Pripovetke jednog kaplara ; Ramazanske večeri

Sabrana Dela Branislava Nušića. 11, Pripovetke jednog kaplara ; Ramazanske večeri / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Pripovetke jednoga kaplara
2. Ramazanske večeri

1. Pripovetke jednoga kaplara

1.1. Predgovor

Prvo izdanje ovih sličica, napisanih u logoru za vreme primirja, po svršenom Srpsko-bugarskom ratu, izišlo je u Beogradu odmah po zaključenju mira 1885 godine. U tome izdanju bilo je svega devet sličica. Docnije je pisac pribrao i ostale rasute u tadanjim književnim listovima (Otadžbina, Kolo, Stražilovo, Preodnica, Delo, Bosanska vila, Brankovo kolo) te ih je, dvadeset na broju, ponovo izdao 1895 godine u Sremskim Karlovcima. Iz tog drugog izdanja preštampavaju se te sličice pod imenom pripovedaka, koje ime, i ako ne u svemu tačno, nose od prve svoje pojave.

1.2. Poziv

Bilo je u prvoj polovini septembra. Toplota postojana, i tek pogdekoje jutro što nas je malo oštriji i studen vetrić opomenuo na skoru jesen.

Jednoga dana iziđaše u svima beogradskim novinama neki telegrami krupnim slovima, štampani. Nastade i neka žurba, prvo kao tihi i poverljivi šapat, dok to poče da raste i raste dok se ne pope do glasnoga nadvikivanja i nadlagivanja.

Pred kafanama, oko svakoga stola, kao mušice oko kaplje meda, puno sveta, već nema više mesta. Tu se čitaju telegrami i objašnjavaju, a ti se telegrami svakog dana sve krupnijim i krupnijim slovima štampaju.

Bila je onda naša rezerva na okupu i jednoga se dana rasprostre namah glas, da se sa dvaestodnevnog vežbanja neće ni razilaziti.

Nekoliko je dana bilo sve još neizvesno, a sedmoga od tih dana već smo znali, šta je sa nama. Toga jutra osvanuše po uglovima velike listine i na njima, crno na belome, poziva se sva rezerva od 1875 godine i još prvi poziv i propisuje se, šta ko da ponese sobom, koliko pari opanaka i lanene krpe i loja i t. d. Jednom reči, jasno se čitalo iz tih poziva, da svaki obaveznik, osim druge opreme, treba da ponese i svoju glavu, za koju mu se u ovoj prilici ne garantuje da će je vratiti kući. A to je sve bilo napisano poznatim tugaljivim i dirljivim stilom naše okružne komande.

Sad je tek nastala prava vreva. Oko tih poziva su se skupljale gomile od jutra do mraka, čitalo se i objašnjavalo.

Pred svakom kafanom, upravo oko svakog stola, drugi svet i drugo mišljenje i drugi način, na koji se to mišljenje kazuje. Tamo đak uz mermerni kafanski sto, oko njega sitni trgovčići, bakali, i ostali siromasi, koji sa kafanskih stolova očekuju mrvice političkih vesti. Đak sriče kakve peštanske novine i crta pisaljkom po mermernom stolu granice berlinske ili san-stefanske i tumači reči „ofanziva“ i „defanziva“. Za drugim opet stolom sedi gospodin, činovnik ministarstva, oko njega profesori i činovnici i trgovci, i on objašnjava međunarodni položaj Rumelije i saopštava poslednje vesti o privremenoj plovdivskoj vladi i opasnost srpskih interesa od suparnice pojačane Rumelijom. Tamo opet za trećim stolom Fedinand šnajder sa klasičkim likom, dignutim desnim ramenom i žmiravim očima, i kasapin Marko sa krvavom keceljom i blagim, dobroćudnim očima, i konzistorijski praktikant Ljuba sa tihim kaluđerskim testovima i proždrljivim mirskim očima. A oko njih još vazda poznatih i nepoznatih, i oni svi u jedan glas govore i svi u jedan mah udaraju pesnicom o sto i svi su jednoga mišljenja, da će na kraju krajeva Rus ući u Carigrad.

To tako pred kafanom, a pođeš ma kojom ulicom, sretaš ovamo ili onamo gomilice od tri i četiri lica. Jedni zabrinuto šuškaju, drugi glasno razgovaraju, treći se prepiru, a četvrti šale. A već bilo je i šala, koje su i kroz celu varoš prošle od usta do usta: kako je taj i taj profesor određen za trubača, a ne znam opet koji poštar za dobošara. Pa onda već i muzike su tu, koje pred svima kafanama sviraju ratoborne pesme; tu se zbiraju i oduševljeni, koji već piju za ratnu sreću; tu su i neoduševljeni, koji četvoronoške dokazuju, da ne spadaju među one koji se pozivaju; pa onda jedni, koji i suviše opširno razumeju onu naredbu, i drugi, koji je, pored svih objašnjenja, ne mogu nikako da razumeju.

Pa sve tako. Pođem kući, pa uz put sve isto, žene se sa kapija i preko sokaka prepiru za muževe, deca za oceve, a ocevi za decu, a dečica, te nevine zloslutnice, već pripasale mesto sabalja štapiće, sviraju u pesnicu marš i egzerciraju se i igraju rata.

Sretnem uz put i gospodin Jakova penzionera. Digao šešir više čela, čelo mu se produžilo ćelom i oznojilo se, a miče rukama u levo i u desno, dokazujući nešto sam sebi. On zabrinuto žuri kući, da saopšti svojoj ženi novost o sazivu. Nemaju nikog rođenog, niti kog da opreme, niti kog da isprate, niti za kim da se zaplaču; pa ipak gospodin Jakov zabrinut žuri kući, a kad me spazi, mahnu štapom, da mu pređem preko ulice.

— Jes’ čitao?

— Jesam, — rekoh.

On huknu i obrisa čelo velikom plavom maramom, pa onda skide i naočare, te i njih ubrisa jednim krajičkom marame.

— Pročitao sam i ja, — dodade, — dabogme da sam pročit’o kad me se najviše i tiče. Lako je dabogme, vama mladićima. Šta?… ranac, jedan peksimit, dvajs para slanine, čarape, pušku, pa hajd’ put pod noge sve pevajući, a?! Nit’ kom iz džepa, nit’ kome u džep, a?! Zar nije tako? Ali, gospodine moj! Ja kola, pa konje, čitava komora, brate moj! I to komora sa dva konja. Čudo nije da tri ili četir’ na primer. Pa dobro, sa koliko bilo, ama odakle da dam, odakle, brate!… (Tu gospodin Jakov lupi štapom o zemlju i pogleda neznačajno i odmori se malo). Oni ti to, a i ne pitaju: možeš li, imaš li, kako ćeš da daš; nego tek onako preko kolena: Gospodin Jakov komoru, komoru sa dva konja! (To izgovori nekim tuđim glasom, kao valjda glasom okružne komande). I znate li, šta je najgore u ovoj državi? Gospodine moj, (pa odatle pope glasom izgovarajući sve reč po reč) to je to, što, kako misle oni dole, tako misle i oni gore! Bio sam kod samoga gospodina ministra i kažem mu: Tako i tako i tako tako, dva konja, gospodine ministre, da je jedan hajde de, ali dva konja… I znate li, gospodine moj, šta mi kaže gospodin ministar (Tu gospodin Jakov poče kao poverljivijim tonom da govori, te me uhvati za kaput i poče da mi tura, onako uz reč, prst u rupu od dugmeta). Ministar kobajagi učen i pametan čovek i general, najveće zvanje u državi, pa znate, šta mi on kaže: „Možete, možete vi, gospodine Jakove, možete!“… (I to izgovori tuđim glasom, pa onda nastavi svojim ali jačim tonom). Eto, to mi kaže, gospodine moj, jedan ministar! I sad ja pitam vas, može li to da bude još u kojoj državi, a? Jok, Boga mi, ne može: u drugoj, uređenoj državi ministar bi kazao: „Je l’ ne možete, gospodine Jakove; pa lepo; vi dajte komoru sa jednim konjem.“ (I to izgovori opet tuđim glasom, kao da predstavi, kako bi kazao ministar druge „uređene države“, pa zatim još jednom uzviknu, ali ne više poverljivo). Kad tako kaže jedan ministar, gospodine moj, onda šta nam je ostalo?

Kako je poslednje reči gospodin Jakov izgovorio vrlo visokim tonom, te se zagrcnuo, to ja ugrabih priliku, dok on kašlje, i rekoh mu zbogom. A tek što sam deset koraka učinio, a pred kapijom svoje kuće — peta kuća od moje — gospa Juca, povezana ugasito-zelenom šamijom i opasana crvenom keceljom sa crnim bobicama:

— Jeste li videli, Boga vam, gdegod mog Peru?

— Nisam, gospođo.

— A, Boga vam, da li će po tom pozivu da ide i moj Pera!

— E, pa svi ćemo.

— Juh, zaboga! Lako je vama da kažete tako, pa svi ćemo, ali moje dete već tri meseca ima težak kašalj. To ne može biti, silom se ništa ne može. On ima, znate, i doktorsko uverenje.

— Ja mislim, da mu to neće ništa pomoći; njemu će, znate, biti dozvoljeno i u ratu da kašlje.

I da mi je znati samo, ko me to povuče za jezik da kažem. Izvuče se iz kapije sva gospa Juca, povezana ugasito-zelenom šamijom i opasana crvenom keceljom sa crnim bobicama, i prepreči mi put, a osloni ruke na kukove.

— Šta kažete, šta kažete? — i to najpre reče nekoliko puta. — Svi ste vi jednaki, i vi i okružna komanda i major i komesar i ministar, svi ste vi jednaki. Pa zašto su onda doktori u Srbiji, ako njihova uverenja ne vrede, a! Zar bolesna čoveka da vuku po granici kod toliko zdravih zdravcatih… (Tu htede da rekne neku ružnu reč, pa je zadrža međ’ zube). Eto, idite vi, dabogme, a što vi ne idete? —

— Pa i ja ću ići.

— Ići ćete, jest, i t. d.

Već sam i zbogom kazao i odmakao žurno, i gospa-Juca zalupila vrata i uvukla se zajedno sa ugasito-zelenom šamijom i crvenom keceljom sa crnim bobicama; ali se za vratima još jednako čuo silan protest, što će njen Pera morati ići, kad je očevidna stvar, da on ima kašalj.

Usput sam sreo još i jedno šegrče, nosi nečije čizme na opravku za put. A sreo sam i Blagoja, moga komšiju i prijatelja, s kojim ću već sutra zajedno stajati u frontu. Bleda lica i dobrodušna pogleda, Blagoja, koji je imao staru majku i koga smo svi voleli. On se najpre oduševio pozivom, koji će ga odvesti u rat, u slavu, a sad evo stao pred svojom kućom i ne sme da uđe. Na licu mu ocrtana teška borba i neodlučnost.

— Zar žališ, Blagoje? Što si takav?

— Ne žalim, — veli, — strah me je samo da uđem u kuću.

— Što, bolan?

— Strah me, da kažem majci.

On je siromah jedinac, a majka mu je stara i prestara. Gleda ga kao zenicu u oku i ne da ni trun da padne na njega. Ona je njega hranila s mukom i nevoljom, dok ga nije odgajila. On sad nju hrani s mukom i nevoljom, dok je ne ophrva starost. Nikad se nisu rastajali, ovo će im prvi put biti.

— Reci majci, bićemo zajedno i pazićemo se!

— To je malo! — odgovori Blagoje i metnu ruku na kvaku i opet je trže.

Ulazeći u svoju kapiju osvrtoh se još jedanput i spazih gospodina Jakova gde ide, objašnjavajući nešto sam sebi; i spazih gospa-Jucu, kako je izvirila opet na vrata; i spazih Blagoja, koji je još stajao pred vratima svoje kuće, nemajući hrabrosti, da spusti ruku na kvaku…

1.3. Oproštaj

Pregledao sam čizme i ranac i opremu. Sve je u redu, može slobodno zatrubiti još ovoga časa.

Dozvolili su da večeras ostanem kod kuće, a sutra rano, pre no što zbor zatrubi tamo, na Banjici, u frontu. Večeras treba provesti sa svojima u kući, utešiti one, sa kojima se rastajemo, oprostiti se, pa u zoru ranac na rame a put pod noge.

A to je veče vrlo brzo išlo. Dok se pokrpio ranac, dok se očistile čizme, dok ovo dok ono, a evo ga već i veče. Kao da je sunce žurilo tog dana.

Veče lepo, vedro, a mesec velik i pun; zahladnelo vrlo malo, te neka goličava jeza prožima ti telo.

U našoj niskoj sobici maleni sto. Na njemu dršće sveća bledom svetlošću, te senka svakoga od nas oko stola igra po zidu. Na stolu oljuštene jabuke, pečeni kesteni i još neki slatkiši i sve, sve što ja volim da jedem, kao da to ove ja volim u jedan mah. Gore za stolom otac, pod belom mu kosom naboreno čelo; ćuti i obrće među prstima kutiju duvansku i po njoj jednako nešto crta i urezuje. Do njega majka; nudi me čas ovim a čas onim, a promukao joj glas i uzdržava se, da joj ne navale na usta i na oči osećaji, koji joj se bune u duši. Pa onda sestra sa punim očima suza i mali brat veseo i ljubopitljiv. Dok stariji zabrinuto ćute ili govore o dalekim stvarima, koje se najmanje mene, odlaska i rata tiču, dotle mali brat raspituje najstrašnije stvari.

— A, je li, mora di to svaki poginuti?

— A je l’, to vi ležeći pucate?

— A da li, kad ko pogine, posle ga lepo sahrane?

Badava sa strane opomene da ćuti, badava zabašurivanja kakvim drugim razgovorom, on je svoja pitanja ponavljao, ako nije dobio odgovora.

Pa je najgore još, kad je nastao tajac. Čulo se samo ubrzano i zagušljivo disanje moje majke, inače je bila tišina po čitavih pet i više minuta. Otac je brzo vukao dimove iz cigara; majka je gledala ma kakvu zabavu da nađe: ili je ljuštila jabuku ili useknjivala sveću; sat je u drugoj sobi odmereno otkucavao; bledo-žuta svetlost sveće zaigravala je po brižnim licima, a senke su po duvaru treptale. Malo, malo pa preko prozorskih zavesa, vidi se, prođe neka senka i čuje se bat teških stopala uza samu kuću.

A čudo da u takvim prilikama niko ne ume da se doseti, o čemu da razgovara. Srca samo i duše što među sobom razgovaraju; a kad oni razgovaraju, ugodna je tišina.

— A hoćeš li da nam pišeš? — veli sestra i uzima moju ruku u svoju.

— Pisaću, dabome da ću pisati.

— Piši, — dodaje mali brat, — piši, kad god ko pogine, i javi nam, kako je to bilo i gde ga je udario kuršum: u grudi, u ruku, u nogu, u glavu, u čelo, u usta ili…

I on nastavi da ređa sve strašnije mogućnosti, tako da i mene zagolica neka stud po duši.

— Ćuti, kad stariji govore, — prekide mu reč otac, ali tonom, iz kojega se videlo, da tom primedbom nije mislio da mu daje lekcije iz vaspitanja, već da prekrati ono lakomisleno nabrajanje, koje je starcu kosu u vis dizalo.

Pa nastade opet tišina. U ćošku drveni krevet najpre kao zastenja, pa zatim nešto puče kao suha grana pod kolenom. Sveća zadrhta bledilom i dugi joj se plamen povi. Svi se okrenuše, a majka pretrnu i preblede, a zatim poče da se krsti i baci pogled na ikonu, pa uzviknu:

— Gospode Bože, Gospode Bože, greh nama na dušu, greh nama starima na dušu, oprosti deci! (I skoči brzo i pripali kandilo, što je bila večeras zaboravila, te se prekrsti još pet i šest puta pred našom slavom svetim Đorđem.)

A što se kazaljka na satu više napred kretala, to sam osećao sve veću promenu na licima mojih. Na tim se licima sve više ocrtavao osećaj a u suznim očima majčinim sve sam jače osećao žudnju, da me se što više nagleda. U poslednjim časovima ja sam već počeo da se plašim njenih očiju i nisam ih smeo više otvoreno i duže da gledam.

Morao sam i da prilegnem makar sat dva; a kad sam se probudio, na ulici još beše teška noć. Na stolu u sobici već je dogorevala svećica i za stolom moj sedi otac ostao je još od sinoć. Pred njim je gomila ispušenih cigara i dim i kao neki oblačak ispunio svu sobicu pa se koluta i leluja.

Poče već da se bori i noć sa zorom i svetlost svećice sve bleđa da biva. Između zavesa uleže tanka svetlost s polja i kandilo pod ikonom zapršta, te ga na novo doliše.

Dođe i jedna komšika sa decom, a malo posle još jedna i… ne znam već, nabraše se vazdan. Dođe i čiča-Sreten, jer on je još sinoć poručio da će doći da se oprosti. On je pre četiri meseca izgubio sina, moga vršnjaka, koji je sa mnom zajedno stupio u vojsku, pa posle jednoga marša prozebao, razboleo se i umro na očevim rukama. Od tog je doba čiča-Sreten napustio i radnju i prijatelje, po ceo dan sedi kod kuće zatvoren a samo nedeljom ide na groblje i odsedi kraj sinovljeva groba po četiri i pet sati. Sedi tamo i razgovara sa sinom. Nosi koji put i knjige, pa mu ih čita. On bi sad svoga sina ispraćao, da tako ne beše božja volja.

Ja sam se spremao, majka, i sestra su krile po ćoškovima oči pune suza, brat me je otprčavao i cupkao s noge na nogu, otac je brižno ali mirno pušio; komšike su ćaskale glasno, a čiča-Sreten je seo u jedan ćošak i ćutao, ćutao kao nem.

A kad je bilo vreme da se pođe već, sedome ocu zaigra brada a zadrhtaše usne, a njegove studene usne osetih po čelu i po obrazima. A zatim, kao ono prvi ubod noža što zaboli, a posle utrne meso i može se koliko hoćeš seći, tako i ja već nisam više ni razaznavao, čiji su poljupci i zagrljaji, ni čije su suze vlažile moje obraze.

Pa ipak još jedan poljubac, jedan vrlo snažan poljubac osetih, jer mi opšinu lice kao studen vetar. Nesrećni čiča-Sreten, on je ispraćao svoga sina u rat. Njegov zagrljaj beše snažan kao zagrljaj davljenika, a njegov poljubac dug kao onaj poljubac, kojim se nad grobom praštamo. Rekao bih čisto, kao da ga i sad osećam, poljubio me je evo ovde, izmeđ’ oba oka, i evo ovde po desnom obrazu…

I već ničega se više ne sećam!… Znam još, da mi mali brat pomože, te uprtih ranac i otrgoh se silom iz majčinih ruku, pa, ne osvrćući se, odoh brzo, vrlo brzo…

1.4. Pod šatorom

Još na Medoševcu, širokom i prostranom polju iznad Niša, otpočela je naša vojska svoju borbu. To beše borba s mnogim tegobama i ružnim vremenom: s drugom i silnom kišom, koja nas je često u ponoći poplavila i dizala ispod naših niskih šatora.

Sećam se dobro jedne take noći. Neobična kiša pljuštala je celo posle podne, pa se tama spustila još za dana… Mi se zabili svi, kao miševi, pod niske šatore, pa provirujemo samo kroz rupicu na platnu.

Podnarednik i moj „desni drug“ prekrstili noge, prilepili neku prljavu voštanicu na prevrnutu cokulu, metnuli preda se ranac mesto stola pa se kockaju. Iza njih legao naleđice moj drug u frontu „iz zadnje vrste“, pa metnuo na trbuh porciju, jer prokapljuje šator nad njim; kapljice mu polako pućkaju u porciju, a on, ne mičući se, puši i zadovoljno se smeši, što sutra neće biti učenja. Neko se tamo iz ćoška tuži, kako oseća da potočić već mili ispod njega.

Napolju lije kiša kao iz kabla. Iz susednog šatora čuje se pesma: „Katarina materina“ i „Majka Maru, hop, hop, hop!…“ Iz drugog nekog šatora opet očajnička vika: neki kaplar bio u varoši, pa, bežeći od kiše, ne može u mraku da pogodi svoj nego zalutao u tuđ šator, a tamo mu nema mesta; ljudi ga i mole, da izađe, a i silom ga teraju.

Kiša sve jača i jača, a pomrčina gusta, gušća no što si je ikad video. Izišli trubači da sviraju „soprošaj“, pa im kroz šuštanje one strahovite kiše čuješ tek po koji glas, kao kad okisao petao promuklo kukurene.

Požarci se posakrivali pod šatore, a kako li je jadnoj logorskoj straži, Bog će sveti znati!

Ja ogladneo, pušim cigaru za cigarom, a vadim polako iz susedova ranca neke suhe kobasice: opazio sam ih još posle podne, pa me eto dovedoše u iskušenje!… Do mene leži jedan mališan čak sa levoga krila u frontu, pa čisto žalostivo pogleda u moju cigaru.

— Ama, baš da mi daš jednu cigaru, nemam ni trunke! — progovori najposle levokrilni mališa.

— Pa da ti dam. Nego imaš li ti u čuturici malo vode, ja baš ožedneo!

— E, nema!…

I pripali cigaru, pa stade raspitivati sve unaokolo: da li ima ko vode. Hoće da mi vrati zajam. Niko nema ni kapi, a napolju se tolika voda proleva.

— Uh, ala sam ožedneo!

Htedoh da dokopam onu porciju s trbuha moga druga iz zadnje vrste, koja se već napunila kišnice; ali me zaustavi levokrilni mališa.

— Nemo’! Imam jednu jabuku u rancu; ono nisam baš hteo da je jedem, ali baš da ti ugasim žeđ… —

Izvadi lepu i poveliku jabuku, raseče je na dve pole, te mi dade jednu, a drugu strpa u ranac.

— A što ostavi to, bolan! Što ne jedeš? Hoće da ti istruli…

On me pogleda nekim pogledom, kao da bi rekao: „E, da znaš!…“

— Dao ti je neko od kuće, je li?

— Nije. Ovo sam dobio, znaš… onako… onako… onako od drugog!

Levokrilni je zdrav i lep momak, samo što je mali. Oči mu male, bistar pogled, a vedro čelo, mali brčići. Brije se kašto i po dvaput na nedelju, a šajkaču nosi malo na ero. U svoj našoj četi nisam video, da je kogod lepše obuvao opanke nego on; a kad nam praznikom zasvira vojna banda, niko nije lepše prepletao nego on. Na smotri je njegova puška bila svakad najčistija i dobro je radio puščane radnje, ama „ravnanje“ bi uvek on pokvario, pa ga je za to mnogo brusio komandir.

Kad mu ja ponudih i drugu cigaru, već je smatrao za dužnost, da bude poverljiviji spram mene.

— Znaš, ja sam iz Mirijeva. To je tamo preko brda, gde smo mi u Beogradu logorovali. Pa ima, znaš, u mom selu neka devojka, ime joj Kata; ali nije da kažeš da se mi volimo, nije Boga mi, brate, nego tako…

Pa tu prekide priču i osvrnu se da vidi, da nas ne sluša ko.

Nije nas niko slušao. Podnarednik baš izgubio tri groša, pa se buni i viče: „Na talonu je bio mak pop!“ A iz desnog budžaka neko počeo da pevuši. Napolju kiša čisto huji, a i ja osetih, što kaže onaj iza ćoška, „kako mi mili već potočić“ ispod nogu, pa trgoh noge i sa slašću počeh da jedem onu polu jabuke.

— Njena je kuća do popine kuće, — nastavi levokrilni, — a naša čak iza sudnice… Pa tako kud god pođem, sve me tamo nanese put… te prođem. Ne igram nikad u kolu do nje, ama opet sve. njoj gledam u oči. Ala da je nešto vidiš o blagdanu u kolu… E, ne znam, brate, šta mi je! Kad je vidim, ovde mi nešto dođe, pa se sav zaplamim. Nismo, da kažeš, ni reči progovorili jedno s drugim, ali tako, sve me nešto obuzme kad je ugledam, ne znam ni sam zašto i kako. Momci po selu misle da se mi volimo, a nije, Boga mi, nego tako, sve me nešto vuče da je vidim, sve bih voleo da sam pored nje; a i ona, vidim, sve u mene gleda, pa kad se pogledamo, a ona tek obori oči, pa se zarumeni. Ono, mladi smo oboje, mogli bi se i voleti, a nije, Boga mi, nit’ je ona meni kazala da me voli, niti ja njoj!…

Moj drug iz zadnje vrste diže mirno porciju s trbuha, otškrinu šatorsko krilo i prosu je, pa opet leže onako isto na svoje mesto, metnu opet onako porciju i nastavi zadovoljno da puši.

„Levokrilni“ se okrete na desni kuk, pa nastavi svoju priču:

— Pa kad nas ono pozva kmet, svu rezervu, morao sam i ja. I baš mi dođe teško, eto, nit’ volim tu devojku, niti ona mene voli; ama baš mi bi teško, što ću da idem. Sve obilazim oko njene kuće, obilazim, obilazim, pa je tek ugledah: sakrila se iza koša, pa izviruje za mnom, a ja joj priđem: „Kato“, velim joj, „hoćeš da ti kažem zbogom?“. Eto, to sam joj prvi put progovorio, a ona meni: „Pa zbogom, Niko!“ Baš se, vidim, zastidela. „Od, od bliže, Kato, ja opet idem u vojsku, u rezervu!“ A ona i hoće da priđe a i neće, pa tek otrča gore u vajat i donese ovu jabuku. „Evo ti, Niko“, veli, „a je li ti žao sela?“ „Žao me je, Kato.“ Pa mi dođe teško, a i usne mi počeše da gore, a oči mi navodnile, pa ne mogu čisto ni da gledam, kao da sam gledao u sunčevu zraku… „Žao mi je, Kato, i nane,“ velim joj, „i Jele, i strina-Soke.“ „A je l’ te još koga žao?“ pita me i gledi u zemlju. „Pa žao me je i tetka-Stanije, pa deda-Riste.“ „Ama još, još“ „Pa žao mi je, žao mi je i tebe, Kato, i tebe,“ — pa je dohvatim za ruku… Ne znam šta mi bi, kao da mi je sestra, a ’ajd’, ’ajd’ bar da se volimo, ali, Boga mi se ne volimo.

— Pa baš je uhvati za ruku, je li? — upitah ga ja, — a jamačno si je i poljubio?

— Nisam, Boga mi! — oteže „levokrilni“.

— Priznaj, priznaj!…

U tom baš zasvira truba kod našeg šatora „uzbunu“ drugoj četi prvog bataljona. Lom, čudo! Cokula se sa svećicom prevrte, i svećica se ugasi; ranac sa kartama, što se zatekoše na „sonu“, izleti iz šatora čak napolje. Onaj, iz zadnje vrste: skoči i preturi porciju punu kišnice na podnarednika. Podnarednik psuje, što ga je polio. „Levokrilni“ kuka, ne može da nađe šajkaču. Ona se svećica ugasila, gust mrak pod šatorom, a guranje i metež. Neko te pita: „Jesi li napipao moju šajkaču?“ Vreva, komešanje, guranje pod šatorima naše čete, a napolju kiša još jednako pljušti. Truba svira uzbunu, a požarci lupaju štapićima po mokrom platnu: „Ustaj, uzbuna!“

Moje jedne čizme nema; navukao je podnarednik, pa istrčao. Ja navučem onu cokulu pokapanu svu voskom od voštanice, uprtim nečiji ranac i istrčim.

Kiša, kao što Bog hoće, gusta pomrčina i napolju. Komandir se uvio nekim ponjavicama. Trubač stoji uz njega i drži jedan fenjerčić. Tu se brzo iskupi naša druga četa: ljudi mahom sanani a iznenađeni uzbunom.

Mislili smo, Bog zna šta je… Kad tamo, a puk, što je bio na dvorskoj straži, morao je sutra rano odmaširati, pa je valjalo smeniti stražu usred noći.

⁂

„Levokrilni“ mi nije hteo ni posle nikako priznati, da je poljubio Katu, a poginuo je siromah na Tri-Ušima…

1.5. Prvi plotun

Odjutros se krenule naše trupe iz Pirota ka Suvom Mostu. Rečeno nam je, da je rat objavljen; i deveti puk, koji je bio na pograničnoj straži, sigurno je već upao u neprijateljsku zemlju.

Od jutra pa do mraka pirotski svet stajao je po ulicama, prateći nas sa saučešćem. Starci su mahali zlovoljno glavom za nama, babe brisale suze, mome nas ispraćale nežnim pogledima, a deca pristajahu uz nas, duvajući u pesnicu marš, ili vičući „bum! bum!“…

Sa lica vojnika — ne, tek sa lica onih koji su nas ispraćali, mogao si da pročitaš, kamo se to ide.

U puščanoj cevi svakom čitava kita cveća, iz šajkače viri žuti šeboj, šimšir ili jelovina; šajkača jal’ na oko, jal’ naerena — preko uha; ranac utegnut, šinjel tvrdo savijen, a čuturica, udarajući o tesak, čini po koraku ono svoje jednovremeno „cingara“ „cingara“…

Vojnici hitri i veseli, svačiji ti pogled nešto kaže, svi idu korakom, svi kao na svadbu. Hiljadu se raznih glasova ukrstili; onaj napred utanjio „Jova Ružu kroz svirale zove“; oni opet pomešali glasove, pa tokorse pevaju „Onamo’ namo, za brda ona“; jedan opet sam sebi zapevao „Ala j’ lep ovaj svet“, neki đaci opet „Čašo moja, čašice!“ A čas po čas zaori se smeh; kakav đak dobrovoljac nema ranca, nego ispraznio jastuk, pa ga napunio stvarima, te mu se vuče i udara ga po nogama; ili kakvom rezervisti naišle suze na oči, te mu se svi smeju i pružaju prst na nj.

Tome, nekako prirodno, sleduje ono komandirovo: „Mirno, u korak! Ti, ti, drugi, tebi kažem, što me gledaš, promeni nogu!“ — Pa kao nastane za jedan čas mir, a zatim tek jedan, za njim drugi, pa onda svi, te se nanovo nastavi ona stara vika. Čuješ mehanske, varoške pesme, one ravne seoske, dok tamo kakav podnarednik ili kaplar, otpoče, kao bajagi, ubojnu pesmu „Rado ide Srbin u vojnike“; pa se to sve tako smeša, ukrsti sa drugim uzvicima, sa kakvom izbačenom šalom, sa smehom, dževom i razgovorom.

Sa neba prži sunce, drum prav i beskrajan, na njemu leži čitav sloj prašine, koji se za nama kao oblak diže. Prah te obasipa, te ti brada, brkovi i obrve sve više bele, a sunce ti umara oči. Ali je još sve veselo i hitro.

Po kakav mladi rezervista ne zna, šta je to borba, kako to počinje, kako se svršava, pa propituje; a podnarednik, sa zlatnom spomenicom iz Srpsko-turskog rata, pošao uz njega, pa mu priča čudne priče, kao da se borio za vreme Kraljevića Marka, a ne pre osam godina.

Drugi se opet pokunjio, kao dete kad ga silom vuku u školu, a zna, da ga tamo čeka učiteljsko „milovanje“, sve raspituje: da li to baš svaki da pogine, da li sme i da se sakrije, pa ovo, pa ono… Jedan iz „stalnoga kadra“, kršan momak, silan na oči, sa tankim vratom ali snažnom rukom, — veli, kako će da zove Bugare na megdan.

Jedan kaplar priča, kako je to najlepša smrt na bojnom polju; drugi se vajka, kako ima ženu, pa decu, pa rod; jedan opet veli, da mu je baš svejedno, poginuo ili ne; treći dodaje i da pogine, ali da mu je, da ga ujedanput sastavi sa zemljom, da se ne muči; peti kaže, kako bi najvoleo, ako je već da se gine, da pogine od granate; šesti veli: „Aja, lakše je od kuršuma, kad u srce udari“.

Pogdekoji se već i umorili, nekom se uzica odrešila, drugom ranac spao; a trećem se šinjel odvio. Izostaju da nameste, pa ih evo trče, a u fišekliji im zalupaju metci.

Žega… žeđ… prašina… pa je ipak još sve veselo.

Od prašine već svi beli, misliš, čovek osedeo, prah po bradi, prah po kosi, prah po haljinama i praha puna usta, Gotovo u svima čuturicama nestalo vode, u pogdekojoj se još rakija zadržala, jer se ova štedljivije gucka. Sumorna žeđ opet, ono cveće što viri iz puščanih cevi oborilo glave, ruke podnadule, oči čisto sanjive, kapci na očima malaksali, ne mož’ lako da ih krećeš, pa još je sve veselo, još traje pesma, još se ukrštaju šale, još se ide „u nogu“.

Kod podnarednika Jove i ne mož’ drukčije, ne da on nikome da bude „buba“. Nije to bio rđav čovek, mogao si kod njega sve da „zabušiš“, ali samo ne smeš da mu ne ideš u „nogu“. Lepo je pevao, uvek je on počinjao, a, Boga mi, sam je i sastavljao pesme. Još u prošlom ratu pevale su se dve tri njegove pesme, pa i sad, celim već putem, peva samo svoju pesmu:

Novo žito, ceo džak!
Ej, ja sam majkin baš pešak,
Čekaj, Bugo, majkin sine,
Ej, dok te Srbi stigne!

Ujedanput prekide pesmu, te viknu čisto radosno:

— Granica!

A odmah zatim komandir strogim glasom: „Mirno!“

I zaista, s leve strane druma beše jedan kamenčić, na njemu dve strelice, pod jednom piše „Srbija“, a pod drugom „Bugarska“.

Svaki redom zagleda u taj kamen, posle koga je svako stao nogom na neprijateljsko zemljište. Svaki je kao primoran pročitao ono, što je pisalo na kamenu, a koji nisu pismeni, drpali su čas jednog čas drugog za mundir, da im kažu šta to piše.

Ali do granice beše drukčije, a od granice bogme drukčije. Nešto se ćutalo. Onaj napred, što pevaše Jova Ružu, ama ni da se čuje; na i ona gomilica, što pevaše Onamo ’namo, umuče namah. Podskočica nestalo, šale još manje, kao da je svako zaboravio poskočice i šalu. Tek se pogdeko još drži, šali se, peva, rekne što, pa vidiš neki usiljeni smeh, ali ga tek još traje.

Podnarednik Jova podvikuje kao i pre i peva svoju pesmu.

Onaj podnarednik sa zlatnom medaljom još jednako priča rezervisti čitava čuda iz rata; onaj opet „stajaćak“ kao vajka se, trgao bi čisto što je kazao da će Bugare da pozove na megdan.

Ne ide se više ni u nogu, pokvarili. Podnarednik Jova se zadubio, sastavlja pesmu za prelazak srpske vojske preko granice, pa i ne pazi da li se ide u nogu. I taman da nam otpeva što je sastavio, a otud — grunu plotun.

To beše prvi neprijateljski plotun!

Podnaredniku se preseče pesma u grlu, i nasta. neka svečana tišina, ućutasmo kao nemi i zgledasmo se. Podnarednik, sa spomenicom iz prošlog rata, umuče; onaj „stajaćak“ zaboravi da pozove koga na megdan; kaplar, što pričaše kako to nije ništa poginuti, ušunji se nekako, pa sve gleda preda se; onome, što se vajkaše celim putem, kako ima ženu i decu, naiđoše malo suze, ali se brzo ohrabri; onaj opet, što pričaše, kako mu je svejedno: poginuo ili ne, uvijaše sad nekako, te dodade: „Baš bi to dobro bilo, kad bi čovek znao napred, ’oće l’ poginuti ili ne!“

Ali komandirovo svečano „Mirno!“ ućuta sad baš sve, pribrasmo se nekako ubrzo u redove i lica nam dobiše drugi izraz.

Sunce još jednako žeže, pred nama nije više onaj pravi drum, ima gde da se zaustavi oko. I ako se, umorni od žege, zaklopci na očima teško kreću, svako zveraše na onu stranu, odakle dođe pucanj.

Uvele kite cveća iz puščanih cevi popadaše u prašinu, baci svako iz šajkače onaj žuti šeboj, šimšir i jelovinu, svaki priteže jače pušku uz rame, i opet nastade svečan mir… još samo podnarednik Jova po koji put podvikuje i tera u nogu da se ide, a čuturice, udarajući u tesak, čine ono svoje jednovremeno „cangara“ „cangara“…

1.6. Ptičice Božje

Prve večeri kako pređosmo u tuđu stranu, prenoćili smo u Željuši, selu na dogledu našoj granici.

Prvi plotuni pregrmeli su preko trščanih krovova ovoga seoceta, a zatim je vojska naša odmakla u duboke klance i ostavila seljane uzverene i preplašene.

To je možda bilo poslednje, zaostalo jesenje veče, Vazduh je razvejavao neki studen vetrić, ali je nebo bilo čisto i sunčevi su zraci tiho se gasili.

Mi kaljavi i prljavi otprtili sa sebe rančeve, prislonili puške, mislim, uz opštinski plot; na se ili stresamo, trljamo oči, potpasujemo, ili neki već posustao pa legao na ono malo travice, što ostalo uz plot; koji zahvatio u porciju vode, pa se prska po licu, a koji ostao jon naslonjen na pušku, pa ne ume da se reši šta će.

Selo pusto, nigde žive duše. Na prozorima niskih kućica drveni kapci ili ponjave, i nikog da se otud pomoli. Svega se na jednoj kućici dimnjak puši, ali i to tanak, magličast dim, valjda sa već dogorele vatre. Samo pod klupom u opštinskoj avliji jedno nezgrapno pseto, koje se leno diže, kad naiđosmo, i zalaja dva tri put, kao po nekoj opštinskoj dužnosti, pa onda zavi negde iza kuće. Iz potoka opet zacangara jedanput dvaput zvonce na vratu jedne beluše, a ona diže glavu, muknu, pa pošto ostade još nekoliko trenutaka u tome položaju, da vidi, valjda, kakav je to utisak učinilo, produži opet ravnodušno da brsti jedan maleni dud.

Nevini stanovnici posakrivali se i pribrali pod krov, misle, naišla sila, koja će da pljačka i ubija.

Jedan od naših, koji se baš mnogo brinuo o tome, da ne prenoći na rudini, udari kundakom u jedna vrata, i ona se, koliko šale radi, istaviše. Mnogi mu zamerismo što tako uradi, ama se iz kućice niko živi ne pojavi. Valjda se i raselili ljudi.

Neki već podložiše i malo vatrice nasred sela, jer komandir beše naredio da ne ulazimo ni u čiju avliju. Mnogi se iskupiše tamo, neko da priprlji parče prljave slanine, što ga je izvukao iz torbe, neki da prosuši peškir, kojim se malo pre brisao, a mnogi, koliko običaja radi, oko vatre, jer sunčevi zraci još su nas toplo grejali, i ako prohuja neki sveži šum, koji nosaše žuto jesenje lišće i obrtaše ga u kovitlac, a tankim mlazevima drumske prašine posipaše požutelu travu i pokošene livade.

Ja prilegoh malo kraj plota, te raskopčah bluzu, da me taj sveži vetrić progolica po grudima, a moj drug, Miljan Đokić, poprilegao uz mene, naslonio glavu na moje rame, pa bogme i zaspao.

Komandir se popeo na jednu klupu pred opštinskom kapijom i gleda negde daleko na durbin; naši se iskupili u gomilice, pa neki ćaskaju, a neki ozbiljno razgovaraju. Pa već malo docnije, kad uvideše seljaci, da mi nismo baš tako krvavi gosti, počeše i oni da se mire. Prvo provirili iza onih ponjavica na prozorima, pa onda se, Boga mi, i oslobodiše malo.

Kmet koji je bio sakrio svoju kmetsku tojagu, bojeći se, valjda, da će Srbi od njega kao starešine sela početi, izišao odnekud na sredu; i mehandžija, koji je pokupio ono malo prljavog bakra, bojeći se, da će se i od njega kao najbogatijeg u selu početi, kad vide kmeta, opasa ponovo kecelju. Pa tek vidiš: jedan otud, drugi odovud, pomaljaju se iz kuća, najpre plašljivo, uzvereno, pa onda lepo, slobodno. Vidiš, pristupili i da razgovaraju s nama, pa onda živahnulo celo selo. Skidoše se one ponjavice i kapci sa prozora, pa se otvoriše vrataoca, pa izmilelo i pogdekoje ženskinje, stalo na vratnice i gleda onako izdaleka u nas. A kmet već sad i druge počeo da slobodi, pa po starešinstvu on se upustio u razgovor sa našim kapetanom, i mi već uveliko sa ostalim seljanima. Oni nama „braćo“, a mi njima „braćo“; i to se baš razvio razgovor i naširoko i nadugačko i sve je već oživelo i sve je u selu kao što je i bilo, još samo, mesto vesele pesme jutrom i večerom, nosio je vazduh tupu pesmu plotuna iz dubokih klanaca.

I nevina dečica, koju su sakrili po tavanima i vinogradskim kolibama, pribrala se opet, okupila se oko nas, oslobodila se, optrkuju nas, zapitkuju nas, donose nam vode i tako radosno podskakuju, kao da su im veseli gosti došli… A kad iz klanca zagudi tupi topovski metak, te prolomi vazduh i nad Željušom, odmah pritrče jedno drugom, sabiju se u gomilice, osluškuju onaj tutanj, pa kad mine grmljava, a oni svojim tankim glasićem ponavljaju: „Bum… bum… bum“…

I meni je pristupio jedan Željušanin. Priča mi, kako su zaplašeni, ali kako videše da smo mi dobri ljudi, kako smo mi „braća“, kako on ima u svojoj kući mesto samo za dvojicu, ali će primiti trojicu, a voleo bi, kad bi mogao sve, sve nas da ugosti, eh, da mu je te sreće, veli, pa sve nas da ugosti!…

Veče, krasno veče, počelo da mrači. Mesec, još bled, lagano prohodao preko neba. Večernjača zaigrala, a kroz vazduh osećaš kako se provlači suton kao magličast veo i prožima te nešto, protegneš ruke i zagledaš se negde daleko…

Miljan se razdremao, digao glavu s moga ramena, ali ne sluša, što govorimo ja i Željušanin, nego se zagledao u gomilicu dece, koja se tuda igrala, pa se ućutao i ne mrda živ. Povuče me jedanput za mundir, kao da mi valjda nešto kaže, ama se ja i ne okretoh, da ne presečem reč. Posle, kad ga slučajno pogledah, a ono mu se lice smežuralo, oči vidiš da misleno gledaju negde, a otvorene i ne kreću se, i kad zagledah malo bolje, a ono zasjaktale i u njima se suza pribira.

On me opet povuče za mundir i pokaza mi postom na dečicu. Ona se pribrala i igraju pratnje. Našla jednu mrtvu tičicu, koja je možda ispala iz gnezda, ili je zaneo topovski tresak, koji je malo čas zaigrao vazduh u ovom seocetu. Napred ide jedno detence i na prutić obesilo peškir, a druga četvorica uzeli prutiće, ukrstili ih, položili na njih mrtvu ptičicu, te je tako nosaju i kao nešto pevaju, pa se tako uputili ka potoku, da je tamo bace.

I meni se nešto preseče u grlu. Ja ne znam, ta toliko sam puta i ja sahranjivao ptičice, pravio sam im čak i sanduk od drvenih kutija; kopao sam i male rake, oblačio sam mog malog brata u popovsko odelo, i eno, u bašti kod moje kuće, u kojoj sam pola moga detinjstva proveo, ima mnogo, mnoto grobova, gde smo posahranjivali ptičice. Ama sam ja to uvek veselo gledao, to mi je bila igra… a ovo sad što dečica igraju kao i ja, ne izgledaše mi igra, nešto me stezaše u grlu, nešto me nemilo prođe… Pa onda, zašto u potok da je bace, zašto joj ne iskopaju raku, kao što sam ja činio, kad smo igrali pratnje; pa onda, zašto su uskrstili prutiće, zašto joj nisu napravili sandučić, kao što sam ja činio, kad smo igrali pratnje?!…

Miljan gleda za njima, ama ni reči da mi proslovi. Mesec se već visoko digao, u klancima prestala tutnjava i samo tamo daleko, valjda je to Viden, zasvetluca neka vatra… Miljan opet nasloni glavu na moje rame, obrte lice ka plotu i nekako nemarno, nesvesno prošaputa:

— Šta ćeš, tičice božje, svi smo ti tičice božje!…

Tim vala baš ništa nije rekao, pa mu ja ništa i ne odgovorih, nego se i sam naslonih nazatke na plot, opustih pušku niz nogu, pa me poče da hvata prvi san…

⁂

Nije nas probudila zora, nismo je tog jutra ni sagledali. Zasvirala nam je uzbuna i mi smo je odmah razumeli. — Sa Videna se digao grdan oblak dima, a nešto potmulo, jednostavno tutnji otud iz klanca.

Kad se krenusmo, nikog od Željušana nismo videli, tek iz pogdekojeg kućerka proviri neko lice, ili iz kakvog plota zaarluče kakvo pseto, iskazujući svoje čovekoljubivo nezadovoljstvo, što mu kraj ušiju svira ubojna truba.

Ja nisam bio u toj borbi. Nije ih mnogo iz našeg odeljenja ni palo, ali kad umukoše puške, kad se razgali dim, doneše nam, na ukrštenim motkama — Miljana Đokića, bleda i kruta.

Nisam umeo da plačem. Stajao sam tako nemo, nespretno i, ni sam ne znajući šta sam mislio, gledao sam dugo, dugo u Miljana Đokića. Čini mi se, da je u njegovu oku još bila ona suza, što sam je sinoć spazio…

A kad poneše da ga sahrane, meni se nešto zagrcnu u grlu i učini mi se, kao da mi je opet kazao:

— Šta ćeš, tičice božje, svi smo mi tičice božje!…

1.7. Kapetan Milić

Na dan dva, pre no što ćemo preći granicu, imao sam da odem u kancelariju treće čete, drugog bataljona, ne znam kog puka, da se raspitam o nekom zalutalom amanetu.

Posilni, omalen neki momčić, stojao je u hodniku, zevao i krvožedno hvatao muve po prozoru. Sve osobine posilnih krasile su i njega: nije dobro čuo, bio je prljav i neočešljan, a leno je odgovarao. Izmeđ’ ostalih osobina posilničkih pokazao je da mu ne izostaje ni ta: što nije fermao moju kaplarsku zvezdicu.

Kad ga zapitah: je li tu komandir, on me pogleda (kad sam ušao, nije se ni osvrnuo), pritište jednu poveću muvu uz okno, namignu od zadovoljstva, što mu ona poče očajno da zuji; i pošto je ugnjavi, okrete mi se, počeša se za uhom, pogleda me još jedanput odozgo do dole, i poče iznova razgovor:

— A… šta pitaš?

— Je l’ tu komandir?

— Jes’!

— Prijavi me!

On pođe pa zastade i poče me ponovo odmeravati, dok me ne izdade strpljenje, te se nabrecnuh:

— Ama ko ti je komandir?

— Pa kapetan Milić — odgovori leno posilni.

Milić, pomislih ja, moj dobar poznanik, naš kućni prijatelj. S kim se sve čovek ne sretne u takvom metežu, kao što beše tih dana u Pirotu!

Sećam ga se vrlo dobro, zar je malo puta dolazio našoj kući. Kao da sad gledam celo ono društvo. Dolazili su skoro svako drugo treće veče: gospodin doktor, gospodin pisar iz štedionice, kapetan, i još neki gospodin, koji je imao takvo nekakvo ime da se ne može upamtiti, a i takav je nekako po izgledu bio, da se ne može opisati.

Gospodin pisar iz štedionice, pomlađi čovek sa suhim licem, običnim crtama, kratkom kosom i malim mrkim očima, ama čovek onako uzet malo. Koji ga bolje znaju, kažu, da je nekad pisao pesme i nosio dugačku kosu, sad više niti piše pesme i nosi dugačku kosu. Jedanput samo, o nekoj iluminaciji, napisao je za opštinski prozor neke stihove, koji se svi svršavahu na „hoj!“ i „hej!“, pa ih i sad znaju deca napamet.

Ženske su ga smatrale za dosadna, a muški za ponesenog pa upuštenog, ali zato nema kuće i porodice, s kojom se on nije poznavao, i kojoj nije odlazio. Pogdekad napravi kakvu malu spletku, ali se to brzo svrši time što ga svi redom izgrde, a on se obično svima redom izvini, pa i dalje kod svih redom ide. Jedanput je tako pričao načelnikovici, kako zna nasigurno da apotekarica „šuruje“ s marvenim doktorom; načelnikovica to kaže đumrugdžinici, džumrugdžinica doktorici, a doktorica nije mogla da otrpi, nego kresnu u oči apotekarici. Napravi se galama izmeđ’ žena, te biće, te neće biti, te biće, neće biti, naposletku ko je kazao — gospodin pisar iz štedionice. Bilo je i povuci i potegli izmeđ’ njega i apotekara, al’ opet jednog dana dođe on njemu i veli: da je zato kazao, da samo „ujede za srce“ načelnikovicu, jer ona nešto „pogleduje“ na marvenog lekara; pa se to tako i svrši, i on je i dalje išao i kod načelnika i kod apotekara, još ponajgrđe je s njim, što je za čudo rasejan. Ma gde otišao, ili u goste ili u kafanu, nikad ne izađe sa svojim šeširom ili štapom, tako, da je kod nas već postalo obično: čim kome nestane šešir, otrči prvo u štedionicu: „Ama, g. Stevo, vi ste sigurno odneli moj šešir?“ — „Može biti, ne verujem, ali može biti, eno na čiviluku!“ — „Jes’, šta ne verujete, to je moj šešir!“

E, a kapetan već bio drugi čovek. Čovek, što kažu, bolja srca no pameti. Omalen, sa širokim maljavim licem, nekim melanholičnim ušima, kratkim i punim brkovima i obrijanim vratom. Kad ga pogledaš sa strane, liči na slovo „F“, a i ako nije bio stariji od 45 godina, imao je nekako tip starih kaznačeja kakvog nadležatelstva. Imao je još, kao osobite znake: široke nozdrve, veliki trbuh i dobru narav. Kad god je doktor bio oran za razgovor, okupio ga i zadirkuje šalama, pa se i samom njemu zatrese trbuh, a ne ljuti se. Malo je bio vojnik, o vojničkim stvarima nisam ga nikad čuo da govori. Jedanput nam je samo pričao, sećam se, da je snivao Napoleona, kao da mu je seo na trbuh i klackajući se izgovorio mu ovo: „Ja, kad sam u kapetanskom činu pomišljao na generalski, nisam imao toliki trbuh. Samo strpljenje, i mali trbuh a veliki stomak uslovi su ti, da dođeš do generalskog čina!“ To nam je pričao, pa se slatko smejao, a i mi se svi smejali.

Imao je kapetan i tu dobru stranu, što nikad nije čitao novine. Kad je izišao u „Srpskim Novinama“ njegov kapetanski ukaz, on je taj broj pročitao od kraja do na kraj. Ili po koji put, tako kad sedi uzaludan, pa vidi kakve novine od Bog te pita kad, on sedne pa ih pročita od naslova pa do potpisa urednikova. Jedanput je, sećam se, rekao: „Izmeđ’ žena i novina nema nikakve razlike; i jedno i drugo i košta te, i laže te, i opet voliš da ih imaš!“ A nije ni ženjen bio, nikad nije ni pokušavao da se oženi. Gotovo sve žene po varoši nakane su da ga žene, ama tako, čovek čudo plašljiv od ženidbe. Sve ga nekako tuga, sve nešto ne veruje, ne može nikako da se odvaži, pa to tako kroz tolike godine.

Jedanput je to već bila skoro svršena stvar. Ostala udovica Anka, pokojnog Lazarevića, nekakvog trgovčića, pa dobra prijateljica sa sekretaricom, te nije izbivala iz njene kuće, pa tako, po večeri, bio kapetan kod sekretarove kuće, pa će ona tu Bog zna kako da ga služi. Elem, sutra se kapetan sretne pred poštom sa sekretaricom, pa će, čovek, onako uz razgovor, da rekne neku dobru reč za udovicu Anku. To sekretarica primi za gotove pare, te okupi kapetana; Boga mi, tu pomognu jon neke komšike, te skoro gotova stvar.

Baš se sećam jednom po večeri, a došli svi, doktor, kapetan, pisar iz štedionice, a i onaj što mu je tako nekakvo ime da se ne može upamtiti.

A doktor šaljivčina čovek, povisok, suhonjav sa velikim očima i plavkastim brkovima. Bio je naš kućni lekar i dolazio je uvek posle večere. Pa tako, kažem, bili svi, te se doktor nešto raspričao, a povela se reč o ženidbi, te smo to veče, sećam se, poduže ostali.

— Ama nije da se ne bih ženio ja, — poče kapetan, — ali ko zna na kakvog đavola mogu da naiđem, pa posle, ne znam, konzistorija, pa sudovi, pa ovo, pa ono…

— Eh, koješta, — dodaće doktor, — ti ako počneš večito s tim, onda se, razume se, nećeš nikada oženiti.

— Upravo… da… — dodade pisar iz štedionice i u rasejanosti strpa u usta cigaru mesto krišku od jabuke.

Doktor se pritvorno nasmeja i ponudi pisara da srkne malo vina.

— Što se tiče gospođe Anke udovice, to je taman za vas prilika, — dodaće onaj, što mu se ime ne može upamtiti.

— Ja… upravo — uze reč opet pisar iz štedionice, — ja… upravo, eto, primam se za devera.

A čudo što je pisar iz štedionice bio nametljiv čovek.

— More, lako je za devera, — reći će kapetan ustežući.

Ali je njegovo ustezanje bilo uzalud. Sekretarica je već sve udesila. Kao, u nedelju posle podne, ići će udovičinoj kući sekretarica, kapetan i, ne znam kako se tu umešao i pisar iz štedionice, pa da se svrši zvanično stvar.

Jest al’ u subotu pre podne, raznese po varoši glas pisar iz štedionice, kako se sudija Radivojević razdvaja sa ženom i da je stvar već pred konzistorijom. Pljesnuše se sve žene rukama: „Ama zar oni, pa tako dobro živeli!“ Ču to i kapetan, pa prekrha čovek sa sobom, odjuri brže bolje sekretaru, pa ga besomučan spopade:

— Nema ništa od onoga, aja, neću da se ženim!

Dokazuje sekretar ovo, te dokazuje ono, aja, sve to ništa ne pomaže, čovek ostade pri svome. I od to doba niko mu više nije smeo da pomene ženidbu.

I nisam ga od toga doba video, čini mi se, ima godina dana. Kako me to iznenadi, kad mi posilni reče, da je on komandir čete, kojoj sam se uputio da raspitam za zalutali amanet.

Nisam ni hteo više da čekam na prijavu lenoga posilnog, već rupih sam u četnu kancelariju.

