Nahod ; Večnost

Sabrana Dela Branislava Nušića. 3, Nahod : tragedija u pet činova ; Večnost : bajka u tri slike / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Nahod
  • 1.1. Lica
  • 1.2. Prvi čin
    • 1.2.1. 1. VIŠE PLEMIĆA
    • 1.2.2. 2. MOMIR I PREĐAŠNJI
    • 1.2.3. 3. PREĐAŠNJI I VOJVODA PALMAN
    • 1.2.4. 4. SVI, SEM VEJVODE PALMANA
    • 1.2.5. 5.
    • 1.2.6. 6. NIKIFOR, MOMIR
    • 1.2.7. 7. MOMIR SAM
    • 1.2.8. 8. MONAH, TEODOSIJE, MOMIR
    • 1.2.9. 9. MOMIR SAM
  • 1.3. Drugi čin
    • 1.3.1. 1. MOMIR, GROZDANA
    • 1.3.2. 2. VUKAŠIN, ALTOMAN
    • 1.3.3. 3. NOVAK GREBOSTREK, PREĐAŠNJI
    • 1.3.4. 4. NIKIFOR, PREĐAŠNJI
    • 1.3.5. 5. BRANKO MLADENOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.3.6. 6. PREĐAŠNJI, BEZ NIKIFORA
    • 1.3.7. 7. CAR, PREĐAŠNJI
    • 1.3.8. 8. DUŠAN, MONAH TEODOSOJE
    • 1.3.9. 9. DUŠAN, MOMIR
    • 1.3.10. 10. DUŠAN, JELENA
    • 1.3.11. 11. DUŠAN, MONAH
    • 1.3.12. 12. PALMAN, PREĐAŠNJI
    • 1.3.13. 13. DUŠAN, MONAH, ZATIM VUKAŠIN
    • 1.3.14. 14. DUŠAN, VUKAŠIN
    • 1.3.15. 15. VUKAŠIN, MLADENOVIĆ
    • 1.3.16. 16. MOMIR, PREĐAŠNJI
    • 1.3.17. 17. MOMIR, GROZDANA
  • 1.4. Drugi čin: Promena
    • 1.4.1. 1. JANJA, KRAJIŠNICI
    • 1.4.2. 2. KRAJIŠNICI, BEZ JANJE
    • 1.4.3. 3. MARKO, PREĐAŠNJI
    • 1.4.4. 4. MARKO, JANJA, DMITAR
    • 1.4.5. 5. MARKO, JANJA
    • 1.4.6. 6. MARKO, JANJA, TODOR
    • 1.4.7. 7. MARKO, JANJA
    • 1.4.8. 8. MARKO, DMITAR
    • 1.4.9. 9. JANJA, MARKO
    • 1.4.10. 10. MARKO, JANJA, MONAH
    • 1.4.11. 11. MARULJA, HOR, PREĐAŠNJI
  • 1.5. Čin treći
    • 1.5.1. 1. VELMOŽE, VLASTELA I CRKVENICI
    • 1.5.2. 2. DMITAR, PREĐAŠNJI
    • 1.5.3. 3. SVI BEZ DMITRA
    • 1.5.4. 4. MOMIR, PREĐAŠNJI
    • 1.5.5. 5. PALMAN, CAR, PREĐAŠNJI
  • 1.6. Četvrti čin
    • 1.6.1. 1. DUŠAN, PALMAN
    • 1.6.2. 2. DUŠAN, MONAH
    • 1.6.3. 3. DUŠAN, VUKAŠIN
    • 1.6.4. 4. DUŠAN, MOMIR
    • 1.6.5. 5. MOMIR, GROZDANA
  • 1.7. Peti čin
    • 1.7.1. 1. MOMIR, MONAH
    • 1.7.2. 2. MOMIR SAM
    • 1.7.3. 3. GROZDANA, MOMIR
    • 1.7.4. 4. MONAH, MONAHINJA ANA
• 2. Večnost
  • 2.1. Predgovor
  • 2.2. Prvi deo: I mrtvi znaju voleti
    • 2.2.1. Lica
    • 2.2.2. Prolog
    • 2.2.3. 1.
    • 2.2.4. 2.
    • 2.2.5. 3.
    • 2.2.6. 4.
    • 2.2.7. 5.
    • 2.2.8. 6.
    • 2.2.9. 7.
  • 2.3. Drugi deo: Trenutak u grobu — večnost u životu
    • 2.3.1. Lica
    • 2.3.2. Drugi deo
    • 2.3.3. Prva slika
    • 2.3.4. Druga slika
  • 2.4. Treći deo: Ko jednom u grob kroči, životu ne pripada više
    • 2.4.1. Lica
    • 2.4.2. Treći deo

1. Nahod

Tragedija u pet činova

1.1. Lica

• CAR DUŠAN
• CARICA JELENA
• CARIČICA GROZDANA
• KRALj UROŠ
• DESPOT OLIVER
• KESAR VOIHNA
• KESAR BRANKO MLADENOVIĆ
• KESAR GRGUR GOLUBOVIĆ
• SEVASTOKRATOR DEJAN
• VELIKI VOJVODA NOVAK GREBOSTREK
• LOGOTET PRIBAC
• PROSTOSEVASTIJAR VUKAŠIN MRNJAVČEVIĆ
• VOJVODA ALTOMAN
• VOJVODA PALMAN, zapovednik carskih najmanika
• ŽARKO, sin Vukašinov
• MOMIR, gramatik carev
• PATRIJARH KIR-JOANIKIJE
• IGUMAN SV. DEČANSKI
• IGUMAN SV. ARHANĐELOV
• PROTOPOP JEFTIMIJE GRAČANIČKI
• TEODOSIJE, monah manastira Sv. Marka
• NIKIFOR TARENTIN, izaslanik Kantakuzenov
• POMPEO DE KARABELA,
  DE BRONJAR,
  RODRIK BALDOMERO,
  NAZER D’ ARTEVELD,
  AMADEO PONDEBOA,
  FILIP FRAN. KASTAREL,
  ULRIH ROLON — plemići lutalice, gosti na dvoru Dušanovu
• ANA, monahinja u ženskom manastiru u Berovu
• KRČMARICA JANJA
• MARULJA, ciganka
• PRVI,
  DRUGI — Krajašnik
• DMITAR, sluga Markov
• PAŽ
• ROBERT, sluga D’ Arteveldov
• JEDAN SOKOLAR
• Episkopi, igumani, velmože i vlastela, paževi, sluge knehtovi, sokolari, pisari štitonoše, kopljanidži, oklopnici, svirači, ciganke i t. d.

Događa se u Prizrenu, na dvoru Cara Dušana 1349 g.

1.2. Prvi čin

Pred bedemom prizrenskoga grada polje. Od kapije, koja je na sredini gradskoga platna, vodi široka staza niz brdo na kome je grad. Ovde i onde po koje drvo; pod jednim napred kameni sto i klupa od kamena. Na stolu mačevi, strele i gitara.

Pozornica puna. Vitezovi normanski, franački, sicilijanski i drugi, u raznolikom odelu. Među njima i po koji srpski vlastelin. Svi oni obrazuju razne grupe i živo razgovaraju među sobom. Među tim grupama kreću se valeti, knehtovi, paževi, sluge plemićske, sokolari sa sokolima na ruci i psari koji vode hrtove o lančevima.

U grupi koja je duboko nazad, vidi se grčki izaslanik Nikifor, kojega su takođe opkolili plemići te vode razgovor s njim. U grupi su oko stola De Karabela, De Bronjar, D’ Arteveld, Pondeboa, Kastarel, Rolon. Jedni stoje, a drugi sede na kamenoj klupi.

1.2.1. 1. VIŠE PLEMIĆA

VIŠE PLEMIĆA U GRUPI OKO STOLA: Kazuj, kazuj nam dalje!

D’ ARTEVELD: (Nastavlja kazivanje). … Tad pade Gviskaru u deo da pođe na dvor Kralja Edvarda engleskoga i odnese mu važne poruke od Kralja Filipa francuskoga. Teško mu je bilo odvojiti se od male Florise zbog koje je dosada već četiri puta lio krv, i on odluči da je povede kao svoga paža.

DE KARABELA: Bravisimo!

D’ ARTEVELD: Tako i učini. Ali engleski Kralj Edvard, za kojega vele da je imao dobar stomak i meko srce, uoči na tom pažu neobične kukove, i od toga trenutka sve poruke koje bi Gviskar imao da podnese Kralju, morao je činiti preko paža svog. Toga radi počne on žuriti da skrati svoje bavljenje, a Kralj otezati sa odgovorom. Kad to ode u nedogled, Gviskar odluči da napusti Kraljev dvor i bez njegovih oporuka.

KASTAREL: Dosadilo mu kraljevo meko srce. (Smeh).

D’ ARTEVELD: A Kralj, čuvši to, odluči da najjasnijim razlozima spreči Gviskarov odlazak. Jedne večeri, kad je ovaj izlazio iz kraljevih kupatila, sretnu ga četiri snažna čoveka i napadnu mačevima.

URLIK ROLON: Oho, to je bio vrlo gostoljubiv kralj!

D’ ARTEVELD: Drugom jednom prilikom, kad je izjahao sa Kraljevim vitezima, jedna mu strela skide šešir.

BALDEMERO: A trebalo je, možda, glavu da mu skine?

D’ ARTEVELD: Kad vide da će zbog paža svog ostaviti glavu u Engleskoj a desilo se još da su malome pažu počele otešnjavati čakšire u pojasu…

DE BRONJAR: Znači da se gostoljubivi kralj pobrinuo da mali paž bude dobro ugošćen.

D’ ARTEVELD: … Tad Gviskar prelomi stvar. Ode samome kralju i zamoli ga da mu dozvoli povratak u Francusku, a iz blagodarnosti na gostoljublju da primi na dar paža njegovog.

PONDEBOA: To nije bilo viteški!

URLIK ROLON: Ali je bilo mudro.

KASTAREL: I od trenutka, kad je Florisa prestala biti verna, prestale su i Gviskareve viteške obaveze.

D’ ARTEVELD: Kralj blagonaklono primi dar i, kao uzdarje, podari Gviskaru deset telećih koža, srebrni pehar, okovani tulac i jednoga hrta i hrticu sa poveljom koja tvrdi, da su pretci tih hrtova oštenjeni u dvoru Kraljeva Plantađeneta.

PONDEBOA: Bogat dar!

D’ ARTEVELD: I sin toga psa je, gospodo, moj Ajaks, a sin toga Gviskara sam ja. Sad već možete razumeti što se ja toliko ponosim mojim Ajaksom. Roberte! Roberte, uštvo flandrijska, zar ja uvek moram dva puta da ponovim tvoje ime da seti jedan put odazoveš. Izvedi napred Ajaksa!

ROBERT: (Izlazi napred vodeći hrta).

D’ARTEVELD: To je glavom Ajaks, gospodo!

BALDOMERO: Odista, viteže, u nj se možeš pouzdati!

D’ ARTEVELD: Kao u najboljega druga i prijatelja. Peta je godina kako sam se otkinuo i lutam od dvora do dvora, željan viteških podviga, i Ajaks me svuda prati i čuva.

ROBERT: I a, gospodaru!

D’ ARTEVELD: Ti, bezbožni lenivče, ne vrediš ni koliko rep Ajaksov. Radije bih dao da tebi glavu iščupaju no jednu dlaku Ajaksovu. Hoćete li, gospodo, da vam što bliže kažem i o rođenju Ajaksovom?

DE BRONJAR: Dosta već o tom Ajaksu! Tek valjda nije bilo i kakvog romana izmeđ majke kučke i oca psa?

DA ARTEVELD: (Uvređen). Da oca psa, ali plemenitijeg od svakog vareškog plemića.

DE BRONJAR: (Plane i trza mač). Viteže, obožavaoče psećeg plemstva, ponovi tu reč na maču.

D’ ARTEVELD: (Skoči i trza mač). Zašto ne? Mač mi je hitriji od jezika. (Pokret među ostalima).

DE BRONJAR: A jezik hitriji od pameti!

D’ ARTEVELD: Mudrost je kaluđerska vrlina, a viteška je mač.

DE BRONJAR: Dakle, pokaži ko si na maču! (Ukrštaju mačeve, življi pokret među ostalima).

URLIK ROLON: (Svojim mačem rastavlja ih). Vitezi! Vi se nećete tući ovde na dogledu gostoljubivih carskih dvorova. Gosti ste carski, a viteški je zakon poštovati domaćinov prag. Uvređeni, šta ti uvredilac duguje?

DE BRONJAR: Duguje mi krv za uvredu.

URLIK ROLON: Uvredioče, možeš li krv iskupiti izvinom?

D’ ARTEVELD: Jevtinija je krv!

URLIK ROLON: Odlučili ste! Danas je carski lov, ne smemo svojim razmiricama remetiti svečanost. Nakon tri dana, kad se svrši lov, borićete se pred svedocima, sve dok krv ne reši vaš spor. Je l’ tako, vitezovi?

DE BRONJAR, FARTEVELD I VIŠE NJIH: (Spuštajući mačeve). Tako je! (U grupi oko Nikifora glasan smeh i čuju se delovi pojedinih rečenica: „Bolje je, ipak je bolje to!“ — „Ja bih radije pristao da me izgnaju“ — „Šta ćete, svaka zemlja ima svoje zakone, a svaki zakon svoje ćudi!“).

KASTAREL: (Prišao je grupi koja je pod bedemom i obraća se jednome sokolaru koji drži sokola na ruci). Bi l’ smeo reći da je hitriji od moje strele?

SOKOLAR: Hitar je kao strela, gospodaru, pa ipak ne znam strelu iz tvoje ruke.

KASTAREL: Brža je od munje.

SOKOLAR: Blago tvojoj ruci!

KASTAREL: Okušaćemo u lovu da ih uporedo pustimo, ja strelu, a ti sokola.

PONDEBOA: (Koji je prišao bio grupi u dnu, dovikuje nekom napolje). Prebaci dolamu po sapima i obesi tulac o bok!

BALDOMERO: (U grupi oko stola, obraća se Sicilijancu). Viteže, eto gitare leži uzalud, a sunce, koje je jutros najpre pozdravilo tvoju Siciliju, eno se javlja iza planine. Zar ne bi pesmom da joj pošlješ pozdrav?

URLIK ROLON: Al’ onom pesmom, kojom si nas već očarao.

DE KARAĐELA: Daleko je Sicilija, da bih je odavde mogao pozdraviti.

BALDOMERO: Što dalje zemlja koja je rodila, topliji pozdrav koji joj se šalje iz tuđine.

KASTAREL: (Koji se vratio grupi). Reci, Roderiže: što dalje draga koja te je prvim osmehom ozarila, topliji pozdrav koji joj se šalje iz tuđine.

BALDOMERO: Hajde i tako, al’ nek nam vitez Pompeo kaže to uz gitaru.

DE KARABELA: (Uzima sa stola gitaru i peva).

Kardučijo,
O Kardučijo, ma bela!
Na moru si me srela
Još kada bejah mlad,
I tvoja usta zrela
Na moja usta vrela
Večernji domami hlad,
O, Kardučijo, ma bela!
Da li se sećaš Narendžin prosipao se cvet
I maslinovo lišće drhtalo više nas,
I gore, daleko, bistri treptao glas
K’o misli jedne mlad, ptičiji let,
O, Kardučio, o belisima!
A na put,
A na put kada kretoh,
ja tvoje oči sretoh
Svud kud me vodi put;
Nit’ ikad s uma smetoh
Kose u koje spletoh
Svog srca svaki kut,
Na put, o belisima, kada kretoh.
I svuda na tom putu, kao smeh razuzdan tvoj,
Za mnom se vere, svetli, krivudav, tanki put
I mesečine miris, i sočni limun žut,
I nasmejanih zvezda na plavom nebu roj,
O, Kardučio, o karisima!
Pa i sad,
I sad, gle! Miris struji
I čuj! To more bruji
Ko da se grlimo mi,
U buri i oluji,
Kad vihor vitla i huji,
Svuda se smeješ ti
Ko sunce, o karisima, u oluji!

URLIK ROLON: Hvala, viteže! Žalim, tako mi Boga, što nikad nisam umeo ni voleti ni tako toplo pevati ljubavi.

D’ ARTEVELD: Ja ne znam ljubavnih pesama; jer, najzad, ko bi i upamtio toliko pesama koliko sam ja dragana promenio!

BALDOMERO: U nas jedna stara poslovica kaže: „Ne menjaj ono što opašeš o bedra, a menjaj ono što pritisneš na nedra“.

DE BRONJAR: A i gde bi mi, vitezi lutalice, mogli ostati verni jednoj ljubavi. Može li leptir ostati veran jednom cvetu?

DE KARABELA: (Sa uzdahom). Može, onome iz kojega je prvu slast posrkao

KASTAREL: (Dopunjujući ga). U uspomeni. Ma ko će još danas u uspomenama živeti?

PONDEBOA: U nas se priča jedna priča o vitezu Filibertu od Boavila i plavokosoj Margo, u kojoj se kazuje da se prva ljubav nikad ne zaboravlja. Ako ćete slušati, ja ću vam je reći.

VIŠE NJIH: Hoćemo, kazuj!

PONDEBOA: (Sedne). Pre no što je opasao mač, mladi Filibert je obavio ruku oko plavokose Margo. Na njenim grudima on se probudio iz sna detinjstva, A kad je već i mač opasao i prvim se ožiljkom okitio, krenuo je u svet, kao ovo mi sad, i lutao je od dvora do dvora, tražeći životu naslade, a maču zabave. Plavokosa Margo, još dovoljno nemilovana, ostala je tugujući za vitezom. Filibert od Boavila sretao je na svome lutanju uvek nove lepotice i nove ljubavi, i jednom, kada mu se ukaza prilika, poruči plavokosoj Margo: „Ne čezni i ne tuguj, jer sam ti neveran na svakom koraku. Razrešavam te! Ljubi dok si mlada, da ne bi žalila za onim što se ne vraća u životu“.

DE BRONJAR: Pravo!

KASTAREL: I tada?

PONDEBOA: Plavokosa Margo ne učini tako, već ode u manastir.

DE BRONJAR: Šteta!

PONDEBOA: Docnije Filibert krete na daleki istok, u bojeve protiv nevernika, i dugo se tamo homio i ratovao. Prošlo je mnogo godina, a on se nije vraćao; dok najzad, izmoren ranama i starošću, ne pade u neku tešku bolest koja ga je tri godine držala u postelji. Dopre glas do plavokose Margo koja se u manastiru dvadeset godina molila za zdravlje Filibertovo, i ona krete na daleki put, čak u svete zemlje. Krete i stiže tamo u poslednjem času njegovom. — „Što si potegla toliki put, kad sam ti nepravdu učinio“ — reče joj on umirući. A ona mu uze glavu, u kojoj se oči već gasile, nasloni je na svoja nedra i reče tiho i mirno: „Na ovim grudima si se probudio, na njima i zaspi; na ovim grudima si poznao život, na njima poznaj i smrt!“ I Filip od Boavila izdahnu na grudima plavokose Margo.

KASTAREL: Bog da mu dušu prosti!

DE KARABELA: Zar ta priča ne kazuje da je prva ljubav jedina?

DE BRONJAR: Možda, kad se ona koju voliš zove Karčuda i kad je rodom iz žarke Sicilije.

NIKIFOR: (Izdvaja se iz zadnje grupe i prilazi ovoj. Sicilijancu). Pesma ti je divna, viteže! Na Bosforu bi ona lepše odjeknula no ovde među planinama.

D’ ARTEVELD (Kastarelu). Grk se sad setio da pesmu hvali. Pretvara se, privukao ga k nama razgovor o ljubavi. To vole da čuju romejske uši!

DE KARABELA: (Nikiforu). Ja čeznem za morem i rado bih tamo, u carski grad.

NIKIFOR: Gospodar moj, vasileos Kantakuzen gostoljubiv je domaćin i na dvoru je njegovom, kao i na dvoru srpskog cara, uvek veliki broj plemića u gostima.

DE BRONJAR: Je li život u carskom dvoru veseo?

PONDEBOA: Ima li viteških igara?

BALDOMERO: I borbi?

URLIK ROLON: Ima li lova?

D’ ARTEVELD: Ima li ljubavnih zgoda?

NIKIFOR: Mnogo pitanja na jedan mah! Zlo po mene, da ste sudije!

URLIK ROLON: Naći ćeš ti već za svakoga odgovor.

PONDEBOA: I svako će ga od nas strpeljivo čekati.

NIKIFOR: Na zračnim obalama sirijskoga i vizantijskoga mora, gde čarobni carski grad grli dva sveta, život je buran, veseo i raznolik. Velelepni hramovi i palate, cirkovi i hipodromi, visoke škole i bogati trgovi, borbe i svetkovine i život u kome se ogleda susret istoka i zapada, a iznad svega sjaj carskog dvora, mudrost filosofa, zanosna lepota žena i raskoš prirode. Sve to čini romejski carski grad središtem svega lepoga, svega uzvišenoga i svega čarobnoga. (Spazi Momira, koji izlazi iz gradske kapije i upućuje se ovoj grupi). Evo, u dobri čas, i jednoga svedoka, koji vam bolje no ja može pričati o lepotama carskoga grada. Mladi se vitez školovao na visokim romejskim školama, tamo je proveo najlepše mlade godine. Mudrost koju je tamo pocrpeo i donela mu je, te još u ovako ranim godinama sedi kraj carska kolena.

1.2.2. 2. MOMIR I PREĐAŠNJI

MOMIR: Prevashodstvo precenjuje moju vrednost i moj položaj. Ja služim samo cara; i vernost je to, a ne mudrost zbog koje me gospodar odlikuje među svojim slugama.

NIKIFOR: Skromnost tvoja, mladiću, takođe je ćerka mudrosti.

D’ ARTEVELD: (Momiru). Viteže, pričaj nam dakle ti o carskom gradu. Mladost je tvoja jamačno zapazila i one lepote za koje učenost velečasnoga nije imala očiju.

MOMIR: Bio sam dugo u Konstantinopolisu; ali sve sam vreme drugovao sa knjigama. Ne želite valjda da vam kazujem o Todoru Vestesu, Pselu, Veku, Zonari, i Vlastariju, sa kojima sam ja jedino drugovao.

KASTAREL: Zar tako mlad pa drugovao sa knjigama?

MOMIR: Drukčiji život nisam poznavao.

D’ ARTEVELD: Zar ni čarobne noći bosforske?

DE KARABELA: Ni tople ljubavi vizantijskih lepotica?

DE BRONJAR: Ni borbe viteške u hipodromu?

NIKIFOR: Ne zamerite mladom vitezu. Usud određuje pute životne: vama je dao u ruke mač i srce viteško, a njemu mudrost. Mudrošću on služi cara, kao što bi ga drugi mačem služio.

PONDEBOA: Zar knjiga može služiti kao mač?

NIKIFOR: Car srpski hoće da uredi zakonik kao što ga kod nas već vekovima ima. Da nije znanja našeg jezika i naše pravne mudrosti, što je sobom ovaj mladić doneo iz Vizantije, ko bi sad Caru bio od pomoći kao on.

MOMIR: Hvala, Prevashodzi, na pohvali koje nisam dostojan.

D’ ARTEVELD: Ja ipak ne bih traćio mladost u to. A šta ćeš pod starost raditi, viteže?

MOMIR: Isto to!

NIKIFOR: Pa ipak grešite, gospodo! ja mislim da mudrost nije tako ledena kora, pod kojom bi se srce moralo zamrznuti. I u mudraca gdekad srce zaigra, samo što on taj osećaj ne iskazuje jezikom i čuva ga duboko, vrlo duboko skriva ga. (Pritvorno gledajući Momira pravo u oči). Zar ne, mladi viteže? Zar nisi gdekad i sam osetio kako je mudrost nemoćna pred srcem?

MOMIR: (Izbegavajući mu pogled i taj razgovor). Prevashodni kirije, hteo sam te pitati o jednom varvarskom običaju, koji nisu primili ni Rimljani ni Romeji, niti ga hteli svojim zakonom osveštati?

NIKIFOR: Objasniću ti rado, mladi viteže, sve što znam. Samo sad, vidiš, mladost oko nas ne voli te suve razgovore drevne filosofije i pravnih cepidlačenja. Govorićemo o tom docnije, kad se sami sretnemo.

1.2.3. 3. PREĐAŠNJI I VOJVODA PALMAN

VOJVODA PALMAN: (Dolazi iz gradske kapije, svi mu otvaraju put, a zatim se okupljaju oko njega). Gospodo! Gospodin Car je opremljen i za koji čas će krenuti. Na prvi znak neka su vam konji spremni i posluga, a psari i sokolari nek su na svojim mestima. Na drugi znak, budite u svojim sedlima. Gospodina Cara će pratiti srpske velmože i vojvode, za njima krenućete vi, gospodo. Pohod će sići s grada i prebroditi reku Bistricu, te njenom desnom obalom kraj Svetoga Aranđela ići na istok, gde će na padinama Šarovim otpočeti lov. Po naredbi Gospodina Cara, lovom ću upravljati ja, te s toga, ko bi imao kakvu želju ili zahtev ili razmiricu, meni će se obratiti.

URLIK ROLON: Razumeli smo, vojvodo!

VOJVODA PALMAN: (Odlazi desno da saopšti i ostalima).

1.2.4. 4. SVI, SEM VEJVODE PALMANA

D’ ARTEVELD: (Momiru). Malo čas prevashodstvo reče, da si ti, viteže, uz carsko koleno, a vojvoda Palman objavi da će Cara pratiti srpska vlastela. Zar nećeš i ti s njima?

MOMIR: Ta čast mi ne pripada, viteže. A ne bavim se strelom, te ne idem u lov.

KASTAREL: Zar nećeš ni u lov?

MOMIR: Ne! Zaposlen sam, a posao mi je prešan. Saborno je doba, pa moram dovršiti prevod sintagme Matije Vlastarija.

(Prvi znak roga čuje se sa grada).

PONDEBOA: Prvi znak, gospodo! (Opšti pokret).

D’ ARTEVELD: Roberte, gde si?

VOJVODA PALMAN: (Viče napolje ). Pritežite kolane! (Još jedan glas napolju ponavlja Palmanovu naredbu: „Pritežite kolane!“).

DE BRONJAR: Filipe!

VOJVODA PALMAN: (Napolje). Na mesta psari i sokolari! (Živ pokret. Psari i sokolari odlaze desno).

D’ ARTEVELD: Ajakse, budi gord! Roberte, strvino, pazi, ne zateži uzicu!

DE BRONJAR: (Svojoj sluzi ). Filipe, spusti na kolju stremnike i prostri po sedlu tigrovinu!…

BALDEMARO: (Svojoj sluzi koji je držao njegov mač). Daj mač ovamo! Paši ga! (Sluga mu paše mač).

PONDEBOA: (Svojoj sluzi). Ademare, ovamo! Stegni mi ostrugu! (Stavlja nogu na kamen, sluga klekne i steže mu ostrugu).

KASTAREL: (Nikiforu). Zar ti, prevashodni kirije, nećeš sa nama u lov?

NIKIFOR: To nije zanat moj!

KASTAREL: Pa ipak, kao carev gost?

NIKIFOR: Ja sam carev gost u dvoru, a ne u planini! (Drugi znak).

VOJVODA PALMAN: (Dolazi s desna). Na mesta vitezi! Penjte se odmah u sedla! (Odlazi u grad. Živ pokret među svima. Na bedemu se pojavljuju Jelena, Grozdana i Uroš. Svi skidaju duboko kape i, polazeći, pozdravljaju caricu uzvicima : „Viv l Imperatris!“— „Živela carica!“ „Eviva Imperatriče!“ Carica ljubazno pozdravlja i vitezovi se razilaze na levo gde ih očekuju konji. Na sceni ostaju samo Nikifor i Momir. Nikifor se povukao i oštro motri poglede koje izmenjuju Momir i Grozdana).

1.2.5. 5.

(Treći znak. Svečana povorka izlazi iz grada i odlazi stazom na protivnu stranu ovim redom:

1. Fanfari.
2. Vojvoda Palman na konju.
3. Osam konjanika.
4. Osam strelaca.
5. Osam sokolara sa sokolima na ruci.
6. Osam pisara koji vode carske pse.
7. Dva oklopnika.
8. Car na konju zastrtom čohom, kojega vode dva paža.
9. Velmože i vlastela na konjima.
10. Osam konjanika.

Car, pri prolasku preko scene, pozdravlja Caricu, koja se klanja. Uroš pozdravlja oca rupcem. Nikifora i Momira, koji mu se duboko klanjaju, Car otpozdravlja. Pri izlazu sa scene napolju se čuju uzvici: „Živeo car!“ — „Viv l Imperater!“ „Eviva Imperatore!“ Jelena s decom uklanja se s bedema, pošto Grozdana još jednom izmeni poglede sa Momirom).

1.2.6. 6. NIKIFOR, MOMIR

NIKIFOR: (Prilazi tiho Momiru, kojega zaneo osmeh Grozdanin, te čežnjivo pogleda tamo gde je ona bila, i spušta mu ruku na rame ). Da te ne budim iz sna, mladi viteže?

MOMIR: (Trgne se i zbuni). Zamislio sam se.

NIKIFOR: Još uvek premišljaš o onome varvarskom običaju?

MOMIR: Odista! Mogu li sad zamoliti za objašnjenje koje mi obeća?

NIKIFOR: Dugujem ti ga, al’ imaćemo kad. Ne mislim odmah kretati sa carskoga dvora, ma da nisam uspeo u zadaći koju mi je Gospodin, moj Imperator, poverio.

MOMIR: Ja, prevashodstvo, tvojoj mudrosti toliko verujem, da i tvoj neuspeh zovem uspehom.

NIKIFOR: Možda kad sam tumač mudrosti, ali kao tumaču srca, posao mi ne ide od ruke.

MOMIR: Srca? Šta će srce u poslu državnom?

NIKIFOR: Što će, pitamo se svi, pa ipak mu moć priznajemo koliko i razumu. Kolike države za svoje granice imaju da blagodare srcu, a ne mudrosti; koliki vladalac za krunu, patrijarh za tijaru, a filosof za venac kojim je ovenčan. Ne lije se uvek među narodima krv što mudrost to nalaže. Od Trojanske vojne do Velizarijevih pobeda, pa i posle toga, srce je prolivalo krv a ne mudrost.

MOMIR: Odista!

NIKIFOR: Jer srce je tvrdoglavije od mudrosti, njemu se ne da nametnuti razlog. Kad bi to moglo biti, možda bih ja mogao uspeti u svom izaslanstvu.

MOMIR: Ne razumem te, prevashodni kirije!

NIKIFOR: Nije me teško razumeti, ako ti je poznata svrha mog izaslanstva. A tebi mora biti poznata.

MOMIR: Koliko i svima ostalima. Svetli gospodin Imperator Kantakuzen, koji je jednom dolazio na srpski dvor, hteo bi sad, u svojoj svemoći, da obnovi te veze. Znam da moj Gospodar i Gospođa Carica, nisu izmenili prema Imperatoru prijateljstvo kojim su nekada izgnanika Kantakuzena u Paunima predusreli.

NIKIFOR: Ti znaš samo polovinu.

MOMIR: Ako ima što osim tog, znači, ne pripada mi da znam.

NIKIFOR: Pripalo bi ti, jer bi ti dalo prilike da Caru učiniš usluge.

MOMIR: Svaku uslugu gospodaru mom ja smatram za najpreču dužnost.

NIKIFOR: Dvojaka bi ti dužnost bila to. Odan svome gospodaru, ti ne možeš ne osećati u duši i blagodarnost prema Vizantiji, koja te je vaspitala i raskošno te okitila mudrošću.

MOMIR: Duboku blagodarnost!

NIKIFOR: (Uzima ga poverljivo za ruku, obzirući se da ih ko ne sluša). Druga je polovina onog što ti znaš: da moj Gospodar Imperator želi da još trajnijim i pouzdanijim vezama utvrdi prijateljstvo sa srpskim dvorom. U gospodina Imperatora je sin Manojlo, despot Peloponeski, u cara Dušana je ćerka Grozdana… (Govoreći poslednje reči, on ih podvlači i oštro prati izrez koji će one izazvati na licu Momirovom ). … Za carsku ćer bi bilo dostojno da sedne na podnožje drevnoga vizantijskoga prestola, za mog Gospodina Imperatora zadovoljstvo da u njoj vidi živo jemstvo prijateljstva i savezništva.

MOMIR: (Uzbuđeno). To prvi put čujem!

NIKIFOR: Da li prvi put? A ja sam verovao da si ti bolje posvećen u poslove carstva.

MOMIR: To su poslovi carske porodice, a ne državni.

NIKIFOR: Ipak, vele, Gospodin Car se za mnoge poslove savetuje s tobom.

MOMIR: Ne savetuje, prevashodni kirije, on samo mom pravnom znanju veruje, te, gradeći zemlji zakone, poziva me gdekad da mu tumačim drevne vizantijske zakone.

NIKIFOR: Ali vele, da ti i na Saboru imaš reč?

MOMIR: Ne reč koja odlučuje, i ne u drugim prilikama osim zakona, gde mi Gospodin Car milostivo dozvoljava da, naukom naoružan, branim kakvu istinu ili obaram zabludu.

NIKIFOR: Pa ipak, taj položaj ti otvara često carska vrata i srce Carevo ili, možda, Caričino pre? Ni ona, vele, ne izostaje iza Cara u milosti kojom te ovaj dvor obasipa?

MOMIR: Ja se tom milošću ponosim, strepeći uvek pred pomišlju da li sam je dostojan.

NIKIFOR: Evo ti, dakle, prilike da se pokažeš dostojan.

MOMIR: Rado ću učiniti sve što mi ne premaša snagu.

NIKIFOR: Ja ne tražim mnogo, ja samo savet ištem od tebe.

MOMIR: Gospodin Imperator tvoj, šaljući te u tako važnom poslu, izabrao je među mudrima najmudrijega. Gde bih ja mogao dati saveta Imperatorovom izaslaniku?

NIKIFOR: Ezopos priča da je jednom i komarac opomenuo lava, te je ovaj izbegao smrt. Kad saznaš sve, što ja verujem da bi trebalo da znaš, uvidećeš koliko mi tvoj savet može biti od koristi. Zadaća moja razbila se o uporno držanje majke Carice. Gospodin Car mogao bi se možda još i pridobiti razlozima, ali Gospođa Carica, koja je nekad u Paunima na Saboru bila onako odlučna za prijateljstvo sa Kantakuzenom, sad je protivna ovoj veridbi.

MOMIR: Jer misli, možda, da je za prijateljstvo i savez dovoljna časna reč Careva.

NIKIFOR: (Značajno). Majka je uvek bliža srcu ćerinom, te biće pre da je ona tumač srca tog. Da li u srcu mlade Grozdane nije neko već sagradio opkope?

MOMIR: (Zbunjeno). Ja ne znam!

NIKIFOR: Ja bih rekao da tu leži moj neuspeh. I rekao bih još: ako je to podanik srpskoga Cara, to nije veran ni odan podanik.

MOMIR: (Buneći se). Po čemu bi mu bio neveran onaj koji bi mu ćer voleo?

NIKIFOR: Po tome, mladiću, što zadovoljstvo srca svoga pretpostavlja državnoj koristi i dobru Cara svog. Ja ne znam šta će moj Gospodar Imperator reći, kada mu saopštim odbijanje, i ne bih želeo da on u tome vidi uvredu koja bi, možda, zavadila dva monarha, danas najsilnija, i sručila na srpski narod anatemu koja mu visi nad glavom kao Damoklov mač. Razmisli o tom, mladiću! Tvojoj mudrosti priliči da razmisliš o tom.

MOMIR: (Buneći se). Ali zašto da razmišljam ja?

NIKIFOR: Da bi u zgodnoj prilici rekao majci Carici, ili možda i samoj Grozdani.

MOMIR: (Iznenađen). Njoj?

NIKIFOR: Mlada je, a mlad si i ti; mladi se uvek među sobom bolje razumeju. Tvoja bi reč možda učinila više kod nje no majčina. Ja ću Carevo odsustvo upotrebiti da još jednom progovorim sa Gospođom Caricom; a ti ga upotrebi na razmišljanje o ovom što smo razgovarali.

MOMIR: (Malo uporno). Ja Carevo odsustvo moram upotrebiti da završim prevode i tumačenja. Sabor se za koji dan sastaje te mi ne ostaje vremena za razmišljanje.

NIKIFOR: Pa ipak, stvar je vredna razmišljanja. U toliko pre, što ja nisam naviknut na neuspeh, a Imperator moj ne bi ga hteo sebi dopustiti. Ja moram proći putem kojim sam pošao; ako na tom putu naiđem na kamen, ja ću ga zdrobiti; bude li veći, napregnuću sve snage da ga uklonim.

MOMIR: (Zamišljeno ćuti).

NIKIFOR: Rekoh ti sve; ostavljam te samoći. Samoća je majka razmišljanja. (Pođe i zadrži se). Ne progovorismo ni reči o varvarskom običaju o kome me zapita malo čas. Progovorićemo već; ja mislim imaćemo još prilike da se ovako nasamo i poverljivo razgovorimo. (Povlači se i pođe na desno no u dnu se zadrži i posmatra Momira).

1.2.7. 7. MOMIR SAM

MOMIR: (Pod utiskom bola, koji mu je Nikifor ulio u dušu, teško uzdiše i duboko se zamisli. Čežnjivo gleda gore na bedeme odakle ga je malo pre sunce ogrejalo. Prilazi stolu i nesvesno uzima gitaru koja je tu ostala, naslanja se na sto i svira jednu nežnu vizantijsku romansu, pogledajući gore na bedeme. Nikifor odlazi. Momir nastavlja svirku i pred kraj romanse, s bedema, nevidljivom rukom bačen, pada cvet. On naglo ostavlja gitaru, pritrči cvetu, diže ga i, s dubokim uzdahom i izrazom sreće i zadovoljstva, prinosi ga usnama da ga celiva, ali u tom trenutku oseti na ramenu nečiju ruku i trgne se ne poljubiv cvet).

1.2.8. 8. MONAH, TEODOSIJE, MOMIR

MONAH: TEODOSIJE: (Malo zatim, pošto je otišao Nikifor, pojavljuje se sa iste strane i zatiče trenutak kad pada cvet sa bedema. On prilazi Momiru koji je cvet podigao i, spuštajući mu ruku na rame, osujećuje mu da ga celiva). Ne skrnavi taj cvet!

MOMIR: (Prestravljeno). Oče!…

MONAH: Taj cvet nije nikao ovde na kamenu! Odakle dolazi, čija ga je ruka uzabrala i šta znači on?

MOMIR: Ja ne znam! Našao sam ga tu!

MONAH: I ti neznani cvet dižeš iz prašine i prinosiš ga usnama?

MOMIR: (Ćuti oborene glave).

MONAH: Malo čas srete me grčki poslanik i reče: „Pođi, oče, za glasom gitare, ona ne svira u slavu Gospodarevu!“

MOMIR: Grčki poslanik?

MONAH: I glas gitare doveo me je da vidim odvratnu istinu koju sam ja još samo slutio i slutnju tu uvek gonio od sebe, verujući tvojoj mudrosti. Ljuto sam se u toj veri prevario. Ni nauk koji sam ti malenom u dušu ulio, ni visoka mudrost kojom te je Vizantija zapojila, ni milost kojom te carska ruka obasipa, nisu bile kadre u tebi odnegovati bar osećaj blagodarnosti — blagodarnosti prema dobrotvoru tvom….

MOMIR: (Pokušava da se buni).

MONAH: Ne pokušavaj istinu poricati. Neblagodarnik si ti, neblagodarnik prema Caru i Gospodaru svom!

MOMIR: Ja?

MONAH: Ti, da, jer se usuđuješ prljavom tvojom rukom da presto carski oskrnaviš. Znaš li ti ko si ti?

MOMIR: Znam, sve znam!

MONAH: Ili ne znaš, ili namerno zaboravljaš, i ja ti kao glas savesti, moram to uvek ponavljati.

MOMIR: (Gleda ga preklinjući).

MONAH: Čuj, dakle: niko si i ništa. Bačeno dete majke razvratne i oca nikogovića, možda čak sebra i žene otročke, ili, ko zna, još gore što. Promisao htede da Car, hodeći u lov, nađe te kraj puta, gde si se vio kao crv. Bolje da se tada Car nije sagao da podigne neblagodarnost iz prašine.

MOMIR: (Teško ga muči i boli svaka reč).

MONAH: Nisam još kazao sve što čini veličinu tvoje neblagodarnosti. Car te je predao meni i ja sam te u samostanu svome negovao kao da si iz mojih nedara otkinut. Negovao sam te, upućivao Božjoj molitvi, i knjizi te učio. Car, koji je često dolazio k meni u manastir, jer mu tu u mladosti beše najmiliji lov, zamilovao te je i, kad si nešto odrastao, uzeo te sebi i poslao na nauke u Vizantiju. A kad si se sa nauka vratio okićen znanjem i mudrošću, carska se milost tada tek na tebe raskošno prosula: uzeo te kraj sebe i posadio kraj carska kolena, tebe nahodče, tebe otročko kopile. Ti mu povelje sastavljaš, ti čitaš carska pisma i pišeš odgovore vladarima, velmožama i kefalijama; ti sa njime krojiš zakone i još — što nikad do sad mladosti nije bilo dopušteno — na Saboru Patrijarha i jereja, velike i male vlastele i ine gospode Carstva Srpskoga, i ti imaš reč, Umeš li bar da pojmiš svu veličinu milosti koja se na tebe izlila?

MOMIR: Pojmim je.

MONAH: Ko pojima, taj je kadar i ceniti!

MOMIR: Cenim je.

MONAH: Pojimaš i ceniš, a čim vraćaš Caru taj veliki dug?

MOMIR: Vernošću!

MONAH: Ti vernošću zar zoveš drskost kojom si posegao da rušiš mir doma carskoga; da presto ubrljaš prljavim otročkim prstima i krunu oskrnaviš bezočnim i poročnim pogledom?

MOMIR: Ne optužuj me, oče, tim teškim zločinom!

MONAH: Sam si izabrao ime delu svom. Zločin je to, zločin bezočan!

MOMIR: Ne optužuj me, nauči me!

MONAH: Čemu da te naučim

MOMIR: Onom, čemu sam ne umem!

MONAH: Nauk je prost: iščupaj iz srca porok i naoružaj se mudrošću!

MOMIR: Nemam snage… nemam hrabrosti!

MONAH: Nemaš je da se vratiš putu vrline, a imaš je da gaziš putem zločina! Ne, ti nisi moj posinak, ti nisi dete koje je na mom krilu i mojom brigom odnegovano; to nije duša kojom sam te ja zadahnuo. Neblagodarniče, goniš me da te se odrečem!

