Velika nedelja ; Tomaida

Sabrana Dela Branislava Nušića. 18, Velika nedelja : drama u tri čina ; Tomaida : drama u tri čina / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Velika nedelja
  • 1.1. Lica
  • 1.2. Prvi čin
    • 1.2.1. 1. IVAN, ROSA, ZORAN
    • 1.2.2. 2. JOKA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.3. 3. PREĐAŠNJI bez IVANA
    • 1.2.4. 4. MARINKO, PREĐAŠNJI
    • 1.2.5. 5. JOKA, ROSA, ZORAN
    • 1.2.6. 6. IVAN, PREĐAŠNJI
    • 1.2.7. 7. IVAN, ROSA, ZORAN
    • 1.2.8. 8. JOKA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.9. 9. MARINKO, PREĐAŠNJI
    • 1.2.10. 10. ROSA, ZORAN, zatim JOKA
    • 1.2.11. 11. KONJANIK, PREĐAŠNJI
    • 1.2.12. 12. JOKA, ROSA, ZORAN
    • 1.2.13. 13. NIKOLA s PORODICOM, PREĐAŠNJI
    • 1.2.14. 14. JOKA, ROSA, ZORAN
    • 1.2.15. 15. ROSA, ZORAN, zatim JOKA, RADOJE
  • 1.3. Drugi čin
    • 1.3.1. 1. PRVI i DRUGI PROLAZNIK, STARAC, OTAC
    • 1.3.2. 2. STARAC, SNAHA, VOJNIK, TREĆI PROLAZNIK
    • 1.3.3. 3. RADOJE, ROSA, ZORAN
    • 1.3.4. 4. STARAC, SNAHA, TREĆI PROLAZNIK, PREĐAŠNJI
    • 1.3.5. 5. STARAC, ROSA, SNAHA
    • 1.3.6. 6. ROSA, RADOJE, ZORAN
    • 1.3.7. 7. TREĆEPOZIVAC, PREĐAŠNJI
    • 1.3.8. 8. STARAC, SNAHA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.9. 9. SVEŠTENIK, PREĐAŠNJI
    • 1.3.10. 10. TREĆEPOZIVAC, RADOJE, PREĐAŠNJI
    • 1.3.11. 11. PREĐAŠNJI bez SVEŠTENIKA
    • 1.3.12. 12. JEDNA ŽENA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.13. 13. SVEŠTENIK, PREĐAŠNJI
    • 1.3.14. 14. PREĐAŠNJI bez ŽENE
  • 1.4. Treći čin
    • 1.4.1. 1. STANOJE, ŽIVANA, NJIHOVA KĆI
    • 1.4.2. 2. OTAC TOMA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.3. 3. PREĐAŠNJI bez OCA TOME
    • 1.4.4. 4. SIMA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.5. 5. PREĐAŠNJI bez SIME
    • 1.4.6. 6. IVAN, OTAC TOMA
    • 1.4.7. 7. RADOJE, PREĐAŠNJI
    • 1.4.8. 8. RADOJE, IVAN
    • 1.4.9. 9. RADOJE, STARAC, SNAHA
    • 1.4.10. 10. RADOJE, IVAN, ROSA, ZORAN
    • 1.4.11. 11. RADOJE, ROSA, ZORAN
    • 1.4.12. 12. IVAN, PREĐAŠNJI
• 2. Tomaida
  • 2.1. Lica
  • 2.2. Prvi čin
    • 2.2.1. 1. SELENOVIĆ i BRAJKO
    • 2.2.2. 2. BRAJKO i KOPLJANICI
    • 2.2.3. 3. SELENOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.2.4. 4. SELENOVIĆ, ČELNICI, VLAD i GRUBEŠA
    • 2.2.5. 5. VLAD i GRUBEŠA
    • 2.2.6. 6. SELENOVIĆ, PREĆAŠNJI
    • 2.2.7. 7. BRAJKO, PREĐAŠNJI
    • 2.2.8. 8. GRUBEŠA, VLAD
    • 2.2.9. 9. GERONDI, BRAJKO, SELENOVIĆ, DESPOT i PREĐAŠNJI
    • 2.2.10. 10. DESPOT, GRUBEŠA, VLAD, BRAJKO
    • 2.2.11. 11. DESPOT, BRAJKO, VLAD
    • 2.2.12. 12. SELENOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.2.13. 13. GRUBEŠA, DMITAR, PREĐAŠNJI
    • 2.2.14. 14. DESPOT, DMITAR, STRAŽE
    • 2.2.15. 15. DESPOT, DMITAR
    • 2.2.16. 16. SELENOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.2.17. 17. DESPOT zatim SELENOVIĆ
    • 2.2.18. 18. DESPOT sam
  • 2.3. Drugi čin
    • 2.3.1. 1. ODMETNICI
    • 2.3.2. 2. ZOA, TASOS, PREĐAŠNJI
    • 2.3.3. 3. ODMETNICI
    • 2.3.4. 4. AVGELOS, ZOA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.5. 5. TASOS, PREĐAŠNJI
    • 2.3.6. 6. PREĐAŠNJI bez TASOSA
    • 2.3.7. 7. HAJDUCI
    • 2.3.8. 8. DESPOT, TASOS, PREĐAŠNJI
    • 2.3.9. 9. DESPOT, HAJDUCI
    • 2.3.10. 10. TOMAIDA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.11. 11. TOMAIDA, DESPOT
    • 2.3.12. 12. ANGELOS, PREĐAŠNJI
    • 2.3.13. 13. ANGELOS, TASOS
  • 2.4. Treći čin
    • 2.4.1. 1. VLAD, GRUBEŠA, SLUGE i SLUŠKINJE
    • 2.4.2. 2. VLAD, GRUBEŠA
    • 2.4.3. 3. BRAJKO, BRAJANOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.4.4. 4. DESPOT, BRAJKO, BRAJANOVIĆ
    • 2.4.5. 5. DESPOT, SELENOVIĆ
    • 2.4.6. 6. BRAJKO, PREĐAŠNJI
    • 2.4.7. 7. DESPOT, SELENOVIĆ
    • 2.4.8. 8. VLAD, BRAJKO, GRUBEŠA i više drugih časnika, PREĐAŠNJI
    • 2.4.9. 9. PREĐAŠNJI bez DESPOTA
    • 2.4.10. 10. VLAD, GRUBEŠA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.11. 11. DESPOT, PREĐAŠNJI
    • 2.4.12. 12. TOMAIDA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.13. 13. GRUBEŠA, DMITAR, PREĐAŠNJI
    • 2.4.14. 14. PREĐAŠNJI, BRAJANOVIĆ, GERONDI, SLUGE, SLUŠKINJE

1. Velika nedelja

Drama u tri čina

1.1. Lica

• JOKA
• RADOJE,
  IVAN — njeni sinovi
• ZORAN, unuče njeno po Radoju
• MARINKO MILOŠEVIĆ, dever Jokin
• ROSA, sirota usvojena u Joke
• NIKOLA, sused
• SIMA
• OTAC TOMA, sveštenik seoski
• STANOJE,
  ŽIVANA,
  NJIHOVO DEVOJČE — seljaci iz okolnih sela
• JEDAN STARAC
• NJEGOVA SNAHA
• OTAC SA DVOJE DECE
• DVOJE DECE
• TREĆEPOZIVAC
• SVEŠTENIK
• JEDAN VOJNIK
• JEDAN KONJANIK
• MAJKA — ŽENA
• DEVOJČICA NJENA
• PRVI,
  DRUGI,
  TREĆI — prolaznik

1.2. Prvi čin

Kuća u domaćinskom domu Miloševića. U dnu vrata kroz koja se ulazi spolja. Levo od vrata, u uglu, ognjište na kome gori vatra pod kotlom koji visi o verigama. Kraj ognjišta naslagani panjevi i suvarak, a o zidu, oko ognjišta, visi venac luka, torba, sito, po koji sud i ostale kuhinjske potrebe. Nedaleko od ognjišta naslonjena sofa licem zidu okrenuta. S desne strane vrata, na podu dva krčaga, na daščici koja leži na dve cigle i pokrivena čistim belim ubrusem. Na desnom zidu u dnu mala vrata koja vode u sobu a, nešto ispred njih, veliki šareni sanduk. Iznad sanduka na zidu ikona, pod njom poličica na kojoj čaša od kandila koje gori. Kraj ikone vise o zidu ubrus, staklo sa bogojavljenskom vodicom i struk suva bosiljka. Na levome zidu napred prozor, a pod njim drvena klupa. Po kući ovde i onde po gde koja tronožna stoličica i jedna pletena slamna stolica.

1.2.1. 1. IVAN, ROSA, ZORAN

IVAN: (Sedi napred na jednoj tronožnoj stoličici i delje nožem jednu grančicu. Kraj njega, na podu, sedi Zoran i prati mu rad. Rosa se maje oko ognjišta). Čekaj ti samo, sad će tebi strika da napravi kako valja. Vidi, vidi, kako će biti lepa puška.

ZORAN: Je l’ može da puca?

IVAN: Pucaće, nego šta! A je l’ ti znaš da pucaš?

ZORAN: Znam.

IVAN: Jesi čuo sinoć kako pucaju topovi?

ZORAN: Jes’!

IVAN: ’Ajd’, kaži kako?

ZORAN: Bu!

ROSA: I odjutros, kad si ti išao u zabran za drva, čuli su se.

IVAN: Jes’ čuo sam!

ROSA: Daleko li su?

IVAN: Kažu, više zabrđanskih utrina.

ROSA: Pa to blizu, bolan?

IVAN: Pa i nije. Ja sam odio za dva, dva i po sata, donde.

ROSA: Opet, blizu! Nana se mnogo zabrinula.

IVAN: A gde ode ona?

ROSA: Ode malo čas u komšije Andrije da pripita šta oni znaju.

IVAN: A šta će znati?

ROSA: Opet… Andrija se meša sa ljudima.

IVAN: (Zoranu dajući mu zadeljanu grančicu). Na, ovako drži. Evo, ovako na oko, pa gađaj! (Pokazuje mu).

ROSA: Kad dođe nana, Ivane, a ti je razgovori malo.

IVAN: A što se prestravila? I lanjske su godine ovako dohodili, pa ih oteraše naši.

ROSA: Nije to samo strah, nego i briga.

IVAN: Što da brine?

ROSA: Kako ti opet?… Kako da ne brine… Evo treći mesec nema glasa od Radoja…

IVAN: Pa je l’ kazivali da je živ i zdrav.

ROSA: Jes’, pre… ali sad… počele opet borbe:…

IVAN: Raspitaću ja opet.

ROSA: A brine i zbog tebe.

IVAN: A što zbog mene?

ROSA: Znaš kako je, eto, dorastao si i ti.

IVAN: Je l’ ja?

ROSA: Pa ti!

IVAN: (Zoranu). Pazi — nemoj tako, možeš da se ubodeš u oko. Evo ovako! (Diže se sa stoličice i prilazi Rosi). Ama je l’ i ti, Roso, misliš da sam dorastao već?

ROSA: Jesi, no što! Čitav momak.

IVAN: (Snebiva se). A i ti si… bome…

ROSA: Šta ja?

IVAN: Tako… Zadevojčila si se… stala si na snagu…

ROSA: E?

IVAN: Kad si pre dve godine došla u našu kuću nisi taka bila, nego najedanput.

ROSA: Ču li? (Osluhuje). Kanda opet…

IVAN: (Ne obraćajući pažnju). A može bit i nije, već ja ranije nisam vid’o nego sad tek…

ROSA: Čini mi se danas bliže pucaju nego juče…

IVAN: A je l’, boga ti, reci mi, je l’ i nana veli da sam ja dorastao?

ROSA: Pa, veli.

IVAN: A kaže li: treba ga oženiti?

ROSA: Uh, kud ti ode! Zar tebi pamet za ženidbom?

IVAN: A što?

ROSA: Imaš da počekaš, moj Ivane, mnogo da počekaš.

IVAN: (Buni se). Zašto da počekam?

ROSA: Gle, zašto? A zar ne vidiš šta je napolju; eto, čuješ li topove?

IVAN: Prestaće oni!

ROSA: E, pa kad prestanu, pa kad se bata vrati živ i zdrav, pa kad ti otslužiš vojsku, pa… ima još mnogo da prođe, Ivane.

IVAN: Znam ja to, nego. — A što, zar ne mogu ja ko drugi?

ROSA: A šta mogu drugi?

IVAN: Pa eto Rada uja Vasin! Taki je ko ja, vršnjaci smo, i on mora u vojsku, pa…

ROSA: Pa šta?

IVAN: Pa ima devojku.

ROSA: Je l’ Stanu?

IVAN: Jes’. Dali jedno drugome reč, pa će ga ona čekati.

ROSA: Pa mo’š i ti, ko ti brani?

IVAN: Mogu, dabome! To ja i kažem.

ROSA: Nađi devojku, pa eto ti.

IVAN: Naš’o sam ja!

ROSA: Gle ti njega, bio je vredan. A znam li je ja?

IVAN: Znaš je!

ROSA: Pa ’ajd’, kaži mi! Što od mene da kriješ?

IVAN: Neću ni da krijem… (Okrene se). Eto, pravo da ti kažem… slušaj, Roso… eto, ti znaš… što da krijem. Gledam te nešto… eto, toliko smo zajedno u kući… svikli smo se…

ROSA: Ama šta baješ ti?

IVAN: Ne bajem ništa, nego… (Odvaži se). Baš i da ti kažem, tebe sam eto zamilovao, tako mi Boga!

ROSA: Mene? Šta ti je danas, more?

IVAN: To što ti kažem, i da znaš da nije drukče!

ROSA: Ama je l’ ti to odistinski?

IVAN: Slave mi!

ROSA: E, gle ti njega!

IVAN: A što?

ROSA: Tako, ja velim šališ se!

IVAN: Ne šalim se!

ROSA: E, ako je to istina, prođ’ se ti toga, Ivane. Ima u selu za tebe devojaka i lepših i boljih, koliko hoćeš!

IVAN: Znam da ima, al’ ja…

ROSA: Čuj da ti kažem. Ti znaš kako je mene nana prihvatila, kad ostadoh uboga i samohrana. Pogibe mi otac, majka se razbole i umre, te kad ostah bez ikoga svoga dođe nana i reče. „Ajde, dete, pod moj krov, gde ćeš sama u svet!“ Pa gde bi sad njoj da vratim dobro time, što ću joj oteti sina!

IVAN: Otkud oteti?

ROSA: Oteti, nego! Znam ja dobro kako nana i bata misle tebe da žene. Onako, kako se i bata oženio iz Stamenove kuće, pa znaš kako je nana bila srećna i zadovoljna dok joj je snaha bila živa.

IVAN: Ne moram ja k’o bata!

ROSA: Je l’ voliš ti nanu?

IVAN: Kako je ne bih voleo, Bog s tobom!

ROSA: E, pa kako bi ti nju vređao, gde bi ti mimo njene volje?

IVAN: Ama, kad bi’ ja njoj kazao da si mi draga i da drugu mimo tebe neću, veruj i ona bi…

ROSA: Učinio bi da me nana ni krivu ni dužnu omrzne. Ošto ti to?

IVAN: Ama, samo kad bi ti meni kazala da me voliš…

ROSA: A gde bi ja tebe mrzela?

ROSA: Znam to… nego… onako!

ROSA: (Daje Zoranu krišku hleba). Uzmi, rano!

IVAN: Kad bi’ ja to znao!

ROSA: Eno! (Osluhuje). Sad baš dobro čuh, top!

IVAN: Da hoćeš da mi kažeš!

ROSA: Vidiš li, bolan, kakvo je ovo vreme… a ti to!

IVAN: Koliko da znam!

ROSA: Ima vremena, Ivane, i za to! (Čuje se ton iz daljine). Eto! Čuješ li… Kad nas ova nesreća mimoiđe… kad bude vreme.

IVAN: Je l’, tad ćeš mi kazati?

ROSA: Kazaću ti!

IVAN: E, toliko bar! Čekaću, eto, ja ću čekati i… da znaš, ja neću drugu pogledati, niti pomisliti na drugu sem tebe. To da znaš!

ROSA: Ama, Ivane, ti to baš…

IVAN: To što ti rekoh, i nemoj misliti da će drukče biti, Ne dao bog!! (Pauza. Ćutanje. Ona prišla Zoranu i igra s njim).

1.2.2. 2. JOKA, PREĐAŠNJI

JOKA: (Dolazi s polja, zabrinuta). Jes’ tu, Ivane?

IVAN: Jesam, nano! Gde si ti bila?

JOKA: Bila malo ovde, u Andrije…

IVAN: Šta kažu?

JOKA: Ne kazuju dobro! Zabrinuli su se, svi su se zabrinuli.

IVAN: Što?

JOKA: Kako što, dete, po bogu?

IVAN: Vode se borbe, to?… I juče je tako bilo i prekjuče…

JOKA: Nije juče tako bilo! Kažu, dole drumom bega narod.

IVAN: Koji narod?

JOKA: Iz sela, ozdo!

IVAN: (Otvorio vrata i gleda). Ama nije, nano, preplašili te. Eno, vidi se odavde, promiče pogdeko. Tako je i juče bilo.

JOKA: Ne vidi se odavde. Andrija je slazio na drum, pa je vid’o.

IVAN: Te šta veli?

JOKA: Veli, promiču ranjenici…

IVAN: Pa to, ranjenici… to može.

JOKA: I narod.

IVAN: Pa može, iz tih sela tamo, da se ukloni čeljad dok prođe borba.

JOKA: Vele, može i na nas doći red.

IVAN: Neće oni dovde, zadržaće ih naši.

JOKA: Daj Bože!

IVAN: Hoće bogme. Znaš lane?

JOKA: Lane nisu dohodili ovako blizu.

IVAN: Ako, vratiće ih naši. Ako nemaš druge brige, nano, ta briga nek te ne grize.

JOKA: A zar nemam i druge? Eto od Radoja ni glasa, već treći mesec, a noćas sam ga rđavo usnila. Jesi li od jutros što raspitivao?

IVAN: Jesam.

JOKA: Razabra li što? Kažu, njegov se puk borio kod Beograda, pa, kad pade Beograd, otad niko ne zna gde je. Govore i ovako i onako, ali niko ne zna.

JOKA: To si mi i juče kazao.

IVAN: To toliko, i ništa drugo nisam mogao čuti. A veliš, Andrija slazio na drum, te vid’o i ranjenici prolaze.

JOKA: Jes’.

IVAN: Pa eto da trknem dole do druma!… Ko zna, može biti… znaš, kako je, ranjenici mogu što znati.

JOKA: Trkni, bogme; ’ajde brže, pa nemoj se zabavljati ako što čuješ.

IVAN: Evo mene očas! (Ode).

1.2.3. 3. PREĐAŠNJI bez IVANA

JOKA: (Prilazi Zoranu, poljubi ga i odvodi ga do ikone). ’Ajde, rode, da se pomoliš bogu za ocino zdravlje (Metne ga na sanduk pod ikonom). Prekrsti se! Kaži je A znaš, kako se kaže? (Vodi mu ruku te se krsti).

ZORAN: Vo imja oca, sina, svetoga duha, amin!

JOKA: Reci: Bogo, Bogo, molim ti se, pomogni mome oci!

ZORAN: Pomogni mome oci!

JOKA: Reci: molim ti se podrži ga živa i zdrava i vrati ga domu svom.

ZORAN: I vrati ga domu svom!

JOKA: Tako! Prekrsti se opet! (Poljubi ga i spusti opet).

ROSA: (Koja se za sve ovo vreme majala oko ognjišta, prilazi Joki). Šta kaže komšija, nano?

JOKA: Šta će da kaže? Ne valja! Pribira mal da krene ako do nevolje dođe.

ROSA: Neće valjda… mimoići će nas; daleko je! (Čuje se top).

JOKA: Ete, čuješ! Nije to daleko.

ROSA: Daće Bog! I lanjske su godine pohodili, i lane su se čuli topovi.

JOKA: Jeste i lane, al’ opet nije bilo ovako. Ljudi se u selu sad više zabrinuti, eto, i narod bega, a lane nije beg’o; pa i topovi, kao da ove godine više pucaju, a i drukče mi je bilo u srcu lanjske godine.

ROSA: A što beži narod, ne idu nekrsti?

JOKA: Ne idu, ali… tako, preplašio se svet, prepatio prošle godine pa se preplašio. Pričala mi je majka, nju je njena majka suzama otkupila od jednoga bega. A ovi što idu… (Čuje se top). Čuli ih… Vele za njih nije svetinja ni crkva božija ni suza materinska.

ROSA: Pa što ćemo, nano, ako ne daj Bože…?

JOKA: Ćuti! Ne pitaj me, ne pominji mi! Pogle ovaj crvić, (Pokazuje Zorana). Pa… kuća… Ćuti, ne pominji mi!

1.2.4. 4. MARINKO, PREĐAŠNJI

MARINKO: (Dolazi s polja). Pomozi Bog, snaho!

JOKA: Bog ti pomogao Marinko! Uđi, uđi, tako ti Boga. Sedi, sedi, molim te! Šta je ovo, pobogu?

MARINKO: (Sedajući). Eto, to… nevolja!

JOKA: Mogu li ih zadržati?

MARINKO: Ko?

JOKA: Pa naši!

MARINKO: Ne, bogme! Slazio sam dole na drum pa se raspitivao.

JOKA: Šta vele?

MARINKO: Vele, sila je! (Čuju se topovi). Eno! Ču li… Kažu, ne biju se drukče do samo topovima, Koliko je u nas pušaka, toliko je u njih topova. Pa onda… nismo ni mi više oni što smo bili; izmorili smo se i izlomili i proredili smo se. Kolo da igraš četiri godine pa ćeš da baldišeš a kamo l’ da ratuješ. Ne može se više pa to ti je.

JOKA: Kažu i narod beži iz gornjih sela?

MARINKO: Beži, da šta će. Ko sme ostati?

JOKA: A mi? Šta misliš, Marinko?

MARINKO: Mi… Šta da ti kažem, snaho? Topovi još ne dobacuju do našeg sela… možda nas može i mimoići, kao i lane… ali… bolje je za vremena promisliti. Pravo da ti kažem, zato sam i uvratio; rekoh sama si, trebaće ti s kim da prozboriš.

JOKA: Ama, zar je ta briga tako blizu, te da već govorimo o njoj?

MARINKO: Znaš kako je… dižu se već i naši, neće da čekaju poslednji čas. Gavrilo već krenuo i čeljad i stoku, a i Nikola se Pajić sprema…

JOKA: Pa kuda će?

MARINKO: Dole, u Moravu! Daće Bog donde neće stići!

JOKA: A ako stignu?

MARINKO: Onda — u tuđinu!

JOKA: U tuđinu?

MARINKO: Da gde bi?

JOKA: Ej, teško nama! A ti šta misliš?

MARINKO: Ja?… A šta ću da mislim… ako krene selo i ja ću, ako ostane i ja ću. Znaš kako je, teško ostaviti kuću, a teško opet ostati. Eno, lane, ostasmo pa… znaš kakva je zla neprijatelj počinio. U mene istina sitna deca…

JOKA: (Pretrne). A u mene Ivan, teško meni!

MARINKO: Ivan mora da krene. Zar vi od kmeta nije došla naredba?

JOKA: Kakva naredba?

MARINKO: Da svi dorasli momčići odmah krenu.

JOKA: Jes’, reče mi kmet, ali Ivan neće.

MARINKO: Kako neće?

JOKA: Neće mene da ostavi samu.

MARINKO: Ama nije od njegove volje, naredba je! Ni jedan momčić koji je stao na snagu ne sme ostati u selu.

JOKA: Jesu li već krenula ostala deca?…

MARINKO: Jutros zorom.

JOKA: Što ću, govorila sam mu.

MARINKO: Bićeš još i kriva što ga držiš protiv naredbe.

JOKA: Kazaću mu, savetovaću ga.

MARINKO: Bogme i naredi, jer, ako ga ne uzmu naši, uzeće ga neprijatelj, pa kako ti je drago.

JOKA: Neprijatelj?

MARINKO: A da kako!

JOKA: (Zabrinuto). Pravo kažeš, mora poći, ne sme ostati.

MARINKO: Ako je ono ludo, budi ti, Joko, pametna, pa sklanjaj dete za vremena.

JOKA: Šta dočekasmo, moj Marinko!

MARINKO: Biće i gore…

JOKA: Gore?

MARINKO: Ne znam, niko mi nije kazao, kazuje mi se samo. Kad se nebo zacrveni, je li, a ti znaš, biće vetra; kad tica nisko leti i dim iz odžaka pada, a ti znaš, je li, biće kiše. E, pa, i ovo, vidiš, vidim zabrinuli se ljudi, oborili glave, pa velim: biće gore. Znaš i sama, nevolju čovek uvek nasluti, uzmuti mu se duša… pa eto…

JOKA: (Prekrsti se pogledajući na ikonu). Smilostivi se, Bože!

MARINKO: (Dižući se). Nego, Joko, promisli što ćeš. Nemoj da ti nevolja bane pred vrata kao oluj, nego promisli za vremena.

JOKA: A šta ću da mislim, crnica! Na sebe tek neću misliti!

MARINKO: Na decu!

JOKA: Na decu, jes’!

MARINKO: Na Ivana!

JOKA: Da ide, veliš?

MARINKO: Ako ti je drag i ako mu dobro želiš. Drukče da ne činiš, Joko!

JOKA: Poslušaću te, Marinko. Hvala ti do Boga! Pa ako što čuješ, ako dođe do nevolje!

MARINKO: Ama nevolja je već tu, nego opet, svratiću ja, trknuću dovde! (Seti se kod vrata). Gle, u ovoj brzini pa i ne pogledah dete! (Zoranu, milujući ga). Kako ti, kićane?

JOKA: A šta veli tvoja Živana?

MARINKO: Šta će da kaže, čeka moju reč. ’Ajde, u zdravlje! (Odlazi).

JOKA: U dobro zdravlje, Marinko!

1.2.5. 5. JOKA, ROSA, ZORAN

JOKA: (Vraća se zabrinuta s vrata dokle je ispratila Marinka). Ču li, ćeri?

ROSA: Čuh, nano. Da opremimo Ivana.

JOKA: Da ga opremimo. Bolje nek pođe, mora poći, naredba je. Bolje mu je mrtvome među našima no živome među neprijateljima.

ROSA: Kad bi ti, nano, pošla, pre bi. On neće tebe da ostavi.

JOKA: Ja? Da pođem? A ovo dete?… A ova kuća? Ne mičem se ja odavde. Ti drugo, mogla bi sa selom da makneš tamo do Morave.

ROSA: Što ja? Gde ću ja? Ako i krene selo, neće svi. Krenuće oni koji imaju što poneti i šta sačuvati.

JOKA: Imaš i ti.

ROSA: Zar ja?

JOKA: Obraz, ćeri, šta ćeš veće imanje.

ROSA: Ne bih te ostavila samu, majko… Eto i Ivan mora poći, ostaćeš ko niko.

JOKA: Nije meni teško samoj; teže mi je kad ste vi kraj mene te da gledam vaše nevolje. Vratićete se.

ROSA: A ako nevolja poduže potraje?

JOKA: Nevolja je uvek duga kao što je sreća uvek kratka. Nek potraje, mučiću se. Nešto hrane imam a, šta mi treba mnogo za mene i ovo dete. Eto, on će me i čuvati, on veseliti; on razgovarati. (Spusti ruku Zoranu na glavu). Neću biti sama, on će mi biti domaćin!

ROSA: Ne, nano, ne traži, ne mogu te ja ostaviti i neću; nisi ni ti mene ostavila u nevolji. Ne možeš sama. Po’ćeš koj’ put po drva, siđeš do dućana da kupiš što; treba doneti vode, treba obići zabran, pa gde ćeš tad njega? Ne možeš ti sama, ja te neću ostavljati. A ne bi te ni Ivan ostavio tako samu, ne bi, veruj, znam ja njega, ostaje i on tebe radi. Ovako, kad zna da sam ja kraj tebe, pre će se prelomiti.

JOKA: Pa dobro, a ti ostani! Zajedno ćemo preživeti ovu nevolju; zajedno ćemo se kriti po šumi; po podrumima i po krovinjarama, ako bude zla; zajedno ćemo se braniti ako nagne sila; zajedno ćemo negovati ovo dete bez majke da ga sačuvamo ocu. Fin se već četvrta godina bori i krvavi, te, ako dadne Bog i podrži ga živa do kraja — da mu prvu radost sačuvamo. Je l’ tako?

ROSA: Tako je, nano! (Spolja se čuje jasnije top).

JOKA: (Uzima Zorana u naručje). E, a šta veliš ti, golube?

ZORAN: Opet puca, nano!

JOKA: Puca, golube, a je l’ te strah?

ZORAN: Nije. Vodi me napolje da vidim.

JOKA: Još je daleko. Doći će bliže, pa ćeš videti.

1.2.6. 6. IVAN, PREĐAŠNJI

IVAN: Ja bio, nano, dole. Vid’o sam se…

JOKA: S kim?

IVAN: Sa njima, sa ranjenicima. Prolaze i ranjenici sa narodom.

JOKA: Progovori li?

IVAN: Znaš li iz kog su puka, nano?

JOKA: (Nasluti). Naši — Radojevi?

IVAN: Jes’, oni!

JOKA: (Uzbuđena). Gde su?

IVAN: Ovo što čuješ — oni se bore.

JOKA: Oni? I on? A je li živ, je li dobro? Da nisi još što čuo pa nećeš da mi kažeš

IVAN: Ništa, boga mi, živ je i zdrav.

JOKA: Živ je, je li, dobro si čuo? Kazuj, dete, ne muči me.

IVAN: Dobio kažu i medalju!

JOKA: A je l’ daleko to gde se bore? Može li se poći tamo?

IVAN: Ne može, nano. Tamo je borba, a navalili, mnogo navalili. Naši ne mogu da odole. Drže se, koliko da pomognu narodu da se skloni. Vele mi da ne čekamo nego da se sklanjamo, vele, neće moći da održe položaje.

JOKA: Samo kad je živ, samo kad je zdrav. Nek on samo iznese glavu, a mi… Nego ti, Ivane, moraš, ti treba da se skloniš.

IVAN: Gde, nano?

JOKA: Gde svi, tek moraš da se skloniš. Naredba je.

IVAN: Znam.

JOKA: Valja je poslušati.

IVAN: A tebe da ostavim?

JOKA: Zbog mene ti? Ostavi ti mene; moje je prošlo, a tvoje ide. Ja sam živela, a ti tek nastaješ.

IVAN: Ja neću bez tebe!

JOKA: Ne bi’ ni ja bez tebe, sinko, ali se mora. Eto do godine bio bi vojnik, pa kako bi’ onda ti bez mene i ja bez tebe.

IVAN: To je drugo, nano. Kad sam u vojsci, ja opet tebe branim; eto, vi’š kako Radoje sad brani svoje selo.

JOKA: Ne mudruj, dete, nego da pođeš, moraš poći.

IVAN: Gde da te ostavim samu, s tim detetom?

ROSA: Ja ću ostati kraj majke, neće biti sama. A paziću je, veruj mi, Ivane, paziću je.

IVAN: Verujem ti, Roso, i hvala ti. Samo… da vi ostanete a ja da begam; bila bi i sramota i grehota. Zar nije bolje svi da krenemo, svi… eto, krenuli i drugi.

JOKA: A ko će vam kuću sačuvati, sokole moj? Čuvala sam je celoga veka pa sad da je ostavim pustu?

IVAN: Kako drugi?

JOKA: Meni kuća ne treba, proživela sam u njoj — grobnica je sada moja kuća, a nju mi niko neće oteti. Ali vama. Otićete i vratićete se, pa zar da ne zatečete ni krova, ni ognjišta?

IVAN: A zar ćeš je ti stara sačuvati… ako sila…

JOKA: Sačuvaću bar temelje… toliko, temelje… koliko trag da nađete.

IVAN: Onda, nano, ostaćemo zajedno, pa što tebi… to i meni. Ne mogu te ostaviti.

JOKA: Ako ostaneš, ostavićeš me, uzeće te neprijatelj.

IVAN: Neću biti sam, biće i drugih, pa ćemo se braniti.

JOKA: Ne, sinko, tako, pobogu. Čitava vojska pa ne može ni sebe braniti ni nas odbraniti. Nego poslušaj, rano moja, i pođi za sudbinom. Pođi što pre, bojim se biće dockan ako premišljaš. Evo da te majka opremi: daj, Roso, onu torbu.

ROSA: (Skida torbu sa duvara i dodaje joj).

IVAN: Ne opremaj me, nano, il’ opremi se i ti.

JOKA: (Cunja po kući). Mora se poslušati naredba. (Otvara sanduk i opet zatvara). Gde beše preobuka?

ROSA: U sobi.

JOKA: (Odlazi u sobu).

1.2.7. 7. IVAN, ROSA, ZORAN

IVAN: Zalud me oprema, neću, boga mi!

