi spustio glavu na grudi, treći se naslonio drugu na koleno. Narednik se pružio po zemlji i podmetnuo pod glavu jednu cepanicu; drugi jedan vojnik namestio kamen kao uzglavlje.

Već svi spavaju, samo je ona budna. Budan sam i ja i sa zebnjom osluškujem; ponoć je već davno prevalila te me strah čuću sad već onih šest pušaka koje znače kraj života onog nesrećnika, čija mi se slika ne može nikako da izbriše iz duše.

Da izbegnem glas tih pušaka, radije sam pristao da uznemirim gospu koja se beše sva predala sebi i svojim mislima.

— Vi sami putujete? — zapitah je bojažljivo, obazrivo.

— Sama! — odgovori ona tiho i uzdahnu teško.

Nisam umeo dalje da nastavim; izgledalo mi je da sam u samom početku postavio vrlo nesrećno pitanje koje je kod nje možda izazvalo bol i trgoh se ne nastavljajući razgovor. Pobuđena valjda pitanjem i bolom, koji joj je ono izazvalo, njoj naiđoše i suze na oči, te izvadi iz nedara crno oivičenu maramu i ubrisa oči.

Ćutala je dugo, a zatim odjednom sama nastavi:

— Ne putujem sama, putujem sa bolovima svojim, a to je najverniji pratilac na putu.

— Nisam mislio da vam ih vređam, hteo sam…

— O, vređajte ih, ne izbegavajte to. Ja volim, ja želim da se oni ne uspavaju u meni, da su uvek budni; ja ih dražim čak, ne bi li me što više — dodade ona živo i kao malo uzbuđena.

— Oh, gospo, svi ih imamo, svi ih nosimo!

— Znam! — odgovori ona sa saučešćem. — Znam!

Ućutasmo zatim, pa ona opet diže glavu i prekide tišinu:

— Hoćete li da čujete, da vam ispovedim sve svoje bolove. Ja tako provodim noći na ovome putu, kazujem ih kome, ili ih kazujem sama sebi. Tako se sa njima ja zabavljam, kao što sam se nekada sa svojom dečicom zabavljala. I dragi su mi, osećam da su moji, da mi ih niko ne može oteti.

— Rado ću slušati, gospo, ako vas to ne umara, ako vas to još više ne muči.

— I muči me i umara me, ali — to mi čini dobro, to me drži.

I gospa u crnini poče mirno, tiho, pribrano da kazuje mnogo, mnogo, mnogo… Kazivala je tiho, gdekad šapatom, a gdekad uzbuđeno; gdekad joj je izumirala reč u grlu, a gdekad zadrhtao glas i zatreperio kao struna. Kazivala je smišljeno, pripovedački, literarno. Upoređenja su joj često bila tako nađena da bi ih u svakoj drugoj prilici zabeležio i sačuvao. Pa ipak, sve to kazivanje ja neću uspeti da izložim njenim rečima, jer te su reči često puta bile isprekidane uzdahom ili suzom, često razdrobljene i iskidane. Moram ih svojim rečima, a u njeno ime, ponoviti po nepouzdanome sećanju starajući se, koliko mogu, da ne ozledim celinu njenoga kazivanja koje je kod mene ostavilo dubok utisak.

4. 20. Beograd

Vatra se pritajala, noć nametala mir uzbuđenoj prirodi i uznemirenim dušama; sve umorno spava i kroz tu tišinu, kao tihi žubor potoka, teku reči Gospe u crnini, isprekidane gdekad uzdahom, gdekad počivkom za vreme koje je pribirala sećanja.

— Bio je lep dan, nedelja. Poslednji lep dan, jer je već u ponedeljak počelo da se muti i zatim je cela nedelja bila vlažna i kišna. Propustila sam juče, u subotu, da odem na groblje, pa pođoh danas da zapalim sveću za mrtve i za žive. I ako je bio lep dan, Beograd mi nije pravio vedar utisak kad sam izišla na ulicu. Lica, koja sam sretala, izgledala su mi zabrinuta, ulice prilično puste. U crkvi jedva pet šest duša i svako se predao iskreno, odano molitvi. Izgledalo mi je kao da i sveštenici pevaju pesme naročitim, tronutim glasom kojim se pevaju pesme rastanka. Da li mi je odista tada tako izgledalo, ili mi to sad tako izgleda, kad se svega toga setim, ja ne znam?

Izlazeći iz crkve, srela sam jednoga staroga znanca moga pokojnoga muža. Zapitala sam ga: ima li čega On me čudnovato pogleda i ne odgovori mi, već on mene zapita:

— Što se vi, gospođo, ne sklonite gde god iz Beograda? Imate malo dete na rukama, a s detetom je teško kad već dođe do čega. Svakoga trenutka može otpočeti napad. Ja ne verujem da će osvojiti Beograd, ali je izvesno da ga neće štedeti, Što ne bi otišli ma gde u okolinu, u Mladenovac na primer?

— Imam rođake u Aranđelovcu.

— E, pa, eto, idite tamo. Lako ćete se vratiti!

Kad sam se rastala od njega, razmišljala sam o tome. Istina, teško bi mi bilo ostaviti kuću, al’ opet, bolje je skloniti dete. Dete je malo, tek prešlo dve godine, tek stalo na noge, pa bi teško bilo s njim kad bi nastala veća nevolja. Mislila sam da se posavetujem još s kim, da se spremim, na od nedelje jednog dana da pođem.

Pred podne prešla sam jednoj poznanici, gospođi koja sedi u istoj kući iz avlije, da čujem šta ona misli, jer i ona ima sitnu decu. Ona je bila bezbrižna.

— Može da bude malo bombardovanja i ništa više. Skloniću se s decom u podrum, kao i prošle godine, pa eto ti! Volim to nego da se krpam i mučim po rđavom vremenu.

— A ako pređu?

— Neće! — odgovori ona pouzdano. — Baš sam juče razgovarala sa mojim deverom (njen dever je viši oficir) pa mi kaže da Nemci misle na prelazak na Moravi, a ovde će kod Beograda samo manevrisati.

Vratila sam se malo umirena, i ako sve to što mi je rekla nije bilo Bog zna šta. Ali je moj mir za malo trajao. Tek što je prešlo podne, dotrča k meni ta ista gospođa.

— Čujete li — reče.

— Šta?

— Pucaju!

Iziđemo zajedno u dvorište, a već na svima kvartirima otvoreni prozori i žene i deca na njima osluhuju. Pucanj se topova naizmenično čuo otuda, od Ostružnice. Celo posle podne probavili smo tako napolju, slušajući i šapćući zabrinuto među sobom. Oni koji su bili na gornjem spratu, na prozorima, uzvikivali su svaki čas: „Eno, šrapnel!“ i pratili su pucnjavu objašnjenjima. Mi smo samo slušali nemile zvuke.

Tu noć sam provela vrlo nemirno. Nisam mogla dugo da zaspim; stegla sam dete na grudi, molila sam se Bogu i rešavala sam se čas ovako, čas onako. Tako skoro celu noć, sve do zore.

Sutradan je svanuo mutan ponedeljak. Izišla sam odmah u dvorište da se raspitam ima li čega. Niko ništa nije znao, rekoše mi samo da preko noći nije bilo pucnjave. Na ulici je bio redovan život, ali se ipak govorilo samo o jučerašnjem pucanju. Jedni su tvrdili da je gađana Čukarica i da su naši odgovarali sa Banovog brda, a drugi opet da su Nemci tukli ostružničke položaje gde imaju nameru da pređu.

Dok smo tako, sabrani u gomilice, razgovarali o događaju i raspitivali se, ču se opet jedan metak. Malo zatim još jedan. Celoga toga dana, u ponedeljak, čuli su se tako s vremena na vreme, topovski pucnji. Pojavio se i jedan neprijateljski aeroplan, a zatim još jedan, pa još jedan. Preletali su iznad nas i njihov jezivi šum prodirao nam je duboko u dušu.

Rešila sam se da što pre napustim Beograd. Ne bih htela sama, da mi je da nađem još koga. Čula sam za jednu poznatu mi porodicu da odlazi u neko selo. Otići ću sutra do njih.

Ma da je bilo više razloga za brigu no noćas, tu sam noć izmeđ ponedeljnika i utornika provela ipak mirnije no prošlu. Da li što sam već imala odluku, ili je to bio umor koji me je savladao?

I utorak je svanuo mutan i oblačan. Teško mi je nešto bilo na duši, da l’ što je dan bio tako sumoran ili što su prilike bile takve? Do podne sve je bilo mirno, ali oko jednoga sata po podne pojavio se jedan aeroplan nad Beogradom i počeo je da šestari. Naši topovi uzeše da ga gađaju, ali se javlja i drugi tamo nad Čukaricom i Ciganlijom. Na oba aeroplana naši topovi pucaju neštedimice. Grmljavina topova poče s obe strane; naši su tukli aeroplane i bežanijsku kosu, a njihovi Banovo brdo, Novo groblje i Kalemegdan. Prolaznici neki rekoše da je onaj prvi aeroplan tukao Banjicu mitraljezom. Deca neka koja protrčaše ulicom rekoše da su Nemci kod Kalemegdana pokušali i prelaz. Vele, kako je velika magla pala na Dunav, naši nisu ni opazili, do na dva tri metra od obale, šalupu sa Nemcima koja se iz magle kao iz kakve zasede na jedanput pojavila.

Svet se već preplašio i počeo da zbira u brižne gomilice. Mnogi ne dočekaše noć nego pođoše iz Beograda. Ja ne znam šta sam čekala, zašto nisam pošla već toga dana. Išla sam, raspitivala sam se i rekoše mi da mogu u voz ući u Topčideru ili Rakovici ili… niko u stvari nije znao tačno. Donde treba imati kola. Sutra ću rano poći da tražim kola.

Te noći malo je ko spavao u Beogradu i, ako ga je san savladao, probudili su ga topovski pucnji koji su se s vremena na vreme čuli. U jutru nam rekoše da su to pucali Rusi, čije su baterije bile na gradu i Francuzi, koji su bili u beogradskim vinogradima.

A to jutro, to je bilo u sredu 23 septembra, svanuo je strašan i krvav dan. Tog dana se prelomila sudbina Beograda i svih nas koji od toga dana lutamo kao beskućnici i nigde, širom Srbije ne možemo da nađemo ni mira ni utehe…

Gospa u crnini ućuta. Veličina i množina sećanja koja navališe na nju pri pomenu toga dana, uzbudiše je i izvedoše iz toga pričanja, koje je dotle mirno i lako teklo, kao da je celo kazivanje čitala iz kakve zapisnice u koju je svakodnevno zapisivala svoje utiske i događaje. Ona se dugo zagleda u jedan panj u vatri koji je, potpuno pregoreo, sačuvao ceo svoj oblik iz pepela. U unutrašnjosti pregorela panja još je tinjala neugašena rumen; onako kao što u obamrlome telu, koje je smrt već zagrlila, još tinja samrtnikova duša. Sedina, koja je pokrila dogoreli panj, sve se jače ističe svojom belinom osvetljenom svetlošću vedroga plamena koji su davale mladice bačene na vatru, mladice koje su se dugo opirale snazi plamena i piskale, a pod svežom im korom vrio mladi sok, kao mlada krv onih što boreći se padaju i ginu prskajući rumenom krvlju naša polja i gore.

Da li je Gospa u crnini, posmatrajući zamišljenu sliku, koja se pred njom razvijala, razmišljala o kakvoj sličnosti njenoj sa životom, ili su njene misli lebdele daleko tamo, među događaje o kojima je kazivala i koje je verovatno pribirala i sređivala, da bi ih bila kadra nastaviti?

Nisam je uznemiravao, već — obgrlivši rukama od vatre usijana kolena — strpeljivo sam očekivao da nastavi svoja kazivanja.

Noć već duboka i tišina, mukla tišina, koja ti se pričinja kao onaj mir koji nastaje kad samrtnika uhvati san. Daleko negde čuje se samo bat sekire, to neko seče drva da podloži dotrajalu vatru. Nebo mutno i sve svetiljke na njemu pogašene.

Ona nastavi:

— Toga dana, u sredu, bio je dan kao i juče sumoran; svaki čas je trebalo da kane kiša, a gdekad je i pala po koja kap, ali sve do predveče mučilo se nebo da tek o noći prolije kišu.

Trebalo je da namirim dete pa da pođem za kola. Kažu, teško ih je naći, al’ tražiću ipak. Sama sam s detetom na krilu, pa će me možda i primiti kogod u kola.

Ali nisam stigla ni da pođem od kuće. Već od osam sati ujutru otpočela je grmljavina, neobična, nečuvena dosad. Čudan neki šum proletao je vazduhom, kao da se nešto glomazno, ogromno valja i gazi, rušeći sve sobom i kao da nešto strahovito bukti. I to sve jače, sve jače… Svi smo napustili sobe i dvorište i izišli na ulicu, pribili se jedno uz drugo i osluhujemo. Šum sve jači, buktanje sve bliže, kao da nešto krklja i stenje, kao da se nešto lomi.

Ujedanput, iz donjih ulica začuše se izmešani ljudski glasovi i svi obratismo pažnju na tu stranu. Malo zatim i navali svet da kulja otud. Zabrađene žene natovarene boščama i dečica za njima, koja se već umorila noseći svako po kakav mali svežanj ili kakvu stvarčicu. Stari ljudi, zabrinuta i preplašena lica, jedva se oslanjajući na svoje već malaksale noge, pa onda deca, deca, deca i žene, sirotinja i bogataši, svi podjednako brižna i preplašena lica, svi podjednako odeveni ili bolje jedva odeveni. Vidi se da se razbeglo iz gnezda iznenađeno neočekivanom silom, kao ono kad požar na mah obuhvati kuću, pa se stanovnici njeni spasavaju dočepavši uzgred ma koju, ma kakvu, često i najneznačajniju stvar.

To je zbeg sa Dorćola koji se očajno spasava. Pripitujemo ih, ali njima nije do odgovora. Svaki zanet svojom nevoljom i brigom žuri u gornje više delove varoši, verujući da će se tamo moći skloniti. Ipak po neko, onako usput, bez veze i neodređeno, dobaci po kakav odgovor i žuri dalje.

— Tuku Dorćol i grad!

— Prelaze!

Jednoj se ženi, malo više naše kapije, odveza bošča i prosuše stvari. Priđosmo da joj pomognemo i tom prilikom čusmo i nešto više.

— Tuku se veli — već po ulicama. Ispod kafane „Šarana“ i kod strugare. Videla sam očima svojim naše žandarme kako ginu. Ispod moje kuće, na pedeset metara, videla sam mrtvog našeg žandarma.

Mi se zbunili i ne znamo šta da počnemo. Poče glasno savetovanje, preko ulice.

— Šta je moglo da ih pređe, pedeset, šeset, ništa više. I juče su prelazili pa izginuli! — govori s one strane ulice jedan bakalin, koji je tu skoro izišao iz bolnice, pošto je preležao ranu, te dobio poštedu, pa se sad zanima po malo u dućanu dok mu ne istekne pošteda.

— Ovi sa Dorćola mora da se sklone, ali mi palilulci ne moramo. Do nas neće stići — odobrava mu ispred svojih vrata jedan fijakerista, čije su konje rekvirirali, a on zbog starosti pošteđen.

— A može li granata ovamo? — pita jedna žena za čiju se suknju obesilo četvoro dece.

— Ne može! — odgovara bakalin sa svojih vrata. — Može da tuče Novo groblje pa tamo do palilulske osnovne škole i do Pozorišta, ali mi smo ovde malo zaklonjeni.

U tom se nad našim glavama ču zvrjanje u vazduhu. Svi digosmo glave i videsmo aeroplan.

— Naš! — uzviknuše neki.

— Nije naš! — odgovori bakalin. — Njihov je!

Deca zapaziše negde daleko još jedan, pa onda još jedan.

— Sklanjajte te, bacaće bombe! — uzviknu neko i svet se povi te se za čas očisti ulica i sve se sruči u podrume i pod krovove. A kad se izgubi onaj zlosluti zvuk u vazduhu, koji se kao svrdlo zabada u dušu, sve opet poteže na ulicu.

Begunci sa Dorćola i dalje kuljaju i ne obzirući se na opasnosti od aeroplana. Naiđe i jedan čičica, ruka mu sva ogrezla u krvi. Previo je prljavom maramom kroz koju je probila krv.

— Gde je najbliža bolnica? — pita.

— Varoška — odgovori mu jedna žena — ali morao bi da se vraćaš, a ko zna da i tamo već ne tuku topovi. Nego ovuda, preko Grantovca, pa u vojnu bolnicu.

— Bojim se daleko je! — odgovori čičica uzbuđeno i prestravljeno. — Bojim se da mine zazebe.

— A hoće i da se ugadi, eto, vezao si prljavom maramom.

— Možete li da mi date jedno čisto parče krpe? — zamoli čičica kroz suze.

Uvedosmo ga u avliju i svi se pozabavismo njime. Jedne doneše vruću vodu da mu operu ranu, druge platno, a nađe se odnekud i čista pamuka. Čičica je seo na sred avlije, na jednu stoličicu koja je tu ostala kako su se deca igrala. On nam je isprekidano kazivao po gdešto, ali malo, koliko je on video. A mi smo hteli više, hteli smo da znamo sve šta se dešava tamo.

— Biju se, biju se po ulicama — govorio je čičica dok mu mi peremo ranu. — Ja sam stojao pred kućom kad me udari tane. Stojim pa gledam i mislim se da l’ da ostavim kuću… mislim se, pa, eto ti!… Gde mene baš da nađe!… A nije samo mene, ima ih mnogo, mnogo ranjenih a… ima i mrtvih.

— Građana? — upita neko, upravo svi pitamo i svi ga ukrštamo pitanjima na koja čičica ne stiže ni da odgovori.

— Građani, dabome… žene, deca, ljudi, leže po ulicama i po kućama.

— Je li ih mnogo prešlo?

— Ne znam… mora biti mnogo, jer su oterali naše iz šančeva. Ja kad sam izmakao do Pozorišta, oni su već bili u Dušanovoj ulici.

— Nemci?

— Pa oni… ne znam koliko ih je, ali je Dunav preplavljen čamcima, a iz tih čamaca bljuje puška ne da ti oka otvoriti.

— Pa ima li naše vojske?

— Ima, žandarmerija i pogranične trupe i vardarci. Dobro se tuku, ali ne pomaže.

Čičici je rana već bila lepo oprana i dobro obavijena pamukom i čistim platnom te toplo zablagodari i krete dalje.

Grmljavina topova poče nešto jače i bliže da se čuje.

— Tuku Palilulu! — uzviknu neko i svet se uskomeša. Jedna komšika, sa dvoje dece, iziđe iz svoje kapije, natovarena boščama, i krete za beguncima sa Dorćola.

— Pravo ima — odobravaju jedni — što da čeka poslednji čas.

— More, preplašila se! — odgovaraju drugi.

— Pa nek se i preplaši; ima žena decu, a sama je nema ko da joj pomogne kad zagusti.

U tom stiže u avliju, sav zaduvan i zajapurena lica, dečko, gimnazista, čija majka od jutros već, još od rane zora, krši ruke brinući se gde je. Dečko je još sinoć kazao majci da on neće da bega, on hoće s braćom da pogine, braneći Beograd, ali je majka mislila to su samo gole reči neiskusnoga deteta od šesnaest godina, kada je mladost, još netaknuta grubošću stvarnosti, tako lepa, bujna i sveža.

I kada je majka, milujući mu bujnu kosicu, punih očiju suza, rekla:

— A ko će majku da brani?

Mladost, neoskrnavljena životom a opijena slavom oružja, odgovori joj bez milosti:

— Zar si ti jedina majka? Kad bi svaki Srbin majku branio, ko bi Srbiju?

Ali je to bio običan razgovor, često ponavljan u svakoj kući gde ponos nedozrela muškarčića kazuje prvu mušku reč. Na to smo mi majke naviknute, ali se uvek zavaravamo da su to samo detinje, nepromišljene reči. Tako je i ova sirotica sinoć još legla mirno, a jutros osvanula očajno. Dok smo mi sve ostale osluhivale topovske metke, ili dizale glave da vidimo zlokobne tice koje su preletale Beograd, dotle je nesrećna majka izvirivala iz kapije i osvrtala se levo i desno, izlazila do ugla ulice i pogledala na sve strane, neće li ugledati sina koji se jutros rano, neopažen, izvukao iz kuće i kojega nema, evo, sve do podne, i ako se kroz beogradske ulice valja smrt i obara kosa njena.

U samo podne, kad zajapurena lica i zaduvan ulete dečko u avliju, materi svanu sunce i zaboravi na brigu i svoju i onu opštu koju je s nama delila, te, oproštena zloslutih misli koje su je dosada mučile, zagrli sina i obli ga suzama. A on kliknu:

— Bio sam tamo!

— Gde? — vrisnu majka.

— Tamo gde se biju, sve sam video, sve…i isprsi se dete svetla lica, osećajući da se umilo slavom i na mladome mu se, vedrom čelu, ispisa toga trenutka ponos.

Svi se iskupismo oko njega, a on, muškarac, poče nam kazivati;

— Bio sam baš kod „Slavije“ kad stiže s Banjice deseti kadrovski puk i poče da se rasipa u lanac.

— Lanac? — ciknu majka prestravljena tom vojničkom rečju, koja za nas žene i majke znači isto što i smrt.

— Jest, lanac! — potvrdi gimnazista osećajući svu svoju nadmoćnost pri izgovoru ove reči.

— Zar si smeo, dete moje? — opet će brižna majka.

— A zašto? Niko se nije plašio. Svet kod „Slavije“ gleda sa prozora i sa trotoara. Vojnici ih opominju da se sklone, a svet ubezeknut i gleda.

Pa onda nastavi, još zadihan od trčanja:

— Dva mlada poručika, sa dva voda i dva mitraljeza, počeše nastupanje ka Terazijama. I ja sam pošao za njima. Kod kafane „Albanije“ jedan vod uputi se ka „Ruskom caru“, a drugi ka „Kolarcu“. Tu uzeše bombe u ruke, a onda onaj prvi vod kroz Pozorišnu ulicu, a onaj od „Ruskoga cara“ pored Uprave fondova, pa kroz Dositijevu ulicu. Samo čuješ „ura!“ i vodovi se sručiše dole na niže i poče da pršti bomba. Nemci potisli već one trupe koje su se borile na Dorćolu i u Dušanovoj ulici, zauzeli su već ulicu Strahinjića bana, polegali u lanac pa sipaju vatru. Ja sam ostao kod pozorišta i sišao sam polako, kraj zidova, zaklanjajući se iza kuća, dole do velosipedskog placa. Žestoka se borba otvorila, grokće kuršum i pljašte bombe i tek čuješ „ura!“ Vidim Nemci izmiču, naši osvajaju Strahinića bana ulicu i ja siđem za dve tri kuće dole. Uđem u jednu udubljenu kapiju pa samo promolim glavu i gledam šta se dešava. Borba se već vodi u Dušanovoj ulici, pa i odatle Nemce oteraše naši i sručiše ih dole, na Jaliju. Ali tu naše dočeka paljba plotuna sa čamaca. Prolaze ranjenici pa ih pitam, a oni vele: „Ne može im se ništa. Oterasmo koliko smo mogli, ali nas satiru oni sa čamaca!“ Tražio sam od jednog ranjenika pušku, ali nije hteo da mi da!

Na ove reči ciknu majka i blagoslovi u duši ranjenika koji joj ne posla dete u smrt.

Zatim nam je dečko pričao i mnoge druge pojedinosti.

— Mnogo ranjenih i mrtvih — veli — na putu, na vratima, na kućnem pragu. Bolničari, naši i francuski, već ne mogu više, digli ruke, jer su počeli i oni da ginu. Ne mogu od kuršuma da se približe ranjeniku. Svet bega na sve strane i pada pod kuršuma. Žene vrište, deca plaču… Njihove baterije ne tuku Dorćol, valjda zbog svojih, ali tuku Čukaricu i Savinački kraj.

Mladić bi i dalje produžio priču, koju je u glavnom iscrpeo, ali svi obratiše pažnju na veliki broj aeroplana koji se počeo nihati iznad naših glava. To je bilo čitavo jato koje je prekrililo nebo od Višnjice do Žarkova.

Niko nije znao da je već prevalilo podne, niko nije ni pomišljao na vreme, jer u to doba vatra poče da uzima sve veći mah. Sad smo već znali da tuku i Topčidersko brdo i Banovo Brdo, Topčider, Savinac, Novo groblje, sve, sve, sve…

Sad već krenu bežanija i iz sviju ostalih krajeva varoši i poče svet da se tiska i guši.

Bilo je valjda oko dva sata po podne, vatra sve jača i sve strašnija, izgledalo nam je kao da dršće zemlja pod nama. Ne govoreći, ne sporazumevajući se, nemo, pođoše i iz naše kuće da se kreću begunci. I, u jedan mah, nas obuhvati strah. Celo do podne proveli smo na ulici i na dvorištu i niko u onoj uzbuđenosti nije pomišljao na sebe, a sad, čim prvi krete, pa za njim i drugi, a nas obuhvati strah i hitno, uzbuđeno, potegosmo što nam je najdraže, zaključasmo vrata na svojim stanovima i uputismo se za gomilom. Ja sam nosila svoj najdraži teret, svoga sinčića…

Gospu u crnini obli čitav potok suza i prekide pričanje. Izgledalo je kao da više neće ni nastaviti.

Ja je ne uznemirih pitanjem zašto se tako gorko zaplaka pri spomenu svoga deteta, jer sam još malo čas uočio kad je pomenula dete, da ga ne nosi sobom. Ostavio sam je njenoj tuzi, pun gorkoga iskustva da je u tuzi najbolje ostaviti ožalošćenoga samome sebi i svome bolu. Svi drugi osećaji daju se donekle i deliti, tuga je osećaj koji se ne da ni s kim deliti. Saučešće je u tuzi često puta uvredljiva fraza, kad se kaže zato što je to red, kad se kaže iz učtivosti. Učtivost je u najčešće slučajeva neiskrenost obučena u lepu formu, a neiskrenost je porok u momentima tuge…

Ostavio sam je samoj sebi, neka u njoj prevre bol i odista, kad posle izvesnoga vremena obrisa vlažne oči, ona duboko uzdahnu, diže glavu i sama nastavi:

— Nisam znala na koju ću stranu, išla sam za gomilom. Jedni rekoše da begamo ka Topčideru, tamo ćemo moći da se ukrcamo u voz i potegosmo svi tamo.

— Kakav voz, kakav Topčider! — uzviknu neko drugi. — Tamo je pravi pakao. Tamo granata sipa kao kiša, prašti drvo i zemlja, kamen puca, a šljunak se rasipa. Pod voz da legneš pa ćeš pre ostati živ no u Topčider da odeš. Pošao sam ja bio, pa, evo, vratio sam se.

I mi se svi vratismo. Krenusmo za ostalim svetom ka Banjici. Kad smo prošli „Slaviju“ te se ispeli kod Opservatorije, pred nama je dole, kragujevačkim drumom, zagustio svet. Gmiže pešak kao mrav, a kola zagustila te se prosto zakrčio drum. A sve novi i novi begunci pridolaze iz uličica oko Karađorđevog spomenika, potokom koji vodi između ludnice i Vajfertove pivare i sa raznih drugih strana, preko njiva, kroz potoke, kroz vinograde. Begalo se očajno, begalo se kao za vreme poplave kad reka probije brane pa njeni vali nemilostivo plave.

Kada bi se osvrnuli za sobom, čuli bi samo lom, prasak i tresak. Naše baterije biju sa Torlaka više nas, gađajući aeroplane, a njihove tuku na sve strane. Dole negde sa Dorćola uzdizao se grdan dim. Docnije, kad je palo veče, videlo se da je to požar i to veliki požar.

Tek smo sišli niz drum, a počeše da nas nadleću i aeroplani. Neko reče da daju i znake i, odista, malo zatim, a njihove baterije počeše da tuku u naše gomile. Nastade vrisak i cika i zaljulja se ona masa i pršte na sve strane, kao kad kamen baciš u vodu. Granata za granatom poče da sipa u redove nesrećnih begunaca. Konji počeše da se penju u propac, kola da se prevrću, stvari se rasuše po drumu, svetina sunu u jendeke i građani beogradski već obliše krvlju drum i začu se jauk i zapomaganje ranjenih ljudi i žena, vrisak majaka i pisak dece.

Granate su padale jedna za drugom, uvek u gomilu, uvek propraćene vriskom prestravljenih i jaukom sve novih i novih žrtava. Bilo je užasno, slika koju ne mogu nikada zaboraviti. Po drumu su ležali okrvavljeni ljudi, žene, deca, pobijeni konji i polomljena kola. Dečica vuku ranjenoga oca s druma, da ga ne pregazi svetina ili ljube mrtvu majku i praštaju se od nje za navek, jer će je ostaviti tu, u jarku, a ona moraju dalje bez nje. Jedan konj leži na drumu udaren granatom, a na kopiti mu visi mrtvo dete. On je u besu, otrgnut, a ranjen, teškom nogom zgazio dete koje je ležalo na drumu, probio mu kopitom utrobu, pa i sam pao. Tamo opet fijaker polomljen i čitava porodica satrvena; mrtva majka, mrtva deca, mrtav kočijaš, mrtvi konji, samo otac, koga je nekim čudom mimoišla smrt, stoji zapanjen i gleda u tu gomilu mesa koja leži pod polomljenim kolima. A malo dalje, jedna majka sva u krvi i detence, koje još i ne hodi, grčevito se drži za materin skut i zove je i vrišti, jer mu se ne odziva. Svet prolazi kraj ovoga očajnoga deteta i niko se ne obzire na njegovu tragediju, jer svako nosi svoju nevolju; svet prolazi i niko dete ne prihvata i ono ostaje na drumu okrvavljenih ruku od materine krvi, obliveno kišom koja je s večera počela da lije i zasuto granatama koje na sve strane prašte.

Svet se rasuo po kukuruzima, pa kroz njive, kroz vinograde, kroz potoke, sve naglo ka Torlaku i Banjici, Donde nisu dostizale granate, tamo će se spasti. Gde ću donde s detetom u naručju, a kiša mu natopila haljinice te dršće jadniče i pripija mi se strašljivo na grudi, razrogačenih očiju i zablenuta pogleda, jer prestravljeno gomilom, vriskom i grmljavinom topova? Bojala sam se promrznuće od vlage od koje je drhtalo, a drhtala sam i sama umorena strahom, užasom prizora koji sam videla i brigom za detetom. A počela je i neka magla da se spušta. Suton koji je sve više osvajao, magla koja se spuštala i dim, koji se nadnosio nad žalosnim razbojištem beogradskih građana, osvajaše sve više. Videh jednu kućicu nešto dalje od topovskih šupa gde bi se mogla skloniti i ako se već silan svet sabio u nju. Sve te kuće put Torlačkoga druma bile su pune sveta koji je tu sklonio glavu od granata i kiše. Domaćini su voljno i nevoljno primali pod svoj krov begunce, ne znajući da će se malo zatim i oni pridružiti opštoj nevolji.

Jedva sam dobila mesta, pustili su me iz obzira prema prokislome detetu. Dobila sam i jedan suv vojnički šinjel te sam svukla s deteta mokre haljinice da ih prosušim kraj vatre. Svet se sabio u kuću kao preplašene ovce u toru, jedva se diše od zapare i vrućine…

Razgovor jedan i isti o onome što se tek preživelo i što se još i ovoga trenutka preživljuje. Svako kazuje kako je za malo izbegao smrt ili kako je video tuđu smrt, kako je ostavio kuću, kako je izgubio svoje. Nevolja za nevoljom, tragedija za tragedijom, ne zna se koja teža, ne zna se koja veća.

Među svetinom sabijenom u kućici i jedan vojnik. Upao da se za čas skloni od kiše, pa će poći dalje. I on nam kazuje svoju nevolju. Beograđanin je i ima u Beogradu porodicu, a vojnik jeu U drinskom puku. Taj puk je bio u Maloj Moštanici i dobio je naredbu da ide u Veliku Moštanicu, da prihvati i potkrepi jedanaesti puk šumadiske divizije trećega poziva, koji je bio na Železniku te potisnut, jer je i Žarkovo već bilo palo. Tu se umolio komandantu da ode do Beograda i obiđe kuću, u kojoj su sami žena i četvoro dece. Komandant mu je dozvolio na časnu reč da će se vratiti, te se on od Železnika spustio preko Bulinih vinograda i ušao u varoš baš u trenutku kad je svu okolinu njegove kuće zasipala već granata i kad je očigledno bilo da se taj deo varoši više ne može održati.

Granata je za granatom sipala, a on se provlačio uz zidove i pažljivo zaklanjao za uglove ulica, dok nije dopreo do svoje kuće. Ušao je u dvorište i video sve pusto, kuća zatvorena. Pobegli su, pomislio je i zabrinuo se gde će sa malom dečicom. I dok je on suznih očiju posmatrao svoju kućicu, gnezdo u kome su u miru on i žena othranjivali tičiće, ču kao iz groba prigušen dečji glas: „Tata, tata!“

Glas detinji i srce očinsko povede mu pogled i spazi na podrumskom prozorčetu ljupku dečiju glavicu i svetle očice pune radosti i pouzdanja, što su videli taticu koji će ih braniti, koji će im pomoći, koji će odagnati strah sa nekada tako vedrih detinjih čela.

On polete u podrum, u jednu mračnu i tesnu podzemnu izbu, i tamo nađe celu svoju porodicu. Samo, žena je ležala u nesvesti, naslonjene glave na pesak kojim je posut pod, a manja dečica oko nje, držeći je za suknju i budeći je. Na ulazak očev deca kao čavčići na jedan mah kliknuše; „Tata, tata!“ i obgrliše ga čvrsto, kao mali davljenici. Otac ovlaži dečije kosice potokom suza, a zatim priđe ženi, koja se još ne dizaše, i poljubi je u čelo, drugarski, prijateljski, bratski.

S polja se borba sve više bližila i on je po zvuku pušaka osetio da naši već napuštuju njegovu ulicu, a po uzvicima razumeo da se neprijatelj već bliži. On ne sme biti zarobljen, dao je časnu reč komandantu da će se vratiti, a šta bi zarobljen i mogao pomoći svojoj ženi i svojoj dečici. Slobodan može pre.

Poslednji je trenutak bio već i on još jednom zagrli decu. Najstarije vrisnu očajno u ime cele nezaštićene porodice:

— Tata, spasi nas!

On ne progovori ni reč, ižljubi decu, poljubi još jednom ženu, koja se nije ni budila da vidi svoga druga i nemo iziđe iz podruma, pritvarajući vrata, iza kojih su deca i dalje vriskala i očajno dovikivala: „Tata, tata!“…

Bio je već na ulici, gde je praštala granata i fijukao kuršum, gde je krhanje i praštanje zagušivalo svaki drugi glas, pa su ipak kroz tu celu huku dopirali do njegovih ušiju očajni glasovi: „Tata, tata!“…

Kada je vojnik završio svoje tužno kazivanje, jedan omalen, sredovečan čovek zaurlika kao ranjen i grunu se u grudi.

— A ja? A ja? — zapita nekim prigušenim, životinjskim glasom. Kad svi obratismo pažnju na njega, on uze naričući kazivati:

— Juče mi umro sin… jedinac… sedamnaest godina… Jutros je trebalo da ga sahranim… Neće niko… nema kola, nema sveštenika… niko ne sme na groblje, tamo sipa granata… Šta ću, kud ću s njim… A naišlo ovo… tuče granata zasipa kuršum, a oni osvajaju ulicu po ulicu… Treba da begam … kukavica, do beganja mi je bilo, do sebe mi je bilo!… I šta sam radio… skinuo sam mrtvo telo u podrum, ostavio ga tamo, a ja nesrećnik pobegao da se spasem, kao da ja trebam kome, kao da valjam čemu?… I sad kad dođu oni, provaliće podrum i izbaciće ga kao strvinu… Ko zna gde će ga baciti? — Neću mu ni groba znati!… A ja pošao da se spasavam, teško meni! Idem, idem natrag, idem tamo!…

I pre no što stiže ko od nas ma jednu reč utehe da kaže očajniku, on otvori vrata i sunu u noć, sunu u smrt!

5. 21. Pusta kuća

Priču o vojniku, iz petoga drinskoga puka i onu drugu o nesrećnome ocu ispričala je Gospa u crnini sa puno osećaja i topline. Da li što je u njihovoj očinskoj nedaći osetila saučešće u svome materinskom bolu ili što joj je godilo da svoju iskrvavljenu dušu pretrpava i tuđim bolovima? U velikoj tuzi to nije nepoznata pojava; onaj koji pati, želi što više bolova koji ga draže kao zaljubljenoga ljubomora. A tuđ bol često i pomaže da se snosi svoj.

I na mene ostavi dubok utisak sudbina one dečice od koje se otac nemilosrdno otkida i koja sad, bez očeve zaštite, preživljuju već prve dane ropstva. I mene zabole nesrećna sudbina onoga oca, koji se vratio svome mrtvome detetu.

Gospa u crnini ućutala je, te sam mislio završila je svoju priču o poslednjim danima Beograda, ma da sam zapazio kod nje nameru da mi sve o sebi kaže. I odista, ona nakon duge pauze, koju ja nisam ni jednom rečju prekidao, nastavi sama:

— S polja su dopirali sve ređi zvuci što se veče više spuštalo. S vremena na vreme samo čule su se ovde i onde granate, a iz daljine — rekoše na Dorćolu i na Gradu — i dalje su topovi groktali. U tom je i kiša prestala, pa se pojavi među svima namera da krećemo dalje. Bolje je vele po noći.

Detinje se haljine bile osušile, a ono se u šinjelu bilo zagrejalo te ga obučem i uzmem u naručje pa i ja krenem.

Izišla sam iz kuće i ušla u noć, najstrašniju noć u mome životu. Nebo je bilo mutno i oblačno, ni jedne zvezde na njemu. Mrak gust kao testo. Kroz taj mrak promicale su senke nesrećnih izbeglica, natovarene stvarima i decom. Tamo, iz Beograda, dopirao je još uvek tutanj topova i težak prasak, a nebo se u daljini zažarilo, valjda sa onoga požara na Dorćolu, te se dogledala mračna slika prestonice.

Tek sam izmakla, ne umem ni sama da kažem koliko, a topovi opet počeše na sve strane da biju, kao da se ujedanput otvori vatreni kazan pakla. U onoj noći, na drumu, sa detetom na rukama, izgledala mi je ova grmljavina još strašnija. Kao da se zemlja rastočila, kao da se nebo prolomilo, kao da su se srušila brda i planine, Počeše opet granate da padaju među nas. Neko zajauka na drumu, neko pisnu i zacika u jarku.

I Bog se pridruži neprijatelju. Poče kiša opet da promiče, a zatim da pada sve jača i najzad se proli kao da se nebo provalilo. Ja ne znam da li se varam, ali mi se činilo da je i nebo grmelo natičući se sa grmljavinom na zemlji. I jednoga trenutka ja se osetih usamljena na drumu; da li su drugi begunci izmakli, a ja ih ne mogla stići, ili se sklonili od nepogode? i ta usamljenost izgledala mi je užasna. Ja ništa strašnije ne znam, ja se ničega strašnijega ne sećam. Sećam se da sam takve scene gledala nameštene, na pozornici, pa i tada me je, u prijatnome sedištu, uvek jeza obuzimala. A sad ja preživljujem to.

Dete mi se uznemirilo, preplašilo se i zacenilo od plača. Stegla sam ga jače i tešila brišući mu šalom lice mokro od kiše. Kiša se i sa njega i sa mene cedila u mlazevima i ja sam već počela da dršćem od zime. Granate su još jednako gruvale i ja sam odista nekoliko puta osetila kako je zadrhtala zemlja poda mnom.

Dete je i dalje plakalo i ničim ga nisam mogla da umirim. A nisam više imala ni snage ni reči. Pored zime, poče i strah da me mori, jer još nikoga nisam srela kome bi se pridružila; nikoga za mnom, nikoga preda mnom. Da l’ se razbegao svet, da l’ se skrio, ili da nisam ja, u onoj tmini zalutala van druma? I kad bi se bar mogla skloniti gde, jer se više nije moglo izdržati! Niti sam imala snage da nosim sebe i teret, niti hrabrosti da idem dalje u pusti mrak, ma da sam bila već van domašaja granata koje su tamo dole, za mnom, još ispisivale nebo svetlosnim linijama.

Jedva sam dogledala kroz tamu jednu kuću i pohitala sam, uverena da će me primiti. Ko ne bi primio jednu majku s detetom, koja po ovakvoj paklenoj noći bega ispred Boga i ispred neprijatelja? Žurila sam se, žurila sam, šibana kišom i nošena strahom, i što sam bila bliže kućici sve mi se dalje činila. Najzad sam stigla…

Gospa u crnini odahnu, kao da je ovoga trenutka preživela sve što kazuje i dospela do kuće u kojoj će se zakloniti od kiše i spasti straha. Malo zatim ona nastavi:

— Obuze me još veći strah kad spazih da je to pusta i porušena kuća, bez vrata i bez prozora, ma da je na njoj ostalo nešto malo krova koji bi me mogao zaštiti. U pričama naših starih, tako sam ja, na pustome mestu, zamišljala usamljenu kuću gde su se noću zbirale veštice i neduzi. Tada, u toploj sobi, sedeći na krilu materinom, koja bi mi to pričala, strah mi je dizao kosu u vis, a detinja uobrazilja zamišljala je ovako istu noć, buru, pljusak i grmljavinu, Docnije, kad su mi do ruku dolazile mračne knjige, koje tako gode mladoj, sanjalačkoj duši, ja sam ovako zamišljala mesto gde će se o ponoći razbojnici sastati i opet ovaku noć, buru, pljusak, grmljavinu. U drugom slučaju ni danju ne bih smela ući u napuštenu i usamljenu kuću na drumu, a sad sam u njoj gledala drago pribežište koje nudi spasenje mome detetu.

Ušla sam u gust mrak i pretrnuh na ulasku kad čuh unutra ljudske glasove. Učini mi se kao da stupam u skrovište nečastivih, u zmajevu pećinu, u veštičinu kućicu. Iz kućice je dopirao ženski jauk koji mi je prodirao kroz dušu, kroz srce i kroz kosti. Izgledalo mi je kao da čujem glas nesrećnice koju razapinju na krst ili joj veštice kidaju meso usijanim klještima.

A to i beše odista žena kojoj se otkidala duša kao da su je klještima čupali. U kućicu se zbilo još nekoliko njih, koji su stigli ovamo pre mene i jedva se u mraku nazirali kao senke. Žena jedna među njima valjala se po podu i piskala, gruvajući se pesnicama u grudi i čupajući kose.

— Prokleta mi duša i ovoga i onoga sveta! — nariče kukavica, a oni oko nje je teše bez uverenja, bez topline, te im uteha studena ko pozna jesen.

— Umiri se, možda će doći, možda ćeš ga naći!

Takva uteha samo draži i nesrećna majka nastavi svoju zapevku. Zapitala sam one oko sebe šta joj je.

— Izgubila dete, nesrećnica — odgovori mi jedan od onih, dršćući i sam od vlage kojom mu je valjda natopljeno odelo. — Jedno nosila a drugo vodila pa… pala granata ispred nje, dete se valjda preplašilo, otkinulo se od nje, a preplašila se i ona te stuknula u jarak, a posle, nigde deteta…

— Ko zna, siroče — nariče nesrećna majka. — Ko zna gde je, luta možda samo po drumovima, po njivama ili ga pregazili ili granata?… ciknu kukavica kao ranjena.

Nisam je htela uznemiravati u bolu, a i da sam htela, nisam imala reči, ne bi ih umela naći.

— Je li ga tražila? — obratih se onome koji mi je kazao njenu zlu sudbinu.

— Tražila, dosad je lutala drumom i poljima, na sve strane pa… nema. Kažemo joj baš, nek se skloni ovde, pod ovaj krov, dok ne zazori, nek onda pođe opet da ga traži.

— A dotle? — pisnu nesrećnica.

— E, dotle, šta možeš — nastavi onaj obraćajući joj se — stegni srce pa trpi, kad ti je takva sudbina!

— Idem opet da ga tražim! — reče žena i diže se, uze u naručje ono drugo dete i pođe.

Ja htedoh da je ustavim, ali me zadrža onaj maločašnji moj sagovornik.

— Neka je — veli, kad ona iziđe u mrak — svaki čas tako izlazi, ide po poljima, doziva dete pa se opet vrati. Neka, lakše joj je kad tako čini!

— Prođi ovamo, snaho, tu kisne! — reći će mi drugi glas iz mraka.

I odista, ja tek sad primetih da je na mestu gde sam stajala kisnulo kroz krov. Raskopčah se, ne bi li našla koji donji deo haljina suv da izbrišem dete, kome je kosica i lice bilo mokro od kiše, ali sve, sve na meni bilo je podjednako vlažno; kiša je bila prodrla do samog tela. Uzeh rukom da izbrišem detinje lice i čelo, a ono opet pisnu i rasplaka se.

— Nikada nije toliko plakalo! — pravdam se ja pred novom svojom okolinom.

— Nikad nije toliko ni patilo! — odgovori mi jedna žena iz tame, koju dotle nisam ni zapazila.

— Samo ako nije nazeblo? — dodaće jedan.

— Toga se i bojim — uzdanuh ja i opipah opet čelo detinje koje je još uvek bilo vlažno od kiše.

Jedan od prisutnih uze kresati žigicu da bi upalio cigaru, ali ovlažena žigica nije htela nikako da upali i on je psujući nastavljao posao. Najzad, u jednom trenutku, senu žigica, ali se opet ugasi dok je on doneo do visine cigarete.

— A što ti je tako krvava ruka, snaho? — upita me ona žena, koja je valjda pri toj momentanoj svetlosti opazila to.

— Meni? — prenuh ja i poseče me po duši osećanje slutnje.

— Malo pre, kad sinu, spazih, pa reko’ da nisi ranjena?

— Ja… nisam… ne osećam da sam ranjena! — ali mi u taj čas pade na pamet detinji vrisak i plač, pade mi na pamet da sam mu tom rukom malo čas brisala čelo i očice i pretrnuh.

— Dete, da nije dete? — vrisnuh očajno i počeh mu ljubiti kosicu, oči, obraze. Ono se rasplaka.

— Kako ću da vidim, kako mogu da vidim…?

— Čekaj, ako upali… — reče onaj koji je još uvek bez uspeha kresao žigice.

Ja sam, međutim, uzbuđeno i usplahireno zavlačila detetu ruku u grudi, pipala mu nožice, čelo i nigde nisam mogla opipati ni traga od rane. Ipak sam osetila da mu telo gori kao u groznici.

Najzad, upali se jedna žigica, i kad je prinesmo, videsmo da je lice detinje sve okrvavljeno, valjda kako sam ga brisala te razmazivala krv. A mlada, rumena krv, curila je i dalje pod uvetom gde je bila prilično velika i duboka ranica.

Vrisnula sam, kao da sam tog trenutka ja bila ranjena; počela sam da drpam sa sebe haljine, ne bi li našla ma jedno suvo parče kojim bi mu previla ranicu i, najzad, zdrah sa grudi deo svoje košulje, te parče krpe, previjene nekoliko puta, naslonih detetu na ranicu ne bi li stala krv.

Ja ne znam kad je ranjeno, ja se ni sad ne sećam kad je to moglo biti. Bila sam dva tri put u blizini granate koja se rasprsla, ali nisam osetila da nas se i jedno parče dotaklo.

Previjala sam se od bolova, kao maločas ona majka što ode u noć da traži izgubljeno dete; tešili su me oni oko mene, isto onako i istim rečima, kao maločas onu nesrećnu majku. Pritisla sam dete na grudi i kao da mi ga je od nečega trebalo oteti; zasipala sam mu usta poljupcima kao da mu je trebalo udahnuti nove snage. A ono je plakalo i drhtalo je celim telom, a čelo mu i ručice gorele kao žeravice.

— Izgubila sam ga, izgubila sam ga! — vrištala sam ja.

— Ne, snaho, ne boj se; to je samo groznica od rane, proći će to! — tešili su me oni isti i istim onim glasom kao maločas onu nesrećnu majku.

Tamna noć je ispunjavala pustu kuću. Oh, kako je to bila duga noć! Izgledala mi je čitava večnost. Celoga svog života nisam preživela toliko događaja koliko od prvoga sutona pa do sada. Izgledalo mi je sve što sam preživela kao ogromna, prostrana prošlost, koje je trebalo da se dosećam, da je pribiram u pameti. I niko ne zna koje je doba noći, niti iko zna koliki nas još događaji očekuju do prve zore? Oh, kako sam žudno pogledala na tu zoru; gušila me je noć, nisam mogla da dišem…!

Vatra kod deteta nije popuštala, groznica mu je obuhvatila celo telo i treslo se kao šibljika. Ona žena kraj mene nađe u svojoj bošči jedno parče suve krpice i dade mi. Je li bilo čisto ili nije, ko će to u mraku videti; tek valjalo je zameniti onu prvu krpu na rani koja se natopila mlakom, detinjom krvlju.

Oko mene se vodio razgovor šapatom, ja ga nisam slušala, jer, kad nisam mogla okom, ja sam uhom bdila nad detetom. Slušala sam mu dah i brojala mu udare srca. Zašto su ljudi oko mene šaptali, ne znam. Niti nas je ovde, gde smo, neprijatelj tražio; niti je tako blizu da bi nas mogao čuti. Mogli smo vikati iz sveg glasa i ne bi nas niko čuo. Da li se šaputalo iz obzira prema mome bolu, kao što se uopšte oko teškoga bolesnika šapće, ili je tu potrebu izazvalo samo ovo pusto mesto, tako tajanstveno i tako usamljeno?

Malo zatim i ču se hod drumom.

— Neko ide? — reći će jedan u mraku.

— Omalila kiša pa valjda krenula bežanija, da ih zora ne uhvati na domašaju granata — reći će drugi.

Jedan od ovih iziđe na vrata i čusmo ga da razgovara s nekim.

— Svrati, vojniče, ovde ima malo krova! — viče naš s vrata.

— Neka, žuri mi se, a i prestala je kiša! — odvikuje vojnik iz noći.

— Odakle ideš?

— Otud, iz Beograda.

— Šta je tamo, Boga ti?

— Pređoše!

— Ne mogoste ih oterati?

— Pređoše! — odgovori vojnik i nastavi dalje u mrak.

— Ih! — učini ovaj s vrata.