MOMIR: Oče!

MONAH: Odreći ću te se i poći ću dalje u pravednoj srdžbi. Da zločinoj zmiji iskidam žaoke, pre no što otrovom poprska carski presto, optužiću te Caru, dobrotvoru tvom…

MOMIR: (Očajno). Ne, oče!… (Bori se teško). … Reci šta treba da učinim da te umilostivim?

MONAH: Odreci se!… Odreci se nedostojni!

MOMIR: (Trgne se. Težak mu bol lomi grudi i obraća se pogledom Bogu, proseći snage da savlada bol).

MONAH: Odreci se i, u znak odricanja, daj mi taj cvet neoskrnavljen još tvojim poljupcem.

MOMIR: (Trgne se kao mačem proboden, bono jekne i grčevito steže cvet na grudi).

MONAH: Položiću ga tamo, pred ikonu majke Božje, pred kojom si ti prvu molitvu Bogu uputio. Tamo će venuti kao žrtva pokajnikova, kao zaloga odricanja.

MOMIR: (Prestravljeno gleda u monaha, a cvet grčevito stegao na grudi).

MONAH: (Pruža ruku). Ču li me, daj mi cvet!

MOMIR: (Sa bolom, lomeći se, pruža ga pa ga opet trgne). … Da ga celivam?

MONAH: (Uzme mu cvet). Ne skrnavi ga poročnim celivom; namenjen je, ikoni. (Odlazi naglo).

1.2.9. 9. MOMIR SAM

MOMIR: (Slomljen bolom, prilazi nepouzdanim korakom stolu, stropošta se na klupu, zarije glavu i gorko zajeca).

ZAVESA

1.3. Drugi čin

Radna odaja u dvoru. S jedne strane dva svoda od kojih u zadnjem veliki prozor sa mnogobrojnim oknima, koji gleda u prizrensku ravnicu. U dnu se stepenima penje u propust kroz debeli gradski zid i ulazi na otvorenu terasu pod stubovima koja se dogleda. S leve strane, više u dnu, jedan ulaz zastrt zavesom, a napred na naročitom podu veliki drveni sto po kome razbacane stare knjige, povelje, pergamenti. Između zida i stola obična stolica, za njom u zidu četvrtasta niša sa jednom daskom po sredini, puna starih knjiga. U dnu stola s polja, na naročitom uzvišenju, Dušanova stolica i na stolu naročita nalonja na kojoj on piše.

1.3.1. 1. MOMIR, GROZDANA

MOMIR: (Sedi za stolom, pretrpan poveljama i knjigama, duboko zariven u rad).

GROZDANA: (Silazi sa terase obazrivo. Kad stigne na poslednje odmorište, ona se naslanja na naslon). Uvek tu, uvek međ knjigama?

MOMIR: (Iznenadi se i uznemireno ustaje).

GROZDANA: (Slazeći). Blago knjigama!

MOMIR: Caričice!

GROZDANA: (Iznenađena i prekorno). Zar ne Grozdana? Zašto me drukče zoveš… kao tuđinac?

MOMIR: (Zbunjeno). Ne znam, ali ne smem te više zvati imenom!

GROZDANA: Ne smeš? Ko ti? Ja želim da me zoveš imenom kojim me bliski zovu. Ko mi je bliži od tebe?

MOMIR: O, Caričice, kada bi znala ili, kada bi htela znati, koliko smo mi daleko jedno od drugoga!

GROZDANA: (Iznenađeno). Od kad i zašto? Ti dosad nisi tako mislio.

MOMIR: Dobro reče, nisam mislio dosad! Znao sam, a nisam mislio. Borio sam se dugo sa sobom; uspavljivao sam razum, gušio savest i rvao sa mudrošću… Sve, sve sam činio što bi me udaljilo od dužnosti, a odvelo me bliže zločinu.

GROZDANA: Je li to kakav rđav san koji si usnio, ili namera da mi srce strahom zapojiš? O kakvom zločinu govoriš?

MOMIR: O našoj ljubavi.

GROZDANA: Pa, zar je ljubav zločin?

MOMIR: Ljubav ne, ona je vrlina; ona je najčistiji, najplemenitiji istok duše čovekove. Ali je moja ljubav zločin, kao što uzvišena vera hrišćanska, za vreme rimskih cezara, beše zločin.

GROZDANA: Šta je to što se u tebe izmenilo; šta te je zavelo, a šta pomelo? Govori jezikom, koji će me umiriti; govori jasnije.

MOMIR: Govoriću jasnije, ali to će biti reč optužbe.

GROZDANA: Optužbe? Koga ćeš optužiti?

MOMIR: Sebe, jer sam ja krivac, ja sam zločinac!

GROZDANA: A zločin ti je ljubav?

MOMIR: Da!

GROZDANA: Govori, optužuj se; ja ću te braniti!

MOMIR: O, Caričice!

GROZDANA: Slušam te!

MOMIR: Ja nisam, Caričice, krio od tebe ko sam išta sam ja?

GROZDANA: Ne!

MOMIR: Ali sam od sebe krio, i tu leži zametak mome zločinu. Da nisam krio sebi i svojoj savesti, zar bih ja, bedno nahodče, dete neznane majke i oca, dignuto s druma, iz prašine, zar bih ja smeo posegnuti tako visoko, zar bih ja smeo, ma i pogledom, dotaći se podnožja carskog prestola? Zar ne pomislih nikada da sunce greje i bednu bubicu tamo dole, u prašini; ali teško njoj, ako uzleti među zrake gde će krila spržiti. A ja potegoh da se dotaknem i samoga sunca. Ah, teško meni bednome!

GROZDANA: Je li to sve čim sebe optužuješ?

MOMIR: Ne, nije sve! Dignut iz prašine, velikodušjem Gospodarevim, vaspitan njegovim staranjem, doveden ovde pod svetli carski krov i zasut milošću prestola, koja ne ozarava uvek ni one koji su pod hermelinom rođeni, čime ja sve to odužujem? Neblagodarnošću, jer razrivam dom koji me je dobročinstvom pokrio; izdajstvom, jer, najmanji i najbedniji među podanicima mu, potegao sam prljavom rukom da oskrnavim svetost prestola; zločinom, jer velike i mudre namere Gospodareve, da prestolu obezbedi sjaj, a veličinu državi, sebičnošću ometam.

GROZDANA: (Posle izvesne pauze). Rekao si optužbu do kraja, sad čuj i odbranu.

MOMIR: Šta je to što me može odbraniti? Ko seo savest ogreši, ne odbrani se rečima!

GROZDANA: Ne možda rečima mudrosti, ali rečima srca.

MOMIR: (Bono). Rečima srca? Srce me je i zavelo.

GROZDANA: Ono ćete i izvesti, pođi za njim. Srce je iskreniji savetnik od razuma. Razum je hladan i surov, gdekad i nemilostiv; on po prilikama podešava svoje savete; on pred silom razmišlja, a pred teškoćama malodušan je. Srce ne pita za prilike, ne strepi pred teškoćama i pred silom, ne razmišlja se, već odlučno lomi sve prepone. Poveri se srcu, ako hoćeš da čuješ iskrenu presudu tvome zločinu. Kad bi u stvarima srca razum donosio presudu, bilo bi besmisleno, kao i u stvarima razuma, kad bi srce sudilo.

MOMIR: Mladost je to divna, nevina, neporočna mladost, Caričice, što iz tebe govori.

GROZDANA: Ona, da, i zato je čuj, jer je topla i iskrena njena reč. Digao si se iz prašine, ali, dižući se, ti nisi stresao samo prah sa dolame, već si i dušu umio mudrošću. Pogledaj koliko je njih, oko nas, koji rođeni pod hermelinom slaze u prašinu! I šta je više, šta je dostojnije: da li kao sin neznana oca dići se i biti znan, ili od znana oca spustiti se i sobom ime očevo svući u prašinu? Bojiš se visine prestola i sjaja, koji ta visina rasipa, a zaboravljaš koliko se puta s te visine razastire mrak. Sam si mi kazivao kako je često puta prljavo sunce koje sa vizantijskoga prestola obasjava svet. I rekao si mi zbog čega je to. Kao što plamičak na svetiljci obletaju gomile crnih bubica te zaklanjaju svetlost, tako i oko sunca, koje treba s prestola da sja, obletaju gomile crnih i prljavih dušica, te mu zaklanjaju zrak i toplotu. I kad ti, čiste duše i umiven mudrošću, hoćeš da priđeš prestolu, zazireš zar pred tom pomišlju i nazivaš je izdajstvom i neblagodarnošću. Varaš se, Momire, blagodarnost je to i služba prestolu, kada ga opkole i dopune mu sjaj ljudi zdrava srca i čiste duše, naoružani znanjem i mudrošću.

MOMIR: Oh, kako divno zboriš!

GROZDANA: Ti si me učio! Govorim iskrenošću i mudrošću koju si mi ti u dušu ulio, učeći me od malena da poznam oko sebe svet i prilike. Kad si mi čitao stare knjige i pričao o filosofiji, pitala sam se uvek: što će meni to? Evo, sad pojmim, sad kad su prvi talasi života grubo pljusnuli o moju dušu i kad sam kadra da ih naoružana dočekam.

MOMIR: Ti potcenjuješ teškoće života, a precenjuješ nauke koje sam ti dao. Zoveš me bliže prestolu a zaboravljaš najteži deo optužbe koju izrekoh, da moja blizina ometa i mudre namere Gospodareve da prestolu obezbedi sjaj i veličinu državi.

GROZDANA: Gospodar Car, moj svetli roditelj, sagradio je carevinu i presto visoko uzneo oružjem i mudrošću; nek time i očuva tekovinu tu. Trgujući srcima, Vizantija se podigla, i zato baš, ti si mi kazivao, truli su stubovi njene veličine. Kazivao si mi jednoga imperatora koji je celom svetu poznat sa svoje mudrosti, koji je zemlji svojoj podario zakone i uzneo ugled prestola. Beše li to Justinijan?

MOMIR: On, da!

GROZDANA: Njemu, je l’ mudrost, kojom je upravljao državom nije nalagala da trguje srcem, već je s visine prestola sišao i iz prašine podigao druga srcu svom? Zar pod plaštom, kojim je zastrt presto, ne sme srce kucati; zar je carska odora haljina pod kojom mrzne osećaj i zar je kruna beočug koji srca okiva?

MOMIR: (Ushićen). Oh, kako divno govoriš!

GROZDANA: Al’ te ne ubedih, je l’?

MOMIR: Kako bih bio srećan, da mogu biti ubeđen!

GROZDANA: Čuj, ja sam ti čula optužbu, a ti moju odbranu, sad je na redu presuda!

MOMIR: Izreci je!

GROZDANA: Zabludelome, kada se vrati na prvi put, majka je milostivija no što je bila ranije, dok još nije skretao s puta tog.

MOMIR: (Primi ruku koju mu je pružila i privlači je sebi). Ne razumem te!

GROZDANA: Što ti nikad nisam dopustila…

MOMIR: (Razumeo je, ushićen). Dopuštaš sad?…

GROZDANA: Ali samo kao kaznu teškome zločincu.

MOMIR: (Grleći je). Oh, kako je neki put slatko biti zločinac! (Hoće da je poljubi).

GROZDANA: (Trgne se). Ne! To ne!

MOMIR: Nemilostivnice! Dovesti žedna do izvora, pa mu reći: ne! Zašto ne?

GROZDANA: Jer poljubac, prvi naš poljubac, biće naša zakletva.

MOMIR: Pa nek bude zakletva.

GROZDANA: Kad budeš snažniji, kad ti iz duše iščezne kolebanje. (Glas roga s polja, Grozdana se trgne iz zagrljaja).

MOMIR: Gospodar se vraća iz lova.

GROZDANA: Moram majci, da Cara s bedema pozdravimo.

MOMIR: A ja u susret!

GROZDANA: Zbogom! (Pođe žurno).

MOMIR: (Za njom). Kad?

GROZDANA: (Na izlazu). Kad budeš snažniji!… (Ode).

MOMIR: (Gleda dugo za njom. S polja se čuje klicanje; „Živio Car“ — „Viv l Amperer!“ — „Eviva l Imperatore!“ — On žurno odlazi u susret. Fanfare).

1.3.2. 2. VUKAŠIN, ALTOMAN

VUKAŠIN: (Pošto prestanu fanfare i utišaju se klici, ulazi sa Altomanom, nastavljajući razgovor koji su napolju vodili). Moglo bi i tako biti, vojvodo, ali mi ne smemo poneti anateme.

ALTOMAN: Veruj meni je draža anatema iz Vizantije, no ljubav koja bi se na nas otuda izlila.

VUKAŠIN: Država je prostrana, zahvatila je i grčke krajeve; Epir, Etoliju, Akarnaniju; pa onda, grčka gospoda u Seru, Krstopolju i Argirokastru, koju Gospodar podržava. Kako bi se na tim stranama primila anatema Patrijaršije?

ALTOMAN: Anatema bi pala samo na crkvu.

VUKAŠIN: Ne, bome, no i na državu, na narod ceo i na presto sam, i to je ono što mi brige zadaje.

1.3.3. 3. NOVAK GREBOSTREK, PREĐAŠNJI

NOVAK GREBOSTREK: Dobro vi zdravlje, vojvode!

VUKAŠIN: I tebi časna starino!

NOVAK: Čuh, Gospodar se vratio iz lova, pa dođoh da ga pozdravim i za zdravlje pripitam.

ALTOMAN: I mi ne besmo u lovu!

NOVAK: (Seda). Ostarelo se i umorilo, pa ne mogu u lov.

VUKAŠIN: Nas nije starost zadržala nego poslovi.

NOVAK: Bome dosta poslova u ovo doba saborno!

ALTOMAN: I poslova i brige. Baš sad zborimo o anatemi kojom nam preti Patrijaršija.

NOVAK: Ja mislim to su puste pretnje.

VUKAŠIN Ne, bome, već ozbiljne namere.

NOVAK: Pa dobro, nek i baci anatemu, a šta može za njom?

VUKAŠIN: Može mnogo; u samom narodu, dole u temelju, može da potkopa osnove na kojima snaga države počiva.

1.3.4. 4. NIKIFOR, PREĐAŠNJI

NIKIFOR: (Dolazi). Pozdravljam vas, svetla gospodo.

ALTOMAN: I mi tebe, prevashodni kirije!

NIKIFOR: Da ne zalutah? Rekoše mi da ovde sačekam, ako sam rad da pozdravim Cara pri povratku iz lova.

VUKAŠIN: Da, ovde, radi toga smo se i mi skupili.

NIKIFOR: Ja ću se onda povući dok vi svršite. (Pođe).

NOVAK: A što, kirije? Ostani! Možemo zajedno pozdraviti Gospodara.

NIKIFOR: Ipak ne, vojvodo: Vi mislite pozdraviti Gospodara i poželiti mu dobrodošlicu, pripitati ga za zdravlje i zadovoljstvo koje mu je lov doneo; Ja mislim pozdraviti ga i pozdraviti se s njim.

VUKAŠIN: Da nas ne misliš napuštati, kirije?

NIKIFOR: Mislim zamoliti Gospodara da me otpusti. Posao rad koga sam izaslan davno sam svršio, a kao gost sam već do dna iscrpeo gostoprimstvo carskoga dvora.

ALTOMAN: Ne možeš požaliti, prevashodstvo, da ti je bilo rđavo međ nama.

NIKIFOR: Međ vama sam, gospodo, proveo lepe časove i mnogo čemu se naučio.

VUKAŠIN: A zar si se mogao čemu naučiti od nas ti, iz kog se znanje i mudrost preliva?

NIKIFOR: Čovek se uči svud i uvek: — Savetnik sam Imperatorov, pa dužnost mi je da poznajem prilike va susednim prijateljskim dvorima. Kad se budem vratio u Vizantiju, zapitaće me Imperator šta sam video, šta sam saznao, te moram biti gotov da na ta pitanja dajem odgovor.

NOVAK: Pa jesi li nas dobro proučio?

NIKIFOR: Koliko sam umeo i mogao. Čovek ne može nikad sve saznati ni proučiti.

ALTOMAN: A čega si, prevashodni, u torbu saznanja više nabrao, dobra ili zla?

NIKIFOR: U svetu je uvek manje dobra nego zla.

ALTOMAN: Ali na dvoru?

NIKIFOR: Dvor nije van sveta.

NOVAK: Pa ti ćeš nas još i ocrniti pred tvojim Imperatorom?

NIKIFOR: O vama, velmože, ja nosim najlepše mišljenje; ali…

NOVAK: Dovrši reč!

NIKIFOR: Mislim na vašu moć o kojoj drukčije sudim.

VUKAŠIN: Kako razumeš to, kirije, našu moć?

NIKIFOR: Ima stvari koje se samo na jedan način mogu razumeti.

VUKAŠIN Reci nam bar u čemu si našu nemoć zapazio?

NIKIFOR: Zar nije bolje povesti drugi razgovor?

ALTOMAN: Sad već, kad je pala reč…

VUKAŠIN Kad si već pola izrekao, doreci reč.

NIKIFOR: (Nećka se). Ta… najzad, reći ću. Zapazio sam, gospodo, da je na srpskom dvoru starija reč mladosti no mudrosti, starija reč neznanih no znanih, stariji savet sebra no velmoža.

NOVAK: (Uvređeno). Oho, kirije, da li ti dobro odmeri taj sud?

VUKAŠIN: Bi l’ nam jasnije kazao tu malo tešku reč?

NIKIFOR: Oprostite, vas možda vređa moje mišljenje. Zarekoh se, te ispovedih vama ono što sam mislio samo svom Imperatoru da saopštim.

ALTOMAN: Tim bolje što nam reče, jer možda ćemo te oprostiti jedne zablude.

VUKAŠIN: Da, prevashodni. Kad si se zarekao, a ti doreci. Ne možeš tek na polovini preseći reč koja u sebi ima uvrede.

NIKIFOR: Tako je, vojvodo. Ne bih ni sam želeo da mi reč ostane nejasna. Reći ću, a vi ćete reći: gle Grka kako olako sudi, po čemu li ga njegov imperator među mudre ubraja? Moram vam, dakle, reći otkud u meni takav sud. Sreo sam ovde gospodu znatnu i uglednu, koja bi bila dika i dvorovima koji broje i vekove za sobom. Eto, gospodina vojvode Novaka, časne starine, pokrivene slavom i sedim vlasima. Svaka ta seda vlas je jedno iskustvo na koje bi se svaki presto rado oslonio. Pa evo vojvode Altomana, visoka plemića, čiji se rod povlači kroz tolike vekove i čija je plemenitost ponos i ukras dvora vladarskog; pa gospode Mrnjačevića, međ kojima gospodin vojvoda Vukašin blista razumom i mudrošću, te je kadar i dostojan poneti i teret briga državnih. Pa gde je još ostala sjajna vlastela; umni gospodin Oliver i svetli knez Voihna, moćni vojvoda Dejan i hrabri Kazanac Borilo, i gospodin Branko iz Ohrida, i krotki Pribac Hrebeljanović i mudri gospodin Buća i već redom vlastela, koja su oko srpskog dvora skupljena. Retko je koji vladalac imao tu sreću da mu se oko prestola nađe čitava kita tako ugledne i mudre vlastele. Pa ipak gospodo, sva ta vlastela danas nema reč. Ni ugled, ni poreklo, ni godine, ni iskustvo na dvoru srpskom nije starije od reči i saveta jednoga dečka, kažu porekla vrlo sumnjivog, s kojim gospodar srpski deli svu brigu državnu pa — možda i vlast.

NOVAK: Čekao sam ti, kirije, kraj besedi, jer početak nije bio loš.

NIKIFOR: A kraj?

NOVAK: Kraj je naopak.

NIKIFOR: Možda ja naopako vidim stvar, te mi je i sud pogrešan. Voleo bih da ga ispravim.

VUKAŠIN: Razumem, prevashodni, na koga se odnosi tvoja reč…

ALTOMAN: Na nahoda.

VUKAŠIN: Zar u vas kraj imperatora nema sluga viših i nižih, odajnika i peharnika, štitonoša i stotnika, pisara i čitača, stavnika i konjodržaca, psara i sokolara. Ako ih ima, ovi se, je li nalaze kraj imperatora češće no vizantijska vlastela i mudraci, — ali, to ne znači da imperator sa njima obavlja državne poslove.

NIKIFOR: Tako je odista, vojvodo. Samo što u nas, te sluge više i niže, nemaju i na saboru reč.

ALTOMAN: To je istina!

NIKIFOR: A istina je još i to, da kod nas imperator sa slugama višim i nižim ne vodi razgovore o državnim poslovima. Ne pišu u nas sluge zakone i carske povelje; niti sluge daju savete imperatoru. U nas sluga služi, mudrac mudruje, a vlastela gospoduje. Svak na svom mestu, to je redu državi.

VUKAŠIN: Drugače nije ni u nas. I mladić taj — zovi ga slugom, ili sebrom, ili Momirom, — kako ti je drago — tek on…

NIKIFOR: Dozvoli, velemožni, da ti misao prihvatim i nastavim. U mladića tog zbilja je toliko mudrosti i znanja, koje je pocrpao na našim visokim školama, da Car ne može drugače do zapostaviti svu svoju vlastelu i s njim deliti brige državne uprave.

NOVAK: Ta nije samo u njega mudrosti!

NIKIFOR: I mudrosti i hitrine razuma. Ja tome detetu predviđam sjajnu budućnost i teško da se neće presto na njega kadgod i čvršće nasloniti, a sebar nikogović, kad se vlasti dočepa, umeće bolje vladati no mnogi koji su na prestolu rođeni. Istorija nam kazuje to: Imperator Justin je čuvao svinje u planini; Justinijan je seljački sin; Foka je bio običan vojnik, a Vasilije konjušar. Njihovoj slavi i veličini to nije smetalo.

NOVAK: Ma gde si zaošijao, prevashodni kirije, te govoriš čak o vladanju kod živa i zdrava Cara?

NIKIFOR: Ja vas molim, ne tumačite moje reči rđavo. Ne govorim ja o danas i o sutra. Zla bi ta mudrost bila koja bi tako kratko gledala. Ja sam svoje oko navikao da gleda mnogo godina unapred. A ko unapred gleda, kadar je dogledati kraj onome što će nastati. Gospodar Car — Bog nek mu podari dug i plodonosan vek — ipak će jednoga dana podleći zakonu božijem. Mladome kralju Urošu, izgleda, Gospod nije podario dovoljno zdravlja i kreposti, koliko je potrebno da može poneti glomazni teret briga državnih. Ko će tad pomoći, ko podržati mladoga vladara? Mudrost mladoga sebra i poznavanje državnih poslova, koje mu gospodar poverava već sad, tada će dobro doći prestolu.

ALTOMAN: Varaš se, prevashodni! Od toga sebra ima među nama i starijih i mudrijih i bližih prestolu, a preči gospodaru i caru i njegovom prijemniku prestola.

NOVAK: Niti će ponos srpske vlastele dozvoliti da joj nikogović gospodari!

NIKIFOR: To verujem i poštujem ponos srpske vlastele, ali ne zaboravite, gospodo, da je mudrost jača od ponosa. Dečko je dovoljno mudar, te neće dozvoliti da ga takav jedan čas zateče kao nikogovića.

ALTOMAN: A što bi drugo? Za noć tek ne može obući kožu plemićsku.

NIKIFOR: U sićušnoj kapljici vode ima gdekad više mudrosti no u čitavom moru. More džinovskom snagom, vekovima lupa o stenu i ne razbija je, a kaplja tiho i nečujno dubi kamen i istroši ga.

VUKAŠIN: Šta bi ta zavijena mudrost htela reći?

NIKIFOR: Najjasniju misao, vojvodo. Kapljica zna da joj je posao dug, pa godinama dubi postojano i strpeljivo, uvek isto mesto na koje je prvi put kanula. Neće sebar za noć obući odoru plemićsku; tka je on kao pauk što svoju mrežu tka, tka je mirno, strpeljivo, povučen u tihi ugao, da nikome ne smeta i da mu kogod ne pocepa tkivo; tka je on da bude gotova za onaj čas kad je treba ogrnuti.

VUKAŠIN: Zboriš, prevashodni, kao da nešto znaš što mi ostali nismo dokučili. Reci nam, možda ćeš time učiniti korist prestolu na kome caruje prijatelj Vizantije.

NIKIFOR: Reći ću, ali bojim se posumnjaćete da je iskrena.

NOVAK: Istina ne može neiskrena biti.

NIKIFOR: Istinu ću vam reći, a ako meni ne poverujete, vreme će vam potvrditi nju. Taj dečko, o kome danas s prezrenjem govorite, staće vam jednoga dana rame uz rame…

SVI: Kako?

NIKIFOR: Kao carski zet!

ALTOMAN: Carski zet?

VUKAŠIN: To je već smelo!

NOVAK: To je premnogo!

NIKIFOR: Oprostite ponova! Vidim da sam zametnuo razgovor kome nije ni vreme ni prilika.

VUKAŠIN: Al’ kad si ga već zametnuo, kirije, isteraj do kraja i objasni nam otkuda u tebe tako smela misao?

NIKIFOR: Veština državničke mudrosti u tome je da zna, a ne da kazuje kako i kojim putem zna.

VUKAŠIN: I verovatno u tome još: ono što zna da pouzdano zna?

NIKIFOR: Tako je, vojvodo!

VUKAŠIN: Znači? Teška reč koju si izrekao…

NIKIFOR: Teška reč se obično u mozgu dobro provalja pre no što siđe na jezik.

1.3.5. 5. BRANKO MLADENOVIĆ, PREĐAŠNJI

VOJVODA BRANKO MLADENOVIĆ: Pozdravljam vas, gospodo, i tebe prevashodni kirije! Da nisam nešto odocnio da caru podnesem pozdrave?

ALTOMAN: Ne, i mi ga očekujemo.

NIKIFOR: Dobro je što me opomenu, vreme je da se uklonim, dok vi svršite svoje pozdrave. Oprostite, gospodo! (Odlazi).

1.3.6. 6. PREĐAŠNJI, BEZ NIKIFORA

NOVAK: (Posle izvesne pauze). Taj nam, bome, lepo očita!

ALTOMAN: Poumih jednom da spustim ruku na mač, al’ se uzdržah, jer, kanda, zbori istinu.

VUKAŠIN: Zar mu veruješ?

MLADENOVIĆ: Čime vas to, gospodo, Grk toliko rasrdi?

VUKAŠIN: Kad budemo pred gospodarem ti ćeš čuti moju reč a, verujem, i pristati uz nju.

ALTOMAN: Jer, odista, ako ćemo tu reč povesti, moramo je povesti u ime vlastele.

NOVAK: Ta što ne kažete vojvodi o čemu je reč. (Mladenoviću). Nikifor, Kantakuzenov, vraća se u Vizantiju, te povedosmo reč šta će odneti i kakvo mišljenje o nama kazati svome Imperatoru. I što nam reče, zlo je; još gore, ako takvo mišljenje dopre do susednih dvorova.

MLADENOVIĆ: Šta vam reče?

VUKAŠIN: Nikifor reče, kad stigne u Vizantiju, i Imperator ga zapita o prilikama na dvoru srpskome, on će reći: na srpskom dvoru srpska vlastela nema reč. Ni ugled, ni poreklo, ni godine, ni iskustvo na dvoru srpskome nije starije od reči i saveta jednoga dečka — nikogovića, s kojim gospodar srpski deli brigu državnu pa — možda i vlast.

MLADENOVIĆ: To mu nije prazna reč. Grk vam je kazao istinu, koju ja davno vidim i govorio sam vam o tom, ali vi ne htedoste me poslušati. U dva maha sam govorio i gospodaru o uniženju koje se vlasteli nanosi. Pocrpeo je, veli, znanje u Vizantiji. Nije on sam i druga deca bila su na školama u Vizantiji, slao ih je sam car. Pa onda, gde su deca koja su se učila u Dubrovniku? Zar nisu i ona donela sobom znanje i mudrost? A to su još deca vlastelinska, a ne nikogovići i nahodi. Gde su sinovi vojvode Dejana, kojima se ne može sporiti znanje i mudrost, gde je moj Grgur, pa tvoj Andrija i Marko?

VUKAŠIN: Ne velim za Marka, on se već od knjige odbio; ne velim ni za ostalu decu što ih nabroja — al’ velim za nas: gde smo mi?

ALTOMAN: (Mladenoviću). Ti se već srdiš, vojvodo, na ovo što si čuo, a šta ćeš reći tek na ono što ćeš čuti još?

MLADENOVIĆ: Zar još što grđe?

ALTOMAN: Nikifor veli: Momir sad daje samo savete, a sutra će gospodariti u državi.

MLADENOVIĆ: Ako izumremo svi. Zar nikogović i nahod sebarski ispred nas?

VUKAŠIN: Biće nam veli ravan, a možda i viši, te ćemo mu se još i pokoravati.

MLADENOVIĆ: Ma govorite jasnije; da li ravan poreklom, a čim tek viši?

VUKAŠIN: Biće carski zet!

MLADENOVIĆ: (Zaprepašćen). Nahod?

VUKAŠIN: On!

MLADENOVIĆ: Ti govoriš da mi samo srdžbu pooštriš? (Ostalima). Tvrdi l’ to još ko?

ALTOMAN: Tvrdim i ja!

MLADENOVIĆ: (Novaku). I ti, časna starino?

NOVAK Tako sam od Grka čuo!

MLADENOVIĆ: Tada nam, gospodo, ostaje jedno: da još sad, pri prvom susretu, povadimo mačeve i da ih pred samim carem skrhamo.

ALTOMAN: Jer sram bi bio i dalje ih nositi.

NOVAK: Ja velim, vojvode, ne žurte sa odlukom. Možda zlo nije tako blisko, ni tako veliko. Gospodar je razborit i neće olako pasti u čije zamke, nit preko kolena što prekrhati. Stvar je toliko krupna, da ja ne mogu na golu reč Grkovu verovati da je istina.

MLADENOVIĆ: A ja verujem i kazaću vam zašto verujem, jer sad mi je tek jasno ono što nekad nisam razumeo. O prošlome saboru, beše se povela reč o udaji Caričice na dvoru albanskom za mladog kneza Đorđa Topiju, i rekoše tad: nije bivalo, te neće biti ni od sad, da caričica ide iz zemlje. Udaće se, rekoše, ovde za koga od naše vlastele. Kad sam to čuo, zakucao sam na carska vrata ja. Rekoh, vlastelin sam i znan i čuven i veliki, u mene je sin Grgur. Niko od vas neće reći da bi on bio nedostojan carski zet. (Jača pažnja među ostalima). Zakucao sam; ali carska mi se vrata ne otvoriše. Docnije čuh od gospodina Olivera, da je i on razgovarao sa Gospođom Caricom o mladom Lazaru, koji je takođe poželeo biti carski zet, pa i njemu vrata ostaše zatvorena.

ALTOMAN: Dva tako časna plemića, Brankov Grgur i Pribčev Lazar, nisu dostojni da budu carski zetovi; sa Topijom se nismo orodili, jer, vele, ne biva da Caričica ide iz zemlje. E, pa onda: ko? Je li tebi jasno sad, vojvodo Novače, da je grk stvari dobro video?

1.3.7. 7. CAR, PREĐAŠNJI

JEDAN PAŽ: (Dolazi s leva). Gospodin Car! (Kad Car uđe, paž se povlači).

DUŠAN: (U radnoj haljini). Pozdravljam vas, vojvode!

SVI: (Klanjajući se). I mi tebe, Gospodaru!

NOVAK: Dođosmo da te pozdravimo, Gospodaru, i za zdravlje da te zapitamo. Je li ti lov doneo zadovoljstvo i brige olakšao?

DUŠAN: Od briga se, vojvodo, ne može pobeći; na ipak razonoda ih olakša. (Seda i nudi i njih).

NOVAK: (Seda a Vukašin, Branko i Altoman ostaju na nogama). Slegle se mnoge brige?…

DUŠAN: Mnoge!

VUKAŠIN: A najveća međ njima anatema, kojom nam preti Patrijaršija.

DUŠAN: Ta mi je briga najveći teret. Moramo biti pribrani; i narod i vlastela mora čvrsto stati uz presto, da taj teret podnesemo.

VUKAŠIN: Ali zato treba vlastelu vezati uz presto; ne oturati je, ne udaljavati, ni sejati nezadovoljstvo među nju.

DUŠAN: A zar ja to činim?

VUKAŠIN: Kad bih smeo?

DUŠAN: Govori!

VUKAŠIN: Ako ćeš, Gospodaru, to kao iskrenost i odanost smatrati, rekao bih…

DUŠAN: Govori, govori! Kad tvoja reč nije bila draga prestolu Ima li čega?

VUKAŠIN: Ima nezadovoljstva kod vlastele.

DUŠAN: (Obraća življu pažnju). Ima ga? Što ste to krili od mene? Što mi to nisi kazao, Novače, što si do sada ćutao, Vukašine?

MLADENOVIĆ: Ja sam ti jednom govorio, Gospodaru, o tom.

DUŠAN: O tom?… Jeste; sećam se; al’ ja sam to razumeo kao tvoje nezadovoljstvo, kesare! (Pogleda po svima). Zbog čega je vlastela nezadovoljena? Novače, tvojoj starosti pristoji da govoriš u ime vlastele!

NOVAK: Oprosti, Gospodaru, ali vojvoda Vukašin bolje će kazati.

DUŠAN: Govori ti, Vukašine!

VUKAŠIN: Vlastela srpska, Gospodaru, oseća se unižena.

DUŠAN: Čime to?

VUKAŠIN: Odstranjena od državnih poslova, udaljena od prestola…

DUŠAN: Je li to sve? (Vojvode se pogledaju među sobom). Nije dakle sve, čuću još. Ali recite mi najpre: govori li Vukašin zaista u ime vlastele? Zar vlastela, pa i ti, starino, (Novaku). sme odista reći to? Kad je to i gde vlastela bila udaljena od prestola; koji su to državni poslovi gde i vlastela nije rekla reč još od doba kraljevstva mi, po običaju koji sam od predaka nasledio, ja sazivam sabore. Sa saborom ja propisujem zakone, sa njim savezništva sa susedima zaključujem i neprijateljima ratove oglašujem; ugovore vezujem i povlastice dajem strancima. Šta je to dosad, što sam ja bez dogovora sa saborom učinio? (Mukla tišina, svi ćute i oborili poglede). Ma govorite mi, kažite, je li odista srpska vlastela samo radi toga nezadovoljna? (Svi ćute). jesi li ti nezadovoljan, ti, starino Novače?

NOVAK: (Snebivajući se). Ja, Gospodaru…

DUŠAN: Znam, vidim. U duši ne misliš tako, ali ne želiš da se izdvajaš od vlastele. Kazuj, Vukašine, dalje, šta još vlastela negoduje?

VUKAŠIN: Ne želim te srditi, Gospodaru!

DUŠAN: (Odlučno). Sad već moram znati sve.

VUKAŠIN: Onda sam dužan reći. Rekoh, vlastela je udaljena od prestola.

DUŠAN: Objasni to!

VUKAŠIN: Nahod ti sedi kraj kolena, Gospodaru!

DUŠAN: Pa?

VUKAŠIN: On piše zakone, on sastavlja povelje, on naredbe kefalijama i pisma vladarima, on…

DUŠAN: (Srdit, ali se savlađuje). Dosta! Učinićemo drugače i zadovoljiti vlastelu. Od sad, ti ćeš, Novače, prevoditi vizantijske zakone…

NOVAK: Gde bih ja, Gospodaru, to? Niti znam jezik, niti je ova ruka sviknula na to.

DUŠAN: Onda, Altomane, ti.

ALTOMAN: I ja ne znam jezika.

DUŠAN: Pa ko onda zna? Znaš li ti, Vukašine, ili možda ti, Mladenoviću? (Oni se snebivaju). Nek ostane na tebi, Mladenoviću, Vukašin će povelje sastavljati, Mladenović naredbe kefalijama, a Altoman pisma vladarima.

VUKAŠIN: Nije to, Gospodaru, posao za nas.

DUŠAN: Nije da; znam i ja to. I kad jednog mladića, obdarena znanjem koje vi nemate, uzmem u službu prestolu da radi posao koji vi ne znate, vi velite: nahod ti sedi kraj kolena!

VUKAŠIN: On nije u službi samo, on i na saboru ima reč.

DUŠAN: Uzećemo mu je, vi ćete od sada saboru tumačiti vizantijske zakone i mudrost starih škola pravničkih.

NOVAK: I to, Gospodaru, nije posao za nas.

DUŠAN: Pa šta je za vas, da li da carsku vlast sa mnom delite?

MLADENOVIĆ: Ne mislimo to, Gospodaru, mi — al’ to misli on!

DUŠAN: Ko?

MLADENOVIĆ: Nahod!

DUŠAN: (Iznenađen). Da carsku sa mnom deli vlast?… Ma otkuda to, šta je to? Ko je tu ludost među vlastelu prosuo; kakvim je to činima pomućen zdrav razum vlasteli? Može li biti odista da tako svi mislite? (Svi ćute). Objasni mi, Mladenoviću tvoju reč!

MLADENOVIĆ: Evo vojvode Vukašina!

DUŠAN: Ne, objasni mi ti. Ti si reč zaustio, pa je i dovrši!

MLADENOVIĆ: U tebe je, Gospodaru, ćer koja kao zvezda sja lepotom i mudrošću, te nije čudo što je na carska vrata mnogi prosilac zakucao. Kad beše da pođe na strani dvor, rekoše: ne biva da Caričica ide iz zemlje, udaće se za kojeg od srpske vlastele. Tada zakucah ja i zaprosih je za moga Grgura; zaprosi je, vele, i vojvoda Lazar Hrebeljanović. I jedan i drugi nađosmo vrata zatvorena…

DUŠAN: (Očevidno već uzbuđen). Pa?

MLADENOVIĆ: Gospodaru, molim te da se ne srdiš. U službi tebi iskrenost nam je najsvetija.

DUŠAN: Govori!

MLADENOVIĆ: Međ vlastelom se govori da caričica neće poći na strani dvor, niti ukrasiti dom srpskog vlastelina, već… (Usteže se i pogleda po svima). … vele, da će carski zet biti nahod taj, pa će se tako s vlastelom izravnati i s carem podeliti carsku vlast.

DUŠAN: (Prene i skoči s mesta, i ostali ustaju). Mladenoviću, zboriš li ti samo jezikom ili i razumom Reci još jednom, nisam dobro čuo, ili čuo sam, a nisam razumeo, ili razumeo sam al’ ne mogu da verujem? (Ostalima). Ima li još koga među vama do može to da veruje?

VUKAŠIN: Dok je misao reč, mnogi se ne može izmiriti s njom, kad postane delo, svi se izmire.

DUŠAN: Ma zar verujete odista?

ALTAMAN: Nismo mi sami, Gospodaru, u to veruju svi. Ti si poslednji, možda, koji će se uveriti.

DUŠAN: (Uzbuđen). Uveriti? U šta ću se uveriti? Iz vaših praznih reči, je li? Ili… (Sa strepnjom). Ili postoji nešto što će me uveriti? Postoji li, govorite (Muklo ćutanje). Znate li što što ne znam ja? Kazujte, recite, objasnite! (Ćutanje). Kazuj, Mladenoviću, ti, tvoja je optužba?

MLADENOVIĆ: (Snebiva. se). Ja ne znam…

DUŠAN: A vi?… (Svi obaraju glavu). Niko, dakle, ne zna, je li? Sve što zborite bilo je na pamet… Je li? Il’ znate odista što, a zazorno vam je reći mi? Ma recite, govorite… ja hoću, ja moram čuti sve? (Dugo ih posmatra, pa kad oni ne dižu glave, niti zbore što dalje, on plane). Idite, i ako želite da ste bliže carskom prestolu, ne sručujte pred presto ludosti i ne zasipajte ga prahom sa druma.

VLASTELA: (Klanja se duboko i odlazi).

1.3.8. 8. DUŠAN, MONAH TEODOSOJE

DUŠAN: (Uzbuđen prilazi stolici, klone i umoran naslanja glavu na ruke tako da i ne primećuje monaha, koji malo zatim ulazi).

MONAH: Smem li te, Gospodaru, uznemiriti?

DUŠAN: (Diže glavu). Uđi!

MONAH: (Prilazi). Ne znam, jesam li došao u dobar čas; imao bih važan razgovor.

DUŠAN: Čega se tiče važnost ta?

MONAH: Momira!

DUŠAN: Opet? Govori!

MONAH: Strah me je da ti kazujem.

DUŠAN: (Prestravljeno). Strah te je?… To znači?…

MONAH: Znači da Gospod grehom hoće da iskupi greh.

DUŠAN: O kojem grehu, o kojim gresima govoriš ti?

MONAH: (Obazrivo). O grehu tvoje mladosti, o tvome sinu Momiru.

DUŠAN: Čuo sam već da o njemu misliš govoriti. Kazuj već!

MONAH: Bog neka mi je svedok, Gospodaru, da sam ja ispunio tvoje naloge. Jedini poverenik te mladićske tajne, ja je nikad i nikom nisam kazivao i, veruj, poneću je u grob.

DUŠAN: (Nestrpljivo). Što je sad meni kazuješ?

MONAH: Čućeš, Gospodaru. Dok je dete bilo malo, u manastiru, ja nisam smetao s uma tvoje naloge i uvek sam mu u dušu ulevao da je nahod, kojega si ti slučajno u lovu našao kraj druma; smilovao si se, digao ga, i meni poverio. Nikad ni jednom reči nisam mu dopustio ni sumnju da mu je majka živa, a kamo li da je on carski sin.

DUŠAN: (Nestrpljivo). Pređi već jednom na ono što imaš da mi kažeš!

MONAH: Htedoh reći, ako smo grešili pre, što smo ga tako vaspitali, sad je već snažan i mudar, te bi mogao znati i razumeti istinu.

DUŠAN: Zašto da je zna? Dvadeset i toliko godina čuvamo tu tajnu, ja i ti — i zašto da je sad iznosimo na trg? Hteo bi valjda da vlastela zna da car kraj svoga kolena čuva svoj greh; ili bi hteo da to sazna carica?

MONAH: Mislio sam samo on!

DUŠAN: Zašto?

MONAH: Jer bi tako znao da je Grozdanin brat…

DUŠAN: (Prestravljen, naglo ustaje). I?

MONAH: Ne bi se između njih ljubav rodila…

DUŠAN: (Drekne). Umukni!… (Uzbuđen). Ko te je poslao da mi kažeš tu klevetu; u čije ime govoriš; u čiju si službu stao? Govori u čiju si službu stao?

MONAH: (Umirujući ga). Gospodaru!

DUŠAN: (Ućuti zbunjen).

