Mister Dolar ; Žena bez srca

Sabrana Dela Branislava Nušića. 17, Mister Dolar : komedija u četiri čina ; Žena bez srca / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Mister Dolar
  • 1.1. Lica
  • 1.2. Prvi čin
    • 1.2.1. 1.
    • 1.2.2. 2.
    • 1.2.3. 3.
    • 1.2.4. 4.
    • 1.2.5. 5. PROFESOR, prati ga PREDSEDNIK
  • 1.3. Drugi čin
    • 1.3.1. 1. MATKOVIĆ, NOVINARI
    • 1.3.2. 2. ŽAN, PREĐAŠNJI
    • 1.3.3. 3. ŽAN, MATKOVIĆ
    • 1.3.4. 4. MATKOVIĆ, REDAKTOR
    • 1.3.5. 5. MOMAK, PREĐAŠNJI
    • 1.3.6. 6. POSLOVNA ŽENA, MATKOVIĆ
    • 1.3.7. 7. MATKOVIĆ, ŽAN
    • 1.3.8. 8. MOMAK, PREĐAŠNJI
    • 1.3.9. 9. MATKOVIĆ, SAVETNIKOVICA
    • 1.3.10. 10. MATKOVIĆ, REDAKTOR
    • 1.3.11. 11. MATKOVIĆ, ŽAN
    • 1.3.12. 12. MATKOVIĆ, MARIŠKA, MOMAK
    • 1.3.13. 13. MATKOVIĆ, SAVETNIK
    • 1.3.14. 14. SAVETNIKOVICA, MATKOVIĆ
    • 1.3.15. 15. SAVETNIK, MATKOVIĆ
    • 1.3.16. 16. MATKOVIĆ, ŽAN, MOMAK
    • 1.3.17. 17. PREDSEDNIK SA DRUŠTVOM
  • 1.4. Treći čin
    • 1.4.1. 1.
    • 1.4.2. 2. MATKOVIĆ, MARIŠKA
    • 1.4.3. 3. MARIŠKA, ŽAN
    • 1.4.4. 4. G-ĐA SAVETNIKOVICA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.5. 5.
    • 1.4.6. 6.
    • 1.4.7. 7. ELA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.8. 8.
    • 1.4.9. 9. ELA, MARIŠKA
    • 1.4.10. 10. MATKOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.4.11. 11. MATKOVIĆ, MARIŠKA
    • 1.4.12. 12. MATKOVIĆ, REDAKTOR
    • 1.4.13. 13. GOSTI, PREĐAŠNJI
  • 1.5. Četvrti čin
    • 1.5.1. 1.
    • 1.5.2. 2.
    • 1.5.3. 3. MATKOVIĆ, ŽAN, MARIŠKA
    • 1.5.4. 4. REDAKTOR, PREĐAŠNJI
• 2. Žena bez srca
  • 2.1. Lica
  • 2.2. Prvi čin
    • 2.2.1. 1. DR. JAKŠIĆ I OSTALI
    • 2.2.2. 2. DRUGI ASISTENT, PREĐAŠNJI
    • 2.2.3. 3. DR. JAKŠIĆ sa KOLEGAMA
    • 2.2.4. 4. TOMA, PREĐAŠNJI
    • 2.2.5. 5. PRVI ASISTENT, PREĐAŠNJI
    • 2.2.6. 6. PREĐAŠNJI
    • 2.2.7. 7. PRVI ASISTENT, PREĐAŠNJI
    • 2.2.8. 8. PREĐAŠNJI
    • 2.2.9. 9. DRUGI ASISTENT, PREĐAŠNJI
    • 2.2.10. 10. PREĐAŠNJI bez DR. JAKŠIĆA
    • 2.2.11. 11. JAKŠIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.2.12. 12. DR. JAKŠIĆ, TOMA
    • 2.2.13. 13. DR. JAKŠIĆ, ONA
    • 2.2.14. 14. PRVI ASISTENT, PREĐAŠNJI
    • 2.2.15. 15. ONA, DR. JAKŠIĆ
  • 2.3. Drugi čin
    • 2.3.1. 1. DR. JAKŠIĆ, JEDNA ŽENA
    • 2.3.2. 2. DR. JAKŠIĆ, DR. STEFANOVIĆ
    • 2.3.3. 3. DEŽURNI LEKAR, PREĐAŠNJI
    • 2.3.4. 4. DR. JAKŠIĆ, ONA
    • 2.3.5. 5. TOMA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.6. 6. AGENT, PREĐAŠNJI
    • 2.3.7. 7. DEŽURNI LEKAR, PREĐAŠNJI
    • 2.3.8. 8. DR. JAKŠIĆ, ONA
    • 2.3.9. 9. DEŽURNI LEKAR, PREĐAŠNJI
    • 2.3.10. 10. ONA, TOMA
    • 2.3.11. 11. JEDNA MAJKA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.12. 12. DR. JAKŠIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.3.13. 13. JAKŠIĆ, ONA
    • 2.3.14. 14. TOMA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.15. 15. JEDNA MAJKA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.16. 16. DR. JAKŠIĆ, ONA
  • 2.4. Treći čin
    • 2.4.1. 1. DR. JAKŠIĆ, DR. STEFANOVIĆ
    • 2.4.2. 2. ONA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.3. 3. DR. JAKŠIĆ, ONA
    • 2.4.4. 4. TOMA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.5. 5. PISAR, PREĐAŠNJI
    • 2.4.6. 6. ONA, DR. JAKŠIĆ
    • 2.4.7. 7. DR. JAKŠIĆ, DEŽ. LEKAR
    • 2.4.8. 8. ONA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.9. 9. ONA, DR. JAKŠIĆ
    • 2.4.10. 10. ONAJ MLADIĆ, PREĐAŠNJI
    • 2.4.11. 11. DR. JAKŠIĆ, TOMA

1. Mister Dolar

Komedija u četiri čina

1.1. Lica

• GOSPODIN PRETSEDNIK KLUBA
• GOSPODIN MATKOVIĆ
• REDAKTOR LISTA „OMEGA“
• PROFESOR
• GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE
• GOSPODIN KOJI OČEKUJE BOGATO NASLEDSTVO
• GOSPODIN BEZ SKRUPULA
• GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA
• GOSPODIN SA 160.000 DINARA MESEČNOG PRIHODA
• POSLERATNI GOSPODIN
• JEDAN KLUBSKI ODBORNIK
• GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE
• GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM
• GOSPOĐA MODEL PATU
• GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE
• GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI
• GOSPOĐA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE
• ELA, kći pretsednikova
• NINA, gospođica iz vrlo ugledne porodice
• POSLOVNA ŽENA
• MARIŠKA, sobarica
• JEDNA PEVAČICA
• PRETSEDNIK PEVAČKOG DRUŠTVA
• OPERSKI PEVAČ
• PRVI,
  DRUGI,
  TREĆI,
  ČETVRTI — gost
• PRVI,
  DRUGI,
  TREĆI,
  ČETVRTI — novinar
• PRVI,
  DRUGI — fotograf-reporter
• ŽAN, kelner u klubu
• JEDAN KELNER
• MOMAK KOD MATKOVIĆA

1.2. Prvi čin

Članovi i članice kluba. Kelneri. — Svirači. — Deca i t. d. Luksuzne prostorije Elita-kluba. — Vrata velikog hola a zadnji deo predvojen visokim mramornim stubovima. — Napred, ispred stubova po dve klupske garniture sa svake strane, tako da je sredina slobodna. Ti stolovi zauzeti su dekoltiranim damama i gospodom u smokinzima koji konsumiraju služeni nekolicinom kelnera. U pozadini, iza stubova, igraju parovi pod zvucima džaza. I igra i muzika su diskretni tako da ne smetaju razgovoru koji se vodi napred.

1.2.1. 1.

GOSPOĐA MODEL PATU: (Prvi sto levo). — Fet atan sion, mesje Milorad. Recite mi koja je ono dama?

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Mislite onu plavušu?

GOSPOĐA MODEL PATU: Ne, ona frez, krep-de-šin.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Ah da, to je… (Nagne se i kazuje joj).

MATKOVIĆ: (Prvi sto desno. Žanu). Možete li mi doneti jednu oranžadu, samo dobro rashlađenu?

ŽAN: Molim lepo!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Drugi sto levo. — Savetniku koji prilazi stolu). Kako si prošao?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Hiljadu i trista.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Izgubio?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Pa razume se.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Pa zaboga… što igraš kad ne znaš?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ali, draga moja, na tri dame.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: (Za istim stolom). Na pokeru, ne?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Da, ali eto, nemam sreće.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Pa da, na tri dame! — (G-nu sa dobrim vezama). To je opasno, zar ne?

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Ne uvek, često je puta opasnije igrati na jednu damu.

MATKOVIĆ: (Žanu, koji je doneo oranžadu). Žan, pripalite mi cigaretu!

ŽAN: Molim lepo!

MATKOVIĆ: (Dok mu pali). Ko je onaj stari gospodin u belom prsluku?

ŽAN: To je nov član kluba. Večeras je prvi put ovde, raspitaću kako se zove. — (Odlazi od stola).

MATKOVIĆ: (Redaktoru „Omege“ koji sedi s njim za stolom). Vidite li tu damu što sad prilazi stolu? Vas bi ona, kao novinara, mogla interesovati?

REDAKTOR: A šta je to što tu damu odlikuje?

MATKOVIĆ: No, pa to je ta dama koja je letela 3200 metara visine. O tome se mnogo govorilo i pisalo u svoje vreme.

REDAKTOR: Za jednu damu to je odista hrabrost. Nije se zar bojala?

MATKOVIĆ: Čega? Pada? Za pad takve jedne dame mnogo su opasnije male visine.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: (Igraču koji je doveo za levi zadnji sto). Moram vam priznati da ste sjajan pilot u fokstrotu. —

IGRAČ: (Se povlači).

POSLERATNI GOSPODIN: (Za gornjim stolom). A posle igre mogli bi malo da se osvežite. (Nudi joj piće).

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Svakojako, gospođa je uvek uzbuđena posle igre.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Ah, ne uvek, to zavisi od igrača.

GOSPOĐA MODEL PATU: (Poverljivo gospodinu koji očekuje nasledstvo). Leti li još ova gospođa?

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: O, da, pa to postaje navika.

ŽAN: (Prilazi Matkoviću). Raspitao sam se o onome gospodinu. To je nov član kluba, ali mu niko ne zna ime. Jedino što se zna to je da ima 160.000 dinara mesečno prihoda.

MATKOVIĆ: To je dovoljno. Ime je sasvim sporedno. —

ŽAN: (Udaljuje se).

PRETSEDNIK KLUBA: (Dolazi iz dubine praćen svojom ćerkom, spazi redaktora). Vas tražim, gospodine.

REDAKTOR: (Ustaje i prilazi mu). Molim, gospodine predsedniče.

PRETSEDNIK KLUBA: (Pretstavljajući redaktoru svoju ćerku). Gospodin šef-redaktor „Omege“. Moja kći.

ELA: (Pružajući mu ruku). Ah, to je taj pakosni gospodin?

REDAKTOR: Na protiv, gospođice, moje su rubrike vrlo lojalne.

PRETSEDNIK KLUBA: Hteo sam da vam obratim pažnju. Vi znate da mi večeras imamo jedan mali raut?

REDAKTOR: Da, poznato mi je, toga sam radi najviše i došao.

PRETSEDNIK KLUBA: Slavni naučnik proslavlja četrdeset godina kako je na katedri. On večeras ima svečanost na univerzitetu, a zatim, na poziv uprave, ukazaće čast klubu da se ovde održi jedan raut.

REDAKTOR: Znači, večeras će se ovde sabrati samo poštovaoci jubilarovi?

PRETSEDNIK KLUBA: Donekle. Uostalom svi članovi našega kluba su poštovaoci jednoga tako znamenitog čoveka.

REDAKTOR: Postoji li kakav naročiti program?

PRETSEDNIK KLUBA: Program ne, ali, kao i obično, dancing. To je, znate, dobra prilika za članove kojima mi s vremena na vreme priredimo igranku kad nađemo zgodan povod za to.

REDAKTOR: Dakle samo dansing, nikakav pozdrav?

PRETSEDNIK KLUBA: Ta, da! Svakojako ću ja, kao predsednik kluba, morati pozdraviti sa nekoliko reči slavljenika.

REDAKTOR: (Vadi blok). Mogu li znati šta mu mislite reći tom prilikom?

PRETSEDNIK KLUBA: No pa, samo nekoliko reči, znate već. — „Gospodine profesore, klub smatra za veliku čast što će mu se dati prilika da u svoje anale zabeleži jedan tako redak i značajan događaj“… i tako dalje. Ta znate već kako se te stvari govore. — (Nastavljaju razgovor u kome učestvuje i Predsednikova kći).

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Gospođi o kojoj se šapuće). Ne dopada vam se boja moga Sitroena?

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Ne, izgleda mi kao paklo čokolade.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Daću ga prefarbati crveno ako mi date reč da ćete napraviti na njemu jedan večernji izlet sa mnom.

PRETSEDNIK KLUBA: (Svojoj kćeri kojoj je prišao jedan igrač). Samo, Ela, čim svršiš igru, nađi se kraj mene; rad sam da te pretstavim jubilaru, gospodinu profesoru. — (Napušta i on redaktora).

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: (Kad vidi da je slobodan, prilazi redaktoru). Hteo bih da vas nešto zamolim.

REDAKTOR: Molim.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Ako bi pisali što o večerašnjoj svetkovini, hteo sam da vam skrenem pažnju da zabeležite naročito onu toaletu.

REDAKTOR: Mislio sam večeras da zabeležim samo reč dve o rautu.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Ali kakav raut! Nekakav profesor predavao četrdeset godina pa, nek ide u penziju, eto ti! Za ljubav takvoga jednoga profesora ne zabeležiti toaletu koja se jedanput u sezoni javi, to bi bio odista greh. Pogledajte, to je model Patu, dernie kri!

GOSPOĐA MODEL PATU: Osećam, šer Milorad, vi govorite gospodinu da napiše što s mojoj toaleti. Ostavite se uzaludna posla, ne ćete uspeti. Gospodin je bez ukusa.

REDAKTOR: Dozvolite…

GOSPOĐA MODEL PATU: O da! Vi ste na primer moju toaletu sa prošloga Džokej-bala, stavili treću po redu. Zamislite, Milorad, ona velurska sa belim hermelinom, treća po redu!

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Ta to je već ateizam!

POSLERATNI GOSPODIN: (Želeći da to i drugi čuju). Žan, stavite u led jedan mum, ali pravi mum. Kordon ruž! (On to izgovara reč po reč).

ŽAN: Molim lepo!

POSLERATNI GOSPODIN: Gospodine pretsedniče.

PRETSEDNIK KLUBA: Molim!

POSLERATNI GOSPODIN: Hteo sam da vas pitam: Ima li smisla da jubilara ponudim čašom šampanjca?

PRETSEDNIK KLUBA: Zašto ne?

POSLERATNI GOSPODIN: Ja neobično cenim toga gospodina profesora. Pa ipak, antrnu, (Poverljivo pretsedniku). recite vi meni, ima li taj čovek nekih naročitih zasluga, kad se tako slavi?

PRETSEDNIK KLUBA: O, da, to je vrlo čuven naučnik!

POSLERATNI GOSPODIN: Je li bar pronašao štogod?

PRETSEDNIK KLUBA: Ja ne znam tačno da vam kažem zbog čega je on slavan. Nisam, znate, od te branše pa me nije interesiralo, ali kažu da je bio čak i kandidat za Nobelovu nagradu.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Prišao je gospođi sa satom). Gospođo, ja sam večeras naročito ostavio sat kod kuće da bih mogao, kadgod mi to zatreba, vas zapitati koliko je sati?

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Mislite da je moj sat tako tačan?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ne stoga. Tačnost za mene nije najveća vrlina. Ja sam samo radoznao da znam koliko je sati na vašem satu; na svima ostalim to me pitanje ne interesuje.

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Čudnovata radoznalost!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Jer, znam da vi nosite sat na podvezici, više kolena.

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Samo stoga, No, tu radoznalost vam mogu zadovoljiti. — (Zadigne diskretno suknju na kolenu te se vidi sat).

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Hvala. Samo, moram vam priznati, moja radoznalost time još nije zadovoljena.

MATKOVIĆ: (Redaktoru koji se vratio svome stolu). Vas sigurno angažuju da pišete o toaletama?

REDAKTOR: Da, to uvek!

MATKOVIĆ: Našim elitnim damama imponuje da budu manekene. Interesantno je to, ako ste zapazili, koliko čovek, penjući se u više krugove, gubi od svoje otmenosti. Mesto da to biva dole, silazeći u masu, dešava se obratno, gore, penjući se ovamo.

REDAKTOR: Kako to mislite?

MATKOVIĆ: Dame postaju toalete a gospoda gube svoja imena i postaju bezlični. Čuli ste malopre Žana šta kaže za onoga staroga gospodina. Kako ne zna ko je on i kako mu je ime, ali se zna da ima 160.000 dinara mesečno prihoda. To je dovoljno. Niko ga i neće pitati kako se zove. A tako je i sa svima ostalima. Za onoga, tamo, ako pitate, reći će vam: to je jedan gospodin iz vrlo ugledne porodice; onaj tamo je gospodin sa dobrim vezama; onaj treći je gospodin koji očekuje bogato nasledstvo, onaj četvrti je posleratni gospodin. Ima među njima i jedan gospodin za koga se šapuće da ima vrlo tamnu prošlost. Ali to je nepravda koja se čini tome gospodinu. Ako mu je sadašnjost potkrepljena dobrim prihodima, prošlost se uvek da lako zaboraviti, Eto na primer taj gospodin tamo, imao je nekada jednu veliku švercersku aferu, a taj drugi do njega imao je sumnjivo prinudno ravnanje, pa onaj treći, isključen je iz svih državnih liferacija. Sve je to bilo nekada, a sad su oni dobro situirani i svuda dobro primljeni i ugledni građani.

REDAKTOR: I to je elita?

MATKOVIĆ: Elita, da! A šta vi mislite, kakvi su uslovi da možete pripadati eliti? Dosta vam je trospratna kuća i jedan kadilak, eto, to su vam kvalifikacije.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Prilazi Matkoviću). Mal’ nisam smeo s uma da vam čestitam. Primate čestitanja, zar ne?

MATKOVIĆ: Ne znam zašto?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: No, pa ja mislim da to nije nikakva tajna, Vi ste nasledili basnoslovne sume.

MATKOVIĆ: Da, nasledio sam strica, ali, neko vas je obmanuo da su to tako basnoslovne sume.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Recite mi, molim vas, koliko; uveravam vas da vam neću tražiti zajam.

MATKOVIĆ: Bez obzira na vašu plemenitu ogradu — nasledio sam svega 300.000 dinara, pošto su iz te sume naplaćene sudske takse.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: To nije bogzna šta!

MATKOVIĆ: I ja mislim. —

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Odlazi svome društvu).

REDAKTOR: (Pošto se onaj udaljio). Ah, pa tu senzaciju ja nisam ni znao. Vi ste dakle nekakav naslednik?

MATKOVIĆ: Da, i to me zadesilo — mislim u nevreme.

REDAKTOR: Zašto u nevreme? Nasledstvo je uvek dobrodošlo.

MATKOVIĆ: Ljudima kojima treba novaca. Meni je sasvim izlišan; imam koliko mi treba za održavanje na površini. Više nego to zove me natrag u život — mislim ovaj mondenski život — a toga sam i sit i razočaran.

REDAKTOR: Zar u vašim godinama?

MATKOVIĆ: Ima ljudi koji brže žive od ostalih. Ja sam protrčao svoju stazu i — nisam stigao na metu. Šta, sad valjda opet da se vraćam i da ponovim trčanje?

REDAKTOR: Ne mislim to, ali…

MATKOVIĆ: Sit sam svega. Dužnost, savesnost, čast, prijateljstvo, ljubav — pročitao sam svu tu literaturu života. Društvo — evo vidite, sve bezlično, sve namešteno, sve lažno; prijateljstvo gola reč, nepouzdano kao martovski dan; ljubav… (Pauza). Vidite li onu gospođicu tamo sa bordo ružom na ramenu; da, taj par koji nam se sad baš približuje… (Jedan se par igrajući fokstrot približuje a zatim se udalji).

REDAKTOR: Vanredno lepa devojka.

MATKOVIĆ: Da… lepa je… voleo sam je.

REDAKTOR: A ona?

MATKOVIĆ: I ona mene.

REDAKTOR: Pa?

MATKOVIĆ: Pa, verovala je i ona i njen otac da će moje nasledstvo biti mnogo veće. Uostalom, i ja sam to donekle verovao, ali bilo je i drugih rođaka o kojima ja dotle nisam ništa znao.

REDAKTOR: I?

MATKOVIĆ: Taj gospodin sa kojim ona igra sad fokstrot, praveći se da mene i ne primećuje, mnogo je bogatiji naslednik. Taj ima da nasledi čitavu jednu banku.

REDAKTOR: Pa i pored svih tih razočaranja, ja ne vidim razloga vašoj ravnodušnosti prema sumi koju ste nasledili.

MATKOVIĆ: Neću da imam gospodara nad sobom, hoću slobodno da živim, a novac je najnemilosrdniji gospodar čovekov.

REDAKTOR: Ali, morate se izmiriti s tim kad je novac već tu!

MATKOVIĆ: Rasuću ga. Rešio sam se da raspem celo nasledstvo, koje uostalom nije ni tako veliko. Udomiću kakvu sirotu devojku; darovaću novu zastavu kakvom pevačkom društvu; kupiću akcije kakvog najnepouzdanijeg preduzeća; pozajmiću novac nekome, za koga sam siguran da mi ga neće vratiti i, najzad, ako drukče ne ide, baciću na kocku. — (Vadi portfelj). — Za večeras sam spremio dvadeset hiljada dinara. Idem u kockarsku sobu, staviću sav taj novac na najluđu kartu… na onu za koju sve mogućnosti govore da neće dobiti i… još večeras olakšaću svoju savest sa dvadeset hiljada dinara. (Diže se).

REDAKTOR: Dakle, vi to zbilja…

MATKOVIĆ: Sačuvajte mi mesto. To će ići brzo. Na kartama, kao i u životu, brže se gubi no što se dobija. (Odlazi).

1.2.2. 2.

GOSPOĐA MODEL PATU: Milorad! Kel fet on prepar isi? Kakav je to profesor?

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Ma foa! To ja najmanje znam. Kažu neki profesor koji je pedeset godina držao predavanja. Mogu zapitati koga ako želite? — (Prilazi Redaktoru). — Večeras imamo neki raut ovde. Zar ne?

REDAKTOR: Da.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Neki profesor, šta li je? Je li to tako znamenit čovek?

REDAKTOR: O da, vrlo znamenit. Njegovo je ime upravo poznatije u naučnim krugovima van naše granice no što je kod nas. Tvorac je jedne naročite teorije iz oblasti etike; bio je kandidat za Nobelovu nagradu; četrdeset je godina na katedri, pisac je mnogobrojnih naučnih studija i, uopšte, čovek je velikih zasluga.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Hvala na obaveštenju! — (Prilazi gospođi Model). Taj profesor ima neke teorije, kod nas nije poznat, ali je poznat van naših granica; četrdeset godina sedi na katedri i, eto, to, — To je sve što sam mogao saznati.

ŽAN: (Prilazi redaktoru). Smem li vas, gospodine, zamoliti za nešto?

REDAKTOR: Zašto ne, Žan?

ŽAN: Da li vi znate engleski?

REDAKTOR: No pa, služim se, mogu da se snađem.

ŽAN: (Vadeći iz džepa jedno pismo). Imam jedno pismo iz Amerike. Od juče se mučim pa ne ume niko da mi ga pročita.

REDAKTOR: (Uzima, pismo). E, a ko bi vam to otud mogao pisati?

ŽAN: Ne znam. Imam do duše jednog daljnog rođaka tamo. Otišao je još pre trideset godina, ali ima on bliže rodbine pa ne bi meni pisao.

REDAKTOR: I ne bi engleski pisao sem ako je zaboravio naš jezik.

POSLERATNI GOSPODIN: Žan!

ŽAN: Molim lepo!

REDAKTOR: Dobro, idite vi Žan, ja ću razgledati ovo.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: (Gospodinu za stolom). Slušajte, idite mi nađite koga igrača. Htela bih da igram, a vi mi se ne nudite.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Ja bih radije sa vama leteo.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: O, za to treba imati više hrabrosti ili bar više drskosti, no što je vi imate.

JEDAN KLUBSKI ODBORNIK: (Negde u dubini). Muzika, muzika, pozdrav, pozdrav! — (Muzika na jedan mah prekine fokstrot koji je svirala i zasvira pozdrav: igrači staju i razdvajaju se u špalire, da naprave mesta za prolaz. Gosti sa stolova ustaju na noge).

1.2.3. 3.

PROFESOR: (Star, sede brade, pogrbljen, dolazi sredinom praćen Pretsednikom i još nekolicinom gospode. On ljubazno otpozdravlja prisutne koji ga pozdravljaju aplauzom).

PRETSEDNIK KLUBA: (Odvodi ga fotelji koja stoji usamljena i sasvim napred ispred prvog stola levo i koja je za to naročito rezervisana. On seda muzika prestaje).

PRETSEDNIK KLUBA: (Stane ispred fotelje). Uvaženi gospodine profesore! Klub, kome imam čast da budem pretsednik, smatra za veliku čast što mu se dala prilika da u svoje anale zabeleži jedan tako redak i značajan događaj, ovaj čin kojim se odaje priznanje vašim velikim zaslugama na polju ugleda naše nauke. Klub smatra za dužnost da se pridruži opštem priznanju koje vam se danas odaje, i ja tu dužnost sa ponosom i najvećim zadovoljstvom vršim, pozdravljajući vas u našoj sredini!

VIŠE GLASOVA: Živeo!

PROFESOR: (Koji je stojeći saslušao govor). Blagodarim vam, gospodine predsedniče, i svima članovima kluba na pažnji kojom me predusretate i kojom mi ukazujete svoje priznanje. Etika, gospođe i gospodo, kojoj sam ja posvetio pola veka truda, izgleda neobaveštenima sporedna nauka, naročito u ovo doba materijalizma i mehanizacije. Ali, gospodo, ja sa pouzdanjem i dubokim uverenjem tvrdim da je etika osnova čovečanskoj civilizaciji…

POSLERATNI GOSPODIN: Tako je!

PROFESOR: Kulturi se spremaju svakodnevni smrtonosni udari; (Džaz počinje da svira tango. Parovi igraju i gomila koja je bila oko profesora biva sve manja). — tehnička nauka se sva založila za pronalazak sredstava za razoravanje kulture. A čemu bi to odvelo da nema civilizacije, koju su cenili svi progresivni narodi od jelina do danas, a koja služi kao pouzdana bremza protivu razornih nagona.

POSLERATNI GOSPODIN: Tako je!

PROFESOR: Pođimo od osnovne etike: savlađivanja samoga sebe…

SVI: (Su gotovo otišli sem nekoliko gospode, pretsednika i Posleratnog gospodina).

POSLERATNI GOSPODIN: Tako je! — (Podnosi profesoru šampanj). Gospodine profesore. Ubrojavajući i sebe u one koji duboko cene vaše zasluge, dozvolite mi da vam to izrazim jednom čašom osvežavajućeg pića.

PROFESOR: (Prihvati čašu). Dovodite me u iskušenje da izdam svoje principe, ali moram primiti kao znak poštovanja.

PRETSEDNIK KLUBA: Dozvolite mi, gospodine profesore, da vas provedem kroz prostorije kluba. Želeli bi svi naši članovi i poštovaoci da vas pozdrave.

PROFESOR: Molim, ja danas ne pripadam sebi; raspolažite sa mnom.

PRETSEDNIK KLUBA: Izvol’te! — (Uzima ga pod ruku i odvodi u dubinu).

1.2.4. 4.

POSLERATNI GOSPODIN: (Redaktoru). Izgleda odista da ovaj profesor ima nekih zasluga.

REDAKTOR: (Sa svoga stola). Pa vi ste mu vrlo srdačno odobravali.

GOSPOĐA MODEL PATU: (Koju iz igre vodi pod ruku G-n iz ugledne porodice). Vu zave kompri tu s kil a di se tip d’ profesor?

GOSPODIN iz UGLEDNE PORODICE: Ui! Il a parle d civilizasion!

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: (U grupi koja se skoro cela vraća na svoja mesta). ja ne znam čija je to ideja dovesti jednoga starca ovde i prikazivati ga publici?

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Kažu da ima nekih zasluga.

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: No pa, otkud mi dolazimo da mu priznajemo te zasluge?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Pravo kažete, ako ima zasluga, neka mu to prizna država, jer najzad to nisu zasluge za ovaj klub pa da mu ih mi priznajemo.

POSLERATNI GOSPODIN: (Pošto su posedali). Vi ste srećno izbegli, gospođe i gospodo, a mene ste ostavili ovde da slušam predavanje o tome kako civilizacija bremza.

SVI: (Smeh. — Međusobni razgovor).

MATKOVIĆ: (Dolazi iz kockarnice poseći pregršt banknota u ruci. Prilazi svome stolu za kojim je sam redaktor). Zadržao sam se. A raut je već počeo?

REDAKTOR: Da, ne bogzna šta. Gospodina profesora je pozdravio predsednik, on ga je otpozdravio i sad ga odveo da ga prikaže svima posetiocima. (G-ca koju je Matković prikazao kao svoju ljubav. Ona prolazi napred praćena Gospodinom koji očekuje bogato nasledstvo. U tom trenutku).

ŽAN: (Preopterećen napitcima prolazi kraj nje i slučajno, gurnut, prosipa nešto malo jednu čašu koja joj poprska toaletu). Pardon! Molim za oproštenje!

NINA: (Plane). Vi ste magarac! Što ne pazite!

ŽAN: (Izvinjavajući se). Verujte… (Hteo bi salvetom da obriše).

NINA: Idite do đavola! To je skandal držati tako kretensku poslugu u ovako jednom otmenom lokalu!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Izvadi svoju maramicu i briše je. — Klubskom odborniku koji se tu našao). Gospodine odborniče, ja ne mogu to da razumem, u ovakvom jednom klubu držati ovako bedastu poslugu.

JEDAN KLUBSKI ODBORNIK: Molim za oproštenje. Odmah ću stvar prijaviti gospodinu pretsedniku. — (Ode u dubinu).

REDAKTOR: (Matkoviću). No, a šta ste tamo učinili?

MATKOVIĆ: Gde?

REDAKTOR: Pa u kockarskoj sali?

MATKOVIĆ: (Pokazuje novac). Evo, gledajte. Suvišak sreće može da bude tako isto teret u životu kao i suvišak nesreće. Ja ovoga trenutka patim od suviše sreće.

REDAKTOR: Kako to?

MATKOVIĆ: Pa eto… pogledajte… dobio sam. Pošao sam da izgubim, igrao sam na kartu od koje su svi digli ruke; igrao sam bezobzirno, protivno svima kockarskim pravilima i — dobio sam. Pogledajte, poneo sam dvadeset hiljada da ih izgubim, a izneo sam otud osamdeset hiljada dinara. To znači prosto biti gonjen srećom.

REDAKTOR: Oh, takvo se progonstvo uvek da podneti!

MATKOVIĆ: Da, ali kad vam sudbina uvek natura ono što nećete, ono što vam ne treba, ono što ne želite; zar to ne znači ipak biti gonjen?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Koji dovodi gospođu o kojoj se šapuće, prilazi Matkoviću). Čujte, gospodine Matkoviću, vi ste se kanda uortačili sa srećom!

MATKOVIĆ: Da, goni me!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Na koju ste kartu igrali?

MATKOVIĆ: Šta znam ja, na prvu koja je bila preda mnom.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Znači onako, žmureći.

MATKOVIĆ: Mislim da je to i najbolje, ići žmureći kroz život.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ostaje vam sad još da dobijete na lutriji a i to će vam se izvesno desiti. — (Odlazi svome stolu).

REDAKTOR: Ah niste vi sami srećni, i naš Žan…

MATKOVIĆ: Koji Žan?

REDAKTOR: Pa onaj naš iz kluba. I on je dobio neko nasledstvo.

MATKOVIĆ: E?

REDAKTOR: Sitnica. Svega sto dolara. Jedva sam razumeo pismo koje me je molio da pročitam. — (Pokazuje). — Piše mu seljak iz Njufundlanda, da mu je umro neki daljni rođak i, izmeđ ostalih legata, ostavio i njemu sto dolara. Tako sam bar ja razumeo ovo pismo premda nisam baš tako pouzdan u svoje znanje engleskog jezika.

MATKOVIĆ: Dozvolite! (Uzme i čita pismo).

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: (Dolazi iz dubine). Gospodo, onaj će profesor još rasterati sve igrače. Drži jednako neko predavanje, ne može se igrati zbog tih njegovih predavanja.

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Zna li ko, ko je upravo pronašao toga profesora?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Pronašao ga je gospodin pretsednik.

POSLERATNI GOSPODIN: Je l’ još govori o bremzi civilizacije?

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Ne znam, nisam ga slušao, ja sam prosto pobegao. — (Gospođi koja je letela). — Gospođo, smem li vas zamoliti za jedan let preko okeana?

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: O, ala vi imate odvažne namere?

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Kraj vas, gospođo, i neodvažan se ohrabri.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: A šta znači ovaj vaš let preko okeana?

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Jedan tango.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Oh, to je tako kratak let! (Odlaze).

PRETSEDNIK KLUBA: (Dolazeći uzbuđen). Žan!

ŽAN: (Koji je za jednim stolom služio). Molim lepo!

PRETSEDNIK KLUBA: Javite se još večeras da budete isplaćeni i sutra nemojte više dolaziti na posao. Niste vi za ovako otmen lokal.

ŽAN: Ali, gospodine predsedniče, slučajno…

PREDSEDNIK KLUBA: Nikakva objašnjenja. Od sutra neću da vas vidim ovde. (Odlazi).

ŽAN: Razumem, gospodine predsedniče!

MATKOVIĆ: (On je za to vreme pročitao pismo i razmišlja). Siromah Žan, ovo malo sreće što mu donosi ovo pismo, evo zagorčalo mu.

REDAKTOR: Dakle, dobro sam pročitao?

MATKOVIĆ: Da, dobro ste pročitali. Nasledio je sto dolara. Vidite li kako je sudbina nepravedna i samovoljna. Mesto ovaj siromah, koji je sad ostao i bez zarade da je nasledio 300,000 dinara, a ja, kome novac ne treba, sto dolara a ono biva obrnuto.

REDAKTOR: Da, to tako uvek biva.

MATKOVIĆ: Znate li šta ovog trenutka mislim?

REDAKTOR: Ne bih umeo pogoditi.

MATKOVIĆ: Smišljam jednu nemilosrdnu pakost.

REDAKTOR: Zar vi?

MATKOVIĆ: Zašto ne ja? Razočarani su uvek pakosni.

REDAKTOR: Radoznao sam šta smišljate?

MATKOVIĆ: Vidite, ja se jednako pitam šta ću s novcem koji mi sudbina natura? Pa zar bi mogao što bolje učiniti no da finansiram jednu društvenu pakost? To bi mi moglo doneti ne samo zadovoljstvo već i satisfakcije.

REDAKTOR: Ne vidim…

MATKOVIĆ: Evo, (Pokazuje mu Žanovo pismo). — vidite li kako mi je sam slučaj uturio u ruke oružje.

REDAKTOR: To pismo?

MATKOVIĆ: Da, to nismo! Dok sam ga čitao i prevodio, pao sam na jednu neobično srećnu i neobično pakosnu misao.

REDAKTOR: Hoćete li mi je poveriti?

MATKOVIĆ: Da, da! Meni je čak potreban jedan poverenik i ujedno hroničar, a i jedno i drugo naći ću u vama.

REDAKTOR: Potreban vam je hroničar?

MATKOVIĆ: Ta da zaboga! Potrebno je ispisati jedan pun list naše sadašnjice; potrebno je sačuvati hroniku naših dana. Pripremite papir i ispišite u vrhu: „Na dan jubileja velikog naučnika, kojega proslavljaju članovi Elita-kluba, od kojih ni jedan, računajući tu i predsednika, ne znaju njegove zasluge i za vreme dok on drži predavanje iz etike, igraju tango i fokstrot“. Zapišite tako, pa ćemo zatim zajednički ispisati dalje događaje.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Vraća se gomili). Gospođe i gospodo! Jedan mali skandal!

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Govorite brzo!

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Ja već slutim.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ne, nije se moglo slutiti.

GOSPOĐA MODEL PATU: Ta govorite zaboga, kipim od radoznalosti.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Vi znate da je mladoga vicedirektora banke, g. Štrasera, gospođa napustila još pre tri meseca… (Trgne se i stavi ruku na usta).

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Ta nastavite!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Zamislite u kakav sam greh mogao pasti. Počeo sam glasno da pričam male skandale našega kluba pred jednim novinarom. Ko zna pod kakvim bi naslovom sutra to izišlo.

REDAKTOR: Ali, ja vas uveravam…

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ne, ne! Mali klupski skandal, to su naši unutarnji, tako reći, familijarni skandali. Ne pripadaju javnosti.

GOSPOĐA MODEL PATU: Ali nama pripadaju, mi smo članovi familije.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Vama ću kazati, ali poverljivo, da ne čuje gospodin.

REDAKTOR: Uveravam vas da ni reči neću čuti.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Seda za sto predratnog gospodina i gotovo se svi skupe do njega te im on nastavlja poverljivo da kazuje skandal).

REDAKTOR: Nastavimo mi naš razgovor da bi pokazali što manje interesa za njihove skandale.

