O hajdučkim četama pre ustanka Karađorđevog / prota Matija Nenadović ; priredio Zoran Tasevski
Ja sam od časti moga oca Alekse opisao žitije, no ovo sam zaboravio, koje mislim da je najvažnije od njegovih dela. Kad su Nemci ostavili Srbiju i svoje sudove presekli, a turski sudovi nisu jošte po kasabama došli niti ponameštani, kazao sam kako je moj otac došao iz Karlovaca [1791], preduzeo obdržavati među narodom mir i tišinu, a kako je valjevska nahija pod zaštitom od vojske naše, koja je stanovala kod Valjeva u Kličevcu šancu, tukla se po granici i branila nahiju od Turaka, koja je mogla raditi i sa žitom bila je izobilna.
(Premda su mnogi Turci jedanput dolazili na Kličevac, i celi dan tukli se, gde su moga oca bili od šanca odvojili sa čislom vojske, i sa Turcima se pomešali; tu mal’ nije poginuo, dok nije Kljunović kapetan iz šanca indat poslao, i onako među pomešane Srbe i Turke opalio topovima i tako rastavi Srbe i Turke, gde je poginuo turski znatni poglavica i vojskovođa Zein Usein-aga i mnogo Turaka. Od naših pogine iz Kotešice hrabri Marko Kara i više od srpskog frajkora. Rečeni Marko ubije Zeina, pak baci šocu a uzme Zeinovu šešanu, no od šešane ne imajući fišeka da napuni no praznom se kijački branio, i sav kundak o Turke isprebijô, dok mnogo Turaka salete i iz pušaka ubiju ga. Zato bi trebalo svakoga našega vojnika sovetovati da u boju nikada svoje oružje, makar neprijateljsko i bolje bilo, ne menja, jerbo svaki čovek svome oružju ćud zna, i od njega fišeke umerene ima, i u njega se najbolje pouzdati može. I za to odličije moj otac odmah je vanžirao obrlajtnantom. Taj frajkor i oficire i ja sam video u Kličevcu, a posle mi je otac kazivao da je taj frajkor u hiljadu i osam stotina momaka sastojao se, iz same valjevske nahije, koji je samo obučen bio u frajkorski mundir, i egzercirali se, i da je pod Mihaljevićem iz sve Srbije bilo osamnaest hiljada momaka, koji su se svi egzercirali i protiv Turaka uza sav nemački rat na Turke vojevali. Samo šabačka nahija nije frajkora davala. Nemci su sedeli u Šapcu a šabački kmetovi tajno su kupili ponešto harača i, krijući od Nemca, po igumanu manastira kaonskoga Makariju, u Zvornik Vidajićima pošiljali. Zato Turci na šabačku nahiju i nisu navaljivali, i ona je mogla slobodno zemljedelije obdržavati, i dovoljno hrane imati; krome što je morala kuluk vojskama nemačkim činiti).
Kao što sam kazao, moj otac sudeći valjevskom nahijom i ovim krajem, dok jedanput Crni Đorđe sa pedeset, šeset li momaka pređe Kolubaru na Malome Borku, na Kršu, i pođe od sela do sela, pređe u šabačku nahiju donikle, pak se povrati, odakle njegova četa natovari poneki kazančić i poneki kotlić. Prelazeći preko valjevske Kolubare i Tamnave, gde gode noće, po jedno goveče zakolju, a selo im mora hlebac namesiti, odakle po neki tovar žita ponesu, jerbo su, kaže, imali u planini Klještevici zbeg. Čuje to moj otac, pošlje im svoga buljubašu Živana iz Kalenića, popa Petra iz Takova i kmeta Vesu Velimirovića iz Ljubinića, da ga pozdrave: da odmah iz nahije izađe i da se više ne usudi s takvim načinom u valjevsku nahiju preći, jerbo on to ne može a i neće trpeti da se po narodu takvi troškovi od besposleničara čine. Poslanici odu, nađu ga u Banjani, i kažu mu od Alekse i lep i prek pozdrav. A on odgovori: „Ja sam i sam pošao, i ovo žito hoću da nosim jerbo u našemu kraju nema hleba. A što je Aleksi za tim stalo? I tako ga pozdravite.“ — Ode preko Kolubare.
