Pučina ; Običan čovek

Sabrana Dela Branislava Nušića. 15, Pučina : drama u četiri čina ; Običan čovek : šala u tri čina / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Pučina
2. Običan čovek

1. Pučina

Drama u četiri čina

1.1. Lica

VLADIMIR NEDELjKOVIĆ
JOVANKA, njegova žena
OLGICA, njihova kći
JOVAN NEDELjKOVIĆ
MARIJA, njegova žena
DOKTOR RUŽIĆ
GOSPOĐA ŽIVKOVIĆKA
GOSPOĐA NIKOLIĆKA
STANKOVIĆ
MARKO UROŠEVIĆ
KATICA, sobarica, kod Vladimira
MOMAK iz ministarstva

Događa se u kući Vladimirovoj.

1.2. Prvi čin

Soba ne vrlo raskošna. Na sredini jedna i sa strane po jedni vrata. U jednom uglu garnitura oko stola, u drugom otoman, iza ovoga cveće, a međ cvećem visoka lampa. Napred, s desne, strane, stočić za novine i dve tri bogatije stolice bez reda razbacane a sa leve strane prozor i kraj ovoga široka fotelja i četvrtast sto po kome su rasute knjige, modni žurnali, slike i t. d. Na zadnjem zidu, s jedne i druge strane vrata, po jedna velika slika u bogatim ramovima.

1.2.1. 1. VLADIMIR, JOVANKA, OLGICA

VLADIMIR: (Pri dizanju zavese pozornica je prazna. Vladimir izlazi obučen, pod šeširom i sa štapom iz leve sobe i upućuje se desnoj te stane na vrata). Olgice, Olgice, hoće tata da ide. Hodi da mu poljubiš ruku (Odmiče).

JOVANKA: (Izlazi iz desnih vrata u jutarnjoj haljini, vodeći Olgicu). Zar već ideš?

VLADIMIR: Da, moram. Gde si ti, hodi ovamo (Uzima Olgicu).

JOVANKA: Poljubi tati ruku.

VLADIMIR: (Odvede je do naslonjače, ostavi šešir i štap na sto, sedne i uzme je međ kolena). Hodi, i kaži mi šta si radila dosad?

OLGICA: Pa igrala sam.

VLADIMIR: A šta si igrala, pričaj mi šta si igrala?

OLGICA: Mnogo, mnogo…

VLADIMIR: ’Ajd’ pričaj sve redom, šta? Jesi li sama igrala ili sa drugaricama?

OLGICA: Sa drugaricama.

JOVANKA: (Sela). Dabome, eno ih puna bašta, čekaju je. ’Ajd’ pričaj tati sve redom ako hoćeš da te pustim i dalje da igraš.

OLGICA: Na eto… igrale smo seke.

VLADIMIR: A, tako! A šta si ti bila?

OLGICA: Ja sam bila komšika.

VLADIMIR: Komšika? Pa onda?

OLGICA: Pa onda, došla kod mene druga komšika, pa je ja pitam: kako ste?

VLADIMIR: Ao, moj brate!… A ona, šta ti ona kaže?

OLGICA: A ona mi kaže: eto, fala Bogu, kako ste vi?

VLADIMIR: Aha, aha, pa posle?

OLGICA: Pa posle (Misli se). posle joj kažem: izvol’te sedite.

VLADIMIR: Vidiš molim te, a ona?

OLGICA: A ona sedne.

VLADIMIR: Lepo sedne, je l’?

OLGICA: Jest, pa onda ja je poslužim.

VLADIMIR: Gle, a čime je poslužiš?

OLGICA: Slatkim.

VLADIMIR: Baš slatkim, odistinski?

OLGICA: Nije odistinski.

VLADIMIR: Nego?

OLGICA: Kobajagi.

VLADIMIR: Kobajagi? Ah, koješta! I ta tvoja mama! A što ti ne da odistinsko slatko? Je li, mama, a što ti detetu ne daš odistinsko slatko?

JOVANKA: Zato što joj onda treba svaki čas menjati kecelje, eto ova je odjutros i već kakva je. (Zvoni).

1.2.2. 2. KATICA, PREĐAŠNJI

KATICA: Molim.

JOVANKA: Vodite Olgicu, pa joj promenite kecelju.

VLADIMIR: ’Ajde, (Ljubi je). Pa ako budeš dobra, kad dođe tata na podne, a mi ćemo zajedno, da ne vidi mama, da potražimo ono, ono odinstinsko slatko. (Poljubi je opet).

KATICA: (Odvede Olgicu).

1.2.3. 3. VLADIMIR, JOVANKA

JOVANKA: (Mazeći se). Obećaj mi da ćeš danas doći rano na ručak.

VLADIMIR: (Uzimajući štap i šešir). Da, danas ti mogu obećati, jer neću ni ići u kancelariju. Imam, kao predsednik jedne komisije, malo posla. Upravo imamo sednicu na kojoj treba samo da potpišemo protokol prošle sednice.

JOVANKA: Pa zašto onda žuriš kad nećeš u kancelariju; što ne ostaneš još malo?

VLADIMIR: Ne mogu, moram otići na zakazan sat.

JOVANKA: Ti si i suviše revnosan; kad dođe vreme za kancelariju ti tako žuriš, čisto begaš od kuće. Već sam te željna.

VLADIMIR: Zaboga, Jovanka, savesnost nije revnost. Najzad, ti znaš koliko mi poverenja poklanja ministar, pa zar nisam i prema njemu dužan i obavezan. — Ja moram revnošću da mu pokažem koliko sam vredan njegovog poverenja.

JOVANKA: Pa ipak —

VLADIMIR: Govoriš kao dete… (Pođe). Evo ti obećavam da ću žuriti, doći ću rano na ručak. (Rukuju se).

JOVANKA: Do viđenja! (Prati ga do vrata).

1.2.4. 4. JOVANKA, KATICA, OLGA

KATICA: (Vodeći Olgicu na kojoj je promenila kecelju). Hoću li je, gospođo, pustiti u baštu da igra?

OLGICA: Čekaju me drugarice.

JOVANKA: Ali samo pazi da ne ukaljaš opet kecelju.

KATICA: (Odvodi Olgicu na srednja vrata).

1.2.5. 5. JOVANKA, KATICA

KATICA: (Tek izašla vraća se). Gospođo, jedan gospodin moli da ga primite.

JOVANKA: Nije vam kazao ime?

KATICA: Da, Marko Urošević.

JOVANKA: Marko Urošević? (Pokazuje da joj je nepoznat). Neka dođe.

KATICA: (Povlači se i propušta Marka).

1.2.6. 6. JOVANKA, MARKO

MARKO: (Skroman i sramežljiv). Izvinite, gospođo, što sam tako slobodan…

JOVANKA: Jeste li vi hteli sa mnom da govorite ili možda sa mojim mužem?

MARKO: Sa vama, gospođo. Ja sam naročito čekao tamo, preko puta, dok nije gospodin otišao od kuće. Samo vas molim najpre da me izvinite što sam tako slobodan.

JOVANKA: A, s kim imam čast?

MARKO: Ja sam, gospođo, činovnik — upravo arhivar — da, stari arhivar, večiti arhivar.

JOVANKA: Izvol’te sedite, molim vas. A vi ste ovde u Beogradu sa službom?

MARKO: (Pošto je seo). Da, ovde, ovde… u istom Ministarstvu gde je i gospodin.

JOVANKA: Tako… pa šta bi vi onda želeli od mene?

MARKO: Odmah ću vam reći. Vi mi, je l’ te, obećavate, da se nećete ljutiti. Ja sam čuo da ste vi vrlo dobri, pa zato sam se i usudio da dođem do vas. Ja sam, znate, činovnik, dvadeset godina sam u službi a opterećen sam dečicom.

JOVANKA: Imate mnogo dece?

MARKO: Ta, ne tako mnogo — troje, gospođo, — ali to je za jednoga siromašnoga činovnika, sa platom koju ja imam — ipak teret i briga.

JOVANKA: Svakojako, i to velika briga.

MARKO: Pa bar… kad bi bilo pravde u svetu, lakše bi se tad i brige snosile, ali, eto, gospođo, zapostavljen sam, grdno sam zapostavljen, ima već sedam godina nikako nisam unapređen.

JOVANKA: Kako to?

MARKO: A radim, ne može niko reći da ne radim. Vredan sam i savestan ali… tako — nema ko da progovori gospodinu Ministru.

JOVANKA: To je odista grehota.

MARKO: Pa vidite, gospođo, to sam hteo da vas zamolim. Ja sam čuo da ste vi vrlo dobri pa i ako me ne poznajete, ali, vi bi učinili dobro jednome ocu troje dece, jednome siromahu, celoj jednoj porodici. —

JOVANKA: Ja? Ali šta ja mogu da učinim?

MARKO: Samo ako hoćete, samo ako hoćete… a vi hoćete, vi me nećete odbiti, je l’ te?… Ja sam čuo da ste vi vrlo dobri.

JOVANKA: Ja ne znam kako bi vam mogla pomoći?

MARKO: Kad bi bili tako dobri da vi umolite gospodina Ministra.

JOVANKA: Ja?

MARKO: On to vama neće odreći, samo kad bi ga vi umolili.

JOVANKA: (Dobrodušno). O, drage volje, samo ako mislite da bi to moglo što da vam pomogne.

MARKO: Pomoći će, ja sam uveren; samo ako ga vi umolite.

JOVANKA: (Uzima sa stola svoj mali notes). Kako vam je ime?

MARKO: Marko Urošević.

JOVANKA: (Zapisuje).

MARKO: Da… o, kako ste vi dobri!… Velika vam hvala; bićemo vam večito blagodarni i ja i moja porodica.

JOVANKA: Vi ste sad arhivar?

MARKO: Da, već sedam godina.

JOVANKA: Odista, to je malo za oca porodice, ja ću se vrlo rado zauzeti za vas… (Zamisli se i kao priseti se nečem). Ali… molim vas, objasnite mi, otkud je to došlo da vi dođete k meni; po čemu vi to mislite, da bi vam mogla ja pomoći?

MARKO: Pa… mogli bi… svi su mi to kazali… svi, svi.

JOVANKA: (Uznemireno). Svi?… Koji svi?

MARKO: Pa tako, svi… činovnici, znate. Ja sam i druge molio pa mi oni kažu da bi vi to mogli.

JOVANKA: Rekli su vam možda da bi ja mogla da govorim svome mužu.

MARKO: A ne, nego gospodinu Ministru. Kažu da on vama ne može ništa odreći.

JOVANKA: (Plahovito). To nije istina; šta oni hoće tim da kažu! To nije istina; jeste li čuli, to je laž!

MARKO: Molim, lepo —

JOVANKA: To je kleveta!

MARKO: Ja vas najpokornije molim da mi oprostite. Možda oni i greše, ja ne znam, ja to ništa ne znam.

JOVANKA: Ja vam ne mogu ništa pomoći. To je laž da vam ja mogu pomoći; to je kleveta da će svaku moju reč Gospodin Ministar poslušati.

MARKO: (Ustaje). Izvinite… Malo pre ste bili tako dobri.

JOVANKA: Ako sam vam što obećala, pogrešila sam. Ja vam ne mogu ništa obećati. Jedino što bi mogla, ako vam je to dosta, da govorim mome mužu — ali ništa više.

MARKO: Znate…

JOVANKA: Molim vas lepo, o tome neću više ni da govorim — ja vam ne mogu ništa pomoći. Gospodin Ministar nije toliko moj prijatelj da mojoj molbi ne bi mogao odoleti. To možete kazati i onima koji su vas uputili k meni.

MARKO: Ja ne bih rad bio da vas rasrdim.

JOVANKA: Ako me budete i dalje molili, vi ćete me odista naljutiti. Najbolje je dakle da pođete sa uverenjem, da vam ja ne mogu ništa pomoći.

MARKO: Da, jer ja i nisam rad da vas naljutim. Molim vas da me izvinite; molim vas po hiljadu puta da me izvinite. Zbogom, gospođo. (Polazeći). Molim da me izvinite. (Ode).

1.2.7. 7. JOVANKA, KATICA

JOVANKA: (Očevidno uzbuđena usled ovog malog ispada, nervozno šeta dok ne uđe Katica).

KATICA: (Dolazi s polja). Jedno pismo, gospođo.

JOVANKA: Zar je već došla pošta?

KATICA: Ne, gospođo, ovo je pismo doneo momak iz Ministarstva, onaj što uvek donosi pisma.

JOVANKA: (Sa živim interesovanjem, pohita sama u susret pa uzme pismo). A! Recite momku da pričeka, da… dajte mu ovo — (Daje joj novac).

KATICA: (Zagleda novac). Nije li to mnogo, gospođo?

JOVANKA: Ne, dajte mu samo, danas je to zaslužio.

KATICA: (Katica izađe i odmah se vrati).

JOVANKA: (Otvara brzo pismo i čita ga, a na licu joj se ocrtava radost i zadovoljstvo). Katice, nismo se prevarili što smo obdarili momka. Vest koju mi je doneo vrlo je prijatna.

KATICA: Mogu li čestitati?

JOVANKA: Da, ali ne meni, već gospodinu. Dobio je avanzman, a on to još ne zna. Kad bi ga mogli naći, Katice, to bi ga tako obradovalo. (Stavlja pismo u nedra).

KATICA: Je li gospodin u kancelariji?

JOVANKA: A da, nije, — on je u nekoj komisiji; ko zna gde radi. Ne, ne možemo ga naći, uzalud bi išli, ne možete ga naći. On će i sam skoro doći. Koliko je već sati, izvesno će skoro podne, a on je obećao da će ranije doći. Da, doći će on skoro. Ali, znate šta, Katice, idite gospodinovom bratu, idite i recite mu neka dođe sa gospođom ovamo, Ima jednu prijatnu vest da čuje, tako mu recite. Ali odmah, odmah. (Za se). Oh, tako želim da što pre podelim s kim radost!

KATICA: (Odlazi, ali se odmah vraća). Evo ih idu gospodinov brat i gospođa. Srela sam ih usput, oni su i sami pošli ovamo. Pa oni već znaju, gospođo. Njima je neko već kazao da je gospodin unapređen.

JOVANKA: Tako? Ko im je to mogao kazati?

KATICA: Ne znam, gospođo, ali znaju pa su pošli da vam čestitaju. Tako bih volela kad bih ja prva odnela tu vest gospodinu.

JOVANKA: Da, ali ne možemo ga naći. Nego, Katice, obucite Olgici novu haljinu, neka je obučena kad dođe tata da mu čestita.

KATICA: (Ode levo).

JOVANKA: (Za njom). Onu novu, plavu haljinu!

1.2.8. 8. JOVAN, MARIJA, PREĐAŠNJI

JOVAN I MARIJA: (Ulazeći u jedan glas). A, a, čestitamo!

MARIJA: (Ljubi se s Jovankom). No, jesi li čula, tebi se odista ima šta i čestitati.

JOVANKA: Hvala, hvala!

JOVAN: Pa šta je ovo; ono ima ima, ali ovo je i suviše. Za dve godine četiri klase — je l’ mu ovo četvrta?

JOVANKA: Da, četvrta.

JOVAN: Četvrta, računam od kako je ovaj ministar.

JOVANKA: Da, on mu je veliki prijatelj.

JOVAN: E, što je mnogo mnogo, makar i brat da mu je.

JOVANKA: Pa zar se vi tome ne radujete?

JOVAN: Eh, ne radujem, kako se ne bih radovao! Samo ja sam od onih činovnika koji su po četiri pet godina teglili u jednoj klasi pa ne umem čisto da se izmirim s tim, kako to danas ide.

JOVANKA: Da, ali Vladimir je ranije bio mnogo izostao, njegovi su ga drugovi bili prestigli.

MARIJA: A tvoja porodica, Jovanka, no, volela bih čuti šta oni sad kažu?

JOVAN: Eh, volela bi čuti, ne znam samo zašto?

MARIJA: Kako zašto? Zar ne pamtiš kako su svi bili protivni tome da Jovanka pođe za Vladimira. Uvek su joj govorili da se njoj na njemu dopala samo lepota. —

JOVANKA: Da, da su mi se dopali samo njegova brada, oči, kosa. —

MARIJA: Priznavali su da je dobar i čestit čovek, da je savestan i pošten, ali su pakosno prćili usta i govorili: „Ta Vladimir je dobar čovek, on je čestit čovek, ali — neće praviti karijeru!“

JOVANKA: To su isto tvrdile uvek i moje prijateljice, koje su se zbilja razudale za ljude od karijere, iza kojih je Vladimir toliko izostao.

JOVAN: Ali ih je sad junački stigao i prestigao.

JOVANKA: A, istina, zaboravih da vas pitam: Otkud ste vi saznali za novost? Ja sam poslala Katicu da vam odmah javi, ali se ona vratila s pola puta, srela vas je, veli, vi već znate.

MARIJA: E, možemo i mi nešto da znamo pre tebe.

JOVANKA: Zar ste pre mene saznali?

JOVAN: Čuli smo iz samog Ministarstva.

JOVANKA: Iz Ministarstva?

JOVAN: Pa šta se čudiš? Zar ne poznaješ gospodina Stankovića; zar ne znaš da je to njegov posao da raznosi novosti?

JOVANKA: On vam je kazao? Onda već izvesno i cela varoš zna o toj novosti. O, on tako rado trči iz kuće u kuću, da mi je pravo čudo kako nije došao i do mene da mi javi.

JOVAN: Ima on svoj red, od nas je otrčao pravo doktoru Ružiću.

MARIJA: A otkud si ti čula?

JOVANKA: Ja? (Malo zbunjena). … I ja sam čula iz Ministarstva… javili su mi… došao je jedan momak i javio mi.

JOVAN: Poslao ga Vladimir?

JOVANKA: Ne, Vladimir još ne zna.

JOVAN: Kako? Ne zna da je unapređen?

JOVANKA: On danas nije bio u Ministarstvu, otišao je odavde u neku komisiju. Možda je dosad i doznao, ako su mu iz Ministarstva javili ili, ako je slučajno sam svratio do Ministarstva.

MARIJA: O, saznao je on.

JOVAN: Ta izvestili su ga oni dosad, kako ga ne bi izvestili.

MARIJA: A gde je Olgica? Nije došla ni ruku da nam poljubi.

JOVANKA: Sad će ona, oblači je Katica. (Prilazi levim vratima). Katice, šta je sa Olgicom? (Okrećući se gostima). Šta mislite, ovo je već treći put od jutros kako je presvlačimo; tako je nestašna i nevaljala.

MARIJA: Neka, neka… neka je i nestašna i nevaljala, kad je samo zdrava.

JOVANKA: Tako i ja mislim, pa to me još i teši.

JOVAN: To neka te i teši. Pogledaj, toliko nas matorih, pa samo to jedno dete imamo.

1.2.9. 9. KATICA, OLGICA, PREĐAŠNJI

KATICA: (Dovodi Olgicu obučenu).

JOVAN I MARIJA: A, a! Gde si ti, gle ti nje, gde si ti?

OLGICA: (Ljubi ni ruke).

MARIJA: (Ljubeći je). O, pa kako je lepa, kako je ona danas lepa. Gle samo kakvu haljinu ima!

OLGICA: To mi je tatica kupio.

JOVAN: A gde ti je ona što sam ti je ja kupio?

JOVANKA: Otkad je to ona već iscepala.

JOVAN: Neka, neka, njoj će čika i drugu kupiti, samo neka sluša.

JOVANKA: Ali to je ono, ne sluša, nevaljala je. (Ljubi je).

MARIJA: Je l’ istina (Uzima je sebi). Nije, nije istina. Vi to samo tako kažete; je li, dušo, oni to samo tako kažu.

1.2.10. 10. DOKTOR RUŽIĆ, STANKOVIĆ, PREĐAŠNJI

DOKTOR: (Ulazi sa Stankovićem na srednja vrata). Nas nema ko da prijavi.

JOVANKA: (Prilazeći im u susret). A našto bi, kad znate da vas čekamo.

STANKOVIĆ: (Ljubi joj ruku). Gospođo, dopustite mi da vam čestitam. Vi znate, izgleda mi da znate za novost?

DOKTOR: (Takođe joj ljubi ruku). O, dabome da znaju.

STANKOVIĆ: Eto, a koliko sam žurio samo da budem ja prvi, koji će vam tu prijatnu vest javiti.

JOVANKA: Zar vi žurili? Ta svratili ste usput bar na tri mesta.

STANKOVIĆ: Tačno na tri mesta.

DOKTOR: Izmeđ ostalih i k meni.

STANKOVIĆ: Da, ali ipak toga radi, da javim tu prijatnu novost.

DOKTOR: (Koji je bio prišao te se rukovao sa Jovanom i Marijom, vraća se Jovanci). Vi znate, da sam se Vladimirovom napretku uvek toliko radovao; neću ni da vam čestitam, ja sam toliko vaš, da ću čak primati čestitanja sa vama zajedno.

JOVAN: (Stankoviću, koji je njemu i Mariji prišao). A je l’ te, da li već zna Vladimir?

STANKOVIĆ: O, dabome, javljeno mu je odmah, došao je u ministarstvo, eno ga kod gospodina ministra.

DOKTOR: (Seda i uzima Olgicu međ kolena). Ovamo, ovamo, da vidimo kako smo, jezik, jezik…

OLGICA: (Pokaže mu jezik).

DOKTOR: No, dobro, dobro! (Zagleda joj u oči).

JOVANKA: Žalila se sinoć da je boleo stomačić.

DOKTOR: A sad te ne boli više?

OLGICA: Ne.

DOKTOR: No, eto vidiš. Tako se najbolje leči, boli, boli, a ti trpiš, pa prođe. (Ljubi je).

MARIJA: Ja mislim, doktore, da je to malo preterana briga i sa Jovankine i sa Vladimirove strane; dete je tako zdravo.

DOKTOR: O, Olgica je potpuno zdrava.

JOVANKA: Znam i sama da je zdrava, ali, od kako je ono pre ležala od zapalenja, uvek se brinem i kod najmanje sitnice.

JOVAN: I oni vas muče, doktore, da im svaki dan svratite.

DOKTOR: Ne činim ja to što oni zahtevaju ili što je potrebno, već tako svratim, kad nemam posla, na jednu kafu.

JOVANKA: O, doktor je i suviše dobar; on i kad ima posla, makar će proći kraj kuće te zakucati na prozor.

STANKOVIĆ: (Koji je hteo nešto da kaže pa zastao, Jovanci). …Izvinite, ja sam vam prekinuo reč. —

JOVANKA: Molim, niste.

STANKOVIĆ: Ja vam nisam ni kazao da je gospođa Jankovićka otputovala u Francesbad.

JOVANKA: Da, kazali ste mi.

DOKTOR: (Jovanu, za se). G. Stanković već počinje svoj referat o beogradskim novostima.

JOVAN: Ali uvek, uvek!

STANKOVIĆ: Ali nisam vam ovo kazao: Juče, znate, svratio sam gospođi Petrovićki, upravo zvala me je da me umoli, da joj izvadim karte za pozorište.

JOVAN: Gle sad, dakle vi vadite gospođama i karte za pozorište?

DOKTOR: Ne samo to, g. Stanković čini i druge usluge. Njega je pre neki dan poslala gospođa Jankovićka da izgrdi njenu krojačicu, u njeno ime.

SVI: (Smeju se).

STANKOVIĆ: (Koji se i sam smeje). E, to je preterano, doktore, ali što se tiče karata za pozorište, evo gospođe. (Jovanci). Ja gospođi već toliko godina vadim karte za pozorište i uvek je bila zadovoljna. Kažite, jeste li bili uvek zadovoljni?

JOVANKA: O, i zadovoljna i blagodarna.

STANKOVIĆ: Ne samo vi, ima pet porodica koje za boga meće kog drugog poslati da im vadi karte.

MARIJA: Pa jeste li o kartama pozorišnim hteli pričati?

STANKOVIĆ: Ta ne to, nego… eto, sad sam zaboravio.

DOKTOR: No, bili ste juče kod g-đe Petrovićke.

STANKOVIĆ: Ah, da! I znate šta mi ona kaže — ali molim vas nek to ostane međ nama — kaže da gospođa Jankovićka nije otišla u Francesbad, već je u stvari otišla od svoga muža.

JOVANKA: Tako?

MARIJA: A zašto bi ona to učinila, oni su lepo živeli.

STANKOVIĆ: Znate, oni su lepo živeli, to stoji, ali, tako, nesporazum, običan svakodnevni nesporazum; znate, kao dva ortaka kad jedno drugo optužuje da radnju potkrada.

JOVAN: Eto, eto opet! Ali ne znam, kakvo vam je to zadovoljstvo da raznosite takve novosti, te porodične stvari. Svaka kuća ima svoje nevolje, pa za to svaka kuća ima i svoje zidove, da te nevolje skrije od sveta. Našto sad, molim vas, bušiti zid i viriti u tuđu kuću.

DOKTOR: Znate, to bi se čulo i kad ne bi g. Stanković pričao, a g. Stankovićeva je osobina u tome, što on voli prvi da raznese novost.

STANKOVIĆ: To je moja osobina. Ne može biti novosti koju ja prvi ne saznam. Verujete li vi da ima kuća — eto g-đa Petrovićka, ona bi presvisla da joj ja svaki dan ne svratim, makar samo s nogu, da je vidim i da porazgovorimo. Znate, ako ne svratim, ona šalje po mene, zovu me.

JOVANKA: Pa onda treba uzeti u obzir i to, da g. Stanković javljajući nama ženama novosti, nije ni malo pakostan.

STANKOVIĆ: Hvala vam, gospođo, na tako dobrom mišljenju. Pa eto, molim vas, i ovu novost o unapređenju g. Vladimirovom, ja sam već ispričao gde god sam stigao. A zašto? Ja na taj način učestvujem ne kako u radosti; to je, znate, moj način na koji ja učestvujem u radosti.

JOVANKA: A zbilja, mislite li da će se Vladimir zabaviti u ministarstvu?

JOVAN: (Gleda u sat). Ta već je podne, doći će.

STANKOVIĆ: Izvesno će doći odmah. Gospodin je otišao gospodinu ministru, da mu se zahvali i ujedno da mu se požali, da tuži jednog činovnika.

JOVANKA: Da tuži? Ali zašto? Ta danas je bar trebao oprostiti ako je to bila kakva manja pogreška.

STANKOVIĆ: A ne, to je bilo više no pogreška, to je bio greh. Taj se činovnik ogrešio lično o gospodina i o njegovu čast.

JOVANKA: Uvredio ga?

DOKTOR: To izvesno nije tako važna stvar, ne vredi biti radoznao.

JOVANKA: Pa ipak mu je Vladimir trebao da oprosti danas.

STANKOVIĆ: O, gospodin bi mu izvesno i oprostio da se samo njega ticalo, da nije on tu i vas uvredio.

JOVANKA: Mene?

DOKTOR: (Stankoviću). Ali, pravo vam je kazao gospodin (Ukazuje na Jovana). Što se ne okanete te ružne navike da pričate novosti po kućama?

STANKOVIĆ: Za boga, doktore, ja sam prijatelj ove kuće, mene je stvar tako isto zabolela kao i gospodina Vladimira.

JOVANKA: Molim vas, govorite; kažite u čemu je stvar, sad sam već nestrpljiva?

JOVAN: (Koji se nestrpljivo digao). Da, kad se ove kuće tiče, i ja bih rado čuo, Molim vas kažite. —

STANKOVIĆ: Ali eto, g. doktor kaže —

DOKTOR: No, pa sad kad ste počeli, govor’te; izvol’te govorite!

STANKOVIĆ: Ta to je, znate, jedan manji činovnik a nezadovoljnik je, pa… ne znam kako, valjada se zaboravio i, znate, pred tolikim činovnicima tamo, kazao je: „E, lako je njemu svaki čas dobijati unapređenja, kad ima lepu ženu!“

JOVANKA: (Trgne se). Tako je rekao pred svima?

JOVAN: To je drskost, taj mora biti kažnjen.

DOKTOR: To je ludorija, koju g. Stanković nije trebao ni da priča.

JOVANKA: (Doseti se nečemu). Molim vas, zove li se taj činovnik… (Ode stolu i pregleda svoj notes). Da, Marko Urošević?

STANKOVIĆ: Da, upravo on.

JOVAN: Ti mu imaš zabeleženo ime, Jovanka?

JOVANKA: Da, jer… zabeležila sam (U zabuni je). Ne znam zašto sam zabeležila… ne znam zašto mi je trebalo to ime…

STANKOVIĆ: Ta to je sitnica, molim vas. Ja sam to odmah javio g. Vladimiru, i to ne kao činovnik, već kao prijatelj znate. On ga je odmah tužio g. ministru i on će ili izgubiti službu, ili biti kažnjen. Izvesno će biti kažnjen.

MARIJA: (Koja je sa Olgicom stajala kod prozora i gledala na polje). Evo ide Vladimir.

JOVANKA: (Nervozno). Je li raspoložen?

MARIJA: Eh, otkud ću ja to odavde znati!

JOVAN: (Doktoru za se). Eto vidite, pustite ga da vam priča novosti, pa će on sad i ovo celom svetu ispričati.

STANKOVIĆ: Olgice, Olgice, ’ajde ja i ti da presretnemo taticu, da mu čestitamo. (Uzme je u naručje pa stane kod srednjih vrata).

JOVANKA: (Doktoru). Šta mislite, da li je ta stvar jako oneraspoložila Vladimira

DOKTOR: Eh, da! Ljudi zaboga ne primaju tako k srcu svaku sitnicu, kao žene.

JOVANKA: Izvesno, izvesno je raspoložen, (Svima). a ako nije, mi ćemo ga raspoložiti. Je l’ te, mi ćemo ga raspoložiti? Kazaćemo mu, da to nije ništa, da ne prima tako k srcu. Odi, Olgice, dajte je g. Stankoviću, pa stani evo ovde, ovde napred, pa kad uđe tatica, a ti mu poljubi ruku i kaži: „čestitam tatice!“ A mi ćemo ovde za njom, jedno za drugim. (Stane za Olgicom, postavlja za sobom Jovana, za njim Mariju, za ovom doktora i za njom Stankovića). Tako, tako, budimo za časak deca, nek se nasmeje kad uđe, nek se odmah raspoloži, ako je slučajno neraspoložen. (Olgica je kod samih vrata, a svi u redu za njom).

1.2.11. 11. VLADIMIR, PREĐAŠNJI

VLADIMIR: (Ulazi neraspoložen).

OLGICA: Čestitam, tatice! (Poljubi mu ruku).

VLADIMIR: Hvala, čedo moje! (Poljubi je).

JOVANKA: A zar moju čestitku nećeš da primiš?

JOVAN: Pa moju?

MARIJA: Pa onda moju?

DOKTOR I STANKOVIĆ: I naše iskrene čestitke?

VLADIMIR: Da, hvala vam, hvala vam svima. Nešto me glava boli, te nisam tako raspoložen danas, kada bi odista trebao da sam raspoložen.

DOKTOR: Ta ostavi, znamo mi sve… koješta… koješta… i to ne liči tebi kao ozbiljnome čoveku.

VLADIMIR: Ne… nego —

JOVANKA: Vladimire, zar odista nećeš moju čestitku da primiš?