MATKOVIĆ: Ah, ti mali skandali, to je stalna tačka programa svake zabave ovde.

REDAKTOR: Dakle? Hoćete li mi reći svoju nameru?

MATKOVIĆ: Veći ću vam! Hoću da finansiram jedan film.

REDAKTOR: Film?

MATKOVIĆ: Da, jedan društveni film. Ja ću biti i režiser i finansijer.

REDAKTOR: Još mi nije jasna vaša namera?

MATKOVIĆ: Hoću da mi preko filmskog platna prodefiluje celo ovo društvo koje me je razočaralo, a ja da budem gledalac u parteru koji će aplaudirati pojedinim scenama. Kad vam poveravam stvar, to znači da vam nudim besplatnu kartu da sedite kraj mene i gledate pretstavu.

REDAKTOR: Vrlo rado.

MATKOVIĆ: Evo dakle da vam poverim i siže moga filma. Vidite li ovo Žanovo pismo, e ono će biti osnova na kojoj razvijam siže. U ovome pismu piše da je jedan siromah, sluga u klubu, koji je maločas i službu izgubio, dobio sto dolara nasledstvo. To je vrlo obična stvar. Ja ću je napraviti neobičnom. Objaviću Žanu i celome klubu da je nasledio recimo tri miliona dolara, dakle blizu dvesta miliona dinara. Pustiću i njega samog neka bar nekoliko dana živi u tom uverenju da je multimilioner i finansiraću ga za to vreme, a pustiću naše društvo da defiluje preko platna i klanja se Žanu kelneru. Uviđate li?

REDAKTOR: Užasno!

MATKOVIĆ: Čega tu ima užasnog?

REDAKTOR: Koža mi se ježi kad pomislim samo koliko tu ima pakosti.

MATKOVIĆ: Ne sporim, ali zar ne osećate koliko tu ima i zadovoljstva?

REDAKTOR: I osvete.

MATKOVIĆ: I osvete, da! Rekao sam vam već, razočarani imaju prava da se svete.

REDAKTOR: I kako će se sve to svršiti?

MATKOVIĆ: Neka svi budemo razočarani u životu.

REDAKTOR: I moja će uloga biti samo da budem vaš poverenik?

MATKOVIĆ: I hroničar, rekao sam vam, i hroničar.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Završio je kazivanje). No, šta mislite ko bi to rekao?

GOSPOĐA MODEL PATU: Pa moglo se slutiti.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Matkoviću). Ja mislim niste ni reči čuli?

MATKOVIĆ: Verujte, ni reči. Pa ipak hoću da vam revanširam poverenje za nepoverenje. Imam ja za vas jedno poverljivo saopštenje.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Ustaje i prilazi). Kazaćete mi ga pred novinarom?

MATKOVIĆ: Zašto ne? Stvar se i inače ne može sakriti od javnosti, a gospodinu je isto toliko poznata kao i meni.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Smemo li svi čuti?

MATKOVIĆ: A zašto ne? To nije nikakav skandal, to je samo jedna poražavajuća senzacija. Pa ipak, dozvolite mi da se najpre sa gospodinom posavetujem u kojoj formi da vam je saopštim.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Molim, ja rado dajem besplatne savete, (Seda za Matkovićev sto).

MATKOVIĆ: (Pošto se obazreo i uverio da ih niko ne sluša). Veliko iznenađenje.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Tiče se koga člana kluba?

MATKOVIĆ: Ne, ali jedne ličnosti koja je ipak ovde, među nama. Tiče se ovoga otpuštenoga kelnera Žana.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Zar vas i Žan može zanimati?

MATKOVIĆ: Žan inače ne, ali me njegov slučaj neobično zanima. Vi čitate engleski?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ne!

MATKOVIĆ: Vidite, taj bedni Žan i ne sluti ovoga trenutka da je basnoslovni milionar.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Žan?

MATKOVIĆ: Da. To mu javlja ovo pismo iz Amerike. Nasledio je tri miliona dolara, a to pretstavlja sumu od blizu dvesta miliona dinara.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Šta kažete?

MATKOVIĆ: To što ste čuli?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ali, je li to moguće?

MATKOVIĆ: A zašto ne bi bilo moguće?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Gospode Bože! Gospode Bože! Pa sad?

MATKOVIĆ: Pa sad razmišljam kako ću mu to saopštiti! Bojim se da ga suviše velika sreća ne porazi, da ga ne potrese suviše.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ama šta ima da ga potrese? Koga su još milioni potresli. Gospode Bože, pa zar to nije šteta dati takvom jednom čoveku milione u ruke, a ne dati ih onome koji bi umeo da ih potroši.

MATKOVIĆ: Mislite dakle da mu kažem otvoreno?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Razume se. Dajte vi meni takvo nasledstvo pa mi slobodno recite to otvoreno, ja vas uveravam da neću dobiti srčani udar. A mislite li stvar objaviti? To je kolosalna senzacija…!

MATKOVIĆ: Ali ne pre no što samom Žanu saopštim.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Idem da ga potražim! (Ode).

MATKOVIĆ: (Redaktoru). No?

REDAKTOR: Iznenađujete me svojom drskošću; inače odličan početak. I dobro ste uradili što ste baš toga gospodina izabrali.

MATKOVIĆ: Slušajte. Vi bi mogli već u sutrašnjem broju da objavite senzaciju o ogromnom nasledstvu Žanovom.

REDAKTOR: Mislite dakle i na šire krugove da proširite svoju pakost?

MATKOVIĆ: Ali da, zaboga. Ne svetim se ja pojedincima, ja hoću da se svetim celom društvu. Moj bi film bio nepotpun kad bi pojedinci sami prošli preko platna. Rekao sam vam, celo društvo mora prodefilovati.

REDAKTOR: Napisaću dakle!

MATKOVIĆ: Samo krupnim slovima.

REDAKTOR: Pa da, tako krupna senzacija.

POSLERATNI GOSPODIN: (Dolazi usplahireno iz publike). Gospodine Matkoviću, je li, tako vam Boga, istina ova senzacija koja je zapalila ceo klub?

MATKOVIĆ: Ja ne znam koja?

POSLERATNI GOSPODIN: Pa kako ne znate kad kažu kod vas se nalazi i pismo.

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Pismo? Ah, skandal je uvek zanimljiviji kad je po sredi i pismo.

POSLERATNI GOSPODIN: Ama nije to to pismo koje vi mislite.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Pa šta nas mučite, što nam ne kažete u čemu je stvar?

POSLERATNI GOSPODIN: U našem klubu se nalazi večeras i jedan milijarder američkoga stila.

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Eh, eh, eh, to bi već bilo mnogo? A ko je to?

POSLERATNI GOSPODIN: Iznenadićete se. Žan kelner.

OPŠTI UZVIK: Šta?!!!

POSLERATNI GOSPODIN: Žan kelner!

OPŠTI UZVIK: Žan?!!!

POSLERATNI GOSPODIN: Zar ne, gospodine Matkoviću?

MATKOVIĆ: Da, sreća pogdekad voli da pravi vratolomna iznenađenja.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: (Matkoviću). Ali, je li to istina ili je…?

MATKOVIĆ: Da, istina je! Žan ovog trenutka prestavlja najbogatijeg čoveka u našoj državi: može se reći jedan od bogatijih u Evropi, a i u samoj Americi ušao bi u šematizam bogataša.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: O, Bože moj, ja sam tako uzbuđena!

POSLERATNI GOSPODIN: Ama šta imate vi da se uzbuđujete!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Pa, zaboga, takav događaj!

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Pa gde je Žan?

POSLERATNI GOSPODIN: Kolika je suma, gospodine Matkoviću?

VIŠE GLASOVA: (Živ pokret među svima). Kolika je suma?

MATKOVIĆ: Blizu dvesta miliona dinara.

SVI: A!!!

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Ju, ju, ju, ju, ja ću dobiti nesvest, vrti mi se u glavi.

POSLERATNI GOSPODIN: More, što se vama vrti u glavi to nije ništa, ali zamislite kako će njemu da se zavrti.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Kome?

POSLERATNI GOSPODIN: Pa Žanu.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Ali zar on to još ne zna?

MATKOVIĆ: Ne, otišli su da ga traže.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Pa treba ta naći zaboga, treba ga naći što pre! — (Ode).

GOSPOĐA MODEL PATU: Ja nikako ne mogu da dođem k sebi… To je takav šok da je nemoguće pribrati se.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ja sam samo radoznala hoće li umeti taj čovek da potroši toliki novac?

1.2.5. 5. PROFESOR, prati ga PREDSEDNIK

PROFESOR: Mogu vam reći, gospodine predsedniče, da sam upravo ushićen pažnjom.

PRETSEDNIK KLUBA: Klub, kome imam čast da budem predsednik, smatrao je uvek za svoju dužnost da zaslugama naših javnih radnika ukaže punu pažnju.

PROFESOR: Te male pažnje po spoljašnjosti svojoj, po obliku u kome se manifestuju, izgledaju pogdekad kao zadovoljenje sujete ali, gospođe i gospodo, u osnovi one sadrže i jednu vrstu…

POSLERATNI GOSPODIN: (Brutalno prekida profesora obraćajući se Predsedniku). Znate li vi, gospodine predsedniče, da je naš Žan Kelner postao milionar. Nasledio je blizu dvesta miliona dinara u dolarima.

PRETSEDNIK KLUBA: Nije moguće?

POSLERATNI GOSPODIN: Sušta istina.

PRETSEDNIK KLUBA: (Zbunjen, profesoru). Izvinite, molim vas. — (Posleratnom gospodinu). — Ko to kaže?

POSLERATNI GOSPODIN: Eto, pitajte gospodina Matkovića.

MATKOVIĆ: Istina je, gospodine predsedniče.

PRETSEDNIK KLUBA: Dvesta miliona?

MATKOVIĆ: Blizu.

PRETSEDNIK KLUBA: Zaboga, zaboga, kako se to moglo desiti Objasnite mi, molim vas, kako se to moglo desiti. — (Profesor). — Izvinite molim vas, ali slučaj je tako neobičan.

PROFESOR: Hteo sam samo da kažem da te male pažnje, po svojoj spoljašnjosti, po obliku u kome se one manifestuju, izgledaju pogdekad…

PRETSEDNIK KLUBA: (Profesoru). Da, da, sasvim, sasvim, imate pravo! — (Posleratnom gospodinu). Pa gde je Žan?

POSLERATNI GOSPODIN: Otišli su da ga dovedu.

PROFESOR: … izgledaju gdekad kao zadovoljenje sujete… (Opšte komešanje. Iz dubine sale se čuje: „Žan, Žan!“ Svi ustaju na noge da ga vide).

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Vodi Žana pod ruku s jedne i Gospodin sa dobrim vezama s druge strane). Evo ga čovek kome je sreća verenica.

SVI: Živio! Čestitamo! Čestitamo! (Tiskaju se da se rukuju).

ŽAN: Ali šta je to, ja ništa ne znam!

PRETSEDNIK KLUBA: Molim vas lepo, objasnite mi, kako se to moglo desiti?

MATKOVIĆ: Dragi Žan, dozvolite mi da vas ovim kelnerskim imenom, sada poslednji put nazovem, vi ste prema ovome pismu advokata iz Nju-Fundlanda nasledili tri miliona dolara.

OPŠTI UZVIK: Dolara!!!

POSLERATNI GOSPODIN: Što u našem novcu čini oko sto sedamdeset miliona dinara.

SVI: Sto sedamdeset miliona!!!

ŽAN: Ja? Otkud ja?

PRETSEDNIK KLUBA: Pa to se i ja pitam otkud vi?

MATKOVIĆ: Vaše je kršteno ime Jovan, je l’ te? A prezime?

ŽAN: (Gleda blesavo u jednu tačku i ne odgovara).

MATKOVIĆ: Vaše prezime, Žan?

ŽAN: Zaboravio sam!

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Pa da, u ovom času uzbuđenja.

ŽAN: Ah, setio sam, Todorović.

MATKOVIĆ: Dakle, gospodine Jovane Todoroviću, — gospodo odsad ćemo tako zvati gospodina…

VIŠE GLASOVA: Razume se!

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: (Poverljivo model Pato). A znate li da taj obešenjak dobro izgleda?

MATKOVIĆ: Budite dakle ljubazni pa primite najpre moje čestitanje. Zatim, budite ljubazni i primite moje skromne usluge. Do ostvarenja vašega nasledstva, sav moj novac stoji vam na raspoloženju, kadgod vam i kolikogod vam zatreba, jer vi već od ovoga časa ne možete živeti životom kojim ste daj sad živeli.

PRETSEDNIK KLUBA: (Svojoj kćeri Eli, koja mu je prišla). Pa gde si zaboga, jesam li ti kazao da budeš kraj mene da te prestavim gospodinu profesoru.

ŽAN: Pa dobro, jesam li ja sad odista bogat čovek?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Više nego bogat, vi ste prebogat.

ŽAN: Ja to ne mogu da razumem.

PRETSEDNIK KLUBA: Ni ja!

MATKOVIĆ: Još nešto. Ustupite mi, gospodine Todoroviću, tu vašu kelnersku servijetu, — (Uzima je i uzima jedne novine sa stola gde je sedeo Redaktor pa uvija servijetu). — Ko zna, gospodo, neće li ova servijeta jednoga dana biti jedan redak muzejski predmet.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Čisti šakom Žanu prašinu sa revera). O, srećni čoveče! O, srećni čoveče!

ŽAN: (Još uvek se iščuđava). Ja još ne mogu da razumem.

POSLERATNI GOSPODIN: Ama ne morate ni da razumete. Bogati ste, pa eto vam.

PRETSEDNIK KLUBA: (Profesoru koji stoji usamljen). Izvinite, gospodine profesore, vi vidite i sami…

PROFESOR: Hteo sam samo da kažem, da te male pažnje, izgledaju pogdekad po svojoj spoljašnosti, po obliku u kome se manifestuju… (Niko ga ne sluša i on kad to vidi ode u svoju fotelju i sedne).

PRETSEDNIK KLUBA: (Ćerki). Kazao sam ti da se ne gubiš, da budeš kraj mene da te pretstavim gospodinu Jovanu Todoroviću. — (Prestavlja kćer). — Moja kći Ela, gospodin Jovan Todorović! Ali zaboga, zašto smo se zbunili! Svi smo zbunjeni. — (Kelnerima koji su se okupili). — Šampanj, otvarajte brzo šampanj!

ŽAN: (Hoće da poleti po sam po šampanj, ali ga zadržavaju).

POSLERATNI GOSPODIN: (Donosi od svog vina, jednu čašu daje Žanu, drugu predsedniku). Dozvolite da ja ponudim.

PRETSEDNIK KLUBA: (Uzimajući čašu). Gospodine Todoroviću. Klub kome imam čast da budem predsednik smatra za veliku čast što mu se dala prilika da u svoje anale zabeleži jedan tako redak i značajan događaj.

POSLERATNI GOSPODIN: Živio! Živio!

SVI: (Prihvataju uzvik i tiskaju se oko Žana da se kucaju).

PRETSEDNIK KLUBA: Vi ste tako uzbuđeni gospodine Todoroviću.

ŽAN: Pa da!

PRETSEDNIK KLUBA: (Odlazi profesoru). Vi ćete biti tako dobri da ustupite to mesto. Vi uviđate, gospodine profesore.

PROFESOR: Molim! (Ustaje i ode u stranu).

PRETSEDNIK KLUBA: (Odvodi Žana i posađuje u fotelju. Svi se tamo pribiraju. Kelneri dolaze i služe šampanj).

MATKOVIĆ: (Prilazi Redaktoru). Prvi čin filma je završen. Pauza dvadeset i četiri časa.

PROFESOR: (Potpuno ostavljen, najuren i iz fotelje, prilazi rampi i govori publici). Hteo sam samo da kažem da te male pažnje izgledaju ponekad, po svojoj…

PRETSEDNIK KLUBA: (Kad je uzeo šampanjsku čašu). Još jednom živeo!

SVI: Živeo!

ZAVESA

1.3. Drugi čin

Radna soba Matkovićeva kroz koju se prolazi u sobu u kojoj sad stanuje Žan.

1.3.1. 1. MATKOVIĆ, NOVINARI

MATKOVIĆ: (Sedi za pisaćim stolom koji je u dubini okrenut gledaocima. Sto pretrpan novinama, pismima, slikama. Oko stola nekoliko novinara i dva tri fotografska reportera sa aparatima). Samo vas nešto molim, gospodo, nemojte ga pretrpavati mnogim pitanjima, danas je vrlo umoran jer je sinoć dugo ostao na jednoj večeri.

PRVI NOVINAR (Zapisuje). Možemo li znati na kojoj večeri?

DRUGI NOVINAR: Ko je tu večeru priredio?

MATKOVIĆ: Pa… kako da kažem… viši finansijski krugovi.

PRVI NOVINAR: Viši finansijski krugovi? Znači, velike finansijske kombinacije, preduzeća, banke, industriski pokret velikih razmera.

MATKOVIĆ: Možete i tako napisati, zašto ne?

NOVINAR: Možete li nam, gospodine Matkoviću, reći kakav detalj iz Gospodin Todorovićevog života?

MATKOVIĆ: Ne znam šta bih vam mogao reći. Noću vrlo dockan leže, a ujutru dosta dugo spava. To je verovatno navika zaostala iz njegove profesije. Inače, ima dobar apetit… Gospodo, mogao bih vam ponuditi i ove slike koje ga karakterišu u privatnom životu. Na primer ova: gospodin Todorović u kućnoj haljini.

PRVI NOVINAR: (Ščepa sliku i na poleđini zapisuje). Gospodin Todorović u kućnoj haljini.

MATKOVIĆ: (Drugu sliku). Gospodin Todorović miluje pse na ulici.

DRUGI NOVINAR: Odlično! (Uzima sliku i zapisuje).

MATKOVIĆ: (Treća slika). Gospodin Todorović u kostimu za kupanje.

TREĆI NOVINAR: Dajte to meni! — (Uzme). — Vanredna slika, prava senzacija. — Zamislite već sam naslov: „Gospodin Todorović u kostimu za kupanje“.

MATKOVIĆ: (Spazi da se vrata na Žanovoj sobi otvaraju). Ah, evo ga ide gospodin Todorović.

FOTOGRAFSKI REPORTERI: (Hitno zauzimaju položaj prema izlaznim vratima).

1.3.2. 2. ŽAN, PREĐAŠNJI

ŽAN: (Izlazi, u kućnoj je haljini).

REPORTER-FOTOGRAFI: (Slikaju njegov izlazak iz sobe).

ŽAN: Dobar dan želim, gospodo!

PRVI NOVINAR: Bićemo vam vrlo blagodarni, gospodine Todoroviću, ako nam budete hteli što bliže da kažete o vašem nasledstvu?

ŽAN: Molim lepo, ali ja ne znam ništa bliže, samo to da sam nasledio.

DRUGI NOVINAR: Ali što bliže o tome vašem rođaku iz Amerike koga ste nasledili

ŽAN: Verujte, ne znam. To je neki Giga iz Putinaca, on je brat od tetke sa mojim ocem, a pobegao je u Ameriku pre trideset godina.

TREĆI NOVINAR: Politički emigrant, razume se?

ŽAN: Ne znam. Znam da je bio veliki švercer pa ga jurila policija a njemu dosadilo.

TREĆI NOVINAR: Ostanimo pri tome da je bio politički emigrant.

MATKOVIĆ: Recite da je švercovao političke i revolucionarne brošure.

PRVI NOVINAR: Da, tako nešto.

DRUGI NOVINAR: A zašto ste vi u najranijem detinjstvu rešili da napustite roditeljski dom?

ŽAN: Oterao me otac od kuće.

MATKOVIĆ: Recite: želja da pozna svet i da potraži šire polje rada.

TREĆI NOVINAR: Da, tako, tako je najzgodnije.

NOVINAR: Stoji li to da ste vi namerni da u svome selu Putincima podignete velelepnu crkvu?

ŽAN: Pa ima tamo crkva, ali mogu baš podići još jednu ako treba.

NOVINAR: Hram Svetog Uspenija?

NOVINAR: Ili možda hram Svetoga Marka evangelista?

ŽAN: Svejedno, koje bilo.

MATKOVIĆ: Ostanite dakle pri Svetome Marku evangelisti.

PRVI REPORTER-FOTOGRAF: (Koji je udešavao aparat da uzme snimak). Hoćete li biti tako dobri, gospodine Todoroviću, da se nasmešite malo.

ŽAN: Molim lepo! — (Smeje se a onaj ga snima).

DRUGI REPORTER-FOTOGRAF: Moliću lepo, još jedan snimak koji će izaći pod naslovom: „Gospodin Todorović okružen novinarima“. Gospodo, izvol’te načiniti grupu. — (Ovi opkoljavaju Žana zauzimajući pozu kao da hvataju beleške. Ovaj ih snima). Tako! Blagodarim!

MATKOVIĆ: A sad, gospodo, gospodin Todorović ima primanje vrlo velikih osoba, pa vas lepo molim da ga oslobodite.

ŽAN: Da, ja bih vas molio da me oslobodite.

PRVI NOVINAR: (Polazeći, Matkoviću). Ako bi se ma šta interesantno desilo, ja vas molim.

MATKOVIĆ: Zvaću vas telefonski.

NOVINAR: Ja ću biti slobodan i sutra da svratim.

MATKOVIĆ: Molim!

FOTOGRAFI I NOVINARI: Zbogom! — (Odlaze).

1.3.3. 3. ŽAN, MATKOVIĆ

ŽAN: Kakve su to velike osobe koje imam da primim?

MATKOVIĆ: Ta hteo sam da vas oslobodim ovih nesnosnih mušica.

ŽAN: Baš vam hvala.

MATKOVIĆ: Uostalom, imate odista i primanja. Pitao je telefonom, možete li ga primiti direktor banke Atlantik. On će vam izvesno govoriti o potrebi pojačanja kapitala te banke da bi se razgranala naša prekookeanska plovidba.

ŽAN: A šta ja da mu kažem?

MATKOVIĆ: Reći ćete mu da ćete to pitanje proučiti, ali ga molite da vam za to ostavi vremena.

ŽAN: Pa dabome, šta znam ja o atlantiku.

MATKOVIĆ: Pitala me je telefonom takođe kad je možete primiti i gospođa savetnikovica. Odgovorio sam joj kad god želi.

ŽAN: Koja je to gospođa?

MATKOVIĆ: To je ona gospođa iz kluba, ta znate je, ona što njen muž stalno gubi na kartama.

ŽAN: Ah, da!

MATKOVIĆ: Veli, imala bi sa vama važan razgovor.

ŽAN: Šta da joj kažem?

MATKOVIĆ: Zavisi od toga šta će ona vama kazati.

ŽAN: Da neće i ona da me ženi. Dosadili mi već sa tim ženidbama.

MATKOVIĆ: To je mlada i lepa gospođa, a kad je jedna žena mlada i lepa ne provodadžira za drugoga.

ŽAN: Pa jest! A ima li još ko da se javio?

MATKOVIĆ: Pevačko društvo „Eho“. Izabralo vas je za svoga počasnog člana pa hoće svečano da vam preda diplomu. Njima ćete dati hiljadu dinara priloga.

ŽAN: Daću!

MATKOVIĆ: Zatim pevačko društvo „Zora“.

ŽAN: Je l’ opet za počasnog člana?

MATKOVIĆ: Da. Zatim pevačko društvo „Poklič“.

ŽAN: Pa koliko to pevačkih društava?

MATKOVIĆ: Mislim sedam.

ŽAN: Gospode Bože, a ja nisam baš nikakav pevač.

MATKOVIĆ: Vi ćete dati pare, a oni će pevati.

ŽAN: Ima li još ko?

MATKOVIĆ: (Stavljajući šaku na jednu hrpu pisama). Ima sto i četrnaest molbi i šeset i sedam predloga.

ŽAN: Al’ valjda neću ja to činiti?

MATKOVIĆ: Pregledaću ja.

ŽAN: A ja idem da se obučem zbog onoga atlantika.

MATKOVIĆ: I pogledajte se dva tri put u ogledalu zbog gospođe savetnikovice.

ŽAN: (Smeje se šeretski i odlazi u svoju sobu).

1.3.4. 4. MATKOVIĆ, REDAKTOR

MATKOVIĆ: (Otvara pisma koja su na stolu i prelistava ih).

REDAKTOR: (Dolazi). Posao, a, posao? Pa vi ste razvili čitavu administraciju?

MATKOVIĆ: Arhiva je tako bogata; pomišljam već da angažujem naročito lice koje će je sređivati.

REDAKTOR: Verujem, a svakoga dana biće sve bogatija.

MATKOVIĆ: Moram sve to srediti, jer se ni jedan listić ne sme zaturiti ili izgubiti. Ne znate vi kako je ovo dragocena arhiva; ta ovo je, verujte neiscrpan izvor za budućeg književnika. O, koliko tu leži gotovih komedija a koliko tragedija. — (Uzima jedne pismo). — jedna mlada devojčica — ona veli da joj je šesnaest godina — idealno voli svoga prijatelja. Napustila je roditelje i odbegla njemu, onome koga idealno voli. Sad veli uviđa da je on siromah, i sad idealno voli Žana i nudi se da pobegne Žanu. — (Uzima drugo pismo). — Jedan student, tvrdeći za sebe da je vrlo darovit i da piše pesme, nudi se da ga Žan uzme pod svoje. (Uzima treće pismo). — Jedan bankar poverava Žanu svoju nameru da izvrši samoubistvo i moli ga da ga od toga zadrži. — (Uzima četvrto pismo). Jedna dama, u pravom smislu dama, ispoveda svoje bračne tegobe, i pita se, zar nema danas herojski odvažnih muškaraca koji bi je umeli utešiti. Ona misli da bi to Žan mogao biti, — (Peto pismo). — Jedan stručnjak predlaže osnivanje fabrike svile. On je u taj posao uložio svojih deset hiljada dinara, ali bi mu još trebalo pet do šest miliona. — (Šesto pismo). — Opet dama. Poverljivo saopštava Žanu da u poslednje vreme oseća neku antipatiju prema svome mužu i usled toga izvesnu prazninu u svome srcu… Ali ko će vam sve to nabrojati. Ne mogu stići ni da ih pročitam sve, jer svakoga dana pošta je sve mnogobrojnija.

REDAKTOR: A stvar se, vidi, i inače razvija po vašoj želji. Novine pune senzacija. Naslovi upadljivi, podnaslovi interesantni: „g. Todorović spava uvek na levu stranu“; „g. Todorović ne voli sala“ tu; „g. Todorović neobično ceni nacionalne svirače“.

MATKOVIĆ: „G. Todorović podiže novu crkvu u selu Putincima“.

REDAKTOR: To nisam čitao?

MATKOVIĆ: Čitaćete sutra, a kroz koji dan ćete videti na mome stolu bar deset projekata mladih arhitekta.

REDAKTOR: I šta na sve to kaže Žan?

MATKOVIĆ: Pravo da vam kažem podetinjio se; uplašio se od sreće. Ne ume još nikako da se pomiri sa novim stanjem, sve ga iznenađuje. Iznenadilo ga je, na primer kad je izabran za člana Uprave banke „Napredak“.

REDAKTOR: A je li on već akcionar te banke?

MATKOVIĆ: Nije, ali, Bože moj, ne mora se svaka banka držati svojih pravila.

REDAKTOR: Laska li mu taj izbor?

MATKOVIĆ: Ne, više mu laska druga jedna ponuda. Jedna viđena partijska ličnost učinila mu je ponudu da postane član partije s tim da o prvim idućim izborima bude nosilac liste.

REDAKTOR: Ama, zar je i to moguće?

MATKOVIĆ: Inače izbori za počasnoga člana društva humanih, kulturnih, sportskih, pevačkih… bezbroj, bezbroj, svaki dan sve više. — (Uzima jedno pismo). — Ovo je pismo za mene najinteresantnije. Jedan trgovački agent fabrike gumenih štikala i sapuna za brijanje, nudi se da izradi g. Jovanu Todoroviću odlikovanje Svetom Laurom, ordenom republike Tautland.

REDAKTOR: Gospode Bože!

MATKOVIĆ: Da, evo i cenovnika: Prvi stepen sa lentom 25.000 dinara; drugi stepen 20.000; treći stepen 15.000; četvrti 10.000 i peti 7.000 dinara. Šta velite, da primimo ponudu?

REDAKTOR: Ali kakva je to republika?

MATKOVIĆ: Nema je ni u jednom leksikonu, a ko zna da li i geografski postoji. Ono što znam to je: od svih privrednih grana ta republika najviše neguje proizvodnju ordena i izvozi ih preko raznih agencija. Ima ljudi kojima je to neminovna potreba, jer bez ordena nemaju nikakvo značenje. To su obične nule, a orden je cifra koja stavljena pred tu nulu daje ovoj neku vrednost u računici života. I radi takvih potrošača verovatno i postoji republika Tautland i orden Svete Laure. Nabaviću ga da pojačam vrednost Žanovu.

REDAKTOR: Ta ima je on i bez ordena.

MATKOVIĆ: Imaće je tek. Kad bi znali samo koliko ponuda za ženidbu.

REDAKTOR: Iz boljih porodica?

MATKOVIĆ: Iz najuglednijih.

REDAKTOR: Gospode Bože, kako je velika sila novac!

MATKOVIĆ: Nekad se svet zanimao zagonetkom, šta je pre postalo: pile ili jaje. Da bi postojalo pile trebalo je prethodno da postoji jaje iz kojega će se izleći, a da bi postojalo jaje trebalo je da postoji pile koje će ga izleći. Danas je odbačena ta naivna zagonetka. Postavili smo sebi drugu i savremeniju, na koju današnjica daje jasan odgovor. Pitam ja: je li to čovek koji pravi novac ili je to novac koji pravi čoveka. — (Spusti šaku na pisma). — Evo vam odgovora na tu zagonetku. Dolar, mister Dolar je gospodar sveta! Ako ne verujete a vi sedite strpljivo u parteru pa gledajte i dalje ovaj film koji ja, kao što vidite, sa dosta uspeha režiram.

1.3.5. 5. MOMAK, PREĐAŠNJI

MOMAK: (Unosi jednu kartu i daje Matkoviću).

MATKOVIĆ: (Pročita). Starija dama?

MOMAK: Srednjih godina.

REDAKTOR: Ja ću se ukloniti.

MATKOVIĆ: Pa da, kad je već dama. — (Momku). — Neka uđe gospođa!

MOMAK: (Ode).

REDAKTOR: Mislite da je što interesantno.

MATKOVIĆ: U svakom slučaju materijal za vašu kroniku.

REDAKTOR: Do viđenja! — (Ode).

1.3.6. 6. POSLOVNA ŽENA, MATKOVIĆ

POSLOVNA ŽENA: Dobar dan želim! (Sredovečna žena, žustra, pomalo muškobanja, naočari na nosu a pod pazuhom koža za akta. Liči na trgovačkog agenta).

MATKOVIĆ: Dobar dan. Gospođa bi želela do gospodina Todorovića?

POSLOVNA ŽENA: Ne, već pravo k vama.

MATKOVIĆ: (Iznenađen). K meni?

POSLOVNA ŽENA: Ja mislim da nije potrebno da vam se pretstavim?

MATKOVIĆ: Ne, ja već imam čast.

POSLOVNA ŽENA: Dakle, možemo odmah preći na stvar zbog koje dolazim?

MATKOVIĆ: Molim! (Ponudi joj da sedne).

POSLOVNA ŽENA: (Sedajući). Tiče se jednoga vrlo ozbiljnoga preduzeća. Ja mislim mogu sa vama sasvim otvoreno govoriti.

MATKOVIĆ: Ja mislim.

POSLOVNA ŽENA: Preduzeću o kome bi htela da vam govorim vi bi mogli biti jedina smetnja, dakle mora se sa vama početi.

MATKOVIĆ: Molim.

POSLOVNA ŽENA: Obratite pažnju, ja sam rekla „preduzeću“.

MATKOVIĆ: U koje gospodin Todorović treba da uloži kapital?

POSLOVNA ŽENA: Znala sam da ćete to misliti. Ali nije to. Nije reč o kapitalu, reč je o ženidbi.

MATKOVIĆ: Njegovoj?

POSLOVNA ŽENA: Da, njegovoj.

MATKOVIĆ: I vi to zovete preduzeće?

POSLOVNA ŽENA: Kao i svako drugo preduzeće. Objasniću vam. Vidite, u ovom slučaju na primer, gospodin Todorović je bogat čovek, vrlo bogat čovek, ima silan novac, je l’ te?

MATKOVIĆ: Da!

POSLOVNA ŽENA: Ali njemu uz novac treba i ugled u društvu.

MATKOVIĆ: Ugled u društvu? Pa taj je u novcu. Novac je ugled.

POSLOVNA ŽENA: Varate se. Novac je samo za to tu da se njime kupi kuća, auto, ugled, poljsko imanje, čast i uopšte sve što je za prodaju.

MATKOVIĆ: Znači vi imate jedan ugled na prodaju

POSLOVNA ŽENA: Recimo.

MATKOVIĆ: Bavite l se vi uopšte tim poslovima?

POSLOVNA ŽENA: Da, i to sa uspehom.

MATKOVIĆ: To je neka nova profesija, meni do sad nepoznata.

POSLOVNA ŽENA: Šta ćete! Profesije ne izmišlja čovek, njih stvara život. Današnje prilike stvorile su profesiju poslovne žene.

MATKOVIĆ: Zašto žene?

POSLOVNA ŽENA: Zato što su u životu nastale potrebe koje se samo ženi mogu poveriti. Mislite li vi da su računi koje žene podnose muževima o svojim toaletama tačni. Za toaletu koja košta šest hiljada dinara, mužu se podnosi račun od tri hiljade. One druge tri hiljade treba na neki način platiti. Ako to ne plati muževljev prijatelj, onda se otvori posao poslovnoj ženi. Zalaže se biserni kolje da se plati račun; zalaže se zatim srebrni serviz da se iskupi kolje, a zatim brilijantski prsten da se izvadi serviz. I to tako redom ide. Sve te poslove ne može da svrši sama gospođa, za sve je to potrebna jedna poverljiva žena. Pa onda, prošla su vremena ljubavi iz lira i pesmarica; najveći deo mladih ljudi ne živi danas za ljubav već od ljubavi. A to su gdekad veliki izdaci pa treba i njih podmirivati. Gospođama treba novac, a kako će ga nabaviti do preko poslovne žene. Toga radi treba prodati brilijanske minđuše koje su ostale od majke, a gospođa ih ne nosi jer nisu moderne; treba prodati tepeluk koji je ostao od stara majke; treba najzad prodati ugled, čast, ponos i sve što je za prodaju. Eto, razumete li sad tu novu profesiju poslovne žene?

MATKOVIĆ: I vi za to imate?

POSLOVNA ŽENA: Kako od koga posla. Jedan i po, dva, tri, pet od sto. Zavisi od posla.

MATKOVIĆ: A od jednog provodadžiranja, kao što je ovo na primer, radi kojega ste došli k meni?

POSLOVNA ŽENA: Treba li da budem iskrena?

MATKOVIĆ: Nećete se ni malo kajati.

POSLOVNA ŽENA: Pa da, u toliko pre što ja mislim da zajednički taj posao obavimo. — Tu imam paušalnu nagradu od dvadeset hiljada dinara.

MATKOVIĆ: To je malo.

POSLOVNA ŽENA: To je sa strane mladinih roditelja. Ja računam da ću moći i sa ove druge strane štogod štrpnuti.

MATKOVIĆ: A pa, izvesno! Ali vi mi još niste izložili vaš predlog.

POSLOVNA ŽENA: Rekla sam, gospodin Todorović ima para. Tim parama treba on da kupi sve ono što mu nedostaje. Na prvom mestu njemu nedostaje ugled. On je kelner…

MATKOVIĆ: Bio.

POSLOVNA ŽENA: Još uvek je to, samo je sad bogat kelner. On mora dakle ući u kakvu uglednu porodicu.

MATKOVIĆ: A koja je to?

POSLOVNA ŽENA: Vi ćete praviti smetnje?

MATKOVIĆ: Ne vidim zašto bi ih pravio?

POSLOVNA ŽENA: Jer bi moj predlog mogao možda da povredi vaš ličan osećaj.

MATKOVIĆ: Uveravam vas da ja nemam ličnih osećaja.

POSLOVNA ŽENA: Stvar se dakle tiče gospođice Nine!

MATKOVIĆ: A, stoga vi mislite da bih ja mogao biti smetnja? Bože sačuvaj! Bilo je izvesnih simpatija među nama, ali — to su obične pojave koje se u najčešće slučajeva svršavaju razlazom. Na protiv, ja ne bih imao ništa protiv toga da pomognem sve što bi obezbedilo sreću te gospođice.

POSLOVNA ŽENA: To je lepo, to je kavaljerski od vas.

MATKOVIĆ: Samo, ja sam u poslednje vreme čuo o onome gospodinu sa bogatim nasledstvom kao o kandidatu?

POSLOVNA ŽENA: Da, govorilo se o tome. Ali kad je reč o bogatom nasledniku, dozvolićete da je g-n Todorović mnogo bogatiji naslednik.

MATKOVIĆ: Nesumnjivo. A nalazite da je to tako ugledna porodica?

POSLOVNA ŽENA: Jedna od najuglednijih.

MATKOVIĆ: Govori se da oni rđavo stoje u poslednje vreme?

POSLOVNA ŽENA: Ne kažem da stoje dobro, ali im to ništa. ne smeta da važe kao vrlo ugledna porodica. Jer najzad, priznaćete i sami — sve te naše vrlo ugledne porodice pate od iste bolesti. Dužni su i prezaduženi, ali — čuvaju ugled svoj i renome ugleda porodice.

