Devet-sto petnaesta. 1

Sabrana Dela Branislava Nušića. 9, Devet-sto petnaesta : tragedija jednog naroda. 1 / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Predgovor
• 2. 1. Poslednji septembarski dani
• 3. 2. Vive les Al…!
• 4. 3. Lađa tone
• 5. 4. Jedan izbeglički voz
• 6. 5. Skoplje pada
• 7. 6. Zbeg
• 8. 7. Poslednja nada
• 9. 8. Jedna borba
• 10. 9. Kraj mangala
• 11. 10. Toplički begunci
• 12. 11. Bajka
• 13. 12. Pod lavinom
• 14. 13. Stari Kralj
• 15. 14. Kroz Kosovo
• 16. 15. Slikareva tragedija
• 17. 16. Priča o Bojku Malome

1. Predgovor

Mesto trošne kamene ploče,
sine,ovom knjigom tuge i bolova
beleži ti otac grob.

⁂

… I posle dugih patnja, dugog tumaranja i stradanja po snežnim albanskim planinama, kroz koje smo lutali ne znajući ni puta ni staze i koje smo sejali grobovima naših dragih; izmoreni, izlomljeni, izgladneli, prozebli i ogoleli, počesmo iz raznih klanaca izbijati, sa raznih se strana pribirati i sa raznih visova slaziti ka obalama koje sunce greje.

Na tim pustim obalama provodićemo bele noći i crne dane, čežnjivo pogledajući da nam Evropa dobaci mrve hleba ili da se na zelenome horizontu pojave brodovi, na kojima će se viti zastava koja označava spas onoga, što je preostalo od čitavog jednog naroda. Sa ostatkom svoje porodice, ujedinjene tugom za grobovima koji su ostali za nama, gazio sam tegobne i besputne staze, peo se na Prokletiju i Rugovo, na Komove i Sutorman, dok nisam sagledao žudno očekivane te obale i kraj njih pitomo mestašce Ucinj. Tamo ćemo, tamo potražiti sunca, tamo odmora, tamo hleba. Zaklonito je, mirno je, daleko je od onih velikih puteva kojima tutnji nepogoda — tamo će nas možda mimoići dalje nevolje.

Tu, među dobrim ljudima, savili smo gnezdo; tu zaždili vatru na ognjištu, tu se prvi put ogrejali, tu nasrkali sunčana zraka. Tu sam otvorio ja i prvi list ove knjige tuge i bolova i zapisao prve reči na njemu. Verovao sam i nastaviću tu, ispisaću sve listove, ispisaću svu tugu svoju i sve bolove naše. Verovao sam, jer sam mislio da smo, na hučnome i burnome moru, našli već jedno tiho i mirno ostrvce gde ćemo se spokojno odati odmoru i tuzi, ali — u trenutku kad smo se tome verovanju podali, zagroktaše topovi otud sa Rumije i mitraljezi sa Možure i uveriše nas da nema više mirna kutka na srpskoj zemlji.

Gasi vatru, nesrećniče, što ti je varljiva nada uždila, i pođi dalje u neznano, u nedogledno, u beskrajno more bolova!…

Pa ipak, hvala Ucinju! Pet dana odmora i mira, koliko nam je moglo dati, dugi su bili kao vek čovečiji, a blagi kao prvi proletnji dan, posle tolikih neprospavanih noći i brižnih, zamornih dana.

⁂

U malome luku, koji između dve gorice čini ucinjski zaliv, na peskovitoj obali njegovoj, načetile su se bele kućice novoga kroja, a iza njih, u dubini klanca, kojim se na Ucinj slazi sa Možure, pruža se zbijena gomila starih turskih kuća, izmeđ kojih prolazi drum i oko kojega se pribrala čaršija. Dve gorice, koje se iznose iz mora i čine kao neki okvir panorami ovoga pitomoga gnezda, raznolike su prirode, kao da sobom označavaju dva doba: sumornu prošlost i pitomu sadašnjost. Ona s juga, iako na kamenom podnožju, pokrivena je tamnim zelenilom čempresove šume i uzdiže se veselo, kao vedra, vlasima bogata i raskošno iskićena devojačka glavica. Ona sa severo-zapada, i ako u tako bliskom susedstvu, pusta je i gola. Sam tvrdi kamen, ponikao iz mora i uzneo se i isprsio kamene grudi, gotove uvek da prime teške udarce razbesnelog mora i da im odole. Na tome kamenu leži i sada pusta i mrtva varoš. To je staro Dulcigno, o čije su se krševe razbijale mletačke galije; sa čijih je bedema sipala kiša strela na oružane (brodove, koji su dolazili sa neznanih mora i dalekih strana da pljačkaju i osvajaju pitome jadranske obale; i odakle je Zetom gospodario Đorđe Balšić, čiji grob i sad leži među starim zidinama ovog drevnoga grada.

Čitav niz nekadanjih mletačkih palata i turskih pašalarskih konaka, popločane ulice i trgovi, hramovi i dvornice, sudnice i tamnice, lagumi i kanali, cisterne i propusti, kule neznanih zapadnjačkih viteza i prostrani arovi osionih istočnjačkih begova. Sve to leži pusto i gluvo; leže mrtva jedno kraj drugoga dva doba istorije. Izgleda ti kao iskopana stara varoš, koju je bila pretrpala lavina događaja, burnih na njegovim obalama kao i na celom kopnu balkanskome. Kad hodiš pustim ulicama staroga Dulcigno, odjekuje ti pod nogama šupljina srednjevekovnih laguma, a taj odjek prihvataju pusti kameni dvori i u njihovim se dupljama budi jejina, koja prespavljuje dan i prestravljeno udara krilima o zidine.

Pa ipak nije Dulcigno tako mrtvo. Ima po gdekoja duša u njemu, puši se po gdegde dim kroz razlupani krov. Sirotinja ucinjska, ona sirotinja bez krova i ognjišta, uvukla se ovde i onde u kakav kutić pustog dvora, izabrala sebi jednu od mnogobrojnih odaja, zatisla kamene prozore senom, krpama i blatom; izlepila hartiju i parčad na đubretu nađenoga stakla na malome otvoru, kroz koji će joj sunce dopirati, i tu provodi dane sa sovama i buljinama, koje se legu i šestare po ostalim praznim prostorima pustih dvoraca.

Prve besane noći, kada sam o ponoći pošao prozoru da bacim pogled na uznemireno more, čije su bele pene isprepletane sa mesečinom, izgledale kao prosuto drago kamenje, bacio sam pogled i gore na staro Dulcinjo, kome je mesečina dala čar tajanstvene i čarobne varoši iz onih zanosnih, starih priča, koje su opčinjavale naše detinjstvo. Čarobnost slike me je zanela i bez malo svake noći — a tako ih je malo bilo — dugo ih provedoh na ovoj pitomoj obali, dizao sam se o ponoći ili još i docnije, u dubokoj noći, i gledao čarobnu mrtvu varoš. Ako je mena izostala, debeli mrak, kroz koji su se nejasno ocrtavale siluete napuštenih dvoraca, davao je mrtvoj varoši neku mističnu draž, što me je zakivalo po čitave sate za mesto, sa kojega sam sliku posmatrao. Takve jedne noći, kada su se nepregledni redovi vojske morskih valova lomili jedan za drugim o snažna pleća, koja su nosila na sebi mrtvu varoš; kroz duboki mrak zapazio sam na jednom od dvoraca svetiljku, koja je, kao utrnula žeravica, jedva prodirala kroz prljavo stakleno okno ulepljeno hartijom.

Šta će ta svetiljka u dubokoj noći? Zar je sirotinja tako raskošna? Ili se to neko Bogu moli, ili neko svetlošću odgoni strah od huke, koju talasi raznose kroz lagume i šuplje podrume mrtve varoši?

Raspitao sam se i čuo čudnu priču, jednu od onih večitih priča, koje se kroz sva doba ponavljaju i u knjizi i u životu; jednu od onih priča koje kazuju toliko puta već kazanu istinu, da je materino srce jednako u sva doba i u svih naroda.

⁂

U jednome kutku jednoga od pustih dvoraca staroga Ucinja, stanuje i tetka Stana, samohrana starica, koju su sirotinja i samotinja pre vremena prelomili. Nekada, to je bilo pre mnogo godina, živela je ona sa mužem u Salču, selu više Ucinja. Tu, na sred druma, u nekoj zađevici, ubiše joj Turci Krajinjani muža i ona osta sama sa detetom na ruci. Povukla se u selo i živela je tu, koliko se moglo i kako se moglo sa ono nešto groša, što joj ostade iza muževljeve smrti, a zatim sasvim ogoli i osiroti.

Kad se oslobodi Ucinj i mače otud turska sila, sleže ona u varoš, ne bi li tu našla zarade te da utoli svoju bedu. I pomagala se, a pomagali joj i dobri ljudi. Dali joj te se smestila gore u pustome Ucinju, gde i danas sedi, našli joj i malo rada, te je podržali koliko da prihrani dete i da ga metne na noge. Kad iz deteta izraste momčić, dade ga teta Stana dole, u čaršiju, ne bi li joj olakšao teret i brigu. Dete pravo, zdravo i hitro kao mlad jelen, te teta Stana sa pouzdanjem čeka, gde je ovoliko, još koju godinu, kada će njegova mlada pleća poneti brigu, te ona odmoriti svoje trudne kosti malo. Nije daleko još, i njegova će ruka osnažiti, njegove će se usnice ogariti maljama prve mladosti, a njegovo oko zameniti mladićskim žarom izraz detinje blagosti. Nije daleko to doba, i ona ga već vidi i vidi kako je njen Novica snažniji no drugi, izrasliji no drugi, lepši no drugi. Bog je dobar, te hoće da ogreje zrakom one koje je pokosio mrazom, pa ako još Novica bude imao malo sreće, zna ona, zna teta Stana, na čija će vrata zakucati. Doći će i njeno proleće i doći će njeno leto, dosta je ona zima i jeseni preturila preko glave. Izvućiće se i ona jednog dana iz hladnih zidina pustih i kamenih dvoraca, gde je drugovala sa sovama i jejinama, i spustiće se dole, na pitome ucinjske obale, gde sunce tako toplo greje.

A što i ne bi sanjala to, kad, eto, Novica već pristao, stao već u službu ribara ulcinjskih, te zalazi sa njima po bogatome zalivu i otiskuje se dalje, na more, te lovi i prodaje ribu. I kako koji lov, on sve veću paru odvaja i donosi majci. A srećna majka, oblije najpre paru suzom, pa je tutka pod suvu slamu na kojoj spava i čuva je kao što se čuvaju kapi svete vodice, jer će Novica, kad nabere dovoljno, sagraditi sebi čun, kupiti sebi mreže i alate i početi posao sam na svoju ruku. A to će biti doba koje sanja majka, doba kada će on na svoja mlada pleća poneti brigu, te ona odmoriti svoje trudne kosti. Imaće tada ko i Novicu pogledati i njoj pomoći; nije se materinom pogledu moglo sakriti da dole, u dnu Ucinja, ispod Bijele Gore, gde se već varoš gubi, iza kapije jedne od sirotinjskih kućica, vire dva svetla oka kad god Novica tuda prođe. Zna to majka, nije se njoj potkrala tako draga pojava, koja tako lepo dopunjava materinske snove. Sve će biti, sve što je majka u duge, brižne noći zamišljala, sve što je majka i budna sanjala, sve što je priviđala.

A kako koji dan dalje, sve bliže i bliže toj javi, koju je san obećavao, sve više raste materino srce, a vedri se brigom naborano čelo. Novica već ima svoj čun, svoje mreže i svoje alate, Novica već nije više u službi.

Svako rano jutro, dok još Ucinj spije, otiskuje se on na svome čuniću na široko more, a majka ga ispraća blagoslovom i dugo prati pogledom, dok se čunić ne izgubi među nemirne talasiće. Zatim se ona vraća u odaju, pripaljuje kandilo pod ikonom i šapće molitve Bogu za srećan povratak, za bogat lov i dobru sreću Novičinu, koja se s dana na dan sve više pomalja, sve jasnije ukazuje, kao sunce kad s rane zore raste iz mora i sve više se uznosi. Kad Novica, s večeri, vraćajući se iz lova, seče čunom svojim mirno ogledalo morsko, on iz daleka još dogleda svoju majku na obali, ona ga radosnim suzama dočekuje, pomaže mu da iznese lov i da razapne mreže, zalaže ga toplom varenikom, presvlači ga suvom preobukom i pripaljuje ponova kandilo, blagodareći Bogu što joj molbu uslišao.

Tako prolaze dani i gomila se sirotinjska ušteđevina pod slamom, na kojoj majka spije, i gomila se nada u srcu materinskom.

A jednoga dana otisnuo se Novica, kao i dosad, na široko more i majka ga ispratila blagoslovom i pratila pogledom, dok mu čunić nije zamakao među sitne vale nestašnoga mora, koje se u ranu zoru, kao dete pri buđenju, igralo veselo. S večeri je sišla na obalu da ga sačeka, ali je more bilo uznemireno kao i materina duša. Neodoljivi mistral, koji je dolazio od nekud sa dalekih strana, zagrlio se sa zlim dusima što počivaju u morskoj dubini i besnu su igru začeli, preteći i nebu i zemlji. Obala je drhtala pod udarcima valova, a nebo se mrčilo zlovoljom i besom. Na dalekom horizontu buktao je rumeni plamen kao da se nebo upalilo.

Majka je čekala…

Noć je ranije pala, kao daje zlim dusima smetala svetlost dana, te zarana ugasili sunce ili ga zastrli pokrovom svojih strasti i jeda. I nebo je nisko palo, a njegovi mrki oblaci se zagrliše sa valima koji su se sve bešnje uznosili.

Majka je čekala…

Na Ucinje je pao već dubok san, kapci se spustili na prozore, mandali su pritisli vrata a svetiljke se pogasile. Sve se sklonilo od nepogode pod krov, jedva otud, daleko iz mahale, što dopire arluk psa pred zatvorenim vratima. Sve je zaspalo teškim snom.

Majka je čekala…

Kao na moru, tako se i u njenoj duši podigla besna bura i lomila je udarcima svojih valova mršavi grudni koš tužne majke. Nju su zasipali talasi i kvasili joj topla materinska nedra, na koja je žudno očekivala da pritisne svog jedinca; nju su zasipali talasi i kvasili joj brižno lice te se mešali sa materinskim suzama, ali…

Ona je čekala…

Bivalo je i drugi put da Novicu uhvati noć na moru i ona ga je čekala i dočekivala. Ako bi vreme bilo mutno i turobno, ona bi na prozoru svoje izbe palila svetliljku. Taj prozor pustoga mletačkoga dvora gledao je daleko na more, i otud, iz daljine se dogledao. Novica je znao da tu svetiljku žeže njegova majka da mu put pokaže, i upravljao je čun svoj ka njoj, znajući da tako pouzdano plovi obali svojoj, kući svojoj, zagrljaju materinom. I noćas će majka da pripali svetiljku, jer ko zna ne luta li Novica po mutnome i burnome moru tražeći puta.

Kako je te noći pripalila svetiljku i sve do bele zore čekala sina, tako od tad, evo već sedamnaest godina, starica svaku noć pali svetliljku i čeka ga. On će doći, on samo ne može da nađe puta po nemirnome moru, a, čim spazi svetiljku koju materina briga žeže, krenuće on našim obalama, preseći će on kljunom svoga čuna valove koji mu ometaju put i dospeće on, prispeće, doći će…

Sedamnaest punih godina veruje ona u njegov dolazak, sedamnaest punih godina hrani ona tu veru iz onoga neizmernoga izvora ljubavi koja počiva samo u materinskoj duši; sedamnaest punih godina bdi ovako svake noći i čeka. Vetrić kada bi šušnuo, jejina kada bi lupila krilima, val kada bi udario u stenu, ili ma kakav šušanj, koji bi joj dopro do uha, njoj bi se činilo da čuje veslo i ona bi grčevito stezala svetliljku i, zaklanjajući je koštunjavom šakom, kroz koju je prodirala rumena svetlost, naginjala bi se na prozor i napinjala oči, ne bi li u dalekoj tami, na pomračenome obzorju, spazila ma kakvu crnu tačkicu. Kad bi je nada obmanula, ona bi se opet vraćala na svoje mesto, ostavljala bi žižak na prozor i nastavljala plesti, a umorna joj glava padala na grudi. Žižak je dogorevao, a dogorevala je i njena istrajnost. I kad su oboje malaksavali, nastajala bi noć, u kojoj je ona sanjala Novicu. Sanjala ga je: vraća se u čunu okićenom belim ružama; čula bi ga u snu kako peva, otud sa širine morske, i u pesmi priželjkuje materinski zagrljaj. Kad bi se čun približio obali, bele bi se ruže pretvorile u belu penu talasića, koji su nestašno igrali pod čunovim kljunom. Kada je kljun dotakao obalu, on je hitro iskakao i grlio brižnu majku, zatim turao ruku u nedra i vadio otud čarobni, dragoceni prsten, sa dragim kamenom, koji je ulovio u mreži. Zagrljeni majka i sin, svetleći tamne staze, kojima se izmeđ stena i kamena penje sa obale u pustu i mrtvu varoš, zrakom koji se iz dragoga kamena sa prstena rasipa, penju se lagano, korak po korak, svome ubogome dvoru, razgovarajući o velikim i raskošnim dvorovima u kojima će oni od sutra živeti, blagodareći Bogu što ih je o današnjem lovu tako bogato obdario.

I druge snove sanjala je ljubav materinska u beskrajnim noćima bdenja, istrajnoga nadanja i nepokolebljive vere. Jednom tako, usnila je, kao beli golub doleteo na kućni prag, pa guče. Ona mu iznela na dlan pšenice, a golub joj stao na ruku i probira, pa se zatim s ruke penje na rame i širi krila te se tiče obraza materinog i kao miluje ga jedanput, dvaput, triput, pa zatim odlete moru na pučinu. Drugi put opet, rumena devojka u belo odevena, raspletene kose iskićene zelenim kukurekom i modrim sasama, došla joj je punih nedara rumena korala, koje je nabrala na dnu morskome. Pevala je neku čudnu pesmu, sličnu onoj koju mistral peva kad se zaigra sa morskim talasima, i posipala je koralima stazu od staričine kuće pa sve dole do obale, do onoga mesta gde je Novičin čun uvek pristajao.

Svi ti snovi kazivali su jedno i isto samohranoj starici, pothranjivali su joj i dalje veru, hrabrili su je i dalje u istrajnosti. Ni jednoga trenutka nije se ona podala tuzi. Gde bi žalila živo dete! Nikada ona u crkvi nije pripalila sveću za mrtve, već samo za žive. Svako veče ona namešta Novičinu postelju, svako veče ona greje toplu vareniku, kad stigne da se založi, svako veče na njegovoj postelji stoji suva preobuka, kad stigne, zasut morskim valima sa kojima se toliko borio, da mu odmah suvotom okrepi telo. Kad stignu veliki Božji praznici, ona mete kuću i sprema da bude sve u redu kad on dođe. Slazi dole u sveštenika i zajmi malo bela brašna, te na ulju prži priganice, jer on to voli. Umesiće ih, ispržiti i neće dotaći; ostaviće ih u skrinu gde stoje već zelene i poplesnivile, što ih je godinama mesila i ostavljala tu.

Njena vera nije nju odvojila ni od onih snova koje je nekad budna sanjala, i koje je kao sunčane zrake uplitala u sreću svoga deteta i svoju. Nju ništa ne buni što se Vukova Milica — čiji pogled nekada majci nije izmakao — udala i decu izrodila; dorasle su druge devojke, što su tada deca bila, pa je među njima ona našla sebi snahu. Kad su se i one razudale, dorasle su one koje su bile odojčad kad se sin od majke odvojio, i među njima je ona našla sebi radost i odmenu. Za nju nije postojalo vreme, Novica za nju živi u onim godinama u kojima se rastao od nje. Može se sve oko nje menjati, on se ne menja, kao što se ne menja ni njena vera i nada u njegov povratak.

I ako žižak njenoga života već dogoreva, tuli se i malaksava, onaj žižak, koji ona svake noći pali na prozoru da joj sinu kaže put, gori uvek podjednakom svetlošću vere i nade.

— On će doći! — postalo je njeno vjeruju, prve reči njene molitve, potka njenih snova, smisao njena života, srž njene snage, lek u bolesti, potkrepljenje u danima briga, uteha u danima nevolje.

— On će doći! — biće joj poslednje reči na samrtničkoj postelji i, duši joj neće se bolje ugoditi, niti materinskoj ljubavi lepši spomenik podići do ako se sahrani na dogledu mora, kako bi svećica na njenome grobu u noći kazivala put sinu i pod svetlošću te svećice mogle i u noći čitati reči ispisane na krstači:

— „On će doći!“

⁂

Čemu li je slična ova priča? Šta je to u njoj što izaziva bol u mojoj roditeljskoj duši; šta li što u njoj razgrće pepeo u koji se pretvorile moje pregorele nade i traži pod njim, tamo duboko u duši, poslednju žišku koja dogoreva, pokušavajući da iz nje raspiri topao žar i plamen?

Da li je odista vera jača od tuge, a nada snažnija od bola?

I na mojim je rukama niklo jedinče i ja sam ga, grbeći se i posrćući pod teretom života, prehranjivao i hranio, krepio i branio, negovao i podizao, dok ga nisam spustio na noge. I ja sam imao svojih nada, i ja sam imao svojih snova. I ja sam svoga jedinca sa blagoslovom ispraćao i sačekivao ga na obali života, kad bi se otisnuo na more. I ja sam pun nade, pun vere, očekivao srećan dan kada će moj jedinac sagraditi svoj čunić i poći svojim putem, svojom stazom, sekući naporom mlade snage glomazne životne valove. Dogledao sam i ja već kako se taj dan sve više pomalja, sve jasnije ukazuje, kao sunce kad s rane zore raste iz mora i sve se više i više uznosi. Očekivao sam i ja da će doći moje proleće i moje leto, jer sam dosta zima i dosta jeseni preturio preko glave. Verovao sam i ja da je Bog dobar te hoće da ogreje zrakom one koje je pokosio mrazom. Sve sam verovao da će biti, sve što je moje očinsko srce u duge, brižne noći zamišljalo, sve što sam budan sanjao, sve što sam priviđao.

A jednoga dana, otisnuo se i moj jedinac na široku pučinu i ja ga ispratio sa blagoslovom.

S večera sišao sam na obalu da ga sačekam, ali je more bilo uznemireno kao i duša moja. Neodoljiva bura koja je dolazila odnekud sa dalekih strana, zagrljena sa zlim dusima moje Otadžbine, začela je besnu igru preteći i nebu i zemlji. Obale su naše drhtale pod udarcima valova, a nebo se mrčilo zlovoljom i besom. Na dalekome horizontu buktao je rumeni plamen kao da se nebo upalilo.

Ja sam ga čekao…

Teška noć je pala na moju Otadžbinu, kao da je zlim dusima smetala svetlost dana, te su i sunce ugasili ili ga zastrli pokrovom svojih strasti i jeda, kako ni jedan jedini zračak ne bi dopro da nas zagreje. Nebo je nisko palo i njegovi mrki oblaci zagrlili se sa besnim valima, koji su se sve više uznosili i sve više plavili naše kitnjaste gore i naše pitome dolje.

Ja sam ga čekao…

Na Otadžbinu je moju već pala teška nevolja, krvave su reke počele natapati naša plodna polja, krvave su suze potekle iz očiju majki, krvavim je znakom počeo da se beleži prag svačije kuće. Pođe narod u gore i planine da se sklanja ispred nepogode, a u napuštenim selima zazvoniše zvona naopako oglašujući zadnji čas.

Ja sam ga čekao…

Ravna toj besnoj buri, koja se zavitlala nad mojom Otadžbinom, lomila se i u mojim roditeljskim grudima teška bura brige i bolova. Zasipali su me krvavi talasi i kvasili mi topla roditeljska nedra na koja sam žudno očekivao da zagrlim svog jedinca; zasipali su me krvavi talasi i mešali se sa mojim roditeljskim suzama.

Ja sam ga čekao…

Čekao sam ga i čekam ga još! Čekaću ga sve dok se sa mojim životom ne ugasi i svetliljka koju sam uždio u duši svojoj. On će doći, on samo ne može da nađe puta po uzburkanome moru, ali čim spazi svetliljku koju roditeljska vera žeže, krenuće on našim obalama, preseći će on kljunom čuna svoga valove koji mu ometaju put i dospeće, prispeće, doći će…

Sanjao sam i sanjam uvek još kako plovi njegov čunić okićen belim ružama; sanjam kako mu blista u nedrima čarobnom svetlošću dragi kamen, koji je on iz mora krvi izneo; sanjam beloga goluba koji mi slazi na dlan i uzlazi na rame i sanjam devojku u belo odevenu, raspletene kose, iskićene zelenim kukurekom i modrim sasama, punih nedara rumena korala, kojima posipa staze kojima će on doći.

On će doći, on je živ, on nije poginuo! On je mladost, a mladost ne umire, jer iz čega bi nikao život nov? Mladost je bilo, mišić, osećanje, misao svoga doba; ona misao koja je za veliko delo oslobođenja ponela čitave planine stradanja i prolila mora krvi, sve od orašačkoga sastanka pa do ovih krvavih dana. Mladost je ona misao koja se ne ugiba pod teretom stradanja, koja se ne gasi u mraku sile, koja ne iščezava pod udarima nasilja; ona misao koja ne umire, koja uvek živi, koja nadživljava sve što je trošno, sve što je malodušno, sve što je kratkovremeno; ona misao, koja, bačena i u grob, razbija pesnicom grobnu ploču i vaskrsava. Misao je to što gine na našim bojnim poljima za slobodu; misao je to što toplom krvlju rosi naša polja i naše gore.

Tu misao nismo kadri poneti mi, iznemogli životom, profanisani obzirima, omlitaveli malodušnošću. Mladost, mladost neoskrnavljena, čista i nevina, ponosna i uspravljena — njen je izraz, njen je sinonim. I zato je mladost večita, kao što je i misao večita, i zato mladost ne umire, kao što ni misao ne umire, i zato ti nisi umro, ti živiš, ti ćeš doći!…

Zato se u mojoj duši i ne gasi svetliljka, već je užižem i dalje, užižem je i dan i noć verom i nadom, i čekam te, jer ti ćeš doći!

Ja te čekam… ti ćeš doći!

2. 1. Poslednji septembarski dani

Završile su se ratne ferije, koje su bile nastale posle krvavih ispita na Rudniku i Ceru. Strahovita neman uništenja prespavala je jednu dugu noć, te nam dala maha da danemo, da umijemo lice i operemo ruke od krvi, da pokopamo mrtve i ožalimo pokopane. Sad se opet probudila i pomamno digla glavu; zatreslo joj se telo nabreklo strašću i odmorom i iz razdraženih nozdrva suknuli su crveni plamenovi koji pale i sagorevaju. Iz krvave rumeni, kojom je već četiri stotine dana upaljeno nebo, tamo gde ono na severu naše Otadžbine grli vidik, zasiktale su munje i prolomilo se nebo teškom grmljavinom. Obale Save i Dunava zadrhtale su pod nepogodom tom; gusti oblaci dima pokrili su prostrane banatske i sremske ravni, a kroz taj dim bljunula je vatra iz teških čeličnih cevi te kao plameni usov zasula naše gradove i sela, naše gore i polja, naše vinograde i njive, što se nižu kraj zelenih obala ovih velikih reka. Smrt je potegla snažno kosom, koju je nekoliko meseca prevlačila brusom, i počela da reže debele otkose. Zadrhtala je utroba majčina koja je donela i nabralo se čelo očevo koje je zbrinulo, a deca njihova, tamo na krvavim obalama, ponesena mladošću, koja sem materinske još druge ljubavi nije okusila, počela su strasno da grle smrt kao prvu svoju ljubavnicu, da je grle i da — padaju.

Rumena se krv izmeša sa mutnim valima Save i Dunava, te nekad cvetne i plodne obale njihove urodiše čudnim jesenjim plodom — lešinama. Gavrani, koji su na Ovčem Polju, Kosovu, Moravi i Kolubari probirali zrna na požnjevenim njivama, osetiše daleko otud vonju krvi i krenuše jatima severnim obalama, gačući i pričajući usput među sobom jezovite priče o tome, kako su ispijali oči junacima na Kumanovu i Oblakovu, na Bregalnici i na Ceru. Daleko, u donjoj mahali gradskoj, već zaleleka jedna majka; na jednoj sirotinjskoj kućici, gore iza grada, izveša se crna zastavica, a u mome susedstvu, pred kućom iz koje je skoro pošao regrut, zaarluka pas. Zla kob je zašla od vrata do vrata da posećuje nekad mirne i srećne domove i bolom da beleži tragove svojih stopa.

Nešto teško, sumorno i zagušljivo, kao omorina, promiče kroz vazduh, razređuje ga i krati nam dah. Kao da i tice nisko lete, kao da i dim sa kuća poleže po krovovima, kao da se i naše pouzdanje ugiba i povija na niže. Presekosmo reč koju smo zaustili i oborismo brižno glave koje smo, sve od Rudnika i Cera, visoko nosili.

A borbe su tek počele, i oni što se bore i ginu tek će se boriti i ginuti. Neprijatelj je već prebrodio Savu i Dunav, i tu, na našim obalama, sreo se prvi put, oči u oči i prsa u prsa, vojnik sa mazurskih jezera, sa Nemira, Liježa i Anvera, sa vojnikom sa Kumanova i Oblakova sa Bregalnice i Cera. Sreli su se i odmerili se! I — čudnovato, iz toga susreta niklo je u naših pouzdanje. Moj sin, koji će četiri dana zatim, u jednom krvavom sukobu poginuti, zapisuje pod 26 septembrom u svoj dnevnik, koji je sačuvan i donet meni: „Doživeli smo istorijsku čast da se prvi put, od kad kao narod postojimo, sretnemo va bojištu sa pruskom vojskom koja je, okićena pobedama, došla sa dalekih frontova. Susret je taj ispao na štetu Viljemove pobedonosne vojske. Dok je tu vojsku udaljavala od nas strahovita artiljerijska vatra, strepili smo da iza te vatre nastupa isto tako strahovita vojska. Ovi, što smo ih sreli, nisu vojska iz nemačkih novinarskih legenda, nisu ni vojska koja je Hindenburgu stekla maršalsku palicu, a svome imperatoru slavu prvoga vojnika novoga veka. Ovo su slaba i nedorasla deca i iznureni, kržljavi ljudi. Kud je i kamo Poćorekova vojska bila i uglednija i pouzdanija. Pobićemo ih! Susret sa njima doneo nam je nepokolebljivo pouzdanje, a to je pouzdanje već polovina naše pobede!“

Ovaj zapis ne kazuje samo osećanje jednoga mladića, zanesena slavom smrti za Otadžbinu, to je bilo opšte osećanje naše vojske. Naši su se ratom prekaljeni pozivci, sa roditeljskim sažalenjem osmehnuli kada su sagledali ove kržljave mladiće i govorili su među sobom: „Šamarima ćemo ih tući!“

Kada je kod Rama prvi zarobljenik Nemac pao u ruke našima, bili su prema njemu čak i nežni. Podnarednik, koji se noću vratio iz patrole i doveo ga, podviknuo je onima što su se posle dnevne borbe odmarali kraj vatre i zakrčili sva mesta: „’Ajde, bre, dig’te se koj, nek se ogreje ovo dete!“ Kad je selo među njih grešno dete drhtalo je ne toliko od zime, koja još ne beše ozbiljno pripretila, koliko od straha, verujući da se sad nalazi među divljacima i da je možda to baš ta vatra na kojoj će ga peći. Nemačke su starešine naročito sugerirale takve bajke svojoj nedorasloj vojsci, bojeći se da će se inače ovi nepouzdani dečaci listom predavati, kad se pogledaju oči u oči sa oprobanim ratnicima srpskim, čiju vrednost i hrabrost nisu ni sami Nemci potcenjivali.

— Pitajte ga, more, hoće li da puši? — veli podnarednik onima oko vatre.

Jedan ga zapita srpski, drugi ga zapita vlaški, uveren čim je neko tuđin da mu treba tuđim jezikom govoriti pa će on to razumeti. A kad ni jedno ni drugo pitanje nije razumeo, treći mu pokaza duvan i ponudi. Dečko manu glavom odbijajući i pogleda bojažljivo po preplanulim licima oko vatre.

— Da mu dam, podnaredniče, parče hleba? — pita jedan prosedi pozivac. — Biće da je gladan?

— Daj mu!

— More da ga ogrnem ovim mojim šinjelom — veli drugi. — Biće pre da je prozebao, a ja sam se razgrejao. Nije naučilo to da ga bije kiša ceo dan.

Dadoše mu i hleba i ogrnuše ga, i dete se malo raskravi i oslobodi, te prosedi pozivac uze da mu govori:

— Što su te, bre, poslali ovamo na klanicu; nisi ti za taj posao. Bolje da si ti ostao kod kuće, bio bi od pomoći majci i kući, a da je tvoj otac došao ovamo. S njim, znaš, i podnosi nam da se bijemo, a što s tobom? Je l’ ti živ otac?

— More, ne razume te ništa! — smeje mu se drugi.

— Razume, što da ne razume. Ako i ne zna šta mu kažem, on vidi da me ga je žao.

— Što ja da ga žalim, kad ga ne žali njegov car?

— Eh, što! Dete je, nije krivo! — rezonuje pozivac. — Boga mi, velim, sutra kad počne borba i da ih ne ubijamo nego ovako, da ih zarobimo što više, da ih nahranimo i ogrejemo pa da ih pustimo.

— Da nam je kakva velika ribarska mreža pa da ih lovimo ko ribice! — dodaje drugi.

— More, nemojte baš tako. Nisu tu samo deca, ima tu i ljudi!

— Ima, ama vidi kakvi su. Oni su na Ceru bili bolji, bili su bar vojnici.

O onima na Ceru i druga se priča pričala u našim logorima. Kazivalo se, kako su Austrijanci pri susretu sa Nemcima, na srpskoj granici, rekli ovima: „Izvol’te, sad je na vas red!“

Eto, takvi su se razgovori vodili tamo na frontu, tako je pouzdanje vladalo tamo. I to pouzdanje otuda poče da se širi polako i postepeno i ovamo u pozadinu. Niko otud nije slao poruke, ni glasnika, niko nije pisao, niko nije javljao što, pa ipak se to pouzdanje širilo nepoznatim putevima i dopiralo do nas, te nas poče da obuzima neki novi osećaj, da se budi u nama ono što je pretrnulo i počesmo nanovo da verujemo i dišemo punim dahom, koji smo dotle uzdržavali. Kao posle grmljavine, koja je pretila ognjem i od koje su zadrhtale gore i planine, što prestravljeni danu dušom kad line kiša i nebo se umiri, — tako smo i mi sad već pratili krvave borbe sa nekom verom, osećajući čak i izvesnu nelagodnost što smo za trenutak oborili glave. A vesti, koje su stizale sa bojišta, samo su još podržavale to pouzdanje u nama. U sukobima, koji su nastali na našim obalama, Nemci su, nezaštićeni više svojom artiljerijom, koja je ostala s one strane Dunava, a izloženi našim bajonetima, skupo i krvavo plaćali svaku stopu zemlje i, da nije bilo zlokobnoga prvoga oktobra i mučkoga noža u slabinu, ko zna ne bi li se starozavetska bajka i po drugi put ponovila na srpskome tlu, te ne bi li Golijati jednom uvideli da je želja za slobodom malih jača od nasilja velikih.

Pouzdanje, koje su nam vesti sa bojišta pothranjivale, počelo je bivati tako snažno, da smo čak previđali ili bar potcenjivali pojavu gustih oblaka koji su se počeli zbirati na istoku naše Otadžbine. Bugari su objavili mobilizaciju i nama događaj nije bio nepoznat, ali smo prelazili preko njega i potiskivali smo uporno svako pesimistično tumačenje te pojave. Oni među nama, koji su imali kakvih veza sa stranim konsulima — a ovi su često odlazili u Niš ka svojim poslanicima radi obaveštenja — izgleda da su bili još mirniji u tom pogledu.

Svu pažnju obratili smo na vesti sa bojišta i te su se vesti prosto gutale. Te vesti kazivale su da se na frontu naši junački drže, da nemački prelaz preko Dunava počinje bivati njihov poraz i da u Nišu sa pouzdanjem gledaju u situaciju ili bar takvo pouzdanje javno iskazuju. Novine su se nestrpeljivo očekivale i grozničavo grabile; telefoni, i onaj u komandi i onaj u načelstvu i onaj u centrali, dopunjavale su ono što novine nisu stigle da zabeleže. Svet se na ulicama, na ćoškovima i pred dućanima, okupljao oko onih, koji glasno čitaju krupnim i masnim slovima štampane telegrame s bojišta, a u kafanama, oko onih, koji su telefonom saznavali novije vesti.

U skopljanskim kafanama kod „Zrinjskoga“ i kod „Slobode“ obrazovali su se čitavi klubovi za pribiranje i saopštavanje vesti. Stolovi, na podne i s večeri, prepuni, i svaki novi gost koji naiđe donosi i novu vest. Tamo kod „Slobode“ radoznalci se jatomice zbiraju oko železničkih činovnika. Ovi donose vesti koje su na tasteru čuli od svoga niškoga kolege i one koje putnici sa vozova pronose duž pruge. Oni često puta saznaju vesti pre no što ih i nadležne vlasti prime. Kod „Zrinjskoga“ svraćaju oficiri iz komande trupa, koji su zakopčani i malo kazuju ili hoće da potvrde ili demantuju već rasprostru vest; dolaze vojni cenzori i činovnici iz telegrafske centrale i saopštavaju šta je taj i taj telegrafista iz Niša, jutros rano pri predaji dežurstva, kazao tasterom poverljivo svome skopljanskom kolegi, a na osnovi depeša koje je noćas otkucao; dolaze najzad i saradnici „Srpskoga Juga“ i kazuju svoj razgovor koji su još maločas „pre tri četvrti sata“ vodili na telefonu sa niškim presbirom i o poslednjoj depeši koju je malo čas načelnik po konjaniku poslao u štampariju, te će se zbog nje i izlazak lista da zadrži nešto.

Sva ta saopštenja novosti prate graja, objašnjenja, dokazivanja, obaveštenja. Onaj tamo dopunjava vesti nekim svojim privatnim saznanjima, ovaj ovamo ne veruje dok ne vidi „crno na belome“. Optimista se oduševljava, pesimista bi hteo, a nema hrabrosti da mu se pridruži. Oduševljeni naručuje pivo „za sve“; hladni i razmišljeni uzeo mastiljavu pisaljku, umočio je u penu od piva i crta po belome kafanskome čaršavu položaje. Kafedžija gleda, popreko gleda, ali guta za ljubav povoljnih vesti koje su i njega razdragale.

— Makenzen nek abdicira na svoju vojničku slavu! — uzvikuje onaj što je naručio pivo „za sve“.

— Još sad smo u ravnici — objašnjava onaj što nemilostivo šara kafedžijin čaršav. — Nedovoljno smo zaštićeni, a ogroman front, od Višegrada do Kladova. Mi moramo nešto malo odstupiti da bi se dočepali novih, viših položaja. Zauzećemo front od prilike ovde, evo ovako… — i tu govornik povlači grdnu debelu mastiljavu liniju, koja se razliva po čaršavu i dobija oblik plave maljave gusenice.

— To je vrlo dugačak front! — primećuje kafedžija, odmeravajući mrzovoljno dužinu mastiljave linije koja ni pranjem ne može iščeznuti.

— Da, još moramo odstupiti, da ih uvučemo što dublje u planine! — pristaje onaj kafanski strateg, pa živo dodaje: — I, onda, odlučna bi bitka bila možda ovde negde, u dolini Morave.

— Kod Bagrdana! — dodaje treći sa pouzdanjem, jer taj Bagrdan, verovatno iz školskih zadataka đaka naše Vojne Akademije, prešao je nekako i u svetinu i držao je u zabludi nekoliko generacija, sve do ovog rata, da je on pouzdana zaštita moravske doline i cele južne Srbije.

— To znači Beograd opet da se napusti? — pita pesimista, koji malo učestvuje u razgovoru, jer ga pri svakoj njegovoj primedbi svi žučno napadaju.

— Beograd? — zbuni se crtač gusenica. — Ne mora da se napusti, ja mislim ne mora da se napusti.

— Pa ne možemo držati Beograd ako ćemo na Bagrdanu da ih čekamo! — dodaje suvo i skoro pakosno pesimista.

— Pa najzad i da se napusti! Zašto da se ne napusti! —— uzvikuje ohrabren oduševljen strateg.

Pesimista progunđa nešto kroz zube, a oduševljeni uze da brani svoje gledište.

— Prvi put kad je pao, verujte, zaplakao sam i sam, kao da mi je neko najrođeniji poginuo. Ali onda je bilo drugo. Videli smo koliko smo pogrešili što smo ga toliko i branili, jer nam je napuštanje njegovo zatim donelo pobedu.

— Ipak bih ja voleo… — pokušava da kaže svoje mišljenje pesimista, ali ga oduševljeni odmah preplavlja masom reči i ne daje mu da izgovori rečenicu do kraja.

— Najzad, ne moramo ni napuštati Beograd. Možda ne mora ni doći do bitke na Bagrdanu, možda ćemo ih ranije skrhati. Pre smo Beograd branili sami, branili su ga žandarmi i trećepozivci, nije ni branjen u stvari, napušten je po naredbi, evakuisan je. Sad je sasvim drugo; na Beogradu su engleski i francuski topovi, a po Dunavu i Savi plove mine koje su posejali ruski mineri. Nek izvole sad!

Ovo kazivanje poče dopunjavati jedna skorašnja dobeglica, beograđanin, i razgovor se najpre zadrža na pitanju o odbrani Beograda, zatim opet siđe u Moravu i zakači se i po drugi put za Bagrdan.

— To je tvrđava, prirodna tvrđava! — dovikuje jedan obveznik činovničkog reda koji je radio u vojnoj stanici.

Oduševljeni taman ponovo umoči pisaljku u penu od piva, a pesimista, bez ikakve veze sa predmetom razgovora, izbaci kao bombu:

— A Bugari?

Doktor, koji nije bio pesimist ali se nije olako ni oduševljavao, dodade poluglasno, više sebi:

— Da, i njih treba uzeti u račun!

Oduševljeni planu.

— Ni malo, ni u kakav račun.

— Pa i oni mobilišu! — dodade doktor mirno.

— Za svoj račun, ili, ako hoćete, za naš račun, za račun saveznika!

— Daj Bože, — okuraži se pesimista, osećajući da je u doktoru dobio potporu.

— Pre svega ne mobilišu samo Bugari veći Grci, a nesumnjivo je i Rumunija na oprezi i tek što nije stigao telegram da i ona mobiliše. Ako Bugarska mobiliše protiv nas, Grčka je ugovorno obavezna da nas brani, a tako isto i Rumunija, koja ne bi dozvolila poremećaj stanja na Balkanu, koje je stvorio Bukureški ugovor. Prema tome, eto vam situacije u koju bi zapala Bugarska ako bi nas napala. Ali ona to neće! Da je smela, ne bi ona propustila onako zgodnu priliku prošle godine, kada su Austrijanci zauzeli Zapadnu Srbiju. A kad je tu priliku propustila pa tek sad mobiliše, znači da ne mobiliše protiv nas. To je jasno kao dan! — završi pobedonosno oduševljeni.

I sad se razvi živa prepirka po tome pitanju. Upadoše u razgovor i oni koji dotle nisu uopšte učestvovali u razgovorima; uzvikivali su i oni koji su dosad mirno i hladnokrvno govorili i uopšte, razgovor pređe u živu i nervoznu polemiku. Jedan je navodio neki Radoslavovljev govor; drugi, članak nekog francuskog lista; treći je na poleđini kutije od cigareta ispisivao brojeve balkanskih vojsaka; četvrti je citirao srpsko-grčki ugovor; peti je navodio svoj razgovor sa ruskim konzulom, koji je „pouzdano znao“ da će Bugari udariti na Turke. Svaki nov argumenat ubačen u razgovor, kao novo drvo bačeno u vatru, razgorevao je plamen i razgovor se sve više razvijao, sve više peo i sve širi broj učesnika obuhvatao.

To tako za jednim stolom, a za drugim vodi reč jedan gospodin retke, prosede kose, svetlih i okruglih očiju i visoka suva vrata, uz koji se pri govoru jabučica penje i slazi kao loptica od žive u barometru. Čim popne glasom i loptica požuri gore pod vilicu, a čim spusti, i loptica se naglo spušta u svoje ležište, u kragnu. On je izbeglica iz Beograda i vrlo često odlazi nekakvim svojim poslom u Niš, te se otud uvek vraća pun kombinacija pocrpenih iz razgovora sa „tim i tim“. A razume se, „taj i taj“ je uvek važna ličnost, ili bar neko koji je mogao da ima veze sa važnim ličnostima. On zato govori samo u krupnim potezima i samo o krupnim stvarima.

— Ovo je čitav plan, klopka, u koju su upali Nemci. Naša je uloga da njih, a sa njima i Austrijance, uvučemo što dublje u zemlju, a jedna snažna ruska ofanziva na Karpatima i jednovremena talijanska na Izoncu, ima da im preseče odstupnicu ili bar da ih natera na jedno vratolomno odstupanje, pri kome će evakuisati Srem, Banat i Bačku. Dotle će se i Rumunija opredeliti i, sa nama zajedno, krenuti jednim širokim frontom na sever, i tu će se, u madžarskim ravnicama, povesti najveća i najodlučnija bitka ovoga rata, bitka kojoj će biti zadaća da skrha definitivno Austriju i tim slomom nagna Nemačku na traženje mira.

— Ama, zašto baš nas izabraše da kod nas uđe neprijatelj što dublje u zemlju? — gunđa pesimista ovoga stola, jer, po pravilu u ovakvim prilikama, svaki sto ima svoga pesimistu.

— Tako! Nas, nego koga će? — odgovara nabusito gospodin sa jabučicom.

— Ja bih voleo… — hoće opet nešto da primeti pesimista, jedan gospodin suv kao bosiljak za ikonom, koji dugim i tankim prstom skida penu s piva i treska je o zemlju kao berberin sapunicu.

— Ne pita se tu šta ti voliš a šta ja. Naš je položaj takav! — uzvikuje uzbuđeno prosedi gospodin i jabučica mu se penje pod vilicu. — Je l’ znaš da igraš šaha?

— Znam! — odgovara pesimista.

— E, vidiš, na ovo polje moraš povući figuru pa da napraviš mat, na to i ni na koje drugo. E, sad neka dođe neko pa neka kaže: „Ama ja ve bih voleo na to polje!“ Šta ćeš da mu kažeš ako si pravi šahista? Reći ćeš mu da je budala, je li? Ne zavisi to, brate, od toga šta ti voliš, nego s ovog polja može da se napravi mat, pa to ti je. Razumeš li sad?

Suvi gospodin smagnu svojim uskim ramenima, pa se zamisli i tek dodade:

— Pa dobro, mat sa te strane. A šta ćemo ako Bugari…

Nije ni dorekao, a u prosedog se gospodina jabučica naglo pope pod vilice i on čisto sunu na čoveka uskih ramena.

— Gde ste vi to čitali, ko vam je to kazao?

— Pa mobilišu.

— Neka mobilišu, pa šta?

— Kažem samo…

— Kažete, da, al’ ne treba tako ništa na pamet govoriti. Ništa, razumete li? — okrete prosedi gospodin na „vi“, kao što to obično biva u polemikama kad se pređe u ljutnju.

Pesimista ne odgovara ništa.

— Najzad, dobro — nastavlja vatreno prosedi — dopuštam neka i Bugari udare na nas, što apsolutno neće biti; ali, za vašu ljubav, eto, dopuštam. Pa šta onda?

— Pa ne bi bilo zgodno! — gunđa pesimista.

— Govorite na pamet, jer ne znate — i on se uzdrža. — Eto, nateraćete me još da vam kažem stvari koje se ne kazuju, koje su poverljive.

— Ako su poverljive, ne morate mi ih kazati.

— Ne moram! Znam ja da ne moram, al’, eto, izazivate čoveka. Najzad, vi to nećete valjda razglasiti?

— Bože sačuvaj!

— Dakle upamtite, ovo što vam kažem stvar je potpuno poverljiva. Saveznička je vojska na putu za Balkan, ako već nije…

— Za Balkan?!

— Da, gospodine moj! — ispravi se pobedonosno prosedi i prgavi gospodin.

— A zašto — pita pesimista iskreno iznenađen ovom novošću.

— Da nam se pridruži pri savezničkoj ofanzivi na severu.

I samome pesimisti se ozari lice na glas od dolasku savezničke vojske, a prosedome, koji ga je pobedonosno gledao, umirenome utiskom koji je ta njegova izjava učinila, barometarska se loptica spusti duboko u svoje ležište. Posle dugoga ćutanja i uživanja u utisku koji je proizveo, prosedi gospodin prkosno uzviknu:

— No, šta velite sad o vašim Bugarima?

Čovek uskih ramena ne odgovori ništa.

— Izvol’te, izvol’te praviti sad kombinacije, ako možete!

Takvi su se od prilike razgovorili vodili u kafani tih dana, a tako isto i u kafanicama, gde se zbiraju oni što ne čitaju novine, ali su čuli po gdešto od ovog i od onog. Tu se govori o tome šta je kazao „narednik iz divizije“ i „žandar iz načelstva“ i obeležavaju se stvari krupnim potezima i sa malo reči.

— Hoće Makenzen da potraži onaj carski orden što ga je Poćorek izgubio u Valjevu!

— Čekaj samo dok i Vlauca udari u dahire, da vidiš kako će da igra švapski medved!

— Baćuška će njemu s leđa, more, pa će da ripa u Dunav k’o žaba!

Kako u kafanama i kafanicama, tako i na ulici. Na prostoru gde se kameni most ukopao u desnu obalu Vardara, sreli se činovnici koji su izišli iz kancelarija sa onima, koji se puni puncati novosti vraćaju iz kafana, i tu se obrazuju gomilice u kojima uvek po jedan govori a svi ostali slušaju. Tako isto i dole kod divizije, gde izbija gvozdeni most, tako i gore, kod opštine. S leve strane kamenoga mosta, gore u čaršiji, po onoj tuđarskoj tradiciji iz doba ćepenaka, zbiraju se komšije u toga i toga. Prvo raspituju o kursu napoleona, naviknuti da po tome kursu ocenjuju i situaciju, a zatim slušaju novosti sa fronta, dopunjujući ih glasovima koje je ko od njih pobrao u nekoj kancelariji gde je poslom bio ili od nekoga činovnika koji se u dućan uvratio. U kafanici odmah pod mostom, u dnu čaršije, gde se redovno zbira grčka kolonijica skopljanska, čitaju se novine koje su stigle iz Soluna i oduševljeno se govori o grčkoj mobilizaciji i tumači se poziv grčkim podanicima, koji je ovdašnji grčki konsul objavio.

I ma da se svet tako sa svih strana i iz svih mogućih izvora obaveštava i saznaje novosti, ipak žeđ za vestima sve više raste. Svakome koji je saznao što, malo je to i uvek veruje da postoji još što, što on nije saznao. One, za koje se mislilo da su obavešteniji, jer imaju veze ili načina da što više saznaju, presretaju, zadržavaju i opkoljavaju gomilice i cede ih pitanjima dok im sve ne kažu. A ljudi se na prolazu već i zdrave rečima: „Ima li što?“

Svaki izvor vesti ima i svoj sat, svoje vreme i prema tome vremenu i mestu gde je izvor, kreću se i okupljaju gomile. Ujutru, između 8 i 9 časova, na jutarnjoj kafi, koju će telegrafista koji je dežurao noćas, uvratiti da pije, čuće se vesti što ih je on saznao noćas na dežuranju, bilo iz depeša koje su došle ili prošle kroz stanicu, bilo iz svog tasterskog razgovora sa niškim kolegom. I tu, gde znaju radoznalci da taj telegrafista pije jutarnju kafu, okupiće se izmeđ 8 i 9 časova. Izmeđ 9 i 10 časova razgovaraće načelnik sa Nišem na telefonu i vi lepo vidite kako u to doba gomila tegli ka načelstvu, očekujući ko će otud izići. Oko 11 časova izlazi list „Srpski jug“ i onda se on grabi i čita od vrha do dna. Oko 12 na podne, pošto je dotle prošao i niški voz, skupljaju se ljudi u kafane da preruče što su čuli, da dopune onim što nisu oni čuli i da prokomentarišu pojedine vesti. Tako pobrane sa raznih izvora, sređene, dopunjene i prokomentarisane vesti, rasipaju se zatim po kućama, odakle ih žene odnose u komšiluk; odatle se prenose u čaršiju, gde se brzo i hitro raznose od ćepenka do ćepenka.

Ali kako koji dan bliže kraju septembra, poče se ipak vestima iz Bugarske poklanjati sve veća pažnja, jednaka gotovo kao i vestima sa bojišta. Sve ono što bi novine kazale ili što bi se i inače čulo, ne bi nikom bilo dovoljno niti bi ga moglo potpuno umiriti, jer, prema pokretu bugarskih trupa ka našoj granici, bilo je sve jasnije da se ta mobilizacija nas tiče. Otkako je tu sumnju i Niš zvanično naglasio, dvojinom je porasla žeđ za novostima, i kraj svih dosadanjih izvora, svet je počeo gomilama da sačekuje niški voz sa kojega su putnici donosili mnoge vesti. Na svakome gotovo tom vozu bio je među putnicima po koji neobičniji, obavešteniji, koji je umeo kazivati i ono što novine ne kažu, i oko njega bi se obično okupljale te gomilice. Tako je danas na vozu jedan beograđanin, koji bega iz prestonice i ide pravo za Solun ne zadržavajući se nigde, doneo puno vesti iz Beograda.

On je krenuo 23, u noći. To je ona strašna noć koja je rešila sudbinu Beograda. On je pričao jezovite stvari o bombardovanju koje je, toga dana, trajalo od podne pa sve do osam časova uveče, a zatim je prekinuto ili bar bila je jača pauza, za vreme koje se on sklonio iz Beograda. Da li je te noći ili sutradan nastavljena borba, on nije znao reći. Ma da je to bombardovanje, koje je on preživeo, učinilo težak utisak i unelo paniku u građanstvo prestonice, on je ipak krenuo iz Beograda sa uverenjem da neprijatelj neće uspeti da pređe. Tvrdio je da su položaji na Banovom Brdu i Novom Groblju tako jaki i tako odbrambeno dobri, da će moći sprečiti svaki prelazak. Jedino je žalio što će Beograd užasno stradati, ako se bombardovanje nastavi u ovakoj meri. Kad je on krenuo s večeri, već je dogledao na Dorćolu plamen i dim od zapaljenih kuća. U Niš nije ni slazio, ali se vrlo dugo bavio na stanici i tu je čuo da mobilišu i Grčka i Rumunija, što ima da bude odgovor na bugarsku mobilizaciju. Na niškoj stanici čuo je i potvrdu vesti da se saveznici već iskrcavaju u Solunu.

To iskrcavanje saveznika na jugu bilo je uteha na drugome tasu terazija kojima je na prvome bila briga sa pribiranja bugarskih trupa na istoku. S toga smo se odsad podjednako interesovali i onim što se dešava u Solunu, pa počesmo, pored niškoga, dočekivati i solunske vozove. I putnici sa ovih, potvrdili su nam da se saveznici odista iskrcavaju.

— Ama, jeste li vi to svojim očima videli? — pita jednoga putnika onaj pesimista uskih ramena.

— Vid’o, razume se! U sredu, 23 ovog meseca, bio sam baš na keju, kad ujedanput zalupaše doboši i zasviraše trube. Svetina očas ispuni trotoare i zakrči ulice. Otuda je marširao jedan zuavski puk, prođe kroz varoš kraj nas i ode na Zejtinlik. Kažu, ovi su došli sa Dardanela, a sad se čekaju pukovi koji idu pravo iz Francuske.

Ovako odlučna potvrda vesti obodri nas i onaj tas na terazijama na kome je uteha, preteže.

— Dosta je Rumunija samo da ponovi svoj marš iz 1913 godine na Sofiju! — već ponova oživljuju u kafani objašnjenja, koja su bila poslednji dan dva kao malo ustupila mesto brizi.

— I Grčka sad predstavlja dobru snagu. Ona, sa novim oblastima, može da izbaci na granicu najmanje 350000 vojnika!

— To bi značilo da bi Bugarska morala na tri fronta da se bije. Pa to je već imala jedanput i to je odvelo u Bukurešt.

— Ah ne zaboravite da mi ovom prilikom ne možemo dati onaj otpor koji smo dali na Bregalnici! — dodaje opet pesimista.

— Zašto da ne? Mi sad imamo pet divizija više no što smo ih imali trinaeste, a i Grci mogu sad da prime veće snage na sebe, no onda, udvostručili su vojsku!

— I još nešto! Ne zaboravite da će Bugari sad imati četiri fronta a ne tri kao pre.

— Kako četiri?

— Pa zar neće Rusi, u slučaju da nas Bugari napadnu, iskrcati za dvadeset i četiri časa vojsku na Varni i Burgasu?

— I pet, i pet frontova, gospodo; jer će Englezi tako isto iskrcati na Dedeagaču. Imaju već na Dardanelskim brodovima suvozemnu vojsku, a ni Egipat nije daleko. Promisliće se, dobro će se promisliti Bugari.

Sutradan je prošao vozom mnogo značajniji putnik. Bio je to mladi diplomata iz Ministarstva spoljnih poslova, koji je, uvijen u bundu, i ako to temperatura nije zahtevala, uvlačio glavu u užasno visoku kragnu i smeškao se samo toliko, koliko je bilo dovoljno da mu se vide dva zlatna zuba. I ako činovnik administrativnog odeljenja, i ako je krenuo u Solun verovatno da se ranije nađe van granica otadžbine, nad kojom su se zavitlali teški oblaci, ipak je on, isprekidanim rečenicama, nedovršenim odgovorima, imitujući u koliko je to moguće Pašića, pokušavao svome putu u Solun da da čar tajanstvenosti. On je zabrinuto i odmerenim koracima šetao ispred vagona, izazivajući utisak čoveka koji je tek digao glavu sa visokih diplomatskih poslova i briga. Ali, on je dolazio s mesta, s izvora, gde je mogao ma i u hodniku, ako ne u kancelariji, čuti štogod više no što mi znamo i to mu je obezbedilo naše poverenje.

— Što se Bugara tiče… da… može se reći… upravo da, oni mobilišu. To za sad — prema izvesnim saznanjima — još ne znači rat! — reći će diplomata iz administrativnog odeljenja upitan o bugarskoj mobilizaciji, šetajući odmerenim korakom po staničnom peronu i praćen gomilicom žednih obaveštenja sa izvora.

— Da, ali oni mobilišu prema nama, prema našoj granici?

— To je istina… uostalom, da… sam fakt se ne može sporiti, samo — mobilizacija ne znači uvek i rat. Bugari imaju izvesne pretensije, i uporno ih postavljaju kao uslov za svoju neutralnost i ovo je, kako da se izrazim, ultima ratio njihovih pretensija ili, što bi rekli Francuzi, argument armée. Drugim rečima, jedna politička mobilizacija. — Da, tako nešto… manevar koji treba da podvuče bugarske zahteve i… upravo, da uveri saveznike u opravdanost tih zahteva… da, tako nešto…

— A ako im se ne ispune zahtevi?

— Između odbijanja zahteva i rata ima još nečega… Da, pre oružja, diplomatija još ima reč. Savezničke diplomate iz Sofije uveravaju da Bugarska apsolutno ne misli napasti Srbiju. Uostalom Knez Trubeckoj u Nišu, pa i sam Ser Čarls De Gras i Gospodin Bop — i mladi diplomata izređa još nekoliko niških diplomatskih imena, uveren da to daje naročitu draž njegovim rečima — imaju ne samo uverenje, nego i dokaze o dobroj nameri Bugarske.

— Al’ ako se diplomatija prevari? — dodaje onaj kafanski pesimista koji ni ovde, na staničnom peronu, ne može da se uzdrži a da ne umali jedan lep utisak jedne tako čisto diplomatske izjave.

Usne mladoga diplomate tiho zaigraše i na njima se izvaja blag osmeh sažaljenja prema jednom običnom palanačkom tipu uskih ramena, koji je pokušao da posumnja u snagu diplomatije.

— Jedan izrađen diplomata kao što je Knez Trubeckoj — uze on tonom učitelja koji hoće autoritativnom blagošću da pokara nepažljivog učenika — može se prevariti u kakvoj političkoj prognozi… da, to bi se moglo dopustiti, ali, ne može se prevariti u faktima koja poznaje, Uostalom, ni saveznici neće izostati u izvršenju jedne kontra-demonstracije, koja ima da odgovori bugarskoj demonstraciji. Za dan ili dva stiže u Niš saveznička vojska iz Soluna…

— U Niš? — granusmo svi.

— Da — učini diplomata iz administrativnog odeljenja, osećajući svu veličinu utiska koji je učinilo njegovo saopštenje — Da! Gospodin Bop je u tom pogledu učinio već zvanično saopštenje Vladi. Za sad dolazi jedan linijski francuski puk, a zatim će ostali englesko-francuski pukovi… Puk će biti upućen na istočnu granicu, što ima da znači da bi Bugari, prelazeći granicu, sreli ne samo Srbiju već i njene saveznike.

— Ama saveznici dolaze? — prekinu ga pesimista i sad prvi put i njegove oči dobiše sjaj koji daje čoveku vera i pouzdanje.

Još nije voz ni krenuo sa stanice, a već se kroz varoš prosula, kao osvežavajuća dažda posle zapare, vest da saveznici stižu u Srbiju. Ona je najpre obuhvatila prvu, neposrednu okolinu stanice, pa je posle kao poplava, kao požar, naglo hvatala i rasprostirala se sve dalje, do najudaljenijih udžerica na kraju varoši. O tome se najpre šaptalo i došaptavalo, zatim se glasno govorilo i najzad se klicalo i uzvikivalo.

U ljudi je nastalo neko raspoloženje da se grle, da stiskaju jedan drugom ruku, da se, vedra čela i uzdignute glave, zdrave.

— Saveznici dolaze!

— Dolaze vojnici s Marne!

— Znate li šta znači to? Znači da nam je Evropa najzad poverovala i da nam je odista pravi saveznik!

— Samo kad bi ih stiglo dosta, onako malo ozbiljniji broj!

— Ne, ne, dovoljan je i jedan bataljon. Jedan bataljon Francuza i jedan Engleza.

— Šta bi nam to pomoglo?

— Mnogo, mnogo bi pomoglo!

— Pomoglo bi njima, da im umiri savezničku savest, ali nama…

— Dosta je kad vam kažem jedan bataljon — tvrdi odlučno onaj oduševljeni sa kafanskoga stola, koji će izvesno i danas naručiti pivo „za sve“, — Neka bugarska puška na našem frontu ubije jednog Francuza i jednoga Engleza, pa to je dosta. U Evropi ne pridaju nikakvu cenu balkanskome mesu. Možemo mi ginuti ovde koliko hoćemo, njih će to teško ganuti, a kako su kratkovidi mogli bi i onda čak, kad Bugarska oglasi rat nama, da sačuvaju jedan deo opravdanja za njen postupak. Neka ga oglasi dakle i njima, al’ ne teorijski, nego neka puca u njih. Videćete kako će tada promeniti mišljenje. Eto, ta nam pomoć od Evrope treba!

Pojedini, kojima nije bilo dovoljno samo toliko vesti, koliko se sa niškoga voza prosulo u čaršiju, odjurili su u načelstvo da čuju potvrđuje li i dopunjava li te vesti i načelnikov telefon. I taj telefon je potvrđivao da je Vlada odista dobila saopštenje francuskoga poslanika, po kome francuske trupe već sutra prolaze kroz Skoplje. I druge smo detalje saznali kroz načelnikov telefon: saznali smo da trupama koje dolaze u Srbiju komanduje đeneral Baju, da će francuska baza biti u Skoplju, a da će trupe ići pravo u Niš, kako bi bile na domaku svima frontovima.

Otud se još javljalo: da se Niš kiti srpskim i savezničkim zastavama, da se sprema svečan doček i da je neopisano raspoloženje u Nišu.

Malo docnije i telefonista sa centrale javi da je razgovarao sa svojim leskovačkim kolegom i ovaj mu na aparatu rekao da je u Leskovcu takođe veliko uzbuđenje, da se čine silne pripreme, stanica se kiti i sprema se čast i napojnica hrabrim saveznicima. Zaklaće se, veli, vo i izneti vino buradima, kupuju se raznobojna platna te šiju savezničke zastave, školska deca žurno uče Marseljezu da je otpevaju na stanici, a devojke zbiraju cveće da okite u borbama već proslavljene francuske ratnike.