U to isto vreme došao iguman iz manastira Bogovaće [Petrovićj Vasilije (Žarko). Ovaj Vasilije bio je rodom iz sela Paljuva1 nahije valjevske. Kad dođe iguman Žarko mome ocu Aleksi i kaže mu: da je prešao preko Ljiga nekakav Petar Mutnjanin sa 20—30 momaka i po bogovađskoj nuriji badava jede, pije, i zamoli ga da on tamo ode, koje radi Mutnjanina, koje radi i drugih seoskih poslova. Aleksa ode u Bogovaću, pošlje igumana Žarka, dozove u manastir Bogovaću Petra Mutnjanina, i na pitanje zašto on toliko momaka vodi, i po sirotinji badava hrani, — Petar mu je kazivao: da se u tamopjnjim nahijama zbrkalo i da tamo nemaju hrane, da su došli da se pohrane, i proče. On mu je kazao: „Brate Petre, idi s duše, vodi te momke i raspusti, neka ide svaki svojoj kući, jerbo ja ne mogu to trpeti da vi narod uznemirujete vašim konacima“ i proče, proč[e]. Petar je, — kaže moj otac, — vrlo čovek pametan i razborit bio, koji se obeća da će odmah preko Ljiga preći, i „odmah ću — veli — sve raspustiti; i ako ja tamo ne uzmogu živeti, ja ću doći da kod tebe pandur budem!“ I odmah je otišao. Otac kaže: „Veće posle za njega nisam ništa čuti mogao.“
Ovaj isti bogovađski iguman Žarko u 1804. godu, kad smo na Vračar izašli, bio je i on onda kada je Karađorđe pošao uveče, na neku veru beogradskih Turaka, da će mu kapiju otvoriti. (Hoteli su ga prevariti i samo ga unutra upustiti, pak kapiju zatvoriti i unutra sve potući. To se dobro zna: da su Beograci Turci hoteli mir s nama, oni bi mogli i sami lasno dahije potući, jerbo je više mnogo Turaka erlija nego dahija; no to je nagovorom dahija bilo da samo prevare i unutra među kuće u sokake domame). I Žarko pošao noćom. Kad bude na Laudanovu šancu, zavadi se Stanoje Glavaš sa Žarkom oko jedne ćorbalte žute od pirinča, kao tupa sikirica, koju ja poznajem. Stanoje Glavaš hoteo je silom da mu sa junkaša skine. (Ovu je ćorbaltu, tj. tupu sikiricu iguman bogovađski i za Turaka na sedlu o junkašu svagda nosio, ja dobro znam). Iguman Žarko — junak, ni Turcima se nije dao gaziti, no ih je vezao i sikiricom onom tukao, — potegne sablju i poviče: „Okolo goliću!“ (jerbo je on imao taki običaj često govoriti kad hoće koga od sebe da odbije; a i u šali sa nama od pređe govorio nam je: „okolo goliću!“). — Stanoje Glavaš povikne: „Pobratime Đorđe, evo kaluđera sa sabljom!“ — On se prikuči da vidi šta je, a Glavaš izvadi pištolj na Žarka, a Žarko mane sabljom da Glavaša udari, al’ promaši te Karađorđa mazne i zaseče po obrazu. Glavaš i drugi opale pištoljima te igumana ubiju. A kad pištolji puknu, onda sva vojska poviče: „Lagum, lagum!“ pak beži natrag koliko se skočiti može. Ovako mi je knjaz Miloš Obrenović, koji je onda bio vojvoda, sa velikim smejom kazivao. „Svaki nam je, veli, skok od Laudanova šanca do u Mokri Lug po sto dukata vredeo.“ I on i sva vojska mrtva je igumana blagosiljala, govoreći: „Žarko pogibe, ali svu našu vojsku od sramotne smrti izbavi, jer bi nas Turci na njihovoj veri sve potukli.“ A to se i samo kaže: da su erlije hoteli nama verni biti, oni bi lako mogli učiniti; kada dahije i njihova vojska iziđu na nas na Topčider i u Vračar na boj, oni bi lako mogli kapije zatvoriti, i šanac uhvatiti, pak oni iznutra, i mi spolja među dve vatre dahije i njihovu vojsku, i ako ne bi sve pobili, mi bi barem oterali u Vidin, kad bi erlije nama odistine verni bili.
