Zapis

Zapis / Monah Isaija ; preveo Milivoje M. Bašić ; priredio Zoran Tasevski¹

A pošto se mnogi, pre mnogo vremena i godina, i na različitim mestima, nađoše u našem slovenskom narodu da božanstvene spise sa mnogocenjenog jelinskog jezika prevode na naš jezik, čija imena su poznata ne samo ljudima već su napisana živim Bogom i u knjigama, a posle njih i po godinama i po redu i po veštini razuma jelinskog jezika, a više po dobrim delima, uveče na zahodu sunčanog dana, sedmoga da kažem veka², i na kraju života mojega, dogodi se i meni da naučim malo grčki jezik, toliko da mogu da razumem cenu i težinu prevođenja od onoga na naš jezik. Jer grčki jezik bi najpre od Boga usavršen i rasprostranjen, a zatim i od različitih po vremenu ljubitelja mudrosti bi ulepšan. A naš slovenski jezik od Boga bi dobro stvoren, pošto sve što Bog stvori je vrlo dobro, ali ne dostiže onog po veštini, usled nedovoljnog učenja muževa (pisaca). Jer ma koliko da naučih od onoga, ne htedoh se kosnuti onoga što je iznad mene, to jest da prevodim sa grčkog na naš jezik, prema onome što je rečeno: ne išti ono što je više od tebe, i ne ispituj ono što je dublje od tebe, bojeći se i onoga što postradaše u Starom i Novom zavetu oni koji, drsko prezirući, dotakoše se božanstvenog. Ali od strane božanstvenog ovog muža prosvećenog, kažem, mitropolita Bogom čuvanoga grada Sera, kir-Teodosija, bih prinuđen na prevođenje, a mislim da se nije moglo ne povinovati se bez razmišljan a takvom čoveku kome je od anđela po Dionisiju bilo naređeno da primi posvećenje, jer ovaj, ako iko drugi, beše istiniti božji čovek. Jer on imađaše život da ga je slatko slušati, a korisno i spasonosno podražavati, i ne samo da mu jezik u učenju beše koristio onima koji ga slušaju, već mu i život beše isto tako koristan onima koji ga podražavaju. Potrebno je čak istinu reći: u govoru jezik mu beše isto toliko neuporediv koliko mu je život bio nedostižan, jer uvek, po apostolu, ostavljaše ono što je iza njega, a na dela i viđenja ispred sebe prostiraše se. I tako imađaše svetlo častoljublje, želju za učenjem i premudrošću, zajedno sa milosrđem, da među mnogima nikad nije bio drugi. I tako je ovaj blaženi ovo i drugo ne malo delao i išao ka blagougodnom, i mnoge svojim delanjem učio. Ja, ne drznuv se na svoju krepost reči i ne uzdajući se u razum, ne budući to, no ovim, kako rekoh, prinuđen bih, i polažući nadu u bogomolitvene i svete molitve, počeh i prevedoh svetog Dionisija Areopagita³, pomoću i troškom ili otkupom ovoga svetoga mi vladike i zastupnika, i drugo pre toga prevedoh, a potom koliko sveštedri svetim molitvama njegovim dade Bog. A bojim se reći da ja prevedoh svetoga Dionisija, ako i prevedoh njega, gledajući nepostižnu ne malu visinu bogoslovlja i svetoga krajnju premudrost, znajući dobro istinu svojih grehova.

A knjigu ovu svetoga Dionisija, velim, počeh u dobra vremena, kada božanstvene crkve i Sveta Gora cvetahu kao raj, kao neki sâd kraj izvora, uvek napajan, a svrših je u najgora od svih zlih vremena.

Kada? Kad se Bog razgnevi na hrišćane zapadnih strana, i podiže despot Uglješa sve srpske i grčke vojnike, i brata svoga Vukašina kralja, i mnoge druge velmože, oko šezdeset hiljada izabrane vojske, i pođe u Makedoniju na izgnanje Turaka, ne prosudivši da niko nije mogućan nasuprot stati božjem gnevu. Njih, dakle, ne izgnaše, nego sami od njih biše ubijeni⁴, i onde njihove kosti padoše i ostaše nepogrebene, i veliko mnoštvo od njih umre od oštra mača, neki biše odvedeni u ropstvo, a neki od njih spasoše se bekstvom, i dođoše. I tolika nevolja i nesreća obli sve gradove i strane zapadne koliko niti uši čuše, niti oči videše. Po ubistvu ovog hrabrog čoveka, despota Uglješe, rasuše se Ismailćani⁵, i poleteše po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu, a ostale nemila smrt požnje. Zaostali od smrti glađu biše pogubljeni, jer takva glad bi po svim stranama kakva ne bi od stvorenja sveta, niti potom da bude, Hriste milostivi! A koje glad ne pogubi, ove, popuštanjem božjim, vuci, noću i danju napadajući, proždirahu.

Avaj, uzbudljiv prizor bejaše videti! Osta zemlja pusta od svega dobra: i ljudi, i stoke i drugih plodova, jer ne bejaše ni kneza ni vođa ni nastavnika među ljudima, ni izbavioca, ni spasioca, nego se sve ispuni straha ismailćanskog, a hrabra srca viteških ljudi pretvoriše se u najslabija ženska srca. U to vreme i pleme srpske gospode, mislim sedmi rod⁶, propade. I, uistinu, živi tada smatrahu za srećne one koji su pređe umrli i, verujte mi, ne ja, koji sam u svemu neznalica, nego i onaj premudri među Jelinima, Livanije⁷, ne bi mogao u pisanju predstaviti nevolju koja postiže hrišćane zapadnih strana.

A oni koji će prepisivati i pročitavati ovu knjigu, budite milostivi i ne zamerajte, molim vam se, mojoj umnoj nemoći i nedostatku. I samima vama, pošto ste i vi ljudi i podležete svemu što je ljudsko, treba vam milosti od Boga i oproštaja od ljudi, pa udostojite i mene oproštaja svoga, proseći od Boga oproštenje bezdana crnih grehova mojih.

Napomene

1. Monah (inok) Isaija istakao se naročito svoji radom na izmirenju srpske i grčke crkve (1375). Kao suvremenik maričke bitke, dao je vrlo dobar opis pogibije despota Uglješe. Sudeći po pohvalama serskom mitropolitu Teodosiju, živeo je sigurno u Seru. Originalni tekst: St. Novaković, Primeri, 1904. i Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi. 3, br. 4944. Prevod na savremeni jezik: Milivoje Bašić, Iz stare srpske književnosti, Beograd, 1931. (bez uvodnog dela), i Đ. Sp. Radojičić, Antologija stare srpske književnosti, 1960. (u celini).
2. Sedmog veka, sedma hiljada godina po vizantijskoj eri, posle čega je trebalo da nastane propast sveta.
3. Dionisije Areopagit, vizantijski svetac, pisac Dioptre, dela bogoslovske i moralne sadržine, koje je Isaije preveo po želji serskog mitropolita Teodosija.
4. Marička bitka bila je 26. septembra 1371. g. i u njoj su poginuli kralj Vukašin i despot Uglješa.
5. Ismailćani, Turci.
6. Sedmi rod, misli na izumiranje Nemanjića dinastije; Uroš Prvi sin Dušanov je iz sedmog kolena Nemanjića.
7. Livanije, (4. vek) bio je učitelj Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog.