Epska istina prote Matije Nenadovića / Đorđe Jovanović ; priredio Zoran Tasevski
Postoje tako neke stare reči, naivne i jednostavne: romore te drevne reči, ali su još uvek mlade i krepke. Žive su one i razigrane; protresu nas užasima i blagostima; zabridi nas od njih kao da su udarci, prožmare nas nežnostima kao da su milovanja. Iz njih izviru slike, čitavi rojevi slika kao pčele iz košnica; zakovitlaju nas one nemirima i mi smo razdragani ili pogruženi. One su i dozivi i škrguti, i plačevi i kikoti, i vedrine i pustoši. Tutnje one starim okršajima, plamte nekadanjim borbama, zrače neutrvenim slobodama. I uvek su žive, prodorne, ubedljive, uvek su neumitne, i onda kada su surove ili bratske, majčinske. Uvek su one ljudske. Uvek su narodne.
Takve reči brizgaju iz pričanja prote Matije Nenadovića, to brizga i odzvanja ona epska, deseteračka ali stvarna Srbija po kojoj prašte puške, iz koje kuljaju psovke i kletve i škrguće buna protiv zuluma. To huči Morana, žubori Kolubara, vijore vetrovi sa Rudnika i Kopaonika, zarudi Mačva, grane Šumadija. Logori i opsade, šančevi i juriši, hanovi i zbegovi, odsečenim glavama zakrvavljene zobnice, razorena sela, razrovane oranice, i ropci nabijenih na kolje, i ljudi, uvek ljudi, uvek Srbija, pobunjena Srbija, lukava i junačka, nepismena i pronicljiva, ali krvava, stalno krvava od svojih i tuđih krvi, tmastih i zgrušanih, crnih, zakorelih.
Ovaj krepki čovek iz Brankovine nosio je u sebi jedan deo takve Srbije: kao da je bio sazdan od njenih snaga i njenih nemoći. On je i njen oganj i njen pepeo, megdan i busija, srčanost i inat, njena gordost i njena potištenost. I zato kada Prota priča, — jada se i diči sama Srbija, rešena da prekrati zulume, ali još nejasno svesna šta sve time započinje. Ta epska Srbija zatitra kroz njegova pričanja; zvonkija je često nego u Višnjićevom desetercu. Stvarnost bune lije iz njegovih kazivanja kao plahi, osvežavajući prolećni pljusak.
Prota ume da govori i kao borbeni rajetin i kao obazrivi i dovitljivi velikaš. Sin nahijskog oborkneza i sam glavar narodni, Prota je često oličavao ustanike i ustanak, često je otelovljenje onoga što je bitno narodno, ono što je uporna i žilava težnja i volja ka slobodi, uzavrela i nabrekla, vekovima nagomilavana i nagomilana u jednom porobljenom narodu koji se, kao i svaki pokoreni narod, nikada nije ni odricao ni odrekao slobode. I zato što je Prota video i osetio tu Srbiju klesanu u granitu naroda rukama bune, zato što se u njemu sticali i narod i buna, mogao je da sagleda i proživi njenu epsku stvarnost koja je tada strujala po našim klancima i poljima, upijala se u naše ustaničko ljudstvo i kao krv kružila kroz njihove žile.
Ako je istina ono što tvrdi narodna pesma, da je raja, a ne knezovi, bila rada kavzi sa Turcima, Prota je u više mahova izrazio tu gotovost naroda, mada je podosta izbegavao da se određenije izjasni o knezovima koji se nisu oduševljavali bunom. No ovaj oprezni i obzirni Nenadović, uprkos svim svojim političkim zadnjim mislima koje se tu i tamo naziru u njegovim Memoarima i ostalim napisima, ipak nije nikada toliko prepravljao stvarnost da bi dokazao ispravnost svojih stavova i svojih shvatanja, nikada nije toliko prećutkivao da bi ona prestajala da bude stvarnost a postajala za druge obmana, a za Protu odbrana. Zato su i žive Protine reči; zato je i bujno njegovo pričanje; zato je on i ne znajući štedro rasuo istine o epskoj Srbiji.
