Narodni poslanik ; Opasna igra

Sabrana Dela Branislava Nušića. 12, Narodni poslanik : komad u tri čina ; Opasna igra : komedija u tri čina / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Narodni poslanik
2. Opasna igra

1. Narodni poslanik

Komad u tri čina

1.1. Pre pedeset godina

„Narodnoga poslanika“, napisao sam pre četrdeset i osam godina. Ja sam i ranije pisao neke komadiće, te ih ili prikazivao sa drugovima, ili ih, verujući u njihovu vrednost, čuvao u svome stolu, no bez hrabrosti da ih objavim; ali je „Narodni poslanik“ prvi komad koji sam napisao sa namerom da ga predam Narodnome Pozorištu na prikazivanje. Pa ipak, zazorno mi je bilo da se u svojoj devetnaestoj godini javim pozorišnoj upravi, i tražio sam ne bi li me ko na to ohrabrio. To ohrabrenje mi je došlo iz kuće Ilića, iz koje je tada nicao mnogi književni podsticaj i mnogi pokret.

Pesnička kuća Ilića bila je osamdesetih godina jedini književni klub u prestonici. Svi pokušaji, i raniji i pozniji, da se osnuje kakvo književno društvo koje bi književnike zbližilo i dalo jačega podsticaja književnosti, nisu ni blizu dobacivali onome uticaju koji je u tom pogledu imala kuća Ilića. Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika; na pragu te kuće susretala se stara romantična književnost, koja je već izumirala i nova, realistična, koja se mesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina. Počevši od Matije Bana, Ljube Nenadovića, Čede Mijatovića, Đorđa Maletića i Jovana Đorđevića, ja sam lično u Ilićevoj kući sretao: Vladana Đorđevića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Lazu Lazarevića, Milorada Šapčanina, Zmaja, Kaćanskoga, Đuru Jankovića (darovitog i rano preminulog pesnika), Jašu Tomića (tada neobično popularnog socialističkog pesnika), Pavla Markovića-Adamova, Milovana Glišića, Svetislava Vulovića, Vladimira Jovanovića, Janka Veselinovića, Simu Matavulja, Brzaka, Svetolika Rankovića, Kostu Arsenijevića (tipografa, socialističkog pesnika), Stevu Sremca, Matoša, Domanovića; Šantića, Ćorovića; Božu Kneževića, Ljubu Nedića, Nikolu Đoriđa; D-ra Milana Savića, Iliju Vukićevića, Milorada Petrovića, Jovana Skerlića, Milorada Mitrovića; i još jedan dugi niz manje znatnih kulturnih i nacionalnih radnika.

Susreti nabrojanih u kući Ilićevoj nisu mogli ostati bez posledica, i često se mnogi pokret tadanji i mnogi pokušaj, javlja kao rezultat tih susreta. Može se gotovo tvrditi da je ovo literarno pribežište — Ilićeva kuća — bilo sredina u kojoj se razvijao proces prelaza iz romantizma u realizam; da se iz te sredine: razvila ona snaga koja je suzbila literarnu hegemoniju Novoga Sada i izvojevala Beogradu prvenstvo, i najzad, da je ta sredina, dajući u Vojislavu pesničkoga reformatora, dala književnosti i mnoga druga znamenita imena.

Mene je u kuću Ilića uveo Vojislav, s kojim sam još od 1880 godine drugovao, pošto smo se ranije već sretali radovima u pojedinim listovima. U početku se moje i Vojislavljevo poznanstvo. svodilo na obična viđenja kod „Dardanela“, znamenitoga kluba boemskoga i duhovitoga Beograda osamdesetih godina, ali je, nešto zatim, naše poznanstvo postalo tešnje, te sam postao ne samo svakodnevni gost, već po gdekad i stanovnik kuće Ilićeve.

Ulazak u pesničku kuću Ilića za mene je tada imao naročitu draž. U mašti šesnaestogodišnjega mladića, ta kuća mi je izdaleka izgledala kao neki čarobni zamak, ili kao nedokučno gnezdo gde caruje stari orao, a orlići izleću u svet i vraćaju se s večeri na legalo. Stari Jovo Ilić, — „tatkana“ kako su ga zvala deca, a kraj njih i svi mi ostali, — bio je tada još vrlo krepak starac. To je upravo bilo doba kada se sa pokretanjem Vladanove „Otadžbine“ (1875) on, dugo vremena dotle otrgnut politikom, ponova vraća pesmi i peva jednim novim, čudnim i egzotičnim manirom:

Cvijet mi cavti, Džemšed-lale,
Adžem đul;
Biser mi sjaje, Basra-kale,
Istambul!

Najstariji od braće Ilića, Milutin, kada sam ja došao u kuću, nije bio u Beogradu. Bio je u nekom srezu beogradskoga okruga sreski starešina i često je dolazio, a često i gubio službu, te se doseljavao u Beograd. I ako valjan činovnik, Milutin je bio izdanak omladinskoga pokreta na Velikoj Školi, te se nije umeo dovoljno da prilagodi vremenu i režimu. S toga nije bila ni malo neobična pojava da se pred kućom Ilićevom zaustave kočije pokrivene arnjevima sa denjkovima, koritom, nogarima i stolicama privezanim o šarage. To je Milutin izgubio službu, i eno ga gde se izvlači, onako suh i krakat, ispod arnjeva, da se naseli u očevoj kući dok opet ne dobije službu.

Milutin Ilić je bio neobično marcialna pojava; preplanula lica i oštrih linija, dubokih i toplih očiju, visokih ramena i dugih brkova. Odeven u narodno odelo i sa pištoljima u silavu, on bi ličio na sliku pobeglu iz muzeja koja predstavlja orašačke ustanike. No karakterom svojim, Milutin ni u koliko nije odgovarao takvoj spoljašnosti. On je bio osobito blag i pitom, topao u odnosima i vrlo duhovit, Milutin je imao eminentan dar za humor i satiru, što je u objavljenim radovima dovoljno i naglasio. Što taj dar nije razvio do onih razmera do kojih je mogao, dva su uzroka. Prvi je: klasičarska atmosfera Ilićeve kuće, u kojoj se ta vrsta književnosti osećala kao divlji cvet u leji pitomih i plemenitih ruža, a drugi je uzrok bio njegov brak. Najstariji Ilić imao je inače jedan supružanski vrlo srećan brak, ali njegova supruga i suviše je težila, i uspevala u tome, da ga izdvoji iz sredine u kojoj se jedino mogao njegov talenat razvijati, i suviše je htela da ga načini „domaćinom“, izdvajajući ga iz one sredine koja je imala jedan ležeran pogled na sve vrline nabrojane u čitanci za prvi razred osnovne škole. Ja mislim da su to okolnosti koje su omele Milutina da se jače izrazi u književnosti.

Dragutin Ilić, prvi po Milutinu, bio je tada već zaogrnut jednim višim oreolom. Poeta koji još sa Velike Škole — gde nosi pokret lista „Pobratimstva“ (1884) — probija sa svojim drugovima Nikolom Đorićem i Vladimirom Jovanovićem naglo u književnost, i rasipa svoje radove kroz stupce svih literarnih listova u Srpstvu, on ubrzo stupa i na pozornicu, što je za tadanju, pozorišnoj umetnosti vrlo naklonjenu omladinu, imalo naročitu draž. Dragutin ne samo da se odaje drami, već postaje najznačajniji predstavnik onoga živoga pokreta osamdesetih godina, koji obećava da nam donese obnovu nacionalne drame.

Dragutin Ilić je u stvari bio predstavnik: kuće Ilića, i „tatkana“; koji je imao puno nežnih osećaja za Vojislava, jedino bi sa Dragutinom razgovarao i o političkim i o literarnim i o porodičnim poslovima. Ali, i ako njen predstavnik, Dragutin ipak nije uvek i dovoljno pripadao. kući, zauzet sem poezije još i svima drugim javnim pokretima, političkim, nacionalnim i kulturnim. I ma da od svih Ilića preživljuje najburniji život, ipak je on najplodniji, najviše piše, bavi se svima vrstama poezije (pesma, lirska i epska, roman, priča, drama); rasipa snagu i na filosofske i političke probleme, a troši. se i u dnevnoj štampi polemišući i pišući političke članke.

Uvek marcialan, sa kalabrejskim šeširom i raščešljanom bradom, neizmenjene spoljašnosti i držanja sve do starosti, on je nama mladima, kad smo dolazili u kuću Ilića, naročito inponovao. Otuda je na mene i imao uticaja savet koji mi je on negda dao: da napustim pesmu (ja sam se u početku svoga književnog rada, kao i svi, najpre i najradije bavio pisanjem pesama) i da se odam pisanju komedije.

Vojislav, treći Ilić, bio je tada kada sam ga je prviput poznao, mlado i golobrado momče, koje su tada u kući od mila zvali „Ćela“ zbog vrlo retke kose u detinjstvu. On je pevušio do duše, ali još bez onoga zamaha kojim će, malo docnije, privući na sebe pažnju svega literarnog sveta. Vojislav je u kući smatran i pažen kao mezimac, jer je njegov mlađi brat, Žarko, bio vrsta odmetnika koji se združio sa palilulčićima, išao sa njima u one znamenite bitke beogradske dečurlije, odlazio u lov na senice i štiglice, zametao po periferijskim rogljevima bitke, i uopšte obećavao da ne pripada kući Ilića, kojoj se tek docnije vratio i združio s braćom, kada se u njemu javlja jedan od najduhovitijih usmenih pripovedača našega doba. Da nije tako straćio detinjstvo, što mu je i oduzelo volju da se bavi perom, da se ranije priljubio braći i onoj sredini oko njih, u Žarku bi naša književnost imala jednoga velikoga pripovedača i najizrazitijega predstavnika realističke priče.

No Vojislav je prigrabio Žarkov položaj mezimca i uživao sve simpatije i nežnost roditelja i kuće još i stoga što je bio slabunjav, uvek bled, upalih očiju i nerazvijenih grudi. Žarko, koji je možda bio gdekad i ljubomoran na Vojislava, često ga je ismevao što piše pesme. U tim prilikama bi mu uvek citirao njegovu prvu pesmu, koju je Vojislav kao dete od dvanaest godina, đak prvoga razreda gimnazije, napisao, i koju su svi, sem Žarka, zaboravili. Ja sam pojedine delove te detinje pesme upamtio, blagodareći samo tome što ih je Žarko vrlo često ponavljao prkoseći Vojislavu, kojega je to jedilo. U toj prvoj pesmi Vojislav ismeva svoju braću, Milutina, Dragutina i Žarka, kada su pošli u Topčider da nabave za bašte rasade. Putuju njih trojica — veli Vojislav u pesmi — i kad su došli na sred šume, najstariji brat, koji se dotle junačio i hrabrio, oseti silan strah:

A kad zbrisa čelo znojno,
Reče tada Šojdin¹ vojno:
— Ala, braćo, ala, druzi,
Duboki su ovi luzi,
Strahota je njima ići,
Jer nas može kurjak stići!

Na to drugi brat, Dragutin, odgovara:

— Kakav kurjak, ha, Boga mi,
Sveg krvavog, na nožu mi
Pušila b’ mu s’ zverska krv!
Čujte gore, čujte luzi,
Počujte me, verni drugi
Postanuće kurjak strv!

Treći junak, mnogo manji²
Mnogo suvlji, mnogo tanji,
Al’ nosina ipak duga,
Nadmašuje oba druga…

Ovaj treći predlaže da se vrate, ali najstariji — junačina — neće, već ih hrabri. Kurjak, međutim, slušao ceo taj razgovor, pa se odjednom pojavi a „junačina“ nada prvi u begstvo. Sve se svršava stihom kako se kurjak slatko smejao svojoj šali:

A kurjak je tada stao,
Pa se slatko nasmejao.

Docnije, kada bi mu, uz čašu vina, Žarko citirao ove stihove, Vojislav se i sam slatko smejao.

Vojislav je bio neobično simpatična pojava i u životu van kuće, te je uživao ljubav i bio, tako reći, mezimac tadanjega društva. Uvek zakopčana kaputa, sa jednom rukom u džepu od pantalona i cigaretom u drugoj ruci, Vojislav je hodio odmereno, malo uzdignute glave i uvek zamišljena pogleda. Bilo je nečega vrlo otmenoga u njegovoj pojavi. Ophodio se sa ljudima neobično ljubazno i prema svakome je bio srdačan, iskren i poverljiv. Materijalne nevolje, koje su ga stalno gonile, podnosio je sa bezbrižnom ravnodušnošću, i bio je kadar i usred najveće nevolje pisati sa toliko isto nadahnuća i duševne snage, kao što bi to i pri najboljem raspoloženju činio. Mnoga je njegova dobra pesma baš u takvim časovima nevolje pisana.

Vojislav ne samo što je imao mnogo slikarskoga elementa u poeziji, već je imao i slikarskih manira pri samom pisanju. Mnogo smo vremena probavili zajedno, a poslednje godine njegova života, koju smo opet proveli zajedno u Prištini, bili smo gotovo i pod jednim krovom. „Amora na selu“ pisao je tada preda mnom, u mome prisustvu, i sećam ga se dobro na samome radu. Pred njim su bili čisti, beli listovi hartije, i on je po njima, čitkim slovima, pisao sa zadovoljstvom, lako, bez natezanja. Stih mu je tekao iz pera kao da ga je unapred smislio, i jedva bi se pogdekad zadržao, ponovo pročitao ispisani red, zamislio se, trgao dim iz cigarete; pa se opet vratio ispisanome stihu, prebrisao reč i zamislio je srećnijom, jačom, pogodnijom. Ličio mi je tada na slikara koji lako preleti preko platna kičicom, izmiče, zastaje, i opet se vraća da pojača, da bolje osenči pojedina mesta. Tako je on uvek pažljivo radio, pa čak i onda kada je u kafani, na prljavome parčetu hartije, možda ti na poleđini jelovnika, pisao stihove kakvome uredniku dečjega ili šaljivoga lista, koji je tu za stolom čekao sa honorarom od pet ili deset dinara u džepu.

Između mene i Vojislava bilo je toliko poverljivih, toliko intimnih odnosa da je upravo sasvim prirodno što sam se ja njemu obratio i poverio da sam napisao jednu šaljivu igru, i njemu ostavio da organizuje forum pred kojim bih stvar pročitao. I Vojislav je našao da bi taj forum najbolje bio sastavljen iz Milutina Ilića, Vladimira Jovanovića, koji je tada već važio kao priznati satiričar, i Koste Arsenijevića, tipografa, socialističkoga pesnika. Bilo je to s jeseni 1883 godine, kada sam pred označenima, i u prisustvu Vojisavljevom (Dragutin nije bio u Beogradu), čitao jedno posle podne „Narodnoga Poslanika“ tamo u dubini Ilićeve bašte, pod velikim orahom. I Milutin i Vlada su me ohrabrili, a socialista-poeta Arsenijević čak je bio i oduševljen. I ako dovoljno ohrabren, ja nisam smeo lično da podnesem rukopis Miloradu Šapčaninu, bojeći se, kad stanem golobrad dečko u devetnaestoj godini preda nj, oličenoga birokratu, da ću unapred izazvati njegovo nepoverenje prema delu. Predao sam rukopis posredno, preko jednoga glumca, moga prijatelja.

Valja mi ovde pomenuti da je moj rukopis, kome je bio naslov „Narodni poslanik“, a siže: ismevanje političke borbe, izbora i poslanika vladine stranke, pao ne upravnički sto baš u momentu kada su političke strasti u nas dostigle bile kulminaciju, izraženu u jednoj revoluciji koja se baš u to doba krvavo ugušivala u Istočnoj Srbiji. I, dok je takav rukopis, u tako nezgodnome času, ležao na upravničkom stolu, za tim stolom je sedeo čovek koji je bio oličenje lojalnosti i bigotni poklonik postojećem redu i režimu. Pod takvim okolnostima, komad koji je za to doba predstavljao pravu revoluciju, imao bi otići u arhivu i nepregledan. Ima se samo jednoj okolnosti blagodariti što je on ipak dat recensentima na ocenu. Razvila se bila u to doba u javnosti oštra kampanja protivu uprave pozorišta što izvornu dramu ne samo ne podržava, već je i potiskuje. Šapčanin, koji je kao malo ko vodio računa o javnoj reči, hteo je, dakle, da pred napadima bude obezbeđen i pokriven stručnim recensijama, i tako moj komad dospe u ruke Milovana Glišića i Laze Lazarevića da o njemu referišu. I u odboru i u pozorišnim krugovima zavladala je izvesna radoznalost o komadu koji se javlja u doba apsolutističke vladavine romantike na pozornici, te već tim samim predstavlja revolucionarnu, obzirom na političke prilike u zemlji gotovo i nihilističku pojavu.

Blagoje Nedić, zet Laze Lazarevića, — tadanji učitelj, a kasnije i sam pisac jednoga komada („Na nizbrdici“) pričao mi je tada — a i sada još prepričava — o jednoj večeri kod Laze Lazarevića na kojoj su bili Šapčanin, Ljuba Kovačević i Vladan Đorđević, tadanji pozorišni odbornici. Vladan je tada o večeri radoznalo pitao Lazu Lazarevića:

— Pročita li, Lazo, onoga „Poslanika“?

— Pročitao sam.

— Pa šta veliš?

— Dobar domaći pasulj, ali bez zapraške! odgovori Lazarević.

— More, ako je samo dobro skuvan i ako se da svariti — odgovorio je Vladan — lako ćemo mu dodati malo zapraške.

Recensenti su, razume se, morali dati i pismeni sud. Taj sud napisali su i Lazarević i Glišić na spoljnem omotu, tabaku na kome je bio naslov komada a koji je služio kao korica. Izgleda da je Glišić prvi čitao, jer on prvi ispisuje mišljenje, a Lazarević ispod njega. Glišićevo je mišljenje iz nekoliko reči i glasi: „Dobro, po gdešto skratiti i ublažiti; a ispraviti jezik“. To je sve. Lazarević je jedva malo opširniji; njegova ocena glasi: „Početnički i mladićski posao, ali zaslužuje svu pažnju. Sa nešto korekture i prerade, valjana prinova originalnoj drami. Obraćam pažnju Upravi da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji obećava budućega komediografa.“

Na osnovu ovih mišljenja, ja sam odista stekao „puno obzira“ Šapčaninovih, ali ne i prikaz komada. Šapčanin je tada vodio sa mnom duge roditeljske razgovore, pune saveta, pune pouke. Zahtevao je od mene da mnogo što-šta ublažujem, popravljam, pa i izostavljam. Kadgod sam mu odneo rukopis ponova, on mi ga je vraćao sa novim savetima. Najzad, kad se već nije imalo gde i kako, Šapčanin mi izjavi da je komad definitivno primljen na repertoar, ali da moram biti strpljiv, jer „momentalne“ političke prilike ne dozvoljavaju da se odmah i prikaže. Te „momentalne“ političke prilike, međutim, trajale su godinama — kao što u nas uopšte sve „momentalne“ nevolje godinama traju. Moj poslanik, i ako je na koricama nosio povoljno mišljenje recensenata, i ako je bio već uvršćen u repertoar, imao je da pođe na novu ocenu i nov referat. Milorad Šapčanin uputio ga je pod poverljivom numerom Ministarstvu policije, s molbom za mišljenje „kako bi se od strane toga Ministarstva tumačio prikaz ovakvog jednog komada na državnoj pozornici, i ne nalazi li to Ministarstvo da u komadu ima elemenata koji bi eventualno mogli poslužiti kao provokacija, ili bar kao povod za raznolike protivdržavne manifestacije.“

I — kad je jednom moj rukopis pao u šake državnoj administraciji i dospeo kao prilog uz akta — onda već možete zamisliti dalju sudbinu njegovu. Dobio je najpre na koricama, na kojima je bilo ispisano mišljenje Laze Lazarevića i Milovana Glišića, numeru Ministarstva policije, a zatim je počeo da šeta iz kancelarije u kancelariju, od nadležnog do nenadležnog, i od nenadležnog do nadležnog, u društvu sa aktima o zločincima, o činovničkim krivicama, o političkim progonima i pograničnoj bezbednosti. U registru je dosije koji se odnosio na moj predmet dobio rubriku: „Nušić; vidi Narodni Poslanik“, a rukopis je dospevao čas u arhivu, a čas se zavlačio u fijoke pojedinih činovnika da tu počiva kao u grobnici. Što taj rukopis nije jednoga dana krenuo u provinciju, u kakav okrug možda, ili što nije, udružen sa kakvim drugim predmetom, otišao u Upravu Fondova pa da se otud vraća kao „nenadležno“ upućen, ima se blagodariti jedino srećnoj slučajnosti što je jednoga dana dospeo u ruke književniku-policajcu Tasi Milenkoviću, koji ga je istrgao iz kandži državne administracije i vratio ga Pozorištu.

A dok je moj „Narodni poslanik“ putovao iz kancelarije u kancelariju ili se baškario po policijskim fijokama, dotle je vreme naglo odmicalo, godine prolazile, život se menjao. Kampanja protivu Šapčanina, što ne prinavlja originalni repertoar, ne samo da nije prestajala, već je sve više rasla. Razume se da u toj kampanji i mi mladi a beznadežni pisci nismo bili samo nevini čitaoci. Kada je ta kampanja uzela bila već široke razmere i prešla u otvoreno negodovanje, Šapčanin je osetio potrebu da se javno opravda. Toga radi priredi on javnu sednicu pozorišnoga odbora 27 marta 1888 godine, na samoj pozornici, pred publikom. Na toj sednici u uvodnome govoru on se pravda, i u tom pravdanju vrlo je interesantan i karakterističan pasus koji se odnosi na moj komad, koji već godinama važi kao primljen ali se nikako ne igra, — „‘Narodni poslanik’ od B. Nušića — veli Šapčanin u svome govoru — prošao je kroz dve purgatorije, pa i u ovoj trećoj redakciji, koju je pisac usvojio, upućen je na čekanje, jer su se međutim događali izbori poslanika, sa raznim epizodama koje su dale povoda mnogoj prepirci u štampi. I tim samim postao je „Narodni poslanik“ nemogućan. U komadu dolazi mnogo što-šta što vređa i poslanike i članove vlade. „Narodni poslanik“, glavna lice u komadu, prikazan je kao blesan. Bi li to godilo poslanicima koji su, isto tako kao i ovaj, trgovci, zanatlije i seljaci? I kad taj poslanik govori: da će on u skupštini govoriti kako mu kažu ministri u Beogradu (’ministri će njega naučiti’), da li to onda može primiti pozornica koja je pod vrhovnom upravom vladinom? Koja vlada, koji mudri državnici mogu ovo dozvoliti u zavodu što visi o njihovoj vrhovnoj brizi?“

Šapčanin me je pre ovakve svoje javne besede zvao i ponudio mi da napišem kakav drugi komad, koji bi bio pogodniji i koji bi se mogao prikazivati, dok bi „Narodni poslanik“ međutim čekao zgodnije prilike. Ja sam ga poslušao i napisao sam — „Sumnjivo lice“. Posle Šapčaninove besede, mene su osudili na dve godine zatvora zbog jedne političke pesme, te je i ta okolnost osudila ujedno i Narodnoga poslanika na sve duže, na jedno beskrajno čekanje. Iz zatvora sam doneo „Protekciju“ te je jedva ona uspela da bude prikazivana, a „Poslanik“ i „Sumnjivo lice“ imali su i dalju, svaki svoju, dugu i zanimljivu istoriju.

1.2. Lica

JEVREM PROKIĆ
PAVKA, njegova žena
DANICA, njihova, kći
SPIRA, Jevremov pašenog
SPIRINICA
IVKOVIĆ, advokat
GOSPA MARINA, njegova tetka
SEKULIĆ, policijski pisar
JOVICA JERKOVIĆ
SIMA SOKIĆ
SRETA
PRVI,
DRUGI,
TREĆI — građanin
GOVORNIK IZ NARODA
MLADEN, pokućar Jevremov
KAFANSKI MOMAK
ŽANDARM
ŠEGRT

1.3. Prvi čin

Soba kod Jevrema Prokića. Vrata sa desne strane i u dnu. Na levom zidu dva prozora, na svakom čiste zavese i saksije sa cvećem. Izmeđ prozora minder sa žanilskom zastirkom; sa strane bolje drvene stolice. Između prozora veliko ogledalo u zlatnom ramu. U uglu izmeđ ovot zida i zadnjeg veća gvozdena peć, koja se loži spolja. Izmeđ peći i vrata orman sa fijokama, a više ormana kredom rađene slike Jevremova i Pavkina. Na ormanu vazna sa cvećem, figurice od gipsa, veći sat, šatule od bonbona, slike u ramovima sa naslonom i druge sitnice. Na desnom zidu, od publike pa do vrata, mali etažer na tri sprata i na njemu šoljice, čaše i još po gde koja sitnica. Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i oko njega stolice. Nad njim visi sa plafona veća lampa.

Palanačka soba iz osamdesetih godina u čiji se stil uneo i ukus devojke koja je po gdešto primila odlazeći rodbini u Beograd.

1.3.1. 1. PAVKA, DANICA

PAVKA: (Dolazi iz desnih vrata na kad vidi da nikog nema u sobi, odlazi vratima u dnu. Napolje). ’Odi ovamo! Čuješ li, ovamo kad ti kažem!

DANICA: (Ulazi).

PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala: neću da te vidim tamo!

DANICA: Bože, majka…!

PAVKA: Ama nemoj ti meni: „Bože, majka!“ Neću da te vidim tako kad nemaš posla, pa to.

DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija.

PAVKA: Pala saksija, hm! Nije nego još nešto! Ko se meni ne učini da je pala saksija!

DANICA: (Gunđa). A, već…

PAVKA: Šta kažeš?

DANICA: Ništa!

PAVKA: Slušaj ti! Moja majka nije vukla rep za sobom, nisam ga ni ja vukla, pa ne dam ni ti da ga vučeš! Ne dam, razumeš li me!…

DANICA: Bože, majka, kakav rep?

PAVKA: Nego šta, ako te uzme svet u usta?

DANICA: Eh, već svet…!

PAVKA: Svet dabome!

DANICA: A Mica Antićeva, je l’ imala ovoliki rep, pa šta? Opet se udala!

PAVKA: Neću ja tebe s repom da udajem, razumeš li? I ne nađe drugu da mi kažeš nego Micu Antićevu! Što mi ne kažeš za Rosu Janjićevu? Eto, baš krasna devojka, pa kako je prošla? Uze je svet u usta pa: au, a-u, a-u, a-u… te eno je i sad sedi i broji dane.

DANICA: Broji dane: zato što nema da izbroji pare, a da ima…

PAVKA: I da ima, boga mi, kad svet uzme na zub?

DANICA: A po čemu ima mene svet da uzme na zub?

PAVKA: Po tome vidiš što ti se svaki čas čini da je pala saksija… a on mlad čovek!

DANICA: Znam, al’ ovo je drugo!

PAVKA: Po čemu drugo, ni po čemu. Nije da kažeš da je čovek otvoreno kazao, nego tako: bila njegova tetka dva-tri-put, progovorila o tome, raspitivala koliko nosiš i… eto, to! Samo razgovor i ništa više. Ocu čak nisam ni govorila; šta imam da mu govorim prazne reči.

DANICA: Nisu to prazne reči.

PAVKA: Nego šta su?

DANICA: Ja znam da nisu.

PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja.

DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva?

PAVKA: To što sam se stegla kao kukavica pa hoću da uštedim. „Izdaj, Jevreme, dve sobe; nama je mnogo pet soba, što će nama pet soba!“ A eto ti sad, uselio ti se u kuću mlad čovek, a imaš devojku u kući, pa sad trljaj glavu!

DANICA: Svejedno, da nije on, uselio bi se drugi.

PAVKA: Uselio bi se, jest, al’ je mogla da se useli kakva familija. Ovako… jesi čula, neka — popadaju sve saksije, neću više da mi izlaziš tamo! A ne znam ni šta će mi one saksije u hodniku, uneće ih Mladen još danas u kujnu.

DANICA: Uh, saksije u kujnu!… Neko kuca. Izvol’te!

1.3.2. 2. SIMA SOKIĆ I PREĐAŠNJI

SIMA: (Na srednja vrata). Dobar dan želim!

PAVKA: Dobar dan.

SIMA: Je li gospodin kod kuće?

DANICA: Nije!

SIMA: Hteo sam znaš… a ti si njegova gospođa?

PAVKA: Jeste!

SIMA: Hteo sam znaš da ga zamolim nešto. Baš… ako hoćeš, gospođo, molim ti se, progovori mu i ti. Reci mu, kumim ga Bogom, neka me ne goni toliko! I da je zašto, nego ni zašto! Reci mu dolazio Sima Sokić, onaj što ga goniš zbog žene…

PAVKA: (Iznenadi se). Zbog žene?… (Prekrsti se). Ama šta govoriš, čoveče i prijatelju, zar te moj muž goni zbog žene?

SIMA: Reci mu, nije čovek kriv! Jedanput dvaput što je isprebijao ženu, to toliko. A ko će je i isprebijati ako neće muž?

PAVKA: Ja ne znam o čemu ti to govoriš?

SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, Boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam; al’ onako dva-triput, kao što i priliči mužu, al’ nije da kažeš dušmanski. Pa ona sad kaže: dosadilo joj, i otišla od mene, kao da će negde naći bolje. Nego tako, ženska pamet! Pa otišla pravo u advokata, te tvoj gospodin tuži mene za tešku povredu i sad me goni kao vuka po planini.

PAVKA: A, to je? (Čisto joj lakne).

DANICA: Ti si pogrešio vrata. Ne sedi ovde advokat.

SIMA: Nego?

DANICA: Evo ovde, ova druga vrata. ’Odi, pokazaću ti.

PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi). Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata.

SIMA: E, oprostite, ja vidio znaš firmu na kući; pa mislim… ova druga vrata, je l’?

DANICA: Jeste!

SIMA: E, hvala, oprostite! (Odlazi).

1.3.3. 3. PAVKA, DANICA

PAVKA: Ja ne znam samo zašto taj čovek ne napiše na svoja vrata: Advokat; ovde je Advokat; i da izmoluje onaj prst (Pokazuje poznati prst iz oglasa). nego tako, svaki čas nam dolaze! I što dođe ništa, nego što me prestravi…

DANICA: Pa ima dole na ulici firmu.

PAVKA: Ima na ulici, ali nema ovde. A kazao mu je Jevrem da metne i ovde, pa eto…

1.3.4. 4. JEVREM, PREĐAŠNJI

JEVREM: (Ulazi zabrinut, puni mu džepovi novina. Čim uđe daje znak Pavki da ukloni Danicu; a ona da ostane).

PAVKA: (Razumela ga je, pa se okreće Danici). ’Ajde, ocu kafu!

JEVREM: (Posle izvesne pauze, pošto je razmišljao malo). Ovaj… Pavka… imam nešto važno da ti kažem…

PAVKA: A ja opet tebi…

JEVREM: Ama ostavi ti, ovo što ja imam da ti kažem mnogo je važnije. Dakle, idem od jutros ja čaršijom…

PAVKA: Baš kad pomenu, a što, boga ti…?

JEVREM: Ta ne prekidaj me!… Eto, sad moram opet iz početka. Dakle, idem ja jutros čaršijom, a gospodin načelnik, pa tek meni spusti ruku na rame, pa veli…

PAVKA: A, znam šta je, izbori…

JEVREM: Eto ti sad, kakvi izbori?

PAVKA: Sećam se znaš da ti je gospodin načelnik spustio ruku i prošle godine, kad su bili opštinski izbori.

JEVREM: Ama nije to, nego čovek me upita: kako, kako gazda Jevreme?

PAVKA: Pa to je to što ti ja kažem. Čim se približe izbori, on tebe pita: kako gazda Jevreme? (Opazi mu novine). Uostalom, što te i pitam, kad eto ti puni džepovi novina.

JEVREM: To onako.

PAVKA: Nije onako, Jevreme. Znam ja tebe. Kad je onako, ti ideš u kafanu, popiješ kafu i pročitaš novine. A i ne čitaš ih, nego samo oglase. A kad dođu izbori, ti nabiješ novinama džepove pa se zariješ u njih, a dućan o klin.

JEVREM: Eh, eh… Ti opet preteruješ!

PAVKA: Ama kako preterujem! Pa, eto, otkud ti sad, u ovo doba kući? Gde je sebe podne!

JEVREM: Došao, znaš, da pročitam novine. Stigla pošta, a u dućanu larma pa ne mogu da čitam.

PAVKA: Eto. Je l’ kažem ja! Ostavio dućan da čita novine! Baš pravo da ti kažem, Jevreme, kad dođu tako te izbori, a meni čisto smrkne!

JEVREM: Eto ti sad! A šta ima tebi da smrkne?

PAVKA: Tako. Ne mili mi se. Da si ti kao drugi ljudi, da odeš na dan izbora pa da glasaš, ’ajd’, ’ajd’! Nego se sav predaš i promeniš, postaneš drugi čovek. Digneš ruke i od dućana i od kuće.

JEVREM: E, nije nego… Bolje idi ti pa mi skuvaj kavu. Znaš kako je, slađe se čitaju novine uz kavu.

PAVKA: (Polazeći). Dobro, Jevreme. Al’ kažem ti, ne volim kad naiđu ti izbori, pa to ti je! (Odlazi).

1.3.5. 5. JEVREM, DANICA

JEVREM: (Vadi novine iz džepova i stavlja ih na sto. Seda, savija cigaretu, pripaljuje, razvija novine i razgleda ih). „Reč dve u oči izbora.“ (Čita dalje u sebi).

DANICA: (Donosi kafu i stavlja na sto).

JEVREM: Deder, boga ti, kad si tu; pročitaj, evo, ovo! Nešto mi mnogo zamršeno. (Daje joj novine, označujući mesto koje želi da mu se čita, a on ustaje i sluša šetajući).

DANICA: (Sedne pa njegovu stolicu i čita). „Evolucija jednoga društva zavisi često i u mnogome od napora i podviga pojedinaca, kada isti podvizi harmonišu sa socijalnim potrebama i savremenim težnjama toga društva,“

JEVREM: Me mogu da razumem šta je kazao, al’ vidi se, lepo je kazao.

DANICA: (Čita dalje). „Težnje su pak modernoga društva: stalno suzbijanje konservativnih institucija, zasnovanih na predrasudama i nemoralnim principima, koji pojam ličnosti stavljaju nad pojmom opštnosti, solidarnosti i jednakosti“…

JEVREM: (Više sebi). Pametni, brate, ti novinari. Pišu, čitaju i razumu sami sebe. (Glasno). Kakav beše naslov tome članku?

DANICA: (Čita). „Reč dve uoči izbora“.

JEVREM: Pa to, dabome! Šta ima vazda tu da piše kad se iz naslova vidi da su skoro izbori a to je najglavnije. Uostalom, čak i kad bi drukčiji naslov bio, znamo mi i sami da. su skoro izbori, ne mora to kroz novine da nam se kaže. A, deder, ovaj, prevrni unutra.

DANICA: (Otvori novine).

JEVREM: Ima. li što?

DANICA: (Čita). „Rusija“.

JEVREM: Preskoči!

DANICA: (Čita). „Engleska.“

JEVREM: Preskoči i Englesku. Vidi-der ti tamo, u dnevnim vestima: da nije ko od bivših ministara išao u dvor, jer, znaš, čim bivši ministri počnu da idu u dvor, onda znaj da će biti krize!

DANICA: (Razgleda dnevne vesti i čita naslove u sebi).

1.3.6. 6. IVKOVIĆ, PREĐAŠNJI

IVKOVIĆ: (Pošto je kucao). Izvinite!

DANICA: (Hitno ustaje).

JEVREM: A ti si, gospodine Ivkoviću? Izvoli!

IVKOVIĆ: (Danici). Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti?

DANICA: Da. Malo pre je bio jedan koji se, siromah, žali da ga gonite kao vuka!

IVKOVIĆ: He, šta ćete! Takav je naš posao. Ali, ne će vas više uznemirivati (Vadi iz džepa jednu tablicu na kojoj piše „Advokat“). Čim ste me opomenuli, Gazda-Jevreme, ja sam naručio, ali, eto, tek sad stiglo!

JEVREM: E, baš dobro! Prikucaj ti to lepo na tvoja vrata, da te lakše nađu tvoje mušterije!

IVKOVIĆ: Hvala Bogu, te je stiglo. Neću biti ovde dva tri dana pa bi vas još više uznemiravala.

DANICA: Nećete biti ovde?

IVKOVIĆ: Da, moram malo do Beograda, zbog izbora. Na dan dva samo.

JEVREM: (Trgne se). Zbog izbora, je l’?… Aha, aha! Dakle, misliš zbog izbora u Beograd? Hm! hm! (Maše za leđima rukom Danici da se ukloni iz sobe).

IVKOVIĆ: Moraću!

JEVREM: Pa jeste! (Maše energičnije Danici, koja ga prviput nije dovoljno razumela).

DANICA: (Pošto ga je razumela). Izvinite, ja moram majci; zvala me još malo pre, a ja se zadržala. Klanjam se! (Odlazi).

IVKOVIĆ: Do viđenja, gospođice!

1.3.7. 7. JEVREM, IVKOVIĆ

JEVREM: (Pošto su ostali sami). A ovaj… šta sam ono hteo da te pitam, gospodine Ivkoviću? A, tako, a… ideš malo u Beograd, a?

IVKOVIĆ: Pa da, da se vidim s prijateljima, da razgovorimo.

JEVREM: Da razgovoriš… o izborima, je l’?

IVKOVIĆ: O izborima, o kandidatu.

JEVREM: Kako o kandidatu? Zar nije Petrović vaš kandidat?

IVKOVIĆ: On je bio prošloga puta. Ali sad… videćemo… možda nećemo njega.

JEVREM: Hoćete novoga?

IVKOVIĆ: A vi?

JEVREM: Pa, znate…

IVKOVIĆ: Opet Ilića?

JEVREM: Kažu: on je najbolji!

IVKOVIĆ: Ama ja čujem da Ilić neće ovom prilikom biti biran.

JEVREM: Kako to?

IVKOVIĆ: Ta već znate da je načelnik u zavadi s Milićem, pa… ko zna kako je on to gore, u Beogradu, predstavio; tek čuo sam da je načelnik jednom svom: prijatelju rekao: ja izbrisah Ilića!

JEVREM: Gle, molim te, baš tako rekao?

IVKOVIĆ: Kažu čak da je načelnik dobio poverljivo pismo iz Beograda da nađe kakvog mekšeg kandidata.

JEVREM: (Radoznao i prijatno iznenađen). Mekšeg?

IVKOVIĆ: Pa da. Onako… savitljivijeg, pogodnijeg.

JEVREM: (Razmišlja, ali mu se ogleda zadovoljstvo na licu. On govori više sebi). Hm! Gle, molim te! A ko bi to mogao biti (Glasno). Šta ti misliš, gospodine Ivkoviću, ko bi od naših bio onako mekan?

IVKOVIĆ: (Smešeći se). Ne znam, al’ to će već znati gospodin načelnik!

JEVREM: Pa jeste što kažeš, on će znati! A ti baš misliš: neće Ilić biti biran?

IVKOVIĆ: Ono, znate kako je, i Ilić ima svoje ljude, pa ako udari u stranu, može svašta biti!

JEVREM: A to bi vi kao voleli, da on udari u stranu?

IVKOVIĆ: Pa, pravo da vam kažem, voleli bi!

JEVREM: E, to ti ne valja, gospodine Ivkoviću. Ne valja ti što si otišao u opoziciju a sad se još raduješ i za Ilića. Kamo sreća, kako sedimo u istoj kući, pod istim krovom, da smo još i u istoj partiji, pa da prijateljski razgovaramo, a ovako…

IVKOVIĆ: Pa mi možemo prijateljski razgovarati, a ne biti u istoj partiji.

JEVREM: Možemo, ne kažem da ne možemo. Mogu ja tebi, na primer, da kažem: gospodine Ivkoviću, skupe šljive ove godine. A ti meni da odgovoriš: jest, skupe su! Pa tako možemo da razgovaramo i o orasima i o jarećim kožama. Ali kad treba da progovorimo o politici, kako možemo prijateljski da razgovaramo, kad sam ja vlada a ti opozicija.

IVKOVIĆ: Pa mi ne moramo razgovarati o politici.

JEVREM: Pa ne moramo svaki put, al’ kad su izbori kako možeš da ne razgovaraš o politici? O čemu ćeš drugo da razgovaraš kad su izbori?

IVKOVIĆ: Pa ako progovorimo i o izborima, gazda Jevreme, budite uvereni da ću ja uvek umeti da sačuvam prema vama sve poštovanje.

JEVREM: To jest, to ti priznajem. I ako si ti druge partije, ja te, vidiš, samo politički mrzim, a onako u duši, ja te volim.

IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda Jevreme! I ja se, pravo da vam kažem, u vašoj kući osećam nekako kao kod svoje kuće, kao da ste mi roditelji i vi i gospođa Pavka…

JEVREM: E, pa onda, kad se tako osećaš, baš da te nešto zapitam. Reci ti meni (Zaviruje u novine). šta će to reći „individua!“?

IVKOVIĆ: Znači osoba. Ja sam, na primer, individua, vi ste individua!

JEVREM: A je li moja Pavka individua?

IVKOVIĆ: Da!

JEVREM: E, hvala ti. To sam znaš hteo da te pitam. A veliš načelnik dobio poverljivo pismo da nađe mekšeg čoveka?

IVKOVIĆ: Tako se čuje!

JEVREM: Može! Može!

IVKOVIĆ: Dozvolite, odoh ja da zakucam ovu tablu.

JEVREM: E, ako, ako! Zbogom, gospodine Ivkoviću!

IVKOVIĆ: Zbogom, gazda-Jevreme! (Odlazi).

1.3.8. 8. JEVREM, ŠEGRT

JEVREM: (Vraća se i stane na sred sobe zamišljen. Na licu mu se ocrtava briga koja ga sve više obuzima. Uzima šešir i hteo bi da pođe, ali se kod vrata ustavi, vraća se i seda na stolicu brižan).

ŠEGRT: (Nosi jednu dućansku kesu od hartije i na njoj nešto napisano). Gazda! Poslao kalfa Joca.

JEVREM: (Čita, primičući i odmičući kesu od očiju). Odi ovamo, ti imaš bolje oči. Je li ovo „F“?

ŠEGRT: (Gleda duže). Može, gazda, a može da bude i „R“, a može i „K.“

JEVREM: Kaži kalfa Joci, drugi put kad hoće nešto da napiše, neka uzme kesu od dve kile pa neka krupnije piše (Natežući čita). — „Gospodin Sekulić pisar moli dve banke zajma, vratiće sutra“ (Sam sebi). Svi oni sutra vraćaju, nego… (Razmišlja). Može mi on sad i zatrebati. (Piše na drugoj strani kese). „Daj mu!“ (Daje kesu šegrtu). Na, nosi ovo kalfa Joci.

ŠEGRT: A uvraćao u dućan i gazda Jovica, pitao za tebe gazda.

JEVREM: Dobro!

ŠEGRT: (Sretajući se na vratima sa Jovicom). A, evo ga! (Ode).

1.3.9. 9. JEVREM, JOVICA

JOVICA (S vrata). A ja svratio u dućan, pa kažu momci otišao kući.

JEVREM: Otkud ti?