Četna kancelarija u ratu to je obično niska i jadna sobica, bez patosa i sa izbušenim tavanom, soba, do koje se čovek jedva progura kroz hodnik od silnog đubreta, pušaka, testija, porcija i kreveta posilnova, gde on u „nekancelarijsko“ vreme spava i hvata muve. Tako je bar izgledala četna kancelarija kapetana Milića. Tu jedan stočić, koji ti na prvi mah liči na nogare od korita; na stolu nekoliko parčeta hartije, jedna rakijska čašica, koja služi mesto divita, nekoliko službenih akta koja jasno svedoče, da služe posilnome mesto čaršava kad ruča; zatim jedno parčence crvenoga voska, jedan šraf od puške, kutijica sa palidrvcima i lojana sveća u grliću nekog stakleta od medicine, sa kog još nije otpala signatura sa natpisom „tri put na dan“.

U ćošku kancelarije poveliki beo sanduk, u kome je izvesno smeštena sva četna administracija, kaplar-pisarov ranac, i komandirova. puška, i sedlo s konja. Na sandukovu kapku mrljotine od krede; tu su računi od „bula“ pri sansu, tu izrađeni kvadratići, u kojima početnim slovima stoji zabeleženo: „Dama“ „Kralj“ i t. d. Na sanduku su još nabacane neke prljave čizme, četke od viksa, kašike i tesaci. Po podu rasturena slama, kosti od pečenja, sitne hartijice i druge za ovako društvo pristojne sitnice.

A za stolom mala tronožna stolica, na kojoj sedi kapetan onakav isti, kakvog sam ga poslednji put video.

Sa malo poviše truda, skočio je sa stoličice, čim me je opazio.

— Dakle, ti si! — reći će mi smejući se i stade me okretati, da me sa sviju strana razgleda, tako sam mu neobično izgledao kao vojnik.

— Ja, gospodine kapetane!

— Sedi, sedi, molim te, evo, ovde, — i posadi me na onaj sanduk, u kome stoji četna administracija. — Pa jesu li ti skoro pisali od kuće, šta rade? Kad pišeš, pozdravi ih.

Za ovim su otpočeli i običniji razgovori između nas; pitao me: je l’ mi teško pod mundirom; kazao mi je, da će dobiti komandu nad bataljonom. Pričao sam mu ja opet, kako sam se baš juče prekjuče setio njegova sna, kako mu se Napoleon, klackao na trbuhu, pa sam se slatko smejao itd.

Tako me i ponudio. Izneo iz sanduka, gde je bila smeštena administracija, jedan zavijutak u nekim starim novinama, sa malo slatkiša. Ja uzeo da jedem, a on uzeo one stare novine, pa po svojoj staroj navici poče da ih čita odozgo do dole (a novine od Bog te pita kad), pa mu se pogled zaustavio na jednom oglasu, pročita ga još jedanput, pa se zagleda u mene, a prstima stade dobovati po tom oglasu. Ama prvi put sam tada video na njegovu licu puno nekakvog smešnog izraza, koji baš ne bi’ mogao da opredelim.

Pročita još jedanput oglas, pa će mi tek dodati novine:

— Pročitaj, je li da je divno sastavljeno?

Beše to neki posmrtni oglas, još u starome „Istoku“, u kome je žena oplakivala svog muža, nekakvog poručnika, koji je poginuo u Srpsko-turskom ratu. Ja nisam uvideo, da je to baš Bog zna kako lepo, ali opet iz učtivosti rekoh da je vrlo lepo.

On se počeša po polućelavoj glavi i nekako mahnu rukom.

— Eto, to me žao, mene neće imati ko da ožali, ako slučajno poginem.

— Pa… — zaustih ja, da mu primetim: što se nije ženio, kad je sve bilo gotovo, ali on u taj par skoči sa stolice, povuče čakšire na više, zakopča donje dugme na mundiru i nekako, kao da je otpočeo kakvu komandu, reče mi odlučno:

— Sedi, piši doktoru, neka svrši stvar, ’oću da se ženim, čim se vratim odavde. Neka je prosi… Nju dabo’me… onu udovicu… što, čestita je žena… neka je isprosi. Piši mu, a pisaću mu i ja!

U tom uđe posilni, unese neku hartiju. On je razgleda i ostavi, a naredi posilnom, da skuplja sitnice u onaj veliki sanduk, da je svaki čas spremno za polazak.

⁂

Ja sam pisao doktoru iz Caribroda, ne znam, da l’ je i kapetan pisao. Šestog novembra video sam ga još jednom, ali na nosilima, — mrtva.

1.8. Trubač

Dan ili dva logorovasmo na levoj strani druma knjaževačkog. Vreme močarno, zemlja natopljena, a kroz vazduh sipi neka maglica i vlaga, pomešana sa susnežicom.

Svaki čas se tek protegneš junački, pa se osvrneš na sve strane, ne bi li našao gde malo suhote da se odmoriš.

Ceo dan tako, a pred veče naneli odnekud moji ljudi mokro granje, te duvaj otud, duvaj odovud, raspiri se nešto malo plamena i mi se načičkasmo okolo.

Narednik nabavi i malo sena, legao potrbuške, uzeo manjerku, pa lupa po njoj prstima kao u doboš i svira ustima nešto nalik na neki bugarski marš, koji je sad u ratu naučio.

Kaplar Cakić pričvrljio uz vatru porciju, nadrobio u nju malo hleba, strpao i malo ovčjeg loja, pa to tako čvari, a on se naduo i duše u ono nešto malo žara.

Jedan iz prednje vrste, biće treći četvrti od levog krila, legao porebarke, okrenuo leđa vatri, da ga greje, a glavu zavukao pod ćebe, pa bajagi dobro mu, te pevuši: „Ej, da sam gazda!“

Petorica šestorica njih našli na drumu napuštena neka kola, dovukli ih otud, pa sad hoće da se pokrve ko će pod kolima da spava. I taman se ljudi s udesili, al’ narednik primeti da naša vatrica već dogoreva, a nema drva, pa zaokupio i traži jedan točak od kola za vatru.

Neki rezervista, čini mi se nije iz moga voda, našao negde u Pirotu žensku haljinu, iskićenu čipkama i mašlijama, pokrio se njome preko glave, stao kraj vatre na jednoj nozi, pa kad se umori, on promeni, te digne drugu nogu, kao ono petao na drvljaniku.

Onaj se plamen na našoj vatrici vijuga kao na kakom siromaškom ognjištu; mrak se spustio gust, te naša lica, osenjena plamenom, došla crvena kao žar.

Paoci i naplate od točkova sagorevaju, kaplar Cakić odmakao već svoju porciju, i počeo da kusa, duvajući u vrelu poparu.

Samo se trubač nešto zamislio, seo nasred ledine, neće ni da dođe da se ogreje, baš, o maj, čudno, a on kao bajagi poznat kao najveća šaljivčina u četi.

Zivka ga i narednik, a on se vajka, veli, nije mu ni zima. Neće to biti da mu nije zima, nego ima nešto kod njega. Inače je to veseo čovek, naplav a omalen, ima kao nešto malo brkova, po dve tri dlačice, što mu poniklo od kraja usana, a ispod nosa čista ledina. Naniklo nešto strnjike i po obrazu, te bi on hteo, da mu je to brada, ali mu lice pre izgleda kao popasena livada. Umeo je čapkunski da namigne, pa bivalo je, da ga koji put u veselju i starešine gone da namigne. Kad naduju usne pa zasvira „zbor“ ili „soproštaj“, a ono, misliš, napela se ona usta kao bubanj, pa ništa neće da svira kako treba, nego uvek doda i izvije ponešto. Kad sedimo uveče, a on uzme trubu, skine joj dulac, znaš, onda tanje svira, a Milisav uzme ćemane, pa kad zasviraju Ostroljanku, pod rancem bi čovek igrao.

Ne valja mu samo što se zbuni pred starešinom, pa se kao đavo zapetlja. Ama neka je najmanji starešina, pa neka mu što podvikne, e onda, nit’ zna gde gleda, nit’ zna šta govori. Jedanput naiđe pukovar, viknu iznenadno na njega da svira „uzbunu“, on se uzvrda, te opljuj trubu, te nameštaj dulac, pa cvrc odovud, cvrc odonud, te poče, mesto uzbune, da svira Ostroljanku. Eto ti na!

Ali nikad se nije tako zabrinuo kao sad, biće to valjade poveća briga.

Nudi ga Cakić:

— ’Ajde, Miladine, popare!

— Neka, — veli, pa mu se to „neka“ tako oteglo, kao da se rešava, hoće li neće li.

I vatra već poče da dogoreva, rasturi se puhor i od poslednjeg naplatka; narednik se umori lupkajući onaj marš, podmetnu manjerku pod glavu, prevrnu se na kuk te zahrka; Cakić obliza porciju, turi je na stranu, nasloni glavu na narednikove noge, pa poče i on da sklapa oči. Onaj iz prednje vrste već prestao odavno da pevuši, te bolje navuče ćebe na glavu; onaj sa suknjom odmakao nekud, a i oni se pod kolima ućutali, ne svađaju se više, valjda dobio svaki pomalo mesta, te sve pospalo onim polusnom, kojim se obično zimi, na ledini i u oprezi, spava.

Ja ostao sam i osvrćem se, ne znam šta ću pod glavu da podmetnem.

I trubač još nije legao, nego se tek primače vatri, sede uz mene, pogleda prvo u oči naredniku i Cakiću, da l’ spavaju, pa će onda meni;

— Da mi pročitaš, kaplare, jedno pismo; ima tri dana, kako sam ga dobio, a nema ko da mi pročita.

Ja pogledam u vatru, ona već sasvim dogorela, ostao još jedan mali žarak, pa i taj se muči da dogori.

— Da ti pročitam, Miladine! Pa što mi, bolan, ne reče ranije, dok beše malo plamena?

— Znaš, — uze da uvija, — rek’o bi’ ti, ja bi’ tebi kaz’o… nego… narednik, nije, znaš, bio zasp’o.

— A od kuće ti pismo?

— Ono… od kuće… iz sela, nije mi, znaš, niko u kući pismen, nisam ni ja, nego iz sela, dabo’me!

— Valjda ćata pisao?

— Pa ono… ćata, — pa se opet nadviri nad narednikom, da se uveri, da li baš spava, — a možda i nije ćata, znaš, seka-Jelin Milenko je pismen… — pa onda poče poverljivijim glasom, — znaš, nije ovo baš od kuće pismo, to je pis’o seka-Jelin Milenko!

— Pa daj da ti pročitam, dok se nije i ovo malo žara pogasilo.

On me pogleda u oči, raskopča mundir, zavuče ruku u nedra, te izvuče jedno prljavo pismo i htede da mi pruži, ali se u tom promeškolji narednik, nažuljila ga valjda manjerka, progunđa nešto, i Miladin trže pismo, narednik opet zahrka, i on mi ponovo pruži pismo, te ga ja pažljivo otvorih.

On i po treći put pogleda u oči narednika i Cakića, pa se nadnese i nad onim ispod ćebeta, te će mi onda tiho:

— Dede, čitaj, molim te! —

Ali od vatre ne beše više ni traga, samo ona poslednja žeravica žmirkaše iz pokislog i pocrnelog pepela. On je uze u ruke i donese je do pisma i stade svom snagom da duva i prisvetli koliko toliko, te ja počeh da čitam:

Ljubezni Miladine,

Pozdravlje ti od mene i od tvoje nene i od tvoga oca, od moje nane, i od Milenka, što ti ovo pismo piše, i od Bogoslava, a pišemo ti, da su svi zdravi, hvala Bogu, i pišemo ti, da nam ti, na milost Božju, budeš zdrav i živ. Tvoja nena…

Žeravica se malo utuli i Miladin uze jače da duva, te opet osvetli, da ja mogoh, koliko toliko, da nazirem slova, te produžih:

… brine, traju li još one čarape i jesi li dobio 9. groša, što ti je poslala po Živka kmetovog, da ti se nađu na trošak.

Miladine, imam da ti kažem, i da ti javim da se vratio iz vojske Kole mejandžijin, pa…

Žeravica se sasvim ugasi, i badava Miladin duvaše svom snagom, ona se polagano utuli.

— Ne vide li, šta je dalje? — upita žurno, a glas mu nešto malo zadrhta.

— Baš ni bele!

On uze pismo, savi, turi u nedra, ne reče mi ni reči, nego se ućuta.

— Je l’ ti što svoj Kole? — zapitah, kao velim da vidim, šta ga to mori.

— Svoj, hm, otkud svoj. Vratio se iz vojske, dabo’me, kad kod mejandžije pije kmet badava pije ćata badava, ja…!

Ovaj ispod ćebeta kriknu ujedanput: jaoj! Ja se trgoh, rekoh, šta mu je, ali on produži da hrče, valjda nešto ružno usnio. Narednik mrdnu, Cakićeva glava lupi o zemlju, ali on produži i tako da spava pričajući nešto.

— A, je i ti taj Milenko što ti piše rod neki?

— Ono… dabo’me… Znaš, kuća nam do kuće, pa on ima sestru, pa se naši lepo žive, moja se nena i njena već odavno prijakaju pa i moj otac po koji put; idemo zajedno u kolo. Pa, eto vi’š, piše mi, da se Kole vratio, vratio se, ja, i to je pravda, da je i moj otac mejandžija, i ja bi’ se vratio! — Sve to izgovori poverljivim tonom pa jako uzdahnu, kao kad hoće da zasvira, te uvlači vazduh u sebe, ućuta, ne progovori pozadugo, niti ga ja štogod pitah.

Malo posle, tek će opet sam početi:

— Ama bar da vide šta dalje piše, jerbo znaš, da tebi kažem, i mejandžija bi hteo Staku za Kolu, pa nekako…

Pa opet ućuta. Ja prilegoh glavom na leđa Cakiću, pa se i meni pridrema.

Čini mi se, da je Miladin još nešto govorio, ali sam ja zaspao pa nisam čuo.

Kad se u jutru probudismo, a Miladina nigde! Nema ga, nema ga celog dana, a ja se, nekako, odmah prisetih na ono pismo i na onog Kola, što kod njegova oca kmet pije badava, pa me nešto štrecnu, da nije što Miladin učinio.

Nema Miladina ni drugog dana, nema ga ni trećeg, pa i ne dođe, dok besmo na granici.

⁂

Sad je trubač na robiji: osuđen je tri godine dana, što je napustio dužnost i pobegao bez dozvole svojoj kući.

1.9. Bela zastava

Sinoć uđoše naše trupe u Caribrod, a danas ih već eno na visovima Videna. Mi smo ostali u osvojenoj varoši.

Ulice prljave, vrata pozatvarana, prozori zastrti, Pune ulice vojnika, al’ ipak mrtva varoš izgleda ti kao varoš koju je juče pokosio požar, ili još bolje, kroz koju je provala oblaka razlila. silnu reku, pa se sutradan iskupilo i zvano i nezvano u raseljenu i opustelu varoš.

Bolnica puna, mehana puna; kroz ulicu proleću konjanici, prolaze komordžijska kola sa hranom, konji natovareni municijom; geguca krajem po koji ranjenik, ili se odmara grupa zarobljenika, a oko nje se iskupili naši i razgovaraju. Viši oficiri, niži oficiri, intendanti, komesari, policaji, doktori, i mehandžije, i sve što se useljava u osvojenu varoš već se uselilo. Naš mehandžija, koji je sa našim kolima i burencetom rakije išao za pukom, stigao je među prvima, lupio nogom u vrata jedne mehane i vrata mu se otvorila. On sneo tu svoje burence, izvadio iz peći jedan ugarak, pa nad vratima ispisao krupnim pravilnim slovima: „Srpska kafana kod oslobođenja“ i dodao još jedan veliki znak divljenja i lepo otpočeo tu čovek radnju. I odmah se prikupilo tu sve što je prozeblo i ožednelo. I njemu već nestalo rakije, pa poslao kola sa burencetom u Pirot da napuni, a on lepo seo, gazda, na tuđu tezgu, klima nogama i ravnodušno peva: „Što je nekad bilo naše, opet mora biti naše!“

Komesar policije trči po ulici i izdaje neke naredbe: vuku se prtljazi neki; tamo na kraju se varoši već i neki most popravlja. Na jednoj se klupi, pred mehanom, uspela dva tri mlada oficira i preko krovova gledaju uzvišenje Dragomana i objašnjavaju se. Seizi stali pred mehanska vrata, raskoračili se i tresu kroz rešeto ječam, ponositi, što su već našli krov svojim konjima. Komesari vuku odnekud sa vojnicima pet šest ovnova; posilni vode tri oficirska konja pred jednom velikom kućom; pred bolnicom stovaraju se jedna kola slame, valjda za postelje; negde se u avliji čuje pravilno igranje čekića, potkivaju konja valjda; jedna furuna već pomirljivo digla ćepenke i vadi hleb, a gust joj i crn dim se spustio pa zagušio celu ulicu; u onom malom sokaku opravljaju jedna komordžijska kola, na kojima se točak skrhao; a na kraju varoši dug niz kola, idu ili po municiju ili nose ranjenike?

I sve to komešanje i sav taj nered izgleda ti kao da je upravo odvajkada i bio u ovoj varoši, te valjda si ti jedini, koji si ovde kao gost došao, pa ti je to malo neobično.

Pogde i pogde što zaostali stanovnici zastrli prozore gustim zastorom, iza kojega sa strahom izviruju da vide neprijatelje. Na po kojoj kući istaknuta bela zastava, beli peškir na štapiću udenutom u krov, i to znači, predaju se, samo da im neprijatelj ne bi kuću razorio.

Tako u jednoj krivudavoj uličici, na jednom jadnom kućerku, bez dimnjaka i bez čestita krova, koji se jednim svojim krajem već oslonio na zemlju. I u taj slamni krov udenut prutić, a o njemu parče prljave krpe — i to je bela zastava, znak predaje. Mala vrata dobro priprta, dvorište prljavo, po njemu još šeta po jednom direku visok i vižljav petao, kao da neće da sađe dole da gazi u močar, jer toga dana beše duhnuo topao vetar pa raskaljužio. Tamo i ovamo po dvorištu po jedno parče blatom umrljane bundeve, i jedno razlupano sito, i kraj barice one zvezdice od pačjih nogu. Jedan povrnut koš i jedno mršavo izgladnelo pseto, koje se do toga uvuklo u prokislu slamu od krova što se naslonio na zemlju, i ne miče otud ni toliko koliko je potrebno bilo zalajati, bar reda radi na neprijatelje.

Vrata su mi se sama otvorila i na prvi mah, kroz polutamu, koja je vladala u unutrašnjosti ove kuće, spazio sam samo jedne uzneverele, svetle oči, a tek zatim jednog postarijeg čoveka, koji je dršćući pribrao oko sebe dvoje troje dece na jednoj asurici i odmah skočio i pritrčao da nam celiva ruke i kolena.

Kolibica sva počađala, te se ona čađ čisto sjakti; u ćošku jednom malo korito i jedno parče ponjavice i još neke sitne stvari; u drugom ćošku kao mala barica i neke trske i jedna sekira. Težak zadah i smrad i neka vlaga.

On bos i podrt; duboko upalih očiju koje suze i pokorno mole; nekog pokajničkog lica, koje me opominjaše na jednu ikonu, a ruku krupnih i žilavih. Jedno devojče golo kao od majke, opaljene kože a lepih vlažnih očiju; ono drugo ogrnuto jednim ćilimcem dršće od studi i straha.

Upitasmo ga, jesu li mu ta dečica unučići; a on nas tupo, prestravljeno pogleda; prigrli čvršće onu dečicu uza se, naiđoše mu suze na. oči, a donja vilica poče da igra i promuklo odgovori:

— Ja se predajem!

On je istakao i belu zastavu kao znak predaje. Bednik! Mislio je zar, da sem njegove sudbine ima i većih neprijatelja na svetu. Bednik!…

1.10. Pusto ognjište

Bila je trećeg novembra vrlo tamna noć. Nisi mogao ni na trideset koračaji da poznaš čoveka ni stazu. Daleko tamo na visovima vide se vatrice, pa se i one čisto čak ubrojile u zvezde koje retko tek pogde i gde zasjakte.

Zaostali smo ispred samog ulaska u Dragomanski Klanac. Uz drum, na oranju, nalazili smo male vatrice i tu se oko plamena sabrali sve jedan do drugog i kravili se od prevelike zime.

Drumom proleti tek konjanik, pa ga vidimo samo kad prođe kroz usku i slabu svetlost što ju je plamen sa naše vatre bacio do druma, a zatim opet nestane u tminu i čuje se tamo samo brzi bahat konja. Malo posle proleti drugi, pa treći.

Prođe i po koji ranjenik iz današnje borbe, koji polako slazi sa visova i ide ka Caribrodu. Svaki od njih navrati se, da zagreje malo na plamenu ruke ili da zamoli za kap dve vode. Oni pričaju o današnjoj borbi i vrte zlovoljno glavom, kad čuju od nas da do Caribroda ima još dugo da se ide.

Ako i progovori ko od nas što, to se šapće, jer iza naših leđa na prostom mekintošu, tvrdo spava naš umorni komandir.

Jednome se po jednom sklope tek oči te opusti ruku, prisloni glavu na kolena svoja i zaspi tvrdim snom; drugi opet udesio ranac, i podmetnuo dva kamena poda nj; a treći se oslonio na rame drugu do sebe. Samo budan stražar hoda tamo i amo, u vatri pomalo puckara ili cijuče sirovo drvo, i tamo se daleko u tišini čuje opet kao neki bahat konjski.

Ja sam zaspao bio na kolenu drugu do sebe, ali me još nije ni prvi san utvrdio, a probudi me neka žurba oko nas. Kod vatre je stajao konjanik na umornu konju i raspitivao za našeg komandira, vadeli iz nedara jedno parče hartije. Komandir se diže usplahireno, dohvati onu hartiju, saže se kraj vatre, pa brzo prelete očima po hartiji. Zatim se ispravi i naredi, da se jedan konj osedla. Ja sam mu valjda bio najbliži očima, pa mi reče:

— Uzjaši konja, ići ćeš da nađeš Đenerala i da mu javiš, gde se nalazimo — Poćuta malo pa opet nastavi. — U današnjoj borbi bio je kao centar sedmi puk, on se borio ovuda desno, Videnom; Đeneral se mora tu negde nalaziti, iza sedmog puka.

To je bilo sve i on opet mirno leže na svoj mokri mekintoš, da produži prekinuti san.

Nisam znao puta, sve objašnjenje bilo mi je „ovuda desno, Videnom“. Viden preda mnom golem, mrk.

Mučno smo išli. Žalio sam ono marvinče, koje se puzalo sa stene na stenu i zôrom propinjalo.

A kao da je počeo da duše studen vetrić, te se kroz celu planinu diže neki potmuo tajanstveni šum otud sa zapadne strane, a i mesec se valjda pojavio, jer gola drveta baciše tamne i nejasne senke. Onaj šum čas kao talasići, kad se približe obali pa se tu razbiju, izmešaju i zažubore, a čas nejasno, tupo šušte kroz gusta stabla kao bahat konjski, kao hod čovečji, kao lupa krila ptičijih, kao neka neopredeljena tajanstvena sila, koja gura snažnim ramenima kroz drveta i grane i krči sebi puta, a čas opet zazviždi zvonko i jasno kao vrisak onoga đavola, o kome sam slušao u detinjstvu da stanuje u ustojalim barama.

U daljini, jedva koliko oko da zapazi, pojavi se jedna mala i slaba svetla tačka i zaigra kao kandioce kad trne. Da li to nije možda neprijateljski logor ili je vatra, kraj koje spava umorni, sedi Đeneral.

Bilo je nekako i pod nogu, te i konj pusti veće korake i očas se približismo toj svetlosti. Beše to jedna kućica i oko nje kao da ima još dve tri zgrade i veliki obor.

Viknem najpre spolja, zatim sa praga, ali se niko ne odazva. Uđem oprezno, a vodim i konja za sobom. Valjalo mi je i odmoriti se i ogrejati se, jer na ognjištu drhtao je još slabačak plamen, koji je osvetljavao unutrašnjost kućice nekom tajanstvenom polusvetlošću.

Malo razvašarenih stvari i jedne naćve i kotao i vreća sa vunom i još neke sitnice ovamo i tamo zaostalo je još u ovoj pustoj kućici, u kojoj se ne pojavi ni glas ni šum.

Na ovoj se vatri možda poslednji put ogrejao otac sa svojom dečicom, kada ih je pucanj naših pušaka nagonio, da sa suzama u očima ostave svoje milo ognjište?

Do sinoć preksinoć igrala su se oko ove vatre dečica. Starica majka možda kuvala je neku proju u garavom bakraču, koji se njihao na očađavelim verigama, a „bašta“ je sedeo ozbiljno na tronožnoj stolici i radovao se radošću svoje odmene, čarkajući vatraljem razbuktalu vatru. Možda je to ova tronožna stolica, na kojoj se ja sad odmaram sa svojim dugim prljavim šinjelom, a kraj ognjišta, mesto one ljupke i mile čeljadi, moj konj dremljivo žmirka i klima umornu svoju glavu.

Ili je deda možda doneo iz polja suvadi, a čeljad se prikupila oko njega, pa pomažu dedi, da krha nasitno grančice, dok starica duše u rumen žar, iz kojega će, kroz gomilu granja, da se izvije sad meki, talasavi plamen, a deca radosno da uskliknu.

Ili je možda starica prikupila noge na malenu asuru izvlačeći iz punog povesma tanak beo končić, a njena buduća odmena, oslonjena na staričina kolena, uprla pogled u hitro vreteno. Dok se mezimče na dedinu krilu smeje slatko ludom plamenu na ognjištu, kako se igra; čas se prikrije i utuli, a čas bukne i izvije, kad ga deda podstakne.

Preslica sa povesmom eno je u jednom budžaku, konac je na njoj prekinut, a mezimče, možda i sad u zagrljaju dedinu, luta daleko, daleko od svoga ognjišta?

Gde li ste vi sad? Da li pod vedrim nebom, pod kakvim grmom ili pod strehom kraj tuđe kuće? Gde si ti, starice upalih, brižnih očiju sa tvojom dečicom, da ih na svome ognjištu ogreješ, na ognjištu, koje je tvoj domaćin mukom i trudom naložio, revnosno ga žaračem podsticao, dok evo mi tu vatru ne ugasismo?

Pade mi na pamet, kada sam kao dete rasterao iz gnezda laste, koje su pod našim krovom našle bile sebi mirno mestašce. Prođe mi kroz uho onaj krik lastavičin, kada je sila nagoni, da ostavi svoje toplo ležište, koje je ona tako dugo i mučno spremala, da na njemu odneguje mladunce. Eto, sad mi padoše na pamet i majčine reči: „Grehota je, sinko, opusteti kuću lastavičinu!“

Grehota je opusteti kuću… I šinu me neko osećanje greha kroz dušu, greha, kojega je nisam učinilac, ali sam ga ipak osećao ujedno i kao svoj greh, pa sam se obazirao oko sebe pogledom koji ište utehe.

Napolju onaj meki šum, čas tiši a čas jači; na vatrici se sve većma tuli plamen i panjiće obuzima sedina beloga puhora. Na poslednjem se panju još zadržao drhtavi plavkast plamičak, kao duša kad zaigra u grlu, čas izumre, pa opet zarudi i penje su duž dogorela panja. Čisto se oseća, kako se spolja uvlači sve gušći mrak kroz maleno okno i kroz pukotine na vratima, sve gušći i gušći, i još samo onaj poslednji plamičak svetli koliko maleno kandioce u prostranoj grobnici…

1.11. Na privijalištu

Najzad mi se, posle dugog lutanja na konju, po tamnoj noći, ukaza grdna vatruština, rasprostrta, u širinu kao kakav rit kad gori. To je privijalište današnje borbe.

Vojska daleko napred izmakla i ostala na odmorku ispod dragomanskih hanova, završivši pobedno krvavu borbu, što ju je Đeneral pratio sve donde, hrabreći borce u samim redovima razvijenog lanca, pa se vratio, da na vlažnoj zemlji, kraj jauka i piske prozeblih i ranjenih, odmori svoje staračko telo.

Sve na pet il’ deset koračaji poslagano po četiri po pet panjina na glomaču, pa ih prešao plamen, a užarile se, te se samo diže jara iz grdnih vatruština i zarudelo, kad se izdalje gleda, čitava dva koplja u vis. Uokolo mala trnjava šumica, iz nje šušti tihi vetrić, te rasteruje usijan vazduh oko prostranog privijališta.

Oko svake vatre polegali ranjeni i prozebli, neki jauču i previjaju se, a neki tvrdo zahrkali i pare se pod ćebetom prebačenim i preko glave.

Sa donje strane privijališta, na malo prostrte slame zastrte ćebetom, spava polusano Đeneral. Na jednom vojničkom rancu sedi kraj njega šef štaba, oslonjen na kolena rukama, a u ruke sanjivo spustio glavu, do njega na zemlji doktor, sedi jedan pukovnik, koji živo nešto šapće šefu štaba. Zatim još dva tri starija oficira, od kojih jedan stoji na nogama, jedan prilegao, a onaj treći takođe uz nj. Dole malo niže dva tri se mlađa oficira vrlo tiho nešto objašnjavaju; a još niže osedlani konji štabskih oficira klimaju sanjivo glavom i oko njih prljavi posilni i seizi polegali na golu zemlju i kao preklani spavaju.

Tu u kraju, ukoso ubodena u zemlju, jedna tanka močica i na njoj se lagano njiše pokisla bela zastava sa crvenim krstom.

Umor savladao sve, pa se i sama priroda umorila. Onaj meki vetrić kao zamoren dah planinskoga šuma; mesec se negde sakrio, a plamenovi nad vatrama čisto posustali i jedva se njišu tamo i amo. Izvan vatre gust mrak unaokolo svuda; staze, koje od ovog mesta odvode, vidiš pet i deset koračaji, pa ih posle nestane kao da u kakav lagum odlaze. Ni ptica da proleti, ni pas da se izdaleka čuje, i jedino što prekine ovu mrtvu tišinu, kad sami ranjenik jaukne ili konj rzne, ili šušne bolničar, obilazeći vatre.

Dok sam sačekao odgovor, koji ću poneti mome komandiru, seo sam na jedan panjić kraj prve vatre i počeo da gradim cigaru, ne bih li dograbio dva tri dima.

Ranjenik, koji je ležao tu, promeškolji se malo, pa otškrinu šinjel, kojim se beše preko glave pokrio; razgleda svud uokolo iznenađeno, kao da ne verovaše javi, pa onda meni u oči.

— Da te nisam ja nešto probudio?

— Jok, — veli.

— Hoćeš jedan duvan?

— Hoću, baš ti hvala!

— A gde si ranjen, prijatelju?

— Evo, ovde, — veli, — baš u butinu, evo vidiš, Ne znam, da l’ mi je osakatilo kost, al’ isteklo je mnogo krvi, mnogo. Eh, Bože, Bože, baš me ošteti!

Omaleno, mlado momče, koliko sam mogao da ga promerim, svetlih i živih očiju. Vukao je sa zadovoljstvom dimove iz cigare, što mu je dadoh, i gledao me još jednako u oči.

— A jes’, Boga mi! — učini tek odjedared, pa zavuče ruku u jandžik, izvuče otud jednu kitu bosiljka i poče je mirisati.

— Šta to? — rekoh.

On zaćuta malo, zaćuta, pa tek dodade…

— E, baš ću ti kazati, pa da pričaš ovo svakome.

— Deder!

— Snivao sam, malo čas, kao neka velika bolnica, velika koliko načelstvo, još veća. Pa ja kao ležim u krevetu ovako isto ranjen, i kao teška mi rana, pa sve jaučem; a gledaju me doktori, mnogi doktori, sto, dvesta, koj zna, koliko ih je bilo. Svi oko moga kreveta, pa se izviruju jedan preko drugog i mašaju se rukama, te mi gledaju ranu, a ruke im studene, studene, Bože, kao led ledeni. A svi imaju drvene noge, niko nema svoje rođene: pa trupaju, trupaju oko moga kreveta sa onim nogama, da Bog sačuva! Pa onda spremili kao neke sprave, testere, sekire, pile i još vazdan neke sprave. Svaki drži po jednu. A meni Bože, o’ladilo srce, pa se sve obzirem ovamo te onamo, da vidim, da l’ nema tu kog moga da mi se nađe… — Tu prestade sa pričom, te ulepi malo cigaru, koja mu se bila razlepila, i pridiže glavu, te razgleda okolo.

— Da ti se tebi nešto ne hita, te te ja držim? — zapita me onako uzgred.

— Ne, brate, ne hita mi se, seo sam da se odmorim.

— Nisam ti ni kazao, — dodade, — kao još ima ranjenika u toj bolnici, ali ovi se samo oko mene okupili. Pitam ih ja: „Što ćete, što se ne maknete od mene?“ A oni svi u jedan glas: „E, hoćemo nogu da ti odsečemo!“ Pa svi kao radosno trupaju onim drvenim nogama. „Aj, Bože, Bože,“ kao vajkam se ja, „zar baš nema nikoga da me odbrani od ovih napasti sa drvenim nogama?“ A u to kao zamirisa iz druge sobe bosiljak, zamirisa. Zamirisa kao u crkvi tamnjan. „To je moja majka!“ rekoh im ja, a oni, kad to čuše, pobacaše sve one sprave, pa pobegoše svi, te se iskupiše oko jednog drugog ranjenika, pa mi otud kao dovikuju: „E, dobro, ako ti imaš majku, ovaj ovde može biti nema!“ A moja majka kao i ne dođe, osećam samo, neko mi toplim rukama previja ranu i gladi me po čelu i namešta mi kosu. Topla neka, sasvim topla ruka, kao majčina ruka, ali nju ne vidim, već samo što mi miriše bosiljak, i ja kao po tome znam, da je to moja majka kraj mene…

Pa tu zaćuta i uze onaj struk bosiljka, te ga poče opet da miriše.

— A je l’ ti živa majka? — rekoh.

— Nije, — veli, — umrla pre četiri meseca.

— Bog da je prosti!

— Vidiš i ovaj bosiljak otkinuo sam sa njenoga groba, kad pođosmo ovamo, te sam ga metnuo u jandžik —

Za tim ućuta, zamisli se, zamisli, pa će opet sam dodati:

— On možda zamirisao, kad sam spavao!

— Valjda, — rekoh, pa se ućutah i ja, i učini mi se miris onoga stručka, koji i do mene dopiraše, zaista kao miris materinske duše.

U tom mi i posilni donese jedno pisamce, te ga metnuh u nedra, ostavih malo duvana onom ranjeniku, pojahah konja, te hajde opet kroz gusti i teški mrak, niz Viden, onoj vatrici, oko koje su se moji drugovi već odmorili valjda.

1.12. Na razbojištu

Zastao sam bio u Kalotini, selu pred Dragomanskim Klancem, nekim službenim poslom, pa se sad uputih sam kroz klanac ka dragomanskim hanovima, niže kojih se juče završila borba i vojska ostala na odmorku.

Noć me uhvatila kod one razvaljene ćuprijice od prilike na sredini samoga klanca. Mesec krasno osvetlio, nebo vedro kao devojačko čelo. Visoke stene bacile svoje senke, pa u klancu tama, a gde je mesečeva svetlost našla izmeđ’ stena prolaza osvetlila na grudima levog zida klančeva po kakvu stenu ili ocrtala prostrano svetlo polje. Ježevica, koja teče drumu sa desne strane, zabelaska ovde onde, i prijatno a monotono prostire se njeno šuštanje kroz mirni klanac, kao ono kad prisloniš školjku na uho. Projuri i po koja ptičurina, pa se vine u visinu, lupa njenih krila jekne kroz prazan klanac kao zviždanje i udaranje vetra ili kao topot kopita.

Moja senka golema, čas je nestane u mraku, a čas se opet pojavi preda mnom, čas bleđa a čas tamnija. Krajeve moga dugačkoga šinjela podvio ja i zadenuo za pojas, obesio desnu ruku o pogon, a levom nosim cigaru, koja mi je, u ovoj divljoj tišini, još jedini drug.

S deska i s leva od druma po kakvo garište, pocrneo pepeo iskvašen snegom ili kišicom. Tu se grejali valjda prozebli prolaznici. Gore na steni, pogde i gde vidiš kao neku belu tačku, a to se propela preplašena i odbegla koza, te brsti zaostalo lišće sa suhih i golih trnjaka. Sve do te ćuprijice, gde me noć uhvati, klanac je uzak, jedva malo nešto prostora sa desne strane druma, a na četvrt sata iza ćuprije prostire se lepa poljana ispresecana ježevicom, što se tu razlila u nekoliko rukava i pravi čitavu baru, da se zatim međ brdima izgubi.

Tu se juče, 3 novembra, bio žestok boj. Borba se najpre vodila po desnoj i levoj gredi Dragomanskoga klanca, i deveti puk, koji se borio duž leve strane, morao je ovde da siđe. Otvorila se jaka vatra, jer je tu bila i neka bugarska posada, koja je izvesno imala opredeljenje, da zadrži naše trupe, koje bi se nasipom dragomanskim uputile. Deveti puk nije odmah napustio uzvišenje, jer i neprijatelj zauze protivno i osu vatru, koju ukošćavaše sedmi puk, tukući u tome neprijatelja. Neprijatelj ne moga da odoli ukrštenoj vatri, te pođe da napusti svoje svoje položaje i rasturi se nasipom i levom stranom ka Čepnju, gonjen našom vojskom.

A na ovom polju eno i sad još tragova pobeđene neprijateljske posade. Prevrnut kazan, iz kojega se razlio čitav potok vojničke čorbe; pogašene i polivene vatre; neka parčad od haljina, ovde fišeklija, tamo nož, drvena vojnička kašika ili manjerka, krpe, municija. Sve to leži rastureno ovamo ili onamo, a usred tih ostataka, tamo kraj potoka i jedna od mnogih žrtava jučeranje borbe, bugarski pešak, na čijim je paletuškama ispisan broj 9. Tane ga je udarilo ispod leve sise, u samo srce, i živeo je valjda još neko vreme ali u teškim mukama. Levom je rukom raščupao svu ranu, mučeći se, valjda, da izvadi olovo, koje mu se duboko u grudi zarilo; desnu ruku opružio više glave i stisnuo je u pesnicu; pomodrele oči otvorio, a usnice sve izgrizao. Od rane, pa preko grudi, pustila se krvava lenta do zemlje, a tu se usirila barica modre krvi. Sneg i kiša, što su jutros padali, okvasili mu retku kosu, a u dupljama upalih mu očiju zadržalo se puno vode od istopljenog snega.

Kad sam mu prišao bliže, zagraknuše i digoše se u vis dva tri gavrana, koji su, valjda već okrvavili svoje kljunove. Mesec je jasno osvetljavao celu ovu poljanu i ogledao se u onoj barici, što je tako sjaktala, ispunjena sva mesečevim likom, kao da je u njoj rastopljeno zlato. Poljanu uokvirila visoka brda, njihove tamne senke ih vezale jedno za drugo, te ti izgleda kao jednostavan zid, a niz jedno se od tih brda spušta drugi, koji tamo daleko izgleda kao tanak beo končić, a što niže ovamo, sve se jasnije crta i vijuga. Daleko, još vrlo daleko vidi se na drumu jedna mračna pega, koja postepeno slazi, a što više slazi, sve veća biva. Najzad se vide jasno jedna gomilica ljudi. Sačekaću ih, jer u ovoj rupi ograđenoj planinama, kraj tužne one slike, i bolje je, toplije je oko srca, kad ima još koga.

A bili su zarobljenici, petoro, i dva naša vojnika, koji su ih sprovodili. Jedan omalen, gologlav, jer u borbi izgubio kapu, o levo rame obesio onu belu torbu, što bugarskim vojnicima služi kao ranac i kao torba, o kaiš opasač obesio porciju i zadenuo, kao u silav, dve tri kašike. Ona druga četvorica, natovarena takođe torbama, kao izdvajaju se i zabrinuti, a samo ovaj ide slobodno i ćaska usput sa našim vojnicima. Na paletuškama i u njih broj 9.

Odvedoh ih dole, da vide, poznaju li svoga mrtvog druga; a onaj gologlavi, kad ga spazi pljesnu se rukama, pa mu grunuše suze kano u maloga deteta, kleče kraj lešine, obrisa joj krajem svoga šinjela krvavo i vlažno lice i celivaše ga žarko.

— Znaš ga, je li?

— Kako da ga ne znam, iz istoga smo sela, — odgovori zarobljenik svojim jezikom. Zaćuta zatim, pa ćuti i tužno gleda u mrtva druga. — Nema nikoga — veli, — siromašak je, ubog, služio je u drugoga.

Posedasmo tu, da se odmorimo, a svaki se od nas udubio nešto i daleko razmišlja. Sede i onaj zarobljenik, obrisa rukavom suze sa svojih očiju, pa uze i on da savija cigaru. Kad pripali, a on uze da nam priča o svome mrtvom drugu i napriča nam mnogo, mnogo. Nisam sve ni upamtio, ali jesam ono što je glavno.

Ime mu je (onome mrtvom) Mane Zotov, siromah je, ubogi siromah, a dobar, sve ga je selo volelo. Dobar na poslu, dobar u društvu. Služio je najpre u nekoga (zaboravio sam mu ime), pa onda u vodeničara. A zagledao se u kćer Gorče Sidova, kodžabaše seoskog i najbogatijeg seljaka. A ona je lepa devojka, najlepša u selu. Gorče neće ni da čuje. Jedanput je tukao kćer svoju, te su je jedva komšije odbranile. Hteo je da je ubije, sve je nogama gazio samo zato, što mu je u oči kazala, da ona neće drugog osim Mana. Pa šta ti se još nije govorilo po selu, kao da je htela Zaka (Zaka joj je ime) da izbegne od oca u grad, pa onda kao da je hteo i otac jedanput da je otera i svašta još. Jedanput Mane hteo i da je otme, sakupio društvo, a dogovorio se sa Zakom. Gorče to napred čuo, pa uhapsio Mana, poslao ga u grad u sud, te tamo odležao nekoliko meseci hapsa. Tri godine su se tako nosili Gorče i Mane. Gorče je čak pisao i sudu, da se protera Mane iz sela kao nevaljalac. I od suda bilo došlo, ali skočilo sve selo, pa jemči da Mane nije nevaljalac. A celo selo volelo je Mana i držalo mu stranu; nešto što je imalo inat sa Gorčom kao sa kodžabašom, a nešto, bogme, i što su svi držali, da je pravo da Mane uzme Zaku, kad već devojka neće drugoga. Mnogi su i govorili Gorči i savetovali ga, da ne bude kakvo veće zlo, da da Manu devojče, pa da ga uzme u kuću. Mane je dobro dete, dobar radin, a Gorčina je kuća golema, svaki koji ume da radi dobro je došao tolikoj kući. Ali Gorča ne trpi ni da mu se govori; ko mu pomene, posvadi se s njim, a sa jednim se i potukao. Još, to mu bio mnogo dobar prijatelj, pa sad već godina dana, kako se gledaju kao dušmani. Kad bi sad da se pođe na granicu u rat sa Srbijom, a Zaka da presvisne. Zaklela se, da učini nešto, pa makar i obraz metnula pod noge. Celo je selo već znalo, šta je Zaka naumila. Sutra će se iskupiti svi koji će na vojsku, iskupiće se i celo selo, rod rođeni i nerođeni, a tuda će da prođu još dva sela, pa će se svi iskupiti i odavde poći. Pa onda pred tolikim grdnim svetom naumila bila Zaka, da iskoči, pa da obisne rukama oko vrata Manu, pa onda Gorča, hoće neće, mora mu je od sramote dati, jer je niko posle neće u selu. Kažu, tako su je naučile žene da učini, pa makar metnula obraz pod noge. I Gorča je, dabogme, to čuo. Ujutru rano počeše da se zbiraju, dođoše već i druga sela, nabraše se ljudi i žene, deca, čitav panađur. Oni koji polaze na vojsku iskitili se cvećem i lišćem, a natovarili ih njihovi pogačama, sirom i drugim jestivom i pićem. Tu je i Mane, ali seo na prag crkveni kao ubiven. Nema ni ko da ga isprati ni ko da ga ponudi čim, ali ga to ne peče toliko, valjda, koliko što nije video Zaku, da joj kaže zbogom, a poručio joj po jednoj ženi, pa nema odgovora. U jedan mah se među sakupljenu svetinu rasturi glas, da je Gorče zatvorio Zaku u podrum, da ju je celu noć tako držao zatvorenu i neće je pustiti, dok ne ode vojska. Neko mahnit reče: „Hajd’ da razbijemo podrum! Kako sme da hapsi mirna roba!“ Pa to prihvatiše svi i očas se iskupi grdna gomila sa batinama i puškama oko Gorčine kuće. Ama samo malo je još trebalo, pa bi bilo čudo. Nego Mane izađe na sredu pred sav taj narod, pa veli: „Što ćete? Nemojte da činimo zlo. Ja sam se i Zaka verili pred Bogom, a evo to i vama sad kažem, neka bude i pred ljudima. Može joj Gorča, ako hoće, metnuti i devet katanaca na podrum!“ Svi se obeseliše i povikaše: „Tako je, evo smo svi svedoci. Tri sela će da svedoče, da si se ti verio sa Zakom!“ Pa se vratiše svi ka crkvi. A kad bi da se pođe, zapevaše svi vesele pesme, pripucaše i puške, oprosti se svaki od svojega, pa hajd’ drumom. A valja opet da se prođe pored Gorčine kuće, tuda je put, a on, Gorča, stao na kapiju, pa maše rukom: „Stanite, braćo, stanite, jedanput!“ Istina stadoše svi. „Iznesi, Zaka, rakiju,“ reče Gorča i okrete se glavom u dvorište, „a ti, Mane, odi, odi ovamo; ljubi ruku!“ Šta mu bi, svi se skameniše. Valjda mu prepuče srce od stida i od muke, ili ko zna, što se to tako desi. Zaka sama iznese rakiju, a Mane poljubi ruku Gorči, te pripucaše puške, svi počeše da se ljube sa Manom i sa Gorčom, svi, svi. Uvukoše žene Mana u kuću, te se on i tamo pozabavi, ali zamalo pa se moralo na put. Zaka zaplaka i zapišta, i Manu naišle suze, ali je veseo, nije koračao nego sve poskakivao idući, Eto tako se to svrši.

Kad je pripovedač sve to ispričao, mi se svi zaćutasmo, zaćutasmo poduže.

— I sad u ratu — dodade malo posle zarobljenik, — bio je jednako veseo. Poneki put bi nam kazao onako u šali: „Vi ćete svi poginuti, mnogo će da izgine, al’ ja ću da se vratim, srce mi nešto tako kaže, da će da se vratim!“

I nehotice nam se svima iskrade pogled na lešinu, kojoj se prokisla kosa svetlela kao svila pod mesečevom svetlošću, a oči, ili bolje one dve jamice, pusto gledale u svetlo nebo.

— Pa sad… eto! — dodade malo posle zarobljenik i pokaza glavom na Mana i diže se opet, te ga celiva u čelo, a rukavom ubrisa sebi novu suzu.

— Jest… eto mu, Boga mi! — učini i jedan od naših vojnika što sprovede zarobljenike.

Mene beše jako tronula cela priča, možda ne bi inako, ali tu kraj nas lešina onoga, koji je toliko srećan pošao u rat i toliko nestrpeljivo izgledao svršetak rata, i ne misleći, da će na ovoj pustoj poljanici jedno olovo razdrobiti mu ono srce, koje je on poklonio. Pa onda ustadoh i nožićem razrezah pramen kose sa mrčeva čela.

— Na, — rekoh zarobljeniku, — na, čuvaj ovo. Ti ćeš se vratiti, ako Bog da, skoro tvojoj kući i tvome selu. Na, nosi ovo Zaki!

Zarobljenik me blagodarno pogleda, izvadi iz nedara jednu prljavu maramu i zaveza u njen krajičak pramen kose, pa je opet turi u nedra.

Digosmo se zatim, te zarobljenici odoše dole klancu, a ja se uputih sam svojim putem. Mesec se baš sakrio iza jednog oblačka, neki studen vetar duhnu otud od Čepnja kao vesnik sutrašnjeg maglovitog dana, i ja iziđoh na drum, koji se izvijaše prema mnom kao dugačka zmijurina.

1.13. Sveti Arhanđel Mihailo

Bili smo u rezervi. Borba još ne beše otpočela; šćućurili se iza jednog uzvišenja, ne poznajemo ni gde smo, ne znamo ni kuda ćemo. Zabranjeno nam da govorimo, pa ili se očima pitamo ili tiho šapćemo. A svi jedno isto pitamo: gde je neprijatelj, s koje će nas strane napasti?

Čas po čas zbiraju se komandiri i nešto šapću međ sobom i pokazuju rukom ovamo ili onamo. Po neki od oficira uspinje se na brdo i razgleda nešto, pa onda slazi i dugo obaveštava i pokazuje prstom na dlanu, širi i skuplja ruke, i objašnjava položaj današnje borbe.

A lep zimski dan. Sunce rasulo hladne zrake preko bele zimske kore; tamo i amo se preliva kroz sneg duga; zrak se lomi u sićušna snežna ogledalca i boji se čas zeleno, čas plavo, čas zlatno. Nebo prozračno. Kroz zrak proleti i veselo zacvrkuće po koja tica, prevarena da je to proletnji dan.

U daljini se diže maglica, a gde se otopilo, ovamo i onamo, požutela i ugažena travica i poljski cvet, kao da se otima da digne glavu; zemlja se puši i, oslobođena pokrova, traži vazduha i diše.

Kroz procepe, vidiš, promiče potočić koji se pod korom topi, a suha, niska slamčica, što je pod kosom zaostala na livadi, siše vodu.

Nešto sveže, nešto svečano, nešto praznički u prirodi — kao da je ovaj dan namenilo pokoju.

U daljini se, kroz čist i svetao vazduh, brda jasno crtaju, poljane pokrivene malim slojem magle što se digao nad zagrejanim snegom, a iz te se magle, hej, tamo dokle jedva oko dopire, uzdiže jedna mala zvonara. Selo je pod maglom, a seljani se izvesno iselili, jer će preko njihovih krovova zaigrati kroz koji čas smrtonosno kolo nekolikih hiljada, što su pokrili brda i šančeve.

Gledam neprestano u onu zvonaru, koja mi izgleda da se sve više bliži meni, i svetao dah postade mi svetliji, svečaniji; a zrak mi sunčev toplije zaigra pred očima i vazduh, neki proletnji laki vazduh, opkoli me, u tom vazduhu zamirisa mi bosiljak i tamjan, i ja ga počeh snažno i lako da dišem, učini mi se, da na zvonari udarahu tiho zvona i oglašavahu službu božju.

Osetih neku lakoću u duši, i noge lakše, i puška i ranac i sve na meni lakše, i pogled mi odmoran i više snage u meni, i ja besvesno skidoh kapu i pogledah veselo oko sebe, a sve oko mene beše vedro. Nisam ni zapazio puške, već samo vesela ushićena i pobožna lica u mojih drugova, a nebo blago i milostivo. Prvi put mi je izgledalo, kao da sam se malo čas umio i očešljao, i svi moji drugovi izgledahu, kao da su se tek umili i očešljali, i čisto mi dođe, da priđem komandiru i da ga poljubim u ruku.

Do mene Petar Tomić. Okrenuh se, da ga veselo oslovim, ali, vidim, i on skide kapu i krsti se. Ja ga pogledah, a on se kao malo zastide, pa veli, i ako ga ne pitam:

— Gledam, gledam već poodavno u onu zvonaru, tamo dole u belu, pa mi se u jedan mah učini, kao da zazvoni službu, a danas je Sv. Aranđel Mihailo, pa se, znaš, prekrstih.

— Sv. Arhanđel Mihailo! — te zamolih Petra, da mi pridrži pušku, da se i ja prekrstim, ali se u tom času začu komanda, mirna i studena:

— Mirno, u front!

— A zatim dođe „Napred!“ — i za brdom čusmo tešku riku plotuna i topova…

1.14. Ko je to?

Prekinula se paljba, neprijatelj se povukao, a skoro će već i veče. O, kad li će već veče, za kojim toliko čeznu svi, i oni što su hrabri bili, i oni što nisu bili hrabri, jer jedni su izmorili snagu, a drugi — dušu.

Komandiru doveli konja. U borbi je bio na nogama, išao je po redovima, hrabrio je vojnike, uzimao je i sam pušku u ruke. Uzjaha konja i stade na jednu uzvišicu preko druma, maše sabljom i daje znak, da se onde zbere četa.

Vetar silno huče; konju se povija griva, mekintoš se u komandira izdiže, pa ga čak preko lica pokriva, a on ga mukom skida, podmeće pod nogu, zakači za sedlo i opet maše sabljom.

Pribiraju se. Sad već i podnarednik maše puškom i doziva, a već ih ima dvaestak oko njega. Pridolaze jedan po jedan leno, tromo, popustili; fišeklija otkopčana, ovom se opanak odvrzao, onaj se muči s puškom, nešto mu se iskvarila; onaj zavukao prst u opanak, vadi neki trn; jedan se krsti; drugi raspituje nešto; treći izručio iz čuture ono malo vode, pa se popljusnuo po licu i kao umio se malo; četvrti se potpasuje; peti čisti od blata, kako je ležao u lancu. Sabraše se svi i pogledaju se zadovoljno, kao da bi hteli reći: „E, svi smo tu, izneli smo i danas glave, hvala Bogu!“

Podnarednici stavljaju u red, a vojnici se dovikuju pojedini i pozdravljaju se, a komandir pognuo samo glavu, brani se od vetra i pritiskuje šakom kapu na glavi i nešto ćuti i ne obazire se na front. Kad diže glavu, siđe s onog uzvišenja, priđe bliže četi i reče, bez komande, bez. oštrine, da se prebroje.

Poče s desnog krila: „Prvi, drugi, treći, četvrti…“ Pa ode na levo krilo.

— Je li poslednji besparan? — pita komandir.

— Jeste, gospodin poručnik! — odgovori levokrilni kaplar.

— Sto šeset i tri, to jednog nema?…

Svi ćute.

— Vodnici, vama kažem, — oseče se malo poručnik, — jednog nema.

Vodnici se zgledaju, vojnici se promeškolje, pregledaju se, prošaputaše nešto, ali — niko ništa ne odgovara. Vetar sve bešnji, hoće da ponese poručnika sa konja, on nestrpljivo i ljutito oseče:

— Vodnici napred!

Iziđoše četir podnarednika. On se okrete prvom, onom sa desnog krila, koji ujedno zastupa i četnog narednika.

— Podnaredniče, koliko je jutros ljudi bilo?

— Sto šeset i četiri, gospodin poručnik!

— E, gde je jedan sad?

— Jedan je poginuo, gospodin poručnik — pisnu jedan glas iz zadnje vrste.

— Poginuo? Ko je to?

