Lektira

Pripovetke. 2

Autor

Branislav Nušić

u

, ,

Sabrana Dela Branislava Nušića. 16, Pripovetke. 2 / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Kutnjak

Gospodin Steva Jakovljević večerao je sinoć slatko u prijatnom razgovoru sa gospođom. Kako je o večeri jeo nešto preslanu šunku sa makaronima, nije mogao da zagasi žeđ dvema ili trima čašama vina, koje je na iskap ispio, već zatraži i čašu rashlađene vode te i nju ispi na iskap iz oznojene čaše. Ali, tek što je ispi, on iskrivi lice, tresnu praznom čašom o sto i viknu jedno: „Uh!“

— Šta je? — uznemiri se gospođa.

— Kutnjak! — odgovori on očajno i skoči sa stolice te krupnim koracima pođe po sobi kao ranjena zver.

Gospođa pokuša da ga teši, ali je bol sve više rastao i on se sve više znojio, huktao i jaukao:

— Uzmi malo aspirina! — savetuje ga gospođa donoseći tubu i istresajući na sto bele pogačice aspirina.

On proždrljivo proguta jednu dozu, pođe šetati i dalje jaučući, pa zatim dočepa i drugu tablicu. I ako je to bilo previše, ne pomože mu ništa.

— Kako bi bilo da metneš malo kinina u šupljinu od zuba? Čula sam da to pomaže — domišlja se žena.

On učini i to, ali bol ne samo što se ne umanji već, po merodavnom mišljenju g. Jakovljevićevom, postaje još veći.

Razume se da su se setili i toploga crepa i malo zatim g. Jakovljević je ležao na otomanu sa pola ćeramide na obrazu, ali ni to nije pomoglo i on je i dalje rikao.

Došla je i devojka iz kujne da dopuni savete gospođine. Po njenom upustvu uvaljala je gospođa parče sredine od hleba u so i strpala mu u šupljinu od zuba; zatim izvadiše to pa napuniše šupljinu duvanom; zatim izvadiše to pa turiše u šupljinu malo beloga luka; pa onda izvadiše i to pa strpaše u šupljinu tamnjana. Svaki od ovih pokušaja g. Jakovljević je strpljivo podnosio, ali je bol sve veći i veći bivao. Donesoše mu i čašicu ruma te njome ispuni usta; donesoše mu zatim i čašicu čistoga špiritusa te i njime ispuni usta.

Kad sve nije pomoglo, i gospođa se već osetila umorna od uzbuđenja i saučešće, uze g. Stevu Jakovljevića služavka potpuno na svoju dušu i poče da pronalazi nove lekove. Najpre donese ključ od kapije i stavi mu ga na razgolićeno rame; zatim mu zavuče kamfor u uvo i uze trljati špiritusom vratne žile, a najzad donese i jednu svoju čarapu punu vruća pepela i stavi mu je na obraz. Pa ipak sve to nije pomoglo, kutnjak je sve dalje i dalje besneo.

Metuše mu najzad i slačicu na obraz i, odista, dok je slačica pekla, izgledalo mu je kao da je prestao bol, ali kad skidoše slačicu, pod kojom ostade na obrazu ogromna modro-crvena mrlja, on ponova, gore no ikad dosad, poče rikati i obhrvan očajnim bolovima bacati i treskati sve što bi mu do ruku došlo.

Jedva ga umiriše, svukoše i položiše u postelju.

— Najbolje je mirno ležati i ne misliti na zub! — reći će služavka.

— Ili još bolje, pokušaj da zaspiš! — dodaće gospođa.

Ali uzalud su bili svi ti saveti i uputstva njihova; niti je on mogao ne misliti na zub, niti zaspati. Bila je to strašna noć, koju je preživeo g. Steva Jakovljević. Nemoguće mu je bilo naći položaj u krevetu koji bi mu kakogod godio i bar koliko-toliko ublažio bol; sa tim se problemom sve do zore nosio.

Još nije čestito ni svanulo, a on je sve po kući izbudio i odmah počeo da se oblači ma da je očevidno bilo da ni jedan zubni lekar tako rano ne počinje ordinaciju. Izgledao je kao srednjevekovni mučenik kojega su malo čas izveli iz mučionice; usta s iznutra ispržena od ruma i špiritusa i jezik odebljao te ga jedva kreće; obraz spolja opaljen od pretrpljenih bolova, lice bledo i ispiveno od nespavanja — prosto da suze čoveku naiđu na oči kad ga vidi.

Tek je bilo sedam sati kad je bio obučen i, pod šeširom na glavi, gotov da pođe. Ali gde će još sada kad zubni lekari tek u devet počinju rad. Šetao je po sobi i pogledao krvnički na zidni sat, na kome je velika kazaljka tako lagano micala kao nikad dosad.

— U osam tačno biću u čekaonici lekarevoj da budem prvi po redu, jer kakve sam sreće mogao bih još zateći tamo desetoricu pa da čekam do podne — mislio je u sebi g. Jakovljević, a potajno u duši računao je i na onu mogućnost, koja je tako česta, da zubobolnome klijentu prestane bol čim uđe u lekarevu čekaonicu.

Međutim velika kazaljka na satu sve se laganije micala, tako da g. Jakovljević razdraženo dočepa stolicu, pope se i pomače prstom kazaljku, za čitavih petnaest minuta napred. Kad je na taj način dobio na satu tri četvrti na osam, on dočepa šešir i, ne kazujući nikome ni zbogom, sunu iz kuće kao tane iz puške.

Jurio je ulicama kao da bega od žandarma; nije ništa video, nikog pogledao, niti koga pozdravljao. Pred očima su mu samo lebdele klješte, a u klještima se onaj krvnik kutnjak previja kao crv i kaje se za sva nedela koja je noćas počinio.

Na kraju jedne mirne uličice, kroz koju ga je put vodio, srete svoga staroga profesora, gospodina Miloševića. Ma da mu ni do čega nije bilo, ma da je u tom trenutku ceo svet mrzeo, ipak nadjača sve bolove osećanje poštovanja prema profesoru i poznatome filozofu, kojega su svi toliko cenili, da skide šešir i nazva mu dobar dan.

— A vi ste to, gospodine Jakovljeviću! — učini profesor otpozdravljajući ga. — Baš mi je milo što vas vidim!

— Da, da! — promumlja odebljalim jezikom g. Jakovljević i htede da nagne dalje, ali mu profesor prepreči put i uhvati ga za dugme od kaputa.

— Baš se radujem što sam vas sreo — nastavi profesor držeći ga čvrsto za dugme od kaputa. — Jeste li čitali, boga vam, kritiku Stanisavljevića na moju knjigu: „Odnos pojava i uzroka“.

— Nisam čitao, ali… — ja vas molim, gospodine profesore, da me izvinite, jer žurim zubnome lekaru, imam užasne bolove, celu noć me je mučio jedan kutnjak…

— Ta ostavite, molim vas — teši ga profesor i još se čvršće dočepa njegovog dugmeta na kaputu. — Bol zuba se najbolje leči ne misleći na njega.

— Da, ali… — pokuša g. Jakovljević da se izvuče.

— On spori, molim vas — nastavi profesor — najosnovniju i najbitniju istinu, koju svako, pa i lajik, ne samo priznaje, već i oseća. On prosto na prosto tvrdi da u prirodi može biti pojava bez uzroka, dok je baš ta uzročnost, taj odnos između uzroka i pojave jedan tako osnovni i tako opšti zakon, da…

G. Jakovljević pokuša da se otrgne ma i po cenu da otkine dugme od kaputa, ali profesor, koji je već pao u vatru, napusti dugme pa ga čvrsto uhvati za peš od kaputa i nastavi:

— Jer, molim vas, kad bi pojave imale izvestan početak, bilo to u vremenu ili u prostoru, onda bi recimo prva od njih, iz koje su proizašle ostale mogla još biti i bez uzroka. Ali bi se takva postavka mogla priznati samo u slučaju kad bi se konstatovala usamljenost jedne pojave, dok, međutim mi vidimo, da takvoga slučaja nema, već naprotiv pojave se javljaju u grupama, one predstavljaju jedan dugi neprekidni lanac u kome je svaka pojava vezana za prethodnu. Prema tome, dakle, one proishode jedna iz druge, bez određenoga početka i bez kraja, koji bi se mogao dogledati. Šta znači dakle to? Znači da uzrok postanka pojava leži u njihovom međusobnom odnosu ili, drugim rečima…

G. Jakovljeviću poče da se muti nešto u glavi; on je gledao profesora, ali ga već nije dobro video izgledao mu je kao neka bezoblična providna masa, koja se vrti oko sebe. On bi mu spazio čas cilinder, čas nogu a čas ruku, ali se to odmah gubilo i obrtalo oko sebe u kovitlac. On je čuo i njegov glas, ali mu taj glas izgledao kao škripanje i stenjanje nekog svrdla, koje rije u dubinu njegova kutnjaka i on odista oseti toga trenutka užasan bol.

— Pojave nemaju i ne mogu imati u vremenu i u prostoru ni unutarnjih ni spoljnih granica, jer kad bi ih bilo, to bi značilo …čuo se i dalje profesorov glas, ali u tom trenutku puče nešto, profesorov cilinder odlete u oluk nabujao vodom od jučerašnje kiše, a profesor jauknu kao da je njemu toga trenutka kogod iščupao kutnjak.

Pošto je svome poštovanome profesoru odvalio jedan šamar, g. Jakovljević se otište ulicom trčeći kao zec ispred kerova, ali bez svesti šta se desilo. Niti je znao šta je učinio, niti je znao ulice kroz koje je prošao, niti se seća čekaonice zubnoga lekara u koju je kao besomučan uleteo. Sve, sve što pamti to je onaj trenutak, kada oseti kao da mu nešto svanu, kao da su mu toga trenutka skinuli s grudi puno bure od pet stotina litara i i mal’ ne zagrli doktora, onoga istoga doktora kome je noćas psovao i Boga i oca i mnogo drugo štošta.

Vraćajući se od doktora lak, raspoložen, preporođen, on uze usput da razmišlja o svemu što je od sinoć preživeo. Seti se i kamfora u ušima i hladnoga ključa na ramenu i služavkine čarape na obrazu; seti se i slačice, od koje mu je još bridela debela masnica na licu; seti se i onih jastuka sa kojima je celu noć žonglirao i u nizu tih sećanja na jedan mah mu se pojavi poštovani profesor pred očima i on se trže pred pojavom, setiv se tek sada da mu je opalio šamar i to ga teško zabole i zastide se pred samim sobom.

Tako se g. Jakovljević vrati kući bez kutnjaka, ali sa grižom savesti koja poče da ga mori isto toliko koliko i kutnjak ranije. I, ma da je jedva čekao da stigne veče te da se slatko ispava, posle jedne neprospavane noći, ipak se dugo i dugo prevrtao u krevetu, uznemiren razmišljanjem o profesoru, šamaru i onome cilinderu, kojega se dobro seća kako je odleteo u oluk, nabujao prljavom vodom od prekjučerašnje kiše.

Sutradan kad se probudio i pošao od kuće i spazio na dvesta metara žandarma, njega je nešto štrecnulo u duši, i ako je i do danas sretao žandarme i ravnodušno prolazio kraj njih. I predosećanje ga odista ovom prilikom nije prevarilo; žandarm zastade pred njim, salutira i predade mu poziv za sutradan u devet sati pre podne.

G. Jakovljeviću je predstojala još jedna teška noć, slična onoj, koju je proveo pre vađenja zuba. Ne govoreći ženi ništa o „aferi“, kako je on sam celu stvar nazvao, on je te večeri legao ranije no obično, ali dugo i dugo nije mogao zaspati.

— Eto — mislio je u sebi — i zubni je lekar ordinirao tek od devet pre podne, a isto tako ordinira i član kvarta. I eto… odista profesor ima pravo, svaka pojava ima svoga uzroka i sve su pojave uzročno povezane jedna za drugu i postaju jedna iz druge! Da nije preksinoć jeo slane šunke, on na bi bio žedan, da nije bio žedan, on ne bi pio hladne vode; da nije pio hladne vode, njega ne bi zaboleo kutnjak; da ga nije zaboleo kutnjak, on ne bi opalio profesoru šamar; da nije opalio profesoru šamar, on ne bi morao sutra u kvart; da ne mora sutra u kvart… i čitav niz pojava, koje tek imaju nastati počeše se predočavati g. Jakovljeviću i mučiti ga nesanicom, te jedva dočeka da osvane sutrašnji dan.

Probudio se rano kao i pre neki dan, onako isto je bio nestrpljiv i uznemiren, onako se isto popeo na stolicu i gurnuo kazaljku od sata za čitavih petnaest minuta napred i onako isto natakao šešir na glavu, te, ne kazujući nikome ni zbogom, dunuo iz kuće kao iz puške.

U čekaonici kvartovskoj nije dugo čekao, član ga je odmah primio i kad je ušao u njegovu kancelariju klonuo je teže i bolnije no kad je prekjuče sedao u stolicu zubnog lekara. Na malome kanabetu, izmeđ dva prozora, sedeo je profesor, onaj isti poštovanja dostojni profesor, kome je on prekjuče opalio šamar. Njega obli težak stid i obori glavu nemajući hrabrosti da pogleda svoju žrtvu u oči.

Neprijatnu pauzu, koja nastade, prekide sam profesor, obraćajući se članu kvarta, koji je takođe bio njegov đak i osećao prema profesoru isto poštovanje kao i g. Jakovljević.

— Ja znam da mi nije mesto ovde — reći će profesor. — Ovo nije suđenje već samo saslušanje, ali rad sam bio da čujem, šta će ovaj gospodin u mome prisustvu reći u svoje opravdanje.

G. Jakovljević oseti kako ga obli znoj i obori još niže glavu.

— Dakle, gospodine — obrati se član kvarta Jakovljeviću — priznajete li vi, da ste 21 ovog meseca, u 8 časova pre podne, opalili poštovanom gospodinu šamar javno na ulici?

— Priznajem! — stidljivo odgovara Jakovljević.

— Pa čime vi pravdate taj svoj postupak? — nastavlja član ispitivanje.

— Ja… ovaj… kako da kažem, uze uvijati grešni Jakovljević. — Toga jutra i cele prošle noći boleo me je strahovito kutnjak… dovodio me je do ludila… tako, da sam u tome času bio neodgovoran za svoje postupke. Ja se kajem, ja se stidim svoga postupka, ja sam gotov moliti za oproštenje, ja uviđam i sam…

— Pa ipak, iz svega toga ja ne vidim šta vas je moglo rukovoditi da tako postupite, nastavi član. — Jer vi tek ne možete na osnovu toga što vas bole kutnjak, opaliti šamar ma kom licu, koje sretnete na ulici?

— Ta da… tako je — uvija nesretni Jakovljević. — Dakle, stvar je tekla ovako: Poštovani gospodin profesor sreo me je na ulici u trenutku kad sam ja savladan bolovima žurio i jedva čekao da stignem zubnome lekaru da me oslobodi napasti. Gospodin profesor me je zadržao i počeo mi je govoriti o kritici nekakvog Stanisavljevića na njegovu knjigu Odnos pojava i uzroka. Ja razumem srdžbu gospodina profesora i — potrebu da se nekome izjada, jer taj idiot kritičar sporio je jednu osnovnu i najbitniju istinu, koju svako, pa i mi lajici, ne samo priznajemo no i osećamo.

— Da, gospodo, — upade u reč profesor. — On prosto tvrdi da u prirodi može biti pojava bez uzroka, dok je baš ta uzročnost, taj odnos izmeđ uzroka i pojava jedan tako osnovni i tako opšti zakon da se…

— Ali ja iz toga još ne vidim razloge za vaš postupak? — prekide profesora član kvarta obraćajući se g. Jakovljeviću.

Ja priznajem da razloga nije bilo, sem ako moj kutnjak ne budete hteli da mi uzmete kao olakšavnu okolnost, jer u stvari ja sam potpuno istoga mišljenja, koje zastupa g. profesor… nema u prirodi pojava bez uzroka, i…

— Kako? — učini profesor obraćajući se Jakovljeviću i ozari mu se lice ushićenjem. — Vi dakle priznajete moje gledište?…

G. Jakovljević opazi u glasu i u izrazu lica profesorovog ohrabrenje za sebe i očas mu se ukaza put kojim treba da pođe u daljoj svojoj odbrani.

— Razume se, gospodine profesore, da priznajem vaše gledište, jer dozvolićete da je ono logično i dokumentovano samim životom, a onaj magarac kritičar…

— Vi, dakle… upade profesor još ushićenije i pruži ruku Jakovljeviću. — To je onda sasvim druga stvar. Ja sam mislio vi ste mi opalili šamar kao protivnik moga mišljenja…

— Ali kako ste to mogli i pomisliti!

— To je onda sasvim druga stvar. Tada je moja tužba sasvim bespredmetna, ja tržem svoju tužbu, jer, vidite gospodo — i tu profesor uhvati levom rukom člana kvarta za dugme od kaputa, a desnom rukom g. Jakovljevića — jer vidite, gospodo, kada bi pojave imale izvestan početak, bilo to u vremenu ili u prostoru…

I profesor nastavi, nastavi u beskrajnost. Prođe deset sati, prođe jedanaest, a profesor još jednako govori. Član kvarta i Jakovljević pogledaju se ispod oka i teše jedno drugo pogledima.

U jednome trenutku, kad se već približilo podne, članu kvarta se nešto smrče pred očima i dođe mu nekako raspoloženje da ošamari profesora te čak i opruži ruku, ali se na vreme trže.

Najzad prođe i podne, svi činovnici odoše iz kancelarije, žandarmi isprazniše čekaonicu, nastale potpun mir u kvartu i jedino se još i dalje čuo glas profesorov iz kancelarije članove:

— Pojave nemaju i ne mogu imati u vremenu i prostoru ni unutarnjih niti spoljnih granica, jer kad bi ih bilo, to bi značilo…

2. Gadan san

Svako jutro kad bi se probudili, Toma Savić i gospođa Melanija, leškarili bi još poduže u postelji pričajući jedno drugome snove. To je već dugi niz godina postala njihova navika i potreba. Čim bi se probudio, pošto bi se čestito iskašljao, Toma bi se okrenuo postelji svoje supruge i pripitao je:

— Melanija, jesi li budna?

Njegova svetla, ćelava glava, virila bi iz pokrivača, kao pun mesec iza oblaka, a oči bi mu sjaktile, ako je što prijatno sanjao, ili se čelo natuštilo, ako je rđav san snio. Iz druge postelje virilo je iz pokrivača nekoliko zamršenih štringli crna fula, to je bila frizura gospođe Melanije, a dva svetla oka, koja su još uvek sačuvala punu toplinu mladosti, i ako je već gospođa napunila trideset i devetu godinu, prema šeset i prvoj koju je njen suprug zarezao.

Ako bi dakle na pitanje Tome Savića, iz one druge postelje dopro odgovor: „Budna sam!“ Toma bi na dugačko i na široko počeo da priča svoj san, pa pošto bi pokušali da ga rastumače, gospa Melanija bi zatim pričala svoj san, koji bi takođe tumačili.

A pričali su iskreno, bilo lepo ili ružno ono što su snili. Nisu nikad pokušavali da što oduzmu ili dometnu, niti da što doteraju ili prećute. Jednoga je jutra čak Toma pričao kako je usnio da se ženi nekom udovicom, pa kao svadba, i on stoji sa mladom pred oltarom, pa kao došao red da im sveštenik stavi mladenačke krune na glavu. Pa kad je sveštenik uzeo mladoženjinu krunu i digao je prema Tominom čelu da mu je stavi na glavu, te kad spazi ćelavu glavu mladoženjinu, a popu se nešto smuči i pljunu onde, pred oltarom. Eto, takav bi san svaki drugi suprug prećutao, ali Toma po navici da bude iskren, ispričao je i to. Gospa Melanija je jedanput pričala, kako je usnila kao ubola se na trn, pa kao jedan mlad lekar došao da joj vadi trn, ali ga ne traži tamo gde se ona ubola, već tamo gde se nije ubola. Pa kao ona njemu oštro kazala: „Gospodine, uzmite se u pamet, ja sam udata žena!“ a lekar njoj odgovorio: „Udati ste, ali za jednog matorog magarca!“ Eto, takav bi san svaka druga žena prećutala, ali gospa Melanija, po navici da bude iskrena, ispričala je i to.

Bivalo je ponekad, da jedno od njih i zaboravi san. Probudio se lepo, i ceo san, sa svim detaljima, lebdi mu pred očima, ali dok se okrene ili progovori što, a san se ujedanput izgubi; i da se ubije posle, ne može ga se više setiti. A to se baš od jutros desilo. Probudio se Toma, kao obično, izneo mesec iz oblaka, pogledao u drugu postelju očima koje su sjaktile, jer je neki lep san sanjao, i zapita po običaju:

— Melanija, jesi li budna?

I da je gospa Melanija odmah odgovorila: „Jesam!“ on bi lepo razvezao i ispričao joj svoj san sve do najmanjih sitnica. Ali se ona na prvo pitanje ne odazva, a njega spopade jutarnji kašalj, i tek kad ga prođe on po drugi put zapita:

— Melanija, jesi li budna?

Ona se odazva, i on zinu da joj ispriča san, ali se pljesnu po čelu:

— Ho, maj, ama ovaj čas, evo ovaj čas ga izgubih!

— Šta? — odziva se gospa Melanija i trlja oči da se rasani.

— San. Ama, sve do maločas sam ga znao, ali sad… Čekaj, čekaj! — i Toma se zamisli, ali se za živa boga ne moga više da seti sna.

— Ne pomaže ništa! — huknu očajno. — Pobegao mi, prosto mi pobegao, kao ptica kad je ispustiš iz šaka. Do malo pre si je držao, pa tek hop, ispustiš je, i ne možeš je više nikad uhvatiti. Neću ni da se mučim, znam da ga se neću više setiti; nego, deder ti, Melanija, pričaj šta si snila?

— Ja sanjala gospodina Gigu, — veli gospa Melanija.

A, taj gospodin Giga, koga je sanjala gospa Melanija, bio je njihov dobar prijatelj. Sedeli ranije, dok je gospodin Gigina žena bila živa, u istoj kući, pa se žene sprijateljile, a kraj njih i muževi, ma da inače, po godinama, ne bi bili drugovi, jer je gospodin Giga čitavih dvadeset godina, mlađi od Tome. Docnije, kada je gospodin Gigi umrla žena, a on ostao sa dvoje dece, odselio se u neke svojte, ali su i dalje ostali dobri prijatelji, te bi i on i njegova dečica često uvraćali u Tome, a već nije bilo praznika da gospa Melanija ne bi prizvala decu na ručak. No i inače, gospodin Giga je bio jedak neobično čestit čovek i ophodio se sa velikim poštovanjem prema gospođi Melaniji i prema gospodinu Tomi Saviću.

— Čudnovat san! — nastavi gospa Melanija svoje kazivanje. — K’o ti si otišao negde na put, a ja sama kod kuće, pa kad je bilo po večeri, a ja se spremam da legnem, kad ujedanput otvoriše se vrata i uđe gospodin Giga. Ja, kako sam bila samo u košulji, brzo pa u krevet, i pokrijem se preko glave i pitam gospodina Gigu: šta želi? A on mi kao i ne odgovara, nego se svlači…

— Svlači? — dreknu Toma Savić.

— Jest, svlači se, pa kad ostade samo u gaćama, a on kao hoće da legne kod mene u krevet, i uzeo da diže pokrivač. Ja uzdrhtim od ljutine, ali ga zapitam ipak učtivo: „Da li vi, gospodine Gigo, znate, da moj Toma nije kod kuće?“ „Znam,“ veli, „pa baš zato sam ja i došao!“ „A da li vi znate, — pitam ja — šta bi vama moj Toma kazao, da vas zateče ovako u gaćama u mojoj spavaćoj sobi?“

— Sasvim, sasvim si dobro kazala! — odobrava Toma iz druge postelje. — A on?

— Veli: „Ja sam dvadeset godina mlađi od Tome!“

— Gle, molim te! I zar zato što je mlađi… gunđa Toma iz druge postelje.

— Pa onda — nastavlja gospa Melanija — ja njemu kažem: „Ja sam vas, gospodine Gigo, dosada smatrala za prijatelja Tominog!“ — „Pa da, — veli on, — pa šta bi vi hteli da njegov neprijatelj dođe i legne u vaš krevet!“ I kad to reče on lepo leže u krevet.

— Leže? — dreknu Toma.

— Jest!

— Pa?

— Pa to! Pošto sam ja ućutala, jer sam mu rekla sve što sam imala reći, to on lepo… kao kod svoje kuće.

— Pfuj! — pljunu Toma. — Svinja jedna! Ko bi se tome od njega nadao!

I Toma ljutit, prekide dalje leškarenje u društvu, već se diže i uze da se oblači, neprestano gunđajući.

— Poštovao sam ga dosada i cenio i… Vidiš kako se čovek može da prevari u čoveku.

— Al’ zaboga — pokušava gospa Melanija da ga ublaži, — to je samo u snu!

— Pa u snu, to jeste, ali kad je on takav u snu, ko ti garantuje da ne bi takav bio i na javi. Ti prosto nemaš nikakve garancije.

— Pa to jeste, što kažeš!

— I onda… meni je prosto nezgodno ostati s njim i dalje u prijateljstvu… nezgodno mi je, pa to ti je!…

— Ali zašto, zaboga?

— Tako, odvratno mi je i da ga vidim. I onda, ja sad već ne umem njega drukčije da zamislim nego u gaćama. I onda, sto priznaj sama, dođe on, na primer, na kafu i sedne kraj tebe; možeš li onda da ti ne padne na pamet, kako se on svlači, kako leže kraj tebe u krevet i… kako se oseća kao u svojoj kući. Zar može da ti to ne padne na pamet?

— Pa to jeste! — odgovara gospa Melanija.

— I onda, zar može da ti se odmah ne zgadi taj čovek? Dabome da ti se mora odmah zgaditi čim ga vidiš!

I odista, od toga dana, Toma Savić sasvim ohladi prema gospodin Gigi. Sretne ga usput pa ga jedva pozdravi.

— Mislio sam baš danas da dođem do vas na jednu kafu, po ručku, — veli mu gospodin Giga.

— Neću biti kod kuće, a neće ni Melanija, — odgovara mu hladno Toma i okreće pogled, nemogući prosto da ga gleda, jer sve mu izgleda kao da onaj i nema odela na sebi već ide ulicom u gaćama.

Jedanput je čak i svratio gospodin Giga u posetu i posedeo malo, ali su se domaćini tako hladno ponašali prema njemu, da se čovek osetio u vrlo nezgodnom položaju i prekinuo posetu pre no što je i mislio. A, kada je otišao, razvio se između supruga ovakav razgovor:

— Molim te, zar nisi primetila, da je to gad od čoveka? — pita Toma.

— Inače učtiv, kao što je bio i pre no što sam ga sanjala — odgovara gospa Melanija.

— Pa, učtiv jeste, ali kad spusti ruku pod sto da izvuče tabakeru iz džepa, a meni izgleda kao da otkopčava pantalone da se svuče i kao da ti šapće: „Pa da, a šta bi vi hteli da njegov neprijatelj dođe i legne u vaš krevet!“ Eto, priznaj Melanija i sama, reci kako si se osećala kraj njega? ’Ajd’, reci?

— Pa odista, nije mogao san nikako da mi iziđe iz glave. Sve mi je izgledalo kao da se već uvlači pod moj pokrivač i kao da… ovaj…

— Pa to… znam šta si htela da kažeš… Htela ne htela, mora da misliš na to. Eto vidiš da je svinja, eto vidiš da je gad od čoveka! Ne ostaje nam ništa drugo, nego da s tim čovekom sasvim prekinemo. Čovek, koji se tako prema meni i mojoj kući ponaša, ne zaslužuje ni dobar dan da mu kažem!

I odista, Toma Savić prekide sasvim odnose sa gospodin Gigom, ali to ne pomože da se u kući Savićevoj ne govori stalno i uvek o Giginom bezobraznom ponašanju. Toma Savić se stalno iščuđavao, kako u svetu uopšte može i postojati takav gad od čoveka, a gospa Melanija stalno je govorila kako onaj san ne može nikako da joj iščili i sad već ne ume drukčije ni da zamisli gospodina Gigu, no u krevetu.

I Toma Savić okrete sasvim glavu od gospodina Gige. Kada se prvi put zatim sreo s njim nije hteo ni da mu se javi.

Gospodin Gigu je to neobično zabolelo. Zašto su hladni prema njemu, zašto okreću glavu? On ih nije uvredio, on im ništa na žao nije učinio. Navikao je bio da ide često u njih; snalazio se u njihovoj kući kao u svojoj, bio im je iskren prijatelj; pa otkuda sada najedanput takvo njihovo ponašanje

Sve ga je to mučilo i gospodin Giga odluči da traži objašnjenje. On ode jedno jutro u kafanu gde je obično g. Toma Savić pio svoju jutarnju kafu. Znao je da će ga tamo naći i uputi se pravo njegovom stolu i, ma da g. Toma Savić okrete glavu, gospodin Giga priđe ipak i sede za isti sto.

— Gospodine Tomo — poče gospodin Giga i bolno ali i odlučno — ja ne mislim da vam se namećem, ali ja mislim da imam prava da mi objasnite vaše ponašanje prema meni.

— Zar posle onoga, gospodine Gigo — okrete se uvređeno Toma Savić — vi još tražite nekakvog objašnjenja?

— Posle kojega? — čudi se gospodin Giga.

— Zar ja vas primam u kuću kao brat, kao prijatelj, kao svoj svoga rođenoga a vi onako da se ponašate. I još imate hrabrosti da mi priđete, da tražite objašnjenje i da me pogledate u oči!

— Ali šta sam to učinio? — zgranjava se gospodin Giga.

— Još smete da pitate; još imate drskosti da pitate? — uzbuđuje se sve to više gospodin Toma Savić.

— Pa, zaboga, ako sam što pogrešio to se da popraviti! — uvija se gospodin Giga.

— A, te se stvari ne popravljaju. Te stvari kad se jednom dese, ne popravljaju se lako. Deder recite, recite mi čime ćete popraviti?

— Pa ne znam u čemu je stvar, recite vi meni najpre u čemu je stvar?

— U čemu je stvar, u čemu je stvar? — i gospodin Toma se kao malo zbuni, ali opet planu i nastavi. — Stvar je u tome, gospodine, što ste vi došli mojoj kući, svukli se i legli u krevet moje žene. I malo to, već kad vas je moja žena opomenula i rekla vam: „Zar vi, prijatelj Tomin, pa tako nešto?“ a vi ste odgovorili: „Pa prijatelj dabome, šta hoćete valjda neprijatelj da vam legne u krevet!“ Eto, gospodine, eto u čemu je stvar.

Za sve vreme dok je Toma to uzbuđeno govorio, gospodin Giga je zinuo preneražen i nije nikako umeo da dođe k sebi. Jedva najzad dođe do reči:

— Ja?! Ja?! Ja?! — zgranjava se gospodin Giga. — Ama pobogu, čoveče. Kad sam ja to učinio, gde bi ja to učinio. Molim vas objasnite mi kad sam ja to učinio

— U snu!

— U snu?

— Jeste, u snu!

— To ste vi, gospodine Tomo, sanjali?

— Da sam ja sanjao, ja bih znao šta bi radio. Ja bih vas motkom, pa eto ti. Ali, što je najgore, sanjala je moja žena.

— Zaboga, gospodine Tomo, priberite se. Ta to je samo u snu.

— Ja znam da je u snu ali, ako ste pravi prijatelj i ako ste čestit čovek, ne sme ni u snu tako što da vam padne na pamet.

— Pa nisam ja sanjao, zaboga — pravda se gospodin Giga. — Nisam ja sanjao. Po čemu sam ja kriv što neko drugi sanja.

— To jeste — stišava se malo gospodin Toma — to jeste za vas olakšavna okolnost što niste vi sanjali. Ali, gospodine moj, zamislite vi u kakav ste nezgodan položaj doveli moju ženu. Ona sirota sad ne sme ni u oči da vas pogleda. Pa bar da ste smatrali za potrebno da se toj ženi izvinite, nego k’o velite, šta je bilo bilo.

— Ali ne, zaboga, ja pristajem, evo pristajem da se izvinim i da je molim za oproštenje.

— Razume se da je molite za oproštenje! — završi gospodin Toma razgovor, osećajući se u tome času kao pobednik koji je smlavio svoga protivnika.

Na podne on ispriča gospođi Melaniji ceo razgovor, al’ ona se još više zabrinu:

— Pa šta ću da mu kažem, ako dođe da se izvinjava?

— Reci mu, reci mu… — i gospodin Toma ne moga ni sam u tom času da se seti šta bi mu trebalo reći. — Reci mu da je bio svinja i da ti takve stvari ni u snu ne dozvoljavaš. Eto, to mu reci.

I odista, sutradan dođe gospodin Giga. Gospodin Toma nije bio kod kuće. Bio je to vrlo neprijatan sastanak. Gospođa Melanija gleda u zemlju, gospodin Giga gleda u zemlju. Ćute i jedno i drugo. Najzad on oseti da je dužan progovoriti.

— Ja sam, gospa Melanija, došao da se izvinim za ono, jedva promuca.

— Za koje — odgovori ona kao praveći se da ne zna zašta je gospodin Giga došao.

— Pa za ono… u snu. Ja vas molim, gospođo, da mi oprostite, verujte…

— Ne mogu da razumem samo — prekida ga ona oštro i osorno — kako ste samo mogli i doći na takvu ideju?

— To nije moja krivica, verujte, to je bez moje volje.

— Pa dobro, otkud onda da dođete na tako što?

— Bože moj, gospođo, pa priroda je priroda. Ja sam zdrav, snažan, a udovac sam, a gospodin Toma je već star, mator, a vi ste, kako da kažem, vrlo držeća žena i to dabome… priroda je priroda.

— Ju, pa kako vi to govorite, izgleda kao da hoćete da kažete da zbog prirode žena treba da bude nepoštena.

— Ne mislim to, ali, priznaćete i sami, to ja samo u snu bilo. I onda, nisam ja to sanjao nego vi.

— Pa ja, jeste, al’ otkud vi da mi dođete na san. Što mi nije došao ko drugi, otkud vi?

— Ja mislim opet da je to priroda iz vas progovorila.

— Opet vi prirodu!

— Pa ne, ali samo radi objašnjenja. Žao me je, verujte, što se Toma toliko naljutio na mene. Da je to bilo u istini pa da mi nije žao što se ljuti, al’ ovako, u snu. Pa eto, molim vas, kažite vi sami, hoćete li vi biti krivi ako ja na primer večeras sanjam da ste vi kod mene došli i da mi, recimo, kažete: „Pravo kažete, gospodine Gigo, priroda je priroda!“

— Pa to jeste što kažete! — odobrava gospa Melanija ovo mudro rezonovanje i pošto su se u daljem razgovoru složili s tim da je priroda jača od čoveka, to su se na toj osnovi potpuno izmirili.

Predveče, kad je došao gospodin Toma kući, zatekao je gospođu Melaniju vrlo vedru i veselu.

— Bio je gospodin Giga! — dočeka ga ona.

— E? — učini on.

— Pa izvinio se čovek. Pravo da ti kažem, vidi se odista da čovek nije kriv.

— Pa nije, vidim i ja.

— I nije lepo što tako prema njemu postupamo. On mi je dao reč da mi se nikad više neće u snu javljati.

— Je l’ dao reč?

— Jeste!

— E, ako je dao reč, to je onda druga stvar.

I dva su se stara prijatelja ponova izmirili i otad gospodin Giga još češće ide gospodinu Tomi Saviću no što je pre išao. Ide ne samo kad je gospodin Toma kod kuće no i kad nije kod kuće.

3. Preporučeno pismo

Pre deset godina, kada je u nas otpočeo antialkoholički pokret, na jedan raspis kome je bila cilj da sazna stanje u narodu, odgovorio je jedan sreski načelnik: „U mome srezu ima ne samo dosta alkoholičara, već i spiritista.“ G. Rista, na koga se odnosi ova priča, nije imao veze ni sa alkoholom, ni sa špiritusom, no je bio odista spiritista, ubeđeni spiritista.

Čudan je nekako način na koji je on došao do toga ubeđenja. Kada mu je pre dve godine umirala žena, našla se oko pokojnice jedna komšika, udovica, i neobično ga time obavezala. Te obaveze koje se u nevolji zasnuju, uvek su i čvršće i trajnije, no one u radosti i veselju.

Kada je gospodin Ristu prošla prva žalost, najpreča mu je dužnost bila da se na neki način oduži udovici. Osećao je da ga na to goni i savest i uspomena na pokojnicu. Ne znajući šta će i kako će, kupi jednoga dana vrlo lepo ukrašenu kutiju sa tri sapuna, jedno staklo mirisa i svilenu maramicu sa slovom P u uglu, jer se udovica zvala gospođa Polka. Sa tim lepo probranim stvarima, ode gospodin Rista jedno popodne i zateče gospođu Polku, baš razmestila po stolu karte te čita sudbinu.

— A vi, ovaj, znate da bacate karte? — zapitaće gospodin Rista, kome dobro dođe ova okolnost da ima čime početi razgovor.

— Pa… tako… koliko da mi prođe vreme — odgovori sramežljivo udovica, kao što je red da jedna udovica sramežljivo odgovara. — Znate, kako je, sama i samohrana, pa da ubijem vreme.

Posle već prešli su na druge razgovore; o pokojnici, Bog da joj dušu prosti, o sapunima koji vrlo lepo mirišu, o drvima koja su ove godine poskupela, i o mnogom čemu drugom, kao što je red porazgovarati u takvoj prilici.

Na tim razgovorima se i završila poseta, i gospodin Rista je otišao zadovoljan, što se odužio i svojoj savesti i uspomeni pokojničinoj. Čak iduće noći, on usni pokojnicu, i kao gladi ga po čelu i veli mu: „Hvala ti, Risto, što si se setio sirotice!“

To je bilo neobično lepo i od pokojnice što se setila da zahvali Risti, i, da je pri tome ostalo, nikome ništa. Ali se pokojnica poče od tada češće da javlja Risti u snu i, bivalo je bogami, pogdekad, da se budio na mokrome jastuku, od znoja koji mu je naterao san. Ko zna šta mu je sve pokojnica govorila u snu, kad se grešnik toliko znojio.

Njega već počeše da brinu toliko česte posete pokojničine, i tada se seti, da gospa Polka komšika zna da baca karte, te odluči da joj se ispovedi i zamoli je da mu u kartama vidi kako stoji stvar. Gospa Polka ga dočeka vrlo ljubazno, kao što i pristoji jednoj samohranoj udovici, i on joj sve ispovedi:

— Ispočetka je bila dobra i blaga kad mi se javljala u snu. Čak ono, kad sam vam doneo sapune, a ona me gladila po kosi i rekla mi; „To si, Risto, dobro uradio!“ Posle, još jedanput je lepo razgovarala sa mnom, ali kad mi se javila treći put, ne znam šta joj bi, ni ona Mara, ni daj bože! Uze da me grdi, kao što me nikad u životu nije grdila.

— A šta vam kaže, šta vas grdi? — pita gospa Polka.

— Nezgodno je da vam kažem… — kao snebiva se gospodin Rista. — Ah bolje da znate istinu, da bi videli šta mi stoji u kartama. Četvrte noći, sedi kao pokojnica na stolici, kraj moga kreveta, pa mi veli: „Nemoj ti meni, Risto, da vrdaš oko one gospa Polke udovice!“

— Iju! — učini gospa Polka.

— Jest, boga mi, tako mi kaže. A ja njoj kao velim: „Maro, treh ti na dušu, kako možeš tako štogod da pomisliš!“ A ona meni odgovori: „Znam te, Risto, kakva si svinja, pa nemoj da mi vrdaš, jer ću ti kose počupati!“

— Iju! Iju! — učini opet gospa Polka. — Pa posle?

— Posle… posle… — nastavi gospodin Rista — posle me je dve tri noći uzastopce čupala, baš krvnički čupala za kose.

— Iju! Iju! Iju! — triput uzviknu gospa Polka.

— Pa to, znate, hteo sam da vas zamolim da mi gledate u karte, — dodaje gospodin Rista.

— Ta nije to stvar za karte, — veli mu gospa Polka, a ne može žena da se povrati od čuda.

— Nego?

— Nego da prizovemo njen duh!

— Kako to?

— Tako, da prizovemo njen duh, pa da ga pitamo: zašto vas napada, kad ste vi nevini. Evo ja sam svedok da ste vi nevini.

I gospa Polka donese iz druge sobe jedan stočić na tri noge, stavi ga nasred sobe, zatim priđe prozorima i spusti zavese te u sobi zavlada potpun mrak. Kako se gospodin Rista nije umeo naći u mraku, uze ga za ruku, dovede do stočića, posadi ga i ona sede kraj njega, pa mu reče da stavi šake na sto. On je rado posluša, jer, može se reći, da se u tom trenutku dosta prijatno osećao. U sobi topao mrak, udovica sedi kraj njega, na stolu im se dodiruju vrhovi maloga prsta, a pod stolom im se naslonilo koleno na koleno.

Gospa Polka mu objasni da sad bude miran, da ćuti, da misli jedino na pokojnicu, a da će je ona prizvati. I nastade vrlo svečana tišina, jedva ako se čuje kako gospodin Rista diše kroz nos, a gospa Polka šapće nešto stolu. Posle dužeg vremena zapitaće njega gospa Polka:

— Osećate li što?

— Osećam! — odgovori Rista.

— Šta osećate?

— Osećam milo.

— Ama, kako milo?

— Tako, milo.

— Pa gde osećate milo?

— Pod astalom.

Gospa Polka udari u glasan smeh i diže ruke sa stočića.

— Eto, sad ste oterali duha. Taman sam ga prizvala, a vi ste ga oterali.

— Zašto oterao?

— Kad se duh priziva, ne treba ni našto bezobrazno da mislite! — veli mu gospa Polka i objasni mu, da je sednica za danas propala, no da će je sutra ponoviti.

Sutradan se desilo sve po redu kao i juče, samo što gospodin Rista, ma da mu je bilo milo, nije to izjavio. I ta je sednica odista i uspela. Pošto su poduže držali ruke na stočiću, poče stočić da se kreće.

— Jesi li ti gospa-Marin duh? — pita gospa Polka svečano.

Stočić klimnu jedanput i potvrdi. Gospodin Risti se digoše kose na glavi.

— Je l’ sumnjaš, gospa-Maro, na gospodina Ristu da hoće da vrda?

Stočić diže nogu i potvrdi.

— Ti ga dobro poznaje, gospa-Maro, je l’ hoće da nasrće na ženske?

Stočić diže nogu i potvrdi.

— E, pa kad ga već znaš kakav je, bolje ti je, gospa-Maro, dopusti ti sama, nego da radi bez tvoga dopuštenja. Je l’ dopuštaš, gospa-Maro?

Stočić se lagano, jedva i na silu, pomeri, pa najzad teškom mukom diže nogu i potvrdi. Sve to kao da bi hteo reći: „Ta, ne bih mu dopustila, ali znam ga kakva je svinja, pa će on to i bez dopuštenja!“

— I, je l’ nećeš više da mu dolaziš na san — nastavi gospa Polka, a stočić udari nogom o pod. Gospodin Risti laknu nešto na duši, a gospa Polka završi sednicu i odnese stočić pa ostaše u razgovoru o drugim stvarima, pošto je gospodin Rista zamolio gospa Polku da ne diže zavese sa prozora, jer su mu se, veli, već privikle oči na mrak.

I od toga dana, gospodin Rista odlazio je gospa Polki svaki dan na prizivanje duhova. Koje su duhove prizivali i šta su sve sa njima razgovarali, teško je to znati; jedino što se može znati, to je, da su uvek spuštali zavese. Tako je gospodin Rista s dana u dan sve dublje i dublje zalazio u oblast spiritizma, dok jednoga dana ne samo što je postao nepokolebljivi, ubeđeni spiritista, već i venčani muž gospa Polkin.

To je u početku odista bio srećan brak, dok jednoga dana gospodin Rista, vraćajući se kući, ne vide na svojim prozorima zastrvene zavese, što ga teknu sumnjom po duši. I odista, on je u zamračenoj sobi zatekao g. Simu, poštanskog činovnika, kome je gospa Polka prizivala duhove. Nije mu bilo prijatno, ali, bio je toliko ubeđen spiritista, da je morao i to progutati i, možda ne bi to više ni mislio, da mu već te noći, prvi put posle tako dugog vremena, ne dođe opet u snu pokojna gospa Mara. Dođe, sede kraj njega na postelju, i uze mu gorko prebacivati: „Ako, ako, tako ti i treba, matori magarče. Rekoh li ja tebi, da se čuvaš gospa Polke, a ti upade kao muva u surutku.“ To mu kao kazala to prvo veče, al’ sutradan na noć se pojavila pokojnica pa nastavila kazivanje: „Ako, ako, nabiše ti rogove kao junetu. I da je bar samo. Sima poštar, ni po jada, ali ti si ćorav pa ne vidiš, a inače bi se ti malo raspitivao i o Jovi arendatoru, jer i on ti obilazi kuću!“

Posle već, kao ono pre, pokojnica poče svaku noć da se javlja gospodin Risti, poče, kao ono pre, da ga čupa za kosu, i on, grešnik, poče kao ono pre da se budi na vlažnim jastucima, koje je oblio znojem usled rđavih snova.

I nije znao kako da se oprosti tih teških osnova. Kad bi mogao stočićem da prizove duh pokojničin, da joj se ispovedi, da joj suznim očima izjavi kajanje, da je zamoli za oproštenje, to bi još i pomoglo ali kako će to izvesti pred gospa Polkom. Taman ga je pozdravila.

Idući tako uvek zabrinut i pognute glave, sa nevolje koja ga je snašla, on srete jednoga dana, sa stakletom medicine gospa Julku, ženu jednoga svoga starog prijatelja:

— Kako, kako Antonije?

— Ne valja, gospodin Risto, ne valja ništa. Eto baš za njega nosim lek.

— A šta mu je?

— Ne znam, al’ ne valja. Doktori kažu da nema ništa od njega, još dan dva ako poživi!

— Gle, molim te! — učini gospodin Rista. — Pozdravi ga, doći ću da ga obiđem.

On to „doći ću da ga obiđem“, reče reda radi ali, nastavljajući da brine svoju brigu, pade mu sretna misao na pamet. Antonije će za dan dva umreti, pa eto, zar bi mogao naći zgodniju priliku, da svojoj ženi poruči da se kaje, da je moli za oproštenje i da je zamoli da mu više ne dolazi na san. Kako je već bio ubeđen spiritista i verovao u to da će Antonijeva duša moći vrlo korisno da posluži kao poštar da ponese poruke gospa Mari, on ne počeka ni časa već odmah krete bolesnom prijatelju.

Gospođu njegovu, koja tek što je došla iz apoteke, zateče još u predsoblju, i ona mu toplo blagodari što je tako pohitao.

— Idite, idite k njemu u sobu, i molim vas, ohrabrite ga, gospodine Risto, vi to umete.

— Hoću, hoću, kako ne bi! — veli joj gospodin Rista i ulazi u sobu bolesnikovu. — Dobar dan, prijatelju, kako, kako?

— Eto, tako… ne valja! — odgovara sa naporom bolesnik.

— Vidim, vidim da ne valja a, pravo da ti kažem, ja sam zato baš i svratio malo do tebe.

Bolesniku, koji je inače bio malodušan, prelete lak oblačak nelagodnosti preko čela.

— Došao sam, — veli gospodin Rista, ubeđeni spiritista, sedajući kraj postelje Antonijeve — da te nešto bratski i prijateljski umolim. Činili smo u životu jedan drugome kadgod smo mogli, pa velim nećeš ni sad odbiti da mi učiniš uslugu.

— Ama, kakvu uslugu mogu ja tebi učiniti? — šapće bolesnik iznenađen.

— Kazaću ti! — nastavlja gospodin Rista. — Vidiš, kao što sam znaš, lekari kažu da od tebe nema više ništa, ako ne umreš danas, umrećeš najdalje sutra.

Bolesnik se strese celim telom i dobi drhtavicu i grčeve, a gospodin Rista nastavi:

— Druga je to stvar, kad bi ti bilo života, ali kad već moraš umreti, onda te molim, kao prijatelja, da mi učiniš jednu uslugu. Kad ti bude duša tore na nebu, molim te potraži onu moju bivšu Maru i reci joj: neka me ostavi na miru. Priznajem da sam pogrešio što sam drobio sa Polkom, današnjom mojom ženom, ali, brate, što sam drobio, ja to sad pošteno i strpljivo kusam. Priznajem da sam svinja, ali šta ću kad mi je takav karakter pa ne mogu da ga izmenim, a najzad, čovek se uči dok je živ…

I gospodin Rista je i dalje govorio, kao kad, bi diktirao pismo pokojnoj Mari, a kad završi i pogleda, — Antonije presvisnuo od straha, stegao pesnice, iskezio zube i počeo da se hladi. Njega prijatno dirnu tolika uslužnost Antonijeva, koji je, ne samo primio k srcu poruku, već odmah pohitao da izvrši.

— E, hvala ti, Antonije, baš ti hvala! — reče gospodin Rista, diže se i ode zadovoljan.

Kad je sutradan prisustvovao pogrebu, te kada su limari lemili metalni sanduk, u kome je počivao Antonije, gospodin Risti je izgledao taj metalni sanduk kao kovert, u kome je njegovo preporučeno pismo, i nastojao je da se što bolje zalemi kako ne bi ko usput čitao pismo. A kada su na groblju spustili sanduk u raku, gospodin Risti je izgledala ona raka potpuno na rupicu od zida Centralne Pošte, u koju je toga trenutka ubačeno njegovo preporučeno pismo.

4. Devojka sa nedostatkom

G. Pera Zdravković je niži činovnik jednog privatnog preduzeća. Važio je kao skroman i marljiv činovnik, snishodljiv prema pretpostavljenima, a ljubazan prema partijama. Radio je u odeljenju za knjigovodstvo i važio je više kao mašina za računanje no kao činovnik. Zvao bi ga, na primer, šef knjigovodstva, dao bi mu prazan tabak hartije i šetao po kancelariji diktirajući mu razne sume, koje je zatim g. Pera sabirao, množio ili delio.

Jednom takvom prilikom, kada je g. Pera doneo gotov rezultat svome šefu, zadrža ga ovaj pitanjem:

— Zašto se vi, g. Pero, ne ženite?

Pitanje je neobično iznenadilo i zbunilo g. Peru, jer se takvi razgovori ne vode u računskom odeljenju.

— Trebalo bi da se oženite, jer, istinu ću vam kazati, to bi bilo i u interesu samog preduzeća. Ovo preduzeće nerado gleda neženjene činovnike.

G. Pera ne odgovori ništa i ode u svoju kancelariju sav zbunjen i spleten tako da nove cifre koje je dobio nije umeo nikako da sabere. Bunilo ga je i nije mogao da se oprosti pitanja: šta ima preduzeće da se meša u njegov privatan život, i nikako nije mogao da sagleda to, kakav je to interes preduzeća da se on oženi.

Šef knjigovodstva, međutim, nije stao samo na ovom prvom razgovoru, već je i dalje nastavio ubeđivati g. Peru da se on u interesu preduzeća mora oženiti. Dugim ubeđivanjem najzad je g. Pera došao do uverenja da bi odista veliki interes preduzeća bio da se on oženi, i tu svoju odluku on jednoga dana poveri šefu knjigovodstva.

— Sasvim, sasvim! — protrlja šef ruke zadovoljan, što se i g. Pera rešio, i nastavi ga savetovati kako bi trebalo da se oženi.

— Vi, recimo, niste više u onim godinama u kojima bi mogli mnogo da birate — govorio mu je šef — a niste ni u položaju koji bi vam davao pravo na neke veće pretenzije. Zar ne?

— Pa jest — odgovara g. Pera.

— A ipak ne smete ma koga uzeti, jer to ne bi ni malo doprinelo interesima preduzeća.

— Pa, jest! — odgovara opet g. Pera.

— E, ali to je ono: hoće li devojka iz uglednije porodice da pođe za vas?