MATKOVIĆ: A u slučaju potrebe oni i taj ugled eskontuju?

POSLOVNA ŽENA: Zašto ne, ako je u izgledu srećan brak, kao što je to ovde slučaj.

MATKOVIĆ: Razumem vas, potpuno vas razumem.

POSLOVNA ŽENA: I prema svemu kakvo je vaše mišljenje o mojoj ponudi?

MATKOVIĆ: Dakle… mogu vam reći da se uglavnom slažem.

POSLOVNA ŽENA: Unapred sam sebi rekla: ja i gospodin Matković smo poslovni ljudi; najbolje će biti da mi otvoreno razgovaramo. I vidite da se nisam prevarila.

MATKOVIĆ: Pobedili ste me svojom iskrenošću.

MATKOVIĆ: Vama je poznato da je sutra čaj kod gospodina predsednika Kluba?

POSLOVNA ŽENA: Ne, nije mi to poznato!

POSLOVNA ŽENA: Pa taj se čaj u stvari zbog gospodina Todorovića i priređuje, jer — u četiri oka govoreći — i gospodin predsednik je jedan od uglednih, i on ima potrebu da steče bogatog zeta. Zato sam upravo ja i požurila sa ovom ponudom. Na čaju će biti i gospođica Nina.

MATKOVIĆ: Mislite?

POSLOVNA ŽENA: Znam, dobili su već i poziv.

MATKOVIĆ: Onda, znači stvar je dosta hitna?

POSLOVNA ŽENA: Da. Treba obratiti pažnju gospodinu Todoroviću na gospođicu Ninu, kao na lepu i otmenu gospođicu iz najuglednije porodice. Ne znam zna li on nju?

MATKOVIĆ: Ja mislim. Na poslednjoj zabavi u klubu, zbog jedne njegove nesmotrenosti, ona ga je javno nazvala magarcem.

POSLOVNA ŽENA: E, pa onda se znaju. U toliko lakše. Dakle, mislite li pristupiti poslu?

MATKOVIĆ: Još ovoga trenutka, čim me napustite.

POSLOVNA ŽENA: (Ustaje po pruža mu ruku). Pa da, najveća opasnost za uspeh je otezanje. Nadam se u dobre sam ruke poverila stvar. Mi bi se mogli videti, recimo, kroz dva dana.

MATKOVIĆ: Kad je taj čaj?

POSLOVNA ŽENA: Sutra.

MATKOVIĆ: Onda se možemo videti prekosutra.

POSLOVNA ŽENA: Tako sam i ja računala. Do viđenja dakle!

MATKOVIĆ: Do viđenja!

POSLOVNA ŽENA: (Odlazi).

1.3.7. 7. MATKOVIĆ, ŽAN

MATKOVIĆ: (Isprati je i vraća se pa ide pravo Žanovim vratima i otškrine ih). Žan! Možete li preći ovamo.

ŽAN: (Još uvek u kućnoj haljini). Molim lepo, vi želite? (Nosi jednu knjigu sobom).

MATKOVIĆ: Šta vi to čitate?

ŽAN: Pa onu knjigu o bon-tonu što ste mi kupili.

MATKOVIĆ: Da, da, čitajte to. Nego, sedite da malo razgovaramo. Od ove navale sveta nemamo nikad dovoljno vremena da razgovaramo.

ŽAN: Molim! (Sedne).

MATKOVIĆ: Ja vam, Žan, i ne čitam sva ova pisma koja stižu.

ŽAN: Pa i šta me se tiče.

MATKOVIĆ: Razume se, ali ima stvari koje vas se mogu ticati. Imate i nekoliko ponuda za ženidbu.

ŽAN: O, Bože moj, ala taj svet žuri. Pa ima vremena za to.

MATKOVIĆ: Jedna je od tih ponuda čak i vrlo ozbiljna. Tiče se devojke iz jedne naše vrlo ugledne porodice. To bi vam otvorilo vrata prvih kuća; to bi vam neobično podiglo ugled u društvu.

ŽAN: Zar i vi mislite da treba da se ženim?

MATKOVIĆ: U ovome slučaju da!

ŽAN: Pa znam, ali ako ja ne volim tu devojku ili ako ona mene ne voli?

MATKOVIĆ: Vi, Žan, morate računati s tim da sad pripadate otmenom društvu. A u otmenom društvu ljubav i brak nemaju nikakve veze. Brak je jedno, a ljubav je drugo.

ŽAN: Kako to?

MATKOVIĆ: Pa tako.

ŽAN: Ali ja, vidite…

MATKOVIĆ: Nije reč o vama, Žanu, kakav ste do sad bili, nego o onome Žanu kakav imate i morate biti.

ŽAN: Bože moj to ću ja potpuno da se izgubim. Znate, sve mi izgleda kao da sam seo u neki čamac pa se sve dalje i dalje odmičem od obale, a čaman se neprestano ljulja te me hvata vrtoglavica. Eto, tako mi izgleda kad se onako zamislim….

MATKOVIĆ: Pa to ste se vi kanda uplašili od bogatstva?

ŽAN: Nisam se uplašio. Volim što sam bogat, ko to ne voli, samo, ne znam. Pravo da vam kažem, nije onako kako sam ja mislio.

MATKOVIĆ: A kako ste vi to mislili?

ŽAN: Ne znam, ali drukče sam mislio. Pre, dok sam bis siromah, pa zaradim koliko zaradim i nekako mi slatko to i potrošim ga onako zadovoljno i stegnem onu poslednju paru u džepu… a ovo sad… ne znam, ali nije onako.

MATKOVIĆ: Možda će vam sve to bolje izgledati kad se oženite?

ŽAN: Pa, može biti, samo… znate ženira me da vam kažem, ali… ja ne znam da li vi znate moju Marišku?

MATKOVIĆ: Znam je, ona lepa plavuša. Viđao sam ge kad dođe svečeri po vas u klub.

ŽAN: Pa znate, mi smo onako kao vereni, dali smo reč jedno drugom, a ona je i vrlo dobra devojka, čestita je…

MATKOVIĆ: I lepa.

ŽAN: Ne znam da li znate onu kafanicu kod „Ponoćnog sunca“, tamo. Iza konjičke kasarne.

MATKOVIĆ: Znam, odlazio sam nekada.

ŽAN: Mala, zgodna, čista, ima stalne i dobre goste. Tu uvraćaju i gospoda iz varoši. Ja smo i Mariška uvek govorili: Uh, da nam je da možemo uzeti tu kafanicu, pa da se venčamo, pa… a nije ni skupa. Zamislite, cela ona zgrada sa bašticom i sve, sve i sav nameštaj kafanski — sedamdeset i pet hiljada dinara. Nudio mi je gazda, ali, dabome, nisam imao.

MATKOVIĆ: Pa kupite je sad.

ŽAN: E sad, kad ne mogu da je držim. Kad bih mogao pa ja da budem gazda, da je lepo uredim, da se postaram da pribavim goste, a dobra pića i sve onako… Oh, kako bih ja to uživao, to bi za mene bila najveća sreća.

MATKOVIĆ: Tu ćemo kafanu kupiti i poklonićemo je Mariški.

ŽAN: Njoj?

MATKOVIĆ: To nek joj bude vaš dar.

ŽAN: A je l’ zato, da me se odreče? Na to ona neće pristati. Poznajem ja nju dobro, ne bi ona nikad na to pristala.

MATKOVIĆ: Ne mora vas se odreći; zašto bi vas se odrekla?

ŽAN: Pa da, jer ne bih ni ja hteo nje da se odrečem.

MATKOVIĆ: Razume se. Samo, vi ćete razumeti, vama je potreban veliki ugled u društvu. Sutra uveče bićemo pozvani kod predsednika kluba na čaj. Tu će biti mnogo dama. Verovatno i druge će se nalaziti kraj vas, ali vam preporučujem, Žan da obratite naročitu pažnju na tu gospođicu o kojoj vam govorim.

ŽAN: A koja je to?

MATKOVIĆ: To je ona… sećate je se sa prošle zabave u klubu, one noći kada ste vi postali milionar… vi ste joj polili toaletu.

ŽAN: Sećam se, zbog nje sam izgubio i službu i nazvala me je magarcem pred celim svetom.

MATKOVIĆ: Pa nije vam tek mogla reći „dušo moja“ kad ste joj polili toaletu. Uostalom, magarac nije tako teška reč, imaju je sve dame u svome rečniku.

ŽAN: Da, ali zar nije to nezgodno…?

MATKOVIĆ: Ja vas uveravam da vas sutra uveče, na čaju, neće nazvati magarcem.

1.3.8. 8. MOMAK, PREĐAŠNJI

MOMAK: (Unosi jednu kartu i daje je Žanu).

ŽAN: Za mene?

MOMAK: Da!

ŽAN: (Pošto je pročitao, daje je Matkoviću). Koja je to, gospođa?

MATKOVIĆ: Gospođa savetnikovica, No, pa rekao sam vam već da je pitala telefonom kad može doći. Mo rate je primiti, samo, obucite žaket, ne možete takvu jednu damu primiti u pižami.

ŽAN: (Ustajući, momku). Dobro, neka izvoli!

MOMAK: (Ode).

ŽAN: A šta hoće ona?

MATKOVIĆ: Ona će vam izvesno reći to.

ŽAN: Dobro, neka dođe! — (Ode u svoju sobu).

1.3.9. 9. MATKOVIĆ, SAVETNIKOVICA

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Dobar dan, gospodine Matkoviću. Jeste li se nadali da ćete me videti kadgod u vašoj garsonijeri?

MATKOVIĆ: Prijatno bi me iznenadilo da ste k meni došli; ovako, vi ćete samo proći kraj mene.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Da, jer imam jedan vrlo važan razgovor sa gospodinom Todorovićem koji mogu samo u četiri oka voditi.

MATKOVIĆ: Gospodin Todorović vas očekuje. — (Pokazuje vrata).

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Hvala vam što ste bili ljubazni i odmah mi odgovorili kad može da me primi. — (Ode u sobu).

1.3.10. 10. MATKOVIĆ, REDAKTOR

REDAKTOR: Izvinite, samo na dve reči.

MATKOVIĆ: Molim!

REDAKTOR: Napolju se pričaju čitave bajke. Jedan profesor, vele, piše raspravu u kojoj pronalazi Žanovo poreklo od sto pedeset godina; jedan muzičar komponovao je „Todorovića marš“; u opštinskom odboru pao je predlog da se jedna ulica nazove Žanovim imenom; plovidbeno društvo za lokalni saobraćaj prefarbalo je brod koji se zvao „Angelina“ i nazvao „Jovan Todorović“; a jedan fabrikant šešira nazvao je svoj model „Todorović“. Sve to prelazi naša očekivanja. Bojim se da vaša pakost ne ode i suviše daleko. Svratio sam da vam prijateljski napomenem, nije li može da vreme da se stvar obustavi?

MATKOVIĆ: To bi značilo spustiti zavesu u polovini trećeg čina i preseći nedovršen film.

REDAKTOR: Bojim se da stvar ne ode dalje no što treba. Pa vi ste postigli sve što ste želeli.

MATKOVIĆ: Ne još sve. Žan treba i da se oženi.

REDAKTOR: Oženi? Ali zar dotle mislite ići? Pa vi ste nemilosrdni.

MATKOVIĆ: Ne mislim da se venča, ali bar da se veri.

REDAKTOR: Pogađam li sa kojom?

MATKOVIĆ: Sa onom koja je meni okrenula leđa, kad je upoznala bogatijeg naslednika od mene i koja će ovome okrenuti leđa kada joj se ponudi Žan kelner kao još bogatiji naslednik.

REDAKTOR: I mislite da bi ta gospođica pristala?

MATKOVIĆ: O, gospodine! Mister Dolar je vrlo simpatičan čovek; mister Dolar je vrlo dobra prilika; mister Dolar je vrlo ugledan kandidat; mister Dolar je neodoljiv; mister Dolar je gospodar ženskih srdaca, Jeste li pozvani na čaj kod predsednika kluba

REDAKTOR: Maločas sam dobio pozivnicu.

MATKOVIĆ: Dođite, nemojte propustiti da dođete.

REDAKTOR: Onda, do viđenja sutra.

MATKOVIĆ: Do viđenja!

REDAKTOR: (Izlazi iz sobe).

1.3.11. 11. MATKOVIĆ, ŽAN

ŽAN: (Izlazi iz sobe). Samo nešto da vas zapitam.

MATKOVIĆ: Molim.

ŽAN: Mogu li da obećam ovoj gospođi 26.000 dinara na zajam?

MATKOVIĆ: Mislite da vam vratiti?

ŽAN: Ne znam, ali ona je tako ljubazna da mi je vrlo teško odbiti je.

MATKOVIĆ: No pa onda obećajte joj, zašto ne? Toliko moramo žrtvovati.

ŽAN: (Odlazeći u svoju sobu). Kažem vam, vrlo ljubazna gospođa. — (Ode).

1.3.12. 12. MATKOVIĆ, MARIŠKA, MOMAK

MOMAK: Jedna devojka donela neka pisma, za gospodina Todorovića, al’ neće da mi da, veli, mora dati u ruke gospodinu Todoroviću.

MATKOVIĆ: Neka uđe ovamo!

MOMAK: (Odlazi i propušta Marišku).

MATKOVIĆ: O, Mariška, kakvo iznenađenje?

MARIŠKA: Ova je pisma trebao momak da donese, ali sam ga molila da mi ih ustupi. Htela sam ja da donesem, da lično predam.

MATKOVIĆ: (Uzima pisma i otvora ih). Da, pozivnica za čaj. Pa otkud to vi, Mariška?

MARIŠKA: Ja sam u službi kod g-na predsednika.

MATKOVIĆ: Tako, to nisam znao.

MARIŠKA: Kažite mi, gospodine Matkoviću, da li se Žan krije od mene? Već ga pet dana nisam videla.

MATKOVIĆ: Morate znati Mariška, da je on sad jako zauzet poslovima.

MARIŠKA: Ja znam da je on sad vrlo bogat i da mu ne priliči da gleda mene, ali opet ja sam ga volela dok je bio siromah, pa on sad bar mogao da mi kaže: dobar dan!

MATKOVIĆ: Razume se, razume se! Nije vas on zaboravio, Mariška; govori često o vama, samo, razumećete i sami: vi ste pametna devojka, pa ćete razumeti.

MARIŠKA: Zar me odista nije zaboravio?

MATKOVIĆ: Pa dabome da nije!

MARIŠKA: Pa dobro, gde je on; zar ne mogu s njim razgovarati? Ja sam zato i uzela ovo pismo od momka da bi ga njemu dala, da bi s njim progovorila.

MATKOVIĆ: On je ovde, u sobi, ali je zauzet, vrlo je zauzet. Kod njega je direktor jedne velike banke i zaneti su računima; ne smemo ga uznemiravati. Vi znate šta znači to zapeti se računima, a naročito kad su u pitanju velike sume.

MARIŠKA: Pa zar ga ni sad neću videti?

MATKOVIĆ: Nemoguće, Mariška, ali verujte on misli na vas. Znate li šta mi je jutros govorio?

MARIŠKA: O meni?

MATKOVIĆ: Da, o vami. Pričao mi je kako ste idealisali da kupite onu kafanicu kod „Ponoćnog sunca“.

MARIŠKA: To bi mnogo bolje bilo nego što je postao bogat.

MATKOVIĆ: I znate šta je još kazao: ja ću tu kafanicu da kupim mojoj Mariški, na njeno ime, pa neka ona radi, a ja ću joj biti stalan gost.

MARIŠKA: (Oveseli se). Je l’ istina?

MATKOVIĆ: Da, Mariška, on hoće vas da usreći. Eto rekao mi je čim vas vidim da vam to predložim. Gazda kuće traži za kafanicu 75.000 dinara. Žan mi je naredio da vam dam 75.000 dinara, i da odmah, još danas ili sutra kupite „Ponoćno sunce“. Razume se, na vaše ime, Mariška.

MARIŠKA: (Ushićena). Ali je li sve to istina?

MATKOVIĆ: Uveriću vas. — (Odlazi stolu i ispunjava ček). — Evo, Mariška, sa ovim listom hartije — pazite, čuvajte ga dobro — otići ćete u Centralnu Banku. Tamo će vam isplatiti 75.000 dinara.

MARIŠKA: (Ushićeno). 75.000 dinara? — (Trgne se). — A, je l’ te… da on tim novcem mene ne isplaćuje?

MATKOVIĆ: Ta ne zaboga, ni na kraj pameti. Vi ste, Mariška, pametna devojka, vi ćete razumeti: on ne može s vama sad biti kao pre… pa da, znate, on sad mora biti u visokom društvu i… vi sami treba za neko vreme da se sklonite, za kratko vreme. Evo ja vam dajem časnu reč da vas on neće ostaviti, da će on biti vaš i vi njegova.

MARIŠKA: Pa kad je tako što mi nije on sam dao taj novac? Volela bih kad bi ih iz njegove ruke primila.

MATKOVIĆ: Ali to je samo slučaj što je sad zauzet. Vidite i sami, tamo je direktor jedne velike banke, govore o vrlo, vrlo ozbiljnim stvarima, o velikim sumama… (U tome se iz sobe čuje sladak ženski smeh).

MARIŠKA: (Pretrne, pogleda nekoliko puta ispitujući čas Matkovića, čas ona vrata, pa plane i lupi nogom o pod). Tamo je ženska, tamo je neka ženska. Neću, neću, ne treba mi njegov novac, neću, ne treba mi… (Udari u grčevit plač).

MATKOVIĆ: (Prilazi joj i umiruje je). Ali zaboga, Mariška, razumite…

MARIŠKA: (Odgurne ga). Neću, ne treba mi, neću. (Tresući rukama izleti i ode).

1.3.13. 13. MATKOVIĆ, SAVETNIK

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Na vratima). Izvinite, ovde nema nikoga ko bi me mogao prijaviti.

MATKOVIĆ: O, molim!

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ja ne znam jesam li došao u zgodan čas?

MATKOVIĆ: A vi ste želeli kod gospodina Todorovića?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Da!

MATKOVIĆ: Onda vam mogu reći da niste u najzgodniji čas došli. Gospodin Todorović je jako zauzet i sve do podne neće biti slobodan. Radi se znate o jednoj vrlo važnoj stvari.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Pa šta mislite, kad bih mogao doći? Samo, moram napomenuti to bi moralo biti u toku današnjeg dana.

MATKOVIĆ: (Gleda u sat). Dakle, izvolite po podne u četiri sata.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Po podne u četiri? Dobro, doći ću po podne u četiri. A vi ćete biti ljubazni…? (Polazeći).

MATKOVIĆ: Molim!

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Vraća se). Uostalom, mislim da neću ni malo pogrešiti ako stvar vama poverim. Vi ste čovek koji ćete najbolje pojmite stvar i vi ćete je, možda, moći bolje izložiti gospodinu Todoroviću. — (Seda).

MATKOVIĆ: (U zabuni). Ali…

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Zašto, kad ja imam poverenja prema vama. Otkako vas znam imam o vama odlično mišljenje.

MATKOVIĆ: Ne baš od uvek.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Kako ne, od uvek, verujte!

MATKOVIĆ: Zaboravili ste jedan mali detalj. Vi ste kao načelnik ministarstva predložili u svoje vreme da se ja otpustim iz službe.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ta nije moguće? Vidite, ja se te sitnice ne sećam.

MATKOVIĆ: Uostalom, ja sam vam blagodaran za to, jer izvesno ne bi načinio nikakvu karijeru.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Pa razume se. Nije to ni bilo za vas. Uostalom, verujte, državna služba je najbednija stvar. Eto, molim vas, pogledajte moj položaj koji s polja izgleda tako sjajan. A vidite, ovoga trenutka na primer, moja domaća sreća, moj kućevni mir, čast i ugled mojega imena, sve to zavisi od jednoga ženskog krznenog mantila.

MATKOVIĆ: Kako to, zaboga?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Moja žena hoće pošto poto da joj kupim jednu žensku krznenu bundu koja košta 26.000 dinara.

MATKOVIĆ: 26.000?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Da!

MATKOVIĆ: Znate tačno da je 26.000?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Toliko. A gde ja mogu toliku sumu da nađem? Zavaravao sam je koliko sam mogao; gledaću, staraću se, ali ona pre tri dana stade odlučno pred mene sa zahtevom. I znate li šta mi je tom prilikom rekla? — (Okreće se da ga ko ne čuje). — Samo, molim vas, to neka ostane među nama.

MATKOVIĆ: Ali molim vas.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Rekla mi je: ako ti nisi kadar da mi kupiš tu bundu, ja ću već naći koga koji će biti kadar.

MATKOVIĆ: A mislite da bi gospođa bila u stanju to učiniti?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: O, da! Ona je vrlo energična. Kad što kaže… i sinoć, znate rekla mi je odlučno: ti dakle nisi u stanju da mi kupiš tu bundu?

MATKOVIĆ: A vi?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ćutao sam, šta sam mogao odgovoriti, ali, eto vi sami sad uviđate moju tešku situaciju. Tiče se časti i ugleda kuće i moga porodičnog mira i, eto, toga radi sam hteo do gospodina Todorovića, on bi jedini bio kadar učiniti mi tu pomoć i on bi jedini mogao u ovom trenutku spasti moju čast… (Iz sobe se čuje opet ženski smeh). — Tamo izgleda dosta veselo — neka dama, a?… Pa zašto ne, on je mlad čovek, a Bog mu je dao novac pa neka živi. Treba živeti, zar ne?

MATKOVIĆ: (U zabuni). Ta da…

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: I ta se dama doista dugo bavi tamo. Pa da, zaboga… još ako je mlada i lepa… Na posletku, ne treba voditi računa o drugima, svako neka vodi računa samo o sebi…

MATKOVIĆ: (Opazi da se ona vrata otvaraju). Ja bih vas molio da se uklonite gdegod samo dok dama prođe. Izgleda mi da je završila posao i mora ovuda proći.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Molim, molim, ja to razumem. Ali gde bi se mogao skloniti? Evo, ja ću ovde, iza zavese. Verujte, uzdržavaću se da vidim… (Ode i skloni se iza zavese).

1.3.14. 14. SAVETNIKOVICA, MATKOVIĆ

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Izlazi iz sobe). Nešto sam se duže zadržala.

MATKOVIĆ: A, ne!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Nisam znala da se sa gospodinom Todorovićem može tako prijatno razgovarati.

MATKOVIĆ: O, da, on je vrlo duhovit čovek.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ne treba da vas iznenadi ako bi još koji put došla.

MATKOVIĆ: Ne, ni malo, ni malo!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Do viđenja, gospodine Matkoviću.

MATKOVIĆ: Ljubim ruke, gospođo!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Ode).

1.3.15. 15. SAVETNIK, MATKOVIĆ

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Pošto je otišla, izađe iz zaklona, zaprepašćen). Pa to je moja žena?

MATKOVIĆ: (U neprijatnom položaju). Da, to je gospođa!

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ali zaboga, pa to onda znači…?

MATKOVIĆ: Nemojte se uzrujavati.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ali to znači… ta nesrećna krznena bunda!

MATKOVIĆ: (Sa saučešćem). Računajte na moju diskreciju.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Hvala vam!… Vi uviđate moj položaj.

MATKOVIĆ: Ali, zaboga, budite spokojni kad vam kažem.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Pa to znači da ja nemam više razloga ni da se javljam gospodinu Todoroviću?

MATKOVIĆ: Ja mislim…

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Premda… šta mislite, mogao bih ja možda tražiti 26.000 dinara na zajam, praveći se da ne znam da je on već pozajmio mojoj ženi?

MATKOVIĆ: Ne znam.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Pa da, zašto bi meni propali mojih 26.000…, Uostalom, ne možda baš danas… možda koji dan docnije?

MATKOVIĆ: Pa da… tako i ja mislim.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Polazeći). Gospodine Matkoviću, vi razumete situaciju ali… je i te, ja mogu da računam?

MATKOVIĆ: Ali kad vam kažem, računajte sa pouzdanjem na mene.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Hvala vam. Zbogom, gospodine Matkoviću. — (Ode zbunjen).

1.3.16. 16. MATKOVIĆ, ŽAN, MOMAK

MOMAK: (Ulazi hitno). Gospodine, jedno pevačko društvo je došlo.

MATKOVIĆ: Celo pevačko društvo?

MOMAK: Da, celo.

MATKOVIĆ: Pusti ih! — (Momak ode, a on ide vratima Žanovim). Žan, molim vas, pređite ovamo. Vaša je soba mala, a morate primiti jedno celo pevačko društvo.

ŽAN: (Dolazi u žaketu). Uh, Gospode, kako je to dosadna stvar biti bogat!

1.3.17. 17. PREDSEDNIK SA DRUŠTVOM

PRETSEDNIK PEVAČKOG DRUŠTVA: (Ulazi ispred društva, a za njim svi članovi koje horovođa razređuje prema glasovima. Predsednik drži u ruci diplomu zavijenu u rolnu i vezanu crvenom pantljikom). — Gospodine Todoroviću. Ceneći vaše osvedočene sklonosti prema svima vrstama umetnosti uopšte a prema pevačkoj umetnosti napose; ceneći i diveći se vašim zaslugama koje ste stekli kao nacionalni radnik — pevačko društvo „Eho“ smatralo je za čast i dužnost da vas ubroji među svoje članove dobrotvore, što ono i čini preko mene, predajući vam ovu diplomu kao izraz svojega dubokog poštovanja, sa uzvikom; hiljadili se takvi u našoj sredini. Živio! (Predaje mu diplomu).

HOR: Živio! — (Odmah zatim na znak horovođe zapevaju).

U boj, u boj, mač iz toka, braćo,
Nek dušman zna kako mremo mi!

ZAVESA

1.4. Treći čin

Veliki i raskošni salon u kući gospodina predsednika kluba ispunjen posetiocima. Dame u večernjim toaletama a gospoda u smokinzima obrazuju razne grupe. Tu su sva lica poznata iz kluba sem Matkovića koji će docnije sa Žanom doći. Još pre no što se otvori scena, čuje se pesma uz pratnju klavira.

1.4.1. 1.

OPERSKI PEVAČ: (Završava poslednje strofe uz klavir na kome ga prati jedan od gostiju ili gošća. Pri svršetku pesme buran aplauz).

PRETSEDNIK KLUBA: (Prilazi i rukuje se sa pevačem). Maestro, dozvolite mi da vam u ime svih svojih gostiju zablagodarim na uživanju koje ste nam pružili.

GOSPOĐA MODEL PATU: (Pruža pevaču ruku koju on ljubi). — Ja vam se divim!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Pruža mu ruku). Ne umem da vam kažem koliko sam ushićena.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: (Pruža mu ruku). Imponuje mi vaša visina… ja vam blagodarim i čestitam!

POSLERATNI GOSPODIN: (Prilazi mu, kao i mnogi ostali). Hvala vam. Ja mnogo cenim notno pevanje.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ah, Bože moj, kako je to lepo… (G-đi koja je letela). — Znate li da je nekada moj ideal bio da budem operska pevačica.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Pa što niste?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Nisam nikada imala glasa za pevanje.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Tako!

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: (Posleratnom gospodinu). Ja ne znam samo što ceo svet obožava Šuberta. — (Odnosno onoga čiju je pesmu pevao operski pevač). — Ja mislim da je Štraus tako isto veliki kompozitor.

POSLERATNI GOSPODIN: I ja mislim.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: (Sedajući kraj g-đe Savetnikovice). Videla sam vas danas na korzu. Pala mi je u oči vaša krznena bunda. Odista nešto neobično, mora vam se priznati da imate odličan ukus.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Bio je samo taj jedan komad u magazinu, to je upravo model.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Ako nije indiskrecija: Je li bila skupa?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Dvadeset i šest hiljada dinara.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Oho, krupna suma ali, vredi, verujte da vredi.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Šta mislite kako je to bilo prijatno iznenađenje koje mi je učinio muž?

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Nisam znala da je to tako pažljiv muž.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ne uvek, ali, srećan slučaj, dobio je na kartama.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Toliku sumu?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Da, prvi put u životu, inače uvek gubi.

GOSPOĐA MODEL PATU: (Predsedniku). Gospodine predsedniče, hoće li vam se odazvati svi gosti koje ste pozvali?

PRETSEDNIK KLUBA: Ja se nadam!

GOSPOĐA MODEL PATU: Ne vidim još sve.

PRETSEDNIK KLUBA: Ah, doći će, izvesno će doći, niko nije odrekao poziv.

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: (Gospodinu koji očekuje nasledstvo). Vi se večeras izvesno ne osećate najlagodnije?

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Ja? Ne vidim zašto?

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Neka šaptanja cirkulišu kroz društvo… šapuću se vrlo interesantne stvari

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Verujte, nisam ništa čuo.

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Izgleda da ovaj čaj nije slučajna pažnja gospodin predsednikova prema svojim gostima.

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Već?

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: (Poverljivo, na uvo). Zaseda, koja treba da ulovi dolarsku zver.

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Mislite gospodin predsednik…?…

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Nesumnjivo i on, i njemu je takođe poseban dobro situiran zet ali… zamka je postavljena i sa druge strane. Govori se vrlo mnogo o gospođici Nini, a to vas mora interesovati.

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Ah, ne verujem.

GOSPOĐA SA SATOM NA PODVEZICI: Da, možda imate pravo, ali, da bi to njeni roditelji želeli to ja potpuno verujem.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Prišao je svojoj ženi i gospođi o kojoj se šapuće). Ne znam da li bi to moglo biti, da umolimo gospodina umetnika da nam još jednu pesmu otpeva?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: To bi tako lepo bilo. Svi ćemo se pridružiti toj molbi.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: A, gospodine savetniče, nisam znala da vam se tako kasno promenila sreća na kartama.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Meni?

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Čujem dobijate basnoslovne sume.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Bože sačuvaj; gubim, stalno gubim kao i uvek dosad.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Ta ne govorite zaboga tako, a krznena bunda?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Koja krznena bunda?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Pa šta se buniš, moja nova krznena bunda koju si ti kupio za 26.000 dinara koje si dobio na kartama.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ah, ta!… Da, dobio sam.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: To je bome lep dobitak.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Šta ćete, ima momenata kada se i na mene sreća osmene.

PRETSEDNIK KLUBA: (Uvodi pod ruku Žana, koga prate još Matković i Redaktor. — Pokret kod svih; razmiču se da prave mesta, kod pojedinih dama, ushićenje). Najzad, eto tu je i najmlađi gost…

MATKOVIĆ: Izvinite nas, ali je gospodin Todorovića zadržala jedna neobična velika poslovna poseta.

PRETSEDNIK KLUBA: To mogu već pojmiti. Izvol’te, izvol’te molim vas.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Pružajući ruku Žanu). Dozvolite da vas pozdravim.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: (Kao i gornji). Bili smo već nestrpljivi očekujući vas.

POSLERATNI GOSPODIN: (Kao gornji). Ja sam znao da ćete doći.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Zar se gospodin Todorović neće sa nama pozdraviti?

ŽAN: Molim lepo! — (Prilazi i ljubi joj ruku). Izvinite…

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Recite niste me ni opazili.

ŽAN: Jesam, nego…

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: (A kojoj Žan takođe ljubi ruku). Opraštam gospodinu Todoroviću tu malu nepažnju, ali pod uslovom da nam večeras posveti malo više vremena.

ŽAN: Molim lepo.

PRETSEDNIK KLUBA: (Koji je negde otišao, prilazi vodeći Elu). Moja kći želi da vas pozdravi, gospodina Todoroviću.

ŽAN: (Pruži joj ruku). Milo mi je.

ELA: Tako se radujem što ste došli.

ŽAN: Milo mi je!

ELA: Ne viđate se, g-ne Todoroviću. Da li vi to izbegavate svet ili sreća ograđuje ljude od sveta?

MATKOVIĆ: Ta ne, zaboga, ali morate verovati da je g-n Todorović sad još vrlo zauzet.

ŽAN: Da, zauzet sam.

MATKOVIĆ: Navala, sa svih strana navala a uz to g. Todorović mora vrlo mnogo vremena da utroši na regulisanje svoga primanja. Tu ima, znate, mnogo zakonskih formalnosti.

PRETSEDNIK KLUBA: O, pa još kad se tiče tako velikih suma.

MATKOVIĆ: (Poverljivo Žanu). Pozdravite gospođicu Ninu. —

ŽAN: (Prilazi Nini i rukuje se). Milo mi je.

NINA: Vrlo mi je prijatno što vas vidim večeras.

ŽAN: Milo mi je! (Pokazuje mu mesto kraj sebe. Žan sedne i nastavljaju razgovor, a toj grupi prilaze još Gospodin bez skrupula i Gospodin koji očekuje nasledstvo).

PRETSEDNIK KLUBA: (Sa ćerkom odlazi među druge goste).

REDAKTOR: (Prilazi Matkoviću). Može li se večeras očekivati kakav naročiti program?

MATKOVIĆ: U mojoj režiji ne. Sad se operatorski točak već sam okreće i film se razvija sam sobom. Ipak, ja ću samo toliko učestvovati da ubrzam tempo. Želim da se pojedine slike brže razvijaju no što bi to ostavljene same sebi.

REDAKTOR: Obratite mi pažnju na ono što treba da zapazim.

MATKOVIĆ: No pa, najinteresantnija tačka večerašnjeg programa to su rvačke utakmice.

REDAKTOR: Rvačke utakmice?

MATKOVIĆ: Da, dragi moj. Vidite li, ovoj maloj ljupkoj predsednikovoj kćeri, potreban je brak sa jednim Sitroenom, potreban je u braku livrejisan momak, Ostende, pariski derbi, toalete koje avionom stižu i već sve drugo što ide uz to. Gospođici sa kojom se Žan sad zabavlja, potreban je brak koji će izvući iz katastrofe njenoga oca, a time i do sad uvek lažima podržavan ugled porodice, a gospođi Savetnikovici potreban je najpre zimski pa onda proletnji i letnji mantil i sve ono što njen muž visokog položaja ne može stići da joj zadovolji ni iz plate ni iz prihoda na kartama. Te tri dame će se dakle rvati večeras i te tri dame… (Spazi u tom trenutku Marišku, koja na jednome služavniku nosi osvežavajuća pića). Ah, pa to nije samo tri već četiri rvača!

REDAKTOR: Četiri?

MATKOVIĆ: Zar ne vidite, ovde je i Mariška.

MARIŠKA: (Kad spazi Žana, uvređena okreće glavu i služi ostale goste).

PRETSEDNIK KLUBA: Gospodo, ako je po volji jedan aperitiv?

POSLERATNI GOSPODIN: O, dabome, ja tako volim a-pe-ri-tiv. — (Poslednju reč izgovori na slogove).

ELA: (Nudi goste). Izvol’te, molim izvol’te!

ŽAN: (Nini). Molim lepo, je li po volji?

NINA: Blagodarim, ali, najzad, mogla bi jednu oranžadu.

ŽAN: Odmah, molim! — (Skoči odmah. Uzimajući sa služavnika čašu sretne se pogledom sa Mariškom i hteo bi da je oslovi ali ona okreće glavu. Prinoseći čašu Nini, on hitro vadi iz džepa čistu belu maramu i, po navici, briše stočić koji se nalazi pred njom). — Molim lepo, jedna oranžada! (Po navici metne maramu preko ruke kao kelnersku servijetu).

MATKOVIĆ: (Spazi to pa priđe i istrgne mu maramu).

ŽAN: (Matkoviću). Pa tu je Mariška?

MATKOVIĆ: Da!

ŽAN: A što okreće glavu, neće ni da se pozdravi sa mnom.

MATKOVIĆ: Tako isto morate i vi postupati ovde, pred svetom. Pravite se da je ne poznajete.

ŽAN: (Seda kraj Nine).

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Gospodine predsedniče! Šta mislite, da li bi na molbu svih gostiju gospodin umetnik pristao da otpeva još jednu pesmu?

PREDSEDNIK KLUBA: Da, i ja sam to mislio. Reći ću mu na molbu svih gostiju, a u počast gospodina Todorovića. (Odlazi umetniku).

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: (U grupi Žanovoj naročito izaziva razgovore koji bi Žana načinili smešnim). Gospodin izvesno voli umetničku pesmu?

ŽAN: O da, ja sam već kupio gramofon.

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Tako! E, to je lepo!

PREDSEDNIK KLUBA: Gospođe i gospodo! Čućemo još jednu pesmu. Gospodin se rado odaziva molbi mojih dragih gostiju u toliko pre što je rad da time ukaže pažnju i počast g-nu Todoroviću. — (Odobravanje).

ŽAN: Milo mi je!

OPERSKI PEVAČ: (Praćen peva. Na kraju pesme opšte odobravanje i pljesak).

ŽAN: (Po svršetku prilazi i blagodari mu pa se vraća na svoje mesto. Prilaze i mnogi drugi pa mu blagodare).

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Svojoj grupi). Ah, ne, ja pretpostavljam Nicu. Takvu obalu, takvo sunce i tako lepu boju mora nisam nigde videla.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: Volim Eks-le-ben zbog onih šuma.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ta idite, molim vas! Jedna palma u Nici lepša je od čitavih planina šuma.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Žanu u prvoj grupi). To je odista interesantno!

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: (Naročito insistira). Pričajte nam, molim vas, kako je to bilo?

ŽAN: Dakle… kad sam bio kelner (Slušaoci izmenjuju poglede). ne pamtim gde sam bio u službi… u restoraciji… pa gospođa dovela kera. — To je znate vrlo nezgodno dovesti u jednu otmenu restoraciju džukelu, ali, gost je, otmena dama, nisam smeo ništa da primetim. Pa, služim ja hordevr i, dabome prilazim gospođi s leve strane, i, ko bi se tome nadao stanem džukeli na nogu, a on strahovito zaurliče. Gospođa vrisne i ispusti kašiku punu želea a džukela se zavuče pod sto i zaurla: au, au, au, au, (On potpuno imitira psa. Opšti uzdržani smeh; pojedinci se skandaliziraju, naročito gospođica Nina kojoj on to i priča).