Svi ćute, niko ne odgovara. Komandirovo strpljenje dođe do kraja.

— Vodnici, odvojte vodove i prebrojte svaki svoj vod.

Odvojiše se vodovi i otpoče opet: „Prvi, drugi, treći…“

Priđe podnarednik drugog voda:

— Gospodin poručnik, u mome vodu nema jednog.

— Ko je to?

Podnarednik ćuti. Komandir natuče malo jače kapu na čelo i podiže desnom rukom bradu do usta, pa poče da je griska. Mora da je bio kao vatra ljut. Ne reče podnaredniku nište, ali ga tako ljutito odmeri od glave do pete, da podnaredniku zadrhta gornja usna. Komandir priđe sam drugom vodu.

— Vojnici, ko je taj što je poginuo iz vašeg voda?

Vojnici se zgledaše; mere jedan drugog; pitaju se očima, pa počeše i glasno da se pitaju: „Ko je to?“ Znali su dobro, da je jedan poginuo, ali se niko nije mogao da seti, ko to beše.

Komandir ljutito obode konja, pa pođe napred i doviknu za leđima četi: „Voljnim korakom, napred!“ A podnarednike i ne pogleda, niti im reče, da odu na svoja mesta. Oni otrčaše na svoja mesta, četa se krenu u neredu, i sad se prosu opšti šapat, propitivanje, žagor, svađa, a kroz sve to čuješ samo ovamo i onamo pitanje: „Ama, ko je to?“

Vodnik drugog reda pokunjen, zna, šta ga čeka, pa sve i da se sad seti, koga mu od ljudi nema. On je, dabogme, svu krivicu prosuo na kaplare, kaplari na redove i tako, ide se ponajlak sa svađom, sa larmom, sa prepirkom, ali se niko ne može da seti, ko beše to što je poginuo.

Celu noć nije vodnik prospavao, bio je kao ubiven.

⁂

Sutradan me pljesnu podnarednik po ramenu.

— Pa znaš li, bolan, ko je to što je poginuo?

— Ko?

— Pa Srećko, bolan, onaj iz druge vrste, onaj mali.

— Aaa… jes’, Boga mi! — učinih ja.

1.15. Petar Dabić

Bilo ih je četiri zarobljenika, a nas trojica što smo ih terali. Ja i dva redova.

Jedan od njih, zarobljenika, mali, gojazan čovek, niska čela i sitnih očiju, razgovoran, ali nepoverljiv i plašljiv. Priča o svojoj kući, kako ima jednu sestru neudatu i dva para volova i veliku njivu i jedanaest koza; kako mu je otac bio kodžabaša u selu i skoro, pre godinu dana, umro. Pa se brine za sestru, kako će sad sama kod kuće.

I drugi omalen čovek, dugačkih ruku blizu do kolena, i nekako mlitav i opušten. Trupa u hodu i jednako klimata glavom, i ravnodušan je, niti se brine, što ga vodimo, ni da l’ će što zlo ili dobro biti s njim. Kad ga zapitam što, odgovara brzo i veselo, kao da ses vojne vraća kući svojoj.

A treći je povisok čovek sa nesrazmernom glavom na ramenima, visokim suhim vratom i jakom jabučicom na vratu. Sve mi se čini, kad je jeo hleb usput, da sam mu video svaki zalogaj kad je prošao kroz grlo. On je imao najviše duvana uza se, i to dobra duvana, i svaki je čas nudio i nama i svojima. Okrene živo onom glavicom na ramenu, a polako nespretno zavlači ručekanje u džep od mundira, izvadi kesu otud, pa nudi sve redom. Drugovi mu nikad ne dadu reč da progovori, ama čim zine, poviču kao iz jednog grla: „Molči, Tonče, molči, ne se kaz’vaj!“ onako, kao da će on nešto ludo da kaže. A on ih, siroma, sluša pokorno i ne vređa ga njihovo zadirkivanje.

Četvrti osredan čovek, plav i malo kao razrok. Ranjen siromah u butinu, pa ne može da hodi, a njegovi drugovi, dobri drugovi, podmeću mu svoja leđa, pa ga nose po dvadeset minuta, po pola sata, pa kad hoće da ga puste, da se smene, a oni svi poviču: „Nosi, nosi; možeš, ti još, Tonče!“ I on se ne protivi siromah, produži i dalje.

Idemo tako jedan, idemo dva — i tri — i četiri sata. Čas, čas pa stanemo, da se malo odmorimo i razgovorimo koju i pripalimo po jednu cigaru, pa hajd’ lagano.

Mesec već izbio. Sunce, koliko ga je bilo, istopilo sneg, pa se spustile bare i cakle se i ovde i onde polja prema mesecu, a vazduh suh i studen, kao da će biti mrazna noć. Po blatu se hvataju zvezdice i one svetle staklene crtice, što tako lepo igraju pred očima. Brda u levo, u dnu, tamna i modra, a po vrhu gde žuta i crvena gde je okopneo sneg, a gde bela. Dan još nije iščezao, a već se oseća i dah noći i ona tišina i čuje onaj lavež pasa iz daljine. Do malo čas i prošao bi ko mimo nas, a sad već nikog, Caribrod daleko pred nama, treba nam još dva sata, a, kako polako idemo, tri, i četiri.

Od mojih vojnika Danil, koji ide, pred zarobljenicima, već mrzovoljan, što će da nas uhvati noć, a Petar, koji ide sa mnom pozadi, bezbrižan, kao što je i celog dana bio. Danil je, gotovo da se kaže, bolji vojnik od Petra, ali tako, uvek mrzovoljan. Vrši svoju dužnost i ništa preko nje. On, na primer, misli, ako je sprovodnik zarobljenika, da ne sme sa njima ni reči progovoriti, pa čak da treba i popreko da ih gleda. Kad mu oni ponude duvan, a on neće, izgleda mu to kao da bi bio podmićen i potkupljen. A nema duvana i puši mu se. Čestit vojnik.

Petar, međutim, mali okrupan čovečić, plavih, velikih i plemenitih očiju, razgovara jednako sa zarobljenicima, pa ih čak i teši. Onome što priča kako je ostavio neudatu sestru i veliku njivu i dva para volova i dvanaest koza, Petar veli: „E, nek ti Bog sačuva mal’, dok se ti oprostiš ove bede što te je snašla, pa, ako je što i oronulo, podići ćeš ti to, dok se svojoj kući vratiš!“ Onom Tonči, kad ga je već i po peti put ponudio duvanom, Petar veli: „Ama čuvaj ti to, brate. Ko zna, hoćeš li sutra imati duvana. Ja moje znam, a ti tvoje ne znaš: ja ću nać’ i sutra duvana, imam u koga da se i zamolim i zaprosim, a u koga ćeš ti!“ Pa kad god tako štogod kaže, okrene se meni i doda: „Je l’ tako, kaplare?“

Išli smo tako još jedan sat, ali su nam koraci bivali sve zamoreniji, a noć se sve brže spuštala. Stali smo najzad, da učinimo jedan poduži odmor, jer je valjalo još dobra dva sata ići. Siroti zarobljenici nisu mogli ni koraka dalje; njih je zamorio silan teret, njihov ranjeni drug, koga su najpre nosili svaki po po sata, pa posle se menjali svaki petnaest, deset i najzad pet minuta. Kad je trebalo sad opet da pođemo, ne moga više niko da ga ponese. Nateraše Tonču, da opet on podmetne leđa, i on, siromah, učini, kako su kazali, ali nije makao ni dvadeset koračaji, pa stade i izjavi da ne može ni on više. Stali smo opet da se odmaramo. Danil se mrštio, što ćemo sad još lakše ići, i gotov je bio, da vojnički, kao sprovodnik zarobljenika, zapovedi, da se mora ići, pa ma kom i duša na nos izlegla. Danil me je dva tri put pogledao ispod očiju, da ja to kažem. A Petar mi se dva tri put približavao i kao hteo mi nešto da kaže, a nije smeo.

Pošli smo još pedeset koračaji, pa opet odmor. Danil savi cigaru, zapali je, pa je časkom, pun nekog nestrpljenja, ispuši, sve podigravajući s noge na nogu, a Petar mi priđe i poče neodvažnim glasom:

— Ja k’o velim, kaplare, nisu ni ovi ljudi krivi, ni pred Bogom ni pred ljudima, — pa tu pogleda ispod očiju Danila. — Ono jest, to su naši neprijatelji i, može se reći, naši dušmani, ama i njima je to naredba. Je l’ tako, kaplare?

— Jeste, tako je baš, Petre!

— Pa vidiš, mogli smo i mi tako da budemo roblje, pa oni nas da teraju. Mogli smo, zar ne? Pa onda eto, jedan je ranjen. A koj ga ranio? Mi, mi smo ga ranili. Tako mu je valjda bilo i pisano, ali tek mi smo ga ranili, mi smo mu dužni krv. A zar nije tako, kaplare?

— Tako je!

— Dabome! (I tu već značajno i pouzdano pogleda u Danila.) Pa zar oni nisu ljudi, a, kaplare? Eto pogledaj, kako, kao braća rođena, ne ostavljaju ovog ranjenog, već ga svi nose. Baš su pravi ljudi, je li, kaplare?

— Tako je, Petre. Ama šta ti hoćeš da kažeš, pa si toliko razvezao?

— Ja velim, nije stid, da im ja pomognem, pa vi kažite, kako hoćete, eto ti!

Kad to reče sasvim odrešito, bez ustezanja i odlučno, skide pušku s ramena i dodade je Danilu.

— Uzmi ovo, — reče, pa onda priđe gomili zarobljenika.

— Dajte meni tog brata na leđa!

Začudio me je, ali on uze ranjenog zarobljenika, pope ga sebi na leđa i pođe napred snažno i muški.

I mi za njim.

Skoro jedan sat nije skidao zarobljenika sa svojih leđa, a nije reč usput progovorio. Dotle su se i drugovi njegovi odmorili i sa Petrovih leđa preneše ranjenika na Tončeva leđa.

Petar priđe najpre Danilu i uze pušku, a zatim meni i čisto ponosito uzviknu mi, i ako pre toga čitav sat nije progovorio ni rečice:

— Je li tako, kaplare, Boga ti?

— Tako je, Petre! — rekoh mu.

Za malo i stigosmo u Caribrod.

⁂

Taj čestiti čovek zvao se Petar Dabić.

1.16. Dunja

Sutra će biti krvava Pirotska borba. Moja se trupa još danas povukla od Sukova Mesta, a predveče, levo od Sofijskog druma, na neko oranje spram Berilovca.

Prolete baš drumom iz Pirota jedan moj poznanik na konju, te se okrenu brzo, mahnu rukom i doviknu mi, da mi na pirotskoj pošti leži amanet.

Sad mi gospodin potpukovnik dozvoli, da uzjašem jednog sakatog rezervnog konja iz komore, te da idem pred veče u Pirot, a zorom da se vratim, ako bi se trupa zadržala na istom mestu.

Uzjahao sam kljuse onako golo, bez sedla i bez ćebeta, pa tromo kaskaše pored svih mojih bubotaka, za koje mi se grozno osvetilo svojom suhom grbinom, što me natera da pokušam sve moguće načine jahanja, pa čak i onaj, kako se magarci jaše.

Kako tako, stigosmo ja i kljuse pozno uveče u Pirot, i ja ga privezah za stupce od skele jedne kuće, koja se tek gradila; s tim uverenjem, da neće niko prisvojiti ovako kljuse, da hrani.

Prvog sam, na ulasku Robenove kafane, sreo moga prijatelja Lazu, čoveka uvek vesela, koji je imao neko „opredeljenje“ u Pirotu. On mi hladnokrvno pričaše, kako se na Sarlaku, više Pirota, dižu utvrđenja za skoru borbu preko krovova pirotskih stanovnika, od kojih su mnogi već izmakli put Palanke.

Svratismo unutra na jednu kafu, gde ne beše više tako živo, kao pre rata, kad se sva vojska beše slegla oko Pirota.

Čudan beše moj prijatelj. On beše kadar da u času stvori predlog, kako da se potroši vreme, a još pre, ako je to noć. Zadocneo sam da izvadim amanet, a vratiću se tek pred zoru, te je sad njegovo bilo da misli, šta ćemo sa ovom noći, koja mi beše na raspolaganje.

Brzo je našao i on jedno kljuse, sa svim onim vrlinama koje imađaše moje, pa se tako obojica uputismo preko Tije Bare pored malenog neograđenog groblja, Knjaževačkim drumom.

Bliže nešto neg’ na polovinu puta izmeđ’ Pirota i Temske, s desne je strane jedna osamljena i zapuštena mehanima. Ja je se sećam, svrtao sam često tamo, jer za prljavom i umoljanom mehanskom tezgicom stajaše uvek lepo, zdravo i jedro devojče — Dunja.

Znate je vi svi, koji ste se tamo kada navratili. Ona se na svakog od nas po koji put osmehnula, da joj se pri tom na rumenim obrazima pojave dve primamljive jamice.

Mesec se sakrio za oblake, koji su tih dana nosili kišu, sa vlažnoga se druma nije dizala prašina, pri kasu naše lene kljusadi. Prijatno nas je razgovorilo usput jesenje šuštanje visokih jablanova, i ukraj druma mali smetovi od žutog popalog lišća, koje je sneo vetar.

Izdalje još opazismo slabu svetlost, koja prodiraše kroz mali prljavi prozorčić niske mehanice, te izgledaše kao kandioce, koje već pršti i gasi se.

Konji će zlovoljno gristi stup, za koji ih privezasmo, kad do mehanice stigosmo, kao što ćemo mi zadovoljno piti krasno vino ove okline.

Uđosmo kroz niska vrataoca. U mehanici dršće čkiljava svetlost prljave i malene lampe, što visi na srednjoj gredi niske tavanice.

Ne beše nikog. Na jednom stolu samo, oko malenog tanjirića, iz koga je možda kakav umoreni putnik večerao, zvrji lena jesenska mušica, pa ti izgleda, kao da čuješ prelju i tupi zvrk njena vretena. Oslonjena čelom na prljavu mehansku tezgu, tvrdo spava Dunja, a spustila ruke sa pletivom u krilo.

— Dunjo, o, Dunjo!

Devojče se prenu i čisto zastide, što je tako spavalo.

— Ti si umorna?

— Nesam, nesam… ’Oćete l’ bela jal’ crna vina?

— Daj crna i ispeci nam po jednu kafu!

Vidim, nije više onako vesela, kao što beše pre rata. Na svaku je šalu otšalila, na svako je pitanje veselo odgovarala tada. Mi dođemo tamo po koji put. Baba Jagda metnula tiganje za kajganu i pregrće crepulju žarom, a mi čekamo u mehani s Dunjom, pa joj pričamo, kako smo mi dobri ljudi; pitamo je, bi l’ pošla za koga od nas, a ona neće, za Boga, da nam veruje da smo momci. A verena je, pa kad je dirnemo za dragana, a ona odmah bež’.

Pili smo to veče vrlo dugo, a Dunja je samo ćutala, nije nas ništa ni upitala, a malo je odgovarala.

Pogrešili smo. Da je to ona Dunja, lepo bi proveli, a ovako ćutimo mi, a ćuti ona.

Meni se već i zadremalo. Moj prijatelj kao da je ovog večera zaboravio da se šali, sve mi nešto ozbiljno, sve nešto važno pripoveda, a meni se tek zaklope oči, pa spustim glavu na grudi, te i on ućuti. Svi ućutimo. Napolju tišina, čisto čuješ, kako se udaraju iglice na pletivu Dunjinu, ili kako naša kljusad griskaju stup, za koji smo ih vezali.

— Hajd’, da idemo, hoćeš li?

— Pa gotovo!

On iziđe da odreši kljusad, a ja ostadoh da platim. Priđe mi Dunja, pa sad tek primeti u meni starog poznanika, s kime se toliko puta našalila. Nasmeši se onako lepo, onako kako sam ja uvek planuo, kad se nasmešila, i na njenim se rumenim obrazima ukazaše one dve dražesne jamice.

Kad joj spustih pare u ruke, ona mi zadrža ruku i pogleda me poverljivo.

— Jesi li bio tamo? — zapita brzo, gledajući mi pravo u oči.

— Gde tamo?

— Gdi se biju?

— Jesam!

— Je l’ mnogo izginulo iz petnaesti puk¹?

— Izginulo… izginulo dosta…

Ona mi ispusti ruku, preko lica joj prelete taman oblačak, izmeđ’ veđa joj se iscrta jedna tanka borica, obori nespretno pogled dole, a na grudima košuljica poče da se rasteže i bori od silnog disanja. Ode zatim na svoje mesto, uze pletivo i poče kao da radi.

Otvori baš moj prijatelj vrata, držeći ulare naše kljusadi, i ja ne mogah ništa više no da poželim „laku noć“ Dunji, pa iziđoh napolje i popesmo se na naše lenivce, koji opet poboše svojim tromim kasom.

Mesec se negde izgubio, ali nebo vedro, kao listina čiste hartije. Ja dremljivo jašem svog đogata, a moj prijatelj pevuka nešto, ni sad se ne mogu da se setim šta.

1.17. Šinjel

Na ploči, više Moralije, taman nas stegao mraz, koji htede da nam dosadi više nego puška neprijateljska. Onda sam razumeo, zašto naši kažu, da hoće koji put i duša da zamrzne od studi. Grudi se teško dižu; kapci na očima otežali; zglavci po telu skočanjeni; ruku ili nogu jedva krećeš, a prst, izgleda, prebiće se, ako ga saviješ. Onaj vazduh, što ga dišeš, kao da gutaš kriške leda.

A Ploča pusta i gola. Što bilo trnja i suvarka, počupali smo i pobrali za jedan dan. Muka golema dok se dođe do malo drva.

Svako jutro kola snose u Niš, u bolnicu, po nekoliko promrzlih. Nema dana da stoka ne lipše.

Toliko dana nismo videli sunca ni svetla dana, kao da nam je Bog odrekao milost.

A moj drug Aleksa nije imao ni šinjela. Kad dođe veče, a on se, jadnik, nudi čas jednom čas drugom pod ćebe, ali rekoh, gde i duša počne da mrzne, tu nema ni milosti ni prijateljstva, Ko bi onda na Ploči i svome rođenom ustupio pola ćebeta? Niko. Jedne je noći nudio i pare jednom, da ga pusti, a onaj nije hteo ni da opškrine Bebe, u koje se zavio, već onako strese jednom nogom i doviknu mu: „Makni!“

Komesar, koji je svaki dan silazio u Niš za hranu, donese jednog dana jedan iskvaren, stari šinjel. Umro u bolnici neki ranjenik, a bolničar mu prodao šinjel za dvadeset groša, onako ispod ruke. Komesar se setio jadnog Alekse, kupio za njega i, Boga mi, Aleksa mu se kao dete zaradovao. Dobro mu došlo da se zagreje i on jedanput, ako se na Ploči može pod šinjelom da zagreje kogod.

Šinjel još dobro zdrav, po krajevima malo iskrzan, a pod pazuhom, blizu kuka, oprljeno mesto i rupa, kroz koju je, valjda, prošlo tane, od kojega je umro u bolnici onaj što ga je pre Alekse nosio.

Obukao ga Aleksa, pa se i raduje i ponosi kao dete o Velik-danu. Namešta ga, udešava, čisti, pipa se po džepovima, pa tek, u onom džepu iznutra, na grudima nađe i jedno pismo.

— Daj ga, — rekoh, — iz njega bar možemo videti, čiji je šinjel bio.

Pročitali smo na glas.

Dragi sine!

Mesec dana već nemamo od tebe nikakva glasa. Raspitivao sam se, pa čujem, da ste na Pirotu. Javi nam se, bolan, gde ste i, naročito, kako si sa zdravljem. Ovde je velika zima, a tamo mora da je još gore. Čujemo, da neće više biti rata, da je već primirje. Blagodarim Gospodu Bogu, samo kad si izneo čitavu glavu! Da znaš, kako tvoja majka jednako misli na tebe; svaku noć te sanja i svako jutro mi priča svoj san, te ne znam ovo, te ne znam ono, a, hvala Bogu, sve na dobro sanja. Jošte i sada majka radi, kao što sam ti ono pre pisao: deli s tobom svaki zalogaj; namešta kraj stola i treće mesto, za tebe; vadi jelo i tebi u tanjir; sve, kao da si i ti ovde za stolom. Kad joj zaigra oko ili zabridi obraz ili ma šta tako, ona kaže: to ti misliš na nju. Znaš je, valjda, ženska posla! Moli se svaki dan za tebe i svaki dan pali kandilo, i ja se, sinko, molim svaki dan Bogu.

Znaš šta je radila majka pre neki dan. Gotovo ti zaprosila devojku. Bili kod nas posle večere gosti, gospodin učitelj i gospa učiteljka, Steva bakalin sa ženom i Jova tufegdžija sa ženom i sa svastikom. Svi me baš molili, kad pišem, da te pozdravim. Pa tako to veče, kako sam ti kazao, bili oni svi kod nas po večeri. Pa tvoja majka uze odmah razgovor o tebi, kako smo ono jesenas bili na berbi kod Isajla, pa tek reče svastici Jovinoj: „Kaži mi pravo, Anđo, je li da si ti onda, o berbi, mnogo obletala oko moga sina?“ Anđa sirota pobeže iz sobe, a tvoja se majka okrete Jovi: „Neka da Bog, samo da mi se živ i zdrav vrati, pa, Boga mi, komšija, ’oću da ti dođem jednog dana, i kad me ne čekaš!“ A Jova kaže: „Pa neka da Bog samo život i zdravlje svima nama i našim i ovima na domu i onima na putu, pa sve će biti!“ I tako ti popismo i jednu čašu u tvoje zdravlje.

Težak sam malo na peru, a imam još mnogo, mnogo da ti pišem. Kad sednem da ti pišem, a majka sedi kraj mene, pa mi sve ne da da svršim, nego bi htela sve i sva u jedno pismo. Kaže tvoja majka, da znaš, da te ovde čekamo sa devojkom, i kad nam pišeš, a ti u pismu da pozdraviš Anđu.

Majka te tvoja ljubi u oba obraza i u čelo i u usta i grli te i svi te pozdravljaju, a tvoj otac najviše i moli te, da mu odmah na ovo pismo odgovoriš.

S pozdravom

tvoj otac

Đorđe

Kad sam dočitao pismo, pogledasmo se ja i Aleksa ispod očiju. Nismo ni reči progovorili, samo Aleksa uze ono pismo, savi ga lepo i ponova metnu u džep.

— Šta ćeš s njim?

— Hoću da ga čuvam, — reče.

1.18. Broj 23

Dok sam ležao u bolnici u Nišu, ja sam, od duga vremena, zapisivao pogdešto, i to onako preko reda. Nisam imao ni knjižice, već na sitne hartijice, il’ doktorski recept, na poleđini jednog očeva pisma. Nisam te hartijice ni ja sam čitao od toga doba, jer sam ih tek docnije našao u džepu od moga mundira, koji sam bacio u jedan ćošak, očekujući kakvog siromaha, da mu ga poklonim. Hajde sad zajedno da pročitamo to:

⁂

27 novembra — Nije mi bolest toliko nesnosna, koliko ova bolnička tišina i mrtvilo. I kad koji bolesnik govori, govori tiho, meko, šapće i posle prve rečenice zakašlje se, pa onaj suhi kašalj zvoni kroz visoku i prostranu bolničku odaju. Ili neko nešto kaže ili vrata zaškripe ili kola protrče kraj prozora ili bolesnik jekne, to je sav nemir. Inače prolaze sati lagano, vrlo lagano. Dok velika kazaljka na satu jedanput obiđe onaj krug, uh — koliko je to!… Večnost, jedan zamašan deo večnosti!…

Pa onda onaj bolnički zadah i ona mnoga lica, što se vide ispod pokrivača i tek pogdekoja žuta kao vosak, koštunjava ruka, koja se izvukla ispod pokrivača i maša se za čašu vode ili staklo sa lekom sa stočića, što stoji kraj svake postelje. Pa sva ta lica bleda, sva jednaka; oči u svih usahnule; pogled sumoran, usne suhe… I zrak, što prodire kroz veliki bolnički prozor, bled… Samo doktor, koji svako jutro dolazi, da nas pregleda, crven, zadrigao, debela vrata i snažnih ruku. Izgleda međ nama kao svež letnji kukurek među jesenjim lišćem.

Nad mojom posteljom stoji broj 23, ispisan kredom na jednoj crnoj tablici. Drugim rečima, ja i ne postojim, postoji prosto broj 23, koji je bolestan od te i te bolesti. Bolničar mi i ne zna ime. „Taj lek je za broj 23!“ viče on momcima. Pomoćnik mi pipa ruku, pa veli: „Ovome je danas bolje!“ — „Kome?“ pita doktor. „Ovome, broju 23!“ ja se bunim i hteo bih da im kažem, da nisam ni ovaj ni 23, hteo bih da im kažem svoje ime; ali ko te sluša i šta ih se tiče moje ime

⁂

28 novembra — Buni me, baš me buni to i čini me nervoznim, što ja ne postojim, već postoji prosto broj 23. U prvi mah nisam ni primetio, ali sad sasvim lepo primećujem to.

No šta ima tu da me buni, zar nisam voz i navikao na to, da ja ne postojim?!

Najpre, dok je tvoja desetina odvojena tebe, još znaju, znaju ti ime, znaju te, ko si, odakle si, koga imaš. Kad desetine obrazuju vod, ne vide te toliko, ali te znaju; a kad se vodovi priberu u četu, a ti se opet osećaš izgubljen, preplavljen, tvoje je ja samo jedna čestica nečeg većeg, opštijeg. I kad se već i čete priberu u bataljon, onda se sasvim jasno osećaš, da više ne postojiš; postaješ samo jedna brojka, dovikuju ti: „Ti, ti četvrti u zadnjoj vrsti druge čete s levog krila, uspravi se!“ To si ti, i ti se uspravlja. O, pa kad se sliju i zberu svi bataljoni, te obrazuju pukove, divizije, mase, grdne velike mase; kad se postave silni oni frontovi jedan za drugim; kad se sastave grudi jedne do drugih pa se načini zid veliki, nepregledni zid… gde si ti onda? Te mase nose jedno jedino ime, kreću se jednim jedinim korakom na jednu jedinu reč… pa gde si ti onda? Ona kapka, što je pala sa zelena dubova lista u gorski potočić, pa njime otplovila u rečicu, sa ovom u reku, a sa rekom u more, zar se u moru može da zapazi?!

Poginem, na primer, u ratu, i to nisam poginuo ja, to je poginuo onaj treći s desna iz prve desetine drugog voda, treće čete, drugog bataljona, četvrtog i t. d. Ja, moje ja, sasvim je sporedna stvar.

Samo mojima, onima što će plakati za mnom, poginuo sam ja,samo ja i niko drugi…

⁂

30 novembra — Poznao sam se i s onima što leže oko mene, bez predstavljanja. To je lako: onaj s leva, to je broj 22; a ovaj s desna, to je broj 24. Broj 22 ranjen je u desni kuk, pa ne sme da leži na tu stranu, te mi je okrenuo leđa i razgovara tamo sa brojem 21. Broj 24 naprotiv okrenuo mi se i vrlo je razgovoran čovek. Olovo mu je razbilo jedno rebro i zarilo se negde u grudi. Ovo dana valjda će početi doktori da mu čeprkaju po grudima, da traže olovo; sad još ne smeju, jer je vrlo slab: mnogo je krvi otišlo od njega, pa dok se malo oporavi. Pričao mi je ceo svoj život, neki vrlo običan i dosadan život. Bio je prvo šegrt, pa posle kalfa, pa je najzad otvorio sam bakalsku radnju i tom se prilikom zadužio; posle se oženio i tom se prilikom odužio. Pa je onda izrodio mnogo dece, ima ih četvoro, te nije mogao mnogo da ekonomiše. Kako je sad otišao u rat, opet se zadužio — i sve takve stvari. Kažem sasvim običan neki život, koji mi je bilo vrlo dosadno slušati. Malo mu je bilo, što mi je pričao ceo dosadanji život, već je nastavio i o svojoj budućnosti.

— Čim odem kući, kazaću ženi: „Anka, sad da se malo popritegnemo“ Moramo, bogme! Prodaću i konja; imam jednoga konja i treba mi, ali proteraću i bez njega. Imam sedamnaes i… pet še… imam svega trideset i tri dukata duga: ali imam i da primim oko tri četiri dukata. Tako, trideset dukata čistog duga da kažemo. Moram još ove godine da se odužim, jer mi već do godine stiže jedno dete za gimnaziju. ’Oću da ga pošljem u Beograd, skiniću i košulju, prodaću i haljinu i krevet, ali, prijatelju moj, ’oću ja da moja deca izađu ljudi, da me blagosiljaju, a ne da me kunu. A imam četvoro, sve muški, pa svakome treba izabrati svoj put. Treba, treba, bogme, sve drugo, sve, ali za tu decu, prijatelju moj, ja bi’ sve učinio, sve bi’ dao. Itd.

Napisao sam „i tako dalje“, jer sam ja uveliko spavao, a broj 24 i dalje je govorio.

⁂

Kad sam se jutros probudio i kad su se otvorila vrata od hodnika, osetio sam, da je otud zamirisao tamnjan. Pitam bolničara, da nije ko umro. Veli: „Jeste, umro je noćas broj 24.“ Pogledam, istina, nema nikog u onom krevetu do mene, a jastuk i pokrivač i dušek sve novim, čistim preobukama prevučeni, kao da niko nije ni ležao u njemu.

⁂

4 decembra — Jutros mi reče bolničar, da je umro i broj 47. Ko li je to opet?

Bože moj, i ja da sam nešto umro, to ni za doktora, ni za upravnika bolnice, ni za bolničara ne bih umro ja, no prosto broj 23. Ali meni je, hvala Bogu, danas sasvim dobro i doktor mi je kazao, da će me već sutra pustiti iz bolnice.

1.19. Moj đak

Prošla je ratna huka, a došlo vreme da se malo odmorimo u suvoti, pod krovom.

Po naredbi, kojom je razmeštena vojska na stanove, trebalo je da se moja trupa nastani u selu Malči, na Knjaževačkome drumu.

Stigosmo tamo uveče, umoreni dugim pešačenjem, a prozebli; haljine na nama vlažne od snega, koji nam vazdan nije dao oka otvoriti. Zaustavili smo se pred seoskom školom; školu su konagdžije unapred odredili za štab. Tu su nas dočekali sa zapaljenim lučem. Tu je kmet objašnjavao nešto našem kapetanu, a nas su prebrojali na desetine, pa sve desetinu po desetinu upućivali s domaćinom ka njegovoj kući.

U tom priđe našoj desetini neki povisok starčić, mutna pogleda, pozdravi nas sve kao svoje goste, pa kako je već naučio da se svakoj desetini određuje starešina, što će biti i starešina od sobe, zapita:

— A koji će od vas da bude glavešina na moju sobu?

Umorni gosti, što se već kretoše za njim, pokazaše rukom na mene. On mi priđe, zagleda me čisto začuđeno, — jer sam bio najmlađi u mojoj desetini, pa reče:

— Imam na tavan i malo slame, će da vam dam, i sve će da vam dam; ma samo imam deca po kući, — da paziš, molim te, glavešino!…

Umirio sam čiču, i ako mi tad nije bilo ni malo do razgovora… Gazio sam umoran najlak za njim po dubokom snegu, što beše pokrio i brda i ravnine, po kojima se raširilo to veliko selo, s niskim kućama, pokrivenim trskom.

U tom se beše izvedrilo. Mesec se, misliš, spustio do samoga brda; sneg se prema mesečini presjajuje nekim čarobnim blistanjem, a za nama se vuku naše dugačke senke — produžene još i našim puškama na ramenu.

I tako stignemo do starčeve kućice.

Tu nas dočeka golem, mator rundov sa svojim promuklim lajanjem. Naš domaćin lupnu svojim zamašnim štapom u niska kutnja vrata, i zovnu:

— Ančo more, iskoči sa gasarče! Ade!…

Vrata se brzo otvoriše i pomoli se na pragu neka starica; u svojoj uzdrhtaloj staračkoj ruci držaše limenu kupicu, iz koje se povijaše smrdljivi gasni plamen.

Uđosmo u kuću. Starica nas gledaše čisto plašljivo i odgovaraše nekako kroza zube na naše pozdrave. Nasred kuće svetluca još pomalo pepelom zagrnuta vatrica ispod široka odžaka, a oko ognjišta dve tri seoske stoličice i poneki panjić. Odmah otprtismo svoje rančeve, pa ih složismo zajedno s puškama u jedan kutak, zatim zasedosmo oko ognjišta i stadosmo razgrtati vatru. Starica spusti gasarče na panjić, pa ode napolje, da donese malo suvadi. I domaćin iziđe nekuda s jednim zelenim bokalom.

Počesmo se otkravljivati u toj suvoti i pored vatre. Nastade razgovor, koji smo obično za podevali, kad smo god ugrabili makar malo vremena, da zaboravimo svoje vojničke tegobe… jedan se seća kuće; drugi se žali, da je gladan; trećem opet krivo, što je našoj trupi određeno selo za stanovanje; četvrti se jada, kako je nazebao, — i tako dalje, i tako dalje…

U tom se sobnja vrata polako otškrinuše i radoznala čeljad poče izvirivati — jedno po jedno. Svako je čudno merilo ove mnoge tuđine, što im zauzeše njihovo ognjište.

Starica se vrati sa suhim granjem, pa ga naslaga na vatru i propiri malo. Domaćin donese bokal pun vina i spusti preda me, rekavši:

— Neka vi je na zdravje!

Zatim se okrete sobnjim vratima i zovnu:

— Pejča! Pejča!

Na vratima se pomoli bosonogo dete, od svojih šest sedam godina, tegleći se i trljajući sanjive oči.

— Ade, sine, more na tavan, skini orasi!

Mališa progunđa nešto, pa se, kao malo zazirući, pope na tavan, i brzo nam skide pun sahan oraha, što je u njih najlepše meze uz vino.

Razgrevali smo se tako do ponoći, krckajući meke orahe i pijuckajući vina.

Domaćin, kao star čovek, ode ranije da spava, Starica stala do vrata, prekrstila skromno ruke, pa, ne govoreći ni reči, — dvorila nas tako do ponoći. Mali se Pejča pripitomio i priđe meni; poče me zapitkivati koješta i dirkati prstom čas u moju izbledelu kaplarsku zvezdicu, čas u žutu dugmad na mundiru. Kad mališa vide, da su ovi tuđini pitomi ljudi, posadi se između nas, pa radoznalo gledaše u svakog redom.

Kad nas već savlada umor, a i u bokalu nestade vina, zahrkasmo svaki na svom rancu, oko već dogorele vatre.

Tek smo se sutradan poznali s dobrim ukućanima. Beše to čitava zadruga u onoj niskoj, tamnoj, sa dva uska prozorčića sobici, gde smo se i mi sutradan smestili. Tu su neke snahe, čiji su muževi takođe u ratu, pa mlade i devojke, pa dečice toliko koliko i nas vojnika u kući. Pejča je sad već bio sasvim „moj čovek“. Dete neobične bistrine. Svaku mi reč pažljivo prati; za svaku me sitnicu zapitkuje vrlo razborito i pametno.

Svako smo se gotovo veče okupljali u kući oko one vatrice. Ja bih sedeo na najvišoj stolici. Prema mnom stoji bokal dobrog malčanskog vina, i meni se dodaje žarač da čarkam vatru, jer se u njih to zadovoljstvo ustupa najstarijemu, a ja bejah „glavešina“. Uz mene obično sedi Pejča, do mene deda Minča, naš domaćin. On nam priča priče iz turskog vremena. Iz polutame vire dečje i ženske glave, što nepomično stoje iza nas, a starica donosi bokal po bokal, što smo mi plaćali na „revenu“.

— A znaš li, kaplare, knjigu? — zapita me tako deda Minča.

— Znam, — odgovorih mu. — Učio sam mnoge škole!

— Eh… — zausti starac da rekne nešto, pa me tek pogleda i ućuta; čarnu vatru, opet me pogleda, pa reče: — Ne znam, a evo ’tedo’ da dajem i moga Pejču da uči, ama otide učitelj u vojsku, tako mlad kao ti!

— A hoćeš li ti, Pejča, da učiš knjigu? — upitah ja mališu…

Dete me pogleda radosno, kao da mi htede odgovoriti: „Što me pitaš? Kako ne bih?“

— Ja ću da te učim, Pejča; hoćeš li?

A dete tek skoči, pa starici, pa redom ostaloj čeljadi, sve radosno:

— ’Oće kaplar da me uči knjigu! ’Oće kaplar da me uči knjigu!

⁂

Sutradan sam baš rano otišao u Niš, svojim službenim poslom. Kad sam svršio posao, svratim se u knjižaru, te uzmem jedan bukvar.

Bio je nesretan mraz. Nisi mogao ni tri minuta podržati uzdu, a da ti se ruka ne skočanji. Tokorse ogranulo i neko sunce, pa se prema njemu belaska i svetlucka snegom pokrivena ravnica, a tanke telegrafske žice bacale senku preko tog mora od snega, pa ti sve igraju pred očima. Drum misliš da se usijao, tako se uglačao; a tvrda se parčad ugažena snega odvaljuju od konjskih kopita i preleću ti preko glave.

Kad stigoh u Malču, Pejča mi beše već uzvario medljanu rakiju. Utuvio zar, kako sam pre neko veče kazao, da volim popiti čašu varene rakije, kad god dođem s puta ozebao.

Kad sam mu dao bukvar i pokazao slike u njemu, mališa je sve poskakivao od radosti. Odmah se spremismo da počnemo.

Pejča mi donese stolicu, metnu je kraj malog prljavog prozora. — Ja sedoh, metnuh bukvar na koleno, a moj maleni đak skide lepo kapu i poljubi me u ruku, pa stade uz moje koleno.

Napolju počeo opet da veje sneg, a oštra ustoka diže s krovova čitave smetove. U prljavi prozorčić kuckaju sitne snežane iglice, a kroz pukotine svira vetar. U avliji tužno škripi stari otruhleli đeram, a onaj se matori rundov sakrio od zla vremena pod neke niske saonice.

Sve se živo zbilo u sobu. Sve se načetilo oko mene s neobičnom radoznalošću. Starica me gleda u oči, i baš mi se čini, — misli, da sam neki mađičar. Deda-Minči igraju oči, čas pogleda u mene a čas u knjigu, kao da pita: „Ama zar si ti kadar sve to pročitati?“

Njegov pomućeni starački pogled priča ti čitavu prošlost i svak je može lako pročitati iz njegovih očiju. Vidiš u tome pogledu neku tajnenost, nešto što te može čudno ganuti.

Ali valja početi učenje.

— Hajde, Pejča! Vidiš, ovo je oko. Je li to oko?

— Jeste!

— E, ovo je o. Vidiš o, o, oko! De, sad ti to kaži!

— O, o, oko!

— Upamti, kako je o!…

I prevrnem mu drugi list:

— E, nađi mi sad ovde o!

Bistrina detinja nije mnogo tražila; nađe o odmah u jednoj reči.

Deda-Minči se skupiše borice oko očiju, a zaigra mu brada. Starica me pogleda nekako iznenađeno, zbrčka joj se lice, navodniše joj se oči i kanu joj jedna suza.

— Da li si imaš majku?

To behu prve reči, što sam čuo od te ćutljive starice.

— Imam, bako!

Pa i meni se nešto navodniše oči.

— Da te poljubim, sinko, kao majka!…

I starica me poljubi s puno osećaja, a ja sakrih suze, koje mi izmami taj materinski poljubac.

⁂

Trajalo je to tako tri nedelje. Pejča je dobro napredovao. Već je znao toliko, da je mogao sričući pročitati sav bukvar. Naučio je, da napiše svoje ime.

Jedne noći dođe naredba, da se sutra zorom krenemo, i još je dosta bilo do zore, kad nas je zborna truba probudila.

Deda Minča je ustao prvi, pripalio gasarče i turio džezvu uz vatru, da nam uzvari malo rakije.

Sneg je opet vejao i njegove krupne kokice naslagale čitav sloj i po zemlji i po krovovima.

Kad sam uprtio ranac na leđa, priđe mi Pejča i pruži lepu, veliku jabuku. Mališa se teško rastade sa mnom.

Dobio dam jabuku u nagradu… Ali meni beše najveća, najmilija i najdragocenija nagrada — onaj materinski poljubac.

Kad smo se krenuli, stajali su svi kućani pred kućom i dugo, dugo gledali za nama, dok već nismo daleko odmakli…

Sneg je sve žešće vejao. Mi natukli šajkače preko ušiju, obesili puške o rame, ruke strpali u džepove, pa marširamo polako preko dubokoga snega…

1.20. Sprovod

Početkom primirja premestiše mene odnekud u 15. puk, gde mi beše u početku teško među neznancima. Ali kud se ne bih brzo privikao na tu najmanju teškoću u vojsci. Prvi, koji legne s tobom pod jedno ćebe; prvi, koji ti pozajmi pola svoga tajina i svoj čanak, da zajedno iz njega kusate ono malo čorbe, što je ručkom zovu; ili prvi, koji ti pomogne da uprtiš ranac, postane ti nerazdvojni drug i prijatelj; on ti se jada i ti njemu, on tuži zajedno s tobom i ti brzo osetiš, da ne možeš bez njega.

15-om puku beše tada određeno, da kantonuje u Jagodini, gde i ostasmo za sve vreme primirja. Kako je koga dopalo, neko se smestio u visoke i prostrane gospodske domove, a neko u one krajnje sirotinjske izbice, ali — ne daj, Bože, gore! — krova svakome nad glavom.

Sećam se tih dana: behu močarni i vlažni. Ono utrnulo zimnje sunce prosijava silom, a preko magličastog, sigavog neba preleću sitni, sivi oblaci kao rasuto perje. Sa širokih i niskih krovova cure potočići od ustajalog, prljavog snega i pućkaju u krivudave olučiće, gde se razlile čitave bare, tekući nekim prijatnim, goličavim šumom.

Kaljuža već dogrdila, vlaga nas sve redom islila i malo koji dan da pred bolničkim vratima ne čekaju čitave gomilice prozeblih i iznurenih.

Juče su dvojica umrla, a i danas su dvojica umrla.

Jednog dana promiče baš dosadna kišica, a spustio se neki težak zagušljivi vazduh, kao onaj u poznih jesenskih dana. Grudi ti se sa teretom nadimlju i podilazi te neka grozničava jeza.

Trebalo je da idemo na učenje, a ne možeš ni da poneseš pušku, tako te izlomila ova močar i vlaga.

Sedim tako u svojoj mračnoj sobici i pripalio nečistu lojanicu, a oborio tešku glavu na ruke.

Dođe moj jedan vojnik, čini mi se, nije iz moje desetine, ali je iz istog voda. Dao sam mu bio pokislu pušku da mi izbriše.

— Kaplare, — reče, — opet umro neko.

— Je l’ iz našeg bataljona?

— Ne znam, kažu Beograđanin.

Ko li je to opet, premišljah u sebi, a u tom baš dopro i tup, tanak glas malenog zvonceta, koji oglašavaše ovu smrt. Ja mahnuh rukom, kao ono kad hoće čovek da rastera dim oko sebe, izvedoh svoju desetinu i odosmo na široko i blatnjavo Joško polje, da prokisnemo i da se vedžbamo.

Mislite li, da smo govorili sa sažaljenjem o smrti našega druga? Ne, za vreme voljnog zbismo se, kao obično, u gomilice i već otpoče onakav razgovor, kakav se vodi među ljudima, koji su već navikli, da smrt, malo goru smrt, i očima vide.

Priđe nam jedan iz četvrte čete, malo razrok i plavkast momčić, i zaceni se od smeha. Veli:

— Ljudi, zamislite, od onoga, što je jutros umro, ja sam obično kupovao tajin, kad ja danas da mu odnesem dvaes para, a on umro.

— Hahaha… platićeš mu na onom svetu! — dodade drugi sa ufitiljenim brkovima i poderanim opancima.

— A zamislite, — uzeće reč kaplar Srejić, — bio je mehandžija. Toga bi trebalo u buretu sahraniti a ne u sanduku!…

Dogovorismo se nas nekoliko, i da se koristimo smrću toga nepoznanika; izađoh ja pred komandira i zamolih, da nas petoricu pusti sa učenja, radi smo da idemo na pratnju, jer nam je „drug“ i „dobar prijatelj“. Komandir nam dozvoli i mi uprtismo puške, veseli, da odemo gde u mehanu.

Kiša baš počela jače da rominja i jedan poveći tanak oblačak požuri nisko, blizu zemlje. Dopiraše kao promukli glas zvonceta, koje je oglasilo sprovod.

Pa opet se ja reših, da odem u bolnicu.

Pred vratima su već stajali deset prokislih vojnika sa kaplarom, koji su imali da sačinjavaju celokupnu paradu pri sprovodu. Okrenuli usta cevi k zemlji, natukli šajkače preko očiju i poigravaju s noge na nogu, psujući sve što im padne na pamet, što su baš oni određeni. da grade paradu.

Po dugačkom i mračnom bolničkom hodniku šeta zlovoljno neki mlad pop, sa prljavom pobledelom čitom na glavi, koja je već dobila oblik prezrele voćke, i sa ogromnim ratnim čizmama, sa kakvim su valjda Skobeljevljevi vojnici prelazili Balkan. Bahat njegovih ogromnih čizama se razleže ispod mračnog svoda dugačke i niske prostorije. I on psuje sve što mu padne na pamet, što su baš njega odredili. da sahrani jadnika.

Dođoše i neka prljava kola, nalik na taljige; sa razlikom samo. što se zvala „opštinska“. Na njima starčić neki drži dizgine, biće isluženi vojnik, sa bluzom staroga kroja i čizmama, koje nisu ni imale kroja. Pa i on psuje sve. što mu padne na pamet, što je baš on određen da odnese ovoga neznanca.

Izneše iz sobe neki jadan zelen sanduk, a preko njega prevučene dve bele pruge, kao da krst označavaju, pa izgledaju kao dve krivudave reke, koje se presecaju u toku svome.

Pop promrmlja, nešto i sprovod se krete. Kiša se kao jače osu i poče da tuče pravo u oči, a spusti se i težak, mutan vazduh. Uputismo se groblju.

Onaj napred vojnik uprtio krstače, kao ašov, pod miške i geguca preko kaljuge; pop zadigao mantiju i prebacio je preko glave, a sveću turio u džep; a za njim prljave „opštinske“ taljige tandrču i spotiču se sad o jedan sad o drugi kamen; mršavo i iznureno kljuse oborilo svoju tešku glavu, ja klopave mu uši kao oborena krila, ono jedva gega zastajkujući svakog časa, da ga kočijaševa psovka i bič ponovo krenu. Starčić se zlovoljno zaturko u kola, ogrnuo se preko glaze nekom starom ponjavicom i kad bi mu bilo kljuse poslušno, hteo bi da se što pre otarasi tereta, pa da svrne u mehanicu, po ovom zlom vremenu.

Kiša čisto zapljušta i sa nedobojenog mrčeva sanduka razlivaju se zeleni i beli potoci one tanke boje, koju je skoro već isprala kiša. Za kolima se, kao bajagi u redu, uputila ona desetina vojnika. Kaplar uprtio pušku o rame, a vojnici zadenuli šinjele za pojas i okrenuli naopačke šajkače, a spustili onu ivicu preko očiju da ih brani od kiše.

Ja sam završavao sprovod. Možda pod nebom nije bilo tužnijega sprovoda.

Išli smo svi tako ćuteći, niko ni reči, tek po koji put pop promrmlja što, ili starčić uzvikne i odpe psovku na svoje leno kljuse.

I još jedanput jeknu onaj promukli glas malenog zvonceta, koje nas dočeka na groblju svojom tužnom dobrodošlicom, a neka povelika zalutala ptičurina graknu i prelete preko naših glava, zalupivši krilima, da strese valjda kišu, koja je pokvasila.

Zastasmo kod jedne nepravilne i duboke rake, a iz nje se pojavi koštunjav grobar, mrgodeći se, što smo se tako dugo zadržali.

⁂

Nismo ni jedan znali, a ne verujem da je i pop znao, ko je to bio, što ga sahranismo.

1.21. Na odsustvo

Jesi l’ se vraćao koji put iz daljine, iz pretrpljenih neprilika, tvom rodnom mestu, kući svojih roditelja, koji su te suzama ispratili, a suzama će te i dočekati?

Opominješ se, kako ti zaigra srce, kad ti se iza kakvog brežuljka ukaže prva kućica, kula crkvena ili put, koji vodi tamo; kako ti onda brzo prelete misli: eno onde, onde od prilike je tvoja kuća, čisto je gledaš, one prozore, onaj stari krov, ona vratoca?

Pa kako ja tek žurim, pušku uzeo „nepropisano“, a ranac već otprtio sa jednoga ramena. Imam ovu ulicu da prođem, pa onda još jednu malu, pa odmah u levo, treća četvrta kuća. —

Ala su mi dugačke ove ulice, a nekad sam ih, bez brige, tako brzo preletao!

Stigao sam već sa mislima, vidim sve; vidim moj kućerak, kako se pribio uz onu veliku zgradu; vidim ona četiri prozorčića i na onom levom uz kapiju razbiveno gornje okno; vidim u prozoru onu saksiju sa žutim šebojem, u kojoj je otvrdnula zemlja, otkako se sestra udala; pa onaj čađavi krov, na kome leže, već četiri pet godina, one dve ukrštene trščice, od nekog starog zmaja, koji se tu deci zakačio; pa vratoca i na njima ono bledo parče hartije, na kome je nekad pis’o oglas za izdavanje, a kiša ga i sneg isprsli. Sve, sve mi je to pred očima.

Pa žurno prolazim poznate kuće, mimoiđem i po kog poznanika, samo što pre da stignem, da poljubim ruku majci, ocu, da se ižljubim sa braćom… Oni svi sad misle na mene, a i ne znaju, da sam im tako blizu.

Majka sedi kraj ognjišta, na malenoj se žeravici podgreva već večerica, ona zamišljena sporo plate, a onaj beli mačak, što ga nađosmo onde u kući, kad se doselismo, čvari se ispod ognjišta, čas po čas opružajući se. Sećam se one tronožne stoličice; pa onih starih podrtih čizama, što vise više ognjišta uz odžak, i one odrte i šantave vrane, koju je moj mali brat hteo da nauči govoriti, pa joj sekao ispod jezika; vidim je čisto kako kljucka zaostalo zelje i mrvice po kuhinji.

Pred očima mi je i ono staro naše ogledalo u sobi na ormanu, što ga je majka, kao mlada još, dobila od devera; pa onda ona „dedina stolica“, što stoji iza ormana, na kojoj je pokojni deda i umro; pa mi čisto izgleda, kao da sam već tamo i slušam naš okrugli sat i njegovu dugačku šetalicu, kako čini „tik tak“…

Pa onda i ikona sv. Đorđa, tamo u ćošku, u starom zlatnom okviru, ispod nje maleno crveno kandioce. Tu se moja majka toplo molila Bogu za moj život i za moje zdravlje, i evo joj se vraćam i živ i zdrav, vraćam se „na osustvo“.

Još mi ostaje ona uličica, pa, odmah u levo, treća, četvrta kuća. Eno, onde sedi moj kum. Već su pripalili sveće; da l’ da im kucnem na prozor? Al’ bi mi se njegova deca zaradovala! Hajd’ neću, doći ću mu sutra. A ova kuća odmah do kuma, tu sedi Blagojeva majka.

Sirota Blagojeva majka! Ni kučeta ni mačeta nije imala u kući sem njega; pa kako ga je pazila, a kako opet on nju!

Sećam se, kad smo polazili iz Beograda, on je stajao do mene u frontu. Došla sirotica, još pre zore na Banjicu, nama baš dele peksimit i slaninu. Grunuše joj, starici, suze, kad dadoše njenu jedincu ono parče tvrda hleba. A kad se zaori pukovarova komanda i grunu muzika, starica, misliš, posrte, hoće čisto da ščepa jedinca iz redova. Na stanici se sakupio svet; to se prašta brat s bratom, otac sa sinom, mati, sestre, poznanik, prijatelj; a starica prigrlila Blagoja, ne pušta ga od sebe, ljubi ga, obliva ga suzama, zagleda ga, kao da je znala, da joj se više — neće vratiti.

Sahranili smo joj jedinca, ali daleko; njegov grob neće ovlažiti majčina suza; niti će na njemu zamirisati majčina dušica ili ruža majčinom rukom zasađena.

Da li da se navratim ka njoj? Ne, ne smem!

Eno, vidim je kroz prozor, u crnini, oči joj usahnule, duboke joj brazde išarale staračko lice. Pred njome nad vijugavim plavim plamenom vri u džezvici voda, valjda za kafu, a ona oslonila glavu na ruke, a ruke nalaktila na sto. — Da li misli? Ne! Sirota, usamljena, umorena, sklopila oči i spava, a voda već prevrila i prska u plamen, kako se preliva.

Eno ispod sata, u malenom okviru, Blagojeva slika; gle, stoji onako isto malo najerena, kao kad sam ono došao bio da kažem starici zbogom. Eno mu više kreveca visi njegov stari kaput i slamni šešir. To je odelo skinuo, kad mu dadoše mundir.

Sirota starice, koliko si ti noći besano provela, gledajući u to odelo, što visi nad krevecem tvoga sina, i gledajući u tu sliku, na kojoj je islikano ono vedro čelo, one guste veđe i onaj topli osmejak na usnama tvoga jedinca!

Sutra ću ti pričati, kako je poginuo, kako je umirući spomenuo tebe, tebe samo.

Hajd’ da žurim! Eno je, ona velika zgrada, eno je i moja kućica; eno ga, ono razbijeno okno, i eno, u prozoru, uvenuo stručak nekadanjeg mirisavog šeboja. I kod mene već gori sveća, a zavese zastrle prozore.

Kuc, kuc, kuc!

— Otvaraj, majko!…

2. Ramazanske večeri

2.1. Posveta

Ovu knjigu posvećuje pisac starini pjesniku, gospodinu Jovu Ilijću uz ovo pismo:

Bâbo,

Prostrano je nebo, pod kojim pravedni Alahu klanjaju; golemo je carstvo, što ga je Alah Padišahu podijelio. Sedam mora dršću pod njegovim nogama; sedamdeset i sedam milneta robuju mu, a sedam stotina sedamdeset i sedam gradova okitili su mu carstvo i, preko toga još, Stambol legao na dva mora i na dva svijeta. Pa u tako prostranome carstvu, ima ti i gorostasnijih planina i čarobnijeh jezera; mudrijeh derviša i lijepijeh žena; bliatavijeh šedrvana i hladovitijeh teferiča; mirisnijeh bahča i tijesnijeh sokaka; visokijeh minareta i niskijeh toronja; tajanstvenih harema i toplijeh hamama; šarenijeh nargila i srmali altipatlaka; ćetene halve i rumenijeh portokala; misnijeh pilava i modrijeh maslina. I već što ti nema, i zenđina i fukare i bijesna i pokorna i rzlija i r’suza i insana od svake ruke i od svakojaka adeta i dina.