Dok je moj otac hodao po selima bogovađskim i po drugim mestima podgorskim, selima oko Medvednika, dotle neki Jovica iz Vrbice sa 40—50 momaka pređe na Belom Brodu Kolubaru i preko valjevske ode u šabačku nahiju. I on gde gode noći po jedno goveče zakolje, a seljaci moraju hlebac davati i piće. U isto vreme i Crni Đorđe, sa više momaka nego što je vodio, pređe na Skobalju selu na Kršu preko Kolubare, i već dođe do Vukone i do Kožuhara, isto po prvome običaju, badava jedu i piju. Čuje to moj otac. Sve drugo na stranu ostavi. Dođe kući u Brankovinu, raspošlje momke po selima, zapovedi: da se svi frajkorci s puškama skupe u Čučuge, gde će ih on čekati. Iskupljajući se vojska, dočuje to Crni Đorđe, vrati se, čini mi se iz Vukone i iz Kožuhara natrag, i dođe u Takovo. Otac moj na Ub, a Đorđe u Šarbane na ručak. Stigne ga vojska, malo se popuškaraju, i oni ostave ručak; dođu u Kalenić. Otac moj za njima, stigne ih blizo Kolubare, i pomalo se puškaraju, kao đoja jedan drugoga plaše: ovaj da oni brže begaju, a onaj drugi plaši da ovi ne pristupaju bliže. Dok Crnoga Đorđa četa moga oca buljubašu, Nikolicu iz Crvene Jabuke, ubije na mestu i više rane momaka. Moj otac, ugledavši svog vrsnoga buljubašu Nikolicu mrtva pokraj sebe, razljuti se, i da ga osveti, poviče: „Plotun, juriš, junaci!“ Vojnici, kao što su u frajkoru egzercirati i znadu šta je plotun, obale mnoge puške. (Tu ubiju Karađorđeva jednoga momka na mesto, i Karađorđa samoga rane u ruku, u dlan. Probiju mu dlan, od koje rane Karađorđe je u ruku sakat ostao). Tu već nije bilo moguće od grma do grma preskakati, ni busije hvatati, no nagnu širom begati, a ovi za njima; a oni nagaze na Kolubaru i pobegnu, ostave i ono žito i drugo što su poneli. (Ovako mi je mudri i hrabri iz Rogače Katić Janko kad smo na Vračar izišli 1804. godine, — kad se nismo sa Turcima po Vračaru tukli, no u hladniku više crkve, od čadora, sedeli, — pa mi je prepovedao i smejući se veli: „Tvoj me je otac dvaput preko Kolubare u vodu nagonio, te sam po pune čakšire vode iznosio, gde Crnog Đorđa dlan prebiše, jednog momka ubiše, i više ranjenih. No posle, Aleksa i ja knezujući, a Đorđe trgujući, i zajedno sa Hadži-Musta-pašom na dahije vojujući, vrlo smo se pazili i kao braća živeli i razne razgovore vodili, i ovaj mi silaj, — veli — tvoj otac a moj brat poklonio. Bog da ga prosti! al’ da radimo, da ga osvetimo!“)
Dok se moj otac u Kaleniću oko Kolubare sa Crnim Đorđem i Jankom Katićem igrali klisa, dotle dočuje u manastiru kaonskom Jovan Vrbica, povrati se natrag. Pošlje dva momka u Brankovinu mome stricu Jakovu i kmetu Gliši Paviću da mu priprave jedno goveče, vina i rakije i na 50 druga hlebac za ručak, inače preti da neće selo na miru ostati, „a ja ću, veli, sve platiti u novcu“. Oni sve to priprave, porane i uzjašu konje, izađu na brankovički vis da iz prekraja glede otkuda će Vrbica doći. Vrbica prođe vrlo rano, kući dođe gde se ručak gotovi, al’ ne zastane Jakova ni Gliše. Pošlje dva momka da ih nađu na brdu i pozdrave, i da ih na veru dozovu, a da se ništa ne boje. Ovi momcima odgovore: da oni neće doći, i vospozdrave Vrbicu da i on gleda i, što pre može, pobrže ruča i da odlazi, i proče.