VLADIMIR: (Uhvati je za ruke, zagleda joj se poduže u oči, raspoloži se i zagrli je). Da, hoću, hvala ti, Jovanka!

(Zavesa brzo pada)

1.3. Drugi čin

Ista soba kao i u prvom činu

1.3.1. 1. KATICA, DOKTOR

KATICA: (Razmešta, po sobi).

DOKTOR: (Otvara srednja vrata, on je pod kapom i sa štapom u ruci. Za vreme scene ne ulazi unutra već ostaje na vratima). Katice! Gospodin?

KATICA: Nije još došao g. doktore!

DOKTOR: A gospođa?

KATICA: I gospođa je izišla odjutros.

DOKTOR: Kako je Olgica?

KATICA: Dobro je, gospodine.

DOKTOR: Lepo je spavala?

KATICA: Kao i uvek; igrala se, slatko je jela i mirno spavala.

DOKTOR: Vrlo dobro, vrlo dobro. Pozdravi gospođu i gospodina. (Odlazi).

1.3.2. 2. KATICA, VLADIMIR

KATICA: (Zatvara vrata za doktorom navirujući kroz njih, zatim prilazi i rasprema sto).

VLADIMIR: (Dolazi s polja posle izvesne pauze). Doktor je bio ovde?

KATICA: Da, gospodine, pitao je za Olgicu, kao i svakog dana.

VLADIMIR: A gospođa nije još došla?

KATICA: Nije, gospodine, sad će izvesno.

VLADIMIR: Niko me nije tražio?

KATICA: Ovde je, u vašoj sobi, gospodin vaš brat.

VLADIMIR: Jovan?

KATICA: Ima već po sata kako vas očekuje.

VLADIMIR: Zovite ga ovamo, Katice.

KATICA: (Ode desno).

1.3.3. 3. VLADIMIR, JOVAN

VLADIMIR: (Pretura novine).

JOVAN: (Dolazi iz desne sobe). Već po sata te čekam.

VLADIMIR: Ta, zabavio sam se malo. Što nisi došao k meni, u ministarstvo?

JOVAN: Zato što sam ja tako nekako naučen i naviknut, da u ministarstvu ne mogu govoriti o stvarima, koje se tiču kuće, a kod kuće opet ne govorim o stvarima koje se tiču službe. (Sedne).

VLADIMIR: (Sedne i sam). To znači imaš da govoriš sa mnom o stvarima koje se tiču kuće.

JOVAN: Da!

VLADIMIR: Znam, ti se brineš o mojoj kući kao i o svojoj, i već unapred pogađam šta hoćeš; ili ćeš predlagati da mi kupiš drva, ili… ili tako nešto…

JOVAN: (Maše glavom). Ne, ne. Toga radi ne bih te čekao — ti znaš, ja kad nađem što dobro, ja kupim i za tebe, i ne pitam te. Nije to, mnogo je važnija stvar.

VLADIMIR: Mnogo važnija?

JOVAN: (U nezgodi je). Ovaj… vidiš, juče… juče kad si se vratio iz ministarstva, a ti si u prvi mah bio neraspoložen.

VLADIMIR: (Nemarno). Ah, da… ništa!

JOVAN: Čekaj, molim te, da razgovaramo o tome iz početka.

VLADIMIR: Ama o čemu?

JOVAN: ja sam, vidiš, čuo kad je Stanković pričao juče ovde o onoj uvredi, i možeš misliti kako mi je bilo u tom trenutku. To mi moraš verovati.

VLADIMIR: Verujem, ali — našto taj razgovor?

JOVAN: Hteo sam da te pitam, otkad si ti tako dobar prijatelj sa ministrom?

VLADIMIR: Hm! Još je on bio načelnik, a ja najmlađi sekretar.

JOVAN: Ne, ne to nego, je si li ti bio prijatelj s njime, pre nego što si se oženio?

VLADIMIR: Hm!… Smešna pitanja! Zašto ti to sve pitaš (Ustane). I… najzad, takvim tonom.

JOVAN: Odgovori mi ako hoćeš.

VLADIMIR: Koješta… odista koješta… ja sam s njim postao prijatelj… dabome… nisam ja njega mogao pozivati na ručak ili na večeru, dok sam bio neženjen.

JOVAN: Dakle, dobro. To znači, otkako si ženjen, ti si ga pozvao jedanput, dvaput na ručak ili na večeru i tako ste postali prijatelji.

VLADIMIR: (Buni se). Ama našto to ispitivanje, šta hoćeš time da kažeš?

JOVAN: Šta hoću da kažem Ništa! Ja sam tvoj brat; mene tvoja kuća i tvoja briga boli toliko isto koliko i moja. Ja neću da dopustim, da nekakav Marko Urošević i nekakav Stanković, smeju tvojom kućom i tvojim imenom da ispiraju usta.

VLADIMIR: (Plaho). A zar ću ja to dopustiti?

JOVAN: Polako. Znam ja da i ti to, niti hoćeš niti možeš dopustiti, ali — ja hoću da saznam i da uklonim i svaki povod, koji bi dao takvim ljudima razlog da brbljaju koješta.

VLADIMIR: (Uznemireno). Povod? Šta ti misliš tom reči povod?

JOVAN: Šta mislim? Mislim ako… upravo ni sam ne umem da mislim. Ali — razgovarajmo kao braća, iskreno. Reci mi otvoreno, i nemoj se srditi na pitanje: veruješ li ti potpuno tvojoj ženi?

VLADIMIR: Jovane!… Kako si smeo tako što da me pitaš?

JOVAN: Eto, eto; pa s tobom čovek ne može ni da razgovara! Ja te ne teram da sumnjaš… ja lično evo i ne sumnjam; ja verujem u njenu čednost potpuno, ali — eto to nekoliko jučeranjih reči nije mi dalo mira, nisam spavao celu noć i Bog bi ga sveti znao, šta mi sve nije prešlo preko glave. Mislio sam i premišljao sam se svakojako pa — pa zašto o tome i s tobom, kao sa bratom svojim, ne bi razgovarao.

VLADIMIR: Jovane, ja neću da o tome sa mnom govoriš. Moja je žena čestita, ja je volim i ne dopuštam nikome — pa ni tebi — da mi o tome još koji put ma i reč pomeneš!

JOVAN: Molim te, neću ti ni govoriti više. (Diže se da ide). Idem ja svojoj kući, da gledam svoj posao. Zašto ja primam na sebe da vodim tuđu brigu? (Pođe pa se vrati). Moram ipak da ti kažem, da si me rđavo razumeo.

VLADIMIR: (Jetko). Možda!

JOVAN: Tako je, tako je, ti si me rđavo razumeo. Drugi put, kad budeš mirniji, objasnićemo se, pa ćeš mi i sam tada priznati da si me rđavo razumeo. Poljubi Olgicu, doći ću sutra da je vidim. Zbogom! (Ode).

VLADIMIR: Zbogom!

1.3.4. 4. VLADIMIR zatim KATICA

VLADIMIR: (Pošto je Jovan otišao, sedne na fotelju i dugo se zamisli, zatim mane rukom, kao da bi hteo odagnati misli, i priđe stolu te probere dvoje troje novine).

KATICA: (Ulazi na srednja vrata).

VLADIMIR: (Spazi je). Katice, gde su današnje novine?

KATICA: To su, gospodine, što ih držite u ruci.

VLADIMIR: To? (Pođe u desnu sobu noseći novine).

KATICA: Gospodine, jedan gospodin moli da ga primite.

VLADIMIR: (Zastane na vratima svoje sobe). Gospodin?

KATICA: Da, činovnik iz vašeg ministarstva.

VLADIMIR: Tako! (Vrati se). Neka dođe.

KATICA: (Propušta Marka a sama se udaljuje).

1.3.5. 5. VLADIMIR, MARKO

MARKO: (Pošto je ušao ostaje kod vrata i ponizno se klanja). Ja sam bio slobodan…

VLADIMIR: (Neprijatno ga je dirnulo kad ga je spazio). Šta hoćete vi, gospodine?

MARKO: Ja vas ponizno molim, saslušajte me.

VLADIMIR: Šta bih vas imao saslušati?

MARKO: Vi nemate razloga da se na mene ljutite…

VLADIMIR: Je li to što imate da mi kažete?

MARKO: Ne, gospodine, ali me je danas pozvao gospodin ministar i naredio da vam se izvinim, inače izgubiću službu. Samo, ako mi vi oprostite, ostaću i dalje u službi.

VLADIMIR: Ja vam ne mogu oprostiti.

MARKO: Zamislite, gospodine, da sam ja siromašan, bedan činovnik, da imam troje dece, da i ovako u službi jedva sastavljam kraj s krajem.

VLADIMIR: Pa kad je tako, zašto onda ne razmišljate šta ćete reći?

MARKO: Priznajem da sam bio nerazmišljen.

VLADIMIR: Vi ste kao otac porodice u toliko manje smeli pasti u tu pogrešku. Vi ste već i sami pozvani da čuvate čast svoje porodice, pa kako ste se smeli drznuti da vređate tuđu.

MARKO: (Skrušeno). Priznajem…

VLADIMIR: Ne, ja vam ne mogu oprostiti!

MARKO: Ali, gospodine, ja vas molim…

VLADIMIR: Ne mogu vam oprostiti, ili… (Razmišlja). da, mogu vam oprostiti… mogao bih ali, pod jednim uslovom, (Uhvati ga za ruku i dovodi ga do stolice). Hodite ovamo, sedite, sedite ovde (Silom ga posadi na stolicu). i kažite otvoreno, iskreno, slobodno: kakvog ste povoda imali za to, da kažete pred svima činovnicima, kako je meni lako dobijati unapređenja, kad imam lepu ženu

MARKO: (Uplašeno). Ja to nisam kazao zlonamerno…

VLADIMIR: Ne pitam vas za nameru, već povod, razlog?…

MARKO: Nisam imao razloga, nikakvog razloga, ja sam to lakomisleno, nerazmišljeno kazao.

VLADIMIR: Ne, ne, morate mi otvoreno kazati, ja sam vam obećao da ću vam oprostiti, ali mi morate otvoreno kazati.

MARKO: To je bila srdžba, ništa drugo samo srdžba. Ja sam bio ozlojeđen na gospođu.

VLADIMIR: Ozlojeđen?… Na gospođu? Kako ste vi mogli biti ozlojeđeni na nju; šta ste vi mogli imati sa njom, te da bi mogli biti ozlojeđeni?

MARKO: Pa, ništa, verujte… O, Bože, ja odista ništa ne znam.

VLADIMIR: Ja tražim da mi to objasnite; razumete li, to mi morate objasniti.

MARKO: Ja ne znam upravo šta bih imao da objasnim. To je jedna prosta, vrlo prosta stvar. Ja sam juče bio ovde…

VLADIMIR: Vi?

MARKO: Da, zamolio sam gospođu da me primi i, hvala joj, primila me je. Gospođa je tako dobra.

VLADIMIR: (Sve više interesujući se). Vas je gospođa juče primila?! A šta ste hteli?

MARKO: Da je umolim… molio sam je… Vi znate koliko ja već godina služim bez unapređenja; toliko godina u ovoj bednoj klasi, pod platom sa kojom jedva izdržavam porodicu i to ovde, u Beogradu, gde je takva skupoća…

VLADIMIR: (Već nestrpljiv). Dobro, dobro — nemojte mi o tome govoriti — vi ste moju ženu molili, tako ste mi malo pre rekli; dakle, šta ste molili?

MARKO: Ta to — molio sam je da progovori njemu… kažu ona može… gospođa može…

VLADIMIR: Kome da progovori?

MARKO: Pa… gospodinu ministru.

VLADIMIR: Gospodinu ministru; ona da progovori; kako molim vas, otkud ona da mu progovori?

MARKO: Izvinite, molim vas — ja to ništa ne znam.

VLADIMIR: Ali objasnite mi, otkud ona da progovori; zašto ste se njoj obratili?

MARKO: Kažu, njena reč vredi, ona ako kaže (Oborio pogled, obrće šešir međ prstima). g. ministru… on neće odreći.

VLADIMIR: (Zastane dahom, nazire istinu i hvata se za kosu. Polu za se). Kažu… kažu… (Glasno i plaho). Ko kaže; ko je taj koji kaže to; ko je taj ko to sme reći!

MARKO: Ja ne znam, zaboga; ja to ništa ne znam. Ja vas najpokornije molim, nemojte me ni pitali. Ja nisam takav čovek; ja nisam rad da zla reč pređe preko mojih usana.

VLADIMIR: Ne, vi sad morate znati; vi sad već morate govoriti… Hoću da mi kažete sve, razumete li, sve, sve… sve redom što znate.

MARKO: (Ustaje). Ali, gospodine, šta ja znam, ja ne znam ništa!

VLADIMIR: (Stiša se malo). Slušajte… govorite redom, onako kako ću vas pitati. Ako ne budete kazali istinu, ja vam neću oprostiti i vi ćete izgubiti službu, razumete li, vi ćete izgubiti službu! Neću žaliti ni vas, ni vašu decu, vi morate izgubiti službu. Hoću istinu da znam, i vi mi je morati kazati.

MARKO: Ali šta znam ja da vam kažem?

VLADIMIR: Samo ono što vas pitam. Kažite mi: otkud, ko vam je kazao da moja žena može da vas pomogne kod g. ministra, i da on njoj ne može ništa odreći?

MARKO: Pa… zaboga… to kažu, tako sam čuo. Ja tu ništa zlo nisam mislio… molim vas pokorno, da ne mislite da sam ja što zlo tu mislio.

VLADIMIR: Ne, niste… ali, ko vas je uputio, ko vam je to kazao?

MARKO: Pa… gotovo svi… tako govore svi činovnici.

VLADIMIR: Svi? Svi činovnici? Šta govore, kažite mi šta govore?

MARKO: Ta, zaboga, vi znate kakav je današnji svet, današnji je svet vrlo rđav i voli da kaže, voli lošu reč da kaže…

VLADIMIR: Molim vas, recite vi meni šta govore, pa bilo to dobro ili rđavo.

MARKO: Pa to… kao da je g. ministar dobar prijatelj sa gospođom i kao da… gadne, gadne stvari… sramota je mene ovako stara i da govorim.

VLADIMIR: Kažite, ja hoću da mi sve kažete.

MARKO: … I kao g. ministar, njoj svaki dan piše; znaju kažu i momka koji donosi pisma; znaju, kažu, i da g. ministar vrlo često dolazi vama.

VLADIMIR: (Boli ga, bori se, i plahovito). To sve nije istina, razumete li, sve je to kleveta, znajte dobro, da je to sve kleveta!

MARKO: Pa dabome, ko bi tako što i pomislio.

VLADIMIR: (Uzbuđen). Kleveta, razumete li, podla, niska, gadna kleveta! (Ščepa ga za kaput i drmusa ga). Vi ste klevetnik, vi ste klevetnik!

MARKO: (Uplašeno). Ali ja, ja ne znam ništa. Ja nisam…

VLADIMIR: (Trgne se, utiša se). Ne! Vi niste ništa krivi, praštam vam, i uvredu koju ste mi naneli. Možete slobodno reći ministru da sam vam oprostio, ali — znajte, sve što ste govorili ili što su vam govorili, sve je kleveta, puka kleveta.

MARKO: (Ustaje). Hvala vam, gospodine, što ste mi oprostili, velika vam hvala, (Počeka malo). Ja mogu ići, je l’ te?

VLADIMIR: (Ostaje zamišljen i mane mu rukom). Da, možete.

MARKO: Zbogom, gospodine, hvala vam! (Odlazi).

1.3.6. 6. VLADIMIR, KATICA

(Gleda najpre dugo preda se poražen, a zatim izlomljen spušta se na kanabe te obuzet bolom i ne primećuje dolazak Olgičin).

KATICA: (Vodeći Olgicu). Evo je gospođa!

VLADIMIR: (Trgne se). Gospođa?

KATICA: Da, vraća se iz šetnje.

OLGICA: (Pritrčala je ocu). Evo ide i mama. Bili smo daleko, daleko, zdravo daleko…

VLADIMIR: (Snažno je prigrli, ljubi je i plače). Čedo moje!

OLGICA: Ono, šta je tebi, oco?

VLADIMIR: (Trgne se, krije suze). Ništa, ništa… ’Ajde čelo, idi igraj se. Vodite je, Katice, da se igra.

OLGICA: A ti plačeš, oco?

VLADIMIR: Ne, dušo, ne plačem… čini ti se… (Poljubi je). Vodite je, Katice, neka se igra dete, neka se igra.

KATICA: (Uzima je za ruku). ’Ajde, Olgice, ’ajde u baštu. (Odlazi s njom, pošto i sama, čudeći se, pogleda Vladimira).

1.3.7. 7. VLADIMIR, JOVANKA

VLADIMIR: (Ostaje slomljen i spustio glavu na grudi, ali se trgne naglo kad uđe Jovanka).

JOVANKA: (Ukusno odevena, pod šeširom, sa suncobranom. Govoreći skida šešir i rukavice). Dobar dan, Vladimire. Ja malo prošetala sa Olgicom; tako je lep dan, a njoj to tako dobro čini.

VLADIMIR: (Utišao se). Da, dobro joj čini.

JOVANKA: (Pošto je skinula šešir, prilazi mu mazno). Ti nisi nešto raspoložen?

VLADIMIR: (Suvo). Nisam!

JOVANKA: Boli te glava?

VLADIMIR: Glava, jest, glava (Hvata se za glavu). boli me, jako me boli!… (Sedne). Sedi, Jovanka; sedi eno tamo, hteo bih s tobom da govorim.

JOVANKA: O nečem važnom?

VLADIMIR: Da, o nečem važnom.

JOVANKA: (Čudeći se njegovu ponašanju). Sešću Vladimire. (Seda).

VLADIMIR: (Dugo se premišlja i bori, ne znajući kako da počne). Bio mi je malo čas jedan činovnik; onaj što me je uvredio. Naredio mu je ministar da ište od mene oproštaj, inače će izgubiti službu.

JOVANKA: Pa, jesi li mu oprostio?

VLADIMIR: Jesam.

JOVANKA: To si dobro učinio; hvala ti; to si dobro učinio. Opterećen je siromah sa troje dece a bedan je. —

VLADIMIR: (Jačim glasom). Ti ga znaš, Jovanka?

JOVANKA: Ta da, nije li to onaj o kome smo juče govorili, o kome je pričao g. Stanković?

VLADIMIR: Ti njega znaš i lično, Jovanka?

JOVANKA: (Uznemireno). Možda sam ga kadgod i viđala.

VLADIMIR: (Ustaje, prilazi joj i zagleda joj se u oči). On je juče dolazio tebi?

JOVANKA: (U zabuni). Da… upravo… jest, juče je dolazio meni jedan. Dakle to je taj isti?

VLADIMIR: Da, to je taj isti! A šta je on hteo od tebe? Je li te molio za što?

JOVANKA: (Uznemireno). Ali… kako ti to pitaš?

VLADIMIR: (Strožijim tonom). Je li te molio za štogod?

JOVANKA: Ta da… molio me je, da mu pomognem za unapređenje, veli, zaboravljen je, nije davno unapređen.

VLADIMIR: Ti da mu pomogneš, kako?

JOVANKA: (Zbunjena). … Da… govorim za njega…

VLADIMIR: (Ščepa je grčevito za ruku). Kome?

JOVANKA: (Uplašeno). Vladimire, šta je tebi?

VLADIMIR: Kome da govoriš?

JOVANKA: Tebi, Vladimire.

VLADIMIR: (Odgurne joj ruku). Nije istina! Zašto mi ne govoriš istinu?

JOVANKA: Ja tebi samo istinu govorim.

VLADIMIR: I nikad, nikad nisi od mene ništa krila?

JOVANKA: Nikad, veruj mi, Vladimire, nikad!

VLADIMIR: Pa ipak kriješ oči, kriješ pogled sad! (Ščepa je za ruku). Nevaljalice, nevaljalice, sve, sve, sve je kod tebe bila laž i osmeh tvoj i poljubac i ljubav tvoja, sve je bila laž, sramna laž, gnusna laž!

JOVANKA: Vladimire, šta govoriš ti, šta hoćeš ti; šta je tebi danas? Tebe je neko nagovorio, mene je neko oblagao.

VLADIMIR: (Cinički). Oblagao?!

JOVANKA: Čime me teretiš; čime me optužuješ; kakvih dokaza imaš?

VLADIMIR: Hm, dokaze, hoćeš dokaze… (Ščepa je za kosu). Da, dokaze, dokaze… (Priseti se pa je ščepa za ruku i povuče, te ona padne na kolena). Dokaze mi moraš ti dati, ti, ti, razumeš li, moraš mi ih ti dati. Pisma, pisma, on tebi piše, svaki dan ti piše, gde su pisma…

JOVANKA: (Očajno). Vladimire, Vladimire, zaboga! Ja nemam nikakvih pisama… (Brzo tura ruku u nedra da obezbedi pismo koje je jutros dobila).

VLADIMIR: Ah, ta ruka! Ta ruka izdajica! Hoćeš nešto da sakriješ, je li? I tu, tu, u nedrima, u tim prljavim nedrima… (Ščepa rukom te joj iscepa struk).

JOVANKA: (Brani se). Vladimire, tako ti svega na svetu, ne diraj me; zar nasiljem… zar… (Cikne kad već oseti da je uneo ruku u nedra).

VLADIMIR: (Kida joj haljinu besno, očajno i kad nađe pismo on drekne). Ha! (Pobegne čak na drugu stranu pozornice sa pismom, koje je grčevito stegao obema rukama).

JOVANKA: (Ostaje na zemlji, očajna, plače teško).

VLADIMIR: (Ne sme da otvori pismo, drhće, čupa kose). Pismo… dokaz… dokaz… evo ga, u mojim je rukama! (Zaplače teško i sam). O, Bože, Bože moj! (Pošto se pribere, ustaje i čita pismo). Sve je dakle istina, sve, sve, sve…

JOVANKA: (Očajno). Vladimire!

VLADIMIR: (Opet plaho). Šta je ovo; je li ovo dokaz; je li ovo pismo tvoga milosnika, bludnice! Ti si dakle ta, koja si meni klase davala, i koja si te klase zarađivala? Ovo što sam, od tebe je dakle? Tu nema moje zasluge, tu nema moje zarade!

JOVANKA: (Pođe na kolenima po obgrli njegova plačući).

VLADIMIR: Ne dotiči me se! (Gurne je te ona padne glavom na jednu stolicu, pa tako i ostane jecajući). Šta hoćeš, oproštaj? Oproštaj, je li? Hoćeš da budem velikodušan? O nesrećnice, a jesi li ti bila velikodušna, jesi li bar toliko bila, da me ne lažeš dvoličnošću. Što me nisi mrzela — o kako bi mi sad lakše bilo da si me mrzela — što si me lagala da me voliš!

JOVANKA: Jer sam te volela.

VLADIMIR: Volela, volela?! Ti volela; zar u tvojoj prljavoj duši ima mesta i za tako čist osećaj kao što je ljubav? Volela?!… Zar ti je malo laži, kojom si svoju dušu omrčila; zašto skrnaviš njome i usta?!… (Očajno hoda). I šta sad i gde sad? Šta sad nad ovim ambisom; gde sad pred ovom rasputicom?! Kako u svet sa ovom sramnom mrljom na obrazu…? Ja sam niko i ništa, ja sam bednik, ja sam podlac, kome je žena stekla položaj svojom čašću, svojim nepoštenjem… ja sam štićenik jedne bludnice! (Rikne, baci se na nju nanovo te je ščepa za kosu i obori na zemlju, a zatim stane za momenat, odluči se, odlazi i zaključa vrata, spusti zavesu na prozoru, otvori fijoku i izvadi revolver).

JOVANKA: (Cikne i skoči te mu seo obisne oko ruke, u kojoj mu je revolver). Šta ćeš, šta si naumio?

VLADIMIR: (Spusti malaksalo ruku u kojoj mu je revolver i odgovara više sebi). Ne znam, ne znam ni sam…

JOVANKA: Ako si ga potegao da ubiješ mene, učini; učini to, ja te ne zadržavam.

VLADIMIR: (Bolno se nasmeja). Tebe?! Što će mi tvoja smrt? Hoće li me ona pred svetom oprati? (Ispusti revolver na patos i sedne pogružen).

JOVANKA: (Posle duže pauze, pribrana). Vladimire, saslušaj me! (Posle pauze, pošlo on ne diže glavu). Ti mi ne veruješ više, pa ipak ja te molim, ja te preklinjem, veruj mi jedno, da sam te volela i da te volim i sad. Ti znaš vrlo dobro, da sam iz ljubavi i pošla za te, pošto sam savladala sve prepreke i protivljenje moje rodbine. I rodbina i prijateljice moje, tvrdili su pakosno da ja polazim za te, samo sa lepote tvoje, ali da sam nerazmišljena, jer ti nisi čovek koji će praviti karijeru. I ja sam bila ubeđena u to, ali sam ja i prezrela i karijeru i sve bolje izglede i pošla za te, jer sam idealisala, jer mi je jedina želja bila, da ti budeš moj a ja tvoja. Docnije, u braku, lepota mi tvoja nije bila dovoljna ili — postala mi je obična — i rodbina moja, i prijateljice moje, gledajući me vezanu za čoveka malog položaja, sa zadovoljstvom su uvek naglašavale potvrdu svoga proricanja. One — prijateljice moje — udate za ljude koji načiniše silne karijere, postadoše gospođe prvoga reda, a ja… ja ostadoh… Ti znaš, kako si u početku teško avanzovao, kako si po nekoliko godina probavljao u jednoj istoj klasi. Ako smo odlazili u društva, moje su prijateljice zauzimale počasna mesta, a ja sam morala sedeti u poslednjim redovima; meni se srce bolom cepalo kad sam viđala tebe, kako pred njihovim muževima stojiš ponizno, kao mlađi pred starijima, a one se laskavo smeškaju na mene, ukazujući mi time milost. Pa uz to još i moja porodica, koja se ni posle tolikog vremena nikad nije htela izmiriti sa već svršenim faktom, već mi uvek prebacivala… Tada, tada vidiš, Vladimire, začela se kod mene ambicija, ambicija koja je s dana na dan rasla, rasla sve silnije i sva bujnije i najzad, počela da me guši, da me goni. Ona se uhvatila u koštac sa ljubavlju prema tebi i, postala je od nje i moćnija i silnija… U mojoj duši stvorila se tada jedna jedina želja, pred mojim očima lebdela je tada jedna jedina namera; ja sam htela pošto poto da ti postaneš veliki činovnik, činovnik od visokog položaja i… ti si to postao.

VLADIMIR: (Koji je sve dotle oborene glave slušao, kod ovih reči trgne se). Nesrećnice!

JOVANKA: Ali… ja te nikad nisam prestajala voleti, ni onda kad sam grešila…

VLADIMIR: (Skoči). Nije istina! Laž, drska laž, kakvom se u romanima i dramama pravda neverstvo žena; neću da slušam više laž; neću da čujem više tvoj glas, gadan mi je, odvratan mi je; prodire mi kroz uho i kroz dušu kao otrovan nož, kao usijana turpija, kao paklena zmijska žaoka; taj glas kojim si mi do juče ljubav kazivala!…

JOVANKA: Vladimire, ti imaš prava da više moj glas ne slušaš; ti imaš prava da me više kraj sebe ne trpiš, a ja nemam ni prava ni smelosti da tvoj oproštaj tražim, a — i kad bih ga dobila, tvoj pogled, tvoja blizina bila bi za mene uvek strašna, uvek zamanut mač pred kojim bi stalno stajala oborene glave. Ja ću dakle rešiti stvar:… (Posle pauze, uzimajući šešir i mantil). Ja idem roditeljima svojim… (Pauza, ona ga gleda očekujući odgovor i, pošlo on ne odgovara no one diže glavu, ona ponavlja). Ja idem roditeljima svojim!

VLADIMIR: (I ne gledajući je). Idi!

JOVANKA: (Namešta šešir, ogrne se mantilom, pa onda pogleda u Vladimira bono, no on je i ne gleda). Zbogom!… (Uzdahne, pođe pa kod vrata zastane). Vladimire, hoćeš li dopustiti da se oprostim sa svojim čedom?

VLADIMIR: (Štrecne ga pomisao na dete, na koje sve dosad nije mislio). Olgica, Olgica! O, Bože, Bože moj! (Zaplače teško, a zatim digne glavu, skoči i ode do levih vrata). Olgice, čedo moje, Olgice!

1.3.8. 8. OLGICA, PREĐAŠNJI

OLGICA: (Utrči). Oco!

VLADIMIR: (Ščepa je grčevito, digne je u naručja, zarije njenu glavu u svoja nedra, kao da bi hteo da je sačuva od nečeg, i gorko plače). Čedo, čedo moje… ljubavi moja!…

JOVANKA: (Stoje još kod zadnjih vrata, pokrila oči rukama, plače i teško uzdiše, ne smejući ni da gleda prizor).

OLGICA: (Pošto je digla glavu). Ti me voliš, oco?

VLADIMIR: (Opušta je na zemlju, gleda je dugo, bori se pa zatim je ljubi žarko i povede u sobu natrag). Idi, idi, idi igraj se! (Odgura je).

1.3.9. 9. VLADIMIR, JOVANKA

JOVANKA (Stoji na istom mestu, bono). Ni to mi ne dopuštaš? Zar mi ne dopuštaš ni da se oprostim sa svojim čedom?

VLADIMIR: (Tiho, razmišljeno). Slušaj… Ti nećeš ići iz ove kuće. Ako si ubila moju sreću, ti nemaš razloga, a ja nemam prava, da ubijamo budućnost našega deteta. Ako te oteram od kuće, sramota će postati javna i naša Olgica odrašće pod tom sramotom. Ona je devojka i ona će dospeti do godina, kada će ceo svet pružati prst na nju i reći: ovo je ćerka one nesrećnice koju je muž zbog nevaljalstva oterao, i ceo će svet okretati glavu od te devojke. Ne, ti ćeš ostati ovde; ja ću te mrzeti, ja ću te prezirati, ja ću te se gnušati, ali ću od sveta kriti tvoje nevaljalstvo; kriću ga da sačuvam budućnost ovoga deteta. To si dužna i to moraš i ti da činiš. Kad si se ogrešila prema meni, ne greši bar prema ovome detetu, tvome porodu, tvojoj krvi.

JOVANKA: (Očajno). O, Bože!

VLADIMIR: (U istom tonu). Mi smo dosad bili muž i žena a odsada ćemo biti otac i majka.

JOVANKA: (Približiv se). Hvala ti i na tolikoj milosti!

VLADIMIR: To nije milost — ja je za tebe ne bih imao, To je samo ljubav prema detetu i prema njegovoj budućnosti, to je jedina ljubav koja mi je sad ostala. Idi. (Mane joj rukom da ide u Olgičinu sobu). Idi …tamo!

JOVANKA: (Potrči u Olgičinu sobu bacajući usput sa sebe mantil, šešir i t. d). Olgice, čedo!

VLADIMIR: (Gleda za njom, zatim sedne za sto, obori glavu na ruke i zaplače se teško).

(Zavesa pada).

1.4. Treći čin

Ista soba.