Pa se malo zatim priseti i uzviknu za vojnikom, koji je već bio odmakao:

— Znaš li, Boga ti, vojniče, koje je doba noći?

— Prođe davno ponoć! — odazva se vojnik iz daljine.

Onaj se vrati s vrata u našu gomilu da nam ponovi vest, koju smo i sami čuli.

— E, baš mišljah ovaj put neće ući! — reći će pošto nam je saopštio svoj razgovor sa vojnikom.

— A što da ne uđe, sila je pa mu se može; a teško nama što tu silu plaćamo kožom! — odgovori mu jedan mrzovoljan glas.

— Rekoh — onaj će prvi — prošli put, znaš, bili smo sami, sami ispustismo Beograd, pa ga sami i povratismo, a sad… Rusi na Kalemegdanu, Francuzi na Topčiderskom Brdu, pa onda engleski admirali, pa francuski aeroplani…

— I Nemci sa one strane Dunava i Save — dodaje onaj mrzovoljni.

— Pa jest… Nemci! — učini ovaj kao ubeđen, pa će malo zatim — Pitam ja nešto gospodina direktora (po daljem razgovoru videla sam da je to bio momak u nekom novčanom zavodu beogradskom): Kako to?

— Koje? — pita onaj mrzovoljni.

— Pa to, za Nemce i za Ruse i Engleze i Francuze. On te stvari zna, govori francuski i prima neke strane listove sa slikama i, kad se skupe prijatelji kod njega u kancelariji, uvek govore samo o politici i ubrljali su crvenom pisaljkom celu kartu što visi na zidu. Pa, pitam ja njega, kako to, a on kaže: „Nemci, Tomo, imaju jednu politiku, a naši, Francuzi, Englezi i Rusi drugu. Nemci kad osvoje jednu varoš oni upoznadu njenu vrednost, a Francuzi, Englezi i Rusi kad izgube jednu varoš, oni upoznadu njenu vrednost“.

— Gotovo!

— Tako će i Beograd, vidićeš! — nastavlja Toma. — Izgubiće ga, pa će tek onda da napregnu sve sile da ga povrate, Neće Beograd ostati ni nedelju dana u neprijateljskim rukama. Dok mi izmaknemo do Mladenovca, toliko…

Drumom se opet ču neki razgovor i pljaskanje nogu po blatu, kao da čitava gomilica pešači. Radoznali poslužitelj novčanoga zavoda iziđe opet na vrata i pozabavi se duže napolju. Nismo čuli razgovor koji je vodio, jer nije ostao na vratima nego sišao na drum. Tek kad se vrati saopšti nam ga.

— Istina — veli — prešli su. Evo, provedoše tri Nemca zarobljenika!

— A šta je tamo, šta kažu?

— Ne kažu ništa, sležu ramenima!

— Pa jesi pitao?

— Pitao, vele, prešli, šta ima drugo da kažu.

— Pa onda… i mi treba da krećemo, a?

— Ono… eto je i kiša prestala. Šta znamo hoće li ih naši moći uzdržati da ne krenu još noćas dalje. Da pođemo, Boga mi!

— A na koju stranu? — zapitaće ona žena.

— Pa ovako, na Resnik. Tamo ćemo možda naći voz.

— Je l’ daleko Resnik?

— Stići ćemo do zore.

Ja nisam ni reči govorila. Krenuli su, krenula sam i ja sa njima.

Morala je odavno prevaliti ponoć, morala je već biti blizu zora, ali je još uvek vladala duboka tama i stud. Pokrila sam bono dete čim god sam stigla i pritisla ga čvrsto na grudi, ne bi li ga što više zagrejala.

Išli smo dugo, išli smo teško po gustome blatu i noseći teret na rukama, a bol na duši. Ja sam usput svaki čas zavlačila pod maramu ruku i pipala čelo i ručice detinje. Čelo mu je bilo toplo, vrlo toplo, gorelo je, a ručice kao žeravice, ali je prestala ona silna jeza i drhtanje, Zašto je prestala; da l’ mu je bolje? Dete je bilo mirno, po gdekad čula sam ga da jekne i trgne se kao da ga je što štrecnulo.

Išli smo dalje. Noć je već počela da se razređuje, kiša je sasvim bila prestala, ali je jutarnja studen počela da osvaja. Kako smo svi bili prokisli, jeza uze da nam prožima telo i drhtavica da nas osvaja. Dete, koje je dotle bilo dosta mirno, poče ponova da se trese od jeze.

Jedva sam čekala da svane i tada sam tek mogla lepo sagledati ranicu pod uvetom. Bila je istina natopljena krvlju, ali izgledalo mi je da je kost razbivena. To bi bila već teška rana za nemoćno dete, a ja ovako u polju, na jesenjem mrazu, niti imam čim da mu operem ranu, niti da je previjem. Kako će je, jadniče, preboleti?

Što je viša zora osvajala, to je i studen, ona rana jesenska studen, bivala sve jača. Dete dobi silnu vatru i poče grčevito ga se trza. Čelo mu je gorelo, ručice su mu gorele, a usijanim očima gledalo me je pravo u oči. Oh, nesrećna majko, da li je to bio pogled praštanja ili molba za pomoć? Kada sam još sa suvih, usijanih usana, čula vapijuću reč: „Mama!“ ja sam posrnula te me dobri ljudi prihvatiše.

I nisam mogla dalje.

— Pođite vi, dobri ljudi — rekoh im — ja ne mogu, a, eto, i detetu je rđavo.

— Nemoj, gospo, gde ćeš sama? — reče mi jedan od njih.

— Dan je već, ne plašim se više, mogu ostati i sama. Odmaraću se, a i dete da pogledam!

Nastavili su put, a ja sam sela kraj druma da pogledam dete, ali šta sam mu mogla pomoći? Suzama sam mu polila lice te mila krv, a poljupcima je brisala.

Sedela sam dugo tako na drumu, dok ne naiđoše nove gomile begunaca, ispred kojih smo mi noćas izmakli. Okupiše se oko mene i posavetovaše me da ne sedim, jer će detetu biti gore. Rekoše mi da žurim u Resnik pa otud u Mladenovac, da se tamo javim načelniku stanice te da me uputi lekaru.

Misao o lekaru dade mi nove nade i nove snage. Pođoh sa novom gomilom koračajući ispred svih. Žurilo mi se, htela bi što pre da stignem.

U Resniku smo na stanici dugo, vrlo dugo čekali. Jedan je voz već bio otišao put Mladenovca, a na stanici je bio drugi, koji je rastovarivao topove i konje. Dok se taj posao svršavao, sve su veće i veće gomile beogradskih izbeglica stizale na resničku stanicu. Sve pokislo na noćašnjoj kiši, sve prestravljeno, sve preneraženo i sve priča o strašnoj noći, koju smo preživeli i o krvavim događajima koji su se te noći dešavali.

Najzad, istovari se baterija i narod jurnu u vagone. Jedva sam se provukla, jedva dobila mesto u jednom vagonu, koji je bio vlažan i udarao na zadah štale i gde smo gazili po balegama konja koji su se tek istovarili. Bilo nas je toliko mnogo da se nije moglo disati, a uz to nas je i onaj zadah gušio. Pomislila sam da bi to moglo detetu škoditi, njemu sad treba vazduha, treba mu zraka; pomislila sam i da siđem, pa ma i peške nastavila, ali se nije moglo ni izići iz vagona. Bila sam čak u dubini i opsednuta u jednom uglu gomilom, koja je i sama jedva disala zbog pretrpanosti.

Najzad, krenuo je voz. Groznica kod deteta nije prestajala, ali se manje trzalo, sve manje, sve manje. Počelo je sad teško da diše te me to još više preplaši, Volela bih da se trza kao ranije, to mi je trzanje ipak bilo dokaz života. Jednoga trenutka, učini mi se čak da ne diše i nagoh se da čujem. Disalo je, a čelo mu je bilo još uvek vrlo toplo. Zavukoh ruku da mu opipam ručice i učini mi se da nisu tople kao malo čas. Volela bih da su tople, ta mi je toplina bila dokaz života. Teknu me sumnja te skidoh mu s nogu cipelicu i čarapu. Nožica je bila hladna, prstići studeni. Zamolih jednu ženu, koja je sedela kraj mene, da i ona vidi, da mi ona kaže. Ona učini i kad opipa detinje nožice, ona mi ne reče ni reči, samo me pogleda. Ja sam joj pogled razumela i ciknula sam tako silno da se svi u vagonu uskomešaše i zbuniše, Mislili su da je gomila prigušila nekog. Kad zatim čuše šta je i kako je, umukoše svi i posmatraše me pogledom saučešća. Oh, kako je taj pogled težak, kako ga je teško izdržati!

Stigli smo u Mladenovac i — ja sam iznela iz vagona mrtvo dete.

6. 22. „Bacajte sami u oganj decu!“

Da li što sam je ja kroz suze gledala — nastavi gospa u crnini posle duge, vrlo duge počivke, ispunjene bonim sećanjem — ili je malena varošica Mladenovac toga trenutka odista strašnu i jezovitu sliku prestavljala? Videla sam gomilu preplašenu, prestravljenu, užasnutu, kako očajno napušta svoje domove u Beogradu zasute vatrenom kišom: provela sam onu strašnu noć u pustoj kući, preživela sam poslednje dane Skoplja i onu očajnu gomilu begunaca; videla sam i onaj slom bez nade i bez utehe na Kosovu — pa ipak, kada se setim one slike u Mladenovcu, ja ništa toliko užasno ne znam čime bih je uporedila.

Mladenovac, koji je postao zbeg Beograda, Palanke, Valjeva i cele Kolubare, ličio mi je onoga trenutka na varoš pometenih, varoš sumanutih koji su se tiskali ulicama bez cilja, bez razloga. ne znajući kuda će, ne znajući šta će; ličio mi je na logor spasenih davljenika, kojima iz očiju još nije iščezao blesavi pogled straha, koji još ne mogu da pojme da su živi, jer do malo čas bili su pomireni sa smrću; ličio mi je na nesrećnu varoš, na koju se bio srušio breg i pretrpao je, pa je hitno raskopali, te ono stanovništvo, što je izišlo iz groba, ne ume čisto da pojmi svetlost dana; ličio mi je na ogromni mravinjak, koji je zgazila teška stopala sile, pa se mravi pomeli i žure unezvereno na sve strane, ne znajući gde će, ne znajući šta će.

Možda je tako meni izgledalo — veli nesrećna majka, — jer sam sve to gledala kroz suze, noseći na rukama mrtvo dete i lutajući i sama, sa malim mrtvacem u naručju, ne znajući šta ću. Išla sam kroz ulice i zastajala na uglovima, sedala sam na kamen da se odmorim i opet se dizala i išla. Svako se osvrtao za mnom, svako me je čudno pogledao pogledom sažalenja koji ne teši no draži bol.

Rekoše mi da idem u bolnicu, da predam mrtvače na sahranu. Otišla sam, ali mi tamo rekoše da je to vojna bolnica i uputiše me u opštinu. Rekoše mi da nađem sveštenika i otišla sam u crkvu, ali ga tamo ne beše, crkva je bila zatvorena. Najzad mi rekoše da idem načelniku vojne stanice i ja se uputih njemu. Svet me je žalio što se toliko mučim, a nije ni slutio koliko mi je sebičnoga zadovoljstva pričinjavalo ovo lutanje koje mi je odlagalo rastanak sa dragim teretom. Čisto bi me oveselilo kad bi mi rekli: Ne može ovde u Mladenovcu ništa biti od sahrane, moraš ići u Jagodinu, Ćupriju, Paraćin, Niš! Što dalje, samo što dalje! Kada sam pošla ka načelniku stanice, ja sam čisto strahovala da me on ne predusretne ljubazno i sa sažaljenjem, da mi ne ščepa mrtvače iz naručja i reče: Dobro, ženo, ti sad idi, mi ćemo svršiti svoje!

Našla sam zgradu u kojoj je vojna stanica po onoj gomili vojnika i naroda koji se tiskao pred njom. Probila sam se kroz tu gomilu, jer se svet rasklanjao pred malim mrtvacem i skidao je kapu i šaputao je: „Bog neka ga prosti!“ Dojila sam ga i hranila, negovala i podizala da mi životom svojim probija put u životu, a ono se, evo, smrću svojom odužuje nesrećnoj majci!

Gomila je bila na ulici, u zgradi još veća. Tiskalo se i vrilo kao u košnici; teško je bilo doći do načelnikovih vrata, a teško ostati u toj gomili. Zagušljiva vonja od ljudskoga znoja, pokislog odela, koje se puši i isparava i mokrih obojaka i opanaka. Od teškog zadaha čovek da posrne, a neka jara bije iz gomile i žagor liči na klokotanje kazana koji ključa. Uznela sam najzad mrtvače više glave i pošla sam. Gomila se razmicala, propuštala me, a neko čak reče glasno: „Puštajte, ljudi, ovu nesrećnu majku!“

Ušla sam u kancelariju. Nisam ni reči progovorila, nije ni bilo potrebno. Načelnik je video i razumeo. Ponudio mi je stolicu da sednem i dozvao jednog obveznika koji je bio tu na službi, te ga poslao da dozove kmeta.

Taj jedan čas čekanja u kancelariji načelnikovoj izneo mi je pred oči sve nevolje sabrane ujedno. Tu sam saznala da nisam bila sama ojađena majka. Izgledalo mi je u tome času kao da setu, u Mladenovcu, sabrali bolovi svih matera i tragedije sve dece. I to je ono samo što sam ja za nekoliko trenutaka videla, a koliko je nevolja pre mene proteklo i koliko će ih još posle mene proteći!

— Eto, vidite! — veli mi načelnik. — Ne mogu da stignem ni da utešim a kamo li da pomognem!

A svetina kulja u kancelariju, i moli, kumi, bogoradi, žali se, traži, zahteva te joj se ne može ni naodgovarati, a kamo li učiniti sve. Nevolja se niže za nevoljom i jad za jadom. Vrata se kancelarijska svaki čas otvaraju i kadgod se otvore, dopire otud s polja onaj težak i zagušljiv vazduh i brujanje kao iz košnice. Meni čak ona soba nije ni ličila na kancelariju, pre mi je ličila na mučionicu, jer sam saosećala sa svakim onim čiju sam nevolju toga časa saznala. Možda je sam Bog hteo sve to tako da bude, da bi mene očvršćao u bolu. Hvala mu!

Nisam zapamtila sve one nevolje koje su se preda . mnom nizale, ko bi ih upamtio. Pred očima su mi uvek samo nevolje majaka, teške, duboke nevolje iz kojih sam saznala da nisam ja sama ojađena majka.

Ulazi jedna devojčica od četrnaest petnaest godina, slaba i sirotinjski obučena. Ona nosi u naručju odojče.

— Šta ćeš ti, mala? — pita je načelnik.

— Donela sam ovo dete! — odgovara mala preplašeno.

— A zašto si ga donela?

— Rekli mi!

— Pa dobro, al’ šta hoćeš sa tim detetom?

— Da ga predam ovde! — odgovara mala i obzire se na sve strane preplašeno.

— Zar to nije tvoja sestrica? — pita dalje načelnik blago, da bi ohrabrio malu.

— Nije!

— Pa čije je dete?

— Ne znam!

— Kako ne znaš? Ne može biti da ne znaš; ti si pametna, ti si odrasla, moraš znati?

— Ne znam! — ponavlja mala zbunjeno.

— Pa ko ti ga je dao?

— Jedna žena.

— Gde ti ga je dala?

— Tamo, na stanici.

— Poznaješ li tu ženu?

— Ne poznajem je!

— Gde je ta žena?

— Ne znam!

— Pa što si primila dete?

— Tako… — učini mala i još se više zbuni i unezveri.

— ’Ajd’, kaži nam, mala, sve po redu kako je to bilo i šta je bilo? — poče načelnik vrlo blago.

Devojče se ohrabri i odreši jezik.

— Bila sam, veli, na stanici da gledam svet. Sva deca otišla, pa i ja. Stojala sam kod ograde, u stranu, da me ne gura gomila. Dođe jedna žena i zapita me jesam li odavde, iz Mladenovca; pa onda me zamoli da joj pridržim dete, samo dok ona izvadi objavu. Izvadi iz marame i dade mi jedan dinar. Dade mi dete, poljubi ga dva tri puta i zaplaka se, pa ode. „Sad ću ja!“ veli, pa se izgubi.

— I ne dođe? — pita načelnik. — Ili je ti nisi čekala?

— Čekala sam dugo, odjutros pa sve dosad, pa nisam mogla više.

— Jesi je tražila?

— Jesam.

— Pa nema je?

— Nema!

— Nesrećnica! — učini načelnik okrenuv se meni i naredi da se dete odnese u opštinu.

Ulazi zatim vojnik i on vodi dete malo, majušno, tek prohodalo. Na detetu prokisle i zgužvane haljinice, a veselo gleda i čvrsto se drži za vojnikov kažiprst. Vojnik salutira:

— Gospodine, ovo smo dete našli u kukuruzu, više Beograda. Majci šrapnel probio glavu, pa leži mrtva, a ono kraj nje, sedi i igra. Pa rekoh, grehota je.

— Grehota, dabome! — dodaje načelnik i naređuje opet da se dete vodi u opštinu.

Ulazi žena i nosi raskrvavljeno dete u naručju. Kazuje nesrećnica kroz suze kako je begala, kako je bombom iz aeroplana ranjeno dete, i pita šta će, gde bi ga ponela da se previje, jer mu je rane previla krpama koje je otkidala sa svoga odela pa se boji da se ne zagade. Dok majka kroz suze govori, dete pišti i vije se u rukama materinim, a taj pisak proseca dušu kao usijano gvožđe. Načelnik daje ženi neku ceduljicu i upućuje je u bolnicu. Ulazi druga, tako isto okrvavljena, samo nije dete ranjeno već ona u grudi, a dete, kako je sisalo, okrvavilo usne i obraze materinom krvlju. Užasna, strahovita slika. I nju načelnik upućuje u bolnicu.

Ulazi najzad jedna žena, druga moja po nesreći. Ona nosi mrtvo dete pod pazuhom, prilazi mirno načelnikovom stolu i polaže dete na sto.

— Evo vam ga! — veli. — Radite s njim što hoćete. Ja sam ga već izgubila, a pred vratima me čeka još troje pa ih moram povesti.

— Šta mogu ja? — buni se načelnik.

— Štogod znate! — dodaje žena. — Išla sam od nemila do nedraga i niko neće da mi pomogne. Eto ga vama, pa činite šta znate!

I kod tih reči, ne obzirući se na sve pozive načelnikove, ode i zatvori vrata za sobom, a mali mrtvac, drugarčić moga čeda koje mi je ležalo na krilu, ostade na stolu ne plačući za majkom koja ga je ostavila.

Načelnik pogleda u mrtvo dete, čije su očice bile otvorene i kad se srete sa njegovim pogledom. njemu naiđoše suze na oči i okrete glavu, zatim je opet diže i okrete meni:

— Imam i ja dece i ne znam šta je s njima. Ostali su tamo, u Beogradu, ili su pošli… ne znam. Nisam smeo da napuštam dužnost pa da im pođem u pomoć. Sami su se pomogli, ne znam kako!

Zatim, ne mogući viša da izdrži pogled malog mrtvaca, koji je ležao na njegovome stolu, izvadi iz džepa maramu i pokri njome lice detinje.

I mene zabole teško pod srcem, te stegoh grčevito na grudi moje mrtvače. Bolela me je gorko suza one majke, koja se morala prevarom osloboditi svoga deteta, neka bi nesreća, ako će ga postići, bila daleko od materinskih očiju; bolela me je sudbina one mrtve majke kraj čijeg se tela igra nevinašce i one, što joj bomba raskrvavila dete, i one što je svojom krvlju zadojila dete. A kako me tek ne bi zabolela nevolja majke, čije dete leži na stolu u trenutku kad ja svoje mrtvo držim na krilu.

Posle jednog punoga časa čekanja, dođe najzad kmet. Načelnik mu glavom pokaza mrtvo nevinašce, koje je ležalo na stolu lica pokrivenog džepnom maramom i na ovo, koje je ležalo na mome krilu.

— Šta ćemo sa ovom mrtvom decom? — upita ga načelnik.

— Bog neka ih prosti! Šta možemo, gospodine, drugo nego da ih sahranimo kad stigne sveštenik.

— Kako kad stigne sveštenik? Šta radi on te je toliko zauzet?

— Sahranjuje, gospodine, jednako sahranjuje.

Načelnik ućuta pa se okrete meni:

— Umiru vojnici, umiru izbeglice, ne umiru upravo, nego padaju. Šta možemo? — on se okrete kmetu. — A ima li gde da se smeste ova deca?

— Ima, u kapeli! Ima tamo još dece, pa ćemo ih sve zajedno opojati.

Načelnik se opet okrete meni:

— To je sve što se može uraditi, gospođo. Odnesite dete u kapelu.

— Gde je to?

— Na groblju!

— Nemam ni sanduka.

— Nećete ga nigde ni naći, nema ko da pravi. Mi već od nekoliko dana sahranjujemo bez sanduka.

Meni grunuše suze, a načelnik uze da me teši:

— Šta ćete, gospo, vidite i sami kako je. Dobro je kad se može bar da opoje, bar tu hrišćansku dužnost da izvršimo. Vidite kako je, sami vidite. Sručilo se ovde sve, sva nesreća i nevolja i nema se kad, poslednji je čas. Čekamo svaki čas naredbu pa i mi da napustimo stanicu. Da mogu, gospođo, ja bih vam pomogao, verujte, pomogao bih vam!

Poverovala sam mu, jer mi je govorio iskreno, iz duše. Digla sam se da pođem.

— Gde je groblje?

— Poći će jedan od mojih ljudi da ponese ovo dete, pa pođite i vi s njim. Ostavite tamo u kapelu dete, a vi krećite, savetujem vam da krećete što pre odavde. Navala će biti još veća kad naiđe vojska s položaja. A i ovako, niti imate šta jesti ni gde leći. Krećite odmah, to vam je moj prijateljski savet.

Pošla sam sa jednim starcom iz poslednje odbrane, koji je bio na službi pri kancelariji načelnikovoj. On je nosio pod pazuhom ono siroče, a ja svoje. Išli smo kroz ulicu pokrivenu blatom, lagano, korak po korak, on opterećen godinama a ja bolom. Išli smo ćuteći. U jednom trenutku, kad oseti da ja grcam, starac diže glavu i pogleda me dobrodušno i očinski:

— Nemoj da plačeš! — reče toplim glasom kojim samo starost ume govoriti. — Nemoj da žališ, možda ga je Bog baš izabrao da ga spase. Zar ne vidiš kakva nesreća tutnji nad našim glavama; ko zna kakve patnje stoje pred nama! Pa, ako ćemo da patimo ja i ti, zašto da pati i ovo jadniče. Možda ga je Bog izabrao da ga skloni u svoja naručja ispred ove nepogode.

Toplina starčevih reči godila mi je, ali me nije tešila. Teško mi je bilo i pomisliti da se tako rastanem od deteta i neopojanog i neožaljenog.

— Kako ću, kako da se rastanem od njega, i kako da ga sahranim ovako neopremljena? — pitam očajno starca, osećajući potrebu da čujem još reči od njega, da čujem još mnogo reči.

— Ti si se već rastala — veli starac. — Od živog se čovek rastaje a ne od mrtvog. Živ je tvoj, a mrtav i nije tvoj, on je zemljin. A zemlja ima materinsko srce, ona ga primi i grli ga, a i ne pita kako si joj ga ti opremila, u zlatne kovčege, jal’ u nestrugane daske.

Usahnule su mi suze, kao da ih je ovaj dobri čovek toplinom svojih reči sasušio. U njegovim rečima ja nisam osećala samo saučešće no i snagu koja mi se povraćala. Ja ne znam šta je to bilo u njima što me je ohrabrilo Kada sad, daleko od neposrednih utisaka, razmišljam o starčevim rečima, ja ne nalazim da je ma čega bilo u njima i mislim da će to, što je na mene tako snažno uticalo, biti prva topla reč koju sam čula, u trenutku kada sam se osećala tako usamljena i tako prazne duše.

Starac je nastavio razgovor, kao da je osetio moju potrebu da ga slušam.

— I ja sam imao… imao sam jedinca odrasla… — tu zastade, jer mu zaigra reč u grlu, pa se pribra i nastavi. — Vojnik, odvedoše ga lanjske godine u vojsku…

— Pa? — zapitah ja i ako sam slutila odgovor.

— Poginuo! — dodade starac i zaćuta. Dugo je ćutao. Zatim opet diže glavu i nastavi. — Gde će i da iznese glavu, vidiš kako se to gine.

— Kad je poginuo?

— Ne znam!

— Gde je poginuo?

— Ne znam! — odgovori starac i sleže ramenima.

— Kako ne znaš?

— Rekli mi ranjenici da je poginuo. To toliko.

— Možda je to samo glas, možda nije poginuo. Bivalo je to! — pokušah da ga tešim.

— Istina je, srce mi kaže da je istina. Kad tako govorim o njemu ili kad sam sam, pa mislim na njega, a meni srce zaigra, zaigra i ne može da se ustavi. — I te reči zaigraše u starčevom grlu, a trepavice mu se ovlažiše, te on okrete glavu od mene.

— Kako to da te ne izveste? — pokušah radi utehe da ga pitam.

— Eh, kako! — manu starac onom slobodnom rukom. — A ko za mene i zna da postojim? Imaš sina za vojsku, znaju te, nađu te, imaju te zapisana u spisku; poginuo ti sin, ne znaju te, ne mogu da te nađu, izbrisali te iz spiska.

U tom već stigosmo do groblja, na vrhu varoši. Ućutasmo, savladani možda istovetnim roditeljskim osećanjima, ulazeći u ovaj mrtvi grad. Groblje je tužno izgledalo, puno manjih i većih obojenih i neobojenih drvenih krstića, među kojima po gde koji grubo istesani kamen. Na groblju mrtva tišina sem, kad mi naiđosmo, što prnuše vrane, koje su se prokisle odmarale na krstovima i duboko tamo, sa drugoga kraja, što se ču udar gvožđa u šljunak i vide kako se iz zemlje odmereno iznosi ašov. To grobar kopa novu raku. Kiša raskaljala staze i grobovi se rasuli i utonuli. Grobljanska vlaga miriše na trulo drvo i kosti. Sa krstova se razlila boja i iščezli zapisi. Nedogorele sveće savile se, vlažni se peškiri usukali; svega kraj jedne krstače gori svećica, valjda jutros upaljena, i po grobu nešto jestiva. Prođosmo kraj nekoliko praznih raka, u kojima se nabrala voda od kiše, a izbačena zemlja razlila se u žitko blato. Nigde crkvice, nigde zgrade.

— Eto tu — veli starac — vidiš, kolicina ih se odmara. Sve nov krst, sve ovih dana: tu ranjenik, tu bolesnik, tu zarobljenik, tu izbeglica. Viš, ono tamo, oni krstići u redu, sve je to vojska, srpska vojska. Ovo je već četvrta godina kako se tu ređaju drug do druga.

— Gde je kapela? — upitah starca.

— Eto, ta koliba! — odgovori on i pokaza mi glavom jednu kolibu od dasaka, koju je opština na brzu ruku podigla da bi imala gde skloniti od kiše i nepogode mrtve, koji čekaju na sahranu.

Trgla sam se i užasnula, kao da mi je toga časa ponova izdahnulo jedinče koje sam nosila. Steže mi se nešto u duši i mal’ ne ciknuh od bola. Starac ili opazi il’ oseti to pa dodade:

— Nije crkva od mermera, nema ni zvona ni krstova… a i što će; nek duša samo ode u božje dvore, a telo… ništa, pregorelo drvo!

Nisu me reči njegove, umirile i što sam se više bližila kolibi, bila sam sve uzrujanija, gušilo me je nešto, mučilo me je: izgledalo mi je kao da sam pošla da učinim nepravdu, da učinim zločin prema svome detetu. Poumih jednoga trenutka da se vratim, ali gde i šta zatim da činim? Moje predosećanje nečega užasnoga, nečega zločinački užasnoga, bilo je opravdano. Kada sam naišla na otvor kolibe, vrisnula sam kao ranjena i trgla se okrećući glavu i pokrivajući oči rukama. Ono što sam videla bilo je strašnije od svega sa čega se duša čovečja naježi, a telo hladan znoj probije. I sad mi je pred očima, uvek mi je pred očima, niti ću ikada da izbrišem tu sliku iz očiju i iz duše. Viđam je u snu, viđam je i budna, ona me prati i ganja, ona mi san prekida i budi me i uvek mi pronosi groznicu kroz telo.

Pod krovom leže po zemlji dve daske, nešto malo udaljene jedna od druge. Po tim daskama položena mrtva dečica. Devetoro leže jedno kraj drugoga koje obuveno, koje boso, koje sklopljenih, a koje otvorenih očiju, koje plave a koje crne kosice, koje poprskanih haljinica krvlju, a koje pokrivena lica maramicom. Leže mrtvih devet anđelaka jedno kraj drugoga, ni sanduka, ni pokrova, ni svećice. Izgledaju onako bačena na zemlju, kao kad bura pokida sa džbuna grančice na kojima su nikli pupoljci i raspe ih po zemlji. Pod njima vlažna zemlja, u koju su se utisle stopale nesrećnih majaka, koje su ostavile ovde svoju dečicu, oprostile se sa njima i sad već izmiču valjda drumom sa ostalim zbegom ne znajući ni gde će im grob porodu biti.

I kako mirno leže ova dečica, ni jedno ne plače za majkom koja ga je ostavila, ni jedno ne pruža ručice da ga majka prihvati! Ono gore, prvo u redu, slatko devojče, lepo zaglađene kosice koju je majka valjda suzama nakvasila a prstima začešljala. Oči mu upola zatvorene te izgledaju kao ugašena kandionica, a usnice otškrinute kao tek raspukao pupoljak te mu vire beli, mlečni zubići! Do devojčeta gologlavo seljače sa još vlažnim opancima, a isprskano blatom po košuljici i stručkom suvog bosiljka zadenutim u nedra. Pa onda opet jedan mališan, stisnutih vilica i bledih usana ispucanih od vatre. Pod pazuhom mu jabuka koju mu je majka od milošte dala valjda pri rastanku. Jabuka nagrižena malo i na njoj se poznaje trag sitnijih dečijih zubića. Nosila je valjda majka u nedrima da detetu nakvasi usne kad ožedni, pa mu je i ostavila, ali njegova mrtva ručica ne može je prineti ustima koje su se isušile od poljupca smrti Do njega mala lešinica deteta, čije je lice pokriveno maramom ispod koje viri pramen čupave kosice. Kroz maramu probila krv i crna se mrlja na njoj osušila i okorela. Pa opet devojčica, kojoj smrt nije izbrisala sladak detinji osmeh sa usana, opružila ručice kao da traži majčinu ruku da je povede i do nje druga, zamršene i bogate plave kosice i visoka čela, ispod kojega su upale dve duboke duplje. Osmeh joj se na usnama okamenio, hladan, kao na mramoru dletom izrezan. Do nje strahovita slika jednoga okrvavljenog deteta. Čelo mu preliveno širokim crvenim vencem od krvi koja se iz rane izlila na jednu i drugu stranu čela, slila se kraj ušiju i napravila male usirene lokve na podu, a iz nosa mu crna krv zalila usta i obojila obraze. Mali mučenik je grčevito stegao ručice koje su ispucale od zime. Pa onda sedmo, osmo, deveto… ko bi ih gledao, ko bi imao srca, ko snage i očiju da ih sve vidi?

Na grudima jednog mrtvačeta udenuta cedulja. Sagla sam se da je pročitam. Nepouzdanom, ženskom rukom, napisala nesrećna majka reč: Dragomir. Ostavila je svešteniku ime detinje, da ga pomene pri opelu. Mali Dragomir je još držao u ruci ugašenu svećicu, koja se razlila, te mu vosak pokapao i iskitio cvetićima ručicu. Njegovo je lice mirno, kao da leži na materinim grudima a ne na vlažnoj i raskaljanoj zemlji; iz okruglih obraščića mu odišla krv, te bledi već se pripijaju za kost, a usnice stegao zubićima te mu upale i unakazile lice.

Čiji si ti, mali Dragomire; ko ti je otad i gde je; ko ti je majka i gde je? Radovali su ti se, je li, kada su te rodili; zvali su te Drakče, je li, kada su te milovali, a ti si se slatko smešio i tapšao rukama i grlio si tvoje srećne roditelje?

I ko zna, Bože moj, kako su se sve zvala ova druga dečica? Ona tamo čupava možda Dara, Darče, Darica; ona do nje, sa krvavim vencem oko čela, možda Milica, Milče, Mila; onaj muškarčić sa jabukom pod pazuhom, možda Milan, Milanče, Mile. I svi ostali, ko zna kako se zovu? Oh, što nemam snage da probudim tu pospalu decu; da progovorim sa njima, da im kažem toplu materinsku reč, da ih upoznam sa novim drugom svojim, mojim nesrećnom detetom, koje još nikako nisam imala snage da odvojim od nedara, ni hrabrosti da ga spustim na one daske, na vlažnu zemlju.

Zanetoj ovim mislima, posmatrajući onu mrtvu decu, počeše da mi vrcaju suze na oči kao bujica i još snažnije, još sebičnije pritiskoh svoje malo mrtvače na grudi. Starac me ostavi da plačem, a sam spusti na daske dete što ga je nosio, pokri mu lice onom maramom kojom je bilo pokriveno, prekrsti se i diže glavu.

— Ja ne znam da l’ to ima negde u knjigama zapisano — poče starac i ne gledajući u mene, više sam sebi — ali kažu ljudi, nekad u staro vreme, bila neka aždaja koja je ždrala decu. Padne tako pred selo pa pisne, a majke, svako jutro po jedna, nose joj svoje čedo i bacaju u čeljust, te ga proždere i umira se do sutra ujutru. Ako koja majka, kad joj dođe red, ne htedne dati dete, aždaja joj razori kuću i sve živo po kući pokolje. Tako se priča da je bilo a, veruj, i jeste! Eto, pogledaj ovu dečicu! Zar ne izgleda kao da je aždaja gladna i halovita pala pred Mladenovac, pa ne pišti samo jutrom, već od bele zore pa do mrkla mraka?

Ja nisam dizala glavu, naslonila sam obraz na hladno lice moga anđelčeta i grlila ga sve čvršće. Što se više bližio čas rastanka, ja sam ga sve čvršće grlila; izgledalo mi je kao da hoće da mi ga otmu. Kad starac ispriča priču, a meni se ona koliba učini odista kao otvorena čeljust aždajina, u koju moram da bacim moje čedo, jer je došao na mene red, i zatresoh sa celim telom koje poče neka opaka groznica da pali.

Starac nastavi sam da razmišlja:

— A nije pala samo pred Mladenovac, pala je na celu Srbiju aždaja i ždere nam decu, ždere mnogo… potamaniće nam porod! Zlo, golemo zlo!…

Zatim poćuta pa opet dodade:

— ’Ajde, ’ajde, ženo. Ne pomaže suza. I druge su je majke prolile, kad su ostavljale ovde svoju decu, pa, eto, zemlja suzu upila a tuga ostala. Taj teret moraš poneti, ne biva drugče. Tako je valjda Božja naredba, pa mora da se snosi!

Ja digoh glavu i pogledah ga.

— ’Ajde — nastavi on — spusti dete. Spusti ga tu, kraj ovoga. Vidiš kako su se dečica skupila, pa će lepo da se uhvate za ruke da igraju kolo oko Božjega prestola.

Starac diže ruku i rukavom obrisa suzu koja mu zasvetli na trepavicama, okrećući glavu da je sakrije od mene. Zatim se pribra i okrete mi se:

— Spusti, spusti i ti tvoje! Metni ga u red sa ostalom dečicom, sa njegovim drugovima i drugaricama. Nije samo, neće biti samo. Bog se postarao da dečica budu u društvu!

Spustila sam ga i — sad je jedanaest mrtvih anđelaka ležalo na daskama jedno kraj drugoga…

Gospu u crnini obliše suze, zagrcnu od plača i prekide kazivanje…

7. 23. Majka

Dugo je, bono i gorko jecala gospa u crnini, a ja sam, potresen njenim kazivanjem, ćutao oborene glave, ne hoteći ni pogledom da je uznemirim. Duboka tama vladala je oko nas. Na vatri su dogorevala drva, te je gomila rumena žara pokrivala zemlju i prostirala oko sebe toplotu i blagu, rumenu svetlost, Mora da smo daleko od ponoći odmakli i već se približili zori, ali je kiša još uvek rominjala te se u vazduhu nije moglo opaziti da se tama već razređuje.

Kada je prođe navala suza, gospa u crnini sama diže glavu i pribrana nastavi:

— Nisam vam još sve kazala. O, kako je dugo i kako je mnogo to što bi imala kazivati. Moje begstvo i smrt moga deteta nisu jedine moje nevolje niti jedini moj bol. Imam ih puno još u duši.

— Zar vam njihovo ponavljanje ne pozleđuje bolove?

— Pozleđuje ih, ali ja imam potrebu da ih pozleđujem. Mene održava to neprestano draženje, to neprestano mučenje duše. Kad gdekad pokušam da se odvojim od svojih bolova, ja malakšem i klonem. Bolovi su već toliko srasli sa mnom, toliko postali moja priroda, da se ja bez njih osećam malodušna, slomljena, osećam se kao stvorenje bez živaca. Bolovi su moj alkohol, i ja se, kao alkoholičar, tek pijana njima, osećam snažna i sposobna, bez njih malaksavam i klonem. Oh, ne znate vi kako je to velika duševna potreba, to pijanstvo od bolova.

Verovao sam joj, jer je odista bol, kada ga je kazivala, vraćao uvek njenome mramornom licu izraz života, a njenim ugašenim očima sjaj. Ne samo to, već kada bi iskazivala svoj bol, kod nje bi se javljala i neka rečitost, onako od prilike, kao što žene pri naricanju vrlo često napuštaju običan dnevni jezik i zalaze u poeziju.

— Ja nisam samo to jedno dete izgubila, izgubila sam ih sve! — nastavi gospa u crnini. — Moja je kuća opustela potpuno, a do pre tri godine ta je kuća skrivala jedan dobar brak i srećne roditelje, koji su negovali troje zdravih i naprednih muškarčića.

Muž mi je poginuo u bugarskome ratu, na Vardaru. Bio je hrabar i čestit oficir. U turskome ratu bio je dvaput ranjen, prvi put odmah u početku, pred Kumanovom. Rana je bila laka, preboleo je brzo i stigao je da se na Bitolju opet bori sa svojim vojnicima. Tu je teže ranjen i lebdeo je izmeđ života i smrti. Prezdravio je, najzad, da pogine u bugarskome ratu, za vreme prvih borbi, kada su Bugari prodrli na Krivolaku.

Kada se praštao, polazeći u taj rat, mezimče, ovo što sam ga ostavila u Mladenovcu, tek se bilo rodilo. Kad ga je otac uzeo u naručje da se oprosti, dete se nasmejalo. To je bio prvi osmeh detinji, a poslednja radost očeva. Ostavljajući tri sina u kući, otišo je ponosan i zadovoljan u rat iz kojega se nije vratio.

Bio je to težak udar za mene i velika briga primiti troje nedorasle dece na svoja pleća. Tešilo me je što mi je najstariji sin već bio dobro izmakao, ušao je bio u osamnaestu godinu. Drugi za njim imao je punih petnaest, a mezimče rodilo se pozno, vrlo pozno. Zato nam je valjda i bilo tako drago.

U jesen te godine, za vreme primirja sa Bugarskom, pošla sam da potražim grob muževljev i povela sam sobom srednjeg sina. Stariji je bio zauzet školom, a mezimče sam ostavila kod majke. Učinila sam dužnost prema ocu što sam povela ma ijedno dete, te da sinovlja suza kane na očev grob, ali sam učinila greh prema detetu. Dete se tu zarazilo i kad sam se vratila u Beograd pade u postelju teško bolesno. Uložila sam u negu sve napore jedne majke, koju je grizla savest i morila pomisao da već na prvom koraku u životu nije umela sama da ponese teret brige nad decom koja su njoj ostavljena. Probdila sam mnoge brižne dane i besane noći nad bolnim detetom, ali je bolest bila i suviše teška. Bio je tifus koji se još od turskog rata kod nas zacario i sve do tad se nije ugasio.

Lekari su iskreno založili sve svoje znanje i umenje, ja sam ih dopunjavala materinskom predanošću u nezi, pa ipak pomoći nije bilo. Izgubila sam ga, umrlo mi je ovde na ruci na kojoj sam ga i dočekala kad je došao na svet. Vrisnula sam od teškoga bola i verovala sam toga časa da i ja ne trebam više da živim. Osvestilo me je odojče, koje mi je bilo na rukama i sin koji je dorastao te koji će još malo, samo ako mu Bog da života i zdravlja, podeliti sa mnom brigu koju sam nosila.

I on je rasto i njegovo mi je zdravlje bilo najtoplija uteha. On je rasto, ali ne za mene već za vojsku. S jeseni 1914. godine sazvaše đačku četu i on sa drugovima ode u Skoplje gde se đačka četa vežbala. Borio se zatim na Rudniku i Ceru i, kad je nastalo ono dugo zatišje od austrijske propasti u Srbiji dosad, dolazio mi je, dolazio mi je dva tri puta. Vojnička služba i ratni napori izmenili su bili potpuno ovo dete. Ono je postalo čovek; čovek po snazi, čovek po držanju i čovek po ozbiljnosti koja je sa njegovih usana izbrisala detinji osmeh. On je prilikom tih dolazaka sa fronta probavljao sa mnom duge sate, brinući o kući, o poslovima kućevnim, o načinu kako ćemo udesiti život kad se bude rat svršio i o svemu onome što je majci tako drago da razgovara sa sinom. Ja sam u njemu već gledala odmenu i gledala sam, ako ne hranitelja a ono branitelja kuće. A to mi je tako godilo i tako mi je trebalo. Osećala sam se sama, suviše sama, jer mi je te zime, po smrti moga drugoga sina, umrla i majka.

Kada je poslednji put odlazio od kuće, pred kraj avgusta, ljubeći mi ruku i praštajući se, rekao mi je:

— Sad se nećemo dugo videti.

— Zašto sinko?

— Izgleda da će skoro nastati borbe.

I borbe su nastale. Nastale su pred kraj septembra padom Beograda i nizom nevolja koje, evo, još traju. A odmah, na početku tih nevolja, ja sam u Mladenovcu preživela onu jezovitu tragediju sa mojim mezimčetom kome nikad više neću znati groba. I da se završi taj tako reći pokolj, koji je Bog mojoj porodici i mome porodu namenio, u Skoplju čuh da mi je i poslednja moja nada, potpora moja, jedini zrak koji je zastao da me greje, čuh da mi je i najstariji sin, u borbi kod Velikog Popovića, poginuo…

Očekivao sam da će posle ovih reči, kojima je gospa u crnini završila i vrhunac svoje velike i teške porodične tragedije, pretrpana bolom i suzama, ućutati i predati se svojim nemim duševnim patnjama. Verovao sam da će kriza, koja nastaje u takvim trenutcima, prilikom jednoga bujnoga izliva duše, biti duga i beskrajno bona. Ali gospa diže glavu i sećajući se, u onoj polusvetlosti, koliku je gomila žara oko sebe rasipala, sa mojim pogledom i, razumevajući ili bolje osećajući instiktivno šta ja u tome trenutku mislim, — nastavi:

— Vi se čudite možda što sam vam sa više bola i sa više suza govorila o smrti moga mezimčeta no o ovoj najvećoj nesreći mojoj, o pogibiji najstarijega sina?

Ja nikakvim znakom niti potvrdih niti osporih njeno pitanje.

— Objasniću vam! — nastavi ona. — Onu sam smrt očima gledala, ono je bilo nevinašce kome nije namenjeno da gine u ratu, ona je smrt bila slika užasa od koje i sad zadršćem kad mi iziđe pred oči. A moj najstariji sin poginuo je na bojnome polju, kao vojnik, kao sin oca vojnika, vršeći savesno dužnost svoju. Njegova smrt je moj najveći gubitak i moj najveći bol; on je završio niz nesreća naše porodice, sa njime se ugasila i poslednja moja nada i poslednji razlog za moj život. Ali, u njegovoj smrti ima bar toliko utehe — iako je to jednoj majci nedovoljno — da je njegova smrt bila jedna dužnost.

Moj muž nas je na svoj način sve u kući vaspitao. Reč Otadžbina je za nas bila tako čist i uzvišen pojam, da smo je mi sa idolopokloničkom predanošću zamišljenoga božanstva izgovarali. Otadžbina je bila sve, iznad svega, starija od svega. Kada je moj pokojni muž izgovarao reč kuća, reč porodica, izgovarao ih je sa poštovanjem i toplinom, ali, kad bi izgovorio reč Otadžbina, njemu bi se uznele grudi i u glasu mu je bilo nečeg zvonkog i svečanog. Kada je polazio u rat, mi nismo smeli smatrati to za tužan rastanak; kada se vratio ranjen, mi smo se morali ponositi time. Kada je drugi put došao, sa teškom ranom u grudima, i lebdeo izmeđ života i smrti, govorio nam je često — meni i najstarijem sinu: „Ne smete me žaliti ako podlegnem rani; treba žaliti one koji nisu ispunili svoju dužnost prema Otadžbini, a ne mene koji sam je ispunio!“

Docnije, kad je polazio u bugarski rat, on je verovao da će ga preživeti, ali je verovao i to, da njime neće biti završen niz ratovanja na Balkanu. I tada je rekao: „O, borićemo se još zajedno, rame uz rame, ja i moj sin, i pašćemo jedan kraj drugoga, kao oni što su ih opevale narodne pesme!“

Moj sin je bio srećan kada je slušao ove očeve reči; u njemu se još tada razvijao muški ponos i osećanje dužnosti prema Otadžbini. Njegov je mladićski ideal već tada bio da padne na bojištu za Otadžbinu. Kada sam mu ja docnije, u svojoj materinskoj sebičnosti, govorila da ima i drugih bojišta na kojima se može boriti za Otadžbinu, da ima i drugih dužnosti koje Otadžbina traži od svojih sinova, on mi je gorko prebacivao i molio me da ne vređam uspomenu njegovoga oca.

Sa takvim vaspitanjem moj je sin otišao u rat. Ja sam morala da stegnem svoje materinsko srce i nisam smela, isto kao ono otac kad je polazio, da smatram to za tužan rastanak, I on mi je, kao i otac, govorio, kada je dolazio na viđenje:

— Moraš biti hrabra, ne smeš vređati očevu uspomenu. Ako se i desi da poginem, moraš stegnuti srce, moraš se izmiriti s tim da sam ispunio svoju dužnost!

Obećala sam mu, sve sam mu obećavala, a ja sam sama znala koliko je duševnih patnja izazivala u meni slutnja da bih ga mogla izgubiti. Ni pred kim nisam smela iskazivati svoju strepnju, i pred svetom sam se pokazivala gorda što je sin zamenio oca. Tako je on želeo. Jedini poverenik mojih slutnja i mojih bolova bio je grob moga drugoga sina. Tamo sam često odlazila, tamo sam se počela miriti sa mišlju da je bolje i u ratu no u grobu.

Učinila sam i jednu nepravdu, jednu gorku nepravdu prema svome sinu, u trenutku kada se on kao vojnik borio. On je otišao na onaj svet i ne znajući da sam mu je učinila. Ne znam hoće li mi je oprostiti?

Bila sam u jednome trenutku slaba; teško je materinskoj ljubavi razumeti i podneti starešinstvo obzira i dužnosti. Bila sam slaba, priznajem, a možda me je zavelo u slabost i to, što sam videla i srela toliko njegovih drugova, sinova viših oficira, oslobođenih fronta i upućenih na razne službe. Mislila sam, zašto ne bih i ja sebi sačuvala hranitelja. Otac mu je poginuo, on je već bio godinu dana u borbi, dakle, podneo je jedan deo tereta dužnosti; zašto sad ne bi bio sačuvan, te da može ispuniti i drugi deo dužnosti, one prema kući i porodici?

Pošla sam u Kragujevac, Vrhovnoj Komandi. Tamo znaju zasluge njegovog oca, tamo znaju da cene istinsku potrebu da l’ nekoga treba poštedeti ili ne.

Otišla sam u onu veliku zgradu načelstva, gde je bila smeštena Vrhovna Komanda i tu sam se obrtala ceo jedan dan, ne znajući kome da se obratim. Srela sam na ulici poznanike i drugove moga muža i oni me uputiše, te sutra odoh ponova i nađoh vrata na koja ću zakucati. Ali me g. pukovnik nije mogao primiti toga dana jer se slikao. Doveden je iz Beograda jedan naš poznati umetnik — kao vojni obveznik — da za budući ratni muzej radi portrete sviju šefova odelenja Vrhovne Komande.

Toga dana je slikar morao završiti portre g. pukovnika, jer sutradan ujutru videla sam ga kad je sa svojom kutijom za boje otišao starome konaku da slika pukovnika, šefa kujne Vrhovne Komande. Otišla sam u nečelstvo, uverena da ću danas biti primljena.

Vojnik pred vratima, kome sam se javila, reče mi da pričekam dok g. pukovnik svrši telefonski razgovor. Naslonila sam se kraj vrata i strpeljivo sam čekala. Vrata se ili nisu dovoljno preklapala ili su bila od tanke daske, tek otud iz sobe čuo se jasno ženski glas koji govori na telefonu.

— Da, ja sam, ja! Kako si, Pavle? Je li i tamo hladnog… je li kišovito? Čuvaj se da ne nazebeš, čuvaj se, molim te! Obuci one tople čarape što sam ti poslala… da, zbog vlage. Dođi sutra opet na telefon. Da, svaki dan u ovo doba, svaki dan; koliko samo da mi se javiš, da znam kako ti je!

— To ne govori g. pukovnik? — zapitah šapćući vojnika.

— Ne, njegova gospođa, govori sa sinom.

— A gde im je sin?

— U armijskom štabu, u kancelariji, ali znaš kako je, majka…

— Znam, vojniče, majka sam i ja, razumem ja tu brigu.