E, pa pod tako širokijem krovom, kao što je Padišin, gdje sa sav taj insan komeša; gdje se sve te slike viđaju i priviđaju, što ti se nije desilo i što ti se neće desiti, i ono što je pisano i ono, Alaha mi, što nigdje pisano nije bilo.

Ako sam što i zabilježio, nijesam sve još, a i ovoliko što sam mogao i umio, u tebe sam, babo, knjigu izučio, pa za to tebi neka je ova knjiga i namijenjena.

Halali, bâbo!

U Seru, 1898 godine.

Nušić.

2.2. Prvi jašmak

Ispod širokog krova Bejtula-age kasapa iskupi se uvijek mnogo djece, sav konšiluk. Širok krov hvata gotovo polovinu sokaka, pa kad ima sunca ladovina je, a kad je kiša, suvota je. Tek ne možeš nikad tu rahat proći od djece. Tu Bejtula-agina Ziniše, tu Jonuz Ismajil-efendije ćatiba u nufuz-idare, pa troje djece telegrafdžijine, pa onda još neka dječurlija, te ne znaš koje je od kojega gore. To stane dreka, vika, dževa; more, penju se na plot, krše ćeramide, tuku se, i šta već ne čine. Ako prođe ko te protjera kravu, navale te joj čupaju dlaku da grade topke; ako prođe koji seljak s kolima, natovare mu se svi na strčenik, a već psu ili magaretu što će učiniti ili pjanu što će se nasmejati, to da Bog sačuva.

I ne znaš koje je nestašnije: dječaci ja li djevojčići. Bejtula-agina Ziniše ponajnestašnija i najđavolastija. Ima joj tako jedanaest ili, biće, i dvanaest godina, živih očica a lakih nogu, pa kao košuta čas je ovamo a čas tamo. Jedan put se i potukla sa Jonuzom Ismail-efendijinim te ga sveg izgrebala a još je i konšija i zajedno odrasli. Ismail-efendija već petnaest godina sjedi u toj kući do Bejtula-agine, tu se Jonuz i rodio, jedva je godinu dana stariji od Ziniše, te su zajedno i rasla djeca. Ali čudo, nikad se nijesu trpjela. Tako Ziniše sjedi koji put u bahči sa drugim djevojčicama, prstrle sidžade, podavile nožice, uzele kapak od kakve kutije te pjevaju i udaraju u kapak, kao bajagi to im def, a Jonuz preko plota pa tek punu šaku pijeska te među njih; ili, Bajram, pa Ziniše obuče nove dimije što joj teza skrojila od crvenog lauraća i tek što izađe na kapiju a Jonuz šibljikom pljesne po bari, pa je blatom svu isprska; ili, koji put, ona ostavi nal’ne pred vrata, te potrči niz sokak sa djevojčicama a on joj nal’ne baci na krov. A jedanput čak, kad je đuveč nosila na furunu, te metla tavu na glavu, a on je gurno te joj se tava prevrnula i cio đuveč sručio u oluk.

A već ni Ziniše njemu nije ostala dužna. Koliko puta Jonuz siromah nagradi učurtmu, okiti je amajlijama od zelene i crvene hartije, pa iznese pred kuću da je pušta, a ona mu ga prstom ili pjesnicom probuši; pa onda mu metne iglu na prag od kuće te on sjedne; ili tako pred petak koji put on dao metalik te mu se fes metnuo na kalup, a ona mu ga ščepa. s glave te udari o zemlju i još ga šorne nogom. Te gotovo svaka igra pod krovom Bejtula-aginim svršava se tim, što će se Jonuz i Ziniše potući. On će nju dočepati za kosu a ona njega grepsti, ili, ako je pobjegao, baciti se nal’nama za njim dok ga ne pogodi ili dok ne zamakne u kapidžik.

Koliko su puta zbog te njihove omraze i stariji imali belaja. Eto baš onda, kad Jonuz podmetnu nogu Ziniši te joj se sruči đuveč, diže se Refike-hanuma, Zinišina majka, u Ifet-hanume Ismajil-efendijine, te riječ po riječ, pa dođe do kavge. Boga mi ta kavga poslije dođe dotle, te Bejtula-aga uze keser i zakova kapidžik, kroz koji se iz kuće u kuću prolazilo. Čitav belaj, ama ne potraja dugo. Sramota bješe od svijeta da se prve konšije zavade, a zašto, za dječije rabote i za jedan đuveč. Izmiriše se poslije lijeno, otkovaše kapidžik te ne prođe i bez zijafeta, jer Bejtula-aga veli Ismail-efendiji:

— Izmirile nam se kuće, ama ti da daš kurban.

— Ja velim: ti! — veli Ismail-efendija, domišljajući se kako već četiri mjeseca nije primio ajluk.

— Ama, ti si borčlija; ti si meni đuveč prevrnuo, te ja osta bez ručka. Hak je…

— E, hak je!…

Jedanput zatim, prešla Refike-hanuma, tako ujutru, kod Ismajil-efendije. Sjede obe hanume u sobi kraj pendžera i englenišu ja ovo, ja ono. Refike-hanuma, kao gošća, sjela u ćošak na šilte, a Ifet-hanume na ćebe, na zemlji, privukla bliže sebi mangalu, te turila u pepeo džezvu i kuva kavu, a obje pripalile cigare te se niska soba ispunila dimom.

— Tirjaćija ti ovaj tutun, hanume — veli Refike-hanume.

— Kačak je. Dobio ga moj efendija od jednog zabita.

Kafa provri, te Ifet-hanume nali dva fildžana i nastavi razgovor.

— Fitnet-hanume miralajevoj umrlo djevojče, jesi li čula?

— Nijesam. A što mu bi, zdravo dijevojče bješe?

— Pisani dan, hanume. Ništa mu nije bilo, ama stiže ga njegov dan.

— Evet, hanume. Alah rahmet ejls’n!

Ifet-hanume savi još jednu cigaru konšiki, jer se ovoj baš svidio tutun, te je cigaru za cigarom pila.

— Baš, hanume — dodaje više kao uz riječ Refike-hanume — reci onom tvome da se smiri malo. Sinoć se baci kamenom za Zinišom te mal’ mi ne polupa pendžere.

— A ko će ih smiriti, hanume. Ni tvoja Ziniša bolja ni moj Jonuz gori. Koliko ga je puta efendija i tukao, pa već sad, eto, mrzi me i da govorim efendiji, samo se ljuti badjava. Ne znam, Alaha mi, što je toj djeci.

— Pravo kažeš, hanume. A i ja što ću, kad je ono šejtan a nije djevojče.

— Ti mu i možeš naći čare — veli Ifet-hanume.

— Kamo da mogu, kamo da mogu!

— Možeš. Pokrij je, zadjevojči je. Jašmak ti njoj, pa ne će moći više juriti po sokacima i mahalama, te će i ovaj moj smiriti se, a ovako zor, dina mi. Mrze se djeca kao da su krv jedno drugom dužna.

— Mislila, sam ja na to, hanume, da je pokrijem, pa žao mi je. Dijete je još, mlado je, neka se nagleda još malo svijeta.

— Istina je, ama drugo čare nema.

Refike-hanume se zamisli, povuče dim dva, pa i sama dodade:

— Valah, nema drugo čare.

Posle već udarile u drugi muhabet; o stambolijskoj basmi što je o ramazanu stigla Kerim-efendiji; o udovici Hurmiz-hanumi, kako je prodala kuću; o haremu Mehmed-begovom, kako se iselio na čiflik; o baklavi, što ju je napravila Rašid-agina hanuma za mutesarifa, te mutesarifpaša kazao da bi ta baklava mogla i pred cara. I tako, vodi se muhabet te o ovome te o onome, kao što muhabetu i nema nikad kraja.

To veče Refike-hanume ne reče nikom u kući što će sjutra činiti, a sjutra dan pozva tezu, te joj veli:

— Znaš što, da skrojiš Ziniši feredže.

Teza se pljesnu rukama, pa veli:

— Što, more!

— To, što ti kažem.

— Aman, Refike, ne čini grijeha. Mlado je još, imaće i za to kad, kad se nagleda svijeta.

— Mlado je, ama vidiš kakvo je! Ajlaz; hoće da napravi kakav r’suzl’k; hoće da se nauči na mahale i sokake, pa će poslije biti poteže i za nju i za mene.

A Ziniše tu, pa čuje laf, pa kud veće radosti za djevojče već da dobije feredže i jašmak; da nosi čad’r i da hodi barabar sa hanumama. O koliko je puta taj san snivala Ziniše i koliko puta djevojčice njenih godina to snivaju! Samo, nikad nije smjela majci pomenuti, bojala se izgrdiće je i ismijaće joj želju. Ali, kad sad majka počinje razgovor, Ziniše joj obisnu oko vrata te moli, moli i amani a tezu ljubi u ruku, u obraze, u čelo.

— Hoću, hoću feredže; hoću jašmak!

— Kad hoćeš, neka ti bude — veli joj teza — ama ćeš zažaliti.

A poslije već ne prođe ni dva dana a teza srezala feredžu, a izabrala najlepšu basmu u Kerim-efendije, te Ziniše, kad je vidje, sva srećna i presrećna. Časom zagleda u feredžu, turi je na se, pogleda se u ogledalo; skide je opet te otrča, skakućući s noge na nogu, preko avlije, te na sokak, pa u konšije Sajit-begove hanume. Pohvali se tamo djeci kako će ona odsad biti prava djevojka, pa onda hajde u druge konšije Ašir-čauševe hanume i tamo se pohvali djeci, te preko sokaka kući, a uz put srete još jedanput Jonuza i, kao pošljednji put da učini ćeif, dohvati kamen te đus njega u leđa. Jonuz jauknu, potrča za njom, sustiže je na kapiju i tu se junački pokrviše. On nju dočepao za kosu pa joj glavu lupa o kapiju, a ona skinula nal’nu pa njega sve u leđa gruva. Prođe nekako sokakom Muharem-efendija evzadžija te ih razvadi, a onako, ko zna dokle bi su nosili. Jonuz ode niz sokak pipajući se po leđima i kunući se, da će joj razbiti glavu kad je još jedanput sretne, a Ziniše uleće u kapidžik, sva usplahirena, izgrebena i zamršene kose.

— Vaj bana! — uzviknu sirota Refike-hanume. — Ti se opet namjerila sa onim čapk’nom. Aman, zar si zato izašla pošljedni put na sokak. E, biti, kz’m, biti! Naj ti feredžu, pa od sad nema više kapidžik i mahala.

Kad se jedanput stavi feredža i jašmak, više se ne može skidati, ali Ziniše dok je u kući nema je zašto stavljati, za to Refike-hanume smisli da izađe po podne u teze, pa poslije bilo i bitisalo djetinjstvo.

I tako, poslije podne, namjesti se Refike-hanume; obuče se i Ziniše, te hajde u teze.

Oh, Bože, kad se otvori kapidžik pa naprijed izašla Refike-hanuma a za njom Ziniše na sokak, pa pokrivena, eh, eh, eh! Osvrće se desno i lijevo, pa u prvi mah ne umije ni da hodi, smeta joj a hoće da visoko nosi glavu, ponijela se, pa se spotiče o svaki kamen.

Pa joj teza sjedi daleko u Muhadžerskoj mahali, ima da se prođe preko Uč-bunara, pa kroz čaršiju, te pored Mamud-begove džamije, na Taš-ćupriju, pa u Muhadžersku mahalu. Taman dosta vakta Ziniši da se ponosi.

Pa koliko ih uz put sreli. Prošao baš onaj Muharem-efendija evzadžija mimo njih, pa prošao Ismail-efendija, pa prošao i Islam-čauš i Remzi-efendija hodža. Ono, istina, niko ih nije poznao, a Ziniše je baš voljela da su je poznali, da su je videli, kako je ona već devojka.

Pa onda, kao za pakost, ni kad ode, ni kad se vrati od teze, ne srete pod krovom ni jedno dijete sa kojim se do juče igrala. A kako je to imala ćeif.

A sjutra-dan, pod širokim krovom Bjetula-aginim, iskupio se olet sav konšiluk. Tu Bejtula-agina djeca, pa telegrafdžijina, pa Sajit-begova, pa Ašir-čauševa i ko ti tu nije. Samo Ziniše nije tu, niti smije izviriti na sokak. Ona stoji tu kod kapidžika iz avlije, pa sluša i gleda kroz rupicu kako veselo djeca igraju i čisto joj dođe da grune u kapidžik, da izleti i ona, ali — sad već više ne smije, ona se sad već mora kriti.

A djeca veselo igraju i Jonuz među njima. Prave topove od blata te ih grunu o kaldrmu i pucaju tako; pa onda uhvatili nekakvu pticu, čavku, vezali joj uzicom nogu pa je puštaju, te čavka taman da poleti otkud je i došla, a ono se zategne uzica, te se ona vrati djeci, a ova u smijeh. Oh, kako bi Ziniše voljela napolje, makar malo, makao sasvim malo!…

Pokajala se, sirota, što je onoliko željela feredžu, ali sad je to dockan.

Tako danas, tako sjutra. Kad god se djeca na polju igraju, a ona kao zarobljena ptičica stoji kod kapidžika pa gleda i sluša. Dođu joj, istina, po koji put djevojčice, te se u bahči zabavljaju, ali nju sad kao i sramota da se igra one djetinje igre a ona bi baš te igre htjela.

Jedanput baš djeca se igrala, a ona navalila na Refike-hanumu da idu u teze. Nije joj toliko do teze već samo da prođe pored djece, da ih vidi i oni nju da vide. Nije, dabogme, kazala majci da je napunila šaku pepelom, pa kad prođe pored djece, a ona da pospe Jonuza po glavi, samo tako od šejtanluka, Obuče se Refike-hanume, obuče se a Ziniše, pa kad otvorile kapidžik i izašle na sokak, a Ziniše ujedanput osjeti kako to nije lijepo; kako je ona djevojka već i, najzad, kako joj Jonuz nije ništa, ama baš ništa kriv. Pa otvori šaku i pusti polako, krišom, da niko ne vidi, pepeo na zemlju, a prođe ozbiljno, sasvim ozbiljno mimo djecu.

Ali kad je prolazila, a njoj se napunile oči suzicama; baš bi rado ostala; bacila bi s glave jašmak, sjela bi na kaldrmu, dočepala bi ono blato, ili bi ščepala iz Jonuzovih ruku uzicu sa čavkom, na onda… onda bi se i potukla sa Jonuzom.

Kad je stigla u teze, te skinula jašmak, a na njenim trepavicama blista se rosa od one suze što joj se otkide kad se pokaja za djetinjstvom.

— A što ti je ta suzica, ka’m? — pita je teza i miluje po kosi. A Ziniše joj priča kako joj žao bilo.

— Brak, brak, brak! Ostavi, boga ti, što ima djece da ti je žao? Zar ne vidiš, kako su edeps’z? Pa onda neka ti dođu, zovi ababije.

— Jest — zeli Ziniše — ama žao mi Jonuza!

— Bre, bre, bre! — čudi se teza, a Refike-hanume otvorila oči, pa ne umije da se povrati od čuda.

— Aman, aman, Ziniše! Što zboriš, more? Kaži još jedanput, ostarila sam, pa ne čujem valjada. Je l’ ti ga žao što ne možeš da se kavžiš s njime?

— Jok! — oteže Ziniše. — Sad, kad sam ga vidjela, žao mi ga je, ne bih se više tukla. Od kako imam feredže i jašmak, drukči mi se vidi Jonuz.

Teza i Refike-hanume povaljaše se po sidžadetu od silna smijeha, pa jedva teza mogaše i ovoliko kazati:

— Jest, jest, ćerime, jest, drukčije se to gleda kroz jašmak. Stara sam, ali pamtim, kad sam prvi put metnula jašmak na oči i onaj koga sam najviše mrzila drukčiji mi se vidio, baš kao ovo tebi, Ziniše.

— A mora biti — dodade Refike-hanume — da ti Jonuz sad izgleda i veći.

— Jest, porastao je za ovu hatvu što ga nijesam vidjela! — dodaje Ziniše, a čudi se što joj se to smiju kad ona ništa ludo ne zbori.

Kad dođe u akšam Refike-hanume kući, a ona samo što prisloni čad’r za vrata, te brže kroz kapidžik u Ifet-hanume. Nađe je taman u bahči, čučnula pod orahom, napunila krilo pirinčom pa trijebi za pilav večeras.

— Eh, hanume, hanume! Jedva sam dočekala da dođem, da ti kažem što nijesi ni u snu čula. Eto, taka i taka i taka stvar… i ispriča joj sve što je bilo u teze i što je Ziniše kazala.

I Ifet-hanume da se iskida od smijeha.

Prošlo poslije od to doba i čitav mjesec dana, a jedno jutro Refike-hanume iziđe na čardak, te vidi, Ziniše u bahči šuška nešto oko kapidžika Ismail-efendijinog.

— Što ti to, more, tamo? ’Ajd’, ovamo u kuću.

— Ništa! — veli Ziniše. — Htjela sam da vidim Jonuza.

— Ama kakvog Jonuza, vaj bana?

— Pa našeg Jonuza! Nisam ga vidjela već mjesec dana…

— Ovamo, u kuću! Gle ti nje! Sakrivena djevojka ne smije koga gledati, ni koj nju vidjeti.

Ziniše se posrami, te uđe u kuću.

A kad je i to Refike-hanume pričala Ifet-hanumi, ova veli:

— More, i onaj moj žali nju. Ček baš da se prošalimo malo — pa diže kavez sa avlijskog pendžera te viknu Jonuza, koji je bio na vrh jednog duda, te gore rezao grane i pravio nešto.

— Jonuz! Gel Jonuz!

Siđe on, a pod pazuhom mu puno nasječenih grančica.

— Što? — veli.

— Otur!

— Th, jok! — veli Jonuz i maše glavom.

— Sjedi, more, kad ti kažem.

— Da mi daš jednu cigaru — veli — pa da sjednem.

— ’Ajde de, ugursuz!

Dadu mu hanuma cigaru i on je pripali kao kakav matorko, te kleče na kraj, tamo kod vrata, a granje što je imao pod pazuhom, ne ispušta.

— Znaš, što lafimo sa konšikom? — pita.

Jonuz klimnu glavom i naprći usnicu, tvrdeći, da ne zna.

— Lafimo, da te ženimo. Hoćeš?

— Jok! — veli Jonuz.

— Ama, zar nikako nećeš?

— Jok! — tvrdi Jonuz.

— Ama, eto hoće i efendija (otac).

— Neću! — veli Jonuz. — Jesi li me za to zvala?

— Pa, jes’, za to.

— E, eto! — veli Jonuz, pa se diže i pođe, a kad izađe on ostavi ruku na kvaki, pa s polja provuče ponova glavu te dodade:

— Neka mi konšika da njenu Zinišu, pa hoću! — pa onda brzo zatvori vrata i pojuri niz basamake te sva kuća zatutnja pod njim.

A hanume protrle se po sidžadetu, jedna na jednu a druga na drugu stranu; uhvatile se za srce pa se tresu i ne mogu da se povrate. Jedva Ifet-hanume ustade te ispi čašu vode i povrati se žena malo, pa brišući oči od suza dodade:

— Idi, dijete, džaba te bilo!

A ne prođe ni jedna havta još, kad eto ti jednog dana Ifet-hanume. Obukla se lijepo, kao da je Bajram, pa ne prolazi kroz kapidžik, kuda joj je put, nego kroz sokak, pa lupa na kapiju u Refike-hanume.

— Aman, šta je to? — pita Refike-hanuma začuđeno.

— Alaha mi, čućeš, pa ćeš se začuditi. ’Ajde u kuću, pa spremi kahve.

Tek što sjedoše i tek što uzavre džezvica, a Ifet-hanume, pošto pripali cigaru, poče:

— Eto ti, da čuješ što je. Kad napravi onaj maskarluk moj Jonuz, a, ja onaj akšam pričaj mome efendiji sve redom što je i kako je bilo. Efendija se slatko nasmija to veče, kad sjutra veče, on belki nešto mislio i esapio tu noć, veli on meni: „Znaš što je, hanume. Ja nemam drugo dijete, nego Jonuza; ima trinaest godina. Ako, dosta je. Ljudi smo, ko zna šta dan nosi a šta noć. Mogu omrknuti, a sjutra da svane pisani dan, pa zašto da ne vidim radost svojim očima? Istina, djeca su, i Jonuz i Ziniše, pa neka, neka zajedno rastu, neka u haremu igraju kao što su prije na sokaku. Nego, ti se obuci sjutra, pa, Alah’n emr’ile, u Refike-hanume, naredite se!…“

Poslije već što je bilo i kako je bilo, što ću vam pričati. Bila je radost golema i zijafet još veći. Sedam sofri je promijenio Bejtula-aga o svadbi. Na prvu je pozvao zabitlare i mejmure sve od ućumata; na drugu sve što mu je rod, po njemu ja po ženi; na treću begove i age; na četvrtu pozvao je tuđare iz čaršije; na petu Hrišćane, sa kojima je konuštisao, neka se i oni ovesele; na šestu je pozvao begove i kreme sa sela, a na sedmu sirotinju. Preko toga još poslao je dvjesta oka hljeba apsenicima i jednog pečenog vola u astahanu.

Jednu njivu, jednu livadu i hiljadu šinika žita prodao je, te od tog novca učinio je svadbu, ali bar i danas se priča kad je Bejtula-aga davao Zinišu a Ismail-efendija ženio Jonuza.

2.3. Sevdah

Akšam je prošao; po sokacima već nikog više nema, kanidžici se pritvorili a kapci se spustili na pendžere. Beledijski fenjer čkilji na ćoš naše mahale. Kroz tamu, što je pokrila kasabu, izdižu se visoka minareta kao sjenke; modri kućni krovovi kao tamna, ispresijecana polja, a stara, opala sahat-kula uzdiže se nad njima, kao sanjiva straža. Iz čaršije se čuje kad o kaldomu udari pazvant svojom velikom budžom, pa to jekne iz pokrivenog bezistena, kao iz kakvog dubokog laguma. Čas i čas opet dopre žubor prljavog potoka, koji kvasi sokake u donjoj mahali ili kakav neobičan glas iz Cigan-mahale, ili arluk psa koji je ostao, pa se moli gospodaru da mu otvori kapidžik.

Tihi i mek povetarac ćarlija; nihaju se krune na drvima, a lišće treperi i rasprostire se blagi miris iz bahča.

A kroz svu tu tišinu, meko kao glas gugutkin, slatko kao pjesma bilbilova i sjetno kao noć i vedro kao dan, prostire se gotovo svako veče glas garnetin iz jedne duboke bahče, tamo na kraju mahale, gde je onaj red niskih kuća i prostranih bahča. Razlijeva se taj glas, čas kao da voda žubori, čas kao da lišće šumori; kao da cvijeće liriše i kao da duša uzdiše… Izvija se, izvija se i zanosi te, pa se utiša, utiša, utiša i uspavljuje te. Pa opet te ponese i nosi te visoko, zvijezde ti se čine blizu; do neba ti još jedan korak treba… pa te onda spusti, spusti te u zelenu travu, u šareno cveće, na meke dušeke, na djevojačke grudi… čas ti kida dušu a čas je zalaže mehlemima; čas ti suši usne, suši grlo, a čas ih kvasi blagim šerbetom…

Oh, tako samo sevdah umije da zbori!

⁂

U Sali-age Đakovalije izraslo divno momče, Daut-efendija. Sad mu šesnaest godina, a momak, delija je već. Na njemu čohane čakšire a širok tarakolos četrnaest puta obmotan mu oko pasa; mintan mu od žute svile a jelek zlatom okićen; za pojasom mu altipatlak, sav srmom okićen; ima sto i osamdeset drama srme na njemu i još preko toga sedam merdžana. Na glavi mu bijelo Peče te ga oborio na lijevu veđu; pod veđom mu oči ljute kao u eškije. Čisto mu lice kao u djevojke, još mu ni nad usnom nije nagarilo. Kad o svadbi kakvoj projaše Sali-agina zelenka: prebaci mu vezeno sedlo, crvene gajtan-dizgine pritegne, a zelenko ponosno maše glavom, a kitke na dizginima igraju mu, a pjena ga čas prebaci preko glave, a čas mu kvasi grudi. Dućandžije ostavljaju u kraj čibuke; terzije zabadaju iglu u koljeno; mutavdžije prekidaju žicu, sve se to okrene da gleda Dauta. Konj mu ne ide već igra; ne možeš da pogodiš kojom nogom staje na zemlju i propinje se od jednog ćepenka do drugog, od jednog oluka do drugog, a kaldrma pršti i drobi se kamen pod kopitom.

Kad nešto Sali-aga sjedi u kafu u Ali-Babe, pa tu i drugi, te Daut prođe čaršijom, a on ponosito pogleda u naokolo po minderu: da li i svi drugi vide kakav je soko u njega.

— Mašala! — veli mu Fejzula kujundžija. — Ne ima ga ni u cara!

A Sali-aga gladi se po brku i čeka, hoće li i drugi što dodati na to.

⁂

U Latif-age ima mnogo para. Zenđin je koliko drugih četvorica u čaršiji. Ima sedam čiflika a u svakom kulu tuglom i kamenom zidanu; u čaršiji tri magaze, te mu ćirija nosi taman ko i jedan čiflik, a kuću, bahče i drugi milk i ne pitaj. Ima konje, ima govedi, ambari mu puni; koševi nabijeni i svega i svačega ima, ko što zenđin može imati.

Ali od svega blaga najviše mu vrijedi jedinica Zilfije. Tek je izrasla, tek se pokrila. A vrijeme je bilo da se pokrije; da je još malo ačik odila, njene bi oči bacile jangiju u čaršiju pa kraja ne bi bilo sevdahu i jadu. Bijelo joj lice i rumeno, kao list bijela zambaka okićen merdžanom; usne joj male i rumene kao đulova gondža kad tek prsne; pa onda oči, kao da je prokleti šejtan u te oči udunuo vatru Sakar, vatru paklenu, koja sve sažiže, sve načinje, sve dohita i koja pali meso čovjekovo. A kosa joj divna, meka svila, iz koje bi Eblis najtvrđu mrežu mogao isplesti, te da ulovi sve pravovjerne. Pa onda čelo, ponosito i visoko, kao list knjige, na koji bi zacijelo prorok ispisao onu svoju suru, koju nam toliko put ponavlja, uvijek pitajući nas: „Smijemo li koje od dobročinstava Alahovih poreći?“

A rasla je Zilfije, kao što raste i njeguje se plemenito cvijeće u saksiji. Sklanja se da ga velika žega ne sasuši, da ga mnoga kiša ne okvasi; zaljeva se i čuva se u pendžeru; grije se kraj peći i pokriva stakletom. Ne znaš ko ju je više i pazio i mazio: Latif-aga ili hanuma. Jedinica pa ne treba ni da ti kazujem više.

Tu, do Latif-age, kuća od kuće, sjedi Salim-efendija mejmur. Izmeđ’ kuća im kapidžik te su uvijek žene jedna kod druge. Komšika Sad’k-hanume kad god dođe miluje Zilfiju, grli je, ljubi je i zaklinje se Alahom, da nigda neće prežaliti što nije muško, samo nje radi, Zilfije radi.

Jedno veče po večeri tako sjede na doksatu u Latif-age, Zilfijina majka, Sad’k-hanume i Zilfije. Izgrijao pun mjesec, lagano šeće i gotovo sišao do minareta i krovova. Sad’k-hanume uzela za ruku Zilfiju pa joj veli:

— E, zadjevojčila si se, sakrila si se; a zar ti srce ništa ne ište, da mu se kaže?

— Šta da mu se kaže? — pretječe Zilfijina majka.

— Zar ne vidiš da je pun mjesec? — veli Sad’k-hanume.

— Ostavi, Boga ti, to dijete, ne puni mu glavu.

— Hoću — veli Sad’k-hanume — pa ja sam za to večeras maksuz i došla; što da ne vidimo k’smet. Zar ga ti nijesi gledala, dok si bila djevojka? Kaži ti meni, k’zn, hoćeš li ti samo? — okrete se ona Zilfiji.

— Hoću!… — odgovara Zilfije, a gleda majci u oči.

Dotle već Sad’k-hanume otrčala u odaju i donijela debelo biljur-ogledalo; odvela Zilfiju na sred bahče, gdje je čistina, gdje drva ne zaklanjaju mjesec, dala joj ogledalo u ruke i postavila ga tako da se u zrcalu ogleda pun mjesec, pa joj veli:

— Zilfije, dušo, gledaj sad u to ogledalo; misli na svoga suđenika; išti da ga vidiš; traži ga očima u zrcalu; nemoj ništa drugo misliti, nemoj se obazirati što ću ti ja za leđima govoriti; ne obaziri se ni kad list šušne, već gledaj tako polovinu sata, jedan, dva sata sve dok u ogledalu ne spaziš muški lik, lik tvoga suđenika, pa da bar znaš koj ti je suđen.

Zilfija sve tako učini, a majka, kao bilo joj nepravo, a ovamo i ona bi voljela da sazna suđenika.

Zilfija se zagleda u ogledalo, u kome se ogledao pun mjesec, a Sad’k-hanuma stoji joj ze leđima i zbori joj neprestano riječi iz korana. Tom se prilikom obično čita ili zbora glava „Ia Sin“, a Sad’k-hanume je znala na pamet svih osamdeset i tri njenih sura. Nekoliko je puta već ponovila „Ia Sin“ i uvijek glasom jasno udarala na suru, koja glasi: „Slava onome koji je stvorio sve parove, kako među rastinjem koje zemlja proizvodi, tako i među vama ljudima, i među stvarima, koje ljudi ne poznaju!“

Zilfiji je mek glas Sad’k-hanumin već počeo zvoniti kao jednostavna uspavljiva molitva; oči, koje je već čitav sat netremice uprla u ogledalo, već su počele suziti, a slika mjesečeva u ogledalu, koja je najpre izgledala kao rastopljeno zlato, poče sad da se komeša i da je prebojavaju boje, čas crvena, čas zelena i modra.

A kad i peti put Sad’k-hanume završi „Ia Sin“ riječima o Alahu: „Kad on hoće, da neka stvar bude, on rekne: Budi! i ona bude…“ Zilfije zadohta tiho, a zatim vrisnu i baci ogledalo u liju punu cvijeća i šakama pokri oči.

— Sad’k-hanume je odmah zagrli i brzopleto stade pitati:

— Vidje li ga, ko je?

Ali Zilfije otrča na doksat majci i zari joj glavu u krilo.

— Eto, eto, komšike! Kažem ja, hoćeš da mi pomanitaš curu.

A Sad’k-hanuma navalila i dalje pitanjima, pa i majka joj namiguje da ne prestane pitati. No uzalud, Zilfije ne diže glave, samo ćuti i odmahuje rukom Sad’k-hanumi da je više ne pita.

Kad Sad’k-hanume pođe da ode kroz kapidžik u svoju bahču, jer je već dockan bilo, isprati je Zilfija do kapidžika a Sad’k-hanume opet:

— Jesi li vidjela?

— Vidjela sam! — šapće Zilfije i dršće.

— Kaži mi?

Zilfije zadrhta, obgrli rukama Sad’k-hanumu, nasloni joj glavu na rame pa joj prošaputa:

— Daut-efendija Sali-agin! — pa je onda ostavi i pobježe preko bahče u kuću, kao srna, a turila prste u uši da ne čuje samo što će Sad’k-hanume za njom reći.

⁂

Grijeh na dušu Sad’k-hanumi ako nije sačuvala tajnu. Tek od onog večera, kako se Zilfiji pojavi lice suđenikovo u ogledalu, ne prođe nekoliko dana a tamo dole, iz duboke bahče u onom redu kuća, gde je i Sali-agina, izvi se jedno veče nežni glas garnetin. Daut-efendija nije dotle voleo garnetu, ali nađe jednog dosta i zamoli ga da mu svako veče dohodi. Svako veče, svako veče ta je garneta otud slala svoje meke glase, ali svako veče ti su glasovi bili sve tužniji, sve plačniji. Oni su prolijetali kroz noć i iz srca išli srcu. Ah, Zilfije je već razumela te glase!

Od to doba na zdravom i cijelom cjelcatom kapidžiku Latif-aginom, napravi se i jedna mala, malena rupica, kao da je miš progrizao i kavezi se na pendžeru nešto razdomali i oko se u Zilfije nešto zamutilo.

A Daut, ako je prije jedanput na nedelju prošao ili nije prošao Lokač-mahalom, sad je jedan put na dan. Jednog dana ide tuda pa uze pješčano zrno i baci ga u kaveze Latif-agine. U haremu bile još dvije tri hanume, došle na viđenje; kad zrno udari u kavez, a sve se hanume zgledaše. Majka Zilfijina pogleda kroz kavez, pa veli:

— Ah, šejtan, ah, šejtan! Onaj Sali-agin adžamija.

A Zilfije pogleda ispod oka Sad’k-hanumu pa porumene i obori oči zemlji.

Jednoga dana Zilfije ,tako pred akšam, gviri na onu rupicu na kapidžiku, a jedno malo dijete stoji pred kapidžikom i čuka. Ona otškrinu vrata a dijete joj dade nešto zamotano u jednu hartiju.

— Šta je to? — pita ga Zilfije.

— Ne znam! — veli dijete.

— Koj ti dade?

— Daut Sali-agin i dade mi metalik bakšiš, da ti donesem ovo.

Zilfija brzo pritvori kapidžik; osvrnu se ovamo i onamo, da vidi nije li ko spazio od njenih; strpa onaj savijutak u njedra pa je onda obuze neko drhtanje i prođe groznica kroz sve kosti, te otrča u odaju i zagnjuri glavu u jastuke.

Kad je malo kao prođe strah, ona razvi onu hartiju, a unutra nađe jedan svilen končić, jedno zrno crnog karanfila i jednu cigaru do pola ispušenu. Zilfija grozničavo zavi to ponova u hartiju, pa kroz kapidžik te kod Sad’k-hanume. Zagrli je najprije, pa je onda sa aman preklinje, da ne kaže ništa majci. Poslao joj, veli, nešto Daut-efendija, ali ona ne razumije šta to znači.

Sad’k-hanume razvi onu hartiju, pregleda one stvari, promisli se, promisli, pa joj onda objašnjava.

— Karanfil, k’zn, kaže: „Znaj, da si u mom srcu!“; ovaj končić svile hoće da kaže: „Moja te duša hoće mnogo!“ a ova cigara, pola ispivena, znači: „Gorim za tobom!“ — eto taj ti aber šalje Daut.

— Pa otkud me zna, te me voli? — zapita naivno Zilfije.

— E, more, čuo je on koliko si lijepa, a zna on i da si ga u ogledalu vidjela.

Zilfije se brižno zamisli; oči joj opali neki topli vjetar i ona zažmuri; pune, okrugle grudi, kao dvije narandže, narastoše, a košulja, koja je na njima bila ubrana, rasteže se; ona pokri rukama oči, pa joj udariše i dvije tri suze i okvasiše joj prste.

— Što plačeš, ludo jedna? — pita je i grli Sad’k-hanume.

— Ne znam!… — veli kroz suze Zilfije.

— Ostavi gajle… treba da mislimo šta ćeš ti njemu poslati. On će čekati odgovor.

Zilfija skide ruke sa očiju pa joj se razvuče na usnama sladak, djevojački osmijeh.

— Pa šta da mu pratimo?

— Ako ćeš — veli Sad’k-hanume, pošto je malo promišljala — jedan iver i parče hartije, jedan mali kamen i malo ćeramide.

— Pa šta je to; šta znači kamen?

— Kamen kaže: „neka ti ne teku suze za mnom!“

— A artija?

— Artija znači: „neka ti se makne tuga!“

— A iver i ćeramida?

— Iver hoće da kaže: „moje te oči izgledaju“, a ćeramida: „prođi svaki put kraj kapije!“

— Pa zar tako da mu kažem? — pita Zilfije.

— Tako, k’zn! — tješi je Sad’k-hanume.

I Sad’k-hanume zađe po bahči, te sama sabra iver, jedan mali kamenčić i parčence ćeramide; poslije nađe neko staro pismo Salim-efendijino, te ocijepi jedno malo parče hartije i natjera Zilfiju da otrči kući i donese jedno lijepo čevre, pa u to zavi sve ono i onda Sad’k-hanume pobrinu se da prvo dijete sa sokaka pošalje sa čevretom Daut-efendiji.

Zihfije ostade još na doksatu u Sad’k-hanume, te da ispuši onu polovinu cigare što ju je Daut do pola ispušio. Tako joj kazala Sad’k-hanume da se valja.

⁂

A potada, kad akšam padne, kad sve pospi, kad muzejin siđe sa minareta, kad mjesec išeta da prebroji svoje zlatno stado, a prozračna noć, kao jašmak, zavije kasabu, tada… iz onih bahča ozdo, iz Mahmud-begove mahale, čuje se garneta, ali sad ne usamljena… odovud iz Lokač-mahale odgovara joj def. Garneta sad više ne svira onako tužno, ali još uvijek kazuje čežnju. Izvija se kroz noć glas njen, čas tiho a čas silno, čas nisko, da se iz dna grudi uzdah kreće a čas visoko, kao da duša uzlijeće visoko pod oblake da se tamo grli sa zvijezdama; da se okiti noćnim crnilom, da se zagrije Alahovom milošću.

A kad garneta prestane tamo dolje u Mamutovoj mahali, počne def ovamo u Lokač-mahali. Najprije lagano, a zatim burno; burno, kao srce u petnaestogodišnje djevojke; živo, kao topla krv djevojčice koja se prvi put jašmakom pokrije. Prstići, bijeli prstići sa crvenim k’na-noktima biju sitno, nežno, a čangaraci zvone i jednomjerni udar pronosi se kroz mirnu, tihu noć, pod kojom kasaba spi.

⁂

A jedanput sunet u Ali-age u Gornjoj mahali. Veliki džimbiš pod noć, i pjesma i muhabet. Jedni na čardaku, drugi u odaji, a treći u bahči. Sofra bogata i prebogata a čalgije i tamo i ovamo; jedni sviraju jednima a drugi drugima. U odaji čoček igra, trese trbuhom, previja se u struku, a zvekeću joj čampareta na prstima. Na čardaku jedan sevdalija udara u saz i pjeva junačke pjesme o Ali-paši Tepelenliji, a ovamo u bahči tri Cigana sevdišu, udaraju i pjevaju, a u okolo njih sve adžamije, mlade i puste, čas slušaju pjesmu, a čas se prihvate altipatlaka, te sune vatra kroz mrak, a kuršum prohuji vazduhom kao brza ptica i jekne noć.

Neka adžamija skresa šest puta vazduh, pa onda izvadi iz kese altiluk i prilijepi ga Ciganinu na čelo.

— Novu pjesmu da mi pevaš — dodade mu.

Ciganin se osvrnu ovamo i onamo, kao da se nećka, ali zar smije da ne pjeva gdje altipatlaci razgovaraju. On zateže žicu, prevuče gudalom, a def udari tiho za njim, i pisnu garneta i razliježe se pjesma:

L’jep je zambak, l’jep je đul,
Karanfil i feslijen,
Najlepša je Zilfije,
Sen s’n ben’m eskiden!

Sali-agin brz je hat,
A Dautu još je l’jen,
Dockan stiže u Lokač,
Sen s’n ben’m eskiden!

Ona kuća, beš pendžer,
Jedan kavez pokvaren.
Na taj kavez oka dva,
Sen s’n ben’m eskiden!

L’jep je zambak, l’jep je đul,
Karanfil i feslijen,
Najljepša je Zilfije.
Sen s’n ben’m eskiden!

Dum, dum, dum, dum… puče šest puta jedan pa drugi altipatlak, pa onda grunu i jedna martina, te se trese mračna noć i mnogi, koji su valjada mirno spavali kod svojih kuća, podigoše brižno glave sa jastuka da osluhnu, nije li gdje god jangija, jali koji drugi belaj u kasabi.

⁂

A već kad se za koga izvadi nova pjesma, onda badava krije svoju tajnu, pjesma će je prokazati. Pjesma se nosi iz mahale u mahalu, ide iz kuće u kuću, iz harema u harem, od usta do usta, od jednog defa do drugoga, od jednoga veselja do drugoga. Gdje god se pjeva, tu će i pjesma stići.

Zilfiji nije trebao veći dušman, dosta je da joj je pjesma izvađena, pjesma će već odati i prokazati sve cijelom svijetu, pa i ocu i majci.

— Aman, hanume, što ću? — pita sirota Sad’k-hanumu. — Izvadili mi pjesmu, pjevaju je, pjevaju je svud, svud, svud…

— Što ćeš?! Moramo Dautu poslati aber — veli Sad’k-hanume, — ja li nek te prosi, ja l’ nek te se okane, drugo čare nema.

— Kako da mu pošljemo? — pita preplašena Zilfije.

— Nađi malo parče kreča i isijeci malo tvoje kose, pa mu pošlji. Kreč kaže: „il’ me ljubi, ih me se okani“, a kosa znači: „uzmi me na tvoje grudi, pa me nosi“.

Odnese dijete takvo pismo Dautu, a od njega donese jednog malog pauka, što znači: „ne mogu te uzeti, dok te ne vidim“.

— Što ću? — pita opet Zilfije Sad’k-hanumu — što ću, hanume?

— Moraš ga pustit u bahču noćas!

— Aman — drhće Zilfije, — aman, hanume, ne smijem!

— Moraš! On se lomi što te ne zna, a čuo je samo, a ako uhu ne vjeruje neka te vidi samo jedanput, pa neće ni noć i dan proći a začukaće halka na tvojoj kapiji.

I tako sirota Zilfije posla odgovor, jedan struk nane i jedno zrno pasulja. Struk nane kaže: „dođi k meni“, a zrno pasulja veli: „dođi noćas!“…

⁂

Noć lijepa i vedra. Po krivim sokacima i mahalama kuće bacile sjenke, a odžaci i minareta ispružile svoje daleko preko osvetljenih krovova. Po mrtvim ulicama lijeno šeta kol, a na ćoškovima i raskrsnicama spavaju gomile umornih sokačkih pasa. Sa sahat-kule udara zvono i označava sat u koji već svi pravovjerni spiju… Mjesec se sve više penje te sjenke svakog časa postaju sve manje i uže.

Neki blagi dah propiruje; list na grani jedva što dršće, a zvijezda na nebu dršće i igra kao srce u Zilfiji. Ona je već polovin sahata u bahči. U kući su svi legli, a ona se iskrala i dva put od straha htjela da se vrati, ali, kažu, sevdah je jači i od straha. Naslonila je merdevine na zid, pa jednim uhom sluša, neće li se ko u kući probuditi, a drugim uhom sluša, neće li čuti otud sokakom kakav šum. I ne zna od čega bi više pretrnula.

Već čitav sat čeka u bahči, a nema ništa da se čuje. Da li je već sat ili se njojzi čini? Ona valjada sahate broji po kucanju svoga srca, a srce njeno večeras kuca vrlo, vrlo brzo i silno…

U jedan mah pade jedan kamičak u bahču, pa zatim drugi, pa onda treći. To je znak, koji joj je Daut zakazao… I ni sama ne zna kako se brzo kao vjeverica uspuža uz merdevine na zid, a kad je već tamo bila, zatekla je na zidu Dauta, pa se oboje na jedan mah prepadoše, kad se tako blizu vidješe. Zilfije se prepade što je učinila, a on, Daut, prepade se pred tolikom velikom ljepotom.

Zilfije je čekala da on što kaže, a on je čekao, neće li ona što reći, a i jedno i drugo ostadoše nijemi. Što ćeš, adžamije!… Pa opet nađoše jednu jedinu riječ… a šaptali su je dugo, nasloniv usijane usne na usne…

Mjesec malko zađe za jedan oblak i sjenka od oblaka obgrli ih, da sakrije ovo prvo, ovo slatko ašikovanje…

Ne svira više dolje u Mahmut-begovoj mahali garneta; ne odgovara joj iz Lokač-mahale def… Što će dva razgovora za jedno srce? —

Pred Sali-aginom kućom udaraju pomamno četiri goča, a pište dvije zurle, meću se puške i konji okićeni… zbiraju se svatovi.

I moj im terbik: Alah mubarek ets’n!

2.4. Hatidžin grijeh

Valjada petnaest do dvaest dekika od grada prekrasna je šuma u Bej-bahčama. Te su bahče vakufske, te su i otvorene svakome. Debela hladovina a bistra voda, koja teče iz dva studenca, a iza šume otvoreno polje te otud vjetar popuhuje. E, ne mo’š ljeti tražiti ni naći lepšeg teferiča.

Kad se ljeti usija grad pod suncem; kad umori vrućina — hode tu mnogi te se malo rashlade i napiju studene vode.

A petkom hodaju hanume tamo. Misliš ni jedna ne ostane u gradu. I sirota i bogata, sve to hodi. Vidiš samo, od sabaile prohode gomile sokakom; za njima natovarene izmećarke nose sidžade, jedan, dva li jastuka; jednu krošnju i u njoj malo jemeka, džezvu za kavu i kave u maloj kutiji od tenećke; tu nož, fildžan, hljeb, po malo voća i već šta je koja spremila, jer hanume kad odu izjutra vraćaju se tek u akšam.

Taj dan teferič u Bej-bahčama izgleda kao kakvo selo ili grad. Na polovin’ sahata daleko, pa čuješ ća-ću i dževu i kikot.

Tamo pod hrastom, kraj gornjeg studenca, veliki adžemski ćilim; na njemu, po krajevima nekoliko jastuka. Na jastuke se naslonile, te piju tutun, mutesarif-pašinica, džeza-reizova hanuma i još dvije-tri. Po travi, van ćilima, dvije-tri izmećarke, jedna se igra s djecom, druga na mali mangal kuva kavu, a treća samo služi lokumom i pravi cigare.

Tamo dolje čak, na jednom sidžadetu, sjedi bimbašnica i još dvije hanume pa se nešto ozbiljno razgovaraju, a na travi, do njih gori mala vatrica od suvarka i džezva jednako vri u pepelu.

Blizu do njih, na jednoj asuri, sjedi amamdžijina hanuma i poveliko društvo. Tu se isjekle dvije lubenice pa nasred asure gomila parčadi. Amamdžinka otkida parčad od kore i baca se njima na Litvije hanumu tarirat-mudirovu, koja se miftijinim haremom sjedi tu blizu na jednom sidžadetu.

Dolje, gdje sjedi Šukri-begov harem, udara Mana Ciganka u def i pjeva hrapavim glasom pjesmu, kako su sevdisali neki Sadik i Ajša, pa kad ponovi riječi: „Ja sev, ja vaz’gedž“ a hanume ciknu i pljeskaju šakama, te i same ponavljaju.

Iza donjeg studenca, na jednom proplanku, prostrto je široko crveno sidžade, baš pod jednim grdno debelim hrastom. Tu sjede Mejrem-hanume Alaj-begova, Đulizar-hanume kolazova i Esma-hanume tabor-ćatibova i još dvije-tri. Sve mlade ženice, bijele i rumene kao jabuke, pa vesele kao što je mladost vesela, te muhabetišu sve nestašne muhabete, kao što već pusta mladost i ne može drukčije.

Na donjem studencu opet puno djece; koje uzelo testijicu da napuni svježe vode; koje donijelo džezvu da propere, a neko opet lubenicu, da je spusti u studenac te da se hanumama ishladi.

I izmeđ’ sidžadeta, gdje je ostalo mjesta i trave, trče, muvaju se i igraju djeca; djevojčići se uhvatili u kolo te poje; potočić žubori; Manin def ravnomjerno čuka; hanume ćaskaju, šale se, smiju se i jedna drugoj, jedna s jednog a druga s drugog kraja, dobacuju šale, te nema kraja dževi i kikotu i huci.

I sve tako ide i ići će do pred akšam… Samo, na onoj uzvišici, na onom modrom sidžadetu, što sjedi sama samcata Hatidže-hanuma i oko nje se nahodi teza joj. Ona je bona i nema joj iljača, blizu joj je pisani dan, pa se zaželjela da je još jedanput iznesu na teferič, da još jedanput vidi svijet, svoje prijateljice i ono veselje i onaj život, koji je ona tako voljela.

A zaželjela je i da na ovom mjestu sjedi; na ovom mjestu i ni na kom drugom; pod ovim hrastom i ni pod kojim drugim. Kad ju je dovela teza ovdje, bješe zauzeo mjesto Alaj-begove harem, a Hatidže neće na drugo mjesto, te sirota teza ode u Alaj-begovice i zmoli joj se, sevapa radi, da se preseli kad je bolesnica toliko merak na to mjesto.

Sedi tako sama na sidžadetu i dvori je teza. Bje voli da joj ko dođe; ne muhabetiše, ne smije se. Mlada je, pa joj je žao umrijeti valjada!

A sunce već prevalilo i hladovina slađa i mek povjetarac puše, te lišće šumori i šapuće. Brdo se ivicom zlati i nebo po dnu rumeni, zraka trne… skoro će akšam!

Hatidži treba prije nego svakome požuriti da če duhne studen večernji vjetrić. Njoj čisto žao ovoga mjesta; možda neće više doći, a i sad što je došla, i ako bona i prebona, htjela je da se pozdravi sa svijetom, ili je može biti i drugo što htjela… Kad htjedoše poći, a ona zavara tezu; zamoli joj se da ode do Alaj-begove i da joj reče još jedanput hvala, što joj je dala ovo mjesto na kome je Hatidže i od prije, dok je bila zdrava, uvijek sjedila. Ode teza i kad izmače, a Hatidže osta sama, osvrte se da je ko ne gleda, pa onda u rupu, pod korijenom debeloga hrasta, turi naglo jedno čevre, u koje je zavila mali kamičak²… Šta li je to i kome li je to?!

Dođe teza pa je diže, te polako, polako kroz hareme hodi, oslanjajući se na tezu. Pozdravlja i lijevo i desno; smiješi se na sve, ali joj na trepavicama dršće suza…

Mlada je, pa joj žao umrijeti valjada!

⁂

Hatidže, aman Hatidže!

Ko će ti kazivati Hatidžinu ljepotu koja se eto ugasi!… Ugasilo se i ono lijepo fildžan-oko; ugasila se i ona tatli duša Hatidžina!…

Haj, a da si je vidio kada Hatidže išeta kroz čaršiju samo, a svako je pozna; pozna je po hodu, po tananu struku, po ponosu, po saltanatu. Odi kao gugutka, sitno, smjerno a opet ponosito. Kamo tog dućandžije što neće ostaviti posao iz ruku te da se osvrne za Hatidže-hanumom? Selvije-hanume, tako je zovu u čaršiji, sa njena ponosna boja i hoda.

A pod onom feredžom i pod gustim pečetom, krije se, kažu, blago kakvo u cara nema; kakvo na zemlji nećeš naju, a ko zna i tamo gore u dženetskim bahčama hoće li je bit, manj ako je zemlja nebu ne pozajmi.

Kazuju šarkije njenu ljepotu i njen dilberluk, ama šta znaju šarkije! Bar da polovinu kažu pa bi dosta bilo rečeno. Šarkije će ti napraviti ćeif uhu; otatlisaće ti dušu, ama oko, oko… ostaće pusto i prazno, a kad bi mogao Hatidžu sagledat jednom samo, nek bi i slijepo ostalo, ne žali!

Pa nije u Hatidže lijepa samo kosa i ono čelo pod kosom i one oči pod čelom. Ni obrazi, ni usta samo, ni vrat, ni grlo, ni grudi, ni pas samo… sve, sve i sve drugo je lijepo i prelijepo, i kad hodi i kad zbori, i kad pjeva… Ah, kad pjeva!… Treba da zaboraviš sve; da zaboraviš i oca i majku; da zaboraviš kuću; da zaboraviš svijet. Kuću, kuću nad glavom valja ti zapaliti, manji šenluk ne moš učiniti, kad Hatidže pjeva!

Ima mali malečak def, tek koliko da joj je nešto u ruci. Pa kako je meraklija, obojadisala ga, izlijepila mu oko obruča neke amajlije; podvezala mu džangarace pantljičicama, pa kad udari u njega, a ono ne znaš u što prije da pogledaš: u onaj veseli def; u njene li bijele prstiće i rumene nokte, kako po njemu igraju; u nju li, kako čas zatvori oči, čas zanese unatrag glavu, čas joj se dignu grudi, kao mali talas koji prijeti burom, a košulja joj se izvlači iz pasa, koliko je grudi zatežu.

Čas se hvata rukom pod srcem, da mu pomogne… jer Hatidže što pjeva — od srca pjeva!

Ali i nemaš kad gledati je, moraš je slušati, Kad su tako hanume u nje, o ramazanu uveče, pa je slušaju, zaćute sve, ispuste ruke sa cigarom na koljeno, cigare se polako, polako gase; one zatvorile oči, zavalile glave, te misliš neće se buditi. Ali kad Hatidže uzvikne i pljesne se šakom pod srcem, a one sve kao da su pomanitale, te za njom i ne znaš koja će koju više nadvikati. Pa kad Hatidže objesi def, a tek vidiš mašica sa žarom ide od ruke do ruke, te hanume pripaljuju cigare koje im se pogasile bile.

Nije tako vesele hanume, kao što je Hatidže. Ona muhabetiše, ona utješi, ona nasmije. Koliko puta samo njen efendija dođe sumoran i brižan, pa ona šalom i slatkim muhabetom rastjera mu tajle.

Hoće druge hanume i da je ogovore. Kad su međ’ sobom, kažu i ružne riječi za nju, ali je opet vole, ne mogu bez nje. A i što kažu zato je samo, što joj ne vjeruju da voli svoga efendiju, jer joj muž nije na oko čovjek. Koliko put, pa i ljudi u čaršiji rekoše, kako je šteta što takav čovjek dobi onaku ljepotu.

Pa koliko god da se govorilo i koliko god da su hanume i nju pitale i onako razbirale, nikad se ništa ružno ne ču i ne razabra za Hatidže-hanumu.

Sve što se za nju čulo to je, da je lijepa, da je prelijepa, da vrijedi da se njenom ljepotom čovjek kune. Pa eto, ta ljepota sad je bona i prebona i iljača joj nema!

Hatidže, aman Hatidže!

⁂

Prostrana haremska odaja, pa čista i svijetla. Pod prozorima, zatvorenim rešetkom, prostire se duž cijelog zida minder, pokriven modrom basmom; na drugom zidu odžaklija, a u jednom ćošku tri dušeka jedno na drugo, i u njima leži bona Hatidže.