— Pa… ne znam!

— Može, ali znate kad? Kad bi vi, na primer, pristali da uzmete devojku koja je pod felerom, to jest, koja ima izvestan nedostatak.

G. Pera se počeša po vratu.

— Ne mislim ćopavu, ne mislim guravu, a ne mislim, pravo da vam kažem, ni razroku, ali, ima, vidite, felera koji se i ne primećuju.

G. Pera ne odgovori ništa, ali mu se na licu ispisa znak pitanja.

— Mislim, na primer… — zateže šef knjigovodstva. — Kako da vam kažem; no, pa vi ste pametan čovek, vi znate da devojaštvo ima izvesnih nestašluka i da je manje više svaka devojka sklona tim nestašlucima. E, pa, recimo, kad bi uzeli za ženu takvu neku devojku koja ima izvesne nestašluke u svojoj prošlosti, a međutim je iz ugledne porodice.

— Pa znam — zateže g. Pera — ali kakav nestašluk?

— Bože moj, pa običan nestašluk. Verujte, to je najzgodniji nedostatak, i da se trpeti.

G. Pera je ovog puta izašao iz šefove kancelarije sasvim smućen, razmišljajući samo o tome, kako je u interesu preduzeća da on uzme devojku sa nedostatkom.

I kakav je to nedostatak? G. šef kaže običan devojački nestašluk. Ako je to običan nestašluk, to se da podneti; ako je, recimo, u nestašluku razbila kakvu skupocenu vazu. Bože moj, pa to nije bogzna šta. Neka je samo ona živa i zdrava, a vaza se da ili zakrpiti ili nova kupiti. Pa recimo da nije to, nego da je volela nekog i pisala mu ljubavna pisma. Nije ni to bogzna šta, pisma se daju pocepati, pa kao da ih nikad nije ni bilo.

Sve te misli mučile su g. Peru i on odluči jednoga dana da otvoreno razgovara sa svojim šefom.

— Ja sam se, g. šefe, izmirio sa tim da uzmem devojku sa nedostatkom, pošto je to u interesu preduzeća, samo, molio bih vas, da mi otvoreno kažete, o kojoj je devojci reč.

— Ah, da! — učini šef. — Vidite, moja žena ima jednu sestru od tetke, pametna devojka, lepa devojka, i, što je glavno, iz vrlo ugledne porodice.

G. Peri zablista čelo. Njemu bi milo što g. šef želi čak i da se orodi sa njime.

— A ima valjda kakav nedostatak? — oslobodi se on ipak da zapita.

— Da, ali običan devojački nestašluk?

— Voleo bih ipak da znam?

— Pa, kako da vam kažem, to vam ne bi moralo zadavati nikakve brige i staranje, jer taj njen nedostatak ide već u prvi razred gimnazije.

— Kako? — učini g. Pera i pridrža se za stolicu da ne padne.

— Pa da, dete je već odraslo, nemate šta da brinete za njegovu negu. Lepo, napredno i zdravo dete.

— Dakle, to je?… — zausti g. Pera da nešto reče pa se zagrcnu.

— Šta ćete, g. Pero — nastavlja šef — vi vidite i sami kako je danas svet nestašan. Ali preko tih sitnica je lako preći, kad je čovek samo rešen da zasnuje sebi srećan i miran brak.

— A mislite da je to sitnica? — zgranjava se g. Pera.

— Pa da, zaboga, prvi razred gimnazije — to su sitna posla. Da sam vam kazao da je to dete već maturant, imali bi razloga da razmišljate, ali prvi razred gimnazije!

G. Pera je ipak dugo i dugo razmišljao, a g. šef ga je i dalje istrajno ubeđivao da je u interesu preduzeća da se oženi devojkom iz ugledne porodice pa ma ova imala i kakav nedostatak.

I najzad, tako je i bilo. G. Pera je uzeo devojku sa nedostatkom, odnosno sa suviškom koji mu je ona donela u brak. Od toga doba oseća se da su interesi preduzeća zaštićeni, g. Pera je stekao miran i srećan domaći život, a nedostatak je, krajem prošle godine, prešao u drugi razred gimnazije…

5. Pametniji uvek popušta

Skandal je bio javan. G. Stokić je dobio otvoren telegram od jednoga banjskoga gosta, svoga prijatelja, koji je glasio: „Prijateljski ti savetujem, pozovi ženu odmah kući“.

Odleteo je odmah na telefon, dozvao banju i pitao svoga prijatelja o detaljima. Prijatelj se, gleda, ustezao da mu telefonski kaže sve detalje, ali mu je ipak rekao poražavajući fakat, da su svi banjski gosti, koji rano ujutru piju vodu, videli gospodina Stojanovića kada se u pet sati ujutru izvukao iz gospođine sobe.

G. Stokić je već i ranije nešto načuo i pisao je ženi pismo puno prekora, ali mu je ona odgovorila da su to intrige i on se donekle umirio. Sad već, posle ovakvoga saznanja, on je očajno šetao po kući, čupkajući onaj ostatak kose na glavi, koja mu je vrlo skromno pokrivala glatko i golo teme.

Očekivao je sa ogorčenim nestrpljenjem dolazak voza i njen ulazak u kuću. Zamišljao je već kako će uplakana, oborene glave, i slomijena bolom i sramom, stati pred njega. On je gleda pogledom razdražene zveri, ona dršće celim telom i, ne govoreći ni reči, sklapa ruke na grudi i moli za oproštaj. On zastaje pred tom nemom, pokajničkom slikom i domišlja se: da li da je ubije ili da joj oprosti? Njegovo uvređeno častoljublje, njegova razbesnela ljubomora, šapće mu: ubij je! a njegovo meko srce šapće mu: nemoj, bolan, da je ubiješ, lepa je!

— Dobro, ja priznajem da je lepa, ali zašto da me izneveri? — pita njegovo uvređeno častoljublje.

— E, pa, pogrešila; nema živog čoveka koji ne pogreši, ili, mlada je, ima kad da se popravi — odgovara njegovo meko srce.

I dok tako g. Stokić vodi u sebi jednu mučnu duševnu borbu i očajno korača kroz prazne sobe, dotle se već zaustavlja pred kućom auto i svira truba ne bi li izazvala koga da prihvati stvari. Ne, on neće poći, on neće maći preko praga, on će je onako zakrvavljena pogleda očekivati u sobi, neka grešnica, čim zakorači prag, zadršće pred njegovim pogledom kao pred strašnim sudom.

I grešnica odista naiđe, lepa, sveža, vedra, nasmejana.

— Servus, Tomo! — klikće ona i leti mu u naručja čime je potpuno pokvarila onu scenu koju je on zamišljao.

On oseti potrebu da je vrati u položaj, koji joj pripada u jednom ovakvome trenutku, pa okrete glavu i ne pogleda je.

— Gle, — uze ona da cvrkuće — ti se kanda nešto ljutiš?

Razume se da više nije mogao izdržati ovo njeno ponašanje i u njemu prepuče strpljenje; udari mu krv u lice, oči mu ponova dobiše strog, zverski pogled i on grmnu ono obligatno:

— Nesrećnice! — pa uze sipati reči optužbe, strašne reči, reči koje ubadaju, reči koje seku, reči koje ranjavaju, očekujući da njoj grunu suze iz očiju.

— Bože moj, Tomo, i ti se za takve sitnice sekiraš?

— Sitnice, zar to sitnice? Zar moja čast, moj ugled, moja domaća sreća, zar to sitnice?

— Ne, to nisu sitnice, nego ono što se desilo u banji — veli mu ona.

— Pa zar je to sitnica? — zgražava se on.

— Pa da, samo ko zna kako su tebi predstavili stvar, napravili možda od komarca magarca, a u stvari to je samo jedna sitnica.

— Moja čast nije sitnica! — grmnu g. Stokić bono, nemogući još nikako da se izmiri sa tim banjskim sitnicama.

— Dozvoli mi, molim te, da ti objasnim.

— Da objasniš? Zar se to da objasniti. Kako? Čime?

— Dakle, evo da ti kažem u čemu je stvar. Taj gospodin, neki g. Stojanović, to je jedan vrlo nevaspitan i nasrtljiv čovek. Već od prvoga dana kada sam došla u banju počeo je da mi se nameće. I okretala sam glavu od njega, i grubo se ponašala i otvoreno sam mu kazala: gospodine, ja sam čestita i udata žena i volim svoga muža, a sve to njemu nije pomagalo. On je i dalje trčao za mnom i nigde mi nije dao mira, tako da već nisam znala šta ću da radim. On je išao tako daleko da je već počeo i da mi preti; rekao mi je kako će on silom prodreti u moju sobu, kaže ne žali makar otišao na robiju. Veruj mi, to se prosto nije više moglo izdržati. Najzad pade mi na pamet savet moga pokojnoga oca da pametniji uvek popušta. Pa i ti si mi, Tomo, toliko puta govorio: pametniji uvek popušta.

— I ti si popustila?

— Šta sam mogla drugo?

— Nesrećnice! — grmnu on još jedanput kao u petom činu kakve tragedije, pa se onda pribra i nastavi: — I šta sad? Reci mi šta sad?

— Pa zaboga, Tomo, učini i ti kao što sam ja, pametniji si, a pametniji uvek popušta.

Izgleda da su se na toj osnovi i izmirili s tim samo, što se g. Stokić tom prilikom svečano zakleo da nikad više neće puštati ženu samu u banju.

6. Banjske pantalone

Spremam se i ove godine da idem u banju, al’ ove ću godine ići bez pantalona. To jest, nemojte me rđavo razumeti, ići ću ja s pantalonama, al’ neću naručivati naročiti kostim za banju. To sam se samo jedne godine prevario, pa neću više.

Da vam ispričam kako je to bilo.

Lanjske godine rešim se da idem u Vranjsku banju, te odem kod krojača da naručim jedno naočito lako letnje odelo. Izaberem segltuh, kao najzgodniji štof za banje, i zamolim ga da mi uzme meru. Krojač me pogleda prezrivo:

— Zar ja petnaest godina radim za vas, pa mi sad treba da vam ponovo uzimam meru?

Ja se umirim i pristanem da mi odelo napravi bez naročite mere, ali navalim naročito da do petka uveče bude odelo gotovo, znajući za osobinu naših krojača i obućara da bar tri dana docnije od date reči svršavaju posao.

— Molim vas lepo, ja polazim u petak večernjim vozom.

— Ne brinite.

— Je li potrebno da dođem radi probe?

Krojač me opet prezrivo pogleda.

— Proba nije potrebna — odgovori odlučno.

U petak uveče pošljem u osam sati — odelo nije gotovo. Pošljem u devet sati — odelo nije gotovo; pošljem u devet i po, — odelo nije gotovo. Jedva u deset i dvadeset odelo dođe, a u 10 i 44 ja krenem na put.

Stigao sam u banju u subotu, odmorio sam se, pregledao me je lekar, platio sam kurtaksu, napravio malo poznanstvo sa gospođama, koje su došle bez muževa, i ostavio da se sutra, u nedelju, pojavim u svome banjskom kostimu.

Od bagaža nosio sam sobom: ženu, taštu, jedan kavez sa kanarinkom, jednu kuvaricu, četiri jastuka, tri dušeka i sve kuhinjsko posuđe, izuzimajući šporeta, koji je tašta predlagala takođe da ponesem.

A sutradan nedelja. Svira muzika i svet šeta. Puno lepa sveta u banjskim kostimima, ženske sve lihtije od lihtije, a muški sve dunklije od dunklijeg.

Moram odmah napomenuti da sam ja — baš i kad ne bih hteo — morao obući svoje novo banjsko odelo — jer se na pantalonama staroga odela, nekim nesrećnim udesom, pojavila rupa na najnezgodnijem mestu.

Izvadim ja dakle sa puno zadovoljstva svoje novo odelo iz kofera, i nataknem prvo pantalone. Ja ne znam ni sad kako me tog momenta nije šlog udario. Zamislite, nogavice na pantalonama dva pedlja duže, pa mi vise ispod cipela.

Počnem se tući u glavu i proklinjati krojača i zaklinjati se, da nikad više neću pristati da primim odelo bez mere i bez probe. U tom sam očajanju toliko daleko oterao, da sam se čak u sebe zakleo da mu neću ni platiti, kako ovo odelo, tako i ono što mu iz ranije dugujem.

Ali, sad tu zakletve nisu mogle ništa pomoći. Nedelja, napolju svira muzika, svet šeta, a ja stare pantalone ne mogu obući a nove još manje.

I šta ću sad?

Onako go, upravo ne go, ali nepristojno obučen, uzmem nove pantalone u ruke, pa se ljupkim glasom obratim ženi:

— Slušaj, dušice, uzmi makaze pa odseci od ovih nogavica dva pedlja, pa onda porubi.

— Ju, zaboga, gde bi ja to? — odgovori žena sa nekim pakosnim zadovoljstvom, što ću morati da sedim kod kuće.

— A zašto ne bi mogla?

— Pa to je krojački posao.

— Ja znam, ali ovde u banji nema krojača, morao bih slati pantalone čak u Vranju. A i tamo da pošljem, danas je nedelja, ne radi se. Zašto ne bi ti to učinila?

— Nemoj da si detinjast. Gde bi ja nove novcate pantalone kvarila.

— Ali nisu to ne znam kako fine pantalone. Prosto odseci pa porubi.

— Ne, to nikako ne smem ja, pa posle da me grdiš.

Šta ću kukavac, nego uzmem pantalone, pa odem tašti, i zamolim je da ona skrati nogavice za dva pedlja.

— Ju sinko, da me Bog sačuva i sahrani od takvog greha. Danas je sveta nedelja, ne bi ti se ja prihvatila igle, pa ne znam kakva nužda da je.

Sad mi već nije ostao niko do kuvarica. Odem i k njoj. Čim me vile onako nepristojno obučena, sa pantalonama na rukama, ona okrete glavu zidu i pokri se keceljom preko glave.

— Slušajte, Kati, budite vi meka srca.

I ispričam joj suznih očiju celu moju nevolju.

— Ja to ne umem, nisam nikad u životu imala posla s muškim pantalonama, sem ako sam koji put zašila kome dugme.

— Ali, Kati, ako ne umete. Ne tražim ja da to bude ne znam kako majstorski. Prosto uzmite makaze, odsecite nogavice za dva pedlja i porubite. Eto, to je sasvim prosta stvar.

— Ne umem ja to. Begajte molim vas, da ne primeti gospa, da ste tako neobučeni dolazili u kujnu.

Šta sam mogao? Huknuo sam očajno, uleteo u sobu, tresnuo pantalone na patos, spustio zavese i legao u krevet, pa udario u jedno beskrajno spavanje.

Međutim, dok sam ja spavao, dešavalo se ovo: Ražalila se moja žena. Videla, ceo svet šeta, a ja moram da spavam, pa je to kosnulo. Ušla je u sobu polako, na prstima, uzela makaze, odsekla nogavice za dva pedlja, porubila i ostavila pantalone na krevet, kad se probudim da se iznenadim.

I sad, da se ražalila samo moja žena, to bi još dobro bilo, ali se ražalila i moja tašta. Koliko je tvrda srca bila, ipak se ražalila. Prekrstila se najpre pred ikonom, pa ušla i ona u sobu polako, na prstima, uzela pantalone te i ona skratila nogavice za dva pedlja, porubila ih pa metla na krevet, kad se probudim, da se iznenadim.

Najzad, to je lepa stvar što se ražalila žena, još je lepša stvar što se ražalila tašta, ali moja je nesreća išla tako daleko, da se i Kati ražalila.

Zamislite, i Kati se ražalila i, pošto je moja žena već odrezala od nogavica dva pedlja na otišla da napravi nekoliko vizita; pošto je i moja tašta odrezala od nogavica još dva pedlja, pa otišla u šetnju, ušla je u sobu i Kati. Ušla je polako, na prstima, uzela pantalone pa i ona skratila nogavice za dva pedlja, porubila ih pa metla na krevet, kad se probudim da se iznenadim.

I zaista sam se iznenadio. Vidim da su pantalone popravljene, pa ih radosno natučem na noge. Ali, — o, gospode Bože, i sad me jeza hvata kad se setim toga momenta — na meni gaćice za kupanje. Upravo, to su bile prave pravcate banjske pantalone, i ja ništa drugo nisam u tom očajnom momentu ni učinio, nego sa onako kratkim pantalonama, dunuo kao vetar kroz onaj svet, uleteo u kupatilo, pa skočio pravo u bazen.

Eto, dakle, zašto ja mislim ove godine da idem u banju bez pantalona1.

7. Porodični savetnik

— A šta mislite vi o mladom Jankoviću? — zapitah g. Đorića, nalivajući mu i drugu šolju čaja i nadovezujući to pitanje na raniji razgovor, koji smo vodili o našim poznanicima.

— Kako, šta mislim?

— Pa interesuje me vaše mišljenje. Taj mladi čovek prosi jednu moju rođaku.

— A, tako? — učini Đorić i uze da pravi cigaretu, zabašurujući očigledno da odgovori.

Time me je, razume se, još više zainteresovalo njegovo mišljenje, jer je on verovatno znao što intimnije iz života toga mladića. Stoga ja ponovih pitanje, moleći ga, kao prijatelja moje porodice, da me posavetuje.

— Nemojte od mene tražiti savete, naročito ne porodične. Molim vas, poštedite me toga.

— Ali, zar vi, tako iskusan čovek?

— Iskustvo me je i naučilo da ne dajem nikome savete u porodičnim pitanjima — dodade Đorić i pokuša da povede drugi razgovor.

Sad već postadoh radoznao, te još jednom postavih pitanje. To natera Đorića da mi se ispovedi, i on pripali novu cigaretu te poče kazivati:

— Ja sam nekad vrlo rado išao kod Matićevih. Mlad bračni par, bilo je tek tri godine kako su se uzeli, još zaljubljeni jedno u drugo i uvek srećni i veseli. Jednome starome gospodinu, bez porodice, kao što sam ja, prijatno je grejati se tako na tuđoj sreći, i zato sam im ja rado i često išao. Nisam ni slutio tada da je njihova sreća bila samo prividna, i da ju je mladi bračni par vrlo vešto i glumački izigravao preda mnom. Uz šolju čaja, koju bi mi ponudili, ćaskali smo o svemu i svačemu, o čemu se da sa mladim bračnim parom razgovarati. Jednom rečju, moje posete kod njih postale su moja navika a njihova potreba, ili se bar meni tako činilo.

Ali jednoga dana, kao da se nije moglo dalje kriti; osetio sam izvesnu zategnutost i hladnoću međ njima i, ma koliko da su se starali i on i ona da prema meni budu ljubazni, osećao sam se nelagodno. Kad sam video da zategnutost među supružnicima nije momentana već trajna, i osetio se nekako suvišan među njima, ja sam najpre razredio svoje posete, a najzad, ma da mi je to teško bilo, sasvim i prestao odlaziti im.

Jednoga dana, posle izvesnoga vremena, potraži me gospođa Matićka u mome birou. Moje je iznenađenje bilo veliko i ona ga je primetila.

— Ne dolazite nam više, pa sam morala ja k vama doći.

Ja htedoh da se izvinim i počeh slegati ramenima, ali me ona preteče:

— Nemojte se izvinjavati, znam ja zašto niste dolazili. Primetilo se, to se više nije dalo sakriti. Šta ću, dugo sam se i dugo uzdržavala, da se bar pred svetom ne primeti; ali već nije moglo dalje.

Ona je vrlo uzbuđeno govorila, te je zamolih da sedne i da se umiri. Poslušala me je i, kad se umirila, ispovedila mi je sve što joj je ležalo na srcu, a kazivanje je svoje pratila suzama. Žalila mi se na njega, svoga supruga, na njegovu nemarnost i ravnodušnost. Izostajao je od kuće po čitave noći, bio je grub prema njoj i — čime ga je upravo najviše teretila, — ona zna, pouzdano zna, o nekakvoj njegovoj vezi, koju je ranije, kao momak, imao, a koju nije imao snage posle venčanja da raskine.

— Kad sam i to saznala, zaklela sam se, razumete li, zaklela sam se da neću više ni sata biti njegova žena.

Osećao sam se vrlo neprijatno i nisam znao šta da joj kažem, ali me ona izvuče novim pitanjem.

— Ali, pre no što bi učinila kakav odlučan korak, došla sam k vama, kao prijatelju, da mi date savet, šta da radim?

— Moj savet, ako ga zbilja hoćete, bio bi da celu stvar ne uzmete tako tragično. Ta, zaboga, niste vi jedina kojoj se tako šta dešava i, najzad, ko zna da li je to sve tako ili možda vama tako izgleda. Ne treba da naglite, morate biti strpljivi i oprostiti mnogo štošta.

— Nikada, razumete li, nikada oprostiti. Ja nemam nikog starijeg, osim majke, koja me ne bi umela savetovati. Stoga sam i došla k vama, smatrajući vas kao iskrenoga prijatelja.

— Ja ne znam šta bih vam drugo mogao savetovati — uzeh da se izvlačim iz situacije.

— Ja sam se na dvoje rešila — dodade ona odlučno — ili da ga napustim i idem majci, ili — i tu zastade i obori pogled.

— Ili? — zapitah ja.

— Ili da mu se osvetim neverstvom!

— To ne! — uskočih ja u pozu porodičnog dobrog duha. — To ne, gospođo! Radije onda idite majci!

— Dakle, vi me savetujete, da ga napustim i idem majci?

— Da, da, pre to no ono. Svakojako tako učinite.

— Hvala vam! — reče gospođa Matićka, diže se i pruži mi ruku.

Sutradan, po ovome događaju, sreo sam i njega, gospodina Matića, na ulici i prišao sam mu, ma da mi se činilo da me izbegava.

— Slušajte, mladi prijatelju, hteo sam sa vama da govorim reč dve.

— Molim? — učini on.

— Vaša gospođa je bila kod mene.

— Tako — iznenadi se on.

— Da, i ispovedila mi se, kazala mi je sve; žalila mi se.

— Tako? — oteže on, pa mi se onda okrete. — Slušajte, gospodine Đoriću, i ja bih hteo da govorim sa vama o tome. Nisam hteo da vas uznemiravam, ali, kad me je ona već optužila pred vama, red je da i mene saslušate, a to u toliko pre, što sam rad kao prijatelja da vas i za savet zamolim.

Ja počeh da se meškoljim, ali on priskoči.

— Nemojte me odbijati. Ja ne mogu u vašim očima da ostanem onakav kakvim me je ona napravila, a zatim, vi znate, ja nemam nikoga starijeg kome bi se za. savet obratio. Dakle, nemojte me odbijati!

Nisam imao kud i svratismo u jednu tihu kafanu, te u jednom uglu naručismo kafe.

Tada on uze gorko da mi se žali na ženu i moji pokušaji da ga umirim i ublažim stvar, ostali su bez uspeha, jer su njegove optužbe bile tako teške, da mi je nemogućno bilo naći razloga kojima bih ga utišao.

— Ona mi je neverna, — tvrdio je on, a kad je sreo u mome pogledu iznenađenje i nevericu, ponovio je tvrdnju. — Da, da, gospodine, za to ja imam dokaza, pouzdanih dokaza.

— To je malo krupna optužba. Koliko ja poznajem gospođu, ne mogu da verujem.

— Ali kad imam dokaza! I to takvih dokaza, gospodine, da sam rešen na najočajnije korake.

— Nemojte prenagliti, za Boga!

— Ne, ne naglim ja. Razmišljao sam, dugo sam razmišljao i došao sam do jednog jedinog mogućeg zaključka: ta se sramota može samo krvlju sprati.

— Pobogu, čoveče, šta govorite?

— Ja sam rešen da je ubijem.

— Ah, zaboga miloga, ostavite se takvih ideja!

— A šta bih drugo mogao, hajd’ savetujte me šta bi drugo mogao?

— Onda je bolje, odvedite je majci njenoj. To je ipak bolje!

— Mislite?

— Ne mislim, nego tako je. Ostavite se ludih misli; odvedite je majci, pa mirna krajina. Poslušajte me, dajte mi reč da ćete me poslušati.

On se umiri i dade mi reč da će tako i učiniti.

Posle ovoga sastanka nisam duže vremena sreo ni jedno ni drugo, a kad sam se raspitao o njima saznao sam da su se izmirili, da sad vrlo srećno žive, i zaželeo sam da obnovim svoje stare navike. S toga im odmah pošaljem jednu kartu sa ovo nekoliko reči: „Vaš stari prijatelj, rad je znati, ima li za njega još topla čaja kod vas“.

Na to nekoliko reči dobio sam od njega jedno pismo, koje od tada uvek nosim sobom. Evo ću vam ga pročitati:

Gospodine,

Iznenađuje me vaša drskost, kojom ponova nudite i naturate svoje intrige, koje su jednom već zatrovale naš srećni brak. Ja smo se i moja žena sporazumeli i uvideli, da ste vi taj koji ste nju nagovarali da me napusti, i da ode svojoj majci, a mene opet, da je oteram, i odvedem njenoj majci. Izvolite vi u buduće drugome kome nuditi svoje magareće savete i u tuđ brak zabadati svoju svinjsku njušku, ali nas ostavite na miru, i okanite se nas.

Ispod muževljevog potpisa dodala je i g-đa Matićka nekoliko reči. Eto ih: „Jedan mator gospodin, kao Vi što ste, može davati pametnije savete mlađima, a ne zavađati one koji se vole i obožavaju“.

Kao što vidite, oni su se izmirili na moj račun. Neka im bude. Samo, od toga doba, zakleo sam se da ne budem više porodični savetnik — završi gospodin Đorić svoju priču.

8. Diletantska predstava

8.1. 1. Deputacija

Kuc, kuc, kuc!

Uđoše dve gospođice i jedan gospodin. Jedna visoka plavuša, a na glavi joj širok amazonski šešir sa belim nojevim perom; ona druga omalena, živih očiju i nervozna. Gospodin mlad, nespretan i zbunjen.

— Imam li čast da primim kakvu deputaciju?

— Pogodili ste, odmah ste pogodili — ciknu ona mala i napravi dva tri živa pokreta po sobi, obori mi pero sa stola i prevrte jedan ram sa slikom.

Nespretni gospodin saže se skromno i pokupi sve stvari, pa svaku stavi na svoje mesto.

Reč uze međutim visoka plavuša:

— Stvar je u ovome, gospodine. Mi bi radi, da o Svetome Savi kao diletanti igramo kakav pozorišni komad pa ne možemo da nađemo…

— Hteli bi da vam pomognem naći? — upadoh ja nestrpljivo.

— Ne!— uskoči mala — nego da nam napišete.

— Da vam napišem?! — zgranuh se ja i prođe me od vrha kose pa sve do palaca neka studen.

— Cilj, radi koje dajemo tu predstavu tako je plemenita i uzvišena, da računamo pouzdano, kad mi žrtvujemo i vreme i trud, da se vi nećete oglušiti o našu molbu te i sobom doprineti postavljenoj nam uzvišenoj zadaći.

Ova mi se fraza mladoga gospodina učini neobično poznata, vrlo poznata i ja počeh sasvim rasejano da lutam pogledom po plafonu razmišljajući: otkud mi je, Bože, poznata ta fraza? A dok sam ja tako razmišljao, osetih ujedanput tri ruke u svojim rukama i tri glasa u jedan glas:

— Hvala vam, velika hvala! Mi smo to od vas i očekivali.

Ja se ni sad ne sećam da sam dao reč, ali mi oni toplo zahvališe na datoj reči, tako toplo i odlučno, da sam i sam počeo verovati, da sam dao pristanak.

I sad nastadoše detalji.

— Nas ima šesnaest, osam gospode i osam gospođica, pa bi trebalo svi da imaju uloge.

— Svi? — zgranuh se ja opet.

— Ta da, — nastavi mala — makar i sa dve tri reči, jer eto, na primer, Ljubica Jankovićeva; nju smo uzeli samo zato što ima veliku porodicu, koja će zbog nje kupiti osam ulaznica prvog reda, inače ona ne ume ni da zine.

— Pa onda i g. Boža Pajević, on muca, ali je njegov otac predsednik čitaonice i ustupa nam salu i poslugu i stolice — dodaje visoka plavuša.

— No, a David, g. David Mitrović — upada u reč mladi gospodin, bacajući ljubomorne poglede na malu — on se nekako tako iskezi, čim zine što da kaže, kao onaj Gogoljev profesor geografije.

— Ali zaboga — ublažava ga mala — čovek ima lepe zube i rado ih pokazuje, to još ne znači da se kezi.

— Ja kažem da se on kezi — brani nešto vatrenije svoje mišljenje gospodin — i to ne samo kad što govori nego eno i na fotografiji. Ali šta ćete, i njega smo morali uzeti, jer će se u njegovoj trgovini prodavati karte.

— Posle i Ankica Đorđevićeva — dodaje plavuša i prilazi mi sasvim blizu — to ćemo vam samo u najvećem poverenju reći: ona, znate, hramlje na jednu nogu. Ima na levoj cipeli deset santimetara dugačku petu. Ja sam to od samoga obućara čula, jer kod istog pravimo cipele, ona nosi broj 38, a ja broj 35. To se istina ne primećuje da ona hramlje, pa se neće primetiti ni na pozornici, a nju smo morali uzeti, jer inače ne bi nam igrao. g. Pera.

— Pa lepo — počeh najzad i ja da bih prekinuo ogovaranje — ali kakav komad da napišem kad se jedan glumac kezi, drugi hramlje, treći muca, a četvrti neće da zine?

— Najlepše, napišite nešto žalosno, jer ja, znate, osećam naročite sklonosti da igram sentimentalke — reče živo mala i učini jedan tako nervozan pokret da obori stočić sa čajnikom, nekoliko knjiga i malu bistu Zmajevu.

— Ne, ne, bolje je šaljivo — dodaje gospodin — ima nas nekoliko, koji bi mogli igrati šaljive stvari.

— I onda — upada plavuša — nemojte kao u drugim komadima da se samo dvoje zaljube.

— I onda — pretiče je mala — mogla bi na kraju komada biti i kakva pesma.

— I onda… govori gospodin.

— I onda… govori dalje mala.

— I onda… govori plavuša.

Svi govore, jedno za drugim, govore brzo, govore u isto vreme, govore puno, puno, puno. Ja ih rasejano gledam, njihove figure počinju da mi se mešaju pred očima da se prelivaju jedna u drugu, i ja već ne vidim ništa više do jedna jedina velika usta koja jednako govore ili bolje jednu gramofonsku trubu koja mi para uši.

Najedan put umuknuše, strpaše mi redom ruke u šaku, toplo se rukovaše i još sam samo na sobnjem pragu čuo glas one male:

— Dakle, kao što ste kazali, kroz petnaest dana!

Te tri reči su mi jasno kazale, da sam ja ne samo dao pristanak, već sam odredio i rok, do kojega ću komad napisati.

8.2. 2. Kolo ljubavi

I kad je tako, šta mi je drugo ostalo do da se izmirim sa sudbinom i da zagrizem pero. Seo sam najpre i napisao sve želje, koje su mi od odlaska deputacije jednako zujale u ušima. Kad sam ih sve sabrao, bilo je jasno da su diletanti, osam gospode i osam gospođica, u stvari osam parova zaljubljenih. Polazeći od te osnove, ja sam izradio ovakav plan za komad:

⁂

Janko Selaković, advokat, voli Milicu, mladu i lepu kćer Sretenovića, no ta Milica voli Božu Jakovljevića potporučnika, voli ga svim žarom svoje mlade duše.

⁂

Boža Jakovljević, potporučnik voli, međutim, Stanu učiteljicu, koja je istina sirota devojka, ali lepo svira u citru i neobično je mila.

⁂

Stana učiteljica, i ako lepo svira u citru, ne voli potpručnika Jakovljevića, već svim žarom duše svoje voli Dimitrijevića, poštara.

⁂

Taj opet poštar Dimitrijević i ne osvrće se na ljubav Stane učiteljice, već voli iskreno i odano gospođicu Jelku telegrafiskinju.

⁂

Jela telegrafiskinja, bez obzira na svoju službu i službene odnose, ne voli Dimitrijevića poštara, već bezumno voli Ristu, apotekarskog pomoćnika.

⁂

Rista, apotekarski pomoćnik, međutim voli Maru, kćer Tome penzionera.

⁂

A ta Mara, ćerka Tome penzionera, voli Milorada profesora.

⁂

Ovaj Milorad profesor voli onu prvu, t. j. Milicu, mladu i lepu kćer Sretenovića trgovca.

⁂

Na taj način zaokrugljeno je čitavo jedno kolo, i stoga sam komad i nazvao „Kolo ljubavi“ i izradio sam ga ovako:

Kroz prva četiri čina jedno drugom izjavljuju ljubav. Upravo, pošto tu ima osam ljubavi, ne bi se mogle sve u četiri čina izjaviti, jer bi palo po dve ljubavi na čin, a to je opet nezgodno stoga, što svaki hoće nasamo da izjavi ljubav. Zato sam prva četiri čina podelio svaki na po dve promene. Svaka promena razume se, predstavlja nešto drugo: bašta, park, soba, ulica, bal, provaljen plot i uopšte sva zgodna mesta gde se izjavljuju ljubavi.

U petom činu, međutim, sastaju se svi i tu nastaje sukob. U tome se činu jasno vidi, kako je cela stvar užasno zamršena, i kako se ni na koji način ne može razmrsiti.

U prvi mah mislio sam da jedno drugo poubija sa uzvikom: „Kad moja ne možeš biti, neka nisi ni tuđa!“ (odnosno: „Kad moj ne možeš biti, neka nisi ni tuđ!“) ali to bi vrlo nezgodno bilo jer je čitaonička bina, gde će diletanti prikazivati komad, bila vrlo mala, pa ne bi imalo gde da stane osam mrtvih, te bi pojedinima morale da vise noge u publici. A opet da ih ostavim sve žive još nezgodnije, jer se stvar ne može razmrsiti. Najzad, pribegao sam najjednostavnijem rešenju cele stvari, kakvo je često u mnogim našim nacionalnim komadima. Na kraju petoga čina sastanu se svih šesnaest lica i bez ikakvog danog im povoda, držeći se za ruke, otpevaju jednu pesmu i zavesa se brzo spušta.

Eto, tako izrađen komad, pod zvučnim naslovom „Kolo ljubavi“ predao sam dvema gospođicama i jednom gospodinu kada su mi posle petnaest dana opet došli.

Oni su bili neobično zadovoljni, kako samom temom tako i pojedinostima u komadu i odmah su ga prepisali, podelili i počeli probe da drže.

8.3. 3. Detaljne želje

Probe su se držale svake srede, petka i nedelje pre podne. Ja ih nisam posećivao, ali su mene vrlo često posećivali za vreme tih proba.

Dolazio je najpre onaj gospodin što se kezi. Bio je vrlo ljubazan i blagodaran na roli, koju igra.

— Ja se nadam, da ću vas kao pisca potpuno zadovoljiti, jer verujte igram od srca tu rolu.

— Milo mi je, milo mi je! — odgovorio sam ja učtivo.

— Ali bih vas još nešto zamolio?

— Molim?

— Ako bi smeo da budem poverljiv.

— Molim!

— Bi li mogli da unesete u moju rolu da poljubim onu gospođicu kojoj izjavljujem ljubav?

— Izvolite, molim vas, poljubite je pet puta.

— Pa upišite mi to u rolu.

Drugi put opet dolazila mi je ona gospođica što ne ume da zine. Obratio sam naročitu pažnju i primetio sam, da je to bilo samo ogovaranje. Gospođica je umela vrlo lepo da zine, pa čak i da se nasmeši vrhovima usta.

— Ja ne znam, da li smem, da vam se poverim — šaptala je ona oborenih očiju.

— Molim! — odgovarao sam ja učtivo.

— Bi li vi bili tako dobri, da ovu scenu, u kojoj ja igram, proširite malo?

— O, molim. A zašto?

— Pa… kako da kažem, nalazim da sam suviše kratko, suviše malo nasamo sa gospodinom, sa kojim imam scenu.

Uzeo sam rolu i dopunio sam je. Ostavio sam ih čitavih deset minuta nasamo.

Dolazio mi je i onaj gospodin što muca. On me je molio da mu izbrišem iz role reči: „žrtva“, „velikodušnost“, „žarko“; „čar“; „časna reč“, „odvažno“ i još jedno pedeset do stotinu reči, koje ne može ljudski da izgovori.

Bila mi je i ona gospođica što na levoj nozi ima deset santimetara dužu petu. Ona me je molila da joj upišem u rolu da sedeći izjavljuje ljubav.

— Ja mislim, da se baš ne mora ljubav stojeći izjavljivati? — pitala me je iskreno.

— Bože sačuvaj, gospođice. To nigde nije propisano. Naprotiv, ljubav se može u svima položajima izjavljivati.

A posetila me je i jedna majka. Ona ne igra nikakvu rolu, ali je došla zbog kćerine role, koju je sobom i donela:

— Je l’ te, molim vas — pitala me je ona — a da li to baš mora da bude, da se moja ćerka ljubi u tom komadu?

— Mora, gospođo.

— Pa dobro, veli majka, hajde na predstavi, ali zar mora i na probi da se ljubi

— Mora, gospođo.

— Ono ja ne kažem ništa protiv. Gospodin je, što kažu, dobra prilika, ali znate zbog sveta mi je. Kad bi bar mogli da mi učinite, pa da napišete, kako se moja ćerka ljuti, kad je gospodin poljubi. On je poljubi, a ona ćuti, pa izgleda kao da je jedva čekala. Neka kaže bar: „Juf, to je bezobrazluk od vas!“

— A to može. Slobodno neka kaže.

— Ali to vi da napišete.

— Drage volje!

Uzeo sam i tu rolu i posle njegovih reči: „Ah, divna devojko, koju krasi uzvišena duša, toplo srce i žarko oko, budi moja!“ dodao sam da ona odgovori: „Juf, to je bezobrazluk od vas!“

Uopšte sam bio vrlo predusretljiv i svaku sam, pa i najmanju želju, ispunio.

8.4. 4. Predstava

Probe su stalno tekle, mesec, dva, tri.

Jednoga dana, dođe mi cela ona deputacija, koja me je i prvi put posetila.

— Mi smo došli — otpoče u jedan glas i visoka plavuša, i mala sentimentalka, što pretura sve o šta se očeše i smeteni gospodin. — Mi smo došli da vas umolimo, da jedan par izbrišete iz komada.

— Kako?

— Pa gospodin Pera isprosio je gospođicu Sofiju, pa sad više neće da igraju.

— Pa jest, boga mi — prisetih se ja — to je uvek posledica diletanskih predstava i mnogih proba, koje im prethode.

— Da, da, da! — odgovara ovo troje radosno, a ja uzimam komad i brišem iz njega dvoje zaljubljenih, kojima su dalje probe izlišne. „Kolo ljubavi“, svedeno sada na sedam pari, nastavlja se dalje. Teku probe, teku, teku, a jednoga dana dolazi k meni opet deputacija radosnoga lica i moli me, da još jedan par izbrišem iz komada.

— Gospodin Laza isprosio je gospođicu Jucu, pa sad više neće da igraju.

— Jest boga mi, — prisećam se ja — to je uvek posledica diletanskih predstava i mnogih proba, koje im prethode.

I „Kolo ljubavi“, svedeno sad na šest pari, nastavlja se dalje.

I kao što u prirodi sve stvari teku svojim tokom, sve jedna za drugom, po izvesnom redu, tako te stvari teku svojim redom i kod diletanskih predstava, sve jedna za drugom. Malo vremena zatim pa sam izbrisao i treći, pa onda četvrti i peti par, uzvikujući uvek:

— Pa jest, boga mi, to je uvek posledica diletanskih predstava i mnogih proba, koje im prethode!

I što se više približavao dan predstave, sve je više njih ispadalo iz komada, tako da sam ja već sa očajanjem pogledao, kako će mi propasti najlepša scena u komadu, ono kad se svi pohvataju za ruke i bez ikakvog danog im povoda otpevaju jednu pesmu a zavesa brzo pada. Ko će se, vraga, sad i uhvatiti za ruke, kad su na listi ostali još samo smeteni gospodin i mala sentimentalka.

Pa i on, smeteni gospodin, upade jednoga dana meni, i reče mi uzbuđeno:

— Ah, gospodine, ovoga trenutka silazim s pozornice, na koju se više neću ni popeti, ali na kojoj sam u suštini pojmio onu izreku, da su to daske, koje život znače.

— Šta je, zaboga?

— Isprosio sam gospođicu Jelku, koja srećom nije došla ovamo, inače bi vam u uzbuđenju preturila sve ove knjige i stočiće. Predstave neće ni biti, mi smo svoj cilj postigli, mi se penjemo na pozornicu života!

Ja mu srdačno pružih ruku, i u tom momentu pade mi na jedan mah na pamet, da je on onu frazu, koju je izgovorio, kada je prvi put k meni dolazio naučio iz kalendara „Orla“ za 1901 godinu. Ja se koristih tom gotovom frazom, da mu izrazim svoje čestitanje.

— Gospodine. Cilj, radi kojeg vi diletanti obično dajete predstave, tako je plemenit i uzvišen, da ste vi mogli u svako doba računati na mena, da se ja neću oglušiti o vašu molbu, te i sobom doprineti postavljenoj vam uzvišenoj zadaći!

I u tom svečanom trenutku, dođe mi nešto na žao, što nisam ostao pri prvašnjem planu i udesio tako komad, da jedno drugo poubijaju.

9. Jedna vedra noć2

Trifun Trifunović imao je to čudno zadovoljstvo, kad je vedra noć, da se napije, ali nije bio, hvala Bogu, zao u pijanstvu. Izgleda tada kao da je malo razrok, kosa mu baš ne stoji onako u redu, kako bi to ličilo dvanaestogodišnjem pisaru treće klase; ugužva po koji puti šešir, ali, bože sačuvaj, da je on koga opsovao, ili da je digao stolicu, ili da je treskao pesnicom o sto, kad je što dokazivao; ili da je roptao i ogovarao starije, bože sačuvaj! On je uvek bio „nevino“ pijan, kao što to i sam jednom prilikom reče na izjašnjenju, kad je uzet na odgovor za ponašanje „nedostojno jednog činovnika“.

Trifun Trifunović, na protiv, kad je malko pijan, osobito poštuje starije. Čak se jednom prilikom žandaru vrlo učtivo izvinjavao; za jednog pisara druge klase, rekao je: „da je to najlepši ukras kancelarije“; za pisara prve klase, „da je to ruža srpskog činovništva,“ za sekretara: „Ej, svemogući Bože, što nemamo bar još jednoga takvoga činovnika u Srbiji!“; za sudiju za nesporna dela rekao je: „Ovaj čovek mora da je od pravog kolena Adamovog po muškoj krvi, t.j. od onog kolena, koje je sam Bog po svome podobiju pravio!“ — a za predsednika nije imao ništa ni da kaže, bojao se malo će kazati pa će ga uvrediti.

Bože, pa šta ćeš više! Trifun Trifunović je toliko dobra srca čovek, te čim popije makar samo pet čaša vina, on će već početi da plače, i to će plakati tako gorko, da te čisto spopadne sažaljenje, što se tako dobar čovek napio, ili, bolje reći, baš ti krivo, što je te večeri bila vedra noć.

A jedne večeri, bilo je neobično vedro, i te je večeri Trifun Trifunović neobično razroko gledao, bio mu je neobično ugužvan šešir i neobično mnogo plakao, tužeći na svoju sudbinu i govoreći o svojim pretpostavljenima, kako su to krasni ljudi, toliko krasni, da on „hteo ne hteo mora da plače, kad se seti njih.“

No kad se navuče jedan oblačak, i ostade samo još jedna kriška meseca da obasjava zemlju, Trifun podiže jaku na kaputu, obesi glavu unapred i pođe kući, ali tako lagano i tako nepouzdano, kao da su mu noge u ratu prozeble.

Zaljulja se malko i onda stade u mesto.

— ’Ajde, Trifune, ’ajde! — dodade sam sebi, manu desnom rukom i krenu dalje.

Pođe dva tri koraka, pa opet zastade i poče da razmišlja, oslonjen na ugao jedne kuće.

— Bože, kako je to sve lepo udešeno na ovom svetu!… Dabome, zar nije lepo?… Eto, na primer životinja ne može da se napije… a čovek može!… A što ne može životinja da se napije?… Božja volja!… Nije!… Prosto zato što životinja nema mozga, a čovek ima!… Dabome… Eto, na primer, što ne može da se napije, na primer, na primer skakavac… Jest… zašto skakavac ne može da se napije, a što na primer ja mogu da se napijem…. pa može da se napije i gospodin sekretar… može da se napije i gospodin predsednik… jer, najposle, ni on nije nikakva životinja, a nije, razume se, ni skakavac!…

Trifun beše već voljan da nasloni post na čelo i da dalje produži razmišljanje o istoj temi, al’ ga prekide neki glas iz blizine. Režanje nekog povelikog psa, koji je mirno spavao pred kapijom kuće, na koju se Trifun naslonio, učini da se on najpre trže, pa kao posle se zagleda u psa, zagleda dugo i zamisli.

— Rrrr… nastavi opet pas.

Trifun sleže ramenima i manu rukom.

— Ne razumem!… Manje više ne razumem… Sva je stvar u tome: ti vidiš čoveka i režiš!… A međutim to nema nikakve logike!… Najposle, tu ne mora ni da bude nikakve logike, ali, prijatelju, ti i nisi pas, ti si pravi magarac, kad ne pojmiš ni to, da životinje i nemaju mozga, a čovek ga ima… inače, po čemu bi se razlikovao čovek od životinje?… Uostalom, tebi niko ne može da brani da režiš, tebi je to slobodno… Ali, molim te, onda životinje imaju veću slobodu od čoveka; jer čovek ima mozga, ali mu zabranjuju da reži, a životinja nema mozga, i vidiš tebi nikakav zakon ne zabranjuje da režiš… Pa lepo, onda. izgleda kao da su ljudi životinje… a to nije istina. Zato, gospodine moj, kuš, kuš, kuš!… — i Trifun lupi nogom o kaldrmu, kao da poplaši psa.

— Rrrr… Hav, hav, hav!

— Aaaa!… gospodine moj, vi dakle i lajete!

Vrlo dobro! To je već slobodoumnije, neg ono malo pre… Iz toga sleduje da bi vi lajali i kad bi imali mozga!… Vrlo lepo!… To bi vi, jednog lepog dana, mogli lepo lajati i na gospodina predsednika… i onda, sledovatelno, jednog bi dana počeli da lajete i na gospodina ministra… a tu, molim vas, dozvolićete, na gospodina ministra ne smemo ni mi da lajemo, a kamo li vi?! A… šta na to velite vi, a?!! — I Trifun se malko više naže keru, kao da bi mu hteo pogledati u oči, da vidi, hoće li doći u zabunu posle ovako očitih razloga.

— Rrrrr… Hav, hav!

— Dakle… lepo… vi ostajete pri svome… t. j. vi i dalje lajete — nastavi Trifun i zauze uspravan stav — ali, molim vas… dozvolite mi da bi i ja mogao da lajem. Vidim nekog starijeg od sebe na primer i, lajem… Ali time, gospodine moj, još ništa nije učinjeno!… jer, na primer… ja mogu Bog zna kako učtivo lajati, opet se to prima za zlo i ja… znate… jednog dana, nađem se ovako isto na sokaku, kao što ste vi večeras. Dakle, vidite da lajanje ima svojih granica. Ja ću vas taki štapom po njušci i odmah ćete videti da lajanje ima svojih granica… Dozvolite mi, ja, znate, volim tako po njušci!…

— Hav, Hav, Hav!…

— A!… Vi ponavljate svoju pogrešku… vi upravo lajete na činovnika… to, gospodine moj, ima i u zakonu svojih odredaba, a vi… ako ne znate zakon, neznanje ne izvinjava! Upravo prema paragrafu… biće… jest 104-om kaznenog zakona, sad, ne znam, da li az ili buki, ili može biti nije ni az ni buki… ali, tamo stoji:… „Ko rečima, pečatanim ili nepečatanim“… razumete li i nepečatanim rečima… ili ma kakvim drugim izobraženjem, ili znacima uvredi kakvo… činovničko telo… a molim vas lepo… ja sam „činovničko telo“… a lajanje, to su „znaci“ a ako nisu znaci onda je to „izobraženje“… ili, vrag mu materi, ako nije ni „izobraženje“ onda su to „nepečatane reči“… tek ja sam „činovničko telo“ a vi ste izgovorili „nenečatane reči“… dabome, i onda za te vaše „nepečatane reči“ izvol’te povući po njušci!…

— Rrrr… Hav, hav, rrr!… i pas se ustremi te dohvati Trifuna za rukav, koji se od svoje strane nije mnogo opirao već se dao rascepati sve do ramena. Trifun sa užasom pogleda svoj lakat, koji se kroz rascep pokaza.

— A, dakle i to umemo… dakle i to umemo… Dakle da se ujedamo!… Aha… a a a! A kad ste junak, molićemo, što niste skočili na grudi, što ste iscepali rukav i to u takvoj meri, da sutra ne mogu ići u kancelariju. To je vrlo lepa stvar… ali za to znamo i mi da se naplatimo… Razume se… ja vama ne mogu iscepati nikakav rukav, jer ga vidim nemate… ali, molićemo… ma ćemo za ovo po njušci… molim vas, dozvolite mi, ja znate volim tako po njušci…

— Au! Au! Au! Rrrr…

— A… dabome! — i taman je Trifun Trifunović hteo još jedanput sa zadovoljstvom da kaže: „A, dabome!“ a na gornjem spratu kuće, ispod koje je on vodio svoj dugi dijalog, kvrcnuše prozori i otvori se jedno krilo. Meka se svetlost prosu kroz razređene šalukatre i malo posle ukaza se čovek u beloj košulji za spavanje i naže se na prozor.

Trifun Trifunović se nađe u zabuni, jer sa prozora posmatraše ga gospodin predsednik. Htede u jedan par da se izvinjava, kako on nije znao da je to gospodin predsednikov ker, jer da je to znao, prvo, ne bi ga vređao, drugo, ne bi mu navodio paragrafe, a treće, što je najglavnije, ne bi ga tukao.

— Ker je internacionalna životinja i tako, ko bi tu mogao da pozna ko je vaš ker, a koji nije vaš!… — poče on da se izvinjava predsedniku, pa vide da je glupo započeo i prestade. On uvide da je najzgodnije da se odmakne, te namače ponova jaku od kaputa, koja mu je za vreme svađe spala i uputi se brzim koracima, pogledajući ispod oka na otvoreni prozor, kroz koji je još virio predsednik u noćnoj košulji.

Lupalo mu je srce kao u zeca, dok ne ču da zveknuše šalukatre, a tad dahnu i pođe lakšim hodom. Usput je sreo još jedno pseto, koje je išlo s podvijenim repom, sredinom ulice, ali mu nije ni reči progovorio. Ko zna, kako ga je rđava sreća poterala, mogao je još naići i na gospodin ministrovog kera, no, pa još mu samo to treba da i s njim zapodene razgovor.

Naslonio se usput još na jedan fenjer i počeo je da razmišlja: „Lepo ja kažem, Trivune, da idemo drugom ulicom, a ne pored gospodin predsednikove kuće!“, ali posle se seti, da on nije nikako sebe opominjao kojom će ulicom proći; da nije o tome ni razmišljao, nego je slučajno natrapao tom ulicom; pa videvši da nema više o čemu da razmišlja, uputi se laganim koracima svojoj kući. Čim je stigao, prvo mu je bilo da previje parče hartije, da napiše izvinu gospodinu predsedniku. I otpoče ovako:

Gospodine predsedniče!

Ker, uopšte uzev, internacionalna je životinja, i tako ja nisam mogao znati, da li je ono vaš ker, ili možda koji drugi ker. Ja, upravo, i nisam otpočeo svađu, on je prvi na mene režao, a iz toga je jasno da bi ja i sa svakim drugim kerom imao posla, dakle još sledovatelnije, da ja nisam na vašeg kera ciljao. On je meni pocepao kaput i ja sam ga samo zato istukao.

— Vaš poštovalac Trifun Trifunović

Kad svrši, posu pismo peskom, dunu u sveću i zadovoljno leže u postelju.