MONAH: Nisam zaslužio prekor taj. U mladosti, Gospodaru, bio sam ti nerazdvojan drug. Mnogu smo buru zajedno razvejavali, mnogu lakomislenost zajedno počinili. Kad ono otesmo vlastelinku od muža, da tebe pokrijem, ja primih na sebe celu krivicu i kralj tvoj otac, za kaznu, otera me u manastir. U manastiru sam bio poverenik tvoje ljubavi sa Anđelijom i od tada služim tvojoj tajni kao rob i zato zar da me nagradiš sumnjom i pogrdom.

DUŠAN: (Blaže). Govori, dakle, šta je, od kud znaš, ko ti je kazao?

MONAH: Video sam svojim očima.

DUŠAN: Šta?

MONAH: Onoga dana kada ti ode u lov, on je pod gradskim bedemima udarao u gitaru šaljući nekome gore pozdrave; ozgo sa bedema, kao otpozdrav, pao je ovaj cvet! (Pokazuje cvet).

DUŠAN: To je sve?

MONAH: Nije sve. Priznao mi je.

DUŠAN: Priznao, on?

MONAH: I rekao još da nema snage da je se odreče.

DUŠAN: Bože Gospode, je li to tvoja naredba, je li to tvoja volja da mi se za greh grehom svetiš? Moj sin i moja kći, moja krv. Ne, Bože, ti nisi tako nemilostiv! (Monahu, uzimajući ga za ruku). Odi, odi, ovamo bliže… reci, reci, jesam li to zaslužio? Bio sam mlad… i ona… Voleli smo se i morali se rastati. Rastanak taj, ili mladost možda, razum nam pomuti i učinismo greh. Tu nema krivice; nema je ni kod mene ni kod nje — ima je u mladosti. I gde je tu greh — zar je mladost greh? (Sedne).

MONAH: I ovaj cvet je mladost uzabrala.

DUŠAN: (Pretrne). Jest imaš pravo!… Baci to!

MONAH: Ne, to je talac u mojim rukama.

DUŠAN: Talac?

MONAH: Talac odricanja i pokajanja. Tamo u manastiru je u steni jedna ikona majke Božije, pod njom je jedna kamena klupa…

DUŠAN: (Sećajući se). Davno već nisam dohodio tamo… Tu na toj klupi smo se sastali, tu rastali, tu je pao prvi i poslednji poljubac… jedan jedini…

MONAH: Pred tom ikonom položiću ovaj cvet. Nek vene i uvene tu; tu gde je očev nikao greh, sinovljev nek se ugasi.

DUŠAN: (Duboko se zamisli i najzad diže glavu). Pa šta sad?

MONAH: Što tvoja mudrost odluči.

DUŠAN: Mudrost je slaba tu gde se sveti sudbina.

MONAH: Ako bi smeo reći?

DUŠAN: Govori, olakšaj mi!

MONAH: Udaljiti ga hitno sa dvora. Nek ide u Krstopolj, Valonu, Argirokastron, što dalje, što dalje!

DUŠAN: (Razmišljajući o tom, više sebi). Drag mi je, hteo sam ga imati kraj sebe.

MONAH: I meni je drag. Ali nemoj suditi srcem već razumom.

DUŠAN: (Razmišlja duže). Od sve dece što su se učila u Vizantiji i Dubrovniku izmakao je u znanju i mudrosti. Bio mi je vredan pomoćnik.

MONAH: Manja se žrtva mora podneti, da bi se veća izbegla.

DUŠAN: (Probudi se naglo i razmišlja). Pa gde je majka Carica i gde si ti? Zašto sve to niste sprečili?

MONAH: O, gospodaru, zar ima sile koja je kadra sprečiti mladosti prvi san?

DUŠAN: I, ja sam poslednji, je li, koji saznaje to?

MONAH: Prvi si, Care, kome govorim.

DUŠAN: Da, prvi, kome govoriš ti, ali napolju se već zna i govori!

MONAH: (Iznenađen). Već govori?

DUŠAN: Govori, da! Vlastela mi malo čas dobaci u oči da će nahod biti carski zet. Od kud bi to vlastela pomislila, kad se već ne bi znalo što?

MONAH: Vlastela? — Onda je zlo veće no što sam mislio.

DUŠAN: I mora se seći što pre, mora se preseći.

MONAH: Udalji ga, hitno udalji sa dvora, ja ostajem pri tom.

DUŠAN: (Razmišlja). Udaljiti ga, ili — udaljiti nju!

MONAH: Nju?

DUŠAN: (Dugo razmišlja. Najzad odluči). Da, nju! Idi, hitno mi ovamo pošalji Momira; a ti se nađi, ako mi zatrebaš.

MONAH: (Udaljava se).

1.3.9. 9. DUŠAN, MOMIR

DUŠAN: (Uzbuđeno korača po odaji, prilazi zatim prozoru, naslanja se i gleda zabrinuto u daljinu).

MOMIR: (Ulazi noseći jedan svežanj pergamenata i nekoliko zavežljaja). Došao sam, Gospodaru, na tvoju zapovest.

DUŠAN: (Diže bolno glavu, ali kad sretne pogled Momirov sa lica mu iščezne strogost, a ocrta se ljubav prema svome detetu). Ti si, Momire! (Odlazi i seda na stolicu).

MOMIR: (Prilazi mu i podnosi svežanj pergamenta). Završio sam, Gospodaru, prevod Vlastarija.

DUŠAN: Bio si vredan?

MOMIR: Upotrebio sam zatišje, dok je dvor bio u lovu.

DUŠAN: A šta je to? (Priđe stolu).

MOMIR: Stigle su skoroteče.

DUŠAN: Odakle?

MOMIR: Iz Dubrovnika, Drača i Sera.

DUŠAN: Šta donose?

MOMIR: (Iznosi prvo pismo). Drački kefalija žali se na mletačke brodare, koji ploveći za Maltu uvraćaju u dračku luku i prodaju robu bez carine.

DUŠAN: Predaj to Bući; neka napiše pismo mletačkom veću, da mi to nećemo trpeti u svojoj državi.

MOMIR: (Izdvaja to pismo, iznosi drugo). Veliki Hertularije i Kefalija Volera, Mojsinopolja, Sera i Strumice, moli da se u njihovim gradovima priznadu grčki zakoni i da se po njima sudi.

DUŠAN: Odgovori im: Ja sam u grčkim stranama priznao njihov jezik, ali ne mogu priznata i tuđe zakon u svojoj državi. Tako je, je li?

MOMIR: Ja nemam prava, Gospodaru.

DUŠAN: Ti znaš da sam ja uvek čuo i tvoju reč. Reci mi šta misliš?

MOMIR: To, Gospodaru, što i ti, ali — znajući da ti je stalo da zadobiješ ljubav tih grčkih strana za sebe, mogao bi još dodati da u suđenju priznaješ narodne običaje tamo gde carski zakon ništa ne kazuj: To isto priznao si i albanskim stranama.

DUŠAN: Dobro je! Piši tako kako savetuješ. Šta hoće Dubrovčani?

MOMIR: (Menja pergamenat). Žale se da im trgovce napadaju zli ljudi u Rogozni.

DUŠAN: Piši kefaliji zvečanskom da mi raščisti Rogoznu od zlih ljudi i pojača straže na drumu a Dubrovčanima da se Car postarao da im od sad bude slobodan i bezbedan drum.

MOMIR: (Skupi sva pisma, klanja se i hoće da pođe).

DUŠAN: Gotov si?

MOMIR: Jesam, Gospodaru.

DUŠAN: Stani, nisam ja! (Razmišlja se i bori, zatim odluči i, značajno gledajući mu u oči, govori). Napiši jedno pismo Imperatoru Kantakuzenu, koje će njegov izaslanik poneti. Reci da mi je Nikifor isporučio njegovu želju da moja jedinica kći pođe za despota Manojla. Reci još, da se radujem da ovom vezom utvrdim prijateljstvo koje već postoji između dva dvora i između dve države, te rado pristajem na ponudu i dajem svoju kćer.

MOMIR: (Strahovito prebledi i zadrhće, obori oči, a iz grudi mu se iščupa uzdah).

DUŠAN: (Posmatra ga, za se). Bol je veći no što sam mislio; znači veći je i greh! (Glasno). Jesi li me dakle čuo i razumeo?

MOMIR: (Ćuti oborene glave).

DUŠAN: (Strožije). Ču li što te pitam?

MOMIR: (Trgne se).

DUŠAN: Jesi li razumeo?

MOMIR: Razumeo sam; ali…

DUŠAN: Hteo bi nešto reći?

MOMIR: Molio bih te, Gospodaru, da mi učiniš jednu milost.

DUŠAN: Da čujem?

MOMIR: Naredi kom drugom da to pismo napiše.

DUŠAN: Zašto to? je li to neposlušnost?

MOMIR: O, Gospodaru, zar ja, bedan rob, imam prava na neposlušnost prema tebi, Caru i dobrotvoru svom. Ako narediš, ja ću napisati, ali bojim se neću umeti. Gde bih ja, siromašan mudrošću, kojom me Bog tako štedljivo obdario, smeo i pomisliti da ovom prljavom sebarskom rukom pišem pismo Imperatoru. Nađi, Gospodaru, mudrijeg i dostojnijeg.

DUŠAN: (Odlučno). Ti ćeš pismo napisati.

MOMIR: (Zadrhću mu kolena, klone i osloni se na sto da ne bi pao).

DUŠAN: (Zabrinuto). Tebi je teško?

MOMIR: Oprosti, Gospodaru, guši me; hteo bih vazduha. Presedeo sam noćas celu noć prevodeći, te sam malaksao.

DUŠAN: (Nežno. Priđe mu). Idi, idi na vazduh i osveži se; ili lezi, da se odmoriš. Zvaću te docnije; odmori se! (Priđe prozoru).

MOMIR: (Gotovo posrćući odlazi).

1.3.10. 10. DUŠAN, JELENA

DUŠAN: (Gledajući za njim). Siroto dete! (Razmisli malo, zatim udara pataricom o zemlju. Pažu koji se pojavljuje). Reci gospođi Carici hteo bih da govorim s njom! (Paž se udaljuje na protivnu stranu. Car se diže sa stolice, podboči se na nju i duboko zamisli).

JELENA: (Ulazi s leva). Zvao si me, Gospodaru?

DUŠAN: (Ponudi je da sedne). Imamo važan razgovor.

JELENA: (Sedajući). Slušam te.

DUŠAN: Protivni smo bili zajedno Kantakuzenovoj ponudi, koju nam je Nikifor isporučio.

JELENA: Dok si ti, Gospodaru, bio u lovu, Nikifor je nastajao ponovo da me ubedi.

DUŠAN: I nije uspeo! Pa… ipak, moraćemo kanda pristati na njegove predloge.

JELENA: Pristati? Otkud i zašto sad to, kada do malo čas besmo istoga mišljenja?

DUŠAN: Da, do malo čas, ali svaki čas nosi sobom promenu.

JELENA: Šta je mogao doneti ovaj zadnji čas?

DUŠAN: Događaj koji nismo predvideli ni ja ni ti; priliku koja je izmakla oku i mom i tvom. Našao sam dete na drumu i smilovao se na nj, odnegovao sam ga, vaspitao i zavoleo. Zavolela si ga i ti. On je tu ljubav i moju i tvoju oduživao vernošću i usrdnom službom prestolu, i još decu nam učio višoj nauci, životu i filosofiji. Ali šta ćeš, eto, mladost je starija od mudrosti. Između njega i Grozdane nikla je ljubav koja bi se mogla razumeti, ali ne i dopustiti. Grozdana je carska kći, a on je nahod, dete sa druma. Već nekoliko smo prosaca odbili, krunisanih i nekrunisanih, potomka slavnih Topija, Kantakuzenovog sina despota Peloponeskog, pa našu vlastelu Grgura Brankovog, i Lazara sina Pribčeva, i ne sluteći da se pod našim krovom razvija jedna ljubav koja bi za presto bila sram, uniženje za vlastelu, a uvreda za dvorove sa kojima moramo prijateljstvo održavati. (Pauza. Posmatra je). Tebe kao da moje saopštenje nije ni zabrinulo ni iznenadilo.

JELENA: Ne!

DUŠAN: (Iznenađen). Kako da razumem to?

JELENA: Jer sve što si mi saopštio ja znam.

DUŠAN: (Još više iznenađen). Znaš?

JELENA: Da!

DUŠAN: Znaš za ljubav između Momira i Grozdane?

JELENA: Da!

DUŠAN: I meni ne kazuješ?

JELENA: Jer slutila sam bićeš protivan.

DUŠAN: (Sve više iznenađen). A ti?

JELENA: Ja nisam protivna toj ljubavi.

DUŠAN: (Poražen). Nisi? Ti nisi protivna?… Ti si je možda čak i zaštićavala?

JELENA: To ne; ali joj nisam ni smetnje činila.

DUŠAN: (Uzbuđen). Objasni mi to; reci mi zašto? Šta te je rukovodilo?

JELENA: Ista briga koja i tvoje čelo često omrči; ista briga koja i tvoju dušu umara. Gospod je hteo da nam obdari brak prijemnikom prestola ali milost njegova nije bila raskošna prema nama. Gospod je Urošu uskratio zdravlje i snagu potrebnu da može poneti teret teških državnih briga i poslova. Smrtni smo, Gospodaru, a naše se brige ne završavaju našim životom. Ko nosi krunu i sudbu naroda, mora podjednako misliti na ono za grobom kao i na ono pred grobom. Reci, Gospodaru, sam, gledaš li sa pouzdanjem na čas u koji ćeš, po naredbi Gospodnjoj, biti pozvan da svetom promeniš? Daće milostivi Bog da taj sudbonosni čas bude u dalekoj budućnosti; ali, ma kako daleko bio, uvek je toliko blizu da nam se nameće kao briga neodoljiva. Uroš, nejak zdravljem, nije se ni duhom mogao razviti; vlastela koja nam presto opkoljava, kazivao si to sam, nesložna je i sebična, a prijateljstva su stranih dvorova uvek nepouzdana. Šta će biti, i šta će nastati kad na prestolu ne bude više tvoje ruke i tvoje mudrosti? Zar nisi, Gospodaru, često i dugo tu brigu sa mnom delio? Zar nisi bez utehe gledao na budućnost? Nisi mi govorio, al’ sam ti ja sa brižnog čela čitala šta si dogledao. Uroš, slab, podleže volji samoljubive vlastele, međ vlastelom nesloga, koja će državu rastočiti i u rasulo utonuti sve što si ti, Gospodaru, trudom i mudrošću nazidao.

DUŠAN: (Teško zabrinut). Sve je to istina što kazuješ.

JELENA: Vi ljudi slutite budućnost razumom, žena i majka srcem. U brizi se često sretnu srce i razum. Tu brigu moramo zajedno brinuti, niti od nje smemo okretati roditeljski pogled. Uz Uroša, prijemnika prestola, mora stati čovek krepak duhom, bogat mudrošću, a srcem odan našem domu i prestolu. Valja ga naći i vezati ga nerazdvojnim vezama za presto i za dom. Ta veza može biti Grozdana, taj čovek mora biti carski zet. Ko je to, reci, Gospodaru, sam? Tuđin ne može biti, a imaš li ga među svojom vlastelom? Lazar je čestit i mudar, ali nije duhom jak; Grgur je hrabar i ponosit ali je sebičan; Nikola Altomanov je dobar vojnik i odan je prestolu, ali nema mudrosti. Jedini je među njima Dejanović, i u njega su sve osobine, ali nam je rod, a presto srpski ne sme gaziti u taj greh da rod brakom vezuje. Takav greh Bog nemilošću sveti.

DUŠAN: (Žacne ga ta napomena). Jest, to je greh, težak je to greh!

JELA: Ja nisam pomišljala na Momira u prvi mah, ali…

DUŠAN: Ne govori mi o tom!

JELENA: Pa ipak toga radi zvao si me na razgovor. Ja nisam na njega pomišljala, ali kad sam saznala…

DUŠAN: Od koga si saznala?

JELENA: Sama mi se ispovedala.

DUŠAN: I ti nisi pokušala da klice još u početku počupaš?

JELENA: Pokušala sam, ali je teško iščupati ono što život začne iz duboka korena. Kidala sam mladice, da zatim niknu nove, bujnije. Ta ljubav je sad već hrast, kadar da prkosi i olujini.

DUŠAN: (Bono). Oh, teško meni i do Boga!

JELENA: Od tada sam počela da se mirim s tim i izmirila sam se. Preklinjem te, Gospodaru, izmiri se i ti. Ja boljeg podržnika srpskom prestolu ne mogu naći do Momira; ja boljeg sadruga Urošu ne mogu naći do Momira.

DUŠAN: Ne govori mi o tom!

JELENA: Ako si već drukše odlučio, zaludu bi mi bio razgovor.

DUŠAN: (Guši se od bola, neodlučno). Odlučio sam odgovoriti Kantakuzenu povoljno…

JELENA: Reci kraće: Odlučio si da izgubiš kćer, jer…

DUŠAN: (Klone). Ne… ne znam… nisam ništa odlučio… promisliću još… Ostavi me, ne želim više o tom razgovarati.

JELENA: Šta ti je?

DUŠAN: Nešto mi nije dobro, ali, ne brini, proći će… ostavi me!

JELENA: Kad bi pošao u odaje?

DUŠAN: Samo mir, ništa drugo, samo mir mi treba. Ostavi me!

JELENA: Zvaćeš me, ako ustreba! (Odlazi, pogledajući ga brižno).

1.3.11. 11. DUŠAN, MONAH

DUŠAN: (Kad je Jelena otišla, naglo se diže i odlazi desnim vratima na kojima govori). Zovi mi odmah oca Teodosija! (Vraća se lagano razmišljajući na svakom koraku).

MONAH: (Malo zatim). Zvao si me, Gospodaru!

DUŠAN: Potreban si mi; tebi se jedino mogu poveriti. Ah, oče, kad bi znao šta je današnji dan na mene svalio.

MONAH: Žalim što sam ti baš ja natovario jednu od najtežih briga.

DUŠAN: Ne ti samo, svi, svi! Ti i ne slutiš i ne znaš koliko je velika opasnost! Osećam težinu ruke Gospodnje i bojim se posrnuću. Priđi, prihvati me, pomozi utehom ili savetom.

MONAH: Što god sam kadar, Gospodaru!

DUŠAN: (Seda umoran). To nije ljubav kakvu si ti zapazio, ljubav koja se gitarom javlja a cvetom otpozdravlja. Dublja je, jača, plahovitija. I o toj ljubavi majka zna i štiti je; bori se protiv mene, bori se za njih. Razumeš li sad; i umeš li me usavetovati sad?

MONAH: Da opet ponovim… ukloni ga!

DUŠAN: Mislio sam ukloniti i nju, ali — posle svega što sad znam… ne biva kako sam smislio; mora se poći drugim putem.

MONAH: Ja ga ne vidim.

DUŠAN: Pa ipak, ti si mi ga maločas naglasio… Reći mu, njemu; reći ću mu da je moja krv, da je moj sin i da mu je ljubav greh.

MONAH: Veruj, Gospodaru, to je jedini i najbolji put.

DUŠAN: (Razmišlja). Odista jedini! Priznaću mu sve… kazaću mu… Ne… ne… nego ti. Nemam snage da mu kažem ja. Ti ćeš mu reći, ali… mudro i pažljivo, jer… on je bolestan, bojim se zadao sam mu težak bol.

MONAH: Dozvoli, Gospodaru, da te opomenem na jednu reč iz prošlosti.

DUŠAN: Iz prošlosti?

MONAH: Sećaš se, pisao sam ti o tom dok si u Zeti bio kao kraljević izgnanik. Kad Anđelija pođe u manastir i rastade se sa detetom, dala je reč da nikad neće odati da je Momir njen sin: ali, ako dođe čas da se njemu to mora saopštiti, zaklela te je da ona bude ta koja će mu prva reći: „Sine moj!“; da ona bude ta koja će mu otkriti da ga je rodila.

DUŠAN: Sećam se!

MONAH: Ti Anđeliji tada dade reč, tu reč treba otkupiti prema monahinji Ani.

DUŠAN: Odista! Hvala ti što me podseti. Ali nisi razmišljao i o tom: ona se zaklela da nikad više neće kročiti u Prizren.

MONAH: I ne treba: doći će k meni u manastir. Majka će se i sin tamo sastati, na onoj klupi kamenoj…

DUŠAN: Gde je niko greh!

MONAH: I gde su se grešnici rastali.

DUŠAN: (Odluči i diže se). Dobro, idi, žuri, pođi odmah u Berovo i dovedi je. Ali — mora doći što pre, razumeš li, što pre!

MONAH: Da pođem zar?

DUŠAN: Pođi da, što se snebivaš?

MONAH: Hoće li pristati na moju reč?

DUŠAN: Reci joj: moja je poruka.

MONAH: Znam je ja, ona će samo tvome pismenu verovati.

DUŠAN: I to je istina. Sedi, sedi i piši.

MONAH: (Seda za sto).

DUŠAN: (Kazuje mu u pero). „Blagočestiva sestro Ano. Greh naše mladosti otkupila si ti odricanjem, a ja dobročinstvom prema sinu mom i tvom. Došao je čas da ti se strpljenje nagradi, a ja otkupim zadatu ti reč. Poteci čas pre manastiru Svetoga Marka. Tamo će te Momir čekati; zagrli ga i reci mu: ’Sine moj, ja sam te rodila!’ Iskaži mu tajnu našu, jer je on toliko mudar da će je pojmiti“. (Pošto je monah završio pisanje, Dušan uzima pero i potpisuje. Zatim udara pataricom o pod te dolazi paž). Nek dođe vojvoda Palman. (Paž odlazi… Monahu). Poći ćeš kroz jedan čas; u Suhoj Reci možeš zanoćiti, a sutra prva zora može te zateći u Nerodimlju; u Skoplju druga noć, treća u Velesu; a četvrte možeš omrknuti u Berovu. I otud toliko s njom, čekam te, dakle, u petak veče ili subotu u zoru. Upamti, u petak veče ili subotu u zoru. Nigde se ne zadržavaj; ni časa ne časi; to je poslednji čas kada treba da stigneš.

1.3.12. 12. PALMAN, PREĐAŠNJI

PALMAN: (Dolazi). Zapovedaj, Gospodaru!

DUŠAN: Najbrži konj neka se osedla i da ocu Teodosiju. Reci Vukašinu da izda naredbu da mu se konj smenjuje u Nerodimlju, Skoplju, Velesu, i Berovu, otud i odovud.

PALMAN: Razumem, Gospodaru. (Odlazi).

1.3.13. 13. DUŠAN, MONAH, ZATIM VUKAŠIN

DUŠAN: Još jednom da te opomenem — u subotu u zoru. Reci da si razumeo?

MONAH: Razumeo sam, Gospodaru!

DUŠAN: (Uzima pismo sa stola, još jednom ga pročitava, zatim ga daje monahu). Metni ga u nedra i ne odvajaj se od tog pisma. Samo njoj u ruke, razumeš, samo njoj!

MONAH: (Savija pismo i meće ga u nedra).

DUŠAN: (Vukašin dolazi te će čuti sledeće reči). Ne zaboravi da pismo to nosi sudbinu… (Ne dovrši spazivši Vukašina).

VUKAŠIN: Naređeno je sve kako si rekao, Gospodaru.

DUŠAN: (Monahu). Hajde, pođi sad! Petak uveče ili subotu u zoru moraš biti ovde! Pođi!

MONAH: (Klanja se duboko i odlazi).

1.3.14. 14. DUŠAN, VUKAŠIN

DUŠAN: (Vukašinu, koji ostaje). Rekoše mi, grčki izaslanik hteo bi k meni da me za otpust zamoli. Vlasteli možda nije poznato da je Nikifora poslao Kantakuzen da prosi moju kćer za despota Manojla Peloponeskoga. Razmišljao sam o tome i razmisliću još. Pristao bih kad bih uspeo tim brakom da otklonim anatemu, jer golo prijateljstvo Kantakuzenovo i Vizantije koje se neće moći dugo održati, nije mi nikakva naknada za taj brak, gde ja dajem taoca. Pristao bih još i s toga da zadovoljim vlastelu…

VUKAŠIN: O, Gospodaru.

DUŠAN: Da im rasteram sumnju i… ali, ovog časa još ne mogu odlučiti. Poslanika treba zadržati za koji dan, bar do nedelje, dotle ću se odlučiti. Pođi grčkom poslaniku i reci mu: želja je moja da mi gost ostane još koji dan. Zvao bih ga k sebi da mu sam rečem to, ali ne mogu, teško sam umoran, moram se odmoriti.

VUKAŠIN: Odista, Gospodaru, za jedan čas od kako se rastasmo, tvoje se čelo ispisalo silnim borama.

DUŠAN: Rekoh ti, teško sam umoran; moram malo otpočinuti. (Pođe klonulo, Vukašin ga podržava i prati do vrata).

1.3.15. 15. VUKAŠIN, MLADENOVIĆ

VUKAŠIN: (Pošto je ispratio Cara, gleda za njim hoteći da pronikne u događaje koji se dešavaju).

MLADENOVIĆ: (Dolazi hitno sa desne strane ). Rekli mi, ovde si, vojvodo!

VUKAŠIN: Zvao me Gospodar.

MLADENOVIĆ: Događa se nešto neobjašnjivo. Iz dvora srpskoga prvi put polazi kao skoroteča kaluđer.

VUKAŠIN: Sa pismom Carevim.

MLADENOVIĆ: Kome?

VUKAŠIN: To ne znam, ali znam da je hitno, važno, da nosi nečiju sudbinu i da se šalje u Berovo.

MLADENOVIĆ: (Iznenađen). Berovo?

VUKAŠIN: Sam sam izdao naredbu da se kaluđeru konji smenjuju u Nerodimlju, Skoplju, Velesu i Berovu, otud i odovud, tako da mora stići ovde u subotu.

MLADENOVIĆ: (Podvlači reči). Mora stići u subotu? Zašto baš u subotu?

VUKAŠIN: Ovog mi časa pade nešto na pamet. Maločas Car mi saopšti da se Nikifor Tarentin nalazi ovde kao prosilac. Kantakuzen ište Grozdanu za despota Manojla Peloponeskog.

MLADENOVIĆ: (Iznenađen). I?

VUKAŠIN: Car je voljan da je da, ako bi time otklonio anatemu, a veli voljan je i stoga da bi umirio vlastelu, koja se pobojala da će nahod biti carski zet. Ali nije još odlučio, odlučiće, veli, do nedelje, a kaluđer treba da se vrati u subotu.

MLADENOVIĆ: A ono pismo nosi nečiju sudbinu?…

VUKAŠIN: Biće da sve to ima neke veze međ sobom.

MLADENOVIĆ: Neka se čudna igra odigrava oko nas. Budimo oprezni!

VUKAŠIN: Šta možemo opreznošću?

MLADENOVIĆ: Možemo za vremena da sprečimo ono što docnije ne možemo savladati.

VUKAŠIN: Kako i čime?

MLADENOVIĆ: (Razmišlja). Moramo pošto poto saznati sadržinu pisma tog. Ona bi nam pokazala i objasnila ono što ne razumemo.

VUKAŠIN: Kako saznati?

MLADENOVIĆ: Poslati za kaluđerom pouzdana čoveka koji bi negde zanoćio s njim.

VUKAŠIN: Ukrasti pismo Carevo? Znaš li ti šta znači to?

MLADENOVIĆ: Znači sprečiti samoga Cara da se ne ogreši prema sebi i prema državi.

VUKAŠIN Teško je naći pouzdana čoveka.

MLADENOVIĆ: Ja ga znam!

VUKAŠIN: Ko?

MLADENOVIĆ: Tvoj Marko!

VUKAŠIN: Marko? On je pouzdan, ali Marko ne bi nikad pristao u takve poslove.

MLADENOVIĆ: Pristao bi.

VUKAŠIN: Ko ti kaže to?

MLADENOVIĆ: Ako ga ti ubediš da se radi o životu Carevom; da nam to pismo valja da bi spasli Cara od zavere koja mu preti prestolu — Marko neće odbiti da tom poslu posluži.

VUKAŠIN: To neće!

MLADENOVIĆ: Onda tako treba i uraditi. Svaki trenutak koji prolazi izgubljen je… Ti me razumeš?

VUKAŠIN: Treba razmisliti.

MLADENOVIĆ: Treba raditi. Kaluđer će izmaći.

1.3.16. 16. MOMIR, PREĐAŠNJI

MOMIR: (Bled i izmožden, dolazi noseći jedan pergamenat).

VUKAŠIN: (Momiru). Ti si rad Gospodaru?

MOMIR: Po njegovoj naredbi.

VUKAŠIN: Car se povukao u odaje, umor ga je savladao.

MOMIR: Čekaću!

MLADENOVIĆ: (Tiho Vukašinu). Požurimo što pre!

VUKAŠIN: (Polazeći, tiho Mladenoviću). Ne znam da li je dovoljno mudro! (Odlazi).

1.3.17. 17. MOMIR, GROZDANA

MOMIR: (Razvija na sto pismo koje je pisao Kantakuzenu, čita ga i obuzima ga težak bol. Zaplače i pada po pismu teško jecajući).

GROZDANA: (Prilazi tiho). Dođoh li u dobar ili zao čas?

MOMIR: (Diže glavu i gleda je, nemajući reči, te uzdahom kazuje joj bol).

GROZDANA: Našto te suze?

MOMIR: Točim ih da ispišem njima jedan san.

GROZDANA: Našto suzama; san ćemo javom ispisati.

MOMIR: Javom?!… Java je golem bol.

GROZDANA: Za duše slabe.

MOMIR: Ne, već za one kojima je Bog dodelio za druga poniženje.

GROZDANA: Ti nisi taj, sem ako voljno, pred prvom brigom, glavu obaraš.

MOMIR: Ti najteži bol zoveš brigom.

GROZDANA: Jer bol je toliko težak koliko je ko kadar poneti ga. Slabome je briga bol, snažnome bol ne teži više od brige.

MOMIR: Oh, kako si raskošna utehom. I maločas kada mi duša uzdrhta pred slutnjom, ti uspe slatkom rečju da je umiriš. Pred slutnjom da, ali čime ćeš je umiriti pred istinom?

GROZDANA: Reći ću ti kad poznam tu istinu.

MOMIR: (Pokazuje pismo). Zar ne vidiš da plačem nad svojom presudom.

GROZDANA: Presudom?

MOMIR: Da uvećaju Hristu muke, nagnali su ga da sam ponese krst na koji će ga razapeti. Meni su još teže muke izmislili, svojom sam rukom morao ispisati ovu presudu.

GROZDANA: Objasni mi bar, reci mi šta kazuje taj list?

MOMIR: (Pribere se). Gospodin Car me pozvao i naredio da napišem ovo pismo Imperatoru Kantakuzenu kojim mu šalje Carsko pozdravlje i izjavljuje pristanak da njegova jedinica Grozdana…

GROZDANA: Stani! Ne doreci, znam dalje sve. Car ti je naredio da napišeš?

MOMIR: Malo čas!

GROZDANA: I ti si to svojom rukom napisao?

MOMIR: Ko sme poreći carsku naredbu?

GROZDANA: Je li to sve?

MOMIR: Zar bi što više?

GROZDANA: Ne, nije to sve! Između carske namere i njegove naredbe, postoje još i srca dva spojena ljubavlju. Zar misliš da je sila jača od ljubavi? Ili se možda u tvom srcu ljubav počela kolebati?

MOMIR: Ljubav ne, ali se vera počela kolebati!

GROZDANA: Veru će nam uzdići zakletva.

MOMIR: Zakletva?

GROZDANA: Zar ti ne rekoh, prvi naš poljubac biće naša zakletva.

MOMIR: (Prilazi joj ushićen i grli). Dopuštaš dakle da se zakunemo?

GROZDANA: Da, ali dobro utuvi: poljubac devojačkih usana porok je ako ne nosi sobom zavet i zakletvu. A poljubac, kad znači zakletvu, ravan je svetoj tajni crkvom osveštanoj. Umeš li ga tako pojmiti ili ne?

MOMIR: Zaklinjem ti se, Grozdana! (Dug i strasan poljubac).

ZAVESA

1.4. Drugi čin: Promena

KRČMA KRČMARICE JANJE

Zidovi kameni, tavanica od debelih počađalih balvana. Svud oko zida banak, pokriven kamenim pločama, koje služe kao klupa. Na desnoj strani u zidu ognjište na kome gori vatra pod bakarnim sudom. Po zidu oko ognjišta visi suva kozetina. Na levoj strani, ispred banka, drven dug i grub sto kraj kojega je sa slobodne strane klupa od prepolućenog stabla. U dnu iza stola, viši banak i po njemu metalni kondiri i čaše, a o zidu, više ovoga, vise mešine pune vina. Sa desne su strane još i jedna vrata koja vode u Janjinu sobu, i druga, u zemlji, do kojih se silazi niz stepenice, koje vode u podrum. U dnu su vrata kojima se ulazi spolja. Kroz ta vrata, kad su otvorena dogleda se Vardar.

1.4.1. 1. JANJA, KRAJIŠNICI

(Krajišnici sede za stolom i piju. Janja na vratima, naslonila šaku na oči i gleda negde daleko).

PRVI KRAJIŠNIK: Jedanput sam samo bio pijan. Ne, bome, no dva puta, ih… jest, biće tako ko što kažeš, sad se setih, bio sam pijan sva tri puta. Pa Vardar brz, a valja mi skočiti s kamena na kamen, pa ded ti tuna! Mimoiđem, pa, buć!… Ha, ha, ha! jedanput me je, vidiš, i ova Janja izvukla iz vode; zagazila, pružila mi motku, pa veli: „Drži se pijana strvino!“… Drugi put ne znam…

DRUGI KRAJIŠNIK: Izvukao sam te ja!

PRVI KRAJIŠNIK: Tako je, biće da si ti.

JANJA: (Ulazi). ’Ajde, Petre, plaćaj, pa se čistite! Drumom jezdi nekakav vlastelin, možda će uvratiti u krčmu.

PRVI KRAJIŠNIK: Ima, Janjo, ovde mesta i za vlastelina.

JANJA: Ima za njega, ali nema za vas kraj njega.

PRVI KRAJIŠNIK: E, dogrdi mi ta vlastela! Ako na drumu: makni, vlastelin prolazi; ako na sudu: ćuti, vlastelin te tuži; ako u krčmi: čisti se, treba mesta vlastelinu.

JANJA: Ne psuj vlastelina, Petre, ako nećeš da te zakon osmudi.

PRVI KRAJIŠNIK: Pre bih se odmetnuo, no što bih dopustio da me osmude.

JANJA: Od kukavice ne biva odmetnik.

PRVI KRAJIŠNIK: Zar ja? A ko ubi gusara u Proseku? Ko bi na njega smeo do ja?

JANJA: Pričaj ti tu priču onima koji te ne znaju. Našao mrtva gusara u planini, onome već i vrane oči ispile, a on veli ubio ga maločas. Bolje ćuti, pa čisti se.

PRVI KRAJIŠNIK: Neću da maknem odavde, da ti pokažem ko je Petar Bučić, krajišnik. Ne bojim se ja vlastelina!

JANJA: (Otišla je opet k vratima i pogleda). Teško meni i do Boga, nisam poznala svog pobratima. Ono je Marko!

PRVI KRAJIŠNIK: Marko (Ustaje, govoreći onom drugom). Znaš, ne volim s njime šale zbijati.

JANJA: Plati, Petre!

PRVI KRAJIŠNIK: Platiće ti, Janjo, Bog!

JANJA: Ti znaš dobro da Bog za tebe ništa ne plaća, nego plati.

PRVI KRAJIŠNIK: Zareži!

JANJA: Otkad već ja režem, više, bome, neću!

PRVI KRAJIŠNIK: A ti upamti; a ako nećeš, upamtiću ja.

JANJA: Neću, već plati!

PRVI KRAJIŠNIK: Lako je tebi reći, al’ teško je meni imati. Eto (Traži po nedrima). sem duše, nemam ništa u nedrima.

JANJA: Lažeš, Petre, i duše nemaš, i nju si prodao.

MARKO: (Glas spolja). Gde si, Janjo?

JANJA: Eto, stiže, a ja ga ne dočekah zbog tebe, nesrećo! (Otrči napolje).

1.4.2. 2. KRAJIŠNICI, BEZ JANJE

DRUGI KRAJIŠNIK: Kanda bolje beše da smo se ranije makli?

PRVI KRAJIŠNIK: Mene je Marko već jednom izbacio odavde. Znam ja kako to biva. Uzme te za vrat i stegne ko kvrgama, dotera te tamo do vrata, pa onda nogom u leđa i ti odskočiš za dva koplja pa se uhvatiš za zemlju. Eto, to je sve!

DRUGI KRAJIŠNIK: Ne volim ja ni njegovu ruku na vratu, ni njegovu nogu na leđima.

PRVI KRAJIŠNIK: Ne volim ni ja!

1.4.3. 3. MARKO, PREĐAŠNJI

MARKO: (Ulazi praćen Janjom i Dmitrom). Kakve su ti ovo velmože?

JANJA: Eto, zbog njih se ogreših o tebe. Krajišnici su, a rđave platiše, pa pojim ih a ne plaćaju.

MARKO: Ej, more, nije Krajina krčma Janjina. Mora joj se platiti! Bogu Božije, Caru carevo, a Janji Janjino.

PRVI KRAJIŠNIK: Hoćemo, platićemo, vojvodo! Nemamo sad!

JANJA: Nećeš, Petre, nikad imati.

MARKO: ’Ajd’, platiću ti, Janjo, ja za ove pijanice. Dobre sam volje, a ne zaslužuju.

PRVI KRAJIŠNIK: Bog nek ti da zdravlja, vojvodo!

JANJA: Dobro si prošao, Petre, pa ’ajde sad čisti se!

KRAJIŠNICI: (Klanjajući se uza zid, dočepaju se vrata i pobegnu).

1.4.4. 4. MARKO, JANJA, DMITAR

MARKO: (Sedajući). Daj prvo jedan gutljaj, Janjo, da operem grlo od prašine.

JANJA: (Odlazeći Marku gde su kondiri i nalivajući). Hoćeš li dalje, Marko?

MARKO: Ne, bome, već pravo tebi.

JANJA: Blago meni od jutros!

MARKO: Al’ da te ne zalagujem, ne dođoh tebe radi.

JANJA: Gle! Nego?

MARKO: Krenuo sam u lov!

JANJA: U lov? A šta bi ovde mogao loviti, sem orlova?

MARKO: Lovim jednu crnu pticu, crnju od noći. (Dmitru). Jesi li naredio konje, Dmitre?

DMITAR: Jesam, Gospodaru, još samo sebar da snese seno.

MARKO: Obiđi!

DMITAR: (Ode).

1.4.5. 5. MARKO, JANJA

JANJA: (Donosi mu vino). Ma kazuj, kakvu to crnu pticu loviš?

MARKO: (Ispije). Tako, sad već i reč ide lakše kroz grlo. Pitaj sad, pa ću ti odgovarati.

JANJA: U kakav si lov krenuo?

MARKO: Sedi ovde, pa slušaj da ti redom kazujem.

JANJA: Hoću!

MARKO: Ah čekaj! Rekoh, prvi gutljaj da grlo operem, daj mi sad štogod i da popijem.

JANJA: (Odlazeći sa kondirom). Daću ti koliko zahtevaš, no kazuj kakve su to nekakve čudnovate tajne (Donosi vino i ostavlja ga na sto).

MARKO: Sedi pa slušaj!

JANJA: (Seda). Kazuj!

MARKO: Od Prizrena gonim jednog kaluđera, na dobrom je konju pa izmiče i još uz to svako jutro izmenjuje konja. U Skoplju ga stigoh, al’ kad ulegosmo u grad, izgubih mu trag. Padoh na neko dobro vino te zoru prespavah, a kaluđer izmače. Rekoh naći ću mu trag i poterah niz skopsko polje te okupah Šarca u znoju. I dobre sam sreće bio, na brodu ga pčinjskom sustigoh i ostavih za sobom da uhvatim zasedu ovde kod tebe.

JANJA: Misliš on će svratiti?

MARKO: Njemu se hita, al’ neće proći da se ne odmori. Najzad, ako bi hteo dalje, tu si ti da ga zaustaviš. Ja ne mogu bez tvoje pomoći.

JANJA: Ma kazuj što će ti kaluđer?

MARKO: Niti Bogu valja, niti meni treba što, niti ću ga biti niti ubijati, ali moram s njime piti i pobratimiti se.

JANJA: Po Bogu, Marko, od kad ti loviš po drumovima kaluđere?

MARKO: Ma ne lovim ja njega, već u njega ono što mi treba uloviti.

JANJA: Kazuj već šta je, te ako mogu da ti budem od pomoći?

MARKO: Kome bi ako tebi ne bih; niti bi mi ko, do ti, mogao pomoći. Čuj, Janjo, u kaluđera je, ovde u nedrima, jedno pismo, koje moramo uloviti. U tom je pismu život Carev.

JANJA: Ma šta zboriš, po Bogu? Kazuj mi sve šta je i kako je?

MARKO: A zar ja znam! Tamo na dvoru roj je muva i mušica, zuje i zundaraju i seju upljuvke. Iz takvog nekog upljuvka i to se pismo valjda izleglo. Ti znaš, ja tamo ne prilazim, ne volim im običaja, a ne umem se previjati, te i ne znam što biva tamo. Sve što znam, to je da se toga pisma moram dočepati, ako mi je glava Careva mila. Eto, sad znaš!

JANJA: A šta ti ja tu mogu pomoći?

MARKO: Možeš, bome, premnogo. Da ga sačekaš i ne daš da mine, već osmehom, pogledom, il’ kako ti to znaš, da ga nateraš da uvrati ovamo. Ako se prevari te uvrati, da ga ponudiš, da mu rečeš koju slatku reč. Na taj lepak kaluđeri se love. Prihvati li se samo čaše vina, tada je moj. Eto šta možeš ti!

JANJA: Al’ ako ne pije?

MARKO: Ja još ne videh na svetu kaluđera koji ne pije.

JANJA: Možda čašu dve, al’ to je malo.

MARKO: Nek počne samo, pa će i nastaviti. Ako ga ne prelomim ja, ti si, Janjo, tu.

JANJA: Poznaće te kaluđer, pa neće pristati uz tebe.

MARKO: Nit ja njega nit on mene zna. Kad se sustigosmo na pčinjskom brodu, a mi se dobro pogledasmo i odmerismo, te videsmo da se ne poznajemo.

JANJA: Ipak… kaluđer i kad pije, voli sam piti… neće on pristati s tobom, vlastelinom… nego, kad bi…?

MARKO: Čemu se domišljaš…?