U tom iziđe gospođa iz kancelarije i ja na njenome licu opazih srećan osmeh majčin. Taj me osmeh toliko ohrabri da sam unapred već sanjala o svome uspehu. Eto, i oni su roditelji i oni imaju roditeljske osećaje. O, pa kome bi se mogla pre obratiti, ko bi me pre mogao razumeti Sa izvesnom lakoćom u duši, očekivala sam povratak vojnikov koji je ušao u kancelariju da me prijavi. Sve do toga časa ja sam se sama pred sobom libila koraka koji sam preduzela; strepila sam od pomisli da taj koga treba da molim, može biti vojnik, vojnik u onom smislu u kome je to bio moj muž i može me dočekati prebacivanjem, koje sam zaslužila i koje bi me teško peklo, a savest mi opteretilo grižom da sam učinila nepravdu i sinu i mužu. Ali, od trenutka kada sam osetila da u tome vojniku ima oca, da hladan vojnički poziv nije u njemu ugasio toplinu roditeljskih osećaja, da on, koji toliko dršće nad sudbinom svojega sina, mora razumeti i moju materinsku brigu — od tog trenutka bilo mi je lakše, osećala sam se mirnija i slobodnija.

Kada me propusti posilni da uđem u kancelariju, u mome pogledu, na mojim usnama, na mome čelu, bila je ispisana nada. Rekoh g. pukovniku sve, rekoh ko mi je muž, rekoh da mi je sin već godinu dana na frontu, da je bio u borbama, nije ih izbegavao; rekoh da sam sama i zamolih ga da mi učini ono što je već učinio drugima i što je učinio sebi i svome detetu, ono što je u njegovoj ruci; zamolih ga da mi ukloni dete.

— Nemoguće, gospo! — odgovori g. pukovnik strogim, vojničkim tonom, u kome nije bilo ničega roditeljskoga, ničega nežnoga. — Nemoguće je ceo svet osloboditi.

— Ne kažem ceo svet, gospodine…

— Da, ali vi molite za svoje dete, drugi za svoje.

— Izvinite majci…

— Da, razumem, ali kad bi se majke slušale ne bi ni bilo vojske.

— On je đak…

— U toliko pre. Zbog tih đaka mi smo u Vrhovnoj Komandi prosto omrzli slovo Đ u azbuci!

— Ne mislim da se oslobodi, ali pri kakvom štabu.

— Pa to je to, gospođo. A šta znači u štab, nego izvući se. To nije čak ni lepo, jedan mlad čovek da se zavuče u štab.

— Ne želi on to, ne misli on to, to ja…

Osetila sam se u tome času strahovito ponižena, osetila sam se sama u svojim očima bedna, niska, podla. Izišla mi je pred oči slika moga muža, stroga lica, sa gorkim prebacivanjem; setila sam se svoga sina, koga će strašno zaboleti ako jednoga dana sazna šta sam učinila. Duboko sam se toga trenutka kajala što sam polazila i što sam dolazila.

Ja ne znam kako sam izišla iz kancelarije, ja ne znam da li sam se oprostila od g. pukovnika; soba mi se okretala; nešto me je gušilo i hitala sam što pre napolje, na vazduh. Prolazeći kroz dugi hodnik, meni iziđe pred oči slika one majke, koja je maločas sa srećnim materinskim osmehom izišla iz iste kancelarije. Oh, kako me teško u tome trenutku zabole gorka istina koja mi sinu pred očima, istina da u Srbiji samo armijske gospođe i gospođe iz Vrhovne Komande imaju pravo da budu majke i niko više.

Ceo moj postupak izgledao mi je još odvratniji, stidela sam se sama sebe i, kad sam već jednom bila na ulici, disala sam duboko, alapljivo sam srkala onaj vazduh koji mi je gasio vatru u grudima.

— Neka ga, neka gine, kao što mu je i otac poginuo — šaputala sam sama sebi — neka gine! A oni, koji su se izvukli, kad budu pravili karijeru na račun onih što su izginuli, uzeću zemlju sa groba detinjeg, zamesiću blato materinskim suzama i tim ću im blatom zamazati prljava čela!

Eto, takvo je raspoloženje bilo u meni, u trenutku kad sam u Skoplju saznala da mi je sin poginuo. Eto, zato sam njegovu smrt, moj najveći bol, primila kao nešto sa čime sam bila skoro izmirena, nešto što me nije moglo mimoići…

Ućutala je. Ne znam da li je bol ili umor savladao, ali je ućutala i zagledala se pomno u vatru koja je dogorevala.

Tama je počela da se proređuje, kiša je prestala rominjati. Ma da me je umor bio davno savladao, kazivanje gospe u crnini održavalo mi je napregnute živce i odupirao sam se snu. Ali, kad ona zaćuta, meni klonu glava i poluotvorenih očiju predadoh se snu, onome snu pri kome čovek nema više vlasti nad svojim telom, a razum mu ostaje budan i održava vezu sa spoljnim pojavama. Spavao sam, ali sam čuo i stoku kako negde u dvorištu preživa, i narednika kako, naslonjen na kućni zid, rče, a osećao sam i nju, gospu u crnini, kako naglo i teško diše.

Zora je morala biti blizu.

8. 24. „Onamo! namo!…“

Puklo je šest pušaka… Trgao sam se kao da sam pogođen njima. To su onih šest pušaka, što sam ih sa strepnjom očekivao da mi oglase zoru, a onome nesrećniku, što sam ga sinoć video vezana kraj vatre, večitu noć. Glas je taj morao od nekud iz velike daljine dopreti, jedva prodirući kroz gust i vlažan vazduh. Pronela ga je duboka i mrtva tišina, koja je još vladala nad Suhom Rekom.

Kako je to teška, kako je to sumorna zora, koja se oglašava jednom smrću!

Oko mene je još sve spavalo. Narednik je polegao stranom uza zid i prebacio šinjel preko glave, a neki građanin naslonio glavu na njegovo koleno. Jedan se opružio po zemlji, podmetnuo manjerku pod glavu, a pokrio se ćebetom, koje se natopilo kišom. I gospa u crnini oborila je umornu glavu na kolena.

Pod kolima, kojih je puno dvorište, polegali spavači, te im noge, koje su ispružili van kola, vlažne od noćašnje kiše. A prokisla stoka, koja je polegala po blatnjavome dvorištu, umorno klima glavom i leno preživa.

Daleko je još od pravoga svanuća te bi se moglo još malo odmoriti, ali, i ako sam silom sklapao oči, nisam mogao zadremati. Gušilo me je nešto i ako sam bio pod vedrim nebom. Možda onaj sumor, koji je u vlažnome vazduhu lebdeo, ili glas onih smrtonosnih zvona, kojima je zora oglašena, a koji mi se uvukao u dušu pre no što sam i oči otvorio.

Osećao sam i vlaga da mi prožima telo, jeza ga stresa, te sam se digao lagano iz gomile umornih spavača oko vatre, i pošao da iziđem na drum, ne bi li kretanjem umanjio jezu i ne bi li se razgalio do vremena kad nastane buđenje i pokret. Poneo sam i jednu praznu manjerku, koja je ležala kraj vatre, rekoh da zahitim gdegod vode te da poprskam čelo i oči, ne bi li me to osvežilo.

Drum još mrtav, po gde i gde niču iz tame nejasni predmeti i tromo se kreću. Dopire ti uhu i po koji neopredeljen zvuk te kazuje da se budi noć. Iz jednoga dvorišta čuje se tupo udaranje sekire, to valjda neko sprema da obnovi vatru, koju je noćas kiša zagasila; iz drugoga dvorišta čuje se sitno i odmereno udaranje čekića; to u ranu zoru potkivaju negde konja ili vola, koji je juče obosio, a danas treba da krene na daljni put. Vatre se tamo drumom već ne dogledaju više, pogasila ih je kiša i duga noć; samo po gdegde još uznosi se tanak dim od panjeva koji dogorevaju.

Nebom tromo plove oblaci olovne boje, te jedva se po gdegde izmeđ njih nazire plavilo neba. Na vrhove onih planina, sa kojih smo juče sišli, pali suri oblaci, ustavili se tu i polegali kao orlušine, koje su pale na odmor. Šar, koji se odjutros dogleda iznad vrhova Crnoljeve i jezerske planine, prosekao je oblak te se uzneo ponosan i svečan, ali ipak tužan.

Sretoh se na ćupriji sa jednim vojnikom, koji nosi vodu, i on mi glavom pokaza stranu, gde je izvor. Spustih se stazom kroz njivu, te izbih na raskaljužene obale jednoga prljavoga potočića, jedva izvlačeći noge iz masne smonice natopljene kišom. Imalo je daleko van druma poći. Sura i vlažna ravnica prostrla se sumorna, a po njoj nisko polegla magla iz koje, kao kroz procepano platno, izbija po gdegde ogolelo drvo, vršak kakvoga humića ili krov od kolibe. Po oranju i kukuruzištu, zaštićene debelim maglenim pokrovom, probiraju hranu jerebice i kad ti čuju šušanj, prnu na jedan mah, izbiju iz magle i rasipaju se. Obalu potoka, kojom odim, okitile kržljave i ogolele vrbe, te ti izgledaju kao tužbalice koje još nisu dorekle svoju zapevku.

Kod izvora sam zatekao dve manjerke te se osvrtoh levo i desno da vidim ko ih je tu ostavio. To je bio vojnik, koji je daleko u polju stojao gologlav i usamljen. Šajkača mu je bila pod pazuhom, u levoj je ruci držao upaljenu svećicu a desnom se krstio.

Posmatrao sam ga dugo, pa mu priđoh. Bio je stariji čovek, ispijena obraza i umorna pogleda. On diže glavu i pogleda me, ali ga moje prisustvo ne uznemiri, već mirno i nemo nastavi krstiti se.

— Moliš se Bogu? — uznemirih ga ja.

— Činim pomen! — odgovori tiho kao da ne bi rad da poremeti svečanost trenutka.

— Kome?

— Danas je četrdeset dana kako mi je brat poginuo!

— Bog neka ga prosti! — prekrstih se i ja i skidoh kapu, osećajući jedno duboko i iskreno saučešće.

On nastavi nemo krstiti se, pošto mi je pogledom blagodario.

— A umeš li da se pomoliš Bogu za dušu bratovljevu?

— Ne umem! — reče i pogleda me kroz suze koje mu se nabrale u očima.

— Daj ovamo tu svećicu! — rekoh mu, i on mi je sa puno poverenja pruži. — Kako ti se zvao brat?

— Jovan!

Ja se prekrstih, obratih se pogledom nebu i otpočeh molitvu, koju ni sam nisam znao, ali koja mi se nametala i iz duše tekla. Maglovita jutarnja jesenja svežina, koja mi je do malo čas pritiskala grudi, kao da me u tome trenutku osveži i poče bono da mi draži grudi. Pogled koji sam upravio gore, nebu, i uzneo ga iznad prostora, koji je pritiskivala magla, sreo je tamo gore svetlost koja se budi. Ta svetlost izgledala je kao otvaranje neba, kao što u mlade, čedne devojke prva svetlost u očima znači otvaranje srca. Osećao sam neku iskrenost i snagu u duši, U meni se toga časa probudila neka nova, dotle nepoznata pobožnost; ne ona koja posti i metaniše, ne ona koja kleči pred oltarom i krsti se ne razumevajući ni molitve rad koje se krsti; već neka krepka, silna i snažna pobožnost, slična neznaboštvu, koje se klanja suncu i neposredno iz svoga božanstva crpe toplotu i život. Tu neposrednost, tu bliskost nečemu višem, osećao sam i ja u ovome trenutku, koji je bio svečaniji na pustoj, vlažnoj poljani, pod olovnim krovom, koji su činili kišni oblaci, no što bi bio pod visokim hramovnim kubetima zlatom otpočenim i dragim kamenjem iskićenim.

Mnogo i često puta u životu govorio sam pred gomilama, u trenucima svečanim i važnim, u trenucima zadovoljstva i tuge i, sve ono uzbuđenje koje mi je davalo snage i moć da misao iskažem, nije mi oskudevalo ni ovoga trenutka, pred ovim jednim jedinim slušaocem na ovoj pustoj poljani. Kazivao sam molitvu glasno:

Oče naš, koji si na nebu, razgrni mutne oblake, kojima si ga zastro, da do prestola tvojega dopre molitva moja za pokoj duše roba tvoga Jovana, koji časno život svoj položi za slobodu i veličinu Otadžbine svoje i za veliku, večitu i neumitnu pravdu, kojoj si Ti branilac i zaštitnik, Oče naš, koji si na nebu!

Oče naš, koji si na nebu, neka se slavi ime tvoje i neka ono znači milost onima, koji su odužili dug svoj Otadžbini krvlju svojom, i neka znači pokoj dušama njihovim i duši roba tvoga Jovana. Kao što će iz krvi njihove, kojom su bogato natopili naša polja i naše gore, nići sloboda jednoga naroda; tako neka iz duša njihovih pravednih, sabranih oko prestola Tvojega, nikne molitva za spas doma, domovine i naroda, radi kojega oni živote položiše. I kroz tu molitvu neka sa slavi ime Tvoje, Oče naš, koji si na nebu!

Oče naš, koji si na nebu, neka priđe carstvo Tvoje; carstvo pravde, carstvo istine i carstvo mira; jer to carstvo doneće ucveljenima, postradalima i mučenima utehe, a onima, koji su ga životom svojim i krvlju svojom iskupili na zemlji, večno blaženstvo na nebesima. Tim blaženstvom nagradićeš tada i dušu roba tvoga Jovana, kada priđe carstvo Tvoje, Oče naš, koji si na nebu!

Pomeni, Gospode, i pomiluj roba Tvojega Jovana, kao što ćemo i mi uvek, u dobru i u zlu, pominjati i sećanjem odužiti se čestitu vojniku, koji je život svoj dao za Otadžbinu! Slava neka je Jovanu i mir i pokoj duši njegovoj. Amin!

Kada sam završio molitvu i okrenuo se vojniku da mu vratim svećicu, njegove su oči bile pune suza kojima mi obli ruku sagnuvši se da je celiva. — Baš ti hvala, gospodine! — reče glasom koji je drhtao u grlu.

Ugasio je svećicu, savio je kotur, metnuo u torbu te smo ćuteći krenuli ka izvoru. On mi je zahvatio vodu u manjerku, on je sa svojima poneo, niti je hteo dozvoliti da to ja činim.

— Lakše mi je, lepo ga ožalismo! Baš ti hvala, gospodine! — dodade opet posle dugoga ćutanja, pa posle izvesnog vremena poče da mi kazuje o svom bratu.

— Bio je mlad, tek se zamomčio. Ostali smo sami, stariji nam pomreše, pa sam mu ja bio i brat i otac. Pa ja uzeh i da brinem o kući, a njega dadoh na škole.

— Je l’ đak bio?

— Jest! Učio ratarsku školu. Imamo nešto imanja, pa, rekoh, kad se vrati da ga oženim te da to imanje zajedno podržimo.

Pričao mi je i dalje o svojim namerama, o nadama, o budućnosti, govorio mi je sve dok nismo izbili na drum.

Na drumu zatekosmo već kretanje i ako je još rana zora. Nije još ceo zbeg krenuo, ali pojedinci već promiču drumom i grabe Prizrenu. Promiču vojnici zaostali iz komanda, koje su juče ovuda prošle, ranjenici koji su se sami evakuisali; bolesnici u košulji i bolničkim papučama, uvijeni u bolnička ćebad, zarobljenici odrpani i bosi i izbeglice natovarene teškim teretima. Svi oni žure da izmaknu ispred kola koja će docnije krenuti i zakrčiti drum.

A dole u selu, već živ pokret. Sve je na nogama i sprema se za polazak. Volovi se poje, konji se samare, kola se tovare. Oni, koji su se noćas u noći pogubili, traže se među sobom; tamo na drumu uznose ljudi na leđima kola koja su noćas u mraku zagazila stranom u jarak, drugi pretovaruju kola koja su se skrhala, treći potkivaju konje, koji su obosili. Žagor, galama, vika, prepirka tamo i amo i, uopšte, sve ono što je bilo juče i što je bilo prekjuče, kad se u ranu zoru budi zbeg i hoće da krene.

I najzad se kreće. Najpre pojedince, po jedan čovek ili po jedna kola, pa onda grupa ljudi, svaka zasebno, i grupa kola, dvoja, troja, četvora, dok se sve ne otisne i ne zagusti drum narodom i stokom. Dotle je već i dan svanuo, i ako teški oblaci još zastiru nebo i ne daju zraku da potpuno probije.

Krećemo kroz prizrensku ravan, kojoj se na dnu uzdižu dva kolosa, Paštrik i Koritnik, gradeći džinovsku kapiju, kroz koju dere Drim, a na istoku, odmah nad. nama, prostrana grbina Šarova i njegov ponosni vrh, gde su se srpske vile ponova sabrale da zapevaju pesmu tužbalicu koju se negda, posle Kosova, jednom zapevale.

Pošto se ravnica kojom idemo prelomi i uznese u jednu višu ravan, na dnu se ove ocrtava, tamo u dubini, silueta grada na jednoj uzvišici pod kojom se prostire varoš od koje se, iz grupe krovova koji ti se čine kao mrka i tamna polja, dogleda tek po koje minare ili jablan.

To je Prizren.

Veličanstven u prošlosti, iskićen sjajem najsvetlijega doba istorije jednoga naroda, zanosnim legendama koje su se tkale na tkivu razapetom izmeđ gusala i istorije i jednom rodoljubivom čežnjom, koja je, u doba buđenja svesti o slobodi, zadojavala nekoliko pokoljenja ponosom i požrtvovanjem.

Skoplje ima drugači, veliki i važan politički značaj; ono je prestonica vardarske Srbije i središte onih večnih, istorijskih balkanskih puteva, kojima su se od uvek valjali veliki svetski događaji, nikli iz susreta istoka sa zapadom. Prilep je pesma srpskoga naroda; tu je Marko orao drumove, tu delio megdane, tu iz mešine vino pio i tu proslavljao slavu svoju, Svetoga Andreju. Ohrid i Peć su vera hrišćanska i vera srpska; to su hramovi pod kojima je prvi put propojala hrišćanska i prvi put srpska molitva. Hreljin Pazar je kolevka srpska, začeće života i države.

Iznad svih tih gradova i milih i dragih, Prizren ima svoj osobeni značaj; ima svoju naročitu draž, ima svoj svetao i zračan oreol. Prizren je san srpski, on je jedna čarobna legenda. Onamo, ’namo, iza onih brda, leže razoreni dvori našega cara; onamo spomenici naše veličine, onamo ponosna prošlost jednoga naroda. Onamo valja poći, onamo upraviti želje, onamo težnje. I kada su jednom dve male vojske, dveju tek niklih državica, krenule jedna drugoj u sretanje, mačevi su njihovih vojskovođa tamo ka Šaru upravljali svoje vrhove, a Prizren je bila reč koja je u smrt zvala i smrt slatkom činila. I kada je evropska sebičnost grubo razorila san jednoga mladoga naroda i onemogućila da se dve bratske vojske sastanu pod zidinama Dušanova grada, srela su se tada na podnožjima Šarovim dva pokliča:

„I ako se srpski steg posred Niša vije. / Jošte tužno Kosovo osvećeno nije!“ i onaj sa zapada, otud sa Lovćena:

„Onamo! ’namo za brda ona!…“

Oba su pokliča iskazivala jednu i istu težnju, težnju da se nemilostivo razoreni san nastavi, i da se još jednom pođe putem istorije, putem tradicije, putem pravde i putem slobode. I pošlo se jednoga dana, i stiglo se. Na Prilepu se Marko probudio, zazvonila su zvona u Ohridu i Peći; pojavio se Markov buzdovan sa morskoga dna pod Dračem, a na Prizrenu se Dušanovom zalepršala srpska trobojka. Eno je, eno, onamo, ’namo!… I ako je mutno nebo, i ako su nam isplakane oči, mi je dogledamo, mi je vidimo, ona nam kazuje put kao poklonicima zvezda vodilja.

I krećemo, idemo tamo gde nju vidimo, idemo ka Prizrenu. Iznureni glađu, izlomljeni tegobama puta, malaksali od mraza i zime, bedni i skrušeni, krećemo u beskrajnim povorkama svojoj Meki i Medini, svome Jerusalimu, svetim grobovima prošlosti naše!

Ali ne idemo mi na poklonjenje svetinjama tim, već idemo da u temelje svetoga grada, gde je sahranjena slava naša, sahranimo i poslednje nade naše!

Onamo, ’namo, za brda ona, leže razoreni dvori, razoreni hramovi, razorena prošlost srpska; tamo se sad zbira sa svih strana i razorena država srpska. Tako ćemo i mi, prognanici sa ognjišta svojih i iz domova svojih!

Hoćeš li nam otvoriti carske tvoje kapije; hoćeš li nas primiti, ponosni carski grade? Hoćeš li nam, prognanim beskućnicima, dati zaštite međ zidinama tvojim, gde se zaklonio poslednji delić slobode srpske?!

9. 25. Slom

Sećam se jednoga velikoga požara, pre nekoliko godina. Gorela je prostrana i visoka zgrada od temelja do krova. Najpre se u donjim odeljenjima pojavila vatra i dim je kroz razbijen prozor počeo da kulja. Uzbuđenje je očas obuzelo celu kuću, ali oni na višim spratovima, udaljeni od mesta gde se vatra pojavila, verovali su još uvek da za njih nije nastao krajnji momenat, da se požar može još i ugušiti, ako pomoć brzo stigne. Požar, međutim, napreduje i tamo, gde je dosad kuljao dim, javlja se plamen koji se dohvata tavanice i probija vrata i prozore. Nastaje panika među stanovništvom kuće, zbunjenost, pometenost, begstvo, spasavanje. Plamen bukće, tutnji i krha, obara vrata, prozore i liže zidove, i dohvata se već stepenica kojima i poslednji, koji su zaostali u kući, treba još da se spasu. Vrisak žena, pisak dece, dovikivanje onih koji spasavaju, uzvici svetine sve više rastu. Po ulici leže stvari spasene ili izbačene kroz prozor, polupane, iskvašene vodom kojom se gasi i izgažene; a kraj stvari, neodeveni, kako su u poslednjem trenutku izbegli, prozebli, prestravljena pogleda pred užasom koji im guta imovinu, stoje nepomični i nemi stanovnici kuće koju ždere plamen.

Plamen već bukće, pregoreo je prvu tavanicu i probio je u gornji sprat, razorio već stepenice koje vode ozgo, a u svetini valja se po kaldrmi i previja nesrećna majka čije je čedo ostalo gore, a otac odjurio u plamen da ga spase, ali ne može dospeti gde je pošao. Požar se širi, plamen halovito grabi sve dalje, pršte vrata i prozori, čuje se tresak balvana, a crn dim kulja plastovima i guši one koje obuhvata. Sad je već probijena i druga tavanica, plamen je prodro u sve prostore i liže kroz rupe gde su bili prozori i vrata; crep se na krovu usijao i oseća se kako popušta i stenje krov.

Plamen već bukće kroz prazne prostore između golih zidova gde ždere još i poslednje ostatke drvenarije. Lep sa zidovima u velikim komadima pada, a direci u duvarima već se pretvaraju u žar. Počinju da se survavaju zidovi koji dele unutrašnje prostore, a koji su izgubili pod sobom osnove na kojima su počivali; cigla sa treskom pada u žar i razvija oko sebe guste snopove varnica i plamen dobija sve šire i šire prostore između četiri osnovna zida, koji još stoje, te cela kuća izgleda kao usijana peć. Najzad javlja se pukotina i na jednom od osnovnih zidova, ona se širi, zid popušta, naginje se i sa strahovitim treskom čitavo jedno ogromno platno pada, zasipa ulicu, pretrpava decu i ljude i nastaje vrisak i cika. Krov se već naherio, jednim delom visi u vazduhu, crep pršti i sručuje se, odžaci koji padaju na nj drobe ga u sitnu parčad, pada već i drugi zid, zaneo se i treći i, još malo, pa jedan užasan krah, jedan užasan slom i sve se sručuje sa strahovitim treskom. Tamo gde se juče još uzdizala ugledna i zdrava bina, sad već leže ruševine i žar i po njima polegao crn dim koji guši.

U času kada smo ulazili u Prizren meni se ponovila i nametala cela ova slika požara. Pod krovom, koji je pokrivao našu Otadžbinu, poprskali su već zidovi koji ga nose, i plamen je pomamno lizao i buktao kroz sve prostorije, uništavajući i poslednje ostatke naše imovine. Crep je već prštao na krovu, dogoreli balvani sa treskom su padali, osnovni se zidovi delom porušili i krov je već visio u vazduhu. U jednome kraju vrisak onih koji su u plamenu izgubili svoga, u drugome beda onih koji su izneli samo glavu i krpe na sebi i užas svetine i pometnja, i sve, sve, kao o požaru. I najzad, onaj krah koji se očekuje svakoga trenutka, krah koji je neminovan i koji će pod sobom pretrpati sve što se za vremena ne skloni.

Skrhalo se sve, skrhala se cela Srbija u one isprepletane, tesne i prljave ulice prizrenske. Valja se gomila i prikriva sobom svaku stopu kaldrme, kao ono kad o poplavi dere nabujala reka, koja nosi sve što je dočepala i počupala. Imaš utisak kao da stenje zemlja i ugiba se. I Kralj i Skupština i vojska i narod i vlada i Vrhovna Komanda, i ostaci onih koji su se borili, i ranjenici, koji su napustili bolnice i tumaraju kroz ulice, i zarobljenici, koji ne znaju šta će sa sobom i za koje niko ne zna šta će sa njima. Pa onda regruti, strane misije, žene, deca, starci, nadleštva, arhive, blagajne, komande bez vojske, tovarni konji, kola, automobili, baterije bez municije i silna stoka. Sve se to skrhalo, sve se izmešalo, sve to izvire iz raznih ulica, guši se, sapliće, gura, tumara, tiska, ukršta se i jedno drugom prepleta put, tako da ne možeš preći s jedne na drugu stranu ulice i ne možeš, ti pešak, po čitav sat, provlačeći se izmeđ konja, kola i volovskih rogova, da načiniš ni dvesta metara puta.

A po stranama ulica, pod strejama, kao ono o požaru, načičkala se prestravljena svetina uzneverena pogleda i stoji nemo i posmatra sve ovo. Stoji tako od jutra do podne i od podne do mrkloga mraka. Kao davljenici koji su se dočepali obale, pa, još nesvesni potpuno opasnosti koju su preživeli te nemo gledaju za sobom ukočena, sumanuta pogleda u reku gde su se davili, tako ova svetina bez izraza, bez saučešća, bez svesti gotovo, gleda za sobom i pred sobom i ne ume da se pribere.

Ljudi raskopčani, kajiševi sa opanaka se opustili i vuku po blatu; lica se srozala, odelo već podrpano i blatnjavo, prokislo i omlitavelo. Žagor i žamor kao u paklu, tropot po neravnoj kaldrmi kao da jednovremeno dvadeset vozova stižu sa raznih strana.

U toj gomili što promiče ili onoj, što stoji stranom ulice, srešćeš sve što se, kao na dnu levka, sručilo sa raznih strana Srbije. Tamo engleski admiral, koji je ne znam kojim slučajem zapao u Srbiju, gde ga je dočepala bujica događaja i zajedno sa nama počela nositi drumovima našim; on razgovara sa francuskim avijatičarem, koji je do pre mesec dana sa obala savskih i dunavskih nadletao Srem i Banat. Dalje malo od njih, žene u vojničkim šinjelima, članice neke amerikanske misije, razgovaraju sa nekim ruskim lekarima. Ovamo opet srpski ministar u živome razgovoru sa francuskim artiljerijskim oficirima, a malo dalje viši oficir sa nekim engleskim lekarima. Kroz svu tu šarenu gomilu promiče po kakva ruska bolničarka sa kožuhom i čizmama, po kakva žena pod šajkačom i u muškom odelu, francuski topdžija, ruski miner, naš oficir sa fronta, neobrijan, bez sablje, umoran i malaksao ili po kakav oficir iz Vrhovne Komande, čist, izbrijan, zakopčavajući brižljivo šinjel do grla kako bi sakrio Karađorđevu zvezdu od pogleda onih koji su došli sa fronta. Kraj ovih promiču žene, ukaljane blatom do pojasa, deca uvijena u krpe, vojnici bez pušaka, bez ranaca i opasača, ranjenici bez odela i begunci bez hleba.

— Nikad valjada ovoliko naroda nije Prizren video u svojim ulicama — veli, oslonjen na jedan ćepenak jedan omalen čovek sa naočarima na nosu i teškom torbom na leđima.

— Tako je valjda bilo — odgovara mu drugi, isprskan blatom do grla — tako je valjda bilo u Prizrenu za vreme krunisanja Dušanova, pa sada kad jedna srpska kruna pada!

I da tu misao podvuče i pojača, on pruži prst na jednu zabačenu uličicu, gde se dogledao jedan bolan prizor. Tri para vočića koje gone vojnici, upinju se da izvuku iz strme ulice ona velika dvorska kola za svečanosti, u stilu Luja Četrnaestog. To su ona kola, u koja se prežu dva para biranih konja, okićenih srebrnim amovima i peruškama nad čelem; na kojima pozadi stoje dva izbrijana paža sa belim perikama; pred kojima i za kojima jaše eskadron garde u zelenim bluzama, izvezenim žutim gajtanima i dolamama prebačenim preko ramena; ona kola sa velikim staklenim prozorima, kroz koje Veličanstvo pozdravlja svetinu koja mu aplaudira i klikće. Ta kola su, evo, dospela nekako do Prizrena, točkova umazanih blatom kao i ostala seljačka kola, prozora polupanih, a mesto niklovane rude, uz koju su se prezali pastuvi iz kraljeve konjušnice, uturena je jedna očišćena grana, za nju su konopcima privezani jarmovi i ujarmljena tri para volova. Kola su natovarena kuferima i sanducima sa konzervama, koji su se rasprtili po sedištu na kome je nekada Kralj sedeo.

U dubini, iznad uličice kojom se tegle ova kola, uzdiže se brdo, koje nosi grad prizrenski i ovaj se gore, na visini, jasno ocrtava. Kao da je neko hteo naročito da ovoj slici namesti kao zaleđe Dušanov grad, simbol moći i snage srpske; kao da je neko hteo da pred ovim zaleđem da što boniju sliku. Neka bi se jednim pogledom mogla obuhvatiti i prošlost i sadašnjost, i ono oronulo kamenje na gradu, koje priča o slavi jednoga naroda, i ova dvorska kola natovarena sanducima, koja vuku vočići, a koja pričaju o tragediji jednoga naroda.

Da dopuni valjda sliku bojom, i nebo se nad Prizrenom natuštilo kao sumorno čelo po kome su ispisane brige i očajanje, a na zapadu, tamo gde se ono naslanja na vrhove Prokletije planine, i gde Paštrik uznosi svoj vrh, gone se čitave armije kišnih oblaka.

— Bože moj — nastavlja razgovor onaj mali gospodin pod strejom, gledajući u strmu uličicu — kome je to moglo pasti na pamet da vuče ova paradna dvorska kola čak ovamo? Razumem još do Niša, ali dalje…

— Ja mislim — odgovara onaj gospodin izlepljen blatom — da će se sad tek u Prizrenu videti jasno koliko je izlišnih stvari spaseno, a koliko je važnih ostavljeno neprijatelju.

— Što ćete, to je tako, tako mora biti. U najtežim momentima čovek gubi glavu. Sećam se jedne moje tetke, koja je i novac i nakit držala kod sebe. Bila je bogata i drhtala je nad parom pa je sve kod sebe čuvala. Kuću joj jednoga dana zahvati požar koji je vrlo brzo napredovao tako da se jedva ona spasla. Htela je poneti sve, sve iz kuće; žao joj bilo svake stvarčice i, znate li šta je od svega iznela? Jadan vezen jastučić, Žalosno ju je bilo pogledati na ulici, pred kućom u plamenu, koji joj ždere svu imovinu i novac i nakit i akcije, a ona čvrsto drži na grudima onaj jastučić. Tako mi nešto i ovo izgleda! — završi pokazujući na ona dvorska kola koja vuku vočići.

— Ta da, tako nešto — odgovara gospodin ulepljen blatom — samo, rekoste, to je bila tetka, ali oni koji upravljaju državom ne smeju u ovim trenutcima biti tetke.

Inače, gomilice koje stoje kraj ovih, i ne obraćaju pažnju na dvorska kola o kojima ova dvojica vode tako živ razgovor. Svetinu više ne interesuje ništa, postala je apatična i nema te pojave koja bi kod nje mogla izazvati kakav naročiti utisak. Videla je svetina ta već i Kralja na taljigama, i Vrhovnu Komandu u planini, i komandante bez vojske i ministre bez vlasti, videla je i ugledne porodice, koje u Beogradu nisu mogle ni do Kalemegdana bez automobila, kako gaze drumski glib i bogataše kako gladuju i siromahe kako umiru u blatu. Sve su videli i srde im izgubilo osećanje, duša im je presita utisaka, a živci im ogrubeli i otupeli. Oni posmatraju svaku, pa i najsuroviju pojavu, sa ravnodušnošću i izrazom koji kao da kazuje da to tako treba da bude, da to tako mora da bude.

Uostalom, što se dublje gazilo u katastrofu, što se u tome vrtlogu koji nas je zahvatio, slazilo niže i bliže dnu levka, sve se više gubio interes za opšte pojave i sve se više isticala sebičnost. Niko više nije raspitivao o novostima sa bojišta, niko o tome, hoće li Rumunija stupiti u rat niko o tome da li je već stigla ruska ili francuska pomoć. Ako je ko i pokušao da govori o tome, ostali su ga s čuđenjem posmatrali i izmicali se dalje, da ne slušaju prazne reči koje im još od Kruševca i Kragujevca zvone u ušima.

Briga koja je svetinu morila bilo je pitanje o hlebu, koji je vrlo teško bilo naći, i razgovori, koji su se vodili u svetini, bili su samo o putu kojim je valjalo poći. Na putu dovde još se i moglo zavaravati ovakvim i onakvim glasovima, ali se sad već jasno i očima videla situacije. Poći se mora, u to više niko nije sumnjao, ali kako i kojim putem?

Do Prizrena svako se samo sklanjao od neprijatelja, ali od Prizrena poći, znači potpuno se otkinuti od Otadžbine, potpuno napustiti misao o povratku i raskrstiti sa svima nadama. Do Prizrena se išlo nekom određenom mestu i određenom cilju, sa opravdanom ili neopravdanom verom da će se u njemu naći zaštita; ali odavde niko nije umeo reći kuda će, a još manje kako će. Ma kojim se putem pošlo, na sat, dva i tri od Prizrena već je granica Kraljevine Srbije; preći je, značilo je otisnuti se u tuđinu. Kuda u tuđinu? — pitao se svako zabrinuto, jer ta tuđina bile su nedogledne planine, ta tuđina bila je glad i nevolja.

Pa onda, do Prizrena bilo je puta, bilo je drumova, slazili su njima kola i automobili i nosili su na sebi čitave porodice; nosile su se čitave kuće stvari, nosili su se čitavi džakovi brašna i tovari hrane. Odavde, pa dalje, nema više dobrih puteva, a i što ih ima ne mogu njima kola hoditi do najviše sat ili dva iza Prizrena. Može se po basnoslovnu cenu kupiti jedan, pa i dva konjića, ali šta oni mogu poneti, možda po jedno dete na samaru. Šta će se sa ostalim stvarima koje su se povukle do Prizrena, a šta sa porodicom? Kako će se peške u planinu, kako će se bez hrane putevima gde nigde nema sela, nigde krova, nigde vatre?

To su bila ta mučna, ta teška pitanja kojima su se svi bavili, koja su sve brinula i kojima niko rešenja nije umeo naći.

— Ja ne znam šta ću? — vajka se jedan inženjer — ja ne znam šta ću! Dovukao sam celu kuću dovde, sedam kola stvari. Mislio sam prezimićemo ovde, u Prizrenu. Šta ću sad sa stvarima

— Baci, brajko! — odgovara mu pakosno sreski načelnik, koji je bez igde ičega, sa torbom na leđima, stigao u Prizren.

— Da bacim? — zgranjava se onaj.

— Da baciš, nego šta. Dočepao si se nekakvih državnih kola, koja su ti dali možda radi popravke kakvog druma, pa potovario sve; povukao si čak i korito i staru, razlupanu burad da ti ih ne uzme neprijatelj, da te ne ošteti. E, eto ti sad, bacaj sad!

— Baciću ja stvari, i tako mi Boga neću požaliti — veli očajno inženjer — ali šta ću s decom, četvoro ih je. Šta ću s njima

I zbilja, strahovito je bilo gledati kako su se bacale stvari koje su se na kolima dovukle dovde. Mnogi su i prodavali, ali po kakvu cenu. Za dva i po dinara prodat je pred mojim očima jedan francuski šporet, jedna stolica za ljuljanje za dva dinara; dvanaest pletenih stolica za sedam dinara, jedna dečja kolica za četiri dinara.

— Ja ne prodajem, ja gorim moje stvari i grejem se — veli jedan blagajnik koji je uz bolnicu povukao i kuću. — Juče sam izgoreo crni etažer koji sam platio sto i dvadeset dinara; jutros, kada sam pošao od kuće, isekao sam za vatru dve fotelje. Da prodam ne vredi, za te pare ne mogu da dobijem toliko drva. A i nema gde da se kupe drva.

— A što si vuk’o fotelje? — pita ga poreznik koji nosi pod miškom poreske knjige.

— Što, pitaj me, imaš pravo da me pitaš! — veli blagajnik srdeći se sam na sebe.

— Što da te pitam ja, neka te pitaju oni grešnici koji su išli peške zato što si ti vukao fotelje.

A kupaca je ipak bilo dovoljno. Meštani, naročito muhamedanci, kupovali su rado sve što. stignu. Kupovali su najpre za novac, ali je vrednost srebrnog novca bila ogromna. Ako kao prodavac tražiš tri dinara, kupac ti nudi deset, ali u papiru. Docnije je nastala razmena, davali su se razni kućni predmeti za brašno, šećer, kafu i drugo.

Dok su se s jedne strane bacale, gorele i prodavale u bescenje stvari, s druge je svet zašao u zabačene uličice prizrenske i pošao od kapije do kapije, tražeći konje. Konj, koji nije obećavao da će izdržati ni prvi dan hoda pod teretom, prodavan je po sto pedeset i sto sedamdeset dinara… Ako ga nisi kupio danas, sutra si već tog istog konja plaćao dvesta dinara. Cena je konja naročito mnogo skočila kada je Vrhovna Komanda počela naglo da kupuje veliki broj konja. Raščulo se bilo na sve strane da je Vrhovnoj Komandi potrebno dvesta konja sa samarima.

— Šta će im dvesta konja? — uzvikuje očajno jedan nesrećni roditelj koji već dva dana ne može da nađe konja.

— Kako što će im? Kad bi ti video koliko je žena i koliko rođaka ušlo u sastav Vrhovne Komande, priznao bi da joj je i trista konja malo — odgovara mu jedan, koji je i sam pokušavao da uđe u sastav te komande pa nije uspeo.

— Pa onda kujna Vrhovne Komande! — dodaje pakosno jedan pomoćnik okružne blagajne na čijem se licu jasno vidi da je izgladneo a, po vratu i tragovima podvaljka, da je ljubitelj dobre kujne.

— Kakva kujna?! — nervira se očajan roditelj.

— Pa kujna koja i sad u Prizrenu ima svoj redovan jelovnik i propisan broj jela.

— Ama, zar se rastura država, a ta se kujna još održa?

— Eh, država — dodaje pakosno izgladneli činovnik okružne blagajne — država je drugo, a kujna je drugo. Kujna Vrhovne Komande je jedna tradicija, koja se održavala kroz sve ratove. Ne možete vi tražiti da se jedna tradicija tako lako rasturi, za ljubav toga što je država propala.

No kupovina konja za Vrhovnu Komandu učinila je još i drugi utisak na preplašenu svetinu. Ta kupovina znači da Vrhovna Komanda napušta Otadžbinu i znači da je nastao poslednji trenutak za spasavanje. I to tumačenje nije bilo netačno, u toliko pre što je već pukao glas da je put za Debar nemoguć, jer su Bugari zauzeli Gostivar, te se više ni u kom slučaju ve može pomišljati na odlazak u Bitolj preko Debra i Ohrida. Dotle, dokle taj put nije bio zatvoren i vlada i Vrhovna Komanda nosile su se mišlju da i sami krenu preko Ljum Kule na Debar i Bitolj, koji je još slobodan i odakle se, u slučaju nevolje, uvek da za vremena. odstupiti ka Solunu. Tim putem već od nekoliko dana odlaze čitavi karavani i, ma da je tegoban, stižu gde su krenuli. Tim putem su imali krenuti i diplomatski predstavnici stranih savezničkih sila, koji su se takođe uz vladu u Prizrenu nalazili. Za njih je čak utvrđen bio ceo raspored putovanja tim putem i izdate bile potrebne naredbe, a doveden u Prizren i jedan konjički puk koji će ih pratiti. U oči samoga dana polaska stranih poslanika, ministar predsednik ih je prizvao sebi i izjavio im da su Bugari zauzeli Tetovo i Gostivar i da napreduju dalje. Svakoga trenutka mogu preseći put koji vodi u Debar i Vrhovna je Komanda izjavila da ne odgovara više za bezbednost putovanja savezničkih predstavnika, kojima ne ostaje ništa drugo do da promene pravac i da se upute na sever, preko Đakovice i Peći. Toga dana počinju već i da se vraćaju sa Ljum-Kule oni koji su jutros i juče krenuli tim putem i oni doneše nove glasove o opasnosti, koji se glasovi naglo šire u mase i izazivaju novu zabrinutost. Do toga trenutka, najveći deo begunaca izmirio se bio s tim da krene putem preko Bicana i Debra. Neugodnosti toga puta trajale su dva i tri dana, ali se bar znalo kuda će se. Ide se u jedan još slobodan deo Srbije, Debar, Ohrid i Bitolj. Ako bi poplava neprijateljska provalila i dotle, iz Bitolja se za jedan sat, i to železnicom, prelazi u Grčku, gde je čovek odmah obezbeđen. Svaki drugi put vodio je u tuđinu, u nepoznate krajeve, u neizvesnost. Otuda tolika zabrinutost kod begunaca kada pršte glas da je put za Bican zatvoren.

— Sad smo u klopci! — uzviknuo je očajno jedan poštar, koji je sutra rano hteo da pođe s porodicom, jednovremeno kad i strani poslanici, da bi se koristio zaštitom koja će njima biti obezbeđena.

— Mi smo prosto opsađeni! — dodaje drugi njegov prijatelj s kojim je trebalo u društvu da putuje.

— Ama kako opsađeni? — teši ih jedan rezervni oficir. — Put je ka Skadru otvoren.

— Opsađeni, gospodine! — ponavlja naglašavajući poštarev prijatelj. — Sa severa neprijatelj, sa istoka neprijatelj, sa juga neprijatelj, a sa zapada najveći neprijatelj, neprohodne albanske planine.

Među onima što su se krenuli ka Bitolju pa se vratili sa Ljum-Kule i vajkali se gomili koja se okupila Oko njih, sreo sam i jednoga staroga poznanika. Bio je to onaj viši činovnik sa skopljanske železničke stanice, koji je u trenutku kad su kretala jednovremeno dva voza, jedan za Solun a drugi za Mitrovicu, sišao sa solunskoga voza i seo na mitrovački, ubeđen razlozima onoga profesora u suroj šajkači, koji mu je razvio plan odlučne borbe na Ovčem Polju. Docnije, kada sam sreo toga gospodina kako pešači izmeđ Štimnje i Suhe Reke, on mi se teško vajkao:

— Ama, lepo sam ja pošao za svojom pameću, al’ tako je to, kad ja u poslednjem trenutku hoću da slušam strategijski plan, i to od koga, od profesora! Već sam bio metnuo nogu na stepenik solunskoga voza i kamo da sam se i popeo, kud bi mi sad bio kraj. Ali on veli, na Ovčem će se Polju tući odlučna bitka. E, pa deder, ne ubij ga! I bar da mi je da ga sretnem gdegod usput, da mi objasni ako zna kakav novi plan: da mi kaže po njegovom planu gde mogu prenoćiti, gde dobiti hleba. Samo to da mi kaže.

I ovom prilikom, u Prizrenu, kad smo se sreli, žalio mi se na toga istoga profesora.

— Ama ništa gore, gospodine, nego kad čovek ne ide po svojoj pameti. Zamislite samo, još pre pet dana kupio sam konja i trebalo je da se krenem. Već sam bi natovario, i da sam kojom srećom krenuo, ja bih sad već bio u Bitolju. Ali se sretnem opet sa onim profesorom što me je skinuo sa solunskoga voza. I još sam se spremao, ako se ma kad u životu sretnemo, da mu očitam bukvicu te da mu nikad više ne padne na pamet da koga ubeđuje. Pa eto…

— Ubedio vas ponova?

— Počeo je, gospodine, da mi razvija plan rumunske akcije, nacrtao mi je pisaljkom na ćepenku pravac bugarskog odstupanja i ubedio me da ne žurim. Veli iz Prizrena se još može lako vratiti u Skoplje, ali kad se jednom zađe u planine… I, veli, za begstvo ima uvek kada. Evo kako ima kada; sad sam se vratio sa Ljum-Kule i ne znam kuda ću, samo zato što sam ga poslušao, pa sedeo četiri dana u Prizrenu, ni sam ne znam zašto. Ama takvi ljudi zaslužuju da ih čovek prosto ubije kad ih sretne. Ko zna koliko je još porodica upropastio taj čovek!

Dok su se poslanici savezničkih država spremali da krenu za Ljum-Kulu i Debar, to još nije činilo tako težak utisak. Tim se putem išlo opet u Srbiju, onoliku kolika je, i taj je put bio neka nada, neka daleka, tamna i nejasna nada. Strani poslanici moraju znati opštu situaciju, njih su njihove vlade izvesno obavestile i, čim se oni ne odvajaju od srpske vlade i čim oni hoće u Bitolj, to znači da kod njih postoji neko uverenje da će se sve ovo u poslednjem trenutku nekako popraviti, Ali, kada se i oni već rastaju od vlade, kad kreću drugim putem, najbližim do granice, to znači napuštanje Srbije, to znači napuštanje svake nade, to znači kraj.

Otuda je odlazak stranih poslanika iz Prizrena, sedmoga novembra, ispraćen sa onoliko uzbuđenja. Svetina je opkolila njihova kola, ispitivala njihove kočijaše i najzad i njih same pitala glasno: „Kuda ćete?“

A kad su oni prešli Bistrički most i okrenuli put severa u Podrimlje, svetina se na jedan mah pomela i počela kolebati u odlukama koje je svaki bio doneo.

— Ja ostajem pa šta Bog da! Ne mogu ja sa četvoro dece na taj strašan put. Da sam bar znao pa da nisam ni dovde petljao. Da sam ostao u Kruševcu, a ne ovako, i prozebla mi deca i rasturio kuću, i opet ostajem i to ovde, gde nikog poznatog nemam! — odlučuje se onaj otac što nekoliko dana traži konja da kupi.

— Ostao bih ja, nego šta! Ali nisam prestareo a viši sam činovnik; mogu me internirati, odvesti me, odvojiti me od porodice, pa šta sam onda učinio? — vajka se drugi.

— I to je istina!

— Pa onda, učestvovao sam u svima javnim manifestacijama, u svima rodoljubivim pokretima.

— Kao da će to oni znati.

— Neće znati i ne bi znali, ali će se naći ko će im kazati. Austrijanci uz vojsku, koja okupira varoši, vode i vojsku špijuna.

— Neće valjda oni zauzeti Prizren! Bugari silaze ovamo.

— Oni su još gori.

— Ja kao računam, Prizren je jedina varoš na Balkanskom Poluostrvu na koju Bugari ne pretenduju, pa će nas valjda ovde tolerirati.

— Ne, varate se. Oni ne pretenduju na Prizren, ali zahtevaju da se on da Albaniji. Pod Šarom bi imala da se graniči buduća Bugarska sa budućom Albanijom.

— Pa?

— Pa će vrlo verovatno oni u Prizrenu naročito štititi i podržavati albanski elemenat i dražiti ga protivu nas.

Tako su zabrinuti ljudi među sobom vodili razgovore, ne mogući nikako da se odluče šta i kako da učine. Pa ipak sve se više peo broj onih, koji su se rešavali da ostanu. Dok su se jedni rešavali da ostanu, drugi su naprotiv u ovoj novoj situaciji nalazili razloga da im se treba kretati i to sa celom porodicom, a treći su donosili srednje odluke: da porodicu ostave a sami da krenu. I svako je tražio i nalazio razloga svojoj odluci, jer je svako osećao potrebu da pravda sebe pred samim sobom i pred drugima za ovakvu ili onakvu odluku.

— Šta ću — pravda mi se jedan poznanik premišljao sam svakojako, pa opet sam našao da deca budu kraj mene. Hoću da ih povedem. Ako patimo, nek zajedno patimo; ako stradam, nek zajedno stradamo. Gde da ih ostavim same? Šta znam ja koliko će ovo trajati; hoće li imati šta da jedu; hoće li ih proganjati? Volim ovako, neka su kraj mene!

— Šta ću! — pravda mi se drugi — majka prešla šeset godina, najstarije dete devet godina, a najmlađe na rukama; gde smem da ih vodim u planinu To znači, ja sam da im potpišem smrtnu presudu. Bolje neka ostanu. Ja moram poći, a oni neka ostanu.

Bilo je mnogih, koji su tako prelomili svoju sudbinu. A tužni su to bili rastanci roditelja, koji ostavljaju decu ne znajući našto, a sami polaze ne znajući kuda će. Da l’ će se videti kadgod, da l’ će čuti jedno o drugom, da l’ će se moći javljati jedno drugom?

— Čini mi se — govorio mi je docnije na putu jedan roditelj — čini mi se, lakše mi je bilo odvojiti se od deteta, koje sam sahranio pre dve godine. Znao sam gde ga ostavljam, znao sam da ga predajem grobu, pa svršena stvar! Bolelo me je, teško mi je bilo, ali sam bar znao, a sad?… Ostavio sam ih i, Boga mi, sve mi izgleda, kao da sam ih sahranio, kao da ih nikada više neću videti.

I dok ovako svako brine o sebi ili o svojima, dotle je vladu i Vrhovnu Komandu pritisla ona velika, ona opšta briga.

