Zapis

Zapis / Teodor Gramatik ; preveo Milivoje M. Bašić ; priredio Zoran Tasevski¹

Hvalu ti odajem, Vladiko, jer ovim knjigama ti mi početak bi, i meni darova i kraj. Blagoga cara blaga mati, presveta mi Vladičice Bogorodice, Teodora, koji je mnogo, bezbrojno grešan, raba tvojeg hudog i udavljenog valima sveta ovog tašteg, koji se trudio oko ove knjige², s ljubavlju u slavu i hvalu sina tvojega, Gospoda našeg i Spasa Isusa Hrista, ovde pokrivaj me i čuvaj, odgoneći različne neduge duševne i telesna stradanja, onde mi sina tvojega Hrista čineći milostiva.

Ove se knjige pisahu zapovešću i trudom svetoga i predostojnog oca našeg bogoumnog jeromonaha Domentijana, tadašnjeg duhovnika hilandarske lavre i svetoga knjigoljupca i, uistinu reći, velikoga bogoljupca, kojemu neka je pohvala na nebesima od samoga Boga i od svetih anđela njegovih za božanstvenu njegovu ljubav, koju ima prema samoblagome istočniku milosti i za znanje njegovo sveto, koje su svete knjige.

A kad ja, span³, dođoh u Svetu Goru i jednu godinu provedoh, nađe me ovaj hristoljubivi otac moj i razume od mene da svete knjige znam prepisivati, i u Gospodu se savetovasmo kako će to biti, ako Bog ushoće. U te je dane nastalo gonjenje na spane⁴ od prote⁵ i svetogoraca, i izagnaše mnoge iz Svete Gore, i mene zajedno sa njima. Izađoh u Solunski grad, onde provedoh polovinu godine, a otac moj blaženi, uvek gorući duhom Svetim, ne ostavi želju srca svoga, i, došav, izvede me iz Solunskog grada, i svojom blagorazumnošću uvede me opet u Svetu Goru, i ime gospodnje prizvavši, u Gospodu počesmo knjige ove. I kad sam ih ispisao do polovine, zavidnik đavo usadi u srce zlu pomisao nekome protivniku mojem, i bih obeđen u prote, i mnoge poslanike posla k ocu mojem za mene.

I uistinu blagi otac i čovekoljubac ne htede me pustiti sama, da ne budem ozlobljen i kažnjen kao i ostali. I kad dođe praznik Uspenja svete Bogorodice, otac moj uzev me, pođe na zbor svetih otaca. I nađosmo protu veoma gnevna i ljuto naoštrena onim neprijateljima mojim. I upita prota oca mojega o meni i mnogo ožalosti oca mojega radi mene, i Gospod Bog beše sa ocem mojim, i ne dade da ga prota do kraja ozlobi. A ja, stojeći i gledajući na tužno lice oca mojega, s velikom žalošću usudih se reći: „Da, oci i braćo, verujte mi“, zamišljajući kao da sam i na drugom dolasku Hristovom i čekajući kojom ću kaznom biti osuđen. Ali milosrđem božjim i molitvama oca mojega sačuva me Bog od svih kazni izrečenih na me od prote. Konačno bi mi suđeno: opet izagnati me iz Svete Gore.

I tu ne ostavi me otac moj, nego me predade u metohiju⁶ hilandarsku, i Gospodom upućen i molitvama oca mojega čuvan, završih i drugu polovinu. I otac moj svojega me blagoslova ne liši, i moj trud sav ispuni, a oca mojega Bog da ne liši svoje milosti, ovde i u beskrajnje vekove, amin, amin, amin!

Napomene

1. Nedovoljno poznati hilandarski kaluđer, učenik Savinog biografa Domentijana, po nalogu Domentijanovom prepisivao je godine 1262/63. „Šestodnev“ Jovana Egzarha. I pored zauzimanja Domentijana, koji ga je štitio, Teodor je zbog svoje ćosavosti bio prognan iz Hilandara. Neki književni istoričari (Svetislav Vulović, Đorđe Spase Radojičić) pretpostavljaju da bi on mogao biti isto lice sa Savinim biografom Teodosijem. Original: Ljubomir Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi. Knj. 1, br. 21. Prevod: Milivoje Bašić: Iz stare srpske književnosti, 1931.
2. Ove knjige, tj. „Šestodnev“, bogoslovsko delo Jovana Egzarha, bugarskog pisca 10. veka.
3. Span, (grč.) ćosav, golobrad.
4. Svetogorske vlasti su progonile ćosave kaluđere.
5. Prota, vrhovni starešina svih svetogorskih manastira.
6. Metohija, manastirsko imanje.