Protekcija ; Kneginja od Tribala

Sabrana Dela Branislava Nušića. 14, Protekcija : šala u pet činova ; Kneginja od Tribala : komad u tri čina / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Protekcija
  • 1.1. Predgovor
  • 1.2. Lica
  • 1.3. Prvi čin
    • 1.3.1. 1. MANOJLO, JOVANKA
    • 1.3.2. 2. AĆIM, SAVETA, JULKA, JOVANKA, MOMAK (koji ostavlja stvari i odmah odlazi) I PREĐAŠNJI
    • 1.3.3. 3. SAVETA, JULKA, JOVANKA
    • 1.3.4. 4. MANOJLO, AĆIM I PREĐAŠNJI
    • 1.3.5. 5. AĆIM, MANOJLO
    • 1.3.6. 6. AĆIM, SAM
    • 1.3.7. 7. AĆIM, SAVETA, JULKA
    • 1.3.8. 8. MLADEN, PREĐAŠNJI
    • 1.3.9. 9. AĆIM, MLADEN
    • 1.3.10. 10. MLADEN, SAM
    • 1.3.11. 11. JOVANKA I PREĐAŠNJI
    • 1.3.12. 12. MLADEN, SAM
    • 1.3.13. 13. AĆIM, PREĐAŠNJI
    • 1.3.14. 14. SAVETA, JULKA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.15. 15. PREĐAŠNJI, BEZ MLADENA
    • 1.3.16. 16. MANOJLO, SVETISLAV, ADMINISTRATOR I PREĐAŠNJI
    • 1.3.17. 17. AĆIM, MANOJLO, SVETISLAV, ADMINISTRATOR
    • 1.3.18. 18. SVETISLAV, ADMINISTRATOR
    • 1.3.19. 19. SVETISLAV, SAM
    • 1.3.20. 20. AĆIM, MANOJLO, PREĐAŠNJI
    • 1.3.21. 21. SAVETA, JULKA, JOVANKA I PREĐAŠNJI
  • 1.4. Drugi čin
    • 1.4.1. 1. DRAGINJA (u sobi) MOMAK (u predsoblju)
    • 1.4.2. 2. MOMAK, MLADEN (u predsoblju), PERSIDA (u kabinetu)
    • 1.4.3. 3. MINISTAR, PREĐAŠNJI
    • 1.4.4. 4. PRAKTIKANT, PREĐAŠNJI
    • 1.4.5. 5. PREĐAŠNJI, DOCNIJE ŽENA I SAVA SAVIĆ
    • 1.4.6. 6. PREĐAŠNJI
    • 1.4.7. 7. PREĐAŠNJI, (bez ministra, zatim), PERSIDA
    • 1.4.8. 8. PREĐAŠNJI BEZ PERSIDE, ZATIM MINISTAR
    • 1.4.9. 9. PREĐAŠNJI BEZ AĆIMA I MINISTRA
    • 1.4.10. 10. PERSIDA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.11. 11. MINISTAR, PREĐAŠNJI
  • 1.5. Treći čin
    • 1.5.1. 1. JULKA, JOVANKA
    • 1.5.2. 2. SAVETA, PREĐAŠNJI
    • 1.5.3. 3. SAVETA, SAMA
    • 1.5.4. 4. AĆIM, MANOJLO, PREĐAŠNJI
    • 1.5.5. 5. AĆIM, MANOJLO
    • 1.5.6. 6. MANOJLO, MLADEN
    • 1.5.7. 7. MANOJLO, ZATIM AĆIM I SAVETA
    • 1.5.8. 8. SAVETA, SAMA
    • 1.5.9. 9. MOMAK MINISTROV, SAVETA
    • 1.5.10. 10. SAVETA, SAMA
    • 1.5.11. 11. JULKA, SAVETA
    • 1.5.12. 12. JULKA, ZATIM AĆIM I MANOJLO
    • 1.5.13. 13. JULKA, ZATIM JOVANKA
  • 1.6. Četvrti čin
    • 1.6.1. 1. SAVA SAVIĆ I PERSIDA
    • 1.6.2. 2. PERSIDA, SAMA
    • 1.6.3. 3. MINISTAR I DRAGINJA
    • 1.6.4. 4. MOMAK, PREĐAŠNJI
    • 1.6.5. 5. MINISTAR, SAVETA
    • 1.6.6. 6. MINISTAR, MOMAK
    • 1.6.7. 7. MINISTAR I PERSIDA
    • 1.6.8. 8. SAVA SAVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.6.9. 9. MINISTAR, SAVA SAVIĆ
    • 1.6.10. 10. SAVA SAVIĆ, SAM
    • 1.6.11. 11. SAVA, SAVIĆ, MOMAK
    • 1.6.12. 12. MOMAK, AĆIM, MANOJLO
    • 1.6.13. 13. SVETISLAV, PREĐAŠNJI
    • 1.6.14. 14. MINISTAR, PREĐAŠNJI
    • 1.6.15. 15. MINISTAR, SVETISLAV, DRAGINJA
  • 1.7. Peti čin
    • 1.7.1. 1. SAVETA, AĆIM
    • 1.7.2. 2. MANOJLO, AĆIM
    • 1.7.3. 3. JULKA, SAMA
    • 1.7.4. 4. SAVA SAVIĆ, JULKA
    • 1.7.5. 5. SAVA SAVIĆ, SAM
    • 1.7.6. 6. AĆIM, MANOJLO, PREĐAŠNJI
    • 1.7.7. 7. MANOJLO, JULKA
    • 1.7.8. 8. AĆIM, PREĐAŠNJI
    • 1.7.9. 9. MANOJLO, JOVANKA
    • 1.7.10. 10. JOVANKA, MLADEN
    • 1.7.11. 11. JOVANKA, MANOJLO, ZATIM MINISTAR, PERSIDA, SVETISLAV, A JOŠ DOCNIJE AĆIM
    • 1.7.12. 12. SAVETA, JULKA, SAVA SAVIĆ I PREĐAŠNJI
    • 1.7.13. 13. MLADEN, JOVANKA, PREĐAŠNJI
• 2. Kneginja od Tribala
  • 2.1. Lica
  • 2.2. Prvi čin
    • 2.2.1. 1.
    • 2.2.2. 2. GOSLODAR GROPA, PREĐAŠNJI
    • 2.2.3. 3. KAPETAN VLADENIJA, STRAŽA
    • 2.2.4. 4. KAPETAN ĐURICA, GOSPAVA
    • 2.2.5. 5. KAPETAN ĐURICA, RAKO VRAČANIN, STRAŽA
    • 2.2.6. 6. KNJEGINJA, GOSPAVA, KAPETAN ĐURICA
    • 2.2.7. 7. KNJEGINJA, KAPETAN ĐURICA, STRAŽA
    • 2.2.8. 8. GOSPAVA, PREĐAŠNJI
    • 2.2.9. 9. TOL, PREĐAŠNJI
    • 2.2.10. 10. KNEGINJA, GOSPAVA
    • 2.2.11. 11. GOSPODAR GROCA, KAPETAN PERLAT, PREĐAŠNJI
    • 2.2.12. 12. JOVAN STREZ, KAPETAN EMANUILO, KAPETAN ĐURICA, PREĐAŠNJI
    • 2.2.13. 13. KAPETAN PERDUČI, KAPETAN BOJINOVIĆ. PREĐAŠNJI
    • 2.2.14. 14. KNEGINJA, GOSPAVA, PREĐAŠNJI
    • 2.2.15. 15. KNEGINJA, GOSPAVA, DOCNIJE STRAŽARI
    • 2.2.16. 16. KAPETAN ĐURICA, RAKO VRAČANIN, MOZOV GLASNIK, PREĐAŠNJI
    • 2.2.17. 17. KNJEGINJA, GOSPAVA, ĐURICA
    • 2.2.18. 18. KNEGINJA, GOSPAVA
    • 2.2.19. 19. STRAŽARI
  • 2.3. Drugi čin
    • 2.3.1. 1. KAPETAN ĐURICA, TOL
    • 2.3.2. 2. RAKO VRAČANIN, HADŽI-DAUT I NJIHOVI PRATIOCI
    • 2.3.3. 3. KNEGINJA, MOZ
    • 2.3.4. 4. PREĐAŠNJI, HADŽI-DAUT, MESTAN OGLU, RAKO VRAČANIN, TOLOV GLAS
    • 2.3.5. 5. KNEGINJA, MOZ
  • 2.4. Treći čin
    • 2.4.1. 1. KNEGINJA, GOSPAVA
    • 2.4.2. 2. KAPETAN VLADENIJE ĐURICA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.3. 3. KNEGINJA, GOSPAVA
    • 2.4.4. 4. KAPETAN PERLAT, PREĐAŠNJI
    • 2.4.5. 5. KAPETAN EMANUILO, PREĐAŠNJI
    • 2.4.6. 6. KNEGINJA, GOSPAVA
    • 2.4.7. 7. KNEGINJA, GOSPAVA, GOSPODAR GROPA, KAPETAN PERLAT EMANUILO, BOJINOVIĆ, i još nekoliko starešina
    • 2.4.8. 8. PREĐAŠNJI, STREZ, RAKO VRAČANIN
    • 2.4.9. 9. KNEGINJA, GOSPAVA
    • 2.4.10. 10. KNEGINJA, MOZ, RAKO VRAČANIN
    • 2.4.11. 11. KNEGINJA, MOZ
    • 2.4.12. 12. KNEGINJA, TOLOV GLAS
    • 2.4.13. 13. KNEGINJA, GOSPAVA
    • 2.4.14. 14. PREĐAŠNJI, TOL
    • 2.4.15. 15. KNEGINJA, TOL
    • 2.4.16. 16. PREĐAŠNJI, MOZOV GLASNIK

1. Protekcija

Šala u pet činova

1.1. Predgovor

Godine 1887 napisao sam jednu političku pesmu i štampao je u tadanjem „Dnevnome Listu“. Pesma je nosila naslov „Dva raba“, a sadržala je oštar prekor i Kralju i svima nadležnima, što su odsustvovali sa pogreba jednoga vojnika, koji nam je spasao čast u bugarskom ratu (Katanića), a prisustvovali svi, pa i sam Kralj lično, dva dana ranije, pratnji jedne babe, čija je sva zasluga što je rodila dvorskoga đenerala Franasovića, koji nikakvih naročitih zasluga za ovu zemlju nije imao. Pesma je ova neobično naljutila Kralja Milana i policija me je odmah optužila za uvredu njegovoga Veličanstva. Optuženi stav te pesme još i sada pamtim, jer je nebrojeno puta citiran u tužbi, odgovoru, žalbama pa i na samome pretresu. Taj optuženi stav glasio je:

Srpska deco, što čitati znate,
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake,
Stoga i vi ne muč’te se džabe:
Srpska deco postanite babe.

Eto, za te reči, na koje bi danas jedva ko našao razloga da se namršti, osuđen sam ja na dve godine zatvora i odveden u požarevački kazneni zavod na izdržavanje. Ogrešio bih se, ako ne bih odao čast tadanjemu predsedniku prvostepenoga suda (K. Hristić) koji me je, ne osvrćući se na sve poruke iz Dvora, osudio samo dva meseca zatvora, koju je kaznu tek Kasacija popela na dve godine.

Ovako drakonsku kaznu razumeo sam tek, kada sam prilikom pomilovanja morao ići Kralju Milanu, da mu se zahvalim. Tada mi je rasrđeni Kralj, između ostaloga, rekao:

— I vi treba da znate, da niste tako strogo osuđeni zato što bi takvu kaznu veličina uvrede zahtevala, već zato što vas je trebalo, odmah na početku vašega rada, udariti po čelu. Zar vi tek juče izišli iz škole, tek prvi korak u život učinili, pa ne potegoste ni na pandura, ni na ministra, već pravo na Kralja. Zar ništa manje? Pa po kome ćete vi docnije u životu udarati, kad ste s Kraljem počeli?!

I malo je bilo što sam tako mnogo osuđen, već sam u zatvoru bio i naročitom režimu podvrgnut. Sam u sobi, uvek pod ključem, šetao sam sa razbojnicima i kockarima po jedan sat pre podne i smeo sam da, čitam samo knjige koje bi mi uprava dozvolila a novine nikako. Pisma sam mogao pisati samo jednog utvrđenog dana u nedelji, i ta su pisma mogla biti ispraćena tek pošto bi upravnik na njih stavio svoje „video“. Tako isto i pisma koja su mi dolazila, morala su proći kroz ruke upravnikove i nositi njegov potpis. Prva tri meseca, sem „Svetoga Pisma“, nikakvu drugu knjigu nisam mogao dobiti, tako da sam se, na kraju trećega meseca, potpuno osposobio da držim propovedi u crkvi. U crkvu su me takođe vodili kad bi mi došao red, jer je svake nedelje vođeno po dvadeset osuđenika, razume se sa sprovodnicima, koji su ih puškama pratili. Išli smo obično u crkvu (crkva je u varoši) dva po dva, i, sećam se i sad, moj drug s leva, bio je neki Sava Devetaković, koji je u građanstvu bio saučesnik u nekome ubistvu i upalio kmetu kuću, a na robiji važio kao vrlo dobar i odan drug i prijatelj.

Ja ne mogu tvrditi da je strogi režim prema meni upotrebljavan po nekoj naročitoj naredbi iz Beograda. Pre će biti da je to bila stvar samoga upravnika zavoda, jer valja znati, da je upravnik zavoda bio tada, po zlu poznati liberalski dotadanji načelnik sreski, Ilija Vlah. Beli Memed, Ilija Vlah i još nekoliko načelnika sreskih, bili su tada znamenite režimske zverke, od kojih je strepeo ceo srez koji bi im pao šaka i o kojima su bile redakcije opozicionih listova uvek preplavljene dopisima. Kako je požarevački kazneni zavod tada uvek bio pun opozicionara, poslat je naročito Ilija Vlah za upravnika, da im i u zatvoru zagorča dane.

Razume se da je takav čovek, čim je iz akata video da sam osuđen za uvredu Njegovoga Veličanstva, što je on smatrao najvećim zločinom koji se uopšte da zamisliti — morao iz sopstvene inicijative primeniti na mene svu strogost zatvora.

Ne mogući da pišem, nemajući šta da čitam, nemajući ni s kim da progovorim, provodio sam tada dosta teške dane i skraćivao sam sebi vreme time, što sam po ceo dan mleo kafu, kuvao je i pio; što sam pravio cigarete i krpio jedan svoj stari kaput koji sam, bez potrebe, potkratio, samo da bih imao šta da šijem.

I tako je trajalo sve do 22 februara 1888. godine, kada Kralj Milan, posle izglasanoga ustava, zahvali na prestolu i poveri sastav vlade đeneralu Savi Grujiću sa radikalima i liberalnim namesništvom.

Ilija Vlah bio je samo za trenutak zbunjen ovim istoriskim činom, pa kad je video da tom prilikom iz Beograda nije stiglo nikakvo pomilovanje za radikale, on je došao do zaključka da ostavkom Kralja Milana red stvari i red odnosa u državi nije ni u koliko poremećen, u toliko pre što je kraljevska vlast u rukama „Gospodin Jovinim.“ Prema tome ni on u zavodu, kojim je upravljao, nije smatrao da treba da izmeni red stvari i red odnosa. Ipak je bio nešto malo blaži. Kada sam mu, računajući na promenu prilika posle abdikacije, izišao jednoga dana na raport i ponova ga zamolio da mi dozvoli pisanje, on se nije, kao prviput kada sam to pokušao, izdirao na mene, već me je blago i roditeljski savetovao:

— Bolje je za tebe, mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen, ti bi danas bio valjan i čestit čovek i ugledan građanin može biti, a ovako se kao kockar vučeš po apsanama.

— Pa i gospodin Jova Ristić je pismen — usudih se ja da primetim…

Ilija Vlah, na pomen Ristićevog imena, ripnu sa stolice kao da si ga ozdo iglom ubo.

— Gospodin Ristić je drugo, a drugo si ti, razumeš li?

I time je bio završen moj ponovni pokušaj da mi se dozvoli pisanje. Međutim, što je vreme više odmicalo, meni je sve teže i nesnosnije bilo u zatvoru. U početku mi je i samoća bila donekle zanimljiva. Zanimali su me i oni mali i sitni poslovi koje sam sam vršio: čišćenje sobe, nameštanje kreveta, mlevenje kafe, pravljenje cigareta. Ali mi je, na kraju krajeva, sve to postalo obična stvar i poče me savlađivati dosada.

Nije mi ostalo ništa drugo, do da pribegnem jednome lukavstvu, koje mi je zbilja i pomoglo. U kabinetu đenerala Save Grujića bio je ministar pravde pokojni Giga Geršić, Pokojni Geršić, kao što je poznato, bio je oženjen gospođom Marinom, koju je on uzeo kao udovicu. Gospođa Marina bila je ranije žena nekog mog ujaka i na osnovu toga — ja pronađem da je meni Giga Geršić ujak. To jest, ja to nisam pronašao, ali, kako je Giga Geršić ministar pravde, dakle neposredni i vrhovni starešina upravnika kaznenog zavoda, to mi pade na pamet da Geršića proglasim ujakom i da tako izvojujem sebi malo bolji položaj, a što je najglavnije, možda i slobodu pisanja. I odista, čim je došao dan, kada smo smeli pisati svojim porodicama, ja sednem i napišem ovako pismo:

Dragi Ujače,

Imali bi pravo da se ljutite na mene što Vam se dosad nisam javio, ali Vas nisam hteo da uznemiravam. Znam da Vas interesuje kako se osećam ovde, u ovoj neobičnoj kući. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod svoje kuće, ali, ne mogu ni da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugoga vremena. Kada bi mi bilo dozvoljeno da mogu pisati, verujte, strpljivo bi sačekao dve duge godine moga tamnovanja. Ja mislim da mi se to može učiniti, jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari.

Molim Vas, kad dođe moja majka kod Vas, pozdravite je i recite da ništa ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu.

Vaš sestrić…

Razume se da bi se Giga Geršić zgranuo da je dobio ovo pismo, ali sam ja (premda je to bilo vrlo drsko) upravo i računao na to, da pismo i ne dođe Gigi u ruke. Pošto sam dakle pismo napisao i adresirao, stavio sam ga nezatvoreno na upravnikov sto, u gomilu osuđeničkih pisama, koja će sva redom upravnik pročitati i na svako staviti svoje „video“ pa tek tada poslati na poštu.

Sutradan, još u osam časova ujutru, zaklapara katanac na mojim vratima, vrata se otvoriše i uđe upravnik Ilija Vlah i zatvori vrata za sobom.

— Dobar dan, mladiću! — poče on ljubazno i ja jasno osetih, po njegovoj ljubaznosti i prijateljskome izrazu lica, da je pismo već pročitao.

— Pa kako, kako? Kako se ti ovde osećaš, a? — nastavi Ilija Vlah u istome tonu i uze razgledati sobu u koju nikad dosad nije dolazio, jer je on uopšte izbegavao da opšti sa političkim krivcima. — Kažu, Nušić kuva dobru kafu, pa velim: ’ajde baš i ja da popijem jednu književničku kafu. Je l’ umeš da skuvaš?

— Pa, izvežbao sam se.

— Ako, i to je dobro! Čovek treba da nauči sve, zlu ne trebalo. Eto, da ti nije bilo apse, ti ne bi nikad naučio da kuvaš kafu. Pa deder, deder, skuvaj dve kafe!

Ja uzeh odmah novu kafu da sameljem i nalih vodu u džezvu.

— A, ovaj… šta sam ono hteo da te pitam? Jes’, bome, tebi mora da je dosadno ovako po ceo dan? Ti si naučio da čitaš, da pišeš…

— Pa jeste! — Odgovorih ja ushićen, jer sad već jasno osetih da je pročitao pismo.

— Pa ono, znaš, — nastavi upravnik — kad bih ja znao da ti ne bi pisao političke stvari i onako, dopise i članke…

— Ne bih dabome! — tvrdim ja.

— Pa onda, znaš, kad bih ja znao da ne bi pisao ni pesme.

— A ne, nikad više. Rešio sam uopšte da ne pišem više pesme.

— E, bratac moj — učini upravnik, kao da je toga časa došao do iznenadnih saznanja — e, brate moj, da sam ja to znao; da si ti odmah meni tako kazao, otkad bih ja tebi dozvolio da pišeš. Dabome, nije zbog pisanja, nego tako; da ti prođe vreme.

— E, hvala, g. upravniče! — zablagodarih ja brže bolje ne bi li ga uhvatio za reč.

— Ama nema šta da mi zahvaljuješ. Otkad bih ja to tebi dozvolio da sam znao…

Kafa je već bila gotova i on uze sa zadovoljstvom da je srče.

— Gle, Boga mi, pa ti baš odista znaš da kuvaš dobru kafu. A ovaj… šta ono htedoh da kažem… kako ti se greje soba?

— Dosta dobro, g. upravniče!

— Dobijaš dosta drva?

— Pa, po propisu, tri cepanice na dan.

— Ama kakav propis. Tri cepanice, koješta! Tri cepanice to je dovoljno za one tamo, što zabiju glavu pod ćebe i leže po ceo dan, a za pisanje… dabome, tebi treba zbog pisanja da je malo toplija soba. Narediću da ti se daje po pet cepanica na dan.

— Hvala, g. upravniče!

— Baš dobra kafa. Doći ću ovako svako jutro na kafu, pa i da progovorimo malo. Dabome, ako neću s tobom da razgovaram, onda s kim ću. Neću valjda sa onim lopovima i palikućama. Doći ću ti!

Izgledalo je kao da je ovim rečima završio razgovor, jer se diže sa stolice, pruži mi ruku i pođe vratima, Kad je već digao ruku da se prihvati kvake, on se još jednom okrete i, sasvim nemarno, i više kao uzgred, reče:

— A, ovaj… šta sam ono još hteo da pitam… a, jest… je li tebi štogod rod gospodin ministar Geršić?

— Ko, ujka Giga? — pravim se ja kao iznenađen pitanjem. — Oh, da, on mi je ujak… Baš juče sam mu napisao reč dve, koliko da se ne ljuti što mu se ne javljam.

— Jest, jest, — dodaje upravnik — baš malo pre sam pročitao tvoje pismo. Nego, slušaj, da ja tebi ono pismo vratim, pa ti drukčije napiši.

Meni zasja radost na licu, jer sam i inače strepio da pismo ode Geršiću, koji bi se morao zgranuti kad bi video da ga ja nazivam „dragim ujakom“.

— Da; da, i sam sam to mislio, čim ste mi dozvolili pisanje! — prihvatih ja svesrdno upravnikov predlog.

— Ta razume se! — dodaje on. — Piši mu onako familijarno. Kaži mu: dobro mi je ovde, o meni vode računa i, tako. Ta ti to već umeš, kad si zbog pisanja i apse dopao. Dabome, to mu piši, a za pisanje imaš već moju dozvolu pa ti nije potrebna nikakva protekcija!

Izgovori to pa opkorači prag i zatvori vrata za sobom.

Čuo sam ga još i u hodniku kako gunđa i sve mi se čini da je još uvek ponavljao reč: protekcija, protekcija. I, kad mi malo čas, po njegovoj naredbi, doneše iz kancelarije hartije, mastilo i pero i kad sam seo za sto, misleći šta bi počeo da pišem, meni je još zvonila u ušima poslednja upravnikova reč: protekcija. I prva reč koju sam na čistome tabaku hartije ispisao bila je: protekcija. Ispod te reči zatim sam ispisao, tamo u zatvoru, ceo pozorišni komad, kome sam zadržao natpis: Protekcija.

1.2. Lica

• MINISTAR
• DRAGINJA, njegova kći
• PERSIDA, njegova sestra
• AĆIM KUKIĆ, predsednik suda
• SAVETA, njegova žena
• JULKA,
  SVETISLAV — njihova deca
• MANOJLO, brat Aćimov
• JOVANKA, njegova, kći
• MLADEN ĐURIĆ, advokatski kandidat
• JEDNA ŽENA
• ADMINISTRATOR
• PRAKTIKANT
• SAVA SAVIĆ, đumrukdžija
• MOMAK kod ministra

1.3. Prvi čin

Obična, građanska soba kod Manojla, sa minderlukom i šivaćom mašinom, koja služi i kao nameštaj. Prozor i vrata u dnu i dvoja levo.

1.3.1. 1. MANOJLO, JOVANKA

JOVANKA: (Stoji kraj otvorena prozora očekujući goste). Eno ih kola! Jest, oni su! Eno je Julka!

MANOJLO: Istrči, čedo moje, pred njih! Ja ću ih dočekati na pragu, kao domaćin.

JOVANKA: (Zapljeska, radosno rukama i potrči na zadnja vrata). Ju, ala se Julka promenila i izrasla! (Istrči).

MANOJLO: (Trljajući radosno ruke prilazi vratima). Aćim baš pustio trbuh, kao da će u Savet.

1.3.2. 2. AĆIM, SAVETA, JULKA, JOVANKA, MOMAK (koji ostavlja stvari i odmah odlazi) I PREĐAŠNJI

MANOJLO: A, a, ožđeldum! Dobro došli!

AĆIM I SAVETA: Bolje našli! Bolje našli! (Rukuju se i ljube međusobno).

SAVETA: (Ljubeći Jovanku). Gle, gle, gle, molim te! Dugačka suknja; pa frizura, ban devojka, a? Stigla, Boga mi, moju Julku.

MANOJLO: Šta ćeš! Pustio sam joj dugačku suknju, kao velim lakše će se zakačiti za kakav trn.

AĆIM: Ili za kakvu mamuzu, a? (Miluje Jovanku). Ha, ha, ha!

MANOJLO: He, he, he! Ama, de-te, razuzurite se! Skini to, Saveta, sedite, sedite! (Uzima joj korpicu koju je imala u rukama). I ne pitam, kako ste putovali?

AĆIM: Kako? Kao obično. Meni se ukočile vratne žile, Savetu boleo stomak, a Julki bilo dosadno. Nego, ti si dobio valjda moj telegram?

MANOJLO: Dobio sam jutros.

SAVETA: Pa jesi li javio Svetislavu?

JULKA: Ja sam mislila da će nas on dočekati na stanici?

MANOJLO: Trebalo je da vas dočeka, javio sam mu, ali biće da je u poslu. Doći će on, tek što nije došao.

JULKA: Ja i Jovanka očekivaćemo ga na prozoru.

MANOJLO: A ti, Aćime, ako su ti još ukočene vratne: žile od puta, mogao bi jednu dobru šljivovicu, od one što rasteruje nazeb…

AĆIM: Mogao bi, Boga mi!

MANOJLO: ’Ajdemo ovamo! (Odu levo u sobu).

1.3.3. 3. SAVETA, JULKA, JOVANKA

JULKA: (Na prozoru). Vidi, vidi, Jovanka, kako je ono lepa haljina!

JOVANKA: (Pogleda). Vrlo lepa!

JULKA: Eto šta vredi prestonica, bazari šetaju ulicom! (Jovanki). Naša doktorka, uvek kad dođe u Beograd, ode na Kalemegdan ili u Pozorište i tu izabere sebi haljinu. Sad je baš pravila jednu, ah nešto osobito! Dunkl… samo dva poruba… a ovde ubrana… kao od šećera, prosto kao od šećera.

SAVETA: Taku ću haljinu praviti Julki za proševinu.

JOVANKA: A, odista, strina; ja kao da sam načula nešto.

SAVETA: Šta?

JOVANKA: Pa… da ćete skoro praviti takvu haljinu Julki?

SAVETA: Može biti… Ali ti si možda načula za ono pre, za Jelisija bakalina. To je pokvareno.

JULKA: Juh, da si ga poznavala Jovanka! Uspija se, uspija se, a sav zaudara na petroleum.

JOVANKA: Ja sam za drugog čula.

SAVETA: E, to je već bolja prilika!

JULKA: Mlad pisar, bio mi je neko vreme učitelj. Počela sam da učim francuski. “Bon žur! Koman vu porte vu?“ — i tu sam stala.

JOVANKA: A što nisi produžila?

JULKA: Zato što smo se srpski mogli bolje da razumemo.

SAVETA: I on je ovde u Beogradu; ima već deset dana kako je ovde, došao je da polaže advokatski ispit.

JOVANKA: Pa, je li svršeno?

SAVETA: E, pa kako da ti kažem. On je prosio, ali mu mi nismo onako određeno odgovorili. Zavisi od toga šta će Aćim svršiti, jer se Aćim sad rešio sam da ide gospodinu Ministru. Pisao je molbe, pisao je sijaset, pa ne pomaže ništa; nego će sad sam. E, pa vidiš, od toga sve zavisi. Ako se premestimo u Beograd, onda je, Boga mi, neću davati za tog pisara; dobiće ona i bolju priliku ovde, u Beogradu. A ako se ne premestimo, onda, dabome, nije ni mlad advokat rđava prilika.

JOVANKA: Pa dabome!

JULKA: Jer ako se premestimo u Beograd, ja sam kazala: majci: hoću oficira, gardijskog oficira, crvene pantalone. Potporučnik, poručnik, kapetan; visok, nizak, krupan, sitan, plav, crnomanjast… — sve mi je jedno, samo mora imati crvene pantalone.

1.3.4. 4. MANOJLO, AĆIM I PREĐAŠNJI

AĆIM: (Ulazeći). Ama, zar Svetislav još nije došao?

SAVETA: I ja se baš čudim!

MANOJLO: Doći će, de! Javio sam mu rano jutros. (Jovanki i Julki). Ama vi još tako kako ste stigli s puta! Ja ovamo u razgovoru pa se zaboravio, a tebi, Jovanka, ni na kraj pameti. Vodi goste nek se malo umiju, nek se očetkaju, nek se razuzure…

JOVANKA: Ju, oprostite, ja sasvim zaboravila.

MANOJLO: ’Ajde, ’ajde, ajde! (Jovanki). Kakva si ti domaćica!

JOVANKA: Sasvim sam se zbunila. Oprostite, strina, izvol’te, izvol’te!

SAVETA: ’Ajde, bome! (Odlaze levo).

1.3.5. 5. AĆIM, MANOJLO

AĆIM: Eto kako ti stoji stvar, moj Manojlo. Rešio sam se ovako, pa kako Bog da! Čantra mi Saveta iz dana u dan: „Nakvrcaj ti samo Ministru molbu!“ Ama nakvrcaću ja njemu, velim ja njoj…

MANOJLO: Njoj?…

AĆIM: Ali će to on zakvrcati u akta, moja Saveta! Evo već četrnaest godina pišem molbe, pa kvrc ja njemu…

MANOJLO: Kvrc on tebi…

AĆIM: Nije — kvrc ja njemu, kvrc on u akta; kvrc ja opet njemu, kvrc on opet u akta.

MANOJLO: U akta, dabome!

AĆIM: E, kad je već došlo dovde, a ja ti se jednog dana rešim pa na telegraf, te ministru: „Kuc, kuc, kud… Molim za odsustvo!“ a on meni…

MANOJLO: „Kuc, kuc, kuc… izvol’te uzmite odsustvo!“

AĆIM: Jeste! Pa ću ti ja, moj brajko, sad odavde na cap kod ministra s misli i personom…

MANOJLO: „Dobar dan gospodine ministre; takva i takva stvar“.

AĆIM: More nije to samo takva i takva stvar, nego. sam ti se ja sad naoružao da sam kadar i najtvrđi. grad razbiti. U svakom džepu imam po jednu bateriju. (Pipa se po džepovima). Ne pomaže ti tu više: ni čestita služba, ni molbe, nego ovako ako se može. (Vadi jedno pismo). Vidiš li ti ovo pismo, a?

MANOJLO: Vidim.

AĆIM: A znaš li ko je to pisao?

MANOJLO: Ne znam!

AĆIM: Gospodin ministrova strina. Tu, vidiš, piše ona: takva i takva stvar, da mi toga i toga, odatle i odatle, premestiš tamo i tamo.

MANOJLO: (Diveći se). Moj brate!

AĆIM: Pa onda. (Vadi drugo pismo). Znaš li ko je ovo pisao?

MANOJLO: E, pa, gospodin ministrov stric!

AĆIM: Nije. Jedan stari drug i prijatelj ministrov; zajedno su učili školu, zajedno su krali kruške. Pa znaš li šta taj piše?

MANOJLO: „Takva i takva stvar; da mi toga i toga, odatle i odatle, premestiš tamo i tamo!“

AĆIM: Jeste! Pa onda, (Vadi treće pismo). pogledaj kome je ovo?

MANOJLO: Opet ministru.

AĆIM: Nije, nego njegovoj gospođi. A znaš li ko to piše?

MANOJLO: Ne znam!

AĆIM: To piše gospodin ministrove žene drugarica. Kaže: tako i tako, to da mi učiniš, da govoriš tvome mužu…

MANOJLO: Znam, ama… gospodin ministrova žena je umrla.

AĆIM: (Iznenađen). Umrla?

MANOJLO: Jeste!

AĆIM: E, šteta! Ali svejedno, ja ću se praviti kao da ne znam. A imam još ja, nije samo ovo. Nemam potrebe ni reči da govorim, nego odem lepo, predam mu ova pisma, on ih pročita, uzme moju molbu pa napiše: „Da se premesti!“ Eto ti! Nego, dobro se setih, treba da napišem molbu pa da mi je odmah pri ruci, kad on kaže: „Dajte molbu“, a ja odmah: Izvol’te!

MANOJLO: Šta, zar ti nisi još tamo napisao i spremio molbu?

AĆIM: Šta ćeš, brate, kad nemaš čestita činovnika koji bi ti mogao prepisati. Baš pred polazak, istukao sam onoga nagluvoga; obio sam mu o glavu ceo jedan lenjir onookružnog suda. Ja se sav umijem mastilom radeći, tako reći sav se uvučem u divit, a on se uvuče u kafančinu pa banči. Kaže mi Saveta: „Ti si se opet tukao sa praktikantima, ali to ne liči, zaboga, tvome dostojanstvu, ti si predsednik suda!“ Svejedno: ličilo ili ne ličilo mome dostojanstvu, moram pre no što odem otud isprebijati još i onog dugačkog što krade državnu hartiju pa prodaje deci.

MANOJLO: Dabome da ga moraš isprebijati!… Ali, reci mi, tako ti Boga, zar nemaš tamo ni jednog čestitog koji ti je mogao prepisati molbu?

AĆIM: Nemam, brate! Napisao ja lepo molbu i udesio gde treba tačka — tačka, gde treba zapeta — zapeta, dvojetočije — dvojetočije, udivitelno — udivitelno…

MANOJLO: Jest, udivitelno!

AĆIM: A bio sam pred polazak nešto slab te nisam otišao u kancelariju nego poslao po panduru… I kažem još panduru od reči do reči: Evo ti ovo, idi u sud pa daj onom dugačkom praktikantu Teofilu da na čisto prepiše; ako nije u kancelariji, a on je tamo preko puta, kod „Sablje Dimišćije“, karta se. Ako ne nađeš njega, a ti otidi kod „Morune“.

MANOJLO: Kod „Morune“?

AĆIM: Jest! Tamo je onaj nagluvi praktikant, hvata seljake pa im piše žalbe. A ako ne nađeš ni njega, onda idi u sud, sekretar mora biti tamo!… Jer sekretar, znaš, uvek spava u kancelariji.

MANOJLO: Gle, molim te!

AĆIM: E, tako, pošljem pandura, kad, ne prođe ni po sata, a on se vrati. Kaže: „Ne mogu ni jednog da nađem“. — „Jesi li bio kod „Sablje Dimišćije“?“ — „Jesam — kaže — tamo je onaj dugački pa se potukao; sve diže stolicu u vis i viče: ’Dama pik je bila na sonu!’“ Ah, samo da se vratim, taj će mi Teofilo već ostati na sonu! „A, jesi li budio sekretara?“ — pitam ja.

MANOJLO: To onog što spava u kancelariji?

AĆIM: Jes’! Kaže: budio sam ga pa isprva nije hteo da se probudi, a posle se naljutio, dočepao molbu, zgužvao i pocepao.

MANOJLO: Pa sad?

AĆIM: Pa sad to, onaj iscepao molbu, ja nisam imao kad da napišem drugu, jer bilo već vreme da se polazi, pa ću sad ovde. U tebe ima pero i mastilo, je li?

MANOJLO: Ima, dabome. Evo, evo ovde; evo i hartije!

AĆIM: (Seda, uzima pero i proba na noktu da ga umače i počinje, pa odmah prekida). Slušaj, Manojlo, smetaš mi. Ja ne umem da mislim kada još koga ima u sobi.

MANOJLO: Pa odoh ja tamo kod žena.

AĆIM: Nemoj gotovo, nego mogao bi, za vreme dok ja sastavljam molbu, da odeš i vidiš šta je sa Svetislavom. Jedva smo čekali da ga vidimo, a njega nema. Bojim se da nije nešto slab ili tako nešto.

MANOJLO: Pa dobro, kad tako veliš, Baš da pođem; je l’ tako veliš?

AĆIM: Pa jeste!

MANOJLO: Dobro kad ti veliš. (Uzme šešir, pođe do vrata na se vrati). A veliš da ga zovem?

AĆIM: Pa da ga zoveš, dabome!

MANOJLO: A, ovaj… jesi li ti onako malo razmislio o tome?

AĆIM: O čemu?

MANOJLO: Pa o Svetislavu!

AĆIM: Ama šta imam da razmišljam?

MANOJLO: Pa rekoh, da ti on nešto ne bude na smetnji?

AĆIM: Kako na smetnji?

MANOJLO: Pa velim… znaš… on je saradnik onog lista.

AĆIM: Ama kakvog lista?

MANOJLO: Jesi li čitao koji put list „Narodni prijatelj?“

AĆIM: Jest, pa?

MANOJLO: Na od nekoliko dana on je urednik toga lista, tako mi kaže Jovanka.

AĆIM: Ama onoga lista što onako grdi današnje ministre?

MANOJLO: Jes’!

AĆIM: (Dočepa se za kose). Gospode Bože! Moj sin grdi ministre, — moj rođeni sin grdi ministre, je li, Manojlo?

MANOJLO: Grdi ih, bome!

AĆIM: Gospode, šta sam ja doživeo pod stare dane! I moj ministar, ovaj, moj gospodin ministar zna možda da je on moj sin, ili zna može biti da sam ja njegov otac… svejedno, tek moj gospodin ministar, zna, izvesno zna.

MANOJLO: Dabome da zna!

AĆIM: Ama otkud to, po Bogu brate, otkud to? Ja sam, brate, mirne krvi, cela moja familija je mirne krvi i Savetina je familija mirne krvi, te otkud to da se on tako izmetne?… E, taj mi je lep kolač ispekao. Taman kao što treba. Odem ja lepo, pa: „Dobar dan, gospodine ministre, ja sam taj i taj!“ A on tek protrlja ruke pa meni: „Aha, golube moj, vi ste dakle taj i taj, otac toga i toga, komunca?“ Pa tek onda otvori protokol pa na: A… „a, a, a, a, a. (Pokazuje prstom prevrtanje listove). a, a, — Aćim! E, dragi moj gospodine Aćime, ovamo, onamo; odovud, odonud, izvol’ te vi lepo napolje iz službe!“

MANOJLO: Napolje, dabome!

AĆIM: Dabome! Ali čekaj, sinko moj, da vidimo može li to biti: kad sam ja tebe hlebom naranio, ti zar meni hleb da uskratiš! (Seti se). — Ti veliš, Manojlo, tek je od nekoliko dana urednik toga lista?

MANOJLO: Jes’!

AĆIM: A pre toga bio drugi?

MANOJLO: Jes’!

AĆIM: Šta znaš, može biti ministar još i ne zna da je on urednik… može biti… Idi odmah zovi ga, dovedi ga, donesi ga…

MANOJLO: Mislim nešto…

AĆIM: Nemoj ništa da misliš, nego ga odmah dovedi; ako neće, uzmi četiri čoveka pa ga donesi. Razumeš li, donesi ga!

MANOJLO: Ama…

AĆIM: Molim te, idi što pre, ne smemo ni časa časiti. Idi, idi, idi! (Izgura ga).

1.3.6. 6. AĆIM, SAM

AĆIM: Ko bi to rekao? Ko bi to rekao? Saveta i ne zna, pašće u nesvest kad joj kažem. Ali ako, ona je kriva, ona ga je takvog rodila. Na nju je, jer i ona koji put zapne pa me izgrdi na pasja kola. I onda, dabome, kad majka grdi predsednika suda, dete će da grdi ministra. Ona je kriva! Nego sad ne treba ni časa časiti. Molba treba da mi je gotova, pa ako mogu još danas kod ministra, najdalje sutra, jer može biti on još ne zna da je moj sin urednik toga lista. (Sedne i piše). Visoko blagorodni gospodine ministre (Govori). Tačka, nije, udivitelno! (Piše). Služeći već četrdeset leta po raznim državnim nadleštvima, većim pak delom moga života po vnutrenosti, najposle verujem da će gospodin ministar, imajući u vidu moju besprekornu službu, premestiti me u Beograd (Govori). Točka. Neću dugačko. Ako mu je kratko neka uzme, ima tamo kod njega još dvanaest mojih molbi, pa neka čita (Piše). „I u toj nadeždi ostajem gospodinu ministru prepokorni služitelj, ponizni… (Govori). Točka. Dosta je, brate im ovoliko. Neće tu pomoći ova molba, ako što pomogne pomoći će ova pisma. Uh, samo da mi ne pokvari onaj komunac.“

1.3.7. 7. AĆIM, SAVETA, JULKA

SAVETA: (Ulazeći). Boga ti, zar još nije došao Svetislav?

AĆIM: Svetislav, je li… (Uzdrži se). … za Svetislava pitaš?

SAVETA: Pa da, za njega.

MANOJLO: A jest, otišao je Manojlo, baš malo čas je otišao Manojlo da ga zove.

SAVETA: Ali, Aćime, zaboga, ti si se opet sav umrljao mastilom! Ovamo tražiš premeštaj za Beograd, a ovamo… Ne misliš valjda i ovde da ideš tako umrljan mastilom?

AĆIM: Šta ću ja, Saveta, kad Manojlo i nema divit nego neki polić, šta li je. Nije ni polić, nego čaša od limunacije. Pisao sam, znaš, molbu, pa baš eto brinem; ko će da mi prepiše. Ne znam da li Jovanka ima lep rukopis?

JULKA: Nema, ali i da ga ima, ona sad ima posla u kujni.

SAVETA: Pa, zaboga, sad će doći Svetislav.

JULKA: A on ima lep rukopis.

AĆIM: On da prepiše? (Uzdrži se). Jest, boga mi, mogao bi, pričekaću dok on dođe… (Kad god se uzbudi pri pomenu imena Svetislavljeva, on diše naglo šišteći).

SAVETA: Uh, Aćime, zaboga, dokle ćeš ti šištati kad dišeš?

AĆIM: E, pa dozvoli, Saveta, i da šištim kad mi je takva navika od malena. I moj otac je šištao, i moj deda, pa izvesno i cela moja familija je šištala kad je disala.

SAVETA: Ali to je prostački! Naposletku, tamo u palanci mogao si i šištati koliko si hteo, ali ovde u Beogradu.

AĆIM: Pa dobro de, odvići ću se. Ako me premeste, odvići ću se, a ako me ne premeste, šištaću i dalje. Eto ti!

JULKA: (Kraj prozora). Ju, evo gospodina Mladena. Ide možda ovamo. (Klanja se). Jest, javio mi se, evo uđe u avliju.

SAVETA: Pazi, Aćime, još jednako lepim s njim dok ne vidimo na čemu smo.

1.3.8. 8. MLADEN, PREĐAŠNJI

MLADEN: Dobar dan želim. Dobro nam došli, dobro nam došli! (Rukuje se sa svima).

SAVETA: Gle, gle, vi nam to tako želite dobrodošlicu kao da ste ovdašnji; kao da nismo zajedno iz palanke došli.

MLADEN: Da, ali ja sam već deset dana ovde.

AĆIM: Izvol’te, sedite!

MLADEN: Blagodarim. Pa kako ste putovali, izvesno neugodno? Gospođici je moralo biti čak i dosadno?

JULKA: A ne. Bila sam nestrpljiva da stignem u Beograd, pa mi je to prekraćivalo dosadu…

AĆIM: Meni su nazeble vratne žile.

MLADEN: (Julki). Zar toliko volite Beograd?

JULKA: A zar vi ne?

MLADEN: Ta, ja sam dugo u njemu bio đak…

AĆIM: A, ovaj niste zar još polagali advokatski ispit?

MLADEN: Ne još. Javio sam se i određena mi je komisija, ali ne znam zašto se stvar odlaže. Sutra, baš mislim da pođem ministru da mu se požalim.

AĆIM: Sutra?

MLADEN: Da?

AĆIM: A što sutra. Da li možda sutra prima gospodin ministar?

MLADEN: Ta, u stvari ne prima, On je slab i već nekoliko dana ne izlazi iz kuće, ali je objavio da će sutra primati kod kuće.