Ja, kako sam, kao đak, spavao sa stricem Jakovom i sa Glišom u pšenici pod jednom jabukom petrovačom, nisam ni osetio kad su ova dva otišla. Ustanem i onako sanan pođem kući, ali na plotu na prelazu stoje tri momka s puškama. Zapitaju me čiji sam; ja se kažem da sam sin Aleksin; dok jedan meni ruku u džep, izvadi kesicu, u njoj sedam koje petaka koje marjaši, pak sebi u nedra. Otac mi je načinio srebrn prstenić i potpisao moje ime, da se ja bolje učim, a ovaj ti skide i onaj prstenić, pak sebi u džep, pa povika: „Beži, beži natrag; ako te opazi harambaša poseći će te!“ i otera me natrag. Ja gladan, a žaleći za mojim petacima, pomislim: ja nisam nikom kriv, i neće mene harambaša poseći; vratim se oko brda, dođem kući, al’ to velika gromila oružatih ljudi, duge puške o šljivama vise, jedni sede, drugi hodaju. Jedan sedi te ga momak češlja, veliki perčin, sve mu se prsi sijaju. Ja zapitam jednoga koje je harambaša, jer sam upamtio od onoga što mi petake uze da je harambaša njihov starešina. — „Ono je, veli, što je u tokama, što ga momak češlja.“ Ja skinem kapu pak odem te ga poljubih u ruku. Pita me čiji sam; ja mu se kažem da sam Aleksin. „Dobro, dušo, dobro, mi ćemo da ručamo, pak ćemo ići. A gde ti je otac?“ Kažem da ja ne znam. Požalim se harambaši da mi njegovi momci uzeše kesicu i prsten. On friško posla tri momka a ona trojica dođoše; uparadi i pita me koji je uzeo. Ja kažem: ovaj je, a on povika, te mi odmah dade i prsten i petake. (Ovaj koji mi je kesicu uzeo bio je imenom Novica iz Garaša, i on je posle u Karađorđevo vreme podigao rebeliju na Karađorđa. Naći ćete u mojim pismama koje je godine i meseca bilo, ja sam zaboravio. Za Novicu i njegovo društvo protiv Karađorđa ima se dosta pisati — a i za druge buntovnike koji su i kad na siromah[a] Karađorđa bunili).
Na Vrbici harambaši nisu bile toke, nego sve taliri jedan do drugoga, po ječermi isprešivati. Taman oni sedoše da ručaju, ali vrag, ili đavo, donese dve babe iz Podgorja. Đipiše pitati otkuda idu i čuju li gdegode za kakve hajduke i jesu li videle kakvu vojsku. — Jadne babe ne znadu obinje da lažu, kažu: „Idemo iz Uba, nikoga nismo videle, no čusmo na Ubu da je Aleksa sa nekakvima se pobio i rasterao.“ Onda ti dvojica đipiše, svezaše babe za šljive, zagrnuše zubunu, pa golim noževima pljostimke odsekoše i od šljiva grane: „Kazuj, baba, šta ste jošt čule i videle?“ Jadne babe pište kao guje: „Jaoj, stan’te, kazaćemo“; a one sirote ono te ono što su i pre kazale. Zar i njima se dosadi tući, povika Vrbica: „Prođite ih se, no hajdete ručajte.“ Ručaše pobrzo, pak onda uzeše moga brata Nikolu i našega slugu Todora među se i odvedoše sa sobom do u selo Jasenicu do one česme, pak ih vrate oba natrag. I ovi kažu da su vrlo brzo išli, zar bojali se čete; i ništa ne platiše, a valjda bi platili da ne dođoše vražje babe te poplašiše. (Ovaj harambaša Jovan Vrbica posle, za Karađorđeva rata, imao je dobar dar i sve je ranjene momke u Vrbici i po vojsci vidao i taneta iz momaka vadio; i ja kad sam odlazio u Topolu, mnogi put sam mu, kad na konak kad na ručak, dolazio, i vrlo je pošten čovek bio; i o prošlosti smo jedan drugom pripovedali).
Sad moj otac, kad u Kolubari dozna da će Vrbica od Kaone preko Brankovine proći, pohita iz Kolubare sa četom da ga preteče, no kad dođe kući, a Vrbica izmakao i otišao Bogovađi. Moj otac zadrži se u Bogovađi, i poruči da mu jošte vojske dođe, pak onda se krene na Klještevicu, gde kažu da je zbeg bio, govoreći: „Hajte, junaci, da ih pitamo kako mogu čete preko valjevske prevoditi, i da im pokažemo da sam ja sad gospodar valjevske i da ne dam naroda gaziti.“ I tako ti odu na zbeg. (Ne znam je li tu Karađorđe desio se; a možda je otišô ruku vidati). Ele po malom otporu zbeg raskopaju, i što su našli kazančića, sančića i kotlića, svak svoje pozna i povrati. I od onda su već prestali besposleni buljuci po nahiji hoditi; dok veće i turski sudovi po kasabama se postave; a moj otac počne opet, kao i pre nemačke krajine, knezovati; dok i Fočić poseče ga. Dakle, Karađorđe je imao dve rane, jednu na ruci od puške, a drugu od sablje na obrazu. Obadve rane od Valjevaca.