⁂

Kada se sutradan probudio Trifun Trifunović, bolela ga je glava. On protrlja dlanom čelo, manu desnom rukom i prošaputa: „Bože, ja sam noćas vazda budalaština počinio!“ Zatim baci pogled na sto gde je ležalo pismo g. predsedniku, jetko se nasmeja, dohvati sa dva prsta pismo, metnu ga na dlan leve ruke, izgužva i baci pod sto. Uze i udesi šešir, koji je bio više no što treba zgužvan, uze štap pod miške, zakašljuca se, pogleda se u ogledalo i uputi se lagano u kancelariju.

Kad je odmakao dvaestak koraka od kuće, on zastade, pomisli nešto i vrati se kući, nađe ono ugužvano pismo pod stolom, diže ga, iscepa ga sveg na komadiće, strpa parčad od hartije u džep i tad zadovoljan ode u kancelariju, zaričući se usput, da neće više piti.

10. G. Tomina druga mladost

Oduvek oni tako dočekuju novu godinu. Gospodin Toma još u ranu zoru kupi na pijaci punačko i belo kao sneg prasence, gospođa Persida ga spremi i pošlje na furunu te pečeno obesi o prozor da se ceo dan mrzne. Pripremi uz to još i malo salate od celera, pa kad dođe veče, a njih dvoje sednu, omaste se i založe čašicom stara vina, pa onda igraju partiju tablaneta sve do ponoći, da vide ko će sa dobitkom ući u novu godinu.

I tako godinama biva. Dok su bili mlađi, dočekivali su drugače, u društvima ili na zabavama, uz piće ili uz muziku, ali, od kako su se povukli, a bez dece, zadovoljavaju se sami sa sobom. Jer, gospodin Toma još tri četiri godine pa će uskočiti u sedamdesetu, a gospođa Persida, ma da mnogo mlađa od njega, već se bliži pedesetoj iako to „niko ne bi rekao“, što kaže njena komšika, gospođa Nata, koja joj svako jutro svraća na kafu.

I tako to godinama biva, pa tako je i prošle godine bilo. Prase bilo nešto malo masnije no drugih godina ali su ga, uz salatu od celera, slate ko povečerali, iako je gospođa Persida opominjala gospodina Tomu da ne jede mnogo masno, jer mu može škoditi. Posle večere, uz kafu, podelili su karte i počeli partiju tablaneta, nestrpljivo osluhujući kad će na crkvi odzvoniti ponoć.

Kad se o ponoći supruzi poljubiše, gospodin Toma zavuče ruku u unutrašnji džep od kaputa, izvadi otud paketić uvijen u tanak plavi papir i pruži ga gospođi Persidi uz ono uobičajeno:

— U zdravlje da ga nosiš, Perso!

To je bio svilen šalić baš kakav je odavna želela gospođa Persida. Zadovoljna poklonom, ona ne pohita ni malo da svoj uzvrati već poče nekako svečano:

— Hvala ti, Tomo, na pažnji, Bog zna kako ti hvala, ali, šta misliš, kakav sam dar ja tebi spremila?

Toma zaustavi da nagađa, ali ga ona preseče. — Nikad ne možeš pogoditi — i ode te otvori orman, diže sa jedne police rublje i izvadi ispod rublja debeli svežanj banknota od po sto dinara.

— Ravnih dvadeset hiljada — reče predajući mu ih.

Toma se iznenadi.

— Kakav je to dar?

— Sedi, Tomo, nalij čašu vina pa da ti objasnim kakav je ovo dar.

I sedoše zajedno za sto, te gospođa Persida poče na dugačko i na široko da objašnjava svoj poklon. Veli:

— Odvajala sam od usta, štedela sam, ukidala sam sama sebi što mi je najnužnije, založila sam čak i nešto svoga nakita, založila sam i ono malo akcija ratne štete i stvorila sam ovih dvadeset hiljada dinara. Računam toliko je dosta.

— Ama zašta, će mi to? — iznenađuje se gospodin Toma.

— Za operaciju!

— Kakvu operaciju

— Pa da se podmladiš.

Gospodin Toma ispusti šoljicu punu kafe te zamrlja beli čaršav na stolu.

— Ama šta ti govoriš ženo; jesi li ti pri sebi? — iščuđava se gospodin Toma, ne mogući da dođe k sebi od iznenađenja.

— To što ti kažem! Čitala sam i čitala sve novine redom od gore do dole. Gde god sam štogod o tome našla, ja sam pročitala i razmišljala sam o svemu. Ti zahrčeš kao da stružeš panjeve, a ja bdim po celu noć i mislim se i razmišljam. Pa eto, Tomo, razmisli i sam. Mi nemamo dece, nemamo za kog da štedimo, pa zašto ne bi još koju godinu proživeli mirno i spokojno i zadovoljno, onako kao što je Gospod Bog naredio

— O, o, o, o!… — iščuđava se gospodin Toma i ne može nikako da dođe sebi.

— I rekoh — nastavlja gospođa Persida — zar mogu bolji dar da ti učinim za novu godinu nego da ti darujem mladost.

— Ama, ženo, pobogu, govoriš li ti to ozbiljno? — iščuđava se još uvek gospodin Toma.

— Zar ja otkidala sebi od usta, išla gola i bosa i mučila se samo da uštedim, a on još pita je li to ozbiljno. Znaš da si mi letos dao pare da kupim suncobran, pa, nisam ga kupila, preča mi je bila tvoja mladost; znaš da si mi dao pare da kupim sebi nove košulje pa, nisam ih kupila. Velim: što će mi nove košulje kad ti nisi mlad.

— Pa, jest!… — dodaje gospodin Toma, ispijajući u rasejanosti i četvrtu čašu vina, preko svoga običaja.

Kad srknu i petu čašu, a njemu zasjaše oči i u njima se javi nešto što ga potseti na mladost i na usnama mu zaigra osmeh zadovoljstva. On pruži ruku, uze sa stola ono parče hartije na kome su malo čas beležili poene pri igranju tablaneta, uze pisaljku i opljunu je te, bez ikakvog ustezanja i potpuno izmiren sa gospa Persidinim namerama, uze da piše.

— Čekaj, molim te, da vidimo, je li to dosta dvadeset hiljada?

— Raspitivala sam se ja, pa, kažu ne bi skuplje koštalo — veli gospođa Persida.

— Ama ostavi ti to što si raspitivala: ne vredi ništa to tako na pamet, nego da vidimo mi to crno na belome. Evo, piši ti, a ja ću da diktiram — i gospodin Toma predade materijal za pisanje gospođi Persidi, a on dokapi petu čašicu i pođe uzbuđeno da šeta po sobi.

— Zapiši prvo: jedan majmun pet hiljada dinara.

— Ju, — učini gospa Persa — pa to skuplje: nego krava.

— Pa skuplje, dabome. Krava nema žljezde, a posle, ne misliš valjda da kupimo kakvog ciganskog majmuna, od ovih što idu po vašarima. Ako ću već da imam sa majmunima posla, onda neka je bar majmun prve klase.

— Zapiši dakle: majmun prve klase pet hiljada dinara.

Gospođa Persida zapisa.

— E, sad, zapiši put do Beča i natrag, opet pet hiljada dinara.

— Zapisala sam.

— Zapiši još i nagrada lekaru, opet pet hiljada dinara.

— Zapisala sam.

— Dobro. Zapiši sad još i troškovi u bolnici pet hiljada dinara. Eto, taman dvadeset hiljada dinara, ni pare više ni pare manje.

Gospođa Persida zapisa, podvuče, sabra pa se zamisli.

— Pa ipak, Tomo, može tu da bude i neke uštede.

— Kakve uštede?

— Pa, eto, nije ti naprimer potreban ceo majmun. Kažu jedan majmun je dovoljan za dva čoveka.

— Ama nemoj molim te na tome da štedim, Zapiši ti meni celog majmuna, kad se podmladim nek se podmladim!

I gospa Persida ostavi netaknutu cifru od pet hiljada dinara pa nastaviše i dalje razgovor o putovanju, o pasošima, o samoj operaciji, te Boga mi taj razgovor potraja dugo iza ponoći i zamori ih dobro te umorni i zadovoljni legoše da prespavaju noć između stare i nove godine.

Da bi gospodin Toma i u snu dogledao svoju mladost, podmetnu mu gospođa Persida pod jastuk onaj paket novčanica u sumi od dvadeset hiljada dinara i on na tom paketu slatko zahrka.

Ko zna u koji sat, ali verovatno blizu zore, gospodin Toma na jedan mah dreknu u snu i probudi se, a kad se rasvetli malo, poče glasno da psuje sam sebi i oca i majku.

Gospođa Persida, koja je verovatno sanjala kako je sretno plasirala svoju ušteđevinu, trže se iz toga prijatnoga sna, zbaci sa sebe pokrivač i prestravljeno se nadnese nad suprugom.

— Šta je pobogu, Tomo?

— Nesreća, eto, nesreća! — Nikad mi se to u životu nije desilo!

— Da nisi što ružno usnio?

— Pa jest i to, a izgleda da je i prase bilo suviše masno… Dobro ti reče meni da ne jedem mnogo.

— Pa dobro, reci šta je bilo; šta si usnio?

— Sanjam ja — stenje gospodin Toma ne dižući pokrivač sa sebe — sanjam ja, kao metnuli me već na operacioni sto, mene i majmuna. Gledam ja majmuna, gleda on mene… posle i ja i majmun kao gledamo doktora i poče da nas podilazi neka jeza. Ali ne onako jeza u kostima nego neka jeza u stomaku. Dok tek ujedanput doktor izvadi nož, ja pretrnuh, dreknuh i… eto, eto, od onoga straha valjda, a jeo sam sinoć masno, pa desilo se ono što mi se nikad u životu nije desilo.

I kod tih reči gospodin Toma diže pokrivač i gospa Persida vide na čaršavu gospodin Tominu drugu mladost i zatisnu prstima nos.

Pošto je gospođa Persida obavila dužnost koju u ovakvoj prilici dobra majka obavlja, uz obligatnu grdnju koju sve majke u takvim prilikama iskazuju — ona s prezrenjem pogleda muža, pljunu i besno zavuče ruku pod njegov jastuk, ščepa grčevito paket sa novčanicama, strpa ga pod svoj jastuk, dodajući jetko:

— Mnogo bolje da ja ovaj novac dam u Upravu Fondova sa šest od sto interesa!

11. Divina comedia

11.1. Glava prva

Zazvoni tri put jedno zvono, pa onda sva četiri i babe zašaputaše: „Muško, Bog da mu dušu prosti!“

To muško bio sam ja.

Izdahnuo sam jutros oko sedam sati, a već oko sedam i po bilo je oko mene pet šest baba iz komšiluka, svaka sa strukom bosiljka u koštunjavoj ruci.

Petrović trgovac, moj dugogodišnji kreditor, beše prva muška glava što dođe da izjavi mojoj ženi sažaljenje, pa kad vide da bi imalo više smisla da sam sebi izjavi sažaljenje, zakašljuca bogobojažljivo i ode u kancelariju da vidi kako stoji s mojom platom.

Oko devet sati dođe Mata stolar, pa ga čisto videh kako se zadovoljno smeši, što je došlo vreme da on meni kroji kuću. Bili smo ja i on u zavadi zbog žena, ali šta ćeš kad u celoj varoši nema drugog stolara do njega. Baš lepo vidim kako mi krati meru, samo da me i u grobu žulji ono što mi on napravi. Vele mu babe: „Popusti, majstore, to će kanda biti kratko!“ a on: „Ako gosti nisu besni, kuća nije tesna!“….

Doneše i jedan dugačak sto, te me položiše na nj, ali u stola jedna noga nešto kraća, te šta da nađu za podmetanje već moj špil karata. Video sam kad proneše karte, na sonu je bio kralj tref. Čim sam spazio kralja trefa, setio sam se Janićija bakalina i Steve đumrugdžije i drugih dobrih prijatelja, koji su u meni izgubili ne samo dobrog druga i prijatelja, nego i „trećeg.“

Oko deset sati uđe, sve na prstima, novi gospodin načelnik, kaza mojoj ženi nekoliko iskrenih reči; kako je mnogo u meni izgubila, kako me on jako žali kao dobra činovnika i t. d. Zatim joj nešto mnogo pričaše o mojoj posmrtnoj plati: kako je u načelstvu neka zabuna, jer je kaznačej star i rasejan čovek, pa zaveo u protokole da sam ja još pre tri godine umro i tad mi još izdao posmrtnu platu. Nego, veli, on će već gledati da što pre tu celu stvar razmrsi, pošto ja zaista nisam još pre tri godine umro, već sad tek. G. načelnik još tešaše moju ženu da ništa ne brine; reče joj da je raspustio kancelarije; da je naredio svemu činovništvu da prisustvuje pogrebu i da je naročito naredio četvorici praktikanata da se ovde nađu oko mene.

A za tu četvoricu znam i sa kakvim su još zadovoljstvom oni saslušali jutros vest da sam umro. Pogladili su sa uživanjem trbuhe, zaradovali su se iskreno mojoj smrti, tako iskreno, kao da sam ja upravo samo njih radi i umro.

Kazao je gospodin načelnik mojoj ženi i to, da je dozvolio jednom praktikantu da mi drži slovo nad grobom. Znam i toga. I da nije kazao načelnik, znao sam ja da će on držati slovo. To je Steva Joksić, koji je uvek starome načelniku s slavi pisao stihove. Sećam se tih stihova, jer smo ih svi tada učili na pamet;

Da Bog da mudro
I velikolepno vlad’o…
I nikad ne strad’o.
Celog Srpstva nado!
Gospodine načelniče,
Vi pravdin osvetniče!

Da je majci tu sad stari načelnik, ne bi ga on govorio slovo! Sećam se pre tri godine, umro Aćim Pivljaković; baš pošten čovek i ukazni činovnik; moglo se o njemu mnogo koješta kazati, ali ne da stari načelnik ni da se oslovi, „Nisu, veli, moji činovnici ne znam šta, pa da se deru tamo na groblju, jok!“

E, drukčiji čovek beše stari načelnik. Kao da ga sad gledam. Kad dođe u kancelariju, a mi bar znamo da je došao; prvom panduru koga sretne: opsuje mater, pa onda počne sve tako redom psovati do podne, To je bilo milina slušati; čovek nekako oseća da je to načelnik. A ovaj novi, sve nešto na prstima; pa gleda i muvu da ne uvredi, sa svakim lepo, kao da smo braća. Pa evo dopusti čak i slovo da se govori, i teši moju ženu, kao da smo što svoji.

Posle gospodina načelnika mnogi su još dolazili i mnogi govorili. Svi su potresenim glasom kazivali dobre reči za mnom. Posle se i ručalo, u drugoj sobi, dok je mene jedno dete branilo strukom bosiljka od mušica. I za ručkom se govorilo vrlo mnogo lepih reči za mnom.

A posle podne udariše mnoga zvona i okadiše tamnjanom sobu u kojoj sam ja ležao. Počeše popovi koj u klin a koj u ploču; nastade i neka vreva, šuškanje. Od svega čuo sam samo kako traže limun da podmetu mojoj ženi pod nos, pa nisu našli.

Poliše me crnim vinom i metuše satljik kraj mene, pa me lepo zaklopiše. Ona četvorica određenih, spodbiše me na ramena i — pođosmo od kuće.

Putovali smo podugo, pa se negde i odmarali; izvesno u crkvi, jer sam čuo popove da pevaju i crkvenjaka kako potresnim glasom traži bakšiš od moje žene. Posle smo opet malo putovali pa me spustiše negde na zemlju. Čepaše, čepaše oko moga sanduka — ko zna šta je sve bilo. Te na jedan mah čuh ga, Stevana Joksića, gde se razdra više moje glave: „Tužni zbore!“…

Šo je taj čovek tad nakazivao, što sam tu čuo lepih reči o meni — to se prosto ne da upamtiti! Kako sam, ne znam, bio plemenit, dobra srca, časan, pošten, skroman, darovit, čestit, blag, duševan, iskren, druževan, velikodušan, duhovit, darežljiv, mudar, raden, čovekoljubiv, smotren, uzdržljiv i Bog te pita još kakav. Kad sam sve to čuo, ja počeh već i sam pomišljati da je odista žalost i grdna šteta što je umro takav čovek kao što sam ja!

Izmeđ ostalog, govornik je naročito zastao i opširno govorio o tome kako sam ja i „preduzimljivog duha“; kako sam ja bio najrevnosniji član onoga odbora koji je skupljao priloge za spomenik pokojnome Aćimu Pivljakoviću. Da budemo iskreni, mrtvom se čoveku bar prašta… ono, jesam i ja po malo pijucnuo od toga novca, ali ova lola što mi sad nad glavom laže, u stvari je popio ceo spomenik dragoga pokojnika Aćima. Ja ne znam samo što sad potrže tu stvar i tera me da ovako mrtav prolajem. Dobro, ja sam bio odbornik u tome odboru, ali jesam li ja jedini čovek u Srbiji, koji je odbornik kakvog odbora za podizanje spomenika, i je li to jedini spomenik u Srbiji, koji su pojeli i popili odbornici ja sam siguran da će on, ovaj isti Steva Joksić, čim se vrati sa moje pratnje, predložiti da se obrazuje odbor koji će prikupljati dobrovoljne priloge za spomenik meni.

Ele, govorio je on više moje glave još vrlo mnogo i kad završi, ja osetih kako me uznose i opet spuštaju, a za tim čuh gr… gr… gr… gr, kako zatutnja krupno i sitno busenje po mom sanduku. Zakopaše me… i sve se utaji… mir, tišina i gust mrak…

Ali šta je sad opet? Opet neko šuškanje oko groba i kao da me otkopavaju. Počeše otvarati i kapak na mom sanduku.

Šta li je to, Bože? — Da mi nije sad stigao kod od rodbine, pa hoće da me vidi i celiva… Nije, grobari su zaboravili da se oproste sa mnom. Poljubiše me u čelo; skidoše mi s prsta prsten; ispiše ono vino iz satljika koji je ležao kraj mene; prekrstiše se i poželeše mi „laku crnu zemlju!“

Kad počeše opet da me zakopavaju, pogledaše dobro prsten, pa kad se uveriše da je zaista zlato, prekrstiše se još jedan put bogobojažljivo i prošaputaše:

— Laka ti crna zemlja!

11.2. Glava druga

Pošto mi Sveti Arhanđel Mihailo izvadi dušu, on je vrlo učtivo ponudi da sedne na jedne dvokolice.

Konj koji je te dvokolice vukao, bio je tako mršav, da sam ja prosto očajavao pomišljajući, koliko li ćemo muka podneti na putu do neba.

Istina, imao je nekakva krila, ali su ta krila više ličila na krpe obešene rad sušenja.

Ipak krenusmo i, pošto poželesmo jedan drugom srećan put, Arhanđel mi ponudi jednu cigaretu duvana, što me jako iznenadi, jer duvan beše sasvim naš zemaljski. Arhanđel primeti moje iznenađenje, pa se naže poverljivo uz moje uvo i reče:

—Ja, znate, slazim često na zemlju pa… tamo nabavljam; jer onaj naš gore, monopolski, ne valja ništa.

— Monopolski?! — zaprepastih se ja. — A zar ima kod vas na nebu monopola?

— Dabome da ga ima! — dodade Arhanđel vrlo tužno. — Pre ga nije bilo, ali dođe na nebo duša nekakvog bivšeg ministra finasija i, razume se, upute je u pakao. Pa, ta duša, da bi se izvukla otud iz pakla, podnese svetom Petru projekat zakona o monopolu duvana.

— Tako? — učinih ja, i to me toliko sneveseli da sam se gotovo hteo vratiti kući svojoj, ali mi Arhanđel objasni da je to nemogućno.

Nastavismo put, i da bi prekratili vreme, ja zamolih Arhanđela da mi makar u najopštijim crtama kaže pogdešto o nebu i o prilikama na nebu. Arhanđel Mihailo, inače vrlo razgovoran svetac, poče da mi priča o mnogom koječemu. Pričao mi je kako tamo, na nebu, ima prilično društva. Naročito čine jedan klub i rado su zajedno: apostol Onisim, mučenik Pamfilo, Grigorije dvojeslov, Aleksije čovek božji, mučenik Terentije, Jovan mnogostradni, mučenici Akakije, Evlampije, Gurije i Talalej, čudotvorac Tihon i prepodobni Patapije i preporučio mi je da se sa ovima upoznam.

— Da, rekoh, ali ja niti sam čudotvorac, niti mučenik, niti prepodobni, niti pak dvojeslov. Hoće li me primiti u društvo?

— Jeste li bar mnogostradni?

— Ah, jesam! — odgovorih, pomišljajući na to da su me dole na zemlji četiri puta isterivali iz službe.

Pričao mi je zatim i o ženskinju na nebu i pomenuo mi naročito mučenice Pelagiju, Glikeriju, Akilinu i Fevroniju, a uzgred kazao i dve tri ružne reči o mučenici Tatijani i prepodobnom Gerasimu. Tim povodom povede se razgovor i o mojoj ženi, jer taj mi je razgovor dao upravo zgodna povoda da prebacim Arhanđelu, zašto mi je tako mladom kao kaplji izvadio dušu, jer, ako mu mene nije bilo žao, kako se ne sažali bar na mladost moje žene. Povodom mladosti moje žene, pređemo opet na razgovor o udovicama, o kojima sam ja, još dok sam bio na zemlji, vrlo rado razgovarao. Tom prilikom sam ispričao Arhangelu Mihailu i onu priču o Juci kapetanici, koja je nosila crninu a uveče, razume se, spavala u belim noćnim haljinama. Ona se tad žalila đakonu Iliji ovako: „Bože moj, kako je to smešno udešeno; preko dana nosim crninu u žalosti za mužem, a noću spavam u belom, kao da ja muža samo danju žalim; međutim, ja bih radije pri spavanju nosila crninu!“ Arhangel Mihailo se slatko nasmeja ovoj priči, pljesnu me po ramenu i reče: „E, čim stignemo na nebo, ovo ćeš pričati Gligoriju dvojeslovu.“

Tako razgovarajući o svemu i svačemu, uđosmo najzad u gušće oblake, jer smo već bili blizu neba, onako isto, kao kad se putujući stigne blizu kakve naše okružne varoši što se uđe u gušće blato.

Konj u našim dvokolicama pohita malo brže, jer oseti da je blizu kuće. Još malo, pa se ukaza velika jedna kapija sasvim tako izrađena i okićena, kao da je poručena u najboljoj poslastičarskoj radnji. Na kapiji piše velikim, rumenim slovima: „Antre“. Pričao mi je Sv. Arhangel Mihailo, da je nekada taj naslov bio evrejski ispisan, posle grčki, pa latinski, i sad već, od početka ovoga veka, francuski. Arhangel Mihailo mi poveri i svoje mišljenje da će, po svoj prilici, uskoro taj naslov biti engleski ispisan.

— Šta ćete, reče, vremena se menjaju.

— Da, pa i firme s njima, rekoh tek da dopunim ovu latinsku poslovicu.

Uđosmo u kapiju, i Arhangel zaustavi konja, koji se grešnik silno iskašlja. Ja siđoh polako s kola, a nekakve suve, dugačke ruke, dočepaše me i uvukoše u jedan sobičak. Arhangel mi objasni da je to čudotvorac Tihon, koji vrši dužnost đumrugdžije na kapiji nebesnoj.

To me, uostalom, nije ni malo iznenadilo, jer i kod nas na zemlji đumrugdžije su obično čudotvorci.

Čudotvorac me privuče k sebi, pa mi omirisa dušu. Ja pogledah pitajućim pogledom Arhangela, a on dodade smešeći se:

— Hoće da oseti, da li si čitao Pelagića i druge božje opozicionare.

— Nisam — rekoh.

— Onda ulazi!— reče čudotvorac Tihon, a meni nešto spade s duše i olakša, kao ono kad se naši vraćaju iz Zemuna, pa srećno prođu kroz beogradsku carinarnicu.

11.3. Treća glava

Čekaonica je Sv. Petra kao i svaka zemaljska čekaonica. Po raznolikosti lica, koja sede tamo, liči na čekaonicu ministarstva unutrašnjih dela i to, na čekaonicu toga ministarstva onoga dana, kad padne stara i dođe nova vlada.

Kad sam u tu čekaonicu ušao i pogledao u naokolo, a meni se nešto učini kao da sam došao, Bože me prosti, da tražim klasu, a ne da izradim sebi pristup u raj. Šarenilo je tim zanimljivije u ovoj čekaonici, što tu ima i svih vera i svih narodnosti, samo što svi govore jednim jezikom. Na nebu se govori francuski, i ako se Englezi staraju svim silama, kad njihov jezik nije mogao da postane svetski, da bar postane nebeski jezik.

I koga ti tu nema u čekaonici.

Tu neka stara generalica, koja sva miriše na tamnjan i bosiljak, ali kojoj je mladost izvesno mirisala na sve svetske parfime i šampanjsku aromu. Ona nosi sobom pismeno uverenje svoga arhibiskupa da je redovno posećivala crkvu; da je prilagala za veru; da je prilagala sirotinji, ali je izvesno zaboravila kod kuće uverenje svoga muža, po kojem je u mladosti i suviše ljubila svoga bližnjeg.

Tu jedan saraf koji jednako šapće nešto i kad skupi prste da se krsti, jednako mu palac mrda, kao da broji novac, te ne ume nikako da se prekrsti. On je pošao na nebo sa ovim računom: dve vladike bile su mu dužne izvesne sume sa dvanaest na sto, pa su umrle, a dug nisu platile. Tražiće im samo glavno, a interes će im oprostiti pod uslovom da mu izrade ulazak u raj.

Tu jedan pop koji mi odnekud dolazi poznat; znam čak da ima i lep glas, ali bi se opkladio da se nismo u crkvi poznali. Pa onda, tu je i gospođica S. glumica, koja misli da traži raj na osnovu toga što je na pozornici uvek igrala uloge pobožnih i dobrih majki ili dojkinja; razume se, ona će brižljivo prikriti, da je i van pozornice koji put igrala te uloge. Pa tu onda neki velikodostojnici, vladike, fratri, hodže; stare pobožne gospe i mlade ženice, koje bi, kad bi im se stavilo da biraju između raja i pakla, izabrale — da se vrate na zemlju. I tu još puno drugih lica, da ne možeš mesta dobiti. A sve se to gura, muva, provlači i potiskuje, jer sve nestrpljivo očekuje da bude primljeno kod Sv. Petra te da uđe u raj.

Proguram se nekako kroz sav taj svet te dođem u prvi red, do kancelariskih vrata Sv. Petra. Na vratima stoji krupnim slovima napisano: „Sveti Petar prima ponedeljnikom, sredom i petkom od 10 do 12 pre podne, računajući sate po srednjeevropskom vremenu.“

I ako je danas utornik, te neću biti primljen, pomislih u sebi, da se bar koristim, te da se malo bolje poznam i sprijateljim s momkom koji stoji pred kancelarijskim vratima, jer i ako je i to duša, ipak je izvesno bezobrazna i naduta duša, kao što su i zemaljski momci po ministarstvima. I odista, pošto sam ga tri puta zapitao, smilova se na četvrto pitanje pa mi odgovori i to pitanjem:

— Šta ćeš kod Sv. Petra?

— Molim — odgovorih ja zemaljskom učtivošću — hoću da molim da uđem u raj.

— Ne možemo te pustiti — odgovori nabusito bezobrazna odadžijska dušica — to se ne ulazi u raj tek tako, makar ko!…

— Molim, ako je do toga, ja imam i preporuke, a znam na pamet i besedu koja mi je nad grobom izgovorena i u kojoj ima puno lepih reči za mene…

Momak pljesnu jezikom o nepce, a manu rukom, kao da bi hteo reći: „Ostavi, ništa ti ne vredi to!“ a kad ga ponova zapitah za savet šta da činim, on pruži rukom na jedna kancelarijska vrata pa veli:

— Idi ti, bratac moj, tamo u arhivu, pa vidi jesi li u spisku onih koji su upućeni u raj, a sve ti drugo ne pomaže.

Odoh u kancelariju gde nađoh jednog prosedog čoveka, odnosno dušu, sa dugim raščešljanim brkovima i crvenim nosem. Čim uđoh osetih da iz te duše zaudara neki i suviše zemaljski miris, koji niti liči na tamnjan niti na bosiljak.

Ne rekoh mu ni dobar dan — a on se izdra:

— Tvoje ime!

Rekoh mu ime, a on opljuva prste pa stade prevrtati listove jednog grdno velikog protokola, šapćući: „a, a, a… b, b, b…“ i t. d. Kad bi slučajno prevrnuo dva tri lista u jedan mah, opsovao bi onako usput oca ili mater, ali nekim blagim, nebeskim glasom, kao što samo rajska duša može opsovati, tako da ti je čisto milo da ga slušaš. Preturajući protokol, odjednom diže glavu i reče odlučno:

— Tebe nema u ovom spisku rajskih lica; da vidimo ovu drugu knjigu, da nisi nešto u spisku za pakao.

—Taman — pomislih ja u sebi — samo mi još to treba!

Stade opet pljuvanje prstiju, prevrtanje listova i ono milozvučno psovanje, nalik na pesmu heruvimsku. Ja sam stajao kao na iglama i netremice gledao protokolisti u oči, dok on tek sklopi knjigu pa sasvim ravnodušno dodade:

— Nisi ni ovde!

Meni nešto laknu.

— Nego… šta ćemo sad? — zapita se, više za sebe duša arhivarska.

— Znate šta? — usudih se ja da predložim — pregledajte iznova onu prvu knjigu.

— Nije nego još nešto, odgovori duša, pregledao sam dobro, nema te nigde.

— Pa molim vas — usudih se ja opet — odakle ste nabavili vi podatke za te spiskove?

— Za Srbiju uzeli smo iz okružnih komanda, poreskih odeljenja i protokola rođenih.

— Tako mi kažite! — pljesnuh se ja po čelu — onda nije nikakvo čudo što me nema u spisku.

— Kako?

— Ja spadam u one srećne građane moje države, kojima su prilikom rata izgorele knjige rođenih; koji ima teču kmeta te ga nikako i nema u spiskovima okružnih komanda i kome se nikako, usled čestih premeštaja, ne može da uhvati kraj te da bi mu se naplatila poreza. O, i sad sam ja dužan za porez.

— Hm! — učini arhivarska duša i zamisli se duboko.

— Pa šta mislite sad sa mnom? Kako bi bilo da se vratim?

— To ne može, nego ti se imaš smatrati kao prekobrojni.

— Prekobrojni? — upitah ja, — pa dobro, kud idu prekobrojni: u raj ili pakao?

— To ne znam, moraš se javiti samom Svetom Petru, pa gde ti on odredi.

Odoh iz arhive, i sutradan, bila je sreda, dakle dan primanja, ja se nekako proguram i najzad primi me Sv. Petar.

Kako sam izmolio Sv. Petra da me pusti u raj, neću da pričam. To će ostati tajna, ma da se „zaklela zemlja raju da se svake tajne znaju.“ Ono što je glavno to je, da me je sveti Petar primio u raj.

11.4. Glava četvrta

I tako evo me u raju, gde neće dostići ni g. okružni načelnik, ni kaznačej, ni Mita stolar.

Ne treba da vam kažem da sam se u raju odmah osećao kao u svojoj kući. Nekako kod nas dole u Srbiji čovek se u državnoj službi već navikne na gotovanstvo, pa to ti je i ovde. Izgledalo mi je, Bože me prosti, kao da sam premešten u kakav vrlo lep srez, jer ima, boga mi, kod nas dole srezova kroz koje teče med i mleko, samo što ne ume svako da ga kusa.

U početku sam sa svakim koga sam sreo pravio poznanstva, a razume se po sebi da nisam sreo u raju mnoge i mnoge, za koje smo dole na zemlji držali da su nesumnjivo u raju. Docnije sam već izabrao sebi, one sa kojima sam se najviše družio. To su bili: Aleksije čovek Božji, mučenici Talalej i Gurije i apostol Onisim. Od ženskih bio sam najbolje poznat sa mučenicom Fevronijom.

Sve mi je bilo novo i zanimljivo, a provodio sam vreme vrlo prijatno. Po koji put uhvatimo se ja, Aleksije čovek Božji i mučenik Gurije, pa šetaj ovamo onamo, i ogovaraj po malo nebo i apostole. Mučenik Gurije naročito je bio pakosan; Aleksije na protiv vrlo tih i skroman. Tako na primer mučenik Gurije uvek se ljutio što i ženske ulaze u red mučenica.

— Ženske ne mogu biti mučenice; one mogu biti samo mučiteljke! — reći će Gurije, kao da je grešnik bio oženjen, pa se okreće meni: — Šta misliš ti?

— Što se mene tiče — velim ja, a mislim se nešto na moju ženu — ja mislim da žene mogu biti mučenice, a mogu i mučiteljke, to zavisi od toga jesu li lepe ili ružne.

Aleksije, onako tih i skroman, nasmeja se na ove reči bogoslovski značajno.

Kao što rekoh, u početku je to sve lepo i prijatno išlo i lepo smo se zabavljali, ali posle toga poče da mi biva dugo vreme, pa da bi ga prekratio, ja uzeh da pravim po malo spletke. A, kad mi i to dosadi, a meni pade na pamet zabava, kojom smo se mi policijski činovnici najradije u Srbiji zabavljali i kojom se osobito lepo prekraćuje vreme.

Da bih mogao na taj način da prekraćujem sebi vreme, trebalo mi je imati pristalica. Toga radi poverim se najpre Jovanu mnogostradnom. Šetamo mi jednom kraj reke, kojom teče šljivovica kraj koje rastu divni krastavčići. Kad god sam ovuda pred veče šetao, ja sam nosio po malo soli u šaci, te sam vrlo lepo provodio. Dakle, šetamo ja i Jovan mnogostradalni i govorimo o ovom i onom, pa ću ja tek reći:

— Ama ja ne razumem zašto mi moramo da trpimo da nam uvek bude predsednik rajske opšti ne Sveti Petar; meni se čini da bi prepodobni Patapije bio bolji za to mesto.

Mnogostradni me najpre pogleda začuđeno, pa onda uze mahati glavom.

— Zar nije tako — nastavih ja — ne govorim ja to pristrasno; meni prepodobni Patapije nije ni šurak, a nije ni teča, pitaj ga pa će ti i on sam kazati da mi nije ništa rod.

— Pa znam to!

— E, pa, zašto ne bi mi jednom videli kako bi i drugi upravljao rajem. Ja poštujem Sv. Petra kao sveca, ali opet, da vidimo kako bi drugi upravljao.

— Da vidiš, poče mnogostradni posle dužeg razmišljanja, — ta ti nije rđava.

Pa ti mi tako razvijemo o tome razgovor i svaki dan smo o tome razgovarali, a polako-polako uvlačili smo i druge u naše kolo. Tako smo poverili stvar najpre apostolu Onisimu, pa i drugima. A kad se stvar već raščula, mi nismo imali gde natrag, već otpočnemo energično da radimo.

Hoj, pa da ste videli odnekud Aleksija čoveka Božjeg, što se taj pokazao dobar agitator, što se taj razleteo; pa onda mučenik Evlampije; na onda mučenica Fevronija (i ona je pristala uz nas) koja protivnicima nije toliko agitacijom dosadila koliko ogovaranjem.

A s druge opet strane čudotvorac Tihon i Grigorije dvojeslov. U ostalom čudotvorac Tihon kao činovnik i nije imao gde, on je radio po naredbi ozgo, ali Gligorije dvojeslov, taj nam je najviše dosadio. Taj je tako izvrtao stvari i intrigirao: jedno meni kaže, drugo apostolu Onisimu, a treće trećem. Uostalom, on se valjada zato i zvao dvojeslov.

Kad smo videli da je naša misao već toliko sazrela, a da bi cela stvar dobila što življi obrt, zberemo se i dogovorimo da pokrenemo i list. Damo mu ime „Rajski dnevnik“, a za urednika izaberemo jednog iz reda mučenika, Akakija, s obzirom na to, što su i na zemlji redaktori iz redova mučenika. Jaoj majko, što smo nakitili prvi broj. Uvodni članak napisao sam ja, pod naslovom: „Kakvih ti nas sve nema!“, pa onda rajske vesti, pa različnosti, pa anegdote i odgovore uredništva. Ah, to je vredno bilo čitati. Možete misliti kakav je već bio taj prvi broj, kad ga je policija odmah zabranila i istog dana izišao zakon o slobodnoj štampi, koji je imao svega dva člana:

Čl. 1. Štampa je u raju potpuno slobodna.

Čl. 2. Niko u raju nema prava da izdaje novine.

Kad su nam na taj način potkratili krila, mi ti organizujemo i upotrebimo onu silu, koju mnogi na zemlji ne umeju da upotrebe. Naime, mesto novina upotrebimo žene t. j. sve rajske mučenice i mnoge stvari, koje bi u novinama bile možda blažije rečene, na ovaj su način bile vrlo oštro iskazane.

Tako smo mi energično nastavili rad.

11.5. Glava peta

I najzad napravi se takva nekakva nebesna konfuzija i zbrka, kakva se samo u višim regijonima može stvoriti. Jer mi, boga mi, odovud te odonud, dogurasmo toliko stvar, da se morao zbor sazvati.

A kad dođe taj dan, da vam je bilo, vi smrtni, odnekud da gledate.

Vojske, čitave vojske su se tu sukobile. Uz nas pristadoše četrdeset mladenaca, pa onda i družina od sedamdeset apostola i preko toga sedmoro dece efeske; pa onda mučenik Paramon i njegovih 370 mučenika. Mi smo, sa ovoliko pristalica mislili da smo obezbedili većinu, jest, al’ čudotvorac Tihon uzme ti lepo kalendar, pa poče sve mesece i datume dozivati preteći svakome da će nju interesu državne službe biti iz kalendara izbačen, ako ne glasa uz vladu. U početku nas to i nije tako zaplašilo, ali kad naiđe 28 decembar, a ono tog dana 20.000 mučenika nikomidijskih, na koje smo mi i zaboravili, pa posle 29 decembra, a tog dana 14.000 mučenika, ali ti nam ne smetaju jer nemaju prava prisustvovati zboru, pošto su sve nevina deca, maloletnici.

E, sad možete misliti kakvu sam vatru bacio. Napravi se jedan lom i gužva, ni ono nebo ni daj Bože. Nastade dreka, piska i cika i već dođe do toga da se duše uhvate za guše, i Bog bi ga sveti znao šta bi tu sve bilo, da se ne desi nešto, čemu se niko nije nadao.

Prosu se po nebu neka izvanredna svetlost, zatrubiše trube arhanđela, heruvimi umilno zapevaše: „Osana!“ a ozgo se iz svetlosti začu neki sveti glas, glas kome se ne odoljeva, glas kome se pokorava.

— Deco, deco moja, zar vam je i nebo tesno?

Mi oborili glave od straha i gledamo u zemlju (t. j. ne možemo gledati u zemlju, već preda se), a niko ništa ne odgovara.

— Izmirite se! — zagrme onaj sveti glas, glas kome se ne odoleva.

Mi ćutimo kao nemi i ne mičemo.

Tada će taj glas:

Ima li među vama koga iz Srbije?

Svi pokazaše prstom na mene.

— Šta je on tamo bio?

— Policijski pisar — odgovorih ja dršćući.

— Izbacite ga iz raja, da bi mogli mirno živeti, kako nebu i rajskim dušama i priliči.

Ne znam u pojedinostima da opišem ko me je u stvari ščepao za ramena, ko je otvorio rajska vrata i ko mi je spustio na leđa dve muskulozne pesnice, koje ni malo ne dolikuju raju.

Jedno znam samo, da se rajske duše zatim izmiriše izmeđ sebe i ižljubiše se, a ja — izbačen iz raja, u interesu rajskog mira, od tada jednako letim kroz nebesno prostranstvo. Gde sam premešten ne znam ni sam i, što mi se na ovom putu ne dopada, to je, što nikako ne mogu da uhvatim, koliko sam već kilometara prešao, da bih posle mogao podneti račun za putni trošak.

12. Šećerna bolest

Kao što su to i lekari utvrdili, gazda Mita Zdravković boluje od šećerne bolesti. Čaršija, razume se, onako u četiri oka, veli da je gazda Mita tu bolest dobio odmah nekako posle ovog velikog rata, kada je ono bila grdna oskudica šećera. Tada je on kupio nekih pet vagona šećera u Trstu, od kojih jedan vagon nije prešao granicu, a ostala četiri dogurala do vinkovačke stanice pa se odatle razišla širom naše prostrane Otadžbine. Jedan se vratio na talijansku granicu, drugi otišao na rumunsku granicu, treći otišao u neku spornu zonu, a četvrti otputovao u naše lepo primorje. Osam punih meseca nije gazda Mita silazio sa voza, već se kretao s granice na granicu i sa stanice na stanicu dok nije pronašao svoje vagone i skupio ih u Beograd. Dotle je, razume se, cena šećeru toliko pala da je gazda Mita izgubio na njemu u okrugloj cifri 378,451 dinara i 33 pare dinarske. I otad, veli čaršija, boluje od šećerne bolesti.

Ali, dokle mu se čaršija smeje bolesti, dotle mu njegova supruga, gospođa Nata, prosto zavidi.

— Koješta — veli mu ona — otkud to ima smisla da ti boluješ od šećerne bolesti! To nije bolest za tebe.

— Pa nije, dabome! — veli gazda Mita.

— Drugo — nastavlja ona — da si neka dama. To liči samo nekoj velikoj dami da u društvu kaže: „Ja znate bolujem od šećerne bolesti!“ — jer je to jedna fina bolest, a za tebe je svrab, podagra, debelo crevo i tako neka bolest, a ne šećerna.

— Pa zato ja i velim da zovemo doktora da se otarasim ove bolesti kad već nije za mene.

Najposle složiše se da zovnu lekara i, kad ovaj dođe, poče da ispituje gazda Mitu:

— Imate li veliku žeđ?

— Imam! — veli gazda Mita — Noću ispijem čitav bokal vode.

— A glad?

— Imam, jednako mi se jede.

— E, to je!

— Šta? — pita radoznalo gospođa Nata.

— To, šećerna bolest!

— Ama, zar odistinski?! — čudi se gospa Nata, pa se zabrinuto obraća lekaru.

— Pa dobro, kažite nam, gospodine doktore, kako bi se čovek mogao spasti od te bolesti

— Pa — veli doktor — treba da se ide u Karlsbad.

U srcu gospa Natinom nape se još jače zavist.

— I jeste mustra za Karlsbad! — mislila je u sebi. — Da je kazao doktor u Mataruge, pa hajde de, ali u Karlsbad, gde ide samo fini svet, to je baš koješta. Niti je bolest za njega, niti je banja za njega.

I čim ode doktor iz kuće, ona se okrete gazda Miti:

— Eto, banbadava bacismo pare za vizitu.

— Zašto badava — čudi se gazda Mita.

— Pa zar ne vidiš da ovaj doktor ne zna ništa. Otkud je za tebe Karlsbad. Ako prija Savka ne zna šta su banje, ne znam ko zna. Sve svetske banje zna u prste. Pa ona kaže da je Karlsbad, za nerotkinje, a ti nisi nerotkinja.

— Nisam! — dodaje gazda Mita sasvim ubeđeno.

— Nego da zovemo mi kog drugog, pametnijeg doktora.

I pozvaše drugoga, ali i taj pita gazda Mitu ima li žeđ, ima li glad, pa kad je još i neke druge stvari ispitao i on reče da treba u Karlsbad ići.

— Pa — veli gospa Nata, pošto je lekar otišao — kad već mora biti, a ono da idemo u Karlsbad.

— Ne možemo! — veli gazda Mita odlučno. — Zašto?

— Skupo, a ti znaš dobro kako sam ja utanjio. Ali i pored te napomene gazda Mitine, gospa Nata je već sutradan napravila četiri vizite i svuda je razgovor otpočela frazom: „A ja i Mita, ako Bog da, mislimo ove godine u Karlsbad“.

Razume se da je Gazda Mita sutradan raspitivao o ceni puta i cenama u Karlsbadu, i kad je pretvorio najpre krune u dinare pa onda dinare u krune, izašlo mu je, da mu je potrebno najmanje pet hiljada dinara od osobe za odlazak i jednomesečno bavljenje u Karlsbadu.

Kad su se uveče, vrativši se svako sa svoga posla, sastali supruzi, gazda Mita i gospa Nata, nastao je vrlo živ razgovor o Karlsbadu. Gospa Nata je bila za to da se ide pošto poto, gazda Mita je bio protivan.

— Tri godine ja ramljem zbog onog šećera iz Trsta, pa nek ramljem godinu dana i zbog ovog. Ne mogu, pa to ti je, ne mogu da bacim pet hiljada dinara.

— Zašto pet — pita gospa Mata — nas smo dvoje.

— Kako? — zgranu se gazda Mita. — Zar im ti misliš da ideš?

— A kako bi te samog pustila? Prvo bolestan si, a drugo ne znaš jezika! Jer valja znati da je gospa Nata imala tri godine služavku Efiku, nemicu iz Svirčeva, koja istina vrlo lepo govori srpski, ali od koje je ipak naučila deset petnaest nemačkih reči iz Svirčeva, a tako isto valja znati da je gospa Natinu sestru od tetke uzeo kapelnik vojne muzike Dragomir Mirković, koji se ranije zvao Jaroslav Švehla, i od kojega je gospa Nata naučila pozdrav „Maucta“. Na osnovu toga, gospa Nata je verovala da zna nemački i češki, a ta dva jezika su upravo i potrebni za Karlsbad.

Mogao se dakle gazda Mita braniti koliko je hteo da svede troškove na jednu osobu, svi su razlozi bili na strani gospa Natinoj i — jednog dana krenuše zajedno u Karlsbad, gazda Mita da se leči od šećerne bolesti, a gospođa Nata da ga neguje i tumači.

Čim je voz prešao savsku ćupriju, gospođa Nata je već počela da oseća žeđ.

— Ne znam šta mi je, al’ neprestano gladnim.

Posle malo, kad su prešli stanicu u Inđiji, ona je počela svaki čas da oseća glad.

— Ne znam šta mi je, al’ neprestano gladnim.

Kad je voz prošao već i Zagreb, gospa Nata je još nešto primetila.

— Čudnovato, ova bubuljica na vratu kako mi malo zakrvavila, evo već od juče neće da zasuši.

I što se dalje išlo, gospođa Nata je sve više i više govorila o tim znacima koje je primetila kod sebe, a koji su se za čudo podudarali sa svima onim simptomima o kojima su, pri pregledu, lekari ispitivali gazda Mitu. Kad su već prešli češku granicu, gospođa Nata otvoreno izjavi:

— Slušaj, Mito, ništa drugo nego ja bolujem od šećerne bolesti.

— Ali otkud sad to opet?

— Šta znaš, možda je ta bolest prilepljiva i vidiš sad tebi prošla, a ja je dobila.

— Ama kako meni prošla?

— Pa tako. Nije ti ni đavola; zadrigo si kao bik, a ovamo se praviš bolestan.

Gazda Mita u čudu sleže ramenima i uzdahnu teško.

To je bilo u vozu, a kad su stigli u Karlsbad, to je već bila svršena stvar: gazda Miti nije bilo pod bogom ništa već je pošao da neguje ženu, i njegova žena, gospođa Nata, bolovala je od šećerne bolesti.

Jedina nada gazda Miti bio je lekar koji će utvrditi pravo stanje stvari i, razume se, odmah sutradan po dolasku otišli su lekaru koga je gospa Nata pozdravila sa „Maucta“ što je naučila od svoga zeta kapelnika vojne muzike.

Kad su seli na fotelje, lekar ih je upitao: ko je bolestan Gazda Mita je zinuo da kaže pravo stanje stvari, ali ga je, razume se, pretekla gospa Nata, uzviknuvši vrlo glasno: „Ih!“ što je naučila od Efike iz Svirčeva. I čim je jednom dobila reč, gospođa Nata je nije napuštala olako. Pričala je doktoru čuda o sebi, kazivala mu je kako pije noću po nekoliko bokala vode, kako svaki čas gladni, kako svaka i najobičnija ranica neće olako da joj zaraste i uopšte kazivala je sve što je čula od lekara prilikom pregleda njenoga muža.

Gazda Mita je dva tri puta pokušavao da je zaustavi, da dođe i on do reči, ali bi ga ona uvek presekla:

— Ćuti, boga ti, kad ne znaš jezika! — i ako je i ona govorila čistim beogradskim jezikom i po kad ubacila, „ja“ ili „najn“ iz rečnika Efike iz Svirčeva.

Svršilo se najzad time da je lekar gospa Nati propisao dijetu i meru vode, a gazda Miti obratio pažnju da je neguje.

Sva srećna, gospa Nata je još istoga dana napisala četrnaest poštanskih karata svojim poznanicima u Beogradu, koje glase:

„Ovde je u Karlsbadu vrlo lepo, puno barona i baronica iz raznih krajeva sveta, svi boluju od šećerne bolesti. Da mi nije znanja jezika bilo bi mi vrlo teško, ali ovako dosta, dobro prolazim. Danas nas je pregledao jedan najčuveniji svetski lekar i našao je da ja bolujem od šećerne bolesti. Moj muž, hvala Bogu, zdrav kao tresak“.

13. Samoubica

Gazda Jordan Mikić težio je na kantaru devedeset i četiri kile i tako je još uvek slatko jeo, kao da mu je bilo stalo do toga da namiri sto kila žive mere. Vrat mu je pozadi izgledao kao butina u dobro uranjene udovice, a spreda kao torba s mustrama trgovačkog agenta. Njegov trup, izdaleka, izgledao je kao lokomotiva, a pod tim trupom bio je toliko širok da bi se uvek nažuljio kad bi sedeo na jednoj stolici, jer bi mu veći deo tela bio van stolice.

Gazda Jordan je o svome stomaku uvek govorio sa izvesnim poštovanjem, ubeđujući svakoga da je to najbolje uređena državna administracija. Imao je običaj tvrditi da odseci u toj administraciji, na primer, onaj za uvoz, pa za preradu sirovine i najzad onaj odsek za izvoz, funkcionišu kao sat. Al’ mora se priznati, da se on o toj svojoj administraciji ozbiljno i brinuo. Voleo je da mu se svako jelo ukusno i lepo spravi, da se ne presoli, da se ne preljuti. I ako je uvek za vreme jela imao logorski apetit, ne može se reći da je ždrao, na protiv, uvek je slagao zalogaje kao što se akta u dobro uređenoj arhivi slažu; svaka numera na svoje mesto, svaki predmet na nadležnost.

I mora se priznati da je gazda Jordanu svaki takav zalogaj prijao, jer je uvek bio raspoložen i dobre volje. Bivalo je do duše po gdekad da je došao i zabrinut kući i to neraspoloženje odmah preneo na celu porodicu, ali bi mu tada njegova supruga, gospođa Bosiljka, skuvala šljive te bi se raspoloženje odmah u kući povratilo.

Ali jednoga dana, gazda Jordan Mikić dođe neobično neraspoložen kući. Ćuti i popreko gleda i ženu i decu, dve devojčice, koje je uvek dosad poljupcem pozdravljao pri dolasku, i na sva njihova pitanja ne odgovara. Na čelo mu se navukle bore i oblio ga znoj, oči mu umorno klonule a ruke omlitavile. Žena mu po navici kuva šljive i on ih jede, ali ne menja raspoloženje.

Celoga je dana tako trajalo, a uveče to se neraspoloženje još i pogoršalo. Ne samo što nije ni s kim progovorio, već nije trpeo ni dase šapatom govori kraj njega. Sve ga je nerviralo, sve dražimo, nije hteo ni da večera, a kad mu je žena opet ponudila kuvane šljive, tresnuo je tanjir o zemlju.

Preko noći je vrlo rđavo spavao, preturao se jednako u krevetu i često bi hukao ili uzdahnuo. Ujutru se probudio neispavan, sa glavoboljom i još nervozniji nego sinoć. Naljutio se pri umivanju na sapun što mu je hteo da isklizne iz ruke i bacio ga na ulicu kroz otvoren prozor; udario je nogom ni kriva ni dužna psa koji se umiljavao oko njega. Ni dobar dan nije rekao ni ženi ni deci, već nabio šešir na glavu i otišao od kuće.

