Lektira

Ben-Akiba. 1

Autor

Branislav Nušić

u

, , , ,

Sabrana Dela Branislava Nušića. 8, Ben-Akiba. 1 / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Srpski književnik

Bio jednom jedan car koji je, pomagan milošću bogova i savetima mudraca, upravljao svojom državom mudro i blagorazumno. U milosti je bio veliki, a u izricanju pravde strog.

Jednog dana, ogreši se jedan mladić o cara, teško se ogreši rekav mu istinu u oči. Njegovo Carsko Veličanstvo zadrhta od gneva i sazva odmah savet mudraca, nalažući mu da smisli najtežu kaznu za tako veliku krivicu.

Mudraci se duboko zamisliše i zabrinuše.

— Gospodaru — diže glavu prvi — predlažem ti, da toga drskoga mladića vežeš konjima za repove te da ga rastrgnu.

— To je malo, to je blaga kazna, — odmahuje glavom car — njegov je greh mnogo veći.

— Gospodaru — prihvati drugi mudrac — predlažem ti da toga bezočnoga mladića raspneš na sramni točak.

— To je malo — odmahuje car — nađite težu, strašniju kaznu.

— Gospodaru — pokušava treći mudrac — da ga spalimo na lomači.

— Veću, strašniju kaznu hoću! — grmi car gnevom.

Tada diže glavu jedan mudrac, koji se, duboko zabrinut, beše sklonio u jedan ugao. On prevuče rukom svoju dugu, srebrnu bradu i reče:

— Našao sam, gospodaru, najstrašniju kaznu kojom živa dvonošca možeš kazniti.

— Govori!

— Gospodaru, znano je i poznato je, da je tvoj narod neblagodaran. Zamoli bogove neka toga mladića nadahnu te neka bude veliki čovek. Veruj, većega mu bola ne možeš zadati, do naterati ga kao veliki čovek da živi u sredini neblagodarna naroda.

I tako bi.

To je davno bilo.

Kada bi se sada nešto ponovila ova priča, ovaj bi mudrac izvesno izmenio svoj predlog. On bi rekao caru:

— Ako ćeš, gospodaru, kazniti toga mladića kaznom najstrašnijom, učini ga velikim čovekom i pošlji ga u Srbiju da živi. Tamo, u toj čarobnoj zemlji, gde slavuji i hajduci pevaju zanošljive pesme u lugovima; gde se rode i činovnici svaki čas sele s dimnjaka na dimnjak; gde državni savetnici i popci tiho prespavljuju zimu; gde su ministri i ježevi uvek tako uvijeni da ih zbog bodlja ne smeš taknuti… u toj čarobnoj zemlji živi jedan narod koji je uspeo da izgubi nedavno grob svoga najvećega pesnika Sime Milutinovića, i gde je pozniji veliki mu pokojnik Vojislav Ilić zašao po čaršiji i nudio da, za jevtine pare, proda svoj budući spomenik, ne bi li bar za života video kakvu fajdu od svojega naroda!

Ali, i kad bi se ponovila ova priča, i kada bi mudrac od reči do reči rekao ovako danas caru, ja mislim da prekor o zaboravljenom grobu i prodaji spomenika ne bi bio ni najteži ni najgori. Ne bi prvo stoga, što je to često puta pravo zadovoljstvo ležati u zaboravljenom grobu, kao što može biti još veće zadovoljstvo prodati još za života budući rđav spomenik i, ne bi stoga, što tragedija srpskog književnika — ako se ovom prilikom zaustavimo samo na njemu — nije u tome, što će od svoga naroda biti zaboravljen mrtav, već u tome, što je zaboravljen živ.

Još praotac srpskih boema, onaj, „s jednom nogom“ Joakim Vujič, izdahnuo je gladan na rukama jednog knjigovezačkog šegrta, sa željom, koju sve do sedamdeset pete godine svoga života nije mogao postići, da mu se da službica koja bi ga mogla prehraniti. A bedni starac Milovan Vidaković, — koji je za šeset godina života stekao svega dva džaka šećera i to, pijući svaki dan u kafani kafu s jednim parčetom, a drugo noseći u džepu, i pribirajući tako parče po parče da bi napunio džak te da ga posle proda, — taj čestiti nemenikućanin ovako se jada na svoju sudbu, na sudbu srpskoga književnika: „I čto me ino na sej podvig oduševljavalo i nudilo, neželi iskrenoje moje želanije narodu v prosveštenije jego na polzu mu biti. Bog mi i savest moja svidetelji v sem sut, da ja ščastije moje narodnija polzi radi prenebregal jesam, žertvom jemu sotvorilsja i na konac v starosti mojej na žizal negli prosjaka nizrinovenu mi biti viždu“.

I kako je ta sudba poterala pretke, pratila je ona i prati i danas i njihove potomke, sve do onih osamdeset groša, zbog kojih je jedan furundžija hteo da zadrži s puta pogreb Đure Jakšića, onako od prilike kao što se putnik zadržava s puta za dug.

Ali se srpski književnici na svoju sudbu ne mogu uvek podjednako žaliti. Bivalo je prilika, a biće ih valjda još, kada je bar država — ako to nije htelo društvo — znala i umela da se oduži predstavnicima njenog kulturnog života.

Prve pojave te državne pažnje ili blagodejanja prema srpskim književnicima zalaze čak u prošlost. Još 1859 godine, a pod 12 majem, potpisao je Knez Miloš jedan ukaz koji glasi:

„Uvažavajući mnogogodišnju i opštekorisnu delatnost, koju urednik „Srpskih Novina“ Miloš Popović osvedočava oko podizanja narodne žurnalistike, pa želeći na njemu pokazati svoje knjaževsko priznanje i prema našoj književničkoj klasi, blagovolela je Njegova Svetlost Gospodar i Knjaz naš Miloš Obrenović Prvi, proizvesti ga u čin kapetana“.

Razume se da se sa takvim proizvođenjem nije moglo produžiti, jer da je to učinjeno danas bi, možda, iz pažnje prema književničkoj klasi, Bora Stanković bio đeneralštabni kapetan, Jelena Dimitrijević major a, recimo, Vlada Petković-Dis, inženjerski poručnik. Ali je država ipak ostala verna toj tradiciji, začetoj 1859 godine, i prevodeći književnike iz vojne u civilnu službu, razmestila ih je, iz pažnje prema književničkoj klasi, u đumrukdžije, poštare i poreznike.

Malo posle 1895 godine, srpski su književnici zadobili od države još jednu bogatu koncesiju. Došla je 1861 godine uredba po kojoj se: „prosjacima, ciganima, skitnicama i književnicima mogu izdavati besplatni pasoši“. Ima do duše pakosnih komentatora, koji ovu uredbu tumače kao državnu tendenciju da se ovih nesnosnih elemenata otarasi, olakšavajući im iseljavanje, ali se ne može osporiti, da je njome, što rekao Knez Miloš, „ukazano priznanje prema književničkoj klasi“.

Od doba te uredbe, a to je skoro pola veka, uspelo se da se ode još jedan korak dalje. Država je, u poslednje vreme, primila na sebe galantnu pažnju da o svome trošku sahranjuje književnike. Razume se, književnici se moraju pri umiranju držati izvesnog reda i ne umirati svi u jednoj godini, jer se kod jednoga od naših drugova desilo, da je umro kad je budžet na umiranje srpskih književnika bio iscrpen, pa nam je čak predlagano da njegov pogreb prenesemo u iduću godinu, inače, njegova smrt ne bi mogla biti priznata od Glavne Kontrole.

I to je, eto — taj državni pogreb — maksimum pažnje koji se dao postići za ovo sto godina srpskog književnikovanja.

Pošto su srpski književnici na taj način jedno od važnih pitanja — a to je svoj pogreb — skinuli sa dnevnoga reda, ostalo je da zbrinu onaj manji deo brige, a taj je: kako će da žive pre no što se udostoje državnoga blagodejanja prilikom smrti.

2. Na Kalimegdanu

Duboka noć. Već i poslednje ljubavne parove najurio čuvar parka i jedino još zrikavci što svojom pesmom izjavljuju jedno drugom ljubav jedna bista drema na svome podnožju, uz koje je prislonjen neki osušen venac sa izbledelim i otrcanim trakama. Na jedan mah se bista trže iz dremeža, diže glavu i pogleda put staze kojom se ču neki hod. Ona osluhnu, protrlja oči i zagleda se u mrak.

Bista: Ko je to?

Poeta: (Izvukao se na nekakav način iz groba, pa se uputio na Kalimegdan i lunja stazama) Ja!

Bista: Kako mi izgleda, mi dosta ličimo jedno na drugo.

Poeta: Odista, odista! A s kim imam čast?

Bista: Ja sam spomenik poete Iks.

Poeta: Tako? Ja sam dakle vaš original, jer ja sam poeta Iks.

Bista: Pa zar ste vi živi?

Poeta: Ja? Bože sačuvaj! A ko je još u Srbiji digao spomenik živome poseti. Nisam živ, ali sam se večeras izvukao iz groba da malo prošetam, Užasno mi je dugo vreme u grobu. Mali, plesniv grob; znate već kakav mora biti grob koji opština iz priznanja pokloni jednom poeti.

Bista: No, to mogu misliti!

Poeta: Dozvolite mi jedno pitanje?

Bista: Molim.

Poeta: Kad ste otkriveni?

Bista: To jest… a, da, razumem. Svečanost otkrivanja, govori, pesme, venci. To je bilo prve dve nedelje, ali sam pre toga čitavu godinu dana bila zamotana u neko platno. Jednako se zakazivala svetkovina otkrivanja pa odlagala i jednako priređivani neki koncerti radi moga otkrića, a za sve to vreme ja sam neprestano sedeo zavijen u platno, Već su deca koja šetaju parkom počela da me se plaše i prozvaše me „čovek u džaku“. Jedva na jedvite jade skidoše mi taj pokrov, a po mome mišljenju nisu me trebali ni pokrivati, jer, kao što vidite, ja nisam u pobedničkom stavu, već na protiv obučen sam vrlo pristojno; imam, vidite, čak i kaput na sebi.

Poeta: To je ovaj isti redengot u kome su mene sahranili.

Bista: Tako, e, sad razumem slučaj, koji mi se desio pre dva dana.

Poeta: Radoznao sam da čujem?

Bista: Prekjuče, rano izjutra, došao je ovde jedan tuberkulozni krojač sa bocom selterske vode. Stao je preda mnom, zagledao se i jedan osmeh pun pakosti razvukao mu se na ustima. Izgledalo mi je malo čudnovato i odmah mi je palo u oči da on ne gleda mene iz pijeteta što ja predstavljam jednog pokojnog poetu, jer gotovo je počeo da se kezi na mene. Najzad, poče da gunđa nešto i da me psuje, odnosno vas da psuje. Ono što mi je naročito palo u oči, to je da on u stvari nije ni gledao toliko vaš lik, koliko kaput koji je na meni.

Poeta: Kod njega sam pravio taj kaput.

Bista: I niste mu ga platili izvesno?

Poeta: Razume se.

Bista: Slutio sam odmah to, jer kad je krojač pošao i bacio još jedan besan pogled na ovaj kaput, on je rekao nešto kroz zube što se ni u kom slučaju ne bi moglo protumačiti kao uzvik: „Slava mu!“

Poeta: I ja mislim.

Bista: A imate li još kreditora sem tog sa selterskom vodom?

Poeta: Kako da ne, pa da nije njih ne bi u nas ni bilo literature uopšte. Kreditori su jedine literarne mecene u nas.

Bista: Ja se nadam da me ostali neće uznemiravati?

Poeta: Mene u grobu ne uznemiravaju.

Bista: Podizanje ovoga spomenika vama, mnogo veću, možda pet i šest puta veću sumu pretstavlja no što su vaši dugovi. Zar nije bolje bilo da je odbor za podizanje spomenika platio vaše dugove?

Poeta: I to još za života moga, jer bi mi taj odbor tako produžio život. Poživeo bi bar još dvadeset godina.

Bista: A jesu li vam veliki dugovi bili?

Poeta: Devet hiljada dinara.

Bista: A znate li vi da više nego to koštaju banketi priređivačkog odbora povodom podizanja vašeg spomenika

Poeta: To verujem. E, ali šta ćete: da nije tih banketa, ne bi bilo prilike da se proslave pojedini besednici i nazdravljači. Za te ljude iz priređivačkih odbora ima mnogo veću važnost smrt jednog velikog čoveka nego njegov život. Njegov rad pripada svima, celom narodu, a njegova smrt pripada njima, priređivačkom odboru.

Bista: Predsednik je toga odbora, posle otkrića ovog spomenika, dobio i odlikovanje.

Poeta: Razume se, dok ja — ja ga nisam dobio.

Zora već poče da se nazire, na Sabornoj crkvi sat izbi četiri i po, i poeta se duboko pokloni svojoj bisti pa pođe da pre zore otide — u grob.

3. Posle mitinga

Biće nešto više od dve hiljade godina kako ja posećujem razne mitinge i zborove. Bio sam na onome poznatome mitingu, na kome smo doneli rezoluciju i osudili izdajničko držanje Isusa Nazarećanina; bio sam na onome mitingu kad smo popeli Petra Amijenskog na magarca, a posle, na onome mitingu, kad su popeli mene na belog konja, kao i na svima ostalim mitinzima staroga, srednjega i novoga veka. I, ako hoćete da vam se ispovedim, povodom mitinga i rezolucija, ja sam i izrekao ovu poznatu moju reč: „Sve je to već jednom bilo!…“

Pa ipak ima neke razlike između nekadašnjih i današnjih mitinga, i ta razlika po svoj prilici potiče sa pismenosti. Pre, dok smo bili nepismeni, mi smo rezoluciju, koju bi doneli na mitingu, da je ne bi zaboravili, odmah izvršavali; sad otkako smo pismeni, te možemo napisati šta želimo i šta hoćemo, sad nam je već lako. Desi nam se kakva nepravda ili nevolja, a mi se zberemo na miting, izrazimo gnušanje, napišemo to na papiru i onda metnemo lepo u arhivu, uvereni da se to ne može ni izbrisati ni zaboraviti.

A, najzad, i pravo je da bude neke razlike između nekadanjih i današnjih mitinga i rezolucija. Jer, zamislite kako bi to izgledalo da se na onome mitingu na Orašcu, 1804 godine, radilo kao danas? Ako tu sliku ne umete sebi da predstavite, evo ću vam je izneti.

Zamislite dakle miting sazvan na Orašcu na dan 20 januara 1805 godine. Otvara ga g. Stanoje Glavaš lepim i prigodnim govorom i predlaže da se g. Đorđe Petrović, zvani Crni, izbere za predsednika mitinga, G. Kara-Đorđe zauzima predsedničko mesto i, blagodareći zboru na poverenju, daje reč jednome od sazivača, gospodinu Stanoju Glavašu.

G. Stanoje Glavaš: Braćo. Stanje naše braće postalo je do krajnosti nesnošljivo, i mi smo pozvani da razmislimo o merama koje treba preduzeti da bi se našoj porobljenoj i namučenoj braći pomoglo. Do duše, mi sa puno pouzdanja i poverenja možemo gledati u Evropu, u toliko pre, što nas je ona, u plemenitoj težnji da održi mir na Balkanu, preko svojih predstavnika ubedila da time, što nas Turci ubijaju i natiču na kočeve, nisu nikakva naša nacionalna prava povređena. (Tako je!) S toga ja, braćo, predlažem da se donese jedna rezolucija u kojoj bi se izjavilo gnušanje prema zverstvima koja se čine prema nama i da se pozove vlada da preduzme energične mere za zaštitu srpskoga življa! (Dugotrajno: Tako je!)

G. Kara-Đorđe: Koekude, ima reč gospodin Đuša Vukićević.

G. Đuša Vukićević: Ja se, u glavnome, slažem sa mislima koje vam je izneo moj poštovani predgovornik, gospodin Stanoje Glavaš, i imao bih samo da učinim jednu dopunu njegovom predlogu. Nas kolju, taj fakt stoji, ali mi ne možemo, za ljubav jedne takve sitnice što će nas pet šest hiljada nataći na kočeve, remetiti mir na Balkanu, koji Evropa želi da očuva. Stoga sam ja da naša rezolucija ne bude napisana raspaljivim tonom, već ozbiljno i dostojanstveno, kako bi sobom kazivala da je izraz ljudi koji rado pristaju da sede na kočevima i da vise obešeni o kruške, za ljubav mira koji Evropa želi. (Tako je! Tako je!)

G. Kara-Đorđe: Gospodo, pozivam gospodina Janićija Đurića da pročita nacrt rezolucije. Izvolite gospodine Janićije, po duši vas, pročitati!

G. Janićije Đurić: (Čita nacrt rezolucije koja glasi):

Građani svih redova, sakupljeni na današnjem mitingu na Orašcu, a po saslušanju svih govornika, jednoglasno konstatuju:

  1. da je usled anarhije, koja je ovladala u turskoj imperiji, doveden u pitanje opstanak naš;
  2. da je poslednji pokolj, koji je izvršio dahija Aganlija u Beogradskom okrugu, u kome je sa svoga ognjišta rasterana nezaštićena srpska sirotinja, izazvao silno uzbuđenje kod nas sviju;
  3. građani srpski, okupljeni na mitingu, najodlučnije dižu svoj glas protivu nasilnog i stalnog, sistematskog istrebljenja srpskoga življa u Turskoj.
  4. Poziva se ceo narod da, bez obzira na veličinu žrtava koje će podneti, preduzme sve i najenergičnije mere za brzu zaštitu našega življa u turskoj imperiji.

G. Kara-Đorđe: (po pročitanju). Prima li se ova rezolucija? (Svi jednoglasno: Prima se.)

G. Kara-Đorđe: E, sad, koekude, pozivam vas da se mirno i dostojanstveno raziđete svojim kućama, a mi ćemo ovu rezoluciju staviti u arhivu manastira Blagoveštenja, kako bi bila sačuvana za potomstvo.

(Dugotrajno odobravanje.)

Eto tako bi taj miting izgledao, da je tada rađeno kao danas. A kako bi mi danas izgledali, da je takav miting bio tada?

4. Odgovor na jedan poziv

Dobio sam, drugovi i prijatelji, vaš poziv da se ovih dana posle tako dugog niza godina, sastanemo i proslavimo dvadesetpetogodišnjicu od dana kada smo svršili Universitet. Odazvaću se, verujući da će mi ta proslava vratiti sećanje na one lepe dane, kada smo, i ja i vi svi, verovali, da je u Srbiji i potrebno i vredno truda svršiti Univerzitet. Za ovih dvadeset i pet godina, na žalost, ja sam se uverio da su majci Srbiji pismeni ljudi vrlo izlišni i da je universitetska kvalifikacija jedan luksuz, kojega čovek ne može, i da hoće, da se otrese.

Kad sam prviput stekao univerzitetsku diplomu, ja sam mislio: moj je svet, i mislio sam: sad mi je u ruci onaj ključ što svaka gvozdena vrata otvara, aladinova lampa pred kojom se stene razoravaju.

A kako je bilo i šta je bilo, u stvari, u životu?

Otišao sam u vojsku, i kad sam pomenuo da imam univerzitetsku diplomu, oni su se raspitivali — čiji sam sin?

Obratio sam se državi i, kad sam joj pomenuo da imam univerzitetsku diplomu, ona se raspitivala — imam li akcije, i koje banke?

I tada, kada sam video da mi je ta diploma jedan teret i jedna smetnja, došao sam na srećnu misao da počnem lagati kako ja i nemam diplomu Univerziteta, kako je nikad nisam ni imao, i kako uopšte nikad nisam ni pomišljao da je imam.

Tako rešen, obratim se ponovo državi, koja me je jedanput već odbila. Javim se načelniku jednog ministarstva i ovaj me primi.

— Gospodine načelniče, — otpočeh ja vrlo ozbiljno, kako on ne bi ni iz jedne jedine reči saznao da sam svršio Universitet — došao sam da vas zamolim da mi date službu.

— Šta si svršio?

— Pa… svršio sam pet razreda gimnazije ali nisam položio ispite.

— A jesi li pismen?

— Pa, onako; ali poučiću se.

— Sasvim! — odgovara načelnik — ako budeš vredan, poučićeš se. Eto, ja sam svršio dva razreda i ratarsku školu, pa šta mi fali?

I dobijem službu: i pravio bih vrlo lepu karijeru, da moje kolege nisu odnekud saznale da sam svršio Universitet i dunucirale me kod pretpostavljenih. Pretpostavljeni su me odmah uzeli na zub i, razume se, izgubio sam službu.

Pustio sam da prođe malo vremena, da se u vladinim krugovima zaboravi da sam svršio Universitet, pa sam se uputio načelniku drugog ministarstva.

— Gospodine načelniče — otpočeh vrlo obazrivo — došao sam da vas zamolim za službu.

— Šta si bio do sada?

— Pa bio sam podnarednik.

— A jesi li učio štogod?

— Svršio sam podoficirsku školu.

— Dosta. Ja sam bio poručnik, pa, eto… hvala Bogu.

I ja opet dobih vrlo lepu službu, u kojoj bi sve do danas ostao, ali, otpoče strahovita kampanja protiv mene. Najpre počeše ministru da stižu anonimna pisma, u kojima mu se dostavlja da sam svršio Universitet, pa onda počeše novine da pišu čitave članke: „Šta to znači, u državnoj službi trpi se čovek koji je svršio Universitet. Zna li to g. ministar i, ako zna, misli li on to i dalje trpeti?“ Pa, kad je i to bilo malo, pade i interpelacija u Skupštini, u kojoj se ministar pita: zna li on, i vodi li o tome računa, da se u državnu službu uvukao jedan čovek koji je svršio Universitet?

E, posle toga, nije mi moglo biti više opstanka u državnoj službi.

I od toga doba ja više nisam ni pokušavao da je tražim.

Diplomu međutim o svršenom Universitetu uramio sam i obesio pored diplome kojom sam imenovan počasnim članom jednog pevačkog društva. Obe te diplome donose mi podjednake rente, pa i treba da jedna kraj druge vise.

I taman sam ja bio sasvim i zaboravio na tu neprijatnost, da sam i ja nekad svršio Universitet, a vi me, drugovi i prijatelji, vašim pozivom opomenuste. Doći ću, proslavićemo. Zašto ne bih! Kad ima ljudi koji proslavljaju dvadeset i pet godina bračnog života, zašto ne bih ja proslavio ovu manju nevolju, koja me je dvadeset i pet godina vezala za jednu diplomu, koja mi je upropastila karijeru.

5. Moji drugovi ministri

Ja sam sve svoje školovanje proveo u poslednjoj školskoj klupi. Kako sam navikao u prvo doba, kada je poslednja klupa bila jedna vrsta kvalifikacije, tako sam se posle odomaćio tu i ostao do kraja školovanja, osećajući se kao kod svoje kuće.

U takvome položaju ja sam svoje školske drugove uvek posmatrao s leđa i, verujte, još tada sam mnogima prorekao ministarske položaje, što se posle u životu i obistinilo.

Ako vam to moje tvrđenje izgleda čudnovato, ja ću vam ga objasniti.

Moj drug R., na primer, imao je neobično široka leđa. Posmatrao sam ta leđa godinama i još tada sam se izmirio s mišlju, da je tim leđima namenjena neka neobična zadaća u životu. Ta će leđa — razmišljao sam ja tada — ili gurati vagon ili poneti kakvu veliku državnu brigu. A Bog mu ih je još i dovoljno povio, a povijenim leđima obezbeđena je karijera u ovoj zemlji, uvek bolje no pravim leđima, i tako sam došao do zaključka da će se ta leđa jednog dana morati naslanjati na ministarsku fotelju.

I nisam se prevario. Ta su leđa prokrčila sebi put i uspela se tamo.

Slonovi i ljudi širokih leđa, vele, vrlo se teško mogu da okrenu za sobom. O tome sam se uverio na ovome mome drugu. Kako se zagledao u ministarsku fotelju, on ne ume da se okrene za sobom i ne može da pogleda za sobom.

Drugi opet — i on je dogurao do ministarskoga položaja. A sećam ga se neobično dobro, jer su me njegova leđa neobično zanimala. Bila su nekako sedlasta i dušu dala da se osamare. I što mi je naročito padalo u oči, na tom je čoveku kaput uvek bio izlizan i poderan na leđima. Dok su svima ostalim pravoslavnim đacima izlizane ili poderane pantalone na kolenima, na turu ili kaput na laktovima, ovome je to bivalo na leđima i to visoko, pod ramenima. Izgledalo je, Bože me prosti, kao da je počeo da nosi tovare još dok je u školskim klupama bio i, kako se tada izvežbao, tako ga je, eto, i poneo u životu. Badava verovao sam ja još tada da će ta sedlasta leđa poneti jednom samar.

A vele, što nosi samar, to se i rita. O tome sam se uverio na ovom mome drugu. Čim nema ministarske fotelje na leđima, a on divan čovek, drug, prijatelj, rod rođeni; a čim ga osamare, on zauzme stav, zarže i nastane tako ritanje, kakvo je samo u ovako ustavnoj zemlji moguća.

Treći — ne sećam se njegovih leđa. Gledan iz poslednje školske klupe, a on je sedeo u prvoj, na njemu su se videle samo uši. Mali, sitan te jedva izneo ramena iz školske klupe i onda razume se ne vidim ništa više sem ušiju. Kad zažmuriš malo, te gledaš kroz trepavice, a tebi ona njegova ramena izgledaju kao neki brežuljci a uši kao dva sunca u početku zalaska. Razume se, to ti tako izgleda, kad prizoveš i fantaziju u pomoć! inače njegove uši bile su neobične školjke. Još tada sam ja opazio da ovaj čovek ima sposobnosti sve da čuje i sve da — posluša. A šta će mu više i bolje kvalifikacije? O, verovao sam ja u svetlu karijeru tih ušiju još dok su bile u školskoj klupi i nisam se prevario.

Eno ih te uši i sad se visoko uznose i mal’ te ne služe kao partijska zastava.

A sećam se još jednog prijatelja i druga, kome su se leđa od ramena pa na niže sve više širila, tako da je, gledan iz poslednje klupe, ličio na glavu šećera. Taj je još u školskoj klupi zauzimao dva đačka mesta, i ja sam još tada slutio da će čovek, kojega je Bog obdario tako prostranim sedištem, morati u životu zauzeti široko mesto. I, doista, čim je izašao iz klupe, on je u životu potražio dve stolice, jer mu je jedna bila tesna.

Vele, da se ljudi sa takvim teretom, koji se mora da oslanja na dve stolice, teško kreću kroz život. Ali se zaboravlja da se uz takve ljude uvek nađu oni koji će ih vući. I njega su vukli i izvukli ga. Jednoga dana i njega sam video, seo, i to ne na jednu, već na dve ministarske fotelje.

Badava, znao sam ja da će se tako prostranom sedalu, kakvim je Bog ovoga moga druga obdario, morati naći i prostrano sedište u životu.

A ima ih još, mojih drugova, u čekaonicama. Eno ih njihova imena u dnevnim vestima beogradskih listova, gde se pominju kao kandidati, kad god je ministarska kriza. Čekajte dok se popnu, dok vam budu svima na vidiku, pa ću vam objaviti kakvi su oni s leđa izgledali dok su bili u školskoj klupi.

S lica, inače, izgleda ne vredi da vam ih opisujem, jer su to većinom bezlični ljudi.

6. Laž

Vodeni tok, magnet, para, elektrika i radio su velike prirodne sile, jače od čovečje snage i svih njegovih izuma. Te sile stavljaju u pokret sve, nose sve, dižu i obaraju sve. Čovek je prema njima nemoćan i majušan. Pa ipak, postoji jedna snaga, jedna manifestacija čovečjeg duha, koja je jača i od svih tih sila, a to je — laž. Nikad ni jedna od pomenutih prirodnih sila nije kadra tako uništiti, razoriti, oboriti, opržiti i popaliti kao što može — laž, i nikad ni jedna od pomenutih sila nije tako nevidljiva, a ipak tako uporna, kao što je laž. Bez plamena ona prži, bez grmljavine ona ruši, bez tutnjave ona obara i razorava.

I još jednu osobinu ima laž, koju pomenute prirodne sile nemaju. Sve se one u primeni troše i same, dok laž, na protiv, što više u primeni sve to više raste i sve se više snaži.

Ja vam to ne govorim proizvoljno, već na osnovu eksperimenata koje sam činio i posle kojih sam postigao rezultate koje ću vam izložiti.

Onaj koji se bavi kakvom specijalnom strukom, ne može očekivati da mu slučaji otkriju fakta. Mora te slučajeve izazivati, tražiti, mora praviti probe i eksperimente. Tako hemičar, tako fizičar i tako svako redom, pa tako i ja moram praviti probe ji eksperimente.

Interesovalo me je da rešim: za koliko se vremena jedna laž može da plasira u Beogradu i u kakvom se obliku vraća onome, od kojega je potekla?

To sam postigao da utvrdim na ovaj način: Prekjuče, tačno u 10 i 17 minuta pre podne, sreo sam kod terazijskog vodoskoka g-đa Vidu. Prišao sam joj odmah, upitao je za zdravlje i, onako nemarno, više kao uz reč, dodao sam:

— A vi ste izvesno već čuli za g. Mirkovića?

— Šta? — učini g-đa Vida.

— Pa… kažu da se razdvaja sa ženom.

— Ta nije moguće? — prenerazi se g-đa Vida. — To je čudno, pa oni su tako lepo živeli. A zna li se za uzrok?

— Ne zna se ništa, izgleda da i nema nikakvog uzroka, nego su prosto nesnosni jedno drugom. Dosadilo im već u braku.

Gospođa se odvoji od mene i ne prođe ni deset koraka a srete gospođu Persidu.

— Slatka moja, baš dobro te vas videh. A čuste li vi, Boga vam, za to čudo?

— Koje? — pita iznenađeno gospođa Persida.

— Pa da se Mirković razdvaja sa ženom.

— Ne može biti?

— Ta kako ne može, ona već i nije kod njega, odjutros je odveo majci.

— A zašto, zaboga?

— Pa, ne zna se uzrok, al’… biće zbog onog poručnika. Mora tako nešto biti. Tek se valjada ne razdvajaju zato što im je dosadilo u braku.

— Pa izvesno. E, tome se ne bih nikad nadala. Zbogom, gospođo, zbogom.

I gospođa Persida produži put u Knez Mihajlovu ulicu, pa niže „Ruskog Cara“ srete gospodina Ljubu.

— Ljuta sam na vas, — reći će mu kao više u prolasku.

— Molim — pretrnu g. Ljuba.

— Ta kako ne bi bila ljuta; juče ste bili kod mene, ćaskali ste o svemu i svačemu, a niste mi kazali tako važnu stvar.

— Koju, moliću?

— Vi valjda znate da se Mirković razdvaja sa ženom?

— Bože sačuvaj, nemam ni pojma.

— Kako, zaboga, pa ceo Beograd bruji o tome. Jer, znate, nije obična stvar, to je čitav skandal. Najurio je prosto ženu iz kuće, zbog nekog poručnika. Uhvatio ga u kući pred svedocima, i tu je bio čitav sukob… Ja ne znam sve kako je i šta je bilo, al’ čitav roman, kažem vam, čitav roman. Gledajte da saznate detalje, pa dođite posle podne ili sutra da mi pričate.

— Kako ne bih, zaboga. Sad idem u kancelariju i čuću tamo. Ja radim u sobi sa trojicom oženjenih činovnika. Oni su morali čuti što od svojih žena. Ljubim ruke, do viđenja.

— Al’ ne zaboravite da dođete i da mi ispričate.

— Kako bih zaboravio!

I gospodin Ljuba ode u kancelariju, gde zateče tri oženjena činovnika, još piju kafu i razgovaraju šta ko kuva danas za ručak.

— Gospodo, da l’ ko od vas što bliže zna o Mirkovićevoj aferi?

— Kojoj aferi — upitaće tri oženjena činovnika.

— Ta o bračnoj, zar ništa ne znate?

— Ne znamo — odgovaraju jednoglasno tri oženjena činovnika.

— Šteta, a stvar je vrlo zanimljiva. Dakle, evo u čemu je: neki poručnik zaljubio se u Mirkovićevu ženu… Najzad, vas se detalji i ne tiču, glavno je da je prekjuče poručnik ušao kroz prozor, a Mirković sa dva svedoka upao kroz vrata… bio je i dvoboj, juče ujutru… t. j. nije bio, nego trebao je biti. Upravo, ja ne znam da vam kažem tačno, ali samo znam da je Mirković uzeo ženu za ruku, odveo je majci i rekao: „Evo vam je!“;

— Gle, molim te! — učiniše sva tri oženjena činovnika i nestrpljivo dočekaše podne, te svaki svojoj kući i svaki svojoj ženi.

Izvesno je svaki na svoju ruku ispričao, i to od prilike ovako:

— Zamisli, Mico, ko bi to rekao za Mirkovićku?

— Koju Mirkovićku?

— Pa znaš je, valjda?

— Znam je, pa šta?!

— Pa ko bi rekao da je to tako pokvarena ženska!

— Ju, šta govoriš?

— Ta valjda je deset puta dosad muž vatao, ali je čovek trpeo, ko veli da ne puca bruka. Al’ sad je već zagustilo, oterao je, odveo je juče sa žandarmima u autu majci, i rekao: „Evo vam je, kakva majka takva kći!“

— Ama, nije moguće?! — čudi se i krsti gospođa Mica.

— Ta čitav roman, čitav roman! Neki poručnik preobučen ulazio u kuću, pa juče bio dvoboj i taj poručnik bio ranjen.

— Gde je ranjen?

— Ne znam, ta valjda ga onako okrznuo, skinuo mu možda jedan prst na ruci.

Gospođa Mica osta skamenjena. A nije samo gospođa Mica, nego i gospođa Leposava i gospođa Jela, žene one druge dvojice oženjenih činovnika, jer su i oni kod svojih kuća, za ručkom, pričali tu novost.

Posle ručka, čim su ispratile muževe u kancelariju, digle su se gospođa Mica, gospođa Leposava i gospođa Jela, pa uhvatile svaka svoj kraj. Kao da su se dogovarale pa podelile Beograd! Jedna uhvatila Zapadni Vračar sa jednim delom Istočnoga, druga uhvatila Palilulu sa delom Terazija, a treća Varoški kvart i onaj deo Dorćola pod Pozorištem.

I tako idu iz kuće u kuću, ali ko bi mogao da ih prati. Ja sam donekle išao za njima, da prebrojim bar koliko će kuća obići, ali sam im izgubio trag. Ono što sam primetio to je, da se iz svake kuće, u kojoj su one bile, domaćica, pošto ih je ispratila, odmah i sama obukla i počela da pravi vizite. Na taj način, raznosila se kao telegrafom vest o Mirkovićevoj aferi. Može se samo približno (te statističke stvari uvek se približno računaju) utvrditi: da su to posle podne, od 3 pa do 5 sati, žene išle po vizitama da bi saopštile novost o Mirkovićevoj aferi.

Predveče, tačno u 6 sati i 24 minuta, sreo sam opet gospođu Vidu, onu gospođu, kojoj sam jutros u 10 sati i 17 minuta prvoj saopštio svoju laž. Ona se vraćala sa nekog žur-fiksa i, kad me vide, pljesnu se rukama:

— Zaboga, pa što mi niste kazali sve, kad ste već hteli da mi kažete tako interesantnu novost, nego moram od drugih da čujem detalje.

— Pa ne znam ih ni ja. Ispričajte mi, molim vas, vrlo me interesuje?

— Dakle, evo u čemu je stvar. Sad sam baš na gospa Julkinom žur-fiksu čula od jedne gospođe, koja sve do sitnice zna. Dakle, taj poručnik Josif i gospođa Mirkovićka, voleli su se još dok se ona nije udala. Drugim rečima, ona nije ni bila devojka kad je pošla za g. Mirkovića. Ali on joj je to oprostio, misleći da se popravila. No poručnik je i dalje dolazio kod nje, ali se to nije moglo da uhvati, jer se presvlačio, čas u žensko, kobajagi traži službu, čas kao odžačar, kobajagi da očisti odžake, dok se to nije uhvatilo. Kažu da je g. Mirković na svom krevetu primetio tragove odžačarske. I onda ga je uhvatio u kući, tu se slegao silan svet, dvadeset žandara je opkolilo kuću. Mirković je užasno tukao svoju ženu; svu joj frizuru rasturio, pa je sa žandarmima natovario na fijaker, odveo je majci i pljunuo je majci usred lica. A sutradan, imao je dvoboj sa poručnikom i odbio mu svih deset prstiju na rukama. Poručnik bez prstiju degradiran je već. Eto, to sam kao pozitivno čula!

⁂

Rastali smo se. Proba je dobro ispala. Za 8 sati i 7 minuta jedna laž kadra je da zarazi Beograd, i, eno, videli ste u kakvom sam je obliku ja pustio, a u kakvom mi je gospođa Vida vraća.

Međutim, baš to veče, video sam g. i gospođu Mirkovićku, idu pod ruku i zadovoljno i veselo razgovaraju o svojoj domaćoj sreći.

7. Kaput narodnog poslanika

Desilo mi se nešto o Sv. Nikoli, što se samo meni moglo desiti. Išao sam po slavama, držeći se tačno spiska, koji mi je žena napravila i metnula u desni džep zimskog kaputa. Izlazeći tako sa jedne slave, turim ruku u džep da pogledam u moj spisak, kad tamo, mesto spiska, puno drugih i drugačih hartija. Zagledam se, pregledam hartije i vidim, na svoje veliko iznenađenje, da sam obukao kaput nekog narodnog poslanika. Pojurim natrag da ga nađem, ali, on obukao moj kaput pa otišao po slavama.

Možete sad misliti kakvi smo izgledali nas dvojica: ja, Ben-Akiba u kaputu narodnog poslanika, a on, narodni poslanik, u kaputu jednog feljtoniste. Osetio sam odmah potrebu da koračam krupno i uobrazio sam da su mi puni džepovi dijurna, dok je narodni poslanik izvesno sitno koračao i žmirkao očima kao svaki feljtonista, koji jedva životari od ono malo akonta.

U jedan mah počeše da me svrbe ruke, osetih neku neodoljivu potrebu da preturim poslanikove džepove, ne zato da tamo nađem dijurne, jer sam vrlo dobro znao da svaki poslanik dijurnu ostavlja na knjižicu, već da malo zavirim u one hartije, u onu arhivu koju svaki poslanik nosi u svom džepu, a u kojoj su iskazane najintimnije želje narodne.

Čim su me zasvrbele ruke, pravo je bilo i da ih počešem. Razume se, pomišljao sam u tom momentu i na moje drage čitaoce. Nema sumnje da se tu može po gdešto i za njih naći.

Prvo i prvo što sam našao, bio je govor g. poslanikov, spremljen za budžetsku debatu. Govor je prilično dug, sastavljen iz tri raznolika rukopisa, popravljan i ispravljan, a hartija zgužvana i izmašćena. Vidi se, muku je videla u rukama poštovanog gospodina poslanika, koji je valjada morao učiti na pamet. Oh, Gospode Bože, zamislite to uživanje, ako je gospodin poslanik javljen za reč, pa mu još nije došao red da govori, a njegova reč u mome džepu, odnosno u njegovu džepu koji je sad na meni.

Pa onda, osim govora još i puno pisama iz naroda. Jedan mehandžija piše i moli g. poslanika, da premesti tog i tog pisara, jer je zdravo „siledžija“ i propišta narod od njega. Kao jedan od primera, kako narod pati od toga pisara, navodi i to, kako je njega, mehandžiju, kaznio zbog nečistoće u avliji.

U drugom pismu jedan glasač moli, da skupština donese rešenje kojim se njegov sin proglašava za nesposobnog, jer mu je vreme da služi stajaću vojsku.

U trećem pismu, opet jedan glasač, preporučuje svome poslaniku da poradi da se ukinu šumari kao vrlo nekorisna ustanova za narod.

Jedan opet ženi sina, pa moli poslanika da mu izradi, da ga skupština oslobodi za pet godina poreze, na osnovu onoga da je ženiti sina, udavati ćer ili zidati kuću, jedno isto.

Jedan brat opet moli, da se zakon o „vodama tekućicama“ ne primenjuje u njihovom srezu, jer je, veli, njihov srez i inače plavan.

A jedan piše ovako: „Od detinjstva još vuče me želja da budem kmet, a evo sad sam punoljetan i glasao sam za poslanika, pa bi pravo bilo da me narod izabere za kmeta. Ali narod me neće, pa bi te molio da se to nekako udesi i da se naredi narodu da me izabere“.

I onda još masa želja, molbi i predloga. Jedna žena moli da se naredi njenom mužu da živi s njom; jedna učiteljica moli da joj se prizna u godine službe sve vreme koje je provela van službe kao otpuštena; jedan seoski ćata moli da mu se odobri da se može upisati za đaka Velike Škole; jedan predsednik opštine moli, da se naredi sreskom kapetanu da ga se mane jedanput i da ga ne goni za nekakvu staru pojedenu porezu, i t. d. i t. d.

Najzad, ko će izići na kraj sa tolikim željama narodnim. A ja čak i ne mogu, ne zato što sam nenadležan, već zato što je ovaj kaput nenadležno na meni.

Najzad, ovolikim željama narodnim imao sam i ja da pridružim svoju želju, svoju iskrenu želju, da što pre dođem do svoga zimskoga kaputa, koji sam tek ove godine kupio, a koji još nisam ni otplatio.

To nisam mogao drugače postići do da odem u Narodnu Skupštinu. I otišao sam sutradan. Znao sam ja vrlo dobro kako ću poznati dotičnog poslanika i nisam se prevario.

Bila je budžetska debata, ja sam skromno sedeo u jednom kraju galerije i pažljivo pratio govornike. Ređali su se jedan, drugi, treći, svi redom govornici javljeni još od pre tri dana. Najzad, dođe red na jednoga da govori i on se diže, i poče da barata po džepovima. Zavuci ruku u desni, pa zavuci u levi, a što više traži, u sve veću zabunu dolazi. Najzad izvuče on jednu hartiju, primetio sam da je štamparska „šlajfna“, i poče da čita jedan moj feljton.