Sad i treće zlo, jošte u početku koje je htelo da bude, koje bi moglo najveću nesreću našem narodu da prouzrokuje, ovako je bilo, ako me pitate. Kazao sam da smo na Vračar izišli s vojskom 1804. god[ine]. 6. maja. U našoj vojsci bio je Živan iz Kalinića, koji je bio kako moga oca Alekse, tako i naš glavni buljubaša; i svagda se uklanjao ispred Karađorđa, jerbo je znao Karađorđe da je Živan iz sela Kalenića, gde je on u ruku ranu dobio.
Povrati se Karađorđe iz Požarevca. (Koji je bio uzeo od svake nahije poglavice i ponešto vojske, otišao u Požarevac i predao Turke; a mene ostavili te sam topčidersku vojsku nadgledao i račune i džebanu primao, a poneki put s Turcima se po Vračaru tukli i Savamalu popalili). Premda smo mi svaki u svom logoru zaprećivali da niko bez uzroka pušku ne izbaci, biće kaštigovan, no vojska, skoro sakupljena i neregulata, nije se moglo sasvim uzaptiti. Karađorđe, kad dođe (nekoliko dana po dolasku), pošlje svoga čauša i u svakom logoru izda oštru zapovest da se niko ne usudi pušku naprazno izbaciti, jerbo će žestoko kaštigovan biti. Ali neki naš mali buljubašica, Mitar Manjenica, brat kneza Peje iz Zabrdice, koga je Fočić oknežio kada je moga oca posekao, i koji je Peja sa Jakovom i Karađorđem u vojsci išao na Požarevac, koga je Karađorđe omilio i jedan mu od turske ucene srebrn nož poklonio, — isti buljubašica Mitrić izbaci jednu pušku. Čuje to Karađorđe, jerbo je blizu nas sedeo (tj. knez Sima na Stenjaku, više sadanje solare; a naš logor na Carevoj ćupriji; a Karađorđe i Katić Janko između nas; a Mladen i Milan kod Ajduk-česme; sve to s leve strane Topčidera). Na glas puške pošlje Karađorđe svoje momke; nađu Mitrića i oteraju njegovu čadoru, koji se opravdao da se sama puška okinula.
Kad to vidi stari buljubaša Živan, a on se poplaši, misleći, kad Karađorđe otera Mitrića malog buljubašicu, koji je samo izbacio pušku preko zapovesti, a sutra će i mene, koji sam sa knezom Aleksom u mome selu na njega pucali i ruku mu prebili, to Karađorđe samo proba hoće li vojska valjevska braniti svoga buljubašu. Jakov i Katić Janko bili su otišli kod Ajduk-česme u logor Milanu i Mladenu kao u gosti. Ja sam u hladu spavao, dok probudim se i čujem gde doboši lupaju, a vojska se paradi. Pomislih i friško zapitam otkuda Turci dolaze. Živan kaže: „Nema Turaka, nego Karađorđevi momci oteraše buljubašu Manjenicu. Danas njega, a sutra će mene, da pizmu pokaje. A mi ne damo se gaziti; zato sam ja zapovedio da se vojska paradi i topovi da su gotovi, i hoćemo našeg buljubašu među nas.“
I to treba znati da donde nije ni u jednoga poglavara bilo topa krome u nas; koje su nam prijatelji iz Novog Sada, osobito vladika novosadski Jovanović, jošte kako smo u martu Šabac počeli tući, po Puljeviću iz Mitrovice, dva topića po od po hfata poslali. Zato smo na najopasnijem mestu i stali s logorom, na Carevoj ćupriji, i čuvali. Jedno zato što smo imali dva topa, a drugo što je u nas valjevske vojske od sviju najviše bilo. A kad vojsku Živan pobuni, ja videh kakvo zlo i propast hoće da bude; stoga povičem: „Stoj, buljubaša, ja ću sad Manjenicu dovesti!“ — I rekao bih da nisam otrčao, no odleteo, i Karađorđu sve kažem šta je i kakva će nesreća za sve nas otuda proizići, a i sam vidi gde se vojska koleba i paradi. Karađorđe odmah reče: „Hajde, momče, i moli boga što si brat kneza Peje, koji mi je ušao u volju na Požarevcu, a mlad si i kažeš da ti se sama puška oborila, a ja bih tebe naučio kako se svoje oružje čuva, a ne bi ti pomogao ni ovaj čiča prota.