I kao da si čarobnim štapićem probudio čitav jedan brigom uspavani grad, ožive sve i pojavi se na ulici ozarena lica, kao ono novembarskih dana prošle godine, kada je prva rečenica telegrama, koji je stigao sa bojišta, glasila: „Austrijanci u panici i neredu otstupaju“. Gomilice na svakih pedeset metara i pred svakim dućanskim vratima, kafane pune ljudi i dima i samo čuješ žagor i zuzuk, kao ono iz kutije koju deca napune pohvatanim muvama. Iz dima vidiš samo kako se uznosi u pesnicu stegnuta ruka, čiji pritežalac izvesno dokazuje težinu bugarskoga položaja; ili čuješ lupanje u sto, verovatno onoga što poručuje „za sve“. Ni za jednim stolom nema više ni jednoga pesimiste, niko više ne vrti brižno glavom, niko ni u šta ne sumnja. Iz opštega žagora čuju se samo isprekidane rečenice ili po gdekoja reč, ili uzvik ili kucanje pivskih čaša.

— Pa dobro! — nadvikuje ostale glas oduševljenoga. — Zar mi nećemo učiniti ništa za doček saveznika?

— Pa opština sprema valjda nešto.

— Ne verujem, jer voz će ovuda proći noću i neće se zadržavati.

— Sve jedno, neka je i noću, neka je i u samu zoru, moramo ih pozdraviti. Moramo to!

I odmah se donese odluka da se stanica iskiti savezničkim zastavama. Na stanici je skopskoj jedan gvozdeni most, koji premošćuje koloseke, te čini sam sobom trijumfalnu kapiju kroz koju će voz proći. Taj most i stubovi, koji ga nose, okitiće se zelenilom, a gore po naslonu mosta, razapeće se belo platno po kome će se velikim crvenim slovima ispisati reči dobrodošlice. Valja sve te predloge izneti predsedniku opštine i on će ih primiti i ostvariti.

Nije se imalo kad odlagati, moralo se hitno spremati. Već po podne otišli su opštinski stražari u planinu po zimzeleno granje, a pozorišni slikar razapeo je na patos belo platno i otpočeo po njemu crvenim, krupnim slovima, da ispisuje pozdravni usklik saveznicima.

3. 2. Vive les Al…!

Dardanelska ekspedicija, pri kojoj su se engleske lađe lomile o utvrđenja koja su sami Englezi podizali, a republikanska se Francuska vojska krvavo tukla za pobedu ruskoga imperijalizma, ostaće uvek težak istorijski prekor neuviđavnosti sporazumnih sila, od kojeg je Lord Kičener svoj deo odgovornosti izbegao jadnom vojničkom smrću. Kada se bude neuspeh ove ekspedicije krunisao gubitkom celog Balkana, koji je mogao korisno poslužiti opštem oslobodilačkom cilju, da bi se dobio Carigrad, koji bi imao koristiti jednom posebnom, osvajačkom cilju, sporazumne će sile, pored mnogih i ranijih i docnijih, steći još jednu pouku iz ovoga velikoga i krvavoga rata, a ta je: da je samo Viljem pruski znao pouzdano kojim se putem ide u Carigrad.

Dok je Evropa sa napregnutim interesovanjem pratila tok dardanelske ekspedicije, dotle su vesti sa toga bojišta držale Balkan u grozničavoj uzbuđenosti. U uspehu dardanelske ekspedicije Turci su videli kraj svoga gospodarstva u Evropi; Grci, poraz svojih istorijskih snova o obnovi Vizantije; Bugari, slom svojih ambicija o hegemoniji na Balkanu, a Srbi, jedini izlaz iz teškoga položaja u kome su se našli poslednjih septembarskih dana. Međutim, baš tih dana vesti sa Dardanela bile su sve bleđe dok nisu sasvim usanule. Prva vest o dardanelskoj vojsci, posle nekoliko dana mučnog ćutanja, bila je: da se jedan zuavski puk, u povratku sa Dardanela, iskrcao u Solunu.

— Da se prvi francuski puk koji je pošao na Dardanele iskrcao u Solunu, cela bi stvar danas drukčije izgledala! — uzviknuo je, na glas o tome, jedan naš viši oficir, ogorčeni protivnik dardanelske ekspedicije, koji je uvek, kadgod se raspravljalo o tome, uporno tvrdio da se Carigrad zauzima samo sa suva, kao što su to svi dosadanji zavojevači njegovi, počev od krstaša pa do Turaka, činili.

Čovek, zauzet brigom o sopstvenoj opasnosti, nema moći da vidi jedan širi interes koji je van njegove urođene sebičnosti. Ni mi nismo tragično shvatili neuspeh dardanelske ekspedicije, jer nam je on doveo jedan zuavski puk na front, a verovatno za njim dovešće nam i ostale. Naše je raspoloženje imalo toga momenta karakter zluradoga zadovoljstva, od prilike onakvoga kakvo se javlja kod trgovca kad njegov susedi konkurent bankrotira. Ali, dok je voz koji je juče otišao u Solun, noseći sobom onoga diplomatu administrativnog odeljenja, doneo nam prijatne vesti o iskrcanju saveznika, koji će doći na naš front, dotle je voz koji je istog dana stigo iz Soluna i ukrstio se sa ovim u Strumici, doneo nam neprijatnu vest, da je grčki Kralj Konstantin oterao sa vlasti Venizelosa i sastav kabineta poverio jednom prononsiranome germanofilu. Ta vest na mah unese pometnju u naše raspoloženje. Skopljanski Grci, koji su od 15 septembra, kada je objavljena grčka mobilizacija kao odgovor na bugarsku, išli čaršijom uzdignute glave, oboriše na mah poglede i počeše nas izbegavati predosećajući sramni značaj ove promene.

Mi nismo još ni stigli da se zapitamo: šta ima ta promena da znači, a počeše nas sa raznih strana pretrpavati komentari, zvanični i nezvanični, novinarski i usmeni, raznoliki i protivurečni, ali koji su nam, na kraju krajeva, ipak predočili gorku istinu — da smo izdani.

Za pola meseca septembra odigrali su se na Balkanu događaji koji predstavljaju istoriju od nekoliko tomova. Čim je očigledan bio neuspeh dardanelske ekspedicije, Bugarska je osetila da su joj slobodna leđa i odlučila se da iziđe iz rezerve, razume se, koristeći se kratkovidošću diplomatije sporazumnih sila, ne ipak, sve do poslednjega časa, otvoreno. Ona 10 septembra objavljuje mobilizaciju i objašnjava diplomatiji taj čin izvesnim zahtevima koje postavlja kao cenu za svoju neutralnost. Kad Sporazum, na račun Srbije, pristaje na tu cenu, Bugarska upućuje mobilisanu vojsku na srpsku granicu, a uverava sporazumnu diplomatiju da joj je namera udariti na Tursku. Kao odgovor na ovaj bugarski akt, Grčka, držeći se saveznoga ugovora sa Srbijom, oglašava i sama 15 septembra mobilizaciju. Kralj Konstantin pritvorno potpisuje taj dekret, uveren da će, imajući vojsku u rukama, moći lakše da naturi grčkome narodu politiku koja mu se naređuje iz Berlina, ali ga Venizelos pretiče dozvolom da se u Solun iskrcaju savezničke trupe. Kako bi taj korak Venizelosov mogao odgovarati grčkim, ali ne i pruskim interesima, Konstantin — koji be malo docnije ulogu nemačkoga agenta zameniti još odvratnijom ulogom špijuna i izdajnika svoje zemlje — pristupa državnom udaru, odstranjujući Venizelosa sa vlasti i rasturajući parlamenat. Po receptu, koji je dobio iz Berlina o značaju međunarodnih ugovora, on srpsko-grčki ugovor o savezu oglašava za nevažeći i, kako se u tome tumačenju razmimoilazi sa svojim premijerom, on ovoga otpušta.

Time je na Balkanu, na jedan mah, stvorena nova i očajna situacija. Ta je situacija poslednjih septembarskih dana ovako izgledala: Na Dardanelima propala saveznička akcija; na Savi i Dunavu nagomilana nemačka i austro-ugarska vojska, spremna da izvrši napad na Srbiju; Bugarska mobilisane svoje pukove šalje na srpsku granicu; sporazumne sile šalju vojsku u Solun da pomognu Srbiji; Konstantin grčki izdaje Srbiju i na jedan mah se iza leđa sporazumne vojske, koja treba da krene u Srbiju, nalazi mesto savezničke grčke, jedna vojska kojoj je vrhovni komandant krunisani pruski agenat.

— Mi smo u klopci! — uzviknuo je očajno viši oficir kome sam često, u ovakvim prilikama, odlazio da čujem mišljenje jednoga spremnoga i razboritoga vojničkoga starešine.

Kada smo takve razgovore vodili, uvek smo se izdvajali i izbegavali živa mesta, gde čovek ovih dana ne može progovoriti a da mu se ne pridruži čitava gomila radoznalih prolaznika, koja misli da jedan viši oficir i jedan urednik novina moraju jedan drugome prosipati čitave tovare novosti. Pošli bi onom alejom koja desnom obalom Vardara vodi van varoši, tamo gde je velika bolnica i podoficirska škola. Tu je tiho, tu nas ne bi niko uznemiravao. Minuo bi kraj nas kakav prljavi skopljanski pajton, noseći po kog oficira koji kod kuće boluje a ide u bolnicu na previjanje, ili koga lekara koji žuri na dužnost, ili možda kakvu gospođu kojoj je danas red dežurstva u bolnici. Protutnjio bi po koji automobil i jedva po koji pešak, ali u glavnom, na toj aleji je bilo tiho i mogli smo, sem običnih pozdrava ovih prolaznika, neuznemireno razgovarati o velikim zajedničkim brigama.

Jesen ogolela drveta i sasula modro lišće u jarak kraj druma, kiše umesile u testo debeli sloj prašine, koja obično pokriva tle ovoga druma, a sasušena trava pokošenih livada prostrla se levo i desno, kao ogromni, prljavi, žuti ćilimovi. Još samo kitnjasti red visokih jablanova, koji nedaleko od puta pervaze varoški jaz, što svojim tamnim zelenilom osvežavaju nešto malo mrtvu jesen.

— Mi smo u klopci! — uzviknuo je potpukovnik, pošto sam mu izložio sve događaje koji su se odigrali za nekoliko dana na Balkanu.

— To znači, vi ne sumnjate više da će nas i Bugarska napasti?

— To je više no izvesno. Napašće nas podmuklo kao zver.

— A ako, po savetu sporazumne diplomatije, otkinemo komad mesa sa svoga tela i bacimo joj u čeljust?

— I tada će nas napasti! — odgovori oficir odlučno.

— Možete li mi bar reći, jesmo li koliko toliko spremni na toj strani? — i ja pogledah put istoka, tamo gde se uznose sredorečki visovi.

— Spremni? — učini potpukovnik i teška briga osenči mu još više suvo i koštunjavo lice.

— Mislim, jesmo li bar toliko spremni da dočekamo prvu navalu, dotle će valjda…

— Šta će dotle? — upita on i zastade.

Ja se zbunih, jer odista nisam mogao ni sam u tom trenutku naći šta će dotle biti. Na Grke se nije moglo više računati da privuku na sebe jedan deo bugarske vojske; na saveznike se nije moglo računati posle situacije koja bi im ostala za leđima, ako bi krenuli nama u pomoć; na našu vojsku sa severa nije se moglo računati, jer je ona već ponela veliki napad Nemaca i Austrijanaca.

— Na istoku — nastavi potpukovnik, pošto je uzalud očekivao moj odgovor — imamo dve slabe divizije sa bataljonima od po 600 pušaka, obe na Osogovu; jednu prema Krivoj Palanci, a drugu na pravcu Carevo Selo. To nam je centralna snaga prema Bugarima. Imamo još dva krilna odreda, jedan na Vlasini, a drugi prema Strumici. To je sve što imamo ovde, na južnome frontu.

— A gore?

— I gore to isto. Jedna divizija kod Zaječara i druga kod Knjaževca, na Nišavi dve divizije i gore na Negotinu jedan odred. Eto, to je sve!

— A Bugari?

— Ja ne znam sasvim tačno! — oteže potpukovnik dosećajući se. — Znam da se ovde na našem frontu koncentrišu za sad balkanska, rilska i maćedonska divizija, ali kako će im biti odrešene ruke prema Grčkoj Bugari će moći da bace na nas dva puta i po veće snage od naših.

— To znači?… — zaustih ja zabrinuto.

— To znači da trinaestu godinu ne možemo ponoviti. Kad bi se imali poneti samo sa Bugarima, ja bih bio bezbrižan.

— A ovako?

— Ovako, rekao sam vam, u klopci smo.

— I mislite da nam nema spasa?

Potpukovnik zaćuta za čas pa naglo dodade:

— Bilo bi ga! Upravo, moglo ga je biti.

— Moglo je? — mene ozari neka potajna nada, verujući valjda da ono što je moglo, može još uvek biti.

— Jedna očajna ali brza i odlučna mera koju je, to sam čuo poverljivo, Vrhovna Komanda i predlagala kao jedini izlaz iz situacije.

— A to je?

— Jedan politički i vojnički prepad ma i po cenu oslabljenja severnoga fronta, ma i po cenu napuštanja Beograda i jednog dela Severne Srbije: jedan nagao i snažan napad na Bugarsku pre no što bi ona završila mobilizaciju.

— A šta bi se postiglo tim?

— Vrlo mnogo! Za pet dana naša bi vojska bila u Sofiji, Bugari bi bili naglo izbačeni iz redova neprijatelja sporazuma; Turskoj bi bio presečen put za snabdevanje municijom i drugim potrebama i svaka veza sa Nemačkom, Rumunija bi bila silom prilika nagnana da uđe u naš front, Konstantinu grčkom bio bi stavljen šah-mat, a austro-nemačka ofanziva na Srbiju u jedan mah bi se našla pred jednim faktom sa kojega bi bila gotovo besciljna. Eto šta bi se dobilo.

— A je li izvesno da bi se uspelo u tome?

— Izvesno, ali neuspeh ne bi nam ništa više otežao situaciju od sadanje.

— A vi velite, Vrhovna je Komanda i predložila to?

— Da!

— Pa?

— Čujem da je Vlada bila odlučno protivna.

— A to znači, da je diplomatija sporazuma bila protivna.

— Izvesno.

— Ili bolje reći, to znači, da diplomatija sporazuma još i ovog trenutka veruje Bugarskoj.

— Da!… — učini potpukovnik i zamisli se duboko, te ćuteći nastavismo šetnju. Na jedan mah on zastade, pa nastavi svoju misao glasno:

— Ja nikad o diplomatiji nisam imao visoko mišljenje, ali sam verovao da je njeno rasuđivanje o događajima bar dva tri stepena iznad nule. Ovaj će rat bar doneti i taj dobar rezultat, što će otkriti, da je diplomatija jedna izlišna i skroz nekorisna ustanova. Od početka rata nije ništa predvidela i sad još ne ume ništa da predvidi. A stvari su tako proste i tako jasne i verovatno zato baš što su jasne, diplomatija ih manje vidi.

— Na žalost! — potvrdih ja.

— Ali, dozvolite mi da se vratim na malopređašnju vašu napomenu. Govorili smo o onome vojničkome prepadu, koji velite da je predlagala Vrhovna Komanda, a Vlada ga nije usvojila. Mislite li da bi za tako šta već bilo dockan?

— Izvesno! Bugari su već mobilisani, njihove su divizije već na granici.

— I onda, šta možemo, ima li kakvog načina da iziđemo iz ove situacije?

Potpukovnik ne odgovori ništa na ovo pitanje, te ja pokušah, da mu ga u drugom obliku postavim.

— Šta mislite, kojim će se redom razvijati događaji?

— Velika ofanziva na severu već je otpočela, neprijatelj je već na pojedinim mestima uspeo da prebaci manja odeljenja preko reka. Prema poslednjim izveštajima, koji su mi poznati, i kod Beograda su već prebačene neprijateljske trupe, kod Ostružnice i dole, na dunavskom keju, ispod klanice. Čim padne Beograd, događaji će početi naglo i brzo da se nižu.

— A vi mislite Beograd mora pasti?

— Mora! — odgovori potpukovnik odlučno. — Na Beogradu je dvadeset i četiri nemačkih i dvadeset austrijskih bataljona.

— A naših?

— Naših dvadeset bataljona, ali deset trećeg poziva.

— A zašto vi vezujete za pad Beograda događaje koji će nastati?

— Jer to je početak uspeha ofanzive sa severa, koji ti događaji ima da prihvate.

Ućutali smo oboje i nastavili bez reči šetnju kroz ogoleli red drveta, kroz koji je nekoliko kosih linija večernje svetlosti sumorno senčilo naša zabrinuta lica. O jeseni i sama priroda izgleda zabrinuta te pristaje uz naše raspoloženje, dopunjavajući ga svojom mutnom i tamnom bojom. Potpukovnik se bio duboko zamislio, i u dva tri maha prelete preko njegovih usana gorak i bolećiv osmeh. Jednom zausti da nešto reče, pa se trže i uzdrža, ali teško uzdahnu.

Koliko je u tome trenutku bilo bola u duši ovoga čestitoga vojnika, razumeo sam malo dana zatim, kada prvoga dana po padu Skoplja čusmo, da je u Ferizoviću izvršio samoubistvo potpukovnik Dušan Glišić. To je bio oficir, sa kojim sam onih teških i poslednjih dana Srbijinih, češće zajednički brinuo, šetajući onom ogolelom alejom koja vodi u podoficirsku školu ili pustim parkom, koji se iza te škole diže.

Bio je bolestan i bolest mu je uvek nametala mrzovolju. Čini mi se, u životu ga je držala još samo dužnost i odanost oslobodilačkoj ideji kojom je bio zapojen i radi koje mu je i jedan brat pao na Kumanovu. To je bio končić, koji ga je vezivao za život. Kad se sve srušilo, njemu je slom izgledao strašniji i crnji no svakom drugom. Napustio je Skoplje neobično potresen. Otkinuo se onaj končić i on nije imao razloga da i dalje živi. Ubio se na prvoj stanici, na kojoj je sišao, kad je krenuo iz Skoplja. Nije hteo dalje.

Već sutradan, posle ovog našeg razgovora, stigla nam je poražavajuća vest da je Beograd pao i ja sam u toj vesti dogledao onaj početak događaja, koje je potpukovnik predviđao. Doprle su do nas i pojedinosti o krvavim uličnim borbama koje su se 24-og vodile na Dorćolu i o paklenoj borbi na Adi Ciganliji.

Tu vest, o padu Beograda, potvrdi mi jedan oficir iz komande trupa, dodajući, da je u Beograd prvi ušao dvesta četrnaesti pešadijski leteći puk, koji se borio i na Ipru, kod Arasa i pred Varšavom.

I niz događaja, niz nesrećnih posledica kratkovidosti diplomatske, koji se završio slomom Srbije, otpoče da se ređa. Svaki je dan nosio svoj događaj, a svaki je događaj nagoveštavao veliku tragediju srpskoga naroda.

Za pad Beograda saznali smo 26 septembra, a sutradan već znali smo i to, da nijedan saveznički vojnik neće krenuti iz Soluna u pomoć Srbiji. Čekao ih je okićen Niš, čekao ih Leskovac, čekala ih Đevđelija, čekala Strumica i Veles, čekalo ih je Skoplje; čekao ih je ceo srpski narod i niko nije hteo da veruje nemilome glasu da neće doći, te su se i dalje lepršale zastave istaknute u čast njihova dolaska. Juče, 26 septembra, još se uporno tvrdilo iz Niša da saveznici dolaze, ali danas već, verovali su u to samo oni koji nisu mogli pravu istinu znati ili su je uporno ignorisali.

A juče je odista i krenula bila saveznička vojska u pomoć Srbiji. Još od rane zore nastao je bio u Solunu pokret francuskih trupa na železničkoj stanici.

U 10 časova pre podne, već je bio ukrcan u vagone jedan bataljon 176-og francuskog puka. A novi su bataljoni kretali ka železničkoj stanici, jer, po rasporedu za pokret, svakih dva sata trebao je da krene po jedan voz, od kojih prvi, ovaj što je već ukrcan, u 11 časova pre podne. Oko ukrcanoga voza je bilo već puno života, vojnici su još jednako izletali te točili vodu sa stanične česme ili preko ograde dodavali čuturice da im se napune vinom i pazarivali pomorandže, alve, simite, voće, od one mase solunskih prodavaca koja se obično načeti na ogradi solunske stanice i sa užasnom orijentalskom drekom, nameće kupcima svoj espap. Pred jednim vagonom prve klase, koji je bio prazan i zatvoren, stajala je gomilica francuskih oficira vodeći žive razgovore u očekivanju đenerala koji će se u isti voz ukrcati i povesti vojsku Srbiji u pomoć.

Pet minuta pre 11 časova, stiže na automobilu đeneral Baju sa svojim štabom, u kome se već nalazio i jedan srpski mlađi oficir, stavljen na službu đeneralu. Čim je trubni znak objavio da đeneral ide, na stanici je nastao življi pokret, oficiri su se razleteli i presekli svaki dalji izlazak vojnika iz vagona, svako se našao na svome mestu, a komandant bataljona pozdravio je đenerala i raportirao mu, da je bataljon potpuno ukrcan i voz spreman za polazak. General se zadrža pred vozom da izda naredbe komandantima pukova za dalje ukrcavanje, a zatim se pozdravi i pođe u vagon.

Da je toga trenutka, kao što je bilo i utvrđeno, krenuo voz, Srbija bi videla francuske zastave. Da li bi se vojska, koja bi već jednom bila na srpskome zemljištu i vratila zatim, to je drugo pitanje, ali bi Srbija sagledala francuske zastave; telegrami bi zabrujali duž frontova da je francuska pomoć već na srpskome zemljištu i umoran četvorogodišnji borac srpski, koji je na severu zaplivao već u duboku krv, digao bi glavu i oholo pošao u novu smrt. Ti telegrami bi stigli u neprijateljske redove, stigli bi i u Sofiju i nesumnjivo bi se oni tamo, u bugarskoj prestonici, još jednom razmislili pre no što bi izveli prvi oktobar.

Ali — to nije prvi slučaj u istoriji, da mali i neznani uzroci izmene čitav tok događaja.

Đeneral Baju se pozdravio i pošao da uđe u svoj vagon, a oficir, komandant voza, i dva tri železnička činovnika poleteše vagonu da otvore pred đeneralom vrata. Ali vrata, ili zarđala ili nabrekla, nisu se mogla otvoriti. To isto i sa vratima na prednjoj strani kupea. Jedan podoficir, železničar, saže se pod vagon, uze jedan kamen i poče njima lupati kvaku, ali ona ne popusti; drugi jedan uskoči u vagon kroz prozor i uze pokušavati iznutra, ali ni on nije mogao uspeti. Dotrčao je i činovnik iz stanice i zagledao vrata sa svih strana, pa posla da se zove jedan bravar iz susedstva, ali bravara nije bilo u radionici.

Đeneral je nervozno i očevidno ljut pušio cigaretu za cigaretom, a komandant voza je pokušavao na neki način da mu se pravda, ali ga general nije ni slušao. Velika kazaljka na staničnome časovniku naglo je odmicala i vojnici, koji su već odavno saterani u vagone, počeše ponova da se razdrmavaju i, van pogleda svojih starešina, zaobilaznim putevima, iza raznih vagona, da dolaze u vezu sa prodavcima iza stanične ograde.

I kao što to obično u takvim prilikama biva, da se ljudi najzad sete onoga od čega treba početi, šef stanice naredi da se ode u železničku radionicu i otud zovne majstor. To je, razume se, produžilo čekanje, i đeneral, koji je već nekoliko puta nervozno pogledao u sat, poče i glasno da se ljuti. Zadocnjenje je već ispunilo tri četvrti sata. I ko zna koliko bi se to odocnjenje još produžilo da se otud, putem koji vodi iz varoši, ne začu silno brektanje jednoga motocikla, koji je jahao francuski vojnik. Motociklista naglo uleti u stanicu, sjaha spravu, uputi se đeneralu i predade mu jedno pismo u velikoj, beloj koverti. Đeneral, koji je sa vojskom svojom sad već trebalo da bude blizu srpske granice, otvori pismo, pročita ga brzo, pa se vrati pogledom i pročita ga još jednom, idući od reči do reči.

To je bila naredba koja je obustavljala pokret voza i naređivala đeneralu da iskrca već utovarenu vojsku i vrati je u logor. To je bila naredba koja je obustavljala pomoć Srbiji. Tu je naredbu i njeno izvršenje Sofija znala već posle četvrt sata, Niš je nije odmah saznao i čekao je voz sa savezničkim trupama.

Da nije bilo one pokvarene brave na vagonskim vratima, ta bi naredba stigla đenerala možda u Đevđeliji, a Sofija bi iz Soluna bila izveštena da je prvi kontigenat savezničkih trupa krenuo u Srbiju i to bi imalo svoga utiska.

O tome smo događaju saznali 27 septembra a, dan za ovim, već stižu nove nepovoljne vesti, sa severnoga fronta: Smederevo palo i neprijatelj prebacio velike snage kod Rama te označio svoju nameru da glavnu akciju upravi dolinom Morave.

Sutradan, to je bilo 29 septembra, napali su Bugari našu granicu u blizini Kadibogaza. Sofijske diplomate, koje su po svom naimenovanju zastupale interese sporazumnih sila, požurile su da i nama i svojim vladama objasne da su to neredovne trupe učinile i da taj akt nema nikakve veze sa držanjem Bugarske.

Sutradan, 30 septembra, Bugari su napali naše granične položaje prema Knjaževcu, i sofijske diplomate, koje su po naimenovanju zastupale interese sporazumnih sila, požurile su da nama i svojim vladama objasne da su i to neredovne trupe i da taj akt nema nikakve veze sa držanjem Bugarske.

Najzad, poslednje septembarske noći, u oči prvoga oktobra, Bugarska je napala Srbiju na celome frontu. Prvi oktobar doneo nam je tu vest koja, ma da je međ nama izazvala uzbuđenje, nikoga ipak nije iznenadila, jer smo taj napad već od dana bugarske mobilizacije očekivali. Ovaj akt je iznenadio samo diplomate sporazumnih sila i one u Sofiji i one u Nišu, i to u tolikoj meri, da je jedan od takvih diplomata, kome su fakta razorila njegovo „duboko uverenje“ uzviknuo jednome našem državniku:

— To je koješta od vas, to nema smisla! —

— Šta?

— To, što su vas napali Bugari!

Drugi jedan, njegov kolega, još je i na dan prvoga oktobra, kada su bugarska puška i top plamteli dužinom celoga fronta, tvrdio da bi se stvar još dala popraviti, jer Bugari „u stvari nemaju nameru da napadnu Srbiju“.

Jedan ruski konsul, koji se zatim nije hteo ispred Bugara ni da ukloni, već je sa najvećim poverenjem ostao u Srbiji, rekao je na dan prvoga oktobra jednome našem višem činovniku:

— Šta ćete sad?

— Srbija propada, Gospodine Konsule, i ja mislim da bi ovom prilikom bio jedini spas kada bi Rusi iskrcali vojsku u Varni i Burgasu.

— A… samo to ne može biti — odgovorio je konsul — jer ruski vojnik ne bi nikada pristao da puca na svoga brata Bugarina.

— Ali taj bugarski brat puca na svoga srpskoga brata.

— To su vaše balkanske stvari! Uostalom ja mislim, da… ja mislim… — i g. konsul nije ni dovršio rečenicu, jer u stvari nije ništa ni mislio, što je sasvim i odgovaralo službi u kojoj je.

Kažu — ako je tačno — da su još juče, na dvanaest časova pre no što će Bugarska zagaziti u rat protivu Srbije i Sporazuma — jedan sporazumni diplomata sofijski i njegov drug niški, odlučno tvrdili da Bugarska i ne misli napasti Srbiju, o čemu su oni dobili najdubljega uverenja neposredno od bugarske vlade.

Eto, na osnovu obaveštenja te i takve diplomatije o prilikama na Balkanu, opredeljivale su se sporazumne sile u svojim postupcima i držanju; iz obaveštenja te i takve diplomatije nikao je prvi oktobar i ceo balkanski slom, koji će zatim dugo i dugo biti jedna glomazna briga i teret celome Sporazumu.

Mi smrtni, koji smo događaje — koji su uostalom bili tako jasni — pratili čistim pogledom i zdravim razumom, dočekali smo prvi oktobar sa raspoloženjem kojim čovek dočekuje nedaću, za koju unapred zna da ga ne može mimoići. Taj mučki udarac s boka niti je bio prvi u našoj novoj istoriji, niti je bio neočekivan od takva suseda kao što je Bugarin. Mi smo taj udarac očekivali još novembra meseca prošle godine, kada je Poćorek preplavio zapadni deo starih srpskih granica. Tri stotine valandovskih grobova debeo je ožiljak na našem telu od vrha toga bratskoga noža i krvava opomena da se ni jednoga dana ne podajemo zabludama, koje su isključivo diplomatiji dozvoljene.

Mi se i nismo podavali i dočekali smo prvi oktobar kao nešto sa čime smo odavna već izmireni, ali to ne znači da smo ga i mirne duše dočekali. Na protiv, počeli smo se zbunjeno osvrtati na sve strane, kao davljenik koji očajno pogleda po uznemirenoj pučini, ne bi li dogledao kakav pojas za spasavanje. I, naviknuti množinom događaja i briga, koje smo poslednjih godina prevalili preko glava, da i u najtežoj situaciji nađemo sebi utehe, ma i u nemogućim pretpostavkama, počeli smo i ovom prilikom da ih tražimo.

Kada nas je od jutros probudila vest, da su nas noćas o ponoći Bugari napali dužinom celoga fronta, mislili smo još uvek, biće to kakav lokalni napad, kao onaj neki dan kod Kadibogaza i onaj drugi kod Knjaževca. Ali smo ipak, sa izvesnim nemirom u duši, pohitali načelstvu, da čujemo šta o tome vlast zna i šta kaže niški telefon. Čaršija je već bila uzbuđena i trgovci su nas, sa dućanskih vrata, pitali pogledom, a mi smo odgovarali sleganjem ramena. U tesnoj ulici načelstva grupice uzbuđena sveta, kod načelnika puna kancelarija i hodnik. Obaveštene da napad nije lokalan već celim frontom i da se, od noćas, možemo smatrati da smo u ratu sa Bugarskom, gomilice su počele pred podne da kuljaju iz načelstva i onog sokačića, u najživljem razgovoru da se kreću ulicom Kralja Petra gde su sve više i više rasle onima koji su im pridolazili. Svaku od tih gomilica zadržavali su sad trgovci, koji su sišli sa svojih dućanskih vrata i presretali svakoga, ne bi li što više saznali. Pojedine od ovih grupa što kreću ulicom, idu oborene glave i zabrinuta lica, druge živo komentarišu događaj, a treće polemišu i nadvikuju se. Ulica vri nekim tihim uzbuđenjem, kao ono kad sa dna suda već počinje da izbija ključ.

— A Rumunija? — uzvikuje profesor, u gomilici koja je zastala pred jednim dućanom i toliko novim pristalicama narasla, da su prolaznici morali slaziti sa trotoara na ulicu da bi je obišli.

— Rumunija ćuti! — odgovara mu mrzovoljno jedna beogradska izbeglica, koju već od nekoliko dana mori teška briga o imanju koje je ostalo u osvojenome Beogradu.

— Ćuti, al’ ne sme i dalje ćutati! Ona je prisvojila sebi čast, da se poslednji ugovor o balkanskom miru nazove bukureškim ugovorom, to znači i dužnost da bude čuvar nepovrednosti toga ugovora.

— More, je l’ samo Nemac na prestolu, on već onda zna kako Viljem tumači međunarodne ugovore! — upada trgovac pred čijom se radnjom vodi razgovor.

— Pa jest ono i Konstantin grčki je protumačio po tome receptu ugovor! — dodaje penzionar za kojega se uopšte znalo, još od početka rata, da sve stvari gleda kroz veoma mutne naočari.

U drugoj gomilici, koja živo promiče ulicom, čuješ glas jednog mobilisanog advokata.

— Ja vam opet kažem, Rusija će nam u poslednjem trenutku priskočiti. Šta je to njoj da iz Odese prebaci vojsku u Varnu, ništa, šala!

— Al’ ja bih voleo — češe se za vrat učitelj — kad bi nama Rusija priskočila u pomoć u prvome trenutku, a ne u poslednjem.

Treća se grupa okupila oko jednog fijakera, kojim je, ne znam ko, hitao iz načelstva. Jer svetina je u takvim prilikama, kad je žedna vesti, pravi tiranin; ona zaustavlja čoveka koji žuri najhitnijim poslom; ona zaustavlja kola, kojima je neko pošao da bi stigao pre no peške; ona bi kadra bila da zaustavi železnički voz, samo da zadovolji svoju žeđ za vestima. Razume se da svetina u takvom slučaju preduzima sva potrebna obezbeđenja da kola ne krenu dalje dok ona ne iscrpe iz njih sve vesti, onako, od prilike, kao što vam pri ulazu u varoš trošarinski činovnici pregledaju kola da vide nosite li šta što podleže trošarini. Jedan će se obesiti o fenjer od fijakera, drugi metnuti nogu na stepenik za penjanje, treći nasloniti ruku na koš i, tako obezbeđeni, počeće da vam pretresaju kola, da vide nema li što pod sedištem, u košu, u džepu prolaznikovom, nema li koja vest koja podleže trošarini svetine. To sve biva i stoga što svetina uvek veruje da onaj koji žuri kolima mora znati štogod više no onaj koji ide peške.

— Pa dobro. Je li to redovna bugarska vojska udarila? — pita onaj što je nogu popeo na stepenik za penjanje.

— Pa ne mogu valjda komite udariti od Vidina do Dojrana! Razume se, redovna vojska! — odgovara nestrpljivo svetini zarobljenik s fijakera.

— A saveznici iz Soluna! — pita onaj što se uhvatio za fenjer.

— Ostaju u Solunu! — odgovara onaj što je požurio kolima da bi stigao pre no peške.

— Zar ne misle ni u ovome slučaju da promene odluku? — pita onaj za leđima što se drži za koš.

— Ne verujem! — odgovara čovek s fijakera, pogledajući nestrpljivo na sat.

Sve te gomilice, koje su iskuljale iz uličice gde je načelstvo, slivaju se zatim u pojedine kafane, gde su već stigle na prodaju i novine koje su izišle pred samo podne i koje se otimaju od prodavana. U kafanu su pridošli i činovnici, koji su ranije napustili kancelarije i trgovci, koji su malo ranije napustili radnje i izbegličke gospođe, koje nemaju strpljenja da kod kuće sačekaju muževe. I sve to vri i ključa kao u mravinjaku. Oko stolova se načetilo po dva reda stolica i sve poglo glave i žagor jednostavno ispunjava prostor, a oblak duvanskoga dima povija se nad zabrinutom gomilom.

Kad me je već zagušila i briga i dim, digao sam se i krenuo kući.

Napolju još sipi nesnosna jesenska kiša i močar pokrio žitkim blatom ulice. Vlaga ti čisto prodire u dušu, kao da bi mrzovolja prirode htela da se ujedini sa mrzovoljom našom.

Ulicama, vidiš, ovamo i tamo po dvoje i troje, sabrani pod kišobranom ili pod krovom, razgovaraju; žene izviruju na kapijama očekujuću muževe, koji će im potvrditi vesti koje su u komšiluku saznale, a domaćin, umoran brigom koju mu de doneo današnji dan, eno ga žuri da je podeli sa svojom porodicom.

Kroz vazduh, razređen vlagom, odjekuje potmulo kameni most na Vardaru i čuje se odmereni pljusak opanaka po lapavici. To, povrnute jake na prokislu šinjelu, oborene puščane cevi sa koje se sliva kiša, maršira tromo neki odred trećepozivaca, tamo — ka granici.

Ušao sam u kuću i bono se nasmešio. U jednome uglu, u mojoj kancelariji, leži zgužvano platno, koje je trebalo da bude razapeto na trijumfalnoj kapiji, pri dolasku savezničke vojske. Na njemu je ispisan krupnim crvenim slovima, nedovršen pozdrav saveznicima: „Vive les Al…!“

4. 3. Lađa tone

Pre no što će, 1912 godine, buknuti Balkanski rat, iza koga će se jedno za drugim nizati krvavi događaji, da bi se završili najstrašnijim istorijskim polomom, plamenom koji će obuhvatiti celu zemaljsku loptu, — kao znamenje, kao predznak velikim svetskim katastrofama, desio se jedan događaj koji je uzbudio ceo sveg. Pošto se dugo i dugo gradio, otisnuo se prvi put na pučinu do tada najveći svetski brod „Titanik“. Zdrav, snažan, ponosan, on je pouzdano razbijao morske vale koji su se lomili o njegove bokove, sekao ih je i plovio svome cilju. Na njemu nekoliko hiljada putnika, koji su mu se sa pouzdanjem poverili da ih preveze preko pučine. Po broju stanovništva, koje je na njemu, on prestavlja skoro jednu malu varoš, a po uređenju i čitavu jednu državu koja plovi po moru. Tu su radnje i trgovine, tu kasine i klubovi, zabave, razonođenja, štamparije, pa čak i novine koje izlaze na brodu. I usred najpouzdanije plovidbe, „Titanik“ nailazi na podvodni ledeni breg, dobija snažan i neočekivani udarac s boka i — tone. Tone, za nekoliko minuta na dno mora čitava jedna mala država.

Ovako udaljenome od događaja koje smo preživeli, udaljenome od patnja koje smo podneli, meni tadanja Srbija i njena sudbina sve više liči na sudbinu „Titanika“. I ona se dugo i dugo gradila — sve od orašačkog ustanka pa do sada — i otisnu se jednoga dana na pučinu svetskih događaja, zdrava, snažna i ponosna. U njoj život buja, snaga se narodna odupire pouzdano valima koji udaraju o njene bokove, i ona seče pučinu i plovi svome cilju. I, usred najpouzdanije plovidbe, Srbija nailazi na podvodni ledeni breg, dobija snažan i neočekivani udarac s boka i — tone. Tone za nekoliko dana na dno mora čitava jedna država i čitav jedan narod.

Mi, koji smo se dočepali obala talijanskih, korsikanskih, afričkih i sunčanih obala francuskih, nismo drugo do brodolomnici sa toga velikoga broda.

Ima čak i pojedinih detalja u katastrofi „Titanika“, koji ovu sličnost sa katastrofom Srbijinom čine još bližom i određenijom. Opisi velike pomorske katastrofe kazuju, da se u momentu sudara, koji se najpre samo na jednome kraju ogromne lađe osetio, na drugome njenome kraju razvijao pun život i, dok je kljun lađe već tonuo, ovamo u pozadini njenoj još je svirao orkestar i ne sluteći da će se maločas sve ugasiti, sve pod more otići. Tako je nešto bilo i u ovoj pozadini, u Skoplju. Dok je kljun lađe već tonuo, ovamo je još svirao orkestar, i ne sluteći da će nas za malo sve preliti morski vali.

U Skoplju se, pred katastrofu, zacarila bila sezona koncerata. Još jedan nije bio ni svršen, a već se obrazovao odbor i pripremao program za drugi. Osećajući obavezu da kupuje karte za te dobrotvorne koncerte, i ako ih nikad nije posećivao, jedan je trgovac čak, i ne znajući da će u tom času govoriti proročanskim jezikom, rekao: „Ama šta ste okupili sa tim koncertima, ne valja to, Boga mi, ne sluti na dobro“!

No sem koncerata i inače je život u Skoplju bio u punom jeku. U opštini se, sve do poslednjega časa, živo radilo na regulacionim planovima po kojima bi na obalama Vardara nikla nova i preporođena varoš; hitno se zidala zgrada narodnog pozorišta kako bi već polovinom oktobra mogle otpočeti prestave u novoj zgradi; „Društvo za proučavanje oslobođenih srpskih oblasti“ držalo je sednice na kojima su se projektovale nove naučne ekskurzije; u gimnazijsku zgradu su zbirani i prenošeni sa raznih strana arheološki predmeti za budući narodni muzej, koji se imao osnovati u Skoplju: mesni odbor živo je zapeo da još s jeseni navuče dovoljno drva, brašna, šećera, petroleja, kako bi za vremena spremio zimnicu sirotinji, koja je izbegla iz gornjih krajeva Srbije i ovde našli zaštitu; Kolo Sestra radilo je vredno i marljivo, a organiziralo se i društvo za zaštitu napuštene dece.

Sve se radilo živo, predano, radilo se do poslednjeg časa i ne sluteći da je prednji deo broda naišao već na podvodni ledeni breg. Pa ipak, i ako zadnji deo njegov još nije tonuo, potres od udara osetio se celim telom broda već prvoga oktobra. Potres je bio tako snažan, da se zatresla cela trupina, i na jedan mah sve se uzneverilo, sve zastalo i sav život namah obamro, kao ono kad svi čovečiji organi utrnu od snažnog udarca.

To je bilo juče, a danas, drugoga oktobra, već smo više znali no juče, te ako je jučeranji dan bio možda poslednji dan vere, današnji je već bio prvi dan razočaranja. To se razočaranje jasno ispisivalo na licima onih koji su se zbirali u kafane da zajednički brinu brigu o težini položaja, očekujući jedan od drugoga utehe. Govorilo se sa mnogo manje pouzdanja no juče i prekjuče, jer i najveće optimiste osećale su da pred njima leži jednim dahom porušena kula koju su dotle zidali od grčkih, rumunskih i savezničkih karata.

Oko jednoga kafanskoga stola, gde se još juče vrlo živo raspravljalo i bočnom napadu Rumunije o iskrcavanju ruske vojske u Varni, o operacijama Grčke sa juga, danas se već govorilo o kremanskome proročanstvu.

— Možda i drugače glasi to proročanstvo, — veli jedan dežmekasti gospodin — ali sam ja čuo tako: da će jedna strana sila preplaviti zemlju i da će Srbija robovati ili tri nedelje, ili tri meseca ili tri godine!

— Ne kaže proročanstvo — veli drugi — da će cela Srbija biti preplavljena, već samo jedan deo njen, na pr. Mačva i Morava.

— Ne znači to, brate, ništa! — buni se jedan nepoznati mlađi čovek. — Uhvatili ste to kremansko proročanstvo pa ga rastežete kao armoniku, kako vam kad treba. Lanjske godine, kad su Austrijanci doprli do Milanovca pa oterani, reklo se: eto, ispunilo se proročanstvo. Pa šta sad, zar iznova?

O kremanskom proročanstvu nije pala reč samo tu za stolom, govorilo se o njemu tih dana na sve strane i u svakom kutku. Govorilo su uopšte mnogo o proročanstvima, gledalo se u karte, u dlanove, u plećke i razgovaralo se sa astalčetom. Ta verovanja, uvek za vreme ratova, a naročito za vreme katastrofa, kad nastaje carstvo sudbine i slučaja, dobivaju maha i zaražavaju svetinu. Kad se uvuče još u, brigom zamorene, duše predosećanje nesreće i slutnje, onda ta verovanja u predskazanja postaju prava zaraza i strast.

Tih dana, između ostalih, govorilo se naročito i o proročanstvu neke stare Turkinje, koja je našoj gospođi rekla:

— Mnogo se ružno vidi za vašu državu i za vaš narod. Pao veliki crni oblak, pa sve pokrio i legao mrak na zemlju. Kroz taj mrak niko ne ume da nađe put niti da vidi svoj grad i svoju kuću, te će po mraku da se pogube ljudi i žene i deca i mnogo će da plaču jedno za drugo. Crn hleb će da zameni belu pogaču, a tvrda zemlja meku postelju. Deca će umirati, a neće se druga rađati; biće više udovica nego devojaka i majke će plakati na tuđim grobovima. Kralj će kraljevati bez krune. Noć će dugo trajati, vrlo dugo, i neće svanuti sve dok tri kralja ne izgube krune, tri kralja države i tri kralja živote. Tada tek javiće se sunce iz mora i svanuće dan!

Sveštenik neki govorio je svojoj okolini i o nekome proroku Isajiji iz 15. veka, koji je prorokovao da će se dva zmaja sukobiti na Ovčem Polju, jedan sa zapada a drugi sa istoka, i da će ovaj sa zapada najpre mnogo tegoba imati ali će najzad smrviti zmaja sa istoka.

— Ja u sve to ne verujem! — tvrdio mi je poznanik, koji mi je ova proročanstva prepričao — a vi?

— Ja bih više voleo da znam šta u ovom trenutku misle naši proroci u Nišu, no šta misli prorok Isajija i ta Turkinja.

— A ne može se saznati?

— Ne može se dobiti telefonska veza.

I odista, od jutros, kraj svih napora koji su činjeni, telefonska veza sa Nišom nije se mogla dobiti. Ili je Niška centrala bila preokupirana, ili se negde na putu između Niša i Skoplja dešavalo nešto vrlo važno, tek do veze se nije moglo doći, a svi smo osećali da bi ovoga trenutka gotovo važnije bilo saznati šta se dešava u Nišu no na frontovima. Niš jasnije no mi vidi novu situaciju pred koju smo stavljeni izdajstvom grčkim, neodlučnošću saveznika i jednovremenom ofanzivom Austrije, Nemačke i Bugarske. Kad se to već nije moglo kroz telefon dokučiti, očekivali smo sa nestrpljenjem niški voz pa da od putnika saznamo što. Ali je niški voz imao jedno očajno zadocnjenje. U mesto jutros, on je stigao tek oko tri sata po podne i prva vest koju smo sa njega čuli, bila je: da je ovo preveliko zadocnjenje zbog opasnosti koja je pretila vozu usled upada Bugara kod Predejana. Voz je čekao duge sate na raznim stanicama dok se obezbedio njegov prolazak.

— Verujte, posle ovoga voza ja mislim da ni jedan više neće krenuti iz Niša za Solun! — tvrdio je jedan putnik.

— Samo pitanje je, hoćete li i vi stići u Solun? — reći će jedan od onih skopljanaca, koji već od nedelju dana na ovamo redovno dočekuje i ispraća sve niške i solunske vozove.

— Zašto mislite?

— Jer to što je pretilo kod Predejana, još više preti kod Strumice!

Putnik pogleda popreko sagovornika i odmače od njega, kao da je on taj koji će kod Strumice izvršiti atentat na voz, pa pođe zatim da saopšti putnicima u kupeu da na putu do Soluna ima još jedno Predejane.

Inače, putnici na vozu bili su vrlo prestravljeni i malo su govorili ili su možda malo znali. Po njima, jedno je bilo pouzdano, a to je, da je u Nišu situacija smatrana mnogo težom no u Skoplju. Od njih smo još saznali da su sva državna nadleštva spremna da krenu iz Niša u Bitolj; od njih smo saznali i da su za sobom ostavili spreman naročiti voz kojim su trebali da krenu za Bitolj i strani poslanici, ako posle opasnosti u kojoj je voz bio — o čemu je javljeno Nišu — ne odustanu u poslednjem trenutku, da krenu ovim putem.

U vozu nije bilo redovnih putnika, sve su to već bili begunci za Solun, i u tome svojstvu, nije im ni potrebno bilo ma šta govoriti; oni su sami sobom i svojim putovanjem kazivali i suviše jasno kakvo je stanje u Nišu. Inače, što se mora priznati, na vozu je bilo malo ljudi begunaca, a vrlo mnogo žena i dece. Vagoni i furgoni su bili puni i prepuni denjkova i kufera.

Taj prvi izbeglički voz od bugarskoga napada, učinio je na nas samo u toliko težak utisak što su njime prošla za Solun i dva narodna poslanika.

— Oni su se svakojako rešili na to, pošto su se tačno obavestili o situaciji. I za nas nema ničega rečitijega od begstva narodnih poslanika.

Sad već znamo jasno situaciju! — gunđa jedan iz gomile koja je sačekala voz.

— Ne verujem! — pravda ih drugi — inače, zašto bi samo dva poslanika pobeglo, zašto ne bi i ostali, zašto ne i vlada?

— Vlada ne može u Solun, na tuđu teritoriju, a ostali poslanici… uostalom, možda su ova dvojica članovi kakve komisije ili idu radi kakve liferacije državi?

— Kakve liferacije, molim vas, sem ako su kadri da nam liferuju savezničku vojsku. Nego, hoćete li ja da vam kažem zašto ovi poslanici begaju sa ženama, prvim vozom?

— Zašto?

— Jer… lađa tone!

Vraćajući se sa stanice, pošto je voz krenuo za Solun, svet je išao u grupama kojima su se pridruživali oni koji nisu bili na stanici, da čuju što novo. Te su grupe razgovarale o utiscima koje je svaki pojedinac poneo sa ovoga voza. Moglo se govoriti samo o utiscima koji su nam davali opštu sliku situacije, jer smo se sa voza vratili tako isto oskudni vestima kao što smo bili kad smo pošli da ga dočekamo. Čaršija je skopljanska u tome trenutku možda više znala no mi. Ona je iz celoga prostranoga događaja, koji se razvijao na granicama Srbije, sa naročitom grozničavom radoznalošću pratila one vesti koje su se ticale neposredne sudbine Skoplja. Čaršija je sa istočnoga fronta bila obaveštena čak i o onim detaljima koje je vlast možda naročito prećutkivala ili ih ni sama nije znala. Svaki pokret neprijatelja na toj strani, svaki njegov uspeh ili neuspeh, na neki neobjašnjiv način, nekim podzemnim putevima, dopirao je do skopljanske čaršije i šapatom se raznosio od ćepenka do ćepenka i od jednog dućanskog praga do drugog.

Prilazeći jednoj od grupa, koja se vraćala sa stanice, jedan omalen gospodin ne htede ni da sluša vesti koje je ona nosila sa voza:

— Ne trebaju mi nikakve vesti, ja već znam situaciju, — veli on. — Od dva sata po podne pa do sad lutam od dućana do dućana pa ne mogu da razmenim jednu banku. Trgovci sakrili srebro, a to znam već šta znači.

Sa Nišem se nikako nije mogla dobiti telefonska veza, ali je kumanovski telefon javljao nepovoljne vesti. Kriva Palanka je pala i Bugari napreduju ka Stracinu; u Vranji se dešavaju neki događaji o kojima su vesti vrlo nejasne i neodređene. Neko dodade još da je u čaršiji čuo da je i Carevo Selo palo, da se borbe vode pred Kočanima, ali da se ni ova varoš neće moći da održi i da činovničke porodice već napuštaju Štip i odlaze u Veles.

Te vesti nas gotovo poraziše i, dok smo do sad bili samo zabrinuti, sad već počesmo i da strahujemo. I u čaršiji i po mahalama se uskomeša i uzavre, i svako potrča gde je znao i umeo da se podrobnije raspita, ne bi li saznao pravu istinu. Pa i u tom času bilo ih je koji su umeli da se teše.

— Kriva Palanka pala, to znači Kumanovu nema spasa! — vele oni koji su već podlegli brizi.

— Kriva Palanka i nije nikakav položaj. Naš je interes da je napustimo i da dovedemo neprijatelja na Stracin. Tu ćemo ga tući! — veli drugi koji bi još hteli da se hrabre.

Tako je u uzbuđenju prošao ceo taj dan.

Predveče, kao da je bilo nečega osvežavajućeg u atmosferi. Naišle su od nekuda, nepoznatim putevima i iz nepoznatih izvora, malo povoljnije vesti, kao ono kad posle nesnosnoga i zagušljivoga letnjeg dana, ispunjenog omorinom, dune predveče svež vetrić te rashladi čela i razgali dušu. Po tim vestima, naši se odlično drže na Stracinu, i velika im pomoć stiže sa severa i iz garnizona sa albanske granice. Osim toga Engleska, Francuska i Rusija objavili su rat Bugarskoj i već su se Francuzi na jugu angažovali u borbu; Englezi bombarduju Dedeagač, a Rusi Varnu.

Kafane koje su na podne bile razređene, ispuniše se predveče i posetioci njihovi, koje si danas sretao ulicama zabrinute, vedro su se pozdravljali i živo razgovarali.

— To bi sve bilo vrlo povoljno — veli za stolom kod „Zrinjskog“ jedan lekar kome su sve te vesti saopštili — samo ako to nije morfijum za uspavljivanje.

— Kakav morfijum? — buni se gospodin koji mu je saopštio sve te povoljne vesti.

— Pa — učini lekar skeptički — bolesniku, koji ceo dan teško pati, mi lekari obično predveče damo jednu dozu morfijuma radi umirenja živaca i radi sna koji obično okrepljava u bolesti.

— Ali, za Boga, doktore — buni se i dalje onaj što je zapojio celu kafanu najlepšim nadama — kad sve to ne bi bilo tako, onda bi značilo da smo mi, koji se nalazimo u Skoplju, pred neposrednom opasnošću?

— A šta vas uverava da nismo?

— Uverava me, uverava me… — zape onaj, ne mogući u momentu da nađe kakav pouzdaniji argumenat sem vesti koje su se čule, i za koje niko nije umeo da potvrdi odakle su i kako su se čule.

— Evo vam jedan dokaz! — umeša se treći da spase situaciju. — Kada bi opasnost bila blizu, Komanda trupa bi izvesno već naredila evakuaciju bolnica i magacina. Ja znam za magacine pouzdano da do ovoga časa nije naređena njihova evakuacija. Vi, doktore, znate za bolnice, je li naređeno što?

— Nije! — odgovori doktor.

— Eto vidite! — prihvati onaj pobednički.

— Ah to ne znači da ne može biti već sutra naređeno! — dodade doktor.

— Pa i neka bude — brani se ovaj — al’ onda to ne znači daje sutra već poslednji dan Skoplja. Evakuacija se naređuje na nekoliko dana pre opasnosti, bar dva i tri dana. I dogod ja ne čujem da je izdato takvo naređenje, ja ću bezbrižno spavati.

Taj razlog nekako sve ubedi i za stolom opet zavlada malo vedrije raspoloženje, preko kojega malo čas pređe taman oblak doktorova sumnjičenja.

Za drugim stolom tako isto.

Za jednim stolom u sredini, jedan viši činovnik slučajno se izrekao da sutra s porodicom kreće u Solun. Svi su ga žučno napali tako da su im se reči razlegale kroz celu kafanu. Pobedilac sa onoga prvoga stola priđe i tamo da se nađe u pomoći onima koji su činovniku objašnjavali da je svaka opasnost, ako bi je bilo još vrlo daleko.

— Pa molim vas lepo — uze reč pobedilac sa prvoga stola — Jeste li čuli da je izdata naredba da se evakuišu bolnice i magacini?

— Nisam! — odgovara činovnik.

— Nećete ni čuti, neće se izdati taka naredba a, kada bi se i izdala, vi bi posle te naredbe još uvek imali i suviše vremena da se sklonite iz Skoplja.

— A zar ne može sve to biti iznenada?

— Iznenada? Ta idite, molim vas. Ne zaboravite da je u magacinima silna državna imovina, ne zaboravite da u bolnicama leži masa onih koji su krvlju otkupili to pravo da budu za vremena uklonjeni ispred osvete neprijateljeve i, ne zaboravite da Komanda Trupa ima i sredstava i načina da nekoliko dana ranije predvidi opasnost, a dužnost da vodi brigu o državnoj imovini i o državnim ranjenicima.

— Tako je! — povikaše svi i onaj viši činovnik odustade definitivno od namere da se još sad ukloni iz Skoplja, a ostali se raziđoše kućama sa uverenjem da se ova noć može spokojno prospavati.

Noć je pala mutna i tamna; kišni su se oblaci bili gusto sabrali, spremni da izliju čitave reke vode. Vodna planina, koja se u vedrim noćima tako jasno ocrtava nad Skopljem, dogleda se noćas kao tamna neodređena masa. Varoš kao zastrta tamnim pokrovom iznad kojega se jedva naziru u vazduhu vrhovi minareta i jablanova, onih jablanova koji o proleću, kao perjanice ponositih vitezova, kite Carsko Skoplje.

Kafane već puste, ulice mrtve i huka Vardareva, koji nosi kišama nanetu vodu sa Dervena i Žedna, prolama se kroz noćnu tišinu, pa ti izgleda kao da se negde daleko nešto neprekidno ruši i krha. Sa železničke stanice pronese se po gdekad pisak lokomotive i tresak vagona koji manevrišu.

Osvetljeni prozori ovde i onde po varoši gase se jedan po jedan i nastaje tama i neremećen mir.

Kada je te noći prevalila ponoć izmeđ 3 i 4 oktobra i spokojstvo sa sinoćnih povoljnih vesti uspavalo građanstvo, te ga obgrlio tvrd i bezbrižan san, na desnoj strani Vardara dešavalo se nešto, što je trebalo da ostane tajna, skrivena gustim velom ponoći.

Tom stranom Vardara, obalom koja se od oslobođenja Skoplja zove Kej Vojvode Putnika, kretala su lagano troja prostrana vojnička kola sa volovskom zapregom; kretala su lagano, da ne bi njihovo krčanje i škripanje uznemirilo uspavane građane. Niti su volujari među sobom razgovarali, niti je bilo uobičajenih uzvika i izdiranja na volova, koje je svako od njih vodio za uzicu i tiho kretao za jednim vođom, koji je daleko pred kolima išao. Oko kola je išlo još četiri do pet vojnika, opet tiho i bez razgovora. Kola su zastala pred jednom dvospratnom kućom i kada je vođa udario tiho alkom u vrata, na gornjem se spratu kuće otškrinula jedna šalona i jedna se glava promolila i odmah se povukla, a šalona za njom zaklopila prozor. Malo zatim i na gornjem se spratu osvetleše sobe svetlošću, koja se, kroz šalone, kao tanke i svetle paralelne linije nazirala; a na donjem se spratu otvori dvokrilna kapija, lagano, tiho, bez škripanja i lupe. Zatim se vojnici uspeše u kuću i počeše otud skidati stvari: sanduke, kofere, denjkove. Sve je to išlo tiho, pažljivo, šapćući, bez uobičajene larme u takvim prilikama, pa još kad se stvari moraju skidati niz tako strme stepene, kakve su u običaju po kućama na istoku. Tako su isto snesene stvari tovarene u kola, vodeći očigledno računa da se okolno stanovništvo ne uznemiri.

U toj je kući stanovao đeneral, komandant trupa novih oblasti, onih trupa, koje brane našu istočnu granicu od Kozjaka do Valandova i od kojih zavisi sudbina Skoplja.

Ma koliko da su vojnici, koji su tovarili, taj posao pažljivo i tiho radili, ipak se nije moglo izbeći da se kroz tišinu noći, koja je vladala, ne oseti da se tu nešto dešava. I u okolini đeneralove kuće počeše stanovnici da se bude iz sna, za koji su sinoć verovali da ga do zore neće prekidati. Najpre na jednoj kućici, pa na drugoj, počeše na neosvetljenim prozorima da se pomiču zavese, zatim ovde i onde otškrinuše se lagano prozori i, najzad, otvoriše se kapidžici, iza kojih počeše di izviruju čupave glave iz sna razbuđenih skopljanaca.

Niko ni reči ne govori, svako nemo, prestravljeno, preplašeno gleda kako se tovare kola i uporno čeka na kapidžiku da vidi kraj ovoga posla. Kada se natovarena kola ispred đeneralove kuće kretoše, i kapija se na kući opet zatvori, a svetlosne linije na šalonama utrnuše, — oni što su virili na kapidžicima pojaviše se na ulici i počeše, onako neobučeni, da se zbiraju u gomilice i šuškaju poverljivo.

— Đeneral bega? — šapće jedan prestravljeno.

— Ne bega on! Zar komandant ovih trupa pa da bega? Nego uklanja porodicu i pokućanstvo.

— Zar prvi on?

— E, nije nego poslednji!

— Pa još nije izdao naredbu za evakuaciju bolnica i magacina! — primećuje jedan koji je sinoć bio kod „Zrinjskog“ i vratio se otud kući ubeđen da je evakuacija bolnica i magacina najpreča briga u slučaju opasnosti.

— Čekaj prvo da nadležni evakuiše sebe!

— Kad đeneral daje signal za požar, onda znači da krov već gori.

— Lađa tone… lađa tone! — uzviknu sa jednoga poluotškrinutoga prozora nekakav piskav glas, verovatno onaj koji je tu reč bacio i danas po podne na stanici i taj piskavi glas prodre kroz ponoćnu tamu kao sovin vrisak.

I dok ova gomilica prestravljeno šapće u dubokoj tami pod širokom strejom jedne kućice, pridružuju joj se sve nova i nova zabrinuta lica. Kroz kapidžike koji vezuju avlije ili preko niskih plotova i zidova, koji ih rastavljaju, vest je počela da se širi duž cele mahale, i počeše da se bude po kućama i oni koji u tvrdome snu nisu ni čuli dosad ništa. Počeše sad već i pojedini prozori da se osvetljavaju, počeše ljudi i da se oblače ne mogući ponova da zaspe; uznemireni ovom novom brigom i, kad je zora svanula, ceo je već jedan kvart znao za novost, i uzbuđenje, koje je usled te novosti u njemu nastalo, pođe da se širi duž celoga Skoplja.

Čim je malo jasnije svanulo, te se otvorili kapidžici i kafanice, celo je Skoplje bilo na nogama i u grozničavom raspoloženju. Prijatelj je jurio prijatelju da se posavetuje; žene, naročito one koje su bez muževa, potrčale su u rodbinu i u poznanika da se propitaju. Jedni su jurili u načelstvo, drugi u opštinu, treći u komandu. Niko više nije pitao za vesti, nikoga više one nisu interesovale. Mesto pitanja o Rusiji i Rumuniji, mesto pitanja o borbi koja se vodi na Stracinu, na usnama svih se javljalo jedno jedino pitanje:

— Je l’ istina da je đeneral već noćas ispratio svoje stvari?

Da uzbuđenje još više pojača, prosu se kroz varoš i vest da đeneral sutra ujutru prvim vozom šalje i porodicu. Mnogi dućani već toga dana nisu otvarani, mnogi koji su imali kola već su ih natovarili i krenuli put Tetova, a oko deset časova pre podne načelstvo je već pritisla svetina tražeći pasoše.

Tu, pred načelstvom, sreli su se oni koji su još sinoć verovali da neće nikad doći potreba da se napušta Skoplje i oni koji u to, i pored svih povoljnih vesti, nisu verovali. Tu su se razvili živi razgovori, objašnjenja, raspitivanja, međusobna savetovanja pa čak i prepirke. Jedni su se vajkali, drugi hrabrili, jedni verovali, a drugi, bez vere i bez odluke, išli od gomile do gomile da se raspitaju, da čuju što, pa da se odluče tek. U jednom uglu, u tesnoj avliji načelstva, objašnjava jedan Skopljanac kojim se putem može iz Tetova sići u Bitolj; u drugoj gomili razgovara se o tome da li se u Prištini mogu naći stanovi; u trećoj gomili vajka se onaj viši činovnik što je jutros trebao da otputuje u Solun.

— Ama, kad ja slušam drugog, pa ne odoh jutros. Da čekam naredbu za magacine i bolnice, nije nego još nešto. Svako će se prvo setiti sebe pa onda magacina i bolnica.

U drugoj gomilici uzvikuje jedan:

— Zašto u inostranstvo kod tolike Srbije?

— Zašto — odgovara mu drugi — što tu toliku Srbiju brani đeneral, koji svoju porodicu šalje u inostranstvo i to pre svih ostalih građana.

I u trećoj grupi brani se jedan što ide u Solun, pa veli:

— Neću da čujem kominike o borbama, neću da čujem telegrame iz inostranstva, neću da čujem ničije savete. Juče je prošla Narodna Banka za Solun i ja idem za Narodnom Bankom. Eto ti!

Što je više dan rastao, rasla je i ova gomila pred načelstvom, a raslo je i uzbuđenje u varoši.

Pred podne već počeše skopljanski pajtoni (fijakeri) puni stvari i žena s decom da slaze na železničku stanicu i ako nikakav voz u to doba nije išao ni na koju stranu. Čekaće ga tu na stanici, čekaće večeras, čekaće noćas, čekaće i sutra ako treba. Po podne je već celo Skoplje bilo spakovano, spremno za put ma gde, ma na koju stranu.

Varoš je zarana, još s večera, opustela. Sve se povuklo u kuće da tamo, u krugu svoje porodice, brine tešku brigu i odluči se što će i kako će.

To je bilo sumorno veče. Kiša je zarana počela da topi zemlju, da se zatim, preko noći, izlije u velikim količinama. Bila je to poslednja noć koju su proveli pod svojim krovom oni nesrećnici, koji će sutra u zoru krenuti u svet i ne videti više svoga krova danima, mesecima, godinama…

5. 4. Jedan izbeglički voz

Tek što je prevalila ponoć između 4 i 5 oktobra, poče se buditi grad nad kojim je još počivala sumorna i teška noć. Ovamo i onamo, jedan za drugim, počinju na kućama da se osvetljavaju prozori siromašnom svetlošću petrolejske lampe i na prozorima, zastrtim providnim zavesama, da promiču užurbane senke.

To su otac i majka, koji celu noć nisu oči sveli, izbudili dečicu te se sad žurno spremaju; spremaju se da napuste svoju kuću i svoje ognjište; spremaju se da begaju. Sanjiva i neispavana deca, uzneverena lica, izvlače se iz toplih postelja, gde su pod nežnim materinim bdenjem sanjala kuću od kolača, reku od mleka i planinu od šećera. Ona su nesvesna toga da je to bila poslednja mirna noć u njihovom nevinom životu, i da sad već ulaze, da stupaju u jedan događaj koji će u docnijem životu sa ledenom jezom prepričavati, počinjući uvek priču sa: „Ja sam preživeo to!“ Njih slatki san, od kojega ne mogu da se rastanu te još na nogama dremaju, zove da se opet vrate pod pokrivač, ali ih roditelji drmusaju, bude ih i kazuju im čudne reči:

— ’Ajde, ’ajde, da putujemo, da idemo!