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: (Sa zadovoljstvom i pakošću pogledajući na Ninu). Odlično, divno! Ali kako vi to umete lepo da pričate, kao da iz knjige čitate.

MATKOVIĆ: (Koji se jedi i hteo bi da izvuče Žana iz situacije prilazi mu držeći u zubima nezapaljenu cigaretu). Gospodine Todoroviću.

ŽAN: Molim!

MATKOVIĆ: Molio bi vas na dve reči.

ŽAN: (Skoči). Molim lepo! — (Prilazi mu i kad vidi neupaljenu cigaretu vadi odmah iz džepa kutiju i pali mu je). Molim!

MATKOVIĆ: (Dune i ugasi mu šibicu). Ama, rekao sam vam, ne pal’te zaboga nikome cigarete.

ŽAN: Šta ćete, ne mogu da se uzdržim kad vidim neupaljenu cigaretu.

MATKOVIĆ: Dajte mi ovamo tu kutiju šibica! (Uzme je i stavlja u svoj džep). — Slušajte, Žan, ta priča što ste je pričali maločas, lepa je al’ nemojte je više pričati.

ŽAN: Molim lepo! A je l’ te, molim, zašto Mariška okreće glavu od mene? Mene je to tako žao. Je l’ ljuta?

MATKOVIĆ: Nije, ali sam joj to ja savetovao. Ne smete ni pred ovim društvom pokazivati da poznajete Marišku. Doći će ona sutra k nama u stan.

ŽAN: Je l’ će doći?

MATKOVIĆ: Da, dala mi je reč. Slušajte, Žan, mogli bi malo da mi ustupite svoje mesto. Hoću u ime vaše da razgovaram s gospođicom.

ŽAN: Molim lepo!

MATKOVIĆ: Reći ću vam već u svoje vreme o čemu smo razgovarali.

PREDSEDNIK KLUBA: (Koji dovodi svoju kćer pod ruku). Gde ste zaboga, g-ne Todoroviću. Moja bi ćerka tako rado igrala sa vama.

MATKOVIĆ: Interesantno je to kako se ljudi sretaju u mislima. Ovoga trenutka gospodin Todorović je raspitivao gde bi video gospođicu, rad bi bio jednu igru s njom.

ELA: To mi je neobično milo.

ŽAN: Samo, ja ne znam da igram.

ELA: Oh, to je tako lako. — (Odlaze u gomilu).

MATKOVIĆ: (Seda kraj Nine). Je li slobodno da zamenim gospodina Todorovića?

NINA: Zašto ne?

MATKOVIĆ: Kad čovek plovi po moru života mora se podati moći talasa, a oni ljude čas približe a čas udalje. Nas je udaljio jedan talas, a evo drugoga koji nas zbližava.

NINA: Kakav je to poetski početak?

MATKOVIĆ: I ne liči mi, je l’ te? Al’ verujte često su prozaični ljudi vrlo poetični.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Poverljivo gospođi o kojoj se šapuće). To mi je tako odvratno taj lov naših gospođica na ovoga dolarskog naslednika. Što ne puste čoveka da živi slobodnim životom. Za bogatog čoveka nema smisla da se veže brakom.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Gospodinu bez skrupula). Jeste li išli u onu sobu?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Bio sam.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Šta se igra?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Bakara.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: To je lepa igra, moram otići da vidim. — (Odlazi i gubi se u gomili).

MATKOVIĆ: (Nini). Ja vas uveravam da sam to iz vrlo pouzdanih izvora čuo.

NINA: Ja o tome ništa ne znam.

MATKOVIĆ: Vrlo je moguće, zašto ne. Ja sam i čuo upravo da je to želja vaših roditelja.

NINA: I zar vi mislite da bih ja na to mogla pristati?

MATKOVIĆ: Zašto ne, Bože moj. Reći ćete, je l’ te, neobrazovan je, pa… obrazovaće se, ugladiće se, dajte mu samo malo vremena, imajte strpljenja. Na njemu je tek nekoliko dana smoking, al’ ne onaj kelnerski već salonski smoking, on se tek nekoliko dana kreće međ’ nama kao među ravnima. Videćete kroz godinu ili dve kako će njemu lepo pristajati salonski smoking. Uostalom, kad čovek zrelo razmisli, lepše stoji onaj smoking u čijem je džepu budželar sa dolarima no onaj koji u džepovima ima samo garderobersku cedulju.

NINA: Ne razumem samo zašto ste vi uzeli na sebe dužnost da mi o tome projektu govorite, kad ste unapred znali da se ja ne mogu sa njim složiti?

MATKOVIĆ: Ja? Pa vi znate da sam ja gospodin Todorovićev poverenik. Sve njegove poslove ja obavljam. Ja primam, ja isplaćujem, ja naručujem, ja izjavljujem ljubavi i sve ostalo. Dakle, kao takav, ja moram biti u službi interesa gospodin Todorovićevih.

NINA: A takav brak bio bi zar u njegovom interesu?

MATKOVIĆ: O, gospođice, dobiti za bračnoga druga jednu tako otmenu damu kao što ste vi…! Kad me je zapitao za savet, ja sam mu rekao: Vi, gospodine Todoroviću, imate toliko mnogo para da vam to daje pravo da na svaka vrata zakucate, ali ako mene za savet pitate, ja bih vam mogao samo jednu osobu preporučiti.

NINA: I to sam ja po vašem mišljenju?

MATKOVIĆ: Samo vi.

NINA: Hvala vam na lepom mišljenju i za revanš, biću prema vama iskrena. Moji roditelji odista insistiraju za taj brak ali ja… ja se ne bih mogla tako lako da odlučim.

MATKOVIĆ: Ne vidim zašto?

NINA: Pa, na prvom mestu: kako bi to svet shvatio, ne bi li svet to rđavo tumačio?

MATKOVIĆ: Svet? Ah, svet! Svet će vam zavideti i svet će vam se duboko klanjati.

NINA: Mislite?

MATKOVIĆ: Za svet vi nećete biti žena nekog koji se do juče zvao Žan; nekoga kome ste vi pre nekoliko dana rekli da je magarac. Za svet ćete vi biti dama iz hiljadu i jedne noći; princeza iz bajaka koja živi u čarobnom carstvu lakeja, persiskih sagova, belgijskih čipaka, pariskih juvelira i auta svih maraka i svih brojeva cilindera.

NINA: Pa onda, on lično… Kako bi se ja mogla izmiriti…?

ŽAN: (U jednoj grupi pozadi pričao je nešto našto se svi oko njega smeju).

NINA: (Nervira se). Tako vam Boga, da ne priča opet onu priču o kučetu.

MATKOVIĆ: Ne verujem. Rekao sam mu da je ne priča više, ali mladi gospodin koji predoseća da je to gospodin Todorović koji će ga izbiti iz sedla, izgleda da ga naročito izaziva da bi ga napravio smešnim u vašim očima.

NINA: To me tako nervira.

MATKOVIĆ: Znači ipak da vas interesira. Budite spokojni, mnogo će slađi biti vaš smeh, — (Odlazi Žanu).

POSLERATNI GOSPODIN: (Predsedniku). E, to vam je divna ideja. Ja volim balet, to je lepa veština.

PREDSEDNIK KLUBA: Hteo sam svojim gostima da priredim sve atrakcije.

POSLERATNI GOSPODIN: Ako, ako, ja volim a-trak-cije. A hoće li ovde da se izvodi?

PREDSEDNIK KLUBA: Ah ne, ovde je malo mesto; u velikoj dvorani, a tamo je i orkestar, — (Glasno). — Gospođe i gospodo! Hoćete li biti ljubazni da pređemo u dvoranu, imaćemo tamo jedan mali solo balet, (opšte odobravanje).

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Ah, to je ekscelentna ideja!!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ja ću se ushititi tek pošto vidim izbliže balerinu.

POSLERATNI GOSPODIN: Ja volim balet. To je lepa atrakcija. — (To sve govore krećući ka dvorani).

1.4.2. 2. MATKOVIĆ, MARIŠKA

MATKOVIĆ: (Svi odlaze u dvoranu pa i on, ali zastaje kad u jednom uglu opazi Marišku sa služavnikom). Mariška, ostavite taj služavnik i priđite amo bliže da razgovaramo.

MARIŠKA: (Ostavlja služavnik i prilazi). Šta da razgovaramo?

MATKOVIĆ: Ama zar vi, Mariška, još uvek mislite onako?

MARIŠKA: A kako bi drukče, kad eto vidim svojim očima?

MATKOVIĆ: Verujte, Mariška, sve ovo što vidite, sve je privremeno, sve će to proći, sve je to samo…

MARIŠKA: Pa eto, sve se otimaju o njega.

MATKOVIĆ: Ali ne o njega; otimaju se o njegov novac a… on će jednoga dana ostati bez novca.

MARIŠKA: Kako može ostati bez novaca, toliki milijuni…

MATKOVIĆ: O, Mariška, ne znate vi tu filozofiju života. Milijuni se lakše potroše no hiljade; hiljade se lakše potroše no stotine, a stotine se lakše potroše no usamljeni dinar u džepu.

MARIŠKA: Pa da… potrošiće, ali ko zna za koliko godina.

MATKOVIĆ: Brže, mnogo brže no što vi mislite.

MARIŠKA: A kad se potroši?

MATKOVIĆ: Tada će Žana svi napustiti… svi… svi ovi što ih vidite oko njega.

MARIŠKA: Do tada?

MATKOVIĆ: A tada će Žan otići u onu kafanicu kod „Ponoćnog sunca“ kojoj će biti gazdarica Mariška; pripasaće kecelju, zagrliće Marišku i… radiće zajednički, u miru, u ljubavi; radiće da obezbedi svoju starost.

MARIŠKA: (Dirnuta). Kad bi to tako bilo?

MATKOVIĆ: Tako će biti.

MARIŠKA: Pa zašto mi on to ne kaže; zašto bega od mene?

MATKOVIĆ: Ta ne bega, zaboga, on bi tako rado da se vidi sa vama, ali eto vidite kako je opsednut, ne dadu mu da makne.

MARIŠKA: Kad bi on hteo, mogao bi.

MATKOVIĆ: Čekajte, sačekajte ga ovde, idem da ga oslobodim. Videćete, jedva će čekati da dođe, da se vidi sa vama. — (Ode u dvoranu).

1.4.3. 3. MARIŠKA, ŽAN

MARIŠKA: (Pogleda strašljivo tamo u dvoranu odakle očekuje Žana. Kad spazi da on dolazi ona ode u stranu). Mariška!

MARIŠKA: (Oborene glave ćuti).

ŽAN: Mariška!

MARIŠKA: Zar me se sećaš?

ŽAN: (Uzima je za ruke). Pa nego?

MARIŠKA: (Udari u plač).

ŽAN: Pa zašto plačeš?

MARIŠKA: Ostavio si me.

ŽAN: Nisam, Mariška.

MARIŠKA: Pa što begaš od mene?

ŽAN: Ne begam, boga mi, ali… vidiš i sama, opkolili su me.

MARIŠKA: Ostavi ih!

ŽAN: E, kad bi to moglo biti!

MARIŠKA: Kad bi ti hteo, moglo bi.

ŽAN: Ne mogu, veruj, vezuje me novac. Ne znaš ti kako to veže čoveka.

MARIŠKA: Pa daj njima novac, a ti dođi.

ŽAN: To bih najviše voleo. Pre sam uvek sanjao da se obogatim, da imam mnogo para a sad… zarobe te kad imaš para.

MARIŠKA: A ko te zarobi?

ŽAN: Zarobi te prvo novac, pa onda oni… svet, pa… Kako mi je slatko bilo nekad ono malo zarade. Sećaš li se kad nedeljom po podne izađemo u park, pa slušamo muziku, pa idemo u bioskop, pa večeramo… sećaš li se? A ovo sad nisam više svoj!

MARIŠKA: Pa pobegni.

ŽAN: Kad bih mogao.

MARIŠKA: Sve ne možeš, a mene da ostaviš možeš.

ŽAN: Nisam te ostavio, Mariška, i neću te ostaviti. Vidićeš da te neću ostaviti.

MARIŠKA: I ne misliš više na mene.

ŽAN: Mislim, boga mi! Eto, naredio sam da ti se da novac da kupiš onu kafanicu.

MARIŠKA: Ti si naredio?

ŽAN: Pa ja, dabome!

MARIŠKA: Je l’ to da me isplatiš? Neću da primim, ne treba meni tvoj novac.

ŽAN: Pa zašto tako, Mariška, kad te ja volim, kad te ja još uvek volim.

MARIŠKA: Ne voliš me! Ne voliš me!

ŽAN: Al’ veruj, Mariška! (Zagrli je i strasno ljubi).

1.4.4. 4. G-ĐA SAVETNIKOVICA, PREĐAŠNJI

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Nailazi i zgrozi se). No! No! (Žanu). Dakle to znači vaše odsustvo iz društva?!

ŽAN: (Trgne se zbunjen). Ta ne, ali… znate već…

MARIŠKA: (Posramljena povukla se u kraj).

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Mariški). A vi, sram vas bilo… zar se tako ponaša jedna sobarica prema gostima svoga gospodara? Znajte da ću vas tužiti vašem gospodinu i da ćete biti otpušteni.

MARIŠKA: (Oborene glave, osramoćena, polazi).

1.4.5. 5.

MATKOVIĆ: (On je naišao odmah za Savetnikovicom, pa zaostaje kod vrata, dogledajući zanimljivost scene koja će nastati. On u poslednjem trenutku prilazi). Mariška, idite za svojim poslom i budite potpuno bezbrižni, gospođa neće nikome, apsolutno nikome reći o ovome bezazlenom zagrljaju. Žan, možete i vi ići, očekuju vas tamo!

ŽAN i MARIŠKA: (Odlaze svako na svoju stranu).

1.4.6. 6.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Interesantna je ta vaša pouzdana tvrdnja da ću ja ovaj skandal prećutati.

MATKOVIĆ: Računam na vašu razboritost i otmenost. Vi ćete pojmiti da to nije tako neobična pojava kad jedna sobarica poleti u zagrljaj jednome dojučeranjem kelneru. Pravi bi skandal bio kad bi to učinila na primer kakva dama iz viših krugova. Sobarici to priliči.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Jetko i dosećajući se našta aludira). Da, da, imate pravo.

MATKOVIĆ: A računam još i na to da prava otmenost ne dopušta da čovek sve što vidi razglašava svetu. Ćutanje je jedna od najlepših odlika otmenosti.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Jetko). Da, da, da, rekla sam već, da ste vi uvek u pravu!

1.4.7. 7. ELA, PREĐAŠNJI

ELA: (Dolazi uzbuđena Matkoviću). Vas i tražim?

MATKOVIĆ: Bilo bi mi vrlo prijatno ako vam čime mogu biti na usluzi.

ELA: Recite mi, je li to istina? Tamo se skoro glasno govori o nekoj veridbi?

MATKOVIĆ: Nisam čuo!

ELA: (Uzbuđeno). Oh, da! Glasno se govori!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: A o čijoj bi to veridbi moglo biti reči?

ELA: Kažu g-n Todorović.

MATKOVIĆ: O njemu je reč? Verujte da ništa ne znam. Ako mi dozvoljavate ja ću se odmah obavestiti i doći ću da vam kažem pravu istinu. — (Pokloni se i odlazi u dvoranu).

1.4.8. 8.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Odite, odite mala malo bliže meni. Vi ste tako uzbuđeni?

ELA: Ja? Ah, ne, izgleda vam to.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: No pa, imali bi i razloga, samo ne vidim nešto. Što se vi interesujete tim čovekom?

ELA: (Htela bi da se brani).

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Pomislite: ni malo lep, običan, bezizrazan tip; neinteligentan, jedan običan beka, dojučerašnji kelner u klubu gde je vaš otac predsednik; a vi: mlada, lepa, ugledna pa čak donekle vrlo dobro i situirana. Možete uvek naći muža prema sebi; muža koga bi voleli i on vas. Ne vidim šta će vam ovaj?

ELA: Hoćete li da vam iskreno kažem?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Volela bih.

ELA: Ja sam vidite velika idealistkinja.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Tako.

ELA: Moj ideal, moji snovi bili bi na primer: ogromni, beli mermerni stubovi, između njih se viju široki stepeni zastrveni debelim sagovima, izmeđ stubova još i lusteri koji nose velike bronzane figure. Ti stepeni vode u moje apartmane. Moji apartmani… Oh, Bože, moj, dozvolite mi da zažmurim, onda ih vidim…

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Molim!

ELA: Moji apartmani… bela soba, zelena soba, plava soba… i uopšte sobe svih duginih boja… Ja izlazim iz svoga toaletnoga kabineta, ispraća me moja lična sobarica ogrćući me velurskim mantilom; silazim niz stepenice a prati me livrejisani lakej; portir skida kapu i, klanjajući se duboko, otvara teška staklena vrata otpočena mesingom. Izlazim a pred vratima moj sav niklom obasut limuzino; šofer se duboko klanja i ja ulazim dobacujući: „Džokej klub“. Odlazim tamo…

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Znam već dalje: bridž, flert…

ELA: Pa, da, zatim i sve drugo što ide uz takav san: veliki prijemi; putovanja na avionu, rivijera i obale severnog mora i sve drugo, i sve drugo…

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Mora vam se priznati da ste velika idealiskinja.

ELA: I kad sam jednom prilikom mome tati ispovedila sve svoje ideale, on mi je rekao: „Nema toga čoveka u našoj sredini koji bi ti mogao ostvariti takav san!“ Ja sam počela da očajavam a jednoga dana, to je bilo pre nekoliko dana, moj mi tata reče: „Ela, drago dete moje, jedini čovek koji bi mogao ostvariti tvoje ideale, to je gospodin Todorović.“ I, eto, sad razumete…

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: A vama ništa ne smeta što je taj, koji bi vam mogao ostvariti ideale, bio do juče kelner kod vašega oca

ELA: Al’ šta me se to tiče!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Pa da, to je istina, Ali, drago moje dete, koliko ja znam stvari, vi ćete se kanda i po drugi put morati odreći svojih snova.

ELA: Pa da… ako su istiniti glasovi o toj veridbi.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ne mislim na to, ali dok vi tako lepo ideališete gospodin Todorović, na protiv, nije ni malo idealista. Za njegov je ukus na primer mnogo lepša i otmenija kakva sobarica no vi.

ELA: Da li je to moguće?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Hoćete li da vas uverim?

ELA: Htela bih.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Lepo. Ja ću se ukloniti, a vi ostanite ovde i pozovite vašu sobaricu i saopštite joj na neki način, da će se večeras gospodin Todorović veriti.

ELA: Njoj da saopštim?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Da njoj!

ELA: Ali zašto njoj?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Učinite samo kako vam kažem pa ćete dobiti odgovor na pitanje: zašto njoj? (Ode).

1.4.9. 9. ELA, MARIŠKA

ELA: (Gleda iznenađeno za savetnikovicom; razmisli malo pa priđe i zvoni).

MARIŠKA: (Dolazi). Molim!

ELA: Mariška, je li šampanj u ledu?

MARIŠKA: Da, gospođice!

ELA: Spremite čaše; tata je kazao da je već vreme da se otvori, čim pređu gosti u ovu sobu. On želi da šampanjcem čestita veridbu gospodinu Žanu.

MARIŠKA: (Zaprepašćeno). Veridbu?

ELA: Da, on je verio večeras jednu vrlo lepu gospođicu.

MARIŠKA: Žan? — (Nemogući da se uzdrži). — Nevaljalac!

ELA: Ali, Mariška, kako vi smete, tako da se izražavate o našim gostima?

MARIŠKA: Smem ja, smem, smem! (Udari u grčevit plač).

ELA: A, sad razumem, sad razumem! (Udari i sama u grčevit plač, tako da svaka zasebno, okrenuta leđima jedna drugoj, plaču).

1.4.10. 10. MATKOVIĆ, PREĐAŠNJI

MATKOVIĆ: (Dolazi i staje iznenađeno među njih, pogledajući čas jednu čas drugu). Ova je koncertna tačka van programa! (Prilazi Eli). — Šta je to, zaboga?

ELA: (Gnevno). Gospodin Matkoviću, ja vas molim da kažete vašem gospodinu Todoroviću da ga prezirem, jer ga prezirem!

MATKOVIĆ: Ali, zaboga!

ELA: Ja ga prezirem! — (Odjuri u dvoranu).

1.4.11. 11. MATKOVIĆ, MARIŠKA

MATKOVIĆ: (Prilazi Mariški). Mariška, šta se to desilo zaboga?

MARIŠKA: To, eto to! Svi ga otimaju!

MATKOVIĆ: Ali budite, Mariška, mirni. Biće on vaš, ne mogu ga oteti!

MARIŠKA: Biće moj, jest, a eto i verio se. To ste i vi i on krili od mene ali sam ja čula, znam ja! On je veren, je l’ te, njega su verili?

MATKOVIĆ: Ne, zaboga, ne, ali i kad bi bio to još ne znači ništa.

MARIŠKA: Kako ništa… Zar to ništa?… Ne verujem mu više, ne verujem mu. Neću više da čujem za njega. On je nevaljalac.

MATKOVIĆ: Pa osvetite mu se ako tako mislite o njemu. —

MARIŠKA: Kako?

MATKOVIĆ: Kupite onu kafanicu. Kad ga ovde opljačkaju, kad ostane bez para, kada ga izbace odavde — sačekajte ga vi tamo, na pragu vaše radnje i recite mu: odi, ono što su ti bogati razneli, siroti su sačuvali. Eto, to neka bude vaša osveta.

MARIŠKA: (Gleda ga duže u oči i odluči se). Hoću, dajte mi onaj novac!

MATKOVIĆ: (Vadi portfelj). Evo ga uvek spreman za vas. — (Daje joj ček). Sutra rano otidite u banku i uzmite novac. Hteo bih još sutra da vas vidim kao gazdaricu „Ponoćnog sunca“.

MARIŠKA: (Meće ček u nedra). Dobro… Hvala gospodine Matkoviću… (Razmišlja). — Recite mu… Nemojte mu ništa reći, samo zbogom.

MATKOVIĆ: Zbogom, Mariška. Želim vam svaku sreću.

MARIŠKA: (Razmišlja). A još nešto?

MATKOVIĆ: Šta, Mariška?

MARIŠKA: Je l’ neću pogrešiti ako kafanu kupim na njegovo ime?

MATKOVIĆ: Zašto na njegovo ime kad je to vaše.

MARIŠKA: Ako se on vrati, biće i moja i njegova, a ako se ne vrati meni ne treba.

MATKOVIĆ: Pa dobro, neka i tako bude. I, nazovite kafanu „Dolar“. Nek se tako zove za spomen na ove dolarske dane.

MARIŠKA: Dobro. Zbogom, gospodine Matkoviću.

MATKOVIĆ: Ja ću već svratiti gdekad, biću vam gost. Ona baštica kraj kafane sve mi se čini da je vrlo prijatna. Svratiću ja već.

MARIŠKA: Kažite mu zbogom. — (Ode naglo).

1.4.12. 12. MATKOVIĆ, REDAKTOR

REDAKTOR Evo ih gosti prelaze ovamo. Ja sam požurio ispred svih da vas nađem.

MATKOVIĆ: Potreban sam vam?

REDAKTOR: Šta je? Šta se dešava?

MATKOVIĆ: A zar se dešava nešto?

REDAKTOR: Ovamo u dvorani već se javno govori o veridbi Žanovoj. Kad sam prišao njemu da čestitam, on se ustezao da primi čestitanje a kad sam prišao gospođičinom ocu, on je vrlo srdačno primio, stegao mi je ruku i dve roditeljske suze su mu se pojavile na trepavicama. Šta znači sve to?

MATKOVIĆ: Znači da su to roditelji gospođičini koji lansiraju kroz društvo te vesti. Oni uporno insistiraju i zahtevaju od Žana da se još večeras izjasni.

REDAKTOR: A on? A vi?

MATKOVIĆ: On se junački uzdržava. Savetovao sam ga da se nikako ne vezuje rečju, da daje samo obećanja.

REDAKTOR: Jeste li ga odista tako savetovali

MATKOVIĆ: Da! Ja sam zamutio vodu, ali ne mislite valjda da bi bio tako lakomislen da ga savetujem i da pije tu vodu. Veriti se u istini, to bi bio vrlo ozbiljan korak; moja osveta ne ide tako daleko da jednu, na kraju krajeva ipak dobru devojku, dovedem u tako očajan položaj koji bi mogao biti čak i od nepovoljnih posledica. Ne, dotle neću ići. Dovoljno je meni i toliko što se rešila da prilazi kao buduća verenica kelneru, kojega je pre neki dan nazvala magarcem.

REDAKTOR: To je doista dovoljno.

MATKOVIĆ: Evo ih!

1.4.13. 13. GOSTI, PREĐAŠNJI

SVI: GOSTI (Izlaze iz sale).

POSLERATNI GOSPODIN: (Dolazi sa predsednikom). Odlično, odlično! Moram vam priznati da je balet odličan.

PREDSEDNIK KLUBA: Učinio sam sve da zadovoljim svoje goste.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: (Ulazeći praćena gospodinom iz ugledne porodice). Ah da, verujem vam. To mora da je božanstveno.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Anu Pavlovnu gledao sam u Varšavi.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Zavidim vam.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Ulazi praćena gospodinom sa dobrim vezama). Ja ne verujem.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Al’ to se već glasno govori.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ta je gospođica tako gorda i toliko drži na sebe da ne bi mogla pristati na takav brak koji unižava.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Oh, gospođo, milioni uzvišavaju a ne unižavaju.

GOSPOĐA O KOJOJ SE MNOGO ŠAPUĆE: (Prilazi Matkoviću). Zar vas balet ne zanima?

MATKOVIĆ: Kako da ne. Bio sam tamo za sve vreme izvođenja.

NINA: (Praćena gospodinom iz ugledne porodice). O, da, na prošloj zabavi omladinskog bala imala sam tu haljinu. Dobro ste upamtili.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Kako ne bi pamtio. Vaša je toaleta toliko padala u oči.

MATKOVIĆ: (Prilazi Nini). Nadam se da se večeras zabavljate dobro?

NINA: Zašto ne? Društvo je tako animirano.

ŽAN: (Dolazi iz dvorane praćen gospodinom koji očekuje nasledstvo, gospodinom bez skrupula, savetnikom, i još nekima. On je već u dvorani otpočeo priču koju sad svršava). Gospođa vrisnu i ispusti kašiku punu želea a džukela se zavuče pod sto i zaurla: au! au! au! (On nastavi urlanje sve dok se zavesa ne spusti).

NINA: (Očajno krši ruke, Matković je umiruje, opšti smeh).

ZAVESA

1.5. Četvrti čin

Bašta kafane kod „Dolara“ (pređe „Ponoćno sunce“) ograđena od ulice niskim zelenim filaretama na koje se s ulice naslonila deca da slušaju muziku. Prema toj ogradi, s leve strane, niska zgrada kafane koja zaleđem gleda u baštu. U kafanu ulazi i izlazi kelner sa pićem. U bašti sedam do osam stolova zastrtih čistim, belim čaršavima. Preko cele bašte razapete električne žice o koje visi četiri do pet sijalica sa običnim, plehanim širmovima. — Za jednim stolom, koji je do same filarete, napred, Prvi i Drugi gost, i pred njima piće; za drugim stolom kraj samih vrata od kafane, jedan gost a za trećim stolom, u dubini, ispred podijuma, dva gosta i jedna problematična dama. — Na podijumu, koji je u dubini, svira mada muzika od tri instrumenta (možda: violina, armonika i flauta) a kraj samog podijuma, za jednim stolom, sedi pevačica. Već pri dizanju zavese ovaj orkestar svira. Gosti vode živ razgovor međ sobom, i, dok se kelner naslonio na filarete iza prvog stola, dotle, Mariška, zadovoljna lica, stoji na vratima kafanice.

1.5.1. 1.

PRVI GOST: (Za stolom napred. On je vodio živ razgovor sa svojim prijateljem dok je muzika svirala i na jedan mah, kad muzika prestane, čuje se glasno deo njegove rečenice). Ja mislim, Engleska bi u tom slučaju debuširala Gibraltar!

DRUGI GOST: Pa da, jer bi morala celu flotu baciti u istočne vode.

PRVI GOST: Tamo bi se odigrali sudbonosni događaji.

TREĆI GOST: (Za stolom za kojim je i dama, kuca u sto).

JEDAN KELNER: Molim! (Prilazi stolu).

ČETVRTI GOST: (Naručuje piće dodajući kelneru bocu od pola litre).

JEDAN KELNER: (Odlazi u kafanu).

ČETVRT GOST: (Onaj što je sam za stolom). Gazdarice!

MARIŠKA: (S vrata). Molim!

ČETVRT GOST: Dobili ste danas novo vino. Nećete ga zar večeras služiti?

MARIŠKA: A ne, ostaviću koji dan da se slegne.

ČETVRTI GOST: Je li dobro?

MARIŠKA: Osobito. Dosad nisam tako dobro vino imala.

PRVI GOST: (Sa stola napred). Gazdarice. Smem li vas zamoliti na reč dve!

MARIŠKA: Molim! (Prilazi tome stolu).

PRVI GOST: Hoćete li biti tako dobri da nam kažete zašto ste napustili ovoj kafani ime „Ponoćno sunce“ i nazvali je kod „Dolara“?

MARIŠKA: Pa tako! — (Za to vreme dolazi jedan prodavac ušećerenog voća; odlazi prvo stolu gde je dama gde mu kupuju a zatim ostalim stolovima, gde ga odbijaju. On i drugi prodavci raznih predmeta, provlače se češće kroz ovaj čin. Tako: prodavac noževa za žilete, drvenih muštikla i pertla za cipele: ruskinja sa cvećem, prodavac pečenih lešnika i badema i t. d.).

PRVI GOST: Ja sam čuo dve verzije pa ne znam koja je tačna. Po prvoj verziji, na dan kada ste primili kafanu, prvi gost koji vam je došao, platio je svoj račun dolarima i tako, prva para koja vam je pala, bio je dolar. A kako je ta para povukla i sve ostale — jer vi se ne možete požaliti, vama vrlo dobro ide — to ste vi iz poštovanja prema ovoj pari, nazvali kafanu kod „Dolara“. Ova je priča vrlo verovatno, a druga, ne bih rekao da je tako verovatna.

MARIŠKA: Da čujem?

PRVI GOST: Vi ste, gazdarice, uspeli za mesec dana, kako držite ovu kafanu, da joj pridobijete vrlo otmene goste, koji posle ponoći ovde uvraćaju. Oni probavljaju veče ili u pozorištu ili u kom većem lokalu zatim dolaze ovamo. Oni čak i šampanjiziraju kod vas i ostavljaju vam lepu paru. Razume se da su to onda gosti o kojima morate voditi računa. E, vele, jedan među njima je potpuno ćelav i svi ga u društvu diraju da se vaša kafana po njemu zove „Ponoćno sunce“. Iz pažnje prema tome gostu — tako se bar kaže — vi ste promenili ime kafane.

MARIŠKA: (Slatko se smeje). Verujte, ni jedno ni drugo nije. Promenila sam tako, ovo mi se ime mnogo više dopada.

PEVAČICA: (Obučena je obično, sa umerenim dekolteom i golih ruku. Penje se na podijum i, praćena muzikom, peva jednu narodnu pesmu. Po svršetku pesme aplauz svih u bašti. Ona slavi sa podijuma, uzima tanjir sa stola za kojim je sedela i prilazi najpre stolu za kojim je dama a zatim i svima ostalima).

TREĆI GOST: (Pošto je pevačica otišla od stola, lupa). Da platim!

MARIŠKA: (Prilazi i obračunava se).

TREĆI GOST: (Kad pevačica priđe tome stolu). Nešto vam večeras ne ide pesma od srca?

PEVAČICA: Ne peva se od srca kad je malo gostiju.

PRVI GOST: Pa tek je prošla ponoć, sad će naići vaši gosti.

PEVAČICA: (Odlazi dalje).

TREĆI GOST: (Sa damom i onim drugim gospodinom, pošto su platili, odlaze). Laku noć!

MARIŠKA: Laku noć!

JEDAN KELNER: Dobru noć želim!

PEVAČICA: (Pošto je bila i kod četvrtog stola, odlazi na svoje mesto).

MARIŠKA: (Rasprema sto sa kojega su otišli gosti).

PRVI GOST: (Pokazujući na goste koji su otišli). Poznajete li tu žensku?

DRUGI GOST: Ne!

PRVI GOST: Bila je najpre prodavačica cveća, zatim, vrlo kratko vreme, glumica u nekom putujućem pozorištu, odakle je nečujno nestala i pune tri godine nije se nigde viđala. Vratila se tu skoro i, čujem sad je agent nekog osiguravajućeg društva i, vele, dobro uspeva. Izgleda da je osigurala i toga mladića što je s njom.

ČETVRTI GOST: (Onaj sam). Da platim.

MARIŠKA: (Prilazi mu, obračunava se, gost odlazi).

DRUGI GOST: (Diže se i izviruje preko filareta, jer se čuju automobilske trube. Blesne dva triput i snop svetlosti). Nekoliko se automobila zaustaviše. Da li će ovamo?

PRVI GOST: Izvesno. Gde bi inače u ovaj kraj? Gazdarice, izgleda da vam dolaze gosti!

MARIŠKA: Muzika! (Muzika zasvira neki buran marš).

1.5.2. 2.

(Članovi kluba sa Žanom i Matkovićem. Od dama: gospođica Nina, g-đa savetnikovica, g-đa koja je letela i g-đa Model Patu.) Gospođica Nina dolazi pod ruku sa Žanom. Od gospode: predsednik bez ćerke, gospodin koji očekuje nasledstvo, gospodin iz ugledne porodice, gospodin bez skrupula i posleratni gospodin. — Svi u fraku i po malo razdragani, Žan takođe u fraku ispod kojega jedna proizvoljne boje lenta a na desnoj strani fraka zvezda.

MATKOVIĆ: Mariška, doveo sam vam goste. Sastavite stolove.

JEDAN KELNER: (Brzo sastavlja četiri pet stola, Mariška mu pomaže).

ŽAN: (Poverljivo Matkoviću). Je l’ da se pozdravim sa Mariškom?

MATKOVIĆ: Ne, ne, ni za živu glavu!

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: (Još stoji, dok se sto ne spremi, poverljivo savetnikovici). Oho, izgleda da se naš gospodin Matković oseća ovde kao u svojoj kući. — (Gleda Marišku). Ali, čujte, ovo mi je lice kanda poznato?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Pa razume se! Zar se ne sećate, to je bivša gospodin Predsednikova sobarica. Znači, mi smo ovde naročito dovedeni.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Mislite?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Predsedniku). Gospodine predsedniče, je li to vaš predlog da ovde dođemo?

PREDSEDNIK KLUBA: Bože sačuvaj (Prilazi im i vode poverljiv razgovor koji se odnosi na Marišku).

REDAKTOR: (Matkoviću). Žalim što ne mogu ostati. Moram u redakciju da zaključim list. Možda pred zoru, kad završim posao, ako se dotle zadržite ovde…

MATKOVIĆ: Ne znam, ali za svaki slučaj svratite; jer kad ste pratili ceo film treba da vidite i svršetak.

REDAKTOR: Dakle svršetak?

MATKOVIĆ: Da, krajnje je vreme, a zgodna je prilika večeras.

REDAKTOR: Svakojako ću gledati da dođem; — (On se neopažen izvlači iz društva).

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Pošto su svi sem Matkovića zauzeli mesta). Gospođe i gospodo. Ja sam pre neki dan proveo ovde jedno prijatno veče i mogu vam reći da je vino odlično.

POSLERATNI GOSPODIN: Gazdarice, ajde, uverite nas da je ovde dobro vino.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Radoznala sam ko je predložio da ovde dođemo posle banketa?

MATKOVIĆ: Ja, gospođo!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Tako, a ja sam mislila gospodin Todorović.

ŽAN: Ne, nisam, ali je ovde vrlo lepo. Ja ću češće da dolazim ovde.

MARIŠKA: (Za njom kelner, nose vino, sifone i čiste čaše postavljaju na sto. Ona nikako i ne gleda Žana).

ŽAN: (Uzme čašu koja je pred gospođicom Ninom i ščepa servijetu od kelnera, koji se kraj njega nalazi i po kelnerskoj navici briše čašu). Molim lepo, dozvolite!

NINA: (Nervirana, otima mu čašu). Ali, nije to potrebno.

POSLERATNI GOSPODIN: (Okusio je vino). Odlično! Mora se priznati, odlično!

PEVAČICA: (Penje se na podijum. Muzikanti štimuju).

POSLERATNI GOSPODIN: (Aplaudira). Bravo! Ja znate neobično cenim i poštujem notno pevanje, al’ nekako, brate, ovo narodno pevanje bez nota više mi imponuje u duši. Čujmo!

PEVAČICA: (Peva uz pratnju muzike. Na svršetku veliki aplauz. Ona uzima tanjir i zalazi. Svi joj daju).

PRVI GOST: (Poverljivo svome drugu). Ne, ono je državni savetnik. Ne sećam mu se imena, ali znam da je savetnik.

DRUGI GOST: A onaj odlikovani?

PRVI GOST: No, pa to je taj čuveni milionar, američki naslednik i veliki dobrotvor.

DRUGI GOST: Pa što je noćas natakario dekoraciju?

PRVI GOST: Zar ne vidite da su svi u frakovima; znači bili su na nekom banketu ili zabavi možda.