1.4.1. 1. VLADIMIR, DOKTOR

VLADIMIR I DOKTOR (Sede: doktor drži novine koje je čitao, a Vladimir se prislonio na sto, zabrinut).

DOKTOR: (Posle izvesne pauze). Pa ipak svet je svet, prijatelju.

VLADIMIR: Ja ne znam, zašto ja moram da vodim računa o tome svetu.

DOKTOR: Zašto? Najzad i zato što si otac i —

VLADIMIR: (Trgne se). To je istina. Pa dobro, šta hoće taj svet?

DOKTOR: Šta hoće; hoće računa, on traži da mu se o svemu položi račun i, vidiš, svet je takva računska kontrola, koja nema prava na to što traži, ali ti ipak moraš da mu položiš račune; moraš ako hoćeš sa tim svetom da živiš i dogod imaš ma što što te sa tim svetom vezuje.

VLADIMIR: (Ubeđen). Pa dobro.

DOKTOR: U toliko pre, prijatelju, što vidiš: svet dokuči i najmanju sitnicu. Napolju se zna o tvojoj aferi sa Uroševićem, onim što te je uvredio, pa povodom toga, dabome, govori se mnogo o toj stvari.

VLADIMIR: O kojoj stvari?

DOKTOR: Ti ćeš mi dopustiti da budem iskren; ti znaš koliki sam ti prijatelj. —

VLADIMIR: Budi iskren.

DOKTOR: Dakle, govorilo se najpre o odnosima tvoje žene sa ministrom.

VLADIMIR: (Bono). Da, znam. —

DOKTOR: Sad, sad se međutim govori o tvome rđavom životu sa ženom.

VLADIMIR: Dakle, govori se o tome?

DOKTOR: Zaboga, ta nema kuće u Beogradu čiji zidovi mogu zatvoriti i sačuvati tajnu. Tu su mlađi, pa onda posete i kućni prijatelji, koji i dolaze u kuću samo zato, da ma šta zapaze, pa onda… no pa… to se ne može sačuvati.

VLADIMIR: (Sa rezignacijom). Znam.

DOKTOR: I vidiš, taj rđav život — koji sam, pravo da ti kažem, i ja zapazio — uzima se kao dokaz, kao posledica one afere. Da, rđav život sa ženom potvrđuje da je odista nečega bilo, potvrđuje da u onim ranijim glasovima ima istine.

VLADIMIR: Odista, odista je tako. Ali… (Razmišlja). Slušaj, doktore, ja ti se moram poveriti, moram, jer mi nečiji savet treba; a ja ga ne smem od brata tražiti i — nemam od koga, a osećam se slab sam sebe da usavetujem.

DOKTOR: No pa, poveri se…

VLADIMIR: Ti si mi prijatelj (Gleda ga u oči).

DOKTOR: Ako mi to veruješ!

VLADIMIR: Sedi, slušaj me!… Svet ima pravo, svet je istinu rekao.

DOKTOR: (Iznenađen). Istinu?

VLADIMIR: Da, sva što je svet govorio o mojoj ženi i ministru, sve je istina — sušta istina…

DOKTOR: Da se ti ipak ne varaš?

VLADIMIR: O, da znaš koliko bih voleo da se varam, ali — ja imam dokaze.

DOKTOR: Dokaze?

VLADIMIR: Da, i… ti ćeš me možda sad zapitati: pa šta sam ja zatim činio kad sam se uverio?

DOKTOR: (Sumoran, smućen). Ne, ne mislim te ništa pitati!

VLADIMIR: Ali ti treba da me pitaš, kad hoćeš da ti se poverim, ili… kazaću ti ja sam sve, sad ti već moram kazati. — Našto da ti nazujem kako je sve bilo; dosta je kad ti kažem da je moje dokaze ona utvrdila i priznanjem.

DOKTOR: Priznanjem?

VLADIMIR: Da. Ona je zatim trebala da ide iz kuće, to je bilo najprirodnije rešenja stvari… molila me je da se oprosti sa detetom… dozvao sam dete i — tada sam se setio da je to dete žensko, da u njoj raste devojčica, a zatim devojka, i da ću svojim postupkom — ako joj mater oteram i time oglasim svetu da je nevaljala — ubiti u stvari detinju budućnost; budućnost onoga deteta, koje mi je ostalo kao jedina zaloga ljubavi, i, — tada sam je, prijatelju, zadržao. Zadržao sam je da živimo pod istim krovom, ne kao muž i žena, već kao otac i majka.

DOKTOR: Da, ali takav život…

VLADIMIR: On je težak i za nju i za mene; ali je on za nju kazna, a za mene žrtva; žrtva koju prinosim svome detetu. I više no to, ja sam se i od toga deteta morao da odvojim. Ja nisam mogao da dopustim da takva majka vaspitava moju kćer i — kao što znaš, i ako ste svi bili protivni, ja sam deta poslao na stranu, u pansionat. Morao sam ga odvojiti od majke, pa sam ga odvojio i od sebe.

DOKTOR: Što se tiče deteta, i sad kad si mi saopštio pravi razlog sa koga si ga udaljio od kuće, ja ostajem pri istom mišljenju koje sam ti i pre kazao. Malo dete od pet godina ne odvaja se od majke i ne šalje se u pansionate.

VLADIMIR: Da, ali se žensko dete odvaja od nevaljale majke.

DOKTOR: Pa onda, ne razumem ni sve ostalo. Ti si ženu zadržao zbog sveta, da je ne bi proglasio nevaljalom kad bi je oterao ali… ne uviđaš li da si zastao na pola puta?

VLADIMIR: Na pola puta?

DOKTOR: Da, jer tvoj život sadanji, taj nezgodan, bolje reći rđav život, koji se ne da sakriti, o kome se na polju zna, dovodi do istih posledica, on se tumači na štetu tvoje žene ili bolje reći, na štetu majke tvoga deteta koje si ti hteo da sačuvaš.

VLADIMIR: (Zabrinuto). Da, da, da!… Pa šta da činim — šta mi ti savetuješ da činim?

DOKTOR: Hm!… tu je teško savetovati — ostao bi samo jedan jedini put.

VLADIMIR: Reci ga.

DOKTOR: Morao bi oprostiti ženi, zaboraviti na sve, izmiriti se i budućim lepim životom demantovati sve ovo dosadanje.

VLADIMIR: (Odlučno). Oprostiti, oprostiti veliš?… To nikada.

DOKTOR: Teško ti je s tim da se odmah izmiriš, ali razmisli malo. Razmisli, pa ćeš videti, da ti ništa drugo ne ostaje.

VLADIMIR: Ti ne znaš, doktore, kolika je to rana; ti ne znaš koliki je to bol; to se ne da zaboraviti, to se ne može oprostiti.

DOKTOR: Zar ni za ljubav detinju?

VLADIMIR: Dete? — Učiniću sve za to dete, ali — ja joj baš za ljubav detinju na smem oprostiti, kao što ona nije smela za ljubav detinju grešiti.

DOKTOR: Tada će stvar već biti teža, ako ostaneš i docnije čvrst u odluci.

VLADIMIR: Ostaću.

DOKTOR: Ja ne bih umeo drugi način da ti predložim.

VLADIMIR: Ja ću ga naći; ja moram sve učiniti, svemu pribeći za ljubav budućnosti svoga deteta.

DOKTOR: Kaži mi način na koji misliš to postići?

VLADIMIR: (Setio se). Slušaj. (Hvata ga grčevito za ruku). Ja moram naći načina na koji bi pred svetom sebe kompromitovao. Nek iziđe tako stvar da sam ja rđav suprug i da je zbog toga izmeđ nas nastupio rđav život.

DOKTOR: To će ti teško poći za rukom, svi to znamo.

VLADIMIR: Mora poći. O, kolike se stvari dešavaju u svetu za koje se posle kaže: „Ko bi to rekao!“ — ja moram pobediti svet, moram ga uveriti da sam ja uzrok i razlog rđavom životu u kući.

DOKTOR: Pa našto ti to?

VLADIMIR: Našto? — Detetu za ljubav. Devojka sme imati rđavog oca, ali ne rđavu majku — eto, za to ću ja primiti svu krivicu na sebe; neka njena majka ostane čista pred svetom.

DOKTOR: Pa dobro, ali kako to misliš postići?

VLADIMIR: Kako? Da, to je ono čemu ne umem ni sam da se domislim. Tu bi hteo tvoj savet.

DOKTOR: Koji ti ja ne umem dati.

VLADIMIR: Hoću da izmislim sebi kakvu aferu, neverstvo prema ženi.

DOKTOR: Da ga izvršiš?

VLADIMIR: Ne, to neću, već samo da ga izmislim. Kad bi ga izvršno, ona bi došla prema meni u isti položaj u kome sam ja sad prema njoj; ona bi bila oslobođena kazne. Ja hoću da ostanem u duši čist, ali pred svetom nevaljao. Hoću da i žrtva koju činim detetu bude čista kao i pobuda što su.

DOKTOR: (Vrti glavom). Teško.

VLADIMIR: Mora mi i ona pomoći, da, i ona mi mora pomoći.

DOKTOR: Ona?

VLADIMIR: Nateraću je da me optuži, ona me mora optužiti pred svetom.

DOKTOR: (Vrti sumnjivo glavom). Ne znam… ne izgleda mi put.

VLADIMIR: Pa ipak drugoga nema. Svet treba zadovoljiti, a detinju budućnost valja sačuvati. (Zaroni glavu u ruke).

1.4.2. 2. KATICA, PREĐAŠNJI

KATICA: (Na srednja vrata). Gospodin ministar.

VLADIMIR: (Trgne se, pogleda doktora a zatim Katicu). Uvedi gospodina ministra u salon. (Pošto je Katica pošla). Jeste li javili gospođi?

KATICA: Javila sam; gospođa je kazala da je slaba i ne može ga primiti.

VLADIMIR: Dobro… uvedi g. ministra, sad ću ja.

KATICA: (Ode).

1.4.3. 3. DOKTOR, VLADIMIR

VLADIMIR: Eto… pojmiš li sad moj položaj? Ja bih trebao, kao častan čovek, onome tamo u sobi da vratim krvavo uzdarje; međutim ja moram, zbog sveta, da ga primam, moram ljubazno da ga primam, da se pravim kao da ništa ne znam, da izigravam pred njim muža glupaka, kojega on vuče za nos a koji to ne zna i ne vidi.

DOKTOR: (Smućen). Odista!

VLADIMIR: (Uzbuđen). I još, — još — moram da izigravam blagodarnog činovnika, kojega je on protežirao i tako visoko uzdigao!… Pa je li to užasnog! Zar nije to položaj bezizlazan, mučan, nesnosan?… Nikad, prijatelju, u životu nisam zasuzio, a sad sam tako omekšao, tako sam malodušan postao, da mi suze vrlo često kvase oči… ali… veruj, to nisu suze, to je krv moga iskidanog srca; to je žuč moje otrovane duše što se kroz suze proliva, to je… ah! (Maše rukom kao da bi rekao: „ostavimo to!“ dahne da se odmori od uzbuđenja pa pođe i vrati se). Ti ćeš me, doktore, sačekati ovde, je li? Ja još nisam svršio razgovor s tobom. (Ode u desnu sobu).

1.4.4. 4. DOKTOR, JOVANKA

DOKTOR: (Sam pripaljuje cigaru).

JOVANKA: (Dolazi na svoje sobe). Doktore, jeste li vi? Dobro te sam vas zatekla ovde, inače bih poslala po vas.

DOKTOR: Po mene?

JOVANKA: Da, dobila sam pismo sa vrlo rđavim glasovima, vrlo rđavim.

DOKTOR: Eh, eh, eh, preterujete, preterujete, razume se. Gde je to pismo?

JOVANKA: (Daje mu). Olgica je u groznici koja traje već dva dana.

DOKTOR: (Pregledajući pismo). No pa?

JOVANKA: Ali zaboga, tako malo dete, pa bez roditelja, bez roditeljske nege.

DOKTOR: Nisam nikad odobravao Vladimiru što je dete u tim godinama slao van kuće. Ma kako taj pansionat bio uređen, dete ja i suvišne malo.

JOVANKA: (Uzdišući). Ah, doktore, kad bi do mene stajalo.

DOKTOR: Znam, znam da je to bila volja isključivo Vladimirova (Dočitava pismo). No, pa šta vi iz ovoga pisma vidite tako strašno?

JOVANKA: Kako, zaboga?

DOKTOR: Neka učiteljica iz pansionata javlja da je zatim vatra minula, da je i sutradan ostala sumorna i nevesela… (Vraća joj pismo).

JOVANKA: Eto, vidite.

DOKTOR: I vi ste od toga napravili da Olgica ima groznicu koja traje dva dana.

JOVANKA: Ali, zaboga, doktore, kad nisam kraj nje.

DOKTOR: To je istina. Opasnost je uvek veća kad smo daleko od nje.

JOVANKA: Pa šta da radimo; šta mi savetujete?

DOKTOR: Šta… Zna li Vladimir što o ovome?

JOVANKA: Ne, to je učiteljica iz pansionata koja se sa mnom dopisuje. Budite mi za tu malu tajnu poverenik, doktore. Moj muž je meni zabranio da pišem detetu, a i upraviteljku je zamolio da ne piše meni. Kad bi ja pisala upraviteljici, pismo bi bilo vraćeno, jer ona prima pisma samo pod izvesnim znakom. To je moj muž učinio iz razloga, što bi ja možda mojim pismima rastužila dete, te bi se uželelo kuće. —

DOKTOR: (Za se). Sirota žena, ona laže! (Glasno). Da, taj je razlog donekle opravdan.

JOVANKA: Ali srce majčino, doktore, zar je moguće okovati razlozima, pa ma kakvi oni bili. Ja sam preko prijatelja našla u zavodu jednu učiteljicu, stvorila sam je svojom poverenicom i…

DOKTOR: (Prihvati rečenicu). — ona vas redovno izveštava o detetu.

JOVANKA: Vi ćete, doktore, sačuvati tu malu tajnu.

DOKTOR: Nije opasna, mogu je sačuvati.

JOVANKA: Dakle, šta me savetujete?

DOKTOR: Najpre, ja mislim da javimo i Vladimiru o bolesti detinjoj; možda će se rešiti odmah da dovede Olgicu.

JOVANKA: O, on bi to bez sumnje učinio, ali… doktore, to je opasno, to ne smemo učiniti, pitao bi me otkud ja to znam.

DOKTOR: Da… nego, znate šta će biti najbolje za ovaj momenat? Dajte mi pero i artiju i dajte mi adresu te vaše poverenice, pa ću ja depešom sa plaćenim odgovorom zapitati za lekarsku dijagnozu, a depešu ću platiti kao hitnu, kako bi za jedan sat imao odgovor i ja ću je potpisati, kako bi odgovor na mene došao. Iz toga dobijamo dvoje, prvo što ćemo saznati pravo stanje bolesti, a drugo, kad ja imam depešu upućenu na moju adresu, lako mi je vašu poverenicu proglasiti mojom prijateljicom i činiti kod Vladimira upotrebu od te depeše.

JOVANKA: Da, to je odista dobro. Hvala vam, doktore. Evo izvol’te u moju sobu pa napišete depešu. (Odlaze zajedno u levu sobu).

1.4.5. 5. KATICA, STANKOVIĆ

KATICA: (Ulazi napred). Izvol’te ovde pričekati, kad ne želite da vas javim.

STANKOVIĆ: Ne, ne, nemojte me javljati, kad je tu gospodin ministar, pričekaću ja i ovde. A je l’ te, Katice, kako je gospođi, je li i ona tamo u sobi?

KATICA: Ne, gospođa je nešto malo slaba.

STANKOVIĆ: (Sedne). Tako, e to nisam znao. Molim vas, isporučite joj moje najtoplije želje da što pre ozdravi.

KATICA: Hvala.

STANKOVIĆ: (Proviri na ključaonicu srednjih vrata). Pa, g. ministar nije više tamo, mora da je otišao.

KATICA: Možda ga nisam spazila.

STANKOVIĆ: Idite, prijavite me, dete moje.

KATICA: Drage volje. (Ode desno).

STANKOVIĆ: (Proviruje opet na vrata).

KATICA: (Vraća se). Zbilja, g. ministar je već odavno otišao a ja nisam spazila. Gospodin vas je molio da ga malo pričekate; sad će on, samo da dovrši neko pismo.

STANKOVIĆ: O molim, pričekaću.

KATICA: (Odlazi).

1.4.6. 6. STANKOVIĆ, DOKTOR

STANKOVIĆ: (Pretura, po stolu i zagleda hartijice).

DOKTOR: (Iz leve sobe, nosi u ruci depešu). Gle, vi ste tu?

STANKOVIĆ: A vi ste bili u poseti kod gospođe?

DOKTOR: Da.

STANKOVIĆ: Je li gospođi bolje? Čuo sam da je bolesna.

DOKTOR: Da, bolesna je, sad baš nosim lično ovaj recept, koji sam joj propisao, u apoteku. No, dragi moj, šta ima novo?

STANKOVIĆ: Ništa interesantno. (Poverljivo). Je l’ te, znate li vi, da je malo pre bio gospodin ministar u poseti kod g. Nedeljkovića?

DOKTOR: Zar vi i to brojite u novosti. Pa on dolazi kao što je i pre dolazio. Šta ima tu neobičnog?

STANKOVIĆ: (Razočaran). Tako?

DOKTOR: Okanite se navike da od svačega pravite novost, inače će vam se češće puta desiti, kao sad, da stvar celom svetu vrlo običnu i prirodnu, načinite interesantnom novošću. Do viđenja, dragi moj, u poslu sam. (Ode brzo).

1.4.7. 7. STANKOVIĆ, VLADIMIR

STANKOVIĆ: (Iščuđava se ovome što je čuo od doktora).

VLADIMIR: (Još savija dotično pismo i meće ga u kovertu, zatim za vreme razgovora tu kovertu, koja je već adresovana, lepi pa joj onda makazama odseca jednu stranu, kao da je neko primljeno pismo ranije otvorio. Kad sve svrši, vadi portfelj, meće pismo u nj i vraća portfelj u džep). Dragi g. Stankoviću, izvinite me, vi ste me duže čekali, no što bi ja to inače dopustio…

STANKOVIĆ: O, molim, g. načelniče, posao je zaboga najvažniji.

VLADIMIR: Sedite, molim vas.

STANKOVIĆ: (Sedajući). Blagodarim. Ali, da izjavim odmah, danas nisam došao besposlen u posetu, kao što inače ja to redovno činim. Danas sam došao naročitim i važnim poslom.

VLADIMIR: Tako? A kakav vas je to veliki i važan posao doveo

STANKOVIĆ: Znate, zbog onih poplavljenih sela u Moravi. Obrazovao se naročiti odbor gospođa iz boljih krugova, da zbira dobrovoljne priloge za poplavljene.

VLADIMIR: To je lepo.

STANKOVIĆ: I znate, ja sam sekretar toga odbora a, u poverenju ću vam reći, da sam ja upravo i inicijator, ali sam potpustio gospođu Živkovićku, savetnikovicu, kao da je ona inicijatorka. To znate njoj laska i zato se jako zauzela za celu stvar.

VLADIMIR: To je sve vrlo lepo, g. Stankoviću, ali ja još ne vidim, zašto vas taj posao dovodi meni?

STANKOVIĆ: Izabrali smo i vašu gospođu u odbor. To sam znate ja predložio.

VLADIMIR: (Preleti mu oblak preko čela). Tako!

STANKOVIĆ: (Ustane i priđe mu). Je l’ te, vi nećete zameriti što ću biti iskren?

VLADIMIR: O, molim vas, vaša mi je iskrenost uvek draga bila.

STANKOVIĆ: Vidite, ja sam se u ovoj prilici naročito založio, sav sam se založio i — kao što vidite — uspeo sam.

VLADIMIR: Ne razumem, zašta ste se zalagali?

STANKOVIĆ: (Malo zbunjeno). Za vas… za vašu kuću… za gospođu.

VLADIMIR: (Oseti težinu položaja. Ustaje i sam). Ne mogu dovoljno da vas razumem, ja bih vas molio, govorite jasnije, sasvim jasno — ta vi ste mi sami ponudili iskrenost, pa što je sad izbegavate.

STANKOVIĆ: (Usteže se). Ipak —

VLADIMIR: Ja vas razrešavam svih obzira, a vezujem vas obzirima prijateljstva. Ja volim iskrenost, pa ma kako ona neprijatna bila.

STANKOVIĆ: Ta da — dakle evo u čemu je stvar: gospođe su bile vrlo, vrlo protivne kad sam ja istakao kandidaciju vaše gospođe, mrgodile su se, govorile kroz zube, pa najzad su i glasno govorile koješta, što ja nisam mogao da dopustim da se govori o ženi moga prijatelja i starešine i založio sam se toliko, da sam najzad i uspeo i, kao što vidite, kroz koji čas će gospođe — i sama gospođa Živkovićka — doći ovamo da lično ponude gospođu, da se primi članstva u odboru.

VLADIMIR: Hvala vam, prijatelju, ali vam mogu reći da bi vam uspeh bio mnogo i mnogo lakši, da ste nešto još ranije prišli meni i razgovorili o svemu.

STANKOVIĆ: A o čemu, molim vas?

VLADIMIR: No, pa kažite mi iskreno, kakve su to teškoće bile u odboru gospođa, koje ste vi savladali; našto su se mrgodile gospođe, šta su govorile kroz zube, a šta glasno?

STANKOVIĆ: Stvari, znate, koje su vam valjada i poznate, a koje se potežu od onoga dana, od one afere u ministarstvu.

VLADIMIR: No pa, ta afera nije imala, kao što vidite, nikakvih posledica, ja i moja žena i dalje zajedno živimo.

STANKOVIĆ: Govori se, to ću vam najiskrenije reći, — svud se napolju govori, da vi i gospođa vrlo rđavo živite u kući i, koliko god ja tvrdim da to nije istina, ne mogu da uspem da suzbijem te glasove.

VLADIMIR: Da, prijatelju, i nećete uspeti; istinu je teško pobediti.

STANKOVIĆ: (Zaprepašćen). Istinu?

VLADIMIR: Da, istinu — na žalost, — istinu koja se, pored sve moje pažnje, nije mogla sakriti od sveta i jedino žalim, što se ona na polju tako rđavo tumači. Ja neću najzad od vas, gospodine Stankoviću, da krijem stvar, tim pre što ste me vi vašim zauzimanjem za moju ženu obvezali i što sam rad da vas uverim, kako ste bili u punom pravu, kad ste se pred tim gospama zauzimali za moju ženu. Ja i moja žena, u poslednje vreme, odista ne živimo onako kako smo ranije; postoji između nas neki nesporazum, izvesna zategnutost pa — ako hoćete — i rđav život.

STANKOVIĆ: Da, to se svud govori.

VLADIMIR: Ali, gospodine, da li se na polju zna i razlog tome?

STANKOVIĆ: Tumači se.

VLADIMIR: Znam već kako, u toliko pre sam ja dužan svojim priznanjem da dam satisfakciju svojoj ženi, za greh koji sam prema njoj učinio.

STANKOVIĆ: (Iznenađen). Vi učinili greh prema njoj? Kako molim vas, a sam —

VLADIMIR: Da, dragi moj, zato što se iz moje kuće iselio mir i ljubav i lep život, kriv sam ja. (Uzima ga poverljivo pod ruku). Vi ste mlad čovek, pa ćete razumeti stvar koju ću vam poveriti.

STANKOVIĆ: O, molim.

VLADIMIR: Slučajno… recimo prilikom kakve komisije ili, kojom prilikom bilo, to nije tako važna stvar, ja sam se upoznao sa jednom ženskom, sa kojom sam stupio u bliže, sa svim bliska odnose. —

STANKOVIĆ: Vi!

VLADIMIR: To se dešava gdekad i nehotice. Ja time nisam prestao da volim i svoju ženu, ali — i odnosi izmeđ mene i dotične osobe razvijali su se sve jače i jače; ja sam bio u njenim rukama, morao sam ići kad god me je zvala, davati joj novaca koliko god mi je tražila. Ja sam često lagao moju ženu da moram gde otputovati na dan ili noć, a noćivao sam tamo.

STANKOVIĆ: (Zaprepašćen). Skandal… To jest, pardon!

VLADIMIR: Ne, ne, ne; zašto pardon, zašto povlačite reč koju ste dobro rekli, jer je to odista skandal. —

STANKOVIĆ: Ja sam se izrekao. —

VLADIMIR: Ali ja priznajem da je to skandal, gospodine. Ja sam tako nisko pao, da sam najzad podigao iz zavoda 8000 dinara ušteđevine, koju je moja žena od kućnih troškova odvajala i davala, sve paru po paru, u banku na ime moga deteta; digao sam dakle novac moga deteta i poslao toj osobi, ali — pismo mojom rukom pisano, kojim sam to slao, uhvatila je moja žena i ima ga u rukama. —

STANKOVIĆ: Uhvatila?

VLADIMIR: Da, gospodine, i je li vam sad jasno, zašto ja i moja žena živimo ovako rđavim životom.

STANKOVIĆ: Jasno mi je, gospodine, ali verujte, veoma sam iznenađen.

VLADIMIR: To će vam sve i moja žena kazati ako je zapitate, jer u nje je pismo. Kao što vidite, ja sam vas obogatio jednom interesantnom novošću.

STANKOVIĆ: A, gospodine, ja to neću —

VLADIMIR: Šta, nećete to nikom kazati? Nemojte mi davati reč na to, prvo za to što vi ne bi mogli da otrpite —

STANKOVIĆ: Ali —

VLADIMIR: — A drugo i zato, što vam ja najzad i ne branim da kažete jer, kad svet već hoće da vodi računa o mojoj kući i životu u njoj, a ono bar neka kaže pravu istinu i neka ne baca ljagu na ženu časnu, odanu svome mužu, ženu koja je uz to još i majka.

STANKOVIĆ: Sasvim, sasvim; potpuno se slažem i sad ću ja malo drukče razgovarati sa tim gospođama. Da vam kažem još nešto vrlo iskreno: te gospođe, kad su određene da pozovu ostale, te morale doći k vama, spremale su se da se vrlo hladno pa možda i drsko ponašaju, ne bi li time prinudile vašu gospođu da se sama ne primi, ali — videćete sad, videćete promenu i još kakvu promenu. One će kroz minut dva doći, upravo one samo na mene očekuju, jer je u mene spisak odbornica. Vi me morate izviniti.

VLADIMIR: O, molim, ja sam vam vrlo blagodaran na ovoj poseti. (Ispraća ga prijateljski do vrata).

STANKOVIĆ: Do viđenja! (Odlazi).

1.4.8. 8. VLADIMIR (sam)

VLADIMIR: I sad će kao potop pljusnuti kroz varoš nova laž, drska laž, moja laž. Niko podobniji, niko zgodniji za to da tu kišu prolije, do ovaj Stanković koji i ne sluti, da će prvi put u svome životu, raznoseći lažne novosti kroz beogradske salone, učiniti jednu veliku uslugu. Uslugu?… I ja to moram da nazovem uslugom!…

1.4.9. 9. VLADIMIR, JOVANKA

JOVANKA (Ulazi iz levih vrata pa kad spazi Vladimira, hoće da vrati).

VLADIMIR: (Spazi je). Jovanka.

JOVANKA: (Zastane).

VLADIMIR: Imam s tobom da govorim.

JOVANKA: (Ćuti i gleda u zemlju).

VLADIMIR: (Strogo). Ti znaš, da je posle onoga strašnoga časa, moja pa i tvoja prva odluka bila, da ne živimo pod jednim krovom. Tako bi i bilo da nismo imali dete, čiju smo budućnost morali da sačuvamo. Ali naš život u kući — koji mi ne možemo i nećemo izmeniti — a o kome se napolju uveliko zna, daje povoda, da se ipak govori ono, što ja upravo hoću da izbegnem. Na polju se zna da ja i ti ne živimo kao muž i žena i uzrok se tome nalazi u tvojoj pogrešci. Znači, da će se ipak majka moga deteta nazvati nevaljalom.

JOVANKA: (Duboko uzdiše).

VLADIMIR: Majka moga deteta međutim mora biti čista pred svetom, ja to hoću, tako mora biti u interesu detinje budućnosti. Ali, svet traži da mu se objasni, zašto mi rđavo živimo i mi mu to moramo objasniti. Moramo to upravo za to, što ne mogu da dopustim svetu, da sam sebi to objašnjava i, tako objašnjavajući, da se drži istine. Ja hoću svet da slažem, da ga zavaram; ja hoću svu krivicu da primim na sebe.

JOVANKA: Ti?

VLADIMIR: Da, ja! Ja to ne činim za ljubav tvoju već za ljubav svoga deteta, za čiju ćeš ljubav morati i ti sve činiti.

JOVANKA: Činiću sve!

VLADIMIR: To sam i očekivao. Moja je namera dakle, da sebe optužim pred svetom, da stanem pred svet kao nevaljalac, kao nepošten, kao neveran muž — neka bi se mislilo da je to razlog što mi rđavo živimo.

JOVANKA: Ti, ti nevaljalac?! O, Bože!

VLADIMIR: To devojčinoj budućnosti neće toliko smetati, kao što bi smetalo ako bi ti u očima sveta ostala nevaljala. Zato, moraš mi pomoći. Ja ne mogu sam sebe optužiti, moraš me i ti optužiti.

JOVANKA: Ja?

VLADIMIR: To moraš, i to je lako; ja sam sve pripremio: Evo, ovde je jedno pismo koje sam svojom rukom napisao, a stavio sam datum na dva tri dana pre onoga nesrećnoga dana, koji nam je sve ovo doneo. — (Vadi ono pismo iz portfelja). Ja tu svojom rukom pišem jednoj ženskoj čije sam ime izmislio. Pismo je odvratne sadržine, ono daje i suviše razloga ženi da rđavo živi sa svojim mužem; ono daje i suviše materijala svetu da toga muža i oca prezre. Možeš ga i pročitati.

JOVANKA: (Čita pismo). To je užasno!…

VLADIMIR: To ćeš pismo zadržati kao da si ga uhvatila i, kad se ukaže zgodna prilika, kad te ko bude pitao — ti ćeš me tim pismom optužiti. Svet će to rado dočekati i ja ću biti osuđen, a ti opravdana.

JOVANKA: Vladimire, kao boga te molim, nemoj to činiti. Ja tebe ne mogu optužiti ovako lažnom i gnusnom optužbom… Ostavi me, da ja sama nosim svoj krst…

VLADIMIR: Ne zaboravi ni jednoga časa, da ja ovo sve predlažem majci moga deteta. Drugače ne može biti.

JOVANKA: Ti tražiš i suviše. Zar hoćeš da novim, gnusnim grehom, lažnom optužbom, ispaštam svoj greh.

VLADIMIR: Uostalom, to neće biti tako teška stvar. Jedna obična teatralna scena, u kojoj svako od nas ima svoju ulogu, koju mora da odigra i — svršena stvar.

JOVANKA: Spasi me toga položaja!

VLADIMIR: Položaj je težak, za mene kao i za tebe. Ali mi moramo podnositi žrtve i — moramo ih zajedno podnositi. Ne možeš ih ti izbeći, kad ih ja tako rado snosim. Ja pristajem da se svetu predstavim kao nevaljalac; misliš li da je to mala žrtva?!

