Listići ; Male priče ; Konferencije

Sabrana Dela Branislava Nušića. 20, Listići ; Male priče ; Konferencije / Branislav Nušić ; pogovor Božidar Kovačević ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Listići
  • 1.1. Uvod
  • 1.2. Poglavlje 1
  • 1.3. Poglavlje 2
  • 1.4. Poglavlje 3
  • 1.5. Poglavlje 4
  • 1.6. Poglavlje 5
  • 1.7. Poglavlje 6
    • 1.7.1. Prva glava
    • 1.7.2. Druga glava
      • 1.7.2.1. Prvi svršetak
      • 1.7.2.2. Drugi svršetak
      • 1.7.2.3. Treći svršetak
  • 1.8. Poglavlje 7
  • 1.9. Poglavlje 8
  • 1.10. Poglavlje 9
  • 1.11. Poglavlje 10
  • 1.12. Poglavlje 11
  • 1.13. Poglavlje 12
  • 1.14. Poglavlje 13
  • 1.15. Poglavlje 14
• 2. Male priče
  • 2.1. Prošlost i budućnost
  • 2.2. Traži se treći
  • 2.3. Čovek lake ruke
  • 2.4. Čovek s repom
  • 2.5. Pljunuti otac
  • 2.6. Protini saveti
  • 2.7. Njen dlan
  • 2.8. Bela Mica
  • 2.9. Prve sede
  • 2.10. Tri brata
  • 2.11. Žulj
  • 2.12. Duhovi
  • 2.13. Oglas
  • 2.14. Lek od ljubavi
• 3. Konferencije
  • 3.1. Srpski Pijemont
  • 3.2. Šta je to ljubav?
  • 3.3. Odgovor na interpelaciju
  • 3.4. Moda
  • 3.5. Alfa i Omega
  • 3.6. Glumac
• 4. Pogovor
  • 4.1. Branislav Nušić
    • 4.1.1. Poglavlje 1
    • 4.1.2. Poglavlje 2
    • 4.1.3. Poglavlje 3
    • 4.1.4. Poglavlje 4
    • 4.1.5. Poglavlje 5
    • 4.1.6. Poglavlje 6
    • 4.1.7. Poglavlje 7
    • 4.1.8. Poglavlje 8
    • 4.1.9. Poglavlje 9
    • 4.1.10. Poglavlje 10
    • 4.1.11. Poglavlje 11
    • 4.1.12. Poglavlje 12
    • 4.1.13. Poglavlje 13
    • 4.1.14. Poglavlje 14
    • 4.1.15. Poglavlje 15

1. Listići

Ovi su listići ispisani u požarevačkom kaznenom zavodu 1888 godine.

1.1. Uvod

Pečalьno я glяžu na naše pokolѣnjьe,
Ego grяduщe — ilь pusto, ilь temno
Mežъ tiѣmъ, podъ bremenemь poznanья i somnѣiъя
Vъ bezdѣйstvіi sostaritsѣ ono.

— Ljermontov

Nov život diže se na ruševinama naših krovova. Na ognjištima se ugasila vatra, koju je revnosno deda svojim žaračem podsticao; u ikoni je utrnulo kandilo, koje je svakodnevno goruckalo pri molitvi naše majke. Proširili se zidovi naših domova i ono što ih je nekad krasilo: mir, vera i ljubav prodato je na licitaciji kao stari nameštaj.

Mi smo na prelazu, na granici jedne i druge epohe, na sukobu dvaju raznolikih života, patrijarhalnosti i civilizacije.

Iz našeg pepela nići će drugi ljudi, sa drugim navikama, drugim osećajima i drugim mislima. Mi ih već osećamo u sebi, ali mi nismo ono što će oni biti. Naše je doba rodilo nas — polutane, a mi ćemo roditi Hamlete!…

Svet smatra za srećne one koji prespavljuju ovo doba, a ja smatram za glupe one koji oplakuju ovo doba.

Pred nama je bilo pokoljenje odlučno u idejama, istrajno u radu; za nama dolazi pokoljenje koje će sumnjičiti. Ne nalazite li da smo mi pokoljenje koje treba da se smeje?

Smejmo se, to je jedino zadovoljstvo! Smejmo se, ta i onako je malo zadovoljnih! Pitate li: kome? — Ta prvo sebi, pa onda onom do sebe, pa onome više sebe, onome što je pred nama i onome što ide za nama.

⁂

Gospođice, zar se vi davno niste tako slatko smejali?! Zar od onda, kad se ono grohotom zasmejaste pri mojoj izjavi ljubavi! Ah! A da znate kako sam se ja od onog vremena promenio! U glavnom moje su težnje ostale iste, ja i danas volim osigurane dohotke i život bez velikih potresa, i moja su načela ostala ista: ja i danas volim pivo bez muzira, ženu bez istorije, koja se obično posle svadbe saznaje i slavu, koja se ne zaslužuje smrću. Ali, gospođice, ja sam se ipak promenio! Ta pre sam samo vama izjavljivao ljubav, a sad već — čujte me samo kako sad gučem:

I tebe, lepa plavušo, i tebe, crnooki vraže, i tebe, smeđa lepojko, sve vas, sve vas ja volim, i to smem samo zato ovako javno da ispovedim što sam napustio nameru da se ženim.

Kaligula je uzviknuo jednom prilikom: „Ah, što ceo svet nema samo jednu glavu, da je mogu jednim mahom moga mača skinuti!“ a ja, ja evo kao Hajne uzvikujem: „Ah, što sve vi, lepotice, nemate samo jedna ustašca da vas jednim poljupcem mogu sve ižljubiti!“

E, ovo je baš sladak uvod i iz njega što je najglavnije, gospođice, jasno se vidi da vam ja nikakvo zlo ne mislim, što je bilo vrlo potrebno da se konstatuje. Pa, ako smo s tim na čisto t. j. da vam ja ne mislim zlo i da je ovo dosta sladak uvod, onda već mogu preći da vam kažem ono što me tako peče.

Ja sam, vidite, gospođice, u ovim listićima češće govorio o ženskinju, i evo priznajem, bio sam po gde-gde pakostan. Vidite, ja bi se vrlo lako izvinio, kad samo ne bih hteo da budem iskren, a evo kako: kad bi me vi strogo pogledali svojim lepim očima, (a to je za mene čitava inkvizicija) ja bih metnuo ruku na srce, uzdahnuo bih silno, prevrnuo bih očima i kazao vam: „Ah, lepa gospođice, ja sam vrlo nesrećan u ljubavi, a iz te nesreće rađa se pakost i, verujte, sve ono što sam prebacio ženskima, samo je žuč koju je ta pakost prosula!“

Ali, gospođice, i ako sam ja u stvari nesrećan u ljubavi, ipak ono što sam kazao nije pakost. Da, nezgodno je to ovako grubu istinu kazati u oči, ali… ta vas to ne treba ni malo da ženira, jer ma koliko se ja starao da vas, ženskinje, prestavim u ružnoj boji, ipak vi ostajete uvek sa lepom bojom, ostajete uvek toliko lepe, da ja u svako doba pristajem da vam na uvo šapnem, kako se ljuto kajem što sam se pogdekad, prema vama ogrešio.

Jesam li vam se dovoljno izvinio za moj prvi greh? Ako mi i ne mognete za sve oprostiti, setite se da se vladaocima, spisateljima i ženama, ma i za jedno dobro delo, gleda kroz prste za mnogo i mnogo rđavih dela. A moje je dobro, gospođice, što sam iskren. Videćete.

Hajd’ bar sad da se koristim, pa da vas i zamolim za nešto. Kad pročitate ove listiće, molim vas, poštedite me bar toliko, pa kad se nađete u društvu s kojim našim mladim kritičarem, a vi mu nemojte kazivati svoje mišljenje o njima. To vas i stoga molim, gospođice, što će (videćete) taj kritičar ukrasti vaše misli. Ukrašće, ja sam uveren da naši mladi kritičari kradu od žena misli za svoje kritike, te otud i dolazi da im kritike liče na — ogovaranja.

A sad, lepa gospođice, ja nemam šta više da vam kažem. Evo, skidam rukavice i prevrćem prvi list.

1.2. Poglavlje 1

Das ist ein geschikter Kutscher der in einem engen Zimmer gut umkehren kann.

— Lamb

Nolens volens — bez obzira na Mitrov i Đurđev-dan, ja sam napustio svoj dojakošnji stan, koji je odgovarao svima higijenskim uslovima, gde nisam imao nikakvu džandrljivu gazdaricu, gde mi nije nikakva gospođica iz susedstva dosađivala svojim raštimovanim klavirom i svojom štimovanom ljubavlju i, najposle, stan oko koga je bilo toliko blata, da sam, vrlo često, očajno uzvikivao: „O, blato srpske prestonice, kad će se tvoja sudbina rešiti u — opštinskom odboru!“ Napustio sam, velim, taj stan i došao sam u skromno obitalište požarevačkog kaznenog zavoda, u kome na prvi pogled sretaš sve bogatstvo prirode, koja je po vrtu ovoga zavoda rasula: slavuje, kockare, čuvare, ubice, novinare, komesare, pse, i tako dalje.

„Alea jacta est!“ uzviknuo je Cezar, kad je prekoračio Rubikon. Ja sam se uzdržao i nisam izrekao ni ove, ni kakve druge istoriske reči, kad sam prekoračio apsanski prag na sobi broj 7.

Buljubaša koji me je sproveo, promumlao je nešto i, ko zna, možda je on što istoriski kazao, ali ja nisam čuo.

Bože, eto buljubaša, baš sam iskreno mislio tog čoveka da opišem. To bi moglo da iznese knjigu od čitavih deset štampanih tabaka, al’ kako se u nas vrlo teško rasturaju knjige koje iznose više od pet tabaka (izuzimajući one kojima su pisci načelnici raznih ministarstava) to sam odustao od te iskrene namere. Dosta je kad vam kažem, da je od gore do dole ličio na veliki apsanski ključ. I taj veliki apsanski ključ zatvorio je za mnom vrata jednim manjim od sebe ključem, kad sam prekoračio prag, prećutav one istoriske reči.

Neki je, mora biti vrlo znameniti pisac kazao ove neznamenite reči: „Čovek je kralj sviju životinja!“ Ja doduše nisam nikad sebi laskao položajem životinjskog kralja, ali sam u ovom trenutku, kad se zaklopiše za mnom vrata, osetio najjasnije, kako čovek nije kadar ni to da bude. O kako je majušna ta životinja, koja se zove čovek! Sve ono što krasi čoveka kao čoveka, našli su ljudi već i u životinja, i vrednoću i razum i lepotu i poštenje i iskrenost i sve, ali — ono što ruži čoveka kao čoveka, nisu još sve našli i kod životinja. I čovek, takva slabotinja, hoće da se nazove kraljem životinja.

Ja, koji u ovome svetu nisam bio ni stoti deo one trunčice, koja zapadne u sat i nagoni čoveka da ga da na opravku; ja, slabotinja, pomišljao sam, kad prvi put kvrcnuše vrata za mnom, da će sad napolju sve propasti bez mene; da se zemljina kugla neće umeti da okreće; sunce neće biti na vreme na nebu; časovnici neće izbijati na vreme i, zamislite, mislio sam toliko će sve to naopako poći, da će najposle i opštinski odbor rešiti pitanje o osvetljenju i vodovodu, i to me je sve poražavalo i ubijalo.

I mal’ ne zapevah kao David psalmopevac, samo ne uz harfu, već uz apsanske rešetke: „Zar izjednačih se s onima koji u grob polaze i postadoh kao čovek bez sile!“…

Ali me ubrzo uteši jedan apsenik, koji, najposle, možda je zato i bio osuđen što ume tako lepo da teši: „Ne brin’te se, gospodine, — poče on govoriti — i ja sam mislio da ništa neće moći bez mene da bude, al’ evo već sam dve godine ovde u zatvoru, pa baš pre neki dan dobijem pismo da mi je žena rodila. Ko će kao Bog; može, može, gospodine, sve i bez vas da bude!“ Te reči padoše kao blaga dažda na moju uzrujanu dušu, ja osetih mir u duši i naslonih glavu kao Higov Klavdije, a misli mi počeše da se roje. Navališe odjednom ukolutane, isprepletane i ja se setih sviju, sviju vas koji sad ovo čitate i ispunih prvi list moje beležnice.