ROSA: Nije drukče, Ivane, nego da je poslušaš.

IVAN: Zar i ti veliš, Roso?

ROSA: I ja velim. Ne rastužuj nanu, bolan, zar joj je malo tuge i brige?

IVAN: Kako da je ostavim samu?

ROSA: Zar sama kad ću i ja biti s njom.

IVAN: Pa ni ti, Roso, kako ćeš ti?

ROSA: Šta, kako ću! Ne brini ti! Sve što bi ta brinuo o nani, zbrinuću ja.

IVAN: Boga ti?

ROSA: Ko da si sam ovde.

IVAN: A jesi li kadra?

ROSA: Što da nisam?

IVAN: Verujem ja tebi!

ROSA: E, ako mi veruješ, a ti me poslušaj!

IVAN: Poslao bi’ ja tebe sve, samo kad bih znao… ’Ajde kaži mi!

ROSA: Nije vreme tome razgovoru, Ivane. — Pođi, pa kad se vratiš ako bog da…

IVAN: Je l’ onda ćeš mi kazati?

ROSA: Dobro, kazaću ti, samo zdravlje od boga!

IVAN: (Ushićeno). Ih, mene! A ne boj se, evo nas za koji dan natrag.

ROSA: Je l’ hoćeš da me poslušaš?

IVAN: (Uzima je za ruku). A ti ćeš mi, je li, čuvati majku i… pazićeš sebe. Kad se vratimo da vas zatečemo obe… je l’ hoćeš?

ROSA: Hoću, tako mi Boga! Daj Bože da se samo zdravo vratiš.

1.2.8. 8. JOKA, PREĐAŠNJI

JOKA: (Vraća se iz sobe sa punom torbom). Dajder, Roso, i jednu pogaču.

ROSA: (Uzima torbu od majke, trkne do ognjišta i onde vadi iz dolapa te stavlja u torbu).

JOKA: (Ode do ikone, otkida sa struka suva bosiljka jedan stručak i tura ta na dno torbe). Evo i ovaj stručak bosiljka. Kad te obujmi tuga za kućom, nek ti zamiriše; setiće te na materinu milost, setiće te na kuću. — (Predaje mu torbu). ’Ajde, sinko, ’ajde. Ne ostavljaš me samu, Rosa će sa mnom. Pazićemo se, čuvaćemo se; ona će mi pomoći, ona potrčati, ona podržati, ona u bolesti pogledati… a evo Zorana, on će nas razgovarati, on će nam biti branilac. Idi, sinko!

IVAN: Poslušaću te, majko!

JOKA: (Obveseli se). Je l’ hoćeš?

IVAN: Ne bih te nikad samu ostavio, al’ ovako, kad će Rosa ostati kraj tebe. Ja Rosi verujem, ja njoj mnogo verujem.

JOKA: ’Ajde, ’ajde, rano, ’ajde, kreći, u ime Božije! (Predaje mu torbu).

1.2.9. 9. MARINKO, PREĐAŠNJI

MARINKO: (Živo upada u kuću). Ama zar ste vi još ovde? Joko, šta činiš ti?

JOKA: Ama zar odoste svi?

MARINKO: Krenu selo bome.

JOKA: A tvoji?

MARINKO: Evo ih deca sa mnom, uvratio sam koliko radi Ivana.

JOKA: Evo, evo, opremila sam ga, sad će Ivan.

MARINKO: A zar ti nećeš?

JOKA: Ne mogu, Marinko, na kome bi kuću ostavila?

MARINKO: I ona moja!

JOKA: Je l’?

MARINKO: Čini kako hoćeš! Kako te Bog uči! Ne umem da te umudrim, da sam umeo umudrio bih onu moju. Kako te Bog uči! Kad već ostaješ, neka ti je srećan ostanak, Pa otidi Živani; nađite se jedna drugoj! Daj ovamo toga malog, da se deda oprosti sa njime. (Donosi mu ga Rosa i on ga ižljubi). ’Ajde, pa čuvaj kuću, na tebi je! (Ivanu). A ti, hajde, požuri, nije vreme da se sačekavamo.

IVAN: Je l’ nećeš, majko?

JOKA: Pođi, sine, ne čekaj mene.

IVAN: (Uhvati Rosu za ruku). Tako ti Boga, Roso, čuvaj i nju, i ovo detence i… (ne može dalje da kaže, sagne se pa ljubi Zorana, a zatim prilazi majčinoj ruci). Praštaj!

JOKA: (Ljubi ga u čelo i lice). Neka ti je prosto, sinko! Neka te Gospod Bog povede i opet zdrava domu vrati; neka ti laka bude stopa kojom gaziš i meka staza kojom slaziš; neka ti milostiva bude tuđina u koju zalaziš a gostoprimna kuća u koju ulaziš. Blagoslov moj i Božji neka te prati! Pazi mi ga, Marinko, a Bog će tebe.

MARINKO: (Pruži ruku Joki, a Rosa ga poljubi u ruku). ’Ajd’, u zdravlje, Joko!

JOKA: Čekaj, čekaj, ispratiću te!

MARINKO: Ma nemoj, nije vreme za praćenje.

JOKA: Koliko da ti ižljubim dečicu, da se oprostim s tvojom dečicom. (Zagrli Ivana i izvodi ga).

IVAN: (Još jednom na vratima). Zbogom nano, zbogom Roso! Eto mene, ako Bog da, skoro! (Odlaze svi).

ROSA: (Uzela je Zorana u naručja, pa stala na vrata i nemo gleda).

1.2.10. 10. ROSA, ZORAN, zatim JOKA

ROSA: (Uvodi Zorana i spušta ga). Ode čika!

ZORAN: Kuda će?

ROSA: Ode u grad da ti kupi pušku, pa će opet doći.

ZORAN: Je l’ pravu?

ROSA: Pravu, dabome!

JOKA: (Dolazi s polja slomljena i odlazi pravo ikoni, staje pred nju, krsti se i čita u sebi molitvu. Kad je Joka završila i prekrstila se, krsti se i Rosa). Odoše!…

ROSA: Neka im je srećan put!

JOKA: Dobro te pođe s Marinkom. Paziće ga.

ROSA: A što udariše dole u potok?

JOKA: Neće Marinko na drum, veli naloga dole; nego udari prečicom. (Čuje se jasniji pucanj topa). Eto!

ROSA: Ovo blizu?

JOKA: Primakli su se!

ROSA: (Ode na vrata i gleda). Biće da su se primakli! (Jedan jači tresak, ona vrisne).

JOKA: (Potrči i uzme u zagrljaj Zorana). Šta je?

ROSA: Udari u Andrića zabran, više crkve i obori hrast.

JOKA: Pa to u selo bije (Zoranu). Nemoj da se plašiš, golube! Mama tebe čuva!

ROSA: (Ohrabri se i gleda). Ne vidi se ništa… no čujem puške… eno otud!

JOKA: Primakli se?

ROSA: To valjda naši tamo na povijutku.

JOKA: Biće! (Odlazi na vrata. Gleda). I on je tamo, je l’ brigo moja! Da l’ pogleda selo svoje, da l’ vidi kuću svoju!

ROSA: Nano! Da l’ ono ovamo ide konjanik?

JOKA: Gde je?

ROSA: Eno izbi iz potoka. Jest ovamo ide!

JOKA: Biće nas traži, da mu priđem?

ROSA: Ma nemoj ostavljati kuće. Otkud nas traži, ide putem svojim.

JOKA: Ne bome, no pogleda ovamo!

ROSA: Pa pogleda… al’ čekaj! (Osluhuje).

1.2.11. 11. KONJANIK, PREĐAŠNJI

KONJANIK: (Ozdo). Je l’ to kuća Miloševića?

ROSA: (Odvikuje). Ovo je!

JOKA: Kažem ja, srce mi kaže!

ROSA: Jes’, nas traži!

JOKA: Pretrnula sam živa… Bojim se da nije rđav glas.

ROSA: Eh, nije…

JOKA: Što bi nas tuđ čovek tražio?

ROSA: Nije, nemoj da slutiš.

KONJANIK: (Na malome seoskom konjiću. Ne sjahuje već ostaje na vratima). Pomozi vam Bog!

JOKA: Bog ti pomogao, vojniče! Uđi blago nama.

KONJANIK: Za poslom sam, moram žuriti.

JOKA: (Rosi). Pitaj ga: ja ne smem.

ROSA: Je l’ od Radoja?…

KONJANIK: Jes’!

JOKA: (Pretrne). Šta je… da nije zlo?

KONJANIK: Nije zlo, dobro je, pozdravio sve — ranjen juče!

JOKA, ROSA: Ranjen?

KONJANIK: Ništa nije, lako, ovde u ruku…

JOKA: (Dane). Neka mu je srećna rana! (Rosi). Daj vojniku da se prihvati!

KONJANIK: Neka, žurim!

ROSA: (Ustumarala se i naliva). Umoran si, jednu čašicu.

JOKA: A veliš nije teška rana?

KONJANIK: Nije, majko, nije!

ROSA: (Nudi ga). Za dobre glase!

KONJANIK: ’Ajde baš. Za dobru sreću! (Pije).

JOKA: A gde je on?

KONJANIK: Pošo, ali na noge! Sad će on! Sretosmo se na putu, pa kad mu rekoh da ću kroz selo, a on me zamoli da se svratim. Veli, svrati mojima i pozdravi im se: ni časa neka ne čase nego neka kreću za narodom, stići ću ih ja.

JOKA: Zar je tako zlo?

KONJANIK: Zlo, bogme!

JOKA: Ne može da održite?

KONJANIK: Ne, bome!

ROSA: (Nudi ga). Uzmi, vojniče, još jednu.

JOKA: Pa veli da se maknemo?

KONJANIK: Pozdravio se, veli da se ne odvajate no sa ostalim narodom.

JOKA: Ginu li naši?

KONJANIK: Ginu?

JOKA: Mnogo?

KONJANIK: Mnogo! (Čuju se topovi). Eto, čuješ li?

ROSA: Još jednu, vojniče!

KONJANIK: (Prihvati). Hvala vam.

JOKA: Hvala i tebi.

KONJANIK: ’Ajde, ostanite u zdravlju! (Ispija). Moram da žurim, nosim naredbu.

JOKA: Ako ćeš na drum, udri ovuda prečicom, pre ćeš izbiti.

KONJANIK: Je l’ ovuda za kućom?

JOKA: Jes’!

KONJANIK: ’Ajd’, u zdravlje!

ROSA i JOKA: U dobro zdravlje!

KONJANIK: (Ode).

1.2.12. 12. JOKA, ROSA, ZORAN

JOKA: Je l’ reče jutros ranjen?

ROSA: Juče kanda?

JOKA: Čula si, je li, kako je ranjen. Lako, reče?

ROSA: Lako, veli, u ruku.

JOKA: Da li je istina ranjen? Da nije nešto gore?

ROSA: A što bi lagao vojnik?

JOKA: On će za koji čas valjda.

ROSA: Odi nogom, al’ opet, sad će.

JOKA: Da mu pođem u sretanje?

ROSA: Nemoj, nano, možeš se u gužvi izgubiti pa ga mimoići.

JOKA: Jes’, bome! (Na vratila se čuje lupa, Rosa trkne i otvori ih).

1.2.13. 13. NIKOLA s PORODICOM, PREĐAŠNJI

NIKOLA: (Natovaren, za njim njegova žena nosi dete na rukama, a druge vodi. Kraj nje još jedna mlada snaha. Govori s vrata). Joko, o, Joko!

JOKA: Šta je komšija?

NIKOLA: To što vidiš! Šta čekaš?

JOKA: Zar vi krenuli

NIKOLA: Krenuli, bome, neću da čekam da počnemo ginuti.

JOKA: Pa kuda ćeš?

NIKOLA: Ne znam! Gde da Bog, gde narod pođe.

JOKA: Vodiš i decu

NIKOLA: A šta ću ja bez njih.

JOKA: A kuća?

NIKOLA: Osta pusta!

JOKA: Hoćeš li je zateći kad se vratiš?

NIKOLA: Znaš kako je, Joko; živi će kuću podići, a kuća ne može mrtve podići.

JOKA: Tako je!

NIKOLA: Ama zar ti nećeš?

JOKA: Ja ne bome, pa što Bog da.

NIKOLA: Ono, tako je. Svako po svojoj pameti… Ja velim da sklonim decu.

JOKA: Ako, skloni. Neka vi je srećan put.

NIKOLA: Ako mogneš, Joko, i koliko mogneš, pripazi na kuću. Zbogom ostajte!

JOKA: Zbogom, zbogom, Stanojka. Neka vam je Bog na pomoći.

NIKOLA: (Odlazi, za njim svi rodom prolaze pokraj otvorenih vrata).

1.2.14. 14. JOKA, ROSA, ZORAN

JOKA: (Otišla na vrata i gleda za njima). Ode selo!… Ode, ode…!

ROSA: Preplašio se svet!

JOKA: Kad li će se vratiti?

ROSA: Vratiće se… Daće Bog…

JOKA: Roso… odi, čedo! Odi vidi!

ROSA: (Pritrči).

JOKA: Je l’ ono… eno stazom… jeste, jeste!… (Otisne se i naglo ode).

1.2.15. 15. ROSA, ZORAN, zatim JOKA, RADOJE

ROSA: (Poleti Zoranu). Odi, odi golube, da dočekamo baba, babo dolazi.

ZORAN: Je l’ moj babo?

ROSA: Tvoj, dabome! Potrči, potrči! (Uzme ga u naručje i pođe vratima na kojima već sreta Joku koja vodi zagrljena Radoja).

RADOJE: (On je u vojničkom odelu sa medaljom na grudima i ranjenom desnom rukom u zavoju. Kad opazi Zorana napušta majčin zagrljaj i poleti mu te ga ščepa u naručje). Golube moj, moj sokole!

ZORAN: Babo! Babo!

RADOJE: Gle, gle, kako mi je izrastao, perje moje!

JOKA: Izrastao, nego.

RADOJE: (Spuštajući ga, rukuje se s Rosom). Kako ti, Roso?

ROSA: Svi smo dobro, samo kad si nam ti živ i zdrav stigao.

RADOJE: A gde je Ivan?

JOKA: Ispratila sam ga sa strika Marinkom. Došla naredba da svi momčići, koji su dorasli za vojsku, maknu iz sela, pa reko’…

RADOJE: Ako, dobro si učinila.

JOKA: (Nudeći mu stolicu). Sedi, sedi, odmori se!… je l’ ti teška rana, sine

RADOJE: Nije… ovde… biće da kost nije povredila… proći će…

JOKA: Neka ti je srećna! Je li previjena?

RADOJE: Jeste, dobro je, ne brini za to.

ROSA: Juče si ranjen?

RADOJE: Juče, s večeri. Je l’ svraćao jedan vojnik? Molio sam ga da uvrati.

ROSA: Jeste, malo čas!

ZORAN: A što si vezao ruku, babo?

RADOJE: (Milujući ta). Boli me, golube!

ZORAN: Mnogo?

RADOJE: Nije mnogo, proći će.

JOKA: Pa kazuj, kazuj mi: jesi li se umorio, jesi li prozebao, jesi li izgladneo, sine moj, borče moj! Kazuj: čim majka da te ponudi?

RADOJE: Ne, nano, hvala ti, ništa neću. Nemamo se kad nuditi. Zar vam onaj konjanik ne reče da se spremate?

JOKA: Jes’, rekao je!

RADOJE: E pa hajde, opremite se časom, da krećemo što pre.

JOKA: Kuda?

RADOJE: Ne znam! Pođite sa mnom pa kud bog da!

JOKA: Zar se vojska neće više boriti?

JOKA: Hoće ali… nema fajde. Kažu opkolili nas s druge strane te ne sme vojska da se zadržava ovde, na ovim položajima, da ne bude zarobljena. Nego borimo se koliko da zaklonimo ovaj narod, dok se ukloni. ’Ajde, ’ajde, kazaću ti usput, nemamo sad kad mnogo razgovarati, ’Ajde, nano!

JOKA: Zar ja? Kud ću ja?

RADOJE: Kuda svi.

JOKA: Ne, sinko, ne zovi mene. Pođi ti tvojim putem, ti moraš…

RADOJE: Ama zar da ostaneš?

JOKA: Da ostanem da vi čuvam i sačuvam kuću.

RADOJE: Ostavi kuću, nano, mi smo kuća. Ostavi kuću pa pođi.

ROSA: I Ivan je preklinjao, pa neće!

JOKA: Ne govorite tako… ne znate vi, mladi ste ta ne znate. Kuća je draga ko najbliži što je drag. Teško mi je odvojiti se, teško mi je… Tu sam se dovela, tu rađala, tu negovala, tu bone gledala i prezdravljala ih, tu pridržala sveću onima koji su umirali. Vidiš ovu ikonu… ovu sofru, ovaj krčag… ove verige, sve, sve, svaka stvarka, sve mi je drago, sve je vezano za mene, od svega treba da se rastanem. Vidiš, tu, na toj klupi sam tebe dojila; tamo, eno, tamo sam jednom plakala kad sam zlo usnila za Ivana, a ovde, evo ovde je pokojnik dan pred smrt sedeo, tu mi je kazao: „Joko, na tebi je kuća!“ Kako ću ja mimo njegovu reč, ta reč me njegova za kuću vezala. Ne mogu ja maći s ovoga praga. Drugo vi. Ljudi ste, maknete od kuće, odete u vojsku, pa se naučite da se otkinete od kuće, ali mi… mi smo kao ona travka tamo, vezana za zemlju, tu nikne, tu zeleni, tu se sasuši. Tako smo mi vezani za kuću. Ne zovite me, deco, ostavite me ovde! Tu, tu ću ja! Ko bi kandilo pripalio za vaše zdravlje, ko grobove pobusao, ko vatru užegao da se ne ugasi. Ostavite vi mene, gde ću ja u tuđinu… Što ću tamo bez srca i bez duše, kad će srce i duša da mi ostanu ovde, evo ovde!…

RADOJE: Ama tako je, nano, znam ja, teško je u tvoje dane, al’ vidiš, mora se. Ivan eto otišao, moram i ja poći, pa gde ćeš ti sama?

JOKA: Neću biti sama. Rosa će biti kraj mene da mi pomogne, Zoran će biti kraj mene da me razgovori.

RADOJE: Zoran? (Prigrli ga). Zorana ja nosim, nano, ne ostavljam ga.

JOKA: (Poražena). Nosiš?

RADOJE: Nosim ga, nano!

JOKA: Ne, po bogu sine!

RADOJE: Nosim ga, nano!

JOKA: Nejako je, maleno je, izgubićeš dete. Zlosretniče!

RADOJE: Volim ga izgubiti ovako na mojim rukama, no…

JOKA: Neće valjda dizati ruku na decu!

RADOJE: Ne znam, al’… jedinče je ne smem im ga ostaviti.

JOKA: Veruju i oni valjda u Boga?

RADOJE: Veruj, al’ ne verujem ja u njih.

JOKA: Kako ćeš ga, kako možeš ti…

RADOJE: Kako Bog da!

JOKA: Dete je, ne može ono bez materinske nege!

RADOJE: Biću mu i otac i majka!

JOKA: Ne može ono bez materinske nege, Radoje!

RADOJE: A ti pođi, nano!

JOKA: Ne odvajajte me deco od kuće, kunem vas mlekom, kojim sam vas zadojila!

RADOJE: A ti ostani, nano. Ne mogu ti mimo volje. Ja moram poći…

JOKA: I ponećeš dete?

RADOJE: Nosim ga, nano!

JOKA: Radoje, sinko, oprosti, al’ još jednom da ti majka kaže: ne može dete bez materinske nege ni u kući a kamo li u zbegu!

RADOJE: Šta ću, šta mogu!

JOKA: Oj, do boga, a što ću ja i šta mogu ja?

ROSA: (Razmišlja i odlučila se potresena majčinim bolom. Prilazi joj). Nano, hoćeš li me pustiti?

JOKA: Tebe? Gde ćeš?

ROSA: Ja ću poći da ga negujem.

JOKA: Ti?

ROSA: Ti ćeš moći, majko, nekako i da se pomogneš, sama, bez deteta, ali dete, tamo po drumovima, po planinama, na kiši i na snegu, ne može. Mora nad njim biti ko ume. Ja ću poći!

RADOJE: Ti, Roso?

ROSA: Ako me primaš, Radoje?

RADOJE: Hvala ti ko sestri.

JOKA: (Potresena, ljubi Rosu u čelo). Hvala ti ko ćeri. Bog neka te blagoslovi, dete!

RADOJE: Jesi promislila dobro… ja ne znam gde ćemo, hoćemo l’ naći uvek krova i zalogaja… hoće li nas ljudi prihvatiti.

ROSA: Mogu ja, ne brini ti, Radoje, mogu ja… je l’ da se opremim, nano?

JOKA: Opremi se, ćeri!

RADOJE: Baš hvala ti, Roso.

ROSA: (Otvara sanduk i sprema).

JOKA: Daj daj meni goluba da ga crna nana opremi na put. (Uzima Zorana iz krila Radojevog). Gde je njegov kožučić, Roso!

ROSA: (Daje ga iz sanduka). Evo ga!

JOKA: I šubarica.

ROSA: (Daje šubaricu).

JOKA: ’Ajde, rode, ’ajde, navuci ovo, pa da pođeš, da ostaviš nanu.

ZORAN: A gde?

JOKA: Daleko; mnogo daleko!

RADOJE: Ne rastužuj dete, nano!

JOKA: Ne rastužujem njega, sebe rastužujem, sinko!

RADOJE: (Privuče ga sebi). Sa babom ćeš, golube!

JOKA: Daj, daj ga ovamo! Da se oprostim sa detetom! Čekaj! (Setila se nečeg i odlazi ikoni, s police uzima jednu majušnu kesicu s vrpcom). Čekaj nana da mu metne na grudi amajliju. Nisu čini, nisu vradžbine. Kad kuvam žito za slavu, odvojim po nekoliko živih zrna te stavljam tamo kraj ikone, a na proleće ta zrna prva bacim u ornicu, pa onda tek sejem. To nosi blagoslov plodu pa valja se tako, deco, da se kuća održi. (Govoreći ona mu vezuje kesicu oko vrata). Eto, eto, tako! Nosi to, čedo moje,… ponesi, to je tvoja slava i blagoslov plodu koji ćeš ti zasejati, Nosi to i ne odvajaj se od slave tvoje, čuvaj je, čuvaće i slava tebe! (Ljubi ga gušeći se u suzama). Bog neka ti blagoslovi staze i neka te živa i zdrava nani vrati! (Odvoji se od njega, Rosi). Pazi ga, ćeri, čuvaj ga ko oči u glavi i … vrati mi ga! (Čuju se topovi).

RADOJE: ’Ajde, ’ajde, moramo… ja ne mogu brzo hoditi, pa da krenemo. (Prilazi ruci Jokinoj). Praštaj, nano!

JOKA: Zbogom, sine, Bog neka te blagoslovi! (Grli ga i ljubi). Pa pazi se, — pazite se…

RADOJE: Zbogom, nano, pa ne požali, tvoja je volja bila i pazi se i ti, čuvaj se!

ROSA: (Koja je već uzela Zorana). Zbogom, nano! (Ljubi joj ruku).

JOKA: Zbogom, sine, amanet ti golub moj! Čekaj… daj još jednom nana da ga ižljubi! Ko zna… hoće li još gdekad? Zbogom, zbogom, zbogom, kućo moja (Ljubi Zorana, zatim Radoja, pa Rosu. Oni polako kreću, ona ih ispraća ljubeći ih i izlazi za njima. Kratko je vreme prazna scena a zatim se ona vraća, staje očajno na vratnice i gleda očajno po praznoj kući). Odoše!… Svi odoše! Aj opustela kućo moja! (Potok suza joj line iz očiju i skoro posrćući prilazi ikoni i klekne i oda se dubokoj, pobožnoj molitvi. Spolja se čuje plotun topova).

ZAVESA

1.3. Drugi čin

U pozadini krš, pod njim staza koja prelazi s jednoga kraja pozornice na drugi, a s ove strane utrinica, na kojoj će se prolaznici ustavljati radi odmora. Sve pokriveno snegom koji neprestano pada. Stazom, pozadi, prolaze begunci: vojnik, žena koja nosi u naručju dete, starac koji se jedva vuče, zarobljenik, ruske bolničarke, francuski mornari, pa opet naš vojnik, pa građanin koji vuče malo konjče, na koje je natovario dvoje dece, pa drugi, kome je dete uzjahalo na grbinu. Zatim opet konjić i na njemu žena sa odojčetom na grudima, pa žena koja posrće pod teretom koji nosi na leđima, pa oficir, vojnik, građanin i t. d. Sve se te slike nižu i ponavljaju sa izvesnim varijantama. Odela raznolika, varoška, seoska, vojnička i civilna, sve izdrpano, sve bedno. Ima ih uvijenih ćebetom, šatorskim krilom; većina vezala glave maramama i krpama i obmotala vratove šalovima. Svak jedva kreće, tromo, malaksalo, lagano al’ ne u grupama već jedno za drugim. Ponekad prođe dosta vremena a niko ne prolazi, pa zatim opet nađe. Na, zaravni, s ove strane staze, na levoj strani, leži u snegu jedna žena. Ona je već mrtva, nju je donekle zavejao sneg i dalje je zavejava. Nad njom stoji sredovečan čovek, varošanin i kraj njega dvoje dece, devojče i muškarče. Otac i sin gologlavi, a devojče uvijeno maramicom. Nemo, ukočena pogleda, oni gledaju nesretnu žrtvu. Malo ispred mrtve žene, sedi u snegu vojnik. On nema ni šinjela, ni bluze, ni opanaka. Na njemu su samo čakšire i šajkača. Košulja mu razdrljena pa se vide gole, promrzle grudi. On je, podbula lica i usahlih očiju. Na desnoj strani poljanice sede starac i mlada, njegova snaha, umorni mi malaksali. Kraj njih je nešto stvari što su ih stovarili sa sebe.

1.3.1. 1. PRVI i DRUGI PROLAZNIK, STARAC, OTAC

PRVI PROLAZNIK: (Zastaje gore na stazi). Je li umrla ta žena?

OTAC: (Okrene se pitaču, bono). Umrla.

PRVI PROLAZNIK: (Skida kapu). Bog da je prosti! (Odlazi dalje. Dvoje troje koja nailaze za njim skidaju takođe kapu).

DRUGI PROLAZNIK: (Malo kasnije, zastaje te, sretnuvši se s pogledom starčevim). Šta bi ženi?

STARAC: Eh, šta? Ono što i tebi, ono što i meni. Umorilo se, izgladnelo, promrzlo… a žena slaba.

DRUGI PROLAZNIK: (Skida kapu). Bog neka je prosti! (Odlazi dalje).

STARAC: (Vojniku koji sedi u snegu). A što ti ne krećeš, vojniče? Ne valja da sediš u snegu; vidiš kako si go, promrznućeš, bolje da kreneš.

VOJNIK: (Jedva izgovara reči, promuklo, zamorno, malaksalo). Ne mogu…

STARAC: Što si, bolan, tako ogoleo? Ni šinjela, ni bluze, ni opanaka. Kako ćeš tako go kroz ove planine? Gde ti je to?

VOJNIK: Dao sam!

STARAC: Je l’ za hleb?

VOJNIK: Jes’!

STARAC: Ej, grešniče moj!

SNAHA: Hoćemo li da krenemo, babo?

STARAC: Nisam se bome još odmorio. Izlomio sam se i prozebao. Kad bi bar bilo koje drvce ili grančica da se ogrejemo. (Ocu sa decom). A što ti ne krećeš za gomilom; što ne vodiš tu dečicu, promrznuće ovako u mestu.

OTAC: (Mane rukom). Neka!

STARAC: Učinili ste svoje, pomolili ste se Bogu za dušu, ožalili ste, pa ’ajde sad! Njoj neka Bog dušu prosti!

OTAC: (Očajno). Zar da je ostavim?

STARAC: Da što ćeš? Eto, vidiš, promrznuće ta deca ovde u snegu. Opet, kad se odi, drukčije je. ’Ajde, ’ajde, učinio si svoje!

OTAC: (Očajno kršeći ruke). Da ostavim druga, prijatelja, majku?

STARAC: Da ostaviš, ja šta ćeš… Smrt ostaje, život ide dalje. Takva je to naredba božja, pa ne biva drukče! Mora da se spase ono što živi. Ostavio sam ja jedinca nasred polja. Video ga očima mrtva, celivao ga pa… ostavio i vratio se, da povedem snahu. Zar bih ja pošao ovamo u planine; što će meni preživelome život; što ću ja da se spasavam ali — eto… bremena, je, pa hoću da spasem ono što će da živi. Kad se vratim, ako Bog da, da ponesem nov život tamo gde je sad život zamro, gde se sad sve ugasilo. Pa i ti, eto… sačuvaj tu dečicu! Pođi, ’ajde pođi, vodi ih!

OTAC: Zar ovako… da je ne ukopam?

STARAC: Gde ćeš je ukopati, u stenu? Zar nisi sretao usput mrtve majke i oceve, mrtve roditelje i mrtvu decu? Svima je njima, vidiš, grobnica ova planina. Pogle kolika je velika ta grobnica i kako se beli od snega. Sve su to naši beli grobovi.

OTAC: Da je bar malo zemlje da je pokrijem!

STARAC: Ne brini! Bog je dobar i milostiv. Vidiš kako tka beli pokrov, neće dan ni zamrknuti a on će je pokriti, pokriće je lepo kao što bi je njena rođena majka pokrila pokrovom.

OTAC: Zveri će je rastrgnuti!

STARAC: Neće i one su već site i presite! A i kad izgladne, što ćeš; rastrgli je prvi ili zveri, svejedno. I jedno i drugo Bog je naredio! ’Ajde, ’ajde, makni decu, deca traži život, moraš im ga dati.

OTAC: Da mogu bar da je malo sklonim s puta.

STARAC: Ne smeta nikome ona grešnica! Al’, ’ajde, ’ajde pođi ti sa decom, a ja ću zbrinuti da je sklonimo. Pomoći će mi kogod… ’ajde, pođi ti!

OTAC: (Deci). ’Ajde, deco, celivajte! Recite majci zbogom!

DECA: (Vrisnu očajno i polegnu po majci ljubeći joj čelo, obraze, ruke). Majko, majčice!

OTAC: (I sam pod teretom teškoga bola). Dosta, dečice, dosta!

STARAC: Pusti ih, nek se isplaču! Dečje su suze najlepše opelo majci!

OTAC: (Starcu). Eno onde, iza one stene, nek nije na putu!

STARAC: Pođi ti, sklonićemo je!

OTAC: Hvala ti, prijatelju! ’Ajde dečice! (Diže ih).

STARAC: (Diže se). ’Ajde, ’ajde dečice! Učinili ste svoje, oprostili ste se!

OTAC: (Pošto je silom odvojio decu od majke, povede ih pa se sam vrati, padne na kolena, zagrli ženu i celiva). Oprosti mi, druže! Mili druže moj!

DEVOJČICA: (Sa puta). ’Ajde, tata, nemoj da ostaneš!

OTAC: Oprosti, deca me zovu, moram te njih radi ostaviti. Oprosti i zbogom! (Celiva je, diže se, i osvrće se jednako, izmiče korak po korak sa dečicom).

1.3.2. 2. STARAC, SNAHA, VOJNIK, TREĆI PROLAZNIK

STARAC: (Jednome prolazniku koji je zastao). Hodi, prijatelju, pomogni da uklonimo ovu ženu s puta.

TREĆI PROLAZNIK: (Prilazeći). Mrtva, je l’?

STARAC: Mrtva grešnica!

TREĆI PROLAZNIK: Je l’ pogibe?

STARAC: Presvište!

TREĆI PROLAZNIK: Bog neka je prosti! A gde ćemo je?

STARAC: Eno tamo, iza one stene, koliko da ne trune kraj druma. ’Ajde pomozi, prijatelju! Prihvati i ti snaho! (Uznose ženu i odnose je iza stene).

1.3.3. 3. RADOJE, ROSA, ZORAN

RADOJE: (Izgladneo, zamoren, pohaban. Lice mu obraslo bradom, puška mu visi o ramenu a ranjena ruka već oslobođena zavoja ali povijena. On nosi stvari, a Rosa za njim nosi na leđima Zorana uvijen glave u neka krpe). Evo ovde da se odmorimo… Posustalo se!… (Spušta stvari tamo gde je malo čas mrtva žena ležala).

ROSA: (Spuštajući Zorana zagleda se u stranu). Šta rade oni ljudi?

RADOJE: Koji?

ROSA: Eno, oni tamo!

RADOJE: (Pođe tamo i pogleda). Pokrivaju snegom neku ženu.

ROSA: Mrtva?

RADOJE: Mrtva.

ROSA: Uh! Bog nek je prosti! Od zime valjda?

RADOJE: Od zime, od gladi. (Zoranu). Je li tebi zima, golube?

ZORAN: Jeste!

RADOJE: Nigde drveta!

ROSA: (Sela je na bošču, uzela Zorana među kolena pa mu greje jednu po jednu ručicu svojim dahom). Tako! Da se malo ruke otkrave! I uši ti promrzle i obrazi, nasloni se ovde, nasloni obraz, zagrejaćeš se! (Nasloni mu obraz na grudi a glavu pokrije maramom).

RADOJE: (Sedajući i sam). Baš se ti, Roso, namuči s tim detetom.

ROSA: Eh, što… nisam se namučila!

RADOJE: Jesi, bome!

ROSA: Hvala Bogu, imam još snage.

RADOJE: Ko bi rođeni to učinio?

ROSA: (Zoranu). ’Ajd’ sad ovaj obraz… Tako!

RADOJE: Nisi već dva dana ništa okusila, izgladnela si!

ROSA: Nisam.

RADOJE: Ama kako!… Hoćeš zalogaj, koliko da se založiš?

ROSA: Kako bi uzela kad nemamo?

RADOJE: Pa ovo što ima.

ROSA: To moramo čuvati za njega. (Zoranu). Jesi li gladan, čedo?

ZORAN: Jesam!

ROSA: Daj, Radoje, jedan zalogaj detetu!

RADOJE: (Vadi iz torbe parče pa otkida komadić i daje detetu). Mogla bi i ti, Roso.

ROSA: I ti ne jedeš već dva dana.

RADOJE: Ja… drugo ja.

ROSA: A što drugo?

RADOJE: Otac sam mu.

ROSA: A zar ga ja nisam primila u amanet; zar mu nisam kao majka.

RADOJE: Pa jest… Hvala ti, Roso. Više si mu no majka. Blagosiljaće te nana.

ZORAN: A gde je nana?

ROSA: Daleko je ona, čedo moje.

RADOJE: Tamo. Vidiš onu planinu, pa iza one još jedna, pa još jedna, pa još jedna.

ROSA: Ona sad sedi kraj vatre, uzvarila mleko za svoga goluba pa ta čeka da mu da topla smoka.

RADOJE: Ona je sad pripalila kandilo, pa se moli Bogu za tebe i za nas.

ROSA: Šta li je tamo sad i kako li je?

RADOJE: Sve pusto valjda! A kad se setim kako nam je selo pevalo ono pre. Sećaš se?

ROSA: Sećam.

RADOJE: Nedeljom, kad zavije kolo oko bunara.

ROSA: Nisam izlazila u kolo.

RADOJE: Jes’, ti nisi. Pa kad dođu godovnici te prijatelj pođe u prijatelja. A o crkvenoj slavi, slegne se narod pa se pesme izmešaju; devojke odevene i okićene, vojnici došli na osustvo, godina ponela, a sve na domu zdravo i orno, pa vrata širom otvorena, eh…

ROSA: (Teško uzdane). Bilo!

RADOJE: Bilo dabome i ko zna hoće li još kad biti!

1.3.4. 4. STARAC, SNAHA, TREĆI PROLAZNIK, PREĐAŠNJI

STARAC: (Dolazeći otud). Eto šta ti je život… Ne znaš ni gde će ti grob biti. — (Trećem prolazniku). Hvala ti, prijatelju, a nju Bog neka prosti!

TREĆI PROLAZNIK: (Ode).

STARAC: A i vi ovde izabraste? (Seda, a i snaha). (Ode).

RADOJE: Da se odmorimo.

STARAC: Bogme, izmorilo se!

VOJNIK: (Mahne klonulo rukom). Odnesite i mene tamo.

STARAC: Tebe? Zar ti nećeš dalje?

VOJNIK: Neću, ne mogu, spava mi se!

STARAC: Zao je to san, vojniče! Razdremaj se pa hajde na put!

VOJNIK: Ne mogu!

STARAC: Zar da skapaš tu, u planini?

VOJNIK: Da zaspim.

STARAC: (Radoju). Pomozi mu ti, prijatelju; mlađi si, ja, eto, već ne mogu.

RADOJE: Ma zar…?

STARAC: Ne može on dalje. Samrtni je to san što ga hvata.

RADOJE: (Ustajući). Gde ću ga?

STARAC: Eno tamo, gde ostavismo mi malo čas onu ženu.

RADOJE: (Prihvati vojnika i odvuče ga tamo).

1.3.5. 5. STARAC, ROSA, SNAHA

STARAC: (Rosi). Je l’ ti to jedinče, snaho?

ROSA: Nije moje.

STARAC: Nego?

ROSA: Njegovo.

STARAC: Udovac valjda bio pa doveo?

ROSA: Nije, nisam mu žena.

STARAC: Sestra valjda?

ROSA: Nisam ni sestra nego… tako… ka sestra da sam mu.

STARAC: (Odmahuje glavom snahi). Kad bi našli koje drvo mogli bi i zanoćiti ovde, zavetrina je, a nije daleko od noći. Hajde da pođemo okolo možda ćemo naći kakvu grančicu. Pripazi, bogati, snaho, na ovo malo sirotinje, odosmo mi da potražimo koju grančicu.

1.3.6. 6. ROSA, RADOJE, ZORAN

RADOJE: (Vraća se). Ode onaj starac?

ROSA: Ode da potraži koju grančicu. Posrami me.

RADOJE: (Sedajući). A što?

ROSA: Pita me što sam ti, a ja ne umem da kažem.

RADOJE: Reci sestra si mi, svako će ti verovati, jer kud bi to tuđin činio što ti činiš?

ROSA: Nisam ni ja tuđin.

RADOJE: Pa jes’… nisi. Baš ko da smo svoji! Samo da Bog da da se vratimo, da ti se odužimo.

ROSA: Ne činim ja ovo zato. Ako je po tome, dužna sam ja vašoj kući te kako.

RADOJE: To je i tvoja kuća, nije samo naša. Što, koliko je tebe nana zavolela.

ROSA: I ja bome nju.

RADOJE: Pa jes’ i nemaš nikog svog.

ROSA: Nemam.

RADOJE: (Pauza). Pravo da ti kažem, Roso, ja te, do ovo sad, nisam poznavao. Bio sam u ratu kad te majka uze; kad dođo, razbole mi se Stanka, te oko nje, te umre, a dođe ovaj rat, pa tako. Nikad se nisam ni svrtio doma, nisam te ni zapazio, (Pauza). I… sad tek vidim koliko si dobra. Eto, i dete te je zavolelo.

ROSA: Pa, pod mojom je rukom i raslo, sviklo se. Pokojnica sirota ostavila ga majušna, nije ni poznalo majku, do nanu i mene.

RADOJE: Jest, sviklo te dete kao majku svoju.

ROSA: Sviklo.

RADOJE: Teško će mu biti bez tebe, ako ti odeš iz naše kuće.

ROSA: Što da odem?

RADOJE: Pa… dorasla si… udaćeš se!

ROSA: (Uvija Zorana). Eh, donde… mnogo će proći.

RADOJE: A što mnogo? Zdrava si, dobra si a i… naočita si!

ROSA: Tako… tako. Baš si promrzao.

RADOJE: Velim: teško će nam biti… ako ti odeš iz naše kuće.

ROSA: Neka da Bog da dođemo samo našoj kući, pa će sve lako biti.

RADOJE: Pa jeste, istina je… a daće Bog valjda.

ROSA: Pa i posle… Šta je momaka iz sela izginulo, a šta devojka ostalo… dok se prvo razudaju one što imaju šta poneti i šta doneti, pa tek dođe red na mene sirotu.

RADOJE: Jeste to! Al’ eto… ti si valjana pa možemo naći koga udovca kome treba detetu majka, koji neće gledati nego… eto vidiš kako ti umeš da paziš decu… eto moje…

ROSA: Ovo je drugo, ovo mi je dete drago.

RADOJE: Ako ti je drago, eto… ostani kraj njega.

ROSA: (Pogleda ga iznenađeno pa obori pogled).

RADOJE: Ako ti je drago!

ROSA: (Ćuti oborene glave).

RADOJE: Ja ne znam drukče da ti dobro dobrim vratim.

ROSA: Ja ne tražim da mi se vrati.

RADOJE: A nije samo da ti se vrati nego i onako. Nije znaš mesto ovde, u planini a… nije mu ni vreme… znam ja to… al’ eto… poznao sam te, sad sam te tek u nevolji poznao.

ROSA: (Zoranu). Je l’ ti još zima, golube? (Grli ga).

RADOJE: U istinu da ti kažem: draga si mi. Pa ako se, daj Bože, vratimo…

ROSA: (Gledajući u zemlju, šapće). Da se vratimo!

RADOJE: I ja to kažem. A onda, ako bog da, ja boljeg druga ne bih poželeo…

ROSA: Na’ćeš ti, Radoje, kad se vratimo i sebi boljeg druga i kući prijatelja.

RADOJE: Ja boljeg prijatelja svojoj kući ne mogu naći od tebe, samo ako je tebi drago!

ROSA: (Zoranu, uvijajući ga). Ovako… ovako, vidiš. Baš si promrzo.

1.3.7. 7. TREĆEPOZIVAC, PREĐAŠNJI

TREĆEPOZIVAC: (Seljačko odelo, šinjel i šajkača, na leđima seljačka torba. On se poštapa na pušku). Uh, po bogu ljudi, baš se izlomilo, a nigde kraja. Da se odmorim ovde kraj vas malo. (Zbacuje torbu i seda na nju kraj Radoja). Nemate vatre?

RADOJE: Nemamo!

TREĆEPOZIVAC: A gde bi je i bilo u ovoj pustinji. Otkako je sveta i veka, valjda, ovde nije zadimilo, sem dima iz pušaka.

RADOJE: Je l’ treći si poziv?

TREĆEPOZIVAC: Jes’.

RADOJE: Bar vas da ostaviše da nam sačuvate domove.

TREĆEPOZIVAC: Eh, ne biva ni to. Zar vi mladi da ginete, a mi starci da živimo. Ako je po redu i po zakonu božjem, mi trebamo prvo pa tek vi.

RADOJE: A izginuste, bome?

TREĆEPOZIVAC: Izginusmo ko niko naš, popadasmo kao zrelo klasje pod kosom. Pa i sad ovamo, kroz ove planine, padamo i posrćemo, a bar da je kraj da dogledamo.

RADOJE: Vele još dan hoda do mora.

TREĆEPOZIVAC: Još dan hoda, al’ mi ćemo dalje.

RADOJE: Kuda dalje?

TREĆEPOZIVAC: Zar ne znaš naredbu? Žene i deca idu ovako pravo, pa na more, a tamo će u lađe, pa u tuđinu da se ishrane. A mi, vojnici, poći ćemo ovamo u Drač.

RADOJE: Ama zar takva je naredba?

TREĆEPOZIVAC: Jes’, bome!

RADOJE: A gde je to, Drač?

TREĆEPOZIVAC: Opet na moru al’ vele ima još pet šest dana hoda onde.

RADOJE: A žene i deca u tuđinu?

TREĆEPOZIVAC: Ja!

RADOJE: Pa to… (Zagrcne se i ščepa Zorana te ga grli). da se odvojim od svojega poroda?

TREĆEPOZIVAC: A tvoje je to?… Eh, šta ćeš, vojnik si pa moraš. Odvojio sam se i ja od pune kuće i mala i poroda. Dva mi sina u vojsci, ko zna gde su i kako su, a dve snaje u kući a puna kuća unučića, puna kuća radosti. Pa… ostavio sam ih, same sam ih ostavio. Država kaže: prvo ja pa onda ti i kuća tvoja. A… tako i jeste, jer kad ne bi bilo države ne bi bilo ni kuće.

RADOJE: Tako je… ne kažem… ali, kako da ga pošljem u tuđinu i bez oca i bez majke?

ROSA: (Uvređeno). Zar mu ja nisam kao i majka?

RADOJE: Ma jesi, nego… opet… (Podvlači). Tamo je tuđina, ne znam ja tuđe adete i tuđe običaje. Biva i stariji pa izgube glavu u tuđini te neće mlađi… a… ti si mlada.

ROSA: (Prekorno). Radoje!

RADOJE: Oprosti… nisi zaslužila da ti tako govorim ali, eto… moram brinuti o svome detetu.

TREĆEPOZIVAC: Ama, zar ti to nije majka detetu?

RADOJE: Nije.

TREĆEPOZIVAC: E, onda, snaho, ne zameri mu brizi. Teško mu je otkinuti se od deteta kad ga ne daje svojemu.

RADOJE: (Bono). A nigde svoga u ovoj planini do ovo jedinče!

ROSA: (Gorko zaplače od bola).

1.3.8. 8. STARAC, SNAHA, PREĐAŠNJI

STARAC: (Nosi nešto grančica). Nigde drveta, jedva ovo malo granja. A i gde bi ga bilo u ovoj pustinji?

TREĆEPOZIVAC: Bar da je da dogledamo kraj toj pustinji?

STARAC: Znaš, kako je. Tamo gde je kraj sveta, tamo ti je i kraj nevolji. Do mora ćemo, kažu, a gde je to, bog će ga sveti znati.

TREĆEPOZIVAC: Ma dogleda se već. Sagledali ga danas naši vojnici. Eno, eno… vidiš, hej tamo… eno ona široka i svetla ravnica. kao da se nebo prosulo po zemlji. To je, vele, more.

STARAC: (Gleda). Veruj i biće! (Skida kapu i prekrsti se). Pomozi nam, milostivi Bože, da dospemo donde. Tamo, vele, ima sunca, a ima i hleba.

TREĆEPOZIVAC: Slušao sam prijatelju, jednu priču dok još bejah dete. Kažu, zavitla se jednom nad nekim selom olujina, pa načini polom kakav se nije video ni čuo od kako je sveta i veka. Izgiboše ljude, žene, deca. Jedna majka izgubila tada sav svoj porod. Ostade joj još samo jedno odojče na ruci, ali i to ne mogu da ishrani. Od užasa koji joj pređe preko glave, usahnule joj dojke i presušilo materinsko mleko u njima, te i to poslednje dete izdahnu joj na rukama!… Tad, ojađena majka krenu u svet da traži Boga te da mu se požali. Išla tako majka, išla, šila, išla kroz doline i planine, išla kroz bogaze i smetove, išla dok nije došla na kraj sveta. Pred njom se prostrla jedna pusta poljana, nigde travke, nigde drveta, nigde ptice da mane krilima, niti crva da se po zemlji vije. Mrtva dolina kao što samo i može biti na kraju sveta. Sela crna majka kraj te mrtve doline i počela plakati. Plakala, plakala, plakala, a doliva se punila suzama. Punila se dolina, punila dok se ne ispuni silnom, prostranom vodom i… kažu, tu niče more, pa se ni danas nije presušilo.

STARAC: Stara je to priča, slušao sam je i ja, a eto, i gledam je sad. Zar je ne vidiš svojim očima? Zar se olujina nije zavitlala i nad nama: zar nam nije počupala drveta iz korena i razorila krovove i posejala svaku stopu nevoljom. Zar nam nije decu potamanila, stoku zatrla, njive pogazila? A majci našoj, zar nisu presušile dojke, te mi, poslednja deca njena, umiremo joj eto na rukama od gladi… I čekaj dok stignemo tamo, na more, da vidiš koliko će suza kanuti… Preliće se more od naših suza… Eto, ako se ta priča nije zbila, zbiva se evo sad!

TREĆEPOZIVAC: (Uzdahne). Tako je!… Ali šta ćeš; izgleda da je na nas palo, da otkupimo grehe celog sveta! (Pauza). Izmiče dan… da ja pođem dalje (Diže se). A zar vi nećete?

STARAC: Kad bi se našlo još koje drvo, ja bih gotovo zanoćio ovde. Zgodno i zaklonito mesto… a umoran sam, ne mogu dalje.

TREĆEPOZIVAC: Pa gotovo, pravo kažeš… A gde nađe ti to granje?

STARAC: Eto tu, iza okuke… skrhao se i jedan konj te ima tamo i nešto daščica od sanduka.

TREĆEPOZIVAC: (Radoju). Pa da pođemo, vojniče, te ako saberemo koliko da nas ogreje za noćas, pa da ostanemo svi ovde na noćištu. Divljina je i pustinja pa bolje da nas je više na okupu.

RADOJE: (Diže se). Da pođemo bome, jer ne znam kako bi zanoćio ako nemam čim da zagrejem ovo dete. (Odlaze).

STARAC: (Rosi). A ti, snaho, prenesi te prnje, te odi priberi se ovde uz vatru.

ROSA: Hoću! (Prinosi stvari i prilazi).

STARAC: Pa deder užegnite malo granja da se zagreje dete.

SNAJE: (Žegu vatru).

1.3.9. 9. SVEŠTENIK, PREĐAŠNJI

SVEŠTENIK: (Svrćući s puta prilazi grupi). Pomozi vam Bog, dobri ljudi!

STARAC: Bog ti pomogao, oče!

SVEŠTENIK: Biva li da zagrejem malo ruke, baš otpadoše?

STARAC: Sad će eto da se raspali.

SVEŠTENIK: (Sedajući). Premrzlo se pa to ti je! Dug put, a nigde konaka da se odmoriš, nigde krova da se skloniš, nigde vatre da se zagreješ i nigde hleba da se nahraniš. Otkako je sveta i veka ovako se zlo nije sručilo na čitav jedan narod.

STARAC: Nije, bome!

SVEŠTENIK: Nekad, kad je Bog kažnjavao svet, kažnjavao je ono što je grešno, ono što se dugim životom moralo ogrešiti. A ovo, kosi, kosi, kosi bez prebira, kosi sve što dohvati.

STARAC: Pokosiće nas sve ako ovako potraje.

SVEŠTENIK: Našao mi se trebnik i epitrahilj pa… pravo da ti kažem, kad prođem tako kraj mrtva, a ja opojim. Velim, toliko da mu učinim da ne istrune neopojan, kad već mora nesahranjen. Ali, gle ćeš stići kad ih je na svakom koraku… onde čovek, ovamo žena, tamo dete, leže kao pokošeni vlatovi na njivi.

1.3.10. 10. TREĆEPOZIVAC, RADOJE, PREĐAŠNJI

TREĆEPOZIVAC: (Dolazi s Radojem i svako od njih nosi svežanj grančica i po koju daščicu). Evo probrasmo malo… valjda će stići da nam podrži dušu do zore.

STARAC: Deder, položite. (Oni polažu po vatri te se plamen razbukće).

SVEŠTENIK: A hoćete li i zanoćiti ovde?

TREĆEPOZIVAC: A gde bi dalje, kad evo već pala noć.

SVEŠTENIK: Gotovo! A biva li da i ja zanoćim kraj vaše vatre?

TREĆEPOZIVAC: A zašto da ne biva.

SVEŠTENIK: Pravo kažete, gde bi u noć dalje.

STARAC: Ti reče maločas, oče, da nosiš trebnik i epitrahilj?

SVEŠTENIK: Jes’!

STARAC: Pa, rekoh… eto ovde leže neopojani jedna žena i jedan vojnik, te ako bi hteo, oče, Boga radi.

SVEŠTENIK: Ama, kako da neću. A gde su?

STARAC: Eto ih tu za stenom, sklonismo ih maločas odavde.

SVEŠTENIK: Hoću, brate, kako da neću. To opelo, to im je sve. (Ustaje i natiče epitrahilj).

TREĆEPOZIVAC: Kako ćeš ih opojati kad im ni imena ne znaš

SVEŠTENIK: Nije Bogu stalo do imena! Ne otvara ime rajska vrata. (Ode).

1.3.11. 11. PREĐAŠNJI bez SVEŠTENIKA

TREĆEPOZIVAC: (Iz daljine se čuje prasak puške, pa kao i ostali osluhuju). Čuste li?

RADOJE: Šta li će to biti?

STARAC: Eh, šta! Opojaće sutra u zoru sveštenik još koga.

RADOJE: Zar to misliš? E?

STARAC: A zar ovde u pustinji može što drugo biti!

1.3.12. 12. JEDNA ŽENA, PREĐAŠNJI

ŽENA: (Jedno dete nosi na rukama, a drugo, odojče, vezano na leđima. Prilazi vatri koja se već raspalila). Pomozi Bog!

ROSA I SNAHA: Bog ti pomogao, sestro!

ŽENA: Mogu li ovde, kraj vatre, da podojim dete?

STARAC: Možeš, kako da ne možeš, sedi!

TREĆEPOZIVAC: Teško ti je, umorila si se?

ŽENA: A gde se i ne bih umorila, jedno na rukama, a drugo na leđima.

STARAC: Nemaš koga da ti pomogne?

ŽENA: Nemam, sama sam, muž mi je u vojsci.

STARAC: Teško ti je bome samoj.

ŽENA: (Sela kraj vatre, starijem detetu). Pruži ručice, ogrej se! (Rastovaruje dete s leđa). Izgladnelo jadniče a… ne mogu na mrazu da ga podojim, nigde vatre usput.

TREĆEPOZIVAC: Sam kamen, nigde drveta. Jedva smo pribrali ovo malo. (Naslonila dete na grudi pa ga ujedanput uznemireno sagleda. Naslanja mu ruku na čelo, naslanja mu uho na grudi pa se još više uznemiri). Hladno, teško meni! Hladno ko kamen!

STARAC: Promrzlo, zagrejaće se!

ŽENA: (Prestravljeno, očajno). Hladno! Sinji kamen! (Zagleda ga pa cikne). Mrtvo!

ROSA: Nije sestro! (Priđe joj bliže i hoće da joj uzme dete).

ŽENA: (Grčevito zagrlila dete). Mrtvo je, mrtvo! Lele mene, do Boga! Mrtvo, je mrtvo! Grejte ga, grejte ga! Vratite mu život, pomažite s pobogu, braćo, pomažite sestre! (Nasloni mu svoj obraz na lice). Studeno, hladno!

STARAC: Nije valjda?

ŽENA: Jeste, jeste, mrtvo je!

STARAC: Nemoj tako, snaho, čekaj ja da vidim! (Nagne se po zagleda dete, pa se diže potresen). Šta ćeš! Božja volja!

ŽENA: Je li, je li da je mrtvog je li, dedo, je li? Jaoj, nesretnica ja, prokleta bila i kad sam ga rodila!

STARAC: Ne kuni, ženo! Ne možeš ti mimo božje volje!

ŽENA: Ama zar božja volja decu da mori? Zar je malo toliki ljudi i toliki narodi što izgiboše!… Jaoj, čedo moje, milosti moja! (Gorko plače pritiskujući ga na grudi, zatim diže glavu te kazuje drugom detetu). Odi, odi, vidi, tvoj bata, tvoj mali bata mrtav.

DEVOJČICA: A zašto?

ŽENA: Zašto? I ja pitam, dušo, zašto al’ eto, Bog ne daje odgovora. Ako se ovo sa greha pati, greh je na ljudima, a ne na deci. Zašto tako činiš, Bože, što ti je?

ROSA: (Brišući suze koje su joj navrele). Znam kako ti je al’ eto… što ćeš?

ŽENA: Njega radi smo potegli ovamo u planinu; njega radi kuću opustili, vatru na ognjištu ugasili njega radi! Jaoj, dobro moje, kućo moja, moj ponose!

STARAC: Umiri se snaho, od suđenoga se ne pobeže ni u planinu ni u tuđinu. Suđeno te stigne gde si da si. Bilo bi možda to i da si ostala, ako je suđeno.

ŽENA: Bilo bi ako je suđeno, ali bi bar grob imala. Imala bi nesretna majka grob. Bar to, bar toliko! Bar grob da miluje kad mi je Bog drugu miloštu oduzeo. A ovo, ovde, u planini, neožaljeno, neopojano, (Sa strane se čuje tiha, mukla pesma „Večnaja pamjat“. Ovi prenu i ućute. Starac i Radoje dižu se na noge i skidaju kape, Rosa i snaha krste se). Opelo… Opevaju mi dete! Opevaju ga već!… Ko ga opeva?… Ko je spremio to opelo?… Ko je znao da mi je dete mrtvo? Je li ti, Bože!… Je li to tvoje opelo?…

1.3.13. 13. SVEŠTENIK, PREĐAŠNJI

(Drumom se sve više i više razređuju prolaznici).

SVEŠTENIK: (Vraćajući se). Čuh ti vrisak, majko nesretna! Umiri se i trpi — što bi drugo! (Seda kraj vatre).

ŽENA: Oče, je l’ to božja volja da mi otkine čedo sa nedara; je l’ to božja volja?

SVEŠTENIK: Nije božja volja da umre ono što treba da živi, a da živi ono što treba da umre. Al’, eto, istrgli smo se ispod božje volje pa sejemo po zemlji smrt i protiv njegove volje… Šta ćeš, stegni srce i trpi, to ti je!

ŽENA: A gde ću ga, oče? Ni groba nemam da ga sahranim, niti koga ovde u planini da mi taj grob čuva.

SVEŠTENIK: (Pokazuje). Eno, tamo vidiš, leži jedna majka bez dece, a eno, kraj nje jedan otac bez dece! Oni će ti ga čuvati! Daj ga njima!

ŽENA: (Pogleda tamo i pretrne). Mrtvima da ga dam?

SVEŠTENIK: Njima pripada.

ŽENA: (Stegne ga na grudi). Meni pripada, moje je!

SVEŠTENIK: Ponesi ga u duši, ali mu telo moraš dati majci zemlji.

ŽENA: Ne moram!… Ko sme da mi ga otme? Ko može da mi ga otme?

STARAC: Otela ti ga je smrt!

ŽENA: (Prigušeno jekne, priznavajući svu nemoć, pred tom snagom).

STARAC: Smrt je jača, snaho, no mi svi.

ŽENA: (Pobeđena). Jača je! (Sunce se već ugasilo i prvi sumrak pada. Ona pobeđena, dugo i bono gleda dete, mireći se sa sudbinom, pa najzad diže glavu). Sahraniću ga. Sahraniću ga evo ovde, ovde kraj puta. Nek mu prolaznici požele laku zemljicu; nek mu putnik poželi u raju naselje i neka ga požali ko mu kraj groba prođe… (Pauza). I, neću mu napustiti grob, ostaću tu, čuvaću ga, čuvaću ga do suđena dana, jer slatka će mi smrt biti tu, na grobu njegovom.

SVEŠTENIK: Pogledaj, ženo! Mrtvo ti je u naručju, a živo kraj tebe. I ovo traži majku. (Prene se i pogleda devojčicu te je nov bol obrva). Pa zar da ostavim dete ovde, u planini?

STARAC: Tolike su majke ostavile.

ŽENA: Da znate, dobri ljudi, sa koliko sam ga milošte negovala. Na meni je bilo; otac ga je video kad je prvi put zavriskalo pa nikad više. Negovala sam ga, pazila, ugađala, sva srećna da doživim dan da ga ono dočeka, da ono sa kućnjega praga pruži ocu ručice kad se iz rata vrati. Pa sadu… Veliš mi da ga ostavim? Ne, oče, ne mogu ga ostaviti, ne mogu se rastaviti od njega!

SVEŠTENIK: Biraj, hoćeš li mrtvome ili živome pružiti ruku?

ŽENA: Oba su moja, oba ne dam. Poneću ga; nek mu na majčinim nedrima bude grob. Na ovim je nedrima niklo, pa tu neka i trune. Ne dam ga zemlji, ne dam ga crvima. (Zaguše je suze).

SVEŠTENIK: A ti ga nosi, ženo! Taj teret niti će ti otežati niti umanjiti bol.

ŽENA: Poneću ga, hoću! (Diže se, pribira i uzima za ruku drugo dete).

STARAC: Ama dan već izmakao, gasi se, gde ćeš u noć?

ŽENA: Ugasi se moj dan, dedo, čim su se ove očice ugasile. Veće noći za mene nema! (Odlazi).

1.3.14. 14. PREĐAŠNJI bez ŽENE

SVEŠTENIK: (Pogledajući za ženom). Bog neka ti je milostiv!

STARAC: (Spazi Radoja koji krijući lice plače). Šta je, vojniče, ražalosti te ova žena? Ne žena, dedo, ražalosti me majka. Vidiš li, bolan, što je materinsko srce, ni od mrtva se deteta neće da rastane. (Uzme uzbuđeno Rosu za ruku). Roso, reci mi još jednom, evo ovde, pred sveštenikom i pred dedom: dajem li majci porod svoj od kojega se rastajem?

ROSA: Kunem ti se, Radoje!

RADOJE: Hvala ti… do veka ti hvala i neka da Bog samo da mi ga zdrava vratiš pa, odužiću ti se ja.

ROSA: Ama…!

RADOJE: Odužiću ti se ja, Roso!

STARAC: Hajde prilegajte da grabimo san!

SVEŠTENIK: (Raspremajući svoje mesto). Kako brzo osvaja noć ovde u planini.

TREĆEPOZIVAC: (Nameštajući se takođe za leganje). Ma čini mi se nikad i ne sviće ovde. (Svi se oko vatre pribijaju jedno uz drugo i savijaju kao klupče. Noć je potpuno osvojila te se njihova lica još samo plamenom sa vatre osvetljena vide. Tišina, mukla tišina, oni se predaju snu. Iz daljine se čuje arluk vukova). Pst!… Čuj… (On diže glavu te osluhuje a tako i ostali).

STARAC: To vuci pošli na lešine!

SVEŠTENIK: Gospode, smiluj nam se! (Iz daleka se čuje prasak).

STARAC: Eto opet smrt, a vuci arluču. Oče, da se pomolimo Bogu, da nam bar ovu noć daruje; da se pomolimo za život, za zdravlje, za spasenje, za trpljenje! (Prekrsti se i počne čitati molitvu). Oče naš, iže jesi… (Svi uprli poglede u nebo, sveštenikova molitva sve tiša i tiša te sa spuštanjem zavese izumire).

ZAVESA

1.4. Treći čin

Dvorište kuće Miloševića. Kuća potpuno porušena, tako da je sad otvoren prostor te se dogleda polje i brdo za njim i po gdekoja kućica u daljini. Vidi se i put koji kraj kuće vodi. Ruševine leže pa gomili, po gdekoji kamen razvučen ovamo i onamo. Drveta u dvorištu polomljena, tarabe nema, samo još jedan direk od kapije i o njemu vise polomljene vratnica.

1.4.1. 1. STANOJE, ŽIVANA, NJIHOVA KĆI

STANOJE: (Dolazi putem s desna, za njim njegovi. Svako nosi po nešto stvari. Zastaje kod nekadanje kapije i zagleda). Evo, ovde se možemo odmoriti koji čas. Ima se našto sesti.

ŽIVANA: Čije li je, Bože, ovo?

STANOJE: Ničije! Gde ćeš da znaš čije je. Prolazio sam ovuda selom, ali, ne pamtim nešto. Ako ne bude to onoga Andrića što umre na lađi te ga baciše u more… (Gleda oko sebe). … Ko će znati? A neće ni biti Andrića, ona je više gore u brdu.

ŽIVANA: Da čudne nesreće, da čudne grehote! Ko olujina da je oborila.

STANOJE: Olujina nego! Zar nisi videla kroz ova sela što smo prolazili, koliko je oborenih kuća? Zar ti je ovo prva? I sve što dublje zalazimo sve crnje i gore. Ko zna kako ćemo našu kuću zateći?

ŽIVANA: Ovako, crnoj meni! Našta idem i našta se vraćam?

STANOJE: Eto na to što gledaš sad očima i što si videla celim putem. Zar ne vide kako su nam njive izgažene, kako su drva polomljena, kako su šume satrvene, kako su kuće oborene? Pusta polja a puste i gore. A grobovi, grobovi, grobovi, gde tod se okreneš, sami grobovi! Eto, to je otadžbina naša, to ti je i selo naše u koje se vraćamo. A kako smo tamo, dok smo bili, i jutrom i večerom samo o tome zborili, samo da se vratimo, samo da vidimo naše lepe gore, naša plodna polja, naše mile kućice!… Evo, videli smo ih!

ŽIVANA: Bolje da ih nismo videli. Nema nam života ovde!

STANOJE: Nisam ja ni došao da živim ovde, došao sam da umrem. I što je bilo dana još za naš život, ostalo je tamo… tamo gde smo gladovali, gde smo se mrzli i gde smo bolovali…

1.4.2. 2. OTAC TOMA, PREĐAŠNJI

TOMA: (Starac, bele brade). Pomozi vam Bog!

STANOJE: (Diže se, a i Živana. Ćerka prilazi i ljubi svešteniku ruku). Bog ti pomogao, oče!

TOMA: Sedi, sedi, odmarajte se! Putnici ste?

STANOJE: Jesmo, oče!

TOMA: Odakle idete?

STANOJE: Bome iz daleka, iz tuđine.

TOMA: A iz ovih ste sela?

STANOJE: Ima, bome, poći još pola dana.

TOMA: Vraćaju se, vraćaju se naši?

STANOJE: Vraćaju se… idu… Ali znaš kako je, nema kao pre da nas goni sila te idu lagano, kako ko može. Mnogo će probi dok se svi zberemo iz raznih krajeva sveta. Gde nas sve nije nevolja rasula.