AĆIM: (Za se). Još bolje! (Glasno). Pa kad se nadate da polažete ispit?

MLADEN: Za dva tri dana svakojako.

JULKA: Ja vam želim uspeh.

MLADEN: Hvala!

SAVETA: I ja takođe!

MLADEN: Hvala!

AĆIM: A ja ću vam poželeti kad svršite ispit. Nego… (Zamisli se). A velite, sutra ministar prima?

MLADEN: Da!

AĆIM: E, onda… (Seti se). a jest, Boga mi! Ovaj, Saveta i ti, Julka, otidite malo tamo u sobu; imao bi sa g. Mladenom da progovorim nešto.

SAVETA: Molim, molim! (Polazeći, tiho Aćimu). Pazi, nemoj da daješ reč!

JULKA: Ali nećete poći da nam se ne javite.

MLADEN: O, molim, zar bih ja…!

SAVETA I JULKA (Odu).

1.3.9. 9. AĆIM, MLADEN

AĆIM: Vi, dabome, ne možete da pogodite šta bih ja sa vama da razgovaram?

MLADEN: Ta, od prilike. Uostalom, ja sam uvek očekivao… (Za se). Znači, odlučili su…

AĆIM: Znate, nisam hteo da vam govorim pred ženskima…

MLADEN: Molim vas, ja to potpuno razumem.

AĆIM: Imao sam za to naročitog razloga…

MLADEN: Razume se!

AĆIM: Jer one bi mi kazale, što ne čekam Svetislava pa da mi on prepiše, A ja, znate, neću njega da čekam, nego…

MLADEN: (Razočaran). Da vam prepiše?

AĆIM: (Nastavlja svoju misao). Pade mi malo čas na pamet da vi imate lep rukopis, pa rekoh: šta je to vama, manete dva tri put rukom pa gotova stvar.

MLADEN: Ja vas ne razumem!

AĆIM: Dakle, znate, stvar je u ovome. Hteo sam da vas umolim da mi jednu molbu prepišete. Ja sam je sastavio, a vi da je prepišete. Vi imate lep rukopis i uvek mi je bilo žao što niste praktikant kod mene. Je l’ hoćete?

MLADEN: Dakle to ste imali da mi kažete, a ja sam mislio…

AĆIM: Vi ćete prepisati, je l’ te da hoćete? Evo, izvol’te! (Vodi ga do stola i nudi mu stolicu). Evo, imate ovde sve, pero mastilo, hartiju. A evo i koncepta. (Vadi iz džepa i daje mu svoju molbu). Evo, sve je tu!

MLADEN: (Proba pero). Drage volje, gospodine predsedniče, ali ovo pero ne valja.

AĆIM: Znate, ja sam pisao njime, a ja pritiskujem kad pišem. Odmah ću vam poslati drugo. (Pođe, pa stane). Samo, čini mi se, vi imate običaj da vrckate kad pišete? Nemojte, molim vas, da vrckate. Može biti ovaj gospodin ministar ne voli da mu se vrcka.

MLADEN: Lepo, lepo, neću.

AĆIM: Sad ću vam ja poslati pero. (Ode levo).

1.3.10. 10. MLADEN, SAM

MLADEN: Opako me prevari starac. Mislio sam, odučili su i ako vidim da špekulišu. Očekuju izvesno da l’ ću položiti ispit, ili možda što drugo…? Uostalom, ja sam već gotovo postao ravnodušan zbog tog odugovlačenja sa njihove strane. I ne samo ravnodušan, već i… izgleda mi čak da sam se zatrčao sa ovom proševinom. Ali, tako je to kad se čovek primi za domaćeg učitelja kakvoj gospođici; onda, razume se, navikne se na nju i lekcije svršava proševinom.

1.3.11. 11. JOVANKA I PREĐAŠNJI

JOVANKA: (Utrči noseći pero). Oprostite… Stric je poslao pero… je l’ vama?

MLADEN: Da, meni, gospođice; ali…

JOVANKA: Evo!

MLADEN: Dozvolite, Mladen Đurić, činovnik iz unutrašnjosti.

JOVANKA: Drago mi je. Jovanka Kukićeva.

MLADEN: Osobita sreća. Vi ste sestra gospođice Julke?

JOVANKA: Da, od strica. Ali, molim vas, izvinite me! Imam vrlo hitnoga posla u kujni. Klanjam se! (Otrči).

1.3.12. 12. MLADEN, SAM

MLADEN: Ta pričekaj malo, nisam ti još dobro ni oči sagledao! Kako me milo teknuše ove blage crte! Što tako brzo ode! Kako bi bilo da pokvarim i ovo pero pa da tražim drugo da mi pošlju. (Sedajući). Uostalom, hajd’ da se pređe na posao… (Piše). „po vnutrenosti“… Mogao bih i mastilo propusti!… „ponizan“… Čudnovato tople oči!… (Zamisli se).

1.3.13. 13. AĆIM, PREĐAŠNJI

AĆIM: Izgleda da ste gotovi? Jest, jest… a niste valjda vrckali

MLADEN: Nisam.

AĆIM: (Uzima i razgleda molbu). Dobro, vrlo dobro! Zar ovde ne bi trebalo udivitelno?

MLADEN: Ne! A vi baš želite da se premestite u Beograd?

AĆIM: Ta je… meni je svejedno… to, znate, navalila Saveta i Julka. (Za se). Treba da ga se otresem! (Glasno). Jes’, bome, ja dadoh reč da ću zvati Savetu i Julku pre no što odete. Saveta, Julka!

MLADEN: Ja upravo nisam mislio, ali… da!

1.3.14. 14. SAVETA, JULKA, PREĐAŠNJI

AĆIM: Gospodin hoće da ide!

MLADEN: Da… upravo…

JULKA: Vi, razume se, nećete zaboraviti da nam se javite kad budete položili ispit?

SAVETA: Toliko smo zaslužili…

MLADEN: (Dosta hladno). Svakako, biću slobodan. Praštam se! (Rukuje se sa svima i odlazi).

1.3.15. 15. PREĐAŠNJI, BEZ MLADENA

SAVETA: Aćime! Da mu nisi što o Julki govorio?

AĆIM: Bože sačuvaj!

JULKA: A ja bih rekla kao da je nešto malo hladniji prema meni no što je bio malo čas!

1.3.16. 16. MANOJLO, SVETISLAV, ADMINISTRATOR I PREĐAŠNJI

MANOJLO: Evo ga! Jedva sam ga našao!

SAVETA: (Grleći Svetislava). A, ti, nevaljalče, gde si dosad?

SVETISLAV: Dobro mi došli! Dobro mi došli! (Ljubi Savetu i Aćima u ruku, a sa Julkom se grli).

JULKA: Već sam htela da pođem sama da te tražim.

AĆIM: (Koji je za sve vreme ostao hladan). Zar ti nisi mogao doći kad ti je Manojlo javio da mi stižemo?

SVETISLAV: Mislio sam nećete tako rano stići, a pravo da vam kažem, imao sam i velikoga posla. Počeo sam da pišem članak, a čika Manojlo me prekinuo te nisam ni svršio. Zato je moj prijatelj i pošao sa mnom. Ah, da, ja i zaboravio da vam ga prikažem. (Pretstavlja ga). Moj prijatelj, administrator moga lista!

ADMINISTRATOR: (Koji je šetao vrlo nervozno, jedva klimne glavom).

JULKA: A zar se onako, bolan braca, odgovara na moja pisma? Ja, sirota, pišem svaki dan, a od tebe svega tri pisma.

SVETISLAV: E, pa, ja sam ti pisao da od mene ne čekaš Bog zna koliko.

AĆIM: Izvesno oko novina imaš mnogo posla?

SVETISLAV: Razume se i suviše!

MANOJLO: Pa kad je urednik, dabome!

SVETISLAV: Da, gotovo sve je na meni. Ja pišem uvodni članak, ja podlistak, ja politički pregled…

MANOJLO: Politički?

SVETISLAV: Da! Pa možete misliti koliki je to posao!

AĆIM: (Jetko). Dabome, dabome! To je vrlo veliki posao, mogu da zamislim. Nego… ovaj… Manojlo… da… upravo ti Saveta i Julka, idite časkom tamo u sobu. Idite, brate, u kujnu; pomozite Jovanki! Ja i Manojlo imamo vrlo važan razgovor sa Svetislavom.

SAVETA: Eh, ti opet! Svaki čas imaš po neki važan razgovor. Nisam još čestito ni razgovarala s detetom.

MANOJLO: Molim te, snaho, imaš kad da razgovaraš koliko hoćeš, ali ovo je sada važno.

SVETISLAV: Da, majka, otidi, znam šta otac želi da razgovara. Doći ću ja već k tebi, čim svršim razgovor.

SAVETA: ’Ajde de! (Polazi).

JULKA: (Polazeći za njom). Imam vazdan da ti pričam.

SVETISLAV: (Ispraćajući ih). Doći ću!

1.3.17. 17. AĆIM, MANOJLO, SVETISLAV, ADMINISTRATOR

AĆIM: (Manojlu tiho). Što si mi ovoga dovukao? Smeta mnogo.

MANOJLO: (Takođe tiho). Zar sam ga ja dovukao

AĆIM: (Svetislavu). Sedi!

MANOJLO: Sedi!

SVETISLAV: (Sedajući, za se). Dosta zvaničan početak!

AĆIM: Ti nisi hteo da tražiš službu?

SVETISLAV: Nisam!

AĆIM: Primio si se da budeš urednik nekih novina?

SVETISLAV: Jeste!

MANOJLO: Kako se ono zovu te novine?

SVETISLAV: „Narodni prijatelj“.

AĆIM: Ja, narodni prijatelj, narodni prijatelj. Pa, lepo, ali kako od prilike mirišu te novine; na što idu, šta pišu, koga brane, koga napadaju?

ADMINISTRATOR: (Koji jednako namršteno šeta). Birokratija!

SVETISLAV: (Ustajući s mesta, malo vatreno). Brane one, čija su građanska prava povređena; one, čija je sloboda ugrožena, one…

ADMINISTRATOR: (Govoreći uvek sam sebi). Da, njih brane!

AĆIM: Dobro… recimo njih brane. A koga napadaju?

SVETISLAV: Napadaju one, koji svoje lične interese stavljaju iznad narodnoga dobra; one, koji bezdušno crpe iz dubokoga kabla narodnih muka svoja lična uživanja; napadaju one…

AĆIM: Stani! Stani! Reci ti meni prosto, napadaju li ministre?

SVETISLAV: Da, jer od njih potiču svi oni zamršeni konci što obavijaju…

AĆIM: Stani! Stani! Napadaju li moga ministra?

SVETISLAV: Njega, da, njega, koji je u sudnicu uneo omrazu; koji je pravdi nametnuo ulogu osvete, koji je…

AĆIM: Stani! Stani!

MANOJLO: Stani!

ADMINISTRATOR: (Kao i pre). Duhovna impotencija!

AĆIM: (Obzirući se na administratora). Ovaj… ništa… Manojlo… nije… sinko … nije! Manojlo, ’ajdemo da dovedemo Savetu i Julku. (Pokazuje očima Manojlu na administratora).

MANOJLO: Da. kad i onako ne možemo na samo razgovarati! (Pogleda na administratora pa odu).

1.3.18. 18. SVETISLAV, ADMINISTRATOR

SVETISLAV: Kako ti se dopada ovako zvaničan ispit?

ADMINISTRATOR: Porodična inkvizicija!

SVETISLAV: Šta ćeš? Al’ ipak ne treba starcima zameriti. Otac se plaši za svoju službu zbog toga što sam ja urednik „Narodnog Prijatelja“. Koješta! Otac je otac, a sin je sin; to nema nikakve veze među sobom. Zar ne?

ADMINISTRATOR: Al’ molim te, ti si zaboravio zašto si mene poveo?

SVETISLAV: Znam, da ti dam članak. Al’ eto, vidiš, kud možeš ovde da pišeš. Ja sam mislio samo da se pozdravim, pa se zavučem u kakvu sobicu, ali ovako…

ADMINISTRATOR: Slušaj, daj mi makar početak da nosim, samo da slagači no čekaju, a ti se posle zavuci gde god pa dovrši.

SVETISLAV: Dobro!… Evo, pokušaću da bacim samo nekoliko uvodnih fraza… (Seda i piše).

ADMINISTRATOR: A kad da pošljem po ostatak?

SVETISLAV: Pst!… Da!… Hm!… Kazaćeš neka ode ko… neka ode za onaj trgovački izveštaj… Neka se ne prelama treća strana dok ja ne dođem, imam nešto da ispravim… Da!… Evo! (Ustane). Prepisao sam sebi poslednju rečenicu da mogu nastaviti. Nosi brže.

ADMINISTRATOR: Ama bolje bi bilo da pričekam da napišeš sve do kraja.

SVETISLAV: Ne. ne, napisaću ja. Ne brini, napisaću. Idi ti, vidiš i onako da otac hoće sa mnom nešto da govori pa mu smetaš ti. Predstoji mi jedna porodična bura, ali to će brzo biti gotovo. Idi ti, idi odmah!

ADMINISTRATOR: Dobro! (Odlazi).

1.3.19. 19. SVETISLAV, SAM

SVETISLAV: Do duše malo nezgodan položaj za oca, ali koliko tek neugodniji za mene. Ja volim ministrovu kćer, a njega mrzim, napadam ga nepomirljivo i ogorčeno. Kako su tu nezgodno ukršteni osećaji i ubeđenje, i kako je meni teško naći se na tim dvema vatrama. I što je najgore, stvar se ne da izmiriti ni izravnati. Kako se ona sirota trudi da ublaži svoga oca, da stvori kod njega dobro mišljenje o meni; kako se trudi da opitomi i njega i mene. Eto i njeno poslednje pismo to bi htelo. (Čita ga). „Dragi Svetislave! Ja sam već ocu otvoreno kazala; nisam mogla drukčije. Možeš misliti kako se neprijatno iznenadio. Isprva je bio odlučno protivan, ali, kao da je popustio, pa sad je i na tebe red da popustiš. Ti ćeš morati, meni za ljubav, moraćeš to učiniti… Ja sam kazala da ćeš sutra doći k njemu i ako mi to nisi kazao. Oprosti mi, ali dođi, ja te molim. Moj otac je već počeo da misli dobro o tebi; juče mi je za ručkom priznao da si darovit. Kad te pozna, kad i ti njega poznaš, možda ćemo naći put kojim ćemo poći dalje. Hiljadu toplih i žarkih pozdrava, Draginja.“ (Zamisli se).

1.3.20. 20. AĆIM, MANOJLO, PREĐAŠNJI

MANOJLO: (U ovoj se pojavi Aćim i Manojlo jednako pogledima razgovaraju, daju jedan drugome neke znake ili se vuku za kaput). Ode i ti onaj, kontrolor tvoga lista, šta li je?

SVETISLAV: Otišao je!

AĆIM: Nije morao ni dolaziti!

SVETISLAV: Bio je došao za članak baš kad je čika Manojlo došao da me zove, pa ja mu rekoh: ’ajde, pođi sa mnom, tamo ću napisati! Ovde kod vas mogu valjda…

MANOJLO: Kako da ne možeš!

SVETISLAV: Kad bi hteli da mi date malo vremena, pa možemo posle razgovarati. Jer znate kako je, slagači čekaju… Ja sam malo čas baš počeo da pišem…

MANOJLO: Šta?

SVETISLAV: Pa članak.

AĆIM: Članak?

MANOJLO: U mojoj kući počeo si da pišeš članak?

SVETISLAV: Pa, ga…

AĆIM: (Stišavajući Manojla). Čekaj, čekaj, molim te!!! A kakav si to članak počeo da pišeš, molićemo?

SVETISLAV: Članak koji će, nadam se, napraviti senzaciju. Nosiće naslov: „Prodavnica zvanja i položaja“. Pročitao bih vam početak, ali sam ga već poslao. Ostavio sam samo ovo malo, da mogu nastaviti.

AĆIM: A, ovaj… mi bi mogli valjda i to malo da čujemo?

SVETISLAV: Nije celina, ali tek, moći ćete od prilike videti šta je sadržina članka. (Čita). „Vi koji došaptavanjem tečete zvanje i položaje; vi, koji prodavanjem duše, podlošću, ulagivanjem, nesavesnošću, tečete zvanja i položaje; vi koji protekcijom tečete zvanja i položaje“… i t. d. Eto tu sam stao, moram nastaviti.

AĆIM: (Jedva uzdržavajući se da ne plane). Lepo, to je vrlo lepo!

MANOJLO: Osobito lepo!

AĆIM: Nego, ovaj… ako hoćeš da nastaviš mogao bi eno tamo u sobi, ovde bi ti mi dosađivali. (Pokazuje onu prednju sobu levo). Je l’ može tamo, Manojlo?

MANOJLO: Kako da ne može, molim te, Niko te neće tamo uznemiravati.

SVETISLAV: Vrlo dobro, baš vam hvala. Samo taj članak da svršim, pa posle možemo koliko hoćete i o čemu hoćete razgovarati. (Ode u sobu).

AĆIM: Dabome, dabome! (Kad Svetislav uđe, on zaključa vrata ključem koji mu Manojlo dodaje). Ovako sam ja nekada zaključavao praktikante kad su begali iz kancelarije. Neće ga majci taj članak otići u štampariju dok sam ja živ! Ču li, Manojlo, šta taj piše?

MANOJLO: (Užasavajući se). Šta taj piše: „Tečete zvanja i položaje!“

SVETISLAV: (Lupa u vrata). Ama šta ste me zaključali?

AĆIM: Jest, jest, zaključao! Zaključao, uhapsio, nego šta! Je l’ „ulagivanja“, a? „Nesavesnost“, je li; „podlost“, „protekcija“, „došaptavanje“ je li?

MANOJLO: (Važno dopunjava Aćima). „Tečete zvanja i položaje!“

AĆIM: Jes’, jes’, „tečete zvanja i položaje“! E, neće ga majci taj članak ugledati sveta!

SVETISLAV: (Lupa jače).

MANOJLO: (Za se, sa strahopoštovanjem). „Tečete zvanja i položaje“!

1.3.21. 21. SAVETA, JULKA, JOVANKA I PREĐAŠNJI

SAVETA: (Ulazi preplašena). Šta je to, zaboga? Šta je sa Svetislavom? (Čuje lupu otud). Aćime, ti si ga zaključao? Šta radiš, zaboga? Nije valjda dete!

AĆIM: Nije, dabome da nije dete! Kamo sreće da je još dete! Zaključao sam ga, nego. Jer dok ja ne svršim posao, neće ga majci štampati ono što je napisao… Manojlo, kako beše ono, kako se zove?

MANOJLO: Ne znam, mislim: „Bakalnica zvanja i položaja“.

AĆIM: Znaš li ti, kakve je on opasne misli spremio za novine? A te novine čita i gospodin ministar. Saveta: to čita i gospodin ministar.

MANOJLO: (Važno). „Tečete zvanja i položaje!“

ŽENSKE: (Pljesnu se rukama i zaprepaste).

ZAVESA

1.4. Drugi čin

Ministrova soba levo i predsoblje desno (podeljena pozornica). U predsoblju stolice, čiviluk, ogledalo i jedan stočić, Levo, u kabinetu, jedna kabinetska kožna garnitura, stakleni orman pun knjiga, sto za pisanje i na njemu knjige, hartije i akta. Predsoblje ima vrata u dnu a kabinet levo. Izmeđ kabineta i predsoblja, takođe jedna vrata.

1.4.1. 1. DRAGINJA (u sobi) MOMAK (u predsoblju)

DRAGINJA: (Držeći pismo u ruci). Jutros sam opet razgovarala s ocem. Rekao je: „Taj mi se mladić dopada!“ To je već dosta, čak i mnogo. Vidi se da je tata već dosta popustio, Samo da Svetislav ne bude tvrdoglav! Ako me odista tako voli kako u ovom pismu piše, onda mora… Do duše, mora se priznati da je i on na muci. Otac hoće da ne bude više urednik toga opozicionog lista; da se primi službe. Hoće li Svetislav pristati? (Čita pismo).

MOMAK: (Pajući). Sad će, tek što nisu počeli! E, ovo je, brate, da Bog sačuva! Kad su već meni dosadili, ja kako li su gospodinu ministru. Hvala milostivom Bogu, pa me je umudrio dok sam bio dete, te sam begao od škole kao đavo od krsta. Inače da sam svršio školu, moglo bi mi se još desiti da budem ministar, a ratos ti takve službe. Evo, što kažu, ja sam prvi do ministra, kad stojim ovde pred vratima, pa vidim kakva je to nevolja i napast. Pa još kad se neko navrze… Uh, groznica će me, ako i danas dođe onaj praktikant. Ovo je deveti dan kako dolazi. I kažem mu lepo: „Ama neće, brate, da te primi ministar!“ Aja; eto ga sutra opet.

1.4.2. 2. MOMAK, MLADEN (u predsoblju), PERSIDA (u kabinetu)

MOMAK: Neko kanda već dolazi, a gospodin ministar se još nije ni obukao.

MLADEN: Dobar dan!

MOMAK: Dobar dan!

MLADEN: Gospodin ministar je kod kuće?

MOMAK: Pa znate, još je slab, još ne izlazi; ne dadu mu lekari.

MLADEN: U ministarstvu je objavljeno da će kod kuće primati.

MOMAK: Da, da, samo izvol’te malo počekati; još nije došao u kabinet.

MLADEN: (Seda, vadi neke novine iz džepa i čita).

PERSIDA: (U kabinetu). Ona je, čini mi se, opet dobila pismo? Uostalom, ne zavidim joj ni malo; kad bi htela, mogla bih i ja dobijati koliko hoću pisama. Ono, istina, (Gleda se u ogledalo). jeste mlađa, nešto malo mlađa, ali — zar ne teče i u meni devojačka krv? Pa onda, to je već poznato, da su moje obrve lepše od njenih. A oči? Oči se bar ne menjaju pa ne znam koliko čovek da ostari, a najglavnije je kod ženske kad su lepe oči. Sećam se još pre deset do petnaest godina, na opštinskom balu, kako mi je rekao jedan artiljerijski kapetan: „Vi, gospođice, imate oči koje sažižu kao usijano gvožđe!“ Mogla sam onda i da se udam da sam htela, ali brat je onda bio sekretar. Zar nije bolje što sam pričekala? Drugo je to sekretarova, a drugo ministrova sestra. Mogu da ih biram kao kruške na pijaci. Samo da mi je da koji put sednem ovde pa da primam mesto brata. Ala bi to bilo divno! Ali, i ovako, ja udesim pa kad vidim da ih ima dosta u predsoblju, a ja prođem onuda i čujem kako šapću za mnom: „Ministrova sestra:“ „Gospodin ministrova sestra!“

1.4.3. 3. MINISTAR, PREĐAŠNJI

MINISTAR: (U kućnoj haljini). Tu si, Persida?

PERSIDA: Došla sam da pregledam je li ovde sve u redu. Ti ćeš danas primati kod kuće?

MINISTAR: Da. Nisam izlazio u kancelariju već četiri dana, a ima ih kojima je prešno da dođu k meni. Ne znam da l’ ima koga? (Zvoni).

MOMAK: (Uđe u sobu). Zapovedajte!

MINISTAR: Ima li koga?

1.4.4. 4. PRAKTIKANT, PREĐAŠNJI

PRAKTIKANT: (U predsoblju. Prvo promoli glavu, zatim polako i na prstima ulazi).

MOMAK: Samo jedan gospodin.

MINISTAR: Tim bolje ako ih nema više. Persida, pošlji mi kaput.

PERSIDA: Odmah! (Odlazi, za njom momak).

MINISTAR: (Otvara poštu i razgleda. Momak mu donosi kaput te skida kućnu haljinu i oblači kaput. Momak odnosi u sobu kućnu haljinu).

PRAKTIKANT: (U prvim haljinama, ali se vidi da su tuđe. Rukavi i nogavice dugačke, kaput širok. Za vreme trajanja radnje u kabinetu govori za se). Ovo je već deveti dan kako dolazim. E, to je već strašno! Najposle ne marim što jednako dolazim, isterali su me iz službe pa imam i suviše vremena da pravim audijencije, ali mi onaj, brate, neće više da pozajmljuje crne haljine. Već je tri puta slao, a juče je i sam dolazio mojoj kući, ali, razume se, nije me našao kod kuće, bio sam pod krevetom. Došlo mi je da stanem kod ovih vrata pa da viknem: „Ama primite me već jedanput, gospodine ministre, neće čovek više da mi pozajmljuje haljine!“ Večeras neću smeti ni da spavam kod kuće, jer onaj preti da će me na spavanju uhvatiti.

MOMAK: (Vraćajući se iz sobe). Zapoveda li gospodin ministar?

MINISTAR: Nek uđe taj gospodin.

MOMAK: (Ulazi u predsoblje i spazivši praktikanta, zaprepasti se). Zar opet?

PRAKTIKANT: Da, molim vas, prijavite me!

MOMAK: Ama neće, brate, da te primi ministar.

PRAKTIKANT: Svejedno, prijavite vi samo mene!

MOMAK: (Mladenu). Izvolite vi, gospodine (Otvara mu vrata).

MLADEN: (U kabinetu). Dobar dan, gospodine ministre.

MINISTAR: Dobar dan! Šta ste radi?

MLADEN: Ja ću biti vrlo kratak, gospodine ministre. Pre petnaest dana javio sam se za polaganje advokatskog ispita. Po vašem naređenju sastavljena je komisija…

MINISTAR: Pa?

MLADEN: Izgleda mi, da ta komisija namerno ne zakazuje polaganje moga ispita, ne bi li… meni na primer sutra ističe osustvo, i ja bih morao odustati od polaganja i ići na dužnost, ako mi vi sami, gospodine ministre, ne bi produžili osustvo.

MINISTAR: To nije tako teško… Komisija, da, ona se trebala do sada sastati, ali, koliko mi je poznato, većina gospode članova iste, ušla su i u jedan stručan odbor koji ima sad, pre sastanka Skupštine, da prouči izvesne moje zakonske predloge. Prema tome vaše optužbe neće biti tačne; tu najmanje može biti kakve namere, a ne razumem i zašto bi ih bilo. Vaše ime?

MLADEN: Mladen Đurić.

MINISTAR: Mladen Đurić… (Doseća se). To mi je ime poznato… (Zapisuje i doseća se).

MOMAK: (U predsoblju Aćimu koji je ušao). Možete mi dati vašu kartu.

AĆIM: Nemam, brate!

MINISTAR: Da… sećam se sada. Vi ste, čini mi se, kritikovali moj projekat zakona o advokatima?

MLADEN: Bio sam slobodan.

MINISTAR: Imate oštro pero! A koliko se sećam, vi ste u oči izbora držali i neke vatrene govore, koji nisu bili u potpunoj harmoniji sa vašim činovničkim položajem.

MLADEN: Ali su možda bili u harmoniji sa mojom građanskom dužnošću.

MINISTAR: (Domišljajući se). Sad razumem i vašu maločašnju sumnju da komisija naročito ne zakazuje vaš ispit. A, Bože sačuvaj, daleko smo od toga da činimo tako sitne i nedostojne pakosti. Ja ću vam produžiti odsustvo i vi ćete polagati ispit što pre, možda već sutra.

MLADEN: Hvala vam, gospodine ministre!

MINISTAR: Vi verovatno zato i polažete taj ispit da bi se oprostili činovničkog, zavisnoga položaja, te slobodnije posvetili politici?

MLADEN: Polažem ga što sam spreman, ali ne odričem i nameru da se posvetim politici.

MINISTAR: Da, to ima draži za mlade ljude.

MLADEN: I za one koji žele dobra svome narodu.

MINISTAR: (Sumnjajući). Možda… možda! Dakle, narediću da što pre polažete ispit.

MLADEN: Blagodarim, gospodine ministre! (Klanja se i izlazi u predsoblje).

MINISTAR: (Razgleda poštu i akta).

MLADEN: (U predsoblju, uzimajući šešir, spazi Aćima). Dobar dan želim.

AĆIM: A vi ste bili tamo, bili ste kod gospodina ministra?

MLADEN: Da!

AĆIM: Je l’ te, kakav je čovek?!

MLADEN: Vrlo običan!

AĆIM: A da nije danas štogod ljut ili onako štogod neraspoložen?

MLADEN: Nije.

AĆIM: E, baš vam hvala!

MLADEN: Zbogom. (Odlazi).

AĆIM: Zbogom!

1.4.5. 5. PREĐAŠNJI, DOCNIJE ŽENA I SAVA SAVIĆ

PRAKTIKANT: To je užasno, taj me izvesno neće ni danas primiti!

AĆIM: (Za se). Samo kad nije ljut! Kao da me prođe prvi strah!

ŽENA: (Upada u predsoblje i govori na sav glas). Je l’ gospodin ministar kod kuće?

MOMAK: (Maše rukama). Lakše, zaboga, kod kuće je!

SAVA SAVIĆ: (Ulazi). Dobar dan!

MOMAK: Gospodo, molim vaše karte ili napišite imena na ove hartije. (Prilaze stolu i pišu na parčadima hartije svoja imena. Žena umoljava Savu Savića i ovaj joj piše).

MOMAK: (Pošto je primio hartijice, unosi ih u ministrovu sobu i stavlja mu na sto pa izlazi u predsoblje).

PRAKTIKANT: (Za se). Samo da me primi, a znam ja već kako ću mu se podvući pod kožu. Reći ću mu da je pisar Jerotije rekao jedanput, kad se napio, da je gospodin ministar magarac. A to je važno, jer što pijan govori to trezan misli! Pa ću mu onda reći za Peru računovođu kako širi razne ideje protiv države. Jedanput, pred svima nama praktikantima, rekao je da je država krava muzara. Pa onda (Zvoni zvonce iz ministrove sobe, te se trgne i prekine govor).

MOMAK: (Ulazi).

MINISTAR: Neka uđe ova gospođa…!

MOMAK: (Vraća se u predsoblje). Izvol’te gospođo!

ŽENA: (Ulazi k ministru, za sve vreme govori na sav glas). Dobar dan želim. Izvol’te sedite!

MINISTAR: Dobar dan želim. Izvol’te sedite!

ŽENA: Zahvaljujem! (Sedne). Ja i moj muž dobro smo poznati sa vašim bratom. Bili smo zajedno letos u banji, tako reći, soba do sobe. Živeli smo kao svoji, tako reći od ujutru pa do uveče nismo se odvajali: tako reći zajedno smo i ručavali.

MINISTAR: Milo mi je, a kako se zove vaš gospodin muž?

ŽENA: Moj muž? Zar ga ne poznajete? Sima pisar! Ta, zaboga, Sima Jelić, pisar. Zna ga ceo svet, bio je za vreme rata načelnik stanice. Pa baš kažem vašem bratu jedanput u banji — jer, kažem vam, mi se nismo odvajali. Ako je da se prođemo, zajedno smo šetali; ako je da uzmemo što, zajedno smo kupovali. Tako smo živeli kao svoji. Ništa on i njegova gospođa nisu uradili, ništa nisu kupili, nigde nisu pošli, ništa nisu pojeli bez nas. Ako je jagnje, jagnje; ako je pile, pile…

MINISTAR: (Ustaje nestrpljivo). Milo mi je, milo mi je!

ŽENA: Pa kažem vam, taj moj muž bio načelnik stanice, te rekoh, idem ja gospodinu ministru pa ću samom njemu reći. Jer, znate, baš je radio kao načelnik stanice; ama, verujte mi, na nos je pao koliko je radio; kao da za sebe radi a ne za državu. Ceo svet mu se čudio. Pa kažem baš vašem bratu: čim se vratim iz banje, idem ja gospodinu ministru, treba i on da zna koliko je moj muž radio. Znate li da je bio prava krtica. Kod njega se nije znalo šta je dan a šta noć; on je…

MINISTAR: (Sve nestrpljiviji). Znam, znam, čuo sam da je mnogo radio. Dakle, šta ste hteli da me zamolite?

ŽENA: A zašto, molim vas, da gospodin Sreta dobije orden? Kobajagi Sreta ga zaslužio. Đavola zaslužio! Pokrao, pokrao, pa već nije znao šta je dosta! Pa hajde on, ali zašto, molim vas, da dobije gospodin Timotije Šaponjić? Čudo već, prekinuo se radeći; nije ni dolazio u kancelariju. Pa onda medalju za hrabrost Femkin Đura. No blago njegovoj hrabrosti, tuče ga žena svakog petka. Pa ostavi on, ali, otkuda hrabrost Sariću…? Hrabrost… hrabrost… a tavan, a tavan? O, izem ti njegovu hrabrost! Pa baš kažem letos u banji vašem bratu, jer tako reći mi se nismo ni odvajali i što kažu…

MINISTAR: Živeli ste kao svoji! Da, da, to mi je poznato. Dakle, šta mu kažete?

ŽENA: Pa kažem vašem bratu, jer moj je muž tako reći šamšula; on neće nikom ništa da kaže, a ja, Boga mi što belo — belo, a što crno — crno, pa makar to…

MINISTAR: Dakle, molim vas, šta ste kazali letos mome bratu u banji, ili bolje šta ste hteli da me zamolite?

ŽENA: Htela sam da kažem: Zar je pravo da moj muž ne dobije orden i htela sam da vas molim da i mome mužu date orden.

MINISTAR: Ali, zaboga, to nije moja stvar.

ŽENA: Svejedno! Ministar-ministar, jedan ko i drugi, a mi se dobro živimo sa vašim bratom. Znate, mi i sad otkada smo se vratili iz banje, opet kao da smo svoji; upravo nikad tako reći neće vaš brat proći i da tako reći…

MINISTAR: Milo mi je, milo mi je! Dajem vam reč, izradiću da i vaš muž dobije orden zato što je pre toliko godina bio načelnik stanice.

ŽENA: E, baš vam hvala. Samo upamtite, on se zove Sima, Sima pisar. Upamtite: Sima Jelić, pisar.

MINISTAR: Upamtio sam dobro.

ŽENA: E, baš vam hvala! A i nadala sam se tome od vas. Kaže mi vaš brat, jer on je tako reći svaki dan…

MINISTAR: Milo mi je, milo mi je. Ne brinite. Svršiću. Zbogom! (Rukuje se i ispraća je).

ŽENA: E, baš vam hvala, sad ću ja odmah vašem bratu, jer je i on, tako reći… (Iziđe u predsoblje i odmah izlazi).

1.4.6. 6. PREĐAŠNJI

AĆIM: (Kad spazi ženu). No, hvala Bogu!

MINISTAR: (Odahne i padne u stolicu).

PRAKTIKANT: To je užasno! Taj me neće valjda ni danas primiti!

MINISTAR: (Zvoni, momku koji ulazi). Neka uđe gospodin Aćim Kukić. (Pogleda u sat). Neka gospodin pričeka malo ovde, ja moram samo medicinu da uzmem…

MOMAK: Razumem!

1.4.7. 7. PREĐAŠNJI, (bez ministra, zatim), PERSIDA

MOMAK: (U sebi). Ah, da hoće Bog umudriti da primi onoga praktikanta da mi ga skine s vrata.

PERSIDA: (Iz sobe). Šta, neće brat da prima?

MOMAK: Hoće, otišao je samo da uzme lek, a rekao mi je da uvedem jednog gospodina ovde da ga pričeka.

PERSIDA: Vrlo dobro, uvedi ga, uvedi ga. (Namešta se na ogledalu).

MOMAK: (Izišav u predsoblje). Gospodin Aćim Kukić.

AĆIM: (Skoči kao oparen). Ja?

MOMAK: Izvolite!

AĆIM: Ama, je l’ ja?

MOMAK: Jest vi, izvolite!

AĆIM: (Pribere se i ulazi sa najvećim strahom klanjajući se još s polja. Mrmlja nešto nalik na „Dobar dan“).

PERSIDA: Klanjam se, izvolite sedite! (Za se).

AĆIM: Gospode Bože, valjda nije ovo ministar?

PERSIDA: Izvolite, izvolite, brat će sad doći. (Za se). Mator!

AĆIM: (Promrmlja nešto nalik na hvala i sedne).

PERSIDA: (Sedajući takođe). Mislim da vam neće biti neprijatno da vas ja zabavljam dok dođe brat.

AĆIM: Jest!

PERSIDA: Vi ste činovnik?

AĆIM: (Malo slobodnije). Jest. Ja sam predsednik okružnog suda.

PERSIDA: (Za se). Lep položaj! (Glasno). Vidite, meni se neobično dopada vaše zvanje.

AĆIM: Lepo je!

PERSIDA: Vi ste već zaslužili da budete član apelacije.

AĆIM: (Sasvim slobodno). Je l’ ja? Jeste, dabome da sam zaslužio; zaslužio sam ja i kasaciju, ali…

PERSIDA: Treba govoriti mome bratu o tome.

AĆIM: Pa treba, dabome, a zato sam ja upravo i došao.

PERSIDA: A, vidite, to je dosta nezgodno da mu sami govorite, bolje bi bilo kad bi to ko drugi.

AĆIM: Pa nezgodno je, ali ja imam dobre preporuke. (Vadi pisma iz džepa).

PERSIDA: Ali ipak mnogo bi više vredelo kad bi mu ko lično govorio i kad bi se zauzeo.

AĆIM: (Sasvim oslobođen). Ama nema ko, brate!

PERSIDA: (Za se). Malo je glup, ali to ne smeta sreći u braku. (Glasno). A bili vi, na primer, primili da se ja za vas kod brata zauzmem

AĆIM: Vi? E, kad bi hteli?

PERSIDA: Ili može biti vi ne volite da se ženska strana za vas zauzima?

AĆIM: Ko to kaže? To me je neko kod vas oblagao. Ja volim žensku stranu.

PERSIDA: Da, ali ko zna da li vi volite da se ja za vas zauzmem?

AĆIM: Svejedno! I vi! I vas volim! Vi ćete biti pravi anđeo za mene ako to svršite.

PERSIDA: (Ushićena). Tako, dakle: „anđeo“; rekli ste „anđeo“? Ponovite to! Rekli ste „anđeo“, je l’ te?

AĆIM: Jest, anđeo!

PERSIDA: Laskavče jedan! (Za se). Otkad nisam čula reč: „Anđeo“ (Glasno). Mogu vam reći… (Stidi se). Da kad ste mi već tako otvoreno rekli, neću ni ja od vas da krijem: moji se osećaji prema vama ni u koliko ne razlikuju od vaših (Uzima mu ruku). Govoriću bratu, ja ću se zauzeti, a kad to bude… kad to bude… tada ćemo biti srećni… bićemo srećni, je l’ te?

AĆIM: Hoćemo!

PERSIDA: Navaliću na brata i uverena sam da ću uspeti, a tada, javiću vam pismom da dođete k njemu i da govorite s njim o nama. On će pristati, znam da će pristati.

AĆIM: Samo nek on pristane.

PERSIDA: Hoće, to je moja briga. A sad, stisnimo jedno drugom ruku i recite još jedanput onu reč…

AĆIM: Koju reč?

PERSIDA: „Anđeo“. Recite, volim da je čujem…

AĆIM: Anđeo!

PERSIDA: Tako! A sad, budite spokojni, čuvajte ovu tajnu i verujte da ćemo ja i vi biti najsrećniji par na svetu…

AĆIM: Kakav par?

PERSIDA: Pst! Evo, brata! Zbogom, zbogom, dragi moj! (Ode).

1.4.8. 8. PREĐAŠNJI BEZ PERSIDE, ZATIM MINISTAR

AĆIM: Ja ovu baš nisam potpuno razumeo, nešto mu na kraju ispade kao neki par i ovaj… A, evo ga! Kako da počnem, Gospode Bože!

SAVA SAVIĆ: (U predsoblju, momku). Taj se zadržao, mora da je kakav dobar poznanik gospodin ministrov?

PRAKTIKANT: To je užasno! Taj me ni danas neće primiti!

AĆIM: Evo ga… evo!

MINISTAR: (Ulazi u kabinet). Vi ste gospodin… Kako vam ono beše ime?

AĆIM: (Uplašen). A?

MINISTAR: Izvol’te, sedite! (Sedne i sam). Pušite li?

AĆIM: (Sedajući). Jest!

MINISTAR: Izvol’te! (Pruža mu kutiju).

AĆIM: Hvala! (Uzima cigaretu i pali).

MINISTAR: Vi ste po svoj prilici radi što da zamolite?

AĆIM: Jest! (Daje mu sva pisma). Evo!

MINISTAR: (Otvara jedno po jedno pismo i čita).

AĆIM: (Zakašlje se strašno od cigarete. Za se). Koji me đavo tera da lažem da pušim. Tako neučtivo kašljem! (I dalje kašlje).

SAVA SAVIĆ: (On je za sve vreme prethodnih sceni nervozno šetao u predsoblju. Često se pogledao u ogledalo, a prilazio i momku nudeći mu cigare i tapšući ga po ramenu da bi mu se umilio). Sava Saviću — ili, ili! Zar da ostanem večiti đumrukdžija? Ljudi se danas preturaju preko glave i poleđuške i potrbuške, a ja da sednem pa da čekam da dozri klasa pa da mi sama nadne u krilo! Ne, Boga mi, nego: ili, ili! Istina, gospođica je malo zamakla u godine, ali to baš ništa ne mari. A možda je čak i bolje, jer ću ranije ostati udovac, a dotle, klasu po klasu, pa da vidiš, moj brajko, Savu Savića! Ako me danas ne primi ministar, neću mu se više ni javljati, već ću pravo kod nje tražiti audijenciju. Kod nje ću možda lažne i uspeti, jer ide mi nekako od ruke da osvojim ženske, a izgleda mi da mi ništa ne fali? Molim vas, šta meni fali jedino ovaj prokleti levi brk, (Uvrće ga). taj jednako hoće dole!

MINISTAR: (Savijajući pisma). Sve vam ovo nije potrebno. Vama ne treba protekcija, vi ste je stekli vašim dugogodišnjim radom i besprekornom odanošću.

AĆIM: Jeste!

MINISTAR: Ja vam do duše ne mogu za sada ništa pouzdano obećati (Seti se). Izvol’t e, pušite! (Daje mu cigaru).

AĆIM: (Koji ni prvu nije popušio pali drugu i zagrcne se od kašlja). Hvala! Hvala! (Za se). E, ove će me cigare ugušiti!

MINISTAR: (Takođe pali). Da… ne bih vam mogao pouzdano obećati, ali ću svakojako voditi računa o vašoj želji. Ja vrlo poštujem naše stare sudije, još zaostale u službi. Kod njih sam često nalazio na mnogo više savesnosti no kod mlađih.

AĆIM: (Kašljući). Jeste! (Za se). Uh, kako kašljem neučtivo! (Glasno). Ja sam već četrdeset godina…

MINISTAR: Četrdeset godina?

AĆIM: Jeste!

MINISTAR: Vi bi imali pravo na punu penziju?

AĆIM: Imao bih, al’ neka — neka još malo.

MINISTAR: Mislite valjda još malo avanzmana?

AĆIM: Jeste!

MINISTAR: Svakojako, svakojako… dakle, kao što vam rekoh, ne mogu vam ništa pouzdano obećati, ali ću voditi računa o vašoj želji.

AĆIM: (Za se). Moram bežati, eno se sprema da me ponudi i trećom cigaretom (Ustaje glasno). Ja vam blagodarim, gospodine ministre, ja se nadam, ja…

MINISTAR: (Pružajući mu ruku). Gledaću, gledaću, svakojako! Razume se morate biti malo strpljivi, ali se nadajte, Zbogom!

AĆIM: (Klanjajući se neprestano, protrčava kroz čekaonicu i odlazi).

MINISTAR: (Zvoni).

MOMAK: (Ulazi). Zapovedajte!

MINISTAR: Čeka li još ko?

MOMAK: Dva gospodina, jedan već deveti put kako dolazi.

MINISTAR: Danas ne mogu više primati. (Ode levo u sobu).

1.4.9. 9. PREĐAŠNJI BEZ AĆIMA I MINISTRA

MOMAK: (Izišav u predsoblje). Gospodin ministar ne može više da prima.

PRAKTIKANT: To je užasno! Ja ću sutra opet doći! (Ode).

SAVA SAVIĆ: Ali, zaboga, i ja danas već treći dan dolazim!

MOMAK: Ja bih vas primio da sam ministar, ovako — izvol’te sutra!

SAVA SAVIĆ: Uostalom, ova se stvar i ne tiče lično njega. Gospođica Persida je izvesno kod kuće?

MOMAK: Jeste!

SAVA SAVIĆ: I prima?

MOMAK: To ne znam!

SAVA SAVIĆ: (Za se). Hrabro, Savo Saviću! (Glasno). Molim vas, pitajte je… recite joj, upravo… Šta mislite, kako bi trebali da joj reknete?

MOMAK: Pa reći ću joj: jedan gospodin želeo bi da govori s vama.

SAVA SAVIĆ: Ne, to nije dovoljno! Recite još i Sava Savić. Recite Sava Savić se nada da ćete biti tako dobri, i tako dalje. Razumete li?