Možete misliti kako mi je srce zaigralo od radosti. To je, to je, on je!

Poslanik je pročitao nekoliko redi moga feljtona, pa kad vide da to ni malo ne liči na njegov govor, a on se još više zbuni, pa zastade i dodade ono klasično.

„Eto, to sam imao da kažem!“

Skupština, međutim, ni malo nije primetila da je on čitao neki šaljiv feljton, koji nema nikakve veze sa debatom. To dolazi otuda, što u poslednje vreme, u Skupštini, mnogi poslanici i inače šaljivo govore, i to vrlo retko o predmetu.

Tako sam ja našao moj zimski kaput. Kad sam se našao sa onim poslanikom da razmenimo kapute, a on će mi reći:

— Jeste li čuli, zbunili ste me, al’ sam se izvukao.

— I vi mene, gospodine poslaniče.

— Pa jeste, jer vi ste bili u teškom položaju što vam je rukopis bio kod mene. Šta bi sutra pustili u list kao feljton, da me niste našli?

— Pustio bih vaš govor o budžetu. To sasvim pristaje za šaljiv feljton.

8. Jedna beogradska statistika

Sedne, vele, Englez, pa prebroji dlake na čovečjoj glavi, pa to objavi kao statistički kuriozitet, i mi se tada divimo tome engleskom strpljenju. Ili, zasedne Amerikanac, očupa kokošku i prebroji joj pera, pa to posle objavi kao statistički kuriozitet, i, mi se tada divimo amerkanskom strpljenju.

A zašto ne bi mogao Srbin izvršiti takvo jedno delo strpljenja?

Ne mislim ja da se dohvatim glave kakvoga beograđanina pa da mu prebrojim dlake, a još manje mislim da očupam kakvu beograđanku pa da joj prebrojim perje. Pa ipak mislim nešto slično, rado bih i na beograđaninu i na beograđanki hteo da prebrojim tuđe perje.

Je h te da bi to mogla biti vrlo interesantna statistika?

A taj se posao, vidite, ne može ni vršiti u svako doba godine. Postoji godišnje doba kada se to tuđe perje intenzivnije ističe te ga je lakše i prebrojati, i to je upravo ona zimska ili, bolje reći, balska sezona.

Priznajte i sami da ste se vrlo često, kad ste se na balu, u pozorištu, ili ma na kojoj zabavi, divili kakvome ukusnome i bogatome kostimu na gospođi toj i toj, u duši zapitali, ili možda čak i šanuli kome:

— Ja ne znam samo otkud tom čoveku?

Ako ste to učinili, onda znajte da je u istome momentu taj isti gospodin, za koga se vi pitate otkud mu, posmatrao haljinu na vašoj ženi, gurnuo laktom onoga do sebe i rekao mu za vas:

— Ja ne znam samo otkud tom čoveku?

To, vidite, opšte pitanje: otkud tom čoveku, koje u celome Beogradu postavljaju svi o svakome i svako o svima, traži svoj odgovor. Ja nemam u sebi ni malo anglo-amerikanskoga strpljenja, ali imam podataka koje ću vam izneti i koji će vam tačno odgovoriti na to neodoljivo pitanje.

A znate li šta kažu ti podatci, kojima raspolažem? Vele, da je naš lepi, naš beli, naš gordi Beograd, dužan četrnaest miliona dinara.1 Da vas ne bi ova suma utešila, misleći valjda da je to dug Beogradske opštine, moram vam odmah izjaviti da smo to mi, građani, dužni kod novčanih zavoda. U ovu sumu niti ulaze dugovanja. kod Uprave fondova niti trgovačka dugovanja, već samo ona koja nemaju svoga pokrića, dakle naša, leteća dugovanja na potpise.

I sad nastaje interesantno pitanje: gde su tih četrnaest miliona? To nisu sume koje su uložene u kakva preduzeća, to nisu sume koje imaju pokrića u robi; to su četrnaest miliona pozajmljenih, dignutih i, sad ih više nema niti će ih ma kad više biti. Drugim rečima, to su onih četrnaest miliona koji su popijeni, pojedeni, popušeni i pocepani, a radi kojih je i postalo ono pitanje, koje u celome Beogradu postavljaju svi o svakome i svako o svima, pitanje: otkud tom čoveku?

To su tih četrnaest miliona, koji se nisu rastočili „na nadžake i na buzdovane“, a nisu bome ni na zidanje crkava, već, ako hoćete da znate ništa je Beograd rastočio to silno blago, a vi zađite uveče po kafanama, ili prošetajte pred veče korzom, ili otidite po večeri na kakav bal, gde ćete se zadiviti kakvome ukusnome i bogatome kostimu na gospođi toj i toj, te se u duši zapitati, ili možda čak i šanuti kome do sebe:

— Ja ne znam samo otkud tom čoveku?

Ali, možda vi i ne pojmite veličinu ovoga dugovanja; možda vama to dugovanje i ne izgleda tako preterano za građane jedne prestonice; možda se vi i mirite sa tolikom sumom, te tražite od mene da vas uverim o veličini tereta. koji nosite na grbači? Dobro, pokušaću na drugi način da vam predstavim veličinu vašega sopstvenoga tereta.

Četrnaest miliona dugovanja beogradskog iznosi toliko, koliko i tri i po budžeta Kraljevine Crne Gore. Sa sumom koju duguju beograđani mogla bi se sagraditi železnička pruga od Beograda do Jagodine ili, sa tom sumom mogla bi se celokupna srpska vojska (sva tri poziva) mobilisati za rat i izdržavati puna tri meseca.

Da vidimo samo kako ta suma stoji u odnosu prema stanovništvu naše prestonice. Od 44.470 muških, koliko ima Beograd, valja najpre odbiti vojsku (2.899), žandarme (659) i osuđenike (1.959), te ostaje svega 38.953 građana. U tome su broju i deca i đaci, kojih ima 20.304, te znači građana ima 18.649. Tih dakle 18.649 građana dužni su 14.000.000 dinara.

No i taj broj nije tačan, jer postoji jedan broj koji nije dužan ni deset para, a postoji još veći deo, koji je nesposoban za zaduživanje (nadničari, prosjaci, cigani i t. d.) te kad se na ove odvoji mali broj od 4.649, ostalo bi da su 14.000 beograđana dužni 14.000.000 dinara, ili da je svaki beograđanin dužan jednu hiljadu dinara.

Ja ovde računam samo građane i mislim da sam u pravu. Ima istina jedan broj udovica, koje imaju pravo na potpis bez odobrenja svoga muža, no one ne remete ovu statistiku, jer ima opet toliko veliki, ako ne i veći, broj onih pod stečajem, koji imaju sve sposobnosti, ali nemaju prava na potpis. I tako udovice, sa kojih je smrću muževljevom skinut stečaj, i one na koje je sticajem prilika natovaren stečaj, mogu da se prebiju na osnovu onoga „tante za tante“ te da moja statistika ostane neporemećena.

E, sad, kad posle ovih objašnjavanja, sumu dugovanja podelimo na sve beogradske građane, onda izlazi, da je svaki stanovnik varoši Beograda, bio muško bio žensko, bio čovek ili dete u kolevci, bio on milionar ili prosjak, dužan 170 dinara, i to je toliko dužan još onog trenutka kada se rodi.

Ako se, međutim, zabavimo samo sa onih 14.000 beograđana sposobnih za zaduživanje, te da vidimo koliki teret oni nose, onda ćemo doći do ovakvih rezultata:

Jedan beograđanin je prosečno težak 65 kila, a to znači da je svaka kila mesa na njemu dužna 15.83 dinara. Svaki beograđanin ima deset prstiju na ruci, bez obzira na to jesu li to dugački. ili kratki prsti, i svaki taj prst dužan je 100 dinara. Ali, kako se čovek na menicama ne potpisuje svima prstima, već svu krivicu za potpis nose na duši samo tri prsta desne ruke, kažiprst, palac i veliki srednji, to je pravo da kažemo za javnost, koliko je svaki od tih lakomislenih prstiju dužan. Svaki prst potpisnik na ruci svakoga beograđanina sposobnog za potpisivanje, dužan je ni manje ni više nego 333 dinara i 33 pare dinarske.

Uzmite i ovo: svaki beograđanin sposoban za zaduživanje, ima prosečno dvadeset zuba, računajući tu i plombirane i okrnjene. A to znači da je svaki zub na nama dužan po 50 dinara. Ovde nisam uračunao i zlatne zube naših žena, jer, ako bi i njih računao, onda bi statistika dugovanja bila mnogo veća.

Nekakav besposleni Englez seo je i prebrojao koliko čovek ima dlaka na glavi, te je našao da jedan normalan čovek, koji niti je ćelav niti obdaren vrlo gustom kosom, ima prosečno 9.200 dlaka na glavi. Kad taj broj usvojimo kao približno tačan, onda izlazi da je svaka dlaka na glavi jednoga beograđanina, sposobnog za zaduživanje, dužna nešto malo jače od jedanaest para dinarskih. I tako, za beograđane se, ako ni za koga drugog, može doista reći, da im je svaka dlaka na glavi dužna.

No da bi uvideli svu težinu ovoga dugovanja, ja vam mogu i druge primere izneti. Beograd na primer ima svega 6,924 kuća pod krovom. To znači da je svaka kuća u Beogradu dužna 2,021.25 dinara. A ako uzmete da jedan kućni krov ima prosečno 4000 crepova, to onda znači da je svaki crep, nad glavom naših beograđana, dužan pedeset para dinarskih, pa i nešto jače.

Je l’ te da je to poražavajuća statistika? Ali, čujte i ovu: Beograd ima 1.500.000 kvadratnih metara pod kaldrmom. Kad računate da u jedan kvadratni metar kaldrme ide dvadeset i pet kamenova, onda izlazi, da svaki kamen u beogradskoj kaldrmi nosi 0,37 para dinarskih našega duga. I, dok je nekada svaka stopa zemlje na beogradskome tlu bila poprskana krvlju naših predaka, dotle je danas svaka stopa pritisnuta dugom njihovih potomaka.

Eto vam, dakle, jedna statistika koja vas, uz ovu balsku sezonu, može zanimati te da vam mnoge stvari, kojima ste se dosad čudili, budu jasniji. Ali nemojte da vas rezultati ove statistike zabrinu. Neće nas beograđane polomiti težina ovolikog duga. Povadićemo mi iz kaldrme svaki kamen koji je dužan; polomićemo na krovovima svaki zaduženi crep; iščupaćemo iz vilica svaki zub koji duguje, pa ćemo ostati i bez zuba i bez krovova i bez kaldrme, ali nećemo napuštati našu pohvalnu naviku da živimo veselo, veselo, veselo…

9. Regulacija, nivelacija, kanalizacija

Kod nas se u Beogradu, od pedeset godina na ovamo, neprestano, nešto meri, kopa, raskopava, nasipa, spušta kaldrma pa opet diže i… jednako se radi, a taj rad, tamo u opštini, zove se zvaničnim jezikom čas regulacija, čas nivelacija, a čas kanalizacija. I, kao što vidite, za svih ovih pedeset godina kopanja, mi niti smo regulisani, niti nivelisani, niti kanalisani.

Moj komšija gazda-Pera, nazidao je pre nekih desetak godina jednu kućicu koja je tada bila s lica i ravna s ulicom. Ne prođe malo, a ja vidoh tu kuću u rupi. Ne prođe još malo, a tek vidim komšijina kuća na vrh jednog brda. Prođe zatim još godina dve, a tek njegova kuća nije više na ulici nego duboko u jednoj avliji; a kad prođe još jedna godina, a njegova kuća izbila na drugu sasvim suprotnu ulicu. Izgleda, Bože me prosti, kao da smo mi još pre amerikanaca izmislili kuće na točkovima, pa opština samo dovede svoje vatrogasne konje, upregne ih, i izvuče kuću na brdo ili svuče u rupu, ili odvuče u avliju, ili izvuče na ulicu. To tako izgleda, ali nije tako.

Evo kako to biva:

Vi, na primer, nazidate kuću na liniji koju vam je opština dala i, čim ste nazidali i primili od majstora ključeve, a vi tek, jedno jutro, vidite, izišao opštinski inženjer, stao na raskršće, stovario neke alate, zabo neke šarene motke, razvukao kroz celu ulicu metarsku pantljiku i nešto meri. Meri on tako od jutra do mraka, pa zabode ovde onde neke kočiće i nestane ga.

Prođe zatim tri ili četiri meseca, pa onda jedno jutro dođe drugi inženjer, povadi one kočiće zabodene ovde i onde; meri, meri, meri i zabada nove kočiće, na sasvim druga mesta. Kad prođe i trećih tri meseca, dođe treći inženjer, povadi ove druge kočiće i pobaca ih, meri od jutra do mraka i zabode nove kočiće na sasvim druga mesta.

Tada već padne sneg i nekoliko meseca ne pojavljuju se inženjeri. A kad grane proleće, nema više ni onih kočića, ali se zato, jednog jutra, pojave ljudi sa nekim kolicima i počnu da nanose zemlju. Nose oni tako zemlju, nose, nose, i nasipaju ulicu. Prvo, kao ono prvi sneg, zaspu trotoare i oluke; zatim opet dođe jedan čovek sa metarskom pantljikom, premeri nešto i sutradan se pojavi dvogubo više kolica, te sad već stanu nasipati ulicu, kao kad sneg preko kolena padne. Zaspu temelj, pa onda zatvore vam podrumske prozore, pa onda udare nasip sve do sokla. Tad dođu kaldrmdžije i pokaldrmišu sve to, a vaša kuća, onako krasna kuća, postane sad mala, niska kućica, jedva tri metra nad zemljom. Pitate za objašnjenje i kaže vam se:

— To je nivelacija.

Huknete, dunete, pa de i pomirite sa sudbinom. Udarite u opravku; popnete ulazak za jedan metar, izdignete prozore, otvorite nove podrumske prozore i okrpite kuću, kako već možete i živite u njoj mirno i zadovoljno punu godinu dana.

A kad ta godina prođe, pojave se opet na raskršću opštinski inženjeri. Stovarili neke alate, zaboli neke šarene motke, razvukli kroz celu ulicu metarsku pantljiku i nešto mere. Mere tako od jutra do mraka, a zabadaju ovde i onde neke kočiće. Posle dolaze drugi i povade te kočiće a zabadaju nove. I tako izređa ih se nekoliko i svako od njih jedan drugom vadi kočiće, a bode sve nove. Pa kad onih poslednjih nestane, kad ih povade deca i naprave od njih klisove, tada se jednog jutra pojave oni ljudi sa kolicima i počnu kopati i odnositi zemlju. Nose oni zemlju, nose, a vaša se kuća postepeno izdiže. Najpre se pojave stari podrumski prozori, pa onda stari trotoar, a kopanje ide sve niže i niže, pa se tek pojavi temelj go golcat, te vam kuća izgleda kao kad čovek ostane potpuno obučen, a samo pantalone skine. Pa onda, ne ostaju ljudi s kolicima ni pri tome samo, teraju oni i dalje. Kopaju, kopaju, kopaju i dalje, kopaju pod temeljom i ostavljaju brežuljak na koji će se vaša kuća uspeti. I vaša kuća penje se, penje se, te jednog dana osvane na vrh nekog brda kao sokolovo gnezdo, ili još bolje kao turske karaule po drumovima. Pitate za objašnjenje i opet vam se kaže:

— To je nivelacija.

Huknete, dunete, pa opet se pomirite sa sudbinom. Udarite u opravku. Spuštate ulazak za tri metra, od bivšeg podruma pravite suteren, i to hoh suteren, udarate i kamene soklove, jer vam je prva nivelacija ovlažila kuću, i okrpite kuću kako već možete i živite u njoj mirno i zadovoljno punu godinu dana.

A kad i ta godina prođe, pojave se na raskršću opet opštinski inženjeri. Donesu one iste alate, zabodu one iste motke, razvuku kroz celu ulicu metarsku pantljiku i nešto mere. Mere tako od jutra do mraka i zabadaju kočiće. Dođu novi inženjeri. Mere, mere, mere i zabodu nove kočiće na sasvim druga mesta. Dođu treći, pa povade te kočiće i zabodu nove, i najzad dođu četvrti, pa povade ove i zabodu sasvim nove. Tada vam se saopšti, da vaša kuća nije više na ulici, da ulica sad ide drugim pravcem, prema kome će vaša kuća ostati u avliji; da vi dobijete pred kućom toliko i toliko metara placa i da ste dužni u tom i tom roku ograditi ga. Pitate za objašnjenje i kaže vam se:

— To je regulacija.

Vi šta ćete, huknete, prežalite što vam kuća, koju ste vi zidali s lica, nije sad više s lica, kupite daske i ogradite plot i živite, u vašoj kući iz avlije, mirno i zadovoljno punu godinu dana.

A kad ta godina prođe, pojave se na raskršću opet opštinski inženjeri i već… metarska pantljika… šarena motka… kočići… kočići… kočići… Na kraju krajeva vama se saopšti, da vam se onaj plac oduzima, da vaša kuća izlazi opet na ulicu, ali od same kuće ima da se oduzmu dve prednje sobe s lica, tako da vam ostaje kujna, nužnik i vešernica. Pitate za objašnjenje i kaže vam se:

— To je regulacija.

Šta ćete, pomirite se! Od kujne napravite salu, od nužnika kancelariju, od vešernice sobu za spavanje. Dozidate tamo pozadi još gdešto, i tako se opet lepo i mirno namestite, te slatko proživite godinu dana.

Ali posle godinu dana… šarena motka… kočići… metarska pantljika, kočići… opet kočići i, vama se saopšti da se ova ulica, u koju gleda vaša kuća, sasvim zatvara i da vi dobivate kao avliju pripadajući deo ulice, ali zato ulica, koja ide za leđima vaše dosadanje avlije, prolazi sad sasvim kraj vaše kuće, tako da sad vaša kuća svojim leđima, odnosno nužnikom, vešernicom i kujnom gleda na onu drugu ulicu. Pitate za objašnjenje i kaže vam se:

— To je regulacija.

Eto tako to ide kod nas u Beogradu godinama i to se zove: regulacija i nivelacija. Ali sad nastaje treće čudo, a to je: kanalizacija.

Dosad su inženjeri baratali oko kuća i po ulicama, ali, jaoj nama kad se sad zavuku pod kućama našim, pa tamo stanu zabadati kočiće.

Vidite kako je to dobra stvar nemati kuću u Beogradu. Mnogi od vas na to nije ni mislio, ali ja jesam bome i, ne samo što je nemam, nego ću se teško i rešiti za života da je — stečem.

10. Moj prvi intervju

Juče me pozva ozbiljno g. urednik i reče mi:

— Slušajte, Ben-Akiba, ne mogu ja vas plaćati samo za obična đeretanja; vi se morate po gdekad obazreti i na naša važnija politička pitanja.

— Pa, dobro, obazreću se — odgovorih ja skromno.

— Ja ne tražim od vas da pišete uvodne članke, ali bi mogli, na primer, pogdekad, intervjuisati po kojega od naših važnijih ljudi, o kakvom krupnijem pitanju i taj vaš razgovor izneti.

— A, o kom krupnom pitanju da razgovaram?

— Pa, eto, na primer, o zajmu. Idite gospodinu R., razgovarajte sa njim i taj razgovor objavite.

Uzeh odmah iz štamparije četiri pet „šlajfni“, zarezah pisaljku, te se uputih gospodinu R.

Zatekoh ga u njegovoj sobi, hrani kanarinku i zviždi nešto.

Pomislih u sebi: baš dobro, ovaj je raspoložen, moći ću s njim da progovorim reč dve o zajmu.

Ja odmah izvadih hartiju i pisaljku i počeh.

— Čast mi je predstaviti se. Ja sam Ben-Akiba, saradnik „Politike“. Došao sam da vas pitam šta vi mislite o zajmu?

— O kom zajmu?

— Pa o ovom našem, državnom zajmu.

— Ja ne mislim ništa — odgovori odlučno državnik g. R. i nastavi da hrani kanarinku.

Ja gornji razgovor, i moja pitanja i državnikove odgovore, tačno napisane, odnesem lepo g. uredniku.

— Pa šta je ovo? — izdra se urednik.

— Intervju.

— Ta kakav intervju, Bog vas video, zar je ovo intervju? Pa on vam u stvari nije ništa kazao.

— Molim vas, ja sam tačno zabeležio to što je on kazao, ja tek ne mogu izmišljati odgovore.

— Niste vi, moj Ben-Akiba, ni za kakav posao. Nije njegova krivica što vam nije ništa kazao nego vaša.

— Otkud moja? — uzeh da se izvinjavam. — Ta nije on mene intervjuvisao nego ja njega.

— Tako i jeste. Ali, vidite, veština jednog intervjuiste sastoji se u tome da vešto postavi pitanja, da natera tako dotičnoga da govori. A to možete postići samo tako, ako mu postavite puno raznolikih pitanja. Pitanja valja ukrstiti, i to više pitanja, što više raznolikih pitanja, pa neka na svako pitanje odgovori makar po jednom rečju. Iz toga se posle da srediti mišljenje i njegov odgovor.

— Pa što mi to niste odmah kazali. Idem ja ponovo da ga ukrstim pitanjima.

Odoh ponovo, a usput sam premišljao kako da mu postavim što više pitanja.

— Vi ste opet došli — počeće on.

— Da, izvinite, nisam bio dovoljno vešt, pa sad moram da ispravim stvar. Vi se nećete ljutiti?

I sad počeh da ukrštam pitanja.

Ja: Koliko vam je godina?

On: Meni šeset i dve.

Ja: Je l’ odavno u vašoj kući ova kanarinka?

On; Ima tri godine.

Ja: Koju numeru kragna nosite?

On: Četrdeset i dva.

Ja: Hoćete li ovog leta u banju?

On: Ne, neću.

Ja: Ko je vaš kućni lekar?

On: Doktor Vukadinović.

Ja: Šta plaćate kirije za ovaj kvartir?

On: Devedeset dinara.

Ja: Jedete li vi rado knedle sa sirom?

On: Volim, ali sa zemunskim sirom.

Ja: Koliko držite klasne lutrije?

On: Jednu osminu.

Ja: Dajete li van kuće veš da vam se pegla?

On: Da.

Ja: Na koliku ste sumu osigurani?

On: Na deset hiljada.

Kad sam mislio da sam mu dovoljno raznolikih pitanja postavio i kad sam sve odgovore tačno zabeležio, ja se uputim srećan i zadovoljan uredniku.

— Šta je ovo? — zgranu se urednik i poče da čupa kose.

— To? — rekoh ja sasvim mirno, znajući da mi je savest mirna. — To su raznolika ukrštena pitanja i odgovori dobiveni na ista. — O, Gospode, o, Savaote! — poče urednik da besni po redakciji i već pruži ruku da se maši divita.

— Čekajte! — počeh ja odlučnije. — Što se ljutite, ovo je sve po vašem upustvu.

— Pa šta se mene tiče, jede li državnik R. knedle sa zemunskim sirom? — poče dalje da se dere urednik.

— Pa ni mene se to ništa ne tiče.

— Pa što ste ga onda to pitali?

— Tako… da bi bilo što više pitanja.

— Pa što više pitanja, ali takvih da se iz njih može zaključiti njegovo mišljenje o zajmu! Pročitajte, pročitajte samo sva pitanja i odgovore, pa mi recite: može li se iz ovih odgovora zaključiti njegovo mišljenje o zajmu? — i tu mi urednik poturi pod nos moj rukopis.

Ja uzeh, pročitah, pročitah dva tri put i odista se uverih da se ne može zaključiti njegovo mišljenje o zajmu.

— I što je najgore — poče dalje da zipara urednik — vi ste saradnik moga lista, kao takav ste se prestavili i, kakav sad moj list izgleda pred tim čovekom, kad mu takve ljude šalje? Da ste mu odmah otišli ponova, radi izvinjenja i tom prilikom postavili mu evo ova pitanja.

I urednik uze, pa napisa dvanaest pitanja, pa još dodade:

— Ta pitanja naučite na pamet, nemojte ih čitati, jeste l’ me razumeli?

— Razumem, — rekoh skromno i krenuh se i po treći put državniku R., učeći usput ona pitanja na pamet.

Kad sam ušao, a državnik R. me dočeka sa:

— Šta je, zar opet?… Napolje, napolje, gospodine! Ne dozvoljavam je nikome da tera šegu sa mnom!

— Ali, gospodine, sad sam naučio pitanja na pamet.

— Napolje, kad vam kažem!

Vratih se poražen u redakciju.

— Šta je bilo — dočeka me još s vrata urednik.

Ja mu rekoh šta je bilo.

— Vrlo dobro, vrlo dobro — poče urednik zadovoljno da trlja ruke.

Ja se začudih.

— Ali, molim vas, gospodine uredniče, time što sam ja izbačen iz državnikove kuće, vi niste dobili odgovor o njegovom mišljenju o zajmu?

— Da — reče urednik i pakosno i zadovoljno — ali sam dobio jedan feljton više. Sedite, Ben-Akiba, pa pišite taj feljton, ako hoćete malo akonta.

I, evo, ja napisah.

11. Polaženik

Polaženik je vrlo lep narodni običaj. On o Božiću ujutru prvi ulazi u kuću i drži se da donosi sreću. Polaženik ponese u ruci žito, pa kad nazove s vrata: „Hristos se rodi!“ pospe iz ruke žitom po kući, a iz kuće ko pospe njega i odgovori mu: „Vaistinu se rodi“, pa onda skreše badnjak, tj. uzme vatralj pa udara njime badnjak i izjavljuje svoje želje. Najzad razgrne pepeo na kraj ognjišta i onde metne novac.

Eto, to je narodni običaj. Razume se da su ti običaji u svakom kraju naše otadžbine, u svakom okrugu, pa skoro i u svakom srezu drugači. Eto, na primer, u Krajinskom okrugu, sasvim su drugači običaji. To ćemo se uveriti ako zapitamo Jocu šnajdera, jer on je rodom iz Krajinskog okruga.

Joca šnajder je mlad čovek koji ima vrlo rđav kroj, ali je zato vrlo dobar tenor. On radi kod kuće, i to, moraš mu letnje haljine naručiti još decembra ako hoćeš da ti stignu tamo druge. polovine maja meseca ili prve polovine juna.

Zato je Sima, opštinski kontrolor, još avgusta poručio kod njega zimski kaput te ga jedva dobio krajem novembra. Ali za to vreme, od avgusta pa do kraja novembra, Joca je neprestano dolazio Siminoj kući radi probe.

Te je probe on održavao puna tri meseca. Ako je Sima kod kuće, on proba, a ako nije Sima kod kuće no samo njegova žena Savka, on opet proba. Simi je to već postala obična stvar kad dođe na podne da mu Savka kaže:

— Bio jutros Joca šnajder radi probe.

A valja odmah reći da je Savka ženica onako, da se pred kuma postavi. Omalena, punačka, a oči joj pune struje. Mogla bi četvora tramvajska kola krenuti pa nikad da ne bude prekida struje.

Dakle, nikakvo čudo nije, što je Joca šnajder tako dugo pravio kaput i tako revnosno držao probe.

Mora da mu je jednoga dana proba dobro ispala, jer, i kad je kaput bio gotov, Joca je nastavio da dolazi kod Sime kontrolora.

I to se prosto čovek preobrazio, ni onaj šnajder ni daj Bože. Zaljubljen do ušiju, pa kako je bio suv, sad se još više osušio, skoro da ga udeneš u iglu. Pre je imao malo četvrtasto jastuče, ono šnajdersko jastuče, u koje se ubadaju igle, uzeo ga sad pa ga prekrojio, napravio jastuče u vidu srca. Pa onda, žalost ga pogledati kad kakav posao radi. Rasejan postao, pa se sav izbode dok posao svrši. Dok jedno dugme sašije, a on izbode sve prste te ga krv oblije.

Toliko je Joca šnajder bio zaljubljen u Savku kontrolorku.

A Sima kontrolor čovek poslen. Jednako ima posla na klanici. Pa po koji put se i po celu noć kolje. Eto, na Badnje-veče nije mogao provesti kao čovek i kao Srbin kod kuće. Nije mogao ni razastrti slamu, nije mogao vikati: ko, ko, ko, ko… a za njim Savka svojim slatkim glasom: pi… pi… pi… pi… Nije mogao, morao je biti cele noći na klanici. Kad je pošao, a on će reći Savki:

— Ja tek ako dođem oko sedam ujutru. Spremi mi vruće rakije!

E, ali mesto u sedam, Sima svrši posao u tri sata noću, te potegne kući da bar malo i prospava. Dođe lepo, te kao svaki muž, ne osvrćući se na patroldžiju, lupne u prozor: kuc, kuc, kuc, kuc…

Savka skoči na prozor i užasno se prestravi. Samo što ciknu, uvuče se u sobu i tamo sad nastade neka lomnjava i neko muvanje. Sima već na vratima. Ne otvaraju se, te on već nestrpeljiv. Grune u vrata kolenom i podvikne, pa se vrata odmah otvoriše:

— Hristos se rodi, Savka! — veli Sima.

— Vaistinu! — odgovara Savka prestravljeno.

— A šta je ovo, otkuda ti, Joco, noću kod mene?

Joca se pribio u jedan ćošak i čisto mu krivo što nema pri sebi šnajdersku iglu ili utiju, pa da izvrši samoubistvo.

Ali se Savka brzo doseti.

— Pa sad je došao, tek što je došao, došao nam je kao polaženik. On je polaženik, Simo.

— Jest — dodade Joca, dohvativ se grčevito te ideje — došao sam ti, brate, kao polaženik.

— Polaženik? — pita Sima strogo. — Pa kad si polaženik, a što si go, što si samo u gaćama i košulji?

Savka pretrnu, jer je na tu sitnu okolnost sasvim zaboravila.

Ali se sad doseti Joca šnajder.

— Pa… ovaj… takav je običaj kod nas, u Krajinskom okrugu. Ja sam otud rodom pa… takav je tamo običaj…

Tada se i Sima seti narodnih običaja. On je rodom iz Podrinskog okruga, a tamo polaženika ogrnu guberom ili ponjavom, da im se hvata debeo skorup preko godine. Dohvati Sima jednu ponjavu, baci je na glavu Joci šnajderu, pa ga obori na zemlju i poče ga tući kao marvu, uzvikujući jednako:

— A ovakav je opet običaj u Podrinskom okrugu, a ja sam otud rodom.

Šta je bilo dalje, ne znam.

12. Dobrotvor

I danas ima puno pevačkih društava, počev od onih kod kojih postoje i članovi i hor, ali niti postoje pravila niti uprava, pa do onih kod kojih postoje pravila i uprava, ali ne postoje ni članovi ni hor. Svaka narodnost ima već svoje pevačko društvo, i jevreji, i palilulci i vračarci. Upotrebljena su već sva imena naših književnika i kompozitora kao imena društava; upotrebljena su i imena vladarska, razume se, ona iz novije istorije, jer se imena vladarska iz starije istorije ni malo ne rentiraju. Drže se koncerti, peva se po pratnjama i svadbama, drže se skupštine i uopšte, nastala je takva aktivnost u obrazovanju pevačkih društava u Beogradu, kao da su to zemljoradničke zadruge. Pevačka društva i novčani zavodi, to su najmnogobrojnije ustanove u Beogradu. Izgleda kao da to ide uporedo. Čim se obrazuje jedno pevačko društvo, gde se ljudi skupe da pevaju, odmah se obrazuje i jedan novčani zavod oko kojega se skupe ljudi da kukaju.

Elem, jedno od takvih pevačkih društava steče jednoga dana i jednoga dobrotvora. Gazda Triša Miljković, bakalin kod „Sardine u kutiji“, (tako mu glasi firma), reši se jednog dana i položi 1000 dinara u ime svoje, svoje žene Pavke, svoje dece Marice, Raše, Zdravka, Momčila i Perside, da se svi zajedno uvedu kao dobrotvori, tj. on da se smatra kao dobrotvor, ali da to prelazi s kolena na koleno.

Razume se, upravni odbor pevačkog društva odmah se skupi i reši da društvo podnese gazda-Triši diplomu. Odredi se i naročiti dan, te, posle službe Božje, njih četrdeset na broju, sa predsednikom i horovođom na čelu, krenu gazda Triši.

Predsednik ga pozdravi vrlo toplo. Gazda-Triši, Pavki i njihovoj deci Marici, Raši, Zdravku, Momčilu i Persidi, pođoše suze na oči. Zatim horovođa diže po dva prsta svake ruke u vis, uzdiže obe obrve na čelo, preleti očima svih četrdeset pevača, viknu ono obligatno: a, a, a, a,… i onda hor grunu: „Padajte, braćo, plinite u krvi…“

Pa onda nastade zakuska, i zdravice i mnogaja leta, te se tako bome svojski počastiše i jedva se odvojiše od stola oko dva sata po podne. Ispratiše ih lepo i ljubazno i sa punim očima suza gazda-Triša i Pavka i njihova deca Marica, Raša, Zdravko, Momčilo i Persida.

Gazda-Triša zadovoljno trlja ruke i veli Pavki:

— Eto, vidiš! Čovek odvoji od usta malo pa postane dobrotvor, pa mu se to posle celoga veka vidi i čuje.

A tako je bilo, gazda-Triši se zbilja celoga veka videlo i čulo.

Dođe Uskrs, na primer, a pevačko društvo, posle službe Božje, gde će i kome će pre čestitati nego dobrotvoru svome. Dignu se svih četrdeset gazda-Triši, predsednik u ime svih vikne: „Hristos vaskrs!“, u ime svih se poljubi sa gazda-Trišom, u ime sviju se kuca jajetom sa gazda-Trišom i onda horovođa digne po dva prsta svake ruke u vis, uzdigne obe obrve na čelo, preleti očima svih četrdeset pevača, vikne ono obligatno a, a, a, a… onda hor grune: „Opšteje voskresenije“.

Pa onda nastane zakuska i zdravica i mnogaja ljeta, pa se opet svojski počastiše i jedva se odvojiše oko dva sata po podne. Ispratiše ih lepo i ljubazno i sa punim očima suza gazda-Triša i Pavka i njihova deca Marica, Raša, Zdravko, Momčilo i Persida.

Gospa Pavka se vajka:

— Da sam znala samo da ofarbam poviše jaja. Ja, nesrećnica, ofarbala samo pedeset, kao svake godine, pa sad ostadoh o Uskrsu bez jaja.

Pa tako posle dođe Božić, pa kud bi društvo zaboravilo svog dobrotvora. Horovođa digne prste u vis: a, a, a, a… predsednik zdravi, gazda-Triša, Pavka i njihova deca Marica, Raša, Zdravko, Momčilo i Persida plaču od radosti.

Pa onda Nova Godina. E, ako tu pevačko društvo zaboravi svoga dobrotvora, i to jedinog dobrotvora svoga, kad će ga se onda setiti. Malo je bilo Triši celo jedno prase, jer je oduševljenje bilo veliko a želje iskrene.

Pa onda naiđe slava dobrotvorova. Eh, tu se tek pokazalo društvo pažljivo. Pevalo je pri rezanju kolača, pevalo je o ručku, pa o večeri, pa pevalo i sutradan na patarice.

Pa onda, blagodarnost je blagodarnost, ne da se lako izbrisati iz srca. Razabra se društvo kad je dobrotvorov rođendan, pa grunu u kuću sa mnogaja ljeta. Opet zakuska, opet zdravice, opet gazda Triši, njegovoj ženi i njihovoj deci pune oči suza.

Pa onda naiđe i gospa Pavkin rođendan, pa to pođe tako redom. Rođendan Maričin, pa Rašin, pa Zdravkov, pa Momčilov, pa mezimice Perside.

Hor se već izvežbao pa sve lepše peva mnogaja ljeta, predsednik se izvežbao pa sve lepše zdravice drži, a u očima gazda-Trišinim i njegove dobrotvorne porodice sve manje i manje suza.

Prekjuče me nađe grešnik, pa kune i proklinje onoga ko ga je prvi naučio da bude dobrotvor.

— Gospode Bože, što ću i kako ću, ako ova blagodarnost potraje s kolena na koleno, kao što sam ja ispočetka želeo, te da i moja deca ispaštaju to što sam ja dobrotvor.

— Šta da ti kažem — velim mu ja — trpi!

— Ama ne može, gospodine, da se trpi. Popiše i pojedoše sve što stekoh. Nego da te molim nešto.

— Šta gazda Trišo?

— Ovaj, pomozi mi, primi se da budeš posrednik izmeđ mene i njih. Eto, ja nudim drage volje još hiljadu dinara, pa da me ispišu iz dobrotvora. Ne mogu više, dosta je bila jedna godina.

13. Penzioner s kvalifikacijama

Ja sam već poodavno penzionisan, ali sam, sve dosada nekako osećao, da mi nešto nedostaje, te da u svemu odgovorim svome zanimanju. Nedostajale su mi izvesne kvalifikacije, to sam osećao, ali nikako nisam mogao da uhvatim šta je to što mi nedostaje.

Išao sam, kao i svi drugi penzioneri, svako jutro na Veliku Pijacu, raspitivao za cene, iako nisam hteo ništa da kupim. Išao sam oko devet sati u kafanu, naručio kafu, pokupio sve jutarnje novine i metnuo ih na stolicu poda se. Čistio sam prvo po pola sata muštiklu, pa onda zavio cigaru, pripalio i otpočeo da vadim ozdo broj po broj novina, te ga čitao od naslova pa dole do potpisa urednika, posmatrajući preko novina sa pakosnim uživanjem onog grešnika koji očekuje baš te novine. Kad sam to svršio, išao sam te obilazio kuće, one koje se zidaju, pravio sam primedbe, zamerao što su coklovi niski, što su prozori mali i, uopšte, zamerao sve što mi je palo na pamet, koliko samo da mi prođe vreme. Posle ručka sam spavao, a posle spavanja sam išao u „Kasinu“ i kibicovao, kraj poznatoga penzionarskoga stola, sve do pred veče.

I sve i sva sam činio što čine ostali penzioneri, pa ipak sam osećao da mi još uvek nešto nedostaje, te da mogu biti pravi penzionar s kvalifikacijama.

Jednoga dana — kad se ovo poslednjih dana poče da menja vreme — osetih da me nešto žiga u ramenu. Pa to kao danas žignu malo, sutradan juče, a preksutra sasvim steže kao klještama, i ja iznesoh jedno rame u vis. Ne mogu da mičem rukom i ne mogu da spavam.

Potrčim odmah lekaru i pokažem mu svoje rame.

Lekar me pipnu, pritište, pa sasvim ozbiljno reče:

— To je reumatizam.

— Tako. Vrlo mi je milo.

— Moraću vam prepisati štogod za veštačko znojenje.

— To nije potrebno, to mi je država već prepisala.

— Kako?

— Pa dala mi je tako malu penziju, da od nje nema boljega leka za veštačko znojenje, ako hoću da izađem na kraj.

Lekar međutim nije bio raspoložen da se dalje upušta u razgovor, izvesno osećajući instiktivno da mu vizitu neću platiti. On propisa neki lek, a, kad ga zapitah, treba li još koji put da dođem, odgovori mi vrlo kratko:

— Ne, nije potrebno.

Uzeh recept, kupim lek i počeh da gutam praškove. Ne pomaže, ne pomaže ništa. Bol sve veći i veći, i uznosim rame sve više u visinu.

Najzad mi pade srećna misao na pamet. Tu je prvi maj, kad se prima penzija, i kad se osam stotina penzionera skrha u čekaonice Ministarstva finansija. Svaki je od njih penzionar sa kvalifikacijama, svi imaju pored ostalih odlika i reumatizam. I što će meni onda boljih lekara, kad ću tamo naći čitav konzilijum, i to najveći konzilijum na svetu, osam stotina lekara, t. j. osam stotina penzionara, od kojih svako zna po jedan lek od reumatizma.

Odoh dakle tamo, uđoh u čekaonicu Ministarstva finansija i pođoh od jednoga do drugoga, da se žalim kako mi žiga rame.

— Nije to ništa, — veli mi jedan bivši okružni načelnik. — To će tako boleti jedno petnaest dvaest dana, dok se bol ne ukrti, a posle će da prođe. I samo kad se vreme menja opet će da se javi.

— Znaš šta ćeš? — veli mi jedan bivši upravnik carinarnice. — Nastruži crne rotkve pa metni, odneće ti bol kao rukom.

— Ne rotkve, kakve rotkve! — ljuti se jedan kaznačej. — Rena, brate, rena, pa posoli ren!

— Koliko ja znam, gospodo — počeće jedan poručnik u penziji, koji uvek pred kasom Ministarstva finansija zauzima vojnički stav, kao da stoji pred generalom, — za rematizam je jedini lek gas. Gas, gospodo, leči bolje nego ne znam šta.

— Kakav gas! — izbrecnu se jedan potpukovnik, koji vuče penziju i reumatizam još od srpsko-turskog rata. — Kakav gas, brate! Tu su modu doneli kod nas Rusi. Oni su i pili gas, pa valjada je to za njih i lek. Neka ga oni i dalje piju i neka se leče, ali od rematizma, ako ko hoće da se izleči, treba da previja nastrugan krompir.

— Slušajte vi mene, — reći će jedan savetnik bez zuba, onaj što ga viđam svako jutro na Velikoj Pijaci, kako juri za tuđim ženama i pilji im u oči — slušajte vi mene. Imate li vi mladu ženu?

— Šta se to vas tiče?

— Molim… pardon… govorim bez ikakvih zadnjih namera. Ali hoću da kažem da boljega leka nema, nego špiritus i kamfor, pa ako je žena mlada, hoću reći zdrava, pa svaki dan da trlja.