JOVICA: Otkud? Otud, naišao, naneo me vetar!

JEVREM: Sedi! (Odlazi desnim vratima). Danice, deder još jednu kafu.

JOVICA: (Sedajući). Imam, znaš, neke napoleone, pa rekoh, da ih ne dajem iz ruke dok tebe ne pitam za kurs.

JEVREM: More drugom ti taj kurs, nemoj meni! Bajagi nisi mogao u čaršiji da se pripitaš, nego potegao. ovamo da me nađeš, kao da ja svaki dan samo napoleone prevrćem preko ruke. Nego, ako si došao za neki posao a ti govori!

JOVICA: Pa… pa i za posao. Ti imaš, znaš, neke jareće kože. Jedanput si mi se žalio ne znaš šta ćeš sa njima, pa, rekoh, ja ću skoro u Beograd…

JEVREM: Ama otkud ti, bre brate, kože padoše na pamet! Otkad kože bile pa bitisale! Nego ti uvek tako: obilaziš devet sokaka dok stigneš u u kuću u koju si pošao. Drugo si ti doš’o, nisi za kože.

JOVICA: Ništa drugo, nego za kože!

JEVREM: E, pa, deder sad, nemoj da mu kažeš! Pa jesi li ti, bre, pio alvaluk kad sam ih prodao

JOVICA: (Kao bajagi doseća se). Pa je l’ to za kože bilo?

JEVREM: Nije nego za drenjine!

JOVICA: Ja smeo s uma.

DANICA: (Donosi kafu, ostavlja i odlazi).

JEVREM: More, nisi smeo s uma nego, znam ja tebe. Ako hoćeš da kupiš konja, a ti prvo počneš razgovor o obručima i buradima.

JOVICA: Pa, znaš kako je, trgovački red koliko da se otpočne razgovor. A… Jesi li slazio odjutros u čaršiju?

JEVREM: Jesam.

JOVICA: Pa biće onda i da si čuo što?

JEVREM: A šta ima da se čuje? Ima l’ što novo?

JOVICA: Znaš, idem ja jutros čaršijom, a načelnik, pa tek spusti meni ruku na rame…

JEVREM: (Iznenađeno i surevnjivo). Ama, na čije rame?

JOVICA: Spusti ruku meni na rame.

JEVREM: Ko spusti?

JOVICA: Gospodin načelnik.

JEVREM: Ama i on, koga-god sretne, a on mu spusti ruku na rame! Pa šta ti veli?

JOVICA: Veli: Boga mi, gazda Jovice, ne stoje dobro stvari!

JEVREM: Koje stvari?

JOVICA: Pa o politici mi govori čovek.

JEVREM: A što ne stoje dobro?

JOVICA: Veli: Oni naši u Beogradu kanda ne bi hteli više da im Ilić bude poslanik.

JEVREM: (Kao bajagi iznenađen). E, Boga ti, kako to?

JOVICA: Eto tako mi kaže čovek od reči do reči.

JEVREM: Ja to, bome, ne verujem. Što, brate! Ilić je baš čovek na svome mestu.

JOVICA: E, vidiš, onima tamo gore nije na svome mestu!

JEVREM: Pa sad? Šta kaže gospodin načelnik?

JOVICA: Veli, moramo naći drugoga!

JEVREM: Jes’, drugoga, kao da ovde rode poslanici na vrbi, pa mi samo da uzberemo.

JOVICA: A kad se čovek zrelo razmisli: zašto kao ne bi mogao i ko drugi?

JEVREM: (Podozrivo). Mogao bi, ne kažem da ne bi mogao, ama deder kaži ko?

JOVICA: (Bajagi razmišlja). Mogao bi… Eto, Mita Arsić!

JEVREM: Pa je l’ čovek pod stečajem?

JOVICA: A Jova Crvljanin?

JEVREM: Pa je l’ ukrao testamenat i bio u apsu?

JOVICA: A pop Pera?

JEVREM: On jeste. Ako tamo u skupštini treba, zinuti, pop ume da zine pa da ga majci olako ne zatvori usta. Ali, brate, odvešće svastiku u Beograd, pa će da nam puca bruka.

JOVICA: To jeste!

JEVREM: Pa posle, brate, u Beogradu ima mnogo muzika, a on čim čuje muziku mora povesti kolo, pa makar to i o zadušnicama bilo. A to još ovde i biva, ali tamo…

JOVICA: Pa onda, ne znam koga bi?

JEVREM: (Podozrivo). Ne znam ni ja.

JOVICA: Jer tu treba naći čoveka, ali takvog da mu se ne vuče rep. A gde ti je danas takav? Eto, na primer, mislio sam nešto i na tebe…

JEVREM: (Prestravi se).

JOVICA: Pa mu znaš dođe nezgodno zbog onog špiritusa.

JEVREM: Kog špiritusa?

JOVICA: Onog, znaš, što kažu da si švercovao.

JEVREM: (Uvređen). Slušaj ti, ako i kažu za mene da sam švercovao špiritus, ja državu nisam oštetio. Ja sam kaznu pošteno platio, a za mene bar ne kažu da sam liferovao vojsci crknuto meso.

JOVICA: Eto ti sad! Sad pa da počnemo da se vređamo. Nisam ja zato, brate, došao; nego sam došao kao čovek i kao prijatelj da se razgovaramo kao ljudi.

JEVREM: E pa, razgovaraj kao čovek, a nemoj da mi pominješ više špiritus, kad o tome nema više ni akata.

JOVICA: Pa nema dabome kad ih je pisar za pet banke pojeo.

JEVREM: Ako ih je i pojeo, akta je jeo, a nije crknuto meso. I u drugom svetu može činovnik da pojede akta, ali nigde u svetu nema da vojska jede crknuto meso.

JOVICA: (Korsem diže se). E, pa da idem ja!

JEVREM: Ama, što da ideš?

JOVICA: Pa kad ti jednako navrćeš na uvredu!

JEVREM: Ama nije ja, nego ti jednako navrćeš na špiritus.

JOVICA: Ostavi, Boga ti, to pa da razgovaramo kao ljudi.

JEVREM: Pa sedi, de!

JOVICA: (Seo pa posle izvesne pauze). Vidiš, Jevreme, a znaš i sam, poslovi više ne idu. Razlabavilo se nešto pa ne ide. Okrpiš s jedne strane a raspa se s druge… Ne ide, pa to ti je…?

JEVREM: Jest stalo!

JOVICA: Stalo bome, pa mora čovek, hteo ne hteo, da gleda ako može s koje druge strane da se spomogne te da izađe na kraj.

JEVREM: Ne misliš valjda u službu?

JOVICA: Da mi ne da Bog!

JEVREM: E, pa šta drugo može?

JOVICA: Znaš, mislim se nešto i velim, ako si mi ti prijatelj, ti i još dva tri u čaršiji, te ako htednete da me pomognete… Velim, znaš, ovo je sad dobra prilika… kad bi na mesto Ilića ja nešto otišao u Skupštinu.

JEVREM: (Prenerazi se). Poslanik da budeš?

JOVICA: Pa velim, Jevreme, nisam da kažeš čovek vezan. Umem da se razgovaram, umem da se nađem, imao sam hvala Bogu posla i sa vlastima, pa znaš, nisam baš ćutao a on da mi zapisuje šta hoće, nego sam i sam govorio. Pa velim… Mogao bi, zašto da ne bi mogao! A ti znaš mene, nisam od onih koji se neće odužiti. Spomoći ću se i ja, ali odužiću se i prijateljima, znaš kako je kad si poslanik… Pa… (Zastane i posmatra Jevrema). Šta veliš ti na to, Jevreme?

JEVREM: (Ustao je i uznemireno šeta čekajući nestrpljivo da Jovica svrši govor). Pa je l’ to si ti došao?

JOVICA: Pa to.

JEVREM: Uha, a počeo od kursa, pa na jareće kože, a svršio sa kandidacijom!

JOVICA: Pa velim…

JEVREM: Jesi li ti o tome govorio sa gospodinom načelnikom?

JOVICA: Nisam!

JEVREM: A jesi li govorio drugom nekom?

JOVICA: Nisam, rekoh prvo da razgovaram s tobom, pa onda…

JEVREM: Pa onda nikom više i da ne govoriš! Meni, pa nikom više. Vodu da metneš u usta i da ne otvoriš usta više. Da ostaviš meni stvar, i sa načelnikom meni da ostaviš i sa celim svetom meni da ostaviš, a ti da se ne mešaš.

JOVICA: (Ohrabren). A ti pristaješ?

JEVREM: Kad ti kažem, meni da ostaviš stvar a ti da se ne mešaš više.

JOVICA: E, velika ti hvala na tome, Jevreme! Rekoh ja: sa Jevremom treba prvo da razgovaram, pa ovaj… i to da ti kažem. Ako ti je počem stalo do toga, a ja pristajem i da podelimo, da me pustiš prvo mene jedno dve godine, koliko znaš da se pomognem, pa posle ti idi, ako hoćeš u Skupštinu. Evo, ako hoćeš i ugovor takav da pravimo.

JEVREM: (Šeretski). Jok, more, što će meni to! Posao mi, hvala Bogu, dobro ide, pa što da tražim preko hleba pogače.

JOVICA: Pa jeste, pravo kažeš.

JEVREM: Drugo ti! Posle, što kažeš, ti umeš i da se nađeš, umeš da govoriš…

JOVICA: Jest!

JEVREM: I ako me samo poslušaš.

JOVICA: Šta da te poslušam?

JEVREM: Da odeš odavde pravo u dućan, pa ni luk jeo ni luk mirisao. Nikom ni reči o tome. I ako te pripita ko: šta misliš, ko da bude poslanik, a ti da mu kažeš: šta se to mene tiče, ja gledam svoja posla, a kog narod hoće taj neka ide! Je l’ tako

JOVICA: Tako je!

JEVREM: I tako ćeš da radiš?

JOVICA: (Dižući se). Pa tako, kad ti kažeš da je tako bolje.

JEVREM: A za dalje je moja briga. Ti samo nakrivi kapu pa čekaj mandat!

JOVICA: (Polazeći). Pa ja, pravo da ti kažem, u tebe sam se i nadao.

JEVREM: (Ispraćajući ga). I ne treba ti drugi!

JOVICA: E, pa hvala ti, Jevreme! (Odlazi).

JEVREM: (Za njim). Pravo u dućan i nikom ni reči!

1.3.10. 10. JEVREM, MLADEN

JEVREM: (Vraća se nervozno, uzbuđeno i ide pravo levim vratima). Mladene! (Pauza). Pavka, pošlji mi, Boga ti, toga Mladena (Stane na sred sobe i duboko se zamisli).

MLADEN: Zvao si me, gazda?

JEVREM: Idi preko, znaš onoga gospodina Sretu!

MLADEN: A, znam!

JEVREM: Ako nije tu preko a on je u „Nacionalu“, idi pa mu kaži: Zamolio te gazda-Jevrem da dođeš časom na jednu kafu. Jesi li razumeo?

MLADEN: Jesam! (Ode).

1.3.11. 11. JEVREM, PAVKA

PAVKA (Dolazi s desna). Slušaj, Jevreme, vidim ide preko pijace gospa-Marina, izvesno će ovamo.

JEVREM: Pa neka dođe.

PAVKA: Ama htela sam baš da ti kažem: ne znam da li si ti namirisao zašto ona u poslednje vreme dolazi tako često k nama?

JEVREM: Eto ti sad! Šta ja imam tu da namirišem?

PAVKA: Pa nemaš šta, dabome, kad si zavuko nos u politiku.

JEVREM: To da mi ne kažeš drugi put. Gde ja zavlačim nos neka ga zavlačim. Ja znam šta radim!

PAVKA: Eto, ne može s tobom ni da se razgovara. o porodičnim stvarima, kad ti odmah… ne znam ni šta sam počela da govorim

JEVREM: Pa to: da li sam štogod namirisao?

PAVKA: Jest, to! Ti znaš valjda da je ta gospa-Marina nešto rod ovom gospodinu Ivkoviću?

JEVREM: Ako!

PAVKA: A nešto mi se mnogo raspituje o Danici i hvali gospodina Ivkovića i uopšte… Prekjuče mi čak i rekla: „Boga mi, gospa Pavka, da gledamo mi da se orodimo!“ Eto, tako mi je u oči rekla.

JEVREM: (Koji nije ni slušao njeno kazivanje već je samo rasejano gledao). Pa šta se to mene tiče?

PAVKA: Bože, Jevreme, pa govorim ti o tvome detetu!

JEVREM: Otkud je gospa-Marina moje dete? (Izvadio novine i razgleda).

PAVKA: Ama ne ona, čoveče, nego… Čuli ti, Boga ti, što ti rekoh, šta mi je žena prekjuče govorila?

JEVREM: (Rasejano). Jest, jest, čuo sam… ali neka govori ko šta hoće, šta se to nas tiče!

PAVKA: (Krsti se). Ju, kako da nas se ne tiče, po Bogu čoveče!

1.3.12. 12. MARINA, JEVREM, PAVKA

MARINA: (Dolazi s polja). Dobar dan, dobar dan, gazda-Jevreme!

JEVREM: Dobar dan!

PAVKA: A ja vas baš gledam kroz prozor, pa kažem Jevremu: Evo gospa-Marine pravo k nama.

MARINA: Baš dobro što vas vidim, gazda-Jevreme, te da vas kao čoveka i građanina zapitam: ima li Boga vam vlasti u ovoj zemlji?

JEVREM: Pa ima gospa-Marina. Eto gospodin načelnik…

MARINA: Ili, ako nema vlasti, a ono, ima li bar građanstva?

JEVREM: Kako da nema! Pa ko bi glasao za izbore kad ne bi bilo građanstva?

MARINA: Pa molim vas lepo, kako ta vlast i to građanstvo trpi ova čuda? Eto, molim vas, sad baš prođoh kraj apoteke. (Pavki). Ju, slatka, ono vredi videti, ono se ne da rečima opisati, ono treba očima videti. (Jevremu). Prolazim kraj apoteke i gledam. Znate onu sekretaricu… Ju, za boga. Pa ono je već javna stvar… Visi ovako, evo ovako, na prozoru, a onaj ćosavi potporučnik pod prozorom. Ona, znate, njemu sve ovako, ovako, ovako (Pokazuje gestove rukama). A on njoj sve ovako… Kao u pozorištu.

PAVKA: Ju, ju, ju! (Brani se). Pa kažu onda: nije istina kad tako novine za poneku pišu.

MARINA: Tome bi zaboga trebala vlast da stane na put, a građanstvo bi trebalo da se gnuša.

JEVREM: Šta ćete, u svakoj varoši ima i takvih individua:

MARINA: I bar da je neka persona, ta sekretarica, pa i da mi nije krivo, ali…

PAVKA: Kakvih ti nas nema. Da vam kažem samo šta sam juče čula, pa da se krstite i levom i desnom!

JEVREM: A jeste, jeste… To treba da čujete! Eto idite tamo u sobu da vam kaže Pavka šta je juče čula, pa da se krstite i levom i desnom. Idite, idite, to vredi da čujete!

PAVKA: (Nudeći Marinu). Izvol’te!

MARINA: (Polazeći, zastane pred fotografijama koje vise o zidu). Boga vam, je li ovo sve vaša familija?

PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih Bog mnogo!

MARINA: I sve živo?

PAVKA: Gotovo.

MARINA: Ovde?

JEVREM: Svi su ovde.

MARINA: Mnogo ih ima. (Pavke). Vidite, pa i to mu je kao neki miraz za zeta, toliki glasači u familiji… Kako, nije ih malo molim vas, i to… (Ulazi u sobu govoreći dalje).

PAVKA: (Ulazi sa njom).

1.3.13. 13. JEVREM, SRETA

JEVREM: (Kad je gospa-Marina pomenula glasače trgne se iz rasejanosti, te čim su žene ušle u sobu, prilazi zidu i broji fotografije dotičući svaku kažiprstom. Kad naiđe Sreta on prekida). A, baš dobro!

SRETA: Dobar dan, gazda-Jevreme, kako, kako (Uzima Jevremovu tabakeru sa stola i pravi cigaretu).

JEVREM: Ovaj… hteo sam onako, kako da ti kažem… Pa jest, to, hteo sam s tobom da progovorim malo…

SRETA: Ako, ako… a o čemu to, gazda-Jevreme?

JEVREM: Pa… kako da ti kažem… imalo bi vazda o čemu da se razgovara, ali, ja sam hteo onako da progovorim o opštim stvarima…

SRETA: Aha, o opštim? Dobro, gazda-Jevreme; možemo, što kažem, razgovarati i o opštim stvarima; zašto da ne razgovaramo!

JEVREM: Pa to znaš… velim, mogli bi razgovarati na primer o politici… evo, izbori su, što kažu, na pragu.

SRETA: Jest, bome, na pragu su!

JEVREM: Čujem, onako, sasvim poverljivo, da je načelnik dobio jedno pismo iz Beograda, da se Ilić ne bira za poslanika.

SRETA: Gle, molim te! To nisam čuo! A zašto?

JEVREM: Oni su znaš i inače u svađi, načelnik i Ilić, pa sad oni iz Beograda pristali uz načelnika da nađe nekog mekšeg.

SRETA: Gle, molim te! A ko to tebi reče?

JEVREM: Ta… nemoj da me pitaš, to je poverljivo.

SRETA: Ako valja, dosta je i bilo njegovog!

JEVREM: Sasvim!

SRETA: Molim te, brate, je l’ prodade svoju kuću za sresku kancelariju? A što? Zar nije i drugi imao kuću za prodaju? Ne kažem da sam ja imao, ali, eto, da postavimo svaku stvar na svoje mesto pa da se upitamo: šta će tebi, na primer, ovolika kućerina?

JEVREM: Pa vidiš da polovinu dajem pod kiriju. Dabome da mi ne treba!

SRETA: E, pa zar nisi mogao ti da prodaš kuću državi? Mogao si dabome! Pa onda, je l’ mu dadosmo spisak naših građana koji su na robiji? Izradi čovek pomilovanje samo svome šuraku, a nama svima šupalj nos do očiju.

JEVREM: Jes’!

SRETA: Pa onda ponamešta, brate, celu svoju familiju i zauze sva mesta od prote do opštinskog strvodera. Ako je na opštinskom kantaru — njegov rođak, ako je pisar u opštini — njegov rođak. Pa dosta, brate, ima nas još u ovoj Srbiji koji imamo rođake za službu i rođake na robiji i kuće za prodaju! Je l’ tako?

JEVREM: Tako je! Uh, da nije iz naše partije, pa da mu podvikneš tako detaljno na zboru. Ali pusto ne ide… nego… ovaj… kaži ti meni, šta misliš, na primer, ko bi onako od naših mogao biti poslanik mesto njega?

SRETA: Pa kako da ti kažem, brate moj! Ako ćemo svaku stvar da postavimo na svoje mesto: on jedini što je onako malo otresit, svi ostali su nekako malo zavezani i glupi…

JEVREM: Te jeste što kažeš, ostali su nekako zavezani i glupi…

SRETA: Eto, baš, ako hoćeš da počnemo od tebe…

JEVREM: (Grčevito prihvati). E, vidiš, Sreto, baš sam to i hteo da te pitam! Vidiš, oni iz Beograda traže mekšeg čoveka; zar ti ne nalaziš da sam ja mekši od Ilića?

SRETA: (Sad mu je jasno). Ja, ja, ja, ja, ja!… (Udara jezikom o nepce). Sad dakle možemo da postavimo svaku stvar na svoje mesto!

JEVREM: Ja velim… a to što kažeš… ako sam baš i zavezan malo… to onako…

1.3.14. 14. DANICA, PREĐAŠNJI

DANICA: (Iz desne sobe). Majka hoće nešto da razgovara sa gospa-Marinom što ja ne treba da čujem, pa mi kazala da ja izađem u ovu sobu. (Sreti). Dobar dan!

SRETA: Dobar dan! Dobar dan!

JEVREM: E, i ja, vidiš, hoću na primer da razgovaram nešto sa gospodinom Sretom što ti ne treba da čuješ, zato izađi iz ove sobe pa idi u neku treću.

DANICA: (Radosno). Da izađem u hodnik?

JEVREM: Dabome, da izađeš!!

DANICA: (Veselo otrči).

1.3.15. 15. PREĐAŠNJI BEZ DANICE

JEVREM: (Šeta zabrinuto i nastavlja red misli koje je Danica svojim dolaskom prekinula). A nije da kažeš da ne bih umeo ništa reći. Umem, a umem ako treba i da ćutim.

SRETA: Umeš!

JEVREM: Baš i da ne umem što, ima tamo u Beogradu pametnih ljudi pa će mi reći: kad na primer treba da ćutim, a kad da govorim.

SRETA: (Koji je za sve to vreme mislio). E, čekaj sad, ti, brate si mi moj, da mi najpre postavimo svaku stvar na svoje mesto… Kaži ti meni najpre, kako ti stojiš sa načelnikom?

JEVREM: (Trlja dva kažiprsta jedan o drugi). Ovako!… Jutros baš idem ja tako čaršijom, a gospodin načelnik spusti tek ruku meni na rame, kao na primer bratu svome, pa će reći…

SRETA: Čekaj… čekaj… drugo: brate si mi moj, kaži ti meni, što će tebi da budeš narodni poslanik, kad ti ovde više zarađuješ od sitnih interesa no što će ti dijurna doneti?

JEVREM: (Zbunjen). Pa… znaš kako je… nije to za zaradu, nego… onako… narodno poverenje… počast i onako kao…

SRETA: Dobro, sad smo na čisto i sad možemo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Ti znaš, Jevreme, da sam ja vešt za te stvari.

JEVREM: (Hteo bi nešto da kaže).

SRETA: Znam šta ćeš da kažeš: da sam bio vešt, ja ne bih odležao godinu dana za deficit.

JEVREM: Nisam to hteo da kažem.

SRETA: Molim te, to si hteo da kažeš, vidim da si to hteo da kažeš. Ali, brate si mi moj to je druga stvar, to je sudbina. To može svakog da postigne. Ne zna se šta nosi dan a šta nosi noć. Eto, na primer, danas si zdrav i čitav, a sutra osvaneš pred sudom zbog deficita. Dobro, recimo, trgovac si, pa ne možeš imati deficit, ali da si poreznik, kao ja što sam bio, pitao bih te onda…

JEVREM: Pa to jeste!

SRETA: I ti misliš da mene vređa što me zovu Sreta numera 2436. To je numera sudske presude kojom sam bio osuđen na godinu dana. A treba da znaš, gospodine moj, da je ta numera baš učinila da meni skoči numera u ovoj varoši. Deder, reci evo, ti meni: koji je to posao koji bi se mogao svršiti bez mene? ’Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi, daj ovamo Sretu: ako treba žalba na izbore, daj opet Sretu. I da ne računam sitne poslove: rasturanje licitacija, svedočenje, čestitke vladi, dopis, telegram protiv nasilja i vazdan takvih stvari.

JEVREM: Pa to jeste… Zato ja, vidiš, i hoću s tobom.

SRETA: Znam ja da ti hoćeš sa mnom, ali je sad pitanje: da li ja hoću s tobom?

JEVREM: Pa ja velim…

SRETA: Ama nemaš tu ništa ti da veliš ili da ne veliš, to je stvar računa. Ti recimo imaš u rukama kralja, a ja, brate si mi moj, keca. E, dobro, onda, brate moj, da ti meni odgovoriš na farbu, ako hoćeš da ja tebe postavim na svoje mesto.

JEVREM: Da odgovorim, zašto da ne odgovorim, samo… Ne razumem te kako?

SRETA: I to Ću ti reći. Ti, vidiš, ne možeš sam za sebe da učiniš ništa, ja ti trebam je li, to priznaješ? E, lepo, onda evo: ja bacam keca! Je l’ me razumeš sad?

JEVREM: Ne razumem.

SRETA: Ne razumeš? Dobro, sad ćeš me razumeti. Vidiš, ja imam na ženino ime onu veliku njivu van varoši… dva hektara… To bi trebala država da mi otkupi, nek podigne tamo bolnicu, kasarnu, rasadnik, kazneni zavod; šta hoće nek podigne, samo država treba to da otkupi, je li?

JEVREM: Jes’!

SRETA: Pa onda, brate si mi moj, ja imam petnaest godina praktikantske službe, pre no što sam postao poreznikom, a nisam ja tih petnaest godina radio za sebe nego za državu. E, pa, brate, pravo je da država prizna te godine službe!

JEVREM: A numera 2436?

SRETA: Ne brini ti za to, samo kad si ti poslanik. Obnova parnice… novi dokazi… nevinost… penzija, razumeš li?

JEVREM: Razumem.

SRETA: Pa onda, brate si mi moj, ja bih rad i da se uposlim.

JEVREM: Opet u službu?

SRETA: Kakva služba, Boga ti, dokle ćemo svi da visimo na državnim jaslama! Ima i drugih poslova sem državne službe, samo kad se svaka stvar postavi na svoje mesto.

JEVREM: Pa jes’, pravo kažeš!

SRETA: Ima ti tu, brate, hiljadu sitnih poslova i krupnih prihoda, samo kad je čovek vredan i onako okretan. Eto, na primer, ti si poslanik i ti ne možeš kao poslanik da primiš licitaciju za zidanje kasarne na mojoj njivi. Ali, na primer, možeš da je primiš na moje ime, je li? Pa onda, brate moj rođeni, ne možeš ti u ovoj zemlji poseći ni jedno drvo na svoje ime al’ na moje možeš oboriti čitave planine; pa onda pomilovanja! Koliko sveta leži na robiji banbadava, pa i to ti je lep posao, samo kad je čovek vredan i okretan. Da li me sad razumeš?

JEVREM: Razumem!

SRETA: E, to ti je vidiš ono: bacio sam keca, sad ti odgovaraj na farbu.

JEVREM: (Zabrinuto). Samo… ovaj…

1.3.16. 16. PAVKA, PREĐAŠNJI

PAVKA: (Izlazi iz sobe). Jevreme… da te pripitam.

JEVREM: Nemoj molim te da me pitaš, jer nisam ni za kakvo pitanje!

PAVKA: Žena izišla s farbom na sredu.

JEVREM: Ama koj’ izišao s farbom na sredu?

PAVKA: Pa, gospa-Marina.

JEVREM: O, gospode, otkud joj sad palo na pamet da iziđe s farbom na sredu? Zar ne vidiš da sam u najvećoj brizi?

PAVKA: Treba da joj odgovorim!

JEVREM: Molim te, Pavka, idi tamo u sobu, pa iziđi i ti s farbom na sredu!

SRETA: Sasvim, svaku stvar treba postaviti na svoje mesto.

PAVKA: Ama, čoveče Božji, pa šta da kažem ženi?

JEVREM: (Rasejano). Zar ja znam… eto… na primer… na primer… ako je ona bacila kralja, onda ti baci keca… (Zbuni se). Nije to… već svaku stvar postavi na svoje mesto, pa eto ti!

PAVKA: (Krsti se). Čoveče Božji, govoriš kao da nije reč o tvome detetu.

JEVREM: Ama jeste, ali ne volim kad te detinjaste stvari padnu tako… kad čovek ima drugih briga.

PAVKA: Bar da znam šta da kažem ženi?

JEVREM: Otkud ja znam šta da joj kažeš? Na posletku reci joj neka se strpi dok ne prođu izbori…

PAVKA: (Zgrane se). Šta je tebi, po Bogu čoveče! Ja vidim već da si ti dig’o ruke, nego ću ja da kidam pa kako Bog da!

JEVREM: Pa dobro, kidaj, a ja… ja ću već promisliti o tome.

PAVKA: Promišljaj ti, ako, ako; a ja već znam šta ću! (Ode).

1.3.17. 17. JEVREM, SRETA

JEVREM: (Posle manje pauze). Sad mi došla… kao da je sad vreme tome.

SRETA: Pa žena, vidiš, neće bez tvoga pitanja.

JEVREM: Jest, nego… (Zamisli se rasejano). A Ilić?

SRETA: Šta Ilić?

JEVREM: Ako on na primer neće da primi načelnikov savet da se odrekne, nego udari u stranu… On ima mnogo glasača, uživa narodno poverenje!

SRETA: Hm, narodno poverenje? I to ti je, brate, artikal kao i svaki drugi artikal. Metneš ga na kantar, vidi koliko je teško, odrešiš kesu pa platiš. Ono ne kažem da će to ići sasvim kao namazano, Ilić će se uzjoguniti ali, spremi kesu, pa eto ti!

JEVREM: Kako to misliš?

SRETA: Pa eto tako: Ti, gazda-Jevreme, imaš para, Ilić ima narodno poverenje. Dobro! Da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Ilić petlja i ne može da sastavi kraj s krajem, a tebi se, gazda Jevreme, po malo i preliva; njemu plaćanje najahuje na plaćanje, tebi primanje najahuje na primanje.

JEVREM: (Buni se). Nije baš tako…

SRETA: Ama de, ostavi, tako je kad ti ja kažem! E, pa lepo, kad je tako, otići ću njemu pa ću mu reći: Deder, daj kantar da izmerimo to tvoje narodno poverenje pa da ga se ti, brate, pred tvojim biračima odrečeš u korist gazda-Jevrema Prokića. Eta, teko se to radi!

JEVREM: Gle, molim te!

SRETA: E; vidiš, ako tako sve izvedemo i ako smo se sporazumeli kao ljudi, onda se može reći da je svaka stvar postavljena na svoje mesto.

JEVREM: I ti misliš?

SRETA: Ja mislim, brate i prijatelju, da ćeš ti i niko drugi biti narodni poslanik!

JEVREM: I to baš… ovaj… onako, da budem izabran?

SRETA: Pa izabran, dabome!

JEVREM: Većinom glasova?

SRETA: Pa većinom glasova, nije nego manjinom! Samo, dabome, sa načelnikom ti da udesiš, to ne mogu ja. Najbolje je da uhvatiš pisara Sekulića; on je onako vatra čovek za te stvari i ovako obrće načelnika oko maloga prsta.

JEVREM: Jest, to je istina, on je, kažu, vatra.

SRETA: I kada ga nađeš, reci mu, Boga ti, od svoje strane, neka me se okane. Petlja me tamo za nekakvu bajagi dva put naplatu. Molim te sad kad se bacimo na ovaj ozbiljan posao, nemamo kad za nikakve istrage. Neka baci akta u fijoku! A ti, ovaj, gledaj lepo s njim. (Polazeći). I nemoj da stegneš ruku. ’Ajd’, odoh ja malo da omirišem čaršiju i da pustim tvoje ime u saobraćaj, neka se čuje… Da postavimo, znaš, svaku stvar na svoje mesto.

JEVREM: E, pa hajde, neka je sa srećom!

SRETA: Videćeš ti šta vredi Sreta, numera 2436! (Odlazi).

1.3.18. 18. JEVREM, DANICA

JEVREM: (Pošto ga je ispratio, vraća se zamišljen).

DANICA: (Ulazi s polja). Ode gospodin Sreta?

JEVREM: (Trgne se iz misli). Gde si bila dosad?

DANICA: Pa tamo, u hodniku.

JEVREM: Je l’ se nije čulo tamo šta smo razgovarali ja i gospodin Sreta?

DANICA: Nije. Razgovarala sam sve vreme sa gospodinom Ivkovićem, pa ne bih ni mogla da čujem i da sam htela.

JEVREM: S njim razgovarala. A šta on onako kaže… o čemu ste razgovarali?

DANICA: O vrlo važnim stvarima.

JEVREM: O važnim stvarima? Zar on s tobom razgovara o važnim stvarima?

DANICA: Pa onako… kaže ide u Beograd… Hoće da se kandiduje za narodnog poslanika… kaže…

JEVREM: (Pretrne). Šta kaže?

DANICA: Pa to, hoće da ide u Beograd…

JEVREM: Ama nije to nego ono drugo?

DANICA: Koje drugo?

JEVREM: Ono drugo što ti je kazao?

DANICA: Pa to… kaže hoće da se kandiduje za narodnog poslanika.

JEVREM: Koj’ da se kandiduje za narodnog poslanika?

DANICA: Pa on, gospodin Ivković. Kaže teraju ga prijatelji, on nije hteo, ali ga teraju prijatelji i oni iz Beograda…

JEVREM: A načelnik?

DANICA: Pa on kaže, njega će da kandiduje opozicija.

JEVREM: Aha! Opozicija! Dakle tako, opozicija? A čemu opozicija, zašto opozicija, kome opozicija? A? E, to ćemo da vidimo! Idi, idi mu kaži: e, to ćemo da vidimo! Upravo: idi mu kaži da on… Čekaj: idi mu kaži da je… Čekaj!… Idi do đavola i nemoj nikom ništa da kažeš.

DANICA: (Gleda ga začuđeno i iznenađeno i odlazi desno).

JEVREM: (Uzbuđeno hoda i govori nešto sam sebi, mlatarajući rukama).

1.3.19. 19. SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNJI

SPIRINICA: (Za njom Spira). E, e, e, e, pa, zete, svetlo ti oko!

SPIRA: Ama ostavi, Boga ti, kakvo svetlo oko! Kako možeš tako s neba pa u rebra?

SPIRINICA: (Izbekelji se na Spiru i krsti se). O, Gospode Savaote! Da čudna čoveka, ne daš mi ni da zinem!

SPIRA: Pa zini, brate, ali kad zineš a ti bar kaži nešto pametno.

SPIRINICA: A tebi već pamet curi kroz kapu! Mani se… (Pljuje ga). P… pp pp… p… p… da mi te ne ureknu!

SPIRA: E, Mico, ti opet tražiš! Moli se Bogu što je tuđa kuća i što nije red…

SPIRINICA: A ti pa našao tuđu kuću da se rebriš. Suklato!

JEVREM: (Stao između njih i pokušava da ih umiri). Ama, de! Niste valjda došli da se ovde svađate?!

SPIRINICA: Pa nismo, dabome, nego kad on za prvu reč.

JEVREM: Čekaj, molim te! O, ljudi božji, pa meni puna glava briga, i sad još mi vi došli da se svađate!

SPIRINICA: (Uvređeno). Pa mi možemo ići. Možemo se mi i na drugom mestu svađati, ne moramo baš ovde!

JEVREM: Ama ne kažem to.

SPIRA: Čekaj, molim te, da se prvo objasnimo o glavnoj stvari. Došao malo čas tvoj sluga, veli: poslala ga Pavka i zove nas da dođemo. Veli: važna stvar, tiče se deteta!

JEVREM: A, jest, gospa-Marina izašla s farbom na sredu.

SPIRINICA: Ju, s kakvom farbom?

JEVREM: Pa, znaš, ona je rod gospodinu Ivkoviću!

SPIRINICA: Pa da nije za Danicu?

JEVREM: Jes’!

SPIRINICA: A kad je izišla s farbom na sredu?

JEVREM: Sad!

SPIRINICA: Pa sad?

SPIRA: Pa tu, brate, niti imaš što da razmišljaš, niti da se savetuješ sa nama. Mladić je čestit…

SPIRINICA: Prilika je vrlo dobra i ako je da mene pitate…

SPIRA: Pa čekaj, zaboga. Zar ne vidiš da sam ja zinuo da kažem…

SPIRINICA: Ali ti, kad zineš, ne umeš da zatvoriš usta.

SPIRA: Nisam ni par reči rekao!

SPIRINICA: Ne daš čoveku do reči da dođe!

JEVREM: Ama umirite se, zaboga!!

SPIRA: Pa to kažem, prilika nije rđava, mlad čovek, advokat, dobro radi.

JEVREM: Znam, ali — opozicija.

SPIRA: A šta se to tebe tiče?

SPIRINICA: I pop Anta ima zeta opoziciju, pa još kako lepo žive.

JEVREM: Jes’, ali… ovaj… kako da kažem… on može da se kandiduje i za poslanika.

SPIRINICA: Zar on?

JEVREM: Jes’!

SPIRA: Pa još bolje!

JEVREM: A… ovaj… šta sam ono hteo da kažem… pa to, znali… i ja, to jest gospodin načelnik… upravo nije ni on, nego oni iz Beograda… ili bolje reći narod… ovdašnji narod… hoće da i ja budem poslanik…

SPIRA: I?

SPIRINICA: (Zgranu se). Ti?

JEVREM: (Stavlja prst na usta). Pst! To je za sad još tajna, još nije svršeno.

SPIRA: Pa pravo da ti kažem i treba. Iz naše familije još niko nije bio poslanik, a tolika familija.

SPIRINICA: Pa dabome, kad si se ti zatutuljio pa ne umeš da makneš! A što ne bi ti bio poslanik; kad može Jevrem, valjda možeš i ti…

SPIRA: Ama ne ide to tako, ženo!

SPIRINICA: Ne ide kod tebe, tebi ništa ne ide, kad si ti…

SPIRA: Jevrem vidiš ima poverenje…

SPIRINICA: A što ti da nemaš poverenje?

JEVREM: Ama, čekaj, brate, nemojte se svađati; još to nije svršeno, još je zec u šumi!

SPIRA: Pa recimo i da je svršeno, ne vidim šta ti to smeta za Danicu?

JEVREM: Kako da mi ne smeta? Ja kandidat vladin, a on kandidat opozicijin; on mene gleda da obori, a ja njega. Pa onda, molim te, ja moram grditi opozicionog kandidata, jer, kako ću drukče da obaveštavam narod ako ne grdim protivnika.

SPIRA: To jeste!

JEVREM: A i on će mene da grdi.

SPIRA: Hoće. Ali opet, ja mislim da to nije ništa, to je više onako, politički. Politički možeš u Srbiji koga hoćeš da izgrdiš pa opet…

JEVREM: Dobro, ništa nije, ako ja budem izabran, ali ako on bude izabran, a ja ostanem banbadava izgrđen.

SPIRA: Opet ništa!

JEVREM: Pa onda, ja moram po dužnosti, u interesu partije, njega da mrzim. Ne mogu ja tek voleti opozicionog kandidata.

SPIRA: Nije ni to baš onako strogo kao što je bilo nekada. Pre kad si ga mrzeo, a ti si ga mrzeo kao psa — ili ti ili onu do istrage. A sad se nekako smekšalo. Zar ne vidiš da sad u svakome poslu ortakuju partije? Ako je trgovina čitaš: „Simić i Petrović“, raspitaš se a ono Simić vladina stranka, a Petrović opozicija, pa de, nek izmakne liferacija ako može! Pa onda: tast Pavlović, a zet Janković tast vladina stranka, a zet opozicija. Pa ide kao namazano; a tast poslanik a zet načelnik okružni; a zet poslanik a tast predsednik opštine. Izveštili se ljudi, pa to ti je!

JEVREM: Ama to jeste, nego nezgodno mu dolazi, baš sad u oči izbora.

SPIRINICA: Pa zar gospa-Marina navalila baš sad da se to svrši?

JEVREM: Pa sad, ovoga časa. Eno ih tamo u sobi kuvaju…

SPIRINICA: Iju, a vi mene ovde držite čitav sat. Što ne govoriš, zaboga? (Odjuri).

1.3.20. 20. JEVREM, SPIRA

JEVREM: Što ne ide, ne ide! Ako hoće posle izbora, dobro, možemo da razgovaramo. Pa onda… ko zna da to nije i neka zamka?

SPIRA: Kakva zamka?

JEVREM: Pa znaš kako se prave zamke i podvale u oči izbora. To može lako biti. Neću da čujem. Sad neću da čujem, a posle izbora možemo razgovarati, Idi, Spiro, tamo u sobu pa im tako reci; posle izbora možemo razgovarati!

1.3.21. 21. MLADEN, PREĐAŠNJI

MLADEN: (Donosi jednu hartijicu). Dade mi ovo ceduljče gospodin Sreta.

JEVREM: Sreta? Je hm baš on ti dade?

MLADEN: Jes’! (Odlazi).

JEVREM: (Radoznalo razvija i teško čita). „Sad sam razgovarao sa Sekulićem. Načelnik mu kazao da će te zvati da razgovara s tobom. Stvar možemo smatrati za pola svršenu. Pijemo na tvoj račun!“ (Zabunjen radošću, ushićen). Spiro… Spiro…

SPIRA: Čujem…

JEVREM: Pola svršeno!

SPIRA: More sve je svršeno. Kad tebe načelnik zove na savetovanje, a vidiš i Sekulić je tu… pa onda…

JEVREM: I već piju na moj račun!

SPIRA: Pa dabome!… Neka je sa srećom, Jevreme!

JEVREM: Daj Bože, Spiro, brate! (Potresen grli ga).

1.3.22. 22. PAVKA, SPIRINICA, MARINA, PREĐAŠNJI

PAVKA: (Dolazi iz sobe, za njom Marina i Spirinica. Marina odmah žurno odlazi na zadnja vrata. Ona je otišla da izvesti Ivkovića o sretno svršenim pregovorima). Jevreme, kaži dragička!

JEVREM: Pst! Čekaj! Kaži ti prvo dragička!

PAVKA: Ama kaži ti, kad ti kažem!

JEVREM: Pa dobro: dragička!

PAVKA: Ja, u ime Božje, dadoh reč za Danicu.

JEVREM: A ja dadoh reč za poslanika.

SPIRINICA: (Jevremu). Ju, pa ti se i ne zaradova!

SPIRA: Ti da se ne mešaš, jesi čula?

SPIRINICA: Ama pusti me, čoveče, makar jednu reč da progovorim. Kažem otac, a ne raduje se detinjoj sreći.

JEVREM: Ama ko se ne raduje, radujem se, nego… ču li, Pavka šta ti ja rekoh: ja u ime Božje odoh u poslanike.

PAVKA: Bože, pa dve radosti od jedanput!

1.3.23. 23. DANICA, MLADEN, PREĐAŠNJI

DANICA: (Nailazi na vrata, za njom Mladen).

PAVKA: ’Ajd’, ovamo, pa poljubi ocu ruku! (Danica ljubi ruku Jevremu).

MARINA: (Iz zadnjih vrata za njom Ivković). ’Ajde ovamo, pa poljubi majci ruku.

JEVREM: (Uplašio se, zbunio, trza ruku koju je Ivković prišao da poljubi). Ama, čekajte, brate!

SVI: ’Ajde, ’ajde. Neka je sa srećom, daj Bože!

PAVKA: Mladene, otrči odmah kuma Sveti i kaži mu…

JEVREM: Čekaj idi… idi ovaj, kuma Sveti i gazda Arsi i prijatelj Miki i reci im…

SPIRA: Reci im: gazda Jevremova Danica…

SPIRINICA: Ama pusti čoveka neka kaže što je počeo!

SPIRA: Ne mešaj se ti!

JEVREM: Čekajte, brate, čekajte prvo da postavimo svaku stvar na svoje mesto.

1.3.24. 24. ŽANDARM, PREĐAŠNJI

ŽANDARM: (Ulazi sa dna). Poslao me, gazda-Jevreme, gospodin načelnik da dođeš do njega, ima gospodin načelnik važan razgovor s tobom.

JEVREM: (Srećan i zbunjen sve više). Je l’ baš on to rekao?

ŽANDARM: Pa jes’, rekao gospodin načelnik.

JEVREM: Spiro, pola!

SPIRA: Sve!

PAVKA: Idi ti, Mladene, kuma Stevi i kaži mu…

JEVREM: Čekaj, čekaj, molim te. Stvar se, kao što vidiš, sasvim zamrsila… upravo, nije se zamrsila nego onako… (Savki). Dobro, šta hoćeš ti? Hoćeš da Mladen ide kuma Stevi. Dobro,to znamo. (Ivkoviću). A šta hoćeš ti?