MOMAK: Pa da, tako! (Polazi).

SAVA SAVIĆ: Čekajte! Recite, ako ne može gospođica danas da me primi, ja ću doći sutra; ako ne može sutra, ja ću doći prekosutra!

MOMAK: A ako ne može prekosutra, vi ćete…

SAVA SAVIĆ: Tačno, vrlo dobro. Dakle, jeste li upamtili?

MOMAK: Ta jesam, zaboga! I ja ću je moliti sa moje strane da vas primi kad ste već naumili svaki dan dolaziti. (Ulazi u kabinet).

SAVA SAVIĆ: (Šeta uzbuđeno i namešta levi brk). Uh, prokleti ovaj levi brk

MOMAK: (Kod levih vrata). Gospođice Persida! Gospođice Persida!

1.4.10. 10. PERSIDA, PREĐAŠNJI

PERSIDA: (Sa praga levih vrata). Mene zovete?

MOMAK: Oprostite. Nisam hteo da ulazim unutra, jer vidim tamo gospođicu Draginju, a vi ste mi jedan put kazali, ono što imam vama da kažem da ne moram uvek pred njom.

PERSIDA: Imate, dakle, vešto da mi kažete?

MOMAK: Jedan gospodin, Sava Savić đumrukdžija, nada se da ćete biti tako dobri da ga primite. Ako ne možete danas…

PERSIDA: Ja da ga primim? Valjda želi kod brata?

MOMAK: Ne, ne dobro sam ja čuo, želi k vama. Kazao mi je i vaše ime, kazao mi je i svoje ime; kazao mi je…

PERSIDA: (Za se). Možda kakav stari poznanik? (Glasno). Je li star?

MOMAK: Tako oko trideset i pet.

PERSIDA: Dosta mlad. Čekajte! (Ode i viri kroz ključaonicu).

SAVA SAVIĆ: Hoće li mi upaliti? Što nema vazdan momka? Čekaj (Jednovremeno kad i Persida viri na ključaonicu).

PERSIDA: Ne vidi se ništa!

SAVA SAVIĆ: Ne vidi se ništa!

PERSIDA: (Razmišlja, za se). Ko to može biti? Najzad… (Glasno). Neka uđe taj gospodin! (Otrči na ogledalo i namešta se).

MOMAK: (Ulazi u predsoblje). Ne morate dolaziti ni sutra ni prekosutra…

SAVA SAVIĆ: Ona će me primiti?

MOMAK: Da, izvol’te!

SAVA SAVIĆ: (Najpre namesti još jednom svoj levi brk. Sebi). Sad stegni petlju, Savo Saviću (Ulazi). Najpokorniji sluga! (Klanja se duboko).

PERSIDA: Klanjam se, gospodine. Ako se ne varam, vi dolazite pravo meni?

SAVA SAVIĆ: Da, gospođice, dolazim pravo vama, jer sam došao do uverenja da je pravi put najkraći; dolazim pravo vama, jer sam odavno žudeo da jedanput pravo vama dođem.

PERSIDA: U nekoliko vas ne razumem, a u nekoliko bih rekla da laskate. Izvol’te sedite!

SAVA SAVIĆ: Ne razumete me, je l’ te? E, to je ono, vidite! Toliko sam i toliko godina žudeo da me vi razumete! (Sedne).

PERSIDA: Moram vam priznati da ste me već prvim rečima skoro osvojili, te ako ste došli da molite što moga brata, i želite moju protekciju…

SAVA SAVIĆ: Moram vam reći da me tek sad ne razumete. (Za se). Početak je dobar, samo hrabro, Sava Saviću! (Glasno). ja ne tražim protekcije, ja nemam šta da molim gospodina ministra; ja sam pravo vama došao, jer sam odavno žudeo da pravo vama dođem.

PERSIDA: Drago mi je! Vrlo sam radoznala? (Za se). Zbilja, interesantan čovek! (Glasno). Radoznala sam…?

SAVA SAVIĆ: Kad bih imao te slobode…?

PERSIDA: Ja vam dajem najveću slobodu!

SAVA SAVIĆ: Oh, da sam je imao pre šesnaest godina, danas bih već bio na vrhuncu svoje sreće. Ali svejedno, sreći se nikad kasno ne stiže. Dolazim pravo vama dakle, kao što sam imao čast reći, pravo vama, jer sam došao do uverenja da je pravi put najkraći; dolazim pravo vama, jer evo već šesnaest godina kako se s dana na dan hrabrim da dođem pravo k vama, da vam kažem otvoreno i jasno ono, što mi već šesnaest godina, otkad sam vas prvi put sagledao, leži na srcu. Jer šesnaest punih godina, gospođice, u meni nešto tinja, tinja, tinja! Bio sam onda praktikant, nisam se zvao Sava Savić, već Sava Zvrketić, ali sam ja to prezime promenio po odobrenju gospodina Ministra unutrašnjih dela, rešenjem numera 2436, koje je izašlo u 98 broju zvaničnih novina…

PERSIDA: Ali, gospodine… (Stidljivo). ja ne znam…

SAVA SAVIĆ: Ne, ne, vi to morate znati, jer je to rešenje bilo štampano na čelu lista…

PERSIDA: Ne mislim to, već o vašim osećajima…

SAVA SAVIĆ: Moji osećaji! Šta je dakle sa mojim osećajima?

PERSIDA: (Za se). Oh, Bože, vratila sam se u jedan od onih lepih dana iz davne prošlosti!

SAVA SAVIĆ: Zbilja, učinili bi mi veliko zadovoljstvo kad bi mi kazali: šta je sa mojim osećajima?

PERSIDA: (Stidljivo). Ali, zaboga, gospodine, to nije tako lako.

SAVA SAVIĆ: Kad se hoće sve se može. Jedna reč i ja sam mrtav; jedna reč i ja sam živ!

PERSIDA: (Za se). Ovaj je čovek zbilja interesantan! (Glasno). Ja nemam odvažnosti, nemam hrabrosti!

SAVA SAVIĆ: Molim, jeste li vi služili koji put u vojsci Niste, dabome, ali svejedno, služio sam ja i tamo sam, gospođice, naučio šta je to hrabrost. Oficir mi je ovako objasnio: „Kad ja viknem napred, a ti samo zažmuri pa suni kao lud napred!“ Zažmurite, zažmurite, dakle, gospođice, pa recite reč koja život znači!… Jeste li zažmurili?

PERSIDA: (Smejući se i žmureći). Jesam!

SAVA SAVIĆ: Napred!

PERSIDA: Ja vam pružam ruku.

SAVA SAVIĆ: (Ushićen). Bože moj, kako je život u ovakvim detaljima lep! Hvala vam za ovaj srećan trenutak, po sto puta vam hvala! Verujte, ponovo sam se rodio; čisto osećam kako sam se rodio!

PERSIDA: Ali vi bi morali govoriti i sa mojim bratom.

SAVA SAVIĆ: I s njim i s njim i s celim svetom ću govoriti, Govoriću i s njim i s vašom strinom i sa vašom tetkom i sa vašom jetrvom i sa celim svetom.

PERSIDA: (Za se). Gospodinu Aćimu ću odmah pisati da nema ništa od našega braka. Ovaj je mlađi i interesantniji. (Glasno). Želite li još sad da razgovarate sa bratom?

SAVA SAVIĆ: Zašto da ne, što pre to bolje!

PERSIDA: Ja ću ga odmah zvati. (Ode hitno).

SAVA SAVIĆ: (Sam). Sava Saviću, nije te ništa moglo da omete, ti si doplivao!

1.4.11. 11. MINISTAR, PREĐAŠNJI

MINISTAR: (Pojavljuje se na pragu).

SAVA SAVIĆ: (Skoči iz stolice i pokloni se duboko).

ZAVESA

1.5. Treći čin

Manojlova soba iz prvog čina.

1.5.1. 1. JULKA, JOVANKA

JULKA: (Veselo skakuće, tapše rukama i peva). U Beograd, u Beograd, trala-la-la-la; u Beograd trala-la-la-la, la!

JOVANKA: Ta dosta, dosta već!

JULKA: Počeću opet da učim francuski: „Bon žur, sil vu ple, koman vu porte vu“?

JOVANKA: A klavir?

JULKA: I klavir, razume se! (Svira prstima kao po klaviru). Trala-la-la, trala-la, la-la! Zamisli, stan na Terazijama, pa klavir kraj prozora. Pa tu prolaze činovnici, mladi trgovci, oficiri. Prođe na primer neki stariji gospodin, a ja onda (Pevuši nešto tiho i tužno). trala-la-la-la; a prođe mlad oficir, razume se sa crvenim pantalonama, a ja onda (Burno i vrlo glasno). Trala-la-la-la! Pa mora da okrene glavu.

JOVANKA: Blago tebi, kako tebe sve to veseli!

JULKA: Pa onda Topčider, Kalemegdan, balovi, koncerti, pozorište. Ah pozorište, loža, dekolte, a napred u foteljama oficiri…

JOVANKA: (Smejući se). Oni sa crvenim pantalonama

JULKA: Razume se! Pa onda Kalemegdan. Za Kalemegdan ću napraviti nekoliko haljina. Prvo plavu kao nebo plavu, pa ovde za pojasom beo cvet… Pa ja idem napred, a majka za mnom, a klupe u parku poseli mladi pisari, advokati, profesori, sekretari, oficiri, a ja prolazim a oni se gurkaju: „Koja je ovo, ovo je nešto novo za Beograd?“ Drugo veče obučem žutu, kao limun žutu haljinu, a za pojasom crven cvet, pa opet ja napred a majka za mnom, a oni na klupama šapću: „Ovo je ona sinoćna!“ Posle, zna se već kako ide; ispustim kišobran, mladi gospodin skoči i doda mi ga, ja pocrvenim i kažem mu: „Hvala“. On uzbuđeno odgovori: „O, molim, za mene je velika sreća ova usluga!“ Sutradan on mi se javlja i nasmeši se; trećega dana on mi se javlja, nasmeši se, a nasmešim se i ja na njega i onda… no, znaš kako to ide posle.

JOVANKA: Ja ne znam.

JULKA: (Iznenađena). Kako? Zar ti nisi još nikad volela?

JOVANKA: Nisam!

JULKA: I tebe niko nije voleo?

JOVANKA: Nije!

JULKA: Iju! Je li to moguće? To je prosto nemoguće! U Beogradu pa ne biti zaljubljen? Ja mislim da u Beogradu svaka devojka mora biti zaljubljena. Pa zar te niko nije ni onako malo ispod oka, malo vragolasto, pogledao?

JOVANKA: (Za se). Bože moj!

JULKA: Čekaj samo dok se preselimo, pa ću te ja naučiti kako se to radi. Beograđanke uvek misle da mi palačanke ništa ne znamo, ali se varaju, bome! Čekaj ti samo dok ja dođem u Beograd.

JOVANKA: (Za se). On me je odista dosta čudno pogledao.

1.5.2. 2. SAVETA, PREĐAŠNJI

SAVETA: Ko da sam u bob vračala, znam o čemu ste razgovarale.

JOVANKA: O Beogradu!

SAVETA: I o tome kako ćete se lepo ovde provoditi.

JOVANKA: O Kalemegdanu!

JULKA: I o Topčideru i o pozorištu i o klaviru…

SAVETA: E’ ’ajde, ’ajde, udešavajte samo!

JULKA: Mi ćemo, majko, zajedno da šetamo svako veče na Kalemegdanu. Ja ću napraviti četiri haljine, a ti jednu.

SAVETA: Gle, gle…

JULKA: Pa dobro, dve. Pa onda…

SAVETA: Ostavi ti mene, eto ti brata Svetislava!

JULKA: A istina, majka, dokle će otac držati Svetislava zatvorena?

JOVANKA: Virila sam i malo čas kroz ključaonicu. Po ceo dan spava.

SAVETA: Bolje je, sinko, da ga mi držimo zatvorena nego li policija. Da ga otac nije sprečio da dovrši onaj članak — zlo bi bilo, veliko zlo. I mi ne samo što ne bi dobili Beograd, nego bi otac ostao još i bez službe.

JULKA: Žao me je, tako bih volela s njim da govorim sad o Beogradu.

JULKA: Žao je i meni, nisam s detetom čestito ni razgovarala. Ali šta ćeš, mora da se stegne srce kad je i za njegovo dobro, a i za naše! Nego, ostavite vi njega pa idite malo u kujnu. Pomozi zaboga, dete, Jovanki, pa tamo nastavite vaše planove.

JULKA: (Jovanki). ’Ajde, pa da te učim kako se… naučiću ja već tebe, ’Ajde! (Ode).

1.5.3. 3. SAVETA, SAMA

SAVETA: Nešto se mislim: sad bi već mogli odbiti Mladena; sad je svršeno da ćemo dobiti premeštaj. Baš ako je i položio advokatski ispit, neka se ženi tamo u unutrašnjosti. Eno mu ćerka Jocića bakalina; Jocićka se i onako hvalila da će je pre udati no ja moju. Pa, eto joj, neka je uda, a ja ću moje dete — ta već daće Bog! U Beogradu bar nije teško udati se.

1.5.4. 4. AĆIM, MANOJLO, PREĐAŠNJI

MANOJLO: A šta si se ti, snaho, tako zamislila? Biće praviš planove kako ćeš se smestiti u Beogradu?

SAVETA: Pa i to, bome! Eto, kad se zrelo razmislim, nemam ni čestite haljine da izaćem u svet. Aćime, to bi nam morala biti prva briga da napravim haljinu.

AĆIM: Pa jeste, zato smo i tražili premeštaj, zbog tvoje haljine.

SAVETA: Ali, čoveče, pogledaj me, ako imaš očiju. Pa valjda i ja u svojoj tridesetoj godini treba da izgledam k svetu.

AĆIM: More, ženo, pa tebe će Julka još malo pa stići u godinama. Njoj je već dvadeset.

SAVETA: To se tebe ništa ne tiče koliko Julka ima godina. Hoćeš valjda sad, pod starost, da se mešaš u ženske poslove. Što mora biti mora, ja sam predsednikovica i moram imati čestitu haljinu, inače kako bi me svet poznavao

AĆIM: Ama, za to se ti ne brini, Saveta! Ovde u Beogradu ima tako mnogo predsednikovica, da svet i ne zna koja od njih ima novu haljinu a koja staru. Nego, deder ti da mi zbrinemo druge preče brige.

SAVETA: Pa ako je to, a ono meni je najpreča briga ovo dete što si uhapsio.

AĆIM: Pst!

MANOJLO: Pst!

AĆIM: O tome nemoj tako glasno govoriti.

MANOJLO: Šapći!

SAVETA: (Šapćući). Pa dobro, dokle ga misliš držati tako?

AĆIM: (Šapćući). Dok se stvar potpuno ne svrši.

MANOJLO: (Šapćući). Dok se potpuno ne svrši.

SAVETA: (Opet šapćući). Pa ti reče da je sve svršeno kod ministra?

AĆIM: (Šapćući). Obećao, al’ treba da potpiše. Od obećanja do potpisa koji put je dalje nego od Beograda do Carigrada. Treba da potpiše, Saveta!

MANOJLO: (Šapćući). Crno na belome!

AĆIM: (Šapćući). A ako ovoga pustim, pa raspali ono…

MANOJLO: (Šapćući). „Tečete zvanja i položaje!“

AĆIM: (Šapćući). Ode sve do đavola!

SAVETA: (Šapćući). Pa dobro, a šta ćemo s onom drugom brigom, sa Julkom?

AĆIM: (Glasno). E, to govori glasno.

MANOJLO: (Glasno). Sasvim glasno!

SAVETA: Pa reko, šta ćemo sa tom brigom? Mladen je položio ispit, pa će sad doći i tražiti da mu otvoreno kažemo.

AĆIM: E, pa, kazaćemo mu otvoreno.

MANOJLO: Sasvim otvoreno!

SAVETA: Znam, al’ šta ćemo mu kazati?

AĆIM: E, to ne znam ni ja.

SAVETA: Kaži ti meni, je li to izvesno da ti dobijaš Beograd?

AĆIM: Ama zar ti nisam kazao! Nije to da kažeš da smo onako s nogu razgovarali, nego „Izvol’te sedite, gospodine Aćime!“ — „Izvol’te cigaru, gospodine Aćime!“

MANOJLO: „Šta želite, gospodine Aćime?“

AĆIM: Razume se! Pa ja njemu…

MANOJLO: „Taka i taka stvar, gospodine ministre“.

AĆIM: Jeste. A on meni…

MANOJLO: „Vi to zaslužujete, gospodine Aćime; ja ću to učiniti, gospodine Aćime!“

AĆIM: „Budite bez brige, gospodine Aćime!“

SAVETA: E, pa kad je tako, onda možemo Mladena odbiti. Ne kažem da ga prosto oteramo, nego lepim načinom reci, kako ti se on jako dopada, ali ne možeš da mu daš ćerku.

AĆIM: Pa kad mi se dopada zašto onda ne mogu da mu dam ćerku?

SAVETA: E, pa, ako ti se tako ne sviđa, a ti mu reci u oči.

MANOJLO: Sasvim, u oči!

AĆIM: Pa dobro, al’ šta da mu kažem u oči?

SAVETA: Da mu kažeš: da je suviše visoko skočio kad je poslao provodadžiku da traži tvoju ćerku.

AĆIM: Dobro, kazaću mu! (Razmisli). Nego, znaš, Saveta, bolje kaži mu ti to. Onako, tebi više liči da mu kažeš da je suviše visoko skočio.

SAVETA: (Pogleda na prozor). Iju! Eno ga kao naručen. Baš pravo ovamo. Ja odoh, Aćime, a ti mu reci! Nemoj da propuštaš, nego mu reci otvoreno. (Odlazi naglo).

1.5.5. 5. AĆIM, MANOJLO

AĆIM: (Uzvrda se). Eto ti sad, šta mi natovari na vrat! Ja da kažem ministru u oči, ja da kažem Mladenu u oči, sve ja! (Pogleda kroz prozor). Eno ga, bome, uđe u kapiju. (Uzvrda se). Ovaj… šta sam ono hteo da kažem… ah, da! Znaš šta je, brate Manojlo, niko to bolje neće umeti nego ti. Progovori prvo dve tri lepe reči sa čovekom, pa mu reci u oči da je suviše visoko skočio. (Pobegne za ženom).

MANOJLO: (Sam). Aha, aha, u oči, a ovamo svi pobegoše! I po čemu ja opet čoveku da kažem Kako bi bilo da i ja pobegnem pa nek sam sebi kaže u oči. Otkud ja… (Pođe i sam da pobegne, čuje kupanje na vratima). Dabome, u oči, slobodno, izvol’te!

1.5.6. 6. MANOJLO, MLADEN

MLADEN Dobar dan, želim!

MANOJLO: (Još uvek zbunjen). Dobar dan! Kako ste? Kako ste? Vi može biti idete sa ispita?

MLADEN: Da, pravo sa ispita i smatrao sam za dužnost, prema datoj reči, prvo ovamo da dođem.

MANOJLO: Milo nam je! Milo nam je! Jeste li položili ispit?

MLADEN: Sa odličnim uspehom.

MANOJLO: E, pa čestitam vam!

MLADEN: Hvala! A zar ste vi sami kod kuće?

MANOJLO: Sam? Nisam sam. Upravo za vas sam sam.

MLADEN: Ne razumem vas.

MANOJLO: Pa tako. Trebalo bi da nisam sam, a ipak sam sam. Ali da nisam ja sam, vi bi bili sami. Nego vi to nećete razumeti. Bolje je da mi okrenemo razgovor na drugo štogod. Na primer, recite vi meni iskreno; vi ste, eto, mlad čovek, pa zašto se vi, brate, ne ženite? (Za se). Ne znam da l’ sam baš dobro počeo?

MLADEN: Da se ženim? No, pa doći će i to na red. Čekao sam najpre da položim advokatski ispit.

MANOJLO: Razume se, pa sad kad ste ga položili a vi gledajte tamo u unutrašnjosti ćer kakvog trgovca. Raspitajte se, ko je onako za vreme rata bio državni liferant, pa eto za vas prilike…

MLADEN: Ama meni, gospodine Manojlo, izgleda kao da vi imate meni nešto da kažete, pa onako zaobilazite. Jeste, brate, zaobilazim. To ste pravo rekli i bojim se počeo sam suviše iz daleka da zaobilazim, pa neću nikad stići da vam kažem. Nego znate šta Vi ste pametan čovek, pa ’ajde da se ja i vi iskreno razgovaramo. (Uzme ga pod ruku. Poverljivo i prijateljski). Vidite, vas je moj brat Aćim uzeo pre dve godine da mu poučavate dete. Da je mene pitao, ja bih mu rekao: Ne uzimaj, čoveče, đavola u kuću!

MLADEN: (Buni se). Ali molim…

MANOJLO: Čekajte, molim vas. Ja poštujem nauku, nije da je ne poštujem, ali, brate, današnja nauka otišla je suviše daleko… Nama kad je katiketa propovedao o Adamu i Evi, on je to nekako tako uvijao da sam ja uvek zamišljao Adama u pantalonama a Evu u krinolinu, a današnja nauka sasvim otvoreno govori o smokovom lišću. Pa onda ona jabuka što je Eva zagrizla. Ja sam uvek zamišljao običnu jabuku, petrovaču, a današnja nauka to tako nekako objašnjava, da jasno vidiš da je Eva nešto drugo zagrizla. Ja, znate ne, sporim da jedna devojka treba da zna mnogo štošta, ali kad čovek uzme mladog učitelja, onda devojka može naučiti i nešto što ne treba da zna. Eto, na primer, francuski jezik; ima li što opasnije nego kad devojka uči neki jezik, koji otac ne zna i govori neke reči, koje otac ne razume: „Bonžur“, „bonžur!“ Pa tek eto ti jednoga dana na vrata jedan veliki „Bonžur“. E, vidite, tako ste vi sa Julkom; tuc muc… pa tek jednoga dana provodadžika u kuću.

MLADEN: (Buni se).

MANOJLO: Nemojte, molim vas! Kažite vi šta hoćete, ali ja ostajem pri tome da je francuski jezik đavolja posla. Tim se jezikom iskazuju samo diplomatske i ljubavne stvari, dakle samo ono što nije javno i što treba kriti od sveta.

MLADEN: Ali molim vas lepo, šta vi hoćete svim tim da kažete? Izvol’te govoriti otvorenije, jer ja ne mogu dopustiti…

MANOJLO: Eto ti ga sad! Ne mislim, brate, da vas vređam. Dozvolite mi da vam kažem, rekli smo iskreno ćemo razgovarati. Bio sam, zaboga, i ja mlad, pa se razumem pomalo u tim stvarima, E, gospodine moj, bio sam vam ja srećan i zadovoljan praktikant u Beogradu ali, jednoga dana, natera me đavo da pređem u Pančevo, da tamo jeftinije kupim zimski kaput. I tako vam ja tamo vidim ovu istu moju pokojnu ženu. Kupim ti ja kaput kad, hop! — kaput u Beogradu a srce u Pančevu. I uhvati me neki đavo, neka groznica, šta li, i poče da mi se muti po glavi. Ne umem ni jedan akt da prepišem. Sedim po ceo dan pa crtam po hartiji: kao srce, pa zabodena strela u njega, dok ti jednoga dana. ne opazi gospodin predsedatelj pa ovoliki nos crtaču. Onda ja znate prestanem da crtam ono, ali sam neprestano mislio na ovu istu moju pokojnu ženu. I onda, razume se, nađem jednoga dana provodadžiku, pristanu oni, jer je devojka volela da živi u Beogradu i ja dobijem uz nju lep miraz; pola „grunta“ pada na mene, posle smrti njenoga oca. A taj je nesrećnik još živ, a ova ista moja pokojna žena umrla je i ja sam je o svome trošku sahranio, a ona polovina moga „grunta“ eno je i danas u Pančevu.

MLADEN: To je, gospodine Manojlo, vrlo zanimljiva priča i, ako ste je svršili, ja bih vas molio…

MANOJLO: Nisam svršio, jer je to vrlo dugačka priča.

MLADEN: Onda me je vrlo žao što je ne mogu do kraja čuti, ali verujte nemam kad, imam da posvršavam neke poslove, jer sutra putujem, pa sam uvratio samo da se oprostim.

MANOJLO: E, a jeste li čuli da će Aćim biti premešten u Beograd?

MLADEN: Zbilja? Dakle obećao mu je ministar?

MANOJLO: Da. I sada misli da uda kćer, neće je znate udavati u unutrašnjosti.

MLADEN: (Za se). Aha, sad razumem! (Glasno). Izvesno su gospodin Aćim i gospođa Saveta to rešili posle obećanja ministrovog o premeštaju?

MANOJLO: Razume se!

MLADEN: I vama to poverili da mi kažete?

MANOJLO: Gle, kako vi to pogađate?

MLADEN: No, to baš nije bilo tako teško pogoditi. Dakle, kažite mi otvoreno da znam, kako vam je kazao gospodin Aćim, ili možda…?

MANOJLO: Da, imate pravo. Dakle, rekao mi je Aćim… upravo nije mi Aćim rekao nego mi je rekla Saveta, ili ako hoćete pravu istinu da vam kažem, rekli su mi oboje, ili bolje reći, mi smo hteli svi troje da vam kažemo.

MLADEN: Da, da, da, ali šta da mi kažete?

MANOJLO: No, pa to, da ste suviše… upravo da je Aćim premešten, ili kako da vam kažem… Znate, brate, šta je; vi ste valjan i krasan mladić, položili ste sada advokatski ispit, pa se ženite tamo. Ženite se vi tamo u unutrašnjosti, a mi ćemo se ženiti ovde u Beogradu.

MLADEN: (Slatko se nasmeje). Vrlo dobro! Vrlo dobro! Pozdravite gospodina Aćima i gospođu Savetu, poželite gospođici svaku sreću i recite im da sam došao reći im zbogom… Uostalom, doći ću ju ipak i lično danas po podne, da im rečem zbogom. Mi ćemo ipak ostati stari i dobri prijatelji i ja ću sačuvati sve poštovanje za njih.

MANOJLO: Sasvim, sasvim. Eto što ti je pametan čovek! E, milo mi je, milo, pa izvol’te vi posle podne, dođite lepo kao da ništa nije ni bilo!

MLADEN: Da, da. Zbogom!

MANOJLO: (Prati ga do vrata). Sasvim, kao da ništa nije bilo. Izvol’te vi samo. Zbogom, zbogom!

MLADEN: (Odlazi).

1.5.7. 7. MANOJLO, ZATIM AĆIM I SAVETA

MANOJLO: (Sam). E, ovo sam veštački svršio, Ne bi ga majci ni jedan turski diplomata bolje svršio. I kazao mu u oči, a i nisam mu kazao u oči!

AĆIM: (Ulazi pažljivo na leva vrata. Za njim Saveta). Je li otišao?

MANOJLO: Otišao je!

SAVETA: Jesi mu kazao?

MANOJLO: Kazao, nego!

AĆIM: Jesi li mu lepim kazao?

MANOJLO: Kako se uzme!

SAVETA: Ili si mu kazao u oči?

MANOJLO: Upravo ja sam mu kazao lepim, a i nisam mu kazao lepim; kazao sam mu u oči, a i nisam mu kazao u oči; kazao sam mu da je suviše visoko skočio, a i nisam mu kazao.

AĆIM: Pa onda mu ti nisi ništa ni kazao?

MANOJLO: Kako ništa? Kazao sam mu sve, pa kvit. S te strane budite mirni.

SAVETA: A šta kaže? Je li položio advokatski ispit?

MANOJLO: Položio je i sutra putuje. Doći će posle podne da vam kaže zbogom.

AĆIM: E, ako, ako, neka dođe. A, ovaj, Manojlo, ja bih imao još jedan posao. Imam jedno pismo i za gospodin ministrovog brata. Istina, svršeno je sve, ali kad već imam pismo zašto ga ne bi odneo?

MANOJLO: Pa on sedi ovde, u ovoj našoj ulici, nije daleko.

AĆIM: Pa da pođemo, Manojlo.

MANOJLO: Da pođemo, zašto da ne pođemo. (Gleda u sat). Taman sad će biti kod kuće. (Odlaze).

1.5.8. 8. SAVETA, SAMA

SAVETA: E, sad, kad je sve ovako lepo udešeno i svršeno, pravo je da sama sebi kažem: Alal ti vera, Saveta! Sve je to od početka pa do kraja moje delo. Ja sam Aćima naterala da prestane pisati molbe nego da se sam digne ministru; ja sam zašla pa, gdegod sam čula da ministar ima rođaka ili poznanika, a ja kukaj i preklinji dok nisam izmamila preporuku. Sva ona pisma što je Aćim odneo ministru, ja sam izradila i, Boga mi, da je nešto moglo biti, baš bih volela da sam ja išla i lično ministru, jer Aćim nije za takve stvari. Ali opet, hvala Bogu, svršilo se sve kako valja i kako sam ja… (Neko kuca). Ju, što me nešto štrecnu srce! Da se nije nešto vratio gospodin Mladen? Zaboravio još nešto da kaže pa se vratio. Bilo bi mi nekako nezgodno… Izvol’te, slobodno!

1.5.9. 9. MOMAK MINISTROV, SAVETA

MOMAK: Dobar dan želim!

SAVETA: Dobar dan!

MOMAK: Ovde stanuje gospodin Aćim Kukić!

SAVETA: Ovde! Treba li vam baš on?

MOMAK: Svejedno. Imam jedno pismo za njega. Ja sam poslužitelj kod gospodina ministra. (Predaje joj pismo).

SAVETA: (Iznenađena). Tako! (Za se). Ju, da znam da je svršeno, dala bih mu bakšiš. (Glasno). Ne znate je li dobar glas?

MOMAK: Ne znam, gospođo! Zbogom! (Odlazi).

1.5.10. 10. SAVETA, SAMA

SAVETA: (Raspoložena). Biće, Bog i duša, da je svršeno, potpisano je, jer šta bi drugo imao ministar da piše Aćimu. (Zabrine se). A da nije što drugo, da ne piše: „Izvinite, ne može za sada; videćemo docnije!“ (Opet se ohrabri). A ne, ne može biti, ne bi mu to ni pisao. I Aćim baš sad našao da ode od kuće, i ko zna kad će se vratiti! (Razmišlja). — Uostalom, zašto ne bih otvorila njegovo pismo, kao da mu nisam žena Pa zar sam mu malo pisama otvarala dok sam bila mlađa! (Hoće da otvori pa se opet trgne). Strah me je samo što je ovo ministrovo pismo. (Ohrabri se). A nije ministrovo, kad je na Aćima adresovano onda je Aćimovo, a kad je Aćimovo onda ja imam pravo da ga otvorim. (Otvara ga i zagleda). Ovaj ministar ima isti rukopis kao ja, ženski rukopis. (Čita potpis). „Vaša prijateljica Persida“. (Govori). A! Šta kažeš? Neće biti valjda tako! (Čita sa većom pažnjom). „Vaša prijateljica Persida“ (Govori). Jeste, Boga mi! Ne može biti da je ministru ime Persida! Ama da l’ ja dobro vidim, ili… (Odlazi prozoru i opet čita). „Vaša prijateljica Persida“ (Govori). Bog i duša, momak je morao pogrešiti i dati mi neko drugo pismo, a ja otvorila. (Zagleda opet). Nije! (Čita). „Gospodine Aćime!“ — (Zamisli se). More da ne bude to ministrova žena. Aćim je imao i jedno pismo za ministrovu ženu? Istina, Manojlo kaže da je ministrova žena umrla, al’ opet… ko zna… Čisto me strah da ga čitam. (Hrabri se). A što na posletku! (Čita). „Gospodine Aćime, ja sam vam kazala da se moji osećaji ne razlikuju od vaših, ali što se tiče vaše proševine, moj je brat u nekoliko protivan, jer nalazi da sam još mlada za udaju. Uostalom, najbolje dođite vi sami k njemu i razgovorite. No i ako ne uspete, ja ostajem pri reči da molim brata za vaš premeštaj u Beograd. Vaša prijateljica Persida“. (Klone u stolicu). Gospode Bože, vidimi i nevidimi, svevišnji Savaote i care nebesni, šta je ovog Aćime, crni Aćime! Aćime, nesrećni Aćime! Aćime, prokleti Aćime, šta si ti to uradio? Ama, ljudi božji, jesam li ja pametna, tera li ovo neko šegu sa mnom ili šta je ovo? Šta je ovo, po bogu braćo? Aćim prosio, Aćim prosio devojku za sebe? Ama je l’ to može da bude po zakonima ovozemaljskim i ononebeskim? Osim, ako je poludeo!… Aćime, crni Aćime, pa zar ja da ostanem na sokaku? E, nećeš ga Aćime; nećeš ga vala ni ti Persida, koja si da si! Ako nema ni zakona, ima Boga! Zar kod žive žene… e, nećeš Aćime; nećeš bome pa da je ona ministrova majka, a ne sestra! Vala idem pravo ministru, pravo njemu pa da je on Bog a ne ministar. Reći ću mu u oči: jeste li čuli, ko ste da ste, ministar ili neministar, ja ću vam kuću zapaliti, prokleću vas, tužiću vas svima zakonima, tužiću vas Bogu. Vi udajte vašu sestru za njega, a on je oženjen, oženjen je, oženjen! Julka, Julka, Julka!

1.5.11. 11. JULKA, SAVETA

JULKA (Dotrči). Šta je, zaboga?

SAVETA: Libade, moje libade?

JULKA: Eto ga tu!

SAVETA: A jes’, nisam ga ni spazila. Daj ga ovamo!

JULKA: (Pomažući joj da se obuče). Kuda ćeš, zaboga?

SAVETA: Njemu, razumeš li, pravo njemu; idem da mu kažem u oči: „Sram vas bilo, greh vam na dušu, sram vas bilo!“

JULKA: Kome to, zaboga?

SAVETA: Njemu, ministru, ministru, ministru! Razumeš li, njemu. Pfuj, sram vas bilo, sram vas bilo! (Odjuri besno).

1.5.12. 12. JULKA, ZATIM AĆIM I MANOJLO

JULKA: (Sama). Bože moj, šta je ovo? Šta je majci? Otišla da izgrdi ministra. Jaoj, pa ona će sve pokvariti, sve, sve… Mi nećemo dobiti premeštaj, moraćemo se vratiti u unutrašnjost, ja ću biti osramoćena… Bože, Bože moj, šta je ovo (Plače). Ali šta je to majci najedanput? Što nije bar sačekala oca? Oh, Bože moj, kako sam nesrećna! (Plače gorko).

AĆIM: (Dolazi sa Manojlom). Sve ide kao namazano. Baš sam ovom prilikom srećne ruke!

MANOJLO: (Spazi Julku). Gle, a što ti plačeš?

AĆIM: Julka, dete, šta ti je?

JULKA: Ah, mi smo tako nesrećni!

AĆIM: A zašto, šta se desilo?

MANOJLO: Gde je Saveta?

JULKA: Majka je otišla ministru.

AĆIM: (Zgrane se). Ministru?

MANOJLO: (Isto tako). Ministru?

JULKA: Jeste… otišla da ga izgrdi.

AĆIM: (Prestravljen). Izgrdi?

MANOJLO: Ministra da izgrdi?

JULKA: Jeste, ministra i da mu kaže u oči: „Sram bilo, pfuj, sram vas bilo!“

AĆIM: (Prestravljen). Ministru?

JULKA: Jeste!

AĆIM: (Klone u stolicu). Manojlo, meni su se presekle noge!

MANOJLO: (Julki). Ama ministru da kaže sram vas bilo?

JULKA: Jeste!

AĆIM: I pfuj?

JULKA: Jeste!

AĆIM: (Skoči sa stolice). Manojlo, Sodoma i Gomora! Zar je malo što moj sin grdi gospodina ministra, nego sad i žena da ga počne grditi, (Seti se). Julka, ćerko, da nije ona štogod razgovarala sa Svetislavom kroz ključaonicu? (Manojlu). Mogao joj je on useliti buntovničke misli u glavu, a žena sa buntovničkim mislima gora je nego čovek, Veruj, on joj je napunio glavu.

MANOJLO: „Tečete zvanja i položaje“.

AĆIM: Gospode Bože, propao sam kao niko moj! Ama, molim te, dete, reci ti meni još jedanput: otišla je da izgrdi ministra

JULKA: Jeste, jeste, jeste!

AĆIM: Manojlo, propao sam! Manojlo, propao sam kao niko moj!

MANOJLO: Jest!

AĆIM: I šta sad mogu; nauči me, šta da radim?

MANOJLO: Da odmah pođemo za njom, možemo je još stići.

AĆIM: Uzećemo žandarma, uzećemo dva žandarma; uzećemo tri, četiri, pet žandarma; kazaćemo im: držite onu ženu, ona je pošla da grdi ministra, držite je! ’Ajdemo, ’ajdemo, Manojlo, odmah; ’ajdemo! (Odlaze trkom).

1.5.13. 13. JULKA, ZATIM JOVANKA

JULKA: (Sama). Dakle, doista sam nesrećna! Oh, Bože, Bože moj! (Gorko plačući odlazi u sobu levo).

JOVANKA: (Posle duže pauze, kroz ista vrata). Šta joj je?… Prođe kraj mene plačući. Pitam je, ne odgovara. Ta ona je pre nekoliko trenutka bila toliko srećna! Ja bih imala mnogo više razloga da plačem, pa evo ja to ne činim. Koliko tek mene muči pomisao da me on nije ni opazio. Slučajno, donela sam mu pero i… štrecnulo me je nešto u srcu, ali… on me izvesno nije ni zapazio. Pa zar to nije stvar za plakanje; a ja eto ne plačem. I što bar nije tražio da mu donesem još hartije, ili peska, ili ma šta drugo? Kazao mi je samo nekoliko reči, samo svoje ime. Ništa više. Ali i šta bi mogao da mi kaže nepoznat čovek? A Julka me neprestano ispituje: da li me je kogod voleo. Pa odkuda ja to znam, otkuda ja to mogu odgovoriti.

SVETISLAV: (Lupa na vrata). Jesi li sama Jovanka?

JOVANKA: Jesam!

SVETISLAV: Ta zaboga, otvori, već sam podnaduo od spavanja.

JOVANKA: Ne smem, Boga mi. Mene te je žao, veruj mi, ali ne smem.

SVETISLAV: Pa lepo, reci ocu, reci majci, neka otvore.

JOVANKA: Nisu kod kuće.

SVETISLAV: A Julka?

JOVANKA: Ovde je, ali i ona ne sme kao i ja.

SVETISLAV: Ja ću najzad razvaliti vrata.

JOVANKA: Nemoj, Sveto, strpi se. Znaš da smo te ja i Julka molile da se strpiš i ti si nam dao reč. Oni hoće neki posao da svrše pa im ti smetaš. Čim svrše, pustiće te; ja mislim još će te večeras pustiti.

SVETISLAV: Ali, Jovanka, moj list će zadocniti. Nije mi članak gotov.

JOVANKA: Pa zbog toga su te i zatvorili.

SVETISLAV: Pa nije samo list, ima još nešto zbog čega ja moram, razumeš li, ja moram biti slobodan. Ja volim jednu gospođicu, isto tako milu kao što si ti; tako isto lepih očiju kao što su tvoje. Ja je volim i ona mene. Imam od nje pismo u kome veli da je svoju ljubav ispovedila ocu i nada se da će i on pristati. Ali, u pismu veli da treba još danas, ne danas, nego sad upravo treba da odem. Njen me otac čeka. Razumeš li to, jesi li koji put volela?

JOVANKA: (Ćuti).

SVETISLAV: Stidiš se, je li, da mi priznaš? Pa, evo, šapni mi kroz ključaonicu, ja dam prislonio uho. Jesi li kadgod volela?

JOVANKA: (Za se). Bože moj! (Glasno). Nisam, nisam.

SVETISLAV: Ali ti je ipak koji put jače zakucalo srce, obasuo te žar po obrazu; zasvetlile ti oči i nešto toplo ti se razlilo u duši? Je li, je li?

JOVANKA: (Ushićena). Jeste, jeste, jeste!

SVETISLAV: E, pa onda, ti to već razumeš. Otvori, otvori, otvori, Jovanka, tako ti tih tvojih osećaja!

JOVANKA: Hoću, pa ma šta bilo! (Otključava).

SVETISLAV: (Izlazi). Hvala ti! Hodi da te poljubim u ime njeno. (Poljubi je).

JOVANKA: Ali…

SVETISLAV: Ne zadržavaj me! (Ode naglo).

ZAVESA

1.6. Četvrti čin

Ukusno i bogato nameštena soba kod ministra.

1.6.1. 1. SAVA SAVIĆ I PERSIDA

SAVA SAVIĆ (Sedi kraj nje na kanabetu). Bože moj, retki su u životu dani tako puni sreće kao zaručnički do dana svadbe…

PERSIDA: Kako je sladak ovaj nemir, pa onda kako su dugački časovi očekivanja!

SAVA SAVIĆ: Nećete mi verovati, ali nisam sposoban ništa da radim; sve bih da ostavim posao da se nađem ovde, kraj vas. I što radim, sve nekako budi Bog s nama. Eto, juče sam preturio divit, te prosuo mastilo. Jutros sam tri put počinjao jedan akt da pišem, pa ne mogu da se setim kako se piše slovo „F“; a malo pre, mislio sam čitava dva sekunda, kako mi je ime. U jedan mah mi se učinilo da mi je ime Paja.

PERSIDA: Bože, kako je to slatka rasejanost!

SAVA SAVIĆ: Jer mislim samo na vas. Ne umem ni o čemu drugom da mislim!

PERSIDA: Pa, ipak, moramo se malo trgnuti iz toga slatkoga zanosa, moramo misliti i na pripreme.

SAVA SAVIĆ: Da, i na to sam mislio. Štampao sam karte kojima objavljujem da smo vereni, a što se tiče moje i vaše krštenice, ja mislim nije potrebno da ih vadimo, verovaće nam valjda sveštenik da smo punoletni.

PERSIDA: I ja sam razgovarala sa bratom i svršila sam sve.

SAVA SAVIĆ: Razgovarali ste, dakle? Vidite, taj vaš razgovor sa bratom, to je upravo najglavnija priprema za svadbu. Ja mislim da gospodin ministar neće dopustiti da vi ostanete u ovom položaju, da budete obična đumrukdžika, Zamislite, molim vas, kad svadba prođe ulicom pa se ceo svet počne raspitivati; „Čija je ovo svadba?“ — „Gospodin ministrove sestre!“ „A za kog se udaje?“ — „Za jednog đumrukdžiju!“ Eto, recite sami, zar bi to dolikovalo? Druga bi to stvar bila, kad bi na pitanje sveta glasio odgovor: „Udaje se za sekretara ministarstva prve klase“ Dozvolite, da bi to već odgovaralo ministrovoj sestri…

PERSIDA: Brat je rekao, mora još s vama o tome da razgovara.

SAVA SAVIĆ: Molim, ja volim ozbiljne razgovore, i ako je tu moj šurak gospodin ministar, mogli bi odmah da razgovaramo.

PERSIDA: Ovde je, ali radi nešto, ne smem ga uznemiravati. Malo docnije.

SAVA SAVIĆ: Docnije To bih morao ponova doći, jer ja sam upravo pobegao iz kancelarije samo da vas vidim! (Uzima je nežno za ruku). Golube moj! (Ljubi joj ruku). Bože, da li će nam svet zavideti; voleo bih kad bi nam ceo svet zavideo.

PERSIDA: Srećnima se uvek zavidi!

SAVA SAVIĆ: Tako mi je teško odvojiti se od vas i zavući se u akta, u kancelariju. A verujte, nisam ni sposoban da radim što. Neprestano mi izlaze razne slike pred oči, Sve mi se čini kao da je već dan svadbe, lep prolećni dan. Čujem muziku i vidim već puno konjskih glava sa peškirima. Idem ulicom, a sve mi se čini kao da trče deca za mnom i viču: „Izgore, kume, kesa!“ Pa onda, gde god vidim krevet, a meni se čini da je to bračna postelja, i hteo bih da legnem i sve tako neke čudnovate slike i misli.

PERSIDA: Znam, znam, dragi moj; takvi su ovi čarobni verenički dani!

SAVA SAVIĆ: Zbogom! (Poljubi joj ruku). Kako mi je teško da se rastanem, kao da neću za po sata opet biti kraj vas? Ali, valja stegnuti srce kad je čovek u državnoj službi. Pozdravite moga šuraka, gospodina ministra, i recite jedno zbogom vašem vereniku, sekretaru ministarstva prve klase. Ne zaboravite, prve klase. Zbogom!

PERSIDA: Zbogom! (Prati ga do vrata držeći ga za ruku).

SAVA SAVIĆ: (Ode).