Oh, kako je to teško razmišljati stešnjen izmeđ četiri uska zida. Nekako te pritiskaju, nekako ti uze misli ne daju maha. Tamo, na širokoj, prostranoj poljani, pokrivenoj snegom ili cvećem, životom ili mrtvilom, tamo se tvoj duh rasipa, tvoje misli razvejavaju kao kolutovi dima koji se, dižući se, penju i gube. Ili streme do dalekog horizonta, prelazeći sa predmeta na predmet, tako hitro, tako brzo, da ni najnoviji sekundni fotografski aparati ne bi bili kadri da im konture obeleže. Kao ono talasići, kad se krenu iz one sredine gde si ti kamičak spustio, pa se šire, razlaze i razlaze, dok ne naiđu na obalu, te zastanu, razbiju se i gube se… U prirodi je ta obala najudaljeniji horizonat.

Moj su horizonat — četiri zida!

Jeste li osećali koji put uzak prostor za mišljenje? Ono čovek i u malenoj, zdravoj sobi pravilno diše, kao i u prostranoj i visokoj sali, ali setite se kako vam izgleda da lakše dišete ovamo nego tamo.

I prema tome, vi mislite ja nisam mogao ni o čemu da razmišljam? Čini vam se. Ima misli koje ne zahtevaju prostran horizonat. Mislio sam o mojoj ljubavi.

O ljubavi možete misliti i ma kako da je uska soba.

Vi koji niste voleli, za vas i nema ljubavi. Vi koji niste videli njen osmejak, vi nećete nikad ni voleti. Nemojte mi zameriti kad u pesmama pevam raj i blaženstvo, jer vi ne poznajete taj osmeh! Njen me je osmeh naučio da pišeš pesme, a pesme — pesme su me dovele u apsu!

Sećam se baš kad me žandar dovede pred sto upravnika kaznenog zavoda da mi se, kao i svakom drugom osuđeniku, uzme lični opis. Kad god je što na meni pomenuo, meni se u pameti javljao njen lični opis.

— Vere pravoslavne? — No da, i ona je već te iste vere.

— Godina 23? — Ah, njoj je tek šesnaest; njeno je lice još pokriveno onom slatkom maglicom, koju sa voća skida prvi vetrić, a sa devojačkog lica prvi poljubac. Šesnaest godina! De-Mise bi pri pomisli na te godine uzviknuo: „O, Romeo! Julijine godine!… Godine kad se ženska javlja tako lepa nevinošću, tako bogata lepotom!“

— Oči smeđe! — Ne, ne, gospodine upravniče, njene su oči crne, oči koje uspavljuju i oči koje bude; oči koje opeku i oči koje zaleče.

Ali… neću više ni da mislim na nju. Ona je sad možda naslonila svoju lepu glavu na perjan i misli — u koga će u mom otsustvu da se zaljubi.

A poljubac kojim mi je pri rastanku potvrdila ljubav?

Oh, poljubac je prva najiskrenija i poslednja najlažljivija reč ženskinja!

1.3. Poglavlje 2

Zapitaj stoku, naučićete!

— Knj. o Jovu, gl. 12.

Danas su me premestili u sobu br. 11. Tu ću ostati stalno. Soba prostrana i vi ste spaseni da vam pišem o ljubavi.

Pa ipak!

O, sveta uspomeno moje najčistije ljubavi, oprosti mi! Ja padam na kolena, oprosti mi!

Gospođice, vi znate koliko mi je zakucalo srce, kad ste mi dali onaj buketić kao uspomenu na našu ljubav; toliko, toliko mi je zakucalo srce, da sam u tom momentu poverovao Hajneu da je u svom srcu osećao kako sedi čitav jedan kapel-majstor i daje takt; poverovao sam i Šapčaninu, da je u svom srcu osećao čitava zvona kako lupaju. Oh, ja sam više nego to osećao, osećao sam čitavu zvonaru sa sva četiri zvona, i ne kapel-majstora već čitavog tambur-majora. Pa eto, vi sami znate koliko su mi zaigrale ruke od uzbuđenja, kad ste mi dali taj buketić, u kome je bilo cveće tako lepih boja. Crvena, prvo crvena boja, boja koja jedino ne godi bikovima, kaluđerima i ćuranima, ali, gospođice, boja od koje se gradi republikanska zastava i žandarmska uniforma. Pa onda bela boja koja znači u mirno doba nevinost, a u ratno doba predaju. Nevinost i predaja! Onda bi bela boja trebalo ujedno da je i boja ljubavi, jer je ljubav i sadržana iz ta dva pojma, nevinosti i predaje, tim pre što se i povojnice prave od bele materije. Je l’ te gospođice?

Pa onda, gospođice, ne samo po bojama, veći inače je u tom buketiću bilo takve vrste cveća, da je samo sobom izgovaralo ona tri ljubavna principa „ljubav, veru i nadeždu“, koji se režu na prstenju, moluju na vašarskim kolačima, šaraju na uskršnjim jajima i koji su, najposle, duboko urezani u mome srcu.

Ja ne nosim, gospođice, greh na svojoj duši što taj buketić nemam više, taj greh pada na ceo volujski rod.

Ja sam buketić metnuo na prozor, među rešetke. Hteo sam da spojim ljubav i čežnju, to je u ovom momentu raspoloženje moje duše! I zaista, ako je krst izraz vere, lenger nade, a srce ljubavi, to ništa lepše ne može da bude izraz čežnje do apsanske rešetke. I zamislite, — jutros je prišao mome prozoru jedan vo. To nije bio običan vo, jer je, verujte, svojom ozbiljnošću stekao od prve moje poverenje, no koje je on proigrao. Kad se već približio mome prozoru, dočepao je sa najvećom halapljivošću onaj buketić, koji je izražavao uspomenu na našu večitu ljubav. I ja sam morao svojim rođenim očima da gledam, kako on preživa moju veru, ljubav i nadeždu. Ono istina, to se troje često preživa, ali ipak, — proklet bio ceo volujski rod!

Ja vam se zaklinjem, gospođice, da nikad neću jesti volovsko meso — ne, moja se mržnja i dalje prostire; kletva prelazi sa oca na decu; ja vam se čak zaklinjem da neću jesti ni teletinu, pa makar to bila i hladna teletina sa sirćetom i zejtinom.

Ne samo to. Ja ću terati i dalje. Uzeću ga na odgovor, zašto ne? Doduše, ne sećam se ni jednoga paragrafa koji zabranjuje jesti bukete, ali — on je pojeo zalogu, pojeo je obavezu naše ljubavi, dakle — uništio obavezu.

Evo, previjam tabak:

„Rađeno u Požarevačkom kaznenom zavodu soba br. 11.“

— Ko ste vi i kako se zovete?

Vo ćuti. On ćuti, a to me baca u očajanje. Ko zna da tu nije postojala čitava volujska zavera?

— Oh, vole, govori, tvoje me ćutanje baca u očajanje, govori! Ti nećeš biti prva životinja koja je progovorila; ti nećeš biti prva životinja koja će pogdešto razumeti. Eno, starozavetska magarica razumela je pogled anđela izaslanika božijeg i pritisnula je uz zid nogu Valaamu, koji ju je jahao; eno i majušni crv je razumeo glas Gospodnji, te je progrizao tikvu koja je izrasla više glave jonu; pa razumej dakle i ti, vole, razumej, tiče se moje ljubavi, moje najsvetije ljubavi, upravo tiče se jednog buketića, koji se sad nalazi u tvojem buragu a nekad je mirisao na njenim grudima.

Ovako ubedljivi razlozi nagnaše sivonju da mukne i ja videh da je bio spreman na odgovor.

Dakle:

— Ko ste vi?

— Vo.

— To je malo, kažite opredeljenije ko ste vi?

— Državni vo.

— Zanimanje?

— Vo.

— I to je malo. Kod nas ima volova u raznim zanimanjima, dakle kaž’te opredeljenije?

— Vučem vodu.

— Porodica?

— Majka mi je zlo prošla, otišla je na doboš, mislim za porezu, a otac mi je još gore prošao. Ja ne znam da l’ se on mešao u politiku, ali znam da su mu, pri promeni neke vlade, pre tri-četiri godine, ovaraklaisali rogove, namazali ga crvenom farbom, okitili ga vencima i veselio se do deset sati pre podne sa privrženicima nove vlade, zatim ga ubiše i privrženici ga sa slašću smotaše.

— Čekajte da vam uzmem lični opis: visina srednja, crnomanjast; osobeni znaci: rogovi koji liče na pismo jotu.

— Varate se, gospodine, rogovi nisu osobeni znaci. To su u nas ono što su u vas brkovi. Rogovi mnogo čine hoćemo li se dopasti kakvoj gospođi kravi. Samo što je u nas simpatija gospođa krava mnogo nevinija no simpatija gospođa u vas, jer nam ne donosi nikakve protekcije.

— Je l’ vam poznata administracija, kad činite primedbe?

— To je nauka koju ne mora niko u Srbiji da zna!

— Jeste li pismeni?

— Jesam, i pišem ljubavne pesme!

— Lepo! Ali sad pređimo na stvar. Vi ste učinili jedno krivično delo, uništili ste jednu obavezu, pojeli ste jedan buket koji je visio ovde na prozoru kao znak moje ljubavi.

— Vi bi mi samo mogli da blagodarite.

— Ne razumem!

— Pa razumejte. Vama je vaša ljubav zadovoljavala samo srce, to je pogreška. Vid’te, vaša uspomena na ljubav zadovoljila je moj stomak. Tako i valja da bude. Ne zaboravljajte da se osvrnete oko sebe i za sobom. Vi što ste proživeli, pro živeli ste ne osvrćući se. Nemojte da vam to brka račune što po hronologiji živite u devetnaestom veku. Ljudi pogrešno broje, oni udešavaju godine vremena, kao devojka uoči udaje, Vi živite u veku kad će vam savet jednoga vola biti korisniji, no sto tomova Rusoa, Spensera, Lasala i Marksa…

— Ali…

— Slušajte, pa me onda prekidajte. Čim sam dorastao do snage, namenuli su me da orem njivu moga gazde, od čijeg sam ploda ja dobivao za hranu samo ogrizinu. Nametnuli su mi veliki jaram, koji mi je grdno nažuljio vrat i malo je trebalo pa da dobijem bolest u grudima. Pokušah da se ritam, tukli su me; pokušao sam da bodem, potsekli su mi rogove. Šta sam mogao, šta sam trebao, slegao sam ramenima i rešio se da se ničemu ne protivim. Koliki god jaram da je bio, koliki god teret da je trebalo vući, ja sam mirno uvlačio glavu i ravnodušno teglio — pa eto, vidite, sad su počeli da mi priznaju zasluge. Skinuše mi jaram; dovedoše me ovde, počeše da mi donose lepo čisto seno i ja počeh da se gojim, i evo, kao što vidite, i dan danas po ceo dan pasem, pišem ljubavne pesme i jedva jedanput dnevno dovučem vodu, ali to je tako malo da mi ništa ne smeta gojenju.

— Ali, zar vas ne muči savest, što hiljadama vaše rogate braće još nose jaram i jedu ogrizinu?

— Ne, jer mi je savest pritislo salo.

— Hm!

— Nemojte se iščuđavati, poslušajte me! Budite miran građanin, skidajte kapu svakom ko je ma i malo viši od vas, pa makar vas i rogovima prestizao u visini; naučite se da se dublje poklonite; naučite se da pomalo i kolena savijete, pa kad vas grbača zaboli nemojte se tužiti, već kaž’te svakom da je to od nazeba. Velikim ljudima nemojte istinu u oči govoriti, a najmanje smete tu pogrešku učiniti prema vladaocima i ženama. Vlast i punicu nemojte vređati; nemojte zaboraviti da često darujete ženu i one koji su stariji od vas u službi. Kad vas ko udari pesnicom, vi se nasmešite i češite se tek kad odete kući. Ako se s vašom ženom zabavlja kakav veliki činovnik, vi se pravite kao da ne vidite. Naučite se da baš onda ćutite kad vas savest goni da govorite, pa ćete se ubrzo uveriti da je ćutanje — zlato. Kad vam hoće da skinu kaput za kakvu dažbinu, vi recite da imate još jedan kod kuće. Kad vas ko pohvali, recite da niste zaslužili, a kad vas izgrdi, nasmešite se. Budite uvek spremni da kažete vladaocu da je plemenit, ženi da je lepa, panduru da je mudar, spisatelju da je genialan. U novinama čitajte samo oglase, a da bi vam se razgalio malo duh možete čitati i opštinske objave što se po uglovima lepe. Eto, to vam je moj savet, radite tako i vi se nećete kajati; imaćete mira i na nebu i na zemlji i gojićete se!

— A ne bi li se ogrešio prema samom sebi?

— To je manji greh no ogrešiti se prema prilikama. Čovek sam sebi može i da oprosti, a prilike, kad se o njih ogrešite, ne praštaju!