IVKOVIĆ: Ta da vam poljubim ruku!

JEVREM: I to znamo! (Žandarmu). A ti?

ŽANDARM: …Gospodin načelnik…

JEVREM: Vrlo dobro… i to znamo…

PAVKA: Pa nek ide Mladen?

JEVREM: Nek ide… idi… čekaj… reci kuma Stevi…

PAVKA: … I prijatelj Miki…

SPIRINICA: … I gazda Arsi…

JEVREM: Pa dobro, ah šta da im kaže? (Seti se). Reci im: gazda Jevrem se isprosio za narodnog poslanika…

PAVKA: Ama za Danicu.

JEVREM: Pa to. to hoću da kažem, reci žena narodnog poslanika, to jest, ćerka narodnog poslanika; upravo zet narodnog poslanika… odnosno… eto, ne znam ni šta govorim! Zbunili ste me i ja sad, na primer, ne znam šta govorim, i upravo ne znam ko drži u ruci keca, a ko kralja… (Ivkoviću). Pa dabome kad si i ti umešao tvoju farbu!… (Prodera se na Mladena). Idi, pa reci šta hoćeš! (Mladen ode).

SVI: (Smeju se i čestitaju među sobom).

PAVKA: A žandarmu nisi ništa odgovorio, čovek čeka.

JEVREM: A jes’! (Prilazi žandarmu i spušta mu ruku na rame). Ti, brate, ako te zapita štogod gospodin načelnik, a ti samo reci, gazda Jevrem mi je spustio ruku na rame, on zna šta to znači. A za dolaženje, evo, sad ću ja da dođem.

ŽANDARM: Razumem! (Salutira i odlazi).

IVKOVIĆ: Pa hoćete li se, najzad, Gazda Jevreme ji mene setiti?

JEVREM: (Spusti mu ruku na rame). Evo i tebi da spustim ruku na rame.

SPIRA: Tako, brate. To si trebao odmah.

SPIRINICA: Ne mešaj se ti!

SPIRA: Ama ostavi me, ženo… jedanput…

SPIRINICA: Šta imam da te ostavim, kad neprestano govoriš… (Oni se i dalje prepiru sve dok se zavesa potpuno ne spusti).

ZAVESA

1.4. Drugi čin

Druga soba (s ulice). U dnu dva prozora. Levo vrata koja su zatvorena i pred koja je postavljen visok orman, a desno dvoja vrata.

1.4.1. 1. DANICA, IVKOVIĆ, PAVKA

DANICA: (Ispraćajući sa majkom Ivkovića koji je završio posetu i pošao). Što tako žurite?

IVKOVIĆ: Šta ćete, poslovi! Vi znate da bih ja vrlo rado ostao ovde što duže.

PAVKA: Bolje bi bilo kad bi i tvoj otac gledao tako svoje poslove. Istina, zete, kad bi mu ti progovorio; diže čovek ruke od dućana pa neće više ni da naviri.

IVKOVIĆ: Nezgodno mi je da mu ja govorim. Mislio bi hoću da ga ometem u agitaciji. Zar ne vidite da se sav predao agitaciji protivu mene?

DANICA: Bože, kako je to neprijatno, vi radite protiv njega, a on protivu vas.

IVKOVIĆ: Priznajem da je neprijatno, pa ipak može biti i zanimljivo, jer ko bilo da pobedi, iz vaše kuće ide jedan poslanik u Beograd.

DANICA: Da, ali on vas grdi.

PAVKA: E, pa nemoj ti sad, i zet grdi njega.

IVKOVIĆ: Ja?

PAVKA: Tako on kaže, govoriš na zborovima protiv njega.

IVKOVIĆ: To je već drugo, sasvim drugo. Samo, otac je otišao dalje od toga, on se upustio sa poslednjim ljudima koji izmišljaju, klevetaju i podmeću. Hvataju čak i one koje ja poslovno gonim. Eto, sećate li se onoga… što je zalutao bio kod vas kad me je jedanput tražio… tužio sam ga zbog žene.

PAVKA: (Doseća se). Kanda Sima Sokić.

IVKOVIĆ: Da. Taj im je sad najveći agitator i natutkali ga te kakve sve gadosti ne govori.

DANICA: Jedva čekam da se ti izbori svrše. Mene je čisto strah!

IVKOVIĆ: Pa, ipak, nećemo se mi posvađati. Ne bojte se! Ko pobedi taj će posle oprostiti svome protivniku… Zar ne? (Gleda u sat). Imam ročište koje ne smem da napustim… Gledaću ipak do podne da dođem. Gospođice Danice, vama poveravam interese moje partije. Otac je naredio momku te svakom ko me traži kaže da nisam kod kuće i da neću ni dolaziti, pa mi na taj način odbija birače. Molim vas, ako me ko potraži, recite da ću skoro doći.

DANICA: A ako čuje otac da sam to radila?

IVKOVIĆ: A vi mu recite otvoreno, da vi sad pripadate mojoj partiji. Do viđenja!…

DANICA: (Na vratima). Dođite na podne!

1.4.2. 2. DANICA, PAVKA

DANICA: Znaš majka, pravo da ti kažem, sve me nešto strah od tih izbora.

PAVKA: A što?

DANICA: Da se nešto ne pokvari.

PAVKA: Pa ono, ako ćemo pravo, on bi trebao da popusti, mlađi je.

DANICA: Pa nema šta tu da se popusti, ko dobije više glasova, taj je poslanik.

PAVKA: Znam, al’ vidiš, ako ćemo onako familijarno, pravo bi bilo ja i tvoj otac da idemo sad kao poslanici u Beograd, a vas dvoje, mlađi ste, imate vremena.

DANICA: To sve zavisi od toga ko ima poverenje narodno.

PAVKA: A on ga bajagi ima?

DANICA: Pa ima.

PAVKA: Ćuti, Boga ti, uhvatio se s kojekakvima!

DANICA: A već otac!

PAVKA: Šta otac?

DANICA: On se kobajagi s boljima uhvatio!

PAVKA: Ju! Još ćeš početi protiv rođenog oca da govoriš!

DANICA: Neću, ali što je pravo, pravo je! Eto, zar se otac nije uhvatio i sa onim Sretom, a cela ga varoš i ceo okrug zna ko je i kakav je…

PAVKA: I cela varoš i ceo okrug da zna, al’ ti ne moraš da znaš, niti se tebe to tiče. Gle ti nje! Nemoj da misliš ako smo pristali da te damo, da smo te upisali i u njegovu partiju!

DANICA: A otkad si ti to u očevoj partiji?

PAVKA: Otkad sam se udala, sinko.

DANICA: E, pa i ja, otkad sam se isprosila.

PAVKA: Prvo i prvo, ako si se i isprosila, on ti nije još muž, a drugo, i da ti je muž, ne bi mu tvoja odbrana ništa pomogla da bude poslanik.

DANICA: Pa biće on poslanik i bez moje odbrane.

PAVKA: E, a ko ti to kaže?

DANICA: Ja kažem!

PAVKA: Od njega si valjda čula?

DANICA: Pa od njega.

PAVKA: A ja sam, vidiš, od Jevrema čula da on neće biti poslanik i da se banabdava bakće i lomi.

DANICA: Ne zna to otac, on misli…

PAVKA: Gle sad ti nje! Dakle, otac ne zna, a on zna?

DANICA: Pa jes’!

PAVKA: Gospode Bože, ti to onako iz inata samo!

DANICA: Ja samo kažem da će on biti poslanik.

PAVKA: Ako je do inata, kćeri, upamti: moj muž mora biti poslanik!

DANICA: Pa neka bude, ako može.

PAVKA: Biće, bome, ja ti to kažem!

DANICA: Osim ako ti ne glasaš za njega.

PAVKA: Nije ni moja majka glasala pa neću ni ja. Ali umem ja i drukčije kad je do inata! Zaći ću po kućama pa ću upaliti žene!

DANICA: Da glasaju?

PAVKA: Ne da glasaju nego da glasaju njini muževi onako kako one hoće. Znam ja dobro u koje ću kuće poći i u kojoj je kući žena gospodar, pa ćemo videti. Kad je inat, umem i ja!

DANICA: Manj’ ako to ne pomogne!

PAVKA: (Krsti se). Ju, ju, ju! E, jesi čula, ti si pustila jezik kao prava opozicija. Zar te nije sramota tako da razgovaraš s majkom?

DANICA: Pa ne, ali…

PAVKA: Ni reči više da mi nisi kazala da mi ne prekipi. Bolje skloni mi se ispred očiju.

DANICA: Dobro, skloniću se! (Odlazi u sobu).

1.4.3. 3. SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNJI

SPIRA: (Za njim Spirinica). Dobar dan, svajo!

PAVKA: O, baš dobro…

SPIRINICA: A znaš šta smo rešili ja i Spira?

SPIRA: Ama, nismo rešili nego…

SPIRINICA: Ta pusti me, čoveče, jedan jedini put u životu da kažem što hoću!

SPIRA: Kaži, ali reci kako je u stvari!

SPIRINICA: O, Gospode Bože. Ne čeka da kažem, pa onda ako ima što da primeti, nego…

SPIRA: Pa dobro, ’ajde reci.

SPIRINICA: Ja i Spira smo rešili: neka Jevrem bude poslanik, a Spira predsednik opštine.

SPIRA: Eto, kao da to zavisi od toga što smo mi rešili!

SPIRINICA: Ne zavisi, ali ako bude Jevrem poslanik, a on neka gleda! Bolje mu je valjda da metne svoga za predsednika opštine nego tuđina.

SPIRA: Pa jeste, al’ ima zato vremena.

SPIRINICA: A što ne bi kazala Pavki?

PAVKA: Pa jeste!

SPIRINICA: Pa neka mu ona kljuca svaki dan. Znaš kako je kad žena za nešto zapne?

SPIRA: Znam!

PAVKA: Ama ’ajde ovamo u sobu, da sednemo. Imam vazdan da vam kazujem.

SPIRINICA: ’Ajde. (Odlaze svi u desnu sobu).

1.4.4. 4. JEVREM, SEKULIĆ

JEVREM: (Za njim Sekulić). Evo iz ove sobe. Eto taj orman zatvara vrata koja vode u njegov stan.

SEKULIĆ: Baš u njegovu sobu?

JEVREM: Jes’, tu mu je kancelarija.

SEKULIĆ: Vrlo dobro, vrlo dobro! (Pripije se kraj ormana i prisluškuje). Aha, aha… pa može i da se čuje. Slušaj, gazda Jevreme, ovaj ćeš orman maći odavde. Metni ga, eno tamo, izmeđ prozora!

JEVREM: A zašto?

SEKULIĆ: Treba osluhnuti. Kod njega se skupljaju sumnjivi tipovi, tice. Treba osluhnuti. Tu se svakojako vode razgovori protiv postojećeg stanja, protiv vlade, protiv načelnika, protiv mene; drugim rečima protiv svega u ovoj zemlji… Treba osluhnuti. A, ko drži ključ od tih vrata

JEVREM: (Vadi ga iz džepa). Ja!

SEKULIĆ: Ako, ako, to je dobro… Ovaj, kakav ono duvan pušiš ti, gazda Jevreme?

JEVREM: Mek, mek duvan pušim.

SEKULIĆ: (Seo i pravi cigaretu). Sedi, sedi, molim te… Mislio sam ja, znaš… u prvi mah da mu otkažemo kvartir. Kakvog to smisla ima: kandidat opozicije pa pod istim krovom sa vladinim kandidatom? Ali, sad sam se na licu mesta uverio da je ovako bolje.

JEVREM: Jes’, bolje je!

SEKULIĆ: Ovako ga držim kao buvu pod noktom… (Pripaljuje cigaretu).

JEVREM: (Pravi i sam cigaretu). Veliš, tako kaže gospodin načelnik?

SEKULIĆ: Šta „kaže gospodin načelnik?“ Ne kaže, brate, gospodin načelnik ništa, nego to ja kažem, razumeš li, ja kažem! Oni samo znaju da kažu: Sekulić ovakav, Sekulić onakav. Čitao si valjda dopise o meni? Pa jeste, bre… (Gruva se u grudi). Ja se ne stidim toga što sam bio žandarmerijski podnarednik. Da ih vidim, te školovane, kad dođe tako velika vatra kao što su izbori. Svi se oni izmaknu pa daj Sekulića napred! A ja bome izađem pred narod pa „mirno!“… „Narod razbroj s’!“

JEVREM: (Smeje se zadovoljno). Disciplina, a?

SEKULIĆ: Kažu: Sekulić služi svakoj partiji. A što, brate? Ja sam vojnik, tako sam vaspitan, vojnički. Do sad sam bio u ovoj komandi, sad prelazim u ovu. Ne pitam ja ko je starešina, nego: „Razumem!“

JEVREM: Pa jeste! A kako veliš; je li sve onako spremno?

SEKULIĆ: Šta spremno?

JEVREM: Pa to, za izbore. Je su l’ učinjene sve pripreme?

SEKULIĆ: Šta ima da se priprema? Sve je to, vidiš, ovde, u mome džepu. Za to se ti ne brini, to je moja briga. (Vadi jednu hartiju iz džepa). Povadio sam, vidiš, iz akata sve krivice i one koje su otišle već u akta i one koje nisu još ni došle do akta, sve, sve. Pa onda licitacije, intabulacije, procene, popise, zabrane, prenose i uopšte takve stvari. Sve ću te grlice sad da hvatam ni „kratak poziv“ sa tri crvene štrikle. Pa kad mi dođe, a ja tek: „E, grlice moja, ti kanda imaš neku procenu, a? A, ovaj, za koga ti, prepelice moja, misliš da glasaš, je li za gazda Jevrema Prokića, a?“

JEVREM: (Zadovoljno). He, he… formalna agitacija!

SEKULIĆ: Pa, brate, to ti je naš posao! Svaki majstor treba da je pečen u svome poslu. Zašto sam ja ovde, i zašto mi je Kralj dao ukaz nego da uputim ovaj narod! Jesi li čitao koji put ukaz u zvaničnim novinama?

JEVREM: Jesam!

SEKULIĆ: „Po milosti Božjoj i volji narodnoj: Sekulić pisar toga i toga sreza, po potrebi službe, u taj i taj srez.“ Šta znači ono „po potrebi službe“.

JEVREM: Pa to, po milosti Božjoj…

SEKULIĆ: — Po milosti Božjoj, ’ajde ti, Sekuliću, u to i to načelstvo, i poveravamo ti narod toga okruga, odnosno sreza, te ga pouči, uputi i popritegni malo.

JEVREM: Pa jes’, mora i da se popritegne… A je l’ će da se napravi kakvo nasilje na ovdašnju opoziciju?…

SEKULIĆ: Nije to, brate, nasilje, nego: on se protivi vlasti, a ja se naslonim na zakon i on vrisne, Eto ti, to nije nasilje!

JEVREM: (Razmišlja). A ovaj, novinar? Zar neće o tome novine da pišu i da nadadu dreku?

SEKULIĆ: Čudo Božje! Zvanična ispravka pa svršena stvar. Zašto je Bog izmislio zvaničnu ispravku, nego zato. Pa posle, ja to tako udesim da to i nije nasilje nego dobročinstvo. Zovnem na primer kasapina koji liferuje meso okružnoj bolnici, zovem ga i sasvim mu blago kažem: „Ti, bratac moj, imaš sedam krivica za davanje smrdljivog mesa bolnici, i sva akta tih krivica evo ih u mojoj fijoci! Me kažem da su to Bog zna kave krivice, jer bolesnici i inače imaju rđave stomake, pa im je svejedno je li zdravo ili smrdljivo meso; ali zakon može tebe da uvrne samo ako ja hoću, a ako neću može i da te ne uvrne. Metnem ja tebi, na primer, na kantar jedan paragraf kao meru, pa ti dodam još i jedan raspis kao cubok, pa ode, prepelice moja, s one strane zakona!“

JEVREM: (Zadovoljno se smeje).

SEKULIĆ: Je li to nasilje? Nije! Na protiv, to je dobročinstvo. — A istina, je li tvoj momak beležio ko sve dolazi kod Ivkovića? Jesi mu rekao da beleži?

JEVREM: Jest, rekao sam mu. Mladene!

SEKULIĆ: A je l’ poslao Sreta plakate?

JEVREM: Kakve plakate?

SEKULIĆ: Pa one što smo štampali sa potpisom Sime Sokića? Znaš, što sam ti govorio da Sima Sokić objavljuje da mu je Ivković preoteo ženu?

JEVREM: (Buni se). Kakvu ženu?

SEKULIĆ: Ženu Sime Sokića. Ostavi ti to meni samo! Moram ga ja tako obrukati da ne sme ni iz kuće izaći od bruke.

JEVREM: Ama, pa nije preoteo ženu, zastupa je kao advokat!

SEKULIĆ: Pa znam ja da je nije preoteo, ali ovo je agitacija. Ne misliš valjda da prilikom agitacije treba govoriti istinu narodu? No, lepo bi se ti proveo kad bi govorio istinu!

JEVREM: Pa dobro, am, može čovek da nas tuži za klevetu.

SEKULIĆ: Može, ne kažem da ne može. Al’ zato ja imam u kancelariji fijoku što guta akta. Progutala je ta jedanput dve i po kile akta jedne istrage, sa saslušanjima četrdeset i dva svedoka i sa tri stručna mišljenja.

JEVREM: (Zabrinuto). Opet… zar nije bolje da mu što drugo izmislimo nego to da je preoteo tuđu ženu.

SEKULIĆ: Ostavi ti to meni, molim te! Nisu ovo meni prvi izbori.

JEVREM: Pa dobro, al’ ako oni meni izmisle tako nešto pa štampaju plakate?

SEKULIĆ: Šta da ti izmisle, da si preoteo tuđu ženu?

JEVREM: Ne kažem to, nego…

SEKULIĆ: Ama gde ti je taj Mladen?

MLADEN: E, pa de!… (Ode na vrata). Mladene, Mladene!

1.4.5. 5. MLADEN, PREĐAŠNJI

JEVREM: (Mladenu koji izilazi). Zar ti ne čuješ?

MLADEN: Čujem, nego gazdarica me zadrža.

SEKULIĆ: Jesi li ti zapisao meni svakog redom ko dolazi kod Ivkovića u kancelariju?

MLADEN: Jesam!

SEKULIĆ: Gde ti je taj spisak?

MLADEN: Nemam.

SEKULIĆ: Kako nemaš?

MLADEN: Pa ja nisam pismen.

SEKULIĆ: Pa kako si đavola zapisivao?

MLADEN: Tako… u pameti.

SEKULIĆ: E, ’ajd’ govori!

MLADEN: Prvo i prvo, dolazio je juče posle podne Pera Klisar, doneo neku cedulju, pa onda… (Seća se). dolazila je i naša gospođica Danica…

JEVREM: To ostavi… nego drugi, tuđini.

MLADEN: Pa onda… dolazio je pop Vidoje.

SEKULIĆ: Dobro, dobro, pope, obrijaću ja tebe, ako Bog da. Hoće opoziciju, a ovamo preskače udovičke plotove!

JEVREM: Jest, kod one Angeline.

SEKULIĆ: Pa onda?

MLADEN: Pa onda… čekaj, pop Vidoje, pa onda opet gospođica Danica…

JEVREM: Ama za druge govori.

MLADEN: A jest, bio je i gospodin Sreta učitelj od jutros.

SEKULIĆ: Dobro, dobro, učo, golube moj, ti i inače gučeš u mojoj fijoci!

JEVREM: Kako guče u fijoci?

SEKULIĆ: Četiri tužbe, razumeš li, četiri tužbe! Jednom detetu, za jednu zapetu, mal’ nije odvalio jedno uvo. Pa je onda; bratac moj, gađao decu tvrdo povezanim knjigama, koje mu je poslalo ministarstvo za poklanjanje dobrim đacima; pa je onda, bratac moj, pred ljudima u kafani kazao: da je Gospodin Ministar Prosvete jedna obična profesorska stenica, i još, brate moj, svađao se sa ženom pred đacima, pa se žena pred decom pljeskala gde je stigla, a on joj javno kazao da je ona policisko podsvojče, a ta se uvreda ima da odnosi na mene.

JEVREM: E, taj je bome mnogo zagustio!

SEKULIĆ: (Mladenu). Ko je još dolazio?

MLADEN: Kmet Sredoje, pa posle njega opet gospođica Danica.

JEVREM: Ama preskoči nju!

MLADEN: E, pa onda kmet Sredoje.

SEKULIĆ: Taj kmet ti je riba s obe strane pržena. Guta porezu kao šaran muve. Ovoliko slaninice da metneš na mišolovku pa mora doći da je lizne. S njim mi je bar lako! (Mladenu). Ima li još koji?

MLADEN: Pa to, nema više… a jes’, jutros je nešto ulazila i gazdarica.

SEKULIĆ: (Jevremu). Uha, pa to cela tvoja kuća ode u opoziciju!

JEVREM: Ama nije nego žensko, znaš kako je, mora svuda da zaviri.

SEKULIĆ: (Mladenu). Dobro, dobro! Ti pazi samo i dalje pa svakog da mi zapišeš.

MLADEN: Hoću ja! (Polazi).

JEVREM: Ovaj… čekaj, Mladene. Kad je već tu, rekoh, da izmaknemo ovaj orman.

SEKULIĆ: Jest, bome! Dobro si se setio. ’Ajde drži! (Prihvate sva trojica i odnose orman uz drugi zid). Tako. Eto vidiš (Proviri na ključaonicu). Sad se može i osluhnuti i videti.

MLADEN: (Odlazi).

SEKULIĆ: E, pa hajde sad i ja na posao. A ovaj, i ti se, gazda-Jevreme, uputi, prođi malo kroz kafane; sedni s ovim i s onim, obećaj ovom ovo a onom ono; pozdravi se i s onim s kim se i ne poznaje. Znaš kako je, u oči izbora svi smo braća. Jednom plati kafu, drugom rakiju; jednom obećaj državnu službu, drugom da će mu se skinuti stečaj; trećem da će dobiti zajam kod okružne štedionice, četvrtom da će mu se rođak pustiti s robije. Obećaj! Obećanja bar ništa ne koštaju.

JEVREM: Jest, i sam sam to mislio.

SEKULIĆ: E, ’ajde, u zdravlje, pa na posao! (Pođe pa se vrati). Jes’, Boga mi, malo ne zaboravih. No, još mi se i to može desiti da zaboravim. (Vadi pet šest neispunjenih menica iz džepa i prelistava ih, čitajući sume). Sto, dvesta, trista, četiri stotine… ’Ajd’ ovu od pet stotina. Deder, gazda Jevreme, potpiši ovo!

JEVREM: (Zgrane se). Koje more?

SEKULIĆ: Pa ovu menicu, brate, od pet stotina dinara. Nije da kažeš hiljada, nego pet stotina. Evo i slovima piše pet stotina.

JEVREM: E, to ja neću da potpišem!

SEKULIĆ: Ama kako nećeš

JEVREM: Tako neću! Zašto da potpišem?

SEKULIĆ: Kako, zašto Pa je l’ hoćeš da budeš narodni poslanik ili nećeš?

JEVREM: Dobro, al’ zašto da potpišem?

SEKULIĆ: E, pa kako ti to misliš; misliš samo pljuni: pa zalepi. A treba li ovaj brat da pocepa bar tri para pendžeta i bar jedne herclove? Pa onda: hoće li narod da gucne štogod ili neće? A? E, moj brate, kad bi sve to bilo besplatno i ja bih bio narodni poslanik a ne bi tebe pustio. Deder, deder… evo ovde! (Ostavlja menicu na sto i pokazuje mu gde treba da potpiše).

JEVREM: (Snebiva, se). Ne znam šta imaju pendžeta veze sa mandatom?

SEKULIĆ: E, sinko, mandat se ne stiče glavom nego kesom i nogama. Ti pare, ja pendžeta, a narod mandat?

JEVREM: (Snebiva se i lomi). Znam, al’ to… (Trgne se). A, jok, neću to da potpišem!

SEKULIĆ: (Uzima menicu). Nemoj! (Stavlja je u džep). Meni mandat ne treba, a ne treba ni tebi, rekao bih. Onaj Jovica i onako mi dosadi govoreći mi kako bi on trebao da bude poslanik.

JEVREM: (Prestravljen). Zar ti je govorio, Boga ti?

SEKULIĆ: Jes’, još pre nedelju dana.

JEVREM: E, vidi ga, molim te, to on otišao od mene pa pravo tebi.

SEKULIĆ: Ne znam odakle je otišao, samo čovek moli i preklinje. E, ’ajd’ u zdravlje, gazda-Jevreme!

JEVREM: Pa, dobro, kud ćeš ti?

SEKULIĆ: Idem da gledam svoj posao! (Polazi).

JEVREM: Čekaj de… čekaj da progovorimo ko ljudi!

SEKULIĆ: O čemu da progovorimo?

JEVREM: Pa dobro, kako to može da bude: Jedna pendžeta i jedni erclovi pet stotina dinara? Da kažeš da je manje…

SEKULIĆ: Pa što tako ne govoriš pa da se kao ljudi sporazumemo. Ako ti je baš toliko stalo za manje… neka bude manje. Meni je glavno da se sporazumemo, a suma je sporedna stvar… Evo, na primer, ova od četiri stotine dinara.

JEVREM: (Češe se za uvom). Mnogo, brate!

SEKULIĆ: Pa dobro, ’ajd’ ovu od trista, a ako docnije još zatreba, ti si, hvala Bogu, tu!

JEVREM: (Još se snebiva). Znaš, mislio sam…

SEKULIĆ: (Trpa mu pero u ruke). Ama nemaš ti tu šta da misliš. Neka misle oni u Beogradu kojima ti trebaš. Platiće oni to, ako ti ne platiš. Deder, deder!…

JEVREM: (Potpisujući nevoljno). O, brate!…

SEKULIĆ: (Trpa menicu u džep). E, tako, vidiš, pa da se ide na posao! U zdravlje! (Ode).

1.4.6. 6. JEVREM, SPIRA, SPIRINICA

JEVREM: (Ostaje ukipljen, držeći još uvek pero u ruci. On uznosi obrve razmišljajući i izražavajući nezadovoljstvo).

SPIRINICA: (Izlazi iz sobe, za njom Spira i Pavka koja ih ispraća). Gle, pa tu je i Jevrem! Baš dobro, mogli bi odmah da progovorimo i s njime.

SPIRA: Neka sad, drugi put ćemo.

SPIRINICA: Ama, čoveče, hoćeš li me jedanput ostaviti na miru bar jednu reč da kažem!

SPIRA: Pa kaži, brate, ali kad je vreme da se kaže!

SPIRINICA: Tebi nikad nije vreme.

SPIRA: Pa nije, dabome!

SPIRINICA: Da nisi ti takav, te nije ti danas vreme, te nije sutra, sve bi drukče bilo. Nego takav si za svašta!

JEVREM: De, dobro, šta hoćete da mi kažete?

SPIRINICA: Pa to, zete, rešili smo ja i Spira.

SPIRA: Eto, opet: „rešili smo“…

SPIRINICA: Ama, pusti me, čoveče, ako Boga znaš!

PAVKA: Pa pusti ženu neka kaže!

SPIRA: E ’ajde, govori, govori!

SPIRINICA: Pa to: rešili smo ja i Spira: ti zete, da budeš poslanik, a Spira predsednik opštine.

JEVREM: Pa… to može…

SPIRA: Može, al’ kad bude vreme tome.

SPIRINICA: Ama pusti čoveka neka kaže.

SPIRA: Pa to je hteo da kaže.

JEVREM: Pa jeste, to, kad bude vreme. Sad ne možemo ni da razgovaramo o tome.

SPIRINICA: To jeste. Nego kažem samo da znaš šta smo rešili! (Prilazi Pavki i govori joj poverljivo).

SPIRA: (Jevremu). Kako, kako idu stvari?

JEVREM: Ta… idu… samo košta!

SPIRA: Pa košta, ali vredi.

SPIRINICA: Hoćemo li?

SPIRA: Hajde, zbogom!

PAVKA: Pa dođite! (Ispraća ih i vraća sa).

1.4.7. 7. PAVKA, JEVREM

PAVKA: Nisam htela pred njima, ali ovi tvoji izbori dovde mi dođoše.

JEVREM: A zašto, Pavka?

PAVKA: Kako, zaboga, zar ne vidiš kako se sve tumbe obrnulo! Ostavi što mi se od kuće napravi kafana i što već niko u kući ni o čem drugom ne govori nego o tome, nego i ova opozicija u kući.

JEVREM: Koja opozicija, Ivković?

PAVKA: Ništa on, ali da čuješ nju.

JEVREM: Koju nju?

PAVKA: Pa tvoju ćerku. Da čuješ samo kako razgovara sa mnom i ide mi uz nos, kao da je u njegovoj partiji.

JEVREM: E pa, Pavka, ti si je upisala u tu partiju; nisam ja, pa sad trpi što te snađe! Nego drugo sam ja hteo tebi da kažem, ovaj… znaš, u svakoj ustavnoj zemlji red je da se kandidati u oči izbora grde. Može, na primer, da izađe plakat pa da kaže Bog zna šta ružno o meni, a može tako isto da izađe plakat pa da kaže nešto ružno za zeta. Jer kako može da se agitira ako se za protivnika ne iznese nešto ružno. Pa… hteo sam, ovaj, da kažem: nemoj ti to da primiš k srcu, a i Danica… to je znaš u oči izbora.

PAVKA: Eto ti sad… a šta može opet tebi da izmisle?

JEVREM: Može svakome da izmisle, samo kad se hoće. Izmisle mi, na primer… izmisle mi… (Domišlja se). Izmisle mi, na primer, da sam preoteo tuđu ženu.

PAVKA: (Zgrane se). Jevreme, pomeri se s mesta! Šta je tebi, čoveče? Gde bi ti mogao u tim godinama preoteti tuđu ženu?

JEVREM: Pa znam ja da ne bi mogao, ali tako izmisle, na primer!

PAVKA: Ako ti izmisle, neka ti nešto drugo izmisle. Za to neću da čujem! Gledaj ti njega! Malo što je digo ruke od dućana i od kuće, nego sad hoće i od žene da digne ruke!

JEVREM: Ama nije, brate, ja to samo onako, na primer.

PAVKA: Neću ni na primer. Takve stvari ne sme ni na primer da ti se dese. Razumeš?

JEVREM: Pa dobro meni, al’ recimo izađu plakati u kojima se kaže da je Ivković preoteo tuđu ženu.

PAVKA: Samo da ja čujem to, i onako mi je ta proševina došla dovde!

JEVREM: Pa, ne treba to tako da uzimaš k srcu, to je politika.

PAVKA: Ama, kakva politika! Otkuda je to politika da čovek preotme tuđu ženu?

JEVREM: Ne razumeš ti to, nego ’ajde blago meni ti tamo, pa pouči ćerku da je ona u mojoj partiji sve dok se ne venča. Posle kako hoće…

PAVKA: (Odlazeći). To ti da joj kažeš, ne sluša ona više mene! (Ode).

1.4.8. 8. JEVREM, ZATIM IVKOVIĆ

JEVREM: (Vadi iz džepa novine, razvija ih i seda da ih čita).

IVKOVIĆ: Dobar dan!

JEVREM: Gle, ti si?

IVKOVIĆ: Obećao sad doći pred podne, ali je odloženo ročište pa ja požurio.

JEVREM: Ako, mlad si pa možeš i da požuriš. A jesi li tako tačan i u agitaciji kao što si ovde?

IVKOVIĆ: Ta… radi se koliko se može.

JEVREM: Mnogo govorite, što tako mnogo govorite?

IVKOVIĆ: Kako govorimo?

JEVREM: Pa tako, zborovi, zborovi, zborovi; ne ostavljate ni jedan sokak na miru.

IVKOVIĆ: Pa i vi?

JEVREM: Jok ja! Ovi moji može biti, ali ja ne, ja volim da se ćuti i da se radi.

IVKOVIĆ: Onako ispod žita?

JEVREM: A nije nego kao vi, na talambase!

IVKOVIĆ: A zašto ne bi istinu kazali javno?

JEVREM: Ovaj… politici se ne kaže samo istina javno, nego i neistina.

IVKOVIĆ: A to ne!

JEVREM: Pa ne kažem ti, ali ima. Ja za moga protivnika ne bi, na primer, nikad izneo tako nešto što nije istina, ali ima koji i to rade. Ima, kažu, u ponekim okruzima, pa štampaju plakate i iznesu kandidatu nešto sasvim ružno, upletu čak i familijarne stvari.

IVKOVIĆ: Voleo bih ja da ko pokuša meni izneti tako što, pa bih video kako bi se proveo.

JEVREM: Eto, kako si prgav. Nek iznosi, brate, što hoće samo kad ti znaš da nije istina, što te se onda tiče!

IVKOVIĆ: A što da se iznosi ono što nije istina?

JEVREM: E, pa politika, borba, partija, agitacija. A posle, kad prođu izbori, kaže se lepo: ovo i ovo je bila istina, a ovo i ovo nije bila istina. Eto, i vi ste meni u vašim novinama izneli kako sam pre jedanaest godina, kad sam bio opštinski odbornik, pojeo jednogodišnju porezu.

IVKOVIĆ: Na niste je platili?

JEVREM: Nisam, al’ to je zastarelo.

IVKOVIĆ: A vi, zar ništa bolje niste mogli izmisliti protiv mene u dopisima, nego da sam izdajnik otadžbine?

JEVREM: To bar nije ništa, to je sasvim nevino. Čim se: dvojica ne trpe, onaj drugi mora biti izdajnik otadžbine. Tako je to u politici; A, posle, nemoj ti da misliš da su ti samo to izmislili, izmisliće oni tebi još nešto gore. Ne brini se, izmisliće ti!

IVKOVIĆ: Slušajte, gazda-Jevreme, ja razumem, i ako ne odobravam, ova sredstva u borbi prema protivniku, ali i to mora imati svojih granica. I granica, do koje ću ja dozvoliti da me napadaju, to je moja lična čast. Ako se nje ko dotakne, verujte da će mi to krvlju platiti.

JEVREM: Uha, gle si ti otišao! Što spominješ, brate, krv; što imaš ti tu krv da mešaš, ostavi krv na miru!

IVKOVIĆ: Hoću samo da vam kažem.

JEVREM: Nemoj, brate, ni da mi kažeš. Ne volim ni da mi se kaže: krv. Najbolje je ja i ti, ovako kad smo sami, i da ne razgovaramo o politici; mi smo familija kad smo sami…

IVKOVIĆ: Pa da… ali… dođe vidite tako reč.

JEVREM: Zato, vidiš, mi ne treba nikad da smo sami. (Na vratima). Danice! (Ivkoviću). Bolje da nismo sami. (Na vratima). Danice!

1.4.9. 9. DANICA, PREĐAŠNJI

DANICA: (Iznenađena). A, to je lepo, tako ste se brzo vratili.

IVKOVIĆ: Da, odloženo je ročište.

DANICA: A ja čujem otac razgovara s nekim pa mislim neko od njegovih ljudi.

JEVREM: A, nije od mojih.

DANICA: (Nudeći ga da uđe u sobu iz koje je ona izašla). Izvolite, hoćete li unutra? Da probate slatko od ruža, malo čas ga je majka skuvala.

IVKOVIĆ: Zar niste vi?

DANICA: Pa i ja sam pomagala.

JEVREM: (Više sebi). Tako, dabome, eto to je familijarni razgovor kad se govori o slatku od ruža a ne krv!

1.4.10. 10. SRETA, PREĐAŠNJI

SRETA: (Iz džepa mu viri rolna crvenih plakata). Dobar dan, dobar dan želim! (Smuti se kad vidi Ivkovića).

JEVREM: Dobar dan, Sreto… (Zbuni se i sam). Ovaj… (Ivkoviću). Idi da probaš slatko od ruža…

IVKOVIĆ: Docnije… Ja bih još imao nešto posla u varoši.

JEVREM: (Danici poverljivo). Odvedi ga, odvedi ga!

DANICA: (Ivkoviću). Ispratiću vas!

IVKOVIĆ: Do viđenja! (Odlazi i Danica s njim).

1.4.11. 11. SRETA, JEVREM

SRETA: Kada postavimo svaku stvar na svoje mesto, onda, pravo da ti kažem, ovaj Ivković u tvojoj kući nije baš na svome mestu.

JEVREM: Pa… jest… al’ šta ćeš, tako se desilo; (Hteo bi da se izvuče iz toga razgovora). A ima li što novo?

SRETA: More kako da nema, ugazili smo sad već duboko pa svaki čas novosti. Eto, čuo si valjda da Jovica Jerković prelazi u opoziciju.

JEVREM: Koj’?

SRETA: I da ga čuješ šta piše, (Razvija jedne novine i čita). „Do danas sam pripadao…“ (Govori). To već znaš, nego čuj samo kako svršava: (Čita). „Niti ja mogu više pripadati partiji koja kandiduje za poslanike ljude koji su švercovali špiritus“.

JEVREM: (Plane). Ama koj’ špiritus?

SRETA: Ta onaj, de!

JEVREM: (Uzbuđen). Ama šta meša on špiritus u politiku? Otkud to dvoje ide zajedno: špiritus i politika?

SRETA: E, ah da vidiš kako sam ja njemu odgudio.

JEVREM: Je l’ dopis?

SRETA: Dopis dabome. Jesi li čitao koj’ put dopis sa potpisom „Rišelje“?

JEVREM: Jest!

SRETA: E, Rišelje — to sam ja!

JEVREM: Gle, molim te!

SRETA: Pa jesi li čitao dopise sa potpisom „Helgoland“?

JEVREM: Jes’!

SRETA: E, Helgoland — to sam ja!

JEVREM: Opet ti?

SRETA: O, koliko još potpisa imam ja; Barnava, Herostrat, Golijat, Hadži-Đera, Prosper-Merime: sve su to moji potpisi.

JEVREM: Baš umeš ti to, Sreto. A jesi li mu dobro kazao?

SRETA: Kome, Jovici? Slušaj samo: „Naša nacija preboljeva jednu tešku bolest, kojoj je jedini izlaz preporod!“ To mu dođe znaš kao malo filosofski uvod, a posle mu, ovde dalje, opet na jedan filosofski način kažem: „Jovice, magarčino jedna, zar ti smeš da govoriš o špiritusu, kad si liferovao vojsci crknuto meso“

JEVREM: (Zadovoljno). Jes’, jes’, to ti njemu, to! (Spazi mu plakate u džepu). A šta ti je to?

SRETA: Koje?

JEVREM: To crveno?

SRETA: A ovo? Pa to je ono?

JEVREM: Koje ono?

SRETA: Ono što je sastavio Sekulić, štampao sam i već se lepi po ulicama.

JEVREM: (Uplaši se). Ama da nije to za onoga (Pokazuje na Ivkovićevu sobu).

SRETA: Pa jeste, za ovu ženu!

JEVREM: Uh, po Bogu brate!

SRETA: Slušaj! (Razvija i čita jedan plakatić). „Sodoma i Gomora“.

JEVREM: A što te crkvene reči?

SRETA: To je samo naslov. Slušaj! (Čita). „Advokat ovdašnji, Ivković, kojega izvesne propalice i beskućnici kandiduju i za narodnog poslanika, preoteo mi je venčanu ženu i javno se s njom sastaje…“

JEVREM: (Prestravljen maše rukom da prestane čitati). Čekaj! (Ode do Ivkovićevih vrata i oslušne, ode ido drugih pa proviri, i opet se vrati Sreti). Čitaj lakše !

SRETA: (Nastavlja). „I javno se s njom sastaje na očigled celog građanstva, a na porugu javnoga morala. I takav čovek zastupa pravdu pred sudom, i takav čovek sme da se kandiduje za narodnog poslanika. Na čast stranci koja će se i takvom perjanicom zakititi. Sima Sokić.“

JEVREM: Uh, po Bogu brate, naružiste grdno čoveka!

SRETA: Naružismo, dabome. Eno, već se lepe plakate po ulicama i zbira se svet u gomilama pa čita. Ovo sam tebi doneo (Daje mu). jedno stotinak komada da rasturiš po čaršiji.

JEVREM: Ama ko da rasturi, je l’ ja?

SRETA: Pa jes’, pošlji po tvom šegrtu po dućanima.

JEVREM: Ama zar ja? E, to, neću!

SRETA: Kako nećeš?

JEVREM: Pa… ovaj… on je, brate, moj zet!

SRETA: Ako je tvoj zet, nije narodni zet; a ako hoćeš pravo da ti kažem, bolje bi bilo da nije ni tvoj zet. Odsekle su mi se noge kad sam u čaršiji čuo da ti se isprosila ćerka. Kažem Joci prevaru: Ivković je ovakav, Ivković je onakav, i već kažem mu najgore što se može reći o živom čoveku, kao što je to red prilikom agitacije; i kažem mu još: eto, zato ne treba da glasaš za njega. A on veli: pa kad je on tako rđav čovek zašto mu Jevrem daje kćer?

JEVREM: Pa nije on tako rđav čovek!

SRETA: Pa kad nije, neka on bude poslanik. ’Ajd’ neka on bude poslanik. Da glasamo svi za njega. Je l’ hoćeš?

JEVREM: (Češe se za uvom). Pa ono… tako je, pravo kažeš, nego…

SRETA: Ili ako nećeš za njega, ’ajd’ da glasamo za Lazu Klomfera.

JEVREM: Za kakvog Lazu klomfera?

SRETA: I njegova je lista jutros potvrđena u sudu.

JEVREM: Ama kakva lista? Pa čiji je on kandidat?

SRETA: Socijalistički.

JEVREM: Pa zar i oni?

SRETA: I oni, dabome!

JEVREM: I Laza klomfer kandidat?

SRETA: Jes’!

JEVREM: E, što ne ide ne ide. Otkud on može da bude kandidat. Penje se na kuće i lemi oluke. Dođe neki stranac i vodiš ga kroz varoš da mu pokažeš znamenitosti, a Laza čuči na krovu. Stranac te, na primer, pita: ko je onaj čovek što čuči na krovu? — A ti mu kažeš: to je naš narodni poslanik! Može li to da bude?

SRETA: More, ne brigaj ti brigu: neće on više nikad začučati na krovu kad čučne jedanput na poslaničku dijurnu.

JEVREM: To jeste!

SRETA: Prema tome, vidiš, sad imaš dva protivnika, pa se mora još življe raditi. Mora se pripraviti javno mnjenje i zato su, vidiš, potrebne ove plakate. Znaš li ti, molim te, šta je to javno mnjenje?

JEVREM: Pa… novine.

SRETA: More jok, kakve novine! U novine dođe ono što je pečeno već. A dok se to ispeče ima vazdan posla. Treba da se zamesi u naćve, da se posoli, da naraste, da se metne u kalupe; pa na lopatu, pa u peć.

JEVREM: Pa da se ispeče.