JANJA: Neće nam poći drukče za rukom, do kad bi mene poslušao.

MARKO: A šta bih te imao poslušati?

JANJA: Da se ti promeniš u kaluđera!

MARKO: (Smeje se). Muči, Janjo, ne svetuj me ludo! Gde ti to pade na pamet?

JANJA: Ako me poslušaš, pobratime, nećeš se pokajati. Kaluđer sa kaluđerom i hoće da se zapije, al’ sa vlastelinom ne.

MARKO: Ama zar da se pokaluđerim?

JANJA: Ne biva drukčije.

MARKO: Ono, ako hoćeš, i pravo je, dosadio i svet meni i ja svetu već.

JANJA: E, pa pravo je onda i Bogu da dosadiš!

MARKO: Zar neću njemu? Ima i gorih kaluđera no što ću biti ja. A gde mi je riza?

JANJA: Eto u Svetom Dimitriji, u tvoga poočima Kirila. ’Ajde da ne časimo, jer kaluđer može stići.

MARKO: ’Ajde da te poslušam, Janjo, nisi mi ni dosad nikad zlo svetovala kad sam bio u nevolji, Dmitre! Dmitre! (Kad se Dmitar javi na vratima). Deder, potrči dole u manastir, nađi oca igumana i pozdravi ga. Reci mu: pozdravlja te tvoj posinak Marko i moli te da mu pošlješ jednu crnu rizu kaluđersku. Ali neka je od najdebljega kaluđera kako bi Marku pristala. Neka ne razmišlja i neka ne ispituje, već neka ti da! ’Ajde!

JANJA: Išti, Dmitre, i za tebe jednu.

MARKO: Što će detetu?

JANJA: Ama, poslušaj ti mene. ’Ajde, žuri, Dmitre. (Dmitar odlazi).

MARKO: (Mireći se). E, gde ćeš, posestrimo, da me ocrniš? Al’ šta ćeš, tako je, odavno se kaže: kad hoćeš da se umešaš u đavolje stvari, a ti pitaj ženu za savet.

JANJA: Još nešto, mal’ ne zaboravih. (Pođe vratima).

MARKO: Šta, po Bogu?

JANJA: Todore!

MARKO: Ama, šta ćeš, reci?

JANJA: (S vrata). Ako ti i možeš, Šarac ne može obući kaluđersku rizu, pa se kaluđer može setiti, kad ga vidi pred krčmom, da je na njemu sreo vojvodu.

MARKO: Jeste, bome! E, pa reci sad da se đavolja posla mogu bez žene svršiti.

JANJA: (Todoru koji se javio na vrata). Todore, uzmi vojvodinog konja, pa ga vodi dole kraj reke i veži za onaj potkresani dud.

TODOR: (Odlazi).

MARKO: (Pružajući joj kondir). Deder, Janjo, kad si već na nogama.

JANJA: (Odlazi i naliva). Mislim se nešto…

MARKO: Zar još nešto?

JANJA: Kad si već na moju pomoć pao, a ono da ti sestrinski pomognem, te da ne zažališ. (Donese kondir pa seda).

MARKO: Čemu se to još domišljaš?

JANJA: Mislim nešto… da l’ kaluđer voli pesmu i lepe ženske oči?

MARKO: Čudo ne pitaš miša: voli li slaninu!

1.4.6. 6. MARKO, JANJA, TODOR

JANJA: Onda znam šta ću. Todore! Todore! Raspeću paučinu na sve strane, kaluđer je dobra muva. (Javlja se Todor). Odvede li Šarca?

TODOR: Odvedoh.

JANJA: Znaš li, Todore, gde sedi Marulja ciganka, tamo ispod grada?

TODOR: Znam!

JANJA: E, pođi tamo i reci joj: Janja ti se pozdravila da izbereš dve tri ciganke koje znaju piti, igrati i pevati, pa da pohitaš k njoj u krčmu. Reci joj, žao joj neće biti kao ni do sad kad sam je prizivala. ’Ajd’, poteci! (Todor ode).

1.4.7. 7. MARKO, JANJA

MARKO: Da čudne hitrine i mudrosti. Svi arhijereji i igumani kad se na sabor carski iskupe, ne bi bili kadri jednu ženu nadmudriti. Beše l’ to ona Marulja?

JANJA: Znaš je, pevala ti je.

MARKO: U tu paučinu i ja bih se uvaljao, te neće zar kaluđer! Možemo mu uz pismo i glavu uzeti. Hodi, Janjo, za tu mudrost da te poljubim.

JANJA: Neću, Marko, dok si kaluđer; kad se raskaluđeriš.

MARKO: Ma nisam se još u crno zavio. (Dmitar se javlja na vratima sa mantijama i kamilavkama). Stiže? Ih, gde u zao čas stiže s tom crninom, ne dade mi ni da se slatko rastanem sa mirskim životom.

JANJA: Bogme, Marko, požuri, a ja ću malo da pogledam niz drum da nam tica ne promakne. (Odlazi).

MARKO: ’Ajde!

1.4.8. 8. MARKO, DMITAR

MARKO: (Uzeo i razgleda mantiju). Je li od najdebljeg kaluđera?

DMITAR: Iguman veli: nema od ovoga debljega sve odavde pa do Svete Gore.

MARKO: Zapita li, što će Marku riza?

DMITAR: Pita, a ja velim: ne znam.

MARKO: Bolje mu nisi mogao reći! (Savijajući mantiju). Ne umem ti ja ovo, no hodi, Dmitre, pomozi! (Odlazi u Janjinu sobu, a Dmitar za njim).

1.4.9. 9. JANJA, MARKO

JANJA: (Vraća se s polja te na vratima svoje sobe). Požurite, prilika se neka drumom vidi.

MARKO: (Iz sobe). Evo, evo!

JANJA: Brz mu konj i hitar, stići će za čas!

MARKO: Pazi, Janjo, ne ispuštaj, evo mene!

JANJA: (Odlazi opet vratima).

MARKO: (Izlazi iz sobe i Dmitar s njim. Oba u kaluđerskom odelu).

JANJA: (Utrči). Evo ga, tek što nije stigao. (Spazi Marka i udari u smeh). Crni Marko, što se ocrni?

MARKO: Ne smej se, sestro, tuđoj nevolji, i ne zovi me Markom.

JANJA: Već kako ću?

MARKO: Otac Makarije iz Svete Gore.

JANJA: Kud da te nagrdim još i tim imenom? (Smeje se).

MARKO: (Seda za sto). Ma ne smej se, nego obikni! ’Ajd’ zovi me tim grdnim imenom!

JANJA: (Priđe mu pobožno). Blagoslovi, oče Makarije!

MARKO: Da si blagoslovena, ćeri moja, i daj malo vina ocu Makariju. Ono pre ispi Marko, otac Makarije nije ni okusio.

JANJA: (Polazi da natoči). Iziđi, Dmitre, vidi je li kaluđer blizu?

DMITAR: (Izlazi na vrata).

JANJA: (Donoseći vino opet udari u smeh). Ne rugam ti se, Boga mi, al’ moram se smejati.

MARKO: Ma zar sam se toliko nagrdio.

JANJA: Ne, bome! Da sam te usput srela neznana, ja bih ti ruci prišla.

MARKO: A ja bih te blagoslovio i celivao u oba obraza.

JANJA: Sreća moja te nisi kaluđer!

MARKO: Sreća bi tvoja bila da sam. Niko se za tebe ne bi tako Bogu molio kao ja.

JANJA: U kojoj to crkvi, u kom manastiru?

MARKO: Ovde kod tebe, Janjo! Što će mi bolji manastir od krčme tvoje i bolji iguman od tebe.

DMITAR: (S vrata). Evo ga, sjahuje.

MARKO: Pazi, posestrimo, na tebe je red!

JANJA: (Odlazeći napolje). Uđi ti, Dmitre!

MARKO: (Janji koja je već na vratima). Pazi: Makarije. (Dmitru). Prekrsti ruke na grudi i gledaj u zemlju. Ne zbori mnogo, ti tome nisi vešt. Ako te što pripita kaluđer, ja ću odgo varati. Upamti, zovem se otac Makarije.

1.4.10. 10. MARKO, JANJA, MONAH

JANJA: (Uvodeći Monaha). Dobro došao, oče, u Janjine dvore!

MONAH: ’Ajd’, kad si već navalila, da se malo odmorim. (Spazi Marka koji je nategao kondir). Pomozi Bog, brate!

MARKO: Bog ti pomogao i svi sveci Božji.

MONAH: Ti se kanda ne moliš Bogu?

MARKO: Molim se, bome! Kad pijem, ja lice okrenem nebu a kad metanišem — leđa. Pa velim, draže je Bogu lice od leđa. Sedi, brate, prihvati se!

MONAH: (Sedajući). Sešću da se odmorim, al’ nije mi do pića. Moram žuriti, za putom sam.

MARKO: Ne stiže onaj koji žuri, već onaj koji mudro vreme rasporedi. Viš kako je sunce opeklo, a grlo ti se osušilo: Jedan gutljaj će te osvežiti, a svež ćeš brže putovati.

JANJA: (Slatko smešeći se ). Još niko nije svrnuo u krčmu Janjinu a suva grla da nastavi put.

MONAH: Hajde baš, jedan gutljaj pristaću; koliko da mogu kazati bio sam u Janje krčmarice. Toliko sam o tebi slušao.

JANJA: (Dodajući mu pun kondir). Onda bar pij za moje zdravlje, oče putniče!

MARKO: Ako i meni rečeš da pijem za tvoje zdravlje, lepa krčmarice, mešinu ću ispiti.

MONAH: (Pošto je ispio). Odakle si, oče?

MARKO: Iz Svete Gore, iz manastira Svetoga Pankratija.

MONAH: Zar u Svetoj Gori piju inoci?

MARKO: Vinu ne brani kanon da rađa u Svetoj Gori, pa što bi branio da se pije. (Janji). Daj još jednu bratu za dobro viđenje.

MONAH: Vino je dobro, al’ otežaće mi put!

MARKO: Gde si ti video da podmazana kola teško putuju. Podmaži, brate! (Kuca se).

MONAH: Ne mogu, dosta mi je!

JANJA: (Donese svoj kondir). Ponudih ti, oče, malo pre da piješ u moje zdravlje, a ti se ogluši. (Kuca se).

MONAH: (Nasmeši se i šapće Marku). Kako beše ono: „I ne navedi nas“ …?

MARKO: Šta je to?

MONAH: Molitva o posnoj sredi, protivu zla duha.

MARKO: Otkud bih ja znao tu molitvu?

MONAH: Zar u Svetoj Gori?…

MARKO: (Trgne se). U Svetoj Gori nema zlih duhova pa i ne čitamo tu molitvu, te sam je zaboravio.

JANJA: (Nalivajući ponovo monahu, približi se i naslanja rukom na njegovo rame). Ma nisam ja, oče, baš tako zao duh da bi trebalo molitve čitati.

MONAH: (Pogleda je žudno, pa joj skine ruku sa svoga ramena). Ne kažem da si…

JANJA: Uh, al’ si divalj!

MONAH: Nisam, al’ znaš kako je: iskušenje je već pola greha. Možda u Svetoj Gori nije, eto, idi ocu… Kako ti beše ime, brate?

MARKO: Mardarije!

MONAH: Eto, idi ocu Mardariju!

JANJA: (Naslanja se ponovo). Nešto mi tvoje rame mekše, a pogled topliji.

MONAH: (Vrti glavom kao pravdajući se sam sebi zbog iskušenja).

JANJA: E, kad smo se već izmirili, ’ajde sad u moje zdravlje!

MONAH: Ma ispio sam jednom, sad je na redu otac Mardarije.

MARKO: (Popravlja ga). Makarije.

MONAH: Ti malo čas reče Mardarije.

MARKO: Je l’ sam tako rekao? Pa možeš me i tako zvati. Mardarije mi je bilo kršteno ime, a Makarije kaluđersko. Đače, Dmitre, kako se zovem ja?

DMITAR: Otac Makarije.

MARKO: Eto, čuješ.

JANJA: A ti, oče?

MONAH: Teodosije iz Svetog Marka, kraj Prizrena.

JANJA: Blago meni i do Boga, imaću na sve strane sveta ko da se pomoli Bogu za mene. Ti u Svetom Marku, a ti u Svetom Pankratiju.

MONAH: To ti mogu učiniti.

JANJA: To tamo u manastiru, al’ ovde: ’ajd’ svi zajedno u moje zdravlje. (Priljubi mu se jače). ’Ajde, ’ajde, oče!

MARKO: Ih, ko bi takvoj molbi odoleo! (Kucaju se svi troje).

MONAH: (Kao malo snebiva se, ali kad mu se pogled sretne sa Janjinim, popusti i ispije).

JANJA: Tako te volim, oče putniče, kad se ne praviš svetac. Iz očiju ti vidim da nisi od onih koji ge naforom hrane a pričešćem poje.

MONAH: (Malo razdragan). Eh, bilo… bilo pa prošlo! Nekada, dok me nije ova crna riza pokrila, umeo sam i ja živeti.

JANJA: (Nalije mu čašu i sedne kraj njega). Pričaj to, ja volim te priče da slušam!

MONAH: Pravo da ti kažem, kćeri, ja sam zbog kazne i u kaluđere morao otići.

JANJA: Ama, rekla bih ja to!

MARKO: A zbog čega te to kazniše?

MONAH: Zaveo sam mladu vlastelinku.

MARKO: Tako te volim, brate! E, sad jednu bratsku da ispijemo. (Pruža kondir da se kuca, no monah rukom odbija).

JANJA: (Živo,). Kazuj, kazuj molim te, pričaj, izgoreh da čujem kako je to bilo. ’Ajde, bolan, nemoj me mučiti, pričaj!

MONAH: Nek iziđe ovo đače. Ne biva, znaš…

MARKO: (Dmitru). Ma zar si ti tu? Napolje, pa se tamo moli Bogu za nas oboje!

DMITAR: (Odlazi).

MARKO: Dobro se seti, a ja zaboravio.

JANJA: ’Ajd’ sad, kazuj! je l’ bila lepa; mnogo lepa, je li?

MONAH: (Uzdahne). … Bila je lepa kao da je zograf pisao. U Carskoj zadužbini Svetom Aranđelu nema lepše ikone.

JANJA: Ih, bolan, tolika lepota, a ti je se i ne sećaš. Njoj prvo u zdravlje, lepoj vlastelinki!

MONAH: Njoj?… Ispiću do dna!

JANJA: U zdravlje njeno! (Kucaju se i piju).

MARKO: (Zagleda mu u čašu). Gle, istina isuši, kao da je vlastelinki dušu ispio!

JANJA: (Monahu). Kazuj, dalje, kazuj! (Naliva mu).

MONAH: (Razdragan prevrće očima). Divna je bila! Ko jablan visoka, ko jela ponosita. Ruse joj kose pale po plećima, kao da se zlatnim snopom ogrnula, a oči joj kao dva kandila kad gore pred ikonom majke Božje u ponoći, o strasnoj nedelji.

JANJA: Kako biraš reči kad je opisuješ, kao da ih iz knjige čitaš.

MONAH: (Iskapi čašu). Ima samo jedna knjiga u kojoj je to zapisano… ova ovde! (Pokazuje rukom na srdže). Ali je ta knjiga davno zatvorena, pod crnom rizom.

JANJA: Ama, kazuj dalje, kako je to bilo, kako si je zaveo.

MONAH: (Uzdahne). Duga je priča to… vrlo duga!

JANJA: A gde je ona sad?

MONAH: Daleko!

JANJA: Ne viđaš je?

MONAH: Vidim joj uvek lik i sanjam je u snu. (Marku). Veruješ li mi, kad služim službu koji put, pa dođe na red heruvika, te zažmurim da otpevam ono dugačko „I“… sve dok ga pevam, meni njena slika lebdi pred očima. Otegnem koji put zbog toga te nikad kraja heruvici.

MARKO: Znam kako je to. Kad pevam to dugačko „I“, pa zažmurim, a meni uvek ova Janja pred očima.

MONAH: ’Ajde, otpevaj!

MARKO: Je l’ ja? Ma što će meni, kad eto Janje tu preda mnom, nego ako si se ti zaželeo vlastelinke a ti zažmuri pa otpevaj.

MONAH: (Zažmuri, ispije i počne polako). I… i… iii… i… ii… (Spolja mu prihvataju pesmu cigančice).

HOR: (Spolja).

Uzbrale smo do tri kite
Jednu božur-cveta rana,
Drugu belu bagremovu,
Treću modra jorgovana.

MONAH: (Iznenađen). Ču li? Šta je to?

MARKO: To su vile brodarice, kupaju se u Vardaru.

MONAH: (Prekrsti se). „I ne navedi nas vo iskušenije, no izbavi nas od lukavago!“

JANJA: (Ustaje). Ne znam, sme li ih tvoje kaluđersko oko pogledati?

MONAH: (Žudno). Samo ako se mogu videti!

JANJA: (Odlazi vratima). Zvaćemo ih ovamo.

MARKO: Da ih vinom zapojimo.

MONAH: Vile?

MARKO: A što? Kad mogu kaluđeri i igumani, zašto ne bi vile?

JANJA: (Prizvala unutra ciganke). Kaži pesmu Marulja!

1.4.11. 11. MARULJA, HOR, PREĐAŠNJI

HOR:

Ubrale smo do tri kite
Jednu božur-cveta rana,
Drugu belu bagremovu,
Treću modra jorgovana.
Prvu ćemo vojevodi,
Mač da kiti radi sreće,
Drugu ćemo vlastelinu
Da po domu pospe cveće,
Treću ćemo kaluđeru,
Nek je krije i uzdiše,
Kaluđeru, tvrdoj veri,
Da mu duša zamiriše!

MONAH: (Požudno ih posmatra za vreme pesme. Ushićen ). Jesu divne! Janjo, kćeri moja, gde ih nađe? (Marku). Ču li kakvo grlo; tvoje vile brodarice lepše ne pevaju, Pa, gle, u one kako plamte oči, a ona, viš, kako pali osmehom, a ona tamo, pogledaj, kako brekće grudima kao mlada srna…! Ama, gde sam ja, šta je ovog (Krsti se). „Oče naš, iže jesi na nebesi, da svjatisja imja tvoje, da pridet carstvije tvoje…“

MARKO: Ma šta si okupio te molitve, nećeš u raj, ne boj se!

MONAH: (Pogleda ciganke, pa se opet obrati nebu). Oprosti, Gospode, ako je ovo pak’o, lep je; ne tražim ti raja! (Marku). Odi sedi, odi, brate, da ispijemo. Ti si me vratio u život, ponovo mi se mili živeti. (Ispije, Janji). Sestro i kćeri, Janjo, reci im, Boga radi, još jednu pesmu, još mnogo pesama.

JANJA: ’Ajde, Marulja, pokaži se. Retki su ovo gosti, bogato će te darivati.

MARULJA: Znam ja to, Janjo, kaluđerska je torba duboka.

MONAH: I duša je kaluđerska duboka, lepa jeđupko!

MARULJA: Duša može biti, ali srce?

MONAH: Odi, odi bliže da vidiš da i pod crnom rizom ima srca. (Nudi joj čašu kad priđe). Drži, da ispijemo, ali da ispijemo onako kao kad se od srca pije! (Kucaju se i piju. On je već u veliko uhvaćen vinom i predao se sav raspoloženju). Pa, ’ajd’ sad da ti čujem glas, lepa brodarice!

MARKO: Tako te hoću, pobratime!

MONAH: Ne „pobratime“, ne biva to međ nama braćom u Hristu.

MARKO: More da se pobratimo, dosadilo mi kaluđersko bratstvo. Naspi mu, Janjo, da se pobratimo. (Janja naliva). Tako, deder prvu za pomozi Bože! (Ispiju i ljube se).

HOR:

Kolko kondir kapljica
Tolko Bog dao zdravljica!

MARKO: Još jednu! Nalij, Janjo!

JANJA: (Naliva).

MONAH: Zar dve?

MARKO: Triput Bog pomaže; Sveta Trojica ti je vera, s tri prsta se krstiš, tri molitve otkupljuju dušu. Daj drugu molitvu! (Kucaju se, piju, ljube se).

HOR:

Kol’ko kapljica do dna
Tol’ko Bog dao godina!

MONAH: (Već pijan). Daj i treću, žedan sam! (Janja naliva, kucaju se, piju i ljube se).

HOR:

Tri put grlo orosi,
Tri put Bože pomozi!

MONAH: A sad, Marulja, deder da čujem tvoje grlo, tebe da čujem! Ali nešto tužno, nešto za plakanje, za uzdisanje… Nešto o onome što je sjalo pa se ugasilo, što je bilo toplo pa se ohladilo, što je cvalo pa uvelo… pevaj nešto o onome što je bilo pa prošlo… Eto, o tome pevaj… al’ od srca pevaj!

MARULJA:

San usnila vladičica
Jutros pre zore,
Iz oblaka kukavica
Pala pred dvore.

HOR:

Pala pred dvore.

MARULJA:

To ne bila kukavica,
Tica zloguka,
Već to bila knjiga bela,
Crna poruka.

HOR:

Crna poruka.

MARULJA:

„Ne čekaj me!“ knjiga piše,
Crnim slovima:
„Slatka java zamena je
Našim snovima!“

HOR:

Našim snovima!

MONAH: (Razdragan, pijan). Janjo, posestrimo, odi da me raskaluđeriš!

JANJA: (Prilazi mu i dozvoljava da je zagrli). Lako ću ti mantiju skinuti, al’ kako ću ti kaluđersko srce iščupati.

MONAH: (Podao se već pijanstvu i naslanja joj glavu na rame). Nije u mene kaluđersko srce.

JANJA: Ne znam, kad bih znala kako kuca?

MONAH: Eto, nasloni se pa čuj kako kuca!

JANJA: (Zavlači mu ruku u nedra). Bome, pravo veliš. Ima u tebe srca te još kako. (Izvuče pismo iz kaluđerskih nedara i pokazuje ga Marku pod stolom).

MONAH: Eto, ču li, Marulja, ču li da ima srca u meni?

MARKO: Na to se može ispiti!

MONAH: I može, bogme!

MARKO: Al’ kako ćemo piti kad si zarobio Janju, te nema ko da nam nalije!

MONAH: Daj mi Marulju, Janju da ti dam. Roba za roba.

JANJA: Odi, Marulja, otkupi me da poslužim goste!

MARULJA: Zar kaluđeru u ropstvo (Smejući se odlazi u zagrljaj). Nema, vele, težeg ropstva, jer kaluđer nikad robu okova ne skida.

MONAH: Ne, bome, takvom robu!

JANJA: (Prilazi da mu nalije čašu, dotura Marku pismo).

MARKO: (Šapne nešto Janji, te ova odlazi do vrata i zove Dimitra koji odmah dolazi).

MARULJA: Pazi samo da rob Gospodara ne zarobi, jer biva i to.

MONAH: I bilo je i biva i biće, Zarobila si me, crna jeđupko!

MARULJA: Ne zovi me crnom jeđupkom već sestrom. U tebe crna mantija, u mene crna koža. Kaluđeri smo i ja i ti!

MONAH: Ih, da smo, boljega bratstva ne bi bilo!

MARKO: (Ustao je i prišao Dmitru). Bacaj tu mantiju, pa jaši konja i teraj u Prizren. Nigde da nisi omrknuo, a odmori se koliko da konj dane i ti da se priraniš. Ovo pismo metni u nedra i bolje ti je stići u Prizren bez glave no bez pisma. Predaj ga mome ocu, vojvodi Vukašinu, u ruke, a ako te za me zapita. reci: Ostao je Marko u Janje, ne čekaj ga! ’Ajd’ poteci; dok ja ispijem čašu, ti da si u sedlu! (Dmitar odlazi, a Marko se vraća stolu).

MONAH: Gde si pobratime, ne ostavljaj me sama!

MARKO: Ne, bome! Samo daj, pusti toga roba pa da vidiš što još nisi video!

MONAH: (Marulji). Je l’ da te pustim? ’Ajd’ baš, kad pobratim tako kaže.

MARKO: ’Ajde, Marulja, da vidi pobratim-kale kako vile brodarice igraju kad hoće kraljevića da primame, te da ga povedu sobom u staklene dvore na dnu jezera. ’Ajd’, pokaži!

MONAH: (Marulji). Opčini me, povedi me na dno jezera.

MARKO: Ne poželi, napićeš se vode. Drugo kad bi jezero bilo od vina, ja bih ga posrkao, pa da dvori ostanu na suvu.

MONAH: Je l’ ovako bi posrkao? (Ispije).

MARKO: Tako i ovako! (Ispije).

MARULJA: (Sa ostalim cigankama zaigra besnu i punu požude istočnjaku igru koju kaluđer, zanesen i opčinjen, prati).

ZAVESA

1.5. Čin treći

Sabornica u dvoru carskome. Sa strane uzvišenje sa tri stolice od kojih srednja, carska, viša. S jedne i druge strane dvornice red stolica, nalonja, i na njoj otvorena velika knjiga.

Vlastela su ispunila dvornicu u raznim grupama, međ njima po koji vladika i iguman. U živom su razgovoru. U zadnjoj grupi su oko Igumana Sv. Dečanskog Novak Grebostrek, despot Oliver i Grgur Golubović. U levoj grupi napred kesar Voihna, sevastokrator Dejan i vojvoda Altoman; na desnoj strani osamljeni Vukašin i Branko Mladenović.

1.5.1. 1. VELMOŽE, VLASTELA I CRKVENICI

DEJAN: (U svojoj grupi). Nemojte olako primati te žalbe. Nigde možda nema toliko Sasa kao u mojoj državi; ima ih u Kratovu, u Zletovu, Osogovu, i ne seku više goru od kako je zakon tako pisao. Ja se bar ne mogu da požalim.

VOIHNA: Kažu, ovamo u Kopaoniku, vlastela se žale.

DEJAN: A što bi se žalila, kad je tu sud Svetoga Kralja, nek pođu na sud.

OLIVER: (U svojoj grupi). Ne može niko kao vojvoda Novak pričati o bojevima. Ratovao je gde mi nismo i nikad nećemo. Čak tamo u azijskim stranama, sa neprijateljima o kojima mi znamo samo iz njegovih priča.

IGUMAN SV. DEČANSKI: Ja nisam nikad slušao kazivanja vojvodina.

NOVAK GREBOSTREK: Dojadilo mi, oče, kazujući ih. Sve što još mogu reći to je: Nek milostivi Bog poštedi zemlju od neprijatelja s kojima sam se ja tukao. Divalj je kao zver a silan kao oluj čvrst je kao breg a plahovit kao more; gde prođe on ne ruši, ne pljačka, ne ubija — on briše i ništi kao plamen sve; gde mu stopa zgazi, zemlja više ne može oploditi.

IGUMAN SV. DEČANSKI: Kad god sam mislio, po primeru velikog nam učitelja, da pohodim sveta mesta, uvek sam se premišljao zbog tegobe puta kroz te divlje narode.

DEJAN: (U svojoj grupi nastavlja maločašnji razgovor). U mene je samo jedan slučaj bio. Izišao je pred sud vlastelin Dmitar Preljić da se sudi sa Sasem zbog krčevine.

NOVAK GREBOSTREK: (Igumanu Sv. Dečanskom). Morem je najbolje. I kraći je put i ne prolazi se kroz divlje zemlje. I Arhiepiskop Sava je morem brodio.

IGUMAN SV. DEČANSKI: Jegejskim morem, pa preko Citere.

BRANKO MLADENOVIĆ: (Vukašinu). S kim sam god razgovarao, nezadovoljan je. Kazuje mi vojvoda Altoman da je nezadovoljstvo među crkvenicima, te je i do patrijarha doprlo. Kesar Voihna mi reče, da će on govoriti sa Carem.

VUKAŠIN: Još kad bi se znalo sve.

BRANKO MLADENOVIĆ: Zar ima čega što ja još ne znam?

VUKAŠIN: Saznao sam što nisam ni slutio.

MLADENOVIĆ: Od koga i šta?

VUKAŠIN: Car mi je sam dao prilike da uđem sa grčkim izaslanikom dublje u taj razgovor. Mislio sam ranije, mislili smo svi, Nikifor samo sluti il’ nazire Momirove namere. Sad znam da nije ni nagađao ni naprazno govorio.

MLADENOVIĆ: Znači, srdžba nam je tim više opravdana.

VUKAŠIN: (Poverljivo). Carska jedinica i Momir vole se. To nije više ljubav pogleda i ljubav osmeha, već ljubav koja je kadra da razbije i tvoj i Pribčev pokušaj i Careve dobre namere da brakom svoje kćeri veže prijateljstvo sa moćnom susednom državom.

MLADENOVIĆ: I Car zna za njihovu ljubav?

VUKAŠIN: Car ne, ali biće da zna Carica. Tako Nikifor zaključuje iz razgovora koji je imao s njom.

MLADENOVIĆ: Je l’ Carica protivna toj ljubavi?

VUKAŠIN: To ne znam, al’ protivna je svakoj ponudi i brani ćer.

MLADENOVIĆ: Zar ne bi trebalo reći Caru?

VUKAŠIN: Možda, al’ ne sad.

MLADENOVIĆ: Zašto ne?

VUKAŠIN: Ja mislim ne bi verovao.

VOIHNA: (U svojoj grupi). U mene vlastelinski otrok hteo je za pravdu pred Cara.

DEJAN: Može i otrok.

VOIHNA: Po zakonu vlastelinski otrok ne može pred Cara za pravdu.

OLIVER: (U svojoj grupi). Od gospođe Carice sam čuo da Car kani po saboru poći u Banjsku.

IGUMAN SV. DEČANSKI: Da pripali sveću grobu materinu.

OLIVER: I da grob obdari.

IGUMAN SV. DEČANSKI: On ga je već jednom carski obdario.

1.5.2. 2. DMITAR, PREĐAŠNJI

DMITAR: (Dolazi s desna, umoran i posustao. Provlači se kroz gomilu i prilazi Vukašinu, vadi pismo iz nedara i predaje mu ga).

VUKAŠIN: (Iznenađen). Od Marka?

DMITAR: Jeste, Gospodaru, i pozdravio te vojvoda da ga ne čekaš, ostao je u Janje.

VUKAŠIN: Ne čekam ga, ne treba mi! (Marku). Vide li

MLADENOVIĆ: (Ushićen). Rekoh ti, Marko je kadar.

VUKAŠIN (Dmitru). Idi, odmori se, čestito si poslužio.

DMITAR: (Odlazi).

1.5.3. 3. SVI BEZ DMITRA

VUKAŠIN: (Grčevito otvara pismo, čita ga i uzdrhti od iznenađenja. Ne govoreći ni reči, predaje pismo Branku Mladenoviću).

MLADENOVIĆ: (Čita pismo i od silnog iznenađenja ostaje nem. On i Vukašin gledaju se duže nemajući hrabrosti da progovore o velikoj tajni koju su tog trenutka saznali).

ALTOMAN: (Za vreme gornje scene). Ne nisam bio u lovu. Umolio sam Cara da me oslobodi.

VOIHNA: Otkad ti je to onemileo lov?

ALTOMAN: Otkako ono pre pet godina ubih otroka, misleći da je zver, omrze mi lov.

VOIHNA: Zar ti je to prvi otrok koga si ubio?

ALTOMAN: Nevin je bio, pa ga nekako osećam na duši.

VUKAŠIN: (Zabrinuto). Sin, a ne nahod!

MLADENOVIĆ: Ko bi to smeo pomisliti?

VUKAŠIN: (Zabrinuto). Ne volim što sam tajnu ovu saznao.

MLADENOVIĆ: Ko zna da nam tu tajnu nije sam Bog hteo otkriti, te da bi za vremena omeli jedan težak greh.

VUKAŠIN: Kakav greh?

MLADENOVIĆ: Momir i Grozdana su brat i sestra. iste krvi.

VUKAŠIN: (Trgne se i prestravi pred tom istinom). Do Boga! Onda Car odista ništa ne zna o toj ljubavi.

MLADENOVIĆ: A Momir ne zna da je Carev sin.

VUKAŠIN: Tako se može sve razumeti.

MLADENOVIĆ: I sad?

VUKAŠIN: Ja žalim Cara. Njegov je položaj odista mučan; nemojmo ga otežavati.

MLADENOVIĆ: Misliš? A ja mislim drukčije; mislim da je opasnost sad veća od one koju je predviđao grčki poslanik. Momir je bliže prestolu no što on misli.

VUKAŠIN: Ali je nama izbijen mač iz ruku. Hteli smo se boriti da nahoda udaljimo od prestola, a sad, on nije to; on je carski sin.

MLADENOVIĆ: Za mene je on nahod, sve dok Car ne reče da je njegov sin. Ja ću se i dalje boriti protiv nahoda.

VUKAŠIN: Radi šta hoćeš i kako te pamet uči, ali od mene ne traži ništa dalje, ja sam nemoćan. Tajna me je ta toliko porazila, a sažaljenje prema Caru obezoružalo, da nisam rad ulaziti dalje u borbu protiv dečka tog. Borio sam se, i borio bih se protiv jednog nahoda, ali…

MLADENOVIĆ: Ti me, vojvodo, dakle napuštaš?

VUKAŠIN: Napuštam te i molim te da čuvaš tajnu koju smo saznali; čuvaću je i ja. Nek je znamo samo ja i ti.

MLADENOVIĆ: A znajući mi namere, ti me u poslu nećeš ometati?

VUKAŠIN: Ne, ako ne premašiš; ako ne pođeš dalje no što bi smeo, ako se ne takneš Cara i prestola.

MLADENOVIĆ: Ne protiv cara, ali protiv nahoda.

1.5.4. 4. MOMIR, PREĐAŠNJI

MOMIR: (Nosi sobom prevod Sintagme i druge listine, klanja se usput svima i prilazi nalonji, ostavlja rukopise i uređuje ih).

NOVAK GREBOSTREK: (Momiru). To je nešto mnogo, ako ćemo danas čuti sve?

MOMIR: Ne, vojvodo, ovo je Sintagma Vlastarijeva. Gospodin Car želi da bude pred saborom, ako bi trebalo videti kako vizantijski zakoni presuđuju ili tumače što.

VUKAŠIN: (Posmatrao je Momira. Mladenoviću). Odista, sad vidim odista! Visoko čelo Carevo i pogled blag i onaj topao osmeh na usnama. Nikad ranije nisam zapazio — nisam ni slutio!

1.5.5. 5. PALMAN, CAR, PREĐAŠNJI

VOJVODA PALMAN: (Ulazi iz dubine, svi prekidaju razgovor i pogledaju tamo). Gospodin Car! (Opšti pokret. Svaki zauzima mesto na koje će docnije sesti, on ostaje na nogama. Nastaje duboka tišina).

DUŠAN: (Prethode mu dva paža, koji će zauzeti mesta u dubini prestola Car je u odori, ali bez krune, s desna mu Patrijarh kojega prati jedan episkop, a s leva Kralj Uroš. Za Carem veliki Logotet Pribac, koji će ostati stojeći kraj prestola. Prolazeći kroz redove vlastele, Car pozdravlja sve, a ovi se duboko klanjaju. Patrijarh blagosilja. Popev se na uzvišenje, Car ostaje na nogama i pošto je pogledom preleteo sve redove, govori). Pozdravljam vas, tebe Sveti Oče Patrijarše, i vas, oci carskih manastira; pozdravljam vas velmože i vojvode i sav Sabor Carstva mi! (Svi se duboko klanjaju). Molimo gospodina Svetog Oca, Kir Joanikija, da prizove Božju pomoć na nas i umoli Gospoda, da nas obdari mudrošću i delo nam blagoslovi.

KIR JOANIKIJE: (Blagosiljajući najpre Cara, a zatim Sabor, izgovara tiho molitvu).

DUŠAN: (Posle završene molitve seda kao i svi ostali. Patrijarh u stolu desno, a Uroš levo od Cara). Sabore Carstva mi! Milošću Božjom sabrali smo se opet da nastavimo započeti posao, da zemlji našoj postavimo zakone. Vreme što je proteklo od prošloga Sabora, nova nam je iskustva pribralo, a zakon do sada napisan i u život prenet, pokazao nam je koliko smo bili vođeni mudrošću i koliko smo pravdi udovoljili. Tome iskustvu, koje smo na ovaj sabor doneli, kadri smo danas da dodamo još jedan izvor mudrosti i pravnoga znanja. Kao što je, postavljajući zakon crkvi srpskoj, veliki praroditelj mi i prosvetitelj Kir Sava preveo nomokanon Jovana Zonare i Gradski zakon cara Vasilija, kojim smo se služili, tako sam ja naredio da se za sabor prevedu Zakoni Svetih Otaca, Sintagma velikoga solunskoga zakonodavca Matije Vlastarija. (Počivka, pogleda po svima). Pre no što počnemo novo graditi, ima li ko da pita što o zakonu dosad pisanom? (Svi ćute). Kefalija Pološki pisao je jedno pismo moleći da mu Sabor da odgovor. (Momiru). Šta pita?

MOMIR: (Uzima iz hartija jedan pergamenat). Kefalija Pološki piše da je kuća ubice ponudila kumstvo kući ubijenoga i ova primila, te oprostila palu krv. Treba li od gospodara kuće, koja je zlo učinila, naplatiti globu za zlo delo?

DUŠAN: Ja mislim proštena se krivica ne može globiti. Kako vi mislite?

NOVAK GREBOSTREK: (Ustaje).

DUŠAN: Govori, vojvodo!

NOVAK GREBOSTREK: Kad smo otpočeli graditi ovaj zakon, ti reče, Gospodine Care, a rekosmo i mi svi, da ćemo narodni običaj čuvati i pravdu koju je narod običajem zasnovao uneti u zakon. Tako smo i radili, pa tako zakon treba i primeniti, te molim te da se kefaliji odgovori da naš zakon ne vređa narodni običaj i da se proštena krivica ne može globiti.

VIŠE NJIH: Tako je!

DUŠAN: (Okrećući se Momiru). Tako ćeš odgovoriti!… Ima li ko od svetih otaca crkovnih ili od vlastele da iznese što, što se u narodu desilo, a zakon nije propisao?

GRGUR GOLUBOVIĆ: U mojoj se državi, Care i Sabore, pojavilo mnogo mađinika i vrača; idu po narodu i čitaju sudbine sa zvezda, iz dlanova, sa zrnima šneničnim i bobovim; mađijom leče bolesti, prodaju trave i otrove i uče narod bezverju. Zakon ne kaže što ćemo s njim, a zlo je veliko.

IGUMAN SV. DEČANSKI: Blagoslovi, sveti oče Patrijarše! Dozvoli, svetli Sabore! Hvala Gospodaru Kesaru Grguru što ovo zlo pomenu. Zlo je veliko i vređa zakone Božje, narod otuđuje od vere i odvodi ga bezverju. U svakom mađioniku leži antikrist; njegov je nauk ravan jeresi. Zakon je carski propisao stroge kazne jerstiku; jeretika zakon žeže po obrazu, a žeže i onoga ko ga primi i prikrije; zakon jeretiku ne da čak među ljudima da obitava. I mađionik se mora istom kaznom kazniti, jer, rekoh malo čas, mađionik je ravan jeretiku. A kad otrov daje, kao što kesar reče, on je ravan onome ko nožem ili strelom ubije čoveka.

VUKAŠIN: Sve je tako kako reče sveti otac iguman, ali mislim da zakon to nije zaboravio. Sećam se dobro o prvom Saboru govorilo se o tome zlu, i zakon je napisan.

ALTOMAN: Jeste, sećam se i ja.

DUŠAN: Ne znam da li se dobro sećate, jer biće da je ono što napisasmo samo za vađenje mrtvih iz grobova. (Momiru). Pročitaj.

MOMIR: (Prevrće listove i nađe. Čita). „Ako se desi da mađioništvom ljudi iz grobova vade mrtve te sažižu, ono selo koje bi to učinilo sa plati vraždu i da se raspopi pop koji bi došao na to.“

IGUMAN SV. DEČANSKI: Sećam se toga i mogu reći Saboru da je ovaj zakon mnogo toga zla već suzbio. Bio se u državi zacario zao običaj da se svaka nepogoda i nevolja pripiše vukodlaku i vampiru. Ako je suša klas opržila, ili čele nisu med donele, ili u ovce pomor udario, ili nerodica nastala, sela su, zavedena mađioništvom, raskopavala grobove i mrtva tela žegla na vatri. Od kako je ovaj zakon postavljen, ovo je zlo omalilo, ali evo gde se pojavi drugo. Crkva ne može mirno gledati zlo koje razriva zakon Božji i moli Sabor da propiše kazne za mađionike i vrače.

DUŠAN: (Momiru). Ima li u zakonima svetih otaca što o tome?

MOMIR: (Prevrne dotičnu stranu Sintagme). U Sintagmi Vlastarijevoj izložena su smatranja crkvenih Sabora i svetih otaca po tim krivicama i propisane kazne za sve vrače i vradžbine. (Čita). „Smrću se kazni mađionik koji je vračao, a imanje se oduzima onome koji ga je na to naveo. Ako je žena vračara, muž može da je otpusti; otrovnik je pred zakonom isto što i ubica.“

POJEDINI GLASOVI: Tako je!

DUŠAN: U svetih otaca vizantijskih je bilo dovoljno mudrosti te mislim, ne moramo je na drugom mestu tražiti. Ja mislim: mađionik i otrovnik da se kazne po zakonima svetih otaca, ako i vi tako mislite?

SABOR: Svi tako, mislimo!

DUŠAN: (Momiru). Onda upiši!

MOMIR: (Upisuje).

DUŠAN: (Pošto je Momir upisao). Neka veliki logotet proglasi!

VELIKI LOGOTET PRIBAC: (Prilazi nalonji i čita glasno). „Va leto šest tisuća osam stotina pedeset sedmago, indiktiona drugoga, va praznik Vaznesenija Gospodnja, meseca maja, 21. dan. Od pravoslavnoga Sabora srpskoga preosveštenim patrijarhom Kir Joanikijem i velim arhijereji i crkovnici malimi i velikimi i blagovernim Carem Stefanom i vsemi vlasteli carstva jego, malimi i velikimi, postavi se sej zakon: ’Mađionik i otrovnik koji bi se na delu uhvatio, da se kazni po zakonu svetih otaca.’“ (Odmiče).

DUŠAN: (Pošto je logotet završio čitanje). Je li tako?

SABOR: Tako je!

DUŠAN: Je li tako?

SABOR: Tako je!

DUŠAN: Je li tako?

SABOR: Tako je!

MOMIR: (Za to vreme podneo je Caru pero, a logotet sam zakonik).

DUŠAN: (Prihvatio je već ranije pero i na treći uzvik „Tako je!“ potpisuje). Tako neka bude!

LOGOTET: (Vraća zakonik na nalonju i svak odlazi na svoje mesto).