Gospođa Bosiljka sad se već ozbiljno zabrinula: ovo kod gazda Jordana više bilo ono obično neraspoloženje, koje se kuvanim šljivama rasteruje, ovo mora da je nešto drugo, nešto mnogo ozbiljnije i teže. Krije sirota svoju brigu pred decom pa odlazi u svoga devera, nekoga gazda Janje Zisića koji je dobro sa pobratim-Jordanom, te da ga upita zna li on što zbog čega se gazda Jordan tako na jedanput izmenio.

Gazda Janja se zamisli, povuče na dugačku muštiklu, dva tri dima, pa će reći:

— Ja ne znam šta bi moglo biti, manj ako nije zbog koža. Izgubio je ovih dana na kožama pozamašnu sumu novaca.

— Ama, pa i drugi put je izgubio, pa ništa! — veli gospođa Bosiljka.

— E, znaš kako je — domišlja se dever — trgovina je to, kocka je… danas izgubiš pa ništa, sutra izgubiš pa si propao… A šta znaš, možda i nije to, možda je i nešto drugo. Raspitaću se ja, snaho, po čaršiji te da čujem.

A valja znati da je gazda Jordan Mikić trgovao sa kožama, šljivama i uopšte takvim artiklima koji često menjaju cenu, te ne bi nemoguće bilo da pretrpi gdekad i kakav zamašan gubitak.

— To će biti! — miri se sirota žena i moli svog devera da se ipak raspita, da nema još čega.

Na podne gazda Jordan dolazi opet turoban kao što je jutros otišao, niti zdravi nit pozdravlja koga. Svi u kući kao ubijeni. Za ručkom gospođa Bosiljka kao počinje iz daleka razgovor, ali on i ne odgovara a samo hukće. Pa onda i ne jede: prekinulo mu se nešto pa samo mrljavi, a i ne jede čestito. Gospa Bosiljka opet pokušava da navrati razgovor na trgovinu, te ako bi mogla tom prilikom da kaže reč dve o tome, kako ne treba klonuti pred nevoljom u životu, ali ne sme ni da zine, jer čim digne glavu, a gazda Jordan je pogleda popreko te joj reč zastaje u grlu. Pa ipak, na kraju ručka, kad odoše deca od stola, ona ta blago. Oslovi:

— Šta je tebi, Jordane?

On je pogleda popreko, diže se sa stola i polazeći samo što dobaci:

— Život mi je dodijao, eto šta mi je!

Sirota gospođa Bosiljka pretrnu i ode u drugu sobu te vlažnih očiju ižljubi decu.

Posle podne, kad je gazda Jordan otišao u dućan, dotrča gospa Maga udovica, sestra gospođe Bosiljke, a svastika gazda Jordanova.

— Šta mu je, onome tvome? — veli gospa Maga sestri.

— Kome?

— Pa tvome Jordanu. Prođoh kraj njega i nazvah mu dobar dan i našalih se nešto s njim, kao što je red da se svastika pošali sa zetom, a on me opsova… sramota me i da ti kažem šta mu opsova.

— Ne znam, sestro, da ti kažem šta mu je — hukće gospa Bosiljka — al’ neka velika nevolja mora da je. Drugi čovek pa to ti je; danas već treći dan kako se promenio, ni onaj čovek ni daj Bože. Pravo da ti kažem, strah me je…

— Kakav strah, budi bog s nama?

— Njega mora da je neka velika nevolja pritisla, a ne kazuje, niti jede, niti spava, niti govori s kim, već samo hukće.

— Pa što ga ne pitaš?

— Pitala sam ga, eto danas sam ga pitala.

— Pa šta veli?

— Veli, dodijao mu život!

— Ju! — pljesnu se gospa Maga — a što po Bogu

— Izgubio je, izgubio na trgovini, ništa drugo.

I sad dve sestre uzeše brižno i ozbiljno da razgovaraju šta će i kako će, da otklone nesreću.

— Imaš li oružja u kući? — pita gospa Maga.

— Ima, njegov revolver, eno ga na zidu.

Odoše u sobu gde je visio revolver i gospa Bosiljka sumnjivo zavrte glavom, veli:

— Sve mi se čini da je drukče visio… jeste, drukče je visio, cev je na onu stranu bila okrenuta… — i žena preblede gledajući sa strepnjom sestri u oči.

Gospa Maga zavrte glavom u nedostatku reči kojom bi utešila sestru.

— Da skinemo revolver? — pita je gospa Bosiljka.

— Ne smem ni da ga se taknem! — reći će gospa Bosiljka.

— Ja ću to! — veli gospa Maga, jer valja znati da je ona bila udovica jednog sreskog pisara, pa se u toj službi naučila rukovanju oružjem.

Kad isprazniše revolver, otvoriše i ormanče, u kome je gazda Jordan držao svoje hartije, te nađoše tamo u hartijici nekakav prašak, koji im takođe izazva sumnju, te i to sakriše. Kad su taj posao svršile, izađoše u dvorište dve brižne sestre, sedoše na klupu pod jedno drvo i nastaviše dalje da razgovaraju kako da spreče samoubistvo. Jer, sad je već jasno bilo da gazda Jordan misli na samoubistvo: već dva dana ni s kim ni reči ne govori, izgubio je na kožama, rekao je otvoreno da mu je život dodijao i pomerio je revolver sa svoga običnog mesta.

— I meni ono ružno što je kazao! — dodaje svastika kao jedan argumenat više da je odista gazda Jordan rešen na samoubistvo.

U tome već stiže i gazda Janja Zisić, takođe ozbiljna i zabrinuta lica. Skoliše ga žene i on im ispriča da se raspitivao. Pitao je i samoga gazda Jordana, ali mu on, veli, neće ništa da kaže, a čuo je odista u čaršiji, da je izgubio na kožama pozamašnu sumu.

— Nego ima još nešto što sam čuo, pa ako tu ne leži zec. A to mu dođe i kao neka tajna! — dodade Janja.

— Ju? — proširiše se zenice u žena. — A šta će to biti?

— Juče posle podne, ode kočijaš Jevrem u okružnu varoš — poče gazda Janja šapatom da kazuje svoju tajnu, a žene se pribrale uz njega te da ne ispuste ni jednu reč. — Pa Jordan zaustavi kola i dade Jevremu neku ceduljicu i pare. I to nije ništa. Svi mi iz čaršije, kad pođe kakav kočijaš u okružnu varoš, dajemo mu po kakvo pismo ili amanet. Znaš kako je, ovo je malo, sresko mesto, pa kad nam u dućanu nestane kakav artikal, a mi brže bolje otud nabavimo ovo i ono. Dakle, to ne bi bilo ništa. Ali odjutros Jordan, to je već svima palo u oči, jednako raspituje da li se vratio Jevrem. Pa kad spazi na drumu njegova kola, on ne moga, kao čovek da ih sačeka, već im pođe u susret Jevrem zaustavi kola i izvadi iz torbe neki amanet, nešto zavijeno u hartiju, izgleda kao granata, ako nije flaša.

— Iju! — pljesnuše se žene šakama. — Šta li će to biti?

— Ne znam! — veli gazda Janja — al’ mora da je nešto važno, nešto što je čekao i, ovaj…

Gazda Janja i ne dovrši rečenicu, a gospa Bosiljka sva bleda šanu:

— Evo ga ide kući i, crnoj meni, u nevreme ide. Nikad u ovo doba nije dolazio.

— Da se ja sakrijem gdegod — veli gazda Janja, — da mu znaš ne padne što u oči!

— I ja da se sakrijem — veli gospa Maga — da mi opet ne opsuje štogod.

Tako se gazda Janja i gospa Maga skloniše u kujnu, dok Jordan ne prođe; a ostade samo gospa Bosiljka. Jordan uđe kroz kapiju, pa je i ne pogleda, već pravo u svoju sobu, a ona sirota hajd’ u kujnu te reci onima, da je došao.

— I ono doneo!

— Koje — pita gospa Maga.

— Ono u hartiji, kao granata.

— Kažem ja! — veli gazda Janja, zadovoljan što stvar koju je on otkrio dobija važnost.

— Pa šta ćemo sade — pita zabrinuta gospođa Bosiljka i uzeše svi troje da se na široko i na dugačko razgovaraju i savetuju. Gospa Maga je bila odlučno za to da se stvar prijavi policiji; gazda Janja je gotovo i sam naginjao tome, ali je gospa Bosiljka bila protivna.

— Slušaj, snaho, — veli joj dever — otidi ti tamo u kuću (jer kujna, šupa, nužnik, i ostale sporedne prostorije bile su van kuće, u dvorištu). — Otidi, rekoh, pa nasloni malo uvo na vrata od sobe, ako možeš da čuješ šta radi on tamo.

Gospa Bosiljka ode sve na prste, a gazda Janja i gospa Maga dogovoriše se da ona ipak ode lo sreskoga načelnika i da mu stvar javi. Pošao bi on, ali ona kao sreska udovica ume bolje da se nađe kod vlasti.

— Ako pita Bosiljka gde sam ja, a ti, gazda Janjo, reci: otišla da kupi limun, neka se nađe u kući, ne daj Bože nesreće!

I kad se vrati Bosiljka otud, gazda Janja joj reče da je gospa Maga otišla po limun, a ona njemu reče šta je sve čula.

— Šeta po sobi, od jednog kraja sobe do drugog, šeta kao besan.

— Hm! — učini gazda Janja zabrinuto.

Oćutaše, oćutaše, pa će tek gazda Janja:

— A ima li on oružje?

— Ima — veli gospa Bosiljka — ima revolver na zidu, ali smo ja i Maga izvadile metke.

— A je l’ nema on druge metke?

— Nema!

— Hm! — opet se zamisli gazda Janja, — Šta veliš, devere, da zovem decu; eto ih u komšiluku, igraju nesretna, a ništa i ne slute. Pa velim da ih zovnem te zajedno s njima da uđemo u sobu, da padnemo na pod, da mu obgrlimo kolena pa suzama da ga molimo da nam ne ubija hranitelja!

— Hm! — učini gazda Janja, zabrinuto razmišljajući. Njemu se u stvari ovaj predlog nije učinio tako rđav, ali on opet pomisli u sebi, bolje će biti ako dođe sreski načelnik, pa on kao vlast uđe u sobu i podvikne Jordanu: „Šta je to od tebe, gazda Jordane, kakva su to posla; ja sam te uvek dosad smatrao i cenio kao ozbiljna čoveka!“

Njemu se to učini bolje, ali evo nema još Mage sa sreskim načelnikom. Da bi dobio u vremenu, dok ne stigne vlast, gazda Janja reče da hoće i on da ode u kuću da oslušne, pa ode i on sve na prste, a gospa Bosiljka osta u kujni, naričuć u sebi tiho i oblivajući se suzama.

Nakon malo vremena, vrati se gazda Janja.

— Još šeta, šeta kao lav u kavezu!

Taman on to izusti, a na kući se otvoriše naglo vrata i gazda Jordan sav usplahiren i uz buđen preskoči sva tri stepena, te preko avlije pa pravo u nužnik.

Ovi u kujni pretrnuli da ih ne vidi.

—Kuda ode? — pita očajno gospa Bosiljka.

— U nužnik — veli zabrinuto gazda Janja i vrti glavom.

— Šta će tamo?

— Šta će? — pita je gazda Janja. — Zar ne znaš da se i Jova Sarić ubio u nužniku i uopšte, svi se familijarni ljudi ubijaju u nužniku.

Gospa Bosiljka ciknu i sruši se u nesvest. Gazda Janja se zbuni i ušeprtlja i poče je polivati hladnom vodom iz nekog bakrača, koji se tu zatekao. On se odjednom oseti u užasno teškom položaju: žena ovde leži u nesvesti, muž se tamo ubija, a policije još nema, te na njemu jednom jedinom leži sva težina situacije. Najzad, pošto je sručio ceo bakrač vode, te tako reći okupao gospa Bosiljku, otvori ova oči i sa užasnom strepnjom prošaputa;

— Je li već pucao?

— Nije još!

Gospa Bosiljka skoči i, čupajući kose, poleti tamo gde se dešava strašna tragedija. U tom naiđe gospa Maga sa sreskim načelnikom u avliju i ovaj, videći gospa Bosiljku očajnu, pritrča joj i zadrži je.

— Šta je — pita je.

— Još nije, ali sad će… i htede opet da poleti, ali u tom se otud, iz male drvene kuće, ču jedan težak uzdah, a gospa Bosiljka ciknu i opet pade u nesvest.

— Svršeno je! — dodade gospa Maga i potekoše joj suze iz očiju.

— Bog da mu dušu prosti! — dodade dever Janja Zisić, koji se hrabro izvukao iz kujne čim je video sreskog načelnika.

I dok je tužna gomila dizala ucveljenu udovicu, vrata se na drvenoj kućici na jedanput otvoriše i na njima se, istina malo oznojena čela, ali vedra i nasmejana lika, pojavi Jordan Mikić i iznenadi se kad vide toliko društvo.

— Gle, gle, gle, otkud vi, gospodine načelniče, kod mene?

Gospa Bosiljka ciknu od radosti i obisnu mu se oko vrata.

— De, jesi li luda, šta ti je? — dusa se on. — Nego, slušaj, Bosiljka, izgladneo sam, ova dva tri dana nisam dobro jeo, i deder odmah na posao: hoću jedan dobar đuveč, ama onako da ukrčka, a opet da pliva loj i jednu čorbu i tako još nešto… ’Ajde, blago meni, pa evo, kad su već ovde, da ostanu na večeru i gospodin načelnik i pobratim Janja.

Bila je to bogata i vesela večera: raspoložena i gospa Bosiljka i gospa Maga i deca, a raspoložen i gazda Jordan kao što je uvek i pre bio i jede, kao što samo jedan samoubica može jesti. Razume se da su se svemu tome raspoloženju pridružili i sreski načelnik i pobratim Janja.

— Nešto da mi kažeš — reći će pobratim Janja kod pete šeste čaše vina.

— Šta?

— Šta ti je ono bilo što ti je kočijaš Jevrem doneo uvijeno u hartiju, iz okružne varoši, ono kao granata?

— A! — učini gazda Jordan — znam. Nema, znaš, ovde pa sam ga molio da mi kupi tamo. To je budimska voda. Ispio sam celu flašu posle podne.

Od toga doba, u nameštenoj sobi u gazda Jordanovoj kući, koja se otvara samo o Božiću, Uskrsu i o slavi, na ormanu, kraj tegla sa slatkim od dunja, ruža, lubenica i smokava, stoji uvek i po jedna flaša budimske vode. Kao što bogojavljenska vodica rasteruje zle duhove iz kuće, tako budimska voda rasteruje zle misli na samoubistvo, pa zato neka se nađe.

14. Mona Vana

14.1. Prvi čin

Dekoracija sasvim obična. Jedna ulica u Palilulskom kvartu.

Oniska kuća sa tri prozora, jedna od onih, koje se svakih šest meseca izdaju.

Pera, bivši poslužitelj državne bolnice, veli:

— To je zato, što se u toj kući pojavljuju duhovi.

A Nastas piljar opet:

—Jok, nije zato, nego stanari ne plaćaju kirije. Eto tolike godine sedim ja ovde, baš preko puta, prozor gleda u prozor, pa ne znam da je koji stanar lepim izašao i da se kao čovek oprostio od gazde.

Sad sedi u toj kućici gospodin Paja Jeremić, bivši pisar sreski.

Gospodin Paja je jedan od onih pisara, koji se, dok je u službi, svaki čas pojavljuje u „dopisima iz unutrašnjosti“, a kad je van službe niko i ne zna da je živ.

Bio je nekad krojački kalfa, te mu to još i sad u životu vrlo mnogo koristi. On sam svoje haljine prepravlja te časkom od policiske uniforme napravi civil, a časkom opet od civila uniformu.

Kad je napustio krojački posao, on je najpre otvorio školu igranja i kako se uvek hvalio, odnegovao je kao takav nekoliko generacija igrača. Posle, kad neko donese u Beograd „polones“, „padekatr“ i „boston“, on morade da napusti i taj posao i ode u praktikante.

Posle nekoliko godina praktikantovanja, on steče konduitlistu u kojoj je pisalo da je: marljiv, pouzdan, „sklon struci, u kojoj je“ i „vičan srpskom jeziku“.

Tako nekako gospodin Paja dogura i do imenovanja, pa sreza svoju prvu uniformu i, pre no što će poći u srez, zabrinu se da ne pođe sam. Uspeo je i da se oženi.

On taj posao nije otezao. Verovao je u to, da je ženidba lutrija, a nije pretendovao na to, da dobije baš „glavni zgoditak“, znajući da često uz glavni zgoditak ide i „premija“, već je bio zadovoljan i sa manje.

Čim je tu želju samo izustio, našle se odmah i provodadžije, koji za njega rekoše, da je „čovek od budućnosti“, a za nju, da je „dobra kućanica“.

I tako se „čovek od budućnosti“ i „dobra kućanica“ vidoše jednog dana, dopadoše se jedno drugom i sutradan izađe u svima beogradskim novinama ova važna vest:

„Vereni. G. Paja Jeremić, novopostavljeni pisar sreza tog i tog, verio se sa gospođicom Persidom (Persom), sestrom od tetke Tome Mihajlovića, kazandžije ovd. Čestitamo od sveg srca verenicima“.

A svadba je brzo bila, te jednog dana „čovek od budućnosti“ i kazandžijina sestra od tetke odoše u taj i taj srez.

Posle već ne prođe mnogo vremena, a gosp. Paja sa gospa Persom opet dođe u Beograd i odmah od uniforme napravi civil. Posle opet ne prođe mnogo vremena, a g. Paja nanovo dobi službu u nekom drugom srezu i opet prekroji od civila uniformu.

I to je tako nekoliko puta išlo. Sad je opet bez službe, opet je u civilu. Sablju je uvio u jedan peškir i stavio u orman, dugmad od uniforme skupio u jednu kesicu, a kapu uvio u stare novine, pa čeka vreme i svoje pravo.

I on bi to vreme i to pravo vrlo strpljivo čekao, ali, kao što je gospodin Paja imao običaj da se izrazi, „danas su prilike vrlo teške“.

Nije platio već četiri meseca kiriju, pa mu gazda ne da okom trenuti; a okupili ga i neki žiranti, pa ga okupili izvršitelji, te ne može glavu da podigne. Devet meseci je već bez službe, pa se to živi od menice do menice i od cenzure do cenzure. Ako iziđe čovek na ulicu, sretne ga kreditor, ako iziđe na trg, sretne ga kreditor, ako ode u kavanu, sretne ga kreditor.

Tako danas, tako sutra, a kreditori se sve više množe. Već jednom ulicom, kojom se ide od njegove kuće, ne može više proći, a malo zatim već i drugom ulicom ne može proći, a još malo zatim pa ni trećom ulicom ne može proći.

I jednoga dana oseti se sasvim opsađen od poverilaca i izvršitelja, a pomoći, u vidu imenovanja, ni otkuda. Nije izlazio iz kuće nikako, niti je smeo glavu kroz prozor promoliti.

A kao što u svakom opsađenom gradu biva, tako je bilo i u onoj maloj kućici — nastala je oskudica.

Kad bi se g. Paja mogao dočepati varoši i nabavio bi nešto troška, al’ ovako, i on „čovek od budućnosti“ im gospođa Persa „dobra domaćica“ već su na suh hleb spali.

Što će se i kako će se?

— Ne ostaje mi ništa — veli g. Paja jednog dana gospođi Persi — nego da zovem kuma. On nema para, ne može nas pomoći, ali je star čovek, može nas savetovati i, što je glavno, može u ime naše pregovarati.

Dozvaše kuma i saopštiše mu sve svoje nevolje i jade i umoliše ga, da on posreduje.

— Za dugove ne možeš ništa učiniti, ali kad bi dobio službu, svi bi mi kreditori verovali i dalje, pa bi bilo lako. A sad je zgodna prilika za službu, samo što ja ne smem iz kuće da izađem. Današnji načelnik ministarstva policije moj je đak i to što i danas on zna igrati valcer i mazur i uopšte okretne igre, ima samo meni da zahvali. Pa… to kažem, prilika bi bila dobra.

I kum, dabome, primi se toga posla. Ode i vrati se. Veli:

— Bio sam. Mlad, krasan čovek g. načelnik. Veli, ako ti i ne možeš doći do njega, nek dođe kuma Persa. I to nek ne dolazi u kancelariju, nezgodno je, veli, za jednu mladu žensku, da ide po kancelarijama, nego da ode kuma Persa njegovoj kući, pa već za službu je lako.

Tako reče kum pa ode, a Paja osta duboko zamišljen. Ko zna, šta je on sve mislio; ko zna šta je on sve hteo ili ne hteo, ali ga usred toga mišljenja prekide gospa Persa odlučnom izjavom:

— Ja odoh!

— Perso! — uzviknu on, ne znajući ni sam kako bi nastavio tu rečenicu.

— Ne može se, boga mi, više ovako — odgovori Persa — ja odoh, umoliću ga kao čoveka, pa… valjda će imati srca.

I ona ode, a on ostade i dalje opsađen u svojoj maloj kućici u palilulskom kvartu.

14.2. Drugi čin

Gospodin načelnik stanuje u onim lepim kućama odmah ispod Pozorišta. Drži dve lepo nameštene sobe, od kojih je u jednoj svileno pokućstvo, umetničke slike, u bogatim ramovima, široko palmovo lišće u porcelanskim saksijama i neki istočnjački ćilimovi po podu.

Gospodinu načelniku se desio odjutros jedan mali maler, te nije ni išao u kancelariju. Upao mu u kuću nekakav čovek, koji veli da je brat svoje sestre. Ta njegova izjava ne bi inače imala nikakve veze s g. načelnikom, ali izgleda da je ta njegova sestra imala nekakve veze sa g. načelnikom. Zbog toga je između njih dvojice došlo do nekakvog objašnjavanja, posle kojega je g. načelnik hteo da izbaci „brata“, ali „brat“ potegao pesnicu i udario g. načelnika više levoga oka, posle čega je brat, razume se, izbačen. Tu će stvar g. načelnik, razume se, prikriti, i o njoj se neće ništa u javnosti znati, ali zato g. načelnik odjutros nije otišao u kancelariju, a zbog one modrice više levoga oka, vezao je hladan peškir oko čela.

Vrlo mu je neprijatno bilo, baš zbog toga peškira, kad mu momak prijavi neku gospu.

To je bila ona — gospođa Persida. Ušla je pogružena kao što bi svaka moliteljka ušla, ali kad diže glavu i malo bolje zagleda gospodinu Miki u oči, a ona ciknu veselo:

— Ju, pa to si ti Miko? Ubio te Bog, a što se ne kazuješ?

— Perso? — učini g. načelnik čisto pitajući se.

Tad sedaše na svileno kanabe, nad kojim je palma raširila svoje lišće.

— A ja mislim načelnik… načelnik, neka zver mislim, pa mi se steglo srce, te jedva uđoh na vrata.

Ovakav razgovor se morao voditi između njih jer g. načelnik je samo pre nekoliko godina bio đak u Beogradu i stanovao u kvartiru kod neke tetka Naste, koja je tetka Nasta, izgleda i negovala Tomu Mihajlovića kazandžiju, koji je, Toma, opet brat od tetke današnje gospe Perse. Zbog tih i takvih odnosa te su se dve kuće, tetka Nastina i kazandžijina, sasvim bile izmešale i, Mika, današnji načelnik, bio je kao brat sa tadanjom gospođicom Persidom. Igrali su se i fote, igrali su se i žmurke, pa se obešenjaci njih dvoje tako negde sakriju, da ih niko po čitav sat ne može da nađe i najposle te njine detinje igre tako daleko odu, da je zbog istih tetka Nasta morala da otpusti Miku iz kvartira, a kazandžija opet morao. da stupi u intimno prijateljstvo sa babicom Karolinom Holečekovom.

Za Persu su mnogi tada mislili, da se neće udati, ali eto ona se udala i otišla u srez.

Sve otad pa do sada, Mika, odnosno gospodin načelnik, i Persa, nisu se nikako viđali. Pa evo sad ovaj susret na svilenom kanabetu pod senkom širokog palmovog lišća.

Gospa Persa sasvim i zaboravi radi čega je došla. Oni se upustiše u snove o svojoj mladosti, o onim lepim danima, o igrama, o fotama i o žmurkama, toj tako zgodnoj igri za malo odrasliju decu.

A kad su dugo, dugo, dugo razgovarali, kad joj on reče, da će joj muž dobiti službu i to ovde u Beogradu, tada se ona seti, da treba poći kući, gde g. Paja opsađen poveriocima ne sme ni na prozor glavu da promoli.

— ’Ajde, xajde pođi i ti sa mnom do moje kuće — veli ona g. načelniku — hoću da te vidi i moj muž, neka i on zna da smo mi prijatelji iz detinjstva.

— Ama šta ću ja tamo? — snebiva se g, načelnik osećajući još, da mu nije dovoljno prošla ona čvoruga na čelu.

— ’Ajde — veli mu opet Persa — pa ako ništa drugo, a ono da znaš odsad gde stanujem.

— Ah, to jeste! — učini g. načelnik i pođe zajedno s gospođom Persidom.

14.3. Treći čin

Ista dekoracija kao i u prvom činu. Ona ulica u Palilulskom kvartu i ona kućica i onaj gospodin Paja, koji opsađen poveriocima, ne sme da izađe na ulicu.

Ali se u tom momentu vraća gospođa Persa, a za njom stupa jedan čovek, koji je skinuo peškir s čela, ali je metnuo malo crvenoga flastera i nabio šešir na oči.

Gospodin Paja pojmi da je trebao uzviknuti:

— Ko je taj? — ali on to ne uzviknu, jer u čoveku s flasterom na čelu poznade gospodina načelnika.

— Zamisli, Pajo, pa mi se znamo od detinjstva, ja i Mika.

Gospodin Paja se zgranu i htede nogom prosto da nagazi gospu Persu, te da je opomene da bude učtivija prema gospodinu načelniku, ali ona nastavi:

— Znam ga kao što tebe znam… to jest ne, kao što tebe znam — popravi se gospa Persa — jer tebe sam poznala kao muža, a njega znam… Bože moj, otkad sebe znam.

Posle već, sve je išlo kao u kakvom pozorišnom komadu. „Čovek od budućnosti“ g. Paja dobio je službu, gospodin načelnik je vrlo često dolazio „da ih obiđe“, gospođa Persa, „dobra domaćica“, uvek je rado dočekala druga iz mladosti, a što je glavno — opsada je dignuta i gosp. Paja je smeo izlaziti iz kuće i ići, kojom je hteo ulicom u kancelariju.

Zavesa se spušta.

15. Posmrtno slovo

Osvanuo toga dana utorak, dakle najobičniji dan u nedelji, kada se samo obične stvari mogu desiti. Sunce, kao i uvek, izišlo sa istoka; gospodin načelnik, kao i uvek, otišao dockan u kancelariju; moja se gazdarica, kao i uvek, jutros svađala sa svojim mužem; jednom rečju, sve neke vrlo obične stvari, koje se samo jednog božijeg utornika mogu desiti.

A evo i nešto neobično što se toga utornika desilo. Dođe mi izjutra jedna vrlo neobična poseta, pandur iz načelstva; u toliko neobičnija što sam primetio u pandura oči pune suza. Kako nikad dotle u životu nisam video pandurske suze, posmatrao sam ih ovom prilikom sa osobitom radoznalošću.

—Gospodine… — poče pandur.

— E? — rekoh, a brojim mu suze.

— Poslao me g. načelnik k vama — nastavi on vrlo potresenim glasom.

— K meni? Lepo, pa šta je?

— Poslao me da vas vodim u načelstvo… — završi pandur i briznu u plač.

Kad čuh poslednje reči i meni naiđoše suze na oči, jer, najzad, i ja razumedoh u tome času da je to zaista vrlo žalosna stvar kad koga vode u načelstvo. Potapkah pandura po ramenu i počeh sad ja potresenim glasom:

— A, bratac moj, znaš li ti slučajno, zašto me onako to zove g. načelnik?

— Znam od prilike. Umro je noćas gazda Josif Stojić, umro naprasno. Do sinoć je još bio živ, a noćas umro…

— Lepo, Bog neka mu dušu prosti. Nego, kaži ti meni, zašto me to zove g. načelnik?

— Pa zato vas zove.

— Zašto! Kako to? A da nije, bratac moj, gazda Stojić umro neprirodnom smrću, jer… valja znati da mu ja nisam nikakav naslednik…

— Ama nije, — veli pandur — nego sprema se cela varoš da gazda Josifa što može bolje sahrani pa kao zato, znate, i vas zovu.

— Tako, brate… što ne kažeš! Što se toga tiče… razume se, tako da te čujem.

Pa se uputismo zajedno načelstvu sa mirnom dušom i suzama u očima.

Cela se varoš ustumarala. Gdegod koga poznanika sretneš, tek ti spusti šaku na rame i potresenim glasom progovori: „Šteta, izgubili smo gazda-Josifa. Gazda-Josif umro, a takvi se ne rađaju!“

Uđem g. načelniku, on me predusrete vrlo ljubazno, ponudi me da sednem i za sve vreme našeg razgovora govorio je potresenim glasom. Može se uopšte reći da je toga dana cela varoš govorila potresnim glasom. Ja mislim da se i moja gazdarica jutros svađala sa mužem potresenim glasom, samo što ja to nisam mogao primetiti, ne znajući za žalost koja je našu varoš zadesila.

G. načelnik mi najpre reče ovo:

— Gospodine, vama je poznata zla kob koja je zadesila našu varoš. Noćas je umro gazda-Josif, čovek retkih zasluga, koga je sva varoš poštovala. Vi možete i sami da ocenite koliku blagodarnost mi svi dugujemo pokojniku, pa smo radi da damo tome i vidljiva znaka. Potrebno je, izmeđ ostaloga, da nad pokojnikom neko govori i jedno nadgrobno slovo. Kako mi je poznato da ste vi napisali jednu šaljivu igru za pozorište, po čemu bi se moglo reći da ste u neku ruku književnik, to nalazim da bi vi to najbolje umeli i mogli.

G. načelnik je to sve izgovorio tačno i ozbiljno.

— Priznajem, g. načelniče — počeh ja kao malo zbunjeno — priznajem da bi se moglo reći da sam ja u neku ruku književnik, ali, znate, ta vrsta — nadgrobna slova…

— A ne, ne, — prekide me načelnik brzo — ja vam ostavljam potpunu slobodu; vi sami izaberite stil i onako, to baš ne mora biti sastavljeno klasično, kao za pozornicu, nego… tu se malo zbuni g. načelnik i poče kobajagi da namešta stolicu.

— Lepo, g. načelniče, ali ja, znate, nemam ni dovoljno materijala.

— Kako, vama nisu poznate zasluge — pokojnikove?

— Ne.

— Nego, da, vi ste od skora u našoj varoši, da.

— Kažite mi ih uglavnom… i ja izvadih parče hartije i pisaljku.

— Da, da, pravo kažete, da vam kažem… i tu se g. načelnik poče da češe po glavi i da se razmišlja, pa onda kao dođe malo u zabunu, te poče da se okreće ovamo i tamo, dohvati se kancelariskih makaza te se stade igrati njima i, najzad, poče malo nižim glasom… ja, upravo da vam kažem, i ja sam tek tri godine ovde pa mogao bih vam kazati samo u opštim frazama, ali je za takve stvari bolje da imate pojedinosti. Zar ne?

— Da, ali ko bi me mogao obavestiti?

G. načelnik se domisli pa reče veselo i brzo:

— Znate, idite g. proti. Najbolje otidite g. proti.

Oprostim se dakle sa g. načelnikom te uputih se g. proti, razmišljajući usput kako li bi, od prilike, glasio početak besede.

Zatečem g. protu kod kuće. Sedi u naslonjači, u štikovanim papučama i belim fuseklama i čita „Veliki srpski narodni kuvar“, koji je napisala Katarina Popović-Midžina, a posvetila svojoj materi Nančiki Petrovićevoj-Purgermajstorki.

— To je lepo, to je vrlo lepo — reče ushićeno g. prota, kad mu saopštih rad čega sam došao.

— Vi, dabome, kao prota, vi ćete mi moći najbolje kazati sve velike zasluge pokojnikove koje bi trebalo u besedi izneti.

— Dabome, dabome — poče prota i prebaci desnu nogu preko leve pa, pošto baci jedan ponositi pogled na svoje štikovane papuče, nastavi dalje. — Znate, što se tiče crkve, on nema nekih naročitih zasluga. On je dabome bio dobar hrišćanin i, što je glavno, bio je bogat, najbogatiji čovek u našoj varoši, a onako… kako da vam kažem… nego, najbolje ćete vi učiniti da odete do g. predsednika opštine. On će vam moći od az pa do ižice nabrojati sve zasluge pokojnikove.

Kad pođoh od g. prote, on me isprati do kapije, i stište mi ruku dodajući:

— To je baš lepo. Pokojni Josif je zaslužio i više; mi nismo kadri ničim da pokažemo našu blagodarnost prema njegovim zaslugama.

Zatečem predsednika u opštini. Taman kad sam ušao, on psuje oca jednom kasapinu zbog nekih opštinskih stvari. Da ne bi mislio da sam i ja pošao kakvim opštinskim poslom, te da mi ne bi što unapred opsovao, preduhitrim ga odmah rečima:

— Ah, vi već znate kolika je žalost obuzela našu varoš za pokojnim gazda-Josifom. Ja ću mu govoriti slovo.

Predsednik, pošto pri polasku onome kasapinu opsova još jedanput oca i mater, okrete se meni i poče potresenim i tronutim glasom:

— Da, pokojni Josif, šteta!

— Vi ga već odavno znate?

— Ja? Razume se, zajedno smo odrasli.

— Ja bih vas molio da mi nabrojite sve njegove zasluge od az pa do ižice, kako bi ih sve u slovo uneo.

— Da, da, slovo svakojako treba govoriti, i to molim vas neka je što duže, neka se ne kaže da smo se tek onako s nogu odužili tome čoveku u kome smo toliko mnogo izgubili. Ja sam naredio da ceo opštinski odbor dođe danas ovde, u sednicu. Može, znate, i opština dati venac, to bi svakojako trebalo.

Ja uzeh pisaljku i hartiju.

— Molim vas, dakle, sve što o njemu znate.

— Sve što o njemu znam? — poče predsednik.

— Moje je, dakle, mišljenje da bi trebalo dve besede govoriti. Kamo sreća da ima ko, pa bi mogli i tri, jedna pred pokojnikovom kućom, jedna pred opštinom, jedna pred crkvom i vaša, nad samim grobom.

— Ali, znate, ja još ne znam ništa šta ću u toj besedi kazati?

— Ne znate!? Kažite sve što o pokojnom Josifu zaista treba kazati, pa opet ćete malo kazati — i tu predsednik vrlo žustro ustade sa stolice, pa kako mu se učinilo da je gornju frazu vrlo lepo sklopio, ponovi je još jedanput.

— Molim vas, dakle, kažite mi sve što se o pokojniku ima kazati?

— Kazaću vam, jer ne treba ništa propustiti, kazaću vam od početka do kraja, — tu predsednik sede i zamisli se malo, pa onda poče otegnuto — Znate, pokojnik je bio vrlo bogat čovek…

— To već imam zabeleženo…

— Što se tiče, inače, ja ne znam šta bih sve mogao kazati i… brate, to ste vi najpre i najbolje mogli da se razgovarate sa g. načelnikom.

— G. načelnik mi nije umeo kazati, on veli da i ne zna bog zna šta, jer je tek tri godine u ovoj varoši.

— Pravo kaže. Vidite što je pametan čovek, pa neće da se meša u naše stvari.

Tu zaćuta predsednik i poče da traži po džepovima maramu, pa kad je ne nađe, on zazvoni i posla pandura svojoj kući, da mu traži od žene jednu maramu. To sve beše dobro došlo predsedniku, jer se za to vreme domislio, te mi se okrete brzo.

— Pa, molim vas, a zar vi tražite nekoga koji će vam sve moći bolje kazati no naš prota. Idite, molim vas, njemu, a evo ja ću vam dati jedno pisamce.

— Hvala, ja sam bio već i on me je poslao k vama.

— A, tako — učini predsednik i spusti ruke na kolena, pa zatim živo nastavi — znate, o pokojniku sve, sve do sitnica da se kaže, pa je to ipak malo. Ja vam kažem najbolje je da budu četiri besede, jedna pred kućom pokojnikovom, jedna pred opštinom, jedna pred crkvom, a jedna nad samim grobom. Mogao bi baš neko da govori i pred ovdašnjom gimnazijom, to bi onda bilo pet beseda, a to nije mnogo za pokojnog Josifa.

— Nije mnogo! — dodadoh i ja. — Ali, molim vas kažite mi sve što se ima da kaže o pokojniku.

— Kazaću vam, razume se… — pa se malo promisli — nego, otidite vi, prijatelju moj, kod gazda Janka Mladenovića, trgovca, poznajete l’ ga? On je bio dugo godina predsednik opštine, a niko nije bio bolji prijatelj od njega sa pokojnikom. Niko vam neće umeti to tako lepo da kaže kao on. Ja bih umeo, ali ne mogu ni da se setim svega.

Digoh se i predsednik me otprati do vrata, pa mi još jednom doviknu:

— Kad odete g. načelniku, kažite mu moje mišljenje da ne bi rđavo bilo kad bi bilo više beseda: jedna pred pokojnikovom kućom, jedna pred gimnazijom i jedna nad samim grobom. A možda bi mogla još jedna pred načelstvom. Neka se razmisli gospodin načelnik o ovome, neće rđavo biti!

Gazda Janko Mladenović me odmah predusrete rečima:

— Zašto vas, brate, šalju meni. Ne znam ja to ništa. Pokojnik je bio bogat i svi smo ga poštovali i bio je vrlo zaslužan, ali ja vam ne znam to kazati zašto je bio zaslužan. Idite načelniku.

— Bio sam.

— Idite proti.

— Bio sam.

— Lepo, idite predsedniku opštine.

— Bio sam.

— E, ja ne znam. Zasluge, zasluge, pa dabome da ih je imao, te još kakvih zasluga i sve to treba kazati u besedi, ne treba ništa ostaviti; ama ja vam to ne umem reći, idite kom drugom. Eto, idite okružnom fizikusu, on ga je lečio, on treba da zna sve to.

Odem okružnom fizikusu i zatečem ga u avliji, baš uzeo viljušku, buši njome krastavce i slaže ih u ćup za turšiju.

— Vi ste, gospodine doktore, lečili pokojnog Stojića, kojega, kao što vam je poznato, žali cela varoš — počeh ja sedajući na stolicu, u avliji.

—Jesam, gospodine, ali šta mogu ja; naredio sam mu da jede samo laka jela, a on se najeo juče pasulja, pojeo je tri tanjira. Molim vas lepo, vi ste recimo zdrav čovek, izvolite, dakle, požderati tri tanjira pasulja, pa ćete lipsati kao marvinče. Pa onda: okružni fizikus, okružni fizikus… a šta tu pomaže okružni fizikus, kad samrtnik poždere tri tanjira pasulja!

— Bog da mu prosti duši! — nastavih ja vrlo tanutim glasom. — To što je pojeo tri tanjira pasulja, to mu je i ovoga i onoga sveta.

— Pravo kažete! — dodade fizikus utešno i spusti poslednji krastavac u ćup, koji je već bio do vrška pun.

Pošto smo napravili tako lep uvod, ja mu saopštim radi čega sam došao k njemu. Doktor stade da dobuje prstima po kolenu, pa zatim zavuče mali prst u usta i uze da čačka jedan zub.

— Pokojni Stojić je, gospodine moj, bio zaslužan čovek — poče on jedva jedanput i ja odmah izvadih hartiju i pisaljku.

— On je bio vrlo bogat i vrlo poštovan — nastavi fizikus.

— To imam već zabeleženo, ali o zaslugama…

— O zaslugama, gospodine moj… o zaslugama… ja vam to ne umem kazati, i najposle, eno vam ga direktor gimnazije, čovek najpozvaniji da vam to jasno i razgovetno kaže, ja ne znam zašto ste vi upravo i došli meni. Ja vam to ne umem kazati.

Dignem se dakle direktoru gimnazije. Zatečem i njega u avliji, radi gimnastiku. Uspeo se čak gore uz direk, pa na onoj visini nekako previja telo i levo i desno i, Bože me prosti, učini mi se kao da se i kezi. Pošto sam ga počekao tako pet do šest minuta, on siđe dole sav oznojen i raskopča preluk, košulju i prvo dugme od pantalona, pa zatim sede i ponudi mene.

— Radite li vi gimnastiku, dragi gospodine — poče on.

— Ne, gospodine direktore, ali sam rad da govorim nadgrobno slovo.

— A, pokojnom Stojiću? Zaista, imate pravo. To je redak čovek, naša varoš gubi jednog zaslužnog čoveka.

— Ja sam baš i došao do vas da me upoznate sa tim zaslugama, kako bi ih pomenuo i izneo sve u besedi.

— Mislio sam i sam da govorim jedno slovo — nastavi direktor i poče da briše maramom znoj oko vrata — ali… dobro je kad ćete me vi zameniti.

— Molim, dakle, recite mi sve što bi vi u tom slovu kazali — i izvadih hartiju i pisaljku.

— Stojić je bio vrlo bogat čovek…

— Da, to već imam zapisano, ali zasluge?

— E, moj dragi, što se tiče zasluga, ja sam i sam mislio da se obratim okružnom inženjeru, koji se mnogo bavi tim javnim poslovima. Najbolje je da i vi otidete njemu. Oh, taj će vam svaku sitnicu znati.

Odoh okružnom inženjeru…

Zvone sva četiri zvona. Spušta se ozgo, glavnom čaršijom, ogromna pratnja. Načelstvo, opština sa odborom, sveštenstvo, gimnazija i osnovne škole, esnafi, venci, ripide, zatvoreni dućani.

Eno ga već sprovod kod crkve, a ja još nisam gotov sa pribiranjem materijala za besedu. Direktor gimnazije poslao me je okružnom inženjeru; inženjer direktoru banke; direktor banke predsedniku čitaonice; predsednik čitaonice predsedniku jednog dobrotvornog društva; predsednik dobrotvornog društva predsedniku pevačkog društva: predsednik pevačkog društva starešini trgovačkog esnafa, a ovaj dalje i sve dalje i dalje, a na mojoj hartiji, koju sam poneo da ispunim beleškama o zaslugama pokojnog Josifa Stojića, ostala je uvek usamljena ona prva beleška;

„Pokojni Stojić bio je vrlo bogat čovek“.

16. Dobrotvor

U našoj varoši umro je najbogatiji čovek, Josif Stojić, i to je sve duboko tronulo.

Retko će se roditi čovek kao što je pokojni Josif Stojić. Pohodio je crkvu redovno; bio je odbornik u opštini; bio je tutor crkveni i bio je član nadzornog odbora Založne Banke. No i inače bio je to neobično plemenit čovek; tako je jedne godine, kada je stegla neobično ljuta zima, dao dvadeset dinara za kupovinu drva sirotinji; jednome opštinskome služitelju poklonio je svoje stare pantalone, a jednoj nezbrinutoj udovici sa šestoro dece podario je tri kile krompira. On nikoga nije uvredio, nikoga popreko pogledao, a ako je koga i tužio sudu za dug, on se lično nije u to mešao već je takve stvari obično predavao advokatima.

Koliko je Josif Stojić bio veliki građanin naše varoši, koliko dostojan trajne uspomene i koliko plemenit, najbolje pokazuje i raspored imanja. koji je on učinio pred samu smrt. Ostavio je i ženi svojoj koliko treba i braći i bratićima i sestri i sestrićima, pa čak i jednom daljnom rođaku, siromahu, ostavio je dva dukata, koliko da i njega ne zaboravi. Eto, onako veliko imanje kakvo je imao Josif Stojić, pa kako mudro raspoređeno, tako da se ovom prilikom potvrdilo ono: da Bog zna kome daje.

Lepo smo ga i sahranili, onako kako i priliči tako retkom čoveku. Njegova nas je udovica, posle pogreba, lepo počastila za dušu pokojnikovu, onako kako i priliči jednoj tako retkoj udovici; ali nas sve to nije umirilo ni utešilo.

G. Jakov Janković, sreski pisar (koji je, uzgred budi rečeno, ostao pokojniku 70 dinara dužan) jednako je i odlučno tvrdio i ponavljao ovu rečenicu:

— Mi se pokojniku nismo dovoljno odužili.

A gospodin Rista, bivši žandarmerijski potporučnik, sada opštinski pisar, dodao je na to:

— Da je kojom srećom pokojnik umro u kakvoj drugoj državi, ne bi čekali ni da se ohladi a podigli bi mu spomenik.

Povodom ovakvih mišljenja, zabrinusmo se svi im uzesmo da smišljamo: na koji bi se način moglo ovekovečiti ime tako retkog čoveka kao što je pokojni Josif Stojić.

Nismo se mogli rešiti da mu dižemo spomenik. Prvo, što bi to bilo skupo, a drugo, što nismo smeli nikome da poverimo skupljanje dobrovoljnih priloga. Odustali smo i od predloga, koji se bio javio, da jednu ulicu nazovemo njegovim imenom, jer se ta vrsta spomenika nikako nije mogla da održi u našoj varoši. Imali smo mi i ulicu Cara Dušana i ulicu Kraljevića Marka i još kako lepo ispisanu plehanu tablu na početku ulice. Ali već posle nekoliko dana nestalo bi table da se posle dva i tri meseca pojavi na kakvom dućančiću premazana i ispisana drugače… Tako, na primer, svako živi zna da je nekadašnja „Ulica Cara Dušana“ današnja „Bakalska radnja kod Lojane Sveće“; tako isto Car Lazar je danas „Šaran“, a Kraljević Marko „Kamila“. Kad građanstvo nije više prezalo da prefarba i imena današnje vladajuće dinastije, onda je opština digla ruke od krštavanja ulica, i tako je ta vrsta spomenika sasvim izumrla kod nas.

Prema svemu tome vrlo je teško bilo rešiti na koji bi se način mogli odužiti seni tako retkoga čoveka kao što je bio pokojni Josif Stojić. Bilo je, doduše, nekoliko predloga, među kojima ih je bilo i vrlo dobrih, ali ih nismo mogli iz vesti. Tako, na primer, pop Pera je predlagao da pokojnikova udovica kupi jedno ogromno zvono crkvi, koje bi se zvono zvalo „Josif Stojić“, te kad god bi zazvonilo, svako bi morao reći: „To zvoni Josif Stojić“ i na taj bi se način pokojnikova slava pronosila na vjeki vjekov. I taj bi predlog mogao biti prihvaćen da ga je samo htela i udovica usvojiti, ali ona to nije htela, ili stoga što bi to zvono bilo vrlo skupo, ili stoga možda što nije želela da joj pokojnik i posle smrti zvoni.

Tako isto Tasa kafedžija predlagao je da građanstvo priredi pokojniku jedan banket, pa je utvrdio čak i jelovnik za taj banket, koji bi se, razume se, u njegovoj gostionici priredio. Ali se na taj predlog prigovorilo da je nezgodno priređivati banket mrtvom čoveku, u toliko pre što pokojnik ne bi mogao ni na zdravice odgovarati.

I dok smo mi tako razmišljali šta ćemo i kako ćemo, dotle nas g. Rista, pređe žandarmeriski potporučnik a sada opštinski pisar, preteče sve mudrošću.

Gospodin Rista je, kao bivši potporučnik, sekretar pododbora. „Streljačke Družine“. To društvo postoji kod nas već nekoliko godina i od inventara ima jednoga predsednika, jednoga sekretara i dve puške. Nema strelišta, nema članova, nema metaka za puške, nema ni vežbi, ali ipak zato svakoj svetkovini u Srbiji to društvo revnosno šalje depeše: „Mi vrli strelci, koji vežbamo svoje oko da bi ga stavili u službu otadžbini i t. d.“

U takvome društvu, dakle, lako je bilo g. Risti prodreti sa predlogom i imati većinu za isti. Na prvoj sednici toga društvu koja je održana na ulici, gde su se slučajno sreli on i predsednik, iznese g. Rista predlog da „Streljačka družina“ upiše pokojnoga Josifa Stojića za člana dobrotvora „Ženskoga društva“, sa prilogom od pedeset dinara i odmah napisa pismo pododboru „Ženskoga društva“ sa onim svečanim početkom iz depeša: „Mi vrli strelci, koji vežbamo svoje oko da bi ga stavili u službu otadžbini i t. d.“. Ali, kako družina nije imala odakle da da tih pedeset dinara, to g. Rista otvori opštinsku kasu i odatle uze jedan depozit, pet banaka u jednoj modroj koverti.

Naše „Žensko društvo“ je takođe jedna starija ustanova. Ono za vreme rata češlja tiftik, a za vreme mira članice se ogovaraju među sobom. Predsednica ima tepeluk od bisera, potpredsednica je udovica, a sekretarica je učiteljica koja ima neobično lep rukopis, jer je u mlađim godinama ispisala, ruku, zbog čega nije ni svršila peti razred Više Ženske Škole. To „Žensko društvo“ priređuje svake godine po jednu odlično posećenu zabavu i prihodom od devet takvih zabava kupilo je jednu šivaću mašinu na kojoj su besplatno sašiveni opštinski barjaci povodom svetkovine Kraljevoga miropomazanja i na kojoj sad predsednica, potpredsednica i sekretarka šiju sebi beli veš. To je društvo uradilo i mnoge druge korisne stvari, što se sve nalazi lepim rukopisom ispisano u protokolima. sednica, koje će protokole potomstvo u svoje vreme čitati.

To „Žensko društvo“, dakle, dobije ono pismo sa početkom: „Mi vrli strelci…“ i sa pet banaka priloga u jednoj modroj koverti.

Odmah se sazove sednica da primi novac. Predsednica metne tepeluk na glavu, sekretarica raspusti školu i presavije tabak za pisanje protokola i — sednica otpoče. Predsednica objavi akt „Streljačke družine“ i odmah izloži odboru svoje mišljenje da bi i „Žensko društvo“ trebalo na neki način da se oduži seni velikoga pokojnika te predloži da društvo, sa 50 dinara priloga, upiše pokojnika za člana dobrotvora „Pevačkog društva“.

Sastavi se protokol i potpisa: napisa se pismo „Pevačkom Društvu“, i to se pismo odmah isposla sa pet banaka u onoj zasebnoj, modroj koverti.

Mi se ponosimo svojim pevačkim društvom koje je, u istini, jedini predstavnik kulturnoga života u našoj varoši. Ono, istina, u poslednje vreme, nema tenora a nema ni horovođu, ali ipak zato ono svake nedelje peva u crkvi u tri glasa. I to društvo priređuje svake godine po jednu vrlo uspelu zabavu i to sa izvesnom i upornom konzekvencijom koja i dolikuje jednom tako kulturnom društvu. Već trinaest godina ono ne menja program tih zabava, tako da štampani programi koji preteku od prošle zabave uvek korisno služe i za iduću. To ima svoju dobru stranu i u tome, što je već sva publika naučila pesme na pamet, čime društvo postizava i drugu tačku svojih pravila: širenje muzičke veštine u narodu.

To društvo, dakle, čim primi pismo sa pet banaka u modroj koverti, sazva sednicu i sa blagodarnošću upisa, pokojnoga Josifa Stojića u redove svojih dobrotvora. Ali, jedan od drugih tenora iznese predlog da bi i „Pevačko društvo“ trebalo na neki način da se oduži seni velikoga pokojnika Josifa Stojića, a taj predlog prihvatiše i baritoni i basovi. Tako bi doneta odluka da „Pevačko društvo“, sa prilogom od 50 dinara, upiše pokojnika za člana dobrotvora „Svešteničkog udruženja“, i još istoga dana ode pismo sa pet banaka u zasebnoj modroj koverti.

„Svešteničko udruženje“ kod nas je najnovija ustanova. Ona, kao takva, rado prima priloge i, kadgod ko što priloži „u svima otačastvenim crkvama uznose se tople molitve Bogu za zdravlje i dug život priloženika“. Takvom dakle društvu i priliči dati prilog.