— Hm!…

U tom nam neko prekide reč. Dođe jedan čuvar i munu nogom mog savetodavca u trbuh. On se okrete, pogleda ga mirno, pa zatim mignu meni levim okom.

— Ali, to vas boli? — prošaptah ja.

— Ta da, boli me — otšaputa mi on — ali ovaj me tera da idem u štalu, jer mi je položio lepo i čisto seno a ne ogrizinu.

Mignu mi još jedanput levim okom, zamaha repom, okrete se i ode u štalu.

1.4. Poglavlje 3

I rijeka će se napuniti žaba, i one će izaći i skakati tebi po kući i po klieti gdje spavaš i po postelji tvojoj i po kućama sluga tvojih i naroda tvojega i po pećima tvojim i po naćvama tvojim.

— Mojsije 2, knj 1, gl, 3—8.

Nešto, Bože, mislim šta ti sve nije kadra politika da učini od ljudi, da ih pozavađa, da ih otuđi i da ih zamrzi. Ono do duše i ljudi su kadri mnogo štošta da učine od politike, kao da sagrade sebi lepe kuće, da ostave po koju paricu za dane kad se „povuku sa javnog polja“ i šta sve još.

Dugo sam se ja oko toga borio, da l’ da se bacim na politiku ili na književnost. Ono i na jednom i na drugom polju može se postići krajni cilj, to jest da se vlada. Zar ne? Zar nisu i vladaoci i pesnici u nekoliko jednaki, vole da su, sila, vole da im se klanja množina; vole da se slave i poštuju, vole da im se laže u oči; ne vole nimalo oštru kritiku i uvek žele da je njihov presto najviši, a razlikuju se samo u toliko, što vladaoci sve to postižu silom a književnici na silu.

Ali, kad se nešto čovek zrelo razmisli, u politici kad te premlate a ti si bar premlaćen, a ako si pesnik, a ti lepo sedneš, pa sam sebi boden strele u srce, krckaš koščicu po koščicu i tako se celoga života patiš. Boga mi, poezija je unesrećila toliko naših naraštaja. Eto, čitajte naše mlade pesnike, čitajte te jadnike, pa ćete videti kako jedan ima zaleđeno srce, drugi slomljene grudi, jednom drhću ruke, drugom istekla sva krv što je imao u žilama, jednom buči glava, drugom klecaju kolena, jednom zasenule oči, drugi dobio kamen na srcu, a treći i neko zmijče u srcu. Kažem vam, suze da vam naiđu na oči kad vidite kako su ti ljudi osakaćeni i premlaćeni.

Toliko sam puta preko novina predlagao da se za te ljude sagradi jedna bolnica, da im se nameste grudi, da im se skine kamenje sa srca, da im se toplim oblogama raskrave srca, ali niko neće da me čuje.

Verujte, ja uvek plačem kad se setim naših pesnika. A kako i da ne plačem! Nije li im sudba udelila najcrnji udes. Bog je bar žene kaznio porodiljskim mukama zato što je Eva okusila zabranjen plod, ali što je naše pesnike kaznio tim mukama, kad sam ja uveren da ni jedan naš pesnik nije pojeo nikakvu zabranjenu jabuku.

Ama evo da ih čujete samo:

Jedan veli:

Kad umoran jedva klonem
i bez vere i bez nada.
a tuga me obrvala.
sa nepravde teških jada.

Drugi:

Dušu mi jadnu večna nojca tišti
srce se jadno u tuzi razliva.

Treći:

Čuješ li kako bono ječe
slomljene moje grudi.
vidiš li, dušo, kako drhćem
ko sen kroz život bludim.

Četvrti:

Mnoga suza unutarnjeg jada
U potaji teče mi niz lice
Kad i bolest na srdašce pada
I uzdasi trče na usnice.

Peti:

Na mome srcu čitava je stena
Oh, jedva, jedva dišem
Al’ sećajuć’ se bonih uspomena,
Ja evo pesmu pišem.

Šesti:

Oj sad kako stara tuga
Bliže doći ne sme mi.
Bez utiska, bez poleta
Ljubavne su pesme mi.

Pa onda tek sedmi:

Haj smrti, smrti, kad li ćeš doć’
U crnu da me zaviješ noć?

Eto, jeste li čuli?! Zar nisu to nesrećna stvorenja? Ne žalite li ih? A ja sam već toliko puta uzviknuo: Ah, Srbijo, tvoji pesnici — plaču!

I neka ti je srpska majko, (kako ti ja dobra želim) ovde uzgred preporučeno, ne preporučeno nego preklinjem te, pazi dobro na svoje dete, u interesu njegove sreće u životu, da ne piše stihove, pa makar to bili i rđavi stihovi, jer to mu poslednje neće baš ništa smetati da bude srpski književnik. A ako to bude, veruj, neće biti nikad srećan.

Ali kad čovek pomisli na naše dane koji su tako bledi, crni, nesrećni, da čovek, i kad je veseo i kad je pijan, mora da plače, onda nije, Boga mi, ni čudan plač naših pesnika.

Božanstvo hoće tako, a pesnici su izraz Božanstva; prilike hoće tako, a pesnici su, ako hoćete, i izraz prilika.

Mi živimo u danima kad je Berne kazao: „Svaka radost je cvet što ga bereš na obali kakve nesreće. Igraj gde god hoćeš, svugde igraš na grobovima; pevaj gde god hoćeš, suze su što ti pesmu prate; nastani se sa svojom srećom gde god hoćeš — žalost ti je komšinica!“

Eto, znam po sebi. Jedanput pred veče, ishodao sam se dosta i onda kao osetih neku volju kod sebe. To je bila neodoljiva volja i ja svrnuh u jednu kafanu, pa pre no što bih pročitao današnje novine, uzmem najnoviji broj jelovnika, sa čistim uverenjem da ću u njemu naći mnogo više sadržine no u ma kom uvodnom članku naših listova. Po svojoj već ranijoj navici preskočim uvodni članak u jelovniku, u kome je, mislim, bila reč o raznim čorbama i pređem taki na najnovije kuhinjske vesti te zadržim se kod jedne tačke koja je mnogo obećavala. I zaista se nisam prevario, to je bila vanredna prženica, kako po spoljnem obliku tako i po sadržini. Prelazeći ćutke preko toga, da sam posle još jednu pojeo, nalijem ja to sa pola litra dobra crna vina i onda se krenem kući, ali sa čudnim nekim raspoloženjem. Nešto me je tištalo u duši, osećao sam kako me gnječi neka nepravda, a sem nepravde osećao sam kako sam se počeo znojiti po čelu.

Čim sam stigao kući, obučem papuče, sednem za sto i počnem ovakvu pesmu:

Šta moju dušu slutnjom mori to
I šta pritiska grud!?…
Ja osećam pokrov povrh tela svog
I mrtvačku, lednu stud.
Ah, dani su moji izbrojani već,
Preda mnom raka zja.
Istrošen u borbi sa nepravdom i zlom
Miru se predajem ja!

Hteo sam da produžim ovu pesmu i vi bi je možda posle čitali u kakvom beletrističnom listu, ali ja zbilja počeh da osećam nešto neprijatno u grudima, te ostavim pesmu, dunem u sveću, pokrijem se jorganom preko glave, pogladim se po trbuhu i kad sam se već dobro oznojio zaspim kao tursko dete.

Hajd’ baš, onako uzgred, da vam ispričam šta sam te noći snio. Čudnovat san! Kao ja sedim u svojoj sobi, a gazdarica došla da joj platim kiriju.

— Gospodine, veli ona, ovo je već drugi mesec kako ne plaćate.

A ja se kao dignem sa stolice, pružim ruke u vis i dreknem:

Ah, dani su moji izbrojani već.
Preda mnom raka zja.
Istrošen u borbi sa nepravdom i zlom,
Miru se predajem ja!

— Znam, veli ona, ali veš, niste ni za veš platili. Ja stisnem šaku u pesnicu i grmnem:

Istrošen u borbi sa nepravdom i zlom,
Miru se predajem ja!

— Pa dobro, veli gazdarica, a ko će veš da plati?

Meni nešto zaigra u grudima, zatresoh se od uzbuđenja, pritiskoh rukom srce i opet kao grmnuh:

— Ne, ne, neću ti platiti, jer pri poslednjem pranju donela si mi tri para gaća manje.

Pa valjda od tog uzbuđenja probudim se i onako neraspoložen, kao što je obično čovek posle teških snova, i ne dovrših onu svoju tužnu pesmu. Ali vi zato nemajte brige, ja vam dajem reč da ću je ipak dovršiti.

Ta ono i pored raspoloženja mogao sam je produžiti, ali mi ne dade jedna poseta. Momak mi unese vizitkartu, na kojoj je pisalo: „Branko Sekulić, piše pesme, prodaje lozove i opravlja stare amrele, sve na malo i na veliko“.

1.5. Poglavlje 4

Neću… neću… neću!

— Zmaj.

⁂

Ja bih vam govorio i o svom programu, ali mi je ostao kod kuće…

— Iz govora jednog poslanika

Blagoslovena zemljo španjolska, gde se samo u Valensiji izrađuje 1,690.000 lepeza godišnje, pa gde se ipak stanovnici ne mogu da ohlade od žege burbonskoga sunca; blagoslovena zemljo nemačka, gde se svake godine proizvodi 42 miliona hektolitara piva i po jedan zakon o socijalistama; blagoslovena zemljo madžarska, gde se godišnje zaključi 130.840 brakova, zemljo, koja si i sama udata i koja pored sveg rđavog bračnog života nemaš kuraži da ideš u konzistoriju; blagoslovena zemljo francuska, gde se gradi najveća kula na svetu,¹ ali sa koje ti ipak nećeš sagledati tvoj Elzas-Loren; blagoslovena zemljo austrijska, u kojoj gmižu 13.710 kaluđera, no koje ti ni po kakvoj formaciji nećeš moći da pretvoriš u trinaest bataljona; blagoslovena zemljo turska gde se vladaoci zbog rđave politike i zbog mnogo žena makazama ubijaju; blagoslovena zemljo ruska, gde su najzgodnije stanice odakle se može posmatrati pomračenje sunca; blagoslovena zemljo talijanska, koja samo u Napolju imaš 4500 advokata, pa ipak ne smeš ni da započneš tvoju parnicu sa papstvom; blagoslovena zemljo bugarska gde su tako jevtini vladaoci, pa ipak ne možeš da stečeš ni jednog; i blagoslovena zemljo srpska, gde je retko naći čoveka, koji bar jedanput nije bio ministar ili novinar, pa gde ipak ima najmanje dobrih ministara i novinara!

Dakle i ja da budem ministar?!

Buljubaša juče, kad je obilazio sobe, rekao mi je ove značajne reči: „Pazi, ko je god u ovoj sobi odležao, postao je posle ministar!“ I eto, ja sad čitav dan samo o tome razmišljam…

Bože moj, kako li bi to izgledalo kad bih ja bio ministar?! Morao bih izvesno mnogo čega da se odviknem, a na mnogo šta da se naviknem; stekao bih izvesno mnogo prijatelja, i saznao bih tom prilikom, da je moja porodica vrlo velika, jer bi vrlo često dobijao pisma koja bi počinjala sa: „Mili moj sinovče, otkad već mislim da ti pišem, pa sve tako“… i tako dalje. Javljali bi mi se mnogi i ja bih se na svakog prijatno nasmešio; počeo bih da se navikavam, da i sam verujem u ono što kažem, jer bih izvesno imao često prilike da govorim ono što bi mi bilo teško verovati. O meni bi se mnogo pisalo; opozicioni listovi nazivali bi me „upropastiteljem države“, „državnom raspikućom“, „ubicom“, „lopovom“ i raznim drugim imenima koja su potrebna da bi što kitnjastiji bili uvodni članci, a šaljivi listovi crtali bi me sa velikim nosem, sa ogromnim ušima, sa tankim i dugačkim nogama, ili kako sam se kao riba obesio o kakvu udicu ili se upleo u kakvu paučinu. Pa onda, kopkali bi po mojoj istoriji i pronašli bi, kako se zbog mene neka devojka otrovala, kako sam ja upravo kriv što je neki moj daleki rođak skočio u Savu i udavio se; kako sam ja umešan u neku masu koju su tutori nasledili, i ti već Bože znaj kakav ti ja sve ne bih svetu bio prikazan! Pa još to sve možda za to tričavo zadovoljstvo, da posle ostavke kabineta u kome sam, sagradim sebi kućicu, dve? Ne, ne, Boga mi neću! A i na što mi je?

Volim ja svoj mir, svoj krasni mir, nego ona klicanja kad dođeš na vladu i priređivanja mačijih muzika kad padneš s vlade. Najposle, što kažu žene, volim ja drugog da grdim, nego drugi mene.