1.6.2. 2. PERSIDA, SAMA

PERSIDA: (Otrči do prozora i gleda za njim mašući rukom). Moram mu verovati do slovca, ovaj me čovek silno voli. I kako on to samo ume poetski da iskaže svoju ljubav. „Recite jedno slatko zbogom vašem vereniku, sekretaru ministarstva prve klase!“ Čista poezija! Pa onda, kako mu je teško rastati se od mene; jednako bi gledao u moje oči, u mene, u moju kosu! Kazala sam mu da sam tri godine mlađa od njega, a on rekao: „Vrlo dobro, odlično, zar je ikad Bog stvorio dvoje koji tako zgodno pristaju jedno za drugo“. Možda mi po gdegod i laska, ali to mi godi! Izgleda mi kao da sanjam neki slatki san, iz davnih, davnih vremena, kad mi govori: „Moj anđele, moja srećo, moj golube, moja zvezdo!“ On veli da ja i ne govorim, da ovo nisu reči što ih ja izgovaram, on veli da ja gučem! To mi nije još niko u životu rekao, kako je to lepo! Ja gučem, kako je to nežno, kako je to slatko! Zavući ću se u sobu, zaključaću se da me ko ne uznemirava i sanjaću, sanjaću… (Odlazeći). Ja gučem, Bože moj, ja gučem! (Ode desno).

1.6.3. 3. MINISTAR I DRAGINJA

MINISTAR: (Dolazi iz vrata levo i dovodi Draginju za ruku). Odi, odi, mazo moja! Odi, sedi ovde da razgovaramo. (Sedne i privuče je kraj sebe). Ko bi to rekao, a? I to je kod tebe već ozbiljna stvar kad se nisi stidela ni samome ocu da kažeš, jer to se obično krije od roditelja.

DRAGINJA: Ja sam vas, oče, molila najpre za oproštenje. Ja priznajem da je to malo i suviše slobode od mene, ali vi ste mi uvek govorili da budem prema vama iskrena i da ne krijem ništa od vas.

MINISTAR: No, no, no, ne kažem da si trebala tajiti. Bolje je, bolje je što si mi rekla, i kamo da si mi još ranije kazala, ja bih možda našao puta ili da zadovoljim tvoje osećaje ili da te od njih izlečim, što bi mnogo bolje bilo. Ovako…

DRAGINJA: (Prestravljena). Ovako?

MINISTAR: Ovako, ne mogu reći da si me stavila u vrlo zgodan položaj. Ti si već odrasla devojka i dosta si pametna te i sama vidiš tu nezgodu… i, kako da ti kažem, ta da, ti to i sama uviđaš.

DRAGINJA: Ja ne uviđam, oče!

MINISTAR: E, ne uviđaš?! Pa čitaš li ti njegove novine?

DRAGINJA: Ne!

MINISTAR: Nemoj ih ni čitati! Ali, vidiš, on je urednik jednoga lista u kome piše članke pod potpisom. Među tim člancima su najčešći oni koji napadaju mene. On mene naziva čovekom bez duše, bez karaktera, nevaljalcem, prodanim tipom i prosuo je na mene čitav rečnik pogrda i kleveta, Lepo, to je njegova stvar, ali… pošto mi je pred javnošću oduzeo obraz i čast, on hoće da mi oduzme i dete, a to više nije njegova stvar.

DRAGINJA: (Nesrećna). Oh, Bože moj!

MINISTAR: I ti, dete moje, ako nemaš dovoljno razuma da to vidiš, moraćeš imati dovoljno srca za tvoga oca, ako ga još voliš.

DRAGINJA: (Padne mu na grudi plačući). Volim vas, oče… pojmim i uviđam!

MINISTAR: (Drži joj glavu). Ali, razume se, ako se ima dobre volje, iz svake, pa ma i iz najteže situacije, može se naći izlaz.

DRAGINJA: (Obraća pažnju).

MINISTAR: Ja priznajem da je to darovit mladić, to sam ti već i ranije rekao. Ako je još i uviđavan, ako je razuman, ako te toliko voli… toliko bar koliko ti njega… jer, ja ću mu morati postaviti izvesne zahteve, i ako ne pristane, onda…

DRAGINJA: Onda?

MINISTAR: No pa šta bi htela više od mene: pristao sam da ga primim, da razgovaramo.

DRAGINJA: On će doći, oče, doći će još danas, ali… dragi oče, ja se bojim, vi ćete mu postaviti zahteve na koje on neće moći i neće hteti pristati… ja se bojim…

MINISTAR: (Milujući je). Očevo je srce mnogo šire no što često deca misle. Učiniću ja za svoje jedinče sve, sem onoga što je nemoguće, Ako ipak ne uspem, ti nećeš imati prava na mene da zažališ.

DRAGINJA: Ali budite, molim vas, što popustljiviji.

MINISTAR: Uljice jedna! Zar ti ne znaš da ću još više učiniti, no što ti mogu unapred obećati (Napolju larma, čuje ste ženski glas: „Ja moram sa g. ministrom govoriti!“).

1.6.4. 4. MOMAK, PREĐAŠNJI

MOMAK: Jedna žena želi da je primite.

MINISTAR: Rekao sam, neću danas kod kuće primati; sutra u ministarstvu.

MOMAK: Rekao sam joj, ali ona hoće silom, veli, mora sa vama govoriti, važno je, tiče se vas!

MINISTAR: (Mrzovoljno). Hm! Dobro, idi Draginja i nemoj ništa brinuti, Idi, idi, čedo! (Poljubi je).

DRAGINJA: (Poljubi mu ruku i ide).

MINISTAR: (Momku). Neka uđe.

MOMAK: (Ode).

1.6.5. 5. MINISTAR, SAVETA

MINISTAR: (Pripali cigaru, šetajući duboko zamišljen).

SAVETA: (Naglo uđe). Dobar dan želim!

MINISTAR: Dobar dan želim!

SAVETA: (Malo uplašeno). Vi ste, ovaj… je l’ te… naravno… vi ste… dabogme, gospodin ministar?

MINISTAR: Da ja sam! Izvol’te sedite, gospođo! Vi ste uzbuđeni, kako vidim. Izvol’te sedite!

SAVETA: Blagodarim! Nisam vam ja došla da sedim, niti mi je do sedenja, već mi je do moje nevolje i do moje nesreće kakvu do sada ljudi nisu čuli ni ti videli! Jaoj, nesrećnoj meni, ako znate šta je pravda, ako znate šta je greh, nemojte me unesrećiti, nemojte me ostaviti na sokaku, nemojte me… imate decu, pa će na njih pasti greh, ona će ispaštati.

MINISTAR: Ali ja vas ne razumem, ni rečce ne razumem. Vi imate nešto da mi kažete, je l’ te?

SAVETA: Jest, imam da vam kažem. Nisam ni došla da ćutim nego da vam kažem, da govorim da me ceo svet čuje, da me i sam Bog čuje.

MINISTAR: No, pa izvol’te sedite i recite mi sve po redu šta želite?

SAVETA: (Ne sedajući). Jest, da vam kažem! Može biti da i vi ne znate, može biti i vas je lagao, nesrećnik jedan!

MINISTAR: Ali ko?

SAVETA: On — vaš zet. Jest, jest, gospodine ministre, to sam došla da vam kažem: da je vaš budući zet laža! On prosi vašu sestru, a ima živu ženu. Jeste li to čuli koji put otkad je sveta i veka? Da se čovek prekrsti i levom i desnom!

MINISTAR: Ali, gospođo!…

SAVETA: Jest, jest, gospodine ministre, ima živu ženu. Ja sam, ja sam, gospodine moj, njegova žena.

MINISTAR: (Uzbuđen). Da se ne varate, gospođo?…

SAVETA: Ne varam se, kamo sreća da se varam. Ja sam, gospodine, i s misli i s personom njegova žena, Jaoj meni nesrećnici, jadne mi moje misli, a još jadnija moja persona… Ne bilo ga, da Bog da! Pa vas molim, kao što se Bog moli, ne dajte, ne gazite bar vi u greh, ne ostavljajte me pod starost na sokaku!…

MINISTAR: (Uzdržavajući se od uzbuđenja). Hvala vam, gospođo, što ste me obavestili, da mogu laži skinuti obrazinu. Ne bojte se, budite mirni, ja sam najmanje hotimično pomagao njegovim lažima.

SAVETA: Ono, ja volim da je moj muž u većoj klasi i da je veći činovnik ali, ako je to red u Srbiji da činovnik što veću klasu ima, to i po jednu ženu više, onda naravno, džaba mu i te klase. Hvala vam i na klasi!

MINISTAR: Možete, gospođo, ići bez brige. Hvala što ste za vremena došli da me obavestite. Ja ću već učiniti šta treba i vi nećete izgubiti muža!

SAVETA: Kakva sam takva sam, gospodine, ali kad sam mu bila dosad dobra… Jaoj, proklet bio majci i ovog i onog sveta! Zbogom, gospodine, pa ne dajte; zbogom! (Ode).

MINISTAR: (Ispraćajući je). Zbogom!

1.6.6. 6. MINISTAR, MOMAK

MINISTAR: (Sam). Ovo je već treći put kako mi ta Persida s njenim udadbama pravi komedije. (Zvoni).

MOMAK: Zapovedajte…

MINISTAR: Zovite moju sestru ovamo.

MOMAK: (Odlazi u desnu sobu).

MINISTAR: (Sam). I još me tera da mu izradim kod ministra finansije prelazak u Ministarstvo, za sekretara prve klase. I malo te nisam to i učinio. (Momak se vraća i odlazi).

1.6.7. 7. MINISTAR I PERSIDA

PERSIDA: Ti me zoveš?

MINISTAR: Ti si, je li, izabrala sebi zaručnika?

PERSIDA: Jesam.

MINISTAR: I juče si mi ga predstavila i govorila mi da mu izradim premeštaj i unapređenje u Ministarstvu?

PERSIDA: A ti si mi dao reč da ćeš to i učiniti.

MINISTAR: Reci mi, je l’ te on to naučio da od mene zahtevaš?

PERSIDA: Da… upravo, zajedno smo to mislili, jer ja ni sama ne bih želela da budem đumrukdžika. Ti si mi uvek govorio: „Sestro, ti si premašila godine u kojima devojke mogu birati, te ćeš sad morati da se zadovoljiš kakvim običnim manjim činovnikom, a moja je briga da mu stvorim bolji položaj“! Zar mi nisi ostavio odrešene ruke da sama izaberem sebi druga

MINISTAR: Jesam!

PERSIDA: Otkud onda to čudno pitanje?

MINISTAR: Pitam te, jer bih želeo da mi kažeš: je l’ te tvoj zaručnik terao da me goniš, još pre svadbe da ga unapredim?

PERSIDA: No pa da, pre svadbe, jer on je rad…

MINISTAR: Dosta, sad mi je sve jasno. Dakle, slušaj, Persida. Tvoj verenik se zove?…

PERSIDA: Sava Savić!

MINISTAR: Sava Savić je gadan i podao lažov, njegova je namera da dobije unapređenje pre svadbe pa da se ne ženi.

PERSIDA: (Iznenađena). Ali to nije moguće?

MINISTAR: Moguće je, jer Sava Savić ne bi mogao ni po zakonu da se ženi.

PERSIDA: Ali on je punoletan.

MINISTAR: To znam, ali on ne bi mogao da se ženi s toga što je ženjen, što ima živu ženu koja je malo pre sa mnom razgovarala.

PERSIDA: (Očajno cikne). Ah! (Klone na stolicu). To je strašno, to je užasno. Ženjen, ženjen, je li moguće? Ah, ah, ah!

MINISTAR: Budi mirna.

PERSIDA: Ja sam dakle prevarena, ja sam ismejana! (Udari u histeričan plač).

1.6.8. 8. SAVA SAVIĆ, PREĐAŠNJI

SAVA SAVIĆ: Dobar dan želim!

PERSIDA: (Skoči kao tigrica i poleti na njega). On! On!

MINISTAR: (Zaustavlja je). Pst, Persida!

PERSIDA: Pusti me da mu iskopam oči! (Poleti opet).

MINISTAR: Ali, Persida! (Zadrži je). Budi mirna! (Savi Saviću). Gospodine, ja pojmim da se na razne načine može teći protekcija, ali način koji ste vi izabrali, nečuven je i besprimerno drzak. Komedija, kojom ste hteli da kompromitujete ovu kuću, od bezbrojnih je posledica i verujte da će one vama prvo nahuditi.

SAVA SAVIĆ: (Zaprepašćen, zbunjen, dobio grč u vilicama ). A… a… ali?

MINISTAR: Nemojte pokušavati da se pravdate, jer bi tako vašu drskost smatrao i kao bezobrazluk i tada bi se drukče ophodio sa vama.

SAVA SAVIĆ: (Kao pre).

PERSIDA: Juh, juh, juh, i on još govori! (Hoće da poleti na njega).

MINISTAR: (Opominjući je). Persida! Nemoj da činiš ono što ti ne priliči. Idi, idi, idi, u svoju sobu, ostavi me na samo sa ovim gospodinom.

PERSIDA: (Brani se).

MINISTAR: Idi kad ti kažem! (Prati je do vrata).

PERSIDA: (Odlazeći). Juh, juh, juh! (Ode).

1.6.9. 9. MINISTAR, SAVA SAVIĆ

MINISTAR: (Vrativši se). Gospodine, vi valjda pojmite da nemate šta više čekati u ovoj kući.

SAVA SAVIĆ: (Pribrao se malo). Ali… molim… objasnite!

MINISTAR: Nema šta da vam se objašnjava. Vaša je žena bila malo čas ovde i sa suzama u očima molila me i preklinjala da ne padnem u greh i da vam ne dozvolim pored žive žene prositi moju sestru…

SAVA SAVIĆ: (Zgranut i iznenađen, ispušta šešir). Moja žena?!!!

MINISTAR: Ja ne tražim nikako vaše pravdanje i vama je sada valjda jasno da nemate šta više da očekujete u ovoj kući. (Odlazi levo).

1.6.10. 10. SAVA SAVIĆ, SAM

SAVA SAVIĆ: (Sam stoji nepomičan i zgranut; najzad, posle izvesne pauze, drekne). Sava Saviću, šta je to s tobom? (Opet ućuti kao da čeka odgovor, pa kad ne dobije, on sam sebi odgovara). Sava Saviću, ti si propao! (Osvrće se levo i desno pa spazi šešir na podu i diže ga, brišući ga rukom). Bože moj, još ja kupio nov šešir, ona mi je rekla da mi onaj stari ne stoji dobro. (Meće šešir na glavu). Moja žena! Moja žena bila ovde i razgovarala sa gospodinom ministrom: molila ga da mi ne da gospođicu Persidu, jer ću onda ostaviti nju na sokaku. Moja žena? Ama zar sam ja oženjen? Nisam, brate, tako mi svega na svetu! Istina, prosio sam pet šest puta do sada, ali je to sve pokvareno, nisam se nijedanput ženio, nisam ni sada, Boga mi! Ja se zaklinjem da nisam, i ja čikam, ja pozivam sve žene na svetu neka slobodno kažu, jesam li ja muž ma kojoj od njih? Izvolite, molim vas kažite, jer ja se ne sećam da sam čiji muž!

1.6.11. 11. SAVA, SAVIĆ, MOMAK

SAVA SAVIĆ: (Poleti momku u susret čim ovaj naiđe). Stanite! Vi me morate čuti! Oni vele da je moja žena bila ovde?

MOMAK: Jeste, bila je jedna žena.

SAVA SAVIĆ: A, dakle, bila je? Bila je, dakle, moja žena? To je krasno, to je lepo! Gospođa Savićka, gospođa Save Savića? Je l’ crnomanjasta, je? A plava, je li lepa, je li ružna gospođa Save Savića?

MOMAK: Ništa vam ja ne znam, znam samo to da je bila jedna žena.

SAVA SAVIĆ: Pa kako izgleda ta gospođa, molićemo?

MOMAK: Onako omalena…

SAVA SAVIĆ: Aha, omalena, gospođa Save Savića, omalena. Pa šta još o njoj znate, molim vas?

MOMAK: Ništa više! Znam samo to da sam tu gospođu viđao i jutros kad sam nosio pismo jednom gospodinu u Kosmajsku ulicu.

SAVA SAVIĆ: Aha, Kosmajska ulica? Dakle tamo stanuje gospođa Save Savića?

MOMAK: Da Kosmajska ulica, ali ja više ništa ne znam.

SAVA SAVIĆ: Ne morate ništa ni da znate, jer i ja ništa ne znam. Dakle, omalena, Kosmajska ulica, je l’ te?

MOMAK: To je sve što znam i ništa više, čak ne znam ni da je to vaša žena.

SAVA SAVIĆ: To ne znam ni ja. Ali sad ćemo videti, jesam li ja uopšte čiji muž? Dakle, Kosmajska ulica, broj, broj, molim vas?

MOMAK: Broj 124.

SAVA SAVIĆ: (Odlazi trkom). Kosmajska ulica broj 124.

1.6.12. 12. MOMAK, AĆIM, MANOJLO

MOMAK: (Sam, krsti se). Bože Gospode, kakvih ti nas sve nema na ovome svetu!

AĆIM, MANOJLO: (Jednovremeno gurnu na vrata). Tu je!

MOMAK: Pst! Molim gospodo, gospodin ministar ne prima.

AĆIM: Ali, molim vas…

MANOJLO: Molim vas…

MOMAK: (Odlučio). Gospodin ministar ne prima.

AĆIM: Mi nismo ni došli da uznemirujemo gospodina ministra, mi smo trčali za jednom ženom…

MOMAK: (Za se). Opet ta žena! (Glas). Ona je l’ te iz Kosmajske ulice broj 124?

MANOJLO: Jeste!

MOMAK: Bila je, razgovarala se sa gospodinom ministrom. Kosmajska ulica broj 124, omalena, ali, molim vas, ja ništa više ne znam o toj ženi.

AĆIM, MANOJLO: (Poraženi očajno se gledaju).

1.6.13. 13. SVETISLAV, PREĐAŠNJI

SVETISLAV: (Ulazi naglo i probija se izmeđ Aćima i Manojla).

AĆIM: (Drekne). Gospode Bože! (Ščepa ga za peš od kaputa).

MANOJLO: (Kao gore). Svemogući Bože! (Ščepa ga za drugi peš od kaputa).

SVETISLAV: (Tegleći napred). Ama, puštajte me!

AĆIM: To je zavera, zavera! (Momku). Recite gospodinu ministru da je to zavera!

MANOJLO: Protiv države!

SVETISLAV: Ama puštajte me, zaboga!

MOMAK: Gospodo, mir! Gospodin ministar!

AĆIM, MANOJLO: (Na ove reči puste naglo Svetislava i razbegnu se prestravljeni).

SVETISLAV: Zašto su dolazili ovi ljudi ovde?

MOMAK: A zar ja znam! Vele jure neku ženu, a vidim vas hvataju. Ništa vam ja ovo odjutros ne razumem.

1.6.14. 14. MINISTAR, PREĐAŠNJI

MINISTAR: (Spaziv Svetislava). S kim imam čast?

SVETISLAV: (Klanjajući se). Svetislav Kukić, urednik „Narodnog Prijatelja“.

MINISTAR: A tako… (Mane rukom momku te ovaj odlazi). Nisam vas lično poznavao, vi ste od skora urednik toga lista?

SVETISLAV: Da, od skora, dosadanji je urednik osuđen, pa sam ja primio redakciju.

MINISTAR: (Sedajući). Izvol’te sedite!

SVETISLAV: Blagodarim, gospodine ministre! (Seda).

MINISTAR: (Posle kraće pauze). Hoćete li da u razgovoru budemo kratki i jasni?

SVETISLAV: To bi mi bilo najprijatnije.

MINISTAR: Između mene i vas, mladi gospodine, ma da smo tako udaljeni jedno od drugoga, postoji izvesna veza, postoje… kako da kažem… izvesni osećaji, koji nas gone na ovaj razgovor. Iskreno govoreći, ja se ne radujem što je to tako, ali moja kći hoće da zloupotrebi moju neograničenu ljubav prema njoj i goni me, eto, da sa čovekom koga smatram svojim neprijateljem…

SVETISLAV: Dozvolite, gospodine ministre, da odmah učinim jednu ispravku. Ne razumem na osnovu čega me oglašavate svojim neprijateljem?

MINISTAR: Na osnovu… „Narodnog Neprijatelja“.

SVETISLAV: List koji vojuje protiv jednog režima…

MINISTAR: I protiv mene lično.

SVETISLAV: Samo u toliko, u koliko ste i vi predstavnik toga režima, ali to ne znači…

MINISTAR: Da, da, da! Razumem ja to kao frazu, ali primenite vi takav odnos na život, pa ćete videti kako to izgleda, Uzmite baš slučaj radi kojega smo se sastali ja i vi… Eto, primenite teoriju na taj slučaj, pa ćete videti kako to izgleda.

SVETISLAV: Ja ne vidim…

MINISTAR: Ja ću vam reći. Kada bi naš slučaj povoljno rešili, kada bih ja pristao da ugodim osećajima moje kćeri, to bi značilo da bih ja morao primiti pod svoj krov, za svoj sto, svoga neprijatelja.

SVETISLAV: Da, ako vi ostajete pri tome da svoga protivnika nazivate neprijateljem.

MINISTAR: Pa kako se u vašem rečniku zove protivnik koji tako drsko, tako s bezočno nasrće na jednoga čoveka?

SVETISLAV: Zove se dobar novinar, ako se ne služi klevetom, a ja to, gospodine ministre, u svojim napisima protivu vas nikad nisam činio.

MINISTAR: Recimo da niste, ali ako sam ja onakav kakvim me vi u svome listu pravite, onda vi, mladiću, ne možete imati nikad ljubavi za mene, a dozvolite — biti muž moje kćeri, jedinoga moga deteta, a nemati ljubavi i za mene ili bar nemati poštovanja…

SVETISLAV: Pardon, gospodine ministre, ja ipak ne mislim tako. Meni moj položaj ni jednoga trenutka ne bi smetao da u vama poštujem oca moje zaručnice, ili, recimo, moje žene, a da ne poštujem političara s kojim se ne slažem, Ili, ako hoćete čak; ja sam kadar da poštujem i političara s kojim se ne slažem, ako je to samo uverenje koje nas rastavlja.

MINISTAR: Mi stariji možda to nismo kadri. Ja ne umem da se izmirim sa takvim položajem, meni to izgleda teorijski ispravan, ali u istini lažan položaj; ja ću te grditi kao ministra, kao političara, a poštovaću te kao čoveka. Napišete u listu: „Vi ste nevaljali, vi ste upropastili ovu zemlju!“ Pa onda dođete uveče na večeru i za stolom mi kažete: „Ono sam ja, znate, napisao o vama kao političaru, a vas kao oca poštujem!“ E, pa dozvolite da to ne ide!

SVETISLAV: Ja ne vidim kako bi se ti odnosi dali drukče udesiti?

MINISTAR: Ja vidim, i toga radi sam baš i želeo današnji naš sastanak, mislio sam da vam učinim izvesne predloge.

SVETISLAV: Saslušaću ih rado, gospodine ministre.

MINISTAR: Vi ste mlad čovek i nesumnjivo darovit dečko. U državnoj službi, kad bih vam ja bio roditelj, vi bi pravili lepu karijeru, i na taj bi se način odužili ljubavi koju moja kći ima za vas. Na toj bi osnovi mogli da razgovaramo.

SVETISLAV: (Odlučno). Na toj osnovi ne bi mogli ni da počnemo razgovor!

MINISTAR: Pa lepo, kako ste vi drugače mislili? Da ja valjda dam ostavku na ministarski položaj i da me angažujete za saradnika svoga lista?

SVETISLAV: (Smešeći se). To ne!

MINISTAR: Nego?

SVETISLAV: : Mislio sam, da ćete vi hteti odvojiti pitanje odnosa mojih i vaših i to dvoje ne vezivati jedno za drugo. Mislio sam daleko ćete biti od svakih ponuda koje me unižavaju…

MINISTAR: Oho, vi ste prešli već na krupnije fraze. (Ustane). Mene je moja kći uveravala da vi nju volite tako odano kao što ona vas voli, i ja sam imao sva prava jednoga roditelja da se o njenoj sreći brinem.

SVETISLAV: Vaša vas je gospođica kći uveravala o onome što je sušta istina.

MINISTAR: I vi niste kadri ni njoj da učinite ono što ne bi meni?

SVETISLAV: Ja nisam kadar da učinim tu nepravdu gospođici. Ja nisam rad da gospođicu, koja veruje u stalnost mojih osećaja, uverim o mojoj nestalnosti… I kamo sreća kada bi baš vi, gospodine ministre, prihvatili čoveka koji neće da je nevaljalac, no što mu nudite da to bude.

MINISTAR: Pokušali smo, ali izgleda da se ne možemo sporazumeti. (Drugim tonom). Ja računam da sam imao posla sa mladim, poštenim čovekom, i da će ovaj razgovor ostati među nama.

SVETISLAV: Molim!

MINISTAR: A, šta velite… Kako da ovaj razgovor saopštim Draginji?

SVETISLAV: Od reči do reči, ona će me razumeti.

MINISTAR: Gle, vi ste još kadri verovati, da bih joj ja drugače, a ne od reči do reči mogao saopštiti. Ali, neka bi stvar bila do kraja na čisto izvedena, zvaću je ovde i pred vama joj sve kazati. Mislim da je to bolje.

SVETISLAV: Kako god vi nalazite za shodno.

MINISTAR: (Kod levih vrata). Draginja, Draginja! A, gle, obešenice jedna! Ti si dakle ovde, kraj vrata? Dakle, i to znaš? Odi, odi ovamo! (Izvede je za ruku).

1.6.15. 15. MINISTAR, SVETISLAV, DRAGINJA

MINISTAR: Ti si verovatno prisluškivala naš razgovor, pa ipak hoću da ti ovde, u prisustvu gospodinovom, kažem, šta smo postigli.

DRAGINJA: (Postiđeno gleda u zemlju).

MINISTAR: Učinio sam sve, što sam bio dužan i što sam mogao kao roditelj, kao što sam ti bio obećao, ali… (Slegne ramenima).

DRAGINJA: (Svetislavu). Vi niste pristali?

SVETISLAV: Ni na šta što bi me pred mojom savešću i u vašim očima unizilo.

DRAGINJA: (Pogledajući prekorio oca). A zar je moj otac tako što mogao i zahtevati?

MINISTAR: (Uzimajući je za ruku). Tvoj je otac, sine, zahtevao da vas oboje može podjednako voleti.

SVETISLAV: (Upada). A da bi to moglo biti, uslov je da ja budem nevaljao i nečastan čovek.

DRAGINJA: Bože!

MINISTAR: Pa vi ste, čujte, počeli da me optužujete pred mojom ćerkom.

SVETISLAV: Ne to, ali vi morate dozvoliti da se pred gospođicom opravdam.

DRAGINJA: Oče, to znači vi niste bili popustljivi?

MINISTAR: Ja… ja ne znam šta je to u čemu bih ja imao da popustim.

SVETISLAV: Samo to, verujte, da se izmirite sa mogućnošću da i politički protivnici mogu biti lični prijatelji i međusobno se poštovati.

DRAGINJA: (Mazno). Oče!

MINISTAR: (Svetislavu). A vi… dabome… vi da ostanete uporno pri svome?

SVETISLAV: Ja ne vidim šta je to, šta bih ja mogao učiniti.

MINISTAR: Pa, eto… kad bi bar pristali da ne potpisujete list kao urednik… bar to!… Ostani i dalje tamo, piši, grdi me, ali bar nemoj ti da budeš urednik, eto toliko bar!

DRAGINJA: Svetislave!

SVETISLAV: Na to bih mogao samo zato pristati, što sam ja i inače privremeno primio redakciju kad je uhapšen dosadašnji urednik. Ali i to tek onda kad budemo našli urednika…

DRAGINJA: (Ocu). No, eto?

MINISTAR: (Smejući se). A da me dotle grdiš pod potpisom?

SVETISLAV: (Kao gore). Sad u toliko jače, da ne bi moji prijatelji rekli da sam prevrnuo kabanicu.

MINISTAR: Vrlo lepi izgledi za mene. Eto, eto, eto na šta sve roditelj mora da pristane za ljubav deteta.

DRAGINJA: Hvala, oče! (Ljubi mu ruku, a i Svetislav).

MINISTAR: Učinio sam i suviše za tvoju sreću. Odsad moja policija kad bude tražila da uhapsi ovoga opozicionara, ja ću joj reći: „Idite ministrovoj kući, tamo je!“

SVETISLAV: Ne samo to, oče, ako dopustite da vas tako nazovem, već ću ovde, u vašoj kući, i članke pisati!

MINISTAR: A, to nećeš! Hvala lepo! Idi u redakciju pa ih piši.

SVETISLAV: I tako ja imam dve roditeljske kuće, ali ni u jednoj ne smem da pišem. Ovde mi zabranjuju, a u onoj drugoj me hapse…

MINISTAR I DRAGINJA: Hapse?

SVETISLAV: Da, ja sad pravo iz hapse idem. Moj otac, koji je dolazio k vama i molio vas za premeštaj u Beograd, saznao je da sam počeo jedan članak protiv vas i zaključao me da ne bi članak svršio, bar dok on ne dobije premeštaj…

MINISTAR: Dolazio k meni… tražio premeštaju… To će valjda biti onaj Kukić predsednik suda?

SVETISLAV: Da… i možete misliti kakav je sada paničan strah u kući, jer sam ja pobegao iz zatvora.

MINISTAR: No, mogu misliti!

SVETISLAV: U kući je sad čitav vašar. Oni sanjaju o propasti koju ću im ja doneti svojim dolaskom k vama, oni su tamo sad očajni i ubiveni. I kad bih smeo da vas zamolim… bilo bi to vrlo zanimljivo iznenađenje…

MINISTAR: Šta?

SVETISLAV: Kad bi mi učinili da pođemo zajedno odavde, da im objasnimo moju proševinu.

MINISTAR: (Nećka se). Nije mi baš najzgodnije…

DRAGINJA: I?

SVETISLAV: (Skole ga). Da idemo, oče, da idemo!

MINISTAR: Eto, eto, sam sam sebi napravio da ostanem u manjini u svojoj rođenoj kući. (Svetislavu). Priznaćeš mi valjda koji put u zaslugu što se većini pokoravam.

SVETISLAV: Ja vam već priznajem to!

MINISTAR: E, onda hajdemo!

SVETISLAV: I?

DRAGINJA: (Ljube ga u ruku).

ZAVESA

1.7. Peti čin

Soba iz prvog čina.

1.7.1. 1. SAVETA, AĆIM

MANOJLO: (Sedi levo na mipderluku, vezala glavu i metula dve kriške krompira na slepe oči. Aćim sedi desno na stolici i gleda kroz prozor. Očajan, šišteći diše).

MANOJLO: (Stoji između njih i pogleda čas jedno čas drugo. Posle izvesne pauze, blago i mireći). Aćime, progovori!…

AĆIM: (Mane rukom, kao da bih hteo reći: „Okani me se“).

MANOJLO: (Posle izvesne pauze). Saveta, progovori!

SAVETA: (Kao Aćim).

MANOJLO: Pa jedno mora progovoriti, ne možete tako celoga života!

AĆIM: (Naglo se okrene, jetko). Ama šta da progovorim, šta, kad mi sam jed teče iz usta. (Ućuti, ždere se u sebi, pa opet nastavlja). Šta da progovorim, ’ajde, reci mi, šta da progovorim? Manj ako ’oćeš da ti pričam kako će me isterati iz službe… i kako ću morati nanovo da počnem od praktikanta. Eto, to je sve što mogu ja da progovorim.

MANOJLO: Bože, Aćime, ti pa praktikant?

AĆIM: Nego šta. Kad te isteraju iz službe na ulicu. A ona… (Pokazuje na Savetu). koja je sve to napravila, ništa, ni luk jela ni luk mirisala… Bole je glava, vezala krompire na slepoočnice, a što sam ja upropašćen… to ništa.

SAVETA: I ti još smeš da govoriš, još imaš obraza da govoriš! Ja napravila, a, je li, ja? Jesam li ja bila mladoženja, jesam li ja prosila devojku kod žive žene? Ju, ju, ju, mesto da se sakrije u zemlju od stida i srama, on još govori! Nije te stid u oči da me pogledaš?

MANOJLO: Ali, zaboga, progovorite koju dobru reč. To je sve bilo pa prošlo!

SAVETA: Jeste, prošlo! Đavola bi prošlo da nisam ja pohitala, prošlo bi jeste, ali bi gospodin do sad imao drugu ženu, a ja bi bila na sokaku. Eto kako bi prošlo…

AĆIM: I ovako smo na sokaku. Da si bar počekala malo, da vidimo da nije kakva pogreška.

MANOJLO: Ne može drukčije biti, mora da je to kakva pogreška.

AĆIM: (Ustane i prilazi Saveti). Dabogme!… A ti da si bar pričekala malo da pripitaš, nego du!… pa kod ministra. Pa nije ti dosta bilo što si sama pošla, nego si još povela i tvoga slatkog sina. Ti si ga pustila, ti! Vi ste se dogovorili da me upropastiti, zaverili ste se i najpre si ti otišla pa si me oblagala tamo, pa onda si njega poslala. I ko zna šta taj tamo kuva…

MANOJLO: „Tečete zvanja i položaje!“

AĆIM: Poslala njega, a ti se lepo vratila kući i… eto, zabolela te glava pa metla krompire! Ja bih metnuo bundeve na glavu, da sam ovoliku komediju napravio.

SAVETA: Ama zar ja napravila, je li? Jaoj, makni se, čoveče, s mesta, nikad se majci ne maknuo da Bog da! Ja, je li? Još ćeš reći da sam te ja terala da prosiš ministrovu sestru. Bre, sram te bilo, turčine jedan! Ti nisi kršten, ti si nečastivi! I ja još govorim s njim, teško meni! (Diže se i plačući ode).

1.7.2. 2. MANOJLO, AĆIM

MANOJLO: (Posle poduže pauze). E, brate, sad smo sami: kaži bar meni iskreno, šta si ti tamo kod ministra zamesio? Ti si morao tamo nešto zamesiti!

AĆIM: Ama nisam po Bogu ljudi, nisam ništa zamesio! I šta sam mogao zamesiti?

MANOJLO: Pa onako velim…

AĆIM: Ama nisam, razumeš li?

MANOJLO: E, pa dobro, šta je ovo?

AĆIM: Napast! Je si li čuo koji put šta je to napast?

MANOJLO: Jesam!

AĆIM: Eto, to ti je napast!

MANOJLO: Jest, napast!

AĆIM: I kako je sve lepo svršeno, i kako bi sve lepo bilo svršeno, unapređenje i radost u kući i drugi život i sve, ali dođe iznenada napast, dočepa me za grlo i dreknu: E, nećeš, Aćime, ne dam!

MANOJLO: Ne da, bogme!

AĆIM: Ne da, dabome, ali zašto, zašto pitam ja tebe?

MANOJLO: Pa… slušaj, Aćime, kad se zrelo razmisli, ti si ipak nešto zamesio tamo

AĆIM: Opet on! Ama po bogu brate, imaš li ti uši da me čuješ? (Dere se). Nisam zamesio! Nisam imao zašta, baš i da sam hteo zamesiti. Nisam! (Viče mu naizmenično čas na levo čas na desno uho). Nisam! Je l’ razumeš sad?

MANOJLO: Razumem, kako da ne razumem. (Zamisli se).

AĆIM: (Posle izvesne pauze). Manojlo!

MANOJLO: Šta je?

AĆIM: (Rasejano). Eto, hteo sam nešto da ti kažem pa sam zaboravio… Svet će mi se smejati, Manojlo. Ostavi što ću izgubiti službu, ali svet će mi se smejati.

MANOJLO: Hoće!

AĆIM: Hoće, dabogme da hoće! Pući će glas po svetu, da sam hteo dva put da se ženim, pa će deca pružati prst na mene, trčaće ih po dvadeset i trideset za mnom i vikaće: Turčin, Turčin!…

MANOJLO: Hoće!

AĆIM: Hoće, dabogme da hoće! Pa će mi se smejati i sami moji praktikanti. Crtaće me sa čalmom, po duvaru, po zidovima… i tamo gde naš svet obično crta… znaš već! I izdevaće mi razna imena; nazvaće me možda Mehmed ili Mustafa. Zamisli, Manojlo, brate, ja da se zovem Mustafa!…

MANOJLO: (Brižno). Tako će te zvati.

AĆIM: Tako, dabogme da će me tako zvati. E, pa reci sam, kuda ću od bruke i sramote pod ovim sedim vlasima! Pa još ako me dohvate oni novinarčići, pa krupnim slovima…

MANOJLO: (Posle razmišljanja). Hoće!

AĆIM: Hoće, dabogme da hoće! Propao sam, propao sam, moj Manojlo, kao niko moj! Bar da sam dete zbrinuo, nego i to. Onako je krasan čovek prosio, položio lepo advokatski ispit a — ti si ga odbio.

MANOJLO: Eto ti sad! Nisam valjda ja?

AĆIM: Pa nisi ti, al’ ti si mu kazao.

MANOJLO: Ama, pa jest, al’ vi ste mi rekli da mu kažem.

AĆIM: Jeste, mi smo ti rekli, al’ mu ti nisi kazao lepim načinom.

MANOJLO: (Gunđa). Pa jest, sad ja…

AĆIM: I sad… dabogme, ko će je sad, posle ove bruke, prositi. Moraću makar za koga da je dam.

MANOJLO: Moraćeš!

AĆIM: Dabome da ću morati, kad si ti makar kako kazao čoveku. Bolje je bilo da mu nismo još rekli, ali, ti hoćeš.

MANOJLO: Eto, sad opet ja! Pa jeste li vi pobegli, a mene ostavili da mu kažem?

AĆIM: Pa jeste. Ali što nisi i ti pobegao, pa onda ne bi niko kazao čoveku! Ovako… propali smo… sasvim smo propali. I tek ćemo propasti, moj Manojlo, dok samo bude pečen onaj kolač što ga sad moj sin mesi tamo! (Šeta zamišljeno i razmišlja). Ne znam šta da počnem, ni kako da počnem. Nisam dovoljno pametan, a nisi ni ti, Manojlo.

MANOJLO: Nisam!

AĆIM: Nisi, dabogme da nisi! Jer ti da si pametan, ti bi mi rekao: Aćime, brate, ovako i ovako da uradiš.

MANOJLO: Ama rekao bih ja tebi: Aćime, brate, ovako i ovako da uradiš, samo da ti nisi zamesio tamo kod ministra.

AĆIM: Eto ga opet! Po Bogu, brate, ako bolje razumeš turkestanski, turkestanski da ti govorim: Nisam ništa zamesio!…

MANOJLO: Verujem ti ja, samo ne umem da te savetujem. Manj… (Razmišlja).

AĆIM: Šta misliš?

MANOJLO: Ne umem da te savetujem.

AĆIM: Slušaj, Manojlo! Recimo: ja sam propao, i recimo: tako mi je bilo suđeno. Dobro, od sudbine se ne može pobeći! Ali, brate, ako možemo bar ovo dete nekako da spasemo.

MANOJLO: Al’ kako?

AĆIM: Kad bi našli gospodina Mladena?…

MANOJLO: On je rekao: doći će da kaže zbogom.

AĆIM: Znam da će doći, ali s kim će da razgovara ovde? Julka se zavukla u sobu i plače. Saveta vezala krompire, a s tobom da razgovara — ti bi mu opet bio kadar što naopako reći.

MANOJLO: (Buni se).

AĆIM: Nego ja velim, da mi njega potražimo.

MANOJLO: Ama da l’ je to baš zgodno?

AĆIM: Nećemo ga potražiti tako da on primeti, nego onako šetaćemo oko hotela gde je odseo, pa kad on slučajno naiđe, a ti kad ga vidiš, reci: „O, o, gle… kakav slučaj!“ A ja ću reći: „Baš dobro te vas nađoh, recite vi Boga vam, meni, šta vam je ovaj Manojlo jutros natrućao“.

MANOJLO: (Buni se). E, pa brate…

AĆIM: Pa moraću tako iz daleka da počnem, a posle već, kad uđemo malo u razgovor, ja ću objasniti, da ti imaš po koji put običaj da govoriš razne gluposti.

MANOJLO: Pa to će izići da sam ja čovek bez pameti!…

AĆIM: E, pa dozvolićeš mi, brate, da je meni preče da spasavam moje dete, nego da vodim računa o tvojoj pameti. Nego ’ajdmo, šta znaš, može bar to da mi pođe za rukom kad je sve drugo propalo, ’Ajde Manojlo! (Odlaze).

1.7.3. 3. JULKA, SAMA

JULKA: (Dolazi s leva sva uplakana). Dakle zaista sam nesrećna! Možda i zato što sam se brzo obradovala. Mislila sam: Jovanka će mi se smejati, a ona me žali, iskreno me žali, a to mi je gore, sto puta gore! Volela bih kad bi mi se smejala. Al’, ako mi se ne smeje ona, gospodin Mladen će mi se izvesno smejati, bar u duši će mi se smejati i bine sav srećan što smo ga odbili. Uh, sad ga već mrzim! Pa onda tamo, ako se vratimo, — Jocićeva, Zora Pajićeva, Mica Sosićeva, Nada Zlatićeva, i sve devojke, smejaće se glasno, neću moći ni ulicom da prođem. Ne, neću da se vraćam; moliću strica Manojla da ostanem ovde, kod njega, u Beogradu. Nek idu otac i majka, a ja ću ostati i udaću se ma za koga, makar to bio i starkelja sa farbanim brkovima, samo da se udam u Beogradu, samo da mi se ne smeju.

1.7.4. 4. SAVA SAVIĆ, JULKA

SAVA SAVIĆ: (Viče s polja). Kosmajska ulica broj 124! (Ulazi). Dobar dan!

JULKA: Dobar dan želim!

SAVA SAVIĆ: Dakle, molim vas, meni je potrebno jedno objašnjenje… Vi dakle kažete da sam ja vaš muž?

JULKA: (Iznenađena). Ali, gospodine!…

SAVA SAVIĆ: Molim lepo, vi dakle kažete da ste moja žena?

JULKA: Gospodine, dozvolite, vi ste se verovatno pomeli!…

SAVA SAVIĆ: Nisam se ja pomeo. Ovo je Kosmajska ulica broj 124.

JULKA: Ali ipak, ako ste imali šta u ovoj kući, onda ste trebali malo pažljivije da se ponašate.

SAVA SAVIĆ: Pažljivije? Pa lepo, evo ponašaću se pažljivije. Ja sam dakle Sava Savić, đumrukdžija, neženjen.

JULKA: Ja sam Julka Kukićeva, kći Aćima Kukića, predsednika okružnog suda, neudata.

SAVA SAVIĆ: E, pa kad ste vi neudati, a ja neženjen, kako je to ispalo da smo ja i vi muž i žena?

JULKA: (Uvređena). Izvinite, gospodine, ali ja vas potpuno ne razumem. Izvolite sačekati moga oca i razgovorite se sa njime. On će valjda umeti da vam objasni to što ja ne umem. (Ode).

1.7.5. 5. SAVA SAVIĆ, SAM

SAVA SAVIĆ: Pa šta je ovo sad, Sava Saviću? Tu Kosmajska ulica, tu broj 124… tu ženska… i ona kaže da nije moja žena. Pa lepo, onda, ko je moja žena… Ili možda ovde u kući ima još koja ženska glava? Lepo, sešću ovde i čekaću… (Uzima stolicu i seda nasred sobe). … „Ako ste imali što u ovoj kući, onda ste trebali pažljivije da se ponašate“!… A nije ružno ni ovo devojčence, ovo što ište da se pažljivije ponašam… Da je ona kazala da sam njen muž, pa da joj i oprostim!… (Posle kraće pauze uzdahne teško). Ah, Persida, Persida, srećo izgubljena, mal’ mi nisi oči iskopala!

1.7.6. 6. AĆIM, MANOJLO, PREĐAŠNJI

MANOJLO: Nema ga. Znao sam da ga nećemo sresti.

AĆIM: Ne košta nas ništa što smo pokušali. Suđeno je da svi propadnemo pa to ti je…

MANOJLO: (Spazi Savu). Gle, neki gosti! Dobar dan želim!

SAVA SAVIĆ: Dobar dan! (Za sebe). Ovo su muški, ovi me se ne tiču! (Okrene se opet pa svoju stranu ne vodeći računa o njima).

AĆIM: (Manojlu). Ovoga sam viđao u ministrovoj kući. Da nije nešto… pazi dobro šta govoriš.

MANOJLO: (Aćimu). Ne brini! (Glas). A vi ste izvesno došli kakvim poslom?

SAVA SAVIĆ: Razume se da sam došao poslom, i neću se maći odavde dok stvar ne izvedem na čisto.

AĆIM: (Prestravljeno šapće Manojlu). Osećaš li odakle ovaj vetar duva?

MANOJLO: (Kazuje glavom Aćimu da je osetio. Savi). Izvol’te nam dakle reći, gospodine, šta želite?