— A kuda ćemo, tata?

A tata, i ne odgovarajući, rasejano luta pogledom po svojoj skromnoj sobici gde je tako mirno, tako tiho promicao njegov i njegove porodice život; pogleda u ikonu pred kojom je majka dečja još: sinoć upalila žižak, te mu se zavrti suza u očima i on okreće glavu da je ne spazi žena, da je ne spaze deca.

A deca, sad već probuđena, uporno nastavljaju pitanja:

— Kuda ćemo putovati, tata?

— Kuda…? — odgovara on glasom koji mu drhće u grlu — daleko… mnogo daleko…

— ’Ajde, oblači ti decu, a ja da pokupim malo ove prnje! — prekida majka razgovor i on se svesrdno daje na posao. Neumešno, nezgrapno navlači deci haljinice, ali se time bar zabavlja, ne gleda po kući, ne misli na kuću, koju su on i žena dvaeset godina kućili i koju će sad za jedan sat rasturiti i razoriti.

— Da l’ da ponesem i koju košulju — pita žena.

— Ponesi… nemoj… gde ćemo ih?

— A pokrivač za decu?

— Ponesi… nemoj…

— Pa šta da ponesem?

— Ne znam… kad bih mogao sve, sve, al’ ne može. Ko zna gde ćemo… ko zna nećemo li morati nositi stvari na leđima, a vodimo decu!…

— Ja ne znam, ja ne umem da odvojim.

A i on ne ume da je savetuje, izgleda mu svaka stvar draga. I onaj stari kaput njegov što visi na ekseru iza vrata, koji je pravio preklane o slavi, i dečija kolica u uglu iza furune, u kojima su mu sva deca redom uljuljkivana u prve snove, i ona stara kutija na ormanu, u kojoj su dečije igračke, i one stare knjige, koje je on dugih zimskih noći prelistavao, i ona ikona na zidu, pred kojom su se on i žena toplo molili Bogu, kad im je starije dete ležalo od zapalenja, pred kojom je majka dečja svako veče pred leganje učila decu krstiti se i kazivati „Oče naš!“ i pred kojom je on svake godine sekao slavski kolač. Sve, sve mu je drago: i stolica, i slika na zidu, i lampa na stolu, i šamlica pod stolom; svaka sitnica i svaka stvarčica. Svaka je stečena, svaka kupljena, svaka ima svoju istoriju i svoju prošlost. Treba se od svake te stvarčice rastati kao od nečega svoga, nečega dragoga i miloga. Treba se rastati od kuće koju te stvarčice sve zajednički sačinjavaju.

— Požuri… treba požuriti!… — šapće on, želeći da se sve to što pre svrši, da što pre pođe, da što pre napusti kuću u kojoj ga je nešto već počelo gušiti, onako kao što rodbina kraj postelje onoga što umire, od trenutka kad je već izvesno da mora umreti, želi da to što pre bude, da se samrtnik ne muči.

— Požuri… treba požuriti!

— Evo, evo, samo još ovo ćebe, ili… neka ostane. Jesu li gotova deca? Čekaj da ugasimo kandilo!

— Ugasi!

— Hoćemo li zaključati kuću?

— Zaključati? Šta to vredi? Al’ ako, zaključaj, daj mi! Hoću da ponesem ključ, hoću da ga nosim sa sobom!

— A Fidelica?

— Fidelica? — učini on i seti se maloga, ljupkoga kučenceta, koje je pre šest meseca izmolio od jednog prijatelja i kojemu se deca toliko obradovala. Fidelica je bila drug dečji i prijatelj kuće; navikli su se bili na nju svi toliko da je postala član porodice o kome su svi zajednički vodili brigu. Ujutru je uskakala u dečji krevetac i igrala sa njima, zatim je pratila majku na pijacu, u podne je pred vratima dočekivala oca kad se vraćao kući, a uveče ih je, sve okupljene, podjednako zabavljala, prilazeći od jednoga ka drugome i igrajući sa svakim svesrdno.

— Fidelica? — ponovi on. — Ne znam, mora ostati!

— Fidelica! — zavriskaše deca koja ne bi htela da se rastanu od svoga druga.

A verno kučence, koje se, predosećajući tragediju, od jutros okunjeno povuklo pod krevet, u odgovor na dečje izjave ljubavi poče tužno da arluče.

— Da, mora ostati — odgovara on suvo, a i njemu steže žalost grlo. — Je li ostalo tamo u kujni što od sinoćnje večere? Uzmi jedan tanjir, pa skupi sve što ima od hrane, pa joj metni ovde, pred vrata. Ako može bar dva tri dana da se ishrani!… Tako, tu!… E, ’ajde sad, prekrsti decu!

Tovare se, polaze, on zaključava vrata, pa, pošto je još jednom bacio pogled po svojoj miloj sobici, pogled kojim se roditelj rastaje od deteta pre no što će ovo pokriti zaklopac od mrtvačkog sanduka, polazi…

Još je dva sata do zore, ali će i zora teško uspeti da unese svetlosti u mutnu, jesenju noć. Kiša je celu noć lila kao iz kabla, a u to doba nešto popustila, te se kroz zrake blede svetlosti, koliko je ova prodirala na ulicu kroz osvetljene prozore, sagledale sitne iglice kiše koja koso promiče.

Ulicom već promiču nejasne i tamne senke, osvetljujući prljavu kaldrmu i barice bednom svetlošću fenjerčića, koja još više zaklanja njihovu siluetu. Pred ovim ili onim vratima stoje kola sa upaljenim fenjerom, a konji, pokriveni mokrim ćebadma, frču nezadovoljno i bije im iz nozdrva bela maglica.

Izbudio se grad i danas će očajno hitati da se spasava, jer pored panike koju je događaj od prošle noći izazvao, juče na podne se prosuo glas da danas idu poslednji vozovi u pravcu Soluna i Kosova, da će se zatim obustaviti ceo saobraćaj da bi se mogla hitno prebaciti francuska vojska na severo-istočni front. S druge strane opet, šaputalo se da su Bugari već presekli železničku prugu kod Vranje i tek što nisu uspeli to isto da učine i kod Strumice, te svet počeo još od sinoć i celu noć da hita ka železničkoj stanici. Verovalo se, biće možda noćas kakvih vanrednih vozova, ali, i inače, treba biti što ranije na stanici, jer će navala biti užasna pa se treba boriti za mesta u vozu.

I kad su duboku noć probili prvi nagoveštaji zore, toliko bar da se kamen mogao razlikovati od bare, ulice koje vode ka stanici najedanput oživeše i počeše se sve jasnije nazirati žalosne slike koje je dotle krila noć. Ulicom jure kola pretovarena denjcima i sanducima, jure smrtonosnim trkom, ne bi li stigla do polaska voza bar pet šest puta da odu do stanice i da se vrate. Sa njihovih točkova daleko prska kaljava voda po licima prolaznika i po kućnim zidovima, a sa njihovih bokova žmiri slaba svetlost fenjerčića blatom poprskanih i ulepljenih. Stranama ulica, pokušavajući da se koriste strejama, adu teškim hodom pogrbljeni nosači, noseći čitave tovare na leđima, a za njima žure ljudi, žene, deca, noseći svako po neki svežanj, kutiju ili bošču u ruci. Promiču čitave porodice zabrinuta lica, i sve nose svoj težak tovar brige i bola i uz to nešto imanja, koliko je moglo stati u onoj kutiji, kesi ili bošči koju je svako grčevito stegao uza se. Za brižnim ocevima i majkama vuku se neispavana, neumivena i na brzu ruku obučena deca, koju su roditelji još za duboke noći izvukli iz postelja. Spale im čarapice preko cipela, kapa im natučena preko ušiju, navučeno im po dva i tri kaputića jedno na drugo, obavijeni im šalovi i marame oko vrata i deca grešna, ne znajući šta ih je snašlo, vuku se plačući za roditeljima koji ni sami ne znaju šta će ih snaći.

Niko nikog ne zdravi usput, niko nikog ne zapitkuje, svi su zauzeti podjednakom brigom i podjednakim bolom, svi imaju isti cilj, svi istu sebičnu težnju da jedan pre drugoga stigne, da jedan pre drugoga zauzme mesto.

Noć se sve više razređuje i mutna svetlost močarnoga jesenjega dana osvaja. Svetiljke na prozorima kuća, koje su domaćini već napustili, pogašene su; dogoreva još samo po gdekoji opštinski fenjer sa kojega cure mlazevi kiše. Pod mutnom dnevnom svetlošću koja se tek razvija, na stanici se železničkoj izdvaja iz polumraka i sve jasnije obeležava bedna i žalosna slika. Na staničnom peronu leži čitav logor porodica koje još od sinoć i noćas čekaju tu. Usred vode, koja je poplavila ugibe i udolice, diže se gomila stvari i pokućstva, sanduka i kufera, denjkova i bošča, korpi i džakova. To sve nabacano, sve pretrpano, kao da je za vreme požara izvlačeno i bacano na ulicu. U tim gomilama, kao u rovovima, šćućurile se kukavne porodice, prokisla deca pokrivena preko glave starim džakovima, majka sa odojčetom na grudima uvijena u ćebe i starica ogrnuta jorganom pod kojim drhće. Sa svakog parčeta njihovog odela curi kiša, haljine im se ulepile za telo, a blato ih zasulo do kolena te izgledaju kao brodolomnici koje su malo čas spasli i izvukli iz mora na obalu.

Tako ova gomilica ovde, tako i ona tamo, tako i treća i četvrta, a sve nove i nove pridolaze od rane zore i već se guši peron od navale begunaca. Voz još nije na stanici i železnički činovnici, koji nekoliko noći i nekoliko dana nisu radi odmora naslonili glavu ni na svoj kancelarijski sto, promiču levo i desno, preskačući stvari i svet, koji je već pritisnuo svaku stopu na peronu.

— Skloni se, makni, ovde nije slobodno! — viče gomili stanični žandarm, ali tonom koji kazuje da viče samo iz navike i sam uveren da ga niko neće poslušati.

Begunci koji pridolaze sa mukom se probijaju kroz gomile koje su još sinoć posele stanicu i, gde malo prostora nađu, spuštaju stvari i oko njih se pribiraju, raspitujući one koje su ranije tu, da l’ znaju što pouzdanije o vozu.

A one gomilice koje se pribrale pod kakvom strejom, drvetom ili pod kojim drugim zaklonom, vode žive razgovore. Jedna se žena vajka da joj je muž otišao službenim poslom u Niš i sad, usled prekida vozova, ostao tamo, a ona ne zna bez njega na koju će stranu s decom; druga kazuje kako je staru majku ostavila u jednu tursku kuću; dobar, veli, neki turčin, dao joj je reč da će se brinuti o njoj kao o svojoj rođenoj majci; treća se žali kako joj je sestra ostala, bolno joj dete, pa ostala, a u kući nema do za jedan dan hrane.

Ljudi sakupljeni u grupe objašnjavaju se o ažiji srpskih novčanica u Solunu, o akciji Francuza na južnome frontu, o putu koji preko Tetova vodi na Kičevo i Bitolj, o tome kako bi vlast trebalo da se postara za malo reda pri evakuaciji i prepričavaju razne novosti kroz koje još i u ovome očajnome času provejava vera.

— Šta ćete u Solun, po Bogu brate, samo da trošite novac? — uzvikuje u jednoj gomilici profesor, čiji se gornji kaput usukao od kiše, a pod nabijenom surom šajkačom na oči izgleda kao civilni žandarm.

— Zato, što mi je tu, pod nosem! — odgovara mu dežmekasti liferant koji grčevito steže pod miškom kuferče, verovatno puno novca na koji je on već izračunao ažiju na solunskoj pijaci.

— Pa do Prištine, brate, nema ni nekoliko koraka, a ova opasnost ne može da traje dugo, Dan, dva, pa…

— Kako dan dva? — prekida ga nepoverljivo liferant.

— Tako! — tvrdi ubeđeno profesor. — Skoplje neće ni pasti. Vodiće se borbe pred samim Skopljem, eno onde, vidiš onde, — i profesor pokaza na gazibabsku uzvišicu koja preseca skopsko polje sa severne strane,a iza koje izbija kumanovski drum — onde i ni koraka dalje. Treba se skloniti samo dok ta opasnost prođe.

— Eh, da je tako, ne bi se ja ni sklanjao! — maše glavom liferant podvlačeći sumnju u profesorove reči.

— Treba se skloniti, treba zbog porodice. Ali, privremeno, tako, do Prištine, da se čovek može odmah vratiti kući.

— Daj Bože! — vrti i dalje glavom liferant.

U tom, na jedan mah uzavre gomila žagorom i nasta živ pokret na sve strane, kao kad mravinjak zgaziš nogom, to potisnu i razdvoji ova dva govornika. Kao more, kad u jedan mah zaniha svoje vode, tako svetina poče da se ljulja i niha, naginjući unapred, kao jedna i jednostavna masa. Oni koji su sedeli na zemlji digoše se, oni koji su bili u zadnjim redovima navreše da se probiju; nastade plač dece, psovka žena i svađa ljudi. Nastade gaženje, guranje, preskakanje, sve bi htelo da se probije u prve redove do šine, jer eno ga ozdo ide voz koji će primiti i poneti sve ove nesrećne begunce.

A kad voz stade ispred ove mase, nastade očajna i strašna gužva. Vidiš samo jednu crnu masu kako se povija, vidiš uzdignute pesnice koje prete, vidiš decu iznetu iznad glava da ih ne bi gomila pogušila i vidiš ljude, penju se i na točkove i na krovove vagona i na lance kojima su vagoni vezani među sobom i čuješ samo dreku i uzvike: „Ne gazi se!“ „Čekaj, de si navreo!“ „Prolazi, prolazi!“ „Ne guraj!“ „Jaoj po Bogu, ugušiste me!“ i razne druge uzvike i preklinjanja i jauke.

A profesor sa surom šajkačom još lovi svoga sagovornika liferanta, hteo bi da mu objasni kako je sasvim izlišno ići u Solun.

— Ostavi ti mene! — otresa ga se onaj, jer krajnje je vreme da dočepa mesto u vozu.

Ispustivši njega, profesor prilazi onom višem činovniku, koga je svetina i inače pre dva dana omela te nije otišao u Solun i poče njemu objašnjavati kako u Solun ne treba ni ići, dovoljno je skloniti se do Prištine. Po profesorovom planu, za koji on tvrdi da je iz pouzdanoga izvora, moravska divizija sa timočkog fronta hitno će krenuti i od Vranje, po cenu najvećih žrtava, probiti u preševsko-kumanovski basen te napasti neprijatelja s boka. Francuzi se hitno koncentrišu kod Krivolaka i Grackoga, stanice ispod Velesa, kako bi ozdo, bregalničkom dolinom, zatvorili skopsku ravnicu i osujetili dejstvo bugarske vojske koja napreduje južnim delom Ovčega Polja, preko Štipa, sa zadaćom da preseče našu vezu sa Francuzima i potpomogne neprijateljsku akciju na Pčinji. Trupe novih oblasti, koje se naglo dovlače sa albanske granice, imale bi zadaću da onemoguće svaku vezu bugarske vojske koja operiše od Ćustendila i Krive Palanke i one vojske koja je u Ovče Polje izbila preko Carevog Sela. To bi učinilo da bugarska vojska promeni pravac nadiranja ka Stracinu, da ne bi izgubila vezu sa ovčepoljskim frontom, te mesto Stracina i Kumanova, ona bi se verovatno spustila na jug, preko Crnoga Vrha i Zletova. Tada bi se negde ispod Skoplja, verovatno na Pčinji, sve do njenoga utoka, razvila velika i odlučna borba sa našim frontom okrenutim istoku, na kome bi Moravska Divizija činila levo, Francuzi desno krilo, a trupe novih oblasti centar.

I dok je profesor to objašnjavao sa puno ubeđenja, zabadao štap u raskaljuženu zemlju od kiše da objasni položaje, zabadao prstom u stanični zid pokazujući gde bi se koja vojska nalazila; dotle se viši činovnik ironično smešio, pokazujući očima na vagone na koje je svet nagrnuo, ali u koje se, pre svih ostalih, baš viši oficiri komande trupa novih oblasti i divizije, oni što treba da drže centar u budućoj velikoj borbi, očajno bore da uture svoje porodice.

I odista, tamo pred vagonima, nastala je već bila očajna, divlja i odvratna slika. Dok su bedne prokisle i premrzle porodice, koje su cele noći preležale na stanici ne bi li dobile red da uđu u vagone, tiskale se da svoje stečeno pravo postignu; dok su nezaštićene žene i mala deca vriskala u onoj gužvi i gomili, dok su ranjenici i bolesnici kisli, moleći da ih puste u vagon, dotle su oficiri — oni što treba da drže centar u budućoj velikoj borbi — još od ponoći izveli vojnike sa puškama u ruci i zauzeli vagone još dok ovi nisu bili ni doterani na stanicu. Vojnici su, razume se, držeći se tačno naredaba, grubo gurali i odbijali svakog ko bi samo prišao vagonu koji su njihove starešine rezervisale za svoje gospođe i svastike, za njihove tetke i strine, za rođake i prijateljice. Sve te gospođe, međutim, niti su se budile rano niti su žurile uzbuđeno, znajući da je njihovo mesto obezbeđeno i da bespravna gomila begunaca, bolesnika i nesrećnih porodica koje su cele noći kisle na stanici, moraju ćutati pred silom.

Video sem jednu grubu i ružnu sliku. Prilazi vagonu jedna gospa u dubokoj crnini, noseći tugu kao jedino imanje koje je spasla. Njoj je tek juče stigao glas da joj je na severnom frontu poginuo sin. Ona nema snage da se gura, snagu joj je bol ispio, ona prilazi mirno, skromno, pogruženo vagonu, uverena valjda da će joj saučešće otvoriti put. Možda bi tako i bilo da kancelarijski oficir, koji je komandovao vagonom kao nekim utvrđenim i posednutim položajem, nije smatrao svakoga ko se tome vagonu približi za neprijatelja. Vojnik je grubo odgurnuo nesrećnu mater, a oficir to odobravao pogledom koji je jasno kazivao:

— Šta si ti, ko si ti? Mati? Nama ne trebaju majke, trebaju nam samo deca njihova, da ginu tamo. Rodili ste, i to je sve što ste mogli učiniti, i sad još možete plakati. To vam niko ne brani!

Postupak vojnika, ili upravo njegova starešine, izazva u gomili sveta odvratnost i gunđanje, ali to nije ništa omelo starešinu da prema drugoj porodici bude grublji, prema trećoj još grublji.

Za to vreme stizale su i ulazile, u taj obezbeđeni vagon, privilegisane gospođe, sveže i toaletirane, jer su bezbrižno provele noć u toploj sobi. Jedan će posilni lupati na vrata kad bude vreme da se bude, doneti sveže vode za umivanje, očistiti cipele i odneti stvari na stanicu; drugi će im vojnik silom oružja zadržati mesto u vagonu na koje oni što su bez oružja nemaju pravo. Gospođe stižu sa svojim prijateljicama, sa svojim služavkama i sa služavkinim prijateljicama i sve to ulazi mirno u vagon, ulazi i seda na obezbeđena mesta, a sve ostalo i dalje dreždi pred vagonima na kiši.

Uzbuđen ovom grubošću, siđe iz istoga vagona jedan amerikanac, kome izvesno nije ni bilo namenjeno mesto tamo, ali kojega je oficir propustio ne znajući koju li će stranu državu uvrediti ako i prema njemu postupi onako, kako postupa prema majkama čija su deca na položajima. Ne govoreći ni reči, ne obzirući se ni na koga, ovaj stranac prođe kroz gomilu i približi se onoj gospi u crnini. On je kroz vagonski prozor video šta je bilo, on je opazio da je na licu one žene ocrtan dubok neki bol i u njegovoj se plemenitoj duši probudio osećaj saučešća, tako svojstven obrazovanome čoveku. On ne reče ni reč ženi, on joj samo pruži ruku, povede je kroz gomilu i uvede je u vagon, pri čemu su ga pratili blagodarni pogledi cele gomile koja se malo čas gnušala.

Tako je bilo kod jednoga vagona, kod drugoga je bilo drukče, a kod trećega drukče. Tamo su opet druge vlasti posele busiju. Ako i prodreš u vagon, ti zatečeš pred vratima svakoga kupea po jednoga žandarma koji grubo uzvikuje: „Ovamo ne može. Ovde je arhiva!“ ili: „Ovde je blagajna ta i ta!“ ili: „Ovde su novčane knjige!“ Ako sačekaš malo u vagonskom hodniku videćeš kako, uz mali svežanj nekih akata, koje dotični gospodin nosi u ruci, ulaze u kupe kao novčane knjige opet razne dame, žene i njine prijateljice. Ima tu obezbeđenih kupea gde će gospoda moći na tenane ručati i popiti po čašu vina, što su oni brižljivo i spremili, pa će moći i prospavati posle ručka, a, ako bude vreme dugo, odigrati i po koju partiju klabrijasa ili što drugo manje naivno.

Dotle će gomila, koja nema na raspoloženju ni vojnika ni žandarma, gomila onih među kojima ima i srpskih ranjenika, mrznuti se i kisnuti ceo bogovetni dan na otvorenim vagonima. A ti su otvoreni vagoni izgledali kao teški tovari bede i nevolje. Na tim su vagonima nagomilani denjkovi, sanduci, šporeti, čunkovi, stolice sa izvrnutim nogama u polje, bošče, kuferi, korpe i sve moguće stvari i svih mogućih oblika. Sve to, sručeno i bačeno bez reda jedno na drugo, predstavlja čitavo brdo na vagonu. Izmeđ svih tih stvari vire glave dečje, pokrile se suknjama preko glave žene, po gdeko raširio kišobran, a po gdeko nabio sebi sto na glavu da ga štiti od kiše. Jedni stoje, pošto su našli jedva toliko mesta da mogu uvući noge izmeđ stvari, drugi polegli po denjkovima, treći sede na stvarima ili na ivici vagona sa obešenim nogama napolje.

Na istim šinama bila su jednovremeno dva voza i oba tako natovarena. Ovi su se vozovi sučeljavali i kad budu krenuli, oni će poći raznim pravcima, jedan dole Solunu, a drugi gore, Prištini. Poslednji vagon prvoga i poslednji vagon drugoga voza, dodirivali su se tako da se u stvari nije ni znalo koji su to vagoni kod kojih se dele dve tako različne sudbine. Oni u kolima koja slaze u Solun, posle nekoliko sati putovanja izbeći će i mraz i glad i patnje; oni u kolima koja idu u Mitrovicu polaze na težak put stradanja i iskušenja. Oni će mesecima patiti i zlopatiti, oni će mesecima lutati po snežnim planinama, gonjeni, ubivani, bez krova i bez hleba, bez zaštite i bez potpore. Dok će se oni prvi grejati na suncu, na toplim morskim obalama, ovi će umirati od gladi i studi na snežnim planinama; dok će oni već na prvome koraku, i ako i sami opterećeni brigom, naći sebi mira, dotle će ovi drugi pod teretom briga potucati se dugo i dugo kroz nevolje i opasnosti.

I šta je to što u ovome trenutku, pre no što vozovi krenu, sem jednoga metra rastojanja između dva vagona, dvoji te dve sudbine? Šta je to što je one tamo opredelilo da pođu jednim vozom, a ove ovamo drugim? Da li bi se moglo pretpostaviti da su oni tamo opasnost bolje uočili ili su, malodušniji, potegli daleko ispred opasnosti? Da li bi se moglo pretpostaviti da su se ovi ovamo rukovodili verom i nadom, te ne hteli napuštati svoje rođeno tle, ili sebičnošću, sa koje nisu hteli da se udalje suviše daleko od svojih imanja i svoje kuće? Biće ipak ni jedno ni drugo, izgleda da je slučaj bio nemilostivi sudija u opredeljivanju sudbine. Ovaj je seo u ovaj vagon zato što je tu našao mesto; onaj je seo u onaj vagon zato što je tamo zatekao poznanike s kojima mu je lakše putovati i na putu se pomoći među sobom. Niti je onaj prvi pitao gde će ga taj vagon odvesti, niti ovaj drugi. Bilo ih je i koji su svesno promenili nameru, nesvesni u tome trenutku da menjaju i sudbinu svoju. Onaj viši činovnik, koga su prekjuče omeli te nije juče otišao u Solun, danas je bio i spreman i rešen da pođe i, u poslednjem trenutku, popustio je pod ubedljivim razlozima profesora u suroj šajkači i seo je na mitrovački voz. Kada sam ga, mnogo docnije, sreo u planini, gde spava na ledini kraj jedne siromašne vatre, teško mi se vajkao:

— Ama lepo sam ja pošao za svojom pameću, al’ tako, kad ja hoću da slušam strategijski plan i to od koga, od profesora! Već sam bio metnuo nogu na stepenik solunske železnice — i kamo da sam se popeo, kud bi mi danas bio kraj — al’ on me okupio, te ova divizija ide odovud, te levo krilo ide odonud, te na Ovčem Polju će se tući odlučna bitka. E, pa deder sad, ne ubij ga! I bar da mi je da ga sretnem gdegod da mi objasni ako zna kakav novi plan; da mi kaže, po tom planu, gde mogu dobiti hleba, gde prenoćišta. Samo to da mi kaže!

Tako i jedna žena, sirotica, sa dvoje dece na rukama, bila se već smestila u poslednji vagon voza koji će poći u Mitrovicu i, za vreme dok su još vozovi stojali, povela razgovor sa poznanicom, koja sedi na jednome denjku u poslednjem vagonu voza koji će krenuti u Solun.

— Nemaš čim da pokriješ decu? — pita žena sa solunskog voza.

— Nemam. Ne znam šta mi bi, pošla sam kao bez glave. Sinoć nisam ni mislila da begam, pa nit poneso’ što, nit zatvori’ kuću, nego tako… uzeh decu, pa ’ajde! — odgovara žena sa mitrovičkog voza.

— Pa kako ćeš? Vidiš kako sipi kiša, iskisnuće deca do gole duše.

— Kad bi imala što? — vajka se majka pa pogleda oko sebe. — Kad bi imala… kad bi mi ti dala to ponjavče?

— I meni je, bome, to sva sirotinja što sam je ponela. Znaš kako je… nije da žalim.

— A valjda će i prestati kiša, ispadala se noćas! — teši se majka pogledajući očajno u mutno nebo.

— Pa i neće, vidiš kako je mutno, ceo dan će tako. Nego… što ne pređeš ovamo. Evo ima ovde malo mesta pa da zajedno pogledamo decu.

— Pa ne znam, ovde sam prvo našla mesta. A gotovo i nema gde, zgrčila se deca izmeđ stvari.

— Pređi, ovde ima poviše mesta, a tu je i ponjavče, pa ćemo zajedno.

— Pa da pređem!

I diže se žena sa mitrovičkog voza, pa ne slazeći sa vagona, dodade onoj sa solunskog voza najpre jednu bošču, pa onda jedno, pa drugo dete, a zatim i sama uze preskakati ogradu vagonsku i, prihvatajući opružene ruke svoje prijateljice, prelaziti preko onih lanaca i gvozdenih tabla što odbijaju sudare vagona.

Toga časa i tom odlukom, koja je potekla samo potrebom da ponjavicom zaštiti decu od kiše, ova majka im je u stvari, nesvesno, spasla život. Mesto na tople obale gde ju je odveo vagon u koji je sad uskočila, vagon u kome je bila odveo bi je u albanske planine gde bi deci svojoj iskopala grob.

Još malo nereda, još malo guranja i još malo larme, i dva voza skoro jednovremeno kretoše, jedan na sever a drugi na jug, i odvedoše begunce da ih predadu u zagrljaj dvema raznolikim sudbinama.

Bio je već uveliko svanuo dan kad sam se, po odlasku ovih vozova, vraćao u varoš. Svet je još jednako kuljao ka stanici, a fijakeri se utrkivali puni stvari. Kiša je još neprestano promicala.

Skoplje je imalo tužan i sumoran izgledi osećala se neka teška, zagušljiva tišina u njemu. I ako već dan, radnje zatvorene, kafane puste, na napuštenim kućama zatvorena vrata, a na prozorima spuštene zavese. Iz po gdekoje samo kuće čuje se tužno arlukanje psa, kojega su izbegli zaboravili u zatvorenoj sobi, i koji arluče svoju poslednju, zloslutu pesmu…

6. 5. Skoplje pada

Dugi niz kola stoji odjutros pred svima nadleštvima. Volovi, oslobođeni jarma, mirno preživaju, a žandarmi i državni služitelji hitno tovare sanduke u kojima su arhive i novčane knjige. Iz dvorišta i hodnika nadleštava, gde se još jednako pakuje, čuje se lupa čekića koji zakiva sanduke i osorne naredbe starešina i psovke žandarma. Na tim zgradama, u kojima su nadleštva, puše se odžaci gustim, crnim dimom. To se od jutros rano u pećima spaljuju poverljiva akta i deo arhiva koji se neće poneti.

Niko od jutros više i ne krije ozbiljnost situacije. Već dva dana vode se očajne borbe na Stracinu i glasovi, koji otuda stižu, predviđaju napuštanje i toga položaja. Iz Skoplja je poslat tamo i poslednji vojnik, a sad se već zbira i varoška žandamerija da se pošlje u bojne redove.

Kada sam toga jutra sa dva prijatelja otišao načelniku, da se još jednom raspitamo o situaciji pre no što odlučimo šta ćemo, zatekli smo ga bleda i uzbuđena sa telefonskom slušalicom u ruci.

— Šta treba raditi? — zapitali smo ga.

— Treba ići, ukloniti se! — odgovori načelnik koji je toga trenutka prekinuo razgovor sa Kumanovom.

— Zar… — zaustismo sva trojica, da zapitamo još nešto.

— Naši čine poslednje napore, ali — prekide nas načelnik još uvek uzbuđen i pod utiskom nepovoljnih vesti koje mu je telefon kazao — Kumanovo je već evakuisano i vlasti ga napuštaju. Evo, sad je stigla naredba i svu varošku žandarmeriju, sve do poslednjega čoveka da ispratimo na front. Od ovoga trenutka vlasti su već nemoćne ma što da izvrše i ma što da spreče. Zato, krećite. Nemate šta više da čekate.

— Napolju se ponova govori o dolasku Francuza?

— Daj Bože, neka dođu, lako ćemo se vratiti.

— Dakle i vlasti će da napuštaju?

— Od trenutka kad postanu nemoćne. Uostalom, nemaju ni vlasti šta više da čekaju; da se zbrinu još o ovom zaostalom stanovništvu, da pomognu evakuaciju u koliko mogu, da spasu arhive, pa da kreću.

— Kad?

— Razume se, u poslednjem trenutku. To može biti još i sutra. Sve zavisi od situacije na bojištu!

Odlazak žandarmerije iz varoši zadao nam je naročitu brigu. Situacija je bila ozbiljnija no što se moglo i misliti. Niži turski i arnautski elemenat, onaj iz zabačenih kućeraka i udžerica na periferiji Skoplja, koji je, razuzdan za vreme Turaka, navikao da bude povlađivan pri pljačkanju i otimanju, i zaštićavan od vlasti pri vršenju nasilja, ostao je od oslobođenja bez ikakve zarade, a radu se nije umeo ni hteo prilagoditi. Taj je elemenat, razume se, žalio za „starim dobrim vremenom“ i kako je mnogobrojan, mogao je, u trenutku rasula i bezvlašća, koje je pretilo da se zacari u Skoplju, pojaviti se iz svojih jazbina kao zver za vreme gladi. Ta je mogućnost imala u toliko više uslova, što je do skora u Skoplju bio nekakav turski konsul, koji je smatrao za svoju rodoljubivu dužnost da raspaljuje nižu masu muhamedsku protivu srpskoga režima i obećava mu kako će mu Bugari, jedini prijatelji Turaka na Balkanu, doneti pravu slobodu. Taj je zanešenjak čak pokušavao da na zemljištu Srpske Kraljevine obrazuje razbojničke bande, rekrutovane iz muhamedanskih besposlenih fanatika i bugarskih komitadžija, koje bi toga radi bugarska vlada upućivala u Maćedoniju. Uhvaćen na tome poslu, on je proteran od srpskih vlasti još pre no što je Srbija bila u neprijateljstvu sa Turskom. Tako pustolovska radnja ovoga zanešenjaka kod trezvenijih i uglednijih muslimana nije mogla naći odobravanja ni odziva, ali kod onoga elementa, koji jedino u neradu može sebi naći uslova za život, vrlo verovatno.

Sve te okolnosti, u momentu kada pada Stracin a naglo se bega iz Kumanova, bile su i suviše dovoljne da nas zabrinu. Već večerašnje veče i noć, kad ode žandarmerija iz Skoplja, biće veče i noć bezvlašća ili sa vlastima koje nisu moćne ništa izvesti, ništa sprečiti. Međutim, toliko je već kuća koje su domaćini napustili i koje niko ne čuva.

Takva situacija morala je zabrinuti i vlasti i, već pred podne, sazvan je hitan zbor u načelstvu radi savetovanja. Bilo nas je oko pedesetak, svi zabrinuta lica, svi sumorna pogleda. Ćuteći smo se zdravili među sobom, ćuteći smo zauzimali mesta u malim odajama načelnikovim, po kojima se brzo poče da kreće gust oblak dima, jer se uopšte ovih dana u mnogo većoj količini i mnogo nervoznije pušilo.

Iz toga dima izdiže se najpre visoka i koštunjava figura inspektora policije:

— Gospodo! — poče on. — Ja i gospodin načelnik smatrali smo za dužnost, da vas u ovako jednom ozbiljnom času, pozovemo na dogovor.

Njegov je glas zadrhtao i u nama svima zadrhta nešto u duši, verovatno kad pomenu „ozbiljan čas“, koji smo svi osećali, ali koji je osećaj svako u sebi ugušivao. Svi smo taj čas već predosećali, svi smo ga očigledno pogledali, svi smo znali da je tu, pa ipak je svak u sebi ovog trenutka pomislio: „Dakle, evo ga, onaj ozbiljan čas je tu, pred nama je!“ Isto kao kod samrtnika, kad svi znamo da će umreti, svi smo izmireni s tim i činimo čak i pripreme za njegovu sahranu, pa ipak kad onaj, koji ga je čuvao, iziđe iz njegove sobe i rekne: „Izdiše, svršava!“ — a nas to žacne i užasne nas.

Na zboru je bio i sam divizijar, koji je dopunio govor inspektorov izjavom, da je i poslednji vojnik poslan na front, te da se na vojnu vlast ne može tako isto računati kao i na civilnu. Zbor, koji je prvobitno trebalo da rešava pitanje o evakuaciji stanovništva, zabrinu se isključivo brigom o situaciji u varoši, o održavanju reda i čuvanju imovine sve do onoga trenutka dok neprijatelj ne uđe u varoš.

— Dajte oružje nama građanima, mi ćemo čuvati varoš! — reče neko i upravi te reči divizijaru.

— Daću vam! — odgovori ovaj i sav dalji razgovor obrnu se na pitanje o načinu kako da se iz građana organizuje čuvanje reda i poretka u varoši.

Pade predlog da se organizuje građanska garda i divizijar obeća dve stotine pušaka i potreban broj municije i izabra se odbor od pet lica kome se poveri organizacija te garde.

Očas se prosu glas o tome i poče pred načelstvom da se zbira mladež kojoj je imponovala opasnost i stariji građani, koji su umeli da procene značaj te opasnosti. Donete su puške i razdeljene, određene četice i imenovane im starešine; varoš podeljena na kvartove i svakoj četici dodeljen po jedan; pokazano pojedinima, koji su tad prvi put uzeli pušku u ruke, kako se puni i kako puca; određena svima četicama jedna centrala gde će uvraćati s vremena na vreme, i izdate sve ostale naredbe o dužnostima koje su se dale predvideti.

Kad je noć već pala, dve stotine mladića i dece pod oružjem, krstarilo je kroz varoš i bdilo nad napuštenom imovinom i nad pospalim stanovništvom. Pred noć, obesio sam i sam pušku o rame i, praćen nekolicinom oružanih mladića, pošao sam da, u ime odbora koji je upravljao ovom organizacijom, obiđem straže. Obhrvan velikim bolom koji me je baš tih dana zadesio, išao sam lagano, mirno, nogu pred nogu, osvetljavajući cigaretom kaldrmu da bih mogao mimoići silne bare i kaljuge što ih je kiša, koja još lije, razlila po sokacima.

Noć gusta, kao da je zasvodila one tesne uličice te, izgleda ti da prolaziš kroz neke podzemne lagume. I bat koraka i reč odjekuje kao kroz prazninu neku i izaziva ti studenu nelagodnost u duši. Išli smo ćutećki, dok se gomilici našoj ne pridruži i pođe u korak uz mene jedna tamna figura pod surim šinjelom i sa puškom o ramenu. Kada primeti moju obazrivost, slika mi priđe i šanu:

— Ja sam, gospodine, Novica!

Bio je to opštinski noćni stražar Novica, koji je tu službu dobio kao nagradu i priznanje za nekadanje četovanje u Maćedoniji. Stari četnik, kojega sam ja poznavao iz doba njegovih junačkih podviga, kada se krvavilo po gorama i planinama makedonskim, ostao je još pod puškom u Skoplju, jer ga sakata od silnih rana koje je nekada stekao, niko nije u vojsku zvao, ni u momentu kada je na front poterano sve što pušku može poneti.

Ponudio sam ga cigaretom, primio je blagodarno i pratio me je ćuteći kao da bi da me ne uznemiri u mojim teškim mislima. Jedva, kad je već dopušio cigaretu, što reče zabrinuto i šapćući:

— Šta je ovo, gospodine?

— Eto, vidiš, Novice! — odgovorih mu isto tako.

— Vidim! — učini on i zaniha glavom, pa onda poćuta duže kao razmišljajući, te nastavi: — Ama lepo rekoh ja: nije svršeno, a oni meni: svršeno je, Novice. Veli: nema više puške, nema planine, nego gledaj da saviješ glavu pod krov. Ostavi pušku pa gledaj da uđeš u red ka’ i svi drugi. Nađi, vele, sebi krov, oženi se, odomaći se, jer treba da se odmoriš, treba da se poneguješ.

— I poslušao si ih?

— Poslušao, dabome! Pušku predao vlastima, dobio službicu, oženio se…

— Pa ako, Novice, ti si tvoje učinio!

— Jesam! Al’ vidiš da nije sve gotovo. Vidiš da se opet mora u planinu… Samo onda je bilo drugo, imao sam samo sebe, a sad… familiju… imam i sina.

— Pa, znaš kako je. Ja ne verujem, al’ ako baš dođe do čega, skloni se! Tamo gde pođemo mi, pođi i ti s detetom. Skloni se za vreme…

— Neću da se sklanjam. Krv me vezuje za ovu zemlju. Nisam se sklanjao ispred turskih bataljona i topova tolike godine.

— Al’ ako dođe neprijatelj?

— Doći će, al’ što će, šta može? Osvojiće varoši i sela i polja. Planinu ne može, tamo ću ja!

Nisam mu odgovorio i on je ućutao. Išli smo i dalje lagano, a kroz gluvu noć, koja je ležala na mrtvoj varoši, čuo se iz nekog dalekog sokaka odmeren bat patrole. To oružana deca iz građanske garde bdije nad uspavanim građanima.

Sutrašnja zora dovodi u Skoplje nove begunce iz Kumanova koji donose i vest da je Stracin pao i da su naši odstupili ka Mladome Nagoričanu. I ovi begunci žure ka železničkoj stanici koja je još uvek preplavljena svetom. Jutros je otišao jedan prepun voz do Prištine i rekoše biće do podne još jedan do Ferizovića. Pred podne stiže stanici naredba da spremi naročiti voz u koji će se smestiti komanda trupa i šef stanice kombinova voz iz jednog restoran vagona, koji će služiti za kancelarije te komande i jednog vagona prve klase. Sve ostale neboračke komande dobile su naređenje da se sele u Prištinu i Mitrovicu. Već je i pošta zatvorila svoje kancelarije i još samo telegraf kucaće do poslednjega časa, ali i to neće dugo trajati.

Tog dana po podne već je komanda trupa upravu nad Skopljem poverila Vojnoj Stanici i upravnik Vojne Stanice, stari beogradski policajac, preduze odmah sve mere za održanje reda, koristeći se građanskom gardom kao svojim organom.

Po podne stiže glas da je palo i Mlado Nagoričane i da su vlasti napustile Kumanovo i zapalile magacine sa hranom. Pad je Kumanova neminovan još za koji sat. Komanda Trupa već pred veče napušta svoje kancelarije u varoši i seli se u voz na železničkoj stanici.

Jutros, sedmoga oktobra, otišao je poslednji voz put Kosova i taj su u kačaničkome klancu napali Arnauti puščanom paljbom iz zasede. Voz se morao zaustaviti i nekoliko mladih ljudi, sa jednim policijskim pisarom na čelu, sišli su i prihvatili borbu da bi odbranili nesrećne izbegličke porodice koje su, na otvorenim vagonima, bile izložene puščanoj paljbi arnautskih razbojnika. Policijski je pisar u toj borbi junački poginuo, ali je uspeo da sa nekoliko mladića razjuri razbojnike i oslobodi žene i decu krvave pogibije. Posle čitavoga sata borbe, voz je krenuo ka Ferizoviću noseći sobom telo čestitoga mladoga pisara i četiri vezana razbojnika koje su mladići žive pohvatali.

Mnogi begunci, koji tim poslednjim vozom nisu stigli ili uspeli poći, krenuli su peške drumom koji vodi kroz kačanički klanac ka Kosovu, a mnogi su tuda i kolima krenuli. I te su begunce dočekivali Arnauti puškama iz zasede, te tu već padaju prve žrtve nesrećnih izbeglica koje će se zatim množiti i nizati dugo i dugo po znanim i neznanim klancima i dubravama, koje je ovaj nesrećni narod zasejao svojim grobovima.

Glasovi o napadima u kačaničkome klancu doprli su i ovamo u Skoplje, te ono što je još zaostalo u njemu zabrinuto se pitalo: gde će i kako će? Ostao je još jedini slobodan put ka Tetovu i sve što je zaostalo u Skoplju, krete tim putem.

Sa kumanovskih položaja već stižu vesti da su Bugari, odmah po zauzeću varoši, krenuli dalje, ka Skoplju. Srpska se vojska povukla do onih položaja, do kojih je, po osvojenju Kumanova, doprla pre tri godine, oktobra meseca, i gde je Skoplje izaslalo deputaciju koja je Prestolonasledniku Aleksandru ponudila predaju grada.

Skoplje već broji poslednje dane slobode. Kad bude onaj voz sa železničke stanice, iz kojega se sad rukovode borbe, krenuo — na skopljanskome se gradu neće više viti srpska trobojka, i Skoplje će početi svoj prvi dan novoga robovanja. Ali, taj voz još ne kreće i ako pred njim stoji mašina koja je stalno pod parom da bi naredbu o pokretu mogla odmah izvršiti.

U tome vozu, u kome će se punih mesec dana zatim rešavati sudbina čitavog jednoga naroda i odigravati najočajniji deo njegove istorije, pre no što je krenuo iz Skoplja, imala je da se desi jedna vrlo važna i zadocnela promena. Pred samo veče, sedmoga oktobra, dojurio je smrtonosnom brzinom jedan automobil kosovskim drumom, koji izbija iz kačaničkoga klanca i doneo sobom đenerala Petra Bojovića, oslobodioca Skoplja. Đeneral Popović smenjen je i krenuo je odmah za ostalim izbeglicama u Prizren. Ova je smena i suviše dockan došla da bi ma šta izmenila u sudbini Skoplja, koja je sad već određena i neizmenjiva, i koja će se sutra ili prekosutra prelomiti.

Zoru osmoga oktobra probudila je pucnjava sa fronta, koji je sad već bio na nekoliko kilometara iznad Skoplja, te se po gdekad čula paljba koja je dopirala otud, gde su danas patrole vodile mestimičnu borbu. Pred kapijicama i kapidžicima prestravljene žene sabile se u gomile i, nemo ćuteći, pogledaju se i osluhuju. I prolaznici zastaju, osluhuju, pa odlaze dalje, ne govoreći ni reči.

U kući, gde bolesnik leži, nastupa jedan trenutak kad svi oni koji su sakupljeni počnu da idu na prste, da šapću među sobom, ili da ćutećki i sporazumevajući se pogledom vrše poslove. To je onaj trenutak, posle poslednjeg lekarskog pregleda, kad ovaj, mesto svakog odgovora zabrinutoj porodici, samo sleže ramenima i nemo odlazi iz kuće.

Danas i sutra do podne koliko je još bilo slobodno Skoplje, ličilo je na te dane. Tišina, pusta, nema, sumorna, zagušljiva tišina. Sve radnje zakatančene i spušteni na njih debeli kapci, samo što pred veče još trgovci hitno prenose iz dućana espap svojim kućama. Kafane puste i zatvorene, samo još po gdekoja turska, gore u mahali, ali ni u nju niko ne uvraća. Sve se povuklo u kuće. Na ulici nema prometa, nema pokreta, nema života; ne govori se glasno, ne zaustavlja prijatelj prijatelja da ga upita o novostima, već prolazi nemo jedan mimo drugog, izmenjujući mesto pozdrava poglede i nastavlja svaki dalje put za svojom brigom. Na svakoj drugoj kući spuštene zavese i zatvorena vrata; ima čitavih uličica pustih i praznih, jedva ako iz po gdekoje kuće ko iziđe ili uđe ili kakav pas što uporno dreždi i arluče pred svojim zatvorenim vratima verujući da će se gazda vratiti.

Kroz mrtve i zabačene ulice čuje se samo bat konjske kopite, koja kreše o kamen u kaldrmi i razleže se iz puste ulice. To kakav konjanik juri s položaja da donese vest komandi u vozu, ili od nje odlazi na položaje da odnese naredbe. Na zastrtim prozorima zadrhće malo zavesa i krene se u stranu, te otud jedno oko gvirne na ulicu da vidi iz čije li je vojske taj prolaznik. U dnu ulice, tamo, žena sa dečicom, obazirući se na sve strane, prenosi svoj imetak, ćilim, jorgane i sandučić, da skloni kod dobrih ljudi, kod Turaka. Kroz ulice prolaze još i male grupe oružanih ljudi, raznog izgleda, raznolika odela; bledi i nedorasli mladići, koji su preko zimskoga kaputa opasali fišekliju i ljudi preplanula lica, u gunjčetu i čakširama. Od jutros je stigao iz Velesa i Vojvoda Babunski sa svojim ljudima, te da bi se što pouzdanije održala bezbednost u varoši, on je uzeo desnu, a građanska garda levu obalu Vardara, gde ovi mladići patrolirajući kroz varoš, održavaju vezu sa našom vojskom kod sela Madžareva.

Praćen jednim gospodinom, kroz puste ulice promiče na malome konjiću čudan jedan jahač. To je bleda, mršava dama, dubokih i pametnih očiju, to je plemenita engleskinja Ledi Pedžet, koja se rešila da ostane u Skoplju, te pribrala sve zaostale ranjenike u svoju bolnicu, a sad uzjahala konja i prolazi kroz zabačene periferijske ulice ne bi li svojim prisustvom ohrabrila onaj siromašni svet, koji nije imao načina ni mogućnosti da izbegne sudbinu koja ga očekuje.

Života još ima samo na dvema krajnjim tačkama varoši, jugozapadno pod Vodnom i severoistočno na Gazi-Babi. Tamo gde vodi kumanovski put, na Gazi-Babi iznad Skoplja, od rane zore vojnici i zarobljenici živo utvrđuju položaje, sa kojih će srpska vojska pokušati još jednom, i poslednji put, da brani Skoplje. Ovde, ispod Vodna, na železničkoj stanici, još uvek uvraćaju izbeglice i žudno pogledaju i raspituju hoće li ma gde, ma kad, ma u kom pravcu poći kakav voz i ako rođenim očima vide da na šinama nema više ni vagona ni mašina, sem dva vagona u kojima je Komanda Trupa.

Tu, oko tih vagona i pred njima, puno je viših i nižih oficira u ratnoj opremi. Oni svaki čas ulaze i izlaze iz vagona, šetaju ispred njih ili, u malim gomilicama, vode tihe i poverljive razgovore. Čas bi po gdeko od njih hitno izišao iz vagona, prizvao posilnoga, koji je držao konja, bacio se konju u sedlo i odjurio u varoš; drugi opet, na blatnjavome i prokislome konju, iz čijih se mokrih slabina puši znoj, dojurio verovatno otud sa položaja, zakačio dizgine za staničnu ogradu i hitno odjurio vagonu u kome je Komanda.

Kad je nastupila noć, glavnica naše vojske povukla se sa položaja, na kojima se nalazila juče na svršetku dana, te zauzela nove na Gazi-Babi nad samim Skopljem. To je bila noć između osmoga i devetoga oktobra, a u zoru, devetoga, stanovništvo je skopljansko već dogledalo naše trupe na Gazi-Babi i sad je već jasno znalo da je ovo poslednji dan borbe i da je već odlučena sudbina Skoplja.

Kiša je lila tu celu noć i od jutros još nije prestala. Nebom se žurno gone prljavi, pocepani oblaci; na vrhovima Vodna pribralo se belo maglino perje, od kojega vetar otkida pramen po pramen i nosi ga sivom pučinom. Vardar narastao blatnjavom vodom, koju su snele kiše, te šumi i dere prelivajući obale. Već neki težak, zagušljiv vazduh, legao nad Skopljem i prožima ti dušu. Već se oseća studen zagrljaj sudbine, kao ono jeza što prethodi groznici. Građanstvo se potpuno povuklo u svoje kuće i zamandaljilo vrata iznutra, a zastrlo zavese i spustilo kapke na prozore. A otud, iz dubine, iz pustih periferijskih ulica, već počinju da se pojavljuju, usijanih očiju kao u gladne zveri, mračni tipovi koji su dotle begali od sunca, koje nikada nisi sreo na ulici, ni na pijaci, ni pred vratima svojih kuća. Najpre jedan i dvojica, kao u kazanu koji počinje vriti što sa dna gde leži talog izbijaju prvi mehurići na više, dok se sav talog ne uskomeša i počne ključ izbacivati prljavu penu na površinu. Vidiš gomilu ovde, gomilu onde, gledaju, blenu, ne znajući ni šta se dešava sve u donjom delu varoši, ali, gonjeni životinjskim instinktom, javljaju se, pomaljaju se, pribiraju se, udružuju se da zajednički, u jatima, slete tamo odkud dolazi miris krvi, kao ono divlji gavrani što se pribiraju i udružuju još dok ranjenik nije ni izdanuo da zajednički slete na lešinu.

I onda, osetiš neki podzemnji tutanj, kao pred buru; zavitla se vazduhom arluk kao kad noću u planini arluče čopor vukova slazeći u dolju, i tada pojuri ulicom bujica i dere kao prljav potok koji posle plahovite kiše valja mulj. Gomila bez vođe, vođena samo svojim životinjskim instinktom, valja se usijanih očiju iz kojih plamti divljački nagon. Ona juri neznano kuda, njoj se pridružuju novi, mračni tipovi iz sporednih ulica, ne znajući zašto, te gomila raste i buja i dere da siđe dole, u dolinu, dole, odakle se oseća miris krvi.

Gomila se ustavlja pred debelim vratima vojnih magacina, koji nisu više čuvani, i odbija se odatle kao morski talas o stenu, da opet ponovo udari. Najzad gomila leže sva, vrata stenju, popuštaju, pucaju i divljački arluk pozdravlja blizinu plena. Još jedan napor, još jedan pritisak mase i vrata se krhaju. Masa se zaljulja i posrne unapred, prvi padaju i masa ih gazi i nadire. Urlanje gomile, koja je već sagledala plen očima i pružila mu ruke, nadvišuje boni krik onih koji su pregaženi. Magacin druge rezervne bolnice opljačkan je!

Oblaci se razgonili, sunce je granulo i pozdravio ga je najpre jedan, pa dva, a zatim čitav hor topova i plotuna pešačke paljbe. Borba je otpočela u samo podne. Bugari navalili zbijenim kolonama, naši se bore, ginu, padaju i — bore se. Granate već preleću varoš i padaju najviše ovamo, kod železničke stanice, gde je Komanda Trupa. Stanovnici, skriveni iza zamandaljenih vrata i zastrtih prozora, slušaju, a ne vide, i premiru od straha.

Borba traje sat, sat i po, dva, a sunce sve svetlije sija i nebo se sve više vedri. Oko dva sata po podne, sa naših položaja grunuše ubrzano nekoliko očajnih plotuna, pa zatim sve umuče. Naši su dobili naređenje da napuste položaje i i da se povuku u pravcu kačaničkog klanca i ono su bili poslednji, počasni plotuni, izbačeni u odbranu Skoplja.

Na skopljanskome gradu siđe niz motku trobojna zastava koja se tu uspela 13 oktobra 1912 godine.

Nastade odstupanje praćeno mestimičnim borbama, razređenom puščanom paljbom. Zatim zatišje, koje odjednom preseče strahovita eksplozija i grmljavina. To je odleteo u vazduh magacin na stanici; naši su ga, napuštajući varoš, upalili. Svi ostali magacini robe i vojnog materijala bili su smešteni po džamijama i njih naše vlasti nisu htele rušiti da ne bi vređali osetljivost svojih podanika Turaka. Svi su ti magacini, puni puncati robe, pali neprijatelju u ruke. Od tri stotine vagona materijala, jedva se u poslednjem trenutku iznelo i spaslo oko trideset vagona.

Povlačenje se vrši kroz varoš, održavajući uvek vezu sa bugarskim prethodnicama. Glavni deo naše snage već se prebacio na desnu stranu Vardara i zauzeo padine i povijarce Vodne planine koje se spuštaju do same varoši. Odatle će štititi odelenja koja se još povlače.

Bugari već nastupaju otud, od Madžareva, i ulaze u gornji kraj varoši, dohvataju se zatim Vardareve obale i zauzimaju gvozdeni most, koji od oslobođenja nosi ime đenerala Bojovića. Naši još odstupaju kamenim mostom; da bi omeli odstupanje, Bugari sa gvozdenoga mosta sipaju paljbu na kameni most, a naši je prihvataju da bi obezbedili prolaz poslednjih koji su još izostali. To je bio krvavi pozdrav braće Srba i Bugara na Vardaru.

U dva i po sata po podne, devetoga oktobra, već nije bilo ni jednog srpskog vojnika u Skoplju.

Komanda Trupa, čim je naredila povlačenje sa Gazi-Babe, krenula je i sama. Poslednja mašina sa komandom, krenula je lagano put kačaničkoga klanca. Đeneral je sa vagonskih prozora posmatrao pokret na Gazi-babskom položaju.

Kada je voz prolazio kraj železničkog mašinskog depoa, neko obrati đeneralu pažnju na jednu zaostalu i prokislu trobojku na toj zgradi. Ta je trobojka bila izvešana u čast dolaska savezničkih trupa.

Đeneral pogleda i bono mu se razvukoše usne.

7. 6. Zbeg

Dok su se begunci ranije samo jednim delom sklanjali u Prištinu i Mitrovicu, od trenutka kada se preseče železnička pruga za Solun, poteže sve da se sručuje na Kosovo. Iz Niša, koji je dotle bio najveći zbeg varoši iz severne Srbije; iz Kruševca, koji je bio drugi, i Skoplja, koje je bilo treći zbeg po veličini, poteže sve u Prištinu, Mitrovicu i Ferizović. Za Nišem, Kruševcem i Skopljem pođoše slaziti na Kosovo i sva okolna mesta sa Morave i Ibra: Čačak, Kraljevo, Aleksinac, Vranje i Leskovac, te zagustiše drumovi koji sa severa, istoka i zapada vode na Kosovo.

Male i tesne kosovske varoši, Mitrovica, Priština i Ferizović, nisu mogle primiti toliku svetinu. Bilo je nešto pustih turskih kuća, bilo je i srpskih kuća koje su širom otvorile vrata onima, koji su ih pre tri godina spasli Kosovskoga ropstva; ali je sve to bilo nedovoljno. Svetina je kuljala, kuljala iz raznih dolina i klanaca, slazila sa planina i pridolazila drumovima, te kao poplava bujala i ispunjavala tesne ulice ovih varoši, tako da je zagustilo, te se nije ni ulicom moglo više proći. Da se sud prelije, naiđoše još i begunci iz Gilana i moravskih sela, naiđoše razne komande bez vojske i vojske bez komanda, naiđoše ogromne mase regruta i čitavi bataljoni zarobljenika. Stenjala je zemlja, krcale su ulice, gušile su se mase i gomile.

U Prištini, gde slazi put najkraći za one koji begaju iz Kruševca, Niša, Prokuplja, Vranje i Kuršumlije, zagustilo tako da je bilo momenata kada se morala glavna ulica zatvarati vojskom i žandarmerijom, da bi se kroz nju mogao obezbediti prolaz onima koji su nastavljali put dalje za Lipljan i Prizren. Prve gomile koje su došle i našle su skloništa, ali novi, koji su nailazili, očajno su već molili za malo krova, samo krova, bez postelje, bez vatre, bez hrane. Načelnik je razdao ključeve praznih turskih kuća i, po prostranim njihovim odajama i hodnicima, načinili su se čitavi logori. Spavalo se na golome patosu, ali je bar bilo krova te štitilo od kiše, i bilo je zidova te su branili od vetra, i ako je kroz polupane prozore starih i napušenih konaka on neštedimice duvao.

I dok su ovi zadovoljni bili što su i toliko našli, nailazili su novi i novi i sve novi begunci. Kao talas za talasom uznemirenoga mora kad zasipa obalu, obale ovoga zbega zasipale su jedna za drugom nove mase begunaca. Mesta već nije bilo ni po kućama, ni po mehanama, ni po magacinima. Spavalo se već gde se stiglo; na dućanskom ćepenku i pod njim, u kolima i pod kolima, po praznim dućanima, štalama, šupama, tavanima, dok se najzad, poslednjih dana, nije počelo da spava i po ulicama. Gde god je turska kuća ispružila malo streje, te obezbedila pola metra ili nešto više suvote na zemlji, polegali bi vojnici, regruti i begunci, prislanjajući leđa uz kućni zid kako bi celim telom svojim na suvoti spavali a ostavili mesta prolazniku.

I to sve u doba kad duge jesenje kiše liju neštedimice i kad, beskrajnih i mutnih jesenjih noći, reže kao nož oštar kosovski vetar.

Po ulicama kroz koje gamiže sav taj svet, prava blatna jezera koja, kad se prelazi sa jedne na drugu stranu ulice, treba prebroditi. Svet ulopan, na odelu i muškinju i ženjskinju po više slojeva blata, koje zbira već nekoliko dana po prištinskim ulicama, obuća vlažna i neočišćena, lica neumivena, kose neočešljane. Pa ipak taj svet čeka nešto i nada se nečemu. Zbira se u brižne gomilice koje se međusobno obaveštavaju i teše. Jedna je gomilica tamo pred džamijom, druga pred kapijom načelstva, treća u dvorištu načelstva, četvrta pod strejom jednoga dućana, peta na ćepenku turske kafanice, šesta na sred ulice, sedma opet na sred ulice, tako i osma, tako i deveta, tako i sve ostale redom. Sve šapću, sve govore jedno isto, jedna se ista vest prenosi iz grupe u grupu, tu se objašnjenjima prerađuje i opet vraća u grupu iz koje je potekla, a odatle ide dalje, kroz dućane i kroz kafanice, odlazi u kuće i plavi celu varoš. Govori se jednovremeno o svemu, i o velikim brigama i o onim malim, ličnim nevoljama, i o Rumuniji i njenome držanju i o ceni projinoga brašna i o pomoći koju nam Rusija šalje i o tome, kako je nestalo duvana, nestalo šećera i nestalo soli. Kad nema nikakvih većih i pouzdanijih vesti, svetina prati i najmanji pokret i tumači ga: jedan ordonans je hitno dojurio iz Gilana, dva pukovnika iz Vrhovne Komande stigli su i idu za Prizren; od jutros se nikako ne odziva na telefonu načelnik iz Gilana. I svaka takva pojava i svaki pokret daje materijala širokim pretpostavkama i raznolikim nadama ili slutnjama.

Gomilice se u razgovorima ne zadržavaju dugo na jednom predmetu. Najmanja nova pojava, koju bi neko zapazio, skreće i odvodi odmah razgovor na drugu stvar. Ne vode te razgovore čak ni ista lica; jedan je počeo, pa se odvojio, i prišao drugoj gomilici, a nastavlja neko koji nije ni bio tu, no tek docnije prišao. Ima i gomilica koje su se sabrale i ćute. Stoji pet šest ljudi u krug, ne znajući ni sami šta ih je sabralo; stoje i ćute, uporno ćute i samo pogledima prate pojave i pogledima razmenjuju misli. Ima ih opet koji idu od gomilice do gomilice da bi čuli što, kao prosjak kad zalazi na vrata da isprosi što. Oni prilaze jednoj grupi, jer im se čini da se tu nešto živo razgovara. Zatičući tu običan razgovor, oni merkaju odatle ostale grupe, pa gde vide da neki gospodin mlatara rukama, misle tamo se govori o nečem važnom i prilaze novoj gomilici, gde se opet razočaravaju. I tako se kreću od gomilice do gomilice, od rane zore do mrkla mraka, da se uveče umorni i neobavešteni povuku pod krov i da sutra nastave isti posao.

Pred podne, kad bi se veći deo povlačio u kafanice i kuće da jede, gomilice jedva ako bi omanjile, jer velika većina na ulici, na nogama i jede. Parče hleba, do kojega se na velike jade došlo i ma što uz to, što se moglo kupiti od piljara, od bakala ili sa kasapskoga panja. Ovde gomilica razvila na tuđem ćepenku maramu sa jelom i ruča, onde po neko usamljen, oslonjen na zid, na direk opštinskoga fenjera, lomi rukama hleb koji drži pod miškom i štrpka tvrdi sir iz žute bakalske hartije. A taj isti je, samo nekoliko dana ranije, sa belom servijetom na kolenima, nemarno preletao očima jelovnik, vraćao porcije što mu je dato mršavo meso i tri put vraćao kelnera da mu donese hleb sa mekom gornjom korom. Jedan seo na kamen, drugi na prazan sanduk pred dućanom, treći na zemlju. Jedna beogradska porodica, koja se viđa o premijerama u pozorištu, u čijim salonima gospodare Šopen, Grig i Čajkovski, koja otkazuje službu devojci što je slatkiše za žur kupila u toj i toj radnji gde nikad nisu dovoljno sveži — očajno je i satima dreždala pred ćepenkom jedne ćevabdžinice, ne bi li došla na red da kupi nekoliko kozjih ćevapčića, koje će iz jednih starih novina, na sred prištinske ulice, jesti prstima.

Vatre, na kojima se po gdešto gotovi, gore po dvorištima i po ulicama. Više načelstva, kraj Bajazitove džamije, zaustavila se kola izvesne komande i pod tim kolima i postelja za spavanje i kujna i kancelarija. Pod kolima prostrto seno za spavanje, kraj kola pod šatorskim krilom sanduk za pisanje, a nedaleko na vatri vri lonac iz kojega će osoblje komande malo čas jesti. Tako i na drugim mestima, tako i po pojedinim avlijama, školskoj, crkvenoj, hanskoj, i gde god su mogla kola ući, i gde god je mogla svetina navreti.

Drugi opet, s parčetom mesa, zalaze od vatre do vatre, idu čak i u logore van varoši, i mole da bace meso na žar; treći, najsrećniji, jeli su po kafanicama prištinskim, koje su prvih sedam i osam dana još i pokušale da snabdevaju izbeglice hranom, pa kad nastade oskudica hleba i navala gomile, koja poče već otimati jela, i one spustiše kapke na prozore te uvećaše broj gladnih.

Kada se na podne prebrine ta teška briga za jelom, izvlače se opet svi iz kuća, iz avlija, hanova i raznih kutaka, gde su se bili sklonili da se prihvate i zbiraju se nanovo u gomile, one gomile koje stoje od jutra do mraka na ulici očekujući nešto, a ni same ne znajući šta.

Najveći je broj tih brižnih gomilica pred zajedničkom zgradom načelstva i divizije. Tu najpre može kanuti kakva vest ili bar pasti mrvica sa stola, a toliko je dovoljno onima, čija je duša brigom izgladnela. Otuda iz zgrade izići će kakav gospodin, koji je bio kod načelnika ili drugi kakav, koji je bio kod divizijara, i brižne će ih gomilice odmah opkoliti. Vesti te obično nisu povoljne, ma da im vlasti i vojne i civilne hoće na silu Boga da dadu utešnu formu. Sa istoka javljaju da Bugari slaze sa venca Crne Gore u Moravu i da su jednim noćnim prepadom ušli u kačanički klanac i varošicu Kačanik, s druge strane, sa severa i severoistoka, javljaju da se borbe vode na Jankovoj Klisuri i da Bugari napreduju ka Lebanu. Da bi, kao gorak lek, obvili ih blagim obvojem, javljali su nam uporedo sa ovima i utešne vesti: Francuzi u velikim masama nadiru ka Velesu, Rumunija je objavila rat Bugarskoj, ruski car je lično telegrafisao prestolonasledniku da velika vojska od 500.000 odabranih ruskih boraca, pod komandom jednoga iskusnoga i oprobanoga đenerala, prelazi Dunav prvih novembarskih dana.