— Nije istina, — upade u reč jedan bivši poreznik, — žena kad je mlada žali muža. To treba tašta da trlja, pa da vidiš što je trljanje, jer tašta uživa kad se grešni zet počne da uvija i jauče. Ja vam kažem, ja ne znam bolji lek od reumatizma, nego špiritus, kamfor i tašta.

— Koješta, tek makar šta vam padne na pamet, — upada u razgovor jedan prgavi profesor — špiritus, kamfor i tašta! Čudo niste kazali: jedna oka špiritusa, devet drama kamfora i sedamnaest oka tašte, pa sve to troje dobro izmešati i mazati se svakog sata. Čudo tako nešto niste izmislili! Ne pomaže to, razumete, sve to ne pomaže! jedini je lek, i to oprobani lek, katran. Trebate se mazati katranom.

— A, ne, varate se, — umeša se nekakav bivši kontrolor. — ja ću vam kazati lek za reumatizam. Valja uzeti salo, razumete li, salo, rastrljati ga na krpu i posuti istucanim nišadorom, pa to previjati.

Najzad, uze me za ruku jedan od mlađih penzionara, jedan od onih koji se još uvek nadaju da se vrate u službu. Veli:

— Odite ovamo, ja ću vam kazati lek.

I odvede me na stranu, pa poče poverljivo da mi govori:

— Nemojte slušati ove matore. Oni se po dvadeset trideset godina leče tim lekovima, koje sad vama preporučuju, pa kažite mi ko je od njih izlečen. Zar ne vidite kako se svi mršte na Boga, čim počne da se menja vreme. Znate kakvi su oni? Samo neka je nešto masno, a oni to odmah ščepaju pa se mažu. Čuli ste: katran, salo… ako ih i dalje budete pitali, oni će vam reći i firnajs, terpentin, fiks, samo neka je masno. Jedni, razume se, uzmu pa to pospu solju, drugi nišadorom, treći stipsom, i to je sva razlika. Međutim, sve to ništa ne pomaže.

— E, pa, dobro, šta pomaže, ako Boga znate?

— Ja ću vam kazati. Imate li vi dva dobra prijatelja, al’ onako dva prijatelja koji imaju dobru ruku?

— Da me istrljaju?

— Bože sačuvaj. Naprotiv, vi njih da istrljate.

— Ja vas ne razumem?

— Pa pitam vas, imate li dva prijatelja, koji imaju onako dobru ruku? Ako imate, a vi ih zamolite nek vam potpišu menicu, pa idite lepo u Ribarsku Banju, i eto, to vam je lek.

— Hvala, hvala, prijatelju. — I ja mu prijateljski stegoh ruku, jer se i sam složih sa tim, da je to najbolji lek.

⁂

Dakle, prijatelji, izbegavajte me ovih dana.

14. Sa Sremčevog pogreba

Da budem u odboru za doček navikao sam već, ali evo gde sam morao ući i u odbor za ispraćaj, i to ispraćaj do večne kuće, pa još onoga što mi je najmilije. Ispratili smo Stevana Sremca.

Spremili smo vence, govore, pozvali na učešće društva, izradili čitav program pogreba, iako smo svi ubeđeni bili, da time činimo nepravdu pokojnom Sremcu. Nije on to voleo, nije on to želeo. Za njega bi bilo dovoljno, da su mu se oko sanduka skupila dva tri lična prijatelja i da je u tišini bio sahranjen na kakvom skromnom mestašcu.

Da je on znao šta mu mi sve spremamo ovde u Beogradu, on ne bi ni došao iz Soko banje, a kad je već došao, da je mogao, ja znam pouzdano šta bi učinio.

Dok smo se mi majali, uređujući pratnju na železničkoj stanici, on bi se izvukao iz mrtvačkog sanduka pa bi najsporednijim ulicama, umakao na Novo groblje, i zapitao bi tamo skromno crkvenjaka:

— Je l’ te, molim vas, koje je moja grobnica?

— A, vi ste, gospodin Sremac, izvol’te, izvol’te ovamo.

I pokazao bi mu grobnicu. Sremac bi se sakrio u nju pa bi se još setio da da crkvenjaku sto para.

— Čujte — rekao bi mu — evo ovo vama, ali budite dobri da mi učinite jednu uslugu.

— Molim.

— Naići će sad otud iz varoši jedna parada sa vencima, ripidama i govornicima. Poznaćete ih…

— Ta kako ne bih poznavao vence i ripide?

— Ne to, nego poznaćete i govornike… Dakle, kad dođe cela ta parada, a vi budite dobri, pa im nemojte kazivati gde je moj grob.

Ja znam pouzdano da bi Sremac tako učinio, samo da je mogao. I jedino, što bi u gornjim njegovim rečima moglo biti pogrešno, to je da bi i grobar mogao poznati govornike. Ta ne bi ih mogao poznati čak i da je čitao program sahrane, jer su tamo bili označeni jedni govornici a govorili su drugi.

Vi i ne znate može biti o toj akademskoj zabuni, koja se desila na dan Sremčevog pogreba.

Trebalo je, dakle, u crkvi da govori jedan akademik. Već počelo opelo, već nameštena nalonja za govornika, ali govornika nigde. U zao čas javiše da je govornik bolestan. Uzmuva se odbor za sahranu: šta će sad? Sremac je bio akademik, i zar ne bi bila bruka da se sahrani a bez pozdrava i govora od strane Akademije.

Razlete se odbor za sahranu kroz publiku i poče da traži akademika. Ma kakvog, samo neka je akademik. Za čas, pa prohujaše kroz publiku reči:

— Traži se akademik, traži se akademik!

Najzad, pade nekome na pamet srećna misao, te zovnu mene i reče:

— Slušajte, Ben-Akiba, uzmite brzo fijaker i trčite po varoši pa nađite kakvog akademika. Opelo će dugo trajati, stići ćete.

— Ta da, stići ću — rekoh ja — ali molim vas, po čemu ću ja poznati ko je akademik a ko nije?

— Eh, Bože moj, pa valjda toliko dobro oko imate, to se da poznati.

— Dobro! — rekoh. Sedoh u fijaker i udarih u lov na akademike.

U Knez-Mihajlovoj ulici vidim jednog čoveka. Sasvim običan čovek, nit velika kosa, nit veliko čelo, niti klasični nos. Da li je, Bože, akademik ili nije?

’Ajd’ da bacim sertme — pomislim u sebi, — šta znam, možda će biti dobar lov. I zaustavim ga.

— Izvinite, molim vas, jeste li vi akademik?

— Ja? — učini čovek i razrogači oči. — Ja, je l’ te…

— Pa da…

— Ovaj… ja nisam — reče čovek zbunjeno — al’ imam sina u drugoj godini.

— U kakvoj drugoj godini?

— Pa Akademije.

— A tako, e, molim vas, pozdravite vašeg sina. Zbogom!

— Hvala. Zbogom, gospodine!

I fijaker opet udari u trku, a ja kao kobac merkam levo i desno ne bi li ulovio kog akademika.

Najzad sretoh jednog, baš onako neobičan čovek na oči. Visoka čela, pametnih očiju, krupnih, odlučnih koraka. Ako ovo nije akademik, a ono ne znam ko je.

Zaustavim kola i bacim sertme.

— Gospodine… ah, za vas sam pošao. Molim vas sedite u kola…

— Ali ja vas ne razumem, gospodine! — uze on da se brani.

— Jeste li vi akademik?

— Nisam, ja sam bakalin.

— Bakalin? To nije moguće?

— Ta šta nije moguće, kao da ja ne znam šta sam!

— Ne, ne, to nije moguće!

— Molim vas lepo, eno mi firme: „Kod friške morune“.

— Kod „friške“?

— Jeste, gospodine, a možete čitati i moj oglas, koji sam na osnovu paragrafa 14. trgovačkog zakona dao u „Srpske Novine“.

— Hvala, čitaću, čitaću tu vašu pristupnu akademsku raspravu. Zbogom, izvinite ako sam vas što uvredio.

— O molim, samo upamtite, „Kod friške morune“.

— Hvala, upamtiću.

I opet sedoh u kola, te u trk loveći akademika. Sreo sam još jednoga profesora, za koga znam da bi se obradovao i da bi mu zasitio sujetu već i time što bih ga samo zapitao da li je akademik. On bi to pričao na pivu, za profesorskim štam-tišom, on bi to pričao u školi izmeđ’ časova, on bi to gledao ma kako da uplete i u svoje predavanje.

— Idem ja tako jedanput ulicom — pričao bi profesor — a jedan gospodin siđe s fijakera, priđe mi učtivo i upita me: „Jeste li vi, gospodine, akademik?“ — Kad mu ja rekoh da nisam, a čovek se čisto iznenadi i reče: „Ta nije moguće?“

Znao sam ja da bi profesor to jedva dočekao da sam mu prišao, pa zato baš nisam ni hteo. Jurio sam dalje i sreo opet jednog koji je morao biti akademik. Ćelav, nosi naočare, nabrale mu se bore na čelo i, uopšte, pravi utisak čoveka koji misli u ime cele Kraljevine Srbije. Ako ga sad nisam našao, neću ga ni naći.

Zaustavim kola i priđem mu odmah:

— Jeste li vi, molim vas, akademik?

— Kako? — zapita začuđeno.

— Traži se jedan akademik, jeste li vi slučajno?

— Nisam, ali ja na to ne pretendujem.

— Uh, vi ste me rđavo razumeli. Ne traži se neko da bude izabran za akademika, to je bar lako. Uzme se šematizam, pa prvi profesor filologije, na koga se naiđe, izabere se za redovnog člana. Dakle, ne traži se neko da bude izabran, nego neko koji je već akademik.

— E, izvinite, ja nisam, ja sam poštar. Al’ ako mislite da bi trebalo što za mene učiniti, onda molim vas neka Akademija Nauka poradi da mi se da klasa, jer krajnje je vreme da se naša poštanska struka reorganizuje i uredi.

— A to će se postići kad se vama da klasa?

— Pa da, zaboga! Zar niste primetili da naši poštari uvek u oči kakvog poštanskog ukaza pišu, kako je krajnje vreme da se poštanska struka reorganiše?

— Jest, jest, imate pravo. Govoriću Akademiji da se zauzme za vas. Ali sad me izvinite, u poslu sam, žurim.

I kočijaš ošinu konje pa trkom prođosmo kroz Beograd. Ja se premeštam samo s levog sedišta na desno i s desnog na levo i uzvikujem mimoprolazećoj publici:

— Traži se akademik, traži se akademik!

Najzad me jedan gimnazist zaustavi.

— Izvinite, gospodine, ja bih rekao da postoji jedan.

Ščepah dečka obema rukama, zagrlih ga suznih očiju i počeh da ga ljubim:

— Govori, govori, spasioče moj?

— Pa, g. Giga Geršić.

— G. Giga?

— Jeste.

— Ja se pljesnuh po čelu, udarih u uzbuđenju šamar kočijašu, kočijaš u uzbuđenju udari nogom konje u slabinu; projurismo kao furije kroz Beograd i sručismo se pred g. Giginom kućom.

— Gospodine, vi ste akademik?

— E, Boga vam — veli g. Giga — a ko se to setio?

— Ta, Akademija Nauka se svakojako nije setila.

— No, to sam i mislio.

— Spasavajte situaciju.

⁂

Ja neću dalje da vam pričam šta je bilo i kako je bilo. Svi znate. G. Geršić je dojurio u crkvu, pred crkvenim vratima zapitao je samo:

— A molim, ko je umro? A zatim je odmah stao za nalonju i — spasao Akademiju.

15. Društvo za zaštitu životinja

No, hvala Bogu, osnovano je i kod nas „Društvo za zaštitu životinja“. Otkad ja govorim da mi moramo ići u stopu za velikim kulturnim narodima, pa, ako je moguće, čak i stići ih, te poći „u nogu“ sa njima.

Zbrinuli smo brigu o iznemoglim staricama, zbrinuli smo brigu o svima vrstama napuštene dece, srećno smo preskočili, praveći se gluvi, radničko pitanje, i sad je sasvim na redu društvo za zaštitu životinja.

Do duše, bio bi veći odziv, i bilo bi kao onako savršenije, kad bi ustanovili „Društvo za zaštitu činovnika“, ali to nas ne bi stavilo u red kulturnih naroda.

Da bi moji čitaoci bili, dakle, tačno obavešteni o ovome novome društvu, ja sam odmah stavio sebi u zadatak da intervjuišem nekoliko zainteresovanih ovim pokretom, te da njihovo mišljenje iznesem.

Intervjuisao sam jednog papagaja, jednog vola, jedno jagnje i jednog psa. Moram vam izložiti njihova mišljenja.

15.1. Kod papagaja

Ja: Dobar dan želim!

Papagaj: Dobar dan, lolo!

Ja: Kakav je to otpozdrav?

Papagaj: Izvinite, tako sam naučio od gospođe, ona, znate, tako pozdravlja uvek gospodina.

Ja: Vi ste čuli, valjda, da je osnovano „Društvo za zaštitu životinja“, pa sam došao da čujem vaše mišljenje?

Papagaj. Samo još jednu reč ako laneš, ja ću ti glavu razbiti.

Ja: Ali, molim…

Papagaj: Izvinite, omakla mi se reč. Znate, to je takođe jedna fraza, koju svaki dan za ručkom moja gospođa kaže gospodinu, pa ja naučio, i, tako zalepila mi se za jezik, pa čim zinem a ja je izbacim. Dakle, šta ste radi, ugursuze?

Ja: (Sasvim izmiren sa ovim familijarnim rečnikom papagajevim). Hteo bih da čujem vaše mišljenje o „Društvu za zaštitu životinja“.

Papagaj: Pre svega, to je uvreda za mene, ja nisam životinja, ja sam tica, a drugo…

Ja: Ali svejedno, kažite mi vaše mišljenje?

Papagaj: E, pa, lepo, kazaću vam. Recite mi samo, hoće li i dame biti članice toga društva?

Ja: O, dabome, one još pre nego mi. One su, zaboga, i po nežnosti svojih osećaja, što i čini osobinu njihovoga pola, pozvane da budu članice.

Papagaj: E, pa, lepo, otidite na skupštinu toga društva i nemojte slušati šta se govori, nego gledajte samo u šešire gospođa članica.

Ja: Zašto to?

Papagaj: Pa zato, što će one osnovati društvo za zaštitu životinja, a šeširi će im biti pretrpani najlepšim tičjim glavama i krilima. Otidite, vidite, uverite se, pa onda dođite meni i tada ću vam izneti svoje mišljenje.

15.2. Kod vola

Ja: Izvinite što vas možda uznemiravam, ali sam rad da vas intervjuvišem.

Vo: O carinskom ratu?

Ja: A ne! Ali, čuli ste da se kod nas osniva. „Društvo za zaštitu životinja“?

Vo: Da, čitao sam.

Ja: Pa, hteo bi da čujem vaše mišljenje o tome društvu?

Vo: A hoćete li i vi biti član toga društva?

Ja: Razume se.

Vo: Onda mi dozvolite da ja vas intervjuišem.

Ja: Molim.

Vo: Jedete li vi rado biftek?

Ja: Osobito rado, kad je lepo garniran.

Vo: A rozbratn?

Ja: Sa belim lukom.

Vo: A jedete li rado file?

Ja: Dabome.

Vo: A lungenbraten?

Ja: Jedem.

Vo: Vi mora biti volite i rinflajš?

Ja: Otkud ste pogodili?

Vo: Vidim ja odmah moje mušterije.

Ja: A što vas interesira jelovnik koji ja volim.

Vo: Ništa, hoću samo da konstatujem, da ćete vi biti jedan od najrevnosnijih članova društva za zaštitu životinja.

Ja: A vaše mišljenje o tome društvu?

Vo: Idite vi pa pitajte za mišljenje Kostu Panđelu, kasapina, njegovo je mišljenje mnogo interesantnije od moga.

15.3. Kod jagnjeta

Ja: Hteo bi da čujem vaše mišljenje o „Društvu za zaštitu životinja“?

Jagnje: (ćuti i gleda u zemlju).

Ja: Meni je potrebno da čujem i vaše mišljenje o „Društvu za zaštitu životinja“?

Jagnje: (još ćuti i stidljivo gleda u zemlju).

Ja: Možda nećete da mi kažete?

Jagnje: Izvinite… ali ja imam tremu. Ne mogu da govorim, imam tremu.

Ja: A zašto, molim vas?

Jagnje: Vi me fiksirate.

Ja: Fiksiram vas, ta nisam vam ni sagledao oči, vi jednako gledate u zemlju.

Jagnje: Ne oči, ali vi fiksirate moj rep, i sve se bojim pružićete ruku da me pipnete oko repa.

Ja: Ah, da. To je istina, ali ću vam odmah objasniti tu okolnost. Ja, znate, slavim Đurđev dan.

Jagnje: Tako, milo mi je.

Ja: Dakle, možete li mi kazati vaše mišljenje o „Društvu za zaštitu životinja“?

Jagnje: Sve što znam to je, da ću ja i krv svoju dati za to društvo.

15.4. Kod psa

Najzad, otišao sam i do psa. Znao sam da se on više bavi političkim pitanjima no društvenim, ali, mislio sam, umeće i ovde da odlaje štogod.

— Gospodine — reče mi pas — ja pre svega ne verujem da će to društvo moći uspeti što. Vi i danas idete sokakom i hvatate nas žicom, i, kako mi izgleda, vi to ne primenjujete samo prema nama no i prema političkim ljudima…

— Pardon — prekidoh ga — ja ne bih rad da govorimo o politici.

— Pa ja i ne govorim — nastavi pas uvređeno — ja i ne govorim, ja lajem. Razumete li, ja lajem. A ako ovakve političke prilike i dalje ustraju, prolajaćete i vi, moraćete svi da prolajete, jer vam druge pomoći nema.

⁂

Nisam hteo dalje da ga slušam, jer sam mu prozreo nameru da ceo intervju navede na politiku.

16. Popis stanovništva

Zamisliti, i mene odredili da popisujem beogradsko stanovništvo, i juče sam ceo dan raznosio liste po kućama. Meni se to vrlo dopalo tako da bi čisto pristao da mi to bude stalno zanimanje — da popisujem stanovništvo. Šta sve čovek ne vidi i šta sve ne čuje tom prilikom. Pa još kad se dobije zgodan kvart i zgodna ulica, kao što sam ih ja dobio!…

⁂

Ulazim u kuću broj 7. Ostarija, suvonjava ženica, baš čisti šargarepu da spusti u supu. Objasnih joj da sam došao radi popisa. Žena pretrnu, preblede i ispusti šargarepu.

— Nemate šta popisivati. Sve su stvari na moje ime, ja ću vam pokazati i sudsku presudu. Sve sam ja to donela kao miraz mome mužu.

— Ali, molim vas, gospođo, ne mislim ja to. Šta je vaš muž? — počnem ja blago.

— Bivši činovnik, — odgovori ženica.

— Eh, vidite, dajte vi njemu samo ovu popisnu listu, on će već znati šta treba da učini, a ja ću doći drugog januara.

— Doći ćete drugog januara da iznesete stvari, znam ja to vrlo dobro. Ne smem ja tu listu da primim. Primila sam jedanput tako nešto iz opštine, pa mal’ me muž nije ubio… Neću ja to da primim.

— Ali, gospođo, ne tražim ja stvari, ovo je popis.

— Pa popis, dabome…

— Ama, nije, čekajte… dakle, stanovništvo, na primer, vi, eto, vi morate da se popišete…

— A za čije dugove?

— Ama nije za dugove!

— Onda za vojsku, valjda?

— Ama, po Bogu, gospođo, strpite se da vam objasnim…

I jedva se dočepah reči i jedva objasnih ženi u čemu je stvar, utrapih joj popisnu listu u ruke, te kidnuh kao bez duše.

⁂

Kuća broj 9. Opet žena. Snažna, zdrava, izrasla onako da te ponese i da te spusti na zemlju, a ti ni da pisneš.

Vidi se čak da je to žena koja ima posla s vlastima i razume se prilično u zvaničnim stvarima. Čim sam joj kazao u čemu je stvar, razumela je i uze listu, samo što dodade:

— Slušajte, gospodine, samo unapred da znate, ja moga muža neću da upišem.

— Kako, molim vas?

— Tako neću da ga upišem, neću ga više za muža.

— To je druga stvar, gospođo, to vi raspravite s konzistorijom.

— A neću, ništa mene konzistorija nije uvredila, pa da s njom raspravljam, raspravljaću ja s njim što imam.

— Ali, gospođo, pa on je starešina kuće.

— Bože sačuvaj, ja sam! — veli ona odlučno.

— Ali on ovde stanuje.

— To jeste, — veli ona — ali tri dana nije dolazio, lumpovao je, pa sad ne sme ni da dođe.

— Pa dobro, istucite vi njega, i sasvim ste u pravu, ali ga morate upisati. Evo vam liste!

Ona uze listu.

— Dobro, ostavite vi listu, ali unapred znajte, da ga ja neću upisati, i gde sam ga god dosad upisala kao svoga muža, izbrisaću ga, kao što ću i samog njega dobro izbrisati, samo dok mi naiđe.

⁂

Kuća broj 11. Naišao sam zatvorena vrata i kad sam kucao, čuo sam u sobi neko „juh!“, zatim neko muvanje i, jedva na jedvite jade, otvoriše mi se vrata.

Mlada lepa ženica, da čovek prosto sve prste poliže.

Ali vrlo zbunjena, vrlo zbunjena. Iz sobe, u koju me primila, ide se u drugu sobu, i u toj drugoj sobi čuh da neko nešto preturi. Videh još i na patosu jedan oficirski kačket i — odmah sam razumeo situaciju.

I ako me gospođa nije ponudila, seo sam na stolicu. Ja imam naročite pasije za takve situacije.

Zatim sam razvio prijavnu listu i počeo gospođi da objašnjavam kako se popunjava.

— Vidite, gospođo, ovde ima dve vrlo važne rubrike. Prvo: gde je onaj član porodice, koji se slučajno za vreme popisa nije zatekao kod kuće? I druga: Gde stanuje stalno (odakle je) ono lice, koje se slučajno za vreme popisa zateklo ovde?

Gospođa pretrnu.

— Tako — nastavih ja vrlo ljubazno da objašnjavam, — kod ovog prvog pitanja ćete napisati da, recimo, vaš muž nije kod kuće. On nije ovde, je l’ te?

— Da, muž mi je na putu.

— Odmah sam mislio. A u ovu ćete drugu rubriku morati zapisati ime lica, koje se ovoga momenta slučajno zateklo u kući.

— Ju! — učini gospođa i preblede kao smrt.

— Evo, pročitajte sami zaglavlje rubrike broj petnaest.

— Pa znam, ali… On će sad otići, — reče prestravljena žena i pokaza rukom na onu sobu gde se nešto preturilo.

— E, pa dobro — rekoh ja praštajući joj i pođoh iz kuće da dam prilike „onom što se slučajno zatekao u kući za vreme popisa“ da iziđe.

⁂

A drugog januara, odmah po Novoj Godini, zašao sam opet od kuće do kuće da pokupim ispunjene liste.

Skupio sam 21, i od tih, pala mi je u oči najpre lista redni broj 4. Kao starešina kuće zapisana Maca Petrovićka, i na kraju liste opet potpisana kao starešina, koja je listu ispunila, ista Maca.

Međutim pod broj 2 zapisan Joca Petrović. U rubrici: šta je ko starešini, piše: muž. I u rubrici: zanimanje, piše takođe da je Jocino glavno zanimanje: muž.

Otidem gospođi Maci starešini da se objasnimo.

— Molim, vi ste udati?

— Jesam, gospodine.

— E, pa, onda ste pogrešno ispunili listu.

— Zašto, molim? — isprsi se Maca starešina.

— Vaš muž ima da dođe napred kao starešina kuće.

— A ja — veli Maca, — ja sam starešina, ja plaćam kiriju, ja vodim kuću, ja zarađujem, ja njega izdržavam.

— Pa dobro, čime se bavi vaš muž?

— Ničim, gospodine, eto tim što sam napisala, njegovo je i glavno i sporedno zanimanje to što je muž.

Badava sam pokušao da Maca starešina izmeni red u listi, ona to nikako nije pristala.

⁂

U listu broj 7 zapisala se jedna mlada raspuštenica, ali sem imena i prezimena, sve ostale rubrike ostavila nepopunjene.

Morao sam ići lično.

— Gospođo, vi niste upisali koliko vam je godina.

— Pa, ostavila sam vi da popunite — reče ona ljupko.

— Lepo, molim vas, ja ću to drage volje učiniti, ali recite mi koliko vam je godina?

— Pa… šacujte vi sami — reče raspuštenica obešenjački.

— Gospođo, to vi morate sami reći.

— A ne, Boga mi, — veli odlučno raspuštenica, — ja nikad dosad nisam kazala pred vlastima koliko mi je godina. Eto, toliko sam puta u kvartu saslušavana, zbog raznih intriga, pa ja nikad nisam kazala godine, nego to sami pisari ošacuju. Pa i u konzistoriji nisam kazala koliko mi je godina, nego su to sami popovi ošacovali.

— E, ovde to ne može biti, ja ne umem da šacujem.

— More, ubio vas Bog sa lolom, mislite ne poznajem vas ja po očima.

Šta sam mogao posle ovog, a da ne okrnjim dostojanstvo državnog popisivača, nego zažmureh i napisah godina: 21.

⁂

U listu broj 9 upisala se samo majka i ćerka, a u rubrici „godine starosti“; majci, Jeleni, udovi 26 godina, a ćerci njenoj, Sojki, 18.

— Gospođo, to ne može biti — primećujem joj skromno.

— Šta, molim vas? — pita iznenađeno Jelena udova.

— Ne možete vi imati 26 godina, kad vašoj ćerci ima 18.

— Eto ti sad! — isprsi se Jelena udova. — Pa valjda ja bolje znam kad sam se rodila, nego vi.

⁂

U listu broj 11, upisao je Mirko Sarić, činovnik, sebe (24 godine), i svoju svastiku (19 godina).

— Pa što niste u rubriku „bračno stanje“ stavili da ste udovac?

— Kako da stavim kad nisam udovac.

— A, dakle, živa vam je žena? Pa što je onda niste upisali?

— Ali, molim vas, da se razumemo. Nisam ja ženjen, nisam se nikad ni ženio.

— Niste. Pa otkud vam onda svastika?

— Pa… tako… našla se tu — poče g. Mirko zbunjeno da odgovara.

— Uzmite, popravite listu. Metnite da vam je gospođica sestričina.

— A, tako. Hvala.

I uze te izbrisa svastiku, a stavi sestričinu.

⁂

Lista broj 13 ispisana je bila vanredno lepim kancelarijskim rondšriftom. Međutim, gospođa Mica je udovica i žalila mi se na svoju usamljenost, kad sam joj odneo listu.

— Hoćete li mi učiniti jednu ljubav? — zamolila me je ljupko, kad sam otišao po listu.

— O, molim!

— Dajte mi listu gospođa Staninu, da vidim samo koliko je godina zapisala

Ja razvih listu broj 8.

— Gospođa Stana je zapisala 23 godine.

— Iju, sram je bilo! — pljesnu se gospođa Mica šačicama — ima 35 kao jednu. Ona nikad nije ni bila mlada. Popravite vi to, gospodine, slobodno. Na moju odgovornost, popravite!

⁂

U listi broj 17 zapisan muž, žena i nekakav privatije.

Opet objašnjenje. Razume se, kao i svuda, ne zatečem muža kod kuće, a muka živa sa ženama se objašnjavati.

— Šta je ovaj privatije vama, gospođo?

— Ništa nije, tako, prijatelj!

— Znam, je li kirajdžija?

— Nije.

— Pa šta je?

— Privatije.

— A sedi kod vas?

— Znate, on je vrlo dobar prijatelj sa mojim mužem, on mu je i provodadžirao za mene, pa sad ga iz blagodarnosti držimo kod nas.

— A koliko je vašem mužu godina?

— Pa ima mu 50.

— A koliko je star privatije?

— Njemu ima 28.

— E, onda u rubriku zanimanja valja zapisati: domaći prijatelj.

⁂

Najviše mi muke zadala jedna baba, neka Nančika Crvenčaninova. Našao sam je u tri razne liste. U listi broj 3, u listi broj 12, i u listi broj 21.

Izvesno ne postoje tri Nančike sa istim imenom i prezimenom i sa istim brojem godina.

Odoh u kuću broj 3. Hvala Bogu, zatekoh domaćina kod kuće.

— Molim vas, gospodine, postoji li neka Nančika Prvenčaninova?

— Znam — prekide me u reči nabusito gospodin, — bolje bi bilo da i ne postoji.

— Ta, ono, bolje bi bilo i za mene, jer će mi grozno zaplesti popis.

— Pa ona zato i postoji, da kome što zaplete.

— Molim vas, objasnite mi.

— To je bar jasno, — veli gospodin — ona je moja tašta, a tašta je i onome na listi broj 14, a tašta je i onome na listi broj 21.

— Znam, ali gde stanuje ona?

— Kod sve trojice.

— Dobro, ali u čijoj se kući ona slučajno zatekla za vreme popisa?

— To se ne može da utvrdi, ona je svakog trenutka kod sve trojice.

— Pa dobro, ali kad ste vi popunjavali listu?

— Ona je bila kod mene. Kad je moj pašenog popunjavao listu, bila je kod njega, a kad je moj drugi pašenog popunjavao listu, bila je kod njega.

— Onda ja ne znam šta ću sa tom babom?

— Što god hoćete, gospodine, ni mi zetovi ne znamo. Evo već sedam godina i mi se pitamo: šta ćemo sa tom babom?

⁂

Lista broj 21 bila je užasno izgužvana i izbrljana. Sramota me je bilo da je nosim komisiji.

Odem u kuću i nađem ženu sa hladnim peškirom oko glave.

— Gospođo, vaš je muž užasno izbrljao ovu listu i pogrešno popunio.

— Ne pominjite mi njegovo ime.

— Zašto, molim vas?

— Ta došao je sinoć pijan kao svinja i drao se na mene i tukao me i, eto, pogledajte u listu, da vidite samo gde me je upisao.

Zagledam u listu, a on ženu nije ni upisao.

— Pa nije vas čak ni upisao.

— Jeste, jeste, eto pogledajte na poslednju stranu, iz inata tamo me je upisao.

Prevrnem i vidim odista u popisu domaće stoke, u rubrici pod 9, „Krmače“, stoji napisano: „moja žena Marija.“

Morao sam praviti novu listu.

17. Jedna lekcija iz zemljopisa

(Ovo je lekcija iz jednog zemljopisa koji je Opština varoši Beograda, rešenjem svojim od 17 maja № 14.742, zabranila i zapretila učiteljima da će im smanjiti kvartirinu, ako se budu u nastavi ovim zemljopisom služili).

Pitanje: Od reka koje protiču kroz Beograd, koja je najveća?

Odgovor: Kroz varoš Beograd protiču mnoge reke, ali jedna od najvećih jeste reka Skadarlija.

Pitanje: Gde izvire, kakav joj je pravac toka i gde utiče?

Odgovor: Reka Skadarlija izvire pod razvalinama stare „Esnaflije“, protiče kroz Skadarsku ulicu prolazi između Dve Bule, i utiče u reku Dunav, a s njom zajedno u Crno More. Ona u svom toku ide prvo severozapadno, zatim na jedan mah skreće na istok, pa kad primi u se pritočicu iz Zetske ulice ona savije na zapad, pridržavajući se stalno u svome toku regulacionog plana varoši Beograda.

Pitanje: Prima li reka Skadarlija usput kakve pritoke, i koje su poimence?

Odgovor: Reka Skadarlija u svome toku prima mnoge pritoke, od kojih su najglavnije ove:

  1. Pašonin potok, izvire iz kujne kafane „Bulevara“ i utiče u Skadarliju, nedaleko od svoga izvora.
  2. Gospa Persin Potok. Izvire iz pomijare gospa Perse piljarice i utiče u reku Skadarliju, nedaleko od svoga izvora.
  3. Zetska reka. Jedna od najvažnijih pritoka Skadarlijinih. Slazi sa planina Cetinjskih, t. j. sa onih brda koja su postala usled rđave kaldrme u Cetinjskoj ulici, protiče kroz svu Zetu, primajući usput mnoge potoke iz raznih avlija i pomijara, prolazi u svome toku kraj „Bumsa“, i kad izađe iz Zetske ulice, meša svoje vode sa vodama reke Skadarlije, pa s njom zajedno žuri u Dunav, a sa ovim u Crno More.
  4. Pucerkin potok. Izvire iz pomijare Matilde pucerke i utiče u levu obalu Skadarlijinu.
  5. Potok broj 42. Nosi ime svoje po broju kuće iz koje izvire.
  6. Gospodin Jevremov potok. Izvire iz nužnika gospodin Jevrema penzionera, i utiče u desnu obalu Skadarlijinu.
  7. Brabecov potok. Ističe iz Male Pivare i vrlo je žute boje, a utiče u desnu obalu Skadarlijinu.

Osim pobrojanih, u Skadarliju utiču još mnoge reke i potoci, kojima izvori nisu u svemu ispitani.

Pitanje: Je li reka Skadarlija plovna?

Odgovor: Reka Skadarlija jeste plovna. Kad nadođe voda, naročito posle kakve jače kiše, njome obično plove šeširi, glavice kupusa, korpe s trešnjama, kante, kaločne, i uopšte svi predmeti, koje ona u svome bujnom toku dočepa ispred raznih dućana i piljarnica. Svi ti predmeti, glavice kupusa, kaločne i korpe s trešnjama, žure hitno sa rekom Skadarlijom u vode reke Dunava, da zatim, sa ovim, otplove u Crno More.

18. Kafa sa salatom

Vama je, dabome, čudan taj naslov „Kafa sa salatom“ i ne možete da razumete šta hoću tim da kažem. Čudan je i meni, ali, evo, već tri dana kako se ja hranim kafom sa salatom, pa o tome hoću i da vam pričam.

Ja vam nisam nikad pričao o jednoj mojoj tetki. Uostalom, ne bi vas to ni zanimalo, jer nije to da kažete neka naročita zanimljiva tetka. Nije, to je jedna sasvim obična tetka.

Ona nije u Beogradu, pa se i ja s njom retko viđam, ali me zato češće obraduje kakvim amanetom. Jedanput će poslati kajsije, drugi put grožđe, treći put jagnje. Pre neki dan dobio sam pismo, šalje jedno pečeno prase. A danas sam već dobio i avizu sa carinarnice. Možete misliti kako sam oblizao i samu onu avizu i odmah otrčao na pijacu te kupio salatu.

Razume se, naredio sam ženi da ništa ne kuva za ručak. Šta će nam drugo šta, dovoljno je prase i salata.

Dabome, požurio sam odmah na savsku carinarnicu, jer je prase iz Smedereva poslato. Primio me ljubazno šef carinarnice, ponudio me da sednem i naručio mi kafu. Dok sam ja pio kafu, on je razgledao moju avizu, razgovarajući ljubazno sa mnom. Zatim mi reče, da sa tom avizom moram sići na donji sprat, kod revizora carinarnice.

Zablagodarim mu na ljubaznosti i siđem na donji sprat. I revizor me vrlo ljubazno dočeka.

— O, molim, izvol’te vi samo, sedite.

I on odmah zazvoni u zvonce i naruči mi kafu. Dok sam ja pio kafu, revizor se izgubio iz kancelarije te poduže ne dođe. Kad se vrati, on mi reče da je za stvar nenadležan, ali da će me uputiti kome treba, Reče mi da se popnem na gornji sprat i da se prijavim činovniku koji radi u sobi broj 4.

Odoh gore i prijavih se. Činovnik broj 4 dočeka me kao rođenog brata.

— O, zar vama?… Ta vama ću svršiti posao pre sviju ostalih poslova. Sedite vi samo ovde, a dajte meni tu cedulju. Sad ćete, za dvadeset minuta, imati amanet. Popite vi dotle jednu kafu.

Činovnik broj 4 zazvoni i naredi da se meni donese jedna kafa. Ja počeh da srčem kafu, a on se zagnjuri u neke knjige, pa onda u neke liste, zari se prosto sav.

Najzad, pošto sam ispio kafu, on diže glavu i, pružajući mi listu, reče:

— Nije kod mene, ali… Molim vas siđite dole, na donji sprat, pa prva vrata levo… Kažite činovniku da ste bili kod mene, pozdravite ga samo s moje strane, on će vam stvar odmah svršiti. Ne brinite se, on će vam stvar odmah svršiti.

Šta ću, zablagodarim se na kafi, uzmem avizu, pa siđem dole i odem činovniku na prva vrata levo. Ja se, zbilja, ne mogu da požalim na neljubaznost našega carinskog osoblja. Naprotiv, svi su tako ljubazni i predusretljivi. Eto, ovaj gospodin, tek što sam mu se predstavio, a on zazvoni i poruči kafu.

Ja sam, razume se, iz učtivosti morao da pijem kafu, a on je brižljivo razgledao onu avizu, i vodio sa mnom opširan razgovor o carinskom ratu. Na kraju toga razgovora, on mi reče da ta stvar nije kod njega, već da moram ići na gornji sprat, kod činovnika koji radi u sobi broj 6.

Kad sam se peo uz stepenice na gornji sprat, na Sabornoj crkvi izbijalo je jedanaest i četvrt. Uđem činovniku broj 6, i on me odmah predusrete:

— Ma, zaboga, ko vas je to tako ludo uputio, te lutali od nemila do nedraga. Šta to znači; što niste zaboga odmah došli k meni? Sedite, molim vas, da popijemo po jednu kafu. Stvar će sad biti u redu.

Dok sam ja pio kafu, činovnik broj 6 se prepirao u sporednoj sobi sa drugim nekim činovnikom. Najzad, vrati se u svoju sobu i reče mi:

— Moraćete sići dole. Zapitajte dole magacionara.

Ja se učtivo oprostim sa ljubaznim broj 6, i siđem dole. Na sabornoj je crkvi već udaralo podne i dole mi rekoše, da je magacionar već otišao kući i da mogu doći tek po podne u tri sata.

Dignem se da idem kući pa, kako sam već bio sit od silnih kafa, to ručam samo one salate, što sam uostalom jedino i imao spremno za ručak.

Po podne dam novac da se opet kupi nova salata i napravi za večeru, kako večeras ne bi jeo prase bez salate.

Oko tri dignem se, pa pravo magacionaru.

Krasan neki čovek, čim me vide, a on poruči kafu za sebe i za mene i uze sasvim svojski da razgovara o svemu i svačemu. Pričao mi je o zemunskim piljaricama, o tome kako je na lađi „Kulpi“ rđava kujna; pa onda o svojoj ženi, kako je prekjuče plombirala zub, i, najzad, o svom najmlađem detetu, kako već tri dana ima proliv.

Kad je sav taj razgovor svršio, i kad smo ispili kafu, a on mi reče, da je to užasno glupo što su me k njemu uputili. On rukuje samo espapom, a prase nije nikakav espap. Uputi me da idem opet na gornji sprat.

— Videćete tamo jednog starca momka, on će vas već uputiti gde ćete ući.

Poslušam ga i odem gore. Javim se tamo momku i on me uvede u jednu kancelariju, gde me dočeka jedan čupavi činovnik.

— Molim vas, gospodine, meni je stiglo jedno prase.

— Tako — učini taj činovnik — sedite molim vas. Dozvolite da vam poručim jednu kafu.

— Hvala.

— A, molim vas, jednu kafu, nemojte me odbiti. A je l’ te,je li to neka naročita rasa praseta?

— Ne verujem, obično… smederevsko prase.

— A, tako? E, pa, onda hvala na pažnji, ali nama za muzej nije potrebno prase.

— Kakav muzej?

— Pa ovde je carinski muzej, ja sam čuvar carinskog muzeja.

— Gospode Bože, pa ko me je ovde doveo?

— To je neko pogrešio. Vi morate sići dole, izvol’te dole na donji sprat.

Morao sam se uzdržati i biti učtiv, jer sam pio kafu, a čim sam to svršio, pojurih niz stepenice dole.

Odvedoše me jednom starijem činovniku, koji mi odmah reče da sam mu dobro došao. Mrzi ga, veli, samog da pije kafu, pa da mu pravim društvo. Popismo kafu i progovorismo o mnogo koje čemu, a posle mnogog i dugog razgovora, on mi reče da je to greška od mene što lutam tako. Treba da idem gore na gornji sprat, tamo je naročiti činovnik koji te stvari radi.

Odoh opet gore i nađoh toga činovnika, popih i kod njega kafu, pa mi onda reče da je već kasno, i da moram doći sutra ujutru.

Umoran i izlomljen od penjanja i silaženja sa gornjeg na donji sprat, i obratno, odoh kući, pa, kako ništa nisam imao za večeru, pojedoh onu salatu.

Sutradan, dadoh pare da se kupi opet salata, jer sad sam već našao nadležnog činovnika i prase ću doneti do podne kući. A tek ne mogu jesti prase bez salate.

Krenem i, razume se, odmah se uputim činovniku koji je za prasiće nadležan. Primi me odmah i naruči mi jednu kafu.

Kad sam ispio kafu, a on mi reče:

— Ovde, gospodine, mora da je neka zabuna. Otidite vi kod samoga šefa pa se objasnite.

Odoh i šefu, koji me primi ljubazno kao i juče. Kao i juče ponudi mi da sednem i naruči mi kafu. Pošto sam ispio kafu, objasni mi on u čemu je zabuna. Veli:

— Evo, u čemu je stvar. To nije kod nas, morate ići u carinarnicu na železničkoj stanici.

Odjurim kao bez duše, te uskočim u tramvaj, pa hajd’ na železničku stanicu.

I tamo me činovnik dočeka vrlo ljubazno i ponudi me te popih sa njim kafu, ali mi reče da je već dockan jer je podne. Moraću doći po podne.

Dignem se opet pa kući, da ručam moju salatu. Posle ručka dam da se kupi nova salata za večeru, a ja se dignem te hajd’ na železničku stanicu. Dočeka me isti činovnik, te popijemo zajedno kafu, pa me uputi kod šefa. Šef me dočeka raširenih ruku.