POSLERATNI GOSPODIN: (Pevačici, spuštajući novac u tanjir). Odlično! Vrlo sam zadovoljan!

GOSPOĐA MODEL PATU: Al’ tako žalim, gospodine predsedniče, što je gospođica izostala večeras.

PREDSEDNIK KLUBA: Šta ćete, verujte da je tako boli glava.

ŽAN: (Nini). Vidite, ovakva jedna kafanica… eto, to sam uvek sanjao. Mala kirija, mala režija, nije skupo osvetljenje, mala poreza. Ne bi mi trebala ni posluga, sam pripašem kecelju… Eto, to sam uvek sanjao!

NINA: Ali to su valjda vaši stari ideali?

ŽAN: Pa da…

PREDSEDNIK KLUBA: (Žanu). Vidite kako je isti ideal imala i moja sobarica?

MARIŠKA: (Ovog momenta nije prisutna).

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Ama zar je to vaša bivša sobarica? Jeste, boga mi, sad se sećam.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ja mislim to nije tako čudno što je ona imala iste ideje koje i gospodin Todorović.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: (Gospodinu sa nasledstvom). Vi ste mi usput počeli da pričate neku vrlo zanimljivu pričicu, zašto je ne nastavite?

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Ja? Ah, to je bio samo razgovor. Ja ne umem lepo da pričam; kada biste nam vi, gospodine Todoroviću, ispričali štogod…

ŽAN: Šta?

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Pa na primer onu priču o kučetu.

ŽAN: (Odmah gotov). A da, to, to je znate bilo onda kad sam ja bio…

NINA: (Stavlja mu šaku na usta). To ne, tu priču nemojte pričati.

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Ali zašto ne? Gospodin Todorović to tako duhovito priča.

NINA: (Žanu). Dajte mi reč da to nećete pričati.

ŽAN: Molim lepo, dajem vam reč!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Znate li šta primećujem, gospodo? Ovo vino goni čoveka da peva. Verujte, evo meni se peva.

POSLERATNI GOSPODIN: I meni!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ja nemam dara za pevanje. Ali…

POSLERATNI GOSPODIN: Šta će vam dar, je l’ vi bez nota pevate?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Pa da!

POSLERATNI GOSPODIN: Pa to brate!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Pevajući). Miogaja ljeta, mnogaja…

POSLERATNI GOSPODIN: (Prekida ga). A… mnogaja ljeta ne vredi bez zdravice. Otkud to može biti „mnogaja ljeta“ bez zdravice. Je l’ tako, gospodin Todoroviću?

POSLERATNI GOSPODIN: A. zdravica opet ne biva bez šampanja. Kažu da je neki filosof rekao: šampanj teče iz zdravice ili ne, ne boga mi, nego, zdravica teče iz šampanja. Razume se to je taj filosof mislio na šampanj marke Mum kordon ruž. Samo iz te marke može da poteče inspiracija.

MATKOVIĆ: Mariška.

MARIŠKA: Molim!

MATKOVIĆ: Imate li šampanja? Da, gospodine!

MATKOVIĆ: Uhlađena?

MARIŠKA: Ja uvek pred ponoć metnem u ladnjaču dve tri boce, a sad sam dodala i neku više.

MATKOVIĆ: Dakle, otvorite one prve tri, rashlađene.

MARIŠKA: (Ode u kafanu).

DRUGI GOST: Slušajte, meni je cela ova slika nesnosna. Da platimo pa da idemo.

PRVI GOST: A ja opet mislim biće zanimljivije kad se zagreju šampanjom.

DRUGI GOST: Na protiv. — (Kuca). — Da platim!

MARIŠKA: (Pošto je iznela pun služavnik šampanjskih čaša, predaje ove kelneru koji iz razmešta po stolu a ona odlazi stolu koji je zvao i naplaćuje).

PRVI GOST: Dve po pola litre, dva sifona, jedna crna kafa.

MARIŠKA: (Izračunava i naplaćuje).

PRVI I DRUGI GOST: (Dižu se i polaze). Laku noć!

MARIŠKA: Laku noć želim.

PRVI I DRUGI GOST: (Odlaze).

JEDAN KELNER: (Iznosi šampanj i hoće da nalije).

ŽAN: (Skoči sa mesta). Ne tako, ne tako! (Ščepa mu bocu i servijetu i hoće da naliva).

PREDSEDNIK KLUBA: Ta nemojte vi gospodin Todoroviću.

NINA: Ali zaboga, gospodine Todoroviću.

MATKOVIĆ: (Da odvuče Žana). Dozvolite, gospodin Todorović je hteo samo da učini počast i da nalije čašu gospođici. Samo njoj!

ŽAN: Da, molim lepoj (Naliva Nini).

MATKOVIĆ: (Uzima mu bocu i dodaje mu kecelju). Nastavite!

JEDAN KELNER: (Naliva čaše).

POSLERATNI GOSPODIN: (Kad mu je kelner nalio, ščepa mu bocu i zagleda marku). Bravo, mum! Zamislite, gospođe i gospodo, Kordon ruž ovde na periferiji, tri kilometra daleko od centra — mum na periferiji. Ko bi to rekao? — (Uzima čašu). — Gospodo, zar ova pojava ne traži da se čovek nad njom duboko razmisli, jer, gospodo, iz ove se pojave može izvući ova pouka: O, čoveče, često puta u životu naći ćeš na periferiji ono što tražiš u centru. (Opšti smeh).

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Izgleda da vam filozofija ne ide od ruke.

POSLERATNI GOSPODIN: Pa nisam ni završio misao.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: Ali okanite se zaboga filozofije. To vam tako ne liči.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: I uopšte te poponoćne filozofije, prvo su nesnosne a drugo one se u zoru već rasplinu.

POSLERATNI GOSPODIN: (Ustaje). Pa ipak, gospodo, šampanj se ne može piti bez zdravice. Kad se reč mum kordon ruž prevede na naš jezik, onda to znači inspiracija.

PREDSEDNIK KLUBA: Ali vi ste već govorili na banketu!

POSLERATNI GOSPODIN: Ono je drugo: drugi lokal, druga marka šampanja, druga atmosfera. Ali ovde, u ovoj atmosferi, ja nisam još govorio. Dozvoljavate li mi, gospođe i gospodo, da ovom čašom šampanjca, u ime svih vas, nazdravim gospodinu Todoroviću.

VIŠE GLASOVA: Živeo! Živeo!

POSLERATNI GOSPODIN: Kao što vam je poznato, gospođe i gospodo, mi smo večeras održali banket u čast gospodin Todorovićevog odlikovanja. G. Todorovićeve plemenite grudi krasi, kao što vidite, veliki red prvoga stepena sa lentom, Svetoga Tautlanda kojim ga je odlikovala republika Laura.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ta obrnite stvar. Orden je Sv. Laure, a republika je Tautland.

GOSPOĐA MODEL PATU: Zbilja da li ko zna gde se nalazi ta republika?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Sve u geografiji nepoznate države nalaze se u Tihom okeanu.

POSLERATNI GOSPODIN: Gospod, nije ovde reč o državi, reč je o odlikovanju koje je naš dragi sugrađanin i prijatelj gospodin Todorović zaslužio i kao veliki građanin i kao plemenit dobrotvor i kao nacionalni radnik. I zato, gospođe i gospodo, u ime Tautlanda…

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Ta ostavite jedanput taj Tautland!

POSLERATNI GOSPODIN: Dobro, recimo ne govorimo u ime Tautlanda ali, u ime vaše, gospođe i gospodo, u ime vaše ja pozdravljam gospodin Todorovića i kličem mu: Živeo! Živeo! (Prihvataju uzvik, kucaju se sa Žanom i muzika svira nešto burno).

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Čujmo, gospodin Todorović želi da se zahvali.

SVI: Čujmo! Čujmo!

ŽAN: (Ustaje). Molim lepo, gospodo, ovo je za mene jedna svečanost; ja se nisam nadao. Ja ne znam zašto su oni meni dali ovaj orden, može biti zato što su čuli da ću zidati crkvu u Putincima, a meni je čast, i ja molim… mogu reći… upravo ne mogu ništa više reći. — (Seda).

SVI: Bravo! Živeo!

POSLERATNI GOSPODIN: Dragi gospodine Todoroviću, ispunite mi još jednu želju.

ŽAN: Molim lepo!

POSLERATNI GOSPODIN: Da pijemo pobratimstvo.

ŽAN: Zašto ne, molim lepo!

POSLERATNI GOSPODIN: Kelner! Napuni čaše gospodinu i meni. — (Uzimajući čašu). Od danas ako Bog da, dragi Jovane, mi postajemo nerazdvojna braća. Nema te sile koja će nas razdvojiti, Živeo! (Ispijaju kroz ukrštene ruke, zatim se triput poljube. Muzika pozdravlja čin).

SVI: (Pevaju). Živeli, živeli… mnoga ljeta živeli!

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ali, zar vama, gospodo, ne pada u oči da je g. Matković večeras tako malo raspoložen, tako ćutljiv.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Ja sam to još na banketu primetila, ali nisam htela da kažem, jer g. Matković uvek moje primedbe smatra kao izraz pakosti.

POSLERATNI GOSPODIN: Gospodin Matković čak nije ispio čašu posle moje zdravice.

MATKOVIĆ: Bože moj, zar moje neraspoloženje toliko pada u oči, Imam jednu malu brigu ali, pravo kaže pesnik: brige valja utopiti u vino — (Uzima čašu).

POSLERATNI GOSPODIN: Bravo! Živeo! Tako je! — (Kuca se sa Žanom). — Pobratime, u tvoje zdravlje!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Da čujemo i vašu zdravicu!

POSLERATNI GOSPODIN: Jeste, jeste, da čujemo i vašu zdravicu.

SVI: Da čujemo! Da čujemo!

MATKOVIĆ: Mislite da bi i ja trebao da govorim?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Svakojako!

PREDSEDNIK KLUBA: Mi smo već govorili zvanično na banketu, vama smo ostavili ovde, u intimnom krugu, jednu intimnu zdravicu.

MATKOVIĆ: Lepo, neka bude, samo, ne zaboravite, vi ste želeli da govorim.

PREDSEDNIK KLUBA: Ali našto vam ta ograda?

MATKOVIĆ: Stoga, što se možda moja zdravica neće toliko dopasti.

SVI: Da čujemo! Da čujemo!

MATKOVIĆ: (Ustaje, uzima čašu, digne se od stola po nasloni na jednu stolicu). Gospođe i gospodo! Ma da su ponoćna filozofiranja nesnosna i rasplinjavaju se da zorom — kao što neko to maločas reče — ipak je čovek gdekad prinuđen stvarnošću da se zabrine pred pojavama sudbine i njenih ćudi.

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: O, pa to suviše ozbiljno!

POSLERATNI GOSPODIN: Kao onaj profesor: civilizacija, rampa, etika.

MATKOVIĆ: Možda je i ozbiljno, zašto ne? Nije to rđavo u dobro raspoloženje kanuti pogdekad i kap zbilje. Samo, dozvolite, pre no što tu zbilju iskažem da se oslobodimo nenadležnih slušalaca. Gospodin predsednik je rekao: moja zdravica ima da bude intimna, znači dakle da ne pripada nikom drugom do našem društvu.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Sasvim umesno.

MATKOVIĆ: Mariška, ja bih vas molio da se povučete sa vašom poslugom u kafanu.

MARIŠKA: Molim. — (Zove kelnera i povlači se).

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: A zar Mariška ne pripada intimnom krugu?

MATKOVIĆ: Ne, gospođo! — (Prilazi podijumu i isplaćuje muzikante). te se ovi spremaju i kupe svoje stvari.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Do đavola pa vi činite pripreme kao za kakvu pozorišnu predstavu.

PREDSEDNIK KLUBA: Ili u najmanju ruku kao da se ovde radi na nekoj zaveri.

MATKOVIĆ: Produžiću odmah! Ništa, gospodo, nepostojanije, ništa ćudljivije od sreće. Sreća je kao ćudljiva žena, privuče vas sebi čarobnim svojim osmehom i, u trenutku najnežnijeg zagrljaja, ona vas u nastupu ćudi davi svojim zagrljajem. Sreća je kao veliki morski val, zavitlan bezumnom burom. Iznese sa dna na površinu sitnu krljušt, a sruči u dubinu oklopljene, džinovske plovne gradove.

POSLERATNI GOSPODIN: Pa to prava crkvena beseda!

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Mene uspavljuje.

MATKOVIĆ: Probudiće vas!

SVIRAČI i PEVAČICA: (Pošto su se opremili). Laku noć! (Odlaze).

MATKOVIĆ: (Pošto su svi otišli). Takva jedna igra sudbine ćudi dotakla se i naše sredine. Kada vam budem stvar saopštio, vi ćete se uveriti, da je ova, moglo bi se reći tragedija, na prvom mestu mene pogodila, pa ćete onda razumeti i moje večerašnje neraspoloženje, a razumećete i ceo ovaj moj opširan uvod. Jer, najzad, potrebno je da se nebo malo namršti, pre no što pukne grom.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: No, to već postaje zanimljivo.

GOSPOĐA MODEL PATU: Ja sam već nervozna.

PREDSEDNIK KLUBA: Dakle, recite nam najzad u čemu je stvar?

POSLERATNI GOSPODIN: I udrite jedanput s tim gromom!

MATKOVIĆ: Dakle pre četiri dana dobio sam, odnosno dobio je gospodin Todorović iz Nju-Funlanda pismo od opunomoćenog advokata. Ono pismo kojim je pre g. Todorović bio obavešten o nasledstvu, bilo je privatno pismo nekoga njegovoga rođaka. Ovo sad je zvanično. Advokat saopštava gospodinu Todoroviću da će mu, čim testament njegovog rođaka postane izvršan, pošto podnese overena dokumenta o sebi i po naplati taksa, troškova i posredničkog proviziona — poslati njegovo nasleđe od 100 dolara.

SVI: (Ustaju, opšta zaprepašćenost, gledaju se tupo i nemo među sobom. Duga pauza).

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Prvi se pribere). Sto dolara?

POSLERATNI GOSPODIN: To je 5.600 dinara.

MATKOVIĆ: Toliko!

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: A milioni?

MATKOVIĆ: Miliona nema.

ŽAN: (Skočio je usplahiren). Ama, gospodine Matkoviću, je li to istina?

MATKOVIĆ: Na žalost.

ŽAN: (Očajno). Pa šta ću sad?!

PRETSEDNIK KLUBA: Zaboga, gospodine Matkoviću, je li to sve tačno?

MATKOVIĆ: Ja nisam hteo ranije gospodinu Todoroviću da saopštavam dok ne proverim stvar; te sam i ono prvo i ovo drugo pismo dao službeno prevesti u Ministarstvu.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: I?

MATKOVIĆ: I… odista, nasleđe ne iznosi više nego pet do šest hiljada dinara. — Ono je prvo pismo neko pogrešno preveo.

SVI: (opšti poražavajući pokret, i prigušeni uzvici:). „A, a a! — Užasno! Strašno!“.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Jednom rečju gospodin nije milionar?

MATKOVIĆ: Bože sačuvaj!

NINA: (Koja je do sada očajna lica, stojeći, nervozno se kretala, tražeći u svačijem pogledu odgovor, saučešće ili utehu, na jedan mah pada onesvešćena u stolicu. Pritrčavaju joj i pridržavaju).

PRETSEDNIK KLUBA: Znam, gospodo, ali ova cela stvar ima i svojih vrlo ružnih posledica.

ŽAN: (Buni se). Ta molim vas, ja…

PRETSEDNIK KLUBA: Ali šta vi, vi ste u celoj ovoj stvari najsporedniji, ali mi! Mi smo, gospodo, donekle i ismejani.

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Mi imamo prava da tražimo satisfakciju.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Mi smo… užasno, užasno, ne smem čisto ni da pomislim!

POSLERATNI GOSPODIN: E, to je odista grom!

DAMA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: To znači pasti sa sedam hiljada metara visine.

GOSPODIN SA DOBRIM VEZAMA: Verujte mi, ja prosto ne mogu da dođem sebi!

ŽAN: Na posletku, znate šta. Nemojte vi zbog mene da se sekirate. Ja, upravo da vam kažem, gotovo i volim što nisam bogat.

PREDSEDNIK KLUBA: Ama ko vas pita. O vama je najmanje reč ovde. Ali, gospodin Matkoviću, zar vi ne uviđate naš položaj?

MATKOVIĆ: Uviđam, gospodine predsedniče, kako da ne uviđam.

PRETSEDNIK KLUBA: Pa vi bi nam trebali da date objašnjenja, jer najzad vi ste najbliži stvari.

MATKOVIĆ: Sva objašnjenja koja sam mogao ja sam vam dao.

PRETSEDNIK KLUBA: I ništa više?

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Pa ipak, mogao bi gospodin Matković i što više da nam kaže, jer on je prvi stvar objavio.

MATKOVIĆ: Da, ja sam prvi koji sam pao u tu zabludu i to sam skupo platio. Ja sam oštećen sa blizu 300.000 dinara, dok ste vi svi ostali samo neprijatno iznenađeni.

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Neprijatno iznenađeni! Neprijatno iznenađeni! Ja priznajem vama da ste materijalno oštećeni, ali nas ima koji smo moralno oštećeni.

MATKOVIĆ: Za to, gospodine, nemate ni razloga ni prava da meni prebacujete. Ja jesam taj koji sam, zaveden jednim pogrešno prevedenim pismom, objavio da je Žan milionar, ali ja nisam taj koji sam vas zvao da mu se klanjate. Nisam vas ja nudio da mu pravite tajanstvene posete; da priređujete u čast njegovu čajeve; da projektujete brakove, da se sa Žanom pobratimite, da ga birate za počasnog člana vaših društava; da nazivate ulice, brodove, šešire, njegovim imenom; da mu pridržavate kaput; da mu držite laskave zdravice; da mu čistite prašinu sa revera; da ga proglašavate velikim dobrotvorom, najvećim građaninom, nacionalnim radnikom i da mu kličete živeo. Nisam ja taj. Ako sam stavio komad šećera na sto, nisam ja taj koji sam pozvao muve da sleću na njega.

PRETSEDNIK KLUBA: (Uvređeno). Posle ovoga i ovakvoga objašnjenja ja, gospodo, mogu samo da vam kažem laku noć.

GOSPODIN IZ UGLEDNE PORODICE: Dozvolite, gospodine predsedniče, da vas pratim. Laku noć, gospodo!

PRETSEDNIK KLUBA: (Polazeći). Laku noć!

SVI: Laku noć!

PRETSEDNIK i G. IZ UGLEDNE PORODICE: (Odu).

NINA: (Pošto se povratila). Meni je vrlo rđavo! — (Gđi Model Patu). Hoćete li me pratiti do kuće?

GOSPOĐA MODEL PATU: Kako da ne! (Prilazi joj).

GOSPODIN KOJI OČEKUJE NASLEDSTVO: Dozvoljavate li i meni da vas pratim?

NINA: (Već se digla). Molim! Laku noć! — (Ona to laku noć kaže uopšte, ne pogledav Žana).

GOSPOĐA MODEL PATU: Laku noć! — (Odlazi sa Ninom).

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Matkoviću). Pa im pored svega što ste nam očitali, ja lično imam razloga…

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: (Savetniku). Molim te, nikakva više objašnjenja. Gospodin nam je rekao sve što je mogao reći. I ja te molim, ako me voliš, nikad više ni reči, ni pomena o svemu ovome što je bilo? A sad, daj i meni mantil, tek nećemo mi valjda ostati ovde?

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: Ah, razume se, ne!

GOSPOĐA KOJA JE LETELA 3200 M. VISINE: A bićete tako dobri da i mene povedete?

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Da, da, pođite sa nama!

GOSPODIN SAVETNIK BEZ REPUTACIJE: (Polazeći). Bože moj, Bože moj kako, slučaj može da igra ružnu ulogu u životu čovečijem.

GOSPOĐA SAVETNIKOVICA SA REPUTACIJOM: Rekla sam ti, ni reči više o tome! Laku noć, gospodo! (Odlazi i ne pogledav Žana. Za njom Savetnik i gđa koja je letela).

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: (Posle dužeg ćutanja posleratnom gospodinu). A zar ćemo mi ostati? Kad lađa tone pravilo je da se svi pacovi razbegnu.

POSLERATNI GOSPODIN: Pravo kažete. Počekajte, zajedno ćemo. — (Prilazi Žanu). — E, moj pobratime, sudbina ti zlo stade na rep! Sad tek možeš da arlukneš ono: au, au, au, au!

ŽAN: Pravo da ti kažem, pobratime….

POSLERATNI GOSPODIN: Pst! Ja što sam tebi kazao, pobratime, to je onako, a ti, izbriši to pobratimstvo. Ja sam se pobratimio sa gospodinom Jovanom Todorovićem, a ne sa Žanom. Šta ćeš, prevarili smo se i ja i ti!

ŽAN: Boga mi vam kažem, ja ne žalim.

POSLERATNI GOSPODIN: Pa nema šta da žališ, nisi imao pare u rukama pa da si ih izgubio. Ovako, proživeo si mesec dana kao milionar, video si kako je to — pa i to je dosta za tebe. Nisi izgubio pare, ali, vide li ti, kako za čas izgubi i čast i počast? Vide li ti kako ti niko ne reče ni laku noć, a malo pre ti vikali živeo. Takav je život, vidiš, od kako je sveta i veka; kad imaš pare živeo, kad nemaš pare nema ni laku noć. Tako je to tebi a tako će, vidiš, da bude sutra i meni. Zato ja vidiš čuvam svoju čast i počast. — (Vodi iz džepa ključeve od kase). — Vidiš li ti ovo, to su vidi ključevi od moje časti i počasti; umem ja to da čuvam, da i meni koji put ne stane sudbina na rep. E, pa ’ajd’ u zdravlje Žan! — (Rukuje se s njim). — Laku noć g-n Matkoviću! (G-nu bez skrupula). — Hajdmo!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: A vi ćete ostati gospodine Matkoviću?

MATKOVIĆ: Ja ću ostati.

POSLERATNI GOSPODIN: Pa jest, vi drugo… laku noć!

GOSPODIN BEZ SKRUPULA: Laku noć! — (Odlaze).

1.5.3. 3. MATKOVIĆ, ŽAN, MARIŠKA

MATKOVIĆ: (Duga pauza. Matković sedi na stolici van onog stola za kojim je društvo sedelo i duboko razmišlja).

ŽAN: (Sedi i dalje na svome mestu kao prikovan i uznevereno pogleda čas u kafanska vrata kroz koja je Mariška otišla, čas u Matkovića, čas u sijalice koje su nad njim. Najzad se oslobodi). Gospodine Matkoviću!

MATKOVIĆ: (Blago). Šta je Žan?

ŽAN: Ja, boga mi, ne žalim.

MATKOVIĆ: A šta bi i imali da žalite, valjda ove što su otišli?

ŽAN: (Opet pauza, opet Žan diže glavu). Gospodine Matkoviću.

MATKOVIĆ: Šta je Žan?

ŽAN: Je l’ sad smem da razgovaram sa Mariškom?

MATKOVIĆ: (Skoči). Oh, pa mi smo na nju i zaboravili. — (Ode kafanskim vratima). — Mariška, odite ovamo!

MARIŠKA: (Dolazi i iznenadi se kada vidi da su već svi gosti otišli). Kako, zar su svi otišli?

MATKOVIĆ: Da, ostali smo sami. Potrebno je bilo da ostanemo sami. Mi imamo ovako u porodici jedan važan razgovor, Žane!

ŽAN: (Koji je već ustao kad je Mariška naišla). Molim lepo!

MATKOVIĆ: Skinite tu lentu i tu zvezdu. Sve je to laž, za novce kupljeno. Nije to za vas i ne treba vam!

ŽAN: (Kida lentu i zvezdu). Pa dabome da mi ne treba!

MATKOVIĆ: (Vadi iz džepa svoga gornjeg kaputa, koji je bio prebačen preko jedne stolice, uvijenu u novine onu kelnersku servijetu koju mu je uzeo još u klubu). Evo vaše dekoracije. Uzmite ovu kelnersku servijetu, to je ona ista koju sam vam uzeo u klubu i sačuvao za ovaj dan.

ŽAN: (Primajući. Bojažljivo). A, ovaj… molim lepo… smem li da progovorim sa Mariškom?

MATKOVIĆ: Ta kako progovoriti, priđite i zagrlite je!

ŽAN: Molim lepo! (Priskoči i zagrli srdačno Marišku). Mariška, ja nisam više bogat!

MARIŠKA: (Uznevereno). Je li to istina, gospodine Matkoviću?

MATKOVIĆ: Zar vam nisam kazao da će tako biti?

ŽAN: (Grleći je). Eto, vidiš da te nisam ostavio?

MARIŠKA: I nećeš se više vraćati njima?

MATKOVIĆ: Ne, Mariška, on otsad ostaje ovde kod vas, da zajednički vodite ovu prekrasnu radnju. On je nasledio samo toliko koliko mu je potrebno bilo da kupi ovu kućicu i radnju.

MARIŠKA: I ništa više?

MATKOVIĆ: I ne treba mu više.

MARIŠKA: (Još ne veruje). I mi sad ostajemo ovde zajedno?

ŽAN: Da, u našoj kafanici.

MARIŠKA: U tvojoj kafanici, jer ja sam je na tvoje ime kupila.

ŽAN: (Ushićen). Mariška!

MARIŠKA: (Srećna). Bože, Bože moj, kako to najedanput!

ŽAN: (Prilazi Matkoviću). A novac što ste vi za mene potrošili, mi ćemo vam odužiti gospodine Matkoviću, samo, dabome, ne možemo odmah.

MATKOVIĆ: Niste vi meni ništa dužni. Sve što sam za vas učinio smatrajte kao moj svadbeni dar.

ŽAN: (Zadivljen). Tolike pare!

MATKOVIĆ: A sad, Žan, smatrajte sve ono što je bilo kao jedan lep san koji je prošao. Protrljajte oči pa ’ajd’ u ime boga na posao!

ŽAN I MARIŠKA: (Prilaze i vredno, srdačno pristupaju poslu. Oni raspremaju stolove, odnose sudove, skidaju i savijaju čaršave, uređuju stolice i t. d.).

1.5.4. 4. REDAKTOR, PREĐAŠNJI

REDAKTOR: (Povrnute jaka pa gornjem kaputu). Ja zadocnio nešto sa listom.

ŽAN: Dobar dan želim! Molim lepo?

REDAKTOR: Hvala, neću ništa! — (Matkoviću). Znači, komedija je svršena?

MATKOVIĆ: Da dragi moj, komedija je svršena. Mister Dolar završio je svoju vladavinu i sručilo se sve što je na njemu zasnivalo svoje bitisanje. I prijateljstvo. I ljubav i časti i počasti… sve, sve, sve se sručilo pod razvalama evrejskog hrama kome je stvarnost zaljuljala stubove. Kao što vidite, razbegli su se svi da ostave ovo dvoje, srećnih baš zato što nisu bili robovi mister Dolara.

REDAKTOR: Tako žalim što nisam mogao da vidim taj krah!

MATKOVIĆ: Bolje za vas, zgadili bi se!

REDAKTOR: Pa sad?

MATKOVIĆ: Sad… vidite… rad i trud. — (Pokazuje na ono dvoje koji su se predano odali poslu). — Sreća je gola laž, a rad je istina. Samo se na radu zasniva trajna sreća! — (Čuje se daleko sirena neke fabrike). Čujete li?

REDAKTOR: Da, zora je već, fabrika je objavljuje.

MATKOVIĆ: To su, vidite li, jutarnja zvona, koja pozivaju vernike na molitvu ne zlatnome mamonu već plemenitome s gospodaru sveta poštenome radu i trudu. — (Prilazi filaretama). — Eno, vidite li kroz taman veo razređene noći kako promiču siluete ljudi, žena, dece — krenuli su na glas zvona koja maločas čuste. To su vernici i poklonici rada; njihov su religiozni znak žuljevi na rukama, a ukras im je znaj na čelu. Samo kroz tu novu veru, kroz rad, dospeće se do snage koja će razoriti neznabožačko božanstvo mister Dolara.

REDAKTOR: (Nasloni se na ogradu i pomno se zadubi u razmišljanje).

MATKOVIĆ: (Seda na stolicu okrenut gledaocima, vadi cigaretu). Žan!

ŽAN: (Dotrči). Molim lepo!

MATKOVIĆ: Pripalite mi cigaretu!

ŽAN: Molim lepo! (Pali i odlazi opet poslu).

MATKOVIĆ: (Puši prateći dim koji ga odvodi u duboko razmišljanje).

ZAVESA

2. Žena bez srca

2.1. Lica

• DR. JAKŠIĆ, profesor universiteta i šef hirurške klinike
• DR. STEFANOVIĆ
• DR. PERIŠIĆ
• DR. NOVAK
• DEŽURNI LEKAR
• PRVI,
  DRUGI — asistent
• JEDAN STUDENT
• JEDNA ŽENA
• JEDNA MAJKA
• POLICIJSKI PISAR
• POLICIJSKI AGENT
• ŽENA BEZ SRCA
• ONAJ MLADIĆ
• TOMA, poslužitelj u kabinetu Dr. Jakšića

Sva tri čina dešavaju se na klinici, u kabinetu Dr. Jakšića koji se nalazi kraj same operacione sale.

2.2. Prvi čin

Kabinet šefa hirurškog odeljenja na klinici, koji se nalazi odmah do operacione sale. Sto za pisanje, biblioteka i orman sa instrumentima. Na ormanu ni na biblioteci razni preparati ili konzervirani čovečji organi u staklenim sudovima. Na stolu za pisanje, pa jednoj gomili tvrdo povezanih knjiga, jedan stakleni sud sa špiritusom i u njemu jedno srce čovečje. U zidu porculanski lavabo, nad njim ubrusi a malo dalje vešalica o kojoj visi doktorov kaput i šešir kao i više belih, bolničkih mantila.

2.2.1. 1. DR. JAKŠIĆ I OSTALI

DR. JAKŠIĆ: (U beloj, kliničnoj mantili. Tek je završio operaciju te pere ruke na lavabou. Ostali, kolege, asistenti i studenti od kojih su asistenti takođe u belim mantilima, sabrani u dve tri grupe živo razgovaraju među sobom).

DR. NOVAK: (Seda paleći cigaretu). Izvinite, ali ja ne mogu duže da izdržim. Nisam pušio već… Koliko je trajala operacija?

PRVI ASISTENT: Ravno četrdeset i dva minuta.

DR. JAKŠIĆ: Ne više?… Meni se činilo…

DR. PERIŠIĆ: Za takvu operaciju to nije mnogo.

DR. NOVAK: Za takvu operaciju moglo bi se reći da nije uspeh samo kolege doktora Jakšića; to je uspeh mnogo širega značaja!

DR. STEFANOVIĆ: (Odvaja se od grupe studenata sa kojima je dosad razgovarao i seda i sam. Dr. Jakšiću). Mislim, kolega, nećete propustiti da nam stvar prikažete na prvoj sednici lekarskog društva?

DR. JAKŠIĆ: (Završio je pranje, te sad brišući ruke). Objavite, gospodo, kolegama, studentima, da ću na sutrašnjem predavanju govoriti o današnjem slučaju operacije.

JEDAN STUDENT: Blagodarimo, gospodine profesore.

DR. STEFANOVIĆ: (Studentima). Gospodo studenti. Ako ko od vas bude u prilici da o ovoj operaciji govori sa novinarima, nastojte da stvar bude zabeležena pod naslovom: „jedna hirurška drskost“. Da, gospodo, to je pravo ime današnjeg uspeha doktora Jakšića.

DR. JAKŠIĆ: (Skidajući mantil i oblačeći kaput). Nazovite je i tako; jer ima tu odista i nešto drskosti ili bar odvažnosti. Ala, bez te odvažnosti hirurg ne treba ni da uzima nož u ruke; onako isto kao što vojnik ne treba da uzima pušku bez odvažnosti da puca. (Sedajući). Slučaj nije bio tako običan. Nesrećnik, koji je malo pre ležao na operacionom stolu, bio je već namenjen smrti. On je noćas u nekakvoj tučnjavi zadobio vrlo tešku ranu, ozleđen mu je bio nožem srčani mišić. Nastupilo je unutarnje krvoliptanje i, uverili ste se i sami, puls je gotovo potpuno iščezao. Postupio sam po Roterovoj metodi, otvarajući grudni koš. I naišao sam na sve one teškoće koje se javljaju u takvim slučajevima: ozleđena srčana maramica, unutarnje krvarenje i ubrzana radnja srca.

DR. NOVAK: Mene je najviše zanimao sam šav srca koji ste izveli.

DR. STEFANOVIĆ: Hoćete li mi objasniti, kolega, zašto ste izvršili i podrskavičavu resekciju rebara?

DR. JAKŠIĆ: Da otklonim mogućnost zapaljenja srčane kesice. Resekcijom rebara srce biva pokriveno nekim delovima grudnog koša, što vrlo mnogo olakšava rad oslabljenog srca.

2.2.2. 2. DRUGI ASISTENT, PREĐAŠNJI

DRUGI ASISTENT (Dolazi iz operacione sale). Gospodine profesore, bolesnik je prenesen.

DR. JAKŠIĆ: Još je pod narkozom?

DRUGI ASISTENT: Čini izvesne kretnje.

DR. JAKŠIĆ: Puls?

DRUGI ASISTENT: Ubrzan.

DR. JAKŠIĆ: Budite kraj njega, ne udaljavajte se od postelje. Operacija se ne može smatrati uspelom ako se pacijent… Svaku promenu mi javljajte! (Asistentima i studentima). Gospodo, vi ste slobodni.

ASISTENTI I STUDENTI (Klanjaju se i odlaze u operacionu salu).

2.2.3. 3. DR. JAKŠIĆ sa KOLEGAMA

DR. JAKŠIĆ: (Dr. Perišiću i Stefanoviću). Gospodo kolege, izvolite sesti! Mogli bi uz cigaretu i po jedan konjak. Zar ne? Zaslužili smo! (Zazvoni Tomi koji ulazi spolja). Donesite, Tomo, po jedan konjak, a meni uz to i jedan čaj. Osećam potrebu za nečim toplim. Ako još ko od gospode želi? (Svi odbijaju). Dakle, čaj samo za mene. (Toma odlazi). Ipak je to, gospodo, jedna vrsta pobede, ovakva operacija. Donose vam na sto nesrećnika. koji je već osuđen na smrt ili, kao što se to u poeziji veli — koga smrt već drži u naručju. Vi pristupate s nožem u ruci i pogledate se sa smrću oči u oči, kao dva protivnika koji će se malo zatim uhvatiti u koštac; zabadate nož u telo, prolivate krv; zakrvavite ruke i — stavljajući nož, krvav nož, u službu životu a ne smrti kojoj je namenjen — vi otimate smrti plen i naterate jedan prirodni zakon, izražen u smrti, da kapitulira pred jednim zakonom čovečjega uma, izraženim u medicinskoj nauci. U tome leži, vidite, draž ovakvoga jednoga posla koji bi, inače, u osnovi, mogao biti i odvratan.

DR. PERIŠIĆ: Da tako govore sve vojskovođe po dobijenoj bitci!

DR. JAKŠIĆ: U pozitivnoj nauci, kao što je hirurgija, nema izgubljenih bitaka.

DR. STEFANOVIĆ: Zar ni smrt pacijenta pod nožem?

DR. JAKŠIĆ: Smrt pacijenta ne znači uvek gubitak bitke, bar ne ako je bolest tačno utvrđena, ako je nož u operatorovoj ruci pravilno funkcionisao i ako su sve druge okolnosti, koje su u vezi sa operacijom, dovoljno procenjene.

DR. PERIŠIĆ: A ako sve to nije učinjeno?

DR. JAKŠIĆ: Onda to nije nauka koja je izgubila bitku. To je nesavesnost ili neznalaštvo pojedinca nedostojnog da bude sveštenik nauke.

2.2.4. 4. TOMA, PREĐAŠNJI

TOMA: (Donosi konjak, čaj, a na istome služavniku i poštu).

DR. JAKŠIĆ: To je jutrošnja pošta?

TOMA: Da, gospodine! (Pošto i Jakšića posluži i preda mu poštu, udaljava se).

DR. JAKŠIĆ: (Razgledajući pisma i novine). Navikao sam moga poslužitelja da mi nikad ne predaje poštu pre no što svršim operaciju.

DR. STEFANOVIĆ: Vrlo umesno!

DR. JAKŠIĆ: Da. Ja to čak preporučujem i svojim slušaocima. Operater mora biti potpuno miran, spokojan i pribran. Pošta može gdekad doneti kakav rđav glas, neprijatnu vest ili ma što drugo što bi ga moglo uzbuditi, uznemiriti i pokolebati mu potreban mir u momentu kad je u njegovoj ruci život čoveka.

DR. STEFANOVIĆ: Odista, odista! Ja znam, na primer, slučaj sa doktorom Najhajmerom, kod kojega sam bio asistent. Pred samu operaciju javili su mu od kuće ba mu je sin, gimnazista, pao na nekom ispitu. Stvar ne bi morala biti ni malo tragična, ali je oca toliko uznemirila da je kod samog operacionog stola odustao od posla i predao meni operatorski nož. To je bila moja prva operacija.

DR. JAKŠIĆ: (Izvinjavajući se). Dozvolite! (Razgleda poštu Pozivnica. Rektorat). Ovo je od kolege Ljubičića a ovo… (Razgleda pismo). …ženski rukopis.

DR. NOVAK: To ostavite poslednje da čitate. Ja se uvek držim toga reda, ženska pisma čitam posle svih ostalih.

DR. PERIŠIĆ: Uvek?