Kad se naslušaš tih vesti, ti pođeš kući da tvojima, koji brižno sede pod kakvim sirotinjskim krovom, prikriješ vesti koje dolaze s fronta, a saopštiš krupne i utešne vesti o Francuzima, Rusima i Rumunima. Napuštaš glavnu ulicu, ispred načelstva, napuštaš onaj žagor i huku gomile ljudi, kola i automobila i zalaziš u sporedne, tihe ulice, odakle jasno čuješ topovsku grmljavu sa Crne Gore i Kačanika. Vraćaš se u gomilu, koja očajno i uporno i dalje dreždi pred načelstvom, i s njom i dalje kapaš tako po ceo dan, ne znajući više ni šta da misliš ni čemu da veruješ, već predaješ se gomili i s njom očekuješ nešto, ne znajući ni sam šta.

Te gomile se s vremena na vreme raspu da propuste kakva kola ili automobil i opet se priberu da protumače prolazak tih kola, ako ma šta zapaze, što bi im dalo povoda ta to.

— Vidite li vi ljudi da je na ovim kolima nekakva arhiva?

— Pa šta? Niti je prva niti poslednja.

— Znam, al’ ovaj narednik što sedi na kolima izgleda mi nešto poznat. Ovo će Bog i duša biti arhiva Vrhovne Komande.

— Ne može biti. Vrhovna je Komanda na Raškoj, to znam pouzdano.

— Znam i ja, ah ako je ovo njena arhiva, evo i Komande za njom.

— Pa?

— Pa to bi značilo da gore baš sasvim ne valja.

Ili, ako u kolima nije arhiva, onda je neka porodica, koja takođe daje povoda nagađanjima i tumačenjima.

— Poznajem ih, to je porodica načelnika te i te armije.

— Vidiš ne ostaju ovde, odoše pravo u Prizren.

— A on, kao načelnik armije, izvesno zna kako stoje stvari.

— A gde je njegova armija?

— Gore. To me je baš i strah, ako je tamo zagustilo, pa se oni sruče i zakrče drumove. Bolje da mi izmičemo ranije.

S vremena na vreme, gomila se nemo rastavlja i propušta bez komentara po jedna kola koja laganim hodom izlaze iz avlije načelstva. Na tim kolima, na boku kraj kočijaša, sedi žandarm sa puškom, a sa strane jaše dva i pozadi još dva oružana žandarma. U kolima, na donjem sedištu, još jedan žandarm, a na gornjem sveštenik i kraj njega nesrećnik bleda lica kao voštanica i sumanuta, ukočena pogleda, kojim on tupo, blesavo i bez izraza gleda poslednji put u svet. Njega su izveli iz tamnice prekoga vojnoga suda, koji ga je, zbog begstva sa fronta, osudio na smrt. On se borio, hrabro se borio, pune četiri godine. Borio se na Kumanovu i na Bitolju, borio se na Jedrenu i na Bregalnici, borio se na Debru i na Žirovnici, borio se na Ceru i na Ramu, na Rudniku i na Timoku. I, kad je video da se sve rasipa, sve ono zašta je tolika krv založena; kad je video da mu je propala kuća, propalo selo, propala država, on je malaksao, on je izgubio svu snagu, iscrpla mu se duša. Našli su se još drugovi koji su mu malodušnost podržavali, koji su mu bolove dražili i, on je jednoga dana učinio težak greh prema otadžbini, napustio je pušku i krenuo svome selu.

Pred sudom on se ne brani, al’ odgovara bez pouzdanja i bez hrabrosti.

— Jesi li begao? — pita ga predsednik.

— Jesam! — odgovara suvo i zvera po sudnici i traži očima hoće li među sudijama ma u čijem pogledu sresti saučešće.

— Jesi li znao da se begstvo ispod zastave kazni smrću?

— Znao sam!

— Pa zašto si begao?

On ćuti, uporno ćuti i gleda tupo i nemo, a dve mu se krupne suze vrte u očima. Ponosni vojnik sa Kumanova i Cera, sa Bregalnice i Rama, štedeo je dosad te dve suze, kad se posle dugih i krvavih boraba vrati jednoga dana, da ih na pragu svome, da ih u zagrljaju svoje domaćice i svoje dečice prolije, a evo ih sad proliva ovde pred priznanjem svoje sramote. Nije to žalost za životom koja je te suze izazvala, vojnik sa Kumanova i Cera davno je pregoreo svoj život; nije to ni osećanje tuge za svojom kućom i porodicom, od kojih će ga maločas kratka presuda prekoga suda za uvek odvojiti. Njima će on, porodici svojoj, posvetiti svoju poslednju, najkraću noć u životu, noć koja mu ostaje od presude do izvršenja. Osećanje je to sramote koje izaziva vojnikove suze, osećanje one najteže sramote pred samim sobom.

I eno ga, od jutros, nesrećnika vode na streljanje. Svet se nemo rasklanja pred tužnim pogrebom tim. Prištevci sa bolom u duši okreću glavu da ne vide onoga vojnika, kojega su pre tri godine tako žudno pogledali, kad je slazio sa Kopaonika noseći im slobodu; Arnauti, čijoj je sili dohakao taj isti vojnik, pritvorno obaraju pogled, osećajući duboko u duši zadovoljstvo što se pred njihovim očima nanosi sram srpskome vojniku.

Kiša rominja, oblaci se žurno valjaju, a sprovod lagano slazi glavnom ulicom, dohvata se kosovskoga druma i izbija tamo, više vinograda prištinskih, u blizini onih svetlih grobova koji su pre tri godine Kosovo osvetili. Tamo čeka već iskopana raka, tamo će planuti žandarske puške i sručiti telo u grob, koji se niže u redu onih, koji su juče streljani i iza kojega će doći oni koji će sutra biti streljani.

Zašto tamo? Zašto na dogledu onih koji su pre pet vekova pali tu; zašto tamo gde grobove kiti krvavi kosovski božur; zašto tamo odakle se dogleda dim na Kačaničkome frontu, gde se i dalje bore oni, kojima ni jednoga trenutka nije poklecnula duša i koji sa verom ginu? Zašto ne pod sramnim Golečom iza kojega je Vuk zamakao?

Pa i ako ovaj sprovod prati uvek nema tišina i saučešće gomile kroz koju promiče, kad on zamakne u dubinu tesne prištinske čaršije, te se gomilice, koje je sprovod proseko kao ono čamac vodu, nanova zberu i obrazuju, počinju ove kazivati svoje utiske o nemiloj pojavi.

— Ja ne znam samo, zašto se s tim paradira i to ovde, na Kosovu! — buni se jedan bivši narodni poslanik, čovek razboritih očiju i širokih pleća. — Ako je kriv, streljaj ga. Odvedi ga rano u zoru, dok još ceo svet spava, pa streljaj!

— Potrebno je ovako radi primera — pravda postupak jedan omalen policijski činovnik, čiji okrug već ne postoji više.

— Kakav primer? Kome primer? Je l’ nama, građanima? Ako je vojsci, onda vodi ga tamo, na front, pa ga streljaj! — uzvikuje uzbuđeno bivši narodni poslanik.

— Tako mora biti i nema šta tu da se protestuje! — dodaje policijski činovnik.

— Ne protestujem ja protiv toga što streljaju begunce uopšte, nego što ih ovako streljaju ovde…

— I što ih tako olako streljaju — dodaje jedan učitelj, koji sad tek upada u razgovor.

— Kako olako? — obrte mu se policijski činovnik.

— U redovnim prilikama je i najmanja sitnica olakšavna okolnost, te ne znam uzbuđenje, te izizivanje i šta ja znam šta još. A ovde?…

— Ne može drukče, ovo je ratni sud! — oseća se pozvan policijski činovnik da brani i dalje stvar. — Hoćeš valjda da vojnik pobegne, pa da posle kaže: bio sam uzbuđen i to da mu bude olakšavna okolnost?

— Neću to, brate! — pada u vatru učitelj. — Ali hoću da mu Kumanovo bude jedna olakšavna okolnost, pa hoću da mu Bitolj bude druga olakšavana okolnost, pa onda hoću da mu Jedrene, Bregalnica, Cer, Elbasan… sve, sve to da mu budu olakšavne okolnosti. Juče su, vidiš, sproveli ovako jednoga, a na levoj mu strani bluze crn končić, o koji je ranije visila medalja za hrabrost.

— Nemu tu razlike, prijatelju! Begstvo je begstvo, pa pobegao junak ili pobegla kukavica. Možda kad pobegne junak, to je još i veća krivica, jer zarazi strahom ostale.

— Priznajem ja to! — brani se učitelj — al’ ne priznajem da je jedno isto pobeći iz kukavičluka ili pobeći iz drugih motiva.

— Kakvih drugih motiva?

— Kakvih? Možda žudnje za kućom, možda trenutne malodušnosti, možda uverenja da je sve propalo, da nema više spasa, da ne postoji više ono radi čega se vojnik bori i, onda, težnje da se bar spase svoja kuća, da se spasu svoja deca. Raspitajte se kod nadležnih, pa ćete se uveriti…

— O čemu ću se uveriti?

— Uverićete se da begstva nije bilo dogod se srpska vojska borila s uverenjem da će makar jedan delić Otadžbine moći sačuvati i da su begstva nastala tek od momenta, kad se to uverenje potpuno izgubilo. Pitajte, pa će vam i same sudije reći, da begstva iz kukavičluka nema, i ovi što ih vode na streljanje nisu kukavice. Ako su i begunci, nisu kukavice!

— Zato ih ja ovako sa paradom ne bi ni sprovodio! — dodaje bivši narodni poslanik.

— Nisu kukavice! — ponovi još jednom učitelj.

— Ako vas to teši! — sleže ramenima policijski činovnik.

— Teši me! U ovoj nesreći i to me teši! Takvi ili slični, ili drugačiji razgovori, vodili su se i kod ostalih gomilica, kraj kojih je prošao vojnik, koga vode na streljanje. Ja bih se u takvim prilikama obično sklanjao gdegod, da ne vidim ni te žalosne pojave, o kojima se vodi reč, da ne slušam ni te razgovore, koji ih propraćaju. Ulazio bih u kafanicu, odmah niže načelstva, gde su od rane zore pa do mrklog mraka uvek posednuti stolovi, te je teško mesto dobiti. Ali, i tu u kafani, žagor kao da si upao u košnicu uznemirenih pčela. Dim od duvana nisko pao po stolovima te kao prljav oblak obavio lica i figure ljudske, a težak zadah, zadah rakije, duvana, ljudskog isparenja i nikad ne provejane kafane, u kojoj se masa sveta guši od jutra do mraka. Tu oficir, koji je maločas stigao odnekud i odmara se te da nastavi put. Na njemu čizme ulopane blatom, sablja ulubljena, a čelo nakvašeno prljavim znojem. Do njega izbeglica, koji već danima sedi tu, u toj kafani, možda za tim istim stolom, ne bi li saznao što, a predveče odlazi kući ne znajući ništa. Tu i meštanin, koji se ne poznaje s ljudima, ali sve prati pogledom, ne bi li sa tuđih lica mogao što pročitati. Tu sede jedan kraj drugoga oni, koji se nikad u životu nisu sreli i nikad više neće sresti. I svi oni razgovaraju, prepiru se, jadaju, ispovedaju i raspituju se, i ne pitajući jedno drugo za ime. Nevolja ljude izjednačava i združuje ih; u nevolji otpadaju obziri, zaboravlja se na položaje, u nevolji se čovek obraća čoveku. Sreća je to, koja razorava nauk Božji i otuđuje bližnjega od bližnjega, a nevolja ih zbližuje. Zato je valjda Bog i dodelio tako malo sreće svetu, da bi čovek ostao bliži sebi i Njemu.

Za stolovima se govori glasno i šapuće, govori se uzbuđeno i sa oštrim gestima i govori mirno i razborito. Vreva se čas penje do prave dreke, čas se utišava, pa postaje kao neko zujanje i mrmorenje. Po gdekad samo, kad sa kojega stola padne glasnije kakva novost, svi ostali ućute i obrate pažnju tamo. Biva da pogdekoji razgovor, koji je počeo za jednim stolom, obuhvata postepeno i sve ostale, te se u njemu učestvuje sa raznih stolova i postaje opšti. Kad nije to, već kad svako za se razgovara, ukrštaju se reči i rečenice, te ona opšta vreva i oni delovi rečenica, koji ti dopiru do uha, izgledaju besmisleni, bezrazložni i bez veze.

— Sto hiljada vojnika, kad ti kažem!

— Penzionisan je 1910 godine!

— Ama šta ćeš tamo, evo ga Debar!

— Đeneral Ratko Dimitrijev.

— Bolje samar nego sedlo!

— Dva i po dinara kilo.

— Taj put je iskvaren!

— Umrla mu je žena prošle godine.

— Ama šta ti računaš na Rumuniju?

Za stolom, kraj kojega sam ja stojao, ne mogući da dobijem mesto, govorilo se o samoubistvu potpukovnika Dušana Glišića.

— To je prvo samoubistvo, a biće ih još. Biće ih!

— I ima ih već! — dodaje jedan advokat sa drugoga stola.

— Zar već?

— Sad baš idem iz načelstva; stigla depeša iz Kuršumlije: Milutin Uskoković, književnik, skočio u Kosanicu i udavio se.

— Uh, grešnik! — učini jedan iz ugla.

— Bog neka ga prosti! — dodade drugi.

— More, dobro je učinio. Prekratio muke! — dodaje treći, a četvrti pita:

— Je li slučajno pao u reku ili namerno?

— Namerno, samoubistvo — odgovara advokat, koji je doneo vest. — Ostavio je i pismo za sobom.

— Ih, bolan, a vid o sam ga juče ili prekjuče, ovde na ulici! — dobaci neko s vrata kraj kojih je stajao oslonjen.

To me podseti da sam ga i ja video prekjuče.

Još u Skoplju, poslednja dva tri dana pred pad, bili smo zajedno na sednici građana, koji su u načelstvu brižno pretresali pitanje o načinu, kako da se evakuiše stanovništvo. Primio se i za člana odbora Građanske Garde, koja je obrazovana da u momentu rasula održi koliko je moguće red i obezbedi evakuisanje. Na Uskokoviću, uvek i ranije sklonom mračnim mislima i očajnim odlukama, koje opredeljuju i junake njegovih romana, već tada se opažao težak utisak događaja, koje smo preživljavali. Oni su ga bili teško pritisli i pokolebali u njemu i poslednje ostatke otporne snage, te je već tad njegov pogled izražavao neku prestravljenost i nepouzdanje. Dobegao je sa nama u Prištinu, i onaj jad, ono rasulo, onaj slom, ona strašna slika koju je davala Priština tih dana, samo je još više mogla pomračiti mu već zamagljenu dušu. Sreo sam ga tu, gde se i svi ostali sretaju, ispred načelstva, pred onom džamijom na početku čaršije. Bio je studen dan, a on u jednom lakom kaputiću.

— Šta je ovo, šta je ovo? — dočekao me je uzvikom jedva izgovarajući svojim mutnim, promuklim glasom reči kroz stisnute vilice, koje kao da je grč stegao.

— Šta je ovo? — ponovio je opet.

— Eto to, što vidite?

— Pa dobro, hoće li biti kraj ovome? — pita on dalje sa nekim uverenjem, da mu ja doista mogu odgovoriti na to pitanje.

— Pa evo, ovo je kraj!

— Koje?

— Ovo što vidite!

— Ama zar kraj? — zapita on začuđeno i okrete se levo i desno te pogleda oko sebe.

— Pa zar vam ova slika, ovo rasulo i pometnja, ova beznadežna lica i očajni pogledi, ova kiša i stalno mutno nebo, ovo blato i oskudica, i ova pucnjava, koja se čuje sa Kačanika i Crne Gore, zar vam sve to ne kazuje, da je ovo kraj?

— Dakle, čuju se topovi sa Kačanika? — upita on uzbuđeno.

— Čuju se!

— A otud, iz Kuršumlije? — i on pokaza glavom tamo, u pravcu rudnikovih ogranaka.

— Otud se ne čuju.

— Onda ja idem tamo. Ja hoću mira; razume li ta Evropa jedanput da ja hoću mira!

I okrete se bez zbogom te pođe negde. Nisam ni znao tada da je on u stvari krenuo tog trenutka u Kuršumliju. Onako, u onom lakom kaputiću bez opreme, bez ičega, krenuo je labskim drumom kojim su već bili zagušili begunci, koji su otud begali ka Prištini. Stigao je u Kuršumliju u trenutku kada su se i tamo čuli topovi i njegova već uznemirena duša nije ni tu mogla naći mira. Nigde, nigde ga ne bi mogao naći više, jeru tome trenutku već nije više bilo ni jednoga kutka Srbije, do kojega nije dopirao glas topova. Otadžbina nije mogla više ponuditi mirno i bezbedno pribežište jednome siromahu, književniku svome, Uskoković nije imao više moralne snage da se odupre težini događaja; duša mu se zanjihala, izgubila težište, posrnula i — podlegla.

Napisao je jednu ceduljicu u kojoj je gorko prebacivao Otadžbini što ga je napustila, otišao je na obale bujne i od silne kiše nadošle Kosanice i skočio je u mutne i blatnjave vale te topličke rečice, našavši u smrti mira.

— O, ljudi Božji, šta bi čoveku! — iščuđava se neko, koji je sad naišao u kafanu i čuo da se Uskoković udavio.

— Nije mogao da izdrži! — odgovara neko sa petog, šestog stola. — Ne može svako de podnese ovo. Treba tu srce od kamena i živci od gvožđa pa da se ne svisne.

— Eto, i Velimir Rajić tako… — dobaci neko sa dna kafane.

— Koji Velimir Rajić?

— Onaj, mladi pesnik!

— Pa šta je s njim?

— I on?

— Ubio se zar?

— Ne, nije se ubio, ali i ne umre, nego svisnu, prosto svisnu čovek.

— Ama od čega?

— Ko zna, od bola valjda, od muke!

Siromah Rajić! Slab i inače, i svoj rođeni život je jedva nosio, a naišao ovaj slom te mu navaljao na dušu teške bolove. On se nije žalio, on se nije jadao ni vajkao, on je jauknuo pri svakoj nedaći koje su počele snalaziti našu Otadžbinu. A nesreća se nizala za nesrećom, slom za slomom i jauk za jaukom i — on je presvisnuo. Biće mu je bilo bol, sav život njegov bio je jedan težak bol, bio je pesnik bolova, evo je i umro kao žrtva bolova!

Dok sam ja u uglu, ne prateći dalji razgovor, koji se bio rasplinuo po celoj kafani, razmišljao o Glišiću, Uskokoviću i Rajiću, priđe mi jedan prosed čovečić i prekide mi razmišljanje.

— Ama, gospodine, eto tamo kraj plota, iza načelstva, umire jedan glumac.

— Glumac? — iznenadih se ja.

— On kaže da je glumac.

Pođoh odmah tamo gde mi je rekao, a čuh za sobom kako neko u kafani otpoče nov razgovor.

— Eto, eto, počeli smo već i kraj plotova da umiremo!…

Izvesno se taj razgovor nastavio kad sam ja napustio kafanu.

Tamo, iza načelstva, kraj plota, ležao je na zemlji, odupirući klonulu glavu o zid, čovek bedna izgleda. Lica obešena i podbula, suvih naprslih usana, očiju iskolačenih. Prljav, neobrijan, raskopčan, nesrećnik se tresao celim telom i ječao je teško, bono, samrtnički.

To je bio Miodrag Beković, član Kraljevskog Pozorišta iz Beograda.

Poznao me je, ali nije imao snage da govori. Jedva se pribrao da mi kaže samo nekoliko reči:

— Molim… kola… bolnicu… da ne umrem ovde… kao pas!…

Zamolio sam ljude te mi pomogoše da nađemo kola. Dok su ova stigla, stojao sam kraj bednoga Bekovića, koji je teško ječao i tresao se u groznici.

Kraj mene je ležao u blatu lepotom zanosni princ Karl Hajnc, kraj mene je ležao u blatu nežni idealista Arman Dival, ležao je u blatu ponosni riter Don Enrik od Palasiosa. Ležao je bedno, ležao kraj plota kao napušten pas i bolno ječao. Potsetio me je toga trenutka, ne znam zašto, na njegovog Grišu, kada je popio otrov iz Marušine čaše i, pričinjavalo mi se, kao da šapće one iste Grišine reči: „Sve gori u meni. Dah mi nestaje… Pali kao oganj!… Smrt!… Smrt!…“

I počeše u sećanju da mi se nižu sve njegove role. Setih se najpre Manelika, onoga planinca sa zverskom snagom, onoga što veli: „Srce mi je dovoljno. Oružje mi ne treba!“ Onoga što ubija Sebastijana, uzima Martu u naručje i uzvikuje gomili: „Sklonite se! Sklonite se! Ja ubih vuka! Ubih vuka!“

I ta mlada snaga evo je leži sad ispijena u blatu.

Setih se i Enrika, toledskoga ritera, kada, u poslednjem smrtonosnom poljupcu, posiše otrov sa usana Mavarkinih i pada ponosno kraj nje.

I taj ponos, nesavitljivi ponos, evo ga sadu blatu.

I opet mi dopiru do ušiju Grišine reči: „Sve gori u meni. Dah mi nestaje… Pali kao oganj!… Smrt! Smrt!…“

Ili još pre, javlja mi se kao Leart, skočio je već u grob, i otud iz groba uzvikuje:

Zagrnte prahom život, nad i smrt
Dok iz ravnice ne izraste breg
Nad Pelijem, nad glavom nebesnom Olimpa plavog!…

Odneli su ga u bolnicu. Tamo je zatim i umro.

8. 7. Poslednja nada

Već je noć u veliko pala, a Moravska Divizija nije još stigla. Konačari su još jutros prispeli, predveče su stigli još neki oficiri na konjima — verovatno osoblje iz štaba — i svet je dugo stojao pred vratima i odlazio do one čistine iza načelstva, ispred Bajazitove džamije, odakle se dogleda labski drum, te pogledao hoće li dogledati silazak vojske tim drumom. Mnogi su izlazili u susret sve do iznad Prištine, ne bi li dočekali diviziju koja će spasti Kosovo, koja će nam obezbediti bar ovaj kraj Srbije, i — mnogi su verovali — koja će nam i Skoplje povratiti.

Na frontu, koji se razvio na desnoj obali Binačke Morave, a na zapadnim padinama Karadagovim, Bugari prodiru klancima Prešovskim i Kačaničkim i starom carskom džadom, koja preko planinskoga venca vodi iz Kumanovske ravnice u Moravu. Njihovu navalu sa očajnom hrabrošću zadržavaju bregalnička i vardarska divizija, ali Bugari, oslobođeni na drugim stranama, šalju sve nove i nove snage na ovaj front i borba s dana na dan postaje sve očajnija i sve krvavija. Znajući da je ovo poslednja odlučna borba koju deo rasute srpske vojske može dati: Bugari bi da prisvoje sebi jevtinu slavu da su oni zadali definitivan udarac srpskoj državi, kada su već na dosadanjim frontovima prema srpskoj vojsci, podeljenoj prema njima, Austrijancima i Nemcima, odnosili vojnički nestečene, a ipak vrlo skupo plaćene pobede.

Zatvoreni u kosovskoj kotlini, bez saobraćaja sa svetom, bez saobraćaja sa ostalim delovima otadžbine, vezani jedino telefonskim žicama koje od zore do zore zvrje izmeđ Mitrovice, Kuršumlije, Gilana i Ferizovića — mi nismo znali šta se na drugim stranama dešava. Verovali smo i uveravali su nas, da se istovremeno sa ovom borbom na Gilanskoj Moravi, vode ovako isto očajne borbe i na Vardaru, gde Francuzi od Krivolaka napreduju ka obalama Treske, odakle će se dohvatiti Šarovih padina te pružiti ruku našem desnom krilu. Tako bi bio postavljen snažan zid sa desne strane Morave i Vardara, koji bi celu Novu Srbiju, sa te strane sačuvao ne taknutu i, eventualno, omogućio pravilno odstupanje, ako bi do toga moralo doći.

Tako smo mislili, tako smo verovali, tako su nas lažno i obaveštavali, zavaravajući nas, uljuškavajući nas, ne dajući nam da budno i trezveno vidimo stvarnost koja se tako naglo, tako strmoglavo razvijala.

Stoga je dolazak Moravske Divizije, pred kojom su išli glasovi o njenim slavnim borbama sa Bugarima na istočnome frontu — za nas imao veći i širi značaj no što je u stvari on mogao imati. Mi smo u tako jakom i odličnom pojačanju fronta, koji nas je branio, gledali spas svega što je počelo da se ruši. Dogledali smo čak i dalje: videli smo i oslobođeno Skoplje i vaspostavljenu vezu sa Solunom i pune vozove hrane, koja stiže u ove krajeve, gde je avet gladi i oskudica već počela da pomalja svoje oštre zube.

Stoga smo mi izlazili čak na drum da dočekamo tu diviziju, stoga smo se pribirali na poljanici, pred Bajazitovom džamijom, i žudno pogledali tamo na labski put: zato su žene i deca, do pred sam mrak, stojali pred vratima, na ulici kroz koje će vojska proći i tek kad je pala mrkla noć, povukli se u kuće.

Kuća u kojoj sam ja stanovao, van puta je kojim će vojska proći, s toga sam dockan u noć krenuo sa fenjerčetom u ruci, ne bi li gde mogao svratiti i sačekati Moravsku Diviziju. Želeo sam je videti svojim očima, da bi sam sebe ohrabrio da bi novim nadama osvežio dušu već preplavljenu slutnjama onako, kao što se bolesnik osvežava nadom kad sagleda lekara.

Nad Prištinom je legla već duboka tama mutne i kišne jesenje noći. Po kućama se pogasile svetiljke, a ulice opustele i onemele. Jedva ako se još čuje lupa kakvoga kapka na prozoru, koji domaćin, gaseći svetiljku, spušta i pritvrđuje, ili bar koraka kojega zadocneloga grešnika, koji ni do ovoga doba još nije našao gde će skloniti glavu, te luta kroz mračne ulice i lupa seo ćepenke i sapliće o kamene pragove.

Kroz tu tamu jedva se, kao svetlost usamljenoga kandila na groblju, nazire tamo jedan bledi zrak. To je kafana u koju se preko dana zbiraju izbeglice, a preko noći je posednu vojnici, regruti, nove pridošlice i sve to poleže po stolovima i ispod stolova, tako da pre liči na magacin istovarenoga espapa no na prostor u kome ljudi spavaju. Mislio sam tu da svratim, da sačekam dolazak Moravske divizije, ali, gde bi, kad se ne može ni proći, do preskačući preko popadalih i umornih tela.

Otvorio sam vrata na kafani i namah me zadahnu mlaz tople jare od ljudskoga znoja, zemlje i vlažnih opanaka. Po podu su tvrdim snom spavali i žene i ljudi. Lica im se nisu razaznavala, samo je tamu ispunjavalo teško disanje, rkanje i gust, zagušljiv vazduh. Sa tavanice je visila useknuta, prljava, petrolejska lampa, koja je jedva mogla doprineti da se razaznaju konture tela te da ih čovek prolazeći ne bi pogazio.

U jednom uglu kafane, kraj samoga prozora, sedeo je u mračnoj senci, na jednoj stolici, oficir povrnute jake na šinjelu i natučene kape na očima. Nisam mu mogao sagledati lice, ali kad vide da se ja obzirem na sve strane, ne bi li našao kakav kut gde bi se mogao skloniti, on mi reče:

— Evo ovde, ako hoćete da sednete! — i pokaza jedan povaljen džak kraj zida.

Preskočih nekolicinu, pomažući se svetlošću moga fenjera, i sedoh na džak. Svetlost iz fenjera osvetli crno i opaljeno lice oficirevo i i limenu vojničku čuturicu, koju je držao na kolenu, i s vremena na vreme se potkrepljavao. Dva vrlo živa i svetla oka sevala su pod senkom suncobrana od kape koju je on duboko na čelo nabio, a na licu mu se ogledao težak umor koji je sad već bio opšte obeležje svega života, svega što sretaš i što se kreće oko tebe.

— Nemate valjda gde da noćite? — zapita me kad sam seo.

— Imam, nego izišao sam da posedim malo. Hteo bi da sačekam Moravsku Diviziju. Treba već da stigne.

— Da, čuo sam, stići će! — odgovori oficir mirno, ne pridajući tome veliki značaj.

— Mi se u nju nadamo, mnogo se nadamo, to nam je poslednja nada! — nastavljam ja razgovor.

Oficir se gorko nasmeja, uze gutljaj rakije, pa spusti čuturicu na koleno i dodade gotovo više sebi:

— I kao svaka nada i ova stiže dockan!

— Mislite dockan? — prihvatih ja.

— Ne mislim — odgovori oficir odlučno — nego znam, vidim. Nema tu šta više da se misli!

— A mi smo sve polagali u tu Moravsku Diviziju. Ako ona stigne… ovamo se naši dobro bore, dobro se drže, te kad im stigne takva pomoć kao što je Moravska Divizija… možda ipak neće biti dockan? — pokušavam ja da izmamim na silu utešan odgovor.

— Ta… — uze da oteže oficir — u stvari neće biti dockan da pomogne povlačenju prizrenskim putem. To toliko može Moravska Divizija, ali da uopšte pomogne, da spase situaciju, dockan je, vrlo dockan.

— Dakle, samo toliko? — zapitah razočarano.

— Samo toliko! — odgovori oficir. — Prizrenski je put jedini koji nam je ostao za odstupanje. Tu će se sručiti cela Srbija. Bugari su već u Kačaniku, njima ne treba nego jok; jedna dobra borba i evo ih u Ferizoviću i Štimlji, na ustima Crnoljevskog Klanca. A kad to bude, tada smo zatvoreni kao u mišolovci; Svi, svi smo zatvoreni i vojska i narod i Kralj i vlada i cela država. Eto, to može otkloniti Moravska Divizija.

— A ja sam mislio…

— Da, vidim! Ovde se polaže mnogo nade na njen dolazak, ali… toliko može, da zadrži Bugare dok svi vi izmaknete.

— Mislio sam da iz Prištine neću morati dalje.

— Mislio sam i ja, gospodine, i verovao sam, dugo sam verovao…

— A sad ne verujete više?

— Ni u šta! — odseče on odlučno i naže opet čuturicu, koju je držao uvek na kolenu.

— Ipak ima vesti koje bi mogle biti utešne! — pokušavam ja da i sebe i njega obmanem.

— O Rusima, o Francuzima, o Rumunima je l’ te? — okrete se on na svojoj stolici celim licem prema meni.

— Da!

— Oh, gospodine moj, kad bi vi znali otkad nas naši zvanični serviraju tim lažnim vestima. Vi ih bar čujete na ulici, pa vam ne mora biti ni krivo kad se uverite da su lažne, ali se one nama zvanično serviraju. Evo, vidićete… — on zavuče ruku u unutrašnji džep od šinjela i izvuče otud neke hartije, te razvi jedan ugužvan hektografski ispisan tabak — Vidite, je li ovo numera?

On mi ukaza prstom na levi vrh tabaka i ja prinesoh fenjerić koji je stajao na zemlji izmeđ mojih nogu.

— To je samo jedna naredba, a imam ih više — nastavi on. — Laže se, gospodine, laže se zvanično. Ili nas lažu, ili i njih lažu. I dok je to činjeno tamo, dok smo se borili, hajde, još razumem. Trebalo je održati moral u vojsci, hajd’ laži je. Ali sad, što će nam to još i sad? Zar nije bolje kazati ovome svetu: sklanjaj se za vremena, nego posle da sve to zaguši!

Pod stolom se proteže jedan spavač i gurnu nogom sto, te ga mi pridržasmo, a onaj se ozdo promeškolji levo i desno dok ne nađe mesto. U tami, tamo u drugom uglu kafane, jauknu neko u snu i opet se umiri.

— A mislite da je sve to laž? — pokušah ja da nastavim razgovor.

— A zar nije? Pogledajte, molim vas — i on diže moj fenjerčić te ga prinese onoj hartiji što ju je još držao u ruci — vidite, to nosi datum, 28 oktobar, je l’ te? To je nova, sasvim nova laž. Gde bi nam bio kraj kad bi sve bilo istina što tu piše. Ne vidi se, a dao bi vam da pročitate. Sedamdeset hiljada Francuza i Engleza, prema ovom izveštaju, bilo je već u Solunu do 20 oktobra, a od ovih veći deo već na našem zemljištu. Ovde piše da nešto u Solunu, ali veći broj u Srbiji, ima 110.000 savezničkih vojnika i to sa odličnom oružnom spremom. Naglašava se naročito da svaka četa ima dva mitraljeza, a svaki bataljon po jednu bateriju. Pa onda kreću iz Marselja još dve engleske i jedna francuska divizija, a odmah zatim još tri divizije francuske. Pa onda, teška francuska artiljerija na putu je za Solun, a Rusi se delom već iskrcavaju u Varni, a delom idu preko Dobrudže, i to pet korpusa Rusa i znatna artiljerija. Sem toga, ruske trupe dobile su dozvolu i za prelazak preko Rumunije. Eto, vidite, sve to piše tu i sve se to nama zvanično i poverljivo saopštava. A mesto svega toga, što je ovde nabrojano, dovoljno bi bilo dvoje: da se Rusi odista iskrcaju u Varni i da Francuzi, sa polovinom snage o kojoj se ovde priča da je već na srpskom zemljištu, pođu samo Vardarom na više, pa bi videli kako bi se situacija očas izmenila.

Oficir je sve to govorio jetko i dignutim glasom gužvajući onu naredbu u snažnoj šaci.

— A šta je to što vas uverava da se to odista i ne dešava? — pokušah ja da ga umirim.

— Šta me uverava? — učini on i pogleda me popreko, kao što bi učitelj pogledao đaka koji ne zna lekciju. — Uverava me to, gospodine, što Bugari u ovome trenutku pojačavaju novim jedinicama ovaj front na Gilanu. Kad Francuzi marširaju ozdo Vardarom, a Rusi iskrcavaju u Varni, onda se ne odvajaju tako lako snage za pojačanje ovoga fronta. Je li vam to jasno?

— Jeste, na žalost! — odgovorih ja, osećajući kako mi ovaj nepoznati oficir čupa iz duše poslednje ostatke nade, koje sam ja vezivao za dolazak Moravske Divizije.

Ućutasmo zatim. On nateže čuturicu i jasno se čulo klokotanje njeno. Zatim opet mir, te samo čuješ teško disanje uspavane gomile.

— A vi ste ovde na prolazu? — prekinuh tišinu.

— Nisam, na prolazu sam kroz Mitrovicu. Pa… dojurio sam, majka mi je bila u Prokuplju. Čuo sam da je izbegla, pa kako su prokupački begunci ovuda prošli, rekoh da je nađem. Ujutru rano moram natrag da mi ne bi izmakla komanda.

— A jeste li našli majku?

— Nisam, ko će je naći u ovome kijametu od naroda. Rekoh da joj se samo javim, nismo se videli skoro godinu dana i… ko zna hoćemo li se kadgod videti?

— Smem li znati odakle odstupate?

— A što da ne smete znati? — iznenadi se oficir.

— Šta znam — uzeh da se pravdam — ko velim da nije poverljivo.

— Ama čega još i sad ima poverljivog! — uzviknu on i nasmeja se gotovo glasno, ali ipak gorko. — Poverljive su akcije koje neprijatelj ne sme znati da ih ne bi osujetio ili preduhitrio! A kakva je to akcija? Povlačenje, povlačenje bez reda, bez plana, bez namere, bez cilja; povlačenje koje ceo svet gleda i koje upravo zajednički vrši i vojska i narod. Čega ima tu poverljivo? Šta je to što se tu da sakriti ili što bi se moglo sakriti? — I on učini rukom jedan gest kao da bi hteo reći: otišlo je sve do đavola, pa šta ima da se krije više!

— Odakle se povlačite?

— Sa Čačka, kroz klisuru.

— Jeste li imali borbe pri povlačenju?

— Imali smo, na Čačku naročito. To je valjda i bila poslednja veća borba. Ovamo ko zna hoće li ih i biti?

— Zar je Čačak neprijatelj borbom osvojio?

— Ne, ali smo ga mi osvojili.

— Mi?

— Pa da, mi! Ko hoće da zna kako smo odstupili i kako je uopšte srpska vojska odstupila a neprijatelj napredovao, taj treba da se raspita o borbi na Čačku.

— Znači, veliki ste poraz naneli neprijatelju u toj borbi?

— I to, ali nije samo to. Borbu na Čačku trebalo bi zabeležiti po tome, što je to borba rasturenih jedinica, malih, usamljenih jedinica, od kojih svaka svojim putem odstupa a pred pojavom neprijatelja sve se to zbira, obrazuje vojsku i tuče neprijatelja organizovanog i snažnog.

— Pa što ne zabeležite to?

— Ja?… Ne umem! Nije mi do toga, a i ne umem. Sve sam video, sve sam čuo, svuda sam bio, ali ne umem da zabeležim.

— Bili bar meni ispričali?

— Hoću! — odgovori on sa najvećom gotovošću. — Hoću, pa ako ste pismeni zapišite to, vredno je zapisati.

Ja ućutah, očekujući da počne priču o borbi na Čačku. On okvasi ponova grlo i poumi da počne, ali napregnu sluh i obrati pažnju na drugu stranu.

— Čujte! — reče — Evo ih stižu!

— Ko!

— Moravci!

Preskačući preko gomile spavača, pomažući se fenjerom, pođoh odmah, dovikujući s vrata:

— Samo da ih vidim. Vratiću se, sačuvajte mi mesto.

Napolju me osveži vazduh, jer me je bila već zamorila ona teška i zagušljiva zapara u kafani. Noć je bila gusta i mračna i jasno se čuo bat gomile iz daljine. Pođoh tamo u susret.

Priština, koja je do same večeri nestrpljivo očekivala dolazak vojske, predala se bila dubokome snu koji joj je uspavao i sve nade. Ali, kao da su svi ipak spavali na jedno uho a drugim osluhivali, jer bat gomile na mah probudi celu varoš, te na kućama se otvoriše sa velikom lupom, naglo i gotovo jednovremeno, prozori i pojaviše se gomile čupavih glava onih koji su malo pre bez nade polegali. Na svima se prozorima pojaviše svetiljke, lampe i sveće, koje gole ruke počeše da iznose van prozora kako bi bacile svetlost na mračnu ulicu te osvetlile put vojsci koja nam poslednju nadu donosi. To je bila jedna vrsta improvizirane iluminacije kojom je, kao čarobnim štapićem iz sna probuđena varoš, pozdravljala one od kojih je očekivala svoj spas.

— Nisam tvrdo ni zaspao! — govorio mi je sutradan jedan prijatelj. — Uznemiravalo me to što sinoć nije stigla divizija. Počeo sam da sumnjam da i to nije jedno od mnogobrojnih obećanja i mnogobrojnih naših nadanja. I kada me je najzad savladao san, meni se čini da sam još uvek jednim uhom osluhivao: hoće li doći?

Bleda svetlost petrolejskih lampi i sveća sa kojih je vetar plamen povijao, bacao je neku tajanstvenu, nepouzdanu svetlost kroz mračnu ulicu kojom je vojska, umorna dugim i napornim maršem, isprskana debelim blatom i okvašena studenom kišom, polako i tromo promicala. Bat cokula i pljaskanje opanaka po blatu, razorio je mrtvu tišinu koja je do malo čas vladala, te kroz tesne i mračne ulice odjekivalo je kao kroz puste lagume. Vojnici, i ako zamoreni, dizali su glave i pogledali na prozore, odakle su im svetiljke osvetljavale preplanula lica, a gomile očiju i osmeha, koji nada ispisuje na usnama, pozdravljala ih.

— No, hvala Bogu, sad ću mirnije spavati! — reče jedan, koji je svetiljkom u ruci i ogrnut ćebetom, pod kojim je dotle spavao, posmatrao pred vratima, kraj kojih sam i ja stao, prolazak divizije.

— Pa jest — odgovorih tek koliko da odgovorim.

— Kako da nije! — nastavi on. — Poznajem ja Moravce! Za tri dana ćemo se vratiti u Skoplje.

Ma da, posle razgovora koji sam malo čas vodio sa onim oficirom, razočaran u veliku zadaću koju smo dotle svi pripisivali Moravskoj Diviziji, osetio sam u tome trenutku potrebu da ne razočaram druge. To je osećanje onoga koji teškome bolesniku, za kojega su već i lekari izgubili pouzdanje, neće da kaže pravu istinu i zalaguje ga novim nadama. Možda bi se tako dali pravdati i oni lažni komunikei u kojima nam se pričalo o savezničkoj pomoći, o Rusiji, o Rumuniji i dr.

Kad već prođoše dugi i beskrajni redovi, poče jedna po jedna svetliljka da se uvlači, jedan po jedan prozor da se zatvara, a malo zatim i da se gasi. I opet zavlada ulicom duboka tama močarne jesenje noći i sve ponova zaspa tvrdim snom koji vera i pouzdanje nosi.

Ja se vratih u onu mehanu. Još jednom me zadahnu topla i smrdljiva jara, koja me je u ovome času gušila kao da sam sišao u kakvu duboku kosturnicu.

Oficir je sedeo nepomično na svome mestu.

— Stigli — upita me.

— Stigli! — odgovorih i posadih se na džak gde mi je on sačuvao mesto, a fenjerić ostavih međ noge na pod.

Oficir tad poče da mi kazuje o borbi na Čačku. Kazivao je mnogo i ja, verovatno, nisam upamtio sve. Ipak sam sutradan zabeležio datume i pojedina mesta. Iz tih mojih beležaka i iz pamćenja, koliko sam ga sačuvao, ja danas prepričavam to kazivanje, prepričavam ga svojim rečima. Oficirevo kazivanje je bilo možda prirodnije i jednostavnije, ali sam ja samo celinu sačuvao u sećanju i kazujem je onako kako sam je sačuvao.

9. 8. Jedna borba

U Guču, na Bjelici, pod jelicom planinom, stiže 17 oktobra s večeri jedna baterija, pred kojom je jahao oficir snažnih pleća i preplanula lica, a oštrih i tvrdih crta kao od bronze salivenih. Dan se već bio uveliko gasio, dućani i radnje ove male varošice bile su već zatvorene i svako se povukao u svoju kuću. Kad glomazni topovski točkovi zatandrkaše mrtvom čaršijom uznemiri se zabačena palanka i nasta uzbuđenje među njenim građanima. Baterija prođe i izbi na drugi kraj varošice, oficir zaustavi na jednoj čistini povorku, naredi voljno i sve ostalo za odmorište, te sjaha s konja i predade ga posilnom.

Odmah nastade u bateriji živ pokret momčadi koja poskaka sa sedišta i preduze sve da pripremi za odmor. Jedni pođoše po seno i drva, drugi uzeše da stovaruju kare, treći da pobijaju kolje za koje će vezati stoku, a četvrti pođoše do reke po vodu, te da operu topovske točkove i poskidaju sa njih debelo blato koje su poneli sa druma od Arilja odakle su jutros krenuli. Umorni volovi koji vuku ovu bateriju, oslobođeni jarma, uzeše da dahću očekujući da im se položi hrana. A oficir, pošto je još neke naredbe izdao, krete natrag u varošicu da potraži telegraf.

To je bila svega jedna poljska pozicijska baterija Drinske Divizije koja stiže otud sa Drine, sa Suve Gore. Kada je 27 septembra neprijatelj, posle višednevne borbe, prešao Drinu, baterija je ova dobila naredbu da se odmah povuče na Dobrun-Vardište, odakle je preko Šargana stigla u Užice. Neprijatelj je tada već duboko bio ušao u Srbiju te se moralo i dalje odstupati, od Užica na Požegu, pa u Arilje a odatle na Guču.

Oficir oborene glave, a zabačene kape iznad čela, lagano korača nekaldrmisanom, oceditom ulicom varošice, ne obzirući se na radoznale poglede preplašenih stanovnika do kojih, preko visoke jelice, jedva da dopre iz Čačka kakva vest o situaciji u zemlji, te koje dolazak jedne baterije sa Drine čak ovamo u srce Šumadije, ispunjava teškom brigom i slutnjom.

Policijski pisar, koji se pridružio kapetanu a konačaru, jedan ulopan i neizbrijan sreski tip, pokušao je usput i da postavi po gdekoje pitanje, ali je kapetan samo odmahnuo rukom ne odgovarajući mu. Pisar, videći da na pitanja ne dobija odgovore, uze nepitan sam da priča šta zna, šta je čuo, šta je doprlo do Guče.

— Ovamo ne valja. Zvanično ništa nemamo, al’ tako kažu. Vele, neprijatelj je krenuo iz Valjeva, slazi preko Trbušana i Ljubića. Slali smo konjanika, a razgovarali smo i preko telegrafa sa Čačkom. Imam i jedno pismo od moga kolege, poslao mi po mom konjaniku, veli: mi evakuišemo. To još pre tri dana, a otad ne znam kako je. Nemamo nikakvih vesti.

Kapetan, neraspoložen da se upusti u razgovor, saslušao je sve ove vesti koje, ma koliko bile i nepouzdane, ipak daju nešto podataka da se situacija može bar naslućivati. On je, razmišljajući o dobivenim vestima, odbio onaj jedan procenat koji vojnici uvek pripisuju strahu, zbog kojega civilaši preuveličavaju vesti i izišlo mu je od prilike da se borbe vode verovatno negde soko Valjeva, recimo, na položajima iznad Valjeva. Najviše još što bi se moglo dozvoliti, ako su Austrijanci jednovremeno sišli i Kolubarom i Jadrom preko Osečine, bilo bi to da je i Valjevo palo. Prema tome kapetan je sračunao da će u Guči završiti svoje odstupanje i tu sačekati naredbe koje će glasiti da sa baterijom krene na taj novi front.

Preplavljen tim mislima i ne slušajući dalja kazivanja pisareva, koji je tapkao za njim po blatu, kapetan se uvrati u sresku zgradu, iz čijeg je zida isticao čitav snop žica koji je prihvatao jedan direk pobijen ispred zgrade. U telegrafskoj stanici zateče on telegrafistkinju koja je besposlena čitala neki stari broj beogradskih novina. On naredi da potraži vezu i raspita gde se nalazi Komanda Užičke vojske. Sede zatim i napisa telegram kojim izveštava komandanta da se nalazi u Guči i ostavi potporučnika da čeka vezu i ispošlje telegram, a on ode da potraži malo odmora.

Prihvatio se u kafani gde mu je spremljen konak, pa se zatim povukao u sobu i ubrzo, umoran, legao. Bila je već prošla ponoć kad na kapetanova vrata neko zakupa, najpre tiho, a zatim jače. Bio je to potporučnik, koji je doveo sobom jednog ordonansa. Kapetan, još dovoljno neodmoren i neispavan, sede na krevet i pripali sveću u niskom limenom svećnjaku. Ordonans, koji sa potporučnikom uđe u sobu, predade mu jednu malu kovertu, koju kapetan hitno otvori i prinese list hartije sveći. Preleti ga jedanput i dvaput pa, ne govoreći ni reči, potpisa zavoj i vrati ga ordonansu koji salutira i ode. Kapetan se diže sa postelje i reče potporučniku koji je ostao u sobi:

— Idite odmah izbudite ljudstvo.

— Pokret — učini potporučnik iznenađen, jer on još nije bio ni legao da se odmori.

— Pokret! — odgovori kapetan suvo.

— Hitan? — pita dalje potporučnik.

— Odmah, još noćas!

— Na koju stranu?

— Videćemo, kazaću!

— Stoka je premorena! — usudi se da primeti potporučnik.

— Znam! Učinite kao što sam vam naredio! — odgovori kapetan i okrete se bunovnom i dremovnom posilnom, koji je pao u sobu te mu naredi da poskida s čizama koliko toliko sinoćne blato i spremi ostali prtljag.

Potporučnik salutira i ode, a malo zatim, dok se kapetan još navlačio i opremao, pisnu trubni znak tamo kraj reke i proseče noćnu tišinu koja je ležala nad palančicom.

Kad je već navukao i šinjel i opasao revolver, on uze još jednom naredbu koja je ležala na stočiću, da je ponova pročita. Naredba je bila od Komandanta Užičke vojske, u njoj mu se naređuje da odmah krene za Čačak i da gleda da se probije kroz varoš, inače mu je baterija izgubljena, jer je Čačak pred padom.

— Ipak, ona sinoćna obaveštenja pisareva nisu bila netačna! — sinu kroz glavu kapetanu, strpa naredbu u džep od šinjela i natuče kapu na nezačešljanu glavu, pa pođe kroz noć telegrafu da potraži Čačak te da raspita kakva je situacija tamo, ne bi li saznao nije li već dockan krenuti na tu stranu.

Telegrafiskinja, koja je spavala na krevetu za dežurne, diže se i poče udarati u aparat tražeći Čačak, ali se otud niko ne odazva.

— Ne odziva se? — upita kapetan nestrpljivo.

— Od sinoć se, gospodine, ne odziva. Zvala sam nekoliko puta. Mora da su naši već napustili telegraf i neprijatelj valjda…

— Biće da se vode borbe, pa je linija zauzeta! — preseče je kapetan, ne želeći joj dozvoliti da kaže ono što je i sam u tome trenutku pomislio i što mu je novom i teškom brigom osenčilo čelo.

On pođe naglo iz telegrafa i uputi se tamo gde je baterija bila već sva na nogama i u pokretu spremajući se za polazak. Za malo i on uzjaha konja, a momci sedoše na svoja sedišta.

Za noći baterija je prešla dragačevsku ravnicu, od Guče do Jelice, a sa zorom se već pela uz Jelicu, te kad osvoji dan ona se poče spuštati ka Čačku. Pretpostavljajući da neprijatelj mora biti negde u blizini, kapetan, jašući daleko ispred baterije, učetvorostruči pažnju. On još od rane zore posla u izvidnicu jednoga podnarednika sa dva vojnika koji daleko izmakoše i trebali su se već vratiti. Pod njim se razvila serpentinska džada koja obavija kao zmija Jelicu, te je daleko pod sobom mogao sagledati delove druma, što mu je olakšavalo da sa izvesnim pouzdanjem kreće napred, pribojavajući se ipak iznenađenja na prevojima, u toliko pre što na ovome strmome putu ne bi mogao sa baterijom operisati, niti bi je na uskome drumu mogao krenuti za povratak, niti bi je premorena stoka mogla uzneti natrag na Jelicu sa koje se spušta.

Jednoga trenutka zaustavi kapetan bateriju i izjaha napred do jednoga zavoja sa kojega se daleko dogleda povijena pantljika jeličkoga druma i, tamo pod Jelicom, Čačak koji broji poslednje sate svoje slobode. Daleko pod sobom spazi kapetan na dogledu izvesno kretanje. Njega taknu nešto, ali, kad ponova zagleda, poznade po broju ljudi da se to njegova izvidnica vraća te joj pohita u susret. Podnarednik, koji je slazio čak do Čačka, raportira kapetanu, da su juče još Čačak napustile sve naše vlasti i da su obe ćuprije na Moravi bačene u vazduh. Neprijatelj još nije ušao, ali se zna da slazi s Ljubića i ukopava se s one strane Morave. Varoš je spremna za predaju i očekuje se ulazak neprijatelja svakoga časa. Opasnost je velika za bateriju da nastavi put za Čačak, jar može neprijatelja zateći već u varoši.

Saslušavši ovaj raport, kapetan se za trenutak razmisli, pa obode konja i hitno se vrati bateriji te izdade naređenje da se žurno kreće ka Čačku ne bi li se ugrabilo proći kroz varoš pre no što bi neprijatelj ušao i zarobio bateriju. I ma da je stoka već bila potpuno klonula od silnoga umora, put koji je bio strm i pod nogom, olakša te baterija življe krete.

Bilo je deset i po časova pre podne 18 oktobra, na sam dan Svetoga Luke, kada ova baterija naiđe ivaničkim sokakom na čačansku kaldrmu i kapetan na konju pred njom. U varoši tišina, mrtvilo. Iz kućeraka sa zastrtim prozorima proviruju preplašene oči stanovnika, koji su se već predali sudbini te su još radi samo da vide kako izgleda ta njihova sudbina. Sa po gdekoje kapije izviruje žensko čeljade, ljudi su se izvesno povukli u kuće, jer nisu radi u prvim trenucima ulaska neprijateljske vojske pojavljivati se. Na jednoj kućici već visi beli barjačić, a pred kućom ostarija žena prestravljeno pogleda neprijatelja koga očekuje. Zagleda dobro i kadu vojnicima pozna svoje, srpske vojnike, ona se preobrazi iznenađenjem i oseti se sramna, te grčevito zdera beli barjačić s motke i utrča u kuću, odakle malo čas iskuljaše čitave gomile žena i deše radoznalo i sa ushićenjem posmatrajući srpsku vojsku koju nisu očekivali. Malo dalje, opet pred vratima jedne kućice, žena spazila srpsku vojsku i srpskog oficira, pa stidno sakrila za leđima belo barjače i sikirče kojim ga je trebala da prikuca na kapiji. Kapetan spazi, bono ga teknu i uzviknu joj s konja:

— Zar nije, sestro, rano da dižeš taj sramni barjak?

Ona postiđeno baci barjak i sikirče i pobeže u kuću.

To sve na ulasku u varoš, među prvim kućama. Kad baterija uđe malo dublje, sagleda kapetan tek pravu sliku jedne varoši u agoniji.

Čačak je tada krcao od izbeglica i sve to, prestravljeno i zabrinuto, sabrano u gomilice, stojalo je pred dućanima, pred kućama, pomireno sa sudbinom, šapćući među sobom sa izvesnim uzbuđenjem izazvanim nepoznavanjem opasnosti koja se približuje. Što dublje sredini varoši, bele zastave sve češće, naročito na uglednim kućama. Na opštini takođe bela zastava i pod ovom sabrao se naročiti odbor građana koji je obrazovan da izvrši predaju varoši. Kao naročitu značku lojalnosti i gotovosti na predaju, svaki je od ovih odbornika nosio još omotanu, na levome rukavu, i jednu belu vrpcu.

Svetina na ulici i pred opštinom, zajedno sa ovim belim odborom, očekujući sa izvesnim neodređenim strahom, slutnjom i nemilim predosećanjem ulazak neprijateljske vojske, koji ima da označi početak robovanja, sa neskrivenim iznenađenjem predusrete srpskog oficira sa baterijom. Na licima svih bilo je ispisano pitanje; „Otkud ti?“. Što je kapetan bliže prilazio beloj opštinskoj zastavi i prestravljenoj gomili, sabranoj pod njom, iznenađenje se ovo pretvaraše u pravu zaprepašćenost. Izmireno već sa predajom, izmireno već sa robovanjem, stanovništvo je, gotovo sa negodovanjem, presretalo od nekud zalutalu srpsku bateriju, koja će navući borbu i sa njom gnev neprijateljev, smrt i razor varoši.

Kapetan je osetio to negodovanje u pogledu svetine i odbora, i u duši mu to izazva bonu odvratnost i planuše mu obrazi srdžbom. On na pusti bateriju, te ova nastavi put kaldrmom,a pritera konja pred opštinsku zgradu.

— Šta je to? — grmnu kapetan s konja sakupljenim odbornicima sa belom trakom oko rukava. Niko mu ni reč ne odgovori.

— Ko obesi tu sramnu zastavu? — grmnu kapetan i potera konja u samu gomilu.

Odbornici se zagledaše među sobom i predsednik njihov priđe kapetanu ljubazno:

— Mi, gospodine kapetane, očekujemo neprijatelja svaki čas…

— Skidaj to! — prekide ga kapetan. — Zar ne vidiš da su ono tamo srpski vojnici, zar ne vidiš da sam ja srpski oficir; zar ti hoćeš da ja srpsku vojsku, makar i u odstupanju, provodim pod belim zastavama?

— Molim lepo! — uze predsednik beloga odbora opet de se objasni. — Mi smo napušteni i mi imamo pravo da se sami opredeljujemo prema daljoj svojoj sudbini.

— Opredeljujte se kad više ni jednog srpskog vojnika ne bude u varoši. Dok sam ja ovde, još niste robovi; imate kad to da budete. Naređujem da se bele zastave skinu!

— Ja mislim…

On ne izgovori reč, jer kapetan planu i spusti ruku na revolver i prigušenim glasom ciknu:

— Skidaj ili…!

Bela zastava pade sa opštinske kuće, poskidaše se i sa ostalih kuća ulicom kojom će poslednja srpska baterija proći. Kapetan obode konja i pohita za baterijom.

Ali, maločašnji slučaj nije bio i poslednji koji je kapetanovoj uzbuđenoj duši naneo bol pri napuštanju već izgubljene i zloj sudbini ostavljene varoši. Masa sveta, među njima najviše izbeglica iz drugih mesta, a meću ovima veliki broj pojedinaca i čitavih porodica koje su ga poznavale, opkoljavale su ga, zaustavljale mu konja i, suznim očima i uzbuđenim glasom, koji je drhtao i grcao, zasipale ga pitanjima: odakle ide; ide li još vojske; ima li kakve nade?

Kapetan htede da ne odgovori, ili bar da prikrije istinu, ali gomila iz njegovog ustezanja i snebivanja poznade istinu i to ga nagna da joj je prizna.

— Ovo je poslednja naša baterija. Izmičem žurno da ne budem presečen — ali, da bi ih i utešio, on dodade — ipak, čim uhvatim tamo položaje, zaustaviću se!

Mesto utehe, ta izjava kapetanova izazva još veći strah kod svetine.

— Ne tamo, ne nad Čačkom. Idite dalje, što dalje, kapetane. Bombardovaće nas, uništiće nas!

Kapetan im obećava i njegov konj raskrčuje gomilu, te polazi putem van Čačka, kojim njegova baterija već izmiče. Ali na kraju su tamo, van varoši, još i kasarne, koje su pretvorene u bolnice, pretovarene ranjenicima, koji su se načetili na prozore i izmilili ispred bolnice pa dovikuje otud:

— Odakle, gospodine kapetane? Kuda, gospodine kapetane? Je li daleko neprijatelj, gospodine kapetane? Hoćete li primiti borbu, gospodine kapetane?

Kapetan odmahuje rukom i okreće glavu da ne vidi ovo nesrećno buduće roblje među kojima ima možda i njegovih drugova, i udara mamuzu u slabine konju ne bi li što pre stigao bateriju koja je već izmakla drumom.

Ispred trnavske mehane više Čačka iziđe vodnik pred kapetana i saopšti mu da je stoka toliko malaksala, da već posrće i pada. Mesec dana ta stoka, neishranjena, bez odmora, tegli od Drine do Čačka. Kapetan naredi da se tu, kod trnavske mehane, iznad samog Čačka, ostane na odmoru, ali pred podne već on dobi izveštaj da se neprijatelj brzim maršem spušta ka Čačku i naredi brzo kretanje, jer tu, na trnavskoj mehani, i kad bi mogao sa ciglo jednom baterijom da primi borbu, ne bi to učinio radi varoši i onoga sveta, koji ga je molio i kome je dao reč da će izbeći borbu iznad same varoši.

Ma da je drum bio zakrčen beguncima i starcima iz trećeg poziva, koji su se rasprštali još ispred Čačka, kod sela Trbušana, ipak se pred baterijom svuda otvarao put i ona je lagano izmicala ka selu Ježevici. Posmatrajući starce iz trećega poziva kako gegucaju kaljavim drumom, kapetan poumi u jednome trenutku da ih pribere oko svoje baterije, za slučaj da bude prinuđen primiti borbu, ali, videći ih onako iznurene i nemoćne, odustade od te namere u toliko pre, što kod sela Ježevice natrapa od nekud jedan polueskadron konjice trećeg poziva, sa rezervnim kapetanom kao komandirom. Kapetan odmah stavi ovaj polueskadron pod svoju komandu i isturi ga ispred neprijatelja.

U samo podne, patrole ovoga eskadrona javiše kapetanu da je neprijatelj ušao u Čačak i kreće dalje da goni njegovu bateriju. U isto vreme stiže kapetanu i glas da se negde na drumu, idući Kraljevu, nalazi još jedna baterija debanžova i jedan vod krupovih topova kojim komanduje jedan docent Univerziteta, rezervni kapetan. Kapetan razasla konjanike, poručujući ovima da zastanu gde su, i da se postaraju dobiti vezu sa njim, a sam odmah krete ka selu Slatini, sad već sa namerom da se tu zadrži, pa da u ime Božije i borbu primi, osećajući se sad već koliko toliko jači ili bar ne više usamljen.

Da bi se mogao za borbu pripremiti, kapetan naredi patrolama da po drumovima počnu zbirati rasturenu pešadiju, pa čak i one trećepozivce koje je malo čas zapostavljao; i nastade da se odmah veže telefonom sa Kraljevom, ne bi lima s kim, ma s kojom komandom, dobio veze.

Malo čas i telefon zazvrča. Kapetan je tražio Kraljevo da pita gde se nalazi Štab Prve Armije. Telefon mu donese vest da se štab Prve Armije nalazi u Vitanovcu i on zaprepašćeno ispusti slušalicu.

— Dakle na levoj obali Morave? To znači da vojvoda Mišić ni pojma nema da je neprijatelj izmanevrisao klisuru Ovčara i Kablara i da je zauzeo Čačak. Traži hitno Armijski Štab! — dreknu on na podoficira telefonistu.

Telefon je očajno zvrčao, telefonista je činio sve moguće pokušaje i napore, ali je do te veze nemoguće bilo doći. Svakoga časa javljale su se nenadležne komande, vojne stanice ili su se ukrštali razni glasovi, razna brujanja i telefonista je umoran prekidao vezu, da mučan posao iznova počne. Kapetan je nestrpeljivo hodao, pušeći grčevito i nervozno cigaretu za cigaretom i psujući telefon i onoga ko ga je izmislio.

Posle čitavoga sata napora, telefonista klonulo ispusti slušalicu na koleno.

— Ne može se dobiti veza, gospodine kapetane!

— Traži! — dreknu ovaj. — Moraš dobiti, po cenu života je moraš dobiti!

Nov sat napora, ukrštanja raznih glasova, javljanja nenadležnih komanda i, najzad, kapetan ču gde telefonista nekoliko puta ponovi:

— Je l’ to Štab? Alo, je l’ to Štab Prve Armije?

— Je li? — učini kapetan i u jednom skoku nađe se kraj telefona te zgrabi slušalicu.

— Alo! Alo! — nasloni kapetan slušalicu na usta i na uvo. — Alo! Je l’ to Štab Prve Armije? Ovde komandir poljske baterije Drinske Divizije Kapetan… Alo, jest! Molim saopštite gospodinu načelniku štaba, da se, sa jednom poljskom pozicijskom baterijom Drinske Divizije, nalazim na Slatini, više Čačka; da se u mojoj okolini i u vezi sa mnom nalaze — i kapetan nastavi ceo raport o dvema baterijama, o eskadronu konjice, o rasutoj pešadiji, za koju je izdao naredbu, da se pribere i završi ovim: — Ja sam jutros u deset i po časova prošao kroz Čačak i ustavio se ovde; neprijatelj je ušao u Čačak u samo podne i nastavio put za mnom…

— Kako, kako, ponovite! — dreknu glas iz Armije.

Kapetan ponovi:

— Neprijatelj je ušao u Čačak u samo podne i nastavio…

— To je nemoguće! — preseče mu reč glas iz Armije.

— To je moguće i tako je! — odgovori kapetan.

— Ostanite na telefonu! — naređuje glasi prekida govor.

Jasno je bilo, da je glas o padu Čačka morao izazvati zaprepašćenje u Armiji, koja se još nalazila na levoj obali Morave. Malo čas, javi se na telefonu sam načelnik Štaba i kapetan ponovi vest o padu Čačka.

— Ama, je si li ti lud, znaš li šta govoriš? — zgranjava se na telefonu načelnik.

— Nisam lud, gospodine pukovniče, govorim vam samo ono što pouzdano znam i što je tačno i, molim vas lepo, da o tome odmah obavestite gospodina vojvodu i izdate mi potrebna naređenja.

— Ostanite na telefonu, zvaću samoga vojvodu.

Odista, malo čas, javi se sam vojvoda Mišić.

— Je li tačna vest, kapetane, da je Čačak od podne u neprijateljskim rukama? — zapita vojvoda, koji je kapetana lično poznavao i znao ga iz boraba, koje su se 1914 godine vodile kod Priboja u Sandžaku, na Crnome vrhu, na Glasincu kod Pobratca i pred Sarajevom. Kada mu kapetan pouzdanim glasom ponovi sve, što je ranije rekao, vojvoda mu naredi da ponovi raport o stanju stvari i o snagama kojima raspolaže, a kad to izvrši, zazvoni kroz telefonsku slušalicu vojvodin odlučan glas:

— U moje ime stavi pod komandu sve, što ti do ruku dođe. Ostani tu gde si i, ni stopu dalje! Primi borbu i upotrebi sve, da neprijatelja zadržiš. Samo preko tebe mrtvoga sme neprijatelj dalje!

— Učiniću kao što naređujete, gospodine vojvodo! — odgovori kapetan. — Ali se bojim neću moći zadržati neprijatelja; nedovoljne su mi snage kojima raspolažem, a naročito nemam pešadije!

— Drži se kako znaš i umeš! — odgovori vojvoda — ako si ti onaj stari, održaćeš se. Šaljem ti u pomoć najbolji puk pešadije, a poslaću ako treba i celu diviziju. Samo, neprijatelj ni stope dalje, razumeš li?

— Razumem, gospodine vojvodo!

Kad se odvoji od telefona, kapetan se živo dade na posao. Pregleda najpre okolinu sela, izabra položaj kod slatinskog groblja i naredi, da se tu plasiraju topovi; pribrane delove pešadije isturi napred put Trnave, prema neprijatelju, i posla ordonanse sa potrebnim naredbama i saopštenjima krupovoj i debanžovoj bateriji.

Malo zatim stiže i konjanik ozdo iz Trnave i saopšti kapetanu, da je konjica već u kontaktu sa neprijateljem, tu oko trnavske mehane, i da se tu zaustavilo neprijateljsko nastupanje, jer je noć već nastala.

Nasta noć mračna i oblačna. Vojnici naložiše vatru u zaklonima, kako se ne bi otkrili neprijatelju, a kapetan se povuče u slatinsku školu, koju je odredio za svoj štab i u koju su se pribrali i bolesnici.

Tek što se zabrinuti kapetan posadi, da se odmori, premišljajući o sutrašnjem teškome danu i borbi koja mu prestoji, a dojuri jedan podoficir i raportira mu, da se drumom čuje brzi hod konjice.

— Kojim drumom? — skoči kapetan.

— Iz Kraljeva.

Kapetan se umiri, ali ipak pođe napolje, jer ma da otuda ne može doći neprijatelj, ko zna da ne bude kakve zablude.

Drumom je stizala naša konjica, kao što je kapetan i predviđao. To je odeljene koje je lično vojvoda Mišić uputio, da se uveri o stanju stvari i, kako vođa odelenja u raportu izjavi, da se u nevolji nađe. Kapetan zadrža ovo odelenje da prenoći u selu te da ujutru načini raspored sa njime.

Sutra osvanu devetnaesti oktobar, sumoran i vlažan. Nebo hladno i mračno kao čelo zločinčevo. Iz močara isparava vlaga i čisto natapa dušu zlovoljom. Ne mili ti dan, ne mili ti život. Biva da se u borbi takvih dana sa većim samoodricanjem ide u smrt no inače.

Patrole javljaju da je već sa prvim svanućem, dole kod Trnavske mehane, otpočelo čarkanje. Plane ovde ili onde puška sa neprijateljske strane, a odgovara joj naša. Kad dan malo više osvoji, poče i češća čarka, te glas puščane praske dopire čak do slatinskih položaja.

Kapetan uzjaha konja i pođe prednjim, isturenim delovima svoje malobrojne vojske, da osmotri neprijatelja i da učini potrebne izmene u rasporedu, i ohrabri one, kojima je namenjeno da prime prvi sudar sa neprijateljem. Za kapetanom krete i ono odelenje konjice, što je sinoć u mrak stiglo.

Na Ježevici s jedne i druge strane druma po legli po zemlji starci iz trećeg poziva i ono vojnika što su ih patrole juče pribrale; polegli po jarugama, po kukuruzu ili pohvatali zaklonita mesta i busije, zid, drvo i kamen i mirno i od mereno odgovaraju na puščane pozdrave sa neprijateljske strane. Ni neprijatelj još nije bio otvorio živu vatru, želeći verovatno najpre da odmeri snagu našu ili očekujući pridolazak svojih trupa. Komandir isturenih odeljenja iziđe kapetanu na raport i saopšti mu brojno stanje prikupljene pešadije, kao i sinoćnje i jutrošnje kretanje neprijatelja. Kapetan naredi da se vojnici, rasuti po njivama, priberu što tešnje i da najogorčenije brane drum, kojim će neprijatelj nastupati. Naredi još i češću paljbu, kako bi neprijatelj dobio utisak da je ovde veći broj vojske.

— Iz Armije imamo naredbu da izginemo svi! — dodade mirno kapetan na završetku svojih naredaba. — Razumete li?

— Razumem! — odgovori mladi rezervni oficir i zatrese mu se ruka, koju je digao da salutira.

Ma da ih je, prilikom ovoga razgovora, pozdravilo nekoliko puščanih zrna, koja im prohujaše oko glava i kapetan i mladi oficir ostadoše ravnodušni, naviknuti već na takve pozdrave. Po svršenim naredbama kapetan krete među vojnike.

— Možeš li, stari? — dovikuje čičici koji je polegao iza jednoga busena.

— Moram, gospodine! — odgovara čiča.

— A umeš li da gađaš?

— Znaš kako je, gospodine. Prislonim pušku uz obraz, pa na jedno oko zažmurim, a na ovo drugo ne vidim; al’ opet, zrno ode tamo među njih, pa ako pogodi koga dobro, a ako ne pogodi, toliko mu čini.

Drugog čičicu nađe kapetan u jednoj jaružnici. Razvio na zemlju prljav peškirić pa jede siri hleb i puca. Pojede zalogaj, pa uzme pušku i ispali je:

— Ručaš, čiča?

— Pa da se prihvatim, gospodine. Od rane zore nisam okusio.

— Ako, ako, prihvati se.

— A znaš kako je, ne valja s praznim trbuhom ni na onaj svet otići.

— Samo čuvaj pušku! — veli kapetan.

— Hoću, gospodine, i ona mene čuva! — dodaje čiča.

Na kapetanovim usnama razvuče se blag ali i bolan osmeh. Njemu padoše na pamet sinoćne reči vojvodine: „Ako si ti onaj stari, održaćeš se!“ S čim će se i s kim održati? — pitao se kapetan sam u sebi — zar sa ovim dobroćudnim čičicama, čiji životi ne doprinose uspehu već samo penju broj žrtava? Tešilo ga je ono nešto malo vojnika, koliko ih je sagledao, i malo mladih Crnogoraca, koje je on sobom čak sa Drine poveo. Ali je, prema izveštajima koje je već imao o snazi neprijateljevoj uviđao kako je sve to ne samo nedovoljno no upravo bedno.

Kapetan zastade malo na mestu obuzet tim mislima, pa se na jedan mah trže i obode konja da pođe dalje, ali u tome spazi drumom iz Slatine ordonansa koji je žurio k njemu. Kapetan priteže dizgine i konj ostade u mestu. Ordonans mu javi da su u Slatinu stigli neki oficiri koji ga traže.

— Iz štaba valjda? — poumi kapetan i obode sad ponova konja te se u dva tri skoka dohvati druma pa se galopom uputi Slatini. Iz daleka, s druma još, dogleda on pred slatinskom mehanom jednu gomilicu oficira i konja koje su seizi vodali drumom. Kad se približi malo gomili, poznade on među oficirima uočljivu figuru komandanta sedmoga puka prvog poziva. Kad priđe još bliže, vide da se nije prevario i jasno vide pukovnikovo crnom mašću obojeno lice, njegove pune crne brkove i topao osmeh očiju. On naglo sjaha i gotovo pritrča gomili iz koje mu je pukovnik već pružao prijateljski ruku.

— Šta je ovde? — predusrete ga pukovnik.

Kapetan ukratko i brzo izgovori svoj raport o jučeranjem i današnjem danu, o veličini svojih trupa i o situaciji na Ježevici, odakle je ovoga trenutka stigao, ne krijući ni svoju brigu za ishod borbe.

— Ne brini! — uteši ga pukovnik. — Stiže ti pomoć!

— Ko? — zapita kapetan gotovo ushićeno i ako je već po prisustvu pukovnikovu i njegovih oficira slutio.

— Mi. Sedmi puk prvoga poziva.

— Ceo puk? — ponovi kapetan sav srećan, jer mu stiže čitav puk najbolje vojske.

— Ceo! — odgovori pukovnik pokazujući na drum kojim su se već dogledali prednji redovi čelnoga bataljona.

Sa kapetanova lica iščeze domaločašnja briga i oči mu zasvetleše zadovoljstvom i pouzdanjem.

Pukovnik uze komandu u svoje ruke i tu, pred slatinskom mehanom, otpoče odmah savetovanje. Znajući da sobom vodi jedan odmoran i prekaljen puk, pukovnik odmah naredi da se ne čeka napad neprijateljev već da se on, i to što pre, napadne. On izvrši odmah raspored i izdade sve potrebne naredbe. Čelni bataljon, koji je već dotle stigao određen je odmah u prethodnicu, a kapetanova baterija, koja je bila postavljena kod slatinskoga groblja, u sastav prethodnice. Pred podne stigli su već i ostali bataljoni i odmah im izdate potrebne naredbe.

Kad je prevalilo podne, prethodnica sa baterijom krete ka Ježevici u susret neprijatelju i čim mu stiže na dogled, izmeđ Slatine i Ježevice, otpoče puškaranje. Puškaranje ovo nije više bilo ono staračko puškaranje uz zalogaj hleba, paljba je bila u samom početku već živa i oštra.

Borba počinje.

— Biće mesa! — veli pukovnik svome ađutantu, posmatrajući razvijanje prethodnice i predosećajući ozbiljnost borbe.

Dugim ratničkim životom razvio se u naših ratnika jedan instikt, jedno predosećanje. Kao što mornar po lepome i sunčanome danu, kad nikakav pokret u atmosferi ne preti promenom, predoseća buru, tako i ratnik, posle prvih puščanih pozdrava sa neprijateljem, predoseća hoće li biti borbe ili će se ostati na običnome puškaranju.

Puščana vatra sve jača i gušća. Već prvi ranjenici padaju i povlače se ka Slatini. Topovi još ćute, jer su na drumu, u marševom poretku, očekujući naredbu da se razviju. Neprijatelj već oseća da prema njemu nije sinoćnja vojska, a beograđani da je ova, u nizu njihovih slavnih boraba, možda poslednja. Njihov ih je ponos vodio u ovu borbu sa naročitim raspoloženjem da dadu muški otpor te nateraju neprijatelja da zaplače nad svojom pobedom.

I borba poče da raste, da se penje i da biva sve ogorčenija, te prednji naši počeše da potiskuju prednje neprijateljske delove, a za njima se i baterija pomiče sve do prvih ježevačkih kuća. Novi položaji koje bi zauzimali naši, bili su posejani bezbrojnim lešinama naših staraca, Čitava ih je četa sinoć izginula. Ta četa, iz užičke vojske, upućena je bila dockan sinoć sa Jelice kapetanu u pomoć, ali, rđavo vođena, zalutala je u neprijateljske redove, te ih ovi skoro sve pobili, a mali ostatak zarobili. Na novim položajima borba nastaje još ogorčenija, jer neprijatelj kao da se, potisnut, dočepao sad boljih pozicija no što ih je malo pre imao, a baterija još ćuti prikovana na drumu u marševoj koloni, nemajući ni levo ni desno prostora da se razvije. Paljba već gusta kao kiša i čitavi mlazevi tanadi zasipaju bateriju. Oseća se da se neprijatelj dočepao boljega položaja od naših.

— Ovo bije iz bliza? — uzvikuje kapetan.

— Iz bliza, gospodine kapetane! — odgovara podnarednik sa prednjeg topa.

— Ama odakle, po Bogu, gde se skrio?

Uzeše svi da osmatraju po pravcu i po zvuku. Kapetan spazi prvi kako sa zvonare ježevičke crkve lije kiša tanadi. On naredi da se čelni top skine, namesti i, ne govoreći ni reči da je pronašao zasedu, on tempira top na sto metara pred ustima, a zrna se rasuše kao karteč. Jedan metak, drugi i treći je već bio dovoljan da neprijateljska zaseda na ježevičkoj crkvi ućuti.

Topovski metci, u tako neposrednoj blizini pešadije, učiniše da se borba na jedan mah osveži. Pešaci digoše glave i narastoše im srca, te viknu neko međ njima: „Brže, ljudi, evo nas stigoše topovi!“

Svi poskočiše voljni za juriš, očekujući netrenimice komandu i osvrćući se za sobom odakle bi im ova imala doći. Ali pukovnik obustavi dalju borbu, jer je noć već bila pala, pa se ne može znati gde se može naići na neprijatelja, a naročito što su se borbe vodile preko samih šljivaka te, ko zna gde se sve po vrzinama može skriti neprijatelj.

Prekidajući borbu, pukovnik naređuje da svako ostane na svome mestu, da zadrži svoj položaj kako bi, čim zora svane, mogli nastaviti borbu. I tako je gotovo ceo front tu noć proveo na mrtvoj straži, a odmah, neposredno iza mrtve straže, na dvesta do trista metra pred neprijateljem, šest topova položenih cevi, spremljenih za kartečku vatru, stoje mirno i nepomično, kao gvozdena straža koja bdi nad umornim pešacima.

Vatre se nisu smele ložiti, ali se malom spavalo. Sve je bilo na oprezu, tim pre što je izgledalo kao da ima nekoga pokreta kod neprijatelja.

Pukovnik sa svojim štabom zanoćio je u Ježevici, u seoskoj školi, gde je veliki deo noći proveo u razgovoru o sutrašnjem danu, pridremao malo obučen i oružan i još daleko pre zore krenuo na položaje.

Sa prvom zorom planula je i prva puška i ona otkri da neprijatelj nije ostao na položajima na kojima je bio kad se sinoć borba završila. On se povukao na ježevičku kosu i to je bio onaj noćašnji pokret neprijateljev, koji su naše straže zapazile. Naši su otpozdravili neprijateljev puščani pozdrav, ali, prema naredbi pukovnikovoj, sa izvesnom uzdržljivošću, sve dok dan malo ne osvoji. Čim se razdani, naši osuše učestanu i snažnu vatru, tako da je neprijatelj brzo oteran i sa te kose, koju zauze baterija i postroji se u jednom šljivaku blizu druma. Po istoj kosi, levo od druma idući Čačku, postrojavaju se odmah i ostali topovi, dva poljska brzometna, koji su došli sa sedmim pukom, šest poljskih debanžovih i dva krupova. Tako se ježevičkom kosom postavila baterija koja je sad već brojala šesnaest topova.

Na taj način, naši su već bili spremni da prime i veću borbu koja se odista od toga časa i razvija.

Kao da se i neprijatelj na novome položaju više pribrao, jer naša pešadija, potiskujući ga, sad već nailazi na jači otpor. Mitreljezi grokću sa svih strana i seju smrt, a puščana vatra se ukršta i plamti ceo front. Razvija se smrtonosna borba. Sad već i topovi ulaze u dejstvo, te se razleže grmljavina od koje zadrhta Čačak i i preplašeno stanovništvo u njemu. Da bi suzbio dejstvo naše artiljerije, neprijatelj izvlači dva teška, velika kalibra topa, kod barutnoga magacina, više Čačka i, vešto skriven, tuče otud našu artiljeriju. Posle nekoliko hitaca, neprijateljski topovi nađoše metu i tačnom vatrom zasuše dva naša brzometna topa tako, da oni namah zaćutaše da ne bi bili uništeni.

Pukovnik, komandant sedmoga puka, koji se nalazio među svojim pešacima, požuri ka topovima koji su zaćutali. On uze i sam, sa komandirom brzometne baterije, da osmatra odakle ih to tuku neprijateljski vešto skriveni topovi.

— Sa one kose, ali su tako skriveni da ne mogu da ih nađem! — veli kapetan, komandir brzometnih.

— Moramo ih naći, inače će nas pokositi! — odgovara pukovnik a u tom grunu, nedaleko na desnom krilu, gde su poljski topovi.

— Bog i duša, ovaj ih je našao! — uzviknu pukovnik i krenu tamo ka poljacima. U tom zastenja kroz vazduh i tresnu, a zemlja, koju diže teško razorno zrno, i dim koji se razvi iz eksplozije, zavi pukovnika i njegove pratioce. Kapetan poljske baterije, koji je bio na svome levome krilu, pretrnu i potrča mestu gde je mislio da prihvati mrtvoga pukovnika, ali se dotle, iz razređenog dima, pomoli pukovnikova simpatična figura.

— Spasavajte se, ovamo, brže ovamo! — viče kapetan.

Ali pukovnik, smešeći se, mirno ostaje na mestu, istresa rukom zemlju koja mu je zapala oko vrata i obzire se oko sebe:

— Dobro je, veli, svi smo na broju!

Zatim priđe poljskoj bateriji.

— Nađe li ih? — pita kapetana.

— Eno ih kod barutnog magacina!

— Udri!

I kapetan prokontrolisa najpre još jednom topove, pa raspali jedno za drugim. Zatreska tamo granata, diže se zemlja u vis i — neprijateljska baterija ućuta, ni jednim se metkom više ne odazva.

— Umuče! — kliknu kapetan.

— Prolajaće on opet! — odgovara pukovnik, uveren da je nađeni neprijatelj spustio svoje baterije sa visa, na kome je bio, da potraži nov položaj i požuri pešadiji da sa njome iskoristi ovu artiljerijsku pauzu.

Pošteđena artiljerijske vatre, za vreme dok je neprijatelj tražio nove položaje a, osokoljena pukovnikovim prisustvom, pešadija grunu jače napred, potisnu snažno neprijatelja i zauze trnavsku mehanu i položaje oko nje. U tom se ponova javi grmljavinom neprijateljski top. Nađe našu poljsku bateriju i ubaci u nju nekoliko teških zrna.

— Odakle bije? — viče kapetan da bi nadvikao tresak.

— Ne znam, gospodine kapetane! — odgovara vodnik.

— Gledaj, pazi!

Svi obratiše pažnju na onu stranu odakle vatra bljuje.

— Eno, riknu! — i svi spaziše kako sinu vatra.

— Eno ih, tamo su! — kliknu kapetan.

Vodnik uze brzo da udešava top da bi ućutkao neprijatelja.

— Šta ćeš? — pita ga kapetan.

— Da bijem! — odgovara vodnik.

— Čekaj, ne žuri!

— Satreće nas.

— Čekaj ne smemo ga tući!

Kapetan se predomišljao. Neprijatelj je spustio bateriju s visa kod barutnoga magacina i postavio je kod kasarne. Kasarne su pretvorene u bolnice i prepune su naših ranjenika. To su oni nesrećnici što su se juče, kada je kapetan izlazio sa baterijom iz Čačka, načetili bili na kasarnske prozore i očajno posmatrali odstupanje poslednje srpske baterije i bono uzvikivali: „Ima li kakve nade?“

Tući neprijateljsku bateriju, koja se iza bolnice sakrila, značilo bi izložiti vatri iz srpskih topova srpske ranjenike. Ko je taj koji bi hteo i smeo taj zločin povući na svoju dušu? Ko je taj kome ne bi duša zaigrala, a ruka zadrhtala pri pomisli da paleći top šalje zrno koje će pokositi čitave čete ranjenih boraca i drugova svojih?

A neprijateljska baterija bije, bije sad bešnje no ma kad dosad, jer se oseća zaklonjena, jer zna da joj srpski topovi ne smeju, tamo gde je, baciti svoje vatrene otpozdrave. Neprijateljska zrna jedno za drugim padaju među naše i kose, a naši trpe i ćute i — razmišljaju.

Najzad kapetan planu.

— Udrite, pa šta Bog da! Ali, čekaj, na svaki top oficir, sam oficir da kontroliše i da nišani. Životom plaća ko udari u bolnicu. Četvore oči otvarajte!

Sam kapetan poleže po jednome topu, odmeri, nanišani i… puče. Opali i drugi i treći. Ni jedan metak ne očeše zidove bolničke i svaki nađe bateriju neprijateljsku. Ućuta na jedan mah neprijatelj, nađen i iznenađen ovako drskim gađanjem.

— Bravo! — kliknu kapetan pohvaljujući i obodravajući svoje oficire i vojnike.

Odmah nastade življa i pešačka borba. Pukovnik zašao lično kroz redove boraca i hrabri ih i upućuje:

— Življe, življe! Eno ćemo doživeti i tu bruku da artiljerija pravi juriš, a mi da trčimo za njom. Diži glavu, diži, ne bije svako zrno. ’Ajde, ’ajde, deco, nek oseti neprijatelj s kim ima posla!

Neprijatelj, koji je ispred Čačka, kod Trbušana, imao onu olaku borbu sa trećepozivcima, nije se nikad nadao ovakvom otporu. To se iznenađenje jasno opažalo u neprijateljskim redovima u kojima se, pri svakom naletu naše pešadije, osećala malodušnost.

— Švaba je mislio, da jevtino uzme Čačak. Treba da plati je li, momče? — dovikuje pukovnik jednome ranjeniku koji geguca drumom natrag ka Slatini.

— Platio je, vala, gospodine pukovniče, Čekaj dok se prebroji pa će videti.

— Misliš, izginulo ih dosta? — nastavlja pukovnik.

— Taman toliko, koliko da se pokaju što su natrčali na nas! — odgovara rebreći se beograđanin.

— I pravo je, momče, oni su došli da otimaju tuđe, mi branimo svoje!

U tom času neprijatelj poče da se koleba i pukovnik to zapazi, pa požuri opet prednjim redovima, koji su stopu po stopu napredovali, sejući pred sobom smrt. Neprijatelj uzmiče, ostavljajuć za sobom svoje mrtve i ranjene. Što dalje naši napreduju, sve više mrtvih i ranjenih. Kraj druma, u jarcima, po šljivacima, po vrzinama. Mrtvi pokrili svojim plavim šinjelima polja i udolice, pa izgleda kao da su raskinuta parčad oblaka popadala na zemlju; ranjeni se vuku po zemlji kao gliste, zapomažući i lelečući da se dočepaju druma, nadajući se da će tu biti lakše nađeni te odneti na previjalište i u bolnice. Među mrtvima i naši trećepozivci, oni nesrećnici što su tako skupo iskupili svoju starost i neveštinu. Pukovnik prolazi kraj mrtvih i ranjenih, nemajući vremena da se obzire na njihovo zapomaganje i žuri ka prvim redovima, sa kojima zatim čini nov pritisak na neprijatelja, tako da ga već sateruje u Čačak.

U tom, neprijateljska baterija ponova zagrokta iz blizine. Svi se zgledaše. Odakle to sad? Svi netremice počeše posmatrati i pratiti svaki metak, ne bi li opazili gde je neprijatelj sad postavio topove. A ti topovi sve jačom vatrom zasipaju naše položaje.

— Tuče iz varoši! — dreknu kapetan.

— Jeste, eno ga tamo negde, oko crkve.

Svi klonuše pred ovim saznanjem. Ko sme da tuče u varoš, u srpsku varoš, punu naroda i punu izbegle sirotinje, među koju se neprijatelj kukavički zavukao. Mora se ćutati, mora se trpeti, mora se skrštenih ruku stojati i kao mrtva meta čekati udarce. A kad bi samo i sa toga mesta bila odagnata neprijateljska baterija, mi bi još večeras ušli u Čačak, oslobodili ga, i oslobodili bi straha i trepeta hiljadama majki koje strepe za decu svoju i hiljadama dece koja vrište od straha na krilima majki svojih. Bele zastave, koje sad već izvesno kite ceo Čačak, popadale bi još jednom pred srpskom vojskom, a neprijatelj, prebačen preko Morave, zaustavio bi svoje nadiranje i za dugo bi se predomišljao pre.

— Zapovedajte gospodine kapetane! — odazva se mladi potporučnik.

— Vi lično nanišanite, razumete li, vi lično… dobro promerite…

— Razumem, gospodine kapetane! — odgovori mladi potporučnik i očevidno mu se bledilo razli licem, a usne grčevito zadrhtaše.

Mladić priđe topu i uze okom tražiti neprijateljsku bateriju.

On poče okretati ručicu, zavrtanj, poče podešavati, nišaniti i, najzad, još bleđi no ranije, priđe kapetanu.

— Gotovo je, gospodine kapetane!

— Da prokontrolišem! — i kapetan priđe topu te se uveri da je odlično naperen tamo odakle bljuje neprijateljska vatra. On odmače od topa i, pre no što bi izrekao sudbonosnu naredbu, njemu još jednom zadrhta srce. U jednom magnovenju preleteše mu pred očima sve dobre i zle posledice o kojima je već do sad razmišljao. Al’ najzad steže srce i naredba pade:

— Pali!

Mladi potporučnik uze nešto da se maje oko topa i ne izvrši naredbu.

Kapetan ga iznenađeno pogleda.

— Šta je?

Potporučnik priđe bled kapetanu i reči mu zadrhtaše u grlu:

— Gospodine kapetane! Top je naperen, nišan utvrđen i ja bih vas molio naredite da ko drugi opali.

— Zašto — zapita kapetan nevojnički, gotovo blagim glasom, osećajući i sam težinu situacije.

— Tamo, baš u blizini crkve, nalaze se kao izbeglice moja majka i dve sestre — odgovori potporučnik potresnim glasom. — Nemam snage da ih svojom rukom ubijem…

Kapetanu se na jedan mah zamuti pogled. Njemu iziđoše pred oči njegova dečica, koja se nalaze kao izbeglice nedaleko odavde, u Kraljevu, i koja, i ne znajući da je on ovde, a slušajući tresak njegovih topova, koji u Kraljevu jasno odjekuje, izvesno sad dršću a strepe.

Kapetan se seti da on odista, ni po cenu najvećega uspeha, ne sme srpskim topom razneti telo ni jednog srpskog nevinog deteta ni oduzeti život ma jednoj srpskoj majci. I on klonu savladan jednim teškim bolom i jednom bonom rezignacijom.

Top osta naperen, ali ne opali.

Te noći stiže naredba da se — zbog uspeha neprijateljeva na drugoj strani — ne nastavlja borba već da se vojska povuče. Cele je noći lila kiša, a u močarnu zoru počelo je povlačenje. Neprijatelj, koji je pouzdano računao da sutrašnjega dana mora napustiti Čačak, danu dušom i pođe da pobere i pokopa svoje mrtve koji su pokrili drumove i položaje.

10. 9. Kraj mangala

Noć je morala velikim delom promaći, verovatno je bilo blizu ponoći, kada sam sa mojim skoro dogorelim fenjerčetom pošao kući. Pomrčina je bila tako debela, tako masivna, da mi je izgledalo kao da je prosecam telom, onako kao plivač vodu. Siromašna svetlost iz fenjerčeta nije bila kadra dopreti zracima ni za pun metar preda mnom, te sam morao vrlo obazrivo stupati, jer je do moje kuće valjalo prebroditi silno blato, bare i proloke; valjalo je još proći kraj mnogih kola, pod kojima su spavali umorni vojnici i begunci, a kraj kojih je vatru ugasila kiša koja još jednako sipi. Sredinom je ulice nemoguće bilo ići, a stranama još gore, jer su kraj kuća, pod strejama, spavale izbeglice, a naročito regruti, koji su se tih dana takođe skrhali u Prištinu, ne znajući ni ko je nadležan da im da hleb, ni ko da ih uputi gde bi prenoćili.

Pa ipak, ta gusta i tamna noć, nije bila tako gluva. Čulo se, odovud ili otud, kako neko promiče ili se negde daleko čula potmula lupa u vrata i nejasni glasovi. To izvesno grešne izbeglice još lutaju tražeći krova, očajno lupajući na svaku kapiju redom i preklinjući da ih puste ma gde, u krovinjaru, u obor, u kokošinjak, ma gde, samo da se mogu skloniti od kiše.

Mal’ tako i sam ne nagazih na neke grešnike, koji se na jedan mah stvoriše ispred mene, kao senke koje su toga trenutka iznikle iz zemlje. Zaustavismo se, kad smo već bili prsa u prsa i, dižući fenjer iznad glave, jedva sam uspeo da ih nazrem. Bila su dva građanina koji su takođe zašli od kuće do kuće i preklinjali da im se ustupi malo suvote. Vele, dockan su sinoć stigli, noć već pala, sve zatvoreno, sve pogašeno, a ne poznaju varoš, niti znaju koga bi pripitali.

Na donjem spratu jedne arnautske kuće, u kojoj sam ja sa porodicom našao sklonište, bila je jedna prazna prizemna odaja bez patosa i bez prozora. Nju mi nije gazda ustupio, ali, u ovakvoj nevolji, neće ni on valjda zameriti što sam je otvorio i prisvojio. Ponudim onim grešnicima tu sobu, u kojoj se neće moći ni zagrejati, ni čime pokriti, niti što pod glavu podmetnuti ali biće bar pod krovom.

— Presedećemo noć — vele — samo da smo u suvoti.

Poveo sam ih i usput su mi kazivali svoje nevolje. Putuju iz Kruševca, na jednim malim taljigama u kojima je konj već posle prvog dana puta posrnuo. Išli su peške, blagodarni što im je konj i ono malo hrane i stvari mogao povući, te da ih ne nose na ramenima i da ne gladuju usput. Spavali su po drumovima, seoskim koševima, pod strejama, uvlačili se u plastove sena, ali, teše se, jer bilo ih je koji su i gore prolazili.

— Prepatili ste, šta ćete, svi smo prepatili. Sutra samo potražite gdegod stan, pa se odmorite.

— Da tražimo stan? — iznenadi se jedan od njih.

— Kod mene nije za stanovanje, vodim vas samo da se sklonite od kiše.

— Dosta i hvala, a sutra… Pa sutra ćemo valjda dalje?

— Dalje? Gde bi dalje? Ovde ćemo u Prištini sačekati kraj.

— Mislite nećemo morati Prištinu napuštati?

Ja zaustih da ga sa pouzdanjem, koje sam do maločas imao, uverim da ćemo ovde ostati, ali mi padoše na pamet reči onoga oficira u mehani i ne odgovorih ništa.

— Mislite nećemo Prištinu napuštati? — zapita još jednom moj noćni poznanik.

— Mislim! — procedih ja nepouzdano kroz zube.

— Daj Bože! — dodade on.

Pred mojom kućom zatekli smo još jednu gomilicu koja udara alkom u vrata i čeka hoće li ko otvoriti da zamoli za prenoćište. Ponudio sam i njima što sam i dvojici koja su me pratila i tako sam ih petoro uzeo u onu bednu sobicu bili su svi blagodarni. O, kako se u takvim prilikama jevtino da steći blagodarnost!

Mogao sam učiniti i nešto više za ove moje goste no što sam im obećao. Zatekao sam gore kod mene, u odžakliji, lepo razgoreo žar, te sam napunio mangal kako bi se, prokisli i prozebli, razgrejali malo. Mogao sam i od svoje sveće odvojiti polovinu, te da vide bar gde bi stali i gde bi seli.

Pri toj slaboj svetlosti sagledao sam tek malo bolje svoje goste. Bila su dva ugledna naša učitelja, koje sam po imenu ja već poodavno poznavao, jedan mladić od dvadesetak godina u vojničkom odelu sa podnaredničkim zvezdicama na ramenima i dva dečka u suroj narodnoj nošnji, sa uskim čakširama i plavim šajkačama na glavi. To su bili đaci naše ratarske škole, koji su kao regruti došli pred komisiju na pregled. Mladome podnaredniku pokrivala je šajkača nepropisno dugu kosu, a desna mu ranjena ruka visila je u zavoju.

Posedalo se oko mangala da se probdije noć, dok su se dečaci iz ratarske škole, čim su se malo zagrejali, prostrli po zemlji, bez pokrivača i uzglavlja i predali se snu, koji odlikuje mladost kao doba koje se miri sa svakom brigom i nevoljom. Učitelji, ma i premoreni, bojali su se leći, jer su bili toliko prozebli da su snu pretpostavljali bdenje kraj mangala. Mladi podnarednik takođe nije hteo leći, jer, veli, rana i bol koji mu je donela, navukla mu je nesanicu te ne može zadremati dogod ga umor potpuno ne savlada.

Seo sam i ja kraj njih. Osećao sam da mi je duga, preduga noć, te da je bar tu, kraj mangala, sa ovim dobrim ljudima skratim.

Mračna i niska turska sobica sa počađalom tavanicom sa koje, kao pokidana jedrila, visi paučina i leluja se od jare iz mangala i od vetra koji prodire kroz razlupane prozore; sa dubokim dolapom u zidu, na kome su kapci spali te vise o jednom ekseru; sa rupom u dnu zida, koju su pacovi razrili — sve to osvetljeno polusvetlošću sveće i onim svetlim rumenilom koje razgoreo žar iz mangala rasprostire oko sebe. Sve to izgleda tako tajanstveno, kao mesto sastanka nečastivih. Posedali na zemlju oko mangala, sa prekrštenim nogama pred sobom, nagnuti unapred, osvetljena lica rumenilom iz mangala, pušili smo cigaru za cigarom i prelazili s predmeta na predmet u razgovorima beskrajnim, kao što je jesenja noć beskrajna.

Učitelji su ponova pričali o svojim i tuđim nevoljama na putu, o zlu vremenu, o oskudici koja je zbeg pratila, o teškim trenutcima pri napuštanju koje varoši. Mladi podnarednik nam je kazivao o velikim borbama na Dunavu, u kojima je on ranjen, o sili nemačke artiljerije i o nečuvenim naporima srpskoga vojnika. Đaci ratarske škole spavali su tvrdo, detinjskim snom.

Razgovor skrete zatim na borbe koje se vode na ovome frontu, izmeđ Kačanika i Gilana.

— Gledam večeras — veli viši, koštunjavi učitelj, svetlih očiju, koje se u polumraku prosto osećaju, i krupne glasine, koja izvire iz dubine grudi. — Gledam, siroti ljudi, sa koliko vere i koliko pouzdanja dočekuju vojsku koja je stigla u pomoć.

— Kako da ne, čitava jedna divizija i to dobra divizija! — tvrdim ja.

— Pa jeste, ali… — učini učitelj i strese u mangal malim prstom pepeo sa cigarete, koju je držao izmeđ kažiprsta i velikog.

— Vi kao da ne verujete u njenu pomoć? — zapitah i u tome času poče u meni ponova da se budi onaj mučan osećaj razočarenja, koji se bio nešto malo utajio.

— Može pomoći, zašto ne! Ja ne znam kakva je situacija na ovome frontu, pa ne mogu ni da vam kažem ništa, ali… — zateže opet glasom koji kazuje sumnju. — Pravo da vam kažem, mi koji dolazimo ozgo, iz starih granica Srbije, ne verujemo više ni u šta.

Mladi podnarednik klimnu glavom odobravajući, kao da bi i on pristao uz takvo mišljenje, a onaj drugi učitelj, omalen, mršava lica, izvučenog iz samih pravih linija i očiju upalih duboko u duplju — pristade uz ovo tvrđenje svoga druga i rečju.

— Trebalo je videti što smo mi videli — dodade on — pa onda imati hrabrosti da se veruje ma u šta!

— Šta ste mogli više videti no što ćete i ovde sutra videti! Odstupanje naroda i vojske, begstvo porodica, nevolju, jad.

— Nećemo mi to videti ni sutra ni prekosutra ovde. To ćemo videti, ili upravo, vi ćete videti tek kad padne Priština, — zabobonja opet ona glasina.

— Video sam, kad je padalo Skoplje!

— Ne! — preseče on odlučno.

Iznenadi me ovo uporstvo. Zašto sad ne, kad je malo pre bilo da. Pogledah ga u oči i spazih dve svetle žeravice na mrku mu licu tamno bakarne boje, koju je njegovom i inače preplanulom licu davala rumena svetlost žara iz mangala.

— Ne! — ponovi učitelj još jednom. — Jer, vi ste Skoplje napuštali sa verom da je to privremeno, da ćete se za koji dan vratiti, da će stići naša vojska, koja se na severu bori i, da će stići Francuzi, koji se na jugu bore te da će osloboditi Skoplje. Je l’ te?

— To jeste!

— Ali čekajte da vidite kako je bona slika kada se napušta varoš bez te vere.

— To je istina! — priznadoh ja ubeđen. — Ali, šta je to što je vas opredeljivalo da napuštate varoši bez vere, onda kada je veliki deo Srbije bio još slobodan, kada ste i vi tako isto kao i mi bili zavaravani da saveznička pomoć stiže, kada smo još imali dovoljno municije i hrane i dosta očuvanu vojsku da može borbu primiti?

— Šta je to, pitate? Vas su tešili bileteni i varljive vesti, koje su nadležni rado puštali, ili i sami varani ili u nameri da zavaraju i ohrabre narod i ne dozvole da klone duh u vojsci. Vi ste tim vestima i mogli poverovati, jer niste imali načina da ih proverite, ali mi…

— Zar ste vi imali načina?

— Kad gledate, gospodine moj, svojim očima kako bega Kralj, bega Vrhovna Komanda, bega Vlada, bega Narodna Skupština, vi onda valjda nećete verovati nekim hektografisanim tabačićima, u kojima se priča kako Francuzi sa juga snažno nadiru, a Rusi prelaze Dunav. Vi treba da vidite kako je to strašna slika, kad i vojska i narod napusti uverenje da se može što spasti, te kad, svojim očima, gledate kako se svet krha i ruši, a svetina se guši i stenje pod ruševinama; kad svojim očima gledate kako sve pada, kako se survava i pretrpava domove i ljude, pretrpava gradove i sela, pretrpava njive i polja, pretrpava sve, sve…

Onu polovinu sveće, koju smo bili prilepili na ivici mangala, proždrao je pre vremena plamen, koji se od promaje kroz otvoreni prozor povijao i bogato je kitio belim cvećem. Sveća se razlila i utulila i utajala se ona nemirna svetlost od razigranoga plamena, koja je do malo čas preletala preko lica i predmeta, a zavladala jednostavna, mirna i mistična rumena polusvetlost, koja je još većom tajanstvenošću opčinjavala sliku oko mangala. Ponoćni vetrić, koji je kroz razbijena okna sad nešto življe dunuo, kao da je u mračnoj sobi probudio zadah paučine, crvotočine i podrumske vlage koja je pritiskala grudi.

Učitelj, koji je ućutao bio, osećajući valjda i sam utisak svojih reči, opet živo nastavi:

— Ja nikad u životu nisam video vulkan koji bljuje lavinu i pretrpava naselja koja su, verujući mrtvom brdu, drznula da mu nasele podnožja. Čitao sam opise i znam, koliko mi se na glavi kosa dizala, znam kako sam sanjao teške snove, posle takve lektire. Meni, u ovome času, slika našega sloma potpuno liči na takvu jednu katastrofu. Liči mi po veličini nesreće, po pometenosti, žurbi, po zabuni, po ovome što su svi pogubili glave i po tome, ako hoćete, što neprijatelj ne ulazi u zemlju da je osvoji već sa krvožednom žudnjom da sve uništi, da sve razori, da sve spali, da sve zatre, da sav život sagore i ugasi onako kao lavina kada se prospe iz usijane planine.

Da li onaj njegov duboki glas, koji je bobonjao kroz praznu i nisku odaju; da li onaj tajanstveni polumrak, koji su oblaci od dima iz cigareta još više zagustili i kroz koji smo se jedva dogledali, te je njegov glas zvonio kao glas nekoga duha koji se javlja iz polutame; da li možda onaj pouzdani ton kojim je učitelj reči izgovarao — tek, njegove su reči na mene činile težak utisak od kojega sam uzalud hteo da se otrgnem. Nešto mi je pritiskalo dušu te pokušavao sam da se bunim i poričem snagu utiska, ali bez dovoljno samopouzdanja i snage.

— Ama gde ste vi to pobrali tako mračne utiske?

— Gde! — uzviknu učitelj. — Svud, svud; na svakom koraku, na svakoj železničkoj stanici, u svakome selu, u svakoj varoši. Trebali ste biti u Đunisu da vidite kako se ništi čitava jedna istorija; trebali ste biti u Kruševcu da vidite kako se ruši čitava jedna država. Gledao sam svojim očima staroga Kralja na kruševačkoj stanici kako mu liju suze iz očiju, a, nedaleko od njega, pred njegovim očima, pljačku, grabež, rasturanje državne imovine. Lupaju se i lome nemilostivo vagoni, grabe se džakovi sa hranom, razbijaju se vrata na magacinima. A kralj, koji toga trenutka napušta Kruševac i kreće na Kosovo, gleda i plače. Pade mi na pamet, u tome trenutku, nekadanji Lazarev polazak iz Kruševca na Kosovo. Veličanstvene povorke zlatom iskićenih vitezova, koji polaze da izginu na Kosovu i, pred njima vladar koji je izabrao carstvo nebesko. I posle pet stotina godina, jedan srpski kralj sa istoga mesta polazi na Kosovo, ali za njime tužne povorke nesrećnoga naroda i vojska bez vere i bez snage. Otresao sam se upoređenja ovih dveju pojava, koje čak i nemaju dovoljno sličnosti za upoređenje, ali mi se ono ipak i na silu nametalo i izazivalo mi težak bol…

Taj bol kao da nam učitelj toga trenutka udahnu svima u dušu. Njegov drug, učitelj, zausti da kaže nešto, pa mu reč zaigra u grlu i ne doreče je već samo manu rukom. Mladi podnarednik zaniha glavom, a meni iziđe pred oči, kao neka mađijska slika, veličanstvena povorka zlatom iskićenih vitezova koji polaze da izginu na Kosovu i pred njima vladar koji je izabrao carstvo nebesko. Ta slika bila je živa, ja je nisam samo osećao, ja sam je video. Kroz oblake dima od duvana probijali su se oštri vrhovi bojnih kopalja, lelujali su se zajedno sa duvanskim dimom alaj barjaci i promicali sjajni šlemovi iskićeni zlatnim čelenkama. Mrka lica kosovskih junaka pod šlemom ocrtavala su se u onome rumenilu od žara, koje se protkivalo kroz modri dim. Ja sam čuo alakanje junaka, čuo sam topot konja i počeše u pameti da mi se nameću reči narodne pesme: i počeh da ih šapćem sam sebi:

Konj do konja, junak do junaka
Bojna koplja kao gora čarna,
Sija oklop i blista oružje.
Milina je okom pogledati
Bojna koplja i bojne junake.
Razviše se kite i barjaci
Kao suri po nebu oblaci.
Car pojaha golema labuda,
Pred carem je mladi barjaktare,
Soko živi Boško Jugoviću,
Iza Boška stari Jug-Bogdane,
Oko juga sinci Jugovići,
Divna braća i divni junaci.
Pojahali konje od megdana,
Ne bi’ reko na konjima jašu
Već ih nose naljućene vile.
Oko cara sluge i vojvode,
S desne strane Strahiniću Bane,
A sa leve sluga Vidosave.
Iza cara tri vojvode bojne,
Slavni junak Obilić Milošu
I uz njega verni pobratimi,
S jedne strane Kosančić Ivane,
A sa druge Toplica Milane,
Za njima su vojvode ostale.
— — — — —

Utonuo u tu sliku, ja sam ućutao i niko od ostalih nije remetio tišinu koja je nastala, kao da su svi bili pod istom sugestijom. Studena ponoćna promaja ponova dunu kroz šupljine i dim se zaluleja po mračnome prostoru, razoriše se i rasuše figure i oblici koji su se do malo čas vili nad nama; polomiše se koplja, razvejaše se zastave, rastočiše se oklopi i reka dima sunu na razbijene prozore i ponese sobom polomljene i rasute sve slike koje nam malo čas zagrevaše maštu. Studeni dah promaje rashladi mi i čelo i opali mrazom lice, te se probudih i probudismo se svi. Učitelj uze svojom putničkom batinom da razgrće one ostatke žara u mangalu i svi se skupismo nešto bliže vatri.

— Pomenuste i Đunis malo čas — prekidoh ja prvi tišinu, obraćajući se pitanjem učitelju.

— Pomenuo sam! — reče i ućuta, pa malo zatim sam nastavi. — Od kako znam za sebe, tu sam prvi put zaplakao. Verujte mi, gorko sam zaplakao.

Verovao sam mu, jer mu je glas zadrhtao u grlu.

— Na Đuniskoj stanici zaostali su od nekud vagoni u kojima je bio natovaren naš vojni muzej iz Beograda. Taj muzej je sva naša nova istorija, istorija naše stogodišnje borbe, jer celoga ovoga veka što je za nama mi nismo ni stigli što drugo da radimo do da se borimo. Kad su već i vlasti napustile Đunis, kad je već neprijatelj zauzeo obe Morave, svetina u Đunisu razbija te vagone misleći da će u njima naći štogod što bi joj moglo koristiti ili, valjda, što neprijatelju ne treba da padne u ruke. Trebalo je videti onu strašnu i tužnu sliku. Razočarana svetina uze da baca one svetinje, od kojih je svaka jedan deo istorije; uze da ih baca i gazi, raznoseći ih uz divlju dreku i cerekanje. Kada su iz razbijenih sanduka pokuljale one „sprdnje“ svetina udari u kikot, i taj mi je kikot prodro kao usijano gvožđe kroz dušu i, verujte, još me bridi bol, još me peče. Bio je to onaj krti smeh ludaka koji se ceri kad spazi ikonu. Izgledalo mi je kao kad se čovek, usred plamena u kući koja gori, smeje smehom onoga kome je veličina tragedije zamaglila dušu i razum. Doboš, kojim je arhimandrit Melentije pozivao negda narod na revoluciju dočepao je jedan starac iz poslednje odbrane da načini sebi stolicu od njega; zastave, one slavne zastave, koje su u ratu za oslobođenje vodile srpsku vojsku na Javor i na Šumatovac, ležale su u blatu pod vagonima, ili su njihove gole motke bacane na vatru: deca su naticala na glave kalpake naših prvih vojnika i jahali na kopljima; cigani su navlačili starinske mundire one slavne žandarmerije koja je 1862 godine izginula braneći Beograd od Turaka, a za njima je svetina arlukala i smejala se. Puške, koje je bukovički prota blagoslovio na Orašcu, i koje su se proslavile na Mišaru i Ljubiću; pištolji, koji su nekada počivali u kuburlijama slavnih vojvoda ili im kitili silave, i onaj pištolj koji je na Čegru proslavio smrt Sinđelićevu, i ona puška koja je iz ruke maloga Knićanina oborila Ćaja-pašu — sve, sve je to ležalo po potocima i po blatu, po drumu i po jendecima, sve rastureno, sve pobacano, sve pogaženo. Izgledalo mi je kao da je neki zao duh pošao pred neprijateljskom vojskom, kao kobna izvidnica, sa zadaćom da briše našu istoriju, kako bi neprijatelj nastupao na raščićeno zemljište sa kojega su pokidane i počupane, sva prošlost, sve uspomene i sve tradicije.

Učitelj završi, pa pošto se nešto odmori, obrati mi se:

— Recite sad sami, ne bi li se zaplakali i vi da ste bili na mome mestu, da ste sve to svojim rođenim očima videli?

Ja nisam odgovorio na to pitanje, a osećao sam da bi i u ovome trenutku, kad mi učitelj kazuje, mogao još gorko zaplakati da mi već teški događaji, koji su se provlačili kroz moju dušu, nisu presušili suze.

— I kad pomislim — nastavi učitelj iskreno potresen — da su tako isto, ili još gore, jer su pale u ruke neprijatelju, propale i sve druge naše tekovine. Ono što smo za ovih sto godina, odvajajući od svoje sirotinje, odvajajući od svojih usta, pribirali i tekli, ne bi li i mi mogli stati u red civilizovanih naroda; naši muzeji, biblioteke, kabineti, zbirke, dokumenti i rukopisi u kojima leži naša neobjavljena istorija. Sve, sve je to propalo ili će propasti, jer neprijatelj koji ide za nama, sažiže kao usijana lavina i pali, ruši, uništava.

— Sve, sve će propasti! — dodadoh i ja pridružujući mu se iskrenome bolu.

— Kosovo je bilo vojnička propast, to nije bila propast naroda — nastavi učitelj. — Nesrećne trinaeste bila je teža propast, ali, šta je imalo tada da propadne, kad ništa nismo ni imali! Narod se sklonio u zbegove, a sila, koja je preplavila zemlju, pregazila je polja i livade. O prvome proleću trava je opet ozelenila, a narod je sišao iz zbegova. Današnja je propast teža i strašnija; ruše nam sve, ruše državu i ruše joj temelje, zatiru ustanove, i uništavaju blago narodno koje smo sto godina pribirali i tekli. Kad se vratimo biće pusto i počećemo sve ispočetka. Ali, tad neće biti dovoljno samo da nam o proleću ozeleni trava i narod se vrati iz zbegova…

Nastade mukla tišina, slična onoj kraj samrtnika kad mu se već upali sveća, kad svako zazire da šušne, kad svako uzdrži i dah da ne remeti svečanost tišine i ne profaniše pijetet trenutka. Čuo se samo žar kako se raspada u pepeo, miš koji grize drvo u dolapu, dah one dece što su spavala i krčanje u grudima učiteljevim. Malo zatim i dopre s polja kroz razbijene prozore neki čudan, nejasan zvuk. Svi podigosmo glave i napregosmo sluh.

— Čekajte! — prekidoh ja tišinu. — Pričekajte malo! Vi već govorite posmrtno slovo, a čujete li, slušajte!

Moralo je već biti daleko iza ponoći, moralo je biti bliže zori, jer kroz noćnu tišinu jasno su dopirali topovski jeci. To je odmah posle ponoći otpočela borba na Binačkoj Moravi, koja je imala da suzbije bugarski drzak noćni prepad.

— Čujete li — ponovih ja ohrabren ovim zvucima, koji očas zbrisaše u meni ono mutno i teško raspoloženje, izazvano učiteljevim kazivanjima. — Čujete li; to još srpski topovi govore i dogod oni ne zaneme, ja ću verovati u biće Srbijino.

— Ja ću verovati i posle, kad i ti topovi zaneme! — odgovori učitelj i sam nešto ohrabren. — Verovaću, jer sam ubeđen, da narod, koji se ovako muški bori sto godina za slobodu, ne može propasti. Ali… moja vera ne može ni malo umanjiti bol, koji mi sadašnjost zadaje!

Pouzdanje, koje su topovski zvuci u nama probudili, samo je za časak besnulo, kao jedna trenutna pojava, kao jedan pokušaj da se priberemo i ohrabrimo. Slušali smo još malo topovske zvuke, ali bez reči. Umorio nas je bio razgovor, umorio nas je zajednički bol, koji ovi zvuci nisu ipak mogli iz duša da nam odagnaju; umorila nas je duga noć, koju smo prevalili i primakli se zori. Popušili smo ćuteći jednu cigaretu. Mladi se podnarednik izmakao od mangala i naslonio leđima uza zid, oborio glavu na grudi i počeo da drema, a i učitelji počeše pogledati oko sebe, ne bi li se mogli gde nasloniti, da se ma koliko toliko odmore.

Ja se digoh lagano, ne uznemirujući nikoga i pođoh na gornji sprat, gde je moja odaja bila. Kada sam se uspeo, sa otvorenoga doksata dogledalo se daleko, daleko kroz noć, koja je već počela da se providi. U dubini tamo, iza planina, rumenilo se nebo, preteći opasnim vetrom. Izgledalo je kao da gori planina, kao da se usijala te plamti i bukće.

Ta me slika zadrža na doksatu, sa kojega su se još jasnije čuli topovski pucnji otuda sa Karadaga, i sve to potseti me na ono učiteljevo upoređenje sa usijanom planinom, koja bljuje lavinu. To upoređenje poče da raste, da se dopunjava i da mi se nameće. Eno, eno, planine se već žare i gore, bljuju već plamen, i eno se usijana lavina valja kroz naša polja i dolje; valja se, tutnji, pali, ništi i sagoreva život, koji je do malo čas tu bio.

I bliži se već! Osećam zagušljiv vazduh, koji prethodi usijanim valima; osećam već po telu toplotu, koja unapred prži; osećam kako me zasipa topao pepeo lave; zasipa mene, zasipa moje drage i mile, moje bliske; zasipa moj dom i onaj dom do moga, i dalje; zasipa gradove i polja, zasipa sela, gore i planine! Sve, sve zasipa i plavi. I malo još, malo samo dana, bićemo svi, biće cela Srbija pod lavinom!…

11. 10. Toplički begunci

Neko reče: „Ajde da vidimo, evo stižu toplički begunci!“ i osta tako ime onoj dugoj i neprekidnoj zmijurini što se drumom više Prištine lagano povijala se povijaraca koji odvajaju Labove obale od Kosovske ravnice. I ranije su tim putem iz Kuršumlije slazili begunci ovamo u Kosovo, ali je jednoga trenutka izgledalo kao da orkan neće protutnjati preko cele Srbije i, ako gde bude parče slobodice, biće je tu negde izmeđ Jastrepca i Kopaonika. Verujući u to, mnogi koji su se spasli iz Skoplja i drugih istočnih strana, napuštali su i Prištinu, pa begali u podnožje Kopaonika, u Kuršumliju, Brus i Aleksandrovac, tako da su se tim drumom često razmimoilazili begunci, jedni koji iz Toplice begaju na Kosovo i drugi koji sa Kosova begaju u Toplicu.

I načelnik okruga kosovskoga, kada jednoga jutra dobi nepovoljne vesti sa gilanskoga fronta, zazvoni u telefon i zatraži načelnika okruga topličkoga. Hteo ga je zamoliti da se pobrine o njegovoj porodici koju misli ukloniti iz Prištine i poslati je tamo. Ali još nije ni počeo govor, a načelnik toplički iskoristi vezu koju mu je ovaj dao, i poče:

— Slušaj, kolega, hteo sam te umoliti za jednu uslugu. Šaljem svoju porodicu tamo, u Prištinu, pa…

— Kako — učini načelnik kosovski na telefonu i promeni se u licu. — A ja sam te zato i zvao na telefon; hteo sam te umoliti…. da… mislio sam ja da pošljem svoju porodicu tamo…

— Ne šalji ovamo!

— Ne šalji ni ti ovamo!

Takva je pometnja nastala od prilike onih sudbonosnih dana, a malo zatim bili smo već na čisto da Toplica već nije više bezbedan zbeg. Stigoše glasovi da je pao Čačak, palo Kraljevo i da Austrijanci slaze Ibrom i Rasinom, a Bugari napreduju Toplicom ka Prokuplju i Jablanicom ka Lebanima. I, sad tek zagusti drum koji Labom slazi iz Kuršumlije. Njim pođe sve što iz Niša i Leskovca nije moglo ranije železnicom; njim krenu sve što se iz Kruševca poče spuštati na jug. Njim pođoše i kancelarije i komande i uprave koje su se dotle zadržavale po mestima koja su, samo pre nekoliko dana, izgledala još da su van domašaja neprijateljske poplave.

To nije bila obična gomila begunaca što se spuštala labskim drumom u Kosovo, bio je to čitav pokret, bila je to u punom smislu reči seoba naroda. Kada su prva kola iz ovoga pokreta nailazila na prištevsku kaldrmu, poslednja još nisu bila izišla iz Prokuplja, tako da je od Prištine do Prokuplja to bila jedna beskrajna povorka kola koja je neprekidno milila drumom tri dana i tri noći. To je bila jedna neprekinuta i neprobojna kolona gde su konji zadnjih kola uturili glave u šarage prednjih kola i pešak ili konjanik, nije mogao sve od Prokuplja pa do Prištine preći na drugu stranu druma.

A drum raskaljan, izlokan, preliven debelim slojem žitkoga blata, gde ređega te se razlilo kao blatno jezero, a gde gušćega te se hvata za točkove od kola, za opanak i obuću. Ubrljali se ljudi, ubrljala se stoka, ubrljala se kola i jedva se to izvlači i jedva kreće.

I ako je zajednička nevolja sve izjednačila, ipak je u toj, blatom ubrljanoj i, brigom i teretom putovanja, umorenoj gomili, puno raznolikosti. Teška crna municiona kola koja vodi trećepozivac, a vuku snažni i rogati državni volovi, pa onda, putnička kola sa arnjevima i umornim konjićima, čije sapi brekću kao mehovi, a blato im iskitilo trbuh te vise grozdići o dlake; pa onda, automobil, mali, crn, lakovan, sa četiri sedišta, naviknut da vozi od Terazija do Topčidera; za njim veliki, tovaran automobil modre boje, sa motorom koji brekće i stenje kao razdražena životinja i ojedenim gumama na točkovima. Pa onda, mala seljačka kola sa mršavim vočićima koji izgledaju kao srndaći i razglavljenim točkovima, koje je obmotalo blato slojem debljim od samih naplata; pa dvokolice, koje vuče konjić oznojenih rebara i usahnulih kukova, za ovima fijaker sa beogradske kaldrme na kome još vise, kao krpčići na prosjačkim čakširama, ostaci gume oko točkova i na kome je po gde i gde sačuvao lak svoj sjaj, a pliš svoju nekadašnju boju, ali ga gledaš sa sažaljenjem, kao propalu lepoticu na kojoj se još pogdešto održalo. Za ovim taljige sa jednim bednim konjem, jedne od onih taljiga na kojima se prenose drva i espap sa železničke stanice, pa onda opet fijaker, od onih koji su osamdesetih godina još i izgledali nešto na beogradskim ulicama, a od toga doba služe za prenos pošte izmeđ dveju varoši u unutrašnjosti; pa onda, špediterska kola, velika, prostrana, čitava kuća na točkovima, a vuku ih tri umorna konjića raskrvavljenih grudi, koji su ih sa velikim naprezanjem izvukli iz ovog blata kroz koje se prošlo; za ovima opet par malih vočića vuku nešto što se i ne može nazvati kolima, to su dva točka i visoki stupci sa strane; za njima poštanske čeze, pa sakadžijske dvokolice sa kojih je skinuto i bačeno bure da se zameni tovarom, pa bolnička ambulantna kola, pa laka štajerska kola sa platnenim krovom… i redom tako sve vrste kola, sve što ima točkove i što može da vuče zaprega. I sve to natovareno i pretovareno senom, brašnom, pokućanstvom, decom, ženama i starcima. I uz to još, oko kola i izmeđ njih, pešači masa sveta, poprskana blatom po grudima, po kosi, po licu i ubrljana do kolena i do pojasa. Kroz gomile pešaka tiskaju se još i mali konjići osamareni i natovareni, koji još povrh tovara nose i po gdekoje dete; pa magarci, pa kravica koju vuče majka da bi ishranila decu, pa ovca koju je grešni domaćin poterao da se negde u planini njome ishrani zimus i, sav blatom ulopan, povijena repa pas, koji je krenuo u zbeg za kućom i čeljadima.

I sva ta gomila, i sva ta tužna i nevoljna povorka ide, mili, puzi, gamiže tako u neprekidnoj liniji, tri dana i tri noći, od Prokuplja do Prištine. Ni jedan fotografski snimak ne bi bio kadar da da ovu sliku, jer gde bi jedan snimak obuhvatio svu nevolju koja od Prokuplja do Prištine tek čini jednu celinu. Nikad ni umetnikova kičica ne bi bila kadra staviti je na platno, jer ne samo što bi mu promakli mnogi detalji već bi mu nedostajalo i boja da naslika svu ovu nevolju.

A gomile onih koji su juče i prekjuče dobegli zagušile uske prištevske ulice, načetile se ispred kuća, zaštićene od kiše širokim turskim strejama i prate nove dobeglice u kojima sretaju svoje poznanike, prijatelje i rođake. Oni što pridolaze, pre no što se zdrave, pitaju: „Ima li se gde prenoćiti?“, a ovi što ih dočekuju odmahuju glavom kao da bi rekli: „I mi smo na ulici, a gde ćete vi?“ U tim gomilicama pod strejama ima ih koji sa saučešćem prate tužnu povorku, ima običnih radoznalaca koji su u svoje vreme tako isto posmatrali beogradske parade, ima zabrinutih, koji u povorci traže neće li sresti svoju porodicu od koje su ih prilike rastavile, ima i pakosnika koji zavide onima koji su bolje prošli od njih, jer su se dočepali kola i snabdeli hranom, a ima i ravnodušnih koji su već na prvom koraku u nevolji izgubili i volju i snagu i sad već ravnodušno posmatraju tuđu nevolju. I sve te raznolike svoje osećaje, gomila glasno kazuje, ona skoro pravi jedan revi povorke koji kraj nje prolazi i svaka kola propraća svojim primedbama, često opravdanim, a gdekad možda i preteranim. Po gdekoja kola i one na njima proprati glasno saučešće gomile, a po gdekoja prolaze kao kroz šibu i oni na njima obaraju glave obasuti gorkim primedbama gomile.

— Gle, gle ovaj šta je natovario na kola. Taj kao da je dobio premeštaj sa seobenim troškom pa ide na novu službu!

— Pazi ovaj, povuk’o celu zimnicu!

— Ovi opet kao da su u banju pošli!

— Gledaj, molim te, šta vuku državna municiona kola, a municija izvesno ostavljena neprijatelju!

— A ranjenici idu peške! — dodaje neko čak iz pete gomile.

I odista, ta su kola, što su se spustila iz Toplice u Kosovo, povukla sve što se moglo povući, a što će se posle u Prizrenu ostavljati, a na daljim putovanjima i bacati. Izgleda kao da se još uvek verovalo da se ne bega dalje, već se samo sklanja iz varoši u varoš dok prođe oluj, pa će se opet svako vratiti na svoje ognjište.

Evo, od prilike, približnoga snimka jedne grupe kola koja će u toku od pet minuta proći kraj gomile uz koju sam se ja pribio.

Automobil, prostran i lep, sa ugodnim sedištima. U automobilu mlada beogradska gospođa i njena gospođica sestra sa visokim rajerima na šeširima koji se povijaju pod tavanicom automobila. Na prednjem sedištu, kao i na spoljnjem kraj šofera, dva tri manja kožna kofera sa mesinganim i niklenim okovom i pet šest kutija od šešira; na krovu automobilskom veliki platneni koferi sa niklenim katancima. To su dame koje su se rešile da napuste beogradski korzo tek kad su neprijateljske bombe počele da padaju izmeđ kuća i tada su se zadržale u niškome parku gde je takođe „bilo dosta živo“. Sad su pošle dalje, sa uverenjem da će i na prištinskom korzu „ipak biti malo života“. One su nesvesne svega što se događa, one u svemu vide samo jedan derangement i prave tako lice kao da su, nas koji kao prosjaci stojimo pod strejom, gotove da zapitaju: „Budite, molim vas, ljubazni, recite nam koji od boljih hotela gde ima i kupatila!“ Ovim damama je rat doneo novu vrstu zabave i nove teme za razgovor. One su pokušale da budu i bolničarke i napravile su bile sebi bolničarske kostime sa krstom na grudima i slikale se u tim kostimima i dočekale su prve ranjenike i okitile ih cvećem i poslužile su toplim čajem ranjenoga mladog kapetana i sprovodile su kroz „svoju“ sobu jednoga stranog dopisnika i… dalje se nije moglo: „Treba imati neobično snažne živce da se to izdrži!“ I, pošto su utvrdile da takve živce nemaju, one su se radije pridružile odborima za priređivanje koncerata i kermesa u korist ranjenika. Njina je savest bila mirna da su se na svoj način odužile „ovoj zemlji“ i zato su, kad je trebalo begati iz Niša, prošle sve moguće kancelarije dokazajući kako njima „ova zemlja“ treba da se oduži time što će im se dati jedan automobil. I one su ga dobile; ako ih je odbio komandant, ađutant je bio ljubazniji; ako ih je odbio ministar, sekretar je bio ljubazniji. I one su krenule sa opremom potrebnom za korzo, a razočaraće se tek kad siđu s automobila u blato i kad večeras, i to ako budu uspele da se doguraju do ćevapdžijine tezge, budu na sred ulice, držeći stare novine mesto tanjira, večerale kozje ćevapčiće i proju. Ako ih večeras to mimoiđe, sutra neće.

Drugi automobil opet državni, ali malo bolje natovaren. Među stvarima i korpe i koferi i bošče i kutije. U automobilu tri ženske, izgleda sve tri poznate gomili: jedna prodavačica duvana o kojoj se u Beogradu govorilo da je ispod ruke prodavala transparente karte za igranje sa sodomskim slikama; pa onda jedna glumica nekog putničkog društva, koja je od prvog balkanskog rata napustila glumu, smatrajući valjda sebe za obaveznika, i nekako se, ni u međuratnom vremenu, nije demobilisala i, najzad, jedna raspuštenica koja je htela da ide u komite i obukla se već bila u komitsko odelo i slikala se već naslonjena na pušku, ali je nisu hteli da prime te je i dalje ostala raspuštenica.

Kad ovaj automobil prođe, gomila pod strejom poče sa svih strana da se zapitkuje koja li je od njih triju zadužila državu, te je država prema njima tako ljubazna da im ustupa automobil koji je mogao mnogo korisnije biti upotrebljen.