AĆIM: I čime vas možemo služiti?

SAVA SAVIĆ: Da, gospodo, reći ću vam, ali vi me nećete razumeti ako celu stvar ne počnem iz početka.

AĆIM: Pa izvol’te počnite iz početka.

SAVA SAVIĆ: Sedite, molim vas.

AĆIM, MANOJLO: Hvala! (Sedaju).

SAVA SAVIĆ: Dakle, ovo je u stvari: Ja imam nameru da se ženim. To je namera, koju ja već punih dvadeset godina gajim u sebi. Ali, dozvolite mi najpre da vam se predstavim; ja sam Sava Savić, činovnik. (Ustaje i pruža im ruku).

AĆIM, MANOJLO: (Ustaje i rukuje se). Milo mi je, milo mi je! (Sedaju).

SAVA SAVIĆ: (Seda). Dakle, kao što vam rekoh, ja već punih dvadeset godina imam nameru da se ženim.

AĆIM: To je vrlo lepa namera. A vi ste, rekoste, činovnik?…

SAVA SAVIĆ: Da, upravo đumrukdžija.

AĆIM: A ja sam… upravo… dozvolite mi da vam se predstavim, ja sam Aćim Kukić, predsednik okružnog suda. (Ustaje i pruža mu ruku).

SAVA SAVIĆ: Milo mi je!… (Ustaje i rukuje se. Rukuje se i sa Manojlom, koji smatra da mu je dužnost da se i on rukuje i ne prestavljajući se. Pošto svi sednu). Vi ste, dakle, gospodin Aćim Kukić?

AĆIM: Da!

SAVA SAVIĆ: (Imitujući Julku). „Ja sam Julka Kukić, kći Aćima Kukića, predsednika okružnog suda, neudata“.

AĆIM: (Iznenađen). Ali, molim, šta hoćete time da kažete?

SAVA SAVIĆ: Poznao sam maločas jednu gospođicu, koja mi se tako predstavila.

AĆIM: To je moja kći.

SAVA SAVIĆ: Da, mislio sam. Ja sam već razgovarao s njom. Čim sam je video, pomislio sam: evo moje žene! Ali, razume se, vidim i sam da sam pogrešio što sam sirotu devojku tako napao iz nebuha. Gospođica me je i sama uputila na vas, rekla mi je: pričekajte moga oca pa s njim razgovarajte.

AĆIM: (Manojlu). Ama ovaj kanda navija na Julku? (Glasno). Izvinite, gospodine, ali ja vas dovoljno ne razumem.

SAVA SAVIĆ: Pa ja sam znao da me vi nećete razumeti, ako stvar ne počnem iz početka. Gde sam ono stao?

AĆIM: Rekli ste da vas nećemo razumeti, ako stvar ne počnete iz početka.

MANOJLO: Rekli ste da imate nameru da se ženite! (Tiho, Aćimu). Aćime, ne ispuštaj!

SAVA SAVIĆ: Da, to sam hteo da vam kažem; ja imam nameru da se ženim… Može biti vi ne odobravate ovu moju nameru, jer ko zna kako vi mislite o tome…

AĆIM: O, molim, ja potpuno odobravam vašu nameru; vi ste još u dobrim godinama.

MANOJLO: I u dobrom položaju!…

AĆIM: Dabogme, ali morate i sami priznati, da to nije baš najzgodniji put, što ste se prvo mojoj kćeri obratili. Znate kako je u takvim prilikama, red je najpre s roditeljima razgovarati.

SAVA SAVIĆ: (Za se). Sava Saviću, šta je ovo sad?

MANOJLO: Da, znate, izvol’te vi nama vaše želje kazati, a mi ćemo već s devojkom razgovarati.

SAVA SAVIĆ: (Za se). Da l’ ovo sudbina igra s tobom, Sava Saviću? Uostalom sudbini se ne treba protiviti; tamo su me i onako izbacili iz kuće! Sava Saviću, pruži ruku sreći, koja te čeka (Glasno). Da, zato sam vas ja i pričekao, da razgovaram najpre sa vama.

AĆIM: Ja u načelu nemam protiv… meni je, razume se, devojka za davanje. Samo, razume se, treba i devojku pripitati. Pa onda, voleo bih o tome i sa ženom da se posavetujem.

MANOJLO: Jer, znate, ona je devojčina majka.

SAVA SAVIĆ: Da, razumem ja to!

AĆIM: Ako je po volji, (Diže se). mogli bi preći u ovu sobu pa da se posavetujemo i opširno razgovaramo.

SAVA SAVIĆ: O, molim, molim. (Ustaje i polazi sa njim). Ovo mi je sedma proševina.

AĆIM: (Zastaje Manojlu). Ti ostani, sad ću ti poslati Julku, pa je nagovori! Razumeš (Ode).

1.7.7. 7. MANOJLO, JULKA

MANOJLO: Opet ja! Ali ako, ako se samo detetu može pomoći. A ovu priliku bogme ne treba ispuštati.

JULKA: (Dođe). Vi ste me zvali, čika Manojlo?

MANOJLO: Jest, zvao sam te. Imam s tobom da razgovaram o tvojoj sreći.

JULKA: Ah, ja sam tako nesrećna, čika Manojlo!

MANOJLO: Ama, čekaj, brate, polako… Slušaj šta ću da ti kažem. Ti znaš, dakle, da smo mi i po drugi put ponudili gospodina Mladena, jer prvi put ga nismo sasvim odbili.

JULKA: To nisam znala.

MANOJLO: Da, ponudili smo ga i nije hteo, pa to ti je!

JULKA: (Plače). Nije hteo, dakle nije hteo! Pa što ste ga onda nudili? Što ste me još više sramotili? Sad će se još hvaliti da je on mene odbio, sad će mi se još više smejati.

MANOJLO: Ono, mogao bi ti se i smejati, kad bi ti recimo ostala neudata, ali ti se još uvek možeš udati.

JULKA: Gde? Tamo u palanci, a hvalila sam se da ću se u Beogradu udati.

MANOJLO: Pa ti se možeš i u Beogradu udati.

JULKA: (Zainteresuje se). U Beogradu?

MANOJLO: Zato sam te, vidiš, i zvao da o tome razgovaramo.

JULKA: O, pa govorite, govorite, čika Manojlo! Nije samo što bi Beograd volela, nego za inat, za inat njemu, gospodinu Mladenu, za inat drugaricama, koje bi mi se slatko smejale; za inat bih pošla makar za koga! Ne bih birala, makar za koga!

MANOJLO: Gospodin Mladen će danas doći da nam kaže zbogom, jer on sutra putuje. Ti, ako hoćeš, možeš da ga dočekaš ispod ruke sa tvojim mladoženjom.

JULKA: (Radosno). Ah, to, to bih volela! Slatki čika Manojlo, ’ajde, recite mi, može li to da bude; i kako može da bude?

MANOJLO: Pa kad dođe gospodin Mladen, a ti da mu kažeš: „Gospodine Mladene, ja sam se isprosila, da vam prikažem svoga verenika, taj i taj. Pozdravite sve moje drugarice i recite im da sam se isprosila.“

JULKA: (Obisne se oko vrata Manojlu). Jaoj, slatki čika Manojlo, kažite mi, naučite me, sve ću vas poslušati.

MANOJLO: Dakle, slušaj. Eno ga tamo u sobi sa ocem i majkom jedan gospodin.

JULKA: (Razočarana). Onaj?…

MANOJLO: Koji onaj?

JULKA: Pa onaj što je maločas sa mnom ovde razgovarao.

MANOJLO: Jest taj!

JULKA: Uf!

MANOJLO: E, pa, sinko, bolje je uf, nego uh!… A ako ostaneš neudata uh ćeš kazivati.

JULKA: Al’, taj mi se gospodin ne dopada.

MANOJLO: E, to ti je sad! Pa znaš kako ti je to u životu: gladan čovek, kad mu se izmakne šnicla, mora se zadovoljiti i sa podgrejanim krompirima. Uostalom, on je činovnik, ima dobar položaj, sa službom je ovde u Beogradu.

JULKA: Ali, za Boga, čika Manojlo, on je sa mnom malo čas sve koješta razgovarao.

MANOJLO: Pa može biti, možda se zbunio. Ima ljudi koji sve koješta govore kad se zbune.

JULKA: (Razmišlja). Pa onda…

MANOJLO: Pa onda, brate, vrati se u palanku pa se tamo udaj. Eto, to ti je bolje!

1.7.8. 8. AĆIM, PREĐAŠNJI

AĆIM: (Pojavi se na vratima). Ali, zaboga, Manojlo, ti opet otežeš.

MANOJLO: Ama ne otežem ja, nego oteže ona. Ne može to ni tako tek preko kolena. (Juli). Eto ti sad pa reci ocu, hoćeš li ili nećeš

JULKA: (Još se usteže).

AĆIM: Ako hoćeš…

JULKA: (Odlučno). Samo za inat — hoću!

AĆIM: ’Ajde ovamo! (Uzme je za ruku i odvede).

1.7.9. 9. MANOJLO, JOVANKA

MANOJLO: (Sam). Opet ja! Da pokvarim — ja; da popravim — opet ja! I sad, ako se tamo ne pogode, opet će: ’Ajde, Manojlo, reci ovome gospodinu, da je suviše visoko skočio. Samo tu leži zec, što ovaj sad nije suviše visoko skočio, jer je Aćim zamesio nešto krupno tamo kod ministra. Neka kaže on šta hoće, al’ zamesio je, drukče ne može biti!

JOVANKA: (Dotrči). Oče, oče! Kanda je tamo proševina, je l’ te — tako nešto izgleda?

MANOJLO: Čućeš kad bude vreme da čuješ!

JOVANKA: Al’ molim vas, oče, samo bih nešto volela da znam; zar neće gospodin Mladen uzeti Julku, zar to nije već svršena stvar?

MANOJLO: Svršena je, ali naopako.

JOVANKA: Naopako?

MANOJLO: Odbili su ga. Ja sam mu to baš u oči kazao.

JOVANKA: Vi? A je l’ te, oče, je i mu bilo krivo, je l’ ga bilo žao?

MANOJLO: Pa i nije; izgleda mi kao da je jedva čekao.

JOVANKA: (Ushićena). Je l’ istina? (Hoće da ga poljubi).

MANOJLO: De, šta ti je sad? ’Ajde, ’ajde, ostavi me; moram i ja tamo da pomognem. Ne može se ništa bez mene svršiti kao što valja, (Ode u sobu).

1.7.10. 10. JOVANKA, MLADEN

JOVANKA: (Sama). Bože moj! Da li je to moguće da je jedva dočekao? Ja ne znam, osećam da nije lepo što se tome radujem, pa ipak, eto, radujem se! Ne znam zašto, al’ se radujem!

MLADEN: (Dolazi s polja). Dobar dan želim! Izvinite, obećao sam doći…

JOVANKA: Da kažete zbogom.

MLADEN: Ne, na protiv, da kažem da ću ostati u Beogradu.

JOVANKA: Kako, stalno?

MLADEN: Stalno!

JOVANKA: A… ovaj… Zašto ostajete?

MLADEN: Ponuđen sam i primio sam se za urednika „Narodnog prijatelja“.

JOVANKA: „Narodnog Prijatelja“? A Svetislav?…

MLADEN: On je samo privremeno primio redakciju, dok se ne nađe urednik. Sad je ja primam, a on ostaje saradnik.

JOVANKA: (Za se). Tako sam nesrećna. Sad ne znam šta dalje da ga pitam?

MLADEN: (Za se). Trebalo bi da sam hrabriji. (Glasno). Sad mi je još dragocenije vaše poznanstvo, kad ostajem ovde.

JOVANKA: (Zbunjeno). I meni…

MLADEN: (Ushićen). I vama, je l’ te?

JOVANKA: Ne, nisam htela to da kažem!

MLADEN: A zašto, što se odričete reči koje su bile iskrene?

JOVANKA: Izvinite, ja sam tako zbunjena.

MLADEN: I ja, gospođice, kad god se sretnem s vama. Meni je dobro došao ovaj susret, ja sam ga želeo, a, evo, sad kad je on tu, ja nemam hrabrosti da ga iskoristim.

JOVANKA: Da ga iskoristite?

MLADEN: Da, gospođice! Naš prvi susret to je bio jedan trenutak, ali je taj trenutak ostavio kod mene dubok utisak te me je, između ostalih razloga, i to rukovodilo da se primim uređivanja lista, ne bi li ostao u Beogradu. Ja pre nisam toliko mario za Beograd, bio sam ga sit, al’ od susreta sa vama, verujte, omilio mi je opet.

JOVANKA: (Ćuti).

MLADEN: (Posle izvesne pauze). Vi se, je l’ te, ne srdite zbog moje iskrenosti?

JOVANKA: Ne!

MLADEN: Ja ne bih, verujte, ni umeo drukčiji da budem prema vama; vi imate sva prava na moju iskrenost.

JOVANKA: Ja… ne znam… zašto?

MLADEN: Dozvolite mi da vam ispričam jedno predskazanje, kome do ovoga trenutka nisam verovao, a sad mu verujem. Pre više godina, jedna moja stara tetka gledala mi je u dlan i rekla mi: Sinko, ti ćeš prolaziti kraj mnogih devojaka i one kraj tebe, dopašće ti se i ti njima, al’ to još neće biti tvoja sreća… Sreću ćeš svoju iznenada poznati im, pri prvom pogledu u oči, osetićeš da je to ona. A kad je sretneš — budi iskren i sa iskrenošću joj priđi, to će ti otvoriti njeno srce.

MLADEN: (Prilazi joj i neodlučno uzima ruku što ona dopušta). I evo ja sam je sreo, osetio sam da je to ona, i prilazim joj svom iskrenošću. Mogu li očekivati da će se njeno srce otvoriti?

JOVANKA: (Nema hrabrosti da digne glavu. Šapćući). Ja ne znam…

MLADEN: (Privlači je sebi). Ali ja znam… ja znam… ja znam! (Privlači je u naručja čemu se ona nesvesno podaje).

JOVANKA: (Na jedan mah se razbere, trgne se, iščupa iz naručja, pobegne daleko od njega i udari u grčeviti plač).

MLADEN: (Prilazi joj nežno). Nemojte plakati. Pa vi niste nikakav greh učinili. Eto, mi ćemo odmah kazati vašem ocu šta smo učinili, je l’ te? Evo, ’ajdemo odmah; kazaćemo mu sve. Hajdmo!

JOVANKA: (Isprekidano u plaču). Ne, ne možemo tamo. Idite onu sobu… (Pokazuje mu desnu sobu). A ja ću zvati oca. (Otrči levo).

MLADEN: Srećo moja! (Ode desno).

1.7.11. 11. JOVANKA, MANOJLO, ZATIM MINISTAR, PERSIDA, SVETISLAV, A JOŠ DOCNIJE AĆIM

JOVANKA: (Na levim vratima ne ulazeći u sobu). Oče, oče! (Posle pauze). Oče, molim vas!

MANOJLO: (Dolazi). Šta je sad? Sad si baš našla da me zoveš kad svršavamo.

JOVANKA: Slušajte, oče, ja moram nešto važno da vam kažem. Dogodilo se… dogodilo se nešto… nešto se dogodilo…

MANOJLO: Ama šta se dogodilo kog đavola?

SVETISLAV: (Ulazi na zadnja vrata). Evo, tu je! Izvolite! (Ulaze za njim ministar, Persida, Draginja).

MANOJLO: (Preplaši se, zgrane se, uzvrda se). Bože blagi… Svetislave… Gospodin… Gospodin… (Uzvrda se još više i počne trčati od jednih vrata do drugih). Aćime!… Aćime!… Aćime!… (Dotrči i kad spazi ministra, pretrne, ostane zakovan na vratima i pokušava nešto da kaže, ali mu se jezik vezao i jedva čuješ neki životinjski krik).

SVETISLAV: Ta šta ste se prepali? Dajte mi ruku da je poljubim… (Ljubi). Isprosio sam i doveo sam zaručnicu da vam predstavim. (Draginja prilazi takođe i ljubi Aćimu ruku). To je moja zaručnica, kći gospodina ministra. Eto, to je sve! Što ste se tako prepali?

AĆIM: (Zbunjen, osvrće se na sve strane i ne znajući kome da se obrati). O… O… Ov… Ov… brate Manojlo! (Hoće da zagrli Svetislava pa se trgne, udare mu suze na oči i on ih briše maramom). Nije!… Sine, sine moj!… (Hoće da zagrli Manojla pa se opet trgne). Go… Gospodine ministre, sažalite se!… Oni teraju komendiju sa mnom!

MINISTAR: Ne, gospodine Aćime, a od sada, prijatelju Aćime! Mi smo baš zato ovako svi došli. Vaš sin je zaprosio moju kćer i ja sam mu je dao.

AĆIM: (Iznenađen, ushićen). Moj sin, moj slatki sin! Je li istina?… O, Bože, ako je to istina!?…

DRAGINJA: Istina je, oče!

AĆIM: Odi, odi, da te zagrlim, moje slatko dete! (Grli Draginju i ljubi je u čelo). I vas, moj slatki gospodine ministre (Zagrli ministra). I vas moja slatka… (Pođe da zagrli Persidu pa se trgne, okrene se i zagrli Manojla). tebe, moj slatki brate Manojlo. Ceo svet bih hteo da zagrlim. (Prilazi snebivajući se ministru). I mi… mi smo sad… je l’ te, mi smo sad prijatelji, ja i vi?

MINISTAR: (Pruža mu ruku i srdačno se rukuje).

SVETISLAV: (Ministru i Draginji). Rekao sam vam da će to biti prijatno iznenađenje.

AĆIM: Šta sam ono hteo da kažem, (Seti se). A, jest! Manojlo, brate, šta si se kog đavola ukipio?

MANOJLO: (Još uvek prestravljen blene u tavan).

AĆIM: Gle, gle ga, molim te, kako se ukipio! (Drmusa ga). Ama šta si se ukipio, zovi Savetu, zovi decu.

MANOJLO: Vezao mi se jezik! (Otrči do levih vrata). Saveta, Aćime, Julka, Svetislave, Jovanka, snaho, deco, ovamo, ovamo!

JOVANKA: (Koja je za vreme ove scene stajala na strani nezapaženo). ja baš ne moram biti ovde. (Ode u sobu desno gde je ranije Mladena ispratila).

AĆIM: (Grli opet Svetislava). Znao sam ja da će moj sin da mi osvetla obraz!

1.7.12. 12. SAVETA, JULKA, SAVA SAVIĆ I PREĐAŠNJI

PERSIDA: (Kad spazi Savu Savića, cikne). Juh, brate, i on je tu!

MINISTAR: (Persidi). Pst! Mirna! (Glasno). Gospodine Kukiću, žao mi je što vam moram izjaviti da će jedna neprijatnost morati da pomuti današnju našu radost.

AĆIM, MANOJLO: Da pomuti?

MINISTAR: (Pokazuje na Savetu). Gospođin muž nalazi se takođe ovde, a to je vrlo neprijatno, bar za nas!

AĆIM: Kako, zar što sam ja ovde?

MINISTAR: Ne vi, već, gospodin Sava Savić, gospođin muž.

SAVA SAVIĆ: (Čim je ušao na vrata, zaprepastio se te opet ispustio šešir). Ja… ja!…

AĆIM: Ali, zaboga, ta ja sam njen muž, ona je Svetina majka.

PERSIDA: (Iznenađena). Kako, molim vas?

SAVETA: (Skinula je krompire. Sve što se govori sluša ne razumevajući i jednako se krsti). Ama ja ne znam šta je sve ovo?

MINISTAR: Pa vi ste, gospođo, dolazili k meni?

SAVETA: Jesam, gospodine ministre, i kazala sam vam da moj muž Aćim ima živu ženu.

PERSIDA: Kako, zar nije gospodin Sava Savić vaš muž?

SAVETA: Bože sačuvaj!

SAVA SAVIĆ: Nije, dabogme!

MINISTAR: (Veselo). Pa to je bila neka velika zabuna.

AĆIM: Bog vidi moje čisto srce! Čuješ li, Saveta, vidiš li, Manojlo, da nisam ništa zamesio.

SAVETA: Dobro, dobro! Ali šta je sve ovo?

AĆIM: Šta je? Kako šta je? Zar ne vidiš šta je?

MANOJLO: Proševina!

SVETISLAV: Ja sam, majko, isprosio gospođicu, ćerku gospodina ministra.

SAVETA: Pa što ne govorite? (Zaplače se i zagrli Svetislava). Slatko moje dete! (Ljubi Draginju). Što ne govorite zaboga! Dečice moja!

PERSIDA: (Koja je odmah posle objašnjenja počela da gleda prijatnije Savu Savića i da mu se približava). Dakle, vi niste ženjeni?

SAVA SAVIĆ: Pa razume se!

PERSIDA: Onda… oprostite… mi smo krivi…

SAVA SAVIĆ: Niste hteli ni da me saslušate.

PERSIDA: Oprostite… to je možda moja krivica. Ja vam opet rado pružam ruku… (Pruža mu ruku).

SAVA SAVIĆ: (Zbunjeno gleda u Julku). Ali ja… ovaj…

AĆIM: On je malo čas isprosio moju kćer! (Opšti smeh).

MINISTAR: Dakle, svejedno, ako nemate dve žene, a ono imate dve zaručnice.

AĆIM: Pa šta je sad?

SAVA SAVIĆ: (Za se). Sava Saviću, baš ti se ne da!

MINISTAR: Jedna mora odustati. Evo, moja sestra.

PERSIDA: Ali!…

MINISTAR: (Odlučno). Moja sestra odustaje i tako, prijatelju Aćime, neka vam je srećno!

SVI: Srećno, srećno!

MANOJLO: Hasan-aga dva veselja gradi!

1.7.13. 13. MLADEN, JOVANKA, PREĐAŠNJI

SVI: (Spazivši Mladena i Jovanku koji se drže za ruku). Šta?

MANOJLO: (Iznenađen). Ama, je l’ to ono nešto što se dogodilo?

JOVANKA: To je! (Ona i Mladen ljube ruku Manojlu).

MANOJLO: Pa neka vam je srećno!

AĆIM: Hasan-aga tri veselja gradi!

MANOJLO: Kako je ovo danas pošlo, ko zna šta bi i sa mnom još moglo biti. (Gleda ispod oka na Persidu).

SVI: E, srećno! Srećno! (Rukuju se među sobom i ljube).

ZAVESA

2. Kneginja od Tribala

Komad u tri čina

2.1. Lica

• ZAHARIJA GROPA, gospodar Ohrida, Kletvenik Skender-begov
• JOVAN STREZ,
  PETAR EMANUILO,
  PETAR PERLAT,
  VLADENIJE ĐURICA,
  IVO BOJINOVIĆ — kapetani u opsađenoj vojsci u Kroji
• KAPETAN BALTAZAR PERDUČI, komandant arkebizijera poslatih Skender-begu u pomoć od Kralja Alfonza od Sicilije
• MOJSIJE ANĐELIĆ DEBRANAC, zvani Moz Golemi, nekada slavni vojskovođa Skender-begov, sada odmetnik
• RAKO VRAČANIN, starešina straže u tvrđavi
• HADŽI-DAUT MESTAN-OGLU, starešina janičarski
• TOL
• KNJEGINJA MARIJA, Markiza od Tribala, kći Gospodara oba Pologa, supruga Konte Brana, Grafa od Maće, hrabroga branioca Kroje
• GOSPAVA, njena pratilja i družica iz detinjstva
• STRAŽAR S KULE
• PRVI,
  DRUGI — stražar s bastiona
• STRAŽAR S DONJIH BEDEMA
• PRVI,
  DRUGI — Mozov glasnik

Dešava se za vreme opsade Kroje 1445 godine.

2.2. Prvi čin

GRAD KROJA

(Deo istočnoga bedema na kome se, sa široke kružne terase, penje visoka šestougaona kula koja na spratu nosi kao opasač oko sebe balkon, kojim šeta stražar i osmatra. Na terasi, koja se prebija u viši i niži deo, na prvome jedan ispust u zidu koji služi kao zaklon drugome stražaru. U kulu se penje na dva tri stepena i ulazi kroz gvozdena vrata. Pod prozorom kule, na prednjoj strani, u dnu je tamnički prozor. Sa nižega dela terase vodi širi, strmenit put, kamenom balustradom ograđen, na donje bastione, od kojih se vrhovi dogledaju. Dole, u pozadini, krševita gora, kamen i retka šumica, a na vrhu jednog od prednjih i onižih brda kamena kula motrilja, na kojoj će se docnije, kad padne veče, prozor osvetliti. Još dalje visoke i masivne planine.

Sunce je već palo, još samo večernja rumen traje i dan sa lagano gasi.)

2.2.1. 1.

Jovan Strez, Baltazar Perduči, Petar Emanuilo, Petar Perlat, Vladenije Đurica i još nekoliko starešina, na nižem delu terase, ispred kule. Svi su na nogama, brižni događajem koji ih je iskupio. Vladenije Đurica, odvojen od grupe, sedi na kamenoj klupi turoban i slomljen.

JOVAN STREZ: Nedaća je velika! Bar da nas je mimoišla sad, kad su nam njegova mudrost i njegov mač najviše trebali.

KAPETAN PERDUČI: Kneževom smrću Moz je dobio polovinu pobede.

KAPETAN PERLAT: Zar o smrti zborite, zar nema nade nikakve?

PETAR EMANUILO: Odista, zar rani nema prebola?

JOVAN STREZ: Ako je pod srcem, nema joj prebola.

KAPETAN VOJNOVIĆ: Pod srcem je da, i samo milostivi bog može otkloniti od nas udes zao.

JOVAN STREZ: Kapetane Vladenije, je li Gospodar imao oklop na sebi?

KAPETAN VLADENIJE: Imao je, al’ pouzdana ruka umela je naći srce i pod oklopom.

JOVAN STREZ: Čija l’ to pouzdana ruka? Još nije pala mrka noć, zar mu u suton nisi mogao lice sagledati?

KAPETAN PERDUČI: Kasno sam stigao, te ne čuh, gospodo, kako se sve to desilo?

JOVAN STREZ: Uz kneza beše kapetan Vladenije, on jedini ti može reći to.

KAPETAN VLADENIJE: (Ustaje i prilazi grupi). Rekoh već, i evo ću ponoviti. Još s rane večeri, čim straža objavi da neprijatelj napušta logore na bigorovim stenama i kreće na istok, Gospodar Knez se zabrinu. Reče mi: „Kapetan Vladenije, Moz nas je zavaravao sa zapada sve dok top nije salio, a od prve mu je namera da udari s istoka“.

JOVAN STREZ: Uvek sam tvrdio, Moz poznaje dobro ovaj grad, poznaje svaki kamen na njemu, zna stene i propuste, i zna da su bedemi s istoka najslabiji sa proloma koji im je lane naneo trus.

IVO BOJINOVIĆ: A zar ne bi znao, kad se do juče ovde s nama borio, te slava Krojina i njegovim je mačem pisana.

KAPETAN VLADENIJE: (Nastavlja kazivanje). Zabrinut pozva me Gospodar te pođosmo da obiđemo istočne bedeme. Gospodar je žurio da. se još noćas kamen nanese i prolom zatisne, i sam je nastojavao da se svrši posao taj. Kad sunce klonu, ja opomenuh Gospodara da je dockan već i da ga kod kule čekaju starešine koje je pozvao na dogovor. Gospodar mi tada naloži da se još jednom ispnem na bedem koji smo malo čas napustili, i otuda da osmotrim dogleda li se neprijatelj. On osta sam u noći, i kad pođoh niz strminu, ja čuh jedan taman krik. Poteci knezu, ali ga zatekoh krvlju oblivenog, mašući rukom prema strani kojom je ubica zamakao.

JOVAN STREZ: Zar ne izusti knez ni jednu više reč?

KAPETAN VLADENIJE: Govorio je neke reči nejasne, pribravši zadnju snagu u borbi sa smrću. Svaka reč bila mu je deo života, ali — iz samrtnikovih reči ništa ne razabrah…

KAPETAN PERLAT: Pa poteče li za ubicom?

KAPETAN VLADENIJE: Kako da ne, al’ već beše uzalud. Jer, dugo ostavih kneza te mu se iz rane otvorene silna krv istoči.

PETAR EMANUILO: Te šta učini?

KAPETAN VLADENIJE: Ubica mi zamače, a knezu dođe zadnji čas te pozvah stražu s bedema i ukrstismo koplja te ponesmo obamrla kneza da se bar ovde, u kuli, sa dušom oprosti.

KAPETAN PERDUČI: Kako je kneginja primila udar taj?

KAPETAN VLADENIJE: Ja ne znam, nisam joj smeo na oči; boleo me je udes njen.

PETAR EMANUILO: Ubica nije neprijatelj, jer gde bi u grad dospeo, ali je možda plaćenik…

KAPETAN PERLAT: Il’ izdajnik…

KAPETAN BOJINOVIĆ: Il’ Mozov poklonik…

JOVAN STREZ: A ja čak slutim…

KAPETAN VLADENIJE: (Uznemireno). Šta?

JOVAN STREZ: Jednom — još prvih dana opsade — vodio sam dug razgovor sa Gospodarom knezom. Rekoh mu da u našoj posadi imamo tri hiljade Debrana, Mozu naklonjenih, a knez mi reče da on njima veruje. „A neće li se međ’ tolikima ma jedan naći — rekoh knezu tad — koji će poumiti da naklonost Mozu krvavom mržnjom iskaže!“ Tad mi reče knez: „Me bojim se ja ruke neprijateljeve; ta ruka smrt mi neće zadati!“

PETAR EMANUILO: No?

JOVAN STREZ: „Bojim se, reče, zmije koja mi pod pragom spije.“

KAPETAN PERLAT: Čudnih li reči, ja im smisao ne razumem.

JOVAN STREZ: Da, ne dozire se istina zatvorenih očiju. — Al’ dozirete li bar Mozovu vojsku koja nam je opasala grad. Vele uhode: sto dvadeset ih je hiljada. Neka je manje, neka je pola od tog i neka pola izgine — ono što ostane, četiri puta je veća sila od naše posade. Pa dozirete li bar šta tu i toliku silu iskupi; šta odvede Moza, najhrabrijeg vojvodu Skenderovog, u izdaju?

KAPETAN PERLAT: Vele…

JOVAN STREZ: Ne zbori, kapetane, o onome što vele, već o onome što znaš. Znaš dobro ti šta je Moza odvelo u izdaju, kao što znaš i to, da je ruku koja danas zari mač u grudi kneževe vodilo isto to. Ne opsađuje Kroju Moz da bi nas pobedio; ne zabada ubica nož knezu u srce da bi nam vođu smaknuo.

KAPETAN PERDUČI: Već?…

JOVAN STREZ: Samo taj kom ženski osmeh još nije dušu zamaglio, mogao bi se zar i pitati: šta biva i zašto sve to što biva oko nas.

KAPETAN VLADENIJE: Kapetane, reci jasnije, čiji osmeh to?

JOVAN STREZ: Što mene pitaš, kapetane, kad si odgovorom bliži sebi sam.

KAPETAN VLADENIJE: Dovrši ipak tu pakosnu reč!

JOVAN STREZ: Što bih ja, vreme će je dovršiti.

KAPETAN VLADENIJE: Ah vreme neće tebe osloboditi da pokaješ tu ružnu potvoru. (Trza mač). Za Kneginjinu čast!

JOVAN STREZ: Znao sam da će to mladost biti koja će se založiti! (Vadi mač).

KAPETAN PERDUČI: (Vadi takođe mač). Ne mladost samo već i dužnost viteška!

KAPETAN BOJINOVIĆ: (Također vadi mač). I odanost knezu i domu njegovom! (Svi potržu mačeve i, podeljeni u dve grupe, ukrste ih).

2.2.2. 2. GOSLODAR GROPA, PREĐAŠNJI

GOSPODAR GROPA: (Izlazi iz kule i zatiče kapetane sa ukrštenim mačevima. Pri pojavi njegovoj oni se, postiđeni svoga čina, umiruju i spuštaju mačeve. Nastaje mrtva tišina. Gropa ulazi među zavađene i posmatra ih strogo i prekorno). Šta je to, gospodo! U kuli knez vam umire, a vi ovde ukrstili mačeve! Vratite ih u korice; imate ih kad sutra potrzati, tamo, na bedemima Krojinim. (Svi vraćaju mačeve u korice). Ne zavađajte se sad, težak je čas, valja nam se pribrati! Kroju je opasao ozbiljan protivnik. Do juče hrabar vojnik za slavu njezinu, odmetnuo se i doveo silnu vojsku tuđinsku. I, u oči dana odsudnog, nas zadesi knežev udes zao. Ostasmo bez hrabre desnice koja je Kroju uvek pobedama kitila; ostasmo bez mudra saveta onoga, čija je mudrost uvek sili odolevala. Na nama je sad da ponesemo brigu svu.

JOVAN STREZ: Gospodar Skender ima na Lješkom polju sabranih osam hiljada konjanika. On bodro prati Mozovu opsadu i, ja verujem, možda u času najtežem, on će od nekud iskrsnuti i drskim napadom zbuniti vojsku Mozovu. U dva maha je spasao tako Svetigrad.

GOSPODAR GROPA: Glasnik mu je otišao. Ako nas samo sutrašnji mimoiđe dan, ako još samo sutra Moz napad ne preduzme, Gospodar Skender stići će još u dobar čas.

KAPETAN PERLAT: Nadajmo se i tom, al’ moje je pouzdanje sve u tvrde zidine Krojine i srećnu zvezdu koja nad njom bdi. Ovo je već četvrta opsada i sve ranije završile su se našom pobedom.

GOSPODAR GROPA: Al’ one prve tri nije predvodio Moz. Stoga, gospodo, sve pouzdanje nek’ bude u nama samima. Knez tamo, na samrtnoj postelji, broji već zadnje čase, nemoćan da nam kaže svoju zadnju reč. Čujte dakle moju reč: Od ovoga časa ja uzimam zapovedništvo nad gradom opsađenim.

JOVAN STREZ: I pripada ti, Gospodaru, to!

GOSPODAR GROPA: (Vadi i polaže mač). Položite, gospodo, na poslušnost mačeve. (Svi vade i polažu mačevo po njegovom). A sad čujte moje naredbe. Moz kreće vojsku na istok i sa istoka će napad izvršiti; stoga, kapetane Perduči, postavićeš arkebize na istočne bedeme i ne troši prah na velike daljine. Kapetane Streze, tebi poveravam Debrane, koji će na zapadnim bedemima ostati i neće stupati u borbu bez velike nevolje.

JOVAN STREZ: Debrana je tri hiljade, hrabri su i srčani; Moz je sa njima na Dajnu Mlečane razbio — našto ih bacati na zapadne bedeme i u borbu ih ne uvoditi?

PETAR EMANUILO: Moz je sa njima ratovao i pobeđivao sa njima i svoje ime vezao sa slavom njihovom. Ja ne sumnjam u njih, al’ ipak verujem da su Mozu naklonjeni te mislim, mudra je Gospodareva zapovest, valja je poslušati.

GOSPODAR GROPA: Tako je!

JOVAN STREZ: Bez pogovora ispuniću!

KAPETAN GROPA: Kapetane Petre Emanuilo, tebi je zapovest da noćas naneseš što više kamena na istočne bedeme. Skupi po gradu ulje i kazane za varenje, nanesi dosta trnja i učini sve što bi moglo prolom obezbediti.

PETAR EMANUILO: Izvršiću!

GOSPODAR GROPA: Kapetan Perlat i Vladenija Đurica sa mnom će ostati, a ti, Bojinoviću…

KAPETAN BOJINOVIĆ: Slušam, Gospodaru!?

GOSPODAR GROPA: Izberi dve stotine Maćana, od kneževih ljudi, i s njima zauzmi prolom na istočnom bedemu. Ako nabacan kamen ne bude izdržao, vaših dvesta leševa nek’ zatisnu prolom taj.

KAPETAN BOJINOVIĆ: Tako će biti, Gospodaru, kako naređuješ!

PETAR EMANUILO: A veruješ li odista, Gospodaru, da će Moz sutra napad izvršiti? Kad bi nas sutra još napad mimoišao, dok glasnik stigne Skenderu, taj jedan dan doneo bi nam pobedu.

GOSPODAR GROPA: Ko Moza zna — a znamo ga svi — znaće da je on brz na odluci, a odlučan na delu. Krenuo je top na istok i otkrio svoje namere, on sad već neće više oklevati. Ne smemo oklevati ni mi. Noć je i suviše kratka, stog potecite, gospodo, svak na posao svoj! Ako se u vojsci čulo za Knežev udes zao, ne oduzimajte joj nadu, to bi joj hrabrost umanjilo. Recite, rana je kneževa laka, i sutra, kad zora svane, ukrstiće se knežev mač sa mačem Mozovim. Ako bi bilo potrebe da vas još noćas ovde prizovem, il’ ako bi poumili da Kneza ranjena obiđete, posao ne prekidajte! Poverite ga pouzdanima, jer zora sutrašnja mora nas zateći spremne da borbu primimo. Je l’ tako, gospodo, jesmo l’ se razumeli?

KAPETANI: Tako je!

GOSPODAR GROPA: Tada, u ime Božje, pođite! (Starešine se razilaze razgovarajući među sobom. Uz gospodar Gropu ostaju kapetan Perlat i Vladenije Đurica). Kapetane Perlate, mi ćemo poći na istočne bedeme da vidimo jesu izvršene sinoćnje gospodareve naredbe, a ti, kapetane Vladenije, ostani ovde kraj kule, nađi se kraj Kneza i Kneginje i obiđi gdekad straže. Nađeš li da zatreba, zovi me! (Odlazi na donje bastione praćen kapetanom Perlatom).

2.2.3. 3. KAPETAN VLADENIJA, STRAŽA

KAPETAN ĐURICA: (Prilazi kuli i čežnjivo pogleda ka njoj, zatim odlazi kamenoj klupi i klonulo seda. Večernja se svetlost gasi, na nebu se javlja po gdekoja zvezdica, na susednom se brdu na kuli motrilji osvetljava prozor).

STRAŽAR S KULE: Čuj! čuj!

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: (Izlazi iz ispusta na terasi). Čujem!

STRAŽAR S KULE: U logoru na bigorovim stenama vatra se gasi, neprijatelj kreće i veliki top na istok.

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: (Nadnosi se nad balustradu i dovikuje nekom dole u dubinu). Čuj! Čuj!

STRAŽAR S DONJIH BEDEMA: (Iz dubine, mutnim i prigušenim glasom). Čujem!

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: U logoru na bigorovim stenama vatre se gase, neprijatelj kreće i veliki top na istok.

STRAŽAR SA DONJIH BASTIONA: (Čuje se kako muklim i nejasnim glasom predaje dalje nekome ovo saopštenje. Stražari nastavljaju da šetaju i osmatraju. Tišina. Pauza. Na kuli se osvetljava prozor).

2.2.4. 4. KAPETAN ĐURICA, GOSPAVA

GOSPAVA: (Pojavljuje se i ostaje na vratima kule). Ima li koga?

KAPETAN ĐURICA: (Ustaje naglo). Ja sam ovde, gospođo.

GOSPAVA: (Izlazi). Ti, kapetane?

KAPETAN ĐURICA: Kako je u kuli?

GOSPAVA: Nadamo se, kapetane. San je kneza prihvatio, ako nas ne prevari samrtnički san.

KAPETAN ĐURICA: (Živo). A kneginja? Reci mi, gospo, pati li?

GOSPAVA: Teši je nada!

KAPETAN ĐURICA: (Sa puno osećaja). Sirota!

GOSPAVA: Kapetane, ko je noćas starešina stražama koje kulu čuvaju?

KAPETAN ĐURICA: Ja sam, gospođo.

GOSPAVA: Kneginja je rada da govori s tobom.

KAPETAN ĐURICA: (Ushićen). Kneginja? Draga mi je svaka njena reč.

GOSPAVA: Sačekaj ovde. U kuli ne smemo remetiti knezu mir. (Povlači se u kulu).

2.2.5. 5. KAPETAN ĐURICA, RAKO VRAČANIN, STRAŽA

KAPETAN ĐURICA: (Nasloni se na balustradu i sanjalački posmatra noć koja sve više osvaja, osvrćući se svaki čas vratima na kojima željno čeka knjeginjinu pojavu).

RAKO VRAČANIN: (Dolazi sa donjih bastiona, praćen šestoricom kopljanika, i penje se na višu terasu te staje pred stražara. Prvi iz reda ovih kopljanika prilazi stražaru koji je pred ispustom).

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: (Predajući mu dužnost). Neprijatelj od prve sutoni krenuo je na istok, napuštajući logore na Bigorovim stenama; malo čas krenuo je i top i vatre se gase u starome logoru. U tamnici pod kulom tamnuje stari Tol, s njim ne sme niko govoriti. (Predaje mu svoje mesto, on staje u red).

RAKO VRAČANIN: (Odlazi sa konjanicima dalje i zalazi za kulu).

2.2.6. 6. KNJEGINJA, GOSPAVA, KAPETAN ĐURICA

GOSPAVA: (Izlazi iz kule). Kneginja!

KAPETAN ĐURICA: (Pozdravljajući knjeginju koja se pojavljuje odmah sa Gospavom). Tvoj najodaniji sluga, svetla kneginjo, pozdravlja te.

KNEGINJA: Htela sam da govorim s tobom, kapetane!

KAPETAN ĐURICA: Zbori i zapovedaj, kneginjo!

KNEGINJA: Pod odajama mojim tamnuje stari Tol. U duge noći njegov krti smeh prožima kulu nekom stravom studenom. Dušu mi tada mori nemir, slutnja mi lomi san. A noćas još… knezu treba miran san, a i ja bih da izbegnem slutnje te. Je li krivica Tolova tolika da mu se ne bi mogla dati sloboda?

KAPETAN ĐURICA: Tol beše slava naša nekada. Svaki ožiljak, kojim je njegovo telo raskošno ispisano, priča je o jednoj našoj pobedi. Mi bi mu bili dužni slobodu i čast, al’ čudak je, čas pametan čas lud.

KNEGINJA: Čuh na mene ima volju zlu i za mene uvek ružnu reč. Stog ga je knez i bacio u tamnicu.

KAPETAN ĐURICA: Ludaku, gospo, ništa jevtinije od reči nepromišljene.

KNEGINJA: Da li je tako, jer čuh i ovako: u Tola su ili kola mudrosti te se nama ostalima pričinja lud, ili je mrva ludosti te mu pamet muti.

KAPETAN ĐURICA: I tako vele!

KNEGINJA: A vele još da je i vidovit?

KAPETAN ĐURICA: Ma ko bi znao, tek čudak je. On zalazi kroz vojsku i seje slutnje zle nekim predviđanjem.

KNEGINJA: Ja bih rada da čujem, kapetane, šta predviđa Tol?

KAPETAN ĐURICA: Našto ti to, kneginjo; našto ti slušati prazne reči uma smušena?

KNEGINJA: Jer tamo u kuli bori se život i smrt, jer nad kneževom posteljom slutnja se nadnela, jer dušu moju slutnja je pritisla. Kapetane, ja hoću da govorim s Tolom, ove noći još, sada još.

KAPETAN ĐURICA: Knez ti to ne bi dopustio.

KNEGINJA: Knez ne! Od tebe tražim to!

KAPETAN ĐURICA: Jer znaš da nema tog, što bi ti ja mogao odreći, (Stražaru na terasi). Vojniče, izvedi Tola iz tamnice. (Stražar zalazi iza kule).

KNEGINJA: (Gospavi). Obiđi gospodara, Gospava!

GOSPAVA: (Odlazi u kulu).

2.2.7. 7. KNJEGINJA, KAPETAN ĐURICA, STRAŽA

RAKO VRAČANIN: (Vraća se otud iza kule, uvek praćen šestoricom kopljanika i slazi na donje bastione).

KAPETAN ĐURICA: O, kneginjo, koliko briga za knezom, toliko mi teško pada i tvoj bol. Kada bih mogao iz duše da ti ga istočim, ja bih ga tako rado snosio!

KNEGINJA: Svako je dužan da nosi teret svoj.

KAPETAN ĐURICA: Ali ti ne, svetla gospođo! Ti nisi stvorena za bolove.

KNEGINJA: (Očevidno da izbegne dalji razgovor). Moz se ozbiljno sprema?

KAPETAN ĐURICA: (Suvo). Spremamo se i mi!

KNEGINJA: Veruješ li, kapetane, u silu Mozovu?

KAPETAN ĐURICA: Moz je drzak i hrabar!

2.2.8. 8. GOSPAVA, PREĐAŠNJI

GOSPAVA: (Izlazi iz kule). Ne napušta ga blagotvorni san.

KNEGINJA: Bog je milostiv!

KAPETAN ĐURICA: Taj san nam ne može doneti nade za sutrašnji dan.

KNEGINJA: A zar ga vi bez nade očekujete?