— Pa što nisi odmah došao kod mene, crni Ben-Akiba, nego se banbadava muvaš dan i po.

On mi odmah poruči kafu i uze stvar u posao.

— Dakle, stvar je sasvim prosta. Uzmi ovu tvoju avizu, pa idi dole u magacin.

Siđem u magacin i nađem opet poznanika činovnika. Naruči mi odmah kafu i uze stvar da svrši.

— E, vidiš, moj dragi, — reče mi, pošto ispismo kafu — ja ću ti odmah svršiti stvar, ali idi do revizora da ovo overi.

Odoh revizoru, ispih i s njim kafu, ali mi on reče da idem ponovo upravniku i da mu kažem, da po knjigama nikakvog praseta nema na železničkoj stanici.

Odoh opet do šefa. On mi reče da sedim u njegovoj kancelariji i da pijem kafu (koju je odmah i naručio), a on će lično stvar izviditi.

Ja sam trpeljivo srkao kafu, dok se on ne vrati i ne saopšti mi, da prase nije ovde no na savskoj carinarnici i da se on kroz telefon obavestio, dakle nemam šta više da lunjam.

Tog dana već je bilo dockan da odem opet na Savu. Odem pravo kući i pojedem i po četvrti put salatu. I ja i žena počeli smo već i da mršavimo, a moja tašta, prosto kost i koža. Pa malo što smo izmršavili, nego tašta uzela i da mi prebacuje:

— Šta znači to, dva dana jesti samu salatu! Ako ti, zete, misliš da me time umoriš ili da me time oteraš iz kuće, varaš se. Ješću ja još nedelju dana salatu, ali me ja žao samo ovog deteta. Zar ne vidiš kako ti je žena izmršavila?

Sutradan odjurim kao besomučan na Savsku carinarnicu. Šef me najljubaznije dočeka, naruči mi kafu i izvini mi se za pogrešku. Dade mi zatim jednu cedulju i uputi me revizoru.

Odoh kod revizora, on mi poruči kafu, pa mi i on dade jednu cedulju i uputi kontroloru.

Kontrolor mi poruči kafu, pa mi i on dade jednu cedulju i uputi magacioneru.

Magacioner mi poruči kafu, pa mi i on dade jednu cedulju i uputi činovniku broj 4.

Činovnik broj 4 poruči mi kafu, pa mi i on dade cedulju i uputi onom činovniku levo do vrata.

Činovnik levo do vrata poruči mi kafu, pa mi i on dade cedulju i uputi me činovniku broj 6.

Činovnik broj 6 poruči mi kafu, pa mi dade i on jednu ceduljicu.

U tom je već izbilo i podne, te sam morao kući na ručak. Dođem kući pun frahtova, deklaracija, aviza, i već ne znam kako se sve zovu ove cedulje, ali znam da sam ih imao devet.

Pojedem salatu sa svojom izmršavelom familijom i ostavim pare da se kupi nova salata za večeru.

Jedva tog dana po podne izvadim amanet. Otvarajući ga, ja sam već spreman tu na carinarnici da odvalim jednu nogu, pa da je oglođem, pa možete misliti kako sam se zgranuo, kad mesto praseta, nađoh u paketu ful. Pod fulom našao sam i tetkino pismo, koje je glasilo:

Draga deco,

Prevario me seljak, pa mi nije doneo prase. Stoga vam sad šaljem ful za poštrikavanje čarapa, a iduće nedelje, ako Bog da, prase.

S pozdravom
Vaša tetka

I sad, kako ću s ovim fulom za poštrikavanje čarapa pred izmršavelu taštu i ženu.

Bog neka mi je na pomoći!

19. Sa jučeranjih trka

Na beogradskim ulicama se može čoveku mnoga i mnoga neprijatnost desiti. Ne mislim ja samo na onu neprijatnost, kad čovek sasvim nevino šeta i baca pogled levo i desno na dame koje mu idu u susret, pa se odjednom nađe oči u oči sa kreditorom, kojega već godinu dana izbegava. Ne mislim ni na onu neprijatnost, kad šeta Knez-Mihajlovim korzom i pari oči sretajući se pogledom čas sa toplim plavim očima, čas sa žarkim crnim očima, a čas sa vragolastim zelenim očima, pa na jedan mah, i usred te razdraganosti, sretne se oči u oči sa svojom ženom, i njenim strogim pogledom.

Sve su to ipak manje vrste neprijatnosti, od one koja se meni juče desila.

Već znate da je juče bio Sv. Luka, pa i ja grešnik pošao po slavama. Nije mi baš ni malo prijatno ići po slavama, ali moram.

Čim uđem, prvo me domaćica presretne rečima:

— Dobro došli! A vi valjda ne mislite i o slavama pisati?

Čim uđem u salu, a ono žene, usred najslađeg razgovora ućute se, kao da je nečastivi ušao među njih. Ućute se i samo se pogledaju ispod očiju, a iz tog pogleda ja jasno čitam: „Koji ga đavo baš sad donese!“

I jedva ako se kakva baba, sadanja ili buduća tašta, odvaži i upusti u razgovor sa mnom. Ona mi prašta najzad što diram toliko tašte, ali me moli da koji put progovorim i o svekrvama.

Dabome, neka svet vidi da nisu samo tašte, nego i svekrve krive!

Ja joj, razume se, dam reč na to i tako se prođe.

Kažem vam, dakle, nije ni to sva neprijatnost ići na slave. Ali je nevolja što je juče duvao tako strašan vetar, kakav odavno nije, a prilikom duvanja vetra može se čoveku desiti jedna od najvećih neprijatnosti, da mu sleti s glave šešir, te da ga juri kao lud.

To je maler kao i svaki drugi maler, ali je on dva puta teži, što vas niko, koji vas posmatra, ne žali, ne saučestvuje u maleru, nego dok vi muku mučite trčeći za svojim šeširom, svi koji stoje, i oni pred kućom, i oni na prozorima, i oni pred kafanskim vratima, slatko vam se smeju.

Eto, to se meni juče desilo. Taman sam izišao sa jedne slave, te žene kojih je bila puna sala odahnuše, a meni poduhvati vetar cilinder, tresnu ga o zemlju i poče da ga nosi.

Ja pogledah očajno, opljunuh šake i udarih u trk za njim. To je bilo vratolomno trčanje, koje je bilo vredno videti.

Cilinder udari najpre u jedan fenjer, pa se zaleti i preskoči potok te ja za njim. On pođe dalje, pa udari na neke fijakerske konje. Konji se poplašiše, te počeše skakati u propac, ali se moj cilinder ni malo ne uplaši, on nastavi put dalje i ja za njim. Preda mnom je išla jedna dama, kojoj je vetar visoko uzneo suknje. Cilinder se uputio te prošiša pravo između nogu te dame. Razume se, ja nisam mogao tim istim putem proći, nego obiđem damu i poletim dalje za cilinderom.

Trčeći tako, skačući i preskačući, čujem neku tutnjavu za sobom. Okrenem se i vidim još dva gospodina jure za svojim šeširima. Jedan je izostao iza mene tako oko deset, a drugi blizu petnaest metara.

Mi počesmo da se trkamo. Crni šešir, koji je bio odmah za mnom, približi mi se dva metra, a beli, koji je bio za njim, dobi novu brzinu i prekrati odstojanje za pet metara.

Cilinder još se jednako dobro drži i izmiče.

Beli šešir poteže bržom snagom. Crni šešir udari u jedan fijaker, a beli se koristi tom momentalnom neprilikom crnog šešira i preteče ga.

Moj cilinder, međutim, još jednako se dobro drži, i izmiče pred svima.

No osim mene, koji sam već posustao trčeći za cilinderom i ona dva gospodina, od kojih je jedan isplazio jezik, sa strane, trotoarom, juri za nama i ocenjivački sud.

Dva mangupčeta opkladila se u dinar, koji će šešir biti brži. Jedna bitanga secovala je na moj cilinder, a onaj drugi na beli šešir. Oni jure za nama, i njihovoj strepnji, nadi i nagađanju, nema kraja. Čim moj cilinder učini kakav bolji skok, a onaj uzvikne:

— Bravo, cilinder, živeo cilinder! Samo napred, samo napred!

Tako ga kuraži on, a moj cilinder kao da ga sluša, i kao da je i sam dobio volju da ovom prilikom dobije pobedu, žuri i juri kao lud.

— Beli! Beli! — uzvikuje onaj drugi iz ocenjivačkog suda. I zbilja, u tom momentu beli istrča napred i poče sa mojim cilinderom uporedo da trči… Za momenat samo pa da ga preteče. U ocenjivačkom sudu nastade gužva i panika.

— Beli!

— Nije, cilinder!

— Živeo beli!

— Živeo cilinder!

U tom momentu moj cilinder udari opet u fenjer, pa obrnu stazu i kroz jednu otvorenu kapiju ulete u tuđu avliju. U avliji nastade dar mar.

Najpre rasplaši neke guske, pa uskoči u jedno korito sa vešom i opet iskoči i najposle udari u noge jedno dete, dete pade i sede na moj cilinder. Ono, čim je dete selo na moj cilinder, izvesno je bio pobedni stub.

Ja ni sad ne znam, jesam li dobio trku, ali znam da sam dobio cilinder, koji sad može ići u muzej.

20. Srednje-evropsko vreme

Ja dosad još nisam video dva sata koja jednako rade, onako isto kao što nisam sreo dva čoveka koji jednako misle. Nije to samo kod nas, tako je to na celom zemnom šaru. Zapitajte trojicu iz vašeg društva kad je na vašem satu tačno pet, koliko je sati pa ćete videti da će kod jednoga nedostajati dva minuta do pet, kod drugoga je pet i četvrt, a kod trećeg prošlo sedam minuta preko pet.

Obratite se u tom slučaju našim javnim satovima koji pokazuju tačno vreme u Beogradu i vidićete da je na Upravi fondova četiri i po, na Narodnom Pozorištu pet i dvadeset minuta, a na Sabornoj crkvi četiri i četrdeset minuta. I to na Sabornoj crkvi na onom satu koji gleda u Mitropoliju, a na onom pozadi njega, okrenutom varoši, četiri i sedam, na onom što gleda na Kalimegdan ravno četiri, a na satu pozadi njega, onome što gleda na Varoš kapiju, ravno pet. I sad, ko će tu da mu se razabere koliko je sati.

Ali, najzad, i to ne menja mnogo stvar, niti je tako važno što se vaš sat ne slaže sa satom vaših prijatelja ili sa satovima Uprave fondova, Narodnog Pozorišta ili Saborne crkve. Niti je šteta ako zbog toga zadocnite na predstavu pozorišnu, niti je neobično ako donesete Upravi fondova otplatu pošto su činovnici izišli već iz kancelarije, niti je čudo ako ne odete na službu u Sabornu crkvu.

Ali ima jedan sat, za nas ženjene naročito merodavan, sa kojim se naš lični sat ne može nikako da složi. To je kućevni sat.

Kad pođete od kuće ujutru, a vi naročito udesite vaš sat da ide u minut sa onim kućevnim. Na podne, razume se slučajno, vi dođete u pola jedan na ručak. Sretnete ženu, vidite ljuta kao ris, pogledate vaš sat: vidite pola jedan, pogledate kućevni sat: vidite jedan sat. Izmakao za pola sata.

I onda vam žena donese supu i, razume se, tresne činiju o sto, pa poviče:

— Ovo, Joco, ovako više ne ide. Niti je ovo supa kao što su druge supe, niti je to više ručak kao što su drugi ručkovi. Čitav sat već ima kako sam je izmakla, eto sva je uvrela. Goveđina se osušila kao pršuta, ovo ovako više ne ide. Ili dođi kao čovek na ručak, ili mi kaži pa da prestavim ručak u jedanaest sati.

Šta ćete, pijete onu supu kao vodu, reckate goveđinu perorezom i ćutite. Sutradan, kad pođete od kuće, vi opet navijete sat sa kućevnim satom, da vam se ne bi desilo ono što je bilo juče, i požurite pa odete kući u pola dvanaest. Zatečete ženu opet ljutu, preseče vas pogledom kao krvnika, pogledate u svoj sat, vidite — pola dvanaest, pogledate u kućevni sat — tek jedanaest.

I, razume se, žena odmah otpočne:

— Šta to sad opet znači. Čudo nisi došao u devet sati na ručak. Pa ja da imam četiri ruke, ja bih mogla može biti da stignem i krevete da namestim i sobe da počistim i ručak da prestavim još u šest sati ujutru kako bi gospodinu stigao ručak u jedanaest sati, kad gospodinu padne na pamet da u jedanaest ruča.

I vi šta ćete, opet ćutite.

I to se, razume se, vaš sat danju razlikuje od kućevnog za pola sata, ali noću je razlika mnogo veća. Iziđete vi, na primer, kao čovek posle večere, a pre no što se krenete udesite vaš sat u minut sa kućevnim satom. Posedite u kafani recimo do ponoći, ili baš i do jednog sata po ponoći, i dođete kao domaćin čovek kući. I onda, razume se, počnete da se svlačite uz muziku. Vi znate, oni glumci na bini oblače se za vreme sviranja muzike, a nama, glumcima braka, svira muzika za vreme svlačenja.

— Pa, molim te, šta je to? Šta znači to, doći u dva sata noći, u doba kad samo beskućnici dolaze? Ja ne mogu tebe već da razumem više: kako te nije od sveta sramota da sediš do ovoga doba! I t. d. I t. d.

Pogledate u vaš sat, tačno jedan, pogledate u kućevni sat, dva i pet minuta. Šta ćete, dunete u sveću i zarijete glavu u jastuk i pokrijete se jorganom preko ušiju.

I to noću je razlika za čitav sat na vašem i kućevnom satu, kad vi sami sa ženom živite u kući; ali ako je tu u kući i tašta, onda ta razlika ide u beskrajnost, i nikad ga majci ne možete uspeti da vaš sat udesite sa kućevnim satom, Uvuče se neka đavolja sila u kazaljke te trče oko sata, kao da igraju valcer. Časkom prođe ponoć, časkom svane.

Ili sam se ja nosio da udesim satove, ili sam ja podešavao, pa ništa. Na mom satu podne, na kućevnom dva po podne, na mom satu ponoć, na kućevnom tri po ponoći.

Najzad, nije mi ostalo ništa drugo, nego da se oduprem silom sili. Ja proglasim moj sat za tačan i to kategorički proglasim, zahtevajući da se sve u kući upravlja po mom satu.

— Ali kućni sat radi po Upravi fondova — veli žena.

— Ne valja.

— Ja sam ga jutros doterala po Sabornoj crkvi — veli tašta.

— Ne valja.

— E, pa šta valja?

— Valja ovo, samo moj sat valja.

— Tako? A po kome satu, molićemo, zete, navijate vi vaš sat, da znamo i mi da navijemo svoj.

— Ovo je srednje-evropsko vreme, po tome se vremenu upravlja ceo obrazovani svet — grmnem ja i učini mi se da su te dve strašne reči, „srednje-evropsko vreme“, učinile silan utisak.

— Pa dobro, veli tašta kao malo primirena — dobro, onda ćemo se i mi upravljati po srednje-evropskom vremenu.

— Pa jeste — dodaje žena — i mi ćemo se upravljati po srednje-evropskoj modi.

I zaista, upravljale su se. Dođem ja sutradan na ručak, supa slana kao da je sa morskom vodom kuvana i jelo zagorelo pa se sve ulepilo za rantljiku.

— Šta je ovo, kakav je ovo ručak? — izderem se ja.

— Pa to je, zete, srednje-evropski ručak — veli tašta pakosno.

Dođem uveče malo docnije kući, zatečem u mom krevetu jorgan bez čaršava.

— Šta je ovo, kakav je ovo jorgan?

— Bože, zete — odgovori sasvim blago i slatko tašta — pa zar ne poznaješ, pa to je srednje-evropski jorgan.

Sutradan ja, bogme, prilično zadocnim na ručak. Zadržim se tako u društvu skoro do pola dva, pa tek krenem kući. Kod kuće ne zatečem nikog i ništa, ni ručak, ni ženu, ni taštu. Devojka mi veli: otišli su kod neke tetke na ručak.

Poduzme me bes, razume se, i požurim u poteru. Jedva ih nađem i odmah s očiju napadnem taštu:

— Šta znači to, kakva su to posla. Najzad, ne marim za vas, vi ste tašta, i to je upravo vaš poziv u životu, da terate inat zetu. Ali moja žena. Kakva je to žena, molim vas, koja ostavlja i kuću i muža bez ručka i ide u rodbinu da ruča? Kakva je to žena, molim vas?

— Pa to je srednje-evropska žena, dragi zete — veli tašta i smeška se pakosno.

I posle toga, šta mi je ostalo, nego da se pomirim sa sudbinom. Morao sam da se upravljam po kućevnom satu, morao sam da priznajem da je tri kad je dva u stvari, ako hoću da izbegnem srednje-evropske komedije po kući.

Je l’ te da se i vama to dešava? Priznajte da je i kod vas stariji onaj kućni od vašeg džepnog sata.

21. Aparat za sekiraciju

Kao da vas gledam. Ama čim ste pročitali gornji naslov, vi ste svi u sebi pomislili: pazi ga, Ben-Akiba, hoće opet o taštama da piše. A nije mi ni na kraj pameti. I otkud bi ja tašte zvao aparatom za sekiraciju?

Ne, ne, prevarili ste se. Ne mislim o taštama pisati i rešio sam se da ih još za dugo ostavim na miru. Pravo je da se odmore malo, a posle, da vidite, i strah me je malo. Onomad me srela jedna tašta pa me zaustavila na putu:

— Slušajte, Ben-Akiba, verujete li vi da ima Boga?

— Kako da ne verujem, pa meni je Bog uvek treći potpisnik na menicama.

— Kako to?

— Znate, ona dva prva potpisnika, to su obično dva moja prijatelja. Čim su to moji prijatelji, samo vam se kaže da su bez kredita, kao i ja. Da su bogati i da imaju kredita, ne bi bili moji prijatelji. Njihovi potpisi, dakle, ne vrede ništa. Pa kad mi menica ipak prođe na cenzuri, ja tad moram verovati, da je sam Bog sišao i potpisao se kao treći.

— Dobro — veli tašta, — tek vi verujete da ima Boga?

— Pa dabome.

— E, pa, zamislite vi, da ostanete jednoga dana udovac.

— O, molim, ništa mi nije lakše nego to zamisliti, jer sam se već vežbao. Vrlo sam često to zamišljao u sebi, pa sam se navikao.

— E, pa, znate li vi, da se po drugi put ne bi mogli oženiti?

— Ta nije moguće!

— Ne bi, verujte. Ne bi vam ni jedna beogradska tašta dala svoju kćer za ženu.

— Ala ste naivni, kao i sve tašte. Ja vas uveravam da bih se ja ipak oženio.

— Ama kako?

— Pa ne bih ja ni tražio ćerku, ja bih u tom slučaju prosio samu taštu.

— E, to je druga stvar! — odgovori mi naivno tašta i stidljivo obori oči.

Eto, vidite, kako mi prete tašte, a ja grešnik znam, šta to znači kad zetu samo jedna tašta preti. Upravo, to i vi ovi znate kako je, pa zamislite mene grešnika, kome sve beogradske tašte prete.

Ne, neću više o njima pisati i zato vam svečano izjavljujem, da se gornji naslov ne odnosi na njih i da pod imenom aparata za sekiraciju, ne mislim na tašte.

Aparat za sekiraciju, to je naš telefon. Ja ga bar tako zovem.

Pre neki dan sam baš išao u telefonsku centralu da se pretplatim. Šef telefoniskinja dočekao me vrlo ljubazno.

— Šta ste vi radi, Ben-Akiba?

— Pa znate gospodine, ja vrlo mirno živim u kući. Tašta živi odvojeno od mene, ženu sam slao ove godine u banju, te je, evo, već dva meseca sasvim mirna i iz blagodarnosti ne jedi me, pa mi je taj život vrlo monoton. Izgubio sam sasvim apetit. Želeo bih koji put da se najedim, a nemam načina.

— Pa? — pita šef telefoniskinja.

— Pa to, ja bih se rado pretplatio na jedan aparat za sekiraciju.

— Ama kako, ja vas ne razumem?

— Hoću da se pretplatim na telefon, da mi se uvede u kuću telefon.

— E, to je drugo!

— Nije to drugo, to je tačno to, jer telefon je, bar kod nas, samo aparat za sekiraciju, i ništa više.

Pre neki dan baš sedim u svojoj kancelariji, a bio tako neki telefonski dan. I evo od prilike šta sam sve razgovarao na telefonu.

— Zvrr…

— Zvrr…

— Alo.

— Budite dobri, dajte mi broj 373.

— 373?

— Da.

— Krrr… krkrkrkr…

— Alo!

— Alo!

— …krr.

— …krr.

— Molim lepo, ima li koga tamo?

— …krr…

— Alo!

— Zvrr…

— Molim lepo, molim ljubazno, ima li koga tamo?

— Alo!

— Alo!

— Zvrr…

— Krrrrk…

— O, Gospode Bože, ima li koga tamo?

— Pa ovde je centrala, gospodine.

— Tako, milo mi je.

— Šta ste radi?

— Pa pre po sata tražio sam broj 373, fotografa Jovanovića, i posle tolikih muka dobio sam opet centralu.

— A vi ste radi broj 373?

— Da.

— Odmah!

— Zvrr…

— Zvrrrr…

— Krrrrk…

— Krrkrkrkrkr…

— Alo!

— Alo!

— Ko je tamo?

— …rr…

— Alo…

— Alo!

— Ko je tamo?

— Centrala.

— Oh, božanstvena centralo, odreši se jedanput od mene i veži me sa Jovanovićem fotografom.

— Koji broj želite, molim

— Trista sedamdeset i tri.

— Tako! Dobićete odmah.

— Zvrrr…

— Zvrrr…

— Krrrk… krk… krrk…

— Alo!

— Alo!

— Ko je tamo, molim vas?

— Rafajlovića podrum.

— Kako?

— Rafajlovića podrum.

— Pardon, molim vas, nisam vas tražio.

— Zvrr… zvrr…

— Rrrrr…

— Krk… kr… kr:

— Alo.

— Alo.

— Ko je tamo?

— Centrala.

— O, Gospode Bože, ima li kakvog načina da se otkačim od centrale?

— Šta želite, gospodine?

— Broj 373. Upamtite, broj 373.

— Molim, odmah.

— Zvrr…

— Rrrr…

— Krrkrkrkrkrkr…

— Alo.

— Alo.

— Ko je tamo?

— Rafajlovića podrum.

— Ta šta ste se zakačili za mene! Dužan sam vam svega onih sedam litara vina, pa me ne puštate. Prekinite vezu!

— Prekinuću!

— Zvrr…

— Krkrkr…

— Alo.

— Alo.

— Ko je tamo?

— Centrala.

— Jeste li čuli, ako mi se još jedanput javite, ja ću vas kroz telefon poljubiti.

— Pa šta želite, molim?

— Ta broj 373.

— Pa zar vi još niste dobili taj broj?

— Ta kako dobio, već sam malaksao viseći na telefonu, smilujte se!

— Izvolite, gospodine, vezu.

— Zvrr…

— Zvrr…

— Krr…

— Alo.

— Alo.

— Ko je tamo?

— Fotograf Milan.

— No, hvala Bogu, jedva jedanput dobih vezu. Šta je sa slikama moje tašte? Pozvan sam sutra. na ručak kod nje, pa joj ne smem na oči ako nisu gotove slike.

— Gotove su.

— Jesi joj doterao struk da bude tanji?

— Kažite vi Simi, da je on jedan prost magarac. Ja sam menicu poslao još prekjuče, na povratni recepis.

— Koji Sima, brate, kakva menica?

— Nego on se pravi lud! Nateraće me samo da sednem večeras na voz pa da doputujem u Beograd.

— Pa ko si ti, brate, tamo?

— Tasa.

— Koji Tasa?

— Pa prvi potpisnik.

— Pa odakle vi govorite na telefonu?

— Iz Niša.

— O, gospode Bože, šta je to sad!

— Zvrrr…

— Zvrrrr…

Bacim slušalicu i klonem umoran. Za jedan dan dovoljno sekiracije. Dignem se kući da legnem i da se odmorim malo od malaksalosti, kako bih mogao ručati.

Je l’ te, da se i vama svima tako dešava?

22. Tramvajska Kola br. 63.

To je bilo prekjuče. Imao sam menično plaćanje u Vračarskoj Štedionici, tamo kod „Slavije“ i to, prekjuče je bio, razume se, drugi dan roka. Kao nikad dosad, našao sam na vreme potpisnike, spremio sam na vreme otplatu. Sve sam uradio tako tačno, kao da nisam srpski akceptant i kao da nemam plaćanje kod srpskog novčanog zavoda.

Čak sam se na vreme krenuo u zavod. Tačno u tri sata po podne, sačekao sam kod Narodnog Pozorišta tramvaj i seo. Šta je to, od Pozorišta do „Slavije“, pa još na tramvaju! A imam čitav sat na raspoloženju, od 3 do 4.

To su bila tramvajska kola br. 63. Na njima nije bio ni jedan pop, ni jedan žandarm, ni jedna tašta i ni jedan izvršitelj. Na protiv, bili su samo civilni ljudi, pa ipak mi se desilo ono, što se može desiti samo jednom Srbinu, kad i on hoće da je uredan na plaćanju menica.

Tek što je krenuo tramvaj od Pozorišta, a na ćošku kod „Kolarca“ naiđe jedna pratnja. Nije mi poznato ime pokojnikovo, ali mora da je neki vrlo zaslužan čovek, jer se pratnja grdno otegla, čitavih 15 minuta. Ja nestrpljivo stojim na zadnjoj platformi pa brojim samo. Jedan venac, dva, tri, četiri, pet, šest i t. d. Pa onda jedno pevačko društvo, dva, tri; pa onda jedan đakon, pa dva đakona, pa tri đakona; pa onda jedna mrtvačka kola, pa — t. j. samo jedna mrtvačka kola, a posle svet. Razume se, tramvaj je za sve vreme morao stajati.

Jedva na jedvite jade prođe pratnja i tramvaj krenu dalje. Taman isterasmo do Terazijske česme, a naiđe ozdo, iz Balkanske ulice, jedan bataljon vojske. Napred muzika, pa onda bataljon. Zaustavi se tramvaj i muzika zasvira neki lep marš. Ja počeh da ga pevam, a znam kako mi je u duši. Gledam u sat, vidim 3 prošlo 25 minuta. Ipak ima vremena do 4.

Krenusmo dalje, ali ozgo od ministarstva naiđe jedna jevrejska svadba. Kola, kola, kola za kolima, a u njima jevreji, jevreji, jevreji, sve jedno na drugo. Gospode, ko će tome živ dočekati kraja. Kad već i poslednja kola prođoše, pogledam u sat, 3 i po. Ipak ima još pola sata vremena, a tramvajem se brzo ide.

Taman ja to u sebi mislim „a tramvajem se brzo ide“, i taman krenula kola i učinila jedno 20 metara puta, pa se kod Ministarstva presvete zaustaviše.

— Šta je, po Bogu brate? — pitam ja ljubazno konduktera.

— Nema struje.

— Al’ ja imam menicu, rođeni moj — počeh ja da mu laskam, kao da kondukter ima struje u džepu, pa od njega zavisi da je nalije.

— Šta vam mogu! — veli on i sleže ramenima.

— A kako vi onako mislite o struji? — počeh ja i dalje oko njega.

Pa… — uze se on češati iza uveta. — Kako da vam kažem? Kad hoće ona hoće, a kad neće ona neće.

— Tačno, to si tačno kazao, brate moj rođeni. To toliko, koliko ti znaš, zna i odbor Beogradske opštine. Nego, znaš li ti štogod više? Bi li ti, na primer, mene savetovao, pošto imam menično plaćanje, i pošto stojimo već pet minuta ovde, bi li me ti savetovao da ja pođem peške?

— Pa, razume se, gospodine, ako imate menicu, uvek vam je bolje ići peške no tramvajem.

— Tako je. Baš ti hvala na savetu.

I lepo siđem te pođem peške. Nisam učinio ni tri koraka, a kondukter se razdra za mnom:

— Struja, struja!

Pojurim natrag, uskočim u tramvaj i krenemo dalje. Doguramo tako do Londona. Išli bi mi i dalje, ali otud naiđe jedan fijaker. Nasta neka dreka, mrdnu fijaker u levo, mrdnu u desno i, tako mi svega na svetu ne bi se ništa dogodilo, da je i tramvaj mogao da mrdne u levo, i u desno. Ali on jok, nego pravo, pa du! I razmrska rudu. E, tu smo, razume se, stali da bi se objasnili. Kočijaš, i oni što su sedeli u kolima, napali su konduktera. Mi smo opet držali stranu kondukteru, i tako uopšte razvila se debata, kojoj se nije mogao da sagleda kraj.

Najzad, kad smo već hteli da se pokrvimo, naiđe slučajno jedan žandarm. U prvi mah i njega je zanimala cela stvar, pa je stao u kraj i slatko se smejao, kako se mi svađamo i kako smo se podelili u dve partije, u „tramvajce“ i u „fijakeriste“. Jedva se zatim seti da je on vlast, priđe nam, zapisa nam svima imena i, pošto je „vlast preduzela korake“, krenusmo se dalje. Na satu je već bilo 3 i 52 minuta. Ipak ću stići. Zapitam opet ljubazno konduktera:

— Šta mislite, bratac moj, hoćemo li stići do 4 sata do „Slavije“.

— Hm! Kako da vam kažem, gospodine moj. Ne zna čovek šta nosi dan a šta noć. Eto, vidite, ko bi se nadao ovim kolima. Međutim, to se ne bi desilo kad fijakeri ne bi imali rude. Razumem pre, dok nije bilo tramvaja, mogli su još i imati rude, ali sad, to nema nikakva smisla.

— I meni je, pravo da vam kažem, čudo — počeh ja da ga tešim. — Ja znam da je u celom svetu običaj da neko naleti na rudu, a ne ruda da naleti na nekog. Međutim, ovde je očigledno da je ruda naletela na nas.

— Tako je! — odgovori on zadovoljno.

— A je l’ te, šta mislite, hoćemo li stići do 4 sata?

— Pa… verovatno.

Tako u razgovoru, dođosmo već i do Cvetnog Trga, ali otud, iz sokaka gde je „Crna Mačka“, zaguši ulicu jedna masa. Da li su bili radnici ili đaci, ne znam; tek bila je neka demonstracija. Gospode Bože, ko sme sad da tera tramvaj u demonstraciju. Pogledam u sat, još dva minuta do četiri. A za dva minuta ne može cela ova masa da prođe. Kad bi se rešio sad i peške da idem, ne bi mi više vredelo. Ne bi mogao ni koraka mrdnuti kroz ovu masu. Prolazi gomila, prolazi, a i sat prolazi, a prolazi i rok mojoj menici.

Prođe sva gomila, a na satu 6 minuta prošlo četiri. Ta valjda nisu tako požurili.

— Teraj, teraj, slatki gospodin kondukter!

I tramvaj pođe. Još nije ni stao čestito, a ja skočih te juri u banku.

— Da nisam zadocnio? — upitah onog činovnika na rupici.

— Ama za jedan minut. Sad smo baš poslali momka u sud. Čudo ga niste sreli?

— Zaboga, pa možemo li ga vratiti?

— Ako potrčite za njim, možete. Slobodno ga vratite, jer nema druge menice osim vaše.

Pojurim kao lud na ulicu i tek što sam izašao na kapiju, a ja spazih momka štedioničinog penje se na platformu onog istog tramvaja kojim sam ja došao. Kola broj 63. Piše lepo natrag krupnim slovima br. 63.

Pojurim kao bez duše, ali tramvaj izmače.

O, Gospode Bože, šta da se radi! Ispred nosa mi jure kola broj 63, na platformi stoji štedionički momak, drži pod miškom protokol, i u protokolu moju menicu.

Uostalom, šta imam da se brinem. Ne može on do pet stići u sud. Mora usput nestati bar na dva mesta struje. Naići će na kakvu jevrejsku svadbu, sudariće se sa fijakerom; naići će na demonstraciju, pa na kakav bataljon koji se vraća sa vežbanja, pa onda ma na kakvu pratnju. Oho, ja čak i neću da ga jurim, idem peške, stići ću do suda pre no on, pa ću ga tamo na vratima čekati. Idemo tako, idemo, tramvajska kola br. 63. s momkom i protokolom preda mnom, a ja peške za njim. Prođosmo Cvetni trg, prođosmo Ristićevu kuću, prođosmo Ministarstvo spoljnih poslova, — vidim ja, ova kola bome neće ni na kakvu smetnju naići. Oho, idu li, idu, kao da tramvajsko društvo zna da je na njima moja protestovana menica. Ne ostaje mi, dakle, ništa drugo, nego da uskočim u prva tramvajska kola, koja naiđu, pa da požurim koliko god mogu napred.

I naiđoše kola br. 64. Da l’ da uđem, da l’ da ne uđem?? Neću.

Prođoše kola 65. Sednem. Pođoše u poteru za kolima br. 63. Ama tek što sam krenuo — nestade struje.

Gospode, Gospode Bože moj! Suđeno, suđeno, suđeno je da bude protestovana! Pa neka bude!

23. U šinterskim kolima

Pre neki dan sam bio vrlo iznenađen jednom novom ustanovom kod nas. Nisam znao da li da je pripišem u zaslugu našoj opštini, ili sanitetu, ili — Materinskom udruženju.

Reći ću vam odmah i šta je u stvari. Šetam ja tako pred veče korzom Knez-Mihailove ulice i vidim jednu lepu, mladu gospu, onu, znate, što sam pre neki dan uzdanuo za njom. Ide graciozno, u koliko se po beogradskoj kaldrmi može graciozno ići. Za njom se naturio jedan potporučnik i čas je prođe, a čas zastane pa je propusti da ona kraj njega prođe. U njegovim brkovima, a la Viljem, vidite puno muške odlučnosti; sablju je pustio nemarno, pa se čas prepliće a čas raspliće sa njome. Razume se da nisam oka mogao odvojiti od scene.

Al’ se u tom desi ono što me je iznenadilo. Sa strane i krišom dovuče se jedan čovek sa motkom i žicom na motci i zavuče je publici izmeđ nogu, pa trže.

Ja prestravljen pogledah.

— Nije ga ulovio! — kliknuh u sebi, i ako se ga u stvari tome ni bi trebao da radujem u momentu, kad u meni bukti ljubomora.

Onaj čovek sa žicom nastavi i dalje svoj posao i, malo malo, pa tek bi poturio onu žicu izmeđ nogu šetača, ne bi li uhvatio koga, kod kojega je opazio valjda nameru da zaljulja kakvu „kuću sklonu padu“.

Sretnem se s jednim mojim prijateljem, i pohvalim mu ovu ustanovu.

— Zbilja, ne znam samo kome da pripišem to u zaslugu — rekoh — jer, najzad, krajnje je vreme i bilo hvatati na žicu te ljude, koji tako olako nasrću na tuđe domove.

— E, moj dragi, — reče mi prijatelj — varaš se, nije to to što ti misliš. To su šinteri koji hvataju pse. Zar ne vidiš da je već proleće?

— Eh, dabome, kao da ja nisam video. Pa kad hvataju pse, što će na korzu Knez-Mihailove ulice i što će da turaju žice ljudima međ noge.

E, tako — veli prijatelj — što nema nikog. da im naredi, što nema nikoga da im kaže da to ne sme biti.

I odista, ja sam bio smeo s uma da je proleće već tu, i da su šinteri po beogradskim ulicama naše prve laste. Svi znaci govore da je tu proleće. Ljubičice su već iznikle u izlogu Toše Mraovića; praktikanti su već založili zimske kapute; podrumski prozori na svima kućama već su otvorene de se podrumi „izluftiraju“ od prosutog kiselog kupusa; mašamode su već napunile svoje izloge letnjim šeširima i, da nije onih šikana u pograničnom saobraćaju izmeđ nas i Austro-Ugarske, već bi u veliko po ćoškovima svirali verglovi.

I zar sam malo puta, otkako su granuli ovi lepi dani, sreo šinterska kola? Eto, pre neki dan, sedim pred jednom kafanom; šinter ušao unutra kao čovek da popije koju, a kola mu stoje u kraj ulice. U klima jedan mali pinčika i mršavi a poveliki ptičar. Pinčika radoznalo gleda kroz rešetke, u publiku koja prolazi, a ptičar sedi, vidiš „ne mili mu se ovaj svet“.

— Hoćemo li se dugo ovako voziti, čiko? — pita pinčika.

Ptičar ga pogleda prezrivo, kao što bi svaki ozbiljan čovek pogledao lakomišljenjaka, pa okrete glavu na drugu stranu. Ali pinčika pređe na onu stranu i navali opet pitanjima na ptičara, dok najzad i ovaj popusti, te se upustiše u razgovor.

Evo tog dijaloga, koji se izmeđ njih vodio:

Pinčika: Tako se osećam neugodno. Ja sam u ovo doba naučio da fruštukujem.

Ptičar: Gle’te, molim vas. A gde si ti to naučio?

Pinčika: Pa kako gde, kod moje gazdarice. Ja sam siguran da je ona sad u očajanju. Sutra će već izići i oglas u novinama kojim me traži. Ja bih sve dosad spavao na kanabetu, pa onda bi me gazdarica probudila i poljubila, pa bih onda dobio ili mleko, ili kakvo parče šunke, ili…

Ptičar: (Zadržavajući vodu, koja mu je pošla na usta. Dosta, dosta, ne brbljaj! Pa dobro, a što su te uhvatili?

Pinčika: Ne znam. Šetao sam sa mojom gazdaricom Knez-Mihailovom ulicom, pa ujedanput sam se izgubio od nje, pa onda sam se zapleo izmeđ’ nogu jedne dame…

Ptičar: Lolo jedna!

Pinčika: Pa onda, ona me udari amrelom i, dok sam ja begao, a neko mi natače žicu na vrat i strpa me u ova kola. Eto, to je sve.

Ptičar: Tako ti i treba.

Pinčika: A vi, čiko, zašto su vas uhvatili?

Ptičar: Mene? Ni zašto. Lajao sam, prosto lajao sam, ništa više, Ako u ovoj zemlji nije slobodno lajati, to je druga stvar, to su nam trebali objaviti. I da sam bar lajao na vladu, ili na skupštinu, ili tako što, pa ’ajde de. Nego onako, lajao sam u vetar. I zašto baš na mene da se skrhaju kola? Zar sam ja jedini u ovoj zemlji koji laje onako u vetar?! Laje se i usmeno, laje svi pismeno, pa vetar nosi. I svi, svi imaju prava da laju, a ja, kome je to zanat, ja nemam. Ali, tako je to, nepravda, na svakom koraku nepravda!

I dve krupne suze skotrljaše se niz lice mršavome ptičaru, a pinčika, meka srca, diže se na zadnje noge i poliza mu suze.

U tom već i šinter iziđe iz kafane i potera dalje kola.

24. Pop oficir

Čitali ste, pre neki dan, da je poslednjim ukazom vojnim i jedan pop proizveden za oficira. To je pop Vlada Đurković iz Lapova.

Nemojte misliti da ja o tome hoću danas da vam pišem što mi je krivo nešto. Bože sačuvaj! Na protiv, ja nalazim da bi mnogog i mnogog popa trebalo proizvesti za oficira, kao što bi mnogog i mnogog oficira trebalo oterati u popove.

Dakle, nije mi krivo. Na protiv, ja nalazim, da je proizvođenjem ovoga popa za oficira, pronađen jedini put i način, da se i u našu crkvu unese disciplina.

Trebalo bi samo u tom pravcu i dalje raditi. Mitropolit bi, na primer, mogao biti proizveden za đenerala; vladike bi mogle biti proizvedene za pukovnike i to: vladika Melentije za pešadijskog pukovnika; vladika Nikanor za konjičkog, vladika Sava za artiljerijskog, a šabački vladika Sergije, za komandanta municione kolone i provijanta.

Prote bi izvesno bile majori i to raznih rodova oružja. Jedino što bi onog protu Božu sa groblja postavio za žandarmerijskog majora.

Popovi bi već bili kapetani i poručnici, đakoni potporučnici; crkvenjaci bi mogli biti niži činovi, a zvonari bi bili značari.

I kako bi to lepo bilo, Bože moj, kad bi se tako uneo vojnički duh u crkvu. Zamislite, na primer, kapetan pop-Pera, otvori oltar, stane pred isti i izdere se na sakupljene pobožne građane:

— Mirno!

Pa onda uzme kadionicu, prekadi hrišćane, a sve merka ispod oka, pa počne službu.

— Blagosloven Bog jesi… ti, ti, ti u zadnjem redu, ne mrdaj. Ne mrdaj kad ti kažem, inače ću te sad ovom kadionicom po cimenti!

A onaj grešnik, prekrsti se pa se ućuti, živ ne mrda i sluša pažljivo dalje službu.

A kapetan-pop nastavlja službu:

— Slava tebi, Gospode, slava tebi… Slavu ti tvoju, tebi, tebi, ti četvrti u redu što si zinuo kao som. Ako te zveknem ovim evanđeljem po glavi ti ćeš se smiriti.

I tako, uopšte, služba božja bi išla da bi milina slušati.

Ali ne bi se samo to postiglo, već i mnogo što šta drugo. Tako, na primer, ovim bi bilo potpuno uređeno svešteničko stanje. A vi znate da su to stanje i učiteljsko stanje, dva stanja koja nam već decenijama zadaju brigu.

Pa onda, kad bi popovi postali oficiri, mogle bi im se i godine službe računati u duple. A oni zdravo vole te duple stvari. Vole, na primer, duple džepove, pa vole duplu taksu, pa razume se da bi voleli i duple godine službe.