“ (On je mene mnogi put zvao: čiča prota). Odmah vratim se ja sa Manjenicom u vojsku, i koliko sam umeo savetovao i kazivao zašto smo ustali vojevati: da bi se sa božjom pomoću izbavili od turskoga zuluma, a drugojačije ne možemo no slogom i starijega poslušanijem, i da svi mi moramo imati jednoga starešinu, kao u srećnim domovima, koga ćemo i slušati i bojati ga se. Sva vojska povika: „Tako je, tako je, i jedan starešina biti mora svima; no među nas ljubov i slogu! i da se s Turcima bijemo i našim starešinama pokorni i poslušni budemo, ali da i starešine nama pravdu tvore! i pročaja.“
U nedelju po običaju dođe Karađorđe i Katić i ondašnje nahijske starešine, i posle božestvene liturgije sednemo pod hladnik; tu je i Živan buljubaša. Među pročim potrebnim a i šaljivim razgovorima zapita Karađorđe: „Bogati, momče, kakvu ti onomad budalaštinu bejaše započeo?“ — Živan: „Od strâ, gospodaru: skrivio sam jošte kad je knez Aleksa zapovedao.“ — On se osmehnu malo: „Ta koji se boji, onaj bega, a ne onako. A ti, kao stari buljubaša svima nama dobro poznatog kneza Alekse, trebalo bi da si kod njega pamet naučio, da naučiš i mene i svakoga drugoga da se držimo u ljubavi i u slozi, a ne da zao primer pokazuješ. Vidiš šta smo započeli, i znaj, ti i drugi, da Crni Đorđe nije podigao oružje da nad svojom braćom pizmu i osvetu čini; veće je podigao i pozvao sve vas i svakoga Srbina na oružje da na Turcima osvetu činimo, kako za kneza Aleksu, tako i za sve knezove naše i braću koje su Turci isekli i pogubili, i da skinemo u ime boga jaram koji Srbin od Kosova vuče do danas. A ja odsad prvoga da čujem da rekne da će svome bratu Srbinu pizmu ili osvetu učiniti, ja ću deset Turaka živih pustiti, a pizmedžiji Srbinu glavu ću odseći.“ — Živan: „Gospodaru, priznajem da sam pokvario i kriv sam; ali sam se prepao. Oprosti mi!“ — On se opet malko osmehnu. Živan pođe mu da poljubi u ruku, on mu ruku ne dade, nego se poljubiše u obraze, i reče: „Niti je kriv knez Aleksa, niti ja, ni ti, no onako je onda vreme bilo. Odsad koji što staro zlo spomene, ili kakvu pizmu uzgoni, biće mu kao što sam kazao. I dok sam ja živ, neće biti pizme, al’ neće mi ni drugi suditi…“ Ustade i „zbogom!“ — ode svome čadoru. Mi svi prisustvujući onde skinemo kape i blagodarimo na oproštenju, i pročaja.
Opet Živan i Karađorđe. Posle je ovoga Živana Karađorđe vrlo ljubio i, u 1806. godini, kada je Karađorđe došao u Valjevo, da idemo na Bratačić pred Hadži-bega, onda na Kličevcu sednemo da pečeno jagnje ručamo, — on zovne Živana: „Hodi, Živane, da ručamo!“ — Živan: „De-te vi, gospodaru, ručajte; ja danas postim ponedeljnik.“ — „Ha, ha, ha! Kojekuda, po duši te, zato hoće Hadži-beg da popali sirotinju jer vi postite ponedeljnik. Sedi, ručaj, velim ti!“ — te ti se moj Živan naklopi na jagnje, kao i Karađorđe i ja, grešnici. Karađorđe: „Kojekuda, momče, smeta li ti jagnje?“ „Vala ti, gospodaru, koji mi oprosti; odsad ću sve ovako.“ (Karađorđe bio pošao na Mišare, pak usput došao sa oko 300 Gružana. U Karađorđa nije bilo običaja more, bre, nikome reći, no svakome, i mlađem i starcu: ej momče, malo pozategne, rekao bi da dva o izgovara, npr. moomče. To je znak nekog počitanija i blagovolenija).
Napomene
- Kao iguman bogovađski spominje se u zapisima na knjigama od 1791. godine. Prema jednom takom zapisu bio je rodom iz Takova. (Lj. K.)