KAPETAN ĐURICA: Bez nade ne, ali bez pouzdanja da! Kad samo Moz ne bi napad sutra izvršio, kad bi dobili samo taj jedan dan, da glasnik stigne Skenderu pouzdanje bi nas odvelo u pobedu. (Spazi vojnika koji vodi Tola). Po tvojoj želji, svetla gospođo, Tol je pred tobom!

2.2.9. 9. TOL, PREĐAŠNJI

KNEGINJA: Je li ti teška, Tole, tamnica? Bil’, da umolim gospodara da ti slobodu da?

TOL: A ima li je on pa da je meni da?

KNEGINJA: Zar nema je?

TOL: Mozov mu se obruč stegao oko vrata, a on da deli slobodu? Ih ne vidite možda koliki je debeo zid Mozove vojske kojom vas je opasao? Cela je Kroja tamnica, u kojoj tamnujemo svi, te što bi meni samom bila teška?

KNEGINJA: Zar tol’ko, Tole, veruješ u silu Mozovu?

TOL: Ja ne verujem, ja to, ženo, znam, jer znam da Moz vodi vojske dve, jednu jaču od druge.

KNEGINJA: Ja samo jednu znam.

TOL: Druga je vojska mržnja, jača od prve kojom je opasao ovaj grad!

KNEGINJA: Izdajnik nema prava mrzeti.

TOL: Moz nije izdajnik!

KAPETAN ĐURICA: Da kako se, Tole, tvojim jezikom zove onaj, koji je do juče bio pod zastavama Skender-begovim, a danas doveo vojsku tuđinsku da poruši onaj isti grad koji je negda i sam branio

TOL: Zove se — osvetnik!

KNEGINJA: Osveta prema domovini je izdaja.

TOL: (Značajno je pogleda). Ne razrivaj, ženo, tuđu dušu. U duši svačijoj počiva bura neprobuđena; ne remeti joj sna, jer java zatim nedogledna je.

KNEGINJA: Ne razrivam je ja. Mozovu dušu razriva mržnja i nenavist. On zavidi slavi kneževoj.

TOL: Poznaješ li mu dušu kad je obvinuješ?

KNEGINJA: A ima li je on?

TOL: O, ima je, ti moraš znati to. Jer da je nema, gde bi mržnju smestio?

KNEGINJA: Zla je ta duša u kojoj mržnja caruje…

TOL: ogleda je tako da joj pogledom preseče reč. (Posmatra je zatim dugo i oštro). Čuj, ženo, ovu priču!… Kazuju ljudi, kojima su drugi kazivali, da je nekada, u ponosnome gradu Draču, na moru, vladala jedna kraljica. Lepotom raskošno obdarena, bila je svemoćna i bezobzirno je vladala ljudima, ali… to joj ipak nije zasitilo sujetu; htela je još da vlada i onim što rukom ne mogade da domaši ili da shvati pogledom. Na nebo samo srdila se i na sunce i na Boga, kada joj nisu godili; a moru svako veče silazila bi na obale i naređivala mu da se ispovedi šta krije u svojoj dubini. More bi pred njom razvedrilo svoje čelo namršteno i divilo bi joj se lepoti, ali joj se nije ispovedilo. Tada bi zvala učene ljude svoje države i bacala ih moru u dubinu, neka bi svojim očima sagledali i proučili šta mu leži na dnu. Oni su tonuli do morskih dubina, ali se više nisu vraćali da joj zadovolje ćud. A ćud joj ne htede da prizna nemoć već pređe u bes, te kraljica pođe slaziti na obale, noseći ljutu kamdžiju i poče njome more šibati, goneć ga da joj se ispovedi.

More je trpelo i ovo nasilje, jer se osećalo slabo prema njenoj lepoti. Od nepamtiveka do pamtiveka i od pamtiveka pa kroz sve vekove, carevala je i gospodarila ženska lepota, a robovala je i trpela ljudska slabost. Ništa kraće vekom i ništa večnije vlašću od ženske lepote. Pogasiće se zvezde na nebu, pomeriće se brda na zemlji, posisaće mora zemljina utroba, ali će ženska lepota trajati, trajati, trajati i… gospodariti!…

I more je trpelo, sve dotle trpelo dok ga je kraljičina lepa ruka šibala, ali se ta ruka umori i ona predade kandžiju svojim slugama da more nastave šibati, sve dotle dok se ne ispovedi. Tada se moru namršti čelo i zadrhtaše grudi te poče rikati gnevom i bacati bele pene srdžbe i prevrte mu se utroba te na vrhove, visokih kao planina valova, iznese sve ono što mu leži na dnu. Kraljica vide i saznade što leži moru u dubini, ali, sa tog saznanja, zadrhtaše zidine tvrdoga grada Drača i, od udara besnih valova, zaljuljaše se kule i bedemi… (Završivši priču on se duboko zagleda u oči kneginji. Ona obara glavu). To kaže stara priča!

KNEGINJA: (Pod utiskom je priče koja je baca u duboko razmišljanje). Htela bi je razumeti, Tole, ali su ti reči nejasne.

TOL: Kad grane zora lako je znati da to sviće dan. Pre no što razbije ljusku, mudrost je kadra pronići što krije orah.

KAPETAN ĐURICA: Zboriš nekim čudnim jezikom, nije li to jezik kojim zboriš sa zlim dusima?

TOL: Ne zborim s njima ja!

KNEGINJA: Kažu!

TOL: Ne zborim s njima ja, ali ih čujem, čujem njihov krik i šapat u snu i pesmu njihovu.

KNEGINJA: Pa šta ti kazuju?

TOL: Vele: Pevamo pesmu zadnjih dana, krvavo kolo igramo. Nebo se grči, a zemlja ugiba od bolova i dršću nepobedivi Krojini bedemi!

KAPETAN ĐURICA: Bolje bi, Tole, bilo da ih ne slušaš, te duhove zle.

TOL: Da ih ne slušam? Ne mogu, ne ostavljaju me! Budan im čujem pesmu, u snu im čujem reč. Šapću mi na uho: što ćutiš, Tole, zađi po vojsci i reci: ko uvredu seje osvetu će žnjeti.

KNEGINJA: Zbore li ti još što?

TOL: Zbore reči nejasne, ali ipak dovoljne da vidim ono što ne vidite vi.

KNEGINJA: A šta vidiš to?

TOL: (Zagleda se u daljinu i pogled mu dobije neki čudan izraz). Dogledam čudna znamenja.

KNEGINJA: (Uzbuđeno). Reci, govori!…

TOL: …Junaka dva, imena znana, slavom venčana, utrkuju se poljem krvavim. Krvava pena konje spopala i krvav sa junaka, eno, teče znoj. Besomučan trk sve u dublju krv, dok ne zagaze u dubine gde će im se imena utopiti. Jedan od dvojice izmakao je već, on će pre stići meti, a meta je — smrt!

KNEGINJA: (Vrlo uzbuđena). Poznaješ li mu lik? Reci, ko je?

TOL: Jedan od dvojice. Oba ne mogu živeti, oba ne smeju umreti!

KNEGINJA: (Prestravljena slutnjom, ponavlja sebi reči Tolove). Jedan od dvojice… (Trgne se). Da, Tole ti možda znaš štogod, ili… Reci, vidiš li to odista?

TOL: Nije u mene moć da vidim što drugi ne vide, već je u vas slepilo te ne vidite što se može videti!

KAPETAN ĐURICA: (Uviđajući neprijatnost osećanja knjeginjinih, rad je da otkloni dalji razgovor). Svetla gospođo, Tolovim pričama nema kraja…

KNEGINJA: (Tonući u sve dublje misli i izbegavajući Tolov pogled). Tol je slobodan.

KAPETAN ĐURICA: Gospođo?

KNEGINJA: (Odlučnije). Tol je slobodan, ja mu slobodu darujem u ime kneževo.

KAPETAN ĐURICA: (Tolu). Pođi, Tole, knjeginja ti slobodu podarila.

TOL: Ženska je milost skupa i ne primam je. Slobodu primam, jer moja je, ja sam za nju vojevao.

KAPETAN ĐURICA: ’Ajd’, pođi putem koji je pred tobom!

TOL: Poći ću putem kojim sam i dosad hodio! (Odlazi niz bastione).

KAPETAN ĐURICA: (Kad pođe Tol). Dozvoli, svetla knjeginjo, da Tola kroz straže provedem.

KNEGINJA: Pođi kapetane!

KAPETAN ĐURICA: (Odlazi za Tolom na donje bastione).

2.2.10. 10. KNEGINJA, GOSPAVA

KNEGINJA: (Prilazi kamenoj balustradi naslanja se na nju i duboko se zanese, bludeći pogledom u daljinu).

GOSPAVA: (Ona je dotle bila po strani no i sama pod utiskom Tolovih kazivanja. Prilazi sada kneginji i nežno je prihvata).

KNEGINJA: (Bono). Bojim se, razumela sam priču Tolovu.

GOSPAVA: (I sama neoslobođena slutnje, teši je bez odlučnosti). Iz gomile mu reči ja smisao ne nazreh.

KNEGINJA: (Sa strepnjom tiho ponavlja reči Tolove). Oba ne mogu živeti, oba ne smeju umreti, jedan od dvojice… Bojim se: razumela sam priču Tolovu.

GOSPAVA: Te šta ti kazuje?

KNEGINJA: Vraća me u dane mladosti; u one dane kada pred mojim nogama ležahu mača dva… jedan od njih beše mač pred kojim dršće Kroja sad!

GOSPAVA: (Prekorno). Zar pred mačem Mozovim?

KNEGINJA: (Idući za svojim mislima). U dane te, mladačke moje snove opčinjavala je slava Krojina. O slavi su se toj čarobne bajke kazivale i pesme o njoj su zanosno pevale. Kroja, Kroja slavom venčana, slavom večita; Kroja neoboriva, neosvojiva, nepobediva. Slavi toj, pesmom opevanoj, suncu tom, raskošnom svetlošću, duša me vukla; vukla me iz snova nikla čežnja, kao što leptirka vuče sebi plam. U tome gnezdu ponosnom, htela sam da budem kroj orla orlica, da se na suncu slave te i ja ogrejem, da se ogrnem plaštom čarobnim, da delim i ja slavu grada tog u danima pobede…

GOSPAVA: I postigla si želju…

KNEGINJA: Al’ da je postignem, da stignem do nje, prošla sam putem na kome je ležalo srce jedno. Ja sam ga zgazila.

GOSPAVA: Do slave neravan je put, a ti si htela na prestolu slave da budeš kraljica.

KNEGINJA: Ona možda kraljica što besom poneta uze da šiba more.

GOSPAVA: (Umirujući je). Gospođo!

KNEGINJA: A more, čije se čelo mršti i dršće mu grud, te riče gnevom i bele baca pene, nije li Mozov gnev, od kojega će zadrhtati tvrde zidine Krojine i zaljuljati se kule i bedemi?

GOSPAVA: Knežev udes zao i mračne priče Tolove dušu su ti pokolebale. Pa onda noć… Noć lako slutnje neguje pod crnim krilom svojim, i one su uvek veće; uveličane senke koje u noći prate čoveka. Ne podaj se, gospođo, slutnjama koje nosi noć; sutra kad svane dan…

KNEGINJA: A ako Mozov sutra svane dan?… I razbesnelo more svojim valima počupa cveće slave niklo na bedemima Krojinim? I jedan samo dan, il’ možda samo jedan čas zbriše i raznese, kao vetar puhor, čitave vekove prošlosti. A zatim dođe vreme, kao porok bezočno, kao plamen nesito, nemilosrdno k’o smrt i počne sa ovoga grada kamen po kamen odronjavati i bacati ga u ponor, u zaborav!… I kamenje to, iz koga je nazidana slava Krojina, pretrpa sobom i sva imena prošlosti — i ime meni drago, gospodara mog!… I gde se danas, povrh ponosnih nepobednih bedema Krojinih, vije pesma o slavi njezinoj, na razvalinama se njenim možda zacari tamna priča o neznanoj kraljici iz daljina i tamnina… Ah, Gospava, slutnja je možda najteži osećaj!

GOSPAVA: Ne podaj mu se, knjeginjo, priberi se! Evo i starešina, oni će te možda ohrabriti.

2.2.11. 11. GOSPODAR GROCA, KAPETAN PERLAT, PREĐAŠNJI

GOSPODAR GROPA: (Praćen kapetanom Perlatom, uzlazi sa donjih bastiona). Kako je, gospo, knezu, možemo li se nadati?

KNEGINJA: Nada je, vojvodo, u Boga, a on se vidi milostiv, podario je gospodaru san, te ako ga okrepi…

GOSPODAR GROPA: Okrepiće ga, te i nas u borbi sutrašnjoj.

KNEGINJA: Očekuješ li, vojvodo, sa pouzdanjem sutrašnji dan?

GOSPODAR GROPA: Većeg bi pouzdanja bilo sutrašnji kad bi dobili dan, samo taj jedan dan spasao bi Kroju i slavu njezinu i čast. Al’, eto, nemam dovoljno ni lukavstva ni mudrosti da taj jedan dan dobijem.

KNEGINJA: Gde nema lukavstva i mudrosti, hrabrost je pouzdanje sve.

GOSPODAR GROPA: I jedino!

KNEGINJA: (Polazeći). Oprosti, vojvodo! Ja pođoh kuli da nad gospodarem bdim. Već dugo sam ga ostavila poveriv ga snu.

GOSPODAR GROPA: Neka ti bude srećna ruka, gospođo!

KNEGINJA: (Ode u kulu).

2.2.12. 12. JOVAN STREZ, KAPETAN EMANUILO, KAPETAN ĐURICA, PREĐAŠNJI

JOVAN STREZ: (Dolazi sa, kapetanom Emanuilom, Gropi). Kako je?

GOSPODAR GROPA: (Strezu). Reče mi knjeginja da je Kneza san prihvatio te nada se da će ga okrepiti, al’ ja se bojim toga sna. Taj san je obično poslednja milost Božija.

2.2.13. 13. KAPETAN PERDUČI, KAPETAN BOJINOVIĆ. PREĐAŠNJI

KAPETAN PERDUČI: (Dolazi sa Boinovićem, Gropi). Je li u kuli što bolje no malo čas, gospodaru?

GOSPODAR GROPA: Bez nade si malo čas pošao odavde, kapetane, što bi ti je vraćao sad.

KAPETAN BOJINOVIĆ: Uh, de Boga!

GOSPODAR GROPA: Dan pred kojim smo traži svu hrabrost od nas, a hrabrost je i izmiriti se sa sudbinom! (U kuli se čuje ženski cik. Svi se prestrave i razumevajući šta se desilo, obore glave pred tužnim trenutkom. Mukla tišina).

2.2.14. 14. KNEGINJA, GOSPAVA, PREĐAŠNJI

KNEGINJA: (Na kuli se otvaraju vrata i svi upru poglede tamo. Pojavljuje se kneginja bez gornje haljine i raspletene kose. Za njom Gospava. Kneginja je pod utiskom dubokog bola ali je pribrana. Ona ostaje na stepenicama i potresenim, a ipak svečanim glasom govori). Gospodar moj i vaš, konte Brane, Graf od Maće, preminuo je!

SVI: (Skidaju kape). Bog neka ga prosti!

GOSPODAR GROPA: Najsvetliji mač, koji se visoko iznad naših uznosio, prekrhao se; junački branilac Kroje svetom je promenio! Neka mu je slava!

SVI: Slava mu!

KNEGINJA: Knez htede, al’ ne stiže da se oprosti sa vama, al’ iz pogleda mu, zadnjeg pogleda razumedoh, da je hteo reći: „Pozdrav starešinama od mene, poslednji pozdrav, nek ne dozvole da se omrači prošlost Krojina, neka izginu za slavu njezinu!“

JOVAN STREZ: Ko prvi od nas pogine, nek nosi pozdrav gospodaru mrtvome da ćemo svi pre izginuti no omračiti slavu Krojinu.

KAPETAN PERDUČI: Bog neka prosti kneza i nek nam usliši molbe, gospođo, da tebi snage da, bol da podneseš.

GOSPODAR GROPA: Gospodo starešine, ja verujem da je knez bio kadar reći makar jednu reč, poručio bi nam: Smrt moju vojsci ne objavljujte, nek veruje da još živim ja i — neka Moz veruje da još živim ja.

JOVAN STREZ: Jer odista bi bilo zlo, ako bi Moz odnekud doznao za smrt kneževu.

GOSPODAR GROPA: Stog kneževa smrt nek’ ostane tajna najveća. Neka nam bude zavet: kneževu ko objavi smrt biće izdajnik!

SVI: Tako je!

GOSPODAR GROPA: A sad, gospodo, ostavimo kneginju njenoj bolnoj dužnosti i pođimo svojim vojskama. Čeka:u nas nedovršeni poslovi, a i vojska je dugo bez starešina. (Klanjaju se kneginji).

KNEGINJA: Milostivi Bog neka vam je u pomoći (Starešine se razilaze).

2.2.15. 15. KNEGINJA, GOSPAVA, DOCNIJE STRAŽARI

KNEGINJA: (Poumi da pođe kuli).

GOSPAVA: (Zadržavajući je). Ne pođi kuli, gospo, još, dok telo sluge opreme. Gle, kako je topla noć, podeli sa njom svoje bolove. Noć često ublaži ranu koju zada dan

KNEGINJA: (Podaje se Gospavi, oslanjajući se na njeno rame, te je odvodi do balustrade). Da, noć je blaža od dana. U noći s ljudima spi i sva pakost ljudski i mržnja sa njom spi!… (Razmišlja i zagleda se pomno u mesec koji sad već zalazi za oblak). Al’ zora budi ih… i, kad ta zora svane?

GOSPAVA: Može i ona svanuti blaga i vedra i doneti nam utehe, a razvejati slutnje koje su ti dušu obujmile.

KNEGINJA: To nisu više slutnje, Gospava. Tamo u kuli java je, a ta java nije uteha.

GOSPAVA: Uteha može biti u sutrašnjoj našoj pobedi.

KNEGINJA: Veruješ li ti u nju?

GOSPAVA: A zar ti ne, gospo?

KNEGINJA: Htela bi, al’ nemam snage!… (Zamisli se i ponavlja više sebi Tolove reči). … jedan od dvojice izmakao je već, on će pre stići meti, a meta je smrt! — Gospava, u mladosti si umela razumeti mi radosti, umeš li sad razumeti mi bol?

GOSPAVA: I razumem ga i delim s tobom, gospođo.

KNEGINJA: Ne, ne razumeš, Gospava! Tuđ bol je teško razumeti! Svaka duša ima svoj bol i svaki bol ima svoju dušu… Oh, kad bih mogla i ja, kao što će vojska sva, verovati još ovu noć da je knez živ… (Iz daljine se čuje rog, ona se prene i osluhuje. Rog se ponavlja). Ču li?

GOSPAVA: Čuh, gospođo!

KNEGINJA: Šta bi u ovo doba to moglo značiti?

GOSPAVA: Rekla bih iz daljine velike, sa donjih bedema. (Ućute obe i osluhuju).

STRAŽAR SA DONJIH BASTIONA: (Iz dubine se čuje njegov taman i nejasan uzvik). Čuj! Čuj!

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: (Izlazi iz niše i naginje se na badustradu). Čujem!

STRAŽAR SA DONJIH BASTIONA: (Govori ozdo nešto tamno i nejasno).

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: (Pošto je saslušao, obraća se stražaru na kuli). Čuj! Čuj!

STRAŽAR S KULE: Čujem!

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: Neprijatelj šalje glasnika, naše straže su ta prihvatile.

KNEGINJA: (Uznemirena Gospavi). Glasnika? Šta hoće Moz s tim?

GOSPAVA: Ne znam, gospođo!

KNEGINJA: Da nije možda čuo za kneževu smrt. To bi bilo zlo. Moz ne sme znati da knez nije živ.

GOSPAVA: (Gledajući s bedema). Vode glasnika.

KNEGINJA: Strepim od nečega nepojmljivog, neznanog.

GOSPAVA: U duši bolom rastrganoj, strepnja je kod kuće.

KNEGINJA: Ko vodi glasnika?

GOSPAVA: Kapetan Vladenije.

2.2.16. 16. KAPETAN ĐURICA, RAKO VRAČANIN, MOZOV GLASNIK, PREĐAŠNJI

KAPETAN ĐURICA: (Ulazi sa donjih bastiona). Vodim, gospođo, Mozova glasnika.

KNEGINJA: (Uzbuđeno). Moz ne zna da knez nije živ?

KAPETAN ĐURICA: Ne! (Sa donjih bastiona ulazi najpre vojnik koji nosi buktinju, za njim Rako Vračanin, za ovim Mozov glasnik vezanih očiju, a za ovim dva kopljanika).

RAKO VRAČANIN: Moz šalje ovo pismo gospodaru, knezu. (Predaje pismo Kneginji).

KNEGINJA: (Uzima grozničavo pismo i izlazi napred, dozivajući znakom nosioca buktinje, koji joj prilazi i osvetljava joj da može čitati. Ostala grupa ostaje u pozadini. Kapetan Đurica u razgovoru sa Gospavom). „Ja, Mojsije Anđelić Debranac, zvani Moz Golemi, pišem tebi, knezu Branu, Grafu od Maće, i pozivam te da časno i pošteno, kako dolikuje tvome junačkome imenu odgovoriš na ovaj poziv moj. Kad si mi zabo, kneže, nož pod srce, ti si znao da će iz te rane otrov poteći; kad si mi ljubav iz duše iščupao, ti si, kneže, znao da će u njoj mržnja ponići. (Zadršće joj ruka i mračan oblak oseni joj čelo. Lomi se da li da nastavi čitanje, najzad se odluči). Sutra, sa zorom, sviće i dan moje osvete; sutra, sa zorom, sukobiće se vojske dve i krv će poplaviti drage nam gore i doline. Nije li, kneže, imena nam i viteške nam časti dostojnije da tuđom krvlju ne otkupljujemo naše odmazde, već da ljubav tvoja i moja mržnja ukrste same među sobom mačeve? (Težak utisak, pribira se, nastavlja). Tući ćemo se na život i smrt. Pobediš li me, pobedio si mržnju koja bi te večno gonila; pobedim li te, pobedio sam ljubav koja je moju uništila. Ako si voljan, kneže, primiti ponudu, čekaću te sutra pod samim gradom, kod bela kamena. To je poruka tebi, knezu Branu, Grafu od Maće, od mene Mojsija Anđelića, Moza Golemoga.“ (Uzbuđena, gužva pismo i predaje se dubokom razmišljanju).

KAPETAN ĐURICA: (Posle izvesne pauze, pošto je duže očekivao kneginjin odgovor). Ima l’ od kneza kakav odgovor?

KNEGINJA: (Trgne se, pribra i odlučuje). Glasniče, idi i reci gospodaru svom, od kneza mu je poruka: Sutra, kad prva zora svane, čekaće ga pod bedemima Krojinim, kod bela kamena.

KAPETAN ĐURICA: (Prilazi joj poverljivo). Gospo?

KNEGINJA: (Odlučno). Isprati glasnika, a ti ostani!

KAPETAN ĐURICA: Mozov glasniče! Čuo si poruku, jesi l’ je razumeo?

MOZOV GLASNIK: Čuo sam i razumeo!

KAPETAN ĐURICA: (Raki Vračaninu). Vodi ga!

RAKO VRAČANIN: (Odvodi istim redom glasnika).

2.2.17. 17. KNJEGINJA, GOSPAVA, ĐURICA

KAPETAN ĐURICA: (Pošto je izmakao glasnik). Gospo, da l’ te razumedoh?

KNEGINJA: Pre no što čuješ odgovor, reci mi: veruješ li ti u sutrašnju našu pobedu?

KAPETAN ĐURICA: Moz je hrabar i drzak i poznaje grad.

KNEGINJA: Tako misle, je l’, i druge starešine, i svi će bez vere u borbu? To znači, sutra već svi smo Mozovi robovi

KAPETAN ĐURICA: Ko ostane živ.

KNEGINJA: A sutrašnji ako dobijemo dan?

KAPETAN ĐURICA: Mogao bi nam Skender stići u pomoć.

KNEGINJA: Razumeš li sad? Eto, Moz nam nudi taj sutrašnji dan.

KAPETAN ĐURICA: Al’ ipak, gospo, Moz ne sme biti izvaran; ti reče glasniku, knez će mu sići na megdan.

KNEGINJA: Jer Moz ne sme znati da knez nije živ.

KAPETAN ĐURICA: Pa ipak neko mora poći.

KNEGINJA: (Odlučno). Mora i poći će!

KAPETAN ĐURICA: (Razumeo je). Ti? Ti, gospo? Ne, tako ti Boga, ne! Daj mi za tebe da poginem ja.

KNEGINJA: Poznajem ja, kapetane, dobro i srce i ruku Mozovu, te gde bih ispred tolikih junaka, ja žena ukrstila sa njim mač? Al’ ne mislim se ja samo mačem boriti.

KAPETAN ĐURICA: Već?

KNEGINJA: Vele, žensko je lukavstvo starije od muške hrabrosti.

KAPETAN ĐURICA: Ne, gospo, to je oružje opasnije od mača.

KNEGINJA: Zašto?

KAPETAN ĐURICA: Jer Moz te voli!

KNEGINJA: U toliko će biti slabiji.

KAPETAN ĐURICA: Ne, gospo, preklinjem te još jednom. Radije pusti mene da mačem stvar rešimo.

KNEGINJA: Razumej! Nije u pitanju megdan, već sutrašnji dan.

KAPETAN ĐURICA: Šta će reći starešine?

KNEGINJA: Čućeš. Mudrost njihova pre će shvatiti korak moj no tvoja sebičnost. Pozovi, kapetane, starešine, nek se o ponoći, kad poslove zavrte, zberu ovde pod kulom, neka oni odluče.

KAPETAN ĐURICA: Razmisli, gospo!

KNEGINJA: (Odlučno). Razmislila sam već!

KAPETAN ĐURICA: Dobro, nek reknu svoju starešine! (Odlazi).

2.2.18. 18. KNEGINJA, GOSPAVA

KNEGINJA: (Posle izvesne pauze). Gospava, snage mi treba, snage, da sutrašnji dan dočekam.

GOSPAVA: A ti je u bolu potraži. Bol je ipak osećaj najsnažniji.

KNEGINJA: Da… dobro reče… u bolu ću snagu naći. Vodi me tamo gde je izvor taj! (Oslanja se na Gospavu i odlazi lagano u kulu. Tišina. Mesec je zašao i zacario se potpun mrak).

2.2.19. 19. STRAŽARI

STRAŽAR S KULE: (Posle izvesne pauze). Čuj! Čuj!

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: Čujem! U neprijateljskom logoru vatre su pogašene, sve mrtvim snom spi, svuda vlada mir!

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: (Naginjući se na balustradu). Čuj! Čuj!

STRAŽAR SA DONJIH BASTIONA: (Ozdo prigušeno, nejasno). Čujem!

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: U neprijateljskom logoru vatre su pogašene, sve mrtvim snom spi, svuda vlada mir!

STRAŽAR SA DONJIH BASTIONA: (Tamnim, nejasnim glasom, koji izumire u noći, predaje dalje ovo saopštenje).

ZAVESA

2.3. Drugi čin

(Dolina pod Krojom, kraj belih stena koje, survane s grada, leže rasute. U dubini se dogleda jednim delom grad, visoko uznesen pa golemom kršu i litici).

Noć na izmaku te se kroz tamu već potkiva zora.

2.3.1. 1. KAPETAN ĐURICA, TOL

TOL: (Sedi na jednome kamenu kraj stene, oslonjen na batinu i duboko zamišljen. Posle izvesnog vremena diže glavu i osluhuje).

KAPETAN ĐURICA: (Dolazi s grada, potkradajući se od stene do stene i obzirući se na sve strane).

TOL: (Kad mu se Vladenija približi te ga uoči). Kuda?

KAPETAN ĐURICA: (Prestravljen hvata se oružja). Ko je? (Sagleda Tola). Ti?

TOL: Ja!

KAPETAN ĐURICA: Što ćeš ti ovde?

TOL: Što pitaš ono, našto ti treba odgovor da daš?

KAPETAN ĐURICA: Pitam te: što ćeš ovde?

TOL: Rekoste l’ slobodu ste mi dali ja idem za njom!

KAPETAN ĐURICA: Ovde slobodu tražiš, međ’ stenama?

TOL: Ovde je ona međ’ stenama i gorama, a ne tamo u opsađenim zidinama. Pođe l’ i ti za njom?

KAPETAN ĐURICA: Ja…

TOL: Stani, ne kazuj! (Ustaje). Reci mi najpre kako si iz grada izišao, kad su sve kapije tvrdo zabravljene?

KAPETAN ĐURICA: Otvoriše mi ih.

TOL: Ja čujem mravlji hod i čujem crva pod korom i čujem noć kako spi i zoru kada se budi — ja ne čuh da su kapije na gradu otvarane.

KAPETAN ĐURICA: Još noćas!

TOL: Od ponoći sam ovde, a ti si noćas celu noć na straži probdio.

KAPETAN ĐURICA: Nisam kroz kapiju…

TOL: Već?

KAPETAN ĐURICA: Znam jedan tajni put.

TOL: Iz crkve, kroz lagum?

KAPETAN ĐURICA: Da!

TOL: Izginuli su oni koji su znali tajnu tu. Od živih znamo je samo knez i ja. On ti tajnu nije poverio, a ja ti je nisam prokazao, niti si me noćas video kad sam sišao putem tim.

KAPETAN ĐURICA: Poveri mi tajnu knez. Kroz taj smo lagum slazili kad smo jednom, prerušeni, Mozovu vojsku uhodili.

TOL: Lakomislenik!

KAPETAN ĐURICA: Zar što je meni tajnu poverio?

TOL: Tebi, da!… Jer, ti si, Vladenije, krenuo u izdaju!

KAPETAN ĐURICA: (Plane). Ja?

TOL: Uhoda nisi! Uhode ne idu pod oružjem.

KAPETAN ĐURICA: Nisam ni izdajnik!

TOL: U izdaju si krenuo, Vladenije Đurica!

KAPETAN ĐURICA: (Stavlja ruku na mač pa se ipak uzdržava). Starost te štiti, Tole.

TOL: I štiti me istina! Ne može biti časna misao koja te je odjutros ovamo povela. Moz čeka zoru da napadne grad; to znaju gore svi, i svi su na svojim mestima. A gde si, kapetane, ti? Ti napuštaš grad, spuštaš se noću tajnim lagumom i slaziš u polje gde je vojska Mozova. Gde vodi taj put?

KAPETAN ĐURICA: Zora će me na svome mestu zateći.

TOL: Zora je već tu. Eno se zvezda gasi, tmina se prosenila i popac umuko. Ti nisi brži od zore, te da se ispneš na Krojine bedeme.

KAPETAN ĐURICA: Stići ću uvek pre neg borba otpočne. Moz danas neće napadati grad!

TOL: Ko veli to?

KAPETAN ĐURICA: Danas će Moz i Knez, ovde kod bele stene, sami megdan podeliti.

TOL: Ko reče to… Ko zove na megdan?

KAPETAN ĐURICA: Moz!

TOL: I ranjen knez je poziv primio?

KAPETAN ĐURICA: Rana mu nije preteška da ne bi mogao mačem vladati.

TOL: Čast im oboma! Na njima i jeste da proliju krv te odmazda da otkupi uvredu. Na njima, da, al’ šta ćeš onda ovde ti?

KAPETAN ĐURICA: (Ćutanje).

TOL: Ćutanje, je li, to ti je odgovor? Rekoh li ja, čestita misao tebe odjutros nije povela!… Ja ću ti reći što ti sam sebi ne smeš priznati… Dva junaka će se ovde ogledati čestito i viteški, a ti ćeš, iz zasede, il’ knezu pomoći i na Moza dići mač ili ćeš Mozu pomoći, a učiniti knezu izdaju.

KAPETAN ĐURICA: Ja kneza neću izdati.

TOL: Tada si krenuo da zagaziš u sram i ukaljaš ime kneževo.

KAPETAN ĐURICA: Moz je izdajnik, a izdajnika ubiti nije sram.

TOL: Moz je junak bolji no ti. To si mu i sam priznao.

KAPETAN ĐURICA: Mrzim ga!

TOL: Mrzi ga tamo, na bedemima Krojinim. Kad borba otpočne, a ti ga dočekaj i ukrsti s njime mač. Junak tako mržnju kazuje, kukavica traži zasedu.

KAPETAN ĐURICA: Iz tebe je opet zao duh progovorio!

TOL: Zao duh? Nije zao duh ovde međ’ stenama i kamenjem; zao duh je tamo, gore, međ’ zidinama Krojinim.

KAPETAN ĐURICA: Tamo?

TOL: Da, tamo, gde osmeh ženskih usana ljude zavodi.

KAPETAN ĐURICA: Ma, opet zboriš nerazumljivo.

TOL: Divlje su ove gore i planine, Bog se na njih nikad nije osmehnuo; divlja su deca što su nikla na ovom kamenu, na njih se dosad samo smrt osmehivala, al’ — dođe ona među nas!…

KAPETAN ĐURICA: Knjeginja?

TOL: Ona, da, zbog čijeg osmeha knez nepravdu Mozu učini, sa čijeg se osmeha Moz u izdaju odmetnu, i sa čijeg si osmeha ti u podao zločin krenuo…

KAPETAN ĐURICA: (Brani se).

TOL: …i sa čijeg će se osmeha ugasiti slava Krojina!

KAPETAN ĐURICA: (Uzbuđen). Ti je klevetaš!

TOL: Ne klevetam je ja, kleveta je njena lepota! Ne leži u njoj greh već u lepoti joj. Ti ne znaš još svu moć toga duha zlog. Tek si počeo da je nazire; tek ti je prvi plamen na oči buknuo i vrvi vihor dušu zanihao, a razum ti se već pomutio i noga ti krenula u sram, a ruka se već digla na zločin…

KAPETAN ĐURICA: (Buni se). Nije istina!

TOL: Lepota je moć duha zla, poznajem je ja. O, davno… negda …i ja sam bio pošao putem tim. O, davno… negda, i mene beše poveo zao duh lepote, i osetih tad kako mi u ruci poče da malaksava mač, a u ruci ljubav ka slobodi…

KAPETAN ĐURICA: I?…

TOL: Ubio sam je! Krivica joj beše lepota i sa te krivice sam je ubio!… (Pauza. Tol preživljuje trenutak bola, koji ovo davno sećanje izaziva u njegovoj staračkoj duši). Otad rekoše ljudi da sam u vlasti duha zla, otad osećam ja da sam izbegao vlasti toj, al’ ne i progonu savesti… Otad me vodi greh, te lutam kroz gore i planine i zborim sa dusima, i vidim slike koje ne vidite vi i tražim roba kojega je ženska lepota zarobila, te pomažem mu da kida lance kojima mu je duša sputana…

KAPETAN ĐURICA: …I nosiš zločin na duši?

TOL: …I peče me, teško me peče, al’… bila je toliko lepa da sam je morao ubiti!… Nisam ubio nju, već duha zla koji mi poče razum da muti i dušu razriva… (Rog iz daljine, s leva otegnuto). Čuj… (Rog iz daljine s desne strane, otegnuto). Borci se oglašuju. Eno, i zora puca već! Pođi, pođi, mladiću, u grad! Put kojim si sa grada sišao vodi te u sram, uzađi u grad putem koji ćete slavi vratiti. Tamo je mesto tvoje! Vrati se!

KAPETAN ĐURICA: (Buni se).

TOL: Zao duh te veže za ovo mesto, je l’? Otrgni mu se, koban je njegov zagrljaj! Ostavi junake nek sami mačem svoju sudbu odmere. Gde osveta u borbu stupi sa nepravdom, tu mačevima Gospod upravlja. Ne ometaj ruku Gospodu! Ko Boga omete, omešće se sam, i pogubiće pute kojima je hodio i zalutaće stranputnim stazama. Zgaziće u sram, iz srama zgaziće u greh, iz greha u zločin, i trajaće među ljudima prezren i postiđen! Poslušaj me, vrati se!

KAPETAN ĐURICA: (Lomi se). Ako se vratim, biću pred sobom postidan!

TOL: Ako ostaneš bićeš pred svetom postidan!

KAPETAN ĐURICA: A ti?

TOL: Moje je mesto ovde, međ’ stenjem i kamenjem. Ja ću da bdim.

KAPETAN ĐURICA: Borba će biti na život i smrt.

TOL: Jer se bore mržnja i osveta

KAPETAN ĐURICA: (Još se buni). Knez ne sme poginuti!

TOL: Ne presuđuj u ime Božje! Poslušaj me, vrati se!

KAPETAN ĐURICA: Zar da se vratim kad znam da knezu preti smrt?

TOL: Knez ume mačem upravljati i bez tvoje pomoći.

KAPETAN ĐURICA: Bojim se slab je… Rana mu je snagu omamila…

TOL: Bog je jak! Ako je pravda na knezu, on će mu podržati mač!

KAPETAN ĐURICA: (Lomi se i odluči). Ne, neću, ne mogu! Ostaću!

TOL: (Preteći). Ah ostaću i ja i, kad naiđu straže kneževe i Mozove, predaću te kao izdajnika, kao zločinca koji je pao u zasedu, te bićeš izobličen pred dvema vojskama… (Rog s leva, bliže, rog s desna odgovara mu). Čuješ li, zadnji je već čas! Biraj, hoćeš li ovde u sram, il’ tamo, u slavu?

KAPETAN ĐURICA: (Kojega je namera Tolova da ga izobliči razbudila, kreće ne govoreći ni reč).

TOL: Kuda?

KAPETAN ĐURICA: (Smrvljen). Idem u grad!

TOL: Idi!

KAPETAN ĐURICA: (Odlazi).

TOL: (Prati pogledom Vladenija, zatim se povlači u dubinu iza stene. Već se zora naglašava. Vrhovi planina, iza kojih sunce počiva, pervaze sa sivom jutarnjom maglicom).

2.3.2. 2. RAKO VRAČANIN, HADŽI-DAUT I NJIHOVI PRATIOCI

RAKO VRAČANIN: (S polja, s desna). Besa bes!

HADŽI DAUT: (S polja s leva). Besa bes! (Posle izvesne pauze, jednovremeno s desna i s leva, nastupaju dve lese od po četiri vojnika s kopljima oborenim na ruci. Lesu s leva čine četiri janičara, lesu s desna četiri Arbanasa. Lese nastupaju jedna ka drugoj i kad sve približe ukrštaju koplja. Za lesom janičara ide Hadži-Daut, sa isukanom sabljom koju drži k nozi, za lesom Arbanasa tako isto Rako Vračanin).

RAKO VRAČANIN: Ja sam Rako Vračanin starešina kod kneza.

HADŽI DAUT: Ja sam Hadži-Daut Mestan-oglu, starešina janičarski.

RAKO VRAČANIN: Izaslanih sam svoga gospodara kneza Brana.

HADŽI DAUT: Izaslanik sam Moza Golemog.

RAKO VRAČANIN: Ovlašćen sam da vodim pregovore.

HADŽI DAUT: Ovlašćen sam da primim uslove.

RAKO VRAČANIN: Verujem ti!

HADŽI DAUT: Verujem ti! (Na ove reči obe lese dižu koplja i odstupaju u nazad tako, da kroz svoje redove propuštaju Vračanina, i Hadži-Dauta, koji sad ostaju pred pesama. Oni odmah pristupaju jedan drugome, ukrštaju mačeve u ime pozdrava i spuštaju ih k nozi).

RAKO VRAČANIN: Ja biram ovo mesto za megdan.

HADŽI DAUT: Nek’ ovde bude, slažem se i ja!

RAKO VRAČANIN: Borba će se voditi na život i smrt!

HADŽI DAUT: Na život i smrt!

RAKO VRAČANIN: Na mestu borbe niko ne sme bit’!

HADŽI DAUT: Niko, sem boraca.

RAKO VRAČANIN: Mi ćemo se povući do puste gradine.

HADŽI DAUT: A mi do stene begove.

RAKO VRAČANIN: Motrićemo da ne bude prevare.

HADŽI DAUT: I što se reče da se ne poreče.

RAKO VRAČANIN: Niko sem boraca, ne sme u borbu stupati.

HADŽI DAUT: Niko sem boraca.

RAKO VRAČANIN: Ni pomoći!

HADŽI DAUT: Ni odmoći.

RAKO VRAČANIN: Ni pobediocu povlađivati!

HADŽI DAUT: Ni pobeđenoga goniti!

RAKO VRAČANIN: Neka tako bude!

HADŽI DAUT: Tako neka bude!

RAKO VRAČANIN: Besa bes!

HADŽI DAUT: Besa bes! (Ukrštaju u ime pozdrava mačeve i okreću se a istovremeno i lese i odlaze svak na svoju stranu).

2.3.3. 3. KNEGINJA, MOZ

KNEGINJA: (Pauza. Najpre se ponovi rog s leva kome odgovara rog e desna. Za tim se pojavljuje knjeginja na konju bogato okićenom i zastrtom po srednjevekovnom riterskom načinu. Ona u riterskom pancirskom odelu, oklopljena, sa spuštenim vizirom. Pred konjem ide vojnik koji na štitu nosi mač; konja vodi vojnik u bogatom albanskom odelu).

MOZ: (Pojavljuje se jednovremeno s leva na konju okićenom po istočnjačkome načinu, pokrivenom tigrovom kožom. On je u raskošnom albanskom odelu sa metalnim tokama na prsima, koje mu služe kao oklop. Na glavi mu plitki skadarski fes pod kojim je belo končano keče, sa fesa duga plava kita pada mu po ramenima. Na, nogama čelični dozluci koji mu štite i kolena. Pred njim jedan janičar, na štitu nosi mač, a jedan crnac, turski odeven, vodi mu konja. Oba viteza odlaze na suprotne strane gde će, van našeg pogleda, sjahati konje. Vojnici koji nose štitove i na njima mačeve, ostaju i zauzimaju stavove, jedan prema drugome, tako da sobom beleže odstojanje i položaj boraca. Moz i kneginja, pošto su sjahali, vraćaju se i odmah prihvataju se štitova mačeve, a štitonoše se povlače. Moz i kneginja najpre se mačevima pozdravljaju, stavljajući ih pred prsa i zatim ih ukrštaju).

MOZ: Na život i smrt!

KNEGINJA: Na život i smrt. (Stupaju u borbu).

MOZ: (Posle prvog sudara). Pazi, kneže. Moz nikad nije zalud svoj mač potezao.

KNEGINJA: Sem kad ga je na otadžbinu potegao.

MOZ: Ovaj se mač umeo i za otadžbinu boriti.

KNEGINJA: Za ono ti čast, a za ovo — sram!

MOZ: Osveta nije sram!

KNEGINJA: Sram je na otadžbinu mač potezati.

MOZ: Na otadžbinu da, na tebe, kneže, ne!

KNEGINJA: I ako, Moze, znaš šta otadžbini nosi moja smrt.

MOZ: Otadžbina! Hm! Tom praznom rečju zvoniš jednako! Za mene otadžbina nije prazna reč, drugo je ona za mene. I kameno tle na kome sam se rodio, i zemlja na koju mi je prva suza kanula, i Božji zrak koji me je prvi put ozario, i grob pod kojim znanci mi počivaju, i kamen ovaj i ona planina i divlji cvet kraj staze, i ovaj mrki krš i plavo nebo nad njim i ona… Marija… sve, sve to zajedno otadžbina je!

KNEGINJA: Sve, sve to zajedno je samo sebičnost. Otadžbina je dužnost.

MOZ: I osveta je dužnost. (Pauza, nov stav, nov sudar). Ruka ti nije čvrsta, kneže! Da l’ savest nemirna koleba ti mač?

KNEGINJA: Da savest govori, tvoj mač bi prvi klonuo.

MOZ: Reci, je l’ to ta ruka koja joj dade verenički beočug; je l’ to ta ruka kojom grliš nju? Je l’ stoga dršće sad?

KNEGINJA: Ovo je ruka koja otadžbinu brani od tebe, a moja ruka u toj službi ne dršće.

MOZ: I glas ti nije muški, kneže, kao nekada. Guši l’ ga savest, il… (Trgne se). …il’, da nije prevara? (Prekida naglo borbu). Bila bi podla prevara!

KNEGINJA: (Uznosi konte Branin mač). Ovaj mač, Moze, nije nikad lagao!

MOZ: (Još uvek pod sumnjom). Čast maču tom ako je u ruci konte Branovoj.

KNEGINJA: Smrt, Moze, nije laž, smrt je istina, a mi se borimo na život i smrt!

MOZ: (Okrene se i nastavlja borbu). Da, na život i smrt, jer tvoja smrt znači život moj!

KNEGINJA: A šta ti jamči, Moze, da ti moja smrt ljubav donosi?

MOZ: Šta tebi jamči, kneže, da ti život tvoj tu ljubav donosi?

KNEGINJA: Tvoja izdaja!