Ali, na žalost, kanda će u nas skoro doći vreme gde prestaje to „neću!!“ ja to gotovo pouzdano proričem. Doći će vreme, gde će se morati biti ministar i jednog dana nemojte da vas u zakonu o činovnicima građanskog reda iznenadi kakav novi paragraf, koji će možda glasiti: „Niko u Srbiji ne može dobiti službu, dok ne odsluži kao ministar rok od dva meseca“.

Doduše, moja je porodica poznata kao porodica koja je dušom odana vojničkoj službi, ta ona je, za vreme prošlih krvavih dana, dala Srbiji pet liferanata i dva upravnika magacina, od kojih je jedan bio i bolestan za vreme rata; ali ipak, ruku na srce, kad bi me regrutovali za ministra u Srbiji, ja, iako nisam masaroš, gledao bih da se izvučem.

No, to kanda neće tako lako ići i to će valjda ovako izgledati:

Probudim se jednog dana, umijem se i sasvim nevino izađem na ulicu, dok tek mene neko za vrat: „Stoj, ti ćeš biti ministar, u mome kabinetu!“ ja izvijem malo vrat i dreknem: „Neću, neću, neću!“ On zakrvavi očima i očajno vikne: „Moraš!“ ja se nanovo izvijem, iščupam mu se iz ruku i nagnem gde me oči vode. Susretnem usput dobre ljude, požalim im se kakva me nevolja goni, oni uzdahnu, setivši se da su i oni kadgod morali biti ministri i zaklone me. Jest, al’ ne lezi vraže. Eto posle podne žandara sa „kratkim pozivom“ i na njemu prevučene tri štrikle: pozivam se hitno u kvart. Pokušam još poslednje sredstvo, sednem i napišem ovako pismo članu kvarta: „Gospodine. Badava me zovete, ja neću da se primim za ministra. Postavite me ta tutora kakvoj zamršenoj masi; oglasite za moju ljubav ma kojoj državi rat i postavite me za liferanta, i eto, dovoljno je od mene što toliko popuštam. Ali za ministra neću da se primam. Spasite me i potražite, valjda će se kogod primiti!“

Pošljem ja takvo pismo, ali ne pomaže. Evo ga žandar za žandarom, poziv za pozivom, pa najposle, što ću, sležem ramenima i primam se.

Najposle dobro, primim se, primim se, ali čega, koga portfelja, za Boga? Što se tiče „građevine“, što veli pokojni Đoša Milovanović, ne znam ti ni jedne „čerte“ povući; a što se tiče „narodne privrede“, jest, bio sam jedne godine pretplatnik lista „Težaka“, ali kako tada nije taj list plaćao honorar, to su cele godine bili strašno neobdelani članci tako, da se jednako pisalo samo o krompiru. I prema tome ja se od cele privrede samo u krompirima razumem.

Ali, Bože moj, zar bi vredelo da budem malodušan?! Ta kod nas su i pukovnici ministri pravde i filozofi ministri policije i đumrukdžije ministri građevina. Zar je tu potrebno znanje? Potrebno je samo biti ministar i imati svoj program.

A vrag bi ga znao kakav bih ja program mogao imati. Uostalom i svi su politički programi kao ono nadgrobne besede, jednaki, samo se malo kraj promeni.

I tako evo i moga programa.

Kao ministar unutrašnjih dela prvo bih i prvo mnoge činovnike isterao iz službe; zatim bih mnoge i mnoge činovnike premestio. Žandare bih preobratio u pandure ili pandure u žandare, svejedno, tek ja bih tu bio vrlo praktičan, to jest dao bih da se žandarima napravi i uniforma i civilno odelo. Čim bi opozicija dreknula: „Nećemo žandare!“ ja bih ih obukao u civil i to bi bili „ukinuti žandari“, a kad bi opozicija dreknula: „Dokle će ove neotesane pandurice svojim budžama da prete našoj slobodi!“ i tako dalje — ja bih im odmah dao uniformu i tako bi bili zadovoljni i ja i opozicija. U pogledu održavanja čistoće, izdao bih sanitetski zakon, kojim bih zabranio da građani uopšte i prave đubre u varoši (kome se pravi đubre nek iziđe van varoši), a u pogledu održavanja reda izradio bih zakon, da se u slučaju svakog nereda pohapse svi članovi kvartova, njihovi pisari i ceo žandarmeriski odred i tako bi nered uvek bio ugušen u svome začetku.

Kao ministar prosvete i crkvenih poslova, prvo bih i prvo mnoge učitelje isterao iz službe, zatim bih mnoge i mnoge premestio, pa bih onda zaveo mnoge komisije koje će pregledati po školama, na primer, sunđere, prozore i takve stvari. Zabranio bih učiteljicama da se udaju, jer je to dosta nemoralno za decu; zabranio bih učiteljima da vode politiku, jer je to dosta nezgodno za sreske kapetane; zabranio bih popovima da mogu biti i učitelji, jer se tu zbrka vera i nauka, a u takvoj prilici uvek iziđe koješta. Izdao bi strožiji zakon za suđenje u konzistoriji, (na primer ko se dvaput ženi, taj je neuračunljiv). Dalje, da bi „znanje“ ostalo specialna svojina onih koji su se trudili i mučili da do njega dođu, ja bih zabranio profesorima Velike Škole da pišu i štampaju svoje predmete. Uopšte, u prosvetnoj struci učinio bih vrlo velike reforme.

Kao ministar finansija najpre bih isterao mnoge i mnoge činovnike iz službe, zatim bih mnoge premestio. Uostalom, kao ministar finansija ja bih imao „pune ruke“ posla. Od glavnih reforama učinio bih ovo: postavio bih polove za poreske nadzornike, kako bih obezbedio da poreza na vreme bude pokupljena; udario bih na luksuze troduplu porezu, a dozvolite, ja u Srbiji ovo troje smatram kao luksuzno; držati kerove, po drugi put se ženiti i školovati se.

Kao ministar spoljne politike najpre bih isterao mnoge činovnike iz službe, zatim bih mnoge premestio, a posle bih udario u razne note, čuvajući se one koja se u muzici zove „cis“ a u politici „ultimatum“, ili trudio bih se da ih tako komponujem, kako ni jednom prilikom ne bih zapevao ja tanko.

Kao ministar narodne privrede najpre bih isterao mnoge činovnike iz službe, zatim bih mnoge premestio. Zatim bih ukinuo ergelu, pa bih poštanske konje upotrebljavao i kao pastuve, kako bi se prvo oblagorodila rasa srpskih konja, drugo oblagorodila rasa naših deližanaca, i treće učinila grdna ušteda. Ali, razume se, prethodno bih zamolio poštare da ne upotrebljavaju državne konje na iznošenje đubreta iz svojih avlija i na vozanje svoje poštovane porodice. Zatim bih u svaku poštansku kasu metnuo po jednog žandara i to ne toliko zbog razbojnika, koliko zbog poštara. U telegrafskoj struci bih učinio neke manje izmene koje bi se više ticale personala, to jest zabranio bih poslužiteljima telegrafskim da se koriste onom svojom osobinom da unapred znaju sadržinu depeše i zabranio bih telegrafskim činovnicima da se žene, kako bi se manje znale po svetu sadržine raznih zvaničnih i privatnih depeša.

Kao ministar vojni promenio bih u vojsci — kapu.

I kao što iz svega vidite, ja bih bio prvi ministar, koji ima tačan svoj program, iako je to inače vrlo izlišno.

1.6. Poglavlje 5

Drskost i smešna zbilja
u burnom vrtlogu svome
Sve većma obalu plave
i slabe ustave lome.

I čovek s prepašću glede
prljavih talasa huku,
Što zdrav i čisti smisao
daleko u neman vuku.

— Vojislav

Budi Bog s nama, šta sve čoveku ne dođe na pamet kad tako ima i suviše vremena. Tako jutros, ni manje ni više no mi se prohte da pišem pripovetku. Biva, znate, pa dođu čoveku i takvi prohtevi.

Ono palo mi je i to na pamet da možda nemam dara, ali se ubrzo setih da je to vrlo izlišno ako mislim da postanem srpski književnik. Ta to je u nas vrlo prost posao postati književnik i bez dara. Napišem, na primer, jednu rđavu pripovetku, a kritičari vele: neka ga do đavola. Napišem zatim drugu rđavu pripovetku, a kritičari nadadu larmu: „Ama ti, brate, nemaš dara!“ Ja se napravim kao i da nisam čuo šta oni kažu, pa napišeš i treću rđavu pripovetku a oni opet: „Ama, jesmo l’ ti kazali, brate, da ti nemaš dara!“ Ja opet kao da mi nisu ništa ni kazali, potegnem pa i četvrtu rđavu pripovetku, i onda, oni dignu ruke, jer uvide da sam se ja prosto ostrvio, a ja onda zapnem, pa udarim u — sveske. I, najposle, moja je pobeda.

Zato kažem, to ne treba da me ženira, jer je glavno da li će ta moja pripovetka, koju „budem bio“ napisao, zanimati moje čitaoce. To bi bio jedini obzir. Ali kad se čovek zrelo razmisli, baš i taj obzir nema svog mesta. I naši čitaoci imaju pogdekoje navike koje nimalo ne zanimaju naše književnike, pa zašto se ne bi književnicima oprostila ta malogrešna navika da svojim delima ne zanimaju čitaoce. Boga mi!

Dakle, ne vidim zašto ne bih napisao pripovetku.

Nemojte me pitati o čemu. Pisaću o onome o čemu su pisali svi moji književni preci i o čemu će pisati svi moji književni potomci. Pisaću pripovetku o ljubavi.

Evo baš kazaću vam i sadržinu; zašto ne, ja to ne tajim:

Najpre će se dvoje zaljubiti. Ona će biti lepa a on lepuškast, ili baš oboje mogu biti vrlo lepi. U početku kao neće znati jedno za drugo da se vole. Ali odovud odonud, pa se i to mora saznati. Jedno od njih dvoje moraće to da kaže, pa sad već kom padne u deo. Elem, oni će se mnogo puta sastajati, ili na igranci, ili pred kapijom, ili ma gde bilo, i uvek će u tim prilikama govoriti koješta o ljubavi. On će pri jednom sastanku uzviknuti i ove reči:

— Vidiš li kako one zvezde drhću i blistaju, eto tako drhće moje srce kad sam daleko od tebe, a tako blistaju moje oči kad sam kraj tebe!

Govoriće još i mnoge druge stvari, ali tek i to će, između ostalog, reći. Posle, kadgod se rastanu, oni će stisnuti jedno drugom ruku.

I tako će se ta ljubav razvijati donekle, jer neću smeti da pustim da se baš mnogo naglo razvija. Znate, moja je narav i inače vrlo živa, pa ako stvar ne zaustavim, ko zna našto bi moglo izaći.

E, kad se tako donekle razvija stvar, onda je to — sredina pripovetke, i sad je potreban kakav čvor. Upravo, to se u „Teoriji proze i poezije“ ne zove „čvor“, ali u stvari to je čvor.

No, dozvolite, kako bi drukče ljubav i mogla biti materijal za priču do ako je nesrećna

Ono, nesreća može biti različitih, ali ostavite vi to meni da izaberem neku koja je najužasnija; a izabraću takvu i uložiću sav trud da se baš siti naplačete.

Dakle, ljubav je donekle lepo išla i stvar je mogla lepo i da se svrši. Hteli su da se uzmu, ali — roditelji ni da čuju za to. Njihovi roditelji bili su u zavadi i ni da čuju. Ko tu sve nije išao k njima i govorio i molio da ne unesreće dvoje mladih, aja, roditelji ni da čuju. I deca su preklinjala, molila, plakala, ljubila ruke — aja, roditelji ni da čuju.

Pokušavana je stvar i posredstvom najveštijih varoških provodadžika — aja, roditelji ni da čuju, jer su oni međusobno krvno zavađeni.

Najposle nastali su za zaljubljene teški dani, oni su hteli da se sastanu, pa makar to bilo i na onom svetu. Jest i na onom svetu!

Eto vidite, tu leži taj čvor, i tu ćete vi svi koji budete čitali ovu pripovetku morati plakati, jer i ja sam, kad je budem pisao, pa se setim onoga sveta, moraću plakati.

I jednoga dana — razume se: sumoran dan, pali oblaci i sunce se negde sklonilo. Priroda sama moraće učestvovati u svršetku ove pripovetke. Vi znate da priroda vrlo često učestvuje u pripovetkama, Kad je, na primer, u pripoveci neko veselje a ono „i samo se nebo osmejava“, kad se desi kakvo ubistvo, a ono „i samo se nebo natmuri“, i tako dalje. Samo je Bogu, pesniku, i scenaristima na pozornicama, ostavljeno da skidaju i nameštaju oblake, sunce i druge vasionske dekoracije. Dakle, kao što rekoh, ja ću upotrebiti gornju dekoraciju.