Celokupna vlada smestila se u zgradu načelstva. To je stari turski, najpre valijski, a poznije mutesarifski konak u vrh Prizrena. U tu zgradu skrhale su se sve ministarske kancelarije, sve blagajne, sve arhive, koje su se dovukle do Prizrena. Zgrada je od juče i prekjuče posednuta narodom, kao za vreme arbanaških pokreta, kada su oružani Arnauti iz Ljume opkoljavali konak i tražili zbacivanje carigradskih činovnika. Već ulicom, kojom se penju u načelstvo, vri svetina: jedni odlaze drugi dolaze. A u prostranome dvorištu, kao o zavetini oko crkve, pa onda po hodnicima, po stepenicama, gamiže i vri, i vrata svake kancelarije, posednuta gomilom, tek što ne prenu. Otkako se došlo do uverenja da se mora begati u tuđinu, poteglo je sve da se snabde pasošem, jer ko zna, na koju stranu i u koji kraj sveta će ga baciti ovaj oluj. Po nekoliko hiljada pasoša izdavano je dnevno.

U toj zgradi, na gornjem spratu, zauzeo je kancelariju načelnika okružnog ministar predsednik, a sekretarevu ministar unutrašnjih dela, a na donjem spratu, u jednoj prostranoj sobi, cela je vlada bila neprestano na okupu.

Vrhovna Komanda, odnosno njen operativni i obaveštajni odsek, koji su jedini u ovim trenutcima još mogli imati okupacije, smeštena je bila u zgradi mitropolije, U toj zgradi, u jednoj pro stranoj sobi, za dugim stolom, po kome su bile razastrte karte, radio je pomoćnik šefa Vrhovne Komande. Vojvoda je bolovao, ali je pratio događaje, i toga radi pomoćnik mu je stalno sve referisao.

I vlada i Vrhovna Komanda brižno su očekivali izveštaje sa kosovskoga bojišta i sa južnoga savezničkoga fronta, prema kojima bi imali da izvrše i izmene svoju zajedničku odluku donetu još u Kruševcu i na Raškoj. Tada je vlada, u sporazumu sa Vrhovnom Komandom, donela odluku: ako se ne može probiti na Skoplje, da se vojska povlači preko Prizrena i Debra na Bitolj. Toga radi, izdvojili su se još sa Raške dva člana vlade, ministar vojni i ministar građevina, i otišli pravo u Bitolj, da tamo učine sve pripreme za takvo povlačenje. Za izvođenje te vladine odluke od velikoga je značaja bilo stanje na gilanskome frontu, gde bi eventualni uspeh mogao doneti probijanje ka Skoplju; kao i kretanje bugarskih trupa ispod Šara, koje su posle zauzeća Tetova i Gostivara, pretile presecanjem puta ka Debru.

Vlada je držala neprestane i brižne sednice, te nije ni čudo, što je ta briga obuhvatala i svetinu i ako neposvećenu u pojedinosti, koje su vladi pogoršavale brigu.

Za vreme tih sednica, a naročito od trenutka otkad se vrati bežanija sa Ljum-Kule, napolju je već počela da se šapće reč kapitulacija. U početku ona nije izgovarana glasno, nije ni kazivana njenim pravim imenom, ali je ipak ona lebdela u vazduhu. Izgovorena možda u kakvom razgovoru izmeđ dvojice i trojice, ona je počela naglo da se širi, a malodušni su je prihvatili kao davljenik slamku.

— Da, šta ćemo — uzvikuje jedan stariji gospodin, koji je već odlučio da ostane u Prizrenu sa porodicom, pa šta Bog da. — Boriti se više ne možemo, saveznici nam neće ili ne mogu da pomognu, e, pa… šta čekamo?

Mnogi su čak prebacivali vladi, što ne prilazi toj meri, šta čeka, i navodili su sve dobre strane kapitulacije. Takva mišljenja nisu mogla ne dopreti i do same vlade, odnosno do pojedinih ministara, ali ni na jednoj sednici nije o njima govoreno. Jedan od ministara imao je prilike da jednom višem oficiru i direktno odgovori na pitanje o kapitulaciji i taj njegov odgovor bio je ujedno i mišljenje cele vlade, koja je u tom pogledu bila jednodušna.

— Kapitulacija u svom slučaju ne znači samo predaju već i odricanje, odricanje od svega, pa čak i od prava na egzistenciju! Vlada nema prava da u ime celoga naroda izvrši ovo odricanje! — bio je odgovor ministrov.

Najznačajnija, a ujedno i poslednja sednica vladina, održana je 9 novembra pre podne, u kancelariji komandanta Vrhovne Komande. Za dugim stolom pomoćnikovim sedeli su svi ministri, u čelu ovoga Prestolonaslednik, a u dnu sam pomoćnik komandantov.

Sastanku je bio cilj da čuje poslednja obaveštenja sa frontova i sa drugih strana i da, u sporazumu sa Vrhovnom Komandom, donese i poslednje odluke.

Pomoćnik komandanta Vrhovne Komande saopšti najpre poslednje izveštaje sa kosovskoga bojišta, iz kojih se jasno videlo da se više ne može računati na uspehe na toj strani, a najmanje još na mogućnost proboja ka Skoplju. Iznese zatim i napredovanje neprijatelja na jugu od Šara, koje ugrožava Debar i zaključi, prema svemu, da se odstupanje ka Bitolju, koje je bilo rešeno na Raškoj, ne može izvršiti.

— Prema tome šta nam ostaje? — upitaće brižno Prestolonaslednik.

— Jedino odstupanje prema Jadranskom moru.

— Kojim putem, kojim pravcem?

— Samo su dva pravca moguća — odgovori pomoćnik. — Jedan odavde na Ljum-Kulu, pa Drimom ka Skadru i drugi, na Đakovicu pa kroz Crnu Goru opet na Skadar. Trupe, koje su već ovde i ove, koje se povlače s Kosova Crnoljevskim klancem, mogle bi poći ovim putem preko Ljume, a one koje se povlače Ibrom, i koje se nalaze u Sandžaku, mogle bi sići u Peć pa odatle, preko Andrijevice i Podgorice, nastaviti ka moru. Vojska i inače ne bi mogla cela jednim pravcem da odstupa, jer su pojedini putevi takvi, da bi se moralo pojedinačno ići.

— To onda znači — zapitaće predsednik vlade — da se vojni materijal ne može spasti?

— Ne! — odgovori odlučno pomoćnik. — ja sam do duše naredio da naročiti oficir otputuje, kao izvidnica, iz Peći u Andrijevicu i očima se svojim uveri o prohodnosti toga puta, kao i o tome da li se na brzu ruku, sa zarobljenicima i pionirskim četama, može što pomoći; ali, poznavajući te puteve, ja sam već sad uveren u negativan odgovor.

— To znači; — dodaće malo kasnije Prestolonaslednik — da se materijal mora uništiti, jer nećemo ga tek neprijatelju ostaviti?

— Tako je, Visočanstvo! — odgovori pomoćnik.

— I šta ćemo onda s vojskom bez materijala, bez opreme, bez municije, bez topova? — pita Prestolonaslednik.

Pomoćnik sleže ramenima.

— Koliko vojske računate da možemo izvući? — zapitaće Pašić.

— Ja mislim, maksimalno dve stotine hiljada, toliko može izići! — odgovori pomoćnik.

— Onda nam ne ostaje ništa drugo — prihvati predsednik — nego da prihvatimo predložene pravce za ostupanje, da se pomirimo sa uništavanjem materijala i odmah, odavde još, javimo saveznicima da smo prinuđeni povući se na Jadransko more, ali da im naglasimo da polazimo bez materijala, bez topova, bez municije, te da nam spreme sav materijal za dvesta hiljada vojnika.

— Hoće li? — zapita neko od ministara. — Njihov je veliki interes, kao i naš — od govori Pašić — da dvesta hiljada vojnika na Balkanu ne sede skrštenih ruku.

— Postoji samo jedno važno pitanje? — reći će pomoćnik komandantov.

— Koje? — zapita Prestolonaslednik.

— Pitanje ishrane?

Uze opet Pašić reč i potvrdi da, prema izveštajima savezničkih vlada, koje su primile na sebe našu ishranu, hrana već mora biti prebačena u Medovu i mi ćemo je tamo zateći. Jedina bi briga bila, kako bi se ta hrana prebacila tamo, gde se budemo skoncentrisali, jer Medova svakojako ne može biti ta tačka, gde bi se koncentracija izbeglih trupa mogla izvesti.

Pošto su doneta rešenja u ovome smislu i odlučeno da se i ministrima, vojnom i građevine, telegrafiše te izveste o promeni direktive u povlačenju i pozovu da i oni odmah dođu u Skadar, sednica se — poslednja sednica na zemljištu Srpske Kraljevine — rasturila, da bi se pristupilo izvršenju odluka, koje su na njoj donete.

Pomoćnik komandanta Vrhovne Komande otišao je bolnom vojvodi da mu referiše o svemu. Bolesni vojvoda je pažljivo saslušao referat i dugo, dugo mislio. Najzad se pridiže, uze pero i svojom drhtavom rukom sam napisa telegram komandantima armija. Telegram je glasio:

Usled zadocnele pomoći naših saveznika, naši pokušaji za probijanje Kačaničkoga fronta, da bi se dočepali glavne komunikacije ka Solunu, nisu uspeli. S toga smo prinuđeni da od svojih namera odustanemo i da se bacimo na milost i nemilost u albanske krševe.

— Vojvoda Putnik.

To je bio poslednji vojvodin akt. Odmah zatim otpočele su hitne spreme i u vladi i u Vrhovnoj Komandi za polazak iz Otadžbine.

⁂

Veče se spustilo nad Prizrenom puno tame i puno studene tajanstvenosti neke. Oglasile su ga hodže sa minareta silno kličući Alahu. Svetina, koja je do malo čas gmizala po ulicama, povukla se nekuda. Gde — sam će je Bog znati! Spavalo se po ćepencima, po dućanima, po arovima, pod kapijama, po tremovima ispred džamija, u kolima i pod kolima. Vatre je bilo dosta, jer se noćas predavalo plamenu sve što se ne može poneti.

Svetiljke se po kućama počele već ranije da gase i tišina postepeno da osvaja. Još po gdekoji oficir povrnute jake, vraća se od nekud kroz kaljave sokačiće, gde je zašao valjda izdavajući svojim ljudima naredbe za pripreme, ili se iz kakve prazne i puste uličice čuje bat patrole ili zazvrji automobil sa kakvim višim komandantom i raspe u gusti mrak, kojim je uvijena varoš, raskošnu svetlost iz svojih očiju, osvetljavajući ćepenke i gomilice vojnika i građana koji su pod njima polegali.

Noć osvaja sve dublje i sve, što će ujutro da rani, predaje se snu. Kralj spi, vlada spi, Vrhovna Komanda spi, vojska i narod spi… Cela Srbija spava!

To je poslednji san Srpskoga Naroda!

10. 26. Istorijska noć

To je noć od 12 novembra koja se spustila nad Prizrenom. U prvi mah tamna, kao da bi što gušćim pokrovom da pokrije Srbiju, koja prespavljuje poslednju noć na svome tlu, a zatim, od ponoći, vedra kao da bi zarana da osvetli staze i bogaze mračnih klanaca, u koje će se sutra zorom probuđena Srbija uputiti. Pred ponoć je dunuo ozgo, sa Dulje, studen severac i rasterao mračne oblake, koji su bili zastrli nebo nad Prizrenom i rasuo studenu vedrinu širom ravnoga Podrimlja. U toj vedrini ocrtavaju se nejasno, tamo u dubini, mrko sive mase dva susedna džina, Koritnika i Paštrika i oštro se beleži neravna grbina Šarova nad Prizrenom. Po Podrimskoj ravni leži tamna i prozračna maglina kroz koju gde i gde belasne Bistrica kao beli konac koji prošiva modar ćilim, a ovamo u vrhu, gde ona izbija iz klanca, na obale joj legao sumorno Prizren, utonuo u maglu i dim što se kroz dimnjake diže sa vatara oko kojih, promrzli i umorni, spavaju oni što su još zaostali i koji će sutra krenuti u planine.

Kao vaskrsla prošlost, koja se zabrinuta digla iz groba da bdi nad očajnom decom svojom, uzdiže se iznad Prizrena Dušanov Grad, i studen vetar, koji briše ozgo sa jezerca, peva tužnu pesmu kroz pukotine na njegovim oronulim bedemima; pesmu, koja čas liči na zadnju reč samrtnika, koji se očajno bori sa ropcem; čas na vrisak majke nad krvavom decom svojom; čas na očajni klik onoga koji pada, ali se ne predaje; čas na pisak napuštenih siročića nad kojima više ne bdi snažna ruka koja ih je štitila, a čas na taman grobni šapat prošlosti, na razgovor ponoćnih senki na pustome groblju.

Tica noćnica, koja je prespavala prvu tamnu polovinu noći u kakvoj kamenoj duplji u bistričinom klancu, probuđena vedrinom, sunula kroz maglu i povija se nad Podrimljem kao zalutala duša, koja odvojena od tela traži sebi sklonište!

Duboko tamo u klancu, kroz koji se Bistrica lomi pre no što će sići u Prizren, tamo gde se ponosno uzdiže Drven-Grad, na obalama Bistrice kao kolo duhova sabranih na zbor, leže rasuti ostaci veličanstvene crkve Svetoga Arhanđela, pod čijim je svodovima ceo srpski narod negda klicao: „Slava tebi, Bože naš!“ u času kada je Dušan Silni stavljao sebi carsku krunu na glavu. Mramorno stablo sa polomljenom vizantijskom kapitelom leži prebijeno preko razdrobljene stene i baca daleku, mršavu senku, kao mrčev skelet; parče kamenoga friza uzjahalo na grbinu prozorskoga svoda izatkanog kamenim tkivom, sličnog onom sa nevestinskih darova; kameni carski presto, razdrobljen u sitnu parčad, leži u mulju; oltarski stub, tanak i beo kao devojačka ruka, zario se i štrči kao kost iz oskrnavljenoga groba; kameni beli orao, koji je negda krasio prepratni svod, polomljen i zatrpan; debela stena koja je nekad nosila časnu trpezu, leži sad duboko urivena u zemlju kao nadgrobna ploča koja pokriva prošlost.

Među kamenjem tim ponikla trava i proklijala zova, u njegove se žljebove naneo mulj i osvojila mahovina; u dupljama, koje kamenje gradi, prosuto jedno na drugo, zalegla se zmijurina, koja o sunčanome danu izlazi da se uklupča na osvećenoj ploči časna trpeze ili na ploči sa carskoga prestola, a U tamnoj noći, iz mračnih kamenih duplja, pronosi jezovit cik kroz pusti ovaj klanac. Tu gamiže još i kornjača i hitro se vere zeleni gušter i tromo mili puž. Tu posle jesenjeh kiša nabujala Bistrica nanosi mulj, blato i pesak i sve dublje zasipa prošlost.

Vekovima leže ti ostaci tu, mirni, nepomični; leže strpeljivo, čekajući pokolenje koje će ponova na tom mestu zapevati pesmu u slavu Božju i razgrnuti kamenje prošlosti da bi na čistome tlu, na zdravici narodne snage i moći, podiglo novi hram, hram budućnosti.

Vekovima leže ti ostaci tu, mirni, nepomični, nepokretni. Sve se oko njih kreće, sve prolazi, i ljudi i vreme i istorija, a oni se uporno zarili u Bistričine obale i mirno leže tu kao komađe stene vezane dubokim korenom za srce planine. Ali noćas, nad Prizrenom caruje sudbonosna noć; nešto tajanstveno lebdi u vazduhu, okom se vidi kazaljka istorije kako se odmiče, kao ono što se na velikim satovima, na toronjima germanskih opštinskih domova, okom da sagledati kako odmiče vreme.

Tajanstvena noć… a ponoć već prevalila. Iz gomile svetoga kamenja koje leži zariveno na bistričkim obalama, jedna se ploča sama diže, diže se teško i sa naporom, jedva uznoseći težinu šest vekova koji leže na njoj; diže se tajanstvenom nekom moći, kao u noći u oči Vaskrsa Gospodnjeg, ploča pod kojom je počivao veliki nauk koji će zatim svetom ovladati. Diže se, i iz mračne dubine koja se pod njom pojavi, poče se uznositi nad gomilom razvala prozračna sen beloga jednog viteza. Sve na njemu, vidi se, bilo negda carsko, sve sjajno, sve iskićeno kao što je bilo sjajno i iskićeno i doba naše istorije koje je sa ovim vitezovima u grob sišlo. Sve sjajno, sve iskićeno negda, ali na svemu ovom sjaju sad leži memla šest minulih vekova. Na sokolu od suhoga zlata, koji bi da se otisne sa grbine bogatoga šlema, krila prebijena, perje polomljeno, a gde su mesto dva oka sokolova nekad sjala dva draga kamena, sada zjape dve prazne duplje; bojni oklop, koji mu pokriva muške grudi, ulubljen, te se na njemu jedva drži po gdekoji ostatak dvoglavoga zlatnog orla, koji je negda širio krila po oklopu i krasio okovane grudi junakove; iz mača, koji mu o bedru visi, poispadali biseri i drago kamenje, a duplje, u kojima su počivali, zatislo blato iz vlažnoga groba; ogrtač na njemu carski, prikopčan pod grlom sa dva zlatna puceta, istrulio te izgleda kao od paučine izatkan. Lice u viteza modro i ispijeno, a bela mu brada i bela duga kosa izgleda kao od pregorela puhora koji se još drži dok ga prvi dah ne razveje. Još samo dva svetla oka u dubokim očnim dupljama sačuvala su pun sjaj kao dve svetle žeravice u pregoreloj vatri.

Sen stade na ploču koja joj je do maločas grob pokrivala i osvrte se najpre levo i desno; pogleda tamo gde se uznosi čuka sa starim Drvengradom i zatvara istočno grotlo Bistričina klanca, sećajući se valjda stave i veličine koju je negda taj grad kazivao; pogleda po rasutom kamenju pod nogama i oko sebe, sećajući se valjda doba koje je tu leglo da počiva; pogleda tamo gde Bistričini vali žure i gde se uznosi Prizrenski grad ispod kojega, na obalama Bistrice, ugasiće se noćas i poslednji trag života jedne države. Oslušnu žubor Bistričinih talasića, koji se krše i lome o razdrobljeni kamen koji se o danima kiša im bujica survava se kamenih visina u njeno korito; osluhnu krik jejine koja iz kamena duplje pozdravlja ponoć; osluhnu tajanstveni razgovor noći, koji vetar sa Jezerca svojim piskom i zviždukom, koji se rađa u klancima, raznosi po uspavanim dolinama. Pogleda u nebo da vidi leži li još večernjača koso, te da nije minulo doba u koje oni što iz grobova posećuju svet smeju još hoditi po zemlji. Zatim krenu hodom laganim, odmerenim, lakim, kao što hodi sen, i pođe uskom stazom, koja od razvala Svetoga Arhanđela pa levom obalom Bistrice vodi kraj onoga stoletnoga platana na Marašu, gde su se nekada carevi poklisari i skoroteče, pod hladom široke krune, zalagali pre no što će uskočiti u stremene i otisnuti se ravnom Metohijom, da se uspnu na planine koje su Drim obgrlile i sađu na obale Sinjega Mora, noseći primorskim kefglijama poruke Gospodareve.

Od toga platana, na Marašu, već nastaju i prve kuće prizrenske, koje se na levoj obali Bistrice penju uz strmu stranu i pripijaju uz stenu kao gnezda, nadnoseći se jedna nad drugom. Sen još jednom obazrivo zastade tu, kod prvih kuća, da se uveri spava li sve što je noć zagrlila. Mir i tišina svud, samo što se studen vetar uvlači u krovove, trese trošne dimnjake, povija ogolela drveta i fijuče oko visokih minareta, koja se u noći uznose, te se pričinjavaju kao nadgrobni spomenici nad grobovima koje prestavljaju kućni krovovi, iznoseći se iz magle u koju je varoš potonula. Visoko negde, brdom gde su zadnje kuće, čuje se arluk promrzla psa, klepeće negde u donjoj mahali otkinuto kolo na praznoj potočari, šume i žubore kroz uske ulice jazovi i potočići što se iz avlija i češama slivaju u Bistricu. Inače mir, sve spi, mrtvim snom spi.

Sen dalje kreće. Prolazi uskim ulicama, prikradajući se kroz senku koju debeli zidovi bacaju i, izmičući pažljivo da ne probudi one koji su, nemajući krova, polegali po ulicama ispod streja i kapija, zavija zatim jednom ulicom, koja se nešto malo penje, i dolazi do jedne velike i ugledne zgrade, čije dvorište zatvara čvrsta dvokrilna kapija. Pred kapijom je vojnik sa nožem na pušci; uvio se u šinjel i natukao šajkaču na uši, a naslonio se na direk koji nosi kapiju pa, boreći se sa dremežom koji mu nameće nedoba i mraz, uvlači glavu duboko u povrnutu jaku od šinjela, te se zagreva sopstvenim dahom.

Vojnik je na straži, vojnik čuva! Šta je to u ovome času što se može sačuvati, kad ni Bog više ne čuva Srbiju? Ili je ovaj stražar možda postavljen da bdi nad mirom, kako nikakav šušanj ne bi uznemirio onoga što umire; ili je to možda počasna straža kraj kovčega onoga koji je već umro? Šta čuva i koga?

Beli se vitez uputi pravo toj kapiji i stražar se trže iz sna, izvuče glavu iz povrnute jake, razrogači oči, prestravljeno i hitro spusti pušku na ruku, odape je i prozeblim glasom prošapta:

— Stoj! Ko ide?

— Ja! — odgovori beli vitez tamnim, grobnim glasom.

— Ko si ti?

— Kralj Vukašin Mrnjačević!

— Šta je odziv?

— Kraljevska Kruna! — odgovori pouzdano sen.

— Prolazi!

I sen maričkoga kralja, koja je negda sa one daleke i krvave reke potegla čak ovamo, da bi ispunila sveti zavet čuvara carske krune u grobu, prođe kroz oškrinutu kapiju, pređe tiho i nečujno preko dvorišta i dođe pod jedan prozor kroz koji se jedva nazirao žižak, čija se svetlost kao svitci kretala po mračnoj odaji tamo i amo, Nešto se značajno moralo tamo događati, jer beli vitez zastade kraj prozora, nasloni sem upre svoj mrtvači pogled tamo.

⁂

To je zgrada srpske prizrenske Bogoslovije, gde je odseo Prestolonaslednik, vršilac kraljevske vlasti i vrhovni komandant srpske vojske.

Stanovao je na gornjem spratu, u odeljenju koje je od svoga stana odvojio rektor Bogoslovije, koji se sa svojom porodicom povukao u drugo krilo. Tu je Prestolonaslednik probavio nekoliko brižnih dana, tu primao izveštaje, tu održavao savetovanja — poslednja savetovanja. Soba u kojoj je stanovao, prostrana je i zastra srpskim ćilimovima sa mnogo porodičnih slika na zidu. Iz sobe dva prozora gledaju u dvorište Bogoslovije ali, visinom svojom na spratu i visinom položaja same zgrade na padini brda, uz koje se penju prizrenske kuće, prozori gledaju preko dvorišnoga zida i preko krovova susednih kuća koje su pod njim, tako da se sa njih dogleda gomila krovova varoši prosute u dolini. I preko njih polje u kome se gubi Bistrica u Drimove vode, a u dubokoj pozadini, iza čitavog niza planina, uznosi Prokletija koja deli vode i ograđuje pitomu Metohiju od divljih planinskih predela koji se za njom sve do morskih obala prostiru.

Na okruglome stolu, na sred prostrane odaje u kojoj stanuje Prestolonaslednik, leži razapeta karta, po kojoj je mladi nosilac krune, debelom pisaljkom ispisao silne crvene brazde. Ta karta kazuje mnogo, u ovome času sve. Na njoj je nepouzdanim potezom ruke, koja je drhtala, izbeležena jedna debela linija koja polazi od Mokre Gore i vodi Limom na Prijepolje pa ispod Sjenice izbija na Giljevo te, presecajući Ibar negde ispod Rogozne prolazi pod Mitrovicom Kosovskom i ide na Drenicu. Odatle preko Janjeva i Gilana, seče Binjačku Moravu pa savija na jug Kačaniku i slazi padinom Šarovom te, obuhvatajući Tetovo i Gostivar, spušta se na Kičevo i dohvata se izvora reke Crne, slazi njome u prilepsko polje i odatle, preko vrhova Selečkih planina, preseca ponova reku Crnu i prekida se kod grčke granice. Ta linija beleži granicu do koje je doprla neprijateljska poplava. Van granica te poplave, kao dve male oaze ili kao dva još nepotopljena ostrva, stoje još samo Prizren i Bitolj. Linija je jednim potezom izvučena celom dužinom svojom, samo je izmeđ Lepenca i Binjačke Morave nekoliko puta izvlačena i pomerena čas na vrhove Crne Gore, čas u dolinu Binjačke Morave, izmeđ Kačanika i lakta Moravinog kod Domorovaca. Na tom su delu karte pojedina mesta nervozno podvlačena po dva i tri puta, pojedine kote obeležene malim crvenim krugom i, linije povijane i opet ispravljane. Tu su se vodile poslednje borbe koje su rešavale sudbinu i ovoga zadnjega ostatka Srbije pod Šarom planinom.

Već dva dana, juče i danas, Prestolonaslednik ne izlazi više iz ove odaje. Dotle je još odlazio od jutra do večeri na one mnogobrojne i beskrajne sednice Vlade i Vrhovne Komande na kojima je, posle dugih i burnih savetovanja, imala da se utvrdi jedna gorka, ali jasna kao dan, istina — da više nikakve nade nema. Upravo na tim sednicama niko nije ni većao o nadama, svako je već dolazio na njih ne noseći sobom više nikakvu nadu i većano je još samo o putevima kojima će se napustiti Srbija.

Prestolonaslednik se sa tih sednica vraćao umoran i duhom, kao što su mu već klonuo pogled i opuštene ruke kazivale da je umoran i telom. Sa njegovih je usana iščezao onaj mladićski osmeh koji ga je krasio u momentu kad je, kroz kišu neprijateljskih tanadi, ujahao u osvojeno Kumanovo, kao god i u momentu, kad je obasut cvećem, ujahao kroz triumfalnu kapiju u Beograd, vraćajući se sa bojišta. On bi klonulo seo na prostran minderluk, zaturio se i oslonio leđima na jastuk, pritisnuo dlanovima slepoočnjače i umorno gledao pogledom bez izraza, dugo gledao u jednu tačku, podajući se, usamljen u tom trenutku, osećanju razignacije protiv koje su se njegova mladost i pouzdanje, koje ga je uvek pratilo, do sad stalno bunile. Neko osećanje praznine i usamljenosti, osećanje teškoga pritiska duševnog, osvojilo bi u ovim časovima mladoga princa, koji već četiri godine svoje najlepše mladosti, provodi stalno u vojničkome logoru na bojnome polju, završava ovako tragično. Njegove bi misli u ovim trenutcima bile nedovoljno određene, one bi preletale čas na trenutak kada mu se predaje Dušanovo Skoplje, čas na Torlak sa kojega je posmatrao onu veličanstvenu borbu koja će osloboditi Beograd; čas na službu Božju odsluženu u Sabornoj Crkvi po zaključenju mira, a čas na prvu pušku, prvi plotun, prvi drhtaj mladosti, kada je 1912 godine iz Vranje krenuo preko granice. I tako redom, preletale bi mu misli ne zadržavajući se ni na čemu stalno, preletale bi sa događaja na događaj, sa slike na sliku, sa jednog sećanja na drugo iz množine, iz gomile događaja koji su njegov mladi život tako bogatim učinili. Događaji i trenutci su se nizali pred njegovim očima brzo, hitro, bez reda, bez veze, bez zadržavanja, kao kinematografski snimci. I sva ta osećanja kao da bi mu donosila nov umor i klonulost, te bi sklapao oči ne bi li prekinuo niz sećanja i niz bolova koji počeše u duši da mu se javljaju sa svakim od tih osećanja.

Poslednja zajednička sednica Vlade i Vrhovne Komande, sa koje se Prestolonaslednik vratio tako umoran, održana je još preksinoć. Na njoj su donete i poslednje odluke koje su odmah i izvršene — Vlada i Vrhovna Komanda napustile su juče izjutra Srbiju. Prestolonaslednik je ostao da to učini zajedno sa vojskom i od juče ujutru, on već ne izlazi iz svoje sobe, gde prima svakog trenutka izvešća o poslednjim borbama koje se vode na putu od Kosova ka Prizrenu.

Kada je pala večeras noć, noć od 12 novembra, Prestolonaslednik se odmah po večeri povukao u svoju odaju i, pod svetlošću jedne petrolejske lampe, nanovo se nadneo nad onu kartu oslonivši, brigom već izorano, mlado čelo na ruku. Drugom je rukom opet prihvatio pisaljku, ali njome nije više beležio ni promene na frontu, ni granice poplave koja je svako jutro i svako veče sve više bujala i rušila i poslednje svodove na kojima je do juče počivala srpska država. Izveštaji, koji su juče i danas stigli i stižu neprestano, takvi su, da se više sa karte nema šta čitati niti na njoj zapisivati. Druge i drugače linije izvlačio je Prestolonaslednik sad na karti, linije koje su se od Prizrena zračile ka zapadu i jugozapadu. Jedna je od tih linija išla Drimu pa njegovom levom obalom do Ljum-Kule, a odatle pravo na jug putem koji je probio Crni Drim, pa preko Bicana na Debar i dalje na Strugu; druga je, idući uporedo sa prvom do Ljum-Kule, nastavljala put obalom sjedinjenoga Drima do Spasa, a zatim napustila reku i, preko Dukađinskih planina, opet slazila na njegove obale, gde on pod Skadrom savija na jug ka svome utoku; treća je linija išla Podrimljem da prebrodi Beli Drim do Đakovice i Peći, gde se račvala u tri ogranka od kojih je jedan išao na Plav i Gusinje pa preko Prokletije na Skadar, drugi preko Rugova i Čakora, a treći preko Rožaja i Berana na Andrijevicu. Budući srpski Kralj beležio je puteve kojima su srpski Kralj, srpska vojska i srpski narod pošli napuštajući svoj dom i svoju državu i za kojima će sa ostatkom vojske i on sutra krenuti.

Noć je već bila dublje zamakla, još sat pa će ponoć, a mladi Princ, naslonjena čela na obe ruke, još jednako sedi kraj stola. nadnesen nad kartu na kojoj su obeleženi putevi sudbine njegovoga naroda i prolazeći po stoti put u pameti te puteve nikad neslućene, nikad neviđene, njega opet odvede misao na prijatna sećanja, koja su mu bila u ovome trenutku tako teška, a ipak ih nije mogao da izbegne. Njegov je pogled preletao po karti sa Rujna na Oblakovo, sa Bregalnice na Cer i Jagodnju, a taj pogled vraćao ga je opet u one svetle dane, u dane slave. I mesto te misli da ga isprave i osveže, izazivale su kod njega tešku klonulost, te se opuštenih ruku niza stolicu poče predavati dremežu, onome dremežu koji umor duše nameće. Da bi ga se otresao, mladi vojnik skoči sa sedišta i prošeta po prostranoj sobi nekoliko puta, kršeći prste na rukama kao da bi hteo i iz samih zglavkova da odstrani klonulost koja se iz duše zarazno širila kroz celo telo.

Najzad nervozno pogleda na sat, izvlačeći časovnik i vraćajući ga u džep dva i tri puta, kao da je uvek, metajući ga natrag, zaboravljao koliko je sati. Časovnik je beležio skoru ponoć i Prestolonaslednik je sad već nestrpljivo gledao u vrata kojima se ulazi u njegovu sobu. Gdekad bi zastao, zaustavio disanje i pažljivo osluhivao na tim vratima, pa kad ne bi ništa čuo, nastavljao šetnju po prostranoj sobi.

Najzad se ta vrata otvoriše i na njima se pojavi jedan mlad čovek, kojega on s vrata dočeka pitanjem:

— Gde ste?

— Vi još ne spavate, Veličanstvo? — upita njegov sekretar tihim glasom, kao da ne želi remetiti ponoćnu tišinu.

— Ne, ne mogu! — odgovori Prestolonaslednik suvo i klonulo.

— Pa ipak, dobro bi bilo. Sutra treba raniti.

— Da, znam! Ko je dole?

— Oni, pukovnici i ja. Niko više.

— Hoćete li početi? — upita Kraljević tiho, kao da zbori kraj samrtnikove postelje.

— Da, sad, dok prevali ponoć i dok se uverimo da sve po kući spava — odgovori tako isto tiho sekretar.

— Samo obazrivo. Javite mi kad se svrši.

— Nećete dotle leći?

— Ne, ne mogu. Javite mi!

Sekretar se povuče iz sobe, isto tako tiho kao što je i ušao,i laganim korakom, da ne bi nikog u kući uznemirio, siđe na donji sprat i uđe u jednu prostranu sobu, koja je, verovatno u redovnim prilikama, služila za školsku učionicu. Mala petrolejska lampa, pod plavim šeširom, koja je sa jednog stola osvetljavala sobu, jedva je nešto oko sebe davala svetlosti, a ostali deo sobe osvojio je polumrak kroz koji su se predmeti jedva nazirali. U toj polutami videle se u jednome uglu sobe nabacane školske klupe, a na zidu slike Sv. Save i Sime Igumanova, zaveštaoca ove zgrade srpskoj bogosloviji. Oko stola, u uglu, iz kojega lampa osvetljava sobu, sede dva mladolika konjička pukovnika: jedan krupna stasa i nešto opuštenih brkova, a velikih izdubljenih očiju i debelih usana, a drugi neobično živih i izrazitih očiju i malih, gotovo mladićskih brkova. Treća je stolica za stolom prazna i njoj se uputi i sede sekretar. Na stolu je pola ispivena boca crnog i gustog Hočkog vina, po stolu pepeo i gomila ugašenih cigareta i drvca od žižica, a celu grupu obavio plav oblak dima od cigareta koji je i celu sobu ispunio. Razgovor se oko ovoga stola, i ako dosta živo, ipak tihim glasom vodi. Govorilo se o onome, o čemu je u to doba ceo svet govorio. Govorilo se o povlačenju i pogreškama ovog ili onog, što je to povlačenje tako, a nije drukče izvedeno, o žrtvama koje su podnesene i koje će se podneti, o bespuću kroz Albaniju i o svemu onome, o čemu se stalno govorilo i na drumovima i kraj vatara i na ćepencima i pod šatorom.

Kad prevali ponoć i sekretar se diže da obiđe Kraljevića, razgovor zaneme za čas. Nastade jedna duga tišina i muklo ćutanje. Svesni da je već nastupio težak, sumoran, bolan trenutak, niko od govornika nije imao hrabrosti da ga ma jednom rečju uznemiri. Sekretar se vratio i ćuteći seo na svoje mesto.

— Ne spava još? — upita jedan od pukovnika.

— Ne! — odgovori sekretar.

— Spava li sve po kući

— Izvesno! Potpuno je mirno.

Pukovnik pogleda u sat.

— Mogli bi?

— Još malo. Neka prevali potpuno ponoć.

To doba sačekalo se u potpunom ćutanju, kao ono kad se očekuje poslednji izdisaj nekoga koga je već i ropac izlomio. Svi znaju da mora umreti i nemo čekaju čas.

Lica ovoga maloga društva zaklonjena su senkom koju baca lampin šešir nad sobom i samo se još vidi kretanje ruku koje se pružaju do stola da stresu pepeo sa cigarete ili da je ugase. Ćutanje, koje to prati, daje ovoj slici punu tajanstvenost.

Posle dužega vremena, sekretar se ponova diže s mesta.

— Hoćemo l’? — upitaše ga pogledom oba pukovnika.

On klimnu glavom odgovarajući potvrdno i udalji se opet iz sobe. Malo zatim uđe jedan momak noseći u ruci maleni ručni fenjer, u kome je gorela sveća, a za njim drugi, noseći teške alate, ćuskiju, ašov i dleto. Pukovnici se digoše od stola i pođoše za sekretarom i momcima u jednu malu sobicu, vrstu magacina, gde su bile stovarene neke dvorske stvari u sanducima.

— Evo, ovu dasku! — reče sekretar, pošto je prihvatio fenjer iz ruku momkovih. — Povucite ovaj sanduk, legao je baš na nju.

— Pazite, nemojte oštetiti dasku da se ne bi poznao trag! — dodade jedan od pukovnika.

— I nemojte udarati, da se ne bi ko u kući probudio! — dodade drugi.

I pod siromašnom svetlošću maloga fenjera, momci pristupiše poslu lagano i oprezno. Podigoše dasku iz patosa i počeše da kopaju zemlju pod patosom. Valjalo je iskopati grob gde će se sahraniti Kraljevska Kruna, koju ne htedoše poneti u nepoznate albanske planine, gde se nije znalo šta očekuje ni same kraljevske begunce. U Prizrenu već leži sahranjena jedna srpska Carska Kruna, tamo negde pod razvalinama crkve Sv. Arhanhela, neka tu nađe grob i Kraljevska Srpska Kruna.

Grobari su tiho, bez razgovora, bez šuma, vršili svoj posao. U mraku, kroz koji je probijao slabi zračić iz maloga fenjera, kretale su se alatima oružane senke, uznosile se i spuštale motike i budaci bez šuma, bez lupe.

Dok se u maloj sobici taj posao vršio, sekretar se i pukovnici povukli u raniju sobu da opet sednu oko stola za kojim su dotle očekivali da mine ponoć. Niko ni reči ne zbori, niko ne diže glave, posađuju se oko stola nemo i ne pogledajući se meću sobom.

Ipak, posle duže pauze, uzdahnu jedan od pukovnika i reče tiho, šapćući:

— Nisam nikad slutio da ću prisustvovati pogrebu Kraljevske Krune! — i na njegovim se trepavicama pojaviše dve suze.

— Da! — dodade drugi, sa rezignacijom, nemajući u trenutku na raspoloženju ni jednu reč kojom bi izrazio svoje osećanje.

Šapćući, kao što se šapće u noći kad će se izvršiti zločin, nastavili su razgovor o tužnome činu. Sećali su se doba kada je tu istu krunu, sakovanu od Karađorđevih topova, pronosio na glavi kroz beogradske ulice Karađorđev unuk. Oni su tada kao mladi oficiri bili u eskorti i učestvovali u velikoj toj svečanosti narodnoj. Koliko se nada vezivalo toga dana za tu Kraljevsku Krunu, posle Kosovske propasti; i ko bi tad slutio da će ista generacija, isti ljudi, još u punoj mužanskoj snazi, doživeti da učestvuju i u sahranjivanju te Krune.

— Ko će doživeti da je iskopa? — reći će opet jedan od njih. — Mi, ili oni što idu za nama?

— Teško nama ako toliko bude počivala u grobu, da sačeka nova pokolenja. Mi, mi je moramo iskopati! — dodade drugi sa onim upornim pouzdanjem čoveka naviknuta na borbu, koje ni u času sloma ne iščezava.

— Veruješ li, odista?

— To je još jedino što nam je ostalo, gola vera.

— U šta? — upita pukovnik kome je prisustvo pogrebu Kraljeve Krune izbrisalo iz duše i poslednju iskru vere.

— U ono što će doći, u ono što mora doći. Ne može jedna ovako velika borba ostati bez pravednih rezultata! — hrabri se još uvek pukovnik, koji je sačuvao pouzdanje.

— Da postoji još srpska vojska i ja bih imao tu veru.

— Postoji narod!

— Samo, kad bi se ta vera sačuvala kod naroda.

— Kad se mogla sačuvati kroz pet najmučnijih vekova, od Kosova do danas, zašto bi danas posrnula.

— Kosovo je manja katastrofa, Kada je na Kosovu stradala jedna vojska i jedna država, bilo je još srpskih država koje su živele i koje su postojale.

— Pa i danas. Evo, postoji Crna Gora.

— Da, postoji danas, a hoće di postojati sutra?

Za vreme tih razgovora dizao bi se jedan po jedan od stola, otvarao lagano vrata od sporedne sobe, gde su grobari tiho i bez šuma kopali, i navirivao bi da vidi je li posao gotov. Grob se morao dubok, vrlo dubok, iskopati i to se moralo raditi bez udara motike i budaka, tiho i nečujno, zato je posao i trajao duže.

A gore, na gornjem spratu, odmah nad tom sobom gde se kopao grob Srpskoj Kruni, mladi njen nosilac i dalje se borio sa teškim i sumornim mislima. On je znao šta se u ovom trenutku dešava pod njim i nemirno je, nervozno, krupnim koracima prelazio sobu, prevlačeći po gdekad šakom čelo osuto hladnim znojem kojim groznica orošava čelo. Čas po čas bi zastao, činilo mu se da je u tome trenutku čuo udar motike i taj bi se zvuk zario duboko u mladu mu, a već iskrvavljenu dušu. Pod osećanjem teškoga bola on bi dalje nastavio šetati, dok mu se ne bi ponovo učinilo da je čuo udar motike.

Umoran od naizmeničnih udara osećanja i bolova on najzad priđe prozoru i razmače zavese da na, mrazom zamagljeno, staklo nasloni usijano čelom klonulu glavu. Napolju se vedrina zimske noći već bila zacarila. Pod njegovim toplim dahom suknu staklo i otkravi se tanka skramica mraza, koja ga je bila zastrla, a kroz otkravljeno okno njegov pogled poče da bludi po onoj daljini koja se u sivoj i bledoj perspektivi, bez senki, prostirala pred njim. Da li je Kraljević u tome trenutku putovao pogledom preko onih planina, krševa i stena, s one strane Drima, gde njegov nesrećni narod, izmučen i gladan, poslednjim ostacima svoje krvi boji snežne staze albanskih klanaca ili, neodvažan da se osvrne na neposrednu prošlost, zalazi mislima duboko, duboko tamo, u prvo doba naše istorije koje se tu, na tome krajičku Srbije, koji se sad prostire pod njegovim pogledom, i razvijalo.

Iz bedema gradskih, osvetljenih vedrinom, koji su se. uznosili iznad mrtve varoši, i koje je prve njegov pogled sretao, učini mu se da vide, ili bar oseti, kako se uznosi onaj veličanstven i svetao oblak, velika misao Dušanova, koja odatle plavi sve doline i planine balkanske, dopire do zidina solunskoga grada, odbija se odatle i pretapa pitome Strumičine doline, te se ustavlja pred Carigradskim bedemima. I, dok se Kraljević povodi za veličinom tih istorijskih podviga, koji su nikli tu iz tih bedema, dotle do njega kroz mrtvu noć dopire žubor Bistričin i on se trza, sećajući se da Bistrica tu nedaleko kvasi grob koji tu veliku misao pokriva. Je li to onaj veliki, onaj neodoljivi istorijski Usud tako naredio, da se jedna velika misao sruči u ambise ovoga klanca iz kojega je i ponikla? I da li je taj Usud hteo da slom srpski ponovi na istom mestu ili je to izabrano mesto hram bola srpskoga, gde se uzdiže žrtvenik na kome srpski narod vrši uvek obred požrtvovanja svoga?

Poveden tim mislima, on zađe dalje u prošlost, u davnu prošlost srpsku i poče se zaustavljati na svima istorijskim slomovima srpske države: pod Bodinom, pa zatim pod Časlavom, pod Lazarom, pa zatim pod Đurđem Brankovićem i najzad pod Karađorđem dedom, i pod Karađorđem unukom. On pođe u pameti da pribira, da traži: nema li jednog istog istorijskog ili možda unutarnjeg, što leži u psihi srpskoga naroda ili u njegovom karakteru, u njegovoj sudbini ili možda u nekom fatumu; nema li nečega opštega, nečega zajedničkoga, u svima ovim katastrofama srpskoga naroda?

— Ipak ima — šaptao je mladi Kraljević uzbuđeno — ima, ima…!

Svaki od ovih srpskih slomova nastao je iz drugih razloga, pod drugim okolnostima, u drugim prilikama, ali je ipak sve, kao omorina, kao težak vazduh pred nepogodu, pratila i bila im predznak zavada srpske vlastele i rasulo i rastrojstvo, koje je iz te zavade klijalo; lukavstvo i zla volja iznad vrline i vrednosti; ambicija i sebičnost iznad podobnosti i poštenja; mali uski, bedni interesi iznad opštih i zajedničkih. A je li to doba, je li to stanje jednoga naroda koje daje uslove da se on povede na velika dela; da li takvo stanje rađa Kavure, Macinije, Obiliće i Sinđeliće?

— Jesmo li bili dorasli da ponesemo ogromnu zadaću osnivanja velike države ili smo je trebali ostaviti poznijim, zdravijim pokolenjima? — jauknu mladi Kraljević i, osećajući jedan deo odgovornosti na sebi samome, on se odvoji od prozora i umorno se sruči ponova na minderluk, osećajući se teško slomljen i pregažen nekim nevidljivim ali stostrukim teretom.

⁂

Ozdo se više ne čuje nikakav udar. Grobari su završili posao. Srpska Kruna je već sahranjena…

Ponoć je davno minula i tamu noći poče da osvaja bledilo zore. Doba je već da se mrtvi vrate u grobove.

I sen maričkoga Kralja Vukašina Mrnjačevića odvoji se od prozora, kroz koji je videla gde je grob i druge krune srpske, pođe kroz dvorište i prođe tiho, nečujno, kroz otškrinutu kapiju kraj dremljiva stražara. Uputi se ulicom ka Marašu, a zatim bistričinom obalom, tamo gde je čeka otvorena grobnica, gde leži ono sveto kamenje, pod kojim je sahranjena Carska Kruna Dušanova.

11. 27. Deca bez otadžbine

A jutro kad je svanulo, svetlo ali studeno jutro, zagušio je drum koji iz Prizrena vodi u Đakovicu. Iz raznih ulica prizrenskih izviru povorke kola i naroda i stapaju se kao potoci u jednu gustu gomilu koja kreće drumom. Ali uzaći na drum, ugurati se i ući u red, mučan je i tegoban posao. Drumom idu po tri reda kola naporedo i tek daleko tamo, na sat i više iza Prizrena, ulaze postepeno u kolonu, te se obrazuje jedan nepregledan i beskrajan red kola, Pešaci su uhvatili utrine s jedne i druge strane druma i idu lagano, očekujući da se sredi kolona te da i oni dobiju mesta na drumu. Nova kola, koja neprestano pritiču iz raznih prizrenskih ulica, moraju čekati po čitav sat dok im se da prilika da uzađu na drum i tu na ulazu je ogorčena vika i dreka, psovka i svađa.

Tu, gde ćemo čekati čitav sat dok dođemo na red da možemo uzaći na drum, na samome izlasku iz varoši, pred oronulom i pustom kućom, sedi na jednome kamenu slepi prosjak. Muslimani neće na put poći niti se sa puta vratiti da, sreće radi, ne udele prosjaku. Otuda, na izlasku iz svake varoši u kojoj ima i muslimana, uvek prosjaci sačekavaju putnike. Odjutros nas je mnogo putnika i, ma da smo bili bedni izgnanici, svako je rado spuštao paru u prosjačku kapu. I poslednji siromašak, onaj koji je polazeći u svet stegao nekoliko dinara, vadio je maramu iz nedara, drešio čvor i vadio otud sitnu paru da udeli.

Da li je to saučešće koje nevolja jača u čoveku ali predrasuda ili, možda, jedno dublje i teže osećanje koje smo svi odjutros poneli polazeći iz Prizrena Prizren je bio poslednja slobodna srpska varoš u kojoj smo mogli naći zaštite; polazeći iz nje pred nama je na nekoliko sati granica Kraljevine Srbije, granica naše otadžbine. Do Prizrena mi smo još uvek bili begunci, do malo čas bićemo izgnanici, bićemo deca bez otadžbine. Zaći ćemo u tuđinu, kucaćemo na tuđa vrata i prosićemo saučešće prema nama i prema našoj otadžbini. To teško osećanje, od kojega niko odjutros nije bio slobodan i izazivalo je možda ono milosrđe prema prosjaku, koji nam se, na poslednjem našem koraku na tlu naše otadžbine, ukazao na putu kao neko tužno znamenje.

— Ko zna — dodaje jedan starčić, vadeći iz marame niklenu paru da mu udeli — neću li i ja sutra ovako, na kakvom ćošku, metuti kapu preda se?

— Prosjak sam i ja kao i ti, prijatelju, — veli drugi, spuštajući mu paru u kapu — al’ evo da se pomognemo. Možda ćeš i ti meni pomoći kadgod!

— Blago tebi, starče! — veli mu treći. — Bog ti najpre oduzeo očni vid pa te oterao u prosjake, a evo mene tera u prosjake a ostavio mi očni vid, zar da gledam svu ovu nevolju i jad?

Malo mu je ko udelio, a da nije kazao reč i dve. Svaka od tih reči bila je gorka i bona, svaka od tih reči bila je izraz onih teških osećanja, koje smo odjutros svi poneli krećući na put izgnanstva.

Udeljujući prosjaku od reda, svako je odmicao od njega žurnije, ne osvrćući se, kao da bi da pobegne od prikaze, od znamenja, od nekoga tajanstvenoga predskazanja i bone slutnje, koja nam se toga časa nasilno i svirepo utiskivala u dušu.

Išli smo lagano i tromo, pognute glave, bez mnogo razgovora, kao što se o pogrebu ide. Izgleda kao da se svako povukao u se te razmišlja o nevoljama koje je preturio preko glave i o onima koje mu tek predstoje, a koje ne ume i ne može da sagleda niti da predvidi. Dosad smo išli nečemu određenome, sa verom kad stignemo tamo gde smo krenuli, da smo završili niz svojih nevolja; sad već idemo nečem neodređenom, nepoznatom, neizvesnom i bez ikakve vere.

Krajevi u koje nailazimo sve siromašniji, sve tužniji. Nebo bledo, malokrvno; ono malo svetlosti kojom je obasjan današnji dan, puno studi i jeze. U selima, koja se u daljini dogledaju, nigde života, ni dima iz odžaka, izgledaju mrtva kao da su napuštena. Drumom samo mi izgnanici što hodimo ili sretnemo po gdekad kakvo preplanulo lice sa ožiljcima, Arbanasa koji je sišao sa planine i posmatra nas divljačkim pogledom i ne zdraveći nas. Po zraku iznad nas nose se jata gavranova i drsko grakćući prate nas, naviknuti već da na putu, kojim mi hodimo, ostaju lešine za nama.

Begali smo iz bogatijih u sve siromašnije, iz pitomijih u sve više divlje krajeve. Što smo dalje odmicali od neprijatelja sve smo bliže bili pravoj opasnosti. Za nama je jezikom neprijateljskih topova zborila smrt, ali je pred nama lebdela prožrljiva neman gladi.