Eto, vidite, sve bi to moglo da se postigne, ako ovo proizvođenje pop-Vladino ne ostane usamljeno. Ovako nije nikakvo čudo, što se pop-Vlada iz Lapova preplašio pa dojurio u Beograd, da se raspita o sebi i o svome položaju.

Ne znam ko mu je rekao, da će najbolje učiniti ako dođe k meni da se posavetuje. Najzad, ja sam mu svojski i iskreno kazao svoje mišljenje, pa hoću i vama da iznesem taj naš razgovor:

Pop: Jeste li vi, gospodine, Ben-Akiba?

Ja: Ja sam, oče.

Pop: Meni su rekli da ste vi uvek voljni, da ljudima i ženama date iskrene savete?

Ja: I to besplatno, oče. Ja to odavno praktikujem da svetu dajem besplatne savete.

Pop: Bog vas blagoslovio!

Ja: Hvala.

Pop: Na malo.

Ja: A šta bi vi hteli, oče?

Pop: Pa, eto, vidite, meni se desilo, što se možda ni jednom popu u Srbiji nije desilo.

Ja: Tako, a šta je to?

Pop: Postao sam poslednjim ukazom za rezervnog potporučnika.

Ja: Gle, molim te!… E, pa, čestitam vam.

Pop: Hvala. Ali vi ne znate kako me je to zabrinulo.

Ja: Što, da se ne bojite višeg kursa?

Pop: Ta nije to. Nego, prvo i prvo, bojim se da to ne izađe u novinama. Znate kakvih sve ima novinara, pa hoće da dohvate to i da se ismevaju.

Ja: A, to neće. Ja vam dajem reč da to neće izići u novinama.

Pop: Baš vam hvala.

Ja: Na malo!

Pop: Posle, ne znam, i brine me, kako će to moje postavljenje da primi majka crkva?

Ja: Upravo, vas više brine kako će tu stvar da primi otac Mitropolit?

Pop: Pa da.

Ja: To ne brinite. Otac Mitropolit ima računa, da bude na dobroj nozi, ne samo sa majkom crkvom, nego i sa majkom vladom.

Pop: Pa, to jeste. Ali svet, kako će to svet da primi?

Ja: To ne brinite! To će biti vrlo lepo primljeno. Kod nas je svet već navikao, da đumrugdžije budu ministri, oficiri da budu privrednici, profesori da budu šumari, a novinari da prave sir. Nije to kod nas u Srbiji nikakvo čudo, što će jedan pop biti oficir.

Pop: Pa dobro, al’ ja ne znam ni kako da se nosim sad?

Ja: Ne znate. To je vrlo lako. Obucite najpre na sebe oficirsko odelo, pa preko toga mantiju.

Pop: Iju!

Ja: Molim vas, vidićete da to ima i svojih praktičnih strana. Prvo i prvo, vaša popadija mnogo će vas više voleti. Vi ćete preko dana ići ulicom u mantiji, a kad dođete uveče kući, a vi samo skinite mantiju i postanete potporučnik. A za popadiju je mnogo važnije da vi danju budete pop a noću oficir, nego obratno. Ona će u stvari imati dva muža…

Pop: Iju!

Ja: Pa da, kako joj je kad po volji. Može da menja. Ako hoće popa, popa; ako hoće oficira, oficira.

Pop: Ubio vas Bog da vas ubije, baš ste vi neki obešenjak!

Ja: Hvala lepo. A zatim, i u samoj službi može vam ta dupla uniforma mnogo koristiti. Zamislite samo, kakva mlada dama dođe kod vas na ispovest. Vi je pitate: je li zagrizla jabuku? A ona se snebiva i neće da prizna. Vi tada samo zadignete mantiju i mlada dama postaje odmah iskrenija.

Pop: Ta idite, grom vas spalio, gde bi ja pred mladom ženskom zadizao mantiju.

Ja: Ta, zaboga, da pokažete da ste odozdo potporučnik. Verujte meni, mlade se gospe radije i iskrenije ispovedaju potporučnicima, nego popovima.

Pop: Pa jeste.

Ja: E, dakle, vidite da vas iskreno savetujem.

Pop: E, baš vam hvala. Ali po novinama o svemu tome neće biti ništa pisano, je l’ te?

Ja: Ah, koješta, ne brinite. Šta bi imalo o tome da se piše, to i nije nikakav materijal da bi se o tome moglo što napisati.

I pop ode zadovoljan, a ja čak mislim i da održim reč. Neću više ni reči o tome da vam pišem.

25. Crnogorska banka

Čim jedna zemlja dobije ustav znači da širom otvara vrata kulturi. A kroz ta otvorena vrata, kao predstavnici kulture, prvi naiđu novčani zavodi, pa tek onda sve ostalo.

Tako je i sa Crnom Gorom. Čim sam čuo da će dobiti Ustav, znao sam da će morati osnovati i Narodnu Banku. I osnovala je.

Kao i za sve ostalo, Crna Gora se obratila i za banku „bratskoj nam Srbiji“, da joj pošlje spremne ljude koji bi banku uveli u život. I kao što čujem, otići će neki od naših za upravnika te banke. Ali ja mislim da je to vrlo malo. Ako ćemo da učinimo bratsku uslugu, mi treba ili da je učinimo potpunu ili da je ne učinimo.

Dok se uvede u život Crnogorska banka, treba tamo poslati ne samo direktora, već i nekoliko akceptanata i žiranata. Pa lepo akceptanti da dignu novac sa potpisima, o roku da ne plate, kao što je to već red, da menice odu na protest, da dođe do izvršenja, te tako da braća Crnogorci, onako na praksi, vide celu tu proceduru, i da se lepo pouče od nas, starije braće.

Ovako, bez te potrebne prakse, kako će manipulisati ta banka? Ja prosto ne znam, a jedva mogu i zamisliti.

Evo, baš da vam kažem, kako ja zamišljam rad u toj budućoj Crnogorskoj banci.

Špira Cuca, na primer, poterala nevolja. Junak je kao niko njegov u plemenu, glasovit je među Cucama, znan je i ostalim plemenima i malo mu je ravnih. I jedina mu mana što je uvek švorc. A ne podnosi, recimo, ni njegovu obrazu, ni njegovu junačkom ponosu, biti tako večiti švorc. Razmišlja on, razmišlja tako, pa jednog jutra, uzdahnu tako duboko, da bi tim uzdahom celu Moraču mogao usrkati, uzdahne i rekne:

— Od švorcljuka gorijeh jada nema! — pa dočepa svoj bojni jatagan, pa na Cetinje te kao hala navre u banku.

— Dobri vi dan, bančini sinovi!

— U dobri čas doša! — otpeva mu blagajnik, kroz onu blagajničku rupicu.

— A da je u dobri čas, pa ni po jada, nu u zli čas dođo.

— A što je, Špiro?

— Da mi daš malo para?

— A našto da ti dam?

— Pa, evo, na ovi jatagan. Rekoše mi dole na čaršiji oni lacmani, daćeš mi para na ovi jatagan.

— Može, Špiro, može. Evo ovi jatagan da ostaviš ovde u rem, pa ću da ti dam jednu fiorinu.

— Što zboriš, nikogoviću ni jedan?

— To što ti kažem!

— A znaš li ti, da je to jatagan Špira Cuca?

— Znam.

— A znaš li, crn ti obraz, što vredi taj jatagan u ruci Špira Cuca?

— Znam.

— E, kad znaš, đe ti ode um, a đe duša, kad mi ’tede natovarit jednu golu fijorinu. Znaš li, more, da je ovi jatagan pošjekao šesnaest turskijeh glava na Rumiji, pa zar za njega da daš jednu fiorinu?

— Znam, Špiro, ama je stari, eto ga i rđa spopala!

— Nije to rđa, rđo od rđakovića, nego je to turska krv! Nego da daš dvije fijorine.

— Ne može, Špiro.

— Ja l’ će da može, ja l’ će ovi jatagan posijeći i sedamnaestu glavu.

I blagajnik, hoće neće, da Špiri dve fijorine.

A malo zatim upade u banku joko Piper. Doneo menicu na eskont. Platio tamo na Lokandi nekom, te mu napisao parče hartije, pa ga doneo u banku.

— Dobro vi jutro, junaci! — razdra se još s vrata glasinom, kakvom se samo Piper može razdrati, a činovnici svi na one rupice, pozdravljaju ga.

— A što ste se zabili te čkiljite kao miši kroz rupe? A nije li to sramota za crnogorsku đecu, krit se tako od svijeta. Što ne iziđete na svijet i na megdan, nego ka miši?

— Pa tako je red, Joko. A šta bi ti?

— Pa ja bi malo para, na ovu hartiju.

— Ne može Joko! Ovde mora da se potpišu jošte dvojica.

— E, što će to?

— Pa tako, da ti budu jemci!

— Što veliš? A znaš li ti ko sam ja, znaš li, čoče?

— Kako ne bih znao?

— Pa zar za mene neko da jamči? Cijelo pleme pipersko stoji za mnom, jamče za me sto i dvanaest pušaka. Znaš ti dobro, što je i ko je Joko Piper.

— Znam, ali ne može bez toga.

— Ej, teško nama i do Boga, kad i to doživesmo da za joka Pipera treba neko da jemči, kad je malo cijelo jedno pleme.

I tako Joko ne dobi pare.

Ili, zamislite, na primer, jednog Martinovića, digao novac na menicu, pa potrošio, kao što bi svaki junak potrošio, a došao rok i prošao i otišla menica na izvršenje. I jednoga dana, vidiš, izvršitelj se penje uz planinu, te pada pod kulu Martinovića i hoće da uzme u popis stvari.

— Što veliš? — pita ga Martinović.

— Pa to, da ti uzmem stvari.

— Ha, žlji ti dan danas svanuo, rđo lacmanska! Zar ti da razoriš ovo gnijezdo, đe se toliki sokoli ižljegoše. Zar ti da mi razoriš ognjište? Na ovu su kulu nailazili i grđi od tebe, odbio sam ja i samoga Memed-pašu skadarskoga, pa ćeš ti, uljo od ulje, da mi udariš na obraz!

Pa dohvati sa jeksera pušku, tresnu je u vazduh, pa dade aber te se celo pleme Martinovića dočepa puške i poteče na kulu.

Tek vidiš malo posle, a niz Cetinjsko polje spustio se izvršitelj pa sve po dva koraka hvata u jedan i skače junački, misliš soko leti pa bira gde će pasti na Cetinje. A za njim se nadalo pleme Martinovića, pred njima onaj čija je menica protestovana, razglavio vilice i klikće ka soko:

— A, Nikac, a, Jovo, a, Pero, a, Martinovići, sokolovi, potecite za mnom, da nam ne uteče rđa od rđakovića! Predajte mi ga živa u ruke, ja li živa, ja li mu odsijecite nos i uši, te da više ne nasrće na tuđi dom i ne razorava tuđe gnijezdo!

A soko izvršitelj, na taj bojni usklik, isplazi jezik, te poteci još brže.

Eto, tako će od prilike manipulisati Crnogorska banka. Ja ne znam kako bi drukče.

26. Proleće

Sunce je granulo, raskaljužilo, otopilo zemljinu koru, i sve što je zima prikrivala opet se pojavilo. Pojavio se, na primer, opet reumatizam, koji se za vreme zime bio pritajio, i proleće već miriše na ljubičice i na špiritus i kanfor.

Penzioneri u „Kasini“ već pipaju jedan drugom kolena i tuže se:

— Evo, molim te, metni ruku ovde… osećaš li? I ko će sad tu da mu uhvati kraj! Lanjske godine je sevalo dole u članku, sad opet u kolenu, a pretprošle zime sevala mi je cela strana.

— More, sve se to da podneti. Istrljaš se pa spavaš. Ali kukovi, meni se ove godine pojavilo sevanje u kukovima; idem raskorak kao da sam cele zime jahao konje, i previjao sam se, kao da hoću da vodim kokonješte.

— Misliš li ti ove godine opet u Vrnjce?

— Pa… videću, daleko je, ali tek, vreme bi bilo da se već pomišlja. Moraću.

A nisu samo penzioneri koji uz kafu već vode reč o banjama, i ako je banjska sezona daleko. Na banje još sad, odmah sa osvitkom proleća, misle već podjednako i penzioneri i žene.

Izmeđ njih i penzionera ima jedna razlika i ima jedna sličnost u bolestima koje se sad s proleći javljaju, penzionere doista žiga i odista osećaju sevanje, a žene to često i izmisle — eto, to je razlika; a sličnost je u tome, što i penzioneri i žene svakog proleća na drugom mestu osećaju sevanje. Jedanput u članku, drugi put u kolenima, a treći put u kukovima. Samo što to kod penzionera dolazi otuda što reumatizam putuje, a kod žena dolazi otuda, što često zaborave gde su se prošle godine žalile da ih je bolelo.

I, onda, kod žena to ima i svoju skalu. Zavisi od banje u koju se namerava ići. Evo, od prilike, te skale, kojom se služe žene, u razgovoru sa mužem:

26.1. Vrnjačka Banja

Prvog prolećnjeg dana: Baš mi se ne mili ovo proleće. Ceo mu se svet raduje, ali jadna mi moja radost kad već osećam sevanje.

U polovini proleća: Ja ne znam šta mi ti savetuješ, da li da zovem lekara? Znaš li ti da se ovo ne može izdržati! Gledam te kako ti slatko spavaš, a ja se, kukavica, previjam po celu noć od sevanja.

Početkom leta: Ovo se više ne može izdržati, ja ću da poludim od bolova! Ovo su nečuvene muke! Evo, zvala sam i doktora pa ništa. Ne pomaže tu ni doktor, kad me je Bog tako osudio da se celoga života mučim.

Petnaest dana pred otvaranje banjske sezone: Ja te molim, uzmi revolver pa me ubi. Kako možeš da me gledaš ovako kako se mučim.

I, razume se, posle ovako očajnih izjava, dolazi menica, pakovanje i tužan oproštaj na stanici.

Sasvim je druga skala, ako treba ići u koju stranu banju. Evo je:

26.2. Marijen bad

Prvog prolećnjeg dana: Kako sam se radovala da jedanput otopli, ali sam se kanda na svoju nesreću radovala. Zamisli, opet osećam nesvesticu i grčeve u stomaku.

U polovini proleća: Nemoj se ljutiti što si danas ostao bez ručka. Nisam se makla iz kreveta. Celo pre podne imala sam nesvesticu. Dolazio je i lekar i kazao mi je: „Sam Bog neka vam pomogne!“

Početkom leta: (Ne govori ništa, tri dana leži u krevetu i obvija glavu hladnim krpama. Muž donosi jelo iz kafane i sam sebi namešta krevet).

Petnaest dana pred otvaranje banjske sezone: (Raspletene kose, uplakana, na njoj donja suknja sva iscepana.) Ne gledaj me kakva sam i ne pitaj ništa! Ovo je da se izludi! Znaš li ti da sam sve na sebi kidala odelo od grčeva. Nemoj da se ljutiš, al’ ću ja da zađem po kućama da prosim. Hoću da prosim groš po groš dok ne naprosim koliko mi treba za banju. Ja ovako ne mogu više, ili ću se lečiti ili ću skočiti sa šteka!…

I, razume se, posle ovako očajnih izjava, dolazi menica, pakovanje i tužni oproštaj na stanici.

⁂

Sunce je već granulo, raskaljužilo se, otopilo zemljinu koru. Nastali su prvi prolećni dani. Opominjem žene da već onako iz daleka progovore muževima, ono što po ovoj skali valja reći prvog prolećnjeg dana.

27. Prvi juli

Danas je prvi juli, danas je upravo početak banjske sezone. Domišljao sam se bio, da jutros to objavim jednom naročitom proklamacijom mome milom narodu, t. j. mojim milim čitateljkama. Ali mislim daje to i suviše izlišno, one taj istorijski dan, početak banjske sezone, i suviše dobro znaju.

Ja sam siguran da je jutros moja komšika, gospođa Persa, poranila vrlo rano, otvorila prozore da uđe u sobu malo sveža vazduha, obukla nov šlafrok, skuvala kafu; metnula na služavnik teglicu sa slatkom od višanja, koje još nije ni načeto, čašu hladne vode, džezvicu punu kafe i čistu šolju, pa ušla u sobu, sela na krevet, u kome je još spavao g. Josif, pa ga nežno pomilovala po čelu.

G. Josif otvara oči i, razume se, iznenađuje se. Obično se dosad gospođa Persa budila posle njega; obično mu je odgovarala, kad je tražio slatko:

— Nemam načeto, a za tebe, Boga mi, neću tek načinjati teglu.

Obično je pio prvu jutarnju kafu u kafani; obično se gospođa Persa još valjuškala pod jorganom, kad je on polazio od kuće. Pa otkud sad to?

— Kaži dragička — veli mu mazno gospođa Persa i trpa mu, kao golubu, u usta kašikicu punu višanja.

— Dragička! — odgovara zaprepašćeno g. Josif.

— Danas počinje banjska sezona! — odgovara mu ushićeno gospođa Persa i briše mu svojom nežnom rukom znoj sa čela i doteruje mu svojim prstićima kosu.

— Jest, Boga mi, danas — veli zabrinuto g. Josif.

— A vidiš kako se to lepo potrefilo? — utrčava mu u reč gospođa Persa i naliva mu šolju s kafom.

— Šta se potrefilo? — pita gospodin Josif.

— Zamisli, danas je i cenzura u Vračarskoj štedionici.

— Otkud ti to znaš?

— Bila sam juče kod gospođe Olge. Išla sam naročito da vidim, kakav je ona šlafrok za banju napravila, pa mi ona kaže, veli: To se ni jedan zavod u Beogradu nije setio, a vidite kako je pažljiva Vračarska štedionica. Odredila je cenzuru baš na dan kad počinje banjska sezona.

— E, pa to će biti zato, što ta Štedionica drži i sama jednu banju pod zakup! — veli g. Josif.

— Je l’ istina? — pita radoznalo gospođa. Persa.

— Dabome.

— Bože, kako je to lepo. Pa to bi trebalo tako udesiti, da svaki naš novčani zavod ima po jednu banju, pa prvog jula svi da drže cenzuru. Pa ja, na primer, hoću u Ribarsku banju, a ja podnesem menicu Vračarskoj štedionici. Gospođa Olga recimo hoće u Vrnjačku banju, njen muž podnese menicu Beogradskoj zadruzi; gospođa Mica hoće recimo u Smrdanj-banju — za nju smrdljušu uostalom i nije druga banja — a njem muž podnese menicu Prometnoj banci. Je l’ da bi to bilo vrlo lepo?

— Bilo bi — odgovara tronuto g. Josif, pa seda u krevet i oblači čarape.

— Ovako nam ništa ne ostaje, nego da se obratiš Vračarskoj štedionici. Menica se mora još do podne podneti! — tako mi kaže gospođa Olga.

— Da, mora, — odgovara g. Josif, uvlačeći prvu nogu u nogavicu od pantalona, koju mu pridržava gospođa Persa. — Da, mora kad čovek već ima potpisnike, a kad ih nema, onda može i sutra prekosutra, može se i mnogo docnije podneti menica.

— Kako, zar ti još nemaš potpisnike? — pita usplahireno i prestravljeno gospođa Persa.

— Imam jednog — odgovara mirno g. Josif i uvlači i drugu nogu u nogavicu od pantalona koje mu pridržava gospođa Persa.

— Jednoga? — navaljuje dalje pitanjima gospođa Persa.

— Da, to je potpis tvoga oca, kome ćeš ti ići danas pre podne i moliti ga.

— A ako neće da potpiše?

— Plači, uveri ga da ćeš propasti, reci mu da si s dana na dan sve slabija, da te sve nešto štreca, da nemaš sna, da imaš nesvesticu. Uopšte, reci tvome odu sve ono što si meni kazala, ubedi ga, kao što si mene ubedila, pa mora potpisati.

— Pa dobro — veli gospođa Persa i uslužno pridržava prsnik u koji g. Josif utura ruke — pa, dobro, a drugi potpis?

— Drugi? — zamisli se g. Josif — ko je tebi savetovao da moraš ići u banju?

— Pa doktor.

— Koj doktor?

— Pa… doktor Vukadinović.

— Je l’ ti kazao da nipošto ne propustiš?

— Kazao mi je: „Ako ste radi svome dobru, vi morate ići“.

— Vrlo dobro. Onda neka doktor Vukadinović potpiše menicu kao drugi.

— Doktor?

— Razume se. Ja nalazim da bi to bilo najlepše, kad bi se tako udesilo. Svaki zavod ima svoju banju, kao što si malo pre kazala, a svaki doktor, kad koju ženu savetuje da ide u banju, nek joj lepo potpiše menicu, pa onda, nek se ta menica eskontuje kod onoga zavoda u koju banju valja ići. To bi bilo najbolje.

Tako se jutros svršio razgovor između gospođe Perse i g. Josifa.

Ja ne znam da li je g. Josif uspeo da dobije oba potpisnika, ali nalazim da to nije ni malo rđava ideja, da muževi hvataju za potpisnike one doktore, koji su žene savetovali da idu u banje.

Moju je ženu, na primer, savetovao dr. Vukadinović, pa neka me se sklanja da se ne sretnemo ovih dana.

28. Beli udovac

Svaki treći, koga sad sretnete ulicom; svaki drugi, koji sad u kafani ruča, bez sumnje je „štrovitver“. Žene su se razbegle po banjama, ili bar otišle ovamo i onamo u goste, a „štrovitveri“ ostali da čuvaju kuće.

Je li vam poznato kako se „štrovitver“ ili „štrovitverka“ zovu srpski? Mi imamo i lepši i tačniji izraz. Kad nas se muž, koji je privremeno ostao bez žene, ili žena koja je privremeno ostala bez muža, zovu: „beli udovac“ i „bela udovica“. To stoga, što se tim nazivom hoće da napravi razlika od „crnog udovca“ t. j. od udovca koji nosi crninu, jer je ženu recimo sasvim izgubio. Kad je privremeno izgubio, on ne nosi crninu i zato se zove „beli udovac“.

Eh, vidite, ja sam rad da vam opišem život jednog takvog belog udovca.

Njegova soba ovako izgleda. Krevet, koji se nikad ne namešta, jastuk grozno ugnječen, jorgan se skupio u jedan kraj kreveta, a čaršav sav žut od praška za buve. Do kreveta „nahtkastn“, tu je sveća u čiraku i još jedna u rezervi, kad se ona potroši. Na sveći, oko fitilja, više onako kao dekoracija, pet šest isprženih, ili bolje reći pohovanih stenica, jer se oko njih uhvatio debeo sloj milikerca. U fijoci od „nahtkastna“ su makaze; još dve kutije šibica, kad se one gornje potroše, kapljice od nane za grčeve, četiri pet dugmeta i igla i konac. Kad je polazila gospođa u banju, rekla je naročito mužu:

— Evo ovde u fijočici imaš sve sitnice. Tu je i igla i konac.

— Dobro.

— Nije to samo dobro nego upamti da su ovde igla i konac. Nemoj da te odnese đavo, kao prošle godine kad sam bila u banji, što si prelazio preko puta kod gospođe Stevke da pozajmiš kobajagi iglu i konac.

Pod krevetom je veš-korpa, u koju će beli udovac bacati prljav veš, a na stolu, nasred sobe, stoji čist veš. Tu je sve odbrojano, sve složeno i pokriveno jednim peškirom. Povrh toga peškira leži cedulja, na kojoj je tačan spisak veša:

  • Džepnih maramica… 24
  • Noćnih košulja… 4
  • Košulja… 12
  • Čarapa… 14
  • Peškira… 7

I t. d. i t. d.

Predajući mu to, gospođa je opet naročito naglasila:

— Pazi dobro. Nemoj da mi se pogubi veš. Naročito pazi, da ti se ne pogube džepne maramice kao lanjske godine, jer Boga mi…

— Pa, znaš kako je… leto je… čovek ponese po dve i po tri maramice po džepovima, pa se lako izgubi koja.

— Lako se izgubi. A što se ne izgubi koja od ovih starih, nego od novih novcatih, i to ovih finih. Ama, pomogao ti je sam Bog, što ja nisam videla u koga moju džepnu maramicu, inače bi joj ja izbrisala nos.

Ovoj nežnoj primedbi dodala je gospođa pred polazak i jedno uputstvo, ili bolje reći naredbu:

— Pa ako ti se isprlja veš, nemoj mi se šaliti da mi dovodiš u kuću kakvu vešerku.

— Neću.

— Nećeš, jest. I lanjske sam ti godine kazala to isto, pa si opet zvao.

— Pa bila je stara žena, ona Kata. Znaš je, Kata vešerka.

— Sve je to jedno, stara ili ne stara. Neću da mi se ženske muvaju po kući. Ako ti se isprlja veš, odnećeš mojoj tetki. Ja sam se s njom već sporazumela. Razumeš li?

— Razumem.

E, eto, u tako nameštenoj sobi, i pod takvim upustvima, stanuje beli udovac.

A evo kako živi.

Čim se probudi, otvori sve prozore.

— Dok si ti kod kuće, da držiš uvek prozore otvorene, da mi se ne usmrdi kuća.

— Dobro.

— Nije to samo dobro, nego to upamti! Lanjske godine, kad god si bio kod kuće, držao si zatvorene prozore pa još i zavese spuštene. Otkud to ima smisla, ženjen čovek pa ceo dan spuštene zavese na prozorima.

Pošto je otvorio prozore, natočio je vodu, s česme, i popio čašu vode s parčetom šećera.

— Evo ti šećer u ovoj kutiji, — rekla mu je žena — slatko ne mogu da ti ostavim. Zabrljaćeš kašike, zabrljaćeš služavnik, ostavićeš otvorenu teglu, kao lanjske godine, pa će se u nju podaviti muve.

Pošto je popio vodu, navio je sat, a zatim nahranio mačku.

— Nemoj mi zaboraviti mačku!

— Ne boj se, neću.

— Nećeš jest, a lanjske godine, hvali mi se gospa Stevka: „Vaša mačka svaki čas je bila kod mene. Morala sam da je ranim!“ Malo ti je što si ti prelazio kod nje za iglu i konac, nego si pustio i mačku tamo da ručava. Čudo nisi celu kuću tamo preselio.

Kad je pošao od kuće, zaključao je dva put vrata („Pazi dobro, da uvek dva put zaključaš vrata“) i otišao je u kafanu da pije kafu. U kafani je i ručao, u kafani je i večerao, i to bi još podnosio; ali ga ubiše vizite. On ne voli da pravi vizite, ali mu je žena pred polazak i to naredila:

— Bar dva put nedeljno otićeš do moje majke, ići ćeš jedanput nedeljno i kod moje tetke.

— A zašto sve to?

— Tako, da te vide. Nije da ti njih vidiš, nego da oni tebe vide. Hoću kad se vratim da znam kakav si izgledao, jesi li bio uvek ispavan, da nisi koji put bio malaksao i… tako, hoću da te vide.

I tako, pored ostalih muka, on mora još da pravi vizite, da ga vide.

Hej, crna vam sudbina, beli udovci! Potražite utehe, to vam jedino mogu savetovati, jer i ja sam vaš drug.

Do viđenja… posle večere!

29. Jedan čudan doktor

Taman ja hoću da pišem o čemu drugom, a okupe me kartama i anonimnim pismima sa sviju strana: „Pišite o banjama. Sad je sezona, pa ako sad nećete pisati, onda kad ćete“. I tako, hteo ne hteo, sasvim sam digao ruke od Beogradske opštine i jedino me još teši, što je od nje i Bog već digao ruke.

Ja mislim da mi se to pismima obraćaju i mole da pišem o banjama ili muževi, kako bi mogli na obnovu mojih podataka da se podsmehnu ženama, kad ove sirotice izjave da moraju ići u banju; ili žene, koje se nadaju da im ja pronađem kakav novi način kojim bi ubedile muževe da ih puste u banju.

Ko je da je, moram se tek odazvati želji mojih čitalaca.

Dakle, gospođa Danica upravlja se potpuno po mojim savetima, koje sam dao ženama još marta meseca ove godine. Još tada se prvi put požalila mužu na probade; aprila meseca već se žalila na nesvesticu i glavobolju; maja meseca, svaki je čas vezivala glavu i, nije htela da ručava, žaleći se na apetit. A juna meseca već je češće puta dobijala grčeve i morala je jedanput da odleži tri dana u krevetu, a jedanput, Boga mi, i čitavu nedelju dana.

E, eto, tada, kada je gospođa Danica ležala čitavu nedelju dana u krevetu, rešio je gazda Sava da pozove i lekara.

— Dobro si se i sad setio da zoveš doktora! — veli mu gospođa Danica iz kreveta, bono jecajući. — Ali badava ćeš me samo mučiti da gutam lekove, meni druge pomoći nema osim banje. Evo, doći će doktor pa ćeš se i od njega uveriti, i on će ti to kazati.

— Pa ako nema druge pomoći… onda, moraš ići. Šta ćemo kad se mora! — uzdiše gazda Sava i polazi da potraži doktora.

— Ali, slušaj, Savo, — nastavlja gospođa Danica teško dišući — gospođa Milica mi preporučuje nekog doktora Mihailovića. Kaže, sad je skoro svršio i zdravo je učevan. Ona je ležala tu skoro, kaže, pa samo što je pogledao i nešto prepisao, kao da je rukom odneo.

— Dobro — veli gazda Sava pa se kreće u varoš, raspituje i dovodi doktora Mihailovića.

Mlad doktor, tek što se otkinuo od nauka, pa predan svome pozivu i sasvim ozbiljno uzme ispitivati bolest.

— Pa da… da — veli doktor, a ispituje bolest.

— Je l’ te, gospodine doktore, da tu druge pomoći nema sem banje? — veli tihim, bolesničkim glasom gospođa Danica.

— Može i banja, može — veli doktor.

— Tako sam i lanjske godine patila, pa mi Aranđelovac pomogao — nastavlja gospođa Danica.

— Može, Aranđelovac može — veli doktor i propisuje nove praškove. — Za sad uzmite ove praškove, pa ćemo videti.

Sutradan gospođi Danici još teže.

Zove hitno doktora.

Doktor dotrči i ponovo uzme stvar u ocenu i, najzad, jedva postavi tačnu dijagnozu.

— Da, vama, gospođo, treba banja. Samo vam banja može pomoći!

Sutradan je gospođi Danici bilo lakše, ali je umolila doktora da je češće obiđe, kako joj se bolest ne bi povratila.

Doktor ju je obilazio, a ona se polako, polako pakovala. Gazda Sava je međutim pribirao sitan pazar i menjao niklove u banke, te da spremi putni trošak svojoj ženici.

I sad kad je već spremio gomilu od banaka i poneo ih kući, kad je gospođa Danica već bila spakovana — nastane jedno neopisano iznenađenja. Dođe u kuću, a žena ga radosno predusrete:

— Savo, zamisli, Savo, ja ne moram ići u banju.

Taj kao da rukom nosi bolest. Zamisli samo, jutros je opet bio, pregledao me, pa kaže da sam sasvim dobro i ne moram ići u banju. Pa zašto bi se onda trošili, kad ne mora, je li tako, Savo?

Možete misliti kako je ushićenje poduzelo gazda Savu; došlo mu je da pojede svoju ženu od radosti.

— Kako?

— Kažem ja tebi, uzmi tog čoveka za doktora.

— Evo, sutra će ujutru opet doći doktor, pa budi i ti kod kuće, da čuješ iz njegovih usta.

I zbilja, gazda Sava, koji čisto nije verovao ovakvim rečima iz usta svoje žene, radovao se da ih čuje iz usta doktorovih.

Sutra u 9 sati i on je očekivao doktora kod kuće.

Doktor ponovo pregleda gospođu Danicu, i ponovo izjavi da gospođi ne treba banja.

— Pa, dabome, tako je, tako je! — veli gazda Sava, i u tom momentu doktor mu dođe kao neki svetac, kao najmudriji čovek, kao da je sad iz ikone ispao, a ne da je tek sa nauka došao.

Ali se doktor diže, priđe gazda Savi, pa tek učini:

— Dozvolite… i prevrte mu prstom očni kapak. Zagleda se, zagleda, pa se uozbilji. Pa onda uze donju usnu gazda Savinu, povrte i nju pa se zagleda.

— Slušajte, gazda Savo, vi… ovaj, vi bi trebali pošto poto da idete u banju. Vaša gospođa ne, ali vi, vi ne smete propustiti, morate ići i to što pre, razumete li, što pre!

Gazda Sava spusti ruke i zaprepasti se.

— Ama je l’ ja, gospodine?

— Jest, jest, gazda Savo, morate ići!

Gazda Sava se prekrsti.

Sutradan poče gospođa Danica da ubeđuje gazda Savu.

— Ti vidiš da je ovo dobar doktor. Evo kako je mene izlečio, pa ništa sad ne osećam. Pa kad ti on kaže, on se ne šali. Nemoj da se igraš sa svojim zdravljem, nego da ideš. Spremi se pa da ideš.

Prođe još jedan dan, i gazda Sava i doktor sretoše se ulicom. Čim ga srete, a doktor ga dočepa za ruku da mu opipa puls.

— Gazda Savo, da idete što pre u banju!

I tako na ulici doktor, a kod kuće gospođa Danica, pa se grešni gazda Sava spakova da ide u Soko-banju.

Sinoć sam bio na železničkoj stanici nekim poslom, pa sedim sa gazda Savom i on mi se grešnik žali:

— Baš čudan neki doktor, gospodine. Ja ga zovem zbog žene, jer ona ište da ide u banju, a on isprati mene u banju. A baš mi ništa ne fali! Jedanput me samo boleo jedan zub, ali sam ga izvadio, izvadio, sam ga, brate. Pa šta ću ja sadu banji? I to mi još kazao da sedim tamo šest nedelja.

Otputovao je, a gospođa Danica ostala grešna sama. Ona će se lečiti ovde u Beogradu.

Zar nije pravo bilo da vam iznesem i jednu ženu, koja neće ove godine ići u banju?

30. Isledna komisija

Vraćaju se! Vraćaju se!

Ja sam pre mesec dana toplim rečima ispratio prvu partiju žena kad je krenula u banju, pa je pravo da sad dobrodošlicom dočekam prvu partiju koja se vraća. A stižu već, stižu, vraćaju se.

Nađite se kod „Londona“, oko četiri sata posle podne, kad stiže voz iz unutrašnjosti, pa ćete videti skoro svakog dana po jedan ili dva fijakera sa železničke stanice. Kod kočijaša veliki kofer i jedna korpa; u kolima na gornjem sedištu tašta i „ona“, ona što se iz banje vraća. Na. donjem sedištu jedna svastika i on, muž, koji drži neku bošču i ženin mantil na kolenima, i pokunjeno gleda mimoprolazeće, srećne ljude.

Na stanici su je, dakle, dočekali muž, tašta i svastika. Poljubila se s mužem i samo ukratko rekla:

— Je li kod kuće sve u redu?

— Jeste! — odgovorio je on.

Zatim mu je tutnula u šake ceduljicu od gepeka, nosač je spustio preda nj korpu, bošču, njen mantil, amrel i druge sitnice, a ona se upustila u dug i opširan razgovor sa sestrom i majkom. Kad su već bila kola natovarena, on ih je pozvao, te su seli u kola, njemu su strpali bošču i ženin mantil na kolena, pa udarili kraj Londona, te kući.

Kad su stigli kući, on žuri napred i otvara vrata, i, još turajući ključ u bravu, oseća već nešto hladno oko srca.

Čim su ušli, tašta je odjurila pravo na prozor i otvorila ga širom, dodajući:

— Uh, gospode, dajte malo vazduha! Ta ovde je zagušljivo kao u podrumu!

— Pa da, zaboga, tako je malo luftirano! — dodala je svastika.

Zatim su stovarene stvari, pootvarani su svi prozori na sobama, žena je protrčala kroz sve obe uzvikujući:

— Gospode Bože, Gospode Bože! Pa kaže, makni se ti od kuće i leči se. Bolje ti je, sedi tu pa crkni, a ne da ostaviš kuću na orjatinu.

Zatim je svukla bluzu obukla reklu, svukla je cipele i počela da traži svoje papuče:

— Milošu, gde su moje papuče?

— Pa tu valjda — odgovara Miloš — gde bi bile.

— Evo, nisu na svome mestu, ja sam ih ostavila pod krevetom.

— Ne znam — odgovara Miloš, pa se saginje i sam ih traži — ne znam, tek tvoje papuče nisam ukrao, nisu mi trebale.

Najzad, papuče se nađu i to jedna iza furune, a druga pod nahtkasnom, Dotle je svastika već prestavila mašinu za kafu, jer je tašti pripala muka od smrada u kući, pa su onda svi posedali. Posedali su da progovore.

U stvari, to i nije bio razgovor, nego isleđenje koje je ova pravilno sklopljena isledna komisija, iz žene, tašte i svastike, povela protiv optuženoga.

Optuženi je seo u jedan ćošak, podvio noge pod stolicu i brižno gledao u plafon.

— Pa dobro, Milošu, jesam li ti kazala da svaki dan otvaraš prozore

— Otvarao sam!

— Otvarao, jest — dodaje tašta i drži maramu na nosu — a ovde se ne može ni disati.

— Gle sad — otpočeće opet žena — šta je ovo?

— Koje? — pita on.

— Ovo nije moj čaršav na krevetu.

— Pa dabome da nije, — dodaće tašta.

— Nego čij’ je? — pita on glasom optuženoga.

— Naši čaršavi svi imaju monograme — dodaje svastika.

— Ja ne znam, ja ga nisam menjao.

— Izgleda kao robijaški čaršav — dodaje tašta.

— Ju — iščuđava se svastika — nisam ni opazila monogram od buva i od ovog žutog praška.

Zatim nastaje pauza, jer svastika služi kafu. Tašta srkne jedan put, ostavi šolju, pa počne:

— Bože, siroto ovo mače, gle kako je izmršavelo, grehota ga je pogledati.

— Ju, siroto! — zaplače se svastika i uzme ga u naručja.

— Razume se, nisi ga ni hranio?

— Hranio sam ga redovno.

— Zar je tebi bila pamet za kućom i za mačetom!? Ko zna šta si ti mislio, i ko zna kad si dolazio kući, valjda u tri dana jedanput.

— Dolazio sam redovno.

— Redovno, jest, to se vidi na mačetu.

— Siroto mače! — uzdiše opet svastika i nežno miluje mače.

Žena je sad već popila kafu i zašla opet iz sobe u sobu. Razume se, za njom se krenula i cela isledna komisija.

— Gledaj, gledaj, molim te, jedna čarapa pod pisaćim stolom. Otkud sad čarapa pod pisaćim stolom?

— Pa valjda, kad sam je svlačio i bacio iz kreveta, pala tamo.

— Pa dobro, a gde je druga?

— Druga? — pita grešni Miloš i zavlači glavu pod pisaći sto, — i druga će valjda biti tu.

— Može biti drugu nije ni presvukao, možda je zaboravio.

— Nije, evo je druga čarapa, — uzvikuje svastika čak iz treće sobe.

Tašta se, razume se, odmah prekrsti.

— Bože moj, Bože moj — jadikuje žena — pa valjda nisi igrao kankan po kući?

— Koješta! — dusa se Miloš.

— Pa otkud sad druga čarapa čak u trećoj sobi. Jesi li ti video ili čuo za kakav živi stvor na svetu, koji jednu čarapu svuče u jednoj sobi, a drugu čak u trećoj sobi. O, Gospode Bože, šta ću sve ja doživeti i šta li ću sve zateći u ovoj kući?

— Nemoj, ćeri, da se ljutiš — teši je majka, — našto ti je onda bila banja?

— Pa i ja se pitam, našto mi je bila banja! Tolike sam novce istrošila, lomila se tamo, kao prava mučenica, pa došla ovde da se pojedem!…

— A gde je sa ovog stola tvoja fotografija? — upada u reč tašta.

— A gde je, Boga ti, moja fotografija? — zgrane se žena.

— Pa tu je valjda.

— Šta ti je trebalo da sklanjaš moju fotografiju? No, no, lepe stvari, vrlo lepe stvari.

Čovek ostao sam u kući, pa sklonio ženinu fotografiju. Valjda je kome smetala?

— Evo je, brate, evo je, pala je — uzvikuje radosno Miloš, pošto je našao fotografiju.

— Gle, gle, — dodaje tašta, koja je za to vreme nastavila cunjanje po kući, — gle, gle, pa naš je zet bio prilično štedljiv. Za mesec dana nije potrošio ni frtalj sveće.

Na taj taštin pronalazak, slegne se cela isledna komisija oko nahtkasna.

— Pa razume se, nije upalio sveću ni pet puta. Ti si valjda uvek u zoru dolazio kući, pa ti sveća nije ni trebala?

— Nije, dolazio sam na vreme — odgovara optuženi.

— Pa zašto sveću nisi potrošio?

— Pa… ne znam… palio sam je, ali nisam čitao, gorela je samo dok sam se svlačio.

— Čekaj čekaj, evo ih sve žigice ovde na nahtaksnu, prebrojaću koliko si žigica potrošio paleći sveću. Jedna, dve, tri, četiri… svega jedanaest žigica. Eto, toliko si puta upalio sveću, a dvanaest noći nisi ni dolazio kući ili si došao u zoru.

— Nije, palio sam svako veče sveću.

— Pa gde su žigice?

— Ne znam.

— Kako ne znaš?

— Pa ne znam… valjda sam ih upotrebio.

— Ama kako upotrebio? Našta si žigice mogao upotrebiti?

— Pa… čačkao sam zube, na primer.

— E, zete, — upade u reč tašta — ja neću da se mešam u vaše domaće stvari, ne tiče me se, ali to za čačkanje zuba, to se baš vidi da si izmislio.

— Uopšte, on se nešto uzvrdao i sumnjivo odgovara. Eto, na primer, ni reči mi nisi umeo da kažeš, zašto moje papuče nisu bile na svom mestu. Ti ih nisi mogao da upotrebljavaš, jer to su ženske papuče, a posle, imao si svoje. Pa otkud onda jedna moja papuča iza furune, a druga pod nahtkasnom?