Zatim dolazi fijaker, opet državni ili bar rekviriran, jer je vojnik na boku. U fijakeru malo stvari ali mnogo sveta. Na gornjem sedištu mlada gospođa i njena gospođa majka; na donjem sedištu sluškinja i sluškinjin švaler. Mlada gospođa drži na krilu svoje kuče, a sluškinja svoje kuče; stara gospođa kavez sa kanarinkom. Niko ih iz gomile ne poznaje i prolaze bez primedbe, sem što ih prati glasan smeh onih kojima nije do smeha. Za ovim idu male taljige sa jednom gredom mesto četvrtoga točka, koji je ko zna gde ostao. Taljige vuče pokiso i blatnjav konjić, malo veći od koze a mršav ko glad, te ona pokisla koža na njemu izgleda kao razapeta na kostima. Za nj su vezane rukunice iskrpljenim amovima, a niti ima dizgine ni oglavnika. Noge mu drhću, velike duplje nad očima i one dve ugibli ispod slabina brekću i razapeta mu se koža isparava od vlage kojom ga je posula kiša i znoj. U kolima troje dečice, samo im glavice vire iz vlažnih ćebadi, i majka koja će za koji dan u kakvom jarku na putu roditi i četvrtog brata onima što vire iz ćebadi, a Srbiji i četvrtog vojnika, koji će, tamo u budućnosti, zameniti one što su popadali na bojištu. Za taljige vezana koza koja hrani dečicu usput i koju je toliko obujmilo blato da jedva otvara ulepljene oči.

Pri polasku ovih taljiga u gomili tih šapat sažaljenja i prema majci i prema deci i prema stoci. Jedan samo glas dodaje: „Ovima bi sevap bilo naći krova da zanoće!“

Za taljigama, u redu jedno za drugim, sedmoro državnih municionih kola sa konjskom zapregom. Sem sedam komordžija koji teraju konje, kola još sprovode osam vojnika, osam boraca, i jedan narednik. U najmanju ruku trebalo bi da je kasa kakve divizijske oblasti ili intendanture, ali nije to, već je to kuća, u pravom smislu reči kuća, gospođe potpukovnice čije ime reče neko iz gomile, ali ga ja ne zabeležih. Sama gospođa potpukovnica sedi u poslednjim, sedmim kolima i oko nje su sitnije stvari i koferi, a u prednjim kolima: kreveti, astali, kujnski rafovi, stolice, umivaonici, šporet, čunci, sanduk sa praznim flašama, jedna stolica za ljuljanje, bure s kiselim kupusom, dva tri metra sečenih drva, sedam ili osam džakova državnoga brašna, verovatno upljačkanoga iz kakvog državnoga magacina, kolica za dete, saksije s cvećem i bure sa lijanderom.

— Ovo treba kamenovati! — gunđa gomila.

— Napuštene državne kase, arhive, muzeji, a voze se burad sa lijanderima! — gunđa dalje gomila.

— Izginulo je sve što je moglo poneti pušku; ono što je ostalo da nas zaštiti da možemo izneti glave, prebraja se na prste; ko napusti front strelja se, a osam boraca i jedan narednik odvaja se sa fronta da prate gospođu potpukovnicu i da čuvaju njeno bure s kupusom! — i dalje gunđa gomila.

— Ranjenici gegaju peške i bosi po planinama, a državna kola voze čak i sečena drva gospođi potpukovnici! — gunđa i dalje gomila.

Gunđa gomila, a potpukovnička kuća i pratnja prolazi i prska blato s točkova po gomili. A za nizom ovih kola opet jedan državni automobil i u njemu čitava kolekcija baba. Pet baba od kojih najmlađoj ne može biti manje od šeset godina, a najstarija je verovatno preživela još koje begstvo u ranijoj istoriji srpskoga naroda. Babe se uvalile u dušeke, pretrpale se jastucima, zavile se šalovima i očajno gledaju ovamo u gomilu kao da bi htele zapitati: „Kažite nam iskreno, je l’ dovoljno bezbedno u Prištini, ako nije da odmah nastavimo put?“

— Ko sabra ove babe? — pita se gomila.

— Eto, i za njih se država postara da se spasu? — dodaje opet gomila.

— Pa ko će osloboditi porobljenu Srbiju, ako neće ove babe? — dodaje opet gomila i ori se krti smeh, onaj kojim se smeju nevoljni.

Za automobilom mala volovska kola bez lotra, već samo dve daske vezale dva para točkova. Kola vuku jedan sićušan konjić i jedna mršava kravica zapregnuta kao i konj, a vodi ih starac čija su deca ostala tamo u rovovima, a on bi da spase mezimče svoje, poslednju nadu i potporu kuće svoje. Po daskama, na kolima, prostrto malo vlažna sena, a po njemu jedna pokisla šarena ponjavica. Na zadnjem kraju kola, oslonjena leđima na stubac, opuštene jedne noge koja joj se skoro vuče po blatu a povijene druge pod sobom, sedi zabrinuta starica; njoj na kolenu leži glava sedamnaestogodišnjeg dečka čije je opruženo telo pod onom ponjavicom. Majka mu rukom prevlači usijano čelo i miluje pokislu kosu; po njegovim voštano bledim obrazima treperi prozračno bolesničko rumenilo, a iz duboko utonulih očiju, ugašena pogleda, kao da se već nazire smrt. U gomili kraj kojih ova kola prolaze izraz saučešća i protesta:

— Eto, o njemu neće niko da se brine, a on je sutrašnji vojnik! — veli jedan iz gomile.

— Treba izbaciti one babe iz automobila pa metnuti ovog jadnika! — dodaje drugi.

Za ovim tužnim kolima ide lep i elegantan fijaker sa niklovanom rudom, niklovanim fenjerima i niklovanim amovima na konjima. U fijakeru malo i prijatno društvo, jedan policijski pisar na donjem sedištu, a na gornjem Mica Zuavka i Mica Senegalka. Tako bar reče jedan iz gomile koji nam je u malo reči glasno ispričao istoriju ovih dveju Mica. Prva od njih je ćerka nekog bivšeg muzikanta i u prvim danima svoje mladosti kretala se samo u muzičkom svetu, podrazumevajući tu na prvom mestu Kraljevu Gardu. Od toga doba ona nosi ime Mica Bandiska. Ona druga ima tamno poreklo i neobjašnjivo ime: Mica Promincla. Niko ne zna ni ko je ni odakle je, ni čija je; pojavila se jednoga dana na beogradskoj kaldrmi noseći sobom prošlost i budućnost. Te dve Mice, kada su iz novina pouzdano saznale da nam stiže u pomoć francuska kolonijalna vojska, krenule su iz Beograda u susret saveznicima. Na putu od Beograda do Niša razmišljale su o svemu i svačemu i našle su da Francuzi neće moći da izgovaraju njihova malo čudnovata i za izgovor dosta tvrda imena i, tražeći nova, težile su da time izraze izvesnu pažnju prema saveznicima. Otud su i postala imena Mica Zuavka i Mica Senegalka.

U gomili, mesto običnog gunđanja, nasta odvratnost i gađenje kada se iz ovih biografija saznade kakvo je to krasno društvo na fijakeru. Da tu odvratnost još više pojača priđe gomili jedna ugledna gospođa beogradska, žena jednoga lekara.

— I vidite — reče ona gomili — to su moja kola, rekvirirali su nam ih za državne potrebe, a ja sa decom idem peške iz Leskovca!…

Zatim nam gospođa, očiju punih suza, ispriča svoje tegobe i nevolje na putu. Zanoćila je sa decom na drumu, usred planine, negde iza Lebana. Dečica — povela ih je dvoje i staru majku — pribrala su se promrzla oko vatrice koju im je majka naložila i ona ih je tešila i hrabrila, i ako je i sama osećala studen u duši, našav se prvi put u životu na drumu, u planini, pod vedrim nebom. I kad je dečicu hteo da prihvati san koji bi im razgonio strah iz duše, pojavljuju se iz mraka dva svetla oka, te deca radoznalo se bude i pribiraju uz majku. Ta dva svetla oka su dva fenjera na fijakeru koji vozi Minu Zuavku i Micu Senegalku. Deca poznadoše konje i kliknuše.

— Gle, mama, naš Gvozden!

— Gle, naša Grivna!

— Naša kola, tata poslao kola — klikću deca.

— Tata poslao, nećemo više ići peške!

A majka ih umiruje da bi podneli razočaranje.

— Naša kola, deco, ali se mi ne možemo voziti njima. Mi i dalje moramo peške.

— A zašto kad su naša kola? — grakću začuđeno deca.

— Naša kola moraju da voze srpske ranjenike. Srpski se vojnici bore za nas, pa ne mogu ranjeni ići peške, a mi možemo. Je l’ te, deco — teši ih majka.

U tome prolaze kraj njih kola sa Micom Zuavkom i Micom Senegalkom i ori se iz njih razvratni smeh. Majka obori oči pred decom srameći se laži kojom ih je mislila utešiti.

Tu priču, koju nam gospođa živo i uzbuđeno priča, sluša i jedan ranjeni poručnik koji je opustio štake te se naslonio na zid i posmatra prolazak topličkih begunaca. On je dotle mirno i skromno stojao iza naših redova naslonjen na zid i nije učestvovao u gunđanju gomile i bio je miran kao da nije ni slušao primedbe koje su se sipale kao iz rukava za svakim kolima. Ali kad naiđe fijaker i kad gospođa završi svoju priču rečima: „Srpski se vojnici bore za nas, pa ne mogu ranjeni peške ići!“ poručnik planu na jedan mah. Krv mu se pope u obraze, nasloni se na štake i gurnu laktovima gomilu ispred sebe pa izađe napred:

— Srpski se vojnici bore za nas pa ne mogu ranjeni peške ići! — ponovi on uzbuđeno. — A pogledajte, gospođo, pogledajte! Ova je noga prebijena i ja sam na ovim štakama iz Kuršumlije peške prešao preko planine, a eto ko se vozi na kolima!

— Sramota! — graknu u glas gomila.

— I sramota i nevaljalstvo! — dodade uzbuđeno ranjeni poručnik i iščupa sa grudi Obilićevu medalju za hrabrost i baci je pod točkove fijakera radi kojega se i podigla bura negodovanja.

— Ne treba mi! Ne treba mi! Neka ovaj orden nosi Mica Zuavka i Mica Senegalka, ja ću za Srbiju umeti poginuti i bez toga ordena!

Gomila zaneme na jedan mah pred ovim činom i nasta mrtva tišina. Povorka se begunaca i dalje kretala i prolazila mimo nas, gazeći pod sobom Obilićevu medalju za hrabrost, koja je sve dublje u blato tonula…

12. 11. Bajka

Legao sam te večeri umoran, teško umoran. Na prozorima nije bilo zavese i kad sam dunuo u sveću, koja je osvetljavala sobu, spolja je prodirala neka bleda, vodnjikava svetlost koja je na mračnome zidu projektovala rupu prozorsku izmrežanu tankim linijama haremskih mušebaka. Kroz tu mrežu jedva se dogledalo nebo mračno, nisko i gusto kao testo.

Pod utiskom događaja, slika i pojava koje su ova tri dana minule kraj mene, ležeći nesan pod ćebetom, podlegao sam navali čitavoga roja neodređenih misli. To su bile i misli i sećanja i predstave i opažanja, i sve se to kolutalo, prepletalo, tiskalo i mešalo bez reda, bez smisla, bez jasne konture i oblika. I ako je davno već umukao tandrk kočija, stenjanje i škripa volovskih kola, tutanj i brektanje automobila i galama svetine, meni su ti zvuci, izmešani i zbrkani, brujali u ušima, a ulične slike, raznolike bojom, i bogate bedom, još uvek proletale kraj očiju kao dugi, beskrajni kinematografski film.

Cigareta, koja je do malo čas sjaktala u pomrčini kao usamljena zvezdica na mračnom nebu, ugasila mi se međ prstima i počeo me hvatati neki polusan, koji me nije odvajao od stvarnoga, pa ipak mi naturao nepoznate, tamne, nejasne prestave. Mako još budan i svestan da je to san, ja nisam imao snage da mu se otmem već sam mu se podavao bez otpora, i on me je odvodio sve dalje i dalje, odvodio me je u daleko detinjstvo, tamo čak dokle jedva dopiru moja prva i nejasna sećanja, tamo gde je sve ružičasto, sve nasmejano, sve nevino. I, kako je to godilo premorenoj mi duši i raskrvavljenom srcu! Kao posle silne bure na pučini gde se krhao i lomio, kad čamac uđe u tihe vode i pristane uz zelene obale čarobnoga ostrva, gde cvetaju mirte i orandže, gde nežni leptiri dele cveću najstrasnije poljupce, sišući im njime žiće; gde ptice plavih i zelenih peraja pevaju pesmu zore, a vode, slazeći sa kamena, zvone kao harfe, strasnu večernju romansu razbludnoj noći ogrnutoj prozračnim velom posutom zvezdama…

U rano zimsko veče, kraj razbuktale vatre u kaminu, valjala su se dečica po širokome i debelome ćilimu prostrtome po podu, a baba Vilka, srećna među unučićima, sedela je na jednoj tronožnoj stoličici, podsticala vatru u kaminu i pričala duge, tople i zanosne priče koje zimska noć i ljubav, kojim ih stara majka kazuje svojim unučićima, dopunjavaju svojim bojama; priče koje se duboko režu u dušu detinju kao kovano ralo u meku smonicu koju je proleće ovlažilo.

Ja, najmlađe unuče tada, sedeo sam na prestolu, na krilu stare majke. Ostali se okupili oko nje, sedeći na podu podvijenih nogu i naslonjenih glavica na njena kolena. Svi pažljivo uprli poglede u njene usne, kako ne bi ni jednu reč ispustili. A ta reč teče sa njenih usana topla i blaga kao ona polusvetlost kojom je od plamena iz kamina osvetljena soba, a koja tako jasno osvetljava pametnu i izrazitu figuru baba Vilke, stare srpske ugledne gospe.

Pričala nam je o zmiji mladoženji, o pepeljuzi, o čardaku ni na nebu ni na zemlji, o vetru i vetrovoj majci i još čitav niz takvih zanosnih bajaka, koje su nas opčinjavale sve dok nam se detinji mozak nije počeo moriti i oči sklapati, te je tada jedno po jedno, nagrađajući ga poljupcem, odnosila u postelju i prekrstila ga pre no što se od postelje odvojila.

Vraćajući me takvom jednom večeru, koje je — pretrpano događajima koji su se nizali kroz polovinu veka — ležalo zaboravljeno i zabačeno u mome pamćenju, polusan mi ga poče iznositi pred, oči u svoj određenosti svojoj. Ono se poče ponavljati u mome pamćenju sa svima detaljima, sveže kao najskorije sećanje.

Te večeri pričala nam je baba Vilka o svome najranijem detinjstvu. Na to smo je izazvali onom gomilom pitanja kojom deca tako raskošno zasipaju starije:

— Jesi li i ti, nano, bila kadgod dete?

— Jesam, rano!

— Ovako kao mi?

— Jes’, tako!

— A je l’ to davno bilo?

— Davno, vrlo davno, ima skoro šeset godina.

— Šeset? — ponavljamo svi u glas kao iznenađeni i ako niko od nas nije pojmio koliko je to, sem najstarijega koji, da bi pokazao razumevanje u ciframa, uze na prste da odbroji šeset.

— A jesi ovako isto igrala kao mi? — nastavljamo nemilostivo zasipati pitanjima.

— Tako, dabome, ali — i stara majka uzdanu — i patila sam. Nije onda nama bilo sve tako potaman; topla večera, topla postelja, nego… bivalo je kad smo i gladovali i mrkli, a ne znali hoćemo li svanuti.

— A zašto?

— Tako, bojali smo se.

— A od čega vas je bio strah?

— Od Turaka.

— Od Turaka? — graknusmo svi iznenađeni, i ako niko od nas nije jasno pojmio šta su to Turci.

— A šta su to Turci? — zapitaćemo mi ostali, sem najstarijega koji je znao neku narodnu pesmu u kojoj se Turci pominju i verovao da mu je to dovoljno znanje.

— Šta su Turci? — učini nana, pa dodade — Turci su sila, deco!

— Pa šta su oni radili?

— Zlo su radili! — zaniha nana glavom. — A treba da vam kažem šta su radili te da pamtite. Daće Bog, porašćete, proživećete i ostarićete, a onoga zla što mi videsmo vi nećete videti. Prošla su ta vremena, pomenulo se ne povratilo se!

Mi sve reči nanine nismo tada razumeli, ali ih ja sad čujem ponova i sad tek razumem, kao što sad slušam ponova i celu naninu priču koja niče iz probuđenoga sećanja.

— Meni je bilo sedam i po, najviše osam godina, te jedva pamtim što ću vi kazati, ali mi je majka docnije, kad sam odrasla, prepričavala ono što sam doživela, te otud znam sve kako je bilo i što je bilo. Bilo je i drugih zala i drugih nevolja, al’ najcrnja beše kada naiđe strašna godina. Borili se naši, borili pa iznemogli. Niko da pomogne, niko da odmeni, niko da prihvati, te gde će sami protiv tolike sile. I podlegoše, te naiđe strašna godina i zavitla se kao najljuća nepogoda i načini po zemlji pustoš kakva se ne pamti od potopa Gospodnjeg. Oni što su se borili i što su nas branili, ili izgiboše, ili se odmetnuše u planinu, ili izbegoše u tuđinu. Osta nejač bez hranitelja, a sila pođe da plavi zemlju i da seje nevolju i zlo. Zacika nejač, zaplakaše majke, a domaćini oboriše glave pod teškom brigom. Naše selo na drumu i tuda će sila proći. Turci su malo zalazili van drumova i zato su uvek više patila ona sela koja su im bila na putu.

Rekoh, domaćini se zabrinuli što će i kako će, jer glasovi ozgo iz Jasenice, sve crnji i gori. Skupiše se jednog dana, po večernju, u crkvi, te da se savetuju. Nisu se smeli sakupljati na drugom mestu; ovako, ako bi Turci naišli, rekli bi: skupili se da se Bogu mole. Popa je čak zadržao na sebi i epitrahilj kako bi ih uverio da služe Bogu. Pritvoriše vrata na crkvi i počeše se krišom dogovarati. Jedan će reći ovo, drugi ono, a neki Radojica, dobar gazda i domaćin, u zao čas reče: „Da se isturčimo, to nam je jedina pomoć!“ Tek to reče, a poče da pršti kandilo pred ikonom svetoga Jovana Krstitelja. Pršte dva tri put pa se ugasi, a onoga Radojicu taj čas spopade neka jeza i uze ga tresti groznica, te zanemože i jedva ode do kuće. Šest nedelja je patio od teške bolesti i svaki dan mu sveštenik čitao molitve i svaki dan slao u crkvu zejtin te gorelo pred ikonom Svetoga Jovana Krstitelja od jutra do mraka. Jedva se čovek diže na noge, valjda mu pomogla molitva i pokajanje.

Oni drugi, što ostaše u crkvi, kad Radojicu odvedoše kući, dokonaše da selo pođe u zbeg. Da ostanu u selu starci, babe i nejaka dečica, te da kuće ne ostanu puste, a mlade žene, devojke i muška dečica malo odraslija, da krenu u zbeg. Rekoše još da ponese koliko ko može na leđa poneti hrane: brašna, suva mesa, sir i slanine, te da se ishrani zbeg dok sila ne protutnji drumom. Još rekoše da nikom, ni ženama ni deci, ne govore što su dokonali, kako se ne bi čulo i raščulo te da od nekud Turci ne pogone zbeg. Nego nek čeljad legne da spavaju ne sluteći, a domaćini da bdiju, pa kad o ponoći popa udari tri put u crkveno klepalo, to da bude znak da domaćini izbude roblje, da se potovari, pa da svi krenu crkvi odakle će sa sveštenikom u planinu.

Tako je i bilo. Polegali smo svi i spavali tvrdim snom, kad duboko u noć uze nas babo buditi: „Ajde, veli, ustajte!“ Izbudili smo se preplašeni i uznevereni, mislili smo Turci naišli, ali babo nam reče: „Ajte, spremajte se i potovarite da se sklonite iz sela!“ Tad razumede nana šta će biti, jer bivalo je i drugi put tako, te nas uze sve opremati i zbirati po kući, što se može poneti. Dotle je babo sipao iz vreće brašno u torbe, odvajao u zastrug sir iz kačice, skidao iz dimnjaka suva rebra i prelamao ih da mogu u torbu naići i kako je koji posao svršio, a on odmah određivao: „Ovo ćeš ti poneti, a ovo ti!“

Kad smo se tako opremili i natovarili, a nana nas sve prekrsti pa iziđosmo iz kuće u gusti mrak. Nije se ni staza čestito videla do koliko što vidiš ispred sebe da se nešto belasa. Babo je išao napred i on je nosio najveći tovar, a mi svi za njim. Niko reči da progovori, nego tako idemo oborene glave i gledamo preda se. Usput sretamo i druge, tako isto natovarene, te se jedno drugom pridružujemo onako ćuteći, i ne zdravimo se.

Pred crkvom je bilo skoro sve selo i još je pridolazilo sa svih strana. U crkvi su gorela kandila, a popa je jednako nešto ulazio u crkvu i izlazio pa se šapatom dogovarao sa starijima. Najzad, popa opet iziđe i reče: „’Ajde, u ime Božje!“ pa pođe napred, a mi svi, žene i deca i po gdekoji čovek, pođosmo za njim. Prođosmo još jednom kraj naše kuće i tu se babo oprosti do nas, a njegov teret uze nešto nana a nešto mi ponesmo, pa on uđe u kuću, a mi produžismo. Udarismo najpre niz potok te presekosmo drum, pa onda preko nekih livada te se dohvatismo planine. Kad smo već zamakli malo u šumu, popa i još neki ljudi, koji su napred išli, pripališe voštane svećice, a i pogdeko međ nama, jer jeu šumi bio još gušći mrak te smo jedva hodili. Išli smo dugo, vrlo dugo, ko zna koliko, sat, dva, tri valjda… Iznad nas nebo poče da se prozire, ali je u šumi još bio mrak i one svećice što su se kretale ovamo i onamo izgledale su kao svitci koji plivaju kroz noć. Put je bio mučan i tegoban, jednako smo se peli, a oni tereti, bome, svima nam otežali te smo posustali pod njima.

Kad bi već pred zoru, a mi svrnusmo sa staze kojom smo se peli, te udarismo u šumu po bezpuću. To je bio još teži put, kroz korov i travuljinu, pod kojom su ležala povaljena stabla i pokrhano granje, ali, hvala Bogu, nije dugo trajao. Iziđosmo ubrzo na jednu malu čistinu zatvorenu sa tri strane gustom šumom, a sa četvrte golom, visokom stenom. Na steni su zjala usta goleme pećine u koju bi se mogle čitave vojske skloniti. Tu, u toj pećini, sklonićemo se od Turaka i tu ćemo probaviti čitavih šest nedelja.

Odmah smo se dali na posao. Jedne su žene čistile pećinu, druge zbirale lišće i šumicu koja će nam služiti za postelje, a treće su na onoj maloj čistini, ispred pećine, nalagale vatre te da se deca zgreju, jer umor, nespavanje i rana zora u planini pa se dečica naježila i pribrala uz majke.

Svako je sebi izabrao u pećini po jedan kutak, pomeo, prostro lišće, stovario stvari, te udesio neželjenu kućicu. Kad je sve bilo u redu, sveštenik nas još pouči. Reče nam da ne zalazimo u šumu, da ne razgovaramo na sav glas, da vatre ložimo na zaklonitim mestima kako se ne bi ni otkuda dogledale i, reče još, da će nas svake noći po neko od domaćina obilaziti te po njemu da poručimo ako što trebamo. Kad nam iz sela jave da su naišli Turci, da ne ložimo vatre nikako na čistini i da se povučemo dublje u pećinu. Reče nam još da će nas on svake nedelje pohoditi te da nam odsluži službu Božju, pa nas onda blagoslovi i pođe natrag u selo i sa njim i ona dva domaćina što su nas bili dopratili.

Nas, dečicu, majke metnule da prospavamo malo, jer smo svi bili pospani, a one uzeše da spreme jelo i tako u poslu prođe taj prvi dan. Tako prođe i drugi i treći i još nekoliko dana zatim. A svakoga od tih dana, s večeri, dohodio nam je po jedan domaćin iz sela te smo se okupljali oko njega da čujemo šta je i kako je tamo dole i šta se čuje o Turcima. A što Turci bliže selu, sve crnji glasovi se čuju te ledenim srcem čekamo kad će naići na naše selo.

Jednoga dana ne dođe niko s večeri iz sela te se mi zabrinusmo. Pade noć i polegasmo, a niko iz sela još ne dođe. Baš bio red na nekog Lazara, pa se njegova žena i ćer najviše zabrinule i šta sve ne preturismo preko glave. Tek posle ponođi stiže Lazar te izbudi samo starije, a nas decu i mladinu ostaviše da spavamo. Sabrale se žene oko Lazara, a on im kazuje. Veli, Turci pali u selo pa nije smeo ranije da se iskrade, jer naredili da niko ne mrdne iz sela. Sve domaćice pretrnule i navalile pitanjima, svaka o svojima i o svojoj kući. A Lazar im redom svima odgovara.

— Naiđoše, veli, kao oluj. Ispred njih pišti zurla i udara goč, a oni meću puške i šenluče, pa predvojiše se, jedni odoše u druga sela, a jedno stotinak ih osta kod nas. Narediše odmah da se iskupimo pred crkvom a zapretiše da će sve selo u prah i pepeo, domaćine na kolac, a čeljad na jatagane ako se u selu nađe makar jedan čovek koji se borio protivu Turaka i ako se nađe koja puška. Nego, vele, ako ima koga takvog rsuza, bolje da ga kaže selo pa samo njemu da sude i ako ima u koga puške bolje je da je sam donese jer sakriti je ne može. Pa onda narediše da im se stvore sve kuće da izberu sebi konake. U moju kuću, veli Lazar, ne uleže, hvala Bogu, niko, a da je ko ušao ne bih mogao doći noćas. Morao bih ostati da ga dvorim.

— A kako nas mimoiđe? — pita ga brižno žena.

— Naiđoše pa pitaju ima li ženske čeljadi da ih dvore. A ja rekoh, sam sam, udovac sam i bez dece, dvorim sam sebe pa ću umeti i vas podvoriti. Oni me se okanuše pa odoše dalje.

— A kako su na drugom mestu?

— Tako, jedu i piju. Istrebiće sve ako poduže ostanu. Naredili da im se ispeku bele pogače, da im se kolju kokoši, da im se istoči najbolja rakija. Ako kažeš da nemaš, kamdžijom ti odgovaraju, pa moraš da nađeš. Pa onda traže da im se dadu nove čarape za preobuku, da im se operu noge, da im se istrljaju i podlažu konji u arovima… eto to, za večeras, koliko dok nisam izmakao, a sutra, videćemo kakvo će nam jutro svanuti.

I Lazar nam reče da ne ložimo nikako vatre na čistini, može se uzneti dim više šume te oni zapaziti, i posavetova nas kao i popa, da se povučemo dublje u pećinu.

Tu noć nisu ni legale žene više nego ostale sa Lazarom u razgovoru sve do pred zoru, a mi deca kad smo se izbudili, Lazar već nije više bio u pećini. Krenuo da ga prva zora zateče u kući, kako Turci ne bi posumnjali da je izmicao iz sela.

Tog dana samo se o Turcima govorilo međ nama i svi su stariji bili vrlo zabrinuti. Povukli smo se duboko u pećinu te, kad je palo veče, nas je decu obuzeo veliki strah. Nešto što se ceo dan samo o Turcima govorilo, a nešto i ona gusta tama u dubini pećine. Izgledalo je kao u grobnici ili u dubokoj mračnoj tamnici osvetljenoj voštanim svećicama, koje su majke prapalile dok nas decu nahrane i opreme na spavanje. Daleko tamo dogledala su se usta pećine kao prozorsko okno, a ovamo u dubini, još mnogo dublje od mesta gde smo spremili prenoćište, gorela je mala vatra, ako bi ko hteo da prigreje što. I sad me kao jeza obuzme kad se setim te noći u dubini pećine. Posle smo već navikli, jer smo još mnoge i mnoge noći tako proveli.

Ni te noći ni sutradan, ni s večeri ni preko noći, ne dođe niko iz sela, i to nas još više zabrinu, a tek treći dan po Lazaru, dođe noću babo. Bio je njegov red.

Pričao nam je sve šta je i kako je bilo i zašto niko nije mogao doći juče na noć. Bilo je zlo i nevolja u selu. Turci ubili Marka Pajevića, dobra domaćina i oca dvoje dečice koja su sa sestrom. mu bila međ nama, te udariše u vrisak i lelek kad čuše. Veli, tražili mu Turci bela brašna, on rekao da nema više, a aga, koji je odseo u njega, naredi jednome da mu pretrese mutvak. Ovaj učini to pa nađe tamo dve skrivene puške. Agu spopade pravi bes kad vide puške. Zovnu kneza i popa pa reče: „Rekoh li ja vama, ako ima u selu rđavih ljudi, kažite ih sami, ako ga ne kažete a ja ga nađem, nikom glave na ramenu ostati neće, a selo ću sve u plamen i pepeo. Pa šta je ovo sad?“ Pop se savi siromah, pa mu veli: „Gospodaru i aga, Bog pa ti! Što smo ti rekli, istinu smo rekli, eto i sam taj Marko dobar je čovek i čestita raja. Niti je on kadgod potezao na dahijske ljude, već su tu jednu noć, pre no što ćete vi naići, ispred vas begali neki ljudi koji su se tukli sa dahijskim ljudima, zanoćili u Marka, pa valjda skrili puške svoje, a ni njemu nisu kazali!“ „Je l’ istina, pope, tako ili drukčije?“ „Istina je, aga, evo i sama Marka pred tobom pa neka kaže?“ „Dobro, veli, pope, ta ti je reč spasla selo, ali nije i Markovu glavu. Prava raja ne sme ni na noćište primiti ljude koji pod puškom ode. ’Ajde, vodite ga!“ naredi aga te grešna Marka povedoše i pred kućom ga ubiše, a glavu mu eno natakli na plot da je svaki vidi kad prođe. Zbog te nesreće naredi aga da se sve kuće pretresu. Ne nađoše, hvala Bogu, nigde ništa, ali pokupiše sve brašno, sir, pasulj i suvo meso, sve što se nađe po kućama. Odneše još uz to i sve čarape, košulje i svu preobuku. Zato sad, veli babo, pripazite i štedite hranu jer to vam je što ste poneli, selo vam nema otkud novu doneti.

Posle nam je pričao i dalje, kako je sutradan opet aga zvao kneza i popa, pa veli: „Zašto vam je selo pusto, u selu nema do samo baba i dece; gde su vam žene, gde devojke?“ Knez zape pa veli: „Tu je selo, to što vidiš, aga!“ A on: „Ne laži, r’suze, gde je selo bilo bez mladih žena i devojaka, nego ste ih skrili!“ A onda pop: „Aga, naučio sam se pred Bogom istinu da kazujem, pa neću drukče ni pred Gospodarom. Imalo je u nas i mladih žena i devojaka, ali su izbegle!“ „A gde su izbegle, pope?“ — „Izbegle u ova sela ispred nas, imamo svi tamo znance i prijatelje, pa sa njima krenuli dalje, uz Moravu!“ — „A zašto da begaju?“ — „Pravo da ti kažem, aga, da smo znali da će nam ovako čestit aga doći, ne bi ih ni koraka pustili, ali pre nailazili drugači pa se čeljad preplašila!“ — „E, kad je tako, pope, a vi idite pa ih zovite!“ — „Pošli bi, aga, kad bi znali gde su, ali i nas sve, eto, briga mori što ne znamo gde nam je roblje!“ — „Slušaj, pope, veli opet aga, previjaš mi se i uvijaš svakojako, vidim da uvijaš, ama teško tvojoj bradi ako lažeš. Potražiću ja gde ste vi sakrili žene i devojke pa ako ih nađem…!“ — „Vala, aga, evo glave ako ne govorim istinu!“

Pričao nam je i druge stvari babo, pa nam dade još po gdekoji savet i ode.

Eto tako smo u nevolji i jadu proveli još pet nedelja, jer Turci ostaše u selu dugo, vrlo dugo. Prolazili su nam dani i noći sve u strahu i očekivanju. Hvala Bogu, u selu nije bilo drugih zala do ono što ubice Marka Pajevića, ali zlo je bilo ovamo u zbegu. Ponestalo hrane te nastade velika muka i nevolja. Svaki dan smo manje jeli, ali i to malo pa ponestalo i nastade velika oskudica, a Turci još ne miču iz sela. Dođe već i do toga da se nije imalo šta jesti, pa pođosmo kopati neko korenje po planini te se njime prihranjivati. Porazbolevaše se mnogi od te hrane, te sirota jela, nekog Andrije Andrića, i inače slaba, od te hrane sasvim zanemože. Obuze je teška vatruština i tri četiri dana nije znala za sebe, dok jedne večeri ne izdanu žena, tu kraj dece svoje. Tri dana držali smo je mrtvu u pećini dok jedne noći ne dođe popa da je opoje. Sahranili smo je tu, na onoj čistini ispred pećine, a posle, kad maknuše Turci iz sela, skide je Andrija dole u groblje.

Popa nam je tom prilikom odslužio i službu u pećini. I sad mi pred očima ta služba i molitva Bogu. Popa stavio epitrahilj pa otvorio evanđelje, a mi svi pripalile svećice, pa ti ona pećina izgleda kao crkva pod zemljom. Kad zapeva popa „Slava tebi, Bože naš!“ a ono glas mu zvoni po pećini i izgleda ti kao da uz gusle poje. Još nam je popa kazao i nekoliko toplih reči. Reko nam je da moramo trpeti, da je to za obraz naš i za veru našu i za život dece naše; kazivao nam je, kako je Sin Gospodnji stradao, al’ je verovao, kada je na krstu bio razapet. Doći će, kaže, i naš vaskrs, ali ga moramo trpljenjem otkupiti.

Svima nam je lakše bilo posle ove službe i molitve Bogu, iako je glad, kako koji dan, sve teža bila. Posle dva tri dana razbole se devojčica neke Stane Damnjanove, pa se razbole i stari čiča Radenko. Taman došla duša pod grlo svima, a ono doneše jedne noći naši iz sela tri vreće projina brašna. Vele, bilo u Jelisija nekog, pa kad su premetali Turci, a to bilo odvojeno pa ne zapazili, te on dao sad da se ishrani narod. Odmah položismo vatre, te uzavre voda, pa kuvaj ono projino brašno te da se gladni ishrane i zagreju stomake. Ti ljudi što doneše projino brašno, pričali su nam još, da su Turci prekjuče ubili jedno čobanče u polju. Vele, poterali mu ovce, a ono reklo nešto ružno te oni puškom pa u čelo. Rekoše nam još, izgleda da se spremaju da maknu iz sela. Uverili se vele da nema rđavih ljudi, pojeli sve što se može pojesti, pa sad nema ni za njih ni za sirotinju hrane te kanda misle da padnu u koje drugo selo, da i njega obrste. Daj Bože, samo neka maknu, pomislili smo, te da možemo slegnuti u selo i opet videti svoju kućicu, pa ma i dalje gladovali.

I istina, nije potrajalo dugo, a dođe čovek noću, kao one pre, te nam javi radosnu vest: Turci sutra miču iz sela. Ali, veli, pozdravlja popa i knez i ostali domaćini, da mi ostanemo i dalje gde smo i kako smo, nek prođe bar dva tri dana, dok se dobro ne uverimo, da su daleko otišli i da se neće istim putem vratiti.

Tako je i bilo. Ostali smo još dva tri dana, pa onda dođe poslednji dan naših muka a spusti se poslednja noć. Opet smo se noću vratili kao što smo i otišli, samo smo sad lakše hodili. Slazili smo s planine, a nismo se peli kao pre, torbe su nam bile prazne i gotovo nikake terete nismo imali, a srce nas je vuklo svojoj kući te nam je put bio lak.

Hvala Bogu, selo smo zatekli dosta dobro. Niko više sem grešnoga Marka i onoga čobančeta nije postradao, ali su domaćini i starešine mnoge muke videli i pogeglili da se održe i podrže. Stoka sva poklana, hrana sva pojedena, preobuka sva odneta, ali, opet, kuća tu i sve kućne potrebe tu. Našlo se i hrane malo, što su domaćini posakrivali, pa ne smeli posle zbog Turaka da iznose, dovela se i stoka, što je bila skrivena po planinama, te polako opet poče život kao što je i bio, samo uvek na oprezu, da od nekud ne naiđu Turci.

Eto, tako smo mi mučno živeli — završi baba Vilka svoju priču — i takve smo muke podnosili nekada.

Nas decu, koja smo saslušali ovu priču, podiđe neka jeza. Ona pećina, one svećice, pa služba u pećini, pa glad i umiranje od gladi, ono korenje, pa pogibija čobančetova; sve, sve nam je to izgledalo kao bajka, onako isto kao zmija mladoženja ili kao čardak ni na nebu ni na zemlji; nešto neverovatno, nešto što se prepričava s kolena na koleno, ali što niko ne doživljuje i niko doživeo nije i niko doživeti neće.

Bože moj, mislili smo tada, zar je moglo biti jedno doba, kad su ljudi tako i toliko patili? Bože, mislili smo tada, kako su bile teške patnje naših starih i kako je skupo plaćeno ovo malo slobodice naše?

Hvala Bogu, te su ta vremena prošla, mislili smo tada!

13. 12. Pod lavinom

Odjutros sam bio na prištinskom groblju da održim pomen mome jedincu. Crkva pusta i prazna, te sveštenikova molitva Bogu, za pokoj duše pokojnikove, odjekuje kao zvono pod svodovima. Pa ipak je to bio svečan, vrlo svečan pomen. Crkvu je ispunjavala tuga; bila je punija no o pomenima o kojima učtivost zbira u crkvu čitav zbor ravnodušnih.

Izlazeći, posle pomena, da pripalim sveću na grobu kog vojnika, koji je pao za Otadžbinu, u dubini crkve, iza zadnjih stubova, spazih jednu crnu pojavu. Nismo dakle bili sami, ja i moja porodica, bilo je još nekoga koji je došao da podeli sa nama bol.

To je bila ona gospa u crnini koju sam zapazio na skopskoj stanici, kada je uvređenoj prišao jedan stranac da joj obezbedi mesto u vozu. Bleda, voštana lica i velikih, izrazitih očiju, ona je stojala u jednome sklonitome kutu, iza velikoga stuba. Jedan snop kosih zrakova, koji je prodirao kroz gornji prozor, razredio je nešto malo tamu koja u tom delu crkve vlada, te se njena figura jasno ocrtavala. Na njenome mramornome licu nije bilo izraza, pa ipak se meni u tome trenutku, kad sam joj sreo pogled, učinilo da ona tronuto učestvuje u našem bolu i da ga čak prisvaja. Klimnuo sam blagodarno glavom prolazeći kraj nje.

Prištinska crkva uznosi se na jednome proplanku uz koji se puzaju i kuće prištinske, a pod kojim se prostire ravni deo varoši. Oko crkve je groblje sa kojega se dogleda daleko širom Kosova. Međ grobovima su i mnogi grobovi onih vojnika koji su 1912 godine sišli na Kosovo i, zalažući mlade živote svoje, vaskrsli slobodu tamo gde je ona pre pet vekova tužno sahranjena. Među tim grobovima izabrao sam jedan koji ćemo preliti i na kome ćemo upaliti sveću. I tamo u selu, kraj Morave, gde leži grob moga jedinca, ima roditelja koji su pogubili decu daleko od sela, daleko od roditeljske kuće. Kad oni tamo zađu po grobljištu da pomenu svoje dete i ne nađu mu groba, setiće se da u njihovom selu ima jedan grob koji roditeljska suza nije okvasila i pripaliće mu svećicu i pomoliće se na tom grobu za pokoj duše svojega deteta.

Dok smo mi prelivali grob nepoznatoga vojnika i gospa u crnini izišla je iz crkve, noseći u ruci čitav snopić svećica. Ona je zašla od groba do groba, gde god srpski vojnik leži, pripaljujući svećice i celivajući sa puno iskrenoga bola male vojničke krstače. Izgledala mi je u tome trenutku kao gospa iz narodnih pesama koja obilazi grobove po razbojištu slave i posmatrao sam je dugo i dugo.

Kada je završila, te se širom groblja zalelujaše plamičci kao popadale zvezdice, ona se nasloni na ogradu jednoga groba i pogled joj poče bluditi tamo, preko Kosova, tamo dole ka Šaru, gde se odjutros opet vode krvave borbe i odakle se potmula grmljavina topova jasno čuje sa ovoga proplanka na kome vlada tišina koja pripada groblju.

A tamo pod Šarom i Karadagom, na frontu Gilane—Kačanik, kao da se krhalo nešto. Potmula grmljavina i tutanj, u koliko je dopirao do nas, izgledao je čas kao krkljanje samrtnika, a čas kao krhanje krova koji će se srušiti i pasti na glavu stanovnika kuće. Samo, da l’ se to tek sad krha krov, ili ovo već pucaju temelji i ljuljaju se stubovi na kojim se držala zgrada?

A krhalo se odista i pucali su temelji i ljuljali su se već poslednji stubovi! Prvi glas koji sam čuo kad sam slegao dole u prištinsku čaršiju bio je, da je Vrhovna Komanda već preletela Kosovo i otišla put Prizrenu.

Kad se jednom otkinula od Kragujevca Vrhovna Komanda nije se skrasila nigde duže vremena. Pokušavala je da se ustavi u Kruševcu, u Kraljevu, na Raškoj, u Mitrovici, pa kad je i ovu morala napustiti, pustila se niz Kosovo i sišla u poslednji deo slobodne Srbije.

Gomilice sveta, na tesnome prostoru pred načelstvom, koje su dosad tumačile svaki dolazak običnih kola i automobila; kojima je bila dovoljna i najobičnija sitna pojava, pa da iz nje ispredaju duge i stostruke kombinacije, onemile su od iznenađenja i brige na glas da je Vrhovna Komanda već napustila Kosovo. Stoje sabrane i dalje i ćute zabrinuto. Ljudi se pitaju među sobom pogledima, ako niko već nema hrabrosti da ma kako tumači stvar, jer je svakome jasno da su sva tumačenja izlišna, da glas o povlačenju Vrhovne Komande u Prizren sam sobom tumači i kaže sve.

— Pa dobro, je l’ to ko vid’o svojim očima, ili je to samo onako, glas? — pita u jednoj gomilici vojni lekar, naviknut da pouzdano sazna svaku pojavu pre no što utvrdi stanje bolesti.

— Ko je mogo videti? — odgovara zadrigli kafedžija, koji je pre godinu dana u ovo doba javno obećao da ceo svoj podrum da kao napojnicu kad padne Sarajevo. — Oni su iz Mitrovice drumom u Lipljan, a taj drum ne prolazi ovuda kroz varoš.

— Automobilima?

— Jeste!

— Ama, ljudi, — uze doktor da umiruje uznemirene — nemojte tako! Ja ne verujem da je Vrhovna Komanda napustila Kosovo dok je Vlada još na Raškoj a Kralj u Prokuplju. To nikako ne verujem.

— Pa ti ne veruj, ja ti kažem šta sam čuo! — dodaje jedan suvi i bolešljivi gospodin, izgleda više prepao no svi ostali, a koji je tu vest i prosuo kroz varoš.

— Znaš, kad Vrhovna Komanda ode u Prizren, sat i po od granice, onda je to poslednja reč o situaciji! — umuje opet doktor.

— Pa poslednja, dabome! — upada prgavo bolesni gospodin.

— Otići ću baš u diviziju da se raspitam! — veli doktor. — Ja nekako još ne verujem.

— Otidi, Boga ti! Otišao je i gospodin Janković u načelstvo. ’Ajde, sačekaćemo vas!

I dok se gospodin Janković bavio u načelstvu, a doktor u diviziji, glas o prolasku Vrhovne Komande preletao je duž glavne ulice od ćepenka do ćepenka, od dućana do dućana i od kafane do kafane. Pa i dalje još: zašao je kroz sve mahale, kroz sve uličice i sokačiće, ušao je na sve kapije i kapidžike i ujedanput se krete svet sa denjčićima i boščama u ruci i sa tovarima na leđima i sve se to sruči na tesni prostor pred načelstvom da, pripravno za begstvo, sa stvarima kraj sebe, dreždi tu i čeka potvrdu vesti. Te gomilice počeše da rastu, pribirajući se sa raznih strana i već za jedan sat, to je bio čitav logor očajnih. Tu su bili ljudi koji su ranije izbegavali iz Beograda, iz Niša, iz Skoplja, pa znaju kolika je to nevolja ako se čovek za vremena ne ukloni; tu su bile žene koje nisu znale gde su im muževi, te nemaju koga ni da ih povede ni da ih usavetuje. Tu su bile majke koje nemaju načina ni sebe da umire, a treba decu svoju da uteše i ohrabre. Sve to spustilo stvari kraj zida od ograde načelstva, savilo se kraj stvari svojih i brižno pita: šta je, i hoće iz očiju da pročita odgovor i savet.

Pojedine porodice, koje su se već do Prištine napatile, i ne pitaju i ne čekaju odgovora: nisu rade da istinu saznaju suviše dockan; ne veruju više ni u čiji savet i kreću.

Jedan veliki vojni automobil, koji dovlači sa stanice od nekud evakuisan materijal, vraća se prazan na stanicu i prima porodice da ih donde odvede. Tamo će vozom do Ferizovića, a odande kako Bog da. I u tom se automobilu, kadgod će ponova poći na stanicu, već guše žene i deca međ denjkovima, boščama i kuferima.

I ta galama, vrisak, molbe, preklinjanje, guranje, tiskanje, praštanje onih koji odlaze, sve to nadvišava glasove topova koji su se jutros rano, dok se nije ova svetina slegla, čuli jasno i odavde iz čaršije.

A dok je ovde, na ovome kraju Prištine, vladala panika i pometnja, na drugome su se sasvim mirno vršili trgovački poslovi. Iznad varoši, tamo gde labski drum slazi u nju, razvio se vašar bogatiji no što su za vreme Kralja Milutina bili prištinski sajmovi, na koje su se slegali Dubrovčani i Venedičani i trgovci s dalekih istočnih strana. Prodavao se kruševački plen.

Po vlažnoj travi, sa jedne i druge strane druma, mesto vašarskih čergi i šatri, razastrli su vojnici svoje šinjele i šatorska krila i po njima složili espap koji im je za prodaju. Svet gamiže izmeđ ovih improviziranih dućana, a najviše Turci meštani, koji će ostati da sačekaju neprijatelja. Oni su ispunili drum i idu od jednog do drugog dućana i pazare. Tu su pogađanja, tu cenjkanja, jer se kupuje na manje i na više. I čega ti tu nema na onim šinjelima i šatorskim krilima: ženske cipele, šećer, rublje, rukavice, čokolade, puder, čarape, podvezice, kafa, četke, ćebad, ogledala pa čak i korseti. Pojedini artikli i drže se još na ceni, ali drugi idu u bescenje. Ženski korseti prodavali su se najpre po 0,40 dinara, zatim po 0,20 dinara komad; ženske rukavice na šest dugmeta jedan dinar; vuneno rublje i muške čarape su odmah planule, ali ženske su se držale na ceni, jer su ih Turci mnogo kupovali. Pojedinim stvarima je čak i rasla cena; tako, na primer, jegerke su prodavane u prvi mah po dinar, zatim po dinar i po i najzad po dva dinara komad. Čokolada, kafa i šećer imali su stalnu i pristojnu cenu.

Jedan moj prijatelj koji je i sam pošao da na tome pazaru kupi štogod toplo za potkošulju, veli kako je osećao tešku sramotu na duši i vratio se, a nije hteo ništa da uzme. Zaustavio se, veli, pred jednim šinjelom na kome je ležala gomila ženskih korzeta, podvezica, dugmad za košulje, rukavice, ogledalca i nekoliko kutija pudera.

— Tako ti Boga, vojniče — rekoh, veli, ja prodavcu — prodaj to i uzmi pare, al’ nemoj nikome kazivati da su to stvari iz oficirske zadruge.

— A što? — buni se vojnik. — Nismo ih pljačkali pa da me je sramota; nismo razbijali i otimali. Neprijatelj ulazi u varoš, a naši viknuše: nosi, bolje ti nego neprijatelj. Pa poneo i ja. A ne znam šta bi da nisam poneo, kad moram evo četiri dinara da platim hleb.

— Ama jeste, tako je! — veli mu moj prijatelj.

— Ne zameram ja tebi, no te molim ne kazuj Turcima da su to stvari iz oficirske zadruge. Smejaće nam se kad vide ženske cipele, rukavice, puder i korzete.

— Nisam ih ja nabavljao za oficirsku zadrugu! — učini vojnik, sleže ramenima, čučnu kraj svoga šinjela i nastavi posao.

Dotle, ovamo dole, izišao je iz načelstva gospodin Janković, onaj gospodin Janković, koji je pre jednoga sata ušao da se raspita je li istinit glas o prolasku Vrhovne Komande. Izišao je bled i uzbuđen i gomilica, koja ga je nestrpljivo očekivala, opkoli ga očas.

— Evakuiše se! — prošapta on u odgovor na pedeset pitanja koja su se ukrstila sa svih strana.

— Ko? — pita radoznalo gomila.

— Načelstvo. Kasa je već zatvorena i spakovana.

— A divizija?

— I oni kuju sanduke.

— A je li istina za Vrhovnu Komandu?

— Otišla je za Prizren!

— A Vlada?

— Stigla u Mitrovicu.

— A kako je na frontu?

— To ne znam. Načelnik još nije dobio telefonsku vezu sa Gilanom i Ferizovićem, sad je baš traži.

Gomila pođe da se rastura. Posle ovih glasova svako je već u sebi doneo odluku i pošao je kući da se sa svojima posavetuje o kretanju. Zađoše ljudi u mahale i zabačene uličice da pokušaju naći kola, konje, volove ili ma šta čime bi se mogli koristiti, jer železnica do Ferizovića nije mogla biti od velike koristi, kad se zna da je u Ferizoviću još mnogo teže zbrinuti podvozna sredstva za dalje putovanje.

Dva i tri bliža prijatelja, koji su iz očiju gospodin Jankovićevih pročitali da on ipak nije sve kazao, ostali su i dalje kraj njega i povukli se zajedno tu, u blizini, u jedno dućanče, koje je ranije služilo kao advokatska kancelarija, a sada kao svratilište, vrsta kluba zabrinutih izbeglica, koji su se tu svako jutro skupljali da jedan od drugoga čuju vesti, da se razgovore, da se uteše. Ušavši, gospodin Janković je zatvorio za sobom vrata, koja su inače od jutra do večeri stojala širom otvorena, te se ulazilo i izlazilo kao u kafanu.

— Šta je? — pitaju šapatom prijatelji.

— Telefon sa Gilanom presečen i vlasti napustile varoš.

— To znači?

— I Kačanik pao?

— Koji Kačanik?

— Zauzeli su i železničku stanicu.

— A?!! A komanda trupa još je u Ferizoviću?

— Ne, povukla se već u Lipljan.

— Pa to danas sutra može još da nam bude presečen i put za Prizren?

— Treba što pre kretati.

— Neki od jutros pođoše natrag u Kuršumliju.

— Vratiće se! — veli gospodin Janković.

— Zašto?

— Nemci su već u Jankovoj Klisuri, a kanda je i Prokuplje palo. Tako se bar šapće.

— Pa to se klješte stežu sa svih strana?

— Sa svih strana!

— I ne treba ni časa časiti?

— Ko može odmah, sutra najdalje, prekosutra će biti dockan.

Otvorismo vrata i pođosmo svak na svoju stranu i ne praštajući se i ako smo bili uvereni da se više nećemo sastajati.

I ako ne znajući sve detalje o situaciji, svetina je napolju imala jasno osećanje o opasnosti. Ulicu je već zakrčio dugi niz volovskih kola koja su evakuisala bolnicu. Pred načelstvom su se tovarili sanduci na mnogobrojna volovska kola. Narod sa tovarom na leđima izvirao je iz raznih ulica, uličica i kapija. Ispuniše se i zakrčiše se ulice, zatvoriše se dućani i kafane, izmešaše se kola, ljudi, stoka i nastade opšti pokret i tumaranje, tiskanje i guranje kroz tesne prištinske ulice.

U tom još prođe kroz gomilu šapatom od usta do usta:

— Stigao Kralj! Stigao Kralj!

Svet se još više uzneveri i pomete. Otkud Kralj sad i šta će ovde u Prištini? Zašto nije sa Vrhovnom Komandom otišao u Prizren, ili sa Vladom ostao u Mitrovici? Da li to nešto naročito znači, što je kralj, u ovako jednom kritičnom momentu, stigao u Prištinu? Gomila iz svake pojave na svoj način izvlači konzekvence i tumačenja, vezujući ih uvek za svoju brigu, za ono našta je u ovome trenutku najpreče misliti, za sebe. Svi su znali, to je već sa ranijih frontova doprlo bilo, da je Stari Kralj uporan bio, da nije odstupao i nije hteo da se povlači do u krajnjoj nuždi, kad su ga prosto naterali, I dolazak Kraljev u Prištinu protumačila je gomila kao krajnju nuždu, kao poslednji čas; te mesto da ih ohrabri, ta ih je vest još više zastrašila. I sad već ništa više nije moglo vratiti veru u svetinu, te reka, koja je bila nabujala i nadrla, probi i poslednje brane. Pogubiše hrabrost i najupornije optimiste, popustiše i oni koji su do maločas verovali zvaničnim izveštajima, te krenu nabujala reka naroda i poče se valjati, tiskati, obarati i lomiti sve pred sobom.

Pokušah još jednom da se priberem, pokušah još jednom da se otrgnem od uticaja mase, koja povuče čoveka za sobom kao rečna matica laki čamac i ne da mu da plovi svojim pravcem; pokušah još jednom da zavaram sam sebe. I, kao god ono u Skoplju, pre no što ću ga napustiti, tako i ovde, odoh do načelnika i, kao god onaj tamo, tako i ovaj, reče mi kratko i odlučno:

— Kreći! Kreći što pre!

Malo docnije, kad je podne dobro prevalilo, počela je da promiče oštra i studena kiša. Nebo se odjednom navuče i zamrači dan, vetar okrete u pomamnu oluju i zatrese krovove na kućama; poče lomiti gole grane sa drveća i zavitla sneg i kišu u kovitlac.

Valjalo je krenuti, napustiti krov i ući u tu mećavu, u olujinu, u sneg, u kišu, ući u zagrljaj jednoga besnoga časa prirodinog i predati mu se na milost i nemilost. Bilo ih je koji su se rešili, opremili i krenuli, a kad su izišli iz kuće, preplašili se od ove strahovite nepogode koja ih čeka u polju. Zastali su na prag kućni da se opredele, da izberu između besa prirodinog i besa neprijateljevog. Priroda je bila toga časa tako uzbuđena, tako uzrujana, da je predstavljala veću opasnost od neprijatelja kojega još ne poznajemo. I oni su se vratili u kuću i ostali da sačekaju neprijatelja.

Mi smo krenuli, krenuli smo u onaj vrtlog kiše i snega, u strahovitu mećavu, u besnu olujinu koja je pomamno vitlala toga časa Kosovom; ušli smo u zagrljaj jednoga besnoga časa prirodinog i predali mu se na milost i nemilost.

I mećava nas zagrli, obavi nas svojom studenom rukom i poče nas nositi. Poče nas zasipavati, pretrpavati i više ni koraka ne možeš učiniti po svojoj volji, niti ići za svojim očima. Ide se žmurećki, nasumce, pada se, posrće se, vraća se odakle si pošao i opet polazi. Ne znaš kuda, niti vidiš puta i predmete koji su pred tobom, ne vidiš ni druga koji je kraj tebe, Čuješ samo oko sebe kako nešto tutnji, buči, ciči i brekće i osećaš kako te nešto zasipa, jednako zasipa.

Je li to lavina koja se slila sa usijanih planina te valja dolinom i plavi, ždere, sagoreva, uništava i uništeno zasipa i zatrpava? Je li doprla do nas, jesmo li već pod lavinom?…

14. 13. Stari Kralj

— Stigao Kralj, stigao Kralj! — prođe od usta do usta šapat, od jedne gomilice izbeglica do druge, od jednoga ćepenka do drugoga, od praga do praga i od kuće do kuće. Pođe šapat najpre otud, iz čaršije, gde pred načelstvom sabrane gomilice izbeglica drežde od rane zore pa do mrkloga mraka, pa se kao bujan potok razli kroz sve ulice i sve uličice prištinske, sve do poslednje udžerice na vrhu gilanskoga druma.

Ali to nije bio onaj usklik radosti, kojim su oslobođeni prištevci pre tri godine, kada je Kralj oslobodilac prvi put slazio u Prištinu, razdragana lica uzvikivali jedan drugome: „Stigao Kralj!“ Tada su na crkvi prištinskoj zvučno zvonila zvona, te im se jek celim Kosovom pronosio; kuće su bile iskićene trobojnim zastavama, narod se zbirao u gomile, uzdignute glave, vedar, veseo, svečano odeven, a ozgo, sa gazimestanske uzvišice, gruvali su topovi pozdravljajući dolazak prvoga Srpskoga Kralja u Milutinovu prestonicu, posle pet stotina i toliko godina.

Danas, na crkvi zvone zvona naopako, mesto trobojnica pripremaju se u potaji bele zastave da se njima okite kuće prištinske, a narod, okupio se u gomile, pocepan, izmučen i umrljan blatom. I danas pri dolasku Kraljevu gruvaju topovi, ali otud sa Kačanika i Gilana, odakle neprijatelj slazi da još jednom okrvavi Kosovo.

Umoran godinama i bolešću, slomljen brigom i teretom četvorogodišnjega rata, sedamdesetogodišnji starac predao je sinu brigu upravljanja Otadžbinom, ali je svu ljubav za nju zadržao i dalje sebi. Noseći tu ljubav sa sobom, on se za vreme operacija na severu povukao u jedan kutić Otadžbine, gde je nikla tradicija o Karađorđu, gde je ona čitav jedan vek odgajana, gde je on obnovio podižući joj skupocen hram, panteon dinastije čiji osnivalac počinje narodnu revoluciju, a treći u kolenu prima na sebe golemi podvig osnivanja zajedničke države svih južnih Slovena. Tu, u skromnoj svešteničkoj kućnci kraj Oplenačke crkve; tu, kraj grobova svoga oca i dede, stari je Kralj provodio brižne dane, prateći budnom pažnjom tok, svaku promenu i pokret, svaki uspeh i neuspeh na frontovima, moleći se kraj grobova Bogu da zaštiti njegov mučenički narod, koji se bori za slobodu svoju i za čovečansku pravdu.

Iz tih tihih molitava, jednoga dana, trgla je staroga Kralja potmula grmljavina, koja je dolazila sa severa, otuda gde je Kosmaj već uvio glavu oblacima od barutnog dima. A kada se ta grmljavina počela oglašavati i otud od Mladenovca, okolina Kraljeva, koja je dotle, tešeći ga, pokušavala uvek ublažavati utisak težine situacije, morala je najzad prići mu i skrušeno, rečju koja drhće u grlu, reći:

— Vreme je Gospodaru!

— Čemu vreme? — senu Kraljev pogled pod sedim obrvama, kao kad zasjakti žeravica pod belim puhorom.

— Topola nije više bezbedna!

Kralj kao da preču ili ne htede čuti ove reči, naže se ponova nad kartom razastrtom po stolu i držeći u levoj ruci, koja je drhtala, bileten Vrhovne Komande, nastavi da prati liniju koja je beležila položaj naših trupa na Moravskom pravcu. Po toj liniji, naši su držali Vodice, severoistočno od Boljevca, zatim Malo Crnuće, Vranovac, Lipar, Divljačko Brdo i Vrbovac, a to znači, da su bili već prebačeni na desnu obalu Ralje. Kralj je znao da se na tome frontu borilo četrdeset i četiri naša prema osamdeset i jednom nemačkom bataljonu, kao što je znao da i Topola nije više bezbedna.

— Neprijatelj je blizu i napreduje, Gospodaru!

— Onda, idite što pre, deco! — odgovori Kralj i diže glavu.

Svi se zbuniše i počeše razmenjivati poglede. Da li Kralj još ne uviđa, ili neće da uvidi ozbiljnost situacije; da li se možda tamo u duši njegovoj ne krije kakva zaostala nada, ili vara sebe verom, koju on nikad nije gubio i koja ga je i na Rudniku 1914 godine tako sjajno poslužila? Svi su oni, koji se toga časa nalažahu oko Kralja, i bez sporazumevanja među sobom, osetili dužnost da ne dozvole starcu, da jednoj sumnjivoj veri stavi na milost i nemilost sudbinu nosioca krune i ugled Kraljevine i, ađutant Todorović odvaži se da tu zadaću primi na sebe.

On priđe korak bliže Kralju.

— Gospodaru! Niti mi možemo poći bez Kralja, niti primiti na sebe odgovornost pred narodom i pred istorijom ako dozvolimo da jedan Kralj bude zarobljen.

— Zašto zarobljen — prekide ga Kralj.

— Zato što neprijatelj naglo napreduje moravskom dolinom, a i ozgo sa Sopota, a mi ovde sve do Bagrdana nemamo mogućnosti da mu damo otpora. A zarobljenje jednoga Kralja učinilo bi da u vojsci, koja treba da zadrži neprijatelja, klone duh i, više nego to, to bi zarobljenje značilo kapitulaciju.

Kralj obrati pažnju na ove reči, te to dade ađutantu još više maha i nastavi:

— Vi, Veličanstvo, izvesno ne mislite na kapitulaciju u momentu kad se Vaša vojska, i pored ovako silne navale, tako odlično bori i ima u sebi još moralne snage da izdrži do dolaska savezničke pomoći.

Kralj ponova pogleda svoga ađutanta, ali taj pogled ni malo nije kazivao da je on ubeđen njegovim razlozima. Na protiv, posle podužega ćutanja, on odlučno, gotovo tvrdoglavo, reče:

— Ja neću kapitulirati… ja neću biti zarobljen!

— Onda Vas preklinjem, Veličanstvo, odlučite se da krenemo što pre! — zavapi ađutant.

— Ja ostajem ovde! — dodade Kralj još odlučnije.

Svi se preplašeno pogledaše ne mogući da razumeju starca. I ađutant i svi ostali iz okoline Kraljeve pokušaše još jednom da ga ubede, iznoseći svako od njih nove razloge, ali on ostade pri svome i na kraju dodade:

— Ostavite me kraj groba moga oca i deda, da umrem ovde pred crkvenim vratima. Kad neprijatelj stigne, neka zateče pustu zemlju i leš jednoga staroga Kralja!

Kralj to nije rekao kao frazu, on je sve reči iskazao tonom, kojim se izgovara odluka. Njegova okolina, koja ga poznaje, znala je vrlo dobro, da se posle tih reči ne može više govoriti s njim o toj stvari i svi zabrinuto odstupiše. Ađutant odmah pođe telefonu i zatraži hitnu vezu sa Vrhovnom Komandom u Kragujevcu, moleći da se saopšti Prestolonasledniku Kraljeva namera. Izmeniše se i telefonski razgovori izmeđ Niša i Kragujevca i najzad Prestolonaslednik, da bi ga slomio da napusti Topolu, izjavi želju da Stari Kralj dođe u Kragujevac.

— Pa dobro, kuda ćemo? — pita on ađutanta kad je, pritisnut razlozima i navaljivanjima sa svih strana, dao najzad pristanak da napusti Topolu.

— Ako je po volji u Niš, Veličanstvo, tamo je Kraljevska Vlada.

— Neću tamo, vodite me vojsci!

— Njegovo Visočanstvo Prestolonaslednik telefonira iz Kragujevca da bi želeo tamo da dođete. Tamo je Vrhovna Komanda.

— Dobro, ići ćemo u Kragujevac!

U Kragujevcu, čim se najpre video sa sinom naslednikom, pošao je odmah da poseti tada već bolesnoga vojvodu Putnika, a odatle otišao je pravo u Vrhovnu Komandu da se obavesti o celokupnoj situaciji na frontovima. Tu je saznao da ni veličanstveno požrtvovanje srpske vojske, ni njeni nadčovečanski napori, nisu kadri više zaustaviti bujicu, koja je već preplavila severni deo Srbije; tu je saznao još i gorku istinu da se ni Kragujevac ne može održati. Čete su neprijateljske u svome nadiranju naročito žurile da osvoje staru prestonicu, sedište Vrhovne Komande, i neprijateljski su aeroplani već učestali vatrom, koju su sipali na Kragujevac. Vrhovna se Komanda osećala neobezbeđena od iznenađenja, te je već bila pripravna da napusti ovu varoš.

Kralj je sam zatražio da ga povedu u Niš, kako bi se našao u blizini istočnoga fronta. A čim je stigao tamo, zahtevao je da pođe na front. Moralo mu se učiniti i krenuo je odmah put Knjaževca, gde su se vodile borbe. Ali nije stigao donde. Kad se popeo na Tresibabu video je sa nje već Bugare u Knjaževcu i borbe koje su se u samoj varoši vodile. Vratio se sa jednim bolom više i sutradan je odmah pohitao Vranji, jer je čuo da je ona u opasnosti. Stigao je automobilom do Vladičinoga Hana, uzjahao je odatle konja i pošao preko položaja ka Vranji. Ali, Vranja je već bila pala i neprijatelj je nadirao ka Leskovcu, koji je još bio okićen zastavama u čast dolaska saveznika. Vratio se i odatle sa jednim bolom više i sad je već slomljen dozvolio daga odvedu u Ribarsku Banju, gde će u miru moći da prebole nova razočarenja.