MOZ: Ti mržnju moju zoveš izdajom.

KNEGINJA: Jer mržnja ta tuđinsku vojsku dovodi.

MOZ: Ne vodim je da zemlju porobim.

KNEGINJA: Već da Kroju razoriš.

MOZ: Da, da razorim tu tvrdu tamnicu u kojoj moja ljubav tamnuje.

KNEGINJA: Varaš se, Moze! Grad u kome ona tamnuje, ovo je srce ovde, a ne Kroja kamena. Ovde ona caruje a ne tamnuje.

MOZ: Onda, razoriću taj grad. Raskopčaj oklop da jedan drugom srca potražimo. Željan sam da iz tvoga srca krvi natočim.

KNEGINJA: Da čudne ljubavi koja krvlju gasi žeđ!

MOZ: O, krvniče veliki, ne rugaj se, jer rugom nećeš opravdati greh! Ne rugaj se, već čuj! Pre no što ti mač iz ruku izbijem i mačem ti iz grudi srce iznesem, ti me dobro čuj! Prekidam borbu da me saslušaš! (Prekida borbu, ali ostaju neko vreme ukrštenih mačeva). Je su l’ ti, kneže, kazivali priču o maču mom? To davno beše, još za mladosti blažene pameti deda mog, Arijanita Golemog. Pod Lješom tvrdim, u jednoj pećini, zmija otrovnica izlegla je zmijiće. Moj ded,ponesen mladošću, poteže jednoga dana te mačem svojim pokla zmijčiće, ali mu se i mač od silna udara prebi o stenu… (On spušta mač a to isto čini i kneginja). Kad dođe majka otrovnica da nahrani dečicu, nađe ih obezglavljene i kraj njih parče mača skrhanog. Zapišta majka, jer materinska ljubav počiva i u zmijskoj duši otrovnoj, zapišta i poče kleti ono parče mača koje je ležalo tu, okrvavljeno krvlju dece njezine, i uze ga prskati otrovom zuba svojih. Tri godine, tri pune godine majka otrovnica dolazila bi svaki dan tu i sipala bi otrov na parče mača skrhanoga, sve dok čelik ne ozeleni kao jed. I od tog parčeta gvožđa otrovana, skovan je ovaj mač… Eto, to je priča o maču mom.

A sad, kneže, čuj i priču o srcu mom. I ono se o stene razbilo, i, kao ono parče mača skrhanog, ležalo okrvavljeno. Tri godine, tri pune godine ti si ga, kneže, otrovom zasipao dok nije s mržnje ozelenelo kao jed. I, eto, od tog parčeta srca otrovanoga, sačinjen je život moj. Razumeš li ga, kneže, sad? Ne, nisam ja mržnju s majčinih grudi posisao, nikla je ona iz otrova kojim si mi dušu ti zagadio. I u ovoj je duši nekad cvalo cvetno proleće, i u njoj se nekada budila pesma mladosti i uzdizao veličanstven presto ljubavi, na kome je sedela ona, moja kraljica. Nikad ni jedan presto nije imao lepše kraljice ni podanika vernijeg. Verovao sam tad da sunce mene radi sja i sisao sam mu halapljivo zrak ko odojče nedra majčina; verovao sam da vazduh mene radi grli svežim dahom svet, i nadimao sam grudi visoko ko planina, ne bi li ta sveg posrkao. Verovao sam, jer sam voleo; voleo sam je onom ljubavlju koju joj, kneže, nikad nisi kadar ponuditi ti!… Voleo sam rekoh! Volim je i sad, sad možda više no ikad dosad. Reci joj, kneže, ako me životom pretečeš, da sam umirući od mača tvog, poslednje rekao reči: volim je i sad, sad možda više no ikad dosad!

KNEGINJA: (Pod utiskom njegovih reči oborila glavu i, zaboraviv na borbu, duboko razmišlja oslonjena na mač. Na jedan mah se prene te uznosi mač). Mi rekosmo na život i smrt!

MOZ: Kad govorim o njoj, malakše mi gnev. (Još ne diže mač).

KNEGINJA: Il’ možda ruka?

MOZ: (Trgne se, pribira, obuzme ga gnev i ukršta mač). Ruka ne, dok si preda mnom ti! (Stupa u novu, odlučnu borbu. Mukla tišina isprekidana zvekom mačeva. On jednim snažnim naletom izbije mač iz ruku kneginji i, kad ovaj pade na, zemlju, staje nogom na nj, a vrh svoga mača naslanja na njeno srce). Kneže, reci poslednju reč, al’, pazi, nek’ nebude njoj, preseći ću je upola…

KNEGINJA: (Mirna, bez uzbuđenja). Misliš li, Moze, da si pobedio?

MOZ: Ti pitaš? Zar kad ti mač leži pod mojim nogama, a srce ti na vrhu mača mog?

KNEGINJA: Pa ipak, pitam, misliš li da si pobedio?

MOZ: Smrt će ti dati odgovor na to pitanje.

KNEGINJA: Neka se Mozova slava ne kiti ovom pobedom, jer konte Branu Moz nije mač iz ruku izbio! (Diže vizir s lica). Samo si ženu, Moze, pobedio!

MOZ: (Iznenadi se i spusti mač. U prvome trenutku on bukne gnevom, ali, pod utiskom njena pogleda, lice mu se vedri i obuzima ga ushićenje). Pa jesam li bar pobedio?

KNEGINJA: (Brzo odbijajući). Dok Kroja stoji ponosna…

MOZ: (Plane). …I u njoj knez koji žene šalje na megdan.

KNEGINJA: Ne huli onog koji se branit’ ne može. Kneževa usta zanemela su zauvek, a ruka mu, da nije hladna već, drukče bi danas uznosila mač.

MOZ: (Iznenađen). Knez je mrtav?

KNEGINJA: Već čitavu noć.

MOZ: (Zaprepašćen vešću). Poginuo?

KNEGINJA: Ne, već Bogu beše ugodno da ga sebi prizove.

MOZ: I zato ti si njegov prihvatila mač?

KNEGINJA: Da izvršim ono što bi učinio on.

MOZ: (Više sebi). Mrtav… dakle, mrtav? (Duboko razmišlja, u njemu se budi neka nova nada i lice mu se ozarava). … I… ti si, gospo, sada slobodna?

KNEGINJA: (Ne hoteći da razume smisao njegova pitanja). Slobodna ne, dogod mi je život u ruci ti, a mač moj pod nogama ti robuje.

MOZ: (Trgne se i diže mač njen, podnoseći joj ga). Samo moj mač može biti rob tvoj, a ti gospodar moj.

KNEGINJA: (Ustežući se da primi mač). Zaboravljaš da si pobedilac?

MOZ: Ako je međ’ nama pobedilac i pobeđeni tad… ja sam pobeđeni a ti imaš prava na mač.

KNEGINJA: Da branim Kroju njim?

MOZ: Da kazniš njim pobeđenog.

KNEGINJA: Za izdaju?

MOZ: Ne, gospo! Kazni me što te volim. Taj greh je toliko veliki da mu je smrt kazna neravna. Smrt je uteha, a uteha je nagrada. Il’, misliš da sam kažnjen već tim što živim?

KNEGINJA: I tim, što te je mržnja zavela te krvavom hodiš stazom.

MOZ: Ja samo jednu stazu znam, onu što vodi srcu tvom.

KNEGINJA: Ali, na njoj ti preče put bedemi Krojini.

MOZ: Razoriću ih. Ljubav je sila koja ruši bedeme.

KNEGINJA: Ispred te ljubavi ova su mača dva!

MOZ: Il’ jedan samo, al’ taj mrčeva ruka drži.

KNEGINJA: I drži čvrsto, drži grčevito, ko što drži smrt. Tek kad se survaju oni gordi bedemi, maču će ovom korice biti grob.

MOZ: Zar mrtvi će braniti slavu koju su živi zidali?

KNEGINJA: Braniću je ja, ako nisam pobediočev rob i ako mi je put ka Kroji slobodan!

MOZ: Nazivaš robom sebe, ne bi l’ ti slađe bile muke na koje si me stavila. Ti si slobodna, otvoren ti je put. Vrati se Kroji gorda i ponosna, jer si pobedila. Al’ pre no pođeš, čuj mi zadnju reč.

KNEGINJA: Reći ćeš je gore, na bedemima Krojinim, kada se sutra sukobe vojske dve…

MOZ: Smrtniku ne odriče se ispovest; optuženome pripada zadnja reč. Ne odriči mi to, knjeginjo, jer sve što rekoh, još ne rekoh sve. Malo čas kada sam ti se ispovedio, ja zborih njemu, zborih knezu još!… Sećaš li se, knjeginjo…

KNEGINJA: Ničeg se ne sećam!…

MOZ: Čuj ono što si, bogata lepšim sećanjima, davno zaboravila već. To beše onda, lepa knjeginjo, kada me Gospodar Skender posla na dvore Gospodara, oca tvoga. Pet dana i pet čarobnih noći proveo sam ja na dvoru tom, gde prviput spazih tebe, Gospo, i saznadoh koliko je Bog milostiv kad tebe zemlji darova…

KNEGINJA: (Okrećući da ga ne gleda). Ja te ne slušam!

MOZ: O, navik’o sam već, da ovo drago sećanje, u duge noći, skriven od pogleda sveta zavidnog, sam sebi kazujem. Kazivaću i sad… …U svetle, letnje noći, kad bi već sunce palo, a mesec se uzneo iznad planina, kad bi Gospodar, otac tvoj, posle obeda povlačio se u kulu, te mu guslari uz strune kazivali pesme o prošlosti — išetala bi, gospo, ti sa vladičicama, na gornje bedeme i pratila bi zvezde kako trnu i žegu se, ili bi pomno slušala tamne bajke Vardareve, koje ti je on, hukom talasa svojih, kazivao. U te noći, bludeći za slikom željenom, prikradao bih se ja kao mrčeva sen i puzao bi uz bedeme kao mesečar, te skriven iza zidina posmatrao bih te…

KNEGINJA: Ja te molim, Moze, prekini!

MOZ: (Nastavlja sve uzbuđenije). Posmatrao bih te… Oslonjena na bedem, kose: raspletene, a lica ozarena mekom, mesečevom svetlošću, izgledala si ti kao svetica pobegla sa stene za koju ju je nemilostiva slikareva ruka zakovala, i kao princeza iz hučnih i tajanstvenih bajaka Vardarevih. Izgledaše mi tad, kao da je nebo blizu zemlji i tihi vetrić, koji se igrao tvojim vlasima, pričinjaše mi se kao meka ruka anđela kojom miluje svet. U duši mi se tad zaleže osećaj pobožnosti i divljah se veličini Tvorca nebeskog. I takve jedne večeri…

KNEGINJA: (Preklinjući). Prestani…

MOZ: Mač ovaj, koji me nigda nije izneverio, podlo me izdade. Prikradajuć se da se dočepam mile zasede, ispustih mač te zveknu o kamen. To te probudi iz snova mladačkih i ja stadoh pred tebe kao krivac bez nade na oproštaj. Oborio sam pogled, ne smejući tvome izać’ u susret. I očekivah da izrečeš kaznu zasluženu, gotov da svaku kaznu primim kao milost božju. Kad digoh pogled da čujem presudu, ja sretoh osmeh na tvojim usnama. Kaznila si me osmehom!… Ah, osmeh taj!

KNEGINJA: (Sklapa ruke moleći ga).

MOZ: Pod zrakom njegovim bi iz zemlje zamet proklijao; pod tim bi zrakom iz cveta razvio se plod. Osmeh to beše što rađa i proporađa svet, što od vrline gradi greh, a od greha vrlinu; osmeh koji robu daje snage da lance raskine, a slobodnom nameće želju da postane rob!

KNEGINJA: (Ma koliko da se brani da ne sluša Mozgova kazivanja, snaga njegovih osećaja i prijatnost lepota sećanja, počinju je savlađivati i ona počinje sa pažnjom pratiti njegove reči predajući se postepeno i sama slatkoj prošlosti).

MOZ: I ja postadoh rob čarobnog osmeha tog! Grudi mi se proširiše, duša naraste i, ja osetih kako ona postade veličanstven hram, gde se pred ikonom, koja beše tvoj lik, užeže svetli plamen i miris tamjana i izmirne uznese se prestolu Božijem, a heruvimski hor iz dna duše mi kliknu: „Osana“ I kao što mudraca s istoka povede novom bogu zvezda vodilja, tako taj osmeh povede mene novoj veri, veri ljubavi. I povede me već trenutka tog, te kročih bliže, vođen nekom silom neshvatljivom… (Prilazi Kneginji, koja je već savladana osećajama i prihvata joj ruku, što ona, nemajući više snage za otpor, nesvesno dozvoljava).

KNEGINJA: (Savladana utiskom njegovih reči, osećajući se pobeđenom, pokušava, i ako i sama bez vere u svoju snagu, da da poslednji otpor. Ona šapće prigušeno). Preklinjem te!…

MOZ: Kročih bliže tebi, nem i prestravljen veličinom trenutka tog. Pogledi nam se sretoše, u očima nam užeže se plam, buknuše nam obrazi a krv uzavre. Mlada nam tela uzdrhtaše kao pred buru šibljike, grudi nam nabujaše kao more s večeri kada ga mesec zove u zagrljaj, a srca nam zaigraše udarajući pod grudima, kao pomamni lav kada na krletici lomi šipke gvozdene i… u času tom. (Obavije je rukom oko pasa i privlači sebi. Ona potpuno savladana dozvoljava. On joj dalje reči šapće kao da bi hteo da sakrije svetinju tajne koju nepoveda). … I u času tom, ja videh glavu tvoju naslonjenu na mom ramenu kose se tvoje zamrsiše o toke na mojim grudima a usne moje nađoše putir iz s kojega će pričest posrkati, pričest pred stupanje u novu veru, veru ljubavi… (On je drži u naručju. Ona, savladana, malaksala, nesvesna, preživljuje trenutak teškoga uzbuđenja. Tišina. Pauza).

2.3.4. 4. PREĐAŠNJI, HADŽI-DAUT, MESTAN OGLU, RAKO VRAČANIN, TOLOV GLAS

TOLOV GLAS: (Daleko negde iza stena). Ha, ha, ha, ha!… I sa osmeha tog ugasiće se slava Krojina.

KNEGINJA: (Cikne i prestrašeno se otrgne iz zagrljaja, telo joj dršće neopisanim strahom i lice pokrije rukama ne bi di se skrila pred grehom svojim koji joj odjednom u svoj veličini svojoj uskrsnu pred očima).

MOZ: (Uzneo je mač). Ko je to?

GLASOVI SLEVA: (Najpre rog). Izdaja! Izdaja!

GLASOVI SDESNA: (Najpre rog). Izdaja!

MOZ: (Kneginji). Je li to izdaja?

KNEGINJA: Ne, nije, umiri se! Znam šta je? To je glas moje savesti! (Spušta vizir).

HADŽI DAUT: (Sa isukanom sabljom dojuri sa kopljanicima). Gospodaru, izdani smo!

MOZ: Gde je zaseda?

HADŽI DAUT: Tamo za onim stenama, poslao sam poteru.

RAKO VRAČANIN: (Dolazi sa svojim ljudima). Umiri se, Gospodaru, nije izdaja. Ludi Tol se skrio međ’ stene, eno ga gone.

KNEGINJA: Uhvatite ga, bacite u tamnicu!

RAKO VRAČANIN: (Odlazi).

MOZ: (Hadži-Dautu). Budi spokojan, nije izdaja. To je stari Tol.

HADŽI DAUT: Mogu li poći?

MOZ: Pođi!

HADŽI DAUT: (Odlazi).

2.3.5. 5. KNEGINJA, MOZ

MOZ: (Posle duže pauze, hteo bi da joj priđe). Kneginjo!

KNEGINJA: Ne prilazi! (Diže vizir, ali ne okreće glavu). Zar greh ti učinih?

KNEGINJA: Proklet da si što me malo čas, u zabludi, dok bejah lica skrivena, kao pobedilac ne ubi!

MOZ: Oprosti, knjeginjo!

KNEGINJA: I kad bi ti oprostila ja, oprostiti neće on!

MOZ: Konte Brane zar? Mrtvi praštaju!

KNEGINJA: (Sine joj srećna misao koje se grčevito prihvati). Konte Brana je živ!

MOZ: Našto ti ta laž?

KNEGINJA: Laž beše ono maločas kada ti rekoh da nije više živ! (Odlučno). Konte Brana je živ i sutra zorom, na bedemima Krojinim, njegov će te dočekati mač!

MOZ: (Još sumnja, ali već uznemiren i njegovo, malo čas vedro čelo, počinje da se mrači). Živ? Da li zbilja živ?… Našto onda ona laž malo čas?

KNEGINJA: Da opravdam svoj dolazak na megdan.

MOZ: (Već uzbuđen). A zašto dođe kad njega pozvah na megdan? Zar Konte Bran ženu šalje kao zamenu?

KNEGINJA: Oprosti, tu nepravdu učinih ja. Kad sinoć dođe glasnik tvoj, knez beše negde kod posade i ja primih poruku. Kad je proučih, u meni srce zadrhta od straha. Gospodar knez ne zna ništa o tim pričama iz dana mladosti i, zar da ja budem ta, koja će mu srce slomiti, u oči dana odsudnog. Ne, on mora na bedemima Krojinim sačekati Moza odmetnika, čvrste ruke, duha neslomljena. Stog krijući od njega, na megdan izađoh ja.

MOZ: (Uzbuđenje ga sve više zahvata). … Dakle živ? Konte Bran je živ?

KNEGINJA: I ako sam slobodna i put mi ka Kroji otvoren, tad pusti me, jer u borbi za slavu i čast Krojinu, u ovom času odsudnom, moje je mesto tamo, kraj Gospodara mog!

MOZ: (Obuzet gnevom, koji ga sad već potpuno osvaja, on je gotovo i ne čuje. Govori više za sebe). Živ, jest živ je, jer osećam mog starog druga, mržnju, kako me obuzima. Sve ono drugo bila je samo obmana, bila je laž. Daleka lažna svetlost na moru mračnome, koja te zavodi da za njom kreneš brod. Samo je mržnja istina i evo je, evo je već; moj stari znanac, verni pratilac; evo je, osećam je već! Puzi ko zmija uz mene, obavija me, krv mi groznicu kroz telo pronosi i trne mi srž i mrkne pogled i brekću mišići, a srce već oseća žeđ. Vraća se mržnja u svoje staro stanište, uzalud potegoh da je iz duše istočim (Zatrese se). Oh, kako je mržnja težak osećaj; teže je mrzeti no voleti! Pa ipak, dobro je, dobro je… osećam se svoj! (Sa saučešćem je posmatrala njegovu tešku borbu i uzdržavala se da ga ne uznemiri. Tek posle izvesne pauze). Moze!

MOZ: (Ne diže glavu i ne čuje).

KNEGINJA: Moze!

MOZ: (Budi se). Ko me zove?… Ti?… (Posmatra je dugo i značajno). Govori… podneću… pribrao sam se već!

KNEGINJA: Otvori mi put!

MOZ: (Posmatra je. Odlučno). Idi!

KNEGINJA: (Pođe).

MOZ: (Kao ranjena zver, u veličini gneva svog, skoči pred nju). Stani! Stani i čuj! Čuj mi svaku reč!… Idi, da, idi Kroji, kao glasnik moj i nosi poruku gospodaru tvom, od odmetnika Mojsija Anđelića! Reci mu: nek mu guslari večeras, kad padne veče, otpevaju poslednju pesmu o slavi Krojinoj i nek na slavi toj on prospava poslednju noć. Jer, kad prođe ovaj dan i noć za njim, čim prva zora grane, i moja će se mržnja probuditi i uspuzati se uz ono stenje i zatrešće gorde bedeme Krojine. To neće biti borba vojske dve, ne, to će biti bujica koja će plaviti i rušiti, to će biti oluj koji će lomiti i razoravati, to će biti smrt koja će kositi i obarati. Pred tom će vojskom uznositi se visoko moj otrovani mač!… A kada dospem gore, na one bedeme, zatrešću snagom mržnje kamene zidine, kao negda Samson crkvene stubove… Neka se sruši sve, nek ruševine te pretrpaju slavu Krojinu i, nek pod ruševinama tim svi nađemo zajednički grob — i on, i ja, i — ti! Nek pokolenja poznija, kad mahovina celu prošlost obvije, obilazeći ruševine te, pričaju priču o jednoj mržnji koja je porušila grad i o jednoj ljubavi koja leži pod ruševinama grada tog!… (Duga pauza, teško uzbuđen i ne dižući glavu da je pogleda, mane rukom). Idi sad!

KNEGINJA: (Odlazi levo lagano, korak po korak).

ZAVESA

2.4. Treći čin

Dvorana na gornjem spratu kule. U nju se ulazi stepenicama, koje izbijaju kroz pod uz levi zid. Izlaz stepenika ograđen je drvenom balustradom. Na zadnjem zidu visoka, dvokrilna vrata, kroz koja se izlazi na balkon koji opasuje celu kulu i koji stražaru služi za osmatranje. Ta su vrata zatvorena a, kad se budu otvorila, sagledaće se daleka brda i pod kulom ponor nad kojim se ona uznosi. Od desnoga zida dvorane, pa ka sredini, ispružen leži odar, sa mrtvim knezom, zastrt sav crnom čohom i no njemu knežev mač, šlem i oklop. Uz zid, više glave, dva masivna svećnjaka od tuča i u njima gore voštanice. Kameni zidovi dvorane ukrašeni su raznolikim oružjem, oklopima i strelama kao i trofejima zadobivenim u velikim borbama koje je Kroja vodila.

2.4.1. 1. KNEGINJA, GOSPAVA

KNEGINJA: (Kleči na podu naslonjena čela na odar. Ona je u dubokoj crnini i raspletene kose. Tužbalicu kazuje tronutim glasom, al’ ipak odmereno i mirno).

Crn se oblak nebom vije,
Moj oblače!
Pod oblakom sunce trne,
Sunce moje!
Iz oblaka munja sikće,
Svetla munjo!
I žaokom zemlju žeže,
Tugo moja!
Grmi nebo bez milosti,
Jade teški!
Cvili zemlja bez obrane,
Moj braniču!
I rastvara nedra svoja,
Rano ljuta!
Te grobovi u nju tonu,
Grobe svetli!
Da se prošlost dublje skrije,
Dane beli!
Greh s porokom pir piruje,
Pir krvavi!
Pobedom se mržnja kiti,
Avaj nama!
Kroja zadnje čase broji,
Slavo njena!
Kob je u nju gnezdo svila,
Kobni dane!
Mač junački prebio se,
Mače svetli!
Mrtav soko svio krila,
Moj sokole!
Smrt je slavu zagrlila,
Slavo naša!
A umukla pesma slave,
Pesma moja!

2.4.2. 2. KAPETAN VLADENIJE ĐURICA, PREĐAŠNJI

KAPETAN ĐURICA: (Pred kraj kneginjine tužbalice uzlazi uz stepenice. Na njemu se vidi da ga je umorila borba i napustila vera u uspeh. Ne želeći da uznemiri kneginju prilazi Gospavi i šapatom joj saopštava vesti koje donosi).

GOSPAVA: (Stoji kraj naslona od stepenika saučestvujući u izlivu bola, kneginjinog, ali ne uznemiravajući ni dahom svečanost trenutka. Pri dolasku kapetana Vladenija ona mu daje znak da ne uznemirava knjeginju, pa pošto je saslušala vesti i sačekala kraj kneginjine tužbalice, prilazi joj pažljivo i tiho je zove). Gospođo!

KNEGINJA: (Polegla po kovčegu i ne diže glavu).

GOSPAVA: (Oslanjajući joj nežno ruku na rame). Utari, Gospo, suze, a stegni srce. Novi nam stižu glasi!

KNEGINJA: (Diže glavu). Ko ih donosi?

KAPETAN ĐURICA: Ja, svetla gospođo!

KNEGINJA: Čega si glasnik, dobra ili zla?

KAPETAN ĐURICA: Ni jedan glasnik, gospo, koji ti za mnom dođe, dobar ti više ne može doneti glas!

KNEGINJA: (Diže se, oslanjajući se na Gospavu i pribira se). Govori, kapetane!

KAPETAN ĐURICA: Nemam, knjeginjo, mnogo kazivati. Po naredbi Gospodara Grope, pre no što dođoh tebi, obišao sam bedeme i položaje sve i… svud je zlo!

KNEGINJA: Zlo za zlim i gore za gorim!… Kazuj u čemu je zlo?

KAPETAN ĐURICA: Istočni bedem razbijen je već, tek tanak zid dvoji nas od vojske Mozove. Još samo jedan metak iz onog topa zlokobnog i Krojinih bedema neće biti već. A neprijatelj, kao jato skakavaca, pokrio je padinu, gamiže i vri i puza se i penje ka vrhovima kao poplavom reka nabujala. Strele su nemoćne da ovu bujicu ustave, praha je nestalo te su nam arkebize umukle, a ulja, što beše, razlili smo sve. Sad se kamenjem borimo…

KNEGINJA: (Odru kneževom). Čuješ li, Gospodaru? Zar ne drhće ti mač gnevom obuzet; zar nemaš snage mrtav živima da je daš? Tvoj grob zar biće i grob slave Krojene? (Kapetanu Vladeniju). Gospodar Gropa gde je? Gde su starešine; gde vojska tolika?

KAPETAN ĐURICA: Starešine su na svojim mestima i bore se, ali — bez vere…

KNEGINJA: A vojska?

KAPETAN ĐURICA: Vojska se bori i gine!

KNEGINJA: Je li sva vojska već ušla u boj?

KAPETAN ĐURICA: Sva, osim Debrana.

KNEGINJA: A oni?

KAPETAN ĐURICA: U njihovoj je ruci sudbina Krojina. Kad bi u borbu stupili…

KNEGINJA: A odriču?

KAPETAN ĐURICA: Bune se, neće Streza za starešinu.

KNEGINJA: Nek’ im drugog postave, nek sami izberu.

KAPETAN ĐURICA: Gospodar Gropa je pošao među njih da im to ponudi.

KNEGINJA: Imaš li još, govori, kaži sve? Što sipaš kap po kap, kad moram već ceo pehar ispiti (Čuje se strahovit pucanj Mozova topa).

KAPETAN ĐURICA: Ču li? Mozov top ti je odgovor. Ako je prolomio zid…

KNEGINJA: Tada?…

KAPETAN ĐURICA: Poslednja nada još su Debrani. Ako i ta nada omane… ti, kneginjo, tad moraš misliti na sebe…

KNEGINJA: Na sebe?

KAPETAN ĐURICA: Ti nećeš hteti biti Mozov rob?

KNEGINJA: (Pretrne pred tom pomišlju koja joj se prviput sad predoči). Mozov rob!

KAPETAN ĐURICA: Kneginjo! Očnim vidom ti se kunem i svojom mladošću i grobom očevim, u celom gradu ti nemaš vernijega sluge no što sam ja. Ničije srce za život tvoj nije toliko strepilo juče…

KNEGINJA: Juče?

KAPETAN ĐURICA: Da juče dade meni knežev mač, da juče meni poveri tvoju sudbinu, mrtav Moz danas ne bi Kroju pobedio. Ali što juče ne učini, učini danas, gospođo, poveri mi se i čuj moju reč. Poć’ ću iz ovih stopa da borbu nastavim i boriću se sve dok traje nada poslednja, a kad i nju pretrpaju ruševine Krojinih zidina, poteći ću ti. Ja jedini, među svima starešinama, znam tajni izlaz iz grada, izvešću te njim. Povešću te daleko, u ravnu Moraču, tamo je pleme moje i moj dom. Poneću te na rukama i kroz ceo život na rukama. ću te nositi!…

KNEGINJA: (Iznenađena). Kapetane, što to zboriš ti, reči bezumne?!

KAPETAN ĐURICA: Reči onoga koji te voli bezumno i kom ovaj čas opasnosti dade hrabrosti da ti ispovedi to!

KNEGINJA: (Duboko uvređena). Sram nek te je, kapetane, kad pred mrtvim telom gospodara svog smeš da kazuješ takve reči bezočne.

KAPETAN ĐURICA: Rad tebe…

KNEGINJA: Našto ti briga o meni! Ovde je gospodar koji će me mrtav štititi pre no ti živ, koji uoči smrti smišljaš život nov.

KAPETAN ĐURICA: Radi spasa tvog…

KNEGINJA: Radi spasa mog ti bi da izbegneš smrt! Upamti kapetane: mrtva, na bedemima Krojinim, poštovaću te, živa te prezirem!

KAPETAN ĐURICA: (Uvređen, pakosno). Razumem te, knjeginjo! Tebi je drago da Mozov budeš rob!

KNEGINJA: (Cikne, obraćajući se odru). Gospodaru, zaštiti me od bezočnika tog! (Pokazuje mu izlaz). Odlazi! (On ostaje, što nju još više draži). Odlazi!

KAPETAN ĐURICA: (Besno). Knjeginjo. Skupa je ova uvreda! (Odlazi).

2.4.3. 3. KNEGINJA, GOSPAVA

GOSPAVA: (Prilazi uzbuđenoj kneginji). Umiri se, gospođo!

KNEGINJA: Gospava, reci, jesam li zaslužila to? Kraj bolova i briga, jesam li zaslužila još i ovu tešku uvredu

GOSPAVA: Možda nije zlo mislio. Ko voli, zlo ne misli!

KNEGINJA: Bezočnik! Čime sam mu dala povoda? Il’ mislio je: knez je ruke sklopio, knjeginja je bez zaštite!

GOSPAVA: Ostavimo, gospo, brigu tu, pred nama su i veće i teže!

KNEGINJA: Odista!… Ču li što rekoše crni glasnici: Mozov je, Mozov svanuo danas dan, a mi ga dočekasmo bez hrabrosti da umremo!…

GOSPAVA: Hrabrost je u teškom času živeti; malodušni smrt zovu hrabrošću!

KNEGINJA: (Sanjalački). Da, smrt nije hrabrost kad je ona cilj, al’ smrt nije cilj, ona je samo put kojim se u grob slazi. Grob je cilj!… jesi li, Gospava, mislila o grobu kad?…

GOSPAVA: Našto te misli, gospođo.

KNEGINJA: Zar ne vidiš? Mržnja već klikće pobednički na bedemima Krojinim, a ovde leži smrt!… Nije l’ zar onda najbliža misao grob? Grob i nedro majčino, Gospava, dva su najlepša i najbezbednija kutka na mučnome putu života.

GOSPAVA: (Pogleda niz stepenik uz koji ulazi kapetan Perlat). Glasnik nov!

KNEGINJA: Novi bolovi!

2.4.4. 4. KAPETAN PERLAT, PREĐAŠNJI

KAPETAN PERLAT: (Uzlazi uz stepenik umoran i slomljen. On je gologlav, a oko čela mu je zavoj na rani).

KNEGINJA: (Uznemireno). Šta donosiš, kapetane?

KAPETAN PERLAT: Glase zle, gore ne bih želeo da čuješ.

KNEGINJA: Zar nema međ vama glasnika dobroga; zar nema viteza koji bi znao reći bar jednu reč utehe?

KAPETAN PERLAT: Uteha, gospo, u ovome času bila bi laž, a lat bi bila greh.

KNEGINJA: Zbori, što reče onaj Mozov top maločas?

KAPETAN PERLAT: Istočni bedem provaljen je već, na njemu je prolom.

KNEGINJA: Zar ne možemo prolom taj svojim grudima zaštiti mi — svi mi?

KAPETAN PERLAT: Brdo mrtvih viteza pred prolomom što se uzdiže, odgovor ti je, gospo, na to pitanje.

KNEGINJA: A zar je smrt tih viteza poslednja reč branilaca Krojinih?

KAPETAN PERLAT: Poslednja ne; ginućemo i dalje. Al’ — neprijateljska sila nadire kao bujica i preplavila je padinu. Bacamo mrtve svoje među njih, ne bi li ih ustavili, al’ bujicu je teško ustaviti…

MOZ: Je već uskočio na donje bedeme…

KNEGINJA: I drugda beše teških časova, al’ vera još nikad ne klecnu ko sad.

KAPETAN PERLAT: Beše ih da, ali tad Konte Bran beše pred nama, a pred tuđinskom vojskom ne beše nigda Moz.

KNEGINJA: (Slomljena, posle izvesnog razmišljanja). I zar nade nikakve?

KAPETAN PERLAT: Mi, gospo, nismo izgubili nadu svu.

KNEGINJA: (Diže glavu). Niste je izgubili? Šta je to u što verujete: još ko je to međ vama koji bi u ovom teškom času bio kadar spasti Kroji čast?

KAPETAN PERLAT: Kapetan Vladenije.

KNEGINJA: (Iznenađena i prestravljena). Kapetan Vladenije?!

KAPETAN PERLAT: Njega su Debrani izabrali za starešinu. Znaju ga s Dajna, kad je sa njima uz Moza ratovao. Debrana je tri hiljade i svako ima srca dva. Vladenije je hrabar kapetan…

KNEGINJA: (Uznemirena). Je li pouzdan?

KAPETAN PERLAT: O, gospo!…

KNEGINJA: Ja pitam, je li pouzdan?

KAPETAN PERLAT: Uvek je bio uz kneza. U Svetogradu se borio uz nas, na Dajnu uz Moza. Bio je uvek hrabar i pouzdan…

KNEGINJA: Uvek dosad… to verujem… (Spolja se čuje neko komešanje, potmuli glasovi, alakanje, zveka oružja ni znak roga). Ču li?

KAPETAN PERLAT: (Sluša). Čudan šum! Kao da se u gradu vodi borba već?

KNEGINJA: Zar prodro Moz?

KAPETAN PERLAT: Ne verujem! Debrani su kadri odoleti mu navali. Ja moram tamo, gospo! (Pođe, ali na stepeniku sretne kapetana Emanuila i zadrži se). Kapetane, šta je to?

2.4.5. 5. KAPETAN EMANUILO, PREĐAŠNJI

PETAR EMANUILO: (Penjući se, još sa stepenika). Izdaja!

KNEGINJA: (Cikne). Izdaja?… Ko… govori, ko… Vladenije?

PETAR EMANUILO: On!

KAPETAN PERLAT: (Iznenađen). Kapetan Vladenije?

PETAR EMANUILO: Izabraše ga Debrani za starešinu. Gospodar Gropa mu maločas starešinstvo predade i naredi da povede Debrane. Čas je bio odlučan, u Vladenijevoj je ruci bila sudbina Krojina.

KNEGINJA: (Gorko). I on, bednik, izdade!

PETAR EMANUILO: On priđe Debranima i kliknu: „Knez je mrtav, neka živi Moz!“ Debrani uzvik prihvatiše i okrenuše oružje na nas. Dok se jedni bore, drugi slaze u vojsku Mozovu, kroz tajni neki lagum koji Vladenije zna.

KNEGINJA: Oh, bedni izdajnik! (Bori se sa svojim bolom, zatim se obraća kapetanima). Pa šta sad? Zborite šta sad?

KAPETAN PERLAT: Ne pitaj nas!

KNEGINJA: Da koga? Ko bi mi mogao odgovoriti na to pitanje, ako niste kadri vi? (Odluči). Gospodo kapetani! Pođite odmah starešinama svim, pozdrav im od mene, nek vojsku predadu pouzdanima, a oni poteku u ovu dvoranu. Nek tu, kraj mrtva tela Gospodareva, padne poslednja reč odluke.

KAPETAN PERLAT I EMANUILO (Klanjaju se i odlaze).

2.4.6. 6. KNEGINJA, GOSPAVA

KNEGINJA: (Pošto je očajno i dugo gledala u odar na kome počiva knez, diže glavu). Gospava!

GOSPAVA: Slušam, gospođo!

KNEGINJA: Ču li? Vide li kako je bedno, bedno sve! Vide li kako je niska osveta? Jesam li kriva ja, reci, jesam li kriva ja?

GOSPAVA: Zašto ti?

KNEGINJA: Mozova mržnja rad mene je opasala grad; Vladenijeva osveta rad mene je učinila izdaju. Rad mene, Gospava, stigao je Krojin zadnji čas!

GOSPAVA: (Pouzdano). I?

MOZ: kad bude stigao već na gornje bedeme, ja neću reći da je Krojin zadnji čas.

KNEGINJA: (Iznenađena). Gospava, šta je to što ti hrani veru praznim uzdanjem?

GOSPAVA: Snaga koja je u nama, kadra da slomije Mozu vojske dve!

KNEGINJA: Ne razumem te, Gospava!

GOSPAVA: Biću jasnija. Mržnja je vojska koja Moza vodi pobedi, nek ljubav bude vojska kojom će biti pobeđen on.

KNEGINJA: (Užasne se). Ljubav?!… Čija?!…

GOSPAVA: Ona pred kojom je jednom već zadrhtao Mozov mač.

KNEGINJA: (Osorno). Gospava!… Čijim to jezikom zboriš ti?

GOSPAVA: Jezikom srca.

KNEGINJA: Reci jezikom bezumlja!

GOSPAVA: Kad bi ti imala hrabrosti da zboriš rečju koju srce nalaže, slavu Krojinu ne bi danas omrčio sram.

KNEGINJA: (Uzbuđena drskošću Gospavinom). Gospava, ti me klevetan pred mrtvim gospodarom.

GOSPAVA: Ne zborim o tebi, o Kroji zborim ja, a zbor o slavi i časti njezinoj mio je i mrtvom gospodaru mom. Ja zborim istinu.

KNEGINJA: Kakvu istinu?

GOSPAVA: Jasnu kao dan. Jedna je: da Moz na bedemima Krojinim već klikće pobedom, a druga: da si ti dužna i kadra spasti slavu Krojinu koja ti beše negda, pa i sad, životu san.

KNEGINJA: Dužna da, razumem… al’ veliš kadra sam?

GOSPAVA: Razumeš me ti, al’ htela bi ne razumeti. Ponoviću ti, čuj: Mržnja je vojska koja Moza vodi pobedi, nek ljubav bude vojska kojom će biti pobeđen on!

KNEGINJA: Iznad ljubavi i mržnje stoji smrt!

GOSPAVA: Da, smrt Krojina!

KNEGINJA: Žučem si danas jezik nakvasila.

GOSPAVA: Stog valjda i zborim gorku istinu! (Pogleda niz stepenice). Evo ih starešine!

2.4.7. 7. KNEGINJA, GOSPAVA, GOSPODAR GROPA, KAPETAN PERLAT EMANUILO, BOJINOVIĆ, i još nekoliko starešina

GOSPODAR GROPA: (Uzlazi uz stepenik sa ostalim starešinama. Čim se uspnu gore, skidaju kape i za sve vreme ostaju gologlavi. Svi su oni brižna lica ni umorni od borbe. Bojinović novi o vratu vezanu jednu ruku).

KNEGINJA: (Oslonjena na odar, diže glavu). Dakle izdaja?

GOSPODAR GROPA: Podla izdaja.

KNEGINJA: Recte još jednom, gospodo, ima l’ ma kakve nade, ili je ovo zbilja Krojin zadnji čas?

GOSPODAR GROPA: Posle ove izdaje uzalud bi te bilo tešiti!

KNEGINJA: (Odru). Ču li, gospodaru moj! Krojin zadnji čas! O zadnjem času pred tobom zborimo. Pred licem tvojim, evo, priznajemo mi, da nismo kadri bili tvoj sveti zavet ispuniti.

GOSPODAR GROPA: Ne čini, gospo, prekore. Ne čini ih bar onima koji su bili kadri izginuti i ne čini ih ovima koji su kadri izginuti.

KNEGINJA: Pa dobro, izginućemo svi! Nek nam to bude poslednja reč odluke. Nek Moz, kad likujući uđe u ove zidine, zateče samo naše grobove i, mesto pozdravnih usklika pobeđenih, neka ga pozdravi prezrivi osmeh hladnih lešina.

KAPETAN PERDUČI: Prosti, markezo svetla, što ću drugače zboriti. Mladosti tvojoj grob nije postelja, slava Krojina ne traži tvoju smrt. Ako Mozovoj pobedi treba i zadnje žrtve podneti, tad ostani, markezo tu, kraj mrtva tela gospodara svog. Mi ćemo svojim grudima kulu opasati i tek poslednji od nas kad ispusti mač, moći će Moz ovaj prag prekoračiti.

GOSPODAR GROPA: Trenutak nije, gospo, za dugi razgovor… Odsudni čas ište i odsudnu odluku. Moz je na donjim bedemima već, a tri hiljade Debrana, sa izdajstva Vladenijeva, eno mu listom prilaze i pozdravljaju pobednika, ljubimca svog. U ovome času dati život bez cilja, znači izbeći dužnost čast Krojinu da spasemo. Hrabrost je manja vrlina od mudrosti u času odsudnom.

KNEGINJA: Šta mudrost može tamo gde već gospodari smrt?

GOSPODAR GROPA: Reći ću ti i to, gospo, ma da je teško reć. Sedina me je obujmila, a nigda još dosad tu kobnu ne izrekoh reč. Pa ipak. Kad je svima zazorno… reći ću je ja! (Sa teškim bolom). Predaja!

KNEGINJA: (Cikne). Ne! Samo to ne!

GOSPODAR GROPA: Časna predaja!

KNEGINJA: (Odlučno). Nikakva! Časna može biti samo smrt, a ne predaja! (Odru). Gospodaru, ču l’ strašnu reč?! Zbori, zbori, vreme je mrtvi da prozbore; zadnji je već čas tvoja da se čuje reč! (Užasnuta od pomisli nastavlja sama sebi). … Predaja?!… Njemu?… Mozu se predati… (Strese se. Glasno). Ne, tako ne mislite i vi, gospodo! (Pogleda po svima redom, oni oborili glave i ćute. Razumev da svi misle kao i Gospodar Gropa preneraženo). … Il’ mislite svi?!

GOSPODAR GROPA: Kad sudba kolo zavitla, svaki trenutak što mine prošlost je koja se više ne vraća. Mi poslasmo već Mozu glasnika da mu ponudi časnu predaju.

KNEGINJA: (Poražena). Poslaste?

GOSPODAR GROPA: Da nismo, mi ne bi mogli, u ovome času, napustiti vojsku i doći ovde na zbor.

KNEGINJA: Poslaste, veliš, vojvodo?!… U čije ime? Ko je taj ko je smeo Mozu ponuditi Konte Branov mač, u ime njega mrtvoga?

GOSPODAR GROPA: Niko, od nas ne bi poumio da vređa ime mrtvoga gospodara svog. Njegov mač nismo ponudili.

KNEGINJA: Ko je otišao?

GOSPODAR GROPA: Poslasmo kapetana Streza i jednog starešinu.

KNEGINJA: (Razmišlja). Predati?… Njemu se predati?!… (Trgne se probuđena o novom odlukom koju je u tome trenutku donela). Pa dobro, kad već mora bit’, tad jedno tražim za sebe. Neka se Mozu postavi uslov, kad u grad uđe vojskom pobednom, da poštedi naša groba dva, gospodarev i — moj! (Glas roga).

GOSPODAR GROPA: Kapetan Strez se vraća. Čujmo, gospo, najpre Mozove uslove!

KNEGINJA: (Jetko). A vi mu svoje niste postavili?

GOSPODAR GROPA: Jedan jedini: da tuđinska vojska ne sme u Kroju kročiti da ne oskrnavi tle na koje tuđa noga još nikad nije zgazila.

2.4.8. 8. PREĐAŠNJI, STREZ, RAKO VRAČANIN

GOSPODAR GROPA: (Pošto su Strez i Rako Vračanin uzašli i pozdravili). Nosite li zle ili dobre poruke?

JOVAN STREZ: Moz pozdravlja sve starešine i divi im se junaštvu kojim su Kroju branili. On veli: Zazor mu je takve junake i svoje drugove pred tuđinskom vojskom izobličiti. On pristaje na časnu predaju.

KAPETAN PERDUČI: Snazi Mozovoj i hrabrosti mu uvek sam se divio; nisam se nadao još i viteštvu u času pobede.

KAPETAN BOJINOVIĆ: Ko je sa Mozom ratovao, zna da je u borbi surov, u pobedi plemenit.

KNEGINJA: Lukav ili plemenit?

KAPETAN BOJINOVIĆ: Ja, gospo, velim plemenit!

GOSPODAR GROPA: Šta smatra Moz pod časnom predajom?

JOVAN STREZ: Voljan je učiniti sve što bi Kroji spaslo čast… On će sam doći da vodi pregovor, a s naše strane, to mu je uslov, da svetla knjeginja pregovara s njim.

KNEGINJA: (Užasnuta). Ja!

JOVAN STREZ: Jedini to je uslov koji stavlja Moz.

KNEGINJA: Ja da vodim pregovor? Otkud ja? Gde je još žena pregovarala u ime onih koji su se borili?

GOSPODAR GROPA: Žena ne, al’ knjeginja, čuvar imena i mača Konte Branova.