DUŠAN: (Saboru). Ima li još ko od svetih otaca ili vlastele da iznese što, što se u narodu desilo, a zakon nije propisao kako da se presudi?

MLADENOVIĆ: Molim ti se, Gospodine Care, i tebi svetli Sabore, da me saslušate šta se u mojoj državi desilo i mudrim me savetom pomognete da pravedno postupim.

DUŠAN: Zbori, Kesare, da čujemo.

MLADENOVIĆ: U mene se desilo zlo: brat je zamilovao sestru i ona njega. Kazujem vam to, pa vi presudite; ja sam ne umem, jer ne znam da li je to krivica ili greh, te da li kazna pripada Božjim ili ljudskim zakonima?

DUŠAN: (Preleti mu mračan oblak čelom, on ispitivačkim pogledom preleti ceo sabor, hoteći da pronikne, zna li već ko o sličnom slučaju u dvoru njegovu).

OLIVER: (Posle izvesne počivke). Ja mislim, Gospodine Care, i sveti Sabore, ovo što nam reče Kesar Mladenović težak je greh prema Bogu i taj greh je stariji od krivice, a veličinu greha tog umeće da odmeri samo sveti otac Patrijarh i ostali služitelji Božjega zakona, te mislim reda je da prvo čujemo njihovu reč.

PATRIJARH (Govori sedeći kao i Car). Crkva prokletstvom kazni greh protiv zakona Božjih, ali to je nedovoljno za slučaj koji nam Kesar izloži. Tu crkvi moraju pomoći i ljudski zakoni svojom strogošću, jer greh koji malo čas čusmo veliki je i težak: on je za veru sablazan, za naravi poročan, te na sve nas izazvaće gnev Gospodnji.

VOIHNA: Ja mislim lako je presuditi. Greh je toliko golem da mu kazna može biti samo smrt.

GRGUR GOLUBOVIĆ: Smrt je najmanja kazna kojom se taj greh može odmeriti: ali ja mislim da i smrt može gdekad biti milost. Taj greh, rekao bih, ište težu, ište sramnu smrt.

DUŠAN: (Duboko zabrinut i uznemiren, on prati reči pojedinaca savlađujući se da ne oda bol koje mu one izazivaju u duši).

VUKAŠIN: (Koji netrenimice prati carevo raspoloženje). Ako ćete, Gospodo, i mene saslušati, ja mislim da stvar suviše brzo sudite. Kesar Branko nam ne reče još sve o slučaju koji se desio u njegovoj državi: a tek kad budemo sve saznali, moći ćemo o grehu govoriti i pravednu mu kaznu odmeriti. Molim Kesara da kazivanje svoje dopuni kako bi znali: vole li se brat i sestra u zabludi, ili se vole znajući da su jedne krvi?

OLIVER: Kako to misliš, vojvodo Vukašine?

DUŠAN: (Ohrabren rečju Vukašinovom digao glavu i grčevito prihvati njegovu misao). Ja mislim, Sabore, Protosevastijar Vukašin misli mudro i dobro! Može se desiti da dvoje grešnih i ne znaju da su rod, te gaze u greh i ne sluteći. Kada bi saznali, pokajanjem bi iskupili greh. (Vukašinu). Da li tako misliš?

VUKAŠIN: Tako sam mislio!

DUŠAN: (Patrijarhu). Misliš li i ti tako, sveti oče?

PATRIJARH: Ja rekoh svoje. Nek dalju reč u ime crkve i moje vodi iguman Jeftimije. Njegovo znanje i učenost umeće prozreti istinu i protumačiti težnje Božjih zakona.

DUŠAN: Da čujemo tebe, oče Jeftimije!

PROTOPOP JEFTIMIJE: Zahvaljujem presvetlom Gospodinu Patrijarhu na veri koju u moje znanje polaže i časti koju mi ukazuje, imenujući me tumačem misli njegovih i braniteljem zakona Božijih, Ja molim da mi se ne zameri što drukčije mislim od Cara Gospodina, jer ne verujem da se može desiti da brat i sestra odrastu ne znajući da su krvni rod, te se ni zakon ne može pisati za ono što se ne može desiti. Zakon ćemo pisati za rodoskvrni greh, kod kojega ne može biti zablude. Pisaćemo zakon strog, kako bi sačuvali čistotu vere hrišćanske i naravi u narodu, što nam nalažu i zakoni Božji.

DUŠAN: (Nezadovoljan preleti očima sve redom, hoće li u čijem pogledu sresti potporu. Zaustavi se na Momiru). Momire. Iz znanja koje si pocrpeo, iz knjiga koje si izučio na visokim pravnim školama, jesi li naučio što o slučajevima zablude? Biva li je u životu i kako je smatra i ceni pravna nauka?

MOMIR: (Pokloni se). Gospodine Care, po tvojoj velikoj milosti reći ću. Zabludu pravna nauka priznaje, ona je moguća u svakoj krivici, pa je može biti i u toj koju je Gospodin Kesar Mladenović izložio.

DUŠAN: (Osvežava se i hrabri). Je li?… Reci nam, kaži…

MOMIR: Veliki učitelj i filozof Zonaris, u svojim objašnjenjima antičkih zakona, priznaje zabludu i deli je na zabludu duše i zabludu tela. Zabluda duše je misao zla, najčešće jeres. I ma da se priznaje da je zabluda, ipak se kazni teškim kaznama; jer joj krivac voljno prilazi, voljno je unosi u dušu svoju i skrnavi je. Zabluda tela sačinjena je iz dve polovine: misli i čina. Kod nje se odmerava gde leži krivica, u misli il’ činu, te stoga se i kazni gdekad misao, gdekad čin; no misao uvek strožije, jer ona je suština krivice.

NOVAK GREBOSTREK: Molim te, Gospodine Care, da nam mudri mladić reče malo jasnije to što nam je kazao.

MOMIR: Ako gospodin Car dozvoli?

DUŠAN: Govori!

MOMIR: Mihaelis, mladi lovac na dvoru Imperatora Foke, oslepljen je vrelim železom zato što je poročno pogledao caricu kad se iz kupatila vraćala. Ostalo mu je samo toliko vida da je jedva nazirao. Tad u duši mu se zače misao da se osveti Imperatoru. Čekao je priliku i hvatao zasede. Jednom tako, on iz zasede nazre Imperatora, poteže nožem u pleća i ubi ga. No to ne beše Car, Mihaelis mišljaše da je on, i ubi jednog roba. Kažnjen je smrću na točku, kao da je ubio i samoga Imperatora. A zašto, kad je bio u zabludi? Jer, misao da ubije Imperatora je suština krivice i misao ta mora biti kažnjena. Eto to je zabluda tela.

DUŠAN: (Koji je s pažnjom, kao i svi ostali, slušao, a negodujući obrtom stvari). Je li svima dovoljno jasno ovo tumačenje?

VIŠE NJIH: Jasno je!

MLADENOVIĆ: I ja mislim jasno je ovo tumačenje te po njemu misao je krivica ma bila iz zablude. I brat je kriv što je sestru zavoleo ma i u zabludi.

VIŠE NJIH: Tako je!

DUŠAN: (Nezadovoljan i uznemiren). Ne žurite da donesete presudu; stvar nije još toliko jasna koliko se čini na prvi mah. Misao je krivica kad je zla — tako je, jasno je, priznajem to. Al’ misao može biti dobra i čista, a tek čin koji je potekao iz nje, može biti zao. Nema li čina, nema ni krivice, jer, značilo bi kazniti dobru i čistu misao. (Obraćajući se Vukašinu). Vojvodo, ti se sećaš onoga suda u Polimlju između sebra i vlastelina. Ispričaj!

VUKAŠIN: (Saboru). Carski sud u Polimlju sudio je, pre tri godine jednog sebra, kojega je vlastelin optužio da ga je hteo ubiti, Namerio se jedan tat da ubije vlastelina što ga je sudom gonio, i svake noći dohodio pred vlastelinov dom krijući se u zasedi, ne bi li našao zgode da ubije vlastelina. Ovaj se čuvao i pazio. Imao je sebra odana i vična streli, te je ovaj oružan bdio noću oko doma vlastelinova. Jedne noći, poumi vlastelin sam da iziđe da se uveri čuva li sebar budno stražu i da li bdi. Sebar pomisli: to je tat i zape strelu iz zasede, ali je ne odape, jer u zadnjem času poznade da je to njegov gospodar, Pritrča mu suznih očiju i sa rečima: „O, Gospodaru, ti meni poveri da ti život čuvam, a ja u mal’ što ti ga ne uzeh!“ — Vlastelin zatim tuži sebra da ga je hteo ubiti…

DUŠAN: Proceni, sveti Oče, procenite jereji i igumani i ti Sabore, ovaj slučaj koji nije sličan sa onim na dvoru Fokinom. U sebra je dobra misao da čuva i štiti gospodara svog, iz te je dobre misli mogao proizići zao čin, da je onu strelu odapeo i — tad bi bio kriv. Ali kad nema čina, a dobra je misao iz koje je imao poteći, gde je krivica tu? (Kod većine saborske pokret koji odobrava reči Careve. Car ohrabren). To pitam mladog mudraca i želeo bih da mi objasni, kako o tome misli pravna nauka?

MOMIR: Divim se mudrosti Gospodina Cara i klanjam se pred njom. Ako je misao bila dobra i čista, a neizvršen čin — nema krivice. Ja maločas kad rekoh da se kod krivice u zabludi gdekad kazni misao, gdekad čin, mišljah: misao se ne kazni uvek, već samo kad je zla, a rđav čin se kazni uvek, ma iz dobre misli potekao.

DUŠAN: (Zadovoljan i potpuno ohrabren). Da, tako je! I slučaj koji nam je kesar Mladenović izložio ovako se mera presuditi: Ako su sestra i brat zavoleli se u zabludi, nema krivice, ako li su, znajući da su to, učinili su najveći greh i ima se najvećom kaznom odmeriti.

PROTOPOP JEFTIMIJE: Oprosti, Gospodine Care, još jednom da ponovim reč, jer maločas zapitah, a ne dobih odgovor. Priznajem da može biti zablude slepoga Mihaelisa koji ubija roba mesto imperatora; priznajem da je može biti i kod sebra koji od vlastelina misli da je dat; ali — kako je može biti kod brata i sestre koji su iz iste krvi ponikli, pod istim krovom rasli i podjednako roditeljsku ljubav delili — kako oni mogu biti u zabludi? Zna li učeni mladić to objasniti, il’ nas primerom o tome uveriti?

DUŠAN: Umeš li, Momire, objasniti, može li biti i takve zablude?

MOMIR: Može je biti i biva je. Fotije mudrac i pisac veliki, ovo kazuje u svojim zapisima: Gusari barbarski doplovili do jonskih obala, počinili pljačku i odveli množinu roblja. Jedna nesrećna majka sakrila je ćer u susedstvu; a nju i sina joj odvedoše gusari u ropstvo, u daleke zemlje, tamo preko mora. Tamo je majka i umrla, a sin joj rastao, pa kad je do snage dorastao, mladić je izbegao iz ropstva i mučnim i dugim putevima stigao je na jonske obale. Odveden kao bezazleno dete, vratio se u punoj snazi i mladosti. Selu mu nije ni traga bilo, a nije ga ni upamtio, već ode pod tuđ krov i stade u službu. Tu u domu gde je služio bila je daleka domaćinova rodica i on je zamiluje. Uzmu se, i muž i žena tek docnije saznadu da su brat i sestra, koje su gusari nekad rastavili. Nesrećni supružnici izvršili su rodoskrvni greh i ogrešili se teško o Božje zakone, te se narod zabrinu kako će sa toga greha umilostiviti Boga. Tad crkvene starešine sa narodom presudiše, da se sestra i brat spale na lomači kako ne bi narod ispaštao gnev Božji radi njih.

PROTOPOP JEFTIMIJE: Iz ovih reči, koje nam kaza učeni mladić, jasno je da može biti i te zablude koju sam ja sporio, ali mi je jasno sad i to, da je to zabluda koja se kao takva mora kazniti, jer izaziva Božji gnev.

VUKAŠIN: (Koji uvek posmatra Cara i saučestvuje u njegovim bolovima). Učeni oče, ja sam drukče od tebe razumeo ovo kazivanje. Priča nam je ova potvrdila da zablude može biti i između brata i sestre, ali i brata i sestru vodila je u ljubav tu čista i dobra misao; oni su se zavoleli kao tuđini. No — oni su stupili u brak, izvršili čin koji je kadar da izazove božji gnev. Zbog toga i moraju biti kažnjeni, jer, rečeno je: rđav čin se kazni, ma potekao iz dobre i čiste misli. I sad je jasno kako ćemo presuditi; neka nam samo Kesar Mladenović saopšti: Jesu li brat i sestra, koje je optužio, stupili u brak ili bar izvršili rodoskrvni greh? Ako to nisu, a zavoleli se u zabludi, tad neka crkva propiše molitve da bi im Gospod oprostio što su i pomislili poći putem greha a, ako su izvršili greh, tu ima čina i teškom kaznom će ga kazniti.

DUŠAN: (Blagodaran Vukašinu, obraća se Mladenoviću). Na tebi je, kesare, da nam objasniš?

MLADENOVIĆ: Brat i sestra o kojima govorim zavoleli su se u zabludi, jer nisu znali da su iste krvi, kad im je ljubav nikla u srcima. Oni nisu stupili u brak niti su izvršili rodoskrvni greh, ali je ljubav njihova tako duboka da će teško moći srce očistiti molitvom.

DUŠAN: (Zadovoljan). Čista je misao potekla iz zablude, a nema zločina te i presuda je gotova. Mislite li tako svi? (Pokret odobravanja).

MOMIR: Do sada samo pozvan da kažem, ja sam govorio; do sada samo pitan, objašnjavao sam. Sad bih da kažem svoje mišljenje koje ni u jednoj knjizi stare nauke nije zapisano, ali koje proizilazi iz ovih mudrosti koje su stari zakoni i pravne škole za osnovu postavile. O grehu koji je pred sabor izneo Gospodin Kesar Mladenović, o ljubavi brata i sestre, Gospodin Car je odista iz svih pobranih mišljenja izveo mudar zaključak, a iz ovoga pravednu presudu: ljubav je između njih nikla iz čiste misli, jer brat i sestra nisu znali da su jedna krv: zlog čina nije bilo, te nema ni krivice. Zakonska pravda se tu može ustaviti mirne savesti. Ali, ima jedna pravda viša od zakonske, pravda nepisana, pravda koja se ne može u digeste staviti, niti u pandekte zapisati i koju psiha samo sluti i nazire, a filosofija života nalaže da se u ovim delima čuje i njena reč. U ime te pravde, više i čistije, pravde nezapisane i nenapisane, ja govorim i izjavljujem da u ovome delu o kome će Sabor sad doneti odluku, ima krivice, (Pokret. Car koji se bio izmirio s mišlju da je stvar svršena iznenađuje se i pokazuje naročito uznemirenje. Vukašin takođe. Među ostalima ima i iznenađenih i nezadovoljnih i onih koji odobravaju, to je naročito sveštenstvo. Svi obraćaju veću pažnju na dalji Momirov govor). Ima krivice, jer, ako bez čina nema zablude tela, zabluda duše je tu, a kod ove, rekoh ranije, i sama je misao kažnjiva. Jeretik je otpadnik od Božjeg zakona, ali on nije bezvernik. I sam zakon Carski ga naziva poluvercem, priznaje dakle da u njemu ima još vere. Zašto jeretik napušta veru svojih otaca i prilazi drugoj, nečistoj i zakonima svetih otaca protivnoj? Vodi li jeretika na to misao zla? Ne! Misao je čista koja ga je u zabludu odvela; on joj voljno prilazi, jer misli da je vera kojoj prilazi čistija i da je u toj veri bliži Bogu. Zašto ga Carski zakon kazni? Zašto ga žeže po obrazu železom, kad nema čina zloga, a misao je bila čista koja gaje u zabludu jeresi odvela? Zbog one više pravde, jer je novom verom dušu oskrnavio, a duša, jednom oskrnavljena i zagađena, ne može se više iskreno vratiti veri u koju je jednom posumnjala, koju je jednom napustila. I zašto još jeres kaznimo; jer kao zabluda i bez zle misli i bez zla čina, porok je koji u narodu koleba veru u Boga jedinog i skrnavi veliki nauk Hrista Spasitelja! Po čemu ljubav brata i sestre, ma i u zabludi, nije ravna jeresi? Čista je misao koja ih je povela ljubavi, jer ljubav je vera, i onaj koji je ispoveda veruje da je bliže nebu i Bogu — ali, brat u sestru zaljubljen dušu je oskrnavio kao i jeretik nečistom verom — ma da ni misli ni čina nije bilo zlog, ljubav je brata prema sestri porok, koji u narodu koleba veru u večite Božje zakone i skrnavi veliki duh Hrista Otkupitelja. Jer nije zao čin oskrnaviti samo telo bračnim zakonom i rodoskrvnim grehom, već je zao čin i dušu oskrnaviti porokom. Da li je jeretik tek onda kriv kad razruši Božji hram, ili je već izvršio zao čin od časa kad je u dušu uneo veru nečistu? (Pokret odobravanja opštiji. Car je uznemiren i nestrpljiv). Može li u zemlju koju je korov obujmio da se zaseje plemenita pšenica; može li u dušu jeretikovu, koju je zabluda zagadila, da se zaseje uzvišena vera hrišćanska; može li u srca koja je već ispunila ljubav ženska i mužanska da se zaseje čista ljubav bratska i sestrinska? Može li se srce istočiti; može li se iz njega iscediti jedna ljubav da bi se druga nalila? Kad vodu iz suda izliješ, na zidovima uvek ostane nekoliko kapljica, ili bar vlaga, trag vode koja je sud ispunjavala. Mi bi zar pokajanjem i molitvama Bogu iz srca da istočimo ljubav poročnu? Dobro, istočimo je, — al’ ostane li kaplja u srcu, ostane li vlaga u srcu, ostane li trag ljubavi, kojom je dotle bilo srce ispunjeno — mi smo tad ti koji gazimo u greh, mi smo ti koji vodimo duše putem jeresi. Ko je voleo, ko je u mladosti pravu i iskrenu ljubav u srcu nosio, zna kako su njeni koreni duboki i kako njene žile dopiru do dna duše, i kao orlovske kandže grčevito drže je kao dragoceni plen. Samo je zemlja kadra osećaj prve ljubavi iz duše iscediti, samo je crvi mogu iz srca ispiti. On — brat u sestru zaljubljen — mora se zemlji predati, zemlja greh nek mu pokrije i iz duše mu neka ga ispije. Nek ne bude teška smrt, nek ne bude sramna smrt, jer čista je ljubav ne zaslužuje — neka osuđeni sam sebi izabere smrt. To ište ona viša pravda, to ište ona pravda koja mimo zakonske veli: ni misao ni čin nije zao; ali je krivica u zlom primeru, koji ruši večite zakone Božje i uzvišeni nauk Hrista Spasitelja… On u smrt, ona u manastir, da crnom rizom pokrije svoj greh. Ne brojem molitava, koje bi joj crkva propisala, već odricanjem i službom Bogu da očisti srce od grešne ljubavi.

DUŠAN: (Opšti pokret odobravanja u Saboru. Car uzbuđen već je dva-tri puta u toku poslednjih rečenica manuo rukom da mu prekine govor). Stani! Ne govori! Ti nemaš prava na reč! Sabor ne želi da čuje tvoju reč; vlastela negoduje što ti zboriš na Saboru!

PATRIJARH: A ja te, Gospodine Care, molim dozvoli mu da završi reč. Ovo je beseda mudrosti kojoj se svi divimo i želimo je čuti do kraja.

DUŠAN: Ali Sabor to ne želi! (Saboru). Velmože i vojvode, vi mi rekoste da je kod vlastele nezadovoljstvo zbog toga, i vi ste ti koji ne želite da ga slušate?

SABOR: (Iz sveg glasa). Hoćemo da ga čujemo!

DUŠAN: (Guši ga srdžba). Hoćete?… Vi dakle hoćete?

SABOR: Hoćemo!

DUŠAN: Dobro… čujte ga!… Govori… govori!…

MOMIR: Gospodine Care, gospodaru moj, budi milostiv! Ja ne želim reč po cenu srdžbe tvoje.

DUŠAN: (Srdito i zapovednički). Govori!

MOMIR: (Nastavlja). Ali, slavni sabore, ne priznaš li da u delu ovome ima krivice, moraš priznati greh. O grehu tom, o veličini njegovoj, ja bih rekao jednu reč, kako bi sabor mogao kaznu pravednom merom odmeriti. Greh nije njiva koja se može međom omeđiti, te da se reče: dovde je greh, ono tamo nije greh; greh nije pšenica koja se može merom meriti, te reći: ovoliko je težak ovaj greh, a ovoliko nije. Težinu i veličinu greha meri vreme, mesto i prilika. Ono što je ovde greh, tamo negde ne mora biti to; ono što je danas greh, sutra već ne mora biti to. Saracen nasleđuje ženu bratovljevu, Izrailj, po svome zakonu, orođava se sa rodicom, i obe te vere tvrde da žive po zakonu Božijem. Pre no što grehu meru odmerimo, moramo pogledati pred sobom i za sobom, te odmeriti vreme i prilike koje su oko nas… Gospodin Car je izvršio jedno delo veliko i imena mu dostojno. Praroditelj mu osnovao je našu crkvu, a Gospodin Car ju je oslobodio i učinio nezavisnom. U velikoj mu državi, koju je silom oružja i snagom mudrosti zasnovao, nije pristajala Crkva koja bi bila zavisna. Vizantijska patrijaršija, čija je moć tim činom pokolebana, kao što vam je već znano, preti anatemom i anatema će ta i pasti na nas. Valja je podneti i poneti: ali valja zato imati i snage duševne. Kad bude jednom pala anatema, vi ćete, gospodo crkovnici i velmože, pojmiti otkuda je to i zašto je potekla; znaćete da je šalje sebičnost vizantijske patrijaršije, ali — hoće li narod to, i tako pojmiti? Neće li prost narod potražiti druge razloge da sebi objasni otkud je i na njega ala panatema; neće li reći: mora da sam kriv, kad me crkva proklinje, mora da sam Bogu zgrešio. I tada, potražiće sam svoj greh. Ne bi bilo mudro, gospodo, dati mu prilike da ga i nađe! A naći će ga u gresima koje bi carski zakon propustio da suzbije. Eto, stoga je dužnost svetih otaca crkovnih, dužnost vlastele velike i male, dužnost Sabora, dužnost svih starešina u narodu, podržavati i održavati čistotu naravi i vere, i strogim merama suzbiti sve što bi tu čistotu posuknulo. Iz te čistote nići će velika duševna snaga naroda i on će biti kadar da ponese teret anateme. Biće kadar, jer će stati pred Boga i reći mu: „Gospode, ja tebi ne zgreših ni činom grešnim ni mišlju zlom, pa zašto sruči na mene teret anateme! Ako je iskušenje to, podneću ga, Gospode, jer mi je duša čista, srce mi je bez poroka, te sam za veru kadar podneti svako iskušenje!“… Eto, zato je, svetli Sabore, greh o kome se ovde govori u ovom času, u ovoj prilici, veći i teži no što će sutra biti, i zato ište kaznu strašniju no što će je sutra iskati. Njemu smrt — njojzi manastir! (Veliko uzbuđenje i opšti pokret odobravanja).

DUŠAN: (Uzrujan, uzbuđen, diže se sa stolice, žučno). Eto, čuli ste, čuli ste, sve ste čuli što je umeo kazati!

PATRIJARH: (Ustaje i sam kao i svi ostali). Čuli smo, Gospodine Cares, čistu i ovejanu mudrost, čuli smo je iz usta ovoga deteta. Ta mudrost je ponos tvoga prestola i carski bi sabor bio tvoj nedostojni savetnik, kad ne bi tu mudrost sebi za odluku prihvatio.

DUŠAN: (Silazi za jedan stepen). Da li i vi tako mislite?

SABOR: (Jednim glasom). Tako mislimo!

DUŠAN: (Već savladan bolom). Smrt i manastir?

SABOR: Tako je!

DUŠAN: (Savlađujući bol, Momiru). Neka se tako upiše!

VUKAŠIN: (Prilazi Caru i prihvati ga). Tebi nije dobro, Gospodine Care!

DUŠAN: Ništa!… Proći će!… (Pribira snagu, Momiru). Je li zapisano?

MOMIR: Jeste!

DUŠAN: Neka logotet proglasi!

PRIBAC: (Prilazi i čita jasno). Va leta šest tisuća osam stotina pedeset sedmog, indiktiona drugoga, va praznik Vaznesenija Gospodnjeg, meseca maja, 21. dana. Od pravoslavnoga Sabora srpskoga, presvetlim patrijarhom Kir Joanikijem i velikim, i blagovernim Carem Stefanom i vsemi vlasteli carstva jego, malim i velikim, postavi se sej zakon: Gde brat zamiluje sestru svoju u neznaniju tokmo i u znaniju da se za prestup zakonu Božijem nakaže smertiju, a ona postriže i pođe manastiru na večno pokajanije.

DUŠAN: (Pošto je logotet pročitao, prigušenim glasom). Je li tako?

SVI: Tako je!

DUŠAN: (Sve slabijim glasom ). Je li tako?

SVI: Tako je!

DUŠAN: (Skoro šapćući od iznemoglosti). Je li tako?

SVI: Tako je!

DUŠAN: (Sa teškim bolom, klonulo, drhćući rukom, jedva se savlađujući, potpisuje). Neka tako bude! (Klone, Vukašin ga prihvati).

ZAVESA

1.6. Četvrti čin

Radna soba Dušanova iz drugog čina.

1.6.1. 1. DUŠAN, PALMAN

DUŠAN: (Zabrinut gleda na prozor. Hoda zatim nestrpljivo, pa se opet vraća prozoru kraj koga ga zatiče Palman. Kad ovoga sagleda, nestrpljivo). Šta je; nije stigao još?

PALMAN: Ne, Gospodaru!

DUŠAN: Još ne? A morao je stići jutros ili sinoć najdalje. Veče je već prevalilo. (Pogleda opet na prozor). Drumom se vidi neka crna prilika? Odi pogledaj!

PALMAN: Biće da je on.

DUŠAN: Možeš li dogledati, je li sam?

PALMAN: Samo jedan konjanik.

DUŠAN: To nije on, on neće stići sam. Ili… možda jeste? Drugi konjanik, koga očekujem, svrnuo je s druma u manastir.

PALMAN: (Još uvek na prozoru). Rekao bih, Gospodaru, da je kaluđer.

DUŠAN: Siđi mu u susret, vojvodo. Čim sjaše, neka pohita ovamo. Čekam ga nestrpeljivo.

PALMAN: (Odlazi).

1.6.2. 2. DUŠAN, MONAH

DUŠAN: (Bavi se još malo na prozoru, zatim prilazi stolu, seda, uzima sa stola jedno pismo, pokušava da ga čita, ali ga nestrpljivo opet ostavlja, obzirući se jednako na ulazak. Kad spazi monaha, on i ne čeka da ovaj potpuno uđe). Stigao si? Stigla je?

MONAH: (Pogruženo). Sutra će stići!

DUŠAN: (Srdito). Zašto ne s tobom, zašto ne sinoć, zašto ne jutros, kad sam tako naredio? Znaš li šta znači sutra u poslu koji ište danas? Kako si smeo da mi prekršiš naredbe?

MONAH: (Ćuti).

DUŠAN: Govori što nije došla?

MONAH: Noćas sam sam nastavio put. Ona nije mogla, posustala je. Ostala je u Nerodimlju da zanoći.

DUŠAN: A zašto putovanje noću? Bez noći si, jutros, morao stići!

MONAH: (Pogružen). Izgubio sam jedan dan!

DUŠAN: (Plane). Izgubio? Zašto si izgubio?

MONAH: (Prekrštenih ruku na grudi, oborio je oči, nemajući hrabrosti da gleda Cara u oči).

DUŠAN: Govori, zašto si izgubio?

MONAH: Gospodaru! Učini mi preveliku milost da od tvoje ruke poginem. Evo ti glave, seci je!

DUŠAN: (Nestrpljivo). Ali zašto, govori?

MONAH: Učinio sam ti greh, zločin sam učinio.

DUŠAN: (Uznemiren već). Ne čekaj da te pitam, ne kazuj reč po reč! Govori!

MONAH: Pao samo u zasedu, lakomisleno sam pao.

DUŠAN: (Dršće od ljutine). Govori dalje!

MONAH: Probdio sam poročno dan i noć.

DUŠAN: (Usplamteo sumnjom, skoči s mesta i prilazi mu). Pismo? Moje pismo njoj?

MONAH: (Šapće). Ukrali su mi!

DUŠAN: (Plane i ščepa ga za grudi). Izdajniče! Skote!… Vero pogana!… (Trgne se). Govori … kazuj… kazuj sve!…

MONAH: Ukrali… to je sve!

DUŠAN: Ko?

MONAH: Rekao bih jedan kaluđer.

DUŠAN: Gde?

MONAH: U krčmi, na drumu, ispod Velesa.

DUŠAN: Kako?

MONAH: Vino… pesma… ciganke…

DUŠAN: A iz tebe, nevaljalče, zinuo prljavi porok kojim ti je duša zagađena do dna. I ko zna, ko zna u čijim je rukama sad pismo to? Ko zna u čijim je rukama sad? Tajna već danas može prsnuti i preplaviti dvor; može je saznati Carica, mogu je saznati velmože i vlastela, može je saznati ceo Sabor. A znaš, nesrećniče, šta nosi saznanje te tajne? Nosi tvome Caru sram, a Momiru — smrt!

MONAH: (Trgne se prestravljeno). Smrt?

DUŠAN: Da, nosi mu smrt! I ti si taj koji si dželatu naoštrio mač i dao mu ga u ruke da bednom detetu njime glavu odrubi. Ti, ti si taj!

MONAH: Vaj, meni bednome!

DUŠAN: Zna se već da Momir voli Grozdanu, al’ se nije znalo da joj je i brat. Ti si tu tajnu prodao za jednu noć poroka. A juče, čuj dobro, poročni skote, juče je sabor doneo zakon kad brat zavoli sestru, ma i u zabludi, sudi se na smrt. On u smrt, ona u manastir. Sabor je zakon postavio i ja sam, roditeljskom rukom, pod zakonom tim stavio svoj carski potpis. Uviđaš li, uviđaš li sad šta si učinio? Dvoje si mi dece zakopao! Ti, ti, zločinče, ubico dece moje…! (Diže pesnicu na nj, no uzdržava se).

MONAH: Ubij me!

DUŠAN: (Gleda ga dugo i prezrivo). U manastir, na epitimiju!

MONAH: Mala je kazna to, veći je greh, zločin je!

DUŠAN: Na večitu epitimiju!

MONAH: (Klanja se pokorno i polazi).

DUŠAN: Stani!

MONAH: (Zastane).

DUŠAN: Nisi mi kazao sve?

MONAH: Kazao sam sve!

DUŠAN: Ko je to? Kome je trebalo pismo; ko plete mreže na mojim stazama? Čija je zaseda?

MONAH: Ne znam, Gospodaru!

DUŠAN: I šta si zatim radio?

MONAH: Kad videh da sam opljačkan, bez pisma sam nastavio put. Otišao sam u Berovo, našao sam monahinju i kazao joj sve.

DUŠAN: I da je pismo ukradeno?

MONAH: To sam prećutao.

DUŠAN: Dalje?

MONAH: Najpre mi nije verovala i nije htela poći na moju reč. Tada sam joj ispovedio na kojoj si ti nevolji i odmah je krenula. Kako sam izgubio jedan dan, ona nije mogla putovati dan i noć bez odmora, ostavio sam je u Nerodimlju da zanoći, a ja sam nastavio da što pre stignem, znajući da ti brineš, Gospodaru!

DUŠAN: I doneo si mi vesti koje će mi brigu odagnati?

MONAH: Gospodaru, ja nemam više snage u oči da ti gledam. Dozvoli da pođem što pre u manastir, na moju robiju.

DUŠAN: Da se spaseš, je li? A mene da ostaviš da se previjam u mukama koje si mi naneo, da pobegneš je li, pošto si mi zabo nož pod srce?

MONAH: Ah, kad bih ti mogao muke olakšati?

DUŠAN: Čim, hajde govori, čim? Kazuj, čime se može otkloniti sram koji će se sručiti na mene; kazuj čim se može odagnati smrt, koja je već zgazila na moj prag i ište moje dete. Kazuj, ako znaš! Svaki čas što prolazi bliži je nesreći. Kazuj, ako znaš?

MONAH: Ako bih savetom mogao ma jedan deo greha svoga da olakšam…

DUŠAN: Kazuj ga!

MONAH: Pomoć bi bila njena hitna udaja. Grčki je izaslanik još ovde, on čeka odgovor; kad bi mu povoljan odgovor bio dat pred svom vlastelom, pred celim saborom, to bi unapred sprečilo sve zle namere onoga u čijim je rukama pismo. Ali takav odgovor mora biti dat što pre, još danas, još ovog časa možda.

DUŠAN: (Razmišlja). … još danas?

MONAH: Caričica verena za Kantakuzenovog sina, ne može voleti brata.

DUŠAN: (Posle razmišljanja). Ali ona se opire, ona preti smrću, a majka je uz nju. Njih treba prelomiti.

MONAH: To ostavi Momiru. Od onog časa kad sazna da joj je brat, on će ubediti i Caricu i Grozdanu.

DUŠAN: Zato je majka trebala stići sinoć. A ti si to osujetio!

MONAH: A ne smemo je čekati do sutra; sutra već može biti dockan. Stvar se mora svršiti pre no što ukradeno pismo dospe u ruke kome je trebalo. Svršen čin oduzeće vrednost pismu i osujetiti svaku zlu nameru.

DUŠAN: Uviđaš tek sad?

MONAH: Uviđam, Gospodaru, i staram se da popravim greh.

DUŠAN: I šta sad?

MONAH: Jedina je pomoć da drugi saopšti Momiru ono što mu je majka imala saopštiti. Sestra Ana će oprostiti što prema njoj nije održana reč kad čuje da se ovako moralo učiniti.

DUŠAN: (Razmišlja). Ko bi mu saopštio?

MONAH: Ako mi dozvoliš i narediš…

DUŠAN: Ne ti, ne! Ne verujem ti više da si kadar izvesti što mudro. Mudar si na reči i primam ti savet, ali si pust na delu. Ja ću, ja ću sam!

MONAH: Onda ti ja više nisam potreban?

DUŠAN: Ne!

MONAH: Zbogom, i oprosti!

DUŠAN: Idi i ne naiđi nikada više na moj trag.

MONAH: (Ode).

1.6.3. 3. DUŠAN, VUKAŠIN

DUŠAN: (Sedne klonuo u stolicu, zatim se odlučuje i uzima jedan pergamenat te počne pisati. Prekida i to, pa udara o zemlju nataricom, koja je dotle stojala naslonjena na stolicu, našto ulazi sluga). Idi mi zovi vojvodu Vukašina! (Sluga odlazi, Car nastavlja pisanje pisma dok ne dođe Vukašin).

VUKAŠIN: Zvao si me, Gospodaru.

DUŠAN: Da, zvao sam te (Gleda ga duže približujući mu se). Ne kažeš mi je li vlastela još nezadovoljna?

VUKAŠIN: Ne, Gospodaru! Posle jučerašnjeg Sabora sa divljenjem svi govore o Momirovoj mudrosti i sad tek razumeju da mu nema zamene kraj prestola.

DUŠAN: Oni to zovu mudrošću?

VUKAŠIN: Moram i sam reći, Gospodaru, svaka mu je reč bila čista mudrost i ja sam joj se divio!

DUŠAN: Zavela nas je mudrost ta, vojvodo. Veruj, izrekli smo nepravdu.

VUKAŠIN: Tako i ja mislim, Gospodaru, i ako se opominješ, pokušao sam da na Saboru drukče protumačim stvar. Ali bujica mladićevih reči, obilje znanja i snaga mudrosti, tako je poplavila sabor da nije bilo brane koja bi bila kadra ustaviti mu pobedu. Slušajući mu reč na Saboru, ja sam pojmio da to dete ne može biti sebarsko nahodče, kako vlastela misli…

DUŠAN: (Diže glavu, uznemiren). No?

VUKAŠIN: U njemu teče plemenita krv, on je sin mudra i razumna oca.

DUŠAN: (Gledajući mu pravo u oči). Čiji misliš da je? Reci… ili možda znaš?

VUKAŠIN: Ne, ne znam… ali mislim kakvog vlastelina ili velmože…

DUŠAN: (Pravilno umiren). Možda!… A, da li ko drugi zna što o poreklu dečka… tog? Govori li vlastela o tom, nagađa li?

VUKAŠIN: Ne, Gospodaru!

DUŠAN: (Razmišlja duže. Od jednom se prene). Reci mi, veruješ li ti, da se u državi Branka Mladenovića desio onaj greh koji smo sudili?

VUKAŠIN: (Malo zbunjen). Ja ne znam, Gospodaru, zašto bi kesar izmišljao?

DUŠAN: Zašto?… Ne znam ni ja, ali… ne verujem u njegovu iskrenost.

VUKAŠIN: Ni kao nezadovoljnik, Kesar Mladenović nije ti nikad prestao biti odan. Od juče čak, mogu ti to reći, Gospodaru, i njega je Momir pobedio. Jutros mi reče, uviđa sad i sam da mu je mesto tu kraj prestola.

DUŠAN: I on?

VUKAŠIN: I verujem, žalio bi sad, kao i ostala vlastela, kad bi Momir bio udaljen od poslova.

DUŠAN: Sad!?… Sad je dockan! Ja ću ga udaljiti!

VUKAŠIN: Udaljiti?

DUŠAN: Ne mogu se ja povijati po volji vlastele kao pero po vetru. Rekoste: nezadovoljna je vlastela što je sebar kraj mene. Čuo sam i utuvio sam to. Prilike su takve da ja ne želim nezadovoljstvo u državi i hoću po svaku cenu da mu uskratim povode. Evo, napisao sam pismo grčkoj gospodi u Krstopolj. (Pokazuje pismo koje je pisao). Šaljem Momira tamo kao kefaliju. On zna jezik i grčke zakone, te će podesiti sa grčkom gospodom sa kojima moramo sad dobro postupati.

VUKAŠIN: Sve je to mudro, Gospodaru, što si smislio; pa ipak učinićeš nepravdu i sebi i vlasteli.

DUŠAN: Vlasteli? Pa, po čijoj se pameti povija ta vlastela, kad je danas nezadovoljna onim čime će sutra zadovoljna biti?

VUKAŠIN: Ako dozvoliš, Gospodaru, reći ću ti suštu istinu. Grčki je poslanik taj koji je posejao nezadovoljstvo među srpsku vlastelu.

DUŠAN: On? A zašto bi on?

VUKAŠIN: Nezadovoljan možda neuspehom!

DUŠAN: A što je Momira za žrtvu izabrao?

VUKAŠIN: On je taj koji veruje da Momir na tebe utiče svojim savetom.

DUŠAN: Siroto dete. A evo vidiš (Pokazuje mu pismo). Momirovom je rukom pisano Imperatoru ovo pismo kojim prihvatam ponudu njegovu za moju kćer…

VUKAŠIN: (Iznenađen). Odlučio si dakle, Gospodaru?

DUŠAN: Stoga sam te i zvao. Imperatorov izaslanik molio me je da ga otpustim. Za sutra posle službe Božje zakaži svečanost primanja grčkog izaslanika radi oproštaja, a njemu… javi još sad, da ću mu sutra predati pismo za Imperatora i pred Saborom svih vladika, igumana i velmoža objaviti svečano ponudu i pristanak da se moja kći Grozdana veri sa svetlim despotom Manojlom, sinom Kantakuzenovim.

VUKAŠIN: Odista, mudra i srećna odluka.

DUŠAN: Koja će možda otkloniti anatemu kojom nam preti Patrijaršiju.

VUKAŠIN: Doista!

DUŠAN: Odlučio sam se u punom saglasiju sa svojom svetlom Caricom; a Grozdana je srećna što smo joj tako rešili sudbinu.

VUKAŠIN: Srećna?

DUŠAN: Da! Objavi sve to što pre i pošlji mi amo Momira da mu dam pismo za Krstopolj.

VUKAŠIN: Biće sve po tvojoj želji i po tvojoj naredbi Gospodaru! (Polazi).

DUŠAN: A… ovaj… šta misliš, šta će reći vlastela na sve to?

VUKAŠIN: Pozdraviće od srca tako mudru odluku.

DUŠAN: E, dobro! Idi, objavi i pripremi sve!

VUKAŠIN: (Odlazi).

1.6.4. 4. DUŠAN, MOMIR

DUŠAN: (Uvali se umoran u naslonjaču i teško se zabrine. Kad dođe Momir on diže glavu. Gleda ga duže, zatim blago). Nisi mi prišao od juče?

MOMIR: Bojao sam se, Gospodaru, da nisam nešto, juče na saboru, izazvao srdžbu tvoju?

DUŠAN: U mome srcu nema mesta srdžbi na tebe.

MOMIR: Kolika milost, Gospodaru!

DUŠAN: I zvao sam te, evo, da bez srdžbe nastavimo moj i tvoj spor.

MOMIR: Tvoj spor, Gospodaru, i — moj…

DUŠAN: Da, onaj, juče sa Sabora. Svršeno je, potpisao sam, ali ni sad još nisam promenio svoje mišljenje. Sabor si pobedio lepom besedom; ali mene nisi ubedio. Voleo bih biti umiren da je ovaj zakon plod zrele mudrosti; voleo bih da ne požalim što sam mu dao snage carskim potpisom. Umeš li me ubediti?

MOMIR: Ja ništa ne umem reći do ono što sam pred Saborom kazao.

DUŠAN: Lepo si govorio, rečju koja je bila kadra zavesti; u besedi ti je bilo i znanja, i mudrosti, i pravde, i filosofije, ali nije bilo srca. A tvojoj mladosti ono nije smelo nedostajat.

MOMIR: Pravda je bez srca, nema ga ni nauka.

DUŠAN: Pa ipak, na merilo kojim si pravdu odmerio, ti ne stavljaš uvek nauku i pravicu. Juče si rekao: danas su prilike takve, a sutra mogu ne biti; danas je ovo greh, sutra možda neće biti. Zar pravda sme da ima obzira na prilike?

MOMIR: Velika božanska pravda, ne; ali ova što slazi među ljude, ova na kojoj se gradi država, možda. Jedan od obzira je već taj, što pravda ta ustupa gdekad pred običajem narodnim ne želeći ga vređati.

DUŠAN: Tek, može imati obzira! Pa zašto ne bi imala obzira srdža?