— Pa ne znam.

— Jesi čuo, ako je ko te papuče navlačio na noge, navućiću ti ih na glavu.

— Koj će da ih navlači? — odgovara skromno grešni Miloš.

— E, pa što onda nisu na svome mestu?

— Ne znam, valjda se mače igralo s njima.

— Iju! — zgranu se žena — gde sad mače izmisli i kao da je mačetu, ovako izgladnelom, bilo još i do igranja.

I tako se to isleđenje nastavlja sve dalje i dalje, dok grešnom Milošu ne dosadi, pa ščepa šešir, natuče ga na glavu i pobegne od kuće.

Ali mu to ništa neće pomoći. Doći će on večeras, a dotle će isledna komisija nastaviti svoj posao, dotle će biti prebrojan veš i biće nađeno da najlepše maramice fale; dotle će naći da je jedna čaša razbijena; da je jedna ženina rekla zgužvana, kao da je bila oblačena, dotle će… e, pa dotle, a kuda ćeš više.

31. Svešteničko pitanje

Na dnevnom je redu, dakle, svešteničko pitanje. U Srbiji se rešava pitanje o uređenju njihovoga položaja, u pravoslavlju se rešava pitanje o dozvoli da se i sveštenici udovci mogu ženiti.

Sasvim popovski, trpeli su dok su trpeli, pa sad duplo ili ništa. Jednovremeno će im se obezbediti i plata i žena.

Zamislite samo, kako će to lepo izgledati kad se popovima dozvoli da se mogu kao udovci ženiti. Dobijete tek jedno jutro poštom kartu: „Pop Mihajlo Petrović i gospođica Jula Janković, vereni“.

Ili zamislite svadbene pozivnice. Ne može to, razume se, nikako biti da te pozivnice glase: „Naš sin pop Jova… i t. d.“ Jer pop ne pripada svojim roditeljima, on pripada crkvi i parohijanima. Pozivnice bi dakle glasile ili ovako:

„Hram svetoga evangeliste Luke ima čast izvestiti svoje poznanike i prijatelje, da će se njen pop g. Jova, u nedelju 17 ov. mes. venčati sa gospođicom Milkom, mašamodom ovdašnjom, i pozvati ih na ovo prvo veselje svoje. Venčanje će se obaviti posle službe Božje, u 10. časova pre podne, a igranka će biti u 2 časa po podne u crkvenoj porti.“

Ili, ako bi parohijani smatrali za sinovlju dužnost da oni prirede svadbu, onda bi pozivnice glasile:

„Naš duhovni otac, uzvišeni pop Kosta, venčaće se u nedelju 22. ov. mes. sa gospođicom Sofijom, privatijerkom ovdašnjom. Čast nam je umoliti svakoga poštovaoca svete crkve i pravoslavlja da izvoli ovo sinovlje veselje s-kih parohijana udostojiti svojom posetom“.

Najzad, pozivnice kakve bile da bile, ali zamislite kako bi to mogla lepa svadba biti. Ženi se, na primer, pop taj i taj, ili još bolje ženi se prota. Pa zamislite sad onaj red kola niz Knez Mihajlovu ulicu. Napred jaše na konjima, oko mladinih kola, četiri đakona, pa onda u prvim kolima mlada i dever, recimo pop Aleksa, sa lentom preko grudi i grdnim buketom u ruci. Pa onda u drugim kolima pop Trifun mladoženja, sa ruzmarinom na grudima, sa belim glaze-rukavicama na rukama i sa brenovanom kosom. Milina ga prosto pogledati.

Pa onda već stari svat, pa kum, i onda niz fijakera sa parohijanima i, u poslednjem fijakeru, crkvenjak sa gajdašem.

Verujte da bi to bile najlepše svadbe, oficirske pa popovske. Najzad, to bi i bile jedine uniformisane svadbe, i ja verujem da bi se naše devojke isto tako grabile za popove kao i za oficire. Što sad ne polaze rado za njih, to je stoga što se oni žene kao bogoslovi, dakle još neuniformisani, ali kad im se jedanput dozvoli, a kako izgleda to će biti uskoro, da se mogu i sa uniformom venčavati, onda će se izvesno naše gospođice malo više zainteresovati za popove, jer, najzad, za njih i ne važi ono narodno pitanje: „Je li pop čovek“ već važi isključivo to da on ima uniformu.

Do duše, ne može se reći da je popovska uniforma tako lepa kao oficirska, ali, nek Bog da samo da oni jednom postanu mladoženje, pa će se sve to polako, polako izmeniti. Neće uvek ostati ovakva uniforma kakav je sad. Biće lepši pojas, štikovan možda šarenom vunicom, pa će biti mantija plavih, morastih i žandar-blau, pa će biti postava kao krv crvenih, pa će biti mantija na struk i bez struka, pa će biti… šta ti sve neće biti. Doteraće se naši popovi da će ih milina biti pogledati.

Možda će čak promeniti i uniformu. Jer, najzad, ova sadanja, pristala je za ovaj konzervativan položaj sveštenstva. Oni i kad su se venčavali nisu se venčavali kao sveštenici, već kao bogoslovi, u civilu. Ali kad se počnu venčavati kao sveštenici, može to malo nezgodno da mu dođe da, recimo, prvo bračno veče pop svuče suknju! Ne kažem da bi to bilo nezgodno za njega, nego onako, kao figura ja nezgodno. Zato i mislim da bi se u tom slučaju izvesno izmenila unekoliko i popovska uniforma.

Najzad, kako bilo da bilo sa uniformom, nije to ovde glavno, već je glavno da se popovi mogu ženiti.

Jedna bi stvar možda bila drugačija no kod nas običnih ljudi. Kod popova ne bi devojke nosile miraz nego mladoženja.

— Za koga se, Boga ti, ti udaješ? — pitala bi, na primer, gospođica Sarka gospođicu Sofiju.

— Pa udajem se za pop Aksentija.

— A šta ti nosi?

— Pa šest stotina sedamdeset kuća.

Razume se, to pop ne nosi toliko nazidanih kuća, nego to mu je nurija, a dozvolićete da to nije mali miraz.

Jedno me samo zanima. Kakva li će izgledati četvrta strana „Srpskih Novina“, kad se jedanput dozvoli i sveštenicima da se mogu po drugi put ženiti.

Zamislite samo ovake oglase:

„Moja žena Mileva, odbegla je od mene i smuca se sad po tuđim nurijama, bez ikakvog razloga. Umoljavam braću svoju u Hristu i, uopšte, otačastveno sveštenstvo, da moju ženu, u slučaju pronalaska u svome domašaju, dobrim savetom upute na pravu stazu hristijanstva i pošalju mi je na dalje prakticiranje bračnoga života, bez kojega se sad osećam epitimičan. — Pop Marko Jeremić.“

Ili ovakav oglas:

„Moja žena Anka, odbegla je od mene i protivno Božjim i hristijanskim zakonima, živi nevenčano sa pop Nikolom, mojim u Hristu bratom, što od njega nije lepo. Ma da je do duše pop Nikolina parohija mnogo bolja od moje, ipak pozivam moju ženu Anku da se vrati na moju parohiju, i ako to ne učini za petnaest dana od dana ovoga oglasa, počeću da verujem što se već uveliko zucka, a to je, da ona nije čestita. — S poštovanjem Pop Toma Petrović.“

I ko zna kakvih ti sve drugih oglasa ne bi bilo. Bilo bi ih svakojakih.

Boga mi, jedva čekam da se to pitanje, o dozvoli da se sveštenici udovi mogu ženiti, reši već jednom.

32. Telegrafija bez žica

Postavio sam dve stanice, jednu u rejonu varoškog kvarta, ispod Narodnog Pozorišta, a drugu na Zapadnome Vračaru.

Onu stanicu u varoškome kvartu označio sam kao predajnu stanicu, a onu na Zapadnom Vračaru, kao prijemnu stanicu.

⁂

I evo sad, kako sam izvršio opit sa predajom i prijemom telegrama, na telegrafiji bez žica.

Na predajnoj stanici. Tačno u 10 časova i 22 minuta pre podne, otišao sam u posetu gospođi Jelki.

Nisam joj davno bio i gospođa me vrlo ljubazno dočeka.

— A što ste se vi tako otuđili? — reče ljubazno i graciozno uznese ruku do mojih usana.

— Oprostite, hiljadu vas puta molim za oproštenje.

— Zaboravili ste me.

— Ne, gospođo, ali sam podivljao. Toliko sam poverenje u poslednje vreme izgubio kod ženskog sveta, da sam već i sam počeo da ga se klonim.

Gospođa je sela na plavi otoman, a ja na neki tako nizak i mali taburet, da ne pamtim sebe u takvoj pozi od najranijeg detinjstva.

— Izgubili ste poverenje? — nastavi gospođa Jelka koketno — Valjda zato, što u vašem pisanju ne ostavljate ženske na miru.

— A, ja mislim ne zato. Ta gospođe vole kad se o njima govori u novinama.

— Pa zašto bi inače imali da izgubite poverenje? — upita gospođa živo i radoznalo se naže prema meni.

— Ja mislim zato, što sam već dobio prve sede.

— No, no, no… vi obešenjače; vi to valjda meni prebacujete — i unese brzo svoje, dijamantima okićene prstiće u kosu, te poče nervozno da pokriva jedno mesto, koje se bilo razredilo.

Ja ugrabih ovaj momenat.

— Vidite, gospođo, kako ste nepravedni prema meni.

— Da. Prebacujete mi da sam vas zaboravio i da sam nepažljiv prema vama, međutim, čuo sam ovog trenutka jednu interesantnu novost, pa nisam mogao da odolem a da ne dođem do vas. Ko bi mi drugi bio preči, kome bi pre no vama saopštio.

Gospođa zahvalno klimnu glavom, nagradi me jednim slatkim osmehom i dozvoli mi da joj još jedanput poljubim ruku.

— Dakle? — zapita nestrpeljivo.

— Niste zar ništa čuli o gospođi Mojkovićki? Deset godina posle udaje, ona je ostala teška. Zamislite, to niko više ne zna do ona, njen muž, ja, i sad vi.

— Teška?

— Da.

— Dozvolite mi da se prekrstim levom rukom. A od čega je, zaboga, mogla ostati teška?

— Ne znam. Kažu: pila je aspirin, po jedan prašak na dan.

— A prolazi li još g. Stojanović, poručnik, svaki dan kraj njene kuće na konju?

— A, ne, kažu da sad prolazi peške.

Gospođu je jako iznenadila ova vest, te nastade za čas pauza.

Pošto sam smatrao da sam već izvršio predaju telegrama, oprostim se od gospođe, koja mi zablagodari na poseti, i dozvoli mi i treći put da joj poljubim ruku.

⁂

Na prijemnoj stanici. U pet časova i 34 minuta po podne, istoga dana, otišao sam u posetu gospođi Sojki.

Čim su me prijavili, otvorila su se preda mnom vrata njenog ružičastog salona, koji uvek miriše na sveže ljubičice.

— Ne dam vam ruku — reče gospođa odlučno, kad se ja sagoh da je poljubim.

— To znači, srdite se na mene? — primetih skromno.

— Ne samo što se srdim, no ću preduzeti i dalje mere protiv vas.

— Molim da čujem svoju krivicu?

— Sedite, pa ću vam reći. — I gospođa Sojka jednim elegantnim, širokim gestom, pokaza na masu raznolikih sedišta po salonu. Ja u zabuni sedoh na klavirsku stolicu, i već osetih da ću se na njoj kao kaživetar okretati levo i desno, ali ostah uporan pri tom, da ja volim tvrdu stolicu. Uostalom, to mi je okretanje i zgodnije bilo, jeo je gospođa Sojka već poznata kao nervozna dama, koja prilikom primanja poseta uvek šeta.

— Ja sedim već na optuženičkoj klupi i čekam tužbu državnog tužioca — rekoh, da izazovem optužbu.

— Da — poče uzbuđeno gospođa Sojka — žale mi se mnoge dame na vas. Ja sam rešila da uzmem inicijativu, i da sastavim sud žena, koji će vas suditi za krivice počinjene slabom polu.

— Oh, kako ćete me usrećiti.

— Usrećiti?

— Da. Vi ne znate kako bih ja voleo da imam krivice prema slabom polu; vi ne možete da pojmite, kako bih ja rado seo na optuženičku klupu, za krivice počinjene našim damama.

— Hoćete da budete mučenik?

— A ne, na protiv, voleo bih da me sude kao mučitelja.

— Ja bih vas prva optužila što mi niste došli u posetu, evo već tri meseca.

— I ja bih pristao na kaznu, da šest meseca nikako ne izlazim iz vaše kuće, da prosto budem uhapšen.

— Dobro, dobro, — nastavi brzo dražesna gospođa — to ćemo već videti na sudu. Ali vam kažem, da grešite što mi češće ne dođete. Znate li vi da bih vam ja često puta koristila materijalom za vaše feljtone.

— To nisam znao. A imate li sad, na primer, štogod interesantno, što bi mi moglo kao materijal poslužiti?

— Razume se! — reče pouzdano gospođa Sojka, i prošeta dva tri put po salonu, pa stade preda me.

— Niste zar ništa čuli o gospođi Mojkovićki? — nastavi dražesna gospođa živo. — Deset godina posle udaje, ona je ostala teška. Zamislite, to niko više ne zna do ona, njen muž, ja i sad vi.

— Teška? — zgranuh se ja.

— Da.

— A od čega je zaboga mogla ostati teška? — upitah ja naivno kao kakva učenica Više Ženske Škole.

— Ne znam. Kažu pila je aspirin, po jedan prašak na dan.

— A prolazi li još g. Stojanović, poručnik, svaki dan kraj njene kuće na konju?

— A ne, kažu, sad prolazi peške.

Pošto sam smatrao, da sam već primio telegram, koji sam jutros u 10 časova i 22 minuta ispratio, to se oprostim od gospođe, koja mi zablagodari na poseti i, sad već izmirena sa mnom, dozvoli mi da joj poljubim meku i belu ručicu.

I tako dakle, Markonijev pronalazak ima i kod nas primene. A da vidite, nije ni tako kratko odstojanje od Pozorišta do Zapadnog Vračara.

33. Poslanički stanovi

Nije ni Đurđev ni Mitrov-dan, pa ipak je ovih dana osvanulo po prozorima vazdan cedulja, kojima se oglašava izdavanje stanova za samce.

Čudno mi je palo otkud to tako u nevreme, dok nisam razabrao da su to stanovi za narodne poslanike. Izdaju se samo onda, kad je Skupština na okupu.

To mi je objasnila gospođa Maca Ristićka. Meni kad god tako treba kakvo obaveštenje, o pojedinim pojavama u Beogradu, ja se obratim gospođi Maci. Ona sve zna i na svako je pitanje kadra da da tačan i iscrpan odgovor, tako da čovek ne mora da luta od nemila do nedraga.

Gospođa Maca je moj informacioni biro i otuda vas, moje lepe čitateljke, po gdekad iznenadi, kad u mojoj kronici pročitate po gdešto, što ste mislili da niko ne zna sem vas.

Dakle, i po ovoj stvari, kad sam nisam mogao da je rešim, obratio sam se gospođi Maci.

— Otkuda to, gospođo, da u ovo doba godine mnogi samci napuštaju Beograd?

— Po čemu vi to sudite?

— Pa po tome, što vidim na prozorima mnoge liste za izdavanje kvartira za samce.

— Varate se. Ne dolazi to otud što mnogi samci napuštaju Beograd, već što je Skupština na okupu.

— Tako?

— Da, i sad ću vam to objasniti. Uzmite, na primer, kakvog siromaha, pisara ili recimo poreznika ili carinika.

— Dobro, uzmimo carinika.

— Lepo. Zamislite sad toga carinika sa malom platom.

— Zamisliću, to je vrlo lako zamisliti.

— Zamislite sad, da taj carinik sa malom platom ima ženu.

— Ako treba da zamislim lepu ženu, onda mi je to takođe lako. Lepu ženu ja sam kadari u svako doba noći da zamislim.

— Pa dobro baš, neka je i lepa. E, sad, zamislite da on ima dve sobe, u kojima skromno živi sa svojom ženicom.

— Pod pretpostavkom da nemaju dece.

— Dobro, recimo pod pretpostavkom da nemaju dece. E, sad zamislite da se kod nas, u Srbiji, bar dvaput godišnje sastaje Narodna Skupština.

— Pa to mi nije potrebno da zamišljam, to je već postojan fakt.

— E, lepo, — nastavlja gospođa Maca — dođe vreme da se sastane Skupština, a carinik… Hoćete da ostanete baš pri cariniku?

— Zašto ne, ostanimo pri cariniku!

— Dakle, carinik dođe uveče kući i počne da razgovara sa ženom; „Šta misliš ti, ženo, kad bi mi jednu sobu izdali kome narodnom poslaniku?“ — „Kakvom poslaniku?“ — pita žena. „Pa razume se, poslaniku iz većine!“ — odgovara muž. „A što baš iz većine?“ — pita radoznalo žena. — „Pa kako to pitaš; prvo i prvo, vući ćemo dobru kiriju, drugo i drugo, taj će me čovek poznati, mogu mu se dopasti, može uvideti da sam dobar činovnik, može progovoriti Ministru za mene pa, mogu i klasu dobiti!“ — odgovara muž. I tako se slože muž i žena, da izdadu jednu sobu, s nameštajem i poslugom, poslaniku iz većine.

— Dobro, to mi je sasvim jasno.

— E, ako vam je to jasno — nastavlja moj informacioni biro — onda ’ajdemo dalje.

— ’Ajd’mo.

— Vi znate, da naše skupštine traju dugo, a poslanici su ljudi familijarni i oni napuste i svoje kuće i ženu i decu, pa sede ovde po Beogradu po nekoliko meseca, je l’ te?

— Jeste, siroti, ja ih čisto sažaljevam zbog toga.

— E, pa ti ljudi radije onda sede u privatnoj kući, no u kafani.

— Tako je i u redu.

— Prvo i prvo, jeftinije prođu, a drugo, imaju i bolju negu.

— Sasvim, familijarnu negu.

— A da, zaboravila sam da smo mi zamislili carinika. Dakle, carinik prvo i prvo izvuče lepu kiriju, a drugo izvuče klasu.

— A kako izvuče klasu?

— Pa kazala sam vam već. Uveri se poslanik iz većine, da je to dobar i vredan činovnik.

— Pa to sam i hteo baš da vas pitam, kako se uveri: da li ga obilazi u kancelariji da ga vidi na radu?

— A to ne, ali ga ubedi žena. Zauzme se gospođa carinikovica, a međutim, dobrom negom i poslugom, učini da se poslanik iz većine oseti prosto kao da je kod svoje rođene kuće i, onda, umoli ga, prosto ga umoli.

— Eto vidite da sam ja bio u pravu, što sam zamislio carinikovicu kao lepu ženu.

— Pa… niste pogrešili. Je li vam sad jasno, otkud, za vreme skupštine, tako mnogo lista za izdavanje kvartira za samce.

— Jasno mi je. Vrlo mi je jasno. Hvala na obaveštenju.

34. Izborni dnevnik

Vi sad svi mislite da je to onaj izborni dnevnik, odnosno zapisnik, što ga birački odbor vodi na dan izbora. Nije, ovo je dnevnik gospođe Zore T., koji je ona vodila. za vreme dok joj je muž bio na putu kao pretsednik biračkog odbora. Muž joj je određen u neko selo, nekog udaljenog okruga, i probavio je na putu četvrtak, petak, subotu, nedelju, ponedeljak, utorak pa tek je u sredu stigao u Beograd. Gospođa Zora je za to vreme uzela jedan čist propis svoje devojčice, koja uči prvi razred osnovne škole, i zapisivala je svaki dan svoje utiske i svoja razmišljanja.

Meni, čije su veze sa ženskim svetom tako razgranate, nije bilo teško saznati za sadržinu toga dnevnika pa hoću i da ga iznesem.

⁂

Petak.

Jutros je Mika, odnosno moj muž, otputovao na izbore. Tako mi je danas neobično, čisto mi je prazna kuća.

Kad čovek zrelo promisli, to je, boga mi, tirjanski od ove države. Naredi tek da muž ode u kakvu komisiju, a i ne pita ženu: ženo more, kako je tebi bez muža? Podnosi li tebi da te tako odvojimo od čoveka, s kojim si ti naučila jesti so i hleb; nije li te strah noću samu, s detetom samo?

⁂

Subota.

Nisam mogla skoro celu noć spavati. Pala mi je na pamet jedna vrlo lepa misao, pa me to rasanilo i prevrtala sam se celu noć levo i desno.

Ići ću danas kod gospođe Ruže, da zamolim njenog muža g. Peru, da mi izračuna koliko dijurne ima da primi moj Mika. Bože moj, ala će to biti lepa stvar, ako mogne iz te dijurne da mi kupi letnji šešir i suncobran. A moći će, kako da neće moći kad je dobio tako daleko mesto, pa ima mnogo da prima.

Bože moj, baš ova država učini nepravdu čoveku, ali ga i pomogne.

Tako se radujem što je moj Mika dobio tako udaljeno mesto.

⁂

Nedelja.

Danas je dan izbora, a treći dan kako moj Mika nije kod kuće. Već sam se navikla bez njega.

Odjutros je puno sveta prošlo ulicom, išli su na glasanje. Sedela sam ceo dan na prozoru i posmatrala sam kako svet žuri na glasanje. Razgovarala sam i sa g. Jocom sekretarom.

— Kuda, kuda vi? — upitala sam ga, baš kad je bio pod prozorom.

— Idem da glasam.

— A za koga ćete vi glasati? — pitala sam ga radoznalo.

— Kad bi moglo biti, glasao bih samo za vas! — odgovori mi obešenjački a i ne pocrvene.

Bože moj, što ti je tako žena ostavljena, bez muža, bez odbrane svoje, pa odmah svako ružno misli. Nisam se nadala od g. Joce takvim mislima.

Posle podne je prošao kraj kuće i g. poručnik Milorad.

— Da nećete i vi na glasanje? — zapitala sam ga.

— A ne — odgovori on galantno.

— A što?

— Pa ja nemam pravo glasa.

— Šteta — rekoh mu, a to zato što sam bila radoznala, da li bi i on kazao da bi za mene glasao t. j. da l’ bi i njemu takve misli pale na pamet.

Posle smo razgovarali i o drugim stvarima, jer g. Milorad je vrlo razgovoran čovek.

Baš ovaj dan izbora može se reći da je pravi dan izbora. Ja sam se taki posle razgovora sa g. Miloradom rešila da vodim svoj izborni dnevnik malo opširnije.

⁂

Ponedeljak.

Siromah moj Mika, jutros mi i on pade na pamet. Noćas sam sasvim neke druge, onako više izborne stvari mislila, pa mi je tek jutros pao i on na pamet.

Dakle, tačno sam obaveštena. Dobiće 1534 dinara dijurne, a neće potrošiti ni trista. Suncobran i letnji šešir je moj. I kako će tek izgledati sa novim suncobranom i šeširom. Ja mislim da će g. Milorad, kad me vidi, odmah zažaliti što nema pravo glasa.

Danas ću izaći malo na Kalimegdan. Eh, Bože moj, pa ne mogu se za ljubav toga, što moj muž ima državna posla, zaboraviti. Naposletku, država može tražiti od njega da se muči tamo po selima, ali ne može država tražiti i od mene da sedim kod kuće.

⁂

Utorak.

Ovakva kakva sam, bez novog šešira i suncobrana, pa mi g. Milorad kaže odjutros, da sam sinoć bila najlepša na Kalimegdanu. Šta više, on kaže da on ništa ne polaže na odelo. Ja bi’ se, veli, njemu mogla dopasti i u beloj spavaćoj rekli.

Raspitala sam i čula da su izbori mirno prošli, jer sam se bojala da se Miki što ne desi.

Vele, on je lepo i pravilno izvršio izbor. Ali ne samo on, i ja sam izvršila izbor. Bez glasanja, bez biračkog odbora, ja sam moju kuglicu, moje srce, poverila g. Miloradu. To ne smem nikome priznati, ali smem napisati samo ovde, na propisu moje ćerke. Ovaj ću dnevnik i onako spaliti, čim dođe Mika s puta.

⁂

Sreda.

Danas dolazi Mika s dijurnom. Jedva čekam dijurnu.

Ja ne znam šta ću da radim. G. Milorad veli, kad sam mu pokazala moju kuglicu, da moram da mu izdam i mandat, Baš sam u neprilici.

Sići ću večeras na železničku stanicu da dočekam dijurnu, pa ću sutra posle podne, sa novim šeširom i amrelom, razgovarati opširnije sa g. Miloradom. Sve se bojim da na ovaj moj izbor ne bude kakve žalbe, stoga ću ova izborna akta, još pre no što stigne Mika, u furunu.

35. Moja kandidacija

Juče mi dođe jedna deputacija iz naroda. Primio sam je vrlo ljubazno.

Deputacija mi reče: došla je da me pozove da se primim kandidacije za narodnog poslanika. Tim povodom razvio se izmeđ mene i deputacije ovakav razgovor:

Deputacija: Narod bi želeo da vas vidi, kao svoga predstavnika, na poslaničkoj klupi…

Ja: Molim, da vas prekinem. Rad sam da vam obratim pažnju na tu sitnu okolnost, da bih i ja želeo sebe da vidim na poslaničkoj klupi. Obratite pažnju molim vas na tu čudnovatu slučajnost, da se već, u jednoj od najvažnijih narodnih želja, ja i narod slažemo.

Deputacija: Narod bi želeo da na poslaničkoj klupi vidi jednom onoga, koji će hteti iskreno braniti ga i zalagati se istinski za njegove interese i, upravo, posvetiti se, ceo i kroz ceo život, odbrani narodnih interesa.

Ja: Što se toga tiče, ja sa svoje strane sasvim pristajem i na ceo život. Zašto ne bih, molim vas, kad je i to jedno zanimanje kao i svako drugo. Eto, na primer, pop se posveti tome da služi Bogu kroz ceo život; ili oficir; na primer, obuče uniformu zato da služi odbrani otadžbine kroz ceo život; zašto se, dakle, ja ne bih posvetio tome, da branim i zastupam narod kroz ceo život. I što je glavno, ne bih ja bio prvi u Srbiji, kome je to postalo zanimanje, da brani narod kroz ceo život.

Deputacija: Narod će vas nagraditi svojim poverenjem i…

Ja: Dozvolite mi, da vam prekinem reč. Što se tiče nagrade, ja bih želeo i tu da olakšam narodu, koliko je god moguće. S toga ću se ja, što se tiče nagrade, pogađati sa državom.

Deputacija: Ne mislimo mi tu na dijurnu.

Ja: Eto, vidite, tu se takođe slažemo. I ja ne mislim tu na dijurnu. Dijurna, to je jedna sasvim zasebna stvar, koja meni sleduje kao poslaniku, pa zastupao ja narod ili ga nezastupao. Vama su, gospodo, poznati slučajevi da i opozicioni poslanici primaju dijurne. Dakle, nije reč o dijurni, nego o nagradi za moj trud, koji će morati država da mi da, s obzirom na želje i potrebe naroda.

Deputacija: Mi vas ne razumemo.

Ja: Meni bi vrlo žao bilo, ako se ja ne bih već na prvom koraku razumeo sa mojim biračima. Docnije, kad ja već budem imao mandat u rukama, to ne bi bilo nikakvo čudo. Ja ne bih bio prvi poslanik koji ne razume svoje birače, niti bi vi bili prvi birači, koji ne razumete svoga poslanika. Ali sad, sad je još vrlo potrebno da se razumemo. Dakle, ja vam svečano ovde dajem reč, i ovlašćujem vas da o tome izvestite i sve ostale birače, da ću uvek, tražeći sebi od države nagradu, voditi računa o potrebama kraja koji zastupam. Ako se moje želje recimo budu svele na to, da dobijem pravo na goroseču, ja ću je tražiti u vašem kraju. Zašto bih ja ogoleo i opusteo gore u drugim krajevima Otadžbine, koji me nisu ni izabrali.

Deputacija: (Razdragana, i radosno uzbuđena, kane joj jedna krupna suza na oko. Ona digne ruku i rukavom ubriše suzu.)

Ja: Molim vas, nemojte brisati tu suzu. Ja sam upravo njome prijatno uzbuđen i želeo bih da znam samo, smem li tu suzu smatrati kao narodnu suzu, t. j. plačete li vi samo u ime svoje, ili plačete u ime sviju mojih birača?

Deputacija: U ime sviju vaših birača. Znate, mi smo se, u ovoj dugoj političkoj borbi, već navikli na to da plačemo u ime sviju birača.

Ja: E, to je već druga stvar. Onda izvol’te ubrišite je u ime sviju birača. Ali, kako meni nije poznat taj narodni običaj, molio bih vas da mi objasnite: kad vi plačete u ime sviju birača, prilikom kandidacije i izbora poslanika, ili posle

Deputacija: Obično posle.

Ja: E, onda, ostanite pri tome narodnom običaju. Ja sam veliki pristalica održavanja narodnih običaja. Sačuvajte tu narodnu suzu za posle, kad ja već budem u skupštini. A sad, ako imate još kakvu želju, ja bih vas molio da mi je kažete?

Deputacija: Pa mi bi želeli da nam kažete vaš program.

Ja: Program?… Mogu vam reći da me tim zahtevom niste ni malo iznenadili. I ako sam ja protivnik programa, ja sam ipak očekivao da ćete ga vi od mene tražiti. Ja ću vam u istinu reći, da nisam nikakav program ni spremao. Zašto bih se ja mučio da spremam program, kad tih programa već ima gotovih i izrađenih. U toj našoj tridesetogodišnjoj političkoj borbi, ako ništa drugo nije postignuto, a ono to je izvesno: poslanički programi su skroz izrađeni. I što je glavno, bez obzira na partije, svi su ti programi vanredno izrađeni. Ja, dakle, ma koji od tih programa primam za svoj, ali kazaću vam nešto iskreno. Ti programi, koje kandidati razvijaju pred biračima u oči izbora, meni jako liče na ono što provodadžika govori i jednoj i drugoj strani u oči proševine.

Deputacija: Ali narod je već navikao na to.

Ja: Molim vas, ja sam već kazao da sam veliki poštovalac narodnih običaja. Kad je to već postao običaj, ja ću ga poštovati. Naši narodni običaji naša su odlika, i valja ih održati. Vi ne znate kako mene potrese, na primer, onaj narodni običaj, kad na Badnji dan domaćin uzme breme slame u ruke, pa on pođe napred i viče: ko, ko, ko, ko, a deca za njim, držeći se kao slepci jedno za drugo i vičući: pi, pi, ni, pi… Eto, tako bih ja želeo, po primeru toga običaja, neka se narod pohvata za mnom, kao što se slepci hvataju jedno za drugo, i neka viče samo: pi, pi, pi, pi, pi… I, razume se, svako takvo pile neka snese i po jednu kuglicu, a ja ću napred, i sa slamom u ruci, ući u Narodnu Skupštinu.

Deputacija: Ovaj…?

Ja: Da, znam šta hoćete da kažete. Ne sa slamom, nego sa programom u ruci, ući ću u Narodnu Skupštinu. U velikom uzbuđenju i patosu, zaboravio sam da slamu zamenim programom. Dobro, dakle, ja ću vam spremiti breme programa, i doći u narod da ga objasnim.

Deputacija: (Razdragano i uzbuđeno) Živeo!

Ja: A molim vas još nešto. Izvinite što ću vam sad na kraju postaviti jedno pitanje, koje sem trebao odmah u početku.

Deputacija: Izvol’te.

Ja: U čije ime vi dolazite da me kandidujete za poslanika?

Deputacija: Pa u ime narodno.

Ja: E, to me je onda žao, onda se ne mogu primiti.

Deputacija: Zašto?

Ja: Zato što neću biti izabran.

Deputacija: Ali ceo je narod za vas. Svi će glasati kao jedan.

Ja: Pa ipak neću biti izabran?

Deputacija: Mi ne razumemo.

Ja: Zato, što me nije kandidovao nikakav glavni odbor. Jer vi valja da znate, da se sloboda. izbora narodnog ne sastoji u tome, da on sam sebi izbere kandidate; nego da slobodno glasa za onoga, koga mu kaže odozgo glavni odbor. Pošto su sad slobodni izbori, narod nema prava i to da zahteva, da sam sebi nađe kandidata, Inače, kakva. bi to sloboda bila. Idite dakle vi i sporazumite se sa glavnim odborom, a dotle ću ja spremiti program!…

36. Kuće sklone padu

Odredi i mene jedanput predsednik Beogradske opštine u komisiju, kojoj bude stavljeno u zadatak, da pregleda sve beogradske kuće, pa da referiše opštinskom odboru, koje su kuće sklone padu, te da se što pre poruše.

Ta komisija izabere mene za pretsednika, i ja se vrlo predano odam proučavanju i ispitivanju kuća, koje su sklone padu, te i podnesem pretsedniku opširan referat. Ovde ću štampati samo izvod iz tog referata.

⁂

Br 1. — Mužu je 54, ženi 27 godina. On stalno pije budimsku vodu, vrlo rado jede rezance sa sirom, čita čak i oglase po novinama i smrdi sav na špiritus i kamfor.

Ona je vrlo „držeća“, čita rado moderne žurnale, vrlo voli „ajskafe“, ima i svoj žur, drži i frizerku, i njena sobarica miriše na rezedu.

Eto, — ta je kuća sklona padu, i to je br. 1.

Br. 2. — On je mlad, a ona je i mlada i lepa. On je dobar činovnik, svi ga hvale, ali — ne avanzuje. Ili nema sreće ili nema prijatelja. I njega to ne ljuti, on čeka strpljivo da ga se sete, ali, u koliko je on strpljiviji, utoliko je ona nestrpljivija; ona hoće da on što pre i što više avanzuje.

— Treba da im kažeš, treba da im kresneš u oči, — veli mu ona.

— Ne vredi to ništa, — pravda se on.

— Šta ne vredi! Ne umeš ti, ali ako ti nećeš, ja ću bome; ja ću im sve kresnuti. Ići ću i ministru i načelniku i svakom redom.

I, eno, je, sad je ona zašla po kancelarijama, ide od ministarstva do ministarstva, od kancelarije do kancelarije, od činovnika do činovnika. Eno je i u skupštinskom hodniku, eno je po ceo dan po čekaonicama, ona radi i rukama i nogama za svoga muža.

Br. 3. — I on i ona mladi. Uzeli su se iz ljubavi. Posle već malko im je i dosadila ta ljubav. On jednako u kafani, noću retko dolazi kući; ne dođe na ručak, ne dođe na večeru. Ako i izvede gdekad ženu, a on zamoli kakvog prijatelja da je zabavlja.

Ona po ceo dan sama, ili čita nešto, ili šeta po Kalimegdanu, jedva ako se nađe gde koji od njenih poznanika, da progovori s njom reč i dve.

Pa onda, o njemu ona sluša svašta; te ne znam kome je kupio svilenu haljinu, te ne znam kod koga je bio, te ne znam s kim se zabavljao, a ona jednako sama.

A samoća je i kaluđeru dosadna. Eto — i ta je kuća sklona padu.

Br. 4. — On je čestit i valjan i poznat i poštovan. I ona ga je sama poštovala kad je pošla za njega. Ali, on se suviše zaneo svojim pozivom. Zavuče nos u knjige, ili piše, ili ide po konferencijama, a žene se seti kad mu treba ugrejati ciglju da metne na stomak, ili kad mu treba podgrejati vodu, da seče žuljeve.

Ona čisto ne zna kad je bolje za nju, da li kad je kod kuće, ili kad nije kod kuće. Kad nije kod kuće, ona kao očajnica, ne zna ni s kim će da progovori. A kad je kod kuće, on nervozan, turoban, džandrljiv, ili gleda samo svoj posao, a za nju i ne zna da postoji.

Ona će morati jednoga dana da traži sebi naknade; ona će morati progovoriti, moraće se pobrinuti da neko i o njoj povede računa.

Eto — i ta je kuća sklona padu.

Br. 5. — Ona je vesela i živahna, a on ima malu platu. Ona se meša sa svetom, a on ima malu platu. Njoj je potrebno da je lepo obučena, a on ima malu platu. Ona mora i na zabave i na koncerte i u pozorište, a on ima malu platu. Njoj je potrebno leti ići i u banju, jer je „nervozna“, a on ima malu platu.

Eto — i ta je kuća sklona padu.

I tako dalje, i tako dalje. Ovo je samo izvod, a u mome je referatu izneto 279 kuća, koje su sklone padu.

I zamislite toliki moj trud, pa uzaludan. Gospodin Pretsednik je bacio moj referat u arhivu. On veli da ga nisam razumeo. Po mišljenju Gospodin Predsednikovom, one su kuće sklone padu, gde su zidovi popustili ili se temelj poljuljao.

Ja ipak ostajem pri svome, da sam ja G. Predsednika dobro razumeo, i da sam našao koje su kuće sklone padu.

37. Kako se namnožilo pleme akcionara

Kad je Bog stvorio svet, bila je jedna jedina banka: „Beogradska Banka“. Htedoše da joj izvade jedno rebro, da bi joj stvorili druga u životu, pa pogrešnom operacijom izvadiše joj sva rebra i ona morade da likvidira.

Tada postade: „Beogradski Kreditni Zavod“, koji rodi „Narodnu Banku“.

I „Narodna Banka“ nastani se u obetovanoj zemlji i izrodi mnoge akcionare. A kad se namnoži pleme akcionarsko, tada se jedan deo njihov iseli u drugu kuću, i osnova „Beogradsku Zadrugu“.

I tu to pleme akcionarsko življaše životom Bogu ugodnim i namnoži se jako. A kad se namnoži i suviše akcionara, tada se jedno pleme izdvoji i osnova „Palilulsku Zadrugu“.

I „Palilulska Zadruga“ rodi „Vračarsku Zadrugu“.

I „Vračarska Zadruga“ rodi „Vračarsku Štedionicu“.

I „Vračarska Štedionica“, rodi „Savinačku Zadrugu“.

I „Savinačka Zadruga“ rodi „Dunavsku Zadrugu“.

I „Dunavska Zadruga“ rodi „Udeoničku Zadrugu“.

I „Udeonička Zadruga“ rodi „Trgovačku Štedionicu“.

I „Trgovačka Štedionica“ rodi „Palilulsku Štedionicu“.

I „Palilulska Štedionica“ rodi „Savinačku Štedionicu“.

I „Savinačka Štedionica“ rodi „Građansku Štedionicu“.

I „Građanska Štedionica“ rodi „Činovničku Zadrugu“.

I „Činovnička Zadruga“ rodi „Savinačku Zadrugu“ .

I „Savinačka Zadruga“ rodi „Narodnu Zadrugu“.

I „Narodna Zadruga“ rodi tri sina: „Zanatlijsku Zadrugu“, „Radničku Zadrugu“ i „Zanatlijsko-radničku Zadrugu“, od kojih svaka za sebe izrodi veliko pleme akcionara.

Iz plemena jednog rodi se „Duvandžiska Zadruga“.

Iz plemena drugog rodi se „Mehandžijska Zadruga“.

Iz plemena trećeg, rodi se „Poslužiteljska Zadruga“.

A iz plemena oca njihova, „Narodne Zadruge“, kad se ovo namnoži, rodi se „Narodna Akcionarska Zadruga“.

I dok se tako množilo pleme akcionarsko u jednom kolenu, dotle i praotac onoga plemena, „Narodna Banka“ nije ostala bez semena u svojoj utrobi. U njoj je i dalje bilo poroda i množilo se pleme i tada se drugo pleme odvoji i osnova „Trgovačku Banku“.

I to se pleme akcionarsko naseli na lepoj i plodnoj zemlji i poče naglo da se množi i izrodi mnoge akcionare. A kad ih se namnoži toliko, da dividenda bivaše s dana na dan sve manja, tada se deo njihov iseli i osnova novo pleme „Prometnu Banku“.

I „Prometna Banka“ rodi „Savsku Banku“.

I „Savska Banka“ rodi „Založnu Banku“.

I „Založna Banka“ rodi „Eskontnu Banku“.

I „Eskontna Banka“ rodi „Izvoznu Banku“.

I „Izvozna Banka“ rodi „Zemaljsku Banku“.

I „Zemaljska Banka“ rodi „Produktnu Banku“.

I „Produktna Banka“ rodi „Transportnu Banku“.

I „Transportna Banka“ rodi „Savinačku Banku“.

I „Savinačka Banka“ rodi „Slovensku Banku“.

I „Slovenska Banka“ rodi „Privrednu Banku“.

I „Privredna Banka“ rodi „Centralnu Banku“.

A „Centralna Banka“ rodi „Mesarsku Banku“.

I namnoži se pleme akcionarsko i u tom drugom kolenu, i pritište ovu zemlju, a ne popuštaše ispod 12 od sto interesa. I namnoži se i suviše pleme akcionarsko, tako da će se teško dividendom ishraniti. I preplaviše zemlju menice i raziđoše se po svoj zemlji izvršitelji, i propišta Trgovački Sud. I to je, eto, prva glava od stvaranja akcionarskog sveta.

Amin!

38. Spaljivanje mrtvaca

Kao što znate, i kod nas se već u veliko radi na tome, da se mrtvaci spaljuju. Drže se predavanja, agituje se, i već ima i pristalica. Bila je izložena i jedna furuna za spaljivanje, na kojoj se gustiralo svakome tako, da ko je god video tu furunu, dobio je volju da što pre umre, samo da bi mogao biti spaljen.

Dolazio je i k meni jedan naš doktor i bio je zdravo ljubazan. O, Bože, merkao me je, zagledao me je sa svake strane, kao da bi hteo reći: „Ala će ovo biti dobro pečenje!“ I ja sam još samo očekivao da me pipne, kao što se jaganjci pipaju pred Uskrs. Zatim me je stao ubeđivati, kako bi ja trebao da pristanem da se ispečem posle smrti i dokazivao mi je, kako je to najslađa smrt na svetu, biti spaljen posle smrti.