Ali i „Svešteničko udruženje“ ima svojih obaveza prema pokojnom Josifu Stojiću, jer je on redovno pohodio crkvu, a bio je i tutor dve godine. Pa zar to društvo da ne učini ono što su tolika duga

Odmah na sednici, na kojoj je pročitan akt „Pevačkog društva“, reši „Svešteničko udruženje“ da upiše pokojnog Josifa Stojića za člana „Streljačkog društva“. Napiše se akt, a uz akt se pošalje i pet banaka priloga u onoj istoj modroj koverti.

⁂

G. Rista, sekretar Streljačkog društva, primi prilog, pozna onu istu modru kovertu u kojoj je on prvi put spakovao banke i pakosno se nasmeja svojoj lepoj ideji, a zatim ode u opštinu, otvori kasu i ostavi depozit na svoje mesto.

Na taj način pokojni Josif Stojić postao je član dobrotvor mnogih i mnogih udruženja i u novinama se nizala zahvalnost za zahvalnošću, od kojih je jedna počinjala sa: „Mi vrli strelci koji vežbamo svoje oko da bi ga stavili u službu otadžbini i t. d.“, a druga se svršavala sa: „u svima će se otačastvenim crkvama uznositi tople molitve Bogu za zdravlje i dug život priložnika“.

17. Jedna priča sastavljena makazama

Ova priča ima svoj uvod i evo šta mislim u tom uvodu da kažem:

Ima svakojakih priča na svetu, a to dolazi naravno otuda što ima i svakojakih pisaca na svetu. No ovo će mi posvedočiti svi krojači i svi kritičari, da do danas nije bilo priče sastavljene makazama. Zna se u našoj kulturnoj istoriji za jedne makaze, one što ih je rasejani ekspeditor nekog nadleštva prisajedinio aktima i time zamrsio sporno pitanje. Ali to je bilo u sretno doba, kada su našim načelnicima i ministrima smetale i zapete u aktima i zamršavale im smisao, a kamo li ne bi makaze.

I u ovoj je priči reč o kancelariskim makazama, i to o onim koje su zavedene u inventar pod br. 43, kojima ja u kancelarisko vreme vršim ekspediciju, a u nekancelarisko vreme trebim gusenice u bašti, a moja žena kroji rekle i pozajmljuje ih jednoj udovici u susedstvu te ova podseca krila živini. Makazama dakle koje tako raznovrsnu službu vrše, sastavio sam ja ovu priču i to sam učinio, uveravam vas, bez ambicije da stvorim naročitu školu pisaca, tim pre što ne bi bilo ni originalno, kad je već poznato da u nas postoji škola pisaca makazama.

Sve ovo dovde, dakle, uvod je u priču koju sam sastavio iz novina, iz kojih sam pojedina mesta makazama isecao i hartijice po hronološkom redu metao jednu za drugom. Tako je postala ova priča:

⁂

Oglas br. 24 od 1884 godine: „Moga sina Janićija Spasića ovd. proglašavam za punoletnog, koji je bio dosad moj maloletni sin Janićije. U isto vreme javljam da je on zasebno otvorio bakalsko-manifakturnu radnju u ovd. varoši, koju će radnju na svoje ime voditi. — Avram Spasić trgovac ovd.“

⁂

Oglas br. 28 od 1884 godine: „Sve dugove i obaveze koje sam učinio u maloljestvu, ne priznajem zato, što onda nisam bio zakonit, kad sam te dugove pravio. Ima prijatelja koji su mislili da ja neću odreći što sam dužan, ali i njima saopštavam da ovo na osnovu trgovačkog zakona predajem javnosti pošto sam postao punoljetan. — Janićije Spasić bakalin kod ‘Fortune’“

⁂

Oglas br. 106 od 1884 godine: „Javljam prijateljima i poznanicima da ću se u nedelju 8. oktobra ove god. venčati u ovdašnjoj crkvi sa gospođicom Jelisavetom (Cajkom) ćerkom g. Živote Hadži Nastića sitničara ovdašnjega, koje će nam osobito milo biti ako nas izvole toga dana posetiti i učiniti nam opštu radost. Ovo predajem javnosti zbog slučajno da neko nije dobio pozivnicu. — Janićije Spasić bakalin kod ‘Fortune’“

⁂

Svršetak izveštaja sa jedne zabave koju je 22 februara 1885 godine priredilo pevačko društvo „Gusle“, pod upravom svoga horovođe Jaroslava Paceka.

Publika se raspoložila i sve do zore vodilo se burno kolo. Jedina neprijatnost što su se zavadili g. Janićije bakalin i potporučnik Radovan, zaboravljena je ubrzo, jer je g. Janićije, odmah posle toga slučaja, otišao sa zabave.

Čistog prihoda bilo je 143 dinara a namenjen je, da društvo kupi sebi klavir radi učenja. Kad pomislimo da je ovo vrlo plemenita, i humanitarna celj, onda bi mogli zameriti građanima varoši P* što nisu i u većem broju posetili ovu zabavu, a mogli bi reći sa svoje strane da i država, odnosno ministarstvo prosvete treba da pomogne ovo mlado društvo i omogući ga da do klavira dođe. Ovoliko smo sa naše strane imali da kažemo, a drugi put više.

— P+r=ć.

⁂

Oglas br. 38 od 27 februara 1885: „Moja žena Cajka bez ikakvih uzroka, pokrala mi je svo srebro i drugo što je od vrednosti i odbegla je od mene neznano kud i time me ostavila bez bračnoga života protivno zakonima. Zato je ovim putem pozivam da se u roku od 15 dana povrati u svoj zakonski položaj i dođe meni, da mirno i srećno produžimo bračni život, kako ne bi bio prinuđen da se putem suda lišim svoga položaja, odnosno kao muž. — Janićije Spasić bakalin“

⁂

Priposlano od 2. marta 1885. Janićiju Fortuni — takozvanom trgovcu a ovamo sedam meseci nije dućansku kiriju platio: „Zete, goljo jedan, ono što ti pišeš po novinama niko ti nije ni pročitao. Misliš li ti ja sam tebi dao moju ćerku da je ti možeš tirjanisati i razna zlodejstva činiti. Ona je odrasla u dobroj i časnoj familiji i vaspitana je sve sa samim primerima, a nije kao ti, što te jure ljudi za pare, pa kad ko dođe u dućan a ti se sakriješ pod tezgu pa onda: Cajo, molim te, kaži nisam kod kuće. Onda ti je dobra moja ćerka je li, goljo jedan? Nije te sramota što te već cela varoš zove ’Fortuna’ nego još imaš obraza i neko srebro da spominješ. To je srebro moje, bre, i ja sam ga s mukom i pošteno stekao, a nisam se krio pod tezgama. A što kažeš odnosno kao muž, da si ostao bez bračnog života, pa da ti se moja ćerka za 15 dana vrati, ti misliš s tim nekog da plašiš. Ne plaši se mečka rešetom! A ti, fortuno jedna, izvol’te na sud, ali plati prvo sedmomesečnu kiriju, plati Mihajlu 447 dinara; plati Stošiću onaj interes što si mu zajeo; plati Popiću 92 din. pa onda dođi na sud da i ti neku pravdu tražiš. Eto to ti je moj odgovor na tvoj oglas što tražiš Cajku da ti se vrati. — Života Hadži-Nastić sitničar.“

⁂

Oglas br, 302, od 14 jula 1885 god.: „Javljam da sam u ovd. varoši otvorila bakalsko-manufakturnu radnju, koju ću voditi pod mojim imenom ‘Jelisaveta Spasić’ i u istu radnju sam uzela kao delovođu svoga muža Janićija, s tim da se iz iste radnje niko ne može za njegove ranije dugove naplatiti, niti on može gornju firmu zaduživati. Ovo javljam na osnovu trgovačkog zakona.“

„Primam se za delovođu *Janićije Spasić*“

⁂

Izvadak iz jednog „dopisa iz unutrašnjosti“ u nekim beogradskim novinama od 14 septembra 1885. godine:

„Pa tako na primer, je li poznato Gospodinu Ministru Vojnom kakva sve nasilja vrši potporučnik Radovan nad vojnicima ovoga bataljona. Krajnje bi već vreme bilo da g. Ministar premesti potporučnika iz ovoga garnizona što bi zadovoljilo svo građanstvo ovdašnje, jer se Radovanova nasilja ne mogu više očima gledati.“

⁂

Oglas br. 7. od 4 januara 1886 godine. Jelisaveti ćerki Živote Hadži Nastića a bivšoj mojoj ženi: „Cajka. Ti i tvoj otac, tako reći sitničar, vi ste na mene skočili kao kakve žrtve, samo da moj opstanak i moju nevinost podrijete. Kad si htela opet onako što si se vraćala kod mene pa iz početka sve ‘cili mili’, sve ‘moj Janićije’. Tvoj otac nije me ni zvao drukče nego ‘fortunice moja,’ ‘zete moj’, pa sve tako, dok me niste prevarili te sam svo moje imanje i svu moju radnju preneo na tvoje ime. To je sve učinjeno pomoću misli i prevare tvoga oca. A što je tvoj otac uobrazio da bude kmet a i ti što si se falila kako nisi vaspitana da budeš žena jednog bakalina, to bi znate voleo da znam, da nisi slučajno rođena da budeš oficirka. Ovo ti znaš, Cajka, zašto ti ja kažem, pa se seti kad znaš. A što ste me vi, ti i tvoj otac, danas ostavili bez kore leba, vi time meni niste oduzeli nezinost i čest pred građanstvom, jer mene svaki poznaje kao čoveka trgovca a ne kao sitničara. A ima i suda hvala Bogu, pa ćemo se i tamo videti.“ — Tvoj bivši muž Janićije Spasić

⁂

Oglas br. 69. od 14 aprila 1887 godine: „Pošto moja bivša žena Cajka nije htela ni do danas lepim načinom da se vrati i sa mnom produži bračni život koji je upravo sa mnom i otpočela, po zakonima i Božjim i crkvenim, to ovim javljam prijateljima da ona ni do danas nije k meni došla. Ovo je više nego godina dana kako se ja protivno zakonima, osećam bez žene t. j. vanbračan. A to je sve uzrokom njenoga oca, moga bivšeg tasta, onog poznatog ovdašnjeg sitničara koji je baš onda, kad smo se mi bračno najbolje nalazili, stao izmeđ nas i pokvario nam sve i prekinuo nam dalju zajedničku slogu. A ima i još jedan uzrok koji ću za sad da prećutim. Ja sam za to podigao tužbu, pa sad sud ili neka je prinudi da se meni vrati ili bar da nas razdvoji istinski i po zakonu, da se bar zna jedan put na čisto je li ona moja žena ili nije i jesam li ja njen muž ili nisam.“ — Janićije Spasić biv. bakalin i biv. Cajkin muž

⁂

Oglas br. 75 od 25 aprila 1887 godine.: „Sa mojim bivšim mužem Janićijem Spasićem bez zanimanja, ne mogu više produžavati naš bračni život, iz uzroka što on ne ume da bude muž, nego smatra ženu kojekako, na šta ja nisam naučena niti se mogu naučiti. Što on zato krivi moga oca, svi ovde poznaju moga oca, a poznaju i njega, a što kaže kako ima i još neki uzrok samo što ga neće da kaže, to može on slobodno kakav hoće uzrok navesti, ali sud će videti šta je istina, jer i ja sam sudu tužbu podnela i nadam se da ću parnicu i dobiti, jer ceo svet zna na čijoj je strani pravda i na kojoj je strani nevinost. Moju je nevinost mnogi vido, pa ni sud neće ostaviti da pravilno stvar ne proceni. S toga ja očekujem pravdu od suda, a Janićija ostavljam nek piše po novinama što hoće!“ — Cajka ćerka Živote Hadži-Nastića i bivša žena Janićijeva.

⁂

Oglas br. 92 od 27 maja 1888 godine: „Javljam mojim prijateljima i poznanicima da je bračna parnica između mene i moje bivše žene Cajke, ćerke Živote Hadži-Nastića, okončana s time što sam dobio pravo da se ženim, a ona se više ne može udati, pošto se pokazala sudskim aktima nedostojna da bude bračna žena. Dobri Bog i pravda naposletku moraju pobediti, to neka zapamti svaki pa i moj bivši tast Života sitničar.“ — Janićije Spasić biv. bakalin

⁂

Oglas br. 112 od 3 oktobra 1888 godine: „Javljam prijateljima i poznanicima da će se moja ćerka Cajka venčati 12. tek. m. u ovd. crkvi sa g. Radovanom… poručnikom i da me izvole toga dana posetiti u mom veselju i oni koji nisu dobili pozivnice.“ — S poštovanjem Života Hadži-Nastić

⁂

Javno pitanje na g. Ministra Finansija, iz 24 br. izvesnih novina od 29 januara 1889 godine.: „Već triput do sada podnosio sam molbu Upravi Monopola Duvana i molio sam da mi se da služba t. j. za duvanskog stražara. Ja nisam čovek sa sokaka nego sam do juče bio tako reći trgovac a propao sam zbog zlih ljudi koji su mi prevarom imanje zgrabili a posle se sa mojim imanjem za drugog udalji (koga se ovo tiče i zašto sam ovo spomenuo, neću ovde da govorim jer se to ne tiče g. Ministra). Ja molim samo g. Ministra da kaže, da li on zna kako se naši ljudi, domorodci i bivši trgovci, ne primaju, a… itd:“ — Janićije Spasić biv. trgovac

⁂

I ovim ja mislim da je završena ova pričica.

18. Moje bistro dete

Čudnovato je kod mene, da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako već petog meseca posle venčanja ja sam predviđao da ću imati dece. Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, sa najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpeljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila, da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Šta više, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičući mu jednako: čup, čup, čup!

Ali to su bili već prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina moj je sin već toliko odrastao, da je sva briga oko njegova vaspitanja pripala meni kao ocu.

A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti, da je to bila prava briga.

Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tešio, gledajući u njemu Hanibala koji će preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se, gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji će preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšiska jaja, ja sam se i tada još tešio, nazirući u njemu velikog budućeg osvajača Napoleona. Ali, on poče i takve stvari da čini, kojima se već nisam više mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komšiske prozore i ’ajd’, to ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšiske prozore; ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav, i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpoče po tvrdnji pokolj: pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.

Ja se, razume se, zabrinem, i to više kao roditelj, nego kao sopstvenik poklanih pilića. Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veče mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima i dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da, bez ikakve potrebe, preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka. Najposle, nije mi toliko bilo žao što bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro, jer sam bio uveren, ako bude bistar da, prvo neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i uopšte, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine. Prema ovakvim sposobnostima, on će biti upućen da bude ili sreski načelnik ili opštinski predsednik ili poreski nadzornik ili poštar ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se ni jedno od ovih zvanja ne svidi, te sam stoga bio protivan tome, da mi dete bude vrlo bistro. Ta me je briga strašno jela, kao što može briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete napose. Moja je žena, po svojoj supružanskoj dužnosti, delila tu brigu sa mnom, kao što uopšte dobre žene dele mnogo koješta sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već ambicije da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavio mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.

Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odličnih pedagoga, člana Prosvetnog Saveta, i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za vaspitanje dece, a zatim pisca ovih znamenitih dela: „Majka kao vaspitač“, „Kuća kao vaspitač dece“ (1, 2 i 3. sveska, još nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline“ (javno predavanje u Građanskoj Kasini), „Pogreške roditeljske“ (sa motom na koricama: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja“) i tako dalje.

Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek što sedoh, ja sa užasom i životinjskim drekom skočih pipajući se vrlo nepristojno pred licem pedagoga.

— Ah, ah, ah, — uzviknu on siromah, i poče i sam da me pipa kojegde — oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.

— I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice? — odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost već molilac, utišah se i sedoh.

Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.

— Živko! — uzviknu pedagog, — šta radiš to, za boga!

Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:

— Gađam majku, ne da mi ključeve od ormana!

— Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.

Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički, kao da mu ja ne dam ključeve.

Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje opširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je naročito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio bio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja!“ ali se kroz prozor na ulici začu mali dečji doboš i prođoše preko 50 dece uparađene kao vojnici. Nad svima komanduje „najstariji“ g. pedagogov, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom momentu g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese).

Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćoškaste kape od hartije.

Pedagog pogleda kroz prozor, najpre mirno, zatim preblede, kao manit otvori fijoku svoga stola i (kad vide da je prazna, on se užasnut pljesnu rukama po glavi.

— Ah, gospodine, ah, ah, ah!

— Šta je, zaboga? — upitah ga.

— Upropašćen sam, prosto sam upropašćen — udari on u dreku. — Ima već šest meseca kako radim i danju i noću četvrtu svesku moga dela „Kuća kao vaspitač dece“ i svršio sam je tek pre deset dana. Zamislite, tek pre deset dana…

— To je vrlo lepo, ali ne razumem zašto ste…

— Zar ne vidite one kape na dečjim glavama; to je moj najstariji uzeo rukopis iz fijoke i napravio kape svojoj vojsci!

Ima ljudi pakosnih, kao što sam ja, pa im je u ovakvim prilikama do smeja. Tim pre što me je ovaj intervju jako zadovoljio u pogledu brige za moga sina, koji nije sin nikakvog pedagoga. Ako se nisam glasno smejao, ipak nisam mogao da uzdržim ovo nekoliko reči:

— Izgleda mi, gospodine profesore, kao da je vaš najstariji vrlo talentiran. Taj će biti kanda dobar i strog kritičar, a, što je glavno, protivnik teorija, od kojih on, kao što vidite, gradi sebi kape.

— Šta ćete gospodine, — veli mi g. pedagog — vi znate da čizmar obično ne može imati dobre čizme.

Posle ovih reči oprostim se i odem kući, razmišljajući usput, kako je to zaista utešna poslovica da čizmar ne može imati dobre čizme.

Kad stigoh kući javiše mi radosnu vest da mi je spasen sin. Jer, znate, bio je pao u bunar, što nije moralo biti. On je uhvatio jednog druga i hteo da ga gurne u bunar, ali se sam oklizne i padne u mesto druga. Hvala Bogu kad je spasen! Drugi put će, kad koga htedne baciti u bunar, izvesno paziti da se ne oklizne sam.

19. Prodavac grobnica

Sve što je mogao da unovči, i pokretno i nepokretno, unovčio je, pa ipak je uvek bio praznih šaka. Dok mu je pokojni otac bio čuvaran čovek te mu ostavio i nešto nasledstva, dotle se u njegovoj ruci nije mogao nikad zagrejati novac. Navikao tako da mu uvek zvecka u džepu, on se očajno čupa za kose i krši ruke kad nema šta više da proda od očeve ostavine.

U jednome tako teškom času, njemu pade bezbožna misao na pamet: da proda porodičnu grobnicu, od koje nikakve koristi nema, a koja mu čini još teret, jer mora da plaća godišnju taksu za njeno održavanje. Otac njegov, koji mu je ostavio nasledstvo, jedini je počivao u toj grobnici i stanovao je u njoj već punih dvanaest godina. To je dovoljno mira za svakoga dobrog hrišćanina. Njemu lično ta grobnica ne treba, jer nema pretenzija da bude sahranjen na uglednom mestu. Ima, međutim, ljudi koji i mrtvi žele da sačuvaju svoj rang u društvu, te će se svakako naći kupaca, a njemu će dobro doći nekoliko hiljada dinara koji sad, kao mrtav kapital, leže šest stopa pod zemljom.

Stvar je poverio jednome od onih poznatih agenata, koji se bave prodajom i preprodajom prezaduženih kuća, već nekoliko puta u popis uzimanoga nameštaja i založenih dragocenosti. Agenat je rado primio posao, jer je uvideo da jedna grobnica, na uglednom mestu, može biti dobar artikal za prodaju.

Da bi pristupio poslu, on je otišao već prvo jutro pred „Kasinu“. Tu, ispred kafane, s proleća se već isture na trotoar stolovi i rano ujutru, vraćajući se s pijace, uvraćaju penzioneri te se zbiraju oko stolova, piju jutarnju kafu, kašlju, stenju i govore o velikoj evropskoj politici. Tu je okretni agenat uhvatio busiju i sa drugoga stola merkao penzionare, pratio karakter njihovoga kašljanja, zagledao im vrat koji se kao izlizana osovina iznosio iz kragne i zagledao im uši da li se dovoljno prozre. Odmeravao ih je tako dan dva i tri i, najzad, na jednome mu se zaustavi pogled. Kada je još čuo da je to viši činovnik u penziji, da važi kao čovek koji ima nekoliko uložnih knjižica i kuću bez duga na Vračaru, on je zadovoljno protrljao ruke šapćući:

— Evo kupca! Razume se, od toga trenutka nije ni časa časio. Već sutra-dan zakucao je na vrata. g. Petrovića, onoga što ga je fiksirao kao kupca.

— Gospodine — rekao je iznenađenome penzioneru — ja dolazim da vam učinim jednu uslugu.

— Molim!

Poznato mi je, gospodine, da ste vi jedan vrlo ozbiljan i razborit čovek, da su vaše stvari sve sređene, pa mi je čudo kako to da niste pomišljali na jednu i to najpreču stvar. Vi ste već stariji čovek, morate dakle misliti i na smrt. Ne možete računati na to da će vaši naslednici voditi računa o tome gde ćete vi biti sahranjeni; njima će to biti svejedno. Ali vi, vi bi morali voditi računa o tome. Ne možete tek dozvoliti da budete bačeni u kakvu rupu gde ni ljudi, ni sunce ne dopire.

— Molim vas — prekide ga usplahireno g. Petrović — šta hoćete vi time da kažete?

— Hoću da kažem da bi vi trebali za vremena da kupite sebi grobnicu.

— Gospodine! — zadrhta glas u astmatičnome grlu g. Petrovića, — Otkud vi, i zašto, i ko vas je poslao? Šta će meni grobnica? Idite vi do đavola!

— Grešite, gospodine, jako grešite. Kako, zaboga, možete reći da vam ne treba grobnica kad, eto, ja vas već dva-tri dana posmatram i, pravo da vam kažem, vaš mi se kašalj ni malo ne dopada. Ja mislim da ćete vi teško izgurati do jeseni.

G. Petroviću zaigra grlo i uguši se reč u kašlju, te samo podiže ruku da pokaže agentu gde su vrata za izlazak.

Verujte da grešite, — nastavi agenat sasvim mirno — jer vi možete tako na nogama, sasvim iznenadno umreti, i zamislite kako ćete se tada naći u zabuni ako ne obezbedite sebi za vremena grobnicu.

— Napolje! — dreknu g. Petrović poslednjom snagom koju je pribrao.

Agenat se, kao što bi to i svaki drugi agenat učinio, diže i ode, što ne znači ujedno da i napušta partiju. Naprotiv, on poče i nadalje svaki dan odlaziti tamo pred „Kasinu“ i zauzimati mesto za susednim stolom, kako bi mogao fiksirati Petrovića.

Ma koliko da je g. Petrović obarao pogled i okretao glavu, osećao je uvek da na njemu počiva pogled onoga prodavca grobnica i to ga je užasno uzrujavalo. Jednom prilikom, kad ga kašalj nešto jače zaguši, priskoči agenat čak sa susednoga stola sa čašom vode i kad ga povrati od kašlja, on mu sa prekorom dobaci.

— Eto, eto, kažem ja. Ne zaboravite da sam ja zadržao za vas grobnicu. Imam kupaca, ali sam ja vama dao reč i rezervisao sam je samo za vas.

G. Petrović nije mogao više da izdrži. Toga časa digao se da nikad više ne dođe u „Kasinu“. Promenio je kafanu samo da bi izbegao susret sa ovim užasnim čovekom, jer, nije to samo neprijatnost susreta, već je on u agentovom pogledu stalno čitao ono: „Meni se vaš kašalj ne dopada, vi ćete teško izgurati do jeseni!“

U novoj kafani, to je bilo kod „Balkana“, sedeo je mirno i srkao kafu razgovarajući sa, prijateljima za stolom o velikoj evropskoj politici. Ali jednoga jutra, kad uznese glavu sa šoljicom na usnama da dosrče kafu, njegov se pogled srete sa agentovim i polete mu kafeni talog u dušnik te ga jedva povratiše.

Najzad ukide sebi zadovoljstvo da ide u kafanu na jutarnju kafu i ako je to tako prijatna penzionerska zabava. Tako se on izgubi od sveta, ali ne i od očiju istrajnoga agenta.

Jednoga dana pođe g. Petrović na groblje, na parastos nekom svome prijatelju. Sedi on spokojno u tramvaju i kad se tramvaj zaustavi pred grobljanskom kapijom te htede da siđe, zasta na platformi, jer mu se učini vrlo visoko. U tom mu neko pruži ruku te se on osloni i siđe, ali, kad stade na zemlju, on se nađe oči u oči sa onim prodavcem grobnica. On ga je još u varoši spazio u tramvaju, uskočio je i sam u njega, ali je ostao na platformi, bojeći se da zbog njega, ne siđe g. Petrović na kojoj ranijoj stanici, a ovde, na krajnjoj stanici, pritrčao je da mu učini uslugu.

— Baš dobra prilika što smo se sreli ovde, te možemo poći da vidite — veli mu agent prateći ga.

— Šta da vidimo? — dršće nervozno g. Petrović.

— Pa, grobnicu.

G. Petrović se odvoji od agenta i šmuknu u gomilu, uveren da se time spasao, ali u crkvi, za vreme parastosa, kada g. Petroviću dadoše po običaju svećicu, priđe mu prodavac grobnica podnoseći mu svoju da pripali. G. Petrović je odstojao parastos sa osećanjem kao da se nalazi na svome sopstvenom parastosu i jedva dočeka kraj da iziđe na vazduh, da ga se nadiše.

Pred crkvenim vratima već ga je očekivao agenat.

— Evo, ovuda ćemo, nije daleko! — reče mu pridružujući mu se.

— A, ne! — odgovori g. Petrović odlučno i okrete agentu leđa. Ali, dok on još nije ni stigao da se okrene oko sebe, agenat se već našao s druge strane, ispred njegovoga lica, i bio je toliko neodoljiv da bi mu i čovek čeličnije volje morao popustiti, a kamo li g. Petrović koji je, od prvoga susreta sa ovim prodavcem grobnica pa do danas, izgubio vrlo mnogo hrabrosti.

On je išao nepouzdano, kao čovek koga vode na gubilište i slušao je sa užasavanjem agentove reči:

— Pogledajte samo kako je odavde lep izgled. Zamislite šta vam to samo vredi, ovako let izgled. Verujte, to je pravo zadovoljstvo biti mrtav kad znate da ćete imati ovako lep izgled.

— Ne treba mi! — gunđa kroz zube g. Petrović.

— Pogledajte samo, molim vas — nastavlja prodavac kad su već bili kod same grobnice. — Pogledajte, vidi se Sava, Dunav, Cer. Zamislite samo to uživanje kad bacite pogled. Pa onda osećate li kako ovde lep vetrić ćarlija? Šta vam samo to vredi što ćete imati svež vazduh iz prve ruke.

— Ne treba mi! — gunđa i dalje g. Petrović.

— Pa onda, šta vam samo vredi što je sunčana strana. Prvi jutarnji zraci bljesnuće na vas, a posle podne imate divnu hladovinu.

— Hajdemo! — reče g. Petrović, pošto poče već da oseća tu hladovinu i okrete glavu od grobnice.

— Ne dopada vam se?

— Ne dopada mi se! — pokušava g. Petrović da bude odlučan.

— Mislite možda da je tesna grobnica? O, varate se, gospodine. Zar ne vidite da ste vi prava paučina, nema vas ni pedeset kila. Možete se skupiti u jedan kraj grobnice pa da ostavite čak mesta koje bi mogli izdati pod kiriju kakvome samcu.

G. Petrović nije mogao više da izdrži. On prikupi svu snagu i, kao tane iz puške izbačeno, naže u begstvo, preskačući preko grobova kao da ga gone mrtvi. On se jedva dočepa tramvaja i pade u sedište, a kad tramvaj krenu, on danu dušom, pošto se uverio da prodavac nije ušao u isti tramvaj.

Tako je srećno izbegao od svoga mučitelja, ali savladan uzbuđenjem i onom hladovinom koju mu je prodavac gustirao, najzad i velikim naporom koji njegova astma nije mogla podneti, on pade u postelju. Bolest je bila ozbiljna. Lekar se zabrinuo, a gazdarica, koja ga neguje, pričala je da je g. Petrović u vatri govorio sve koješta i uzvikivao: „Neću da dajem grobnicu samcima pod kiriju!“

Kada se malo pridigao, lekar mu je savetovao da ni časa ne časi nego što pre da ide u kakvu banju, radi promene vazduha.

Isceđen bolešću, slomljen i prebijen, jedva se uspeo u vagon druge klase i srušio se u sedište, predajući se dremežu. Voz je naglio i odmicao noseći ga u svežinu, u zelene oblasti gde će zdravlje obnoviti.

Tek što je izmakao voz jedno pet kilometara, a uđe u kupe jedan putnik, progura se između kolena putnika, stade okrenutih leđa prema g. Petroviću penjući kufer na mrežu, pa se onda okrete i sede baš na prazno sedište prema bolesniku i, kada ga zagleda u oči, a njegovo se lice obasu iznenađenjem i zadovoljstvom.

— Vi? — uzviknu ushićeno prodavac grobnica.

G. Petrović zadrhta celim telom i oseti bez termometra da mu se temperatura pope na 39.

— Idete možda u banju? — nastavi agenat.

G. Petrović ne odgovori ništa samo oseti kako mu nepravilno bije srce.

— Rekoh li ja vama — nastavlja agenat — da vi nećete dogurati do jeseni, a eto još niste zbrinuli grobnicu. Zbilja, kako je zgodna prilika, mogli bi sad da svršimo tu stvar.

G. Petrović se zatrese celim telom, plamen mu buknu uz obraze i nakostreši mu se kosa kao čoveku kome lebdi smrtonosna opasnost nad glavom. On jauknu i skoči te povuče svom snagom onu bremzu za spasavanje i, malo zatim, voz se zaustavi usred polja.

Na prvoj idućoj stanici skinuli su s voza i g. Petrovića i agenta i predali ih policiskom komesaru.

20. Dželat

Što kažu, Bog nikad ne da jednome vreću ispunjenu do vrha srećom. Kao ono mesari na pijaci što uz svako kilo mesa moraju dodati i po malo cuboka, tako i Bog uz sreću natovari čoveku i po koju nevolju. Tako na primer Paja Šotrić, ženski krojač, ne bi inače mogao da se pohvali na sudbinu; radnjica mu lepo ide, pa i sve ostalo mu je potaman. Ne šije on luksuzne toalete velikim damama koje tako mnogo zahtevaju, a tako rđavo plaćaju; on prepravlja stare ženske kapute, stavlja im nove postave, prevrće ih, potkraćuje rukave, kroji bluzice, produžuje ili potkraćuje suknje, pa biva čak da pogdekad sašije i nov kostim kakvoj sirotoj činovnici ili sobarici. Tek, on uvek ima posla i uvek mu kaplje koliko mu je potrebno za njega i za kuću. S te strane bi dakle Paja mogao biti zadovoljan, ali uz to zadovoljstvo ide i cubok, a to je njegov brak.

On se upoznao sa svojom ženom Spasenijom kad joj je krojio jednu haljinu. Sad, da l’ je tada uzeo rđavu meru, pa mu je zbog toga sada tesan brak, ili se docnije nešto izmenilo, ko će ga znati, tek ono što se zna to je, da njihov brak škripi kao nepodmazana kola. A ne bi ni moglo biti drukče, kada ih čovek pogleda i odmeri. On suv, prozračan, pitom, kao što to i priliči profesiji koju pretstavlja, a Spasenija toliko muškobanjasta da potpuno liči na žandarmerijskog narednika preobučenog u žensko odelo. I što je ličila na žandarmerijskog narednika neka joj je Bogom prosto, ali je ona, brate, i po svome ponašanju u kući bila pravi narednik, smatrajući u bračnom ophođenju Paju za običnog redova i to od onih što se bacaju na levo krilo.

Nisu se slagali ni u ukusu, Paja je na primer uvek cenio liniju, dok je Spasenija cenila njihovog suseda Marka kasapina koji je potpuno bez linija sagrađen. Zbog tih linija, odnosno zbog toga Marka, dolazilo je češće do objašnjenja između supružnika, pri kojim objašnjenjima Spasenija nije upotrebljavala samo kujnsko posuđe već i alat iz Pajine radnje.

Strpeljiv, kao što su ženski krojači već po pozivu strpeljivi, Paja bi sve to i podnosio, ali jedno nije mogao, a to je ono stalno potcenjivanje njegove ličnosti. Spasenija ga je tretirala isto tako i istim tonom kao i šegrta u radnji; čak i kad bi pokušao da zine i kaže što, ona bi mu podviknula: „Ti da ćutiš, tvoje je da slušaš, a ne da govoriš!“ Kolikogod je on pokušao da zauzme stav koji bi mu obezbedio autoritet, teško je bio ismejan. Jednom je čak uzviknuo:

— Boga mi, Spasenija, nateraćeš me da dignem ruke od radnje, da bacim utiju na ulicu pa da se odmetnem u hajduke!

— O, sukleto jedna! — odgovorila bi mu ona slatko se cereći. — Ti da ideš u hajduke? Manj kad bi i ja pošla s tobom u planinu da ti perem veš!

Kod takvog stanja stvari nije čudo dakle što je Paja Šotrić, ženski krojač, došao jednoga dana na čudnu jednu misao i što ju je bez dugoga razmišljanja i prihvatio. Pročitao je toga dana u novinama da je državni dželat, izvršilac smrtnih kazni umro, i da se sad raspisuje stečaj za upražnjeno mesto dželata. Nikakve naročite kvalifikacije nisu tražene. Niti je tražena, recimo, matura, niti znanje kakvog stranog jezika, niti da kandidat mora da svira u koji instrumenat.

Kada je tu vest pročitao u novinama, senu na jedan mah misao u Paje da se javi na taj konkurs. On nije imao nikakvih kvalifikacija, kao što ih u ostalom konkurs nije ni zahtevao, ali je imao jednu diskvalifikaciju, a ta je, što je on, kao ženski krojač, od svih smrtonosnih oruđa, znao da rukuje jedino iglom. Mogao je dakle biti miran i siguran da neće biti izabran, a to je njemu upravo i trebalo. Paja nije ni imao nameru da bude izabran već samo da se javi, da se to čuje, da izađe preko novina, da čuje to Marko kasapin, da čuje to njegova žena te da u njenim očima odjednom stekne autoritet. Nije to šala biti muž koji ima srca da bude dželat.

— Ju, Pajo, zar bi ti odista imao srca da ubijaš ljude? — zamišljao je on kako će uzviknuti Spasenija i kako će na jedan mah uvideti da je odista Marko kasapin sagrađen bez linija.

Ta misao toliko zanese Paju, da odmah pređe u knjižaru, kupi tabak hartije, i sastavi molbu u kojoj ispod potpisa naročito podvuče zanimanje „ženski krojač“ kako bi onima koji rešavaju što više palo u oči te da molbu odbiju. Kada je odneo na poštu on nije bez izvesnog uzbuđenja predao pismo na recepis i, vraćajući se otud, on se sa izvesnom zebnjom i brigom zapita;

— A ako me ipak izaberu?

Ta misao „a ako me ipak izaberu“ poče ga strašno mučiti i uznemiravati, pa čak ni noću ne dati mira. Te prve večeri, kada je pismo predao, sanjao je već vešala i kao: stoji pod vešalima kao osuđenik, niko drugi nego Marko kasapin, i taman on da mu zakovrne šiju, a Spasenija od nekud nalete sa onom iglom što se pošivaju dušeci pa uze bosti njega, dželata. Druge noći sanja opet Marka pod vešalima, ali mu sad Marko kaže: „Dronjo jedna, zar si ti za dželata; idi u radnju pa peglaj suknje!“ I, eto, sve tako neke snove sanjao je skoro svaku noć.

A jednoga dana, posle pune tri nedelje, stiže mu poziv iz načelstva sa tri štrikle. On pretrnu živ i zaigraše mu noge. Nikom nije dužan, nikog nije uvredio, niko ga dakle nije mogao tužiti. Nije pozvan ni kao svedok, jer u pozivu jasno piše „radi izvesnog saopštenja“. Ako je to ono; ako to „izvesno saopštenje“ bude glasilo: „vi ste po vašoj molbi izabrani za dželata!“, ne ostaje mu ništa drugo no da se vrati u radnju, da pusti šegrta kući, da zatvori vrata na dućanu i da utijom sam sebi razbije glavu.

Jedva su ga odnele noge do načelstva i, kad ga je pisar primio, on se osećao kao čovek kome će sad saopštiti smrtnu presudu.

Pisar uze predmet i najpre se grohotom nasmeja. Paju to još više žacnu te poče očima lutati po kancelariji, dok mu se pogled ne zaustavi na jednoj muvi, koja je u tom času na jednome aktu iza numere dodavala tačku.

— Ti si, gazda Pajo, podneo molbu za dželata? — pita pisar, razvijajući akta i prigušujući smeh.

Paja poumi u tome času da se odreče molbe, da slaže, recimo, kako je tu molbu podnela njegova žena i ne pitajući njega, ali — vide pred pisarom molbu i na njoj svojeručni potpis, pa nemade kud nego prošapta:

— Jesam!

— E, vidiš, molba je došla natrag da daš izvesne bliže podatke — nastavlja pisar a guši se i dalje od smeja.

Viša vlast je tražila da molilac dopuni molbu t. j. da iskaze godine starosti, veroispovest, bračno stanje i druge pojedinosti. Paja je odgovarao na postavljena pitanja šapatom a kad je potpisao iskaz, ispao je iz načelstva kao tane iz puške. Što je on tako ispao to ništa, ali što je i glas o njegovoj molbi ispao iz načelstva kao tane iz puške i očas se prosuo kroz celu čaršiju.

Osetio je on to po smehu kojim ga je svako predusretao i svako otpozdravljao; osetio je po deci koja su se pri njegovu prolasku zbirala u gomile, šaptala nešto i pružala prst na njega. Znao je on da je glas o tome izvesno dopro i do njegove kuće i da je već i Spasenija obaveštena o senzaciji ali, ono što nije znao i što ga je mučilo, to je pitanje: kako li je ona to primila; da li je glas o tome da je on rešio biti i dželat, podigao mu ugled u njenim očima ili se možda ljuti na taj njegov postupak?

Njegovo je duševno stanje bilo tako da se on reši i da ne ide zasad kući već da ode u kafanu i da se „oda piću“, iako dotle nikad nije pio. U kafani ga, razume se, dočekaše sa jedno „Ua!“ i masom šala na njegov račun.

— Šta si došao, da nam meriš vratove valjda?

— Misliš li ti, Pajo, iglom da prokfircaš osuđenoga pre no što ga obesiš?

— Je li, hoćeš li ti posle da peglaš onoga koga obesiš?

Paja je sve to trpeljivo podnosio i prišao je stolu svoga kuma, Jove obućara, naručio pola litra vina i odao se piću. Tom prilikom on je kumu poverio sva svoje intimne pobude koje su ga rukovodile da napusti žensku krojačku radnju i da se oda dželatskom pozivu.

— Pa dobro, — reći će mu kum — a šta na to veli kuma Spasenija?

— Ne znam. Ne smem da idem kući dok ne čujem kako je ona to primila. Hteo sam da te umolim, kume, da odeš do nje da vidiš kako je ona to primila. Ako se nešto ljuti, a ti je umiri. Reci joj da je to velika počast za nju da bude gospođa dželatovica. Reci joj da ću je voditi na put kadgod imam u kojoj varoši da izvršim pogubljenje; reci joj da ćemo tamo uvek biti dočekani sa velikim počastima; da će ona dobiti počasno mesto na banketu koji opština bude priređivala u čast pogubljenja svoga građanina; da će pri polasku iz tog mesta dobiti od građanstva buket na železničkoj stanici. Reci joj još, molim te, da su to vrlo veliki prihodi da se mnogo više plaća kad uvrneš glavu jednome čoveku nego kad skrojiš toaletu jednoj dami i reci joj još, da se vešanje ne vrši na veresiju već uvek za gotovo. Eto, reci joj sve to i sve drugo što ti padne na pamet, samo da je odobrovoljiš da se ne ljuti.

I kum je zaista otišao do njegove kuće, a on ostao u kafani i naručio drugo pola, litra vina, kao što bi svaki dželat učinio.

Nije ni posrkao to pola litra do dna, a kum se već vrati sa svoje misije koja izgleda nije tako dugo trajala.

— Šta veli — pita dželat.

— Veli da odmah dođeš kući.

— Dobro, ići ću! Ali šta veli za ovo?

— Čula je, ali ne kaže ništa. Poručila ti je samo da odmah dođeš kući inače, veli, ona će doći ovamo.

Paja dželat uvide da bi stvar mnogo gore izgledala ako bi dopustio da Spasenija dođe ovamo, pa se diže, plati i ode kući. Idući kući njemu se sve pričinjalo kao da u tom času njega vode na vešala i, odista, on dva tri puta pogleda u nebo tražeći utehe. Da je usput sreskoga sveštenika, izvesno bi mu prišao radi poslednje ispovesti.

Šta je u kući bilo nije moguće govoriti, zbog nedovoljnih podataka. Velike bitke naroda istorija uvek tek docnije osvetli u pravoj svetlosti. Ono što bi se ipak moglo reći to je, da su tom prilikom sve stvari po kući polomljene, sav alat iz radnje skrhan, prozori razbijeni i da je radnja zatim bila punih sedam dana zatvorena a Paja punih sedam dana ležao u postelji. Izgleda da je tom prilikom dželat izvukao takve batine od žene, kakve se od Hanibala pa do danas ne pamte u istoriji.

Posle nedelju dana, kad su ga modrice malo prošle, izjavio je Paja u načelstvu da se odriče kandidacije za dželata.

21. Jedna afera

Odista je to zla sudbina, biti mlad u doba kada su se suknje vukle po zemlji, kada su devojke virile iza kapidžika, a idući ulicom uvek bile praćene kakvom tetkom ili strinom i gledale u zemlju po onome narodnome „nisam vila da zbijam oblake već devojka da gledam preda se“, — a ostareti i izlapeti u doba kada su devojačke suknje do kolena, kada su dekoltei doprli do pojasa i kad se muško i žensko izmešalo u kostimima za kupanje.

Takva zla sudbina postigla je gospodina Arsu Tomića, starog ali uvek čisto izbrijanog i namirisanoga gospodina, sa ispeglanim pantalonama, belim kamašnama na nogama i cvetićem u rupici od kaputa.

Gospodin Toma je dopro već u doba kada bi se mogao izmiriti sa starošću, ali se on grčevito dočepao prošlosti, i sve ono što se dešavalo Bog te pita kad, i sve ono što ga je o davno napustilo, njemu je izgledalo kao da je još tu. On se za devojčicama na korzu još uvek osvrtao onim istim požudnim pogledima kao nekad i čudio se, što se one ne osvrću za njim i što ga osmehom ne pozdravljaju; on je mladim gospama, na žurovima, još uvek pričao „nestašne stvari“ im pri dolasku im stiskao ruku, čudeći se što su one ravnodušne.

Ponekad samo, kad bi ostao sam u sobi, on bi se odvažio da pogleda istini u oči i tada bi gorko zavapio:

— Gospode Bože, je li pravo, je li pravo sad, kad sam ostario, da izmisliš kratke suknje i prozirne čarape. Je li pravo, Gospode Bože, da sad, kad sam ja izlapeo, izmisliš neke vadle i futbale i šimie i balete i kostime za kupanje. Zar se tvoja milost, Gospode, ne prostire na sve ljude podjednako i na sva pokolenja podjednako? Pa je li to pravda tvoja i milosrđe tvoje da čoveku, koji je celoga života žderao pasulj i pio prokisla vina, te upropastio stomak; takvome čoveku, kad dospe da živi o kamil-teju i rovitim jajima, podmetneš pod nos prasence i krastavce iz vode i burgundsko vino. Je li to pravo, Gospode?

Kako mu Gospod Bog na takva pitanja obično ne bi odgovarao, to bi g. Tomić počeo sam da se teši:

— Uostalom, ja ne nalazim da sam baš tako premator. Čak, eto, izgledam i dosta svež.

I odista ogledalo mu je tako kazivalo, ali šta vredi što mu je ogledalo priznavalo kad mu niko drugi to nije hteo da prizna. A koliko je puta on činio i pokušaje ne bi li izazvao takvo priznanje, jer, zaboga, nije on tako mnogo tražio. On nije čak ništa tražio, samo toliko, da mu se veruje, da se o njemu misli kako se mislilo pre dvadeset godina, da žene prema njemu i dalje imaju nepoverenje. Eto, to je sve što je on želeo, a to je odista tako malo i tako skromno. Pa ipak, ni toliko mu se nije htelo da učini.

Jednom tako, na čaju kod gospođe Markovićke, gde je bilo i više drugih dama, pitala ga domaćica:

— Jeste li bili skoro kod g-đe Jankovićke?

— Ne — odgovorio je on, srčući čaj. — Pravo da vam kažem, izbegavam, koliko mi je to moguće, da joj idem.

— E, a što?

— Izgleda mi kao da je njen muž nešto malo ljubomoran!

I dok je on posle ovih reči, preletao očima po društvu da vidi utisak, dotle su dame, jedva se uzdržavajući od smeha, gurkale se nogama pod stolom ili zaklanjale oči lepezama da bi mogle iz menjati pakosne poglede.

Drugom jednom prilikom, kad je bio u poseti kod gospođe Savićke i proveo sa njom čitav sat na samo, on joj je, između ostaloga, rekao:

— Vidi se da ste još mlada i neiskusna. Vas to ni malo ne buni što sedite čitav sat na, samo sa jednim muškarcem?

— Ah! — nasmeja se ona slatko. — Mene ne bi bunilo čak ni kad bih sa vama provela čitav sat u krevetu.

Njega je duboko dirnuo ovaj nestašni bezobrazluk, a još više jer je gospođa Savićka taj svoj razgovor na sav glas prepričavala zatim na svim žurevima, gde se orio smeh na račun staroga gospodina.

Pa ipak je on nastavio sa pokušajima, ne bi li mu se verovalo ono što niko živi nije hteo više da veruje. Jednom je čak napisao sebi anonimno pismo, podešavajući tuđ rukopis. Pismo je glasilo: „Gospodine. Preporučujem vam da se okanete one mlade dame sa crvenom ružom na grudima, inače očekujte sukob, koji vas može i glave stati!“ Potpis: „Jedan koji umire kada ljubi“.

To je pismo on najpre čitao u muškome društvu, ne bi li video kako će tu proći, da ga zatim čita i na žurevima te izazove saučešće dama.

— Hteo sam da vas zamolim, gospodo, da me naučite šta da radim u ovakvom slučaju? — počinjao bi on razgovor a zatim vadio pismo i čitao ga.

Razume se, zaorio bi se smeh, a najiskreniji u tome društvu rekao bi mu:

— Budite sasvim bezbrižni, gospodine Tomiću. Taj koji vam je to pisao ili je preispodnji magarac, a magarci ne umiru kada ljube, ili, što je još verovatnije, tera sa vama bezobraznu sprdnju, nemajući obzira čak ni prema vašoj dubokoj starosti kojoj smo svi dužni odavati poštovanje.

Posle ove poražavajuće utehe, gospodin Tomić je kao utučen otišao kući, pocepao anonimno pismo, kojim je samo pružio nov materijal za podsmeh i očajno se bacio u fotelju.

— Niko mi ne veruje! A šta bi ih to koštalo da mi veruju? Ništa! Ali svet je tako nemilostiv!

Pokušao je da teši sebe, ali nije umeo naći utehe i legao je te večeri kao da je tešku bolest preležao. Ali ako svet nije milostiv, milostiv je Bog. Ujutru, kad se g. Tomić probudio, ušla je kao obično njegova stara domaćica, noseći šolju kafe, da bi mu uzgred ispričala i sve kućne novosti, koje bi ona preko dana nabrala. Kuća u kojoj je g. Tomić stanovao, bila je prepuna raznih kirajdžija, te pretstavlja čitavo naselje, čitav svet za sebe, tako da nije bilo dana bez događaja. Domaćica g. Tomića sve je te događaje preko dana zbirala, redaktorski sređivala, te ih ujutru, kao kakav jutarnji list, kazivala g. Tomiću uz kafu. Tako danas, između ostaloga, reći će mu:

— A znate li onu malu toticu što služi gore kod Stanićevih?

— Znam, pa? — pita g. Tomić nemarno srčući kafu.

— Pa… desilo joj se.

— Šta joj se desilo?

— Zamislite, tek joj je šesnaest godina, a već je u sedmom mesecu.

— Gle, gle, molim te! — veli nemarno g. Tomić, pa malo čas a on tek ponavlja — Gle, gle, molim te!

I poče da mu se vrti ta totica po pameti te i ne obrati pažnju na druge novosti koje je domaćica ređala već malo malo pa bi uzviknuo: Gle, gle molim te!

U njemu se toga časa zače jedna daleka, još uvek nejasna, još uvek neodređena misao, ali ga ona poče da mori, te gotovo celoga toga dana nije mu izbijala totica iz glave.

Sutra-dan, kad je domaćica donela kafu prva mu je reč bila:

— Što radi ona totica?

— Eno je plače — veli mu domaćica.

— Pa jest! — razmišlja sam u sebi g. Tomić — šta joj drugo ostaje nego da plače.

Pa poćuta i malo zatim dodade:

— Slušajte, idite kažite onoj totici neka dođe k meni: ja ću je naučiti šta će da radi.

Gazdarica se iznenadi, ali ode, i malo posle, mala totica, flekava kao ćureće jaje, uđe u sobu preplašena.

— Uđi, uđi slobodno, hoću da te naučim kako da se pomogneš.

Devojče se oslobodi i priđe bliže.

— Je l’ davno to? — pita g. Tomić.

— Pre sedam meseci! — odgovara devojče kao pred sudom.

— A ko je?

— Jedan đak.

— Kako se zove?

— Ne znam.

— Pa šta ćeš sad da radiš?

— Ne znam, kući ne smem.

— A iz službe će te isterati, pa gde ćeš sa detetom na ulicu?

Devojče udari u plač, a g. Tomić uze da je teši:

— Ja ću te naučiti šta ćeš da radiš i ja ću te spasti. Idi na drugi sprat, ovde u istoj kući kod advokata Nikolića i kaži mu sve što se desilo, al’ nemoj da kažeš da je to bio neki student, nego reci da sam te ja prevario. Ja sam bogat pa mogu da ti dajem izdržavanje za dete. G. Tomić je dobro smislio. Njegov plan je bio u toliko lukaviji, što sa tim Nikolićem, advokatom, on ne govori nekakvih trideset godina i što je upravo on, g. Tomić, krivac što se advokat nekada razveo sa ženom, a od tada, pa sve do sad, nikad mu se nije dala prilika da se osveti razoritelju svoga porodičnog života.

G. Tomić nije bio u zabludi. Znao je on da se po zakonu ne može istraživati otac vanbračnog deteta, ali je znao i to da će Nikolić advokat od toga napraviti javan skandal, a to je njemu i trebalo.

I odista, stvar se poče razvijati onako, kako je samo mogao poželeti g. Tomić. Sutra-dan već, dobio je g. Tomić pismo od advokata, sa žigom advokatske kancelarije u vrhu, kojim ga ovaj pita: je li voljan da stvar izravna mirnim putem te izbegne sudski postupak i sve posledice koji ovaj povlači. G. Tomić je odgovorio da on kao častan čovek, ne može poreći da je otac detinji i rado će na sebe primiti obavezu izdržavanja deteta. A kada je advokat već imao ovakvo pismo u rukama, nije, razume se, ostao samo pri tome, već se jednoga dana, u jednome listu pojavi i senzacija. pod naslovom: „Jedna sramna afera“. To, razume se, dočepaše i drugi listovi te poče i usmeno da se priča i prepričava stvar po kafanama, na žurovima i svud gde bi se dvoje sastali.