TOMA: Jest, bome. I mi što ostadosmo pa se rasuli, a kamo li vi? Al’ dolaze. U mene već stigli Andrićevi, pa Gavrilo Rajić, pa Nikola Jović i drugi. Ah ima još pustih kuća, nije još sve stiglo.

STANOJE: A ti si, oče, odavde, iz sela?

TOMA: Jes’, odavde, pa me zvao ovaj domaćin, Nikola, ovde malo više. Stigao sa svojima iz tuđine pa zatekao praznu kuću, te molio da mu svetim vodicu i poškropim kuću pre no što uđe.

STANOJE: Ako, to je dobro! A ova kuća ovde?

TOMA: Eto vidiš! Kakva to beše kuća: majka, sinovi, unuče… sve zdravo… sve napredno… pa, eto!

STANOJE: Rasturi se?

TOMA: Kad pršte sve, pršte i ova kuća. Ostade samo majka stara da čuva kuću i eto sačuvala je ruševine. Tu joj je grob, pod tim kršem.

ŽIVANA: Nesretna majka!

STANOJE: A deca?

TOMA: Jedno pođe pred neprijatelja pa ga zadržaše te se vrati u selo, ali se odmetnu u planinu sa drugovima. I Bog da pomože, ta nam deca čuvaše selo, ako se imalo još šta sačuvati. A drugi ode s vojskom i dugo ne čusmo šta je s njim, te ovi što prvi dođoše rekoše: živ je. A unuče otišlo, odneli ga u svet, tamo gde ste i vi bili.

STANOJE: Niko se nije vratio?

TOMA: Onaj mlađi tu je… taj što je slegao sa planine. Sedi tamo dole, u strica i obilazi svaki dan ove ruševine. Pali majci sveću… čeka; pogleda tamo niz drum i čeka svoje. Raspituje svakog ko prođe, izlazi po sat i dva u susret i čeka.

STANOJE: Mislio sam, oče, daj samo da se vratimo u svoju zemlju pa će nevolji biti kraj. A ono, eto…

TOMA: Još nije kraj našim nevoljama, još ćemo mi dugo i dugo plaćati krvavu porezu ovome teškome udesu koji je snašao naše doba. Šta ćeš, podneti se mora… ’Ajd’, ostanite sa zdravljem i srećan vam put. Odoh ja da osvetim vodicu. Daj vam Bože da zatečete kuću kako ste je ostavili. (Odlazi levo).

1.4.3. 3. PREĐAŠNJI bez OCA TOME

ŽIVANA: Da li i mi da krenemo?

STANOJE: Ja velim da se još malo odmorim, pa onda izjedna do sela, bez odmora. Još nije večernje, moći ćemo u mrak da stignemo.

ŽIVANA: Ja ne znam, nisam ovim putem odila.

STANOJE: Bolje u mrak da stignemo. Ako ću zateći tamo nevolju i nesreću, ko ova ovde što je, nek ne vidim bar. Neka čujem, neka mi kažu, ali neka ne vidim. Neka prva suza što mi kane bude radost što sam video selo moje, a ima vremena za druge suze.

ŽIVANA: Moje su oči već presušile tamo, u tuđini.

1.4.4. 4. SIMA, PREĐAŠNJI

SIMA: (Prolazi putem natovaren granama. Zastaje kod kapije te se stovari i hukne). Uh, izlomi me! Pomaže vam Bog!

STANOJE: Bog ti pomogao! Mnogo si natovario pa ne možeš.

SIMA: (Ostajući kraj svoga tovara). Mnogo, šta ćeš, kad nema ko da me odmeni. Stigoh znaš juče, pa na kućnjem krovu ovolika rupa od granate, a ja rekoh da prekrijem granama, koliko da ne kisne, pa docnije kad se stigne i kad se mogne da popravim.

STANOJE: Dobro je kad nisi samo više oštećen.

SIMA: Eh, nisam oštećen. Kako da nisam. Ako mi kuća nije porušena, porušen sam ja. Nisam ono što sam bio. Pre sam mogao, čini mi se, čitav hrast poneti, a sad, eto, i ovo malo šumice pa mi teško.

STANOJE: Izlomile nas nevolje!

SIMA: Izlomile, al’ daće Bog, biće bolje, znaš kako se veli: što nevolja previje, to volja ispravi. I pravo da ti kažem, otkako se napih vode, ove vode, naše vode, ove što teče iz naših planina, a meni naraste srce i proširi mi se duša te danuh kao da sam skinuo neki teret sa nje. Vratila mi se volja i, eto, drugi sam čovek.

STANOJE: Daj Bože, da tako svi danemo, te da se opet vrati ono što je bilo.

SIMA: Daće Bog. Videćeš, dok stigneš u svoje selo, dok ti zamiriše tvoja zemlja, dok se napiješ tvoje vode, dok sagledaš tvoju nepreoranu njivu i čuješ je kako ti kaže: „Čekam te da te nahranim!“ Boga mi, čuješ je, pa ti se otvori duša i zaboraviš sve nevolje.

STANOJE: Daj Bože!

SIMA: Videćeš, samo dok stigneš! ’Ajde, pa u zdravlje! (Tovari se).

STANOJE: U zdravlje, dobri čoveče! Baš hvala ti, ti mi prvi reče blagu reč i, evo, boga mi, ohrabri me malo.

SIMA: (Odlazi).

1.4.5. 5. PREĐAŠNJI bez SIME

STANOJE: (Žena). Istinu ti kažem, baš eto, kako me ovaj čovek ohrabri, eto osećam da sam odmoran. Mogli bi odmah poći.

ŽIVANA: Da pođemo, bome!

STANOJE: (Kćeri). Jesi li se ti, dete, odmorila?

ĆERKA: Jesam. Po meni možemo.

STANOJE: E, onda, ’ajde, u ime božje! (Tovare se i odlaze lagano).

1.4.6. 6. IVAN, OTAC TOMA

IVAN: (Posle izvesne pauze dolazi ozdo iz sela. On je u kožuhu, na glavi mu šubara; lice je preplanulo a probili mu brčići. Prilazi ruševinama, skida kapu. Krsti se, vadi iz pojasa svećicu, pripaljuje je i lepi na jedan kamen. Zatim klekne i prikloni glavu).

TOMA: (Posle izvesne pauze vraća se od Nikole). Tu si, Ivane?

IVAN: (Ustaje i prilazi ruci svešteniku). Molim te, oče, pomeni kad si već ovuda prošao.

TOMA: Hoću, sinko! (Razvijajući epitrahilj i nameštajući ga sebi o vrat). Nema još tvojih?

IVAN: Nema ih.

TOMA: Vraćaju se, vraćaju se, i oni će.

IVAN: Valjda će dati Bog! Čuo sam da su ih viđali, pa ih svaki dan čekam.

TOMA: (Svršio je opremu, krsti se i počinje pomen). Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin! Pomiluj nas Bože po velicjej milosti tvojej, molim ti sja usliši i pomiluj. Ješče molimsja o upokojeniji usošnaj rabi tvojoj Jovanki, i o ježe prostiti sja jej vsjakomu pregrešeniju voljnomu že i nevoljnomu. Jako da Gospod Bog učini dušu jeja idježe vsi pravedni upokojevajutsja. Milosti Božijej carstvija nebesnago i ostavljenije grjehoveja u Hrista besmrtnago carja i Boga našega prosim. Gospodu pomolimsja! Jako ti jesi voskresenije i život, upokoj usopšuju rabu tvoju Jovanku, Hriste Bože i ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin! Vječnaja pamjat!

1.4.7. 7. RADOJE, PREĐAŠNJI

RADOJE: (Još dok sveštenik čita pomen dolazi odzadi. Niko to i ne opaža. On je na štaci, bez jedne noge, na grudima mu dve medalje. Bled je i bolestan. Zatičući ovaj prizor on ga ne uznemirava no i sam skida kapu i ne mogući da klekne, pobožno se odaje molitvi, Kad se svršio pomen, on prilazi uzbuđeno i govori bolnim, prigušenim glasom). Je li to nani pomen, bato?

IVAN: (Klikne i poleti mu u zagrljaj). Bato, bato moj!

RADOJE: (Pošto ga je ižljubio). Je l’ to nani pomen?

IVAN: Jeste!

RADOJE: A grob?

IVAN: Tu, pod kućom.

RADOJE: Pod ruševinama?

IVAN: Nije htela da se odvaja od kuće, pa rekoh, nek ostane tu, nek čuva kuću, nek sačeka decu.

RADOJE: (Prilazi ruševinama i zastane). Nano… evo, došli smo!… (Posle duže pauze). Bog nek te prosti! (Okreće se svešteniku). Oprosti, oče! (Ljubi ga u ruku).

TOMA: Prvo majci, sinko!… Dobro nam došao!

IVAN: (Koji je za to vreme sa zaprepašćenjem spazio da Radoje nema jedne noge). A ti… bato?

RADOJE: (Razumejući mu pitanje). Ah, to… Ostade tamo, u bolnici.

IVAN: Ih, nesreće!

RADOJE: (Tešeći se). Ništa to, moglo je i gore.

IVAN: A dete?… Zoran?

RADOJE: Dobro je, hvala Bogu!

IVAN: A gde je?

RADOJE: Ovde je.

IVAN: Ovde… S tobom!… A šta htedoh ono… i Rosa?

RADOJE: I ona, tu su, eno ih dole u strica Marinka, uvratili da se odmore i da se prihvate.

IVAN: (Oveseli se). Ama zar…?

RADOJE: Čuli smo još uz put da je majka poginula, da je kuća razorena, pa nisam hteo odmah da ih dovodim. Reko’: ima vremena.

IVAN: Da pođem ja po njih?

RADOJE: Nemoj, dovešće ih stric. Sedi da razgovarajmo, odavno se nismo videli. A šta nam je sve preko glave prešlo, i meni i tebi.

TOMA: Deco, deco, ja da vas ostavim. Kazujte jedno drugom; vaše su priče duge, a ja do koji čas moram i večernje da odslužim. Pa gledajte sad bratski, sa materinskim blagoslovom i lepo. Kuću treba obnoviti, imanje treba održati i opet ga podići, a sve to treba bratski. U zdravlje, deco!

RADOJE: Zbogom poš’o, oče!

TOMA: (Odlazi dole u selo).

1.4.8. 8. RADOJE, IVAN

IVAN: Odi, bato, odi sedi ovde, evo ovde. Tebi je teško stajati.

RADOJE: (Sedne na kamen i teško se zakašlje).

IVAN: (Preplašeno). Ti si bolan, bato?

RADOJE: Bolan, istrošen!… Ovo, što mi ode noga i preživeh nekako, ali — ode i zdravlje i… neće se nikad više vratiti. Beše i prođe.

IVAN: Hoće, bato… negovaćemo te, pazićemo te!

RADOJE: Hej, da mi je nanina nega sad… Kako bi to s nanom, znaš li kako pogibe?

IVAN: (Seda na zemlju kraj njega). Ne znam sve po redu kako je bilo, al’ znam to što su mi kazali. Naši se, kažu, ustavili ovde; uhvatili busije za seoskim kućama i po ovim položajima više kuća, a oni onda udarili na selo i zauzeli ga topovima. Dok sutra prođeš selom, vidićeš, malo koja kuća nije stradala.

RADOJE: Vid’o sam.

IVAN: Kad sam se vratio u selo, zatekao sam sve ovo. Niko nije znao reći gde je nana. Počeo sam tad razgrtati ruševine i… našao sam je. tamo, kraj zida, gde je bila ikona… mora da se molila Bogu.

RADOJE: (Potresen). Za nas se molila.

IVAN: Iskopao sam joj grob tu, u kući i sahranio sam je i nabacao sam preko groba opet ruševine. Neka njena kuća leži na njoj i nek je čuva; neka joj niko ne gazi grob. Znam da joj je tako drago, a rekoh, kad ti dođeš, sahranićemo. Je kako ti narediš…

RADOJE: Sahranićemo je!

IVAN: Palio sam joj sveću i činio pomen kadgod sam stigao.

RADOJE: A… kako to bi da ti ostaneš kad si pre nas krenuo?

IVAN: Da smo drumom udarili, izmakli bi, ali, udarismo prečicom, niz potok, pa onda… tek što izmakosmo a razboleše se deca ča Marinku, te se zadržasmo dva dana u nekom selu, a neprijatelj preseče pa, ne mogasmo dalje nego natrag u selo.

RADOJE: I od tad jednako si boravio u selu?

IVAN: Samo prvo vreme, tako do proleća. Počeše posle da zbiraju muške i da ih teraju u strane zemlje. Jedni rekoše teraju ih na vojsku, a drugi vele na kuluk. Počeše se naši odmetati, pa i ja.

RADOJE: U planinu?

IVAN: U planinu. Dve godine sam proveo pod puškom. Pazili smo sva sela redom i čuvali sirotinju. Kod nas su sela dognala stoku, te im sačuvasmo bome. Gonili su nas iznajpre, mnogo su nas gonili, ali nisu smeli da zalaze duboko u planine. Posle nas se okaniše i ostaviše ova sela na miru.

RADOJE: Ako, pomogli ste narodu koliko ste mogli i umeli.

IVAN: A. vi tamo, bato… Kažu mnogo ste patili.

RADOJE: Mnogo!

IVAN: I ti si patio?

RADOJE: Svi smo patili. Rosa je mnogo prepatila, ali, da nje ne beše, ne znam šta bi bilo s onim detetom. Iznajpre smo se ustavljali te ovde, te onde, mislili sve, okrenuće se sreća, vratićemo se. Pa već, kad to ne bi, a mi kretosmo za narodom u planine, u neke puste i studene planine… bez vođe, bez puta, bez krova, bez hleba. Gladovali smo, mrzli smo, bolovali smo, umirali smo i ubijali su nas. Sejali smo mrtve za sobom i kad bi, ne daj ti Bože, prošao sad onuda, gde bi video mnoge grobove slobodno bi rekao: evo, ’vuda su naši prošli.

IVAN: I sve podneste?

RADOJE: Podnesmo i gore još. S planina siđosmo u blata te smo se davili u blatima i davili se u bolestima, Ko nije našao smrt u snegu, našao je u blatu. A kad smrt već poče da žanje i da padaju čitavi otkosi ljudi, odvedoše nas na jedno ostrvo da umremo i… i umirali smo, umirali smo, umirali smo četama, a more nas je svakoga dana gutalo, ko aždaja gutalo, te nikad se zasitilo nije. Koliko je mrtvih u tom moru, mi što ostadosmo živi nismo bili kadri prebrojati. A što ostade živih prebaciše na drugo mesto, te nam tu danu duša malo. Podržaše nas i ishraniše te navezoše opet na more, vele: ’ajde opet u borbu! Nisi umro, ’ajde da gineš. Ali sad, pravo da ti kažem, ne beše nas ni žao ginuti kao ono pre. Svakome koji pogibe danas bio je grob bliže svojima od onoga što pogibe juče.

IVAN: I tu izgubi nogu?

RADOJE: Jest! Ušao sam još u Bitolj zdrav, pa onda… prelomi je top, a oni odsekoše.

IVAN: A Zoran, svud s tobom?

RADOJE: Ne, odvojiše se oni. Njih odvede lađa tamo negde u tuđinu. Dobro im je bilo, kažu, a vidim i dete napredno. Hvala im.

IVAN: Pa kako ih nađe?

RADOJE: Kad počeše naši da se vraćaju otud, iz sveta, pune lađe ljudi, žena, dece, a ja čekaj svaku lađu, od jutra do mraka, čekao sam tri meseca na obali. Gde bih krenuo bez njih, ne bih ni pošto. A raspitivao sam se i znao sam da su živi i zdravi i pisali mi jednom.

IVAN: Pa?

RADOJE: Dočekah ih.

IVAN: Samo kad ste se vratili, kad ste se svi vratili… opet ćemo mi, podići ćemo mi kuću, je li, bato Skupićemo se svi, pa… daće Bog, opet će dobro biti, sve će dobro biti!…

RADOJE: (Zakašlje se). Samo zdravlja neće biti kao što ga je bilo.

IVAN: Biće, biće, daće Bog!… Pazićemo te, negovaćemo te… eto, tu sam ja, pa… Rosa.

RADOJE: Jes’, Rosa!

IVAN: Eto, na putu si se i svik’o na nju, je li? Pa… sviklo se dete, pa… ona će ostati u kući… Nane nema više, a treba nam domaćica, je li? A ko bi bolje nego ona; zna kuću, zna nas i mi nju, vole dete. Je li, bato?

RADOJE: Jeste! Jeste!

IVAN: Drugo je kad bi ti mogao da se ženiš pa da dovedeš koju dobru devojku, ali eto… ne možeš.

RADOJE: (Poraženo). Zašto?

IVAN: Pa to… velim slab si, istrošen,… (Zbunjeno). pa onda, bez noge… valjda će dati Bog docnije, oporavićeš se ti te još kako.

RADOJE: Docnije?

IVAN: Oporavićeš se ti i baš, pravo da ti kažem, tebe radi treba da skućimo kuću, da te negujemo? Pa velim (Zbunjeno). … kad ne možeš ti… eto… mogu ja!

RADOJE: Da se ženiš?

IVAN: Velim, eto, rat je prošao, pa onda… ona je dobra devojka, eto reci sam je li dobra i valjana?

RADOJE: (Preplašen). Koja?

IVAN: Pa… Rosa.

RADOJE: (Pretrne). Rosa?

IVAN: Jes’, i… pravo da ti kažem, što da krijem od tebe… draga mi je.

RADOJE: Rosa ti je draga?

IVAN: Jeste, bato!

RADOJE: Zna li to ona?

IVAN: Zna, kazao sam joj, onom pre —

RADOJE: A ona?

IVAN: Nije mi htela ništa reći, nije mi dala reč, veli: nije vreme tome, al’ opet bilo joj je drago.

RADOJE: Po čemu, kad ti nije kazala?

IVAN: Pa tako… nije da me je pogledala popreko, ili da mi je kazala osornu reč, nego veli: nije vreme, kad se vratim kazaću ti. A vid’o sam ja… ma znam ja da sam joj drag.

RADOJE: Znaš da si joj drag?

IVAN: (Pouzdano). Znam, bato.

RADOJE: (Težak bol ga obuzima, uzdane bono. Pauza).

IVAN: (Preplašeno). Šta je tebi, bato?

RADOJE: (Pribere se). Ništa. Pritište me nešto ovde… ali, eto, prošlo je…

IVAN: Ako ti je zlo?

RADOJE: Nije, nije, prošlo je! (Pauza). Nema ih, vidiš! Zadržali se!

IVAN: Nema ih, a jedva čekam da ih vidim.

RADOJE: Jes’, boga mi, ja i zaboravio to, ti ih nisi ni video. Idi, idi tamo do strica, idi ih dovedi. Što se zadržali toliko, idi ih dovedi!

IVAN: (Skoči radostan). Je l’ da idem?

RADOJE: Idi! Idi!

IVAN: (Odlazi žurno).

1.4.9. 9. RADOJE, STARAC, SNAHA

RADOJE: (Gleda za njim, pa kad je zamakao, njega savlađuje bol i obuzima gorak plač. Obara glavu krijući lice rukama i jeca teško i bono).

STARAC: (Starac sa snahom koja vodi sinčića od tri godine i nešto jače. Polazeći putem zastaje kraj vratnica). Pomozi Vog, vojniče!

RADOJE: (Pribira se, diže glavu). Bog ti pomogao, stari!

STARAC: (Snaji). ’Ajde da se odmorimo malo. (Seda pa se obraća Radoju). Tebi teško kanda?

RADOJE: Teško!

STARAC: Svima nam je bome teško… A šta ti je?

RADOJE: Eto, to što vidiš… — (Pokazuje na kuću).

STARAC: Vidim, al’ šta ćeš. Ne sediš ti sam tako kraj razorene i opustele kuće. Koliko ih je još… mnogo, mnogo. Ali mora se podneti, a ko bi i podnosio nevolju ako neće čovek.

RADOJE: Ni kamena na kamenu.

STARAC: Jesi li video kad, vojniče, kad se sa dalekih strana, otud preko mora, vraća u proleće roda da potraži svoje gnezdo na odžaku koje je jesenas napustila. Pa kad ga zateče razoreno, a ona tužno zaklapara kljunom i udara krilima i uvija se, vije se ceo dan oko odžaka, kao majka oko mrtva deteta. Pa kad je prođe bol, a ona opet padne na zemlju i pribira slamke da počne novo graditi. Tako smo mi, vidiš; vratili smo se iz dalekih strana na razorena gnezda svoja, isplakaćemo se, pa ćemo opet saviti leđa i početi da gradimo što je razoreno. Što ćeš, tako je to i ne može drukče biti.

RADOJE: (Slušajući starca, priseća ga se). Ja te poznajem, dedo, poznajem te po reči tvojoj; sreli smo se negde.

STARAC: S kim se sve nisam sreo i s kim nisam video u onome moru ljudi. Nije čudo ako sam zaboravio.

RADOJE: Na putu kroz planine tvoja nas je reč podržala; tvoja nas je mudrost okrepila. Poznajem te, dedo, al’ ti mene ne možeš poznati.

STARAC: Ne zameri, ako i ne mogu. Mnogo sam video.

RADOJE: Ne možeš me poznati, izmenio sam se, Ostao sam bez noge, a i bez zdravlja sam ostao. Patili smo, mnogo smo patili.

STARAC: Mnogo, sinko. Nikad gusle neće biti kadre da kažu naše patnje, a u knjige da ih pišeš, neće ti niko verovati. Pođi širom ove nesretne zemlje pa pitaj: ima li matere čije srce nije ojađeno.

RADOJE: Nema, bome!

STARAC: A bar da smo završili svoje muke. Nismo, nismo, imamo još da patimo i ja i ti. Mi se nismo vratili da živimo, vratili smo se da nastavimo patnje, i ja i ti. Moji su dani prošli, osvojila me je starost, a ti, eto, istrošio si se. Borio si se, dao si krv i dao si zdravlje i sad… eto… bio si… sad nisi više. Ne možeš više. Ne možeš više u život kao nekad, nisi više za život kao što si bio.

RADOJE: (Bono). Nisam!

STARAC: Nisi, bome! Mojoj starosti je red i naredba je Božija takva, al’ žalim tvoju mladost. Što ćeš, vidiš da je rat aždaja koja mlado meso ždere.

RADOJE: Požderala, mnogo požderala.

STARAC: Ne možemo ma životom stići ni toliko da prebolemo patnje. Za druge je ovaj život i ova sloboda, za ove što idu za nama, za njih su i naše patnje bile.

RADOJE: A mi?

STARAC: Mi? Pa… sklonićemo se; šta možemo drugo nego da se sklonimo i da napravimo mesta ovima za nama. Reći ćemo im: za vas smo mi ovo činili; da vama sagradimo sreću. Toliko ćemo im reći pa ako kažu hvala, dobro, a ako ne kažu sad, doći će dan i doći će vreme, pa će reći. Eto tako je to!

RADOJE: Tako je, bome!

STARAC: Ovi što će živiti na našim patnjama, ovi što će slobodovati na našoj krvi; ovi što su ćutali dok smo mi ginuli — okretaće glavu od nas ili će nam možda još reći: niste nam vi dali slobodu, nije to vaše no naše delo.

RADOJE: A mi?

STARAC: Mi ćemo reći: ako, daj Bože nek je to vaše delo, te čuvajte ga bar kao da je vaše delo… (Pauza). Mi?… Prošlo je naše… Kad hoćeš dobru hranu, a ti šta radiš: probereš zdravo zrno, je li, a odvojiš kukolj; odvojiš načeto i razriženo zrno — nije njemu mesto među zdravim zrnevljem. Eto, to smo vidiš ja i ti… nagriženi, načeti, je li?

RADOJE: (Bono mine glavom). Ko smo!

STARAC: Tako je dabome. Moramo se sklanjati, ne biva drukče; jedni se moraju ukloniti da bi drugi mogli živeti; jedni moraju pasti da bi se drugi mogli doći. Tako je otkako je sveta i veka i ne može se to izmeniti. Moramo se, vidiš, sklanjati da napravimo mesta mlađima i zdravima, jer vidiš kako nam je zemlja pusta; vidiš kako su nam njive pogažene, kuće oborene, šume posečene… sve, sve je zatro. Hoćemo li mi to podizati? Ne bome! Treba da dođu novi, mladi, snažni i zdravi, a mi stari, mi boni, istrošeni izlomljeni — mi se moramo skloniti. Moramo se skloniti negde u kraj da ne bi ničijem poslu i ničijoj sreći smetali; moramo se skloniti pa otud iz prikrajka uživati u tuđem poslu i tuđoj sreći. Eto vidiše li zašto sam ja potegao u svet… vidiš li… potegao sam da donesem otuda onoga (Pokazuje dete). ispred koga ću se ja skloniti.

RADOJE: (Sa odricanjem). Moramo se skloniti, veliš?

STARAC: Da damo mesta tuđoj sreći; da ne stajemo na put onome što mora i što treba da živi, Vidiš, ova je snaha dala meni unuče. Hvala joj, zamenila mi sina. Ali, vidiš, ona je mlada, zdrava i ona treba još da rađa — toliko smo dece pokopali po rovovima; toliko smo dece bacili u albanske provalije; toliki porod nam je prožderalo more… treba novi rađati, ne može zemlja ostati pusta. Pa zar ja da je držim? Ne smem ja njenu mladost da sahranim; ne smem joj braniti ni smetati joj, jer njena snaga traži još života. Sam ću je udati, čim nađem čestita čoveka za nju, ja ću je udati!

RADOJE: Tako je!

STARAC: Tako je, dabome! I ne smeš da žališ što je tako. Porušila se kuća — dobro, daj one koji će živeti neka podižu novu. Nemoj ti da podižeš, ti ne možeš; ti si polomio rebra tamo… pusti njih nek podižu novu kuću. Zemlja je ugažena, njiva zatrta, daj motiku u ruke onima što će živeti, što će zemlju raditi, nek oni zakopaju, nemoj ti. Ti ne možeš, tvoja je ruka malaksala, jer si orao i sejao tamo… A sad, svršio si svoje, odmaraj se, skloni se.

RADOJE: I ne smetaj drugima… je li?

STARAC: Ne smetaj! Ne smetaj, ako želiš dobra i svojoj njivi ni svome selu i svome narodu. Tako je to, sinko, i ne možemo mi izmeniti da drukče bude!

RADOJE: (Ubeđen). Tako je… vidim da je tako… pravo kažeš!

STARAC: Kazujem ti koliko me moja pamet uči, možda će ti koji mudriji i drukče kazati.

RADOJE: Dobro ti kazuješ… tako je kako ti kazuješ… moramo se skloniti.

STARAC: Moramo, bome! (Snahi). Jesi li se odmorila malo?

SNAHA: Jesam, dedo!

STARAC: Pa hajde da krećemo polako.

RADOJE: A jeste l’ daleko…

STARAC: Još jedan konak pa, bolje da grabimo. ’Ajde, snaho; ’ajde Radovane! — (Diže se).

SNAHA: (Opremila se). Evo pođosmo! (Povede dete).

STARAC: Zbogom, vojniče, pa ostani sa zdravljem!

RADOJE: Zbogom i… hvala ti opet. Baš eto, lakše mi je sad. Hvala ti!

STARAC: (Odlazi sa snahom).

1.4.10. 10. RADOJE, IVAN, ROSA, ZORAN

RADOJE: (Usamljen predaje se dubokim i teškim mislima i bolu. Trgne ga Zoranov i Rosin dolazak).

IVAN: (Posle izvesne pauze, vodeći za ruku Zorana, za njim Rosa). Eto, Roso, groba naninog.

ROSA: (Klekne i toplo plače, zatim privlači Zorana i skida mu kapu). Klekni, klekni ovde, kraj mene, prekrsti se i… pomoli se Bogu za dušu našoj nani.

IVAN: (Za vreme dok se ovi mole Bogu, Radoju). Izrastao, baš izrastao, i zdrav, i napredan.

RADOJE: Je li te poznao?

IVAN: Jeste!

RADOJE: Obradovao se?

IVAN: Još kako!

RADOJE: A… Rosa?

IVAN: Obradovala se i ona.

RADOJE: Nije se izmenila?

IVAN: Nije.

RADOJE: Je li ti draga i sad?

IVAN: Jeste, bato! Čini mi se sad još draža.

ROSA: (Ustaje i prilazi im). Sirota nana! Pričala mi strina sve kako je bilo.

RADOJE: Ne dođe ča-Marinko sa vama?

IVAN: Osta, u poslu je… doći će.

RADOJE: Ako… još bolje što smo sami, da progovorimo. Hvala Bogu milostivom, sabrali smo se. Nije nad nana dočekala da nas pouči šta ćemo i kako ćemo, pa se moramo sami poučiti.

IVAN: Ti ćeš nas poučiti, bato!

RADOJE: Moramo na posao; moramo potegnuti snagom te razgrnuti ove ruševine, i zasejati nov plod. Tu, vidiš, gde danas ovaj gar leži, treba sutra da zazeleni trava, a gde ovaj polom leži treba sutra da zadimi ognjište. Požalićemo ono što je bilo, ali, moramo gledati i pred sobom. Je l’ tako. Ivane?

IVAN: Tako je, bato!

RADOJE: (Posle izvesne pauze). Kuću nećemo podizati ovde gde je bila; nek temelji stare kuće ostanu nanin grob. Nećemo je kretati odavde. Htela je da sačuva nama kuću, pa sačuvala je sebi grob. Neka joj bude, nećemo joj kvariti volju, neka i mrtva ostane u svojoj kući. Ovde ćemo sve do temelja kućnih zasejati; nek joj grobu plod bude ukras a žetva uteha. Podići ćemo novu kuću, eno tamo kraj puta, na onoj utrinici. Ti ćeš, Ivane, zakopati prvi motikom temelje… još sutra u zoru…

IVAN: Ti si, bato, starešina, pa… velim…

RADOJE: Ti ćeš zakopati, sebi kuću dižeš, ti ćeš u njoj živeti.

IVAN: I ti, bato!

RADOJE: I ja, ali ja ću trajati, a ti ćeš živeti. A Zoran, on će prvi zakopati zemlju ovde gde će usev nići. Još danas, još sad neka motikom u zemlji zabeležiti dan kad smo se svojoj kući vratili. Tako neka bude, Ivane!

IVAN: Kako god ti narediš.

RADOJE: Tako! Tako! Eto, trkni do strica te donesi jednu motiku… nek još danas prva motika udari u zemlju. ’Ajde, ne požali, trkni!

IVAN: Hoću, bato, kako ne bih! (Otrči).

1.4.11. 11. RADOJE, ROSA, ZORAN

RADOJE: (Prilazi Rosi). Da progovorim s tobom, Roso!

ROSA: Slušam, Radoje!

RADOJE: Kad ono besmo tamo, u tuđini, u planini, u snegu, rekoh ti jedne noći — sećaš li se? — rekoh ti, kad se vratimo kući, odužićemo ti se i nećemo dati da nam iz kuće odeš.

ROSA: Sećam se!

RADOJE: Pa, eto, vidiš vratili smo se… te… istinu da ti kažem… ja sam mislio drukče ću se vratiti… doneću zdravlje sobom… a vidiš me kakav sam… pola sam čoveka…

ROSA: Dobar je Bog, biće još zdravlja, Radoje.

RADOJE: Nema više života meni ni ’voliko…

ROSA: Negovaćemo te pa će sve dobro biti.

RADOJE: Znam ja da ćete me negovati, ali ne mogu ja tvoju mladost da vežem za moju bolesničku postelju. Vidiš li da nemamo krova nad glavom, valja nam krov dići, ali… nećemo dizati kuću da meni bude grobnica, kao što je ova ovde, već ćemo je dići da u njoj život začne, da se vatra u njoj pripali i ne gasi više…

ROSA: Neće se ugasiti… bdićemo!

RADOJE: Hoćemo ali… čula si malo čas, treba novu kuću dizati, a nova se kuća diže na mladosti i na zdravlju, a ne na bolesti. Što nikne iz bolesti nema života i nema zdravlja. Pa i ja vidiš… naći ću sebi nege samo u kući gde je zdravlje i gde je sreća. Tu ću i ja naći nege.

ROSA: Nije tako, Radoje!

RADOJE: Tako je, tako, Roso! Ja sam dao snagu tamo… Ne tražite od mene da ja podižem novu kuću, to je na vama, Roso! Dići ćete je ti i — Ivan!

ROSA: (Iznenađena i prestravljena gleda ga pravo u oči).

RADOJE: Ti i Ivan! (Pauza). Ti si, Roso, draga Ivanu…

ROSA: (Htela bi nešto da kaže no on joj ne dozvoljava).

RADOJE: Ne prekidaj mi reč… draga si mu! Sam mi je kazao, a kazao je i tebi. I on tebi neka bude drag, ako ćeš mi učiniti po volji. Ti si naša, mi te ne možemo iz naše kuće pustiti. Ti si naša, ali ti nisi prilika za mene.