Jedan otac, koji se već na prvom koraku pokajao što je sa tolikom porodicom napustio Prizren i još se lomio da se vrati, reče mi:

— Izgledam sebi kao onaj koji skače sa šestoga sprata da bi se spasao požara!

Glad, koja je ranije samo lebdela nad nama, javljajući nam se po gde i gdekad, sišla je sad u naše redove i počela nas grliti svojim ledenim i jezovitim zagrljajem. Iz Prizrena se nismo mogli ničim snabdeti. Ako je ko i poneo jedan hleb, do kojega je ko zna kako došao, taj je ubrzo dotrajao. Nabaviti se nigde ništa nije moglo sem malo divlja voća kojim smo kvasili suve usne. I toga je brzo nestalo.

Muslimansko stanovništvo Metohije nije nas gledalo prijateljskim pogledom, a hrišćansko se i samo pridruživalo nama i kretalo u beg, ne smejući za nama da ostane u sredini gde je dosad, možda samo preteranom surovošću režima, imalo bezbednosti. Tako je iščezlo i poslednje pouzdanje da će se u hrišćanskoga stanovništva moći isprositi koja mrva hleba. Oni koji su iz Šumadije krenuli na kolima, opremljeni na put, te poterali kola i dalje od Prizrena, imali su još uvek dovoljno hrane, ali mi koji smo pešice hodili, te ne mogli veliki teret nositi, i od konaka do konaka snabdevali se hranom, već smo jeli poslednji hleb. Već na prvome koraku, možda na sat i dva hoda od Prizrena, počelo je da se izostaje, da se prave dugi odmori i da se malaksava. Klonuli od gladi svaki čas su sedali kraj druma i očajno gledali gomilu koja kraj njih prolazi i ide dalje. I stoka, nenahranjena, počela je već da malaksava i usporava hod.

Na jednome odmorku — priča mi jedan komordžija — mal’ nije prebio jednoga zarobljenika. Zaustavio se pod jednim hrastom da se odmori i da prihrani konje sa ono malo zobi koliko mu se još sačuvalo. Obesio je zobnice konjima o glavu, a on se izmakao negde u stranu. Zarobljenik, suvih usana i već ugašena pogleda, prikrada se, obzirući se levo i desno da ga ko ne spazi i, vrši krađu. On zavlači ruku u zobnicu i krade od konja njegovu hranu i alapljivo ždere zob.

To mi priča komordžija, a ja sam video još bolniju, video sam jezovitu odvratnu sliku. Pred nama su išla jedna kola pokrivena arnjevima. Iz njih su se čuli ženski i dečji glasovi. Sa leve strane druma, iza kola, išao je, naslanjajući se na jednu granu, zarobljenik. Bio je bosih i raskrvavljenih nogu, dronjav i pocepan, podbula lica i podivljala pogleda. Glad mu je bila oduzela i poslednje ostatke snage. Išao je posrćući, hraneći se usput lišćem od kupusa, kukuruzom ili mesom od crkotina. On životinjski zvera i gleda hoće li mu ko pružiti što, hoće li ko ispustiti kakav zalogaj ili, bar, hoće li ko baciti što što se ne jede, te da on to zbere iz blata.

Sa desne strane druma, ivicom, ide, pognute glave i podvijena repa, izmršaveli pas. On je krenuo za gospodarem svojim od kuće uveren da sad baš, u ovoj teškoj nevolji, ne treba gospodara da napušta. On se hrani usput od ostataka i otpadaka, a kad je i njih nestalo, on kida zalogaje sa džrkotina, konja i vola, kojima je drum kojim hodimo tako raskošno okićen. Nekoliko dana bavljenja u Prizrenu oduzeli su mu i tu hranu, a u onoj užasnoj gomili, koja se ukrštala i tiskala u Prizrenu, izgubio je i gospodara. Sad izgladneo, oborene glave i povijena repa, ide po tragu da ga nađe u Đakovici ili Peći.

Iz kola pod arnjevima, koja su napred išla i u kojima se porodica prihvatila malo onim što je još iz Šumadije ponela, ispade na drum kroz zadnje platno, bačena, jedna oglodana butna kost. To primetiše i zarobljenik i pas i ustremiše se jednovremeno, svako svesan da će kost pripasti onome ko do nje pre stigne. I dočepaše je jednovremeno, čvrsto, grčevito jedan rukom, a drugi zubima. Pogledaše se krvnički, odmeriše se divljim pogledom dvonožac i četvoronožac. On uloži poslednju snagu svoju i ote, upravo iščupa iz pasjih zuba kost.

— Ih! — učini jedan prolaznik — baš po koji put sramota me što sam čovek!

I da je to bar jedna bona i mračna slika na ovome putu. Puno ih je, na svakome ćeš ih koraku sresti. I kako su sve te slike raznolike, kako nevolja ume u raznim bojama i oblicima da ih predstavi.

A gomila se valja prolazeći kraj svih ovih nevolja i ne ustavljajući se i ne osvrćući se. Pa ipak naiđu pojave koje su kadre skrenuti pažnju gomile.

Na širokoj poljani, koja se prostirala pred nama, polegalo je po zemlji nekoliko onih smrtonosnih tičurina što sipaju smrt iz oblaka.

Francuski aeroplani, koji su za dugi niz meseca revnosno vršili službu na Savi i Dunavu, povukli su se sa našom vojskom do niške ravnice da tu nastave posao. Odatle su uzleteli i pali na Kosovo, gde su se uzneli iznad Crne Gore i Šara, pa kad sa tih visina nisu dogledali da nam stiže saveznička pomoć, preleteli su Drenicu i pali ovde u ravnu Metohiju. Sad se spremaju da uzlete preko Drima i onih kršnih i visokih planina što ih on grli, te da u jednome mahu slete na jadranske obale.

Kako smo zavideli onima što će malo čas, za onoliko sati preleteti preko neprolaznih planina za koliko ćemo mi dana prelaziti taj mučan i tegoban put. Svako je od nas zastao, napuštajući za trenutak one teške misli koje su mu bile nerazdvojni saputnik, i pogledao je tamo. I najumorniji i najslomljeniji sudbinom, digao je bar glavu. Bilo ih je čak koji su napustili drum i otišli tamo u polje, da izbliza vide one srećne koji neće patiti kao mi što ćemo.

Na aeroplanima zadrhtaše motori i vito se poče silno da kreće, tela im se zatresoše, prnuše najpre poljem, a zatim, jedan po jedan, poče da uzleće u zrak i uputiše se tamo ka planinama koje su pred nama.

— Hoće li ovi preko mora? — pita jedan čičica.

— Hoće, bome! — odgovaraju mu iz gomile.

Čičica napravi šakama školjke na ustima, diže glavu za aeroplanima, napreže se i poče im dovikivati kao da će ga odista moći čuti i razumeti oni ozgo:

— Hoj, hoj, počujte me, krilati! Kad stignete tamo, pozdravite Jevropu. Recite neka ne žuri, dobro je nama, bolje ne može biti!

Na ovaj se čičin uzvik zahori kroz gladnu gomilu krti i studeni smeh, sličan smehu kostura kad posle ponoći ustanu iz grobova da zaigraju mrtvačku igru.

— Ama zar će istina, gospodine, oni preko mora? — zapitaće me jedan prostodušan, sredovečan čovek sa slamnim šeširom na glavi, prolazeći u taj par kraj mene.

— Pa, valjda! — rekoh.

— Ih! — učini, kao da bi hteo reći „blago njima!“

— A i mi ćemo na more, je l’? — nastaviće on razgovor.

— I mi!

— A kud ću ja nesrećnik? — pita grcajući gotovo u suzama.

— Tamo gde svi mi! — pokušavam da ga tešim.

— Opet vi… drugo… naći ćete se jedno drugom.

— Nisi ni ti tuđinac, naći ćemo se i tebi koliko i sebi.

— Jeste, al’ vi se poznajete među sobom,a ja…

— Svi se poznajemo sad, sve nas je nevolja upoznala i zbližila!

Bio je ratar iz Srema, obradovao se srpskoj vojsci kad je prešla Savu i pronela srpsku trobojku kroz pitoma sremska sela i ta ga radost skupo stala. Kad se srpska vojska povukla otud, morao je i on napustiti svoje njive i svoje livade, svoj mal’ i svoje imanje i pobeći sa porodicom u Srbiju. Potucao se tu od nemila do nedraga i živio od milosti, koja mu je pružana, verujući uvek da će se vratiti na svoje imanje i da će njegov povratak, sa srpskom vojskom, značiti slobodu njegova sela i njegova zavičaja. Ali naiđe oluj i ponese ga sobom kroz puste planine i kroz gladne poljane. Gde će on sada, gde će sa ženom i decom, kad ga oluj nosi sve dalje od mesta, gde je sve njegovo dobro ostalo pusto, a sve bliže mestima, koja mu obećavaju glad i nevolju? Gde će on sad neznan, nepoznat, pita se i teško grca u suzama govoreći o tome.

— Svi se poznajemo sad, sve nas je nevolja upoznavala i zbližila! — tešim ga ja ponova, a da tu moju utehu utvrdi, prilazi mi iz redova gomile jedan učitelj, da mi odgovori na jedno pitanje, koje sam mu postavio još tamo negde izmeđ Lipljana i Štimnje.

Sreo sam ga još na prištinskim ulicama u društvu sa jednim snažnim i plećatim seljakom, sa kojim sam ga zatim svuda viđao. Sa njim je on putovao, sa njim delio hleb i so, sa njim delio i postelju, ili upravo jedno ćebe, kojim su se zajednički pokrivali. Video sam ga i one noći u Lipljanu, kraj vatre, a sreo ga i na drumu, iza Lipljana, uvek i nerazdvojna sa tim svojim saputnikom. Sećam se, upitao sam ga:

— To je tvoj seljak valjada?

— Nije! — odgovorio mi je.

— Nego? — rekoh.

— Ne znam — odgovorio mi tada učitelj.

Putujemo od Prokuplja tako zajedno, udružila nas nevolja, zajedno brinemo, zajednički se snabdevamo… al’ ne znam ko je. Mrzi me da ga pitam, a on ne kazuje; a dobar drug, odan… baš volim što smo se namerili jedno na drugog. Kako bi sam?

A u istini je tako bilo. Pojedinac je propadao, te su se i nepoznati ljudi na ovome putu udruživali u manje grupe od četiri i pet lica i zajednički se pomagali i podržavali.

Kada mi ovom prilikom priđe učitelj, njegov prijatelj ostade na drugoj strani druma da ga očekne.

— A znaš ko je ovaj moj prijatelj i saputnik? — zapita me, obzirući se da ga onaj ne čuje.

— Koji? — iznenadih se ja, jer sam već bio i zaboravio da sam ga ma šta pitao.

— Onaj što smo se združili, što me ti ispred Lipljana pripita za njega.

— Pa?

— Zamisli, sad sam u Prizrenu čuo. To je robijaš, dvadestogodišnji osućenik za tri ubistva, pa kad su se svi iz kazamata razbegli…

— Pa dobro, šta misliš?

— Šta mislim, ništa. Dobar je i čestit drug, niti mogu ja bez njega niti može on bez mene na ovome putu. Tako smo se združili, eto…

I učitelj ode s robijašem dalje svojim putem, ostavljajući za sobom kao široku brazdu misao o tome, kako je nevolja veliki, glomazan žrvanj koji melje sve obzire i sve odnose ljudske, koji skraćuje sva odstojanja i ruši sve suprotnosti običnoga, redovnoga života.

Podne je već bilo prevalilo, kad se u jedan mah zaustavi tamo pred nema cela kolona. To verovatno nije nikakva smetnja pokretu, već običan zastoj potreban i stoci i ljudima da se odmore i prehrane ako imaju čime.

Kako taj odmor na podne traje duže, begunci se obično rasprte, potraži svako sebi mesto po strani, van druma, pa često i po koja vatrica plane. Kraj jedne od tih vatara sede dve žene i muku muče da se sporazumeju. Jedna je od njih u muškom vojničkom odelu, a druga prosto i sirotinjski odevena sa detetom u naručju. Morao sam im prići da im pomognem sporazumeti se.

Ona sirotica, sa odojčetom na rukama, bila je Galipoljka, iz onog Galipolja blizu Carigrada. Mala, mršava žena, oštrih crta i lica prevučena tamnom bojom. Nju olujina već nekoliko godina nosa širom Balkanskoga Poluostrva i baca je sa istoka na zapad, sa Crnog na Sinje more. Još pre pet stotina godina orkan jedan, tako čest na balkanskoj vetrometini, iščupao je iz srca Balkana, sa obala moravskih, nekoliko stotina domova, zaneo ih, zavitlao i bacio čak na obale Mramornoga mora, tamo blizu zidina carigradskih. Tu, u tubini, u Galipolju, savili su prognanici sebi nova gnezda, tu iskopali nova ognjišta i, daleko od roda svoga i plemena, sa kolena na koleno počeli predavati samo tradiciju da su negda bili Srbi. Vekovi su izbrisali svaki osećaj o tome, pa i samu tradiciju i, jedno ili dva pokoljenja još, zaboravili bi već i na tu staru priču, koja je još tinjala samo kao daleko neko i tamno sećanje. Ali naiđe velika balkanska bura i zaratiše narodi od Dunava do Jegejskog mora. U tom ratu, zlim nekim proviđenjem, doprla je srpska vojska na one krvave obale, kraj kojih je pala jedna srpska kruna i gde se začela istorija poraza srpskih. Srpska se vojska borila na obalama reke Marice i ona u toj borbi dopre do obala Mramornoga mora, tamo gde leži Galipolj. Biće da su to kapi srpske krvi, koje su kanule na jednu uspavanu tradiciju i u dušama onih, koji su već počeli zaboravljati kazivanje svojih oceva i dedova, probudile na jedan mah nov osećaj — čežnju za onom domovinom, od koje su se pre pet stotina godina odvojili. I, jednoga dana, kretoše preko širokih rumelijskih ravni čudnovati putnici. Starci i mladići, žene i deca, čitava naselja ljudi, koji su se probudili i hoće da se vrate da založe vatru na onome ognjištu, gde se ona pre pet stotina godina ugasila. Tu će podići nove kuće, potražiti nove sreće, oroditi se, vratiti nam se i naći željna mira. I tek su stigli, a evo ih ova olujina ponese da ih odnese na ove obale, na daleki zapad.

Čudna sudbina! Kako smo majušna i bedna igračka njena mi! Pa ipak čovek veruje gdekad u snagu svoje volje!

— A što begaš, što nisi ostala? — pitam Galipoljku.

— Moram sa svojima, gde bi ostala! — veli.

Mlada žena u vojničkome odelu, koja je htela s njom da se sporazume, bila je Francuskinja i htela bi da joj ponudi jednu kutiju konzerve, videći je kako grize tvrd i crn hleb pomešan slamom. Francuskinja je omalena žena, preplanula lica na kome se sačuvao pitom i plemenit izraz svojstven ženi njene rase. Na njoj naš vojnički šinjel zakopčan do grla i široka šajkača, pod koju je podvila svoju bogatu plavu kosu. Ona sama vodi za uzicu jedan par vočića, ujarmljenih u kola sa dva točka, na kojima je sva njena oprema za ovaj mučan put. Krenula je otud, iz daleka, iz onih pitomih i hramovima kulture i prosvete raskošno okićenih krajeva; sišla je među nas, vođena velikim osećanjem milosrđa i predano je negovala raskrvavljene junake naše, kako bi porodici sačuvala hranitelje a državi borce. Sa toga plemenitog posla poneo je oluj, koji se zavitlao nad našom otadžbinom i bacio je u ove planine te da sa nama podeli sve nevolje izgnanstva.

Kada sam joj pomogao da se sporazume sa Galipoljkom, osetio sam potrebu da joj izjavim ne samo blagodarnost, već i saučešće zbog zle sudbine koja je snašla.

— Vaša ljubav prema nama, plemenita gospo, nije trebala da bude nagrađena nevoljama, koje su samo nama namenjene.

— Verujte, gospodine, da mi nisu teške ove nevolje! — odgovori ona toplo i iskreno.

— Vama zar? Kome su one lake?

— Nisu mi teške — odgovori mi zvučnim svojim jezikom — jer ih patim sa jednim narodom, koji ih tako strpeljivo, sa evanđelskim samoodricanjem, podnosi. Gledajte kako izgledaju ovi jadnici, što prolaze kraj nas, i ja još nisam čula ni reči protesta, ni glasa gunđanja, kao da je svako od njih svesan da samo patnjama mogu otkupiti svoju slobodu. Ja im se divim i to mi daje snage da podnesem ove tegobe!

Bio sam joj blagodaran na rečima, koje su me mogle bar za trenut da uteše; za trenut samo, dok se ne obazrem oko sebe i vidim ponova svu nevolju i jad.

Rastajući se od Francuskinje da se vratim svome mestu, spazio sam opet nju — Gospu u crnini. Stajala je oslonjena na jedan hrast, koji je visoko uznosio svoje gole grane, stajala je mirno i nepomično kao figura na nadgrobnom spomeniku. Poumih da joj ponudim uslugu, ako joj kakva na putu zatreba i priđoh joj.

Tek kad sam bliže prišao, pojmio sam šta ju je zakovalo za to mesto na kome je. Nedaleko od hrasta ležao je jedan svež grob sa krstićem od grančica uvezanih vrpcom. Odustao sam odmah od namere da uznemiravam Gospu u crnini. Ona ne diže glavu.

Malo zatim prođe mimo nas jedan Arnautin, vraćajući se sa praznom korpom, iz koje je beguncima rasprodao jabuke divljakuše. Zapitah ga i on mi reče da je u grobu žena, juče su je sahranila njena deca a oni, Arnauti, pomogli im da iskopaju grob.

Teške me misli obhrvaše kraj svežega groba tog i skidoh kapu kao da je u tome času kogod kazivao molitvu. Bona možda, ili obolela od gladi i zime, nesrećna majka potegla je ovaj mučan put samo da spase porod svoj. Odvajala je od svojih usana, od svoje snage, od svoga zdravlja i hranila porod svoj i vodila ga kroz mraz, grejući ga materinskom ljubavlju; spavala je po podrumima, pokrivajući ga materinskom brigom. I posrnula je ovde, na sred puta, na sred druma i potražila sebi odmora, večitoga odmora, a dečicu pustila samu u planine, u patnje, u glad.

Deca su je sahranila. Nisu imala sveštenika da im opoje mater, nisu imala voštanicu da joj pripale; posula su grob samo iskrenim, detinjim suzama i tako su poslala Bogu najtopliju molitvu za dušu matere svoje. Suza je molitva najbliža Bogu, suzi je nebo otvoreno; nebo je skup suza čovečanskih! A zar je majka i mogla poželeti lepšega opela, a zar je Bogu mogao biti draži koji drugi obred od obreda koji se suzama, iskrenim i toplim detinjim suzama vrši?

Grob joj leži na lepu i vidnu mestu, sa kojega se dogleda široka i pitoma Metohija, ograđena snežnim vrhovima, koji blješte pod nebom, Više groba joj stari hrast, koji se prikopčao za zemlju svojim čvornovatim udovima, kao orao kad zabode nokte i prikopča se kandžon za mrcinu. Njegovi se vrhovi tiho povijaju pod vetrom koji puše ozdo iz drimskih klanaca i starac stenje i ječi kao da ovaj novi, sveži grob, u koji je saranjena jedna materinska ljubav, i njemu pričinjava bol. O, da je to prvi bol kome je on svedok! Duboke brazde na stablu njegovome kazuju da on već vekovima stoji tu kao nemi stražar na drumu, kojim su se toliki događaji valjali. Bio je on svedok, možda, kada su ovim drumom, kroz ravnu Metohiju, prolazili srpski vitezovi i odlazili sve: tim Dečanima na poklonjenje ili se zbirali pod Prizrenom na junačke igre ili u Skoplju na z60risanje. Ovuda su nekad prošla tri mlada viteza, Miloš, Marko i Hrelja, pa se spustili u vrh Dukađina, pod kulu na kojoj je boravila obesna sestra Leke Kapetana. Ovuda su prohodili i Mrnjavčevići, idući svome Skadru na Bojani, ovuda i Balšići odlazeći u tazbinu.

Bio je svedok ovaj starac i kada se pre trista godina diže narod iz Metohije, te sa Patrijarhom krenu u zbeg ispred divljih Arbanasa, koji siđoše sa onih planina iza Drima i evo je svedok sad, kad taj isti narod bega u te planine, tražeći zaštitu.

Mnogo je bora na starčevom licu ispisano. Hoće li dotrajati da vidi ravnu Metohiju blagoslovenu mirom, njena zelena polja preorana i oplođena, njene bogate gore ozelenele; da vidi na tim poljima vredna ratara kako bere plod svog truda; da vidi kitnjasta sela sa belim crkvama i školama; gvozdene puteve, koji prosecaju bogate doline i nove gradove, koji niču oko velikih i bogatih preduzeća?

Ako ne dotraje dotle, hoće li bar starac dotrajati da vidi decu, koja su se juče rastala od majke i njemu grob poverila; da ih vidi zdrave i čile, kako su došli još jednom da obnove materin grob kiteći ga utehom da je sad u slobodnoj Srbiji, kojoj se i ona vraćaju u zagrljaj?

Hoće li on, hoćemo li mi dotrajati da doživimo to? Ovo je prvi grob, što ga ovako na putu ostavismo; nećemo li na daljem putu svom sejati usput grobove i razređivati se, dok i poslednji ne ugine? O, koliko je njih od nas već pozavidelo ovom grobu, tu, na domaku granice, na poslednjem parčetu, na poslednjoj stopi srpske zemlje!

Naše će grobove već pokrivati tuđa zemlja; nama će grobnica biti nova otadžbina!

Mi smo već danas deca bez otadžbine!

12. 28. Srbija u planinama

Kad smo mi iz Prizrena krenuli na sever, Kralj, Vlada i Vrhovna Komanda krenuli su na jug. Da bi stigli istome cilju, krenuli smo jedni uz tok, a drugi niz tok jedne i iste reke, ali su oba ova puta zatim savijala na zapad i vodila obalama Jadranskoga mora.

Kada je još 13 oktobra otišao iz Niša u Vrnjce predsednik ministarstva Nikola Pašić, na pogreb svome dugogodišnjem saradniku i drugu, ministru Lazi Paču, otišao je sa pogreba u Kraljevo da se nađe sa poslanicima Engleske, Francuske, Rusije i Italije i da ih upozna sa situacijom u kojoj se zemlja nalazi od trenutka njihovog napuštanja Niša. Tada im je izjavio da bi se situacija mogla još uvek promeniti ako saveznici na vreme stignu i oslobode Skoplje, koje su Bugari već zauzeli bili. Oslobođenjem Skoplja uspostavio bi se saobraćaj sa Solunom i omogućilo bi se prebacivanje jedinica na razne frontove, a veliki deo južne Srbije, spasen, obezbedio bi osnovicu za buduće zajedničke operacije saveznika sa nama, radi dobijanja veze sa Rusijom preko Rumunije.

— Ako se moramo odreći te nade — rekao je poslanicima tada Pašić — vladi neće ostati ništa drugo no da se povuče u planine!

I Srbija se morala odreći i te, kao i svih ranijih nada, i krenula je u planine.

To je bio jedan od najtežih i najmučnijih trenutaka u ovoj velikoj tragediji srpskoj, polazak zvanične Srbije u planine, 11 novembra 1915 godine. Prizrenci i izbeglice, koje su rešile da ostanu u Prizrenu, sa očajanjem su šaputale međ sobom vest, da je Kraljevska Vlada napustila otadžbinu. I ako je svako znao da će to biti, da je rešeno, da je odlučeno, ipak je očajno kršio ruke:

— Dakle, odoše, ostaviše nas?

— Do ovoga časa još sam u nešto verovao, ali sad…

— Do ovoga časa bio sam građanin jedne države, a sad… rob, rob!

Takve su se očajne reči bacale i razmenjivale posle odlaska vladinoga i ni malo nije svet mogla umiriti okolnost što su u Prizrenu još i stari Kralj i Prestolonaslednik. Oni su vojnici, oni će s vojskom. Vlada je otišla — to znači nema više Srbije, vojska je ostala zato da se i ona povuče.

Sa starim je Kraljem opet bilo nevolje. Topovska zrna već su tresla prizrenske krovove, kada je pristao da napusti poslednji slobodan grad Srbije. Žaleći još uvek, što mu se nije dala prilika da pogine na Kosovu on se tvrdoglavo opirao da pođe iz Prizrena.

— Niko ne može da natera jednoga Kralja da napusti svoju Kraljevinu! — uzvikivao je starac uzbuđeno.

On je s nepoverenjem slušao razloge, po kojima bi njegov ostanak u stvari značio napuštanje Kraljevine, jer zarobljen kralj, ne znači samo propast Kraljevine već i kapitulaciju one ideje koju ona u ovoj borbi predstavlja i čiji je on nosilac.

Stari Kralj je odmahivao glavom na sve te razloge i očajno uzvikivao:

— Pustite me bar da umrem ovde, na vratima Srbije.

Vlada je otišla 11 novembra, a on je ostao u Prizrenu još četiri dana zatim. Najzad, kad je već poslednji trenutak bio nastupio, te je morao i sam uvideti da drugače ne može biti, otišao je najpre u crkvu — to je bila nedelja 15 novembra — i odstojao je celu službu, moleći se Bogu za one koji su krenuli i za one koji ostaju. Iz crkve, Kralj je pošao peške na put, zdraveći se usput i praštajući se sa očajnicima koji su ostali i koji su ovaj mučni prizor gledali sa prozora svojih kuća ili sabrani u prestravljene gomilice pod strejama prizrenskih kuća.

Kralj je, sa teškim suzama u očima, okretao se levo i desno i mašući rukom, pozdravljao:

— Zbogom, deco! Zbogom!

Kad je izišao daleko van grada, on je seo u automobil i uputio se ka Ljum-Kuli.

Na Ljum-Kuli, dokle se stizalo kolima i automobilima, čekali su mali tovarni konjići, sa kojima će se poći dalje. Kola i automobili, koji su dovde dovezli Kralja, Vrhovnu Komandu i Vladu, ovde su nemilostivo uništavani. Kola, pošto je sa njih skinut tovar i ispregnuta stoka, bacana su u ambis; automobili prelivani mašinskim zejtinom i benzinom i paljeni. Drugi su opet šoferi namenili lepšu smrt, jednu vrstu samoubistva, svojim automobilima. Na visini, do koje se ovde prizrenski drum penje, gde se diže Ljumska Kula, obala je kamena i odsečna, i Drim teče dole pod stenom u grdnoj dubini. Oni su dovodili svoje automobile do ivice ovih stena, pustili su motor u pokret i otkočili kočnicu. Motor je zatutnjao, kola krenula i strmoglavila se ozgo sa užasnim tutnjem, kršeći se o stenu i sručujući se u ambis.

Odatle, od Ljum-Kule, nastaje uska staza kojom se uputila duga povorka begunaca i natovarenih konja, sve jedno po jedno, sve jedno za drugim. Ta povorka se vije po usečenoj stazi kao duga, beskrajna zmijurina, koja se čas gubi među kamenje, čas pojavljuje na okukama. Staza ova ide iznad provalije, na dnu koje Drim pomamno juri i urla kršeći se o stene.

Stari Kralj je prvo veče zanoćio na Ljum-Kuli, a sutradan krenuo sa tri svoja oficira i šest vojnika kraljeve garde. To mu je bila sva pratnja, a pratila su ih još i tri konja, koje je Kralj po gdekad uzjahao, ali je radije išao peške, ma da je bio nemoćan, a staza teško prohodna, još više zbog leda i mraza.

Vojvodu Putnika poneli su vojnici na ramenima. Njegova teška bolest nije mu dozvoljavala ni po ravnome putu da hodi, a kamoli po ovome bespuću. Sagrađena je, njega radi, jedna drvena karaulica koja je nošena na motkama. Ta karaulica ličila je po obliku na srednjevekovne plemićke nosiljke, a inače je bila od običnih dasaka, sa sedištem unutra i prozorom, kroz koji je prodirao vazduh i svetlost u drvenu kućicu. Vojnici koji su nosili ovu kućicu, smenjivali su se i često puta odmarali, jer im uzina staze nije uvek dozvoljavala da je nose na ramenima, već su je morali po gdekad spuštati na ruke.

— Možete li, vojnici — upitao bi po gdekada stari Vojvoda, zamoren bolešću i zlom sudbinom.

Treći starac, Ministar Predsednik Pašić, pojahao bi po gdekad konja, ali je išao takođe radije peške, oborene glave i podržavajući se jednom batinom. On nije govorio, nije razgovarao usput. Do njegovih ušiju dopirala su gunđanja i nezadovoljstvo gomile, koja je sve svoje nevolje njemu pripisivala i na njega sručivala. Iskusni starac znao je da nevolji valja oduške, da narod svakoj nedaći traži krivca i nosio je strpeljivo svoj krst, uveren da je pozvan i dužan nositi ga. Ostali ministri išli su tako isto, ko peške a ko na konju, ko izmakao a ko izostao, a svaki brinući tešku brigu i izmenjajući razgovore samo po gdekad, na odmorištima, ili gde bi se staza toliko proširila da bi mogli poći uporedo.

Ove tri grupe, Kraljeva, Vrhovne Komande i Vladina, išla je svaka za se, nisu čak svakad ni noćevale na istome mestu, niti su za isti broj dana i noći prešli ovaj teški put do Skadra. Sa njima, pred njima i za njima, išla je masa begunaca, vojske i naroda. Bile su to činovničke i oficirske porodice, pa onda veliki broj nadleštava, činovnika, strane misije i naša sirotinja. Sve je to krenulo naročito tim putem što je Kralj tuda krenuo, računajući na veću zaštitu i tek se ovde u planini uverilo da je cela Kraljeva zaštita tri oficira i šest vojnika.

Što se dublje u planinu zalazi, put je sve strmenitiji, sve teži, jer je go kamen i u njemu urezana uska staza, pod kojom zjapi provalija. Hladnoća sve jača, a poledica i sneg ometaju korak te se klizaju ljudi, klizaju konji.

Kralj ne može, njemu i inače klecaju kolena. Kliza i pada. Dižu ga, on polazi, pa opet kliza i pada.

— Padam često! — veli.

— I mi, Veličanstvo! — teši ga ađutant, podmećući mu svoja snažna pleća.

— I vi, al’ se vi dižete, a mene mora da dižu.

Na konja su ga još manje smeli popeti, to je bilo još opasnije. Zastaju kod prve širine, da ne bi zakrčili put. Kralj seda na kamen i navlače mu preko čizama debele seljačke čarape, ne bi li mu pomogle da ne kliza. Al’, pouzdanije nego to, ađutant mu podmeće pleća, on ga grli, i tako nastavljaju put.

— Ovo je strašno! — žali se jedan građanin majoru koji je pred njim. — A tek je prvi dan putovanja; našta li ćemo naići sutra, a našta prekosutra?

Major ćuti, ne obzire se i korača dalje.

— Ovo je pravo Napoleonovo odstupanje sa Moskve! — gunđa dalje građanin.

— Gore je ovo, drukčije je ovo! — okrete mu se major. — Napoleonova je vojska odstupala kao pobedilac, a ne kao pobeđena. Napoleonova je vojska, 1812, sačuvala svu formu odstupanja tako da je ruski đeneralštab i dalje pravio planove o mestima gde će se Francuzi zadržati i primiti borbu, a Francuzi su i sami verovali da će primiti tu borbu. Pa onda, 1812 godine, odstupala je kroz smetove i močari jedna vojska, a nije narod i, što je najglavnije, francuska se vojska, odstupajući, vraćala u otadžbinu i svaki korak koji je njen vojnik učinio, ma kako težak put bio, znao je da ga vodi bliže otadžbini. A mi idemo sve dalje od otadžbine, mi napuštamo otadžbinu; mi ne znamo kuda ćemo!…

— Ne znamo, bogme! — dodaje očajno građanin i nastavlja dalje put predajući se sudbini.

A put sve teži, staza po gdegde uska i strmena da se jedva može proći. Smetovi leže po okolnim planinama i stegao užasan mraz.

Posrće se sve više i sve češće, konji padaju, a ljudi malaksavaju i izostaju. Počinju se već puzati i ljudi i stoka. Na pojedinim opasnim okukama, pod kojima su provalije, konjima vezuju oči ili im pomažu, hvatajući ih za ular, za grive, za rep. Ljudi se hvataju za ruke te obrazuju kolo da bi jedan drugog održali; žene ciče i ne smeju da prođu. Već je pao u ambis jedan konj tamo negde pozadi, pao je još jedan. Vele da je ovaj poslednji povukao sobom i čoveka.

Prvi konak posle Ljum-Kule bio je Spas, gde izbija klanac kojim je nekada išao put za Đakovicu i gde se na desnoj obali Drimovoj uznose razvaline Leke Kapetana, vojvode Dukađinskog. Tu je, U jednoj pustoj dolinici, koja se spušta do obala Drimovih, usamljen han na putu, a ko zna gde je selo toga imena, valjda negde u planini.

Kod hana se već skrhala masa ljudi i stoke, a pridolaze sve nove i nove grupe, koje su jutros ranije krenule. Sve prostorije posednute, a i nema ih mnogo. Han je obična, kamena, dvospratna zgrada; na donjem je spratu ar, a na gornjem dve prazne sobe. Sobe su zauzele porodice oficira Vrhovne Komande, a dole se strpalo sve što je zarana stiglo. Ovo što sad pridolazi, tiska se oko hana, razgrće sneg i blato i nanosi drva, te sprema vatre oko kojih će probditi noć.

Kralj će stići docnije i neće naći mesta za sebe. Kada mu se učini ponuda da se na gornjem spratu načini mesta za njega, on će odbiti.

— Neka ih, neću da uznemiravam žene i decu. Ženama i deci treba krova, mi vojnici možemo i ovako!

I kad je rekao to „mi vojnici“ pogledao je sa zadovoljstvom na nekoliko starčića iz trećega poziva, ostatke onoga trećega poziva, koji je onako slavno izginuo, braneći odstupanje mlade vojske sa Kosova.

Badava se navaljivalo na njega da se skloni pod krov, badava mu je obraćana pažnja na mraz koji ja sve više stezao, starac je uporno ostao pri tome da on neće da se odvaja od svojih vojnika, da hoće da pati zajedno sa njima, I, dok su trećepozivci nanosili drva i spremali vatru za sebe i svoga Kralja, dotle se on setio da obiđe bolesnoga vojvodu Putnika, koji je već ranije stigao u Spas.

Dva klonula starca, Kralj bez kraljevine i vojvoda bez vojske, dugo su, dugo razgovarali o zloj sudbini koja ih je postigla.

Kada se već razbuktala vatra u zavetrini, iza hanskoga zida, Kralj je seo među svoje drugove da tu, kraj vatre, probdije noć.

I večerao je tu međ njima. Uzeo je, kao i oni, krišku hleba u ruku i malo kuvanoga pasulja kojim su ga ponudile izbeglice sa gornjeg sprata hanskog.

— Zlo, nesreća! — veli Kralj, sedajući međ svoje nove drugove.

— Veliko zlo, gospodaru! — odgovaraju starci praveći mesta Kralju.

— Sam kamen i pustinja! — nastavlja Kralj. — A kako je kod nas sve pitomo i lepo…

— Eh! — učini jedan trećepozivac, koji je sedeo prema Kralju. — Nema nigde ono. Ne bi dao ja jednu moju njivu za celu ovu planinu.

— Pa dao si je, eto si je dao! — dobacuje mu drugi.

— Pa… dao sam, ah, ne daj Bože da ostane ovako. Da l’ će ovo dugo ovako, gospodaru?

— Neće valjda — teši ga Kralj. — Neće. Da nismo daleko i od Francuza i od Rusa, stigla bi nam pomoć te ne bi ovako postradali.

— Bome, postradali smo mnogo.

— Je l’ vas mnogo izginulo?

— Pa jeste, prepolovili nas.

— Šteta, a borili ste se baš čestito, hvala vam!

— Izgibe sam domaćin, gospodaru.

— Znam, znam! — učini Kralj i uzdahnu. — Nisu mi dali, a tražio sam i ja da ostanem tamo, da se borim sa vama starcima i da poginem.

— Kud bi ti, Gospodaru?

— Tražio sam, al’ nisu mi dali! — ponovi Kralj.

— Moraš se ti čuvati, Gospodaru, potreban si ti nama.

— Treba vama kuća vaša i deca vaša; treba vama zemlja vaša i treba vama otadžbina vaša, a ja… šta ću vam ja? Danas jesam, sutra nisam, ako nisam ja, biće drugi. Nije zlo izgubiti kralja kad imaš otadžbinu, ali je zlo, braćo moja, izgubiti otadžbinu a sačuvati kralja.

— Pa ono jeste… odgovara kao ubeđeno trećepozivac.

— Biva, da umre domaćin, a kuća ostane — nastavlja Kralj. — Nije ni to dobro, ali opet kuća je tu, imanje je tu, naći će se ko će prihvatiti imanje i kuću; ali je naopako, moj brajko, kad vidiš domaćina bez kuće, bez ognjišta, bez njive, bez livade, bez stoke.

E, to jeste!

I tako se među starcima nastavlja razgovor duboko u noć, dok umorni ne klonu glavama na grudi.

Pre četiri ili pet dana, ovako su isto, kod ovoga hana, sedeli oko vatre i ministri, koji nisu ni noćili na Ljum-Kuli već odmah nastavili put. Oni su prenoćili u hanu, ali su dugo sedeli na utrini, oko vatre, da se prihvate i da se razgreju pre nego što legnu. Po licima, osvetljenim plamenom, među kojima se naročito ističe lice Ministra predsednika uokvireno sedom bradom, videlo se da vode brižne razgovore. Sa lica je Pašićevog iščezao onaj izraz mira i hladnokrvnosti, sa usana mu se izbrisao onaj osmeh, koji je kroz pedeset godina političkoga mu života igrao na njegovim usnama, pa ipak on se držao tako kao da se još uvek nada nečemu. Nije klonuo ili bar nije dozvolio da se to na njemu primeti. Na licima je ostalih njegovih saradnika bio mnogo jače izražen otisak opšte nevolje.

Razgovori su se vodili o velikim brigama koje su ležale na vladi. Vojska je zašla u planine bez hleba i bez ikakvih drugih potreba. Posle dvomesečne neprekidne i očajne borbe, posle nečuvenih napora, ta se premorena vojska povlači u planine gde je očekuje glad. I kad stigne u Skadar, čime će tamo biti prihvaćena? Ima li tamo hrane ili, bar, može li se doneti?

Saveznici su bili primili na sebe snabdevanje srpske vojske i, prema obaveštenjima koja je vlada imala, ta se hrana već nalazila u Medovi. Sva je briga dakle bila, kako bi se i na koji način ona mogla prebaciti iz Medove u Skadar, dok niko nije ni slutio da u Medovi nema ni jednog zrna savezničkog obećanja.

— Valja što pre stići u Skadar — šape Pašić — pre no što se vojska počela skupljati tamo.

— Tamo su valjda već stigli saveznički poslanici?

— I da nisu stigli, iz Skadra ćemo moći dobiti veze sa savezničkim vladama.

— Mogla bi se, verovatno, umoliti talijanska vlada da ustupi kakav brod koji bi prebacivao hranu iz Medove.

— Treba stići u Skadar što pre! Kako stoji sa rasporedom putovanja? — okrete se Pašić jednom činovniku, koji mu je stajao za leđima.

— Prema obaveštenju kapetana Redžepa, sutra možemo stići u Arsit-Han, prekosutra u Čeret.

Esad-pašin kapetan Redžep i još nekoliko Esadovih čauša, pratili su našu vladu, za kojom je išao i jedan odred zanatske čete. Kapetan Redžep je i ranije bio u vezi sa nama i znao je srpski, te je on služio najviše kao tumač, a i kao vođa po ovim teškim putevima.

— I kad bi onda stigli u Skadar? — zapitaće jedan od ministra.

— U svemu treba nam još tri dana, ako gospoda ministri mogu da izdrže te ne budemo prinuđeni da pravimo manja odstojanja.

— Kad mogu ostali… — zausti neko da kaže.

— Ostali neće tako putovati. Vrhovna Komanda ne može zbog vojvode. Sa njegovom je nosiljkom vrlo teško praviti ta odstojanja. Neće moći ni Njegovo Veličanstvo.

— Mi moramo! — prekide Pašić.

Tako su ovi razgovori i savetovanja bili u neku ruku ministarska sednica, držana oko vatre, među smetovima i u sred planine.

Od Spasa put napušta obale Drimove i vodi u unutrašnjost Dukađinskih planina, kroz jedan niz provalija, klanaca i stena pokrivenih snegom i smetovima. Hladnoća sve više steže, mraz sve oštriji. Begunci i inače iznureni trudnim putem, nespavanjem i glađu, uvijeni u krpe i dronjke, u ćebad i šatorska krila, klonulo gaze smetove i očajno pogledaju preda se, putem koji ih je vodio u sve dublje i dublje bede.

Vlada žuri da po rasporedu stigne večeras u Arsit-Han, a zatim što pre u Skadar. Danas su pala dva vladina konja s tovarima i skrhala se u ambis. Kažu da je tu bilo dokumenata koji su za uvek propali.

Oficiri Vrhovne Komande ne mogu tako da žure, oni lagano idu, stopu po stopu, prateći nosiljku svoga šefa, starog vojvode. Vojnici, koji je nose, nigde skoro da naiđu na širinu da bi je mogli poneti na ramena te pružiti korak, već je nose na, rukama a ruke im se skočanjile od zime te se svaki čas menjaju.

Kralj već malaksao. Jučeranje naporno pešačenje od Ljum-Kule do Spasa, noćašnje bdenje kraj vatre i današnji težak i studeni dan, oduzeli su mu i poslednje moći. On, poguren, umoran, poprskan blatom i neizbrijan, naslanjajući se jednom rukom na batinu, a drugom na rame svoga ađutanta, korača lagano i svaki čas zastaje da uzme malo vazduha.

Putem se već sretaju oni koji su malaksali, koji su klonuli, pa napustili svoje društvo i ostali kraj puta; sretaju se već i samrtnici, koje je glad i mraz savladao i koji su se kraj druma povukli i predali laganoj smrti, koja ih već grčevito grli; sretaju se već i mrtvi, koji su tu ostali juče i prekjuče i čije je telo sneg već zavejao, a u snegu se obeležio trag kurjaka, koji su namirisali lešinu, obišli je, pa će noćas, kad planina bude pusta i mirna, doći da je rastrgnu. Što dublje u planinu, ta je pojava sve češća; mrtvi ljudi i mrtvi konji sve češće kite staze, tako da klanci, kroz koje begunci hode, već počinju ličiti na kosturnice.

Stari Kralj sa teškim bolom, skidajući kapu, prolazi pored ovih žrtava, skrećući pogled sa nesrećnika koji su posejali drumove. Da bi ugušio osećaj koji mu je legao na dušu, skretao bi govor ili pažnju na drugi koji predmet.

— Možeš li, sine? — pripitao bi kakvog dečka koji je prolazio kraj njega, spuštajući mu ruku na rame.

— Mogu! — odgovara dečko i ne sluteći da je to Kraljeva ruka na njegovom ramenu.

— A hoćeš li upamtiti sve ovo što vidiš?

— Hoću! — odgovara dečko.

— Ako, upamti, treba da upamtiš pa da pričaš, svima da pričaš.

Što se dalje ide, put sve teži, a glad i zima sve više stežu i sve ih više ostaje usput. Noći su bile naročito strahovite, a već se nigde nije moglo naći drva. Padali su usput ljudi kao mušice, padali su i dizali se, ili su ostajali tamo da grobovima svojim obeleže put kojim je Srbija prošla.

Vlada je uvek napred žurila, i stigla je, kao što se u Spasu ugodilo, petoga dana po podne u Skadar. Kralj je duže putovao, čitavih osam dana do Lješa i još tri zatim do Tirane. Spavao je kao i ostale izbeglice, kraj vatre, pod krovom kakve arnautske seoske udžerice, po hanovima; jeo je suvi hleb ili, gdekad, ako bi gde zatekao kakvu komandu, što su mu odvajali po gdešto iz kazana.

Šestoga dana putovanja, Kralj je sišao u Drimovu dolinu, gde put opet slazi na Drimove obale. Tu, kod Gomsića, gde Drim valja prebroditi pa ući u Skadarsku ravnicu, već dopire blaži vetrić, već se dogleda sunce koje sja na jadranskim obalama i, daleko tamo, naziru se planine koje grle Skadar.

Tamo svi željno pogledaju, tamo ima sunca, tamo ima hleba — tako bar svi misle, i ne sluteći da će po skadarskim ulicama padati kao snoplje i umirati od gladi.

Poslednje te večeri, pre no što će se povući pod krov da legne, Kralj je prišao jednoj vatri, oko koje su posedali vojnici. On sutra neće nastaviti put za Skadar, on će se sutra rastati od vojnika, pa je rad još malo s njima da progovori. On će sutra samo donekle poći skadarskim putem; zatim će pregaziti Drim i otići u Barbalušu, a odatle u Lješ. Vojnici i izbeglice nastaviće put pravo za Skadar.

Veče je bilo vedro i ovde, u dolini, nije tako naglo osvajala noć, kao tamo, među smetovima i stenjem. Nešto je blago lebdelo u vazduhu naglašavajući blizinu obala na kojima sunce greje. Zvezde su jasnije sjale i boja neba nije bila više onako sumorna. Sve što je verovalo u smrt, počelo je ponova verovati u život. Oh, kako je za malo ta vera trajala!

Kralj je bio razgovoran. Ukazujući na modre planinske mase, koje se oko Skadra uznose i koje vedra noć jasno ocrtava i izdvaja, on veli vojnicima oko vatre:

— Eno, vidite li, deco, i tamo smo lili krv, po onim brdima.

— Kako se zovu ona brda? — pita jedan ostariji vojnik.

— Ono tamo, u dubini, što uznosi vrh, biće da je Taraboš, a ova manja brda, ovamo levo, tu je Brdica.

— Je l’ to Brdica? — zapita jedan čičica iz trećega poziva, kome pri pomenu ovoga imena prelete na mah taman oblak preko čela.

— To će biti!

Čičica se zagleda tamo, pomno se zagleda i zaigraše mu suze u očima. Zatim prošaputa više sebi;

— Tamo sam sina izgubio!

— Onda, je l’? — pita Kralj.

— Jes, onda! — dodade čičica — pa evo sad došao sam da mu obiđem grob.

Svi se ućutaše, osećajući dužnost da ne remete svečanost trenutka, u kome se u očevoj duši budi ponova tuga, na dogledu sinovlja groba. Čičica je dugo, dugo gledao one modre povijarke, gde toliki mladi srpski životi leže, pa se onda okrete vatri i dodade:

— Ko zna da nije Bogu bilo drago da me dovede dovde, te da i ja u blizini sinovljoj legnem u zemlju. Evo, kako sam iznemogao, daj Bože da sutra i do Skadra stignem.

— Što je bilo mučno i teško prešli smo već — teši ga Kralj — ovo sad do Skadra lakši je put, možemo i mi starci.

Zatim se zapodenu razgovor i o Skadru. Kralj je pričao vojnicima da je u mladim godinama odlazio u Skadar i kazivao im je da je lep i bogat grad.

— A je l’ to naše? — pita vojnik.

— Naše je, naši su ga kraljevi zidali — veli Kralj — tri brata, Vukašin, Uglješa i Gojko, i mnogo su muka videli dok su ga nazidali. Sve što bi oni za dan nazidali, zla bi vila za noć porušila. Je l’ zna ko onu pesmu o zidanju Skadra na Bojani?

— Znam ja — reče jedan mlađi vojnik iz grupe.

— E, je l’ tako kaže pesma: „Sve što braća za dan nazidala, zla bi vila za noć porušila?“

— Jes’, tako! — odgovori onaj.

— Ama, zar je to moglo u istini da bude — zapitaće jedan trezven starčić, koji je dotle samo slušao razgovore, zabavljajući se ušivanjem rukava na šinjelu koji je negde usput zakačio i i iscepao celom dužinom.

— Šta to? — pita ga mladić.

— Pa to što pesma kazuje. Zar je bilo nekada tako zlih vila pa da za noć poruše sve što bi kraljevi za dan nazidali?

— Bilo je — dodade stari kralj — bilo je, a ima ih i sad.

— Sad? — učiniše nekoliko njih.

— I sad još! — nastavi Kralj bono mašući glavom. — Eto, zar ne vidite moju sudbinu. Sve što za dan sagradim, zla mi vila za noć poruši. Koliko smo se svi mučili da sagradimo ovu državu, pa eto… poruši mi vila za noć, poruši do temelja…!

Kralj prekide i duboko se zamisli. Svi ućutaše povedeni i sami razmišljanjem o zloj vili, koja ruši sve što Srbin zida.

Noć poče jače da osvaja, a zima jače da steže.

Kralja opomenuše da mu valja leći.

13. 29. Istorija jednog zarobljenika

Zarobljenici idu za nama kao ajkule za morskim brodom. Izmoreni, izdrpani, podbuli, počabali i izblesaveli od gladi. Idu za nama i čekaju da kogod baci prljavu koru od sira, spoljni list od kupusa, kožicu od krompira i saginju se, te dižu te otpatke iz blata i žderu. Kad iz kakvih kola ispadne oglodana kost, oni je grabe i glođu, kad ispadne prazna kutija od konzerve, oni je ližu i krvave jezik na oštroj tenećki.

Niko ih ne goni, niko ne sprovodi, niko im ne bi branio da ostanu i sačekaju svoju vojsku, pa ipak oni idu za nama. Šta je to što ih vezuje za našu sudbinu? Razumem one, među njima, koji su Sloveni i u kojih se rasni osećaj još više razvio od kako su u našoj sredini, ali su nam se pridružili i drugi. Bilo je i Nemaca sa dalekih strana, iz Virtenberga, Saksonske i Bavarske. Da ih nije gonilo da nam se pridruže uverenje da pobedioci nose sobom glad ili možda odvratnost prema krvoločnome poslu koji već godinu i po dana bez odmora vrše?

Žalio sam ove bedne ljude, ali im pomoći nisam mogao, jer sam i ja već svoj obrok brojao na zalogaje. Ako sam ponudio kome cigaru duvana, ja sam već dovoljno žrtvovao, a i njemu dovoljno učinio. I koliko sam za to malo dara sreo blagodarnosti kod ovih nesrećnika, koji su već onemeli od gladi. Jedan mi je izjavio glasno, rečima:

— Hvala ti, brate i rode!