Elem, sumorno nebo, pali oblaci i sunce se sklonilo. Mesec se pomolio, tek koliko da nije šuto nebo, jer zvezda nema.

Oni su se sastali van baštenske ograde, pali su jedno drugom u naručja i dugo, dugo su tako uzdisali i ljubili se, bezbrojno se ljubili. Sad, ovu scenu ne smem mnogo da produžim, jer, znate, dešava se van baštenske ograde.

Najposle ona ga kroz suze zapita:

— Jesi li rešen?

— Jesam! odgovori joj on odvažno.

Mali napitak… zakrvavljene oči… brzo dihanje… poslednji čvrst zagrljaj… i njihove duše odleteše zagrljene na nebo.

Fait accompli!!!

Ama čekajte i pogovor. Ja mrzim predgovore, to je već izašlo iz mode, pogovori se još trpe jer su ređi.

Doći će jedno pokolenje koje će se diviti mome dobu i doći će jedno pokolenje koje će se smejati mome dobu.

Ja ću ih dočekati, jer sam ja feniks i iz moga pepela iznići će gadna i odvratna tičurina sa dugačkim noktima, sa ženskim navikama i s perom u ruci, i ja ću onda pisati — kritike.

Verujte i tada — a to će biti posle pet stotina godina — biće, kao i sad, najlakše pisati kritike. Ah, to će biti divno doba: doba kad će književnici obrazovanoga potomstva pojmiti, da to baš nije nikakva slava steći „lorber“ kojim se uostalom kite i praseće glave o Božiću.

To će biti doba, kada će Bog opet sići među ljude; sa Davidove harfe zaoriće se psalmi; titani će zaigrati stenama; raskalašni šum vala pratiće glasi sirena; poteći će životvorno vole pod palicom prvog veroučitelja i beskrajni horovi anđelića i heruvima zaoriće kroz vasionu jedno opšte: „Osana!“ I ja ću biti tu, u ovim istim mojim starim, žutim pantalonama, s ovim istim šeširom, i ja ću se šetati ulicama i sretaću se sa svom decom slave i oko moje glave, dakle oko ovog mog šešira, zasijaće svetiteljski nimbus.

A znate li zašto ću ja da živim toliko?

Živeću iz pakosti, živeću iz radoznalosti, najposle, živeću samo zato, da vidim koliko će njih još da pišu pripovetku o ljubavi dvoje mladih iz Verone?

Ta šta se bunite, govorim vam o ljubavi dvoje mladih iz Verone?! Dolazi li vam otkud poznata ona moja malopređašnja pripovetka? Meni sve dolazi poznata.

Evo ispričaću vam svoje užasne nedaće.

Ja sam već bio i napisao gornju pripovetku, — a to je baš bilo pred veče — i pun zadovoljstva što sam jedan veliki posao svršio, legnem mirno da spavam. Ujedanput kvrcnuše vrata na mojoj tamnici, i uđe — šta mislite — jedan riter. Lep, kao upisan. Duge kose, širokih pleća; mač mu lupa o bedra a čizme trapaju, bez obzira što ja spavam.

On sede na tronožnu stolicu i prebaci mač preko kolena.

— Poznajete li me, gospodine? — otpoče razgovor i skide debelu ritersku rukavicu.

— Ne, senjore, od sviju ritera ja poznajem samo žandara broj 134.

— Hm! hm! — učini on.

Pošto je još jedanput učinio „hm, hm!“, on otpoče ovako:

— Ja sam Romeo. Vi i ne možete tako brzo da me poznate, jer ste me gledali na beogradskoj pozornici. Priznajem, tu me je teško poznati. Ali, najposle, to i ne čini ništa. Glavno je ono, rad čega sam kod vas došao.

— Dakle?

— Gospodine, vama je poznato da su mene ubili, da sam ja mrtav?

— Jeste, senjore.

— Oh, Gospode! A da li vam je ujedno poznato, da mene već vekovima ubijaju. To je čudnovato, što su pisci sviju naroda dobili neki pik na mene i svaki pozniji, misleći valjda da me njegov prethodnik nije dovoljno premlatio, ubija me ponova. Ah, senjore, ja sam vam i trovan i ubijan i mačem i puškom, i davljen, i vešan, i ja već ne znam šta hoće više pisci od mene. — Pa lepo, senjore, šta hoćete vi sad od mene?

— Šta hoću? Hoću da me ostavite jedanput na miru.

— Ja?

— Vi, vi, jer eto i vi ste namerni da me ubijete.

— Ah, senjore, sad vas razumem, vi mi govorite o ljubavi dvoje mladih iz Verone?

On tresnu čizmom o pod, a mamuze zazvoniše.

— Da, nego o čemu vam govorim!

Mislim, baš posle ovih reči sam se probudio. I sad eto samo o tome razmišljam i toga radi evo hoću još da živim, hoću još da živim.

Ljubav dvoje mladih iz Verone! Jedna besmrtna krađa, koju su toliko njih „besmrtnih“ učili.

Ovu je pripovetku prvo Bog napisao u svojoj noveli o Adamu i Evi, pa se ona posle provlačila, jedan besmrtnik dodavao je drugom, sve od Masučija pa eto do mene. Jer dozvolite, što se te pripovetke tiče, nisu čistih ruku (izuzimajući Boga) evo ovi besmrtnici: Masučijo, Lujiđo de Porta, Bandel, Knipije, Lujiđo de Grota, Bruka, Panter, Šekspir, Erkman-Šatrijan, Matija Ban i ja.

A šta mislite, šta je tek sa smrtnima?

Kažem, hoću da živim, hoću da vidim u kom će veku ova besmrtna krađa jedanput naći konca i kraja.

Ja ću dočekati i ono ludo i ono pametno pokolenje. Oni će izumirati, a ja ću živeti; živeću i sakupljaću ih oko sebe i pričaću im stare bajke iz ovog našeg doba, a oni će se diviti i čuditi i krstiti.

Pričaću im kako se u nas za pronošenje lažnih glasova kaznilo sa mesec dana zatvora, a za rečenu istinu u jednoj nevinoj pesmi dve godine; pričaću im da je u nas bilo književnika koji su umirali od gladi i lopova kojima su nošene bakljade; pričaću im kako je u nas bilo smrtnih, vrlo smrtnih akademičara i besmrtnih, vrlo besmrtnih, policajaca; pričaću im da su u nas oficiri pisali ljubavne pesme đumrukdžije istoriske rasprave, a psiholozi bili komandanti bataljona i, najposle, pričaću im da je za moje doba živeo profesor Svetozar Arsenijević, i oni će se diviti, čuditi i krstiti i sakupljaće se da me gledaju kao retkost.

1.7. Poglavlje 6

Otvaram za priču usta svoja,
kazaću stare pripovijetke.

— Psalam 78—2.

Ali ja znam, vi mislite da ja zaista ne umem da napišem pripovetku o ljubavi. O, ja koji sam joj pevao himne; ja koji sam istrošio sve svoje osećaje na nju i prineo joj na žrtvenik svoj mir; ja koji sam joj podigao najlepšu piramidu ispisanu psalmima, zar ja da ne znam da napišem pripovetku o ljubavi!

Znam, i ne samo običnu pripovetku, već evo i podeljenu na glave ako hoćete.

1.7.1. Prva glava

Ona je izlazila svako jutro u prestonički park. Sedela je s materom uvek na jednoj istoj klupi, pod niskim, mirisavim bagremom. Ili je što čitala, ili radila kakav sitan posao, a starica je uvek plela, naprežući oči kroz velike uokvirene naočari. Jelena je uvek bila čisto odevena i njeno čisto a snežno lice, čini ti se, harmonisalo je i činilo jednu celinu sa onom jutarnjom svežinom prirode. Nestašna kao aprilska priroda, njeni pokreti, njeni pogledi izgledahu ti kao večito nestrpljenje, a ona sama kao najsvetliji prolećni dan.

Biće da je prekjuče baš mati pokarala sa nestašluka. Ispustila je klupče od materina pletiva, pa se ono otkotrljalo čak do donje klupe, na zavijutku stave. I taman je Jelena skočila, ali se saže jedno visoko i kršno momče, dohvati klupče i dođe do njihove klupe, lako se i kavaljerski po kloni i pružajući dodade:

— Izvinite!

Jelena se nežno i mazno osmehnu.

Mladić se lako prihvati rukom za šešir i odmače.

Taj mladić je i danas prošao istom stazom i smatrao je za dužnost da se javi. I majka ga i Jelena rado pozdraviše.

On je i inače uvek sedeo na onoj klupi na zavijutku, ali je dosada uvek ravnodušno posmatrao prostranu prirodu, koja je sa tog mesta imala osobito lep izgled, ili je možda čitao kakve novine, ili se ma čim drugim zabavljao. Ali on onoga dana, otkad se ono klupče dokotrljalo do njegovih nogu, skrenuo je on koji put pogled i na ovu stazu i taj se pogled češće sretao sa Jeleninim pogledom. Taj je pogled još jednako ličio onome, kad čovek rado gleda svog poznanika, ili sliku, ili kakav predeo.

Prošlo je još mnogo vremena, i dani su bili jednako lepi i na onoj klupi pod mirisavim bagrenom Jelena još jednako nije izostajala da jutarnjoj lepoti dana koji se rađa ne oduzme ono što je svojom lepotom dodavala.

Jednom, tako u jesen, desi se svadba nekoga profesora zoologije, koji se, da bi okušao sreću, ženio po treći put. Vladimir (onaj mladić što je uvek sedeo na klupi na zavijutku duge staze) bio je poznanik profesorov po prvoj ženi, a Jelenina majka neka nerođena tetka ovoj sad trećoj ženi.

Osvanuo je i veseli dan svadbe profesorove.

Kad su se sreli na igranci beše obojima milo što će se možda sad upoznati. On lako klimnu glavom kad ona prođe u igri kraj njega, ali osta zakovan u kutu, odakle je posmatrao igrače i igračice.

Međutim parovi su leteli u kovitlac; igrači se znojili koje od usluga, koje od beskrajnog igranja; lepeze su se graciozno njihale u dražesnim rukama igračica; na sedištima oko salona sedele su majke i tetke i, razume se, ogovarale ili apotekarovog zeta ili majoricu ili sekretaričinu ćerku, a muzika je ceo taj život začinjavala svojim lepim, talasavim tonovima.

Igranka za malo zastade i muzika oglasi kadril.

Vladimir pogleda za jedan čas po sali, prelete pogledom sve parove; prošvrlja očima po svima kutovima i spazi Jelenu kraj matere, te učini dva tri krupna koraka preko sale i pokloni se pred njom.

— Jesam li toliko srećan, gospođice?

— O, molim! — klimnu ona glavom i pruži svoju nežnu ručicu.

Još je bilo rano da se otpočne. Parovi su se gurali, uređivali, igrači se ustumarali, muzikanti udešavali instrumente i sve je živo uzavrelo.

— Mi smo nepoznati poznanici — progovori Vladimir, vodeći ispod ruke Jelenu, pa joj se predstavi, a i ona njemu.

— Bojao sam se neću vas dobiti za ovu igru.

— I ja sam se bojala uzeće me ko drugi — progovori ona, a laka joj rumen udari u obraze i učini joj se da je nešto mnogo kazala.

— Kako, i vi ste se bojali; — dodade on brzo.

Ona ućuta.

— Zar vam je zaista milo što sam vas ja uzeo? — nastavi Vladimir nestrpljivo.

— Pa… da… meni je uvek… upravo — prošaputa ona i prekide.

— I bojali ste se da vas ko ne uzme?

— Ta…

— O, kad bih ja to smeo da tumačim onako kako bi mi to drago bilo — nastavi on sa više vatre i nestrpljenja.

— A kako bi vama bilo drago da to tumačite? — zapita ona naivno.

— Kako?

— Da?

U tom oglasi muzika da se stane u redove.

— Jeste li vi našli ko će s nama igrati? — zapita Jelena.

— Ja?… Gle… da… ja sam na to sasvim i zaboravio.

— Pa… nemojte ni tražiti.

— Ne moramo, je l’ te, ne moramo tražiti?

— Pa… ne moramo.

— Sešćemo, eno tamo, hoćete li, eno tamo?

— Možemo!

Kadril već otpočeo. Oni nađoše jedan skroman kutak i u prvi mah ućutaše posmatrajući kako se po taktu krenuše zbijeni redovi kadrilskih kolona.

— Vi možda vrlo rado igrate kadril? — upita Jelena.