Iz tog osećanja epskog rađa se u Proti pesnik, — mada bi se zacelo grohotom nasmejao da mu je to neko od njegovih savremenika mogao da kaže. Ali jedva jedno stoleće docnije, dok su Sarajlijini stihovi ne samo mrtvi, već i nečitljivi, proza ovoga Nenadovića, koji je samo „vrletni bukvar izučio“ i čiji je slog i srok zaista često vrletan, rečita je još uvek i kadra da nas neodoljivo uzbudi, da zatitra kroz nas kao iznenadni vihor guste krošnje. Pesnik je u njemu istrajao; i ne samo da je odoleo čitavom jednom uzburkanom veku, već nam danas njegova epičnost još uvek izgleda sveža, ubedljiva i istinita.
Teško da je ikoji od starih pisaca nove Srbije umetnički toliko neposredan i izvoran kao Prota; teško da je ijedan od docnijih naših pesnika doživeo i izrazio tadanju i potonju epsku stvarnost Srbije od Prote snažnije i obimnije. Jer Srbija je bila borbena i posle oba ustanka, narod srpski je kroz celo prošlo stoleće nepokolebljivo stvarao i osvajao svoju slobodu, — i u tim njegovim borbama bilo je dosta epskog, dosta gorostasnog narodnog pregnuća koje stvara ep. Bilo je velikih narodnih vrenja u ustavobraniteljskim borbama, imali smo (i imamo) našu veliku i krvavu Kraljevicu, imali smo Goračić, imali smo Ljubu Didića, Adama Bogosavljevića i ostale narodne tribune koji su predvodili u borbama za narodna prava, za stvaranje modernih sloboda. Naišao je i Svetozar Marković, a za njim i stvaranje našeg radničkog pokreta koji već u samim počecima obiluje samopregornim borcima i ne preza od žrtava. Ima epskoga i u jednodušnosti naroda da po svaku cenu očuva i proširi tekovine oba ustanka, u tom stvaranju i snaženju srpskog nacionalizma koji je bio podstrek i oslonac za oslobodilačke pokrete i van Srbije. Epsko je i naglo rušenje, skoro survavanje naturalno-privredne i patrijarhalne Srbije i rađanje nove Srbije po kojoj se stvaraju fabrike i zasnivaju banke, množi se proletarijat, siromaši seljaštvo, a bogate se čaršije. Deseterac je morao da zamukne kada su počeli da se puše prvi dimnjaci u Leskovcu i Kragujevcu, kada su u Beogradu počele da se otvaraju banke i berze, kada su čekmedžiće, raboše i teftere počele da zamenjuju Verthajmove čelične kase i duplo knjigovodstvo. Stare epske forme narodne pesme, kao i Protine, nisu više bile kadre da izraze novu srpsku stvarnost. Nova književnost je nužno morala da ima nove metode i nove oblike umetničkog stvaranja. Ali mada je ta nova književnost (a naročito naš realizam krajem prošlog veka) dala značajna ostvarenja koja su umetnički istinito slikala nove ljude i nove prilike, a takođe i snažno uticala na njihova menjanja, i mada je u tim novim književnim ostvarenjima hvatana naša nova epičnost, — nikada, ipak, nije uhvaćena ni onoliko zgusnuto, ni onoliko živo i izvorno kao što je to Proti uspelo.