Bio bi lep i stasit momak po uzrastu, ali ga ispila glad i napor, te mu potamnelo lice iz kojeg sjakte dva utonula mladićska oka.

Iznenadi me čistota i naglasak njegov te mu priđoh.

— Ti si Srbin, rođače?

— Srbin! — odgovori mi, pripaljujući cigaretu koju sam mu dao.

— Pa otkud ovde — zapitah ga začuđeno.

— A gde bi bio, već sa vama? — odgovori i poče žurno da srče cigaretu koju je pripalio.

Ipak mi je bio čudan njegov položaj. Znao sam da su Srbi zarobljenici izjavili dobrovoljno da će stupiti u redove boraca i stupili su. Da li je ovaj jedan pretpostavio biti srpski zarobljenik tome da bude srpski vojnik?

On je verovatno pogodio šta sam ja premišljao pa nastavi nepitan:

— Bio sam ja, gospodine, tamo gde je trebalo biti, nisam izostao, ali… eto!

A kad mu se učinilo da je ipak sreo u mome pogledu sumnju, on brzo dodade:

— A vi valjda, što vidite na meni ovo austrijsko odelo, pa zato ne verujete?

Nisam mu rekao da li verujem, te on sam objasni:

— Obukao sam ga sad, u Prizrenu, u bolnici.

Prekinuli smo dalji razgovor, jer sam se zaustavio pred jednom mučnom slikom kraj druma, gde se beše okupila čitava gomilica izbeglica. Pod tovarom, koji je nosio na leđima, ležao je na zemlji Nemac, zarobljenik, a kraj njega je stajao jedan građanin očajna lica i vajkao se:

— Pogodio sam ga da ga hranim, a on da mi nosi ovaj tovar. Pa kad mu dadoh na podne komad proje, a on je ne pojede kao čovek, no je poždra, proguta je. I od tada zanemože, pa evo sad gde će da me ostavi na sred puta!

Građaninovo vajkanje nije činilo utisak saučešća prema nevolji zarobljenikovoj već pre sebično jadanje, što je pao u očajan položaj da tovar sam ponese dalje.

Nesrećnik je ležao na zemlji, lica zarivena u blato. Oči mu iskočile iz duplja, a na usnama mu vri pena. Ispod raskopčane bluze i prljave, podrpane košulje, nadimaju se rebra na kojima i nema mesa već samo tamna a prozračna, zategnuta koža.

— Izgladnelo pa bitisalo! — reći će jedan iz gomile.

— A možda ga i teret ubio! — dodaće drugi.

— Nije, brate, teret — pravda se onaj građanin. — Nema ovde ni trideset kila. Poneo bih ja to i sam al’ ne mogu, imam sipnju.

On ponudi pod istim pogodbama zarobljenika, koji je malo čas sa mnom razgovarao, ali ovaj odbi:

— Ne mogu, ranjen sam — odgovori on — ne mogu ni toliko poneti koliko je ovaj!

Najzad građanin se sam natovari i krenusmo dalje. Onome nesrećniku nije bilo pomoći; ostavili smo ga tamo kraj druma da čeka smrt koja će, ako ne ranije, noćas kad stegne mraz izvesno nastupiti. Zaspaće od mraza lepim, slatkim snom i videće u tome snu svoju daleku otadžbinu i svoju porodicu. Umreće bar sa smehom na usnama, a ujutru, prvi koji naiđu, gurnuće telo dole u potok da se ne bi na drumu raspadalo.

Pade mi na pamet onaj konj što je tamo negde ispred Štimnje posrnuo vukući top, te ga ispregoše i ostaviše kraj druma da čeka smrt. Ovako isto i njega smo posmatrali, ovako isto o njemu progovorili reč dve, i ovako isto, ostavljajući ga samom sebi, krenuli smo dalje bez uzbuđenja, naviknuti već na te pojave, koje će sve češće i češće bivati što dalje idemo.

— A odakle si ti? — zapitah posle izvesnog vremena onoga zarobljenika koji mi se opet pridružio.

— Otuda, sa Dunava, blizu Dalja.

— Imaš li roditelja tamo?

— Imam živa oca, majku, dve sestre i jednog bratića. Ih, kad bi oni znali gde sam ja sad!

A posle maloga razmišljanja, dodade:

— A ko zna gde su oni?

— A što oni?

— Eh, što! — reče, pa brzo dodade:

— Veruj, nisu ih ostavili na miru. Otac mi je dobar gazda i onako… bio im je uvek trn u oku. Kad ono bio zagrebački proces, odvedoše ga u Varadin te ostade tamo pet meseca. A nisu mu ni inače davali mira.

Ponudih mu još jednu cigaretu, jer je onu prvu odavno posrkao i žudno bacao poglede na moju.

— U nas — nastavi on svoje kazivanje — bio veći srpski barjak no crkveni, pa kad dođe Carev dan te se okite kuće, a naš barjak s krova pa do zemlje. Prolaze žandari pa reže, a ne mogu mu ništa, Carev je dan. Da vidite u našoj kući zidove, rekli bi srbijanska kuća. Tu slika Kralja Petra uvijena u trobojku, pa tu Kosovska Večera, pa Blagoveštenski Sabor, Sv. Sava, pa „Uz’o deda svog unuka“, pa onda Gligor Komita i već sve redom. Kad dođe slava, a moj otac sve te slike kazuje gostima i tumači. Ih, da čujete o slavi kad babo kazuje zdravicu, pa pomene svetoga, pa onda Cara Dušana i Obilića i Marka, pa spomene kosovsku večeru, pa ustanak, pa četeres-osmu, pa onda narodna prava i pragmatiku, pa završi kako mi Srbi moramo još jedanput liti krv i lićemo je, veli, ali ne više za drugog već za sebe, Ćesar nas je slagao, veli, pravo je da sad i mi njega slažemo, A nećemo ga, veli, ni slagati, on zna da mi svoja prava tražimo, te zar smo mi krivi što se ta prava mogu naći samo pod srbijanskim barjakom. Eto, tako je zborio moj babo!

Ma da je sve to govorio sa malo gordeljivosti, glas mu je po gde i gde zadrhtao, verovatno potresen sećanjem na kuću i roditelja o kome je pričao. Pošto je osetio da je u meni našao strpeljivoga slušaoca, a imao potrebe valjda da se u ovoj nevolji podržava toplim uspomenama na tihi život u kući i međ svojima, on nastavi dalje kazivanje;

— A koliko je puta babo tako spustio ruku meni na rame, pa rek’o: „Eh, nek da Bog samo da odrasteš, viš onog tamo — pa mi pokazao sliku Kralja Petra — njegov ćeš ti vojnik biti!“ On je išao i u Beograd, išao je o krunisanju Kralja Petra, pa onda o Vidovdanu i pričao nam je mnoga o svemu i svačemu. „Ih, da vidiš srpsku vojsku — kazivao je meni — sve sam soko; vidiš mu iz očiju da je Srbin! A još kad čuješ da mu Srbin komanduje: ’Mirno, levo, desno, u red, napred!’ na ti slatka ona srpska reč, i ja bih, star ovako, uzeo pušku i stao bih tamo u red. Pa još kad marširaju, a muzika svira, a narod viče ’Ura’, a meni ovolike suze na oči. Plačem i ne mogu da se ustavim, pa eto ti!“ A kadgod babo ode u Beograd on donese otud nove slike i pesmarice, pa ih posle svi gutamo. Jedanput, kad je bio o Vidovdanu, doneo mi šajkaču. Eh, Bože, da čudne radosti!…

On na jedan mah prekide priču pa će me upitati:

— Ja, ovaj, razvezao, a ne znam da vam ne dosađujem?

— Ne, ne dosađuješ mi, slušam ja!

U istini slušao sam ga sa pažnjom. Bilo mi je čak prijatno ovo njegovo naivno kazivanje koje me je razgaljavalo kao blaga, tiha struja u vrtlogu olujine koja nas je nosila. On, ohrabren, nastavi:

— Tu šajkaču nisam smeo nositi ulicom, nije mi dao babo, nego samo u kući. Pa kad dođe slava a ja šajkaču na glavu pa dočekujem goste i sve salutiram. Tek dođe gospodin popa, ja salutiram, pa u ruku, a on pita. baba: „Ko ti je ovo, more“ A babo veli: „Petrov!“ „E, kad je Petrov — reći će gospodin popa — treba da ga blagoslovim. Posvetila ti se, sinko, desnica kojom ćeš, daj Bože, poslužiti Kralju Petru!“

— Jedanput, o Vidov-danu, vodio me babo u Frušku, u Ravanicu. „Ajde, veli, da celivaš Cara Lazara!“ E? Bože, moje sreće! Koliko su jurili putem naši vranci, sve se nosala i povijala kola s jedne strane druma na drugu, pa meni je opet sve izgledalo da lagano idemo; da mi je što pre da stignemo u Ravanicu! A kad stigosmo, imao sam, bome, šta i videti. Tamo se slegao silan narod, čini mi se ceo Srem je bio tu. Čitav logor kola, pa šatori, pa svirači na sve strane. „Došli su i srbijanski svirači — veli babo — vodiću te posle da ih čuješ, al’ prvo ’ajde u crkvu!“ U crkvi je, znate, svetac. Jeste li bili kad u Ravanici?

— Jesam.

— E, onda znate!

Odmori se malo od kazivanja, jer smo se baš peli uz neku tegobnu uzbrdicu, pa kad se ispesmo, a on danu i nastavi:

— Kad smo ušli u crkvu, a babo meni veli: „Eto, vidiš, to je srpski car Lazo, što je poginuo na Kosovu polju. ’Ajde, sinko, celivaj sveca!“ A meni zadrhta duša i naiđoše mi suze na oči. Nije šala celivati cara srpskog. I babu pune oči pa mi samo šapće; „Upamti, sine, ovo!“…

On opet zastade u pričanju, verovatno obuzet uspomenom na ovaj svečani trenutak iz svoga detinjstva.

Sunce, koje se duboko naglo zapadu, još je slalo zrake, ali su oni već bili studeni, a osećao se već i mrazni večernji vetrić, koji tako nemilo miluje obraze. Rekoh mu da požuri ako može, kako bi s večeri mogli stići bar do koga sela. On uravna svoj korak sa mojim i nastavi svoje kazivanje:

— Posle me odvede babo u gomilu, tamo gde su svirali srbijanski svirači. Svirali su i pevali neku pesmu, a babo izvadi iz špaga peticu, pa priđe jednome od njih i reče mu glasno, tako da su svi mogli čuti: „Deder, prijatelju, Kralja Petra marš!“ Svirači zasviraše, a meni poče srce da raste, kao da sam slušao svetu liturgiju u crkvi; dođe mi gotovo da se prekrstim. Kad svirači svršiše, a babo opet njima peticu, pa veli: „Kaži: Avaj, Bosno, sirotice kleta!“ Svirači zasviraše i zapevaše, a ceo narod što je slušao, poče da plače. U moga babe ovolike suze, a i meni se steglo grlo. Posle pođe babo i još neki prijatelji iz Bačke, da se popnemo na Vrdnik, do vrdničke kule. Rekoše, odande se lepo dogleda sva Fruška Gora. Kad smo bili gore, kraj kule, a mene tek babo za ruku, pa pokazujući drugom rukom, reći će mi: „Vidiš li tamo, hej tamo dole, onu reku što belasa?“ — „Vidim!“ — „To je Sava, sinko, a ono iza nje je Srbija.“ Dugo smo posle ćutali i gledali tamo, one plave i modre planine, gledali smo kao neku svetinju, kao da je ono tamo sveta zemlja Jerusalim!

Prekidoh mu priču nudeći mu opet duvan, ne bi li ga privezao za sebe. Godila mi je njegova priča baš sa svoje naivnosti i dobroćudnosti; odvlačila me je od teških misli, koje sam kao teret nosio na ovome putu, te sam se osećao odmoren.

— A ja zapeo, pa sve kazujem što mi padne na pamet! — izvinjava se on, bojeći se da nije predugačak svojim kazivanjem.

— Ako, ako, kazuj ti meni sve čega se sećaš, volim ja to da slušam.

— E, ako volite, onda…

On ućuta kao da pribere sećanje pa malo zatim nastavi:

— Prošle godine, kad će se zaratiti, ja samu jesen punio devetnaest godina, sad mi je tek dvadeset prošlo. Kažem ja jedared babi: „Babo, sad u jesen će i mene regrutovati te ću biti austrijski vojnik!“ Babo se zamisli, zamisli se, video sam da su i njega morile te brige, pa tek diže glavu i reče: „Čekaćemo jesen da prođeš kroz komisiju. Može te kojom srećom mimoići, šta znam ja!“ Nije mi više ništa kazao, al’ sam ja vid’o iz njegovih očiju šta je mislio. Srbija nije daleko, a Sava nije široka, te ako ću služiti koga, bolje onda svoga srbijanskoga kralja da služim. Ali dođe juna meseca iznenadna mobilizacija i nas, koji smo na jesen trebali da se rekrutujemo, a od proleća ove godine da služimo, dočepaše iznenadno te ’ajd’ u Vinkovce, u kasarne. Pa još što je najgore, rat sa Srbijom, sa onom našom Srbijom.

Uh, kako je mome babi bilo, kao da si mu svu čeljad po kući poklao. U Srbiju se nije moglo više ni misliti, moralo se u kasarnu. Kad su me opremali da pođem u Vinkovce, a majka samo uzdiše i krije se po kući, da joj ko ne vidi suze, a babo seo pred kuću, puši lulu za lulom, a niko mu reč ne sme progovoriti, niti odgovara kome kad ga zdravi. Najzad, kad bi vreme, ja iziđoh pa ga upitah: „Hoćemo li, babo?“ — „Hoćemo kad moramo!“ — odgovori on, pa se diže i uđe u dvorište.

E, već, kako je bilo dok sam se opraštao sa majkom, sestrama i bratićem, ne umem vam kazati. Plakali su, eto, a i šta bi drugo! Bojali su se svi što me je ratna godina uhvatila kao rekruta. Majka me čak uvukla u sobu, dok su se drugi majali oko mojih stvari, a babo prezao kočije, i tutnula mi u ruke deseticu, ižljubila me i blagoslovila me…

Tu prekide zarobljenik priču, jer mu reč zaigra u grlu, glas mu zatreperi i dve krupne suze ovlažiše mu oči. Uzdržavao sam se ma čime da uznemirim ovaj lepi trenutak prijatnoga uzbuđenja, kada materinska ljubav i milošta prelazi preko gora i planina, preko ponora i krševa i kao sećanje miluje svoje čedo. Tim smo se uspomenama svi mi hranili i održavali u ovim teškim nevoljama i zalagivali svoje goleme bolove.

Kada se malo pribra on sam nastavi:

Kad smo izišli u dvorište, kola su već bila upregnuta i moje stvari natovarene. ’Ajde, rekoh ja, i uzeh da se praštam, a mali bratić otrča da otvori vratnice. Babo stao pred konje, pa ne gleda ovamo nego okrenuo glavu i sve nešto psuje konje. Uskočih ja u kola, uskoči i babo, prekrsti se, a vranci potegoše svom snagom i izneše kao perce kola iz dvorišta.

Babo ni reči usput nije govorio, a šibao je sirote vrance i ako su kao strele leteli. Jednako ih je šibao i psovao ih, pa smo očas stigli u Borovo. Tu se zaustavismo pred birtijom i tek tu babo progovori. Natoči vina i sebi i meni i kucnu se: „’Ajde, veli, u zdravlje! Pa Bog neka ti bude u pomoći! Ja se nadam brzo će ovaj rat, još vi nećete ni iz kasarne izići, a rat će biti svršen. Šta je Srbija prema jednoj carevini, ne može sirota… a vama treba bar šest meseca u kasarni, ne mogu vas povesti u rat pre neg naučite pušku držati“. Pa onda ispi čašu baš do dna i poćuta poduže, pa opet će reći: „Drukče sam ja mislio, al’ eto, vidiš, ne biva onako kako hoćeš nego kako moraš. Što ćeš!“ Pa opet ućuta, a ćutim i ja, sve čekam hoće li još što reći. On ispi i drugu čašu, pa dodade: „Ne umem te, sinko, ničemu naučiti što ćeš i kako ćeš. Neka te Bog i tvoje srce nauči!“

Posle već stigosmo i u Vinkovce, te ja u kasarnu. Tri meseca su nas muštrali od rane zore do mrkloga mraka. Niko za to vreme od mojih nije dolazio da me obiđe. Od drugih sam bio čuo da je u selu zlo; uzeli su nam konje, uzeli nam volove, a babu opet nešto terali žandari no se vratio, al’, vele, sprema se da pređe s kućom u Bačku, jer ga, vele, onde neće ostaviti na miru.

Naši oficiri svaki dan nam čitaju novine kako naši napreduju u Srbiji. Vele nam: dobro se tuku Srbijanci, ali carska vojska još bolje. Uzeli su, vele, Šabac, Loznicu, Valjevo a samo još koji dan pa će i Beograd pasti. Proteraše jednoga dana kroz Vinkovce i zarobljenike srpske i nateraše nas sve da iziđemo da ih vidimo, ali ih ja nekako izvarah. Zar srpske vojnike, vojnike Kralja Petra prvi put da vidim, pa tako, kao robove? Ne, Boga mi, no sam se sakrio da ne čujem ni njihov hod kad prođu kraj naše kasarne.

Pa onda, prođe malo vremena i okitiše varoš zastavama i poče gomila kroz ulice da se dere, muzike da sviraju i iskupiše nas svem pročitaše da je Beograd pao. Morali smo da se veselimo i mi, a kako je meni bilo u duši to ja znam. Jedino me je tešilo što su svi govorili: sad je rat svršen, Za nekoliko dana pa će nas pustiti kućama, a kad se vratim, svratiću kući koliko da se vidim sa svojima, pa odoh ja preko Save i nikad me više neće Car videti.

Tako sam ja mislio. Ali se rat ne svrši, kako se međ nama govorilo, nego još kanda obrnu naopako. Niko nam ništa nije govorio, nisu nam ni telegrame više čitali, ali se videlo po njima da u Srbiji nešto ne ide dobro. Svi obesili glave, svi neveseli i ne smeš pred njima da pomeneš Srbiju. A ranjenici prolaze svaki dan, puni ih vozovi, i čuje se od njih da su Srbijanci poterali naše pa ih mlate i gone da se osvrnuti ne mogu.

A jednoga dana, dođe iznenada naredba da i mi krenemo, al’ ne kaže na koju stranu. Jedni govore na ruski ćemo front, drugi na francuski, a treći vele na rumunski front da čuvamo granicu. Bojao sam se samo da ne bude na srpski front, a ono tako je i bilo. Odvedoše nasu Bosnu i prebaciše preko Drine gde su još trajale borbe…

On prekide pričanje, jer svi obratismo pažnju na jednoga konjanika koji nam je dolazio u susret, jašeći na mršavome, znojem oblivenom konju. On je iz moravske divizije, koja odstupa sa Kosova Drenicom i zadržala se kod sela Kijeva te traži veze i obaveštenja od Vrhovne Komande, koja je već daleko van granice Kraljevine Srbije. Konjanik je morao strahovito žuriti, na konju mu raskrvavljene usne, noge mu se tresu od umora, a znoj se oblacima puši sa njega kao sa dogorele vatre. On je čuo već od prvih begunaca, koje je sreo, da je Vrhovna Komanda otišla iz Prizrena, ali ne sme na golo kazivanje gomile da se vrati s puta na koji ga je starešina uputio. Okupili smo se svi oko konjanika da čujemo što, a u stvari, mi smo njemu kazivali, jer nam on nije imao šta reći. Toliko samo, da borbe više nema, da se sad samo povlači i da se arnautska sela u ovoj okolini neprijateljski drže prema srpskoj vojsci, te je na pojedinim mestima bilo i puškaranja. Jedan međ nama, sa detetom na leđima uvezanim tkanicama, zamaja brižno glavom:

— A mi još idemo u Đakovicu, u gnezdo njihovo.

— Pa mi nismo vojska, neće valjda nas — dodaje drugi.

— Pitaju te oni, jesi li vojska ili nisi. Njima je do pljačke. — Vajka se onaj prvi.

Konjanik obode konja i pođe dalje, put Prizrena, a mi nastavismo put zabrinuti vestima, koje smo čuli. Zarobljenik mi se pridruži opet, ali ne nastavi da kazuje, bojeći se da će njegovo kazivanje biti suvišno kraj brige, koju nam je doneo susret sa konjanikom.

Valjalo ga je odobrovoljiti još jednom cigaretom i, dajući mu, ja ga ohrabrih:

— Dakle, prebaciše vas preko Drine, pa onda?

— Plakao sam od žalosti — prihvati on — ali sam krio suze da me ko ne vidi. Zar tako ja ulazim u Srbiju, onu Srbiju koju sam toliko želeo Ulazim sa puškom u ruci, kao neprijatelj; ulazim da ubijam moju braću s kojom sam mislio zajedno braniti Srbiju. I ove planine, na koje se penjemo i koje ćemo zaliti krvlju svojom, to su baš one planine, koje sam onda sa Vrdnika dogledao, onda, kada sam celivao srpskoga Cara. Kako bi teško proplakao moj babo, da me vidi. Toliko mi je obećavao povesti me u Srbiju, pa evo kako me je poslao!

I kako mi je bilo kad sam morao da opalim prvu pušku? Izgledalo mi je kao da sam njom gađao Srbiju, kao da sam gađao samoga Kralja Petra. Zar ja da ubijem brata Srbina; zar ja da poginem od srbijanske ruke? Došlo mi je da bacim pušku, da poletim u srbijanski lanac i da zagrlim sve one, sve one što pucaju na mene! Oh, kad bih smeo, ali ne smeš pusto, paze te kao zvera!

— Ništa nisam video oko sebe kad sam ispalio prvu pušku. Zamaglilo mi se pred očima i pucao sam dalje. Činilo mi se toga časa, kao da tonem duboko u vodu, sve dublje i dublje, i počeše da mi se javljaju sve neke lepe i čarobne slike, baš kao davljeniku. Za trenut mi iziđe pred oči Car Lazar i čuo sam, lepo sam čuo onu pesmu srbijanskih svirača: „Aoj, Bosno, sirotice kleta!“ pa mi se javi majka, pa vid’o i onaj veliki barjak naš, pa sliku na zidu, Kralja Petra i vojvodu Gligora i Kosovsku večeru i čuo sam reči babove, kako mi Srbi moramo liti krv još jedanput, ali ćemo je liti sad za sebe a ne za drugoga, i čuo sam reči gospodin popine, ama sasvim sam ih jasno čuo: „Posvetila ti se, sinko, desnica kojom ćeš, daj Bože, poslužiti Kralju Petru!“ I još mnogo, mnogo slika mi se javilo, i bata, i sestre i naš vinograd i naše dvorište i naši vranci i sve, sve što sam preživeo i što sam kadgod video i čuo.

Neko me trže za rukav i probudi iz toga bunila. Bio je drug do mene i on mi šanu: „Ne pucaj, nesrećniče, u vazduh; eno oficira za našim leđima sa revolverom u ruci, ubija koga god primeti da puca u vazduh!“ Trgao sam se i osvrnuo i, odista sam video oficira za našim leđima, a ja nisam ni znao da sam pucao u vazduh. Učini mi se čak da je oficir baš mene gledao. U tom zasvira, daleko za nama, juriš i nastadoše uzvici i psovke oficira i pucanje njihovih revolvera, kojima su gađali u naše redove. Skočismo svi i pođosmo na juriš. Srbijanci su nas dočekali na bajonete. Tada sam prvi put sreo srbijanskog vojnika. Eto, tako smo se sreli, a kako sam ja nekad mislio i kako je moj babo mislio!

Osećao sam tešku groznicu, telo mi je gorelo kao žeravica, oči se usijale a obrazi upalili. Trčao sam napred, ispred sviju, trčao sam kao lud. Naši su oficiri mislili valjda da je to hrabrost, ali je to bila groznica, groznica od straha valjda, jer mi je to bila prva borba u životu, pa odmah juriš. A možda je bilo i nešto drugo, možda i zato što mi je jednako bilo pred očima da treba svojom rukom da ubijam srbijanskoga vojnika… Uskočili smo u rov i otpočela je krvnička borba noževima, kundacima, rukama, zubima. Ja sam napao na jednoga ranjenoga Srbijanca; desna mu je ruka bila krvava, a levom je držao pušku i iznosio je više glave te se branio njome od udara. Uhvatili smo se u koštac i počeli smo se rvati. Branio se zubima i izujedao mi je ruke i grlo i cepao mi je zubima odelo. Meni se navuklo nešto na oči i ništa ne vidim nego izmahujem. Ja nisam video šta je oko mene bilo, nisam video da su naši već izmakli napred i napali drugi red rovova i da smo ja i Srbijanac ostali sami, među mrtvima i ranjenima u rovu. Mi smo se borili i dalje, dok on nije malaksao od mnoge krvi, koja mu je tekla iz prebijene ruke, te smo se iskrvavili i ja i on. Klonuo je najzad te ga ja oborih, sedo mu na grudi gotov da mu zabodem nož sa puške u grkljan. U tome času on jeknu : „Ne, kumim te Bogom i svetim Jovanom!…“ Te reči me na jedanput probudiše, probudiše me tako kao u snu kad koga iznenada hladnom vodom poliješ. Ujedanput sam progledao i video, video sam oko sebe sve i znao sam gde sam i znao sam šta radim. Pomenuo mi je svetoga Jovana, a to je i naša slava, ona slava o kojoj je moj babo uvek držao zdravicu i pominjao i Dušana i Lazara i Miloša. Pa eto tu slavu sad pomenu i prizva je u pomoć ovaj srbijanski vojnik, koga sam ja potegao da zakoljem. I kako mi je rekao? Rekao mi je srpski, rekao mi je mojim rođenim jezikom, rekao mi je onim istim, kojim se moja majka moli Bogu, a moj babo zdravi zdravicu o svetome Jovanu. Briznule su mi suze na oči, bacio sam pušku i počesmo onako krvavi da se ljubimo. Plakao je i on, Zatim se kao braća dogovorismo šta ćemo i kako ćemo. Sedećemo tu u rovu, ako ko naiđe pravićemo se da smo mrtvi i onako smo iskrvavljeni. Skoro će noć pa će nam ona pomoći; on će me odvesti, odvešće me među Srbe, među braću moju.

Dok se mi tako dogovaramo, tek čujemo srbijansko „ura“ i vidimo Austrijanci odstupaju. Istina, bore se, ali odstupaju korak po korak. Šćućurili se mi u jedan kraj rova, ućutali se i mislimo u sebi: daj Bože da Srbijanci toliko poteraju one, da prođu naš rov samo, te da se mi oslobodimo. I pogoniše ih, bome, dobro ih pogoniše, te protrčaše mimo nas i ne osvrćući se i bacajući puške za sobom, a Srbijanci lete za njima te nas i oni prođoše.

Ih, Bože, moje radosti! Pomogoh onome drugu, te se osloni na mene i pođosmo u pozadinu. Izvedoše me pred jednog srbijanskog oficira. Pita on mene za ime, prezime, pa odakle sam i kad smo došli na front; pa onda pita ko nam je komandant i sve tako redom pita, a ja mu redom odgovaram i kazujem, kao što bi ocu i majci kazivao.

Odvedoše me zatim u logor, sa ostalim zarobljenicima, a bilo ih mnogo. I koga ti sve nije bilo tu, i Mađara i Švaba i Čeha i Jevreja, od svake vere i od svake ruke. Stajali smo dugo, vrlo dugo, pa nas onda prebrojaše i narediše da krećemo praćeni starcima iz trećega poziva.

Mene teško nešto zabole u duši i poče neka tuga da mi se svija u grudima. Ama zar ja, Srbin, pa idem sad pod stražom, kao srbijanski zarobljenik, u red sa Švabama i Mađarima? Zar ja da idem ovim drumovima i kroz ove planine, koje sam gledao sa Vrdnika, kao rob, i da me prati straža sa puškom Sramota me je bila od samoga sebe, sramota me bila i od onih, koje sam sretao usput; mislio sam svi znaju da sam Srbin; izgledalo mi je kao da me svi sa prezrenjem gledaju.

Kad smo prošli kroz Milanovac, a ono, otvorili se prozori na kućama i izišao silan svet na ulicu, pa nas sve to gleda, nas Austrijance, nas neprijatelje. Naiđoše mi suze na oči, pa oborio glavu i natukao kapu na oči. Sramota me, teška sramota, ta voleo sam sto puta da sam poginuo tamo u rovu, no ovo što doživeh. Priđe mi još i jedno dete, drpnu me za šinjel, pa me pita: „Švabo, more, šta ti radi Franja“

Prošao sam kroz Milanovac kao kroz šibu, a tako sam prošao i kroz Kragujevac. Rekli su nam, vode nas u Niš, Jedva sam čekao da stinem tamo, računao sam: kad stignemo u Niš, izdvojiće nas, reći će nam: „De-te, ko je brat Srbin, neka stane u stranu!“ Tako sam ja mislio i tešio se, ali sam se ljuto prevario. I u Niš kad smo stigli te nas smestili, ostao sam i dalje srbijanski rob.

On danu da se odmori, a ja upotrebih tu priliku da se razaberem o jednoj čudnoj pojavi, koju sam već odavno zapazio pred nama i ubrzao sam korake ne bi li je stigao. Bio je to zarobljenik podrpanoga, ali potpuno krvavoga odela. I kapa na slavi i podrte cokule na nogama i bluza i košulja, sve je to bilo umrljano krvlju, a sem krvi isušila se po odelu i bela polja od sluzi pa, osvetljena večernjom svetlošću, prelivaju i sjakte kao raznobojna staklad.

— Što se ovaj čovek ovako okrvavi, po Bogu brate? — pitam moga saputnika.

— Ko ga zna… — poče on, pa se doseti — A znam, viđao sam ga noćas.

— Šta je radio?

— Pomog’o se, pomog’o se kako je znao da ne bi premrz’o. Mi smo noćas spavali ovamo u polju, izvan Prizrena. Bila je grdno studena noć, a vatre nismo imali… mnogi su promrzli, pa ostali, nisu mogli odjutros da krenu, a ovaj grešnik rasporio mrtva vola, izbacio mu utrobu pa se on uvuk’o unutra, u vola, i tako je prospavao.

— A nisi se bojao — reći ću onome krvavom nesrećniku, koga smo već bili stigli — nisi se bojao, jutros u zoru, i vo se morao ishladiti i promrznuti; nisi se zar bojao u snu da se i ti ne smrzneš?

Očajnik me pogleda tupo, nekim staklenim pogledom koji je sjaktio iz krvlju umrljanoga lica.

— Jesi li zamolio koga prijatelja da te probudi ujutru? — nastavih ja da ga pitam.

— Probudili su me psi! — jedva odgovori. — Znao sam da će oni ujutro doći da jedu crkotinu i da će me probuditi.

Toliko samo, i na sva dalja pitanja, koja sam pokušavao da mu postavim, nije mi odgovarao. Kad sam i njemu pružio jednu cigaru, on je čisto neverice pružio ruku da je prihvati i blesasto me je gledao i ne blagodareći mi.

Kad smo izmakli malo od ovog nesrećnika, moj saputnik nastavi svoju istoriju:

— Robovao sam i tugovao sam. Teže mi je bilo no onim Švabama i Mađarima, jer oni su bar robovali tuđinu a ja svome rođenome bratu. Pisao sam mojima, ali ko zna jesu li to pismo dobili, Nisam im kazao da sam rob, nego samo onako, kazao sam da sam u Nišu i da mi je dobro. Jednoga dana, neki naši kad se vratiše sa rada, i oni koji su radili po kancelarijama, saopštiše nam da su naši Srbi zarobljenici tražili od komande da ih prime u srpsku vojsku. Ej, blago meni, rekoh, samo daj Bože da to bude!

O, da znate, gospodine, kako mi je bilo kad sam se i ja javio i kad su me primili, bilo mi je isto onako kao kad smo bili u Ravanici. Ta, eto, doživeo sam da mi se prizna da sam Srbin i, eto, neću više biti srbijanski rob. Pade mi na pamet i babo i poželeh baš, kao nikad, da mi je da se stvorim pred njega, koliko samo da mu kažem: „Babo, ja sam srbijanski vojnik!“

A kad sam se obukao i metnuo šajkaču na glavu, a ja salutiram svakom redom, kao ono kad sam bio mali pa o slavi dočekivao goste pod šajkačom. Pa da znate još kako sam plakao, kad nas izvedoše da se zakunemo Kralju Petru. Kad sam izgovorio one reči iz zakletve, kako ću biti veran, ja sam se toliko drao, čini mi se da se moj glas čuo iznad svih ostalih.

I kako sam se drukče osećao kad nas povedoše u borbu. Idem ja sad da se borim, ali ne kao pre, za tuđina, nego za svojega. Baš mi je bilo milo i voleo sam što pre da bude borba. Osećao sam da ću biti hrabar i zamišljao sam već na grudima Obilićevu medalju. Ih, pa kad se vratim jednoga dana u selo, u naše oslobođeno selo sa tom medaljom na grudima, ko će tada sa mnom! Kad iziđem pred babu, a on me poljubi najpre u čelo, a zatim celiva medalju na grudima; pa kad odem u Ravanicu da celivam Cara, a meni Obilić na grudima! Voleo sam što pre da bude borbe, al’ bi mi žao bilo poginuti a ne doživeti sve što sam zamišljao.

I, Boga mi, kad smo stupili u borbu sa puškom srpskoga Kralja u ruci, izgledalo mi je to kao praznik neki a ne kao rat. Sad ne moram pucati u vazduh, moja će puška pogađati sad moje i naše krvnike. I borili smo se, Boga mi, mi dobrovoljci. Neću da se hvalim, al’ eto tu smo pa pitajte, borili smo se kao pravi Srbijanci. A kad narediše starešine juriš, a nama čisto milo da podviknemo ono srbijansko „ura!“

Opet borba na nož, opet prsa u prsa, kao ono pre, a nema sad za nama oficira sa revolverom u ruci da nas gađaju, već i oni, sa nama zajedno, bacili sablje, a uzeli puške i revolvere pa se bore kao i mi što se borimo.

Namerio sam se na jednoga mladog dečka, koji se dobro branio. Pokušavali smo dva tri put da jedan drugom sjurimo bajonet u grudi pa uvek odbijem ja njegov a on moj udarac. Najzad ja okrenem kundak, dignem ga u vis i udarim ga svom snagom u rame, te mu ispadne puška iz ruke. Sad je moj, rekoh, i potegoh još jednom kundakom u vis da mu raspolutim glavu. A on vrdnu i zavapi: „Ne, brate, ne udri tako krvnički!“ Opet Srbina treba da ubijem. Izgubih snagu, spustih pušku na zemlju i rekoh mu: „Begaj, sklanjaj mi se s očiju!“

On se skloni, a ja ostadoh, ali nema u meni više one volje za borbu, nema one hrabrosti sa kojom sam pošao. Stojao sam usred borbe nepomičan, a oko mene se borilo i krvavilo. Niti sam se uklanjao niti sklanjao. Zabole me, teško me zabole u tome času zla sudbina naša; s koje god strane se boriš, Srbina ubijaš. Ko zna da među onima, koje ja treba sad da ubijam, nema i rođaka mojih, jer porodica naša je vrlo velika, ima nas i po Bačkoj i po Sremu.

Hvala Bogu, naiđe od nekud jedno zrno te mi prošiša ruku, evo ovde, i povredi mi malo kost. Ah ako, dobro je, jer me spase muka.

On prekide priču i zamoli me da mu dam još jednu cigaretu.

— Nije što mi se puši, veli, nego i glad mi utoli.

Dao sam mu od sveg srca, jer sam znao da u Đakovici Arnauti prodaju duvan otvoreno i javno, te ću moći nabaviti za dalje putovanje. On savi cigaretu, pripali je, povuče dva tri dima pa nastavi:

— Bio sam nekoliko dana u niškoj bolnici, pa posle u prištinskoj, a odatle u Prizren. Rana mi se brzo oporavljala i evo već krećem rukom. Istina imam još bolove, ali, evo, mogu da krećem i neće mi ostati sakata ruka.

U Prizrenu sam ostao sedam osam dana, sve do sinoć, u onoj velikoj bolnici gde je bila gimnazija. U bolnici je bilo puno ranjenika, nije ni bilo mesta za sve. A dolaze gomile sve nove i nove i drežde pred vratima po ceo dan, previju se pa odlaze dalje. Mnogi i padaju, ne mogu dalje; digli se iz bolnice neozdraveli, neobučeni i neobuveni, pa prozebli usput i padaju niti se mogu više dići.

Jednog dana, doneše na volovskim kolima nekolicinu teških ranjenika. Jedva smo ih skinuli. Pomagao sam i ja ovom mojom zdravom rukom, koliko sam mogao i koliko da se nađem na pomoći. Među tim ranjenicima bio je i jedan mladić, moj vršnjak a potporučik. Dopao mi nekako baš on da mu pomognem, te mu pomogoh sve dok ga nismo uzneli na krevet. Bile su mu obe noge prebijene. Posle nekoliko reči što ih progovorismo, a mi se sprijateljismo, te ostadoh kraj njegove postelje da mu se nađem. Bio je i on otuda, s naše strane, iz Erduta. Bio je austrijanski oficir pa je prebegao prošle godine sa celom stražom i primljen je kao srpski oficir kod dobrovoljaca.

Tri dana, koliko sam još ostao u bolnici, nisam se micao od njegove postelje, nego sam ga pazio i dvorio ga. Žao mi ga je bilo onako mlada, a tako osakaćena. Dok su svi ostali ranjenici u velikoj sobi, gde su ležali, ječali i stenjali, on je samo ćutao i grizao usne. Ja bih sedao obično na kraj njegove postelje i pričao mu sve ovo, što sam i vama sad kazivao, a on je slušao, zanimalo ga je. Ali on meni nije mnogo govorio, sem to što mi rek’o odakle je i kako je prebegao.

Juče po podne kad sam mu prišao i seo po običaju, on mi prekide priču, manu rukom da ućutim, pa će mi reći:

Izgleda mi da smo opkoljeni i spasa nam nema; nego… spremi se i begaj.

— A vi? — zapitah ga.

— Ja ne mogu, jedva sam i dovde!

Zatim poćuta, poćuta, pa će tek reći:

— A predati se ne smem. Što bi mene ovako obogaljenog obesili, najmanje mi je, ja i onako nisam više za život; ali što će mi celu porodicu namučiti i iskoreniti, to mi je.

— Pa šta ćete?

— Šta? — zapita me on i pogleda. — Čim čujem da je neprijatelj ušao u Prizren, ubiću se. Spremio sam se već!

I pokaza mi pod jastukom dršku od revolvera.

Pogledam ga, mlad kao rosa, a teški bolovi ispili mu obraze. Žao mi ga bilo kao rođenoga brata.

— Mogu li da vam pomognem, da vas ponesem?

— Nećeš moći ni sebe da nosiš. A možeš mi pomoći samo tako, ako te posluži sreća te izneseš glavu iz ovoga okršaja i dođeš kadgod u svoje selo. Ne požali tad, pođi do mojih, raspitaj tamo za Laziće. Naćeš valjda koga, pa odnesi im pozdrav od mene. Imam majku i dve sestre, imam i verenicu — i kad to pomenu, a njemu naizđoše suze na oči, te ih obrisa i nastavi dalje: — Pozdravi ih i reci im: pozdrav vam od vašega Marka…

— Šta još da im kažem?

— Ništa… to… da sam se ubio… ubio sam se da otklonim zlo koje bi njih moglo postići. Neka mi ne traže grob, neće ga naći. Ubio sam se u Prizrenu, grob mi je u Prizrenu… toliko im samo reci.

Kad beše sinoć da krenemo, te odoh da mu kažem zbogom, on mi reče:

— Skini to srbijansko odelo, eno malo čas je umro jedan austrijski zarobljenik, pa obuci njegovo.

— Zašto?

— Ako je istina da smo opkoljeni, mogli bi te uhvatiti u srbijanskome odelu pa, ako te poznadu, obesiće te, a ovako, zateći će te kao zarobljenika…

— Znam, ali… uzeh ja da se predomišljam.

— Ako nećeš sebi za ljubav, učini meni za ljubav. Ja bih voleo da izneseš glavu, da odeš tamo, da pozdraviš…

Poslušao sam ga i eto zašto na meni austrijsko odelo.

Tu prekide zarobljenik priču i obojica zaćutasmo i zamislismo se. Posle dužeg ćutanja zapitah ga:

— A šta misliš, je l’ se ubio onaj, kad je ušao neprijatelj?

— Ubio se! — odgovori on ubedljivo i pouzdano.

Nastavismo put ćuteći. Dan je već počeo lagano da se gasi, a večernji, studeni vetrić da pali obraze mrazom.

14. 30. Ko je ona?

Kako se jutrom mučno i teško rađa dan, a kako, kad mine podne, brzo tone i gasi se, naročito zimi i međ planinama. Čim utrne sunce, tama se spušta brzo kao ono crno porozno platno na pozornici, što ti pogledu otima i udaljava predmete nad kojima se zastire. Sa danom gasi se i sav život prirodin; vetrić se pritajava, izumire i onaj tihi šum koji je on pronosio, grane na drveću prestanu se nijati i povijati, šiblje se i žbunje umiri; ptice, koje su nas pogdekad o danu nadletale, skriju se, a bubice i crvići, koji su ti se kretali pod nogama, zavuku se u gustu travu i u žbunov koren. Ako si u svetlosti dana i dogledao po gde-gde u planini po koju kućicu, iščezava ti i ona sad pogledu. Daleko oko tebe, sve dokle ti pogled dopire, ugasio se život; izgleda ti čak i da se vazduh razredio i tajanstvena neka tišina osvojila. Kao da putuješ drumom kroz neke omađijane predele, kao da se nalaziš u nekome mrtvome carstvu gde sve, i ljudi i priroda, spava magiskim snom. I guši te to mrtvilo, onako kao što te guši tišina i razređen vazduh u tamnici ili u dubokim kanalima.

Kroz tu tišinu čuje se još samo bat naših nogu, pljaskanje opanaka po blatu, stenjanje i škripa kola. I među nama život sve više usanjuje. Nema više žagora, nema ni glasnoga razgovora. Šapće se i klonulo se ide nogu pred nogu. Noć nas sve više obavija, sve više se gube konture pojedinaca i sad već izgledamo kao tamna, jednostavna masa, koja se valja drumom.

A mraz već pali obraze i mrznu ti prsti i uši, a blato se steže pod nogama. Daleko, na dnu druma, jedva se dogledaju neke vatrice koje trnu kao plamen u kandilu. Tu je valjada selo ili logor izbeglica, jer se ove noći ne može dalje ići, mora se prenoćiti negde na putu te sutra zorom nastaviti. Što bliže onim vatrama, njihov se broj sve više množi, prostor po kome su se rasule sve se više širi, tako da već izgledaju kao kiša zvezda popadalih po zemlji.

Još malo, pa se već dogledaju nejasne senke koje se kroz noć kreću izmeđ vatara i čuje se potmulo, prigušeno dovikivanje, kao taman glas davljenika, zatim, daleko negde, jek sekire i tresak posečenog drveta.

A još malo, pa smo već među vatrama, među gomilama izbeglica koje su, po utrinama oko jedne i druge strane druma, popadale da probdiju ovu mraznu noć.

Sve polegalo po vlažnoj zemlji ili čučnulo kraj vatara. Izgleda čitavo more ljudi, jer se one krajnje vatre gube daleko tamo pod planinama. Ne vidiš oblike, izgleda ti sve kao jedna, jednostavna masa iz koje proviruju osvetljena lica. Izmeđ vatara kreću senke; neko nosi drva, drugi vodu, treći zašao od vatre do vatre i traži svoju, od koje je maločas odmakao, pa sad ne može više da je nađe.

Žagor na sve strane i praštanje glamnje pod sekirom i puckaranje suve grane na plamenu. Po drumu još gmiže masa, koja jednako nadolazi; čuje se pljaskanje blata, dovikivanje i krčanje kola, koja skreću da pređu na utrinu gde će zanoćiti.

— Ovamo je šanac, ne može! — čuje se ozdo s druma.

— Teraj, teraj još na više! — odgovara neko odovud gde su vatre.

— Zapadoše točkovi, ne može ovuda! — opet uzvik s druma.

— Pa što si pošao tuda, što ne pitaš!

— Daj, bre, tu glamnju s vatre i koju granu, zapadoše i volovi!

I kroz mrak prođe vazduhom upaljena glamnja, kao faklja. Odneše je tamo gde su zapala kola u blato i otuda se čuju višeglasni uzvici: „Drži, drži, drži! Aj, ua, trista ti Bogova tvojih!… Drži, deder…a…a… ai!“ To već iznose iz gliba zapala kola.

I drugači uzvici dopiru ozdo, s druma.

— Iz koje ste divizije, more? — viče neko iz sveg grla.

— Gde je druga poljska? — viče drugi.

— Koja? — odgovara mu neko iz gomile oko vatara.

— Drinska! — opet onaj s druma.

— Todore, o, Todore! — dovikuje neko iz daleke tamnine, a niko mu se ne odziva.

I tako to jednako ide i jednako pridolaze, dovikuju se, traže i lutaju izmeđ vatara; a noć sve dublja i crnja.

Teško je bilo naći suva mesta, gde bi se moglo prileći ili bar zakloniti, ako bi nešto noćas studen vetar dunuo. Što je bilo mesta, kraj taraba seoskih, zauzeli već oni koji su ranije stigli; drugi opet preko kola razapeli šatorska krila ili ćebad te napravili zaklone; treći se pribrali uz kakvu živu ogradu ili trnjak, te će ih to štititi koliko toliko. Koji su još zarana, za dana, stigli, iskopali su rupe za vatru, poboli motke u zemlju, naneli suvo granje i nabacali, te načinili sebi kućicu. Mi, koji smo dockan stigli, moramo se zadovoljiti i sa vlagom pod uvelom i ugaženom travom koja je vriskala pod stopalom.

Izabrali smo mesto u blizini jednih volovskih kola, ispod kojih je već spavala jedna engleska misija i prva i najvažnija briga bila nam je nabaviti drva. Valja zaći od vatre do vatre i pitati gde su ih oni, što se već greju, nabavili, jer nigde u blizini šume. Ako je i bilo koje drvo kraj druma ili u polju, oborila ga je već sekira i samo još svež koren viri iz zemlje. Ali svako koga zapitaš odmahuje glavom i pokazuje ti selo utonulo u potpunu tamu. Zalaziš u pusto selo, nigde svetiljke, nigde života. Krhaš se i padaš u rupčage izlokana seoska puta, napadaju te ogromni arnautski psi, cepaju ti odelo i ti se boriš i jedva spasavaš. Svi su oko vatara nabavili još za videla drva od seljana, milom ili silom. Sad je već duboka noć i arnauti su se povukli u kuće, zamandaljili vrata i spremili puške bojeći se da njih, gole i bose, kogod ne opljačka.

Najzad, nailazimo na budna Arnautina koji, sa puškom u ruci, čuva svoj plast sena koji bi inače planuo. Prilazimo i nudimo novac za malo drva. Bili smo valjda prvi koji smo ponudili novac, inače bi bila nerazumljiva gotovost Arnautova da nam da i sam sobom donese drva ovamo, na drum. Više nego to, kad je video našu neveštinu da naložimo vatru, seo je kraj nas, pošto ga je na straži kraj plasta zamenio sin, i naložio sam vatru pa, grejući se i sam, upustio se u razgovor. Bio je visok, koštunjav čovek, snažnih i neobično dugih ruku. Od celog njegova lica osvetljenog vatrom, videle se samo obrve, kosti, nabrekle žile i dva živa oka, koja su nas za vreme razgovora sve redom preletale ne zadržavajući se ni na kome duže.

— A od koje to sile begate? — pita nas arnautin.

— Od Austrijanaca i od Nemaca i od Bugara. Tri su cara udarila na nas.

— Tri — učini on iznenađen, pa onda dodade, posle izvesnog razmišljanja. — Za jednog znam, čuo sam!

— Za Austriju?

— Jest! — veli on. — Za nju sam čuo, a za ove druge nisam čuo. On dunu ponova u vatru, snažno kao iz mehova, pa kad diže glavu on će:

— Ko sve ratuje? Kažu mnogi carevi i kraljevi?

— Mnogi, svi!

— I Moskov?

— I on!

— On ima mnogo vojske?

— Mnogo, al’ je daleko, ne može da stigne.

— Ako on stigne, vi će da se vratite?

— Vratićemo se!

— I opet će ovo vaša zemlja da bude?

— Naša, dabome!

On se zamisli duboko, kao da se nečega doseća, pa će reći!

— Ima u nas Arnauta jedna reč: Onoga je kuća ko mnogo znoja prolije u njene temelje i onoga je carstvo, ko mnogo krvi u njegove temelje prolije. Kad neko olako dobije kuću jali carstvo, ne može dugo da ga drži.

On nas pogleda sve redom, pa kad u svačijem pogledu srete odobrenje, on dodade:

— A ovde, u ovoj zemlji, ima mnogo vaše krvi, od bir-zemana.

— I mnogo suza! — dodade neko od naših.

U tom prolomi tišinu brektanje automobila. U tamnoj noći zasjaše dva svetla oka punom snažnom svetlošću. Nekada, u bajkama koje sam slušao u zimske noći kraj babina kolena, zamišljao sam tako ognjevita zmaja, kome oči svetle plamenom, a brekće i fukće i teško diše kroz nozdrve, vraćajući se uveče u svoje dvore.

Arnautin je sa velikom pažnjom, ne skidajući pogled, posmatrao silu koja je protutnjala drumom i otišla dalje u noć.

— Čudo, veli čudo! — reče više sam sebi, pa se onda okrete nama. — Šta ga tera?

— Sila! — odgovori neko. — Zar nisi ranije video?

— Juče i danas prođoše mnogi ovim drumom sve bez konja. A video sam danas i one što lete. Je l’ istina da i oni ratuju?

— Istina.

— Kažu da bacaju vatru ozgo?

— Bacaju bombe i pucaju iz mitraljeza.

On pogleda tužno pušku koja mu je ležala na kolenima.

— Šta veliš, puška bi pa prođe, a?

— Hoće da ostane za zajčeve! — dodade on sa puno rezignacije.