Ali, on već nigde više nije mogao naći mira, on ga nije hteo; on je još uvek verovao da može pomoći i trčao je sa bojišta na bojište, gde god je čuo da ima borbe i da ima opasnosti. Nije se u Ribarskoj Banji odmorio ni dan dva, a sazna da je jedna kolona Austro-Nemaca izmanevrovala bagrdanski tesnac i ide od Požarevca pravcem na Ćupriju. Odmah je napustio banju i, preko Ćuprije i Jagodine, otišao na Bagrdan. U borbama pred Ćuprijom i jagodinom bio je jednako na položajima, a noćivao je u vagonima na ćuprijskoj stanici, koju su zasipali neprijatelji bombama sa aeroplana. Najzad, morao se povući u Paraćin, a odatle u Kruševac.

Slika koju je tada Kruševac predstavljao izbrisala je iz duše Kraljeve i poslednje ostatke vere. Tu se stručila gotovo cela Srbija i tu je prvi put zapazio na licima brižnih građana da su već izgubili veru u državu i njenu moć. Tu su se javili i prvi znaci rasula i bezvlašća. I kao kad ispod velike građevine iščupaš iz temelja osnovni kamen, što se ova zaljuljala i hoće da padne, tako je i otadžbina naša — to se u Kruševcu već jasno videlo — izgubila osnovni kamen u temelju — veru građana u državu i njenu moć — zaljuljala se, posrnula i svako je već sa strahom u duši očekivao trenutak da se surva i pretrpa sobom sve što je pod njom.

— Neću ovde da ostanem, neću — uzvikivao je Kralj — ovde su svi preplašeni. Vodite me vojsci, tamo mi je lakše, tamo još veruju!

I moralo se krenuti. Pošlo se onim dugim i mučnim putem kroz Jankovu Klisuru, kojim se izbija tamo na Prepolac. Drum je taj zagušio izbeglicama i Kralj je, prolazeći kroz njihove redove, saučestvovao u bolu svojih bednih građana, koji su napustili domove i imanja i krenuli u planine. Kralju je nemilo i teško bilo što se on vozi na automobilu, a narod gazi duboka blata; kako bi on voleo, kad bi ih mogao sve povesti, kad bi mogao svima pomoći. Njemu je čak pričinilo zadovoljstvo, kad se automobil, koji ga je vozio, zaglibio u blato i, usled napora da se izvuče, motor mu onesposobio. On je odmah pristao da ide peške.

— Ići ćemo; kad mogu žene i deca, mogu i ja!

Ali je starac precenjivao svoju snagu podajući se volji. Nije mogao poći za narodom, zaklecala su mu kolena i zagušio ga teški, starački kašalj.

Nastala je briga kako će dalje, ali je ta briga malo trajala.

— Mogli bi, Veličanstvo, na ona kola!

Drumom je prolazila gomila vojničkih kola, municionih, sanitetskih i profijantskih, koja su naši vočići sa naporom izvlačili iz dubokih proloka iskvarenoga druma. Ađutant zaustavi jedne municione kare, koje su vukli četiri mala i mršava vola. Kraj vočića su išli trećepozivci sa odeljanim granama, kojima su opominjali vočiće kada bi ovi umorni zastali ili udarili u stranu.

— Vojnici! — reče ađutant trećepozivcima. — Zaustavite malo, čekajte da povezete svoga Kralja.

— Kralja?! — učiniše oni prestravljeno i dohvatiše nevojnički da skinu šajkaču gledajući umorena starca, koji je kraj druma povijen stajao oslanjajući se na jednu batinu.

— Jeste, jeste, Kralja! — odgovorio im je krunisani starac, kao da bi hteo ovim dobrim ljudima da potvrdi reči ađutantove.

— Biće ti nezgodno, Gospodaru, tvrdo je na kari! — uze da se izvinjava vođa volova.

— Je l’ tebi nezgodno, je l’ tebi tvrdo kad sedneš na kare? — pita Kralj.

— Ja, drugo, ja, ja…

— Što drugo, isto je. Kad možeš ti, mogu i ja. ’Odi, pomozi mi da se popnem!

— Čekaj da podmetnem što! — reče trećepozivac i skide ćebe kojim se bio obavio, savi ga dva tri put i položi na dasku, na kojoj će Kralj sesti.

Ađutant na svojim snažnim plećima sam iznese Kralja na karu i vodioci krenuše vočiće, te kara s Kraljem uđe u masu, koja je prekrilila drum. Stari vojnici bi poznali svoga Kralja i sklanjali bi se s druma, a masa mladih regruta, koji su nosili municiju iz Kruševca, išla je kraj njegove kare i ne znajući ko je.

— Kako, deco, možete li? — pita ih Kralj s kola.

— Možemo, čiča, možemo! — odgovaraju regruti, čija se mladost još nije umorila i klonula.

A ona dva trećepozivca, što vode vočiće, ispravili se čisto i idu kraj karz nekako drukče, vojnički, isprsavajući se i kao da bi gomili hteli reći: „Vi’š ti, šta nam Bog dade u ovoj nevolji, da mi čuvamo i nosimo Kralja!“ Oni instiktivno osećaju da im je sudbina dodelila zamašno učešće u događaju, koji će docnije biti najizrazitija slika srpske tragedije i inspirisati najveće duhove ovoga sveta da joj svoje pero i svoje kičice posvete.

Oni sebe čak smatraju kao saputnike Kraljeve, pa se i brinu o njemu, te će gdekad usput nežno, rođački:

— Je l’ možeš da sediš, Gospodaru?

Ili će ga opomenuti:

— Pazi, Gospodaru, ovde je izriven drum!

Oni se čak javljaju i onima kraj kojih prolaze, a koji skidaju kapu Kralju, a prema stoci, koju teraju, naročito su nežni:

— ’Ajde, voko, ’ajde! Potegli malo da iznesemo ovde uzbrdo. ’Ajde, blago meni!

— Slab ti taj levak? — veli mu Kralj.

— Šta ćeš, Gospodaru, pati i on kao što svi patimo.

Put je dug, zamoran, ne ide se nego se mili. Pešaci još i izmiču, a red kola se svaki čas ustavlja, stoji dugo u mestu, jer je čelo kolone zastalo, pa, opet kreće. Na jednom takom mestu, gde su se ustavile kare, pojavi se ratni slikar sa fotografskim aparatom i uperi ovaj na Kralja.

Kralj se bono nasmeši i prizva bliže sebi ađutanta:

— Sećaš li se — veli mu — one Napoleonove slike pri povratku iz Moskve?

— Sećam se, Veličanstvo!

— E, eto sad istoriji još jedna takva slika! — dodade Kralj pokazajući na slikara koji je svoj posao svršio.

Kad kare stigoše u Blace naiđe nova nevolja. Pojavi se komandir, pod čijom je komandom kolona kojoj pripadaju ove kare, i saopšti da on ima naredbu da se sa svojom kolonom zaustavi tu, u Blacu, te da kare koje voze Kralja ne mogu dalje ići. Saopštavajući to, komandir je, razume se, očekivao da će Kralj narediti da kare pođu dalje, čim bi on bio opravdan. Ali Kralj ne upotrebi svoju Kraljevsku vlast, jer stari vojnik ne htede da se prekrši naredba. On siđe s kare dodajući:

— E kad je naredba, mora se slušati!

I nastavi dalje put peške, sad već i sam ubeđen da neće moći izdržati. Ađutant se zabrinu i poče da osmatra levo i desno, hoće li naći koga, ko bi povezao Kralja. I naiđoše jedne bedne taljige kod kojih se nije znalo šta je bednije: da li kola, da li konji ili kočijaš. Kola su, vidi se, bila kadgod bolja kola, ali sad bi samo mogla služiti za iznošenje đubreta, konji su prestavljali životinjske skelete preko kojih je razapeta koža, amovi na njima krpe i uzice, a kočijaš jadan i podrpan siromašak. Ta su kola odvezla srpskoga Kralja u Nemanjinu Belu Crkvu, današnju Kuršumliju.

Iz Kuršumlije opet nije hteo dalje. Tu je razabrao da se u pravcu Niš-Prokuplje vode borbe i zahtevao je opet de ga tamo vode. I nije se imalo gde, odveli su ga u Prokuplje odakle je izišao na front Druge Armije, Stepe Stepanovića, da vidi Leskovac kako pada. Tu je, na položajima, probavio ceo dan i, tek kada se već čula grmljavina na Mramorskim položajima kod Niša, napustio je Prokuplje samo nekoliko sati pre no što će neprijatelj u nj ući.

Zatim se iz Kuršumlije spustio preko Prepolca i stigao u Prištinu.

Odseo je u donjem delu varoši, tamo gde slazi vučitrnski put, u kući gde je nekada bio srpski konsulat te se na njoj pune dvadeset i dve godine vila srpska trobojka još pre oslobođenja Prištine od Turaka. Sa gornjega sprata te kuće, iz sobe u kojoj je Kralj odseo, dogleda se preko krovova niskih turskih kućica koje joj suseduju, tamo gde se prostire Široko Polje i, dalje još, gde Šar i Kardag, kao dve džinovske mišice, obuhvataju u svoje naručje tužno Kosovo. I ako njegove staračke oči nisu bile kadre dogledati ono što je on želeo da vidi, on je ipak dugo i dugo zabrinuto stojao na prozoru i upinjao pogled tražeći da vidi bar onaj dim koji je pao već na vode Moravine i na vode Sitničine.

— Tamo se rešava sudbina moga jadnoga naroda! — šaptao bi bono Kralj i odvajao bi se od prozora ne mogući da dogleda mesto gde se taj veliki i koban čin događa.

To nije bio više onaj Kralj, koji je još pre godinu dana, kada je trebalo povesti odlučnu borbu i oterati neprijatelja iz zemlje, mogao sići u vojničke rovove i sobom prihvatiti pušku; to nije bio više onaj Kralj od prošle godine, čija je pojava u vojsci na belome konju, ozaploćavala u narodnome verovanju onoga „čoveka iz naroda“ koji će, po jednome proročanstvu, suzbiti poplavu neprijateljevu i spasti Srbiju. To je sad već bio slomljen, iznemogao starac, bez vere u dobru sudbinu svoga naroda. Kada bi se odvojio od prozora, sa kojega je uzalud pokušavao da dogleda bojište, zavalio bi se u stolicu, oborio bi glavu na grudi i teško zamislio. Tada bi u kući zavladao dubok mir i tišina, jer niko nije hteo ni šumom da uznemiri slomljenoga Kralja; niko od onih, koji su pojmili veličinu bolova, koji u ovome času razdiru dušu jednoga nesrećnoga Kralja. Ali dečica domaćinova, koja to još nisu umela osećati, čuvši da se pod njihovim krovom nalazi jedan Kralj, poremetila su svečanu tišinu i udarila u grčevit plač:

— Hoćemo da vidimo Kralja!

Do starca su doprle te reči dečje i on se trgao iz svojih bolova, digao se i otvorio sam vrata:

— Pustite decu k meni! — rekao je i pozvao mališane.

Njegovome bledome, svetiteljskom licu; njegovome bonome, umornome pogledu, i njegovome staračkome, tihom i blagom glasu, odista je prilikovalo da u tom času reče bogočovekove reči: „Pustite decu k meni!“

Uzeo ih je na koleno, pomilovao ih po kosici i teške dve suze zavrtele su mu se u očima. Da li je u tome času osetio da je to, što je sad na njegovim kolenima, ono pokolenje na koje će pasti sva težina zle sudbine ili sve blagodati dobre sudbine ovih događaja koji se sad dešavaju; ili je osetio da je to ono pokolenje, koje će doneti sud o tome da li je ovo epska legenda, što se sad dešava, ili je zločin, težak i krvav zločin?

U Kraljevim se očima pojaviše suze, a u grlu zadrhta reč:

— Gledajte me, deco, dobro me gledajte! Poslednji put vidite svoga Kralja!

Suze u očima starčevim pomutile su dečju radost da vide izbliže Kralja. Sretno detinjstvo misli da Kralj nikad ne plače, da je Kralj uvek srećan. Razočarana dečica zapitaše ga:

— A kuda ćeš ti?

— Ja? Tamo… gde su otišli toliki moji vojnici…

Scena je bila vrlo potresna, svi stariji, i sama domaćica, majka dečja, nemo su je pratili i, krijući jedno od drugoga poglede, koje je mutila suza u svačijem oku.

— A mi onda nećemo imati Kralja? — nastaviše deca slatkim jezikom naivnosti da zadiru duboko u ranu koja je žegla Kraljevu dušu.

— Imaćete, imaćete! — prihvati Kralj. — Imaćete mladoga Kralja koji će da vas voli i koga ćete i vi voleti.

— Pa gde je on? — nastavljaju deca.

— Tamo, eno vidiš, tamo daleko, iza onih planina; tamo gde se ljudi tuku puškama i topovima, tamo je on sa svojim vojnicima.

Deca ućutaše, ućuta i Kralj. Nastade tišina koju najzad prekide domaćica pozivajući decu k sebi. Kralj ih nije više zadržavao, deca su se s majkom tiho i nečujno izvukla i, kad se oseti samo sa svojima, Kralj im se okrete:

— Ostavite me, hoću da sam sam!

Svi ga napustiše i pređoše u druge odaje gde su vodili tihe i duge razgovore. Kralj je nekoliko sati probavio sam u sobi, niti je za to vreme koga zvao k sebi, niti ga je kogod uznemiravao. Da li je to bio odmor, koji je Kralj hteo sebi, ili se odao novim razmišljanjima posle bonog susreta s decom što ga je bilo neobično potreslo? Ađutant je dva triput prilazio na prstima vratima od sobe Kraljeve i naslanjao uvo da čuje što; ali je u sobi bila mrtva tišina i nije hteo uznemiravati ga.

Do Kralja nisu dopirali da ga uznemire oni krici, nadvikivanja i žagor gomile begunaca, koja je savijala iz čaršije u jednu raniju bočnu ulicu i tiskala se da izbije na drum koji vodi ka Lipljanu. Nju će on sresti kad bude i sam krenuo, tamo na poljima kosovskim, rasutu, umorenu strahom i pogrbljenu pod teretom brige, kako gazi polako kroz Kosovske močari. Proći će on kroz taj tužni špalir izbegloga naroda, pozdravljen saučešćem koje će on i tako osećati prema svojima nesrećnim podanicima. Sretao ih je i dosada, na putu do Prištine, zdravio se i dosada sa njima, ali je dosada i sam verovao u nešto, pa je pokušavao tom svojom verom da uteši i druge. Kako će sada kad više ni On ne veruje?

Da li se On, možda, usamljen u svojoj odaji, ne bavi tim mislima ili se preda nj pojavila ona avet, Usud, koja se sve jasnije pomalja iz mračnoga oblaka što je pao nad Srbijom i pokrio naša polja i naše gore gustom maglom, čija se figura sve jasnije izdvaja iz stostruko isprepletanoga klupčeta događaja i staje pred sedoga Kralja, zlokobno se kezeći i šapćući piskavim glasom:

— Mislio si zar izbeći sudbinu koja leži na tvome imenu?

Kadgod se starac, u ovim brižnim danima, vraćao na pomisao o sudbini, koje se toliko bojao da ga ne prati, njemu bi se staračko čelo osulo hladnim kapljama znoja i pokrivao bi oči rukom, ne bi li odagnao navalu misli koje bi ga kao razdraženi roj osica spopao i mučio dugo i dugo.

— Da li je po jedna katastrofa srpskoga narodi odista vezana za ime Karađorđevića i uvek u momentu kad ovi ponesu, na svojoj snazi i svome imenu, borbu toga naroda za slobodu? — šaptao je starac sam sebi, zalazeći mislima u prošlost kada je jedan sjajan pokret srpskoga naroda, neprihvaćen od naroda koji su slobodu već umeli da cene, krvavo ugušen jednom neprijateljskom poplavom, kao ovo sad.

Njemu pade na pamet onaj detinjasti strah, koji ga je uvek obuzimao od 1913 godine. To je bila stogodišnjica propasti srpske pod Karađorđem i stari je Kralj, pun neke neobjašnjive slutnje, zazirao od te godine kao od neke crne nemani. Kada je u beogradskome dvoru primao čestitanja o nastupanju 1913 godine, stari je Kralj bio sumoran i cela ta godina bilo je doba teških slutnja starčevih. On je sa strepnjom i zabrinutošću pratio razvoj londonske konferencije i, kada je ona donela prekid pregovora i novu akciju na Jedrenu, stari je kralj sumorno zavrteo glavom. Nije se ni trenutka protivio da se prema Bugarima ispuni jedna, ma i neugovorena ali ipak saveznička dužnost, kada su posle Kumanova poslate srpske trupe na Jedrene, ali je još tada brižno zanihao glavom:

— Kakva sudbina! Srbi će se opet boriti na Marici! — i sa strahom se opomenuo one velike srpske katastrofe na toj najkrvavijoj reci iz srpske prošlosti. I kad je ta borba na Marici nastavljena i u 1913 godini, on je sa izvesnom zebnjom pratio razvoj njen.

I nesrećni 16 juni, kada je bugarski vladalac primio na sebe da oružanom rukom razori savez balkanskih naroda, pao je u 1913 godinu. Koliko brižnih noći i koliko sumornih briga počeše da more staroga Kralja. On se nije bojao samoga rata sa Bugarima, verovao je on u svoju vojsku, kao što je znao da ostali balkanski saveznici neće poći putem Bugara; ali se bojao događaja, slutio je da iza bugarskoga zločinstva mora biti nečega podlo smišljenoga što Bugarskoj daje podstreka za drskost, a Srbiji preti zlom sudbinom.

Bojao se trinaeste godine i sa detinjom radošću dočekao je bukureški mir. A kad je ta godina istekla, on je 1914 dočekao laka i vedra srca i sluteći daje to godina koja će doneti događaje koje je prošla godina, možda nehotice, promašila.

I evo tih događaja, evo te istoriske katastrofe, koja je za ime Karađorđevo vezana, evo proslave stogodišnjice propasti srpskoga naroda i evo opet njegovoga vođe na putu begstva.

— I oni mi savetuju da begam, da se sklonim. Sto godina istorijske nepravde nosi na svome imenu moj ded zato da bi se istorija ponovila, da bi i njegov unuk tako isto napustio Otadžbinu u momentu njene propasti. I oni me savetuju da begam i iznose mi neodoljive razloge. Tako su isto možda savetovali i iznosili mu neodoljive razloge i moga dedu pre sto godina, a istorija je prešla preko tih saveta i zabeležila je samo čin!

I, dok on u takve misli tone i ponire, Usud, onaj neodoljivi i svirepi Usud, ispravlja se opet ispred očiju starčevih, kao neman polaže svoju mrtvački studenu a glomaznu ruku na njegovo slabo rame, koje se pod tom težinom ugiba i zlobno se kezeći šapće piskavim glasom:

— Mislio si, zar, izbeći sudbinu koja leži na tvome imenu?

Savladan već teškim mislima, Kralj se jednoga trenutka strese celim telom, osećajući da mu kroz studenu staračku krv prostruja topla groznica. On se uzbuđeno diže sa svoga mesta, priđe vratima i naglo ih otvori uzvikujući prigušenim glasom:

— Pukovniče!

Ađutant poteče vratima i zateče Kralja na nogama, uzbuđena i s groznicom usplamtelih očiju. On pojmi da je Kralj ponova u teškoj moralnoj krizi i, kako još nije bio zakoračio prag da uđe u sobu, pogledom pozva i ostale iz svite. Okupiše se svi oko Kralja.

Kralj prošeta jedanput, dvaput, poklecujući kolenima i ne obzirući se na svoju svitu. Najzad, sede za sto na kome je ležala rasprostrta đeneralštabna sekcija Kosova polja, zagleda u nju pa zatim diže glavu.

— Odite ovamo, odite bliže! — reče, pošto ih je promerio pogledom.

Svi se okupiše oko stola Kraljevog.

— Vidite — reče Kralj pokazujući vrhom pisaljke na karti. Naš se front sad prostire evo ovako, od Kačanika pa pravcem kako ide Binačka Morava, od jugozapada ka severoistoku… je l’ tako?

— Tako je, Veličanstvo!

— Naš front je okrenut leđima Kosovu — nastavlja Kralj — međutim Nemci slaze ozgo, Ibrom i Labom i zalaze nam s leđa, te ćemo se danas ili sutra naći izmeđ dve vatre. Šta treba da radimo mi?

Niko ne odgovori, jer Kralj to pitanje beše gotovo sam sebi postavio.

— Naše levo krilo treba da se povuče ovamo ka Sitnici, da tako postavljen front može prihvatiti i braniti se kako od napada Bugara tako i od napada Nemaca.

— Jedva se i ovo održava… — zausti ađutant da kaže, ali ga Kralj preseče:

— Ne možemo pobediti, ali se možemo boriti. Mogli bi razviti front ovako, vidiš, sa desne strane Sitnice, da zatvorimo Ibarski klanac, kojim se slazi u Peć, Drenički, kojim se slazi u Đakovicu i Crnoljevski, kojim se slazi u Prizren. Mi bi se naslonili na Čičavicu, Goleš i Jezerske planine, a između neprijatelja i nas bila bi Sitnica.

Kralj pogleda po svima i u tom trenutku zasjaktiše mu oči naročitim sjajem. On se diže mladićskom gipkošću i uznese glavu pa jasnim, odlučnim glasom dodade:

— Na Sitnici treba primiti odlučnu bitku, neka se na njoj još jednom reši sudbina Srbije… Zar ne?

Kralj poćuta malo i dodade zatim jasnim i svečanim glasom:

— Ja ću se lično staviti na čelo moje vojske i tu ćemo na Sitnici svi izginuti!

Svi ućutaše pod utiskom ove Kraljeve izjave. Svi su bili uvereni u nemogućnost njenoga izvođenja, smatrali su je samo kao izraz jednoga trenutka raspoloženja Kraljeva, ali su se divili starčevoj jačini i svežini duha, koja kao da se beše povratila u slomljeno telo.

Kralj nastavi:

— Hoću tu, na Sitnici, da poginem. Život Srbijin je i moj život; kad ona umire, što ja da živim. Hoću tu, u poslednjoj, u odlučnoj borbi da poginem. Nemojte me savetovati, nemojte me sprečavati, to je moja poslednja i nepokolebljiva odluka!

Kralj je to rekao tonom, na koji nije želeo pogovora … Njegovo se čelo u tom trenutku razvedrilo, oči zasijale živom svetlošću, glas dobio neko pouzdanje i on se u tom času osećao zadovoljan, kao čovek koji je našao soluciju, našao srećan izlaz iz spleta briga, nevolja i neprilika.

Za vreme tišine, koju je ova pojava izazvala, on se bio ponovo zaneo, poveden mišlju da pogine na Sitnici. Ta ga je misao morala odvesti u carstvo snova, u carstvo bajki, jer na njegovim se usnama pojavi razvučeni osmeh zadovoljstva, osećajući valjda da je u tom trenutku pobedio onu neodoljivu neman, koja mu je stalno šaptala u uho svojim piskavim glasom: „Mislio si zar izbeći sudbinu koja leži na tvome imenu?“

Poginuti na Kosovu, gde su se nekada dve krune u krv utopile; pasti sa svojim vojnicima i svojom krvlju obojiti Sitnicu, te da još jednom poteče mutna i krvava, izgledalo je Kralju kao lep istorijski san, koji istorija ne nudi svakom vladaocu. On je, eto, njen, istorijin izabranik, a smrt je tako mala cena za čast koju mu time istorija ukazuje. Sme li se on te časti odreći?

A istorija je još milostivija prema njemu no što to na prvi pogled izgleda. Ponudila mu je priliku da krvavim mastilom ispravi u njoj ono mesto od pre sto godina, koje je njegovom neukaljanom imenu toliko nepravde nanelo. On će smrću svojom pokazati, da Karađorđevići ne ostavljaju svoj narod u danima očajanja i nevolje i da begstvo prvoga, koji je to ime nosio, nije značilo napuštanje naroda i narodne revolucije.

Zaneta tim mislima, Kralja ponova odvede pogled ka prozoru, sa kojega se dogledalo široko Kosovo i u dnu njegovome mrke mase Šara i Crne Gore. Njegov se pogled naročito zaustavi na bliskom Veterniku, preko kojega prelazi put za Gračanicu. Nov niz misli, koji ga povede tim putem, ozari mu lice nekom blagom, svetiteljskom svetlošću i on se okrete ađutantu pa reče:

— Naredite sve što treba, hoću sutra da se pričestim u Gračanici!

Kralj je odlučio, on je izabrao carstvo nebesko!

15. 14. Kroz Kosovo

Kada smo pre mesec dana krenuli iz Skoplja na Kosovo, polazili smo sa uverenjem da se samo privremeno uklanjamo ispred neprijatelja. Sad već krećemo sa gorkim uverenjem da nas ovaj drum, kojim smo se uputili, vodi van Otadžbine. Da li sa težine toga osećanja, ili sa one zle nepogode u koju smo krenuli — tek prvi taj korak na putu begstva učinio nam se očajno težak. Tome su se još pridružile i velike neprilike i teškoće koje je trebalo savladati da bi se samo iz varoši izišlo. Pet stotina metara, koliko nam je trebalo od naše kuće do izlaska iz varoši, odakle ćemo se zatim kosovskim drumom uputiti, putovali smo puna dva i po sata. Izgledalo je kao da se kroz onu gužvu i splet ljudi, stoke i kola, što je zakrčio ulice, nikad probiti ne može. Micalo se korak po korak, stopu po stopu. Kola, ljudi i stoka, sve natovareno i pretovareno, sve se isprepletalo, sve se utislo jedno u drugo, sve se probija, nadire, guši, krha i sudara. A sve to obavija gust sneg i strahovita mećava i onaj suton kojim je nepogoda pomračila pre vremena dan. Iz te gužve samo čuješ nadvikivanja, dozivanja, uzvike i svađu. Kao potoci za vreme provale oblaka, iz bočnih ulica nadiru sve nove i nove mase ljudi, kola, natovarenih konja i druge stoke i to sve utiče u ovu glavnu reku te mrsi još više strahoviti splet. Kola koja su nadrla iz bočne ulice ušla su među kola koja su išla drugim pravcem i sad se ne mogu da okrenu; dvoja glomazna volovska kola utisla se među sobom točkovima, te niti jedna mogu krenuti napred ni druga natrag da bi se mogla rasplesti; konjska kola ispela se na trotoar, da bi prošla, pa najašila na klupu ukopanu u zemlju; druga se ovamo zakačila arnjevima za dućanski kapak; tovarni konj tamo pao i tovar mu se sručio u blato. A napred negde, tamo na ćupriji, pri izlazu iz prištinske čaršije, zagušilo i ne odušuje.

Prođe po pola sata očajnoga dreždanja i čekanja u mestu, pa tek osetiš neki pokret pred sobom i pomisliš: Bože, pomozi! A već posle deset petnaest koraka opet sve zastaje, opet se sve zagušuje, opet nastaje zamorno i očajno dreždanje kome nema kraja.

A sneg i kiša zasipaju i vetar besno duva te šiba lice i zavejava oči, uši, grudi. I badava ti dižeš jaku na šinjelu da se zaštitiš, kiša prodire, zasipa ti vrat te ti vlaži telo; zasipa ti rukave te ti kvasi ruke; badava uznosiš ruku te se zaklanjaš, mećava ti zapljuskuje oči, zasipa ih, zavejava ih. I ma kolika vika i dreka da je oko tebe, sneg i vetar ugušuju glasove, ne shvataš ni s koje ti strane dopiru, ne čuješ, ne razumeš i ne vidiš ni onoga za tobom koji te preklinje da mu se makneš s puta, ni onoga pred tobom koji se izdire da ga ne potiskuješ.

Tek je tri časa po podne, a već se smrkava pod onom nepogodom i, kad se jedva jednom odušilo, te smo krenuli i izbili na drum, već nas je nedaleko od Prištine, na Veternikovoj kosi, uhvatio prvi sumrak. Bojeći se nepogode u noći, koja je na kosovskoj širini mnogo strašnija i, smatrajući da su najteži deo puta — izlazak iz varoši — prebrodili, mnogi su ostajali kraj druma gde su našli malo zaklona, rešeni da tu kraj vatre provedu noć. Na to ih je opredelilo što su tu kraj varoši zatekli logore vojske koja sutra kreće, a i okolnost, što ih ni u Lipljanu, malenome selu, gde se skrhala tolika vojska i narod, ne čeka drugače prenoćište do na drumu.

Mi smo kretali kroz noć dalje, jer se već i nepogoda utišala i ovladala vedra noć pa treba grabiti.

Sa Veternika, na koji smo se kosom uspeli, bacili smo još jedan pogled za nama na Prištinu, koja je utonula u tamu. Čim je s večeri nepogoda stala, nebo se počelo naglo vedriti i zadrhtala je zvezda na njemu, a stegao mraz. U toj vedrini ocrtava se mračna silueta varoši u kojoj sad već spava sve što nije imalo rešenosti još da kreće i što je ostalo rešeno da se preda. Tu siluetu ovamo i onamo osula je po koja bleda i slaba svetiljka koja trne kao svitac u mračnoj šumi. Po polju, ispred Prištine, rasule se vatre u logorima vojske i izbeglica, kao da su zvezde popadale sa neba, a dim, koji se iz njih penje, razastire ispod naših nogu providan sivi oblak, koji leži nad celim prištinskim poljem.

Drum se pred nama proteže bez kraja i kroz prozračnu tamu dogledaju se u dubini mase mrkih planina, čiji snežni vrhovi belasaju kroz noć obasjani mesečinom. Drumom se kreću pred nama i za nama tamne, nejasne slike, kao seni. Niko ne zbori, sve ćuti i samo se kroz noćnu tišinu čuje kako škripe volovska kola ili zabobonjaju kočije preko kakve kolebljive i trošne drvene ćuprije. Mraz sve više steže, hladnoća prosto reže, a blato, koje je pokrilo drum, posle one silne kiše, zamrzlo se i pokrilo tankom staklenom skramicom te krca pod korakom i ostaje za tobom kao nožem izrezan otisak stopale na njemu. I vode, koje su legle od kiše, s jedne i druge strane druma, zamrzle, te se pod mesečevim zracima sjakte zaleđena i snegom pokrivena beskrajna staklena polja.

Kroz vedrinu dogleda se na sve strane. Tamo daleko u dubini, s desne strane druma, opet mala grupa svetliljaka i dim iz kojega se uznose kao minareta tri četiri jablana. To valjda selo u noći, ili opet kakva grupa begunaca, ne mogući od mraza da kreće, zastala da se ogreje i okrepi za dalje napore. Levo, u dolini, koju su osenčili proplanci, među koje se skrila, ocrtava se tamna tačka sa isturenim vrhom. To je Gračanica, ona znamenita kosovska Gračanica pred kojom su nekada zbor zborila gospoda hrišćanska i koja je prihvatila telo Lazarevo posle kosovske katastrofe. To je ta Gračanica u kojoj je Kralj Petar Karađorđević, kada je izabrao carstvo nebesko, poželeo da se pričesti pre no što pogine.

U debeloj senci noći dubokim snom spava hram božji i sa njim i sva prošlost i sve tradicije naše, kojih je on čuvar i koje smo zalud budili iz nekadanjeg dugog i predugog sna.

Pogled na tamnu i nejasnu siluetu Gračanice i nehotično povlači za sobom bezbroj misli koje vraćaju čoveka u daleku prošlost, prošlost kojoj je pozornica bio baš ovaj deo zemlje Srbijine, na kome se i danas završava jedan deo njene istorije.

Odista je to čudna igra sudbine! Na jednom parčetu zemlje od nekoliko časova dužine i širine, odigrava se čitava istorija jednoga naroda, koja traje preko jedanaest vekova. Kao što je ono u Svetoj Zemlji svaka stopa, svaki izvor, svako smokovo drvo, jedan deo istorije božjega sina i uspomena na njegova dela i stradanja, tako ovde, na Kosovu, svaka stopa zemlje, svaki kameni svaka vodica, deo je istorije Srpskoga Naroda. Celo to drago parče zemlje je jedan hram, panteon, gde leže pogrebena velika i svetla dela prošlosti, kao i muke i stradanja jednoga naroda. Pa gde je Usud istorijski i mogao na drugom mestu dodeliti da se završi ova velika tragedija koju sad preživljujemo, do na Kosovu?

Evo ovde, kraj Lipljana, kome smo se mi sad uputili, bila je ona znamenima borba 1012 u kojoj kralj srpski Vojislav, sišav sa Raške, pobeđuje Vizantince i pobedom tom označava pravac ekspanzije mlade i bujne srpske države. Tamo, pod Mitrovicom, kod Pantina, Nemanja 1169 razbija svoju braću, predstavnike feudalnoga gospodarstva, i stvara jednostavnu i snažnu srpsku državu koja slazi u kosovsku i skopsku ravnicu. Tu, na mestu kojim sad hodimo, razvija se najslavnije doba srpske istorije — Milutinovo doba. Eno, tamo u Paunovom Polju, koje dogledamo s druma, leži Svrčin, dvor Milutinov, gde se u 13. i 14. veku rešavala sudbina balkanskoga poluostrva, gde su dohodili znameniti poklisari Istoka i Zapada, gde se docnije i sam imperator Kantakuzen bavio na dvoru srpskoga kralja, Milutinova unuka, moleći za pomoć srpsku. U dubini tamo, eno ga Nerodimlje i Petrič grad, gde se dešava tragedija Dečanskova, a eno je u dolini, ispred Nerodimlja, i ona Glavica gde je narod preneo i tragediju nejakoga Uroša. Na Kosovu, izmeđ Prištine i Vučitrna, izmeđ Laba i Sitnice, tamo gde cvetaju kosovski božuri, propada i srpsko carstvo, gine Lazar i Obilić i cvet srpskih junaka i ruši se ona veličanstvena zgrada koja se prostirala od jadranskoga do jegejskoga mora i prestavljala snažnoga naslednika truloj vizantijskoj imperiji.

Kada je 1878 godine vojska malene Srbije, koja je pošla da oslobađa porobljenu braću, sišla sa Morave u Kosovsku ravnicu i zakucala na vrata Gospodnjega hrama crkve Gračanice, da se u njoj pomoli, širom celoga srpstva kliknulo se: „Osana!“ i u duši se srpskoj tad probudio novi san koji je zatim hladna, nemilostiva i sebična diplomacija, nosilja, razorila. I tek 1912 godine, kada je srpska vojska, sada snažnija i duhom i snagom, sišla s Kopaonika, na njenim se pobedničkim zastavama mogadoše ispisati reči: „Za Kosovo — Kumanovo!“ i srpska se zastava zalepršati na čarobnim obalama ohridskoga i dojranskoga jezera, na Markovom Prilipu i Dušanovom Prizrenu, na Skadru braće Mrnjačevića i Vladimirovom Elbasanu i na obalama našega, sinjega mora.

I danas, eto, na tom istom Kosovu, vode se poslednje krvave borbe, pre no što će još jednom propasti srpska država i srpska kruna utonuti u krvi.

Tišina, kojom je noć obgrlila Kosovo, podržava te i odvodi sve dalje u tim mislima i ti koračaš polako, tromo, koračaš putem sudbine koja će jednoga dana opet biti deo srpske prošlosti, deo srpske istorije. Iz zanosa te budi potmuli tutanj ozdo, iz dubine Kosovske ravnice, koji u prvi mah izgleda kao daleki, vrlo daleki pucanj topova; zatim se zvuk jasnije izražava i izgleda ti kao blaga grmljavina, koja daleko negde romori nebom. Malo zatim još, pa ozgo iz Gornjeg Kosova, iz duboke tame, javljaju se dva žmirava svetla oka, koja bivaju sve jasnija i jasnija. I tutanj je sve glasniji i sad se javlja ravnicom zmijasta figura voza koji usamljen u ravnici juri iz Mitrovice u Lipljan. Iz dimnjaka mu se rasipa zvezda repatica, a zlatna rosa pada na polja i u trenutku iščezava.

U vozu su izvesno begunci iz Mitrovice, iz koje se danas, kao i iz Prištine, počelo naglo begati put Prizrena.

Drumom, pred nama, dogleduju se neke vatre, ali to još nije Lipljan gde ćemo dockan u noć stići, to je maleno kosovo selo Čaglavica kroz koje prolazi drum. Mnogi koji su našli tu zaklona od zla vremena, zadržali su se i tu će prenoćiti, i mnogi međ nama, koji nailazimo, pridružuju im se. Oko sela je bilo nešto ogolelih drva i sikira ih je poobarala, te goleme vatre bukću po dvorištima seoskim i plamen se iznosi iznad blatnih zidova kojim su ta dvorišta ograđena. Selo utonulo u dim od vatara i noćnu tamu, te se kuće i ne vide već samo neke nejasne i tamne gomile. Natovarena kola ostala su na drumu, a stoka uvedena negde pod zaklone; gomile se begunaca i vojnika sabrale, greju se i vode žive razgovore. Pridolaze im novi koji uvraćaju s druma, oni im prave mesta kraj vatre ili ih upućuju gde mogu drva nabaviti te užeći sebi novu vatru.

Mi nastavljamo dalje, sad već proređeni i grabimo u noć. Daleko otud, kad smo već izmakli iz sela, čuje se jasno kroz mirnu noć topot konja kao kad tica noćnica udara krilima. Malo zatim i dve nerazgovetne, a postepeno sve jasnije tačke ukazuju se na drumu i malo zatim dve senke koje žure u susret nama. Kopite njihovih konja ravnomerno udaraju o tvrdo tle zamrznutoga druma, a njihove figure sve više rastu i sve se jasnije obeležavaju. To su dva konjanika koji zaustaviše naglo konje ispred naše grupe.

— Je l’ to Gračanica, te vatre tamo što se vide? — pita jedan od njih.

— Nije, to je Čaglavica.

— A ima l’ puta otud za Gračanicu?

— Ima, pripitaj tamo u selu!

Oni obodoše konje i hitro odoše dalje, a mi nastavismo put nagađajući ko li su i što li žure ovako noću u Gračanicu.

Tišinu, koja nas je stalno pratila, odjednom prolomi vrisak pred nama. Konj koji je vukao jedna kola ispred nas, udario je u stranu i mal’ nije sunuo s kolima u šanac. U kolima je majka s dečicom i otac, koji je vodio konja, pritegao je snažno rukom dizgine te ustavio ga. Priđosmo svi da vidimo šta je i da pomognemo čoveku. Na drumu je ležao mrtav čovek i konj je još jednako strigao ušima i drhtao celim telom. Zaklonismo mu šakama oči, podupresmo kola, koja su točkovima već odronila ivicu druma i, kad kola već izmakoše, mi se svi iskupismo oko mrtva čoveka.

Borbe se vode dosta daleko odavde, dovde još ne dopire ni puščano tane ni top; otkud ovde mrtav čovek? Ali to i naje vojnik, već Arnautin iz Kosovskih sela. Ležao je grudima po zemlji kako je ničke pao; jednu je ruku bio savio pod sobom, a drugu opružio više glave i stegao grčevito pesnicu, Krv, koja se razlila po drumu iz rane na slepoočnici, još se poznavala, nije ju isprala ni ona kiša, što znači da je skoro, posle nepogode poginuo, možda i večeras tek. Zašto li je poginuo i ko ga je ubio?

— Meni se čini, ljudi, kao da sam čuo neko puškaranje — reče nego iz gomilice, koja se okupila oko lešine.

— Kad od prilike? — pitaju ga.

— Ne znam, s večeri.

— Je l’ pre Čaglavice ili posle?

— Tek smo izišli iz sela.

Jedan se saže i opipa lešinu.

— Sasvim hladna. Mora imati više nego jedan sat kako je poginuo?

— Biće rabadžije u svađi da su se pobili. I danas u Prištini, daj Bože da nije bilo kakvoga ubistva, tamo u ulici gde smo zagušili. Video sam očima da su ljudi potezali revolverima jedno na drugo.

— Znaš kako je u ovakvim prilikama, čoveku dosadi život pa ga da bud zašto!

Kretosmo dalje izmireni mišlju da je nesrećnik poginuo u svađi, ali nismo prošli ni pedeset metara i slika se ponovi. S druge strane druma, polovinom tela u šancu, ležao je drugi mrtvac i, dok smo se mi oko njega zabavljali, ponavljajući svoja otojičašnja razmišljanja, neko od onih što su izmakli ne hoteći da se zadržavaju, uzviknu: „Evo ga i treći!“ Malo čas naiđosmo i na četvrtog.

— Ovo već ne može biti zbog svađe, ovo je…

— Ja ću vam kazati šta je ovo — reći će onaj što je kod prve lešine ispitivao telo i utvrdio vreme kad se od prilike ubistvo moglo desiti. — Ovo su sve Arnauti iz okolnih sela, jer evo lokve krvi na zemlji nisu isprane. Znači izginuli su kada je pao mrak, pre sat i po ili dva. I ništa drugo neće biti nego su ovi, čim je pala noć, napali na naše begunce radi pljačke, naši su bili oružani i — eto!

Svima bi jasno da je odista tako moralo biti.

Onaj što reče maločas da je čuo puškaranje potvrdi to sad ponova.

— Kažem ja — veli — da sam čuo!

— Ah ti kažeš skoro si čuo?

— Skoro? — učini on — šta znam ja šta je skoro a šta nije skoro, Niti znam ja koji je sat ni koji je dan, a da me zapitaš ne znam ni godinu. Znam samo kad je dan da je dan, a kad je noć da je noć. Čuo sam puškaranje kad je već bio mrak, eto to ti je…

To potvrdi još više pretpostavku da je moralo biti napada na begunce i svi se zabrinusmo.

— Moramo se uzeti u pamet! — reći će neko.

— Dabome! — dodaje onaj što je postavio pretpostavku da su ovi izginuli napali begunce radi pljačke. — Ne valja ovako kako idemo. Poostajali mnogi usput, naročito ovamo u Čaglavici, pa smo se sad proredili drumom i svako ide za svoj račun. Eno, gle kako oni tamo izmakli, ne bi ih mogao ni dovikati:

— Treba da se priberemo, da idemo u grupi! — javlja se neki brižan glas iz gomile.

— Ima li ko oružja? — zapita nepoznati, koji nam sad već postade vođa, koji će nas voditi dalje kroz noć i kroz opasnost.

Javiše se nekolicina s puškama i revolverima.

— Napunite i otkočite puške, a vi koji imate revolvere držite otvorene futrole. Vas dvojica s puškama pođite napred, a vi ostali ovamo, ali ne zbijeni u grupu, tako može lako da nas gađa iz zasede, nego se rasturite, razredite se, dalje jedno od drugog ali tako da se ne pogubimo, da se dogledamo. Ovi zadnji nek se osvrnu češće za sobom.

— Ako napadnu, oni će iznenada, iz zasede — reći će neko.

— Zato pazite. Polje je ravno, al’ opet; kad naiđe kakav poveći džbun, kakvo obaljeno drvo, dublji šanac ili kakav plast sena, a vi odmah puške na ruke.

U bojnom poretku, sa teškim osećanjem straha, krenuli smo dalje ne govoreći više jedan sa drugim ni reči.

Tamo dole, gde se maločas voz izgubio i gde drum iščezava pred pogledom, izdižu se nekoliko drveta koja se na vedrom nebu jasno ocrtavaju, a nad zemljom lebdi tanak sloj svetlosti kao ono kad u velikoj daljini gore ritovi. Kažu to je Lipljan, ali je još vrlo dugo poći do njega. Drum je tako beskrajan, a mraz sve više steže te se jedva korača.

Još malo napora i strpljenja i ukazaše se već pred nama plamenovi sa vatara i siluete kuća koje kao da se iz sred plamena uzdižu. Već dopire do nas potmuli mrmor i žagor, kao ono roj kad se iz daleka glasi, nailazimo već na prve vatre, na usamljene kuće, na gomile kola s leve i desne strane druma i sad se već jasno čuje vreva i žagor i vide se senke ljudi koji se kreću ovamo i onamo i čuje se puckaranje vatre i glasovi koji se dovikuju i nadvikuju.

Ulazimo dublje u selo, u sve gušću vrevu i gomilu. I ako je ponoć, još je sve na nogama. Onde se skrhala kola, onde se druga isprečila, konj koji se odrešio lunja sam po drumu, zadocneli automobil zaglavljen u blatu stenje i brekće kao životinja u procepu, ali mu se put ne otvara niti mu ko prilazi da ga iz blata izvuče.

Vatre levo i desno; na plamenu prošci iz seoskih plotova, sanduci, burad i točkovi od polupanih kola. Kreću se vojnici kroz mrak i nose na glavi seno, koje su počupali ko zna iz čijeg plasta; drugi nose od nekud vodu, treći promrzli lutaju od vatre do vatre ne bi li našli malo mesta da se ogreju, ali su sve vatre tako pritisnute, tako posednute da im ne možeš prići.

Oko vatre sedi umoran vojnik i prozebao begunac, sedi brižna majka, koja je stegla dete međ kolena, sedi slomljen starac, sedi ispijen bolesnik uvijen u ćebe, sedi ranjenik koji je sam krenuo iz bolnice i ako mu je rana još nedolečena. Sve ćuti i predalo se brizi svojoj i naglo se unapred, ne bi li što bliže bilo plamenu koji obnavlja život mrazom ugrožen. Jedni suše opanke natopljene kroz močari i blato koje su danas pregazili, drugi greju na plamenu tvrdu koru hleba ne bi li malo omekšala, treći unose ruke u plamen, te ih peku ne bi li im proradili prsti koji su se ukočili. Dim se povija čas levo čas desno, te se ljudi brane šakom koju nadnose na lice, jer ih štipa za oči i smeta im da se greju. U razgovoru, ako i kažu koju reč, izbija maglica iz usta, jer mraz sve jače steže.

Kraj jedne vatre, među vojnicima, pod nepouzdanom svetlošću plamena, koji se povija čas tamo a čas ovamo, opazio sam i ono bledo voštano lice i oči pune toploga izraza one gospe u crnini, koju sam prvi put zapazio na skopljanskoj železničkoj stanici, a drugi put na prištinskome groblju kada je obilazila grobove i palila sveće izginulima u ratu. Vojnici oko nje, koji su joj načinili mesta kraj svoje vatre, vodili su žive razgovore, koji su se ukrštali sa svih strana, a ona je naslonjenih laktova na kolena i glave na ruke, gledala u plamen koji je buktao i povijao se.

Mi ne znamo gde da se ustavimo. Idemo tako od vatre do vatre, sa jedne strane druma na drugu i svud je podjednako blato i svud podjednaka zima. A na prenoćište već ne možemo ni misliti. Što je bilo krova i mesta pod krovom, ispunilo se gomilom ljudi koji su se tiskali i gušili po odajama, po hodnicima, po šupama, po drvljanicima i pod strejama. Ko je nabavio ili našao gdegod drva, založio je vatru na sred druma, na sred puta i tu će kraj nje probditi noć, ali je velika gomila onih koji ne mogu naći čime će i vatru naložiti. Ljudi su najzad počeli da se priljubljuju, da se više njih zagrle, da se uvijaju kao zmijska klupčad na sred ulice, ne bi li jedan od drugoga pozajmili toplote. Bilo ih je koji su legli sa stokom, prislonili leđa uz volovska leđa te tako probdili noć. Ta noć u Lipljanu bila je najhladnija noć one oštre zime koja nas je u izgnanstvu pratila.

Teško je bilo prići čijoj vatri, ljudi su bili sebični, znajući koliko ih je truda stalo dok su stekli ovo malo vatre i nisu puštali k njoj. Oni su s velikom mukom nabavljali sanduke, plotove, točkove, kola, železničke pragove i vrata s pustih kuća i polagali ih na vatru, te nisu trpeli gotovane koji bi hteli da se greju, a da ne ulože truda. Krenuo sam u mrak i počeo lutati po tuđim dvorištima, po nepoznatim stazama, ne bi li ma gde našao kakav direčić, granu, ili proštac iz tuđeg plota ili klupu pred kućom ili prazan sanduk pred dućanom, ne bi li što priložio vatri te da stečem prava da se ogrejem.

Lutam po mraku i padam u bare, saplićem seo kamenje i lupam o zidine kojim su ograđena dvorišta, ali nigde ni parčeta drveta. Naišao sam tako lutajući i na železničke šine, mora da sam zašao u stanični rejon. Da li ću tu bar, međ železničkim vagonima, naći kakvo parče daske, koji istruleli šliper ili kakav prazan sandučić? Ohrabren tom nadom zašao sam međ vagone dok me ne preseče glas stražarev: „Stoj, ko ide?“

Pretrnuo sam živ i pođoh kao zločinac, krijući se iza vagona, da se povlačim gazeći pažljivo po zemlji kako ni najmanjim šumom ne bi odao stražaru gde sam. Umirio sam se tek kada sam spazio zidove zgrade u kojoj je stanica i požurio tamo. U čekaonici i u svim prostorijama male i skromne zgrade stanične zgruvala se masa sveta te se prosto guši i dahom svojim greje. Jedni posedali po zemlji, drugi na stvarima, treći dremaju, prislonjeni uza zid. Sa tavanice čkilji lampa i bledom svetlošću osvetljava umorna i brižna lica gomile, a dim duvanski obavio je kao gusti oblak.

Srećom, pred stanicom sam sreo jednog prijatelja iz Skoplja. Bio je to jedan od onih valjanih mladića koji mi se oduševljeno stavio na raspoloženje i svesrdno pomagao pri obrazovanju građanske garde, koja je primila na sebe da u poslednjim kritičnim trenucima bdi nad Skopljem i bezbednošću skopskih građana. Kako se povukao sa Komandom Trupa, tako je i dalje ostao na službi, koju je revnosno vršio. I u ovom času, pred stanicom, on je imao da učini neka službena saopštenja šefu stanice. Obratih se njemu da mi pomogne i požalih mu se kako mal’ nisam nastradao lutajući međ vagonima.

— A, tamo? — učini on. — Zar ste čak tamo zalazili?

— Zar ja znam, gde sam zalazio u mraku?

— Tamo je vagon Vrhovne Komande.

— Vrhovna Komanda? — iznenadih se ja. — Zar Vrhovna Komanda nije u Prizrenu?

— Da, ona prava, a ova naša.

— Koja naša? — zapitah ga, ne mogući još nikako da ga razumem.

— Pa komandant trupa novih oblasti i đeneral, koji su na ovome frontu. Ovo je sad jedini front na kome se borimo, da bi se sa drugih moglo odstupiti. Šta tu ima Vrhovna Komanda? Jedina njena naredba i jedini njen savet može biti: „Držite se koliko možete!“

— A zar su tu i đenerali sa fronta?

— Tu su.

— Koji?

— Rašić i Gojković.

— A zašto?

— Drže sednicu. Bio je posle podne i Kralj u tom vagonu, imali su dugo posla sa njim, jedva su uspeli da ga nateraju da ide u Prizren, pa oni ostali i dalje da rešavaju.

— Šta li rešavaju?

— Šta? — učini poznanik i uznese ramena — rešavaju izvesno da se ne mogu više držati.

— Zar?

— Ne može! — dodade on odlučno. — Sutra će se i Ferizović napustiti.

— To znači prekosutra biće zatvoren put za Prizren?

— Ili bar ugrožen.

— Ama da li…? — otegoh ja pitanje, koje je trebalo da iskaže sumnju. Još mi se tamo, na dnu duše, u dubokom nekom kutu, zadržao jedan delić vere i on se sad bunio i nemoćan hteo bi da se odupre ovoj bujici nepovoljnih vesti.

Mladi prijatelj moj osvrte se pažljivo oko sebe da vidi sluša li ko, i ako smo bili sami samciti u mraku pred stanicom, pa se onda naže bliže meni i uze mi šaptati:

— Noćas Komanda Trupe ide u Gračanicu!

— Kad noćas?

— Sad kroz koji čas, dok svrše sednicu.

Prođe mi u tom času kraj očiju slika one dvojice konjanika koje smo sinoć sreli ispred Čaglavice i koji su hitno žurili raspitajući za put u Gračanicu.

— A gde je taj vagon, gde se drži sednica?

— Eno ga tamo, na šinama. — I on me izvede nekoliko koraka napred do mesta sa kojega se dogleda usamljen jedan salonski vagon osvetljenih prozora.

— To je poslednji savet šefova srpske vojske! — rekoh više šapćući.

— Poslednji! — dodade moj mladi prijatelj.

— Kosovska večera! — prošaptah ja bono sam sebi.

Malo čas se ćuteći rastadosmo. On se izgubi u mraku, a ja se vratih tamo, gde je svetlost sa vatri obasjavala male, dvospratne, blatom olepljene kućice, koje su se načetile oko stanice. Jedini osvetljen prozor te noći bio je na kancelariji načelnika stanice na gornjem spratu jedne od tih kućica. Gledao sam sa žudnjom u taj prozor, tamo u sobi mora da je toplo, ali je načelnik već pribrao masu ljudi, koji su mu ispunili sve prostorije malene kancelarije, te za mene tamo ne bi bilo mesta. Tu, pod tim osvetljenim prozorom, odstojaću celu ovu užasnu, ovu studenu noć, na kojoj će i stoka od mraza lipsavati.

16. 15. Slikareva tragedija

Prva zora. Mraz malo popustio, u zraku kao da lebdi svetao dan, Vatre se na sve strane pogasile, još samo vreo pepeo pokriva zemlju i po koja dogorela glamnja se puši. Ljudi se dižu iz gomile, izlaze iz raznih kuća, kapija, dućana, magacina, uvijeni u ćebad, obamrli od zime, modra lica i podnadulih, neispavanih očiju.

Dižu se i oni sa kaldrme. Ono što si noćas kraj vatre video kao gužvu od koje su volovi stuknuli, bila je gomila ljudi koja se isprepletala kao klupče zmija, te se sad raspliće. Izdvajaju se iz te gomile najpre glave, pa noge i ruke, a zatim se pojavljuje čovek, jedan, dva, tri, četiri i pet, i na zemlji nema više onog klupčeta.

Kreću se već ljudi i ovamo i onamo, pribiraju se u grupe na sred ulice i vode razgovore o noćašnjem strahovitom mrazu. Drugi se nadvikuju, treći dozivaju. Udara sekira u drvo, opravljaju se neka kola, prolaze vojnici vodeći konje da ih napoje, iznose iz kapija stvari i tovare na kola; dere se jedan iz gomile, traži ćebe koje mu je neko noćas svukao s leđa; luta drugi i raspituje za konja, koji mu se noćas odrešio i otumarao; vajka se treći da mu je vo crko od mraza, te kako će sad dalje s tovarnim kolima a sa jednim volom; jada se domaćin koji se digao jutros i video razgrađenu avliju, a nigde ni jednoga prošca od ograde; izdire se jedan narednik da se maknu kola koja su se isprečila na sred druma; svađaju se neki oko jedne kofe, koja je ispala iz tuđih kola. I što zora više osvaja, žagor sve više raste.

Najzad krećemo ne bi li se, promrzli noćas, pod suncem koje već počinje da zrači, zagrejali pokretom. Pred nama se prostire široka kosovska poljana, kroz koju belasa Sitnica, koju ćemo malo čas preći preko kamene ćuprije koju je Jašarpaša izgradio kamenom iz crkava kosovskih. U daljini se sad već jasno ističu Crna Gora i Šar, poslednja zaštita srpska. Na podnožjima njihovim vodi se borba.

Na padinama Šarovim, pod koje nas vodi put, izbija s vremena na vreme pramen beloga dima, kome sunce odmah opervazi ivicu i, dok se taj oblačić još koluta u zraku, do nas dopire glas topa. Malo docnije i sunce će se sa Ovčija Polja ispeti preko Šara i obasjati ove pramenove punom svetlošću, te će kititi nebo kao raznobojni lampioni o veselim svetkovinama.

Zanet tim znamenjima, koja su kitila nebo nad nama, ja se nisam još bio obazreo ni pred sobom ni za sobom da sagledam ovu tužnu povorku, koja se lagano kretala i gmizala po drumu.

Kada smo, juče u sumrak, krenuli iz Prištine, a kroz noć nastavili put, sva se ova tuga i bol nije dala okom shvatiti. Noć nas je bila zastrla svojim crnim pokrovom i promicali smo jedan kraj drugoga kao senke, ne sagledavši jedno drugome ni lica, ni pogleda, ni suze u očima. Tek danas, pod oštrim zracima studenoga zimskog sunca, mi se vidimo i dogledamo svu veličinu nevolje, koju naša povorka izgnanika pretstavlja.

Danas se ljudi već i zbližuju jedno drugome, razgovaraju se, teše se i ne pitajući jedno drugo ni za ime. Ispovedaju se, ispovedaju se gorko i iskreno, kao što bi se čovek svome najrođenijem ispovedio. I meni je prišao jedan mladi ranjenik, desne ruke u zavoju. Prišao mi je kao znanac, kao poznanik.

— Vi me se ne sećate? — veli i donosi levu ruku do šajkače pozdravljajući me.

— Ne bome, ali se nemojte čuditi. Ljudi danas tako promiču jedan kraj drugoga, tako se u trenutku sretnu i ako se dotle nisu nikad videli, da se opet u trenutku rastanu i možda opet nikad ne vide. Ako smo se ovih dana sreli…?

— Da, ovih dana! — prekide mi mladić reč. — Ono veče kod vas, u Prištini; primili ste nas na prenoćište.

Setih se da je to onaj mladi podnarednik koji je sa mnom i sa učiteljima probdio kraj mangala celu jednu noć sve dok ga umor nije savladao.

— Sećam se! — rekoh.

— Eto — nastavi podnarednik — morali ste i to malo krova u Prištini da napustite.

— Morao sam! — slegoh ja ramenima.

— Kako ste proveli noćas u Lipljanu?

— Tako, na mrazu, na drumu.

— I ja. Bila je užasna ciča.

— Čudim se da smo je preživeli. A i vi, može vam zima pogoršati ranu.

— Ah! — učini on, odmahujući glavom. Nema šta više da se pogorša. Odsečena mi je ruka.

— Odsečena?

— Da, cela šaka, do članka. Pa sad, iako prozebe, mogu je seći i dalje, nemam šta da žalim.

— Eh, ipak… — zaustih ja da ga tešim.

— Ja od nje nemam više koristi pa bila duga do članka, kao sad, ili do lakta ili samo virila iz ramena!

— I to baš desna?

— Desna! — potvrdi on bolno.

— Šteta! A šta ste po zanimanju?

— Slikar! — odgovori i tužno mahnu glavu pa dodade više sebi. — To jest, bio sam slikar…

— Slikar? — ponovih ja, ne umejući u trenutku da nađem reč utehe koju je ovome mladiću trebalo reći.

— Bio! — ponovi on još jednom i nastavismo ćutećki da koračamo jedan kraj drugoga. Najzad da prekinem ćutanje, koje je mladiću dalo prilike da nastavi misliti o svojoj tragediji, ja ga upitah:

— Šta ste svršili?

— Kako svršio? — probudi se on iz svojih misli ne razumevajući moje pitanje.

— Pitam, jeste li svršili koju slikarsku školu?

— A, da! — učini on. — Da, svršio sam. Svršio sam našu slikarsku školu. Bio sam i na strani, na akademiji.

— Dugo?

— Bio sam dve godine u Pragu, državni pitomac. Mislio sam preći sad u Minhen, ali, eto, dođe rat i… otkide mi ruku.

— Imali ste izvesno uspeha?

— Mislim, verujem. Na izložbama sam uspevao, to mi je donelo stipendiju. Profesori u Pragu su me hrabrili, obećavali mi veliku budućnost, bio sam ljubimac njihov.

— A rekoste, izlagali ste?

— Da, na manjim, školskim izložbama.

— Radove s prirode ili kompozicije?

— Studije, snimke, portrete. Sad sam tek bio počeo jedan veći rad, jednu kompoziciju… ostala je tamo, u Pragu.

— Siže?

— Obnova, buđenje, proleće. Nebo puno zraka pod kojima blješti još neotopljen sneg na vrhovima planina. Kroz zrak proleće ptica noseći u kljunu slamčicu da svije novo gnezdo. Voda nabujala, zemlja otvorila pluća i isparava, bubica proteže krila, budi se gušter koji je spavao pod kamenom i diže zelenu glavicu da srče zrak; grane u mlada drveta, koje su se bile povile pod teretom snega, ispravljaju se, kora puca na drvetu; nailazi sok i obnavlja život. U mlade žene šire se zenice strašću; dojke joj brekću od mleka, mišić joj na ruci narastao, grudni joj se koš uzneo; nailazi sok i obnavlja život…! — Sve je to mladi umetnik izgovorio brzo, sa puno zanosa i toplote i, gledajući pred sobom ukočena pogleda, kao da gleda u svoju sliku, kao da je ona tu, pred njim, kao da pogledom ide po zategnutom platnu i prelazi s predmeta na predmet i kazuje ga.

— Lepa misao! — rekoh. — A, nedovršena?

— Da, učini mladi slikar bono — nedovršena…

Zatim ućuta da u sebi savlada težak bol, pa opet diže glavu, pogleda me i dodade:

— Kao što je nedovršen i život moj…

Nisam mu umeo ništa više reći, on nije mogao meni ništa više reći. Njega je ovaj poslednji uzdah izvesno odveo u njegovu tako skoru i tako kratku, ali ipak punu snova i nade, prošlost. Vratio se tamo, početku svome i začetku dara svoga — sirotinji. Setio se drugih napora i snažne, mladićske volje kojima je savlađivao; setio se prvih uspeha svojih i onih prvih zadovoljstva mlade, sanjalačke duše. Opomenuo se snova, beskrajnih i bezbrojnih snova o budućnosti svojoj i ambicije, koja je kao mlada, žilava, nesalomljena stabljika nikla iz duše mu i uporno se uspravljala pod vetrovima i olujinama. Ona mu je bila protkala mladost čarobnim snovima, ona ga je snažnom i čvrstom rukom vodila u život, ona mu je podržavala i snagu i volju i obećavala pobedu. Sve, sve je to onu ovome času možda prelazio mislima i, podajući im se, koračao oborene glave ne obzirući se oko sebe. A gomila izgnanih, gomila bednih i nevoljnih, promicala je kraj njega i išla svojim putem stradanja.

Da prekinem dugo ćutanje, ja ga upitah u kojoj je jedinici služio.

— U đačkoj četi, — veli — posle u vodu.

— To je šteta, u vodu može svako biti. Zar vas nisu mogli poštedeti, dati vam kakvo zgodnije mesto?

— A gde bi onda oni koji su sad na tim zgodnijim mestima? — upita on bono nasmenuvši se.

— Ne mislim ja da izbegnete službu, ali bar da budete sačuvani. Nadležni su na to mogli da misle.

— Ah, gospodine! — kliknu on bono i planu živim mladićskim žarom. — Zar vi mislite da u ovoj zemlji ima koga koji mislio svemu, o čemu bi ipak neko trebao da misli? Oskudica tih ljudi koji bi mislili o svemu, razočarava me često pred pomišlju da smo potegli da gradimo veliku državu. Pitam se uvek, ima li međ nama ljudi koji će prihvatiti tu veliku državu?

— Ima ih verovatno! — prekidoh ja brzi tok mladićevih misli.

— Ima ih? — učini on i pogleda me čudnovato, kao da bi se hteo uveriti, verujem li ja odista u to što tvrdim. — Verujete li vi odista da u nas ima i Bizmarka i Macinija, i Kavura i Gambeta? A bez njih, možemo li poneti, jesmo li dorasli da ponesemo ovako ogromnu zadaću? Ne pravi se jedno veliko doba u istoriji bez ljudi koji vode događaje, bez ljudi koji misle o svemu, Zar ne vidite da mi zidamo državu s krova i, kad budemo s krovom gotovi, mi ćemo tek opaziti da nemamo temelje na kojima će se taj krov držati.

— Mislite? Temelji smo mi, koji smo kadri krov sagraditi.

— Ko mi? Vi koji prolazite ili mi koji nastupamo?

— Pa — svakojako vi koji nastupate!

— A gde smo mi? Je li ko vodio računa o nama? Oni što su se zavukli po kancelarijama poslali su nas da izginemo. Pet generacija omladine satrveno je, a što je ostalo živo, ne valja ni Bogu ni ljudima.

— A kako bi drukče, da l’ stariji da ratuju, a omladina…

— A ne, ne, ne! — prekide me nervozno mladić. — Ne idem ja tako daleko, ne mislim ja tako naopako. Ono što mene buni, to je oskudica svake dobre volje kod nadležnih da vode računa o onome o čemu nije smelo da se ne vodi računa. Vidite, u nas treba da prođu po dve i tri decenije pa da se pojavi jedan slikarski talenat i, — izvinite što ovako neskromno mislim o sebi — moralo bi se voditi računa o tome da budućoj velikoj državi nisu potrebni toliko generali i državni savetnici već mnogo više kulturni radnici. Ne zamišlja se valjda jedna država samo geografski velika već i kulturno velika, dorasla i dostojna evropskoga društva?

— Ko bi, zaboga, u ovako velikim događajima, koji se tako naglo razvijaju, koji se valjaju, koji nas pretrpavaju, mogao da se seti svih tih obzira?

— Ko? — učini on, pa pohita da preteče moj odgovor. — Onaj ko hoće da primi na sebe zadaću osnivanja takve države i kraj njega onaj, koji se u ovako velikim događajima, koji se tako naglo razvijaju, koji se valjaju, koji nas pretrpavaju, setio drugih obzira, setio da skloni svoje rođake i rođake svojih prijatelja. Hoćete li dozvoliti da vam kažem jedan primer, koji će vam odgovoriti na pitanje, ko je taj koji je trebao misliti na sve i koga nisu smeli omesti događaji?