G. Tomić oseti kao da je dobio neku satisfakciju za sve ranije uvrede i omalovaženja, on diže glavu i pođe ponosito da šeta ulicama osećajući sa zadovoljstvom kako se za njim šapuće: „Eto, to je taj nesretnik!“

— Ama, šta bi to sa vama? — zapitao bi ga po koji poznanik, a on bi slegao ramenima i odgovorio:

— Šta ćete, ima momenata kad se čovek zaboravi!

Najviše mu je pravilo zadovoljstvo što se u ženskim društvima samo o tome govorilo i što su se svi ti ženski razgovori svršavali uzvikom: „Ju, ko bi to rekao!“ Njemu se sve činilo, kada bi sad sreo gospođu Savićku, onu što veli da bi bezbrižno s njim i u krevet legla, da bi joj uzviknuo:

— Izvol’te, izvol’te sad ponoviti one reči!

Dete je bilo zdravo, napredno i uživalo je pristojno izdržavanje od g. Tomića. Totica je zadovoljna i nije mogla da se načudi svojoj sreći, a g. Tomić je ponosno uživao što ga na sve strane ogovaraju i što mu prišivaju ružno ime zavodnika, koje je njemu tako godilo! Sve je dakle bilo u redu i taj bi red i dalje trajao, da jednoga dana g. Tomić ne dobi ovakvo pismo:

„Gospodine. Meni pripada zasluga što Vi danas uživate renome jednoga oca. Je li pravo dakle da ja za tu uslugu koju sam Vam učinio, ne budem nagrađeno ja nemam zimski kaput, pa bi Vas lepo molio da donosiocu ovoga pisma date dve hiljade dinara. — S poštovanjem, *Otac Vašeg deteta*“

Kad pročita ovo pismo, pred g. Tomićem puče jedna sasvim nova perspektiva. On vide strahovitu mogućnost koja bi mogla srušiti svo što je on sa toliko truda nazidao, a njega izložiti surovome podsmehu celoga sveta. I — on dade dve hiljade dinara.

Razume se da se ovaj student, pošto je tako sretno pronašao rudnik, nije zaustavio samo na zimskome kaputu. Imao je on i drugih potreba, a g. Tomić je našao da ih mora zadovoljiti u interesu svoga ugleda, a G. Tomić je dobijao često pisma od neznanoga studenta, sve dok jednoga dana nije dobio i jedno ovako:

> Poštovani gospodine, > > Ja sam siromašan student i patim se i zlopatim. Vi me do duše pomažete, ali ja mislim da bi i u mome i u vašem interesu bilo, kad bi me sasvim usvojili te da tako pitanje naših međusobnih odnosa definitivno sredimo. Tom usvojenju ja bih mogao dati naročitu formu time, što bi se javio kao Vaše dete, plod jedne od Vaših ranijih avantura. Na taj bi način ja i moje dete, koje vi danas izdržavate, postali brat i sestra, a Vi naš plemeniti otac. Na taj bi se način ujedno bar i cela porodica skupila pod jednim krovom, a na taj način bi se najbolje sačuvala i tajna da ste Vi sada otac tuđega deteta. Razmislite o svemu tome. > > S poštovanjem Otac Vašega deteta.

I g. Tomić slomljen sede u fotelju i uze da razmišlja. Ostavimo ga na miru neka misli i neka smisli šta će i kako će.

22. Dlaka

Toga dana gospođa Lenka, ispraćajući gospodina Simu pri polasku u kancelariju, rekla mu je:

— Pa nemoj na podne nigde svraćati, već iz kancelarije pravo kući, jer mesiću pitu sa spanaćem, a ona ne vredi kad se ohladi.

Gospodinu Simi se toga časa ovlažiše usne, jer dovoljno je bilo samo i pomenuti mu pitu sa spanaćom pa da ga celim telom prođe malina i blaženstvo, a kad bi se već našao pred pitom, probudila bi se u njemu uvek kurjajčka proždrljivost te bi gutao zalogaje kao som muve.

— E, baš ti hvala, Lenka, — odgovorio je on sa zadovoljstvom i ozarena lica. — Hteo sam i sam da te zamolim da mi umesiš pitu sa spanaćem, ali, vidim od nekoliko dana, bole te glava, pa rekoh…

— Prošla me je glava!

Gospodin Sima ode zadovoljan u kancelariju i već od deset pre podne poče svaki čas zavirivati u sat, nestrpljiv da sačeka podne.

Kako je g. Sima lepo zamišljao to podne, koje je tako nestrpeljivo očekivao. Ženu prošla glava te će veselo ćeretati za stolom, a za to vreme on će gutati pitu sa spanaćem, popuštajući rupu po rupu na kajišu, a posle ručka, sa nabivenim stomakom, leći na otoman i duvati kao rčak sve dok se ne svari tovar koji je uneo u stomak. Odista prava idila, koja se ponavljala kadgod je za ručkom bila pita sa spanaćom i kadgod gospođu Lenku nije bolela glava.

A kad je stiglo podne, on je klisnuo kao tane iz kancelarije, ne sačekavši ni da velika satna skazaljka najaši na malu i prošao je ravnodušno kraj „Zlatnog bokala“, gde je inače redovno uvraćao na čašicu gorke rakije da bi dobio apetit.

Ulazeći već u kuću osetio je miris pite sa spanaćem i to mu je prijatno nadražilo nozdrve. A kad je seo za sto, on je ostala jela samo forme radi jeo, pogledajući svaki čas na vrata, na kojima će se pojaviti pita sa spanaćem.

I vrata se odista otvoriše, a njemu se proširiše zenice jer, na vratima se ukaza gospođa. Lenka sa tanjirom punim lepo ispečene i lisnate pite koja se još pušila. On nestrpeljivo ubode viljuškom u prvo parče ozgo, sruči ga u svoj tanjir i raskomada na četiri dela da se malo ohladi. Još možda minut ili dva i on bi počeo da guta zalogaje, ali u tome se trenutku gospa Lenka, sedeći prema njemu, zagleda nešto u njegovo rame, zagleda se pa se diže i pruži dva sastavljena prsta kao da hoće u burmuticu da ih spusti, pa tek diže jednu dugu dlaku sa njegovog ramena i ciknu:

— Simo, šta je ovo?

— Koje?

— Ovo je ženska dlaka.

— Može biti! — odgovori gospodin Sima i duva u pitu ne bi li se što pre ishladila.

— Otkud na tvome ramenu ženska o dlaka? — nastavlja gospa Lenka sad već tonom istražnog sudije.

— A šta ja znam, — snebiva se g. Sima.

— Ko ti je dolazio odjutros u kancelariju?

— Ostavi boga ti, koješta… — pokušava g. Sima blago.

— Hoću da znam ko ti je dolazio u kancelariju, jer od jutros kad si pošao od kuće ja sam ti svojom rukom očistila kaput i ni trunke na njemu nije bilo. Hoću dakle da znam, ko ti je dolazio?

— Ko… Niko… dolazio je gospodin Milisav.

Pisar Milisav nema ženske dlake.

— Pa nema, dabome! A dolazio je i gospodin Sava, advokat.

— Ama, nemoj ti meni pisar Milisav i Sava advokat. Ovo je ženska dlaka.

— Ha! — učini gospodin Sima, ushićen što se setio. — Dolazio je i pop Toma.

— Pop Toma se kratko šiša, s njime mi ne možeš podvaliti! — uzvikuje sve glasnije gospođa Lenka, kojoj se sada već učini da g. Sima vrdara, te je to poče sve većma dražiti.

— Govori kad te pitam! — dodade ona odlučno.

— Ostavi me, boga ti! — odgovori sad već i on malo srdito, jer oseti da se pita dovoljno ohladila i da bi mogao pristupiti poslu.

— Me, boga mi, neću te ostaviti na miru dogod mi ne kažeš čija je ovo dlaka?

— Ama otkud ja znam čija je?

— Ja, nesretnica, mesim mu pitu od spanaća da mu ugodim, a on mi donosi ženske dlake na kaputu! — udari u plač gospođa Lenka.

— Ta ostavi ženo, te ludorije, boga ti!

— Me, neću ostaviti, neću se ostaviti dogod mi ne kažeš čija je dlaka.

— Pa dobro, ako nećeš, a ti nemoj se ostavljati. Govori ti i pričaj, a ja ću slatko jesti. Eto ti!

Reče „eto ti“ gospodin Sima i naže se da uzme prvi zalogaj, ali gospođa Lenka vrisnu, ščepa tanjir ispred njega i ščepa onaj drugi tanjir pun pite.

— Nećeš ga majci ni zalogaja pojesti dok mi ne kažeš čija je to dlaka!

Mogao si gospodin Simi srušiti, ako hoćeš, pun lavor vruće vode na glavu; mogao si mu iznenada. opaliti šamar; mogao si mu izvući stolicu da se prući na zemlju; sve, sve si mogao i sve mu to ne bi tako strašno izgledalo, kao izmaći mu pitu sa spanaćom ispred nosa.

— Ostavi to! — dreknu on razdraženo i krvnički je pogleda. — Ostavi to ili… ili…

— Šta „ili“ — ciknu gospa Lenka — pa neka bude „ili“ kad je tako! Eto ti!

I gospa Lenka tresnu i jednim i drugim tanjirom kroz otvoren prozor, a pita sa spanaćem se rasu po prljavoj avliji.

Gospodinu Simi senu toga časa kroz glavu misao da je ubije, uveren da bi se pred sudom mogao odbraniti da je zločin učinio u nastupu najvećeg razdraženja ili možda u nužnoj odbrani. Dođe mu za čas ta misao, ali se zadrža, ščepa šešir i sunu iz kuće kao tane iz puške, onako isto otprilike kao što je maločas sunuo iz kancelarije, polazeći kući. Obišao je sve kafane raspitujući se ima li koja na jelovniku pitu sa spanaćem pa, kad je nigde nije našao, pojeo je najzad, onako gladan, šest parčeta pite sa mesom, što ga ipak nije ni malo zadovoljilo.

Razume se da je od tog trenutka nastalo zategnuto stanje. Gospa Lenku je bolela glava jače no ma kad dosad, nije ni reči htela sa mužem da progovori i ne samo to, no nije htela „skota“ ni da pogleda. Malo je i to sve bilo, već je za ručak i večeru kuvala samo ona jela koja on ne voli. Kuvala mu je kelerabe, dunje sa goveđinom, sos od rena uz goveđinu, fide u supi i sve, sve što on nikad ne bi okusio.

Kada utvrdi na kantaru da je za šest dana izgubio četiri i po kile i kada mu se zbog ovakvoga jelovnika smrče i u duši i u glavi, on uvide najzad da mu ne ostaje ništa drugo nego, ili samoubistvo ili da popusti. On se radije reši za ovo drugo i, jednoga dana, reče blago ženi:

— Lenka, ja te molim da me saslušaš. Stvar je vrlo ozbiljna. Ja sam izgubio već četiri i po kile zbog ovih tvojih keleraba. Ako misliš da me ubiješ ovako postepeno, a ti me ubij čim drugim, nemoj kelerabama. Ja te molim, skuvaj mi što god što ja volim. Makar to i samo supa bila, zadovoljan sam i s tim, samo nek je supa koju ja volim.

— Dobro, — odgovori ona mirno — skuvaću ti sutra supu koju ti voliš.

I odista, sutradan na sto dođe najomiljenija g. Simina supa sa knedlama od džigerica i ne samo što je gospođa Lenka donese već, ono što do sad nije nikad činila, ona mu sama i svojeručno nali u tanjir.

Gospodin Sima je u tome opravdano nazreo sretan preokret u zategnutom stanju, koje je vladalo u njegovom braku, i naže se nad tanjir sa još većim zadovoljstvom, te poče halapljivo da srče supu. Ali, tek što prvu kašiku unese među zube, tek što prvi zalogaj knedle oseti na jeziku, on se zagrcnu i poče užasno kašljati. Ispljunu supu na pod i zavuče prste u usta te otuda. izvuče jednu grdno dugačku žensku dlaku.

— E, jesi li čula, to je već suviše! — dreknu on i udari pesnicom tako snažno o sto da sve knedle u činiji zaigraše.

— Ne deri se! — pisnu ona. — Zaklela sam se da ćeš je pojesti, pa ako nisi danas sutra ćeš zacelo. To da znaš! Poješćeš je, sinko, kad ti je tako mila!

— E, jesi li čula, to je već suviše! — dreknu danas neću više okusiti!

— Je l’ nećeš? E, kad nećeš, neka ti bude! — i gospa Lenka ščepa činiju sa supom i prosu je kroz onaj isti prozor, kroz koji je pre neki dan proletela pita sa spanaćom.

Od toga dana nastade još zategnutije stanje u njihovoj kući i g. Sima sad već nije dolazio više ni na ručak ni na večeru, ma da je bio obezbeđen, jer je bio toliko priseban te je onom prilikom zadržao dlaku, uvio je i metnuo u kapak od džepnoga sata kako bi uklonio svaku mogućnost da je pojede.

Dolazio je samo na spavanje, ali bi se bez reči uvlačio i bez reči izvlačio iz postelje.

Takve jedne večeri, kad dođe, on ne zateče ženu u kući, ali zato, na stočiću kraj postelje, nađe ceduljicu sa ovakvim sadržajem: „Ovako se više ne može živeti. Ja sam otišla svojoj majci i neću se vratiti dogod ti onu dlaku ne pojedeš“.

Gospodina Simu spopade pravedan gnev. On najpre izbaci kroz onaj isti prozor, kroz koji je proletela pita sa spanaćem, jednu ženinu fotografiju, koja je visila nad njegovim krevetom, ispi zatim dve čašice ruma, koji se odnekud našao tu i, osetivši se dovoljno hrabar, sede i napisa konzistoriji ovakvu tužbu:

„Slavnoj Konzistoriji. Kao što sam se uverio, moj brani život visio je samo o jednoj dlaci. Prilažući tu dlaku uz ovu tužbu, meni je čast izjaviti da imam samo srećnom slučaju da zablagodarim što ovaj dokaz nisam dosad pojeo. Ta dlaka je razorila moj domaći život na ovaj način: ja volim pitu sa spanaćem…“

U produženju ove tužbe, g. Sima je izneo i druge biografske podatke, a završio je tužbu poetskim rečima: „Dogod se ova dlaka nalazi međ nama, života nema izmeđ mene i moje žene!“

Ta tužba, sa dlakom kao prilogom, nalazi se sad pred konzistorijom. Hoće li konzistorija prekinuti dlaku o kojoj visi g. Simina bračna sreća, to ćemo videti.

23. Nevolje Arkadija Jakovljevića3

Arkadije Jakovljević je vrlo lepo i zadovoljno sa svojom ženicom Leposavom živeo negde u unutrašnjosti kao poreski pomoćnik. Poratna je skupoća do duše i tamo kosila činovničke džepove, ali je ipak tamo bilo i lakše kupiti i lakše dobiti od seljaka, te su uvek svačim bili snabdjeveni i zbrinuti. Imao je i ugodnu kuću, žuto okrečenu sa lepom bašticom, koju su on i žena zajednički negovali, te im je svako mogao pozavideti na životu.

Ali, jednoga dana, pročita on u beogradskim novinama oglas, kojim se traži činovnik za jedno veliko osiguravajuće društvo sa platom dvaput većom no što je njegova i sa procentima od zaključenih poslova. U oglasu se još pominje da će se prvenstveno uzeti u obzir finansijski i poreski činovnici i to je ono što na ovaj oglas svrati pažnju Arkadijevu. On kupi taj broj novina i odnese ga kući te stavi na sto pred ženu.

— Mislim se nešto — reći će — dokle ću ja činovnikovati. Večiti ukazni slepac, dok drugi slobodni ljudi teku pare. Evo čitaj, dvostruka plata i zarada!

Žena pročita i ispisa joj se zadovoljstvo na licu. Nju je već odavno nagrizala želja da živi u Beogradu gde je i detinjstvo provela. Sem draži koju ima Beograd uopšte za provinciju, u Beogradu je ona imala majku i stariju sestru, pa ju je i to vuklo tamo.

— Ja bih odmah ovo primila! — ohrabri ga ona.

Kako je Arkadije i sam takvu odluku bio doneo, no hteo samo da ga i žena ohrabri, to se još istog dana obrati sa ponudom osiguravajućem društvu. Jedva ako je prošlo dve nedelje nestrpljenja i radoznalosti, a iz Beograda dođe odgovor da je Arkadijeva ponuda primljena i poziva se na dužnost. Odmah podnese on telegrafski ostavku na državnu službu i poče bez odlaganja da se pakuje, dok gospa Leposava, sede da napiše pismo majci i sestri i da ih izvesti o prijatnoj novosti.

— Samo — reći će joj Arkadije — da znaš unapred, nećemo sedeti s tvojom majkom ni po koju cenu. To nikako ne pristajem!

— Baš i kad bi hteli ne možemo! — odgovorila mu je gospođa Leposava i nastavila da piše pismo majci.

Arkadije Jakovljević ima jednu retku taštu sa kojom se posvađao još pre svoga venčanja i, kako se tada uhvatio s njome u koštac, evo se već tri godine nose po mejdanu kao dva ljuta zmaja. Dovoljno je da od nje dođe sasvim obično pismo gospođi Leposavi pa da njemu pripadne muka i da ne jede toga celoga dana. Jedanput im je svega dolazila u goste i to je udešeno bilo kad je Arkadije bio u nekoj komisiji, te je tako izbegnut njihov susret. A uz taštu, kao pride, išla je još i starija sestra Leposavina, jedna brkata matora devojka u crnini, koja je iz daleka izgledala kao iskušenik manastira Tumana… Bila je nesnosna još i sa svoje divljačke mržnje prema muškarcima, tako, da zeta Arkadija nije trpela samo zato što je muško.

I, s obzirom na te okolnosti, sasvim je opravdano što je Arkadije rekao ženi: „Nećemo sedeti s tvojom majkom“, kao što je opravdano i što je gospođa Leposava odgovorila: „Baš i kad bi hteli ne možemo!“, jer su njena majka i sestra sedele u jednome udaljenome kraju Beograda, u sobici koja je ranije bila kupatilo, pa ga je gazda radi kirije prepravio u sobu za stanovanje. U toj sobici jedva je stao jedan krevet, jedan stočić i nešto malo stvari, i dve osobe jedva su se kretale u njoj.

Prema tome, čim su stigli u Beograd Arkadije i Leposava, odseli su u hotel i odmah uzeli da brinu brigu o stanovima. Razume se da su se najpre javili Odboru za stanove, ali su i sami zapeli obilazeći Beograd od rane zore do mrklog mraka i tražeći stan. Na tu nevolju nisu ni mislile kad su napustili svoju žutu kuću sa lepom bašticom koju su zajedno negovali.

Prokrstarili su Beograd od Saborne Crkve pa do Smederevskog Đerma i od Malog Kalimegdana pa do Topčidera i nigde stana. Ili, ako su gdegod i našli što, to je po ceni daleko premašalo Arkadijevu novu, dvostruku platu i onaj provizion od zaključenih poslova, Tako, na primer, našli su na Topličinom Vencu dve sobice i vlasnik kuće im je tražio četiri hiljade dinara.

— Zašto po bogu, tako skupo? — pita zaprepašćen Arkadije.

— Zato što je u centru varoši! — odgovara vlasnik.

Otrčao je čak na Banjicu i našao tamo dve sobice za koje mu je gazda tražio dve hiljada i pet stotina dinara.

— Zašto, po bogu, tako skupo? —— pita zgranuto Arkadije.

— Zato što je odavde najlepši izgled na Beograd! — odgovara gazda.

Na pustoj poljani, na Dunavu, tražio je gazda za dve sobe dve hiljade dinara, „jer će tu biti buduća prestonica na Dunavu“; više Trkališta, za dve sobe dve hiljade dinara, „jer će tu, prema novom regulacionom planu, biti budući centar prestonice“.

Razume se da je Arkadije, krstareći svakoga dana s kraja na kraj Beograda, svraćao svakog dana u Odbor za stanova, gde su mu uvek činili obećanja.

Tako to ide s dana u dan, a račun u hotelu raste, bujno i naglo, tako da na kraju meseca nesretni Arkadije vide da u hotelu mora dati za jednomesečno stanovanje dvomesečnu platu, na stravu još što su i kućne stvari ležale u železničkom magacinu te se i tamo grdna ležarina gomilala. Plaćajući hotelski račun, nesrećni Arkadije huknu i seti se svoje žute kuće sa bašticom koju su on i gospođa Leposava tako lepo negovali. Ali, nije se moglo ostati samo na tome što. Je huknuo; moralo se misliti i šta će se dalje, jer se u hotelu nije moglo dalje izdržati.

Najprirodnije bi rešenje bilo, razume se, da se presele kod njene majke i sestre, ali, prvo: nije bilo mesta; drugo, to bi značilo da Arkadije uleti pravo u čeljusti taštine i, treće: svastika s brkovima ne bi zaboga pristala da stanuje u istoj sobi s muškim. Pa još kad bi se to muško počelo svlačiti radi spavanja, svastika bi sa brkovima izvesno dobila lupanje srca i grčeve u stomaku i ko zna još kakve napade.

Ta je kombinacija dakle bila isključena a pošto nikakve druge nije bilo, to gospođa Leposava izjavi odlučno mužu:

— Ja ću majci. Sabraćemo se tamo i zbiti, pa kako nam Bog da. A ti gledaj šta ćeš i kako ćeš dok ne nađemo stan!

I sam Arkadije uvide da drukče ne može biti, te gospođa još tog dana ode u onu sardinsku kutiju, u kojoj su bile sardine njena majka i sestra, a Arkadije otkaza hotelsku sobu, pa odmah odjuri u Odbor za stanove gde dobi nova obećanja.

Ostavši bez žene i bez stana, to prvo veče Arkadije je odsedeo u kafani sa jednim društvom sve do zore. On nije pio, on se nije veselio, ali je sedeo u društvu i dremao naslonjen na ruku. Sutradan već nije mogao to da ponovi, jer se osećao umoran. Rešio se da potraži u hotelu sobu sa jednim krevetom. To bi u stvari bilo najbolje, računao je on; jedno veče da odsedi, a jedno dobro da se ispava, te bi tako hotelsku sobu upotrebio svega petnaest dana u mesecu, što bi činilo veliku uštedu. Ali kada je to veče potražio sobu, javi se jedna nova nevolja. Nigde u hotelima sobe, Sve do jednog sata posla ponoći lutao je od hotela do hotela pa se najzad, mrtav umoran, opet vratio u kafanu i, kraj jednoga veseloga društva, odremao na stolici sve do zore.

Rešio se da se za treću noć pobrine još preko dana za hotelsku sobu, ali su se u Beogradu stekli neki kongresi, neke proslave i neki partijski zborovi, te nigde sobe. Kada se pojadao svojim poznanicima, jedan mu je od njih predložio da ujutru rano ode u kupatilo, da uzme kabinu i da se ispava na kanabetu. Tako je i uradio sutradan, pošto je noć odsedeo do ponoći šetajući po Kalimegdanu, a od ponoći dremajući uz one koji su veselo provodili noć. On čak nije ni pitao poznaje li ili ne poznaje one kojima bi se pridružio, on je samo išao od kafane do kafane i gde bi sagledao društvo i ocenio da će ostati do zore, priključio bi se stolu i, ne smetajući nikome, dremao bi na stolici. Bivalo je da su ga polivali vinom, bivalo je da su ga u sred dremanja budili i nalivali mu na silu vino u usta, uz „tuš“ koji je muzika svirala; bivalo je i da su mu onako dremovnom trpali burmut u nos i čega sve nije bivalo — ali je nesrećni Arkadije sve to podnosio, samo da bi imao gde provesti noć.

Četvrto jutro rano u zoru otišao je u kupatilo, uzeo kabinu, pa, i ne svlačeći se, legao na kanabe te slatko zahrkao. Ali ni tu nije bio dobre sreće. Pošto je otspavao puna tri sata, posluzi je postalo sumnjivo njegovo dugo bavljenje u kabini, te sazva čitavu komisiju: žandarma sa linije, gazdu od kupatila, sobaricu i nekoliko gostiju, te sva ta gomila provali u njegovu kabinu. Razume se, kad su videli situaciju, gazda se izdra na njega.

— Ovo nije, gospodine, hotel za spavanje. Izvolite vi ići svojoj kući pa se ispavajte!

Nesrećni Arkadije, kad mu gazda kupatila pomenu reč „kuća“, uzdahnu duboko sećajući se svoje žuto okrečene kućice i baštice koju su oni njegova žena tako svojski negovali.

Mrtav umoran, gotovo isprebijan, krenu Arkadije iz kupatila skoro posrćući od nespavanja. Ode najpre u odbor za stanove, a zatim zađe opet po svima hotelima ne bi li našao sobu te da se sruči u kakav krevet. Ali ni danas nije bio bolje sreće, nigde sobu nije mogao naći.

On već više nije mogao da izdrži i kad se rešavao već da sedne prosto na trotoar i da se nasloni na kuću, pa da nastavi spavanje, njemu senu u glavu jedno vrlo prosta misao; siđe na Savu, izvadi kartu do Radujevca i natrag i zakupi kabinu za spavanje. I čim uđe u svoju kabinu, prući se na krevet te odspava od Beograda do Radujevca i natrag, dve noći i jedan dan.

Osetiv se okrepljen posle tako lepog odmora, Arkadije ode najpre u odbor za stanove, a zatim sede i napisa ženi ljubavno pismo, jer se već deset dana nisu videli. Žena mu je odgovorila da joj je nemoguće drukče se videti do na ulici, jer i kad bi, recimo, udesila, da joj majka i sestra odu gde od kuće, a on da joj dođe, njena bi sestra (ona sa brkovima) to instiktivno osetila i takav skandal izvesno ne bi bila kadra preživeti.

Arkadiju je sad opet predstojalo noćivanje po kafanskim stolicama, jer, i ako je na lađi vrlo prijatno spavao, ipak je to tri puta skuplje od hotela, a on se potpuno istrošio ne samo fizički no i materijalno.

Proveo je još punih četrnaest takvih nesrećnih noći. Za to vreme uspeo je da jednu noć spava u hotelu u Zemunu, jednu noć u čekaonici na železničkoj stanici i jednu noć na kalimegdanskoj klupi. Najzad, kad je već potpuno oronuo, malaksao i baldisao, rešio se i na očajničke pokušaje. Tako, jedne noći oko ponoći, počeo je da barata oko gvozdenih roletna jedne juvelirske radnje. Očekivao je nestrpljivo da naiđe žandarm i da ga otera u aps gde bi se ispavao, a sutradan priznao isledniku zašto je to činio. I nesrećni Arkadije od ponoći do tri sata izjutra baratao je, ali, razume se, nije bio srećan da naiđe žandarm i tada, očajan zbog neuspeha, napustio je taj pokušaj.

Jedne noći žalio se, gotovo kroz suze, nekome nepoznatome pijanome društvu, za čiji je sto seo da odrema i jedna dobroćudna pijanica sažaljevajući ga pozva ga svojoj kući na spavanje, dodajući:

— Ali to danas, pa sutra kad se probudiš, gledaj gde ćeš, jer kod mene nema mesta!

Idući pred zoru sa nepoznatim domaćinom, morao je usput još da sluša i njegove pijane savete:

— Ako baš nigde ne možeš da nađeš stan, a ti se napravi lud. To što ti ja kažem, napravi se ti, brajko, lud pa će da te odvedu na posmatranje i posmatraćete bar nedelju dana, pa će posle da te isteraju kad vide da si pametan. Ali za tih nedelju dana imaš bar siguran kvartir.

Arkadije se najpre nasmeja ovome pijanom savetu, ali posle poče i sam da razmišlja i učini mu se gotovo da bi to bilo moguće.

Te noći je užasno prošao. Na vratima kuće u koju ga je uveo domaćin dočeka ih gnevna žena i obasu strahovitim pogrdama, tako da nesrećni Arkadije nije znao šta će.

— Malo ti je što si došao kući pijan kao svinja — izdrala se ona na muža — već si mi doveo i ovu drugu svinju.

— Kuš, ne laj! — odgovori joj muž u ime obojice! — ovo je moj gost!

Ali se žena nije dala urazumiti. Vriskala, piskala i ziparala i dalje, dok najposle nije potegla da se baca papučama, metlama, vatraljima i svim što joj padne šaka. Razume se da svoga muža, koji je bio izvežban da vrdara u takvim prilikama, nije pogodila, ali je u naknadu zato dobro zviznula vatraljem nesrećnog Arkadija.

Jedva se najzad nekako umirila, uvela ih u sobu, probudila i digla dete sa minderluka, koji je pod detetom ostao vlažan, pa se okrenula neznanom gostu:

— Evo ti, ’ajd’ leži pa čmavaj!

Može se misliti kako je bilo nesrećnom Arkadiju, ali je san koji ga je savladao bio jači od svih obzira, i on se sruči na mali dečji minderlučić, prelazeći velikodušno preko svega domaćičinog ponašanja, koja ni dalje nije prestajala da gunđa i zipara po kući.

Te noći, tu u mokrome dečjem krevetu, Arkadije je sanjao strašan san. Napravio se on kao lud i odveli ga na posmatranje:

— Kako se zoveš i šta si po zanimanju? — pita ga doktor.

— Zovem se bela lađa — odgovara on praveći se lud — a po zanimanju sam Arkadije.

— Pazi šta te pitam: kakav posao radiš?

— Duvam u božju rupu — odgovara Arkadije praveći se i dalje lud ne bi li ga doktor zadržao na posmatranju.

— A otkad si lud? — pita ga doktor strože i gleda ga pravo u oči.

Arkadije mal’ se ne prevari da kaže: „Otkad sam napustio svoju žutu kućicu sa bašticom, pa došao u Beograd“, ali se seti da bi se tako odao te, ne mogući u momentu da se seti šta da odgovori, on prosto ujede doktora. Doktor se okrete i naredi momcima:

— Ovaj je besan. Vežite ga dobro konopcima i strpajte u ćeliju!

Ta naredba doktorova toliko prestravi Arkadija da se neispavan probudi i kako je domaćica još uvek gunđala, a domaćin rkao u krevetu, to se on na dvoje na troje obuče i. pođe u varoš. Razume se, kao i svakog dana, prvo mu je bilo da ode u odbor za stanove, razmišljajući usput o prošloj noći i o strašnome snu koji mora značiti da će mu se što rđavo desiti. I nije se prevario u slutnji o pretskazanju koje je san značio, jer kad dođe u odbor za stanove, rekoše mu radosnu vest da je za njega rekviriran stan.

Bez obzira na to što ga je bridila slabina od vatralja kojim ga je noćašnja domaćica odalamila, i bez obzira na to što je osećao na donjim haljinama izvesnu vlagu koju je poneo iz noćašnjeg kreveta, on radosno odjuri svojoj ženi, uleti kao besomučan u onu sardinsku kutiju i sa suzama radosnicama u očima zagrli gospa Leposavu, ne osvrćući se na to što je svastika sa brkovima, zbog tog njegovog nemoralnog postupka, dobila histeričan grč u srcu i u stomaku.

Sutradan već su oni i gospa Leposava bili u novome stanu i, pošto su platili nekoliko hiljada dinara ležarine na železnici, radosno su razmeštali svoje rođene stvari od kojih su se rastali već puna dva meseca.

— Kraj je mukama! — uzvikivao je Arkadije, grleći svoju ženu, koju već pun mesec dana nije zagrlio.

A nesrećni Arkadije nije ni slutio da je još daleko, vrlo daleko kraj njegovim nevoljama.

Stan u koji su se smestili bio je vrlo lep i ugodan. Vlasnik kuće imao je sedam soba i odbor za stanove se s njime nosio godinu i po dana dok mu je očupao dve sobe. Razume se da je vlasnik bio nezadovoljan i rešio se da pošto poto izbaci Arkadija. Još toga prvoga dana kad se useliše Arkadije i Leposava, gazda im priđe i reče:

— Dobre su sobe, samo moram vam reći da se u tim sobama javljaju duhovi, pa ih ja nisam smeo ni da obitavam!

Gospođa Leposava na same te reči poče da drhće, ali Arkadije, kojega su prošle noći tukli i vatraljima, bio je ipak hrabriji. Ali već prvo veče, ni u novome stanu nije mogao spavati. Preko noći šuštalo je nešto po zidovima i škljocala je brava, a gospa Leposava vriskala je u krevetu.

— Da se selimo! — navaljivala je ona. Ali Arkadije, koji se seti mesec dana i muka i nevolja, pristade radije da spavaju s duhovima no da nanovo započne život koji je jedva završio.

Druge noći duh je bio još bezobrazniji. Lupao je u zid i u vrata; treće noći lupale su u hodniku neke tendžere, lanci i prskalo je staklo. Dalje se nije moglo izdržati; gospođa Leposava je izgubila živce od straha i Arkadije je malaksao od nespavanja.

— Zar se ne bojite duhova? — pita ih gazda.

— Ta, bojimo se, nije da se ne bojimo, ali moramo da trpimo; ne možemo da napustimo stan za ljubav duhova.

— Aha, to znači ovi su se već navikli i izmirili sa duhovima! — mislio je gazda u sebi i smišljao je šta drugo da upotrebi.

Čim je zakazan bio prvi zbor „kućevlasnika“ otišao je tamo i raspitao se od kolega o svima načinima i metodama za izbacivanje kirajcija. Ali, razume se, ni Arkadije nije sedeo skrštenih ruku; otišao je na zbor kirajdžija i tamo izneo stvar o duhovima. Zbor mu je jednoglasno rekao da je to vrlo stari trik kućevlasnika i dao mu uputstva da u buduće prima sve šikane mirno i ravnodušno, jer je to jedini način da istraje i da pobedi gazdu.

I sad, naoružani savetima, gazda i Arkadije upuštaju se u jednu dugu i očajnu borbu u kojoj gazda ulaže nečuvene napore, a Arkadije strpljenje.

Najpre mu gazda preseče elektriku, i to baš kad je Arkadije imao jednoga gosta na večeri, a u doba kad su već zatvoreni dućani te sveće ne mogu kupiti. Zatim mu preseče vodovod, i to baš na dan kad je došla pralja da pere rublje; zatim mu je kamenjem zapušio dimnjak i počelo je u Arkadijevoj kujni tako da se puši, da je morao prestati kuvati i preći u kafanu da se hrani; najzad je skinuo crep sa krova iznad sobe u kojoj je Arkadije spavao i pri prvoj kiši počelo je s tavana kapati pravo u Arkadijev krevet, a zatim se počeo i plafon odvaljivati i smrtonosno zasipati krevet.

I kada je video da je Arkadije sve to izdržao, gazda je nastavio dalje po savetima koje je dobio na zboru kućevlasnika. Gazda je sa ženom otputovao, a ostavio momka da tri noći lumpuje sa Ciganima u hodniku koji je bio zajednički. Tri noći lupao je bubanj, tri noći prevrtao se u krevetu i huktao Arkadije, tri noći plakala je od jeda gospođa Leposava. Kad se gazda vratio i video da ni to nije pomoglo, doneo je u hodnik silne trgovačke sanduke tako da su Arkadije i gospođa Leposava samo preskačući preko sanduka, mogli dopreti do svoga stana dok se sam gazda i njegova porodica služili sporednim stepenicama.

Arkadije je stojički sve to izdržavao i peo se četiri puta dnevno preko sanduka, preskačući stene i prolome kao u Albaniji. Gazdu je već počela da nervira Arkadijeva strpljivost i, pošto je iscrpeo sve metode koje su mu kolege kućevlasnici savetovali, otišao je jednome od onih advokata koji su se posle rata, specijalizirali u izbacivanju kirajdžija, obećavajući mu dobru poratnu nagradu, ako mu izbaci kirajdžiju čije ga strpljenje nervira.

Advokat ga je zamolio i gazda mu je ispričao šta je sve dosad upotrebio.

— I sve je to izdržao? — divio se advokat.

— Sve! — odgovori gazda — nateraće me prosto da rušim kuću samo da ga izbacim.

Advokat je zatražio sebi dva tri dana da se malo raspita: ko je taj čovek, taj Arkadije Jakovljević i kakav je, i da sazna sve ostale okolnosti o njemu.

Nakon nekoliko dana advokat saopšti gazdi da je na putu da uspe. Samo, mora, privremeno žrtvovati još jednu sobu od svojih pet soba.

— Je li samo zajednički hodnik za svih sedam soba? — pitao je advokat. — Onda ne brinite!

I advokat uze poverljivo da šapće gazdi svoj plan, a gazdi zasjaše oči od zadovoljstva. A taj se plan, nakon nekoliko dana, i ostvari. Gazda izdvoji jednu od svojih soba, baš onu koja je vezana sa Arkadijevom sobom i jedno jutro useli se u tu sobu Arkadijeva tašta i svastika sa brkovima.

To je sve bilo iznenadno, tajanstveno. Izvesna žena, poverenica advokatova, otišla u posetu tašti i pitala je šta plaća kiriju za ono bivše kupatilo. I kad joj je ova kazala da plaća trista dinara, žena se pljesnula:

— Iju, gospođo, naći ću vam za sto dinara i još kakvu sobu, sa dva prozora i sa porculanskom furunom.

Zatim joj je žena kazala i gde ima takva soba i rekla da će odmah svršiti, ali je samo želela da ne govori svome zetu „jer bi on kvario kod gazde“.

— Dabome da bi kvario! — dodala je tašta. — Noga mu nozi ne misli dobro kad se što god mene tiče!

I tako se Arkadije našao sad pred jednom strahovitom situacijom. I dremanja na stolici i spavanja na kalimegdanskoj klupi i vatralji po leđima i duhovi i tendžere i ciganska sviranja i padanje plafona i preskakanje sanduka, sve, sve to nije ništa prema tašti i svastici sa brkovima.

On kao besomučan ode u udruženje kirajdžija i dade ostavku „pošto to udruženje nije kadro da uzme u zaštitu svoga člana“ — zatim ode u Ministarstvo Finansija i podnese molbu da se ponova postavi za poreskog pomoćnika u unutrašnjosti, izjavljujući da pristaje i u Piškopeju, na arnautskoj granici.

24. Linija

Gospođa Sofija, kao dobra i poznata domaćica, živela je sve do skora u kući i za kuću. Kuća je bila njena država i van granica te države ona nije nalazila nikakva zadovoljstva. I tako bi možda to i ostalo, da joj nije taj povučeni život doneo drugu bedu; nabacila je na sebe devedeset i četiri kile sala i mesa.

Pripitivala je komšike i prijateljice šta će i kako će, te jedni je savetuju da pije sirće, drugi da sisa limun, i gospa Saveta joj veli:

— Treba da se krećete, prija Sofija, vi se ne krećete. Tako sam ja pre natovarila na sebe preko osamdeset kila, te izgubila sam bila sasvim liniju. Pa onda šta ću i kako ću, nego ti se lepo upišem u nekoliko ženskih društava i onda, dabome, nikad se nisam mogla da skrasim kod kuće. Te hajd’ na skupštinu, te hajd’ na sednicu, te posvađaj se u upravnom odboru, te posvađaj se u nadzornom odboru, i, boga mi, za godinu dana ja izgubih nekih jedanaest kila.

— Ju, šta kažete, prija Saveta? — iščuđava se gospa Sofija, ali od tog trenutka ta ideja počinje da je osvaja i jednoga dana ona reče gospodin Miti.

— Slušaj, Mito, vidiš li da s dana na dan sve više gubim liniju.

— Ne vidim ja to, brate! — veli Mita!

— Ama kako da ne vidiš, kad sam teška na vagi devedeset i četiri kile.

— E, to jeste! — veli gospodin Mita. — Da si teška, teška si, to ti priznajem.

— E pa, vidiš, da mi odvojiš pet šest stotina dinara da se upišem u razna ženska društva.

— Eto ti sad, a šta će ti to?

— Pa da omršavim!

Badava se gospodin Mita branio opštom privrednom krizom, moralo je biti onako kako je gospa Sofija želela. I, od tada, stalno gospa Sofija ide sa sednice na sednicu, zalazi po dućanima sa raznim odborima da zbira dobrovoljne priloge; sedi po ceo dan na raznim raskrsnicama sa plehanom kutijom i malim kartončićima kroz koje se probada čioda; ide na skupštine i jedi se i svađa se i sve i sva čini kako joj je prija Saveta propisala.

A kad je prošla puna godina dana toga, novoga života, ode gospa Sofija u drogeriju i pope se na onu belu vagu te ubaci u rupu dinar. Kazaljka na vazi zaigra, zaigra, pa se zaustavi na devedeset i osam kila.

— Iju! — uzviknu ona kad joj drogerista dade onu peronsku kartu na kojoj je i ciframa bilo ispisano devedeset i osam.

— Ju, crni Mito — žalila se ona te večeri svome mužu — pa ja teža još četiri kile.

— Eto, žali bože, toliko pare za članarinu. Kažem ja tebi, ostavi se ludosti.

— Pa morala sam, zaboga, da se zabrinem. Počela sam sasvim da gubim formu.

— Ne znam samo što će ti forma! — gunđa gospodin Mita.

— Kako šta će mi? Šta govoriš, čoveče. Pa ako ću sad u četrdeset devetoj mojoj godini da izgledam ovakva, kakva ću tek izgledati kad ostarim!

I gospa Sofija u istinu napusti sva društva, ali joj gospa Saveta sad dade jedan novi savet.

— Ništa ti drugo, prijo, ne ostaje nego da radiš švedsku gimnastiku.

I gospa Saveta objasni gospa Sofiji šta je to švedska gimnastika, te još te večeri ona reče gospodin Miti:

— Slušaj, Mito, vidiš li ti da ja dotera do devedeset i osam kila i da ću sasvim da izgubim liniju.

— More, kakva te linija spopala! — gunđa gospodin Mita.

— Takva, hoću i ja da sam k svetu, a ne da se osvrću za mnom kad idem ulicom. Nego ćeš ti meni da odvojiš koju stotinu dinara da kupim sprave.

— Kakve sprave? — zgranjava se gospodin Mita.

— Pa sprave za švedsku gimnastiku.

Badava se gospodin Mita branio opštom privrednom krizom, moralo je biti onako kako je gospa Sofija želela, i sutradan su se već valjali po sobi neki tegovi, đulad, o vratima su visili neki kajiševi za rastezanje i gospođa Sofija od toga jutra poče da napreže svojih devedeset i osam kila i da čini čuda i pokore po kući. Čas bi dizala ruke u vazduh, čas bi čučala, čas se previjala, a čas bi dizala nogu u visini stola i grešni g. Mita morao bi da okreće glavu od stida.

Švedska gimnastika je odista imala neposrednoga uticaja na gospa Sojku. Pre bi oko deset sati pre podne najviše popila jednu belu kafu sa kiflom od putera, a sad, otkako je počelja da radi švedsku gimnastiku, nije mogla dočekati ručak, ako u deset pre podne ne pojede bar jednu teleću šniclu.

Kada se posle tri meseca opet popela na vagu u drogeriji i spustila dinar u onu rupu, skazaljka je naglo otskočila i obeležila sto i tri kile.

— Iju, iju, iju! — vajkala se ona. — Iju, crni Mito — vajkala se to veče svome mužu — ja pretera sto kila.

— Eto ti, žali Bože što si banbadava dizala noge i čučala i teglila se. Hoćeš liniju, e, eto ti sada linija.

A kada se opet požali svojoj priji gospa Saveti, ova joj ponudi i treći savet.

— Malo se sekiraš, prija Sofija, a bez sekiracije ne možeš nikad omršaviti.

— Pa našta da se sekiram?

— Kako to pitaš, Bože moj, pa sekiraj se na muža. Zašto ti je muž nego da se sekiraš s njim.

— Pravo kažeš!

I od toga časa otpoče nova švedska gimnastika u kojoj je kao sprava služio grešni g. Mita. Na svaki njegov pokret, na svaku njegovu reč sekirala se gospa Sofija.

— Da te pita čovek samo što moraš u kafanu.

— Pa tako, na kafu i da se vidim sa prijateljima.

— Šta će ti kafana? Ideš samo da me jediš. Piješ kafu danas, a sutra ćeš pivo, pa onda vino, pa rakiju, i počećeš još da dovodiš kući pijane drugove i da mi dolaziš sa muzikom.

Ako g. Mita kine, gospa Sofija ga izgrdi; ako se uspava, grdnjom ga probudi; ako mnogo jede, grdi; ako ne jede, opet grdi i, uopšte, u kući u kojoj je dosad vladao mir i sloga, bruji sad grdnja od jutra do mraka.

Sekirala se tako gospa Sofija puna tri meseca, već joj odebljao jezik od grdnje i buke i, jednoga dana, pope se opet na vagu u drogeriji, pusti dinar u rupu i kazaljka očajno uzdrhta i zaustavi se na sto i sedam kila.

— Iju, iju, prija Saveta, šta je ovo po bogu? Što se više jedim sve se više gojim. Izgleda da me sekiracija goji.

Gospa Saveta, koja je uvek do sad obilovala savetima, nađe se ovom prilikom i sama u zabuni.

— Ja ne znam ni sama šta da ti kažem, prija Sofija, kad, eto, tebi, ništa ne pomaže. Jedino još što bi ti mogla reći, to je da ideš u kakav sanatorijum i to što pre. Boga mi, da sam na tvome mestu, ja bih išla što pre.

I kako ništa drugo nije ostalo, to g. Mita diže pare na menicu i posla gospa Sofiju u sanatorijum.

Posle deset dana g. Mita napravi novu menicu, a posle drugih deset dana još jednu. I posrnu čovek pod teretom tih dugovan izgubi apetit i izgubi san i osuši se kao da je on izdržao kuru u sanatorijumu za mršavljenje. A kada jednoga dana dobi pismo od gospa Sofije, u kome mu se žali da je sasvim izgubila liniju i da zbog promene zraka koji joj inače dobro čini, teži na vazi sto i jedanaest kila, on sede i napisa joj ovako pismo:

„Vraćaj se kući bez linije, jer ja ne mogu više da ti šaljem pare. Ako ti nisi dobila liniju ja sam je dobio, iskrivila su mi se leđa kao gudalo od gusala. Dođi i donesi sobom svih sto i jedanaest kila pa ćemo videti ovde kod kuće šta ćemo sa njima!“

I gospa Sofija se vrati iz sanatorijuma bez linije.

25. Amputacija

Jedne mlake prolećne večeri, kad se sunce spremalo da se povuče u svoje apartmane za spavanje, krenuo je put prestonice tramvaj pun Beograđana, koji su proveli po podne u Topčiderskom parku a, nešto malo ranije, krenuo je sa Terazija jedan zatvoreni fijaker sa jednom damom i jednim gospodinom. Na onoj krivini, gde topčiderski put napušta savsku obalu i zalazi u topčidersko zelenilo, sretoše se iznenada onaj tramvaj i onaj fijaker i — jedan uzvik, jedan vrisak i u takvim slučajevima obligatna panika kod tramvajskih putnika. Jedan konj je ležao skrhane noge, drugi je pokidao amove i izbegao smrt, tako isto i kočijaš, koji je za vremena iskočio, a fijaker je ležao prevrnut kraj druma i svojom težinom poklopio damu i gospodina, koje je vozio. Putnici sa tramvaja su odmah skočili, digli fijaker sa žrtvama, koje su jaukale od bolova, a zatim, kao što obično biva, tramvaj je nastavio put, ambulantna kola su odvezla žrtve u bolnicu, fijaker je ostao na drumu, a policija je došla da učini uviđaj na licu mesta i napiše belešku za novine.

I sve bi to dotle bilo u redu, i sve bi to dotle bilo nešto što se obično dešava, i sve bi to dotle bilo nešto što ne donosi druge posledice, sem nešto malo bolova onima koje je fijaker prignječio i štete koju fijakerista podnosi.

Ali, već među putnicima na tramvaju, koji su pomogli dizanju fijakera, bilo je koji su se iznenadili kada su u prignječenom gospodinu poznali g. Savu Miljkovića, načelnika železničke direkcije, a u prignječenoj dami, g-cu Liliku Roknićevu, daktilografkinju te iste direkcije. Svakojako da je svima bilo jasno da g. Sava, kao ženjen čovek, kada je obazrivo uzimao zatvoren fijaker, nije ni slutio da će se taj fijaker sudariti sa tramvajem te javno pokazati ono, što je trebalo da ostane tajna jednoga zatvorenoga fijakera.

G. Sava pak, kao inteligentan čovek i kao čovek koji zauzima tako važan položaj u državnoj hijerarhiji, umeo je, još dok se vozio u ambulantnim kolima, da se uzvisi iznad fizičkih bolova, kojima bi se svaki drugi manje inteligentan čovek sav predao, i umeo je jasno da dogleda svu težinu situacije u koju je zapao, kako u odnosu prema državi tako i odnosu prema ženi.

Kad je stigao u bolnicu, on je, nadčovečanski savlađujući bol, netremice gledao u oči lekaru, koji ga je pregledao. Očekivao je lekarevu reč i, činilo mu se u tom trenutku, da bi jedino reč: „amputacija“ bila za njega spasonosna.

— Amputacija, da! — mislio je u sebi, ležeći na otomanu za pregled. Morali bi me odmah narkotizirati pa i docnije, kad bi me prošla narkoza, ja bih se pravio da sam još u narkozi. Dođe država kraj moga kreveta i upita me: „Šta je to, gospodine načelniče, vi malo pošli u Topčider sa daktilografkinjom?“ ja se pravim da sam još u narkozi i ne odgovaram ništa, Dođe žena kraj moga kreveta i veli mi: „Lilika, je li Lilika ti treba, bitango matora!“ A ja se pravim da sam još u narkozi i ne odgovaram ništa. Pogleda država u lavor kraj moga kreveta, i vidi odsečenu nogu pa se sažali, pogleda žena u lavor kraj moga kreveta i vidi otsečenu nogu pa se sažali!

Lekar međutim završi pregled i ne reče reč: „amputacija“, već se samo nasmeši i reče:

— Prignječeno, meso malo prignječeno. Stavljati burovu vodu na noga i ništa više. Naredite da se dovedu kola da vode gospodina kući.

Ove poslednje reči presekoše gospodina Savu i on oseti kako se fijaker svom težinom svojom ponova prevali na njega i oseti, sad tek, svu veličinu bolova, koje je dosad nečuvenim naporom savlađivao, te poče tako magareći da se dere, kako i nje priliči položaju koji on zauzima u državnoj hijerarhiji.

Lekarev pokušaj da ga umiri nije uspeo, čak šta više lekar se našao u zabuni kad je kroz pisku bolesnikovu, razabrao njegovu želju:

— Ah, Bože moj, Bože moj, a ja sam očekivao amputaciju!

Najzad, da bi bolesnika umirio, nije ostalo ništa drugo, već da sam lekar sedne kraj njega na postelju i da ga toplim i nežnim rečima, zapita: šta mu je te se dere kao magarac?

G. načelnik, tronut ovom nežnošću, obustavi magareće manifestacije bola i poče se lekaru ispovedati. Reče mu da bi za njega amputacija bila jedini spas a, ako to ne može biti, onda, bar da ga ne šalje kući. Neka ga zadrži u bolnici bar noćas, dok prva vatra ne prođe.

Grešni g. načelnik, on je mislio, ako ostane u bolnici, spašće se onoga čega se nije mogao spasti. Nije prošlo ni dvadeset minuta po lekarevom pregledu i, tek što su ga uvili krpama zamočenim u burovu vodu, a u sobu u kojoj je on ležao, uđe jedan mlad čovek za kojega je g. Sava mislio da je nekakav lekarov pomoćnik te mu poče vrlo predusretljivo odgovarati na pitanja:

— Hoćete li biti tako ljubazni da mi kažete, kako je sve to bilo? — pitao je mladi čovek.

— Hoću, razume se! — odgovorio je g. Sava. predusretljivo, i potanko mu ispričao scenu sudara tramvaja i fijakera.

— A, bi li bili ljubazni da mi objasnite: ko je ta gospođica Lilika?

— Lili… — zbuni se g. načelnik. — Mislite li na onu u fijakeru?… Ona je, kako da vam kažem… ona je moja sestra.

— Ali, ona ne nosi vaše prizime?

— Ne nosi odista, a to dolazi otuda, što je ona u stvari sestra moje žene ili, ako želite da znate u stvari šta je ona, mogu vam reći da je ona daktilografkinja. Uostalom, ti detalji nisu tako važni.