Dok je on i dalje, sa velikim interesovanjem, raspitivao o svima novim mašinama za ubijanje ljudi, mene pogled odvede u tamu gde leži drum, jer mi se u tom času učini da sam opazio tamo usamljenu jednu poznatu mi sliku. Digoh se od vatre da vidim je li to odista ona, čija se crna silueta stapala sa tamom, te se jedva nazirale konture gospe u crnini.

— Ako nemate gde da se zgrejete — rekoh joj kad priđoh drumu — u mene je ovamo dobra vatra.

Ona klimnu glavom blagodareći mi i priđe vatri te joj napravismo mesta. Arnautin je i dalje razgovarao o oružju; raspitivao je mogu li automobili da nose top; može li sa aeroplana da se nišani, koliko može da se drži u vazduhu i bezbroj takih pitanja.

Žagor oko vatara postaje sve tiši; dimovi koji su se u početku uznosili kao plastovi sena, osvetljeni u srcu crvenom svetlošću visokih plamenova, počeli su se razvejavati u jednostavan prostran oblak, koji je pao kao pokrivač nad crnom masom izbeglica što je posejala zemlju. Još se samo čuje tužno rikanje gladne stoke koje prodire kroz noćnu tišinu.

Mraz poče jače da steže i vedrina da osvaja. Kroz prljavi veo, koji je pokrio nebesko plavetnilo, poče da žmiruca zvezdica jedna, pa onda dve i tri. Jedna gospa iz one engleske misije, što spava blizu nas, promrzla valjda, izvuče se ispod kola, diže se i priđe našoj vatri da se zagreje. Negde u daljini puče puška te svi obratismo pažnju na tu stranu, ne bi li čuli čiju dreku ili da se ponovi pucanj. Arnautin se diže i ode da obiđe svoj plast sena i sina kojega je ostavio na straži.

Oko naše vatre izumre razgovor i zavlada tišina. Gospa u crnini, sem toga što se lakim poklonom javi svima, sedajući kraj vatre, ni reči ne progovori, savladana umorom od puta, mrazom i onom tugom koja kod nje izgleda uvek sveža i koja kao da je stalan izraz njenoga lica. Engleskinja je sela i ne zdraveći se, i sva se predala brizi da se zagreje, ne obraćajući pažnju ni na koga. Kad se bude zagrejala, ona će se tako isto dići, ne zdraveći se, i zavući se ponova pod kola da nastavi spavanje. Svi ostali oko vatre klonuli, jer mraz, koji je počeo da steže, nasrtljivo je nametao san, te je jedan po jedan obarao glavu na grudi ili je naslanjao drugu na rame.

Ja sam pokušavao da se borim sa tom nevidovnom silom i jogunasto sam se opirao snu, uznoseći glavu kada bi klonula na grudi i otvarajući sa naporom oči. U jednome trenutku, kada je san već pretio da me ščepa, čuh šapat gospe u crnini.

— Spavate li?

— Ne, trgoh se ja — i ne bih želeo da zaspim.

— Koje je ovo selo?

— Rogovo ili Rogača, tako nekako reče ona Arnautin što je malo čas bio ovde.

— Je li daleko odavde granica?

— Jedan sat, ovako kako mi idemo, inače mnogo manje.

— I onda?

Nisam razumela šta je htela poslednjim pitanjem. Ona to vide i dodade sama:

— I onda, nema više Srbije?

— Nema!

Ućutasmo. Njene bone reči. „I onda nema više Srbije“ povedoše me čitavom nizu teških misli. Učini mi se da u ovome trenutku preživljujem jedan od najtežih časova i da se u mojoj duši valja jedan od najtežih bolova. Još samo jedan čas i Srbije više nema, i taj čas je tu, evo ga pred nama! Mi smo tu istinu znali, ali je, evo, sad pred nama cele celcate, u gruboj njenoj stvarnosti; mi smo je slutili, mi smo je predosećali ali nam je, evo, sad svirepa stvarnost izvodi pred oči u njenom pravom obliku.

Kao ono kad ti ko najzdraži umre; ti znaš da je mrtav, vidiš ga pred sobom mrtva, ali te još uvek nešto teši sve do grobnice. To nije uteha, to je obmana, ali je u času teške tuge dovoljna i ona. Teši te i obmanjuje to što je on tu, što je njegovo telo još tu, što ga još, ma i mrtva, možeš grliti i ljubiti. To nije više on, ruke su njegove studene, čelo bledo a oči ugašene. Ali on je tu, ipak je on tu! A kad već dođe poslednji čas, da to drago telo spuste u grobnicu, tek vidiš celu celcatu istinu u svoj grubosti svojoj; onda tek vidiš, kako ti se otima zagrljaju i pogledu i ona poslednja obmana. Ti cikneš, teško cikneš, i tim cikom kazuješ sve što ti je ostalo u duši; kazuješ poslednji bol, posle kojega ti duša ostaje pusta i prazna kao napuštena kuća u kojoj je i poslednji stanovnik izumro.

Tako i ovoga časa, provodimo poslednju noć i poslednji čas na tlu svoje otadžbine. Slutili smo mi još u Prištini i videli smo već u Prizrenu njen slom, ali je ona bila tu, mogli smo je mrtvu grliti. Kralj je bio tu, vojska je bila tu, narod je bio tu. To nije više onaj Kralj i nije više ona vojska i onaj narod, ali su tu, ipak su tu! A sad, ovoga časa, ovoga poslednjega časa, eto je pred nama cela celcata istina u svoj grubosti svojoj, eto nam se otima pogledu i poslednja obmana. Ostaje nam da ciknemo, teško da ciknemo, i tim cikom iskažemo sve što nam je ostalo u duši, da iskažemo i poslednji svoj bol, posle kojega će nam duša ostati pusta i prazna kao napuštena kuća u kojoj je i poslednji stanovnik izumro.

Engleskinja, pošto se dovoljno zagrejala, diže se i ode pod svoja kola. To je bio jedini šum, jedini poremećaj teške tišine koja je ležala na ovoj mrtvoj poljani, na kojoj nesrećna i izgnana deca prespavljuju poslednju noć na grudima svoje majke otadžbine. Vedrina je već osvojila, nebo se obogatilo čitavim rojem bledih zvezda, a mesečina počinje da se označava senkama koje predmeti ocrtavaju za sobom. Na vatri se plamen sasvim pritajio i utrnuo, a žar se rumeni kao rastopljeno gvožđe, i iz nedogorelih glamnja penje se dim tankim mlazevima iz kojih se razvijaju neke tajanstvene slike, isprepletane mesečinom, i lebde nad nama. Što ih više pratim sve me dalje odvode, odvode u neke mistične predele, u carstvo bez granica i bez prostora. To je već valjda polusan, koji je mnome ovladao i koji mraz tako uporno i tako drsko nameće čoveku.

Trže me iz toga polusna opet njena reč.

— Dakle, još jedan sat puta?

— Da! — rekoh, otimajući se snu.

— To znači jedan sat života?

Pogledah je da bi je bolje razumeo.

— Za mene znači to! — reče odlučno. — Gde ću dalje? Našu granicu obeležava duboka i plaha reka, nad kojom se uznosi most vrlo visokoga svoda. Dotle, do visine toga mosta, koja beleži sredinu reke, mogu još ići, treba još da idem, a dalje…

— Zašto? — zapitah je, osećajući da je to samo bol, težak bol koji svi ovoga časa podjednako osećamo i koji je u njenoj duši, slomljenoj i obesnaženoj za ma kakav nov napor, izazvao mračne odluke.

— Zašto? Pitajte me pre zašto da živim? Decu sam izgubila, kuću razorila… Pa ipak, išla sam dovde, vođena nekom praznom verom u nešto. Najzad, dovde sam i mogla ići i donde još, do obala one reke, ali dalje…

Zaustih da kažem nešto, ali me ona ne sačeka već nastavi:

— Ja nisam slaba žena, ja nisam malodušna. Ja sam nadčovečanski podnela sve bolove koji su se sručili na mena. Meni je malo bilo to, ja sam zašla po razbojištu — jer Srbija koju smo prelazili nije bila ništa drugo do razbojište — i zbirala sam u svoju dušu i tuđe bolove. Zasuzila sam nad tuđom nevoljom, zaplakala sam nad tuđom nesrećom. Moja je duša bila nabrekla jadima i nevoljama koje sam saosećala kao svoje, i, u nesreći koja je našla Srbiju, ja nisam izdvajala svoju ličnu nesreću. Ja sam je na protiv unela u onaj zajednički bol i unela ga sveg u moju dušu. I nosila sam i podnosila po mučnim putevima, po mraznim noćima, jer mu je taj put prestavljao izvesan razlog za život.

— I zašto on više ne prestavlja to?

— Jer… — zausti i zamisli se, dugo se zamisli, pa nastavi — bol traži sebi hranu, kao i svaki osećaj. U praznoj duši bol zvoni lažnim zvukom, zvukom neiskrenosti. A hrana to je vera, vera u ono što ima doći i radi čega se podnosi bol; vera u nešto, vera u ma što. Donde, do sredine onoga mosta, koji se uznosi nad graničnom rekom, ta će vera već dogoreti, u koliko je još ima u meni. Ona trne u mojoj duši već odavno i dogoreva kao kandilo u kome je dotrajalo ulje, ali sad se već gasi… Ja vidim smrt, vidim je očima kao što sam nekada život videla i, ona nema više ono odvratno, studeno lice i požudni pogled tice grabljivice, kao što ga je imala onda, kad mu je tako često u pohodu dohodila. Ona se preobrazila, njen je pogled blag, ona se toplo smeši, smeši se materinskim osmehom; njene su grudi nadimaju saučešćem i zagrljaj joj obećava utehu!

Gospa je sve ovo govorila sa nekim zanosom i uzbuđenjem; govorila je kao da se u tome času budilo u njoj nešto moćno, nešto snažno, nešto šlo je dotle bilo van nje i počelo se unositi u njenu dušu, kao nov nepoznat joj osećaj, osećaj jači od smrti. Proširene zenice u očima joj kazivale su da je ona u ovome času dogledala nešto, što možda mi ostali smrtni ne vidimo i ne možemo dogledati. Njena crna silueta, izdvojena iz tame bledom mesečinom, imala je u tome času nečega tajanstvenoga; njeno belo, voštano lice, po kome se zaigravala laka i bleda purpurna svetlost, što se razvila sa crvene žeravice, izgledalo je nekako svetiteljski. Njena mi figura, u tom času, poče dobijati nov oblik; ona poče u mojim očima da dobija neko naročito i novo značenje koje su polusan, koji mi se stalno nametao, i mističan zrak mesečev, dopunjavali tajanstvenošću i čarobnošću.

Ko je ona?

Ni je li to bol sviju nas smešten u jednu dušu, izražen u jednoj osobi; onaj bol, sazdan i sabran iz suza i krvi, koje su kao dve silne reke potekle našom otadžbinom; nije li to tuga sviju nas, sazdana iz dubokih rana, kojima smo svi iskrvavljeni, a predstavljen u jednoj osobi Ko je ona? Nije li to ona što raskrvavljene duše i isceđena srca slazi ozgo sa obala savskih i dunavskih, prelazi Bukulju i Rudnik, zalazi Šumadijom i Moravom, penje se na Kopaonik i slazi na Kosovo te prebraja grobove onih što su pali i pribira one što su ostali živi i doji ih na nedrima svojim verom i pouzdanjem. Nije li to ona, majka nas sviju, čiji se život svršava tu, na sredini onoga mosta koji se uznosi nad rekom, jer se tu svršava granica jedne države koja ne postoji više?

Ko je ona?

I, jesam li ja budan ili je ovo priviđenje koje mi je u polusnu izatkalo iz one gomile misli koje je malo čas, već svojim prvim pitanjem, izazvala u meni gospa u crnini? I, ako je to priviđenje, zašto osećam jednu neodoljivu potrebu da joj govorim jednim novim, jednim drugačim jezikom, jezikom kojim se iskazuju samo veliki, samo istinski osećaji?

— Ne, gospo, vi ne smete, vi ne možete, vi nećete umreti. Duboke su vaše rane, bezgranični su vaši bolovi, ali ih vi morate preživeti. Mi možemo ginuti, možemo umirati, ali vi morate živeti. Niste vi ona majka što daje život deci da bi je deca preživela, već ona, koja mora preživeti svoju decu. Vi morate živeti, jer bol koji je u vama mora živeti, on ne sme umreti, on ne sme iščeznuti. Iz toga bola mora nići naše pouzdanje, naša snaga, naša krepost! Bol jednoga naroda je oganj, u kome se njegova snaga prekaljuje. Vi morate živeti, jer u bolu koji je u vama, leži jedna velika misao, a ta misao ne sme umreti, ona se, na protiv, umivena našom krvlju i suzama našim, mora uzneti čistija, svetlija još. Videli ste one silne grobove što su ostali za nama, u njima su deca vaša; vidite li ove snežne planine koje se oko nas uznose, i u njima su deca vaša. I jedna vas i druga zovu sebi i jedna i druga ištu majku. Ona u planini da ih zadoji pouzdanjem, ona u grobovima da im busa grobove i pali svećice, i preliva ih materinskom suzom, Pođite najpre za živima, mrtvi će vam to oprostiti, mrtvi će čekati. Pođite tamo u planine, podržite, prihvatite onog ko posrne, zasuzite nad onim koji klone; priberite decu rasutu po tuđim planinama, zadahnite ih novom verom i dovedite ih opet na naša polja. Kraljevi nemaju tu moć, vojskovođe to nisu kadre, ali vi ste osećaj, vi ste misao; a osećaj i misao su kadri i mrtve iz grobova da vrate u život. Kad taj posao završite, vratite se tamo gde su grobovi, vratite se tvrda srca kao Jugovićka, i obiđite ih sve; obiđite ih i prekadite dahom duše vaše, prelijte ih suzama očiju vaših, neka bi i mrtvi osetili suze one majke, za koju su oni živote svoje dali; neka bi im tako zemlja bila laka!…

Vatre već dogorele i još samo topao pepeo pokriva zemlju, vedrina potpuno osvojila i probila tamu. Selo, koje se do malo čas, pri svetlosti vatre i tamnoj noći, nije ni videlo, počelo se ocrtavati i za njim visoke planine sa snežnim vrhovima. Kroz tišinu koja još vlada, kao glas gladnih vukova, prodire arlukanje Arnauta i prinosi jezu kroz vazduh. Mora da je bliže zori no ponoći, te su se izbudili i dovikuju se da čuvaju selo.

Skromna vatrica, koju smo tako mučno stekli, nije nam mogla ogrejati promrzla tela, a još manje duše, oko koje se svakoga dana hvatao sve deblji sloj leda. Nismo ni spavali, to je bio samo polusan koji nam je nametao mraz, upornije no umor. Ma da je još dosta do zore valjalo je kretati, jer zao je to san koji mraz nameće, valja ga se pokretom otrgnuti.

— ’Ajde, ustajte!

15. 31. Most Uzdisaja

Zoru tek naglašava vodnjikasta neka svetlost pod kojom se oblaci, koji su do sada činili jednu celinu sa mrakom, počinju nazirati, ali ne još i razlikovati Na sivome nebu dogorevaju zvezde kao kandila u kojima je dotrajalo ulje. Mesečina još tajanstveno prodire, te se pod neodređenom svetlošću, koja se rađa iz susreta dana i noći, prikazuje sve uveličano; drveta daleko bacaju senke, džbunovi veliki kao šume, a jele, koje su okitile podnožja Prokletije planine, izgledaju kao gorostasni skeleti opruženih ruku.

Drum pust i gubi se u jutarnjoj magli koja je kao tanak prozračan veo pokrila lice zemljino i kroz koju izgleda sve što se dogleda vrlo udaljeno. Tim drumom poći će malo čas velike povorke izgnanoga naroda, koje će sad uskoro prva zora probuditi.

Tišina kao u grobu, sve spava. Spava i sila koja je zavitlala kosom nad našim glavama, spavaju i naši bolovi, Iz daljine samo, iz planinske dubine, čuje se arluk vuka i prodire ti kroz dušu kao krik smrti. Na taj se arluk poslednjom snagom svojom, celim telom stresa uzamljen konj, koji već dva dana napušten od svojih i osuđen na smrt, nepomično stoji kraj druma, bez jela i pića, tupo gledajući preda se i podajući se smrti koja ga postepeno osvaja.

Što bliže magli, u koju nas drum vodi, to se ona sve više razređuje i na kraju tamo, gde se drum u njoj gubi, dogleda se u sred ravnice, kao kamilina grba, visoki kameni most koji paše Drim i beleži granicu Kraljevine Srbije. Donde još gazićemo po svetome tlu svoje otadžbine, donde još bićemo na svomu domu, a kad taj most pređemo, bićemo izgnanici, bićemo beskućnici, bićemo deca bez otadžbine.

Kao što smo na dalekom putu dovde svakoga dana brojali po jedan nov gubitak naše otadžbine, koja se sve više i više sužavala, tako odavde sad već svakim korakom koji činimo, osećamo kako se bližimo gubitku i poslednjega slobodnoga parčeta njena. Kao osuđenik na smrt što broji najpre dane, a kad svane dan izvršenje presude, broji sate i minute svoga života, tako mi sad već brojimo korake i brojimo stope.

I koliko smo se do sada na ovome putu uvek tromo i sporo kretali, i ako je trebalo žuriti ispred neprijatelja, toliko mi je sad izgledalo kao da suviše brzo prolazimo kraj pospalih gomila begunaca, kraj ogolelih drva, kraj mrtvih džbunova. Lakše, lakše, ne napuštajmo tako brzo još ovo stotinu metara slobodne Srbije! Koliko je to maleno, koliko sićušno, koliko beznačajno, pa ipak drago je, naše je, slobodno je!

Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, neće više biti slobode do onoga parčeta koje pokriva naša stopa i koje ćemo, praštajući se od svoje otadžbine, celivati i zaliti ga suzama. Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, za nama će već biti naša krvava otadžbina, a pred nama daleki i neznani putevi bolova i stradanja. Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, sagledaćemo granice do kojih su dopirale naše nade, a iza kojih nastaje jedna beskrajna i bona čežnja.

Lakše, lakše, ne napuštajmo tako brzo još ovu stotinu metara slobodne Srbije, ne žurimo da sagledamo kraj dela u koje je jedan narod skrhao sto godina nečuvenih napora, za koje su se nekoliko pokolenja krvavo žrtvovala. Lakše, lakše, ne žurimo, stići ćemo!

I stigli smo!…

Kroz duboke obale sa hukom se lomi Drim pod nama. Njegov huk se pronosi kroz noćnu tišinu kao neko kazivanje burne i beskrajne priče. Čas hukom tim, čas tihim žuborom, Drim vekovima tako kazuje tu čudnu priču onima koji mu dođu na obale; priču o sebi i o bratu svome, koji se u raznim utrobama rađaju i zalaze kroz polja i gore tražeći se da se zagrle smrtonosnim zagrljajem, zagrljajem u kome će oba uginuti. Ovaj slazi sa Suhe Gore i Rugova i žuri kroz plodom blagoslovena polja i zato ga valjda zovu belim bratom, onaj drugi ističe iz čarobnih ohridskih voda i dere kroz puste zemlje, kroz krvavo stenje i kamenje te zato ga valjda zovu crnim bratom. Oni prodiru, nadiru, žure, svrću u planine i u doline, zalaze gde ima i gde nema puta tražeći se i, najzad, kad se nalaze, grle se, a u tom zagrljaju i umiru. Zagrljeni beli i crni brat odriču se zajednički svoga bića, oni se iz poljupca ne rađaju, oni u poljupcu umiru.

To je ta čudna priča što je Beli Drim kazuje o sebi i svome bratu Crnome Drimu. Seli smo kraj njegovih obala i slušali smo je.

Mi njemu nećemo kazivati svoju dugu i bonu priču. On teče tamo odakle smo mi došli, videće usput nevolje naše, a kada bude prošao kroz Podrimlje da primi Bistricu, pre no što zagrli Paštrik, približiće se zidinama carskoga Prizrena i saznaće da smo u njemu iskopali grob još jednoj srpskoj kruni.

Zora se sve više naglašava, predmeti se sve jasnije izdvajaju i snežni vrhovi planina počinju već da blješte. Zbeg se još nije izbudio i nije krenuo otud od Rogače te mi, usamljeni, na pustoj poljani na Drimovim obalama, izgledamo kao noćne senke, kao zli dusi koji se spremaju da izvrše neki zločin. Nije li to zločin, možda, napuštati otadžbinu?!

A već je vreme da je napustimo. Ovo što smo zastali pred mostom dovoljno nam je bilo da se odmorimo. To je bio poslednji odmor na grudima otadžbine i sada valja preći most koji će nas rastaviti od nje.

Tužan je to rastanak bio, tužan kao kad se deca praštaju od majke napuštajući joj krilo materinsko. I kako svako na svoj način taj bol rastanka iskazuje: uzdahom ili suzom ili nemim ćutanjem, koje je kadro i najveći bol da izrazi. Eno ga jedan klekao na kolena, polegao i ljubi zemlju, eno ga drugi, krsti se i moli Bogu.

I ja sam se sagao i šakama iskopao pregršt zemlje, te vezao je u krajičak jedne marame i metnuo u nedra. To je ta zemlja na kojoj smo nikli, koja nas je hranila i koju smo branili; to je ta zemlja koju je prelila krv i suza tolikih pokoljenja i koja u svojim nedrima krije tolike žrtve za njenu slobodu; to je ta zemlja koja pokriva i siše mlado i nežno telo mojega jedinca.

Ponećemo te u nedrima, u krajičku maramice, o pregršti zemlje srpske! Ponećemo te u nedrima svojim, ponećemo te, otadžbino, sobom! Kao što nam je nekada, o pričešću, kapljica vina sadržavala u sebi svu veličinu jedne vere i jednoga nauka, tako će ova pregršt zemlje sadržati u sebi svu veličinu jedne slobode i jedne ljubavi koju sobom iskazuje otadžbina. Kraj te pregršti zemlje ćemo paliti kandilo, kraj nje ćemo slaviti i preslavljati, iz nje ćemo odvajati mrvice i bacati ih u grobove koje budemo kopali u tuđini, na toj ćemo se pregršti zemlji kleti, na njoj zavetovati, iz nje crpsti potkrepljenja u danima tuge i snage u danima pouzdanja i vere.

Nad tom pregršti zemlje, i danas u izgnanstvu, u trenutcima teškoga bola, kaplju moje suze!

Naoružani bolom, ali i snagom da ga možemo poneti, mi krećemo dalje i stupamo na most, koji pod našim koracima gluho odjekuje. Drim hukom dere pod njim, kao da bi da zagluši uzdah, poslednji uzdah prognanih. Zora još ne osvaja, ona kao da namerno kasni danas, ne bi li naše bolove poverila noći, A ipak, tamo daleko, pervaze se rumenilom hrbine planinske, daleko i nejasno kao nada koju nosimo u duši.

Osvrnusmo se još jednom za sobom. Gluva noć još strasno grli otadžbinu, koju smo mi napustili, zora koja pokušava da probije tminu i razredi je uspeva samo da u tamnu boju noći unese neku tajanstvenost, i ta tajanstvenost i tišina izražavaju najsilniju melodiju tuge i duša ti se ponova stresa od tih bonih akorada koji je plave i osvajaju. Okrećeš glavu da ne gledaš više tamo, za sobom, a pred tobom se uzdiže most koji ti izgleda kao kapija pakla i, pred suzama zamagljenim očima, izgleda ti da iznad mosta, u plamenom luku trepere reči: „Lasciate ogni speranza!“

Most jednim svega svodom paše celu reku, te se na sredini uznosi do vrlo velike visine, do koje se treba sa naporom peti, a zatim slaziti. Na mostu nema nikakve ograde, a širok je koliko je dovoljno kolima da prođu. Svi idemo sredinom mosta, jer je stranama njegovim jezivo proći nad rekom koja se dole u dubini valja i huči. Na vrhu tamo, gde se most prelama, na samoj ivici njegovoj, stoji nepomično, kao kameni kip, jedna silueta. Izgleda kao sen žene koja je negda, u drevno doba, bila uzidana u svodove ovoga staroga mosta, izišla sad iz kamenog obitališta svog da onde, sa vrha mosta, mami prolaznike u smrt.

To je ona!…

Ledena slutnja mi opeče dušu kada sam je spazio tu, na ivici, gde je dovoljan samo jedan drhtaj duše, jedan trenutak slabosti duševne, jedan nehotičan pokret pa da se ode u smrt.

Miran i pouzdan pogled kojim me je srela, kada sam se uspeo na vrh mosta, umirio me je. Taj pogled kao da je kazivao: „Ostavite me, ne uznemiravajte me u ovome velikome trenutku. Pođite napred sa verom da ću ja živeti, jer moram živeti, ali ne zahtevajte od mene da ne nadahnem dušu najvećim bolom!“

I ja sam pošao i — prešao most.

Napustili smo Otadžbinu!

⁂

Venecijo, čarobna nevesto Jadranska! Nad tvojim kanalima uzdiže se jedan most kojim iz inkvizitorske sudnice, gde mu je presuda izrečena, vode nesrećnika u tamnicu, gde će se presuda izvršiti. Sa toga mosta on poslednji put sagleda svetlost dana, poslednji put on srče zrak božji, poslednji put sagleda nebo svoga zavičaja i upućuje mu poslednji uzdah svoj. Zato se taj most i zove mostom uzdisaja.

Nije li to ime i ovome mostu koji smo ovoga časa prešli? Sa njega smo poslednji put sagledali svetlost slobode, poslednji put srkali zrak te slobode, poslednji put sagledali nebo svoga zavičaja i uputili mu najbolniji uzdah svoj?

16. 32. Peć

Tri dana, od Prizrena, klonulo, tromo, malaksalo, kreće se beskrajna gomila naroda.

Prešli smo i Đakovicu, prešli smo i ono selo od kojega vekovima strepi cela Metohija i u kome je i danas svaka kuća tvrđava toliko puta topovima opsađivana; pregazili smo i Bistricu i zaglibili se u debela blata i nanose, zapali u duboke proloke, tragove silne poplave koje je brza reka, slazeći nabujala s planina, razoravajući drum i rušeći mostove, ostavila za sobom.

To nam usporava put i ko zna, hoćemo li stići do večeras u Peć. Pa ipak idemo, jer se na ovim drumovima ne sme zanoćiti. Idemo ćuteći i oborene glave od gladi i umora. Kad nastane tako čas teškoga umora, pred kraj dana, prestaje i svaki žagor, svaki razgovor, svaki uzvik. Obore i čovek i stoka glavu leno i misle i koračaju, samo se još čuje škripanje točka i tiho stenjanje stoke koja posrće. Ućuti se u to doba nekako i sama priroda, kao da se i ona umorila. Jedva na odmorištu, kad se ustavi cela povorka, te na drumu umukne škripanje kola i topot kopita, ako se čuje žubor kakvoga kišom nabujaloga potoka ili lavež psa ispred arnautske kolibe, tamo u dnu gole šume.

Na jednome, poslednjemu odmorištu, pre no što će početi da se gasi sunce, gde smo od umora popadali kao pokošeni po zemlji, probudi nas iz teške duševne klonulosti jedan novi šum, novi zvuk, koji nam već davno nije dopreo do uha, a koji se oštro pronosio kroz razređeni vazduh, u kome se već osećao dah ljutoga večernjega mraza. Bio je to zvuk zvona, koje je negde u daljini tiho jecalo. Kako je sunce već nisko sišlo tamo negde iza planina, biće da to večernje glasi.

Svi digosmo glave, svi se u tome času setismo Boga i svima nam se na usnama ispisa gorak osmejak, jer svak od nas pomisli: Gde si, Bože sećaš li se i ti nas?

Zvuk zvona dolazio je iz jednoga uskoga i šumovitoga klanca s leve strane druma, gde leže povučeni Visoki Dečani, čiji se metalni krov jedva nazire kroz ogolela drveta.

Kako taj zvuk zvona, i sa toga mesta, čak i u duši koja je obamrla, budi uspavana i tužna osećanja? I kako ta osećanja — koja nam kao daleki glas prošlosti svojim muklim i prigušenim glasom kazuje ovo zvono koje je salilo cvetno doba naše istorije — izazivaju u nama bednima, koje je usov sadašnjosti nemilosrdno pretrpao, težak bol u duši i gorak osmejak na usnama. Kao godinama izlomljenome i bolešću ispivenome samrtniku, kada u trzaju i ropcu, zazvoni u duši topli akord i sene pred očima blistava slika njegove mlade prošlosti, te umire sa bolom u duši i gorkim osmehom na usnama!

Od večernja, koje nam je dečansko zvono objavilo pa do noći, tako je brzo minulo da nas je gusti neprovidni mrak obavio daleko još od Peći. U tome mraku, koji je kao ugljeni oblak ležao na zemlji, jedva se nešto pred sobom nazirao drum i sa strane jednostavne crne planinske mase spojene sa tamom te bez oblika i ivica.

Mnogi su svratili u Dečane da zanoće, a ostaci se onih što su nastavili put razredili i rasuli po noći te se i ne dogledaju. Mraz stegao kao o Božiću i duše oštar vetar te reže kao nož, a ne možeš ni lice uvući u jaku ni ruku skloniti u nedra, jer nosiš odapetu pušku i obzireš se na sve strane. Ovo je jedan od najopasnijih puteva od arnautskih razbojnika, koji i danju ne propuštaju da pljačkaju begunce a kamoli neće nas ovako usamljene i noću. U našim redovima se odjutros mnogo govorilo o pljačkama koje su Arnauti izvršili nad beguncima, koji su pre nas prošli i, ne razbirajući kako je taj glas mogao do nas doći, mi smo obazrivo i sa zebnjom nastupali kroz noć.

U noći put izgleda uvek duži. To čine ona usamljenost, tišina u prirodi i tama koja sve izjednači, te ti izgleda kao da predmeti i ne promiču kraj tebe ni ti kraj njih. Krećeš, ideš, prolaziš i uvek ti izgleda da si još tamo odakle si krenuo; niti kroz tamu dogledaš predmet kome ideš, niti za sobom onaj od kojega se udaljuješ. I to sve još više umara, te klonulo nastavljaš put bez nade da ćeš ma kad stići tamo gde si pošao. Ta beskrajnost i duboka tama koju prosecaš, sve ti više stvara utisak pučine, i ti već osećaš strah od dubine koja je pod tobom i od neizvesnosti koja je pred tobom. Otud kad ugledasmo daleko, daleko tamo tinjanje neke blede svetlosti, koja se pričinjava kao. zvezda koja je dogorela pala s neba, u nama ta pojava izazva isto osećanje kao u mornara, koji su se burom zavitlani bez nade borili sa tajanstvenim silama iz morskih dubina i najzad dogledali svetiljku koja kazuje gde je obala.

Svi dižemo glave ohrabreni, jer sad bar dogledamo nešto, osećamo da idemo ka nečem što je pred nama, vidimo očima svojim izvesan cilj i napušta nas ono teško osećanje beskrajnosti koje nam je do sada pritiskivalo dušu.

I šapćemo međ sobom, bojeći se da ne probudimo ono mrtvilo prirodino, koje nam je istina ispunjavalo dušu zebnjom, ali u kome smo mi ipak osećali neku zaštitu. Šum je za nas bio veći razlog strepnji no mrtvilo na koje smo se već svikli.

— Ko zna, biće vatrica? — uzesmo nagađati o onoj dalekoj svetlosti.

— Vatrica, ali možda u planini.

— Ne, ono je nisko, biće da je kraj druma!

— I ko zna da to nisu begunci, oni pred nama!

— Zar da zanoće u ovoj planini?

— Možda samo da se odmore, da se zagreju. Ne mogu valjda dalje, vidiš kakav je ovo zao mraz! Ja ne znam i mi kako ćemo, ja već ne mogu dalje!

A ipak idemo. A ona vatrica tamo, u koju smo svi uprli pogled, biva sve jasnija i jasnija, sve punija i punija.

— Nije ono vatrica, vidiš kako je sve veća.

— Ono će biti veća vatra.

— Onda je to možda logor?

— Kakav logor?

— Možda naš logor iznad Peći.

Što dalje krećemo ona tajanstvena svetlost sve šira i šira biva. Sad već izgleda kao niz vatara logorskih koje se iz daleka vide spojene te izgledaju kao vatrena zmija koja je polegla po kosi jednoga uzvišenja koje se, osvetljeno, izdvaja iz one tamne mase.

— Da li je to Peć?

— Šta može biti drugo? Ima već četiri sata kako pešačimo od Dečana, mora da smo blizo!

— Al’ te vatre?

— To su logori oko varoši, šta može biti drugo nego logori.

— Mnoge vatre, mora da je silna vojska tamo.

— I vojska i narod!

Kad smo preturili još nekoliko stotina metara, već je sve drukče izgledalo. Jasno se videlo da je to nekakav požar koji se širio i u širinu i u visinu, te je izgledao kao vatrena šuma.

— Ono je požar! — uzviknu neko među nama glasno i prolomi tišinu koju smo do sad šapatom svi štedeli.

Ustavljamo se! Pred nama se ukazuje čudan prizor. Strašan i veličanstven sjaj rasprostire daleko oko sebe svetlost i jezu. Nekoliko plamenih stubova, kao kolone klasičnih hramova, nose na sebi krov od gustoga dima, te u tamnoj noći, koja kao crni dekor čini strane i zaleđe slici, požar ovaj izgleda kao čarobni dvorac iz istočnjačkih bajaka. Pod tamnim kubetom nebeskim valjaju se crni klobuci dima, pa se zatim rasplinjavaju, pretapaju jedno u drugo i obrazuju teške mase koje zatim lagano plove kao velike okeanske lađe.

— To gori varoš! — uzvikujemo prestravljeno svi i zaustavljamo svaki pokret, te se sabiramo u gomilu osećajući potrebu da se zberemo i združimo. Izlaze iz kola žene s decom, koja su dosad, uvijena u ćebad preko glave, ležala u kolima predajući svoju sudbinu našoj zaštiti.

Nas je svega desetak, od kojih pet ili šest oružanih. Bili smo nepoznati jedan drugome, ali nas je ona tamna noć i zajednica nevolje združila. Izjednačeni tamom izgledali smo kao senke, kao neke utvare sišle iz tajanstvenih prašuma ovih velikih planina koje se uzdižu nad nama i sabrane ovde na satanski zbor.

Zabrinuto smo i nemo posmatrali plamenu strahobu koja je buktala pred nama i svi smo u tome trenutku jedno isto mislili ijedno isto slutili.

— Neprijatelj je upalio varoš! — odvaži se jedan među nama da glasno kaže slutnju sviju nas.

— Ili smo je mi upalili pri evakuisanju! — dodaje drugi.

— Ili je možda bombardovanjem upaljena!

— To može! — dodaje onaj prvi — i to će najpre biti!

— Šta je da je, tek dobro nije! Mi ne smemo ni koraka dalje!

I na jedan mah svi pretrnusmo pred tom pomišlju i ako nam je svima lebdela pred očima.

— Zašto? — upitaće ipak jedan, i ako je izvesno, kao i svi ostali, znao zašto.

— Peć je u neprijateljskim rukama ili je u plamenu.

— A oni koji su izmakli ispred nas?

— Oni su već zarobljeni!

Svi poraženo ućutaše i ako je svima na usnama lebdelo pitanje: pa šta sad?

— Natrag u Đakovicu ne možemo — nastavlja da razmišlja glasno jedna senka. — Onaj konjanik što nas predveče sustiže, reče da i tamo već prašti puška. Po našem izlasku iz varoši došlo je do krvi izmeđ Arnauta meštana i naše vojske, te ima već mrtvih i oficira i vojnika.

— I da nije došlo do krvi, u Đakovicu se više ne bi moglo! — dodaje druga senka. — Prizren je pao i Bugari napreduju ka Drimu, sutra već mogu biti u Đakovici.

— Pa kuda ćemo? — prestravljeno prošaputaše gotovo svi, poraženi težinom situacije.

Pred nama je bila varoš u plamenu koju je neprijatelj vatrom ništio, za nama krv koja se lije đakovičkim ulicama i neprijatelj koji se tom mestu već primiče, a oko nas gorostasne mase nepristupačnih planina. Osetismo se kao ulovljena tica i svaki pokušaj bio bi samo lupanje krila o zidove klopke koja niti se može probiti niti iz nje pobeći.

Nastadoše teški trenutci; svako je sa užasom pogledao na svoju porodicu koju je povukao otuda čak sa obala Dunava, Morave ili Vardara, preturio preko glave hiljadu briga i nevolja, podnosio glad i stud, borio se sa opasnostima i teškoćama i sve to zato da jedne mračne noći, na sred pustoga druma, ovde u čeljustima divljih Arnauta, bude zarobljen, preklan, puškaran ili obešen.

— Ja ću svoje sve pobiti ovde, pred vama, braćo, pa ću onda sebe! — huknu jedan roditelj očajno. Majka dečja zatrese se celim telom i zacvokota zubima pa grčevito stište porod na grudi.

— Ja ću u planinu, evo, pravo ovako! — pokaza jedan na one tamne mase spojene sa nebom. — Sam sam, koga sam imao ožalio sam ga već, a meni kako Bog da. Volim vuci neka me rastrgnu, nego…

— Ljudi, da potražimo koje arnautsko selo pa da se predamo Arnautima na milost i nemilost. Biće valjda i u njih srca kad vide ovu čeljad.

Niko ne odgovori i niko ne predloži ništa drugo i nastade mučna tišina za vreme koje je možda svako premišljao o sebi i o svojim najbližima.

U gomilici koja je na ovoj mraznoj noći, na pustome drumu, uvijena gustom pomrčinom, vodila jezovite razgovore, bilo ih je koji su sklonjeni u stranu ćutali kao zaliveni i čak ne dizali glave da čuju razgovor. Da li su to bili oni koji su već doneli odluku o sebi te ne žele da ih ma čije mišljenje pokoleba, ili su to oni koji zaneme i izgube moć razmišljanja pred velikim opasnostima i predaju se sudbini ili volji drugih? Jedan od tih, najzad, preseći će ipak dugu pauzu razmišljanja i tišine.

— Rešavajte, ljudi, šta ćemo! Ne može se stojati u mestu, promrzosmo!

Svi se prenuše i setiše da treba odista nešto učiniti, da se treba na nešto odlučiti.

— Kako bi bilo da krećemo napred pa šta nam Bog da! Gde su toliki što su pred nama izmakli nek budemo i mi, što je njima nek bude i nama! — predloži onaj što malo čas reče da će u planinu.

— Ne tako! — reći će druga senka. — Bolje će biti da vas pet šest koji imate oružje, pođete još jedno pet šest stotina metara napred da vidite kako je tamo, je li neprijatelj već u varoši ili je samo bombardovanjem uništio. Možda možemo još noćas proći kroz varoš, te poći dalje…

— Zar da mi ostanemo ovde na sred druma sa ženama i decom a bez oružja! Ne biva to, nego svi da krenemo; svi ovako kako smo, pa šta nam da Bog!

I žene pristadoše uz taj predlog, bojeći se da ostanu na drumu bez oružane zaštite. Pristaše i svi ostali i kretosmo polako, obazrivo i sa grozničavom zebnjom u duši. Plamen, onaj pomamni plamen tamo u daljini, koji je u prvome trenutku bio naše pouzdanje, svetiljka koja nam je, brodolomnicima, označavala obalu spasenja, sad postade vatra pakla koja je lizala iz krvožednih čeljusti koje su očekivale da nas prožderu. Prozebli, što smo bliže išli toj ogromnoj vatri, sve smo veću stud osećali i u duši i u telu.

Svako je od nas koračao ćuteći kao što se u smrt korača. Svako je izvesno valjao u pameti teške misli o onome, što njega i njegove čeka za koji čas i za koji trenut možda.

— Ne mora me ubiti, — razmišljao je u sebi zabrinuti roditelj — ali me može odvojiti od porodice i poterati; kao što sve građane tera, tamo negde u nepoznata mađarska sela. I gde će mi ostati porodica, u Peći, tamo gde ni u redovnim prilikama nije čoveku obezbeđen život? I zašto sam onda kretao, zašto sam napustio kuću, zašto se lomio i zebao i gladovao i strahovao i zlopatio se i mučio?

— Ako sam već trebao mreti — razmišljao je drugi — onda je bolje bilo da sam ostao u svojoj kući, da umrem na svome pragu. Ovde mi se grob neće znati, rastrgnuće me zveri.

Jedan je jecao. Odvojio se u stranu i, verovatno pod navalom teških misli, pod teretom brige za nezbrinutom porodicom, jecao je.

— I zašto sve to? — uzdahnu jedan glasno, nastavljajući verovatno red misli koje je dotle u sebi preturao.

— Zato da patiš! Tako ti je suđeno, pa eto ti! — odgovara drugi koji je potpuno razumeo prednje pitanje, jer ga je i sam sebi postavljao.

— More, ljudi — reći će treći — da pobacamo puške. Ako nas Austrijanci ovako s puškama pohvataju, streljaće nas!

— Ne još! — odgovara četvrti. — Bacićemo ih, moraćemo ih baciti, al’ kad se približimo.

— A ako nas pohvataju iznenada, ovako s oružjem?

— A kuda smem opet bez oružja ovde u sred planine?

Opet nastade ćutanje, duboko ćutanje i teške misli sa kojima se svako borio. Iz tih misli probudi nas glas jednoga koji je bio izmakao nešto napred:

— Ama pogledajte, ljudi, vidite li vi?

— Šta — upitaše svi prestravljeno, misleći da je tu već ono što je svako slutio, od čega se svako plašio i strepeo. Pokret se zaustavi.

— Ja bih rekao… pogledajte, pogledajte malo bolje… ne gori varoš.

Pogledasmo svi tamo. Požar je sad izgledao još silniji, kao gora u plamenu od kojeg se i nebo zapalilo. Pod svetlošću, koju je požar rasipao daleko oko sebe, ukazivala se u jednoj dolini gomila krovova.

— Da li? — zapitasmo se ipak svi.

— Da pođemo još koji korak, eno tamo se penje drum, otud ćemo bolje videti!

Pođosmo i uspesmo se nešto malo. Otuda još jasnije sagledasmo masu tamnih krovova između kojih se iznose minareta i ogolela drveta. Požar koji je buktao iznad varoši, na jednom uzvišenju, osvetljavao je onu mrku gomilu krovova pod sobom nekom toplom i lakom svetlošću, kao ono mesec u zimske noći. Dok su krovovi u prvi mah izgledali kao jednostavna modra masa, kao gomila crnoga kamena sručena u dolinu, što smo se više bližili sve su se više ocrtavali, odvajajući se jedan od drugoga, te se sve jasnije izražavala kontura varoši koja mirno počiva u dolini.

Svi dahnusmo dušom. Sad nam je već jasno bilo da varoš ne gori, a ono što plamti nad njom nismo više ni brinuli šta je. Za nas je dovoljno utehe u tome bilo daće nas varoš moći da primi noćas pod svoje krovove koliko da se ogrejemo, koliko da se odmorimo, koliko da se priberemo, pa ako onaj požar iznad varoši kazuje blizinu neprijateljevu, ako su to njegovi metci koji donde stižu te nište i pale — krenućemo sutra dalje.

U nama se pribraše poslednji ostaci snage i krenusmo življe dalje, ma da nas izvesna zebnja nije napuštala sve dok se ne spustismo u puste ulice mrtve, ali požarom osvetljene varoši, nad kojom već počiva ponoć. I ako je plamen u ovome trenutku bio nešto malaksao, ono more žara kao iz ogromne zažarene peći sipalo je toliko svetlosti da su ulice blještale i kamen u kaldrmi se belasao kao pod punim podnevnim suncem, a kuće su bacale preko ulica jasno ocrtane senke iznad kojih su se isticale senke jablanova i minareta. Ono strahovito vatreno ognjište, koje smo sad iz blizine posmatrali, izgledalo je kao neka ogromna lomača pripremljena da na njoj bude spaljen čitav jedan narod zbog jeresi vere u slobodu. Rekao bi čovek da se zemlja upalila, ili još pre, kao da je od silnog plamena koji joj je buktao u utrobi, naprsla, pa iz toga ždrela sad izvire žar i plamen. Iz toga žara, kao da ga neko džinovskim žaračem podstiče, rasipaju se po gdekad čitavi usijani snopovi i bezbrojni rojevi varnica, kao najraskošniji vatromet, uznose se u mračne oblake dima kojima je zastrto nebo te se otud vraćaju kao vatrena kiša.

I ako nas je umor slomio, nismo mogli ne zastati u mestu prikovani, posmatrajući sa zaprepašćenjem ovaj neobičan prizor koji je za nas još bio zagonetka. Trgao nas je bat konja na kome je jahao oficir. Bio je moj poznanik, jedan od onih mladih i inteligentnih ljudi koji je za vreme mira pokušao i perom da se posluži. Rekoh mu svoju i nas sviju nevolju i on posla dva vojnika iz patrole da zakucaju na razna vrata ta pripitaju ne bi li nas ko pod krov primio.

— A što je ono tamo? — zapitah ga pokazujući na požar iznad varoši.

— Krematorijum srpske države! — odgovori oficir glasom kroz koji je zvonio dubok bol.

— Ono smo mi upalili?

— Da mi, da bi sagoreli sve što nam je još ostalo.

I uze mi kazivati šta je sve požderao taj plamen. Kola topovska i topovske kare, lafete, automobile, šatore, alate, bolničke opreme, arhive računske knjige i akta raznih kancelarija i mnoge, mnoge druge skupocene predmete koje smo mučno i godinama tekli.

— I vidite li — dodade oficir — kakva je to igra sudbine, kako je to fatalno, da se baš ovo mesto, gde sagorevamo poslednje ostatke srpske države, zove Peć.

— Zašto je i donošeno dovde, što to nije svršeno u Prizrenu gde se i otpočelo?

U Prizrenu je sagorelo sve što je trebalo da krene za Ljum-Kulu. Znalo se da se može poneti samo još sat oda od Prizrena pa onda baciti, Deo koji je namenjen da se ponese ovim putem imao je pred sobom dva dana druma, pa se ponelo.

— Zar nije bolje bilo tamo? — ponovih ja.

— Pokojnik je u stvari još u Prizrenu preminuo, a od Prizrena dovde bio je samo prenos mrtva tela da bi se sahranio ovde, u porodičnoj grobnici!

Ove je reči oficir izgovorio očevidno potresenim glasom, a zatim je brzo prešao na neka obična pitanja, želeći da izbegne dalji razgovor o tome.

Maločas dođoše i oni vojnici što su zašli da nam nađu stan. Meni i mojoj porodici pripade malo krova u jednoj niskoj, bednoj udžerici. Ustupiće nam domaćin jedan kraj svoje odaje, ali nema vatre da se ogrejemo. No ko bi i poželeo što bolje, sad, posle ponoći! Popadaćemo ovako obučeni po podu, zbićemo se kao zmije u klupče, grejaćemo se sopstvenim dahom, a težak umor, koji nas je već pretukao, pomoći će da savladamo i zaboravimo svaku neugodnost.

Pa i pod tim okolnostima ja nisam mogao dugo da zaspim. Zvonile su mi jednako u ušima reči oficirove: „Pokojnik je u stvari još u Prizrenu preminuo, a od Prizrena dovde bio je samo prenos mrtva tela da bi se sahranilo ovde, u porodičnoj grobnici!“…

17. 33. Ropac

U Peć se nije dobeglo kao u pribežište gde bi se moglo skloniti i koje bi moglo dati zaštite; kroz Peć se samo prolazilo i zadržavalo pre no što se krene u neprohodne planine. Stoga je ono, što još nije uništeno u Prizrenu, predato ovde plamenu. Od Prizrena do Peći još je i bilo druma i, ma da je svako svoju imovinu još u Prizrenu rasturio, država je još pokušala, vojska je još pokušala, da ponese bar ono što je najpotrebnije, što je najvažnije, što bi se po svaku cenu moralo spasti. Ali, iza Peći uzdizao se već visok i neprohodan planinski zid, gde se kolima nije moglo, gde su i konji posrtali i krhali se u ambise, gde se po uskim i usečenim stazama i pešice teško odilo, te se pred ovim izgledima moralo i sa poslednjim ostacima spasenoga raščistiti. Ogroman požar, koji je noćas buktao iznad Peći, gutao je državne arhive, novčane knjige, sudska dokumenta, pa onda kola, automobile, topovske kare, municiju, bolničke krevete, poljske apoteke i sanitetski materijal, šatore, alate, sve, sve, sve što se nije moglo poneti, gutao je proždrljivo noćašnji plamen i sve je progutao.

Legao sam sinoć pod utiskom onih reči da je pokojnik još u Prizrenu umro, a samo je prenet ovde da se u porodičnu grobnicu sahrani; i probudio sam se jutros pod utiskom tih reči. I kad sam izišao na ulicu toga jutra, po onome što sam video i sreo, nije se taj utisak izmenio. Peć je u istini ličila na jednu veliku grobnicu, kroz koju su lutale senke bivših ljudi. To su bili ili vojnici ispijeni glađu, ugašena pogleda, lica obrasla u dlaku, podivljali, ili ranjenici u traljama, podnadula lica, bez izraza, staklenih očiju kao u smrti, oblesaveli. I međ njima i oko njih begunci, bivši ljudi, iznureni, izgladneli, podrpani i izbrljani, zbunjena ili životinjski apatična pogleda; bez čovečanskoga izgleda, bez volje, bez namere i bez izraza. Ne možeš poznati dojučerašnjega prijatelja, dok ti se ne kaže.

Sreo sam jednoga takvoga poznanika, kojega sam još u Prištini viđao i nisam ga poznao — osedeo je. Za mesec dana, otkad se nismo videli, osedeo je i ostario. Na njegovom, gotovo starački izbrazdanom licu, videlo se da je za to vreme preživeo najsvirepije duševne patnje. Gledao je rastrojeno, pitanja sam mu po nekoliko puta ponavljao dok ih je shvatio, a i kad ih je shvatio, odgovarao je na njih nepouzdano i neodređeno.

— Misliš li da krećeš?

— Kuda?

— Pa dalje.

— Dalje Šta ću dalje?

— Misliš valjda da ostaneš ovde, u Peći?

— Ovde? Šta ću ovde?

Tek kad sam ga zapitao za porodicu njemu grunuše suze, okrete glavu od mene i ode dalje, ode u onu gomilu živih leševa što lutaju po ulicama pećskim ili stoje pribrani u gomilice ne govoreći među sobom, ne interesujući se ni zašto, ne raspitujući se ni o čemu.