JOVANKA: Odista ne, ali nađi drugi izlaz, ja ne smem, ja ne mogu da te optužim… tebe, koji si toliko uzvišen!…

VLADIMIR: Budi dakle i ti plemenita i uzvišena i odgovori svojoj materinskoj dužnosti. To mora biti i to će biti; drugi put se ne bi više ni mogao izabrati, jer sam ja glasove o ovome pismu i o mome neverstvu već pustio u varoš. Smatrajmo dakle to kao svršenu stvar i pređimo na drugo. Ovde u varoši obrazovao se izvestan odbor gospođa za skupljanje dobrovoljnih priloga. G. Stanković, koji je sekretar odbora, kandidovao je i tebe; gospođe su te sa nezadovoljstvom primile, ali su te ipak primile. One će sad doći da te pozovu u odbor i, ako je Stanković stigao da im odnese ovu vest o meni, one će biti izvesno veoma ljubazne. Ja želim da se ti primiš članstva u tome odboru, jer želim da u društvu povratiš renome časne žene i majke.

1.4.10. 10. G-ĐA ŽIVKOVIĆKA, G-ĐA NIKOLIĆKA, KATICA, PREĐAŠNJI

KATICA: (Ulazi na srednja vrata). Dve gospođe žele…

VLADIMIR: Neka izvole…

KATICA: (Povlači se).

VLADIMIR: To su one.

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: (Ulazi pod šeširom, sa njom g-đa Nikolićka. Vrlo su ljubazne prema Jovanci). Dobar dan, gospođo.

JOVANKA: (Koja postaje koliko je to moguće ljubazna, ide im u susret). Dobar dan, gospođe, dobro mi došle. Tako vas davno nisam videla. (Nudi im da sednu).

VLADIMIR: (Klanja se). Moje poštovanje.

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA i G-ĐA NIKOLIĆKA: (Hladno se poklone Vladimiru i zauzmu mesta).

VLADIMIR: (Za se). Izgleda da je Stanković već učinio svoje. (Glasno). Dopustite, gospođe, da se ja udaljim. (Pokloni se kao i one njemu i ode).

1.4.11. 11. G-ĐA ŽIVKOVIĆKA, G-ĐA NIKOLIĆKA, JOVANKA

G-ĐA NIKOLIĆKA: Da, nismo se davno videle, ali ne našom krivicom, vi ne izlazite nigde u poslednje vreme.

JOVANKA: Da, malo izlazim.

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: Dok je bilo dete kraj vas, više ste izlazili.

G-ĐA NIKOLIĆKA: Zbilja, gospođo, kako ste se mogli na to rešiti, da odvojite tako malo dete od sebe?

JOVANKA: Verujte i samoj mi je teško što sam to učinila i, otkako sam se odvojila od deteta, i ne mili mi se izlaziti u svet. To je upravo razlog što tako malo sad izlazim.

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: To je vrlo odvažno bilo; dete od pet godina. poslati na stranu, na tuđu negu.

JOVANKA: Doktor nam je preporučio da dete pošto poto promeni klimu i to na duže vreme. Gde bi ga poslali, a zajedno da idemo nismo mogli. Vladimir je vezan službom.

G-ĐA NIKOLIĆKA: (Kao ubeđena). Ah, da!

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: Da li vam je poznat cilj naše posete? Mi smo obrazovale odbor gospođa za prikupljanje priloga za poplavljene u Moravskog okrugu, pa i na vas smo računale da budete u tom odboru. Došle smo upravo da vas ponudimo i da vas zamolimo da se primite.

JOVANKA: Drage volje, gospođe, ja ću smatrati za čast da budem u istom društvu sa vama a na poslu tako plemenitom.

G-ĐA NIKOLIĆKA: Hvala vam. Nismo se dakle prevarile kad smo računale na vas.

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: To je znate moja ideja da sastavimo odbor, jer ja mislim da smo mi žene — kojima je odlika dobro srce — najpozvanije, da u ovakvim prilikama pružimo pomoć. Zbiraćemo dobrovoljne priloge, verovatno ćemo prirediti i kakav koncerat, o čemu ćemo na prvoj sednici rešavati. Ja mislim da ćemo uspeti.

JOVANKA: O, bez sumnje.

G-ĐA NIKOLIĆKA: U odboru su najodličnije gospođe (Traži beležnik u portmoneu). Nije kod mene, spisak je kod g. Stankovića.

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: Ka g. Stanković se danas prvi put pokazao neuslužan.

JOVANKA: Zar on?

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: Ali zamislite, njega smo izabrale za sekretara, on je znate poznat sa svima gospođama i tako prijatan i uslužan; kod njega je i spisak, pa danas — kad nas je trebao pratiti, pobegao je od nas, ide od kuće do kuće i pravi posete… a, to mu nećemo oprostiti.

JOVANKA: Vi znate njegovu osobinu, pa treba da mu oprostite, i vas je možda kadgod zabavljao kakvom novošću.

G-ĐA NIKOLIĆKA: To je istina. Ali nas je danas upravo iznenadio jednom novošću, koju smo vrlo rado saslušale, jer smo jedno pogrešno mišljenje, o vama lično gospođo, otklonile, što nam je vrlo, vrlo milo.

JOVANKA: (Uzdahne). O meni?

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: Da, o vama, gospođo. Zamislite vi samo kako je svet pakosan, onome koji pati hoće da naturi krivicu.

JOVANKA: Ja vas ne razumem.

G-ĐA NIKOLIĆKA: O, vi krijete, gospođo, što je najzad lepo od vas; to vam je dužnost, ali verujte da nas ovaj slučaj buni. Svaki razdor u braku svet tako lako, tako zlurado i pakosno beleži odmah na račun ženi.

JOVANKA: O, gospođo, ja vas molim ne govorite o tome.

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: Da, prestanimo, ti su razgovori neprijatni. Ali vas ipak molimo, ovo nekoliko reči primite kao prijateljske reči. Kad bi vi znali kako vas je svet rado ogovarao u poslednje vreme, vama bi jasno bilo što smo mi tako rado primili vest g. Stankovićevu.

JOVANKA: (Koja pokazuje izrazom lica, kako joj je neprijatan ceo razgovor). Kad bi imala da se održi prva sednica toga odbora?

G-ĐA NIKOLIĆKA: Mi ćemo vam to javiti; čim sve gospođe koje su izabrane dadu svoj pristanak, sazvaće se sednica.

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: (Ustajući). A sad, draga moja, dopustićete nam da idemo.

JOVANKA: Ali —

G-ĐA ŽIVKOVIĆKA: Ne, ne, moramo, zaboga, toliko poseta da učinimo, da će nam jedva stići današnji dan. Zbogom, gospođo. (Rukuju se).

JOVANKA: Žao mi je što niste malo ostali. —

G-đa NIKOLIĆKA: No, odsad ćemo se već češće viđati. Zbogom, gospođo!

JOVANKA: (Ispraća ih do vrata). Zbogom. Hvala.

1.4.12. 12. JOVANKA, JOVAN i MARIJA

JOVANKA: (Sama. Umorna seda na divan i duboko se zamisli).

JOVAN I MARIJA: (Ulaze oboje, ali zabrinuta lica, kao ljudi koji su saznali neprijatnu novost).

JOVAN: Jovanka, šta radiš, kako si?

MARIJA: (Vrlo ljubazno). Kako si, Jovanka?

JOVANKA: (Hladno). Otkud vi, već mesec dana niste mi prekoračili prag, a pre ste nam svaki dan dolazili.

JOVAN: Eh, pre, pre je bila Olgica ovde, pa smo voleli dete da vidimo.

MARIJA: Istina, kako je dete tamo?

JOVAN: Piše li ko otud o njoj?

JOVANKA: Ne znam, možda Vladimir ima kakvo pismo. Nije mi rekao.

JOVAN: Pa gde je taj Vladimir?

1.4.13. 13. VLADIMIR, PREĐAŠNJI

VLADIMIR: (Pojavljuje se na vratima). Ovde sam ja. Otkud vi da nam dođete?

JOVAN: (Suvo). Tako, došli smo. (Obazre se, da ga ne gledaju žene koje se zagovorile, pa uzme brata pod ruku i izvodi ga na stranu govoreći mu poverljivo). Znaš, da ja nisam hteo da dolazim u kuću posle onoga. Kad god sam te pitao, tvrdio si mi da nije istina ono što svet govori o tvojoj ženi, međutim svet je tvrdio da je istina. —

VLADIMIR: I ti si radije verovao svetu?

JOVAN: Ne, ali sam brat, tako reći ukućanin; ja sam pre no svaki drugi opazio vaš rđav život i — onda sam poverovao da je istina i zato sam ti prestao dolaziti u kuću, ali — reci mi, boga ti, šta je ovo sad?

VLADIMIR: Koje?

JOVAN: Ovo što čujem od Stankovića?

VLADIMIR: To što si čuo, to je istina!

JOVAN: I ti si to učinio, Vladimire?!

VLADIMIR: (Sleže ramenima). Šta ćeš!

JOVAN: Sramota, sramota, Vladimire! Sramota, toliko samo mogu da ti kažem! (Okrene prezrivo od njega glavu i ide ka Jovani).

1.4.14. 14. DOKTOR, PREĐAŠNJI

DOKTOR: Dobar dan, a i vi ste ovde, g. Jovane?

JOVANKA: (Sa užasnim nestrpljenjem gleda u doktora i samo što ne krikne).

JOVAN: (Zlovoljno). Eto, i ja došao.

DOKTOR: Vladimire, imam jednu neprijatnu vest za tebe.

JOVANKA: (Cikne). Šta je? Govorite?

DOKTOR: Imam telegram od jedne moje prijateljice, učiteljice u pansionatu gde je Olgica; Olgica je jako bolesna!

JOVANKA: (Cikne i hoće da padne, prihvataju je Marija i Jovan).

VLADIMIR: Olgica?! Govori, govori!…

DOKTOR: Nemam šta da govorim, ja mislim samo da odmah otputuješ i da dovedeš to dete ovamo pošto ga nisi trebao ni slati.

VLADIMIR: Olgica? O, Bože, zar ti nemaš milosti za mene? Da, da, otputovaću odmah, odmah.

DOKTOR: Sačekaj da se savetujemo.

VLADIMIR: (Zastane). Što pre, doktore, moram je što pre videti.

JOVANKA: Doktore, budite nam i ovog trenutka prijatelj, pratiti ga na putu, putujte i vi.

DOKTOR: Gospođo, to sam i sam mislio. (Ode brzo sa Vladimirom).

JOVANKA: Olga, čedo moje; zar tamo, daleko od majke, od majčina srca, od materinske nege. Ah! (Klone. Pridržavaju je Jovan i Marija).

(Zavesa pada)

1.5. Četvrti čin

Ista soba. Stolice u neredu. Na stolu lampa, koja je prošle noći gorela; po stolu puno stakla od medicine, šolje od kafe i dr. Na kanabetu dva tri kaputa i drugo, to pokazuje da soba nije dva tri dana raspremana.

1.5.1. 1. VLADIMIR, KATICA

KATICA: (Kad se diže zavesa ona je na pozornici, sprema limunadu cedeći limun).

VLADIMIR: (Na levim vratima, nosi recept u ruci. On je nenaspavan, zabrinut, oronuo). Katice, ostavite to, (Prilazi stolu gde sprema limunadu). ja ću dovršiti. Idite brzo u apoteku sa ovim receptom. Idite brzo! (Uzima joj iz ruku i sam sprema limunadu).

KATICA: Šećera sam već metla.

VLADIMIR: Dobro.

KATICA: (Polazeći). Ipak, probajte je li dovoljno slatko. (Ode).

1.5.2. 2. VLADIMIR, zatim MARIJA

VLADIMIR: (Donekle meša, okušava kašičicom da li je slatko, uzima jedan grumen šećera, krha ga na pola po polovinu ostavlja: meša dalje pa zastane). Ne, ne, doktor neće da nam kaže iskreno, on nas zavarava… stanje je opasno… vrlo je opasno. Pa zašto mi ne kaže, zar nije bolje da me pripremi?! Bože, kakva užasna pomisao… da me pripremi! O kako bi to strašno bilo, Olgica, moja Olgica! (Plače).

MARIJA: (Na vratima). No, šta je s tom limunadom? A gde je Katica?

VLADIMIR: Poslao sam je u apoteku, ali evo, limunada je gotova. (Predaje joj). Kako je?

MARIJA: Tako… kao što je i bilo.

VLADIMIR: Šta kaže doktor?

MARIJA: No pa to, što je i tebi kazao.

VLADIMIR: Da… slušaj, snaho, reci doktoru nek dođe ovamo.

MARIJA: Dobro. (Povlači se).

1.5.3. 3. VLADIMIR, STANKOVIĆ

VLADIMIR: (Kad ode Marija, sedne pa stolicu, nasloni glavu na ruke i zadubi se. Pauza).

STANKOVIĆ: (Polako otvara srednja vrata i proviri samo). Gospodine Vladimire!

VLADIMIR: (Digne glavu). A vi ste, g. Stankoviću, izvol’te.

STANKOVIĆ: Ne, hvala, ne želim da uznemiravam. Samo sam navratio da zapitam kako je Olgici?

VLADIMIR: Olgici?… Hvala vam g. Stankoviću… njoj nije dobro. Ima još nade, ja se još nadam, ali… nije dobro.

STANKOVIĆ: Nadajte se, budite strpljivi. Izvinite, što sam vas uznemirio. Zbogom.

VLADIMIR: Hvala vam, Stankoviću, zbogom!

STANKOVIĆ: (Odlazi).

1.5.4. 4. VLADIMIR, zatim DOKTOR

VLADIMIR: (Sam). Hvala im, prijateljima; svi se brinu za moju Olgicu.

DOKTOR: (Dolazi iz leve sobe). Zvao si me, Vladimire.

VLADIMIR: (Odmah skoči i hvata doktora za ruku). Kako je?

DOKTOR: No, no, polako; dete spava, nisam hteo da ga diram. Čekam dok se probudi, da vidim hoće li biti kakvih promena.

VLADIMIR: Ali ti ipak sumnjaš?

DOKTOR: Ja sam rekao samo da je stanje ozbiljno. Ako bude što teže, kazaću vam; budite dakle mirni.

VLADIMIR: A ima li nade, ma mrve nade?

DOKTOR: Čekam ovaj novi lek da se donese, okušaću njime; nisam ga još upotrebljavao jer… no pokušaću. Možda će moći što da pomogne.

VLADIMIR: Možda?!

1.5.5. 5. KATICA, PREĐAŠNJI

KATICA: (Dolazi s polja s lekom). Evo, gospodine.

DOKTOR: (Prima lek i zagleda prema svetlosti). Da. Otvorite, Katice, pripremite mi čistu kašičicu i javite mi kad se dete probudi.

KATICA: Razumem. (Odnosi lek u sobu).

DOKTOR: Nemoj biti malodušan. Nemoj samo o tome misliti, osvrni se, progovorimo i o čemu drugom. (Vadi kutiju s cigaretama). Zapali jednu. (Pali i sam). Je si li čitao današnje novine?

VLADIMIR: Ne čitam ih već tri dana.

KATICA: (Prelazi preko pozornice sa velikim tanjirom u kome je bio led i odlazi napolje).

DOKTOR: Slušaj, ti si onu stvar sa pismom pre osam dana tako izveo, da bih ti ja sa mirnom savešću dao za reditelja u kakvom pozorištu.

VLADIMIR: Eh!… (Maše rukom kao da bi hteo reći da i ne misli više na te stvari).

DOKTOR: Ti si veštački angažovao Stankovića, on je već po celoj varoši razglasio i razneo tako čudne novosti, da ti sad važiš na sve strane kao najveći nevaljalac. Tebe skoro preziru.

VLADIMIR: Ne marim, ne žalim, ali samo ovo dete… ovo dete, rad kojega sam sve to učinio, kada bi se spaslo. O, Bože, ja sam mislio da je ono bio najstrašniji bol, kada sam se uverio o njenom nevaljalstvu, a ovo… ovo sad?

DOKTOR: Rekao sam ti, ne budi malodušan; sačekaj dok se dete probudi, videćemo tada.

VLADIMIR: Videćemo… tek ćemo videti.

DOKTOR: Slušaj, tvoja se cigara ugasila. (Pripaljuje mu). Da nastavimo. Zamisli samo, taj lakomisleni Stanković toliko je uspeo da populariše istoriju o tvome pismu, da već evo i novine donose o tome. (Vadi novine iz džepa).

VLADIMIR: Novine?

DOKTOR: Zar ti je čudo; naše se novine tako rado bave porodičnim stvarima (Daje mu ih). Čitaj!

KATICA: (Vraća se s polja sa ledom u tanjiru, prelazi preko pozornice i odlazi levo u sobu).

DOKTOR: Grde te, nazivaju te nevaljalim čovekom, čovekom koji je zaboravio da je otac, koji je napustio i upropastio onako krasnu i čestitu ženu.

VLADIMIR: (Bono). Čestitu ženu! (Zadubi se i ispusti novine, koje je uzeo od doktora a nije ih ni otvarao).

1.5.6. 6. JOVANKA, PREĐAŠNJI

JOVANKA: (Neispavana, umorna). Doktore, Olgica se probudila.

VLADIMIR: Probudila se? (Skoči). Doktore, sad ćeš mi moći kazati.

DOKTOR: No, budi strpljiv, (Odlazi u sobu, a Vladimir za njim).

1.5.7. 7. JOVANKA (sama)

JOVANKA: (Pošto ih je propustila padne na kanabe i teško zaplače. Zatim se pribira, sklopi ruke i obraća se nebu, šapućući u sebi toplu molitvu).

1.5.8. 8. MARIJA, JOVANKA

MARIJA: (Ulazi s leva tiho). Jovanka, ti se Bogu moliš?

JOVANKA: (Ostaje u istom položaju, ne diže glavu).

MARIJA: Ako, ako, Jovanka, daj mu Bože zdravlja! (Prekrsti se i sama).

JOVANKA: (Brzo digne glavu). Šta kaže doktor?

MARIJA: On nas teši.

JOVANKA: (Diže se). Samo teši, ništa više?

MARIJA: Da, kaže: videće… kazaće.

JOVANKA: (Hvata je čvrsto za ruku). A ti, Marija, šta ti kažeš, ti si starija, iskusnija si, razumeš se, reci šta ti kažeš?

MARIJA: (Snebiva se).

JOVANKA: Ti kriješ oči; bojiš se da ja ne pročitam iz očiju ono što bi mi morala reći. Reci, reci molim te.

MARIJA: Ali, šta da ti kažem?

JOVANKA: Reci mi istinu, reci mi onu strašnu istinu koju su se zaverili svi da kriju od mene do poslednjeg trenutka.

MARIJA: Ne može se ništa kazati. Ozbiljno je, opasno je, vrlo je rđavo, ali… ko će kao Bog.

JOVANKA: (Zaplače teško). Jest… jest… tako je… to je ta strašna istina, koju sam htela znati. (Padne na kanabe).

1.5.9. 9. JOVAN, PREĐAŠNJI

JOVAN: (Dolazi s polja). No šta je? Kako je Olgici?

MARIJA: Tako, kako si je ostavio.

JOVAN: Spava li još?

MARIJA: Malo čas se probudila.

JOVAN: Hoću da je vidim. (Pođe tiho).

MARIJA: Nemoj, ostani ovde; sad je doktor pregleda, nemoj ih uznemiravati. Ostani.

JOVAN: (Vraća se, prilazi Jovanci). Ti plačeš, snaho!

MARIJA: Da, zabrinula se za dete.

JOVAN: O, brate, pa koga pre da gleda čovek, ono jadno dete, tebe ili Vladimira.

JOVANKA: Ne gledajte nas, pomozite njoj ako možete.

MARIJA: Slušaj, Jovane, budi čovek, budi odvažan, stariji si, brat i dever pa… ovo ovako više ne ide, tamo dete umire… ne daj Bože… a ovamo otac i majka ne govore… Ako mu se životu nadaju nek mu se zajedno nadaju; ako ga žale, nek ga zajedno žale; ako plaču neka zajedno plaču.

JOVAN: Odista, snaho, poslušaj me, ja ti zlo ne želim, ja te volim. Što je bilo bilo, Vladimir je učinio veliki greh prema tebi, ja to priznajem i ako sam mu brat, evo ja to priznajem. Ali bar sad, u ovakvom jednom trenutku, kad vam je dete na samrtničkoj postelji, oprosti mu, zaboravi na ono što je bilo, oprosti mu, izmirite se. Poslušaj mene.

MARIJA: Odista, učini to, oprosti mu; on priznaje svoj greh koji je učinio prema tebi. Zaboravio se, učinio je, pa neće više… ali sad, veruj, i ova tuga i ovaj bol bio bi vam lakši.

JOVANKA: (Teško uzdiše). O, Bože!

MARIJA: Nemoj da si tako tvrda srca, neka te omekša bar ova nevolja.

JOVANKA: Ja… ja zar tvrda srca?… On, on, njemu kažite ili ne, nemojte… ne kazujte mu ništa… ostavite.

JOVAN: Neću da ostavim. Hoću da kraj detinje postelje stanete kao otac i majka i kao muž i žena. Slušaj, Jovanka, daj mi reč da ćeš mu oprostiti a ja odoh da ga dovedem da se izmirite. (Pođe).

JOVANKA: Ne… ne… ne ako Boga znate… Ne mogu mu oprostiti!… (Za se). O Bože, Bože, kako ti užasno umeš da kazniš one, koji ti se ogreše.

1.5.10. 10. VLADIMIR, DOKTOR, PREĐAŠNJI

VLADIMIR: (Vuče doktora za ruku). Odi, reci… (Gleda ga pravo u oči).

DOKTOR: Šta radiš, zaboga, budi strpeljiv.

VLADIMIR: Ti nećeš pred svima, znam, nećeš pred svima. Idite, idite svi tamo unutra, dete je samo, tamo je samo Katica… idite tamo. (Marija i Jovanka odlaze).

1.5.11. 11. VLADIMIR, DOKTOR, JOVAN

JOVAN: Vladimire, budi čovek.

VLADIMIR: (Grcajući, pada mu na grudi). Brate moj, moj rođeni brate, prijatelju moj!

JOVAN: (I sam zaplače). No, no… budimo ljudi. Nije to tako opasno, je l’ te, doktore, nije to tako opasno.

DOKTOR: Bože moj, ne mora ni ono biti opasno od čega čak i lekari dignu ruke. A ja još nisam kazao svoju poslednju reč. Ako do čega dođe, ja neću biti neiskren, bar prema mome Vladimiru neću biti neiskren.

VLADIMIR: (Stiska mu ruku). Hvala ti… znam da ćeš biti iskren… on će meni reći… idi i ti, Jovane, tamo. (Sedne na stolicu i nasloni glavu na sto).

JOVAN: (Polazeći, za se doktoru). Imao bi nešto sa vama da razgovaram.

DOKTOR: O bolesti detinjoj?

JOVAN: Da, i o tome bih vas hteo da pitam iskreno, ali… ja mislim da bi u ovoj nesreći valjalo bar nešto učiniti.

DOKTOR: Nešto… A šta to?

JOVAN: Ta, izmiriti ih.

DOKTOR: Koga?

JOVAN: Njih. Zar ima smisla to, tamo dete umire a otac i majka ne govore? —

DOKTOR: To odista nema smisla, ali ja ne vidim šta bi se moglo učiniti?

JOVAN: Ja sam već učinio što treba, samo i vi da mi pomognete.

DOKTOR: Učinili ste što treba? Šta ste učinili?

JOVAN: Molio sam nju. Molio sam je da mu oprosti.

DOKTOR: Ona da mu oprosti?!

JOVAN: Ta da, zaboga, pogreška je teška i ja mu kao brat ne mogu lako oprostiti ali… eto vidite kako se on trgao, dokaz vam je ovolika ljubav prema detetu.

DOKTOR: Da, da, imate pravo… ali šta bih ja tu mogao pomoći?

JOVAN: Da joj i vi govorite. Koliko ju je ubila ova nevolja, ipak izgleda da ne može da se slomije, ne može da mu oprosti.

DOKTOR: E, moj dobri gospodin Jovane, ona mu odista ne može oprostiti.

JOVAN: Ja pojmim… vi hoćete da kažete kako je on mnogo zgrešio.

DOKTOR: Da, to sam upravo hteo da kažem.

JOVAN: Ah ja ću ipak na nju navaliti, nateraću je.

DOKTOR: Nemojte dirati tu bednu ženu sad. Nemojte, molim vas. Ja ću vam rado pomoći, ali nemojte sad tu stvar potezati… ostavite tada, kad vam ja budem kazao da je vreme.

JOVAN: Dobro, doktore, kako vi kažete, vi ste razuman čovek, ja ću vas poslušati.

DOKTOR: Da, a sad ostavite nas same, idite tamo u sobu.

JOVAN: Hoćete o tome s njim da razgovarate?

DOKTOR: Da, o tome.

JOVAN: Lepo, lepo, ostaviću vas. (Pođe pa se vrati). A istina, kažite bar meni istinu, kako vi mislite o detetu?

DOKTOR: O detetu? — Vama ću kazati ali… ne govorite tamo ženama.

JOVAN: Ne, ne.

DOKTOR: Vama ću kazati istinu. Detetu nema spasa, ono već preživljuje poslednje trenutke.

JOVAN: (Teško se zaplače).

DOKTOR: No, no, šta je to? Ja sam računao da ste vi hladniji kad sam vam to poverio.

JOVAN: Stišaću se… evo, stišao sam se.

DOKTOR: Roditelje međutim hoću postepeno da pripremim. Idite, idite odavde da vas ne opazi on da plačete.

JOVAN: (Pođe brišući suze).

DOKTOR: (Dohvati ga za rame). Al’ pazite da tamo ne plačete, da ne opazi ona… majka.

JOVAN: Ne, uzdržaću se. (Zadrži se pred vratima, obriše suze, pribere se i ode unutra).

1.5.12. 12. DOKTOR, VLADIMIR, KATICA

DOKTOR: (Prilazeći stočiću, seda i pali cigaru).

VLADIMIR: (Posle izvesne pauze diže glavu). Jesmo li sami?

DOKTOR: Da, sami smo.

VLADIMIR: Mene je čisto strah da te zapitam, ali, reci mi, molim te, reci mi iskreno.

DOKTOR: Čekaj, strpi se da izdam izvesne naredbe. (Priđe levim vratima). Katice! (Zove je prstom). Hodite ovamo.

KATICA: (Pojavi sa na vratima).

DOKTOR: Onu medicinu, čini mi se ostavio sam staklo otvoreno, zatvorite.

KATICA: Da… zatvorila sam.

DOKTOR: Imate li leda?

KATICA: Otopio se već.

DOKTOR: Uzmite drugi… leda… neprestano leda.

KATICA: Razumem. (Povlači se u sobu).

DOKTOR: Dakle, šta si hteo?

VLADIMIR: Šta sam hteo… o kad bi mogao da mi ne kažeš ono što mi moraš reći.

KATICA: (Prelazi preko pozornice sa tanjirom za led).

DOKTOR: (Pošto je pogledom ispratio Katicu). Vladimire, prijatelju moj!… (Steže mu ruku a krije oči).

VLADIMIR: Čekaj!… (Pribira se). ili da, reci, ja treba da čujem istinu, ja moram da čujem istinu.

DOKTOR: (Muči se). Šta imam da ti reknem… detetu je rđavo, vrlo rđavo.

VLADIMIR: To znam.

DOKTOR: (Potresen i sam). Ono što sam mogao kao lekar da učinim, ja sam učinio i… ja sam svoju lekarsku dužnost svršio… sad ostavljam Bogu da čini svoje… On je milostiv Vladimire.

VLADIMIR: Milostiv?… Oh, nije, nije!… Da li zna on, da li znaš ti, šta je meni ovo dete. Da, ti znaš; ti pojmiš dakle nad kakvim sam ja ambisom; ti pojmiš kakav će slom nastati ako to dete izgubim; ti znaš da je ljubav prema tom detetu jedini moj uslov za život; da je to jedina veza koja me vezuje za ovaj svet; da je to dete temelj ovoj kući… ti znaš, ti pojmiš, pa reci mi sam, nije li ovo užasan, težak, mučan položaj? I kad se desi ono, što sa strahom svi očekujemo, šta onda ja tražim neprestano sliku kojom bi ti taj svoj položaj ocrtao, pa ne umem da je nađem. Ja ličim sebi na pustinjaka koji putuje ogromnom peščanom pustinjom, žedan, kao što sam ja žedan sreće — njemu se priviđa tamo negde daleko zelena oaza, u čijem hladu izviru hladoviti studenci; on njoj žuri da zagasi žeđ, a kad stigne, priviđenja nema; ono je opet odmaklo daleko, daleko. Ili ne… već ja sam na širokom, uzburkanom moru koje nema obala, ja sam na pučini sa koje se ne dogleda obala; svud pusto, horizonat daleko a vali mi drobe i razoravaju čamac, krhaju mi vesla i oduzimaju mi nadu da ću ma kad moći uzviknuti: „Zemlja!… zemlja mira, pokoja, zemlja sreće“! Da, prijatelju moj, ovo gde sam ja, ovo je pučina, pučina, pučina!… (Umoran pada na stolicu i obara glavu).

DOKTOR: (Saoseća ali se pribira). Vladimire, budi pribran… ti si čovek… dužnost ti je da snosiš i bolove… Ja te molim budi pribran. (Pođe u sobu).

VLADIMIR: Kuda ćeš?

DOKTOR: Ja moram da pripremim i mater.

VLADIMIR: Da… idi…

1.5.13. 13. VLADIMIR, KATICA

KATICA: (Vraća se s polja sa ledom).

VLADIMIR: (Bono). Katice, idite, idite tamo u sobu i nemojte se micati od postelje; čuvajte Olgicu, čuvajte je svi!

KATICA: (Zasuzi i sama i odlazi).

VLADIMIR: (Osvrće se). Jesam li sam?… O, da se bar isplačem! (Plače teško, i uzima sa stola jednu uramljenu sličicu pa gledajući plače sve teže). Čedo moje, moje lepe oči, moja usta koja su mi tako slatko tepala!…

1.5.14. 14. MARIJA, JOVANKA, PREĐAŠNJI

MARIJA: (Zagrlila Jovanku koja se skoro onesvestila, jer joj je doktor saopštio). Hodi, sedi ovamo.

JOVANKA: (Pribira se, zatim Vladimiru). Je li ti kazao doktor?

VLADIMIR: Šta?

JOVANKA: Da nikakve više nade nema.

VLADIMIR: Kazao mi je.

MARIJA: Budite hrabri; Vladimire, budi ti pribran, nađi se oko Jovanke, ja moram tamo. (Ode).

1.5.15. 15. JOVANKA, VLADIMIR

JOVANKA, VLADIMIR: (Pauza. Svako je selo na protivnoj strani, oborili glave i tiho plaču).

VLADIMIR: (Diže glavu i gleda dugo u Jovanku, kod njega je izvesna borba; najzad se reši i ustaje te tiho, neodvažno ali toplo).: Jovanka!

JOVANKA: (Iznenađena, diže glavu, lice joj se za časak ozari srećom i gleda Vladimiru u oči da se uveri o istini).