Ne znači, međutim, da ta nova književnost nije umetnički prevazišla Protina kazivanja. Ali ona nije mogla da ga epski nadmaši, jer su već tada u novim vremenima i novim odnosima, korenito različitim od srednjovekovnih, uslovi za nastavak narodnog eposa nepovratno nestajali. I kao što u modernom dobu nisu više mogućni epovi, — kako uviđa Marks govoreći o antičkim epovima, — kao što više nisu mogućni Vulkan, Jupiter ili Ahil u dobu velikih preduzeća, neslućenih naučnih otkrića, štamparija, baruta i olova, isto tako i guslarski deseterac nije više bio umetnički živ za modernu Srbiju 19. veka. Pa još i u ustaničkim danima naš narodni epos nije više na svom vrhuncu, već je sasvim primetno njegovo opadanje. Zato su često i Protini Memoari isto toliko epski, pa i epskiji od Boja na Mišaru i Početka bune na dahije. Zato se i pri prosuđivanju umetničke snage Protine epičnosti mora pre svega imati na umu da su već tada uveliko bili iščezli mnogostruki uslovi za dalji polet, pa i za sam opstanak narodnog eposa. Zato je Prota i mogao bez gusala i bez deseterca da prostrano obuhvati tadanju epsku stvarnost, i da svojom prozom oliči poslednji snažniji kliktaj čitavog narodnog eposa. O toj novoj Srbiji koja se rađala kroz ustanke moglo se još da se u desetercu gudi, ali su nova vremena nalagala da u njoj počne i da se u prozi pripoveda. I Protina epska kazivanja označavaju značajnu i neizbežnu prekretnicu od narodnog deseteračkog eposa ka modernom umetničkom oblikovanju.
Sam Prota nije bio svestan umetničkog karaktera i domašaja svojih memoarskih zapisivanja. Istina, on katkada sebe naziva književnikom, ali za njega: biti književnik znači biti pismen, umeti u ratnoj nezgodi napisati pismo nekom vojvodi i pozvati ga da pohita u pomoć, umeti sastaviti prošenije bečkom ćesaru ili ruskom imperatoru, pročitati pismene poruke koje stižu u ustanički logor i protolkovati ih nepismenoj i neukoj vojsci. Štaviše, Prota sebe naziva književnikom i iz skromnosti, samo da ne bi izgledalo da sebe ističe kao ustaničkog vođu i glavara narodnog. Ne može, dakle, biti ni pomena da je Prota pišući svoje Memoare makar i potajno nastojavao da im da neki umetnički prizvuk.
Laćajući se opisivanja svoga života, Prota je svestan da je njegov život nerazlučno povezan sa životom ustaničke Srbije. „Burna vremena novije srpske prošlosti“ — kaže Prota u svojim Memoarima — „bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv.“ No njegove pobude da piše bile su pre svega političke prirode, mada je svakako dosta igrala ulogu njegova želja da za svoje sinove i unuke opiše svoj život, tim pre što su ga oni na to naročito podsticali i bodrili. Već sam početak Memoara, zaista klasičan po svojoj mirnoći i jednostavnosti, odaje njegove pobude, ali je istovremeno nadahnuti, sažeti osvrt ne samo na njegovu ličnu prošlost, već na ustaničku Srbiju i njene borbe, na promenljivost života uopšte. Danas nam izgledaju preterano naivna njegova moralno-filozofska naravoučenija, inače veoma retka, no nikako ne treba zaboraviti da ih piše jedan od retko pismenih ljudi pobunjenog pašaluka, a naročito da su to aluzije ostarelog i potisnutog Prote koji i docnije, u sasvim dubokoj starosti, ipak nije potpuno raskrstio sa politikom. Te pomalo melanholične Protine meditacije nisu presudne po snagu njegovog pripovedanja, malo ili nimalo mute njegovu slikovitost, njegovu umešnost da u jednoj jedinoj rečenici sažeto obuhvati čitav svoj život, toliko živo i rečito da se iz te jedne jedine rečenice ne naziru samo izvesna Protina nezadovoljstva, kroćena njegovim spokojstvom i naporom da se izdigne iznad njih, već i čitava uzburkana Srbija:
Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke puteve i kod kuće mirno sedio i u mojoj bašti voće kalamio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; s carevima govorio sam slobodno, a katkada zbunio me je govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od nji’, živeo u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao i’ iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi, i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz moji’ usta, i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem.