Pođi, gde hoćeš, zađi u koji hoćeš sokačić, pa ćeš uvek sresti istu sliku: ljude dronjave i u ritama, umazane blatom koje se sasušilo na odelu, prljavih ruku, prljava lica, neumivene i izgladnele. I sve to luta kroz ulice i traži hleb. Ide od dućana do dućana i lupa i moli da mu se otvori ili preti da će razbiti vrata, ali nema snage da to učini.

A dućani zatvoreni i debeli kapci spušteni. Jedva po koji dućan drži otvoren prozor i otud, iza gvozdenih šipaka, prodaje užad i kolane, što se u velikoj količini kupuje zbog tovara na konjiće, koji se na pijaci prodaju po basnoslovno visokoj ceni. Ali nisu dućani jedini u kojima se kupuje i prodaje. Prodaje se na sve strane, u svima ulicama i na svima ćoškovima. Prodaju vojnici i prodaju izbeglice sve što stignu, sve što im je izlišno ili do čega su odnekud došli. Prodaje se sve, i svoje i državno, i košulja koju je vojnik sa sebe skinuo pa obukao bluzu na golo telo, i državni vo, kojega je vojnik iz zaprege kakve kolone izvukao.

Po ulicama vatre, logori i vašar. Onde vidiš prašti sikira i seče fijaker te podlaže vatru, koja na sred kaldrme bukće i oko koje se promrzli greju; u drugoj ulici se skupila gomila meštana i rastočava državna municiona kola, noseći svako po jedan deo svojoj kući; u trećoj ulici vidiš izručen u jarku, kroz koji teče potok, sanitetski materijal od ogromne vrednosti, a cigani se skupili i probiraju; u četvrtoj ulici polegali gladni državni volovi i zakrčili ulicu. Ovamo vojnik prodaje šatorsko krilo, čizme, ćebe; drugi opet tamo zaklao državnog vola, raščerečio ga, stao na jedan ćošak i seče sekirom i prodaje na oku, koju rukom odmerava; treći vuče za uzicu državnoga konja i prodaje ga, četvrti konzerve, peti sedlo, šesti nudi čitava kola.

I kroz svu tu gomilu prodavaca promiču generali, narodni poslanici, vojnici, ranjenici, izbeglice, strane misije, crnogorski žandanrmi i Arnauti, koji kao kupci zalaze od gomile do gomile i za sitne pare nose svojim kućama dragocene stvari.

Uz bedu, nevolju i rasulo, javlja se i najrođenija sestra bolest. Naravi u ovako teškim katastrofama ili klonu i utonu u apatiju ili podivljaju. Eno otud vuku, užetom čvrsto vezanog, vojnika, osam njegovih drugova sa puškama na ruci. On je sav krvav, iscepan, gologlav, iskolačenih očiju, opire se i sad još i ako mu je uže zaseklo meso i ako je, vidi se, posle očajne borbe savladan, a puščane mu cevi uprte u grudi. Ko zna kakav je zločin učinio, izvesno je ubio koga! Pa onda, eno, na sred pijace kapetan puca iz revolvera na potpukovnika, jer mu je ovaj kazao bezočnu reč, pa eno… Niko više ne ceni ni svoj ni tuđ život ni za šta!

A ovo je tek polovina puta, a kako je tek duga i kako teška ona druga polovina nevolja, koje nas očekuju? I kako će ti ljudi slabe duše podneti te veće nevolje, kojima ćemo poći u susret? O tome sam se pitao, gledajući ove ružne slike u Peći, o tome je svako sebe zabrinuto pitao.

Ta briga se vrzla svakom u pameti i svako se brinuo šta će i gde će? Iz Peći vode dva puta za Andrijevicu, jedan preko Čakora, a drugi preko Rožaja. Prvi mnogo teži, kroz samu stenu, kamen, klance i preko velikih visina, ali kraći; drugi nešto blažiji, ali duži. I jedan i drugi pusti, i jedan i drugi neprohodni, opasni, surovi. Postoji i treći put, na Plav i Gusinje pa pravo na Skadar, ali bi se retko ko odvažio da tim putem pođe. Svet se zabrinuto lomio, raspitivao se kod meštana, raspitivao se kod vlasti, trčao od jednog do drugog i savetovao se, kupovao konje, kupovao samare, užad, ćebad i nabavljao sve druge potrebe. Valjalo je krenuti na put na kome će se usred planina spavati na snegu, valjalo je krenuti na put, kojim se živa duša neće sresti, gde se neće ništa moći nabaviti, ništa dobiti i gde će patnje zahtevati mnogo i mnogo i fizičke i moralne snage te da se mogu podneti. Otuda vidiš na svima licima duboku brigu, vidiš preplšenost, uzneverenost.

Jedan pita Arnautina:

— Bio si, prolazio si, aga, Čakorom?

Onaj nećka glavom u znak odobravanja.

— Može li se proći? — Pa… može…

— Je l’ i zimi može?

— Jok! — odmahuje onaj. — Ne odi se zimi tuda.

Drugi uhvatio crnogorskog žandarma, koji se hvali da je sve puteve i sve staze prošao pa bi znao usred noći ko usred dana ići.

— A kako je preko Čakora?

— E, tu ne znam, tuda nisam odio.

— A šta misliš, kad bih udario na Plavi Gusinje?

— Nisam ni tuda odio, ali vele ne valja. Zli su oni Arnauti a ne valja ni put.

— Pa jesi li odio na Rožaj?

— Tuda jesam!

— Pa kako je tim putem, može li se?

— Ne valja — veli — težak put, ali ako se mora, onda što ćeš!

I onaj što je pitao Arnautina, i onaj što je pitao žandarma, odvajaju se od njih nerešeni, neodlučni kao i ranije što su bili, i idu drugom, idu trećem.

— Ja idem, u ime božje, koliko sutra! — veli jedan.

— E, rešio si se, kojim putem? — pita ga drugi.

— Idem na Čakor. Teže je al’ kraći put. A treba grabiti dane, šta znam kakva me mećava može zahvatiti negde u planini. A ti?

— Ja se nisam još rešio — veli onaj drugi.

— Pođi, brate, i ti na Čakor, raspitao sam se opet je bolje.

Sutradan, sretaju se ista dvojica;

— Pa zar ti ne ode danas?

— Ne, bome! — odgovara onaj prvi.

— Što?

— Tako. Hteo sam poći pa me odvratiše. Ono je, brate, nesreća onaj Čakor. Ni vuci ne idu tamo, a gde ću ja. Predomislio sam se.

Drugi je opet tako odlučio da ide na Rožaj pa u poslednjem trenutku ostao, predomislio se, kazali mu, odvratili ga.

A dok smo se mi tako neodlučno rešavali, lomili i odugovlačili sa polaskom, dotle su se događaji oko nas nemilostivo valjali. U Đakovici, koja je ostala za nama, došlo je do puškaranja između stanovnika i naše vojske; na Kolašinu se već vode poslednje borbe i Austrijanci prete da siđu u Berane i Andrijevicu te da nam preseku sve puteve. Treba žuriti, treba već sutra krenuti, jer prekosutra može biti dockan. Te zle vesti o prilikama za nama i pred nama, udvajale su nam brigu i ubijale u nama i poslednje ostatke volje i snage.

Sutra bi zorom ipak zagušili drumovi ka Beranima i Čakoru, ali, večeras, kad već pade prvi suton, na jedan mah, niti znaš otkud je došao, ni ko ga donese, prosu se po Peći čudan i iznenadan glas, koji nam osveži zamrčene duše i razvedri dubokim brazdama preorena čela. Kao u sred teške omorine kad malakše i duša i telo, a puhne svež planinski vetrić te ti rashladi čelo i otvoriš sane i malaksale oči ili, kao iza bure i nepogode kad se raznobojna duga obeleži nebom te svako digne glavu verujući u znak božji, koji obećava svetlost sunca.

Ta vest, koja se šaputala i glasno kazivala, koja je preletala i derala kroz varoš i kroz redove izbeglica, kao bujica, kao poplava, kazivala nam je da će ostatak srpske vojske, koja još vije stigla u Peć, obustaviti svoje odstupanje, pribraće se još i svi ostali delovi vojske, koji su se rasuli, obrazovaće se jedan jači odred, eventualno armija i ponoviće se slavni novembar 1914 godine. Otpočeće ofanziva, kojoj se, sad već rastrojeni Austrijanci ni ovom prilikom neće moći da odupru; srpska će vojska jednim očajnim naletom povratiti Kosovo te naterati i Bugare da napuste Prizren, Ako je još francusko-engleska pomoć stigla dosad u većem broju na južnome frontu, ova se akcija može i dalje prostreti i, ko zna kakve značajne i sudbonosne posledice doneti.

Kao ono u staroj istočnjačkoj bajci što vila čuvarica jednom čudotvornom rečju probudi okamenjene vitezove, te se domaločašnji kamen počne da kreće i živi; tako i ova čudotvorna reč probudi nas, koji smo do malo čas bili okamenjeni.

Uskomeša se svetina i pođe na sve strane da raspituje, da se obaveštava, da veruje ili ne veruje i — da se nada. Nada je bio poslednji među osećajima, koji je na ovome teškome putu napustio nesrećne begunce i, evo, prvi je meću osećajima koji se opet javlja.

I sad se već ne šapće više pogruženo kad se sastanu gomilice, već se govori glasno i ne ide slomljeno kao malo čas, već dignute glave. Ljudi se pozdravljaju među sobom, rukuju se, pitaju se i sabiraju se u gomilice, ali su te gomilice sad već žive, a ne kao juče mrtve i neme.

— Ama, je l’ to istina? — pita prijatelj prijatelja i ako je već desetoricu dosad pitao i svi mu odgovorili da je istina.

— Istina je! — tvrdi mu i jedanaesti.

— Ko kaže, od koga si čuo — pita onaj ne bi li saznao što više no što je saznao od prve desetorice s kojima je razgovarao.

— Čuo sam od čoveka koji pouzdano zna.

— Ama baš rešeno? — navaljuje onaj.

— Rešeno! — odgovara odlučno jedanaesti.

— A gde je rešeno?

— Tamo… u štabu!

U drugoj gomilici neko drugi opet daje obaveštenje o izvorima, iz kojih je čuo ovu važnu vest. Pojedine gomilice čak se uputile arnautskim mahalama da prođu kraj kuće, u kojoj je smeštena prva armija, ne bi li primetile tamo kakav pokret; ne bi li zapazile da su kancelarije više osvetljene no obično, ne bi li ma šta videle što bi im potvrdilo saznanje i potkrepilo još više nadu.

Štab prve armije bio je smešten u kući nekoga bega, u jednoj od krivudavih i tesnih ulica pećskih. To je velika zgrada sagrađena od kamena, kao i većina begovskih kuća i kula u ovim krajevima. U zgradu se ulazi na veliku drvenu kapiju, na koju se s obe strane naslanjaju visoki kameni zidovi, koji ograđuju dvorište. Na zidu kraj kapije, piše velikim štampanim slovima; „Štab prve armije“.

Pred kućom, u uzanom sokaku, stoje nekoliko automobila, među kojima su šoferi naložili vatru koju raspaljuju sipajući na nju, s vremena na vreme, mašinski zejtin. Oko vatre, na praznom benzinskom sanduku, na dovaljanom kamenu, na praznoj petrolejskoj kanti, posedali šoferi, podoficiri iz štaba i žandarmi i vode duge i žive razgovore. Po neko od njih secka oštrim nožićem tanke kore tvrdoga hleba i gricka; drugi turio u vatru džezvicu da mu uzavri voda za kafu ili šerbet, a treći presvlači košulju.

U dvorištu, kad se uđe u kapiju, licem okrenuta ulazu, sagrađena je mala, spreda otvorena šupa, od koje dve strane čine drveni zidovi, a kao treća služi kameni zid susednoga dvorišta. Na sredini te šupe gori vatra, oko koje sede štabovski žandarmi i razgovaraju sa zarobljenicima, koji su u oči toga dana pohvatani od naših izvidnica. Zarobljenika ima desetina, a među njima i Nemaca. Svi su promrzli, pocepani, modri i podnaduli. Oni sede mirno oko vatre, odgovaraju ponizno na svako pitanje i zalažu se parčadima bundeve, koju peku na vatri i jedu je.

Iz dvorišta ulazi se, na levoj strani, u zgradu na jedna velika vrata, u mračnu i veliku prostoriju, koja zauzima celo prizemlje a služi kao štala za konje. Od vrata s desne strane štale izvedene su uzane stepenice, koje vode na prvi sprat i uzlaze u jedan dugačak hodnik pretrpan sanducima i šatorskim krilima. Na tim sanducima vojnici kuvaju čaj i svaki čas unose u kancelarije, kojih na ovome spratu ima tri: jedna mala gde je štabni telefon, druga takođe mala za vojnike i treća, najveća, gde spavaju oficiri i ađutant štaba. Na spratu iznad ovoga, u sobi koja je upravo nad ovom, stanuje komandant Prve Armije vojvoda Mišić, sa svojim načelnikom štaba.

U tu zgradu i u tu sobu komandanta Prve Armije sabrala su se, šesnaestoga novembra pred podne, vojvode i đenerali komandanti, koji su se zatekli u Peći da, na osnovu naredbe Vrhovne Komande, kojom je prvoj, drugoj i trećoj armiji i Odbrani Beograda određen pravac povlačenja Peć — Adrijevica — Podgorica — Skadar, utvrde detaljni raspored povlačenja. Komandanti su na toj sednici utvrdili da se odmah jednim delom već sutra, sedamnaestog novembra, otpoče povlačenje ka Andrijevici, i to ovim redom: Druga armija putem na Čakor, a Prva Armija i Odbrana Beograda preko Žleba na Rožaj. Treća Armija, koja će se zatim i sama povući preko Rožaja, ostaće poslednja kao zaštita armija koje se povlače pred njom.

Celo to popodne, posle ovih zajedničkih odluka, komandanti i njihovi pomoćnici, svako u svojoj kancelariji, razrađivali su ove odluke kao naredbe za svaku jedinicu i sa toga posla, koji nisu završili čak ni kad je pao mrak, diže ih ponovan i hitan poziv vojvode Mišića da se, pre no što bi svojim trupama izdali definitivne naredbe za otstupanje, još jednom sastanu u štabu Prve Armije. Izvesna obaveštenja, dostave, izveštaji, telegrami i druge pojedinosti, do kojih je vojvoda od podne do pred veče toga dana došao, činili su sasvim drugačom situaciju no što je bila danas na podne, kada su đenerali rešavali o povlačenju, i to je nagnalo vojvodu Mišića da ponova sazove komandante na sastanak.

Celo to po podne, posle prvoga sastanka đenerala, načelnik štaba Prve Armije, ispitivao je svakog ponaosob i sve zajedno one zarobljenike što sede sa žandarima pod šupom, grejući se oko vatre. Ispitivao ih je dugo i svestrano, zapisivao je odgovore i dopunjavao ih, vraćao se na pitanja koja je već još jednom bio postavio i, uopšte, činio je sve da što tačnije i što pouzdanije sazna stanje neprijateljske vojske koja nastupa za nama. Zarobljenički iskazi bili su manje više jednaki; svi su oni tvrdili da su neprijateljske snage koje slaze sa Kosova vrlo male, jer su utrošile veliki broj vojske na obrazovanje garnizona po osvojenim mestima, ne osećajući se bezbednim u osvojenoj Srbiji. I te slabe sile, koje nastupaju s Kosova, ne predstavljaju vojsku boljega kvaliteta, a sem toga prati ih glad, jer nisu zatekli plen koji su očekivali, a zašli su u krajeve gde je vrlo otežano snabdevanje iz severnih, bogatijih krajeva. Arnautski elemenat, na koji su Austrijanci tako mnogo računali, nije ih dočekao ni oduševljeno ni prijateljski, na protiv, indiferentan je i lukavo se ponaša, računajući pouzdano na privremenost austrijske vladavine, te se ne može računati ni na ishranu vojske od stanovništva. Ni o moralu trupa austrijskih nisu zarobljenički iskazi bili povoljniji, a sa ovim su se slagali i izveštaji Arnauta sa naših predstraža.

Malobrojnost neprijateljske vojske potvrđivali su i neki pećani, Arnauti, koji su jutros stigli iz Mitrovice i koji vele da na putu nisu videli nikakvu vojsku već samo neke patrole.

Sav taj materijal i još neke izveštaje pojedinih komandanata, proučavao je sve do mraka vojvoda Mišić, baveći se jednako nad đeneral-štabnom kartom ove i susednih oblasti, i beležeći po njima neprijateljske položaje i pravce kojima se on kreće.

Pre godinu dana, kada su Austrijanci pod Poćorekom poplavali zapadnu Srbiju, ovako je isto, istoga meseca i istoga dana u mesecu, Vojvoda Mišić, u jednoj kući u Gornjem Milanovcu, sedeo za stolom studirajući iskaze zarobljenika i položaje neprijateljske i tada se, u času kad niko više nije verovao u spas Srbijin, rodila u njemu misao o slavnoj novembarskoj ofanzivi, koja je Austriju stala žrtava i srama, a nama donela slavu vojničkoga naroda. Da li vojvodi u ovome času nije pao na pamet čudan sticaj prilika: isti dan, isti mesec, iste okolnosti: jedna vojska koja veruje da je pobedilac i predaje se pobedničkom zanosu i nemaru i jedna vojska, za koju svi već misle da je pobeđena, pribira poslednju svoju snagu i satire svoga pobedioca. Nije li to mig istorije koji ga odvodi na one iste misli koje su pre godinu dana, u času kad ih je iskazao, izgledale nemogućne, pa ipak postale slavno delo?

U tim mislima, nadnesena nad đeneralštabnom kartom, zatekli su vojvodu đenerali, praćeni svojim pomoćnicima štabova, kada su se počeli pred veče, na njegov poziv, zbirati u vojvodinu kancelariju.

Ta kancelarija predstavlja jednu prostranu pravougaonu odaju, pretrpanu krevetima i oficirskim sanducima. Na sred odaje nalaze se dva uzduž sastavljena stola oko kojih su poređane stolice. Sedi se i na krevetima i na sanducima jer nema dovoljno stolica oko stola.

Razgovori se najpre vode o poslednjim vestima, o odlasku Kraljevom, Vrhovne Komande i Vladinom iz Prizrena i o borbama francuske vojske na jugu Srbije. U toku toga razgovora vojvoda Mišić izloži opširno svoje saznanje o stanju u austrijskoj vojsci, iznese sve podatke, sve iskaze zarobljenika, građana, izveštaje sa predstraža, predoči položaje na kojima se neprijatelj nalazi, njegov moral i njegovu brojnost. Iznese zatim depešu, koju je po podne primio sa Cetinja, od našega vojnog delegata, po kojoj nemački zvanični kominike objavljuje da Nemačka smatra svoj cilj postignutim, te prekida dalje operacije protiv Srbije i drugi telegram od istoga delegata, u kome saopštava radiotelegram iz Lijona, po kome Nemačka već povlači vojsku iz unutrašnjosti Srbije. Ovaj je telegram dopunjavao i potkrepljavao i izveštaj Komandanta Dunavske Divizije, koji vojvodu izveštava da izbeglice koje dolaze sa neprijateljske strane pričaju, da su im austrijski vojnici, bosanci, rekli da neće ostati u Srbiji već moraju da se vraćaju jer Rusi silno nadiru.

Izloživši sve te okolnosti, vojvoda predloži da se obustavi naredba o odstupanju, da se vojska pribere i preduzme ofanziva.

Svi se sabrani komandanti iznenadiše ovome neočekivanome predlogu. Mislili su, vojvoda ih je Mišić pozvao, jer je pribrao neke nove podatke koji bi imali veze sa rasporedom odstupanja i zahtevali možda izmene u tome rasporedu. Mesto toga, vojvoda Mišić pred samo izvršenje odstupanja, za koje su već izdate naredbe, predlaže ofanzivu.

U prvome trenutku iznenađeni đenerali izmeniše poglede među sobom i upreše ih zatim svi u vojvodu Stepu Stepanovića koji je, oslonjene glave na ruku, sedeo za stolom kraj samoga vojvode Mišića. Vojvoda Stepa oseti i sam da je pozvan prvi da uzme reč i on diže glavu:

— Ne govoreći o tome — reče vojvoda — da li smo u mogućnosti da preduzmemo ofanzivu, i pored svih prilika koje nam je vojvoda Mišić izneo o stanju austrijske vojske, ja se prethodno pitam i pitam vojvodu: nalazi li on da bi bilo oportuno, u momentu kad Kralj i Vrhovna Komanda napuštaju zemlju, uvereni da se više ništa ne može učiniti, preduzimati jednu tako neočekivanu akciju?

— Vrhovna je Komanda naredbom od 12 novembra ostavila slobodnu inicijativu nama komandantima — uze da brani svoje mišljenje vojvoda Mišić i diže sa stola naredbu koja je ležala među hartijama i u kojoj je on debelom crvenom pisaljkom podvukao mesto na koje se poziva.

— Koliko je meni poznata naredba — dodade vojvoda Stepa — ta se sloboda inicijative odnosi isključivo na povlačenje i ne može se tumačiti ovako kako je vojvoda Mišić tumači. Ali, i kad bi prešli preko te naredbe i njenoga značenja, ja ipak ne vidim krajnju korist takve ofanzive?

— Krajnja korist? — upade plahovito u reč vojvoda Mišić. — Krajnja korist je očigledna: valja se dočepati glavne komunikacije sa Solunom te, ako se i mora odstupati, odstupati putem kojim se može spasti državna imovina i ovoliki narod koji je krenuo u bežaniju.

Već od prvih reči videlo se da će dvoboj u ovoj diskusiji voditi vojvoda Stepa i Mišić, đenerali Jurišić i Živković malo su uzimali reč, postavljajući samo po gdekoja pitanja.

— Dobro, primam te razloge kao opravdanje krajnje koristi — nastavi vojvoda Stepa posle izvesne pauze. — Primam i verujem i da je stanje austrijske vojske takvo kakvo je izložio vojvoda Mišić, ali ne verujem i da je stanje bugarske vojske takvo. I ako su ih borbe na Timoku i na Giljanskome frontu dovoljno izlomile, ipak su oni tek mesec dana u ratu i, kako drugih frontova nemaju, celokupna je njihova snaga prema nama. Kad budemo izbili na Kosovo, jer vojvoda Mišić predlaže ofanzivu prema Mitrovici, srešćemo njih i onda ćemo se opet skrhati, a pitanje je hoćemo li tada imati slobodan i ovaj jedini put za odstupanje, jer Bugari se verovatno neće zadržati u Prizrenu već će poći ovamo. I onda našto ceo taj pokušaj?

Vojvoda Mišić zadrža pravo da o tome govori kad se bude prešlo na rešavanje o mogućnosti i uslovima za ofanzivu, on zasad moli da se reši pitanje: imaju li komandanti pravo da reše ofanzivu kad je Vrhovna Komanda napustila zemlju?

Đeneral Jurišić stade uz gledište da komandanti imaju pravo na ovu inicijativu pod promenjenim okolnostima. Đeneral Živković nije iskazivao svoje mišljenje, ali se videlo da je i on uz to gledište.

— Mogu imati prava primajući na sebe i svu odgovornost! — dodade i vojvoda Stepa.

— Kakve bi tu odgovornosti moglo biti? Ako se uspe nema je, a ako se ne uspe, šta je to što ćemo izgubiti kad je već sve izgubljeno? — reći će vojvoda Mišić.

— Ima je, ima! — šapće vojvoda Stepa više sebi.

Svi ga pogledaše očekujući da nastavi.

— Ima je, velim! — ponovi vojvoda glasno. — Kako da nema odgovornosti? Zar povesti ljude na klanicu kad uslova za ofanzivu nema i to ljude desetkovane, premorene i bez hrane; zar se za to nikome ne odgovara? Drugo je, ako zbilja uslova ima, u tom slučaju evo ja sam prvi koji pristaje da primi svu odgovornost.

— Još jedno pitanje — upade đeneral Jurišić. — U slučaju takve akcije mi bi se svi vratili svojim komandama. Akcija bi bila zajednička, svih jedinica, u koliko ih imamo. Šta je to što bi obezbedilo jedinstvo akcije? Ako se svako od nas može slobodno i po svome nahođenju kretati pri povlačenju, ne može svako na svoju ruku činiti pokrete pri nastupanju, Vrhovna Komanda je van zemlje, s njom smo bez ikakve veze.

— Obrazovaćemo novu Vrhovnu Komandu! — preseče vojvoda Mišić spreman na to pitanje. Zatim uze reč i poče u detaljima da razlaže mogućnost ofanzive, pogledajući uvek pri tome na vojvodu Stepu kojega je želeo ubediti. On iznese plan svoj kome bi krajnji cilj bio oslobođenje saobraćaja sa Solunom, što bi nam u slučaju daljih neuspeha, dalo bar mogućnosti za jedno pravilno odstupanje i spasenje ogromnog ratnog materijala koji bi se inače morao sav uništiti, ako se nastavi odstupanje u ovome pravcu kojim se pošlo. Da potvrdi mogućnost takvoga rezultata, vojvoda se pozva i na poslednje izveštaje Vrhovne Komande iz Prizrena, po kojima su izvesna francuska odeljenja primila borbu na srpskoj teritoriji, na Moglenu. Znači da u Solunu već ima dovoljno savezničkih trupa koje bi mogle stupiti u akciju, ako bi ta akcija bila prihvaćena sa severa.

Vojvoda Mišić govorio je rečito i sa nepokolebljivim ubeđenjem koje je osvajalo. Na licima prisutnih, koji su predlog u prvi mah dočekali sa nepoverenjem, sa čega se diskusija često puta i zaoštravala do sukoba, poče da se ispisuje neko pouzdanje i vera u ono što je vojvoda predlagao. Vojvoda je nastavio, on je izneo u detaljima i način kako bi se naša ofanziva izvela i pravac kojim bi se kretala. Uzeli su učešća u tome i svi ostali, pretresali su sve mogućnosti, razmatrana je i karta, ispitivani su ponova izveštaji naših predstraža, o položajima na frontovima našim i stranim i, najzad, došlo se do zajedničke načelne odluke, da se pristupi ofanzivi.

Vojvoda Stepa, koji je i sam pristao uz ovu odluku, ali još uvek ostao nedovoljno zagrejan poverenjem prema predlogu vojvode Mišića, dodade posle donete odluke:

— Ali, pre no što donesemo i definitivnu odluku, mi moramo biti tačno obavešteni sa kolikim brojem vojske raspolažemo, jer to u ovome času niko od nas ne zna pouzdano; dalje, moramo znati kakvo je stanje i raspoloženje u vojsci, naročito posle napuštanja zemlje od strane Kralja, Vlade i Vrhovne Komande; pa onda, moramo znati sa koliko i kakve municije raspolažemo i, najzad, imamo li uslova za ishranu kad ih neprijatelj nema?

Svi usvojiše ove napomene vojvode Stepe i svako primi na sebe da do sutra pribere sve ove podatke. Zatim je sastavljen i protokol sednice komandanata armija, po kome je imalo: da se obustavi jutrošnje rešenje komandanata o odstupanju i saopšti odmah komandantima divizija da pripreme trupe za ofanzivu i preduzmu pripreme za preformiranje pešadijskih jedinica prema njihovom brojnom stanju.

Sednica se završila dockan uveče, oko devet časova. Mlađi oficiri i drugo osoblje iz štaba Prve Armije koje se u sobi pod vojvodinom naročito iskupilo i čekalo na odluku, znajući o čemu se u sednici rešava, radoznalo je sa nestrpljenjem pogledalo na izlazak đenerala i njihovih pomoćnika, ne bi li sa lica njihovih pročitalo odluku. I sa lica njihovih se odista moglo pročitati ono što su u donjoj sobi tako žudno očekivali. Raspoloženje, upravo oduševljenje zavlada odjednom među svima i nađe se odnekud i piva i vina i šampanja da se to oduševljenje potkrepi.

Dok se u donjoj sobi oduševljavalo dotle se gore, u vojvodinoj sobi, izrađivale hitne naredbe svima komandantima da ne dozvole dalje uništavanje materijala, da jave brojno stanje i raspoloženje vojske, količinu municije i da učine sve pripreme za eventualnu ofanzivu.

Kao i u prvoj, te se iste naredbe izrađivale te noći i u svima ostalim armijama i komandama, a osim toga, preduzeta su još iste noći na svima frontovima daljna konjička izviđanja. Komandant Druge Armije preduzeo je još i mere da što pre uhvati vezu sa komandom trupa novih oblasti i da sazna što bliže o događajima kod Đakovice, odakle su bili stigli uznemirujući glasovi.

Još te noći glas je prohujao kroz Peć, a sutradan, zorom, već se vedra lica bude oni što su legli klonuli i iznemogli; dižu se sa verom oni koji nisu ni u šta više verovali; ustaju sa nadom oni koji su svaku nadu napustili. Lica, koja si juče sretao bezizrazna, tupa i blesava, danas vidiš sveža; čela koja si sretao izborana i zabrinuta, danas vidiš vedra, a u očima, koje si sretao ugašene, vidiš sad kako se uždio zrak. Kao da su se mrtvi probudili.

Vera, silna vera obuzela je ljude; drugače se sreću, drugače pozdravljaju, drugače razgovaraju. Jedan viši činovnik, koji je juče govorio da smo toliko pretučeni da sto godina nećemo dići glave, veli danas:

— Znao sam ja, takvi smo mi… Pretuci nas koliko hoćeš, ostavi u nama samo jedan živac pa ćemo iz njega opet da izrastemo!

Drugi jedan, koji je zajaukao kad je čuo da mu je kuća opljačkana i tvrdio onda da je Srbija za navek propala, veli danas:

— Ne propadamo mi lako; ko hoće da nas proguta treba da ima gvozden stomak. Platiće nam oni to, sve će nam platiti, sve do poslednje čivije!

— Idem i ja da se borim! — reče mi jedan koga je već pre pet godina minula svaka obaveza, ali u kome se odjutros razbuktalo mladićsko oduševljenje.

— Nije to za vas! — velim mu.

— Zašto da nije. Predstojalo mi je da ginem u ovim planinama, gubeći otadžbinu, pa zašto ne ne bi ginuo oslobađajući je!

Sreo sam i onoga mladoga oficira koji mi reče da je pokojnik još u Prizrenu preminuo, a ovo dovde, do Peći, da je bio samo prenos mrtva tela radi sahrane u porodičnoj grobnici.

— Vidite li šta se učini od pokojnika, diže se iz mrtvih?

On sleže zadovoljno ramenima pa dodade:

— Šta ćete, ima i prividnih smrti!

Niko više nije ni mislio na dalje povlačenje iz Peći, za koje se dotle sve grozničavo spremalo. Razvezali su se denjkovi, odrešile se torbe i počelo se jesti ono, što se mukom nabavilo i čuvalo za najveću nevolju koja nas je čekala u planinama. Bilo ih je čak koji su skupo plaćene konjiće nudili za male pare.

U štabovima armijskim nastavilo se sutradan do podne žurno pribiranje izveštaja, koji su stizali sa raznih strana. Ti izveštaji, ma da nisu bili potpuni i iscrpni, davali su ukupno ovakvo obeležje stanja u vojsci: vojska premorena, malaksala i rastrojena, ali bi se ofanzivom podigao u njoj duh; municije nema, hrane nema. Iz izveštaja se videlo još da je nedovoljan broj vojske, kao i da nema više ni komore ni profijantskih odeljenja.

Osim toga, stigao je izveštaj komandanta Moravske Divizije Prvog poziva, da još u toku današnjega dana mora napustiti Đakovicu i izveštaj Komandanta Šumadijske Divizije Prvog poziva, kojim javlja da je neprijatelj napao Timočku Diviziju Drugog poziva i da se 13. puk povlači u neredu.

Kada su se toga dana po podne opet sastali komandanti u štabu Prve Armije, već je na licu svakoga od njih bilo ispisano drugače raspoloženje no što je bilo ono koje su sinoć poneli polazeći odavde. Vojvoda Mišić ostao je i dalje pri svome predlogu za ofanzivu, zahtevao je da se još ne donosi protivna odluka, da se najpre izveštaji dopune i priberu izvesni podaci, koji su nedostajali. Vojvoda Stepa uz kojega su sad već i svi ostali pristajali, zauzeo je danas odlučniji stav, jer odlaganje odstupanja moglo je biti od nesrećnih posledica. On je čak, braneći svoje gledište, bacio u oči vojvodi Mišiću nekoliko grubih reči, te je sukob u jednome trenutku pretio čak da pređe u razračunavanje. Najzad, vojvoda Mišić, kad se osetio potpuno sam, a razloge kojima je još uvek branio svoj predlog nije mogao, kao juče, da potkrepi pouzdanim podatcima, morao je klonuti. Tako je doneta i potpisana odluka da se odustaje od svakog pokušaja ofanzive i da se vraća u važnost rešenje komandanata od 16 novembra pre podne, a to je značilo, da se odmah pristupi povlačenju po redu utvrđenom na toj prvoj sednici.

Kada je posle te odluke povedena reč i o artiljeriji, koja ne može dalje iz Peći, već se mora uništiti, vojvoda Mišić je bolno uzviknuo:

— Kad već ne može biti ofanzive onda, pre no što je uništite, dajte mi svu municiju, koliko je ima, da je ispucam, da oglasim smrt Srbije!

Pre no što će se još generali rastati sa ove poslednje sednice, setili su se da su ova njihova rešavanja unela toliko vere, toliko pouzdanja u građanstvo, da je ono odustalo od svojih odluka da se sklanja. Kada bi sad vojska odjednom počela da se povlači to bi unelo veliku pometnju. Stoga je nađeno za shodno da jedan od komandanata — vojvoda Stepanović — izda naredbu i nađe načina kako će s njom i građanstvo upoznati, a kojom će naredbom pozvati izbeglice da odmah kreću na put, kako bi olakšale odstupanje vojsci.

Naredba se ova brzo raščula i tako se i poslednja nada ubrzo pretvorila u poslednje razočarenje. Više se nije moglo ničim zavaravati, valjalo je kretati u planine.

I na jedan mah, kao da si magičkim štapićem zavitlao preko gomile i izgovorio čarolijske reči, sve se opet skameni; sve se izmeni i sve se vrati svome pređašnjem raspoloženju. Na svima se licima ispisa, ponova se duboko ispisa beda i nevolja, s tom razlikom samo, što je utučenost bila sad još veća i još teža.

— Verujte mi, prijatelju — veli mi jedan poznanik — imam gvozdene živce. Preturio sam teške brige i nevolje u životu i tamo gde bi svako drugi poklecnuo, ja sam čak umeo druge da tešim. Sad već više nemam ni ja snage i, evo, priznajem vam, danas mi je prvi put u životu došla na pamet misao o samoubistvu.

Drugi jedan, o kome sam se negda ja lično uverio da je čovek čelične volje i ogromne duševne energije, reče mi sa suzama u očima:

— Čujem hoće da unište svu municiju. Ama gde su ti đenerali? Hoću da ih nađem i da ih zamolim, sutra u zoru nek izvedu topove tamo na onu čistinu ispod patrijaršije, pa da se iskupimo svi mi begunci, nek saspu u nas svu municiju, nek nas sahrane pa nek kreću dalje! Boga mi, to ću da ih zamolim!

Sreo sam i jednoga poznatoga profesora, za kojega znam da nikad nije obilovao religijskim čuvstvima. Vraćao se otud iz Patrijaršije.

— Bio sam tamo — pokaza mi rukom crkvu — pomolio sam se Bogu, pripalio sam sveću…

— Za mrtve? — zapitah ga sa saučešćem.

— Ne! — veli profesor. — Oni su se već udostojili božje milosti. Za nas žive, prema kojima je Bog tako nemilostiv!

Ućutao sam da ne uznemirim duboki osećaj pobožnosti koji se u času ove teške nevolje vraćao u dušu iz koje je bio izgnan. I profesor je ćutao izvesno vreme, pa onda dodade, više kao razmišljajući, više sebi i poluglasno:

— Idem putem, otud, i mislim o nesrećnoj sudbini ovoga naroda. Odatle, iz te iste Patrijaršije, krenuo je naš narod pre tri stotine godina u zbeg, u tuđinu; pa evo sad se opet ponavlja to i sa istoga mesta.

— Da! — odgovorih mu. — Samo pre tri stotine godina srpski je narod odavde, od Patrijaršije, krenuo u begstvo ispred arnautskih nasilja, tražeći zaštite u hrišćanske Austrije, a sad, posle tri stotine godina, odavde od Patrijaršije, kreće opet u begstvo ispred austrijskih nasilja, tražeći zaštite u Arnauta.

Profesor se zamisli, teško uzdahnu i zaniha brižno glavom:

— Zar se točak istorije unatrag okreće?!…

Sreo sam i nju — Gospu u crnini. Sa njenoga sam lica najjasnije pročitao koliko je teškoga bola zadalo dušama sviju nas ovo poslednje razočarenje. Kada sam je upitao šta misli, šta će, ona mi ni reči nije odgovorila, bacila je samo pogled na snežne planine koje su bile pred nama. To je bilo moje poslednje viđenje s njom!

Kada je pala noć, poslednja noć pre no što ćemo krenuti u planine, nastala je jedna tužna svečanost. Pod svetlošću ogromnoga požara iznad Peći, koji je proždirao kare, lafete i svu ostalu opremu srpske artiljerije, tamo iza pećskoga groblja, nedaleko od Patrijaršije, vojnici su kopali duboke rake. Tu, u tišini, pod strogim stražama da se ko ne bi približio i video, vršena je sahrana topovskih cevi, sahranjivani su topovi okićeni slavom sa Kumanova i Oblakova, sa Jedrena i Bregalnice, sa Cera i Jagodnje.

To je bio duboko tužan obred. Vojnici su se, spuštajući topove u raku, praštali sa njima kao sa svojim najrođenijim, kao sa drugom, kao sa roditeljem, kao sa detetom. Milovali su ih, grlili i ljubili ih i plakali su za svojim drugovima sa kojima se nisu rastajali za sve vreme teških dana borbe i slave. Samo ko zna koliko je top pouzdanje srpskome vojniku, i samo ko zna koliko se srpski vojnik srodi i orodi sa oružjem svojim, taj može pojmiti žalost njegovu kada se mora sa tim oružjem i na ovaj način rastati.

— Zar ja da ti svojom rukom iskopam raku — veli artiljerac svome topu — Milošu moj!

Tepali su im, nazivali ih milosnim imenima i plakali su, gorko su plakali.

Oficiri su okretali glavu da sakriju suze koje su i njima vrcale na oči.

Ponoć je duboko prevalila, a posao još nije bio svršen. Prostrane su rake, veliki je broj topova. Treba zatim zemlju ugaziti, treba je izravnati da se trag ne pozna, da neprijatelj ne nađe srpske topove.

Ponoć je odavno već prevalila, vatra koja je gore u brdu žderala kare, lafete i svu ostalu opremu srpske artiljerije, dogorevala je već; mrak je sve dublje osvajao i jedino dole, pod drumom, što su se dogledali, kao dogorele zvezdice, slabo osvetljeni prozori crkve Patrijaršije. Niska kubeta te srpske svetinje ocrtala su se u noći i dogledala se iz daljine. Patrijaršija iz koje je nekada, u dalekoj prošlosti, nikla srpska vera, jedini je noćas nemi svedok tužnoga čina sahranjivanja srpske vere.

I sahranjena je već! Pukovnik koji je rukovodio sahranom srpskih topova, pošto je pregledao dovršene radove i bacio još poslednji pogled na groblje srpske artiljerije, reče potresenim glasom i sa dubokim bolom u duši:

— Svršeno je, sve je svršeno!…

Svršeno je, svršeno je sve!…

Nad grobnicom je zemlja utapkana, trag je uništen; na spalištu su vatre dogorele, pepeo se razvejao; iz duša je nesretnih begunaca nada izbrisana i bol se ponova zacario.

Svršeno je sve i ovladala je duboka tišina mrtve noći, nigde traga od života. Još jedino, kao i malo čas, što se dogledaju, kao utuljene zvezdice, bledo osvetljeni prozor crkve patrijaršiske. To svetle kandila nad ćivotima srpskih vladara i svetaca Stevana Prvovenčanoga i Stevana Dečanskoga.

Jednoga dana, kada je glas topova izmešao svoju surovu grmljavinu sa toplom i tihom jekom zvona sa usamljenih manastira, krenuli su i njih; krenuli su ih iz njihovih vekovnih obitališa, iz njihovih grobnica, gde im je tvrde metalne ćivote pokrivala duga i memljiva prošlost; krenuli su ih, jednoga čak otuda iz Studenice pod Čemernom, a drugoga iz Visokih Dečana.

Žive su pokopali, a njih mrtve krenuli!…

Putovali su sveci dugo i dugo na ramenima srpskih vojnika, koji su se smenjivali noseći osvećene i teške ćivote, koje su pratili kalućeri i sveštenici sa svećama u rukama, pevajući kroz planine i bogaze tužne molitve i tropare.

Tako su sveci otstupali, tako su sa narodom i vojskom i oni prešli preko visokih planina i stigli ovde, u Peć, da budu svedoci i poslednjega čina tragedije ovoga naroda. Tu, pred oltarom patrijaršijske crkve, već pet dana i pet noći leže njihovi ćivoti, kraj njih gore sveće i kandila, a vladike i arhimandriti, sveštenici i kaluđeri, čitaju im molitve jutrom i večerom.

I večeras su pročitali molitve, nalili ulje u kandila i povukli su se u svoje ćelije, pošto su debelim ključem tri puta okrenuli u crkvenim vratima.

Kada je minulo već daleko iza ponoći, kada više pod svodovima crkvenim nije odjekivao tupi udarac pijuka koji jeo negde u blizini kopao srpske topove; kada su se vladike i arhimandriti, sveštenici i kaluđeri u svojim ćelijama predali dubokom snu i mukla tišina svuda ovladala; kada je nastupilo gluvo doba u koje se mrtvi bude — debeli su kapci na metalnim ćivotima teško zaškripali, kao zahrđale šarke na tamničkim vratima. Ćivoti su se otvorili i bleda svetlost kandila obasjala je tamna kao zemlja i memljiva lica svetaca. Kosti su zaklopotale i skeleti, ogrnuti hermelinima i, s kraljevskom krunom na glavi, digli su se lagano i trudno iz srebrnih svojih tamnica. Ne zboreći ni reči, ne remeteći ničim gluvu tišinu, koja je pod manastirskim svodovima carevala, kraljevske se seni uputiše oltaru i kleknuše pred ikonom Svetoga Simeuna Mirotočivoga i Svetoga Save arhipastira. Tamnim i muklim glasom, koji kao da je iz groba dolazio, i koji je jecao kao struna na guslama, otpočeše seni molitvu Gospodu Bogu za svoj nesrećni narod, molitvu toplu, iskrenu, dugu. Molili su se Bogu koji je negda Nemanjinu molitvu na zvečanskoj gori uslišao i mač mu podržao i desnicu upravio da smoždi neprijatelja i pođe putem veličine i snage naroda svojega; molili su se Bogu, koji je negda uslišao molitvu ugodnika svojega arhiepiskopa Save, te smoždio Streza nasilnika, kovarnika i hulitelja zakona nebeskih i zemaljskih; molili su se Bogu Milutinovom i Dušanovom, koji je ove mudrošću i krepošću obdario; molili su se Bogu koji je Lazara Kosovskoga primio u carstvo nebesno; molili su se Bogu koji je narod srpski pet stotina godina podržao u veri, u onoj velikoj i uzvišenoj veri koja se iskazuje u ljubavi prema Otadžbini.

Molili su se još i sinu Gospodnjem, jedinorodnome i jedinosušnome. Ne sinu Gospodnjem na prestolu Božjem, o desnuju Boga Oca, već onome okrvavljenome Bogu, onome Bogu kome je nemilost ocatom žeđ gasila, u čije su se grudi koplja zarivala; onome Bogu koji je krvlju svojom otkupio nauk svoj. Molili su mu se da se smilostivi na narod jedan, koji krvlju svojom otkupljuje nauk svoj — ljubav ka slobodi.

Molile su se toplo, molile su se iskreno, molile su se dugo kraljevske seni. Molile su se za one što su ostali na domu i za ove koji su krenuli u zbegove; molile su mu se za mrtve i za žive; molile su mu se da podrži roba, da okrepi izgnanoga, da uteši ucveljenoga, da osnaži malaksaloga i da provede narod srpski kroz more patnja i stradanja.

Molile su se toplo, molile su se iskreno, molile su se dugo kraljevske seni. Kandila su dogorevajući počela da trnu već, kroz prozore je crkvene počelo da prodire rano jutarnje bledilo dana, a s polja, sa druma koji prolazi kraj patrijaršije, čuo se već žagor izgnanoga naroda koji se sa prvom zorom krenuo u planine…

⁂

Svršeno je, svršeno je sve!…

Saveznici su oprali ruke, neprijatelj je zaurlao: „Raspni ga!“ Krst je već sadeljan, a Golgota je pred nama. Krećemo i penjemo sa na nju!

Krećemo u planine, krećemo svi i Kralj i Vlada i vojvode i đenerali i vojska i narod. Krećemo u planine, u gudure, u krševe; krećemo u gladi u smrt!

Pećemo se na snežne i nedogledne vrhove i spuštati se u mračne i studene klance, gde ćemo, kao prvi hrišćani bačeni u arenu, očekivati zveri da nas rastrgnu. Slavićemo svoja krsna imena po pećinama, držaćemo pomene svojim milim i dragim po vrletima; spavaćemo po snegovima i po blatima; uspavljivaće nas arluk vukova, a buditi arnautska puška. Gladovaćemo i skapavaćemo od gladi, bolovaćemo i desetkovaće nas boleštine. Zasipaće nas i pretrpavati smetovi; padaćemo u ponore i ambise; klaće nas i ubijati divlji Arnauti, sejaće nad glavama našim smrt iz oblaka sprave letilice i davićemo se u duboka blatna jezera. Vaj nama, sejaćemo svud gde prođemo neopojane grobove, po urvinama i klancima, gde će nam zveri kosti glodati. I kada dospemo tamo gde smo jutros krenuli, umiraćemo još na pustim obalama Jadranskoga Mora, gde ćemo provoditi bele noći i crne dane, čežnjivo pogledajući da nam Evropa dobaci mrve hleba ili da se na zelenome horizontu pojave brodovi sa zastavama koje nose spas onome što je preostalo od čitavog jednog naroda.

Bajka, bajka, bajka, koju ćemo — ako preživimo ove teške dane — pričati svojim unucima, kao što su nama o nekadanjim zbegovima pričali naši dedovi!

I onda čak, kad pomislimo da smo spaseni, neće još doći kraj našim patnjama i našim bolovima. Hranićemo široka mora našim telesima; razmilećemo se kao beskućnici po širokome svetu i sejati grobove po tuđini, po neznanim mestima, po dalekim stranama; pogubićemo se, te će majke naricati za decom a deca za hraniteljima svojim; potucaćemo se od nemila do nedraga i kucaćemo na tuđa vrata; zaklanjaćemo se pod tuđe krovove i pružati ruke hlebu koji nam milosrđe podeli. Silni perom opevaće naše jade, silni srcem zaplakaće nad našom nevoljom, a silni dušom pružiće nam tople reči utehe — ali nas to neće utešiti, neće utešiti. Gorkim ćemo suzama odbrojavati dane izgnansta, a dubokim bolom hraniti našu čežnju za otadžbinom!

Bajka, bajka, bajka, koju ćemo — ako preživimo ove teške dane — pričati svojim unucima, kao što su nama o nekadanjim patnjama pričali naši dedovi!

I dok mi budemo trajali teške dane izgnanstva tamo daleko, tamo preko mora i gora, robovaće trima zlima gospodarima, ono drago, ono krvavo parče zemlje na kome smo nikli, koje nas je odojilo i odhranilo; robovaće naši ocevi i naša deca, naše majke i naše sestre; robovaće crkve naše, robovaće škole naše i robovaće grobovi naših milih i dragih. Drumovi će opusteti, a gore oživeti zbegovima i hajducima; ugasiće se vatre na ognjištima i kandila po crkvama našim; grobove pale dece naše poželeće suzu materinsku; pragovi će kućne obujmiti korov; zahrđaće napušteni plugovi, ispucaće nepreorana zemlja žeđu, te će je samohrane majke suzama zalivati. Presušiće dojke u matera te će puste kolevke njihati, a kletvom zameniti pesmu materinsku. Vešala će zakon zameniti; nasilje će pravdu kazivati; porok će se vrlinom zvati, a sram će visoko uzneti glavu i hoditi stazama, kojima je negda čednost hodila. Doći će poslednje vreme, te oni koji umiru blagosiljaće milost Božju, a oni koji ostaju živi zavidiće mrtvima.

Bajka, bajka, bajka, koju ćemo — ako preživimo ove teške dane — pričati svojim unucima, kao što su nama o nekadanjem robovanju pričali naši dedovi!

18. 34. Pogovor

Stranci su pisali vrlo mnogo o velikoj tragediji srpskoga naroda devet-sto petnaeste godine; mi smo tek vrlo malo, te će ova knjiga biti prvi veći napis o tom događaju. U opisima je stranaca više posmatranja i saučešća, u našima mora biti više osećanja i bola. Mi smo podnosili, oni su samo posmatrali. Ako su, kojim udesom, i podelili tešku sudbinu odstupanja sa nama, oni su podneli samo fizičke ali ne i duševne tegobe. U tome bi imala i biti razlika između knjiga koje su oni napisali i onih koje mi budemo pisali, te i ove koju podnosim čitaocima.

Ma da je ova knjiga dosta opsežna, ja nisam ni pomišljao njome obuhvatiti celokupnu tragediju devet-sto petnaeste godine. Beležio sam, opažao i saosećao sam u pojavama koje su se zbivale oko mene ili doprle do mene, jer, učasnik i sam u velikoj nevolji, nisam ni mogao dalje dogledati. Moja knjiga završava u Peći, jer se tu završava i tragedija naroda. Odatle dalje nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu ovoliku knjigu.

Ja ovu knjigu ne smatram kao gotovo delo o velikome događaju, te se čak i pobojavam da nije nešto pretenciozan naslov koji sam joj dao. Na tome delu, koje će se nesumnjivo jednoga dana javiti, bilo kao istorija, bilo kao priča ili ep, moraće i vreme i mnogo ruku sarađivati i ja, nudeći ovim samo deo građe, mogu biti zadovoljan ako kadgod budem smatran saradnikom na tome velikome delu, koje će izložiti sve one nadčovečanske napore i sve velike patnje srpskoga naroda.

— Marta 1920 godine, Beograd — Pisac.