Reč cara Stefana Dušana uz njegov Zakonik

Reč cara Stefana Dušana uz njegov Zakonik / Nepoznati pisac ; preveo Nikola Radojčić ; priredio Zoran Tasevski¹

Tako i ja, unuk i sin njihov, i izdanak dobroga korena njihova, svetih bogoispovedajućih roditelja i praroditelja mojih, nazvani rob Hristu Stefan, u Hristu Bogu blagoverni car svima Srbima, i Grcima, i stranama bugarskim, i celome Zapadu, Pomorju, Frugiji² i Arbanasima, milošću i pomoću božjom samodržavni car, i, evo, reći ću svu istinitu sadržinu života moga, kakva je od mladosti moje. Dok nisam držao sve ovo ranije u mojoj vlasti, nego dok sam prebivao u ljubavi velikoj roditelja moga, bogomprosvećenoga kralja Uroša Trećeg³, samodršca sve zemlje srpske i pomorske. I dok sam tako gospodstvovao s roditeljem mojim, u zemlji otačastva našega, živeći tiho, pobožno, i mirno, i dok se niko od okolnih gospodujućih vladara nije drznuo na nas, nego smo se pobožno i radosno veselili, o svemu Boga slaveći. I pozavidevši zlopakosni đavo našemu dobromu životu, i zlobom podiže na nas sedam vladara: u godini 6838. (1330), meseca junija, 19. dan, a to, i cara grčkoga Mihaila⁴, i brata njegova Belaura, i Aleksandra⁵, cara Bugarima, i Baserabu Ivanka⁶, tasta Aleksandra cara, susedno živućih crnih Tatara, i gospodstvo Jaško⁷, i druge s njim gospode. Kada svi ovi krenuše na nas, hoteći nas, po svojoj nerazumnosti, kao nešto slatko, proždreti i zemlju otačastva našega razdeliti sebi i u ropstvo njim predati. No ne htede milosrđe božije njihove namere tako ostvariti. I kad su svi ti stigli u zemlju našu, u mesto nazvano Velbužd⁸, njih oko osamdeset hiljada⁹, i kada su mnoga zla stvorila toj krajini, i kad smo mi čuli da su upali u zemlju našu s mnogo besa. I mi sabravši vojnike otačastva našega, koje sam ja pripremio za borbu, oko petnaest hiljada, i od svega srca podigosmo na nebo ruke naše ka svemogućem Bogu. I kada stigosmo, pomoću Hristovom i molitvama svetih otaca naših, meseca julija, 27. dan, u subotu, u 6. čas¹⁰. I tako navalismo na njih i milošću božijom pobedismo ih sve pobedom velikom, na divljenje svima okolnim vladarima i gospodi. I Mihailu, caru bugarskomu, mačem glavu njegovu otkinuh; njemu je i sad grob njegov u našoj zemlji. I mnoga imanja tih gospodara uzeh. Zemlju našu ispunismo, kao što se Izraelićanima dalo sve imanje egipatsko, i razbivši svu vojsku Faraonovu i kola njihova i konje¹¹, tako i nama, pomoću božjom izvojevavši pobedu veliku nad njima. I kada smo se s radošću vratili u zemlju našu, o svemu Boga slaveći i blagorodno živeći.

No, oh, zlo i neispravljeno oružje đavolsko ne dopusti dobrota i tihoga života našega. Nego posejav, kao od početka zlonačelnik i pakosnik dobru, đavo, pođe i razveja lukave reči svoje đavolske posred ljudi otačastva našega. Brižnoga načiniše zbog mene roditelja moga, i tako ga razdražiše na mene, kao da uopšte ne bude imena moga, ni života, kao što je davno bedni đavo razbesneo braću, sinove Jakovljeve, na prekrasnoga Josifa, brata njihova, hoteći ga prodati u tuđe zemlje, da ne bude naslednik zemlje oca svoga.

