Reči na mramornom stubu na Kosovu

Reči na mramornom stubu na Kosovu / Nepoznati pisac ; preveo Lazar Mirković ; priredio Zoran Tasevski¹

Čoveče, koji stupaš na srpsku zemlju, bio ti došljak ili stanovnik tu, ko si i šta si, kada dođeš na ovo polje što se Kosovo zove, po svemu ugledaćeš puno kostiju mrtvih i sa njima kamenu prirodu, mene izobražena kao krst (tj. kao trofej) i kao (pobedni) steg, posred (polja) ugledaćeš kako pravo stojim. Da ne pređeš i ne previdiš kao nešto nevredno i prazno, no te molim, priđi i približi se k meni, o mili, i razmotri reči koje ti prinosim, i iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka i kako i zašto ovde stojim. Jer istinu ti govorim, ne manje od nadahnutog, sve po suštini izvestiću vas što se dogodilo.

Ovde (je) nekada (bio) veliki samodržac, čudo zemaljsko i srpski vladar, zvani Lazar, veliki knez, pobožnošću nepokolebima kula, pučina dobrog razuma i dubina mudrosti. Ognjeni um i zaštitnik stranaca, hranitelj gladnih i milovanje ništih, milovanje skrbnih i utešitelj koji sve ljubi što Hristos hoće. Jer ka ovome svojom voljom i sam sobom², i još sa svima svojima, bezbrojno množastvo, što je pod njegovom rukom: Junaci dobri, junaci hrabri, junaci, vaistinu, u reči i delu, koji se svetle kao sjajne zvezde, kao zemlja šarolikim cvećem, odeveni zlatom i ukrašeni dragim kamenjem. Veoma mnogi izabrani konji i zlatom osedlani, najdivniji i krasni konjanici njihovi. Najplemenitijih i slavnih kao neki dobri pastir i vođa, mudro privodi umne jaganjce da u Hristu dobro svrše i (prime) venac borbe (mučeništva), i budu učesnici višnje (nebeske) slave. Stoga složno mnogobrojno množastvo, zajedno sa dobrim velikim gospodinom, hrabrom dušom i najtvrđom verom, kao na krasnu dvoranu i na mnogomirisnu gozbu ustremiše se na neprijatelje, i zgazivši pravu zmiju, i umrtviše divljeg zvera i velikog protivnika, i nesitoga ada sveproždrljivca, tj. Amurata³ i njegova sina: zmijski i gujin porod, štene lavlje i vasiliskovo⁴, i sa njima (umrtviše) druge, ne malo. O čuda božjih sudbina! Hrabri borac bi uhvaćen bezakonim agarenskim⁵ rukama i venac borbe (mučeništva) sam dobro prima, i postaje mučenik Hristov, veliki knez Lazar. Jer ne poseče ga iko drugi, o ljubimci, no sama ruka toga ubice, sina Amuratova⁶. Sve ovo rečeno svrši se u 6897⁷. godini, indikta dvanaestoga, u petnaesti dan meseca junija, u vtornik, u šesti ili sedmi čas, (tačno) ne znam — Bog zna.

Napomene

1. Zapis je sačuvan u rukopisu s kraja 16. veka. Ne zna se tačno njegov pisac. Poslednji izdavač ovog rukopisa (Đ. Sp. Radojičić, Južnoslovenski filolog 20, 1953/54) pretpostavlja da ga je napisao despot Stefan Lazarević. Stub na Kosovu, naravno, nije sačuvan, ali ga pominje bivši janičar Konstantin Mihailović, u svojim memoarima, pisanim krajem 15. veka. Najbolju analizu i ocenu ovog zapisa dao je Lazar Mirković (Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 9/10, 1961/62).
2. Tj. ka ovome (ka Hristu) pošao je svojom voljom.
3. Amurata, Murata.
4. Vasiliskovo, zmaj.
5. Agarenskim, turskim.
6. Sina Amuratova, Bajazita.
7. Tj. 1389.