— Ja nemam ništa protiv, doktore — rekoh mu — ali, evo, vidite, ja sam pečen još za života…

— Ništa zato, ništa zato…

Najzad sam pristao, pošto me je uverio da će se moj prašak čuvati.

Uostalom, zašto i ne bih pristao? Kakva je, kobajagi, razlika izmeđ toga, hoće li me mrtvog strpati u rupu ili u furunu! To mi liči na onu anegdotu o belom čoveku, kojega su uhvatili crnci ljudožderi pa hoće da ga pojedu. Ali kako je taj beli čovek vrlo znamenit svetski putnik i naučenjak, to su i crnci smatrali za potrebno da budu prema njemu pažljivi, učtivi i predusretljivi, pa kad su ga svukli i hteli da ga zakolju, a oni ga najučtivije zapitaju da im sam izjavi: želi li da ga pojedu u sosu, ili obično pečenog? To je bila lepa pažnja od strane divljaka i vrlo je tronula naučnika.

Eto, tako meni izgleda to pitanje, šta će biti sa mnom posle smrti. Jer, u stvari, ništa se neće izmeniti, pratnja će biti onakva ista kao i do sada, pevačka društva će pevati iste pesme, popovi će dobivati istu taksu, govornici će govoriti posmrtno slovo isto tako… t. j. ne, tu će već morati da se učine izvesne izmene. Jer, na primer, ona stereotipna fraza, u svima posmrtnim govorima: „Stan te pred ovom tužnom rakom!“… i t. d. morala bi se izmeniti i glasiti: „Stan’te pred ovom usijanom furunom!“ Pa onda ona posmrtna fraza: „A njegovo telo predadosmo materi zemlji“ glasila bi: „A njegovo telo strpasmo u majku furunu“. Morale bi se učiniti neke izmene i u opevanju mrtvaca, jer, na primer, ona fraza: „Iz zemlje si proizišao u zemlju ideš“ ne bi se mogla prosto preobrnuti pa glasiti: „Iz furune si izišao u furunu ideš“ nego bi se moralo to nekako poetski reći na primer: „Prah si bio, u prah ćeš i otići“. I ta bi fraza bila tačna, jer bi iz furune bio zbilja izvađen prašak.

Bože moj, kako bi to lepo bilo. Zamislite, izvade iz furune prašak i predadu ojađenoj familiji. Vraća se, na primer, udovica sa pogreba i nosi fišek. Pitaju je ljudi:

— Šta vam je to?

A ona tužno odgovara:

— To je muž u prašku.

Posle, razume se, ona se preuda i opet ostane ojađena i opet je sretnete s jednim fišekom i pitate je: šta je to?

A ona vam odgovara:

— To je drugi muž u prašku.

Ja ne mogu samo još nešto da razumem, a to je: da li bi ti praškovi bili zgodni i za kakvu upotrebu; da l’ bi, na primer, bili lekoviti? Jer ako bi to bilo, ja već unapred znam šta bi od čijeg praška moglo biti i na šta bi se mogao upotrebiti.

Na primer, prašak od gospođe S. T. — ah, to je ona lepa, bela, gospođa na korzu, u Knez Mihajlovoj ulici, kraj koje ne mogu da prođem a da ne uzdanem — dakle prašak od nje, bio bi izvesno najfiniji puder, od kojega se dobiva meko, fino i glatko lice i sveža koža.

Od praška gospođe R. — to je ona udovica što se uvek svađa sa svojim kirajdžijama — bio bi divan prašak za zube, oštar i čvrst, te bi časkom iščistio zube.

Prašak od gospodina K. P. bio bi odličan za posipanje dece, kad se ojedu.

Prašak od gospođice S. R. S. — ne daj Bože samo da ona umre — ali bi to bio izvesno onaj prašak, što se pospe čoveku za vrat, pa ga spopadne užasan svrab. To je onaj poznati prašak, što je jednom i u našoj Narodnoj Skupštini upotrebljen.

Prašak od moje žene, ili, svejedno, od vaše žene, ili, najposle, od svačije žene, bio bi izvesno prašak za kijanje.

Ali, neka je sve ovo dovde samo pretpostavka, jedno znam sigurno, a to je, da bi prašak od moje punice bio odličan prašak za buve. Upotrebom njegovom, ne samo da bi buve crkavale, no bi se prosto iselile iz kuće.

39. Nervoza

Kao dete vrlo sam se rado pravio bolestan, jer sam mnogo voleo „ajmokac“. Docnije, kad sam prestao voleti to jelo, osećao sam se uvek zdrav, sve do pre kratkog vremena, od kojega bolujem od. nervoze.

Ne bolujem ja od nervoze zato što je to moda, već stoga što mi se odistinski dopala ta bolest. Dopala mi se kao originalna. Na primer, moja. žena potegne u ljutini pa tresne tanjirom o patos i razbije ga. Ja se isprsim i pripitam:

— Šta je to?

Odmah mi njena majka, i cela njena familija, objasni da je to nervoza.

Tu skoro gospodin Iks., narodni poslanik, baci jednu gadnu reč i uvredu u skupštini, i onaj drugi htede da prsne, ali mu za vreme odmora objasniše, da je to kod gospodina Iks — nervoza.

Jedan opet moj poznanik, dugovao mi nešto malo po priznanici, pa kad sam mu i po četvrti put zatražio, on dočepa onu priznanicu i iscepa je na param-parče. Posle mi je objasnio da je to kod njega nervoza.

I meni se neobično dopadne ta bolest, i pošto mi se dopala, to je i ja dobijem. Ostavljao sam menice da se protestuju, pa kad su me prijatelji — potpisnici pitali: zašto, odgovorio sam im, da je to kod mene nervoza. Izbacivao sam gazde kućne, kad su dolazili po kiriju, pa kad su me u kvartu pitali: zašto, objašnjavao sam im, da je to nervoza.

I tako je ta bolest sve više i više uzimala maha kod mene.

Jednoga se dana sam za sebe zabrinem. Šta li će biti, Bože moj, od mene, ako ta bolest uzme sasvim maha? Bolje je izranije se lečiti.

I odem doktoru.

— Pa šta onako osećate; kad ste od prilike nervozni? — pita doktor.

— Pa… tako od 22 ili 23 pa do kraja meseca, osećam se vrlo turoban i neraspoložen. Pa onda, nervozan sam kad mi uđe izvršitelj u kuću. Dok on vrši svoj posao, a ja sve merkam, da l’ da ga uhvatim za grudi ili za vrat; pa onda, takav sam isti kad mi dođe gazda za kiriju, omrznem ga odmah kao skota… Uopšte, nervozan sam, vrlo nervozan.

Doktor me prvo pogleda u oči, poče da kuca to grudima, opipa mi džepove (ali je on tako udesio, da bi naivan bolesnik mislio da mu stomak pregleda), natera da isplazim jezik; promisli malo, promisli, pa će mi reći:

— Znate, morate živeti dijetalno. Ne smete se uzbuđivati i ne smete ništa misliti.

Odem od doktora sasvim zadovoljan. Živeću dijetalno, čuvaću se uzbuđenja i neću ništa misliti.

Ali do đavola, kako ću živeti ako ne budem ništa mislio. Pa ja živim pišući po listovima, a kako ću pisati ako ne budem ništa mislio. Ne kažem da u nas nema mnogih i mnogih, koji i pišu i ništa ne misle, ali je moja rubrika tako delikatna da ja, hteo ne hteo, moram misliti.

Ne ostaje mi ništa drugo, nego da napustim novine, pa da potražim državnu službu. Oh, koliko ja njih znam, koji su se u toj banji izlečili od nervoze, sigurno time što nisu ništa mislili.

I sad počeh da pravim onaj dugački put, koji svi u Srbiji čine kad traže državnu službu. Iz ministarstva u ministarstvo, iz čekaonice U čekaonicu. Snabdeo sam se sa jedno pedeset taksenih maraka, poneo sam čitavo tuce hartije, da uvek pišem molbe, sve nove i nove. Za poštara, đumrugdžiju, diplomatu, policajca, svejedno. Kod nas je to svejedno, glavno je samo kakvo mesto, kakva državna službica, da bih samo mogao mirno živeti a ništa ne misliti.

Uđem kod ministra, i on me, kao što je to u celom svetu običaj, primi sedeći i pušeći cigaretu:

— Šta bi vi želeli?

— Službu u vašem resoru.

— Otkud baš da izaberete ovu struku?

— Ah, ne, gospodine ministre, ma koju struku, to je sasvim svejedno. U toliko pre, što je meni potrebna služba samo zato, da ništa ne mislim, a to se može kod nas u svima strukama postići.

— Varate se, gospodine — poče me ubeđivati ministar i objašnjavati mi značaj svoje struke, dokazujući mi, da ipak treba u njoj nešto malo misliti, makar nešto malo.

Tako me je drugi ministar uveravao, da u njegovom resoru nema položaja na kojemu ne treba misliti.

Tako treći, tako četvrti i svi redom.

Ja se sa očajanjem obratim opet doktoru. Požalim mu se. Kažem mu da bi hteo ne misliti, da sam smatrao da se to može postići jedino ako dobijem državnu službu, ali me svi ministri uveravaju, da se u njihovom resoru mora makar koliko toliko misliti.

— Šta ću sad? — pitam očajno doktora.

— Ta nisu vam ministri bili iskreni. Ima mesta u Srbiji — veli mi doktor — na kojima čovek može biti a da ništa i ni o čem ne misli.

— Kažite mi ih, doktore, ako Boga znate?

— Pa to su, zaboga, ministarska mesta. Oni vam to iz sebičnosti kriju, ali to su kod nas položaji, na kojima čovek može mirno i spokojno sedeti, ne misleći ništa.

— Jes’, Boga mi! — pljesnuh se ja po čelu.

⁂

Eto, od tog doba. neprestano očekujem da postanem ministar, te da se oprostim ove moje boljetice.

40. Zaboravljene stvari

Prošle su silne zabave, još samo po gdekoji koncerat sa sve mršavijim i mršavijim programom, što se priredi. Igrači su se već odmorili; toalete već spakovane, uspomene zabeležene u knjigu „Spomenicu“ i sve je u svom redu. Još samo, kao ostatak tolikih silnih zabava, vuče se po garderobama po kakva zaboravljena stvar — rukavica, džepna marama ili tako što — koju dotični nije digao ni dosad.

Najzad, te sitne stvari čoveka i mrzi da digne, ali mi je još uvek čudo da u garderobi u Oficirskom domu, još od decembarskih zabava pa sve dosad, leže tri zaboravljene stvari, koje niko ne diže. To su: jedan boa, jedna mandžetna i jedan cviker.

Boa je lep, elegantan, od belog perja; mandžetna nosi marku „R Sans Rival 67. 10—25“ i ima crveni merdžan u rupici kao dugme; cviker je običan, srebrn, numera jedan i po.

Te tri stvari leže mirno jedna kraj druge, očekujući da ih potraže gazde. I evo već tri meseca kako leže, pa im i dosadilo. Najzad, da bi prekratili vreme upuste se u razgovor. Evo toga razgovora:

Boa: (mandžetni). To ste vi krivi, da sam ja sad ovde ostavljen i zaboravljen.

Mandžetna: Ali, molim lepo…

Boa: Jeste li igrali sa mnom fokstrot?

Mandžetna: Jesam. Oh, kako sam ga zanosno igrao.

Boa: A jeste li igrali čarlston?

Mandžetna: Jesam, oh, kad bih ga mogao ponoviti.

Boa: Pa onda tango, pa vals?

Mandžetna: Sve, sve, ceo red igara sam igrao sa vama.

Cviker: Razume se, a meni je ostalo da igram samo „odmor“ s njom, i da platim večeru.

Mandžetna: (ljutito cvikeru) Ćutite vi, vi ste celu intrigu i napravili:

Boa: S njim ću ja već posle razgovarati; nego o vama je reč. Dakle, kad ste sve igrali, zar vam je to malo bilo, nego ste, posle drugog kadrila, potrčali za mnom u garderobu! Zašto ste morali da potrčite za mnom u garderobu?

Mandžetna: Primetio sam da vam se odrešila cipela, hteo sam da vam pomognem.

Boa: Lepo, a zašto ste spustili u ruke garderoberu deset dinara, te se izgubio za časak.

Mandžetna: To je… onako… sasvim slučajno i sasvim nevino. I cela bi stvar ostala sasvim nevina, da nije naišao u garderobu ovaj, ovaj cviker numera jedan i po.

Cviker: Ali, dozvolićete, ja sam bio na muževljevom nosu. Još dok ste vi igrali čarlston, pa tango, pa sve valcere, on me je bar petnaest puta izbrisao. Ljutio se čak što sam numera jedan i po, što nisam numera jedan.

Boa: A zašto?

Cviker: Pa numera jedan još bolje uveličava.

Boa: Da, njemu to i treba, on i voli da uveličava stvari. to, to je bila jedna obična sitnica, gospodin „Sans Rival“ numera 25, hteo je da mi pomogne da vežem cipelu… jedna obična sitnica…

Mandžetna: I to jedna nevina, više familijarna sitnica…

Boa: A vi, vi, uveličavajuće staklo, vi ste tu stvar tako uveličali da je dama, kojoj sam se ja oko vrata vio, morala u neprilici da me zaboravi.

Mandžetna: Razume se, gospodinu, na čijim sam ja rukama bio, kad ste se vi pojavili na vratima, tako su zadrhtale ruke, da su mu obe mandžetne spale. Jednu, i to levakinju, u hitnji je dohvatio, ali mene, nije imao vremena.

Cviker: Kako ste nepravedni. Pa da sam ja hteo da uznemirim tu familijarnu sitnicu; da sam ja intrigant, kao. što velite, zar bih i ja bio ovde s vama? Naprotiv, ja sam vam pomogao, to ćete odmah uvideti, kad vam ispričam kako je stvar tekla. U sali, dok ste vi igrali i dok se niste odvajali jedno od drugoga, ja sam se neprestano znojio, to bi već bila prva usluga koju sam vam učinio, ali se ja na nju ne pozivam. Ovde je glavna ona sitnica, ona nevina, više familijarna sitnica, kao što se izvoleo gospodin „Sans Rival, numera 25“ izraziti. Dakle, situacija je bila ovakva: odmah posle drugog fokstrota, beli boa nestade iz sale, ja budem dobro izbrisan. Malo zatim, nestade i mandžetne „Sans Rival“. Ja budem ponovo izbrisan i odmah pođem u poteru. Pred vratima garderobe sretnemo garderobera, onog što je primio deset dinara da se momentalno ukloni. Ja grunem u garderobu i… tu zateknemo pomenutu familijarnu sitnicu! Beli boa u zagrljaju sa mandžetnom „Sans Rival numera 25“. To je svakojako bila pogreška, jer cipela se svakojako nije oko vrata odrešila. Da bi izbegao skandal, ja hitno padnem s nosa mužu. Razume se, kad sam takvu uslugu učinio, nije nikakvo čudo što je svako mogao kraj njega da pobegne u salu, a on ostao tražeći mene. Nije čudo ni to, što ste vi, beli boa, morali pasti sa vrata, kao što ste i vi, „Sans Rival“, morali pasti sa ruke, koja je zadrhtala. Je li vam sad jasno, vidite li vi, da sam ja u stvari bio umanjavajuće, a ne uveličavajuće staklo?

Boa: Sad razumem, hvala.

Mandžetna: I ja vam blagodarim.

Eto, tako su razgovor vodile međ sobom ove zaboravljene stvari.

41. Pre i posle rata

Kada sam se, pre skoro dvadeset godina, javio u ovoj rubrici, ja sam prvu svoju hroniku počeo rečima: „Sve je to već jednom bilo!“ Danas, kada se povodom jubileja „Politikinog“, vraćam toj rubrici, ja je ne mogu početi kao pre, ja bih jedino mogao reći: „Sve ovo nikad dosad nije bilo!…“ jer, odista, od tada pa do sada sve se tako izmenilo, prevrnulo, izmetnulo i posuvratilo, da ni nalik nije više na ono doba kada sam ja otpočeo pisati beogradsku hroniku. Novi ljudi, nove navike, novi običaji, nove vrline i novi poroci, te ne umem čisto ni da se nađem među njima. I kakvo bogastvo tema za pisanje danas; gamižu kao mravi u mravinjaku, zuje kao pčele u košnici i nameću se same hroničaru da ih se prihvati. Gde god se okrenete oko sebe, gde god bacite pogled, ili na koju god stranu pružite ruku, a vi napipate temu za pisanje. Konkursi za lepotu žena i ankete o ministarskim aferama; razvrstavanje činovnika po novom zakonu i rasprštavanje komunista po staroj obznani; pa naš izvoz u inostranstvo diplomata i defraudanata i uvoz iz inostranstva kockara i umetnika; pa sudari vozova i sudari kirajdžija i kućevlasnika, pa razni konkordati, konvecije, koncesije, uredbe, protokoli, a uz to sekvestri, šverceri i ratne oštete; pa onda, izvoznice i procenti, naoružanja i bankrotstva, i još: padanje dinara na berzi i skakanje morala u politici. A povrh svega toga još: fokstrot i agrar, varietei i drugi sveštenički brak, a već i da ne pominjem razne deklaracije, afirmacije, degradacije, detronacije, manifestacije, ovacije, demonstracije, reputacije, kvalifikacije, deputacije, kolonizacije, komasacije, opservacije, likvidacije, stagnacije, perturbacije, adaptacije, regulacije, kandidacije, eksproprijacije, evakuacije, informacije, licitacije, racije i dacije. Tako ko bi još bio kadar izbrojati sve današnje teme za pisanje, a kamo li u tolikoj gomili se umeti naći!

A nekada! Gde je ono blaženo nekada, ono predratno nekada, kada je istina bilo malo tema za pisanje, ali je bar bilo mnogo smeha, mnogo iskrenoga smeha, Sećate li se? — Bilo je svega nekoliko tema. Kaldrma, menice, tramvaji i — tašte. Ali kad bih pokušao da se i na te teme vratim, nisu ni one više ono što su bile. Izmenilo se, sve se izmenilo! Kaldrma je u Beogradu sad mnogo gora no što je bila pre dvadeset godina; stare se menice ne plaćaju zbog Likvidacione banke, a nove se ne eskontuju zbog likvidacije raznih banaka; tramvaji su pre imali svega dve osovine i četiri točka, sad imaju četir osovine i osam točkova; tašte su pre rata bile jedna obična porodična napast, a sad i one, bome, potkratile suknje, manikiraju nokte, posećuju bioskope i, eno ih već i pred konzistorijskim vratima. Ni nalik na nekadanje predratne tašte!

I sad sam već u takvoj neprilici da se među mnogobrojnim posleratnim temama ne umem da nađem, a starih tema ne smem da se prihvatim, jer nisu više ono što su bile; ne ostaje mi ništa drugo no da se vratim na onu jednu, na onu večitu, na onu nepromenljivu temu, na — žene. „Sve se menja! — rekao je jedan nepoznati filosof. — Sunce hladni, severni ledeni pol se kreće; zemlja menja svoju večitu putanju; planine se razoravaju; reke menjaju tokove, more usahnjuje; izumiru rase ljudske; države propadaju i nove niču; menjaju se društveni odnosi, naravi, pojmovi, religije — sve, sve se menja, samo žena ostaje uvek ono što je bila sedmog dana po stvorenju sveta, prvog dana po stvorenju čoveka. Jedna i ista kroz sva vremena, kod svih rasa i u svima svetovima; u pariskim salonima, kao i međ ledenim brdima na polovima; na ekvatoru kao i na nepristupačnim visovima Himalaja!“ E, pa ako je tako — a nepoznati filosofi često su bliže istini no poznati — onda: zašto bih ja bežao od žena, kad nikad dosad nisam bežao, odnosno: zašto bih ja bežao od teme, koja je jedina nepromenjena te o njoj mogu pisati i sad posle rata, onako isto kako sam pisao nekada, pre rata.

Pa ipak neće biti da nepoznati filosof ima u svemu pravo, jer, ako mu se i prizna, onako uopšte, da su žene kroz sva vremena, kod svih rasa i kod svih naroda, uvek iste i nepromenjive, ne može se reći da nema baš nikakve razlike između predratne i posleratne žene. O, ima je: to je nesumnjivo da je ima, i to će vam svaki dobar poznavalac žena potvrditi. Dajte vi u ruke jednome stručnjaku, poznavaocu robe, parče štofa i, čim ga pipne, on će vam odmah reći: „Ovo je predratna, ili, recimo, posleratna roba!“ je l’ te? Tako i ja, vidite — a kako mi priznajete da sam poznavalac žena — velim vam: dajte mi u ruke jednu ženu i ja, čim je pipnem, reći ću vam: ovo je predratna ili, recimo, posleratna žena!

Razlike su očevidne, pa se mogu čak i bez stručnjačkih kvalifikacija uočiti. Pre rata sve je bilo nekako dugačko; duga suknja, duga kosa i dugačak brak; sad, posle rata, sve je kratko: kratka suknja, kratka kosa i kratak brak. Pre rata žene su se dekoltovale odozgo, a sad, posle rata, dekoltuju se odozdo. Pre rata muž se mešao u politiku, a žena je ogovarala; sad, posle rata, muževi ogovaraju a žene vode politiku. Pre rata žena je rađala jedanput godišnje; sad, posle rata, rađa i po tri put ali bez posledica na priraštaj stanovništva. Pre rata, ako se za ženom i vukao kakav rep, šaputalo se to i ona ga je, grešnica, skrivala i zataškavala na sve moguće načine; sad, posle rata, rep je postao sastavni deo toalete. Pre rata ako si sreo koga reduciranog čoveka, a ti si bar znao da je pošteno odslužio svoje i državi i ženi, a sad, posle rata, sretneš zdrava zdravcita čoveka i čuješ, reducirala ga i država i žena. Pre rata zazorno je bilo za neku ženu reći da je raspuštenica; sad, posle rata, to je čak i kvalifikacija. (ja znam jednu raspuštenicu koja ima štampane vizit-karte, a ispod imena stavila je kao zanimanje „raspuštenica“, jer joj ta vizitkarta obezbeđuje da kod raznih načelnika i inspektora bude i preko reda primljena.) Pre rata kad dođeš u tri sata po ponoći naljoljan kući, a žena te izgrdi ko vašku i gađa te papučama i šamlicom; sad, posle rata, kad dođeš u tri sata po ponoći kući naljoljan, a ti i ne zatekneš ženu kod kuće. Pre rata kad te žena uhvati da si vanbračno vrdnuo, ona najpre padne u nesvest, zatim ustane i ispljuje te svojski, pa onda uzme nov novcat, još neplaćen amrel, ode i potraži „onu“, sretne je nasred ulice i razbije joj nov novcati amrel o glavu, a zatim se vrati kući na produženje bračnoga života; sad, posle rata, kad te žena uhvati u neverstvu, a ona se iskida od smeja, pripali cigaretu i teši te, veli: „Uostalom, imaš pravo, brak i ne treba da bude robija; mi moramo jedno drugome dati slobodu u tom pogledu i tolerirati takve male bračne nestašluke!“

Pa kad je već tako očigledna razlika izmeđ predratnih i posleratnih žena, zar ne bi onda logično bilo, da je i vrednost ženi, kao i svemu ostalom, mnogo više skočila posle rata prema vrednosti koju je ona imala pre rata. Stanovi su naprimer dvadeset i pet puta skuplji sad no pre rata; obuća trideset puta skuplja, odelo dvadeset puta, a životne namirnice petnaest puta. Nastaje, dakle, pitanje: koliko je porasla vrednost posleratne žene od onih koju je ona imala pre rata; drugim rečima: kad je pre rata muž trošio na oblačenje ženino po jednu menicu mesečno, je li dovoljno, sad posle rata, potrošiti po jednu kuću mesečno? Ili, moglo bi se možda i drugače postaviti pitanje: ako je jednome čoveku pre rata. bila dovoljna jedna žena radi održavanja braka, da li mu je, s obzirom na izmenjene prilike, potrebna sad za održavanje braka odgovarajuća vrednost, tj. dvadeset i pet žena ili, ako žene stavimo u red životnih namirnica, onda, recimo, petnaest žena

Ali, uviđate valjda i sami da bi ovakva pitanja teško bilo postaviti ako ne želimo ostati bez odgovora. Uostalom, žena nije nikakav artikl pa da joj se vrednost odmerava prema ostalim artiklima. Istina, prilikom, oporezivanja luksuznih artikala u Narodnoj Skupštini, jedan je narodni poslanik insistirao na tome da se i žena oporeže kao luksuzni artikal, ali, hvala Bogu, nije uspeo. Jer, dozvolite, kada bi žena imala vrednost jednoga artikla, ona bi tada nesumnjivo morala biti berzanska roba, ne zato što se na berzi obično prodaju papiri koji su skloni padu, već zato što je žena artikal vrlo nestalne i promenljive vrednosti.

Bože moj, kada bi to nešto bilo, ala bi se u novinama rado čitali berzanski izveštaji. Ja mislim da bi bila najčitanija rubrika, tako da bi bacila u zasenak rubriku sa natpisima: „Tajanstvena soba br. 48 u hotel ’Palasu’“, „Leš na mokroluškom drumu“; „Svetski kockar iz hotel ’Astorije’“ itd. Još s jutra počele bi se pred redakcijama zbirati gomile radoznalih čitalaca očekujući brojeve iz mašine, otimali bi ih od prodavaca i nervozno preskakali i rursko pitanje i Grčku republiku i razgraničavanje sa Rumunijom, preskakali bi čak i Narodnu Skupštinu i sve ostale rubrike, samo da što pre vide jučeranji kurs na berzi. A ti bi berzanski izveštaji verovatno ovako glasili:

Zagreb: Cene pokazuju tendenciju da padnu.

Beograd: Žene naglo skaču.

Ljubljana: Vrednost nepromenljiva, tražnja velika.

Sarajevo: Žene promenljive, čas padaju čas se dižu.

Osijek: Vrednost žena kolebljiva. Ponuda velika.

Split: Žena se čvrsto drži na ceni.

Tako bi to izgledalo, vidite, kada bi žene bile berzanska vrednost, ali, na žalost, one to nisu. Ja čak nisam mogao tu pojavu da razumem, pa sam se obratio jednome priznatome finansijeru da mi objasni: zašto žene nisu, ili zašto ne bi mogle biti berzanska vrednost, i on mi je vrlo stručnjački odgovorio:

— Ma da žene imaju pokriće, ne mogu se ipak smatrati kao zdrava valuta!

Posle tako jasnoga objašnjenja prestao sam dalje raspitivati, ali, posle toga objašnjenja, čini mi se, mogao bih prestati i o ovoj temi pisati. Ja nemam prednje zube, a bez prednjih zuba bolje je izbegavati ovakve teme.

42. Ratna šteta: monolog

Udovica iz unutrašnjosti, lepa i vragolasta, navučenih obrva i nakarminjenih usana. Obučena je i očešljana je srpski, sa dijamantskom granom na šamiji. U jednoj ruci suncobran, a u drugoj tabak hartije, previjen na četvoro. To je njena molba, koju podnosi Direkciji Plena.

⁂

Je l’ te, molim vas, da l’ ko zna da mi kaže gde je Direkcija Plena? Raspitujem se na sve strane, pa niko ne zna da me uputi. Ono, što se ne zna gde je plen, to još i razumem, ali red je bar da se zna gde je Direkcija Plena, jer, što kažu naši, ako je pita i pojedena a ono bar tepsija treba da je tu!

A čudo me ne pitate šta će mi Direkcija Plena? Kako šta će mi, zaboga, pa valjda je red da i ja dobijem ratnu oštetu. Izdobijaše, izdobijaše, ko ti već nije dobio ratnu oštetu. ’Ajd’, ne kažem, ko je oštećen i pravo je da dobije; ali ih ima… eto, što kažu, gospa Mica poštarka naša ne samo da joj ni dlaka nije izneta iz kuće, nego se još kod nje našao i tuđ klavir, pa javila se i ona za ratnu štetu. E, pa, što onda da se ne javim ja kad sam odista oštećena. Sam mi je advokat priznao da sam u pravu. Pa dabome, ne bi mi čovek inače ni napisao molbu, da nisam u pravu.

Kad sam pošla u Beograd, a kuma-Lena me zaplaši. „Pazi, kaže, da ne padneš u advokatske ruke!“ More, mislim i ja u sebi, nije ni to najveća nesreća pasti u advokatske ruke. Dabome, nisam otišla kod prvog čiju sam firmu pročitala, nego sam se malo raspitivala. Raspitivala sam ko je od reduciranih činovnika skoro postao advokat — taj će, znate, biti jeftiniji. I rekoše mi za jednoga koji je koliko onomad reduciran, te ja hajd’ k njemu. I ne mogu da požalim, Boga mi! Dočekao me čovek kao sestru, pa sve: „Izvol’te, molim vas; sedite, molim vas; kako ste, molim vas; šta. želite, molim vas!“ i tako sve lepo i slatko, kao da su mu puna usta ćetene alve. Pa kažem ja temu zašto sam došla a on meni: „izvol’te, dođite sutra opet“. Pa „dođite opet“, pa „dođite opet“ — te išla sam tako jedno pet šest puta kod njega i napisa mi čovek molbu a ne naplati mi ništa i još on prilepi marku i plati dva put večeru za mene. Neki vrlo sposoban čovek, šteta što država tako sposobne ljude reducira.

I eto, gotova mi molba, a sad nema ko da mi kaže gde je Direkcija Plena?

Kad sam pošla u Beograd zbog ove stvari, a kuma Lena jednako navalila: „Ama, ostavi se, boga ti; kako možeš tražiti oštetu kad ti ni jedna igla iz kuće ne fali. Nisi baš ništa oštećena!“ — Eh, mislim se ja u sebi, ja znam da li sam oštećena ili nisam. Ne mogu se ja tek celom svetu ispovedati, ali vama ću kazati te ako hoćete da mi pomognete i da progovorite koju dobru reč za mene gospodinu ministru. Kazali su mi: može da ti se svrši stvar, samo ako ima ko da progovori koju dobru reč ministru za socijalnu reformu i agrarno izjednačenje zakona. Pa zato, ko velim, da vam kažem sve kako je bilo i što je bilo, te ako hoće ko od vas da mi se nađe.

Kad naiđoše ono Švabe, preplašili smo se, bome, pa još kako. Baš svi smo se preplašili, a kako ja tek samohrana udovica bez muške glave u kući. Pravo da vam kažem, onda sam tek videla šta vredi muška glava i od tada sam svaku mušku glavu počela ceniti. Pa to tako, preplašila sam se kao niko moj i ne izlazim iz kuće dva dana. Kad trećeg dana, zakuca meni neko na vrata. Ja pretrnuh živa i jedva procedih kroz zube: „slobodno“, a uđe jedan austrijski oficir, mlad kao kaplja, a obrijan i udešen kao da je pošao na fotografiranje. Uđe i reče mi nešto švapski, ali ko će ga razumeti šta mi je rekao. Razumela sam samo: „Bite, bite!“ pa i ja njemu odgovorim: „Bite!“ On progovori još nešto pa ujedanput uštinu me za podvoljak. Iju, prevrte se ona soba oko mene pa ti mu podviknem: „šic!“ Ne znam pusto nemački i učini mi se to „šic!“ kao da mu je nešto nemački. Pa tako, viknem. Ja njemu „šic!“ kao što bi svakom mačoru viknula, a on meni odgovori: „tanke“ i sede. Sede, boga mi, i to na minderluk. Tek posle sam razumela zašto je seo; objasnio mi je Joca šnajder da „šic“ nemački znači sedite, pa ja mesto da ga oteram a ja ga još ponudim da sedne.

Pa tako danas, tako sutra, navadio se lepo čovek pa svaki dan dolazi, a ne mogu da kažem da je bio čovek neučtiv, naprotiv vrlo učtiv i miran. To toliko što me po koji put pipne za podvoljak, ali, što kažu, neka mu je prosto, kad je samo inače učtiv.

I tako to lepo išlo donekle, dođe on ujutru, ja mu viknem „šic“, on sedne, ja mu skuvam kafu, on me pipne za podvoljak, kaže on meni „tanke“, kažem i ja njemu „tanke“ i lepo ode čovek.

Jest, ali posle nekog vremena čujemo mi da su austrijske okupacione vlasti dobile naredbu da preduzmu prema našem građanstvu strožije mere. Crna ja, mislim u sebi, šta ću i kako ću, ako i onaj što mi dolazi svaki dan na kafu, preduzme prema meni strožije mere. A, boga mi, tako vam je i bilo!

Nasta jedno nasilje, pa nasilje, pa nasilje, a ne znam pusto nemački pa ne umem ni da se branim; a okupaciona vlast pa ne smeš ni da se protiviš, a oni naši ne vraćaju se tri godine, pa ko će živ i da ih sačeka! Htela sam i da se žalim višim vlastima, nije da nisam htela, uvidela sam da nema smisla. Rat je, neprijatelj je, pa ima prava rekvizija u okupiranoj zemlji. Rekverira namirnice, rekvirira kuću, rekvirira železnicu, rekvirira čitavu državu, te da nema prava da rekvirira mene, jednu samohranu udovicu.

Ali, bilo je što je bilo, pomenulo se a ne povraćalo se, a najposle, i boljima od mene pa se zaboravilo. Ali sad bar, kad je sve svršeno, pravo je da tražim ratnu oštetu.

A zašto, zaboga, ne! Zar druge, razbilo im se lonče ili ogledalce, pa potegle i traže hiljade, a što ja da ne tražim za moju razbijenu čast i dobar glas, kad je to moj jedini kapital. Ako tu ne treba država da da oštetu, a ono ne znam gde treba.

Je l’ te, molim vas, da li ko zna da mi kaže gde je Direkcija Plena da predam ovu molbu. Šta kažete — dole na Savi, u Karađorđevoj ulici? E, hvala, idem odmah tamo. Baš vam hvala!

43. Predlog za himnu

Gotovo nema godine, a da ovu lepu zemlju, ovu veselu Srbiju, ne snađe po kakva nevolja. Jedne godine filoksera, druge peronospora, treće suša, četvrte grad, pete poplava, a da i ne računam u narodne nevolje i izbore narodnih poslanika, pošto se ta nevolja svake godine ponavlja te smo i navikli na nju.

I sve se to podnese i svemu se nađe leka, nevolji koja nas je ove godine zadesila, niti će se naći leka, niti se može podneti.

A znate li koja je to nevolja? — Propevali smo. Propevali smo kao nikada dosada.

Ono, istina, poslovica veli: „Blago kući u kojoj se peva“, te bi se zar moglo reći i „Blago narodu koji peva“, ali što je mnogo, mnogo je.

Ovo je već poplava, prava poplava. Nabujala i nadošla voda pa plavi, plavi listove i čitaoce — predlozima za himnu.

Sretnem pre neki dan đakona Sretu. Zbunjen, bled, iznuren i nepoverljivo gleda u svakog ko prođe kraj njega, kao da mu je popadija odbegla.

— Šta vam je, oče đakone, vi ste pre tako dobro izgledali? Da niste bolovali?

— Nisam, veli mi tiho i zagleda mi duboko u oči, rešavajući se da mi se poveri.

Kako sam meka srca, ja se rastužih i, da ga okuražim, pružim mu prijateljski ruku. On je srdačno prihvati, stište je i zapita tiho:

— Smem li vam se poveriti?

— Slobodno, oče đakone, ja zdravo volim te tako familijarne stvari.

— Ovo nije familijarna.

— Nego?

— Državna stvar.

— Tako?

— Da. ’Ajdemo, ako je po volji na Staro Groblje; tamo nas neće niko videti.

Ja sam često puta tako u dvoje išao na Staro Groblje, kad sam imao potrebu da nas niko ne vidi, ali nikad nisam u životu išao sa đakonima. Najzad, nek me i to u životu snađe, kad sam već dao reč.

Sedosmo na klupu, đakon se najpre osvrnu levo i desno, pa kad vide da nema nikoga a on poče da se raskopčava. Pošto raskopča mantiju, zavuče ruku i izvadi jednu hartiju.

— Ja sam napisao predlog za državnu himnu, koja se da pevati na osmi glas.

— Tako? — učinih ja.

— Slušajte!

I đakon poče da mi čita, čita. Kad je svršio, a on me pogleda pravo u oči, iz kojih, razume se, nije mogao ništa da pročita.

— Čujte sad i da vam otpevam ovaj predlog — reče đakon i poče tiho, nežno da peva svoj predlog na osmi glas.

Ja mu ushićen čestitah i htedoh već da pođem ali me đakon zadrža za kaput.

— Čekajte! Budite strpljivi! — reče tiho pa zavuče ruku u levi džep i otud izvuče drugu hartiju.

— Šta je to? — zgranuh se ja.

— Pa još jedan predlog, koji se peva na šesti glas. Slušajte!

I đakon poče opet da čita, a zatim mi i otpeva svoj predlog. Kad je svršio on mi se okrete:

— Dakle?

— Pa šta bi vi sad želeli od mene?

— E, vidite, ja bih vas molio da vi sad ova dva predloga paralizirate?

— Kako da ih paraliziram?

— Pa tako, da ih uporedite, pa da mi kažete koji je bolji, pa taj da objavim.

— Oče… kako da vam kažem… oba su dobra, objavite oba predloga.

— Hvala vam! — reče đakon i stište mi prijateljski ruku te se krenusmo sa groblja.

Kad sam otišao kući, rekoše mi da me je tražio jedan vatrogasac. Veli, imao bi nešto da mi pročita.

Izvesno je i on išpricovao kakav predlog za himnu.

Dobio sam i poštom iz Niša, od jednog artiljeriskog podnarednika, jednu pesmu kao predlog za himnu. U sprovodnom pismu podnarednik veli: „Ja vidim da je moja Otadžbina u neprilici, pa hoću da joj pritečem u pomoć“.

A prekjuče ujutru, ja sedim kod kuće i čitam novine, tek evo ti ga jedan opštinski izvršitelj. Možete misliti kako mi se presekoše noge. On uđe u sobu, pozdravi se i poče da se obzire po sobi, razgledajući izvesno stvari koje bi se mogle uzeti u opis. Kad je dobro promerio stvari, a on mi reče:

— Da li bi mogli preći u drugu sobu, molim vas? Ja bih hteo da smo na samo.

— Zašto, molim vas, izvol’te vi slobodno i pred mojom ženom svršavajte što imate.

— A ne, takve se stvari svršavaju na samo.

— A ja bih baš voleo pred mojom ženom, jer moram vam reći da su sve stvari na nju prenete, te ovaj…

— A ne, zaboga, — reći će izvršitelj sasvim ljubazno t. j. u toliko ljubazno u koliko izvršitelj to može biti — ja bih vas molio da pređemo.

Učinih mu po volji. Pređemo u drugu sobu i tamo on izvadi jednu hartiju iz džepa. Mislio sam, razume se, rešenje kakvo. Kad ono nije — i on napisao predlog za himnu.

Malo je falilo da zagrlim izvršitelja od uzbuđenja i, razume se, rekao sam, da ja još u životu nisam čitao tako lepe, tako pune poezije himne, kao što je ova izvršiteljska himna.

⁂

Kako da se spasem ove poplave?

Ostaje, ili da se svi zamolimo, lepo i učtivo i hristijanski, mitropolitu Dimitriju da odobri nošenje litije ili… ili i mi svi da počnemo pisati himne.

U ovom drugom slučaju, moj bi predlog za himnu glasio:

Bože pravde, ti što spase,
Od propasti do sad nas;
Čuj očajne naše glase,
Pa od himna spasi nas.

44. Ministarsko prase

Vi ste svi, razume se, jeli o Božiću prase. A znate li šta sam ja jeo prvog dana Božića? Jeo sam supu i rimflajš, drugog dana Božića jeo sam takođe supu i rimflajš, a trećeg dana sam ručao krmenadle, koliko da i za mojim stolom zamiriše svinjetina.

Ostao sam bez praseta i to, zamislite, pošto sam ga već i sagledao, pošto sam ga imao u svojim rukama.

Kupio sam lepo prase kao i svaki drugi domaćin što je kupio, i to još u petak, kad su bili jevtiniji. Doneo ga kući i svi smo ga redom pipali i uzvikivali: „Ohoho!“ Prvo sam ga pipnuo ja i uzviknuo: „Ohohoho!“, pa onda moja žena, pa tašta, pa svastika, pa deca, pa onda i kuvarica. Svi su ga redom pipnuli i uzviknuli: „Ohohoho“.

Pa ne samo to, nego sam po savetu taštinom zvao i popa, te da očita prasetu pre no što će se zaklati. I kad je sve to bilo gotovo, prišli smo mirne duše redovnim poslovima.

Žena je izmila decu i vezala im grdne čalme oko glave; tašta je metla slačicu oko vrata da joj popuste žile i ogrnula se jednim ćilimčetom pa sela kraj furune; svastika je krojila i popravljala na sebi neku belu balsku haljinu; žena, razume se, metla je dva krompira i vezala glavu, a na ruke natakla bele rukavice te ih čisti benzinom; kuvarica je obukla moje stare čizme, da bi mogla u snegu tresti ćilimove, a ja sam se brijao.

I usred te idile, kad je svako bio na svom poslu, ulete kuvarica s metlom u sobu i dreknu:

— Uteče prase!

Možete misliti kako puče taj glas kao bomba. Pisnusmo svi jednoglasno pa nadadosmo se za prasetom. Napred ja, gologlav, nasapunjen, sa peškirom vezanim oko vrata; za mnom moja žena, sa krompirima oko glave i belim rukavicama na rukama, pa za njom tašta sa slačicom na vratu i ogrnuta ćilimom, pa onda svastika sa balskom suknjom, za njom kuvarica sa čizmama na nogama, okružena metlom, a za njom „dvoje dece ludo“ sa čalmama oko glave.

Ja sam lično preduzeo komandu nad tom vojskom. Neprijatelj je naglo uzmicao, ali smo i mi stalno napredovali i to bez ikakvih žrtava. Jedino što je uz put tašti spala slačica, a ženi krompiri. Inače je u mojoj vojsci vladao vrlo krepak duh — odvažno je letela napred ka pobedi.

Prošli smo tako dve tri ulice beogradske, dok tek neprijatelj ulete u nečiju avliju. Ja odmah preduzmem energičnu komandu i raspored vojske. Tešku artiljeriju — to jest moju taštu — ostavim na vratima; brdsku artiljeriju — ženu i svastiku — rasporedim po avliji, tako da mogu dominirati celim terenom; kuvaricu ostavim u pozadini kod nužnika, a strelce, decu s čalmama, raspem u lanac. Ja sam preduzmem izvidnicu.

Računali smo da je pobeda sigurno naša, ali, razume se, u ratnim pohodima i najsitnija okolnost izmeni tok borbe. Na plotu je bila jedna rupa kroz koju se prase provuklo i otišlo u sasvim drugu malu. To znači da bi svaka dalja borba bila uzaludna.

Vratili smo se s bojišta kao Napoleonova vojska iz Moskve. Sneg je vejao i zasipao staze, ja sam išao napred pognute glave, a za mnom moja vojska slomljena i satrvena… A sneg je i dalje vejao, vejao, vejao, a neko tamo, u dalekoj mali, već je valjda pipao moje prase i uzvikivao: „Ohohoho!…“

I dok sam ja očajno očekivao Božić, dotle me je tešio jedan glas da je i g. ministru unutrašnjih dela tako isto uteklo prase. Zamislite taj maler, da i g. ministrovo prase uteče, da i g. ministar ostane bez praseta kao i ja; da ja i g. ministar budemo iste sudbine.

Zamislite još ako su g. ministrovo i moje prase bili u dogovoru i na taj način stvorili izvesnu vezu izmeđ naših dveju kuća Ali g. ministar, razume se, nije kao ja organizovao vojsku pa jurio za prasetom. On je prosto telefonom javio Upravi varoši Beograda:

— Alo.

— Alo!

— Uteklo mi prase.

I sad zamislite starešine kvartova, pa zamislite pisare i zamislite da se sve to događa o Božiću, a da se o Novoj Godini pripremaju izvesna unapređenja. Možete misliti već kako je svaki pisar u sebi pomislio:

— No, ovo mi prase može još i klasu izraditi.

I onda, svako je legao na posao. Vidiš tek, ide pisar iz kvarta varoškog a za njim žandarm i nosi prase. Idu pravo ministrovoj kući.

— G. ministre. Čast mi je izvestiti vas, da sam preduzetom istragom odmah pronašao prase.

Malo posle, vidiš uputio se pisar kvarta vračarskog, a za njim žandarm i nosi drugo prase:

— G. ministre, čast mi je…

Ne prođe ni dvadeset minuta, a evo ga pisar kvarta savamalskog i za njim žandarm, nosi treće prase.

— G. ministre, čast mi je…

Već tri praseta grokću u g. ministrovoj avliji i već tri pisara sanjaju klasu, a evo ga i četvrti — pisar kvarta dorćolskog i za njim žandarm, i nosi prase:

— G. ministre. Čast mi je izvestiti vas, da sam taki našao izgubljeno prase.

Malo zatim a stigoše jedna kola. Iz njih iziđe komesar topčiderske policije i za njim žandarm nosi prase.

— Zamislite, g. ministre, uteklo je čak u Topčider, al’ odmah sam ga našao. Ne može ono meni promaći.

Najzad stiže i pisar kvarta papilulskog i za njim žandarm nosi — ćurana. Nije našao prase, al’ svejedno, našao je ćurana, a neće valjda zbog te sitne okolnosti da izostane iza svojih drugova.

— Ama ja nisam izgubio ćurana! — viče g. ministar.

— Jeste li vi sigurni, g. ministre, da to nije bio ćuran?

I tako, dok sam ja ostao bez praseta, u g. ministrovoj avliji grokće po jedan prestavnik svakog kvarta, a po jedan pisar u svakome kvartu očekuje unapređenje o Novoj Godini.

Da sam nešto ja ministar policije pa da mi uteče prase, ja bih javio raspisom svima okružnim načelstvima da mi je uteklo prase.

45. Palilulski Miloš Veliki

Kad pođete Takovskom ulicom na niže, vi ćete tamo u Paliluli naići na jednu veliku zgradu u kojoj tamnuje Miloš Veliki. Razume se, svi ćete odmah pomisliti, to on izvesno tamnuje od 29 maja. Ne, tamnuje on tamo bez obzira na istorijske datume, bez obzira na režime, tamnuje on tamo u tvrdoj tamnici, iz koje nikad neće kosti izneti.

A evo i da vam kažem zašto tamnuje Miloš Veliki u Paliluli.

Vi svi znate onog Peru Ubavkića, vajara, kojega je pokojni Ljuba Nedić zvao „skulpter“. E taj Pera Ubavkić padne na jednu veliku ideju. Odnosno, sama ideja nije bila tako velika, nego je on mislio u velikim razmerama da je izvede. Mislim po izvesnoj porudžbini ili bar mogu ozgo; sa izgledom na otkup, on je trebao da izradi grupu „Takovski ustanak“. Za tako veliku ideju njemu je trebao i veliki lokal, i on ga stade tražiti.

Bile su školske ferije i Ubavkić pade na srećnu misao, da bi jednu od učionica osnovnih škole mogao upotrebiti za atelje. Bila mu je najzgodnija palilulska osnovna škola kao nova, prostrana i vidna zgrada. Obrati se opštini za dozvolu i opština beogradska ne toliko iz obzira prema umetniku koliko iz obzira prema Milošu Velikom, ustupi g. Peri jednu učionicu, da za vreme ferija radi u njoj Miloša Velikog.

Divna, lepa, visoka, prostrana učionica, milina čoveku da radi. I odista, Ubavkić odmah dovuče dvoja kola gipsa, opasa kecelju, zavuče se u tu učionicu, zaključa se iznutra i tri meseca nije se otključavao.

Figura je s dana na dan rasla, najpre Miloš tri put veći od prirodne veličine, pa onda kraj njega Melentije, opet tri put veći od prirodne veličine, pa Melentijev krst, jedan metar više glave, pa tek onda Milošev takovski barjak, ogroman, razvio se po celoj učionici, od tavana do patosa i od jednog zida do drugog.

Učionica velika, ideja velika, Miloš Veliki pa nije ni čudo što je cela grupa ispala godno velika te ispunila svu sobu, od južnog do severnog i od zapadnog do istočnog zida i, još k tomu, od patosa do plafona. A stvar izrađena. umetnički, te joj se svako divi.

E, a sad nastaje školska godina i opština beogradska moli umetnika, pošto je posao svršio, da iznese grupu, jer je učionica potrebna za đake.

I sad nastaje ono, što niko nije očekivao. Grupa se ne može ni na prozor ni na vrata izneti. A i kad bi se iznela, gde bi je? Morao bi uzeti zasebnu kuću, pogoditi je pod kiriju da u njoj stanuje grupa. Zamislite Ubavkića da, pored svoje kirije, plaća još i kiriju za kvartir u kome mu stanuje grupa.

Razume se, prvo što je mogao učiniti to je da se obrati nadležnima da otkupe grupu, pa nek oni trljaju glavu kako će je izneti. Sedne Ubavkić i, poznatom svojom stilističkom snagom, napiše jedan akt: „Taka i taka stvar, meni je dat mig…“ Ali oni koji su dali mig, prave se kao da nikad u životu nisu mignuli.

A školska godina već počinje, školska uprava piše energično opštini i traži učionicu, opština donosi energično rešenje: da se Miloš Veliki iseli iz prvog razreda palilulske osnovne škole, saopštava to rešenje Ubavkiću a ovaj, grešnik, očajno čupa ono malo kose na glavi.

Najzad, dođe na misao da je jedini način razsušiti spoljni zid dotične učionice, izneti Miloša Velikog i ponovo sazidati zid. I tako bi to i bilo svršeno i izvršeno, da se nisu isprečile dve sitne okolnosti i to:

  1. predračun majstorov za rušenje toga osnovnog zida i ponovo zidanje u sumi od 3272 din. i 44 pare dinarske, i
  2. stručna komisija opštinska, koja je izišla na lice mesta, razgledala zgradu i, pošto je Miloš Veliki u parteru, a tu su osnovni, temeljni zidovi, koji na sebi nose prostranu zgradu, izjavila je zvanično da se taj zid ne sme rušiti, jer u tom slučaju predstoji opasnost za celu zgradu.

Sad tek nastaje prava zabuna. Recimo: Ubavkić bi vrlo lako našao potpise, te na menicu digao 3272.44 dinara, al’ eno, ne sme se rušiti osnovni zid, jer će pasti cela zgrada.

Nastaje očajan položaj. Školska uprava energično traži učionicu, jer je zbog Miloša Velikog strpan privremeno prvi razred osnovne škole u suteren; opština energično naređuje Ubavkiću da u tom i tom roku iznese Miloša Velikog, Ubavkić (praveći se kao da je njemu lako nabaviti potpise za 3272.44 dinara) traži energično da ruši; stručna komisija izjavljuje energično da će pasti kuća i da ona ne dozvoljava rušenje.

Napravi se tako jedna užasna situacija, jedna od onih partija šahovskih, gde se dve figure međusobno šahuju, te se ne može ni jedna da krene.

A deca pište u suterenu, a Miloš Veliki se raskomotio u učionici, a uprava školska grdi opštinu, a opština grdi Ubavkića, a Ubavkić grdi sam sebe i zaklinje se, da nikad u životu više neće padati na tako velike ideje, koje ne mogu izići kroz prozor ili bar kroz dvokrilna vrata.

Najzad, Ubavkić padne na jednu vrlo srećnu misao. Pošto je još dva tri put pokušao, hoće li se odazvati onaj „mig“ odozgo, pa video da od toga nema ništa, on sedne te još jednom stavi sebi u službu svoju poznatu stilističku snagu. Napiše jedno toplo i lepo patriotsko pismo, kojim opštini beogradskoj poklanja svoju grupu Miloša Velikog.

Opštinski odbor, razume se, po dužnosti, po pročitanju akta uzvikne „Živio“, a zatim se odmah zabrine, šta će sa grupom. Ta briga u toliko pre postane velika briga, što se sad školska uprava obraća opštini i umoljava je da „svoju“ grupu iznese iz škole.

Sad opština dođe u položaj Ubavkićev. I razume se, koristi se i Ubavkićevim vicem. Padne na misao da Miloša Velikog pokloni građanstvu beogradskom.

Da stvar još više zamrsi, dođe 29 maj i sad nastade nova situacija. Ubavkić energično tvrdi sad, da Miloš Veliki nije njegova grupa; on ju je poklonio opštini; opština se opet odriče i veli: Miloš Veliki pripada građanstvu, građanstvo ne veli ništa, ali bar ništa i ne zna o stvari; školska uprava, sad posle 29 maja, još energičnije traži da se Miloš Veliki izbaci; komisija ne da da se ruši kuća; Miloš Veliki serbez robuje u učionici prvog razreda, a Ubavkić ponosito šeta Terazijama kao čovek koji je podvalio opštini. Ja sam nameran ovih dana da intervjuišem Peru Ubavkića o celoj ovoj aferi, pa ću pisati o tome.

46. Br. 46.

Vi izvesno mislite, da je to broj kakvog fijakera, u kome se odigrao možda neki mali ljubavni roman. Ili mislite, valjda, da je to broj neke kuće, u kojoj se svakodnevno odigrava po nekoliko ljubavnih romana.

Nije, međutim, ni jedno ni drugo. Br. 46 je sasvim običan, redni broj, ispisan na parčetu kartona, koje se obesi na kaput ili drugi koji predmet, koji predate garderobi kad odete na zabavu.

Već je dakle o zabavi, ili o zabavama ovozimušnjim.

Kakvih sve nije bilo, i humanih, i patriotskih, i političkih. Sve stranke u Srbiji priredile su po jednu igranku, na kojima je „veselje trajalo do zore“. Sve godine naročito, igranke sviju stranaka su vrlo lepo posećene i „raspoloženje prisutnih bilo je osobito“ Izgleda da su ove godine naše političke stranke bile vrlo raspoložene i orne za lumpovanje, a i nalumpovale su se i naigrale da ih prosto nije žao.

A baš o tome, o zabavama naših političkih stranaka, i hoću da govorim. Znate, to nisu obične zabave, gde „samo pozvani imaju pristupa“, niti se o njima, kad se reklamiraju u listovima, sme reći da će prisustvovati samo „otmeno i probrano društvo“. Taman posla. Na protiv, tu se poziva da dođe svaki član i prijatelj stranke i svako od njih smatra za partijsku dužnost tom prilikom, da ide na igranje kao god što ide na glasanje. Zato ćete često pred vratima lokala, u kome se priređuje takva zabava, videti međ fijakerima i male taljige palilulske sa okretnim konjićem u rukunicama, sa sicem od sena zastrvenim šarenim ćilimčetom; zato ćete često u garderobi lokala, u kome se priređuje takva zabava, videti pored pelcane varoške bunde kakvog budućega ili bivšega ministra i neko skromno džube sa podrtom postavom.

Na takve zabave može doći svaki prijatelj stranke i tu je publika najizmešanija, niti kome možeš što prebaciti što je došao ovako ili onako obučen, niti smeš kome zameriti, ako se malo više razveseli, niti smeš koga uvrediti, jer svako je član stranke, svako je glasač.

Nije dakle nikakvo čudo, ako na takvoj zabavi vidite poneku mnogobrojnu familiju iz predgrađa, kako sem sve ostale opreme, nosi u boščici i potrebno jelo, da se potkrepi za vreme odmora, niti je kakvo čudo ako vidite kakvog palilulca sa ženom koja nosi i dete u naručju, jer ga nema kome kod kuće da ostavi, a „partijska disciplina“ zahteva da se na zabavu mora doći.

O takvom jednom slučaju baš i mislim da vam govorim. To je bilo ove zime, na jednoj od partijskih zabava. Došli lepo muž i žena i doneli u povoju dete. Aranžeri, oni što dočekuju goste, nisu opet imali druga posla, nego prišanu na ulasku „partijskom prijatelju“ kako će to biti nezgodno uneti dete u salu.

— A što, brate? — pita partijski prijatelj. — Moje je dete, nije da je tuđe pa da ima nešto da se stidi stranka od njega

— Ama nije to da se stidi — izvinjava se franžer i uvija da ne bi uvredio glasača — nego znaš ima i koncerat, pre igranke je koncerat, pa ako se i dete umeša u koncerat, to znaš može da načini čitavu bruku, pa sutradan naši protivnici da nam uzmu zabavu u podsmej.

Ovaj poslednji razlog ubedi glasača.

— Pa dobro, šta ću ja sad s detetom? Da ga nosim natrag ne mogu, daleko sedim, a nema ko ni da mi ga čuva kod kuće.

— Odnesi ga u garderobu, sasvim odnesi ga u garderobu. Tamo se predaju stvari na čuvanje. Počeša se glasač za uvo, pa ode u garderobu i preda šnajderu dete. Šnajder, sasvim mehanički strpao ga sa ostalim stvarima, izmeđ zimskih kaputa i ženskih mantila, i prikači mu br. 46.

— Molim, numeru — viče za palilulcem, koji je već krenuo u salu.

— Eto ti sad. Šta će mi numera?

— A mora — uvija se šnajder. — Neću, znate, posle neko drugi da uzme vašu stvar, pa ja da plaćam. Numeru morate uzeti.

I tako uze on numeru i uđe u salu.

Ali, nas se ne tiče toliko sala, koliko garderoba. Br. 46, pretrpan sa svih strana nekim bundama, dao se u slatko spavanje i slatko sanja valjda materino mleko.

U sali koncert, pa igranka, pa odmor, pa zdravica, u kojoj se preti da će se protivnik prosto srušiti, pa „ura“, pa već veselje u najvećem jeku, kakvo samo može biti, kad se jedna čitava politička partija reši da se proveseli i da se naigra.

Ali ujedanput šnajder, koji je u garderobi već zadremao, odskoči sa svoga mesta.

— Ženo, čuješ li ti da neka od stvari plače?

— Ne čujem.

— Slušaj, slušaj samo.

I zaista, iz gomile stvari začu se dreka.

— Šta li to plače? — pita se iznenađeno šnajder.

— Bože me prosti, — krsti se njegova žena — izgleda mi kao da plače ovaj muf.

— Ama kakav muf, otkud muf može plakati?

I sad počeše i žena i muž da razgrću stvari, dok ne natrapaše na broj 46. A broj 46 se zacenio, pa udario u takvu dreku, kao da u stvari i on sudeluje na koncertu te i njegova tačka došla na red.

— Broj 46 plače! — pljesnu se šnajder.

— Jest.

— Idi mu odmah nađi majku.

— Idi molim te — brani se šnajder, — ko bi mogao svakoj stvari u garderobi da upamti oca i majku.

— Idi u salu pa viči!

I šnajder, baš za vreme kadrila, upade u salu i poče da se dere:

— Broj 46 plače, broj 46 plače!

Uzbuni se cela sala, prekrati se šesta figura kadrila i pojuriše svi u garderobu, da vide čuda radi, kakav je to broj koji plače.

Ali, kad su stigli, već je dockan bilo. Broj 46 svršio je povoljno svoju koncertnu tačku, ućutao se i slatko se smejao.

Ipak su svi imali pune ruke posla, da vlažnim krpama izbrišu one stvari koje su bile u blizini br. 46. Odmah su nabavili i kolonjske vode, da namirišu dotične stvari i venje da okade garderobu.

47. Gospođa Milihbrot

Već svi znate kakav je lom po kućama u oči Božića. U avliji se tresu ćilimovi, u sobi na patos selo dete i ljušti oraje; svastika sela na kanabe, metla izmeđ nogu avan i tuca badem; sluškinja riba patos u sali i peva mađarske patriotske pesme; u kujni pod šporetom kmeči prase; na šporetu u loncu vri pasulj za ručak; u spavaćoj sobi, kraj tople furune, stoji na stolici korito i u njemu testo za milihbrot, pokriveno najpre čistim čaršavom pa preko ovoga taštinom bundom. To kao zato da bolje naraste.

I onda fišeci i kese. Gde god se po kući okrenete, sami fišeci i kese. Na vašem krevetu neki limunovi, kutije sa sardinom, i šunka; na vašem šrajbtišu fišeci sa najkvircom, biberom, kesa puna pirindža, druga kesa puna šećera, paklo makarona i dve funte sveća. Pa onda po patosu neki avani, ljuske od oraja, kore od limunova, modle od kohova, metle, četke, lavori, i krpe za brisanje prozora.

Ujutru kad pođete od kuće, a vi prosto ne možete izaći. Izgledate kao onaj klovn u cirkusu, koji se producira da skače kroz gomilu jaja posutih po patosu, a da ni jedno ne razbije.

Prođete kroz salu, a žena za vama vrisne.

— Di ćeš tamo, ubio te Bog da te ubije! Zar ne vidiš da je još mokar patos?

Pođete kroz spavaću sobu, a žena za vama vrisne:

— Ama pazi kako ideš, oborićeš mi naćve sa testom, pa ću ti ih nataći na glavu!

Pođete kroz kujnu, a ona opet za vama vrišti.

— Pazi, pazi, zgazićeš na piliće!

I tako vi vrd levo, vrd desno, dok se izvučete iz kuće.

A kad dođete na podne kući a žena nervozna, što god joj dođe šaka a ona baca. Razume se, vi već znate šta je. Ili nije narastao kvasac, ili je furundžija pregoreo pitu od oraja, ili je sluškinja razbila vandlu sa podvarkom ili ma šta tako.

Razume se, žena vam ćušne pod nos tanjir sa pasuljom, koji je uvek zagoreo, a ona veže glavu maramom, sedne na minderluk i plače od jeda.

Eto, tako je skoro u svakoj kući u oči Božića. A naročito taj kvasac, odnosno taj milihbrot, pravi užasne skandale. Uvek se žene zbog njega jede.

Eto gospa Milku gospodin Đokinu i prozvali su „Gospođa Milihbrot“. Tako je sve zovu. To je ime ona dobila još prošle godine, u oči Božića, i ja sam znao za maler zbog kojeg su joj prišili to ime, ali nisam hteo o tome sve do sad da pišem. Dao sam joj reč da neću pisati i i držao bih ja tu reč, ali pravo da vam kažem, ne mogu prosto da izdržim. Godinu dana ja to krijem kao tajnu, i nikom ne govorim, pa eto ne mogu više da izdržim.

Došao opet Božić, i nastao onaj vašar po kući, pa sam se setio „Gospođe Milihbrot“ i njenog malera, te vam ga moram ispričati.

Dakle, bilo je to prošle godine. Gospođa Milka otišla u čaršiju u oči Božića, da kupi sve što joj treba. Milihbrot nije htela da mesi, kupiće gotov kod Pantelića. Što bi se jedila samo.

Otišla u dućan sa devojkom i napunila joj korpu. Čega ti tu nije bilo. A razume se da se setila i svoga Đoke. Njen Đoka zdravo voli tej-buter, pa mu tako uvek kad iziđe u čaršiju kupi po jedno paklo, pa mu namaže na hlebac te on to slatko jede.

Šta ćete, stariji je čovek, pa mlada ženica hoće da mu učini bar to zadovoljstvo, kad nikakvo drugo ne može. Tako i danas kupi ona jedno paklo tej-butera. Ali ni u dućanima u oči Božića nije bolji red no u kući. I tamo je vašar: kese, šegrti, publika. Pravi haos.

Šegrt u zabuni, u žurbi, mesto tej-butera strpa u korpu gospa Milkinu paklo kvasca, a njeno paklo sa tej-buterom izvesno strpa u kakvu tuđu korpu.

Čim je stigla kući ona, razume se, uzme krišku hleba i namaže je svome Đoki i posoli. Proba Đoka pa tresne o zemlju.

— Ovakav buter daj ti tvome drugom mužu, a ne meni!

— Pa šta mu fali?

— Znam ti ja, tek ne valja ništa.

— Jutros si se nakrivo probudio pa ti sad ništa ne valja! — uzviknu gospa Milka pa sede uzinat sama da jede.

Videla je i ona da taj puter ništa ne valja, ali ga jela uzinat. A žena je uzinat kadra i kučinu da jede.

Ona se najede tako kvasca, a Đoka otide u kancelariju.

I sad nastane prava nesreća. Kako je bilo hladno, to gospođa Milka sedne kraj furune i uzme da čita nekakav roman. Ona čita, čita, čita, a trbuh raste, raste, raste. Svrši tek jednu glavu romana, pa se pipne po trbuhu:

— Ju šta mi je, ubio me Bog!

Pa što bliže podne a trbuh sve više raste. Kad na podne, Đoka dođe kući, a on zateče ženu u devetom mesecu. Prenerazi se on, prenerazi se žena.

— Šta je to, ako Boga znaš? — čupa se on za kose.

— Ne znam. Bog me ubio da me ubije ako znam.

— Pa dobro, otkud to, kad to, kako to?

— Ne znam, eto tako, od Boga. Jutros u osam sati još sam bila sasvim kao devojka. To znaš.

— To znam sigurno.

— Oko devet sata izgledala sam već kao u petom mesecu; oko deset sata izgledala sam već kao u šestom mesecu; oko jedanaest sata izgledala sam kao u osmom mesecu, a oko pola dvanaest izgledala sam već kao u devetom mesecu.

— A sad izgledaš već kao u devet meseca i četrnaest dana. Još gore, izgledaš kao da imaš blizanke, Bože me prosti. Pa otkud to?

— Ne znam, sedela sam ovde kraj furune i nisam ni mrdnula.

— Jesi li sigurna da nisi ni mrdnula?

— Sigurna sam.

I kao što je gospođa Milka bila sigurna da nije ni mrdnula, tako je isto i gospodin Đoka bio siguran da nije ni mrdnuo. On je pouzdano znao, da njegova žena ne može biti ni u prvom mesecu, a kamo li u devetom.

Dočepa se grešnik još jedanput za kosu, pa pojuri kod doktora. Malo je tu jedan doktor, sazvao je odmah konzilijum.

Dođoše lekari, pregledaše gospođu, šaptaše nešto latinski, pa se okrenuše gospodin Đoki:

— Nije ništa. Gospođa je jela kvasca, sedela je kraj furune pa kvasac narastao.

Sad se svi uveriše da je gospođa jela kvasca; to priznade i sama gospođa Milka, a samo gospodin Đoka ostade i dalje neutešan.

— Pa, dobro, dobro, kvasac, kvasac, ali ko je taj kvasac zamesio? — pitao se on u sebi i gledao je neprestano u ženin trbuh, kao mače u žižak.

⁂

Eto, od toga doba zovu gospođu Milku „Gospođa Milihbrot“. Pomenulo se ne povratilo se.

48. Odbor za doček

Jednoga dana dođe mi čovek s nekakvim pozivom. Umoljavam se da istoga dana po podne dođem tu i tu, u sednicu odbora za doček.

To me nije ni malo iznenadilo, jer upravo od mojeg najranijeg detinjstva, ja sam večiti odbornik za doček. Jedino valjda prilikom moga rođenja nisam bio odbornik za doček (tom prilikom su bili odbornici za doček: moj otac, babica, i jedna komšika), inače nema slučaja, niti će ga biti, a da i ja ne budem pozvan u odbor za doček.

To dolazi otud, što ja „imam naročitih sposobnosti“ za to, koje, razume se ne bih imao, kad bi to bilo kakvo zvanje sa platom, i drugo, zato, što ja mislim da uopšte i nema Srbina koji u svome životu već nije bio odbornik za doček. Pa to već svi znate, da nam je to najmilije zanimanje da dočekujemo i ispraćamo. Imamo mi zato već i stalno utvrđene programe, koje bi naša državna štamparija mogla komotno izdati kao monopolisane hartije, jer bi to donelo jedan nov prihod državi. Evo tog stalnog programa:

  1. Doček na stanici. Predsednikov pozdrav. (Vikanje: Živeli!)
  2. Banket. (Sa oduševljenim zdravicama, posle kojih nastaje ljubljenje gostiju i domaćina.)
  3. Koncerat. (Sa poznatim programom sviju naših koncerata.)
  4. Izlet. (Jelovnik: mlad sir sa lukom, jagnjeće pečenje i ćevap na ražnju. Prangije i zdravice.)

Pošto sam, dakle, znao taj program napamet, a pošto su me i uverili da imam „naročitih sposobnosti za to,“ primio sam se odborništva i otišao to posle podne na sednicu.

Pred predsednikom je, razume se, stajalo zvonce, a svi su odbornici doneli iz svojih redakcija šlajfne i zarezane pisaljke i nastalo je najozbiljnije većanje.

Uzede najpre reč jedan mali odbornik i poče:

— Gospodo, ja mislim najpre da rešimo jedno od najvažnijih pitanja. Razume se, mi smo dužni dočekati goste, ali da bi ih dočekali potrebno je da imamo kokarde.

— Nije tako! Prvo kvartiri — upade neko.

— Pa da — nastavlja mali odbornik — ali da bi mogli tražiti kvartire, potrebno je da imamo kokarde.

— Ja mislim opet, gospodo, — uzeće reč jedan odbornik — da mi moramo najpre izraditi program, detaljan program, pa ćemo onda po njemu videti šta nam sve treba.

— Tako je! — odazvasmo se svi.

— I ja predlažem — nastavi odbornik — da mi izradu programa poverimo Ben-Akibi.

— Tako je! Prima se! — odazvaše se svi odbornici.

Tako se ja primih da izradim program 34 doček gostiju.

Evo toga programa:

  1. Doček na stanici, pri kome bi se imali istaći tri momenta: pozdrav gostiju, pucanje iz prangija i užasno dranje: živeli!
  2. Razgledanje varoši. Vi svi znate da je razgledanje varoši jedna od stalnih tačaka u svima našim programima, kad naiđu stranci. To je potrebno da bi stranci videli sve naše znamenitosti te poneli što prijatnije utiske iz naše prestonice. Po mome programu, imale bi da se razgledaju ove znamenitosti: Narodna Skupština, umetnička zgrada slikarsko-vajarske škole, grob i veličanstven spomenik na grobu Đure Jakšića; zgrada i prostorije Svešteničkog udruženja; park na trgu Sv. Marka; velelepna pijaca na Zelenom Vencu i najzad ona gvozdena kućica na Terazijama.
  3. Banket. Za banket sam predložio ovakav jelovnik:
    1. Mlad sir i rotkvice.
    2. Zdravica.
    3. Sardine.
    4. Zdravica.
    5. Ajvar.
    6. Zdravica.
    7. Kisela čorba.
    8. Zdravica.
    9. Ragu.
    10. Zdravica.
    11. Jagnjeće pečenje.
    12. Zdravica, pri kojoj će se svi prisutni zaplakati.
    13. Salata.
    14. Zdravica.
    15. Praseće pečenje.
    16. Zdravica, pri kojoj će se svi prisutni grliti i ljubiti.
    17. Salata.
    18. Zdravica.
    19. Pita s mesom.
    20. Zdravica.
    21. Crna kafa.
    22. Zdravica.

Eto, to bi, uglavnom, bio moj program, ali, da bi se on mogao i postići, ja sam predložio da se veliki odbor za doček rasturi u mnogo manjih odbora ili sekcija, od kojih bi svaka primila po jedan zadatak na sebe. Tako bi valjalo ustanoviti ove sekcije ili odbore:

  1. Odbor za banket, kome bi naročito valjalo preporučiti da ne pojede ajvar. Nekako se uvek pri tim banketima dešava, da ajvar stoji u jelovniku ali ga na stolu nema. Kad se stvar posle raspravi, uvidi se da je odbor za priređivanje banketa, prilikom držanja svojih sednica i prilikom raspoređivanja mesta, mezetisao ajvar. Najzad, ja priznajem da je ajvar dobro meze, a i lako je, te ne može vrlo mnogo opteretiti savest odborničku, ali bi ipak bolje bilo da ga bude i na jelovniku i na stolu.
  2. Dekorativni odbor. Mi srpski građani već imamo toliko ordena i medalja, da svi zajedno možemo predstavljati dekorativni odbor, kad se samo o kakvom prazniku iskupimo i okačimo svoje muzeume na grudi. Ali ja ne mislim na taj odbor, nego onaj koji će da kači zastave i da bere lišće i zelenilo. To je vrlo važan odbor, jer ako taj odbor bude vredan i nabere što više zelenila, pa ga strpa gde god stigne i zakiti barjakom, može se mnoga opštinska bruka u našoj varoši sakriti, Tako bi, na primer, pojedine ulice, u kojima je rđava kaldrma, mogli sasvim zelenilom zatvoriti; pa onda opštinske čuvare, koji su onako prljavo i bedno obučeni, mogli bi sasvim u zelenilo uviti, dati im svakom po jedan barjačić u ruke te da izgledaju kao pokretne zelene piramide. Bolje bi bilo nego ovako.
  3. Odbor za vikanje. U taj bi odbor imala da uđu bar dva opštinska odbornika i još nekoliko poznatih govornika sa naših političkih zborova, koji su već izvežbali svoje grlo i obezbedili se od promuklosti… Taj bi odbor imao da se brine, da se kako on sem, tako i sav narod, što je moguće više dere, kako bi gosti uvideli i jednu od najlepših naših narodnih osobina.
  4. Odbor za nošenje. U taj bi odbor ušli naši najjači predstavnici, koji bi sobom imali strancima da pokažu i to, da smo mi narod koji je kadar mnogo što šta na svojoj grbači poneti. Zadatak bi toga odbora bio, čim ko od gostiju štogod oduševljeno kaže, da ga ščepa i ponese na ramenima uz oduševljeno sudelovanje odbora za vikanje.
  5. Topovska komisija. To nije ona topovska komisija koja ni do danas još nije rešila koji top da kupimo; ova naša komisija ne bi morala ni da putuje po Evropi. Ne, ona bi otputovala samo do crkve Sv. Marka i umolila bi tutore te crkve da nam pozajmi prangije, bez obzira na kalibar i sistem tih prangija. Pa bi komisija vrlo lako dobila prangije, prvo što su tutori Sv. Marka vrlo ljubazni ljudi, a drugo što pretpostavljam da se Austrija ne bi umešala u to pitanje. Čim bi jednom prangije bile nabavljene, topovska komisija bi se pretvorila u odbor za pucanje.

Eto, to je bio moj program, ali ga odbor za doček gostiju nije usvojio, i ako ja nalazim da je zdravo lep.

49. Žandarmski kongres

Gotovo svi beogradski listovi opazili su i zabeležili, da se u poslednje vreme zbira u Beograd žandarmerija iz unutrašnjosti. Mnogi su listovi to pokušavali da objasne, a ostali su samo, na kraju beleške, stavili znak pitanja. Prirodna stvar, da je i mene cela stvar zainteresovala, pa sam se na nadležnom mestu i raspitao. „Nadležno mesto“ me je vrlo predusretljivo obavestilo i tako, sad znam u čemu je stvar.

Dakle, žandarmi se ne zbiraju u Beograd zbog ne znam ovog ili onog, nego su oni sami, svojom sopstvenom inicijativom, održali jedan žandarmski kongres, na kome su doneli i odluke, koje se odnose na položaj žandarma uopšte, i regulisanje njihovih odnosa prema građanstvu.

Kako sam ja bio na tome kongresu, to ću po novinarskoj dužnosti izložiti ovde ceo rad, kako bi moji čitaoci bili tačno obavešteni o ovoj kulturnoj pojavi.

Kongres je održan u dvorištu Uprave varoši Beograda, izmeđ fotografskog atelje-a „Policijskog glasnika“ i zatvora Upravinog. Od publike je prisustvovao samo Dr. Vladan Đorđević, koji je, naročito za ovu priliku, angažovao sebi jednu sobu u Upravi varoši.

Kongres je bio mnogobrojno posećen, i može se reći da je u svemu vladao red i mir.

Za predsednika kongresu izabran je jednoglasno Ljubojević, apsandžija Uprave varoši, s obzirom na to, što on već ima zvono kao najvažniji atribut predsednički.

Podnarednik apsandžija zauze svoje predsedničko mesto, cimnu u zvono i zablagodari na poverenju, od prilike ovim rečima:

— Ma da je mene, braćo, kao apsandžiju vrlo teško tronuti, ja vas uveravam, da me je vrlo tronulo vaše poverenje. Vama je poznato, da ja, već po svome pozivu, uživam poverenje tolikih i tolikih ljudi (i tu značajno diže u vis jedan grdan svežanj ključeva) ili upravo, oni uživaju moje poverenje, odnosno, da se jasnije izrazim, oni su meni predati na poverenje. (Odobravanje). Onda ćete mi verovati, da me je i vaše poverenje obradovalo. Ja otvaram zbor i pozdravljam vas sa: srećan vam rad!

Na ove tople reči, žandarm broj 371 se zaplaka kao dete, a ostali burno pozdraviše predsednika.

Predsednik zatim opet cimnu u zvonce i reče:

— Član kongresa broj 412 ima reč!

Broj 412: Gospodo i braćo! Ja hoću da iznesem pred vas jedno tužno i tugaljivo pitanje…

Broj 279 (Upada mu u reč): Nećemo, ne volimo tugaljiva pitanja!

Broj 412: Ali, molim vas, saslušajte me! (Žagor: hoćemo, nećemo!)

Broj 279: (Nadvikuje sve, jer je pogranični žandarm, pa zapeo onim glasom, kojim se iz karaule dovikuje sa drugom karaulom). Molim vas, budimo parlamentarni, nismo valjda narodni poslanici. Nas nije ovde narod poslao, niti imamo dijurne, pa da uzalud trošimo vreme larmajući. (Odobravanje).

Predsednik (Uzbuđen): Član kongresa broj 412, neka nastavi.

Broj 412: Dakle, hoću da iznesem jednu tugaljivo pitanje. Tiče se toga da nađemo razloga: šta je to što ruši naš žandarmski ugled u narodu. Me osećate li vi, da smo mi s dana na dan sve manja vlast! Kamo ga ono zlatno vreme, kad sam ja u srezu bio važnija ličnost od kapetana. A sad? Pa ostavite srez, tamo se još nekako i može, ali evo ovde, usred prestonice. Ja idem ulicom, a obrćem se na sve strane, sa zebnjom očekujući s koje će strane da mi se vikne: ua! Ja to smatram kao jednu od vrlo važnih stvari, i molim g. Predsednika da je kao prvu stavi na dnevni red. (Tako je!)

Predsednik: Član kongresa broj 172 ima reč!

Broj 172: Slažem se sa predgovornikom, ali nalazim, da opadanju našeg ugleda treba prvo da potražimo razloga u nama samim. Tako, na primer, ja mislim da je naš red vrlo izgubio od svoga ugleda, od kako su i patroldžije obučene u žandarmsku uniformu. (Živ pokret i protesti). Ja ću to i potvrditi, molim vas. (Nije tako, nećemo da čujemo). Ne čini, gospodo, čoveka uniforma; patroldžija ostaje patroldžija… (Dole, ua, dole!)

Predsednik (zamane ključevima da udari jednog opozicionara koji je viknuo: „ua“! ali, setiv se svoga dostojanstva, uzdrži se.)

Broj 747: Molim za reč!

Predsednik: Nemate reč.

Broj 747: Govorim u ime bivših patroldžija. (Neka mu se da reč! Hoćemo svakoga da čujemo!)

Predsednik: Član kongresa broj 747, ima reč.

Broj 747 (Busa se u prsa): Ja se, gospodo, s ponosom sećam moje patroldžijske prošlosti i ne dam niko da to ovde pomene. Varate se da je to to, što naš ugled ruši. Ja mislim da pre naš ugled ruši to, što nas za svašta upotrebljavaju. Uzmite samo ovo, molim vas: na primer u pozorištu nema publike, a oni nas presvuku u civil da bi samo bilo što više publike. I to nas vode na takav komad koji mi uopšte ne razumemo. Ako se tako produži, onda će jednoga dana, kad recimo nema putnika na železnici, upotrebiti nas nego putnike ili, kad na primer đaci universiteta prave demonstraciju, pa neće da posećuju predavanja. koga profesora, upotrebiće nas preobučene kao slušaoce dotičnog predmeta. Pa, ako to tako potera, kad opozicija recimo u skupštini vodi opstrukciju, mogu nas još ponuditi da popunimo i poslanička mesta, i ko zna našto nas sve mogu upotrebiti. (Opšte odobravanje. Čuju se pojedini glasovi: „Nećemo da budemo narodni poslanici!“)

Predsednik: Usvaja li se da to uđe u rezoluciju? (Usvaja se).

Predsednik: Kako smo mi svi nepismeni, zamolićemo g. Peru bivšeg žandarma, a sadanjeg pisara sreskog, da nam izradi rezoluciju. (Usvaja se.)

Predsednik: Na dnevnom je redu, da izberemo jedan dan u godini kao naš žandarmski praznik, kojom ćemo se prilikom svi zbirati u Beogradu.

Broj 133: Molim za reč!

Predsednik: Član kongresa broj 133 ima reč.

Broj 133: Ja bih predložio, gospodo, da za svoj praznik uzmemo Đurđev-dan. Vi znate kako narodna pesma kaže: „Đurđev-danak hajdučki sastanak!“ (Žagor, neodobravanje, larma).

Broj 133: Molim, saslušajte me.

Broj 711: Nećemo da te čujemo. Šta hoćeš kobajagi time da kažeš. Mi te dobro razumemo. Ako si ti nekada bio vašarski kockar, pa posle postao žandar, to je tvoja stvar, što se ne odnosi na nas. Ima nas ovde i familijarnih ljudi. (Tako je!)

Broj 135: Ali, zaboga, narodna pesma…

Broj 72: Nećemo da ga čujemo! Dole! (Burno: Dole! Nećemo da ga čujemo!)

Predsednik (Opet u uzbuđenju poteže denjak ključeva da gađa one koji larmaju pa se uzdrža): Mir, razumete li, mir! Pa zašto, majku mu, ne razmislite u kakvom sam ja teškom položaju. Ako vi ovde napravite nered, ja ne mogu pozvati žandarmeriju da povrati red, i onda mi ništa drugo neće ostati no da pustim apsenike, te da oni povrate međ vama red. Molim vas, dakle, uzdržavajte se! (Odobravanje) Član kongresa broj 501 ima reč.

Broj 501: Ja mislim, gospodo, da pređemo sa osudom preko predloga koji je izneo broj 133. A predlažem da uzmemo za svoj praznik 1 maj po novom kalendaru (Čuje se: Zašto to?) Toga je dana, znate, i socijalistički zbor, pa zašto se ne bi toga dana i mi našli sabrani u Beogradu. Bolje je nek smo im mi toga dana u Beogradu. (Burno: Usvaja se!)

Predsednik: Gospodo, predlog je usvojen. Kako je ovim zbor svršio svoj posao, molim vas da čujete još i neke pozdrave iz unutrašnjosti upućene zboru. (Da čujemo!!)

Predsednik: (Čita:) „Želim slogu, ljubav i svaku mudrost zboru. Kaplar Ljuba iz Čačka“. (Živio.)

Leskovac: „Sprečen dužnošću da prisustvujem zboru, zbog izvesnih licitacija, ja sam uz vas i dušom i telom. Mita dobošar.“ (Živio).

Zaječar: „Na našu je struku uprla oči sva Srbija. Poradite za napredak struke, kako bi Srbija i u buduće sa razlogom upirala oči na žandarme. Podnarednik Ilija.“ (Živio!)

Niš: „Sakupljenoj braći, braniocima mira, reda, braniocima Ustava zemaljskog, čestitam rad. Kaplar Toma.“

Posle pročitanih čestitaka, zbor se u miru i redu rasturio.

Napomene

  1. Pisano pre velikoga rata.

više objava