ROSA: (Oborila glavu i nemo ćuti).

RADOJE: Ti si našoj kući uvek dobro želela, je l’? Radi toga, radi ovoga deteta i pošla si na ovaj težak put i lomila si se i gladovala i patila… sve radi toga… radi dobra naše kuće. Ako joj i sad želiš dobra, ovoj novoj kući koju ćemo sad podići, a ti me poslušaj i učini kako ti kažem.

ROSA: (Udari u plač i zagrli Zorana). Dadoh ti reč biću majka detetu.

RADOJE: I ostani to! Ja ga ne mogu negovati, ja ga ne mogu podići, vama ga dajem; vi ga prihvatite, vi izvedite. Ostani mu majka, tu ti reč ne vraćam. Je li, je l’ tako, je l’?

ROSA: (Ne odgovara već i dalje grli Zorana).

RADOJE: Je l’ tako?… Manj ako nećeš da se odvojiš od naše kuće, ako ti počnem nije mila?

ROSA: Ne dao Bog!

RADOJE: A upamti i ovo, Roso! Ovo što smo zborili, zborili smo samo ja i ti; ono što je bilo, znamo samo ja i ti. Neka Ivan ne sazna, neka mu bude sve vedro i srećno. Tako ja hoću i ti mi nećeš pokvariti volju. Nećeš, je li?

1.4.12. 12. IVAN, PREĐAŠNJI

IVAN: (Donosi ašov). Evo, bato!

RADOJE: Tako, daj ovamo! (Od ove scene pa sve do kraja, kod Radoja neka grozničava razdraženost kojom on savlađuje i potiskuje svoje prave osećaje). Odi, odi, da najpre zajedno raščistimo ono što je bilo… evo ovako… makni tamo (Ivan rasklanja kamenje i grede). Evo, evo, vidiš, zdrave zemlje. ’Ajde ti, ’ajde kućo moja, ’ajde, evo ti alat; zakopaj ti, na tebi je! (Daje Zoranu ašov). Evo ovde… zabodi… jače… ček da ti pomognem… tako… tako… iznesi zemlju…tako… tako… i nek počne, nek počne — da sejemo iz početka… da počnemo sve iz početka… (Seti se). Čekaj… pade mi nešto na pamet, sad mi pade napamet! (Rosi). Je l’ detetu još na vratu ona amajlija što mu nana dade kad se rastadosmo?

ROSA: Jeste!

RADOJE: Daj ovamo!

ROSA: (Skida je detetu s grudi i daje mu).

RADOJE: (Prihvati je grčevito, obraća se ruševinama). Sad razumem, sad ja razumem tebe, nano! To nije bila amajlija, to je bila slava kućna, krsno ime, koje je unučetu nana predala. To je ono žito osvećeno pred slavu, što je sedelo kraj ikone; ono što se prvo baci u oranje da Gospod plod blagoslovi, da ponese godina. Zato si ti, nano, i dala ovu amajliju, da ponesemo sobom i opet donesemo prvo seme, blagosloveno seme, da ne cvili zemlja, da je blagoslovom zasejemo! (Otvorio je amajliju). Na, na, uzmi od ovoga svetoga semena! (Dete uzima). I baci u zemlju; nek iz tvoje ruke padne, nek pod tvojom rukom nikne,… baci… zasej (Dete baci). Tako tako… pokrij zemljom… pokrij! Tu, tu, kraj porušene kuće zazeleniće novi život… iz tvoje: ruke, čedo! Neka ti je blagoslovena ruka! (Poljubi ta u čelo). A vi, vas dvoje… (Ivanu i Rosi). ’Ajde, pružite ruku jedno drugome… ’ajde… valja početi novu kuću, valja u njoj domaćin i domaćica… ’Ajde! Na vama je život — na vama je blagoslov!

ROSA: Radoje!

IVAN: Bato!

RADOJE: Budite dragi jedno drugom, budite srećni… treba da ste srećni!

IVAN: I ti, bato!

RADOJE: (Krijući suze i bol). I ja. Vaša sreća ogrejaće i mene, Biću i ja, ali… vi morate. ’Ajde, ’ajde, priđite nani neka vas blagoslovi.

IVAN: (Prihvati Rosu za ruku i klekne kraj ruševina).

RADOJE: (Za to vreme krijući briše suze). Ne zbori, je li? Grob je nem, ali vas njena duša blagosilja!

IVAN i ROSA: (Dižu se i ljube mu ruku. Rosa zatim grčevito grli Zorana. Gore iz sela čuje se tupi zvuk klepala).

RADOJE: (Prene se na taj glas). Šta je to?

IVAN: Na crkvi glasi večernje.

RADOJE: Zar klepalo, pa ovo nije velika nedelja…?

IVAN: Odneli su nam zvona.

RADOJE: Odneli?… Jes’, bome, ovo je velika nedelja… još traje naša velika nedelja, Nismo se mi vratili da živimo, vratili smo se da i dalje patimo! (Živo da bi prikrio bol koji se oteo). ’Ajde, pođite na molitvu… pođite… povedite i dete… vaše je ono sad… pođite, ja ne mogu. Pomolite se Bogu za sretan povratak, za vašu sreću, za zdravlje ovoga deteta i za dušu naninu…

ROSA i IVAN: I za tvoje zdravlje!

RADOJE: Dobro, dobro, i za moje zdravlje… ’ajde… ’ajde,… idite, idite! (On ih gotovo gura te polaze, Rosa uzima Zorana za jednu ruku a Ivan za drugu. I vode ga među sobom. Oni će se pre izlaska još osvrnuti da pogledaju Radoja).

RADOJE: (Dugo ih prati pogledom, pa pošto su zamakli, on se vraća ruševinama i, savladan teškim bolom, koji je sve dotle mučno savlađivao, brizne u gorak plač. Baci štaku i pada ničke po ruševinama svoje kuće, grleći ih i jecajući). Nano, uteši, nano… (Nasloni čelo na kamen i predaje se bolu. Klepalo dole u selu, muklo bije).

ZAVESA

2. Tomaida

Drama u tri čina

2.1. Lica

• SINIŠA NEMANIĆ, despot Epira, Akarlanije, Etolije i Velike Vlahiotske, pozniji Simeon Uroš Paleolog
• SELENOVIĆ,
  BRAJKO BRAJANOVIĆ — starešine u vojsci
• VLAD,
  GRUBEŠA — čelnici
• DMITAR, dorifor (telohranitelj) Sinišin
• PRVI,
  DRUGI — gerond moloski
• TOMAIDA, ćer epirske despotice Ane
• ATELOS ASTRAFTEROS, kapetan odmetnički
• MANOLIS,
  JANIS,
  SPIROS,
  STAVROS,
  LAMBROS,
  ZAFINOS,
  TASOS — odmetnici
• PRVI,
  DRUGI — Moloski mladići, odmetnici
• ZOA, žena iz Trikale
• PORFIRIJOS, sluga u dvoru Sinišinom
• ANDRONIK, svirač
• TEANO, pevačica
• AGORA,
  AGAMA — igračice
• Gerondi. Odmetnici. Pevačice. Igračice. Svirači. Sluge. Sluškinje.

2.2. Prvi čin

Otvorena kamena terasa, sa više svodova kroz koje se dogleda blaga bela noć, zvezdano nebo i u daljini mrki masiv planinskog venca Pindosa. Sa terase slazi u dvorište jedan kameni stepenik, a vrhovima dopiru do njene visine tamno-zeleni kiparisi. Levo i desno jednostavni kameni zidovi. Na desnom zidu dva zasvođena prolaza a desno samo jedan koji pokriva težak, čohani, zelen zastor koji visi na velikim metalnim alkama. Pred prolazom dva kopljanika.

2.2.1. 1. SELENOVIĆ i BRAJKO

SELENOVIĆ: (Naslonjen na terasu gleda u vedru noć i zvezdano nebo te zaneo se sanjalačkim mislima. Iza zelenoga zastora dopiru veseli glasovi i zvuk svirala i gitara, dok se gitara ne izdvoji sama i uz nju čuje srčan i zvonak ženski glas).

Svirajte svirale od lotosa libijskoga
Nek ponova zašumi hrast na Tomorosu.
Reč neka se ori boga olimpijskoga
I utroba Tetise nek daruje Molosu!

BRAJKO: (Dolazi s desna). Ču li malo čas zvoncad?

SELENOVIĆ: Čuh!

BRAJKO: Moloski gerondi stigoše na kamilama. Proksenus Teodulos izašao im je u susret i evo ga, došao je da javi, jer despotova je naredba da mu se javi svaki stranac kad stigne u grad, pa bilo o danu ili usred noći.

SELENOVIĆ: Čuješ li gitaru i pesmu pevačica iz Ambrahijer ja nemam slobodu prekidati despotu veselje radi moloskih geronda.

BRAJKO: Čuj! Gerondi nisu obični gosti. Ti znaš da je despot slao proigumana meteorskog u Pandoziju da ih nagovori doći mu na poklonjenje. Ja ne znam da l’ će despot njih radi prekidati veselje, ali će možda poslati koga da ih pozdravi.

SELENOVIĆ: Misliš?

BRAJKO: Proksenus Teodulos čeka na stepenicama odgovor.

SELENOVIĆ: Dobro, sačekaj javiću despotu! — (Odlazi u levu odaju gde po njegovom ulasku svirka i pesma umukne).

2.2.2. 2. BRAJKO i KOPLJANICI

BRAJKO: (Prvom kopljaniku). Koja ste smena?

PRVI KOPLJANIK: Druga!

BRAJKO: Iz Vladova tabora?

PRVI KOPLJANIK: Ne, gospodaru, no iz Grubešina.

2.2.3. 3. SELENOVIĆ, PREĐAŠNJI

SELENOVIĆ: (Vraća se). Tako je ko što ti reče. Gospodin Despot naređuje da iz ovih stopa pođeš glavom ti sa Proksenusom Teodulosom u njegov dom i pozdraviš moloske geronde i rečeš im: Gospodin Despot je rad još večeras ih videti.

BRAJKO: Odoh!

SELENOVIĆ: (Ostaje opet oslonjen ma terasu i zadubljuje se u noć. Iz leve odaje čuje se svirka i pesma na koje se opet izdvaja glas gitare i onaj zvonki i srčani ženski glas).

Zvonite kimvale Pirosovu slavu
Prihvatite poklič Persponera i Kaona
Dodopa nad Delfjom nek uznese glavu
Vesnik će nam slave doć iz Mirmidona!

(Sa protivne, desne strane čuje se graja kojoj Selenović obraća pažnju. Čuje se zveket mačeva i pojedini glasovi). „Ne tamo!“ „Stoj“ „Ubica!“ (Selenović se okreće kopljanicima). Pozor! (Kopljanici ukrštaju koplja kako bi uskratili mogućnost da ko prodre u despotovu odaju. Selenović odlazi desno).

2.2.4. 4. SELENOVIĆ, ČELNICI, VLAD i GRUBEŠA

VLAD: (Posle duže graje koja je trajala napolju ulazi uzbuđen kao i ostali). Šta velite vi? Ja još ne verujem ni očima, ni ušima!

SELENOVIĆ: A video si i čuo!

VLAD: Za svakog drugog verovao bih, al’ za Dmitra ne!

GRUBEŠA: Kadgod se ponavlja stara istina, uvek se potvrđuje.

VLAD: Koja to?

GRUBEŠA: Da od roba ne možeš načiniti nikad čoveka.

SELENOVIĆ: Nađite se ovde, ako bi zatrebalo što. Odoh despotu da javim šta se zbilo! (Kopljanicima). Razmaknite koplja! (Kopljanici povlače ukrštena koplja te propuštaju Selenovića).

2.2.5. 5. VLAD i GRUBEŠA

VLAD: Ja dođoh u zadnji čas, kad ga već povedoše vezana u tamnicu, te ne znam šta je sve bilo i kako. Hoćeš li mi kazati?

GRUBEŠA: Nema se šta mnogo kazivati. Obilazio sam straže, te zađoh u mračni hodnik kojim se ide u kupatilo. Tuda despot svake večeri, pre leganja prolazi da telo u toploj vodi osveži, a zlikovac je to dobro znao i čekao ga je skriven iza poslednjega stuba. Ja ga čak u prvi mah ne opazih, zasenula me valjda buktinja koju sam nosio. Ali pri povratku ja spazih iza stuba neku senku gde miče. Bacih buktinju i ustremih se na tu sen. Dve snažne ruke dočepaše me za mišice te ja nasrnuh tad još očajnije. U tom i moja straža pristiže te savladasmo besomučnika. Kada pripališe opet buktinje, videh pod mojim nogama — leži Dmitar, despotov telohranitelj.

VLAD: Izdajnik!

GRUBEŠA: Prodani izdajnik!

VLAD: Reče l’ bar šta je hteo?

GRUBEŠA: Ništa nije sakrio. Grunuše mu pokajničke suze kao u deteta, sam pruži ruke i reče; „Vezujte i vodite me u tamnicu, ja sam izdajnik, podli izdajnik!“ — i priznade da je hteo despota ubiti.

VLAD: Pa?

GRUBEŠA: Eno ga u tamnici, dok despot ne izda naredbu.

VLAD: Ko bi to rekao? Dmitar, najverniji sluga despotov…

GRUBEŠA: Bio sam kadar kleti se u vernost Dmitrovu.

VLAD: Šta li ga nagna na to? Koliko znam, gospodar mu nikakve nepravde nije učinio.

GRUBEŠA: Nepravde? Ta zar ga nije pre neki dan poslao da uhodi četu Tomaidinu, a za taj posao, brajko, tek neće despot izabrati nekog u koga nema vere.

VLAD: I izabrao je njega od šestorice najpouzdanijih koje mu je brat, svetli Car, od svojih ljudi odvojio i dao mu da ga čuvaju.

GRUBEŠA: U tom i jeste veličina nevaljalstva njegovog, jer ja verujem da se on iz planine vratio kao Tomaidin najamnik.

VLAD: Misliš zar?

GRUBEŠA: A da čij, kad otud dolazi?

VLAD: Da čudne žene!

GRUBEŠA: Reci kurjačice. Ne prljaj ime žene, žena te je rodila!

VLAD: Otkako smo ove krajeve osvojili, ovo je treći ubica koga nam šalje u goste, ako je i Dmitar izaslanik njen.

GRUBEŠA: I slaće ih još!

VLAD: Šta bi ta žena, ja je ne razumem?

VLAD: Hoće vlast, a žena kad zaželi vlast opasnija je od svakog zlikovca. Despotica Ana izbegla je iz zemlje a ona ostala i sakupila hajdučku četu u Pindos-planini da s nama ratuje. Veli, hoće narodu slobodu. A u čem je ta sloboda? U tome što će joj majka ili ona biti despotica, kao da narodu nije svejedno kako se zove onaj ko vlada njim, Pavle ili Savle.

VLAD: Narodu da, ali Pavlu nije svejedno.

GRUBEŠA: Pa neka tako reče i neka svoju čežnju za vlašću ne zove narodnom slobodom.

VLAD: Pa ipak čudno je, devojka da pođe u hajduke.

GRUBEŠA: Devojačka pamet lakša je no pero guščije. Ona misli to su svatovi što ih je skupila u planini.

VLAD: A đuvegija?

GRUBEŠA: Presto epirski!

VLAD: Svatovi, veliš… ma mnogo ih je! Vele, ima ih više od pet stotina u planini. Pristižu joj sa raznih strana, iz Vlahiotije, Akarnanije, pa čak i otud, s mora, iz Etolije. Iz plemena Moloskoga otišlo je u planinu sve što je mlado. Ako se za vremena ne učini šta treba, možemo jednoga dana imati velike tegobe.

GRUBEŠA: Ma tako je, al’ zazor je sa ženom ratovati.

VLAD: Kad se žena oružja prihvati prestaje biti žena. A vele još hrabra je i srčana…

GRUBEŠA: I lepa!

VLAD: E?

GRUBEŠA: Da, a žena je lepotom kadra vladati pre ko oružjem i pameću!

2.2.6. 6. SELENOVIĆ, PREĆAŠNJI

VLAD: (Kad se Selenović pojavi). Šta veli despot

SELENOVIĆ: Nije mi dugo mogao verovati: „Zar Dmitar, zar on? — reče. — Da niste preuhitrili?“ A kad mu kazah sve po redu kako je bilo, te rekoh i da je priznao, da je pokojnički plakao, da se gnušao sebe sam i molio da ga bacimo u tamnicu, despot je bolno uzviknuo: „Pa kome da verujem?“

GRUBEŠA: Reče li šta će s njim?

SELENOVIĆ: Nek ostane, veli, u tamnici. Pošto primi moloske geronde izvešće ga pred sebe. Hoće da mu pogleda u oči, da čuje od njega šta ga je odvelo u izdaju. Hoće da ga natera sam sebi da iskaže presudu.

2.2.7. 7. BRAJKO, PREĐAŠNJI

BRAJKO: (Dolazi s polja, Selenoviću). Bio sam u proksenosa i pozdravio geronde te rekao im želju despotovu da ih još večeras vidi. Odmah se digoše i evo sam ih sobom doveo.

SELENOVIĆ: Koliko ih je?

BRAJKO: Sedmoro.

SELENOVIĆ: Uvedi ih. Ja odoh da javim despotu — (Odlazi levo, a Brajko desno).

2.2.8. 8. GRUBEŠA, VLAD

VLAD: Ko su ti moloski gerondi?

GRUBEŠA: Starešine moloskog plemena. To je najsilnije pleme epirsko, i najupornije, ono što posla svu svoju mladež Tomaidi u planinu. Ja ne znam misli li despot lepim sa njima, al’ kad bi bilo po meni ja bih im poslao u goste Kesara Preljuba. Koliki je deo Molosije u Preljubovoj državi svi su mirni i poslušni; jer, kesarova sablja igra im nad glavama.

2.2.9. 9. GERONDI, BRAJKO, SELENOVIĆ, DESPOT i PREĐAŠNJI

BRAJKO: (Uvodeći geronde). Sačekajte ovde despota! — (Prilazi Vladu i Grubeši te obrazuju zasebnu grupu i razgovaraju među sobom do pojave despotove).

SELENOVIĆ: (Posle izvesne pauze ustaje i objavljuje). Gospodin Despot!

DESPOT: (Opasan mačem, ulazi i otpozdravlja geronde koji se duboko klanjaju). Dobro mi došli uvaženi moloski gerondi!

PRVI GEROND: (Klanjajući se). Donosimo ti ponizno, kirije despote, pozdrave moloskoga plemena koje poštuje tvoju silu i veruje u tvoju pravdu!

DESPOT: Dragi su mi pozdravi koje mi donosite iz Molosije, ali mi nisu dragi glasovi koji mi otuda stižu. Tomaida, kći despotice Ane, ostala je u zemlji i sakupila na Pindosu četu odmetnika da se bori sa mnom. Ta četa s dana na dan raste, pristižu joj odmetnici sa svih strana, a moloska mladež listom joj je pohitala u planinu, u odmetništvo. Kada sam jednom pogonio četu Tomaidinu, Molosija joj je utočište dala. Ja ne bih hteo mačem i ognjem da razorim to gnezdo buntovno, jer cenim molosko pleme iznad svih plemena epirskih, ali ja hoću na svojoj pobedi mirne noći da provodim!…

PRVI GEROND: Čuj me, kirije despote! Pobeda tuđeg naroda nikad i nikome nije bila uzglavlje na kome bi mirne noći mogao provoditi. Sila, koju si doveo i sa kojom si nas pobedio, bila je jača od naše snage i stog ti rekoh: poštujem ti silu. Gledao sam te, kirije despote, u borbi sa nama; umeo si hrabro stati i hrabro ostati pred opasnošću; stani dakle hrabro i pred istinom: da pobedilac ne može biti drag pobeđenom al’ zato može biti pravedan, zato i rekoh još: verujemo u tvoju pravdu!

DESPOT: Nije to moć sile koja je mene ovamo dovela. već moć pravde, jer ja sam došao u ime onoga. Cara, kome je Gospod dodelio da primi romejsko nasleđe. Ja nisam naišao ovde kao usov, neznanom silom zavitlan, da domovima višim krovove porušim; bogomoljama temelje zaljuljam a zemlju zaspem bezakonjem. Vi znate, il’ recite ako je drukčije, da sam ja izdao stroge naredbe da se običaji vaši očuvaju, da se zakoni poštuju, pa šta bi više vi?

PRVI GEROND: Poštuješ običaje, despote, to je istina i stota ti se duboko klanjam, al’ u običajima nije sav život jednoga naroda. Poštuješ veliš i zakone, al’ ima jedan zakon, kirije despote, zakon božji, koji nalaže da svaki narod ima prava da bude slobodan. Taj si ti pogazio, zemlju si nam osvojio, vladare nam prognao i svoju vlast nametnuo.

DESPOT: (Plane). Kirije geronde! Reč ti je oštra i da ti nije starosti, reč bih ti na vrh mača dočekao! Ne, kirije geronde, nisam ja vama vlast svoju nametnuo; vlast je milost božija kojoj se i vi morate potčinjavati kao i ja. Nisam ja vaše vladare prognao, već eno vam ga vladar, despot Nikifor, sedi u Vizantiji, kao talac Imperatorov, a despotica Ana je napustila zemlju pre no što sam ja u nju dospeo. Ja sam se borio sa carskim namesnikom Sinadenom a ne sa despoticom epirskom.

PRVI GEROND: Nisi, kirije Despote, ni mogao očekivati da bi despotica vojsku vodila.

DESPOT: Nisam, al’ nisam očekivao ni da bi njena kćer hajdučku četu vodila, a nisam očekivao ni da će mladež iz Molosije poći u hajduke, uzdajući se u vašu mudrost, moloski gerondi!

DRUGI GEROND: Dopusti, kirije Despote, iskrenu da ti kažem reč. I moj je sin odmetnik u planini, u četi Tomaidinoj, a ja sam došao, vidiš, da ti se poklonim i da ti pokornost iskažem. Mlad si i sam, kirije despote, te zašto mladeži zameraš što se za srcem povodi a ne za razumom. U nas se još pevaju pesme o jednoj sjajnoj prošlosti, u nas ta prošlost još nije prestala biti san koji nam duše snagom zapaja. Zevs rađa Ahileosa, a Ahileos daruje Molosiji za kralja sina, čijim se imenom i danas zove Epiros. U Elopeji, na Tomorosu, uzdizala se Dodona, kojoj su se Atinjani klanjali kadgod su posumnjali u moć pitija delfijskih; hramu Dodoninom Krezus lidijski slao je, preko dalekih mora, poslanstva da se poklone i darove mu prinesu. Kroz šum hiljadugodišnjeg hrasta, koji se uzdizao kraj hrama tog, sam Zevs je kazivao narodima svoju reč. U našu zemlju slazili su bogovi sa Olimpa, koji nam je na severu, i slazile su muze sa Elikona, koji nam je na dogledu, na jugu. Mi susedujemo sa Osom koja božanskim prestolima preti da ih obori; mi smo čuvari hrama Apolonova, spomenika bitke između Oktaviana i Antonija, koja je sudbinu Rima odlučila; mi smo svedoci junačke smrti tri stotine Leonidinih Spartanaca. Dva Pirusa proslavljaju oružje naše u svetu, pred prvim došće Rim, pred drugim Sicilija, Akarnandi su se borili pod Filipovim zastavama, a Etolci pobeđivali Demostena. Čitava sjajna, velika prošlost, koja u sebi sadrži istoriju sveta, razvijala se na ovome zemljištu, na svakoj stopi zemlje koju gazimo. Pa zar ti, kirije Despote, hoćeš u mladim dušama da ugušiš ponos koji je nikao iz te i takve prošlosti?

DESPOT: Prošlost se samo kazuje, sa sadašnjošću se računa. Prošlost pripada starcima i pesnicima, a sadašnjost vojniku i državniku. Kazao si nam, kirije geronde, jedan lep san; protrljaj oči sad i pogledaj u sadašnjost. Da li je ona toliko ponosna? Ili se zar moloska mladež ponosi ćerkom oca-ubice i majke trovačice, Tomaidom hajdučicom?

DRUGI GEROND: Tomaida je Paleologinja!

DESPOT: (Plane). Paleolog sam i ja. Majka je moja carska kći. I krv Paleologa, koja u meni teče, ište vašu ljubav za mene!

PRVI GEROND: Ti nisi, kirije Despote, ušao među nas kao Paleolog.

DESPOT: Već?

PRVI GEROND: Došao si kao Nemanić, kao namesnik Cara tuđinskoga, koji ište romejsko carstvo u nasleđe; došao si…

DESPOT: (Gnevno). Dosta! Il’ dodaj još, došao sam kao gospodar onih koje sam pobedio. (Pauza. Umiruje se). Kazali ste mi sve što vam je na srcu ležalo i, pošto mi nemate više reći, il’, ako bi i imali, ne želim više da čujem — to se možemo rastati. Vi ste od puta umorni, valja vam se odmoriti. (Selenoviću). Selenoviću, moloski gerondi moji su gosti i — moji taoci! (Među gerondima pokret iznenađenja). Ostaće u proksenusa Teodulosa i slobodno se kretati, samo van grada ne smeju maći sve dok Tomaida oružje ne položi, ili dok moloska mladež ne napusti njenu četu. Vodićeš računa da gerondi budu dobro ugošćeni i svuda predusretnuti, da mi se ne požale ni na što. Razumeš li, da mi se ne požale ni na što!

PRVI GEROND: (Uzrujan). Mi, kirije despote, besmo pozvani da ti budemo gosti a ne taoci.

DESPOT: Mi ćemo se još videti; ovo nam neće biti poslednji razgovor. (Selenoviću). Ostaje sve kako sam rekao! (Gerondima). Laku vam noć, čestiti gerondi!

GERONDI: (Klanjaju se i izlaze praćeni Selenovićem).

2.2.10. 10. DESPOT, GRUBEŠA, VLAD, BRAJKO

DESPOT: Čuste li starce kako sanjaju?

BRAJKO: Dobar si, gospodaru, kao dobar dan. Ovakve goste Kesar Preljub bi u tamnici gostio, a sabljom bi im odmeravao reč.

DESPOT: Da, kesar bi drukče, al’ ja… rad sam narodu da budem vladalac a ne gospodar roblju. Ne trpim buntovnike al’ cenim u njih ljubav ka slobodi. (Grubeši). Reci mi, Grubeša, kako bi to s Dmitrom, ti si ga ulovio?

GRUBEŠA: Onako kako ti je Selenović kazao, gospodine Despote.

DESPOT: Zar reče baš da je mene hteo ubiti?

GRUBEŠA: Reče i, veruj, neće poreći.

DESPOT: I nije se branio?

GRUBEŠA: Jeste u prvi mah, al’ čim doneše buktinje kao da se od one svetlosti svest u njemu probudi. Pogleda me u oči pa klonu i udariše mu suze na oči ko u deteta. Sam pruži ruke da mu ih vežemo i uze pokajnički moliti: „Vezujte, vezuje me i terajte u tamnicu!“ Ja ga zapitah: „Šta si hteo, šta si naumio?“ A njemu grlo zagrca, te jedva prođe reč: „Ja sam izdajnik, podli izdajnik!“ A zatim, kad ga već povedosmo, gruvajući se u gruda, reče još: „Htedoh da zamočim ruke u krv njegovu, hvala ti što me omete!“ — „U čiju krv?“ — zapitah ja.

DESPOT: Šta reče?

GRUBEŠA: Najpre poćuta, a zatim, već pred vratima tamničkim dodade: „Prezri me, prezrite me svi i gnušajte me se! Ja sam najamnik, podli najamnik, koji je despotovu glavu obećao na dar hajdučici!“

DESPOT: Reče li pošto ga je Tomaida kupila, da znam bar cenu svoje glave?

GRUBEŠA: Ni reči više!

DESPOT: Reći će! Dovedite ga preda me!

GRUBEŠA: (Odlazi).

2.2.11. 11. DESPOT, BRAJKO, VLAD

DESPOT: Verovao sam mu ko najbližem svome što sam verovao.

BRAJKO: Zar, gospodaru, ne beše među nama ni jednog više kome bi verovao?

DESPOT: Bilo je, Brajanoviću! Svi ste vi časni i pouzdani vojnici, al’ njega izabrah. On me nije služio, on mi je puzio, kao što ume puziti i biti veran rob — naviknut da drugome a ne sebi pripada. Htedoh da pošljem uhodu na Pindos da saznam istinu o broju čete i o Tomaidinim namerama. Izabrah njega i uputih ga da ode i da se kaže nezadovoljnik koji me je izdao i da izmisli priču neku kako ga gonim te je žedan osvete. Rekoh, steći će poverenje Tomaidino, te možda će ga i u četu primiti. A mesto toga, ona mi ga vraća kao ubicu koji se prima da joj moju glavu odnese na dar!

2.2.12. 12. SELENOVIĆ, PREĐAŠNJI

SELENOVIĆ: (Dolazi). Odvedoh geronde, gospodine Despote, i uradih sve kako si naložio.

DESPOT: Šta vele gerondi?

SELENOVIĆ: Puni su srdžbe i jednako ponavljaju da su zvani kao gosti, a dočekani kao taoci.

DESPOT: Da ih je više došlo bolje bi bili ugošćeni.

2.2.13. 13. GRUBEŠA, DMITAR, PREĐAŠNJI

GRUBEŠA: (Dolazi s desna, za njim Dimitar vezanih ruku na leđa i oborene glave, a za ovim dva kopljanika).

DMITAR: (Čim uđe pada na kolena ne dižući glavu).

DESPOT: (Gnevno). Diži glavu, robe, pogledaj me u oči!

DMITAR: (Ostaje oborene glave).

DESPOT: Ču li, skote pogani, diži glavu, pogledaj me u oči!

DMITAR: (Ne dižući glave). Ne smem!

DESPOT: Ne smeš da, kukavico, jer ne smeš da pogledaš u oči svojoj savesti! Reci, kazuj, ispovedi se kao što bi se u oči smrti ispovedio! Je l’ istina da si me hteo ubiti?

DMITAR: Istina je!

DESPOT: Mene… Ti?… Ma, čujem li ja? Hteo si me dakle ubiti? Po čijoj poruci? Reci, govori, ko te je najmio?

DMITAR: (Ćuti).

DESPOT: Čuješ li, robe, pitam te ko te je najmio; ko je moju glavu tražio?

DMITAR: Ona!

DESPOT: Tomaida?

DMITAR: Da!

DESPOT: I pošto si me prodao?

DMITAR: (Ćuti).

DESPOT: (Skoči gnevan na njega i obori ga na zemlju). Pošto? Pošto? Ne smeš da kažeš cenu izdajstva svog, je li? Sram te je? A jesi li bar, mereći cenu, odmerio je ravnu dobročinstvu kojim si bio obasut? Ili si, bedniče, prodao dušu za pregršt srebrnjaka?

DMITAR: (Ostaje ležeći na podu, kako ga je despot oborio ali ne odgovara ni reči).

DESPOT: (Posle izvesne pauze, očekujući Dmitrov odgovor i uzbuđujuće se sve više). Govori, govori, zlikovče! — (Okrećući se drugima). Znate li zašto ćuti tako uporno? Hteo bi me izazvati da mu svojom rukom zadam smrt! Varaš se, zlikovče, tu milost neću ti učiniti! — (Ostalima). Pogledajte kako se vije guja prodana, pa ipak ima drskosti da bude uporan. Ropsko štene, koje je Car vojnikom napravio i uzeo ga kraj prestola. I eto, u rukama takvog zlikovca bio je i sam život Carev!… (Uzbuđenje među starešinama). A kad ja kretoh u ove krajeve, Car mi od svojih vernih izabra deset najvernijih, a od te desetorice ja njega izabrah i poslah da me proda. Recite mi, gospodo, kakvim imenom da nazovem skota ovoga i kakvom da ga kaznom kaznim?

SVI: Smrt! Sramna smrt!

DESPOT: Čuješ li presudu, hoćeš li sad bar progovoriti?

DMITAR: (Ćuti).

DESPOT: Govori, il’ reč ću ti krvavo iščupati?

DMITAR: Kazaću, priznaću… al’ samo tebi!

DESPOT: (Starešinama). Ostavite me sama s njim! (Starešine i čelnici odlaze desno, no obe straže ostaju).

2.2.14. 14. DESPOT, DMITAR, STRAŽE

DESPOT: (Pošto su otišli). Govori!

DMITAR: Još nismo sami!

DESPOT: (Da znak i jednoj i drugoj straži te ove odu).

2.2.15. 15. DESPOT, DMITAR

DESPOT: Ako si na milost kakvu računao ištući da samo preda mnom govoriš, ne nadaj se!

DMITAR: Ne ištem milost, nisam je dostojan. Ištem istinu da ti rečem.

DESPOT: Hm! Istinu! Istinu ja znam. Hteo si me ubiti, to je sva istina. Reci još samo pošto si me prodao, to bih hteo da znam?

DMITAR: Za jedan osmejak!