I kada Prota počinje da priča svoja „ratna i neratna priključenija“, izvire iz njegovih reči Srbija razdirana dahijskim zulumima, Srbija koja grca ali i škrguće, ona Srbija po kojoj su već zatitrali prvi znaci bune, koja se već bori, skoro goloruka, a kada joj oružje nedostaje, onda i brezovim tojagama, kočevima i proštacima, ona gorostasna Srbija toliko satirana ali nesatrvena. Još dok po sećanju navodi kazivanja svoga oca, valjevskog oborkneza Alekse Nenadovića, Prota je već zagazio u epsko. U prostodušnom ali živom nabrajanju prvih čarkanja sa Turcima, prvih spaljivanja i pljačkanja turskih varoši, u prepričavanju prvih pregovora sa dahijama i prvih molbi Ćesaru — ima rapsodskog, guslarskog pretapanja stvarnosti u poeziju. A ono je još osetljivije i snažnije kada Prota počinje da priča o sebi, o svom detinjstvu i svojoj mladosti, o svom oskudnom i kratkom školovanju i o svojim prvim učestvovanjima u narodnim borbama. Nad njim se uvek nadnosi Srbija; Prota je ogrezao u njene borbe, prožet je njenim oslobodilačkim naporima, ali kod njega nema ni traga od one Sarajlijine knjiške, pseudoklasične trogatelnosti. Protino pripovedanje je prožeto mirom, spokojstvom, čak i onda kada je uzbuđen, čak i onda kada govori o najstrašnijim i najzakovitlanijim ustaničkim danima. Ali Protino spokojstvo nije nikakav skepticizam proglašen za vrhovnu mudrost: Prota je vedar, čak i u tragici izgubljenih bitaka ne podaje se očajanju. Taj pronicljivi čovek iz valjevske nahije verovao je u neugasivu, oslobodilačku volju naroda; donekle je čak i razumevao da su mnoge okolnosti povoljne po Srbiju. Odatle i potiče njegova vedrina; otuda prepričavajući očeva kazivanja i saopštavajući svoje doživljaje oseća i razume snage Srbijine. On ume da bude i dramatičan, i dirljiv, i razigran, i smračen, i inadžija, i nepokolebljiv, a da u svemu tome odrazi epsko, a on to epsko ne teži da naglasi i prenaglasi mističnim vizionarstvom, ni ma kakvim knjiškim ukrašavanjima. Prota je uvek obasjan stvarnom Srbijom; i tada mora da bude istinit, nužno postaje realističan.
Prota ne podleže naivnom i jednostranom heroiziranju svoga naroda ili pojedinih ličnosti. On se ne usteže da, pored uviđanja i osećanja one prave patetike kojom odišu ustaničke borbe, ispolji i svoje veseljaštvo. U ozbiljnim i sudbonosnim događajima on ume pored herojskog da otkrije i komično. Ali to nije njegova neosetljivost teških i ozbiljnih prilika, još je manje lakomislenost, a nikako nije slepilo i nerazumevanje. Naprotiv, Prota mnogostrano opaža, sklon je da upotpunjuje slikanje svoga doba i svojih savremenika, stalo mu je da kaže istinu, i ne upinje se da po svaku cenu bude uvek i samo dramatičan. Prota i ne pokušava da ceo srpski narod prikaže kao narod romantičnih heroja: za njega nije svaki Srbin megdandžija, mučenik i svetac. On vidi žive ljude, njihove odlike, ali i njihove nedostatke; vidi živ, stvaran narod, narod svrstan u vojsku i skriven u zbegove, vidi ratovanje onakvo kakvo ono jeste, i ne ističe samo njegove lepote, već i njegove pustošnosti. Iako neizmerno voli svoj narod, njegovo rodoljublje se ne ispoljava time što bi nemilice zasipao Srbe samo najvećim pohvalama. Zato on i ne prećutkuje pljačke i pokolje, trvenja i surevnjivost među vojvodama, negodovanje naroda prema nekim svojim glavarima. Ovakva Protina istinitost dragocena je za verodostojnost njegovih kazivanja kad se na njih pozivamo kao na istorijski izvor, ali je takođe od pretežnog značaja po njegovu epičnost. Prota, slično Homeru,ne vidi samo heroje, a kod heroja samo herojske osobine, već opaža u velikim podvizima i sitničarenja, pored samopregora i samoživost. Njegov realizam potkrepljuje njegovu epičnost, ni najmanje je ne narušava.