Ima već tri dana bori se s dušom, i bijedna teza služi je i govi joj, ali joj ne može ugoditi. Kad joj dođe teško i nešto je zapti u grlu, a ona ščepa tezu za ruku, te drži je čvrsto, a suze joj se potokom liju iz očiju. Kao da bi htela da se uhvati za ovaj svijet i da se ne da onome. Po cio dan svojim lijepim, velikim očima gleda u pendžere, da se nagleda lijepa božja dana i da, valjada ispije očima svjetlost, koja se do malo dana i iz lepih očiju tako žarko razlijevala. Ne govori ništa ili malo, po gdekoju riječ samo…

— Tezo! — reći će jednoga dana, kad joj bi malo lakše. — Umire li se lakše kad se kaže grijeh?

— K’zm, zar imaš grijeha? — pita je teza.

— Imam, tezo!

Teza joj uze glavu na desnu ruku, pa joj lijevom gladi kosu i ljubi joj čelo i oči.

— Kaži, elmas’m, mladost je mladost, nije bez grijeha, a Alah je veliki pa prašta.

Hatidže otvori jače oči i stade uzbuđenije disati.

— Šta da ti kažem, znaš i sama… žao mi ga je, sad mi ga je žao. Bio mi je dobar, gledao me je i pazio me je, ali… nijesam ga voljela. Od onoga dana, kad me je uzeo nijesam ga voljela… voljela sam drugoga… drugome sam poklonila moju dušu…

— Drugoga? — učini teza, pa se zamisli i ućuta, ućuta se i Hatidže, te se jasno čujaše kako muha zuče uz džam i kako Hatidže teško diše, te joj se dah jedva penje uz grlo.

— To gajle neka te ne muči! — progovori najzad teza. — Nijesi imala muža prema sebi, pa šta ćeš, a mladost je mladost, hoće svoje…

— Grijeh je pogolem, nego što ga ti misliš, tezo … Ja sam ljubila drugu vjeru… đaura…

— Đaura! — učini teza i sve joj tijelo prođe neka studen i jeza, pa zanijemi, a uprla oči u Hatidžu, te ne umije da progovori. Teza je od starih žena, za nju je din din; za nju je grijeh, grijeh. Nju je ova ispovijest užasnula, jer to bješe grijeh, koji Alah već ne može oprostiti, ali je bolesnicu valjalo tješiti, pa ma i lažnim utjehama.

— Grijeh je, Hatidže, pregolem. Ja ga neću nikom reći, ali ga Alah zna… opet, oprostiće ti valjada… Eto, ti se kaješ, ti si ga zaboravila … onog… pa se kaješ… tebe je stid od tvoga grijeha…

Teza je to sve brzo i potresenim glasom govorila.

— Ne! — dodade Hatidže, koja je tezu mirno slušala. — Ne, neće meni Alah oprostiti!…

— Hoće, kz’m, hoće!…

— Neće, tezo, jer ja se ne kajem, ja ga nijesam zaboravila, mene nije stid… ja ga i sad volim; ja ga ne mogu izvaditi iz srca… ja znam, koliki grijeh nosim, ama mi je sladak taj grijeh, ja hoću da umrem sa tim grijehom… ja ga i sad volim!…

— Hatidže! — ciknu teza i pljesnu se šakama, a pogled upravi gore nebu i osjeti kako je prođe groznica i izlomi joj sve kosti.

— Ja ga i sad volim! — dodade Hatidže tiho, mirno, ali odlučno, pa zavali glavu i sklopi oči, kao da zaspa a valjada da budna sanja.

⁂

Tog istog dana zamoli ona tezu, sevapa radi, da ode u „Bej-bahče“, pod onaj hrast, i da potraži ima li čega u onoj rupi, gdje je ona čevre ostavila. Teza ne htje, ali kad vidje da Hatidže broji pošljednje sahate, učini joj i ode tamo, pa nađe pod rastom drugo čevre a ne ono što je Hatidže ostavila.

Kad joj ga donese, pa vidje Hatidže da to nije njeno čevre već drugo, obli je rumen po blijedom licu i slatko se i zadovoljno nasmiješi. Razvi čevre i unutra nađe mali komadić ćumura. A ćumur znači: „Bog ti života dao!“

Hatidže grčevito stište u šaku taj maleni znak i — kad su je mrtvu namještali i rasklopili joj grčevito stisnutu desnu šaku, sav joj je dlan bio crn, te su se čudili svi, osim teze, koja je žalosno klimala glavom žaleći Hatidžu više radi grijeha no radi smrti.

Alah rahmet ejlesn — Bog da je prosti.

2.5. R’z

2.5.1. Poglavlje 1

Hadži-Abduš ima kuću niže Ibrahim-pašine džamije. Na vrlo velikoj kapiji ispružila se streha, te bi se pod njom čitava kola mogla skloniti od kiše. Na desnom krilu izrezan je jedan manji kapidžik, jer kud bi svaki prolaznik otvarao onoliku kapiju. Unutra je, iza kapije, jedna mala oniska kućica sa dvije odaje. Tu je Hadži-Abdušev selamlik. Jedna odaja zastrta ćilimima, a duž istočnog i zapadnog zida dugačak minder, zastrt šarenom basmom, i dvije-tri sandalije; a u drugoj sobi je izmećarska odaja i odžak.

Odmah iza ove kućice diže se visok plot uz koji se pruža zelen pasulj, zavrćući svoju vriježu uz zategnute redove kanapa, i na tom plotu mali kapidžik; malo viši čovjek pa bi se morao sagnuti da prođe. Iza toga plota je haremluk, stara ali lijepa i udobna kuća, sa prostranim doksatom i vrlo mnogo pendžera. Na doksatu ima jedno uzvišenije mjesto, kao neki mali a uzvišeniji doksatić i tu je prostrto jedno tanko šiljte, pokriveno čupavim sidžadetom koje je već izblijedilo od sunca; a uz zid prislonjen tvrd, slahom nabijen jastuk. Ovaj doksatić je najmilije mjesto Hedži-Abduševo. Tu, na onome sidžadetu, provodi on jutra i večeri. Ujutru, tek što se umio i uzeo avdes, spusti se na to sidžade pa pravi cigaru za cigarom; donose mu lokum i bistre vode, pa onda kavu, jednu, dvije, tri… Tako pred veče a tako i po večeri. Koliko je puta o ramazanu odsjedio na ovome sidžadetu po cijele noći, pušeći i zabavljajući se gustim dimom, razmišljajući i udišući meki miris koji pušta lipa, što se u bahči razgranala.

Sjedne tu na simade, kod njegovih nogu, i hanuma mu Atije po koji put, pa razvezu muhabet o svijetu o godini, o ćesatluku… Dok oni tako na doksatu a u bahči nazli-Đulsime, mjezimica Hadži-Abduševa, obilazi cvijeće što ga je svojom rukom zasadila; te s onoga otkine žut list a s ovoga uveo cvijet; ni jedan kamičak ne ostavi u liji, ni jedan listak na stazi. Mala bahča, jedva dvaest aršina uzduž i poprijeko, ama čista, lijepa i naređena…

Hadži-Abduš je već ostario. Ima mu, valah, i šeset. Proživio je lijepo svoj vijek sa Atije-hanumom; ima im preko četeres godina kako su zajedno. Alah im dao i poroda; imali su krasnog sina, rahmetli Nazifa; izučio i mejtebe i ruždije svršio, pa htio ga Halzi-Abduš da metne za ćatiba u konak, ali Nazif, kako bijaše adžamija, jahao jedan put konja na nekom sunetu i trkao se sa drugima, te se oznoji i on i konj. Eto odande dobi tresku, te tresku, tresku. I šta nije jeo i pio, ali ne moga da se izliječi; izgore ga ona silna vatra i umrije. (Alah rahmet ejles’n!) Ostadoše Hadži-Abdušu još dvije šćeri, Imiše i Đulsime. Imiše je bila starija od Nazife, a Đulsime je mjezimica. Imiše se dade u dobra čovjeka samo ode u drugu kasabu; to malo bi teško Hadžiji i Atije-hanumi, ali im ostade Đulsime, najljepši i najmirisviji cvijetak, da im sladi stare dane.

Hadži-Abduša zna i poštuje cijela kasaba. Nije zenđil, ama ima koliko treba, a on i ne traži više. Prav je i zdrav je na riječi, te i paša i kadija hoće da mu čuju laf. A učinio je i za dušu što je mogao. Eto pred njegovom kućom, na sokaku, on je sagradio ćupriju preko potoka, jer tu mnoga sirotinja prohodi. Lanjske je godine o svome trošku opravio i okrečio jedno teće; zimus, kad je stegla najveća zima, kupio je dvanaest tovara drva i razdijelio po Muhadžer-mahali sirotinji. A ne čini Hadži-Abduš to što mu se preljeva nego odvoji, prođe i bez onoga što se ne mora biti, pa sastavi paru dvije, tri, te polako, polako sabere koliko mu treba da sevap duši steče.

I prije je bio takav, ali od kako mu umrije Nazif, još je poviše i ako mu je Alah udijelio takvu krasnu utehu kao što je Đulsime, koju Hadžija i ne zove drugčije već: „Gugutko moja!“ a Alije-hanuma još je mazi i miluje onako isto, kako ju je mazila kad je bila mlada. A Đulsime i odrasla i postasala, te ne ima u kasabi djevojke kao što je ona, i ako je ima, ne ima ni u koje tako grlo, grlo bilbilovo, kakvo je u Đulsime. Koliko puta Hadži-Abduš sjedi na onom sidžadetu sumoran, neki seklet pritiskao mu dušu, nabralo mu se čelo a oborio glavu na grudi, pa zvekeće mu brojanica koliko je brzo prebraja i odvaja zrno po zrno prstima, koji dršću. Đulsime dolje u bahči, pod granatom lipom, polako, tiho, slatko pjevuši onu staru, onu pjesmu od zemani vakta, onu pjesmu što ju je u mladosti Atije-hanuma pjevala Hadžiji i što ju je Đulsime od majke naučila. A starac, najprije jednim uhom i čuje i ne čuje pjesmu, pa zatim je sluša sve više i više; sa čela mu se rasturaju bore, sa duše mu se miče seklet; diže glavu i diže oči, pa se slatko smiješi i dovikuje joj sa doksata: „Gugutko moja!“

2.5.2. Poglavlje 2

Đulsime je tako i odrasla, u rahatluku, u ljubavi, tu kraj oca i majke, na doksatu, u bahči. Ona drugi svijet i ne zna. Dohode u Atije-hanume mnoge hanume, odi i Atije-hanuma u njih, ali Đulsimu ne vodi. Đulsime najviše što odi u dvije-tri konšike, a od ovih najradije u udovice Elife-hanume što tu, četvrta-peta kuća od njih, sjedi.

Elife-hanume je najslađe razgovara; ona joj priča sve, sve što čuje; ko je umr’o, ko se ženi, ko ašikuje. Pored Elife-hanume i Đulsime zna malo nešto o svijetu.

— Pa kako se to ašikuje? — pita jedanput Đulsime, pa joj Elife-hanume i to kazuje i na široko i na dugačko. Ama to Elife-hanume i umije nekako tako lijepo da kaže i da ispriča da se Đulsimi sve zažare obrazi te misliš cio je dan kraj odžaka sjedila.

Poslije, Elife-hanume ima brata Šerifa. Nije ga Đulsime nikać vidjela, ali joj Elife-hanuma i o njemu zbori, mnogo joj priča; kako je dilber, kako je junak. Zna Đulsime i kako fes nosi Šerif i kakav altipatlak ima i kako ala franka nosi pantalone i kondure, sve, sve već zna Đulsime, pa opet sjutradan dođe u Elife-hanume, te je pita, kao da je zaboravila:

— Je li, hanume, u Šerifa je fes al?

Pa valjada sa tih muhabeta i voli najviše da ide u Elife-hanume.

Jedanput tako reći će joj:

— Oh, kako bi’ voljela da vidim Šerifa?

— Pa dobro, k’zn, poslaću mu aber da sjutra prođe.

— Aman, ama-a-an, hanumo! Ama da ne zna, da sam ja to htjela.

— Kako da zna?

Kad sjutra, istina, sjedi Đulsime na pendžeru u Elife-hanume, pa gviri kroz rešetke a Šerif, eto ga sokakom. Nosi ponosito glavu, na njemu ala franka haljine, tijesne pantole a kondure plitke, isječene, te gviri šarena čarapa; pa fes navalio na oči. Pravi efendija. Đulsimu uzeo neki stid i plamen udario u obraze, pa taman Šerif da prođe pored kuće, a ona bjež’ sa pendžera.

— Vidje li ga? — pita je Elife-hanume.

— Jok, hanume!

— Ama, pa ne prođe li?

— Dok bješe ozdo, što sam ga nešto malo vidjela, a kad da dođe bliže a meni se nešto napunile oči suzama, i nešto me uhvati strah, te ga i ne vidjeh.

Elife-hanume da se iskida od smijeha.

Prođe opet neki dan a Đulsime će reći Elife-hanumi:

— Nema Šerifa opet da prođe!

Elife-hanume slatko se nasmije, pa miluje Đulsimu po obrazu i veli joj:

— Da te pitam nešto ali pravo da mi kažeš!

— Šta?

— Ako ćeš pravo da mi kažeš, tako ti mladosti?

— Hoću!

— Je l’, voliš li Šerifa?

Đulsime se najprije uplaši od takvog pitanja, pa onda zaćuta, zamisli se i zabrinu se…

— Kaži, zašto od mene da kriješ?

— Ne krijem, hanume! — odgovori brzo Đulsime. — Ne krijem, nego evo da ti kažem. Ja ne znam… ne volim ga… a volim tako da ga vidim… da mi je sasvim iz bliza da ga vidim…:

— Peki, peki! Neću te više pitati. Kad ga zavoliš a ti mi sama kaži.

— Kazaću ti, hanume, neću kriti od tebe.

— Nego… znaš šta, Đulsime, evo dođi sjutra. Ja ću zvati Šerifa, pa ćemo ja i on sjedeti na doksatu i piti kavu a ti sjedi u sobi mojoj, pa ga vidi lijepo i gledaj ga koliko ti drago.

— Ali da mu ne kažeš…

— A gdje bi’ mu to kazala?

Pa tako sjutradan i napraviše. A od tada Đulsime je sve radije išla u Elife-hanume, a i Šerif je mnogo češće prolazio tim sokakom i mnogo se češće uvraćao u svoje sestre na kavu.

Prošlo je tako i podosta mjeseca, a jedanput eto ti Elife-hanume u Atije-hanume, te prvo ovaj i onaj muhabet dok na pošljetku ne reče e je došla da joj ište Đulsimu za Šerifa. Tražili su i dosad Đuslimu koliki čestiti i valjani bećari, pa i Hadži-Abduš i Atije-hanume, sve nekako zavijaju, obrću, ne dadu. I ne što bi imali što-tod zamjeriti momku, ja li kući, ja li dostu, već tako, boje se, boje se za sebe; otiće im sva radost iz kuće i ostaće sami pod starost. Pa i sad, kad Elife-hanume reče zašto je došla, a Atije-hanume se zbunila, plače, a ne umije ništa kazati. Veli, kazaće Hadži-Abdušu; razgovaraće sa Hamdži-Abdušem.

A kad je, istina, uveče pomenula Hadžiji, on sve bjesni i lupa po kući:

— Zar ja svoje dijete da dam Šerifu, tome pošljednom r’suzu što se vuče po cijelu noć po jeđupskoj mahali; tome sarošu, tome komardžiji. On, ako hoće da se ženi, neka čočeke uzima za žene, one su taman za njega, sa njima je on obikao!

A sirota Atija samo ćuti, jer, Alaha mi, ima Hadžija hak. Takav je na dlaku Šerif, kako ga on kazuje. Cijela kasaba zna da Šerif ide noću u jeđupsku mahalu, te tamo sa čočecima. Pa i komardžija je, a što je najgore saroš je, pije i vino i rakiju, kao pošljedni čovjek. I kad sokakom odi, ne ide kako mu dolikuje, već nagne fes na obove, a kitku pusti naprijed, te mu se više očiju niha; nosi bastun, a cigarluk mu debeo, koliko ruka u čovjeka. Pa zaviruje u kapidžike i u haremske pendžere, a već rišćanska žena teško može rahat proći kraj njega.

Ima hak Hadžija, takvi je Šerif kako ga on kazuje.

2.5.3. Poglavlje 3

Ne znam baš koliko, ama kanda već prošlo i pet mjeseca od onog dana, kad ono Elife-hanume bješe u Hadžijinih da prosi Đulsimu. To bilo, pa se zaboravilo, a Đulsime i dalje ostala kao što je i bila, nazlija i ocu i majci.

Ali Đuslime nije više onako vesela, ne pjeva više kad šeta između lija, te da Hadži-Abduš sa doksata sluša svoju gugutku. Lice joj nije više onako rumeno, nego žuto i uvelo; oko joj nije više onako veselo, već bono i suzno, upalo u duplje a oko očiju joj se ocrtao modar prsten.

— Što joj je? — pita brižno Hadžija-hanumu.

— Što je tom djetetu?

Ne kazuje! — odgovara hanuma, a oči joj pune bola i suza i lice joj bez boje i riječi joj dršću i gleda u zemlju. Grješnica, ona je već znala šta je Đuslimi, ali, zar je smjela kazati?!

— Jesi li joj davala iljače? — pita opet Hadžija.

Na sve, na sve, što ju je pitao, — a pitao ju je i svako jutro i svake večeri — na sve mu je Atije-hanume odgovarala i ovako i onako, ali na jedno mu nije umjela ili nije mogla da odgovori, na ono: što je Đulsimi?

Jednom je i on sam pitao. Bilo pred veče, a on sjedio na svome mjestu, na doksatiću. Prođe Đulsime velikim doksatom da ode u amamdžik nekim poslom, a Hadžija je zovnu.

— Sjedi, sjedi, k’zn, ovdje kod mene! — vele joj blago i toplo.

Ona uzme papuče kraj sidžadeta, podavi dimije, ste sjedi na sami vrh sidžadeta, a sve u zemlju gleda i dršće kao košuta i mijenja boju u licu.

— Što ti je, elmas’m, kaži meni? Boli li te nešto; imaš li neki dert? — pa je pomilova očinski dršćućom staračkom rukom po crnoj, mekoj kosi.

A Đuslima briznu u plač, pa skoči te pobježe u svoju sobu, a tamo pade na dušeke i stade jecati kao malo dijete.

— Ima neki dert, te neće da kaže! — veli Hadžija Atije-hanumi.

— Tako će biti! — dodaje hanuma i dršće i ona i grize donju usnu.

Poslije već Đuslima nije ni izlazila mnogo iz svoje odaje. Po gdje-kad, po gdje-kad, dok i to ne prestade. I kad pita Hadžija za nju, veli mu hanuma da je ne dira, bona je ali, inšalah, biće dobro.

— Inšalah! — dodaje Hadžija, ali nešto vrti glavom i sve mu to čudno izgleda.

Atije-hanuma sad već kad sjedne na sidžade da pije sa Hadžijom kahvu, izbjegava da govori o Đuslimi; navija na svašta drugo razgovor, samo da ne da Hadžiji ni vremena da se zapita o Đulsimi.

Kad joj dođu hanume u pohode, a ona ih vodi u drugu odaju, a kad one traže da obiđu bonu Đuslimu a ona im veli: „Spije!“ ili: „Ne može, ne trpi muhabet, ne voli da joj ko uđe u odaju; eto i ja joj ne odim do kad me viče!“

Eto, tako navija sirota hanuma; a kad je sama, kad je niko ne vidi, a ona se gruva u grudi, čupa i vije se po patosu, kao sinja kukavica.

— Vaj bana! Što ću i kako ću?! — nariče sirota i jaduje.

Tako danas, tako sjutra, a jednoga dana, valja. da se prekrha nešto u nje te, kad bješe Hadži-Abduš na sidžadetu, a ona priđe slobodno i gleda mu u oči, ali joj cijelo tijelo dršće i noge klecaju.

— Išteš nešto da mi kažeš, hanume? — pita je Hadžija.

— Aman, efend’m! Alah je veliki i pravedan, a mi smo griješni… Mora da smo griješni, kad nas kazni sramotom.

Hadžija podiže obrve, a cigarluk ostavi kraj sidžadeta i pogleda mrko u hanumu, no ona ne izgubi hrabrost.

— Ja sam, efend’m, trpila, ama ne mogu više. Evo da čuješ i ti za našu sramotu i r’suzl’k. Naša Đuslime… — i tu prekide riječ, uhvati je kao neki ropac u grlu i stiskoše joj se usne.

Hadžiji najpre ostaše oči ukočene; dva-tri dekika gledao je u hanumu, kao da je nije razumio, a zatim mu zaigra donja usnica; udari mu neki plamen u obraze i nozdrve mu se počeše širiti, a vratna žila mu nabreknu i pomodri… Ali se mirno diže sa sidžadeta, prođe pored hanume a i ne pogleda je, i ode u svoju odaju odmjerenim, krupnim koracima.

Crna Atije-hanuma razumjela je što je, pa odleti vratima one sobe u kojoj je Đulsime ležala, zabravi ih i sama ostade pred vratima.

Hadži-Abduš izađe iz svoje odaje sa altipatlakom u ruci, ali sad već ne više mirno već misliš preleće doksat, a snažno rukom gurnu u stranu bijednu hanumu.

— Ne, Adžo! — pisnu Atije-hanume. — Ne, prvo mene, pa onda nju!… Jesi li joj ti dao život pa da joj ga uzmeš?!

— Alah joj je dao život, ali r’z, r’z sam joj ja dao!…

— Ne, Adžo, aman!,… Ne griješi dušu! Ko je još ubijao gibekliju?! Zar dva grijeha da nosiš; zar sa dvije krvi da se zadužiš? Imaš kad r’z otkupiti i oprati… Aman!… — i ona mu se objesi o onu ruku u kojoj mu je bio altipatlak i ta ruka pade, malaksa. On uhvati snažno za ruku svoju hanumu pa je povuče od vrata i odvuče u svoju odaju. Ostavi tamo altipatlak na minder, izvadi čevre te pobrisa znoj sa čela, a zatim uze altipatlak i pažljivo ga stavi u pojas. Poćuta malo, poćuta, pa će onda dubokim, hrapavim i promuklim glasom reći:

— Ko mi uze r’z?

— Ne znam — odgovori tiho hanuma.

— Znaš!

— Ne znam! — ponovi ona odlučno.

— Nije ti kazala?

— Nije, neće da kaže!…

— Kazaće!… Kazaće!… — grmnu Hadžija. Zatim izađe iz vrata, pa ih tresnu za sobom, a velikim krupnim koracima pređe preko doksata, pa preko bašte i ode negdje kroz kapidžik.

2.5.4. Poglavlje 4

A čim se on izmače, Atije-hanume ni časa ne počasi već posla izmećara da dovede jedan strem dobar, pokriven. Izmećar ode, a Atije-hanume razastrije jednu bošču, te poče u nju slagati šeove, što je gdje našla, a suze joj lipte niz oči, a ona se zagrcnu, za zagrli onu bošču te poče plakati i jecati.

— Spremo moja, čeizu moj, hairu moj… Vaj, vaj bana!… — pa se grunu pesnicama u grudi i dohvati čupati solufe.

Diže se zatim polako, te uđe u odaju Đulsiminu. Đulsima nije ležala, sjedila je u dušeku pa plakala i jecala.

Atije-hanume ne smije da je pogleda u oči, nego jedva, jedva poče:

— Đulsime, ćerime, eno ti je gotova bošča… sad će ti doći strem, pa… idi… idi!… — pa tu joj udari potok suza i ona pokri oči čevretom.

Đulsima ciknu kao ranjena, skoči sa dušeka te uhvati mater za ruke:

— Gdje ću, gdje ću; zašto? Vaj, vaj!… Zar da me otjerate, kao pošljednu?… Aman, dajko!…: Ja ću moliti Adžu da me ostavi pod ovaj krov…

— On će te ubiti!

— Pa neka me ubije. Ovdje, ovdje neka me ubije!…

— Ne tjeram te ja, sinko, ali bježi, nemoj ni dočekati Adžu, bježi… Idi u sestre, u Imiše, u drugu kasabu, daleko…

— U Imiše?

— Primiće te, idi, pa valjada će dati kadgod Alah da te majka opet vidi…

U tom i kola zatandrkaše i ustaviše se pred kućom.

— Ah!… — ciknu Đuslime. — Ubij me, majko, ne tjeraj me!…

Ali Atije-hanume ne progovori ništa, izađe mirno te uze onu bošču, pa je dodade izmećaru da je odnese u kola, pa se onda opet vrati Đulsimi.

I Đulsima se više ne opiraše; pođe mirno. Samo kad izađe na doksat, ciknu ujedanput, pa poleće onom mjestu gdje je obično sjedio Hadžija, pade na koljena i ižljubi ono mjesto gdje njegove noge obično stoje. Nađe i papuče mu, pa ih stade ljubiti pokajnički, bono… A zatim se diže i pade majci u zagrljaj.

— Hvala, hvala na hljebu i soli i… alali, alali, majko, alali!…

— Alal neka ti je!

Ona se diže i odvažno siđe niz basamake, prebaci feredžu, a pokri lice pečetom, otvori kapiju i uđe u kola.

— Alali! — viknu kroz arnjeve još jedan put, a suze je zagušiše.

— Alal neka ti je! — odgovori Atije — hanuma pa pođe brzo u kapidžik i jedva stiže do doksata, te pade ničke na patos naričući. Diže još jedanput glavu te osluhnu… ču daleko tandrk kola, sve dalje… dalje. A kad se više ne ču, riknu hanuma kao ranjena zvijer, ali valjada joj prepuče srce, usanuše joj suze, te ni jedna više ne kanu.

Pred veče dođe Hadžija mirno, kao da se ništa nije desilo. Sjedi na svoje sidžade kao i otprije; niti što zapita hanumu niti joj što reče.

Znao je on da će njegova hanuma učiniti što je učinila i skloniti grješnicu ispred očiju, te zaštediti jednu krv i jedan grijeh poviše.

2.5.5. Poglavlje 5

Prošlo je od toga doba mnogo, mnogo vremena. Prolazili su dani, mjeseci, godine, U Hadži-Abduša sve je kako je i bilo, samo kuća nije više vesela, a bašta se i zatrla. Malo još drži se ona lejica kraj kuće, što po njoj raste feslijen i nana i što je stara hanuma nadgleda, jer Hadžija voli feslijen i nanu, pa kad uveče sjedi na doksatu, a ozdo mu dohodi taj pitomi miris i sladi mu dušu.

Deset godina je prošlo tako i niko u kući za to vrijeme ne smjede pomenuti ime Đulsimino. Jedanput samo, sam Hadži-Abduš reče hanumi, kad je radila oko svoje lije:

— Ne muči se, more, babo! Druge su ruke bile za to a ne tvoje! — pa duboko uzdanu i obrnu brže razgovor na drugu stranu, kao da zabašuri ono što je nesmotreno izrekao.

Deset godina u kući nije bilo vesele riječi; deset godina sjede oni kao apsovi u kući; nigdje ne idu, a ne vole ni da im ko dođe. Jedva po gdjekad po gdje-kad da izađe Hadži-Abduš, i to nikad u čaršiju, već u kakvog dosta, pa i to vrlo malo što posjedi.

Jedanput im je bila i Imša u gostima. Sjedila je čitavu havtu u njih, ali je Hadžija nikad ne zapita za Đulsimu, niti ona smjede progovoriti za nju.

I Atija-hanuma jedanput tražila izin da ide u Imiše, no ne dade joj Hamdžija. Ne reče joj zašto, ali ne dade izin.

A Atije-hanume, ako nije smela pred Hadžijom, u veče kad su lijegali, pitala je Imišu sve, sve, sve. Imiša joj je pričala kako njen efendija isprva nije hteo da primi Đuslimu u svoju kuću; nije htio ni njegova kuća da se sramoti. Ali, Imiša ga molila i na njen aman primio je. Rodila je muško, pa je i sad živo i veliko je, ide i u mejtebe. Ima mu već deset godina, lijepo dijete kao jabuka. Đuslima ga voli i premnogo voli, grli ga neprestano i ljubi. Nigdje ne ide iz kuće i služi kao izmećarka; sve radi, samo da se udobri Imiši i njenom efendiji. A noću plače, kad uspava dijete, a ona cijelu noć plače i žali kuću, žali majku i žali Adžiju; voljela bi’ da im se vrati, pa makar da je kao izmećarku prime, samo da im se nađe pod starost. Imiše je priznala da je za to maksuz i došla da se moli, ali ne smije jer poznaje Adžiju. I poslije, da nema ono dijete, pa hajde de, a ona neće od djeteta da se odvoji.

— Alaha ti — pita Atije-hanume — reče li ti koji put, od koga joj je dijete?

— Nikad!… Tvrda je, k’o kamen. Koliko sam je puta pitala pa nikad ne htjede kazati.

— Aman, aman!

— Pa zar se ovdje ne zna?

— Ič, ništa. Cijela kasaba zna za tu našu sramotu, ali niko jošte ne reče od koga može biti. Ja se i sad čudim još… Nije se odvajala od kuće i od mene!…

Tako su šaputale u odaji Atije-hanume i Imiša, pa se onda dogovarale kako bi zamolile Hadžiju da oprosti Đulsimi, da je primi makar kao izmećarku. I dogovoriše se dva-tri puta kako će sjutra zamoliti se, pa kad dođe sjutra, a Adžo sjedi na sidžadetu, a one mu požele „Sabah hairjols’n!“, pa se zgledaju i govore očima među sobom; ali ni jedna ne smije ni riječi kazati.

I tako Imiše-hanuma ništa ne bitisa a dođe joj vakat i za polazak. Kad priđe ruci Hadžijinoj da mu kaže zbogom, a on se maši rukom u pojas, te izvadi otud pet bijelih medžidija te joj spusti u šaku.

— Na, — veli, — neka ti se nađe!

— Što će, Adžo, meni je efendija dao koliko mi treba.

— Ako, neka imaš koju paru poviše za sirotinju!

Imiše-hanume razumjede to, te taman da dograbi priliku da se zamoli za nesrećnicu, ali hadžija je poljubi u kosu, pa naglo ode sa doksata ti sa kapidžika joj poželje: „Hair-jols’n!“ te čisto pobježe iz kuće.

2.5.6. Poglavlje 6

Prošlo je još vakta od onda, otkako je bila Imiše u Adže. A što više vakat hodi i stari se više, pa starost i hastaluk nosi.

Hadži-Abduš leži u jataku ima već mjesec dana, Ne zna što mu je; nešto ga u grudima peče i mori. I ne jede, samo što vodu pije i uvijek je žedan. Liječila ga je Atije-hanuma i ovako i onako; koga sve nije poslušala i šta mu sve nije davala! A srce mu zdravo, ne izgleda kao da mu je pisani sahat blizu, ali tako, ne može da se digne i slabi, slabi, svaki je dan slabiji. Dolazio je i beledijski hećim pa ga je gledao i dao mu nešto da pije, te ako mu od toga bude nešto lakše.

Dvori ga Atije-hanuma i ne miče se od njegova dušeka. Koliko je puta sjedeći tako kraj njegova dušeka mislila na svoje prognano dijete, ali zar je smjela vrijeđati bolesna Hadžiju, te mu to pominjati. Čekala je neće li koji put sam pomenuti. A navodila je onako iz daleka razgovor, ne bi li ga zapodjela. Tako jedanput će reći:

— Adžo, efend’m, da zovemo Imišu, neka dođe.

Ali Hadžija zatresa glavom, pa veli:

— Jok! Nijesam ja, babo, još za umiranje. Ako dođe do toga… zovni je, a ovako… ima ona svoju kuću, neka je čuva!

Jedanput opet, dodaje mu Atije-hanuma kašikom onaj iljač što mu je napisao beledijski hećim, pa nekako zadrhtala joj ruka te joj se prosu iljač.

— Ej, ej babo, — nasmija se bolesnik. — Hič ništa ja s tobom. Šta ćeš, kad nemamo nikog mlađeg da nas njeguje i mene i tebe.

— Imamo! — dodaje hanuma tiho, a oči uprla u zemlju.

Hadžija se zakašlja i obrnu glavu na drugu stranu, kao da nije ni čuo što mu hanuma reče.

Jednoga dana bilo nešto malo teže Hadžiji. Pritislo mu nešto grudi te mu ne da ni da se nakašlje, na da diše rahat.

— Nije mi dobro! — veli hanumi. — Nije mi ič dobro! — pa nasloni ruku na grudi. — Ništa mi drugo nije… umrijeću, a… ovako bez r’za…

Atije-hanuma ne moga više; udari u plač pa zagrli noge Hadžijine i stade ih ljubiti.

— Aman, efend’m, bilo… dosta je bilo! Deset godina… i Alah za toliko vrijeme oprosti… eto, nemaš ko da te njeguje!…

Hadžija ne odgovori ništa, ali teško uzdanu, a suze mu naiđoše na oči. Zaćuta… Ćuti on, a ćuti hanuma, jedan dekik, dva tri… Prođe pola sata, a oni ćute. Najzad Hadžija se okrete hanumi pa veli:

— Da sam znao bar ko je, da operem r’z!…

Alije-hanuma ne reče ništa, ali se brzo izvuče iz sobe i odmah naredi što je smislila.

Prođe zatim još pet-šest dana, kao i svi dani; Hadžija bolan, a Atije-hanuma kraj njegova dušeka. A jednoga dana pred veče zaustavi se pred vratima jedan strem. Ču se lijepo kako dotle zvoniše zvoncad i kola truckaše, pa se tu zaustaviše,

Hadžija diže glavu i strogo pogleda u oči Hatije-hanume a hanuma obori oči. Hadžija se nešto uznemiri u dušeku, pa kad još ču da neko čuka u kapidžik a on brže čevretom obrisa oči.

Hanuma se diže te izađe na polje, a malo zatim vrati se i sa njom Imiše. Pritrča Adžinom dušeku, poljubi mu ruku i prisloni je na čelo, pa ga zapita:

— Kako ti je, Adžo?

On ne odgovara, već gleda i dalje u vrata, a kvaka na vratima dršće pod nečijom rukom, koja nema snage da ih otvori.

— Jesi li sama došla? — pita Hadžija Imišu.

— Nijesam! — odgovara ona a ujedno pita očima.

— Neka uđe! — dodade Hadžija, a dršće mu brada od uzbuđenja.

Vrata se polako otvoriše i Đuslima pođe, pa pade na patos i ciknu, te onda diže glavu i vukući se na koljenima dopuza do Adžinog dušeka, pa mu uze ljubiti noge i papuče, a suze joj teku i nešto grca u grlu a kida se u duši…

Hadžija pokri rukom oči, a drugu pružio, pa maše njome, tražeći Đulsiminu glavu, a kad je nađe, pritište je na grudi, ali… otvori oči zatim i sagleda iza Đulsime uplašenog dječka, koji stoji i zvjera i čudi se šta se to zbiva.

Hadžija se pridiže na laktove, lako kao da nije bolan; raskolači dobro oči, gledajući dječka i kao nešto domišljajući se. Pa, u jedan mah se pljesnu po čelu i čisto riknu:

— Ha, poznajem ga! Poznao sam mu lice! — onda skoči iz dušeka, kao da nikad ni bolovao nije, te poteže vratima; pređe preko doksata i ode u svoju odaju pa je zatvori za sobom.

Tene se zgledaše i okameniše. Prva progovori Imiše:

— Đulsime, liči li tvoje dijete na svog oca?

— Liči mnogo!… — odgovori tužno Đulsime, pa prigrli uplašenog dječka.

A dok su se žene od čuda povratile i dok su progovorile po riječ, dvije, Hadžija onako bolan ode negdje iz kuće.

Žene se pribile jedna uz drugu pa dršću; osjećaju nešto a ne umeju da kažu. Atije-hanume uze ljubiti Đulsimu, koju deset godina nije vidjela, ali je ne ljubi kao što se ljubi u radosti…

Ni jedna ni riječi ne progovori a opet sve tri se razumiju i sve tri jedno misle.

Tako prođe jedan, pa dva, pa tri sata… a onda neko zakuca na kanidžik. Atije-hanume brzo skloni dječka u drugu odaju.

Na vrata naiđe Hadžija. S polja još sa doksata čuješ kako ga trese groznica, ali vesela lica i uzdignuta čela. Uđe, raspasa se; izvadi iz pojasa altipatlak, koji zamirisa na barut i stavi ga na jastuk, pa zatim pada ničke na dušek i poče drhtati i stenjati. Čitav sahat ga trajala ljuta vatruština; čitav sahat niko ne progovori ni riječi. Tad kao da ga malo popusti te se okrete u stranu:

— Halali, Atije… Došao mi je sahat!

— Halal neka ti je, Adžo!

— Halali, Imiše!

—— Halal!

— Halali, Đuslime… Đuslime… gugutko moja!

Ona se naže i pade na njegove grudi, pa se tu čvrsto, kao davljenik prikopča; misliš nećeš je moći rastaviti.

. . . . . . . . . . .

A u tu tišinu u jedan mah doprije iz konšiluka tužan jauk i vrisak.

Atije-hanume osluhnu, osluhnu, pa reče tiho:

— To je u Elife-hanume!

I Đuslime diže glavu i osluhnu, te ču i ime onoga nad kojim Elife-hanume nariče, pa vrisnu i potrča u onu odaju gdje bješe dijete, da ga pritisne na grudi.

A Hadžija, u samrtnim mukama, diže i sam glavu, pa kad ču da vrisak odista od Elife-hanume: dolazi, zadovoljno se osmehnu i jedva izgovori:

— Tako se r’z pere!…

To su mu ujedno bile i pošljedne riječi.

2.6. Hadži-Jakub berber

Sunce već leglo; na barjak-džamiji se uznio mali crveni barjačić; top sa kaleta oglasi iftar, a mujezini sa minareta otpjevali akšam-ezani. Hoće da bude lijepa, hladovita noć, a ima li ljepših noći od ramazanskijeh.

Proiftarili smo dobro; ispili po jednu čašu studene vode, pa onda pripalili po jedan duvan te hajd’, u koga ćemo večeras.

Ja sam bogme svakad rado odio u Hadži-Jakuba berbera. Ima lijep čardak u bahči, tu ti odmah kod ruke češma da dohitiš vodu a da se i ne pomjeriš sa sidžadeta, pa onda, Jakub je muhabedžija da ga rijetko ima. Prošao je mnogo svijeta; još dok je mlad bio; išao je u askeriju ovamo i onamo, od jednog kraja carevine pa na drugi, a išao je i na ćabu, pa da je jedanput, nego dva put. Jedanput je išao za svoj esap, a jedanput za drugog. Kad on stane kazivati, kad stane pričati iz starog vak’ta; muarebe ono tamo, muarebe ono onamo; pa se vidio i zborio s carem; pa kako se tukao jedanput sa dvaest eškija; pa kako jedanput naišao na zmijskoga cara… e, slušao bi’ ga cijelu noć do zore. Koji put se u priču zanese, zanese, pa zaboravi istinu, te počne da kiti, kiti, ama ne m’oš uho da odvojiš, misliš najljepšu knjigu čitaš.

A u ovim noćima ramazanskim, ako hoćeš da te prođe san; ako hoćeš da ti prođe noć onako, kako je Alahu drago, a ti hajde u Hadži-Jakuba.

U bahči mu se razgranala lipa, pa onaj miris čisto te uspavljuje, a tu žubori češma, a tamo neđe u konšiluku udara neko u garnetu: gore na nebu igraju zvijezde kao drago kamenje prosuto po ćilimu; ti vučeš lako dim iz čibuka a srčeš sade-kavu, a Hadži-Jakub nekim mekim, toplim glasom priča ti, priča, a ti kroz tu priču ideš za njim, ideš, ideš, a ne skidaš očiju sa njega, pa ti se i čibuk ugasi…

— Ja se u hanu uspavao — veli Hadži-Jakub pričajući priču kako se po drugi put vraćao sa hadžiluka — a karavan, cijelo moje društvo, krenulo pred zoru. Kad se ja probudim, a handžija veli: „Odoše oni, nego ti požuri za njima; nijesu izmakli ni polovin sata!“ — Kako ću ih stignuti, kad ja puta ne znam? — „Eto tako — kaže handžija — ispod tih selvija pa sve tako pravo, nemoj vrdati ni lijevo ni desno!“ Poslušam ga ja, pa hajd’ pođi tako. Idem, idem, idem, polovin sata, pa jedan sat i dva i tri i četiri… nigdje moga društva. Dođem tako do jednog mjesta, a tu se put dijeli. Što ću sam, mislim se; ako zalutam, teško meni, zemlja mi nepoznata, tuđe kasabe, drugi adeti, kako ću i što ću ja. Udarim desno, jer ovako se domislim: ako mi je pisano da se izgubim, zagubiću se a udario desno a udario lijevo. Idem tako još tri četiri sata, a nigdje hana i nigdje žive duše na drumu te da se upitam. Pade već i akšam, a ja gde ću, nego velim: zanoćiću tu kraj puta, pa sjutra u ime Alahovo dalje. Legnem ja tako i naslonim glavu na jedan kamen, te studen onaj kamen pa jedva sklopim oči. Spijem ja, kad ono, kao da mi neko šapće nešto na uho. Rekoh, snim ja to, ali nije nego sam budan. Opet se ućutim, a san već ne može više da me uhvati; ućutim, ućutim, kad ono opet šapće nešto pod kamenom: „Jakube, Jakube, ne diži glavu sa ovoga kamena dok ga ne zagriješ!“ Što li će to biti, mislim se ja u sebi, te me san više i ne dohvati, ali ne digoh glavu sa kamena, već svaki čas poturim ruku pod obraz, da vidim je li se zagrijao kamen. Kad se kamen dobro zagrijao, a nešto pisnu pod njim: „Jakube, diži sad kamen!“ — Ja ga digoh, a kad pod njim jedna zmija, duga tako koliko moja ruka i još malo duža.

— Jakube, je si li sevaplija? — pita me zmija.

— A dabogme da jesam, sa ćabe idem!

— Pa hoćeš li mi učiniti jedan golem sevap?

— A da ti učinim, kad si i ti meni. Mogla si me i ujesti, pa nijesi.

— Nijesam htjela — veli zmija — a i nijesam mogla jer mi nijesi kriv. Nego nosi me doma pa ću ti reći sve.

— A gdje da te nosim?

— Metni me u njedra, pa pođi tako pravo od ovoga kamena, pa na onaj go brežić; kad se popneš na taj brežić, vidjećeš daleko na zapad jednu rasutu kulu, tu kod kule stani te me izvadi iz njedara.

Učinim ja tako. Evo i sad me još tuga po njedrima, kad vam ovo pričam…

I tu Jakub prekide priču i stade puniti lulu, a mi svi ućutali, te čekamo čas prije da nastavi.

— Efend’m, — poče Jakub pošto pripali čibuk i povuče dva tri dima — dođem ti ja na brežić, siđem ti i do rasute kule, a taman nekako ponoć.

Izvadim zmiju iz njedara i spustim je na zemlju, a ona veli: „E, ’ajde, Jakube, sad za mnom, samo pazi nemoj mi izgubiti trag“. — Ama, što ću za tobom i gdje ću? — pitam je ja. Veli: „Tebi se treba odmoriti, gladan si, žedan si, a i tvoj put da ti sutra pokažem, jer sam ti dužna za tvoje dobro!“

Idem ja tako za njom a ona puzi hitro i lako preko onog kamena, dok ne dođosmo nasred one kule, te tu ona pisnu, kao što zmija može pisnuti. A na to se diže jedan veliki kamen i ozdo, kao iz nekog bunara, prosu se na polje grdna svjetlost, kao da je sunce u tom bunaru bilo skriveno pod kamenom. Meni zasinuše oči te trljaj, trljaj, trljaj, a kad otvorih oči, nema moje zmije, već na onome grotlu i u onoj svetlosti stoji jedna djevojka raspletene kose i sva u bijelo odjevena.

— Hajde za mnom, Jakube! — veli mi, a ja, ’ajd’ za njom, te koračim u onaj bunar i kamen se odmah nada mnom zatvori. Idi ja niz neke stepenice, idi, a sve za onom djevojkom, dok ti ne dođosmo de jedne kapije bijele, staklene, ja li od leda, ja li od biljura, ni sad ne znam vam kazati. Otvoriše se te kapije te mi uđosmo.

— Eh, efend’m, što sam tamo vidio, to se ne može ni upamtiti ni kazati. Grdna velika prostorija, pa sve golemi stubovi i duvari, onako kao i kapija od biljura. Svijetli se i u toj odaji, kao da griju pet sunca; pendžeri sve od bisera a mamovi na njima od dijamanta. Tu ti sovre od biljura i što ti duša zamisli na njima; voća sa svih strana svijeta, meda, šerbeta, i vode, sve u zlatnim i srebrnim bokalima i ibricima. I miriše najskuplja izmirna i đul a ja samo blenem i mislim u sebi:

— Hadži-Jakube, Hadži-Jakube, gdje si ti ovo?

A tu preko sto i dvjesta valjada djevojaka; sve ljepša od ljepše i jednako u bijelo odjevene; oči im lijepe i vatrene; kose crne kao ponoć, a grudi im kao merdžani. Ali sve ćute i sve su nevesele.

Ja se osvrći ovamo i onamo, te kao našao se u nezgodi; ko me dovede ovamo i što ću i kako ću? A tek će jedna, najljepša među djevojkama:

— Jakube, ja sam te dovela ovamo.

— Ama — iščudih se ja — ono bijaše zmija.

— Ja sam to bila, veli ona, nego ti si umoran i žedan i gladan, pa napij se i najedi, a taman dotle će i zazoriti, a tad ćemo mi sve što nas vidiš opet se pretvoriti u zmije i razići ćemo se iz ovih dvora, pa tek ćemo se sabrati sjutra u veče. Za to ćeš ti ovdje sjutrašnji dan prospavati, a kad uveče dođemo, imaćemo kad cijelu noć, te ću ti ja ispričati što ti valja znati.

Zasjednem ti ja tako te jedi, braćo moja, koliko mi je trbuh ponio. Evo još i sad sam željan onih jela i onog voća i one vode!… Odvedoše me i da spavam, a ni sad vam ne umijem reći, kakvi ono bijaše jatak i oda šta, ali, pet cara da združe svoje blago, ne bi ga mogli otkupiti. Svileni dušeci svi čistom paučinom napunjeni, a kreveti zlatni i biserom iskićeni. Čirak, bolan, od jednoga dijamanta, a svijeće od dragoga kamena, pa se i ne pali već onaj dragi kamen svijetli bolje no da si upalio sto svijeća. Legnem ti ja tako carski, škripi ona svila poda mnom, a povija se paučina i tada mi padoste vi svi na pamet, te velim u sebi: što li radi sad ona moja sirotinja što spava na slamnim i vunenim dušecima, a svijetli joj lojana svijeća!…

Tu se Hadži-Jakub zasmija a i mi svi, te danusmo jedan čas, a taman i dijete donese još po jednu kavu, te ulijepismo i pripalismo još po jednu cigaru, a Hadži-Jakub nastavi:

— Cio sam dan slatko prespavao, a i ko bi se sjetio, u tako parskim dušecima, da se budi. Kad dođe pred akšam, a moja svijeća od dragog kamena opet zablješta, jer preko dan nije toliko sjala, te me udari onaj blijesak u oči, pa htio ne htio probudih se od one svijetlosti; umih se đulvodom iz zlatna legena, te kad izađoh iz odaje, a u dvoru sve djevojke na okupu, sjede onako nevesele i ćute. Ona moja — opet vam kažem najljepša među tolikim ljepotama — uze me za ruku, te izvede u bahču, pa sjedosmo na jednu biljurnu klupu. Kakva je to bahča ne umijem vam je opisati, i ja je se tek ovako ne mogu sjetiti, već kad zažmurim, pa tako dugo, dugo uputim, a ono izađe mi pred oči, te se sjetim i onih potočića što ne žubore kao ovo naši potoci, nego njihov žubor to je najljepša pjesma što si je kadgod čuo, pa svaki potok drugu pjesmu žubori; pa onda ono cvijeće, kao da svaki cvijet u kruni ima svijeću ili kao malo oko, ja li kao zvijezdu; pa onda bilbili na grani poje pa sačekavaju jedno drugo. Ih, ih, ih, te bahče neću nikad zaboraviti! Što zaželiš to ti zamiriše, ja velim: nek miriše feslijen a ono miriše cijela bahča feslijenom; poslije kažem zumbul, pa ful, pa zambak, pa sve redom što zaželiš to ti miriše.

Sjedimo ja i djevojka tako usred te ljepote, te ona mi poče kazivati:

— Jakube, Jakube, vidim da si sevaplija čovjek, te ti neće ostati nezahvaljeno za ovo što si mi dosad učinio, a ako mi i dalje učiniš što ću te zamoliti, ni to ti neće biti badjava.

— Što mogu učiniću — rekoh ja, a ne mogu oči skinuti sa one ljepote, nego sam se zakovao za klupu, pa dršćem od njenih očiju.

— E, onda da ti kažem. Ja sam ćerka jedinica Abdula samardžije, u prestonici koja je daleko odavde tri dana i tri noći. Moj otac nije bio bogat čovjek, ali je zarađivao toliko, da smo mogli lijepo živjeti i još preko toga, da me odjene kako prilikuje. Majka mi je bila davno umrla, pa smo otac i ja sami živjeli. Do naše kuće sjedio je kadija, vrlo poznat sa svoje učtivosti i mudrosti, no siromah, jer je bio prav i velikodušan.

On je imao sina Ahmeta, koji se i sam knjizi naučio, ali nije toliko mario za knjigu, koliko za lov, za konje i druge zabave, A bio je lijep kao upisan najlepši čovjek u gradu i u svoj državi. Mi, kako smo bili u konšiluku, viđali smo se, pa i zamilovali smo se. On mi se kleo na vječitu vjernost i tu kletvu ponavljao mnogo puta, a i ja sam ga voljela neizmjerno. Bih obezumila da ga ne vidim bar svakog dana po jedanput, ako ne i više puta, a i on tako isto. Ako je lov donio, poslaće i meni, ako je pazar, te je našao što lijepo, kupio je i meni, a ako me jedanput na dan vidi, tri puta mi i četiri šalje pozdrave.

Sultan, koji je tada u našoj državi vladao, bio je čovjek loše ćudi. Njegova ćud bila je dogrdila svima i mal’ te se nije narod bunio protiv njega, no on opet bio je toliko mudar, te je znao šta valja činiti da se narod zavara. Kad je osjetio u narodu nezadovoljstvo protiv sebe, a on odmah otjera velikog vezira, pa uzme onog za vezira koji je narodu najomiljeniji; drži ga dvaest i triest dana, dok se narod utiša i svak legne na svoj posao, pa ga onda otjera i uzme opet onoga, koji će ugađati njegovim ćudima. Tako jedanput, kad je dogrdilo i narod se mnogo uzbunio, uzme on kadiju, Ahmetovog oca, za velikog vezira, jer je kadija, kao učen i velikodušan a prav, bio vrlo omiljen u narodu.

Ali, kadija je znao da će ga sultan zatim otjerati, pa mu kaže: „Meni nije do vezirstva, dosta mi je i što sam kadija; a nije mi ni do toga da se igraš, care, sa mnom te da me poslije ni kriva ni dužna tjeraš. Budem li kriv, sam ću položiti glavu na panj, pa ti sijeci; budem li prav, pa me otjeraš i ocrniš mi obraz, neću ćutati!“ Car proguta ove oštre riječi svoga novog velikog vezira što je tada bio na muci, ali ne prođe ni dvaest dana a on otjera kadiju, pa još ga osramoti, što naredi da mu nasred pijace udare degeneke. Tada se kadija razgoropadi i iskupi oko sebe sav narod, te cara napustiše i njegovi najbolji prijatelji. A kad vidje car da je ostao sam, a on sjede noću na najboljega hata i pograbi blaga što je mogao, te pobježe u drugu državu. Narod ostao bez cara te proglasi kadiju za svoga cara i postavi ga na prijesto. Tako on od siromašnoga kadije postade car, a njegov sin Ahmet princ, najljepši među prinčevima sviju država.

Ali tad ni onaj Ahmet ni daj bože. Zaboravi sasvim na sirotu ćerku Abdule samardžije; ni da me pozdravi, ni da čuje za mene. A jednoga dana… sav u zlato i u svilu obučen, sa velikom pratnjom, ode u drugu državu i malo zatim dovede otud sultansku ćer i oženi se njome. A naskoro zatim umrije i kadija, te carstvo ostade na Ahmetu.

Kako je meni bilo i kako mi je još i sad, ne umijem ti, Jakube, kazati? Jer ja Ahmeta nijesam prestala voljeti, pa ga volim evo još i sad! Ali, kad mi naskoro zatim umrije otac, te ostah samohrana na svijetu, bješe mi još teže i zaklela sam se, zaklela sam se na grobu očevu, da ću se Ahmetu osvetiti. Molila sam se Alahu dan i noć da me pretvori zmijom i da me snabdije najljućim zmijskim otrovom, te da bi se mogla osvetiti i, Alah mi evo ispuni želju.

Sad sam zmija, a i sve ove druge djevojke što ovdje vidiš, sve su to zmije i sve su moje sudbine. Ostale su samohrane, bez oca i majke, bez brata i bez ikoga, koji bi ih osvetio, a svaku je izdao njen dragan, te su se umolile Alahu i postale su zmije. Mi sve ovdje zajedno boravimo, te združile smo svoje jade. Noću se pretvorimo u djevojke te se ovdje zberemo i tješimo i krijepimo, a danju svaka postane zmija, te hodimo po poljima i šumama i tražimo: nije li gdje u lov izišao onaj, kome ima koja da se osveti; ili uđemo u grad, zavlačimo se u bahče, zavlačimo se pod kućni prag i čekamo kad se može osvetiti, ali tako, da onaj osjeti, kolika je teška osveta prevarene djevojke. A mi se možemo lako osvetiti, jer smo pune i prepune zmijskoga otrova. O, koliko sam puta ja u lovu mogla Ahmetu i smrt zadati, ali nijesam htjela, jer tražim takav način osvete da on zna, pa da i cio svijet sazna, kako se sveti unesrećena djevojka!…

Tu djevojka zaćuta, a zaćutah i ja, jer me čisto neka hladnoća poduze, a kad joj pogledah u oči, mene opet prođe nešto toplo, te me zagrija.

— I juče — nastavi djevojka — kad si me našao pod kamenom, skrila sam se da dočekam zoru, jer me bijaše noć uhvatila, a i umorna sam bila od dugog tumaranja po planini; zato sam te i molila da me popesaš. Ali, Jakube, nemoj ostati na tome dobru, već mi učini jošte jedno, a ja ću te srećnim učiniti.

Ja se i ne razmišljah dugo, nego odmah rekoh: „Što god hoćeš i što god mogu učiniću ti, djevojko!“

— Ja sam, veli, smislila kako ću se osvetiti Ahmetu, a ti mi moraš pomoći. Sjutra kad zazori, uzećeš me u njedra, pa ćeš me nositi u prestonicu u kojoj Ahmet sultanuje. Tamo ću se pretvoriti djevojkom, a ti ćeš se kazati trgovcem iz daleke zemlje i mojim ocem i staraćeš se da se raščuje po gradu da imaš lijepu ćer.