— Ja, da, upravo ne, upravo, vidite sad mi se baš nikako ne igra.

— Ili sam ja možda kriva što sam vam predložila da sednemo? — nastavi ona malo obešenjački.

— Upravo, ja sam predložio da sednemo — dodade on kao malo zbunjen. — ja, ili možda vi, ne znam, ali, kažem vam, meni se sad baš nikako ne igra.

Zatim opet ućutaše. Kolona je pravila pauzu između figura i za sve vreme pauze ona je ćutala igrajući svojom lepezom a on svojim šeširom. Najposle muzika opet zasvira.

— Tražili ste da vam nešto objasnim? — otpoče opet Vladimir.

— Šta?

—Zar nećete da vam nešto objasnim?

— Ali… ja ne znam?

— Malopre, pre no što smo seli ovde, bila je reč o tome kako bi mi bilo drago da protumačim one vaše reči; — nastavi on življe.

— Ja… ja upravo… — otpoče ona zbunjeno, a njegova se ruka polako i nehotice dotače njene; njoj usne zadrhtaše, a njega prođe neki nemir. Pogledi im se susretoše i ostaše za čas nepomični kao da bi hteli jedno drugom u dušu da se upiju; ali ona obori oči, stade naglije da diše, a on joj nesvesno, ali toplo i snažno, stište ruku.

— Ja nisam tražila da mi objasnite… prošaputa ona tiho, nečujno, zbunjeno, besmisleno.

— Šta? — upita on još čudnije, još besmislenije.

Pa opet ućutaše. Njene se oči zakolutaše, ruka joj uzdrhta i poče nemilostivo da čupka belo perje sa lepeze, a on joj priđe bliže, donese se do samih njenih očiju, zagleda se u njih duboko i opet izgovori, čudno, besmisleno:

— Šta?

Ali u tom momentu njihove su ruke bile jedna u drugoj i njihova su srca svako za se, ali jedno isto osećala, jedno isto otkucavala.

1.7.2. Druga glava

Lepo!

Kao što su mogli poštovani čitaoci još u početku same pripovetke videti, na kraju prve glave zaljubilo se dvoje i to izvesno zato, što su se jedno drugom dopali. Sve što bi se tome moglo ovde dodati, to je, da su oni veoma srećni u toj ljubavi. Ali — u koliko su oni srećniji, u toliko se ja, nesrećno spisateljsko stvorenje, osećam nesrećniji, jer pravo da vam kažem, ne znam kako ću, da završim ovu pripovetku.

Ono, moglo bi se donekle i terati, na primer, kako su se voleli, kako su se sastajali, kako su se nešto malo rasrdili pa se posle opet pomirili i već takve stvari. Ali sve se to mora, brate, najposle nekako završiti.

Ja znam, drage čitateljke, sad ćete vi pakosno da mi se nasmejete i da pomislite u sebi: A ti, brajko, što si počinjao ljubav kad ne umeš da je završiš! Ono, drage moje čitateljke, ja sam mnoge ljubavi u životu ostavio nesvršene, ali ovde vidim i sam da moram do kraja isterati.

A još jedno izvinenje! Nije, znate, da ja baš nikako ne bih umeo da završim ovu pripovetku, Bože sačuvaj! Već sva nesreća upravo leži u tome, što se tu treba nekako vešto izvući, pa svakome da bude pravo. Ima raznih i čitatelja i čitateljki pa jedan bi voleo da se cela ta stvar tužno svrši, na primer, druga žena moga pokojnog teče, ovako kaže: „Kakva mi je to pripovetka kad nisam ni suzu pustila!“ A drugi bi opet voleo „da se uzmu“; na primer, čitao sam gospođici J. početak jedne moje ljubavne pripovetke, pa kad sam joj, na pitanje, odgovorio da će na kraju junak pripovetke skočiti u bunar, ona je uzdahnula i odgovorila mi: „Nemojte, bolje nek se uzmu, ja tako volim pripovetku u kojoj se na kraju on i ona uzmu!“ E, pa sad vidite i sami, da to nije laka stvar svršiti ono što sam u prvoj glavi zamrsio.

Ali „est finis in rebus“, pa i tu ima izlaza, to jest ja ću napisati nekoliko svršetaka, pa onda prvu glavu ove pripovetke neka svi čitaoci zajednički pročitaju, a iz druge glave neka svako nadoveže onaj svršetak, koji on voli.

Dakle…

1.7.2.1. Prvi svršetak

Vladimir je te večeri, posle profesorove svadbe, bio zadovoljan i osećao je da mu je duša ispunjena nekom milinom i slatkim nemirom.

Sutra-dan već opazio je Jelenu i njezinu majku na onoj istoj klupi u parku, ali sad im je prišao, pozdravio se, ljubazno se razgovarao i čak ih otpratio do kuće.

To je posle češće bivalo, jer je sad već bio dobar poznanik i sa materom. Razume se, bio je jedanput pozvan i da ih poseti, pa posle je već i to češće bivalo.

Jednoga dana, baš lep prolećni dan, dakle jednoga lepoga dana, dođe on k njima kao obično u posetu. Majka je bila u bašti, a Jelena se zabavljala gore u sobi, uređujući svoje note koje je toga dana dobila.

On joj priđe i rukova se toplo. Progovoriše dve tri reči zbunjeno; stiskoše jedno drugom ruke, zagledaše se jedno drugom u oči; obuze ih oboje neki plam, onaj vatreni mladački plam i — padoše jedno drugom u naručje.

U samom tom trenutku uvideše da je njihova ljubav već sazrela; kod obojih se odjednom stvori čvrsta odluka, pa, i ne saopštavajući je jedno drugom, otrčaše uzbuđeni, očiju punih suza, držeći se za ruku, u baštu majci.

A sirota starica! Isprva se zbuni, prenerazi, uzneveri, a zatim joj udariše suze koje blagosiljaju…

(Primedba: Sad bi se još moglo ovde nadovezati kako ovaj par ljudi „srećno i danas živi“, kako su posle godinu dana dobili lepo prvenče koje ima očeve obrve a majčine oči i tako dalje).

1.7.2.2. Drugi svršetak

Vladimir je te večeri, posle profesorove svadbe, bio zadovoljan i osećao je da mu je duša ispunjena nekom milinom i slatkim nemirom.

Sutra-dan već opazio je Jelenu i njenu majku, na istoj klupi u parku, ali sad im je prišao, pozdravio se, ljubazno se razgovarao i čak ih otpratio do kuće.

To je posle češće bivalo, jer je sad već bio dobar poznanik i sa materom.

Razume se, bio je jedanput pozvan i da ih poseti pa je posle već i to češće bivalo.

Jednoga dana dođe on k njima kao obično u posetu. Majka je bila u bašti, a Jelena se zabavljaše gore u sobi.

Vladimir lagano pristupi vratima i otvori ih. Ali — on spazi Jelenu kako se uznemiri, kako je obuze plamen po obrazu i kako nespretno prikri neku sliku u nedra.

On za časak zastade na pragu, zaigraše mu noge, zamagliše mu se oči, a zatim se kao razabra i stisnuv zube zakorači u dva koraka i beše — pred njom.

— Hoću da vidim! — grmnu on.

Ona nesvesno ispusti ruke i čisto obamre.

Izvuče joj sliku, koja je jednim krajem virila i — o Bože! — na slici jedan artiljeriski kapetan sa ogromnim brkovima i s medaljom za vojničke vrline na grudima.

— Nesrećnice!… Lažljivice! — grmnu on izgužva sliku i baci joj pred noge.

Ona osta nepomična, na oči joj udariše suze, a svako parče na lepome telu poče da joj igra.

Ali on, i ne obzirući se, odlete iz sobe i odjuri naglo kao zlim duhom gonjen…

(Primedba: Sad bi se ovde moglo nadovezati kako se on propio i viđali ga ljudi svakog dana treštena pijana, i kako je najposle jednog dana umro pijan na snegu, Ono, mogao bi i na drugom mestu umreti, ali je mnogo žalosnije kad čovek umre kao pas na snegu).

1.7.2.3. Treći svršetak

Vladimir je te večeri, posle profesorove svadbe, bio zadovoljan i osećao je da mu je duša ispunjena nekom milinom i slatkim nemirom.

Sutra-dan već opazio je Jelenu i njenu majku, na istoj klupi u parku, ali sad im je prišao, pozdravio se, ljubazno se razgovarao i čak ih otpratio do kuće.

To je posle češće bivalo, jer je sad već bio dobar poznanik i sa materom.

Razume se, bio je jedanput pozvan i da ih poseti, pa posle je već i to češće bivalo.

Jednoga dana dođe on k njima kao obično u posetu. Majka je bila u bašti, a Jelena se izvesno zabavljaše u sobi. Sa materom u bašti sedeo je jedan omalen čovek velikih obrva i okruglih očiju, koji se pakosno osmehnu kad spazi Vladimira i nastavi nešto brzo da dokazuje majci.

Vladimira već odmah iznenadi vrlo hladan prijem Jelenin. Ona mu jedva pruži ruku, a kad je on zapita za uzrok, ona plakaše, gorko plakaše.

Tog dana Vladimir ode kao oparen i celog ga je dana mučilo u duši ponašanje Jelenino.

Sutra-dan kad je došao, zatekao je opet onog sa velikim obrvama i okruglim očima. A tog dana mu je već i starica kazala u oči ovo nekoliko reči:

— Sinko, ja ne bih želela da se vi sa mojom ćerkom sastajete. Ja znam celu vašu istoriju i ne treba mi više. Vi ste vašu staru majku isterali iz kuće, vi imate dete sa nekom đumrukdžikom udovicom, i to dete, gospodine moj, uči već drugi razred palilulske gimnazije… i starica se kod ovih poslednjih reči gorko zaplaka.

Vladimir odjuri kao besomučan odatle i nikad više nije prekoračio praga.

(Primedba: A evo šta je u stvari bilo. Onaj sa velikim obrvama i okruglim očima napravio je celu spletku. I to bi sad moglo da se razmrsi, ili kako je onog sa velikim obrvama i okruglim očima spopala griža savesti, pa je priznao, ili kako je napravio novu spletku, pa se izvukao).

⁂

I tako, poštovani čitaoci, ja sam svršio.

Iz svega ste mogli videti da se baš ne mora tuđa misao ukrasti, može se ma kakva misao uzeti, a kalupi su tu.

1.8. Poglavlje 7

O, ala će mnoge tice
da podignu silnu graju,
kad nabave ovu knjigu
i kada je pročitaju!

— Vojislav

— Boga ti, znaš li ti štogod iz njegovog života?

— Ja? Dabome! On je na najnedostojniji način, ulagivanjem i previjanjem, dobio tu skoro klasu.

— Aha, aha!

— Na, znaš, čini mi se imalo bi štošta da se ispriča i iz njegovog detinjstva. Njega je izdržavao jedan kućni prijatelj njegovog oca i kanda postoji neka zamršena istorija njegovog rođenja i još takve neke stvari.

— Aha, aha! Divan materijal!

E sad, dragi moji čitaoci, ja znam izvesno, vi mislite da to razgovaraju Juca, žena pokojnog Gače bakalina, i popadija Nerandža. A nije, Boga mi! Vidite kako čovek može da se prevari, pa da ogreši dušu. Duše mi, to razgovaraju dva naša mlada kritičara.

A šta mislite, o čemu to oni razgovaraju? Mislite valjda o Petru ili Pavlu koji je ulagivanjem dobio klasu, čija žena radi koješta kad on nije kod kuće, i koji ima neku zamršenu istoriju iz detinjstva. Eto, sad tek vidite kako čovek može da se prevari.

Pesnik Mihajlović oglasio je da su mu pesme ušle u štampu, i oni sad to razgovaraju o njegovim pesmama, i to što čeprkaju pomalo istoriju sirotog spisatelja, pribiraju materijal za kritiku.

Da je potrebno napisati kritiku, to tek valjda neće niko sporiti, a kad je već potrebno, onda dozvolite da je potrebno imati i spreman materijal, jer eto, zamislite sami, zar to nije lepo, zar to nije svečano, kad se kritika na te pesme, koje će kroz koji dan ugledati sveta, završi ovako:

I vi ste, gospodine poeta, pisali ove pesme prosto ad ostantetionem! Ostavite se vi pera, ili ta upotrebite i dalje na to da dobijete od vašeg ministra klase; a čitajte, čitajte mnogo, to vam je već i stoga potrebno što bi, čitajući više, sedeli kod kuće i tako bi imali prilike da više kontrolišete vašu lepu polovinu. Nemojte, molim vas, pisati, ostavite se toga, jer tako iznosite svoje ime na tapet, a i toga bi dobro bilo da se klonite, jer vi znate da vaše ime vuče za sobom još iz detinjstva neku misterioznu istoriju.