SRETA: Da se ispeče, jest, al’ dela ga umesi ako si majstor. A znaš li ti: kako se mesi javno mnjenje? Još ujutru rano, čim se probudim, pa dok se opasujem, a žena mi donese čašu vode sa parčetom šećera, i kaže mi šta je čula od prija Mace, kad je na bunaru zahitala vodu. A ne opasujem se samo ja ujutru i ne pijem vodu sa šećerom samo ja ujutru, nego i ti i ovaj i onaj i svima nama kaže po nešto žena. E, vidiš, to sve mi poberemo svaki od svoje kuće, pa ’ajd’ u kafanu na onu prvu kafu što se izjutra pije. Tu dođe i poštar koji je već čitao novine, tu dođe i telegrafista koji priča da na desno uvo ume da čuje internacionalne telegrame, kad prolaze kroz žicu, pa tu pisar iz načelstva koji zna šta je poverljivo došlo, pa onda tu mi svi ostali. I kako ko počne da srče kafu tako izručuje na sto sve što je čuo i sve što zna. Tako se tu na sto skupi puno novosti i mi počnemo da ih mesimo. Jedan doda soli, drugi biber, treći dolije malo vode, četvrti pospe još malo brašna da bude gušće, pa kad se rastanemo, a ono vidiš, raspršti se javno mnjenje u sve sokake, u sve dućane i u sve kancelarije. I onda, to ti je kao kad baciš mlevo u vodenicu. Bukće i frkće varoški kamen od jutra do podne i melje ono što smo mi bacili pod kamen. Eto, vidiš, kako se pravi javno mnjenje ako nisi znao.

JEVREM: A to sve vi kuvate tamo pred „Narodnom Gostionicom“?

SRETA: Tamo, dabome! Trebalo bi i ti koji put da svratiš tamo, među nas.

JEVREM: Trebalo bi, vidim da bih trebalo, ali pravo da ti kažem nemam kad.

SRETA: Pa šta radiš po ceo dan kod kuće?

JEVREM: Brinem se… eto, to, po ceo dan se brinem.

SRETA: Šta kog đavola brineš kad mi nosimo tvoju brigu?

JEVREM: Nije za izbore, nego se brinem ako budem izabran. Znaš, otkako sam se rešio da budem narodni poslanik, a mene sve onako neka tuga podilazi. Nije upravo ni šala! Velika sala, pa tu klupe, pa puno ljudi, pa ministri; pa onda tu publika i narod i svi viču, na primer… Ono kad viču svi i lako je, vičem i ja, pa eto ti. Ali tišina, brate moj, tišina na primer. Poleti muva i cela Skupština čuje zuuuc… formalna tišina. A tek predsednik uzme zvonce pa: ziminimi, ziminimi nimi nimi nim! Gospodin Jevrem Prokić ima reč! A!

SRETA: A ti ustaneš pa govoriš.

JEVREM: Jest, govoriš, ali ti se stegne srce pa se napravi ovoličko…

SRETA: Slušaj, brate, da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Zna kako ti je to u Skupštini: ako govoriš za vladin račun, opozicija će reći da si glupo govorio, a ako govoriš za opoziciju, vladina će stranka reći da si glupo govorio. U svakom slučaju ne gine ti da glupo govoriš, pa onda…

JEVREM: (Prekida ga). Ama nije to. Meni je svejedno šta ću ja da govorim, nego je ovde pitanje kako ću da govorim?

SRETA: Pa tako lepo, ustaneš pa govoriš.

JEVREM: Jest, ustaneš! A vilice ti se stegle i jezik odebljao, a suze ti naišle na oči…

SRETA: More, oslobodićeš se, polako!

JEVREM: Pa to sam, znaš, i hteo da probam, da se oslobodim.

SRETA: Kako da probaš?

JEVREM: Čekaj da vidiš (Pogleda najpre na vrata leve sobe i zatvori ih, naviri zatim kroz ključaonicu Ivkovićeve sobe, pa zatim kuca na vrata). Danice, Danice! (Gunđa sam za sebe). Gledaj ti, molim te, nje!

1.4.12. 12. DANICA, PREĐAŠNJI

DANICA: (Ulazi s polja). Evo me!

JEVREM: Je l’ tamo onaj tvoj?

DANICA: Nije, otišao je.

JEVREM: Pa šta ćeš ti tamo?

DANICA: Pa ja čuvam ključ od njegove kancelarije.

JEVREM: Ti?

DANICA: Jeste!

JEVREM: Dobro, čuvaš ključ, to razumem. Al’ šta ćeš u kancelariji?

DANICA: Čitala sam.

JEVREM: Šta si čitala?

DANICA: Nešto!

JEVREM: Nešto. Daću ja tebi nešto! ’Ajd’ tamo u kujnu, kod majke, pa radi nešto. ’Ajd’!

DANICA: Idem! (Ode).

1.4.13. 13. JEVREM, SRETA

JEVREM: Nešto!

SRETA: Tako je to dabome, kad ti je on u kući.

JEVREM: Nešto, hm, nešto! (Zatvori vrata kroz koja je Danica otišla). Eto, sad nema nikog. Molim te kao brata, uzmi ovo zvonce pa sedi, evo ovde sedi, pa da mi daš reč. Hoću baš da probam. Ne znaš kako me to muči.

SRETA: Možemo, možemo! (Sedne za sto). Čekaj prvo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. (Meće zvonce). Tako. ’Ajd’ sad! Sedi ti tamo pa traži reč!

JEVREM: (Ode još jednom te oslušne na vratima pa se vraća i seda na stolicu prema Sreti. Ukruti se, iskašlje, ustane sa stolice i diže ruku u vis). Molim, gospodine predsedniče, za reč!

SRETA: Ama čekaj, kud si navro! Ne ide to tako! Prvo da otvorim sednicu.

JEVREM: (Sedne).

SRETA: (Ustane, silno zvoni i razdere se). Mir; mir kad vam kažem! Jeste li svi na broju?

JEVREM: Jesmo!

SRETA: Molim gospodu stenografe da se spreme. Molim gospodina sekretara odbora za molbe i žalbe da mi da poslovnik da mi se nađe pri ruci. Molim g. g. poslanike da govore učtivo kako se ne bi dešavali sukobi; molim galeriju da održava red. Mir kad vam kažem! (Sedne).

JEVREM: (Kao pre). Molim, gospodine predsedniče, za reč! (Sedne).

SRETA: (Dugo zvoni). Gospodo, gospodin Jevrem Protić ima reč!

1.4.14. 14. PAVKA, PREĐAŠNJI

PAVKA: (Na vratima). Jevreme, crni Jevreme!

SRETA: (Strogo). Pst!

JEVREM: Ćuti, idi odavde!

PAVKA: Ama samo da ti kažem.

SRETA: (Ljutito zvoni). Molim, na mesto, ne dozvoljavam da govori ko nema reč!

JEVREM: (Pavki). Idi kad ti kažem!

PAVKA: Dućan, Jevreme!

SRETA: Tražite reč!

JEVREM: Nemoj da tražiš reč, nego da nas ostaviš! Molim te, Pavka, da nas ostaviš!

PAVKA: Ama došao šegrt iz dućana da javi…

JEVREM: Nek javi tebi, a mene ostavi na miru. ’Ajde, ’ajde, ovo je važnije. (Izgura je i opet zatvori vrata).

1.4.15. 15. SRETA, JEVREM

SRETA: (Zvoni). Jesu li udaljeni svi koji su nenadležni?

JEVREM: (Sedajući). Jesu!

SRETA: (Zvoni). Gospodo, Gospodin Jevrem Prokić ima reč!

JEVREM: (Sav se preneo u skupštinske klupe i celu stvar uzima ozbiljno i očajno. Kad dobije reč, oseti da mu je zaigralo srce i preplaši se; zatim se pribere, pa se svečano diže, iskašljuje se i zauzima govornički stav). Poštovana. gospodo, narodni predstavnici ove kuće!… Ja… ovaj… Ja… Na primer (Zapeo, ne ume kaže, očajno razmišlja).

SRETA: (Zvoni). Molim, nemojte prekidati govornika!

JEVREM: (Pribira, se, briše čelo i odvaži se ponova). Poštovana gospodo, prestavnici ove kuće!…

SRETA: (Zvoni). Molim govornika da ne govori po dva puta o istome predmetu.

JEVREM: (Prilazi Sreti familijarno). Znaš, ja sam hteo…

SRETA: (Zvoni energično i dere se). Na mesto! Molim gospodu poslanike da zauzmu mesto, galerija neka zauzme mesto, stenografi neka zauzmu mesto, vlada neka zauzme mesto, narod neka zauzme mesto, svaku stvar treba postaviti na svoje mesto! (Zvoni).

JEVREM: (Preplašen odlučnošću Sretinom sedne poražen na svoje mesto).

SRETA: (Obično). Aha! Je l’ vidiš šta je vlast? Misliš ti to je tako! A šta misliš tek tamo, u skupštini, galerija, žandarmi, pa polijeleji…

JEVREM: (Zabrinuto). Nije lako!

SRETA: Zato je vidiš država i odredila po dvanaest dinara dijurne od sednice, za taj strah što ga pojedeš. ’Ajde, ’ajde, sedi pa ispočetka da se oslobodiš malo.

JEVREM: Al’ nemoj da me buniš! (Nešto hrabrije). Molim za reč!

SRETA: (Zvoni). Gospodin Jevrem Prokić ima reč.

JEVREM: (Diže se, govori malo odvažnije). Poštovana gospodo i braćo, predstavnici narodni. U našoj zemlji ima raznih nepravilnosti. Budžet, na primer, nije u ravnoteži prema svima građanima. Dok… ovaj… jedan kraj… jedan kraj naše otadžbine ima i šumu i rasadnik i strugaru i… okružnu komandu na primer, dotle se u drugom kraju ne primenjuje pravilno zakon o naknadi štete pričinjene gradom, na primer…

SRETA: Tako je!

JEVREM: (Ohrabren). Ja sam, braćo moja, dugo razmišljao o tome kako da se tome zlu koje se ukorenilo u našem narodu stane na put i došao sam do zaključka da je najbolje da se to ostavi vladi da ona razmišlja o tome.

SRETA: (Jednim glasom). Tako je! (Drugih glasom). Nije tako! (Prvim). Jeste! (Drugim). Nije! (Prvim). Vi dok ste bili na vladi upropastili ste ovu zemlju! (Drugim). Ćutite vi, izdajnici! (Prvim). Ko je izdajnik? (Drugim). Ti! (Prvim). A ti si lopov i ulja! (Svojim glasom). Pljus! Pljus! (Šamara po vazduhu dok i samog Jevrema ne ošamari. Zatim zvoni silno). Mir, mir, gospodo! Molim, čuvajte: dostojanstvo ovoga doma! Umoljava se gospodin poslanik koji je opalio šamar ovome drugome gospodinu poslaniku da trgne šamar natrag… Skupština prima k znanju ovaj šamar i prelazi preko istoga na dnevni red!

JEVREM: (Za sve vreme sa čuđenjem ga posmatrao). Šta ti je?

SRETA: Pa hoću, brate, da ti potpuno predstavim skupštinu. Posle svakog značajnijeg govora mora da se larma. Jedni viču: „Tako je“ drugi: „Nije“! Pa onda, jedni viknu: „Ti si izdajnik!“ A drugi: „Ti si lopov“! Pa onda jedan poslanik opali drugome šamar i onda se pređe na dnevni red.

JEVREM: A kako ti izgleda, mogu li? A?

SRETA: Doteraćeš se ti još kako.

JEVREM: Samo molim te da svratiš češće, pa još koj put ovako.

SRETA: Može, doći ću sutra. Na dnevnom je redu sutra zakon o neposrednoj porezi. Upamti to!

1.4.16. 16. GOSPA MARINA, PREĐAŠNJI

MARINA: (Dolazi s polja). Dobar dan, prijatelju, dobar dan želim! Ju, da vas nisam u poslu prekinula?

JEVREM: A nije, svršili smo!

MARINA: (Pakosno). Neka trgovina valjda?

JEVREM: A nije… onako posao!

SRETA: Ajde ja odoh!

JEVREM: Pa dođi sutra. Zakon o neposrednoj porezi, reče?

SRETA: Jes’! Zbogom!

JEVREM: Zbogom!

SRETA: (Odlazi).

1.4.17. 17. MARINA, JEVREM

MARINA: (Pošto je Sreta otišao). Ovo meni, prijatelju, liči na agitaciju; čim je taj Sreta tu.

JEVREM: Pa šta ćeš, prijo, i to je posao!

MARINA: Ono i jeste posao, kako da nije! A zbog toga sam posla, ako hoćete, i došla da razgovaramo.

JEVREM: Pa ako, prijo, da razgovaramo. Izvol’te, sedi!

MARINA: (Sedajući). Ja mislim, prijatelju, da za takve stvari kao što je, što kažu, veza za ceo život, treba najpre iskrenost.

JEVREM: Treba!

MARINA: i onda, znate, kad nema iskrenosti na prvom koraku, onda, što kažu, nema života.

JEVREM: Nema! (On u jedan mah spazi crvene plakate koje je Sreta ostavio, pretrne živ i ščepa ih te merka na sve strane sobe gde bi ih sakrio).

MARINA: I onda, kad je tako, ja ne razumem ovu vašu agitaciju?

JEVREM: (Sakrije plakate iza leđa). Koju agitaciju na primer?

MARINA: Pa to, što hoćete da budete narodni poslanik.

JEVREM: A, to? (Vrati plakate pod miške).

MARINA: Mi kad smo prosili vaše dete, vi niste kazali da hoćete da budete narodni poslanik, a to se protivi iskrenosti!

JEVREM: Kojoj iskrenosti?

MARINA: Vidite, gazda-Jevreme, ja ću da budem otvorena. Vaš zet vam to može biti neće reći, al’, Boga mi, ja volim s farbom na sredu!

JEVREM: Pa jes’, vi volite!

MARINA: Ne kažem, prijatelju, da se nama nije dopala devojka i, što kažu, sporazumeli smo se kao ljudi i za sve drugo što pripada devojci i što je potrebno za bračni život. Ali, prijatelju, kad je došlo do toga da se izađe s farbom na sredu, onda vam ja moram reći da smo mi na drugo računali.

JEVREM: Našta drugo?

MARINA: Vidite, prijatelju, vaša je familija izgleda vrlo velika?

JEVREM: I moja i ženina.

MARINA: Možda najmanje dvadeset do trideset glasova, a to nije malo kad se glasa za izbore.

JEVREM: Pa nije!

MARINA: Pa vidite, ja vam moram reći da smo mi i na to računali. Kad god sam dolazila u vašu kuću, a ja sam probrojavala po vašim zidovima muške glave i mislila u sebi: Eto, moj sestrić uz ženu, dobiće kao miraz i ovih trideset glasova.

JEVREM: (Iznenađen). Ama uz kakvu ženu?

MARINA: Pa, molim vas lepo, kad bi recimo s vaše strane postojala iskrenost, kome bi drugom vi dali te glasove nego svome zetu? Eto, kažite sami!

JEVREM: Gle sad! Našta pa ona računa? Pa zar, bre, dajem pare, pa dajem nameštaj, pa dajem devojku; pa sad još i celu familiju da mu damo?

MARINA: Ne kažem to, prijatelju, al’ ovde je reč o iskrenosti. Da smo mi znali da vi hoćete da budete poslanik…

JEVREM: A da sam ja znao da on hoće da bude poslanik.

MARINA: Pa lepo, prijatelju, al’ kad se hoće sve se to još može popraviti.

JEVREM: Kako da se popravi?

MARINA: Možete se vi još i odreći!

JEVREM: Šta kažeš? Da se odrečem? Ama koj da se odreče? Zašto da se odrečem? Čega da se odrečem?

MARINA: Da se odrečete familije u korist vašega zeta!

JEVREM: Ama, kako po bogu brate, da se odrečem familije?

MARINA: Hoću reći, nije familije, nego da se odrečete kandidacije u korist vašega zeta. A vaša familija da glasa za njega.

JEVREM: A, dakle, to mu je dakle ta iskrenost?

MARINA: Pa jeste, to je, ako hoćete!

JEVREM: A je l’ te to on, Boga ti, prijo, poslao da mi govoriš?

MARINA: Bože sačuvaj, prijatelju! Ali sam ja, znate, ovu stvar sasvim iskreno počela pa sam rada da se održi ta iskrenost između nas.

JEVREM: Pa to iskrenost, da se ja odrečem kandidacije?

MARINA: Može to, prijatelju, da se udesi pa i da se ne odrečete. Kad u porodici vlada iskrenost, onda je lako sporazumeti se. Mogli bi vi i da ostanete kandidat, pa neka glasaju za vas vaši ljudi, a vaša familija da glasa za vašega zeta. Eto, to bi bio red!

JEVREM: I red bi valjda bio da on ide u Skupštinu a ja da ne idem?

MARINA: Pa i jeste to red, ako hoćete.

JEVREM: E neće ga otići! I ne samo moja bliža familija već i oni što mi padaju rod po maćesi i sve što njima pada rod, neće glasati za njega.

MARINA: (Ustaje). Uostalom, sigurna familija! Što se ja tu jedim kad i onako ne bi bilo nikakve koristi. Pola familije i nema pravo glasa!

JEVREM: Koj’ nema pravo glasa?

MARINA: Ja ne znam ko — al’ pogledajte ih samo, (Pokazuje fotografije). same njuške.

JEVREM: Kakvi su da su, za mene će da glasaju, a vi, prijo, nemojte da vređate ničiju familiju!

MARINA: Molim vas, iskrenost nije uvreda, a ako vi na uvredu izvrćete, onda bolje da prekinemo taj razgovor. Idem ja da obiđem prija Pavku.

JEVREM: Pa jes’, to je najbolje!

MARINA: (Polazeći u sobu). Kao da nismo ni razgovarali, prijatelju!

1.4.18. 18. JEVREM, MLADEN

JEVREM: (Gunđa). Ko da nismo ni razgovarali! Daj mi familiju, pa onda, kao da nismo ni razgovarali. (On sad tek vidi da drži još pod pazuhom crvene plakate). O, Gospode Bože, gde ću s ovim? (Traži gde bi ih sakrio pa kad ne nalazi, on ih trpa u džep od kaputa).

MLADEN: (Unosi jedno pismo). Pismo, gazda!

JEVREM: Je l’ za mene?

MLADEN: Jes’!

JEVREM: Ko doneo?

MLADEN: Jedan žandarm.

JEVREM: (Ščepa grčevito). Pa što ne govoriš da je žandarm doneo! (Otvara i gleda potpis). Sekulić. (Čita). „Gazda Jevreme, u kafani kod ’Slobode’ skupio se cvet građanstva koji će sad tvojoj kući da te u ime naroda pozdravi. Ja sam ih častio, račun iznosi 87 dinara. Oduševljenje veliko. Dočekaj ih lepo i održi im jedan govor. Tvoj Sekulić“. (Prestravi se). Eto ti sad! Otkud sad na jedanput da se skupi cvet građanstva? I kakav govor, otkud meni govor (Zbuni se i ustumara). Idi, Mladene, čekaj, nemoj da ideš… (Čita pismo). „Račun iznosi 87 dinara, oduševljenje veliko“. (Mladenu). Zovi mi ovamo… Jok, čekaj, nemoj nikog da zoveš! (Izdere se na njega). Ta što si se zbunio? Što si se zbunio, kog đavola, kao da ćeš ti da držiš govor? Idi mi zovi Danicu… Nemoj… Ja ću je zvati… Idi napolje pred kapiju, pa kad vidiš građanstvo — je l’ znaš šta je građanstvo? — Kad vidiš građanstvo da ide ovamo, a ti da mi javiš. ’Ajde, ’ajde brže!

MLADEN: (Ode).

1.4.19. 19. JEVREM, DANICA

JEVREM: (Zbunio se i uzmuvao, ne zna na koju će stranu ni šta da počne). Šta sam ono hteo…? (Seti se). A, jest!… Ne, nije! Ne znam prosto ni s koga kraja da počnem…? E, ovo je baš prava situacija. I deder ti sad reci mi, šta da radim? (Razmišlja i doseti se). Mladene! (Na druga vrata). Danice, Danice!

DANICA: (Ulazi). Šta je?

JEVREM: (Domišlja se). Ti imaš lep rukopis?

DANICA: Nemam!!

JEVREM: Nemaš, ali lakše pišeš. Meni je lakše da dignem sto kila nego da napišem jedno a. Nemam dara za pisanje. Pa dabome, ne može čovek za svašta da ima dara (Šeta uzbuđeno i frkće).

DANICA: Šta ti je?

JEVREM: Tek što nisu došli, razumeš li, tek što nisu došli, a ja moram da držim govor. Tek što nisu došli!

DANICA: Ko, zaboga?

JEVREM: Ko? Deputacija! Znaš li ti šta je to deputacija? Građanstvo, cvet građanstva, narodna svest; demonstracija. Znaš li ti šta znači to kad ti narodna svest dođe u kuću? Ja bih voleo da vidim toga koga to ne bi zbunilo?

DANICA: Pa je l’ treba da im govoriš?

JEVREM: (Drekne). Pa to je ono! I bar da su mi ranije javili? Otkud čoveku može ovako na prečac da padne što pametno na pamet? O, ljudi Božji, šta me je snašlo? Pa onaj mi još pominje špiritus. Špiritus, ja! Nek dođe da vidi šta je špiritus!… Ovaj, sedi molim te, pa piši.

DANICA: Nemam hartije.

JEVREM: Pa razume se da nema, ko je od nas to mislio pa da spremi hartije? (Vadi iz džepa puno hartija, zagleda jedno pismo). „Pop Spira“ (Čita). „Al’ ako si siguran da mi izradiš pomilovanje za ono što što su me obedili da je moja služavka rodila“… (Govori). Evo, ova je polovina čista. (Odseče polovinu i da joj). Piši, molim te!

DANICA: (Umoči pero i seda).

JEVREM: (Šeta uzbuđeno, misli i gricka nokte). Da l’ da kažem „Gospodo“? Ne, bolje je „Građani“! Ili, čekaj, briši „Građani“ pa kaži: „Braćo!“ jesi li napisala „Braćo?“

DANICA: Jesam.

JEVREM: E, dobro, s tim smo gotovi. (Misli). Sad bi trebalo nešto i da se kaže ljudima. Ne može samo „Braćo“ (Opet misli). Napiši… E, pa de sad; kad oni to tako iznenada… Napiši… Napiši… Čekaj, nemoj ništa da napišeš (Uhvatio se obema rukama za glavu pa očajno gleda u zemlju).

DANICA: A, da znaš, oče; što je gospodin Ivković divan govor napisao da ga pročita svojim biračima.

JEVREM: Dabome, lako je njemu kad unapred zna da će govoriti. A otkud ti znaš da je divan govor?

DANICA: Eno mu i sad stoji na stolu. Ono „nešto“ što sam čitala malo pre kad si me ti grdio, bio je taj govor. Našla sam ga na stolu pa sam ga čitala. Divan govor!

JEVREM: Pa dobro, šta kaže, znaš li makar prve reči?

DANICA: Ne znam!

JEVREM: Baš si prava ćurka, zar nisi mogla da upamtiš makar prve reči?

1.4.20. 20. MLADEN, PREĐAŠNJI

MLADEN: (Upadne i razdere se). Idu!

JEVREM: (Prestravljen). Ko, brate? Govori, ko?

MLADEN: Evo ih ozgo, tek što nisu došli!

JEVREM: Ama što urlaš, po Bogu brate! Ko ide? (Ščepa ga i drmusa). Govori, ko ide?

MLADEN: Narod, deputacija. Dotrčao jedan kelner iz kafane pa kaže: Poslao me gospodin Sekulić da kažem gazda Jevremu da idu.

JEVREM: (Zbuni se još više). Dabome da idu, razume se, idu. Možda su već vrlo blizu, a ja još ne znam ni kako da počnem. (Uzmuva se, zbuni se, turi ruku u džep i nađe ono zvonce. Zazvoni, pa se trgne i baci ta na zemlju kad da se opekao). Koješta, odkud sad opet ovo zvonce i šta će mi to zvonce? (Krsti se). Gospode Bože, na šta će ovo izaći! (Spazi Mladena i izdere se). Ama što si mi tu stao kao… Bleneš samo! Idi, idi napolje pa da mi javiš kad ih vidiš na uglu! (Mladen ode Danici). Pa i ti brate, idi pa spremi za posluženje!

DANICA: Hoću li rakiju?

JEVREM: Jeste, rakiju!

1.4.21. 21. JEVREM, SAM

JEVREM: (Dohvati ono zvonce sa poda i metne ga na sto). Bar da je upamtila samo početak od njegovog govora. (Šeta uzbuđen). Mora da su već blizu. Može biti sasvim su blizu (Gleda na prozor). Ne vidi se, a i da se vidi, šta imam od toga, kad nemam ni reči napisane, a oni idu i tek što nisu došli. (Nasloni se na sto). „Braćo!“ (Naslanjajući se napipa opet zvonce pa ga ščepa i baci na pod). A on ima divan govor, čitala ga je Danica i kaže da je divan. I sad taj govor stoji banbadava tamo na stolu, a ja — nemam ni reči. (Sine mu misao u glavu). Boga mi i to bi moglo… zašto da stoji banbadava, a on može da napiše i drugi, (Osluškuje). Kanda se čuje larma? More ovi odistinski idu! O, brate, što me snađe napast ni kriva ni dužna, (Osluškuje na Ivkovićevim vratima). Nije ovde, otišao je u agitaciju. (Viri). A govor eno ga tamo na stolu leži. (Vadi ključ iz džepa). Dobro kaže Sekulić, da izmaknemo orman. (Otključava polako vrata, obzire se i šapće). On može napisati i drugi. (Ulazi u Ivkovićevu sobu a malo zatim vraća se radostan, sa govorom u ruci, zaboravljajući da zatvori vrata, za sobom. Kad uđe u sobu razvija i razgleda). I što je glavno čitko napisano! (S polja se čuje larma).

1.4.22. 22. JEVREM, MLADEN, GRAĐANI

MLADEN: (Utrči). Evo ih: (Otvara širom vrata). Izvol’te, braćo!

GRAĐANI (Ulazi gomila, raznolikih tipova, koji su po malo i đornuti. Pre ulaska se guraju na vratima ili zastajući nude jedan drugoga da uđe. Među njima je i Sreta. Još od ulaska na njegovu komandu viču). Živio gazda Jevrem Prokić? Živio narodni poslanik!

SRETA: (Prilazi Jevremu). Jedan će govoriti, da odgovoriš! (Vraća se gomili i nudi pojedince da govore).

KAFANSKI MOMAK: (Progura se kroz gomilu i prilazi Jevremu podnoseći mu jednu hartiju). Poslao gospodin Sekulić da se plati.

JEVREM: Šta je to?

KAFANSKI MOMAK: Račun za ove što su pili.

JEVREM: (Uzima račun i trpa ga u džep). Dobro, posle!

TRI GRAĐANINA: (Ispadnu iz gomile napred i počnu jednovremeno). Gazda Jevreme!… (Pogledaju se pa kao ustupajući jedan drugom sva se trojica povuku natrag).

SRETA: (Upadne u gomilu, grdi ih i izgura jednog).

ČETVRTI GRAĐANIN: Dra… dragi gazda Jevreme! Mi ovde, mi što nas vidiš i kako se uzme stvar. To smo mi! (Ne ume dalje, zbunio se, očajno gleda u gomilu iz koje su ga izgurali).

PETI GRAĐANIN: Da, mi svi, kao što reče brat predgovornik, ako se stvar ozbiljno uzme, mi smo oni što ćemo glasati. Mi želimo da ti ideš u Skupštinu od narodne strane i da radiš takve stvari koje će za narod biti korisne. A mi svi što nas ovde vidiš, kao što reče brat predgovornik, mi ćemo uvek za tebe da glasamo i da ginemo ako treba. U to ime kličem: Živeo gazda Jevrem Prokić!

SVI: Živeo narodni poslanik!

JEVREM: (Za sve vreme bio je u velikom uzbuđenju i zabuni gledajući netremice u tavan). Gospodo i braćo! Dragi građani i naši birači, (Ušeprtlja i tura ruku u levi džep gde napipa crvene plakate turi zatim u desni džep i napipa Ivkovićev govor. Razvedri mu se lice zadovoljstvom i iznese hartiju, ali u mesto govora on iznosi račun koji je malo pre dobio i stane ga na glas čitati). Braćo! Četrdeset i dva litara vina… (Prekine). Ko mi sad dade ovaj račun? (Zgužva ljutito i baci na zemlju pa, izvadi Ivkovićev govor i čita). Braćo! Hvala vam na izjavama poverenja, koje mi je u toliko dragocenije jer stojim pred ozbiljnim zadaćama i teškim dužnostima Mi se, braćo, moramo, uporno i odlučno boriti protivu današnje vlade koja nije izraz naroda i koja se svojim delima daleko udaljila od narodnih želja i narodnih potreba…

SVI: Tako je! Tako je!

JEVREM: (Pao u vatru i sad sve slobodnije čita). Naša je zemlja, braćo, zadužena i razrivena, zakoni su osramoćeni i proigrani, a narod je ogolio i obosio…

SVI: Tako je!

1.4.23. 23. PAVKA, PREĐAŠNJE

PAVKA: (Uletela je sva zajapurena). Jevreme?

JEVREM: (Maše joj rukom da ćuti i nastavlja). Hoćemo li, braćo, vladu koja je narod upropastila i dalje da pomažemo? Ne, nećemo…

SVI: Nećemo!

SRETA: (Uzvrdao se, ne zna šta će; čas trči Jevremu i govori mu, čas građanima i objašnjava im nešto).

PAVKA: (Očajno). Jevreme, dućan je pokraden!

JEVREM: Neka je pokraden!

SRETA: Slušaj, gazda Jevreme…

JEVREM: (Maše mu rukom da ćuti). I zato, braćo, ja s vama zajedno uzvikujem: dole vlada!

SVI: Dole vlada!

DANICA: (Unela je služavnik sa rakijom i stala u stranu očekujući kraj govora te da posluži).

MARINA: (Izišla je za njom i stala na prag od sobe).

SRETA: (Objašnjava se živo sa Jevremom koji ga ne razume).

IVKOVIĆ: (Našav vrata od svoje sobe otvorena, upada ljutito držeći jedan od onih crvenih plakata u ruci). Gospodine taste, ovo je kleveta koja se krvlju plaća. Vi i vaši ljudi ovo rasturate!

DANICA: (Vrisne i ispusti služavnik).

PAVKA: (Očajno). Jevreme, dućan!

SRETA: Gazda Jevreme, popravljaj situaciju! (Zbunjeno i tupo posmatra sve redom, on nikog ne čuje i nikog ne razume i najzad očajno uzvikne). Dole vlada!

SVI: Dole!

SRETA: (Publici). E, sad je postavljena svaka stvar na svoje mesto!

ZAVESA

1.5. Treći čin

(Pozornica po sredini podeljena. Leva (od gledalaca) polovina je Ivkovićeva soba, a desna Jevremova, deo sobe koja je prošlog čina igrala. Na obema sobama prozori na zadnjim zidovima. Vrata koja vode iz jedne sobe u drugu širom su otvorena i više su napred.)

1.5.1. 1. JEVREM, IVKOVIĆ

JEVREM: (U svojoj sobi, držeći u ruci jedan zgužvan broj novina govori preteći Ivkoviću). To nije izraz narodne svesti, to nije dopis, to nije politika, to je kleveta!

IVKOVIĆ: (U svojoj sobi, držeći jednu zgužvanu crvenu plakatu). Ako hoćeš da znaš šta je kleveta, a ti turi ruke u svoje džepove, tamo ćeš naći ove plakate.

JEVREM: A ovaj telegram u novinama?

IVKOVIĆ: To je sušta istina. U telegramu stoji, da si ti, gazda-Jevreme, govorio protivu vlade i ništa više.

JEVREM: Govorio protivu vlade? Pa dabome da sam govorio protivu vlade kad si mi podmetnuo tvoj govor!

IVKOVIĆ: Ne kažeš mi hvala što nisam u telegramu javio i da si mi ukrao govor.

JEVREM: Tu reč da trgneš, jesi čuo! Ne kradem ja, bre, ja sam karakterna individua!

IVKOVIĆ: Pa jes’, moj govor je sam uleteo u tvoj džep!

JEVREM: Zet si mi, mogu da se poslužim tvojim govorom, a ako te je žao, mogu i ja tebi napisati jedan pa da ti vratim zajam.

IVKOVIĆ: Hvala! Piši ti sa tvojim ljudima paškvile.

JEVREM: Drugom to da kažeš, jesi čuo…

IVKOVIĆ: Ja tebi kažem, a ti reci onom kome treba!

JEVREM: Nije te ni sramota: za jedan govor poteg’o kroz novine da se žali!

IVKOVIĆ: Nisam se žalio, ja sam samo izneo da si i ti prešao u opoziciju.

JEVREM: U opoziciju? S tobom valjda?

IVKOVIĆ: Nije sa mnom nego protiv vlade.

JEVREM: Protiv vlade? Ja protiv vlade? Zar te nije sramota u oči da me pogledaš!

IVKOVIĆ: Nije me sramota, jer sam kazao istinu.

JEVREM: To što si pljunuo odmah da poližeš! Telegrafski da poližeš. Ja ću da platim depešu, inače…

IVKOVIĆ: Šta inače?

JEVREM: … Inače ću ja telegrafirati u Beograd da ti lažeš…

IVKOVIĆ: Ja ću onda štampati tvoj govor?

JEVREM: Ama otkud moj, kad je to tvoj govor?

IVKOVIĆ: Ti si ga govorio…

JEVREM: Hoćeš li da pošlješ depešu ili nećeš?

IVKOVIĆ: Neću!

JEVREM: E, onda… da znaš… nema ništa više… jest… nema ništa više… (Ne sme da kaže).

IVKOVIĆ: Šta nema?

JEVREM: Pa to! Ne možemo više zajedno pod istim krovom i otkazujem ti kvartir. Eto ti! Sa dušmaninom svojim ne mogu pod jednim krovom!

IVKOVIĆ: Lepo, primam k znanju!

JEVREM: I da znaš i to: nisi mi više kirajdžija ni kod moje ćerke i… odatle da se iseliš.

IVKOVIĆ: Odatle da se iselim?

JEVREM: Odatle!… Nisi mi više zet, pa eto ti… I da se iseliš.

IVKOVIĆ: Čuo sam!

JEVREM: Još danas!

IVKOVIĆ: Iz srca tvoje kćeri mogu još danas, a iz kvartira kroz petnaest dana.

JEVREM: Ja energično kažem: još danas!

IVKOVIĆ: Danas je izbor!

JEVREM: Ako je tvoj izbor i moj je!

IVKOVIĆ: Tebi je lako, gazda-Jevreme, ti se možeš i iseliti pošto nećeš biti izabran.

JEVREM: A ti ćeš biti izabran?

IVKOVIĆ: Ja se nadam!

JEVREM: Siguran poslanik! Piše depeše protiv svoga tasta (Baci mu zgužvane novine kroz vrata). Na ovo pa da se zakitiš!

IVKOVIĆ: (Baci mu zgužvane crvene plakate). A evo tebi! Čitaj ovo pa se ponosi!

JEVREM: I da mi više ne izlaziš na oči, nego da se seliš! To ti je moja poslednja reč. Eto ti! (Gurne vrata, zaključa ih, strpa ključ u džep i šeta uzbuđeno i ljutito).

IVKOVIĆ: (Seda za sto i piše).

1.5.2. 2. SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNJI

SPIRINICA: (Ulaze u Jevremovu polovinu sobe). Dobar dan, zete! A mi baš pošli na glasanje pa velimo da svratimo.

SPIRA: Ama nismo pošli mi na glasanje, nego pošao ja…

SPIRINICA: Eno ga opet! E ovaj će me čovek i u grob oterati, a neće mi dati bar jednu reč da progovorim za života. Pa ne kažem ja…

SPIRA: Ama kako ne kažeš kad si kazala.

SPIRINICA: Nisam kazala, no velim samo: mi pošli…

SPIRA: E, pa to, to si kazala.

SPIRINICA: Ta pusti me, čoveče, da kažem; ne zapušavaj mi živoj usta!

JEVREM: O, Gospode Bože, dokle ćete vas dvoje? Pa zar ti još nisi glasao

SPIRA: Nisam! Reko’, imam vremena.

JEVREM: Pa da vidiš i nema. Sad će još malo pa da zatvore kapije.

SPIRA: Sad ću ja. Samo da se pozdravim sa Savkom. (Ženi). Kažem ja tebi da požurimo. (Polazi u Pavkinu sobu).

SPIRINICA: (Ode za njom). Ti meni kazao? A od jutros ti govorim…

SPIRA: Kazao sam ti: ’ajde brže, a ti?

SPIRINICA: Eto, sad će da ispadne da sam ja kriva… (Oni ove poslednje rečenice već govore za kulisama).

1.5.3. 3. SRETA, PREĐAŠNJI

SRETA: (Ulazi u Jevremovu polovinu sobe). Sto četrdeset i dva!

JEVREM: Pa platio sam malo pre sto dvadeset.

SRETA: Kakvih sto dvadeset?

JEVREM: Pa račun, što su pili glasači.

SRETA: Ama ne govorim ti ja to, nego sto četrdeset i dva glasa imaš dosad.

JEVREM: A, je l’ ima toliko? A biće još. Je l’?

SRETA: More bila bi cela varoš samo da ne beše one bruke.

JEVREM: Koje bruke?

SRETA: Pa onaj tvoj govor deputaciji. Oni sad silno agituju s tim. Šta ti bi, po Bogu brate, da onako postaviš stvar na svoje mesto

JEVREM: Šta mi bi?… Kazao sam ti… to nije moj govor, to je njegov.

JEDAN GRAĐANIN: (Ulazi kod Ivkovića i daje mu jednu cedulju).

IVKOVIĆ: (Razmatra ceduljicu, objašnjava se nešto sa tim građaninom, zatim uzima šešir i zajedno odlaze).

SRETA: Pa otkud kod tebe?

JEVREM: Pa tako, izmešalo se. Znaš kako je u familiji, sve se izmeša.

SRETA: Ono jeste, gazda-Jevreme, posle svadbe i može da se izmeša, ali ne ide to da se izmeša još pre svadbe. Pa onda, izmešalo, izmešalo. Dobro, neka je i tako, ali, kad vide da je govor protivu vlade, što se ne ustavi nego zape pa do kraja?

JEVREM: Kako da ti kažem… znaš, nekako mu lako ide kad grdiš vladu. Dođe ti onako kao od srca. Zato valjda i govore uvek lepo oni koji grde vladu. A deder, ti, sinko, brani vladu pa da vidiš kako je. to teško da se lepo govori. A ovo, znaš, ja počeo, pa podufati me nešto i kao otvori mi se srce… Pa tako… a još građani počeše da viču: tako je! Pa me to još više odvuče.

SRETA: Odjutros se na sve strane lepe ove plakate, koliko da zamažemo malo stvar. Evo čitaj. (Čita mu sam). „Nevaljalstvo opozicione štampe prevršilo je meru. Podla je izmišljotina da je naš kandidat gazda Jevrem Prokić govorio protivu vlade. On stoji i sad čvrsto i nepokolebljivo uz vladu, a uz njega ceo narod. Današnji izbor će pokazati da klevete ne pomažu tamo gde je narodna svest budna.“

JEVREM: E, to si mu lepo sastavio.

SRETA: A ovo? (Vadi drugu hartiju).

JEVREM: Šta je to?

SRETA: Vidiš li potpis? „Mirabo“. Znaš li ko je to Mirabo? To sam ja, a ovo je telegram koji sam napisao za Beogradske listove da te i tamo operem od bruke. Na, pošlji ovo na telegraf. (Daje mu). Moram, brate, moram da postavim svaku stvar na svoje mesto, a ti u buduće pazi se: čim ti na jezik naiđe reč „Vlada“, a ti odmah jezik za zube!

1.5.4. 4. MLADEN, PREĐAŠNJI

MLADEN: (Dojuri usplahiren i razdere se). Gazda!

JEVREM: (Trgne se, ispusti telegram te drekne i sam). Šta je, brate?

MLADEN: Jurio sam kao da me panduri vijaju.

1.5.5. 5. PAVKA, SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNJI

PAVKA: (Za njom Spira i Spirinica). Šta je, zaboga?

SPIRA I SPIRINICA: Šta je?

JEVREM: Ta govori šta je, uzbuni celu kuću? (Digne ispušteni telegram).

MLADEN: Pred opštinom puno sveta, pa se guraju, svađaju, viču…

JEVREM: Šta viču

MLADEN: Tako viču!

JEVREM: Ama šta viču, po Bogu brate, šta viču?

MLADEN: Svašta. Jedni viču: Dole!… Drugi: Gore! Jedni: Ua! Drugi: Živio!

SRETA: Odoh ja da vidim šta je to?

JEVREM: ’Ajde, Boga ti!

SRETA: (Odlazi).

1.5.6. 6. PREĐAŠNJI BEZ SRETE

JEVREM: (Mladenu). A viču i živio, je li? (Pavki). Čuješ li, Pavka, to je narodno oduševljenje! Jesi li čula koj’ put šta je to narodno oduševljenje?

PAVKA: Nisam!

JEVREM: E, eto, to je narodno oduševljenje kad gomila viče, a ne zna zašto viče.

MLADEN: (Nastavlja). Viču ljudi, viču deca, viče narod; viču panduri, svi viču. U kafanama, na sokaku; po dućanima, svud se iskupio svet, puno naroda, pa neki viču a poneki i šapću u gomilicama.

JEVREM: Oni što šapću to je opozicija?

SPIRINICA: Ti će valjda za onoga glasati? (Pokazuje na Ivkovićevu sobu).

SPIRA: Ti nemoj da se mešaš u politiku!

SPIRINICA: Eto ti sad opet, otkud je to politika?

SPIRA: Nego šta je?

SPIRINICA: Ovo su izbori!

MLADEN: (Nastavlja). Pred kafanom kod „Ujedinjenja“ svira muzika, toči se pivo, vino, pije se…

JEVREM: Jesu li to naši što piju?

MLADEN: Naši.

JEVREM: (Više sebi). Opet račun!

MLADEN: „A u zemlju, pred kafanom, pobijen veliki barjak, pa čam prođe kraj kafane koji od njihovih a oni mu podviknu: Ua! I bacaju se za njim mezetom, krastavcima, jajima…“

JEVREM: (Više sebi). A kafedžija sve to beleži!

MLADEN: (Nastavlja). A njini uzeli drugu muziku pa idu kroz varoš i pred Jelisijevim dućanom upalili bure od katrana, pa se skupio. svet i deca te preskaču vatru. U Tenkinoj kafani potukli se i razbili jednom glavu, ali taj nije ni naš ni njihov, nije čak ni ovdašnji. Aksentiju Matiću polupali prozore. Peru Zarića uhapsio gospodin Sekulić što je psovao vlast, Jašu Andrića istukli, ne zna se ko; Peru Mrvića jahali u gornjoj mahali. Kažu, ni jedne godine nije bilo tako lepo kao ove.

JEVREM: Bože moj, što ti je to kad se narod razbudi!

PAVKA: (Krsti se). Prava čuda, Boga mi! Bog nek nam je na pomoći!

SPIRA: Nisu to čuda, Pavka, nego to ti je narodni običaj.

SPIRINICA: Ta kakav običaj, to je oduševljenje!

SPIRA: Nemoj da se mešaš kad ja govorim.

SPIRINICA: Ama, čoveče Božji, valjda i ja imam prava da zinem, ne mogu tek celog veka ćutati.

SPIRA: Znam, al’ kad zineš a ti ne znaš da se zaustavi.