Kako ona reče to veče tako i učinismo. Sjutara u zoru, uzeh ja zmiju i metnuh je u njedra. Pođoh tako na put i putovao sam tri dana i tri noći sve putem, koji mi zmija kazivaše; dok četvrti dan, taman u zoru, a ja uljegoh u kasabu.

A prekrasna kasaba. Ima valjada hiljadu minareta i velike konake; pazar sve na svodove sveden, pa češme na svaki ćoš a na raskrsnice šedrvani; pa onda mnoge i bogate bahče i prelijepi hamami. I lijepa kasaba i bogata. Puni oni dućani svile, pamuka, ćitajke, merdžana, sedefa i srme i već što ti srce i oči žele.

Čim stigosmo, ja siđi u jedan veliki han, te uzmi jednu malo odvojenu odaju sa haremlukom. Još kad smo htjeli da uljegnemo u grad, a zmija se pretvorila u djevojku, a zmijsku košuljicu ostavi da joj ja čuvam i zakle me kao da mi je najskuplji amanet dala. Ona se maksuz nije mnogo krila, te koje tad što opaziše a koje u hanu, ubrzo pošte glas po gradu: e je stigao jedan bogat i učen hadžija iz dalekih zemalja i doveo sobom ćer, ljepotu, da joj u ovome bijelome svijetu nema ravne. Što koji dan duže sjedismo u gradu, taj se glas sve više rasprostirao, pa došlo bogme i do carskih ušiju. A car mlad čovjek, pa zaželio imati tu ljepotu devojku.

Dođoše jednog dana meni carske sluge pa vele: „Takva i takva i takva stvar. Car je čuo, u tebe ima ljepota djevojka, da joj na ovome bijelome svijetu ravne nema, pa ti se car pozdravio da mu je daš, a išti koliko ti drago blaga. Ne dadneš li mu je lijepim, uzeće ti je silom. Eto to ti je, pa se razmisli!“

Mene te riječi mnogo zbuniše, te poteci hanu i reci djevojci sve šta je i kako je, a ona se od toga ni malo ne preplaši, nego se stade zadovoljno smijati. Veli: „Pa to sam ja i htjela!“ — Pa kako ćemo? — pitam je ja.

— Ništa, daćeš me, a išti koliko ti drago blaga, te budi srećan čovjek.

— Neću — velim joj ja — neću blaga već hoću, ako opet stečeš ljubav Ahmetovu, da me učiniš velikim čovjekom.

— Biće ti i to, ali pazi dobro da učiniš što ću ti reći. Sad će doći carske sluge da me vode i večeras već ću biti u ložnici Ahmetovoj i sa njime noć provesti. Ja ću ostaviti kod tebe moju zmijsku košuljicu, pa kad bude cred zoru, kad čuje prve pijetle, a ti ćeš tu košuljicu sažeći na plamenu.

— A zašto tako da učinim? — pitam je ja.

— Ako mi se sažeže košuljica — veli ona — a ja ne mogu više zmijom postati, već ću ostati djevojka.

Dođoše carske sluge pa mi odvedoše djevojku, a kad bi te prođe ponoć i skoro pred zoru, kad prvi pijetli zapojaše, ja uzeh onu košuljicu iz njedara te je sažegoh na plamenu. Vaj meni, šta učinih i što je poslušah!…

I tu Jakub zaćuta, dugo zaćuta, a mi nestrpeljivo, svi kao u jedan glas:

— A što, Jakube?

— Prevari me djevojka — nastavi Jakub — ona bez te košuljice ne mogaše ni jedan dekik živeti i kad sam joj spalio košuljicu, ja sam joj bio i život uzeo. A ona je to i htjela.

— Ama, pa zašto tako učini? — opet svi.

— Evo zašto. Kad je Ahmet ušao u ložnicu, zadivi se njenoj ljepoti i odmah je stade grliti, a ona mu se kaza da je Abdula samardžije kći. Ahmet se bijaše skamenio od čuda, no ona mu reče; „Željna sam te bila i želja mi je samo jednu noć da te ljubim, pa me nemoj više!“ Ne moga Ahmet odoljeti pred tolikom ljepotom, nego je stade grliti i ljubiti, a kad mu ona obisnu oko vrata i poljubi ga u usta, prosu sav onaj zmijski otrov, što je imala u sebi i Ahmet taj čas ostade mrtav. Tako mrtvog, ona ga je sve do zore grlila i ljubila i kad bi pred zoru i zapjevaše prvi pijetli i ona (jer ne htje da ga preživi) izdahnu kraj njega, jer tada sam baš ja spalio njenu košuljicu.

Eto tako se osveti caru Ahmetu ćer Abdula samardžije. Kad je svanuo dan, a njih nođu oboje zagrljene ali mrtve!…

I tu Jakub stade, jer je svršio priču, a mi svi se ućutali, pa se samo čuje ono tiho žuborenje češme i lipin list kako igra i šušti i onaj meki glas garnetin iz one druge mahale i sat kako otkunava na sahat-kuli, ali ga niko ne broji. Svi se zadubili i mislimo, mislimo nešto, pred očima nam se kolutaju slike iz Jakubove priče, te zmija djevojka, te plameni bunar i biljurni dvori i dvoje mrtvih, zagrljenih u carskoj ložnici.

Jedva u jedvite jade Sadik-aga kujundžija veli:

— A bolan, Jakube, bar da uze silno blago, što ti ga nuđahu; ovako te izvara djevojka banbadjava!

— Jok, ne izvara! — tvrdi Jakub.

— Kako ne izvara?! — potekosmo i mi.

— Eto tako! — reče Jakub, pa prođe dva-tri put prstima kroz bradu. — Ne izvara! Sjutradan kad narod ču da ostade bez cara, a on što će nego da bira novog cara. Raščulo se bilo po gradu da sam ja mudar i mnogo učen, te dođe narod meni i veli mi: Ti da nam budeš cao, ja li niko drugi!…

— A ti? — povikasmo svi.

— Ne primih se. Gdje ću ja carovati u tuđoj zemlji? Ne mogu… volim u svojoj zemlji, među svojim ljudima biti i berber, no u tuđem memlećetu i međ’ tuđim ljudima car… pa eto… i dan danas sam berber!… — I tu nas Jakub sve redom pogleda u oči, kao da vidi vjerujemo li, a mi svi oborili oči u zemlju, te jedan drugog kradom pogledamo.

— Ne vjerujete mi, je li? — dodade Jakub. — Ako. Dosta ste mi i vjerovali, dok sam vam cijelu priču ispričao!…

A mi svi prenusmo u smijeh, te onda udri u šale i u drugi muhabet; dok tako ne prođe vrijeme, a tada ispismo još po jednu čašu one studene vode pa svaki fenjer u ruke, te hajde kući. Skoro će top, pa valja i malo jesti, jer dug je dan zatim.

2.7. Sali Pič

Ima već tome i dvadeset godina, kad se ono jednoga dana, nasred naše mahale u gornjem sokaku, zaustavi jedan strem i iz njega izađe jedna žena sa djetetom na rukama. Osvrte se ovamo i onamo, pa oslovi glavom Šehabedin-efendiju, hopu, koji tuda prođe; reče mu kako je jabandžika, te ne ima nikoga u ovoj kasabi, ni svoga ni poznatoga; reče još da je fukara, udovica, a hoće ovdje da se nastani, te se zamoli hodži, sevapa radi, da joj kaže gdje bi zanoćila. Hodža-efendi odmah na to:

— Moja ti je kuća, hanume, otvorena. Hajde za mnom i nek pođe strem.

— Ejvala! — reče udovica. — Alah nek ti plati! No ja velim dugo je do noći; te što bi sjutra, mogu i danas. Šeovi će posjediti na stremu, a ako znaš negdje praznu sirotinjsku kuću, da je odmah i pazarim.

Šehabedin-efendija se osvrte ovamo i onamo. Sjeti se da u Suphi-age bješe jedna kućica, te pođe najprije tamo, a udovica za njim, pa onda strem sa jorganima i dušecima. Ali u Suphi-age ne bješe, dao je kuću.

I djeca mahalska zbrala se oko ove gomilice, te će jedno reći Šehabedin-efendiji za neku kućicu tamo do male ćuprije, ispod tabak-hane. Obrnu strem tamo te, istina, kuća prazna a mala, zaklonita, taman udovička kućica. I sajbija joj čestit čovjek, te Šehabedin-efendija udesi sa njime kiriju po 140 groša na godinu, a udovica cijelu kiriju odmah i plati,

Tu se rastovari strem te stremdžija razveza denjkove i udovica se namjesti kako je mogla, koliko da prođe noć. Jedne konšije joj odmah poslaše tovar drva; druge joj poslaše ćumur, a Šjehabedin-efendija joj posla na jednoj tepsiji četiri sana mandže.

Tako dođe u našu kasabu i u našu mahalu Ilvije-hanume i od tog vremena još je u toj žućici do male ćuprije, ispod tabak-hane. Vrijedna i čista, a dobra i čestita. Od jutra do mraka radi, krpi svoje, a radi tuđe i što uradi, vrijedno ti je vidjeti. Vezla je i plela i tkala; otvori sanćuke u koje hoćeš hanume, pa sve što je tamo čevreta, bošča, učkura, sve je to Ilvije-hanume izvezla. A to joj i dosta bilo da ishrani i sebe i dijete. Pomagala se i odovud i odonud, a nikome nije dosadila, ja li da zaprosi, ja li da zamoli, ja li borč da učini. Kućica joj bila čista i naređena; dijete joj odjeveno.

A mlada je te, kažu, i lijepa, pa nije čudo što se našlo i ko će je poiskati, te da i sebi kuću okući i duši sevap steče što će udovicu skloniti.

Nuredin Topal berber, već poodavno je udovac te hoće da se ženi. Jedni mu govore za jednu, drugi za drugu, ama njemu se učini da bi najbolje bilo da uzme tu udovicu, jabandžiku, jer cio svijet veli kako je vrijedna. Topalova sestra, Umi-hanume, išla je maksuz jedan put u Ilvije-hanume da naruči jedno čevre, te da je vidi i nju i kuću, pa kad vratila otud, a ona veli Topalu:

— Ja nju da uzmeš ja ni jednu!

— Peki! — veli Topal, te ide u konšije Vasfi-age, dobrog dosta njegovog rahmetli oca, te da se i sa njim razgovori, jer dobro je čuti i staračku riječ.

Vasfi-aga ga savetuje da tako učini i nikako drukčije, da se ženi. A za udovicu mu veli:

— Dobra je, dobro se zbori za nju, ama opet konšija, raspitaj se: koja je, odakle je, koga ima. Ona, je jabandžika, evo već treća godina je ovdje, a niko još ne zna, ko je i šta je?

Zamisli se Topal, pa reče: „Tako je!“, te će Umi-hanumi reći:

— Da se raspitamo prvo, ko je i šta je i koga ima?

E, pa onda Umi-hanume uzede da se raspita na sve strane i ču, da je Ilvije-hanuma još djevojka; da je rodila, te su je od kuće otjerali. Od dobre je i čestite kuće, ama neće za nju u kući joj ni da čuju.

Ko će ga znati ko donese taj aber u kasabu, tek prosu se takva riječ kroz hareme i kroz čaršiju. Jedni vjeruju, drugi ne vjeruju, tek najveću muku muči Topal, što se njemu baš mnogo sviđaho da uzme tu udovicu.

Poslije već i Topal prebolje merak i diže ruke od toga posla, a po haremima se i dalje razgovaralo i raspitavalo o Ilvije-hanumi, te poslije kao saznalo se, kako ona ima samo mater i dvije sestre i tri mala brata; kako je nijesu od kuće otjerali nego je sama od sramote izbjegla; kako su je zvali kući, ali ona nije htjela, i već šta se sve nije čulo i šta se još neće čuti. Tako je to svakad kad lepa riječ povede oro.

A Ilvije-hanume i dalje se brinula o hljebu i kućini svojoj. Radila je i danju i noću, te izrasla Saliju sina i za mejtebe. Opremila ga je lijepo; njegov ćitab uvijek u čisto čevre zavijen; njegova kesa u koju metne malo hljeba i sirca, kad u mejtebe pođe, sva vunicom i merdžanima kićena. Kako ga sa voljom isprati, ali… sa kakvim ga bolom dočeka kad Sali dođe pa se žali:

— Abo, za što mene ababije zovu pič?

Znala je ona i čula je šta je svijet kazao za nju; proplakala je, ali je trpela; učinila je sramotu, pa je pravo i da trpi, ali neka joj bar dijete ostave na miru. Išla je i u hodže, pa kad nije pomoglo, išla je i u Šehabedin-efendije, koji joj se prvi našao kad je k’smet donio u ovu kasabu; pa se svakom redom molila, da učine djeci jasak. Ama, ko će djeci zapušiti usta!

Prolazilo je vrijeme polako i tiho; trpela je Ilvije-hanume mučno i tegobno i već kako, duša joj zna, ali — dođe još i gore zlo. Sali i odraste malo te poče razumijevati šta će to reći: pič, i onda već muci i zlu ne bješe kraja. Ne prođe dan, ja li dva, a tek dođe iz škole krvav, izgreban, ja li bez fesa, ja li bez ćitaba. Tukao se.

— Vaj bana, što je opet? — previja se sirota Ilvije-hanuma, a Sali ćuti, pa sjutra opet tako.

Tako danas, tako sjutra, a jednoga dana dođe Sali sav krvav; više čela mu kamenom razbijena glava a krv niz čelo i obraz lopi. Zavrišta grješna Ilvije-hanuma, pa ga meće na minder i donosi legene i vode, te ga mije i previja mu mehleme. Opet mu rekli onu riječ, a on potegao da se krvavi.

A, poslije, kad se dijete pridiže, i ne dade mu više Ilvija da ide u školu. Neka ga, nek sjedi tu, kraj nje.

Ali i Sali, ni ono dijete više ni daj Bože! Zakrvavile mu oči; namrštilo mu se mlado, djetinje čelo, te vidiš, kako mu teška ruka iz ramena raste. Postao ubojica, te za malo što gotov da se tuče, a još ajlaz, ne radi ništa, već od ćoša na ćoš, iz mahale u mahalu. Pa zabode nož za pojas, te ode na ćoš pred mejtebe, kad hoće da se puste deca, te krvnički čeka neđe li mu koje što reći. Ali ga se djeca zaplašila te ni jedno zuba ne pomalja, već sve dobrim oko njega. Pa nije samo na djecu, nego se poasio te bi i na čovjeka nasrnuo, da je neko da mu što ružno reče.

Posla neće da se prihvati, a godinu za godinom niže. Već je momak, već odi i u kafe, ili ide po mehane te igra komar, ja li po bahče, te igra table, ili tako ajlazi, ide po mahale ovamo i onamo a posle se ne prihvata.

Pa onda, ko su mu i društvo. Džemil Zekin, koji je tri godine ležao hanus što ono probode čovjeka o kurban-bajramu, pa Rusta Čolak najprvi kačakdžija, koji se već četiri puta puškarao sa koldžijama, pa Rama, Usta i već sve takvi bećari, da ih gorih nema u gradu. Sa njima u polju, sa njima u gradu, sa njima po mahale, sa njima u mehane. Koliko put te nema ga i po cijele noći doma da dođe, a po gdje-kad bome i po dvije i tri noći.

Ali opet majku, Ilvije-hanumu, pazi; sa njom sve lijepo i slatko. Koliko mu put ona kaže da ne valja što se tako ispustio; da ne valja, što tako radi, nego da nađe put, ako ima čare, te da pomisli i na kuću. Koji put samo, kad mu Ilvije-hanume kaže što ružno za drugove, on se nabusito izbrecne na nju i vikne te ona sirota ućuti, a da šta će!

A kad je neko ajlaz, lako će naići na belaj. Jedanput tako pred akšam, iskočili na čajir pod lojze više Careve ćuprije, on i njegovi drugovi, sve sami bećari. Tu Džemil Zekin, tu Čolak, Rama, Usta i već sve takvi i takvima ravni. Sjeli pod jedan bagren, te piju tutun i muhabetišu. Laf po laf, pa ti se oko nečega pokavže. A lako ti je bećarima zavaditi se; zar je njihov muhabet kao što su muhabeti? Ili će zboriti o nekoj Jeđupki, ja li o čočeku, ja li o dilberu i već sve takve stvari, gdje se lako zavadi.

A već kad je bilo belaja te da i Sali tu nije bio prvi. A plane brzo kao vatra, za ništa, za jedno „bre!“

Džemil Zekin, kao i on, te mu reče:

— Ti bre, Sali, s’z!

— Ko s’z?! Kome bre! Ćafir bre! — planu Sali.

— S’z! — viče Džemil, a igraju mu ruke i plamte mu oči. — Meni zar da kaže da sam ćafir jedan Sali, Sali Pič?!…

A tu više ne moga da se ustavi. Prošlo je toliko godina a tu mu riječ niko ne reče, niti smjede reći, pa sad da mu je kaže Džemil i to pred tolikim drugovima. Riknu Sali kao ranjen, krv mu se navuče na oči, pa dohvati nož iza pojasa i poleti kao zvijer na Džemila. Ali skočiše i svi ostali, te jedni drž’ Džemila a drugi Salija.

— Ostavi, makni se! — ciči Sali, a svu usnicu izgrizao od muke, te mu krv pišti.

Ali ljudi ne puštaju, pa kad savladaše te mu nož oteše, a on se ote od njih, te kao tigar, u tri skoka, siđe nizbrdicu pa preko ćuprije te pravo svojoj kući.

— Pobježe žena! — dreči Džemil.

— Vala, ne pobježe — veli mu Čolak — već ode po pušku. Da se skloniš, Džemile, da ne bude i većega belaja.

— Je l’ ja da se sklonim? — pita Džemil, a sve se busa šakom u prsa.

Dok tako gore, a Sali preko Careve ćuprije, pa kroz cigansku mahalu, te niz potok na tabakhanu, pa kad stiže kući on nogom, koliko ga snaga donosi, te u kapiju, pa grunu u avliju, te odatle u sobu i ščepa sa zida martinu, koja je tamo visila više njegova dušeka.

Tek na vrata, da se vrati čajiru, a u avliji se od nekud nađe Ilvije-hanuma te sagledav mu krvave oči i martinu u ruci, raširi ruke im pisnu:

— Vaj bana! Što ćeš i gdje ćeš?!…

Sali zastade na pragu i zadrhta. Njega nešto užasno opeče po licu i po duši kad se u ovom času susrete sa majkom oči u oči. Njemu se ona učini toga časa ružna, odvratna, crna; ona uzrok ovome belaju; ona uzrok njegovoj sramoti, ona kriva svemu i ujedanput mu pade mrak, težak mrak na oči a ruka sama odape martinu, te planu, a — Ilvije-hanuma se prostrije po zemlji i šiknu joj krv iz srca.

— Eto… gdje ću! — zaplaka Sali. — Hoću da perem sramotu, pa… oprao sam je!… — pa onda baci martinu daleko od sebe i umoran sjede na prag, okrećući glavu da ne pogleda u mater koja se u travi grčevito trzaše.

Ali ona dobi još malo snage, pa se uzdiže na laktovima i tihim, iznemoglim i pokajničkim glasom, pogledav u Salija, u svoje dijete, u svoje jedinče, prošaputa:

— Sali… oprosti… i neka ti je prosto!… Dalje nije mogla, ali su ga njene oči zvale, molile, preklinjale da dođe bliže, da ga poljubi.

A Sali zab’o glavu u šake i ne gleda i ne smije da podigne oči…

U tom se iz daleka sokakom začu tropot. On diže glavu, osluhnu, pa više za sebe prošaputa:

— To zaptije trče ovamo!…

Pa opet zari glavu u šake i ućuta se…

2.8. Mejrem-hanumin Berđuzar

Otidi u Imer-bega, pa da vidiš što je bahča i što je hlad i što je voda. A meraklija je, te još da vidiš kako su mu srezane lije, sve turli turli; pa kako po njima cvijeće, na svakoj druga boja. Nasred bahče mu mali šedrvan, ne bije voda do jedan boj u vis, ama mu tenećedžija srezao neke zvjezdice i neke loptice, te ih pusti pa ih mlaz nosi sobom u vis i igra se njima a voda se rasprskava i drobi u sitnu vlažnu maglicu, pa je vjetar ponese bahčom, te ona maglica pomiluje i ovlaži ti lice, e misliš neko ti maksuz prevukao rukom po licu da te rashladi.

A iza šedrvana veliki čenar, hvata osam aršina u kolu hlada. Rahmetli Sadi-bej, otac Imer-begov, pričao je da je čenar ovako veliki bio dok on još bješe dijete. A on umrije mnogo star, i evo već toliko godina kako on umrije, te biće mu, tom čenaru, i preko sto i pedeset godina valjada.

E pa tu, pod tim čenarom, iznose čeljad dušeke i jastuke, pa tu Imer-beg sjedne, te mu kod noge klobuče i klokoće nargila, a on tiho pije i razmišlja. Na vrh čenara, kako je deblo prebijeno te se nije ni podmladilo, dva lejleka napravila sebi gnijezdo, te dobuju kljunovima; pod širokom strejom napatile se gugutke, te ih pun krov na kojemu se po cio bogovetni dan sunčaju, miluju i guguču.

A dok Imer-beg sjedi tako na dušeku, Mejrem-hanume tka uz veliki razboj pod doksatom i polako, tiho, glasom koji je nekada morao biti lijep, pjevuši onu lijepu, onu milu pjesmu:

Džan’m gibi sevdikče seni
Đojnum, ej afet
Đostermedin asla bana
Hič ruji muhabet…

I ta pjesma lijepo pristaje uz ono klopatanje razboja, uz ono žuborenje šedrvana, uz ono gugutkino gugutanje.

A tamo u kraju bahče, igraju se Nuri i Hajrije, Imer-begova utjeha. Nuri nabrao mlade šibljike od vrbe, pa se muči već čitav sahat da načini krošnju; Hazrije plete šibljiku s jedne a on s druge strane, pa taman napleli dva tri reda, a tek izvuče im se kraj od šibljike što ga zaboli u zemlju, pa sad nastane dževa, Hajrije veli: Nuri pokvario, a on veli ona. Te kad ne nađu ko je kabajet, a oni počnu iz nova. Ja li uzeli bijeli kabak pa ga sijeku na pole, te Muri čisti jednu polovinu a Hajrije drugu. Hoće da prave klopku, te da hvataju ptice. Pa tek da vidiš belaja kad je klopka gotova; to se raduju, to pljeskaju šačicama, pa se Nuri penje na krušku, a Hajrije se podmeće, doži, dodaje, dok ne namjeste klopku i ne naspu sjeme, te otvore i zapnu. Pa tek onda zadovoljno otrče na doksat, sakriju se tamo u sobicu, te kroz pendžer vidiš dvije male glavice kako gvire i nestrpljivo čekaju pticu da padne na krušku. A kad ptica padne a oni živi pretrnu, te im strah raste što se ptica više bliži klopci skakajući s grane na granu. A kad pr’ne te odleti, lica im se razvuku te vidiš kako ih prošla radost i ćeif.

A Nuri i Hajrije, to su muž i žena. Njemu je jedanaest a njoj dvanaest godina.

Imer-beg, beg među begovima, zenđin, dobar i haklija, Ostao mu od oca veliki milk; dva čiflika nose koliko je dosta pa i preko toga, a kuće i vodenica na Karapotoku nose još toliko kirije, te taj novac Imer-beg daje po malo jednom i drugom tuđaru, pa se tako množi para za njegovog jedinca sina Nuriju. E pa, u takvom izobilju kako da ne zaželi Imer-beg, da mu je i kuća punija i da su mu svi poslovi na ovome svijetu posvršavani, te ako kad god i dođe pisani sahat, koji nikakvi insan neće mimoići, da rahat pođe proroku.

Nuri je, istina, onda imao tek deset godina, ama neka, veli Imer-beg. Jedinče je, pa tu radost da doživi nema kad on čekati još pet i šest godina, A poslije nek djeca zajedno rastu; nek se igraju; nek se priviknu jedno na drugo; nek nauče jedno drugom tabijat, te kad stanu živjeti kao muž i žena, znaće se i voljeće se, te lijepo ovaj vijek vjekovati. A paziće ih Imer-beg i Mejrem-hanume, paziće ih i negovati, da odrastu mili jedno drugom. Eto im harema, eto doksata, eto bahče, eto cijele kuće, pa nek igraju, neka ih grije svojom milošću ono Alahovo sunce, pod kojim cvijet cvati; pod kojim lejlek gnijezdo gradi i mladunce podiže; pod kojim gugutke guguču i miluju se.

Pa već kad je Imer-beg tako smislio, i kad je Mejrem-hanume uz to rada srca pristala, ko će Imer-begovim proscima kapije zatvoriti. Otvoriće se kapije i da ne kucaš halkom. Otvorene su Imer-begu kapije u svoj kasabi, gdje god ima djevojaka i uz njih čeiza. A da što će Imer-begu čeizi, dao mu je Alah te mal’ da mu ne preljeva; njemu trebaju dosti i milosti.

Pa ako će dosta, prava dosta, u koga će Imer-beg prije zakucati do u Šukri-bega, koji je u tolike kasabe i nahije jedan. Dosta ti je njegovo ime, dosta ti je da od njega imaš kome selam ponijeti, pa ako si joldžija, bolje ti teskere ne treba. A u Šukri-bega ima i djevojka, te se eto nađe Hajrije taman za Nuriju.

Ih, pa ono veselje i onaj džimbiš što tad bješe, evo još mi pište uši od gočeva i zuje od silne pucnjave. Trebao si da vidiš samo onaj red binjedžija na hatovima koje spopala pjena a raskrvavili đemovi. Pred svima Ali-agin alat, čuven, te džambasi se njime kunu; pa onda Mustafa Ljeskovalije zelenko, pa Hadži-Ejlazov zelenko, pa onda Šefket-efendijin dorat, ama dorat što bi ga i car pojahao, te da na džumu-đun njime odi na selamlik. Pa drugi, treći, ne znam im kraja i ne znaš mahne naći. Pa sve to okićeno a sve bijesno; dok hode kroz mahale i sokačiće, to se znoje i propinju, a kad naiđu na džadu tek pripucaju altipatlaci a konji se puste, binjedžije polegnu, kolani olabave, a prah se digne, te ne vidiš ništa do na kraju, iz oblaka od prašine, izbio, izdvojno Šefket-efendijin dorat, ja li Ali-agin alat.

A već ko će ti umjeti to sve ispričati po redu. Ako ti je baš stalo da sve čuješ, a ti otidi u Uzun-Use u kavu, onako izjutra. Tamo ćeš nać’ Ćose-Husejina, kao da si ga naručio. Tu ti je on svako jutro, zna mu se i njegovo mjesto ji njegovo nargile i njegov fildžan. Dok ispije jedno nargile, a on posrče pet do šest kava i ispriča pet do šest novosti, te ga svi slušaju. E, pa, niko ti to ne zna kao on kazati po redu, što je bilo i kako je bilo, kad je Imer-beg ženio Nuriju a Šukri-beg davao Hajriu. Istina Ćose-Husejin hoće po koji put i nešto poviše da kaže, zar da nije badjava ona riječ da ćosavome brci ne smetaju. Ali kad mu malo odbijen na tu daru, slatki mu je oni muhabet te ti je drago slušati ga i uz to kafu posrkati.

Ipak nešto nećeš i ne možeš ni od njega čuti. Ko ti može kazati i opisati onu radost, što ju je praznovala Imer-begova duša; radost, koju je razumjela i kojoj se pridružila samo Mejrem-hanuma.

Što kažu u nas, davno nije niko toliko odriješio kesu, kao što je Imer-beg toga dana. Ostavi časti i sofre; ostavi sevape i dobra, što je počinio, ali da si otkud vidio samo one berđuzare i bakšiše, što su ih on i hanuma spremili, Pa su se oko toga čak, kao mala djeca, i zavadili. Imer-beg kupio Nuriji ata i svu opremu, pa mu kupio četiri kata odijela i preko toga džube, sve lisičinom postavljeno, kao da će Nuri sjutra u medžlis pred pašalare i bejlere; pa onda snahi nal’ne sve sedefom išarane, pa zrcalo pravi čisti biljur, a ram od fildiša, pa ovo, pa ono. A Mejrem-hanuma ište i ona da da berđuzar, ama nema što. Što god bješe i što god mogaše da bude, a spremio Imer-beg od svoje strane.

Najzad diže se Mejrem-hanume da pazari berđuzare i to baš takve, kakvima se Imer-beg nije dosjetio, Nađe u Marka kujundžije jedan cigarluk, čist đimiš, pa sa pet merdžana okićen, dva merdžana crvena pa u srijedi mavija, te opet dva crvena. Bez kilibara, pa ima mu cigarluku četrdeset devet drama. To berđuzar za mladoženju, a za nevjestu, za Hajriju, što će i kako će. Idi od maze do maaze; od ćepenka do ćepenka; te u kujundžije, te u toavdžije, te u terzije, te u basamdžije, aja, ništ da nađe što bi joj oko zadržalo. Najzad u Sejit-age nađe nešto baš kao što treba i valja. Nađe bešik, kakvoga još nije bilo u našoj kasabi. Izrezan od orahovog drveta a okićen sedefom, te da oko ne odvojiš od njega. E, pa kud ljepši berđuzar za snahu.

A kad Majrem-hanuma dotrča doma sva srećna, te da se pohvali Imer-begu kako je našla baš što je najbolje, nasmeja se Imer-beg, pa joj veli:

— Našao sam ja to; mislio sam ja to uzeti, ama rekoh, nije mu vakat. Nije za Nuriju cigarluk, niti za Hajriju bešik! Već ti to, hanume, nemoj djeci ni davati. Zatvori cigarluk u dolap, a bešik popni na tavan.

— Pa zar da ja ne učinim bakšiš?

— Inšalah da i tvome bakšišu dođe vrijeme!

Te istina tako i bi. Eno ga i sad u dolapu lijep, od srme a merdžanom okićen cigarluk, a eno ta na tavanu bešik od tvrdog orahovog drveta sedefom okićen.

Nuri i Hajrije igraju igre, šoraju se fesom, prave topke od čohe i od kudjeljice; pokupe ćeramide, te Nuri od njih naredi dućan na direku kraj plota, uzme dva kapka od ćibrita, te končićima napravi terazije, nabere sitne šljunke, te mu to dramovi, a espap mu al-biber od istucana crijepa i lišće od đula i jezgra od oraha. A Hajrije igra se hanume; pokrije se feredžom i razapne čad’r, a od tvrde hartije nasiječe okrugle pare, velike i male i ide u čaršiju, pa svrati kao bajagi u ovaj, te u onaj dućan, te najzad pazari u „Nuri-efendije“, jer on najjeftinije daje.

A sunce toplo sija i lejlek na čenaru uznosi kljun u vis a rastresa krila, i gugutke na krovu tiho, meko guguču i miluju se… a pod čenarom na dušeku, leškari Imer-beg, te mu kod nogu klokoće bijel dim u nargilu, a pod doksatom sjedi uz razboj Mejrem-hanume i brdilo lupka ravnomjerno, a mečik zvrji kroz žice, te vratilo s dana na dan deblja.

Tako se gone dan s danom, pa se i godine pogoniše. Prođe jedna, pa druga, a onda treća, pa četvrta. A kad se navrši četvrta nastade, bome, i peta.

A jednoga dana, baš bješe Imer-beg u džamiji te se zadrža niz čaršiju. Mejrem-hanume zabavila se nešto oko posla u kući, a djeca se igraju u bašti. Dok će tek Hajrije doći ljuta i preljuta, upalili joj se obraščići a očice joj dršću i suze.

— Što je, k’zm? — pita Mejrem-hanume.

— Neću više da se igram sa Nurijom… r’suz je da ga nema!

— Što, mori, što? — pita opet Mejrem-hanume.

— Evo… iscijepao mi je i feredžu…

— Ama kako to?

— Sramota mi je i da ti kažem.

— Ama kazuj, k’zm, što je?

— Ja pazarim u njega; uzela za tri groša sapuna od đula i za groš al-bibera, pa onda… pa mu dam veliku paru, medžediju, a kao tražim kusur, pa… tražim kusur…

— A on? — pita radoznalo Mejrem-hanume.

— A on veli: nema!

— A ti?

— A ja neću iz dućana… ištem moj kusur, a on veli… kaže: „Je l’ hoćeš kusur, e, evo ti kusur!“

— Pa šta učini?

— Pa mi skide feredžu, i… evo ovdje je iscijepao…

— Ama što skide r’suz? — pita još Mejrem-hanume.

— Tako… veli: „Evo ti kusur!“

Nasmija se Mejrem-hanuma, ama se nasmija od sveg srca, slatko, zadovoljno, pa uze te ižljubi snahu, ižljubi joj oba oka, pa joj veli:

— Znaš što je; kad si davudžija a ti čuji karar: idi mu u dućan, te mu iscijepaj mintan pa i ti njega poljubi!

Pa tako i bi.

A kad Imer-beg sleže iz čaršije ima što i vidjeti. Tamo pod čenarom, na njegov dušek sjeo Nurija pa slatko pije cigaru iz velikoga srmali cigarluka, okićenog merdžanima, a na doksatu Mejrem-hanume skinula sa tavana bešik, pa tipom briše s njega prah, što je pet godina padao, a lejlek na čenaru veselo klepeće kljunom a gugutke na krovu guguču visokim, nestašnim glasom, a sunce toplo sja, ljupko i toplo kao kad Alah hoće da svojom milošću zgrije svijet.

— Što je to? — pita Imer-beg hanumu, a usne mu se smiješe i oči mu se smiješe i čelo mu veselo.

— I mome berđuzaru i mome bakšišu dođe vakat! — odgovara ponosito i veselo Mejrem-hanume.

2.9. Džarije

— Imaš hak, hanume, da damo jednu oku zejtina u derviševo teće! — veli Halil-efendija, pa dosrka još ono malo kave, što mu zaostalo u fildžanu.

— Da damo i dvije, efend’m, i dvije oke; neka stigne da jedno kandilo za cio ramazan gori od našeg zejtina. Belki pogledaće nas Alah!

— Inšalah! — dodaje Halil-efendija ipromijeni noge na sidžadetu, koje je razastro pod velikim orahom u bahči, gdje su najradije on i Hatuš-hanume sjedili.

A koliko su puta oni isti muhabet vodili, pa davali zejtin i džamijama i hlebac apsenicima. Nije bilo siromaha kojem nijesu udijelili pa, već ni pse Halil-efendija nije zaboravljao. „I oni su siromasi!“ — veli on, pa svako jutro kad izađe na kapidžik da ide u ućumat, svrati kod Živka furundžije, uzme za metalik hljeba pa stane na ćoš, pod beledijski fenjer, gdje se najviše gladni psi zbiraju i dijeli im svakom po zalogaj, dva.

A sve to, neće li se Alah smilovati te da tim da djece.

Ima već jedanaest godina kako je Halil-efendija oženjen i sve im je u kući taman i rahat. Hatuš-hanume ga pazi, čuva, voli ga, a tako i on nju. Da nije to, žalio bi na nju što djece nemaju. On je mejmur u ućumatu, tasildar je, te ima četiri stotine groša na mjesec. A ima svoju kuću, pa to mu je taman da lijepo živi. I kakav bi to bio život, da je samo ta želja da mu se ispuni, da tima poroda. A Hatuš-hanume je još više žalila, što joj Bog nije dao djece te da efendiju još srećnijim učini. I šta nije radila sirota Hatuš-hanume i odila u vračare i pila iljače i uzimala amajlije od odže, pa i od popa hrišćanskog, i nosila pod srcem u svilenoj kesici zemlju sa groba iz Musine tekije, i već sve što je čula i što su joj kazali, pa opet sve ne pomaže. Vidi se, sam Alah nije htio da im da poroda, pa to je Halil-efendiju još više boljelo.

Jošte prve godine, kad Halil uze Hatuš-hanumu, sjedio je on po koji put dugo pod noć sa svojim majkom (koja poslije umrije), pa su razgovarali o dječici, što će ih Halil-efendija imati. Bio je izabrao i imena: ako bude muško, daće mu ime Hudaverd, a ako bude devojče, daće mu ime Emetuš. Ta mu se imena svidjela, pa je već i sanjao djecu kako ih tim imenom doziva. Hudaverdi će ići u mejteb pa, kad svrši ruždije, poslaće ga u Stambol u zabitsku školu. Neka bude zabit, pa kad stigne do bimbaše biće bej, Hudaverdi-bej, jer to ime nekako i ne liči uz aga ili uz efendija. Poslije, kao zabit, cara će služiti, može i u carske saraje stići; može i paša postati, pa se žuti i vidjeti po svoj carevini kao golem čovjek…

Tako su sanjali Halil-efendija i njegova majka, ali majka mu umrije s tim željama, a Halil-efendija već davno prestao sanjati i gotovo se pomirio s tim da nikad neće ni imati djece.

Jedanput tako opet ujutru sjedi on na maloj tronožnoj stoličici, pod onim orahom u bahči, a Hatuš-hanume nosi mu kavu, pa kad mu prisluži, sjede i ona na jedan ćoš od lije, a prema njemu te da mu priča što je snila. Oni su već odavno svikli da jedno drugom pričaju svaki san, koji bi se mogao makar kako tako protumačiti time, da će dobiti djece. Tim su se snovima i tumačenjima zadugo tješili.

— Efend’m — kazuje Hatuš-hanuma svoj san — kao neko veselje, đimbiš, svadba li što li, ne znam da ti kažem… Udara goč i garneta negdje daleko u mahale… a ja kao uzjahala konja, te kao idem i ja u svatove a i ne znam, čiji su. Pitam, kažu: „Halil-efendija se ženi, uzima udovicu sa djetetom; neće više da uzima djevojku, pa hoće li imati dijete neće li, nego hoće gotovo dijete“… a ja kao i ne znam da si ti moj muž,

Halil-efendija zamišljeno gleda u hanumu, pa pola je samo sluša, a pola se dao za mislima. Odavna je on već izgubio vjeru i u snove.

— A da si znala otkud da se to tvoj muž ženi, od kskiluka bi se probudila u pola sna — dodade zatim u šali Halil-ebendija, kad hanume dovrši svoj san.

— Ne bih, dina mi… a što?

Halil-efendija se diže, skupi u kutiju cigariće, što ih je od jutros jednako gradio, da u ućumatu ima az’r, pa ode, a hanuma ga isprati, do kapidžika.

Ali hanume se vrati opet u bahču, sjede na onu stoličicu, na kojoj je efendija sjedio, pa se nešto zamisli. Ono dvije tri riječi što joj je progovorio efendija, kad mu je ispričala san, i ako nijesu bile ne znam što, već obična šala, opet njoj baciše jednu misao u glavu, misao, koja joj do sad nikad nije dolazila na pamet. I spremala je po kući i otrčala je kroz kapidžik u konšike na kavu i prilegla je malo oko podne na doksat, da preleži dok ce prođe sunce, ali se te misli nije mogla oprostiti, Pila je cigaru za cigarom, pa obrtala stvar i ovako i onako, te najposlije kao da je smislila, kao da se riješila.

Pred akšam, kad začula Halil-efendi na kapidžik, ona ga veselo dočeka pa mu ne dade ni da se odmori, već samo što skide na doksatu kondure, a ona mu dade papuče, pa veli:

— Efend’m, hajd’ slegni u bahču, hoću nešto da ti kažem.

Sunce već zašlo za krov susjedne kuće, prostrla se hladovina po svoj bahči, lije tek zalivene svježom vodom, mirišu vlagom, a cvijet, okvašen, spustio glavicu pa mu se cijede kapljice sa šarenoga lica. Miris jorgovana, kojega džbun zahvatio cijelu jednu stranu kraj plota, nadmašio snagom sve ostale. Halil-efendija sjede opet na onu tronožu stoličicdu pod orahom pa, kako se tek izvukao iz ućumata, snažno udiše večernji vazduh baštenski te i ne sluša toliko ozbiljno Hatuš-hanumu, koja tu kraj njega čučnula pa ono što hoće da kaže i što je cio dan smišljala, počela iz daleka, iz daleka kazivati.

— Eto — dodade Hatuš-hanume, pošto mu je govorila o sebi, o njemu, o k’smetu — eto, drugo čare nema. Mi smo bili dosta muž i žena. Alah nije htio da nas obraduje… da učinimo ahretl’k da budemo brat i sestra, od danas pa do strašnoga suda a ja da ti nađem ženu… Oženi se, te izrodi djecu a niko ih neće bolje očuvati nego ja, pa…

Ona je htjela još da govori ali Halil, koji najprije nije toliko slušao, okrete sad tek glavu svojoj hanumi i pogleda joj u oči.

— Mislio sam ja i to, Hatuše — reče mirno i podavi nogu poda se, pa se malo ućuta. — Mislio sam ja i to, ali… ne daj Bože da se ja od tebe odvajam… ne mogu ja bez tebe…

— I nećeš, efend’m, biti bez mene; pravićemo ahretlk, ostaću ti u kući… A ko bi ti i pazio djecu?

Halil-efendija je dohvati za ruku, pa je privuče bliže i pomilova po obrazu.

— Ne mogu! Ne bih mogao ja zadržati se, da ne učinim grehotu pred Alahom. Zar ti da mi budeš sestra, pa da učinim grehotu!

Kad ju je pomilovao, te zasjaše joj se oči, i. sama Hatuš-hanuma vidje da ni ona ne bi mogla ostati uvijek sestra, te u duši brže bolje odustade od svog predloga, ali ne htjede da to Halil-efendija osjeti.

A od toga časa Halil-efendija još je više volio svoju hanumu, koja je to već i svojom ljepotom zasluživala. Da nije bilo te ljepote, sa koje je Hatuš-hanuma u svoj kasabi bila čuvena, možda bi se Halil-efendija i prelomio na njen predlog.

Ali, ako nije tad htio uzeti drugu ženu, sa kojom bi mu Alah dao djece, on je potad razmišljao često o tom. I ovako se domislio: uzeo bi još jednu ženu, a sa Hatušom da ne pravi ahretluk, već da mu i ona ostane žena. Ama i to bi učinio, kad bi našao ružnu ženu, koja ga ne bi odvojila od Hatuš-hanume i na koju Hatuš-hanume ne bi ks’kidisala, te da mu Hatuše ostane uvijek mila, nju da ljubi i miluje a od druge žene samo djecu da dobije.

A jedanput se desi nešto, što taman dobro dođe. Muhasebedžija premješta se, ide čak u Anadol za defterdara, pa zove Halil-efendiju, kao tasildara, koji svu kasabu poznaje, a i mlađi mu je, te da mu on zbrine brigu, da mu rasproda iz kuće ono što ne može na tako dalek put nositi. Prodavao je mindere, sandalije, mangale, ogledala i sve drugo što nije za put. I sam Halil-efendija kupio je sebi što-šta sitnije. Prodavalo se mnogo dana i svako veče Halil-efendija predavao je defterdar-begu espap i novac. Jedanput tako uveče veli mu defterdar:

— Ništa mi nije fajda, imam veliki borč a dalek je put. Bi li ti meni, Halil-efendi, mogao još za nešto naći mušteriju?

— Efend’m?…

— Imam jednu mariju, mlada je, nije baš mnogo lijepa, ame mlada je još. Neću da je vodim, prodao bi i nju…

— Efend’m, nijesi pitao pašalare?

— Pitao sam, neće.

— Da vidim, belki će se naći neko.

— Gledaj, gledaj, Halil-efendi!

— Za koliko bi je dao, bej-efendi?

— Iskaj 40, ama spusti i na 30 zlatnih lira. Zna i raditi, mome haremu ona je izmet činila.

— Da vidim!

Kad Halil-efendi pođe, defterdar ga još jedan put viknu:

— Znaš što, makar i do 25 lira neka bude, toliko sam je ja kupio.

Halil-efendi ode pravo kući, te kad su bili za večerom, razgovaraj ovo i ono sa Hatuš-hanumom pa joj i to pripovjedi, kako defterdar prodaje džarije. Pa tek što dovrši riječ a Hatuš-hanume:

— Znaš šta, efend’m, da je kupiš ti. Ti, niko drugi.

Halil-efendija se nasmija.

— Što zboriš tako ludo? Šta će meni?

— Što će ti?! Uzmi je, uzmi, ja ti kažem uzmi je!

— Peki, i kad bi’ je uzeo, a gdje su mi pare?

— Da nađemo, efend’m.

— Pa onda, šta će čaršija kazati? Halil-efendi četiri stotine groša ajluk a kupuje džarije.

— A ako ti ona da djecu?

Halil-efendija se čisto trže kod ovih riječi, pogleda u hanumu pa se zamisli, zamisli se duboko. I kad su legli da spiju, svako za se, ali su jedno isto mislili dugo i dugo pod noć. Halil-efendi čak se jedanput u noći dizao, te i cigaru pripalio, što nikad dosad nije činio.

A kad se ujutru probudio, te izmio se i uzeo avdes, sio je kao obično pod onaj orah i otpočeo graditi cigariće i slagati ih u kutiju, dok mu stigne kava. Dok on nije napravio ni tri cigare, a Hatuš-hanume već slazi sa doksata i nosi na služavniku veliku čašu studene vode, jedno parče lokuma i dvije kave. No, što je danas neobično, na tom služavniku leži još i jedna niza zlatnijeh dukata; dvije tanke niske bisera i jedna igla dijamantom iskićena.

— Šta je to? — pita iznenađeno Halil-efendija,

— To? — čisto se čudi Hatuš-hanume. — Pa znaš…

— Znam? — Ič ništa ne znam!

— Neću da se kitim… eto… uzmi to… prodaj, ja li ostavi amanet u nekog, pa uzmi pare.

— Ama što će mi?

— Pa… — dodaje Hatuš-hanume. — Kupi defterdar-begovu džariju.

Halil-efendija ne moga drukčije nego zagrli Hatuš-hanumu te joj ižljubi usta, grlo, čelo, kosu…

⁂

To veče u Halil-efendijinoj kući ne bješe ih samo dvoje, već troje. Bila je tu i Zelha, koju je defterdar-beg, za hatar Halil-efendiji, dao za pet lira jevtinije.

Zelah je mlado i slabunjavo djevojče, tek joj je petnaest godina; mala, niska čela, vatrenih kao žar očiju s crne kose. Bila je po ocu Čerkeskinja, a po majci Turkinja. Defterdar-beg ju je kupio još prije nekoliko godina, dok je bila sasvim mlado djevojče, te više da mu služi hanumi kao izmećarka. Kad je dorasla do ovih godina, već ju je i defterdar malo pripazio te je manje radila izmećarske poslove, ali je ipak nije toliko odjenuo, da bi se po tome moglo reći e mu je bila mnogo za srce prirasla. Zato se, valjada, tako lako i riješio da je proda. A nije na njoj ni izgubio, za dvadeset lira je kupio a za toliko je i dao Halil-efendiji.

Hatuš-hanume je lijepo primila, kao sestru. Radovala joj se čak i ako joj ona, kao džarije, može samo izmećarka biti. Pa i Zelha, koliko je prvog dana bila malo i stidna i neumješna, drugog, trećeg i ostalih dana savi se oko Hatuš-hanume, kao oko svoga rođenog.

Pa prođoše i nekoliko mjeseca, kako ona u kući, i dani teku lijepo i mirno, kao i do sada. Samo sad u jutru i u veče, tamo pod orahom, sjede barabar Halil-efendija i Hatuš-hanume a Zelha ih služi kavom. Pa Zelha je i sve drugo uzela na se; ona ih poliva ibrikom, kad se miju; ona stavlja sofru, ona stere dušeke.

Halil-efendija, kao i prije, voli Hatuš-hanumu i ne odvaja očiju od nje. Zelhu i ne pazi i ne bi ni oči okrenuo na nju, da ga sama hanuma koji put ne pomene.

A jednog večera, pred akšam, kad će Halil-efendija iz ućumata doći, stala Hatuš-hanume već pola sata ranije kod kanidžika, pa sve osluhuje, kad će mu korake čuti. Pa nešto vesela u licu; veselo joj igraju oči, ne može ni da stoji mirno, već čas izvuče nogu iz nal’ne, a čas je uvuče i jednako gvirka na rupu od kapidžika.

Kad eto ti Halil-efendije, poznaje mu korak iz daleka, pa i ne čeka da se kapidžik čestito otvori, već ga hvata za ruku.

— Efend’m, šta ćeš bakšiš da mi daš?

— Ama zašto? — pita iznenađen Halil-efendija.

— Neću, neću prazne ruke da mi uđeš u kuću. Idi u čaršiju pa mi kupi jedan mafez.

— Mafez? — pita Halil-efendija, a usijale mu se oči od radosti koju sluti.

— Stambolski, sa ojmama! Idi brže, a ja ću te čekati ovdje na kapidžiku.

Halil-efendija zadovoljno vrti glavom, smiješi se i dodaje:

— Peki, peki! — te se obrće i odlazi u čaršiju.

Hatuš-hanume čeka, ne mrda od kapidžika. Ama prošlo pet, prošlo deset dekika, prošlo i čerek sata, a ons čeka, te ga dočeka.

— E, evo ti mafez! — veli Halil-efendija, kad uđe u kapidžih i dade joj zavijutak u hartiji, a nestrpljivo očekuje novost za koju je kaparu već dao.

— Nije meni ovaj mafez, nego… nosi Zelhi…

— Je l’ istina, dina ti?! — pita radosno Halil-efendija, a vidiš kako mu se usne stegle a suze mu naišle na oči.

— Istina je!

Halil-efendija pogleda zahvalno na nebo; diže ruke u vis, te nekako nerazgovijetno izgovori:

— Alah… ko će kao Alah… Alah! — te otrča u kuću, a Hatup-hanume za njim.

A po tad Zelha nešto manje radi po kući, ne da joj Hatuš-hanume. Pa i bolje je odjevena. A Halil-efendija ide ponosnim čelom kroz čaršiju, rebri se i gleda visoko, te se u dućanu Šaban-efendijinom jedanput i sam miftija pred tolikim begovima zapita:

— Što li je ovom, te je toliko podigao glavu?

A kad već prođe još neki mjesec i rodi se Zelhi dijete, pa još muško, e čuda od Halil-efendije. Pijesma mu kasaba, a uski sokaci. Pa onda i ljudi mu čudni; on im priča da je otac, da ima muško čedo, a oni mu požele hajir, ama nema da se onako raduju, kao on, nema da se zaplaču ili da se zadovoljno smiju ili da se zahvaljuju Alahu, kao on.

Pa onda bakšiš, koliki je bakšiš odnio Zelhi i ljubio je, ljubio joj kosu, čelo, oči, usta, obraze i grlo. Pa onda se okrenuo Hatuš-hanumi, te i nju ljubio, ljubio i grlio. Gjio svijet da mu je on bi ga grlio i ljubio. A nije zaboravio i u džamiju otrčati onoga sata; nije zabogavio i sirotinji udijeliti; pa i onim psima na ćošku kod beledijskog fenjera kupio je sad za osam metalika hljeba.

Pa što se on radovao, ali Hatuš-hanume! Nosila ono dijete, ljubila ga, pjevala mu… I kad bi se dijete zaplakalo, njoj to slađe bilo sad slušati no što je ranije slušala u bahči, kad suton padne, pjesmu bilbilovu. Ona je baš voljela da dijete plače; kad ćuti, mrtva joj kuća, a kad plače, puna kuća, puna razgovora za kojim je ta kuća tako dugo čeznula.

Halil-efendi ga nazvao, dabome, Hudaverdi, a Hatuš-hanume mu dala od milosti ime Paša i tako ga je zvala, pa svi poslije uz nju pristali.

I Zelha se radovala, ali njena je radost bila radost matere, ona druge radosti nije poznavala.

I tako u Halil-efendijinu kuću uljeze život, mi snovi koje je nekad sanjao dobiše opet maha. A što da ne, kad sad već nijesu na prazno. Eto, on ima dijete, ima sina, pa dao mu je i ime koje je htio. Sad još da ga Alah podrži i poživi, pa da izraste i knjigu izuči te da stane zabit, pa beg, pa paša, te da služi cara, da car zna za njegovo ime, te i za ime njegovog oca, Halil-efendije. Neće on tada biti tasildar sa četiri stotine groša, otići će u Stambol. Tamo će Hudaverdi-paša imati svoj saraj, pa tu će on sa Hatuš-hanumom gledati kuću, jer Hudaverdi-paša ne može ta sitna posla gledati, on će služiti cara, on će s njim razgovarati i carske, goleme rabote svršavati.

A dok je on tako sanjao, sanjala je i sirota Zelha jedan san, ali san, koji nije imala kome a i nije smjela ispovjediti. Ona je džarije, sirotica, nju kupuju i prodaju. Sad je već i kroz druge ruke prošla, a ko zna šta je još čeka; nju mogu i otjerati i otpustiti i prodati, Ali sad, sad je ona dala svome gospodaru muško čedo i poklonila mu toliku radost, pa zar je pravo da ostane i dalje džarije? Zar nije pravo, da je Halil-efendija uzme za ženu³, pored Hatuš-hanume, jer rijetko je to da ko nije tako učinio sa svojom džarijom, kad je s njom dijete dobio. A da li će Halil-efendi tako učiniti? Eto, to premišlja Zelha, premišlja i danju i noću.

A paša, Hudaverdi-paša, raste bome. Svučeš mu gaće, kad mu ih po drugi put obučeš a već mu tijesne. Pa onda ona glava, ta nije glava nego glavurda; vidiš, rodilo se da bude paša. A oči mu lijepe, oči Zelhine, a drugo na njemu sve Halil-efendijino. Hatuš-hanume kad hoće efendiji da napravi ćef, a ona mu samo to priča.

— Efend’m, usta, čelo, nos, sve, sve, sve tvoje!

Pa onda Paša pašinski je i živio. Ne znaš ko ga više njeguje, Zelha ili Hatuš-hanume; čisto se otimaju koja će ga poviti a koja mu što dodati. I ove dvije žene, ako nijesu ni za časak bile: sebične kad im je trebalo dijeliti ljubav jednoga čovjeka, gotovo su bile sebične, kad je bilo da prisvoje ljubav ovoga djeteta. Bilo je časova kad je Zelha toga radi i uzdahnula. Uspavljujući koji put Pašu i ljubeći ga, šaputala mu je jadna:

— Tebe mi otimaju, ti si njihov… a tvoja majka još je džarije!

Pa prošla bome i godina i dvije i tri. I Paša hodi, trči, zbori, zna ti i neke marifete, zna napraviti temena i šta ti ne zna. A svi za njim trče, paze da ga ne ogrebe trn, da ga ne očeše ekser, da ne padne.