MOMIR: Srce je zakonodavcu opasan savetnik, sudiji zavodnik…

DUŠAN: … I ukras kruni vladarskoj!

MOMIR: Tako je, Gospodaru!

DUŠAN: E, tad, ostani ti pri nauci, ja ću početi od srca. (Posle izvesne počivke). Zavolelo se dvoje mladih čisto i nevino i ne sluteći da je ta njihova ljubav greh. Jednog dana, slučaj im otkrije da su jedne krvi, da su sestra i brat. Mudri oboje, potraže kako da isprave zabludu, kako da iz srca izbrišu osećaj koji ih umalo ne odvede u greh. On reče sestri: „Valja ugoditi Bogu i pred ljudima izbrisati sram kojim smo obraz omrčili. Udaj se što pre i pokloni srce svome suprugu, za mene sačuvaj samo delić bratske ljubavi!“

MOMIR: Gospodaru, to što išteš ti, svirepije je od onoga što ištem ja.

DUŠAN: (Iznenađen ). Kako?

MOMIR: Ti, Gospodaru, za jedan greh išteš četiri žrtve a ja samo dve.

DUŠAN: Ne razumem te!

MOMIR: Rekoh već juče: ljubav, ona prava, istinska ljubav, ne briše se iz srca jednom odlukom, ni mudrim savetom, ni strogim zakonom. U srcu će uvek ostati trag, ostaće ožiljak, ostaće kaplja slatkoga otrova; ostaće tanak koren, vitka žilica od cveta koji je sila iščupala. S tim otrovom u srcu ne ulazi se u brak, jer kadar je zatrovati život i onoga nevinoga koji je veselo primio zdravu i rumenu jabuku i ne sluteći da ju je crv nagrizao. Gde je tu pravda — zatrovati život onome koji nije kriv; gde je tu pravda — uz vine kazniti i nevine? Zar srce, kada pravde zaište obzire za sebe, ište četiri žrtve mesto dve?

DUŠAN: Da… možda… pa ipak me nisi ubedio. Ja ne polazim od neznanoga već od znanoga. Pred očima mi je otac kojega si snagom reči svoje zaveo te je glasao za sinovlju smrt.

MOMIR: Za sinovlju smrt?… Juče na saboru?

DUŠAN: Juče, da! I naneo si bol čoveku koji taj udarac iz tvoje ruke nije zaslužio.

MOMIR: Ja?

DUŠAN: Tvoja reč!

MOMIR: (Utučen). Gospodaru, ja te molim uskrati mi reč na Saboru.

DUŠAN: To je jedan ugledan vlastelin carstva mi. Mnogo je njegovog truda i napora u zgradi koju smo sagradili i gradimo je još mnogu je brigu podneo on za veličinu carstva mi i ugled, pa ima sva prava da ga poštedi strogost sudbine i da ne izmahujemo nad glavom mu mač… U domu toga vlastelina rasli su zajedno brat i sestra ne znajući da su to.

MOMIR: (Sumnjajući). Rasli su zajedno ne znajući da su to?

DUŠAN: Kad te crkvene starešine juče na saboru upitaše, ti reče biva i jednom pričom potvrdi.

MOMIR: Da!

DUŠAN: (Nastavlja). I, verujući da su tuđinci, a povedeni mladošću useliše u srca ljubav. Mi juče donesmo zakon o onome bratu i sestri iz države Kesara Mladenovića, ali taj zakon otrže i decu iz naručja ovog vlastelina i baca ih, jedno u smrt, a drugo u manastir. Da ne beše toga zakona, ili da ga ne beše juče, da ti ne beše poveo sabor za sobom, vlastelin bi stvar uredio i sram sa kuće uklonio, a izbegao težak bol koji mu sad lomi dušu. Napregni sve sile razuma, svu snagu mudrosti, i reci šta sad da čini nesrećni otac koji je na zakon morao pristati, ali koji mu ruši dom i radost i sreću života. Šta da čini otac nesrećni?

MOMIR: (Mirno). Da se potčini zakonu!

DUŠAN: (Uzbuđeno). Ko govori to iz tebe je li to bezbožna nemilost? Zar mudrost nema duše, zar pravda nema srca za decu koja su nevina, ili za oca koji nije kriv?

MOMIR: Ili su deca kriva, te otac pati nevino, ili su deca nevina, ali tad je otac kriv. Prema njemu pravda nije nemilost.

DUŠAN: (Poražen). Kriviš oca?

MOMIR: Njega!

DUŠAN: U ime pravde ti si nepravedan! Ćuti, ne govori više; to nije pravda što je slušam sa tvojih usana!

MOMIR: (Ćuti, gledajući preda se).

DUŠAN: (Posle izvesne počivke). Ili, kazuj, objasni: zašto je otac kriv?

MOMIR: (Pribere se). Deca su rasla ne znajući da su sestra i brat; ali je otac morao znati to.

DUŠAN: (Poražen). On je znao!

MOMIR: On je znao! Pa ima li većeg krivca, ima li većeg prestupnika no što je otac taj? On je, dakle, taj koji je decu poveo putem greha i prestupa, previđajući da je pravda gdekad pozna, ali uvek dostižna. On je…

DUŠAN: Stani, ne osuđuj!… Kazaću ti sve pa tad odmeri osudu, tad sruči greh na glavu oca nesrećnog. I on je nekad bio mlad, i on je nekad voleo. To je bila prva ljubav dveju duša ničim ne taknutih. Ona je bila kći jednoga prokaženog vlastelina, odmetnika Kraljevog, kome je po naredbi kraljevoj glava skinuta i dom porušen. On je bio na kraljevu dvoru prvi velmoža i to je bila nesrećna provala koja je prečila da iz te ljubavi poteče brak. Zbog te ljubavi čak osumnjičiše velmožu da je u vezi sa protivnicima kraljevim i da snuje zaveru, te pade u nemilost i Kralj ga progna u primorske strane, u Zetu. Valjalo se rastati, valjalo se za uvek rastati, jer, polazeći u izgnanstvo, velmoža nije znao hoće li se ikad vratiti. Iz duše je valjalo otkinuti živac, iz srca je valjalo istočiti krv i na poslednjem sastanku sav taj bol sli se u jedan poljubac, koji im snagom svojom zamrači razum. Iz tog poslednjeg poljupca rodio se greh. Da otkaje greh, ona ode u manastir. Preživela je jedan jedini poljubac i to je bio ceo život njen. Odrekla se sveta i nije mu se htela vratiti, no je velmoži poslala čak i blagoslov, moleći ga da se oženi, kako bi i on iz duše izbrisao svako sećanje kao što je ona učinila. Molila je jedino da velmoža primi dete i da ga neguje. Kad je stari Kralj umro, velmoža se vratio u svoju punu moć i prihvatio poslove svog doma i države. Sad je valjalo održati reč koju je monahinji zadao; ali — je li smeo mladoj supruzi poveriti tajnu svoje mladosti, te dovesti dete greha na svoj dvor i usiniti ga? Ne! Morao je pribeći lukavstvu i on smisli ovako: poći će u lov i naći dete kraj druma, uzeće ga, milosti radi, kao nahoda pod svoje okrilje, odnegovaće ga i vaspitati i time se odužiti i detetu i majci i svojoj roditeljskoj savesti. Tako i učini kako je smislio, prihvati nahoda i predade ga najpre u jedan manastir na čuvanje…

MOMIR: (Prateći od početka priču, njegova pažnja sve više raste te, pri kraju iste, sličnost prilika sa svojima počinje ga buniti i on sa strahom u duši počinje nazirati istinu. Dršćućim glasom i sa izvesnom strepnjom, on gotovo nesvesno, prihvata reč Dušanovu i nastavlja je). … u manastir; kraj kaluđera koji se roditeljske dužnosti primio, dete je raslo i knjizi se učilo. Kaluđer, znajući tajnu, uz Božju propoved ulivao je u dušu detetu da je ono sebarsko nahodče, kako se u toj duši ne bi nikad sumnja začela da u njemu ima krvi očeve. Odraslo dete, otac je poslao u Vizantiju….?

DUŠAN: (Odobrava).

MOMIR: (Zadršće silno od uzbuđenja). I… (Nema hrabrosti da izgovori, guši ga osećaj, najzad pogleda. Dušanu u oči i u tome pogledu pročita sve). …

DUŠAN: (Zaplače i širi ruke). Odi u naručja!

MOMIR: (Pođe, pa se preplaši i trgne se). Je li sve to priča, je li bajka, je li san?

DUŠAN: Hodi u naručja!

MOMIR: Oče! (Obisne mu o vrat, zaguši se od teška uzbuđenja i zaplače silno na očevim grudima).

DUŠAN: (I sam potresen i obliven suzama). Sine moj! (Oba plaču).

MOMIR: Oče! Oče! Oče! — (Plače i smeje se). Oh, dopusti da neprestano ponavljam tu reč. Ja je nikad nisam izgovorio, bar ne na roditeljskim nedrima. Oh, kako je toplo to nedro, na njemu se nisam nikad ogrejao!

DUŠAN: (Pritiska ga na grudi). Ostani, ostani uvek tu!

MOMIR: (Diže glavu, šapće,). A ona… majka

DUŠAN: Sutra ćeš je videti. U manastiru gde si detinjstvo proveo, tamo će ti doći.

MOMIR: (Naslanja nanovo glavu na grudi). Oh, da slatkog sna! (Hoteći da se preda snu on odjednom zapazi svu težinu jave koja iz toga sna proizilazi, trgne se naglo, udalji se od očeva naručja i prigušenim glasom cikne). Grozdana?…

DUŠAN: Tvoja je sestra!

MOMIR: (Ščepa ga težak nastup bola i očajanja kome ne ume da da izraza). Ah… a, a, a…!

DUŠAN: Umiri se!

MOMIR: Gde, gde da nađem mir?

DUŠAN: Na roditeljskim grudima!

MOMIR: (Pođe i trgne se). Ne, ne smem im prići… oskrnavio sam ih!

DUŠAN: Samo si ih raskrvavio, teško raskrvavio. Odi, odi na grudi, vrati mi sina koga si smrti predao.

MOMIR: Oče! Ti znaš za moj greh?

DUŠAN: Znam!

MOMIR: I znao si juče?

DUŠAN: Znao sam i juče kad sam ti smrtnu presudu potpisao.

MOMIR: (Poražen, on jasno vidi strahovitu provalu u koju mu se valja strmoglaviti. On ne diže više glave, on i ne čuje i ne odgovara na reči očeve).

DUŠAN: (Posmatra ga sa saučešćem, te posle izvesnog vremena). Razumeš li sad moj bol? Razumeš li me, sine moj? (Pošto Momir ne diže glavu, prilazi mu, uzima ga za ruku i privlači sebi. Momir se besvesno podaje). Probudi se, valja nam biti budnima. Pred nama je provala, moramo obazrivo stupati po ivici. Gospod je hteo valjda grehom da mi plati greh; hteo je da tajnu moju jednog dana otkrije, ne da me otkrićem obraduje, već da me sramom i bolom pokrije. Ja pojmim gnev Gospodnji i spreman sam da hrabro podnesem svoj deo. Ponesi i ti svoj sa istom hrabrošću. Život je konac ispreden od bolova, moj se kida već, tvoj se tek ispreda. Mlađi si, u tebi je više snage; mudar si, Te imaš čime snagu potkrepiti… Hodi amo, hodi, poslušaj me! Udružimo duše svoje u jednu, jer jedno su; udružimo mudrost svoju, jer to ište od nas ovaj čas. Hodi! (Privede ga svojoj stolici na koju on seda, a Momira spušta kraj kolena na koje se nasloni sedajući na postolje). Ko bi juče na saboru klicao tvojoj mudrosti, kao ja; ko bi se kao ja radovao tvome uspehu, ali, tvoja je reč, reč nauke i mudrosti, tražila glavu sina mog i ja sam se protivio. Pobedio si me,i ne znajući da si u tome času sebe pobedio. Ali još ti ne znaš koliko je teška tvoja pobeda. Rođenje tvoje bilo je možda sve do koji dan tajna koju smo znali samo ja, majka i kaluđer — koji te je odnegovao. Danas već, svaki čas koji prolazi, nosi opasnost da se tajna otkrije, kao što se otkrila tajna koju ste revno čuvali ti, Grozdana i Carica. I prvi zamah zakona, koji si ti postavio i branio, porušiće moj dom, moju sreću razoriti, moje srce raskrvaviti. Reci, je li to promisao Božja htela da tvoja usta izreknu kaznu grehu iz kojega si ponikao i traže otkup za taj greh? Ako je to, pođimo u crkvu da molitvom umilostivimo Boga. Reci, ima li, sem krvave, i druge žrtve kojom se pravda može zadovoljiti? Reci, govori, ima li u tebi snage toliko, toliko mudrosti, da mi decu spaseš?

MOMIR: Nju… moramo spasti nju!

DUŠAN: Nju?… Nju ćemo spasti, ako htedneš pomoći.

MOMIR: Pomoći ću… sve ću učiniti!

DUŠAN: (Uzimajući povelju sa stola). Pre no što se međ vlastelom dozna o vašoj ljubavi i srodstvu, predaću Nikiforu ovaj odgovor koji si ti napisao, predaću mu pred Saborom, sutra posle službe, i svečano izjaviti da primam ponudu i dajem kćer za Kantakuzenova sina. Mora se hitati, da se osujeti sve što bi se otkrićem tajne moglo postići.

MOMIR: (Bez snage i volje). Sutra već… posle službe Božije?

DUŠAN: Ako mi ti pomogneš?

MOMIR: Ja… Šta mogu ja?

DUŠAN: Mnogo i sve. Možeš Grozdanu spremiti na to, a ona Caricu.

MOMIR: Da joj tajnu otkrijem?

DUŠAN: Ne! Tajna ta, ako tajna ostane, ima poći u grob sa mnom i s tobom. Ili, Bože daj, tamo docnije, ako nastanu drukče prilike… Ali sad ne, sad nipošto ne! Na to te zaklinjem roditeljskom ljubavlju.

MOMIR: (Očajno). Čime je ubediti; kako odagnati…?

DUŠAN: Polažem sve na tvoju mudrost. Ona se mora u duši odreći ljubavi, ona mora znati ili čuti od tebe da je to bila prolazna ljubav kojom se mladost tako rado zabavlja; mora znati da je to ljubav bez smisla, bez osnova, kojoj se ti smeješ grohotom, koju ti smatraš kao igračku kojom su deca samo igrala…

MOMIR: Oh, spasi me, oče, molim te tog da joj u oči pogledam!

DUŠAN: Sine moj, dužni smo u ovom času svima teškoćama u oči pogledati, i ti i ja. Nije to jedina žrtva koju tražim od tebe.

MOMIR: (Diže glavu i pogleda ga).

DUŠAN: Danas još, ovog časa, govorićeš sa Grozdanom, a sutra zorom krenućeš na daleki put. Ovo je pismo kojim te postavljam za kefaliju u Krstopolju. Idi, udalji se; kad se zaboravi sve, zvaću te.

MOMIR. Ti jedno zaboravljaš, oče!

DUŠAN: Šta?

MOMIR: Između tvoje namere i moje dužnosti stoji tvoj zakon.

DUŠAN: Koji zakon?

MOMIR: Onaj, koji si juče potpisao!

DUŠAN: (Pretrne). Pa?

MOMIR: (Nemilostivo). Prvi se potčinjava zakonu onaj koji ga je stvorio. Kad za zakon svoj zakonodavac prvi podnese žrtvu, zakon se uznosi do visine Božijih zapovedi urezanih na kamenu. Tu nema nauke, gde onaj koji je ispoveda izbegava da joj se potčini; tu nema zakona, gde onaj koji ga je sazdao izbegava da mu se pokori. Oče, nemoj poći tim putem u velikom delu koje si započeo!

DUŠAN: Šta hoćeš ti; taj put zar ka velikom delu da zalijem krvlju svoga deteta?

MOMIR: Promisao ti je odredila da budeš veliki; ne kloni, ne posustani pred prvim bolom, jer na tom putu biće ih mnogo još.

DUŠAN: Ne, ne, ne! Ne tražim da budem veliki po cenu da ne budem roditelj. Oboriću zakon, zbrisaću ga, pocepati!

MOMIR: Zakon tvoj, oče, nije volja jednoga; zakon je taj naredba svih prema svakome i dužnost svakoga prema svima. Ko zakon obara, ruši državu. Može se pocepati list na kome je zakon napisan, ali pravda njim iskazana ne cepa se, ostaje….

DUŠAN: Uništiću potpis svoj!

MOMIR: Carev potpis nije Careva svojina.

DUŠAN: (Prestravljen ). Pa ti tražiš smrt za sebe?

MOMIR: Ne tražim je ja, zakon je traži, a ja tražim zakon!

DUŠAN: Ne, to ne dam ja! Pravda nije slepo nasilje, zakon nije bezbožni tiranin. Što ne mogu kao Car, dužan sam kao roditelj; što ne mogu kao roditelj, mogu kao Car. Gospod će mi oprostiti ovo plemenito nasilje. (Odlučno). Govorim ti kao Car podaniku svom: Ja tako hoću!

MOMIR: Čuj, Care i Gospodine, čuj oče, šta kaže zakon tvoj. (Otvara knjigu koja stoji na stolu i čita). „Kad bi se dogodilo da ja, Car, napišem nekome pismo ili naredbu, po srdžbi ili po ljubavi i milosti spram nekoga, pa bi pismo bilo u suprotnosti sa zakonima i ne bi bilo ni po pravdi ni po propisima zakonskim; sudije se neće obazirati nego će suditi i vršiti onako kako je pravo!“ (Prestane). Zar ne kaže tvojom rukom ispisani zakon: Stariji sam od Carske milosti, stariji sam od carske ljubavi i srdžbe, stariji sam…

DUŠAN: (Prekida ga). Ali nije stariji od Božjih zakona, a roditeljska je ljubav zakon Božiji! Ponavljam svoju naredbu: sutra ćeš poći u Krstopolj!

MOMIR: (Podanički pokorno). Razumem, Gospodaru!

DUŠAN: Pre no što kreneš, svrati u manastir na viđenje sa majkom.

MOMIR: Razumem, Gospodaru!

DUŠAN: (Priđe mu, uhvati mu glavu obema rukama i celiva ga u čelo). I… Zbogom!… (Odlazi osvrnuv se još jednom za sobom).

1.6.5. 5. MOMIR, GROZDANA

MOMIR: (Umoran od bola, sa izrazom odricanja, prilazi i uzima Carevo pismo te ga čita, ali ne dočita već ispušta ruku sa pismom niz telo. Naslanja se na Carevu stolicu i duboko zamisli. Pri dolasku Grozdaninu trgne se i usili da promeni izraz na licu).

GROZDANA: (Iznenađena). Gospodar Car, otac moj reče mi da me ti očekuješ? Otkad to Car nosi poruke koje mi ti šalješ?

MOMIR: (Usiljeno). Ono što imam da ti saopštim tiče se Cara i države!

GROZDANA: Ali mene valjda ne?

MOMIR: Careva deca su prvi podanici Carstva mu i naredbama se pokoravaju pre no ostali.

GROZDANA: Čudan mi je pogled tvoj i tuđ mi je glas kojim govoriš. Šta je to?

MOMIR: Možda… zbog umora…

GROZDANA: Ne, ja te poznajem, nije to umor. Tvoju je dušu nešto izmorilo; tvoje je čelo nešto izbrazdalo! Kazuj mi, reci, šta je to?

MOMIR: (Pokušava da ostane hladan). Da rečem najpre ono rad čega te je Gospodar uputio, to je važnije!

GROZDANA: (Iznenađena njegovom hladnoćom ). Momire, pogledaj me u oči! Što kriješ pogled; što obaraš glavu?

MOMIR: (Trgne se bolu kome se bio podao i pribere, te hladno, ali usiljavajući se). Sutra pre podne, kad se svrši služba Božja, iskupiće se u sabornici crkovnici i velmože i sva druga gospoda i vlastela. Pred svima njima, Gospodar će primiti grčkog izaslanika koji se vraća u Vizantiju, izručiće mu pozdrav za Imperatora i predati mu ovo pismo koje sam ja napisao po naredbi Gospodarevoj. Pismom Gospodin Car javlja Imperatoru Kantakuzenu, da pristaje na njegove ponude i daje svoju kćer jedinicu za Imperatorovog sina Despota Manojla Peloponeskog.

GROZDANA: (Prestravljeno i uzbuđeno je slušala ovo saopštenje). Mene?… Otac?… Car?… I ti si se primio da mi saopštiš to?…

MOMIR: Oca valja slušati, Caru se valja pokoravati.

GROZDANA: Ti, ti zboriš to?

MOMIR: Jer zborim kao carski sluga koji je dužan ispunjavati njegove naredbe.

GROZDANA: Znam… razumem… tako je, jer si dužan ispunjavati Careve naredbe; ali ti ne misliš tako… je li… ti ne misliš tako?

MOMIR: (Otrgne se bolu koji bi opet da ga savlada). Ja… ne mogu drukče misliti, ja ti, Caričice, kazujem što mislim i sam.

GROZDANA: (Zaprepašćena, pogleda ga duboko u oči).

MOMIR: (Osećajući se nemoćnim, pokušava na silu traženim rečima, a obarajući pogled ispred njena, da se spase). San pripada mladosti i krilu majčinom, a java ište prisebnost i zrelo rasuđivanje. Probudi se, Caričice, protrljaj sanjive oči, da bi budno u život gledala.

GROZDANA: San… Koji san; šta zoveš ti snom?

MOMIR: Gospodin Car, u prevelikoj brizi za dobro i napredak države, našao je da je velika korist oroditi se sa Kantakuzenom. Mi smo svi dužni pomoći mu napore, dužni smo ugušiti svoj osećaj i potčiniti ga opštoj koristi. Gde podanik polazi od sebe i od svojih koristi, tu nema države, nit snage naroda, nit pouzdanja prestolu. Ne zaboravi, Caričice, da su deca careva njegovi prvi podanici, i prvi koji mu se moraju potčiniti i žrtvovati svoje želje, osećaje i koristi.

GROZDANA: Momire! To nije zbilja, je li? Ti me kušaš, je li? Nije to reč tvojih usana, ni misao srca tvog; tuđe su reči to. Kaži, uteši, umiri me?!

MOMIR: (Izbegava joj pogled).

GROZDANA: (Prestravljena, cikne). Ili je istina, možda je istina? O, kazuj, govori, je li istina sve što govoriš?

MOMIR: (Savladan, odlučno). Zbilja je i istina, i preklinjem te, Caričice, na razmišljaj, ne zanosi se, ne povedi se za dečjim snovima. Nije život takav kako ga mladost zamišlja.

GROZDAMNA: Ali je smrt takva kako je mladost zamišlja, a ti dobro znaš da me ta tvoja reč vodi u smrt.

MOMIR: Smrt je u ovom času sebičnost. Ne smeš izbeći dužnosti prema ocu, caru i državi. Preklinjem te, Grozdano, kao sestru molim te: budi jaka i istoči iz srca svaki trag naše ljubavi. Ona je bila, a nije smela biti i… (Borba i odluka). … evo … u mome srcu je nema više.

GROZDANA: (Cikne). … Sramna izdaja… Izdajniče!…

MOMIR: Nije to ime koje mi pripada; ali ipak… poneću ga! Izdao sam te… da!

GROZDANA: Ti?!!!

MOMIR: Da, da! I molio sam Gospodara da me što pre odavde ukloni. Evo pismena kojim sam postavljen za kefaliju grada Krstopolja. Sutra zorom krećem na put. Svratiću u manastir Svetoga Marka i u času, kad se ovde objavi tvoje zaručenje, ja ću se moliti Bogu za tvoju sreću.

GROZDANA: (Sa prezrenjem). Bogu ćeš se moliti… ti ćeš se Bogu moliti?!!!

MOMIR: Da imam sestre, sestrom bih te ukleo da me poslušaš, ali… (Teško osećanje). … nemam je! Priberi se, budi hrabra i podnesi i… čekaj strpljivo dan koji će ti kazati da si dobro učinila što si me poslušala… Zbogom, Grozdana!

GROZDANA: (Ćuti poražena).

MOMIR: … Zbogom!… (Odlazi naglo).

GROZDANA: (Dugo još gleda poražena za njim, zatim se najedanput prene i očajno kršeći ruke poleti za njim). Momire!… Momire!… (Surva se malaksala na pod).

ZAVESA

1.7. Peti čin

U MANASTIRU SVETOGA MARKA KRAJ PRIZRENA.

U steni urezana duplja u kojoj visi ikona Majke Božje. Pod ikonom leži sad uveo onaj necelivani cvet, koji je s bedema gradskih pao kao otpozdrav na pozdravnu pesmu Momirovu. Stenu preliva jedan mlaz vode koji slazi sa visine, a kiti je zeleni puzavac i mahovina. Ispred stene su naporedo dve jele koje su jedino zelene, inače je priroda već obamrla, žbun ogoleo, a žuto lišće sa drveta zasipa proplanak.

Pred stenom je jedna kamena klupa.

1.7.1. 1. MOMIR, MONAH

MOMIR: (Sedi na klupi kamenoj). Kazuj mi, oče, kazuj još!

MONAH: (Stojeći kraj klupe). … Blagočestivi Kralj Stefan, počivši roditelj Carev, nagovoren tada vlastelom da Dušan sprema zaveru da svrgne oca s prestola, prognao je mladoga kraljevića u Zetu. Sutra je trebalo da krene. Bila je pozna jesen kao sad, lišće je zažutelo, sunce je utrnulo, a ozdo iz Podrimlja studen je vetar vejao. Kraljević je hteo da se oprosti s njom, poslednje zbogom da joj reče, ali se nije mogao sastati. Na Kraljeviću je ležala sumnja da radi na prevratu, a ona je bila kći oca prokazanog, pogubljenog, Kraljevićevog pristaše. Poći u dom vlastelina koji ju je primio pod zaštitu, značilo bi sručiti na taj dom nevolju i porušiti ga, a nju bez krova ostaviti. Ja mu ponudih da se ovde sastanu. Sastali su se da se rastanu. Tu na tom istom mestu bio je njihov poslednji sastanak i prvi poljubac.

MOMIR: Kazuj, kazuj dalje!

MONAH: Kraljević ode u Zetu, a ona ostade… Tada ti dođe na svet; rodio si se iz toga jednog poljupca. Da pokrijem sram, ja sam te prihvatio i nahodom oglasio, te predao jednoj sirotici da te neguje.

MOMIR: A ona koja me je rodila?

MONAH: Ona ode u manastir i tamo ostade. Kraljević je tri pune godine proveo u Zeti kao izgnanik, a tada se povrati i primi očev presto. Ti si i dalje rastao u one sirotice, a kad ojača toliko, da si se mogao odvojiti od materinog bdenja, ja te uzeh u manastir…

MOMIR: Sećam se, sećam se svoga detinjstva… Zelene utrine na kojoj sam se igrao i onog potoka koji sam preskakao i moje male postelje u tvojoj ćeliji i one knjige iz koje si me učio i ovog mesta… tu smo često zajedno dohodili, ovde smo na klupi sedeli. Ti si mi pričao priče o zmaju, o aždaji, o Ognjenoj Mariji… Sećam se, sećam se kao sad… Ove dve jele nisu bile tada tu?

MONAH: Docnije ih je Gospodar usadio.

MOMIR: Zašto?

MONAH: Reče: Jele su večita mladost, uvek zelene. Neka dve jele beleže mesta gde su dve mladosti proživele najlepši san. Docnije, Gospodar je naredio da se ureže ova ikona i često, u časovima odmora, dohodio bi ovde i na ovoj se klupi odmarao. Tu, vidiš, krajte ikone, vene i onaj cvet…

MOMIR: (Bono uzdahne proživljujući trenutak bola, najzad diže glavu). A ona?

MONAH: Anđelija?

MOMIR: Majka.

MONAH: Dvadeset i pet godina boravi u Berovu kao monahinja.

MOMIR: Nikad je više nisi video, oče?

MONAH: Dva puta sam odlazio k njoj. Prvi put zvala me je da pošalje blagoslov Kraljeviću da se ženi. Ona je to želela, ona ga je blagoslovila.

MOMIR: Drugi put?

MONAH: Pre desetinu godina; nosio sam insignije i odejanija, Careve darove za manastir.

MOMIR: Je li ti kazala što?

MONAH: Za tebe je pitala i kada joj rekoh da si zdrav i napredan, pala je na kolena i dugo se Bogu molila za tebe. (Čuje se iz velike daljine zvuk zvona).

MOMIR: (Prene). Gde zvoni to?

MONAH: Kad je ovako dan blag, otuda iz Prizrena, sa crkve Sv. Arhanđela, dopiru zvuci zvona dovde.

MOMIR: (Uznemiren). To se svršava služba Božja?

MONAH: (Osluhne bolje). Ne, to je veliki vhod!

MOMIR: (Umiri se). Kazuj mi dalje, oče! Kaži mi sveo njoj, sve što znaš?

MONAH: Monahinja tek što nije stigla. Ona će ti više kazati.

MOMIR: Što je nema još?

MONAH: Ona je jutros krenula iz Nerodimlja, stići će za koji čas.

MOMIR: Dogleda li se odavde drum?

MONAH: Sa one padine.

MOMIR: Pogledaj, oče!

MONAH: (Ode i otuda, s polja, govori). Dogledam nešto drumom. Biće, Boga mi! (Vrati se). Ona će biti.

MOMIR: Samo da stigne, samo da stigne što pre. Samo da izrečem reč „majko“, jer nikad u životu je nisam izrekao. To je sva milost koju mi Gospod može podariti danas.

MONAH: Stići će.

MOMIR: Što pre, ja moram žuriti.

MONAH: Na put?

MOMIR: Ne, već u smrt!

MONAH: (Prestravljen ). Sine, Momire, o kakvoj smrti govoriš?

MOMIR: O onoj, oče, koja uznosi čoveka nad sobom. Ta smrt se zove: poštovanje zakona.

MONAH: Ne sine, po Bogu!

MOMIR: Zar, oče, ti u crkvi ne slaviš svece koji su životom iskupili nauk Božiji; što ne daš nama smrtnima da iskupimo nauk svoj?

MONAH: Nema nauka, sine, nema zakona koji traži život tvoj!

MOMIR: Ako ti srce očinsko ne dopušta da priznaš carske pisane zakone, ti moraš verovati u zakon Božiji koji je Gospodara Cara, oca mog, posle dvadeset i šest godina stigao da kazni tugom i bolom očinskim… Što ne stigne zakon, stigne Bog!

MONAH: Ne, sine, po Bogu! Odagnaj misli te, tek sad je život pred tobom.

MOMIR: Ne odvraćaj me oče, ne odgovaraj me da budem poslušnik carskoga zakona. Ne vodi me putem tim, kad si malena uvek vodio me putem mudrosti i istine.

MONAH: Ali put istine i mudrosti, sine, ne vodi u smrt!

MOMIR: Kad je dužnost, smrt je nagrada, oče! A nema uzvišenije dužnosti čovekove od poštovanja zakona koje je sam sebi postavio.

MONAH: Ja ne znam šta traži zakon, ali Gospodar traži da ti živiš.

MOMIR: Zakon mi je namenio smrt, ko je taj ko ima prava da mi život da?

MONAH: Milost Careva!

MOMIR: Milost Careva se ne sme prostrti na Carev dom; ona iz doma toga treba da poteče i ozari podanike.

MONAH: Ako ti nije kadra milost Careva, kadra je milost majčina. Majka ti je jednom dala život, majka će ti ga dati ponova, jer materina ljubav kadra je i dva puta dati život. Na materinim grudima, ispisani zakoni jači su od ljudskih. Strpi se još koji čas, još samo trenut; kad nasloniš glavu na njene grudi, (Momir zajeca). njeno će ti srce te božanske zakone protumačiti. Hajdemo da joj u susret pođemo!

MOMIR: (Ustane, hteo bi da pođe, pa zastane). Ne, nemam hrabrosti! Ovde ću je sačekati, ovde gde je nikao greh koji ja sada otkupljujem i gde će se taj greh ugasiti. (Sedne).

MONAH: Ne zbori tako! Taj će se greh ugasiti u tvom srcu. Tu je on nikao. tu će se i ugasiti, a život će ga zaboravom posuti.

MOMIR: (Stresa se sav). Ne oče, ne zovi me u život; greh me zove u smrt. Jer, čuj, nesrećni oče, najstrahovitiju ispovest: (Pokazuje mu srce i šapće). tu… tu… tu je još, razumeš li me

MONAH: (Značajno i ispitujući). Ne?

MOMIR: Tu… tu je greh… ljubav je još tu …! Ne umem da je istočim, nemam snage da je iščupam. Borim se kao zver, i planinu bih zatresao snagom koju sam založio sebe da savladam. Oh, kakva je slabotinja čovek u borbi sa sobom! Zvao sam u pomoć mudrost, a ona mi se carekala u oči; zvao sam vrlinu, a ona mi se poročno smejala. Smrt, jedino smrt, nežno mi pristupa i zove me sebi sa toplim osmehom na usnama… (Duža pauza). … Razumeš li me, oče, sad? Ja je volim još!…

MONAH: (Užasnut). Nesrećni sine! (Zagrli ga, Momir se teško zaplače na njegovim grudima).

MOMIR: (Posle izvesne počivke diže umorno glavu). Razumeš li me, oče, sad: vidiš li kako je zao udes spleo guste mreže po mojim stazama; vidiš li ponor duboki, pred koji me je sudbina dovela? Tešiš me roditeljskom ljubavlju. Oh, kad bih je imao! Jer, reci, može li mi ponuditi ljubav majka koja me ne sme glasno sinom nazvati; može li otac, kojega ne smem glasno ocem nazvati? Žedan sam uvek bio te ljubavi, ali u trenutku kad sam suve usne prineo njenom izvoru da je se nasrčem — izvor je usahnuo; u trenutku kad sam tu ljubav poznao, ja sam je izgubio, a ti me tešiš njom! Rastao sam prazne duše koja je od detinjstva žeđu gorela, lutajući kroz suve pustinje, ne bi li se na izvor namerila. A kad sam našao izvor taj, svež i opojan, izvor koji bi mi žeđ zagasio i praznu dušu mi ispunio, i kad sam suve usne prineo tome izvoru, sudbina stade preda me i reče mi: „Ne, taj je izvor otrovan: ne, ta je ljubav greh!“ (Bono). Za mene nema na zemlji ljubavi, život je sebičan i neće da mi je ponudi; smrt, jedino smrt nudi mi je nesebično i obećava mi je obilno. Razumeš li me, oče, sad?

MONAH: (Duboko potresen plače).

MOMIR: (Posle izvesne počivke). Oče, poslušaj mi želju: nek ovde pod jelom ovom bude mi grob. Ne meći druge znake, ne beleži ga kamenom: večno zelena jela najlepši je ukras grobu gde mladost počiva. Kad me u grob položiš i ruke mi na grudi prekrstiš, okiti me onim cvetom uvelim. Neka i njega zemlja pokrije, nek gore nad zemljom nikakav trag ne ostane.

MONAH: (Zagrcne se od plača, grli ga i ljubi). Ćuti, ne zbori, neću da čujem ni reči te. Ne greši dušu, ne vređaj Boga, ne rastužuj me!… (Pogleda levo). Oh, što je nema već? Treba da stigne što pre. Idem joj u susret, ostani ti, sačekaj me. (Hoće da pođe, pa se seti). Daješ li mi reč da nećeš ništa činiti, ništa pokušati dok ona ne stigne; samo dok ona ne stigne?

MOMIR: Živeću dok ne izgovorim reč: majko! Dotle moram živeti.

MONAH: Tako, tako, sine moj. Sad ću ja! (Odlazi levo).

1.7.2. 2. MOMIR SAM

MOMIR: (Pošto monah ode, dugo i tužno se zagleda u ikonu, prilazi joj klekne na kolena i tiho se moli Bogu. Zatim se diže, nasloni čelo na stenu i dugo ostaje tako zamišljen. Odjednom se trgne iz zanosa, čuvši šušanj i hod). To si ti, majko!… Jest, ti si… žuriš k meni, žuriš sinu svom!… Čekaj, ne dolazi, ne još, ne još!… Strah me je susreta s tobom, strah me je ljubavi tvoje, jer me ta ljubav zove u život, a strah me je, majko, života! Ne prilazi, ne, ne još, ne još …! (Za trenutak se samo zamisli, strese se, a zatim odluči, brzo, vadi iz kesice, koja mu visi o pojasu, bočicu otrova i govori joj). U tebi je smrt, slatka smrt, ali u tebi ima još toliko života koliko mi je potrebno da rečem: majko! Toliko mi je dosta, toliko života hoću, da tu slatku reč izgovorim još, samo jedanput, jedan jedini put, prvi i poslednji put!… (Pogleda tamo). Čekaj, ne žuri, majko, stići ćeš!… (Ispija bočicu i baca je u travu). Tako!… Hodi sad… hodi sad što pre, što pre… (Pođe joj u susret). Hodi, hodi, još imam snage za reč, za onu jednu reč, za onu svetu reč. Hodi!

1.7.3. 3. GROZDANA, MOMIR

GROZDANA: (Još spolja). Momire!

MOMIR: (Trgne se na taj glas i zaklanjajući rukom lice beži ispred nje, pa se kod klupe ustavlja. Kad ona dođe, on je dugo gleda). Ti?… (Savlađuje bolove koji se već javljaju).

GROZDANA: (Zadihano ). Rekao si… bićeš ovde… da se pomoliš Bogu… za mene. Pohitala sam… zajedno da se pomolimo!

MOMIR: (Savlađuje ga bol i on malaksava na klupi). Idi… idi odavde… idi što pre! (Sedne).

GROZDANA: (Prestravljena). Šta je tebi?… Telo ti dršće, pogled ti se gasi… ti si?… Ah!… (Grčevito ga zagrli, glavu mu nasloni na svoje grudi, miluje mu kosu i celiva je). Momire, vojno moj, vereniče moj!… Zar bez mene?… Hteo si zar da pobegneš bez mene u smrt?… Zajedno ćemo, zaklesmo se na to, zajedno ćemo!

MOMIR: (Nema više snage da se istrgne iz njenoga zagrljaja, ali se pribira). Vrati se… Vrati se ocu, majci, vrati se, preklinjem te!… (Ustaje).

GROZDANA: Ne goni me, ne odagnaj me od sebe sad kad si moj, sad kad sam tvoja. Smrt je jedina koja nam tu milost može učiniti da nas spoji večito. Hvala joj! Smrti neka je hvala… (Čuju se zvona iz daljine). Čuj… čuješ li?…

MOMIR: (Pribira snagu i osluškuje ).

GROZDANA: To zvone zvona na Svetom Arhanđelu … verenje moje oglašuju!… Daj, vereniče, da se verimo uz zvuke zvona tih!… (Gleda na sve strane). Gde je, gde je smrt? (Spazi u travi bočicu). Evo je!…

MOMIR. (Hteo bi da joj oduzme bočicu, ali je nemoćan). Grozdana!

GROZDANA: Evo je smrt, u njoj je život moj! (Ispije). Oh, kako si bio sebičan, ispio si sve, jedva si mi jednu kap ostavio! Malo je to, gde ću naći još?

MOMIR: (Spopadaju ga jači bolovi, jedan težak grč ga uspravi i obara te se srozava s klupe na zemlju). Grozdana… preklinjem te!

GROZDANA: (Prihvatila ga je i spustila na zemlju). Zaklela sam ti se!

MOMIR: Praštam ti zakletvu!

GROZDANA: Bog mi je ne bi oprostio.

MOMIR: Moja smrt iskupiće tvoj oproštaj!

GROZDANA: Naša smrt, Momire, naša zajednička smrt! (Spazi mu otrov na usnama). Ha, našla sam još jednu kap… evo je na tvojim usnama! Poljubac, daj mi poljubac, smrtonosni poljubac!

MOMIR: (Nemoćno se brani). Ne, oskrnavićeš se, taj poljubac je greh.

GROZDANA: (Poslednji dug, strasan poljubac kojim srče otrov sa usana). Oh, kako je sladak otrov sa tvojih usana: osetila sam ga, isisala sam ga…! U poljupcu ti beše dovoljno otrova, jer beše ljubavi!

MOMIR: Grozdana… šta učini?

GROZDANA: (Zadovoljna). Tako, tako… sad smo vereni. Hvala ti, smrti, ti si nas verila… Niko nas više ne može rastaviti… niko! Zvonite, carska zvona sa Svetoga Arhanđela, objavite nam veridbu!

MOMIR: (Sasvim klonuo). Šta učini?

GROZDANA: (Oseća prve bolove). Dobro je… otrov je ljut… svoji smo, Momire, svoji smo! Niko nam ne može smrt uskratiti!

MOMIR: (Smrtni bolovi). Majko!… Majko!… Grozda… no… majka nek oprosti!… (Teška borba, izdiše na njenim rukama).

GROZDANA: (Pošto ga položi na zemlju, pipa mu srce, osluškuje disanje i uveri se da je mrtav, cikne). Vojno moj… ode? Ode već? Čekaj me, vereniče moj! (Celiva ga u čelo). Ja neću kasniti, neću docniti sad ću ja; čekaj me, sad ću ja! (Bolovi jače, a kad uminu razlije joj se osmeh blaženstva na licu). Evo, vidiš, na putu sam, stići ću te, neću te napustiti, (Miluje ga i zagleda). Ti se smešiš, dragane, zar se smrt zna smešiti? Il’ možda ovo nije smrt, ovo je život naš. I ja ću umreti sa osmehom na usnama, nek oni koji dođu da nas pokopaju vide mrtve sa osmehom; neka znaju da sreću nosi smrt. Je li, vojno moj, je li? (Oseti opet bolove te kad uminu, pogleda oko sebe). Gle, kako nam je divan stan, kao da smo birali, kao da smo ga opremili! Gle, kako nam je divna ložnica u kojoj ćemo sreću poznati! Gospodnja ruka bere već sveli list da nam pokrije grobove; tice su se iz šume iselile da nam sreću ne remete, a priroda se gasi od zavisti, sreći nam zavidi. I… gle… dve jele zelene, kao da su rasle da obeleže groba dva. Ne, jedan grob, hoću jedan grob! Prikopčaću se za tebe, vereniče moj (Grli ga grčevito naslanjajući mu glavu na grudi). da nas mrtve ne mogu rastaviti… da nam samo jedan grob iskopaju!… (Vrlo jaki bolovi). Evo je… dolazi, dolazi po mene… Oh, kako je slatka smrt: tu, tu na grudima tvojim… tu… tu… (Borba. Čvrsto ga grli i izdiše).