VLADIMIR: Hodi da se zajedno pomolimo Bogu za naše dete.

JOVANKA: (Ushićena prilazi mu). Vladimire… ti mi praštaš?

VLADIMIR: Praštam ti, Jovanka!

JOVANKA: (Sa usklikom poleti mu u naručja, nasloni glavu na njegovo rame i plače gorko).

VLADIMIR: Možda će nam taj oproštaj dati snage da zajednički podnesemo udar. Praštam ti, o Bože, celom svetu praštam!

JOVANKA: Koliko si velikodušan, Vladimire! Odista tvoj oproštaj okrepio me je, dao mi je nove snage, dao mi je pouzdanja. Idem, idem tamo da dahom svoje sreće zadahnem samrtnicu. Pomoći ću joj, pomoći ću joj!…

1.5.16. 16. VLADIMIR, zatim DOKTOR

VLADIMIR: (Sam). Bože, budi i ti velikodušan! Moja Olgica sad treba da živi; oko nje će se sad pribrati i otac i majka i živeće sve troje lepo, mirno, srećno, onako kako je i tebi drago, Gospode! (Osluškuje). Da li jeca?… Ne, učinilo mi se… Što je tamo tako tiho, sasvim tiho (Polazi tamo u sobu).

DOKTOR: (Pojavljuje se na vratima i rukama mu zabranjuje da uđe).

VLADIMIR: Da je vidim?

DOKTOR: Ne, molim te… docnije!

VLADIMIR: Ali zašto?

DOKTOR: Nastala je kriza, ona se bori. Ne smemo je uznemiravati.

VLADIMIR: (Hvata ga grčevito za ruku). Je li to samrtna borba?

DOKTOR: Ko zna… Bog je veliki… nadajmo se sve do poslednjeg trenutka. (Povlači se).

1.5.17. 17. VLADIMIR, zatim MOMAK

VLADIMIR: (Sav slomljen, povlači se natrag, osloni se na sto i gleda tamo u sobu očekujući katastrofu, što pokazuje i izrazom lica i pokretima).

MOMAK: (Ulazi s polja). Izvinite, na polju nikog nema.

VLADIMIR: (Utišava ga rukama da polako govori).

MOMAK: Jedno pismo.

VLADIMIR: Dajte (pismo, zagleda ravnodušno u adresu). Dobro!

MOMAK: Naređeno mi je da predam gospođi u ruke.

VLADIMIR: Dobro, dobro, idite.

MOMAK: (Odlazi).

1.5.18. 18. VLADIMIR (sam)

VLADIMIR: (Ode do levih vrata, pogleda i osluškuje; vrati se, sedne za sto, nemarno gleda u adresu). Njoj, izvesno je ko pita za zdravlje Olgičino, ili je teši, ili joj preporučuje kakav lek… (Sine mu ta misao). Moguće da joj preporučuje kakav lek… već nekoliko je takvih pisama bilo… (Nervozno otvara pismo i prenerazi se kad sagleda potpis). On… Ministar!… (Skoči, zgužva pismo i baci ga, zatim strašljivo gleda u pismo, lomi se, dohvata ga i ponovo razvija. Čita). „Draga gospođo. Ne izveštavate me nikako o stanju zdravlja Olgičinog. Vi znate, da mene njeno zdravlje toliko isto brine koliko i vas; vi znate koliko je meni drago to dete, jedina zaloga naše nekadanje ljubavi…“ (Ispusti pismo, poražen, smlavljen, dočepa se za kosu, hoće da rikne i zine, ali nema glasa. — Duga pauza. Najpre mrtva tišina, a zatim čuje se iz leve sobe Jovančin vrisak. On ostaje u istom položaju, gluv i nem).

1.5.19. 19. JOVANKA, VLADIMIR

JOVANKA: (Dojuri, opuštene kose i jecajući). Vladimire… izgubili smo je!…

VLADIMIR: (Ostaje nem i ravnodušan, gledajući kao skamenjen u ono pismo, koje pred njih na patosu leži).

JOVANKA: Vladimire… naše dete je umrlo!

VLADIMIR: (Kao i pre).

JOVANKA: Vladimire!…

VLADIMIR: (Kao i pre).

JOVANKA: (Vidi da on gleda u pismo). Vladimire… ovo pismo valjada? (Uzima pismo, letimično ga pročita, cikne užasno i pada na patos, obavije ruke oko njegovih nogu, a čelo pokajnički nasloni na njih).

(Zavesa vrlo lagano pada)

2. Običan čovek

Šala u tri čina

2.1. Predgovor

Mesto predgovora učiniću ove dve intimne ispovesti.

Godine 1899 raspisala je uprava Narodnog Pozorišta u Beogradu dramski konkurs. Za taj konkurs spremio sam ja dramu „Tako je moralo biti“. Opravdano ili neopravdano, ja tada nisam verovao u dobro raspoloženje prema meni gospode koja su bila u žiri-u, te sam sve činio što bi moglo prikriti da sam ja pisac komada „Tako je moralo biti“. Izmeđ ostaloga, dođe mi na um da bi dobro bilo kada bi napisao i jednu šaljivu igru i podneo je na konkurs. Gospoda iz žiri-a, nagađajući koji je čiji komad, izvesno bi se zaustavila pred ovom šaljivom igrom i nju pripisali meni, te bi tako bila potpuno otklonjena sumnja da sam ja pisac i drame „Tako je moralo biti“. Tako „Običan čovek“ postaje u jednome trenutku taktičke potrebe kao ono u borbi određena jedinica, kojoj je zadaća da na sebe privuče velike neprijateljske snage te oslobodi ovim glavni borbeni front.

Druga bi ispovest bila ta, da „Običan čovek“ vodi svoje poreklo od jednoga intimnoga događaja. Sa istih razloga i pod istim okolnostima, pod kojima i junak ove šaljive igre, i ja sam bio u prilici da se, u jednome beogradskome vinogradu, prikažem pod tuđim imenom, samo što je situacija trajala svega dvadeset minuta, koliko je trajala poseta lica pred kojim se nisam smeo kazati svojim imenom. Iz toga sam slučaja docnije razvio ovu šaljivu igru.

Šala „Običan čovek“ nema pretensija da raspravlja tezu o dvojstvu (čovek i pesnik) koje se sukobljava u jednoj osobi. Ta se teza, u koliko se ona ipak zapaža, nametnula silom prilika izazvanih intrigom, na kojoj je zasnovana ova šala. Pišući ovaj komad, moje pretensije nisu bile veće do da našem izvornome repertoaru dan jednu vedru, šaljivu igru. Tako je „Običan čovek“ i primljen te, rado gledan i lako izvodljiv, on ubrzo sa pozornice zalazi i kroz sva naša diletantska društva i postaje najviše igrani komad za poslednjih trideset godina.

„Običnog čoveka“ napisao sam 1899 godine (igran prvi put na beogradskoj pozornici 1900 godine), ali to ne znači da od „Narodnog Poslanika“, „Sumnjivog Lica“ i „Protekcije“ (1888 g.) punih deset godina nisam ništa pisao. Godine 1896 napisao sam „Prvu parnicu“, šala u tri čina, koja je 1897 godine četiri puta prikazivana na beogradskoj pozornici, no koji komad po mišljenju, i mome i tadanje kritike, nije uspeo. Taj bi komad, po hronološkom redu, imao ući u ovaj zbornik pre „Običnog čoveka“ ali je on prilikom propasti pozorišne arhive, 1915 godine, propao negde i nije više nađen. Možda je to i dobro, a možda i nije jer, koliko ga se sećam, osnova na kojoj je zamišljen i razvijen, bila je dosta dobra te ne bi bio uzaludan trud oko njegove prerade.

Ovo je peto izdanje „Običnog čoveka“. On je prvi put objavljen u Odavićevoj „Novoj Iskri“ (1900 g.) odakle je iste godine i preštampan u zasebnu knjigu. Štampan je zatim kao 33 sveske novosadskog „Zbornika pozorišnih dela“ (1902. god.) treći put kao 96 knjiga Srpske Književne Zadruge (1905 god.) a četvrti put kao posebno, moje izdanje.

U ovom izdanju ima nekih vrlo malenih i neprimetnih popravaka i dopuna.

2.2. Lica

ARSA MILIĆEVIĆ, trgovac
MARIJA, njegova žena,
DUŠAN,
ZORKA — njihova deca
VIĆENTIJE PETROVIĆ, činovnik u penziji
SOFIJA DAMNJANOVIĆ, udova
ŽARKO DAMLJANOVIĆ, njen sin
JOVANČE MICIĆ, trgovac iz unutrašnjosti
PERSA, njegova žena
NIKOLA, momak kod Arse

Događa se kraj Beograda, u vinogradu Milićevićevu, na Topčiderskom Brdu.

2.3. Prvi čin

Zelenilo i jaka svetlost. U dubini senica, pod kojom su poljski sto i stolice. Između senice i jednog visokog grma ljuljaška, a napred, s desne strane, poljska klupa.

2.3.1. 1. ZORKA (sama)

ZORKA: (Sedi na ljuljašci, ljuljaška se držeći knjigu lepo povezanu. Obučena je lako, a na glavi joj poljski slamni šešir, okićen svežim cvećem. Čita):

Što l’ u zoru cveće slađe miri gorom,
I tičica kliče k’o najlepša nada;
I molitva koja toplija je zorom: —
Da li što se i ti tada budiš mlada

(Spusti knjižicu na krilo). Sad mi je lepša ova pesma, ovde na ljuljašci, u ovom zelenilu. To nisam znala, a odsad ću samo na ljuljašci čitati njegove stihove: da ne dodirujem zemlju, leteći kroz vazduh, dišući brže i osećajući prirodu još svežijom. Na ljuljašci! O, Bože, kako to nisam znala! Nego, nije to samo na ljuljašci; meni se njegovi stihovi i inače dopadaju. O, lepi su oni, ma gde se čitali! (Silazi s ljuljaške). Oh, što bih volela, kad bih imala kome da poverim svoju tajnu! Tako bih volela! Mogla bih Dušanu? Zašto ne, brat mi je! Ali znam da bi mi se smejao. Ko je to još čuo i video: voleti nekog, a ne poznavati ga! Svaki bi mi se smejao, a istina je živa, ja volim tog Damnjanovića. Ne samo njegove pesme, nego i njega volim. Ne varam se ja. I sama sam uvzk mislila da se varam, ali ne varam se. Nikad ga nisam videla, i znam samo to da je mlad i da je napisao ove pesme. Bože, da kažem kom, odista bi mi se smejao. Ali zato mi se ta ljubav još više dopada; dopada mi se što nije obična; ne volim nešto obično. (Otvara opet knjigu i čita).

Kao vihor, kao dah
Hitro, toplo kao zrak…

Ne, ne! To ipak treba na ljuljašci čitati. (Pođe ka ljuljašci, ali u tom dolazi Vićentije, te Zorka zastane).

2.3.2. 2. VIĆENTIJE, ZORKA

VIĆENTIJE: (Star momak, ukusno obučen i čisto izbrijan, revmatičan. Na glavi nosi slamni šešir, a ulazi pod suncobranom). Ti si tu, Zorice! A gde ti je otac?

ZORKA: Po celi dan je dole kod majstora; tamo gde se opravlja ograda.

VIĆENTIJE: Znam, ali (Gleda na časovnik). vreme je već za našu partiju šaha.

ZORKA: Je l’ te, čika Vićentije, vi volite stihove? Je l’ te?

VIĆENTIJE: Kakve stihove?

ZORKA: Pa tako, na primer, stihove o ljubavi?

VIĆENTIJE: O, ljubavi? — Pa ovaj… kako da ti kažem, mogao bih i da ih volim. Zašto da ih ne volim?

ZORKA: Molim vas, da vam pročitam samo ove. (Traži po knjizi i nađe). Ali znate šta? Da sednete na ljuljašku, da se ljuljate, a ja ću da vam ih čitam.

VIĆENTIJE: Kakva ljuljaška?

ZORKA: Pa eto ovamo. Sedite pa se ljuljajte, a zažmurite, pa onda, ako ste zaljubljeni — istina, čika Vićentije, jeste li vi zaljubljeni?

VIĆENTIJE: (U nezgodi, za se). Hm! Nije nego još nešto! Kao da se takve stvari govore deci. (Glasno). Ta, ono, nisam; ali… Mogu ja sasvim zažmuriti i ljuljati se, a ne biti zaljubljen.

ZORKA: Zamislite, čika Vićentije, da ste zaljubljeni, i da ne poznajete onu koju volite.

VIĆENTIJE: Eto ti sad! Otkuda se to može zamisliti?

ZORKA: Može, sedite samo na ljuljašku i zažmurite, a ja ću vam čitati stihove, pa ćete onda osetiti, kako će nešto toplo da vam prostruji kroz srce, kroz krv i kosti…

VIĆENTIJE: Kroz kosti? (Hvata se za kolena). Uh!

ZORKA: Šta vam je?

VIĆENTIJE: Nisi trebala da mi pominješ kosti; sećaš me, samo mojih muka! Struji meni kroz kosti već odavno.

ZORKA: Šta?

VIĆENTIJE: Eh, šta! Kad je čovek revmatičan, mora se odreći svakog uživanja, i sve mu je zadovoljstvo trljanje špiritusom i kamforom.

ZORKA: A, je l’ zato vi, čika Vićentije, uvek mirišete na kamfor?

VIĆENTIJE: Ne znam, to nisam primetio, ali znam da ne mirišem na ljubičicu… (Seda na klupu). Nisam tako star, ali taj prokleti revmatizam! Pa još kad mi ga ko pomene!

ZORKA: Pa što se ne lečite?

VIĆENTIJE: Eh, što; nema ko da me neguje. Evo, došao sam vam u goste, na čist vazduh, ali — ne pomaže tu samo čist vazduh, već nega, nega!

ZORKA: Zaboga, zar vas mi ne negujemo i ne pazimo?

VIĆENTIJE: Ta kako da ne! Ne kažem ja to, ali nije to ta nega, već tu treba da se trlja, maže, zavija. Ima ti tu trista stvari, a to, dušo, može čovek samo u svojoj kući i imajući koga kraj sebe.

2.3.3. 3. ARSA, PREĐAŠNJI

ARSA: (Omalen i dežmekast, vesela pogleda. Nosi pod levom miškom šahovsku kutiju i u istoj ruci šešir, a desnom se briše od znoja). Gde si ti?

VIĆENTIJE: A gde ću biti nego ovde. Ovde sam ja svakog dana u isti čas i u isti minut, nego ti ne dolaziš na vreme.

ARSA: (Stavlja šahovsku kutiju na sto i otvara). Ama imam ti muku sa onim majstorima; nedelju dana prave mi jednu ogradu. (Namešta figure).

ZORKA: Vi ćete sada šaha. Da vas ne uznemirujem?

VIĆENTIJE: Zašto? Ne uznemiruješ nas.

ZORKA: Znam, znam; ali kadgod ko izgubi, mene izgrdi. Volim da se sklonim.

2.3.4. 4. ARSA, VIĆENTIJE

ARSA: Ali slušaj, jedan uslov: da igramo kao ljudi i braća.

VIĆENTIJE: A kako smo dosad igrali?

ARSA: Prvo i prvo, ne smeš da uzvikuješ! Jer ti, brate, kad mrdneš jednu figuru, tako se razdereš, kao da otimaš kakav grad, a to mene prestravi. Znaš da sam mekog srca.

VIĆENTIJE: (Namešta i on figure). Eto ti sad; ako si ti mekog srca, a ja sam mekih kostiju, pa ćutim i trpim.

ARSA: Eto, onomad, kad si napravio šahmat, tako si dreknuo, da ja u malo nisam dobio lupanje srca.

VIĆENTIJE: Dobro, dobro, golube. Kad ti odjutros postavljaš uslove, i ja ću: prvo i prvo, neću po dva časa da misliš kod svakog pokreta. Ti, brate, kad hoćeš da povučeš figuru, drhćeš kao da ćeš potpisati menicu. Pa onda stenješ, čupaš brkove, grizeš nokte i radiš takve stvari, da te je strahota pogledati.

ARSA: Dobro, dobro. Hajde polazi, tvoje su bele!

VIĆENTIJE: (Malo razmišlja, pa povuče figuru). Hajde, pomozi Bože!

ARSA: Evo, ne razmišljam, vidiš. (Miče).

VIĆENTIJE: Jest kod prvog. A deder, golube si mi moj, da te vidim sad! (Kod tih reči uzvikne i tresne figurom).

ARSA: (Trgne se). Ama. nemoj, brate Vićentije, utišaj se. Kakva mi je to zabava, kad mi presedne! (Miče).

VIĆENTIJE: Presešće tebi tek, dok maknem ovog, vidiš li, ovog đidu! (Miče. Arsa se zadubi nad tablom, zavlači prste u kosu i čupa brkove). E, dok ti smisliš, ja bih mogao čitati novine. Istina, dobro se setih, je li doneo odjutros momak poštu iz varoši?

ARSA: Boga mi, dobro kad pomenu poštu. (Traži po džepovima). Vidiš, ja bih zaboravio; imaš odjutros jedno pismo. — A, evo ga! (Daje mu, pa se i dalje zadubi u tablu).

VIĆENTIJE: (Više za se). Nemam baš ni od koga da očekujem pismo. (Zagleda adresu, pa otvara i, pošto pročita potpis, raspoloži se, ustaje od stola, te dolazi napred). Otkuda ona da mi piše? Šta bi imala da mi piše? (Osvrće se, da ga ne sluša Arsa, pa onda poluglasno čita). „Poštovani gospodine“ (Govori). A mogla je baš reći i „dragi gospodine“. — (Čita). „Ne znam kako da vas izvestim o stvari, koja je za me tako neprijatna. Moj sin, tek što je svršio Veliku Školu, nije imao preča posla, nego da napiše jednu nestašnu političku pesmu“… (Govori). Hm! Nije nego još nešto. (Čita). „i stoga je osuđen na šest meseci zatvora“. — (Govori). Bestraga mu glava! Trebalo ga je osuditi na šest godina, (Čita). „Vi ćete pojmiti, kolika je to opet smetnja da se ostvare vaše namere, s kojima sam se ja već saglasila. Jedini bi izlaz bio ipak Vaša pomoć. Vi dobro stojite kod merodavnih. Vaša reč učinila bi mnogo, a i ja sam već preduzela izvesne korake. Da li ćete biti tako dobri, da dođete k meni što pre, te da vam usmeno još bolje stvar objasnim. Vaša poštovateljka Sofija Damnjanovićka“. (Govori). Eto ti sad! Sve koješta; sve naopako! I kakav je to bezbožnik, budite bog s nama, koji piše političke pesme! Pesma je zato, da se u njoj peva, na primer: „Dođi mi, dođi, dragana“… i tako nešto, a ne politika. To nisam još nikad čuo, da se politika peva!

ARSA: Vićentije, ja povukoh.

VIĆENTIJE: Hvala Bogu! Miči sad i za mene!

ARSA: Kako? Zar nećeš ti?

VIĆENTIJE: Ne igra mi se.

ARSA: (Ustaje i prilazi mu). Zašto, čoveče; šta ti je?

VIĆENTIJE: Tako, ne igra mi se, preselo mi je. Zaselo mi nešto u grlu, kao da sam progutao laufera ili top.

ARSA: Ama, reci šta je?

VIĆENTIJE: Kad bude vreme, kazaću ti. Nego — možeš li narediti da se upregnu tvoja kola? Moram odmah ići u varoš. Neću se dugo zabaviti, vratiću se do ručka, ali — moram ići, dabogme da moram. Slušaj, ako mi ne daš kola, ja ću ići peške.

ARSA: Ali, molim te, kako ti ne bih dao kola! Kad sam ti ih odrekao? (Otrči levoj kulisi i viče). Mašo, Mašo! Nema ga! Zavuče se nevaljalac u konjušnicu, pa spava po celi dan, napije se, a kad ga pitaš od čega, on veli jeo mnogo grožđa, Nikola, oj Nikola, zovni mi Mašu; ili ne, slušaj reci mu neka odmah upregne fijaker. Odmah, razumeš li? (Prilazi Vićentiju). Pa dobro, šta je to? Hoćeš li mi reći?

VIĆENTIJE: (Za se). I otkud baš njen sin da se nađe da piše političke pesme? Kao da to nije mogao pisati ma ko drugi, kogod na primer koji i nema majku.

ARSA: (Radoznalo). Imamo vremena, dok Maša upregne; ako bi hteo, mogao bi mi i reći šta je u stvari. Šta znaš, možda bih ti mogao i ja pomoći?

VIĆENTIJE: (Pošto razmišlja malo). Imaš pravo, ti si mi najbolji prijatelj. Od tebe nije trebalo ni do sada da krijem, i ako mi ti tu nemaš šta da pomažeš.

ARSA: Šta znaš?

VIĆENTIJE: Znam. Nego evo baš da ti kažem, šta je u stvari. Ti, brate, vidiš kako se ovo iz godine u godinu stari, pa onda bolesti — evo ovaj moj revmatizam… Pravo da ti kažem, zapustiću se, sasvim ću se zapustiti. Hvala ti, ti si me pozvao, eto, u goste, da provedem ovde u vinogradu mesec dva. Ali nije to samo čist vazduh; meni treba ni nega. Na primer, ja se moram svaki dan trljati.

ARSA: Molim te, ako je to, pa da te trljamo.

VIĆENTIJE: Ama nije, čoveče, nego hoću uopšte da ti kažem da meni treba nege. A ko će da me neguje, reci sam? Tako nekako ispustio sam da se ženim dok sam bio mlađi, a sad…

ARSA: Sad je već dockan.

VIĆENTIJE: Šta dockan? Zašto dockan, kao bajagi?

ARSA: Vićentije, brate, pa ja kao mislim…

VIĆENTIJE: Misli ti kako hoćeš, ja ću da se ženim. Eto, to je to što imam da ti kažem. I zašto da se ne ženim, kao bajagi; zar sam ja baš toliko star? Neću da se ženim onako ludo, tek da imam ženu, nego pametno, stariju ženu, na primer udovicu, ili onako domaćicu ženu, upravo reći druga. Šta imaš ti protivu toga?

ARSA: Molim te, ništa.

VIĆENTIJE: Pa eto vidiš, i našao sam ženu takvu kakvu sam želeo i, pravo da ti kažem — što da krijem, gotovo sam svršio.

ARSA: Svršio?

VIĆENTIJE: To jest, nisam potpuno svršio, ali u stvari to je svršeno. Pitao sam lepo ženu, i ona mi je lepo odgovorila.

ARSA: Kako ti odgovorila?

VIĆENTIJE: Kako! Tako lepo. Kaže: imam sina koji svršava Veliku Školu; dogod mi je onu kući, ne mogu to činiti, a kad svrši školu i dobije državnu službu, tada već može biti što.

ARSA: Pa je li svršio školu?

VIĆENTIJE: Svršio je, ali naopako! To mi i piše žena odjutros.

ARSA: Šta?

VIĆENTIJE: Tek što je svršio školu, a on napisao nekakvu političku pesmu, pa vlast, dabogme, osudila ga na šest meseci zatvora. Koješta, pesma mu treba! A slušaj, i ona tvoja…

ARSA: Koja?

VIĆENTIJE: Ona, Zorka. Po celi dan samo pesme čita. Eto, odjutros u malo me ovako bolesnog ne pope na ljuljašku, pa još žmurećki, da mi čita neke pesme! Izbij ti to njoj iz šaka i iz glave. Pesme su najpoganija stvar na svetu. Niti sam ja još video pametna čoveka, onako čoveka od reda, činovnika na primer, da piše pesme, nego sve neka dečurlija.

2.3.5. 5. NIKOLA, PREĐAŠNJI

NIKOLA: Kola su gotova. (Uklanja se odmah).

VIĆENTIJE: A, gotova? Vrlo dobro (Uzima suncobran i polazi).

ARSA: (Ispraćajući ga). Slušaj, požuri. Valjada ćeš biti za jedan čas ovde. Znaš da imamo goste na ručku. Mi nećemo sedati za sto, sačekaćemo te.

VIĆENTIJE: (Već za kulisom). Dobro, dobro, doći ću brzo.

2.3.6. 6. ARSA, zatim MARIJA

ARSA: (Sam). Otkud sad to? Prosto upali se čovek! Da mi je znati samo: ko ga je to naveo, ko mu to puni glavu, i zašto je on to dosada od mene krio Ne bi mi ni sad kazao da ne pade u vatru.

MARIJA: (Dolazi s leva). Što odoše naša kola u varoš, Arso?

ARSA: Što? Hodi da ti kažem, pa da se čudiš i krstiš.

MARIJA: Šta je, za boga?

ARSA: Odvezla su mladoženju.

MARIJA: Što se šališ, Boga ti?

ARSA: Voleo bih i ja da je šala, ali istina je. Vićentije hoće da se ženi.

MARIJA: Šta kažeš?

ARSA: To što si čula. Hoće da se ženi.

MARIJA: Ama, idi s milim bogom!

ARSA: E, to ti je, pa sad verovala ti ili ne verovala.

MARIJA: Pa dobro; ti si mi uvek pričao, kako on neće nikad da se ženi, kako ti je čak obećao da će nas pomoći, kad udajemo Zorku.

ARSA: To je, vidiš! I ako nismo sasvim bliski srodnici, on nema bližega. Ne kažem da bi sve nama ostavio, ali tek, toliko bi mogao da nam pomogne, da zbrinemo Zorku.

MARIJA: A ako se oženi?

ARSA: Ako se oženi, onda… (Mahne rukom, kao kad bi rekao: „bi i prođe“).

MARIJA: Bože, Arso, pa ko to napravi? Da nije neki naš dušmanin?… A koju uzima?

ARSA: Znam ti ja? Neku udovicu… Ali svejedno, koja je da je, tegliće sebi i videćeš kako će se on odbiti od nas. Znam ja kako je to, kad se mator momak oženi.

MARIJA: Jesi li čuo, volela bih da znam, koja je to i ko to sve napravi. Pa dobro, je li svršena stvar, ili sad tek počela?

ARSA: I da je tek sad počela, za nas je svršena.

2.3.7. 7. ZORKA, PREĐAŠNJI, zatim DUŠAN i NIKOLA

ZORKA: (Dotrči). Eto brace iz lova; nosi nešto, ulovio je.

MARIJA: Ako je što dobro, bar za ručak, i tako nemamo ništa probrano.

DUŠAN: (Na glavi mu bela kapa s platnom na potiljku, na nogama čizme, o vratu lovačka torba i lov, a o ramenu puška). Evo vam lova, a nisam bio vrlo srećan, (Skida pušku i torbu i dodaje Nikoli, koji je došao za njim i koji odmah odnosi sve).

ZORKA: Jesi li daleko išao?

DUŠAN: Nisam.

MARIJA: Da nisi oznojen?

DUŠAN: Nisam, lagano sam išao.

MARIJA: Ja odoh da ti spremim preobuku i da naredim ručak. (Hoće da pođe, pa se vrati). Slušaj, ako hoćeš hajde u kuću, Arso; da progovorimo još reč dve. Ne može, znaš, ta stvar da mi izađe iz glave. (Odlazi).

ARSA: Hajde! (Vadi jedno pismo iz džepa). Evo i za tebe ima jutrošnjom poštom jedno pismo. (Daje ga Dušanu i ode za Marijom).

2.3.8. 8. ZORKA, DUŠAN

ZORKA: Zar si sasvim sam bio?

DUŠAN: Nikad ja nisam sam, kad je sa mnom moj Azor.

ZORKA: Što ne otvoriš pismo? Zar možeš trpeti da ga ne otvoriš? Ja to ne bih mogla, ne bih nikako mogla.

DUŠAN: (Mećući neotvoreno pismo u džep). Znam šta je. Je li već došao ko od gostiju?

ZORKA: Nije niko, a čika Vićentije je otišao u varoš.

DUŠAN: Tako. Pa ti si bila sama od jutros?

ZORKA: Nisam, čitala sam Damnjanovićeve pesme. Kad ih čitam ja nikad nisam sama, meni onda drugi čak i smeta.

DUŠAN: Ta koliko ćeš ih puta već čitati?

ZORKA: Po sto puta, neprestano, uvek! Ah, to su tako lepe pesme; ja ih već polovinu znam na pamet. Obećao si mi da dovedeš koji put Damnjanovića. Poznajem toliko tvojih drugova, a njega ne poznajem. Je li to mali čovek, je li kao ti? Njega, je li, svi poštuju i cene?

DUŠAN: Kako ja vidim, ti si gotovo u tog Damnjanovića zaljubljena, i ako ga nikad nisi videla.

ZORKA: (Zagrli ga). Ja ne znam; ne mogu da tvrdim, ali odista — i ma da to izgleda neprirodno i smešno čak, ipak… je li, ti se ne bi ljutio kad bih ti ja to priznala?

DUŠAN: Eto ti sad, što da se ljutim? Kad bi ta ljubav bila ozbiljna, ja bih se premišljao šta da ti savetujem.

ZORKA: Uveravam te da je ozbiljna. Ja se sama sebi čudim šta mi je. Pokušala sam da se uverim nije li šala; pitala sam se toliko puta: zar je moguće voleti koga, a ne poznavati ga?… Ali, ako je to ljubav: misliti na koga neprestano, uspavljivati se tim mislima, sanjati njegov zamišljen lik, buditi se sa osmehom na usnama, sa zadovoljstvom koje donosi tako prijatan san; zagrevati se, zanositi se, oduševljavati se, uzbuđivati se onim rečima koje su potekle iz njegove duše; ako je sve to ljubav…

DUŠAN: Onda si ti zaljubljena! A kako bi drugače i moglo biti kad eto si i ti postala poeta. Ta ti, od kako čitaš te pesme, ne umeš već više ni da govoriš običnim jezikom.

ZORKA: A ti se ljutiš, je li, što ti ovako otvoreno kazujem svoje osećaje? Ja mislim da prema tebi moram biti iskrena?

DUŠAN: Razume se. Samo, ja mislim da sve to nije još tako ozbiljno.

ZORKA: Mislila sam i ja pogdekad; pokušavala sam da se sama sebi nasmejem, da se odbranim… pa, što sam se jače branila sve me je jače osvajalo.

DUŠAN: Oho! Pa to znači da bi o tome ovih dana mogli i malo ozbiljnije da razgovaramo. Idi sad u kuću pa mi pošlji jednu kafu i novine.

ZORKA: Sama ću doneti. Zašto ovih dana, ja bih volela sad odmah da razgovaramo o tome. Ja ne mogu da sačekam to tvoje „ovih dana“. Hoćeš, je li da hoćeš odmah, samo da ti donesem novine

DUŠAN: Dobro, dobro, donesi!

ZORKA: (Odlazi).