No Josifa ne ostavi dobrota božija, niti ga umrtvi, kao što oni mišljahu.¹² Tako i o meni, robu svome, njegova neizreciva mudrost pomilova me od tolike pakosti, nego me čak osnaži i moćna me načini. I postavi me za gospodina i vladara svoj zemlji otačastva moga i vladah godina šesnaest, i potom većom čašću od višnjega Svevladara desnicom ojačan bih. Kao što je i prekrasnoga Josifa mudrošću osnažio i stvorio ga vladarem mnogim narodima i celoj vlasti Faraonovoj i svemu Egiptu, takvim istim načinom, po milosti svojoj i mene premesti od kraljevstva na pravoslavno carstvo. I sve mi dade u ruke kao i Velikome Konstantinu caru¹³. zemlje i sve strane i pomorja i velike gradove carstva grčkoga, kao što i ranije rekosmo I Bogom darovanim vencem carskim venčan bih na carstvo u godini 6854. (1346), meseca aprila, 14. dan, na veliki i presvetli i radosni praznik Vaskrsenja Hristova, blagoslovom i rukom preosvećenoga patrijarha Joanikija, i svima arhijerejima sabora srpskoga. Isto tako blagoslovom i rukom preosvećenoga patrijarha bugarskoga gospodina Simeona i svih arhijereja sabora bugarskoga. I molitvama i blagoslovom prečasnoga zbora Svete Gore, Atona, protom i svima igumanima i svima starcima sabora svetogorskoga. Pa i od arhijereja prestola grčkoga i svega sabora, koji odlučiše da ja carstvujem. Sve se to dogodilo ne po mojoj želji, ni nekom silom, nego po blagoslovu božijem i drugih postaviše me carem za svaku pravoslavnu veru, da slavim jedinosušnu Trojicu u vekove. Amin.

Zato i ja, najodaniji rob Gospoda moga Hrista, Bogom venčani i blagoverni car Stefan, carski skiptar s verom držeći u rukama, i s najljubljenijim sinom carstva mi, kraljem Urošem, i Bogom darovanom caricom Jelenom, poželeh nekoje vrline i najistinitije i pravoslavne vere zakone postaviti, kako ih treba držati i braniti po svetoj i svesabornoj i apostolskoj crkvi Gospoda Boga i spasa našega Isusa Hrista, po zemljama i gradovima, da se ne bi umnožila u oblast carstva našega neka zloba, zlo domišljanje i lukava mržnja, nego da svi poživimo u punoj tišini i mirnome životu i u životu pravoslavne vere sa svima ljudima carstva našega, malima i velikima, i da postignemo carstvo nebesko u onome budućem veku. Amin.

Napomene

1. Reč cara Stefana Dušana uz njegov Zakonik u stvari je Dušanov predgovor (ili pogovor) poznatom Zakoniku. Sačuvan je na žalost u jednom jedinom rukopisu, pisanom na samom početku 18. veka, i to od prepisivača koji nije uvek verno i sa razumevanjem čitao stariji tekst sa kojeg je prepisivao. Zbog toga u njegovom prepisu ima nekoliko nejasnih i netačno prenetih mesta. Ipak, iako sačuvan u slabom prepisu, ovaj spis je „s istorijskog, pravnog i književnog gledišta iznimne vrednosti“ (N. Radojčić.). Prvi put ga je objavio Georgije Magarašević u Letopisu Matice srpske za 1828. godinu, a zatim u dva maha (1870, 1898) St. Novaković. Poslednje izdanje originalnog i prevedenog teksta v. u N. Radojčić, Zakonik cara Dušana, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1960.
2. Frugija, ovde označava latinske, franačke posede na jugozapadnim granicama Dušanove države, koje je on prisajedinio svojim zemljama.
3. Uroša Trećeg, Stevan Dečanski.
4. Greškom grčki mesto bugarski car Mihailo. Vizantijski car koji je bio u savezu sa bugarskim carem Mihajlom bio je u stvari Andronik Treći (1328—1341).
5. Bugarski car Mihailo zaista je imao brata Belaura, i nećaka Aleksandra. Ovaj poslednji je kasnije postao bugarski car.
6. Ivanko Besaraba bio je vlaški vojvoda.
7. Gospodstvo Jaško, jedan deo Moldavije, koji su naseljavali Jasi, po kojima je dobio ime grad Jaš.
   Ovaj broj saveznika svakako je preteran u cilju da se uveća što više značaj srpske pobede.
8. Velbužd, današnji Ćustendil u Bugarskoj.
9. Broj vojnika je svakako preteran.
10. Bitka je bila 1330. godine.
11. Aluzija na biblijsku priču o bekstvu Jevreja iz Egipta (Druga knjiga Mojsijeva, 14).
12. Aluzija na biblijsku priču o preblagom Josifu (Prva knjiga Mojsijeva, 37).
13. Konstantin Veliki (umro 337) osnivač istočne rimske imperije i Vizantije.