Dr. NOVAK: Da… ili, ako baš hoćete, i ja sam preživeo doba kada sam ženska pisma čitao pre svih ostalih, Ali, to je davno bilo.

2.2.5. 5. PRVI ASISTENT, PREĐAŠNJI

PRVI ASISTENT: Gospodine profesore, pacijent se probudio iz narkoze!

DR. JAKŠIĆ: Je li nemiran?

PRVI ASISTENT: Ne, samo nas posmatra.

DR. JAKŠIĆ: Nikakvih drugih reakcija?

PRVI ASISTENT: Ne!

DR. JAKŠIĆ: Temperatura?

PRVI ASISTENT: Nismo još merili.

DR. JAKŠIĆ: Kako zaboga možete biti tako nebrižljivi. Obratite najveću pažnju na temperaturu i na puls.

PRVI ASISTENT: (Ode).

2.2.6. 6. PREĐAŠNJI

DR. JAKŠIĆ: (Preleteo je pogledom preko pisma). Kolega Ljubičić piše da bi rad bio jesenas da saopšti u Lekarskom društvu svoja iskustva u lečenju raka serumom.

DR. PERIŠIĆ: Doduše interesantna, ali već dovoljno iscrpena tema.

DR. NOVAK: Pravo da vam kažem ja sam kod te bolesti izgubio svako poverenje prema serum-terapiji.

DR. STEFANOVIĆ: Ja sam od uvek samo u nož verovao.

DR. PERIŠIĆ: U nož verujemo svi pa ipak ne sme se ni nož uzeti kao jedno sretstvo.

DR. JAKŠIĆ: (Pošto je pročitao i ono pismo ženskom rukom pisano, diže se naglo i vrlo uzbuđen). Ovo je… ja ovo ne razumem… ovo je tako čudna stvar!

DR. NOVAK: To vas je pismo nešto uznemirilo, kolega?

DR. JAKŠIĆ: (Primetno uzbuđen). Više nego uznemirilo… ja ne umem da se priberem, ne umem da savladam uzbuđenje.

DR. STEFANOVIĆ: No, eto vam opravdanja za onaj vaš princip da operator ne treba da čita poštu pre no svrši operaciju. Da vam je to pismo došlo pre operacije?

DR. JAKŠIĆ: Ja se odista ne bi smeo da prihvatim noža. Jer ovo, gospodo… verujte… nije obična stvar… ja nisam dovoljno pametan!… Ne znam da ko ne zbiva šalu sa mnom, ali to bi bila tako gruba šala!

DR. PERIŠIĆ: Recite nam bar šta je u tom pismu, ako to nije kakva tajna?

DR. JAKŠIĆ: Vi bi mi se nasmejali ili bar ne bi verovali… kao što i ja ne znam: zaslužuje li stvar ovo uzbuđenje koje je izazvalo kod mene ili i ja treba da se nasmejem?

DR. PERIŠIĆ: Dakle, recite nam u čemu je, pa da se zajedno nasmejemo.

DR. JAKŠIĆ: Ovo pismo, gospodo, za koje vam maločas rekoh da je ženskom rukom pisano piše mi jedna pokojnica. Da, gospodo, piše mi osoba koja je pre tri meseca umrla.

DR. STEFANOVIĆ: (Slatko se smeje). To je odista interesantna korespodencija.

DR. PERIŠIĆ: Još ako je to i pacijent… No, hvala lepo, ako bi počeli da mi pišu svi moji pokojni pacijenti.

DR. STEFANOVIĆ: To ne može ništa drugo biti do jedna vrlo neukusna šala.

DR. PERIŠIĆ: Šalje li vam pokojnica i adresu za odgovor?

Dr. NOVAK: Ja mislim da je adresa svih pokojnica post restante.

DR. JAKŠIĆ: Ja bih vrlo rado pristao uz vas, gospodo, da stvari dam neozbiljan značaj ali… vidite, ima tu izvesnih okolnosti… na primer… ovo je isti onaj rukopis kojim su bila pisana prva ljubavna pisma koja sam nekada, u mladosti dobivao.

DR. PERIŠIĆ: E, sad već prelazimo na drugi teren. Čim je u stvar umešana ljubav tim samim je tu i lukavstvo, mislim žensko lukavstvo i, tada se mnoge stvari, koje bi inače mogle biti nejasne, same sobom objašnjavaju…

DR. JAKŠIĆ: Po sredi ne može biti lukavstvo. Žena koja mi ovo piše i koja mi je nekada, u mladosti, istim rukopisom pisala ljubavna pisma, ležala je pre tri meseca mrtva na mome operacionom stolu.

2.2.7. 7. PRVI ASISTENT, PREĐAŠNJI

PRVI ASISTENT: (Noseći sobom i termometar). Gospodine, profesore. Temperatura trideset sedam sa šest.

DR. JAKŠIĆ: To je povoljno, sasvim obična temperatura posle operacije. Puls?

PRVI ASISTENT: Ubrzan.

DR. JAKŠIĆ: Svakojako ubrzan, ali hoću tačno da znam koliko.

PRVI ASISTENT: Molim! (Ode).

2.2.8. 8. PREĐAŠNJI

DR. JAKŠIĆ: (Nastavljajući raniju misao). Rekoh vam, ležala je pre tri meseca mrtva na mome operacionom stolu.

DR. NOVAK: Ne mogu da razumem. Kada bi nas bliže upoznali sa svim okolnostima, možda bi još bili u mogućnosti da donesemo svoj sud o toj čulnoj pojavi, ovako…

DR. JAKŠIĆ: (Prošeta dva tri put pribirajući misli). Upoznaću vas… da, upoznaću vas… Bilo je to pre tri meseca… tako, pre tri meseca… mislim da imam i zabeležen datum. Jedne večeri, zadržao sam se ovde u kabinetu duže no obično… sređivao sam neke beleške. Odjednom čuh da se zaustaviše kola pred klinikom a malo zatim uđe poslužitelj i reče mi da je donesen jedan leš. Mislio sam da uputim dežurnog lekara da vidi u čemu je stvar, ali u to upade u sobu jedan mladić, bled, uplašen, očajan. On mi odmah otvoreno reče da je to leš žene koju voli, bezumno voli i dodade još da je umrla od srčanog udara. koji je nastupio u jednom trenutku gneva, a zatim me uze preklinjati da joj spasem život: „Doktore, tako vam Boga — cvilio je mladić — spasite je, vratite joj život!“

DR. NOVAK: Odista, cela stvar postaje zanimljiva!

DR. JAKŠIĆ: Ma da se kod srčanog udara obično ne pretpostavlja obamiranje, ipak sam sa dežurnim pohitao u operacionu salu da učinim bar najobičnije pokušaje, ako bi bili od pomoći. Mladić je sam na rukama doneo leš i položio ga na operacioni sto, preklinjući me uvek još da je spasem. Dozvolio sam mu da prisustvuje pokušaju i odmah pristupio operacionom stolu. Na stolu je ležala beskrvna i bleda, mlada žena neobične lepote, I, kad sam je malo bolje zagledao, poznao sam u njoj stvorenje koje sam prvi put u životu zavoleo — istinski zavoleo, a koja se ljubav ugasila, mojim odlaskom u inostranstvo. Zastao sam preživljujući sve uspomene, sva sećanja, svu mladost. Mladić je stajao kraj mene, i gorko je plakao izjavljujući da on smrt ljubljene žene ne može preživeti.

DR. PERIŠIĆ: Pa to je čitav roman!

DR. STEFANOVIĆ: To nije prvi roman koji se na sekcionom stolu svršava.

DR. JAKŠIĆ: Najzad, trgao sam se iz trenutnog zanosa i pristupio sam poslu. Pregledao sam leš. Nikakvog, nikakvog znaka života i nikakve nade da bi se životu mogla vratiti. Potresen i sam sentimentalnim uspomenama, saopštio sam mladiću da napusti svaku nadu. Ali je on i dalje preklinjao da joj vratim život, jer je verovao da u lepome telu, koje je ležalo pred nama, mora biti života. On nije verovao u smrt.

DR. STEFANOVIĆ: Da, da, u tim se godinama ne veruje u smrt!

DR. JAKŠIĆ: Najzad, i ako bez nade, preduzeo sam operaciju. Pokušao sam najpre sa ritmičnim dizanjem ruku, a posle neuspeha ubrizgao sam u lešinu kofein i kamfor. Razume se da ni to nije imalo dejstva te sam pribegao i poslednjem sretstvu, zabo sam iglu u srce mrtve žene i ubrizgao adrenalin. Ali, ni posle toga nikakvog znaka života, nikakvog pokreta krvnoga toka. Leš je i dalje zadržao mrtvačku ukočenost. — Tad se i sam mladić morao izmiriti sa teškom istinom i tražio je da mu predam leš. Kako se već ranije deklarirao kao ljubavnik smatrao sam da mu ne mogu predati leš jer nema prava na njega. I mladić, slomljen i skrhan bolom i očajanjem, otišao je a ja, kada sam ostao sam — učiniću vam jedno priznanje — kada sam ostao sam, ja sam sa jednim dubokim bolom dugo i dugo posmatrao božanski lepo telo koje je ležalo na operacionom stolu. Ja nisam kadar da vam moja osećanja toga trenutka iskažem; teško bi ih i shvatili ako ih niste preživeli. Pao sam u neki mladićski zanos, vratio sam se u doba ideala, u doba mladih, bujnih maštanja i evo vam se, gospodo, iskreno ispovedam — ja sam se u mrtvu ženu ponova zaljubio! (Pokret među prisutnima i izvesno iznenađenje).

DR. PERIŠIĆ: No, sad već cela stvar dobija sasvim drugi vid.

DR. NOVAK: (Dr. Perišiću). Kolega, vi ste imali pravo, roman.

DR. STEFANOVIĆ: Malo starinski sentimentalan ali — roman.

DR. JAKŠIĆ: Želite li da ga čujete do kraja?

DR. STEFANOVIĆ: Kako da ne!

DR. NOVAK: Sad smo već toliko zainteresovani.

DR. JAKŠIĆ: Kad sam hteo da se odvojim od tela i da naredim da se nosi u mrtvačnicu, ja dođoh na čudnu misao. Pokušao sam da je se oprostim, ali me je ova sve više osvajala i utisnula mi silom nož u ruke. Rasporio sam mlade grudi mrtve žene i izvadio joj srce… Ja sam taj čin pred svojom savešću pravdao naučničkom radoznalošću, da ispitam dejstvo adrenalina. Verovatno to me je i rukovodilo kada sam to činio. I to srce, što sam ga izvadio iz grudi mrtve žene (Pokazujući na staklo u kome je srce). …eto ga tu… sačuvano… na mome stolu.

DR. PERIŠIĆ: (Diže se i zagleda). Srce koje je nekada kucalo za vas.

DR. JAKŠIĆ: Zatim, pošto sam još jednom pogled bacio na bledo i voštano lice lepe žene, naredio sam da se telo snese u mrtvačnicu.

DR. PERIŠIĆ: I tu je kraj romanu?

DR. JAKŠIĆ: Ne, nije!

DR. STEFANOVIĆ: Zar posle mrtvačnice može još biti nastavka?

DR. JAKŠIĆ: Da. Bilo ga je — sutradan, kada sam došao ovamo, saopštila mi je posluga da je te noći neko razbio prozor na mrtvačnici i ukrao telo one žene.

DR. NOVAK: Oho!

DR. PERIŠIĆ: Izvesno onaj očajni mladić?

DR. JAKŠIĆ: Svakojako on. Prijavio sam stvar vlastima i, vođena je nekakva istraga i, najzad, otišlo je sve u zaborav. Još malo pa bih i ja celu stvar zaboravio…

2.2.9. 9. DRUGI ASISTENT, PREĐAŠNJI

DRUGI ASISTENT: Gospodine profesore. Puls i temperatura se kod operisanoga naglo penju.

DR. JAKŠIĆ: E?… Koliko?

DRUGI ASISTENT: Puls 115, temperatura trideset osam.

DR. JAKŠIĆ: (Kolegama). Dozvolite! Moram lično obići bolesnika. (Ode sa asistentom).

2.2.10. 10. PREĐAŠNJI bez DR. JAKŠIĆA

DR. PERIŠIĆ: No, kako vam se cela ova stvar dopada?

DR. NOVAK: Gospodo, nezgodno mi je reći, ali bi ovo mogla biti pojava iz Kraft-Ebingove oblasti.

DR. STEFANOVIĆ: Vi stvari pridajete veći značaj no što ga ima. U celoj toj stvari nema ničeg neobičnog — samo ono malo sanjalačke ljubavi kolege Jakšića.

DR. PERIŠIĆ: To je baš ono što me iznenađuje.

DR. NOVAK: Ne znam jeste li ga posmatrali kad je govorio o mrtvoj ženi, kako je njegov pogled sanjalački lutao, kako mu je čelo sjalo nekom mladošću i zanosom. Interesantno, vrlo interesantno! Ja ga s te strane nisam poznavao.

DR. PERIŠIĆ: Ja sam ga, pravo da vam kažem, smatrao kao strogo ozbiljnog naučnika.

DR. STEFANOVIĆ: Vi, kolega, zaboravljate, da je to još mlad čovek! I, zar najzad naučnik ne sme voleti?

DR. PERIŠIĆ: Ne, kolega.

DR. STEFANOVIĆ: Poznavajući vašu gospođu ja sam uveren da ste se vi oženili iz ljubavi, a imate izvesno o sebi mišljenje da ste ozbiljan čovek koji se bavi naukom.

DR. PERIŠIĆ: Ta da…

DR. STEFANOVIĆ: Pa vidite, kod sebe ste pristali da izmirite tu svoju ozbiljnost a…

DR. NOVAK: (Koji je prišao stolu za pisanje i posmatrao srce). Ne razumem samo, zašto je kolegi Jakšiću trebalo da konzervira ovo srce u špiritusu?

DR. PERIŠIĆ: Vidite, vidite; ima tu neke sentimentalnosti a poezije. Hteo je da sačuva srce koje je prvi put za njim zakucalo.

DR. NOVAK: I drži ga ovde, na svom stolu za pisanje kako bi mu uvek bilo pred očima.

DR. PERIŠIĆ: Poezija, kažem vam, poezija.

DR. STEFANOVIĆ: Slušajte! Koliko se ja sećam Jakšić je odista kao maturant pisao stihove… jest, jest, sećam se dobro… pisao je stihove.

2.2.11. 11. JAKŠIĆ, PREĐAŠNJI

DR. JAKŠIĆ: (Vraća se). Puls je do duše nešto ubrzaniji, a s temperatura nije ni malo neobična posle operacije.

DR. NOVAK: Recite još, posle jedne tako teške operacije.

DR. STEFANOVIĆ: (Jakšiću). Kolega, za vreme vašeg odsustva govorili smo samo o vama… o tome vašem neobičnom slučaju.

DR. PERIŠIĆ: Ali, vi ste nam ostali dužni; niste nam još sve rekli što se odnosi na lepu pokojnicu?

DR. NOVAK: No pa… razbijena mrtvačnica, ukradena lešina, policija vodila istragu i zaboravilo se! Eto, to je sve; šta hoćete više?

DR. PERIŠIĆ: Ali ceo razgovor se poveo povodom onoga pisma.

DR. JAKŠIĆ: (Trgne se pri pomenu pisma). Ah, da!… Imate pravo… sve sam vam ovo kazao povodom pisma koje sam jutros dobio.

DR. PERIŠIĆ: A to pismo velite….?

DR. JAKŠIĆ: Piše mi ona!

DR. PERIŠIĆ: Pre smrti?

DR. JAKŠIĆ: (Zagleda u pismo i u koverat). Pismo je pisano juče i juče je predato na pošti.

DR. PERIŠIĆ: Juče?

DR. JAKŠIĆ: Da!

DR. PERIŠIĆ: No, to već prelazi u oblast bajaka…

DR. NOVAK: I šta vam piše?

DR. JAKŠIĆ: Samo nekoliko reči. Pročitaću vam ih (Čita). „Gospodine doktore. Sutra pred veče, u isti sat kada sam ležala na vašem operacionom stolu, doći ću k vama da mi vratite srce!“

DR. NOVAK: To je sve?

DR. JAKŠIĆ: To je sve!

DR. STEFANOVIĆ: To bi značilo da će danas doći?

DR. JAKŠIĆ: Da, danas!

DR. PERIŠIĆ: U koliko je sati bila operacija?

DR. JAKŠIĆ: U šest uveče, samo je bila dublja noć, jer je još bila zima.

DR. PERIŠIĆ: U šest uveče… (Pogleda u sat). Sad je već šest.

DR. NOVAK: To znači da bi pokojnica sad imala doći?

DR. JAKŠIĆ: Ako je sve ovo istina?

DR. STEFANOVIĆ: (Dižući se). Ja ostajem pri tome da je to samo jedna gruba i neukusna šala.

DR. JAKŠIĆ: Ali ovo je njen rukopis!…

DR. STEFANOVIĆ: Tek valjda ne verujete…?

DR. JAKŠIĆ: Nije reč o tome: verujem li ja ili ne verujem. Mi stojimo pred jednom neobjašnjivom pojavom…

DR. STEFANOVIĆ: Koja će se, uostalom, kroz malo vremena objasniti. Želite li, kolega, da se udaljimo?

DR. PERIŠIĆ: Ah, svakojako, svakojako. Bilo bi vrlo nezgodno.

DR. STEFANOVIĆ: Reći ćete nam već docnije šta je po sredi, jer, stvar je ipak vrlo interesantna.

DR. NOVAK: (Jakšiću). Mi bi mogli, ako dozvolite, kolega, da obiđemo operisanoga, interesuje nas njegovo stanje.

DR. JAKŠIĆ: O, ja bih vas čak i molio. Izvolite ovuda, kroz operacionu salu, bliže je. Soba br. 26.

DR. NOVAK: Do viđenja! (Odlaze svi u operacionu salu).

2.2.12. 12. DR. JAKŠIĆ, TOMA

DR. JAKŠIĆ: (Usamljen oseti izvesnu uznemirenost i nemir. Pali najpre cigaretu koju nervozno puši i nedopušenu gasi. Seda i čita ponovo pismo, gleda u sat i stavlja ga u džep, a malo zatim ponova ga vadi i gleda. Zvoni).

TOMA: (Ulazi). Izvolite!

DR. JAKŠIĆ: Koliko je sati na velikome satu?

TOMA: Veliki sat ne radi već dva dana, ja sam to javio gospodinu ekonomu.

DR. JAKŠIĆ: A kod vas?

TOMA: (Gleda u svoj sat). Još tri minuta do šest.

DR. JAKŠIĆ: Dakle nema još šest.

TOMA: Još tri minuta.

DR. JAKŠIĆ: Upalite svetlost!

TOMA: Još je vidno.

DR. JAKŠIĆ: Nije dovoljno! Zar ne vidite da nije dovoljno vidno!

TOMA: Molim! (Pali luster).

DR. JAKŠIĆ: Pa ipak… ugasite! Suviše je svetlosti!

TOMA: (Gasi).

DR. JAKŠIĆ: Tomo, budite tu kod vrata. Doći će jedna gospođa, ja bar mislim da će doći jedna gospođa… budite tu i odmah mi javite!

TOMA: Razumem, gospodine! (Izlazi i odmah se vraća). Gospođa je već tu!

DR. JAKŠIĆ: (Skoči uzbuđen i naslanja se na sto osećajući se nepouzdan. On skoro šapće). Neka uđe!

TOMA: (Izlazi i propušta nju).

2.2.13. 13. DR. JAKŠIĆ, ONA

ONA: (Ulazi, zastaje kod vrata i dugo ga gleda). Dobar dan, doktore!

DR. JAKŠIĆ: (Zaprepašćen i nemoćan da savlada uzbuđenje, gleda je sa strahom).

ONA: (Pođe jedan korak). Dva put smo se sreli u životu.

DR. JAKŠIĆ: Da!

ONA: Jednom kad smo bili vrlo bliski jedno drugom a drugi put… sećate se kada?

DR. JAKŠIĆ: Kada ste bili na mome operacionom stolu!

ONA: Da! I oba puta vi ste mi duboko zarili nož u grudi.

DR. JAKŠIĆ: (Ćuti gledajući preda se).

ONA: (Priđe još jedan korak). i oba puta opljačkali ste mi srce.

DR. JAKŠIĆ: (Ćuti).

ONA: Prvi put ljubavlju da ga jednoga dana zatim bacite u zaborav, a drugi put nožem da ga stavite u špiritus.

DR. JAKŠIĆ: (Prebirajući se). Pa… neka je tako… neka je i tako, ali… objasnite mi, recite mi, tako vam Boga… otkud vi?… Vaš dolazak… vaše postojanje… vaš… vi ste mrtvi… vi ste mrtvi…!

ONA: Vidite li me; jesam li tu?… postojim li? Šta tražite drugog objašnjenje?

DR. JAKŠIĆ: Jer ne mogu, jer neću da verujem u nemogućnosti.

ONA: Tad verujte u fakta. Ja sam tu!

DR. JAKŠIĆ: (Buneći se). Ne, to nije moguće, ja se ne dam zavesti! To je nemoguće! Vi ste bili na mome sekcionom stolu, bez daha, bez duše, bez ikakvog znaka života — ja sam vam nožem rasporio grudi, ja sam vam iščupao srce i… ja sam vas opremio. (Zastane plašeći se da iskaže poslednju reč).

ONA: I vi ste me opremili u mrtvačnicu. Završite, završite: I vi ste me opremili u mrtvačnicu!

DR. JAKŠIĆ: Da… i ja sam vas opremio u mrtvačnicu, a otuda se niko ne vraća u život.

ONA: Znači: mrtvačnica je najdalja granica do koje medicinska nauka doseže?

DR. JAKŠIĆ: Ja mislim bar…

ONA: Jer ne znate da ima i veće sile i veće moći od nauke.

DR. JAKŠIĆ: A to je?

ONA: A to je ljubav! Ono što nauka nije bila kadra ljubav je mogla. Nisu to vaše injekcije koje bude zamrlu dušu; nisu to više injekcije koje krepu zaustavljeni krvotok — ljubav je to, koja iz mrtvih diže.

DR. JAKŠIĆ: (Sumnjajući). Možda…

ONA: Kada ste me vi već otpremili u mrtvačnicu i kada je nauka nemoćno sklopila ruke na mojim lešom… ljubav me je vaskrsla. Vi ste mi ubrizgali injekcije u telo, a on mi je ubrizgao dušu svoju, ljubav svoju… a ljubav je kadra i mrtve oživeti.

DR. JAKŠIĆ: Onaj mladić?

ONA: Da, onaj mladić čija je ljubav bila snažnija od svih vaših naučnih teorija.

DR. JAKŠIĆ: (Uvek sumnjajući). Možda…

ONA: Zašto možda, zašto sumnja kad sam ja tu, tu pred vama

DR. JAKŠIĆ: To je sve istina… pa ipak… ipak se ja ne mogu da izmirim; ne mogu da pojmim; nisam kadar da razumem… vaše pismo, vaša pojava… vaš zahtev da vam vratim srce…?

ONA: A jeste li kadri vratiti mi ga?

DR. JAKŠIĆ: (Uznemiren, pokazuje na sto gde se nalazi srce). …Eno ga, tamo!…

ONA: Vidim! Znala sam da je to jer ga čuvate; čuvate ga na svome stolu. Recite mi, doktore, što vam je trebalo to srce?

DR. JAKŠIĆ: Ubrizgao sam injekciju jednoga novog leka pa sam hteo da vidim dejstvo, tragove…

ONA: I kad ste videli, što vam je trebalo da ga sačuvate? Što ga niste bacili na smetlište kao što vi, doktori, ili bolje u ovome slučaju vi muškarci, po izvršenom eksperimentu bacate ženska srca na smetlište? Što ga niste bacili?

DR. JAKŠIĆ: Ne znam!

ONA: A da niste vi, doktore, ispitivali to srce ne da u njemu nađete tragove vaše injekcije već tragove vaše prve ljubavi? Pa jeste li ih našli? Duboki su bili, morali ste ih naći!

DR. JAKŠIĆ: (Ćuti oborene glave).

ONA: Ili ste ga možda stavili na vaš sto kao trofej; onako kao što divljačke poglavice ukrašavaju svoje kolibe lobanjama onih koje su pobedili? Što niste bar na ovo staklo stavili etiketu sa natpisom: „Srce koje je prvi put za mnom zakucalo?“

DR. JAKŠIĆ: (Ćuti).

ONA: Ili ste ga možda sačuvali da mi ga možete vratiti kad vam ga potražim?

DR. JAKŠIĆ: Možda…

ONA: Tada — vratite mi ga; dajte mi moje srce natrag.

DR. JAKŠIĆ: (Zbunjeno). Ja nemam ništa protiv, samo… upravo… dovodite me u zabunu…

ONA: Ha, ha, ha! Kako ste smešni u toj zabuni i kako je to slatko zadovoljstvo dovesti čoveka, koji sa nožem u ruci deli život i smrt, u tako smešan položaj. Odista, odista je to zadovoljstvo!

DR. JAKŠIĆ: (Pokušava da bude odlučan). Ja vas molim, oslobodite me ovog položaja… ja ne mogu… ja neću da sam u zabludi. Ja hoću da znam ko ste vi; ja hoću da znam šta hoćete vi?

ONA: Hoću srce svoje!

DR. JAKŠIĆ: Uzmite ga!

ONA: O, kako ste vi velikodušni! Vraćate mi to parče mesa mesto srca. Zar mesto onih osećaja koje ste razorili čupajući mi srce iz rastvorenih grudi, vi mi nudite to majušno parče mesa. O, kako ste vi velikodušni. Ne, ne, ne primam vaš dar! Neka ga, neka stoji tamo, na dobrom je mestu, na vašem stolu, pred vašim očima, nek vas bar uvek potseća na vaš zločin!

DR. JAKŠIĆ: Odričete ga se, dakle?

ONA: Ne treba mi! Na protiv ja osećam potrebu da vam blagodarim što ste mi ga iščupali iz grudi i — eto, zato sam upravo i došla k vama!

DR. JAKŠIĆ: (Iznenađen). Kako?!…

ONA: Da, da vam blagodarim. Oslobodili ste me jednog tako suvišnoga organa. Srce, slepo crevo i drugi suvišni organi uvek su pre na svome mestu u špiritusu na klinici no u čovečjem organizmu.

DR. JAKŠIĆ: Ali…

ONA: Dok sam ga imala patila sam zbog drugih; od kako ga nemam pate drugi zbog mene.

DR. JAKŠIĆ: I zato ste mi blagodarili?

ONA: I zato sam vam blagodarna, jer ste me učinili srećnom. Sad tek vidim koliko mi je srce smetalo da poznam sreću životnu.

DR. JAKŠIĆ: Odista?

ONA: A zar ne? Zar nije sreća života život bez bolova. Srce zamagljuje oči te čovek nikad nije kadar dogledati jasno suštinu života; srce zavodi ljude sa najkraće staze kojom se sreći stiže; srce briše smeh sa usana da ga zameni suzom u očima; srce od bola pravi poeziju, a od ljubavi religiju. Zar ne? Zar ne… (Pauza. Opa prekrsti ruke na grudi i prilazi mu jedan korak bliže). Voleli ste me i napustili ste me i to mi je tada pričinilo težak bol. A kako bi ga lako podnela da još tada nisam imala srca. Bolovala sam i osećala sam da će mi bol olakšati samo osveta. Da vam se osvetim — ja sam posrnula i mesto osvete ja sam vam olakšala grižu savesti. Oh, kako bi sve to drukče bilo da još tada nisam imala srca.

DR. JAKŠIĆ: Pa ipak… malo čas rekoste, ljubav vam je život vratila; ljubav vam je zadahnula dušu u mrtvo telo.

ONA: Oh, da, da, da! Priznajem to i zato sam upravo i sretna što više nemam srca, inače bi tome mladiću, koji mi je ljubavlju život vratio, morala biti još blagodarna.

DR. JAKŠIĆ: A zar to niste?

ONA: Razume se da nisam.

DR. JAKŠIĆ: A on vas je toliko voleo.

ONA: I ja njega. Volela sam ga dogod sam imala srce. Bio je to bogat mladić, nasledio je imućne roditelje i sve, sve svoje zdravlje, svu svoju mladost, sve svoje imanje skrhao je na mene. Voleli smo se, ali kad sam se vratila u život — koji mi je on dao — on nije imao više para a ja nisam imala više srca. Nismo dakle više trebali jedno drugom. On to nije umeo da uvidi, ali sam uvidela ja…

DR. JAKŠIĆ: I…?

ONA: I jednoga dana, bez suza, bez oproštaja, bez stiskanja ruku, bez očajnih zagrljaja, bez sentimentalnih izjava — rastavili smo se, ili, ako hoćete — napustila sam ga.

DR. JAKŠIĆ: (Sa indignacijom). To odista znači nemati srca.

ONA: Da, doktore, da! To znači nemati srca!

DR. JAKŠIĆ: Nemati srca, nemati ideala, nemati želja…

ONA: Jedna mi se želja ipak zadržala još iz dalekih, mladih dana i ne samo zadržala no, od kako nemam srca, ona je još jače narasla i ta želja upravo ispunila mi je grudi te zamenila srce.

DR. JAKŠIĆ: A ta želja je?

ONA: Osveta!

DR. JAKŠIĆ: Kome se svetiti?

ONA: Onome ko me je prvi naučio voleti.

DR. JAKŠIĆ: Ako vam to pravi zadovoljstvo…

ONA: Više no zadovoljstvo; osveta je slast, doktore. Ja to ranije nisam znala; a od danas kada sam saznala, mene samo jedna misao vodi: zub za zub, oko za oko a…

DR. JAKŠIĆ: (Cinično). Srce za srce!

ONA: Da, a srce za srce!

DR. JAKŠIĆ: A to znači?

ONA: A to znači: Iščupali ste mi srce, došla sam da i ja vaše iščupam?

DR. JAKŠIĆ: Nožem?

ONA: Ne, ali ljubavlju.

DR. JAKŠIĆ: Zar možete voleti bez srca?

ONA: Žene umeju i telom voleti.

DR. JAKŠIĆ: Telom?… Vi… vi odista možete telom voleti. Kada ste ležali mrtva na mome operacionom stolu, ja sam se tom telu divio.

ONA: Zar mrtvom telu?

DR. JAKŠIĆ: (Sa izvesnim zanosom). Oh, u tome mrtvom telu bilo je toliko života, toliko božanskih poteza, toliko poezije. Ja sam se pred tim mrtvim telom vratio još jednom snovima mladosti.

ONA: (Sa živim interesom). Kazujte, kazujte dalje…

DR. JAKŠIĆ: (Nastavljajući sa istim zanosom). U meni su se probudile davne uspomene; sećanje na prvi topao pogled, na prvi osmeh, na sve ono što mi je mladost začinjavalo radošću i verom u život.

ONA: Doktore, vi se kanda vraćate svojoj prvoj ljubavi. Pa da, zločinac se uvek rado vraća svome zločinu. Govorite mi, govorite mi o toj vašoj prvoj ljubavi, ja to tako rado slušam. Recite mi: je li istina, da je prva ljubav ipak najmilije sećanje?

DR. JAKŠIĆ: Možda, ali i bolno sećanje.

ONA: Kažu, doktore, da ti bolovi prolaze kad se čovek vrati svojoj prvoj ljubavi?

DR. JAKŠIĆ: Možda ali… prvoj je ljubavi, pre no svakoj zatim, izvor u srcu.

ONA: A ja ga nemam?

DR. JAKŠIĆ: A vi ga nemate!

ONA: I ja nisam kadra više voleti, je l’ te?… To je istina, odista, to je istina! Pa ipak, žena kad ne može voleti oseća potrebu da bude voljena. Osećam je i ja.

DR. JAKŠIĆ: Voleti a ne biti voljen, znači liti suze na praznome grobu.

ONA: Za vaš zločin to bi bila najprikladnija kazna, da lijete suze na praznome grobu.

DR. JAKŠIĆ: Vi bi me rado na tu kaznu osudili?

ONA: I osuđujem vas, doktore; ja hoću da budem voljena!

DR. JAKŠIĆ: Dok ste imali srce to niste hteli?

ONA: Ne, jer tada bi bila pobeđena a ja hoću da sam pobedilac.

DR. JAKŠIĆ: I to bi bila vaša osveta?

ONA: I to bi bila moja osveta!

2.2.14. 14. PRVI ASISTENT, PREĐAŠNJI

PRVI ASISTENT: Gospodine profesore. Kod operisanoga je nastala nagla promena. Temperatura je naglo pala.

DR. JAKŠIĆ: Tako?… koliko?

PRVI ASISTENT: Trideset šest sa tri.

DR. JAKŠIĆ: Toliko zar… Dobro, doći ću odmah lično da ga obiđem.

PRVI ASISTENT: (Odlazi).

2.2.15. 15. ONA, DR. JAKŠIĆ

DR. JAKŠIĆ: (Hteo bi i sam da pođe).

ONA: Čekajte… ostanite… Ne možete vi pobeći sa moga operacionog stola!

DR. JAKŠIĆ: (Izvinjavajući se).

ONA: Ostanite i… predajte se!

DR. JAKŠIĆ: Ja ne znam, upravo, šta želite vi od mene?

ONA: (Prilazi mu). Rekla sam vam — predajte se!

DR. JAKŠIĆ: (Nepouzdano). Vama?

ONA: Da, meni!

DR. JAKŠIĆ: A zatim?

ONA: A zatim… (Prilazi mu korak bliže upijajući mu se pogledom u oči). Zar ne osećate, doktore, ja vas već narkotiziram.

DR. JAKŠIĆ: (Kolebajući se sa blizine njenoga tela i žara njenoga pogleda). O da… osećam, odista osećam!

ONA: (Prilazi mu još bliže). Doktore… ja već zabadam nož!

DR. JAKŠIĆ: (Skoro pobeđen). Osećam!

ONA: (Prilazi mu sasvim blizu telom uz telo). Doktore, ja vam čupam srce!

DR. JAKŠIĆ: (Obgrli je). Čupajte! (Grli je strasno).

ONA: (Predajući mu se). Tako… tako… srce za srce!…

ZAVESA

2.3. Drugi čin

Isti kabinet.

2.3.1. 1. DR. JAKŠIĆ, JEDNA ŽENA

DR. JAKŠIĆ: (Naslonio uvo na ženine razgolićene grudi). Dišite…. dišite jače!

ŽENA: (Sedi na jednoj nižoj stolici razgolićenog gornjeg dela tela). Još!

DR. JAKŠIĆ: Još! Tako!… (Diže glavu). Obucite se!

ŽENA: (Oblačeći se). Šta dakle mislite, doktore?

DR. JAKŠIĆ: Šta ima da mislim. Jedan zastareli nazeb. Idite kome lekaru za interne bolesti, on đe to već bolje utvrditi.

ŽENA: Pa to opet da pijem praškove i kapljice.

DR. JAKŠIĆ: Ono što vam on bude propisao.

ŽENA: Pa to, znam već. A volela bih, verujte, da izdržim jednu operaciju pa jedanput za svagda da se oprostim tih praškova i kapljica.

DR. JAKŠIĆ: Ali od čega operaciju?

ŽENA: Pa eto, niste vi samo zagledali dobro, ali ja osećam bolove, evo ovde… i ovde…

DR. JAKŠIĆ: Pregledao sam.

ŽENA: Ja sve mislim da meni truli rebro pa da bi mi se operacijom moglo pomoći.

DR. JAKŠIĆ: (Nervira se). Ta kakvo rebro! Kažem vam, jedan običan nazeb. Idite vi internisti.

ŽENA: A nećete mi zar ništa prepisati?

DR. JAKŠIĆ: Rekao sam vam, ja ne lečim od tih bolesti.

ŽENA: Čudnovato! Nećete mi zar reći ni šta smem da jedem a šta ne smem.

DR. JAKŠIĆ: Sve će vam to reći lekar kome odete.

ŽENA: (Ona je već obučena, ustala je i spremna je za odlazak). Ja bih ipak volela kad bi se to moglo operacijom.

DR. JAKŠIĆ: Ta okanite se zaboga operacije, kad vam nije potrebna.

ŽENA: Onda ne moram ni ići drugom lekaru. Šta će mi to da se samo mučim. Zbogom, gospodine (Odlazi).

2.3.2. 2. DR. JAKŠIĆ, DR. STEFANOVIĆ

DR. STEFANOVIĆ: (Na vratima kroz koja je otišla žena). Mogu li? Ni jedan više pacijent ne čeka?

DR. JAKŠIĆ: Izvolite, kolega! Ah ti pacijenti, nerviraju čoveka. Ili ne umeju da kažu šta im je, ili ne znaju šta hoće!

DR. STEFANOVIĆ: (Seda paleći cigaretu). Znam već ali, ja vam nisam došao kao pacijent.

DR. JAKŠIĆ: (Smejući se). Da, jer vi izvesno znate šta hoćete.

DR. STEFANOVIĆ: Tačno ste rekli, jer hoću — ako mi dozvolite kao prijatelju i kolegi da progovorim sa vama iskreno i intimno o jednoj dosta delikatnoj stvari.

DR. JAKŠIĆ: To znači da vi niste slučajno došli?

DR. STEFANOVIĆ: Recimo da nisam ali, to u ovom slučaju nije važna stvar; važno je kako ćete vi primiti i kako shvatiti ono što bi vam imao reći.

DR. JAKŠIĆ: Kao i uvek, dragi kolega, sve ono što dolazi sa prijateljske strane.

DR. STEFANOVIĆ: (Snebivajući se). Iskreno ću vam reći… domišljao sam se da li uopšte…

DR. JAKŠIĆ: Vi, kolega, pravite tako interesantan uvod kao da ste namerni o vrlo krupnim stvarima da govorite.