2.3.9. 9. DUŠAN (sam)

DUŠAN: Detinjarije! (Seda na klupu). Bože Gospode, da duga vremena! Eto već i čika Vićentije pobegao malo u varoš. Da vidim iz novina, ako se igra što dobro u pozorištu, pa da siđem i ja večeras. (Vadi pismo iz džepa). Ovo će biti Ognjanović. Znam unapred šta javlja, kakva besposlica! — (Dotle je otvorio pismo i sagledao potpis). Damnjanović! Gle, šta će on? (Ustaje i čita). „Dragi Dušane. Ti znaš valjada za moj slučaj. Ja sam povodom one pesme osuđen šest meseci zatvora; ovog časa čujem, da je i u kasaciji svršeno, i sutra, najdalje prekosutra, biću valjada i zatvoren. Kako su okolnosti moje i moje matere takve, da mi je to nemoguće podneti, odlučio sam da prebegnem u Austro-Ugarsku, gde ću, radeći na novinama, životariti, dok mi se ne dopusti povratak. Da bih mogao to izvršiti, potrebna mi je tvoja pomoć i nje radi doći ću sutra tebi u vinograd, gde ću ti objasniti, kako ćeš mi pomoći“. (Govori). Sutra? To je već danas. Možda je dolazio, pa me nije našao. Nikola, ej Nikola, — Nikola! (Nastavlja čitanje). „Na tebe valjada smem računati, a pišem ti u napred, da sutra ne odeš gde iz vinograda, u kom bi slučaju sve propalo. Tvoj Žarko.“ (Govori). Ako me je tražio, misliće odista da sam nemarljiv i da mu nisam hteo pomoći. (Nikoli). A, tu si, hodi ovamo!

2.3.10. 10. NIKOLA, DUŠAN

DUŠAN: Nije li me odjutros ko tražio?

NIKOLA: Nije, gospodine.

DUŠAN: Niko, niko?

NIKOLA: Niko, gospodine.

DUŠAN: Jedan mlad čovek mojih godina. Morao je dolaziti, samo ga ti nisi video. Idi u kuću, pa pitaj.

NIKOLA: Nije, zaboga; ta video bih ga ja. Nego ovaj su čas stala jedna kola kod vratnica: nisam video ko je, jer me vi dozvaste.

DUŠAN: Sad, je li? Vrlo moguće, dobro, dobro. (Otrči brzo).

2.3.11. 11. NIKOLA, ZORKA

NIKOLA (Sam). Nisam ga video! Kao da meni trebaju četvore oči, da vidim jednog čoveka.

ZORKA: (Nosi na služavničiću kafu a u ruci jedan svežanj novina te i jedno i drugo stavlja na sto pod senicom). Gde je Dušan, Nikola?

NIKOLA: Gospodin? Stigoše jedna kola, neki gost, pa gospodin otrča u susret.

ZORKA: Gosti? Stigli već. Nikola, trči zovi oca, eno ga dole gde se opravlja ona ograda. Da li zna majka?

NIKOLA: Ne znam, gospođice.

ZORKA: Ja ću u kuću, da joj javim; idi ti samo zovi oca! Reci mu, stigli gosti. (Otrči ona na jednu, Nikola na drugu stranu).

2.3.12. 12. DUŠAN, DAMNJANOVIĆ

DUŠAN: Kažem ti, sasvim je malo trebalo, pa da me ne nađeš; da si ranije došao, tako bi bilo.

DAMNJANOVIĆ: Pa ja, upravo, bojeći se toga i pisao sam ti jedan dan ranije.

DUŠAN: Ali sam ja tek sad dobio pismo, tek sad. Pismo je do duše stiglo još jutros, ali sam se ja sad vratio iz lova.

DAMNJANOVIĆ: Slušaj, možda i nemamo dovoljno vremena. Ja ti odmah moram objasniti svoj položaj, da bismo se savetovali, kako da se upravljam prema tvojima. Dakle, ja moram da emigriram.

DUŠAN: Molim te, sav ti stojim na raspoloženju.

DAMNJANOVIĆ: Toga radi Dragiša…

DUŠAN: Petrović?

DAMNJANOVIĆ: Da. On će, toga radi, večeras preći u Zemun i udesiti tamo da se nađe kakav čamac. Ja sam unapred računao na tebe, i kazao sam da se čamac dotera ovamo, iza onih vrba. To nije daleko odavde?

MARIJA: Sasvim si dobro smislio; to je ovde ispod našeg vinograda.

DAMNJANOVIĆ: Tako sam računao. Ali dok se to udesi, dok Dragiša spremi sve, dok se vrati, dok nam javi, mogu proći dva, tri, pa i četiri dana; mogu li ja dotle računati na tvoje gostoprimstvo?

DUŠAN: Šta govoriš? Koješta! Ako hoćeš, dva, tri i četiri meseca. Jedva te čekam, a i moji će ti se radovati.

DAMNJANOVIĆ: Ali ima tu i nekih nezgoda.

DUŠAN: Ničega. Koješta!

DAMNJANOVIĆ: Mislim ovo, na primer: u Beogradu se ne bi nikako ne bi smelo saznati da sam ja ovde; ja treba da sam skriven, jer sam već sad u begstvu; pa ne znam kako bi to tvoj otac primio, i uopšte, ne bi li se to odalo.

DUŠAN: (Zamisli se). Da vidiš…

DAMNJANOVIĆ: Takve se stvari ne vrše sa znanjem mnogih, jedan, dva prijatelja samo… ja sam izabrao tebe i Dragišu.

DUŠAN: Pa ko bi ti i bio preči? — Ali, vidi, to si dobro primetio. Nije tu samo moj otac, nego nas ima vazdan. Kod nas je u gostima neki daleki rođak moga oca, jedan najlojalniji činovnik na svetu. On bi te se gnušao, kad bi čuo da si ti ono pisao; on bi to bio kadar. Nije meni ni za šta drugo, samo da tebe ne omete. To je, vidiš, jedna teškoća i…

DAMNJANOVIĆ: Pa dobro, šta me savetuješ?

DUŠAN: (Razmišlja). Nešto bi doista trebalo da ti savetujem. Kad se ne bi kazao ko si? Ali… ne može; nemoguće je ne kazati se. Pa ipak to je jedini način, da ne kažeš ko si, no da se predstaviš i mojima i svakome pod drugim imenom? A? Šta misliš?

DAMNJANOVIĆ: Pa gotovo to bi još najbolje bilo. Tako bi se najbolje sačuvala stvar.

DUŠAN: Znaš šta; ti se sećaš onog našeg školskog druga iz Jagodine — Vladimira Micića. Eto, uzmi njegovo ime. Ja ću te pretstaviti kao svog druga Vladimira Micića? Biva li?

DAMNJANOVIĆ: Misao je vrlo dobra.

DUŠAN: Upravo slavna! Pod tim si imenom bezbedan, a posle tri ili četiri dana… Zna li još ko da si ovde?

DAMNJANOVIĆ: Niko, osim Dragiše i moje majke. Majci sam poverio.

DUŠAN: Majci, razume se. Ali priznaj da je ovo dobro smišljeno! Samo valja da smo obazrivi, da ne zaboravimo ime. Znaš, da smo uzeli ma kakvo proizvoljno ime, mogli bismo se i zbuniti, ali ovako ćemo se uvek opomenuti zbog Micića. Zato sam ti, vidiš i predložio da uzmeš ime našeg druga, koje nam mora odmah pasti na pamet.

2.3.13. 13. MARIJA, ZORKA, PREĐAŠNJI

DUŠAN: A, majko, Zorka; hodite da vam predstavim jednog svog dobrog prijatelja, mog školskog druga. To… Vladimir Micić. Došao je da me vidi; nismo se videli već godinu dana. Ovo je moja majka i moja sestra.

MARIJA: (Damnjanoviću, koji hoće da joj poljubi ruku). Živi bili, sinko. Dobro nam došli! Dušan je i onako sam, pa će mu sad sa vama biti prijatnije.

ZORKA: Ja se sećam, da mi je Dušan pominjao i vaše ime, govoreći mi pogdekad o svojim drugovima.

DAMNJANOVIĆ: Izvinite, ja sam nepozvan došao.

MARIJA: O, molim…

ZORKA: Mi jedva čekamo goste.

MARIJA: (Spolja se čuje žagor i prepirka). No, hvala Bogu, evo ga i čika Vićentije. Stigao je. Sedite, molim vas.

2.3.14. 14. VIĆENTIJE, ARSA, PREĐAŠNJI

ARSA: Evo ga i Vićentije.

VIĆENTIJE: Ja sam tačan kao časovnik; evo sam vam pre gostiju došao. Niste zbog mene čekali.

MARIJA: Pa ipak nam je jedan gost došao pre vas.

DUŠAN: Gost iznenada. Moj školski drug i najbolji prijatelj Vlajko Micić. Ovo je moj otac; ovo je čika Vićentije, naš rođak i vrlo dobar prijatelj.

ARSA: Milo mi je, milo mi je!

DUŠAN: Biće nam gost dva tri dana.

ARSA: Ako, dobro nam došao! Nama su gosti uvek mili. A vi ste valjda i školski drugovi?

DUŠAN: Da, i to dobri drugovi.

ARSA: Vi ste beograđanin?

DUŠAN: Ne. Vlajko je rodom iz Jagodine.

ARSA: A, tako?

VIĆENTIJE: Iz Jagodine?

DAMNJANOVIĆ: Da.

VIĆENTIJE: A rekoste, zovete se…?

DUŠAN: Vlajko Micić.

VIĆENTIJE: Ama, da niste vi nešto sin Jovanče Micića?

DAMNJANOVIĆ: (Malo zbunjen). Pa… da, njegov sin.

DUŠAN: Jest, jest, Vlajko je njegov sin.

ARSA: Ama, Jovančin sin?

DAMNJANOVIĆ: (Još više zbunjen). Da.

ARSA: Ama ti Jovančin sin?

VIĆENTIJE: Gledaj, molim te, Jovančin sin!

ARSA: Bolan, brate, ko bi se tome nado! Pa Jovanča je moj najbolji prijatelj! (Grli ga). Hodi, hodi ovamo da te kao svoje dete zagrlim.

VIĆENTIJE: (Otima ga od Arse te ga i on grli). O Gospode, Jovančin sin, sin moga najboljeg prijatelja.

ARSA: Eto ti, ljudi, što ti je sudbina! Znaš li ti more da smo ja i Jovanča braća, braća a ne drugo. (Otima ga od Vićentija pa ga on grli).

VIĆENTIJE: E, odavno se nisam tako obradovao. Boga mi, kao da sam samog Jovanču video. (Otima ga od Arse na ga grli).

ARSA: Gledaj, gledaj molim te, što ti je sudbina! A otkad Jovanču nisam video. Koje si mu ti dete?

DAMNJANOVIĆ: (Potpuno zbunjen). Ko, je li ja?

DUŠAN: Jedinče. Zamislite, on je jedinče u oca.

VIĆENTIJE: Jedinče? Ama kako to, on beše mnogo dece imao. Mislim sedmoro.

ARSA: Ama kako sedmoro, imao je devetoro.

VIĆENTIJE: Sedmoro kad ti kažem, tri kćeri i četiri sina.

ARSA: E, ja kažem devetoro: tri kćeri i šest sinova. (Damnjanoviću). ’Ajde, reci ti, koliko je dece imao, je l’ devetoro?

VIĆENTIJE: Ili sedmoro?

DAMNJANOVIĆ: (Ne znajući šta je). On… on je ovaj… to jest… on nije imao ni devetoro ni sedmoro dece, nego osmoro… da, bilo nas je osmoro.

ARSA: Četiri kćeri i četiri sina.

VIĆENTIJE: Tri kćeri i pet sinova, je li?

DAMNJANOVIĆ: Da, upravo ne. Dakle, imao je tri sina i pet kćeri.

VIĆENTIJE: Pa dobro, šta bi sa tolikom decom, kad si mu ti jedinac? Gde su ostala deca?

DAMNJANOVIĆ: (Potpuno zbunjen). Ja ne znam.

ARSA: Kako, ne znaš?

DUŠAN: (Da bi spasao situaciju). Ta zaboga poštedite ga, nemojte ga o tome pitati! Vidite li koliko ga je to potreslo, da ne ume ni da vam odgovara. Poštedite ga, jer to je jedna velika porodična tragedija. Sva su mu braća i sestre pomrle, sve je pomrlo.

ARSA: Uh, po bogu brate!

VIĆENTIJE: Tolika deca, ako boga znaš?

DUŠAN: Jest pomrla su, te on ostao jedinac u oca.

ARSA: Bog neka ih prosti!

VIĆENTIJE: Da grdne žalosti, a mi o tome nismo ništa znali.

MARIJA: Ta ostavite dete, što ste ga okupili s tom žalošću. Progovorite što drugo.

DUŠAN: Razume se, govorite o čemu drugom.

ARSA: Pravo kažete. Šta učini Jovanče sa onim placem kod stanice?

DAMNJANOVIĆ: Sa onim kod stanice? A da… prodao je, prodao je prošle godine.

ARSA: Ama kako prodao prošle godine, kad mu ga je država eksproprisala još pre sedam godina, zbog železnice?

DAMNJANOVIĆ: Da, taj je plac eksproprisan?

ARSA: Pa, je li mu plaćen?

DAMNJANOVIĆ: Jeste, plaćen mu je prošle godine.

VIĆENTIJE: Ama ne može biti, jer plac mu je država. vratila pre…

ARSA: Jest, vraćen mu je, i meni je kazao.

DAMNJANOVIĆ: Jest, taj mu je plac vraćen.

VIĆENTIJE: A šta bi, bogati sa onim Ristićem što se parničio sa Jovančetom? Je li živ još?

DAMNJANOVIĆ: Ristić?

ARSA: Jest, onaj što beše kmet?

DAMNJANOVIĆ: A, onaj? Umro je pre tri godine.

VIĆENTIJE: Ama, pa ja sam ga vid’o prošle godine!

DAMNJANOVIĆ: A taj… jest, on je živ, potpuno je živ.

ARSA: A ja čuh da je umro pre mesec dva.

VIĆENTIJE: Jest, ja sam čitao i u novinama.

DAMNJANOVIĆ: A vi za tog Ristića pitate? On je umro.

DUŠAN: Ama šta ste ga okupili pa ga pitate sve te tužne stvari? Zar ne vidite koliko ga to potresa pa ne ume ni da vam odgovara čestito! Ostavite te razgovore, poštedite ga.

MARIJA: Pa jes’, ostavite dete. ’Ajdemo u kuću, već je podne. Izvol’te!

ARSA: (Hvatajući Žarka pod ruku). Hodi ti sa mnom. Ne puštam te od sebe, kao da si mi rođeno!

VIĆENTIJE: (Hvatajući ga s druge strane pod ruku). Milo mi je, brate, kao da sam samoga Jovanču video! (Vodeći ga pod ruku, odlaze).

DUŠAN: (Polazeći za njima). O Gospode Bože! Kud nam pade na pamet da nađemo baš to ime!

ZAVESA

2.4. Drugi čin

Soba u vinogradskoj kući sa otvorenom terasom, nad kojom se vidi u polje istureno platno.

2.4.1. 1. DAMNJANOVIĆ, ZORKA

ZORKA: (Sedeći za stolom sa knjigom Damnjanovićevih pesama preda se). Evo, slušajte i ovo:

Tebe se tuga još kosnula nije,
Ti joj rob nisi, plaho srce moje,
Pa kliči i pevaj, pevaj pesmu sreće,
Pevaj i ljubi — ljubi, sve je tvoje.

I srči ljubav iz krunice cvetne
Sa koje život još prah nije stres’o
I sanjaj snove detinjstva i sreće,
I živi život bezbrižan i ves’o!

DAMNJANOVIĆ: (Sedi za istim stolom pušeći cigaretu). Vi odista te pesme čitate sa toliko osećaja.

ZORKA: A zar se one mogu drugače čitati?

DAMNJANOVIĆ: Odista ne, ali vi te pesme tako iskreno tumačite, kao da kazujete svoje sopstvene osećaje.

ZORKA: Da, to je tačno, jer ja u svakoj ovoj pesmi, u svakome stihu i u svakoj reči, sretam svoj osećaj.

DAMNJANOVIĆ: Oh, da znate koliko me time činite srećnim!

ZORKA: (Malo iznenađena). Srećnim?

DAMNJANOVIĆ: Nije li to sreća, srasti dušu koja je kadra shvatiti i primiti vaše osećaje; sresti dušu koja te osećaje priznaje za svoje; dušu koja veli: što osećaš ti, osećam i ja.

ZORKA: (Potpuno iznenađeni). Ali…?

DAMNJANOVIĆ: (Trgne se). Ah, da… vama je čudno što ja tako govorim… Da, to je odista čudno, mora se priznati da je čudno, ali, vidite, i ja tako isto osećam kao i vi, i ja…

ZORKA: I volite ove pesme kao i ja, je l’ te?

DAMNJANOVIĆ: Da li ih volim? Ta one su izraz mojih sopstvenih osećaja; one su reč moje duše, one su…

ZORKA: (Radosno tapše rukama). Oh, kako se radujem tome! O, kako volim što sam srela nekoga koji će ih podjednako sa mnom razumeti. Mi ćemo ih, je l’te, čitati zajedno: po ceo dan ćemo ih čitati. Ja to nisam imala s kim do sada; čitala sam ih usamljena; čak sam se po nekad i krila da bi ih čitala, jer su mi se smejali.

DAMNJANOVIĆ: Smejali?

ZORKA: Ne baš smejali, ali su me prekorevali što ne mogu da se odvojim od ove knjige. Jer vi treba da znate da ja sa njom i spavam.

DAMNJANOVIĆ: (Ushićen). Spavate i — sanjate izvesno?

ZORKA: Razume se.

DAMNJANOVIĆ: Šta?

ZORKA: Ja uvek, pred spavanje, pročitam ovaj stih. (Prelistava knjigu). Evo, ovaj:

Ja bih želeo da tvoj san postanem
Koji ti maštu svu dragu noć plavi,
Da s tobom mrknem i da s tobom svanem,
Osmehom zora da nas vraća javi.

DAMNJANOVIĆ: I tada?

ZORKA: I tada… tada čekam „osmehom zora da me vrati javi“.

DAMNJANOVIĆ: Ali dotle, dotle, dok se ne vratite javi?

ZORKA: Dotle? Pa, rekla sam vam, dotle sanjam.

DAMNJANOVIĆ: Ali šta sanjate?

ZORKA: Pa zar moram sve reći; pogodite štogod i sami.

DAMNJANOVIĆ: Sanjate li možda njega?

ZORKA: Koga?

DAMNJANOVIĆ: Koga? Pa toga, pesnika, Damnjanovića?

ZORKA: Da… sanjam ga… vrlo ga često sanjam… uvek ta sanjam.

DAMNJANOVIĆ: Recite mi, kakav izgleda, kakav vam se prikazuje u snu? I…

ZORKA: Onakav isti kakvog ga ja i inače zamišljam.

DAMNJANOVIĆ: A kako ga vi zamišljate, recite mi, molim vas, kako ga zamišljate? To me neobično interesuje: kako vi zamišljate Damnjanovića?

ZORKA: Ali zašto to vas toliko interesuje

DAMNJANOVIĆ: Ta kako da me ne interesuje. To je, znate… ja sam upravo… odnosno, on je moj najmiliji drug, nerazdvojni drug. Mi smo jedna duša i jedno telo… to jest… mi smo jedno telo a dve duše… to jest!… Đavo bi me znao što sam se zbunio!

ZORKA: A tako dobro poznajete Damnjanovića?

DAMNJANOVIĆ: Razume se. Niko ga bolje ne poznaje od mene.

ZORKA: Pa hajde onda, recite vi meni: kako izgleda?

DAMNJANOVIĆ: A ne! Recite vi najpre meni: kakvog ga vi zamišljate?

ZORKA: Ja?… Zamišljam ga… kako da vam kažem… on za mene nije nikako običan čovek.

DAMNJANOVIĆ: Kako?

ZORKA: Tako, on ne može biti običan čovek.

DAMNJANOVIĆ: Mislite valjada kao pesnik, ali inače, u životu, on je čovek kao i svaki drugi čovek.

ZORKA: Ne, ne, ne! On, koji tako lepe pesme piše, ne može biti običan čovek.

DAMNJANOVIĆ: Ali, vi se varate, i pesnik je običan čovek.

ZORKA: Možda. Možda pesnik uopšte, ali on, Damnjanović ne! Ja sam i druge pesnike čitala; istina ne toliko puta, ali sam ih čitala pa, ima ih za koje bi i dopustila, ali Damnjanović… on ne može biti običan čovek.

DAMNJANOVIĆ: A kada bi ipak bio?

ZORKA: Kada bi bio… kad bi bio… ja ga ne bih više volela… to jest. — (Zbuni se).

DAMNJANOVIĆ: (Ustaje živo). Kako?… Dakle on?… Vi njega volite?

ZORKA: Ne, ali… molim vas, ja sam koješta kazala, ja volim njegove pesme i… kako da kažem… ne znam! O tome ćemo drugi put razgovarati! (Pobegne a zaboravi knjigu na stolu).

2.4.2. 2. DAMNJANOVIĆ (sam)

DAMNJANOVIĆ: Pesme moje! (Ščepa knjigu i poljubi je). Vi stekoste sebi utočište u najlepšoj zemaljskoj duši. Gle, gle (Prelistava). ovo je podvukla… i ovo… i ovo… ovo je dvaput podvukla (Čita).

U dušu bih tvoju utkati se hteo
Dah da ti posrčem, dah mladosti vreo.
Tim dahom da živim, tim dahom da dišem
I nadahnut njime da ti pesme pišem.

Ono, što sam u jednome trenutku nadahnuća stavio na hartiju, samo kao stihove, kao mrtve stihove, to eto biva, to se ostvaruje. Eto poezije u životu!

2.4.3. 3. DUŠAN, DAMNJANOVIĆ

DAMNJANOVIĆ: (Dušanu, kad ovaj uđe). Šta je, jesi li primio današnju poštu?

DUŠAN: Jesam.

DAMNJANOVIĆ: Nema ničega od Dragiše?

DUŠAN: A jesi li ti njemu obratio pažnju, da na moju adresu piše

DAMNJANOVIĆ: Da.

DUŠAN: Ali ima jedno pismo na tvoju adresu, koje je doneo naročiti momak iz varoši. (Daje mu).

DAMNJANOVIĆ: To je izvesno od moje majke. (Otvori i pročita u sebi). Da, pita me majka, bi li smela doći da. me vidi. Tek jedan dan kako smo se rastali!

DUŠAN: Pa neka dođe, razume se neka dođe. Ali, reci mi, nije li to bila mala neobazrivost, što je pismo adresovano na tvoje pravo ime?

DAMNJANOVIĆ: Ne, jer onaj koji ga je doneo, nije momak; to je moj rođak.

DUŠAN: Pa ipak valja biti obazriviji.

DAMNJANOVIĆ: A misliš, da joj javim da dođe?

DUŠAN: Razume se. Zašto ne bi došla.

DAMNJANOVIĆ: Ta da, ali znaš, zbog ove promene imena mog, kako bih kad bi ona došla?

DUŠAN: Objasnićemo joj stvar.

DAMNJANOVIĆ: Javiću ja njoj da dođe samo ako je velika potreba, ako ima što da mi saopšti, jer ona se zauzela za pomilovanje. A taj moj rođak čeka, je li?

DUŠAN: Da, čeka na odgovor.

DAMNJANOVIĆ: Hajdemo, da mu kažem odgovor. (Odu).

2.4.4. 4. ARSA, VIĆENTIJE

VIĆENTIJE: (S polja se čuje žagor i svađa: ulaze obojica i nose dugačke štapove na kojima su udice i neke limene kutijice u kojima su gliste. Baci kutiju s glistama). Evo ti gliste, tvoje su; iz tvoga su vinograda, uzmi ih! Ali s tobom ja više nikad neću pecati ribe.

ARSA: Molim te, nije tu sada reč o glistama, nego po čemu sam ja sad kriv, što nismo ništa upecali?

VIĆENTIJE: Po čemu? Po tome, što ti ne znaš ni najosnovnija pravila pecanja, jer ne umeš da ćutiš. Taman moj plovak počne da mrda, a ti moraš da progovoriš.

ARSA: Nije da moram…

VIĆENTIJE: Pa ono, dabogme, nije da moraš nego hoćeš. Zar ti moraš mene neprestano ispitivati o mojoj ženidbi, pa i onda kad plovak zaigra. Eto, prozeble mi i noge za banbadava, pa čuvaj se ti sad! Dabogme, da se moram ženiti.

ARSA: Pa dobro, Vićentije, ženi se; ali ja sam kao hteo da progovorim nešto. Znaš kako je, otac sam, pa moram misliti na sve, a ti si mi prijatelj i tako reći rođak. I ako nismo bliski, ja ipak nemam bližega od tebe.

VIĆENTIJE: (Ostavljajući udicu). Znam da nemaš, nemam ni ja. Pa dobro šta imaš da progovorimo? Eto, govori sad, ovde u sobi, lepo na tenane, a ne kad pecamo ribe.

ARSA: Vidiš, mi smo onako… kako da kažem?… Znaš kako je to, kad čovek ima rođaka, pa… računali smo na tebe. Ti si tako reći i obećao u nekoliko, da ćeš nam pomoći, kad budemo davali Zoricu.

VIĆENTIJE: Jest, onako uz reč.

ARSA: To jest, ja ne kažem da si obavezan, nego više kao rođak.

VIĆENTIJE: Kako kao rođak?

ARSA: Hoću da kažem, nije stvar pod moranje, nego… Evo šta je u stvari i molim te da me lepo čuješ. Vidiš, to je samo jedna sudbina; ništa više nego sudbina. Dakle, ti vidiš, ovaj Jovančin sin je došao nama u goste?

VIĆENTIJE: Jovančin sin? E, Arso, to pravo kažeš. To ti je vidiš sasvim pametno. I meni se vidi dobar dečko.

ARSA: Pa onda, iz dobre je kuće. Ti znaš da Jovanča dobro stoji, a dete je svršilo škole.

VIĆENTIJE: Ta ti je reč pametna, to je osobito dobra prilika. Ako me pitaš, i ja ti to, Arso, savetujem.

ARSA: E, vidiš, to mi je milo, što se slažeš sa mnom. Da ti kažem, dakle, šta sam već učinio.

VIĆENTIJE: Šta?

ARSA: To nisam ni Mariji kazao, ali tebi moram. Čim sam video dete, a meni se dopalo, pa odmah, brate moj, sednem ti ja, te napišem pismo Jovanči kao starom prijatelju.

VIĆENTIJE: Ama zar si mu pisao, Boga ti?

ARSA: Kazao sam mu, da mi je njegov sin u gostima, da sam ga primio samo tako može biti, kao otac dete svoje, pa sam pozvao i njega — Jovanču — da dođe. Molio sam ga da dođe što pre, jer, kazao sam mu, imam s njim važan, vrlo važan razgovor.

VIĆENTIJE: Kad si mu pisao?

ARSA: Juče, i pismo je odmah i otišlo dnevnim vozom. On je još sinoć imao pismo. Mogao je i noćas stići, ako je pošao noćnim vozom.

VIĆENTIJE: Doći će on, znam ga, doći će; ako nije noćas on će danas dnevnim vozom.

ARSA: Ja sam mu tako pismo napisao, da se morao odmah odlučiti na put. Ja čak verujem da je on možda jutros stigao u Beograd, pa zato upravo i hoću s tobom da razgovaram. Kad dođe, dabogme, dočekaćemo ga lepo, kao stari prijatelji. — Ali, znaš, to je nezgodno da mu ja o toj stvari govorim. Nije red da ja kao otac namećem nekom svoje dete, nego mislim, to bi mogao ti, i to više kao sa svoje strane. A? Šta misliš?

VIĆENTIJE: I s tim se slažem, savršeno se slažem. I nije lepo da mu ti govoriš, roditelj si; nego ću to ja njemu. O tome ne brini! Videćeš ti kako ja umem da budem prijatelj.

ARSA: Znaš, Marija je protivna tome, da mi naturamo svoje dete. Ona bi volela, da se stvar tako udesi, pa da izađe kao da to Jovanče sa svoje strane traži.

VIĆENTIJE: Ne brini ti to; nemoj ti mene učiti kako ću ja, to je moja stvar. No slušaj, ja moram malo i da se odmorim; prozebao sam. Dabogme da sam morao nazepsti; gde si ti video još revmatičnog čoveka da peca ribu!

ARSA: Pa odmori se; zašto se ne bi odmorio? Ako hoćeš popi i jedan čaj ili tej od zove. Da kažem da ti spreme?

VIĆENTIJE: Neću. Hoću samo da prilegnem malo. Osećam da me žiga ovde. (Odlaze obojica).

2.4.5. 5. DAMNJANOVIĆ, DUŠAN

DUŠAN: Možda ne bi bilo rđavo, kad bih ja malo sišao u Beograd? Šta misliš?

DAMNJANOVIĆ: Odista ne bi. Prijatno mi je ovde u gostima, ali bih ipak voleo da se ta stvar svrši što pre.

DUŠAN: Čuo si šta kaže tvoj rođak; vrlo je mogućno da dobiješ i pomilovanje, sutra će se podneti predlog.

DAMNJANOVIĆ: Pravo da ti kažem, ne znam zašto, ali sada veoma želim pomilovanje.

DUŠAN: Onda ću sutra u Beograd; bolje je za sutra da ostavim.

2.4.6. 6. NIKOLA, PREĐAŠNJI, zatim MICIĆ

NIKOLA: Jedan gospodin došao, traži našeg gospodina.

DUŠAN: Valjada kakav goste A gde je otac? Neka dođe taj gospodin ovamo! (Nikola otvara vrata i propušta Micića, a sam se uklanja).

MICIĆ: (Palanački trgovac, bez kravate, s lancem o vratu; nosi kufer sa sobom). Je li ovde Arsa?

DUŠAN: Moj otac? Sad ćemo ga zvati.

MICIĆ: A, ti si njegov sin? E, živ bio, živ bio! Kako? Šta radiš? Ti si, je li, učio školu s mojim Vlajkom?

DUŠAN: S kojim Vlajkom?

MICIĆ: Pa ja sam Vlajkov otac, Micić iz Jagodine.

DUŠAN I DAMNJANOVIĆ: (Poraženi). Micić?!

DAMNJANOVIĆ: Ama, otac Vlajka Micića?

DUŠAN: Iz Jagodine?

DAMNJANOVIĆ: To ne može biti!

MICIĆ: Eto ti sad, ne može biti! Kao da ja ne znam ko sam ja?

DUŠAN: To jest; to može biti, ali… Kako da kažem?… Molim vas sedite, a… vi ste valjada iz Jagodine?

MICIĆ: Pa dabome da sam iz Jagodine, nego odakle. Pa piše mi Arsa, kaže: moj sin Vlajko ovde u gostima, a Vlajko, brate, eno ga u Jagodini, živ i zdrav. Ko će mu ga znati šta je to, tek znam, kao dva i dva četiri, da je Vlajko u Jagodini. Pitam Vlajka, ne zna; pogledam Vlajka, tamo je u Jagodini. E, pa šta mu je onda to? To nisu čista posla!

DAMNJANOVIĆ: (Za se). Bože Gospode, šta ćemo sad?

DUŠAN: (Za se). Ovo je, da te Bog sačuva! (Glasno). Upravo ima jedna stvar, ali molim vas, sedite, sedite, ja ću vam tu stvar objasniti; ili, bolje, eto ovaj gospodin (Pokazuje na Damnjanovića). on će vam tu stvar još bolje objasniti.

DAMNJANOVIĆ: Ja! Ja ne umem ništa da objasnim. Cela je stvar upravo jedna zagonetka.