DESPOT: Ha, drski skote! Znaš da te maločas čeka smrt, na hteo bi još i da se našališ; il’ praznim razgovorom sebi život produžiš. (Plane). Ma znaš li more da ja od roba šalu ne primam, znaš da sa izdajnikom ne želim duljit razgovor. Govori, il’ stopalom ću ti jezičinu isterati iz grla (Stane mu nogom pa grudi).

DMITAR: Prodao sam se za jedan osmejak!

DESPOT: Zlikovče, probudi se! Nad glavom ti lebdi smrt, probudi se! O čemu zboriš to, kakav osmejak?

DMITAR: (Duboko uzdišući). Za jedan osmejak.

DESPOT: Čiji osmejak?

DMITAR: Njen!

DESPOT: Ma šta benetaš sumani zlikovče; pjan li si, što li? Il’ zbori što te pitam ili umukni!

DMITAR: Čuj dakle celu ispovest, gospodaru moj!

DESPOT: Slušam je!

DMITAR: Otidoh tamo, u planinu, kao što si naredio. Kazah se izgnanik, odmetnik, osvetnik. Ispričah im priču koju sam usput smislio: despot je stari krvnik moj; oca mi je ubio a verenicu obeščastio i sve sam to i podnosio i trpeo, dok pre neki dan ne oduze mi mač i progna me od sebe — pa puče u meni žuč, krv mi se uzmuti, a duša prevrnu i na usne mi naiđe reč: osveta! Na Pindu znao sam četa je Tomaidina, zbog koje despot nema mirna sna te doziva sa svih strana pevačice i igračice, ne bi li ga razgalile. Rekoh: poći ću četi toj, eto osvete!

DESPOT: Dalje!

DMITAR: Dve noći zbirali su se odmetnici oko mene, kraj vatre, i uvek sam im morao istu priču ponavljati i odgovarati im na mnoga pitanja: o tebi gospodaru, o vojsci našoj, o Kesaru Preljubu. Hteli su znati sve i kazivao sam im onako uvek kako im je godilo, ne bi li samo stekli vere u mene.

DESPOT: Dalje!

DMITAR: Tek treće noći izvedoše me pred nju… Oprosti mi bar na samrti, što ću pred tobom govoriti jezikom kojim se drukčije ne bi usudio zboriti… oprosti, jer samo tako ako zborim razumećeš zločin moj… (Pauza). Tek treće noći izvedoše me pred nju… pored Tomaidu. Kad bejah mali te dovedoše me pred oltar radi pričešća, osetih tako blizinu božanstva, blizinu nečeg velikog, svemoćnog, nadzemnog; kada odrastoh i stupih pred Cara te mi ovaj pruži mač i izgovorih mu zakletvu, ponovi se u meni osećanje to. Najzad, te noći, kad me izvedoše pred Tomaidu, osetih još jednom blizinu božanstva, blizinu nečeg velikog, svemoćnog, nadzemnog. U tome času ja pojmih šta znači praznik Bogojavljenje i videh nebo otvoreno i pojmih veličinu tvorčevu.

DESPOT: (Sad već pažljivije sluša). …Lepa je?

DMITAR: Gospodaru, ne reci lepa je, ta reč ni blizu ne kazuje ono što bi htela reć’. (On se, kazujući o lepoti Tomaidinoj, i sam uzbuđuje svojim kazivanjem te se postepeno diže i najpre seda a zatim opet vraća na kolena). Divio sam se negda, u ranu zoru, sunčevom poljupcu kojim strasno celiva ovaj svet; divio se visokoj planini koja osiono razdire nedra neba plavoga; divio sam se cvetu, koji iz zemlje, grobnice čovekove, siše miris opojni; divio sam se pesmi ptičijoj, verujuć uvek da je ona glas mladih duša koje su iščezle ne kazav na zemlji svoju reč; divio sam se silini mora, besu oluje, tresku gromova, plamenome potezu munje i svima znacima kojima je Gospod svoju moć i veličinu kazivao. Divio sam se, jer ni slutio nisam tada, da je Gospod Bog, svu svoju moć, svu veličinu svoju, sabrao u jednom delu samo i da se to delo Gospodnje zove — Tomaida. I veličanstvo sunca koje se rađa i ponos visoke planine i miris cveta opojnog i pesma tičija i neizmernost mora, sila groma i svetlost munja — sve, sve to je sabrano u njoj, sve sazdano u njoj jednoj. I sad tek razumem, zašto je valjalo peti se na tako visoku planinu, da bih je video. Zemlja je niska za velika, božanska dela; tek tamo gore, bliže nebu, njima je zavičaj!

DESPOT: (Sa velikom je pažnjom slušao reč Dmitrovu). Zar je toliko lepa?

DMITAR: Preklinjem te njenom lepotom, Gospodaru, ne reci: „lepa je“, ne huli je! Može li se božansko meriti zemaljskim očima; može li ceniti čovekovim skromnim rečima? Romeji da ne uništiše Zevsa, rekao bih kćer je njegova; a hrišćanstvo je siromašno, ne nudi ništa iz čega bi se dalo zaključiti njeno nebesko poreklo. Sem, ako ju je u kakvome burnome času, kad oblaci siđu do vrhova planinskih i u buri, tresku i gromu, nebo se sa zemljom strasno zagrli; manj ako u tom času ne leži njeno začeće. (Njega je ovo kazivanje zanelo i oslonjen na terasu maštari, gledajući u lepu zvezdanu noć i u mrki Nindos). Kazuj mi, kazuj dalje o njenoj lepoti?

DMITAR: O toj se lepoti ne kazuje; reč je nedovoljna, siromašna je, suva je. Najboljem vizantijskom zografu kada bi rekao: „Naslikaj mi je!“ odgovorio bi ti „Ne, gospodaru, ne mogu, jer nemam boja tih, kojima bih njen lik izrazio!“ Izgleda, da je Gospod Stvoritelj hteo da sazda jedan jedini uzor koji se nebi nikad moći ni opisati, ni slikom sačuvati, niti ikad ponoviti. Kad nje ne bude više, lepota će iščeznuti sa zemlje i o njoj će se samo govoriti kao o iščezlim romejskim bogovima, ali je niko neće moći ni rečju ni slikom dozvati.

DESPOT: (Već osvojen). Kazuj, kazuj još!

DMITAR: Smatram se izabranikom božjim, koga je Gospod udostojio svoje milosti i međ toliko smrtnih izabrao te poveo gore na planinu da mu pokaže veličinu moći svoje. Ja sam je video — sve kazne i muke koje mi predstoje manje su od te milosti božje. Kao što je Hristos saznao nauk božji i sve kazne i muke, koje su ga zatim očekivale, što su bile ništavne prema saznanju tom koje mu je Gospod u velikoj milosti dodelio. Ja sam je video… (Ućuti).

DESPOT: (Zaneo se ovim kazivanjem. Njegove su se misli odmetle gore, u planinu. On i ne primećuje da je Dmitar prestao govoriti već bludi pogledom po vrhovima Ninda. Tišina. Posle duže pauze Despot se obazre oko sebe i spazi Dmitra pa podu). Što si ućutao, govori!

DMITAR: Rekoh ti sve; ne znam šta bi imao reći još?

DESPOT: Govori o njoj, samo o njoj… Razumeš li, govori mi o njoj!

DMITAR: Oh, kad bi se o njoj sve moglo kazati. Što više kazujem, sve mi se čini da sam premalo rekao.

DESPOT: Kazuj dalje!

DMITAR: Iscrpšću sve, kao što je tvorac iscrpao sve napore da u njoj savršenstvo sagradi. Jer nije joj samo lepotu dao: gde bi se na nedočetom poslu ustavio. On, koji stvara i uništava svetove. Ukrasio je, raskošno ukrasio svim što delo savršenstvu uznosi. U nje je ponos vladara čij skiptar narod blagosilja i srčanost mlada ratnika u smrt zaljubljena; u nje je mudrost, kojom bi se starost dičila i koja bi dostojna bila da se sa oltara kazuje. U nje je pogled koji prodire u zemljinu utrobu i ponire u morske dubine. Pogled taj, čas topao kao milost majčina, blag kao dah proletnje večeri i vedar kao majsko nebo a čas oštar kao munja koja te užeže, te ustavi ti se krvi tok, zapte ti se pluća, zaigraju damari a jezik ti se za nepca prikopča i zatresu ti se udovi kao u deteta pred noćnim baukom. Reč joj je silna, neodoljiva a slatka kao med, slađa od strasnog zanosa. Ta reč čas je pesma zavodljiva, a čas je oluj neukrotivi; čas topla kao dah iz dušine dubine, kadra da istopi brda ledena, a čas neobuzdani plamen koji pomamno pali dolje i gore, sela i gradove. Pred rečju tom moraju čitave vojske ničice padati jer opojna je, zavodljiva; mami te kao poklič skrivenih šumskih božica, te zaveden njom skrećeš sa, puta i nesvesno se besputicom upućuješ; gaziš duboke vode, prelaziš visoke planine i zalaziš u neprohodne bespute prašume gde gubiš saznanje odakle sunce ishodi i gde zahodi.

DESPOT: (Posle duže pauze za vreme koje je bio obhrvan mislima). Još, kazuj još…!

DMITAR: Ne pitaš me, gospodaru, o mome zločinu; dužan sam ispovediti se pred smrt!

DESPOT: (Mrzovoljno). Kazuj!

DMITAR: Znam ja, Gospodaru, nije meni neznano da sam robov sin, niti su milosti, kojima ste me, plemeniti Car i ti, Gospodaru, obasipali, uspele u meni umanjiti osećanje uniženoga. Ja na čelu ne nosim očev ropski žig; u slobodi sam se rodio, ali sam taj žig u duši uvek osećao i žegao me je i palio. Osećao sam ja žig taj u tuđem pogledu, osećao sam ga u tuđem osmehu i nikad nisam imao hrabrosti da se ispravim i nikad da glavu uznesem. Bio sam ravan ravnima u hrabrosti, bio sam ravan ravnima u vrednosti, ali im neravan u sreći i ponosu. Moja duša nije nikad znala šta je vedar dan; moju dušu nikad nije zagrejao sunčev zrak. Robu se nisam mogao vratiti a iznad sebe nisam se smeo uzdići. Predao sjam se knjizi, ne bi li me ona uzdigla; ne bi li njena mudrost dala mi istrajnosti. Al’ knjiga me nije utešila; saznanje koje mi je nudila bilo je teže od istine. Izgledao sam kao pčela zalutala u pokošene livade, među suhe strnjike, željna cveta da se odmori i slasti života nabere… Mač carski o bedrima, ponos viteški, meni je teret sa kog sam glavu obarao, ja nisam kroz život hodio, ja sam posrtao. I prvi osmeh koji sam u životu sreo… bio je osmeh njen! Surevnjivo sam krio da sam ropski sin, ne bi li me taj osmeh što toplije zagrejao… Il’ ne… nisam ti istinu rekao, u tom času ja osetih da mi se na čelu javlja očev ropski žig al’ me ne peče kao što me je negda pekao, ne, već me nežno greje kao sunčev zrak. Rob, rob, rob… ispuni mi dušu usklik taj i ja osetih kako mi telo prožima jedan ropski osećaj, kako se u meni budi ropska krv. Ali to ne beše osećaj težak, osećaj uniženja, na protiv: beše to sladak osećaj. „Oh kako je to slatko biti rob!“ — strese mi dušu taj novi osećaj i ja osetih da se rađam ponova, osetih žig na čelu kao poljubac sudbine i osetih kako stresam sa sebe ogrtač od laži izatkan, kao zmija u proleće kad napušta košulju — osetih da sam svoj! Da, u tome času, pred njom, ja osetih kako je slatko biti rob i… postadoh joj rob. Ona me zato nagradi jednim osmehom!… Za carsku krunu ne bih dao osmeh taj; sva blaga koja kriju utrobe visokih planina i dubine mora dubokih da se sruče preda mnom — ne bih dao osmeh taj!… Ti hoćeš život moj… je l’? Oh, kako malo tražiš za ono što mi je on otkupio! Tako jevtino ne ceni se osmeh njen!

DESPOT: (Sasvim zanesen). I?

DMITAR: …I, eto, tu je priči kraj. Ona mi dade nož i reče: „Hoću glavu despotovu!“ i ja pođoh ovamo da ti je skinem, kao što bih pošao da uzberem cvet da mi ga je tražila.

DESPOT: (Bez srdžbe i gneva). Sama ti dade nož?

DMITAR: Ne, nađoše mi ga, evo ga čuvam u nedrima.

DESPOT: (Skoči, zavuče ruku u nedra i izvuče otud nož). Ovo je njen nož?

DMITAR: Ne oduzimaj mi ga, gospodaru, ne rastavljaj me s njim. Osudi me da se tim nožem ovde, pred tvojim očima, prekoljem.

DESPOT: Ne!

DMITAR: (Klone). Oh, kako bi to bila slatka smrt!

DESPOT: (Gleda nož, zatim duže razmišlja). Selenoviću!

2.2.16. 16. SELENOVIĆ, PREĐAŠNJI

SELENOVIĆ: (Ulazi).

DESPOT: Vodi roba u tamnicu.

DMITAR: I ništa više? Dodaj: i sutra zorom raspni ga na točku!

2.2.17. 17. DESPOT zatim SELENOVIĆ

DESPOT: (Držeći uvek još nož Tomaidin u ruci, naslanja se na terasu, upravlja pogled u svetlu noć i mrki Pindos i dugo, dugo razmišlja, pod utiskom Dmitrovih kazivanja).

SELENOVIĆ: (Ulazi i ostaje na mestu ne uznemirujući Despota).

DESPOT: Selenoviću!

SELENOVIĆ: Slušam, Gospodine Despote!

DESPOT: Kojim putem šalješ uhode na Pindos?

SELENOVIĆ: Preko Pirgosa te na Lestino gde pregaze Salamvriju, zatim na Prodromos, a odatle na Kozjak.

DESPOT: To je najkraći put?

SELENOVIĆ: Najpouzdaniji.

DESPOT: Može l’ se za noć otići i vratiti?

SELENOVIĆ: Može, ali bez odmora i ako se pođe s rane večeri. Naše uhode obično zanoće u Prodromosu, u našeg pouzdanika Todosisa.

DESPOT: (Razmišlja, i odlučuje). Poći ću dakle putem tim.

SELENOVIĆ: Kuda, gospodaru?

DESPOT: Na Pindos, u planinu!

SELENOVIĆ: Gospodaru?!…

DESPOT: Sem tebe to ne sme niko znati. Sutra kad me u dvoru ne vide, reći ćeš otišao sam noćas. Kesaru Preljubu u Joaninu.

SELENOVIĆ: Zar ti, gospodaru? Kumim te Bogom, ne! Ako se treba izlagati, mi smo tu. Naređuj, ali ne polazi ti!

DESPOT: (Odlučno). Poći ću!

SELENOVIĆ: Dozvoli bar da te pratim?

DESPOT: Poći ću sam!

SELENOVIĆ: Jesi li, gospodaru, dobro razmislio; poći u čeljust lavici…

DESPOT: Razmislio sam, poći ću… Idi u moje odaje. i tamo ostani. Neka kimvale zvone i svirale neka sviraju; neka se ori pesma iz Ambrakije; neka svi veruju da sam ovde ja…

SELENOVIĆ: Gospodine Despote, dozvoli još jednom da te umolim; razmisli se!

DESPOT: (Odlučno). Idi u moje odaje i veseli se! To je sva usluga koju smeš i možeš mi učiniti!

2.2.18. 18. DESPOT sam

DESPOT: (Još jedan trenutak razmišlja i odlučno ulazi u prednju odaju desno. Iz odaje levo čije se svirka koja traje do kraja. Posle izvesnog vremena, Despot prerušen u obično odelo, kakvo je od prilike na Dimitru, izlazi, gleda levo i desno da ga ko ne opazi, pogleda još jednom u Pindos i onda pođe kamenom stepeniku, silazeći polako, korak po korak, dok ne iščezne. Iz odaje levo ori se pesma).

Zvonite kimvale Pirosovu slavu.
Prihvatite poklič Perospopera i Kaona,
Dodona nad Delfjom nek uznese glavu,
Vesnik će nam slave doć iz Mirmidona!

ZAVESA

2.3. Drugi čin

Šuma na visini Pindosa. Napred bukće velika vatra, puca grana pa njoj i pište glamnje. Odmetnici se živopisno razmestili po stenama, ko sedi, ko leškari.

2.3.1. 1. ODMETNICI

ODMETNICI: (Pri otvaranju scene mladići preskaču vatru zalećući se s desne strane. Čim ko od njih preskoči nastane opšta graja, odobravanje i klicanje).

STAVROS: (Pošto je jedan mladić preskočio vatru). Tako, tako, kaonski sokole!

LAMBROS: Taj bome ne posuknu slavu plemićsku!

ELEFTERIOS: (Pošto je drugi mladić preskočio vatru). Gle vlaha, brđanina, čitavu stopu izmače!

ZAFIRIOS: Taj bi i koplje povrh konja kadar bio preskočiti!

LAMBROS: (Pošto je treći mladić preskočio vatru). Živeo palikari! Osvetla obraz Zagorju!

ZAFIRIOS: A što bi u vučjoj jami da se izleže, do vuče.

ELEFTERIOS: U njih je i starac od osamdeset godina kadar skočiti. Tamo nema starosti.

STAVROS: (Pošto je četvrti mladić preskočio). Živeo Aspropotamos! Tako!

LAMBROS: Al’ sad ćete tek čuda videti kad Manolis poskokne. Taj je tri ovakve vatre kadar preskočiti.

SVI: (Graja). Manolis! Manolis! Živeo Manolis!

MANOLIS: (Sedi ravnodušno u jednom uglu, jede jagnjeću plećku i ne učestvujući u graji). Ama zar ja?

ELEFTERIOS: Pa ti, dabome! Ne može se živeti od tvoje hvale, a ja te još nikad ne vidoh da si plamen preskočio.

MANOLIS: E ako nisi, nećeš me ni videti!

ELEFTERIOS: Ili da skočiš, ili da se više ne hvališ.

SVI: Manolis! Da skače Manolis!

MANOLIS: Ne bome! Od kako sam ono stradao, ni kućni prag ne preskačem.

LAMBROS: A kako je to bilo? ’Ajde bar to nam reci?

MANOLIS: Ma, kazivao sam ja tebi.

LAMBROS: Meni jesi, al’ ovi ostali ne znaju.

SVI: (Graja). Ne znamo! Kaži nam!

MANOLIS: Šta imam da vam kazujem; izgoreo mi tur pa eto ti! — (Smeh). Sabor u manastiru Vitomaru, agija Panagija, pa sila naroda, a momčad naložila vatru pa se i ja naturio da preskačem. Možda i ne bi, al’ tu je bila Frosina udovica iz Sarakina, a o njenoj se lepoti i pesme pevale. Zbog nje sam ja i konja proćerdao kojeg mi je otac kupio u Etoliji. A već znate šta tamošnji konj vredi! Pa zbog nje, eto, pristao i ja uz mladež te da preskačem. Plamen, kao za pakost, napeo se pa se uzneo za čitav čovečiji boj…

STAVROS: A ti već zamakao u godine, što ne kažeš i to.

MANOLIS: Ma otkud zamakao, tek trideset preskočio.

LAMBROS: Ma nisu mu bile godine teške već mešina.

MANOLIS: E, to jest! Voleo sam, znaš, bostan da jedem, a od tog, kažu, trbuh oteža.

LAMBROS: Kakav bostan! Jare bi za obrok pojeo. Pa i sad još, u celoj četi nema veće ždere od tebe.

MANOLIS: (Smešeći se dobroćudno). Dobro, de!… Kako bilo da bilo, tek stadoh ti ja u red, pa stegoh pesnice i zube; poskočih na jednu nogu a drugom se odupreh i…

MNOGI: I???

MANOLIS: Pa to… Plamen visok za čovečiji boj, a ja ne doskočio toliko, pa prođoh kroz plamen kao kroz vodu i… dabome, plamen mi dohvatio fustan i kad padoh na zemlju a meni natrag bukće, bukće i prži me kao da sam seo na žar.

SVI: (Opšti smej).

MANOLIS: Čekaj de! Još nije mojim mukama kraj. Udari svetina u smej, a Frosina se kikoće ponajslađe; al’ mene to nije briga već brinem jadnik kako da ugasim plamen koji mi se na turu razbuktao.

SVI: (Smeh).

STAVROS: E, to ti valja!

MANOLIS: Spazih pred crkvom jedan potok, te u dva skoka tamo i sedoh u vodu kao plovka. Tako sam nekada kao dete, hladio se u potoku kad me otac izdeveta.

SVI: (Smeh).

MANOLIS: Ama čekaj, nije ni to kraj! Kad se rashladih, digoh se iz potoka da pođem u gomilu, ne bi li video Frosinu i ne bi li je umilostivio da mi se ona bar ne smeje. Digoh se jest, al’ u potoku ostade pepeo i izgorele krpe od moje fustanele, a ja pođoh kroz sabor sa golim obrazom.

SVI: (Urnebesan smeh).

ELEFTERIOS: Jesi li bar okrenuo leđa Frosini?

ZAFIRIOS: E, ako ikad, tad te je morala zavoleti!

STAVROS: Ma pustite ga, ljudi, neka nam kaže do kraja.

MANOLIS: Pa to ti je kraj. Sve žene udariše u kikot, a deca počeše vriskati i skakati od radosti, kao da sam im, Bož me prosti, pokazao kolač od meda. Ja pretrnuh živ, ne znam kud ću ni šta ću, već — tako mi u taj čas pade na pamet — sedoh na zemlju. I kako sedoh u podne, ne digoh se sve do ponoći dok i poslednji gost sa sabora ne ode.

LAMBROS: A ona?

MANOLIS: Ko?

LAMBROS: Frosina?

MANOLIS: Kažu, spalo joj srce od smeja do pojasa te je tri dana bolovala i monah Germanos morao je čitati molitve da joj se srce vrati na mesto.

ZAFIRIOS: A ti?

MANOLIS: A ja joj nikad ne izađoh na oči niti sam od tada koji put vatru preskakao.

STAVROS: E, na tu priču baš bi vredilo da mu Janis otpeva pesmu Frosininu.

ZAFIRIOS: Zar se još peva ta pesma?

STAVROS: Ma pevaće se do veka. ’Ajde, Janis, kaži je!

JANIS: Ali pomažite svi! (Udara u gitaru, peva, a svi ostali ga prate jednolikim i ravnim glasom).

Mandalite vrata na kulama,
Zatvarajte kapke na prozore,
Oružajte mazgale strelama;
Čudan junak u grad uljegao;
Čudan junak Frosina devojka.
Okom strelja a osmehom pali,
Prostreliće mladež svekoliku,
Zapaliće kule i čardake,
Pogasiće stanena ognjišta,
Te će za njom pustoš ostanuti,
Teška pustoš rane na srcima!

SVI: (Opšte raspoloženje). Živeo Janis! Eh, bre, Manosil!

ELEFTERIOS: Ih, bre, Manolis, šta izgubi da od Boga nađeš!

MANOLIS: (Jedući i dalje plećku). Prokleti fustan!

ELEFTERIOS: I trbuh!

LAMBROS: Vide li je kadgod od tada, boga ti?

MANOLIS: Ona se udala i ode u Koniskos, a ja u hajduke. Od tada nisam nikad silazne s planine.

2.3.2. 2. ZOA, TASOS, PREĐAŠNJI

ANGELOS: (Sedeo je dotle na kamenu, odvojen, zabrinut i ne učectvujući mnogo u raspoloženju ostalih. Kad naiđe Tasov diže glavu). Šta je, Tasos?

TASOS: Došla je Zoa iz Trikale.

ANGELOS: Donosi l’ dobre vesti? Dovedi je!

TASOS: (Okreće se za sobom i maše rukom).

ZOA: (Prosta starija žena; ulazi sa prekrštenim rukama na grudima).

ANGELOS: Dobro nam došla, Zoa!

ZOA: Bolje vas našla, palikari!

ANGELOS: Kad si iz Trikale?

ZOA: Noćas, s večeri.

ANGELOS: Šta nam donosiš?

ZOA: Pozdravio vas arhontos Evstratijos i dimarhos Gerorizis i protojesejos Efimijos. Pozdravljaju vas sve i javljaju vam ovo: u Trikalu su juče stigli moloski gerondi. Gospod ih je sebi dozvao i ljuto im popretio što se moloska mladež odmeće u četu Tomaidinu.

ANGELOS: A što su varvarinu i poverovali te došli mu na noge?

ZOA: Zadržaće ih kao taoce sve dok Tomaida četu ne raspusti, ili, dok je moloska mladež ne napusti.

JEDAN MOLOSKI MLADIĆ: Mi, moloska mladež, nismo deca pudljiva te da nas rasplaši pretnja tiranova. Pozdravi ga Zoa, ili reci onom ko ga može pozdraviti: moloska deca vratiće se kućama kad Epir bude slobodan i kad on, tuđinac, bude izagnan.

VIŠE MOLOSKIH MLADIĆA: Tako je!

ANGELOS: Tako je, palikari!

VIŠE NJIH: Živela Molosija!

ZOA: Još imam da vam kažem.

ANGELOS: Govori, Zoa!

ZOA: U gradu je sinoć bilo neke uzbune, ali se ne zna šta je. Despot se veselio, kao obično i na jedan mah veselje je umuknulo. Eraklos Kalojanis zna još da su se u dva maha tamnička vrata otvarala i da je neko bačen u tamnicu, ali ne zna ko. Stefanos Polihronis misli da je neko od srpske vlastele u veselju uvredio despota pa ga ovaj bacio u tamnicu, a dimarhos je čuo da je neko od njihovih čak i na život despotov nasrnuo. Danas, kad osvane dan, saznaćemo već i sutra na noć kad dođem k vama, javiću vam šta je u stvari.

ANGELOS: (Ustaje). Pođi Zoa, za mnom da sve to i Tomaidi kaže! (Polazi, a za njim Zoa. Pre no što će zaći okreće se). A vi, momci, nastavite veselje. Vesti koje ste čuli nisu takve da bi vas mogle sneveseliti! (Ode, za njim Zoa, a Tasos se udalji na drugu stranu, otkud je i došao).

2.3.3. 3. ODMETNICI

ELEFTERIOS: Udri more, Sterios, u timpan. Ded, palikari, u kolo hajdučko! Zar ovolika vatra pa da ne zavijemo oro oko nje?

LAMBROS: Ali Spiros da ga povede!

VIŠE NJIH: Spiros! Spiros!

SPIROS: (Skida obuću, svlači mintan, uzima iz pojasa vezen ubrus i zagrće na desnom rukavu košulju, pa levom rukom prihvata kolo u koje se mladići hvataju. Svi ostali, koji su ostali van kola, pevaju i tapšu dlanovima po taktu timpana).

Oj oro, oro, vito oro,
Planino majko, sestro goro!
Spremajte dvore, kućicu mračnu,
Kopajte raku postelju bračnu;
Zastirite je lišćem zelenim
Smrću junačkom hajduk se ženi.
Oj oro, oro, vito oro!

(Posle ove strofe, Spiros napušta kolo, i samo uz svirku sam igra igru koja se sastoji iz divljačkih skokova i pokreta. Tu igru prati besno tapšanje okoline i odobravanje uzvicima. Kad završi igru, on opet pruža ruku kolu i opet nastaje tiho igranje).

Oj oro, oro, vito oro,
Planino majko, sestro goro,
Zvanice kupte i svatove
Gavrane crne, mrke sove,
Pod barjak svatski, bor zeleni,
Smrću junačkom hajduk se ženi!
Sa oro, oro, vito oro!

(Spiros dohvati mač od jednog druga s desna a drugi od druga sa leva, te uz muziku i udaranje uz dlanove i uzvike okolnih, igra besno i divlje igru mačeva).

SVI: (Po završetku igre razdragano). Živeo! Živeo!

ELEFTERIOS: E, baš ti valja Spiro!

2.3.4. 4. AVGELOS, ZOA, PREĐAŠNJI

ANGELOS: (Vraća se, a za njim Zoa). Je l’ Spiros?

STAVROS: Spiros bome osvetla obraz.

LAMBROS: Hoćeš da pođeš, Zoa?

ZOA: Pa da pođem!

LAMBROS: Boga ti, kad naiđu seljaci iz Skalatine na trg, poruči mojoj ženi da mi pošlje preobuku i jednu belu pogaču.

ZAFIRIOS: (Vadi jednu gunju niz nedara). A ako naiđu seljaci iz Konioskosa, daj kojoj snaši ovu gunju, ona već zna kome će je odneti. Samo ti reci: poslao Zafiros, a ona će znati.

STAVROS: Pa znamo i mi!

ZAFIRIOS: Pa ako i znate, ništa to… Daj ti samo, Zoa!

2.3.5. 5. TASOS, PREĐAŠNJI

TASOS: (Dolazi). Kapetane, dolazi jedan tuđinac.

ANGELOS: Tuđinac? Gde je?

TASOS: Zadržale ga donje predstraže dok ne javim tebi

ANGELOS: Rekoše l’ ko je i odakle je?

TASOS: Srbin je, došao je iz Trikale.

ANGELOS: Zar ne reče šta hoće?

TASOS: Veli: glasnik. Tomaidi nosi poruke.

ANGELOS: Dovedi ga!

TASOS: (Ode).

2.3.6. 6. PREĐAŠNJI bez TASOSA

ANGELOS: (Zoi). A ti, Zoa, da se skloniš negde, pa kad on bude ovde, a ti se drugim putem putem spusti.

ZOA: Ko mene zna?

STAVROS: Bolje je da te ne zapazi. Šta znam ja ko je on i šta je on. Ako je i glasnik, ne verujem mu, Srbin je. Provedi, Andonise, Zou tamo kraj Megdalinog groba, te nek se spusti liticom na suvi orah… ’Ajde, u zdravlje, Zoa!

ZOA: Dobro vam zdravlje, palikari!

VIŠE NJIH: U zdravlje! Pozdravi tamo!

ZOA: (Odlazi sa jednim momkom).

2.3.7. 7. HAJDUCI

STAVROS: Da ne bude, otkud, despotov glasnik?

ANGELOS: Ako je njegov, vratiti se neće. Ako je rad da kitimo drva njima, neka ih šalje.

LAMBROS: Il’ možda uhoda koja se pretvara da je glasnik?

ANGELOS: Videćemo; proći će prvo kroz naše ruke pre neg sagleda Tomaidu i saopšti joj poruke.

2.3.8. 8. DESPOT, TASOS, PREĐAŠNJI

DESPOT: (Ide za Tasosom, a za njim još dva hajduka sa golim mačevima).

ANGELOS: Ko si ti?

DESPOT: Sluga despotov!

ANGELOS: Je l’ te on poslao?

DESPOT: Ne!

ANGELOS: Nisi li uhoda?

DESPOT: Ne!

ANGELOS: Već što si, kazuj?

DESPOT: Izaslanik sam vašeg čoveka i poruku koju nosim, mogu samo Tomaidi reći.

ANGELOS: Pred nju ne možeš dok pre nama ne kažeš. Vidiš koliko nas je, svi smo mi noćna straža koja čuva nju, a naša vojska paše nas lancem sa svih strana; jednom kad si ušao u planinu napolje ne možeš manj da umeš leteti. Uzalud ti je dakle da govoriš neistinu: reci ko si i šta ćeš?

DESPOT: Ja sam odmetnik.

ANGELOS: A šta te goni da napuštaš despota?

DESPOT: Osveta!

ANGELOS: Ma svi vi tako! Ne verujem ja vama! Jesi li znao kad si pošao ovamo da si kožu poneo na pazar?

DESPOT: Znao sam da će me s nepoverenjem dočekati.

ANGELOS: Čime si mislio to nepoverenje razbiti? Nisi, valjda, mislio: dosta je da ti samo kažeš ko si i zašto si došao pa da ti poverujemo?

DESPOT: Ne mislim.

ANGELOS: Pa čime misliš našu veru zadobiti?

DESPOT: (Vadi nož iz nedara). Ovim!

ANGELOS: (Plane, ščepa mu nož i okreće se Tasosu). Ko je na straži danas? Ko je ovog Srbina primio?

TASOS: Dimos Kalojanis iz Provende.

ANGELOS: Zar mi on šalje ovamo tuđinca, neprijatelja, uhodu možda, a ne oduzima mu oružje?

DESPOT: Pretresao me je, ali taj nož sam dobro sakrio.

ANGELOS: Oduzmi, Dimosu, oružje i veži ga za sramni krst, onaj o koji visi jedan srpski uhoda. Tri dana i tri noći neka bude izložen pljuvanju i podsmehu čete. Tri dana i tri noći bez hleba i vode.

TASOS: (Odlazi).

ANGELOS: (Despotu). Šta svedoči ovaj nož?

DESPOT: To je Tomaidin nož, dao mi je onaj kome ga je ona dala i on me je poslao da joj donesem poruku.