Eto to je moj iskreni sud o vašem delu, jer „Amicus Plato, sed magis amica verites!“

Zamislite kako je to sa puno efekta završeno!

Ono, razume, se, vi možete kazati da se to može i drukčije završiti, ali verujte da je ovo napisano po svima pravilima koja postoje za pisanje kritika. .

Učeni Srbin Dr… ne sećam se sad kako mu beše ime, ali znam da je učen, napisao je tu skoro knjigu pod imenom: „Kratko uputstvo ili rukovoditelj za pisanje kritika, ručna knjiga za srpske nepismene kritičare“. Knjiga je vrlo marljivo izrađena i ovaj učeni Srbin učinio je svojim delom vrlo veliku uslugu srpskoj knjizi. Čitajte u poslednje vreme naše kritike, pa ćete se i sami uveriti.

On je svoje delo podelio u šest odeljaka i to ovako:

1. Citati ili moto.
2. Uvodi u kritiku.
3. Izlaganje sadržine dela koje se kritikuje.
4. Sud o delu koje se kritikuje.
5. Završavanje kritike, i
6. Dodatak.

Da pregledamo delo redom.

U prvom odeljku („citati“) preporučuje on citate iz stranih književnosti. Veli, to pokazuje veću načitanost. On je prikupio u tom odeljku 374 citata, koji su vrlo upotrebljivi, kao na primer:

„Ab uno disce omnes.“² — Virgil

„L’auteur sait toujours ce qu’il a voulu ecrire, mais rerement ce qu’il a ecrit“³ — Pejron

Pejron i već tako dalje. A preporučuje i sve leksikone u kojima se mogu citati ili mota naći.

U drugom odeljku („Uvodi u kritiku“) veli: kad se već stavi moto, onda kritiku valja početi kakvom muskuloznom rečenicom, tako da čitalac već unapred izgubi prisustvo duha. Takvih rečenica on je nabrojao 183, ali koliko primera radi da iznesemo samo nekoliko:

— „Muzo, tebi je suđeno da dobiješ još jedan udar u rebra!“

Ili: „O ti pokolenje koje nas slediš, ti ćeš nam oprostiti, mi nismo svi krivi, što su se u naše vreme pojavile pesme g. N. N.!“

Ili: „Još jedan Katilina, još jedanput da stavimo na iskušenje naše strpljenje!“

Ili: „Gospode, tvoja su dela velika, ti vedriš i oblačiš, ti osvetljavaš i mračiš, pa što Gospode, ne umudriš gospodina N. N., jer eto on opet piše!“

Ili: „Gospodin N. N. o kome smo dve pune godine imali čvrsto uverenje da je pametan, počeo je opet da piše!“

I već tako dalje.

U trećem odeljku, u kom govori o izlaganju sadržine dela koje se kritikuje, preporučuje učeni Srbin, čijeg se imena ne mogu još nikako da setim, da je vrlo potrebno, pošto se gornji uvod načini, upoznati čitaoce sa sadržinom dela. To u toliko pre, što je samo na taj način moguće da kritika bude malo duža. Pri tom poslu, veli on, vrlo je zgodno umetati pod zagradom razne uzvike, znakove ili male primedbice. Takvih pokupio je u knjizi do 417 od kojih se ove najčešće upotrebljavaju:

[Sic!] — [Tako!] — [Deus ex machina] — [Ta vi stenjete!] — [Gle, gle!] — [Oho!] — [!!!!!!] — [?] — [Uhu!] — [Ua!] i tako dalje.

E, kad se tako izloži sadržina, preporučuje učeni Srbin u četvrtom odeljku svoga dela (Sud o delu koje se kritikuje) vrlo kratke rečenice, kako bi se letimice napravio prelaz, jer je glavni deo kritike, to jest izlaganje sadržine dela, već svršen. Takvih rečenica ima u toj knjizi 46, ali i sam on priznaje da su to već sve stare i izupotrebljavane, pa bi ko trebao da se žrtvuje i da pronađe nekoliko novih. Takve su na primer: „Ne oseća se celina“, ili „Nema organske veze“; „Nema duha“; „Nema života“; „Izrada je laka i površna“. Kod svake kritike, posle ovoga suda, veli on, treba preporučiti piscu koga kritikujemo, da malo više čita, na primer ovakvim uzvikom: „Čitajte, čitajte, čitajte, gospodine, pa onda sedite i pišite!“

I sad se završava kritika. U petom odeljku, koji govori o završavanju kritike, nema mnogo materiala skupljenog, jer Dr… preporučuje da se kritika završi kakvom sitnicom iz porodičnog života piščevog, pa, razume se, to onda zavisi od samih prilika. No primera radi ima u knjizi jedno 10 do 12 takvih svršetaka, kao na primer:

„Da, da, gospodine, i vi mislite da ćete tako isto lako proći kod kritike sa ovim delom, kao što ste tu skoro kod suda prošli sa onim delom (one pare neke udovice). Ali kritika je uzvišenija i od samog suda, predstavnika pravde!“

Ili: „Izgleda, gospodine, kao da ste zaplet za ovu vašu pripovetku crpili iz one parnice po masi, kojoj ste vi bili tutor i koju ste tako vešto zapleli da sud još i sad ima posla s tim. Ali kaogod što će sud skoro da vam stavi imanje pod stecište, tako ja držim da sam ovom kritikom uspeo da stavim pod stecište vaše književno ime!“

Ili: „Ono ja nemam šta protiv toga što se cela vaša pripovetka vrte oko jednog vanbračnog deteta, ali držim da je vrlo nezgodno što se oko vas, gospodine pišče, vrzmaju neka vanbračna deca!“ i tako dalje i tako dalje.

Eto, tako veli učeni Srbin Dr… čijeg se imena ne mogu još nikako da setim, ali znam izvesno da je učen.

U šestom odeljku, to jest u dodatku, napominje on srpskim kritičarima kako je to vrlo izlišno da štogod čitaju. Veli, čovek koji može drugog da kritikuje, nema potrebe da ga drugi poučava. Najviše što bi mogli da znaju, to su naslovi raznih klasičnih dela. Zato je i pokupio u svojoj knjizi 374 razna naslova koje preporučuje da se upamte. Veli dosta je to, pa se može čovek bez brige prepirati kad se pojavi potreba.

A što i ne. Jedan napolitanski plemić tukao se četrnaest puta u dvoboju samo zato, što je on tvrdio da je Dante veći od Ariosta a njegovi protivnici obratno. A kad je umirao uzviknuo je bolno: „Ah, Gospode, ja nisam čitao ni jednog ni drugog!“

1.9. Poglavlje 8

Krasna, li si, domovino mila.
. . . . . . . . . . . . . . . .
Al’ perivoj duhovnoga blaga,
Gola nam je pustinja nerodna,
Samo gdje-gdje lipa hladovita,
Na grani joj slavuj ptica poje,
U hladu joj mudri ljudi stoje,
Bojak biju braća među sobom!
Šta je uzrok boju žestokome?
Dva rebarca, vajme, od komarca.

— Ostrožinski

Najposle može kogod kazati: Čudo se ovaj čovek, kako u zatvoru ima dosta vremena, ne baci na nauku.

Mogu vam primetiti da se ja uopšte u životu nisam baš tako rado „bacao na nauku“.

Nekako, vrag će ga znati, imam vrlo čudno mišljenje o nauci, a to je: da je 2 puta 2 ravno 4, jedini, istiniti i neoborivi rezultat do kojega je nauka došla. Pa eto baš i kad bi pošao od toga, dakle istinitoga rezultata, pa do čega bih došao do toga, da je 4 puta 4 ravno 16. A i to već znate.

Sećam se da sam učeći matematiku uvek ovako razmišljao: Eto, Bože, kod ovako pouzdanih i nesumnjivih istina, kao što je 2 puta 2 ravno 4, seli ljudi, pa da bi samo imali čim da more svoj mozak, izmislili neke nepoznate količine, kao što su Z, Y i X. Ono, čini mi se, nema đaka koji se tako nevinim mislima ne zanima učeći matematiku. Ali baš da vam ispričam, onako uzgred, kako sam ja jedanput lepo primenio te neopredeljene količine.

Sedeo sam onda, sećam se, kod jednoga bakalina na stanu. Bakalin učio bogosloviju, pa vrag ga znao zašto je napustio, tek on je držao da je obvezan sve da zna.

Sedim ja tako uveče pa mu govorim:

— Eto vidite Z puta Y ravno X

— Jeste, veli on.

— A i Y puta X ravno Z — velim ja.

— Dabome, veli on.

Tako jedanput nisam mu platio mislim dvomesečnu ili tromesečnu kiriju. Dođe on, nakašljuca se ozbiljno, pa će reći:

— Ama, znate, ako bi mogli da mi platite ono malo kirije.

— Molim, zašto ne, velim mu ja, samo da vidimo kako stoji cela stvar. Eto, dakle, ja sam vam za mesec septembar recimo dužan Z i za oktobar X. A Z više X ravno Y dakle ja sam vam dužan „ipsilon“.

— Dabome! — veli on — „ipsilon“.

Posle malo ode, šuška sa ženom, šuška, pa tek dođe i veli:

— Ama, gospodine, neće biti da ste mi vi dužni „ipsilon“. Ja sam razgovarao sa ženom i sve mi izgleda da ste nam dužni 75 dinara.

Posle je mislim to „ipsilon“ bilo i pred opštinskim sudom, te sam ga morao da zamenim sa opredeljenijom količinom.

Ali ja sam docnije promenio svoje mišljenje i uvideo sam da te nepoznate količine imaju i svojih dobrih strana. To jest, možete mesto njih zamisliti ma kakvu količinu i rezultat je uvek dobar i opravdan. Tako na primer zamislite da je:

X = Panta Srećković.

Z = Ljuba Kovačević i

Y = Ilarion Ruvarac, i onda:

Panta Srećković + Ljuba Kovačević = Il. Ruvarac.

Ili ma kakvu vi kombinaciju iz ove formule gradili, množili je, delili, sabirali ili oduzimali, uvek izlazi jedna te jedna — nepoznata količina.

Ja ću to i dokazati.

Eto, mi smo imali krasnu svoju srpsku istorijicu. Lepo su tu bili po redu namešteni vladaoci; znalo se, brate, i ko je koga ubio, ko je koga udavio, ko je koga proterao i ko je koga otrovao i uopšte, sve je to bilo tako lepo uređeno da ti je milina bilo čitati.

A lakše je bilo i za đake da uče. Sećam se na ispitu, kaže mi profesor makar kog vladaoca da mu govorim. Ja metnem prst u uvo, kao ono kad, hoću kakvu staru pesmu da pevam, pa tek: „Bio je slavan srpski vladalac, ali nije umro prirodnom smrću!“… I onda profesor samo doda: „Da, tako je“ i tako dalje.

I uopšte, kao što sam napred kazao, znao se neki red u istoriji. Ali, šta se od ovo nekoliko poslednjih godina desilo u našoj istoriji, sam će Bog sveti znati. Tek samo znam da su se dešavala vazda neka „snizvrgavanja“ i „srinjavanja“ sa prestola i kanda nijedan vladalac nije više ostao na svom starom mestu.

Sve se poremetilo. Dušan odmakao za dve-tri godine unapred, Stevan za tri-četiri godine unatrag, pa čak i Milutin, koji je pored četiri žene dobro prošao, i on se crnik pomakao s mesta. Pa ovde, brate, sad već više ne znaš, da li je Uroš ubio Pantu Srećkovića ili je Vukašin udario buzdovanom Ljubu Kovačevića ili je Nikola Arsojević „skinuo“ sa arhimandritske stolice Ilariona Ruvarca. Ništa to ne znaš. Zna se samo da je nastala nekakva užasna mešavina izmeđ Pante Srećkovića, kralja Vukašina, Ljube Kovačevića, cara Uroša, Ilariona Ruvarca i Konstantina Tiha, a ko ih je zamešao i ko će iz te mešavine izneti živ glavu, to prosto ne možeš da pogodiš. I videćete, ta će mešavina trajati još najmanje četvrt veka i opet se, evo vam dajem svoju poštenu reč, neće raspraviti to pitanje, kojih je godina Panta Srećković profesorovao na našoj Velikoj Školi.