JEVREM: Dosta, čekajte! Imamo mi, brate, i druga posla a ne vas da slušamo! (Mladenu). Na sad da nosiš ovu depešu na telegraf!

MLADEN: E, pa ne mogu sad to.

JEVREM: Kako ne možeš?

MLADEN: Treba da glasam.

JEVREM: Pa jesi l’ od jutros glasao?

MLADEN: Jes’, al’ od jutros sam glasao za gospođicu, a sad za tebe, gazda.

JEVREM: (Zgranut). Kakvu gospođicu, marvo jedna?

MLADEN: (Pokazuje na Ivkovićeva vrata). Pa… za onoga.

JEVREM: (Hoće da ga ščepa za gušu). Za koga, bre?

MLADEN: (Prestravljen). Pa… za zeta!

JEVREM: Za zeta? A kako si, bre, smeo za njega da glasaš?

MLADEN: Pa… molila me gospođica…

SPIRINICA: Iju!

SPIRA: Ti da ćutiš!

SPIRINICA: Pa kazala sam samo: iju!

SPIRA: Nemoj ni u„iju“ da kažeš!

SPIRINICA: Pa ne mogu ja začepiti usta!

PAVKA: Eto, eto, Jevreme, šta si napravio!

JEVREM: (Mladenu). Ama, zar ti moj hleb jedeš, a za drugoga da glasano je li bre?

MLADEN: Molim te, gazda, da mi oprostiš ako sam nešto pogrešio. Meni je gospodin Sekulić kazao da pre podne dođem i da glasam na moje ime, a posle podne, onako predveče, kad bude najveća navala, da dođem i da glasam kao Jova Stojić, rabadžija, pošto je on otišao sa espapom u Beograd pa da mu ne propadne glas. Pa pošto sam imao dva glasa, gospođica me okupila pa kaže: Jedan daj za oca a jedan za zeta…

JEVREM: Ama kog zeta, čijeg zeta? Nije on ničiji zet, more!

MLADEN: Pa ako može da se izbriše!

JEVREM: Šta da se izbriše?

MLADEN: Pa taj glas, što sam odjutros glasao.

JEVREM: Možeš tvoj nos da izbrišeš! ’Ajde do đavola! Idi pa glasaj da bar taj drugi glas ne propadne!

MLADEN: (Odlazeći). Neće da propadne, kud bi propao! (Ode).

1.5.7. 7. PREĐAŠNJI, BEZ MLADENA

JEVREM: (Pavki). Jesi čula sad tvojim rođenim ušima?

PAVKA: Čula!

SPIRINICA: Iju, rođena ćerka pa da glasa protivu oca. To da sam pročitala u novinama pa ne bi verovala!

SPIRA: Eto, takve ste vi ženske, uvek volete za drugoga da glasate.

JEVREM: Zato sam ja, vidiš, i raskinuo.

SPIRINICA: Šta si raskinuo?

SPIRA: Ama ne prekidaj čoveka!

SPIRINICA: Ta pusti me da ga pitam.

SPIRA: Evo Pavke tu, pa neka ga ona pita!

PAVKA: Šta si raskinuo, Jevreme?

JEVREM: I kvartir i proševinu!

PAVKA: Kako raskinuo?

JEVREM: Tako. Kazao sam mu otvoreno: ti nemaš više nikakvih veza sa mojim kvartirom, i otkazujem ti od danas pa za petnaest dana moju ćerku.

PAVKA: Kako za petnaest dana?

JEVREM: Kvartir, a ćerku odmah!

PAVKA: Po Bogu, čoveče!

JEVREM: Nek sad ide pa neka glasa za njega.

PAVKA: Jesi li dobro razmislio, Jevreme? Dućan nam prodade, proševinu rasturi…

JEVREM: A poslanički mandat dobih!

PAVKA: A dete?

JEVREM: Koje dete je l’ ono što podgovara glasače?

PAVKA: Plakaće, gruvaće se, čupaće kose…

JEVREM: Kaži joj: povešćemo je u Beograd i ovaj… šta znaš… ćerka narodnog poslanika… podnesem interpelaciju… ministar se uplaši…

SPIRINICA: I počne da se uvija oko tebe.

SPIRA: Ama ne prekidaj čoveka!

SPIRINICA: Ostavi me da kažem, zaboga!

SPIRA: Ne moraš ti da kažeš, neka kaže Jevrem!

JEVREM: Pa to sam hteo da kažem. Kao narodni poslanik imam pravo da dobijem neku koncesiju, recimo da sečem šumu ili da gradim novi železnički krak, ili tako nešto… A ja neću recimo: koncesiju, a hoću zeta. Eto ti!

SPIRINICA: I onda dabome, vlada ti nađe zeta.

SPIRA: Ama ne nađe vlada! Gde je vlada još tražila zetove narodnim poslanicima?

SPIRINICA: Pa ne nađe, nego onako… provodadžira.

PAVKA: Pa veliš, tako da joj kažem?

JEVREM: Tako dabome! (Uzima šešir i hoće da iziđe).

PAVKA: A kuda ćeš sad?

JEVREM: Vidiš da nema ko da mi odnese ovu depešu, moram sam. A i da prođem malo, da čujem i da vidim šta je napolju.

1.5.8. 8. IVKOVIĆ, PREĐAŠNJI

IVKOVIĆ: (Vraća se u svoju sobu, seda i nastavlja pisanje).

PAVKA: (Vadi iz džepa ključ od dućana). A zar ne bi mogao usput da obiđeš malo dućan?

JEVREM: Taman! Izbori, a ja da obilazim dućan.

PAVKA: Znaš da me je sramota od sveta što je zatvoren dućan.

JEVREM: Pa neka je zatvoren, svetac je!

PAVKA: Kakav svetac?

JEVREM: Pa izbori. Zar to nije svetac?

PAVKA: Nije!

JEVREM: Gle! Zar vami Paraskeva svetac, pa meni izbori da ne budu? Zar Paraskeva što jedanput u godini pada pa vi ne radite, a ovo mandat koji traje četiri godine (Ode).

1.5.9. 9. PREĐAŠNJI, BEZ JEVREMA

PAVKA: Ne znam kako ću Danici na oči, i kako ću joj kazati da joj je otac rasturio proševinu?

SPIRINICA: Pa velim, Pavka, ako nisi počem protivna, ja da joj kažem?

SPIRA: Eto, opet ti! Ama što moraš svud da se trpaš?

SPIRINICA: Ama nemoj da si takav, čoveče božji! Sestra sam joj, pa ko će joj pomoći ako ja neću?

PAVKA: Pa jes’, to će najbolje biti. Reci joj ti, ja bome ne smem. Idi, eno je ona u svojoj sobi a ja odoh u kujnu. (Odlazi).

1.5.10. 10. SPIRA I SPIRINICA

SPIRA: I sad da mi je da znam kako ćeš da joj kažeš?

SPIRINICA: Pa valjda toliko umem.

SPIRA: Ne umeš, ti ćeš da zbrkaš, moram i ja poći ž tobom da ti pomognem.

SPIRINICA: Taman, ako ti pođeš onda joj nećemo ništa kazati.

SPIRA: Molim te, ženo, valjda toliko umem…

SPIRINICA: Pusti ti samo mene, a ti ćuti, jer ti kad počneš… (Zalaze za kulise prepirući se).

1.5.11. 11. JOVICA, IVKOVIĆ

JOVICA (Ulazi kod Ivkovića). Dobro veče!

IVKOVIĆ: Dobro veče, gazda-Jovice!

JOVICA: Ne znam kako si ti čuo, ali meni Sima poreznik veli da smo ih premašili sa dvadeset glasova.

IVKOVIĆ: Šta je to dvadeset glasova, to se časom može da izmeni! Pa gde su ti tvoji ljudi, gazda-Jovice? Ti reče, kad si davao izjavu, da stotinu vučeš za sobom??

JOVICA: Znaš kako je, gospodine Ivkoviću, ne možeš danas ni rođenom bratu verovati. Obeća pa vrdne. Kad si s njim u četiri oka, on ovolika usta na vlast a kada se sa vlastima pogleda oči u oči, on ne ume ni da zine.

IVKOVIĆ: Ama sve ja to znam, ali sam računao mnogo više na tebe. Tebe je, je li, inat doveo u našu partiju?

JOVICA: Jeste, to priznajem. Da me sad ko zapita: bi li se poturčio kad bi znao da Jevrem Prokić neće biti poslanik i to bi pristao.

IVKOVIĆ: E, pa nije potrebno da se poturčiš, dovoljno je da potrčiš. Sad je vidiš poslednji čas. (Gleda na sat). Još malo pa će se zatvoriti kapije na opštini, i onda, niko nov ne može ući. Ono što se zateklo u dvorištu glasaće. Sad, vidiš, treba ubaciti što više glasača u opštinsko dvorište. (Čuje se muzika).

JOVICA: Pa radim ja; misliš da ne radim. Eno, čuješ li, to sam ja platio muziku da ide u gornju mahalu te da otud potera svet.

DANICA: (Kad čuje muziku istrči iz svoje sobe i ode na zadnji prozor pa se nasloni i gleda napolje).

IVKOVIĆ: Ne pomaže tu muzika već razborita reč. Pođi samo tamo među birače; ohrabri ih; reci im da je vlast samo toliko jaka koliko je se mi bojimo; reci im da je vlast nemoćna da građanima uskrati prava koja im zakoni daju; reci im… Ta već znaš valjda toliko.

JOVICA: (Polazeći). Znam. Ne brini. Teško je meni bilo govoriti dok sam bio uz vladu, a sad — ne brini, umeću ja.

IVKOVIĆ: (Ispraćajući ga). E, pa hajde, ne gubi vremena. Nemamo kad više, poslednji je trenutak. Ako sad malakšemo ispustićemo pobedu. (Ispraća ga i Jovica odlazi).

1.5.12. 12. SPIRA I SPIRINICA, PREĐAŠNJI

SPIRINICA: (Ulazi, za njom Spira i Danica). Gde si, dete, zaboga; tražimo te po celoj kući?

SPIRA: Imamo važan razgovor s tobom.

SPIRINICA: (Spiri). Ama ostavi me da govorim, kad sam već počela!

SPIRA: Vidiš li sama da ne umeš, ti ćeš odmah s neba pa u rebra.

SPIRINICA: O, Gospode Bože, da čudne napasti! Ama sačekaj da kažem prvo…

SPIRA: Pa jest, al’ kad rđavo počneš.

SPIRINICA: Ama nisam još ni počela.

DANICA: Pa govorite već jedanput, šta je to što imate da mi kažete?

SPIRINICA: Pa to, Jevrem će kao poslanik i tebe da vodi u Beograd, pa će tamo da podnese interpelaciju i onda će da dobije od države koncesiju za zeta.

SPIRA: Ala nije tako!

SPIRINICA: E, pa ’ajd’ , kaži ti!

SPIRA: Neće dobiti koncesiju za zeta, nego će podneti interpelaciju, a ministri će onda početi lepim oko njega… a on…

SPIRINICA: Pa to je to isto.

SPIRA: Nije sasvim isto.

SPIRINICA: Pa nije, ali je glavno da će se Danica tamo u Beogradu mnogo bolje isprositi i udati.

DANICA: Ama ko je to sve vama nakazivao?

SPIRINICA: Pa Pavka.

SPIRA: Ta nije Pavka nego Jevrem.

SPIRINICA: Pa Jevrem, jest; al’ Pavka nam je kazala da kažemo Danici.

DANICA: A zašto da mi kažete?

SPIRA: Pa zato da se okaneš ovoga.

DANICA: Koga ovoga? Pa ovoga što ti je dosada bio verenik.

SPIRA:

DANICA: (Iznenađeno). Kako dosad?

SPIRINICA: Pa dosad dabome, jer sad više nije.

SPIRA: Ta reci jasno: nije više, jer je Jevrem sve prekinuo.

SPIRINICA: Pa to sam i htela da kažem.

SPIRA: Htela si, al’ nisi kazala.

DANICA: Čekajte, molim vas! Govorite jasno: s kim prekinuo? Šta prekinuo?

SPIRINICA: (Pokazuje rukom na Ivkovićevu sobu). S ovim tvojim!

SPIRA: Sa gospodinom Ivkovićem!

DANICA: (Prestravljeno). Kako prekinuo?

SPIRA: Tako, otkazao mu kvartir.

SPIRINICA: I to odmah!

SPIRA: I otkazao mu prosidbu.

SPIRINICA: Za petnaest dana.

SPIRA: Ta nije tako.

SPIRINICA: Tako je!

SPIRA: Otkazao mu je prosidbu za petnaest dana.

SPIRINICA: Ta nije, čoveče, nego odmah.

SPIRA: A kvartir za petnaest dana. Eto, tako treba veći!

SPIRINICA: Pa tako sam i rekla.

DANICA: Ta ostav’te se, zaboga, vaših objašnjenja. Kažite mi jasno i razgovetno: šta je to bilo, kad je bilo i povodom čega? Uostalom, recite mi gde je otac?

SPIRA: Otišao je poslom u varoš.

DANICA: A majka?

SPIRINICA: I ona je u poslu.

DANICA: U poslu su? Dobro, neću ih ni tražiti i ne trebaju mi. Samo molim vas recite im, i ocu i majci, da ja neću dozvoliti da se tako igraju sa mnom i da mi se svet smeje.

SPIRINICA: Eh, pa šta ima da ti se smeje svet kad se udaš u Beogradu?

DANICA: Ne tražim ja da se udam u Beogradu, niti da idem u Beograd. I ako idem, ići su sa svojim mužem.

SPIRINICA: Al’ drugo je to…

SPIRA: (Prekine je). Drugo je, dabome, kad ti je otac poslanik.

DANICA: Jes’ poslanik, al’ prvo treba da bude izabran.

SPIRINICA: Pa biće!

SPIRA: Svi glasaju za njega.

DANICA: Ko to kaže? A ja vam kažem da on neće biti izabran nego Ivković!

SPIRINICA: Boga ti?

SPIRA: Ćuti ti! A… ovaj, ko to tebi kaže?

DANICA: Ja što vam kažem pa ćete videti. Prvo i prvo: Ilić bivši poslanik nije glasao i sa njim preko četrdeset njih. Pa onda i onaj gazda Jovica povukao je sa sobom oko trideset i četrdeset, pa onda, mnogi su oca prevarili, pa onda… Ja ne pamtim sve, al’ znam da otac neće biti izabran.

SPIRINICA: Iju, pa onda?

SPIRA: Ama ćuti ti! Pa dobro, šta će onda biti?

DANICA: Biće eto to: on neće biti poslanik, a sa Ivkovićem raskinuo, i kome će se onda smejati svet nego meni. Mesto da ste pametni pa svi u kući da pomognemo Ivkoviću.

SPIRINICA: Eto, kažem ja!

SPIRA: Šta kažeš ti, nisi kazala ništa.

SPIRINICA: Ju, otkud nisam?

SPIRA: Pa nisi, dabome!

SPIRINICA: E, ovaj će me prosto u grob oterati!

DANICA: Eto, na primer, jeste li glasali vi, teča Spiro?

SPIRINICA: Nije!

SPIRA: Ah ostavi me, zaboga, da ja odgovorim. Nisam još glasao.

DANICA: E, pa, eto vi, na primer, mogli bi glasati za Ivkovića?

SPIRA: Ama zar protiv Jevrema?

SPIRINICA: Ju, crna devojko, šta govoriš?

DANICA: Ja vrlo pametno govorim. Kad bi otac imao izgleda da bude izabran onda, ne kažem; i sama bi vam kazala: glasajte za oca! Al’ ovako: zašto da se zamerite Ivkoviću?

SPIRINICA: Pa jeste…

SPIRA: Jeste, ne…

DANICA: Osim, ako vi ne želite da budete predsednik opštine?

SPIRA: Ama želim, kako da ne želim.

SPIRINICA: A baš da on nešto i ne želi, želim ja.

DANICA: E, pa, eto, razmislite, vremena mnogo nema.

SPIRINICA: A ne znam šta se i napeo taj Jevrem da bude poslanik, što će mu to!

SPIRA: Ja sam mu govorio da nije to za njega.

DANICA: Dakle, šta mislite?

SPIRA: O čemu?

DANICA: Pa o glasanju?

SPIRA: Ta, pravo da ti kažem i sam sam tako nešto mislio.

SPIRINICA: Jest, tako smo i mi mislili.

SPIRA: Ama ne prekidaj, po Bogu ženo, da kažem šta sam hteo!

SPIRINICA: ’Ajd’, baš govori!

SPIRA: Rekoh, bolje da počekam do pred veče, pa ako Jevrem ima dosta glasova, da glasam za njega, a ako zet ima više glasova onda da glasam za zeta.

SPIRINICA: A ja kao da sam predosećala nešto, pa kažem Spiri: čekaj, ne žuri, ne moraš ti baš prvi glasati!

SPIRA: Ama nisi mi ti kazala nego ja sam vrdaram od jutros.

SPIRINICA: Eto ti sad, kako da ti nisam kazala?

SPIRA: Naprotiv, ja sam tebi kazao…

SPIRINICA: Iju, sad će još ispasti kao da je on meni kazao…

SPIRA: Pa zar ne pamtiš jutros, kad sam ti rekao…

SPIRINICA: Uostalom, tako mi uvek radimo kad je kakvo glasanje. Čekamo do predveče, pa ko ima više glasova…

DANICA: Ali, zaboga, nemojte oklevati, ako ćete glasati idite odmah, inače će biti dockan…

SPIRINICA: Kažem ja tebi da će biti dockan…

SPIRA: Šta imaš ti da mi kažeš, kao da ja…

DANICA: Ali…

SPIRA: Evo idem… (Pođe, dođe do vrata i vrati se). A to je, je li, izvesno da će Ivković dobiti većinu?

DANICA: Mogu ako hoćete i napismeno da vam dam.

SPIRA: Znaš, ja mislim…

SPIRINICA: Nemoj ništa da misliš, nego idi pa glasaj!

SPIRA: (Polazeći). A već ti da ne kažeš poslednju, presvisla bi… (Ode).

DANICA: (Spirinici). A ti, tetka, idi pa nađi majku. Reci joj da si mi sve kazala, a da sam ja odgovorila: što je otac uradio ne važi ništa za mene. Ja ostajem i dalje verenica gospodina Ivkovića.

SPIRINICA: Ama, je l’ tako da joj kažem?

DANICA: Tako, od reči do reči!

SPIRINICA: Dobro!… (Ode).

1.5.13. 13. DANICA, IVKOVIĆ

DANICA: (Kuca na Ivkovićeva vrata).

IVKOVIĆ: (Skoči i odlazi vratima). Šta je to sad opet? Ko je?

DANICA: Ja sam!

IVKOVIĆ: Vi?

DANICA: Moram da govorim s vama.

IVKOVIĆ: Izvol’te, sam sam.

DANICA: Danas je velika navala sveta u kući, ne bih želela da me ko zateče kod vas, govorićemo ovako, kroz vrata.

IVKOVIĆ: Čuli ste, valjda, kako je vaš otac postupio sa mnom?

DANICA: Čula sam, al’ se to mene ništa ne tiče.

IVKOVIĆ: Zbilja? — Pa ipak… roditelji

DANICA: Kad oni imaju prava da pripadaju vladi, imam i ja prava da pripadam opoziciji.

IVKOVIĆ: Ali vaš položaj mora biti vrlo neprijatan?

DANICA: Dosad je bio, al’ sad više ne!

IVKOVIĆ: Dosad je bio, al’ odsad više ne!

DANICA: Stupila sam u otvorenu borbu protivu oca.

IVKOVIĆ: Vi?

DANICA: Već sam vam dva glasa pribavila i sad radim na tome da stvorim opozicionu partiju u samoj kući.

IVKOVIĆ: To je odista mnogo od vas. Ja ne bih nikako želeo da izgleda kao da vas ja podgovaram.

DANICA: Ah, to ne!

IVKOVIĆ: Al’ ako bi vaš otac bio izabran, vaš bi se položaj pogoršao.

DANICA: A kako stoji?

IVKOVIĆ: Ja pouzdano verujem da sam pobedio, ali — policija je počinila masu nepravilnosti, a u takvim prilikama iznenađenja nisu isključena.

DANICA: I za taj slučaj ja imam plan. Kad sam se već upustila u borbu, ići ću do kraja. Boriću se kao pravi opozicionar.

IVKOVIĆ: To je vrlo muški od vas… Ali…

DANICA: Hoću da posvedočim da sam vas dostojna.

IVKOVIĆ: Ah ne mislite valjda i posle, u braku, da ostanete tako odlučan opozicionar?

DANICA: E, to će zavisiti od vlade!

IVKOVIĆ: Recite mi svoj plan?

DANICA: Ima li otac prilike da drži još kakav govor u slučaju da bude izabran?

IVKOVIĆ: Pa… imao bi.

DANICA: Kad… Gde?

IVKOVIĆ: Pa… Znate već običaj kod nas; izabranome poslaniku dođe narod s muzikom pred kuću da ga pozdravi.

DANICA: A on odgovara s prozora. Jest, jest, to znam!

IVKOVIĆ: Pa?

DANICA: Neka otac s prozora vikne: „Dole vlada!“

IVKOVIĆ: Ne razumem kako?

DANICA: Jeste li već spremili govor za tu priliku?

IVKOVIĆ: Opet moj govor?

DANICA: Pa da, opozicioni!

IVKOVIĆ: Čujete, to je grubo od vas, to je čak nemilosrdno…

DANICA: Kad oni prema vama mogu biti grubi i nemilosrdni.

IVKOVIĆ: Ja ne želim da vi tako daleko idete.

DANICA: Dajem vam reč da ću to grubo sredstvo upotrebiti samo u slučaju ako otac ostane pri onome što vam je rekao. Recite mi, dakle, jeste li spremili govor?

IVKOVIĆ: Ta imam nešto ovde na stolu… početak.

DANICA: Hoćete li skoro od kuće?

IVKOVIĆ: Ovoga časa.

DANICA: Ući ću u vašu sobu i prepisaću vaš govor, ostavite ga na stolu.

IVKOVIĆ: Ja ne bih rad bio da budem vaš saučesnik u toj stvari.

DANICA: Ali ne brinite kad vam kažem — neću ja stvar zloupotrebiti.

IVKOVIĆ: Dozvoliću vam samo s toga, što znam izvesno da vaš otac neće biti izabran za poslanika pa neće ni imati prilike da govori. Pa ipak zato, sešću odmah i ublažiću govor kolikogod mi je to moguće.

DANICA: Dobro, pristajem!

IVKOVIĆ: (Seda za sto i popravlja govor).

1.5.14. 14. PAVKA, SPIRINICA, PREĐAŠNJI

SPIRINICA: (Pokazujući Danicu). Evo je pa nek ti sama kaže!

DANICA: Nemam šta drugo da vam kažem do da sve to za mene ništa ne vredi!

PAVKA: Koje ne vredi?

DANICA: To, što je otac otkazao. Ako je otac prekinuo, nisam ja, i to sam malo čas kazala Ivkoviću.

PAVKA: Govorila si s njim?

DANICA: Sad malo pre, kroz ključaonicu.

PAVKA: Crna devojko, imaš li ti Boga?

DANICA: Zašto Kakvo sam zlo učinila?

PAVKA: Zar pred očima materinim i očevim govoriš kroz ključaonicu sa tuđim čovekom, pa se to još ne stidiš sama da kažeš!

DANICA: Ja nisam govorila s tuđim čovekom, govorila sam sa svojim verenikom.

PAVKA: (Spirinici). Čuješ li je, molim te?

SPIRINICA: A što! Ako ćeš po čem, dete ima pravo.

PAVKA: (Preneražena). Iju! Pomeri se, sestro!

SPIRINICA: Nije nego, zato što Jevrem hoće da bude poslanik da dete propusti svoju sreću.

DANICA: Dabome, kad ni otac ni majka ne misle o tome kako će cela stvar izgledati ako otac ne bude izabran za poslanika.

PAVKA: Kako da ne bude izabran?

DANICA: Tako, jer neće biti izabran.

SPIRINICA: I Spira je otišao da glasa protivu njega.

PAVKA: Šta kažeš? Iju, šta je vama po Bogu! Okrete se svet tumbe?

DANICA: A kako će stvar izgledati kad ne bude otac izabran, možeš i sama zamisliti. Potrošio tolike pare, zavadio se s tolikim ljudima, izgrdili ga i izrezili ga preko novina, dućan mu zatvoren, a i poharali ga i, preko svega još, oterao zeta i to zeta narodnog poslanika, eto ti!

PAVKA: Ama, može li to biti?

DANICA: Tako će biti, veruj! I ti, mesto kao pametna žena i kao majka, da pristaneš sa mnom pa da spasavamo oca od sramote, a ti si se i sama uhvatila u kolo.

SPIRINICA: I šta se napeo taj Jevrem da bude poslanik?

PAVKA: Ama, zar može to biti da ne bude izabran?

DANICA: I mesto da se Neće biti, ja što ti kažem! ti bar, majka, za vremena trgneš…

SPIRINICA: Pa jeste… eto kako se trgao Spira.

PAVKA: A zašta ti i pomaže da se ja trgnem, kad je Jevrem već raskinuo veridbu i otkazao čoveku, i…

DANICA: O, pomaže to meni mnogo kad znam da si i ti i tetka i teča, da ste svi sa mnom, onda ja smem…

1.5.15. 15. JEVREM, PREĐAŠNJI

JEVREM: Dakle, zatvoriše kapije. Pavka, zatvoriše kapije!

PAVKA: Neka zatvore! Kad su zatvorili dućan, neka zatvore i kapije.

SPIRINICA: A ko će pobediti, Jevreme, ti ili naš zet?

JEVREM: Koji naš zet?

PAVKA: Pa naš zet. Šta se čudiš?

DANICA: Moj zaručnik.

JEVREM: (Plane). Jesi li čula: on niti je više tvoj zaručnik, niti je naš zaručnik, niti je uopšte zaručnik. On je protivnik moj i protivnik vladin, i on ne može uzeti vladinu kćer za ženu, pa to ti je! Neću više ni da mi ga pominješ, razumeš li? Moli Boga. što je već zatvorena kapija pa mi je tamo pamet. (Pavki i Spirinici). Vodite je, vodite je odavde.

PAVKA I SPIRINICA: ’Ajdemo! (Odlaze sve tri).

IVKOVIĆ: (Pošto je završio ispravku u govoru odlazi).

1.5.16. 16. JEDAN GRAĐANIN, PREĐAŠNJI

GRAĐANIN: Dobar dan, gazda-Jevreme!

JEVREM: Dobar dan!

GRAĐANIN: Imate li novosti?

JEVREM: Pa prebraja se, u ime Božje.

GRAĐANIN: Ja čuh, gazda-Jevreme 272; Ivković, kažu, 214, a socijaliste 26.

DANICA: (Ulazi polako u Ivkovićevu sobu, seda za sto i prepisuje govor).

JEVREM: E, a od koga si čuo?

GRAĐANIN: Od Sime poreznika. Čuh, pa rekoh ’ajde da svratim te da te obradujem. Mi u ime Božje, već pijemo na tvoj račun.

JEVREM: Ko pije?

GRAĐANIN: Građanstvo.

JEVREM: Au! Ama zar celo građanstvo?

GRAĐANIN: E, odoh ja! Pa ako što pouzdanije saznam, evo me opet!

JEVREM: E, ’ajde, ’ajde!

GRAĐANIN: (Ode).

1.5.17. 17. SPIRA, JEVREM

SPIRA: Jedva, jedva svršismo!

JEVREM: Šta je?

SPIRA: Prebrojasmo.

JEVREM: Pa?

SPIRA: Ne zna se, ništa se ne zna.

JEVREM: Pa kako to: prebrojasmo, a ništa se ne zna?

SPIRA: Ne možeš da mu uhvatiš kraj. Jedni vele: ti si izabran, drugi vele: nisi ti nego Ivković.

JEVREM: Ama kako to jedni vele ovo, drugi ono!

SPIRA: Eto tako. Ne možeš da mu uhvatiš kraj, pa to ti je!

JEVREM: Po Bogu ljudi, zar niko ništa ne zna? Ama, zar može to da bude da niko ništa ne zna? Zar predsednik nije objavio kroz prozor, kao pre?

SPIRA: Nije!

JEVREM: Kako bi bilo, Spiro brate, kad bi ti trknuo donde da vidiš u čemu je stvar?

SPIRA: Pa je l’ sad idem otud?

1.5.18. 18. MLADEN, PREĐAŠNJI

MLADEN: (Uleti zaduvan). Gazda! Eno od opštine krenuo silan narod. Napred muzika, upalili fenjere i viču, grdno viču.

JEVREM: (Prestravljeno). Šta viču?

DANICA: (Završila je prepis i odlazi iz sobe Ivkovićeve).

MLADEN: Viču: živio narodni poslanik, dole, gore! I… ne znam šta još viču.

JEVREM: (Spiri). Ama pa oni će sad ovde pod prozor, je li Doći će da me pozdrave, a ja treba da im odgovorim. Je li, Spiro?

SPIRA: Pa jest, takav je običaj…

JEVREM: Dabome da treba da odgovorim. Pa gde su sad onaj Sekulić, pa onaj Sreta? Nikoga nema sad kad mi najviše trebaju. A i ti s (Izdere se na Mladena). bar da umeš čestito da mi kažeš, Što ćutiš, brate? Što ne govoriš: idu li, ko ide, je l’ odavno idu, je l’ ovamo idu? A i ti, Spiro, što si se kog đavola smrzo? Trči, brate, po kući kao da je tvoja kuća. Zovite Pavku, Danicu. Zovite ih neka upale sveće na prozore! (Odjuri i Spira i Mladen). I otkud sad da mi padne najedanput na pamet govor? Nisam ja državni aparat, pa da mi tako najedanput makar šta padne na pamet!

1.5.19. 19. JEVREM, PAVKA

PAVKA: (Nosi dve milihkerc-sveće). Kakve sveće, boga ti, tražiš?

JEVREM: Limunacija, raketle, milikerc-sveće, muzika, narod. Razumeš li?

PAVKA: Pa je l’ da upalim sveće na prozore?

JEVREM: Ama kakve sveće! Ostavi to, molim te! Pavka, znaš li ti šta je to narodni poslanik?

PAVKA: Znam!

JEVREM: E, ako znaš, eto, pogledaj me: Ja sam narodni poslanik.

PAVKA: Je l’ svršeno?

JEVREM: Svršeno!

PAVKA: (Ushićeno). Jevreme!

JEVREM: A, Jevreme, sad, a juče mal’ mi nisi razbila glavu ključem od dućana.

PAVKA: Jevreme, oprosti!

JEVREM: Pogledaj mi u oči, hoću da vidim jesu l’ ti naišle suze na oči?

PAVKA: Jesu!

1.5.20. 20. DANICA, SPIRA, SPIRINICA. PREĐAŠNJI

DANICA: Je l’ istina što mi kaže teča?

JEVREM: Jeste, vi ste propali!

DANICA: Ko je propao?

JEVREM: Vi, opozicija!

DANICA: A ko je izabran?

PAVKA: Mi smo izabrani.

JEVREM: I sad će doći narod, evo već ide narod… (Na jedanput mu padne na pamet i lupi se po čelu). Narod, govor! Eto, ćaskam sa vama pa zaboravio na govor. Ama ćutite kad vam kažem… ćutite, razumete li… (Šeta, uzbuđeno i smišlja govor).

SPIRINICA: (Spiri na samo). Jesi li glasao?

SPIRA: Jesam!

SPIRINICA: Za koga?

SPIRA: Pa za zeta, ali ćuti da ne čuje, jer: vidiš kako je ispalo.

SPIRINICA: Pa dabome, kad si ti odmah potrčao da glasaš. Kažem ti: Spiro, počekaj da vidimo. Aja, hoće čovek da glasa.

SPIRA: Eto ti sad; pa jesi li me ti terala na glasanje.

SPIRINICA: Pa jest, al’ ti si mogao da otežeš, nego…

JEVREM: Ama, ćutite kad vam kažem! Eto, sad mi je ispalo iz pameti i ono što sam smislio. Prosto mi ispalo, pa to ti je!

DANICA: Znaš šta otac?

JEVREM: Ćuti kad ti kažem!

DANICA: Evo pokušala sam ja da napišem jedan govor.

JEVREM: Ti?

DANICA: Evo, pročitaj ako ne veruješ.

JEVREM: (Sumnjivo). A da nije nešto on to podmetnuo, pa opet: dole vlada?

DANICA: Pročitaj slobodno, pa ako ne valja…

JEVREM: (Čita glasno). „Draga braćo! Poverenje iskazano mi danas jasan je izraz vaše težnje da u narodnome prestaništvu budu iskreno zastupljene vaše rodoljubive želje za dobro i napredak naše otadžbine. Primajući iz vaših ruku i iz vaših duša to poverenje, ja polazim u Beograd sa čvrstom odlukom da te vaše težnje iskreno, istrajno i odlučno zastupam!…“ (Vrlo zadovoljan dosadanjom sadržinom, prekinuo čitanje i pogledao zadovoljio u Danicu). Moja krv, poslanička krv!… (Čita dalje). Na ovome svetome mestu koje ću ja kao vaš predstavnik zauzeti… (Prekine, uzme Danicu za ruku i poljubi je u čelo). Bio sam ljut na tebe, ali sad ti praštam. Danas ti praštam.

1.5.21. 21. MLADEN, PREĐAŠNJI

MLADEN: (Uleti kao besomučan). Gazda, evo ih već na ćošku! (Izdaleka se čuje muzika).

JEVREM: (Trgne se). Ćut! Ćut! Što se dereš, brate! Ko te je postavio da mi se tu dereš!… Pavka… Danice… Spiro… svi… svi… odite bliže… evo idu!… (Čita). Draga braćo! Poverenje iskazano mi… (Svojima). Nemojte da me ostavljate samog, odite ovamo, bliže!

1.5.22. 22. IVKOVIĆ, JOVICA, DVA GRAĐANINA I PREĐAŠNJI

IVKOVIĆ: (Ulazi u svoju sobu sa Jovicom i još dva građanina i vrlo živo razgovaraju).

MLADEN: (Seti se). A jes’, a ja zaboravio, evo i ovo. (Daje mu listić).

JEVREM: (Uzima i zagleda). Šta je ovo? (Spiri). Pa je l’ ti kažeš?

SPIRA: Tako sam ja čuo? Ko ti to javlja?

JEVREM: (Mladenu). Ko je ovo poslao.

MLADEN: Cena kafedžija.

SPIRA: (Uzeo je pismo iz ruku Jevremovih i gleda). Pa ovo nije glasova. Ovo je 113 dinara račun.

JEVREM: (Uzima račun natrag). Kakav račun?

MLADEN: Pa za piće i muziku.

JEVREM: Ama kakvo piće, Ostavite se sad pića! O, ljudi Božji, spasite me tog pića! (Zbuni se). Eto, sad ne znam ni gde mi je govor?

DANICA: Eto ti ga u ruci!

JEVREM: Jes’, Boga mi! (On u jednoj ruci drži govora u drugoj račun. Zbunio se, čas počne da čita račun, čas govor, pa ih menja iz ruke u ruku. Najzad se naljuti, zgužva račun i baci ta pa počne čitati govor). „Poverenje iskazano mi danas, jasan je izraz vaše težnje“. Pavka, je l’ to muzika svira… „Težnje da u narodnome predstavništvu bude iskreno zastupljene“… I sad našao da mi donese račun?… Sviraju je li… Pa oni su već stigli? (Muzika pod samim prozorom. S polja velika vika… On prilazi uzbuđeno prozoru, brišući se od znoja).

IVKOVIĆ: (Prilazi svome prozoru).

NAROD: (Spolja). Živio! (Zatim se čuje pojedinačno). Pst! Mir! Čujmo! Čujmo! Čujmo!

GOVORNIK (Spolja). Dragi brate i izabraniče narodni! Ti čuješ oduševljene usklike naroda, koji tvoj izbor smatra kao pobedu narodne svesti, a poraz nasilja i nepravde. Poverenje koje smo ti mi, tvoji birači, danas ovako sjajno manifestovali, opravdaćeš jedino radom tvojim u skupštini, radom koji na prvom mestu treba da posvedoči tvoju i našu ljubav prema otadžbini! Živio! Živio!

NAROD: Živio! Živio! Živio! (Muzika svira jedan kraći marš).

JEVREM I IVKOVIĆ: (Za vreme muzike svaki na svom prozoru klanja se napolje. Spolja raznoliki i zbog muzike nerazumljivi uzvici. Kad muzika prestane, počnu obojica jednovremeno, samo što Ivković govori na pamet, a Jevrem čita). Draga braćo! Poverenje iskazano mi danas, jasan je izraz vaše tež…

NAROD: Dole! Ua! Ua! Ua! (Na pozornicu lete krompiri, glavice kupusa, jaja, kojima Jevrema narod gađa).

IVKOVIĆ: (Trgne se s prozora i živo se objašnjava sa onima u njegovoj sobi).

JEVREM: (Pokušava sam da nastavi). „Vaše težnje da u narodnome predstavništvu“ (Gužva kaput, hartiju i sve što mu dođe pod ruku).

NAROD: Ua! Ua a a a! Dole! Dole! Dole Prokić! Živio narodni poslanik Ivković! Živio Ivković!

DANICA: (Žaleći oca, hoće da ga odvuče od prozora). Otac!

JEVREM: (Gurne je pa bi ipak hteo da nastavi govor). Ovaj… vaše težnje…

NAROD: Dole! Dole! Prokić! Tuš! Tuš! (Muzika svira užasan džumbus, bubanj bije besomučno i diže se paklena dreka).

DANICA: (Uspeva, sa Savkom da ga odvuku od prozora i nešto mu objašnjavaju čemu se on opire).

IVKOVIĆ: (Za to vreme prišao prozoru).

NAROD: Živio Ivković! Živio!

JEVREM: (Svojima). Ama šta je ovo po Bogu ljudi? Eno hoće onaj da mi otme, hoće na silu da mi otme.

IVKOVIĆ: (Govori). Draga braćo! Poverenje iskazano mi danas jasan je izraz vaše težnje da u narodnome predstavništvu budu iskreno zastupljene vaše rodoljubive želje za dobro i napredak naše otadžbine…

JEVREM: Gle! gle! (Čuje govor i čisto ne veruje. Razvija svoju artiju i prati dalji govor Ivkovićev).

IVKOVIĆ: „Primajući iz vaših ruku i iz vaših duša to poverenje, ja polazim u Beograd sa čvrstom odlukom da te vaše težnje iskreno, istrajno i odlučno zastupam na ovome. (Traži red). Na ovome…“

JEVREM: (Drekne). „…Svetome mestu…“

IVKOVIĆ: „…Svetome mestu, koje ću ja kao vaš predstavnik zauzeti, staraću se da se savesnim radom odužim vašem poverenju. Hvala vam, braćo!“

NAROD: Živio! Živio! (Muzika svira jedan marš sve do kraja scene).

JEVREM: (Dočepa se za kosu). Pa ovaj ukrao moj govor!… (Odjuri Ivkovićevim vratima, otključa ih i uleti u njegovu sobu). Gospodine… Gospodine… (Klone). Ništa, hteo sam… upravo… dakle, ti si izabran za narodnog poslanika?

IVKOVIĆ: Ja, gazda-Jevreme.

JEVREM: (Vraća se u svoju sobu, a Ivković ulazi za njim). Ama je l’ to istina, ljudi? Je l’ to istina, Spiro?

IVKOVIĆ: Cela je istina, gazda-Jevreme.

JEVREM: Zar tolike muke?

SPIRINICA: I bruke!

PAVKA: Pa dućan.

JEVREM: … Pa troškovi… (Ivkoviću). Bar kad bi hteo da priznaš polovinu troškova kad si mi oteo mandat.

IVKOVIĆ: Ne mogu, jer sad imam troškova oko seobe iz vašeg stana…

JEVREM: A ti hoćeš da se seliš, a?… (Prilazi Ivkoviću). Lepo si govorio, mora ti se priznati da si lepo govorio. (Uzme ga poverljivo). Razbojniče opozicionarski, dobro si mi se osvetio; pre ja tebi ukrao govor, a sad ti meni…

IVKOVIĆ: (Smeje se). Da, da!

JEVREM: Što ti je, Bože moj, sudbina! Neću ići u Skupštinu kao poslanik al’ ću ići kao skupštinski tast. (Ivkoviću). Ja ću ti pisati govore!…

PAVKA: A dućan, Jevreme? Zar i sad nećeš da se setiš dućana?

JEVREM: Dućana?… I to je istina… (Posle izvesne borbe). Daj mi ključ, Pavka!

NAROD: Živio! Živio!

IVKOVIĆ: (Pojavljuje se na prozoru i narod kliče, a muzika mnogo burnije svira. Danica kraj njega, Spira i Spirinica nešto se prepiru što se ne čuje od muzike i larme, a Jevrem, držeći u jednoj ruci ključ a u drugoj govor, stao uzbuđen i plače).

ZAVESA

2. Opasna igra

Komedija u tri čina

2.1. Lica

DOKTOR HIPOLIT MONEL
PROF. UNIVERZITETA DR. BAZIL OMSKI
DR. ALEN, njegov asistent
HORAS OVEN, slikar
DANIJEL
GULDN
G-ĐA GULDN
NANETA
MARIJA
ŠOFER

Događa se u vili Dr. Monela, dvadeset kilometara udaljenoj od grada.

2.2. Prvi čin

Radni kabinet u vili Dr. Hilolita Monela sa velikim prozorom u ispustu koji gleda u park. Taj je prozor širom otvoren te iz parka dopire puna svetlost i svežina.

Sto, za kojim sedi duboko zanet u studije Dr. Monel, pretrpan je knjigama u koje se on zario. Među nameštajem zapaža se po koji predmet koji kazuje da je ovo radni kabinet lekara naučnika.

2.2.1. 1. MONEL, NANETA

NANETA (Dolazeći iz parka pod razapetim suncobranom, na prozoru). Tatice! (Pošto je on ne čuje ponavlja jače). Tatice, neću li vas uznemiriti? Imala bih nešto da vam kažem.

MONEL: (Digne glavu i razvedri se kad je vidi). Ali ne, dete moje, uđi slobodno! (Sklopi knjitu iz koje je čitao i okreće se sa stolicom zajedno ka ulazu).

NANETA: (Ulazi u kabinet i prilazi mu). Što ne iziđete malo u park, tatice? Napolju je tako prijatno i sveže.

MONEL: Dopire ta svežina i ovamo! (Pokazuje na otvoren prozor).

NANETA: Ne bih vas uznemirila, ali imam da vam se žalim.

MONEL: Da se žališ? Je li što ozbiljno? No, da čujem?

NANETA: Ja mislim, tatice, da je to vrlo odvratno što radi Marija.

MONEL: A šta to radi?

NANETA: Eno je u parku sa šoferom. Sedi na klupu, zagrlili se i ljube se. Ne možete zamisliti kako je to odvratno.

MONEL: (Ustaje, uzbuđeno). Marija? Eto, eto… Takve stvari. Ako držiš šofera, ne smeš sobaricu; a ako držiš sobaricu, ne smeš šofera. To je čitav problem. To se prosto ne može podneti.

NANETA: Vas je to tako uzbudilo?

MONEL: Ta da… u mojoj kući. I najzad, ne bih želeo takve stvari ti da vidiš.