DR. STEFANOVIĆ: O krupnim ne, ali ipak ozbiljnim. Vi nećete ni sami sporiti, dragi kolega, da se kod vas, u vašoj prirodi, nešto izmenilo. I eto, o toj promeni ja bih hteo da govorim.

DR. JAKŠIĆ: (Sluteći o čemu bi moglo biti reč, odbija). Ja ne nalazim…

DR. STEFANOVIĆ: Pa ipak, Vi niste ono što ste bili do pre malo vremena; niste ni u odnosu prema svetu, ni prema studentima, koji su uvek ranije bili vaši ljubimci, ni prema poslu, kome ste ranije bili tako odani…

DR. JAKŠIĆ: (Buni se).

DR. STEFANOVIĆ: Sasvim je pojmljivo da vi nećete priznati sve to, ali ima stvari koje ipak ne možete poreći. Ohladneli ste i otuđili od sveta. Ta knjiga, nad kojom ste pre kapali, evo već deset dana stoji na stolu sklopljena, pa čak i operacionom stolu ne prilazite više kao fanatizovani sveštenik nauke — a to ste vi uvek do sada bili — već vam se na licu opaža samo osećanje dužnosti. Nemojte se buniti, istina je: vi niste više ono što ste bili.

DR. JAKŠIĆ: (Neprijatno je dirnut, ipak po izvesnom vremenu diže glavu). U čemu vi pripisujete tu promenu koju, velite, da zapažate na meni?

DR. STEFANOVIĆ: Čemu?… Pa… Bože moj, to nije više tajna… i ako ja lično još uvek ne verujem da postoji ta tajanstvena mrtva žena?

DR. JAKŠIĆ: Pa ipak… postoji!

DR. STEFANOVIĆ: I vi verujete u njeno uskrsnuće?

DR. JAKŠIĆ: Želite li, kolega, da vam odgovorim kao lekar, kao naučnik ili kao čovek?

DR. STEFANOVIĆ: U ovome slučaju interesuje me više vaš odgovor kao čoveka.

DR. JAKŠIĆ: Dakle: uskrsnula je i postoji.

DR. STEFANOVIĆ: Tada razumem i sve ostalo.

DR. JAKŠIĆ: (Posle izvesne pauze). Ima pojava koje stoje van našega znanja, još češće onih koje stoje van naših moći. Ostavimo to… radije govorimo o čemu drugom, kolega!

DR. STEFANOVIĆ: Vrlo rado, vrlo rado!

DR. JAKŠIĆ: Šta je sa onim vašim bolesnikom?

DR. STEFANOVIĆ: Kojim?

DR. JAKŠIĆ: No pa, govorili ste mi o jednom vašem pacijentu koji ima empijem, šta li.

DR. STEFANOVIĆ: Ah, da! Ostao sam još uvek pri hladnim oblozima, ali, čini mi se, moraću ga uputiti k vama radi resekcije rebara.

2.3.3. 3. DEŽURNI LEKAR, PREĐAŠNJI

DEŽ. LEKAR: (Dolazi iz operacione sale držeći veći broj recepata u ruci). Dobar dan!

DR. JAKŠIĆ: Dobar dan, mladi kolega. (Dr. Stefanoviću). Izvinite.

DR. STEFANOVIĆ: Molim!

DR. JAKŠIĆ: (Dežurnom lekaru). Dakle?

DEŽ. LEKAR: (Zavirujući u papire). Bolesnik broj 42.

DR. JAKŠIĆ: To je onaj žandarm?

DEŽ. LEKAR: Da, rana mu je potpuno srasla, mogli bi se konci izvaditi.

DR. JAKŠIĆ: Dobro! Zabeležite ga za sutra pre podne. Dalje.

DEŽ. LEKAR: Bolesnik broj 31. — ona porodilja — … ispila je propisani lek. Hoćemo li ga ponoviti?

DR. JAKŠIĆ: A kakvo je stanje?

DEŽ. LEKAR: Nije najpovoljnije, — još uvek malaksalost.

DR. JAKŠIĆ: Je li još onako apatična?

DEŽ. LEKAR: Još uvek!

DR. JAKŠIĆ: Jede?

DEŽ. LEKAR: Malo!

DR. JAKŠIĆ: Dakle ponovite, ponovite lek.

DEŽ. LEKAR: Bolesnik broj 29 — onaj iz sudskog pritvora što je presekao venu…

DR. JAKŠIĆ: Oh, da! Taj je dobro, ne!

DEŽ. LEKAR: Ja mislim da bi se već mogao uputiti natrag, u pritvor.

DR. JAKŠIĆ: Dobro, ali sačekajte da ga još jednom pregledam. A onaj radnik što je pao sa skele?

DEŽ. LEKAR: Ima stalnu temperaturu. Noćas se pela do 38 i jedva u zoru sišla na 37 sa šest.

DR. JAKŠIĆ: (Dr. Stefanoviću). Toga bi bolesnika mogli da obiđete. Izvadio sam mu jedno rebro, ono što vi obećavate vašem pacijentu.

DR. STEFANOVIĆ: Tako? To bi me interesovalo. A nastupile su valjda kakve komplikacije?

DR. JAKŠIĆ: Ne. Ja se čak nadam da će preboleti i ako je dosta star. (Dež. lekaru). Kašlje li mnogo?

DEŽ. LEKAR: Manje.

DR. JAKŠIĆ: Kod starih ljudi kašalj može, posle operacije, biti sudbonosan (Dež. lekaru). Ima li još što?

DEŽ. LEKAR: Jedna starica iz krajnje sobe.

DR. JAKŠIĆ: Ah, znam!

DEŽ. LEKAR: Umrla je noćas.

DR. JAKŠIĆ: To sam znao; nemoguće je bilo da preživi.

DEŽ. LEKAR: Jutros je donet jedan mladić sa skrhanom nogom.

DR. JAKŠIĆ: Pregledali ste?

DEŽ. LEKAR: Fraktura tibije i rotile.

DR. JAKŠIĆ: Pogledaću ga.

DEŽ. LEKAR: (Klanja se i hoće da pođe).

DR. STEFANOVIĆ: Mogu li ja sad odmah poći sa mladim kolegom da obiđem toga bez rebara

DR. JAKŠIĆ: Razume se! Izvol’te!

DR. STEFANOVIĆ: (Polazeći, Jakšiću). Do viđenja, kolega! (Odu).

2.3.4. 4. DR. JAKŠIĆ, ONA

DR. JAKŠIĆ: (Vraća se stolu i staje pred onom sklopljenom knjigom o kojoj je maločas bila reč. Hteo bi da je otvori i učini to, ali je odmah ponova sklopi).

ONA: (Na vratima). Jeste li sami?

DR. JAKŠIĆ: (Prijatno iznenađen). Oh, da? O, da!

ONA: (Ulazeći). Znam da vam je neprijatno kada vas ovde uznemiravam pa sam naročito izabrala ovaj sat kad primate pacijente. (Skida šešir). Ovako je mnogo zgodnije, ako bi ko naišao vi recite da sam pacijent.

DR. JAKŠIĆ: Pa vi to i jeste!

ONA: (Sedajući koketno u fotelju). No, dakle, da čujem od čega bolujem?

DR. JAKŠIĆ: To je lako utvrditi i bez pregleda.

ONA: Ha, ha, ha! Znate li šta bi mi činilo naročito zadovoljstvo?

DR. JAKŠIĆ: Da čujem!

ONA: Sedite, sedite ovde kraj mene.

DR. JAKŠIĆ: (Sedne na naslon od fotelje).

ONA: Činilo bi mi naročito zadovoljstvo da dovedem kakvoga doktora u zabunu. Da mu se požalim na primer na lupanje srca, da skinem odelo i on da mi nasloni glavu na grudi i da sluša… da sluša… sluša… i da ne čuje ništa. Ha, ha, ha!

DR. JAKŠIĆ: (Obgrli joj glavu). Mene na taj način ne bi doveli u zabunu.

ONA: Eh?

DR. JAKŠIĆ: Kadgod sam naslonio glavu na vaše grudi ja sam čuo lupanje svoga srca.

ONA: A moga?

DR. JAKŠIĆ: Vi ga nažalost nemate.

ONA: Gle, ama zar vi smete to tako reći: „vi ga na žalost nemate!“ Ličite mi na razbojnika koji je pljačke radi upalio crkvu pa se vajka kako nema sad, na žalost, gde da se pomoli Bogu.

DR. JAKŠIĆ: Opljačkao sam mrtvo srce.

ONA: Sad drugi put, a prvi put?

DR. JAKŠIĆ: Bilo prvi ili drugi put, ja vam dugujem srce. Zar ne rekoste sami da vam dugujem srce?

ONA: No, pa vratite mi ga!

DR. JAKŠIĆ: To bi hteo, oh, još lako bih hteo.

ONA: Ali niste kadri?

DR. JAKŠIĆ: Bio bih; ljubav je kadra sve. Tu moć ste joj i vi sami priznali, jer vam je zadahnula život u mrtvo telo, Bio bih kadar, ali vi velite osećate se sretniji bez srca (Uzima je za ruke).

ONA: Istina je pa… ipak, moram vam priznati da ima momenata kada bi poželela da imam srce.

DR. JAKŠIĆ: Poželeli?… Recite mi kada, koji su to momenti?

ONA: Kada osetim da me neko iskreno voli, poželela bi da i ja njega mogu iskreno voleti.

DR. JAKŠIĆ: (Grli je). Jeste li to poželeli kadgod od kad ste sa meni vratili?

ONA: No, no, no… hoćete valjda da vam ljubav izjavljujem… Ostavite to… volite me i eto… to je dosta. Ne tražite od mene što ne mogu dati.

DR. JAKŠIĆ: Uložiću sve napore svoje, sve znanje svoje, svu ljubav svoju, samo da vam vratim srce u grudi.

ONA: Na operacionom stolu

DR. JAKŠIĆ: Ah, ne, draga maja. Srce nije onaj mali mišić tamo. Srce je kult, vaspitanje, oblaporođena priroda, srce je… A to sve meni nedostaje, je l’ te?

DR. JAKŠIĆ: Ne, ali je sve to kod vas podivljalo. Razočarenje u životu često podivlja instinkte. Valja vas opitomiti, valja vas vratiti sebi, svojoj prirodi.

ONA: Mislite da ćete uspeti?

DR. JAKŠIĆ: Nadam se, jer verujem u moć ljubavi.

ONA: Pa ipak… zato vam treba mnogo žrtava podneti.

DR. JAKŠIĆ: Više zar no što ih podnosim?

ONA: Više, oh, mnogo više! Žena je nenasita žrtava koje se za nju čine. Ja sam ljubomorna.

DR. JAKŠIĆ: Oh, kako bi mi to godilo. Gde ima ljubomore tu ima i ljubavi. To je dobar znak.

ONA: Ali, ne tumačite to kao dobar znak. Nije to ljubomora, ja sam samo sebična.

DR. JAKŠIĆ: To je ipak to! Recite, recite mi na koga ste ljubomorni?

ONA: Na te knjige, na te eksperimente, na onaj operacioni sto. Posvećujete svemu tome više pažnje no meni.

DR. JAKŠIĆ: To je moj poziv… moja dužnost…

ONA: Poziv, dužnost! Žena ne pita za pozive i dužnosti… Zar za vas poziv i dužnost smeju biti preči od mene?

DR. JAKŠIĆ: To ne bi bila više žrtva, to bi bilo odricanje.

ONA: Da, da, da, odricanje… našli ste zgodnu reč. Odite da vas nagradim što ste našli tako zgodnu reč. (Podnosi mu usne koje on poljubi). Tek kada se odrečete sami sebe, verovaću vam da pripadate meni.

DR. JAKŠIĆ: (Brižno). Tek tada?

ONA: Samo tada!

2.3.5. 5. TOMA, PREĐAŠNJI

TOMA: (Dolazi s polja). Jedan gospodin od policije.

Dr. JAKŠIĆ: (Ustaje naglo na ulazak Tomin). Od policije? Traži mene?

TOMA: Rekao mi je da ga vama prijavim.

ONA: (Uzimajući šešir). Ja mogu ići?

DR. JAKŠIĆ: Zašto? Ostanite! Ja nemam ništa poverljivo sa policijom. Biće da je to kakav službeni posao. (Tomi). Neka uđe!

TOMA: (Odlazi).

ONA: (Ostavljajući šešir). Ako ipak bude što što ja ne treba da čujem, vi mi dajte znak da se udaljim. (Odlazi no seda kraj stola za pisanje nemarno razgledajući medicinske listove).

2.3.6. 6. AGENT, PREĐAŠNJI

AGENT: Dobar dan želim! Izvinite molim; možda nije bilo u redu da vas uznemirim, ali stvar je hitna, a rekli su mi da ću gospođu ovde naći.

ONA: (Iznenađena, ispusti novine). Mene?

AGENT: Tražio sam vas u stanu i tamo su mi rekli da vas u ovo doba mogu naći jedino ovde.

ONA: (Uznemireno, ustaje). Mene?

DR. JAKŠIĆ: Pa zar je stvar toliko važna i toliko hitna da ste morali poći u poteru za gospođom i tražiti je po kućama?

AGENT: Da, stvar je neobično važna.

ONA: (Nestrpljivo). Pa kazujte zaboga!

DR. JAKŠIĆ: Molim vas, dakle, u čemu je stvar?

AGENT: Tiče se jednog samoubistva koje je pre pola časa izvršeno.

ONA: Samoubistva?

AGENT: Ubio se iz revolvera jedan mlad čovek.

ONA: (Prestravljeno doktoru). On!

DR. JAKŠIĆ: Mislite?

ONA: On!

DR. JAKŠIĆ: I kakve veze ima to samoubistvo sa gospođom?

AGENT: Samoubica je ostavio pismo adresovano na gospođu. Za nas je od neobične važnosti da znamo sadržinu pisma.

ONA: Što ga niste pročitali?

AGENT: (Vadeći pismo). Adresovano je na vas.

ONA: To znači da meni i pripada.

AGENT: Svakojako, samo što ga moramo zajedno pročitati ili bolje, samo vam ga ja mogu pročitati, jer mi ne smemo dozvoliti uništenje ovog pisma. Ono pripada aktima isleđenja.

ONA: Otvorite ga, dakle, i pročitajte!

AGENT: Molim. (Otvara i zagleda najpre). Pisano nepouzdano u najvećem uzbuđenju, znači pred samo izvršenje samoubistva. (Čita). „Kad završim poslednju reč u ovome pismu, sasuću revolver u srce, kako bih ti podneo i poslednju žrtvu. Hoće li ti, nezajažljivoj, to bar biti dosta? Dao sam ti mladost, dao sam ti ljubav, dao sam ti imanje i kad si mi to sve oduzela, ti si me nemilosrdno napustila, misleći da ti nemam šta više dati. Imam još i život, pa evo ti i njega dajem i ako znam da ti moja smrt neće naneti bol, ali će ti bar udariti žig bludnice na čelo te da nikad više u životu ne smeš uzneti glavu. Moj poslednji pozdrav ti je — prezrenje!“

ONA: (Kipti gnevom ujedajući do krvi usnicu, te jedva uspeva da zapita). Je li to sve?

AGENT: Da, to je sve!

DR. JAKŠIĆ: (Posle jedne mučne tišine koja je nastala). Ima li, prema sadržini toga pisma, kakve odgovornosti koja bi pala na gospođu?

AGENT: Gospođa će svakojako morati biti pozvana radi saslušanja?

DR. JAKŠIĆ: I ništa više?

AGENT: To zavisi od drugih okolnosti koje mi još ne poznajemo.

DR. JAKŠIĆ: Kakvih okolnosti?

AGENT: Recimo od iskaza samoubičinih, ako bi ostao u životu.

DR. JAKŠIĆ: Kako, on nije mrtav? Ja sam naredio da se donese ovde, na kliniku. Lekar koji se našao na licu mesta našao je još neke tragove života i rekao je: „Nosite ga hitno doktoru Jakšiću na kliniku!“

2.3.7. 7. DEŽURNI LEKAR, PREĐAŠNJI

DEŽ. LEKAR: (Dolazi iz operacione sale). Gospodine profesore, doneli su jednog samoubicu.

AGENT: To je taj mladić. Ja više nemam ovde posla. Klanjam se! (Odlazi).

DR. JAKŠIĆ: (Dež. lekaru). Šta je?

DEŽ. LEKAR: Pogledao sam na brzu ruku. Revolverski metak između četvrtog i petog rebra na levoj strani grudnog koša; jako krvarenje. Šta je unutra ne znam.

DR. JAKŠIĆ: Na operacioni sto!

DEŽ. LEKAR: Naredio sam već! (Odlazi).

2.3.8. 8. DR. JAKŠIĆ, ONA

DR. JAKŠIĆ: (Hitno svlači sa sebe kaput i oblači beli mantil, pribirajući instrumente. Ona je već posle čitanja pisma ostala nema i kao skamenjena zurila u jednu tačku, ne videći šta oko nje biva i ne slušajući šta se govori, ali joj je u očima buktao plam seva i gneva. Tek sada diže glavu i zapaža Dr. Jakšića koji je pošao u operacionu salu. Uzdrhti celim telom i skoči predanj kao ranjena lavica). Kuda?

DR. JAKŠIĆ: (Iznenađen). Tamo!

ONA: Da ga spasete?

DR. JAKŠIĆ: Da ispunim svoju dužnost!

ONA: Vi to nećete učiniti!

DR. JAKŠIĆ: Kako?

ONA: To vi nećete učiniti. On mora smrću da plati uvrede koje mi je naneo.

DR. JAKŠIĆ: Oh, kako ste bez srca!

ONA: Dajte mi reč da mu nećete pomoći?

DR. JAKŠIĆ: Čujte, U ovakvim je slučajevima svaki trenutak sudbonosan.

ONA: Ja neću da ga spasete, čujete li?

DR. JAKŠIĆ: Zaboga, moja dužnost… moj poziv… moja savest…

ONA: Od svega toga je starija osveta uvređene žene. Dajte mi reč da ćete u času kada mu zabodete nož misliti na mene te da će vam zadrhtati ruka i naneti mu smrt.

DR. JAKŠIĆ: Ja nisam ubica!

ONA: A bili ste kada je trebalo ubiti mene. Dajete li mi reč?

DR. JAKŠIĆ: Ne!

ONA: E, tada, upamtite: u času kad zabadate nož u njegovo telo da ga spasavate, čućete moj vrisak uvređene žene… i vi ćete ispustiti nož… vi ćete ispustiti nož!

2.3.9. 9. DEŽURNI LEKAR, PREĐAŠNJI

DEŽ. LEKAR: (On je već u beloj mantili). Gospodine profesore, očekujemo vas!

DR. JAKŠIĆ: Odmah! (Zazvoni Tomi koji uđe). Budite, Tomo, ovde kraj gospođe ako joj što zatrebate. (Pogleda je još jednom i ode naglo a dežurni za njim).

2.3.10. 10. ONA, TOMA

ONA: (Gleda za doktorom prezrivim pogledom, zatim klonula odlazi i pada u fotelju i zarije glavu u ruke).

TOMA: (Ne odvažujući se duže vremena da je oslovi, najzad joj pažljivo prilazi). Taj mladić tamo, gospođin je rođak valjda?

ONA: (Ne dižući glavu, osorno). Šta se to vas tiče?

TOMA: (Trgne se uvređeno). Ta da… pravo kažete… ne tiče se mene… razume se da me se ne tiče. Mislio sam samo da vas tešim.

ONA: (Isto kao gore). Nije mi potrebna uteha.

TOMA: (Umukne i povuče se pa ipak posle izvesne pauze prilazi joj sa saosećanjem i staračkom toplinom). Pa ipak, vidim… zabrinuti ste. Ali, budite spokojni; verujte, čudna je moć u našeg gospodina profesora. Ako u onome na stolu ima samo malo, samo ovolicno duše — taj će ga oživeti… znajte… taj će ga oživeti. (Ustaje usplahireno i odlazi vratima kroz koja se ide u operacionu salu).

TOMA: Šta ćete? Ne možete tamo, zaključano je.

ONA: (Naslonila je uho na vrata). Ne čuje se ništa. Ni pokret ni krik, ni jauk… kao da nikog živog nema.

TOMA: Smrt i život se uvek u tišini bore.

ONA: Ja hoću da vidim šta se tamo dešava. Lupaću da mi otvore.

TOMA: (Požuri i stane leđima ispred vrati). Ne, gospođo… to vam po cenu života ne bi dozvolio… To bi bio zločin!

ONA: A ako je zločinac onaj tamo što leži na stolu?

TOMA: Zakon je zato da mu sudi a ne mi.

ONA: (Vraća se opet fotelji i slomljena klone u nju).

TOMA: (Prilazi joj posle duže pauze). Razumem vas, gospođo… Znam ja šta je to bol i koliko je kadar čoveka slomiti. Imao sam ga i sam, gde bi živ čovek bio bez bola. A i da ga nisam imao, video sam. Ovde… na ovome mestu gde sam ja, malo ćeš sresti radosti a bolova koliko hoćeš. Koliko sam tamo pred vratima video izbezumljenih majaka, a koliko očajnih oceva koji su u gnevu i samog Boga poricali. Ali… šta ćeš… tako je to! Kažu da nema dana ne bi bilo noći i da nema noći ne bi bilo dana; to, vele, jedno zbog drugog biva i jedno iz drugog ističe; dan utrne da bi nastala noć, a noć iščili da bi dan svanuo. Pa tako sve i bol i radost… jedno zbog drugog biva, jedno iz drugog ističe; da nema bola ne bi bilo radosti, a da nema radosti ne bi bilo bola. A ko podnosi radost dužan je bome i bol podneti.

ONA: (Gorko). Nije ovo bol, starče, kod mene!

TOMA: Da šta je? Samo je bol kadar tako oboriti glavu i slomiti čoveka.

ONA: Kadra je i mržnja.

TOMA: Ne znam… možda… ja nisam nikad mrzeo te ne znam ali… mislim starije je ono što se rađa u duši od onoga što se rađa u krvi. Mržnja se rađa u krvi, kad krv uzavre, kad plane… krv je srce, a duša je razum.

ONA: (Bono). Nemam ja, starče, ni duše ni srca!

TOMA: Ne daj Bože da je tako! Gde bi bez duše…?

ONA: Iščupali su mi je ljudi.

TOMA: Dušu je Bog zadahnuo čoveku i samo je on može ugasiti; te gde bi božji stvor bio bez duše? Ima ih, ne kažem da ih nema, ali su ti prezreni od Boga i od ljudi; ima ih, ali oni ne žive među ljudima, odvajaju ih ljudi od sebe debelim zidovima i okovanim vratima. Niste vi bez duše, gospođo, vama se to čini samo. U vas je bol samo prelio te vam je utrnula duša ali… zagrejaće vam dušu zraka sunčana koja budi sve što začne i što zamre. Probudiće se i u vas duša pa će vam se razvedriti i omiliti vam opet sve što vam se sad čini nemilo.

ONA: Prazna su to mudrovanja, starče!

TOMA: Pa jeste… tako je… šta ja znam, ne znam ništa. Ali, tako eto, sedim po ceo dan tu pred vratima iza kojih se deli život i smrt; vidim čas život a čas smrt pa — razmišljam, po ceo dan razmišljam…

2.3.11. 11. JEDNA MAJKA, PREĐAŠNJI

MAJKA: (Prosta, sirotica, preplašena). Oprostite…

TOMA: Pst!… Počekaj napolje!

MAJKA: Htela bi samo da pitam da nisam pogrešila… je mi ovde doktor Jakšić?

TOMA: Jeste, ali je već završio primanje sirotinje. Što nisi došla ranije?

MAJKA: Nisam došla da me primi… došla sam da ga zamolim… nevolja me doterala.

TOMA: Gospodin je sad u poslu… pričekaj tu pred vratima.

MAJKA: Pričekaću, kako ne bih pričekala, samo ako htedne da mi pomogne.

TOMA: Eto, nevolja, samo nevolja. Pa budi tu bez duše.

2.3.12. 12. DR. JAKŠIĆ, PREĐAŠNJI

ONA: (Čim slazi na vratima operacione sale Dr Jakšića uspravi se uzbuđeno u fotelji i gleda ga netremice nemajući hrabrosti da ga pita. Najzad prilazi mu). Šta je?

DR. JAKŠIĆ: Spasao sam ga!

ONA: (Prezrivo okrene glavu od njega i odlazi opet fotelji i seda u nju).

DR. JAKŠIĆ: (Prilazi lavoru, pere ruke, svlači mantil i navlači kaput).

TOMA: (Za vreme gornje radnje). Napolju čeka jedna sirota žena.

DR. JAKŠIĆ: Radi pregleda?

TOMA: Ne, ima neku nevolju.

DR. JAKŠIĆ: Nek počeka. Sad ću je primiti.

TOMA: (Ode).

2.3.13. 13. JAKŠIĆ, ONA

DR. JAKŠIĆ: (Prilazi fotelji i naslanja lagano ruku na njeno rame). Ne znam čuste li kad sam vam malopre rekao. Spasao sam ga.

ONA: Dakle ipak?

DR. JAKŠIĆ: Uložio sam sve napore, sve znanje svoje da ga spasem.

ONA: To je sve što ste mogli učiniti za mene?

DR. JAKŠIĆ: Da, to je sve što sam mogao učiniti za vas. Ispunjavajući svoju dužnost, ja sam se još i u ime vaše odužio tome mladiću.

ONA: Ja njemu sem mržnje ništa drugo ne dugujem.

DR. JAKŠIĆ: I život i život mu dugujete. On vam ga je zadahnuo u mrtvo telo. Taj dug mu je valjalo vratiti. Vi… vi to niste mogli, jer u vas je izumro osećaj blagodarnosti.

ONA: Iščupali ste mi ga vi, sa srcem zajedno.

DR. JAKŠIĆ: Da se oseti blagodarnost nije potrebno imati samo onaj majušni mišić koji se zove srce; potrebno je imati i dušu široku, prostranu, plemenitu dušu u kojoj se začinju vrline čovekove.

ONA: (Sa ironijom). A vi je imate?

DR. JAKŠIĆ: Da, imam je, jer sam u toj duši i bio kadar da smestim osećanje dužnosti, i obećanje čovekoljublja i osećanje blagodarnosti i osećanje ljubavi prema vama.

ONA: Zar vi to zovete ljubavlju kad nemate ni toliko hrabrosti da mi ispunite želju?

DR. JAKŠIĆ: Da, ja to zovem ljubavlju. Vaša je želja zločin koji bi nas unizio i vas i mene; neispuniti vašu želju značilo je uzvisiti i vas i mene. Takvom ljubavlju ja vas volim, ljubavlju koja uzvišava.

ONA: To je ljubav iz priča, iz knjiga; tom ljubavlju se zadovoljavaju gimnazistkinje. Žena ljubav vidi u odricanju samoga sebe, u sagorevanju, u uništenju.

DR. JAKŠIĆ: Našli ste reč. Da: uništenje to je reč koja označava ljubav žene bez srca. Ona je nenasita žrtava do istrage; ona ljubav nagrađuje uniženjem; ona ljubav kažnjava uništenjem. Onaj mladi čovek sagoreo je na nedrima žene bez srca. On vam je dao svu svoju mladost, dao vam je svu iskrenost i svu odanost svoje mladalačke duše; dao vam je zdravlje svoje, dao vam je sve imanje svoje i sve, sve to bilo vam je malo — valjalo je ići do uništenja da bi se zadovoljila nenasitost ljubavi žene bez srca. I on vam je najzad dao i život svoj ali — teško njemu — ostao je u njemu još jedan mali trag života i vi bi u zločin samo da mu i taj poslednji trag iščupate, da mu poslednji dah ugušite. (Najpre ga prkosno gleda ali malaksava joj pogled pred oštrinom njegovih reči i ona na kraju gudi prkos u očima i neodvažno obara glavu). Govorite dalje, ako mislite da me niste dovoljno optužili.

DR. JAKŠIĆ: Da, i dalje, jer ovoga časa valja vam kazati golu istinu; jer vas samo ona može zaustaviti na putu nemilosrđa, na putu zločina. Vi još jednom rukom niste pustili žrtvu koja izdiše pod vašim zagrljajem, a već ste drugom rukom zagrlili mene tražeći kao prvu žrtvu moje odricanje samoga sebe. Zahtevali ste da se odrečem nauke, da se odrečem poziva svoga, svoje dužnosti, da se odrečem čovekoljublja, da se odrečem savesti — ne zato da sav vama pripadam — to je zvučna laž u koju žene bez srca uvijaju svoj sadizam — već zato da me obezoružate, da me učinite nemoćnim, kako bi me zatim uništili. I da mi ukažete put kojim bi me nemoćnoga poveli — vi ste mi nudili zločin kao dokaz ljubavi! (Osećajući se bono pobeđena pod šibom njegovih reči, u grlu joj se guši gnev koji ne ume da iskaže. Ona jedva ima moći da prigušeno cikne). Ja vas mrzim!

DR. JAKŠIĆ: U vas je mržnja plemenitiji osećaj od ljubavi jer ste u trenutku mržnje bar iskreni; jer se u mržnji izražavate sva, a u ljubavi ne!

ONA: (Slomljena, pobeđena, klonula, brizne u plač i padne po otomanu te gorko zajeca zarivajući glavu u jastuk). Šta hoćete vi od mene?

DR. JAKŠIĆ: Hoću da se vratite ljubavi.

ONA: Ne umem voleti.

DR. JAKŠIĆ: A vi bar nemojte mrzeti.

ONA: (Slomljena, pobeđena, klonula, brizne u plač i nadne po otomanu te gorko zajeca zarivajući glavu u jastuče).

2.3.14. 14. TOMA, PREĐAŠNJI

TOMA: Oprostite, gospodine, ali žena…

DR. JAKŠIĆ: Neka čeka!

TOMA: Veli, velika je nevolja.

DR. JAKŠIĆ: (Baci pogled na nju, promisli pa ipak se odluči). Dobro, neka uđe!

TOMA: (Odlazi).

2.3.15. 15. JEDNA MAJKA, PREĐAŠNJI

MAJKA: Oprostite!…

DR. JAKŠIĆ: Šta je? U čemu je stvar?

MAJKA: Doneše mi maločas sina izbodena noževima pa… dotrčala sam!

DR. JAKŠIĆ: A zašto su ga izboli?

MAJKA: Eh, zašto… sa njegove glave, gospodine. Ako hoćete baš istinu da vam kažem, zapao je on odavna u rđavo društvo; odmetnuo se od mene; odmetnuo se od kuće… napustio me. Nisam ga videla već toliko godina, ležao je po tamnicama i okivali ga i… šta ja znam. Nisam nikad ni pitala za njega jer, pravo da vam kažem, gospodine doktore, teško me je uvredio. Što me je opljačkao, što mi je odneo i poslednju prnju iz kuće, neka mu je prosto, ali je digao i ruku na mene…

DR. JAKŠIĆ: Zar na rođenu majku?

MAJKA: Bome zlo me mučio, tukao me kao zver.

DR. JAKŠIĆ: (Sa saučešćem). Nesretna ženo!

ONA: (Zainteresovana kazivanjem ove majke diže glavu i sluša).

MAJKA: I mučio me je glađu, gospodine… eh, da ti ne kazujem moje nevolje, nisu za kazivanje. Blagosiljala sam čas kad ode, kad napusti kuću i — nekoliko godina nisam ga videla, a sad, eto, doneše ga meni izbodena noževima.

DR. JAKŠIĆ: A ti pohitala meni da mu pomognem?

MAJKA: Molim te, preklinjem te, gospodine!

DR. JAKŠIĆ: Pa zar si mu oprostila uvrede?

MAJKA: Kako da ne, gospodine. Zar smrt lebdi nad njim, a ja da mu ne oprostim.

DR. JAKŠIĆ: Pa on je digao ruku na tebe, a ta uvreda se ne prašta.

MAJKA: Uvredio me, istina je; zlo me uvredio i za srce me ujeo ali… život je stariji od svake uvrede. Samo zver potrči da se napije krvi zaklana čoveka. Čovek čoveku pruža ruku, a Bog je tu da kazni grehe.

DR. JAKŠIĆ: A kad ozdravi?

MAJKA: A kad ozdravi… Eh, nek ozdravi samo!

DR. JAKŠIĆ: Te ako tada opet digne ruku na tebe?

MAJKA: A zar to da se pitam sada, u času kad njemu treba život? Daj mu život, gospodine, pa ma ja posle patila. Ko voli taj mora patiti, a ne tražiti da drugi njega radi pati.

DR. JAKŠIĆ: Istina je, majko, to je istina. (Naglašujući). Ko voli taj mora patiti, a ne tražiti da drugi njega radi pati. Dobro, majko, počekaj tamo, sad ću se ja spremiti pa ćemo poći.

MAJKA: E, baš vam hvala, gospodine! (Izlazi).

2.3.16. 16. DR. JAKŠIĆ, ONA

DR. JAKŠIĆ: (Pošto je žena otišla). Čuste li ovu ženu?

ONA: (Ona je dosad, slušajući majku, najpre digla glavu pa, interesujući se sve više, uzdigla se i na ruci. Sad se mirno, pribrano, kao pobeđena zver diže i prilazi Jakšiću). Čula sam.

DR. JAKŠIĆ: Svaku, svaku njenu reč?

ONA: Čula sam.

DR. JAKŠIĆ: Nije potrebno ni jednu njenu reč da vam ponovim?

ONA: Ne!

DR. JAKŠIĆ: E tada! (Skida sa čiviluka jedan beli bolnički mantil). Obucite ovu odeću! (Raširi i pridržava).

ONA: (Gleda ga ne razumevajući).

DR. JAKŠIĆ: (Odlučnije). Obucite ovu odeću!

ONA: (Oblači). A zatim?

DR. JAKŠIĆ: A zatim… (Obgrli je). Hajde, pođite da vas odvedem.

ONA: Kuda?

DR. JAKŠIĆ: Tamo… kraj postelje samrtnikove.

ONA: (Trgne se). Tamo?

DR. JAKŠIĆ: Da, tamo!

ONA: (Pogleda ga duboko u oči). Ne!

DR. JAKŠIĆ: Tamo na postelji leži mladić kome, i ako uspelom operacijom, još nije pomoženo. On još uvek lebdi između života i smrti. Njemu treba mnogo, vrlo mnogo moralne snage da bi se u borbi sa smrću održao. Tu moralnu snagu daće mu sreća, jedan delić sreće… dajte mu je! Svaki osmeh koji ga ozari sa vašega prisustva kraj njegove postelje, biće jedan korak bliže njegovom spasenju. Spasite ga, on vam je zadahnuo dušu onda kada ste već bili namenjeni mrtvačnici.

ONA: A uvreda?

DR. JAKŠIĆ: Čuste li šta kaže ona bedna i teško uvređena žena: život je stariji od svake uvrede.

ONA: (Lomi se, bori sama sa sobom. najzad savlađujući se odluči). Vodite me!

DR. JAKŠIĆ: (Obgrli je i odvodi levih vratima).

ZAVESA

2.4. Treći čin

Isti kabinet.

2.4.1. 1. DR. JAKŠIĆ, DR. STEFANOVIĆ

DR. STEFANOVIĆ: (Za stolom, pred njim ispivena šolja čaja, međ prstima dopušena cigareta). Odista, vrlo interesantne misli…

DR. JAKŠIĆ: (Za stolom za pisanje, pred njim izvesan rukopis). Uostalom ni malo nove. Ja ne pretendujem na to da što novo kažem, već samo da u svoje vreme kažem, da izazovem diskusiju ili možda čak i akciju.

DR. STEFANOVIĆ: Za reformu bolnica?

DR. JAKŠIĆ: Zašto ne? Dokle će te bolnice da nam budu mrtvački domovi, kad je njihova namena baš obratna, da život daju? Tišina, mrtvačka tišina, šaputanje, zabrinutost, mrtvilo, očajna lica, zadah i sve, sve to ubija duh u bolesnika i oduzima mu hrabrost za život, a time umanjuje i njegovu otpornu snagu. Čim stupi u bolnicu on stiče osećanje da je došao u kuću gde mu se valja rastati sa životom. Bolnica mora biti vedra, puna zelenila, smeha, veselja, muzike, života — bolesnik, ulazeći u nju, mora verovati u život mora dobiti volju za život; mora osetiti da je došao u tu kuću da bi se vratio u život.

DR. STEFANOVIĆ: To je vrlo tačno!

DR. JAKŠIĆ: Sve je to staro, sve je to mnogo puta do sada kazano, sve je to možda u izvesnim slučajevima i primenjivano, pa ipak sve to treba ponavljati. Ono što ja hoću naročito da podvučem to je, da psihička nega bolesnika može mnogo više da učini no svi medikamenti.

DR. STEFANOVIĆ: Mi to opažamo čak i u praksi. Ima među nama koji uspešnije leče svojim srećnim temperamentom koji sugeriraju bolesniku, no ma kakav mrzovoljni specijalista. Ja sam uvek stajao na gledištu, da bolesniku treba sugerirati vedre, vesele misli koje hrabre.

DR. JAKŠIĆ: Ali, nije to samo veselost kojom treba osvežiti bolesnika. Treba mu vratiti i veru, treba mu pothraniti i volju za život, treba ga obasjati i srećom. Jedan osmeh može pre da vrati samrtnika u život no sve kanforne injekcije. Najzad, čak i u slučaju neuspeha, takav osmeh sreće čini bar smrt prijatnom.

DR. STEFANOVIĆ: Hoćete li da vam to potvrdim? Možda će vam primer, koji ću vam navesti, poslužiti kao sretan argumenat za taj člančić koji pišete.

DR. JAKŠIĆ: Biću vam zahvalan!