Epsko je njegovo pripovedanje o tamnovanju i pogubljenju Grbića, Birčanina i Alekse Nenadovića; on epski priča kako je kao mladić šetao po osvojenim gradovima gde je prvi put video odsečene glave; on epski govori o dogovorima za borbu protiv Turaka i samim borbama. Prota epski slikovito priča o dozivanjima pobunjene Srbije plamenima požara gorućih turskih varoši:
Te noći kad smo se tukli na Valjevu, videli smo s brda nebo crveno nad Rudnikom koji je Karađorđe i Janko Katić zapalio, i to kad vide naša vojska, vrlo se ohrabri; a tako su isto i oni… videli plamen od Valjeva.
Uzbudljivom prostotom Prota saopštava kako moli za pomoć Austriju, hoće da piše jednom Ćesarevom generalu, a nema ni na čemu ni čime da piše:
Popa Jakov otrča i donese mi divit, pero i četiri tabaka hartije. Ja pređem u Zabrežje u kuću Pantelije Ružičića, i na maloj stolici klečeći pišem noću, a Pantelija drži sveću; pisao sam kako sam umeo.
Hitro i razdragano oruža se raja rešena da istrebi svoje zulumćare. Veprovima se plaća oružje i džebana; grozničavo se dovlače puške, barut i olovo, — ali u toj raspevanoj razdraganosti prvih borbi i prvih pobeda Prota ne zaboravlja da spomene i tridesetpostotnu kamatu koju su ustanici morali da plaćaju svojim liferantima. Dolazak prvog topa oduševljava Protu: „Dobismo top, sad tko jako mi Srbi!“, uzvikuje on, ali pomalo i sa podsmehom, jer je svestan da se sa jednim topom ne pobeđuje. A kada priča o jedinstvu koje se stvara među ustanicima, iskreno je uzbuđen i nadahnut:
Vojska peva i vrlo je vesela. Al’ kad pređe gospodar Crni Đorđe, pa uz paradu svu vojsku — „Dobro došli, braćo“ — pozdravi, i kad ga videše i njegove reči „Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi“ čuše, verujte, deco, da tu nije vojnik ostao koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao kad je tako dočekao. I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao…
Bunom raspevana Srbija diše kroz Protina kazivanja. Kliktavo priča Prota o bojevima i jurišima: iz njegovih reči dopiru zveketi i tutnjave okršaja. Čudesan je taj Prota koji ume oduševljeno i da se bori i da posmatra ne samo borbu, već i svoje oduševljenje. On ume da smotri, da sa nekoliko reči ulovi živoga čoveka. Čitava zamašna i značajna zbivanja Prota je kadar da izrazi kroz nekoliko naizgled beznačajnih pojedinosti, kroz neki kratak razgovor, ili opisujući ponašanje nekog pojedinca. Bilo da je zamišljen ili razdragan, vedar ili zajedljiv, on ipak uočava svoju zamišljenost ili svoju vedrinu, nikada im se ne prepušta da ga one ponesu i zavedu. Izgleda kao da stalno najviše motri na samoga sebe, da najviše uživa kada samoga sebe hvata na delu, kao da je i sam uveren — mada to nikada otvoreno ne kaže — da samo na taj način može najbolje da zapazi i najistinitije da se izrazi. Prota se nikada ne sunovrati u jednostrana anegdotisanja toliko česta kod memoarista; nikada ne pada u suvo, neživotno opisivanje, u hroničarska cepidlačenja, u mrtva nabrajanja, Prota je pesnički osetljiv za zbivanja i ljude, i zato su njegova kazivanja poletna, slikovita, puna jedre doživljenosti. Kroz sva svoja pripovedanja on utkiva blagu i prisnu srdačnost, svoju sirovu ali uvek izrazito čovečnu prirodnost, svoj smisao za stvarno. On je nenamešteno leporek, jedro i zvonko. Mrzi svaku visprenost, svaku sračunatu trogatelnost, ne mari za tirade, izbegava da drži pridike, — i u toj njegovoj nenameštenoj, spontanoj prostoti leži njegova najveća izražajna snaga, i iz nje potiče njegova ubedljivost.