Ja sam ćutao, ali je on živo, kao otvorena knjiga, kazivao svoje misli koje je morao dugo pribirati u sebi, čekajući priliku da im da oduške.

— Još pre više od pola veka, 1855 godine, ruski car Nikola Prvi zapazio je da jedan mlad vojnik, koji se bori na Sevastoplju, piše neke stvarčice sa puno talenta. Naredio je odmah da se taj mladić ukloni iz sevastopoljske borbe i uputi na koju drugu bezopasniju službu. Nikola prvi sačuvao je time budućoj Rusiji velikoga Tolstoja.

— Mislite li zar, da je to Nikola prvi zapazio?

— Recimo njegova okolina — dodade naglo mladić, spreman na ovu primedbu. — Ali je on taj koji je umeo izabrati sebi okolinu i to je njegova zasluga.

— A ja ću vam, vidite, kazati jedan obratan primer, koji je sadanji, nije od pre šeset godina i dešava se u jednom narodu koji je pokazao više no ma koji, da ume ceniti kulturne radnike. To su Francuzi. Zapitajte koga, koji poznaje prilike u njih, pa ćete čuti da u njihovim bojnim redovima ginu i književnici i pesnici i umetnici.

— Taj mi primer ništa na kazuje — odvrati mladić jogunasto — ili bar ništa što protivu reči mojim navodima. Vi mi navodite zemlju koja u svakoj generaciji ima tri hiljade književnika, pet hiljade slikara i deset hiljada glumadža. Ja ne poznajem tu zemlju, ali evo na pamet tvrdim da i u njoj, i pored ovoga ogromnoga broja talenata, prema jačima i istaknutijima ipak mora biti obzira. Ali ja vam govorim o zemlji u kojoj se za trideset godina rodi jedan slikar, jedan pesnik, jedan umetnik, govorim vam o nama.

— E, kad govorite o nama, onda morate uzeti u obzir da veliki podvig oslobođenja i ujedinjenja, traži i velike i skupocene žrtve; da nas je malo i da moramo svi, svi izginuti i satrti se u službi toj ideji, a tek daleka, buduća pokolenja, mogu iz naše katastrofe pocrpsti jedan mir, blagosloven kulturom i napretkom.

Mladi se podnarednik trže kao da sam mu tog trenutka povredio čime ranu na ruci, pogleda me, pa planu i uze sipati bujicu reči praćenih živim gestom one zdrave ruke i gnevom koji mu je plamteo iz očiju.

— Svi, svi, svi, da svi! To ste dobro rekli. Svi, svi, svi! Tako sam i ja mislio, tako mislim i sad. Vi mi činite nepravdu ako mislite da me je žao ove ruke, koji gubitak za mene znači najtežu tragediju. Ne žalim je, verujte; ne bih žalio ni obe ruke, ni oba oka, ne bih žalio ni život. Jer, vi ne možete pretpostaviti da ja, u ovim godinama, nisam u ovaj rat pošao sa oduševljenjem da se žrtvujem velikoj ideji, kojom je cela naša generacija zadojena. O, da vi znate kako smo mi rado ginuli i da znate kako smo zavideli onome međ nama, kojega su proneli na nosilima teško ranjena ili iznosili sa bojišta mrtva.

— I šta vas je razočaralo?

— Sve. Zar nije dovoljno da vas razočara ovo, na primer: ja slikar, neuki podnarednik, vodim vod u borbu, na štetu svih onih nesrećnih ljudi koji su mi povereni, a mlad potporučnik, koji se za to spremao, kome je to karijera, koji je svoj život posvetio vojničkom zanatu i na njemu hoće da zida sebi budućnost, sedi u kancelariji kakve više komande i prepisuje akta ili kuca na mašini za pisanje, kao devojka. I zašto to? Zato što ima oca pukovnika u kakvoj višoj komandi, ili što ima oca koji je prijatelj sa tim pukovnikom.

— Vi ste, mladiću, uzeli za primer nekakav izuzetan slučaj. Ja znam, na protiv, da su naši mladi oficiri ginuli hrabro i padali kao snoplje.

— Čast i slava im! — reče podnarednik i diže šajkaču s glave. — gledao sam ih kako padaju, ti časni mladići, opijeni slavom oružja i ljubavlju prema Otadžbini. Ja bih njihovoj svetloj uspomeni činio gorku nepravdu, ako bi vi primer koji sam vam naveo hteli da prostrete i na sve njih.

— Pa što ga onda navodite?

— Nisam mislio da ostanem pri njemu — uze da se brani podnarednik. — Naveo sam ga samo kao uzgredan primer, a ima i drugih, jačih, opštijih, koji su me morali razočarati, koji su me morali ogorčiti, koji su morali učiniti da svoju nesreću teže podnesem no što bi inače.

— Onda, navedite takve primere.

— Vi malo pre pomenuste Francusku, kao zemlju koja ne štedi svoje ljude. Pa dobro, dozvolite mi da se i ja na nju pozovem. Raspitajte se, pa ćete čuti, koliko je generalskih sinova u Francuskoj poginulo, a gde smo mi, gde je kraj ratu, koliko će ih još tek poginuti. A raspitajte kod nas gde su generalski i pukovnički sinovi, jeste li čuli da je ko poginuo ili da je ranjen? Ako su već u vojsci oni su po kancelarijama, a ako su dorasli do vojske, njih komisije oslobađaju. I to da je bar sinove, već i šurake i druge rođake.

— Ja znam jedan primer…

— Eto, vidite — prekide me podnarednik — i vi se sad pozivate na jedan, izuzetan, primer.

— Pa mi i nemamo više nego šest đenerala.

— I dve čete pukovnika i sto šeset i četiri narodna poslanika.

— Prebacujete i njima. Ja znam dva narodna poslanika čiji su sinovi junački poginuli i znam…

U svakom redu ima svetlih izuzetaka i ja im odajem poštovanje. Možda ima i u beogradskoj glavnoj čaršiji izuzetaka i, kad ih saznam, ja ću im odati priznanje. Ali dotle, prođite mislima kroz tu čaršiju, čitajte firme i pitajte gde su im deca bila u ovome ratu?

— Pa to vi optužujete ceo svet?

— Ne, ne optužujem seljaka, koji je zakrvavio sva polja i gore naše, ozgo od Save i Dunava pa dole do Vardara, od Drine pa do Timoka i Bregalnice; ne optužujem onog čestitog, onog nekancelarijskog oficira našeg, koji je i sam ginuo i deca mu kraj njega ginula; ne optužujem činovnika, ne optužujem profesora, ni učitelja koji je junački i sa požrtvovanjem ginuo. Optužujem one koji su trebali da nam dadu primer, a oni su na protiv učinili da se razočaramo.

— Vidite, mladi čoveče, ja ne kažem da vi u svemu nemate pravo, ali mislim da u polemiku — jer mi smo gotovo iz razgovora prešli u polemiku — mislim, dakle, da u polemiku unosite mnogo žuči. Ja vas razumem, jer razumem vaš bol. Tane, koje vas je pogodilo, nije razmrskalo vašu ruku, ono je razmrskalo vašu budućnost, vaš talenat, vašu ambiciju, sve, sve vaše. Vi ne možete bez bola i bez ogorčenja govoriti o svemu ovome što smo razgovarali. Ja to razumem i, ako hoćete, čak pristajem uz vas u osudi ružnih pojava, kao i u tome da je trebalo voditi izvesne obzire, ali, vi morate pomišljati da ima pojava koje izgledaju moguće, a u stvari su nemoguće. Ja, na primer, znam da je u Vrhovnoj Komandi bilo dosta dobre volje da se od omladine spase što može.

— Je l’ vi to kažete da bi me umirili ili iz uverenja? To, znači, vi i ne znate šta je sve spasavano?

— Ne znam odista. Znam da sam činio i ja jedan pokušaj, ali nisam uspeo.

— Razume se da niste uspeli, zato što ste srpski književnik. Da ste bili beogradski kafedžija, vi bi uspeli.

— Kako?

— Znači da vi mnoge stvari ne znate. Raspitajte se malo; raspitajte se pa ćete čuti, da su beogradske kafedžije pisari u štabovima armija i u višim komandama, da su beogradski bakali pisari u Ministarstvu Vojnom, a đaci, omladina, koja je imala da ponese veliku državu, služe kao meso za topove. Govorite mi o dobroj volji Vrhovne Komande, a ja govorim o dobroj volji pojedinaca iz Vrhovne Komande. Zar vi ne vidite da su kod nas, u ovakvim prilikama, životi ljudi u rukama kakvog poluobrazovanog čoveka, koga niko ne kontroliše. Takav čovek nalazi da je Srbiji potrebniji jedan kafedžija i bakalin, jer je on njemu potreban, no budući javan radnik.

— Ama, čekajte malo! Kad sam kazao da je u Vrhovnoj Komandi bilo dobre volje, ja nisam mislio onako, na neku dobru volju u teoriji, jer znam da je Vrhovna Komanda izdavala i izvesne naredbe komandama trupa da se đaci poštede koliko je moguće.

— Može biti, i takve naredbe mogu jednoga dana vrlo lepo poslužiti kao dokumenat, koji će potvrditi da se i na to mislilo. Ali, da di se Vrhovna Komanda postarala da njene naredbe imaju izvesnog autoriteta i da važe nešto. Bilo je komandanata koji se od običnog, nekulturnog čoveka, razlikuju samo po tome što imaju zvezde na epoletama. Takvi su se komandanti gejački kezili na ove naredbe Vrhovne Komande i dodavali: „Hoće gospočići da se izvuku!“ i naprotiv, posle te naredbe, čija je vrednost zavisila od njihovoga nahođenja, đaci su slati u prve redove.

— A ja znam komandante koji su očinski primenili tu naredbu.

— Bilo ih je, priznajem da ih je bilo, ali, ja nisam bio srećan da budem pod komandom takvoga jednoga kulturnoga čoveka.

Ućutao sam, ne toliko pobeđen njegovim razlozima koliko zamoren dugim razgovorom. Nisam se, umorena duha i tela, osećao kadar da vodim duge razgovore. Nisam osećao ni da je vreme u ovome trenutku tim i takvim razgovorima i nastavio sam put ćuteći.

Mladi slikar išao je kraj mene takođe ćuteći. Osetio je da mi je dovoljno bilo i da mi je dovoljno kazao; osetio je da je odlio malo gorčine iz duše, pa mu je valjda sad bilo i lakše. Ipak, u jednome trenutku, on se poboja da ceo ovaj razgovor ne ostavi kod mene rđav utisak, pa diže glavu i dodade:

— Ja ne bih želeo da vi rđavo razumete moje razočarenje. Ono je samo bol, al’ nije i odricanje. Ni jednoga trenutka ja nisam došao na misao da ne treba da vršim dužnost svoju, zato što je drugi ne vrše. Ne, gospodine! I, ako dođe do toga da gde god u ovome ratu obnovimo borbe, meni je dovoljna i ova jedna ruka da vršim svoju dužnost kao srpski vojnik. I, ja vas uveravam da ću je vršiti i da neću tražiti da me poštede!

Opet ućutasmo i oborene glave nastavismo put, ne obraćajući pažnju na gomilu koja se valjala drumom i koja je promicala kraj nas. Obratismo pažnju tek kad ceo pokret zagusti na jednome mestu. Okupiše se ljudi oko nečega, zgomilaše se i zagušiše drum, te se ceo pokret zaustavi. Desilo se valjda što, pao konj ili se možda skrhala kola. Prišli smo i mi gomili da vidimo šta je.

Jedna baterija, koja je malo čas trkom prošla kraj nas žureći ka frontu i pred kojom se gomila, što je zakrčila drum, žurno razmicala, krhajući se u šančeve levo i desno, zastala je odjednom. Jedan konj u zaprezi malaksao je i pao.

— Dreši štrange, ispreži! — naređuje komandir baterije.

Vojnici, koji su hitro sjahali, uzeše da oslobađaju malaksalog konja koji je posrnuo i još se držao na prednjim nogama ali opuštene glave. Kad ga oslobodiše štranga, konj posrte i pade na rebra, a glavu položi na zemlju. Noge mu počeše drhtati od umora, oči se zastakliše, čitava mreža žila iskoči mu po koži, slabine počeše ubrzano da se nadimaju, a iz nozdrva para očas ovlaži čitav krug zemlje oko njegove glave.

Vojnici dovedoše rezervnog konja koji je bio vezan za karu i upregoše ga na mesto ovoga koji je pao i koji će sad ostati na drumu da čeka svoju laganu smrt. On je junački podnosio sve tegobe ovoga velikoga rata; grudima je svojim uznosio topove na teške položaje, izvlačio ih je iz dubokih blata, kisao je, zebo je, gladovao je i stojao je dignute glave u sred borbe, kada su oko njega praskali šrapneli i padali vojnici. Podneo je sve, sve, i evo je sad malaksao, izdala ga snaga i, pao je. Ostaviće ga tu, na putu, i niko više o njemu neće voditi računa, niko ga pogledati, niko glave okrenuti, sem što će gavrani sletati na njegova rebra i, ne čekajući da ispusti dušu, početi da kljuju meso sa njega živa jošte.

Upregli su već rezervnog konja na njegovo mesto, topovska je posluga već u sedlima i komandir snažnim glasom komanduje:

— Marš! Marš!

Konj polumrtav sluša, čuje tu komandu na koju je svikao, on misli da se ona još uvek i njega tiče, zna da ona znači pokret i u njemu se mrtvome budi još jednom osećanje vojničke dužnosti i, sa naporima jednoga samrtnika, dršćući, on se diže, diže se na prednje noge, Njegove ugašene oči još jednom dobivaju sjaj, grudi mu dršću grčem od napora, nozdrve se ponova šire — on bi hteo napred. On se upinje, pokušava da ustane, da pođe, da poleti, da odgovori svojoj dužnosti, da se odazove komandi, ali — baterija je njegova već daleko kasom izmakla, a on, nemoćan, slomljen, opet pada i zaronjava glavu u blato, gasi mu se pogled i slabine opet ubrzano kreću i usne dahću.

Zastali smo kraj te dirljive slike, a kad izmače baterija, te se otvori put i masa krenu, htedoh i ja, ali me mladi slikar uhvati za rukav i zadrža da zastanem. Pogledah ga a njemu suze orosile oči. Zar toliko ga kosnula sudbina ovoga konja?

— Hajde, da krećemo! — rekoh, pošto sam zastao jedan trenut posmatrajući ga.

— Jeste li primetili malo čas pokret životinje kada je čula komandu?

— Jesam!

On ne odgovori nekoliko trenutaka, pa onda mi se odjednom okrete i sa puno bola i gorčine reče:

— Da imam ruku naslikao bih tu scenu.

— Odista! — potvrdih ja.

— Naslikao bih, jer to je moja sudbina.

— Ne vidim — zaustih da porečem.

— To je moja sudbina! — ponovi on još jedanput. — Odgovorio dužnosti u ratu, sad sam evo napušten, ostavljen, bačen kraj druma. Niko se neće više na mene osvrnuti, niko ni zapitati za mene. Kad svanu novi dani, kad svi legnu na veliki i svetao posao, kad čujem poziv boginje umetnosti: „Na posao, na rad!“ ja ću polumrtav poverovati da se taj poziv i mene tiče, napregnuću se, dići se, krenuti i, kad osetim da sam bednik, da sam odbačen, da sam napušten, posrnuću, pašću opet kraj onoga velikoga druma kojim će budućnost kretati i predaću se laganoj smrti, na koju sam osuđen. A oni od mojih drugova, koji su bili srećniji, proći će kraj mene i otići, otići će tamo u život, u borbu…!

Ni reči mu nisam odgovorio. Duboko, vrlo duboko su me kosnule njegove reči. Krenuli smo ćuteći i izbegavajući da nam se pogledi sretnu.

Uveliko je prevalilo zimsko studeno sunce kada u dnu Kosova ugledasmo maleno selo Štimlju. Oko sela se već uzdiže dim sa vatri i vidiš kako gmiže roj vojske i naroda koji je selo već pritisnuo. Nad selom se uznosi, na jednoj uzvišici i dogleda sve do kosovskoga polja, bela crkvica koju su podigle darežljive ruke beogradskih gospođa, ali koja još nije propojala. Suđeno joj je valjda bilo da proplače pre no što propoje!

17. 16. Priča o Bojku Malome

Pred selom gde je vojna stanica, uvek prednji redovi zadrže zbeg pa ne može po sat i dva da se uđe u selo. Obično pred stanicama zaguši, jer kako ko pristigne, tu raspituje za dalje putovanje, ili traži prenoćište, ili pokušava da dobije hleb ili, najzad, raspituje o izgubljenoj komandi ili o izgubljenoj porodici, koja je možda već prošla ili je otišla nekim drugim, nepoznatim putem. Tako se ceo drum zaguši i zatisne, pa se daleko unazad pokret umrtvi.

U Štimnji se još i ukrštaju zbegovi te u toliko veća gužva. Mi iz Mitrovice i Prištine preko Lipljana, drugi stižu preko Ferizovića iz Gilana i moravskih sela, treći sa fronta, ozdo sa Kačanika. A tu se u Štimnji ukrštaju gotovo i namere ove zabrinute gomile. Jedni se raspituju za dalji put i odmah ga nastavljaju, kako bi se što više primakli Prizrenu; drugi se rešavaju, i ako bi se do mraka moglo još koji sat pešačiti, da ostanu tu na prenoćištu, jer ne bi radi bili da ih usred pustoga Crnoljevskog klanca zateče noć; a treći vraćaju se u Prištinu, ne bi li tamo stigli pre neprijateljske vojske pa da se predadu. Tek su dva konaka od Prištine pa ih već salomio umor i patnja, a kad su još treću noć morali po ovoj ciči zanoćiti pod vedrim nebom, usred duboke mračne klisure, izgubili su svu hrabrost i rešili se predati se sudbini. Moglo je i do Prištine biti tegoba, patnji i nevolja, ali je sve dotle begunce podržavala vera. Iz Prištine već, ni jedan begunac nije poneo sobom veru i pouzdanje.

— Kada sam očima video, gospodine, kako mi deca noćas na drumu cvokoću od zime — pravda mi se jedan od tih, koji je pošao natrag, a koga sam sa porodicom sreo na izlasku sela Štimnje — e, onda… prepuklo mi je nešto ovde… Nisam spavao celu noć, prozebao sam kao nesrećnik, jer sam sve sa sebe svukao da pokrijem decu, ali badava, ne pomaže, kad moram da spavam pod vedrim nebom, usred klanca… Zašto bih ja vodio decu u sigurnu propast, zašto? Idem natrag, predaću se pa šta Bog da! Ako mene zakolju, decu će mi valjda poštedeti. Naći će se možda međ njima neko koji je i sam ostavio decu kod kuće, a ako se ne nađe…

Tu prekide, nemajući dovoljno hrabrosti da razvije celu misao, i manu rukom kao da bi hteo reći: Nek bude, što bude! I onda, očiju punih suza, dodade:

— Zbogom, braćo! — pa nastavi put tamo odakle mi begamo, pod teškim osećajima da, i ako se vraća Otadžbini, da to ipak nije ona.

Sličan osećaj nikao je u mojoj duši negda, kad sam posle dugog rastanka, pozvan stigao doma da zagrlim mrtvu mater.

Tu, ispred sela, ostali smo u blatu više nego jedan sat, dok najzad ne odujmi malo pred nama, te kretosmo i približismo se prvim seoskim kućama. Sve kuće već posednute, u svakom dvorištu već logori izbeglica i njihove stoke, svud po dvorištima gore vatre od oborenih plotova i manjerke se na njima puše pune uzavrele vode, u koje će se domalo nadrobiti suvi hlebac, te izgladneli i prozebli založiti čime toplim. Kraj plotova jedni razapinju šatore, drugi kraj druma opravljaju kola na kojima se skrhao točak. Oficiri preleću na konjima ovamo i onamo i izdaju neke naredbe; ranjenici i bolesnici vapiju, raspitujući gde bi se prozebli sklonili; izgladnela stoka riče i njišti, očekujući da se prihrani kad je već stigla na konak!

Pred arnautskim kućama, koje su pošteđene, stoje bosonogi arnaučići i uznevereno posmatraju šta se sve ovo zbiva na njihovom drumu, kojim su nekad jedva jedna ili dvoja kola prolazila dnevno.

Svako od dece drži po nešto u ruci što je našlo u ovome metežu: jedno potkovicu, drugo praznu kutiju od konzerve, treće otkinuto parče kajiša od amova. Vojnici i izbeglice već se razišle po selu, svaki traži nešto i vuče što nađe. Jedan nosi vodu, drugi naramak slame koji će metnuti poda se, kad legne na blato; treći uprtio o rame dvadeset drugarskih čuturica, pa zašao od kapije do kapije i raspituje ima li gde rakije; četvrti vuče, da je baci na vatru, mladu posečenu granu koja za sobom povlači žitko blato.

— Ih, bolan, što poseče mladicu, grehota je! — primećuje mu trećepozivac, u kome se budi bol domaćina čije su mladece na imanju već posekli neprijatelji.

— Grehota je i ja da propadnem, — brani se vojnik — moram se ogrejati. Drvo će opet da izraste, a ja ne mogu još jedanput.

Pred stanicom, koju označava jedan izbledeli i prokisli trobojni barjačić, najveća gužva i glasno objašnjavanje i svađa; pred jednom drugom kućicom, u vrh sela, koju označava prljavi beli barjačić sa razlivenim od kiše crvenim krstom, drežde blatom isprskani i ukaljani ranjenici i očekuju nešto, što neće dobiti. Pred mehanom, u kojoj se već ništa više ne može dobiti, tako isto gomila koja ipak strpljivo čeka. Na ćupriji, koja premošćava rečicu Nerodimku, koja dvoji selo na dve nejednaka polovine, još veći metež. Krenula kola i s jedne i s druge strane, po dvoja i troja u redu, pa se na sred ćuprije zaglavila te sad ne mogu ni napred ni natrag, Objašnjavanje, svađa i psovka penje se sve više, potežu se i stupci, uznose i kundaci nad glavama, a ti očajno sediš s ove strane ćuprije i misliš nikad neće biti kraja niti ćeš preći tamo, i ako te samo nekoliko metara razdvajaju od protivne strane.

Iskupili smo se kraj obale, pa da nam prođe vreme, posmatramo dole kraj potoka kako Arnauti deru crknutoga konja, a u potoku cigančići peru u blato uvaljan pirinač, koji se negde na drumu prosuo iz komore. Dođe najzad u pomoć nekakva komanda. Jedna baterija zaustavi se s one strane ćuprije i artiljerci sjahaše s konja te počeše rastočavati kola što su se zaglavila na ćupriji, da bi sebi otvorili put. Izneše najpre na ramenima tovar, pa onda izvedoše volove, pa iznesoše rude, pa točkove. Dok su momci iz baterije to radili, komandir sjahao s konja da malo protegli noge.

Baterija je dolazila s fronta i — ako mora i ona preći ćupriju, znači da ide put Prizrena. Svi se očas zbunismo pred tom mogućnošću. Našto bi baterija napuštala front kod Kačanika, gde se vode očajne borbe, i žurila Prizrenu? Nije li tamo, ispod Prizrena, nastala kakva nova opasnost, te mi u stvari begamo ne da se spasemo, no da što pre upadnemo u mišolovku?

— I kad se uzme u obzir — poče tamo za mnom objašnjavati jedan sveštenik sa natučenom šajkačom preko očiju i ušiju, tako da mu brada izgleda kao da iz šajkače niče — i kad se uzme u obzir, da niko u stvari i ne vodi računa o onim operacijama na Raškoj…

— Ama kako da ne vodi — izbrecnu se na njega narednik iz te gomile, na kome se nikako nije moglo primetiti, bar približno, kojoj profesiji pri pada u civilu. — Ne vodimo ja i ti, pope, ali vodi Vrhovna Komanda.

— Jest, ja! — učini jedan mali čovečuljak i mignu čak ovamo na mene, sretnuvši se u tom trenutku sa mojim pogledom.

— Ama, nije, brate, nego evo u čemu je stvar — nastavlja sveštenik svoje objašnjenje. — Ovaj front ovamo, Kačanik i Giljane, privukao nam je svu pažnju; a Austrijanci se spuštaju Ibrom.

— Pa šta onda? — prekinu ga opet čovečuljak i pogleda opet na mene, smatrajući me već sad kao svoga pristalicu.

— E, pa onda, — brate — odgovori pop malo uzbuđenije. — Ibrom se može sići i u Peć, a iz Peći može u Đakovicu, a iz Đakovice se može da izbije i na Drim, pa da ti zatvori sve puteve.

— A Debar, a Bitolj? — učini čovečuljak i iskrivi glavu, kao da bi hteo reći: „Aha, šta ćeš sada, uhvatio sam te!“

Pop sleže ramenima i uze da objašnjava naredniku kako on to misli. Ujedanput marveni lekar, koji već pet dana traži svoju komandu, a koji je stajao malo u strani od te grupe, uzviknu:

— Gle, pa ono je Mlađa! — i predade dizgine svoga konja jednome do sebe, a on uze da se provlači kroz gomilu na ćupriji, ne bi li došao do komandira koji mu je bio poznanik i saznao štogod bliže o tome, zašto se baterija sa fronta povlači put Prizrena. Siromah doktor, na kome je još trajala gojaznost koju je stekao za vreme mirnodobskog nadziravanja beogradskih klanica, morao je jedna kola preskakati, morao je i ćupriju objahati te ići njenom spoljnom stranom tri ili četiri metra, dok nije dostigao na drugu obalu, gde se upustio u dug i ozbiljan razgovor sa komandirom baterije.

U tom već i artiljerci svršiše posao, te se ćuprija raščisti. Komandir uzjaha konja, uzjahaše i vojnici, i baterija zatutnji preko drvene ćuprije, pa se uputi prizrenskom džadom, a na raščišćenu ćupriju pokulja masa, koja je očekivala s ove strane i koja je za vreme dugog čekanja sve većma pridolazila. U tome guranju i tiskanju ja izgubih doktora, ali ga docnije, kada se već smestismo u selu, nađoh i on mi reče o bateriji:

— Povlači se, nema ni jednog metka više, povlači se u Prizren. Ispucala što je imala… ali vas molim, ne govorite to, čovek mi je poverljivo kazao.

Siromah doktor, dobroćudan kao i svi marveni lekari, on je i ovoga trenutka, pred Štimnjom, verovao još da je naša katastrofa poverljiva stvar.

Kad se jedanput gomila nađe na levoj obali reke, raspršta se, razredi i udari svako na svoju stranu, izbegavajući jedno drugoga, da traži prenoćišta. Gde bilo, makar pod strejom, pod kolima ili najzad i kraj plota, ako ima nekoliko stopa suvote. Ali ni toga nigde, svaka suva stopa zemlje zauzeta već.

Koliko u ovakvim prilikama ima sebičnosti, toliko često i velikodušnosti. Samo što ćete sebičnost stalno sresti kod ljudi, koje ste zadužili u životu, a velikodušnost kod onih koje nikada ničim niste zadužili.

— Ti tražiš prenoćište? — zapita me sa saučešćem stari vojnik, noseći neki težak tovar pokriven ćebetom.

— Tražim! — odgovorih očajno umoran od teškoga hoda po seoskom blatu.

— Samo… ovaj… ako ti je zgodno… Kolicina ste?

Ja mu rekoh.

— Nije znaš dobro, al’ koliko da skloniš glavu.

— Ama dobro je, kako da nije dobro! — uzeh ja pouzdano tvrditi, jer, najzad, sve što nije ulica i blato, dobro mi je došlo.

— Štala je, pa ima i stoke i đubreta!

— A ima krova?

— Ima! — zavrte vojnik glavom.

— A šta nam smeta stoka? Šta smo mi, korsem, bolji od nje! — uzeh ja ubeđivati vojnika ne bi li ga što čvršće pridobio.

— Ko stoka, je l’ — nastavi on živo. — Vala, ako ’oćeš, pravo da ti kažem, nije bolji nego smo mi gori od nje. Podnosi, vidiš, s nama zajedno i vojuje i vuče i gladuje i gine pa — ćuti i trpi. Vidi, mora se tako. Nema se gde, pa ćuti i trpi. Ih, što sam imao vočića, mog rođenog vočića, nije bio stoka nego brat i prijatelj, Kod kuće mi je bio ranitelj, a ovde, u ratu, prijatelj.

— Pa gde ti je?

— Pogodi ga kuršum, ovde u slabinu. Pade, pa, žali za mnom, izdiše, pa me gleda — a suze mu teku.

U tom razgovoru stigosmo do jedne kapije, kraj koje sam je malo pre prolazio i uzalud pokušavao da mi se otvori. Za kapijom veliko dvorište, u koje su već pojedini uterali kola. Desno iza kapije prostrana zgrada, strane joj pletenice od šiblja blatom olepljene, ali na čvrstim direcima uznosi se zdrav, crepom pokriven, krov koji obećava suvotu pod sobom.

Stoku, koja je do maločas bila u štali, čim je kroz otvorene vratnice počeo da kulja narod u dvorište, odveo je gazda na neko sklonitije mesto, bojeći se da se u prvu zoru, kad narod krene, ne pridruži i njegova stoka kakvoj komori.

Široka dvokrilna vrata na štali bila otvorena i iz njih je bio zadah svežeg đubreta i toplota stočnog obitališta, na kome su do maločas bila zatvorena vrata.

S ushićenjem, kao i svi moji, posmatrali smo svoje obitalište previđajući i ono malo rupa na zidu i onu veliku gomilu stočnog đubreta, preko kojega smo morali preskakati da bi našli suvo mesto na koje se može stati. Tamo gde si mislio da je suvo ugaženo seno, ukvašeno izmetom, pištalo je pod našim stopalom i noga je, upadajući u seno, očas bila prelivena prljavom tečnošću. Pa ipak je sve dobro, kad ima samo krova.

Valjalo je samo što pre uhvatiti mesta i raspremiti, jer su sve novi i novi gosti pridolazili, a što se više veče bliži, naići će sve veće gomile onih što su na drumu daleko za nama zaostali. Rasprtismo tovare s leđa i zađosmo po dvorištu da nađemo što, čime bi se moglo čistiti. Jedan donese sa đubrišta parče tenećke od polupane petrolejske kante, drugi crep s krova, treći komadić daske i već čime je ko stigao naoružao se i otpočeo posao. Potegosmo svi jednovremeno da počistimo koliko se to može učiniti, jer se toliko veliki sloj đubreta nagomilao da nikome ni na pamet nije padalo da počisti sve. Glavno je bilo skinuti gornji vlažni sloj đubreta a dublje je valjda suvlje. Pacovi, stanovnici ove prljave zgrade, izvesno su iz svojih rupa sa nezadovoljstvom posmatrali nepozvane goste, preko kojih će oni noćas morati da preskaču, tražeći stočni izmet koji sad neće biti na svome mestu.

Čim se uspelo da se koliko toliko počisti đubre, nasta određivanje mesta gde će se naložiti vatra, i unošenje stvari, koje su bile još na konjima, kolima ili u samom blatu pred štalom. Spuštajući stvari, kraj mesta gde će se maločas založiti vatra, svaki je glasno uzvikivao: „Ovo je moje mesto!“ starajući se pri tome da obezbedi sebi što veći prostor kraj vatre. I odmah je prisvojio taj prostor, razastirući ćebe na pod i podmećući torbu tamo gde će položiti glavu. A kad je taj posao bio svršen, žene, deca i starci ostali su da čuvaju mesta i stvari, a svi ostali razišli su se po selu da nabave drva, rakiju i sve što bi se još moglo naći za hranu i piće.

Kad je veče palo, u štali je već uveliko buktala naša vatra i pripremale su se dve tri nove. Svaki je od nas sedeo na svome mestu, zadovoljno svlačio obuću da neposredno uz vatru otkravi noge koje su promrzle o noćašnjem mrazu u Lipljanu, a nisu se zagrejale ni putovanjem po studenom i ako sunčanom danu.

Štala se ispunjavala jednovremeno dimom i mrazom koji je prodirao spolja. Unutrašnjost ove neobične kuće, sa vatara koje opkoljavaju zbijene gomilice tamnih senki, koje se kroz dim jedva naziru dobiva sve tajanstveniji oblik. Od silne jare pod tavanicom se lelujaju razapeta platna paučine, i kad se u vatri veliki panj skrha ili džarne, ili kad se nov položi, razleti se tamom jato varnica i ispuni mrak, koji se pod krov najgušće sabio. Oseća se vonja stočnoga đubreta i konjskog znoja sa sedala koja se kraj vatara isparavaju.

Kod pojedinih vatara već krčka manjerka, kraj drugih se peče slaninica nataknuta na vrh nožića ili zašiljene grančice, a kod svih razvio se živ razgovor ljudi, koji su se već malo odmorili i zagrejali.

Nailaze novi gosti, ulaze, razgledaju, i kad im se ne sviđa, polaze dalje, verujući da će naći bolje. Vraćaju se zatim i kaju, jer je već naišao drugi i zauzeo baš ono mesto koje su oni hteli. Kroz rupe na zidovima duva studeni vetar i dopire hladnoća, te dok jednu stranu greješ kraj vatre druga ti zebe. To je opet nova briga i nov posao. Dižemo se svi i zatiskujemo čime možemo izbačeno vlažno seno ili ćebe, šatorsko krilo, šta bilo, tek treba obezbediti da se prespava ova noć, kad znamo kako smo prošlu u Lipljanu proveli i kad još bolje znamo kakve nas noći očekuju u Crnoljevskom Klancu.

Jedan konjanik unosi sedlo i bisage i merkajući, sa tim stvarima na rukama, čijoj bi se vatri prikučio, poče pričati da dolazi sa fronta. Svi ućutaše i okretoše se da ga čuju.

— Dobro je, veli, naši napuštaju kačaničku stanicu i povlače se ka Ferizoviću. Namamiće Bugare da se spuste sa visova, sa kojih oni dominiraju i onda dole u polju, naši će primiti odlučnu bitku.

Svi odmahnuše glavom i nikoga ne ushiti povoljnost ove vesti. Iz dubine štale, iza dima, posle jednog ozbiljnog kašlja, ču se:

— Jest, sve je tako, što reče?

— A što da nije — nađe se uvređen narednik i spusti stvari baš kraj te vatre sa koje je pala uvreda. — Vi, građani, mislite…

Onaj u dimu opet se zaceni pa kad ga pređe, a on upade u reč.

— Ne mislimo, brate, mi građani ništa; niti ko nas pita šta mislimo, a šta ne mislimo. Samo neću da se lažemo više. Da se nismo lagali i zalagivali, ne bi sad moja porodica robovala Austrijancima… Hoćeš valjda da ti verujem, pa i ja da ostanem da me zarobe!

— Ne kažem to, ali… vidite, moglo bi biti ako moravska divizija… poče narednik da objašnjava, pošto se ugurao u red oko vatre, a podmetnuo sebi sedlo za sedište.

— Čekaj, molim te — upade mu u reč onaj iz dima, koga je ovoga puta, kad je zinuo, sretno mimoišo kašalj. — Reci ti meni, prijatelju, putuješ li ti sutra dalje, za Prizren?

— Putujem! — odgovori narednik.

— E onda mi nemoj ništa dalje govoriti.

— A zašto kobajagi? — izbrecnu se narednik.

— E, pa zato — učini onaj — što, kad bi sve tako bilo, kako ćeš ti sad da objasniš, ti ne bi putovao u Prizren, nego bi ostao ovde u Štimnji da posmatraš borbu.

Narednik posle ovih neoborivih razloga sleže ramenima i pređe na drugi razgovor.

Kao da je pristiglo jelo, jer malo zatim oko svih vatra poče da izumire razgovor, ili se čuje reč i dve, a pridigli se i oni koji su leškarili pa se povili oko vatre i samo se vide osvetljena lica i pokret ruku, koje se pružaju i povlače, te izgledaju kao neke tajanstvene ruke, jer se telo kome pripadaju, skriveno gustim mrakom, ne vidi nikako.

Napolju je već stegla jaka hladnoća i puše mrzli vetar, koji se oseća kako prodire kroz one rupe na duvaru, koje smo zatisli. Kad se otvore vrata, da ko uđe ili iziđe, sune u štalu čitav tovar hladnoće i za čas osveži zagrejan vazduh, a obraze nam ošine mraz. U takom slučaju, celo štalsko naselje digne graju:

— Zatvaraj, zatvaraj, bre, što se šećkaš!

Na to se onaj pravda da je bio po vodu ili išao da obiđe konje ili počupao nečiju tarabu, te vuče prošce da ih stavi na vatru. Nađe se uzica te uvezaše vrata, da ne može svako i bez razloga otvoriti. I taman se to svrši i zagreja hladan vazduh, kojim nam se bila napunila štala a opet neko lupa, opet bi neko hteo unutra.

— Ne puštaj! — viče neko nevidljiv iz dima.

— A što bre kad ima mesta — odgovori drugi — i stoka pa grehota je što je napolju po ovom mrazu! — I ustade ovaj dobrodušni pa sam odveza vrvcu, kojom je maločas vezao vrata i propusti čoveka stara, kome se osvetli lice svetlošću vatre najbliže vratima. To je bio trećepozivac sa lipljanske stanice.

— Uh, ala je hladno — reče i sav se strese i stovari se odmah kraj prve vatre. — Dajte, ljudi, samo ruke da ogrejem, ne mogu da maknem prstima.

On čučnu i unese ruke u plamen, pa poče da ih kravi, a kao kiriju za grejanje morao je odgovarati na razna pitanja onih, koji su bili gospodari te vatre.

— More kako — odgovara on na nekoliko raznolikih pitanja — nek te niko ne laže, nema, brate, ništa; ode i komanda noćas u Gračanicu, prođe Kosovom i Kralj i Vlada i Vrhovna Komanda, svi odoše… kažu i Ferizović pao…

— Pa to, bre, mi nismo sigurni noćas ovde, šta je od Ferizovića dovde, dva sata! — govori onaj glas iz dima.

— Pa… koliko za noćas, može se… — teši trećepozivac, a sutra treba poraniti.

Svi se odista zabrinusmo, i svako donese u sebi rešenje ujutru da se probudi sat ranije, no što je sinoć pred mrak odlučio.

Trećepozivac sad se već raskravio malo i pripalio lulu, te nastavi sam kazivanje bez ičijih pitanja.

— Ih, što se napravi džumbus na stanici…

— Na kojoj stanici?

— Pa na Lipljanskoj. Ostali neki sanduci u vagonu. Što je bilo da se odnese odnesoše, a ove sanduke niko ne traži, pa ostaše. Kad vide narod da ćemo već da napustimo stanicu, a on se sleže oko vagona da razvaljuje. Neko kazao da je šećer, pa nagrnuše žene i deca sa korpama, boščama i džačićima da prigrabi svako sebi. A mi velimo neka ih, bolje naša sirotinja neka uzme nego Bugari. Pa… zagušilo oko vagona, vri, čeka. Tek prskoše sanduci pa kad poče da se prosipa po blatu orden. Svi sanduci puni Karađorđeve Zvezde. Bre, kad se zasija po blatu gomila ordena, a oni pomisliše valjda zlato, pa napuniše žene kecelje, deca korpe i nedra, i gazi narod po onom ordenju, a ono se rasulo po blatu na sve strane.

— Eh, eh, eh, baš tako mnogo? — pripitaše neke neverice. — Evo, more, vidi! — i istrese starac torbu te popadaše po pepelu sedam osam ordena.

— Pa što si ti uzeo?

— Tako, uzeo, žao mi ih da se valjaju po blatu…

Da idem kući pa da ponesem deci da se igraju, ovako če znam ni sam što će mi — i on se saže da pokupi ordene koji su se zapretali u pepeo pod njegovim nogama.

I nehotice naiđu na čoveka teške i bone misli u ovakvim i inače sumornim trenutcima. Kroz tamnu noć dopire do nas topovski pucanj, to se još bore poslednji redovi vojske, koja nije prestala verovati u dobru sreću Srbinovu. U toj vojsci ima ih koji zadivljuju junaštvom i koji veruju da će im junačke grudi krasiti Karađorđeva Zvezda, a ne znaju da se, nedaleko u njihovoj pozadini, to sveto znamenje junaštva valja već po blatu i da ga arnautske žene zbiraju u korpe i kecelje da snabdeju svoju decu igračkama.

Opet neko lupa. To će tako valjda celu noć. — Ko je to? — pita onaj glas iz dima koji se stalno buni kad naiđu novi gosti.

— Činovnik! — odgovara glas s polja.

— Pa i ja sam činovnik! — odgovara glas iznutra.

— Morate me pustiti, imam arhivu i računske knjige sa sobom! — govori onaj s polja zvaničnim glasom.

— E, odgovori glas iznutra — onda izvini.

Ja sam mislio ko drugi pa da te pustim, A ovako metni ti bratac računske knjige pod glavu, a pokri se arhivom, pa lepo prospavaj!

— Ama, ko je to unutra? — prodra se onaj s polja još zvaničnije i udari nogom u vrata.

— Ne lupaj, bre, da te sad ne vežem. Ovde je diviziski štab, pukovnik Zdravković!

Onaj s polja ućuta, ne progovori ni reči nego, preplašen, odmače od vrata.

Svi udariše u smeh, a onaj što se oglasi za pukovnika Zdravkovića dodade zadovoljno:

— Jesi li video kako podvi rep?

— A što ga, bolan, ne pusti? — zapita neko sa druge vatre.

— E, dosadiše mi te državne arhive i računske knjige! Ama celim putem kola, konji, sve je to potrebno za računske knjige, a kad tamo, a ti na kolima vidiš neke žene i kućevni nameštaj. Pa još dok se begalo železnicom, gospoda s arhivama i računskim knjigama traže zasebno kupe, pa se u njima kockaju na putu, a mi vojnici mrznemo i kisnemo na otvorenim vagonima. A znam sigurno da ni jedan od te gospode neće spasti državne arhive i računske knjige, nego bi htela da one njih spasu!

Odobriše i drugi da je tako i zametnu se oko vatara razgovor o raznim prilikama i neprilikama koje su ovog ili onog postigle zbog te gospode sa arhivama i računskim dokumentima. Usred tog razgovora neko iz dubine tek uzviknu.

— More legajte, ljudi, pa da ranimo da nas ne pohvataju ovde na legalu kao miševe.

I ovaj uzvik kao da nas sve opomenu te pošto se svako još malo pozabavi da popravi vatru, poče jedan po jedan da se pruža po podu, da se namešta i udešava kako bi zgodnije legao ada ne smeta drugom do sebe.

Kao da su svi zadocneli putnici našli sebi prenoćište, ne dođe više niko da nas uznemiri i nasta mir u celom naselju. Jedva po ko progovori reč ili potraži što, ili se požali da ga bole leđa, noge, krstine, ili samo teško uzdane, pa opet mir. Moj sused, koji se greje na vatri do nas, oslonjen leđima na moja leđa, jednako se meškolji. Pokušava do skupi noge, pa da ih pruži, čas podmeće nešto pod glavu, čas oduzima i čini sve moguće pokušaje da se ugodnije namesti, ali badava. Najzad huknu umorno:

— Ho, brate, baš ne mogu da zaspim pa to ti je!

— Što, tvrdo? — pita ga njegov sused.

— Nije, nego… pitam se samo kud sam pošao? Šta će mi da sebe spasavam kad sam ostavio ženu i decu i bez novca i bez hrane Kuda ću da mi je da znam?

— Pa tamo gde i svi ostali? — teši ga njegov sused.

— Ama gde je to tamo?

— Tamo — učini sused — zar ja znam gde. Šta ćeš kad si vojnik pa moraš.

— E, to je ono!

Razgovori se već vode poluglasno, više šapatom, jer pojedini su zaspali i tamo iz dubine štale čuje se hrkanje mirne savesti.

— I kad bi znao, koliko će to da traje — nastavlja onaj za mojim leđima, šapćući. — Lanjske godine bar nije trajalo dugo, vratili smo se brzo u osvojene krajeve.

— Kako kome! — odgovara mu sused. — Ko je zatekao sve u kući, nije mu dugo trajalo, a ko nije… I razvi se međ njima tih, monoton razgovor o lanjskoj godini, o Austrijancima, o njihovim zverstvima, o stradanju pojedinih sela i porodica.

Ja takođe nisam mogo da zaspim i čas sam obraćao pažnju na njihov razgovor, a čas ga ispuštao i povodio se za svojim mislima, koje su se u ovoj tamnoj sredini punoj ljudi, dima i mraka, čudnovato plele i raspletale. Ipak nastade jedan trenutak, u toku pričanja moga suseda, koji mi privuče svu pažnju na njegovo kazivanje i, što sam pažljivije počeo slušati, sve sam više žalio što nisam priču čuo od početka. Sused je pričao o nekom vojniku koga su zvali Bojko „mali“ i zloj sudbini njegovoj prilikom progonenja Austrijanca iz Srbije prošle godine u ovo doba.

— A Bojko — šapće lagano moj sused naslonjen leđima na moja leđa — bio je nekako dobra srca. Svakom da učini, svakom da pomogne, pa ga svi voleli. Ostavi narednik ili kaplar, nego i vojnik, njegov drug, tek: „Ajde, bre Bojko, trkni donesi vode!“ I on posluša. Onako mali, lak, otskakuće dole u potok i časkom se vrati. Bojko celoj četi kupuje duvan, kupuje rakiju, pa čak propere košulju drugu kad sebe pere. I sve mu dobro, sve trpi i sve podnaša. Oblije nas kiša te kaplje sa nas kao sa streje, a Bojko veli: „Ako, more, isušiće se!“ Naiđe mrazna noć pa ne smeš da mrdneš prstom, misliš slomiće se, a Bojko veli: „Sutra, ako Bog da, u zoru biće borbe, pa ćemo se zagrejati!“ Marširamo po deset, dvadeset sati bez daha da stignemo na položaj, pa svi popadali i posustali, a Bojko veli: „Dobro je i ovo, ima gore. Oni što su izginuli ne marširaju više!“ Eto, takav je Bojko. Ako je kome do šale, s Bojkom će se našaliti, on se ne ljuti; ako je da se sprda, s njim će se sprdati. Ne ljuti se, nego sve to prima i samo se nasmeši kao dete kad se smeje.

— A kakav je bio u borbi — pita slušalac tek da ne zadrema.

— Da vidiš, nije mu se ni tu moglo zameriti — odgovara pripovedač. — Nije bio od onih što će istrčati pred četu i viknuti: „Za mnom te, braćo!“ Ne bi mu to nekako ni dolikovalo. Ali se držao kao najbolji vojnik, ne bi napuštao položaj sve dok mu se ne naredi, a kad bi bilo juriša, onako mali i lak, provukao bi se izmeđ redova i pojavio se napred! I uvek se smešio, kao dete, i u samoj se borbi smešio. Jedanput čak komandir reče; „’Ajde, Bojko, nek da Bog da se ovo sretno svrši pa se ti nećeš vratiti u selo bez medalje za hrabrost!“ On se opet nasmeši, kao da bi hteo reći: „Ako date hvala, ako ne date — opet hvala!“

Pripovedač tu prekide priču i pruži se te uze nameštati vatru. Ispruži nogu te petom od čizme uze lupati panj koji je po sredini pregoreo, i kad ga prebi, a on gurnu dve polovine na plamen. Varnice, kao zlatna kiša, ispuniše pomrčinu, koja je u toliko gušća bila što su se vatre već počele da tule i samo još ovamo i onamo rumen žar pokrio zemlju kao usijano rastopljeno gvožđe. Kad uredi vatru, on nastavi:

— Pa kad počesmo lane u ovo doba da čistimo Srbiju od Austrijanaca, poterasmo ih kako ih niko i nikad nije terao. Veruj, nismo im dali ni da se okrenu za sobom. Ono je bilo, kako da ti kažem, kao kad tuđa stoka uđe u njivu, pa je skleptaju sa svih strana i ko stigne taj udara. Pričaju naši vojnici, njihov đeneral Poćorek, kad je zanoćio u Krupnju, napisao svome caru pismo: „Od kako si, care, metnuo krunu na glavu, nisi ovake batine dobio!“ A car mu odgovorio: „Izvukao sam ja, nije mi to prvina, nego tebi; zato čim primiš ovo pismo da mi vratiš ordene što sam ti ih poslao u Valjevo!“ Nije tako bilo, ali vojnici, znaš već kako je, čuje jedan od drugoga pa pričaju… Ali ako đeneral i nije pisao caru i car đeneralu, batina je bilo. Ono si trebao da vidiš, pa da ne veruješ šta se učini od jedne carske vojske. Evo da vidiš, sprovodim sam samcit dvesta zarobljenika, pa dok da stignem do Milanovca dvesta sedamdeset i pet. Ne beže, kao što bi bio red da zarobljenik beži, nego pridolaze; izvlače se iz kukuruza, iz jarkova, sa tavana, iz podruma, pa samo dižu ruke i mole. Opet danu pripovedač, pa odmah nastavi:

— A nadrli smo kao maniti, ne može komandant da nas ustavi. A i kako će, kad je ceo naš puk otud iz Tamnave, Pocerine, i Mačve, iz Rađevine i Jadra, te svaka stopa što smo je oslobođavali bila je naša. Naša polja, naše gore, naša sela i naše crkve, naše kuće i naša deca. Ih, kako nam je tek, danas ovome a sutra onome, zaigralo srce kad bi spazio poznat drum, poznatu šumu, poznatu stazu, poznato drvo. Tamo na kraju staze te, iza one šumice, blizu onog drveta, njegovo je selo, moje selo, naše selo. Onde nam je familija, žene i deca koju smo ostavili i koju sad hitamo sa radošću i strepnjom da oslobodimo. Kad se odmaramo ili kad se sklonimo gde od kiše, a mi samo o tome govorimo. Pričamo jedan drugome svak o svojoj kući, o svojoj deci, o svome malu. Sećam se, ne znam samo da li beše to u Osečeni ili na Zavlaci, zanoćili smo te se nas nekolicina uvučemo u jednu košaru da se sklonimo od kiše. Pa Bojko tako polegao do mene i kazuje mi, to što svi kazuju, o svojima o kojima svi govore.

— Imam — veli — dve udate sestre, u dobre kuće. Brat se podelio od mene kad me oženio. Šta znaš hoće li se složiti žene, toliko se njih zbog žena podeliše ili odoše na sudi osramotiše, kao da nisu braća. Što bi mi to, nego da se podelimo odmah sad, pa da se gledamo kao braća, a da nam se žene gledaju i da jedan drugog pomažemo. Tako smo se bratski i bez i jedne reči podelili, te mi je brat i pre i posle pomagao, a i ja njemu. On me je i oženio, iz dobre kuće, a žena mi se pazi s majkom kao da joj je rođena. Majka i živi kod mene. Ugodila se sa mojom ženom pa joj dobro, a zavolela je i decu. Imam jednu devojčicu, vi’š, volišna je, na mene, te rekao bi’ ne zna ni dve unakrst, a da znaš samo kako je mudrica i kako ume da kaže, te toliko put sam pomislio: šteta što nije muško! A nije samo na jeziku, i kućanica je; pomaže, bome, majci na svakom poslu; ume sama skuvati kavu, ume očupati pile, pa čak i prosejati i ako jedva ručicama obgrli sito. Ranko mi je godinu dana mlađi od nje i pošao u školu, pa, ako Bog da, nek mlađi prihvataju kuću, a ovoga je šteta odvojiti od škole. Uči i sluša. I da vidiš samo kako on pazi knjigu, da mu ne kane kap vode, da mu se ne povrne list, da mu se ne iskalja. Kad legne, a on knjige pod glavu, da mu ko ne dira, a ako hoćeš, može i ne jesti, ali neću dići glavu s knjige kad ima što da nauči, pa makar mi jeli bez njega. A da mi vidiš Batu, ništa nije ovo dvoje prema njemu. Nema ni tri pedlja od zemlje — i on je mali na mene — a okrugao je kao lubenica. Kad ga gurneš, a on se valja oko sebe i ne može da se ustavi. Obrazi mu narasli kao hlebovi i zacrveneli se kao jabuke. I čudno neko dete, od kad je palo na svet nikad se nije zaplakalo, samo se smeje. Kaže nana mojoj ženi: „E, moja snajo, da behu moji tako da ne plaču, pristala bih i po dva godišnje da rađam, ali kakvi su moji bili, propištala mi mladost od njih!“ Znaš li, bolan, moj Bata kad hoće da spava, on se smeje; kad se probudi ujutru, opet se smeje; igraš s njim, on se smeje; a šopiš ga, kad ne valja, on se opet smeje. Ne zna da govori, nego tako brlja jezikom ko pijana baba. A biće napredno data. Ako mi se Ranko odmetne od kuće i oda se školi, onda ću na Bati kuću, nek mi on bude domaćin. Samo ako Bog da da se sve ovo lepo svrši…

Eto tako mi je govorio o svojoj kući i o svojoj deci — završi pripovedač i zastade da napravi cigaretu.

— I još mi je govorio — nastavi — mio mu bio znaš taj govor, jer nemamo nego jedan dan oda još, ako ovako pođe, pa da sagleda svoje selo i kuću, majku, ženu i decu, pa se sve boji da ne zastanemo, da ne dođe Austrijancima kakva pomoć te da nas zadrže. Još samo onu planinu da prođemo, još samo ono polje, još samo… da je samo sutrašnji dan da svane!

A sutradan produžismo tako, sve napred, sve napred. I već dogledamo poznata mesta, poznate puteve, poznate njive. Malo po malo pa po neko uzvikne: „Eno njive Petrove, a Petar ostade, pogibe!“ ili „Eno, more, ono je kuća Sime Dabića!“ I tako svaki čas na svakom koraku.

Zagazismo i u Jadar, a Bojku srce naraste. Tu je, u svojoj zemlji, poznaje svaki kamen, poznaje svaki trn. Ide, ide napred, a upro pogled tamo, tamo je njegova kuća, njegova ćerčica koja pomaže majci, njegov Ranko, njegov Bata. Čekaju ga oni, jer se tamo već čuje pucanje srpske puške, jer su mu selo izvesno već napustili Austrijanci. Eh, Bože pomozi, još malo, još malo! Da može, da sme, napustio bi redove pa bi potrčao ispred nas.

Tek prođosmo otud Jarebica, a komandant zaustavi bataljon. Kažu, stigao od nekud glas, Austrijanci se ustavili kod Krupnja i tu će kao da nas čekaju, da se brane, pa se moramo zadržati da sačekamo pojačanje. A i dobro nam došlo malo odmora. Nisu nas umorile toliko borbe i naglo nastupanje, koliko blata. Gaziš ono pusto blato pa ti teža noga nego i puška i torba i municija zajedno. Sad prvi put siđosmo na drum, tu gde se ustavismo, a četiri dana smo jednako gazili preko njiva i livada i utrina, i tek kad bi se dočepali kakve padine što bi osetili malo suvote.

Pa tako tu posedali kraj druma, te jedan uzeo iverku i skida blato s obuće, drugi savija cigaru, treći se pretovaruju, a četvrti se prihvatio malo hleba te žvaće koru koja je otvrdla u rancu. Znaš već kako je na odmoru. Pa se zametnuo i razgovor, a ne razgovaramo ni o čem drugom no o svojima, o svom kraju, o onom što nam je pred očima…

A u Bojka svetle oči, pune suza i radosti. Sa toga mesta na kome smo, dogleda se njegova kuća. Eno je tamo preko njiva, ispred onog zabrančića, na levo od druma. Čim je sagleda, on priđe poručniku, koji je umoran seo na jedan kamen. Priđe mu, pa se isprsi i tresnu nogom o nogu.

— Gospodin poručnik, molim pokorno!

— Šta je, Bojko? — pita ga poručnik.

— Molim za dozvolu da obiđem kuću.

— Boga mi, Bojko… uze zatezati poručnik.

— Nije daleko, eno preko onih njiva, eno se dogleda.

— Je l’ ono? — učini poručnik.

— Jes’, gospodin poručnik! Ostavio sam same žene sa decom, pa da vidim kako su prošli. Neću sedeti, samo da navirim, da se pozdravim, pa eto me!

— E, kad je tako blizu, a ti hajde. Pa nemoj samo da naviriš, pozdravi se lepo sa svojima i progovori. Otud, od tvoje kuće dogleda se ovamo, kad vidiš da krećemo, a ti hajde za nama.

— Hvala, gospodin poručnik! — kliknu Bojko veselo, osvrte se pa nas pogleda sve redom, kao da bi hteo da jedan deo svoje sreće i nama da, pa se otisnu s druma u njive i poče preskakati potoke i plotove pa sve prečicom ode kao tane iz puške. Mi gledamo za njim kako grabi pa i radujemo se njegovoj sreći i zavidimo mu.

— Ih, blago njemu! — reći će jedan.

— I na tebe će doći red! — dodaje drugi.

— Hoće ako podrži ovako! — teši sam sebe onaj prvi pa dodaje: — Izgleda mi kao da se sad bijem za moju njivu. Samo neka krenemo, nek ne gubimo ovako vreme, pa, čini mi se, zubima ću klati neprijatelja kad sagledam svoje selo.

— A kako ti je bilo tek kad si ga napuštao, pa gledaš očima kako neprijatelj ulazi u tvoje selo.

— Nismo prošli ovuda i hvala Bogu te nismo!

Bojko uđe u kuću, uđe i ostade nešto. Počeše ovamo već da mu broje koliko je ostao, počinju da prave i šale na njegov račun, pa i da ga dozivaju i da zvižde, ma da se dole do Bojkove kuće ne bi ni čulo. Pametniji će među njima reći:

— More, ostavite čoveka s mirom, znate kako je kad se vidi sa svojima.

I poslušaše, te ga ostaviše na miru, ali se Bojko bome dugo, vrlo dugo zadrža, te rekoše neki da pošaljemo po njega. Zaboraviće se, vele, pa će ostati te navući krivicu sebi. Potraja još dugo, te se svi ozbiljno zabrinusmo što se ne vraća.

— Da opalimo jedan metak — veli kaplar — pa ako je i zaspao probudiće se.

— Jok more, sad će on. Znaš kako je, zagovorio se s decom pa i ne oseća kako vreme promiče.

U tom se Bojko pojavi na kapiji kraj vratnica i svi graknuše.

Ali Bojko ne polazi ovamo k nama, već stao pred kapiju i gleda. Gologlav, puška mu o ramenu, stao i gleda da vidi valjda jesmo li još na drumu ili smo krenuli. Uzeše opet naši da mu dovikuju i da zvižde, i ako se ne čuje donde, a on stoji pred vratnicama, gleda ovamo i ne miče.

— Pazi, niko ga od njegovih ne ispraća! — primetiće neko i, odista, sad nam tek pade u oči da niko njegov ne iziđe za njim, te uzesmo da objašnjavamo to. U tom Bojko, koji se još nikako ve mače s mesta, skide pušku s ramena i obori je na ruke, pa je onda diže do oka i nanišani ovamo, pravo na nas. Dok se mi samo okretosmo jedno drugom, a Bojkova puška planu i tane prosvira iznad naših glava.

— Šta mu bi? — zapitaše se s raznih strana i još ne stigoše da jedan drugome odgovore, a ono puška i po drugi put planu i tane prosvira baš izmeđ nas.

— Ama ko to puca? — skoči poručnik i dok htedoše da mu obrate pažnju na Bojka, Bojkova puška otpoče ubrzanom paljbom: pljas, i jedan s leve strane druma dreknu:

— Jaoj pogodi me!

Svi se uskomešasmo, svi uzbunismo, a Bojko i dalje stoji tamo na vratnicama i puni pušku i nastavlja žurno paljbu na nas. Pade još jedan i to ovaj pogođen u srce. Nije ni zenuo.

— Brzo, šta čekate, šta ste se zbunili? — dreči poručnik.

— Da pucamo? — pita narednik.

— Pucajte!… ili… čekaj! Ima u kući dece, nisu kriva! Det’de jedan s jedne a drugi s druge strane pa ga opkolite. Hoću živa da mi ga dovedete. A vi ostali polez’te, ne ginite ludo!

Vojnici su se već izranije sklonili ili pričučnuli u jarak kraj druma, a neki i polegali. Odvoji se jedna desetina te krenu niz drum, a druga desetina preskoči jarak te kroz njive. Tek što ova desetina preskoči jarak, a iz nje pade jedan ranjen od Bojkove puške. To već treći.

Ja sam pošao sa prvom desetinom, jer nekako poručnik pogleda u mene kad reče da se odvojimo u potere. Trčali smo niz drum, pa kad smo izmakli pravcu u kome je Bojko pucao i njegovom pogledu, uskočismo i mi preko jarka, te kroz njive pravo iza kuće. Dotle su već stigli i oni s druge strane, te opkolismo tako kuću da nam ne može umaći.

— Bojko, predaj se! — viknuh baš ja glavom, sakriven iza ćoška. On prestade da puca, i spusti pušku. Pritrčasmo i jedan i drugi i dočepasmo ga za ruke, a kaplar otpasa tkanice i poče mu vezivati ruke. Bojko se nije otimao, on je dozvoljavao da se čini s njime šta se hoće; on je samo drhtao i treso se celim telom, a iz zamagljenih i krvavih očiju vrcale mu suze i promuklim, zagušenim glasom drao se:

— Pustite me, pustite me da ih pobijem sve! Pustite me da ih pobijem!

— Šta učini, more! — dreknu kaplar i poteže razjaren da ga udari pesnicom. Ali ga ne udari, i on ga je voleo kao i mi, nego ga samo dočepa za gušu i zatrese uzvikujući: Šta učini, more?

Bojko samo ćuti, dahće od umora, na slepoočnici mu biju modre žile, koluta očima i grize izgorele usne iz kojih mu već šikće krv. Ne možeš da ga poznaš, lice mu se sasvim unakazilo, po čelu mu se ispisale brazde i onaj njegov osmeh sasvim se izbrisao.

Dok smo se majali oko Bojka, a jedan od vojnika, koji je ušao bio u kuću da vidi ima li koga tamo i da pita šta bi čoveku, iziđe otud bled kao vosak.

— Ih, ljudi Božji, odite da vidite nesreću i grehotu!

Potrčasmo svi u kuću sem dvojice trojice, koji ostaše kraj Bojka. Potrčasmo i ustavismo se na vratima. Ne daj ti Bože da očima svojim vidiš ono što smo mi sagledali. Sve poklano, sve živo po kući leži u usirenoj krvi.

I sad mi pred očima ona krv i ona nesreća. Stara majka, kako potrčala valjda da skloni unuče, udarena kundakom i lobanja joj raspolućena te leži kraj ognjišta. Odmah do nje, držeći se i sad još rukom za babinu suknju, devojčica preklana preko grla. To je ona, što Bojko pričaše da je kućanica, da je mudra. Njene mudre očice ostale su otvorene, a silna krv, koja se prosula iz grla, prelila joj odelo crvenilom te izgleda kao otkinuta i uvela bulka. Malo dalje. u jednom uglu, leži mlada žena grleći čvrstom rukama Ranka, onoga što voli školu. Majka sva izbodena bajonetima, a dete razbijene glave. Na sred kuće, kao preklana tičica, leži u krvi svojoj Bata, onaj Bata što se uvek smeje, što je uvek veseo, što je sreća očeva i majčina. Bata leži u krvi, poleđuške, i smeši se, i sad se u smrti smeši.

Zločin je morao biti izvršen još pre nekoliko dana, jer je krv kraj leševa bila tvrda usirena, lica su u mrtvaca već bila uvela i osećao se zadah lešina.

— Ih, grehote! — učini i sam kaplar.

— Grešni Bojko, kako i da ne poludi! — dodaje drugi.

— A koj’ otac ne bi poludeo kad bi sagledao ovo! — veli treći.

— I viš’ u ludilu je pucao na nas, mislio je bije neprijatelja koji mu je kuću iskopao! — razmišlja opet kaplar.

— More, pucao bih ja i na Boga! — dodade jedan od onih u čije ćemo selo sutra ući.

Povedosmo Bojka vezana, ali ga nismo grdili usput, žalili smo ga i kazivali mu blage reči, ali ih on nije razumeo.

⁂

Ne znam je li moj sused nastavio i dalje kazivanje. Dovde sam slušao sa pažnjom, a zatim me san savladao. I čudan sam san usnio te noći. Kao na lipljanskoj stanici, pa se iskupio silan narod oko sanduka iz kojega se rasulo ordenje Karađorđeve Zvezde. Pa tu kao đeneral Gojković, bela mu brada do kolena, stoji kraj vagona, diže one zlatne krstove i pita svakog redom. Pa naišao i Bojko i smeši se, a đeneral ga pita:

— Koliko su ti dece Austrijanci poklali?

— Troje, gospodine đenerale! — odgovara Bojko.

— E, evo ti tri krsta, a evo još, uzmi još — i daje ordene. Ali ti krstovi kao da nisu zlatni a nisu ni mali te se ne mogu na grudima poneti, već veliki i teški.

Povio se grešni Bojko noseći ih na leđima, oznojio se i posustao te kao zapomaže: „Pomagajte, ljudi, ne mogu ja sam ove krstove poneti!“ I mi mu prilazimo i svako od nas prima po jedan i svako svoj krst nosi…