ANGELOS: (Zagleda Tomaidin nož).

DESPOT: Podnesi joj ga, ona će ga poznati!

ANGELOS: (Razmisli). Podneću joj! — (Odlazi levo).

2.3.9. 9. DESPOT, HAJDUCI

LAMBROS: Misli li tvoj despot sedeti još dugo u Triakali?

DESPOT: Ja ne znam šta misli, al’ znam da ne misli ići.

ELEFTERIOS: Zna l’ on da se mi ovde u planini nismo iskupili, a kuće i porodice napustili zato samo da se oko vatre grejemo.

ZAFIRIOS: I zna li da sila njegova ne može biti jača od gneva narodnog?

DESPOT: Izvesno sve to zna, jer mu kazuju.

STAVROS: Pa ipak bezbrižno provodi vesele noći; pevaju mu pevačice iz Ambrahije; igraju mu igračice iz Joanine!

LAMBROS: Te prkosi narodu kome je slobodu oduzeo.

MANOLIS: Il’ se veseli možda pred glavu.

PRVI MLADIĆ MOLOSKI: Ako te ne obesimo te se vratiš živ, reci tvome despotu: neka se veseli, jer za dugo mu neće biti. Sva redom epirska plemena bude se; divlja Etolija spremna je i nestrpljiva je na naš mig; ratoborni pastiri iz Akarnanije čekaju samo da sagledaju vatre na planinama, a gorštaci vlahiotski već su na nogama. Još malo samo, možda još koji dan, i Pindos će stari zapevati pesmu, ali se uz tu pesmu neće veseliti Nemanjić iz Trikale.

VIŠE NJIH: Tako je, tako je, palikari! (Pojedini se razilaze. Još odmah posle kola pojedinci se postepeno i neprimetno udaljuju, kako bi ih što manje ostalo).

2.3.10. 10. TOMAIDA, PREĐAŠNJI

ANGELOS: (Ulazi napred). Evo Tomaide, sama dolazi! (Svi koji su sedeli ili ležali, skoče na noge).

TOMAIDA: Pomozi vam Bog, palikari!

HAJDUCI: Dobra ti sreća, kira despina!

TOMAIDA: Je li to taj tuđinac?

ANGELOS: To je!

TOMAIDA: (Despotu). U tebe je bio ovaj nož? (Kad je Tomaida naišla, on se, zapanjen lepotom njenom, sav predao zanosu i raširenih je zenica gutao i ne slušajući razgovor te ni njeno pitanje).

ANGELOS: Pita te kira despina, je l’ u tebe bio ovaj nož?

DESPOT: (Razbere se). Jeste!

TOMAIDA: Ko ti ga je dao?

DESPOT: Onaj kome si ga dala ti!

TOMAIDA: A šta je s njim?

DESPOT: On je u tamnici!

TOMAIDA: Uhvaćen je?

DESPOT: U času kada je tvoj nalog trebao izvršiti!

TOMAIDA: Sinoć, je l’, za vreme kad se despot veselio?

DESPOT: Ti već znaš!

TOMAIDA: Održao je, dakle, reč?

DESPOT: Srbinu je teško gospodara izdati, al’ osveta.

TOMAIDA: Ko si ti i otkud on tebi da se poveri?

DESPOT: Dozvoli mi, kira despina, da odgovor taj samo tebi dam.

TOMAIDA: Pred mojim ljudima ja ništa ne krijem.

DESPOT: Nalog mi je da poruku samo tebi saopštim, a tvoje je, da tajnu svima poveriš.

ANGELOS: (Uvređeno). Ma ne zaboravi, tuđinče, da razgovaraš s gospodaricom Trikale o čijoj reči nisi život tvoj; te ne zavijaj već zbori što te pita?

DESPOT: Klanjam se i divim uzvišenoj ćeri epirske despotice; spreman sam biti pokoran i poslušan, al’ navikao sam da nalog vršim onako, kako mi se naredi.

TOMAIDA: Neka ti bude! (Angelosu). Udalji ljude, a ti se nađi negde tu. Zvaću te kad mi zatrebaš.

ANGELOS: (Onima kojih je već malo ostalo). Hajde, udalji se! (Odlaze ljudi, a i on za njima).

2.3.11. 11. TOMAIDA, DESPOT

TOMAIDA: Govori!

DESPOT: (Obazre se levo i desno i govori tiho). Dmitar, despotov dorifor, kome si ovaj nož poverila, sišao je u Trikalu sa namerom da ubije Despota. Čim je sišao, potražio me je i stvar mi poverio. Mi smo stari drugovi, a združila nas je mržnja i prema despotu, jer verenica Dmitrova koju je despot obeščastio, to ti je kazivao valjda, moja je sestra. Morao mi je poveriti stvar još i stog što sam ja bliži despotu nego on, što je samo mojom pomoću mogao delo izvesti. Priznajem, odvraćao sam ga, govorio sam mu o opasnostima i ubeđivao ga da neće uspeti, jer je despot čuvan i pažen; ali, on mi reče: Dao sam Tomaidi reč i ispuniću je!

TOMAIDA: Pa?

DESPOT: Bilo je sinoć. Despot, opkoljen silnom i pouzdanom stražom, veselio se kao obično — Dmitar se sakrio iza jednog stuba kraj kojega će despot proći kad pođe u kupatilo. Ja bih pratio despota i zločinu ne bi bilo prepreke. Ali straže koje obilaze dvor, nađoše Dmitra i eno ga sadu tamnici gde smrt očekuje. Kada je despot hteo da ga izvedu preda nj’ sreća je htela da to meni naredi i ja siđoh u tamnicu da ga izvedem. Tada mi ovaj nož poveri — jer ostao je skriven kod njega — i zakle me da dođem k tebi da ti donesem njegove poslednje pozdrave.

TOMAIDA: Je li to sve?

DESPOT: Ne, kira, nije sve! Reče mi još: idi i zameni me; što nisam mogao ja, dovrši ti!?

TOMAIDA: (Posmatrajući ga). A jesi li ti kadar zameniti ga?

DESPOT: O, kira! Ja sam plemić, mojom se hrabrošću despot ponosio.

TOMAIDA: Umeš li biti odan?

DESPOT: Odanost mi je odlika; al’ kad je o tebi, kira, reč, odanost moja zvaće se ropstvo.

TOMAIDA: Zar srpski plemić pristaje da robuje?

DESPOT: U plemiću je svakom vitez, a vitezu je čast i ugled robovati takvoj lepotici!

TOMAIDA: Ti lepo zboriš, viteže, al’ reč za mene još nije jemstvo? Umeš li drugače zajemčiti mi odanost?

DESPOT: Umem!

TOMAIDA: Čim?

DESPOT: Osećajem koji me goni da pred tobom grudi raširim i srce otvorim, osećajem koji mi iskrenost nalaže. Osećaj je to pobožnosti pred veličanstvom tvoje lepote, a izraz njegov biće ispovest. Ne, kira despina, ja nisam žedan osvete, niti mi je despot tolku nepravdu učinio da bi je morao izdajom otkupljivati. Ja nisam žedan osvete; — žedan sam tvoje lepote, tvoga pogleda, tvoga osmeha!

TOMAIDA: Otkud žeđi te, kad sam ti bila neznana?

DESPOT: Neznana? Zar tvoja lepota neznana? Zar neznana visina Pindosa i bujnost Aspropotamosa, zar slava Elopeje neznana i junaštvo Akarnanije? Tri najveća blaga Zevs je Epiru darovao: moć Dodoninu, junaštvo Nirusovo i lepotu Tomaidinu. Moć cenim, junaštvo poštujem, ali lepoti malo je ako se divim; robujući joj kadar bi bio izraziti joj svoj osećaj!

TOMAIDA: Premnogo osećaja u jedan čas. Čuvaj se, tuđinče, čas rađa često samoobmanu.

DESPOT: Nije to jedan čas, nije to ovaj čas. Nisi ti meni neznana; znam te ja. Davno te ja u duši nosim već, nosim te kao predosećanje, kao slatku slutnju; kao tajanstveni glas nagoveštenja…

TOMANDA: Lepo zboriš, tuđinče!

DESPOT: Nikad nisam bio siromašniji jezikom do ovoga časa. Kada je Krezus izaslanstvo slao da se na Tomorosu pokloni Dodoni, prosuo joj je pred noge blago nebrojeno, a ja — nesretni tuđinac — kada sam sa dalekih strana krenuo ovamo i počeo se peti na Pindos planinu, da se poklonim na lepšoj božici, šta sam sobom doneo? Krezosovo bogatstvo duše da, al’ gde mi je Homerovo bogastvo reči da tu dušu pred tobom istočim? Ja zborim suve reči tamo gde treja pesmu pevati; ja stojim nem i hladan pred hramom gde treba tople molitve kazivati!

TOMAIDA: (On je snagom svoje reči počinje osvajati). Od varvarskog si roda al’ jezik ti je sladak kao da si čedo pitome Akarnanije, Slušaću te, govori!

DESPOT: Ah, samo slušaj, samo to! Toliko mi je sreće dovoljno! Slušaj, ali ne traži smisao reči u rečima, već je traži u sili, u bujici njihovoj, u osećaju kojim ističu, kao što u reci burnih valova razbiraš smisao morskih dubina; kao što u tutnju podzemnih trusova razbiraš razgovor utrobe zemljine; kao što u šumu lišća i granja razbiraš tajne gore duboke. Slušaj, al’ ne traži smisao reči u rečima, jer reč teče s jezika, a ja bih da mi svaki deo duše iznese; hteo bih da celu dušu pred tobom istočim!

TOMANDA: (Sa izvesnim uzbuđenjem). Stani, ko si ti?

DESPOT: Onaj koji te traži i koji je predosećao i slutio da će te naći, da te mora naći. Onaj, kog je ta slatka slutnja pouzdano vodila kroz iskušenja koja mu je život nudio i provela kroz zasede koje mu je mladost spremila, vođen nečim neznanim što mu se unapred već naslućivalo kao moć starija od volje njegove; nečem neznanom što ga je veličanstvom svojim već unapred sebi potčinjavalo. I on je slepo išao za slutnjom tom, kao što pobožnik ide za verskom svetinjom; išao je odolevajući na putu tom i toplom pogledu čežnjivih očiju i zavodljivom osmehu mladih usana i poročnom šapatu srca mladićskog, išao je i odolevao im je, osećao je da više sebi ne pripada; jer dogledao je na kraju puta kojim ga je slutnja vodila — tebe.

TOMAIDA: (Videći da joj se nameće snaga i bujnost njegovih osećaja, hoće da se odbrani). Ma ko si ti i od kojega si roda?

DESPOT: Rekoh ti ko sam, a od roda sam varvarskog. U mene ljubav nije nežan, plemeniti cvet; u mene ljubav nije uzdah, suza, smeh; u mene ljubav nije mladalački san; u mene ljubav nije tihi, slatki osećaj. Od varvarskog sam roda! Moja je ljubav more razbesnelo, koje u mlevo drobi stenu kamenu; moja je ljubav usov neutoljivi, koji zasipa cvetne doline; moja je ljubav plamen pomamni, koji proždire sve što zagrli; moja je ljubav oluj razbesneo koji čupa stoletne hrastove! Ljubav je moja snaga, hrabrost, srčanost; ljubav je moja smrt, jer ljubeći ja umirem.

TOMAIDA: (Sa zanosom). Lepa je ljubav ta, ali je varvarska. Ja bih je želela al’ bih je se bojala!

DESPOT: Oh, poželi je!

TOMAIDA: (Ipak se pribira). Ma, čuj me, ko si ti?

DESPOT: Rekoh ti: od varvarskog sam roda, al’ ne rekoh ti još: pesmom sam odnegovan. U varvara je pesma dečiji razgovor. Pesma me je prvoj reči naučila; pesma me je s knjigom sprijateljila; veru u Boga pesma mi je ulila; pesma mi dušu milošću a srce hrabrošću zapojila. A, od pesme nema uzvišenijega učitelja; od nje sam naučio u nevolji biti gord, u sili plemenit; prema jačem biti čvrst, a velikodušan prema slabijem; od nje sam naučio nasilnika mrzeti a nevoljnika žaliti; od nje u ratu biti hrabar, u miru pobožan, i od nje sam naučio ljubiti samo jednom ljubavlju, ljubavlju sa koje se umire. Eto to je sve varvarstvo moje!

TOMANIDA: To je viteštvo! Čelo ti mudro i čestit pogled tvoj, kazuje da si od plemenita roda; reč tvoja topla kazuje, da je iskrena i da iz velike duše ističe… Pa ipak. varvarin si, tuđinac!

DESPOT: Ne, nisam tuđinac jer sam tvoj. Svoja mi je zemlja ova koja je tebe rodila; svoja mi je planina koja ti je obitalište i vazduh njen koji tebe zapaja; svoj mi je studenac koji te poji i staza ova kojom odiš ti; svoje mi je sve, ništa tuđe nije, jer tvoje je i ja nisam tuđinac… jer sam tvoj!

TOMAIDA: (Nepouzdana u sebe). Ma umukni već! Jer, ne želim, čuj me, jer neću da se u mržnji pokolebam!

DESPOT: (Osećajući da je već u njegovoj vlasti, uzima je za ruku što ona nesvesno dozvoljava). Mrzećemo zajedno! Oh, kako je to slatko kad dve duša neguju jedan osećaj, ma se on i mržnja zvao.

TOMAIDA: Ja najpre tebe moram mrzeti!

DESPOT: Mrzi me, al’ dozvoli da tebe volim ja!

TOMAIDA: (Prene se i otrgne ruku). Ne, ne, ne!… Kako sam slaba bila, kako sam smela biti slaba ma i za čas!… Ne zaboravi: neću da te slušam! Neću, čuješ li! Idi, idi odavde, idi što pre, idi; put ti je slobodan! Beži ispred moje mržnje… tuđinac si, varvarin, sluga nasilnikov!… Mrzim te, razumeš li, jer moram te mrzeti. Idi, neznani, u noć koja te je donela!

DESPOT: Da, jer noć donosi san! Znao sam ja da će mi ovaj susret s tobom, ovaj veličanstveni san, doneti jedna noć!

TOMAIDA: Ne dolivaj više, dušu ćeš mi zatrovati, jer svaka je tvoja reč kap otrova. Idi, idi što pre! Ja ti zapovedam… ja te molim da ideš! (Duga pauza oni se gledaju oči u oči). Pa dobro… šta hoćeš ti; šta hoćeš, slugo tirana, koji mi je presto razorio i narodu mom slobodu oduzeo?

DESPOT: Reci: šta hoćeš ti koji si kadar, naoružan Tomaidinom ljubavlju, njenome narodu slobodu a njoj presto povratiti?

TOMAIDA: Ti?

DESPOT: Ti ne znaš dakle kolika snaga leži u ljubavi?

TOMAIDA: U mržnji je veća!

DESPOT: Da, al’ nije večita kao što je u ljubavi. Na ljubavi počiva blagoslov Božji, a mržnja je nebom prokleta; ljubav uznosi čoveka nad čovekom, a ljubav ga unižava do skota; ljubav je osećaj velike duše, a mržnja otrov krvava srca; ljubav hrani i čvrsta snagu za dela velika, a mržnja snagu ispija i sagoreva dušu dok ne klone moć. Naoružaj me ljubavlju pa išti da razorim kamene planine; da bujne reke ustavim, oblake mutne da ometem i živu munju da zarobim. Išti, učiniću!

TOMAIDA: Jesi li kadar?

DESPOG: Naoružan tvojom ljubavlju.

TOMAIDA: A jesi li kadar, ako ti ljubav obećam, doneti mi glavu gospodara tvog?

DESPOT: (Prene). Tol’ko ta mrziš? —

TOMAIDA: Mrzim ga kao što prognanik božji mrzi nebo; kao neznabožac što mrzi pobožnog kom mu je hram porušio. Hoću glavu njegovu! Donesi mi je!

DESPOT: A ako je donesem?

TOMAIDA: Nagradiću te ljubavlju.

DESPOT: Zar jedna glava krvava, kojom je požudna jevrejka nekad ucenjivala Iroda, sme da bude cena tvoje ljubavi? Zar sunce postavlja cenu pre no ogreje svet; zar nebo milost ucenjuje? Zar ima cene tvojoj ljubavi? Zar ljubav nije osećaj koji kao zametak niče iz zagrejane zemljine utrobe, začinjući se sam od sebe i ne misleći hoće l’ ga Gospod kišom zaliti im će na suncu uginuti čim ugleda svet?

TOMAIDA: Čuj me, jer želim da me razumeš. Ti znaš moju moć; sedam stotina odmetnika, sedam stotina junaka gotovih da izginu, pod mojim su zapovedništvom, kraljica sam u ovoj planini i gospodar i, jedna moja reč može značiti tvoju smrt! Ti nisi prvi tuđinac koji je ovamo naišao; slao ih je despot il’ kao ubice ili kao uhode i oni mu se nisu živi vraćali. I ti si u vlasti mojoj, i tvoj je život u mojim rukama — al’ eto, ja sam ti poverovala. I sad ti verujem, a i kad bi posumnjala u to, život bih ti oprostila, žao bi ma bilo tvoga života!… Lepa sam, veliš, i znaš još uz to da sam i vladarska kći, te verovaćeš da nisi prvi koji mi o ljubavi govori; al’ ti si ipak prvi kome sam dopustila da kaže do kraja reč o ljubavi. Ja ne znam šta je to; i sad se pitam još: je l’ smelo biti, je li trebalo, ali — evo ti priznajem: tvoj prvi pogled, pre neg tvoja prva reč, pokolebao me je. Od prvog pogleda tog ja sam se od sebe branila, ja sam se pitala; ko je taj neznani tuđinac, neznani varvarin, sa kojega ti iznenada srce zaigra?

DESPOT: (Ushićeno). Tomaido!

TOMAIDA: Stegla sam srce uporno, naoružala se mržnjom i ohološću spremila da se branim od tebe. Ali, bujica tvojih reči, snažnih kao oluj plah, tvoj sladak jezik kao pesma Druidina…; tvoj zvučan i topao glas kao glas harfe solove; tvoj pošten i vedar pogled kao nebo otvoreno u tvoj viteški ponos, ponos mitskih bogova — obezoružaše me i od ohole hajdučice; zbog koje dvor trikalski nema mirna sna, učiniše me slabom ženom. Verovala sam nekada da je ljubav osećaj koji se podmuklo uvlači u dušu kao vlaga u temelje. Lagano, postepeno, dan po dan, noć po noć, al’ nisam znala što sad već znam i uviđam: da je to munja koja te oprži u času kad se ti s pobožnim poverenjem raduješ svetlome danu i vedrome nebu; da je to zmija otrovnica koja se prikrada i iznenada te takne žaokom te u jednom času razlije ti otrov kroz svu krv.

DESPOT: (Ushićeno). Tomaido?

TOMAIDA: (Klonulo). Otrovana sam.

DESPOT: (Prihvati joj ruku). Ljubavlju, je l’?

TOMAIDA: (Predajući se osećajima). Neznani, ko si da si, ispovedam ti se — volim te!

DESPOT: Reci još jednom, reci tu sudbonosnu reč; bojim se nisam čuo!

TOMAIDA: Jest, volim te, i toj ljubavi nije cena glava despotova. Nju ištem od tebe samo kao dar viteški, ištem je kao dokaz tvoj da si za mene kadar sve učiniti. Jer, upamti, koliko tebe volim, dva puta više mrzim gospodara tvog. Mrzim ga, žedna sam njegove krvi, moram je okusiti da bih mržnju ugasila. Brat je cara jednoga koji vlada plodnim i prostranim zemljama; zar njemu nije bilo mesta tamo, kraj prestola; zar u tolikoj carevini nije za njega bilo zemlje kojom bi mogao vladati, ako mu je sujeti presto godio, već sišao da porobi moju zemlju malenu, da jedan slobodan narod robom učini radi svoje vladalačke sujete? Mnoge su hiljade godina kako Epirac živi na ovom tlu, u doba još kad njegov narod nije ni imao svoga imena i kada je po dalekim nekim i pustim stepama lutao kao čopor divljih vukova. Tada još Zevs je sa Olimposa ovde slazio i osnivao hramove; tada još Epir je bio znan pre no Vizantija. I on sad dolazi i teškom, varvarskom stopalom, gazi jednu hiljadugodišnju istoriju; mrači jednu veliku i svetlu prošlost; ruši jedan narod, koji je uvek slobodno živio. I, kći toga naroda, koji je zarobljen, kći vladarke koja je je prognana, hoćeš zar da ga ne mrzi…

DESPOT: (Obuhvatajući je rukom oko pasa). Oh, kako si u mržnji lepa!

TOMAIDA: (Podajući se). Umela bih i ja biti plemenita i uzvišena; ne mislim ni ja da je mržnja cvet kojim se devojačke grudi kite. Al’ ja u sebi nosim mržnju celoga moga naroda, a ta mržnja krvavu traži odmazdu. Hoću glavu despotovu, razumeš li me sad? Donesi mi je, tako ti ljubavi?

DESPOT: Ne poznaješ despota pa ti je mržnja mnogo osornija no što je on zaslužuje, i ne poznaje tebe on, a kad bi te poznavao, sam bi ti svoju glavu ponudio.

TOMAIDA: Ne govori mi o njemu, jer mržnju mi još više raspaljuješ. I kad bi mu zločin oprostila, draži me do bezumlja drskost što se proglasio za despota Epira, Akarnanije i Velike Vlahiotske. Na tom prestolu su Paleolozi sedeli i samo se jedan Paleolog sme popeti na nj!

DESPOT: Paleolog?

TOMAIDA: Da!

DESPOT: Je l’ to sve što išteš od despota?

TOMAIDA: Da!

DESPOT: I kad bi ti on tu želju ispunio?

TOMAIDA: (Iznenađeno). On?

DESPOT: Da! Jer, veruj, despot je kadar to za tebe učiniti!

TOMAIDA: Po koju cenu?

DESPOT: Da ga prestaneš mrzeti; da mu na ljubav od govoriš ljubavlju.

TOMAIDA: (Zaprepašćeno). U čije ime činiš tu ponudu?

DESPOT: U ime njegovo!

TOMAIDA: (Trgne se užasnuta). Podla slugo despotova! Dakle to je bila laž; bezočna laž sva ona silna bujica tvojih reči? Lažan ti je bio dah, lažan osećaj; dakle si izaslanik njegov i donosiš mi cenu za uniženje moje…?

DESPOT: Ne, Tomaida!

TOMAIDA: Il’ je u tebe jača ropska navika od ljubavi…?

DESPOT: Čuj me!…

TOMAIDA: Ili si bedan svodnik, koji se drznuo da mi čini ponude?

DESPOT: Ja te preklinjem, čuj me!

TOMAIDA: Ne, ni reči više, odvratna mi je svaka tvoja reč! Idi, idi mi s očiju! Nagnao si me da skrham ponos svoj i da utolim mržnju svoju prema tebi, tuđincu i varvaru, nagnao si me, da se pokažem slaba pred tobom, unizio si me ispovešću koju ti učinih i — kad si već poverovao da si u vlasti, mislio si, zar, sad već možeš sa mnom i da trguješ za kesu zlatnika kojom će te, roba, gospodar nagraditi?

DESPOT: (Bono). Tomaida!

TOMAIDA: A jesi li računao za gnevom žele uvređene u ljubavi; jesi l’ se borio koji put sa tigricom ranjenom? Ili si računao možda da ti je život bezbedan, znajući da bih te mogla samo prezreti, ali ne i ubiti.

DESPOT: Čuj me, Tomaida, čuj me, tako ti mržnje, jer ne smem te u ljubav kleti čim si u nju posumnjala! Veruj da će se nebo prevrnuti; da će mora presušiti; da će kamen progovoriti i sunce se ugasiti; veruj ako hoćeš, da će se Gospod odreći prestola nebeskog; da će mrtvi propevati; da će se u zmiji zaleći duša čovekova i vuk planinski da će se blagorodstvom nadahnuti, Veruj u sve što ne može, što neće nikad biti, al’ ne veruj u sumnju koja ti je malo čas dušu posuknula. Odagnaj je, jer ne sme te se dotaći!

TOMAIDA: Zašto si mi o njemu govorio?

DESPOT: Govorio sam ti o despotu ne bi li ti mržnju utolio; hteo sam ti iz duše istočiti mržnju kako u njoj ne bi bilo mesta drugom osećaju do samo osećaju ljubavi za mene. Rekao sam da bi te i despot voleo, al’ kad bi znao da se ma ko, sem mene, usudio voleti te, ja bih mu zubima krv iz grla istočio.

TOMAIDA: Čuj tada, poveriću ti tajnu; despot me voli!

DESPOT: Ko ti reče to?

TOMAIDA: Ne pitaj ko, al’ znaj da me despot voli i voli ljubavlju većom od tvoje. Despot me voli, znaj!

DESPOT: Ubiću ga!

TOMAIDA: Ubi ga! Ukloni ga s puta i mog i tvog! Tek kad mi njegovu glavu doneseš, verovaću tvojoj ljubavi!

DESPOT: Tek tad?

TOMAIDA: Samo tad!

DESPOT: (Odluči se). Dobro! Doneću ti glavu despotovu!

TOMAIDA: (Poleti mu u naručja ushićena). Hoćeš, je l’ hoćeš? Tako, tako sad te volim tek! Sad tek! (Miluje mu kosu). Oh, kako imaš bujnu kosu i divno čelo mudračevo i devojačke usne i oko plameno, požudno, varvarsko — oh, kako si lep, kako si tek sada lep! Ne želim presto, nisam ga nikad ni želela; na njega čeka brat moj Nikifor, njemu i pripada. A ja ću s tobom, poći ćemo što dalje od prestola, poći ćemo, je li, u čarobnu Etoliju u koju je i Etolos izbegao iz Elisa. Tamo ćemo, na morskoj obali, skriveni od sveta i od zavisti, uz šum i riku morskih valova, odati se divljoj ljubavi kojom tvoje pleme ljubi i ljubeći umire. Je li, je li, dragi moj! Zakuni mi se ovde na vatri, na plamenu, kao što su se negda neznabožci zaklinjali; zakuni mi se da ćeš biti moj, samo moj!

DESPOT: A ti?

TOMAIDA: (Svečano). Plamenom ovim i plamenom srca svog, zaklinjem ti se da ja ne bih više umela nikad voleti, ni drugog voleti. Ne pitam te ko si, ne znam ti ni imena, a evo sam ti se predala. Zar ti je nedovoljno to?

DESPOT: (Nebu). Gospode! Podrži me da ne malakšem pod teretom sreće te!

TOMAIDA: Al’ — ispred te sreće stoji dužnost, je l’?

DESPOT: Da, smrt despotu!

TOMAIDA: Smrt tiranu! Upamti, to je prva reč naše: ljubavi; to usklik sreće naše, to pozdrav danu i otpozdrav noći; to prve reči naše zajedničke molitve. Smrt tiranu!

DESPOT: Sutrašnji dan već doneće ti njegovu ili moju smrt!

TOMAIDA: Tvoju smrt (Zagrli ga snažnije). Ne dam te, ja hoću život tvoj, a despotovu smrt!

DESPOT: A bi li ti više mržnji međ ugasilo, kad bi mu sama ti, svojom rukom, smrt zadala?

TOMAIDA: Ja? O, ja bih hrabrosti za to uvek imala; i hrabrosti i požude, ali… zar bi to moglo biti?

DESPOT: Način, koji sam smislio, jedini obećava da ćemo delo postići.

TOMANIDA: Kazuj ga!

DESPOT: Ti bi morala poći sa mnom u Trikalu, u despotov dvor.

TOMAIDA: (Iznenađena). U despotov dvor?

DESPOT: Moja bi briga bila da te u grad uvedem, da te prikrijem. I taj isti nož, koji je već jednom slazio u Trikalu po despotovu krv…

TOMAIDA: Ja sama da mu sjurim u srce varvarsko?

DESPOT: A ja ću biti tu. Ti me nećeš videti, al’ ja ću biti tu. Pripremiću sve, dočekaću te u onoj zabuni, koja će nastati, i izneću te u noć, gde će me spremni konji očekivati. Daleko će još zora biti, a mi ćemo biti već u Pindos-planini.

TOMAIDA: (Ushićena). Svojom rukom da mu zadam smrt? Ah, to godi, to mi godi da svoju mržnju sama otkupim, da njegova smrt ne bude delo izdaje već delo osvete. Hoću, hoću, hoću, sviđa mi se to!,… (Trgne se na jedan mah). Ali… (Uhvati ga za ruku). Pogledaj mi u oči! (Zagleda ga duboko, ali biva pobeđena njegovim pogledom). Verujem ti, verujem ti, jer te volim! Verujem ti kad bi me i u smrt vodio!

DESPOT: U život vodim te, u lepši život, u život naše ljubavi!

TOMAIDA: Al’ ne doreče kako si stvar zamislio; kako to može biti; kako će se izvesti?

DESPOT: Despot se svake večeri veseli; pevaju mu pevači i igraju mu igračice. Na dvoru ih je puno, zbiraju se sa svih strana iz Ambrakije, Fenikije i Pandozije, iz Alizije, Astahosa i Ahinosa, iz Tekmona Kalkisa, Kolidona. Odvešću te u dvor i držati sakrivenu. Kad veselje bude dozrelo, kad u despota i njegove vlastele, zanesene igrom i pesmom, malakše obazrivost; pristupiću mu i reći: despote, doveo sam ti jednu igračicu iz Lamije, dosad je nisi video lepšu, naređuješ li da je puste preda te? Ti ćeš izaći i igraćeš; ako i ne znaš veštinu, tvoga lepota pokriće tvoje neznanje. Ta lepota despota će zaneti, zaneće i vlastelu i svaka opreznost biće daleka od njih. Ti ćeš igrati, sve vatrenije, sve plahovitije, dogod despotov zanos ne pređe u slepilo, a tada ćeš mu, po običaju, poleći po kolenu…

TOMAIDA: (Sagledajući). I?

DESPOT: On će se saći da te daruje i za dar da uzme poljubac…

TOMAIDA: (Ushićena i razdražena osvetom). I, tada će smrt celivati! Smrt tiranu! Kliknuću tada ja i poleteću tebi u zagrljaj. Pođimo, hajde, hoćemo li noćas još?

DESPOT: Noćas, kako bi pre zore stigli u Trikalu. Skriću te u predgrađe da predaniš dan i tek sutra s večeri, uvešću te u dvor.

TOMAIDA: Hajde, pođimo! (Na stranu). Kapetane!

ANGELOS: (S polja). Ovde sam! (Dolazi).

2.3.12. 12. ANGELOS, PREĐAŠNJI

TOMAIDA: Ja idem!

ANGELOS: Kuda, kira?

TOMAIDA: Kad se vratim, znaćeš gde sam bila i poklonićeš mi se.

ANGELOS: Ne pođi, kira despina, bez mene!

TOMAIDA: Ne može četa bez kapetana ostati.

ANGELOS: Ostaviću četi Stavrosa, on je pouzdan.

TOMAIDA: Ne, idem sama.

ANGELOS: Ideš s njim?

TOMAIDA: S njim!

ANGELOS: Ko je on?

TOMAIDA: Ne znam!

ANGELOS: Pa ipak mu veruješ?

TOMAIDA: Verujem.

ANGELOS: (Odmerava, despota). Ja mu ne verujem!

TOMAIDA: Rekoh ti, verujem mu!

ANGELOS: Razmisli.

TOMAIDA: Razmislila sam, odoh i zbogom! (Daje ruku despotu i odlazi).

2.3.13. 13. ANGELOS, TASOS

ANGELOS: (Dugo stoji i gleda zaprepašćen za njom, zatim uzdane teško i seda na kamen kraj vatre obarajući zabrinuto glavu. Iz doline se čuje kukavica, on se na taj glas trgne i udara šakama).

TASOS: (Dolazi).

ANGELOS: Šta je to?

TASOS: Straže se dozivaju. Za noćas je ugovoren kukavičiji krik.

ANGELOS: Dobro! Podstakni vatru, a zatim idi i reci smeni koja čuva Tomaidu neka legne spati. Ja ću sam bditi do zore! (Obara glavu opet pa ruke).

TASOS: (Klekne kraj vatre i potpiruje je. Potpun mir i tišina. Kukavica ponova, zakuka u daljini i odziva joj se druga sa protivne strane).

ZAVESA

2.4. Treći čin

Raskošna vizantijska dvorana u trikalskome dvoru u Kastru. U dnu su dva velika otvorena luka. Pred širokim stubom koji nosi ove lukove, u niši, kamena figura kao fontana, iz koje teče voda. Sa strana, iz kojih se ulazi, niska, bogato zastrta sedišta koja se prostiru duž celih zidova, a završavaju se bogatim drvoreznim naslonima. Sa tavanice visi trokraki svetnjak u kome gori pamuk natopljen uljem. Natrag na stubu, s jedne i druge strane fontane, žao i na stubovima sa strane, učvršćeni gvozdeni prstenovi u koje će, docnije, sluge uturiti baklje. Ovde i onde trokraki sadžaci na kojima će se docnije upaliti tamnjan, izmirna i suho cveće koje prijatan i opojan mirne raznosi. — Veče je. Nebo, bogato iskićeno zvezdama, dogleda se kroz zadnje svodove. Scena je prazna.