— Pa ipak mogu da posluže — dodade mladić i izvadi jedan blok iz džepa te poče da beleži.

G. Savi na jedan mah zaigra srce u grudima. i odiđe krv iz obraza.

— A… ovaj… zašto vi to beležite? — promuca on.

— Pa za novine, ja sam novinar!

— Tako? — učini g. Sava i oseti kako opet fijaker pade na njega i prignječi ga kao pitu na zemlju.

Dok se on povrati od zaprepašćenja i otvori oči da nastavi razgovor, novinara već nije bilo, ali je zato stajala kraj postelje bolničarka, koja mu saopšti da napolju čekaju dve dame. Njemu se preturi soba; električna lampa, koja je visila na plafonu ujedanput se nađe na podu, a bolničarka, za koju je pouzdano znao da je stajala kraj njegova kreveta, nađe se cela celcata na plafonu. On je pouzdano znao da su te dve dame, koje su pred njegovim vratima, njegova žena i njena majka, i njime u tome času zavlada ono isto osećanje užasa kao u trenutku kad je sagledao tramvaj i očigledno video da će smrviti njegov fijaker. Šta više, njemu se njegova žena, u tome trenutku, učini da liči na tramvajska motorna kola bez kočnice, a njena majka na remorker, prikačen za motorna kola, i on jasno vide kako se ta dva vagona naglo bliže, oseti da će nastupiti katastrofalni sudar, koji će ga strahovito prignječiti. I on, u tome trenutku, ne umede ništa drugo da smisli već da se vrati očajnoj dernjavi kao da još leži pod fijakerom.

U sobu stupiše žena i njena majka i na sve pokušaje da progovore s njim, on se očajnički i onako kako to dolikuje njegovome položaju u činovničkoj hijerarhiji, drao, kao da su mu toga časa otkidali nogu.

Žena, uviđajući da prvi put u životu ne može da dođe do reči, pljunu na njega, što i njena majka ponovi, i odoše zalupivši vrata za sobom.

Tako se završi taj neobično bučan dan i nastade noć sa strahovitim snovima. U toku te noći g. Sava se pet puta znojio i preznojavao i sanjao je čudan san: Golica ga kao direktor državnih železnica po tabanima jedne noge, a njegova žena po tabanima druge noge, a Lilika ga nudi da pije burovu vodu u njeno zdravlje, a majka njegove žene uzela neke kovačke klješte i kao hoće njima da mu izvuče pupak, ubeđujući ga da mu je spao.

Sutradan, spavao je umornim snom sve do devet i po pre podne, a čim se probudio, doneli su mu topao čaj i jutarnje novine, smatrajući da ća ga valjda interesovati događaji od juče. On sa izvesnom zebnjom razvi jedan, pa drugi, a zatim treći list i vide: da su sve novine opširno opisale njegov jučeranji slučaj. Jedan je list čak, pod krupnim naslovom na tri stupca, ispisao masu podnaslova, koji sami sobom kazuju toliko, da je g. Sava počeo osećati neku hladnoću u leđima i teško disanje, Ti podnaslovi su glasili: „‘Fijaker sa spuštenim zavesama’. — ‘Fatalan sudar’ — ‘Iz fijakera ispada afera’. — ‘Dva fakta prignječena fijakerom’. — ‘Ne može se utvrditi da li je Lili muževljeva ili ženina sestra’“.

G. Sava, kad pročita ove naslove, ponova dobi bolove u nogama, i ako je odjutros osećao kao da su uminuli nešto. Pa ipak se pribra, osećajući da je krajnje vreme da pogleda situaciji u oči. On, toga radi, upravi pogled na tavanicu na kojoj se u tome času ocrta veliki znak pitanja i osta netremice blenući u taj znak pitanja.

Oko deset časova pre podne, došao je u bolesnikovu sobu jedan gospodin, sekretar Ministarstva saobraćaja, i, pošto je zapitao g. Savu kako se oseća i je li mu što bolje, dodao je:

— Gospodin ministar vas je pozdravio i naredio mi da vas pitam: želite li vi sami da podnesete ostavku ili… i izvadi iz džepa već napisanu ostavku na državnu službu „zbog narušenog zdravlja“. G. Sava uze ispisani tabak, pregleda ga, i uoči da je pisan na istoj mašini „Korona“ portabl na kojoj je, sve do juče, kucala gospođica Lilika. G. Sava pogleda, još jednom u tavanicu, u onaj znak pitanja, pa onda rezignirano pruži ruku i prihvati stilo iz ruku sekretarevih i potpisa ostavku, ali u tome času, ispusti pero i strahovito dreknu.

— Šta je, zaboga? — zapita unezvereno sekretar.

— Ništa, ništa. Učini mi se kao da mi je ovoga trenutka jedna noga amputirana. Tako sam strašan bol osetio!

Na pola sata po odlasku sekretarovu, ušao je u bolesničku sobu drugi gospodin, sasvim nepoznat g. Savi.

— Došao sam da vam saopštim da se kući ne morate vraćati. Ja sam malo čas, kao advokat vaše bivše žene, predao tužbu za razvod braka.

G. Sava očajno dreknu tako da se i sam advokat sažali.

— Šta je, zaboga?

— Ništa, ništa. Učini mi se da su mi ovog trenutka amputirali ovu drugu nogu.

I odista, od tog časa, g. Sava se neprestano pipao pod pokrivačem, jer mu se činilo da su mu malo čas odsečene obe noge, te mu tako ispunjena želja o amputaciji koju je sinoć izrazio.

Malo dana zatim, g. Sava je izašao iz bolnice, ali se stalno osećao kao da su mu obe noge odsečene i sa odvratnošću je okretao glavu kadgod bi sreo bilo tramvaj bilo fijaker. Čak, nije mogao više da trpi ni mašinu „Korona“, a najmanje četvororednu.

26. Mis Mačkovac

Vidoje je za vreme svetskoga rata bio izbeglica u Francuskoj. Probavio je tamo pune tri godine; naučio je tri reči: „uj“, „mersi“ i „bonžur“. Po povratku je odslužio kadar, ali mu se zatim nije išlo u selo, jer je već bio naviknut na „svetski život“ pa je stoga ostao u Beogradu. Punu godinu dana bavio se pričanjem o „patnjama kroz Albaniju“ u doba kada su te patnje bile jedini razgovor svih kafanskih stolova. Samo što je Vidoje svoje patnje umeo nekako da eskontuje; on ih nije pričao onima koji su i sami patili, već je hvatao „ujedinjenu“ braću, izazivao kod njih saučešće i oni su to saučešće plaćali. Kada je Albanija sišla sa dnevnoga reda, Vidoje uvide da mu treba potražiti kakvo drugo zanimanje, i on se prijavi na konkurs. Bio je to konkurs nekakvoga novoga kluba prestoničkog, koji je tražio poslugu koja govori francuski. Imajući tu kvalifikaciju, Vidoje se primi službe i napraviše mu smoking. U toj službi reč „bonžur“ mu je vrlo malo koristila, reč „mersi“ upotrebljavao je samo prilikom primanja napojnica i tako mu je ostala na raspoloženju samo reč „uj“ kojom je u svakoj prilici takve zbrke pravio da su ga morali izbaciti iz službe. Tako je on, služeći dva tri meseca u klubu, upoznao sve manire i običaje otmenoga društva, što će mu u budućem životu vrlo mnogo koristiti.

Neposrednu korist od toga klupskoga vaspitanja osetio je on već kad je otišao u selo. I ako mu se nikako nije išlo u selo gde nema „svetskoga života“, na koji je on toliko navikao, ipak je jednoga dana, kada u prestonici podigoše hajku na sve bez zanimanja, našao za potrebno da se zaželi svoga rodnoga mesta.

U selu je Vidoje načinio neobično povoljan utisak; ne time što je oblačio smoking svake nedelje kad je išao u crkvu, već više time što je znao francuski.

Taj utisak je bio u toliko jači, što je dotle selu bio dosadio neki Miladin svojim znanjem francuskoga jezika. Taj Miladin bio je posilni kod nekoga artiljeriskoga pukovnika, koji je u Francuskoj primao oružje, pa je uz njega pune dve godine probavio tamo. Znajući da niko u selu ne zna ni reči stranoga jezika, on je u svakoj prilici uplitao svoje znanje francuskoga tako da čak kad bi se s kime posvađao on nije psovao kao što je ranije, i kao što ostali čestit svet psuje, već bi rekao: „Sakrament de dio!“ što bi po njegovom tumačenju značilo da na francuskom psuje oca. Pa i u kartama upotrebljavao bi samo francuske izraze, Ako bi pokupio son on bi uzvikivao: „Armba!“ Svaku je kartu nazivao drugače. Tako na primer desetku je nazivao: „Senkant senk“, kralja: „Viv le roa!“, damu: „Madam“, žandara: „Žan Dark“ a keca „Aca“ i objašnjavao je da je to čisto francuski.

A kada stiže Vidoje u selo i proču se kako i on zna francuski, uzviknuše seljaci Miladinu:

— Aha, Miladine da vidiš sad kako ima i nad popom popa!

I udesiše nekako da se u nedelju, po službi božijoj, saberu svi u mehanu, a tu da budu i Miladin i Vidoje. Jedni su pozvali jednoga a drugi drugoga na čašu piva, ne odajući im da ih vode na strahovit dvoboj.

A kada se nađoše oči u oči, cela ih kafana skoli:

— Deder, deder, govorite francuski; da vidimo ko će bolje!

— Jok, more! Što ću da govorim francuski kod svoga rođenoga jezika! — brani se Miladin strepeći od protivnika koji će ga pred seljacima obrukati.

— Stran jezik, braćo, — veli Vidoje, strepeći od protivnika koji će ga pred seljacima obrukati — stran jezik čovek zato zna da ga koristi u poslovima, i, ne daj bože, u slučaju nužde, a ne da se s njim sprda po kafanama.

— Aja, — grakću seljaci — hoćemo da vidimo ko zna bolje!

A to je baš ono našta nisu hteli da naiđu ni Vidoje ni Miladin, bojeći se svako znanja svoga protivnika i svoga neznanja koje će se otkriti te im ugled uništiti.

Ali seljaci mole, zahtevaju, grakću, prete, izazivaju, te najzad duelanti uvideše da nemaju gde.

Poče Vidoje prvi:

— Bonžur! — reče on Miladinu.

— Bonžur! — odgovori i Miladin njemu.

— Mersi! — nastavi Vidoje razgovor.

— Mersi! — odgovori mu Miladin.

— Uj! — potvrdi Vidoje.

— Uj! — potvrdi i Miladin. I pošto su se tako narazgovarali, htedoše ljudi da prestanu, ali seljaci skovitali.

— Šta je to, po jedna reč samo! — viču nezadovoljnici.

— Toliko i ja znam! — dobaci Radoje Pantović. — Eto, ja znam reč: kanon, pa sad da zaokupim: kanon, kanon, kanon, i to mu kabojagi francuski.

Videše protivnici da nemaju gde, a pošto su već odmerili svoje snage i oslobodili se jedan prema drugome, oni se rešiše da zagaze pa šta Bog da. Valjalo je pošto poto spasavati stečeni ugled među seljacima koji je već visio o koncu.

Vidoje pribra sve svoje sećanje na klubske jelovnike pa zape:

— Potaž de šufler, anjo roti, file de bef, salad ver, marmelad!

A Miladin na to njemu:

— Uj senkant senk žandark, mersi, viv le roa!

I pošto tako izmeniše misli na francuskom jeziku, ne htedoše više ni reči progovoriti i ako su seljaci i dalje navaljivali.

Tako osta nekako bitka nerešena, a Miladin i Vidoje sačuvaše svako sebi renome znalca francuskoga jezika. Pa ipak Vidoje ode malo dalje renomeom i ugledom, jer sem znanja francuskoga jezika on je još imao i smoking i otmeno ponašanje, što je i samome Miladinu imponovalo te se i on rado pribijao uz njega.

I tako nekako Vidoje uze prvu reč u selu te su ga svi, naročito mlađi ljudi, poštovali i rado pristajali uz njega. Tako jednom prilikom, s večeri, stoje nekolicina njih na uglu iza sudnice, a međ njima Vidoje, i vode razgovore verovatno o prilikama u selu.

— Eh, kad bi Bog dao nešto te da sam ja predsednik opštine, drukče bi ja. Šta sve ima, brajko, ovde da se uradi: kamo vam vodovod, kamo elektrika, kamo tramvaj? Istina za sve to treba budžet, ali zašto si predsednik opštine ako nisi kadar budžet da izmisliš! Pa i inače, brate, nema nikakvog života u selu. Ej, pusta Francuska kad je se setim!

— Pa jest, tamo je drukče! — dodaje neko.

— Drukče, dabome! Eto gledam samo, vi nemate ni žiri u selu.

— Kakav žiri?

— Pa žiri za izbor Mis. Zar dosada naše selo Mačkovac nije izabralo svoju Mis?

Svi ućutaše ne razumevajući pitanje.

— Bre, pa sramota, šta će kazati za nas oni u Evropi kad mi nismo stigli još ni svoju Mis da izaberemo!

I ako nisu znali šta je to Mis, ipak se svi posle ovih reči zabrinuše: šta li će Evropa reći kad čuje da selo Mačkovac nije još svoju Mis izabralo i Vidoje primi na sebe brigu da spase čast sela Mačkovca pred Evropom.

Toga radi, on već iduće nedelje po podne sazva u osnovnoj školi jednu užu konferenciju, pošto se najpre sporazumeo sa učiteljem, jednim mladim i izbrijanim varošaninom, kome je ovo prva godina učiteljevanja. Do duše, učitelj je u prvi mah kao sumnjao u uspeh, veleći:

— Eto, ja sam zimus pokušavao da otvorim školu igranja. Istina nemamo muzike, ali sam mislio poslužiti se, gramofonom koji ima Ilija kmet. Pa, eto, nisam uspeo. Uopšte, svaki kulturni pokret nailazi na nerazumevanje ovde u selu.

Vidoje se ipak nadao da će uspeti i tako se u nedelju po podne i sakupi uža konferencija. Na konferenciji je bio Vidoje kao sazivač, pa onda onaj Miladin, pošto je i on bio u inostranstvu, pa učitelj, pa Ilija kmet koji ima gramofon i neki Spasa, koji je kao mlad bio interniran i uvek pričao kako je stekao velika poznanstva sa raznim austrijskim groficama i baronicama.

Vidoje je u kratkom govoru izneo potrebu da se izabere Mis Mačkovac i, ujedno je predložio da članovi ove konferencije budu budući žiri. Ilija sa gramofonom nije mogao odmah da shvati stvar, te mu je Vidoje objasnio da je narod, koji je u prošlome ratu dao tolike heroje dužan dati i najlepšu devojku, jer veli, ako to ne učinimo može nam se desiti da pored neznanoga junaka imamo neznanu lepoticu kojoj bi se na glavu polagali venci. Mi moramo, veli Vidoje, na svakome polju pobediti ako hoćemo da se o nama vodi račun kod evropskih naroda.

Pređoše zatim i na pitanje lepotica te progovoriše o ovoj i onoj, svako prema svome ukusu, dok učitelj ne postavi pitanje: hoće li se izborom obuhvatiti i udate žene.

— Ja bih obuhvatio i žene — dodade on da potkrepi svoj predlog — jer šteta je ispustiti, na primer, popadiju koja ima vanredno lepe linije tela.

— Pa to onda i moju ženu da obuhvatite? — zapitaće Ilija sa gramofonom, vrteći nepoverljivo glavom.

— Da, — prihvatiće učitelj — ja sam je baš prošle nedelje sa svih strana posmatrao…

Učitelj ne dovrši rečenicu, jer Ilija škrgutnu zubima, stište pesnicu i nadnese je nad učiteljem:

— Koga si ti, bre, sa svih strana posmatrao?

I došlo bi bogami do okršaja, te bi cela stvar u samome začetku propala, da ne umiriše nekako Iliju, pošto mu se i sam učitelj izvini objašnjavajući mu da je on sa estetske strane posmatrao kmeticu.

— Pa dobro, hajde, neka bude i moja žena — reče Ilija kad se umiri — ali recite vi meni, kad bi ona bila izbrana šta onda ima da bude?

— Ništa, brate, — objašnjava Vidoje — išla bi u Ameriku.

— Ko, zar moja Soka?

— Jes’!

— Pa onda?

— Pa onda bi se slikala gola za anzis-karte.

— Ama koj bi se slikao go? — poduhvati Iliju opet bes.

— Čekaj, brate, čekaj da čuješ, nemoj odmah na nož dok stvar ne čuješ do kraja — umiruje ga Vidoje. — Te bi se anzis-karte prodavale i od toga bi ona imala deset od sto. Šta hoćeš, brate, danas ni Uprava Fondova pa ne vuče više nego šest od sto na svoj kapital, a ti bi na tvoj kapital vukao deset od sto.

Ma da je objašnjenje bilo tako očigledno i tako ubeđujuće, Ilija sa gramofonom planu ponova, opsova mater celoj užoj konferenciji, odnosno žiriu, i ode besan, zalupivši pomamno vrata za sobom.

Razočarani članovi konferencije slegnuše ramenima i pogledaše se.

— Ja sam mislio, bogami, reći će prvi učitelj — za ovoga Iliju, pošto ima gramofon u kući, da je kulturniji čovek. A eto!

Vidoje se nije dao zbuniti incidentom, on je mirno nastavio rad i posao bi izvesno bio izveden do kraja da malo zatim ne ulete u razred, gde se držala konferencija, pop. On nije ni uleteo nego je prosto sunuo, pošto je prvo nogom grunuo u vrata i tako ih pred sobom otvorio. Njega je usput našao Ilija s gramofonom i kazao mu sve po redu a naročito ono: šta učitelj misli o njegovoj ženi. Pop ne reče ni dobar dan nego još s vrata grmnu:

— Je li ti, učo, a gde si ti vid’o liniju moje žene?

— Pa ja onako uopšte, sa estetskoga gledišta… — poče učitelj da vrda, misleći da će estetsko gledište umiriti i popa kao što je maločas Iliju s gramofonom. Ali pop izgleda da nije polagao ništa na estetsko gledište već se unese učitelju u lice i grmnu ponova:

— Gde si ti vid’o njenu liniju, pitam ja tebe? I u tome času puče jedan strahoviti šamar; prazan razred osnovne škole odjeknu, a učitelj se prihvati za obraz.

Skoči Miladin da odbrani učitelja te gurnu popa, a pop, kako se već razbesnio, poteže te Miladina štapom po glavi. Sad već skoči ceo žiri i počeše da pucaju šamari bez obzira na estetsko gledište ili, recimo na kulturnu misiju, koju je žiri sebi za cilj postavio da bi pred Evropom spasao čast i ugled sela Mačkovca. Isprevrtaše se đačke klupe, preturi se učiteljev sto, razleteše se po sobi neki đački propisi i mastionice, porazbijaše se prozori, pade sa zida slika Sv. Save, koja je visila nad učiteljevim sedištem i, uopšte, napravi se jedno čudo, kakvo se još ne pamti da se u jednoj prosvetnoj ustanovi desilo.

A nekako u toj gužvi, otvoriše se vrata i pop izlete napolje potisnut nogama celoga žiria jednoglasno. Što je pop izleteo na taj način u tome na posletku ne bi bilo sve zlo, ali kako je izleteo iz škole tako je uleteo u mehanu, onako sav razbarušen i izgreban.

I sad već možete zamisliti kakva se huka podigla u mehani gde je Ilija kmet, onaj što ima gramofon, već bio pripremio duhove. Pričao je on celoj mehani kako su se u školi iskupili neki bećari pa šacuju tuđe žene i merkaju po liniji čiju će ženu da svuku golu i da je pošlju u Ameriku sa deset od sto čiste zarade od prihoda. Na tu vatru doli sad i pop puno kandilo zejtina, te se masa, koja se inače dobro zagrejala u mehani, zaljulja i kao jedan čovek pođe u hajku za užom konferencijom koja je zasedavala u školi. Srećom, neko dotrča ranije i reče užoj konferenciji da je na njih krenula hajka, te se oni očas izgubiše ne donevši nikako definitivno rešenje, ali razdražena masa ne ostade samo na tome pohodu na školu već pođe po selu da traži članove uže konferencije.

Bilo je te noći batina kakve se od Kosovske Bitke ne pamte u istoriji srpskoga naroda, a kad je zora svanula, učitelj je ležao u postelji sav obavijen crnim lukom i povezane glave, razmišljajući o tome kako svaki kulturni pokret nailazi na nerazumevanje u selu Mačkovcu. Za Miladina vele da je čak priznao da ne zna francuski, ne bi li samo umilostivio gomilu, ali su mu ipak prebili nogu i eno ga sad tovare na neke taljige da ga povedu u okružnu bolnicu. Spasa, onaj što ima velikih poznanstva sa baronicama i groficama, još je nekako najjevtinije prošao; raskrvavili mu malo glavu, a poneo je i nekoliko masnica po leđima, ali se setio te se uspeo uz jedan dud i cele bogovetne noći presedeo je gore, na granama, nemajući hrabrosti da siđe dole. Uopšte uzev može se reći, da nikad u svetu ni jedan žiri nije dobio takve batine kao ovaj.

Vidoje je u ranu zoru napustio selo, koje ga nije razumelo, i odneo je sobom smoking i inicijativu da se izbere Mis Mačkovac te da se pred Evropom spase čast i ugled sela Mačkovca.

Eto zašto je Mis Mačkovac izostala sa svetskoga konkursa!

27. Gospodin Tomine brige

Od kako je objavljen nov zakon o porezi na neženjene, g. Toma Ristić se neobično zabrinuo. On je, kao dobar hrišćanin, bio svestan toga da je po božjim zakonima trebao davno i davno da se oženi ali, kako ti zakoni božji nisu propisivali nikakvu porezu, on je nekako iz godine u godinu propuštao da ispuni tu građansku dužnost a, kad je prevalio već i četrdesetu, manuo je kao ono kad čovek digne ruke od čega i prošaptao je: „Beše mu“.

I sa ubeđenjem da je sad već dockan misliti na brak, on se izmirio da do kraja života samuje i sam da nosi brige, I tako izmiren, on bi nečujno i tiho prolazio kroz život ali, evo sad dođe ovaj novi zakon i pade preko staze, kojom je on imao mirno proći, te mu prepreči put. On pred tom kladom zastade i poče ozbiljno razmišljati.

G. Toma nije spadao u ljude koji olako razmišljaju. On bi uvek razmišljao sa pisaljkom u ruci i parčetom papira pred sobom jer, malo je ko tako poštovao i cenio ono pravilo po kome su dva i dva četiri.

Ta osobina g, Tomina vodi svoje poreklo još iz doba njegove službe. On je najpre bio poreski činovnik i od te se službe rastao u prilično zategnutim odnosima sa državom. Stupio je zatim u opštinsku službu i čitav niz godina radio je isključivo na budžetu i budžetskim predmetima, Tu se navikao poštovanju cifre u tolikoj meri, da je već počeo i u običnom životu sve svoje misli da iskazuje u ciframa. Nije dakle nikakvo čudo što je i ovu situaciju stvorenu novim zakonom o porezi na neženjene, G. Toma pokušao sebi ciframa da objasni.

— Dobro, kad se već mora, recimo da se oženim — razmišljao je g. Toma — ali, brate treba to najpre ciframa videti je li moguće i je li ostvarljivo. Jer, kad se zrelo razmisli, brak je sa računske tačke gledišta najprostija stvar: jedan i jedan su dva. Eto, to je brak a to drugim rečima znači: sto od sto koliko imam sad zamenio bi sa pedeset od sto. I, sad je pitanje, šta ja u nekoliko zato dobijam. Dobijam četrdeset od sto od neposrednoga poreza na tome što ne plaćam porez na neženjene.

Razmišljajući tako g, Toma bi sve pomenute cifre beležio na hartiji.

Njegov prijatelj, gazda Rista kafedžija, kod „Zlatnog Topa“ čovek koji je imao užasnu odvratnost prema ciframa, drugačim je jezikom ubeđivao g. Tomu u opravdanost poreze na neženjene, kad mu se ovaj na tu novu brigu svoju počeo žaliti.

— Ako, vala, pravo je! I da sam ja vlast još bi veću porezu nametnuo! Zar ne vidiš ti kako je to pametno smišljeno. Udarena je poreza na pse i na one koji hoće da žive kao psi.

— Ama, kakvi psi? — buni se g. Toma.

— Pa tako, neženjeni.

— Pa zar zato što živim kao pas da plaćam na to još i porezu?

— A misliš to je samo jedna poreza koju imaš da plaćaš kao matora neženja, A gde ti je rematizam, pa išijas, pa vruć crep na stomak, pa kamiltej, pa sicbad. Sve to imaš, moj brajko da plaćaš, ako se za vreme ne oženiš. Ne možeš ti to sam, bez žene. Eto, reci sam, ko će da te istrlja, ko da ti zagreje crep, ko da ti spremi vruću vodu, ko da ti skuva kamiltej. ’Ajde, reci!

— Pa jeste, istina je! Teško je priznajem!

I g. Toma, pod utiskom gazda Ristinih reči, poče da razmišlja o ovoj drugoj vrsti poreze, koju matori momci moraju plaćati. Kad ode kući on uze čist list hartije i poče iz osnova da studira pitanje ženidbe, izražavajući ga ciframa. On nije umeo sebi drukče da predstavi brak do kao budžetski problem i zato previ tabak na pola te jednu polovinu posveti prihodima a drugu rashodima.

— Prihode nemam šta da beležim — razmišljao je g. Toma — zna se, plata i punkt. Ako padne uz to koja para to nije budžetska suma, to je onako, što kaplje. Ali, šta ćemo sa rashodima? Lako je Risti govoriti onako na pamet, bez cifara. Ali, kad bi on znao kako su cifre pogana stvar, drukče bi on govorio.

I g. Toma zareza ponovo pisaljku pa leže ozbiljno da radi na bračnoj budžetskoj strani rashoda.

— Recimo prvo bračni investicioni troškovi — i g. Toma napisa krupno rimsko jedan i uz to naslov „Investicije“.

— S obzirom na privrednu krizu uopšte i moju lično posebice i s obzirom na veliku skupoću, svešćemo investicije na najmanju meru. Na posletku šta je za jedan brak i potrebno: jedan krevet, lavor i bokal, sapun, ogledalo i dva para papuča i ništa više. Na, kako ja sve to imam a pretpostavljajući da bi žena donela sama svoje papuče, to za ovu budžetsku godinu brišem izdatak na investicije.

— Dobro brišemo investicije ali, šta ćemo sa redovnim budžetskim izdatcima. Tu će kanda budžet da zaglavi. Kirija, pa ogrev, osvetljenje, odelo i dnevni kućevni trošak. Mnogo, mnogo, nikad kraja. A ako se nekako i ispliva u redovnim izdatcima, desiće se ono što se u svima budžetima dešava. Zaglaviće se na vanrednim izdatcima. A nema braka bez tih vanrednih izdataka. Kakav bi to brak bio, na primer, ako žena na proleće ne bi osetila probadanje, u početku leta uzetost a na kraju leta: daj pet hiljada za banju. Pa onda šeširi, mantlovi, ženske cipele i čizme, frizerka, krojačica, slava i ženin imendan. Pa onda, u vanredne izdatke može se ubrojati i eventualno dete. Da ne stavim više nego jedno dete za jednu budžetsku godinu, dosta je i toliko da se pokaže deficit.

On pokuša da sve ove svoje misli izrazi u ciframa i kad te cifre sabra a njemu se podiže kosa na glavi i uzdahnu:

— E, moj Risto, vidiš li ti kako stvar u ciframa izgleda!

I sutradan, posle jedne nemirno prospavane noći, g. Toma strpa u džep sve papire na kojima je projektovao svoj bračni budžet i ode rano izjutra na onu prvu jutarnju kafu svome prijatelju gazda Risti.

— E, moj Risto, — uzdahnu g. Toma ponovo, pošto je oduvao penu sa kafe, — da vidiš ti kako to u ciframa izgleda!

— Koje brate? — doseća se gazda Rista.

— Pa brak!

— More ko još piše brak u cifre. Dvadeset godina živim ja s mojom ženom bez cifre pa šta mi fali!

— Možeš ti govoriti šta hoćeš ali cifre, crno na belo, drukče kažu. Evo ti, ako ne veruješ, pa vidi — i g, Toma stavi na sto svoje papire.

— Ama, šta imam da vidim, znam ja to! — i gazda Rista odgurnu Tomin budžet.

— Pomisli samo: investicije, pa redovni izdaci pa tek vanredni izdaci. Oni bi mi pojeli glavu.

— A šta su ti to vanredni izdaci?

— Pa bolest, pa banja, pa deca.

— Od kud su deca vanredni izdaci? — buni se gazda Rista.

— Nego! Ne možeš valjda staviti u budžet decu kao redovne izdatke ili kao investicije.

— Ne znam ja šta su deca po budžetu ali znam da bi bilo dobro kad bi ih imao i to poviše.

— Onako valjda zbog čovečanstva? — razmišlja g. Toma.

— Nije, brate, zbog čovečanstva, nego baš zbog toga tvoga budžeta. Zar ne vidiš, bre, koliko ti sama država ide na ruku. Oženiš se ne plaćaš bećarsku porezu; dobiješ devetoro dece, oslobađaš se i svih drugih poreza.

— Jeste, al’ devetoro.

— Pa devetoro, dabome!

— Ko će pobogu devetoro dece da rodi?

— Pa nećeš ti nego tvoja žena.

G. Toma se zamisli i uze na prste da prebraja devetoro dece.

— Vidiš, kako je to država lepo udesila — nastavlja gazda Rista svoja razmišljanja. — Nazidaš novu kuću, oslobodiš se poreze; rodiš devetoro dece oslobodiš se poreze.

— Drugo je to kuću! — gunđa u sebi g. Toma.

— A što drugo?

— Pa tako! Kuću zidaš dok možeš, dok ti traje kapital a, kad nestane, a ti uzmeš zajam iz Hipotekarne bapke pa dovršiš a devetoro dece, ne može tek i tu da ti pomogne Hipotekarna banka!

— Pa ono ne kažem ali opet, kad se hoće sve se može — teši ga gazda Rista.

Gospodin Toma se počeša za uvetom, dosrka kafu i ugasi već dogorelu cigaretu pa na jedan mah diže glavu.

— Znam šta ću!

— E? — učini gazda Rista radoznalo.

— Daj mi čist tabak hartije. Napisaću oglas za novine pa neka ga odmah nosi tvoj momak.

Doneše mu hartiju i on, umačući pero u staklo sa mastilom, promisli dobro još jedanput a zatim napisa ovakav oglas:

„Penzionar u najboljim godinama rad je, zbog nove poreze, da se ženi. Uzeće za suprugu onu koja mu može garantovati da će u zakonom propisanom roku izroditi devetoro dece bez zajma kod Hipotekarne banke“.

Eno g. Tome i sad čeka odziv na ovaj oglas.

28. Besplatna ulaznica

— Gospodine Pero, volite li vi pozorište?

— Pa zašto da ne volim.

— E, pa evo, učiniću vam nešto, Evo vam moja besplatna, novinarska karta za večernju prestavu. Ja sam pozvan na jednu večeru pa ne mogu ići. Idite, dobar je komad.

— Je li smešno?

— Iskidaćete se od smeja.

Tako su pre neki dan ujutru, sedeći svaki na svome krevetu i oblačeći se, razgovarali g. Sima Savić pisar i g. Petar Turudić praktikant sudski. Ma da nisu drugovi po godinama, jer je g. Pera mnogo i mnogo stariji, ipak oni stanuju zajedno u sobi, koja sem dva kreveta ima od nameštaja još i jedan sto, dve stolice, jednu lampu i, iza vrata, lavor na podrtoj stolici. Oni su se združili u kancelariji, jer u istoj sobi tamo rade, pa su zajedno uzeli i sobu za stanovanje.

Još kad se čulo da u našu varoš stiže pozorišna trupa g. Savić je oduševljeno tresnuo aktom o sto uzvikujući:

— No hvala Bogu, da prenemo malo iz mrtvila!

G. Sima se zato obradovao dolasku pozorišne trupe što je i sam važio donekle kao čovek od struke. Kao član pevačkog društva on je vrlo često priređivao diletanske prestave pri kojima je on bio reditelj i igrao glavne role. Kažu čak da mu je marveni lekar posle jedne takve prestave rekao: „Vi ste g. Simo pravi talent!“ a marveni je lekar važio kao obrazovan čovek jer je, osim maternjeg, govorio i nemački jezik, jedan put opet, kad je igrao neku tužnu rolu, vele da se sam g. Prota zaplakao.

Ali g. Sima ne samo što se zaradovao dolasku pozorišne trupe već je hteo da uzme i učešća, u radu te trupe i zato je otišao u redakciju „Svetlosti“, lista koji u našoj varoši izlazi jedanput nedeljno i ponudio se za besplatnoga pozorišnoga kritičara. Izabrao je kao pseudonim, pod kojim će pisati, „Ildirim“ što na turskom jeziku znači „munja“ a kojim je imenom u turskoj istoriji nazvan Bajazit kosovski.

Već posle prve veoma uspele pozorišne prestave g. Sima, ma da je imao pred sobom slavu jednoga kritičara, osetio je da kao reditelj i nosilac glavnih uloga u diletantskim pozorištima — počinje naglo gubiti u očima svojih sugrađana. Sam marveni lekar reko mu je jednom prilikom: „No, g. Simo, ovo je nešto drugo nego ono kad vi diletanti igrate!“

U njemu se dakle poče buditi osećanje pakosti bez koje ni jedan veliki kritičar nije bio. I, posle druge prestave „Otela“, Ildirim napisa vrlo oštru kritiku u kojoj se naročito okomi na onoga koji je igrao one uloge koje su bile njegov fah. On najviše napade glumca koji je igrao glavnu ulogu, Otela, tvrdeći između ostaloga, da taj glumac ne zna šta će sa rukama.

Ta je kritika pala u pozorišnu trupu kao grom. Jedan glumac, koga godinama „gone“ pa ne može da dođe do glavnih rola, stvar je prestavljao kao vrlo ozbiljnu. „Ja čujem — tvrdio je on — da je tu kritiku pisao jedan profesor koji je nuđen za dramaturga Narodnoga Pozorišta u Beogradu!“ Komičar je zajedljivo dobacio: „Kritičar nije vodio računa o tome da je „Otelo“ kostimski komad i da na kostimu nema džepova te, razume se, glumac nema gde da metne ruke!“ a glumica koja je igrala Dezdemondu, dodala je: „Kad bi kritičar znao kako me je Otelo u poslednjem činu kasapski stegao za vrat, ne bi rekao da on ne zna šta će s rukama!“

Otelo je sve te zajedljive primedbe slušao i samo je grizao usne kao ono u petom činu u prvoj pojavi. Raspitivao se na sve strane ko je pisac kritike ali nije mogao saznati, pa mu to čak ni u redakciji nisu hteli reći. Najzad, setio se on i zapitao blagajnika, onoga što prodaje karte, koje je kritičarsko mesto redakcije „Svetlosti“.

— Drugi red, sedište broj 42 — odgovorio mu je blagajnik.

Kad je to saznao otišao je pre početka prestave, dok je još sala bila prazna, da vidi dobro gde je to mesto a zatim je otišao na binu i tamo je probavio cele prestave, ma da u komadu nije igrao. Pred početak prestave i posle prvog čina, on je dugo gledao kroz onu rupicu na zavesi, fiksirajući drugi red, sedište broj 42. A, iz među drugog i poslednjeg čina, otišao je u publiku, prošetao kroz parter, zastao kod broja 42, izazivački fiksirajući onoga koji je sedeo na tome sedištu i iskašljajući se s prezrenjem.

Na tome sedištu sedeo je g. Pera praktikant i slatko se smejao prestavi, kao što je i red da se smeje gledalac kad dobije besplatnu ulaznicu.

— Dobro mi reče g, Sima — mislio je Pera u sebi — da ću se iskidati od smeja.

Kada se prestava svršila g. Pera pođe sa ostalom publikom napolje, misleći još uvek u sebi: „Dobro mi reče g. Sima da ću se večeras iskidati od smeja!“ A kad se bio našao na ulici on bi sa tim istim mislima i nastavio put ali se isprsi pred njega onaj isti čovek koji se malo pre iskašljavao u parteru.

— Vi dakle tvrdite da ja ne znam šta ću sa rukama! — grmnu onaj čovek i unese mu se u lice.

— Zašto ja? — zbuni se g. Pera.

— Hoću dakle da vam pokažem — grmnu onaj ponova — da ja znam šta ću s rukama!

I istoga časa zasu grešnoga g, Peru krvničkim šamarima čas po jednom a čas po drugom obrazu, uzvikujući uz to:

— Izvol’te i dalje pisati kritike!

G. Pera iznenađen i zbunjen, nije umeo ni da mrdne već stao mirno kao da se bojao da ne vrdne glavom te da onaj promaši.

Nije utvrđeno koliki je broj šamara dobio a on ih, izgleda, nije ni brojao ali, kada ga je publika istrgla iz crnčevih ruku, on je sunuo kući naduvenih obraza kao da se vraća od zubnog lekara. Sve što je usput sam sebi, kao utehu, mogao reći to je:

— Eto, a on meni kaže, da ću se iskidati od smeja večeras.

Kad je stigao kući nije zatekao g. Simu, koji je verovatno još bio na večeri ali, nemogući da izdrži do sutrašnjega jutra, uze jedno pola tabaka. hartije i napisa krupnim slovima: „Vašu besplatnu ulaznicu skupo sam platio!“ i taj polutabak stavi g. Simi na jastuk. Zatim leže u krevet i pokri se jorganom preko glave kao da bi se hteo sakriti od sramote koju je doživeo pred tolikim svetom i koja ga je teško bolela.

Sutra dan ujutru opet su sedeli g. Sima i g. Pera, svaki na svome krevetu, oblačeći se. G. Pera još naduvenih obraza teško jadajući se, pričao je g. Simi ceo sinoćni događaj.

— Molim vas, toga čoveka i ne poznajem, Prilazi mi i izvinjava mi se da ne zna šta će s rukama pa onda, da bi dao posla svojim rukama, poče mene da šamara, Ako je to zbog toga, što sam gledao prestavu sa besplatnom ulaznicom, onda ste mi trebali to kazati pa ne bi ni išao. Za ljubav toga što ću se besplatno smejati da posle vučem batine, to baš nije red.

G. Sima je sa izvesnim saučešćem saslušao g. Peru i dva tri puta mu reč prekidao pitanjima:

— Jesu li to baš bili ozbiljni šamari?

— Pa ozbiljni dabome, kako šamari mogu biti neozbiljni!

— A vama je g, Pero, ta stvar izgledala nešto malo neugodna?

— Ama, kako nešto malo neugodna. Pa ja danas ne smem ni u kancelariju da idem. Ko sme da prođe ulicom od bruke, ceo svet će mi se smejati.

— Neće, gospodine! — uzviknu g. Sima odlučno i ustade sa kreveta.

— Kako da neće, znam ja čaršiju!

— Uveravam vas da neće, jer vi u stvari te šamare niste dobili.

— Nego ko ih je dobio?

— Ja! — odgovori g. Sima opet odlučno.

— Ta kako vi kad niste ni bili tamo.

— To apsolutno ne menja stvar, te šamare sam dobio ja.

— A meni obrazi bride?

— To, što vama bride obrazi, to ja u ovom slučaju sasvim sporedna stvar. Ti šamari imaju jedno šire značenje od toga. Te šamare sam dobio ja i vas se ti šamari apsolutno ništa ne tiču. Ja sam jedini nadležan da tražim i satisfakciju, što ja mislim i učiniti. Vi dakle možete slobodno ići uzdignute glave u kancelariju i kogod vas upita o tome, pa makar ko to bio, vi slobodno recite da vi niste dobili šamare.

Tako nekako g. Sima uveri g. Peru da onu stvari nije ni dobio šamare, te se ovaj diže i ode u kancelariju a g, Sima pravo u krivično odelenje načelstva da stvar tamo prijavi i da jednoga svog prijatelja, koji u tom odeljenju radi, zamoli da onome nasrtljivcu glumcu potpraši tur. Tako je g. Sima mislio da se ljuto osveti Otelu a sebi da pribavi satisfakciju.

G. Pera dobi hitan poziv iz načelstva da još po podne prestane i on ode tamo gde mu islednik, posle prvih uobičajenih pitanja, postavi i ovo značajno pitanje:

— Je li vas, sinoć, posle prestave, na ulici išamarao glumac taj i taj?

Kako ga je g. Sima savetovao da nikom ne priznaje da je on dobio šamare to g, Pera odgovori:

— Ne!

— Kako ne, pa cela varoš govori da vas je išamarao?

— Može govoriti ko šta hoće, ali mene on nije išamarao!

— Hoćete li vi taj svoj iskaz da potpišete?

— Hoću!

I g. Pera potpisa a g. Simin prijatelj, sležući ramenima, savi tabak i posla ga u bespredmetna akta.

Posle dva dana, g. Pera dobi jedno vrlo ljubazno pismo od onoga istoga što ga je šamarao. I on je kao što je u ostalom i cela varoš čuo da je svoje šamare na pogrešnu adresu uputio, pa ga je mučila savest u toliko više, što je čuo da je g. Pera pred policijom demantovao njegovu krivicu. Pismo je bilo neobično lepo napisano i glasilo je:

Poštovani gospodine,

Ja vam se divim, vi ste čovek za studiju. Vi na ulici stojički primate šamare, koji se vas ne tiču; vi se na policiji filozofski odričete šamara, koje ste dobili. Vi ste se doslovno držali Hristovih reči: „Ako te ko udari po desnome obrazu okreni mu i levi!“ stavljajući mi oba svoja obraza na raspoloženje a zdravu narodnu filozofiju koja glasi: „Što učini levica neka ne zna desnica“ vi ste primenili na ono: što se dešava na ulici neka ne zna policija, Gospodine, ja vam se divim. Sve od Šekspira pa do danas ja nisam sreo takav karakter ni u jednoj drami.

U znak pažnje i poštovanja, ja vam šaljem u prilogu jednu besplatnu ulaznicu za sutrašnju prestavu u kojoj ja igram glavnu rolu.

Vaš poštovalac: taj i taj.

G. Pera se gorko nasmeja! Htede u jednome trenutku da odnese onu besplatnu ulaznicu i da je da Spasoju praktikantu, koga nije trpeo što ga je preskočio u povišici, i pođe da to učini pa, preovlada u njemu osećaj hrišćanskoga milosrđa. On prošapta sam sebi: „Grehota da čovek ni kriv ni dužan vuče batine“ i pocepa besplatnu ulaznicu.

29. Jedan izgubljeni dnevnik

Ništa prostije no da magarcu padne magareća ideja na pamet. Čuo on da besposleni ljudi, kad ne znaju šta će, kupe notes pa vode dnevnik o svome životu, pa ko veli: „To je taman posao i za mene“.

Otišao u čaršiju, kupio notes i počeo svoj dnevnik. Vodio ga dok ga je vodio pa onda napustio stvar a, što je najgore izgubio dnevnik.

Ko će ga naći nego ja? I evo, sad da vam iz toga dnevnika izvadim samo pojedine odeljke.

⁂

  1. jula 19…

Vrlo sam često puta u životu postavljao sam sebi pitanje: da li sam ja odista morao biti magarac ili je to samo slučaj? Ono istina, otac mi je bio magarac, majka također ali ja mislim da to još ne znači da i ja moram biti magarac?

Moram se raspitati kako je to kod ljudi.

⁂

  1. avgust 19..

Danas sam izvukao batine.

⁂

  1. avgust 19..

Danas sam opet izvukao batine.

⁂

  1. avgust 19..

I danas sam izvukao batine. Rešio sam se da takve sitnice i ne unosim u dnevnik.

⁂

  1. avgust 19..

Kako je danas lep dan. Sunce toplo, nebo vedro a trava, ah trava, zelena kao more.

Video sam je danas, lepu kao uvek. Prošla je kraj mene a oborila oči i podvila rep između nogu. Moramo se još večeras sastati.

⁂

  1. septembra 19..

Čujem da se neki magarac vrzma oko nje i prolazi često kraj njene štale. Boga mi ću ga kopitama u trbuh. Nadam se da mi neće biti neverna.

⁂

  1. septembar 19..

Danas je sumoran dan. Pala je jesenja kiša. Ah kako mi je danas teško. Čuo sam strašan glas — ona mi je neverna.

⁂

  1. septembar 19..

Ah, istina je, uverio sam se da je istina. Hteo bi da znam ko je kome izjavio ljubav, ona njemu ili on njoj. U ostalom to ne menja stvar. Da li da izvršim samoubistvo? Neću, jer znam da bi posle svi rekli: „Baš je magarac!“

⁂

  1. septembar 19…

Jedva danas sreo sam se sa njom. Oborila je oči ali sam joj odlučno prišao i zapitao je:

— Dakle istina je?

— Jeste! — odgovori ona stidljivo.

— Kako si mogla da me izneveriš, kako si mogla pretpostaviti onoga meni?

— A što — odgovori mi ona — magarac ti, magarac on.

Ovaj me je odgovor porazio. Ona nije toliko duhovita da je sama mogla izmisliti takav odgovor. Morao ju je neko naučiti ili od nekoga čuti.

Moram se raspitati kod ljudi da to nije odgovor koji i oni često dobijaju. „Magarac ti, magarac on.“ Odista duhovito.

⁂

  1. septembar 19..

Počev od 15. ov. mes. pa do 21. zaključno svaki dan sam izvlačio batine. To je mnogo doprinelo da zaboravim na bol koji sam podneo usled njenog neverstva.

⁂

  1. septembra 19..

Nema više trave.

⁂

  1. oktobar 19..

Da l’ da se nanovo zaljubim? Pa ja ne bih bio magarac kad to ne bi učinio, jer samo magarac posle jednog iskustva može to ponoviti.

⁂

  1. oktobra 19..

Danas mi je rođendan. Mislim se nešto, da li sam ja odista morao da se rodim kao magarac. Koliko znam, magarac se ne mora biti samo po rođenju, ima ih koji su to i ako se nisu kao takvi rodili… U ostalom…

⁂

Eto tu je prekinut dnevnik a šteta. Ja nalazim da je zanimljiviji nego mnogi i mnogi dnevnici koje vode besposleni ljudi.

30. Težak čovek

30.1. Poglavlje 1

Ima ljudi koji vole tice, ima ih koji skupljaju poštanske marke; ima ih koji vole da im se održi pepeo na cigari, kad puše; ima ih i takvih koji vole da pecaju ribu, da igraju domine i uopšte da rade ovo ili ono. Manje ili više i nema čoveka koji nema po neku naročitu pasiju. I gospodin Sima Cvetković ima svoju: on je voleo da jede, vrlo je voleo da jede.

Nije on jeo kao što bi to kakav običan čovek činio, on je jeo kao kakav veštak. Valjalo ga je posmatrati na primer, sa kakvom veštinom on jede ribu, izdvajajući jezikom i usnama svaku koščicu; pa onda batak od pileta koji on prosto posisa; pa mlado praseće ili jagnjeće ili teleće koje on prosto zbriše.

Nikad međutim nije pri jelu žurio; svakome je zalogaju davao dovoljno vremena da nađe sebi mesto u stomaku. On je to na naročiti način izvodio. Za vreme pauze izmeđ zalogaja davao je licu takav nekakav izraz očekivanja, kao da, će mu zbilja onaj zalogaj, koji je već progutao, javiti se iz stomaka: „Našao sam mesto, možeš dalje!“

Dok drugi obični ljudi zapisuju u svoje notese ili dane cenzure ili rokove menične, ili imendane svoje žene i rođen-dane svoje dece, ili najzad adrese, značajne datume, zakazane sastanke, pa ako hoćete čak i spiskove veša koji je dat vešerki na pranje, dotle je g. Simin notes pun ovakvih beležaka:

„Ako jagnje već dobija miris na loj, te ga više nije prijatno jesti, dobro je, pre no što se počne peći, preliti ga sa dve tri kašike slatkoga mleka. Kad se to učini odmah izgubi onaj nesnosan miris.“

Ili ovakovih: „Kiseo kupus i soda bikarbona mogu pomoći samo kad je stomak pokvaren usled pića. Kad se čovek prejede dobro je piti lomničku vodu a nije rđavo ni jesti malo sira rokfora“.

Iz ove poslednje zabeleške ne mora se zaključiti da je g. Sima voleo prejesti. Ne, on je samo jeo onoliko koliko mu je prijalo. Njegov redovni jelovnik u glavnom je bio ovakav:

  1. Supa ili čorba (u supi knedle od džigerice, griz, fleknice ili tarana. Čorba pileća, od sitneža i od mladih crevanaca.)
  2. Goveđina. (Vrat ili rebro sa malo loja. Sos od rena, od crna luka, mirođije i kiselo mleko.)
  3. Varivo. (Ovde se samo može napomenuti da g. Sima nije voleo kelj i krompir.)
  4. Pečenje. (Jelo koje je g. Sima sa naročitom pasijom jeo i voleo pre no što počne jesti po nekoliko puta da ga omiriše.)
  5. Testa. (Izuzimajući slatkiše, sva kuvana i pečena testa, sa naročitim obzirima prema piti od mesa.)

Što se tiče one njegove navike da pečenje omiriše, može se reći da je došla otuda, što je kod njega čulo mirisa izuzetno mnogo razvijenije no sva ostala čula. Može proći, na primer ulicom kakva kuvarica kraj njega, on će samo zaneti glavom za njom, tako reći omirisaće je, i odmah će znati: peče li se toga dana u kući njene gazdarice pečenje ili se ne peče.

I kad slučajno ide ulicom, pa ga udari u nos iz suterena miris, može pogoditi ceo jelovnik sve do salate. Toliko je kod njega razvijeno čulo mirisa.

Pa ipak se ne bi moglo reći da mu je čulo mirisa bilo razvijeno na štetu ostalih čula. Na primer, čulo pipanja bilo je kod njega takođe vrlo razvijeno. On ga je naročito vežbao i uspeo je učiniti vrlo osetljivim. Niste vi ništa živo mogli kupiti i poneti sa pijace kući a da vas on ne sretne i ne opipa ono što nosite, Opipaće prase, opipaće jagnje, opipaće i ćurku a samo pile uzeće za noge i poneće ga dva tri put u vis, kao da mu odmeri težinu.

— Dobro je — šta ste ga platili?

— Dvadeset dinara — reći će devojka.

— Nije ni skupo.

A neće se on uvek zaustaviti samo na tome što će reći da je nešto skupo ili nije skupo, daće on rado i savet, besplatan savet, koji mu se i ne traži.

Presretne na primer devojku koja nosi par ćuraka i zaustavi je, neznajući ni ko je ni kod koga služi. Uzme ćurke za noge, iznese ih dva tri put i vis, dune im u perje, opipa ih oko krila pa vraćajući ih devojci dodaje:

— Šta si ih platila?

— Šest dinara.

— Nije skupo. Slušaj, reci gospođi da se ne prevari drukče da ih spremi; samo na podvarku. Suviše su masne za pečenje.

— Hvala! — odgovara devojka, misleći u sebi da taj gospodin mora biti kakav teča njene gospođe. Pa taman hoće da krene dalje a on je zaustavi.

— I reci gospođi, da očupanu ćurku drži celu noć u hladnoj vodi. Razumeš, nek je celu noć drži u hladnoj vodi da omekša meso.

— Razumem — odgovara devojka i odlazi kući da se pohvali gospođi kako je razgovarala sa njenim tečom.

A dotle g. Sima već sreo dečka s prasetom, opipao prase, saznao mu cenu i daje već savete da prase treba hladno jesti.

Osim ovih odlika g. Sima Cvetković i nije imao nikakvih drugih. Bio je penzioner, nosio je lakovane cipele i somotski prsluk, i čisto se izbrijavao. Bio je star 52 godine i težak 127 kila.

30.2. Poglavlje 2

A to što je g. Sima težak 127 kila, nije tako sitna okolnost niti je to malo važna odlika njegova.