1.7.4. 4. MONAH, MONAHINJA ANA

MONAH: (Posle duže pauze ulazi i zastane prestravljen, Težak bol mu zamrači lice, okrene se monahinji Ani koja ide za njim. Glas mu dršće, a suze ga guše). Sestro Ano… majko nesrećna… evo… ovo je tvoj i njegov mrtav greh!

MONAHINJA: (Stojički mirno prilazi, klekne kraj mrtvih tela i moli se tiho Bogu).

MONAH: (Odlazi, uzima cvet sa ikone i polaže ga na grudi Momiru, a zatim se izmiče i okrenuv glavu gorko plače).

MONAHINJA: (Pošto je svršila molitvu, zaguše je suze i spušta poljubac na čelo sinovlje).

ZAVESA

2. Večnost

Bajka u tri slike

2.1. Predgovor

Fabula „Večnosti“ je prastaroga porekla. Ona je verovatno nikla tamo gde je kolevka svih bajaka a odatle se rasula kroz sve indo-evropske narode. Stoga se ona i javlja u mnogim literaturama pa je i do nas dosta rano doprla. Nje se dotiče još jedno glagoljsko delo 16. veka a zatim se javlja u „Svetoj Rožaliji“ Antuna Kanižlića pa i u „Besedama“ Matije Divkovića, Razume se da se ona uvek javlja u sve drugim i drugačim oblicima.

U novijoj našoj književnosti ovu je fabulu kao narodnu priču izradio Janko Veselinović a poznije je Dragutin Ilić pokušao iz nje da da jedan istočnjački roman („Sekund večnosti“)

Ja ovim činim pokušaj da istu fabulu dam u dijaloškom obliku, koji bi tek muzikom protumačen mogao imati pun izraz.

2.2. Prvi deo: I mrtvi znaju voleti

2.2.1. Lica

• MAJKA
• DEVOJČE
• MOMČE
• DRUGARICA
• Kopačice

2.2.2. Prolog

Kada se, uz zvuke muzike, digne prva zavesa, pozornicu još uvek rastavljaju od gledališta teške, crne zavese.

S desna nailazi Mit i Priča, dve bele, gipsane figure, koje kao da su toga trenutka sišle sa postamenta kakvoga muzejskoga parka. Mit je starac duge bele brade i kose, i poštapa se na dugu, pastirsku palicu. Priča je sredovečna žena i oslonjena je jednom rukom na rame Mitu. Oni hode lagano, mirno, tiho, i staju pred sredinom zavese. Njihova je reč odmerena, a ubedljiva i bez velikih naglasaka. Njihov glas nešto pridušen, te se pričinja kao da dolazi iz neke daljine. —

MIT:

Iz mračnih daljina, od preiskoni,
kroz vekove bludim ja;
bludim noć i dan.
Na krilu mi čovečanstvo prospavalo je
svoj prvi san,
i budno, vraća mi se uvek još,
ko leptir cvetu sa kojega je prvu posisao slast
kao zločinac mestu na kome je obavio čin
il’, kao materinom krilu bludni sin.

Valja se čovečanstvo kroz pučinu vremena
boreć’ se protiv noći, majke rođene,
u čijoj se utrobi i začelo
i život i načelo.
Al’ nemoćno ostaje u borbi toj
protivu sile, koja svoje moći
crpe u toj noći,
gde leži čovečanstvu praiskon
i gde začetak i postojanju mom.

Od tada još, zario sam se ja u dubine
Duše čovekove
i tu boravim kroz sve vekove
dok, mrak mi podržava tron,
a čovek, nemoćan protiv sile te,
na krilu mom detinje spava sne
i danas, kao i nekad, u praiskon.

Moj vek je dug, za mnom je nepovrat,
preda mnom nedogled!
Tragovi moji rezaće još mnoge vekove,
sve dok oko iste ose vrti se ovaj svet;
sve, dok ga kruži vasione praznina;
sve dok je čovek vezan za svakidanje tle,
te, nemoćan,
sa slabostima svojim da ne druguje.

Sve dotle, zabluda će se rugati istini,
a prazna reč će veru kazivati,
razbor će silu puštati preda se,
tmina će zasipati staze svitanju,
a dobro će u borbi sa zlom
u nemoći svoju dogledati sudbinu.
I sve dotle,
iz žica tih ja ću plesti tkaninu
i materinski brižno pokrivati duše njom
da čovečanstvo slatko, detinjim spava snom.

DEČJI HOR: (Iza crne zavese, desno).

Mi te znamo
i čekamo,
jer željni smo tvoje kaže.
Kazuj, striče,
stare priče
koje mlade luše snaže.

MIT:

Dečjih duša to me čežnja zove.
U pozivu tom je moć moje obnove,
u njemu pobeda tajanstvene noći,
/u njemu osnove moje večne moći!

DEČJI HOR: (Iza crne zavese, levo).

Mi te znamo
i čekamo,
jer željni smo tvoje kaže.
Kazuj, striče,
stare priče,
koje mlade duše snaže!

MIT: (Obraćajući se Priči). Ćeri, kazuj! (Spušta joj ruku na rame).

PRIČA:

O jeseni, kad je priroda već darovala čoveku sav svoj plod, te suhih dojaka počela se povlačiti na odmor, koji će provesti pod belim pokrovom ; kad se utrina zaodela modrinom i prosedila žutim vlasima uvenule travice; kad je sunce utrnulo kao dogorela peć koja je letos besno buktala — u devojčeta od osamnaest leta zaigrala je prvi put duša.

Bilo je to o komišanju, kad joj je zadrhtala pesma u grlu, i kad je prvi put oborila pogled kojim je dotle detinjom bezbrižnošću gledala u svet. Ona nije ni slutila da je toga časa preživela detinjstvo i da začeće, koje je osetila u duši i slatki nemir u srcu, znači za nju novi život. Tek kad je nanovo srela pogled, pred kojim je svoj oborila, tek kad je pružila ruku dotle tuđoj ruci i zagrejala se dotle nepoznatom toplinom: pojmila je da ima i druge sem majčine milošte.

A zima, koja je došla zatim, donela joj je tešku bolest koja joj je ispila mladu snagu, te je kao svenuli cvet trajala teške dane i besane noći u beloj postelji, nad kojom bdi majka brižna i skrhana slutnjom. Boljetica je devojčetu isisala sve sveže sokove; ugasila joj oči i izbrisala devojačko rumenilo, ali joj je osmeh ostao na usnama. Smešila se i u bolu, jer je verovala u život, a verovala je u život jer je volela.

Došlo je već i proleće, bujno, cvetno, sočno. Nebo vedro kao devojačko čelo, ornice dišu, a u utrobi im zametak napupio, poljem se razastrle zelene prostirke izatkane ranim cvetom, brda se okitila visibabom, jagorčevinom i kukurekom, a šume počele da se zaodevaju zelenom odorom. U mladice vrišti sok pod korom, a u jesenašnje mlade nabrekle dojke pod jelekom i proširila se zenica.

Od jutros se zora budi kao odojče koje je noć prespavalo na majčinim grudima. Devojče još nije otvorilo oči, umorio ih je težak san što ga je noćas, u vatri kojom joj je gorelo telo, snevala. Od jutros je prošla vatra; laka rosica orosila joj čelo i sladak san je uspavao.

Iz toga slatkoga sna probudiće je pesma kopačica, njenih drugarica, koja će zajedno sa sunčevim zracima prodreti u bolesničinu sobu. Ona će se pesmi zaradovati i to će joj biti poslednja radost; ona će se u radosti osmehnuti i to će joj biti poslednji osmeh. Izdahnuće na ruci svoga dragana, čiju ljubav nije poznala. Umreće ne saznavši šta je to ljubav, te poželeće mrtva poljubac koji živa nije okusila.

I mrtvi znaju voleti!

(Muzika jača, Mit i Priča odlaze, a crna se zavesa diže).

2.2.3. 1.

Malena, čista soba. Bolesnica leži u čistoj, beloj postelji i spava, a kraj postelje brižna majka, koja je celu noć bdila, stoji kao okamenjena i prati svaki pokret bolesničin. Kroz malena prozorska okna prodiru u odaju prvi jutarnji zraci i igraju se po šarenici kojom je bolesnica pokrivena. S polja se čuje pesma kopačica, koje su sa ranom zorom krenule na rad.

HOR KOPAČICA: (S polja. Iz daleka).

Rani, zoro, rani,
grani, sunce, grani,
svani, dane, svani,
dosadili nani
ćerini jarani,
ćerini jarani,
snahini dragani,
svani, dane, svani!

DEVOJČE: (Čuje u snu pesmu i blag, topao osmeh zaigra joj na usnama, Budi se tiho). Majko!

MAJKA (Ozarena srećom i nadom sa osmeha njena, miluje je). Ćeri!

DEVOJČE: Pesma.

MAJKA: Krenule kopačice na njive.

DEVOJČE: Pevaju… blago njima!

MAJKA: I ti ćeš, ćeri, samo da se pridigneš.

DEVOJČE: Kad?

MAJKA: Daće Bog, milostiv je!… Hvala njemu, eto, bolje ti je, je li, bolje ti je?

DEVOJČE: (Bono). …. Bolje mi je!

HOR KOPAČICA: (Sad bliže).

Rani, zoro, rani,
grani, sunce, grani,
svani, dane, svani,
dosadili nani
ćerini jarani,
ćerini jarani,
snahini dragani,
svani, dane, svani!

DEVOJČE: Otvori, majko, prozor da čujem pesmu.

MAJKA: (Otvori prozor. Pesma se sad jasno čuje i čitav snop sunca prodire unutra).

DEVOJČE: Sunce… Otvori i vrata, neka uđe sunce, neka uđe pesma.

MAJKA: (Otvara vrata, te puna svetlost obasjava sobu koja se ispunjava svežim prolećnim dahom i vedrinom). Bog te miluje, ćero. Gle, kako te obilno daruje suncem.

DEVOJČE: Pridigni me, da ih vidim.

MAJKA: (Uzme joj glavu na ruke i uzdigne te podmeće uzglavnik na prozor na koji devojče nasloni glavu).

HOR KOPAČICA: (Pred samom kućom).

Rani, zoro, rani,
grani, sunce, grani,
svani, dane, svani,
dosadili nani
ćerini jarani,
ćerini jarani,
snahini dragani,
svani, dane, svani!

(Nailazi, pevajući. Kraj otvorenih vrata i prozora, gomila dovojaka praćena momcima. One sve nose na ramenima motike. Veselo mašući rukama i rupcima, oni pozdravljaju bono devojče, zastaju kraj prozora i vrata bacajući na nju poljsko cveće tako da se bolesničina postelja sva ispuni raznolikim i raznobojnim cvećem).

2.2.4. 2.

DRUGARICA: (Jedna se odvaja od ostalih i ulazi u sobu). Kako si, kako danas?

MAJKA: Daće Bog!

DRUGARICA: (Vadi iz nedara jednu gunju). Evo sam ti ponude donela.

DEVOJČE: (Uzima gunju, miriše je i ostavlja pod uzglavnik). Hvala!

DRUGARICA: (Htela bi da pođe). ’Ajde, ’ajde, pa što pre među nas. Polja ozelenela, gore olistale, a pesma se ori. — ’Ajde, ’ajde!

DEVOJČE: Kuda ćeš?… Nemoj… ostani danas kraj mene.

DRUGARICA: Kako ću da ostavim posao?

DEVOJČE: Danas, samo danas, htela bih tvoga razgovora.

MAJKA: Učini!

DEVOJČE: Ostani!

DRUGARICA: Pa… kad ne biva drukče… evo, ostaću ti!

(Motiku koju je bila prihvatila, kad je poumila poći, naslanja opet na zid, vraća se i seda na postelju kraj bolesnice). Evo, ostaću ti!

DEVOJČE: Hvala ti!

MAJKA: Bog neka ti plati!

DRUGARICA: A sad, hajde da pričamo. Kaži mi šta si snila?

DEVOJČE: Neobičan san.

DRUGARICA: Kazuj mi ga!

MAJKA: ’Ajde, razgovori je, razgovori. Odmeni me, da ja bar obavim po kući. Digla sam ruku od posla već toliko dana. (Uzima sude od vode i odlazi).

2.2.5. 3.

DRUGARICA: Hajde, pričaj mi šta si snila?

DEVOJČE: (Kazuje sa izvesnim mističkim zanosom, uz pratnju muzike).

Čudni me snovi prate,
snila sam bele svate,
kroz modra polja jezde.
Na nebu, mesto zvezde,
tek jedna suza sja!

Crpeć’ u bolu moći,
u sivoj, mutnoj noći
ta zvezda svetli staze
kojima svati slaze,
ta zvezda bejah — ja!

Ko senke mračnih gora,
bez pesme i bez zbora,
svatova četa bela
pognutih stupa čela,
a ispred svata — on.

Tuga mu čelo mrači,
a kap se jedna zrači
na zenicama očnim,
dokle na usnama sočnim
osmeh mu lebdi bon.

(Pošto je iskazala san, ona upire žudan pogled drugarici u oči ne bi li joj iz zenica pročitala tumačenje sna, pa kad opazi da ova krije pogled, ona je bono priziva). Ču li?

DRUGARICA: Čuh!

DEVOJČE: Umeš li mi reći: šta kazuje taj san?

DRUGARICA: (Zbunjeno). Ništa, ne kazuje ništa.

DEVOJČE: Ja ću ti reći: danas je svanuo moj poslednji dan.

DRUGARICA: (Potresena). Ne tako, drugo mila. Gle kako je danas lep dan odanio; sve peva; sve je vedro; sve je orno. Gle, šta je sunca, to se nebo na tebe nasmešilo i daruje te. A naša pesma te je jutros probudila.

DEVOJČE: (Sa istim zanosom kao pre).

Jutros još, pre no pesma mojih druga
studena jedna probudi me ruka,
grčevito se oko mene svila,
požudno, strasno…
to je smrt bila.

I čula sam joj tiho šaputanje
i osetila njeno milovanje.
I ma, od straha, što sam pogled krila
videh je ipak… …to je smrt bila!

DRUGARICA: (Tešeći, ali bez hrabrosti, jer i sama obuzeta slutnjom,). Ostavi, mani, ne govori. Ne greši Gospodu koji te je hteo oveseliti danas. Što begaš od božjega dara; što truješ dušu slutnjama?

DEVOJČE: Ne žalim, ne žalim život. Kažu, lep je… ja ne znam, nisam ga poznala. Dve slasti života samo sam poznala: majčinu miloštu i njegov topao pogled!… Samo pogled… a ne čuh mu nikad reč sa usana koja bi rekla ono što mi je taj pogled kazivao. Oh, kad bih bar tu reč čula!… Čini mi se, drugo, lakše bi se rastala sa dušom. Kad bih bar tu reč čula…

DRUGARICA: On te voli.

DEVOJČE: Kad bih tu reč čula sa njegovih usana.

DRUGARICA: Kad bi on znao da ti je to želja…

DEVOJČE: Poslednja želja.

DRUGARICA: Ako ćeš da ga zovem… on bi došao.

DEVOJČE: Da se oprosti?

DRUGARICA: Došao bi da ti kaže koliko te voli.

DEVOJČE: Oh, kako bi mi laka smrt bila!

DRUGARICA: Pa… čuj… da pođem?

DEVOJČE: (Klone). Oh, ne!… Ne, drugo! Gde bih ja majci na oči?

DRUGARICA: Zar joj se ne smeš ispovediti?

DEVOJČE: Ne… sram me je!…

DRUGARICA: A kad bih joj ja rekla.

DEVOJČE: Ne… ne čini to! Zar umirući da obaram pogled pred majčinim. Ostavi mi tajnu da je u grob ponesem; neka je, neka sa mnom počiva tamo pod zemljom. Kad nikne cveće na mom grobu, zarumeniće se mojim stidom i zamirisaće mojom ljubavlju. Neka dođe, neka uzbere jedan od tih cvetića i neka ga stavi na grudi. Toliko radosti mrtvome može učiniti.

DRUGARICA: Ma ne zbori tako… Znaš što ću… dozvaću ti ga na snu, nek ti bar u snu kaže kad ne može na javi. Evo, prisloni ovako glavu, (Namešta je). a ja ću ti ovde, kraj postelje, pevati onu pesmu, znaš onu kad smo zajedno izišle prvi put u kolo i kad smo prvi put poželele muški pogled.

DEVOJČE: Da, tu, tu pesmu mi pevaj… U toj pesmi je moja prva radost i moj prvi bol. Oh, kako je to bio sladak bol. Pevaj mi tu pesmu, ona će mi slatke snove dočarati.

DRUGARICA: (Peva joj tiho uspavanku).

Moj selene, moja željo rana,
minu sabor
iza Đurđev-dana.

Niko tebe
ne pokida pusta,
niko meni
ne ižljubi usta.

Stić’ će jesen,
stasaće jarani,
ubraće te,
moj selene rani.

Otkinuće
tebe sa lastara,
mene mladu
s majčinih nedara.

(Pevajući ovu pesmu, koja bolesnicu uspavljuje, ona zbira sa postelje cveće i namešta po uzglavniku oko bolesničine glave, te joj svu glavu i kose opkoli cvećem).

2.2.6. 4.

MAJKA: (Vraća se sa sudima te, pošto ih ostavi, prilazi odmah postelji). Zaspala je?

DRUGARICA: Majko!

MAJKA: Šta je?

DRUGARICA: Majko, stegni srce, crn ti je danas dan svanuo.

MAJKA: (Cikne ). Ne, po Bogu!

DRUGARICA: Uguši vrisak, ne budi je… jer… (Zagrcne). jer… to je njen poslednji san.

MAJKA: (Gruvajući se). Teško meni!… Zar poslednji?

DRUGARICA: Ne budi je, jer zaspala je da joj se u snu poslednja želja ispuni.

MAJKA: Reci je, majci crnoj, svaku ću joj želju ispuniti.

DRUGARICA: Zavolela je momka, al’ nikad mu nije rekla niti čula od njega reč ljubavi. Htela bi, pre no što se s dušom rastane, da čuje s njegovih usana tu reč, al’ gde bi, veli, želju da ispuni od srama pred tobom.

MAJKA: Idi, idi, dete, i nađi ga. Reci, majka te kune i moli: dođi joj i reci joj, neka joj čas suđeni bude blaži, neka joj duši bude lakše, Idi, idi, molim ti se, dete!

DRUGARICA: Hoću, kako ne bih! (Ode).

2.2.7. 5.

MAJKA: (Prilazi tiho postelji i gleda dugo bonu kćer, zatim, uzdržavši se od teškoga bola, prilazi i pripaljuje kandilo koje visi čelo glave bolesničine, nad posteljom. Klekne kraj postelje i moli se Bogu).

Silo, čija moć nebeska,
kroz milost se izražava,
ona carstvu tvome snaga,
veličanstvu tvome slava.
Na milosti toj poklonik
veri svojoj hram uznosi,
da ti slavi himne poje
i darove neba prosi:
O nebesni, o svemoćni,
isceli mi bol utehom,
ne daj smrti da omrči
sjaj milosti tvoje grehom

(Po svršetku molitve diže se, pogladi ćer po čelu i tiho je celiva da je ne bi iz sna probudila).

DRUGARICA: (Ušla je već kod poslednjih reči majčine molitve i zastala kod vrata da ne uznemiri veličinu trenutka, te pada na kolena da se i sama pridruži molitvi. Po svršetku molitve digne se i tiho prilazi majci). Spava li?

MAJKA: (Uzdane bono). Bojim se, težak je to san.

DRUGARICA: Doneće joj utehu. Iziđi, majko, dovela sam momče, neka kažu jedno drugom sreću.

MAJKA: Hoću, sine! (Odlazi).

DRUGARICA: (Odlazi za njom).

2.2.8. 6.

DEVOJČE: (Sa srećna sna usne joj se razvlače u blažen osmeh. Uz tihu izumiruću muziku ona šapće).

Okitio si, dane,
sunčevom zrakom čelo,
ponosno stupaš stazom
ko izbranik mladi, smelo.

S poljupca zorinog, sreća
sija ti s čela vedra,
a noć te zove sebi
na svoja strasna nedra

Ne žuri, dane svetli,
duga je noć, nek čeka,
moje su želje duže
od moga kratkog veka.

Ne žuri, dane beli,
s tobom ću i ja poći
u more večnog mira,
u strasan zagrljaj noći.

2.2.9. 7.

DRUGARICA: (Uvodi momče, a ona se povlači).

MOMČE: (Oborena pogleda ostaje prikovan uz vrata. Najzad se ohrabri, diže glavu i upravi pogled bolesničinoj postelji).

DEVOJČE: (Osetiv u snu prisutnost njegovu, budi se, otvara oči i kad im se sretnu pogledi, nju oblije rumen sreće i stida). Došao si?

MOMČE: (Još uvek ostajući kraj vrata, oborena pogleda). Došao!

DEVOJČE: U snu sam te prizvala, a ti… eto… došao.

MOMČE: (Posle duže pauze). Kako ti je?

DEVOJČE: Nema mi života!

MOMČE: Nemoj tako!

DEVOJČE: Danas već neću sagledati sunce na zalasku.

MOMČE: (Zagrcne, okrene glavu, vadi rubac iz pojasa i briše oči).

DEVOJČE: Ti plačeš?

MOMČE: (Pribirajući se). Ne, nego…

DEVOJČE: Jeste, kriješ suzu, al’ od samrtnika se ne da ništa skriti!… (Pauza). … A što plačeš?

MOMČE: (Ćuti oborene glave).

DEVOJČE: (Pauza). Reci, što plačeš?

MOMČE: (Diže neodvažno glavu pa, kad im se pogledi sretnu i upiju jedan u drugi, u njemu se duša zatrese, oči zasjakte žarom te poleti postelji, pada kraj nje na kolena, grčevito hvata devojče za ruku i krijući glavu u njeno krilo, šapuće). … Jer… jer te volim!

DEVOJČE: (Čitav mlaz sreće oblije joj lice, koje zasija punom svetlošću; oči joj zasuze, a usne razvuku u osmeh koji kazuje blaženstvo. Ona blagodarno upire pogled nebu i, držeći momče čvrsto za ruke, šapće kao u zanosu).

Otvaraj dveri, arhanđele sveti,
mladost je moja snila prvi san!
Gle kako nebo na mene se smeši,
kako je svetao moj suđeni dan.

I samrt sama, k’o nevesta čedna
— iz očiju joj rasipa se sjaj, —
posipa cvećem svoje mračne staze
zovuć me žudno u svoj zagrljaj.

Proživela sam jedan trenut sreće
s usana muških čula slatku reč,
spremna sam poći u zagrljaj smrti,
mladosti pričest uzela sam već.

MOMČE: (Sa zebnjom prati njen ukočen pogled i njene tajanstvene reči). Što tako tužno zboriš?

DEVOJČE: Ne zborim što hoću. To nisu moje reči. Sama mi duša te reči kazuje. Hajde, razgali me tvojom rečju, pričaj mi… kaži mi…

MOMČE: Šta da ti kažem?

DEVOJČE: Kazuj mi sve što će mi drago biti, kazuj mi sve po redu, sve, sve…

MOMČE: (Diže se i seda kraj nje na postelju ne ispuštajući joj ruku). Ne umem ti sve kazati… Zapazio sam te jesenas, u Ivića, na komišanju. Pozdravio se ja sa svima, pa pređoh i sretoh tvoj pogled i… ne znam… eto, ne znam… preseče me nešto i zaigra mi jabučica u grlu, te okretoh glavu. I otad, eto, kad god sam te sreo, kad god sam čuo tvoj glas, ili kad bi drugi o tebi govorili, osetio sam kako mi bride obrazi i kako mi igra srce i kako mi brekće krv… i eto, od tad videh da bez tebe ne mogu, i videh…

DEVOJČE Kazuj, kazuj još…

MOMČE: Pa, eto, to. Od tada videh da bez tebe ne mogu, da te volim i… (Pauza. Gleda je pravo u oči). A ti?

DEVOJČE: (Zarije stidno glavu u uzglavnik). Volim te!

MOMČE: (Ushićen srećom, obujmi je snažno rukama, uznosi je i hteo bi usnom na usni da joj prvim poljupcem kaže svu veličinu svoje sreće).

DEVOJČE: (Zaštiti se, blago ga odbijajući). Ne!

MOMČE: (Poražen). … Da se zavetujemo, da se verimo?

DEVOJČE: Ne, ne išti od mene da budem neverna. Moj verenik — smrt — već me je zagrlio i spustio je svoj verenički poljubac na moje devojačke usne. Zar ne vidiš, zar ne osećaš kako me strasno grli i kako mi poljupcem dušu ispija? Ne mogu mu se otrgnuti, ne mogu ga izneveriti i ako te volim.

MOMČE: Ne govori, ne govori tako! Ne dam te ja, ne dam! (Hteo bi opet da je poljubi).

DEVOJČE: (Odbijajući kao i prvi put). Ne… drugi put.

MOMČE: Kad?

DEVOJČE: Minuće proleće; i usanuće miris ljubičice kojim sad diše gora i dolina, i iščiliće san koji mi ovog časa sanjamo pod zrakom proletnjega sunca, i presušiće prva suza koja će ti oko nakvasiti, kada ja budem skrstila ruke. Doći će leto; zažariće se nebo i zemlja; vlat će pod žegom oboriti glavu, i ti ćeš hoditi još umoran od tuge za ovim časom koji sad sanjamo. Doći će i jesen; ogoliće njive i sagoriti livade; nebo će odažditi i ti ćeš, ko jesenje nebo, još uvek plakati za ovim časom koji. sanjamo. A kad zima zastre belim pokrovom moj grob, zastreće i tvoju dušu stud… te, kad grane opet proleće, kad gora opet ozeleni, a sunce ozari kao ovo sad, probudiće se u te mlada krv. Zaigraće ti srce kao ovo sad; srešćeš pogled koji će te ozariti; srešćeš osmeh koji će te razgaliti i… jednoga dana zaoriće se pesma pred tvojom kućom pred kojom će se okupiti svati.

MOMČE: (Buni se). Zaklinjem ti se!

DEVOJČE: Ne zaklinji se! Tako će biti, tako mora biti.

MOMČE: Bogom ti se zaklinjem!

DEVOJČE: Ne zaklinji se! Gde bi tvoja zakletva bila jača od zakona božjega. Ne zaklinji se, ali mi se zavetuj. Ištem ti zavet, jesi li ga kadar dati?

MOMČE: Kadar sam!

DEVOJČE: Al’ ne zavetuj se olako, jer ištem mnogo od tebe. Ti znaš da je smrt sebična a… i mrtvi znaju voleti…

MOMČE: Išti što hoćeš, sve sam kadar učiniti.

DEVOJČE: (Nju je već obgrlila smrt, ona traje poslednje trenutke i izdišući u njegovome naručju, ona govori sa zanosom, bunovno grozničavo, kao da se otima od smrti dok ne čuje njegov zavet). Kad grane proleće, kad se zahori pesma pred tvojom kućom, te povedeš svate, zavetuj mi se da ćeš sa njima proći kraj mojega groba. Na mome će grobu tada okopniti sneg i procvaće ljubičica, koju će s rana proleća materina tuga zasejati. Kad budeš tuda minuo, zaustavi svate i siđi s konja te dođi grobu mom. Dođi, ja ću te čekati… Kad priđeš, udari tri put u zemlju i zovni me mojim imenom, ja ću ti se odazvati, jer ću te čekati; odazvaću se da ti kažem samo jednu reč, jednu jedinu: da i mrtvi znaju voleti. Ako se tada vidimo, ako snaga moje ljubavi, otvori grob moj — daću ti tada poljubac koji ti sad dužna ostadoh!… Rekoh ti, smrt je sebična… htela bih, pre no poljubiš svoju nevestu, da meni prvi poljubac daruješ… Hoćeš li… možeš li… jesi li kadar…?

MOMČE: (Ćuti potresen i pogružen).

DEVOJČE: Reci, kaži… jesi li kadar zavet dati i jesi li kadar održati ga…? Ali… pazi… pre no reč izustiš: zavet samrtniku teži je od zakletve pred oltarom!… jesi li kadar… reci… reci jesi li kadar?

MOMČE: (Gušeći se u suzama). Zavetujem ti se!

DEVOJČE: (Za čas joj se ozari lice). Je l’?… Hvala ti!… (Klone i opet ozari, ali u zanosu). Oh, kako mi je lako… čuješ li… zvao meneko… je li Čuješ li kako šapće?… Ko to šapće?… Nije, to tica maše krilima… Oh, ala zamirisa majkina dušica… (Najedan mah se pribere, osvesti, predane i duboko pogleda njega u oči). Upamti… i mrtvi znaju voleti! (Zagrcne, uznese se i pada rastajući se s dušom).

MOMČE: (Drekne užasnut, obgrli je, pa, kad vidi da je mrtva, on joj lagano spusti glavu na uzglavnik, prekršta joj ruke na grudi i okiti joj glavu cvećem. Pošto je okitio glavu i u prekrštene ruke zadeo cvet, posrćući i gušeći se u suzama odlazi do vrata, otvori ih širom i pogleda napolje, a zatim nasloni glavu na vrata grcajući. Majka koja ga je s polja spazila i razumela, uleti i bono cikne, te se prostre po ćerinom telu ljubeći je. Drugarica klekne kraj postelje i gorko plače).

(Svu tu radnju prati muzika koja plače no koja se, sjedinujući se sa majčinim krikom, završava sa snažnim izrazom bola?).

ZAVESA

2.3. Drugi deo: Trenutak u grobu — večnost u životu

2.3.1. Lica

• MOMČE
• GROBAR
• PROSJAK
• PRVI,
  DRUGI — starac
• ČAUŠ
• SVATOVI

⁂

• ČOVEK IZ GROBA
• DŽELAT
• POMPADURA
• MAGARAC
• KONj
• ARLEKIN
• POLIŠINEL
• PIJERO
• KROJAČ
• MASKE

2.3.2. Drugi deo

Kada se uz zvuke muzike digne prva zavesa, pozornicu rastavlja od gledalaca teška, crna zavesa. Pred tom zavesom već stoje Mit i Priča.

PRIČA: (Nastavlja kazivanje kao da ga nije ni prekidala). A tako i bi. Minulo je proleće i iščilio miris ljubičice kojim je disala gora i dolina i izbledeo je san koji su zajednički snevali momče i devojče pod zrakom proletnjega sunca i presuši prva suza koja je njegovo oko tada okvasila. Naišlo je leto, zamorilo se nebo i zemlja, usanule vodice a vlat oborio krunicu. Umorilo se i nebo i zemlja, a umorila se i tuga u njegovoj duši koja se začela tada, kada devojče skrsti bele ruke na grudi. Došla je zatim i jesen; ugasilo se i nebo, ogolele njive i preplanule livade; mutni oblaci odaždili i tice selice krenule na daleke puteve. Sumorno kao jesenje nebo u njegovoj duši lebdi još samo jedno sećanje na onaj čas kada odjednom i svanu i mrknu u njegovoj duši. A kada studena zima pokri belim pokrovom njen grob, pokri i njegovu dušu stud te iščile iz nje, kao neko davno sećanje, onaj čas kada mu samrtnička usta prošaptaše reč ljubavi. I kad granu drugo proleće, kad gora opet ozeleni a sunce ozari, probudi se u njemu želja za životom i zaigra mu srce mladošću, i on srete pogled koji ga ozari i srete osmeh koji ga razgali i… jednoga dana zaori se pesma pred njegovom kućom, pred kojom se iskupiše svati… A kad svatovi kretoše da vode nevestu, i kad minuše kraj seoskoga groblja, on se seti reči koja ga sa mrtvim devojčetom vezuje i oseti svu težinu zaveta koji je mrtvima dao, — te ustavi svate i pođe grobu zastrtom ljubičicom koju je materina tuga odnegovala i materina suza zalevala. On učini onako kako se zavetovao, udari tri put u zemlju i dozva tri put mrtvu imenom. Zemlja se zatrese i zadrhta pod njime, mrtvi se probudiše i njen grob se otvori jer — ona ga je čekala, onako. kako reče kada se u njegovom naručju s dušom rastajala… On siđe u grob da zavet ispuni i oseti na usnama studeni mrčev poljubac i poznade istinu da i mrtvi znaju voleti.

MIT:

Ah po toj stazi
koja u grob vodi
jednom se samo slazi,
jednom se samo hodi!

Na kraju staze te,
utoka je sadašnjosti u prošlost,
dok mimo njih, mimo grobova,
prolazi hučno ono što nastaje:
budućnost, valjajući se u more večnosti,
da tamo negde nađe sebi grob
i u prošlost utone.

Smrt nije stariji zakon od života;
život se kosmosa ne vezuje za smrt čovekovu.
Sunce, sišući kapi vlage iz beskrajne pučine,
ne presušuje mora duboka
koja se doje iz nedara zemljinih,
te, obnavljajući svoju snagu džinovsku,
ljuljaju se i dalje ponosno
preteći nebu u srdžbi razbludnoj.

U grobu vreme ustavlja kazaljku,
dok život i dalje mahnito vrti je
te trenut jadan koji grobu daruješ
u svetu čitavu večnost beleži.

Jer život teče kao plamena lavina,
kao usov, kao bujica,
rušeći sve što nađe pred sobom
i bezobzirno brišući prošlosti svaki trag.
Gde juče još legenda o božanstvu je počivala,
pod mahovinom debelom,
sutra već zaborav sazidaće piru hram.
Gde juče još tamnjan je goreo slaveći božji lik,
sutra će sablast razbludno kolo zaigrati.
A gde je bajka od paučine tkanine opredala,
sutra će nići kule čelične
sa kojih će obest čovečija
poumiti nebo da razori.
jer život teče kao bujica
i pred grobom se on ne ustavlja.
Ustavi li se ko — ostao je
ko pali vojnik na krvavom bojištu
kog pobeda neštedimice gazi i prelazi.

Ustavi li se ko, ma i za čas
te u grob zagazi —
Životu ne pripada već.
Jer po toj stazi
koja u grob vodi,
jednom se samo hodi!

HOR: (Daleko negde, iza zatvorene zavese, čuje se svatovska pesma).

Steri majko platno,
pometi vajate,
otvaraj kapije,
vodimo ti svate

(Za vreme pesme Mit i Priča lagano odlaze, a crna se zavesa lagano diže).

2.3.3. Prva slika

Polje i proplanci. Ozelenilo i prošaralo se poljskim cvetom. Daleko iza proplanka selo, od kojega se samo crkveni toranj dogleda. Napred deo groblja. Krstače od drveta i kamena, malene i velike, rezane i bojene; na pogdekojima visi krpica ili peškir. Jedan grob napred izdvaja negom od ostalih. On je debelom daskom optočen i ivećem zastrt; krstača drvena, visoka, lepo rezana, o njoj vise mnogi bogati peškiri. To je grob devojčetov.

Groblje je ograđeno niskim plotom, kraj toga plota vodi drum koji zalazi u dubinu te zavija iza proplanka u selo.

GROBAR: (Kopa grob u koji je do pojasa zagazio i razgovara sa prosjakom koji je svrnuo s druma i naslonio se na ogradu te ga posmatra). Ma što si stao tu te gledaš, kao da učiš zanat? Što ne siđeš dole na drum da prosiš? Ne misliš valjda da će ti mrtvi što udeliti? Nisu oni ovamo ništa poneli sobom.

PROSJAK: Oslonio sam se malo da se odmorim pa, gledam — baš nekako čudan taj tvoj posao.

GROBAR: Što čudan, brate! Posao kao i svaki drugi posao. Onaj ti gunj skroji, onaj sašije šubaru, a ja ti grob iskopam. To ti je kao da sam ti gunj skrojio.

PROSJAK: Ma jest… tako je!… Nego, velim, znaš, po ceo dan tu, među mrtvima.

GROBAR: A veruj bolje mi je nego među živima, Ne znan ti kako su mrtvi dobri. Veruj, biće da živi nemaju dušu, a mrtvi je imaju. Mirni su, dobri. Niko da se požali, niko da te prekori, niko da te uvredi, niko da te pogrdi … mirni su, dobri…

PROSJAK: Eh, tako je to… smrt smiri čoveka.

GROBAR: Dovde mu je … (Pokazuje motikom grobljansku ogradu). … eto, dotle mu je… Ta ograda, vidiš, to je obala… s one strane reka, valja se, nosi, plavi, ruši, a ovde… s ove strane… mir… mir ko u pustinji…

PROSJAK: Pa jest… sklopiš oči, skrstiš ruke pa… kao da nisi ni bio!…

GROBAR: Tako je to Bog naredio, pa ne biva drukče. Tu, vidiš, u ovu rupu, sve se sruči. I onaj što se popeo na vrh tornja i onaj što je uzjahao bure dukata i onaj koji se dograbio vlasti i onaj što se zasitio časti i onaj kome se ceo svet klanjao, i onaj od koga se ceo svet sklanjao, i viđen i prezren i strahovit i plahovit i mudar i manit i stidan i bestidan i gubavac i puzavac i voljen i mržen — sve, sve to dođe ovde, skrsti ruke i smiri se, Dosta, vidiš, dva tri ašova zemlje… toliko, dva tri ašova, pa pokriješ sve, sve, sve, i slavu i čast i sramotu i vlast i ljubav i mržnju i tugu i želju… sve, sve pokriješ i sve se ugasi kao žarčica pod pepelom. Tako je to, vidiš, Bog naredio pa ne biva drukče. (Iz velike se daljine čuje svatovska pesma). … Eto, čuješ li?

PROSJAK: To neki svatovi.

GROBAR: Eto, vidiš, pevaju i vesele se i misle pred njima je staza kojoj kraja nema, a i ne slute da ta staza vodi ovamo. Sve staze vode ovamo.

PROSJAK: Sve bome!

GROBAR: I nije da kažeš da je to neki dug put otkad dođeš pa dok dospeš ovamo. Časom, koliko što treneš okom; tek što si se osvrnuo, tek što si pogledao levo i desno; tek što te majka pustila iz zagrljaja, a već te zemlja zove u svoja naručja. Šta ćeš, tako je to, vidiš, Gospod Bog naredio! (Pesma se svatovska jasnije čuje i prasne po koja puška).

PROSJAK: Ovuda će?

GROBAR: Ja, ovuda vodi put u selo.

PROSJAK: Pa nećeš valjda kopati kad svati prolaze.

GROBAR: Neću. Znam ja to. Bacio bi im slutnju u dušu, pomutio bi im veselje… znam ja to… ne biva… skloniću se. (Izlazi iz groba).

PROSJAK: Odoh i ja dole na drum. Svatovi su, udeliće. (Odlazi).

GROBAR: A da ko bi ako ne bi oni. (Zamiče i on na drugu stranu).

Iz dubine nailaze svati sa pesmom, svirkom i pušnjavom iz pištolja i pušaka. Napred čauš iskićen perjem i peškirima, za njim barjaktar na konju sa dugim svatovskim barjakom koji na koplju nosi pozlaćenu jabuku; za barjaktarom momče i ostali svati pešice, a zatim mlada na konju kojeg vode dva devera peškirima okićena. Mlada je duvkom zastrta lica.

HOR SVATOVA:

Probudite puške
sabazorske sate,
razvijte barjake
da krenemo svate.

Steri, majko, platno,
pometi vajate,
otvaraj kapije,
vodimo ti svate.

Poteci nam, majko,
da primiš na ruku
bogato uzdarje,
rumenu jabuku.

ČAUŠ: (Staje, okreće se licem svatovima i ustavlja ih). Umuknite svati! Zar ne vidite da kraj groblja prolazimo! (Svatovi umuknu i ustave se).

PRVI STARAC: Bome i ne biva pesmom da pozdravljamo mrtve!

DRUGI STARAC: I što da ih budimo.

PRVI STARAC: (Skidajući kapu). Neka je mir i pokoj mrtvima, a nama Bog nek dade zdravlje i sreću i veselje!

MOMČE: (Prišao je Čaušu). Kreni svate dalje, ja ću malo ostati, ali ću vas stići.

ČAUŠ: A gde ćeš?

MOMČE: Sad ću ja, samo časak ću se pozabaviti. Dok vi siđete dole na drum, evo i mene prečicom.

ČAUŠ: Ama ne biva to, ti da ostavljaš svate!

MOMČE: Biva, biva, poslušaj me, kreći.

ČAUŠ: (Klikne). Hazurala kićeni svatovi! (Opali pištoljem).

HOR SVATOVA: (Svati kreću uz pesmu).

Poteci nam, majko,
da primiš na ruku
bogato uzdarje
rumenu jabuku.

MOMČE: (Dok svati izmiču, stoji oslonjen na plot, gledajući za njima, pa kad njihova pesma umukne, on sa izvesnom strepnjom ulazi u grobljansko dvorište i prilazi grobu devojčeta, skida kapu i celiva krstaču. Zatim, obzirući se levo i desno da ne bude uznemiren, on uzima jednu suhu granu koja leži na zemlji i udara njome u grob). Anđelija!

DEVOJČE: (Iz groba, tamnim, prigušenim glasom). Čekam te!

MOMČE: (Prestravi se od toga podzemnoga glasa, osvrne se opet levo i desno, te ponova odvaži i udara u grob). Anđelija!

DEVOJČE: (Isti tamni, grobni glas). Čekam te!

MOMČE: (Prestravi se ponova i ponova odvaži, te i no treći put udara). Anđelija!

DEVOJČE: (Isti grobni glas). Čekam te! (Najedanput zamrači i zatutnji pod zemljom,a zaurlaju oblačine na nebu. Munja u tri maha sene i prožeže tminu, a kad zadnji put sene i osvetli tminu, otvara se grob devojčetov. Zatim ponovo zamrači i kroz taj mrak iz podzemne dubine čuje se hor mrtvaca).

HOR MRTVACA:

Ko remeti pokoj groba
težak greh na dušu zida,
grobni mir je zakon večni
koji bol životni vida.

(Kada se po pesmi ponova osvetli, momče stoji prestravljena lica pred otvorenim grobom. Razmišlja jedan trenutak, a zatim zagazi u grob i nepouzdano se spušta lagano dole. Čim se izgubi sa površine zemljine, ponova zatutnji, zamrači se i senu munje i grob se zatvori, a kad prestane huka, čuje se pod zemljom pesma momčeta i devojčeta sa refrenom hora mrtvaca).

MOMČE i DEVOJČE: (Iz groba).

Ljubavi našoj vreloj
ne može smrt odoleti
što život ne da smrt će,
i mrtvi znaju voleti.

HOR MRTVACA:

Smrt će dati
što život uskrati.

(Kad pesma umukne, nastaje pun mrak koji ispunjava muzika intermecom kojim se iskazuje misao da i mrtvi znaju voleti, protkanu čas svatovskim motivom a čas motivom iz pesme mrtvaca).