KNEGINJA: U ime imena i mača Konte Branovog, ja izjavljujem da mi je rađa smrt no pregovor s izdajnikom!

GOSPODAR GROPA: Sve što činimo, činimo za čast Krojinu… A za nju ćeš se i ti hteti, knjeginjo, založiti.

KNEGINJA: I vi svi tako mislite?… (Ćutanje koje potvrđuje). Ah ne mislim ja! Ne mislim stoga baš, Krojina što mi je draga čast. Gospodarevom čašću Krojina se ne otkupljuje. (Uznemirenje među starešinama). Kad rekoh maločas: lukav je Moz, vi rekoste: plemenit. Plemenit pobedilac ne zove žene na pregovor. Ne traži Kroju Moz — da, tu je on plemenit — on traži ženu Konte Branovu i traži njenu čast! Ne traži Moz časnu već nečasnu predaju. Primate li je vitezi?

GOSPODAR GROPA: (Poražen, pribira se. Među starešinama uzbuđenje). Gospođo, tešku si rekla reč…

KNEGINJA: Bojiš se nisam je odmerila. O, gospodar Gropa, možeš mi verovati koliko mi je hrabrosti trebalo da pred tvojim sedim vlasima i pred časnim licem ove gospode učinim ovu ispovest… Pa kad sam je učinila…

GOSPODAR GROPA: Dosta, gospođo. Po tu se cenu ne otkupljuje čast Krojina. Kapetane Streze, pođi Mozu i odnesi mu poruku: ne predajemo se, izginućemo svi! Neka se smrću našom ugasi i slava Krojina.

SVI: Izginućemo svi!

GOSPODAR GROPA: I ako Moz pristaje na časnu predaju, neka ne bira slabu ženu već drugog kog međ nama za pregovor. (Mane rukom Strezu i Vračaninu da odlaze).

JOVAN STREZ: (Pođe).

KNEGINJA: (Strezu). Stani, kapetane! (Gropi). Da, dobro reče gospodar Gropa, ja sam bedna slaba žena. Vi nudite živote za čast Krojinu, a ja se bojim Mozova pogleda; vi ste pred smrću jaki, a ja slaba da sama svoju čuvam čast. (Gleda ih, no oni ne odgovaraju). Je l’ tako kapetani, je l’ tako, starešine? (Ne odgovaraju). Nisam se smela dvoumiti, zar ne… Kapetane Streze! Pođi Mozu, odnesi mu poruku: primamo uslov da knjeginja vodi pregovor al’ — Moz neka primi uslov naš, a taj je: pregovor da se vodi ovde, u ovoj dvornici, kraj mrtva tela gospodareva.

GOSPODAR GROPA: Gospođo, ti si odlučila!

KNEGINJA: Odlučila da, jer osećam se snažna da se založim za Krojinu čast. A ovde, kraj mrtva gospodara mog, snaga mi biće dvoguba. Pođi, kapetane, i odnesi poruku!

GOSPODAR GROPA: I pođimo svi. Ma da se borba ne vodi i suviše je vojska bez starešina. (Svi odlaze).

2.4.9. 9. KNEGINJA, GOSPAVA

KNEGINJA: Gospava, čuj me. Hoću da položim zakletvu. (Staje kraj odra levom se rukom naslanja na njega a desnu uznosi). Zaklinjem se Bogom jedinim i uspomenom svetlom gospodara mog! Za čast i slavu Krojinu žrtvovaću sve, al’ ovaj mač (Mač koji leži o na odru). i ovo srce što pripada mrtvom gospodaru mom, ne smeju nikad biti cena tom! Tako sam rekla, tako ću ispuniti, tako mi Bog pomogao! (Spušta ruku i posle duž pauze). Gospava… ču li zakletvu?

GOSPAVA: Ja je čuh ali je ne razumedoh!

KNEGINJA: Trebala mi je, osećam se snažnijom. Kao da sam oko sebe debeli ozidala zid, il’ kao da sam tvrdi oklop na dušu stavila.

GOSPAVA: I Kroja je opasana zidom debelim…

KNEGINJA: Pa?

GOSPAVA: I Gospodar je na sebi oklop imao.

KNEGINJA: (Uznemireno). Ti sumnjaš zar u snagu moje zakletve?

GOSPAVA: Ne sumnjam, al’…

KNEGINJA: Zakleh se Bogu!

GOSPAVA: Reči trenutka što ih rasipa srce, razum ne pitajuć, Bogu čak nisu ugodne.

KNEGINJA: Zakleh se mrtvom gospodaru svom!

GOSPAVA: Mrtvi ne čuju!

KNEGINJA: Gospava! S tobom se danas probudio zao duh. Na svaku stazu, kojom ja poumim poć’, ti bacaš trnje da mi prečiš hod. A danas više no ma kad, trebaš mi; treba mi tvoja uteha. Ne ostavljaj me samu među vihore! Strah me je!

GOSPAVA: Čega te je strah?

KNEGINJA: Ne znam! Smrti ne, možda života?

GOSPAVA: Dušu ti je strah obujmio. Vrati se srcu, ono je snaga, iz njega hrabrost ističe.

KNEGINJA: (Napolju se čuje rog, ona se prestravi). Ču li?

GOSPAVA: On!

KNEGINJA: Ne liči li ti znak taj na znak hajkača koji javlja da je blizu zver? (Uznemirena). Reci, Gospava, zakleh se Bogu, zakleh se gospodaru mom; imaću snage zar (Pauza. Osluhuje. Opet se obraća Gospavi). Imaću snage je l’… Reci, zaboga, što ćutiš uporno; hoću da čujem od tebe to!… Oh kako si zla, kako si sebična, štediš jednu reč!

GOSPAVA: (Hoće da pođe).

KNEGINJA: Kuda ćeš?

GOSPAVA: Da se udaljim?

KNEGINJA: Ne, ne ostavljaj me sad! Budi kraj mene, trebaš mi!

GOSPAVA: Ja dobro čuh! Moz postavlja uslov da pregovara s knjeginjom, a ne s Gospavom. (Slazi s kule).

2.4.10. 10. KNEGINJA, MOZ, RAKO VRAČANIN

KNEGINJA: (U prvom trenutku oseća se usamljena, ali, bacivši pogled, na odar, ona se pribira. Približava se laganim hodom odru, klekne i nasloni se na nj, predajući se sva uverenju da đe joj blizina mrtvoga tela dali punu snagu za borbu koja joj predstoji).

RAKO VRAČANIN: (Uzlazi na stepenik). Moz Golemi (Propušta Moza i odmah se udaljava).

2.4.11. 11. KNEGINJA, MOZ

MOZ: (Pošto se Rako udaljio). Tu počiva knez?

KNEGINJA: (Nije dizala glavu ni obraćala pažnju na Mozov dolazak. Odgovara oborene glave). Knez!

MOZ: (Skida kapu). Bog neka ga prosti i slava neka je imenu mu svetlom!

KNEGINJA: (Mozovo je saučešće iznenađuje, ona diže glavu i pogleda ga neverice).

MOZ: Pogibe jutros?

KNEGINJA: Danas je treći dan.

MOZ: (Iznenađen). I juče, mačevi kad nam se ukrstiše, on ne beše živ?

KNEGINJA: Već čitavu noć.

MOZ: (Sa srdžbom). Te našto onda ona obmana?

KNEGINJA: Jer zavetovaše se starešine: smrt njegova da se ne objavljuje.

MOZ: Al’ ne zavetovaše se da žena mu prihvati mač?

KNEGINJA: (Diže se). Ta obmana sad je prošlost već. Zborimo o onome što je pred nama. Izaslanik si vojske tuđinske da vodiš pregovor, pobedilac si, stavljaj uslove!

MOZ: Već drugi put sam evo pobedilac bez pobede; već drugi put ti prilazim, kneginjo, kao pobeđeni! Al’ ako išteš da stavljam uslove, dobro, ti ih čuj: jedini uslov moj je tvoj da budem rob.

KNEGINJA: Rob si ti mržnje, Moze!

MOZ: Al’ umem biti i rob ljubavi.

KNEGINJA: Ne prljaj reči te; ne skrnavi mesto na kome si. Pred odrom na kom vrlina počiva greh je zboriti reči poročne.

MOZ: Oh, nemilosrdnici! Za vas je porok svaki moj osećaj. Pre mržnju moju porokom nazivaste, a sad i ljubav mi tim imenom mrčite.

KNEGINJA: Dve vojske krvave i umorne čekaju našu reč; pobeđeni presudu, a pobedioci plen. I u času tom, ti zboriš o ljubavi.

MOZ: I u času samrtnom zboriću o njoj.

KNEGINJA: Sve dok je moje da izberem smrt ili presudu, nisam još tvoj rob, te ne moram slušati te reči suvišne. Ako si došao da postaviš uslove, ti zbori o tom.

MOZ: Zboriću o tom. Moj jedini je uslov, kneginjo, pobeđenoj da spasem Kroji čast!

KNEGINJA: Može l’ se istom rukom mrčiti lice i prati?

MOZ: Cilj moje pobede ne beše Kroja nikada! (Ukazujući na odar). Srdžbu je moju grob već pokrio, a mržnja se nad grobom gasi kao dogoreo luč.

KNEGINJA: Ah se ne gasi sram koji si ovom pobedom Kroji naneo.

MOZ: Čuj me, kneginjo! I moje krvi ima u zidinama Krojinim i moga dela u slavi njezinoj. Draga je i mila slava ta i svoja mi je kao majka detetu. Tri su najveća greha, vele, knjeginjo: rušiti božiji hram, skrnaviti roditeljski grob i razarati snove mladosti. Slava Krojina najlepši je san moje mladosti te neću u taj greh; nek moja ruka ne omrči najveći ponos naše istorije. Evo sam, kneginjo, gotov učiniti više no što bi Kroji donela ma i časna predaja. Tri hiljade Debrana eno se spuštaju niz padine Krojine; poteći ću tamo, na čelo ću im se staviti, načinićemo metež u vojsci tuđinskoj, koja se već predala pobedi i, u metežu tom, polomićemo vojsku opsadnu te, u času kad Kroja leži već pobeđena, uzdići će se ponosna i zakliktaće pobeda sa ovih bedema.

KNEGINJA: (Ohrabrenoj mogućnošću lice joj se ozari). Pobeda!

MOZ: Pobeda! I zatrešće se gore, a zahoriti planine pobedom; zakliktaće nad Krojom skiptarski orlovi i zazvoniće gusle, a sa struna njihovih probudiće se pesma uspavana. Sunce će umiti lice krvlju poprskano i prosuti po našim gorama zlatne snopove, nasmejaće se grohotom mrtvi, a živi će im slavi zavideti i Kroja, Kroja nepobedima, neosvojima, uzdići će se slavom ponosna kao devojka čedna, netaknuta i, vedra čela, smela pogleda, zapisaće na tvrdi kamen ovih zidina nove dane slave, nove pobede.

KNEGINJA: (Ushićena). Slave i pobede!… I nova kad nikne pesma iz te pobede, pokloniće se prošlosti i opojati grobove, a nove dane slave predaće pokolenjima, neka se dive slavi Krojinoj, kao što smo se i mi divili… (Zaroni se u tu misao). Kroja nije pobeđena, Kroja je pobedila!… (Glasno). Kamo ga, ko će to učiniti, čij je to svetli mač kojim će se ta nova slava ispisati?

MOZ: U službi tvojoj, kneginjo, ovaj to je mač! (Podiže svoj mač).

KNEGINJA: (Trgne se razočarana). Taj mač? (S prezrenjem). Velika dela prljav ne vrši mač! Taj mač, skovan od mržnje, umrljan je izdajom, taj mač je Kroji naneo težak sram.

MOZ: Izrekla si mu presudu! Neka nema više mača tog! (Skrha ga i baca pred njene noge). Pobedu novu neće mi doneti mač; izvojevaće je reč, jedna samo reč.

KNEGINJA: Čija reč?

MOZ: Tvoja, knjeginjo!

KNEGINJA: Moja reč?

MOZ: Jedna jedina, moćna, čarobna. Iz nje će nići pobeda…

KNEGINJA: Ja nemam moći te!…

MOZ: Imaš je, kneginjo, čarobnica si! Tvoja jedna reč…

KNEGINJA: Ja nisam ništa kadra…

MOZ: Kadra si, kneginjo, imaš božanstvenu moć! I Božji kao što je nekada sin rečju: „Ustani“! vaskrsavao mrtve, tako pod tvojom rečju prsnuće ploča na grobu u kome već počiva slava Krojina.

KNEGINJA: (Ushićena kad on govori o vaskrsu slave Krojine, čim prestane njoj stvarnost oduzme svu hrabrost). Ne… nisam kadra…

MOZ: Zar smeš odreći, kneginjo, jednu reč kad od nje zavisi Krojina i slava i čast? Iziđi iz kule sađi i pogledaj Kroju odjutros kako je krvava svanula. Obojena je krvlju cela padina, krvava joj je svaka stena i litica, a staze i prolaze zakrčile su lešine mladih vitezova. Sve je to popadalo, sve izginulo za slavu i čast Krojinu — a ti? U sebičnosti svojoj nisi kadra žrtvovati jednu reč za nju!

KNEGINJA: Nisam kadra… ne mogu!…

MOZ: Zar ni onda ne, kad znaš da ta reč nosi pobedu! Ni onda zar kad znaš da se mržnja moja mogla ustaviti pred grobom, al’ ne i moj gnev. Omrčio sam ime izdajom, pa gde ću odavde sa čelom koje nosi žig? Čime ću ga oprati, čime sram sa njega zbrisati? Ili pobedom, koja ne bi ticala slavu Krojinu ni posuknula sjaj njene prošlosti, il’ gnevom koji bi razorio sve, te ruševinama zatrpao sram! Hoćeš li to; ište li to tvoja sebična oholost? Želiš li da ovo sveto mesto, spomenik slave naše, razori mahnit gnev? Hoćeš li da se mesto gordih bedema zacari ovde pustoš nad grobnicom prošlosti i zanemi istorija, te gde guslari danas pesme o slavi pevaju, otrovnice tu da nađu stanište i jezivim piskom svojim pričaju da je tu negda bilo života, slave i ponosa. Hoćeš li, gospo, to?

KNEGINJA: Ne zbori tako…

MOZ: Ne zborim samo, kneginjo, već te optužujem… Optužujem te pred prošlošću i pred budućnošću optužujem te tu, pred mrtvim Gospodarem…

KNEGINJA: Ne optužuj!…

MOZ: Optužujem te, da! Optužujem te teškom optužbom, sebičnošću. koja je jača od svih obzira. Slava Krojina i njena čast tebi je potrebna rad sebe, a ne rad nje… Ti nisi kadra žrtvovati se za nju!

KNEGINJA: Kadra sam, žrtvovaću se; život ću dati, ali sebe ne!

MOZ: Za veću žrtvu ti nemaš hrabrosti! Ču l’ gdekad, kneginjo, o Nedi majci Vukovoj? Kad Mahmud pade pod Svetograd i opasa ta vojskom golemom mi se junački branismo i ne moga nas salomiti. Tad naumi nas glađu pomoriti i dvanaest punih meseca trajala je opsada, a šest meseca glad. I da nas brže pomori, Mahmud kupi za zlato izdaju te mrtvim skotom zatrova nam jambulu. Tad nastade žeđ i poče moriti nas teže no glad. I teška bolest zavlada, te, mesto hrabre posade, mračne su senke gradom hodale. I mladi Vuk, jedinac Nedin, pade majci u krilo, Izlomila ga glad, isušila ga žeđ, a smrt već pruži ruke da ga primi u svoj zagrljaj. Dođe i zadnji čas. Kap vode spasla bi majci život jedinčev, al’ nigde kapi te. Neda ne reče tad: Život ću rado dati! Ne reče Neda, jer imađaše hrabrosti za skuplju žrtvu. Preseče žilu sebi i natoči krv, te jedinac osveži usne krvlju majčinom i, zadahnut novim životom otvori zenice koje smrt već beše sklopila!… Ču l’ kneginjo, ne pođe Neda u smrt da sebe spase bolova, već osta živa životom drugom život da da. Umeš li ti tog Umeš li otočiti krv da sasušiš usne onome koga mori žeđ ljubavi?… Il’, ako ne umeš to, umeš li bar žrtvovati jednu reč, jednu jedinu?… (Prilazi joj sa uverenjem da je osvaja moć njegovih reči i pokušava da joj uzme ruku, što ona ne dozvoljava. Pošto je izvesno vreme posmatrao). Ti voliš, ja to znam, ja to osećam, osećam kao što žedan lav, lutajući kroz pustinju, oseća blizinu izvora. Ti voliš… al’ nemaš hrabrosti.

KNEGINJA: (Otrgne se od osećaja koji je već počinju savlađivati). Ne, nije istina!

MOZ: Jeziku je lako osećaj srca poreći, ali je teško srcu tog osećaja se odreći. A koliko teže tek poreći prvi osećaj srca, jer ralo mladosti duboke brazde rije u srce. Jesi li gledala kad težak ore njivu na kojoj je negda bilo neznano naselje? Pod ralom stalno niču tragovi; što dublje oreš sve više tragova. I godinama možeš orati, zemlju prevrtati i ništiti tragove, oni će uvek novi nicati. Tu negda beše grad koji je mlado doba istorije uzidalo u zemlju i čiji nigda ne iščezavaju tragovi. Prvi san ljubavi grad je taj, koji mladost uzida u srce i možeš ga ti zatim i orati i preoravati, tragovi toga grada večno će nicati. Što dublje oreš sve više tragova, što dublje oreš sve više bolova.

KNEGINJA: Prestani!

MOZ: Prestaću da, jer već rekoh sve. Ja rekoh sve čim mudrost me obdari, al’ nema mudrosti koja bi bila kadra žensku salomiti ćud; ja rekoh sve čim srce me zagreja, al’ nema tople reči koja je prazne grudi kadra kosnuti. Ja rekoh sve… presuših izvor i srcu i mudrosti. Ni jednu nemam više reč! Imaš li je ti kneginjo?

KNEGINJA: Ne!

MOZ: Jednu reč?

KNEGINJA: Ne!

MOZ: Onu jednu reč!

KNEGINJA: Ne!

MOZ: Tad… naš je svršen razgovor!

KNEGINJA: (Ćuti).

MOZ: I ja mogu poć’?

KNEGINJA: (Posle izvesne borbe). Idi!

MOZ: (Gnevno). Vi’š kako olako bacaš reč koja znači propast Krojinu, a teško ti je otkinuti reč koja nosi Kroji spas!

KNEGINJA: (Ćuti, ali je lomi teška unutarnja borba).

MOZ: Pa dobro… idem! Idem poslednji da završim čin!… Ti pamtiš, kneginjo, moju poruku koju si juče u zoru Kroji ponela. Ta moja poruka sad je tvoja presuda, a ja sam samo izvršilac njen. Ne bejah kadar da snagom ljubavi spasem ovaj grad, idem da snagom mržnje zatresem mu temelje. Nek sram pokrije slavu Krojinu, nek noga tuđinska oskrnavi ovo sveto tle, nek nad prošlošću pustoš se zacari a slavu neka zaspe zaborav. Neka se sruši sve, nek sve nas ruševina pretrpa, nek svi imamo zajednički grob. I — dok naše grobove pokrije zaborav, nad tvojim, kneginjom, nek nikne prokletstvo dece Krojine… Neka se nad njim, u dalekoj budućnosti, isplete tamna priča o oholosti jedne neznane kneginje sa koje je grad ovaj svojim ruševinama pretrpao slavu jednoga naroda…

KNEGINJA: (Pod zanosom bola, poluglasno). … Priča o neznanoj kraljici sa čije ćudi poruši se Drač…

MOZ: Znana ti je, je l’, priča ta? Tad znana ti je i nemilost kojom je ćudljiva vladarka more šibala. Samo je žena kadra srca nemati. Nije ga imala ona kraljica sa čije je ćudi porušio Drač, nema ga ni kneginja sa čije se ćudi ruši Kroja sad. Tri godine, tri pune godine, šibala si, kneginjo, ovo more bolova, i evo, bura se budi ozdo iz dubina, gnevom se tresu grudi i… saznaćeš kasno, kneginjo, moru što je u dubini! (Polazi i kod stepenica još jednom). Saznaćeš kasno, kneginjo!

KNEGINJA: (Poražena bez snage). Stani!

MOZ: (Zastane).

KNEGINJA: Šta hoćeš ti?

MOZ: Samo jednu reč!

KNEGINJA: (Htela bi je izreći, ali nema snage ni hrabrosti). … Ne… mogu… zakleh se!

MOZ: (Ohrabren predosećanjem da je pobedio). Kome se zakle?

KNEGINJA: Bogu!

MOZ: Našta?

KNEGINJA: Da srce ovo, koje pripada Gospodaru mom, nikada tebi neću predati.

MOZ: Ti Boga prevari! To srce nikad nije pripadalo Gospodaru tvom.

KNEGINJA: … I da ovaj mač, koji počiva na odru Gospodara mog, nikada tebi neću predati!

MOZ: I ne zatražih ti ga — al’ ga tražim sad!

KNEGINJA: (Cikne prestravljena i odstupi ka odru da bi telom zaklonila mač). … Ovaj mač?

MOZ: Dajući ga nećeš pogaziti zakletvu, jer, zakle se da mač taj pobedniku nećeš dati, kao znak predaje i, ispunićeš to. Daćeš ga braniocu Kroje da njim povede vojsku pobedi. Nad mojim mačem izrekla si presudu i evo, skrhan, leži pred tvojim nogama, al’ — i drugače da je, taj mač koji je Kroji naneo sram ne bi bio dostojan da joj vrati čast. Neka se Konte Branov mač novom slavom okiti, nek on povede vojsku novoj pobedi, neka taj mač zapiše dan nove slave Krojine, njega neka uznosi pesma budućnosti! I neka se zavet branilaca Krojinih ispuni: knez mrtav, ali on je živ.

KNEGINJA: (Ushićeno). Jest to je zavet naš.

MOZ: Da, knez je živ, jer njegov mač unosi slavu Krojinu.

KNEGINJA: (U ushićenju dočepa mač sa odra i predaje ga Mozu). Evo ti mača, Kroju vrati mi!

MOZ: Daj mi još samo jednu reč, jednu reč!

KNEGINJA: (Još nema hrabrosti). Idi… bori se… kao pobediocu reći ću ti je!

MOZ: Izreci je sad, jer ta reč nosi pobedu.

KNEGINJA: (Savladana). … Volim te!

MOZ: (U zanosu od ushićenja). Čuh… jest, Gospodnju čuh ja reč: ustani! Nek prska grobna ploča što mi na duši počiva, mrtvi se dižu, mrtvi su željni života! (Uhvati je grčevito za ruku i snažno). Sad tek razumeh nauk Gospodnji o novom životu koji nastaje za grobom. Grob dakle nije smrt, grob je strpljenje!… Reci, reci još jednom onu dragu reč, žedan sam je kao kiše klonuo vlat! Reci, reci je, da me za borbu osnaži, jer snažna je to reč ko planina, silna je ko grom i topla je kao majčin zagrljaj. Preklinjem te, reci je!

KNEGINJA: (Odlučnije). Volim te!

MOZ: Čuh je; jest, čuh Gospodnju reč! Ispeh se na Sinaj planinu, nada mnom nebo se otvori i silna me svetlost obasja, a jehova, u prevelikoj milosti, meni izabraniku svom, podari zapoved, zapoved jednu jedinu voli! Oh, kako je slatko, Jehova, ispunjavati tvoju zapoved!… Pobediću jer voljen sam, voleću jer sam pobedio!

KNEGINJA: Idi, idi u pobedu!

MOZ: (Hoće da je poljubi).

KNEGINJA: (Blago ga odbijajući). Ne oduzimaj pobediocu nagradu!

MOZ: Za tu nagradu i smrt je cena ništavna. Već prvi glasnik koji ti stigne od mene izreći će reč: pobeda, jer pobeda je u meni, ja sam pobeda! (Odlazi naglo).

2.4.12. 12. KNEGINJA, TOLOV GLAS

KNEGINJA: (Ispratila je Moza do stepenika i gleda dugo za njim ushićena. Zatim joj se odjednom izraz preobrazi i ona sa očiglednim strahom i strepnjom zagleda se duboko istini u oči. Oslobođena neposrednih utisaka Mozovog pogleda i bujice njegovih osećaja, ona sad tek probuđena razmišlja o činu koji je minuo i koji je izvršio tako veliki preobražaj u duši njezinoj. Ona nema hrabrosti da se okrene odru, bojeći se nečega što predoseća. Najzad, kad se na to reši, ona se lagano i pognute glave, kao osuđenik čija je krivica utvrđena, okreće, ali oslanjajući se uvek još na ogradu od stepenika do koje je Moza ispratila. Odvažava se da učini i jedan korak ka odru, u to čuje neznani glas i tamne reči koje kao da iz groba dolaze).

TOLOV GLAS: (Njegov glas dopire iz tamnice, kao iz groba; reči zvone po praznoj kuli ali se ne razumeju). Čujte, pobeđeni! Čujte, pobedioci!

KNEGINJA: (Cikne strahovito i upre poražavajući pogled u odar knežev. Ona bi htela nešto da kaže i pokušava to, ali joj je strah oduzeo moć govora).

TOLOV GLAS: Poslednju pesmu pevamo, krvavo kolo igramo!

KNEGINJA: (Cikne ponovo i učini najveći napor da progovara). Gospodaru!… Zboriš li ti, gospodaru?

TOLOV GLAS: Krojini dršću bedemi!

KNEGINJA: (Uvek pod utiskom straha). Optužuješ li me, gospodaru, je l’? Kazuj, je l’ me optužuješ (Mir, tišina. Ona sa strahom osluhuje ali nema odgovora. Pribira se, osvrće i, osetiv se sama nanovo, preplaši te jedva kroči naslonu od stepenika gde uzvikuje prigušenim glasom). Gospava! Gospava! (Zatim se očajno osloni na naslon, pritiskujući uši rukama da ne bi čula dalje mrčeve optužbe. Kad Gospava izađe uz stepenik, ona je očajno prigrli i krije glavu u njena nedra teško jecajući).

2.4.13. 13. KNEGINJA, GOSPAVA

GOSPAVA: Što ti je, gospođo?

KNEGINJA: (Posle izvesne pauze jedva se uzdržavajući od jecanja). Ah, Gospava, kako me možeš samu ostaviti?

GOSPAVA: Topla si ko žar, čelo ti usijano, a telo ti se trese groznicom. Šta ti je?

KNEGINJA: (Pokazujući na odar, na koji nema hrabrosti da pogleda). Gospodar, optužuje me gospodar!

GOSPAVA: Gospodar?

KNEGINJA: Malo pre čuh mu zbor.

GOSPAVA: Mrtva usta ne zbore, gospođo.

KNEGINJA: (Tvrdeći). Čuh mu zbor!

GOSPAVA: Groznica telo ti lomi te uhu lažne glase donosi.

KNEGINJA: (Uvek tvrdeći). Čuh mu zbor!… (Iz dubine se ponova čuju Tolove nejasne reči).

TOLOV GLAS: Ko mržnju seje…

KNEGINJA: (Vrisne). Ču li… (Osluhuje). Ču li, Gospava? (Prigrli Gospavu i zarije joj glavu u nedra).

GOSPAVA: (Pažljivo osluhuje umirujući kneginju).

TOLOV GLAS: Ko mržnju seje osvetu će žnjeti!…

KNEGINJA: Eto!

GOSPAVA: Budi spokojna! To Tolov glas dopire iz tamnice!

KNEGINJA: Tol?

GOSPAVA: To je njegov glas.

KNEGINJA: Ne varaš li se?

GOSPAVA: Ne varam se, gospođo!

KNEGINJA: (Umiri se nešto malo). Zar je Tol u tamnici?

GOSPAVA: Juče je opet bačen, po tvojoj naredbi.

KNEGINJA: Jest, sećam se! Siđi, Gospava, reci starešini, moja je naredba da se pusti Tol.

GOSPAVA: Reći ću, gospođo! (Pođe).

KNEGINJA: Čekaj, ne idi! Ne ostavljaj me samu! Još me nije prošao strah.

GOSPAVA: (Sišla jedan ili dva stepena pa zastaje). Neću slaziti. Odavde ću po sluzi poslati poruku. (Ona slazi još dva tri stepena, zadržava se vrlo malo i zatim se vraća).

KNEGINJA: (Kad se vratila Gospava, pada joj ponova u zagrljaj). Ah, Gospava, malo čas, strašno beše malo čas. Učini mi se ko iz groba glas.

GOSPAVA: Grob je nem, gospođo!

KNEGINJA: Učini mi se da čuh optužbu gospodarevu.

GOSPAVA: A čega radi bi te optuživao?

KNEGINJA: Ah, Gospava, učinih greh! Težak učinih greh!

GOSPAVA: Što čovek zgreši nije uvek greh.

KNEGINJA: Izvrših izdaju…

GOSPAVA: Izdaju?

KNEGINJA: Pogazih zakletvu.

GOSPAVA: Čim?

KNEGINJA: Dadoh mu sve što zatraži, dadoh mu sve — i srce i mač!

GOSPAVA: A tebi on?

KNEGINJA: Pobedu!

GOSPAVA: Pa zar pobeda je greh?

KNEGINJA: I slavu Krojinu i čast!

GOSPAVA: Pa zar je slava i čast Krojina izdaja

KNEGINJA: (Neutešna). Kriva sam, Gospava! Reči me tvoje ne mogu utešiti, uteha bi mi bila samo oproštaj.

GOSPAVA: Čuj?

KNEGINJA: (Pokazujući na odar). Onoga kome zgreših! (Pođe odru no posrne te se prihvata Gospave). … Izgubila sam snagu, greh mi je ispi. — Vodi me, Gospava, povedi pokajnicu da izmoli oproštaj… (Gospava je povede do odra, pred kojim pada na kolena). Praštaš li mi, gospodaru moj?

GOSPAVA: Ne podaj se, gospođo! Oproštaj nosi pobeda. Tvoj danas svanuo je dan. Sunce visoko otskočilo i toplo sja, te nov život mu iz zraka ističe. Nek zrak života prodre u ovu izbu tuge i nek te novom snagom ohrabri! (Otvara velike vratnice na kuli kroz koje se u dubini dogleda živopisan predeo osvetljen punom svetlošću). Gle, kako sunce danas toplo sja, kao da je Gospod rad da leči ljudske bolove. Tvoj dan je svanuo danas, kneginjo, tebe radi sunce danas sja! Odi, pij mu zrak (Ozdo se iz daljine čuje klicanje vojske. Ona izlazi na balkon). ’Odi, ’odi, kneginjo, da vidiš sliku koja premaša ti san; odi, da vidiš, duša će ti se razvedriti, a oko zablistati novom svetlošću!… (Posmatra). Debrani eno, ko sokoli, sleću sa stene na stenu, kličući klikom pobednim… pred njima visoko uznosi se Mozov svetli mač. Odi, odi, kneginjo, očima svojim da sagledaš pobedu! (Posmatra dole).

KNEGINJA: (Na reč „pobeda“ diže glavu i sa interesovanjem očekuje dalje vesti od Gospave).

STRAŽAR S KULE: (On se ne vidi ali govori sa istog balkona, odmah kraj otvorenih vrata, tako da mu se svaka reč jasno čuje). Čuj! Čuj!

STRAŽAR SA DONJIH BASTIONA: (Odgovara sa terase ispod kule nejasnim glasom). Čujem!

STRAŽAR S KULE: U neprijateljskom logoru metež i lom. Jedan deo vojske u begstvo se dao, a drugi kolje međ sobom.

STRAŽAR SA GORNJIH BASTIONA: (Pod kulom). Čuj! Čuj! (Odgovor se stražara sa donjih bastiona ne čuje. Stražar sa donjih bastiona predaje mu izveštaj, ali se vrlo slabo i nejasno čuje).

GOSPAVA: (Pošto je izumro glas stražara pod kulom, okreće se kneginji). Ču li, gospođo?… Al’ reč je slaba da uhu sliku da, tek oko je može shvatiti. Odi, gospođo, odi da oko zasitiš svetlošću pobede! (Slušajući pažljivo stražarevo saopštenje, ona se lagano diže i lice joj se ponova ozarava).

GOSPAVA: Eno!… Eno!…

MOZ: već ulete u neprijateljske redove, ko jastreb među golube! Ukrštaju se mačevi, a koplja zvone o štitove… neprijatelj prestravljen, zbunjen, nemoćan… Pobeda! Pobeda! (Svaki uzvik „pobeda“ njoj novom svetlošću ozarava lice, Ona bi da poleti i sama tamo te da svojim očima vidi pobedu, ali se oseća kao zakovana uz odar).

GOSPAVA: (Posle izvesnog vremena, pošto je posmatrala). Neprijatelj se u neredu rasuo… dao se u begstvo… naši ga gone, a pred svima Moz. Mač mu se svetli visoko uznosi i ko munja proleće vazduhom… On je pobeda!… Konja mu dovode… Sad će tek poći ko kobac u lov… Pođe, polete… i sam bi vihor pretekao… Eno, eno, upada u razbijene redove… Lome se mačevi, koplja se krhaju i neprijateljski se povijaju redovi kao kosom oboreni zreli vlatovi… Gde prolazi otvara mu se put, širok koliko vrh mu mača doseže… Pobeda! Pobeda!

2.4.14. 14. PREĐAŠNJI, TOL

TOL: (Za vreme Gospavinog kazivanja uzašao je uz stepenik neopaženo i nečujno i stao uz zid posmatrajući oštro kneginju).

GOSPAVA: Odi, kneginjo, odi očima svojim da vidiš pobedu! Odi, gospođo, odi; tvoja je ovo pobeda! Ona te zove, odi, gospođo! (Gospava i dalje živo prati događaje i zamiče na balkonu da bi ih sa drugoga mesta posmatrala, te se više ne vidi. Na pozornici ostaju samo kneginja i Tol).

2.4.15. 15. KNEGINJA, TOL

KNEGINJA: (Ushićena pozivom Gospavinim pruža ruke kao da bi htela zagrliti pobedu i polazi tamo odakle bi da je sagleda šapćući uzbuđeno). Pobeda!… Pobeda!…

TOL: (Ne mičući s mesta, mirno i hladno). Kuda ćeš?

KNEGINJA: (Porazi je pojava Tolova. Sa njena lica na mah iščezava ushićenje, klone i spušta ruke, ostaje na mestu te sa strahom deteta, gleda Tola koji ne skida očiju sa nje).

TOL: Kuda ćeš, pitam te?

KNEGINJA: (Prestravljeno, glasom krivca uhvaćenog na delu). Tamo… pobedi!

TOL: Čija je to pobeda?

KNEGINJA: Naša… njegova… Mozova.

TOL: Mozova?

KNEGINJA: (Ćuti).

TOL: A ovaj skrhani mač?

KNEGINJA: Mozov je!

TOL: Ovde skrhan mač — tamo pobeda; pobeda Mozova koju ti zoveš našom pobedom? Ko ovde igra: ljudi sa Bogom, ili Bog sa ljudima!

KNEGINJA: Slava i čast Krojina izmirila nas je, i, pred vojskom pobednom, knežev je mač u ruci Mozovoj.

TOL: Taj mač mu dade ti?

KNEGINJA: (Obori pogled).

TOL: Gle, ženo, šta leži pred tobom: Jedan skrhan život i jedan skrhan mač i sa okrašja toga žalosnog, ti hoćeš dalje, hoćeš pobedi! (S polja se čuje klicanje).

KNEGINJA: (Čim čuje klicanje njoj se ozari lice i pruža ruke tamo, ali upravlja pogled Tolu kao da očekuje njegovo odobrenje). Hoću tamo — hoću pobedi!

TOL: To nije tvoja pobeda!

KNEGINJA: (Nemoćno pokušavajući da se buni). … Zašto mi braniš? — Šta hoćeš? Ko si ti?…

TOL: Ja sam istina; ona istina koju prošlost, kada sa sebe strese bajke kitnjaste, šalje potomstvu radi pouke; ja sam duh, onaj duh koji je nikao iz ovoga kamena i vije se nad ovim gorama da budno bdi nad sadašnjošću i zadrži joj mah kad ova segne da prošlost omrči!… Eto, to sam ja, a pitaš li se, ženo, ko si ti? Hoćeš li to da znaš? Tad ne čuj! U času kad Gospod htede da kazni ovu stopu krvavu, on tebi, ženo, lepotu darova i dovede te u naše planine. Od toga dana zavitlaše pomamni vetrovi po našim gorama i zloslutu pesmu zli dusi zapevaše. Deca ovih krševa, koja su dotle zagrljena išla u smrt, mrko se pogledaše. Nepravda rodi mržnju, mržnja osvetu, a osveta izdaju i, mlado i vito stablo slobode, koje je niklo iz grobova popadalih, poče da nagriza crv. Moz ode u odmetništvo, dovede tuđinsku vojsku, preli nam krvlju gore i doline i pobedi da skrha svoj pobednički mač; Vladenije ode u izdaju pošto je knezu zabo u grudi mač.

KNEGINJA: (Cikne). On?

TOL: Da, on… njegov je zločin to! (Pokazuje na odar). I u ime kneževo šta učini ti da osvetiš zločin taj? Knežev mač, koji živome niko nije mogao uzeti, mrtvome ti, ženo, iz ruku istrže…

KNEGINJA: (Pod teškim je bolovima koje joj optužba Tolova nanosi. Ona nema snage da se brani niti da govori, što, gušeći se, pokušava). Ne optužuj… prestani!… U čije ime me optužuješ?

TOL: U ime grobova iz kojih nam je nikla sloboda. Nas malo je, a sloboda je skupa, preskupa, i kao lihvar dug traži krvi bezdušno. I svaka kap krvi dece naše koja se za slobodu ne prolije, suza je koja kaplje iz mojih očiju, i svaka kap krvi dece naše koje se za taj dug ne uloži, kap je svete pričesti koja se iz putira prelila. U ime te krvi te optužujem!

KNEGINJA: Zar krv na moju glavu?!… Šta sam kriva ja?!

TOL: Tvoja je krivaca tvoja lepota, a zločin osmeh tvoj!…

KNEGINJA: (Spolja se čuje pobednički usklik, ona cikne i poleti tamo). Pobeda!…

TOL: (Zauzima njeno mesto kraj odra). Kuda ćeš? Nije ti mesto tamo? To nije tvoja pobeda!

KNEGINJA: (Klone i pođe da se vrati odru).

TOL: Ni ovde nije tvoje mesto. Napustila si ga i izdala!

KNEGINJA: (Očajno kršeći ruke). Pa gde? Gde?… Gde izmeđ smrti i pobede…

TOL: (Oslonjen na odar i ne ispuštajući kneginju iz očiju). Čuj, ženo, ovu priču!… Na mutnoj Bojani, na pogledu mora sinjega, diže se ponosno tvrdi Skadar-grad. Tri brata, tri Mrnjavčevića, zidala su ga tri pune godine, al’ nikad poslu kraja jer, zla vila za noć bi porušila sve što bi braća za dan nazidala. A otud, sa daleka istoka, dopirao je do ovih planina nejasan glas o nekoj sili neznanoj koja je mora preplovila te kao orkan ruši države i uništava narode. Trebalo je dići grad, jer ko zna neće li sila ta dopreti i do naših planina. I braća nastaviše brižno posao zaludan, a vila zla svoj posao zlokoban. Ali znaš li ko beše ta vila zla?… To beše bratska nesloga. Mrnjavčevići, Vukašin, Gojko i Uglješa, svetla vlastela, behu samo tri imena za jednu dušu, srce i ruku. Al’ dođe međ njih lepotom zanosna supruga Gojkova i pred lepotom tom junački zadrhtaše mačevi. Sa usana im iščeze osmeh bratske ljubavi i duše im poče da rije crv mržnje i nesloge. A nesloga ne zida grad. Sve što bi sloga za dan sazidala, za noć bi bratska nesloga srušila. Naiđe tad pred njih starac jedan sed i reče im: „Zalud zidate grad, nazidati ga nećete sve dok u temelje ne položite najskuplju žrtvu, sve dok ne uzidate najlepšu među vašim ženama!“… To reče starac sed. A najlepša među ženama beše Gojkova mlada supruga, al’ niko ne poumi da načini žrtvu tu. Bolje nek nema grada no da bude grob ženske lepote; bolje neka ne bude prestola Mrnjavčevića, al’ neka stoji presto sa kojega ženska lepota caruje. I napustiše braća zidanje, a vreme poče razoravat temelje. Dotle se neman ona s istoka sve više i više bližila i tutanj potmuli, kao grom daleki kad nepogodu kazuje, glasio je već blizinu sile te. Zemlju je trebalo braniti, grad se morao podići, al’ gde će ga zidati bratska nesloga. Tad Gojkovica mlada vide da je s nje ovo zlo, i uznese se veličinom duše nad veličinom lepote, stade pred braću i reče: im: „Bliže se dani teški, dani zli. Otadžbini bi trebalo sloge braće Mrnjavčevića, a mene radi međ njima je nesloga. Ja evo dajem sebe, uzidajte me u gradske bedeme, nek se na mojim grudima uznese ponosno novi Skadar-grad, o čije će se bedeme razbiti moć sile neznane!“… (Duga pauza. Posmatra kneginju na koju je priča učinila silan utisak). I, uzidaše braća najlepšu među ženama te sloga poče ponova zidati i niče Skadar-grad i dočeka junački silu neznanu. (Pauza). Ču l’, ženo, ovu priču?

KNEGINJA: (Prestravljeno, skoro ne dišući, ona sluša priču ovu kao nesrećnik kome se čita smrtna presuda. Što dalje u priču Tol zalazi, to ona sve više gubi hrabrost i predaje se sve više tamnim mislima koje joj dušu osvajaju i izazivaju u nje mračnu odluku. Pred kraj priče, kad Tol naglašava požrtvovanje mlade Gojkovice, ona pretrne i zadrži u grlu krik koji joj se ote iz duše i od tada ona grčevito maše rukama jedva čekajući da Tol završi priču. Na kraju priče ona se pribere i miri se odlukom koja joj već niče u duši). … Beše l’ to priča, Tole?…

TOL: To stara priča kazuje!

KNEGINJA: Beše l’ to priča, Tole, im možda… presuda?

TOL: Presude Bog izriče, ljudi ne!

KNEGINJA: (Otrese se celim telom). Ha!… razumela sam je… sa onog sveta dolazi je l?… Kazuj, ti si knežev duh?

TOL: Ako ti duša dršće preda mnom, tad sam knežev duh!

KNEGINJA: Presuda, jest, to je presuda!… Malo čas čuh ti optužbu, a sad presudu!… Sa onog sveta dolazi… pogovara joj nema, nema poricanja, teško onom ko joj se ne potčini!… Uzidajte me, evo uzidajte me u temelje Krojine, nek se na mojim grudima uznese Kroja ponosno… nek joj to snage da, da nikad više i ni pred kim ove zidine ne zadršću… To kaže stara priča, Tole, je l’? To traži stara priča, Tole, je l’?

2.4.16. 16. PREĐAŠNJI, MOZOV GLASNIK

MOZOV GLASNIK: (Hitno ulazi ozdo). Svetla gospođo! Gospodar Moz me poslao da ti donesem glase s bojišta. Pobeda, sjajna pobeda, razbijen beži neprijatelj, naši ga gone kličući. Pozdrav ti šalje Moz, doć’ će ti kao pobednik!

KNEGINJA: (Ostaje ravnodušna, gledajući ukočena pogleda glasnika). Pobeda? Pobeda, je a?… Tamo pobeda… ovde smrt!… Jednu sam ruku dala pobedi, smrti sam drugu pružila… Svako me zove sebi… vuče me… Gde ću, kome ću? Ima li puta između smrti i pobede Ima l’ ga… (Strese se i odluči). Ha! Ima ga: smrt u pobedi!… grob u temeljima Krojinim!… Nek’ svi imamo zajednički grob, nek pokolenja poznija, kad mahovina celu prošlost obvije, obilazeći ruševine Krojine, pričaju priču o jednoj ljubavi koja leži pod ruševinama grada tog!… (Ona je u zanosu i već pogleda smrt. U tome trenutku dopire ozdo klicanje pobedilaca, ona se na jedan mah trgne i poleti balkonu raširenih ruku, kao da bi htela kome u zagrljaj. Baci jedan pogled dole i ozari joj se lice). Pobeda! Sagledala sam pobedu! Nek u njoj bude moja smrt! (Raširenih ruku nagne se nad ogradu i strmoglavi u ponor).

MOZOV GLASNIK: (On je sa čuđenjem posmatrao sve dosada i kad se ona baci u ponor on krikne). Šta učini?… (Hteo bi da poleti tamo, ali ga zaustavi Tolov pogled i uzdignuta ruka kojom mu daje znak da stane gde je).

TOL: (Oslonjen na knežev kovčeg, mirno i hladno). Ima zakona Božijih starijih od naših srdaca i tvrđih no što je ovaj grad!

ZAVESA