U svojoj dvadesetoj godini g. Sima je bio lak čovek, kao što su i svi drugi u tim godinama laki. Šta više u dvadeset trećoj ili dvadeset četvrtoj, bio je lakši no u dvadesetoj. Odležao je bio neko zapalenje i osušio se bio kao šibljika.

Tada je otišao u banju i posle banje prvi put u životu stao je na vagu da se izmeri. Za šest nedelja lečenja dobio je četiri kile težine.

Tada su mu preporučili da jede ćulbastije i da pije staro crno vino i on je tako i postupao. Jeo je, jeo, jeo, jeo pune dve nedelje ćulbastije i pio staro crno vino, pa svratio u bakalina, stao na vagu i izmerio se. Čitavu godinu dana on se zatim svake druge nedelje merio i nastavljao dijetu, ćulbastiju i staro crno vino. A svaku težinu svoju zapisivao je u notes da bi mogao uporediti koliko je napredovao.

Te njegove beleške bile su nalik na tablicu koja pokazuje rašćenje vode prilikom kakve poplave.

10.4.18..70 k. i 40 gr.
24.4.18..70 k. i 100 gr.
8.5.18..70 k. i 214 gr.
22.5.18..70 k. i 360 gr.
7.6.18..71 k.

Eto, tako su od prilike izgledale te njegove beleške koje su zahvatile dvadeset i tri strane notesa.

Poslednja među njima glasi: „7—1—18.. — 127 k. i 200 gr.“ Tada je pošto je utvrđeno da je težak čovek, prestao da se meri.

To ne znači još da je prestao da jede ćulbastiju i druge prijatne stvari, ali je prestao da se meri. Nije imao potrebe jer je mirne duše mogao reći da spada među teške ljude.

Toliko je već bio u tom pogledu miran, da je čak počeo da se brine o drugim manje važnim stvarima. Tako na primer, padalo mu je u to doba na pamet da se ženi. Razmišljao je o tome i razgovarao sa mnogima ali se nije mogao da odluči.

Jednoga dana svrati u dućan gazda Pante Jovića bakalina, da ga kao pripita o istoj stvari. Gazda Panta se skoro ženio pa g. Sima je rado hteo da čuje mišljenja od onih koji su se skoro ženili, radije no od onih koji su se odavno oženili. Oni su već oguglali pa su i zaboravili razliku u životu ženjenoga i neženjenoga.

Svratio dakle tako pa se upustio u razgovor sa gazda Pantom pa, sa svim slučajno spazio vagu i popeo se na nju.

— Baš, kad sam tu da se izmerim! — pomisli u sebi pa siđe i poče da tovari tegove. Tovari, tovari, tovari do 127 kila, koliko je imao kada se poslednji put merio i kada je utvrdio da spada među teške ljude.

Natovari on tako 127 kila, popne se na vagu i spusti onoga petla koji drži polugu. Ali na svoje veliko zaprepašćenje, primeti da vaga i ne mrda, da svojom težinom ne može da pretegne sto dvadeset i sedam kila.

— Šta! — učini. — Pa to znači da sam ja u šteti. Izgubio sam, i ko zna koliko sam kila izgubio.

I sad se dade na posao i gazda Panta i šegrt, te oduzmi s vage gvozdene tegove, te dodaj male žute mesingane; te dodaj uz njih i neko parče potkovice i jedan prebijen čekić i jednu kvaku od vrata i udesiše nekako, te dva jezička na vagi, igraše, igraše najpre dok se ne umiriše i ne prisloniše kljunove kao golubi kad se ljube.

— Koliko? — pita nestrpljivo g. Sima.

— Dvadeset, pedeset, i pet, manje jedan… računa gazda Panta…

— Koliko? — šta po drugi put g. Sima.

— Sto i devetnaest! — odgovori definitivno gazda Panta pošto je jednom dunđerskom pisaljkom izračunao na starom fišeku.

— Ama, nije moguće? — zaprepasti se g. Sima.

— Tačno, sto i devetnaest, bez dare — odgovara odlučno gazda Panta.

— Kako bez dare?

— Pa tako… t. j. nije bez dare: u stvari s darom i ko… kako vi hoćete najzad — poče, da vrda gazda Panta bojeći se da nije slučajno. uvredio g. Simu.

— Pi, majku mu! — puče jezikom o nepce g. Sima. — E tom se nisam nadao. Ma čemu li sam sam to izgubio osam kila?

— Pa na sekiraciji, g. Simo — objašnjava uslužno gazda Panta. — Ni na čemu drugom nego na sekiraciji.

— Ja, do duše — nastavi g. Sima zabrinutim tonom — nisam prgav čovek i ne sekiram se ni za šta; ali opet mora da je tako nešto. Na čemu bi drugom mogao izgubiti nego na sekiraciji.

— Pa dabome — dopunjuje ga Panta. — Da kažete da je na ishrani, nije.

— Ah, idi molim te. Pazim ja na to.

— Pa dabome — teši ga gazda Panta.

Posle toga događaja, vrlo važnog za budući život g. Simin, ode on iz bakalnice vrlo zabrinut, misleći neprestano usput.

— Osam kila, osam kila sam izgubio. I šta to košta, novca da se steče, a sad je sve propalo, straćio sam sve to samo za to što sam bio nebrižljiv.

Tako zabrinut i upravo očajan usled ovoga gubitka, ode on kući i uze parče hartije da izračuna crno na belo, koliki je gubitak pretrpeo time što je izgubio osam kila težine.

Izvadio je sve svoje zabeleške koje je ranijih godina, vodio, sve one tablice što liče na beleške, o penjanju i opadanju vode i uze da računa:

— Desetoga septembra 18… imao sam sto i devetnaest kile, ovoliko koliko imam sad. Godinu i šest meseca zatim imao sam sto i dvadeset i sedam kile, onoliko koliko bi trebalo da imam sad da nisam izgubio ovih osam kila. Godinu i šest meseca čine 18 meseca. Ja trošim na sebe 3270 dinara mesečno; bez kvartira, posluge, veša i odela. Znači prosto na prosto, ja pojedem tih 3270 dinara a to za 18 meseci čini 58860 dinara. Eto toliku sam štetu pretrpeo. A zar je to malo! I bogatiji ljudi da izgube u kakvom preduzeću 58860 dinara, pa bi se zabrinuli.

I g. Sima se posle ovako svedenog računa ozbiljno zabrinu, zabrinu se kao čovek koji je u jedno preduzeće uložio 58860 dinara i ujedanput ih izgubio.

30.3. Poglavlje 3

Napustio je i misao o ženidbi, i svaku najobičniju brigu, i predao se sad tome da povrati što je izgubljeno.

Nije se više zadržavao samo na merenju, nego zaveo i dnevnik, kako bi tačno pratio ne samo sve pojave nego i njihove uzroke.

A merio se svake nedelje i posle svakog merenja unosio je belešku u zapisnik. I taj je zapisnik od prilike ovako glasio:

— Nedelja 17. mart. Prema jutrašnjem merenju 126 kile i 200 grama osećam se dobro.

— Nedelja 24. marta. Jutros na kantaru iznosio sam 126 kile i 300 grama. Bio sam ove cele nedelje pri dobrom apetitu. Jaganjci su bili vrlo jevtini.

— Nedelja 31 marta. Jutros sam iznosio bruto 126 kile i 250 grama. Pedeset grama manje no prošle nedelje. To je stoga što sam se jedio na Katu sobaricu. U poslednje vreme Kata se kanda zaljubila jer mi jednako gubi stvari. Izgubila mi je tri četke za zube za četiri dana. Ako nastavi prakticirati ljubav moraću je otpustiti.

— Nedelja 7. aprila. Nadoknađeno je. To ja nekad bilo naše, opet mora biti naše, bela vila i t. d. Naknadio sam onih pedeset i dobio novih 100. Bruto 126 kile i 400 grama.

— Nedelja 14. aprila. Opao sam opet sa 25 grama a znam i zašto. Ljutio sam se na jednog seljaka. Za jedno mršavo prase traži 120 dinara. E to me je moralo najediti.

I tako je g. Sima nastavio svoj dnevnik sve dok nije doterao do beleške koja je glasila:

— Nedelja 9. novembra. Bruto 127, sa zimskim kaputom 133 kila. Međer čovek samo kad hoće i kad uloži truda i volje, može mnogo postići. Nisam nikad mislio da ću toliki uspeh postići u životu svome.

A posle te beleške šta bi imao da piše više. Postigao je što je hteo pa blago njemu.

Sad još možemo samo mi, prijatelji njegovi, zabrinuti se kako ćemo ga, tako teškog, izneti mrtva. Biće to veliki teret za nas mršave.

31. Posmrtna beseda

Jednoga me dana iznenadno i hitno pozva predsednik jednoga humanoga udruženja gde sam bio odbornik.

— Gospodine, jutros je preminuo bogati trgovac, gazda Mihajlo Stojanović. Sve svoje imanje raspodelio je na dobrotvorne celji. I našem udruženju ostavio je 30.000 dinara.

— Bog da mu dušu prosti! — odgovorih ja i naiđe mi suza, blagodarnosti na oči.

— Dakle — nastavi predsednik — mi mu moramo položiti venac i ja sam to već naručio ali osim venca, valjalo bi i od naše strane kogod da drži govor.

— Valjalo bi — rekoh ja.

— Ja sam već naredio da se na društvenom stanu razvije crna zastava a umoliću porodicu pokojnikovu da se pogreb zaustavi pred našim stanom gde bi se sa balkona govorila posmrtna beseda. Razume se, računao sam na vas.

— Od kud na mene?

— Bože moj — nastavi predsednik ljubazno — pa mi smo vas naročito i uvukli u odbor radi takvih prilika, kad treba držati zdravice ili, na primer dočekati goste pozdravnom rečju ili sto vidite, ovakav slučaj. Razmislite i sami, ko bi drugi.

Pošto me je pretsednik udruženja ubedio da sam ja taj koji treba da drži posmrtno slovo, dodade još:

— Ali, molim vas, neka bude beseda što veća, što duža, jer zamislite, nije to mala suma 30.000 dinara.

— Razume se, i sam sam mislio da se moramo odužiti time što ćemo samu besedu što je moguće više produžiti.

I ja odjurih kući, zasedoh i počeh da pišem na dugačko. Nisam ni jednu od poznatih fraza ostavio na miru. „Pred nama leži trošno telo ali duh, duh se visoko uzneo“; „Mi zemlji predajemo samo telo gde je stanovala ona duša, koja je i t. d.“; „I na poslednjem času još, rastajući se od ovog sveta, pokojnik je hteo da učini svome rodu.“ I tako dalje, i tako dalje.

Sedamnaest polutabaka sam ispisao i već završavao poznatim rečima: „Zato oprostimo se sa velikim pokojnikom, usklikom: Slava mu!“ kad ujedanput uleti u moju sobu potpredsednik udruženja sav zaduvan.

— Jeste li napisali besedu?

— Jesam, rekoh ja ponosno pokazujući gomilu hartije na mome stolu.

— A zamislite…. uf, mal’ mu ne rekoh nešto!

— Ama kome?

— Pa pokojniku. Zamislite, nije nam ostavio 30.000 din. nego 15.000.

— E? — učinih ja.

— Jest, sad sam čuo.

— Pa ako i to je lepa suma.

— Ne kažem ali… Da vidim kolika vam je beseda.

Ja mu pokazah sedamnaest polutabaka.

— Na to će trajati govor čitav sat.

— Hoće.

— Slušajte — poče potpredsednik nižim i uverljivijim tonom — vi ste to pisali s obzirom na sumu od 30.000 dinara.

— Razume se, tako mi je kazao g. predsednik.

— E, pa lepo; ja bi vas sad molio da skratite besedu s obzirom na sumu od 15.000 dinara.

— Da skratim?

— Razume se. Učinite to.

I potpretsednik ode a ja uzeh da skraćujem. Svako će lako pojmiti da je skraćivati bilo lakše no pisati i — posle jednog sata truda, svedem ja besedu na jedanaest polutabaka.

Taman sam bio gotov i htedoh da danem dušom kad uleti u sobu sekretar udruženja.

— Grozno smo naseli.

— Šta zaboga? — prestravih se ja.

— Pa zamislite, pokojnik nam je ostavio svega 5000 dinara. To je ovog časa g. pretsednik kao pouzdano čuo od jednog rođaka pokojnikovog i odmah me je poslao k vama, da vam poručim da skratite posmrtno slovo.

Pa ja sam ga već skratio.

— Ta da, zna to g. predsednik, vi ste ga skratili s obzirom na 15.000 dinara ali vas sad on pozdravlja da skratite besedu s obzirom na sumu od 5000 dinara.

— Lepo, molim vas, učiniću i to.

I sednem ja ponova i počnem brisati. Od devet polutabaka svedem besedu na tri i po, ko velim: dosta će biti i ovoliko za pet hiljada dinara. Čim sam svršio posao, očeknuo sam još malo da vidim neće li doći sad poslužitelj udruženja da javi da je pokojnik ostavio svega 1000 dinara, te da treba još skraćivati besedu, ali poslužitelj ne dođe. Ja uzeh svojih tri i po polutabaka posmrtnoga slova i uputih se g. predsedniku. Prolazeći kraj društvenoga stana opazio sam da na njemu nema crne zastave. Odmah me je obuzela neka zla slutnja. G. Predsednika zatečem, razume se, sa svim mrgodna.

— Ja sam gotov sa besedom! — rekoh.

Jeste li gotovi? — pita predsednik.

— Jesam — odgovaram ja ponosito kao čovek koji je ispunio svoju dužnost.

— Vrlo lepo, baš vam hvala, ali sad možete pocepati besedu.

— Šta naopako? — pretrnuh ja.

— Da — veli pretsednik… prevarili smo se, to je bila neka zabluda, nije nama ostavio nego tom i tom udruženju.

— Gospode, a ja ceo dan stenjem, pišući i skraćujući besedu.

— More to nije ništa ali venac, zamislite, naručio sam venac. Ah, znate li šta! — pljesnu se odjednom g. pretsednik po čelu. — Bi li vi primili na sebe jedan posao da izvučete udruženje iz neprilike?

— Zašto ne?

— Otidite, bolan, tom i tom udruženju i ponudite mu venac koji smo mi naručili, ponudite mu makar i sa izvesnim rabatom. Ili, znate li šta bi bilo još bolje. Ponudite venac zajedno sa, posmrtnim slovom. To će im biti kao rabat. Njima će dobro doći, imaju gotov i venac i posmrtno slovo.

Tako smo i učinili, prodali smo venac zajedno sa posmrtnim slovom. Zatim je meni na prvoj sednici udruženja izjavljena blagodarnost koja se i sad nalazi zapisana u protokolima sednica našeg odbora.

32. Otvorilo se nebo

Sinoć su gospodin Sima i gospođa Zorka vrlo rano legli. On je bio nešto umoran a ona neraspoložena.

A čudnovato je to u njihovome braku, od ovo nekoliko godina na ovamo. On se oseća stalnu umoran a ona stalno neraspoložena. Kad se udala za gospodin Simu, svi su joj pozavideli, pa je i sama verovala u svoju sreću. Već posle mesec dana srećnoga braka, ona je naprćila usta, a već posle tri meseca gledala je na muža kao na podgrejane krompire.

A gospodin Sima je u neku ruku i ličio na podgrejane krompire jer se kao udovac oženio po drugi put gospođom Zorkom kao devojkom.

E pa molim vas, recite sami, kad na jedan sto metnete jedno sveže jelo i jedno podgrejano, na koje će vam pre pasti pogled, koje ćete pre poželiti, i u koje ćete pre umočiti, a pred kojim ćete napućiti usta?

Gospođa Zorka se međutim uistini mogla nazvati „svežim jelom“, i to najlepšim jelom iz jelovnika, koje je lepo i samo sobom, bez ikakvog garnirunga.

Dakle gospodin Sima i gospođa Zorka sinoć su vrlo rano legli.

Gospodin Sima i gospođa Zorka pri spavanju zauzimaju uvek isti položaj, oni ležeći prave slovo „h“ ili bolje reći izgledaju kao dve kifle koje su jedna drugoj okrenule leđa i samo se jednim delom leđa dodiruju.

Najzad, nije važno to u kom položaju oni spavaju, niti je lepo zavirivati pod jorgan mužu i ženi, već je glavno da je gospodin Sima odmah čim je legao i zaspao, i to slatko i tvrdo zaspao. Eto to je najglavnija stvar za vas čitaoce ili bolje reći to je najglavnija stvar za gospođu Zorku.

Čim je osetila da je gospodin Sima tvrdo zaspao, ujedanput se pokvari ono slovo „h“ u krevetu, jer se diže gospođa Zorka koja je činila polovinu toga slova. U krevetu osta sad jedan polumesec koji je gospodin Sima, bez obzira na njegovu ćelavost, svojim položajem prestavljao.

Gospođa Zorka je razume se otišla prozoru i lagano ga otvorila. Napolju je bila mrzla bogojavljenska noć te hladan vazduh sunu u sobu i ispuni je.

Pod prozorom je bio gospodin Jovica.

— Šta je? — šaptao je on ozdo.

— Ostao je kod kuće, ubio ga Bog! — od govorila je slatko gospođa Zorka.

— Pa?

— Sutra.

— Kad sutra?

— Po podne, kad ode u kancelariju.

U tom momentu gospodin Sima silno kinu. Kako ga je od vrućine bila popala rosica po ćeli, kad je ušao hladan vazduh u sobu, poče ta rosica da se naglo hladi i spopade ga kijavica.

Kinu još i drugi put i to ga probudi. Zgranu se kad vide da u krevetu nema one druge polovine slova „h“ ili bolje reći, ona druga kifla. Pogleda po sobi i spazi je na prozoru.

— Zorka!

Ona pretrnu. To bi se i u svakom romanu i priči moralo desiti da žena u takvom momentu pretrne, a kamo li u istini.

— A šta ćeš ti na prozoru?

— Ja?… poče da muca gospođa Zorka a košulja se na njoj toliko tresla od straha da dve žive živcate buve, onako zagrljene, padoše na patos.

— Pa ti dabome? — grmi ispod jorgana gospodin Sima.

— Pa… ovaj… — nastavi da muca gospođa Zorka — pa… zaboga, Simo, zar ne znaš da je danas bogojavljenska noć.

— Pa?

— Čekam da se otvori nebo.

— Pa je l’ se otvorilo?

— Otvorilo se.

— Pa jesi li ga videla?

— Videla sam njega.

— Koga njega?

— Pa… Boga.

— To ne može biti!

Dok je on vrteo sumnjivo glavom, dotle je ona utrčala u krevet, legla je kraj njega i, sad su ležali kao dva slova „s“, ovako „ss“ i ona mu je na uvo pričala kako je čula kao neku tihu božanstvenu pesmu, kako se nebo osvetlilo, kako joj je izgledalo da je videla heruvime i serafime. I dok je ona to pričala gospodin Sima je slatko hrkao.

33. Taman!…

Ova ista današnja gospođa Petrovićka bila je nekada ljupko i milo devojče sa prćastim nosem i vrlo bogatim mirazom. Kandidati za ženidbu rado su se vrzmali oko nje, ali ih je ona posmatrala uvek s visine i odstojanja, koje je između nje i njih bilo odmereno mirazom.

Njena pokojna majka Gospođa Mara, koja je na protiv, imala kukast nos, izradila je kod svoje kćeri jedno određeno gledište na brak.

— Sa mirazom koji ti imaš, čedo moje, govorila je pokojnica, ti imaš prava da biraš.

Ćerka je verovala majci i njen prćasti nosić već i po samome svome položaju počeo je da para nebo.

Prosio je jedan profesor.

— Taman! — rekla je majka. — Nek uzme Julku prija Natinu, to je za njega prilika. Svaka je treća žena u Beogradu profesorka, a ti…

Prosio je jedan inžinjer.

— Taman! — rekla je majka — nek uzme Micu gospa Sidinu, to je za njega. Da te dam za injžinjera pa da se celoga života vučeš po državnim drumovima.

Prosi je zatim jedan trgovac, pa poreznik, pa sekretar ministarstva, pa doktor. Svima je majka našla zamerke uz koje je i ćerka pristajala. Jedino se majka i ćerka nisu mogle složiti kod poručnika Petrovića.

Poručnik je bio lep, mlad i simpatičan i ćerka sa prćastim nosem i velikim mirazom rado se sretala s njegovim smelim izazivačkim pogledom. Ali — on je bio poručnik.

— Ti se možeš udati samo za generala ili ministra. — Savetovala je majka i od toga trenutka na vrhu ćerinog prćastog nosića kao da je bilo ispisano „Ja se samo mogu udati za generala ili ministra!“

Sa tim natpisom na nosu ona je išla kroz život i posle materine smrti, išla je, išla, a kraj nje su prolazili, inžinjeri, trgovci, profesori i oficiri, prolazili su i odlazili svaki svojim putem, svaki na svoju stranu. I ne samo što su oni prolazili, već je i vreme prolazilo kraj nje i od male ljupke šiparice postade ona jednoga dana matora udavača i očigledno prćast joj nosić poče da se izdužuje. A kažu, ništa tako brzo ne prolazi kao vreme; stara se udavača poče da goji, da boji po malo kosu, poče nekada svoje lepe zube da zamenjuje lažnim, da čita stare sentimentalne romane, i da neguje mačke. Od svih starih uspomena zadržao joj se u sećanju samo onaj poručnik obešenjak sa izazivačkim pogledom. Ne misli na njega, ne sanja ga, ali tek… Kad joj u časovima sanjanja promakne prošlost ispred očiju, onaj smeli izazivački pogled još uvek izaziva kod nje jednu prijatnu uspomenu.

Taj poručnik je već uveliko dopro do generalskog čina. Bujna mu se kosa na temenu razredila i prosedila. Beli se brkovi obesili pod nosem, a trbuh mu se opustio te ga po tri vojnika mora da tovare kad uzjaše konja. I kraj njega je prošlo mnogo vremena, ali je on bar to vreme proživeo mladalačkim životom i ratujući godinama kao i svi njegovi drugovi. Iz ratova je doneo kao uspomenu vojnički krst o vratu i vojnički reumatizam u zglobovima, a kao dodatak tome, zahvalnost otadžbine i astmu u grudima.

I kad ga ta astma spopadne pa mu nabreknu žile na vratu, a duša mu se uvrti u klupče, on uvek uzdahne i požali što se nije oženio.

— Trebalo je — žalio se on jednome prijatelju pukovniku u penziji — trebalo je. Eto kako je sad teško pod starost bez žene.

— Pa što nisi, brate?

— Pa tako… Ne znam ni sam, propustio sam…

Prijatelj mu predloži da sad to čini kada nije ranije;

— Sad? Šta će mi sad žena? — iznenađuje se on.

— Treba ti nego! Treba ti da ti kuva tej od slezovog lišća, da ti previja obloge, da te pari, da te trlja.

I general uvide da je za sve te funkcije odista potrebna žena te pristade uz mišljenje svoga prijatelja i uzeše da razmišljaju o dobroj prilici.

— Najbolje kakvu udovicu ili stariju devojku — predlaže pukovnik.

— Samo bez dece. Sve mi je jedno, udovica, ili devojka, samo bez dece, saglašava se general.

— A znaš li ti — seti se pukovnik — da je još i danas devojka ona što si je ti nekada prosio.

— Koja to?

— Pa ona pokojne gospa Mare.

— Eh?

I zaustavili su se na njoj, a kako su kod usedelice uvek otvorena vrata provodadžiji, stvar se očas uredi te gospa Marina ćerka uoči samoga dana venčanja ode na grob svoje majke i paleći joj sveću uskliknu:

— Mama, mila mamice, ja ću biti generalica.

A na dan venčanja da bi je uputio na sve supružanske dužnost, general već prvo veče zatraži od žene da mu skuva tej od slezovog lišća da mu metne lojanicu na grudi i da mu zglobove na kolenima istrlja špiritusom i kanforom i obvije vunenim oblozima.

Sutra dan po venčanju, u ranu zoru, generalica ode opet na grob materin uzvikujući joj sa puno prekora:

— Mamo, mamice, ne bilo ti prosto što me ne pusti da zajedno sa mužem avanzujem od poručnika do generala.

34. Fotografija

34.1. Poglavlje 1

Kao munja prođe jutros kroz čaršiju glas da je gospodin Arsa sreski načelnik, zabranio Maci Majorici dalje upražnjavanje provodadžijske radnje!

Na sve strane poče se o tome šuškati, govoriti, prepirati i dokazivati za i protiv a gazda Anta, opštinski odbornik, udari čak pesnicom o sto, dva put spusti obrve na oči i iznese ih na čelo i ovako reče Stevi berberu s kojim je svako jutro pio kafu pred kafanom „Beli Orao“:

— Molim, molim… ja ću to vama objasniti s pravničke strane.

Gazda Anta terzija nikad ne kaže Stevi berberu, niti ma kom drugom u varoši, pa ni samom načelniku „vi“, ali kad tako hoće kao opštinski odbornik da objasni štogod „s pravničke strane,“ on onda svakome kaže: „vi.“

— Dakle, molim — nastavlja gazda Anta — to se s pravničke strane ne može zabraniti; provodadžijska radnja to nije da kažete kasapska ili naprimer berberska radnja pa da se može zabraniti.

— A, otkud se opet može berberska radnja zabraniti? — upada zabrinuto Steva u reč.

— Može — dodaje značajno gazda Anta — to je punopravna radnja a čim je punopravna radnja može se i zabraniti.

— Ne može, kad je pošteno plaćen porez — brani se Steva.

— Molim te — upada gazda Anta — nije reč o tebi, ti si recimo berberin kao i svaki drugi berberin ali, ja ovo govorim s pravničke strane. Berberska radnja to je naprimer punopravna radnja, plaća porezu i ima svoju protokolisanu firmu, je li?

— Jeste — odobrava Steva.

— E, pa lepo, bratac moj — nastavlja živo gazda Anta — a jednoga dana upadne u tu punopravnu i protokolisanu berbernicu vlast, upadne lepo i kaže: daj ovamo da ti pregledamo čistoću. Gazda Anta opštinski odbornik prekjuče kad se kod tebe brijao dobio je takve bubuljice kao da je glavu u košnicu zavlačio… Hoćemo, da ti pregledamo čistoću.

— Pa ti to, gazda Anto, kao da navijaš na neko vređanje — reći će Steva tonom uvređenoga berberina.

— Nije, brate slatki, — živo nastavlja gazda Anta — govorim ti s pravničke strane: jednu berbersku radnju može vlast zbog jedne bubuljice da zabrani, eto ti!

— More batali — dusnu Steva — ti to hoćeš mene onako bez sapunice da izbrijavaš, valjda i ja znam nešto i ako nisam opštinski odbornik. A ako si baš im dobio bubuljice, nisam ti ja kriv, ja sam te pošteno izmazao stipsom…

— Pa dobro, brate slatki — popušta gazda Anta — ja sam tvoju radnju uzeo samo kao primer a evo da pređemo na samu stvar. Dakle, provodadžiska radnja nije radnja, na to se ne plaća porez i Mica Majorica to nije protokolisala, ne drži naročiti dućan i nema da kažeš firmu. Ona ima drugi svoj posao a ovo onako uzgred. — Potrči u ovu kuću, potrči u onu kuću, ovde slaže onde zamaže; zaprose se dvoje a ona dobije haljinu, pa kvit. To ne može ni načelnik a ne može ni ministar zabraniti.

Tako gazda Anta i Steva nastavljaju i dalje razgovor pred kafanom „Beli Orao“ i čas se zavade zbog one bubuljice a čas opet objašnjavaju stvar „sa pravničke strane“. A ceo im razgovor zaludan jer, niti je g. načelnik zabranio Maci Majorici provodadžisku radnju, niti bi on kao pametan čovek tako što učinio.

Pa ipak takav glas ne bi onako u vetar izbio da nije nečeg bilo. Bilo je dabome a evo šta:

Sreski načelnik gospodin Arsa već izodavna važi kao politički mučenik. Ne sastavi u jednome srezu ni godinu dana a njega premeste u drugi i to s kraja na kraj Srbije. Pet godina je već načelnik sreski a ovo mu je šesto mesto. Istina, ni jedna partija dosada nije mogla prokljuviti radi koje od njih on upravo stradava toliko, ali su svi već bili uvereni da se prema njemu čini nepravda i smatrali su ga kao političkog mučenika. Oni pak, koji su izbliže bili posvećeni u stvar, znali su sasvim tačno da on u stvari nije politički već da je više porodični mučenik.

Kad je pre pet godina dobio za sreskog načelnika, odmah se i oženio. Uzeo je istina malo ostariju devojku, nekoliko godina stariju od sebe, ali je bar, kao što su provodacike objasnile, dobio zrelu ženu i dobru domaćicu a uz to još i obećanje da će posle očeve smrti dobiti i nešto para. I taj otac ne samo da je održao svoje obećanje nego je, s obzirom valjda na sreću detinju, potegao te umro odmah prve godine po venčanju Arsinom. Tada je Arsa dobio ono „nešto para“ u sumi od deset hiljada dinara a uz to još i četiri svastike koje se kao siročići pribraše pod njegov krov i poveriše se njegovom staranju.

I sad je sva briga g. Arsina bila pošto poto onih deset hiljada dinara da sačuva a one četiri svastike pošto poto da potroši t. j. da ih razuda. Ali je bio vrlo mudar, čim je jednu svastiku u jednoj varoši udao odmah je tražio premeštaj jer je znao da drugu ne može u istoj varoši udati. Eto, tako je rasturio prve tri svastike po raznim krajevima Srbije a sa četvrtom i sa reputacijom političkoga mučenika stigao je u našu varoš.

E sad je već jasno da je izmeđ g. Arse i Mace Majorice ipak moralo biti nečega. Posle mnogih pokušaja Mace Majorice da mu i poslednju svastiku skine s vrata, juče je mesto blagodarnosti bila još i izgrđena. Otišla je da zaprosi svastiku za gospodina Trifuna Radića praktikanta.

— Kako mi možete tako što i pomenuti! — derao se kapetan.

— Zar ću još i za praktikanta i to za Trifuna dati sestru — viče kapetanica.

— Ali, zaboga!… — brani se Maca — kažu da je dobar čovek.

— On je Trifun — dere se kapetan — on je Trifun i ništa više, razumete li vi!

Eto zbog te svađe pročulo se jutros kao da je kapetan zabranio Maci Majorici provodadžijsku radnju.

34.2. Poglavlje 2

Trifunova najranija mladost i danas je tajna, bar o njoj nikad ne govori. Jedino što pominje da je još u ranoj mladosti naučio čitati i pisati i to ne u školi. Tako po nekad kad se povede reč o pismenosti a on se grune u grudi ponosito uzvikujući:

— Ovo što znam, prifatno znam; ja sam iz svoje glave naučio i čitati i pisati.

Prvi poznati podatak iz njegova života to je da je u ratu bio dobrovoljac, što mu je upravo i dalo pravo da posle rata traži za praktikanta. Njegova molba koju je tada podneo ministru, završavala se ovim usklikom: „Kad smo mi Otadžbini dali svoj život, može valjda i Otadžbina nama dati službu pa makar i sa četrdeset dinara mesečno“.

Otadžbinu su dirnule ove iskrene reči Trifunove i dala mu je još tada službu sa četrdeset dinara mesečno a od toga doba proteklo je već petnaest godina. Istina u toku tih petnaest godina on je doterao i do šeset dinara mesečno ali dalje nije makao. Kadkod bi se požalio ili se zamolio, odgovaralo bi mu se: „Nema budžeta!“

— Ja ne znam — uzviknuo je jednom bono — kako to ova Srbija već petnaest godina nema budžeta!

Jedanput je čak i planuo te se busnuo u prsa i uzviknuo pred pisarem:

— Nema budžeta, nema budžeta a mi smo imali krvi kad je trebalo liti. Kad nas je Otadžbina pozvala da ginemo, mi nismo kazali: „Izvinite, majko Otadžbino, nemamo krvi!“

Docnije je baš taj pisar saznao da je Trifun u stvari bio komesar u ratu i od toga doba, od kad se ta tajna saznala, nikad se više nije busao u grudi niti se pozivao na svoje zasluge u ratu.

Najzad, kad je uvideo da Srbija nikad neće doći do budžeta, odnosno da on neće doći do povišice, reši se da se ženi. Nije računao da uz ženu dobije kakav novac ili bogzna šta drugo, ali bar da ga pokrpi, da mu skuva i najzad da ga neguje ako bi se, ne daj Bože, razboleo.

Tako se Trifun jednoga dana uputi Maci Majorici a Maca Majorica kapetanu, gde je juče baš zbog istog tog Trifuna bila izgrđena.

Razume se da je ta afera između kapetana i Mace Majorice doprla i do ušiju Trifuna te se njegovoga srca najpre i kosnula pa je jutros rano već zakucao na vrata Macina.

— Dobar dan, gospođice.

Trifun razume se iz pažnje naziva Macu gospođicom i ako joj je šeset godina i ako je cela varošica zove tetka Macom, jer je ona odista i dan danas devojka. Kad joj je bilo vreme udaji zaklela se: „Ja l’ ću se udati za majora, ja l’ za crnu zemlju!“ I kako je u to doba — pre četrdeset godina — u Srbiji bilo vrlo malo majora a vrlo mnogo devojaka, to je Maca ostala devojka a naša je čaršija prozvala Majoricom. Dabome; to je tako niko ne zove u oči, no kad se govori o njoj za njenim leđima; inače je svi zovemo tetka Macom.

— Dobar dan, gospođice — veli joj dakle Trifun stupajući od jutros u kuću da čuje svoju sudbinu.

Šta mu je mogla reći, nije mu tek mogla u oči kazati da su je izgrdili kako je smela i pomenuti njegovo ime. Počela je da uvija.

— Znate, gospodin Trifune, oni nisu kazali ništa protivno, na protiv iskazivali su se vrlo pohvalno za vas. Baš sam kapetan svojim ustima je kazao: „G. Trifun je Trifun, znam ga ja, dobar je!“

— E, pa zašto nisu pristali i zašto ste se posvađali kao što se u varoši čulo

— Nisu pristali znate, što im je ovo, kako da kažem, onako mezimica svastika koja je ostala na sonu. G. Arsa je čovek neobično mekana srca, predamnom se zaplakao i rekao: Imao sam ih četiri, pa sam ih rasturio po belome svetu, ostala mi još ova mezimica pa zašto da žurim.

— Pa znam — veli Trifun — al’ mezimici je već dvadeset i četiri godine.

— E pa zato sam se ja i svađala i ja sam im govorila: more dajte devojku iz kuće, ne držite devojku, dobra je prilika, ali oni aja.

Trivun se zabrinu i zamisli se poduže pa opet diže glavu:

— Pa šta ćemo sad, gospođice Maco?

— Kako šta ćemo; zar je malo devojaka na svetu; naći ću vam ja priliku pa da ceo svet prste oblizuje.

— ’Ajde, molim vas — poče Trivun blagim glasom.

Maca se zamisli, zamisli pa se tek pljesnu.

— Imam jednu — i otrča pa donese jedan stari album sa ormana i poče preturati dok se ne ustavi na jednoj strani. — Pogledajte, kako vam se svidi ova devojka?

Trifun pogleda u fotografiju i pređe mu preko usana sladak osmejak kao ono gladnici kad u izlogu vidi lepo pečenu praseću glavu.

— Vrlo mi se dopada — reče on ushićeno dižući oči sa slike.

— E, pa vidite, te devojke na slici sestra od tetke nije ni dan danas udata.

— A liči li na ovu?

— Ne, ne liči baš tako, ali opet jedna su krv.

— A jeli ovde?

— A nije, ona je u Ćupriji. Nego, imate li vi svoju fotografiju?

— Nemam.

— Iju! — učini Maca — nema fotografiju a hoće da se ženi. Idite odmah pa se fotografišite, ali to nemojte da ostavljate od danas da sutra nego što pre, razumete li što pre, pa mi donesite jednu sliku a moja je briga dalje. Vi samo mirno spavajte dok vam jednog dana ne kažem: ’ajd’ na put u Ćupriju!

I Trifun se ushićeno diže od Mace te hajd’ fotografu da se sporazume kog bi se dana mogao fotografisati.

34.3. Poglavlje 3

Da je pre dvadeset godina došao kakav stranac u S. čudio bi se koliko smo izostali iza ostaloga kulturnoga sveta, Ali blagodareći povoljnim uslovima za kulturu, varošica S. je od to doba prilično koraknula. Danas već u S. ima dve česme sa gvozdenim šmrkovima, pa onda jedna radnja sa velikim jednostavnim stakletom na izlogu; pa jedna ciganska muzika koja zna iz nota da svira; pa onda imamo jedan bilijar u kafani kod „Belog Orla“ a najzad i fotografsku radnju. A to su bome sve lepe kulturne tekovine.

Naša fotografija je ispod Velike Pijace, odmah do Tase kasapina. To je onaj dućan gde je pre Perka šnajderka držala školu za ručni rad, pa kad ju je opštinska vlast, baš zbog te škole, proterala iz naše varoši a dućan ostao prazan onda su ga uzeli zajednički Sima šnajder i Žika fotograf. U polovini dućana radi Sima sa svojim momcima a u polovini Žika fotograf.

U ostalom Žiki i ne treba više od polovine dućana, jer on tu samo prima mušterije a atelje mu je u avliji. Upravo to i nije atelje nego samo platno od šatora dignuto na letve koliko da se skloni onaj koji se fotografiše a Žika sa aparatom stane na sred avlije pa se pomiče ovamo i onamo, gde je njemu zgodno.

Na radnji nema firme, nego na jednoj polovini vrata vise jedne pantalone — to je kao firma Sime šnajdera — a na drugoj polovini vrata visi ram iju ramu slike — to je kao izlog Žike fotografa.

U tom izlogu ima vanredno lepih slika. Tu je naprimer gospodin Jova sreski pisar, u policijskoj uniformi, sedi na stolici a drži u ruci knjigu: „Građanski zakonik“ i sasvim strogo gleda, valjda u građane kad se približe da gledaju izlog. Pa onda Mika galanterista u „brustbildu“, smeši se a brkovi mu kao dva štapića pod nosem; kosa fino razdeljena, svaka se dlaka poznaje. Pa onda g. apotekar i njegova mlada u sasvim modernoj pozituri, zaboli glave kao jarići kad češu rogove. Pa gospođica Kaja sa raspletenom kosom i tužno gleda u nebo. G. Jova kad je video tu sliku kazao je pred mnogima: „Takva je ona, uvek je melankolična“. Pa onda Sojka. učiteljka, do kolena, drži čitanku za prvi razred osnovne škole u ruci i pred njom na astalu razvijena mapa. Pera poreznik u uniformi drži glavu kao oni u „Policijskom glasniku“ a mesto očiju mu dve tačke kao da su dve muve dogovorno sliku retuširale; međutim nije, to je sam Žika fotograf „popravio“ sliku.

Slika Pere poreznika stoji baš do slike g. Jove a pre nije tu stojala, nego sa svim dole. Pre je tu stajala slika gospođice Kaje, one što je uvek melankolična, ali je zbog toga bilo čitave komendije u varoši te mal’ Žika fotograf nije pojeo batine. Prvo se slikala gospođica Kaja pa čim je metnuo njenu sliku u izlog dotrčao je g. Jova pisar da se slika ali pod uslovima da u izlog metne njegovu sliku pored njene. A to je zato što je Jova prosio gospođicu Kaju pa ga odbili, a on sad hoće da tera „truc“. Žika fotograf pristane, slika Jovu i metne sliku. Razume se, o tome se odmah počne govoriti u varoši i Jevrem bakalin, Kajin otac, upadne u Žikinu radnju i počne govor sa: „bre“. Čim je sa „bre“ počeo, možete već misliti kako ga je svršio. Pljuno mu je na umetnost, pljuno mu je na radnju i već šta mu nije kazao i tako Žika odmah skide sliku Kajinu pa je metnu na mesto poreznikovo a poreznika do g. Jove.

Dakle u tu radnju dođe g. Trifun. Zateče Žiku fotografa baš retušira jednu sliku.

— Radite li, radite? — upitaće Trifun.

— Da — učini Žika i diže se sa stolice nekom umetničkom lakoćom — svršavam jednu vanredno lepu sliku. Pogledajte samo, ovo je grupa, vidite li — i metnu staklo na prozor — G. apotekar i kaznačej igraju šaha a pisar iz okružne komande im kibicuje. Vidite li kako je to svaka crta, svaki pokret pogođen. Ja bih voleo da vidim jednog beogradskog fotografa koji bi to kadar bio da izradi.

Trifun je posmatrao sliku ali nije ništa video.

— A šta ste vi radi, moliću? — upitaće fotograf Trifuna.

— Pa… ovaj, znate, hteo bih da se slikam.

— O, molim — napravi fotograf ljubazno lice.

— Pa znate — nastavi Trifun — moram vam poveriti stvar da bi mi mogli dati saveta. Ja sam rad da se ženim, pa bi vas molio da mi vi izaberete pozituru za ženidbu.

— Za ženidbu, molim vas, to je u celom svetu utvrđeno „brusbild“. Sad samo zavisi od vas, hoćete li „anfas“ ili „profil“.

— Pa ja ne znam, kako je jedno a kako drugog pita skromno Trifun, koga su uplašile ove dve strane reči.

— Dakle, ako hoćete, vidite ovako — i fotograf uze da prevrće album i pokaza mu jednu sliku, — ili, može biti ovako — i pokaza mu drugu sliku.

— Ja mislim bolje je ovako da potpuno gledam, onda znate čovek više liči.

— Kako vam je po volji?

— A kad bi mogao doći?

— Pa izvol’te sutra, izvol’te sutra molim vas, tako oko jedanaest sati.

Trifun ode zadovoljan i požuri u kancelariju. Razume se prva mu je briga bila da pozajmi haljine. Na njemu je neki kratak kaputić, pa žut i sa iskvarenom jakom. Ako Bog da pa se proševina srećno svrši, praviće on već nove haljine a sad va slikanje može i pozajmiti.

Zamolio je arhivara, on je pre imao jedan crn kaput ali veli mu sad ga nema, prekrojio ga je. Morao je zamoliti samog g. Jovu pisara i, razume se, morao mu poveriti stvar. G. Jova je već imao crno odelo, u tom se odelu i zaljubio u melankoličnu gospođicu Kaju i dao mu je.

Za tim je morao ići kod g. načelnika i zamoliti ga za odsustvo za sutra pre podne, tvrdeći kako ima neki važan posao.

Ujutru, razume se, obukao se rano, otišao u berbernicu, ošišao se, obrijao se, uvrtio mu berberin pomadom brkove pa ga čak i namirisao za slikanje.

U deset sati Trifun je bio već kod fotografa i može se zamisliti kako ga je porazila vest, kad mu je fotograf rekao da ga ne može slikati.

— Izvinite, nisam znao da će gazdarica danas sušiti veš u avliji; nemoguće, izvolite doći u nedelju.

Šta je mogao nego da se vrati pa u nedelju opet sve isto. Uzajmljuj odelo od g. Jove pisara, udešavaj se kod berberina ponova i onda ’ajd’ na slikanje.

I sad se, razume se, pristupi poslu. Trifun stade pod onaj šator te nastade udešavanje Prvo fotograf rastera neke guske koje su se bile skupile u avliji, pa onda donese neko gvožđe i zaglavi Trifunu glavu, pa mu namesti ruku pa se izmakne, zažmiri na jedno oko pa na drugo, pa opet potrči i namesti mu mašnu. Opet se izmakne, žmirka na oba oka pa opet dotrči i namesti mu kosu; pa se opet izmakne i gleda ga, gleda ga pa mu okrete glavu levo. Za tim mu opet okrene glavu desno. Onda otrči u baštu uzabere karamfil i metne mu u rupicu od kaputa. Izmakne se i gleda pa dotrči digne mu ruku i metne je na grudi. Izmakne se opet, i kao zadovoljan rekne:

— Tako. Samo se nasmejte malo, tako da ste nasmešeni, sa svim malo, tako. Zamislite što god prijatno.

Trifun zamisli ukaz i nasmeši se kao mačka na salo.

Fotograf otrča i donese aparat pa ga postavi na sred avlije. Zavuče glavu pod crnu krnu pa je opet izvuče te dotrča i diže Trifunovu glavu malo gore. Zavuče se opet pod platno pa se izvuče, dotrča i povuče Trifunovu glavu malo dole. Mučio ga je tako još polovinu sata. Najzad opet reče;

— Tako! Sad molim mir, mir, nasmešite se nasmešite se.

Trifun se opet nasmeja na ukaz. Fotograf dohvati rukom kapak o viknu:

— Pet! Sad… jedan, dva, tri, četiri… gotovo. Nazdravlje.

Grešni Trifun ispravi najpre vrat, pa onda protegli ruke i noge i uze puno vazduha u grudi jer sve dok je fotograf brojao on nije disao.

— A kad molim vas mogu doći da vidim sliku?

— Pa izvolite kroz pet dana.

Trifun srećan i zadovoljan dade kaparu, ode kući, vrati odelo g. Jovi i javi Maci Majorici da se slikao.

Kroz pet dana razume se, otrča on fotografu, da vidi svoju prvu fotografiju u životu. I kako ga je grešnika porazila vest da slika ne valja, da se mora nanovo slikati.

— Nisam ja kriv — veli fotograf — ja sam svu svoju veštinu uložio, videli ste i sami ali vi ste mrdali.

— Ta nisam ni disao — veli Trifun očajno.

— To ne čini ništa — odgovara fotograf može čovek ne disati a ipak mrdati. Evo, pokazaću vam.

I fotograf donese staklo, metnu ga na crno platno i Trifun vide odista na staklu dve glave i dvadeset i dva prsta na desnoj ruci.

— Pa kad mogu opet da se slikamo — pita očajno Trifun.

— Iduće nedelje, izvolite iduće nedelje.

Šta je mogao nego da trpi. Iduće nedelje morao je ponova odelo da pozajmljuje, nanovo da trpi sve one muke koje je pretrpeo prošle nedelje i da ne diše i da se smeši na ukaz.

A pet dana za tim, kad mu je opet kazao fotograf da dođe; on je sa najvećim strahom otvarao vrata na radnji jer, ako bi mu i sad fotograf kazao da slika nije dobra, on se ne bi mogao više slikati, pošto mu je g. Jova odrekao da daje i dalje odelo.

— Pa vi se možete tako cele godine slikati — veli g. Jova. — Onda naručite jedan par odela taman ćete ga izderati slikajući se u njemu.

Ali fotograf ne reče da ne valja no na protiv, da je slika ispala vanredno dobro. Trifunu čisto sinu pred očima i sav srećan nestrpljivo očekivaše da je vidi.

— Pogledajte, ja bih voleo da vidim da li bi ovo mogao jedan beogradski fotograf da izradi.

Trivun uze sliku pa je gleda, gleda, gleda, gleda pa tek diže oči:

Ama slušajte, da li ovo liči na mene?

— Molim. — učini fotograf.

— Nešto mi sa svim mladolik, suviše mi je mlad pa onda mali brkovi i tanki i onda…

— Molim, to ne dozvoljavam da mi se kaže. Ja sam valjda fotograf i razumem se u slici, vi to ne možete razumeti.

On ubedi Trifuna kako je slika sušti on te Trifun srećan odjuri Maci Majorici sa slikom i Maca još istoga dana napiše pismo u Ćupriju, kaže u pismu sve što obično provodadžike kažu o momcima, metne sliku u pismo, te hajd’ na poštu.

34.4. Poglavlje 4

Kao god što je ono obilazio oko fotografa, tako je sad grešni Trifun obilazio oko Mace nestrpljivo očekujući odgovor.

A odgovor se nije dugo ni zadržao. Ne prođe ni desetak dana a Maca dočeka Trifuna vesela lica i predusrete ga rečima:

— Trči traži odsustvo, pa ’ajd’ u Ćupriju.

— Ama je l’ istina? — pita Trifun ushićeno a samo što mu ne kanu suze.

Trifun u ushićenju zagrli najpre Majoricu, pa onda otrča u čaršiju te zagrli fotografa, pa onda zagrli g. Jovu pisara i da je sreo gde god usput kapetana izvesno bi zagrlio i njega.

Ali njega nađe u kancelariji i zamoli ga za odsustvo i reče mu iskreno da hoće da se ženi.

Kapetan mu dade odsustvo, on otrča kući, spakova se, otrča još jedanput do Majorice da mu da potrebna obaveštenja, pa istog dana vozom krenu u Ćupriju.

34.5. Poglavlje 5

U Ćupriji je prvo svratio u kafanu da se umije i očetka, pa se onda raspitao o kući Gospođe Stane, majke devojačke i uputio se tamo.

Bilo mu je milo i za čudo nije osećao ni malo straha, jer je stvar smatrao za svršenu.

Gospođa Stanu zateče u avliji i ona ga, kao što bi svakoga stranca, ponudi da uđe u sobu.

On uđe i odmah poče razgovor.

— Onaj… gospođo, ja sam znate došao po onoj stvari, što se vaše ćerke tiče, vi već znate, pisala vam je tetka Maca.

— A da — priseća se gospođa Stana — a što nije s vama i g. Trifun došao?

— Kako molim? — zbuni se Trifun.

— Vi ste valjda njegov otac? — nastavi gospođa Stana.

Trifun preblede kao krpa i obli ga znoj.

U tom uđe u sobu i gospođica Dara koju je Majorica prosila za Trifuna. Gospođa Stana ga prestavi:

— G. Trifunov otac…

— Milo mi je — odgovori i priđe te poljubi Trifuna u ruku.

Ovaj ni da zine. Zbunio se pa niti zna da i da govori ili da ćuti. Dođe mu u jedan mah da skoči pa da počne begati neosvrćući se.

Gospođa Stana opet prekide ćutanje. Ona uze sa stola Trifunovu fotografiju koju joj je poslala majorica pa je stade gledati i zagledati Trifuna.

— A dosta liči na vas?

— Da… liči… promuca Trifun.

— Nije baš sa svim, ali ima neke vaše crte — reći će devojka.

— E pa razlika je zaboga — dodaće majka — ovo je mladost a gde je gospodin. Vi se još i dobro držite za vaše godine, kad imate ovolikog sina.

Trifuna spopade neka muka, proklinjao je u duši sve fotografe i sve fotografske aparate, bledio je, rumenio, čas ga poduzimala vatra a čas zima, dok najzad domaći ne primetiše.

— Šta je vama? Vama kao da nije dobro?

— Ne znam šta je. Na jedanput mi je pozlilo. Vi ćete me izviniti ali… ja moram ići… čim mi bude lakše doći ću.

I on se diže. Domaćica zabrinuta isprati ga do kapije a on kad se dočepa ove, odjuri kao lud niz ulicu.

Uze sobu u kafani, zaključa se, svuče se i leže u krevet. Dobio je grešnik odista groznicu.

Tu, u krevetu, pod jorganom zakleo se u sebi da se nikad više u životu neće fotografisati i da će Žiki fotografu, čim stigne u S. prosto razbiti glavu i to njegovim rođenim aparatom.

Kažu da je i jednu i drugu zakletvu ispunio.

Napomene

  1. Ova priča, nakon tri decenije po prvom njenom objavljivanju, doživela je interesantnu istoriju. Neko je pronašao da je ona napisana po istovetnoj ideji po kojoj je austrijski književnik Roseger napisao takvu priču. Ja sam tada objavio da sam pre blizu trideset godina čuo (naveo sam i živog svedoka) ovu anegdotu pričanu u društvu i dopala mi se kao materijal za priču. Pripovedač anegdote je neobično bio udaljen od Rosegera, te je nemoguće da je odatle crpeo anegdotu. Naprotiv je mislim da i Rosegerova i moja priča potiču iz jedne iste anegdote koja je živela i pre njega i pre žene. Još pre sto i toliko godina Krilov u svojim basnama („Triškin kaftan“) priča priču o potkraćivanju odela. A biće da je ova anegdota starija i od samoga Krilova.)
  2. Ima u Čehova jedna priča gde pijanica razgovara, sa psom. Meni je međutim povod za ovu priču dao autentičan slučaj jednoga poznatoga našeg literata iz Vojvodine.
  3. Ova je priča pisana u doba posleratne velike oskudice stanova.

više objava