NANETA: (Ne pridavajući važnost stvari). Ah… što se mene tiče…

MONEL: Znam već… ali ne bih želeo tako odvratne pojave…

NANETA: I ne mogu da razumem što će im to; šta imaju od toga: zašto se ljube?…

MONEL: Jedna ružna navika, jedan odvratan nagon.

NANETA: Pa šta je to u osnovi poljubac (Seda u Monelovu stolicu).

MONEL: Poljubac… Poljubac je fizički dodir usana, običan dodir usana ili usana i obraza ili usana i ruke… to je fizički! Moralno… moralno… poljubac uopšte i nema svoju moralnu osnovu.

NANETA: Ne vidim ja tu ničega ni moralnog ni nemoralnog.

MONEL: Jedan isti poljubac može biti i moralan i nemoralan? Zavisi od namere koju on ima. Ne mora to biti ni poljubac, može i samo rukovanje biti moralno i nemoralno. Poljubac… Zanima li ta stvar?

NANETA: (Koja je zavirivala u jednu knjigu). O, da, ja slušam.

MONEL: Zanima li te?

NANETA: Ne zanima me ali me interesuje.

MONEL: (Nastavlja). Poljubac… mislim na ovaj šoferov i sobaričin poljubac, nema nikakve sadržine; nema ničega uzvišenoga, ničega idealnog u sebi i ako ga poste ubrajaju u božanstvene pojave. Na proziv, u toj pojavi, realno posmatranoj, ima odvratnosti, ima životinjskog nagona. Poljubac ne reagira psihički — i to je jedna poetska laž — on reagira samo fizički, uzbuđuje i izaziva niže instikte. Moralno jak čovek i moralno jaka žena poljubac mora smatrati kao uniženje.

NANETA: Ali zar poljubac jednoga šofera i jedne sobarice zaslužuje toliku diskusiju?

MONEL: Nije reč samo o tome specijalnome poljupcu već uopšte o poljupcu koji potiče iz istih motiva.

NANETA: Na sve to ne vredi trošiti reči! Vi ćete, tatice, danas imati goste?

MONEL: Da, da, goste koji će se zabaviti kod nas dva i tri dana, a možda i više.

NANETA: Spremili smo gornje sobe.

MONEL: Za dva gospodina?

NANETA: Da. Tako ste rekli.

MONEL: Znam da sam rekao, ali maločas su mi javili telefonom da im se pridružio još jedan prijatelj, Horas Oven, slikar. Ja ga ne poznajem.

NANETA: Oven? Ah, tome se tako radujem. To je znameniti slikar koji je na jesenjoj izložbi dobio prvu nagradu za sliku „Pomračenje“. O tome je mnogo pisano.

MONEL: No, dobro je što ga bar ti poznaješ. Ona druga dva gospodina su doktor Bazil Omski, profesor univerziteta, i doktor Alen, njegov asistent.

NANETA: To znam već, rekli ste mi.

MONEL: Ne znam šta treba pripremiti za ovoga trećega gospodina, ali ovi profesori su bez pretenzija. Doktor Omski je moj stari prijatelj i dolazi mi malo na razgovor i na čist zrak.

NANETA: Za onoga trećega gospodina, treba, u najmanju ruku, pripremiti još jednu sobu.

MONEL: Da. I to bi imala biti briga Marijina a ne šofer. (Ode na zadnji prozor). Marija!

NANETA: Nećete je moći dozvati, sad ću vam je ja poslati. (Otrči napolje. S polja se čuje automobilska truba).

2.2.2. 2. MONEL, MARIJA

MARIJA: (Vraća se stolu, seda i počne opet prelistavati knjigu koju je malo pre napustio).

MARIJA: (Dolazi). Milostivi gospodine. Gospođa i Gospodin Guldn došli su u posetu i mole vas da ih primite.

MONEL: Gospođa i Gospodin Guldn? Ko su to?

MARIJA: Naši prvi susedi. Ona zelena vila na sedamnaestom kilometru.

MONEL: Otkud oni (Ustaje). Neka izvole.

MARIJA: Sad će, zadržali su se u parku, u razgovoru sa gospođicom Nanetom.

MONEL: Tako? Dobro! A, ovaj… vi ste spremili gostinske sobe, Marija

MARIJA: Da.

MONEL: Imamo jednoga gosta više, spremite i onu sobu do verande.

MARIJA: Rekla mi je već gospođica. A kad stižu gosti?

MONEL: (Pogleda na sat). Mogli bi već biti ovde.

MARIJA: Pa da, šta je to dvadeset kilometara. Onda moram požuriti. (Pođe).

MONEL: Ovaj… Marija… Nije samo to što sam imao da vam kažem.

MARIJA: (Vraća, se). Molim!

MONEL: (Ipak zbunjen). Ja nalazim… upravo, ja bih želeo da se više ne ponavljaju takve pojave…

MARIJA: (Iznenađena). Kakve pojave?

MONEL: Zar vama odista pravi to nekakvo zadovoljstvo, to ljubljenje?

MARIJA: (Postiđeno). Bože moj, gospodine…

MONEL: Najzad, recimo i da vam čini izvesno zadovoljstvo, ali, recite mi, zar ne bi vi mogli da se odrečete toga zadovoljstva?

MARIJA: Pa mogla bi, ali docnije.

MONEL: Kad docnije?

MARIJA: Pa kad ostarim.

MONEL: Hvala lepo! Zar vi mislite da ću vas ja držati u kući da se ljubite sve dok ne ostarite! Ili, mislite li vi da ja držim šofera samo zbog vas?

MARIJA: Ne mislim.

MONEL: I ako ja zbog vas otpustim šofera pa vam uskratim to zadovoljstvo?

MARIJA: Bože moj, pa ne mora to biti baš šofer.

MONEL: Može i ko drugi. Vrlo iskren odgovor! Odgovor uz koji pristaju sve žene na svetu samo nisu tako iskrene kao vi pa da to javno kažu.

MARIJA: Bože moj, gospodine, pa šta ja mogu…

MONEL: Možete bar da svoje rđave navike ne prikazujete javno, u parku. Ja sam svoj park uredio za drugu vrstu uživanja, a ne za… (Čuje se spolja razgovor i G-đa i G. Guldn vide se kad prođu kraj prozora).

MARIJA: Evo ih!

MONEL: Dobro, idite! (Polazi u susret gostima).

MARIJA: (Pošto propusti goste, povlači se).

2.2.3. 3. GOSPOĐA I GOSPODIN GULDN, MONEL

MONEL: Prijatno sam iznenađen čašću koju mi ukazujete.

GULDN: Susedi smo, gospodine doktore, razdvajaju nas svega dva kilometara, a tako se malo viđamo…

MONEL: Odista, odista. Izvol’te (Nudi im mesta).

GOSPOĐA GULDN: Došli bi možda i češće, kod vas je tako prijatno, ali se uvek bojimo da vas ne uznemirimo. Kažu: doktor Monel sav se predao naučnim studijama, pa nismo imali hrabrosti da vas uznemirimo.

GULDN: Odista, doktore, vi ste se i suviše predali tim knjigama. Tako bar kažu.

MONEL: Da, posvećujem im sve svoje vreme. Ranija velika. lekarska praksa koju sam imao nije mi davala ni trenutka vremena, pa sad to moram naknaditi.

GOSPOĐA GULDN: A je li to istina, da ste se samo za ljubav tih knjiga i vaših studija odrekli slave najznamenitijeg lekara?

GULDN: I ogromnih prihoda koje vam je ta slava donosila?

MONEL: Da. Čim mi je bilo dovoljno i slave i prihoda, čim sam mogao da obezbedim sebi ugodan život, ja sam kupio ovu vilu, daleko od grada, kompletirao sam svoju biblioteku, povukao se i predao poslu.

GOSPOĐA GULDN: Zarobili ste se za ljubav nauke. To je lepo, to razumem i cenim, ali vi imate kraj sebe još jednoga zarobljenika čija mladost…

MONEL: Mislite na malu Nanetu?

GOSPOĐA GULDN: Da, mislim na tu malu, dražesnu gospođicu.

GULDN: To nam je dete vrlo simpatično.

MONEL: Da, mala je krasna, umiljata…

GOSPOĐA GULDN: I vi bez sumnje imate namere da usrećite to lete

MONEL: Al’ ona je već srećna, ona se tako dobro osoba ovde…

GOSPOĐA GULDN: Pa ipak, ne mislite valjda da je celoga života zadržite kraj sebe?

GULDN: Ona je već dorasla.

GOSPOĐA GULDN: I kad bi se našla možda kakva zgodna prilika?

GULDN: Mladić koji bi svojim vrlinama davao jemstva da bi je mogao usrećiti?

MONEL: (Iznenađen). Vi govorite o udaji Nanetinoj?

GULDN: Da. Najzad, ako dozvolite, mi ćemo vam reći otvoreno ono što mislimo.

GOSPOĐA GULDN: I radi čega smo upravo i došli.

MONEL: (Još uvek iznenađen). Ah, tako! Sad razumem.

GULDN: Vi poznajete našega Eduarda?

GOSPOĐA GULDN: I izvesno ne bi imali šta prigovoriti tome dečku. Lepo vaspitan, bez poroka…

GULDN: I bogat, to jest, bogat naslednik, jer vi znate, mi nemamo dece sem njega?

MONEL: (Ne ume da se pribere). Vi mislite dakle na vašega sina?

GULDN: A što vas to toliko iznenađuje?

MONEL: Ali ni malo, ni malo me ne iznenađuje. Samo u tolikoj sam zabuni, što nisam nikad mislio na to. Ja čak, pravo da vam kažem, nisam dosad ni primetio da je Naneta toliko dorasla.

GOSPOĐA GULDN: Njoj je već punih devetnaest godina, ako se ne varam?

MONEL: Da, tako je, imate pravo, punih devetnaest.

GOSPOĐA GULDN: No, pa kad je devojka u tim godinama, onda se njeni roditelji ili staraoci mogu već baviti brigom o udaji.

GULDN: U toliko pre još kad se javi ovako dobra prilika kao što je naš Eduard. Zar ne? Rekao sam vam, doktore, Eduard je naš jedini naslednik, a moram vam reći još i to da ono što će naslediti nije tako mala stvar za jednu sirotu usvojenicu. Jer Naneta je samo vaša usvojenica?

MONEL: Pa…

GOSPOĐA GULADN: Ili možda samo siroče o kome vi vodite staranje, a bez ikakvih obaveza.

MONEL: Pa… možda i tako.

GULDN: No, pa onda, zar bi i mogla poželiti bolju sreću no što je ova?

GOSPOĐA GULADN: Vi još ništa ne kažete, gospodine doktore, šta mislite o našoj ponudi?

MONEL: Šta mislim? Ali, ja nemam prava da mislim, nemam prava ni da odlučujem. Ja sam Nanetu tako vaspitao da ona sama o sebi misli i sama odlučuje. Dozvolite dakle! (Diže se i ode prozoru). … Nanet! Nanet! (Vraća se). Neka vam ona sama odgovori.

GOSPOĐA GULDN: Pa ipak vi kao…

MONEL: Vi znate da nisam roditelj.

GULDN: Al’ vi ste je odgajili i imate sva roditeljska prava.

MONEL: Sva, osim toga jednoga da odlučujem o njenoj sudbini.

2.2.4. 4. NANETA, PREĐAŠNJI

NANETA: (Pošto je prošla parkom kraj otvorena prozora, ulazi). Vi me zovete, tatice?

MONEL: Ti si se pozdravila sa gospođom i gospodinom Guldn?

NANETA: Oh, da! Mi smo već razgovarali u parku. Izvinite, tatice, ja sam trebala i da vam dovedem ovamo goste, ali me je gospođa zamolila da izostanem, jer ima sa vama razgovor koji ne bi htela u mome prisustvu da vodi.

MONEL: Dakle, radi toga razgovora sam te i pozvao. Gospođa i gospodin Guldn učinili su mi izvesne ponude koje se na prvom mestu tebe tiču. Ti poznaješ mladoga gospodina Eduarda Guldna?

NANETA: Da, poznajem ga vrlo dobro. Sretamo se često, a u tenisu mi je i partner.

MONEL: On ima za tebe izvesne simpatije… (Gospođi i gospodinu Guldnu). Zar ne?

GOSPOĐA GULDN: (Naneti). O, on ima za vas mnogo simpatije.

MONEL: I njegovi roditelji, nalazeći da bi to bila povoljna prilika za tebe…

GULDN: On je jedini moj naslednik.

MONEL: (Nastavlja prekinutu rečenicu). … i verujući da će zateći i kod tebe potrebno raspoloženje ili možda i simpatije, ukazuju nam čast da te zaprose…

NANETA: (Iznenađena). Mene? (Udari u smeh).

GOSPOĐA GULDN: Ali, da, dete moje, zar ima tu čega čudnovato?

NANETA: Ta ne, ali ipak… ipak… mene?

MONEL: Ja ostavljam tebi da odgovoriš na ovu laskavu ponudu?

NANETA: Pa šta bih ja tu trebala da odgovorim?

MONEL: Da daš, recimo, svoj pristanak!

NANETA: Našta?

GOSPOĐA GULDN: (Malo nervozno). No pa… Našta?… Kako našta? Zar vam nije jasna naša ponuda?

GULDN: Tiče se stupanja u brak sa…

NANETA: Da se udam?

GULDN: Da, da se udate.

NANETA: Al’ ja zaboga ne vidim razloga zašto bi se udavala?

GOSPOĐA GULDN: (Iznenađena). Ne vidite razloga?

NANETA: Ne!

GOSPOĐA GULDN: Razlozi… Bože moj… razloga svakojako ima…

GULDN: Razume se da ih ima. Zar bih se ja ženio i moja žena? Zar bi se udavala da nema razloga.

NANETA: Ja ih ne vidim.

GULDN: Ali, zaboga. Pa vi ste, na primer, razlog braku vaših roditelja, a Eduard je razlog… Pa zaboga, gospodine doktore, to bi vi najpre trebali da objasnite gospođici…

NANETA: Ali našto objašnjenje?

GOSPOĐA GULDN: Kako našto? Pa da vas izvede iz zablude.

NANETA: Ta nisam ja ni u kakvoj zabludi. Ja samo ne vidim zašto bi stupala u brak. Razumem da se dvoje uortače radi izvesnog preduzeća…

GULDN: Pa i brak je u neku ruku preduzeće.

NANETA: Mislite? Šta je to, na primer, što bi mladi gospodin uložio kao svoj kapital u to preduzeće?

GOSPOĐA GULDN: Ugodan život, na primer.

GULDN: Jer, ne zaboravite da je on moj jedini naslednik.

NANETA: A ja, šta bi ja trebala da uložim?

GOSPOĐA GULDN: No pa… ljubav na primer.

NANETA: A kako je mogu uložiti kad je nemam.

GOSPOĐA GULDN: (Uvređeno). Nemate je prema Eduardu?

NANETA: Ali ne zaboga. Na protiv, mogu vam reći da je meni gospodin Eduard simpatičan mladić. Ali ja uopšte nemam osećanje ljubavi ni prema kome.

GOSPOĐA GULDN: Ni prema kome. Kako to može biti? Ili valjda…

NANETA: Mislite nisam se još srela s onim prema kome ću je imati? Varate se. Ja to osećanje uopšte nemam i neću ga nikada imati.

GULDN: No, to je interesantno!

GOSPOĐA GULDN: Ali, dete moje, to je nemoguće.

NANETA: Uveravam vas da ja ne umem voleti. Meni nedostaje nešto: Ja nemam taj osećaj uopšte nemam ga.

GOSPOĐA GULDN: Zaboga, gospodine doktore, zar je to moguće, ili je to kod male neka vrsta uobraženja?

GULDN: Kako može jednoj mladoj devojci nedostajati ljubavi! (Doktoru). Ma vi ste kompetentni da to potvrdite ili oborite sa vašeg naučnog ili medicinskog gledišta. Zar to može, zaboga, biti?

MONEL: Vi znate da ima ljudi koji nemaju sluh, ne čuju, ima ih koji ne vide boju, ne razlikuju plavo od crnoga, a ima ih koji nemaju osećanje ukusa, ne razlikuju slano od gorkoga…

NANETA: E, tako isto, vidite, i ja nemam osećanje ljubavi i ne razlikujem žensko od muškoga, prema oboma sam ili podjednako ravnodušna ili podjednako raspoložena.

GULDN: Ne razlikujete muškog od ženske?

NANETA: Ja muške razlikujem od ženskih samo po tome, i ni po čemu drugome, što nose čakšire.

GULDN: No, hvala lepo! Blagodarim vam u ime celoga muškog pola.

GOSPOĐA GULDN: (Obraćajući se doktoru). Čudnovati nazori!

GULDN: I to kod jedne mlade devojke. Doktore, zaboga, šta ste vi to učinili od ovoga deteta? (Ustaje i prilazi doktoru).

MONEL: (Ustaje i sam). Ja bih vas molio da stvar ne uzmete tako tragično.

GULDN Doktore, vaša bi roditeljska dužnost bila da maloj izbijete iz glave ove bubice.

MONEL: Pokušaću.

GOSPOĐA GULDN: Nadate li se i da ćete uspeti?

MONEL: Možda, pokušaću. Dajte mi malo vremena.

GOSPOĐA GULDN: (Poverljivo doktoru). Jer, moram vam poverljivo reći: naš mali je neobično zaljubljen. Ako bi mu današnji njen odgovor odneli to bi porazno delovalo na njega.

MONEL: Dakle, imajte strpljenja. To je najbolje, zar ne?

GOSPOĐA GULDN: Vi se nećete ljutiti ako mi opet za koji dan uvratimo?

MONEL: Razume se!

GOSPOĐA GULDN: Ni vi, mala?

NANETA: Ta kako! Meni je vrlo prijatno da vas vidim. Zašto ne bi došao i g. Eduard?

GULDN: Oh, da, i on će doći, u svoje vreme; jer sam i ja sam rad da vi malo izbliže poznate moga jedinog naslednika. Zbogom, mala! Praštam se, gospodine doktore! (Rukuje se).

GOSPOĐA GULDN: (Praštajući se). do viđenja! (Odlaze).

2.2.5. 5. MONEL, NANETA

NANETA: (Pošto ih je ispratila, vraća se smejući se). Uh, hvala Bogu. Kakvi su ovo ljudi sa svojim jedinim naslednikom?

MONEL: Čula si. Mislim da sam dobro uradio što sam zahtevao da ti se da vremena da razmisliš?

NANETA: I ako ste, tatice, unapred znali da nemam o čemu da razmišljam.

MONEL: Ipak… možda…

NANETA: Ni ipak, ni možda. Ono što sam Guldnovima odgovorila nije rezultat nekih razmišljanja koja bi mogla i da promenim: to je rezultat mojih osećanja.

MONEL: A jesi li ti odista i pouzdana u tom uverenju? Misliš li da se kod tebe, jednoga dana, ne mogu javiti i drugači osećaji?

NANETA: Zaboga, tatice, valjda mi nije potrebno vas uveravati? Ja sam kraj vas odrasla, mi smo zajednički o svemu tome razmišljali, zajednički stvarali izvesna uverenja, zajednički došli do izvesnih određenih pogleda na sve pojave u životu, pa sad…

MONEL: Pa sad, vidiš, ja sam samo hteo da te stavim ža probu.

NANETA: Bože moj, a zar je to potrebno?

MONEL: (Poljubi je u čelo). Odista nije potrebno. Ti nisi malo, ćudljivo devojče koje menja uverenja sa toaletama. Ti si učenik u kojega se učitelj može pouzdati. (Glas automobilske trube). To će izvesno biti gosti. Naneta, pođi im u susret!

NANETA: Da, tatice!

2.2.6. 6. DR. OMSKI, DR. ALEN, HORAS OVEN, MARIJA, ŠOFER, PREĐAŠNJI

MONEL: (Zadovoljno trlja ruke i šeta pobedonosno).

NANETA: (Vraća se, za njom Marija koja nosi dva mala ručna kufera i šofer koji novi slikarske nogare i rolnu platna).

MONEL: (Izlazeći im u susret). Ah, to je lepo, to je vrlo lepo od vas!

OMSKI: Pozdravljam vas, kolega. Dozvolite da vam predstavim: moj asistent Doktor Alen i gospodin Horas Oven slikar.

OVEN: (Rukujući se). Koji se nepozvan naturio ekspediciji.

NANETA: (da to vreme Mariji i šoferu izdaje naredbe gde da nose stvari te oni odlaze za njom).

MONEL: Oh, ovde u samoći gosti su uvek vrlo dragi.

OMSKI: To je bilo sasvim slučajno. Sreli smo se juče i ja mu kažem, da ću danas k vama u polje. „Povedite i mene — reče g. Oven — ako je lepa okolina, mogu obogatiti moju knjigu skica!“.

OVEN: Ne primajte, doktore, to tako kako vam je rečeno. Moj prijatelj profesor Omski hoće samo stvari da da lepšu formu, a u istini ja sam rekao: „Povedite i mene ako ste sigurni da doktor Monel ima dobru kujnu!“

ALEN: (Dok oni govore, prišao je stolu sa knjigama i zario se u njih).

OMSKI: Eto, umetnik…

OVEN: (Dopunjava ga). … pa iskren. To je odista malo neobična stvar, umetnik pa iskren.

MONEL: Ali, gospodo, izvolite sesti, ili je možda po volji da iziđemo u park?

OMSKI: Da tražimo valjda motive za gospodina Ovena? A ne, radije ćemo se malo odmoriti. (Sedaju).

2.2.7. 7. NANETA, PREĐAŠNJI

NANETA: (Vraća se, za njom Marija i šofer, koji odlaze, a ona ostaje).

MONEL: Dozvolite da vam predstavim. Moja mala. Moj prijatelj doktor Omski, doktor Alen i g. Oven, slikar.

NANETA: (Rukuje se sa svima. Ovenu). Oh, gospodine, ja vam se divim. Toliko sam želela da vas poznam.

OVEN: O, da sam to znao, verujte, ne bih došao ovamo.

NANETA: (Iznenađena). Ali zašto?

OVEN: Jer lično poznanstvo sa onima koji žele da me vide, to je moja tragedija.

NANETA: Ne razumem.

OVEN: Jer svako ko me pozna razočara se. To će se isto i vama desiti. Videćete.

NANETA: A ne, jer ja sam vas upravo takvog zamišljala. (Dr Omskom). Mogu li ponuditi što gospodi?

OMSKI: Ako smem moliti samo jednu čašu hladne vode.

NANETA: (Dr. Alenu). A gospodin?

ALEN: Blagodarim!

OVEN: A mene propustite sad, ali ne zaboravite ponuditi me posle doručka, (Odlazi otvorenome prozoru u pozadini, posmatra najpre, a zatim vadi iz džepa blok, seda na stolicu i preda se skiciranju i ne interesujući se razgovorom koji će se voditi i koji on i ne sluša, obraćajući po gde im gdekad pažnju).

NANETA: Molim! (Ode).

2.2.8. 8. PREĐAŠNJI, BEZ NANETE

OMSKI: To je dakle ta mala koja nas interesuje?

MONEL: Da, to je ta radi koje sam vas zamolio da dođete? (Alenu). Vama je poznata stvar?

ALEN: Da. Gospodin profesor je bio tako ljubazan da me donekle upozna sa vašom tezom i vrlo sam radoznao.

MONEL: Moram vas, gospodo, upoznati još i sa izvesnim detaljima. Naneta je devojka bez roditelja. Otac joj je umro nešto ranije, a majka kad joj je bilo dve godine. Naneta je bila kći jedne sirote vratarke, u kući u kojoj sam ja stanovao, i, kako je dete ostalo bez ikoga, sažalio sam se i uzeo je k sebi.

OMSKI: I njoj je sada?

MONEL: Boj je sada punih devetnaest godina. Dakle, sedamnaest godina u mojoj kući.

ALEN: I pod vašim neposrednim uticajem?

MONEL: Da, pod mojim neposrednim uticajem.

MARIJA: (Unosi čašu vode, služi Omskoga, a zatim odlazi).

MONEL: Desilo se nekako da sam se ja ban u to doba. materijalno već dovoljno obezbedio, rešio da napustim lekarsku praksu, da se povučem u jedan ovako miran kutak i, snabdeven dobrom bibliotekom, da se predam nauci.

OMSKI: Govorio sam već doktoru Alenu o vašoj naučnoj kaprisi.

MONEL: Zovite je i kaprisom ako hoćete, ali ja moram verovati u istinitost te kaprise kada su preda mnom već i rezultati. Mala Naneta, koju sam upotrebio za svoje eksperimente, to će vam sobom pokazati. Metodama, o kojima možemo docnije govoriti, ja sam uspeo da u tome stvorenju, u toj mladoj devojci, potpuno uništim osećaj ljubavi.

OMSKI: Mislite da ste uspeli?

MONEL: Ja sam vas pozvao, gospodo, da se o tome uverite.

ALEN: Bi li bili ljubazni, gospodine doktore, da mi objasnite u celome vašu tezu. Gospodin profesor me je upoznao onoliko koliko je to bilo moguće iz vaših pisama.

MONEL: Ah, to, razume se nije dovoljno.

OMSKI: Ni meni, jer, moram vam priznati, pisma u kojima ste mi vašu tezu razlagali nisu bila dovoljno ubedljiva. Radije bih da vas čujem.

MONEL: (Ustaje i govori najpre mirno i sa razborom, a zatim sve življe i ubedljivije). Kao što vidite, gospodo, društveni su odnosi s dana na dan sve komplikovaniji. Žena sve više i više izlazi iz kuće i ulazi u život: ona sve življe stupa u akciju i staje prema čoveku kao čovek. I dok se ta pojava očigledno i sve rapidnije razvija, dotle se odnos mužjaka i ženke nalazi još uvek u istome stanju, u istoj fazi, u kakvoj se javio u životinjsko doba čovečanske istorije. Više nego to, moglo bi se čak reći da se taj odnos razvio u naročiti kult našega društva, zauzimajući prvoredno značenje, A ne može se poreći da ta pojava podriva sve plemenite težnje jednoga društva. (Omski klima glavom odobravajući).

MONEL: I sve dotle, dok čovek i žena ne potisnu u treće-stepeni, četvrto-stepeni front kult mužjaka i ženke… sve dotle, oni se u zajedničkoj akciji ne mogu sresti i pogledati oči u oči kao dva čoveka. U najuređenijoj društvenoj organizaciji, u pčelinjaku, nagon je sveden na najsporedniji značaj i toliko zapostavljen da se trut, po svršenoj funkciji, čak ubija kao suvišan, i zato društvena organizacija pčela i počiva na najzdravijoj osnovi. Odatle se dakle mora poći, ako se hoće da i nauka ima učešća u razvitku čovečanstva i ako hoće tome razvitku da doprinese svoj dužni deo.

ALEN: Pardon, gospodine doktore. Dozvolite samo jedno pitanje: mislite li vi na socijalan ili fiziološki preobražaj društva?

MONEL: Socijalan preobražaj pripada revoluciji; fiziološki nauci.

OMSKI: Vi ćete nas, dragi doktore, svakojako upoznati sa metodama kojima vi mislite da bi se taj fiziološki preobražaj mogao izvesti?

MONEL: Razume se da ću vas upoznati.

OMSKI: Ako mislite da se zadržite u oblasti psihičkih pojava, vi svakojako pomišljate da se služite vaspitanjem ili sugestijom, ali ja ne vidim ulogu medicine u tome slučaju?

MONEL: Ako mi poklonite strpljenje, odgovoriću vam, dragi profesore, na sva ta pitanja. Cilj je, dakle, da se kult mužjaka i ženke ako ne uništi a ono bar zapostavi, suzbije, potisne na poslednje mesto, kako bi se čovek odnosio podjednako prema čoveku bez obzira na to da li on nosi čakšire ili suknju. Samo kada bi se to postiglo, naše bi se društvo postavilo na jednu novu i zdravu osnovu koja bi mu obezbedila napredak i razvitak. To je dakle cilj!

OMSKI: Da!

MONEL: Pitanje je sad: način na koji bi se to postiglo?

OMSKI: Da, to je pitanje.

MONEL: Ja sam u svojim dugim razmišljanjima postavljao sebi ovakvo pitanje: Jedan operator seče svojim hirurškim nožem jedan čovečji organ, prst, ruku, nogu — zato da bi bolesni deo odstranio te omogućio da zdravi deo organizma ostane i dalje snažan i pravilno funkcioniše. Hirurgija dakle odseca onaj deo tela koji preti da razboli ceo organizam i, na taj način, spasava zdravlje celome organizmu? Je li tako?

OMSKI: I?

ALEN: Da, tako je!

MONEL: Lepo! Nastaje dakle pitanje: zašto se ne bi mogao isti hirurški metod upotrebiti i u oblasti psihe. Postoji u duši čovekovoj jedan nagon koji nije zdrav i koji preti da razboli ceo organizam ili, ako hoćete: postoji u duši čovekovoj jedan nagon koji može biti i zdrav, ali se razvio do nenormalnih dimenzija, te smeta pravilnoj funkciji ostalih, plemenitijih nagona. Zašto se taj nagon ne bi mogao tako isto odstraniti da bi se spaslo zdravlje celome duhovnome organizmu čovekovom?

OMSKI: Hirurški?

ALEN: Nožem?

MONEL: Ah, ne! U dušu se ne zabada nož. Ali, operacijom koju sam ja preduzeo i, mogu vam reći, i uspeo, radi čega sam upravo i bio slobodan da vas prizovem te da vam rezultat svojih eksperimenata prikažem.

OMSKI: To je odista interesantno.

ALEN: To bi označavalo čitavu revoluciju u oblasti psihoanalize.

MONEL: Pošao sam od ovoga: Jedan od najopasnijih nagona u čoveku, to je ljubav. Žena, jer je uz nju još i lepota lica i tela, penje opasnost toga nagona do kulminacije. Zbog ljubavi prema ženi u starome su veku ratovali i uništavali se čitavi narodi; u srednjem su veku ljude masama ubijali, vešali, trovali, davili i uopšte sveli cilj života na robovanje nagonu ljubavi prema ženi. U današnjem društvu taj isti nagon teško ometa pravilne odnose društvene. On se isprečava i u politici i u nauci i u umetnosti i u svima javnim manifestacijama duha i snage i to uvek štetno dejstvujući. Taj nagon slabi karaktere, podriva autoritete, koleba uverenja i, kao zemljotres razorava zidove porodičnoga života te poljuljava temelje i osnove društvene. I što je najgore, taj nagon ne javlja se sam; on uvodi u društvo i svoj porod, čitavu familiju poroka: pakost, zlobu, zavist, licemerstvo, neiskrenost, laž, verolomstvo, nepostojanost, mržnju pa, velikim delom, i zločin. Uništiti u čoveku nagon ljubavi, ili mu bar oduzeti značaj koji danas ima u odnosu ljudi, znači očistiti društvo od svih ovih poroka; znači stvoriti osnove za zdravije odnose ljudi; znači…

OMSKI: Znači stvoriti novoga čoveka.

MONEL: To sam i učinio.

OMSKI: I rezultat vaših opita?

MONEL: To je mala Naneta.

ALEN: Nov čovek?

MONEL: Ili nova žena, ako hoćete! Kod moga problema ne postoje dva termina postoji jedan jedini: čovek, i razlikuje se, bar za sada, samo formom nošnje, onako od prilike kao što se po spoljašnosti, po nošnji, razlikuje ruski mužik od španskog toreadora.

OMSKI: I šta je to što ste kod nove žene postigli?

MONEL: Mala Naneta, koju ste videli malo čas, nema osećanja ljubavi; u njoj je to osećanje potpuno uginulo ili, još bolje, nije se nikada ni javilo. Ona je ravnodušna i ophodi se prema muškome kao prema drugarici ili drugu. U nje nema nagonskih emocija, nema srčane uznemirenosti, sentimentalnih sanjarija, banalnih uzaludica. Ničega toga. Ja sam je, tim sistematskim radom, kroz dugi niz godina, sve od njenoga najranijega detinjstva, vršio tu operaciju, sve dok nisam u njoj potpuno uništio nagon ljubavi.

OMSKI: A metode kojima ste to postigli?

ALEN: Da, to je upravo bitno u celoj stvari, te metode?

MONEL: Ne mislim da ih sačuvam kao tajnu, ali bih želeo da se najpre ubedite u rezultat tih metoda pa tek zatim da vas upoznam sa njima. Mogu vam ipak reći da se nisam zadržao samo na psihoanalitičkim studijama. Koristio sam se i okultističkom literaturom sviju naroda. Zarivao sam se i u egipćanske papirose, unosio sam se i u stare budističke legende, a neka vas ne iznenadi kada u mojoj biblioteci nađete i prepise kineskoga mističara Vun-Čia, čiji spisi datiraju stotine godina pre Hrista. Jednom reči, tražio sam i sabrao sve tajne starih naroda i sve istine najmodernijih znanstvenih metoda i — na osnovu njih postavio sam osnove jednoj naučnoj metodi koja bi se možda mogla nazvati psihotehnika.

OMSKI: I mala je Naneta delo te psihotehnike?

MONEL: Da, mala Naneta, ili, bolje reći, jedno žensko stvorenje kome nedostaje osećaj ljubavi.

OMSKI: (Vrteći sumnjivo glavom). Hm! Hm! O tome bi se odista trebalo i uveriti.

MONEL: To je upravo ono što ja želim.

OMSKI: (Razgovara poverljivo sa Alenom).

MONEL: Ako vam je, gospodo, neugodno da preda mnom glasno izražavate svoje sumnje, ja se mogu i ukloniti?

OMSKI: To ne. Razgovaramo upravo o tome… Ne vidimo na koji bi se način mogli uveriti da u male Nanete ne postoji osećanje ljubavi.

MONEL: Izvolite izabrati način koji vi nalazite za najpodesniji.

ALEN: Za nas bi od pretežne važnosti bilo uveriti se: da li je to kod gospođice samo jedno uverenje, u ovome slučaju čak možda i sugestija, ili je kod nje zbilja ugušen osećaj ljubavi?

OMSKI: Da, o tome nam se treba uveriti.

ALEN: (Omskom). Ali ja ne vidim samo kako, gospodine profesore?

MONEL: (Pošto je razmišljao). Evo, gospodo, načina. Vi ste, gospodine asistente, mlad čovek i, ja mislim, mogli bi se i dopasti. Dakle, primite vi na sebe tu zadaću. Ostavićemo vas same, vas i Nanetu, pa vi izvolite činiti pokušaje. Ako je potrebno izjavite joj i ljubav, ja nemam ništa protiv toga. Činite uopšte sve pokušaje koji bi bili kadri izazvati kod nje reakciju i probuditi osećaj ljubavi, ako mislite da je sugestijom uspavana.

ALEN: (Ženirajući se). Ali…

OMSKI: Gotovo ja ne vidim da bi se stvar na drugi način mogla izvesti. (Smejući se). Najzad, nauci se moraju i žrtve podneti. Zar ne?

ALEN: O, to ne bi bila žrtva, ali, mislim, nedostojno je…

MONEL: Sve je dostojno što čoveka vodi istini. To je jedini način i njime se moramo poslužiti. Nekoliko toplih reči, nekoliko laskavih komplimenata, nekoliko nežnih pogleda i to deluje kod mlade devojke.

ALEN: Da, kad je sve to iskreno.

MONEL: Na protiv, devojke pre osvoji sve to kad je neiskreno.

OMSKI: (Alenu). Najzad, dragi učeniče, pokušajmo. Eksperimenat nije opasan po život, a ako i ima kakvih opasnosti te su opasnosti čak i prijatne.

MONEL: Da, pokušajmo! (Na vratima). Naneta! Naneta!

OMSKI: Uostalom, to devojče je tako lepo i dražesno da skoro žalim što u ovom slučaju doktor Alen nije profesor univerziteta, a ja njegov asistent.

ALEN: Vi me, profesore, samo hrabrite!

2.2.9. 9. NANETA, PREĐAŠNJI

NANETA: (Dolazi). Zvali ste me, tatice!

MONEL: Da. Ja i moj kolega imamo važne i drugarske razgovore, pa da ne bi mladome doktoru bilo nesnosno među nama, molim te da mu pokloniš nekoliko časova. Vodi gospodina u park, pokaži mu tvoju zimsku baštu i odvedi ga možda do obale. Hoćeš, je li?

NANETA: Kako da ne, samo ako je gospodinu po volji?

ALEN: (Koji je pri njenoj pojavi odmah ustao). O, zar sumnjate?

NANETA: Izvolite, dakle. Počećemo sa mojom zimskom baštom, to je moja mala država puna raznobojnih podanika. Izvolite samo! (Odlaze).

2.2.10. 10. PREĐAŠNJI, BEZ ALENA I NANETE

OMSKI: Izgleda mi da je moj asistent ovom prilikom dobio tešku zadaću.

MONEL: Bar u toliko, što ja verujem da je moj uspeh pouzdan.

OMSKI: Ili možda što je moj asistent nepouzdan.

OVEN: (Ustaje naglo sa svoga mesta i prgavo sklapa blok). E, odista je to neverovatno koliko su ljudi još varvari.

OMSKI: Maestro, vi se nešto ljutite?

OVEN: Ali kako da se ne ljutim. Pogledajte molim vas tamo u park. Uzeli makaze i ošišali drva i od lepih šumskih kruna napravili geometrijske figure. Zar to nije varvarstvo, ošišati prirodu?

MONEL: To varvarstvo pripada meni. Šta ćete, potčinio sam se ukusu svoga baštovana.

OVEN: To vas ni malo ne pravda i ja protestujem protiv toga!

OMSKI: E, a u čije ime?

OVEN: U ime prirode!

OMSKI I MONEL: (Smeju se slatko).

OVEN: Nemojte se smejati. Ja imam prava da govorim pred vama u ime prirode; ja kao umetnik njen sam izabrani poklonik.

OMSKI: I opunomoćeni zastupnik?

OVEN: I zastupnik, bar prema vama. Jer vi koji pripadate nauci vi ste neprijatelji prirodini.

MONEL: To je novo.

OVEN: Da, jer vi težite da se udaljite od nje ili da je potčinite sebi, dok mi umetnici težimo da joj se približimo i potčinimo sebe njoj.

OMSKI: I to je takođe neka nova teorija.

OVEN: Stara, gospodine, vrlo stara. I zato baš što je stara mora se često ponavljati, naročito pred vama profesorima i naučnicima, jer vi hoćete da je zaboravite. A znate li kako u stvari glasi ta stara teorija. Čujte: Priroda je ta koja stvara lepotu i nudi je umetnosti, a nije umetnost ta koja stvara lepotu da je nametne prirodi; priroda je ta koja stvara vasionske zakone te iz njih nauka crpe svoje principe, a nije nauka ta koja gradi vasionske zakone i principe i nameće ih prirodi.

MONEL: Mi to ne poričemo!

OVEN: Poričete, gospodine doktore, ili bar pokušavate da porečete. Cela vaša maločašnja konferencija, samo je poricanje ove istine. Ja sam do duše samo na jedno uvo slušao taj vaš razgovor, ali sam ipak razumeo da je vaš problem, vaša teza ili vaš naučni kapris, baš ta borba sa prirodom. Kao što ste se sugerirali baštovanovim ukusom te ošišali krune na drveću tamo u parku, tako ste se sugerirali i egipćanskim papirusima i budističkim legendama i tim knjižurinama tamo i potegli da u jednome mladome devojčetu ubijete prirodu.

MONEL: Ali, eksperimenti su uvek dozvoljeni.

OVEN: Na žabama i na belim miševima, ali ne na stvorenju kojeg ima prava na život i na mladost… (Dubok utisak). Ne zaboravite jedno samo, doktore: opasna je to igra hvatati se sa prirodom u koštac, priroda je dobra, blaga i izdašna, ali — ume i teško da se sveti.

MONEL: Meni?

OVEN: Onome koji bi hteo da je potčini teorijama.

OMSKI: (Ustaje). Vi govorite u ime dolfijskih pitija?

OVEN: (Odlučno). Ja govorim u ime prirode i u ime njeno objavljujem vam rat!

ZAVESA

2.3. Drugi čin

Soba za prijem. Na kaminu telefon. Klavir.

2.3.1. 1. NANETA, OVEN

NANETA: (Sedi na stolu u vrlo koketnom položaju).

OVEN: (Prema njoj kraj nogara na kojima je na ramu razapeto platno. On je slika). Priznajte ipak da ste razočarani?

NANETA: Samo u nekoliko, u koliko se tiče spoljašnosti. Zamišljala sam vas sa dugom kosom…

OVEN: I ispivenim licem i sanjalačkim očima. Tako sve devojke zamišljaju slikara. Malo jači profil… još malo… tako!

NANETA: (Pošto je učinila). A smem li govoriti?

OVEN: Razume se. Gde bih ja od vas zahtevao da ćutite. A kad bi to i uspeo ja bih takvu vašu sliku uneo u galeriju retkosti pod natpisom: „Žena koja ćuti“.

NANETA: Dakle, dozvolite mi da nastavim svoju ispovest. Razočarala sam se vašom spoljašnošću, ali sam se očarala vašom duhovitošću i pakošću.

OVEN: Hm! Hm! Dobro, dobro. Meni se to neobično sviđa kad neko ima i svoje mišljenje i hrabrosti da ga kaže. A imate li hrabrosti da mi se još o jednoj stvari ispovedite?

NANETA: Ja ne bih imala šta više da vam kažem.

OVEN: Molim, malo se ispravite. Tako! Ispovedite mi, šeta je sa vama i o čemu juče i danas tako dugo razgovarao mladi asistent doktor Alen?

NANETA: Raspravljali smo…

OVEN: To sam slutio. A o čemu?

NANETA: Dokazivao mi je da je ljubav, koja se javlja između čoveka i žene, sastavni deo života, da je čak i suština života.

OVEN: A vi ste mu odgovorili?

NANETA: Odgovorila sam mu da je to osećanje meni nepoznato, što ujedno dokazuje da to niti je suština niti potreba života.

OVEN: Dalje, dalje…

NANETA: No, pa šta dalje. On je branio svoje gledište, a ja svoje.

OVEN: I nije vam kazao, na primer, koga bi trebalo da volite ako bi se kod vas javila ljubav?

NANETA: Kako koga?

OVEN: Nije vam, recimo, on lično nudio svoju ljubav?

NANETA: Bože sačuvaj, mi smo samo teorijski razgovarali.

OVEN: Onda je taj asistent jedan teorijski magarac.

NANETA: Ali, gospodine Ovene!

OVEN: Ne, ne, popraviću se. On je teorijski, tamo na katedri, na univerzitetu, jedan dobar naučnik, ali praktično, u životu, on je samo magarac.

NANETA: Zaboga, gospodine Ovene!

OVEN: Zašto, gospođice? Reč magarac u ovome slučaju znači samo jedan komplimenat za toga gospodina.

NANETA: Mislite?

OVEN: Da. Reč magarac u mome rečniku znači: dobar čovek, ili još bolje: naivan čovek, profesorski naivan čovek.

NANETA: A kako se u vašem rečniku zove pakosan čovek?

OVEN: Zove se: čovek koji ume da vidi istinu. (Spazi one koji dolaze). Moramo prekinuti za danas. Evo ih dolaze doktori, a umetnosti nije potreban konzilijum.

NANETA: (Silazeći sa stola). Smetaju vam?