Pa tako raste paša, raste, te doraste i za mejtebe. Opet jedna, dvije, tri godine, te Paša izuči pismo, izuči i ruždije dvije godine, te stao čitav momčić od dvanaest godina.

Dvanaest godina, nije to šala; Halil-efendija već natovario godine na leđa; Hatuš-hanume još uvijek lijepa i ponosna, no već stala zrela žena, ali od Zelhe, od one slabunjave i sirote djevojčice, koja je u šesnaestoj godini rodila Halil-efendiji dijete, izrasla je sad prekrasna ljepotica. Razvila se, osnažila, ispunila se; nabujala joj kosa, nabujale grudi, obrazi osvježili, a oči, one vatrene kao žar oči, što su i od prije Zelhu krasile, sad su tek žegle, sad su tek dobile pravu snagu, kao ono žeravica kad se u plamen razbukti.

Da li je to Zelhina ljepota koja čini te je Halil-efendija od neko doba brižan i sumoran? Briga mu pritisla čelo te mu i glavu obara, a on ju je tako visoko nosio otkako je sina imao. Teško da je njena ljepota to, jer on je i sad još volio samo Hatuš-hanumu, koja je i lijepa, no koja je sve svoje srce poklonila Paši, te time ponova zarobila Halil-efendiju.

Da li su možda godine, koje ga brinu? A što bi ga i one brinule; nije toliko star da neće moći (samo ako bude Alahu po volji) dočekati da vidi svoga Pašu, kako je dorastao da cara posluži; kako se uzdigao visoko, sjeo caru uz koljeno i pronio Halil-efendijino ime kroz svih sedam carevina.

Brine a ne kazuje brige.

Jednom tako pred akšam, sjede na doksatu on, Hatuš-hanume i Zelha. Zelha prinijela mangal i fildžane pa klekla kraj mangala, te naslužuje sfendiji i hanumi kavu, a kad joj Halil-efendija da izin, uzme i sebi jednu. Paša na polje, pred kućom, sakupio ababe te digli tamo dževu koliko ih grlo podnosi.

Hatuš-hanume srče svoj fildžan, a ispod oka mjeri Halil-efendiju. Vidi ona nešto jest kod njega, ali ne može nikako da namjeri kako da se zapita. A kad Halil-efendija ispuši cigaru, te uze perce da nešto pročisti cigarluk, naže mu se Hatuš-hanume bliže, te poče:

— Efend’m, nismo li i veće gajle dijelili; zašto kriješ od mene ono što ti na čelu piše a što ti dušu muči!

Halil-efendija je pogleda milo, ali tim pogledom ujedno reče, da mu se ne kazuje što bi imao kasti.

— Ili… — nastavi tiho Hatuš-hanume, a Halil-efendija manu rukom da presiječe taj muhabet.

Hatuš-hanume zaćuta, a Zelha, koja razumede da je to neki muhabet, koji možda ona ne treba čuti, izmače se i ode nekom poslu.

Halil-efendija ne sačeka da ga hanuma još jednom zapita, već razmanu rukama, huknu, pa, vadeći iz džepa kutiju sa duvanom, poče tiho, čisto šapćući:

— Dok nijesam dobio sina, to mi je bilo najveće gajle… Mislio sam, ako mi ga Alah da, samo ću srećne dane imati…

Hanuma ga gleda u oči, a i ne pokušava da ga prekine.

— Mislio sam, samo ću srećne dane brojati! — ponovi Halil.

— A što da ih ne brojiš, efend’m? Dao nam je Alah koliko nam treba; u kući nam je mir i ljubav i zdravlje… Paša nam je dobar kao gugutka, a zdrav kao što Alah hoće, kad hoće… Što ćeš više?

— To je ono! — uzdahnu Halil. — ja bi’ htio nešto više. Vidiš, Paša je svršio ovdje mejtebe, svršio i ruždije, pa… ti znaš moj merak,… hoću da ga pošljem u harbije-mejtebe u Stambol… moram tamo da ga pošljem, a nemam… znaš da nemam!

Hanume se zamisli. Što je imala nakita ona je već dala da se Selha kupi, drugog nema, a da ima dala bi i to.

— Ostavi, efend’m, taj merak. Kad se ne može!

Biće Paša srećan i bez harbije-mejteba — dodade hanuma tiho, tek koliko da pokuša utješiti efendiju.

— I može on biti srećan, ali neću ja biti srećan! Taj me je merak sveg obuzeo. Toliko je godina, hanume, kako ja to mislim; ne biva da sad zaboravim! — odgovori Halil bono i baci do pola ispušenu cigaru u cvijeće a odmah izvadi drugu da pripali.

— Pa… treba li mnogo pare, efend’m?

— Treba… deset lira na godinu, četrdeset lira za četiri godine i baška drugi mastraf…

— Mnogo! — dodade Hatuš-hanume.

Halil-efendija zaćuta, dugo zaćuta, pa se onda diže sa svoje klupice, manu rukom, te pođe dodajući:

— Eto ti, sad znaš!… — te izađe kroz kapidžik i ode u čaršiju.

Poslije već nijesu Halil i hanuma o tome nikad govorili. Kad bi koji put i spazila hanuma da je Halil zamišljen, a ona bi mu pričala mnogo drugih stvari da samo zaboravi gaile.

A jedanput, poslije mnogo dana, kad dođe Halil pred akšam kući, mrdnu nešto očima na Hatuš-hanumu da pođe za njim u odaju. Tu sjede na minder, pa i fes zaturi koliko mu se zagrijalo čelo, a hanuma sjede na malu sandaliju kraj mindera, te da čeka šta će to tako važno biti.

Sa Halilovog lica ne možeš pročitati ni da li je što dobro ja li loše, što će reći. A ćuti, dugo ćuti, te jedva najzad poče:

— Našao sam pare! — reče najedanput.

— Alahu neka je hvala za sve! — dodade Hatuš-hanume a licem joj sinu radost pregolema.

— Što me ne pitaš kako? — dodade malo zlovoljno Halil-efendija.

A šta da te pitam, efend’m, ti znaš. Kako si ti naredio, tako je dobro!

Halil zaćuta, misleći valjada da li da kaže.

— Došao je nov paša! — poče zatim. — Ćurd a Stambolija, zenđil… ima velik harem… pa…

Hatuše ga pogleda dobro u oči, no on polako, tiho nastavi…

— Pa… čuo da je u mene lijepa džarije… iska da je kupi… nudi mi pedeset lira…

Hatuš-hanume se zamisli, nasloni glavu na ruku, pa se dugo, dugo zamisli. Žao joj bijaše Zelhe, što se naučila na nju i što je Zelha bila dobra, ali… što će joj loše biti, ona je džarije te džarije, bolje joj biti u paše no u tasildara, a poslije… više je Hatušu boljela briga Halilova i sreća Pašina.

— Šta kažeš, hanume? —— poče opet Halil, pašto vidje da se Hatuše dugo zamislila i ne odgovara.

Hanuma diže glavu te tihim, neodlučnim glasom dodade:

— Ja kažem… da je damo!

— Je l’, kažeš i ti?

— Pa, efend’m… ako je da tebe prođe gajle… ako je za Pašinu sreću!…

To je bio sav razgovor, a sutra na podne, kad se Halil vrati kući, saopšti hanumi da je primio kaparu i da će poslije podne, kad preda džariju, primiti i sve ostalo.

Hatuš-hanume pozva u svoju odaju Zelhu, namjesti da sjedne kraj nje na sidžade te joj poče polako razlagati: kako su se ona i efendija zbrinuli za njenu sreću — prodali su je u pašinski harem. Nijesu to učinili novca radi, ona im je dobra i ne bi je nikad novca radi davali, već eto za sreću opet njenog djeteta, jer tim novcem oni će školovati malog Pašu, njihovog Pašu, poslaće ga u Stambol, te da bude veliki i srećan čovjek.

Ma da je Zelha džarije, ma da je to sudbina, sa kojom bi ona trebala da je izmirena; ukaza joj se ipak jedna teška suza u oku ali, morade hanumu poljubiti u ruku, pa tek kad ode u svoju odaju, a ona zari glavu u dušeke i teško stade naricati.

Poslije dugog plakanja diže se te stade sa ovog i onog kraja kupiti svoje haljine i vezivati ih u bohču. U tom dođe i Paša, koga je toliko tražila; ona ga zovnu, zatvori za njim vrata, pa ga pritište na grudi i stade kao nad mrtvim naricati. Dijete se uznevjerilo pa je gleda što joj je, ali ga ona i dalje ljubi, ljubi mu kosu, oči, obraze, vrat, grudi, ruku, ljubi ga, jer on odista za nju umire.

— Što ti je? — pita je Paša.

— Mene su prodali, sine, prodali su me… a ti ostaješ, ti si njihov, ti ćeš sa tim parama, što će oni za pazar dobiti, ići u Stambol… majka te nikad, nikad više neće vidjeti… neće ni čuti za tebe… ja sam im trebala samo da te rodim… Sad im ne trebam… sad im trebaju pare pa su me prodali!… — Tako je jecala bijedna žena, pa je čupala kosu, kršila prste ili ih čvrsto obavila oko maloga Paše i stegla ga na grudi, kao davljenik, kao lavica svoje lavče, na koje je lovac pušku naperio.

A dijete, ne razumijevajući šta se sve to zbiva, pokušavalo je čak i da joj se otme iz zagrljaja. Kad bi ga ona samo pustila!

Uzela je i makaze te mu isjekla malo kose; metla je u svoju bohču i jednu njegovu papučicu i jedan njegov stari fes i jedan mali mintančić.

I Halil i Hatuše slušali su njenu pisku, pa i sami su plakali. Žao ih bilo dobre Zelhe i njenih bolova, pa je nijesu htjeli ni uznemiriti, već pustili neka se isplače.

U tom već stadoše i kola pred vratima, a tada Halil nije imao gdje, već dođe na prag Zelhine odaje.

— Zelha! — viknu je.

Ona mirno podiže glavu i pogleda ga pokornim pogledom, kao što rob gleda gospodara.

— Zelha — veli joj Halil — ostavi se plača. Kemet je, valjada, takav bio. Možda je za tvoju sreću i za sreću tvoga djeteta. Bila si nam dobra i da nije bilo nužde, ne bi te davali, ali… eto, moralo je biti!…

— Hvala, efend’m — odgovori mirno Zelha i priđe te mu poljubi skut od kaputa.

— Eto, kola čekaju! — dodade Halil-efendija više tronuto no mirno.

— Haz’r sam, efend’m — odgovori Zelha, pa se diže i uze sobom bohču.

I Halilu i hanumi poljubi ponizno ruku i skute od haljine i uze alal. Ne okrete se više dijete pogledati. Ona ga je oplakala, ona ga je sahranila i nije imala snage više da ga pogleda.

Samo kad dođe na prag kućnji, ona pade na koljena te lijući suze cjeliva prag, a zatim se okrete Halilu i Hatuši, te dodade:

— Čuvajte ga!…

⁂

A nekoliko dana zatim, u onim vatrenim kolima, što su spustila čitav oblak dima na poljanu kroz koju prolijeću, sjedio je već mali paša, Hudaverdi-paša, na svom putu za Stambol.

A iza rešetaka bogatoga pašinoga harema, tužno je gledala u nebo mlada i lijepa Čerkeskinja, koja se tješila još jednom jedinom nadom:

— On će možda postati čovjek, veliki čovjek. Imaće para, pa će se valjada tada sjetiti i svoje majke. Otkupiće me on tada ako me samo nađe. Onda ću i onako biti vrlo jevtina, jer ću već biti stara!…

2.10. Bedelj

U Baždar-mahali, ispod onog čenara, kod kojega se dijele sokaci, a u onoj malenoj kućici, što leži onako usamljena, iza dugačkoga zida Remzi-begove bahče, sjedi Etem i njegova mlada hanuma Nadžije. Kućica oniska, spolja bez pendžera i blatom olijepljena, a unutra jedva tri aršina bahče, ako i toliko ima. Nema više nego jedna odaja i pred njom mutvak i pred mutvakom široka streja, oslonjena na tri direka, tek koliko da se ima pred kućom malo hlada.

Sirotinjska kuća pa sirotinjska i kirija, šeset groša na godinu; pa i to Etem nije platio, nego ostao dužan. Ne bi njemu ni bilo do kuće, niti ju je imao odaklen plaćati, ali se ženio te je ženu valjalo gdjegod i dovesti. I Etem i Nadžije su puste sirote, ama su se zamilovali. A mladi su, pa uz pomoć Alahovu, valjada će ovako zajednički bolje proći, a ako ne, ono će zajednički sirotovati i opet ljubiti se.

Etem radi u nekog terzije, te nema više nego četiri groša na dan i to kad ima posla. A ne radi na dućanu no donosi posao kući svojoj. Tako donese po gdje-kad kakav jelečić, ja li čakšire, ja li dizluke, da ih gajtanom okiti; te sjedne u sobi na asuri, metne posao na koljena i previje grbaču, pa ne diže glavu od sabaha do akšama.

Mala, niska sobičica, te pendžeri joj samo pedalj visoko od dušeme; po podu prostre asure, a uz zid naslonjeni svud okolo slamni jastuci, pa onda oko zida police i na njima sanovi i sinije i već sva sirotinja Etemova i uz jedan zid dolap, te tu ono malo jastuka i jorgana, što ih Nadžije donijela. E, pa tu, na asuri, kraj jednoga pendžera prekrsti noge Etem, a kraj drugog Nadžije, te i ona plete, ne bi li svojom mukom što zaradila, te da se ima otkud jesti i čime kirija plaćati.

— Ako ti je teško, Nadžije, ostavi rabotu. Neka se ja sam mučim! — veli joj Etem, pa je gleda u oči onako kako se u sevdahu gleda.

— Zar ti samo da se mučiš? Nije mi teška muka kraj tebe! — veli mu ona, pa ostavlja rabotu te mu se bliži i grli ga svojom lijepom rukom.

— Eto… za ovaj jelek imam uzeti još devet groša, a to nam je dosta za tri dana.

— A poslije? — pita Nadžije.

— Biće još posla…

— Ma ako ne bude?

— Ako je zašto više, ali… za toliko, koliko da se jede i kirija plaća, ne brini, Nadžije. Neću i ti da se mučiš! — dodaje odlučno Etem.

— Ama ja hoću u srijedu u hamam, pa mi treba sto para. Eto, taman toliko ću dobiti od konšike za ove čarape…

— E, peki, peki! — dodaje Etem, ama ga do dna duše zabolje što nema ni toliko da svoju ženu pošlje u hamam. Bješe ga malo i stid od žene, jer nema nego mjesec dana kako su se uzeli a prije toga pet godina se voljeli.

— Nego, pravo kažeš! — dodade brzo Nadžije. — I da hoću, ne mogu u hamam. Nemam feredžu; pozajmila sam pa i vratila… ja nemam, pa neću ni moć u hamam.

Etema spopade još veći sram, te obori oči a teško uzdanu:

— Jest, bome, nemaš feredžu… eto, vidiš, i feredžu treba da ti napravim…

— Nemam ni feredžu, ni fistan, ama… kad se ne može ne može, trpićemo! — veli Nadžije.

Etem zaroni glavu još više u posao, pa pošto poduže poćuta i valjada promisli, on tek diže glavu, ostavi jelek na asuru, a iglu zabode u koljeno; izvadi iz pojasa kutiju te stade graditi cigaru, a veli:

— Istina, Nadžije, pošto bi to bilo jedna feredža i jedan fistan, ali… onako… nešto lijepo i dobro… Kad čovjek pravi, treba da pravi nešto dobro, da valja i da traje.

— A što pitaš, Alaha ti? — veli Nacije i smije se.

— Tako! Kaži ti meni… Vidiš, ja — kao mislim, da se negdje zamolim, da uzmem nekoliko lira na zajam, pa da te lijepo odjenem,… baš onako prema ljepoti tvojoj — zbori joj on čisto ponosito, kao da ju je već odjenuo.

— Ostavi, dina ti taj laf, kad ne može biti. Ks’met nam je, vidiš, da ovako sirotujemo…

— Ama, što ne može biti? — dodaje on kao malo uvrijeđen. — Ja hoću da si mi još ljepša… uzeću pare… platiću makar malo poskupo fajdu… ama znam kako ćeš me poslije još više voljeti…

— A zar te malo volim?… Haj, more, haj! Što ne može biti, zašto da zborimo, te da samo sladimo usta lafom… Kamo prvo da platimo kiriju; pa jesi li sto groša dužan što si svadbu učinio; pa zar nemaš i petnaest groša dužan vergiju; pa imamo u bakala devet groša za kavu i šećer i tri groša za zejtin; pa vidiš da si i ti go; što imaš te čakšire na tebi, to ti je sve…

Etemu se natušti mlado čelo, pritište pola ispušenu cigaru palcem na đon od kondure, te je zagasi; uzdanu zatim duboko, prihvati lijevom rukom jelek a desnom iglu, te previ nanovo grbaču, pa poče raditi i taman dva sata ne diže glavu, niti progovori.

⁂

Jednoga dana pred akšam, odnio Etem posao što ga dovršio, te da primi pare i da uzme, ako ima jošte posla; pa zadržao se tu večer u čaršiji duže nego što bi on to drugi put. Zabrinula se baš Nadžije, jer evo prošao već i akšam, a tad se čaršija zatvara, te ako je bilo do posla, morao ga je bitisati, a u kavu da je svratio, ne može biti, jer nije njemu ni jedna para na odmet. Bar dosad nije nikad svraćao.

Stala Nadžije kod kapidžika i osluhuje, jer hoće da ga tu dočeka, kao što ga svaki put dočekuje.

Voljeli su se oni, kao što se gugutke vole. I u fukare ima srca kao i u zengina, a gdje ima srca i mladosti, mora biti i sevdaha. A lijepa je Nadžije, te nije ni Etem baš pošljedni. Da je ko znao njenu ljepotu, ne bi ona sad uz Etema sirotovala, ama je niko do Etema ne znadijaše. I od kad bi se, bolan, oni uzeli, ali su sve ostavljali s godine na godinu, dok Etem steče malo para. Pa kad najzad vidje, da nikad para neće steći a on reče: „Valjada je pisano da zajedno muku mučimo; ženiću se, pa kako Bog da!“

Pa mladi su jošte, a imaju dosta dana pred sobom, te valjada će se i na njih Alah osmjehnuti i drugači im k’smet namijeniti,

Ama samo što ovo danas bi Etemu, te se toliko zadrža. Nadžije još čeka, a ima već poviše nego jedan sat kako čeka. Već i pazvant čuknu jedan put o onaj binjek pred Remzi-begovom kapijom, a to već jedan po akšamu. Jedva se tad za ćoškom začuše koraci Etemovi. Ide veseo, a Nadžije toliko strahovala i šta već nije slutila.

— Što je, more, što učini toliko? — pita ga i ljubi.

— Eh, što je? Što je, da je… ’ajdemo u kuću — veli, pa je hvata za bijelu ruku i vodi u kuću.

— Zlo nije — pita ona, a vidi da zlo nije.

— A što bi zlo bilo… Alah sirotinji ne čini zla, no samo dobra!

Sjedoše na asuru i on je veselo grli, a ona ga samo gleda u oči, sve čeka hoće li joj već pripovjediti što-god. Ali on ćuti, pravi cigaru i puši i ćuti. Jedva poslije progovori, ali mirno, kao da nije malo čas onako veseo bio.

— Dina ti, Nadžije, ja te jedanput zapitah, a ti mi ne odgovori: koliko misliš da će koštati jedna feredža i jedan svileni fistan… ama onako, da je nešto lijepo… da je prema tebi…

— Eh, zar ti je još to gajle? — veli mu ona, a srce joj, žensko srce, ipak zaigra veselo; zar dobiće od nekud feredžu i fistan, te i ona moći izaći u svijet i pokazati koliko je lijepa, kad to dosad niko nije znao.

— Hoću da mi kažeš?

— Ali što da ti kažem, kad ne može ništa biti!

— Eh, onda bar kaži mi pravo: bi li ti bila srećna kod mene, kad bi’ ti ja to nagradio; bi li me poviše voljela?…

— A da napraviš borč?…

— Jok, nego da zaradim pare, pa da ti nagradim, a?

Ona ne moga da se uzdrži, nego joj potekoše dvije suze radosnice, zagrli Etema, pa mu ljubi i obraze i ruku i grudi.

— Jest, Eteme, bila bi srećna!…

A on je u tom času bio srećniji no ona, srećniji no ma ko na svijetu; topio se, uživao je i gordo uznosio glavu, te samo što nije počeo šakom da se pljeska po grudima, te da zbori kao dijete:

— Jest, vidiš, ja, ja to mogu… ja hoću da si ti srećna kod Etema; ja hoću da se ti ne mučiš kod tema, pa mogu ja to… a ne da se sramim od svoje žene!… Što treba, treba, kakav bi’ ja muž bio, kad ne bi’ mogao toliko zaraditi?!

Bio je kao pjan i ako nikad ništa, do vode, ne meće u usta…

⁂

A sutradan, kad ono istina. Ode Etem najprije te plati šeset groša kiriju za cijelu godinu; pa onda plati onih sto groša borča, što je uzeo da učini svadbu i još na tih sto groša dvanaest groša fajde; pa plati muktaru vergiju, što bješe dužan; plati i bakalu ono pedeset groša, te tako sve, ama baš sve isplati. Pa onda ode u Emin-efendije najboljeg tuđara, što iz Stambola donosi basmu; probere basmu lijepu, te ljepše ne može biti i još mor svilu za feredžu. Odreza koliko aršina treba, te kao dijete, ama baš kao dijete, sve skakućući otrča niz čaršiju, pa kući, da učini radost Nadžiji.

A i učinio joj je radost te golemu. Kad je otvorio onu basmu i onu mor svilu, a njoj zasjale oči. Nije to nikad ona ponijela, a nije bome ni mnoga druga, jer Etem baš uzeo kao što je kazao; kad se pravi, da se pravi nešto dobro, i da valja i da traje, i još da je lijepo prema Nadžijinoj ljepoti.

Pa nije zaboravio ni čad’r, i još kakav čad’r, mor-ipek, isto kao za feredžu, a ispisan svilenim koncem, te neko cvijeće po njemu, misliš rukom si ga uzabrao pa po čadoru posuo.

I koliko je Nadžije bila srećna! Ta zaboravila na sve drugo, već uzela onaj čad’r pod jednim pazuhom, a basmu i svilu pod drugim, pa sve skakuće po bahči i pjeva, te joj sad prvi put bi tijesna kuća. A kad se tako umori, ona otrča Etemu, te ga ljubi i grli i sve plače od radosti.

Etem otrča sam da dovede ženu, koja će srezati i sašiti. A Nadžije joj naručuje da što prije, ama što prije, bude gotovo.

— Može li sjutra u sabah? — pita Nadžije.

— Ne može, hanume, ja li sjutra u akšam, ja li četvrtak u sabah! — veli žena.

— E, peki, ama da bude!

Pa kad ode žena, a Etem, onako pun ponosa, veli Nadžiji:

— E, deder sad, Nadžije, peci jednu kavu, ama hoću kavu!… Onako… da znam, da sam je od tvoje ruke pio…

Ona brzo ispeče kavu, te metnu i jedan grumen šećera poviše i jednu kašiku kave poviše, te se učini kava, kakvu Etem davno nije pio.

Sjedoše pod onu streju pred mutvakom, da zajedno ispiju kavu, pa tek sad se Nadžije osjeti malo umirena te jedva se sjeti da zapita ono, što joj prvo bješe na jeziku, ama što zaboravi pitati kad vidje basmu i svilu i čad’r.

— Dina ti, Eteme, — veli, a naslonila glavu na njegovo koljeno, — kaži mi otkud ti te pare, ako nijesi borč učinio

— Nijesam borč učinio, već zaradio!… A što će ti da ti kažem… i onako kazaću ti, pa ostavi sad…

— Jok, nego da mi kažeš. Tako ti Alaha, da mi kažeš!

— Pa i da ti kažem! — veli Etem, kad dosrka kavu. — Vidiš, sram me bješe od svijeta i od tebe… ali ništa od svijeta, od tebe poviše… da nemam ni feredže da ti napravim… Pa. onda… Znao sam, koliko ćeš biti srećna, eh, pa eto! Volim, što sam to doživio, pa… makar ja teglio koliko bilo. Znaš ovog našeg konšije, Remzi-bega, sin… on je imao tri sina, ama jedan umr’o, te ostala sad dva… pa onaj mlađi, došao mu vakt da ide u askere… pa, ovaj… Remzi-beg zenđin… gdje će on dati sina u askere, te tražio nekog siromaha, da mu plati, da bude bedelj, da ide za njegovog sina, pa…

— Eteme! — ciknu Nadžija i zagrli ga čvršće.

— Pa… znaš, pogodili smo… pedeset lira, polovinu sad mi dao, a polovinu… poslije četiri godine… Kad odslužim… kad se vratim…

— Eteme, šta si pravio?! — ciknu još jednom Nalije.

— Ako, ako! — veli on. — Ništa… Samo kad si ti srećna. Šta je to četiri godine, ništa… Imaš oca te u njega ostani. Ostaviću ti i dosta para… Moći ćeš! A kad dođem, imaćemo i onih drugih dvadeset i pet lira, pa ćemo lijepo, ama lijepo živjeti!…

— Zar ne žališ, Eteme? — pita ga kroz suze Nadžije.

— Ne žalim ni osam… čuješ li, ni osam godina ne žalim za ovu jednu radost, što sam ti učinio!…

I sad je Etem tamo negdje daleko, kažu u Anadolu čak. Odslužio je jednu i po godinu bedelja, treba još dvije i po godine služiti cara, i to ako bude srećan te ga ne zahvati kakvo muharebe.

A Nadžije? Sad je lijepo odjevena; odjevena prema svojoj ljepoti, te hodi i u amam i u čaršiju i na teferič. Pa se bome njena ljepota i pročula i… ne mogu dušu da griješim, ama govori se da je zaboravila koliko je Etem za nju učinio, kažu mnogo je zaboravila. Siromah Etem!

2.11. Dušmani

2.11.1. Poglavlje 1

Koliki su dušmani Zejnel-beg i Lutfi-beg, to već i malo dijete zna!

Sjede u jednoj mahali i u istom sokaku, ama Zejnel-beg hodi čak u Ibroghim-pašinu džamiju, a Lutfi-beg u Tašdžamiju, samo da se ne sretnu. Pa i u istu kafu ne ode, već Lutfi-beg u Ali-babe, a Zejnel-beg u Uzun-Use. Pa se i kasaba kraj njih podijelila, te oni što ode u Ali-babe, to je Lutfi-begov taraf, a oni od Uzun-Use Zejnel-begov taraf. Te da vidiš i ti tarafi se ne gledaju kako treba. Kad dođe da se bira azaja za medžlis, skoči jedan a skoči drugi taraf, te jedni ne daju Lutfi-begu: a drugi ne daju Zajnel-begu u medžlis.

Kažu, evo već dvadeset godina, da Lutfi-beg nije prošao kraj kuće Zejnel-begove, i ako mu je tuda put kad slazi u čaršiju; već opkalja čak iza baždahane, i zimi muku muči kroz ono blato. Kažu, još prije četrest pedeset godina, bilo je samo jedno groblje u našoj kasabi, te kako se te dvije kuće zavadile i zadušmanile jedanput, inat toliko doćerao, da se nijesu htjeli ni u istom groblju sahranjivati. Tako eto danas imamo dva groblja.

More ne dadu ni djeci da se zaigraju. Teško čeljadetu ako bi se prevarilo i ogriješilo. Dok bijaše samo jedno mejtebe uz Tašdžamiju u vakufskoj kući, Zejnel-beg dao tamo svoje dijete, ama ga odmah izvadi, kad posla i Lutfi-beg svoje.

Pa ostavi to, nego da vidiš i o azaru. Zejnel-beg pazari tovar drva,ja li ćumura; seljak mu traži šest, a on daje pet groša, pa popusti i peti poim taman da zine da da još metalik, a Lutfi-beg pusti kakvog svoga čovjeka, te da šest, samo da mu ispred nosa uzme pazar.

Pa tako vodi se jedan inat od kako je svijeta i vijeka, jer upravo da vi kažem, i ne zna se sebep ovome inatu i dušmanluku. Tako su se mrzeli njihovi ocevi, a i oni nijesu znali zašto ni krošto, a tako i njihovi djedovi. Ko zna, kad je tamo to bilo, kada su se te dvije kuće zavadile i omrzle, te taj dušmanluk slazio sa oca na sina, pa se i zaboravilo zašto se omrzlo.

’Ajd’ da kažeš da su konšije. Onako, da ih jedan zid dijeli, pa bi se moglo pomisliti zavadili se njihovi stari oko neke stope zemlje. Zar se malo konšija oko toga zavadilo pa i zakrvavilo. Ama nijesu takve konšije. U istoj su mahali, u istom sokaku, u istom redu, ama ih dijeli ona kućica, u kojoj sjedi Uti-efendija hodža i neke bašče za njom.

A svijet kao svijet, traže i pričaju i ovo i ono o toj zavadi. Ama otkuda će znati, kad ni sam Lutfi-beg, pa i Zejnel-beg, ne znaju ništa. Pitaš Lutfi-bega:

— Ama, pa otkud toliki dušmanluk u vaših starih i što mu je sebep?

— A ko će ga znati! — veli on. — Tek badjava nije. I kad pogledaš kakav je namćor i dušman ovaj… (oni jedan drugom nijesu nikad ime pominjali)… onda i vidiš, da su moji baš imali hak!

Pitaš Zejnel-bega, a on veli:

— Ne znam! Ama da se nijesu moji stari zavadili, ja bih danas.

Jedni vele: još stari Zejnel-begovi dali djevojku u kuću Lutfi-begovih, pa je ovi otjerali, te otad se te dvije kuće mrze; drugi vele, nije nego stari Lutfi-begovi imali nešto davat Zejnel-begovima, te učinili inćar, a treći vele: „Aja, gdje će toliki dušmanluk za takve rabote; mora da je međ njima i krv pala, kad se toliko mrze!“

A bilo ih je toliko puta, koji su htjeli da ih izmire. Jednom dođe i jedan novi mutesarif, te viđe, kako to zlo nije samo zlo za dvije kuće, nego i za čitavu kasabu; jer, badjava, obje kuće. Jake, begovske, bogate, pa onda i Zejnel-beg i Lutfi-beg čestiti ljudi; ne mož’ inače za njih ništa zlo reći.

Pa ne moga ni taj mutesarif ništa.

— Moj otac, moj djed i svi moji bili su dušmani toj kući, — rekao bi Lutfi-beg — pa joj ni ja, valah, ne mogu biti dost!

— Oni što bijahu postariji od nas, bili su pametniji. Pa kad se oni ne izmiriše, ni mi, dina mi, ne možemo! — kazao bi Zejnel-beg.

A tad taj mutesarif zovnu hodžu Uti-efendiju; pa mu reče:

— Ama, hodža-efendi, zar ti ne vidiš, da je tebe baš sam Alah odredio, da sjediš tu, izmeđ’ ova dva dušmana. Kako to, toliki dušmanluk izmeđ’ tvojih prvih konšija, a ti još hodža, pa ništa?

A tad mu Uti-efendija ispriča sve po redu, šta je i kako je činio, pa ništa ne mogao učiniti, te digao ruke.

— Ama nemoj dizat ruke. Mi možemo i pokušati i dići ruke, a ti ne možeš. Vidiš, kako je to Alah udesio, dvije dušmanske kuće, a izmeđ’ njih kuća jednog hodže. Gledaj da ih izmiriš i nikako drukčije!

Baš posramiše Uti-efendiju ove riječi, te se taj čas diže pa u magazu Lutfi-begu. Povede razgovor odavde i odande, pa mu veli:

— Vidiš i Alah je naredio, da se taj dušmanluk na vama presiječe. U tvojoj kući ne ima muške glave, a u Zejnel-bega ima sin. I ti si ga imao, ali, vidiš, Alahu bilo drago da ti ga uzme. Na kome ćeš dušmanluk ostaviti za sobom, a Zejnel-beg ima na kome. Tvoja djevojka će se dati u jabanu; a Zejnel-beg ostaviće sinu amanet, da ti kuću ugasi; da ti odžak rasturi, da ti i žensku krv mrzi, kad već ne bude muške, koja bi se branila!…

Lutfi-beg je i sam na to mislio često. Dok mu bijaše dijete živo, odio je on mnogo ponosnije; stezao je pesnicu mnogo ljuće, ali, otkad to dijete izgubi, a kuća ostade na jednoj djevojci, kao da mu neko podreza krila. Koliko puta — a uvijek kad bi spazio Zejnel-begova Sejita — sjeo bi umoran i tešku muku mučio. Pa opet se nije dao muci.

— Neće se moja kuća ugasiti, Uti-efendi! — veli on hodži. — Ama uzeću ja u kuću makar i pošljednjega rs’za; uzeću fukaru od fukare; daću mu imanja; daću mu djevojku, samo da uzme moje ime i primi moj amanet!

⁂

Vidi hodža, tu nije fajde, već vrti glavom, zbira obrve na čelo i spušta ih, pa trpa brojanice u džep, te hajde doma.

2.11.2. Poglavlje 2

A ako Uti-efendi nije umio reći i nije mogao ništa učiniti, onda niko i neće; jer, Uti-efendi je mnogo učen hodža: šta nije on čitao i gdje nije putovao. Jedanput je odio i u Stambol, te izlazio i pred Šeih-ul-islama i ovaj ga pitao za mnogo što-šta. Kad ide sokakom, ne gleda ni lijevo ni desno, već sve preda se, i uvijek nešta šapće, a šta šapće, niko ne zna. Istina, drži dvije žene, ama više sjedi uz ćitab nego uz žene.

Koliko ljudi idu u njega za nauku i savjet, a on svakog lijepo primi i svakog pouči; a kad mu kažeš hvala, a on veli:

— Ako sam ti dobru nauku dao, hvala onom, koji me je umudrio te da ti pomognem; ako li sam lošu, grijeh mi na dušu, a tebe Alah neka umudri, te da me ne poslušaš.

Samo ga jedno nemoj pitati za savjet, a to ako ćeš da se ženiš. Ovako će ti reći:

— Žena je žena, pa bila lijepa ja li ružna; bila iz dobre kuće ja li iz najgore, sve ti jedno! Ima li neke razlike koja će te mačka izgrebati, crna ja li bijela? Da je žena bila za svijet, ne bi je prorok pokrio te da se ne vidi!

I još bi kazao:

— Žena nikad ne spije, ona noću smišlja kao i danju. Može čovjek deset godina smišljati, pa se neće dosjetiti čemu će žena za deset dekika.

Kad se ono vraćao od Lutfi-bega, pade mu na pamet nešto, što nikad dosad ne bi njemu palo na pamet. A to je: da kaže svojoj starijoj hanumi sve o dušmanluku Lutfi-begovom i Zejnel-begovom i kako je primio amanet na sebe da ih izmiri, te da vidi, hoće li se ona dosjetiti, kako bi to moglo biti.

Nasmija se prvo sam sebi, otkud i to da mu dođe na pamet. Pa ne samo što se nasmija, nego se čisto i postiđe pred sobom. Zar on, toliko učen i čuven, pa u žene da traži pameti?! Ama koliko god da se smijao i stideo toga, toliko mu se više vrzlo to po pameti.

— Eto, Uti-efendi, ti svaki put kažeš: žene su ovakve, te onakve. Pa vidi, je li istina, što zboriš?

Tako je sam sebi šaptao, pa najposlije riješi se, koliko da okuša je li istina, da će ženska pamet stići i tamo gdje ne može čovjekova.

Tako on to kaže hanumi. A hanuma, kao da je znala, da bi Uti-efendi volio da se žena ovdje ničim ne dosjeti, odgovori brže bolje:

— Ih, bolan, pa to je kolaj, te još kako!

— Šta kažeš! — pita Uti-efendi.

— Tako, kolaj!

— Ama, ja se mučim evo već tolike godine da ih izmirim, pa ne mogu.

— I ne možeš. Te rabote ne pišu po ćitabima, to su naše ženske rabote.

— Ama kakve ženske? — pita i čudi se hodža.

— Znaš zašto ženske, efend’m? Zato, što ja mislim da su žene i zavadile te dvije kuće. To su prve kuće, begovske, bogate, konšijske; morale su neki put lijepo živjeti, te ih žene zavadile; pa kud ćete vi ljudi sad da ih razvađate.

Uti-efendi se učini sasvim tako, te ovako reče u sebi:

— Žena je zlo, ama i u zlu ima koliko toliko pameti; te kad ti ga je Alah dao, a ono bar vajdi se, ako umiješ, te iscijedi ono pameti koliko je u zla može biti.

I od tad Uti-efendi ostavi tu rabotu svojoj hanumi, a on diže ruke.

A Sadber-hanuma udri onom stranom, kojom niko dosad nije udrio. Udesi ona lijepo, da Sejit Zejnel-begov vidi Šerifu Lutfi-begovu, a ni on da zna koja je to djevojka, ni ona koji je to momak.

A Šerifa lijepa kao neubrana jabuka, a Sejit momče da ga na daleko nema.

I lako bilo Sadber-hanumi udesiti tu rabotu, jer Šerifa joj na kapidžik dohodala, kad je htjela, a Sejit opet, dost sa hanumičim bratom Salijom, te ga Sali i doveo. A od tad, Sejit čisto izluđe, te moli i preklinje Salija da od sestre dozna koja je to djevojka što je onda vidje. A hanuma odgovara:

— Jabandžika je, ama je od dobre i goleme kuće, kuće koja se ne bi postiđela Zejnel-bega. A još mu kaži Sejitu — dodaje hanuma bratu — da i djevojče izluđe za njim.

A istina i Šerife ne ostade mirna već pita:

— Hanume, aman, hanume, koji je?

— A što pitaš kad ti je zalud. Istina voli te i izluđe za tobom, ama jabandžija je.

— Vidjela sam ga još jedanput, kad je sokakom odnio, ama ne ovako iz bliza — veli Šerifa.

— Dohodi ovdje, ama nije odavde.

E, već poslije znaš kako je to išlo, kad se dvoje mladih zamiluju. Sadber hanuma je sve činila, što je mogla činjet, da se djeca još poviše zavole. Jedanput je udesila i da se sastanu, te ih ostavila i da zbore i da se ljube, Moglo je iz toga i što loše izaći, ama ne izađe, nego dobro.

To je bilo u gornjoj odaji Sadber-hanuminoj. Nikog nije bilo doma do hanuma što se zabavljala u mutvaku, a oni, Sejit i Šerifa, sjeli na širok minder i zbore jedno drugom slatke muhabete i milosne riječi. To se prvi put sastali, a već dva tri put se do sad vidjeli.

— Aman, elmas’m, uzela si mi dušu, uzela si mi srce, te daj mi bar ime tvoje!

A kad mu se ona reče, ko je i čija je, on ispusti njenu ruku, kao da je usijano gvožđe držao. Nešto mu zastade u grlu, kao da se duša dotle ispe. Na licu mu se iscrta užasan gnev; ruke zadrhtaše; mlado mu se čelo nabra a pred oči nade mu noć, strašna neprovidna noć, gust i debeo mrak… i zemlja pod njim poče da se nija i da drštće, s tavanica i krov mu se spustiše na teme, te mu tu oteža, silno mu oteža. Učini mu se da neće moći toliku težinu podnijeti, već, eno će da padne, da se sruši, i on i krov nad njim.

A siroto djevojče, kad ga vidje takvog, vidje i ne razumjede što je to, zadrhta i zapišta; pa zari lice u jastuke i tamo prosu potok suza, ne znajući ni zašto, ni krošto. Pa kad je prođe malo strah, skoči, te da poteče vratima, da pobjegne od onog strašnog čovjeka, kojega je do malo prije voljela više nego sve na svijetu. Ali je on dočepa za ruku i gurnu je dušmanski na minder. Na bijeloj ruci osta joj crven biočug, kao da si ga žeženim gvožđem upisao i sa lijepih očiju poteče joj potok suza.

— Alaha ti, tako ti dana… tako ti onoga, što ti je najmilije: ko si i šta hoćeš od mene?

— Ko sam! — jedva izduši on. — E, to sam te i ustavio da ti kažem. Ja sam Sejit… Sejit Zejnel-begov!

Nju opeče neki oganj po obrazu, pa sađe u srce, te u krv… zadrhta i htjede da cikne, ali od golema straha izgubi glas, te miče usnicama a ne zbori, i maše rukama, kao da bi htjela da odgura od sebe kakvog satanu, koji joj se navrzo na dušu. Od prevelika straha i suze joj usahnuše. Najzad dođe do glasa, te mašući rukom poče šaptati:

— Bježi… idi dalje od mene… bježi!… Proklet da je, ko nas je izvarao… i mene… i tebe!…

On pođe vratima, da iziđe.

— Još nešto!… — prošaputa ona, a leži tamo na minderu, kao ranjena košuta i ne diže glave.

Sejit zastade.

— Bilo šta je bilo… izvarali su i mene i tebe… ali… ako znaš šta je aman… ne govori nikome ovo… Nećeš li?

— Neću, a… ćuti i ti i za tebe je bolje!

Te opet pođe vratima i ne osvrćući se, i dohvati se kvake, pa kad je poteže, a on okrete još jednom samo glavu. Ne da kaže zbogom, već tako okrete glavu. Ne zna ni zašto.

Šerifa umorno diše na minderluku i briše isplakane oči dugijem rukavom od košulje i dok ona jednu suzu izbriše druga se zablista, kao da je neka ruka sjela da joj kiti trepavice elmasom. Po jastuku, kako iznurena pala, prosula se crna kosa njena, te kao da je noć opkolila, kako bi oni elmas na trepavici što ljepše zasjao.

Sejit zadrhta još jednom cijelim tijelom i ruka mu pade s kvake. On zastade tamo. Svaka mu se noga učini teška i preteška, te je ne može da prenese preko praga. Ako nije teška a ono je zakovana za patos, jer eto ne može da je makne. On bi baš volio da što prije prekorači prag; samo to da mu je, samo da prekorači prag, samo da se dočena slobodnog vazduha, pa će ga sve proći, sve će zaboraviti, ali… evo gdje to ne može. Hoće, baš hoće, a… ne može! Otrže se još jedanput, pa pribra svu snagu i mače ponovo ruku do kvake, ali… nema sad već više snage ni u ruci, ne može kvaku da potegne. Oslabila mu, sasvim mu oslabila ruka i dršiće…

A kad pođe jedan korak natrag, njemu se učini ona noga laka, laka kao pero i — nije zakovana. Ali mu sad jezik težak. Hoće nešto da kaže, i zna dobro šta hoće da kaže, ali ne može jezikom da krene. Pa kad pođe još jedan korak natrag, a ono i jezik mu olakša, a i sa očiju mu se skide onaj mrak…

A ona, Šerifa, dršće, dršće, kao ranjena košuta i suzi kao ranjena košuta. A oborila oči i ne smije da ih podigne.

— Ti mi, Šerife, ne reče… hoćeš li ćutat’… nećeš li nikom reći sve ovo?…

— Ćutaću… — odgovori ona tiho.

— Bio sam te prepao… — nastavi on — a ti nijesi kriva… kao ni ja.

Ona ćuti, ali joj one suzice, što su blistale na trepavicama, kanuše sad na ruku pa s ruke smiliše na jastuk, a nove se suze nabraše na trepavicama…

— Ako sam ti kriva… oprosti mi!… — prošapta najzad ona. — Oprosti ti meni!… — dodade brzo on i sad ga već jezik lijepo služi ali, kao da mu pamet sad poče odricati službu. Smisli jedno, pa kaže drugo.

— Naši su očevi dušmani, — nastavi on — a ti… ti si ženska strana…

Njoj potekoše ponova plahovito suze i neka riječ, što je htjede da kaže, zaguši se, i Sejigu sad pamet otkaza sasvim službu; srce mu nanovo zaigra, oči nanovo zasvijetliše: čelo se nanovo razvedri i ruke dobiše maha, te obgrliše ponova onaj lijepi, onaj vitki stas Šerifin…

2.11.3. Poglavlje 3

Ima hak hodža Uti-efendi, što veli: „Žena je zlo, ama i u zla ima pameti!“ Tako je i tako bi bilo, samo još da ne ima — jezika.

Smisli, dosjeti se, udesi, ama — kaže. Ne može da drži. Ne možeš ti tajnu sačuvat kad je zna žena, a šta tek misliš kad je još znaju dvije. A u Uti-efendije i nije jedna žena, nego dvije.

A ako će Šerifina tajna prekoračit’ praga Sadber-hanumina, te zaći u mahalu, a iz mahale kao i svaki laf, u čarišju; tada teško njoj, teško njoj! Zar Lutfi-beg da čuje taj pokor; on bi je ubio, pa u rijeku bacio.

A Zejnel-beg, pa šta bi on činio?! More, isjekao bi Sejita sve na komadiće, pa onda zapalio i krov da zatre i kuću, u kojoj mu se Sejit rodio.

Mani, ne može se ni pomisliti šta bi sve bilo, kad bi se čulo! Pa sad možeš misliti, kako je bilo ohladilo srce u sirote Šerife, a kako u Sejita, kad se ču ono, što su oni mislili da niko ne zna i da niko saznati neće, te im je bome valjalo što prije misliti, što će i kako će, jer ni jedno ni drugo ne smiju čekat zadnji sahat.

Ali, ako taj laf i nije dopro do ušiju ni Zejnel-begu ni Lutfi-begu (valjada i zato, što im niko nije smio kazati); jednog jutra doprije do njih u čaršiji mnogo gori aber.

Ama, kao munja prosu se aber tog jutra s jednog kraja kasabe na drugi: „Lutfi-begova Šerifa izbjegla sa Sejitom Zejnel-begovim!“ Misliš jangija obuzela svu kasabu, toliko se to uzmuvalo i uskomešalo. More, to trči jedno drugom u maazu, to se pita, to se iščuđava. A u mahali samo čuješ treskaju kapidžici, to konšike jure jedna u druge, te da svaka čuje ja li sama što kaže. I u kafi, ako ćeš, ni o čem se drugom ne zbori. Svaki je rad da čuje, kako je to bilo i kako je moglo biti. Ahmet-kondurdžija priča čak, kako su njegova djeca čula od neke rišćanske djece (koja su očima vidjela sva kako je bilo,) pa veli:

— Jutros sabaile Sejnt je sačekao Šerifu iza one male tekije; ona je ponijela i jednu bošču, a on ponio pušku i jednu torbu, pa kod Kuručašme čekao ih jedan strem pokriven, te strem poslije odmakao niz donju mahalu.

— Jok — veli Alil pazvant — ja sam u taj sahat spazio jedan strem kako odmiče put vodenice; ne može bit da je prošao donjom mahalom.

A Tefik-efendi ćatib veli da je kraj njegovog pendžera prošao u taj sahat strem (to ga i probudilo,) te ne mož’ bit da je udario ni donjom mahalom niti na vodenicu.

Svaki drukčije kaže, pa svaki drukčije i misli, jedni vele: „Ako je, baš dobro je!“, a drugi vele: „Nije dobro, nego je sramota!“ Prijatelji Lutfi-begovi brane njegovu kuću, pa vele: „Djevojka je djevojka, bez pameti je, a ludo, nego on je zavarao!“ A prijatelji Zejnel-begovi vele: „Omađijala ga, onakvog momka!“

A već čaršiji je lako zborit i ovako i onako, bar lakrdija đumruk ne plaća. Ali kako je odjutros Zejnel-begu, a kako Lutfi-begu.

Kad ono ču jutros u čaršiji aber Zejnel-beg, a presjekoše mu se najprije noge i zamagli mu nešto pred očima; kao neka crna tica da mu preleće kraj očiju te ga ošinu garavim krilima. Hoće da krene nogom, poteče doma, ama ne može da makne, nego ostao na sandaliji, kao prikovan. Niti može da se izduši, nego ga nešto pritislo u grudima, te misliš ode čovjek bez abera i alala. Donese mu za tijem čirače čašu vode, ispi je, te se povrati čovjek malo, pa se polako diže, te hajde loma a oborio glavu; niti gleda, niti vidi što. A kako stiže, pade bolan u postelju. U grudima mu neki golem teret i noge mu studene, a ruke mu dršću i glas sasvim izgubio. Oko mu se zamutilo a čelo mu toplo, misliš oganj gori pod njim. Gleda ga hanuma i tješi, ama kako će ga utješiti kad i sama plače i proklinje. Ali on ni riječi ne zbori, samo što češće stavlja ruku na grudi, te kao da bi se hteo požaliti, da mu se tu u grudima nešto otkinulo.

Potekoše odmah dostovi Zejnel-begovi, te ih je eno pun selamlik, ama on neće nikog da primi. Zabravio vrata na svojoj odaji, te samo hanuma što mu sjedi kraj dušeka i dvori ga.

A Lutfi-beg? On kad ču šta je jutros bilo, zadrhtao je kao zvijer kad je vrelim gvožđem ozlijediš, zagrizao je usnu te sam sebi ranu učinio i bradu iskrvavio. Pa onda, samo što je nekoliko koraka učinio, od čaršije do kuće, te udri nogom u kapidžik da izvali šin i da uleti u kuću. Prođe kao pomaman preko doksata, te čak nogom furnu mangal što ga hanuma iznijela tu, da se raspali, te se prosu onaj žar po čistome, kao smilje žutome patosu. Pa kad se srete sa hanumom, a on pisnu kao zmija, te je dočepa za kose i prostrije je po dušemi, te stade je gaziti krvnički nogama. Eto, toliko godina živi sa hanumom i pričalo se o njihovu životu, a sad ovo prvi put stavi ruku na nju. Pa ćaše da bude i gora belaja, jer dok se hanuma previjala po patosu, on ode uz merdevine, te u svoju odaju da skine otud altipatlak; no dotle, srećom i hanuma izbježe u konšiluk. A on, kad osta sam u kući, poče bjesniti, te udri rukom u džam i svu ruku iskrvavi, pa dočepa i jednu sandaliju, te grunu njom u orman i polomi tamo neke šišiće. A niti mu kriv ni džam, ni orman, ni hanuma, nego tako, od pregoleme muke, pa mora na nekome da iskali. Pa onda stao da viče i da praska. Ne kaže ni jednu riječ, nego tako viče kao zvijer kad je raniš; a oči mu zakrvavile i igraju mu zubi, te cvokoću jedno o drugo, kao na ljutoj zimi.

Hvala Bogu, te u tom stigoše i dostovi, te ga počeše umirivati; uzeše ga za ruke, pa ga povedoše u selamlik. Tu se kao malo utiša, ali ne što se umirio, već kao da ga stiže umor, te pusti dostove da čine sa njim šta hoće. Oni ga posadiše na šiljte i on sjede; doniješe legen te mu izmiše ruku i usnicu i on ćuti; napraviše mu poslije i cigaru i pripališe, te, šućur, poče piti onu cigaru i tako, kao da se malo umiri.

Kako mu je bilo njemu, kako olet onom Zejnel-begu, ne umije to niko kazati. Ni jednom ni drugom ne bijaše lako.

I od tada eto Zejnel-beg, evo će skoro godina dana, ne izađe iz kuće nikad, nikad. Odu mu dostovi na selamlik, hoće i da zbori s njima, ali iz kuće nikad da izađe.

Lutfi-beg izlazi, ali ne govori ni s kim. Ni na selamlik ne prima mnogo, jednog, dvojicu. Nije ih otjerao, no odili mu ljudi, pa kad ni s kim ne muhabetiše a oni presjelki. Jednom je htio i da proda kuću, te da se iseli iz naše kasabe, ali ga dostovi urazumiše. Što mu je k’smetu kabajet kuća: i kasaba, i gdje će. U nesreći baš čovjek treba da sjedi tamo, gdje kraj dušmana ima i dostova; a gdje će sad u tuđoj kasabi tražiti nov dosluk.

Tako su mu zborili te, eno, posluša ih.

2.11.4. Poglavlje 4

Nema boljega iljača od vak’ta. Ranu, živu ranu da imaš, pa možeš mećati kakve hoćeš mehleme, dok joj ne prođe onaj vakat koliko njoj treba, neće zarasti.

A kakvih ti sve jadova nije bilo na ovome svijetu, pa sve to vakat pokri, te se i zaboravi.

Pa tako bi i sa jadom što stiže one dvije begovske kuće. Izađe, bome, jednog dana i Zejnel-beg u čaršiju. A što će, čojek je, te mu se hoće da konuštiše. Što je bilo, bilo; imao je sina a sad ga nema, pa eto, to je sve! Da nije bilo tako pisano, ne bi se ni dogodilo. A poslije (tako je jedanput govorio Zejnel-beg Uti-efendiji), on sina i sad voli, on ga se ne odriče, pa čak i priznao bi ga pod krov, ali bez „one“. Tu krv neće pod svoj krov.

Uti-efendija to poslije pričao u kavi, pa neki tamo rekoše, kako je i Lutfi-beg omekšao; zbori sad sa ljudima, odi im i dohode mu. Istina o ćeri ne želi ni da mu se pomene, niti je se zaželio. Jednom, kad mu je neko pomenu, reče on:

— I sad kad je sretnem, ubiću je! — Pa od tad niko mu već više ne pomenu.

A Sejit i Šerife, daleko tamo, čak u četvrtoj, petoj nahiji, žive mirno i zadovoljno. Istina nemaju onoga rahatluka, što bi ga imali pod očevim krovom i sirotuju i muče se, ama su zadovoljni, jer se vole.

Sejit je stao u službu u jednog tuđara, te dobio šest stotina groša na godinu, pa s tim žive onako kako se može.

Šta je bilo i kako je bilo kad su izmakli, oni nijesu znali a i bolje što nijesu znali. Ali je Sejit, kad je prošlo nekoliko mjeseca, pisao jednom svom dostu pismo, te mu onaj otpisao i kazao mu sve po redu, šta je i kako je bilo.

Drugi put je opet pisao Uti-efendiji hodži, te mu u pismu rekao: „Alah, pa ti! Učini, ako što možeš. Neka bar meni otac oprosti, zli neka i Šerifu primi pod krov. Ja bez nje neću i ne mogu. Ne tražim od oca da se izmiri sa Lutfi-begom; ni Šerife to ne traži, ali se ovako više ne može. Živimo sa šest stotina groša, a Alah evo hoće i da nas blagoslovi.“

I još mnogo mu je u toj knjizi kazao i baš lijepo nakitio, jer platio je deset groša u najboljega ćatiba, da mu ovu knjigu sastavi. Ama Uti-efendi ne odgovori mu ništa.

Potad je digao ruke, te nije više ni pisao, ali je često u akšam obilazio hanove, neće li naći kakvog joldžiju, koji bi mu što kazao otud.