2.4.1. 1. VLAD, GRUBEŠA, SLUGE i SLUŠKINJE

VLAD: (Dolazi s leva govoreći za sobom). Ovamo! (Dolazi pet do šest slugu noseći upaljene buktinje). Stavite ih u prstenove! (Sluge ubadaju baklje u prstenove).

GRUBEŠA: (Dolazi s desna govoreći za sobom). Ovamo! (Ulazi sedam osam devojaka noseći u skutovima cveće). Pospite svud, na sve strane, u svaki kut! (Devojke posipaju cveće).

VLAD: (Grubeši). I dosad je bilo veselja u dvoru trikalskome, al’ ovakve spreme prvi put.

GRUBEŠA: Kao da smo kakvu veliku pobedu dobili.

VLAD: Porfirijase! Jesu li sve pevačice i svirači na okupu?

PROFIRIJOS: Jesu!

VLAD: I Agora i Agafa i Agata iz Kasiope? I Andronik?

PROFIRIJOS: Svi su tu!

VLAD: Naredi neka se spremi mirišljava smola i suho cveće sa Hiosa.

GRUBEŠA: Je l’ natočeno vino i slatka ružina vodica?

PROFIRIJOS: Jeste!

GRUBEŠA: Je li doneto grožđe iz Kastalanije, smokve sa Eubeje, nerandže iz Magnezije i sočni narovi iz Klinevosa?

PROFIRIJOS: Sve, sve je tu!

GRUBEŠA: Dobro, nek sve spremno bude!

PROFIRIJOS: (Daje znak slugama te se povlače desno i sluginjama te se povlače levo, zatim se i sam ukloni).

2.4.2. 2. VLAD, GRUBEŠA

TRUBEŠA Pa, šta veliš: našto li ovo veselje?

VLAD: Da pogađamo!

GRUBEŠA: Na nije kesar Preljub osvojio Kastoriju?

VLAD: To bi se već, po običaju dosadašnjem, objavilo vojsci i narodu!

GRUBEŠA: Je l’ danas dolazio kakav glasnik i otkud?

VLAD: Jutros je stigao iz Prizrena.

GRUBEŠA: Šta je doneo?

VLAD: Despotu knjigu od Cara.

GRUBEŠA: Našto onda pogađati? Kada je jasno sve.

VLAD: Šta misliš?

GRUBEŠA: Mislim na tu knjigu carevu. Tu leži razlog veselju koje despot večeras priprema.

VLAD: Čime bi ga to Car mogao toliko oveseliti?

GRUBEŠA: Zadovoljavajući mu možda potajne želje.

VLAD: Potajne želje Kraj despota sam kao i ti; koliko tebi vere poklanja, ni meni je ne uskraćuje:…

GRUBEŠA: Pa ipak ja nešto više znam.

VLAD: E?

GRUBEŠA: Kada je ono starešina Brajko Brajanović odlazio u Prizren i nosio pismo Caru i pozdrave, priča da ga je vojvoda Altoman oslovio te rekao mu: „Ma šta sanja tvoj despot, hteo bi zar da bude samostalan gospodar!“ Toliko reče, a o tome mora da je bilo čega i u onom pismu što ga je Brajko Caru odneo, jer Altoman to nije tek iz prstiju isisao.

VLAD: (Zabrinuto). Ti misliš, dakle?

GRUBEŠA: Ma ne mislim samo, već vidiš da nešto i znam; a i to nije sve.

VLAD: Šta znaš još?

GRUBEŠA: Kad ono kesar Preljub osvoji Joaninu, poslao me je despot k njemu da mu čestitam veliku pobedu i odnesem mu pismo despotovo. Ja ne znam šta je u pismu pisalo al’ znam šta reče kesar kad ga pročita: „Tvom Despotu se žuri na presto — reče — još je mlad, mogao bi pričekati. Ako je Caru po volji da njega u Epiru, a mene u Tesaliji proglasi samostalnim gospodarima, primićemo to, al’ mimo volju carevu ja se neću samostalnim proglašavati!“

VLAD: Ma gle, ti mnogo znaš! Pa ipak, rekao bih, ne pogađaš šta je uzrok današnjem veselju gospodarevom.

GRUBEŠA: A po čemu misliš da nisam pogodio?

VLAD: Da je to, despot bi bio vedar i veseo danas a, vidiš, naredio je da se pripremi najraskošnija gozba, al’ on sam nije veseo. Jutros, kad sam ga video, izgledao mi je bled i umoran, kao da je kakvu tešku bolest prebolovao i celog dana danas nemiran je i uznemiren, sve bih rekao vatra ga mori. Svaki čas nove stvari smišlja, svaki čas menja naredbe…

GRUBEŠA: To sam zapazio i ja!

2.4.3. 3. BRAJKO, BRAJANOVIĆ, PREĐAŠNJI

BRAJKO: (Dolazi). Grubeša. Otidi odmah u proksenosa Teodolusa, nađi tamo moloske teronde i pozdravi ih od despota, reci im neka dođu ovamo despot ih poziva da mu budu gosti na večeri. (Vladu). A ti, čelniče, siđi dole i naredi neka se u donjoj velikoj odaji zastre trpeza; neka se ispeku ribe i ovnujsko meso; smoka, voća, i meda neka bude u izobilju i najboljega vina iz Magnezije. Despot je rad da se gerondi carski počaste. ’Ajde pođite.

VLAD: (Polazeći sa Grubešom, ovom poverljivo). Rekoh li, svaki čas nove naredbe. (Odu).

2.4.4. 4. DESPOT, BRAJKO, BRAJANOVIĆ

DESPOT: (U običnom svom odelu). Nije došao još?

BRAJKO: Ne.

DESPOT: Rekao sam mu da žuri, trebao je doći već! Što okleva toliko? Jesi li dobro video; jesi li pitao? Ne.

BRAJKO: Ti si, gospodaru, nestrpljiv, te ti se čini vreme duže no što je.

DESPOT: Pa ipak se dugo zadržao.

BRAJKO: Ja ne znam gde je Selenović pošao i gde si ga poslao, al’ znam da je skoro otišao i znam da neće gubiti vreme kad tvoju naredbu vrši.

DESPOT: To je istina! (Razgleda). Rekao sam da se upale mirišljave smole.

BRAJKO: Upaliće se!

DESPOT: Ode li ko da pozove moloske geronde?

BRAJKO: Otišao je čelnik Grubeša!

DESPOT: Je li ko danas slazio u tamnicu?

BRAJKO: Ja sam, gospodaru!

DESPOT: Glasniku, koji je doneo pismo Carevo iz Prizrena, reci neka se sutra spremi za put.

BRAJKO: Reći ću.

DESPOT: (Nestrpljivo). Pa ipak. Selenović bi već mogao biti tu?

BRAJKO: (Koji je bio kraj terase). Neko je ovaj čas ušao na donju kapiju!

DESPOT: (Nestrpljivo). Možda je on?

BRAJKO: Ne znam!

DESPOT: Ma on je, kad ti kažem. Šta čekaš, poteci, reci mu da mi dođe, što pre da dođe!

BRAJKO: Odlazim! (Ode).

2.4.5. 5. DESPOT, SELENOVIĆ

DESPOT: (Nestrpljivo žuri ka terasi i gleda s nje; zatim odlazi desnom ulazu, u susret Selenoviću pa, nestrpljiv da ga dočeka, odlazi fontani, naslanja se klonulo i duboko se zamisli).

SELENOVIĆ: (Dolazi).

DESPOT: (Kad stavi Selenovića pojuri mu u susret i nestrpljivo obaspe pitanjima ne dajući mu da dođe do reči). Došao si? Gde si dosad? Da se nije što desilo? Da se nije otkrilo? Da nije posumnjala? Ta govori, zaboga, govori, što čekaš da te pitam, govori!

SELENOVIĆ: Daj mi reč, gospodaru, i umiri se! Dobro je, sve je dobro!

DESPOT: Dobro, je l’ Dobro je, dakle? Govori, kazuj sve redom kako je bilo?

SELENOVIĆ: Otišao sam u predgrađe, kao što mi naredi i poveri. Poveo sam slugu Evgenijosa, koji zna kuću Rinulinu, kako ne bih raspitivanjem sumnju izazvao. Kad mi pokaza kuću, slugu sam vratio, a sam uzeo svežanj sa odelom koje je on nosio. Dočekala me stara Rinula na pragu i kad joj rekoh da sam tvoj izaslanik ne poverova mi. Morao sam joj se ispovediti te, kad je videla da znam sve, tek me je u kuću pustila pokazujući mi jedna vrata rečima: „Eno je tamo!“ Zakucah…

DESPOT: (Uzbuđen). Ta kazuj brže, brže, brže; gorim od nestrpljenja!

SELENOVIĆ: Zakucah, ali niko se ne odazva. Zakucah opet, pa i po treći put, i tad se setih reči koje si mi kazao i na koje će mi se samo vrata otvoriti. Nagoh se i rekoh glasno: „Smrt tiranu!“

DESPOT: Da, to je ugovoreni znak!

SELENOVIĆ: I vrata se odmah otvoriše. Ja uđoh…

DESPOT: Govori, govori…

SELENOVIĆ: Zastade mi reč…

DESPOT: Ma govori, čuješ li…

SELENOVIĆ: I sad mi još zastaje reč, setiv se časa kada je ugledah.

DESPOT: Lepa je, je li?

SELENOVIĆ: To nije, gospodaru, lepota; to je san koji se samo jednom u životu može usniti, to je…

DESPOT: (Stavlja mu šaku na usta). Ne govori, ne muči me! Znam da je lepa, lepša no što ti to umeš kazati. Ne govori o tom, ne skrnavi joj lepotu, jer je ti nisi kadar shvatiti.

SELENOVIĆ: …Tad, rekoh joj sve kako si me ti, gospodaru, naučio — „Kira Tomaida, pozdrav nosim od moga druga čiji sam najodaniji vernik i kletvenik. Sve je pripremljeno, veselje u dvoru tek što nije počelo. Doneo sam ti odelo igračice da se prerušiš i da sa mnom pođeš u dvor!“

DESPOT: A ona?

SELENOVIĆ: Reče: „Verujem drugu tvom i poći ću! Verujem mu, ma me i u smrt vodio! Vodi me, vodi me što pre!“

DESPOT: I pođe?

SELENOVIĆ: Doveo sam je u odelu igračice.

DESPOT: Gde je? (Pođe napolje ne bi li je video).

SELENOVIĆ: Gospodaru! Bilo bi neobazrivo. Ona je dole međ ostalim igračicama, od kojih ni jedna ne sluti da je njihova nova drugarica kći despotice Ane Epirske. Rekao sam im da je nova igračica iz Lamije.

DESPOT: Da je ne pozna ko?

SELENOVIĆ: Sve su strankinje, ni jedna nije odavde.

DESPOT: Je li vesela ili sumorna možda?

SELENOVIĆ: Uzbuđena kao i ti, gospodaru, kao i ja. Zar može ko biti miran u oči zločina?

DESPOT: Kakvog zločina?

SELENOVIĆ: Zaboravio si, gospodaru, da si mi jutros, kad si stigao sa Pindosa, poverio sve.

DESPOT: Zar sve sam ti poverio?

SELENOVIĆ: Možda se kaješ sad, al’ jutros, o ja te razumem, imao si potrebu da se nekome poveriš. Izabrao si mene i, hvala ti, al’ si mi sem poverenja i tešku brigu natovario.

DESPOT: Brigu?

SELENOVIĆ: Veliku brigu! Veliš, ugovoreno je da ona igra kao igračica im, kad despota zanese, da mu padne na koleno…

DESPOT: Da, da!

SELENOVIĆ: A kad on, nagrađujući je, pokuša možda da je poljubi i sagne se…

DESPOT: Da ga onim nožem probode, koji ga je već jednom trebao ubiti.

SELENOVIĆ: Ah ako ona taj zločin izvrši odista?

DESPOT: Zar ti to zoveš zločinom?

SELENOVIĆ: Tebe ubiti?

DESPOT: O, kad bi ti znao kako je i smrt slatka iz njene ruke.

SELENOVIĆ: Gospodaru, ti si naš despot, naš vojskovođa, ti si Carev brat i namesnik.

DESPOT: Pa?

SELENOVIĆ: Ne srdi se, ali ja mislim; ti kao čovek imaš prava raspolagati sobom, al’ kao despot…

DESPOT: A despotom valjda vi raspolažete?

SELENOVIĆ: Ne, gospodaru, ali smo dužni braniti despota. Ti ne možeš zahtevati od mene, znajući jednom tajnu, da mirno ćutim tada kada se na mog despota nož poteže!

DESPOT: (Odlučno). Mogu, i zahtevam to od tebe.

SELENOVIĆ: Gospodaru, činiš mi nepravdu.

DESPOT: A ti bi hteo da je učinim njoj, je li?

SELENOVIĆ: Kad bih te smeo zamoliti da me poslušaš te da me umiriš bar!

DESPOT: Čime?

SELENOVIĆ: Da pancir obučen pod košulju.

DESPOT: To bi bila prevara, bila bi podlost.

SELENOVIĆ: Ili opreznost!

DESPOT: Ču di ti kako ona reče: „Verujem drugu tvom; verujem mu ma me i u smrt vodio!“ Je l’ tako reče?

SELENOVIĆ: Da!

DESPOT: E, tad, verujem i ja njoj pa ma me i u smrt vodila.

SELENOVIĆ: Veruješ možda u ljubav njenu prema tebi, al’ veruj i u mržnju njenu prema despotu.

DESPOT: Ostavimo dakle ljubav i mržnja nek podele boj. Pobeda jedne doneće mi život, pobeda druge smrt. Deder, naređuj neka se počne, jedva čekam tu igru mržnje i ljubavi…

SELENOVIĆ: (Zabrinuto). Reci igru života i smrti!

2.4.6. 6. BRAJKO, PREĐAŠNJI

BRAJKO: (Dolazi). Gospodaru, moloski gerondi već su za trpezom.

DESPOT: Brini se da budu ponuđeni i prvu čašu nazdravi u ime moje. Reci: „Nazdravljam vam u ime vašeg gospodara, gospodina despota!“ Gde su čelnici?

BRAJKO: Ovde su, čekaju naredbe.

DESPOT: Zovi ih!

BRAJKO: (Odlazi).

2.4.7. 7. DESPOT, SELENOVIĆ

DESPOT: (Selenoviću). Pričaj mi, kazuj mi još o njenoj lepoti?

SELENOVIĆ: Malo čas kad počeh, ti mi, gospodaru, preklopi reč na usnama.

DESPOT: Jeste al’… ipak… volim da čujem taj razgovor.

SELENOVIĆ: (Zabrinuto). Kamo da nije toliko lepa…!

DESPOT: Opet te briga mori! Okani je se, veselje je miliji drug od brige!

2.4.8. 8. VLAD, BRAJKO, GRUBEŠA i više drugih časnika, PREĐAŠNJI

DESPOT: Starešine i čelnici! Retko veselje biće danas, želim svi gosti da mi budete!

GRUBEŠA: Ja sam na straži, kirije despote!

DESPOT: Predaj stražu kome mlađem. (Ostalima). Naredite sve što treba da veselje otpočne, nek se upali tamjan i izmirna, nek se donese vino i medovina, nek dođu pevači i igračice. Noć je već pala, vreme je veselju, a veselje će neobično biti… Neobično, čujete li!… (Polazeći). Ja pođoh da se za svečanost opremim! (Odlazi).

2.4.9. 9. PREĐAŠNJI bez DESPOTA

BRAJKO: (Čelnicima). Čuste naredbe, ’ajd’ potecite!

VLAD i GRUBEŠA: (Odlaze).

BRAJKO: (Čelnici obrazuju grupe. Brajko napred sa Selenovićem u poverljivom razgovoru). Čuj, despot je nešto vrlo neobičan danas, počinje da me brine. (Odlaze).

SELENOVIĆ: Tebe briga tek počinje moriti, a mene dočinje.

BRAJKO: Ti možda više znaš no ja?

SELENOVIĆ: Kamo da ne znam!

BRAJKO: Reci mi što je, možda bih ti mogao savetom pomoći?

SELENOVIĆ: Savet je, Brajko, pozna reč mudrosti. Da nije tako, sve bi u svetu drukče bivalo!

BRAJKO: Pozna, veliš?

SELENOVIĆ: Il’ pozna il’ uzaludna!

2.4.10. 10. VLAD, GRUBEŠA, PREĐAŠNJI

VLAD: (Za njim pevači i igrači i sluge od kojih jedni pale žrtvenike i posipaju mirišljave trave i smole, a drugi nose na služavnicima, srebrne kondire i voće i staju pozadi da bi bili pripravni služiti).

GRUBEŠA: (Jednoj pevačici). Teano, večeras pevaj kao što nisi dosad. Neka se tvoja Beotija proslavi pesmom nad pesmama.

HOR:

Pozdrav tebi koj’ s dalekih strana
Moć raširi do jonskoga mora,
I čija je sila bogodana,
Zasenila slavu naših gora,
Zdravo da si, Bogom izabrani,
Miljeniče slave, zdravo da si!
Nek ti žića budu dugi dani,
I neka ti pute sreća krasi!

2.4.11. 11. DESPOT, PREĐAŠNJI

DESPOT: (Ulazi u svečanom i raskošnom odelu; sve se diže na noge i duboko klanja. On seda na sedište s leve strane i nudi rukom starešine da sednu prema njemu. Selenović, Brajko i još jedan ili dve starešine sednu, dok Vlad, Grubeša i ostali čelnici ostaju na nogama). Teano! Deder da čujem tvoju pesmu o slavi Epirosa. Ali pevaj je iz duge, sa suzama u očima, kao što je uvek pevaš.

TEANO: (Digne se najpre na kolena i pokloni sa prekrštenim rukama, na grudima, zatim da harfama znak te ove počnu pratnju).

Svirajte svirale od lotosa libijskoga
Nek ponova zašumi hrast na Tomorosu.
Reč neka se ori Boga olimpijskoga
A utroba Tetise nek daruje Molosu.

Zvonite kimvale Pirosovu slavu,
Prihvatite poklič Perspotera i Kaona,
Didona nad Delfjom nek uzdigne glavu,
Vesnik će nam slave doć iz Mirmidona.

DESPOT: Tako, Teano, tako! Dajte joj jednu medovinu nek osladi grlo (Sluge nude Teanu). Daj i nama po jedan kondir sunčanoga vina. Njoj grlo a nama dušu treba osvežiti! (Sluge služe njega i starešine). A Agora i Atata, jesu li i one orne da nam pokažu svoju veštinu i svoje lepo telo!

AGORA i AGATA: (Na pomen njihovih imena dižu se na kolena i klanjaju sa prekrštenim rukama na grudima, zatim ustaju, za njima još dve igračice i muzika zasvira te počinju igru. Na završetku igre one obe padaju na kolena Despotu).

DESPOT: Tako, tako! Večeras ćete dobiti bogatiji dar no ma kad do sada! (Daje svakoj novac te mu one ljube skuti odlaze na svoja mesta). A ti, Androniče, kazuju ljudi, nekad si znao lepe priče da pričaš?

ANDRONIK: (Stari sedi svirač. Kad ga despot pomene diže se na kolena, prekršta ruke na grudi i klanja se).

DESPOT: Ja volim priču pri veselju, ona odmori. Zar ne znaš ni jednu?

ANDRONIK: Znao sam, gospodaru, ali sam ih zaboravio.

DESPOT: Zar baš sve?

ANDRONIK: Još samo jednu priču znam.

DESPOT: Kazuj tu jednu.

ANDROPIK: (Priča). Kraj moje svirke, gospodaru, pevala je nekad moja jedinica. Bila je mlada kao zora, lepa kao božica, a pevala je zanosno te se oko nas jatomice zbirala mladež da joj čuje glas i da joj osmeh sa usana ukrade. I jedan od njih joj ukrade, ukrade joj i osmeh i srce. A pristali su jedno za drugo kao da ih je Bog izabrao međ ostalima i rekao im „Volite se, deco!“ I voleli su se. Voleli su se onom ljubavlju koja dušu troši, a telo sažiže. Al’ jednog dana… (Duboko uzdane). Njemu se učini da se i na drugog osmehnula i — zari joj nož u srce. Pala mi je na ruke i ja sam svojom rukom nož iz srca izvadio! Poslednje joj reči behu: „Oprosti mu, oče, jer volim ga!“… (Zagrcne od suza). To je moja poslednja priča… Od tad sam sve ostale zaboravio!

DESPOT: (Daje mu kesu s novcem). Na, Androniče, ovaj novac da digneš kamen na grobu tvoje jedinice. Nek bude beli mramor iz Pendilikona; čist kao što je njena duša bila i čvrst kao što je njena ljubav bila. Na kamenu napiti: „Slatka je smrt u ljubavi!“

ANDRONIK: (Dopuže na kolenima do despota i ljubi mu skut).

DESPOT: I niko drugi ne zna kakvu priču, zar?

SELENOVIĆ: Ja znam jednu… Ako dopustiš.

DESPOT: Ti? Otkud ti? Priče su posla staračka.

SELENOVIĆ: Od starih sam je i čuo!

DESPOT: Pa hajde, natočite vina, a ti kazuj da te slušamo.

SELENOVIĆ: (Pošto su sluge natočile vino). U nekom kraju, tamo gore kod nas, stegla je, vele, jednom ljuta zima te se sve živo zarilo pod zemlju, a čopor gladnih vukova sa planine počeo je selu pretiti. Ljudi su danju još i odili al’ s rane večeri sklanjali se u kuću slušajuć celu noć jezivi arluk vukova. Svako je živi strepeo da zađe u planinu, jer danas jednog, a sutra drugog vuci bi napali i rastrgli. Selo se zabrinu kako da se spase napasti. Tada se javi jedan pastir mlad i reče: „Ja ću poći u planinu!“ „Rastrgnuće te vuci!“ — rekoše mu seljaci al’ on ih ne posluša, već ode i osta tamo jednu noć, a kad siđe, dovede sobom u selo najopasniju i najkrvožedniju vučicu. Ne rastrgoše ga vuci, već on još vučicu doveo u selo, i svi mu se divili magijskoj sili, jer vučica, iz čijih je očiju sevala krvava žeđ, uz njega se kao mačka previjala i umiljavala. A on je bio srećan verujući da je spasao selo, jer ceo onaj čopor vukova ostade obezglavljen kao da mu vučica beše starešina. Al’ vučica ne moga da nosi u sebi jagnjeću dušu do jedan dan; u njoj, kad pade noć, nadjača vučja mržnja prema čoveku i zakla pastira koji ju je pripitomio. Zar je i moglo drukče biti?

DESPOT: Je li to priči kraj?

SELENOVIĆ: Da.

DESPOT: Ako su je tvoji stari smislili, dobro su je smislili, a ako si ti, smislio si je rđavo! Al’ na što te sumorne priče; zar ovo nije veselje? Hoću večeras da sam veseo, hoću svi da ste veseli. Deder, Teano, bez tvoga grla nema radosti; tvoje je grlo najlepša priča koju sam ikada slušao. Kaži, Teano!

TEANO:

Našto moru dubine
Kad u Morfe Zoine
Dublja duša od mora.

HOR:

U Morfe je Zoine
Dublja duša od mora.

TEANO:

Našto nebu vedrine
Kad u Morfe Zoine
Belo čelo vedrije.

HOR:

U Morfe je Zoine
Belo čelo vedrije.

TEANO:

Našto maču oštrine,
Kad u Morfe Zoine
Crne oči oštrije.

HOR:

U Morfe su Zoine
Crne oči oštrije.

DESPOT: Za tu pesmu, Teano, evo ti bogat dar! — (Vadi joj kesu s novcem). A sad, nek dođe igračica iz Lamije, da vidimo i nju. Je li, Selenoviću, vele u tom su kraju žene lepe kao pisane ikone? (Porfirijsu). Porfirijuse! Idi dovedi igračicu iz Lamije.

PROFIRIJOS: (Odlazi).

SELENOVIĆ: (Uzbuđeno diže se s mesta).

DESPOT: Sedi, sedi, Selenoviću! Neću da se dižeš s mesta; neću da mičeš odatle; hoću da uživaš u igri lepe Lamijazanke kao što ću i ja, kao što ćemo svi! Razumeš li me? Neću da se mičeš, ne smeš se maći s mesta. Zabranjujem ti!

SELENOVIĆ: (Seda).

DESPOT: (Očevidno uzbuđen). Svirajte svirači! Nek libijske svirale zapište najvišim glasom koji im može dati vaš dah; neka zazveče kimvale snažno kao oluj da im žice kida i neka zabubnjaju timpani kao kad se sručuju gromovi. Svirajte! svirajte! (Svirači zasviraju snažno, bučno, besno).

2.4.12. 12. TOMAIDA, PREĐAŠNJI

TOMAIDA: (Dolazi u odelu igračice. Kad je spaze, svi se zadive njenoj lepoti. Ona je vrlo uzbuđena te i ne gleda nikoga već stupa pravo na sredinu i počinje igru koja je već u samom početku burna, zanosna i strasna, a sve to više u daljem toku igre).

DESPOT: (Oborio je glavu, trudeći seda ga Tomaida ne pozna, ali ispod oka prati njenu igru, divi joj se lepoti i opija se tom lepotom).

TOMAIDA: (Igra uzbuđujući se sve više mržnjom. Njeni su pokreti sve strasniji, skokovi sve odlučniji. Krv joj je uzrujana te damari snažno biju, telo joj sve toplije od groznice koja je pali; usne joj već zakrvavile, a oko joj se zamutilo. Ona je već van sebe, njena igra prelazi u razuzdani bes i histeriju i, u jednome trenutku, uz urlik vučice, skoči do despota, prostire se preda nj i previja se telom po njegovu kolenu).

SELENOVIĆ: (Skoči sa svoga mesta i nehotice isuče mač, ali zastaje nem pred scenom koja nastaje).

TOMAIDA: (Čim je pala despotu na koleno, poteže nož iz nedara i silno zamane njim, ali u tom trenutku, kad se despot sagao da je poljubi sretne se s njegovim pogledom i pozna u despotu svoga ljubavnika. Nastaje jedna duga i nema scena. Gleda ga u oči i ruka, kojom je zamahnula, malaksava joj, te je lagano spušta sve dok ne takne pod te ispušta nož. Istovremeno i izraz se njenoga lica preobražava, divljina iščezava, a javlja blagost i vraća joj se lepota. Njene se zenice šire, a usne razvlače u smeh. Još uvek nesvesno ona požudno pruža ruke i grli njima despota koji je prihvata, uzdiže sebi i spušta joj na usne jedan dug i strastap poljubac… Uzbuđena i nema zaprepašćenost među svima prisutnima).

DESPOT: (Držeći je još uvek u naručju, starešinama i melnicima). Ovaj poljubac izmirio je krvnike. U mom je naručju — Tomaida!

STAREŠINE I ČELNICI: (Kao i svi ostali iznenađeni i uzbuđeni, sem Selenovića). Tomaida!

TOMAIDA: (Pribirajući se i trezneći). A u čijem sam naručju ja?

DESPOT: U despotovom?

TOMAIDA: (Cikne, trgne se i pada ničice na pod savladana jednim histeričnim bolom; zariva glavu u ruke i teško jeca i rida).

DESPOT: (Ustaje sa svoga mesta te, kao i svi ostali, mirno sačeka kraj ovoga nastupa).

TOMAIDA: (Diže najpre glavu, a zatim se uznese na rukama i posmatra ih sve redom, pogledom ispitujućim, dok se ne sretne sa despotovim pogledom). Ja sam prevarena, je li, ja sam izdana?…

DESPOT: Zar je prevara onaj poljubac; taj poljubac je zakletva! (Grli je).

TOMAIDA: Ja te mrzim!

DESPOT: Ti varaš sebe, jer voliš me! Žedna si bila despotove krvi i malo čas si je onim poljupcem ispila; ispila si mi život sam!

TOMAIDA: Ah ja te moram mrzeti!

DESPOT: A ja te moram voleti! I malo čas, da mi se nož iz tvoje ruke zario u srce, ja bih, ležeći ovde i umirući pred tvojim nogama, rekao ti da te volim.

TOMAIDA: I tad? (Gleda ga duboko u oči).

DESPOT: (Posle očajne borbe sa sobom klone). Da, i tad!

TOMAIDA: …Priznajem… ljubav je tvoja jača od mržnje moje…!

DESPOT: I pobedila je, je l’…?

TOMAIDA: (Pružajući mu obe ruke). I… pobedila je!

DESPOT: Gospodo, kličite pobedi srca, kao što bi pobedi mača mojega. Okitite čela vedrinom I ispunite srca radošću. Neka veselje poteče odavde i neka se kao reka razlije sve do pragova božačkih. Otvarajte vrata na tamnicama i puštajte robove, neka ih sunce ozari…!

TOMAIDA: (Sklapajući ruke). I njega!

DESPOT: (Razumev je). I njega, ubicu mog… Grubeša, dovedi Dmitra ovamo da život primi kao dar iz ruku Tomaidinih, a ti, Brajanoviću, idi prekini gozbu moloskih gedonda i reci nek odmah dođu k meni! Nek dođe svako, i slobodan i rob! (Uzma sa mesta na kome je sedeo svoj hermelinski ogrtač i ogrće njime Tomaidu).

GRUBEŠA i BRAJANOVIĆ (Odlaze).

TOMAIDA: (Grleći čvrsto despota i šapući mu). Ići ćemo odavde, je li, ići ćemo daleko; ići ćemo, kao što rekosmo, na divlje etolijske obale, da tamo sreću skrijemo. Ja sam žrtvovala mržnju i ponos, a ti ćeš, je li, vlast? Naša je ljubav iznad ljudskih slabosti, skrijmo je od ljudi!

DESPOT: Obećah ti glavu despotovu i ispunih. Dadoh ti i glavu i dušu. Valja mi ispuniti još jednu želju tvoju i iskupiti još jednu reč koju ti dadoh.

TOMAIDA: (Iznenađena). Još jednu?

DESPOT: Na presto epirski sešće Paleolog. Tek i taj zavet kada ispunim, rešavaćemo o našoj sudbini.

2.4.13. 13. GRUBEŠA, DMITAR, PREĐAŠNJI

DESPOT: (Kada mu priđe Dmitar). Ubico, zvao sam te da ti život dam! Tomaida ti ga poklanja. Slobodan si, idi!

DMITAR: (Već pri dolasku on se trgao videv Tomaidu u naručju despotovu, i sve što mu je despot rekao, on niti je čuo niti razumeo, jer je netremice posmatrao nju, dok na licu mu se izražavao dubok i bezmeran bol).

DESPOT: Dao sam ti slobodu, život sam ti poklonio. Razumeš li me?

DMITAR: (Lutajući bono pogledom spazio je na zemlji nož koji je Tomada ispustila). Hvala na daru i tebi i njoj, al’ primite i uzdarje! (U jednom skoku dočepa nož sa poda, sjuri ga sebi u grudi i prostre se na pod. Opšte zaprepašćenje i cik ženskadije).

TOMAIDA: (Prestravljeno). Šta učini?

DESPOT: Od varvarskog je roda, te umire kad ljubi!

PROFIRIJOS: (Dolazi iz dubine i jednim ogrtačem pokriva Dmitrovo telo).

2.4.14. 14. PREĐAŠNJI, BRAJANOVIĆ, GERONDI, SLUGE, SLUŠKINJE

GERONDI (Ulaze i duboko se klanjaju).

DESPOT: (Uzima Tomaidu za ruku i svečano). Gerondi! Zvao sam vas da vam objavim, a vi narodu celome, moju odluku. Narod epirski želi svoju samostalnu državu kao što ju je vekovima imao i želi svog vladara iz krvi Paleologove. (Tomaidi). Je li tako? (Glasno). Ja sam voljan tu želju naroda ispuniti. (Opšti pokret među srpskim starešinama, a među gerondima, oduševljenje). Ja, Siniša Nemanjić, namesnik Cara Stefana Dušana, i njime imenovani Despot osvojenih i Carstvu prisajedinjenih Epira, Akarnanije, Etolije i Velike Vlahiotske, proglašavam da su ove zemlje od danas slobodne i da čine samostalnu i nezavisnu Epirsku Despotovinu, kojoj na presto stupam ja, sin oca Stevana Uroša Trećega i majke Marije Paloelogove, kćeri Jovana Paleologa, i da ću vladati pod imenom Simeon Uroš Paleolog, penjući na presto kraj sebe suprugu mi, Tomaidu, kćer Despotice Ane Epirske. Idite i objavite to narodu! (Opšte ushićenje, uzvici i muzika koja burno pozdravlja ovaj akt).

ZAVESA