Kada Prota priča o svom putu u Rusiju, on oseća njegovu epsku lepotu, pored toga što je svestan njegovog značaja za uspeh ustanka. Jednostavnim izrazom Prota ispoljava pravu epsku gorostasnost ovog svog poduhvata:
U ime boga pođemo, sednemo na čamac, i kad se povezemo, reknem ja: „Ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom; a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rosiju, za koju ništa ne znamo gde je, no samo što smo u pesni čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rosijom!“
I ovaj Prota koji — kao drevni Argonauti po morima — plovi po burnim đerdapskim vodama i hita da Srbiji nađe zlatno runo — „Rosiju za koju ništa ne znamo gde je, no samo što smo u pesni čuli da je ima“ — oseća epičnost svoga putovanja, ali ga to nimalo ne sprečava da i dalje ostane onaj stari prostodušni i veseli Prota, i samo nekoliko redi docnije ne usteže se da veselo ćaska o sitnim zgodama i nezgodama svoje plovidbe, da smejući se samome sebi prizna kako se uplašio od penušavih talasa, ili da govori kako se celo njegovo društvo natezalo oko jednog ribljeg đuveča… I ovde kada mu je najlakše bilo da heroizira sebe i svoju misiju, Prota i ne pomišlja da samoga sebe veliča, mada nikako ne zaboravlja koliko je njegov put važan za pobunjenu Srbiju, i kolika je odgovornost pala na njega. Njemu se zato mora verovati kada kaže da mu se, iako je sveštenik, u vaskolikom svetom Kijevu ne dopadaju najviše lavre već — topovska đulad:
A što mi u oči najmilije padalo, to je što su oko sve crkve posadevata topovska đulad od svake mere, i čini mi se toliko i’ je da i’ sva srpska kola ne bi ujedanput mogla poterati, jer i’ je vrlo mlogo u redu, a u visinu ima fat sadenute sure. Velim ja mome društvu: „Da mi je dvadeseta čast samo od ove jedne vrste, da i’ na Vračar oteram, i ovi nekoliko topova, sada bi većma voleo nego sva zvona svete lavre da u Srbiju preselim.“ Veli Protić: „Ako bog da, biće nam tal od toga, kad su ona ovako blizu granice.“
Njemu takođe mora da se veruje da od ljubavi i brige za Srbijom nije mogao da se divi za njega neslućenim lepotama Moskve i svega ostalog što je u Rusiji gledao:
… nijedan mi drugi predmet u oči i srce stati nije mogao, jerbo ga je predmet Vračar, Srbija i otečestvo i sva čuvstva potpunila.
Uvek iz Protinih reči bujično navire bodra i borbena Srbija. Teče ona i talasa se, poplavno, preteće. Prota hvata njen zamah i njeno hučanje. Gleda šta se sve roni pred njim, šta sve ona donosi i odnosi. Ume da joj se divi, ali ponekad neće da ćuti o velikaškim zađevicama, o izdajama i kukavičlucima; hrabar je da ustvrdi da pravda nije uvek na Karađorđevoj strani i sa neprikrivenom naklonošću priča o štrajku Karađorđevih momaka. I kao što nije idealizirao prve srpske pobede, isto tako ne idealizira ni tragiku sloma 1813.
Dosta su sirova epska Protina likovanja nad poraženim Turcima, pa čak i primetno surova:
Ko nije poginuo ili ranjen, ili ne trči unutra da paun i pljačka, no stoji na brdu, kao i ja na brdu kod topova, vrlo mu je lepo bilo gledati božje čudo kako sva varoš ujedanput plamti. Vetar ni najmanje nema da duva, no iz dolje digao se plamen u vedro nebo, i kad visoko dim kao debeo stolp izađe, onda se raširi oblak od dima na podobije ambrele, i ozgo hlad načini.