MICIĆ: Ama kakva zagonetka? Nema tu nikakve zagonetke. Ja sam hteo da idem pravo u policiju, posle kažem: hajde da idem najpre do Arse, da. vidim šta je to?

DUŠAN: Sasvim ste dobro uradili što ste najpre došli ovamo, da se objasnimo. Ja ću vam odmah stvar objasniti. Dakle, kao što vam je poznato, vaš se sin zove Vlajko.

MICIĆ: Pa dabogme da mi je to poznato.

DUŠAN: Jest, vaš sin je upravo sad u Jagodini, to je sušta istina.

MICIĆ: Znam ja to, ali… Gde je, boga vam, Arsa? (Diže se).

DUŠAN: (Preplašeno). To jest, molim vas, budite strpeljivi; stvar se na kraju krajeva mora objasniti. Zvaću ja oca, sačekajte ga. Dakle, vidite, samim sticajem okolnosti, momentalno, ili upravo reći privremeno, vaš je sin ovaj moj prijatelj.

DAMNJANOVIĆ: Privremeno, znate.

MICIĆ: Ama, šta je vama, deco? Mislite li da sam ja lud, te ne znam ko je moj sin. A posle, i to neka vi je na znanje, nemam ja nikakve privremene dece.

DUŠAN: Ali, molim vas, strpite se samo za malo; ova se stvar mora na kraju krajeva objasniti.

MICIĆ: Gde je, molim te, Arsa, pa ću se ja to s njim objasniti.

DUŠAN: Međutim, stvar je vrlo prosta, samo kad biste hteli da me saslušate. Vidite, i ovaj moj drug i ja, mi smo najbolji prijatelji vašega Vlajka, i mi, što je glavno, znamo i priznajemo to, da je on u Jagodini. I kad mi to priznajemo, onda je odista stvar vrlo prosta. Dakle, vidite, ovaj moj prijatelj osuđen je, osuđen je za politiku, pisao je, znate, po novinama. On tako piše po gde kad i to protivu vlade.

MICIĆ: Ako, posvetila mu se! Neka piše.

DAMNJANOVIĆ: Eto, vidite. Bravo, vi ste čovek!

MICIĆ: A, ja što se tiče načela, to jesam. (Pljeska se po grudima). Ja sam načelan!

DUŠAN: Bravo! Pa vidite, molim vas, onda nas vi morate pomoći; morate nas zbog načela pomoći.

MICIĆ: Ama šta da vas pomognem?

DUŠAN: Dakle, čujte najpre u čemu je stvar. Ovaj moj prijatelj, kao što vam rekoh, zbog toga što je tako pisao, osuđen je na šest meseca zatvora i, dabome, on bi to morao i izdržati.

MICIĆ: Morao bi. Ako ga je vlast osudila, morao bi.

DUŠAN: Dakle, on se sprema da pobegne.

DAMNJANOVIĆ: U Austro-Ugarsku.

MICIĆ: Onako? (Gest kojim označava beganje).

DUŠAN: Jest. Zato je, dakle, i došao k meni, dok se spremi čamac. A da ga ne bi poznali ni ovde kod mene, on je uzeo ime jednog svog najboljeg prijatelja, vašega sina. Eto, to je cela stvar.

MICIĆ: Ama, pa da se to nešto ne izvrne, pa da moj sin mora da izdrži onih šest meseca zatvora? Ono, znaš… načelo, načelo, ali…

DAMNJANOVIĆ: Ta, zaboga, nisam ja to ime uzeo pred vlastima, već samo ovde, u vinogradu, upravo u familiji.

DUŠAN: Sasvim nevino, to je više šala.

MICIĆ: Nije baš ni šala.

DUŠAN: Od vas se ne traži ništa više, već samo ovde kod nas da ne odate, da on nije vaš sin; drugim rečima, vi ga morate privremeno priznati za svoga sina. To je sve, a onda — vi to, znate, morate učiniti i za ljubav načela.

MICIĆ: Ono, kako da vam kažem, ja sam za ljubav toga načela već dosta čuda počinio. A nije da se bojim; eto, jedanput sam se za ljubav načela posvađao i sa ženom, ali…

DUŠAN: Ovde biste upravo učinili najveće delo i žrtvu načelu.

2.4.7. 7. ARSA, MARIJA, ZORKA, VIĆENTIJE, NIKOLA i PREĐAŠNJI

ARSA: (Pritrči prvi i zagrli Micića). Oprosti, oprosti, brate!

VIĆENTIJE: I meni da oprostiš. (Zagrli ga i on).

ARSA: Sad mi tek momak reče da je jedan putnik stigao; odmah sam se setio da si ti. A gde je tvoj kufer? (Nađe ga). Na, nosi ovo! (Daje momku, koji odlazi).

VIĆENTIJE: Da sam znao da ćeš ovim vozom doći, izišao bih na stanicu!

MICIĆ: Zašto, molim te?

ARSA: Pa kako si, kako? A? Dobro izgledaš. A, čekaj da te upoznam: ovo je moja žena, moja ćerka, moj sin i Vlajko, koga ja ne odvajam od svojega deteta.

MICIĆ: To jest… (Buni se).

DUŠAN: Da, ja sam već govorio gospodinu Miciću, da je njegov Vlajko ovde kao u svojoj kući.

VIĆENTIJE: Zamisli samo kako smo se iznenadili kad nam reče, da je tvoj sin.

MICIĆ: Koj?

DUŠAN: (Miciću). Znate, načelo je ovde važnije od svega, dakle, drugim rečima, gospodin Vićentije kaže kako nas je to prijatno iznenadilo i, razume se, milo nam je bilo, znajući da će to i vama biti milo, jer, znate, kad čovek pomisli na načelo.

MICIĆ: Da, da, milo mi je! Pa kako si ti, Arso, kako? Kako žena, deca? Zdrava su, a? Milo mi je. A ti, Vićentije?

VIĆENTIJE: Ja tako…

MICIĆ: Grdno si omatorio.

VIĆENTIJE: To jest, po čemu ti to misliš?

MARIJA: Kako je gospođa?

ARSA: Istina, bolan, pa zar ti, sem Vlajka, sva deca pomrla? A ja o tome ništa ne znam.

MICIĆ: Kako? Imam, brate, šestoro dece.

VIĆENTIJE: Šestoro?! A Vlajko kaže, da ti je on jedino?

MICIĆ: Ama koji Vlajko?

DUŠAN: To jest, molim da se razumemo. Dakle, vaš sin Vlajko… Znate, tu je načelo glavna stvar, — on je upravo kazao, da je on jedini muškarac.

MICIĆ: Ama, imam ja još tri sina kod kuće!

ARSA: Kako?

DAMNJANOVIĆ: (Vrlo zbunjeno). Da… nas smo tri brata, ja i još dvojica.

DUŠAN: Stvar je donekle potekla zbog nesporazuma, koji se može desiti i kod manje zapletenih predmeta no što su deca. Dakle, iz toga nesporazuma, za koji se za sada ne može tačno da sazna, da li je potekao zbog neugodno postavljenog pitanja ili rđavo iskazanog odgovora, izrodilo se, ili, bolje, izleglo se… Drugim rečima, moj otac se mnogo raduje vašem dolasku, gazda Jovanče, te, kad vam je sin ovde, da provedete u našem društvu dan dva, da budemo zajedno. Vidite kako je ovde kod nas lepo. Ovde je upravo odlično i… molim vas, bar ovde treba da je čovek načelan. Je l’ te?

MICIĆ: Jest, brate, ne kažem da ne treba.

ZORKA: (Damnjanoviću). Vidite mi, kako smo vas prijatno iznenadili. Vi niste ni znali da je otac pozvao gospodina vašeg oca?

DAMNJANOVIĆ: Odista, iznenadio sam se!

DUŠAN: I tek kako se obradovao! O da ste videli kako su se zagrlili! To je doista dirljiva scena, kad se zagrle sin i otad.

MICIĆ: Ama, koj se zagrlio?

DUŠAN: Znate, govorim uopšte o ljubavi sinovljoj i roditeljskoj.

MARIJA: Ali, zaboga, Arso, držimo čoveka na nogama a tek što je stigao. Nismo ga ni ponudili.

ARSA: Pravo kažeš. Hajde, Jovanče, evo ovamo u sobu, ako hoćeš da se umiješ. Evo, ovamo su ti i stvari.

MICIĆ: A, baš te molim. (Odlazi i svi za njim, a samo ostaju Zorka, Damnjanović i Dušan).

2.4.8. 8. DUŠAN, DAMNJANOVIĆ, ZORKA

DUŠAN: (Koji je poznao, vraća se, te Damnjanoviću na strani). Ja moram tamo da stvar potpomažem, jer, vidiš ne ide baš glatko.

DAMNJANOVIĆ: Molim te, jer ja ne umem ništa, ja bih samo odmagao.

DUŠAN: Ne brini! (Ode).

2.4.9. 9. ZORKA, DAMNJANOVIĆ

ZORKA: Vi ste sad vrlo veseli?

DAMNJANOVIĆ: Ja? Na protiv!

ZORKA: Pa došao vam je otac?

DAMNJANOVIĆ: Otac? — Da, on je… on je došao. Ali ja ipak nisam veseo, ja upravo ne mogu biti veseo.

ZORKA: A zašto ne biste bili veseli?

DAMNJANOVIĆ: Osećam, kad god ste vi prisutni, da nisam veseo.

ZORKA: Ja?

DAMNJANOVIĆ: U stvari ja vam ne govorim istinu, jer ja odista volim kad ste vi tu, pa ipak…

ZORKA: Pa ipak više volite kad nisam tu. No, recite, recite, što se ustežete?

DAMNJANOVIĆ: Ta ne, zaboga! Kako bih mogao reći ono što ne stoji, ono što nije istina…

ZORKA: Šta onda dakle znači ono vaše „pa ipak“?

DAMNJANOVIĆ: Znači da me vaše prisustvo potseća na moj težak položaj, na moj nesnosan, neizdržljiv položaj.

ZORKA: To ne razumem.

DAMNJANOVIĆ: Zamislite čoveka koji mora da uguši svoje sopstveno ja; koji mora sam sebe da osporava, da krije, da negira; koji mora svoje sopstvene osećaje da ustupa drugome; koji uopšte…

ZORKA: Sve to još manje razumem.

DAMNJANOVIĆ: Verujem vam, a izvesno ćete me još manje razumeti kad vam rečem, na primer, da meni taj Damnjanović užasno smeta.

ZORKA: Damnjanović?

DAMNJANOVIĆ: Ili, možda vam nisam tačno kazao; ja osećam da ja njemu smetam.

ZORKA: Ali ni malo, verujte ni malo. Damnjanović ostaje moj najmiliji pesnik, a vaše mi je društvo vrlo prijatno, jer i vi volite takođe Damnjanovićeve pesme.

DAMNJANOVIĆ: Samo za to?

ZORKA: Ta… ne mogu reći da mi i inače nije u vašem društvu prijatno ali, pojmićete, koliko mi je milije stoga. (Gleda ga duže, jer je on sumorno oborio glavu i zanemeo). Ili, možda, vi u duši ne volite ove pesme, a čitate ih sa mnom samo da mi ugodite?

DAMNJANOVIĆ: O, kako bi ih ja rado uvek, uvek s vama čitao! Te su pesme, verujte, izraz moje duše; one su moji najmiliji i najiskreniji osećaji, te možete misliti koliko me to ushićava što su našle odziva u tako lepoj duši kao što je vaša.

ZORKA: Ali, molim vas, vi ste opet počeli da govorite nerazumljivo.

DAMNJANOVIĆ: Pa razume se, vidim ja to i sam, osećam i sam da govorim koješta! I to je ono, to je taj težak, taj nesnosan moj položaj, zbog kojega sam prinuđen da govorim koješta. Vi bi me mogli razumeti tek kad bi vam se potpuno i iskreno ispovedio.

ZORKA: Ispovedio? No, pa ispovedite se, ako vam je do toga stalo.

DAMNJANOVIĆ: Nemoguće, bar ovoga trenutka nemoguće. Sutra možda, ili večeras, ili kroz jedan sat ili kroz deset minuta možda. Ja ne znam kad, ali znam da se ovoga položaja moram osloboditi, moram ako ničega drugog radi, a ono da bih vam mogao reći…

ZORKA: Šta?

DAMNJANOVIĆ: Čekajte! Ovoga trenutka mi pade na pamet da među Damnjanovićevim stihovima ima jedan koji je kadar… koji je… (Žurno prelistava knjigu). Ovaj, da, ovaj! Čitajte, molim vas, čitajte! (Daje joj otvorenu knjigu, označavajući prstom stih).

ZORKA: (Čita):

I kad bih smeo, ja snage ne bih imao,
Da srce svoje pred tobom otvorim
Već ćutim nemo,
Al’ mi se razumemo;
Il’ gdekad jošte pogledom govorim!

DAMNJANOVIĆ: Jeste li pročitali?

ZORKA: Jesam!

DAMNJANOVIĆ: Pročitajte, molim vas, još jedanput!

ZORKA: Al’ ja to već znam na pamet.

DAMNJANOVIĆ: Pa, recite!

ZORKA: (Govori):

I kad bih smeo, ja snage ne bih imao,
Da srce svoje pred tobom otvorim
Već ćutim nemo,
Al’ mi se razumemo;
Il’ gdekad jošte pogledom govorim!

DAMNJANOVIĆ: O, kako bih voleo kad bih ja mogao te stihove da izgovorim.

ZORKA: A zašto ne biste mogli

DAMNJANOVIĆ: Upravo, mogao bih, ali kad bih smeo?

ZORKA: A zašto i da ne smete?

DAMNJANOVIĆ: „I kad bih smeo, ja snage ne bih imao“…

ZORKA: Eto, vidite, da biste ih mogli izgovoriti. Produžite.

DAMNJANOVIĆ:

I kad bih smeo, ja snage ne bih imao,
Da srce svoje pred tobom otvorim

ZORKA: Produžite.

DAMNJANOVIĆ: Ne. Ono što sam hteo da kažem, kazao sam i sa ovoliko.

ZORKA: A, to ste samo hteli da kažete?

DAMNJANOVIĆ: Da!

ZORKA: Da kažete? Kome?

DAMNJANOVIĆ: Vama!

ZORKA: Meni?!

DAMNJANOVIĆ: Odista, gospođice, ja nemam snage, i eto ne umem ni reči da nađem; međutim, to je odista teško, meni je bar teško.

ZORKA: Ali ja vas sve manje razumem.

DAMNJANOVIĆ: U tome i jeste sva teškoća. Ja bih voleo, kad biste me hteli razumeti a i da ne kažem; kad biste me hteli osloboditi toga da vam kazujem, jer ja to ne umem.

ZORKA: Kad bih vas oslobodila toga da mi kazujete? Pa lepo, evo oslobođavam vas.

DAMNJANOVIĆ: Ali ne. Ja u stvari ne želim da me oslobodite. Upravo, vi vidite i sami, da sam ja užasno zbunjen, i ja ne znam šta želim a šta ne želim.

ZORKA: Ne znate šta želite?

DAMNJANOVIĆ: Znam, znam odista šta želim, ali… eto vidite kako se sve više zbunjujem i kako sve manja umem da kažem što hoću. Nemam hrabrosti da govorim otvoreno, a kad bih je imao…

ZORKA: Ja uvek otvoreno govorim.

DAMNJANOVIĆ: Zacelo, tome sam se trebao naučiti od vas. Vi ste mi otvoreno priznali da volite Damnjanovića.

ZORKA: Nisam vam to priznala.

DAMNJANOVIĆ: Jeste. Uostalom, i da niste ja bih to uvideo.

ZORKA: Pa i kad bih ga odista volela?…

DAMNJANOVIĆ: To bi mi onda trebalo samo hrabrosti da…

ZORKA: Vama?!

DAMNJANOVIĆ: Da, jer evo… odlučio sam se da budem otvoren: jer ja vas volim. Nisam umeo to da vam kažem lepim rečima, nedostaju mi. Nisam umeo da vam to kažem na nekakav zgodniji način, neumešan san. Ja molim da mi oprostite, što sam najzad morao ovako surovo, ovako prosto da vam kažem to.

ZORKA: Ali, gospodine…

DAMNJANOVIĆ: Evo, ja se već kajem što sam govorio, kad nisam umeo reći; ja se već bojim da sam prenaglio, ja se…

ZORKA: Zacelo ste me iznenadili.

DAMNJANOVIĆ: Ti su osećaji iznenadili i mene svojom naglošću. Da li što su vam ti stihovi tako omileli, ili vaša izjava da volite Damnjanovića…

ZORKA: Ali ta izjava…

DAMNJANOVIĆ: Ona me je ohrabrila.

ZORKA: Ona! Ona vas je najmanje mogla ohrabriti. No kad ste već poverenik moje tajne, i kad ste vi prema meni bili tako otvoreni, u istini zaslužujete, da to i ja prema vama budem. Ja vam ne mogu sporiti, da ste i vi od prve kod mene stekli neko poverenje, ja vam čak priznajem…

DAMNJANOVIĆ: (Veselo). Priznajete?

ZORKA: Da me vi interesujete, simpatični ste mi, mogla bih biti s vama dobar i iskren prijatelj, ali… vi ste mi ukrali priznanje da volim Damnjanovića, pa zar vam to nije dovoljan odgovor na vašu izjavu? Kada ste već znali za moje osećaje prema Damnjanoviću, zašto ste i pokušavali da činite izjave koje su, evo, dovele u nezgodan položaj i vas i mene.

DAMNJANOVIĆ: Zašto sam činio te izjave? Zato, što nema razlike između Damnjanovića i mene.

ZORKA: Nema razlike? Ali, zaboga, Damnjanović je pesnik; on je napisao ove krasne pesme, koje su mi dušu osvojile, a vi… vi ste običan čovek. Ja inače nemam ništa protivu vas, ali, vi ste običan čovek; jedete, spavate, pijete, idete, govorite kao i svi drugi, sasvim kao i svi drugi obični ljudi. Razmislite, pa ćete i sami videti da je tako. Evo, ja ću vas ostaviti da budete slobodni, pa da razmislite i sami, a kad uvidite tu razliku, kazaćete mi. Ja nisam rada, da se mi jedno na drugo srdimo. (Da mu cvet koji je do sad držala u ruci i ode).

2.4.10. 10. DAMNJANOVIĆ, zatim DUŠAN

DAMNJANOVIĆ: (Najpre ushićen celiva onaj cvet, zatim klone i gleda brižno tamo gde je ona otišla). Dakle, ja sam običan čovek, a ona voli Damnjanovića, koji nije običan čovek!

DUŠAN: (Dolazi brzo). Dobro je, ne brini se. Stvar ide dobro. Donekle je bilo i povuci i potegli; uvek sam morao ja da upadam u reč, da spasavam situaciju i uza svaku treću reč da opominjem gazda Micića na načelo. Ali, kad se jedanput omače pa slaga, on sada bolje udešava stvar no ja.

DAMNJANOVIĆ: Dobro, dobro je sve to, ali slušaj, ja bih hteo, ako mogu, još večeras ići odavde. Ići ću u Beograd pa ću se tamo ma gde skriti ili, najzad, predaću se vlastima.

DUŠAN: Zašto to sad opet?

DAMNJANOVIĆ: Tako. Moj položaj je ovde vrlo nezgodan, upravo čudnovat.

DUŠAN: Pa vidiš valjda da smo savladali sve nezgode.

DAMNJANOVIĆ: Ipak, ipak je to vrlo težak položaj. Ja sam ovde i Damnjanović, a i nisam; ja sam ovde i običan čovek, a i nisam; ja sam ovde i gazda Jovančin sin, a i nisam i tako dalje. Ja to ne mogu, volim šest meseca zatvora nego šest dana ovih muka.

DUŠAN: Nemoj, molim te, biti nestrpeljiv. Nezgodno jeste, ali strpi se. Evo, ja ću poslati koga u varoš da nađe Jankovića, te da ga upita ima li odgovora. Sačekajmo. — (Odlazi).

2.4.11. 11. DAMNJANOVIĆ (sam)

DAMNJANOVIĆ: Neka govori on šta hoće, ali je do krajnosti nezgodan ovaj neprijatan, skroz lažan položaj, ja ne umem već više da igram ovu ulogu; izgledam sam sebi smešan, sputan, spleten, pa čak i nizak; jednom reči običan čovek. Ah!… Običan čovek!… Sve ću stvari spremiti i prosto… prosto pobeći ću. Nije možda lepo ali, najzad, to može učiniti jedan običan čovek kao što sam ja…

2.4.12. 12. VIĆENTIJE, MICIĆ

VIĆENTIJE: (Vodi pod ruku Micića). Dakle, vidiš i sam, eto, u tome je cela stvar, moj Jovanče.

MICIĆ: (Buni se). Ama ne kažem, nego…

VIĆENTIJE: Slušaj ti mene. Devojka je dobra, a i tvoje dete, koliko sam ga za ovo dva tri dana promerio, vrlo je dobro. Pa onda, Arsa je tvoj stari prijatelj.

MICIĆ: Pa dobro, dobro, da se promislim (Za se). O, Bože Gospode! U šta sam ja zapao, sad još da ženim i tuđu decu.

VIĆENTIJE: Pa onda da ti kažem, onako u četiri oka, ni devojka nije bez ičega. Nema bogzna šta, ali opet zbrinuo je Arsa.

MICIĆ: Pa dobro, dobro…

VIĆENTIJE: Pristaješ li? Hodi da se ižljubimo.

MICIĆ: Ama, šta pristajem?

VIĆENTIJE: Pa šta se, zaboga, budiš?

MICIĆ: Nije, čoveče, ne budim se, ali nije to tako! Ne znaš ti moje muke.

VIĆENTIJE: Uh! Čudne mi muke! Ženidba, brate, to ti je danas najmanja muka na svetu.

MICIĆ: Pa kad je najmanja što se ti nisi oženio, nego se vučeš po svetu s tim revmatizmom kao prebijena mačka?

VIĆENTIJE: To jest, kako ti to misliš da se ja vučem. (Ispravlja se). Pre svega, ja idem vrlo dobro, upravo i ne osećam više nikakav bol, a zatim, kad baš hoćeš da ti kažem, evo i ja se ženim.

MICIĆ: Ti?

VIĆENTIJE: Jest ja… i nemoj to dva put da me pitaš.

MICIĆ: E, pa ženi se, brate, i neka ti je srećno, a nemoj za drugoga da se brineš.

VIĆENTIJE: Da se ne brinem? Pre svega i ti si mi prijatelj, a i Arsa, pa hoću da se orodite. Imate valjanu i lepu decu… Pravo da ti kažem, ovaj tvoj i ne liči na tebe.

MICIĆ: Pa dabome da ne liči.

VIĆENTIJE: Nego na koga liči?

MICIĆ: A. otkuda ja znam! Ja bih i sam voleo da znam na koga on liči.

VIĆENTIJE: Ama kako?

MICIĆ: (Zlovoljno). Tako. Zar ja znam kako! Ima dece na svetu pa ni na koga ne liče.

VIĆENTIJE: Imaš pravo, to ima. Nego sad nije pitanje na koga on liči, već kaži ti meni našta si se odlučio, pa da mi lepo zovnemo Arsu, te ako bog da da svršimo stvar.

MICIĆ: (Za se). A ne, ovo ovako više ne ide. Ne mogu ja da budem ničija komendija. Baš i ako sam načelan, nisam ja cirkus ili menažerija!

VIĆENTIJE: Šta se razmišlja?

MICIĆ: Znaš šta, brate, da ti kažem iskreno, razmišljam se da uzmem svoj sanduk, pa da idem što pre odakle sam i došao.

VIĆENTIJE: U Jagodinu?

MICIĆ: Jeste, imam ja tamo svoga posla.

VIĆENTIJE: Ali, molim te, zar da mi ne odgovoriš ništa?

MICIĆ: Odgovoriću ti ja otuda.

VIĆENTIJE: Što otuda? Hoćeš valjada da se razgovaraš sa ženom?

MICIĆ: Jest, da se razgovaram s njom.

VIĆENTIJE: E, to je druga stvar, to je sasvim druga stvar. Razume se, ne biva bez dogovora; zajedno ste ga, što kažu, rodili, zajedno odgajili, pa pravo je da ga zajedno i zbrinete. Pravo je.

MICIĆ: Jest, pravo je. Pa zato, evo ja ću još večerašnjim vozom da idem.

VIĆENTIJE: Dobro, dobro, što pre to bolje.

MICIĆ: Eh, tako. Odoh ja da se spremim, a ti me pričekaj. (Ode levo).

2.4.13. 13. VIĆENTIJE (sam)

VIĆENTIJE: Hoće da bude nešto. More, još kad sam svoju stvar počeo, video sam ja da sam srećne ruke. Vadi pismo iz džepa. Opet me zove, veli još jednu reč da kažem za njega, pa je stvar svršena. Moram, otići ću sutra, ali ću postaviti uslov da mi taj bezbožnik nikada u kuću ne priviri.

2.4.14. 14. ARSA, MARIJA, PREĐAŠNJI

ARSA: E je si li razgovarao, Vićentije?

VIĆENTIJE: Bogme, jesam.

MARIJA: Pa šta kaže?

VIĆENTIJE: Arso, daj mi ruku. Marija, daj mi i ti ruku. Ili čekaj, nemojte mi davati ruke, dok ne dođe odgovor iz Jagodine.

ARSA: Iz Jagodine?

VIĆENTIJE: On hoće večeras da otputuje u Jagodinu, da se razgovara sa ženom. Dabogme, dete mu je, koliko njemu toliko i njoj. A što se njega tiče, on sasvim pristaje.

MARIJA: Da ti nisi samo, Vićentije, nešto suviše naturao, jer, pravo da ti kažem, jedinica mi je, a nije mi ni stara devojka, može posedeti, pa ako je on hoće dobre volje i tako reći da iziđe kao da je on hteo, a ne da smo mu je mi nudili.

VIĆENTIJE: To nije tvoja briga, snaho. Ja, kad nešto primim na sebe, znam šta radim i kako radim.

ARSA: Zna to, Vićentije.

MARIJA: Nešto mi se samo ne svidi tako mnogo. Kao zašto on hoće sad da ide u Jagodinu?

ARSA: Jest, to nije dobro.

VIĆENTIJE: Pa, zar ti ne kažem? Hoće da razgovara sa ženom.

MARIJA: A da neće samo da se izvuče, pa otuda i da ne odgovori.

ARSA: Sasvim. I to može da bude.

VIĆENTIJE: (Razmišlja). Može. Ne kažem da ne može.

MARIJA: A ja, boga mi, nemam dete za razbacivanje, pa da on posle po celoj Jagodini priča, kako smo mu nudili ćer. Ja sam tebi govorila, Arso, ja sam bila protivna da mu nudimo. Ako mu se dopada dete, neka je on traži. Drugo je, da je on to odmah dočekao, pa svršio, a drugo je ovo, što tek ide u Jagodinu, pa tamo da se razmišlja.

ARSA: Jest, tim se u nekoliko izlaže devojka. On je trebao reći: da ili ne.

VIĆENTIJE: (Koji je dotle mislio). Znate li šta sam ja ovoga časa smislio?

MARIJA: Šta?

VIĆENTIJE: Da mi njega, silom ili milom, zadržimo večeras i sutra, da ne ide u Jagodinu, a ti, snaho, da pišeš njegovoj ženi pismo, da odmah sutra dođe.

ARSA: To bi moglo!

MARIJA: Ali ne poznajem ženu.

ARSA: Ako ne poznaješ. Evo, Vićentije će sastaviti pismo. Treba kazati: „Draga gospođo, takva i takva stvar. Vaš muž i vaš najstariji sin ovde su kod nas u gostima i ja Vas molim da i Vi odmah prvim vozom dođete; milo će nam biti, a ima i jedna važna stvar…“

VIĆENTIJE: Ne važna, nego porodična stvar.

ARSA: Jedna porodična stvar… To će već Vićentije sastaviti. Ali o tome ne smemo njemu ništa govoriti, pa kad mu bude ovde žena, on onda nema kud. To si se dobro setio, Vićentije.

MARIJA: Ako vi kažete da je tako dobro…

ARSA: Evo Dušana i Zorke. Oni ne treba o tome da znaju. Nemojte pred njima govoriti.

2.4.15. 15. DUŠAN, ZORKA, PREĐAŠNJI

DUŠAN: Ali gde je taj Vlajko? Tražim ga po celom vinogradu.

ZORKA: A ja vas, čika-Vićentije, tražim, spremila sam vam tej od zove.

2.4.16. 16. MICIĆ, DAMNJANOVIĆ, PREĐAŠNJI

DAMNJANOVIĆ: (Micić i Damnjanović istovremeno stupaju na pozornicu, jedan s leva a drugi s desna i svaki novi po jedan kufer. Prilaze jedan drugom i preneraženo se pogledaju). Kuda ste vi pošli?

MICIĆ: Ja kući, brate moj, ama kud ćeš ti?

DAMNJANOVIĆ: Ja… ja upravo… Da, i ja ću s vama. (Micić prestravljen, ispusti kufer i krsti se).

ARSA: Gle, gle! Gle, kako pitaju jedan drugog kuda će, a ovamo dogovorili se, a? Znamo mi to, nego nećete. Obojica ćete ostati!

SVI: Obojica, obojica! (Vićentije i Arsa otimaju kofer Miciću, a Dušan i Marija Damnjanović).

MICIĆ: Molim; eto neka ostane taj… taj moj sin, a ja ću ići, ja moram ići.

DAMNJANOVIĆ: Ne, ne! Ne, molim vas; makar ostao i moj otac. Ja moram ići.

SVI: Ne, ne može to tako. Neće ni jedan! (Otmu im kofere, a ovi uprave očajne poglede jedno u drugo).

ZAVESA

2.5. Treći čin

Pred vinogradskom kućom, koja je u dubini, a pred njom mala terasa sa širokim kamenim stepenicama. Pred terasom mali stočić i dve tri stolice.

2.5.1. 1. ARSA, VIĆENTIJE

MARIJA: (Izlaze iz kuće sa suncobranima pod miškom. Marija ih prati).

ARSA: (Izlazeći prvi). Jesu li ta kola već gotova? Bojim se da ne odocnimo.

VIĆENTIJE: Slušaj, Arso, ja gotovo mislim da ti i ne ideš.

ARSA: Pa rekli smo tako.

VIĆENTIJE: Jeste, rekli smo, ali ja i tako moram u varoš, imam posla. Znaš, ja sam opet juče dobio pismo, pa moram da idem da svršim onu stvar sa onim bezbožnikom.

ARSA: Pa znam, ali ti ćeš se oko toga zabaviti, a žena ne može s tobom juriti po ministarstvima, te čekati te dok ti ne svršiš taj posao.

VIĆENTIJE: To jeste. Pa dobro, hajdemo zajedno.

ARSA: Da žurimo, jer voz za po sata stiže.

MARIJA: Ali slušaj, Arso, da ti ženi ništa ne govoriš usput; šta više, ako ona i počne kakav razgovor, a ti izbegavaj.

VIĆENTIJE: Pričaj joj kako je ove godine krupno grožđe, kako je kaldrma u Beogradu rđava, kako je skupo meso… i takve stvari.