DR. JAKŠIĆ: (Ustaje). Bilo je to 1912 godine. Ja sam tada radio u niškoj vojnoj bolnici…

2.4.2. 2. ONA, PREĐAŠNJI

ONA: (U belome, bolničkom mantilu). Izvinite…

DR. JAKŠIĆ: (Hitro joj priđe). O, molim… (Pretstavlja). Moj kolega doktor Stefanović, Gospođa je dobrovoljna bolničarka koja neguje jednog svog prijatelja…

ONA: Došla je isledna vlast da sasluša moga bolesnika.

DR. JAKŠIĆ: (Njoj). Vidite, zaboravio sam vam to javiti. Pitali su me jutros telefonom i ja sam dozvolio. On se već sasvim dobro oseća, zar ne? — (Dr. Stefanoviću). To je jedan mladić koji je vršio samoubistvo. Saslušavan je već jednom, ali nedovoljno; bio je još u vrlo teškom stanju te je jedva mogao reč dve kazati. Mora se dakle ponova saslušati.

ONA: Ja sam smatrala da je umesnije ako se ja uklonim dok se vrši saslušanje.

DR. JAKŠIĆ: Dobro ste učinili, sasvim ste dobro učinili. Uostalom, nećete nam ovde ni malo smetati. (Dr. Stefanoviću). Zar ne?

DR. STEFANOVIĆ: O, na protiv! Istina, mi vodimo razgovore koji vas možda ne zanimaju, ali…

ONA: Molim, nastavite ih samo. Zabavljaću se ja novinama. (Prilazi stolu za kojim je maločas sedeo Dr. Stefanović). Je li slobodno?

DR. JAKŠIĆ: Ali, molim vas, sedite; našto te formalnosti?

ONA: (Seda i uzima jedan medicinski list, razvije ga i razgleda).

DR. JAKŠIĆ: (Dr. Stefanoviću). Dakle, kolega, počeli ste svoje kazivanje vašom službom u niškoj vojnoj bolnici za vreme balkanskog rata?

DR. STEFANOVIĆ: Da, u toj sam bolnici bio dodeljen na rad i tamo mi se desilo to što bih želeo da vam ispričam. Posle bitke na Kumanovu počeli su nam stizati ranjenici u većem broju, dočekivani uvek oduševljenim pozdravima građanstva. Jednoga dana, među ostalim, doneše i teško ranjenoga kaplara Ljubomira Matića. Sa njegovim dolaskom stigla su i kazivanja o njegovoj legendarnoj hrabrosti. Imao je na sebi šest smrtonosnih rana i Obilićevu medalju koju mu je Vrhovni Komandant na samome bojištu stavio na grudi. Građani su ga klicanjem pozdravili a omladina ga zasula cvećem. Dobrovoljne bolničarke, kćeri uglednih porodica, otimale su se koja će ga negovati.

DR. JAKŠIĆ: To je bio student?

DR. STEFANOVIĆ: Ne, bio je seljak; mlad, snažan seljak, koji je pokazao čuda od hrabrosti u bitci na Kumanovu.

DR. JAKŠIĆ: Nije se mogao spasti?

DR. STEFANOVIĆ: Na žalost, ne! Bilo je nemoguće. Razdrobljene grudi, presečene arterije, perforiran želudac, povređeno pluće i prelomljena kičma — bilo je nemoguće ma šta preduzeti te smo se ograničili smo na sredstva za umanjivanje bolova. Pa ipak taj mladi organizam izdržao je punih šest dana.

DR. JAKŠIĆ: Koliko otporne snage.

DR. STEFANOVIĆ: Negovala ga je mlada i otmena gospođica koja se ponosila time što neguje jednoga heroja. Ona je, odista, sa jednom nadčovečanskom predanošću, ne štedeći sebe, bdila nad njim i dan i noć, dodavala mu ponude, hranila ga svojom rukom i u duge, besane noći, kada ga je lomila groznica, ona bi ga svojom nežnom rukom milovala po čelu, po kosi ili bi uzela njegovu grubu, ratničku šaku među svoje nežne ruke, grijala bi je ili milovala, pričajući mu zanimljive bajke, one koje se deci pričaju. Njemu je sve to godilo, neobično mu je godilo i njeno mu je prisustvo uvek olakšavalo bolove. Kada bi ona bila otsutna, on je patio od teških bolova…

DR. JAKŠIĆ: (Njoj). Ova bi priča mogla i vas zanimati. (Već ranije napustila je novine i obratila pažnju na kazivanje Dr. Stefanovića). O, ja vrlo pažljivo slušam.

DR. STEFANOVIĆ: (Njoj). Ova priča može vas u toliko interesovati što joj je kraj vrlo romantičan.

DR. JAKŠIĆ: Romantičan?

DR. STEFANOVIĆ: Da. Kad sam je pričao jednom našem književniku i ponudio mu je kao siže za novelu, odgovorio mi je: Lep siže, odista vrlo lep, ali malo srednjevekovni; liči, veli, na priče o ranjenim riterima koje su negovale plavokose Grete.

DR. JAKŠIĆ: Da čujemo dakle tu ritersku novelu?

DR. STEFANOVIĆ: Jedno jutro došla mi je u kabinet gospođica bleda, tužna i očiju punih suza. Mladi heroj kojega je sa toliko predanosti i toliko nežnosti negovala, to jutro je preminuo na njenoj ruci. Tom prilikom ispričala mi je i jednu vrlo dirljivu priču. „Još od ponoći — veli — pozlilo je mome bolesniku. Dobio je teške bolove i disao je sa velikim naporom. Činili smo sve da mu olakšamo bolove ali je on, obliven znojem, u dva i tri maha gubio svest te nam je jasno bilo da su to njegovi poslednji časovi. Podmetla sam mu najzad ruku pod glavu i on je tako umiren zaspao a ja sam celu noć probdila držeći ga tako kako mu ne bi samo san poremetila. Jutros rano on se probudi i zadovoljno se osmehnu kada me vide kraj sebe, uze moju ruku u svoju i zagleda mi se duboko u zenice, a zatim, uze šaputati: ’Hoćeš li da budeš moja; kad ozdravim, odvešću te u selo i čuvaću te kao ikonu, negovaću te kao ti mene sad što neguješ; voleću te kao Boga jedinog što volim… je l’ hoćeš… kaži mi, je l’ hoćeš?’… Ja ne znam je li to bilo bunilo, ali me je gledao trezveno, pribrano i pouzdano. Nisam znala šta ću… uvidela sam da je možda rđavo shvatio moju nežnost prema njemu ali… jesam li smela da mu toga časa slomijem snagu; jesam li smela samrtniku oduzeti nadu; jesam li smela razoriti mu sreću u trenutku kada se rastaje sa životom ja sam samo za trenutak zastala, zbunjena, iznenađena, a zatim sam mu obrglila glavu rukom i nežno sam mu šaptala: ’Hoću, hoću, neka da Bog samo da ozdraviš pa me vodi u selo, biću tvoja, voleću te!’… Njegovo se lice toga časa razvedrilo, oči su mu zasjale nekom čudnom svetlošću, a osmeh mu se razlio na usnama. Sa tim osmehom na usnama, izdahnuo je na mojoj ruci.“

DR. JAKŠIĆ: (Ushićen). Kolega, dajte mi ime te devojke (Uzima pisaljku da zabeleži).

DR. STEFANOVIĆ: To ime ne mogu vam reći. Dao sam reč gospođici da će ovaj mali roman ostati naša tajna.

DR. JAKŠIĆ: Nazvaću je neznanom junakinjom; jer zaslužuje to ime, (Pruži mu ruku). Vrlo sam vam zahvalan, kolega, što ste mi to ispričali, jer, vidite i sami da ta priča doslovce potvrđuje, ili bolje reći dopunjuje moju tezu.

DR. STEFANOVIĆ: (Njoj). je li i vas zanimala stvar?

ONA: O, dabome, neobično me je zanimala.

DR. STEFANOVIĆ: (Pogleda na sat). Ali… dok sam vas ja zabavljao pričom, zaboravio sam na jednoga pacijenta koji me nestrpljivo očekuje.

DR. JAKŠIĆ: Ostavljate nas?

DR. STEFANOVIĆ: Da, moram. Kolega, dovršite taj članak. Ja sam nestrpljiv da se on što pre objavi. (Odlazi).

DR. JAKŠIĆ: (Ispraćajući ga). Da, da! Do viđenja, kolega!

2.4.3. 3. DR. JAKŠIĆ, ONA

DR. JAKŠIĆ: (Pošto je ispratio Dr. Stefanovića, vraća se pružajući joj ruku). Je li vas odista zanimala ova priča?

ONA: Neobično.

DR. JAKŠIĆ: Niste našli u njoj nešto što vam je već poznato?

ONA: Ne!

DR. JAKŠIĆ: (Milujući je po kosi). Imam i ja na svojoj klinici jednu takvu neznanu junakinju.

ONA: (Brani se).

DR. JAKŠIĆ: Da, da, mala moja; i vi činite žrtvu, zar ne? I vi isceljujete samrtnika izazivajući mu osmeh sreće na usnama. Zar mi niste sami rekli kako je u dva maha već, do sada, savladao tešku, samrtničku krizu, blagodareći samo nadi i sreći koju je pročitao iz vaših očiju.

ONA: Da.

DR. JAKŠIĆ: Kako je to lepo od vas; kako me to raduje.

ONA: A niste zar ni malo ljubomorni kada i drugi ko, sem vas, čita svoju sreću iz mojih očiju.

DR. JAKŠIĆ: Ljubomoran? (Uzimajući joj ruku). Zar ja nemam sve razloge da budem pošteđen od ljubomore?

ONA: Pa ipak… Zar ne nalazite da reskirate upućujući me da drugom podgrevam nadu, da drugog ohrabrujem srećom? To je za pravu ljubav i suviše nesebičnosti.

DR. JAKŠIĆ: Mislite? A ako je to naprotiv samo sebičnost?

ONA: (Pogleda ga ispitujući).

DR. JAKŠIĆ: Da, sebičnost! Ja sam dužan da vam vratim srce; vi ste ta od mene odlučno zahtevali. O, da vi znate sa koliko predanosti, sa koliko istrajnosti i sa koliko volje ja radim na tome, i ako postignem smatraću to za najuspeliju svoju operaciju.

ONA: (Sumnjajući). Da… ako postignete…

DR. JAKŠIĆ: Ja verujem da ću postati. Hoćete li da vam otkrijem tajnu metoda koje u ovoj operaciji primenjujem?

ONA: Radoznala sam?

DR. JAKŠIĆ: Da uspem, da mogu u vaše prazne grudi srce vratiti, ja sam preduzeo da iz njih najpre iscedim i poslednju kap mržnje, i poslednju kap. A. svaku isceđenu kap mržnje ja zamenjujem kapima ljubavi. Tamo, kraj postelje onoga samrtnika, iz vaših grudi iščezava kap po kap mržnje a ovde, (Zagrli je). na mojim grudima, uliva se kap po kap ljubavi. Zar ne? Zar ne… Recite, zar nisam na dobrom putu?

ONA: Možda… samo…

DR. JAKŠIĆ: Šta?

ONA: Uspeli bi možda kada bi ja verovala u ljubav ali…

DR. JAKŠIĆ: O, varate se, vi već verujete u nju od trenutka kada se probudilo saučešće kod vas. Od toga trenutka počelo se vraćati i srce u vaše grudi.

ONA: Blagodareći tome što ste me nastanili ovde, u kući bolova. Bol je to, a ne ljubav, koji vraća srce u prazne grudi; bol je to, a ne ljubav, koji omekšava okorelo srce.

DR. JAKŠIĆ: Čiji bol?

ONA: Bol onih koji pate. Tamo umire majka i blagosilja decu koja će toga časa ostati na ulici i bez hleba; ovamo izdiše prevarena devojka kojoj je ceo život bio jedan jedini poljubac; tamo se bori sa dušom dete, poslednja radost ucveljene udovice; onamo otac, brat, hranitelj… bolovi, sami bolovi…

DR. JAKŠIĆ: (Ushićen). I vi ste ih osetili…?

ONA: Morala sam, preplavili su me!

DR. JAKŠIĆ: (Zagrli je i sa ushićenjem ljubi joj čelo i kose).

2.4.4. 4. TOMA, PREĐAŠNJI

TOMA: (Pošto je kucao). Izvinite!

DR. JAKŠIĆ: (Trgne se na kupanje i napusti je). Šta je?

TOMA: Gospodin pisar je svršio saslušanje pa bi želeo da vam se javi.

ONA: Da se uklonim?

DR. JAKŠIĆ: Zašto bi se uklanjali? Vas mora takođe interesovati šta je samoubica izjavio. (Tomi). Neka uđe!

TOMA: (Udalji se).

2.4.5. 5. PISAR, PREĐAŠNJI

ONA: (Ipak uznemirena). Mislite li da me je optužio?

DR. JAKŠIĆ: Čućemo!

POLICIJSKI PISAR: (Ulazi). Dobar dan, gospodine profesore! (Klanja se i njoj). Gospođo! (Njemu). Svratio sam da vas izvestim. Jutros na telefonu rekoste mi da vas izjava samoubičina jako interesuje.

DR. JAKŠIĆ: Da, jer se on sad već toliko dobro oseća da vam je mogao kazati motive svoga postupka.

POLICIJSKI PISAR: Ne bogzna šta.

DR. JAKŠIĆ: Mogu li znati njegov iskaz?

POLICIJSKI PISAR: Zašto ne; nema tu ničega tajnog! (Otvara akta i traži). Na postavljeno pitanje o uzroku svoga postupka odgovara: (Čita). „Za pokušaj samoubistva ne krivim nikoga i molim islednu vlast da toga radi nikoga ne uznemirava. Uzrok su mome pokušaju oduzimanja života moje teške materijalne prilike u koje sam svojom lakomislenošću zapao“. (Govori). Na pitanje: šta onda ima da znači ono pismo nađeno pri njemu, odgovorio je: „To pismo nije toga dana napisano, ono je pisano jednom prilikom, mnogo ranije, u jednome trenutku nesporazuma. Gospođa, kojoj je to pismo upućeno, ne zaslužuje ni one prekore ni one uvrede koje su u tome pismu iskazane u jednome trenutku nepromišljene mladićske srdžbe. Ja neobično žalim što to pismo nisam uništio odmah čim sam uvideo svoje nepromišljeno ponašanje. Gospa, kojoj je ono upućeno, zaslužuje sa moje strane samo blagodarnost i poštovanje i ja se sam pred sobom stidim što sam, ma i u najluđoj srdžbi, mogao ovako grube reči staviti na papir“.

DR. JAKŠIĆ: To je sve?

POLICIJSKI PISAR: (Savijajući akta). Da, to je sve!

DR. JAKŠIĆ: Imate li još što da preduzimate posle ovoga?

POLICIJSKI PISAR: Posle ovoga ja mogu samo saviti ove papire i ostaviti ih u arhivu.

DR. JAKŠIĆ: Hvala vam, gospodine!

POLICIJSKI PISAR: Molim! Klanjam se! Zbogom! (Odlazi).

2.4.6. 6. ONA, DR. JAKŠIĆ

DR. JAKŠIĆ: A imate li vi što da preduzimate posle ovoga?

ONA: Ništa drugo no da se divim plemenitosti toga mladića.

DR. JAKŠIĆ: I da se vratite dužnosti neznane junakinje. On se ovim saslušanjem izvesno zamorio; njegove vas oči izvesno traže. Idite i okrepite ga srećom.

ONA: Treba li da mu kažem hvala?

DR. JAKŠIĆ: Stisnite mu prijateljski ruku i on će vas razumeti.

ONA: A vi?

DR. JAKŠIĆ: A ja ću za to vreme pisati članak o onoj devojci koja se verila sa mladim herojem na samrtnom času i učinila da mu je smrt izgledala kao trenutak sreće. Idite, požurite.

ONA: Hoću! (Odlazi).

2.4.7. 7. DR. JAKŠIĆ, DEŽ. LEKAR

DR. JAKŠIĆ: (Seda za sto i piše).

DEŽ. LEKAR: (Dolazi). Izvinite, gospodine profesore.

DR. JAKŠIĆ: Molim!

DEŽ. LEKAR: Hteo sam, gospodine profesore, da vam skrenem pažnju na jednoga pacijenta. To je onaj radnik kome ste otsekli nogu pre tri dana.

DR. JAKŠIĆ: Da, sećam se.

DEŽ. LEKAR: Rekao bi da sa njime nije završeno i da će se morati podvrgnuti novoj operaciji.

DR. JAKŠIĆ: Mislite?

DEŽ. LEKAR: Žali mi se na nove bolove, a jutros, pri pregledu, opazio sam već prve znake daljeg rasprostiranja infekcije.

DR. JAKŠIĆ: To je vrlo moguće kod gangrene. Obratite pažnju. Ako bi se noćas stvar pogoršala, naredite da se ujutru prvi donese na operacioni sto.

DEŽ. LEKAR: Ne znam jesam li vam to kazao, gospodine profesore, ali se jedna žena navrzla; već mi je nekoliko puta dolazila, hoće pošto poto da se operiše.

DR. JAKŠIĆ: Od čega?

DEŽ. LEKAR: Ni od čega. Pregledao sam je; ne boluje ni od čega naročitog niti ima potrebe za operaciju pa je ona ipak uporno zahteva.

DR. JAKŠIĆ: Sećam se, dolazila je ta žena i k meni. Zabeležite taj slučaj, interesantan je. To je jedna naročita vrsta psihičke bolesti; potreba za emocijom. Javlja se češće kod žena no kod ljudi. Ljudi imaju češće prilike da se sretaju sa opasnostima u životu, žene manje i zato one za njih imaju draž. Ženu draži da preživi trenutak opasnosti u životu; nju draži da lebdi izmeđ života i smrti. Bar dvadeset od sto žena ideališe da leži na operacionom stolu, da igra nož nad njom; da se lebdi nad njom, da je okružena dubokom brigom njoj bliskih.

DEŽ. LEKAR: Odista! Kada sam tu ženu odbio rekav joj da joj nije ništa, ona me je pogledala sa izvesnom mržnjom, kao da joj nisam dao nešto što joj pripada.

DR. JAKŠIĆ: Da, oduzeli ste joj jednu iluziju, jednu draž.

DEŽ. LEKAR: Kada mi se prvi put ponova javi uzeću joj podatke i zabeležiću ih. A vidite, sećam se sada još jednoga takvoga slučaja, samo mu tada nisam obraćao pažnju. Bila je to opet žena.

DR. JAKŠIĆ: Da, uvek žena, upravo najpre žena. Žena je psihički manje uravnotežena od čoveka. Njena se osećanja čas penju visoko iznad nule, a čas spuštaju daleko ispod. Ali vidite, u tome baš leži draž žene, u toj njenoj nemonotonoj duši. Ustajalo, mirno more može mnogo korisnije da posluži čovečanstvu, ali je zato ipak njegova lepota tek u veličanstvu njegovih pokreta, bura i valova. Ja verujem čak da će onoga trenutka kada žena postigne potpuni ekvilibr svoje duše, prestati biti žena u pravome njenome značenju.

DEŽ. LEKAR: Sve su to neobično interesantne misli, gospodine profesore!

DR. JAKŠIĆ: Ali nemojte ih nikako shvatiti kao poslednju reč. Ja ne spadam u poznavaoce ženske duše jer sam, to rado priznajem, zato slab. Tek samo dovoljno jak čovek je kadar da pozna drugoga. Smatrajte dakle sve ovo što sam vam kazao kao razmišljanja čoveka koji nožem operiše, a nožem se ne zalazi u čovečju dušu.

DEŽ. LEKAR: Pa ipak…

DR. JAKŠIĆ: Pa ipak, imate materijala za razmišljanje. Zar ne?

2.4.8. 8. ONA, PREĐAŠNJI

ONA: (Ulazi naglo i uzbuđeno). Izvinite, gospodine profesore…

DR. JAKŠIĆ: Molim…

ONA: Imala bih… (Pogleda u dežurnog i zastane).

DEŽ. LEKAR: Molim, ja sam i inače završio svoj razgovor. Vrlo vam blagodarim, gospodine profesore, na ono nekoliko vrlo interesantnih misli, (Klanja se i odlazi).

2.4.9. 9. ONA, DR. JAKŠIĆ

DR. JAKŠIĆ: (Prilazi joj). Vi ste uzbuđeni? Šta vam se desilo?

ONA: (Pokušava da bude mirna). Ponovila se ona priča…

DR. JAKŠIĆ: Priča? Koja priča? Ja vas ne razumem!

ONA: Ona priča koju ste vi zapisali.

DR. JAKŠIĆ: Vaš bolesnik?! (Uzima je za ruku). Šta se desilo?

ONA: Kada sam se vratila od vas, htela sam blagodariti na izjavama koje je učinio pred islednikom. Ne govoreći mu ni reči, pružila sam mu samo ruku. On mi je zadržao ruku u svojoj… pogledao me duboko u oči… počeo mi šaptati….

DR. JAKŠIĆ: (Uznemiren). Šta?

ONA: Ja ne znam… ono od prilike što je šaptao onaj vojnik pred smrt… skoro isto… molio me je da mu vratim sreću…

DR. JAKŠIĆ: I vi ste mu onako isto odgovorili kao ona neznana?

ONA: Ne!

DR. JAKŠIĆ: Ne?

ONA: Ja ga nisam htela lagati.

DR. JAKŠIĆ: A šta ste mu kao istinu rekli?

ONA: Rekla sam da ja više ne umem voleti a kada budem volela pripašću onome koji me ljubavi nauči.

DR. JAKŠIĆ: Recite: onome ko vam srce vrati.

ONA: Da!

DR. JAKŠIĆ: (Poljubi je nežno u čelo). Je li ga takav odgovor ožalostio?

ONA: Zaplakao je, gorko je zaplakao, a zatim, kada se pribrao, zamolio me je da dođe k vama. Veli sad se već oseća dobro pa hoće da vam se zahvali.

DR. JAKŠIĆ: Imamo, zaboga, vremena za blagodarnosti.

ONA: Molio me je, preklinjao me je… učinite mu.

DR. JAKŠIĆ: Otići ću dakle ja k njemu!

ONA: On je već ovde, pred vratima. Primite ga, utešite ga, ja to ne umem!

DR. JAKŠIĆ: Razume se! Razume se! (Odlazi sam i otvara vrata). Uđite, mladiću!

2.4.10. 10. ONAJ MLADIĆ, PREĐAŠNJI

ONAJ MLADIĆ: (U bolničkoj mantili, bled, ispiven, malaksalim glasom). Izvinite!

DR. JAKŠIĆ: Ali, zaboga, niste trebali ustajati, došao bih ja k vama.

ONAJ MLADIĆ: Ipak… bolje je ovde kod vas… nisam želeo pred asistentima, pred bolničarima…

DR. JAKŠIĆ: (Uzeo ga za ruku i gleda na sat). Eto, imate ubrzani puls. Vi još niste toliko snažni, niste se smeli kretati. A šta ste to hteli kod mene?

ONAJ MLADIĆ: Da vam se zablagodarim, doktore, vi ste mi vratili život.

DR. JAKŠIĆ: Ali, zaboga, za blagodarnosti imamo još uvek dosta vremena.

ONAJ MLADIĆ: I da vas zamolim da me pustite iz bolnice.

DR. JAKŠIĆ: (Iznenađen). Ta kako zaboga, to je nemoguće!

ONAJ MLADIĆ: Osećam se već vrlo dobro.

DR. JAKŠIĆ: Ali ne, nikako, nikako! Na vama su još zavoji; vi trebate još nege; vi niste još van svake opasnosti.

ONAJ MLADIĆ: (Oborene glave pa ipak uporno). Pa ipak… ja bih vas molio da me pustite.

DR. JAKŠIĆ: Zašto? Recite, zašto begate od nege koja vam se ovde tako pažljivo nudi i koja vam je još uvek tako potrebna?

ONAJ MLADIĆ: Ja sam donesen ovde u bolnicu da umrem, a ne da se vratim u život. Zašto me niste pustili da umrem?

DR. JAKŠIĆ: Oh, oh, oh! Još uvek iste misli koje su odapele onaj zlokobni brovning. Ja sam već verovao da ste se oprostili tih misli; sreo sam vam osmeh na usnama i on me je uverio da ste se izmirili sa životom, a gle… vi još uvek onaj očajan mladić. Upamtite: očajanje nije drug mladosti.

ONAJ MLADIĆ: Ali je drug onih koji su izgubili mladost.

DR. JAKŠIĆ: Ne govorite zaboga tako! Ta vi tek nastajete; život je tek pred vama. Strpite se samo dok prezdravite, dok se okrepite, dok se vratite životu.

ONAJ MLADIĆ: (Bono i sa dubokom rezignacijom). Našto mi sve to! Ne, ne… u život ne više!

DR. JAKŠIĆ: O, pa to ja imam pred sobom težeg bolesnika no što sam to ja zamišljao. Moram vam dakle sasvim lekarski pristupiti. ’Ajde, sedite; dugo ste na nogama. Sedite (Pošto ga je naterao da sedne). recite mi gde vas boli; čime vas je život tako duboko uvredio? Ispovedite mi se!

ONAJ MLADIĆ: (Digne glavu i pogleda doktora u oči kao da bi hteo reći ali ne odvažava se i ponova obara glavu).

DR. JAKŠIĆ: Recite mi… Ispovedite se!

ONAJ MLADIĆ: (Kao i pre). Ne mogu… dužan sam vam blagodarnošću.

DR. JAKŠIĆ: No pa zar iskrenost nije najlepši izraz blagodarnosti?

ONAJ MLADIĆ: Ja nemam prava da vređam onoga kome sam blagodaran.

DR. JAKŠIĆ: A vaša ispovest bila bi za mene uvreda?

ONAJ MLADIĆ: Da!

DR. JAKŠIĆ: Ja vas ne razumem! Govorite, mladiću, govorite jasno; recite sve što vam je na duši.

ONAJ MLADIĆ: Moja smrt bi vam kazala sve; zašto ste mi zakratili tu reč?

DR. JAKŠIĆ: Jer reč mrtvih je mašta bolesnih; istinu samo živi kazuju, ako mislite istinu da kažete.

ONAJ MLADIĆ: (Poprati najpre pogledom nju pa kad se ne sretne sa njenih pogledom, jer je ona duboko oborila glavu on plane i počne živo). Da, reći ću vam, reći ću vam istinu! — (Ustaje oslanjajući se na stolicu). Čujte, dakle. Moja ljubav prema ovoj ženi, koja je ovako duboko oborila glavu, nije bio trenutan izraz; nije to bilo prolazno osećanje, nije to bila zabluda mladosti. To nije bila pojava kakvu svakodnevno sretate svud oko sebe; pojava kakvu viđate na pozornicama ili čitate u knjigama, Ne, ne, to je bilo nešto dublje, nešto što se zarilo u sve moje biće; nešto što je sraslo sa mnom; nešto što je bilo nerazdvojni deo moga organizma, kao što je oko, kao što je pluće.

DR. JAKŠIĆ: Umirite se, zaboga! Vi se ne smete uzrujavati.

ONAJ MLADIĆ: (Nastavlja istim žarom). Ja sam toj ljubavi prineo na žrtvu svu svoju mladost; svu čistotu jedne čedne mladosti, sve svoje osećanje, sve svoje biće; sve svoje dane i sve svoje noći; svu svoju budućnost i svoju nepreživljenu prošlost. Sve, sve, sve pa i — život koji je trebao da bude moja poslednja žrtva ovoj ženi, a koju ste mi vi tako nemilosrdno opet naturili.

DR. JAKŠIĆ: Al’ nije to samo ljubav prema ženi koja veže čoveka život; život ima i drugih zadaća, a mladost i drugih ideala.

ONAJ MLADIĆ: Ne, niste vi meni zato vratili život da bi me uputili drugim idealima, već zato da još jedanput umrem.

DR. JAKŠIĆ: O?!

ONAJ MLADIĆ: Ili bolje zato, da bi me istom rukom, kojom ste mi život dali, mogli zatim vi lično ubiti.

DR. JAKŠIĆ: (Neprijatno iznenađen). Kako!!!

ONA: (Sklapa ruke i preklinje mladića da ćuti).

ONAJ MLADIĆ: (Njega je već obuzeo gnev i on ne može više da se uzdržava). Da, ubiti me, jer vi ste, prilazeći operacionom stolu na kome sam ja ležao, imali u svakoj ruci po jedan nož; jedan kojim ćete mi vratiti život i drugi kojim ćete mi ga odmah zatim oduzeti.

DR. JAKŠIĆ: (Uzbuđen). Ja nisam zločinac, gospodine!

ONA: (Prišla je Dr Jakšiću i moli ga da se utiša).

ONAJ MLADIĆ: Ne ogrćite se naučničkom togom, gospodine: profesore, ona nije kadra da pokrije vaš zločin. Ili vi možda mislite, zato što mi niste na. operacionom stolu oduzeli život, da ste tim manji zločinac. Ta vi to niste hteli, jer vašoj požudi nije godilo da ja na jedan mah umrem; vi ste hteli da mi oduzmete kap po kap života; vi ste razbojnički čekali u zasedi, kada će se na mojim usnama pojaviti osmeh sreće, kako bi ga odmah vašom krvavom rukom zbrisali!

ONA: (Vapije, kršeći ruke). Smilujte se!

DR. JAKŠIĆ: (Savlada se donekle. Njoj). Pustite ga, neka kaže, neka kaže sve. On će verovatno sve to i oporeći kao što je oprekao i uvredu koju je vama naneo u svome posmrtnome pismu.

ONAJ MLADIĆ: Ona uvreda koju sam ja oporekao izraz je jednoga teškoga bola, a taj bol je izraz jedne velike ljubavi. Ja sam u smrt pošao samo zato da bi za uvek, za celu večnost, sačuvao tu ljubav, a vi ste me u život vratili samo zato da bi mi tu ljubav oteli.

DR. JAKŠIĆ: (Prekorno). O, mladiću!

ONAJ MLADIĆ: Ne branite se, ne pravdajte se! Vašu sebičnost ne može dovoljno pokriti vaš naučnički ugled, jer ste vi jedan običan bednik koji ide za frontom naučnika i pljačka mrtve.

DR. JAKŠIĆ: (Uvređen, ali savlađujući se). Zaboga, ućutite!

ONAJ MLADIĆ: Da, da, gospodine profesore, vi pljačkate mrtve. Kada je na vašem operacionom stolu ležala ova žena, vi ste joj opljačkali srce, a kad sam ja legao na van operacioni sto, vi ste mi opljačkali ljubav.

ONA: (Preklinjući). Tako vam Boga, umuknite!

ONAJ MLADIĆ: I, kada ste me skinuli sa operacionoga stola da me predate njezi, vi ste izmislili inkvizitorsku spravu kojom ćete mi cediti kapi života. Poslali ste mi kraj postelje ovu ženu da me neguje. Zar to nije najžešća vrsta sadizma, nedostojna vašeg naučničkoga imena? Hteli ste u časovima umiranja da me zavaravate životom; kako bi samo što duže trajali sati moga umiranja! Uživali ste u tome da me zalagujete verom u život kako bi mogli u času, kada ja u život poverujem, u času kada se moje samotničke usne ozare osmehom sreće — zariti mi nož u srce i istom rukom raščupati spasonosne zavoje kojima ste mi vi oblagali rane? Jeste li to hteli? O, ne trudite se, ne trudite se; sam ću se ja odreći ponovo života; sam ću raščupati vaše spasonosne zavoje… sam ću… (U besu gnevu i razdraženju razdire na grudima bolnički mantil i skida sa sebe krvave zavoje).

ONA: (Cikne očajno). Ne, ne po Bogu!

DR. JAKŠIĆ: (Pritrči mu i snažno ga ščepa za ruke da osujeti dalje raskidanje zavoja).

ONAJ MLADIĆ: (Savladan uzbuđenjem, posrne i zanese te ga odvode do fotelje u koju ga onesvešćena, spuštaju).

ONA: (Očajno kršeći ruke). Doktore, preklinjem vas, spasite ga!

DR. JAKŠIĆ: (Osluhuje mu srce, a zatim disanje i puls). Dajte mi brzo etera, ona bočica na etažeru.

ONA: (Donosi hitno bočicu).

DR. JAKŠIĆ: (Podnosi mu bočicu pod nos, zatim mu trlja slepoočnice i ponova osluhuje srce i ispituje puls). Budite spokojni! (On se mirno diže i odmiče te u drugome kraju kabineta, pali cigaretu i posmatra dalju scenu).

ONA: (Ostaje uz mladića klečeći kraj fotelje i sa izrazom straha zebnje, saučešća i ljubavi, očekuje da se u njemu probudi život. Ona ga miluje po čelu i kosi i uzima mu ruku te je prinosi svome obrazu).

DR. JAKŠIĆ: (Pošto je duže vremena posmatrao, savlađujući bol, koji se toga trenutka u njegovoj duši javio i, pošto je osetio da je savladao sebe, prilazi joj i uzima je za ruku). Ustanite; ostavite za časak bolesnika, on je van svake opasnosti; njemu je potreban samo jedan trenutak mira. Odite ovamo! (Povede je k sebi. Podaje se pogruženo i bez otpora i oborene glave ide za njim).

DR. JAKŠIĆ: (Pošto ju je odveo u drugi kraj kabineta držeći je uvek za obe ruke, mirno, tiho). Ja sam vam se odužio! Vratio sam vam srce!

ONA: (Ćuti, oborene glave).

DR. JAKŠIĆ: Onaj mladić tamo, koji vas voli jednom nadčovečanskom i nadzemaljskom ljubavlju, za koji trenutak otvoriće oči i potražiće vas pogledom. Njemu je u ovom trenutku, više no ikad, potreban zračak sreće koji će ga vratiti u život. Priđite mu i kada se probudi iz zanosa i sretne se pogledom sa vašim, recite mu: ja te volim!

ONA: (Htela bi da digne glavu, al’ nema hrabrosti i pokušava muklim izrazom da odreče).

DR. JAKŠIĆ: Recite mu to, istinu ćete mu reći!

ONA: (U teškoj borbi sa sobom diže najzad i nepouzdano glavu, ali kao grešnica pred sudijom htela bi da izbegne doktorov pogled. Najzad, kada im se sretnu pogledi, ona mu tiho ali sa bolom i saučešćem prošapuće). A vi?

DR. JAKŠIĆ: Ja se vraćam sebi. U jednom trenutku samoobmane ja sam se spustio duboko ispod sebe. Tu svoju samoobmanu dužan sa iskupiti odricanjem.

ONA: (Nežno). Hoće li vas to boleti?

DR. JAKŠIĆ: Odricanje je gdekad uzvišenije osećanje i od same ljubavi. A ko se preda uzvišenim osećanjima taj lakše podnosi životne bolove.

ONA: Pa ipak… jesam li vam ja trebala naneti bol?

DR. JAKŠIĆ: Da, vi! Takvi su možda zakoni fataliteta; moramo im se potčinjavati! (Pogledao je mladića). Kreće! Idite, idite, budite kraj njega i dajte mu života! (On je nežno odvodi tamo, a sam se vraća te ostaje po strani).

ONA: (Prišla i nasloniv ruku na bolesnikovu glavu, bez daha, očekuje njegov pokret. Kada on otvori oči i pogleda je duboko u zenice, ona prisbira snagu i pridušeno mu šapće). Ja te volim!

ONAJ MLADIĆ: (Tihi i blagi osmeh sreće ozari mu lice i on joj pruža nemoćne ruke).

ONA: (Okreće se doktoru pitajući ga pogledom je li tako trebala učiniti).

DR. JAKŠIĆ: (Prilazi mladiću i ispituje puls). Vama je lakše, zar ne?

ONAJ MLADIĆ: (Gleda iznenađeno i sa čuđenjem doktora ne odgovarajući na pitanje).

ONA: Lakše vam je, je l’ te?

ONAJ MLADIĆ: Lakše mi je… dobro mi je…

DR. JAKŠIĆ: Ne osećate se umorni?

ONAJ MLADIĆ: Ne, ne, dobro mi je i vratila mi se snaga… evo, mogu ustati… — (Diže se al’ posrne).

DR. JAKŠIĆ: (Njoj). Prihvatite ga i vodite ga u postelju; njemu je potreban odmor.

ONA: (Mladiću). Hoćete li?

ONAJ MLADIĆ: Hoćete li me vi povesti?

DR. JAKŠIĆ: Razume se i ostaće kraj vas.

ONA: Da, ostaću kraj vas. Odite, naslonite se na mene! (Pogleda doktora bojeći se njegova prekora).

DR. JAKŠIĆ: Da, da, da! Prigrlite ga čvrsto jer je slomljen, nemoćan je; prigrlite ga čvrsto i vodite ga!

ONA: (Zagrlivši mladića). Doktore… oprostite!

DR. JAKŠIĆ: Vodite ga i ostanite kraj njega. Ne napuštajte ga!

ONA: (Odvodi u zagrljaju mladića, osvrnuv se još jednom na vratima da pogledom izmoli oproštaj od doktora).

2.4.11. 11. DR. JAKŠIĆ, TOMA

DR. JAKŠIĆ: (Gleda dugo i rasejano za njima, zatim se pribira i zvoni).

TOMA: (Dolazi).

DR. JAKŠIĆ: Tomo, daj mi moju radnu mantilu! (Skida kaput i navlači belu pidžamu uz pomoć Tominu, zatim prilazi stolu i uzima jednu debelu knjigu koja već odavno stoji zatvorena. Seda). Tomo, uzmite ovo srce i sahranite ga tamo negde, u bašti; samo što dublje!

TOMA: (Uzima ono staklo sa srcem i odlazi).

DR. JAKŠIĆ: (Otvara knjigu i predaje se radu).

ZAVESA