OVEN: (Ostavljajući kičice i dižući se). Ne volim galeriju.

2.3.2. 2. MONEL, OMSKI, ALEN, PREĐAŠNJI

MONEL: No, da vidimo, šta ste danas uradili? (Gleda sliku). Odlično! Maestro, ja vam se divim!

ALEN: Odista, neobična sličnost.

OMSKI: Čujete, maestro, ovolika sličnost odista zadivljava.

OVEN: I to je sve što vi vidite na ovoj slici?

OMSKI: No, a šta drugo?

OVEN: Nalazite li i vi, gospodine Monele, da je tako?

MONEL: Oh, da! Neobična sličnost!

OVEN: I ništa više do samo sličnost?

MONEL: (Malo zbunjen). Ja ne znam šta bi drugo?

OVEN: Na ovoj slici ima nečega višeg, nečega što treba umeti videti… (Podvlači). što treba umeti videti.

NANETA: Maestro, jesam li ja slobodna? Tako bih rado protrčala, sva sam se ukrutila od dugog sedenja.

OVEN: Razume se da ste slobodni, dete moje. Hvala vam na strpljenju!

NANETA: I vama! (Pokloni se svima i ode).

2.3.3. 3. PREĐAŠNJI, BEZ NANETE

MONEL: (Koji je još pred slikom). Ja odista ne vidim, ili bar ne umem da vidim.

OVEN: Gospodo, izgleda mi da opet imate sednicu. Dozvoljavate li mi da budem publika na galeriji?

MONEL: Ali vi imate prava da učestvujete u diskusiji. Vi ste ratna strana.

OVEN: (Odlazeći na verandu). Ne mislite valjda da ću ja kao ratna strana diskutovati samo. Ne, gospodo, ja se spremam i pribiram snagu za ofanzivu. Nemojte se nadati da će vas ona mimoići. (Odlazi na verandu, seda u duboku stolicu i pali lulu).

OMSKI: (Alenu). Da čujemo dakle šta ste danas postigli?

ALEN: Posle jučerašnjih pokušaja da ubedim gospođicu o ljubavi kao o jednom organskom instiktu čovekovom i posle njenih upornih replika, ja nisam, kao što sam vam, gospodo, to juče rekao, još mogao doći do tačnoga zaključka: je li kod nje to samo jedno uporno ubeđenje, jedno uverenje ili ako hoćete jedna fiksa, ili je kod nje odista uginuo jedan instikt, kao što tvrdi poštovani Doktor Monel.

MONEL: Ali ste ipak morali zapaziti koliko nju čak malo interesuju ti odnosi i te pojave. U nje je čak izumrla i radoznalost, jedna od elementarnih ženskih osobina.

ALEN: Da, to priznajem.

MONEL: I pakost i zloba i sujeta i ljubomora i zavist i sve one pojave, koje su posledice osećanja ljubavi i koje su inače tako vidne i tako uočljive kod žena.

ALEN: Da, to priznajem.

OMSKI: Niste li pokušali da delujete putem dedukdukcije, recimo da najpre pristanete uz njeno gledište, da ga primite kao svoje, stečete tako izvesno poverenje pa zatim pokušate da je izvedete iz zablude?

OVEN: (Diže se, ne mogući više da izdrži). A niste li vi, mladi čoveče, pokušali da toj maloj izjavite ljubav?

ALEN: Ali…

OVEN: (Prilazi mu). Da, da, niste li pokušali da joj izjavite ljubav? Zar vi, Boga vam, mislite da je ljubav naučni problem koji treba rešavati dedukcijom i indukcijom; zar vi mislite da se o ljubavi diskutuje kao o kvadraturi kruga u matematici, ili možda mislite da je čovječje srce vaša lekarska epruveta, ispunjena kiselinom, u koju gospodin asistent, radi eksperimenta, ima samo da zamoči lakmusov papir natopljen profesorskim nazorima, pa da izazove reakciju.

OMSKI: Govorite li vi to opet u ime prirode?

OVEN: Uvek, gospodine doktore, i zato uvek imam pravo. (Alenu). Da bi izazvali reakciju ljubavi kod jedne mlade devojke, mladi moj prijatelju, najpre vi lično morate napustiti sve teorije; morate se odreći svih principa i svih nazora koji vam verovatno dobro stoje kad ste na katedri i morate prići srcu. A da bi prišli srcu, morate najpre uspavati vaš geometarski mozak i dati punoga maha svome sopstvenome srcu. Morate najpre vi biti zaljubljeni, ako hoćete da izazovete ljubav.

ALEN: (Braneći se). Ali…

OVEN: Ali, vi to ne umete, to hoćete da kažete. Pa razume se. Stoga ste najpre i trebali početi od odmeravanja svoje sopstvene snage. Nije dovoljno znati nekoliko principa iz psiho-analize pa praviti eksperimente sa devojačkim srcima. Znate li kakve su kvalifikacije potrebne onome ko hoće da eksperimentiše sa ženskim srcem? Jedna jedina kvalifikacija: da ne zna ništa, da ne poznaje ni jedan princip. (Monelu). Gospodine doktore Monele, vi ste primili moju objavu rata?

MONEL: O, da, da!

OVEN: Hoćete li biti lojalni prema meni kao neprijatelju?

MONEL: Nesumnjivo.

OVEN: E, lepo! Od ovoga trenutka ja stupam u ofanzivu!

OMSKI: Hoćete li nas bar upoznati sa vašom ratnom taktikom?

OVEN: Zašto da ne? Držaću se oprobanih puteva i načina. Jedan moj prijatelj dresirao je mačku i to sa neobičnim uspehom. Čovek čisto ne bi mogao verovati. Ona je bila dresirana da ruča tačno u podne i večera tačno u osam uveče. Van toga vremena: mogli ste joj nuditi sira, džigericu, ribu, i sve što je jednoj mački najmilije, ona je sve to mirno i ravnodušno gledala i ni pomerila se nije s mesta. Možete misliti kako smo se svi divili toj dresuri. Svi, sem mene, jer sam se ja i kod toga slučaja bunio.

OMSKI: Kao zastupnik mačkin?

OVEN: Ne, gospodine doktore, već kao zastupnik prirodin. Samo kao takav. Bunilo me je nasilje čovekovo; bunilo me je to što je moj prijatelj, za ljubav svoje zabave, pokušao da ubije u mački jedan urođeni instinkt. I znate li šta sam uradio?

OMSKI: Nagovorili ste mačku da se buni.

OVEN: Ne. Ja sam bio siguran da u mački nije ubijen instinkt, da on postoji, da je samo dresurom paralisan i da se može uvek jednim sretnim pokretom probuditi te srušiti sav dosadašnji trud dresure moga prijatelja.

MONEL: Radoznao sam.

OVEN: Nemate zašta, stvar je vrlo jednostavna. Uhvatio sam jednoga miša, sakrio ga u džep od kaputa i otišao prijatelju u posetu. Mački su kao i uvek, nudili sir, mleko, džigerice, paštete i sve je to ona ravnodušno gledala, ali u momentu kad je moj prijatelj likovao i pobedonosno pogledao po redovima gostiju, ja sam iznenada pustio miša koji je kao munja proletio kraj mačke…

MONEL: I…

OVEN: I desilo se ono što se jedino i moglo desiti. Mačka je zaboravila na dresuru, nagla za njim te nastala trka, urnebes i omirski smeh gostiju i ogorčeni bes domaćinov. Eto, gospodo, čuli ste. Uostalom to nije ni malo nova priča. To je stara, narodna priča koju vam ja samo prepričavam udešenu kao da se meni desilo, da bih vam bolje prikazao svoju taktiku.

MONEL: I to bi imala biti vaša taktika?

OVEN: Da.

MONEL: Ne razumem.

OVEN: Valja imati u džepu miša. Gospodin (Pokazuje Alena). to nije. Valja imati pravoga miša, onoga koji nagriza ženska srca. I ja ga imam.

MONEL: Imate ga?

OVEN: Da! (Prilazi telefonu). Vi dozvoljavate?

MONEL: Molim!

OVEN: Hteo bih svoj atelje. Interurban, ne?

MONEL: A ne. Sva okolina za dvadeset kilometara pripada gradskoj mreži.

OVEN: (Omskom). Profesore, recite mi moj broj.

MONEL: (Iznenađen). Kako?

OVEN: To je dužnost mojih prijatelja i poverilaca da pamte broj moga telefona. Ja ga ne pamtim.

OMSKI: (Čitajući iz noteščića). Imam ga: 104.472.

OVEN: Hvala! (Zvoni). Alo… molim, gospođice 104.472! (Držeći slušalicu na uhu, Monelu). Vi se nećete ljutiti, doktore, ako vam dovedem još jednoga gosta…

MONEL: Ni malo. Svaki vaš prijatelj mi je dobro došao.

OVEN: (Na telefonu). Alo… ko je tamo… To ste vi, Danijel? Vrlo dobro, vrlo dobro! To je vrlo srećna slučajnost da se vi nađete u mom ateljeu, inače sam mislio da šaljem Toma po vas. Čujte dakle o čemu se radi… slušate li… Ja sam ovde, na imanju jednoga vrlo ljubaznoga domaćina, Doktora Monela, dvadeset kilometara od grada. Pozivam vas u ime domaćinovo na dan dva, a možda i više ako nas budu trpeli… Kako… Pa razume se da sam ovlašćen od domaćina da vas pozovem. Uveravam vas da se nećete pokajati, nećete se ni malo pokajati. Naš domaćin ima tako dražesnu, tako lepu kćer…

MONEL: (Upada). Usvojenicu.

OVEN: (Monelu). To ne menja stvar. (Na telefonu). Dakle, slušajte: tako lepu, tako dražesnu kćer čiji jedan pogled vredi više od zagrljaja svih slikarskih modela i celoga baletskoga hora. Još jedna napomena. To nije jedna od mnogobrojnih; zamislite jedan blindirani tank… Kako? A, ne čelikom, ali blindiran raznim teorijama, fiksama i sugestijama… Ah, da, možete, možete; buket cveća? Dabome, zašto ne, zašto ne… sve što žene osvaja… moramo upotrebiti sva sredstva? Uzećete buket na moj račun? Bruto! Dobro, pristajem, platiću i auto, ali hoću da ste za dvadeset i pet minuta ovde. Kojim putem? Izađite na severnu kapiju, Šose S — A, vila broj…

MONEL: Četiri sto sedamnaest.

OVEN: Broj 417. Do viđenja! (Ostavlja slušalicu). Ja sam povukao pijon, gospodo!

MONEL: A hoćete li biti tako dobri da nam kažete, što bliže o tome vašem pijonu?

OVEN: Razume se.

MONEL: Nisam zbog čega drugog radoznao, ali bi kao domaćin želeo što bliže da znam o svome novome gostu?

OVEN: Razume se, razume se! Mladić kojega sam zvao tačno je ono što se traži. To je moj učenik, inače slikar bez talenta. Uostalom on i nema većih ambicija do da se može zvati slikarem. Nije bogzna šta učio, nije bogzna šta ni čitao, i ne može se reći da zna bogzna šta, niti se može reći da je duhovit, ali je uvek ispravno obučen; uvek u rupici od kaputa ima svež cvet, a na usnama mu lebde stare i uvenule fraze koje on osvežava svojom smelošću. Inače dečko iz dobre porodice i pristojno vaspitan. Kao što vidite, gospodo, moj toreador ima sve kvalifikacije da siđe u arenu, i, kao što vidite, ja igram sa otvorenim kartama.

MONEL: Ali vi vrlo malo poznajete Nanetu.

OVEN: Možda, ali vi, doktore, vrlo malo poznajete ženu.

OMSKI: Piktoribus etkve kvidlibet audendi semper funt ekva potestas!³ (Monelu). Auto je izvesno već pripravan?

MONEL: O, izvesno! (Zvoni).

OVEN: A vi bi malo da iziđete?

OMSKI: Malo do obale, to nije tako daleko. Zar nećete i vi s nama?

OVEN: Ne, ja moram ostati da sačekam svoga mladoga prijatelja.

2.3.4. 4. MARIJA, PREĐAŠNJI

MARIJA: (Dolazi). Molim!

MONEL: Auto je pripravan?

MARIJA: Da, na stazi je!

MONEL: Možete, gospodo. Gospodin Oven i ja ostaćemo da sačekamo gosta. Marija, ispratite gospodu!

MARIJA: Molim! (Propušta dr. Omskoga i Alena te ide za njima).

OMSKI: Do viđenja, dakle!

MONEL: Do viđenja!

OVEN: Ol rajt!

2.3.5. 5. MONEL, OVEN

MONEL: Dobro je što smo ostali sami. Hteo sam da vas zamolim nešto.

OVEN: Molim! (Čuje se napolju auto truba).

MONEL: (Prilazi slici). Rekli ste malo čas da u ovoj slici ima nečega što treba umeti videti. Hoćete li mi objasniti šta je to?

OVEN: Da, dragi doktore. Gledajte, udubite se. Vidite li kako je to lepo devojče, zanosno lepo? Vidite li vi ove oči koje sanjalački gledaju, ali u kojima leži iskra kadra da se očas upali i da razbukće oko sebe nedogledne požare. Neka vas ne vara ovaj mali umor koji u njima lebdi. To je klonulost cveta, inače punoga soka i mirisa, ali žednoga vlage. Malo vlage i cvet će se ponosito ispraviti i zamirisati svežinom i dahom; malo života ovome devojčetu i ove će oči zablistati. Pogledajte tu vedrinu čela! Pogledajte tu nežnu, tu providnu boju kože. Pogledajte ta usta, nabubrela, sočna, sa oštrim vrhovima koji izazivaju; pogledajte ove rumene nozdrve koje nervozno podrhtavaju nabujalom mladošću; pa ovaj dugi, labudov vrat koji, da se poslužim starozavetskim upoređenjem, izgleda kao kula od slonove kosti. Pa onda gledajte te linije tela, skladne, meke, blage pa ipak izazivačke. Pogledajte samo…

MONEL: (Netremice gledajući sliku). Nalazite li odista da je toliko lepa?

OVEN: Ostavite najzad sve te detalje, uzmite samo onaj opšti utisak koji čovek dobija stojeći pred ovom slikom. Nešto vedro, lako, eterično, nešto što nije niklo na zemlji, kao da se spustilo iz oblaka, kao da je među nas zalutalo iz klasičnih vekova, kao da se izvilo iz dima koji se diže sa žrtvenika pred mitološkim božanstvima. Kao da je Zevs svoje najmilije dete spustio sa Ose dole među ljude, ili kao da se Neptun zario u najdublje morske tmine, otvorio školjku koju je vekovima sebično krio u dubokome dnu pučine, izvadio iz nje najdragoceniji biser i izneo ga na svetlost dana.

MONEL: (Obuzet sav i ne skidajući pogled sa slike). Kako vi sa zanosom govorite!

OVEN: Kad stojim pred ovom slikom ja se vratim mladosti i vratim se poeziji od koje me je proza života otrgla i — eto vidite: postajem poeta.

MONEL: (Osvojen, zanesen gledajući i dalje sa zanosom u sliku). Zar je odista toliko lepa?

OVEN: Zar vi to još pitate?

MONEL: (Zaboravljajući se). Odista, odista je lepa! Ja to dosad nisam opazio.

OVEN: To je lepota, koja kao sunce podmlađuje. Kad stojim pred njom, osećam se mlađi, snažniji, krepči i osećam želju za životom.

MONEL: Odista, odista, tako je!

OVEN: I zamislite sad, doktore, kako je bezdušan zločin koji vi vršite, oduzimajući ovoj lepoti draž osećanja… i oduzimajući svetu jednu dragocenost.

MONEL: (Trgne se iz zanosa, i pribere se). Oh, da, sad razumem! To je vaša ofanziva. Sve to što ste mi govorili…

OVEN: Govorio sam vam samo istinu koja stoji pred vama, koju vidite golim okom. Ja vam nisam govorio ni o kakvim problemima i ni o kakvim teorijama. Gledajte, izvolite, gledajte…

MONEL: (Hteo bi da se odbrani od utiska pod kojim je). Pa ipak, dozvolite, i lepota nije pojava koju nauka ne bi smela da žrtvuje ako hoće da dođe do jedne istine.

OVEN: Recite, ako hoće da dođe do jedne zablude. Ali, iz vas je opet progovorio naučnik; ja sam radije malo čas razgovarao sa vama kao sa čovekom. Sa naučnikom govorićemo docnije, na sednici. Zar ne? (Uzima šešir). Hoću i ja malo na vazduh, premorile su me vaše teorije.

MONEL: Pa što niste pošli autom, u društvu?

OVEN: Sa profesorima? Ah, ne! Imam od malena naviku da bežim od profesora. Oni ne znaju da razgovaraju, za njih je kisela čorba samo jedna teorija. Ostavite ih, Boga vam! Idem da lutam onim delom šume kojega se nije dotakla ruka vašega baštovana. Do viđenja o ručku. (Ode).

2.3.6. 6. MONEL, NANETA

MONEL: (Vrati se slici i gleda je duboko i sa zanosom. Gleda je dugo, dugo, dugo te i ne opaža Nanetu koja dolazi s polja prilazi mu i naslanja ruku na njegovo rame).

NANETA: Tatice!

MONEL: (Trene se i oseti se zbunjen).

NANETA: Šta radite vi ovde, tako sami?

MONEL: Ja… hteo sam neku knjigu pa… prišao da pogledam tvoju sliku.

NANETA: Dopada vam se?

MONEL: Da… lepa si.

NANETA: Ah, to već… Jesam li slična?

MONEL: (Gledajući nju, tiho). Lepa si! (Pauza, posmatra je sa istim zanosom kao i sliku). Odista, odista, sve je onako… (Trgne se i protrlja oči). Idem … moram ići, čeka me Oven, tamo u šumi…

NANETA: Vi tako čudno izgledate danas, tatice. Vaš pogled nije tako blag kao dosad. Jesam li što pogrešila?

MONEL: Ne… ništa… ja sam možda pogrešio… ah, ništa, ništa. Idem malo na vazduh. (Ode).

2.3.7. 7. NANETA, DANIJEL

NANETA: (Gleda za njim iznenađena i sa čuđenjem, zatim odlazi i sama slici, pogleda je, pa odlazi glasoviru, seda nemarno i svira romansu sa lista koji je bio otvoren na naslonu za note).

DANIJEL: (Pojavi se na vratima sa buketom u ruci i ostaje tamo čekajući da ona završi romansu. Kad završi on aplaudira). Odlično, odlično! Ja vam se divim!

NANETA: (Skoči iznenađena). Molim…?

DANIJEL: Dozvolite najpre da se izvinim što sam ovako upao. Nikoga nisam sreo i ništa mi drugo nije ostalo do da uđem na prva otvorena vrata.

NANETA: (Ustežući se). Ali…

DANIJEL: (Još uvek na vratima). Molim, razumem. Najpre sam trebao da se predstavim, ali eto zbunio sam se. Mogu reći prvi put sam se u životu zbunio pred vama. Ja sam Danijel Torel, slikar, učenik velikoga majstora Horasa Ovena kojega već znate. On me je, po ovlašćenju domaćinovom, pozvao pre pola časa da budem gost u ovoj kući.

NANETA: (Umirujući se). Tako! Izvolite ući!

DANIJEL: (Ulazeći). Imam bez sumnje čast da govorim sa gospođicom?…

NANETA: Naneta Monel.

DANIJEL: Da, da. Tačno. Gospođica o kojoj tako lepih stvari znam i neobično sam srećan što sam se uverio da je sve tačno što znam.

NANETA: A šta je sve to što znate?

DANIJEL: Prvo, da ste vanredno lepi.

NANETA: Obligatna fraza, isto tako kao što valja reći: dobar dan. I to je sve? Ništa sem toga niste čuli o meni? (Ukazuje mu stolicu da sedne).

DANIJEL: (Sedajući). Bože moj, pa šta bi više. Čuo sam još da ste dražesni, da ste mili…

NANETA: Ljupka, otmena i tako dalje. Jesu li vam oba džepa puna takvih komplimenata kojima servirate dame?

DANIJEL: Ali verujte, ni jedna reč nije izmišljena. Sve mi je to kazao moj veliki učitelj, a njegovom ukusu verujem kao i svome rođenome, u toliko pre što nam se ukusi slažu.

NANETA: Da niste slučajno meni doneli taj buket cveća?

DANIJEL: Pogodili ste, ali, vidite, nemam hrabrosti da vam ga ponudim.

NANETA: (Ravnodušno). Ja nisam naviknuta da dobijam cveće.

DANIJEL: Ali, gospođice, ja cveće nisam doneo da zadovoljim jednu vašu naviku; ja sam hteo samo da dam izraz pažnji koju vam dugujem. (Unoseći buket). Dozvoljavate li?

NANETA: Metnite ga ovde. (Pokazuje sto). Upotrebićemo ga danas da ukrasimo sto za ručavanje, u čast gostiju.

DANIJEL: Siroto moje cveće! Stavićete ga među pečenim patkama i prženim krompirima a ja sam idealisao…

NANETA: Šta, na primer?

DANIJEL: Da ga vidim na vašem stočiću za pisanje, u kakvoj beloj vazi, da vas svojim mirisom…

NANETA: (Preseče ga). Mislite li, gospodine, ostati dan dva kod nas u gostima

DANIJEL: Svakojako!…

NANETA: E, onda je potrebno da vam dam izvesna objašnjenja kako bi izbegli mogućnost da mi budete dosadan.

DANIJEL: Dosadan? E, to nisam nikad u životu bio. Bio. sam i monarhista i republikanac, bio sam i sportsmen i pristalica feneminizma, bio sam i igrački šampion, a bio sam i pozorišni kritičar, ne od onih što pišu već od onih što ogovaraju pisca i glumce — sve, sve sam bio ali — dosadan nisam bio.

NANETA: U toliko bolje, ako vam pomognem da i ovom. prilikom ne budete.

DANIJEL: Molim!

NANETA: Mi smo se prvi put sreli i prirodno je da me ne poznajete, stoga ste me i obasuli laskanjem čim ste na kućni prag stali. To je razumljivo, to je navika, konvencionalnost, nešto što redovno biva u svetu. Ali, vi ste se ovom prilikom sreli sa jednom devojkom sasvim drugačih nazora, vaspitanja ili — možda sasvim drugače prirode. Biće tako: sasvim drugače prirode. Meni nedostaje nešto što je tako bitno kod mladih ljudi ili devojaka; nedostaje mi osećanje.

DANIJEL: Nedostaje vam osećanje?

NANETA: Ne uopšte osećanje, već ono koje se javlja između mladoga čoveka i žene. To je osećanje meni sasvim tuđe, ja sam prema njemu neosetljiva, indiferentna. Prema tome i svi komplimenti o mojoj lepoti, o mojoj dražesnosti… svi buketi, sva laskanja, sve mi je to nesnosno i sve mi je banalno, čak i neprijatno. Vama valjda nije stalo do toga da mi za dva tri dana gostovanja kod nas činite neprijatnosti?

DANIJEL: (Začuđeno). Daleko sam od toga, ali… izvinite, gospođice, ja sam iznenađen… ja ne mogu da razumem… ne mogu da se izmirim. Molim vas, objasnite mi još jedanput to!

NANETA: Koje?

DANIJEL: To što ste rekli da vama nedostaje osećanje.

NANETA: Ako vam je nejasno tako kako sam vam rekla, onda evo da vam rečem jasnije: Ja nisam nikad volela, ja ne umem da volim, ja neću nikad moći zavoleti čoveka u onome smislu u kome vi to zamišljate. Je li vam to jasno?

DANIJEL: Ta… jasno je, vrlo jasno, ali… dozvolićete, i vrlo čudnovato. Ja ne mogu da se pomirim. Da ste mi kazali da nemate jednu nogu, da nemate prste na desnoj ruci, da nemate kosti u telu — sve, sve bi to nekako razumeo, ali… da vi u ovim godinama nemate srca… da nemate srca…

NANETA: Ta imam ga, zaboga, ko vam kaže da ga nemam.

DANIJEL: Pa, vi rekoste…

NANETA: Čujte, pijete li vi rado vina?

DANIJEL: Čašu, dve.

NANETA: E, lepo, recite mi, hoćete li se vi mašiti za praznu čašu da bi iz nje pili vino

DANIJEL: Razume se da neću.

NANETA: E, vidite, moje srce to vam je od prilike ta prazna čaša; u njemu nema ni trunke osećaja, mislim tih osećaja za koje bi vi hteli da se mašite.

DANIJEL: Kako… u vašim grudima prazna čaša?

NANETA: Eto ti ga! Ta kakva prazna čaša, prazno srce. Razumete li, u mojim je grudima prazno srce; u njemu nema ni kapi dobrog vina; ni trunke osećaja.

DANIJEL: Prazno srce! Gospode Bože, devojka sa praznim srcem. To sad prviput u životu čujem. Ovo mi se prviput u životu dešava, ovakav susret.

NANETA: Pa da bi nam ipak ovaj susret bio prijatan, ja vas molim, dakle, dajte mi reč da će te poštovati moje nazore i da ih nećete više uznemiravati.

DANIJEL: Da vam dam reč… Najzad lepo, evo vam da jem reč, ali vas molim dajte i vi meni reč da nemate ništa protiv toga da vas, onako u sebi, obožavam.

NANETA: Opet on! Pa kod vas je ta navika neizlečiva.

DANIJEL: Ali zašto ne? Kad ja primam obavezu da poštujem vaše nazore, molim vas primite i vi obavezu da poštujete moje osećaje.

NANETA: Dobro, ali pod jednim uslovom: da o tome ne govorimo ni direktno ni indirektno.

DANIJEL: Pa kako ću vas onda zabavljati?

NANETA: Znate li da pričate kakvu priču?

DANIJEL: Priču? (Misli). Ne, ne znam. Moram priznati da ne znam.

NANETA: Zar ni jednu jedinu?

DANIJEL: (Misli). Znam iz jedne priče samo kraj. Cele ostale sadržine ne mogu da se setim, ali pamtim kraj.

NANETA: No pa, kažite mi taj kraj?

DANIJEL: (Kazujući). … Ona mu razdragano poleti u naručje i on je snažno pritište na grudi!… Eto!

NANETA: I to je kraj priče?

DANIJEL: Da! Ne mogu baš da vam garantujem je li kraj. Može biti da je i početak, tek ja sam samo to upamtio.

NANETA: I ništa više ne znate da pričate?

DANIJEL: Ništa više!

NANETA: Dobro. Onda, znate šta? (Uzme jedne novine sa stola i pruža mu ih). Čitajte glasno uvodni članak i ja ću slušati.

DANIJEL: (Zaprepašćen). Šta vi od mene tražite? Ja nikad u životu nisam čitao uvodne članke. Budite milostivi, tražite što drugo od mene.

NANETA: Pa kad ništa drugo ne znate.

DANIJEL: Ja bih mogao… (Misli).

NANETA: Radoznala sam šta biste mogli?

DANIJEL: Mogao bih da vam pevam štogod, samo, moram vam odmah napomenuti da imam vrlo rđav glas i da sam nemuzikalan.

NANETA: Tako!

DANIJEL: Mogao bih i da vam sviram što (Pokazuje na glasovir). ali su me moji prijatelji savetovali da izbegavam sviranje u društvu. Kad sam sam ja odista osećam da vrlo lepo sviram, ali moji prijatelji kažu: samo ne pred drugim, ne sviraj za živu glavu pred drugima.

NANETA: Kako su pakosni? (Smeje se slatko). Pa čime ste vi onda kadri da zabavljate jednu damu, kad ništa ne znate?

DANIJEL: Ha! Sad sam se setio. Devojka koja još nema osećaj za ljubav, to je devojčica, dete u suknji; mladić koji obožava žensku a ne sme to da kaže, to je dečko, mali gimnazista sa rđavim ocenama. To smo ja i vi sad. Dakle, igraćemo kao deca. Pristajete?

NANETA: Zašto ne? Ja sam i onako svoje detinjstvo provela bez dečijeg društva.

DANIJEL: (Vadi maramu iz džepa). Izvrsno! Dakle, molim vas, vežite mi oči a vi se sakrijte, i ja ću vas vezanih očiju naći. A znate li kako ću vas naći? Kad vam se približim osetiću da mi srce življe udara, osetiću prijatno uzbuđenje, sve veće i veće što vam bliže prilazim i — tako ću vas naći.

NANETA: (Smeje se slatko). A smem se sakriti gdegod hoću? (Vezuje mu oči).

DANIJEL: Gdegod hoćete samo ne smete izići iz ove odaje. Je li gotovo?

NANETA: Jeste! Ne vidite?

DANIJEL: Ništa! Pazite sad, dok ja izbrojim deset, vi morate biti sakriveni, jer čim kažem reč „deset“ počinjem vas tražiti.

NANETA: Obrnite se najpre jedanput i po oko sebe da bi izgubili pravac (Dok se on okreće oko sobe, odlazi ona na prste do stolice, penje se na ovu i sa nje na klavir).

DANIJEL: (Okrene se tako da ostane licem prema spoljnim vratima). Dakle: Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet… deset! (On pođe obratnim pravcem ka izlaznim vratima pipajući po vazduhu rukama).

2.3.8. 8. MONEL, PREĐAŠNJI

MONEL: (Nailazi u tome trenutku spolja i zastaje na vratima iznenađen ovom pojavom).

NANETA: (Smeje se slatko, ali prigušeno da ne bi glasom odala mesto gde je, a daje Monelu znak da ćuti).

DANIJEL: (Osetiv pokret Monelov i misleći da je to Naneta prilazi mu pruženih ruku govoreći). To ste vi! Osećam vas po dahu, osećam blizinu nečega dražesnoga, nečega lepoga, nečega nadzemaljskoga. No, sad mi ne smete braniti da vam se ispovedam; vezanih očiju ja imam pravo na razgovor sa svojom vizijom. Gospođice, kad bi ste vi znali koliko ste lepi, vi bi tek mogli da ocenite zločin koji vršite prema čovečanstvu uskraćujući mu svoj osmeh i svoje osećaje. Devojko, vi ste stvoreni da budete voljeni…

MONEL: (Pokazujući izvesne tragove kretanja jer ga nerviraju Danijelove izjave, kod poslednjih reči najzad prene). Ko je ovo?

DANIJEL: (Brzo skida s očiju maramu i užasno se zbuni našav se oči u oči sa Monelom. On tupo gleda čas u njega, a čas se obraća pogledom Naneti kao da je moli za pomoć da ga izvuče iz ovako nesretne situacije).

MONEL: Ko je ovo, Naneta?

NANETA: (Danijelu). Ta predstavite se, zaboga!

DANIJEL: (Jedva se pribere). Ah, da! Izvinite, molim vas. Ja sam Danijel Toret, slikar, učenik gospodina Horasa Ovena, koji me je pozvao u goste u ime vaše, ako imam čast da govorim sa doktorom Hipolitom Monelom?

MONEL: (Mrzovoljno mu pruži ruku). Da, ja sam to!

NANETA: (Još uvek na klaviru). Ali, tatice, odite mi pomozite, pružite mi ruku, ne mogu sama da siđem.

DANIJEL: (Potrči klaviru).

MONEL: (Požuri pre njega i ustavljajući ga jednom rukom drugu pruža Naneti te ona slazi).

NANETA: Vi se ne ljutite, tatice? Igrali smo dečje igre. Gospodin je tako zanimljiv, tako zanimljiv.

MONEL: (Sa diskretnih negodovanjem). Da, da! Ne ljutim se!

NANETA: Mi te nećemo uznemiravati. Otići ćemo u park da nastavimo igru. Možemo?

MONEL: Razume se, idite!

NANETA: ’Ajde, ’ajde, vi mali gimnazista sa rđavim ocenama! (Otrči napolje, a Danijel za njom).

MONEL: (Odlazi do vrata i gleda za njima sve dok se čuje njihov smeh. Prilazi zatim stolu gde nalazi buket, uzima ga, gleda i zlovoljno baca u kamin. Odlazi ka slici, staje pred nju prekrstiv ruke na grudi i duboko se zagleda).

ZAVESA

2.4. Treći čin

Jedan deo parka. Levo vila i pred njom sto i stolica. Natrag, na parkovoj stazi, auto spreman za polazak i šofer koji se maje oko njega, spremajući ga i opravljajući nešto. Za stolom, pred vilom, sede Monel, Omski i Alen. Dvojica poslednjih spremni za put. Iza njih stoji Oven.

2.4.1. 1. MONEL, OMSKI, ALEN, OVEN

MONEL: Navikao sam se već na vas ova tri dana pa će mi biti tako neobično.

OMSKI: Da nemam sutra predavanje ostao bih, veruj te, još koji dan. U vašoj je sredini tako prijatno.

OVEN: A mene ostavljate kao taoca?

MONEL: Da, vi morate ostati da dovršite sliku. (Nudi piće koje je na stolu). Gospodo, služite se!

OMSKI: (Ispija čašicu). Uostalom, ne bi nas imalo šta više zadržavati sem prijatnosti vašega društva. Bili ste ljubazni da nam detaljno izložite svoju tezu. Nismo se u svemu složili, ali, priznajem vam, ipak je stvar koja zaslužuje da joj se jedan naučnik posveti.

MONEL: Znači da vas ni eksperimenat nije dovoljno ubedio?

OMSKI: Ne možemo tvrditi da nas je vaš medijum, mala Naneta, dovoljno ubedila u postignuti rezultat. Gospodin asistent doktor Alen, koji je mnogo sati probavio sa njom, nije stekao jedno pouzdano ubeđenje.

ALEN: Ja mislim da je njen otpor izraz jedne sugestije ili ako hoćete jednoga uverenja, principa, načela koje graniči sa kaprisom. I baš zato, što u tom njenom uverenju ima i elemenata kaprisa, ja ne mogu sa pouzdanjem reći da će gospođica ostati do kraja nepokolebljiva.

MARIJA: (Izlazi iz kuće i iznosi dve ručne torbice te ih stavlja u koš automobila).

OMSKI: Uostalom, dragi kolega, ja imam utisak kao da ste se donekle i vi sami pokolebali u svome uverenju. Od juče ne branite svoju tezu sa onom upornošću sa kojom ste to činili pre dva dana.

MONEL: (Malo zbunjen). Pokolebao?… Ne, ja se nisam pokolebao. Ja verujem u to da se jednim kultom zdravih odnosa između čoveka i žene, jednim tako reći stvaranjem novoga čoveka i nove žene, može preporoditi društvo, samo…

OVEN: (Koji mu stoji za leđima pušeći lulu). No… samo… nastavite!

MONEL: Samo, pokolebao sam se u toliko što žalim ovo devojče nad kojim sam taj eksperimenat vršio. Pitam se: da li sam ja imao pravo jednom takvom stvorenju da uništim mladost.

OVEN: Razume se da niste imali pravo i da smo se ranije poznavali, ja bih vam liferovao kakvu nakazu koja nema prava na mladost, pa eksperimentišite s njom. (Mariji koja se vraća od auta). Marija, iznesite moj gornji kaput i bacite ga u auto, (Marija odlazi u kuću). Gospodo, sešću s vama da vas ispratim i vozićete me samo dva kilometra. Vratiću se peške, osećam potrebu da se malo prohodam.

OMSKI: Dakle ipak s profesorima?

OVEN: Dva kilometra strpljenja mogu žrtvovati na profesore. Više me nisu zadužili.

MONEL: Ali poslužite se, gospodo!

MARIJA: (Izlazi iz kuće sa Ovenovim kaputom i odnosi ga u auto).

OMSKI: (Ispijajući čašicu). Što se tiče male Nanete, iskreno ću vam reći da je potpuno opravdano što vas grize savest. Ako mi gospodin Oven dozvoljava da činim poetsko upoređenje — ona mi izgleda kao ptičica koja ne sme da peva.

OVEN: Ne dirajte u poeziju, oskrnavićete je vašim indukcijama i dedukcijama! Ako već hoćete položaj male Nanete da izrazite jednim poetskim poređenjem, onda ću vam ga ja naći. Mala Naneta liči na ljupku kanarinku, koju je, onaj isti naučnik koji je dozvolio da se ošiša šuma, zatvorio u jedan vrlo tesan kavez da ne bi mogla krilima mahati i zatisnuo joj grlo voskom da ne bi mogla glasa pustiti.

OMSKI: Nalazite da je to što ste rekli poetično?

OVEN: Ako i nije ali je vrlo istinito.

2.4.2. 2. NANETA, DANIJEL, PREĐAŠNJI

NANETA: (Dolazi iz parka vodeći točak, a za njom Danijel vodeći takođe točak. Ona je gologlava, slamni šešir joj spao na leđa, a kose joj iskićene poljskim cvećem). Oh, tatice, u polju je tako lepo, tako sveže…

DANIJEL: Pravili smo partiju od deset kilometara.

MONEL: (Ne slušajući njega. Naneti). Kako lepo pristaje to crveno cveće tvojoj plavoj kosi.

NANETA: Gospoda nas dakle ostavljaju?

MONEL: Da, ostavljaju.

OMSKI: Sa najvećom žalošću i sa najvećom blagodarnošću za prijatnost koju smo osećali u vašem društvu.

DANIJEL: (Ovenu). Učitelju! Mi valjda nećemo ići?

OVEN: A, ne! Mi imamo ovde još posla.

NANETA: Gospodine Danijele, hoćete li da ispratimo toste?

DANIJEL: Vrlo rado, samo bi mogli odmah poći, jer će nas auto brzo stići.

NANETA: Pa da, odmah! Dozvoljavate, tatice?

MONEL: Razume se, kad ti samo to prija!

NANETA: Ah, tako je sveže, tako prijatno, tako dišem iz dubine grudi …Pođimo Danijel! Do viđenja, gospodo, sačekaćemo vas na drumu.

OVEN: Ne idite dalje od drugog kilometra pa ćemo zajedno natrag.

NANETA I DANIJEL: (Odlaze gurajući svako svoj točak).

2.4.3. 3. PREĐAŠNJI BEZ NANETE I DANIJELA

OVEN: Eto, vidite, da ovo dete hoće života?

OMSKI: (Ustajući). Ja bih vas molio, kolega, da me ipak s vremena na vreme obaveštavate telefonom o pojavama koje bi eventualno nastupile, a koje bi mogle biti od interesa po vaš eksperimenat.

MONEL: Molim!

OMSKI: (Pružajući mu ruku). Još jednom vam blagodarim na prijatnim časovima koje sam proveo u vašoj kući.

MONEL: Pa, kadgod zaželite…

ALEN: (Rukujući se). Gospodine doktore, dozvolite mi da vam uz blagodarnost izjavim i svoje duboko poštovanje i zadovoljstvo što sam imao čast upoznati vas.

MONEL: Vrlo sam srećan! (Polaze svi ka autu, šofer otvara vrata). Pa, vidite, nije tako daleko: moj vam auto uvek stoji na raspoloženju, a broj telefona ste već zabeležili.

OVEN: Da, to je već profesorov običaj da zapisuje brojeve telefona svojih prijatelja.

OMSKI: (Kod auta). Dakle, do viđenja! (Ulazi kao i ostali koji će poći. Šofer zauzima mesto, razgovori se još vode, šofer dune u trubu i auto kreće. Putnici skidaju kape, to isto i Monel).

2.4.4. 4. MONEL, MARIJA

MONEL: (Vraća se stolu zabrinut i turoban i spušta se umorno u stolicu).

MARIJA: (Pošto je i sama ispratila auto, vraća se takođe stolu te rasprema i hoće da ponese piće kojim su se služili gosti). Gospodinu nije dobro?

MONEL: (Pređe rukom preko čela). Ah, ne… tako…

MARIJA: Gospodin od jutros tako umoran izgleda kao da cele noći nije spavao.

MONEL: Da, rđavo sam spavao.

MARIJA: Dugo ste sinoć raspravljali sa gostima. Znala sam ja da će vas to umoriti. (Polazi za služavkom).

MONEL: (Snebivajući se). A vi… ovaj… Marija, razume se još uvek?

MARIJA: Šta to, gospodine?

MONEL: Mislim znate o onome slučaju…

MARIJA: Ah, ja sam na to i zaboravila već.

MONEL: Kako, raskinuli ste?

MARIJA: Ali ne, nisam raskinula.

MONEL: Volite ga još uvek?

MARIJA: Zašto ne?

MONEL: Pa da, kad je mlad i…

MARIJA: Ah, ne zato!

MONEL: (Ohrabren). Kako, ne zato? Zar da je on stariji, da ima recimo… da je mnogo stariji od vas?

MARIJA: Meni je moja tetka uvek govorila: ljubav ne pita ni za položaj ni za godine.

MONEL: Pa ipak, velika razlika u godinama?

MARIJA: Što se mene lično tiče, ja mislim da stariji gospodin uvek daje više jemstva da će biti samo moj.

MONEL: Da… odista… Ne zamerite, Marija, ja danas razgovaram neobično s vama, kao što nikad dosad nisam razgovarao. Brbljam tako detinjasto, koliko da zaboravim malo na glavobolju.

MARIJA: (Posmatrajući ga sa čuđenjem polazi u kuću noseći služavnik ali, pre no uđe u kuću, pogleda iza kuće putem kojim je otišao auto). Gospodine, evo nam opet gostiju.

MONEL: (Iznenadni se). Gostiju?

MARIJA: Da. Gospođa i Gospodin Guldn.

MONEL: (Očajno). Opet! (Ustaje).

MARIJA: (Onima koji dolaze). Da, da! Izvolite! (Odlazi u kuću).

2.4.5. 5. GULDNOVI, PREĐAŠNJI

GULDN: Dobar dan, doktore. Izvesno nam se niste nadali?

GOSPOĐA GULDN: Nismo vas, valjda, uznemirili?

MONEL: Ni malo. Dobro ste mi došli kao i uvek. Izvolite! (Nudi ih da uđu u kuću).

GULDN: Ali ne, zaboga, ovde je napolju tako prijatno. Evo, sešćemo ovde?

MONEL: Zašto ne, samo ako je po volji.

GOSPOĐA GULDN: (Sedajući). Mislili smo, dragi doktore još juče da vam dođemo, ali smo čuli da ste imali goste.

MONEL: Da, tek pre nekoliko časaka su otišli.

GULDN: Bilo ih je više?

MONEL: Dva profesora — predstavnika nauke i dva slikara — predstavnika poezije. Nauka je otišla, a poezija je ostala.

GOSPOĐA GULDN: A, dakle ih je jedan deo i ostao?

MONEL: Da, slikari.

GOSPOĐA GULDN: Da smo znali strpili bi se još.

MONEL: Ali zašto, moji vam gosti neće ni malo smetati.

GOSPOĐA GULDN: Pravo da vam kažem, doktore, nestrpljenje nije naša osobina, ni moja ni gospodin Guldnova ali, naš sin se već ne bi mogao pohvaliti strpljenjem. On je taj koji nas stalno goni da vam dođemo.

GULDN: On veruje da ćemo danas biti srećnije ruke no prošli put kad smo bili.

MONEL: Kako to mislite?

GOSPOĐA GULDN: Naš sin veruje da je mala Naneta dosad promenila mišljenje.

MONEL: Ali, zaboga, to bi bilo i suviše očekivati. Ni ženska se moda ne menja za tri dana a kamo li jedno uverenje.

GOSPOĐA GULDN: Ili jedna bolest, recite.

MONEL: (Pogleda je sa čuđenjem).