ARSA: Ta već razumem toliko.

MARIJA: Eto, gotova su i kola. Hajde, pođite.

VIĆENTIJE: E, hajde! (Odlaze: za njima i Marija da ih isprati).

2.5.2. 2. DUŠAN, DAMNJANOVIĆ

DUŠAN: (Dolazi s protivne strane sa Damnjanovićem). Vide li? Moj otac i čika Vićentije odoše u varoš. Čuješ, meni se ne dopada što je i taj Vićentije otišao. Da nema tu čega?

DAMNJANOVIĆ: Sve mi je jedno.

DUŠAN: Uostalom, kao što sam ti kazao, i ja ću u varoš. Strpi se, jer ja ću ti doneti odlučan odgovor: ili pomilovanje ili Zemun.

2.5.3. 3. MICIĆ, PREĐAŠNJI

MICIĆ: (Izlazi iz kuće). E, baš dobro te vas vidoh jedanput na samo. Ama šta je ovo, Boga vi? Šta vi učiniste od mene? Ovo se ovako više ne može.

DAMNJANOVIĆ: Mislite zar da je meni lako?

MICIĆ: Šta se mene tiče kako je tebi? Ali ja, familijaran čovek, trgovac čovek, firma čovek — i tako reći ugledan, pa došao ovde da izigravam komendiju! Zašto?

DUŠAN: Za načelo!

MICIĆ: Ama, zašto ja za načelo da lažem da mi je ovo sin, kad ja njegovu majku nisam nikad ni video, To ja ne mogu, jeste li čuli! Ja ću lepo sve da kažem: takva i takva stvar; ja ovom čoveku niti sam bio otac, niti sam sad otac, niti ću biti otac, pa ću onda moj sanduk pa na put, a vi tražite drugog oca, ako vam treba.

DUŠAN: Ali, molim vas, stvar će se još danas svakojako svršiti. Kad ste toliko trpeli, strpite se još samo danas. Mi ćemo primiti na sebe svu krivicu, što ste tako postupili. Večeras ćete moći, ako hoćete, i da otputujete, a bar će stvar biti lepo objašnjena pre nego što odete, a i moji Vlajkov drug biće spasen. Što je, međutim, glavno, vi ćete ostati sve do kraja načelni kao tvrdi kamen.

MICIĆ: Je l’ će da se objasni?

DAMNJANOVIĆ: Razume se.

MICIĆ: Ne volim, znaš, da izgledam pred ovim ljudima kao kojekakav, a ako je još za danas, da se i trpi.

DAMNJANOVIĆ: Molim vas, a verujte i meni ja krivo što se to tako desilo.

MICIĆ: Ako je još za danas, ako… ako; neka, imam ja dece, znam ja šta je to. Samo da se objasni stvar tako, da se vidi kako ja nisam hteo od svoje volje da se pravim komendija.

DAMNJANOVIĆ: Bože sačuvaj! I ja nisam rad, da na vas padne ma i jedan trun, a verujte da ću vam uvek biti blagodaran.

DUŠAN: (Uzme pod ruku Micića, pa ga povede). Vi ćete se, gazda Miciću, donekle i proslaviti, što ste ovu žrtvu učinili. Molim vas, ako vas samo ne mrzi, možemo malo prošetati ovuda, pa ću vam ja to objasniti. Znam, da se nećete ljutiti, no ćete još biti zadovoljni, što ste nam pomogli. (Povede ga).

MICIĆ: (Smešeći se). Ono može; zašto da ne može? Kod nas u Srbiji, ko ovako naopako radi, obično se proslavi.

DUŠAN: (Pri odlasku, okreće se Damnjanoviću). Ja ću, Žarko, zatim konjem u varoš; za jedan čas sam ovde na: ili — ili. (Odu).

2.5.4. 4. DAMNJANOVIĆ

DAMNJANOVIĆ: Ovo je već koješta. Ja se samo divim sebi kako trajem, kako mogu da se nađem u dvema ulogama. I ovo nisu više samo dve, već tri i četiri i pet uloga, od kojih je opet najteža uloga običnoga čoveka. A najgore je još, što u veliko osećam ljubomoru prema tome Damnjanoviću koga ovaj anđelak tako toplo voli. Ili mi ostaje da pokušam novo begstvo, kad su mi prvo osujetili, ili da joj se ispovedim… da… da joj se ispovedim da sam ja Damnjanović. To ću učiniti, a ona će čuvati tajnu; moliću je, i ona će čuvati tajnu. Hoće, iskrena je, čestita je to duša… pesnička duša. (Sedne i razmišlja). Ne… Nema smisla ispovediti joj se… Možda bih je time razočarao; možda bih time izgubio i ono što sam sad. Da obezbedim ljubav, koju ona gaji prema Damnjanoviću, koga i ne poznaje, ja moram steći njenu ljubav prema sebi, prema običnom čoveku, koga ona poznaje. (Ostaje zamišljen).

2.5.5. 5. ZORKA, PREĐAŠNJI

ZORKA: (Dolazi od kuće). Vi kanda sanjate nešto?

DAMNJANOVIĆ: (Trgne se). Sanjam, gospođice, odista. Hoćete li da vam kažem svoj san?

ZORKA: Ako ištete da vam ga protumačim, ja to ne umem.

DAMNJANOVIĆ: Ne, ne ištem to.

ZORKA: E, onda recite mi šta ste sanjali?

DAMNJANOVIĆ: Sanjao sam neobičan san. U snu mi se javio jedan anđelak blaga pogleda, takvog kao vaš što je; toplih usana, takvih kao vaše što su; sa detinjim osmehom, upravo takvim kakav uvek lebdi na vašim usnama i, reče mi zvučnim, kao srebro zvučnim glasom, glasom kojim vi čitate ove pesme…

ZORKA: Šta vam reče?

DAMNJANOVIĆ: Reče mi: Ti nisi Vlajko Micić, ti si Žarko Damnjanović.

ZORKA: Lep san!

DAMNJANOVIĆ: Ali, šta velite kad bi to bilo i istina?

ZORKA: A kako bi to moglo biti istina?

DAMNJANOVIĆ: Tako, recimo, potrebno mi je bilo, iz izvesnih važnih razloga, da se ovde ne zovem svojim imenom već da uzmem ime Vlajka Micića.

ZORKA: A vaš otac?

DAMNJANOVIĆ: (Za se). Uh, taj prokleti otac? (Glasno). Ali ipak, kad bih i pored toga ja odista bio Damnjanović?

ZORKA: Ja to ne mogu da zamislim.

DAMNJANOVIĆ: Ali pokušajte.

ZORKA: Pa lepo, evo zamišljam.

DAMNJANOVIĆ: I kad bih vam ja sad kao Damnjanović ponovio ono što sam vam juče govorio?

ZORKA: Ja ne znam… (Zbunjeno).

DAMNJANOVIĆ: Molim vas, recite mi iskreno, da li biste me tada voleli.

ZORKA: Pa… Tada bih vas volela.

DAMNJANOVIĆ: Am, kako biste me voleli, kad sam ja običan čovek?

ZORKA: Ja ne znam…

DAMNJANOVIĆ: Vidite, da vas još jednako to dvoje buni. Vi još jednako odvajate pesnika od obična čoveka, a vi to dvoje morate izmiriti.

ZORKA: Možda ću i morati kadgod, ali eto ne umem.

DAMNJANOVIĆ: Pokušajte, izmirite se s tim. Neka ja, dakle, nisam Damnjanović, neka je to i ma koji drugi, samo jedno verujte, da je i on običan čovek. I on jede i pije kao i ja; tako ide, tako spava; tako je odeven, tako govori; takav mu je glas, a, ako hoćete baš, i takav šešir ima. Eto takvog, takvog običnog čoveka vi ćete naći i u Damnjanoviću, ni tada ćete se razočarati. Ako ne želite to razočarenje, a vi se morate miriti s tim običnim čovekom; vi morate voleti tog običnog čoveka.

ZORKA: Možda je i tako… Ako hoćete iskreno da vam kažem, od juče, otkad ste mi se ispovedili, pokušavala sam da se izmirim s tim, pa…

DAMNJANOVIĆ: (Ushićen). Pokušavali ste!… Hvala vam! Taj je pokušaj za mene dragocen. Evo, ja ću vas povesti i dalje po putu koji će vas izvesti iz zablude. Verujte, da bi i samom Damnjanoviću bila uvek milija ljubav, koju biste vi gajili prema njemu kao običnom čoveku, no prema Damnjanoviću pesniku.

ZORKA: Bila bi mu milija? A zašto?

DAMNJANOVIĆ: Jer ljubavi, braku, osnova je taj običan čovek. On je taj koji živi sa svojim drugom, a ne onaj pesnik; on je taj, koji svoga druga bolnog neguje, koji kuću nadgleda i za nju se stara, decu rađa i podiže ih. Ljubeći obična čoveka, vi volite i njegove mahne; vama nisu ružni ni njegovi nedostaci i on vas nikada u životu neće razočarati. Pesnik ima svoj svet, kome ne pripadate uvek i vi; on vas može kadgod i razočarati, kada docnije u životu poznate u njemu i obična čoveka.

ZORKA: (Razmišlja). To je istina.

DAMNJANOVIĆ: Vas buni samo to, što vi pesnika odvajate od obična čoveka, a oni su u životu uvek jedno te isto.

ZORKA: Vi ste me tako ujedanput spustili s neke visine na zemlju; ja se osećam sasvim dole među ljudima.

DAMNJANOVIĆ: Da, da! To! Da biste našli svoj put za život, ni treba da siđete s te visine. Ovde među ljudima su životne staze; ovde ih valja tražiti.

ZORKA: To znači, da su svi moji snovi i sva moja ljubav prema poeziji bili zabluda?

DAMNJANOVIĆ: To ne. Nikakva zabluda. I običan čovek ne treba da je tako običan, kako ga vi zamišljate: samo da jede, da pije, spava. I običan čovek treba, da je uzvišen. Pa, zaboga, ne priznaste li vi meni, koga smatrale za obična čoveka, kako razumem pesme Damnjanovićeve kao i vi, kako se umem da uznesem, kako imam tople osećaje…

ZORKA: Odista.

DAMNJANOVIĆ: Velite odista? A kad sam te tople osećaje otkrio, kad sam vam rekao da vas volim, vi ste me tako nemilostivo odbili.

ZORKA: (Pouzdano). Možda sam i grešila?…

DAMNJANOVIĆ: Grešili ste, grešili ste, odista… Hoćete li da popravite tu pogrešku? (Prihvata joj ruku).

ZORKA: (Zbunjeno). Čime?

DAMNJANOVIĆ: Pa, eto, priznajte da me volite, ako ste se izmirili s tim, da možete i obična čoveka voleti?

ZORKA: Ja ne znam još, da li sam se s tim izmirila.

DAMNJANOVIĆ: Jeste, o, jeste… kolebanje vas to odaje i pogled koji obarate i žar koji vam je obraze upalio i…

ZORKA: (Braneći se bez dovoljno snage). Ali ne, zaboga, ne…

DAMNJANOVIĆ: Jeste, Zoro, jeste… čuj me!… (Obrli je rukom oko pasa). Čuj i ovaj stih iz onih naših pesama: (Privlači je na grudi na koje ona klone).

Nasloni glavu čedo,
Na moje muške grudi
Prigrli žudno sreću
Jednom je život nudi,
Ovde te ona čeka
Tu izvor je saznanja
Gde san postaje java
A java snove sanja.

ZORKA: (Trgne se). Ali… jedan uslov!

DAMNJANOVIĆ: Recite, recite sve što želite, sve ću ispuniti. Sreća bar nije sebična.

ZORKA: Da ne budete ljubomorni, jer… ja još uvek ne mogu da se oprostim toga, da volim i Damnjanovića.

DAMNJANOVIĆ: Ne, neću biti ljubomoran. Volite ga; ja bih bio nesrećan kad vi njega ne bi voleli. Volićemo ga zajedno.

2.5.6. 6. NIKOLA, SOFIJA, PREĐAŠNJI

NIKOLA: (Dolazi sa strane). Jedna vas gospođa traži gospodine.

DAMNJANOVIĆ: Mene?

SOFIJA: (Dolazi odmah za Nikolom). Sinko!… (Zagrli ga).

DAMNJANOVIĆ: Majko?… Vi?… Zar ste došli?…

SOFIJA: A zar da ne dođem?… Jedva sam čekala.

DAMNJANOVIĆ: Izvinite. Moja majka.

ZORKA: (Poljubi joj ruku). Milo mi je. Zaboga, zar tako iznenada?

DAMNJANOVIĆ: Majko, ovo je sestra… ja sam, majko, najsrećniji čovek na svetu, što ti mogu predstaviti: ovo je sestra moga prijatelja i druga Dušana.

SOFIJA: Milo mi je, dušo.

ZORKA: Izvinite, da javim odmah majci. Ona vas nije videla. Pa i gospodin Jovanča, on i ne zna da ste stigli, (Otrči).

2.5.7. 7. DAMNJANOVIĆ, SOFIJA

DAMNJANOVIĆ: Nemojte… ne, ne, ne… uh… ode!… Dakle, molim te, u dve tri reči… U dve tri reči… da ne bi samo bilo zabune, ja sam ovde promenio ime, zovem se Vlajko Micić… Tako je moralo biti, da bih se mogao spasti… Pa, onda, ovde je i jedan čovek iz Jagodine; on je… moj otac…

SOFIJA: Bože, Žarko!

DAMNJANOVIĆ: U stvari on nije moj otac, ali… tako je moralo biti… moralo je tako biti… Ti znaš i sama da on nije moj otac.

SOFIJA: Ta, zaboga! Već sam dvanaest godina udovica.

DAMNJANOVIĆ: Ali, molim te, nemamo sad vremena o tome da razgovaramo, već…

2.5.8. 8. MICIĆ, PREĐAŠNJI

MICIĆ: (Trči s polja). Moja žena! (Iznenađen). Je li ovde moja žena?…

DAMNJANOVIĆ: Molim vas, da se razumemo. Vidite, ovo je moja majka.

MICIĆ: Tako? Milo mi je!

DAMNJANOVIĆ: A ovo je, majko, upravo moj otac…

SOFIJA: Bože, sinko!…

MICIĆ: To jest, gospođo, kao što vam je poznato ja nisam u stvari njegov otac. On ima uopšte običaj, da ma koga uzme za oca ili za majku… Možda je i vas tako sreo… A vi niste ni krivi ni dužni.

DAMNJANOVIĆ: Evo u čemu je stvar: Ja sam slučajno uzeo ime gospodinova sina, da bih se prikrio, a on je slučajno pozvan u goste, pa da bih se ja spasao, bio je tako dobar i velikodušan, da se pravi kao da je moj pravi otac.

SOFIJA: Hvala vam, gospodine.

MICIĆ: Na malo!

DAMNJANOVIĆ: I sad, majko, ti ćeš se praviti kao da si gospodinova žena. Molim te!

MICIĆ: Eto ti sad! O, budi bog s nama! Pa sad još veća komendija da se pravi! Kako gospođa može biti moja žena!

DAMNJANOVIĆ: Ali, molim vas, privremeno…

MICIĆ: Da Bog sačuva! Zar mi je malo što sam do sada imao privremenog sina, nego sad da imam još i privremenu ženu. Gledaj ti, brate, da se to svrši jedanput, jer što ne ide ne ide.

DAMNJANOVIĆ: Odista, majko, kakve glasove imaš?

SOFIJA: Da ćeš biti pomilovan. Jedan se veliki moj prijatelj zauzeo za tebe.

DAMNJANOVIĆ: (Miciću). Eto vidite!… Svršiće se. Dakle, molim vas… Molim i tebe, majko, nađi se kako znaš.

2.5.9. 9. MARIJA, ZORKA, PREĐAŠNJI

MARIJA: (Miciću). Gospođa Vaša gospođa, je l’ te?

MICIĆ: Koj, molim vas?

DAMNJANOVIĆ: Da, moja majka… Žena moga oca…

MARIJA: (Rukuju se). Tako… Milo mi je. Vrlo mi je milo.

MICIĆ: (I sam hoće da se rukuje sa Sofijom). Milo mi je…

MARIJA: Vi imate po malo i prava da se ljutite na mene, ali ja mislim, mi ćemo postati toliko dobre prijateljice, da ćete mi zatim i oprostiti.

SOFIJA: O, molim…

MARIJA: Kako mladi izgledate, kao da ste… Koliko ste godina već udati?

SOFIJA: Ja? (Pogleda u Damnjanovića).

DAMNJANOVIĆ: Ti si majka udata već dvadeset i šest godina.

MICIĆ: A meni dvadeset i sedam kako sam oženjen. Vi ste se taman udali, kad sam ja imao prvo dete.

MARIJA: Kako! Molim vas?…

DAMNJANOVIĆ: To jest, vi, oče, rđavo računate, jer trinaest i trinaest čini dvadeset i šest, a ne dvadeset i sedam; posle dvanaest i četrnaest čini takođe dvadeset i šest, pa onda tako isto sedamnaest i devet, pa devetnaest i sedam čine dvadeset i šest… ali dabogme… ti brojevi prave uvek zabunu. —

MARIJA: Ali vi izgledate tako dobro, kao da niste toliku decu izrodili.

SOFIJA: Samo jedno dete, gospođo.

MICIĆ: A ja, bogme, šestoro.

DAMNJANOVIĆ: Upravo, ovde je zabuna i kod oca i kod majke; da mi je znati samo, što se bunite! Eto na primer i to je već zabuna; ti, majko, nisi ni blagodarila gospođi na gostoprimstvu, koje mi je tako lepo ukazala.

SOFIJA: Zaista, gospođo…

ZORKA: Ali, zaboga…

SOFIJA: Pa ne samo moj sin, već vam je i moj muž ovde u gostima…

MICIĆ: Dakle, i vaš je muž ovde? Ja ga nisam video.

DAMNJANOVIĆ: Ha, ha, ka… Znate, otac je takav šaljivčina. Čudo voli da se šali s majkom… On koji put tako po nešto kaže, da se svi po kući iskidamo od smeja.

ZORKA: Ja sam to već primetila.

MICIĆ: Ama, ko je šaljivčina?

DAMNJANOVIĆ: Ne, molim vas, tako uopšte govorimo.

MARIJA: (Miciću). A znam kako vam je bilo, kad ste spazili gospođu, a niste joj se nikako ni nadali.

MICIĆ: Nisam.

MARIJA: (Sofiji). Žalim samo, niko vas nije dočekao. A moj je muž otišao na stanicu.

SOFIJA: Ja nisam ni bila na stanici.

MARIJA: Stigli ste jutrošnjim vozom?

DAMNJANOVIĆ: Da, majko, pošto si iz Jagodine došla jutros. to si morala jutrošnjim vozom stići.

MICIĆ: Gle! Zar ste i vi iz Jagodine?

DAMNJANOVIĆ: Upravo, moja majka nije iz Jagodine, ali od kako se udala za vas, živi u Jagodini.

MICIĆ: To jest…

MARIJA: Gospođo, oprostite. Mi vas i ne nudimo da uđete u kuću malo, već smo vas presreli ovde, pa vas morimo. Izvolite… Izvolite, molim vas.

SOFIJA: Hvala. Nisam umorna.

ZORKA: Ipak; izvolite, molim vas. Izvolite, gospodine Jovanča. Hoćete i vi s nama, gospodine Vlajko?

DAMNJANOVIĆ: (Njoj). S vama? Uvek. Hajdemo, majko, da se malo odmorimo.

MARIJA: (Odlazeći). Izvolite…! (Odlazi, a za njom Sofija i Micić).

2.5.10. 10. DAMNJANOVIĆ, ZORKA

ZORKA: (Kod samog ulaska u kuću zastane). Već moram da se srdim na vas.

DAMNJANOVIĆ: Da se srdite?

ZORKA: Niste za sve vreme sa mnom ni reči progovorili.

DAMNJANOVIĆ: S vama? Oprostite, bio sam doista u nekoj zabuni.

ZORKA: Praštam vam samo zato, što ste običan čovek i što već počinjem da se navikavam da volim i vaše mahne. (Ulazi u kuću).

DAMNJANOVIĆ: (Ushićen). Hvala vam!… (Ulazi za njom).

2.5.11. 11. VIĆENTIJE, NIKOLA

VIĆENTIJE: (Dolazi sa strane, vadeći iz kese novac). Na, daj ova tri dinara kočijašu. (Daje Nikoli koji primi i udalji se). To je bar svršeno. Stalo me je, istina, truda, ali je bar svršeno: pomilovan je onaj bezbožnik. Nisam je našao kod kuće, ali napisao sam joj, neka zna da sam joj ja to svršio. E, sad već više nema smetnja ni mojoj ženidbi. Čisto osećam kao da me i revmatizam više ne muči tako kao pre. (Gleda u časovnik). Oho! Pa ja sam to vrlo brzo stigao.

2.5.12. 12. MARIJA, PREĐAŠNJI

MARIJA: (Izlazi iz kuće). Reče mi momak da si stigao, prijatelj Vićentije.

VIĆENTIJE: Stigao ja, kao što svaki momak može stići.

MARIJA: A da znaš ko nam je još stigao?

VIĆENTIJE: E?

MARIJA: Gospođa, žena gazda Jovančina iz Jagodine.

VIĆENTIJE: Stigla? A Arsa?…

MARIJA: On je u varoši. Nije ženu ni dočekao; ne znam gde se deo.

VIĆENTIJE: Pa?

MARIJA: Vidi se krasna i pametna žena. Nego, nisam joj još ni reči progovorila, to znaš, ti i Arsa… vi to…

VIĆENTIJE: Kakav Arsa? Ja ću to; ja moram da svršim celu stvar, jer, vidiš, ja sam to i dužan.

MARIJA: Pa već kad si svršio sebi, svrši i nama.

VIĆENTIJE: Šta sam svršio sebi?

MARIJA: E! Već misliš, ako mi nisi kazao, ja ništa ne znam.

VIĆENTIJE: Šta znaš?

MARIJA: Da hoćeš da se ženiš.

VIĆENTIJE: Pa jest, neka i znaš, ja i ne krijem. Hoću. bogme; ne mogu ja više ovako.

MARIJA: Ženi, se, prijatelju, i neka ti je srećno! Ali te molim, jedno mi bar reci: ko ti je to provodadžirao i ko ti je napunio glavu?

VIĆENTIJE: Sam. Ja sam sebi i punim i praznim glavu. Nema tu niko posla, već ja sam. Tako, smislio sam da se moram ženiti, a našao sam dobru i čestitu ženu; videćeš je, pametno, valjano, a lepoj.

2.5.13. 13. MICIĆ, SOFIJA, DAMNJANOVIĆ, ZORKA, PREĐAŠNJI

MICIĆ: (Izlazi iz kuće pod ruku sa Sofijom). E, Vićentije, brate, hodi da te poznam: ovo je moja žena.

SOFIJA: (Užasne se kad spazi Vićentija). Juh!…

VIĆENTIJE: (Užasne se i sam i ispusti suncobran koji je imao u ruci). Šta!… Kako?… Kome?… Ko?… Jovanče…

MICIĆ: Kažem, moja žena.

VIĆENTIJE: Jovanče, brate rođeni! Šta ti to govoriš… Gospođo?… Gospođo Sofija?… Kako to?…

SOFIJA: Ali, molim vas, to je, znate, jedna stvar…

VIĆENTIJE: Šta stvar… Kakva stvar?… To nije nikakva stvar; to ne može biti.

MICIĆ: Šta ne može biti?

VIĆENTIJE: To nije tvoja žena. Vi… vi, gospođo… vi ste udovica.

DAMNJANOVIĆ: Molim vas, šta vi govorite, gospodine Vićentije? Moja majka ne može biti udovica kod živog muža.

VIĆENTIJE: Molim, neću objašnjenja; neću nikakva objašnjenja! Ova gospođa je udovica, a ako nije, ona mora biti udovica. Ja hoću na čisto da znam… Jovanče, govori ti ovde čisto i otvoreno: jesi li ti siguran da je to tvoja žena?

MICIĆ: Ono… Što se sigurnosti tiče, nisam siguran, ali… Eto vidiš…

SOFIJA: (Vićentiju). Gospodine, kad biste se samo malo strpeli.

VIĆENTIJE: Je l’ ja da se strpim?… Ne mogu ja više da se strpim… Neću ja da se strpim…

DAMNJANOVIĆ: Ali, gospodine, kakvim vi to tonom govorite s mojom materom?

VIĆENTIJE: Nije ovde reč o tonu, o tome možemo drugi put razgovarati, već je ovde pitanje… ovde je glavno pitanje… Upravo, ja i sam ne znam, šta je ovde glavno pitanje, ali što znam to je, da Jovanča i vi, gospođo… Drugim rečima, ja sam ovde izigran; ja sam prosto, izigran, i ja to neću… ja to neću nikad dopustiti!

SOFIJA: Ali, molim vas, vi niste izigrani.

VIĆENTIJE: Ja sam izigran, jer jedna žena ne može biti i žena i udovica, jer da bi bila žena, potrebno je da joj je muž živ, a da bi bila udovica, potrebno je da joj muž nije živ. Ja hoću, dakle, gospođo, da mi se na čisto kaže, je li vaš muž živ ili nije živ?

MICIĆ: Molim, ako je o meni reč, ja znam sigurno da sam živ.

VIĆENTIJE: Pa kad si živ, onda kako može tvoja žena da bude udovica?

MARIJA: Ali, molim vas, ja ceo ovaj razgovor ne razumem.

MICIĆ: Ni ja ga ne razumem, ali jedno. znam, a to je, da ti, brate Vićentije, grešiš dušu što hoćeš meni da dokažeš da nisam živ.

2.5.14. 14. ARSA, PERSA, PREĐAŠNJI

ARSA: (Ulazi napred sam, a Persu, koja ide za njim, ostavlja za sobom, pokazujući joj rukama da se sakrije iza njega, da bi napravio iznenađenje). Jovanče, jedno iznenađenje!… Kaži: dragička.

MICIĆ: A, ti si, Arso Baš dobro! Da ti prvo pred stavim: moja žena.

ARSA: Tvoja že…

PERSA: (Upada kao iz nebuha). Jovanče! Crni Jovanče! Juh! Juh! — (Hoće da padne u nesvest; Marija i Zorka pridržavaju je).

MICIĆ: (Posle male pauze, za koje je vreme glupo naokolo zverao). Dragička!

SOFIJA: Bože, sine, šta je ovo sve?

VIĆENTIJE: Prosta, vrlo prosta stvar: čovek ima dve žene, jednu za leto, a jednu za zimu.

PERSA: Jovanče, grom te spalio!

ARSA: Zaboga, Jovanče, šta je to? Šta ti to radiš?

MICIĆ: Ama, koj radi? Je li ja radim? Molim gas, čekajte ljudi. Ja sam čestit čovek… Ja neću više ovako… Vi igrate sa mnom komendiju. Niti sam ja čiji otac, niti imam žene.

PERSA: (U plač). Zar si dotle, nesrećniče, zabasao, da se sada odričeš žene i dece?

MICIĆ: Ama, čekaj… koj se odriče!… Čekaj…

VIĆENTIJE: A! Dakle, ne odričeš se! Nego pored žive žene preotimaš i udovicu, koju sam ja isprosio?

MARIJA i ARSA: (Zajedno). Šta! Dakle, nju si isprosio?

VIĆENTIJE: Jest, nju, ako hoćete da znate.

DAMNJANOVIĆ: Majko?

SOFIJA: Strpi se, sine, objasniću ti.

MICIĆ: Pa kad si je, brate, ti isprosio, otkud je to izišlo da ona bude moja žena i da ti meni još u oči tvrdiš, kako ja nisam živ.

PERSA: Otkud je izišlo?… još pitaš otkud je izišlo!… A, ko je kazao da je tvoja… Ti: ti… Turčine! Ti…

DAMNJANOVIĆ: Molim Vas, ovo se više ne može snositi. Ja ću vam svu zabunu objasniti, jer ja sam svemu kriv. Ne mogu da dopustim da i dalje traje ovaj nesporazum, koji je zbog mene potekao. Dakle, stvar je u ovome: ja sam napisao jednu pesmu…

ZORKA: Vi napisali pesmu?

DAMNJANOVIĆ: Da! Ja sam napisao jednu pesmu. Ja se dakle (Pogledajući u Zorku, naročito naglašava ove reči). ne zovem Vlajko Micić niti sam sin ovoga gospodina.

MICIĆ: Nije mi sin, tako mi ovoga krsta!… A kako sa zove, to ni dan danji ne znam.

DAMNJANOVIĆ: (Pogleda u Zorku). Ja se zovem Žarko Damnjanović.

ZORKA: (Pritrča mu oduševljeno). Vi? Vi ste odista Damnjanović?

DAMNJANOVIĆ: Da, ja… Ja, običan čovek Damnjanović.

VIĆENTIJE: Pa jesam li za tebe ja jutros jurio kao lud, da budeš pomilovan?

DAMNJANOVIĆ: Vi?!

VIĆENTIJE: Ja, nego ko?

2.5.15. 15. DUŠAN, PREĐAŠNJI

DUŠAN: (Utrči na pozornicu). Prijatelju!… (Zagrli Damnjanovića). Srećno! pomilovan si!

SOFIJA: (Pritrči i zagrli sina). Sine!…

DAMNJANOVIĆ: U dobar si čas stigao!

VIĆENTIJE: Pomilovan! Dabogme da je pomilovan, kad sam ja sve svršio.

ZORKA: (Njemu). Hvala vam!

ARSA: Ali, molim vas, objasnite mi: ko je ovde kome muž, a ko kome žena, i onda, ko je kome sin, a ko kome otac?

MARIJA: To se zna, Arso: ja sam tvoja žena.

ARSA: Molim te, za mene i tebe to se zna; nego u opšte ja ne mogu da vidim: ko je kome muž, a ko je kome žena.

SOFIJA: Ja… Ja sam žena gospodina Vićentija (Pruža mu ruku). Ili ću to bar biti.

MICIĆ: A ti, Perso?… Sad ti je valjda jasno, da si ti u stvari moja žena?

PERSA: I da nemaš druge?

MICIĆ: Ne dao Bog!

VIĆENTIJE: O, Bože!… Malo je trebalo… E, sad tek mogu reći da sam vas krvavo stekao.

ARSA: Jesi; ali moju Zorku nisi udomio?

VIĆENTIJE: Šta nisam?… Ko nije… Evo, ja je prosim za moga sina, za ovog bezbožnika.

DAMNJANOVIĆ: (Prilazi i poljubi ruku Vićentiju). Hvala Vam! Protiv takvog oca ja nemam ništa.

ARSA: Pa ono, kad je ti, Vićentije, prosiš za tvoga sina, ja nemam ništa protiv.

MARIJA: Samo ako se hoće deca?

DAMNJANOVIĆ i ZORKA: Deca se hoće. (Prilaze Mariji i Sofiji).

DUŠAN: Kako mi se vidi, deca su to već ranije svršila.

MICIĆ: Upravo, izgleda, da se sve ovo preko mojih leđa svršilo, Ali najzad ako… Samo neka se zna jedanput na čisto: ko je kome sin i ko je kome žena.

DAMNJANOVIĆ: I neka se zna, da i običan čovek zaslužuje ljubav!

ZAVESA