Bez ikakvog zgražavanja, ravnodušno kao da govori o branju voća, Prota lakonski spominje kako jedan srpski dečak poseče glave četvorici zarobljenih Turaka, ili kako Karađorđe lično ubija neposlušne i izdajice ili naređuje mučenja… Kao čovek primitivne, neprosvećene i opakim zulumima ogorčene Srbije, Prota je i morao ne samo da ostane ravnodušan pred ovakvim i sličnim zverstvima, već je, unekoliko, mogao u njima i da uživa. Ne treba zato Protu proglasiti za krvožednika, za nečovečnog, za zaslepljenog poludivljeg primitivca koji neguje i slavi rušilačke nagone. Naravima svog vremena nije mogao da odoli ni on koji je po mnogome nadmašivao svoju sredinu.
Ali u poraznim danima trinaeste, Proti nije više do lepote požara. On je pogružen porazom, cvili nad zgaženom Srbijom, nad skrhanim ustankom:
I hodam nekoliko dana i danju i noću u nedoumeniju, Turke vidim, a topove čujem, kako turski topovi, jedni od Smedereva i Beograda do Kolubare, a drugi od Šapca i ušća u Savu reke Vukodraži, glas topovski glasom glasu odgovara. Vidim i dimove od zapaljenih selskih kuća: jedni od Šapca a drugi od Beograda u nebo se sastaju, u vedru danu oblak načinili, i za svakog Srbina koji čuje i vidi kanda ga u srce udaraju, ili sam u ognju gori.
Zgarišna je poražena Srbija. Vojvode mahom beže; narod je u rasulu. Proti je jasno da je privremena kapitulacija neminovna, a samome njemu delimično pada u deo da je sprovede. Ali u tom razumnom, hladnom političaru nije potpuno skrhan buntovnik. Dovoljno je pogledati u njegov dnevnik iz vremena bečkog kongresa, u te kratke i iskidane ali potresne zabeleške, pa je odmah uočljivo da u Proti nije svisnuo ustanak, da on u sebi još uvek nosi epsku Srbiju, iako ponovo pokorenu, — ipak rešenu da se ne pomiri sa zulumima i zulumćarima.
Takav je taj naš narodni Prota, naš pesnik Prota koji je toliko moćno u svojim memoarskim pripovedanjima zgusnuo epsku stvarnost Srbijinu, bez deseterca i bez gusala. Uzbudljiva je i nepresušna njegova epska istinitost. Od ustaničkih vremena gomilale su se na Srbiju godine, tutnjali su ratovi, tresle su je unutrašnje borbe, brizgale su iz nje i po njoj krvi narodne i zlotvorske, trulili su leševi po njenim poljima i njenim jarugama. I neukrotiva od svih zuluma, Srbija je osvajala nove slobode, primala je i stvarala kulturu, pripovedala je i pevala o sebi, o svojim srećama i svojim nedaćama, o svojim ropstvima i svojim oslobođenjima, — ali taj gorko i gordo odživljeni vek nije zagušio Protine epske reči, ni danas one još nisu presahle. One se još čuju, one su pre svega poziv na borbu, bodrenje da se u borbi ostane nesalomljiv. Ta Protina epičnost je iskovana i prekaljena onom nesavitljivom, upornom Srbijom, onom sirovom ali stvaralačkom Srbijom, plahovitom ali i čovečnom, onom pravom Srbijom koja nikada drugoga ne tlači i zulumćarenja ne smatra za junaštvo. Takve Srbije nije nestalo, niti ona može da nestane. Disanje bunom, šrkgut mrcvarenog ali neupokorenog rajaluka nije zaboravljen, i nijedan narod nikada ne može i neće da ga zaboravi. I samo ta prava, narodna Srbija uzbuđuje nas kroz Protine reči, zvonko odjekuje i u današnjici.