2.3.4. Druga slika

(Na jedan mah, po svršenoj muzici, pozornica se ponova osvetljava i prikazuje sasvim novu sliku. U dubini je raskošan i bogato osvetljen kazino. Široki prozori blješte punom svetlošću te se dogleda kako u njoj život vri i buja. Čuje se otuda šumna muzika i vide se kostimirani parovi vrtoglavo igrajući.

Napred, pred kazinom, velika rondela bogata raznobojnim cvećem. Iz njene sredine iznosi se bela figura Afrodite. Ovamo i onamo po parku rasute manje figure. Park iskićen lampionima koji će se docnije, kad maske pokuljaju iz kasini napolje, osvetliti. Zasad je van kasina polumrak.

Čim se ova slika prikaže, rondela se otvara i iz nje izlazi momče, no sad preobraženo u stogodišnjaka. Rondela se zatvara. To je starac prebijene kičme, oborene glave, ispivena lica i očiju, sede brade do kolena i duge bele zamršene kose. On je bos i go, jedva po neka prnja u grobu istruleloga platna ostala je na njemu. On se oslanja na onu istu granu kojom je maločas udarao u grob.

Kad iziđe iz groba on se bojažljivo osvrće na jednu i drugu stranu, gleda preplašeno i od svakog šušnja zastrepi. Osluhuje klicanje i kikot koji se razleže iz kazina, pa bi da pođe tamo, ali se preplaši od života koji brizga otud i bega te se pribija uz jedno stablo i uvuče se u sebe kao kornjača pred opasnošću. Odvaži se, najzad, opet da pođe u kazino, ali se u tom trenutku javljaju na stepenima, kojima se slazi iz kazina, dve maske, konj i magarac, i on ustukne i pribije se opet uz ono stablo.

Dve maske slaze dole i izlaze napred, pred rondelu).

KONj: Kolega, to vam je odlična ideja da pobegnemo malo ovamo na vazduh i da popušimo po jednu cigaretu.

MAGARAC: Da bi se čovek nadisao čista zraka mora pogdekad pobeći iz života. Napominjem vam, kolega, da je ovaj filosovski aforizam moj, originalan. Izvolite! (Nudi mu cigaretu).

KONj: Hvala (Prima). Mora se priznati, uspela svetkovina. Kostimi vrlo neobični, osobiti. (Skida konjsku glavu, uzima je pod pazuho i pali cigaretu).

MAGARAC: (Skida takođe glavu i pali cigaretu). A naši kostimi? Jeste li videli kako su dobar utisak načinili? Jedino mi je krivo što su nas odmah poznali.

KONj: Mislite?

MAGARAC: O, da! Čuo sam svojim ušima jednoga gospodina kad je rekao i to dosta glasno: „Ovaj konj ne može niko drugi biti nego profesor matematike, a ovaj magarac ko bi drugi bio do profesor filosofije!“

KONj: Čudim se odista po čemu su nas to mogli poznati?

MAGARAC: Ja mislim, dragi kolega, da su oni do toga zaključka došli logičkim putem. Kostimi, u ovakvoj prilici, treba u neku ruku da simboliziraju životni poziv, i samo tako mogu postići dobar uspeh. Zar ne? Može li se žandarmerijski major maskirati kao amor s krilima, golišav i sa strelicom u ruci ili, recimo, može li se naš parohijski gospodin prota obući kao kolumbina, dekoltiran dovde i sa kratkim suknjicama. Što ne ide, ne ide. Kostimi u ovakvim prilikama treba da su u skladu sa pozivom u životu i zato sam ja i predložio, kolega, da vi uzmete masku konja, a ja masku magarca.

KONj: Ne razumem samo…

MAGARAC: To je vrlo jasno. Da ste vi, na primer, profesor geografije, ništa lakše. Metnete Evropu napred, Afriku ostrag, a od glave napravite globus i — eto vam kostim. Tako isto da ste, recimo, profesor botanike: metnete smokov list napred, vinov list ostrag a malo salate na glavi i — eto vam kostim. Ali, izvolite vi, u skladu sa svojim pozivom u životu, izmisliti kostim za profesora matematike i profesora filosofije? Izgleda nemoguće, je l’ te? I od čega sam ja pošao da bih došao na ovako sretnu ideju da se ovako kostimiramo? Od zdravoga razuma kao osnove celokupne filosofije. Na osnovu zdravog razuma, dakle, ja sam došao do ovakvoga zaključka: za matematiku je potrebno jedno konjsko strpljenje i onda je sasvim logično profesoru matematike sinonim u životinjskome carstvu — konj. To ste vi…

KONj: To jest…

MAGARAC: To ste vi u ovome kostimu. Ja pak — ja sam magarac! Pitaćete: zašto Kažite vi meni, dragi moj kolega, koja je to životinja u životinjskome carstvu koja ume tako duboko da se zamisli, a da ipak ništa ne smisli? To je magarac, je l’ te? A šta je filosof do naučnik koji se duboko zamisli, a ipak ne smisli ništa. Ne nameće li vam se dakle sam sobom odgovor: magarac je životinja koja je sinonim filosofu. I eto, vidite, zato sam ja večeras magarac.

KONj: (Spazio je čoveka iz groba u kraju). Čujte, kolega, mi nismo sami. Ja vidim tamo još jednu masku.

MAGARAC: Oh! Onda brzo stavimo svoje glave na sebe. Mi smo i suviše dugo bili bez glave, a propis je večerašnje zabave da se sve do ponoći mora čuvati vrlo strogo inkognito.

KONj: (Stavljajući glavu). Ah, a ja sam se tako dobro osećao bez glave. (Prilazi čoveku iz groba). Ali, čujte, kolega, mora se priznati da je ovo neka neobična a pritom vrlo uspela maska.

MAGARAC: (Prilazeći i sam). Odista! Odista! Gospodine, vama se mora čestitati. Tako neobična maska!

KONj: (Čoveku iz groba). Interesuje me vaša ideja: šta ste vi zamišljali da izrazite tom maskom?

MAGARAC: Ja mislim svakojako boga vremena, Hronosa.

KONj: Ali ne zaboga, kolega, Hronosje bio nešto malo obučen i očešljan i držao je u ruci za beleženje vremena onu napravu iz koje se preliva pesak iz jedne polovine u drugu.

ČOVEK IZ GROBA: (Blene u njih preplašeno).

MAGARAC: To je istina. Bi li nam gospodin hteo sam da objasni svoju ideju za masku?

ČOVEK IZ GROBA: (Ćuti i blene prestrašeno).

KONj: Da nije gospodin kakav stranac koji ne zna naš jezik?

MAGARAC: Razumete li šta vam mi govorimo?

ČOVEK IZ GROBA: (Jedva se odvažio da prošapće). … Jest!

MAGARAC: Znači govorite našim jezikom?

ČOVEK IZ GROBA: Jest!

MAGARAC: (Poverljivo kolegi). Čujte, kolega, ovaj čili utisak blesana.

KONj: Ja mislim da on blesavost markira i to vrlo vešto, da bi dao što jači izraz svojoj maski.

ČOVEK IZ GROBA: (Osvrće se prestrašeno). Je l’ te, jeste li videli malo čas ovde jednu svadbu?

KONj: Svadbu?

ČOVEK IZ GROBA: Jest, sad je prošla… sad maločas…

MAGARAC: A vi ste je videli?

ČOVEK IZ GROBA: Pa ja… ja sam mladoženja.

MAGARAC: Kako molim?

ČOVEK IZ GROBA: Ja sam mladoženja!

MAGARAC: Slušajte, kolega; ovaj je gospodin pod sugestijom naših slika. On misli da odista razgovara sa jednim konjem i sa jednim magarcem. Treba gospodina uveriti da taj konj nije niko drugi nego profesor matematike, a ovaj magarac nije niko drugi nego profesor filosofije. Skinimo, kolega, glave; vidićete, kad budemo bez glave lakše ćemo se objasniti.

KONj: (Skidajući glavu). Ja sam već primetio da mi glava jako smeta.

MAGARAC: (Skida takođe glavu. Čoveku iz groba). Dragi gospodine, kao što vidite, onaj malopređašnji magarac, to sam bio ja, a onaj konj — to je gospodin. Sad se dakle možemo bolje objasniti. Hoćete li biti tako dobri da nam kažete: šta podrazumevate vi pod izrazom „svadba“ i, u vezi s tim, šta je to mladoženja?

KONj: Da, dajte nam tačnu definiciju.

MAGARAC: Ali kakvu definiciju! Ostavite se definicije u ovoj prilici. Kažite nam prosto i jasno o kakvim svatovima vi to govorite. Čiji svatovi?

ČOVEK IZ GROBA: Moji.

MAGARAC: Kad i gde su prošli?

ČOVEK IZ GROBA: Sad, maločas, tek što su zamakli… tu su oni, na drumu… eto tu… je l’ ovo ovde groblje?

KONj: Bože sačuvaj! Ovo je varoški Kasino.

ČOVEK IZ GROBA: (Obzire se na sve strane). … A tamo, iza onog proplanka, selo Radovanje.

KONj: Bože sačuvaj! Tamo je varoško predgrađe, fabrički kraj i radnička kolonija.

MAGARAC: Slušajte, kolega, ima tu nečega interesantnoga. Profesor istorije gospodin Jota, napisao je čitavu raspravu i dokazao da je naš grad podignut na mestu na kome je pre sto godina bilo selo Radovanje i na osnovu toga, za nauku tako važnog otkrića, izabran je čak za redovnog člana Akademije Nauka. (Čoveku iz groba). A vi ste, kažete, iz Radovanja?

ČOVEK IZ GROBA: Jest! Pa od jutros krenuo sa svatovima.

KONj: Iz Radovanja?

ČOVEK IZ GROBA: Jest!

KONj: Nikako to ne razumem! Krenuo jutros iz sela koje već sto godina ne postoji. (Čoveku iz groba). Baš jutros krenuo?

ČOVEK IZ GROBA: Jutros pa, stigao dovde i tu ja zastao, a svatovi sišli dole na drum. Zastao samo za časak i prišao devojačkom grobu i tri put udario u grob i pozvao imenom mrtvu devojku i ona ma se odazvala, odazvali se svi mrtvi i tri put zamračilo i tri put senula munja a grob se otvorio… eto tu… tu… stvorio se grob i ja sišao u grob.

KONj: Sišao u grob?

ČOVEK IZ GROBA: Samo za čas… za tren oka… Koliko jedan poljubac… samo toliko.

KONj: I sad dolazite iz groba?

ČOVEK IZ GROBA: (Gleda ga tupo). Jest! Sad malo čas sam izišao.

KONj: I tamo ste se ljubili sa mrtvima?

ČOVEK IZ GROBA: Samo jedan poljubac.

KONj: Gospodine kolega, kako vi sve ovo tumačite?

MAGARAC: He, kako da vam kažem. Jasne pojave filosofija je kadra toliko da zamuti da postanu potpuno nejasne, ali ako su te pojave već same sobom nejasne, onda je tu i sama filosofija u neprilici.

KONj: Da kažete da je ova glava na meni (pokazuje na konjsku glavu). Pa recimo da ne mogu pojmiti. Ali, kao što vidite, ja mislim svojom sopstvenom glavom, pa eto ipak, cela ta stvar mi ne ide u glavu.

MAGARAC: I što ne ide u vašu matematičku glavu to donekle i razumem, ali, gospodine moj, evo ne ide ni u moju filosofsku glavu i ako sam ja kao filosof pozvan da proniknem u te apstraktne pojave. Pa ipak ne smemo zastati pred tim problemom, moramo učiniti pokušaj da ga rešimo. Pođimo dakle od poznatih fakata. (Čoveku iz groba). Vi ste dakle sišli u grob pre sto godina?

ČOVEK IZ GROBA: Maločas!

MAGARAC: Dobro, recimo maločas… I bavili ste se samo jedan trenutak u grobu?

ČOVEK IZ GROBA: Koliko za tren oka.

MAGARAC: Da, toliko samo. I dok ste vi proveli jedan trenutak u grobu, sto godina je prohujalo, čitav vek je prošao u životu. Selo Radovanje je izumrlo, zatrlo se, iščezlo je sa lica zemlje i na njegovo se mesto digao veliki i moderan grad, Ovde gde je nekad bilo to groblje, o kome vi govorite, evo se diže cvetna leja i dom veselja u kome život bujno klikće.

KONj: Ali, kako je to moguće?

MAGARAC: Po zdravome razumu to ne bi bilo moguće, ali stara, arabljanska filosofija propovedala je jednu mudrost koju su narodi prihvatili te i sad unju veruju. Ta mudrost glasi: trenutak u grobu, večnost u životu. Vi ste pre sto godina, prijatelju, sišli u grob, probavili ste tamo jedan trenutak i za taj trenutak mi nad vašim grobom preživeli smo čitav vek. Rađali smo se i umirali, rušili i zidali, padali i dizali se i stvorili čitavo jedno doba koje nas razdvaja od vas.

ČOVEK IZ GROBA: (Gleda ga tupo).

KONj: Ja, kolega, počinjem donekle, razumevati, ali ovaj ovde kanda ne razume sve to što vi govorite. Šta mislite, ne bi li se ta narodna filosofija dala mnogo bolje i jasnije matematički izraziti.

MAGARAC: Filosofija da se izrazi matematički?

KONj: Da! Jer, kad jedan trenutak u grobu prestavlja večnost u životu… (Vadi papir i pisaljku). onda mi imamo jednu poznatu i jednu nepoznatu količinu. Trenutak u grobu to je svakojako poznata količina i evo zabeležićemo je sa alfa, valja naći nepoznatu količinu večnost i evo zabeležićemo je sa iks. Večnost je u svakome slučaju i u filosofiji i u životu i u matematici nepoznata količina. Iz poznate količine izvućićemo koren… ali, ja nemam logaritme pri ruci. Ja vas lepo molim, gospodo, pođimo do moje kuće da uzmem logaritme. Evo, ja odmah tu preko puta stanujem, pođimo k meni!

MAGARAC: Ali ne, zaboga, kolega…

KONj: Ah, to mi morate učiniti, to je neobično interesantan zadatak. Učinite mi, molim vas, tu ljubav… (Uhvati ruku čoveka iz groba). Hajte, uzmite ga kolega, za drugu ruku: vidite kako je plašljiv,a međutim stvar mu treba matematički objasniti (Vode ga, ma da se on opire). jer ako se uzme da je jedan trenutak poznata količina… a večnost nepoznata, nastaje pitanje: koliko poznatih količina sadrži nepoznata i prema tome… (Govoreći i dalje i vukući gotovo ostale zamiče u stranu).

(U Kasinu poklik veselja koji burna muzika prihvata i sva ona šarena gomila raznolikih maski pokulja napolje. Tu su sve vrste kostima, sva su pod maskama i svi se veselo kreću, smeju i šale).

HOR MASKI:

Mudrost nek stenje i vuče
svoj krst na drevnu Golgotu,
ludost će dotle da živi.
Pevajmo himne životu!

(Posle pesme zapale se svi lampioni i ceo park osvetli a osam leptirova i osam gospode u fraku sa kapom koja prestavlja bokor cveća i sa zelenim maskama na licu, stavljaju se u red i igraju bolest, po svršetku kojega gomila kliče i pozdravlja ih).

POLIŠINEL: Molim jednu stolicu!

VIŠE NJIH: Stolicu! Stolicu za govornika! (Donesu stolicu).

POLIŠINEL: (Pošto se popeo). Drage maske, moji šareni slušaoci!

VIŠE NJIH: Čujmo! Čujmo! (Jedna maska zasvira u trubu).

POLIŠINEL: Mi danas proslavljamo retku i lepu svečanost, pedesetogodišnjicu našega univerziteta, koji je za pola veka svoga delovanja dao tako plodonosne rezultate. Prema objavljenoj statistici rektorata, od toliko hiljada studenata koji su prošli kroz upisne knjige univerziteta, više no dve trećine ih nije ni dovršilo školu što im nije smetalo da prave odličnu karijeru u životu.

VIŠE GLASOVA: Tako je!

POLIŠINEL: Postižući iz godine u godinu takve rezultate, naš je univerzitet doživeo redak uspeh, da danas, na dan svoje pedesetogodišnjice, na njemu ima više profesora no đaka…

VIŠE NJIH: Slava im!

POLIŠINEL: …i takav uspeh htela je naša opština vidno da obeleži današnjom svetkovinom. U nizu manifestacija, koje smo danas obavili spada i večerašnja iluminirana kostimska igranka, a kruna te igranke ima da bude nagrada — srebrn pehar — koji je naša opština poklonila kao svoj dar najuspelijoj maski. Da bi mogli taj dar dosuditi, potrebno je da izaberemo ocenjivački sud koji će odlučiti: koja je maska među nama najuspelija.

VIŠE NJIH: Tako je, tako je!

ARLEKIN: Neka se donese jedan sto i stolice za slavni sud! (Donose i on zauzima mesto za tim stolom). Mir! Čujmo mene! (Truba zatrubi). Predlažem za pretsednika toga suda gospodina dželata. Dželat je u najčešće slučajeva izraz pravde i, verujete, pravda je samo onda u čvrstim rukama, kada su to dželatske ruke. Prima li se?

SVI: Prima se.

ARLEKIN: Gospodin pretsednik neka izvoli zauzeti mesto i kandidovati ostale sudije.

DŽELAT: (Zauzimajući predsedničko mesto). Blagodarim vam na izboru. To je vrlo lepo od vas što prema meni, kao dželatu, imate poverenje.

ARLEKIN: Molim, samo nemojte to rđavo razumeti.

PIJERO Nemojte navijati vodu na vašu dželatsku vodenicu.

DŽELAT: Predlažem za prvog sudiju Madam Pompaduru.

ARLEKIN: Vrlo dobar izbor. Nek se malo parfimira pravda, jer inače tako često smrdi na nepravdu.

DŽELAT: Prima li se?

SVI: Prima se!

POMPADURA: (Zauzima mesto kraj predsednika). Blagodarim na poverenju. Možete s pouzdanjem računati na moje široko srce.

ARLEKIN: Da sam znao da možemo računati na vaše srce, mi bi se svi kostimirali kao Lujevi.

DŽELAT: Za drugog sudiju predlažem gospodina magarca.

ARLEKIN: To je, znate, radi tumačenja zakonskih propisa.

PIJERO: Molim lepo, je sam protivan toj kandidadžiji. Mene jedan magarac mal’ nije oterao na robiju i to zato što se jedna devojka porodila. Stavio me je na optuženičku klupu kao da sam se ja porodio.

DŽELAT: Ne trpim opoziciju.

ARLEKIN: Sasvim, šta će vam opozicija.

POLIŠINEL: Ali molim vas to nije opozicija prema vama nego prema magarcu.

DŽELAT: A što molim, zar se magarac ne sme kandidovati?

POLIŠINEL: Ta ne zaboga, ko to kaže. Zar bi to bio prvi magarac koji bi se kandidovao. Ali ja sam toj kandidaciji iz drugih razloga protivan. Zamislite samo jedan dželat, jedna mondenska žena i jedan magarac, kakav bi to užasan režim bio. Ja predlažem kao drugoga sudiju ovoga gospodina krojača.

ARLEKIN: Odličan izbor. Za naše je zakone potreban jedan krojač. Mnogo se što šta u njima rasparalo, mnoge se rupe pojavile, pa to treba zakrpiti; pa ima na tim zakonima i fleka koje treba očistiti, a najzad, mnogi od zakona su i izbledili i izlizali se, pa ih treba i prevrnuti.

DŽELAT: Prima li se kandidacija gospodina krojača?

SVI: Prima se.

KROJAČ: (Zauzimajući mesto). Gospođe i gospodo, obećavam vam sa svoje strane pravdu po tačnoj meri i poslednjem fazonu.

DŽELAT: Sud je, dakle, obrazovan. Gospodinu Arlekinu, koga će pratiti svi leptiri, naređujem da donese srebrn pehar koji je opština darovala za nagradu.

ARLEKIN: Leptiri u front. Napred trubač! (Trubač zasvira marš i svi odmarširaju u kasino).

POLIŠINEL: A za to vreme neka nam Pijero prikaže onu zbog koje je sedeo na optuženičkoj klupi.

PIJERO (Uzimajući Kolombinu za ruku). Ako dozvolite, radije ću vam prikazati onu zbog koje ću tek sesti na optuženičku klupu. (Muzika, Pijero i Kolombina izvode jednu igru, posle koje svi kliču i aplaudiraju).

ARLEKIN: (Sa stepenika kasina truba glasi). Otvarajte put! Nosimo dar!

MASKE: (Predvoje se u dve grupe, otvarajući po sredini put i dočekuju pronošenje dara pesmom). U red! U red! Sve par po par, nosi se dar! Nosi se dar!

(Napred Arlekin, za njim dvoje dece obučene kao amori nose srebrn pehar, a oko njih u dva špalira leptira. Deca se sa peharom stavljaju prema stolu za kojim sedi sud).

DŽELAT: Pošto je sud konstituisan i dar prinet, na redu je defilovanje maska da bi ih sud mogao oceniti. Gospodinu Arlekinu ostavlja se komanda.

ARLEKIN: (Komanduje). Maske u red! Jedna za drugom. Obići ćemo u maršu tri puta rondelu. Pazite na komandu. Napred marš! (Muzika svira marš, a sve maske defiluju obilazeći rondelu. Sudije se, posmatrajući maske, među sobom objašnjavaju i prepiru ocenjujući ih. Prilikom trećega opkoljanja rondele, dolaze konj i magarac vukući među sobom čoveka iz groba koji se još uvek opire i buni i neće da uđe u gomilu plašeći je se. Oni takođe ulaze u kolonu i prolaze sa ostalima kraj sudijskoga stola).

DŽELAT: (Pojava čoveka iz groba čini na sudije vrlo jak utisak, posle kratkog sporazuma dželat diže ruku kao znak da se zaustavi pohod).

ARLEKIN: Kolona stoj! (Muzika prestane i cela se kolona zaustavi tako da čovek iz groba, nalazeći se između konja i magarca, bude napred).

DŽELAT: (Sporazumeva se sa sudijama).

MASKE: (Rasturaju kolonu i okupljaju se. Među njima živ pokreti objašnjenja). Presuda! Ko li je? Kolombina! Arlekin! Leptiri! Beli vitez! Gejša! Mir! Budite strpeljivi! Sad će objaviti! Ko li je srećan!

DŽELAT: (Posle sporazuma Arlekinu). Umirite!

ARLEKIN: Mir! Čujmo presudu.

DŽELAT: (Svečano). Sud je jednoglasno doneo odluku da je nagradu zaslužila najuspelija maska koja prestavlja… (Pokazuje na čoveka iz groba). … koja prestavlja… šta prestavlja?

POLIŠINEL: Prošlost!

ARLEKIN Starost!

MAGARAC: Pardon, dozvolite, gospodin dolazi iz groba.

ARLEKIN Kako? (Opšte iznenađenje).

MAGARAC: Gospodin dolazi iz groba u koji je pre sto godina sišao.

ARLEKIN: No, jeste li čuli, to može samo jedna magareća pamet da tvrdi.

MAGARAC: Gospodine, dozvolite, ja sam profesor.

ARLEKIN: To baš niukoliko ne menja stvar?

DŽELAT: Ali ostavite molim vas vaša objašnjenja. Neka nas sama maska obavesti o sebi. (Čoveku iz groba). Molim, stupite napred!

ČOVEK IZ GROBA: (Ne razume, ali ga profesori izguraju).

DŽELAT: Šta prestavlja vaša maska?

ČOVEK IZ GROBA: (Gleda ih sve zaprepašćeno ne razumevajući pitanje).

POLIŠINEL: Ko ste vi?

ČOVEK IZ GROBA: Ja sam mladoženja! (Opšti, urnebesni smeh).

DŽELAT: Odakle dolazite?

ČOVEK IZ GROBA: Iz groba. (Iznenađenje, pokret, smeh).

MAGARAC: Dozvolite mi da ja stvar objasnim…

ARLEKIN: Ako ste vi odista profesor, gospodine, stvar će se vašim objašnjenjem samo još više komplicirati.

KONj: Razume se, jer ta se stvar može samo matematički objasniti. (Razvija papir). Formula koju sam ja postavio glasi: Kada se uzme da je alfa poznata količina, to jest trenutak u grobu, onda nastaje pitanje…

ARLEKIN: Onda nastaje jedno jedino pitanje, a to je: da niste slučajno i vi iz groba došli?

POLIŠINEL: Ali našto ti zastupnici. Neka nam sama maska objasni ko je i odakle je.

DŽELAT: (Čoveku iz groba). Molim vas, dakle, recite nam vi…

ČOVEK IZ GROBA: Maločas… sišao sam u grob… evo ovde… tu je bio njen grob… a svatovi su ostali eno tamo, i… sišao sam u grob samo da se odužim zavetu koji sam joj dao na samrti… pa, ja došao na grob i pozvao je i zatresla se zemlja i senule munje i ona se odazvala… i svi se mrtvi odazvali… i grob se otvorio… evo ovde… jest, ovde…

POLIŠINEL: Gospodo! Po mome dubokome uverenju ovo nije maska… ovo je neki begunac iz ludnice koji se uvukao u naše društvo.

MASKE: Luda! Luda! (Uklanjaju se bojažljivo).

POLIŠINEL: Zar ne vidite njegov blesasti pogled; zar ne čujete šta govori i kako bez veze govori?…

MASKE: Luda! Luda!

KONj: Ja ću vam, gospodo, matematički dokazati!…

ARLEKIN: A odakle ste vi pobegli, molim vas?

MAGARAC: Ovoga čoveka ja uzimam u zaštitu!

ARLEKIN: Sasvim, njemu i pripada magareća zaštita!

DŽELAT: Mir! (Čoveku iz groba). Molim vas još jedanput, izvolite odlučno reći: ko ste vi i odakle dolazite?

ČOVEK IZ GROBA: (Prestravljeno, dršćućim glasom). Ja sam mladoženja… dolazim iz groba.

MASKE: Luda! Luda!

POLIŠINEL: Treba mu nataći ludačku košulju.

ARLEKIN: Treba ga vezati!

MASKE: Luda! Luda! Držite ga! (Zaljulja se cela masa i poleti na njega. On diže batinu i brani se odstupajući. Magarac i konj štite ga. Najzad, kad se dočepa strane, on se okrene i odjuri u trk). Pobeže! Pobeže!

DŽELAT: Naoružajte se, pa za njim! (Istrgne svoj mač).

MASKE: (Dočepaju stolice, astale i sve što nađu i uz urlik i muziku koja dopunjuje pisak i dreku, pod predvođenjem Dželatovim, otisnu se svi za njim vičući). Držite ga! Luda, luda!

ZAVESA

2.4. Treći deo: Ko jednom u grob kroči, životu ne pripada više

2.4.1. Lica

• ČOVEK IZ GROBA
• NJEGOV LIK U STUDENCU
• DEVOJČE IZ GROBA
• Svatovi. Slike mladosti. Svitci. Zrikavci.

2.4.2. Treći deo

Pred crnom zavesom kao i u ranija dva dela.

PRIČA: On siđe u grob da zavet ispuni i oseti na usnama studeni mrčev poljubac i poznade istinu da i mrtvi znaju voleti… On probavi samo jedan trenutak u grobu, a za taj trenutak prevalja se čitava večnost kroz život, te kada se vrati iz groba — za čitav vek ostareo — on zateče izbrisane tragove i svojega sela i svoje kuće i svoje prošlosti. On zateče nov svet koji je vrtoglavo pirovao i razuzdano plesao na grobovima njegovih dragih; on zateče svet koji je zaboravio prošlost, kojega se nije ticala budućnost, svet koji je živeo samo sadašnjošću. On taj svet nije mogao razumeti, a taj svet nije mogao njega razumeti. Sto godina ih je razdvajalo. I gonjen podsmehom i urlikom svetine, on pođe kao zver da potraži utočište u planini i, osetiv se sam u svetu, ču glas duše svoje, koja mu reče; prošlosti je mesto u grobu; onaj ko jednom zgazi u grob ne vraća se više u život!… I on se vrati grobu, vrati se onoj ljubavi koja mu se prva kazala i od koje je naučio da i mrtvi znaju voleti…

MIT:

Jer život teče kao plamena lavina,
kao usov, kao bujica.
I pred grobom se on ne ustavlja.
Ustavi li se ko — ostao je
ko pali vojnik na krvavom bojištu
kog pobeda neštedimice gazi i prelazi.

Ustavi li se, ma i za čas,
te u grob zagazi,
životu ne pripada već.
Jer po toj stazi koja u grob vodi,
jednom se samo hodi!

(Odlaze).

Crni se zastor otvara.

Pusta šuma koju je jesen ogolela te još pada svelo jesenje lišće sa stabla i zastire tle. Pod jednim stoletnim krastom po strani studenac čije će zrcalo blesnuti tek kada ga mesečev zrak osvetli.

Gluha noć i tišina.

PRVI ZRIKAVAC: (Nevidljiv, iz nekog džbuna s leva). Kri, kri!

DRUGI ZRIKAVAC: (Nevidljiv, iz nekog stabla s desne). Kri, kri!

TREĆI ZRIKAVAC: (Nevidljiv, iz dubine). Kri, kri!

PRVI, DRUGI I TREĆI ZRIKAVAC: (Zajedno).

Kri, kri,
sve spi,
samo mi,
nas je tri,
svako bdi
dok sve spi.
Kri, kri!

PRVI ZRIKAVAC: Kri, kri!

DRUGI ZRIKAVAC: Kri, kri!

TREĆI ZRIKAVAC: Kri! Kri!

PRVI, DRUGI I TREĆI ZRIKAVAC: Kri! Kri!

Tišina. Muzika tiho i nežno izvodi nokturno, a iz dubine javljaju se svitci (balet) koji proleću kroz mrak prepletajući se i uzletajući se. Kada se svitci raziđu i muzika izumre, kroz tišinu se čuje kako negde zmija pisne, čuje se i huk jejina i kukavičji krik.

ČOVEK IZ GROBA: (Kad opet nastane mukla tišina, on naglo jurne bežeći ispred nekoga i osvrćući se za sobom. Na licu mu još strah od nemilosrdne gomile koja ga je gonila. Duga seda brada mu se od vetra prebacila preko ramena, a kose se rasude u pramenove. On zastaje, gleda oko sebe i za sobom, strepeći od svojih gonilaca…). Šta me gonite… što me jurite… šta sam vam skrivio? Što se bacate kamenjem za mnom i urlate ko hajka za vukom?… Šta sam vam skrivio?… ja nisam nikakvo zlo učinio; ja vas i ne poznajem, ne znam ni ko ste vi?… Pitao sam vas samo za moje selo, za moju kuću, to je sve! Šta sam vam skrivio!… (Gleda oko sebe). Gde sam to dospeo?… Nikog živog, ni glasa ni šuma… Hoj! Hoj! (Iz daljine se čuje huk jejine). Gde sam to dospeo?…

PRVI ZRIKAVAC: Kri, kri!

DRUGI ZRIKAVAC: Kri, kri!

TREĆI ZRIKAVAC: Kri, kri!

PRVI, DRUGI I TREĆI ZRIKAVAC: Tu smo mi!

ČOVEK IZ GROBA: Pusta planina, gluha noć, odzivaju se samo krikom noćne ptice i piskom gmizavci… Žeđ me mori i dršću mi udovi od straha i umora… a ovde nikoga… pusta planina, gluha noć… Žeđ me mori…! (Gleda na onu stranu odakle je došao). Smirili se, ne gone me više… što ću im, šta sam im skrivio?… (Uzima lišće sa zemlje i naslanja ga na usne). Ni kapi rose na listu, a žeđ me mori… guši… (Trgne se preplašeno i osluhuje). Ne, nisu oni… to tica noćnica trese krilima… Oni su posustali… neće me više goniti, neće dopreti ovde, u pustinju. Šta ću im kad im ništa nisam skrivio… ništa!… (Doseća se). Poranio jutros u zaranke, poljubio nani i babu ruku i oni me blagoslovili i čauš kliknuo, puške pripucale, a zurle zapištale i pesma se zaorila i krenuli svati… je l’ tako sve bilo?… (Domišlja se). Pa onda, odili svati uz zurlu i popevku i veselo dospeli do nevestina sela… dočekala nas njena majka raširenih ruku i suznih očiju… odigrali, otpevali… deveri prihvatili nevu za ruke te krenuše svati… je l’ tako bilo?… (Domišlja se). … A put vodi tamo, kraj groblja… ne mož obići… a njen grob izdvaja… iz daleka vidiš kako se na krstači lelujaju svatovski peškiri, a grob joj miriše ljubicom i majkinom dušicom i gori svećica jutros zapaljena. Dao samo joj zavet i hteo sam ga iskupiti, svati makli dole, do druma, a ja svratio i zakucao u grob i javio se, a mrtvi mi se odjavili… eto, eto, tako je sve bilo… Odjavili se i senulo tri puta i zatresla se zemlja i grob se otvorio, a ona me pozvala i odzvao sam joj se te sišao u grob. Samo sišao, zagrlio je i poljubio — poljubio nju mrtvu — i odmah se vratio u svet… Eto, to je sve… tako je sve bilo, nisam ja to sanjao, bio sam budan i sad sam budan. Pa zašto mi se rugaju, zašto me gone, zašto me biju… zašto, zašto… Žeđ, žeđ me mori… zar nigde kapi vode…? (Mesec se probija kroz oblake, te obasja planinu i prospe snop zrakova na kladenac. On spazi osvetljeno zrcalo i poleti te se prostre po zemlji). Vode… eto vode… eto vode…!! (Legne i nadnese se nad studencem da pije, ali u tom spazi na vodenoj površini svoj lik i trgne se zaprepašćen). Ko si ti, stari, ko si ti… (Prestravi se, okreće glavu da ne vidi, zatim se opet nagne). Ko si ti sa dugom belom bradom, reci mi, ko si ti?

NJEGOV LIK: (Lik na površini vodenoj). Ja sam ti!

ČOVEK IZ GROBA: Ko si?

NJEGOV LIK: Ja sam ti!

ČOVEK IZ GROBA: Zar to moj lik? Zar to ja?

NJEGOV LIK: To, ja!

ČOVEK IZ GROBA: (Okreće glavu i pokriva oči). Ne, to je varka, to je obmana. To ponoćni duhovi igraju sa mnom jezivu igru obmane. Ne smem da gledam taj strahoviti lik.

NJEGOV LIK: Ne okreći glavu pred istinom: pogledaj, pogledaj bolje sebe… poznaćeš.

ČOVEK IZ GROBA: To, ja! (Gleda). Zar to… zar…?

NJEGOV LIK: Jest, to što gledaš, to što vidiš, to si ti…

ČOVEK IZ GROBA: Zar tako star?

NJEGOV LIK: U grobu si čitav vek proživeo.

ČOVEK IZ GROBA: Jedan trenut samo…

NJEGOV LIK: Trenut u grobu — večnost je u životu.

ČOVEK IZ GROBA: (Gleda u svoj lik). Zar to… zar to ja… A gde je moja mladost?

NJEGOV LIK: Tamo, iza groba.

ČOVEK IZ GROBA: I nikad mi se više neće vratiti?…

NJEGOV LIK: Ono što je prošlo ne vraća se više.

ČOVEK IZ GROBA Zar nikad više… zar sam preživeo život svoj… zar onaj trenutak, zar je to ceo život?

NJEGOV LIK: Život je trenutak samo prema večnosti.

ČOVEK IZ GROBA: (Jadikujući). Aj mene… zar je to sav život… I sad… šta sad?

NJEGOV LIK: Vrati se grobu.

ČOVEK IZ GROBA: (Užasnut). Grobu?

NJEGOV LIK: Iz života se slazi u grob, ali se iz groba ne izlazi u život.

ČOVEK IZ GROBA: Ja hoću život!

NJEGOV LIK: Otkad si zagazio u grob, ti ne pripadaš životu više!

ČOVEK IZ GROBA: (Bono). Grobu da se vratim?

NJEGOV LIK: Onoga trenutka kad si ustavio svate na drumu kraj groblja, ti si se našao između dve neveste: one koju je pratila pesma i koja te je u život zvala, i one koju je grlio grob i koja te je u smrt zvala. Ti si okrenuo glavu od života i izabrao si smrt za ljubovcu. Što išteš sad da se vratiš životu?

ČOVEK IZ GROBA: (Jaukne). Grobu zar da se vratim?

NJEGOV LIK: Ono što je prošlo pripada grobu, ono što nastaje životu.

ČOVEK IZ GROBA: (Plane). Lažeš, lažeš noćno čudovište!… Lažeš me, zavodiš me… ja hoću da živim!

NJEGOV LIK: Niko ne živi što hoće i niko ne mre što hoće. Život i smrt su zakon, a zakon je moć jača od volje.

ČOVEK IZ GROBA: (Besno, pomamno). Lažeš čudovište… lažeš nakazo… ubiću te, uništiću te… uništiću te… (Lupa besno pesnicom u vodu te se voda raspreka na sve strane. Gleda u uzburkanu vodu sa koje je nestao njegov lik). Nema te… ah… pobedio sam te… uništio sam te! (Gleda užasnuto u studenac na čijoj se površini, kad se smirila voda, opet javlja njegov lik).

NJEGOV LIK: Ne možeš me uništiti, jer sam ja u tebi. Ja sam tvoje ja!

ČOVEK IZ GROBA: (Potišten, rezigniran, slomljen). Osećam te… osećam te u duši… gušiš me… moriš me… mučiš me; ja hoću život koji nisam proživeo,a ti me šalješ u smrt. Osećam te i osećam da si jači od mene i da ti se moram potčiniti, da moram poći onim putem koji mi ti nalažeš… Osećam te… seo si mi na dušu i ne daš mi daha… Vučeš me, vučeš me u smrt, a ja bih život hteo, jer ga nisam ni proživeo… Mrzim te, jer moram ti se potčiniti; bunim se protiv tebe, jer osećam da si gospodar moga razuma… Skloni mi se s očiju… (Okreće glavu). Beži daleko od mene! (Odmiče trčeći od studenca). Hoću da plačem za svojom mladošću, a sram me je od tebe. (Na kolenima, obraćajući se nebu). Gospode, jesu li to tvoji zakoni? Zar je smrt tvoja naredba? Ti zar koji si život sazdao kao najveće svoje delo, smrt namećeš kao zakon svoj… I zar tvoj zakon sme biti nepravda?… Nepravda da, jer mladost si mi oteo… oteo si mi mladost nepreživljenu. Mladost mi vrati koju si mi opljačkao… rozorio si je… uništio… (Brizne u težak plač i pada ničice na zemlju te tako jeca. Za to vreme, uz muziku, koja prati njegov plač, razvija se igra mladosti (balet) koju prikazuju nekoliko prozračnih figura raspletene kose ukrašene cvećem. Kada ova igra prestane i figure iščeznu u tminu, on bunovno, kao posle teškoga sna, diže glavu i gleda levo i desno tražeći slike koje je maločas kao u snu dogledao). Gde su… je l’ to moja mladost bila što je malo čas vila kolo oko mene? Gde su… Nigde nikog… nikog… nikog… pusta planina, gluha noć… Samo ja i smrt… A gde je život Zar onaj trenutak samo, zar to život?… Poranio jutros u zaranke, poljubio nani i babu ruku i oni blagoslovili i čauš kliknuo, puške pripucale, zurle zapištale i pesma se zaorila… pesma?… Gde je, što je izumrla… zar je sve, sve izumrlo… (Zajeca opet bono i zarije glavu u ruke plačući, Iz daljine se čuje tiho, kao glas daleke prošlosti, svatovska pesma, a kroz grane, osvetljene mesečinom, kreću se tiho i prelaze scenu, njegovi svatovi. Kad minu i izgube se, on pribere poslednje napore i, dršćući, prigušenim glasom drekne pružajući ruke za svatovima). Stanite, stanite, ne ostavljajte me smrti, vodite me u život! (U tom zadršće i prestravi se, jer kroz tminu i noć pod zemljom se čuje onaj isti hor mrtvaca koji je čuo kad je bio na groblju; zatim sine triput i zatutnji, a zemlja se otvori i iz zemlje se diže bledo, grobom ispiveno, a samrtničkim vencem okićene glave, devojče sa prekrštenim rukama na grudima Njenu pojavu obasja zeleni mesečev zrak).

DEVOJČE IZ GROBA: Ja te čekam… ja te čekam… ja te čekam! I mrtvi znaju voleti!

ČOVEK IZ GROBA: (Pribere poslednje napore, diže se nanoge i posrćući pođe). Evo me, idem a (Težak ga ropac zaguši i on se sruši mrtav na zemlju dok devojče iz groba polako tone u zemlju. Zatim nastaje opet tmina i mukla tišina koju preseca samo suvo jesenje lišće koje pada i zastire mrtva starca. Iz daljine se čuje najpre pisak oluje a zatim huk jejine).

PRVI ZRIKAVAC: Kri, kri!

DRUGI ZRIKAVAC: Kri, kri!

TREĆI ZRIKAVAC: Kri, kri!

PRVI, DRUGI, I TREĆI ZRIKAVAC; (Zajedno).

Kri, kri.
Sve spi,
samo mi,
nas je tri,
svako bdi,
dok sve spi!

(Nastaje opet tišina, a, iz dubine i tmine, javlja se bela figura Mita koji korača napred opružene ruke. On već na dubine grmi reč koja je upućena publici).

MIT:

Stanite!
(Izlazi napred, a za njim se crni zastor zatvara).
Stanite!
Čekajte vi koji ste videli i čuli;
ne okrećte lice, ne sklapajte pročitanu knjigu,
ne razilazite se, pre no ponesete sobom brigu
koju vam ova stara priča nameće.

Znate li sada bar ko ste vi i šta ste vi,
u beskrajnome moru večnosti?
I vi ste trenutak samo,
vi svi što život prestavljate
i što životu kraj dogledati ne znate,
te željama premašate međe životne.

U vasioni zakon je jedan jedini
koji na sve što život znači prostire svoju moć:
iz noći se rađa dan, a dan umire da nastane noć.
Ko dan i noć, život i smrt se smenjuju.
Iz života se rađa smrta iz smrti život nov.
Život je ono što nastaje, a smrt što nestaje
i tone u zaborav
koju uteha prošlošću naziva.

Po zaboravu tom
iz mračnih daljina, od preiskoni,
kroz vekove bludim ja,
bludim noć i dan.
Od tada još, zario sam se ja u dubine
duše čovekove
i tu boravim kroz sve vekove,
dok mrak mi podržava tron,
a čovek, nemoćan protiv sile te,
na krilu mom detinje spava sne
i danas kao i nekad, u praiskon.

Pođite sad, dok traje vaš dan
i nek vam oko ne savlada san,
dok budni ne sagledate istinu:
da ste svi vi trenutak samo
u beskrajnome moru večnosti!

ZAVESA