Jedanput, baš tako poslije akšama, vrati se iz jednog hana, gaje se od jednoga joldžije naučio, kako je sad već malo pobolje; kako mu je otac kao malo i omekšao, te izlazi i konuštiše — pa trči Sejit da oveseli Šerifu. Ali kad pod pendžere, a on čuje u Šerifinoj sobi neki zbor i muhabet. Uniđe u kapiju, pa tek što je pritvori, iz one sobe doprije mu do ušiju plač malog djeteta.

Njemu pođoše suze na oči, te zastade u avliji, u mraku da pobriše suze čevretkom, da ga ne bi tako suznog vidjeli, te da se osramoti. Popipa se zatim po džepovima, pa se osjeti srećan što nađe jedan bešluk, ne bi li imao što bakšiša dati. Daće cio bešluk i ako ga je spremio sjutra za pazar.

A ujutru, kako nije imao što za pazar, a on veli Šerifi:

— Ako… ja nijesam gladan; a ti?

— Nijesam ni ja, Sejite, ali… — ona pogleda u malog, što se bio zajapurio pod jorganom.

— Ne brini… ne vodi gajle — dodade brzo Sejit — naći ću ja! Pa je uze milovati, i nju i dijete.

A poslije se zamisli, zamisli se dugo.

— Vidiš, Šerife, — veli — i do sad nam je bilo teško i tijesno… što je šest stotina groša… A sad?

— Alah je velik! — veli ona, a suzi joj oko.

— Slušaj! — kaže Sejit — …Mi ćemo ići! Dosad sam se i bojao, ama sad se ne bojim, Može moj otac i ubiti me… i mene i… tebe… Ama ovo ne smije!…

Šerife sakri glavu pod jorgan, te joj udariše suze, a Sejit, što sad dokona, to bome, za neki dan, i učini.

Lijepo se diže u hanove, nađe tamo strem, pogodi se, pa pokupi šehove i čeljad, te sirotinjski, uz koru hleba i sira, prevali put od tri dana, te trećeg dana jedva u noć stiže u našu kasabu. Pa gdje će i kako će, onako docne, već začuka halkom na kapiju hodži Uti-efendiji.

A dobro te bijaše noću, te se u kasabi ni jedna riječ ne ču.

2.11.5. Poglavlje 5

Bio je baš ramazan, a pao u jesen, te zakraćali dani a noći, kako i treba, duge, te, kao stvorene za muhabet i sjedenje. Tek što se uzme iftar, a tek vidiš kroz mračne sokake, ovamo i onamo fenjere, i za svakim fenjerom po jedna gomilica ljudi ja li žena. Jedni ode u jednog, a drugi u drugog, da provedu noć. Danas ću ja u tebe a ti sjutra u mene, te kako bi se potrošilo ono triest noći, što ih valja prebrojati i probdenisati, te da se dospije do Bajrama.

I Zejnel-begov i Lutfi-begov selamlik puni skoro svako veče. Ode im dostovi, a i oni ode u dostova. Uti-efendija konšija i jednom i drugom pa bio i u jednog i u drugog, te valja i oni njemu da dođu. A on još udesio, te kad će jedan doći, pozvao i drugog, a osim njih, pozvao i mnoge hadžalare i pašu i miftiju i begove od reda.

Pun mu selamlik, te ko na minder a ko bome sjeo i na ćilim doli. Zakolutao dim i zamaglio te ispunio svu odaju. Jedni piju nargilu a drugi cigare; jedni broje brojanice a drugi muhabetišu, i uz sve čuješ onaj srkut kave, što je dijete svaki čas unosi te služi.

U jednom ćošu, tamo do miftije, sjedi Zejnel-beg i mirno pije cigaru a zbori tiho, polako. A tu i Lutfi-beg, ama daleko u drugi oš. Dosta je i to! Jer da je bilo prije godinu i dvije i tri, pa da su se ovako sreli u čijem selamliku, jedan bi se digao i otišao. A sad sjede. Valjada ih slomila nesreća i umorio dušmanluk. Svakome se otkinulo po jedno parče srca, te znaš kako je čovjek, kad je bez cijela srca ne mari već ni za šta.

A i istarilo se. Zejnel-beg i nije toliko istario koliko što je islabio; povila mu se glava na grudi a upale mu oči, te misliš već nema ni snage više. A Lutfi-beg baš istario i osijedio za ovo godinu dana. Bijela mu brada, jedva koja crna dlaka da se zadržala; a ni oko mu nije više onako ljuto i vatreno, već blago kao u djeteta.

Kako je da je; tek ovo prvi put da se ovi sastadoše, u tuđem selamliku, pa ostadoše. Istina, kriju jedak od drugog oči i svaki muhabetiše sa svojim konšijom, ama i to je dosta.

Kad dijete prisluži i treću kavu, uze da zbori Uti-efendija, Veli:

— Noć je duga, te, ako je izin, valja što i kazati.

— Deder, hodža-efendi — dodade paša — mi smo i došli u tebe da naučimo što.

Hodža pribra brojanice, pa ih stade onako skupa prebacivati iz šake u šaku, te poče kazivati. Veli:

— Ovo što ću vam kazivat, nijesam iz knjiga naučio, već sam čuo od jednoga derviša, koji je mnogo svijeta prošao, mnogim se svjetskim mudrostima naučio…

Tu malo Uti-efendi ućuta, kao da se domišlja, te zatim nastavi:

— Bio jedan car, te imao dva sina. Carevao je dugo i srećno, te ne imao rašta da zažali. Carevina mu bila duga i široka, hvatala od jednoga mora do drugoga, imala mnoge rijeke i gradoze, gore i planine…

Na selamliku nasta tišina, čuješ samo kad ko srkne nargilu, te ova zakloboće; ja li brojanice kako zveckaju; ja li kad se ko zakašlje. Svi uprli poglede, te da čuju priču Uti-efendijinu.

— Kad bi te mu dođe pisani sahat, — nastavi hodža — a on dozva sebi svoja dva sina, da se alali. Reče im tada po jednu dobru riječ i ostavi im carevinu, da se slažu i da njome vladaju. „A osim carevine, imam i jedan poveći amanet, koji hoću da vam ostavim, onakav kakav je i meni moj otac ostavio!“ — reče im car, pa istrže iz svoje brade jednu malu, kratku a bijelu vlas, pa im veli: — „Bijela brada kazuje mudrost, a ova dlaka prva je vlas koja je u me obijeljela. Opstavljam vam je u amanet, da čuvate kao oči u glavi. Dok je ona kod vas; dok vam je ona u kući, bićete srećni; ko se od nje odvoji biće nesrećan i proklet!“ — Car izdanu, a sinovi primiše carstvo i počeše lijepo i srećno vladati, jer su očevu dlaku čuvali kao najsvetiju amajliju… Ama jednoga se dana zavadiše zbog žena. Onaj derviš što mi je ovu priču kazivao, ne kaže da su se baš zbog žena zavadili, ama ja tako mislim; jer, sa čega bi se drugo braća zavadila, do sa žena!…

Svi se tiho nasmijaše i zaklimaše glavom, te hodža nastavi:

— Pa ta svađa ode daleko, niti joj se kraj mogaše sagledati; te ne osta, nego da se dijeli carstvo, jer u jednome ne bijaše obojici mjesta. Pa i razdijeliše ga. A lako im to i bješe, kad je carstvo prostrano i veliko. Razdijeliše zatim i haznu i sve drugo bogatstvo, pa dođe red i na onu očevu dlaku. Svako je hoće sebi, da ne bi nosio proklestvo, a dlaka se ne da dijeliti. Hoće oko dlake da se pokrve; jedan je hoće a i drugi je hoće, a dlaka tako mala i kratka, jedna trun, te se ne da ni dijeliti, ni rezati, ni sjeći, ni cjepati!… Što će oni i kako će, već zovi jednoga najmudrijega hodžu, da im on presudi, u koga je pravo dlaka da ostane. Hodža misli i premišlja, pregleda dlaku, može li je nekako presjeći, te svakom po pola dati; aj, ne može; ne može je ni rascijepiti; te što će i kako će, već veli da mu dadu jedan dan izina, da pregleda ćitabe, te će im dati karar. Ode kući, te preturaj ćitabe, ama gdje su još ćitabi i o dlakama pisali, pa makar što to bješe i carska dlaka. Najzad se dosjeti jadu, te u jutru kad ode a on carevićima kaže: „Vaš je otac bio mudar čovjek. Mislio je on da ćete se vi zavaditi, te lako carstvo podijeliti, pa vam je za to i ostavio amanet koji se ne dijeli i bez kojeg ne možete. Ako se izmirite, te budete jedan uz drugoga, biće i dlaka kraj vas, te i vi biti srećni, ne izmirite li se, bićete nesrećni. Vaš je otac bio mudar čovjek, te poslušajte ga!“ — I oni poslušaše, te se izmiriše i od tad su bili srećni!… Eto to vam je priča! — završi Uti-efendija, pa diže glavu te pogleda po svima redom.

— E, jest mudro smislio! — reče prvo paša.

— Jeste, valah — dodaje miftija i provlači prste kroz bradu, te smišlja što bi još kazao.

— A šta ti veliš? — pita Uti-efendi Zejnel-bega, koji sjedi do miftije.

— A da, ono što se ne dijeli, ne dijeli se — veli ovaj.

— Pa jesu li onda imali hak, što se izmiriše, kad ne mogoše dlaku podijeliti? — pita hodža Lutfi-bega.

— Pa da što bi? — odgovara ovaj.

— E sad… nijesam ja još svršio kazivanje — nastavi mirno Uti-efendija. — Hoću nešto da vas pitam, ama da mi kažete po duši. Očev je amanet velik, ama ima li i još veći, je li?

— Alahov je i veći — dodaje miftija.

— E, pa kad se očev amanet ne dijeli, ako za dijeljenje nije, ja da li se Alahov dijeli, ako za dijeljenje nije?

— Ne, valah — odgovoriše svi, a svi se gledaju i iščuđavaju šta to hodža hoće.

Ali Uti-efendija se diže polako sa svoga mjesta i izađe iz selamlika. Zadrža se malo negdje, a zatim evo ga i nosi na rukama lijepo malo djetešce u bijelu i čistu povoju.

Svi se začudiše i uskomešaše, te neki tihi šapat prođe kroz selamlik. A hodža mirno gleda u sve i djetešce otvorilo velike očice, te veselo gleda u plamen na svijeći.

— Rekoste, Alahov je amanet veći od očevog — poče hodža, a glas mu dršće — te ako nije za dijeljenje i ne dijeli se. Vidite li ovo nevino djetešce — i tu hodža dobi popova snažan glas, te uzviknu: — Vidite li ga; evo ovdje se sastala, ovdje se spojila i ovdje se izmirila krv Zejnel-begova i Lutfi-begova!…

Zatim se okrete ovoj dvojci:

— Zejnel-beže i Lutfi-beže!… Podijelili ste sve što se moglo dijeliti i mejdane i groblje, i mahale i kafe. Podijelili ste kasabu na dva tarafa, pa vam malo bilo nas žive, već podijelili ste i mrtve, na dva groblja. Ostalo je još nešto! Odite ovamo, te podijelite i ovaj amanet što vam ga je Alah poslao! Odite… odite bliže!…

To hodža završi strašnim glasom, glasom koji zapovijeda.

Sve zaćuta i zanijemi… Svi se pogledi upraviše na Zejnel-bega i Lutfi-bega, a oni… oborili oči i dršću kao na strašnom sudu, pa pristupaju polako sredini odaje, kao osuđenici, kao da moraju, kao da ih to glas Alahov zove. Priđoše bliže, a jedva ih noge doniješe, jer dršće im koljena… pa priđoše još bliže i… još bliže…

A hodžin glas još neprestano igra im kao mač nad glavom i pokoravaju mu se. Na svaki njegov poziv, oni pristupaju po jedan korak bliže. Najzad digoše glave da vide dijete, ali im se pogledi sretoše, a oči im pune suza, i srca im dršću, i duše im igraju…

— Dijelite ovu dlačicu… dijelite ovo parče mesa… dijelite ovaj Alahov amanet… dijelite! — uzviknu još jednom hodža punim, svečanim glasom.

Ali mu se glas već nije više čuo. Zejnel-beg i Lutfi-beg čvrsto se zagrlili, a u selamliku digla se graja i svi glasno uzvikuju, a dižu ruke nebu:

— Alah je velik! Ko će kao Alah!

2.12. Talaki-selase

2.12.1. Poglavlje 1

U Hadži-Aguševih je najlepša bahča; lije bogate i prebogate cvijetom; oko svakog stabla obvio se fildžan-čiček, a okolo, kraj plota, visoki đuneš-čičeji.

Tu je zimbil, tu kanačičak, zambak, kandil, k’na, feslijen, šeboj i, već, šta ti tu nema. Ujutru kad prođeš sokakom, kraj Hadži-Aguševe bahče, a tebi se napuni duša mirisom. A kako bi ti se napunilo oko, da ti je da preko plota nagviriš u tu bahču, kad njome šeta Hadži-Aguševa snaha Nafije, ili cvijeće zaljeva, ili plijevi lije, pa Turkinja, joj bijeli prstići sa crvenim k’na-noktima i sami izgledaju kao cvetići.

Kad se što o ramazanu donese u magaze, Emin će prvo za Nafije odrezati; u kujunlije će naručiti najljepše belenzuke, od čiste srme; u terzije će skrojiti jelek sav zlatom pokriven; nal’ne će maksuz narediti, da se bojom obojadišu, a sedefom okite. Nafijin sanduk uvijek je pun lokuma, leblebija i drugog šećera. Pa zar bi htjela ona što više?! Koliko su joj zavidele hanume na toj sreći i rahatluku, pa koliko je i ona sama priznavala sebi da je srećna.

Jednoga dana, poslije podne, iskupile se hanume u nje. Nafije prostre sidžadeta po čardaku; na jedan veliki služavnik isjekla kriške bostana; u dva tri sana po sidžadetu metla tutun; pa tu kahva i studena voda i lokum, a u ćoš sjela Meka Ciganka, udara u def i pjeva, te razgovara hanume, koje su posjedale na niske jastuke u okrug, pa ćeretaju i nadvikuju se.

Mujezin-hanume, zabitska žena, ima kao najviše poštovanja u društvu i njen se laf sluša. Ona zna sve, sve novosti u gradu i sve svađe haremske; zna i vračati, zna i liječiti a kažu, što ona umije napraviti baklavu, možeš je pred cara iznijeti. Zabitska žena, pa proskitala mnogo gradova, te mnogo i zna, a širet žena da joj ravne nema. Pa ona priča o muževima, i sve se hanume tresu od smijeha, jer svačijem mužu nađe po neku manu, ili ako mu ne može što naći a ona mu makar šta prikači. Halime-hanumi veli:

— Tvoj muž šišman, fuči-gibi, da te voli, ne bi tako šišman bio!

— Hi, hi, hi, hi! — na to hanume i sve pršte od smijeha.

— A tvoj muž — veli Nurije hanumi — pije ko Vlah. Ti se mažeš đulom, da mu mirišeš u dušeku, a on smrdi na rakiju. Kad prođe mojim sokakom, a meni smrad kroz kaveze udari u nos.

— Hi, hi, hi, hi! — opet hanume.

— A tvoj muž — okrete se Zarsife-hanumi — lijep, ama trči za Jeđupkama. Eto Meka mu zna šarkiju njegovu, pa nek ti kaže, ako hoćeš.

— Hi, hi, hi! — opet sve ostale hanume, pa da se povaljaju po sidžadetu od smijeha.

Pa tako Muzejin-hanuma maniše svakom mužu, a kad se osvrte Nafije-hanumi, treba i njoj nešto da kaže, a drži joj malo hatar kao domaćici, pa se promišlja.

— Kaži, kaži i njoj! — graknuše kao čavčice sve ostale hanume, pa i sama Nafije navalila, neka joj kaže.

— Tvoj čovjek na oko čovjek — veli Mujezin-hanume, — ama studen, ne umije da voli, ne umije da ljubi.

Nafije se prvo slatko nasmija, pa poče pljeskati dlanovima, a i sve druge za njom. Poslije natjeraše Meku, te otpjeva pjesmu o Jeđupki i mužu Zarife-hanuminom, te se i tu slatko smijaše i prošališe.

A kad mujezin sa jedne obližnje džamije oglasi akšam, digoše se hanume, prebaciše feredže preko lica, te hajd’ kroz nizak kapidžik svaka svojoj kući, dajući jedna drugoj riječ, da se u drugi petak zberu u Nurije-hanume…

A kad se akšam spusti, u čaršiji padoše ćepenci, udriše se na magaze katanci, te hajd’ svaki svojoj kući, pa i Emin Hadži-Agušev, sve brže nego drugi. Neki iz čaršije, po dvoje po troje, odoše na teferič u brdo, u lojze, da malo ispruže noge — da ispiju, onako u hladu, po jednu čašu studene vode; drugi odoše u „Kavakli-bahču“ da na prostrtoj asuri, a uz fildžan sade-kave, odigraju po jednu tablu, pa tek da odu kući. Ali Emin nigdje; on iz dućana pravo kući, da što prije vidi Nafiju, da je vidi i da je čuva.

Stari Hadži-Aguš volio je, što mu se djeca toliko miluju, ali nije volio što je Emin više uz ženu, no uz ljude.

— Ne valja to, Emine! — reći će mu jednom. — Ženi dosadi, mjesto da joj omiliš.

A istinu je kazao Hadži-Aguš. Nafije je često bila mrzna, zlovoljna, a ni sama nije znala zašto. Koliko je voljela Emina, opet se osjećala slobodnija kad on nije kod kuće, jer ako bi pogledala gdje, on joj je pratio pogled; ako bi što progovorila, on bi joj mjerio riječ.

To veče, kad je legla spavati, počelo je još nešto moriti. Kako to, da njen muž ne umije ljubiti; zar drugi umiju bolje ljubiti? Ono istina, to je Mujezin-hanuma u šali rekla, ama opet, u svakoj šali ima i po malo istine. Može biti, da je to samo šala, ali može biti i da je istina? Pa tako, misleći samo na to, naslonila se rukom na jastuk; ispija pošljedni, najslađi dim iz cigare a drugu joj ruku uzeo Emin, miluje je i šapuće joj nešto; pita je, a ona ne čuje… Zamislila se duboko. Na jedan put se trže kao iza sna, pa, i ne odgovarajući na ono što joj Emin kazuje, obgrli ga rukom, pa ga pita:

— Da mi kažeš nešto pravo, Emine?

— Hoću, elmas’m!

— A nećeš mi zlo uzeti riječ?

— Neću, Nafije.

— Tako ti Alaha!

— Alaha mi!

— Je li — pa ga tu obgrli i drugom rukom, a sa jeleka joj, koji se još na jednu kopču držao, pršte i ta kopča, te se raširiše nedra, kao ono val kad iz klanca izbije na širinu. — Je li, da li vi svi muški jednako ljubite; da li ima koji ljepše ljubi i koji lošije

— Kako koji zna! — veli suho Emin, a neka ga hladnoća prođe kroz srce.

— A ti ljubiš najljepše, je li; ti ljubiš najljepše… — pa ga privuče sebi i snažno pritište na grudi. On pade u dušeke, ali joj izvi glavu iz zagrljaja, a kad ona potrča da ga ponovo zagrli, on je grubo odgurnu, pa iziđe iz sobe i ode u bahču. Tu uze sandaliju, pa sjede izmeđ’ lija i napravi cigaru, pa drugu, pa treću, pa četvrtu…

A Nafija se ugrize za jezik i pretrnu. Ona sirota to zborila nevino, kao dijete, a gle, on se ljuti. A ne bi mu ni zborila, da se nije u Alaha zakleo, da joj riječi neće primiti za zlo.

Kad se Emin vratio u odaju, a Nafije zavukla glavu u jastuke, jastuk joj sav mokar od suza, a ona spava… Zabacila jednu ruku više glave; prosula kosu po dušeku; jelek metla kraj dušeka na sandaliju, a ona kopča, što pršte kad Nafijino srce onoliko naraste, eno je nasred odaje na sidžadetu.

Kad je ulazio Emin u sobu, bio je stisnuo pesnice, s vrata mu prvi pogled pao na altipatlak, što visi o čiviluku, više njegovog dušeka, i snažno pritište, a kad je pogledao u Nafiju, a njega kao opet prođe zlo srce; duboko uzdanu kao ranjena zvijer, pa se polako saže do Nafijina dušeka i, pošto malo razmisli, uze kradom njenu kosu te je poljubi, ali kradom i tiho, da ona ne osjeti.

A sjutra se rano, vrlo rano Emin diže. Zlovoljan, pa i Nafije ćuti, ne smije ni riječi da mu zbori. Poli mu iz ibrika, te se umi; posluži ga lokumom i čašom studene vode, pa zatim kavom i cigarom, koju mu ona sama načini i ulijepi.

A kad je Emin otišao, Nafije se zavuče u svoju odaju, pa taj dan je i cvijeće zaboravila zaliti u bahči. Sve do u veče, dok Emin nije došao iz dućana, nije izlazila iz odaje.

A Emin nije jutros ni otišao na magazu, već svrnuo kroz Mahmud-begovu mahalu pa otišao tamo na kraj kasabe u Kupt-mahalu, gdje su one niske kućice od blata, oko kojih je uvijek sabrano po stotinu golišave djece, opaljene kože a svijetlih očiju; iz kojih se kućica čuje neprestano svađa žena i lupa gočeva i arlukanje pasa. U jednoj od tih kućica, onoj kraj potoka, sjedi Čelebija, poznata Ciganka, koja je tolikima i tolikima uvračala sreću.

A mladim bećarima, koje prvi put sevdah obuzme i mladim muževima, koje ljubomora jede, najlakše je vračati. Reci im ono što im godi, potvrdi im ono, što im srce sluti, pa će ti kazati hvala.

Znala je Čelebija, da Emin ima mladu lijepu ženu, a vidjela ga tužnog i sumornog, pa joj to dosta bilo, da počne, a Emin će se već iskazati.

— Tebe mori, efend’m, golemo gajle; srce ti je čas studeno a čas ga seklet obuzme.

— Jeste! — veli Emin-aga.

— A sve je to zbog žene, efend’m, zbog nje je?

— Valah i jeste!

Pred Čelebijom čanak vode, po vodi plovi jedan končić, što je Emin od svoga čepkena otkinuo, a ona gleda u končić i zamače ruku u vodu, pa šara prstima po vazduhu.

— Golem seklet, efend’m, imaš šujbe… nijesi miran… ne faća te mjesto… san ti je odbio. Voliš hanumu, ama ti se njene riječi vide kao lažovne; je li tako, efend’m?

— Evet, sve je tako!

— E, e, e… — oteže Čelebija. — Budi junak, pisano je tako. Tebe tvoja žena ne voli, omađijana je, ne voli te…

I još je vazda Čelebija nadovezala, jer je znala, da joj je kod Emin-age altiluk gotov, ali Emin već nije više ni slušao. Njemu je bilo dosta ono nekoliko riječi, da mu utvrdi sumnju, pa kad se jedan put to desilo i prekrhalo u duši, ni savjeti staroga Hadži-Aguša nijesu više mogli pomoći.

Sirota Nafije! Vidjela je ona, da je Emin grdno ljut; da ga je veliki seklet obuzeo, pa je optrčavala oko njega, da ga polije, da mu doda peškir, sandaliju; da mu napravi cigaru, — ali je Emin od one noći ostao hladan i samo je po gdje-kad pogledao, pa i to suho i studeno.

A jednoga dana, na poziv Eminov, iskupiše se trojica starijih ljudi: Hadži-Etem efendija, Jonuz-beg i Ismail-aga, u selamlik Hadži-Agušev. Hadži-Aguš što je mogao, znao je da mu je Emin rđavog tabijata, što ga više savjetuje, sve će tvrđi biti, pa ga pusti, nek čini sam, kako hoće.

Pošto zvani ispiše kavu iziđe pred njih Emin, te poče kazivati: Takva i takva i takva stvar: Ja svoju ženu neću više, ona me ne voli, već voli nekog drugog…

— Razmisli se, sinko, još jedan put — poče prvi Hadži-Aguš.

— Ne mogu, ne mogu više seklet da nosim; izgore mi duša, ne faća me mjesto, odbio mi se san.

— Pa dobro, jesi li se uvjerio što, ili samo šujbe imaš? — prozbori Jonuz-beg.

— Imam šujbe odavno! — odgovori Emin. — Nijesam se uvjerio koga voli, ali sam se uvjerio, da mene ne voli.

— Peki, peki, ama da zovnemo najprije koga od njene strane, pa da vas mirimo — poče Emet-efendija.

— Neću da se mirim, ja hoću talaki-selase.

— Talaki-selase?! — upita začuđeno i sam Hadži-Aguš, koji nije dotle pomišljao, da će Emin tako daleko tjerati.

— Jest, talaki-selase!

Hadži-Aguš razmisli malo, razmisli, pa onda prevuče rukom preko brade, te dodade:

— Pa, neka ti bude, sinko!

Etem-efendija, Jonuz-beg i Ismail-aga pogledaše se ispod očiju, pripališe još po jedan duvan, koliko da dobiju malo vremena, pa se Etem-efendija opet okrete Eminu, te ponovi:

— Hoćeš talaki-selase?

— Talaki-selase! — potvrdi Emin odlučno.

— Znaš li, da po šeru muž, kad pusti prosto ženu, može je uzeti natrag kad hoće, a kad je pusti na talaki-selase, ne može je uzeti natrag, osim ako bi se ona, kao puštena, za koga drugog udala, pa je i onaj pustio na talaki-selase, te je onda prvi muž može uzeti, jer je ne uzima kao svoju puštenu ženu, već kao tuđu ženu, koja je puštena?⁴

— Znam to!

— E, dobro! — nastavlja mirno Etem-efendija. — Ako ti kad-god bude žao, nemoj na nas zažaliti.

— Neću zažaliti!

— Onda, odgovaraj, Emine! — poče Etem-efendija malo drukčijim glasom. — Puštaš li ženu?

— Puštam je!

— Puštaš li ženu?

— Puštam je!

— Puštaš li ženu?

— Puštam je!

— Puštena je! — dodade Emin-efendija. — Neka joj je prosto! „Zadržavaš li svoju ženu, ponašaj se prema njoj časno; otpuštaš li je, otpusti je velikodušno!“ veli naše pismo. Emine, tako da činiš kako ti vjera kaže. Ono što je njeno i što si joj ti dao, daj joj; nemoj joj nikakve nepravde činiti! Onaj koji tako radi, radi sam protiv sebe!

Sirota Nafije nije ni znala, što su se tamo u selamliku sabrali, pa joj je ipak zeblo srce…

2.12.2. Poglavlje 2

Vratila se u oca, u Ibrahim-age. Klela se, da nije kriva i Ibrahim-aga joj je vjerovao, a imao je i hak, što joj je vjerovao. Tješio je, govorio joj je, da neće ostati tako, da će joj naći sreće, da će je opet udati za koga. A kad to pomenu, a Nafije prekide suze, pa mu veli:

— Ne treba meni sreće, ja samo Emina volim, samo njega, i ako mu se ne vratim, umrijeću pod, tugom!

Siromah Ibrahim-aga, čim je mogao poslije ovoga da je teši?

A istina je; oterao je od kuće, bacio joj sramotu na obraz, al’ ona ga je ipak volela i samo njega. Sad ga je tek više volela od kako je daleko od njega.

A Emin? Mislio je, biće rahat, skinuo seklet s duše, kad jedan put prekr’a. A prevari se, bolan! Sad ga tek nije hvatalo mjesto, pa ni san. Kakav san, kad mu slika Nafijina. nije dala spati; vidio ju je na dušeku; vidio ju je u bahči; čuo je njen glas iz druge odaje; ljubio je po gdje-kad onaj jastuk, na koji je ona glavu polagala, a u dolapu našao je i jedne male nal’ne njene, koje valjda slučajno zaboravila, pa ih je malo, malo, te vadio i gledao.

Pa onda bar da su ga ostavili na miru, ali jednako mu te ovaj te onaj priča, kako Nafije plače za njim, kako samo njega voli i kako vene, a sad bar ne bi morala lagati i pretvarati se, kad ju je oterao!

Jedanput je zamolio i jednog dosta, te ovaj poslao hanumu svoju u Nafije kao na viđenje, a Emin će proći mahalom, pa da dostova hanuma vidi i čuje, šta će reći Nafije. Prođe, tako, Emin, a Nafije, kad ga spazi kroz kaveze pretrnu sva, pa skoči na kaveze, te gleda, gleda za njim, sve dok nije zamakao za Boš. A kad se odmače od kaveza, ona zagrli prijateljicu, pa joj veli:

— Ne mogu, ne mogu bez njega… Ispi me sevdah!…

— Pa kad te neće? — pita je ova.

— Neka… ja ga opet volim. Da hoće bar da prođe koji put sokakom, da ga vidim… dosta mi je da ga vidim samo!…

To poslije hanuma pričala svome efendiji, a ovaj Eminu. Pa od toga dana još gore. Koliko puta pođe, da iziđe u Kavakli-bahču, ne vodi ga tamo put, ali on pođe Nafijinim sokakom. A kad god prođe, kaje se što je prošao i što je tako mehak.

Čuo je poslije, da je Nafije sama izvadila šarkiju, u kojoj pjeva svoj dert i zaklinje se, da nikom, nikom neće ljubav pokloniti.

Hadži-Agušu nije smio ništa govoriti, uvijek se pravio, kao da neće ni da čuje za Nafije, ali je svoju novu muku povjerio tezi Hatidže-hanumi… Teza mu veli:

— Da vidimo i ovo, Emine. Ja ću naći jednu staru ženu, pa da joj pošljem aber kao od strane Sulejman-bega da je voli, da hoće umrijeti za njom, i moli je da ga pusti jedno veče u bahču. Sulejman-beg je dilber, na oko je, adžamija je, sevdahlija je… Kad se okupe hanume, samo o njemu govore i svaka ga želi; prevariće se belki i Nafije, pa ćemo vidjeti, je li joj krivo srce ili nije!

Dobro je smislila teza, pa je zatim i našla ženu, jednu stazicu, koja je taman taj posao i znala kako valja. I otišla stara u Nafije, a ponijela pod pazuhom bohču punu čevrića, tulbenta i učkura, kao da prodaje.

— Nafije, k’zn, — veli joj stara — mlada si, lijepa si, grehota što si bez muža.

A Nafija ćuti, pa prevrće čevriće zagleda, a onaj meri.

— Toliko vrijeme bez muža, a oko ti sama vatra, kz’n; budala si ako misliš, da je samo jedan muž na svijetu. A da, najljepši dilber u kasabi umrije za tobom; razbolje se što iska da ašikuje s tobom. Znaš ga, Sulejman-bega?

Nafije podiže oči, te pogleda strogo u babu, pa joj veli: — Samo je jedan čovjek, nane, kojega mi duša hoće, za drugog nemoj mi zboriti.

— Emin, je li? — dodade stara. — A on bolan ašikuje kroz mahalu; onomad ga vidjeli ljudi, kad je iskočio s plota Emrula-aginog.

Nafije preblijeđe, pa se ugrize za usne i poče joj drhtati glas, kao kod djeteta, kad hoće da se zaplače.

— On mene ne voli… znam — reče tužno.

— Čujem, hoće i da se ženi — dodaje stara brzo, a Nfije istusti čevriće iz ruku, pa zadrhta i naiđoše joj dvije krupne suze na oči, te kroz plač progovori:

— Neka mu je prosto! Neka mu Alah da, da ga druga žena voli toliko, koliko sam ga voljela, pa će biti srećan! — ali poslije ovih riječi, nije umjela više da razgovara, i nije razumjela više šta joj stara govori.

A stara je saznala, što joj je trebalo, te ode odatle u Eminove teze, i nakaziva joj sve po redu, što je čula.

A Emin, kada je i to čuo, još gore mu, i poče već skoro svaki dan prolaziti Nafijinom mahalom. Danju prođe, a uveče se ljuti sam na sebe, što je tako slab, te se sad dvije muke dohvatile u njegovu srcu da dijele megdan. Ni onaj Emin, ni daj Bože! Isušio se, islabio, bijega od svijeta, i ne muhabetiše.

A jedanput baš se ubi, koliko se ljutio na sebe. Prolazi on Nafijinim sokakom, kad da dođe na dvaest aršina do njene kuće, a na pendžeru se rastavi. malo kavez, i pade s prozora struk karanfila na kaldrmu. Kad on dođe blizu, osvrnu se, da ko ne ide sokakom, pa se saže i dohvati onaj struk, pa ga metnu na srce, na usta i na čelo, a onda izvadi iz pojasa čevre, te zavi cvijet u čevre, i opet turi u pojas. A ozgo, kroz kaveze, gledala su to dva svijetla oka, gledala su i zadovoljstvom su sjala.

Kad je došao kući da pukne od muke, baci onaj struk karamfila čak preko plota a, poslije malo mal’ se opet nije peo preko plota, da ga dohvati.

Eto tako su dvije muke tjerale mejdan po njegovu srcu. Pa kojoj muci da odoli?

A jednoga je dana morao da prekrha, tako se više nije moglo, a prekrho je tamo, gdje je bilo najtanje. No je sad nastala jedna još ljuća muka i golem belaj.

On je otjerao ženu na talaki-selase (bar da je otjerao bez toga), te da bi je uzeo natrag, treba ona da se vjenča za nekog drugog, pa makar samo jednu noć da provede s tim, a sjutradan, da je taj pusti na talaki-selase, pa tek, da je može Emin uzeti.

Oh, oh, oh, što je učinio, što je učinio!

Da on sam da Nafiju, da s drugim provede, pa makar i jednu noć, on, koji je Nafiju i od sunca krio. Eto, eto šta je sam od sebe učinio, i kad bi bar moglo da ne bude toga. Ali, ako je hoće, mora biti.

Razmišljao je na ovog ili onog, pa se ustavio na svoga dosta Ragiba terziju. Ragib istina nije star, ali je dobar čovjek, mudar i rz’lija, a veliki dost Eminov. No, da sam ide u Ragiba sramota je, a da se ispovedi Hadži-Agušu, opet sramota mu dohodi, te kako će i šta će. Najzad mora te mora reći ocu, pa bilo dan prije ili poslije. A kad mu je kazao, jedne večeri, mislio je, Hadži-Aguš će se začuditi takoj odluci, ali on se ne začudi, nego sleže ramenima i mirno dodade:

— Znao sam ja to, Emine!

Diže se zatim jednog dana Hadži-Aguš u Eminova dosta Ragiba na magazu. Sjede na ćepenak, a Ragib-aga u ćoš, prekrstio noge i kiti srmom jedan jelek. Hadži-Aguš čas puši, čas broji brojanice, pa kao i zine da progovori, te opet zaćuti. Vidi Ragib-aga, neka muka jest u hadžije.

— Imaš nešto da mi kažeš, Adžo-efendi? poče Ragib-aga.

— Baš ti hvala što otpoče — brzo hadžija na to — a da ti ne otkinu, ja bih ćutao još jedan sahat.

— Pa kazuj! — dodade Ragib-aga, te ostavlja posao u stranu, a vadi kesu, te savija cigaru, i oslanja se laktovima na koljena, te se tako naginje bliže Hadžiji.

— A znaćeš što je i da ti ne kazujem. Adžamijska rabota, staračka briga. Onaj moj adžamija, a tvoj dost… tako, pusti ženu ni za šta, baš ni za šta…

— Ni za šta valah, Hadžija. Evo svi koliko nas je, znamo, da je to čestita žena, ama luda pamet… Govorio sam mu tada i, Alaha mi, još mi osta hart što me ne posluša, a brojim mu se najbolji dost.

— Kazivao sam mu i ja… Pa eto, sad hoće da je uzme, ne može bez nje…

— I neka je uzme, valah, nije je trebao ni ostavljati.

— Pa kako će?

— Pa, tako kako je i pustio, kolaj.

— Nije kolaj — oteže Hadži-Aguš — pustio je na talaki-selase, pa mu sad valja naći dosta, ama salam čovjeka, koji bi mu dao besu.

— Evet, Adžo-efend’m, drugo čare nema!

— Nema — dodade Hadžija — nego… on je kao mislio na tebe, Ragib-aga, ti da je uzmeš, da se jelan dan vjenčaš njome, pa sjutradan, da je pustiš na talaki-selase, te da je on može uzeti.

— Na mene? — učini Ragib-aga. — Ne bijaše li pobolje, da je uzeo kog starog čovjeka?

— I tako biva — nastavlja Hadžija. — Ama dobar dost je pouzdan, te će održati riječ koliko i star čovjek, kome žena ne treba.

— Imaš hak, hadžo-efendi. Kad je on smislio, neka je na meni!

Eto tako udesi taj posao Hadži-Aguš, te i Eminu bijaše pravo, i ako ga je mučilo to, što će Nafije biti tuđa žena, pa makar taj bio i tako velik dost, kao što mu je bio Ragib-aga.

2.12.3. Poglavlje 3

Svršila se svadba i Ragib-aga je uveo nevestu u harem.

Noć je pomračila nebo, i ugasila kandila; mjesec je nisko sjao, a meki jesenji vjetar raznosio je dah sa onih starih lipa iz čanra Jusuf-Fetaovog, tamo iza vodenice, koje noću tako lijepo ispuštaju svoj miris, te cijelim se graljom širi, kao da ga Alahova ruka kadi izmirnom.

A u niskoj haremskoj sobici Ragib-aginoj, pobacane po sidžadetu šarene dimije, srmeno jeleče i svileno feredže, a tri dušeka naslagana jedno na drugo, da Nafiji bude mekše.

I ona nasloni glavu na jastuk, a kosa joj se prosula po jastuku, a oči zaklopila, te joj duge trepavice bacile sjenke na bijele obraze.

Valjada sanja, sanja Emina!

A Ragib-aga klekao kraj dušeka i gleda je, gleda je dugo; cigaru je već davno nedopušenu zaboravio na sandaliji, a grudi mu se visoko dižu, i oči mu se sjakte kao dva žiška. A muž je, makar samo i ove jedno noći ,opet muž je. Na je hvata za ruku, i miluje je, ljubi je; ljubi joj prste na ruci, ljubi joj dlan i sudlanicu; ljubi joj meki prevoj kod lakta, i ljubi joj rame pa šapće:

— Aman, aman! Da sam znao… Da sam znao da si toliko lijepa, Nafije, ne bih pristao da se ženim tobom za ovu jednu noć!

Pa onda joj uzima kosu, i ljubi je, i obvija je sebi oko ruke, oko vrata i opet je ljubi, i opet joj šapće:

— Aman, Nafije, da sam znao da si tako lijepa, ne bih nikad pristao da se ženim samo za ovu noć!

Pa je onda grli, grli je muški; ljubi joj oči, čelo, obraze, usta, vrat; ljubi, ljubi, ljubi, a poljupci mu vreli kao usijano gvožđe, i svaki mu se poljubac upije na obraz, na usta, kao pijavica, te se ne može lako otkiniti.

A Nafije? Koliko god je u početku htjela, da ostane ravnodušna prema ovoj noći, u kojoj mora biti tuđa žena samo dvanaest sati; koliko god je sanjala samo o svome što skorijem sastanku sa Eminom; koliko je god morala trpeljivo snositi ljubav svoga privremenog, jednonoćnog muža… ipak se razbudi, otvori oči, u kojima je drhtala neka nova, dosad njoj nepoznata vatra; raširi ruke i njima snažno obgrli snažan stas Ragib-agin i očajno uzviknu:

— Oh, dakle istina je, istina je!…

I potok suza poleće joj niz obraze.

Međutim Ragib-aga i ne doču njene riječi, on samo viđe suze na očima; on ih svojim vrelim kao žar usnicima isuši, a svojim snažnim rukama obgrli Nafijin meki struk; pritište glavu svoju na njene grudi, i osta dugo tako snivajući toga časa o Edenskim orošenim vrtovima, gdje teku izvori meda i mlijeka, gdje pravedni neće osetiti ni vrućinu, ni ledenu stud; gdje će iz izvora Selsebila piti đumbir iz srebrnih pehara, pod sjenkom palama i narova, a opkoljeni lijepim mladim djevicama sa velikim crnim očima; djevicama, koje nalikuju na zimvil i na merdžane; djevicama okruglih nedara, djevicama, koje nikad čovjek nije takao. A kad se Nafija malo razabra, ponovo joj udariše suze na oči i očajno uzviknu:

— Ah, dakle, istina je, istina je!…

Ragib-aga joj poljupcima presiječe riječ na usnama, a tiho, šapućući joj na uvo, pripita:

— Šta je, elmas’m, šta je istina?

— Istina je, da ima ljudi, koji ljepše ljube!… i koji lošije ljube?…

— Tebe, elmas’m, samo ovako može čovjek ljubiti, a ne drugačije — i tu je Ragib-aga ponovo pritisnite na grudi toliko snažno, da joj dah u grudima presiječe. — Samo ovako… samo ovako… šaputaše dalje Ragib.

A Nafiji sad tek udariše suze na oči.

— Što sam saznala, što sam saznala? — i poče kršiti prste. A Ragib joj miluje kosu i pita je:

— Pa kako ću, almas’m, da te dam sjutra? Rana će mi ostati na srcu.

A Nafije plače i premišlja nešto; grudi joj se visoko dižu; oči joj sjakte toplotom sunca, pa u jedanput pade Ragibu na grudi, i propišta:

— Ne daj me!…

Pa je od ovih riječi obuze neki strah i zagnjuri glavu Ragibu na grudi i poče drhtati, kao da ju je grom udario.

Valjada u tom času pojavilo joj se lice Eminovo, ono blijedo i suho, što se nje radi osušilo i ispilo; one tamne Eminove oči, što su se skoro ugasile, čeznući za njom.

A Ragib i sam jedan čas promisli; sramota je, da prekrha riječ, koju je dao, i da izgubi dosta; grehota je, da prekrha ljubav, koju je u srcu osjećao i da izgubi sreću.

Ali on to promisli samo jedan čas, samo jedan dekik; da nije bilo Nafije kraj njega, možda bi drukčije smislio, ali ovako… pritište je na grudi, pa diže ruku u vis, kao da se kune, te veli:

— Tako mi Alaha, i da hoću, ne mogu te dati!

Kamo sreće, da nijesam pristao. da se ženim tobom samo za ovu noć, ali… kad je već bilo… ne mogu te dati! Znam i sramota je i grehota prekrhati besu, ali… ne mogu te dati!…

⁂

Pa i ne dade je. Grizla ga je savjest; klonio se, da se ne sretne sa Eminom, jer ga je sramota bilo; znao je i za prijetnje Eminove, ali — on je imao pravo da zadrži ženu, sa kojom se vjenčao.

A jednoga dana, o Bajramu, kadno grokte puške sa svih strana, puče i jedna iz Hadži-Aguševog dućana i pogodi Ragib-agu više pojasa, baš ispod lijeve sise.

Odniješe ga kući, da ga vida Nafije, a ona ga i ne zapita čija je to puška. Dođoše i mejmuri iz kozaka, da učine institak, i da zapitaju na samrti Ragiba, na koga mu plače srce, ali Ragib ne reče čija ga puška ubi. Samo kad dođe sahat, on zovnu Nafiju, da je još jednom poljubi i onda joj reče:

— Dužan sam mu bio… Neka mu je prosto!…

2.13. Lale

Kako je bilo i što je bilo naprijed, neću vi kazivat’. Neću ni ja da griješim dušu!

Jedni vele ovako a drugi onako, i koj će tu znat kako je baš pravo bilo. A teško ti je i nać’ istinu, kad se to ne dešava svaki dan, te da mož’ reći: ovako beše ovi put, a onako oni put, te ovo sad ovako i ovako će bit.

De si ti čuo dosad, da je rišćanska cura odbegla za Arnautinom, manj’ ako je zorom ugrabio. Bar kod nas se to prvi put desi kad ono Cveta Tripkova odbeže u harem Ragib-Agi. Jedni vele: pretio joj zaklaće joj braću, krov će joj upaliti, kuću raseliti, te ona — vele — nek bude što bude s njom, a bar svoje da spase, pa otišla mu: drugi vele jok, nego ga milovala i baš ga onako od duše milovala pa sve zaboravila, i r’z i din, te mu otišla na ruke.

A to jutro, kad Cveta odbeže, Ćose-Husein u Uzun-Usinoj kavi, kad dosrka četvrti fildžan, ovakovu reč reče:

— Znao sam ja e će tu biti neki maskarluk. More čija magaza zapustila — Ragib-agina; koj se žali na ćesatluk — Ragib-aga. Što ima tuđar u čaršiju, svako podavo noge pa tu, na ćepenak od sabaha do akšama, Ragib-agin ćepenak pust, a Ragib-aga ispružio noge te gde je da je, u varošmahali je. Znao sam ja e će tu neki maskarluk da bude!

I istina bi maskarluk!

Što ima starije od mladosti? Ona ne pita, već čini što hoće; starija je ona i od pameti i od r’za, pa eto vidiš i od dina!

Te prođe laf od jednog kraja kasabe do drugog, pa iziđe iz kasabe te u nahiju, a iz nahije ode dalje. Ni dlan o dlan nisi udario a pet nahija znalo već za taj maskarluk, de rišćanka odbegla u Arnautina.

A lako je lafu sad potrčati za dan i noć, kad i laf, ka i čovek, putuje telovima i mašinama, a ne nose ga više kiridžije kao što negda beše.

Te i u svih pet nahija jedni vele ovako a drugi onako. Jedni vele beše zor, Cveta morade, a drugi vele: jok, nego htede; učini jalnš’lk, izvara se.

Pa izvadi se i pesma:

Ragib-aga sedi
Na sandaliju
A Cveta mu služi
Ljutu rakiju.

Pa i ta pesma poteče s jednog kraja kasabe te a drugi, te s kraja na kraj nahije pa ode u svih pet nahija.

A ako pitaš i ko prvi pronese laf kroz čaršiju, a za lafom ko pronese pesmu — niko drugi do Ćose-Husejin u Uzun-Usinoj kavi. Drugo jutro pošto odbeže Cveta, kad Ćose-Husejin posrka peti fildžan kafu, reče tu riječ i pesmu, pa još dodade:

— I ne zovu je više Cveta nego Lale!

⁂

Istina je, nazvali je Lale; obojili joj nokte k’nom; sasekli joj kosu te pustili zolufe, onako albasanske zalufe; odveli je u harem te nalepili boju; sakrojili dimije i sve udesila Ragibova majka da se zaboravi Cveta, a da Lale što ljepša stane.

A stala istina lijepa, te u Stambolu je nema takve. Samo što joj oko zamutilo, a duša joj se stegla, te nešto boluje a ne kazuje.

— Što je, Lale? — pita je Ragib-aga, a pita je lijepim glasom i milosno.

— Teško mi je, žao me je majke i braće…

— Pa neka ti dođe majka, neka ti dođu braća, dobro su došli!

— Oni neće doći.

— Neka dođu!…

— Za njih je Cveta umrla…

— Sve će proći, Lale, sve će proći! — teši je Ragib-aga — šta još vakat nije izliječio. Izmirićemo se, pa će doći i ići ćemo im.

Drugi put je opet zateče, pune joj oči suza.

— Što je, Lale? — opet je pita lijepim glasom i milosno.

— A jutra je bolan Đurđev-dan. Jutra će majka u crkvu pa onda doma, pa će doći roditelji i prijatelji, pa će… — a ono dalje suza nastavi.

— Pa, Lale, ko ti krati. Ja ti ne tražim da mijenjaš veru; ti se eto krstiš kad hoćeš, moliš se Alahu po tvome adetu. Čuvaj tvoju veru ka i ja moju. Ja ti ištem srce, a dušu ti ne ištem. Neka duše vjeruju svaka svoju veru, a srca… srca neka nam jednu veru vjeruju.

— Ti si dobar, Ragibe — kroz suze veli Lale i dohvati mu se ruke te je prinosi ustima i čelu — ali, eto, tu me bole, tu pod srcem; da mi je da odem do crkve, da pomirišem onaj tamnjan; da celivam onu ikonu… jutra je slava naša, jutra će se rezati kolač u nas, jutra je…

Ragib-aga sav uzdrhta i lice mu se izmeni; oseti kako mu nešto pade na dušu pa je pritište i razdrobi i zemlja se pod njim ugibe, a glas mu se u grlu zasuši, te umoran klonu na minder i pritište čelo na jastuk pa se tu pritaja.

Lale se čisto preplaši.

— Što ti je, Ragibe?

— Ništa… ništa… — šapće on — proći će, proći će.

Pa osta još dugo tako oborene glave te drhće i uzdiše, samo što mu suze ne poteku. Zatim diže polako glavu i ustade te pođe vratima, i uz put još dodade:

— Proći će… sutra će proći!…

⁂

A kad sutra osvanuo lijep, prilijep dan, te ti se čini kao da se Alah kroz taj dan milosno nasmiješio na svoj insan. Zamirisao bagrem otud i odovud, te misliš neka ruka havom pronijela levantu i izmirnu. Što je đumbir i što šerbet, onu havu u lijepom danu da piješ, pa da se bolan liječiš. Nije hava nego misliš mlijeko je!

Cvijet izdigao krunu a probudila se ptica. Bubice su razgrijale te se unosi havom i vodice promiljele te razgovaraju; misliš onaj potočak iz donje mahale šapće ovome iz gornje: „Čist sam kao dijete, bistar kao suza, veseo kao ptica, ako si i ti takav, ’ajde da se sretnemo pod gradom, te da zajedno tečemo!“

Ih, da je svakad takijeh dana, čovek bi drukčiji bio, jer kad je tako lijep dan a ti se sećaš Alaha i njegove milosti, pa na zlo i ne misliš.

A danas još rišćanski praznik, te tamo iz daleka, iz gornje mahale, tiho udara mala kambana, saziva one koji Pejgambera vjeruju da mu se pomole.

A kako bi Lale i prežalila današnji dan, danas kad joj je slava?

Ali Ragib-aga se jutros rano probudio, obukao je stajaće ruho; mater je i sestru poslao negde još sinoć, a ostao sam sa Laletom. Poljupcem je probudio, a kad se izmila i udesila, uzeo je za ruku pa, ne govoreći joj ništa, odveo je u onu malu sobicu iza amamdžika, u sarahčanu.

Tamo su veliki sanduci, sve pod ključem i katancem. On otvori jedan veliki sanduk te vadi polako šehove iz njega i slaže ih na drugi, a sve ćuti, ni reči ne zbori. Pa kad podiže i poslednje što je bilo, diže sa dna sanduka jednu ikonu.

— U tebe ikona, Ragibe, — pita Lale, a obrvice joj se podigle visoko, usta sabrala a šake sastavila.

Ragibu zaigra žilica na slepom oku; sabra mu se suza u oku a zadrhta mu donja usna.

— Pred tom se ikonom… molio Bogu moj ded i svi, svi pre njega… Svi,…

Lale zadrhta dušom a ne umede jezikom već očima ga pita, a Ragib nastavi:

— Tako… bilo je… sad se više ne povrati!

— Pa sveti Đorđija? — pita preplašeno Lale i kosti se i celiva ikonu.

— Sveti Đorđija, Lale, to je bila slava mojoj kući; moj otac, rahmet ejls’n, — vadio je tu ikonu svaki put o svetom Đorđiju iz sanduka i ja tako činim i dan danas…

Lale drhtaše kao prut pred ikonom, a suze joj potokom liju, a kad Ragib uze da joj usnom suši suze, ona ga nežno otisnu i kroz suze mu reče:

— I moja je slava… sv. Đorđija je i moja slava…

— Jest i tvoja! — veli bolno Ragib-aga, a lice mu se menja i umoran klonu na sanduk i obori glavu na ruke, pa dršće i uzdiše, samo što mu suze ne poteku.

Dugo i dugo tako seđaše, a tada se diže, ama muški pogleda u Lale pa, malo drhtavim ali jasnim glasom, veli joj:

— Cveto… mi nismo jedno za drugo… imamo jednu slavu… ne smemo grešiti dušu… nego… po Bogu sestra da si mi od sada… ’ajde… ’ajde, spremi se, da te vodim majci i braći…

⁂

Opet prođe laf s jednog kraja kasabe na drugi, pa izađe iz kasabe te u nahiju, a iz nahije ode dalje a odatle u pet drugih nahija.

Opet jedni vele ovako a drugi onako, a mi znamo kako je bilo, te nam nije ni stalo do sokaklakrdije.

A na sve lakrdije ozgo, Ćose-Husejin, kad dosrka šesti fildžan kafe u Uzun-Use, okrete se te (bilo je devet šajita) reče:

— Ja mišljah, Ragib-agi dosta beše jedan maskarluk, a on gle, pa dva učini!

Napomene

U 15 puku su ljudi iz tih krajeva.
Kamičak kaže se taš, te po sliku „Taš-ak’t ma đozenden jaš!“ znači: „Neka ti ne teku suze za mnom!“
Rijetko da ko džariju ne uzme za zakonitu ženu kad s njom dobije dijete, ali to nije obavezan učiniti.
Dešava se, kad muž pusti ženu na talaki-selase, pa je želi opet uzeti, da se zamoli u koga svoga prijatelja, te ovaj zaprosi i vjenča se sa ovom ženom, pa je samo jednu noć drži, a sjutra dan pusti je na talaki selase, te je tako prvi muž može uzeti, kao tuđu puštenu ženu.

Pripovetke jednog kaplara ; Ramazanske večeri

Sadržaj

1. Pripovetke jednoga kaplara

1.1. Predgovor

1.2. Poziv

1.3. Oproštaj

1.4. Pod šatorom

1.5. Prvi plotun

1.6. Ptičice Božje

1.7. Kapetan Milić

1.8. Trubač

1.9. Bela zastava

1.10. Pusto ognjište

1.11. Na privijalištu

1.12. Na razbojištu

1.13. Sveti Arhanđel Mihailo

1.14. Ko je to?

1.15. Petar Dabić

1.16. Dunja

1.17. Šinjel

1.18. Broj 23

1.19. Moj đak

1.20. Sprovod

1.21. Na odsustvo

2. Ramazanske večeri

2.1. Posveta

2.2. Prvi jašmak

2.3. Sevdah

2.4. Hatidžin grijeh

2.5. R’z

2.5.1. Poglavlje 1

2.5.2. Poglavlje 2

2.5.3. Poglavlje 3

2.5.4. Poglavlje 4

2.5.5. Poglavlje 5

2.5.6. Poglavlje 6

2.6. Hadži-Jakub berber

2.7. Sali Pič

2.8. Mejrem-hanumin Berđuzar

2.9. Džarije

2.10. Bedelj

2.11. Dušmani

2.11.1. Poglavlje 1

2.11.2. Poglavlje 2

2.11.3. Poglavlje 3

2.11.4. Poglavlje 4

2.11.5. Poglavlje 5

2.12. Talaki-selase

2.12.1. Poglavlje 1

2.12.2. Poglavlje 2

2.12.3. Poglavlje 3

2.13. Lale

Napomene

više objava

O Crnogorcima

Pisma iz Nemačke

Ljubomir Nenadović kao putopisac

Pisma iz Italije