GOSPOĐA GULDN: Da, bolest, gospodine doktore. Oprostite što se mešam u vaš posao, ali ja i g. Guldn ova dva dana raspitivali smo se o Nanetinom slučaju. Doktor Semon, naš lekar, rekao nam je da je takva bolest moguća i da se zove odvratnost prema muškome. Tada sam se ja setila da imam jednu tetku Gospođu Ceciliju Hole, za koju znam da su govorili u porodici da je u mladosti patila od te bolesti — odvratnosti prema muškome. I otišla sam odmah k njoj da je pitam čime se izlečila.

MONEL: I šta vam je gospođa Cecilija rekla, čime se izlečila?

GOSPOĐA GULDN: Udajom. Od onoga trenutka kad se udala ona je sasvim izgubila odvratnost prema muškome.

GULDN: I to je u toj meri izgubila da se tri puta od tada udavala.

MONEL: Tako!… I vi mislite da bi i Naneta…

GULDN: Da i ona bi izvesno promenila mišljenje kada bi se udala.

MONEL: Al’ ako neće da se uda.

GULDN: Našto ste vi tu? Zar joj niste vi staralac, zar nemate prava da je savetujete, da je ubedite, da je naterate, najzad, da joj kažete pravu istinu.

MONEL: (Iznenađen). Istinu? Koju istinu?

GULDN: No, pa da joj predstavite stvarnost. Ona je, je l’ te, jedno siroče, bez roditelja, siroče koje ste vi odnegovali i othranili. I kad se takvom jednom siročetu nudi ovako retka prilika, jedan bogati naslednik kao što je moj sin, onda…

MONEL: Ah, to je ta istina koju bi joj trebao reći?

GULDN: I treba joj još reći da se takva sreća, kakva se njoj nudi, ne ispušta tako olako.

MONEL: (Malo uvređeno). Mislite?

GULDN: A zar vi sumnjate?

GOSPOĐA GULDN: Ili ste možda vi protivni vezi izmeđ vaše usvojenice i našega sina?

MONEL: To ne, u koliko se tiče vašega sina. Ja neobično cenim kvalitete toga mladića. On je lepo vaspitan, obrazovan, sin je tako ugledne obitelji kao što je vaša…

GOSPOĐA GULDN: No pa?

MONEL: Nalazim ipak da svi ti kvaliteti nisu dovoljni da stvore srećan brak izmeđ njega i Nanete. Pretpostavljajući da se Naneta predomislila i da se izjasni za brak, ja nalazim da bi nju mogao usrećiti samo čovek znatno, vrlo znatno stariji od nje. Ona ni u najranijem detinjstvu nije drugovala s decom, ona je navikla da se kreće i da razmenjuje misli samo sa starijim, ona nije naviknuta na sentimentalne fraze, na optimizam i lakoću suđenja svojstvenu mladosti. Sve bi to nju zbunilo, otuđilo, a možda i unesrećilo.

GOSPOĐA GULDN: Tako vi mislite?

MONEL: Da!

GOSPOĐA GULDN: A ona?

MONEL: Ovom prilikom mislim mogu reći da sam tumač njenih misli.

GOSPOĐA GULDN: (Pakosno). Kako njenih misli? Zar se ona bavi mišlju o udaji?

MONEL: Ne bazi se, ali, kad se bude bavila, ovako će misliti.

GULDN: Posle ove i ovakve izjave ja mislim izlišan je dalji razgovor.

GOSPOĐA GULDN: (Ustajući). Gospodin doktor će izviniti što smo ga toliko uznemiravali.

MONEL: Ali ne, zaboga, meni je vaše prisustvo tako prijatno.

GULDN: Gospodine doktore, dozvolite da vas još jednom uverim o svome poštovanju. (Klanja se).

GOSPOĐA GULDN: (Klanja se bez reči i odlazi).

MONEL: (Prati ih i ostaje na stazi gledajući za njima).

2.4.6. 6. OVEN, MONEL

OVEN (Dolazi s druge strane, noseći gornji kaput na štapu preko ramena i spušta zamišljenome doktoru ruku na rame). Doktore, doneo sam vam profesorske pozdrave.

MONEL: (Trgne se). Vi ste stigli?

OVEN: O, da, sišli smo ranije s auta. Vi ipak niste bili sami, vidim tek ste ispratili goste. (Seda).

MONEL: Da, bili su mi gospođa i gospodin Guldn. (Seda). Bi li mogli pogoditi čega radi su bili?

OVEN: Dajte mi dva tri njihova biografska podatka.

MONEL: Bogati susedi, imaju vilu nedaleko odavde, imaju sina jedinca…

OVEN: Dosta. Došli su da učine ponude njihovog sina za vašu Nanetu.

MONEL: Tačno.

OVEN: To nije tako teško pogoditi. Bogat, razmažen deran, video lepu devojku i… Slušajte, doktore, od časa kad Naneta bude malo više zapažena, vi ćete imati da izdržite čitavu borbu sa prosiocima.

MONEL: Mislite?

OVEN: Da sam mlađi ne garantujem da ne bi i sam stao pred vas, i ako sam svoje uverenje da se no treba ženiti proneo nepovređeno kroz tolike opasnosti u životu.

MONEL: (Posle male pauze neodlučno). Zar vi mislite da je starost kakva smetnja?

OVEN: Ne uvek, ali svakojako.

MONEL: I kad bi stariji čovek, kao što ste vi na primer, pružao više garancije, davao više jemstva da će usrećiti Nanetu pre no kakav mlad čovek, ni onda zar…?

OVEN: Zavisi od toga šta bi Naneta smatrala za sreću?

MONEL: Sreća je sreća!

OVEN: Ali je ljudi razno shvataju.

MONEL: (Sa rezignacijom). To je istina!

2.4.7. 7. NANETA, DANIJEL, PREĐAŠNJI

NANETA: (Dolazi gurajući točak). to, pogledajte ga šta je uradio! (Pokazuje na Danijela koji ide, vezane ruke, za njom gurajući svoj točak).

OVEN: Vi ste se ranili, mladiću?

DANIJEL: Ogrebao malo, pao sam sa točka.

NANETA: I ne bi mi krivo bilo da ga nisam opomenula, ali je taj gospodin tako gimnazijski lakomislen da to već prelazi svaku meru. (Prislanja svoj točak).

DANIJEL: Ali, Naneta, ne možete požaliti da vas ne slušam.

NANETA: Da ste me slušali, ne bi pali. S vama mora čovek postupati kao s derištem: kad ne sluša, za uši pa u poslednju skamiju. Ostavite taj točak pa hajte u kuću da vas previjem.

DANIJEL: (Oslanja točak).

NANETA: Tatice, da stavim malo tinkture joda?

MONEL: Da, ali najblaži rastvor. Naći ćeš u gornjem delu bele kasete.

NANETA: Znam, znam! (Danijelu). ’Ajde ovamo vi… vi, gimnazijalac!… (Ode u kuću i Danijel za njom).

2.4.8. 8. OVEN, MONEL

OVEN: Ne izgleda li vama da su odnosi između ovo dvoje mladih nešto malo intimni?

MONEL: Mislite?

OVEN: Ako ne intimni, a ono bar srdačni, prijateljski.

MONEL: Ja mislim da oni igraju samo kao deca.

OVEN: Pre svega ja deci danas uopšte ne verujem mnogo, a zatim dečja je igra nevina samo do svršetka osnovne škole.

MONEL: Naneta mi je kazala da je tome dečku čak zabranila da joj govori o ljubavi.

OVEN: Ima, dragi doktore, dva načina na koje se izjavljuje ljubav ženskoj. Jedan je kraći a drugi nešto duži, mnogo duži. Ja sam se uvek u životu služio onim prvim, ali mi nije nepoznat i onaj drugi. Prvi je način direktna izjava, to je igra za bank pri kojoj se karte odmah otvaraju. Drugi je način, rekao sam vam, nešto duži. Ne izjavljuje se ljubav, ali se ukazuje svaka pažnja; on se ne odvaja od nje, čini joj svaku uslugu, svako zadovoljstvo i na taj način postaje jedna njena navika, jedna njena potreba i, kad dođe trenutak te oseti da ne može bez njega onda se, bez ikakve izjave, bez ikakvih fraza, pruže ruke jedna drugoj i prijateljski se stegnu.

MONEL: I vi mislite da je ovaj mladić izabrao ovaj drugi način?

OVEN: On je ranije uvek operisao onim prvim, moglo bi se reći po primeru svoga velikoga učitelja. Tim se načinom služe svi ljubavni hohštapleri, prolećni leptiri, sladostrasni vrapci i uopšte svi oni čije se ljubavne emocije rađaju na jeziku a izumiru na usnama. Da se u ljubavni osećaj unese i nešto strpljenja, zato se traži i nešto duše. Ako je to slučaj kod Danijela, onda se taj dečko prebrazio, u dobrome smislu preobrazio i to, blagodareći maloj Naneti.

MONEL: (Zabrinuto). I vi mislite da je taj mladić na putu da osvoji Nanetu?

OVEN: Ja mislim da je on prešao već polovinu toga puta.

MONEL: To bi trebalo sprečiti!

OVEN: Kako? Pa zar vi niste sami pristali da se vrši eksperimenat?

MONEL: (Kolebljivo). … Da… ali: vidite, dragi Ovene! Ja se nalazim u jednome tako teškome, tako mučnome položaju. S vama mogu govoriti, vi ste pojeta, vi možete pre razumeti sve pokrete, sve perturbacije duše; svu nestalnost i nepouzdanje čovekovo u samoga sebe. Oni… oni što su otišli, ne bi me umeli razumeti.

OVEN: Njihov je poziv to da ne razumeju čoveka. Ja ću vas razumeti, ali… recite mi iskreno šta je to što se desilo kod vas? Primećujem neko čudno raspoloženje, neku nepouzdanost i nešto malo smućenosti ali… no, no, no… ispovedite mi se!

MONEL: (Koji je hteo da negira tvrdnje, klone priznajući istinu. Najzad diže pogled i zagleda se duboko u oči Ovenu). … Hoću… ispovediću vam se… verujem vašem pogledu. Vodite me, Ovene, na kakvo zaklonito mesto. ’Ajdemo odavde, tamo …u šumu… kazaću vam… (Odlazi).

2.4.9. 9. NANETA, DANIJEL

NANETA: (Izlazeći iz kuće). Tako! A sad možemo sesti ovde i popiti jedan čaj. Zaslužili smo to posle ovakvih napora. (Sedne za sto).

DANIJEL: (Došao je za njom povezane šake i seda s druge strane stola).

NANETA: Dakle, ako vam se pije čaj, a vi zovite Mariju i poručite. Toliko ste već svoji u ovoj kući da vas ne moram ja služiti.

DANIJEL: (Ćuti).

NANETA: Što ćutite?

DANIJEL: Pa kad ne smem da govorim.

NANETA: A ko vam brani?

DANIJEL: Pa vi.

NANETA: Ja? E, jeste čuli, vi ste baš neko bezobrazno derište. Ja vam nikad nisam zabranila da govorite o čaju.

DANIJEL: (Buneći se). Pa da, niste mi zabranili o čaju, dabome da niste. Niste mi branili ni da govorim o džepnim maramama, o mesecu, o puteru, o lokomotivi. Dabome, o svemu mi tome niste branili da govorim samo zato što ste znali da o svemu tome ja nemam ni pojma. Niti ja znam gde raste čaj, nit znam pošto je tuce džepnih marama; niti znam koliko je mesec udaljen od zemlje, niti ja znam kako se pravi puter, niti znam zašto uopšte postoji lokomotiva. I samo zato što ja o tim stvarima ne znam ništa, vi mi dozvoljavate da o njima govorim, a ono što znam…

NANETA: Ne znate vi ništa!

DANIJEL: Znam…

NANETA: (Detinjasto izazivajući). Ne znate!

DANIJEL: (Detinjasto prkosno). E, znam!

NANETA: Šta znate, znate svega kraj jedne priče, samo kraj.

DANIJEL: (Skoči). Nije istina. Setio sam se cele te priče.

NANETA: Setili ste se?

DANIJEL: Cele, od početka do kraja, Hoćete li da je saslušate?

NANETA: Hoću, vrlo rado. Sedite i pričajte.

DANIJEL: Ne, ne, ja ću ovako stojeći. Nama slikarima dolaze inspiracije kad smo ovako na nogama, muzičarima kad sede, a književnicima kad leže. Dozvolite mi dakle da ostanem na nogama.

NANETA: Ta počnite već jedanput tu priču.

DANIJEL: (Pripovedački). Bio jedan mladić i jedna devojka… Ta devojka nije nikoga volela, a taj mladić izjavljivao je ljubav svakoj ženskoj koju je sreo.

NANETA: U toj priči ima dosta iskrenosti. Nastavite.

DANIJEL: Jednoga dana — bio je to lep proletnji dan, sunce je visoko izgrejalo…

NANETA: Preskočite to.

DANIJEL: Koje?

NANETA: Taj opis prirode.

DANIJEL: Pa jest, pravo kažete; ti opisi prirode samo produžavaju stvar. Dakle, jednoga dana taj mladić sretne se s tom devojkom, i, videći da ona nije kao sve ostale, oseti ujedno da i ono sve što je on do sad mislio da je ljubav nije bila prava ljubav, i da se sad tek u njegovoj duši rodilo jedno pravo, istinsko osećanje koje…

NANETA: Dosta! Jeste li čuli, to već prelazi svaku meru.

DANIJEL: (Revoltirajući se). Pa šta hoćete, da govorim valjda o čaju! Presekli ste priču na najlepšem mestu. Ja sam je noćas cele noći smišljao i udesio reč po reč, a vi…

NANETA: (Slatko se smeje).

DANIJEL: Pa što se sad smejete?

NANETA: Sedite, molim vas, da vam nešto vrlo ozbiljno kažem.

DANIJEL: E, ako je ozbiljno, onda ću radije stojeći saslušati.

NANETA: Slušajte, Danijele. Vi bi hteli pošto poto da ja vas ozbiljno shvatim. Meni je to međutim nemoguće. Hoćete li da vam kažem iskreno kako ja vas shvatam?…

DANIJEL: Molim!

NANETA: Ja, vidite, nisam imala detinjstvo nisam znala šta je to dečja igra i šta dečja radost. Od malena sam drugovala sa taticom i sa onim njegovim debelim knjigama. Kada bi me uzeo na kolena milošte radi, kada bi me izveo u šetnju promene radi, on bi mi uvek govorio o moći prirode, o snazi duše čovekove, o surovosti života. Ja nisam nikad s decom zaigrala, ja nisam nikad s lutkom zaigrala. Nikad, nikad je u životu nisam ni imala. Vi ste, Danijele, moja prva lutka.

DANIJEL: (Buneći se). Kako?

NANETA: Da, da, vi ste moja prva lutka sa kojom tako rado igram, koja me vraća u detinjstvo i budi u meni jedan lep san koji ja nisam nikad do sad sanjala.

DANIJEL: (Braneći se). Ali…

NANETA: Ćutite i budite zadovoljni. Vraćajući me u detinjstvo, vi mi budite dušu i unosite mi u dušu one slatke detinje radosti koje ja nisam nikad proživela. Ja sam vam vrlo blagodarna.

DANIJEL: Blagodarna! Ako je tako, dobro. Neka budem i prva lutka, ali samo nešto. Moja najmilija lutka, kad sam bio mali, bio je jedan ovoliki, evo ovoliki, bajaco. Voleo sam ga neobično i po ceo dan sam probavljao sa njime igrajući. Kako sam bio rđav đak u školi — to nije potrebno da vas uveravam je l’ te.

NANETA: Ah, ne, ne, to vam potpuno verujem.

DANIJEL: Kako sam bio dakle rđav đak, mama je mislila da je tome kriv bajaco, jer mu i suviše vremena posvećujem. I oduzela mi ga je te poklonila nekom dečku. Ja sam tada gorko, gorko plakao i osećao sam veliku tugu.

NANETA: (Ubeđeno). Pa dabome!

DANIJEL: Je l’ te da je to sasvim prirodno! I kad bi vama sada vašu prvu lutku oduzeo kogod, kada bi se ja morao udaljiti odavde, kada bi se morali rastati od mene, bi li vi osetili taj bol i tugu za vašom prvom lutkom?

NANETA: Pa… verovatno… vrlo verovatno. (Drugim vedrim tonom). Je l’ te, a kako se zvao taj vaš bajaco?

DANIJEL: Zvao se Bufalo!

NANETA: (Izgovara, podvlačeći). Bufalo! Brrr… ala je to strašno! A zašto se tako zvao?

DANIJEL: Ne znam.

NANETA: (Ponavlja). Bu-fa-lo! Ne dopada mi se to ime! A je l’ te, a kako je izgledao?

DANIJEL: Imao je štrikanu belu kapu sa crvenom kvasnom, crven nos, duge crne brkove sve do ušiju i jednu crvenu mašnu sa dugačkim, vrlo dugačkim repovima.

NANETA: (Domišlja se). Imam takvu mašnu. Ah, sad sam se setila: imam i kapu; kupila sam je baštovanovom sinu pa mu je bila velika. Čekajte, molim vas. (Slatko smejući se svojoj nameri, otrči u kuću).

DANIJEL: (Gleda za njom čudeći se).

NANETA: (Posle vrlo kratkog vremena istrči noseći jedan crven šal, štrikanu kapu sa crvenom kvasnom i Ovenovu kutiju sa bojama). Sve sam našla. Držite, pomozite mi! (Daje mu kutiju). Tako, a sad, stojte mirno! (Previja na kolenu onaj crveni šal da ga suzi, pa kad je gotova ona mu ga vezuje oko vrata i spušta dugačke repove).

DANIJEL: Ali šta radite vi to?

NANETA: Ćutite i nemojte protestovati. Hoću da imam svoju lutku, svoga Bufala… Ah, ne, ne Bufala, to je ružno… Ne volim to ime… Znate kako će moja lutka da se zove

DANIJEL: Kako? Po je Riči

NANETA: Znate kako?… (Misli). Da!… Rententen!… Rententen, to je divno! Vi ste Rentente.

DANIJEL: A vi ste Naneta!

NANETA: Gle, istina, ja sam i inače Nanet.

DANIJEL: A to su one dve lutkice vezane na zajedničkom koncu?

NANETA: Jeste.

DANIJEL: I to su one dve nerazdvojne lutkice koje u zajednici donose sreću.

NANETA: Jeste.

DANIJEL: Pristajem. Pravite od mene što hoćete, samo ako predstavljam lutku koja je vezana s vama. Taj konac koji nas vezuje, ne dam po cenu života da se prekine.

NANETA: Bu! Ala ste vi ratoborni. Ali ratobornost nije odlika lutaka. Dakle, ćutite! (Za sve vreme gornjega razgovora ona mu je vezivala mašnu i naticala kapu na glavu. Kad je to svršila, ona otvara kutiju s bojama, natiče poletu na palac, a u drugu ruku uzima četku). Je l’ te, je l’ ovo crvena boja?

DANIJEL: Koja crvena boja?

NANETA: Ona za nos.

DANIJEL: Pa valjda nećete?

NANETA: Rententen neka ćuti! (Slatko se smejući maže mu nos crvenom bojom).

DANIJEL: Gospode Bože, šta sam ja osuđen da trpim!

NANETA: Čekajte, nije to još sve. Je l’ ovo crna boja?

DANIJEL: Ne mislite valjda i brkove?

NANETA: Razume se da mislim! Ovako… (Razmaže mu jedan brk sve do uveta ni udari u kikot). Divno, prosto divno! Sad drugi! (Razmaže mu i drugi brk). Pravi Rententen?

DANIJEL: No, jeste li čuli, šta bi na ovo kazao doktor Monel?

NANETA: Smejao bi se kao i ja.

DANIJEL: A moj veliki učitelj gospodin Oven?

NANETA: Smejao bi se i on.

DANIJEL: Mislite? A da znate koliko bi se on ljutio kad bi video našta vi upotrebljavate njegove boje?

NANETA: (Preplašeno). Je l’ istina? Jaoj, čekajte, onda brzo da sakrijem trag. Odneću odmah ovo na svoje mesto. (Otrči u kuću sa kutijom no na vratima se još jednom okrene). Rententen! (Ode).

2.4.10. 10. MONEL, DANIJEL

MONEL (Nailazi zabrinut i kad spazi Danijela trgne se). No!

DANIJEL: (Postiđen). Izvinite, molim vas, što me ovako zatičete.

MONEL: (Mrzovoljno). Čudnovato, gospodine, kadgod se ja i vi sretnemo, ja vas zatečem u nekom neozbiljnom, da ne rečem komičnom položaju.

DANIJEL: To je istina, gospodine doktore, ali vidite, ja rado žrtvujem sve samo da učinim zadovoljstvo gospođici Naneti.

MONEL: Zadovoljstvo? Mislite da to njoj čini zadovoljstvo?

DANIJEL: O, da! Još kako! Sva je srećna što me je ovako unakazila.

MONEL: A da ne mislite vi, možda, čineći joj tako neozbiljno zadovoljstvo da ste našli put koji vodi njenom srcu?

DANIJEL: To ne, ali mislim da sam našao put koji vodi njenoj duši.

MONEL: (Iznenađeno). Duši?

DANIJEL: Da, gospodine doktore. U te je devojke bilo uspavano detinjstvo; njena duša nije nikad sanjala san detinjstva. Taj san i tu radost trebalo joj je pružiti; trebalo joj je dati onu sreću i onu radost koju je samo detinjstvo kadro pružiti, a koju zatim život ruši i oduzima. Tek kroz dušu u kojoj je budna sreća i radost života, prilazi se srcu.

MONEL: Tako! Znači i vi imate svoju teoriju! Vaše su reči, mladiću, možda i mudre, ali ne pristaju vam kad ih govorite tako komično maskirani. Zvone vrlo polišinelski i arlekinski. Idite se sperite, pa onda, ako nalazite za umesno, objasnite tu teoriju Naneti a ne meni. Sit sam teorija i svojih i tuđih.

DANIJEL: (Zbunjen i snebivajući se). Nisam slutio da ste vi protivni ovako nevinim, dečjim zabavama.

MONEL: Zabavama ne, ali sam protivan vašim dečjim mislima i bunim se protiv toga što vi mislite možda da je to put kojim ćete u Nanete izazvati osećanje naklonosti. Zar vi ne vidite da ona sa vama igra?

DANIJEL: Da… priznajem… kao sa lutkom… ona čak i kaže da sam joj ja prva lutka u životu.

MONEL: No, pa zar vam time ne kaže sve! Vi ste njena prva lutka i ništa više. A vi znate šta biva sa prvom lutkom kada dete pređe iz detinjstva u zrelost. Potraži se druga vrsta zabave, a prva se lutka stavlja u orman. Naneti je trebalo vratiti se malo u detinjstvo i ona je tu potrebu zadovoljila, ona se sad mora vratiti životu, a vi — vi možete ići u orman.

DANIJEL: (Buni se).

MONEL: Da, u orman, jer ne mislite valjda da prva lutka može drugovati sa devojkom kada ova napusti detinjstvo. (Buni se).

DANIJEL: (Buneći se još uvek). U orman?

MONEL: Da u orman i nemojte se podavati nikakvim iluzijama već se izmirite s tim da ste vi svoju ulogu prve lutke svršili.

DANIJEL: Svršio?

MONEL: Da, svršio i sad možete ići da se demaskujete.

DANIJEL: (Gunđajući u sebi). Mogu ići u orman… (Odlazi u kuću).

2.4.11. 11. MONEL, NANETA

MONEL: (Klonuo brigom koja ga je obujmila i borbom koja se u njegovoj duši razvija izmeđ znanog i neznanog, on pada u baštensku široku stolicu i spušta umorno glavu na ruke).

NANETA: (Izlazi iz kuće i, kad ga vidi, prilazi mu mazno i naslanja mu glavu na rame). Tatice, vi ste mi nešto zamišljeni?

MONEL: (Diže glavu, pogleda je, uzima za ruku i zagleda joj se duboko u oči).

NANETA: (Malo iznenađena i zbunjena). Vi bi hteli možda da mi kažete nešto, tatice?

MONEL: Da… hteo bih… sedi, sedi ovde kraj mene, blizu mene!

NANETA: (Uzme malu nisku stolicu i sedne kraj njegovih kolena).

MONEL: Daj mi tvoju ruku i, slušaj me… (Pauza). Naneta, ti ne možeš poreći da sam prema tebi bio uvek dobar, blag, pažljiv…

NANETA: Ali, zaboga, tatice, kako bi to porekla?

MONEL: Rasla si kraj mene i ja sam ti sve svoje vreme posvetio. Ti moraš verovati da bi meni bilo teško rastati se od tebe… veoma teško.

NANETA: Al’ našto razgovor o rastajanju, ko na to pomišlja?

MONEL: Ne pomišljamo ni ja ni ti, to je istina, ali ima jedna sila koja je jača od nas.

NANETA: Ne, ne govorite mi o smrti, ja tako ne volim taj razgovor.

MONEL: Ne govorim ja o smrti, o životu govorim ja… nas će život rastaviti.

NANETA: Nikada, tatice! Verujte nikada!

MONEL: Ima, dete moje, pojava u životu koje su jače od naše volje. Ja znam tvoje poglede na život, tvoje nazore o svetu i o ljudima… znam sve, pa ipak… hoćeš li da mi budeš iskrena?

NANETA: A kad to nisam bila prema vama, tatice?

MONEL: E, ako ćeš biti iskrena, a ti mi reci pravo: Je li bilo trenutaka kada si se pokolebala u tvome uverenju?

NANETA: (Ustežući se). Ne mogu reći da sam se kolebala… ne, to nisam, ali, priznaću, bilo je trenutaka kada sam razmišljala.

MONEL: Dakle, bilo ih je ipak. Tada, vidiš, i ja ću prema tebi biti iskren: i ja sam se kolebao i ja sam razmišljao.

NANETA: (Iznenađena). Vi?

MONEL: Da, ja! Ja vidiš mislim, da mi ljudi od krvi i mesa, mi majušni stvorovi od jednog metra i sedamdeset visine, nismo dorasli da se borimo sa jednim takvim džinom kao što je priroda. A džina je, kažu, bolje pustiti da se probudi no iznenada trgnuti ga iz sna, jer tada je besan, bezuman, neodoljiv. A mi to vidiš činimo, i ja i ti, ja, jer sam u zabludi; ti, jer se potčinjavaš mojim zabludama…

NANETA: (Iznenađena). Ali, tatice…

MONEL: Da, dete moje, mi smo u zabludi. Može se otseći prst, može ruka, može i noga, pa da ceo organizam ostane zdrav, ali se ne mogu izvaditi pluća koja znače život. A mi smo to hteli, hteli smo da ugušimo jedan osećaj koji je izvor radosti, sreće, života. Mi nismo ostali samo pri tome da tome osećaju damo manji značaj, što uvek još pristajem da branim kao svoju teoriju, već smo pošli korak dalje, dalje no što smo smeli ići: mi smo činili pokušaj da negiramo ono šta priroda zahteva od nas.

NANETA: (Iznenađena i posmatrajući ga sa čuđenjem). Pa vi to, tatice?…

MONEL: Ja ništa drugo ne činim do samo priznanje da osećaj ljubavi postoji i da se ne da ugušiti. Kada bi se i dalje borio protiv toga, ta bi borba ličila na uporstvo vojnika koji je svesan da će pasti, a ipak se bori. Ja se radije predajem…

NANETA: (Diže se). Ali, tatice, ja počinjem da vas ne razumem.

MONEL: (Ustaje i sam). Hoćeš li da razumeš? Dobro, onda čuj: ljubav postoji, osećaj ljubavi postoji i mora postojati, jer on je izvor životne radosti, i sve teorije naučara su slabe da taj osećaj potisnu. Taj osećaj je snažan, plah, neodoljiv; on je pokretač velikih i plemenitih ambicija, on ispirator velikih i uzvišenih tvorevina, on podstrekač velikih ljudskih zamaha. Uništenje toga osećaja ne znači uzvišenje čoveka na viši stepen razvitka već na protiv: svlačenje na jedan niži stepen; jer uništenje ljubavi znači uništenje baš one bitno duhovne polovine čovečjega života i svođenje ciljeva života na fizičke funkcije. Imam li ja pravo, imaš li ti pravo da takvo duhovno samoubistvo vršiš? Imaš li prava da svojoj mladosti oduzmeš jednu uzvišenu radost, jednu plemenitu emociju, jedno osećanje koje te uznosi?

NANETA: Znači… vi biste hteli…

MONEL: Znači, ja bih hteo da ti voliš i da budeš voljena!

NANETA: Ali ako ja to osećanje nemam?

MONEL: (Živo). Imaš ga… tamo, u dubini duše. Nemoj ga prigušivati zabludama kojima sam te ja zaveo. Ja ih se, evo, odričem: priznajem prirodi i njenim zakonima da su jači od čoveka i njegovih zabluda.

NANETA: Ja sam strašno zbunjena… ne znam šta treba da radim… ne znam…

MONEL: Otvori oči i srce i pogledaj oko sebe. Zar među onima koje vidiš nema nikoga za kojega osećaš da ti je blizak, zar nema nikoga prema kome ti ipak osećaš nešto više… nešto…?

NANETA: (Potpuno zbunjena). … Ja ne znam…

MONEL: Kada bi neko koji je dostojan tebe, neko koji te razume i koga ti razumeš; neko koji je kadar ozbiljno da shvati život; neko koji je dovoljno zreo i sređen, te kadar i da ponese životne tegobe i kadar da te usreći, neko od kojega bi ti bilo teško odvojiti se, kada bi takav čovek stao preda te, ovako kao što sad ja stojim, kada bi stao i rekao ti: (Sa žarom). Naneta, ja te volim; Naneta, ja te neizmerno volim; Naneta, ja te volim svom dubinom duše svoje, svom veličinom osećaja svojih; Naneta, ja te volim… (Duga pauza).

NANETA: (Oborila glavu, gleda u zemlju).

MONEL: (Uzima je za ruku). Šta bi mu ti, Naneta, na to odgovorila?

NANETA: Ja ne znam… Ne znam! (Brizne u plač).

MONEL: (Milujući je po kosi). No, no, no, bez suza, bez suza. Ja znam; ja te razumem, u tebi se ovoga trenutka lomi, u tvojoj se duši bori mladost koja se budi i zablude koje je uspavljuju. Daj maha mladosti, otvori vrata na tamnici u kojoj ti je srce tamnovalo i voli, voli, jer ljubav će ti doneti prave radosti života. Hodi, sedi, sedi ovde! (Odvodi je do stolice u kojoj je on malo čas sedeo i posađuje je). Ostaviću te samu, bolje je da si sama dok se taj prelom u tebi izvrši. Ja ću biti strpeljiv, otići ću da prošetam i vratiću se da mi odgovoriš kad usanu te suzice sa očiju i kad ti se javi osmeh na usnama. To neće dugo trajati, samo dok savladaš sama sebe, ovako u miru… sama… (Odlazi zadovoljan u park osvrćući se dva i tri puta i posmatrajući je).

2.4.12. 12. NANETA, DANIJEL

NANETA: (Plače i dalje oborene glave na ruci).

DANIJEL: (Promoli glavu kroz vrata). Je l’ otišao?

NANETA: (Ne diže glavu i ne odgovara).

DANIJEL: Naneta! Naneta! Je l’ otišao?

NANETA: (Ne dižući glavu jedva odgovara). Ko?

DANIJEL: (Opran i demaskovan). Gospodin Monel?

NANETA: Otišao je! (Nastavlja plakanje).

DANIJEL: (Izlazi oprezno, osvrćući se spazi Nanetu da plače). Vi plačete? Zašto plačete, Naneta?

NANETA: (Ne odgovara).

DANIJEL: U ostalom imate pravo, plačite… evo i ja ću (Sedne na drugu stolicu). jer ja imam mnogo više razloga da plačem.

NANETA: (Posle izvesne pauze diže glavu). Pa vi ne plačete?

DANIJEL: Plačem, ali u sebi. Ja nikad nisam umeo da plačem onako kao drugi sa suzama. Kao mali iz vukao bih najteže batine i uvek bi plakao tako, tako u sebi, bez suza.

NANETA: A zašto vi plačete?

DANIJEL: Tako. Kazao mi je nešto gospodin Monel.

NANETA: I vama? Pa i meni je kazao nešto.

DANIJEL: I zbog toga plačete?

NANETA: Jeste!

DANIJEL: Ala je to grub čovek!

NANETA: Kazao mi je kako bi ja trebala da volim, ako želim da osetim zadovoljstvo i radosti života.

DANIJEL: Ala je to pametan čovek!

NANETA: Mislite?

DANIJEL: Pa razume se da je pametan čovek, kad vam je kazao da treba da volite, ja sam mislio da vam je kazao da treba da idete u orman, ali kad vam je kazao da treba da volite, onda je to sasvim druga stvar. A šta ste mu vi na to odgovorili?

NANETA: Ništa… rekla sam da ja to ne osećam, da ne znam…

DANIJEL: A šta vam je on na to kazao?

NANETA: Rekao mi je da promislim i, eto, ostavio me da promislim, a on će doći po odgovor.

DANIJEL: Znate li šta? Hajte da vam pomognem!

NANETA: Kako?

DANIJEL: Da zajedno promislimo.

NANETA: Otkud vi možete za mene da mislite?

DANIJEL: Mogu, videćete da mogu. (Nasloni glavu i zamisli se).

NANETA: (Čini to isto).

DANIJEL: (Posle kratkog razmišljanja lupne šakom po stolu). Setio sam se. Smislio sam.

NANETA: (Koja se trgla). Ala vi brzo mislite?

DANIJEL: Jeste, ja tako od malena vrlo brzo mislim. Ja bih rekao da sam zato upravo i bio rđav đak u školi što brzo mislim.

NANETA: Pa šta ste smislili?

DANIJEL: Igraćemo se ljubav da bi se uverili da li vam to može praviti radost i zadovoljstvo.

NANETA: Igrati ljubavi?

DANIJEL: Pa da, kao što smo malo pre igrali detinjstvo. Vama je zakraćivana radost detinjstva, niste ga proživeli i kad ste se malo čas vratili u detinjstvo, kad ste mene načinili svojom lutkom — zar niste, recite iskreno, zar niste osetili izvesno zadovoljstvo?

NANETA: Jesam još kako zadovoljstvo.

DANIJEL: E, pa vidite, vama je tako isto zakraćivano osećanje ljubavi…

NANETA: Ali ne…

DANIJEL: Zakraćivano ili ste ga vi sami sebi zakraćivali, to ne menja stvar, ali kad biste tako isto, kao što ste malo čas igrali lutaka, pristali da igramo ljubav, vi bi takođe osetili izvesno zadovoljstvo.

NANETA: (Iznenađeno). Da igramo ljubav?

DANIJEL: Evo, da vam objasnim. Vi niste više dete, je l’ te?

NANETA: Nisam.

DANIJEL: A ja nisam u stvari lutka, je l’ te?

NANETA: Niste!

DANIJEL: Eto vidite, a malo pre mi smo igrali detinjstvo, vi ste bili dete a ja lutka, i to vam je pravilo zadovoljstvo i radost. E, sad, pretpostavite da ste malo odrasli, recimo dospeli ste u doba kad devojčice stavljaju lutke u orman. (Trgne se, drugim tonom). Samo znajte, dajem vam časnu reč da ću pre izvršiti samoubistvo, no što ću dozvoliti da me gospodin Monel strpa u orman!

NANETA: Ama kakav to orman neprestano pominjete?

DANIJEL: Ništa, to samo onako uzgred kažem! Dakle, pretpostavite da ste dorasli i napustili lutku i sad prelazite na drugu igru, na igru ljubavi.

NANETA: Zar se i to može igrati?

DANIJEL: Razume se da može. Zar niste nikad videli malu decu, ovoliko malu, kako igraju muža i ženu? E, pa kad mala deca mogu igrati muža i ženu, šta je mnogo ozbiljnija stvar, zašto mi ne bi igrali zaljubljene, što je mnogo neozbiljnija stvar.

NANETA: I mislite da bi mi to donelo kakvo zadovoljstvo?

DANIJEL: Pa eto to vam i sam gospodin Monel kaže, a njemu se mora priznati da je pametan čovek. Uostalom pokušajte, ako vam ne bude činilo nikakvo zadovoljstvo, a mi ćemo promeniti igru i igraćemo starca i babu.

NANETA: A kako se igra ta igra?

DANIJEL: Koja?

NANETA: Pa igra ljubavi.

DANIJEL: Vrlo jednostavno; kao što sam ja malo čas strpeljivo podnosio i da mi načinite kapu i da mi farbate nos i brkove, tako sad vi morate biti mirni i sve podnositi. Ustanite, dakle (Digne je). i stanite tu. Pazite… vi ste, recimo, devojka u koju sam ja zaljubljen, ali se vi još niste odlučili, vi ćete to tek sad učiniti… ovo će za vas biti presudan momenat, zato u vama već unapred dršće srce… Osećate li da vam dršće srce?

NANETA: Ne osećam baš ništa.

DANIJEL: Nije ni potrebno sad odmah, ali kad ja dođem, kad vam iskažem šta mi na duši leži, kad vas uzmem u svoje naručje, molim vas postarajte. se da vam zadršće srce.

NANETA: Molim, biću na usluzi.

DANIJEL: (Izmakne natrag i sprema se kao da će da se zatrči). E, pazite sad, evo me, ja dolazim!… (Hoće da pođe).

NANETA: Je l’ treba da se uplašim?

DANIJEL: Ta ne, zaboga. Vi me očekujete, vama je drago što ja dolazim.

NANETA: Dobro, izvol’te doći!

DANIJEL: Evo me! (Dođe naglo, stane pred nju no govori patetično). Gospođice, mi oboje smo bezvernici, ni ja ni vi nismo verovali u ljubav. Vi, jer je niste osećali nikad, ja, jer sam je lažno osećao. Nikada do sada u životu ja nisam mislio da je ljubav tako ozbiljan, tako težak osećaj; još manje sam verovao da je to moć koja preporađa. Pred vama ja se javljam preporođen, kadar da shvatim svu ozbiljnost toga osećanja, kadar da ponesem svu težinu toga osećanja. (Uzme je za ruku). Pođite za mnom, Naneta, u taj novi, u taj lepi svet osećaja koji ni ja ni vi nismo dosad poznavali, pođite u tu obećanu zemlju zadovoljstva i radosti životne… (Drugim tonom). Kuca li vam srce?

NANETA: Pa… nešto malo!

DANIJEL: Dosta je i toliko! Naneta, dosta je i toliko, jer to znači da vam se srce budi, budi se iz dubokoga sna i sprema se da sazna sreću i radosti života. Naneta, (Obvije je oko pasa). ne opirite mu se, pustite srcu neka vas povede novim putem, putem svetlosti i zadovoljstva. Naneta (Ona mu se nesvesno podala). probudite se, Naneta, budite moja! (Pauza ćutanja. Drugim tonom). Kuca li vam sad jače srce?

NANETA: (Uzbuđeno, prestravljeno, šapćući). Kuca!

DANIJEL: (Sav srećan). Naneta, dozvolite mi da tom srcu koje se probudilo, koje je sad prviput zakucalo kažem jednu reč, jednu jedinu reč! (Pritisne joj dug poljubac na usta kome se ona ne opire).

NANETA: (Pošto se lagano, klonulo, pobeđeno, izvila iz zagrljaja šapćući). Je l’ to ta reč?

DANIJEL: Da, to je ta reč.

NANETA: (Isto kao gore). A je l’ to bila samo igra?

DANIJEL: Pitajte vaše srce ono će vam odgovoriti.

NANETA: (Nepouzdano, više sebi). Ne, to nije bila igra!

DANIJEL: Jeste. Evo, ako hoćete, ponovićemo je pa ćete se uveriti.

NANETA: To je tako ružno što smo učinili… ovde… kao Marija i šofer.

DANIJEL: Nije ružno. Pitajte srce svoje, ono će vam reći da nije ružno.

NANETA: (Detinjasto srdito). Ružno je, ružno je, uh…! (Ode srdito u kuću).

DANIJEL: Ali Naneta!… (Ode za njom).

2.4.13. 13. MONEL, OVEN

MONEL: (Dolazi sa Ovenom iz parka. Ispravljen je, podmlađen, ozaren srećom i ohološću). Znate li šta sam učinio, dragi Ovene? Naredio sam baštovanu da ne sme više ni taknuti makazama šumske krune, Nek pusti šumu da raste kako hoće, kako joj je određeno. Šta znači to sputavati prirodu kad je ona jača od nas.

OVEN: Dakle, najzad, uvideli ste to.

MONEL: I to i još nešto. Vi ste mi još jednu istinu kazali u koju sam se takođe uverio.

OVEN: Ne sećam se…

MONEL: Rekli ste mi da sreća postoji, da samo treba imati snage i hrabrosti da joj se pruže ruke. Ja tu tako prostu mudrost nisam dosad znao.

OVEN: Jer proste mudrosti, na kojima svet počiva, nisu u knjigama zapisane.

MONEL: Oh, knjige! Ostavite se knjiga, one samo bune čoveka i zavode ga te skreće sa životne staze.

OVEN: Vi ste, doktore, nešto neobično raspoloženi. Čemu se to može pripisati?

MONEL: Čemu?… Saznaćete i to… (Ode na kućna vrata). Naneta! Naneta!… (Vraća se). Ja mislim da ću vam na to pitanje moći odmah da odgovorim.

2.4.14. 14. NANETA, DANIJEL, PREĐAŠNJI

NANETA: (Vodeći za ruku Danijela). Tatice, tatice… ja sam vas poslušala… (Ljubi mu ruku). Hvala što ste u meni probudili osećanje sreće. (Grli Danijela).

MONEL: (Zadršće. Natušti mu se strahovito čelo i zamrači pogled. Na licu mu se ispiše težak bol koji bi hteo da uguši a ne može. On jedva i prigušeno pokušava da govori). Zar… zar… zar to sreća?

MONEL: Oh, tatice, on je tako dobar, ovaj mali Rententen… on je… (Prestravljeno). Vama, tatice, kao da nije dobro?

MONEL: (Pokušava da se savlada). Ne… ne… ništa… dobro mi je!

NANETA: I ne ljutite se na moj izbor?

MONEL: (Teško savlađajući se). Dobro… dobro… ne ljutim se!

OVEN: (Koji je sa saučešćem pratio ropac Monelov, prilazi deci). Dobro je, dobro, sve je dobro, samo idite idite samo u park. Ja ću vas docnije zvati.

NANETA: (Zabrinuto ). Ali tatici nije dobro.

OVEN: (Poverljivo njima). Idite, no, kad vam kažem! (On ih skoro gura).

NANETA I DANIJEL: (Odlaze začuđeno osvrćući se i pogledajući Monela).

2.4.15. 15. MONEL, OVEN

MONEL: (Pošto odu, pada teško slomljen u stolicu).

OVEN: (Kad je ispratio Nanetu i Danijela, vraća se Monelu i spušta mu prijateljski ruku na rame). Vama treba prijateljske utehe, doktore!

MONEL: (Diže se i pada mu u naručja). Vodite me, Ovene, mojim knjigama. Život je tako svirep; vratite me mojim zabludama!

ZAVESA

Napomene

Milutinov nadimak u porodici.
Treći brat, Žarko.
Pictoribus etque guidlibet audendi semper fult aequa potestas.