Protinu epsku istinitost ne pomućuju činjenice da je on bio iz velikaške kuće Nenadovića, da je trgovao svinjama i bio u tadanjim razmerama bogat, da je vojvodovao i politizirao, učestvovao u trvenjima velikaša, bio često oportunista i najzad se, uglavnom, priklonio Miloševoj samovolji. Ako bi se podrobno raščlanila njegova politička delatnost, možda bi se moralo utvrditi da se Prota katkada odvajao od naroda, da mu je ponekad više stalo da koristi velikašima a zapostavi narod, i da je zbog toga u svojim spisima u više prilika branio svoj stav, a prećutao neke istine. O tom Proti, ustaničkom vođi i jednom od naših prvih političara i diplomata, treba govoriti bez idolatrije, treba ga suditi, a to ne znači da ga treba samo kuditi ili samo hvalili. Njegova ustanička i politička uloga nisu presudne po njegovu epsku istinitost, jer ona se zasniva samo na onome Proti koji je izražavao stvarnost pobunjene Srbije, borbenost njenog naroda. Najzad, uvek treba imati na umu da Prota nije ni pomišljao da piše ep, već memoare, dnevnik, i manje, nerazrađene i nepovezane zabeleške. Njemu je bila poslednja briga da se ispolji kao pesnik, i možda se nikad ne bi rešio da piše da ga, pored već pomenutih pobuda, nije nagnala želja da polemiše sa nekim od svojih savremenika koji su prvi počeli da izlažu ustaničke događaje.
No, mada nenamerno i uzgredno, Prota se otisnuo u poeziju. Ono što je on kao pesnik rekao, onu epsku stvarnost koju je vidovito otkrio ne poriče njegov politički stav i njegova lična uloga u buni. Taj Prota epičar nadmoćniji je i istinitiji od prote vojvode i diplomate, od onog podosta uvređenog Nenadovića, a naročito od onog u stare dane prilično poniznog i dvoličnog birokrate. I sam Prota nije mnogo uvažavao politiku, naročito nije mnogo verovao u njenu moralnost. „Ta moja politika, da ne reknem laž“, priznavao je on otvoreno u svojim Memoarima, jer za njega je politika bila nešto što nimalo ne odlikuje i ne diči časnog čoveka, za njega je ona nesumnjiva, ali korisna laž, pravo zlo, ali nužno zlo. On naglašava da su se zbog takvih „politika, da ne reknem laži“ u istoriju uvukle mnoge neistine, pa on neke od njih izobličuje, ali neke i — oćuti. Namerna ili nenamerna, mestimična istorijska nepouzdanost Protinih izlaganja ne uništava njegovu epsku istinitost. To poetsko, to epsko u Protinoj prozi većinom je ispoljeno u onim Protinim zapažanjima koja nemaju neki naročiti a još manje presudni istorijski značaj. Ako je Proti i bilo stalo da uveliča ili umanji ulogu nekom vojvodi ili značaj nekog događaja, za to mu nije bilo nužno da neverno prikazuje duh pobunjenog naroda, onu intimnu atmosferu ustanka i oslobodilačkih pregnuća. Svakako nam istoričari oba ustanka mnogo doprinose da otkrijemo Protine istorijske netačnosti, ali nam time nijedan od njih ne dokazuje da je Prota neiskren, da namešteno i nedoživljeno govori o toj epskoj Srbiji.
Epopeja bune kojom zrači Protino pripovedanje neporeciva je i neuništiva. Takav Prota mora da se voli kao što se voli narodna Srbija, kao što se voli sloboda. On mora da se čuva i da se pamti, jer je srž onoga što svaki narod i svaki čovek nosi u sebi kao bitno narodno i bitno ljudsko: — ljubav i borbu za slobodu, mržnju i prezir za zulume i zulumćare. To je u svome vremenu i u svome narodu Prota uočio i ispoljio. Time je još uvek živ, srastao sa našim današnjim ljubavima i mržnjama, sa našim današnjim borbama i pregnućima ka još nedostignutim slobodama.