Eh, a kad prođe četvrt veka, naše će potomstvo uzdisati za ovim našim sretnim vremenom, kad smo mi učili koliko reka Po ima laktova, a nismo znali da li se duleci beru ili tresu; kad smo znali kako su se zvale razne Jezekije i ostali, koji su izgoreli u zagrejanoj peći, a nismo znali kako su se zvali junaci koji su nam ovo parče zemlje oslobodili; kad smo znali kojim se putem od zornjače može da nađe rep u „malome medvedu“, a nismo znali kojim se putem može da stigne od Beograda do Gornjeg Milanovca; kada smo znali da je Uroš Silni bio rapav i imao bradavicu više leve usnice; a nismo znali ni šta su njegovi podanici jeli i u kakvim su kućama živeli; kad smo znali koliko zvezda ukrašuju grudi „velikog medveda“, ali nismo znali od čega se pravi kapa koja nam pokriva glavu; kada smo znali da je Ahil imao neko nežno mesto na peti, da je Tantal ukrao vatru i znali koliko je bogova sačinjavalo skupštinu na Olimpu, ali nismo znali ni koliko poslanika sačinjavaju našu narodnu skupštinu.

Da, proći će ovo srećno naše doba, jer će valjda dotle izumreti ovaj „Prosvetni Savet“ koji gradi programe za nastavu.

1.10. Poglavlje 9

Tolpoй ugrюmoю i skoro pozabitoй
Nadъ mіromъ mы proйdemъ bezđ šuma i slѣda
Nebrosivši vѣkamы ni mыsli plodovitoй
Ni genіemъ načatago truda
I prahъ našъ sъ strogostю sudьi i graždanina,
Potomokъ oskorbitъ prezritelьnыmь stihomъ
Nasmѣškoй gorьkoю obmanutaga sыna
Nadъ promotavšimsя otcomъ!

— Ljermontov.

Svanulo divno proletnje jutro. Jutros pred zoru propljuštala kiša kao što sam Bog hoće, pa sad sinulo sunce kroz čist i proređen vazduh i čisto blješti.

Sa listova duda i divljih kestenova (pod kojima uvek šetamo, kad nas ono po jedan sat dnevno puste) cede se bistre kaplje i rasprskavaju o beo i opran kamen u kaldrmi. Vrapčići se iskupili u oluk pa se brčkaju; cveće podiglo svoje umivene glavice; bubice proleću i krstare vazduhom i moj sobni pauk išetao na prozorsko okno i sunča se, a odnekud iz daleka čak dopire miris lipin. Ah, a lipa miriše kao duša pobožnog čoveka!…

Kad sam otvorio prozore i naslonio se na rešetke, pokuljao je svež i čist vazduh i u jedan mah ispunio mi cele grudi. Izgledalo mi je kao da je priroda htela nešto da mi kaže; činilo mi se da sunce baš u mene gleda; da se cveće na mene smeši; da svež miris proletnjeg jutra hoće u moju dušu da se uvuče i da me nečim zapoji, da mi nešto kaže.

Ah, slatko je to ašikovati sa prirodom! Ja sam u tom momentu onako isto naglo disao, onako isto bio zanet i osećao se uzvišen, onako isto sklopio oči, da me ne bi ništa zemaljsko rasanilo ili probudilo, kao kad sam prvi put uzeo njenu toplu ruku i zagledao se duboko u njene crne oči iz kojih sam tada pročitao strah i ljubav.

Odnekud iza kuće čuje se klepet motike koja rije vlažnu zemlju, a pred samim mojim prozorom određenih sedam-osam osuđenika sa nekim dugačkim makazama „štucuju“ krune na kestenovima i drugim drvetima.

Gledam u njih i gledam u svaki onaj listić i granu koja se pod oštricom njihovih makaza odvaja i pada na zemlju. Gledam i mislim!

O, majušni, potegli ste i na samu prirodu i njoj hoćete da date formu i nju hoćete da sabijete u kalupe! Vi gradite rekama korita i obale, udešavate put kojim će grom da prođe; pravac biljci u kome će da raste, stavljate staro hrašće u front i štucujete krunu večito zelenoj himeli da dobije onakvu formu, kakvu vi mislite da je lepša! Ali zašto mi te vaše makaze, kojima ste potegli da štucujete prirodu, liče na naše nastavne programe i vaspitne metode. Šta, zar nije? Zar sve, sve na nama nema svoju formu i svoje kalupe. I čast i poštenje i porok i vrlina i ljubav i dobročinstvo i plemenitost i mržnja i mudrost i tuga i radost. Ta sve, sve to ima svoju formu, svoje kalupe, jer i sam život živi se po kalupu! A i kako drukče da tumačiš reči profesora Virhova: „Život je samo naročita vrsta mehanike.“

Da! Rodio si se i vaspitali su te onako isto rđavo kao i tvog oca i sva je razlika samo u tome, što je on znao da je dva puta dva četiri, a ti znaš da je četiri puta četiri šesnaest; što je on znao da se „jaoj“ kaže „jaoj“, a ti znaš da se „jaoj“ nekad kazalo „ubi!“; što je tvoj otac znao da smo mi pali na Kosovu pre pet stotina godina, na Vidov-dan, a ti još znaš da je to bilo 15. juna u 2 časa popodne.

Pa šta?! Svršio si školu kao i on, i dobio si službu kao i on, i oženio si se kao i on.

A evo kako živiš: Probudio si se ujutru i popio si kavu, pročitao si zatim današnje novine; otišao si posle u kancelariju, radio si tamo kao krtica i na podne si došao da ručaš. Ručao si, prilegao si malo, kao dobar čovek, da prospavaš. Probudio si se i otišao opet u kancelariju. Radio si do pred veče, pa si izašao na čašu piva, dobar čoveče. A zatim si večerao, malko se svađao sa ženom, ili ako nisi to a ti si razgovarao o pijaci, o kućnoj kiriji, pa si zatim huknuo, izbrisao si jedan dan u životu, dunuo si u sveću i legao si da spavaš, dobar čoveče!

Sutra-dan si se opet probudio, i opet te je čekala tvoja kava i opet si učinio sve što juče, sve što prekjuče, sve što godinama činiš. A jednog si dana umro, dobar čoveče, i sahranili su te, a tog istog dana rodio se drugi i pošao tvojom stazom, da je prođe kao što si i ti, da je prođe kao ono puž preko baštenske stazice, ne ostavljajući ni toliko traga.

Tako će i tvoj sin da živi.

A šta si mislio, dobar čoveče, za vreme od pedeset godina tvoga života?

Mislio si, kako ćeš da dobiješ klasu (ili kako će ti poći trgovina); kako ćeš da kupiš za zimu drva; kako ćeš da se oženiš; kakve ćeš haljine da praviš; kako ćeš da vratiš ovaj ili onaj dug; kako ćeš da se pokrpiš; gde ćeš ovo dete; kako ćeš da platiš porezu; kako ćeš da se proturiš ovde, kako onde i tako dalje. Je li da si to mislio? A eto vidiš, to je isto i tvoj otac mislio, a to će isto i tvoj sin misliti.

A kako si voleo, dobar čoveče? — Video si plavkasto ili crnomanjasto ili smeđe devojče; ono se nasmešilo na tebe, ti na njega; ti si njemu kazao da ga voliš i ono tebi; ti si za nju raspitao a ona za tebe; i vi ste se smrtno zavoleli i uzeli ste se! Je li? A vidiš, tako je i tvoj otac voleo, a tako će i tvoj sin voleti!

A kako si bio plemenit, dobar čoveče? — Eh, kako, kao i svi ostali! Udelio si, kad si mogao, siromahu; utešio si, kom je trebalo utehe, i zaplakao si gde je trebalo da se zaplače, i uzdahnuo si gde je trebalo da se uzdahne, je li? Pa tako je činio i tvoj otac, a tako će i tvoj sin činiti!

A kako si se radovao kad te je što postiglo? — Zasmejao si se slatko, razvukle su ti se usne, zažarile su ti se oči, pljeskao si sa dlanovima, otrčao si i kazao tvoju radost tvojim susedima i prijateljima, a i počastio si ih možda. A sećaš li se, tako se isto radovao i tvoj otac, a, veruj, tako će isto i tvoj sin.

A zar nisi tako isto i tugovao? — Zabolelo te u duši, naišle su ti suze na oči, metnuo si flor oko šešira i uzdisao si često, često. A zatim si skinuo flor, jer je prošlo šest meseci od smrti tvoga milog, a zatim si počeo i da pevaš, jer je prošla godina dana od smrti tvoga milog. A znaš valjda, tako je isto tugovao i tvoj otac, a tako će isto tugovati i tvoj sin!

Ali kud sam ja zabasao, gde ću ja da ispričam ceo tvoj život? On je dug, ali je dug po dužini dana koje si proživeo, i ko će to ispričati.

Sećam se, kad smo u šestom razredu učili stilistička vežbanja, da nam je jedanput zadao profesor da pišemo o tome: „Šta je život i šta čovek treba da se trudi u životu da postigne.“

Bili smo svi vrlo dobri đaci iz stilistike. Jedan je od mojih drugova umeo tako lepo da podražava tuđem stilu, i ne samo stilu već i tuđem rukopisu. Ah, on je u tome toliko daleko doterao da je i sama država obratila na njega pažnju. Drugi je opet rđavo razumeo cilj stilistike i odao se posle na molovanje firmi. I čini mi se baš taj što se odao na molovanje firmi, odgovorio je na gornje pitanje ovako:

„Život je što i drum. Kulukom se nagradi. Kad staneš na početku njegovom izgleda ti nedogledan, kad si ga prošao umoran si i natrag ne ideš, jer narod veli da se čovek istim putem nikad ne vraća. Dok je drum nov i zdrav, prelaze ga mnogi putnici i mnogi točkovi i on ih nosi, niti se truckaju, jer su njegova leđa još zdrava. Posle se pojavi prva brazda na njemu, pa druga, pa treća; negde se izloče, negde slegne, negde ugne. Popravljaš ga, dosipaš šljunak, ali to mu još za malo pomaže. Pa već kad se iskvari, kad se napuni bora, kad mu se ugnu grudi, napuštaju ga putnici i kola i svi koje je on nosio i obilaze ga i traže drugu stazu kojom će proći!“

Ama kud sam zašao da mislim o životu. Huj, koliko tu treba misliti! Bolje je da pevam „Lagunen“ valcer, to ona voli. Kad taj valcer pevam, ja se setim njenih lepih očiju i njene crne kose! La, la, la, la, la! la, la!…

1.11. Poglavlje 10

U nedeljnim, neradnim danima, nemojte ići u mehane, već bolje sedite kod kuće i makar čim se zabavljajte i mislite koješta!…

— Iz besede jednog đakona.

Prekjuče sam pravio male kuglice od hleba i gađao njima jednu tačku na tavanici; juče sam celo pre podne spavao i snevao sve koješta, a posle podne sam seo kraj prozora i dugo gledao u žar koji se prosuo po nebu predskazujući opasnu vatruštinu.

Kroz razbijeni prozor duvala je užasna promaja i moje se misli rasturile u nedogled, a žile mi se na vratu ukrutile od promaje.

Otkad premišljam kako ću da okrpim taj prozor, pa eto, morao sam da žrtvujem jedne novine koje sam dosad čuvao pod jastukom, jer su govorile o meni i proslavljale me.

Zakrpio sam svojom slavom prozore i novine su do sutra-dan već u veliko izbledile od silne kiše koja se tu noć prosula — a na njima izbledela i moja slava. Pa ipak, ja likujem što sam doskočio sudbini, jer kad će slava i onako izbledeti kadgod, onda neka bar zakrpi apsanske prozore i neka mi sačuva vratne žile.

Noćas sam slatko spavao i snevao sam upravnika kaznenog zavoda kako krade drva, a rano sam se probudio, inače bi izvesno snivao i kakvu komisiju.

Dugo sam leškario po krevetu i razmišljao, čime li ću, Bože, današnji dan da utučem? Kako bi bilo da se odam pronalascima? Jest, ali šta ću vraga da pronađem, kad su ljudi već sve pronašli. Ima u Abukazema jedna pripovetka u kojoj neki Ovnović prekrstio ruke na trbuh i ovako razmišlja: „Odao bih se pronalascima, ali eto, da pronađem železnicu, pronašli već ljudi; telegraf, i to su pronašli; balon, i to su pronašli. Prosto sve su pronašli i nisu ostavili ništa što bi ja mogao pronaći!“

Ja nisam bio u položaju ovoga junaka, jer i nisam hteo takve stvari da pronalazim. Hteo sam nešto što je modernije, savremenije, na primer, novu — pušku. Pa još pušku koja bi mogla u jedanput da ubije na primer trinaest ljudi. O Bože, ala bih ja bio srećan; učinio bih čitavu epohu u napretku čovečanstva i kulturna istorija ne bi dočekala još ovaj decenij da prođe, već bi od današnjeg dana računala da je nastupio dvadeseti vek.

Tako je dakle i trebalo da bude. Već sam seo, već sam bio izmislio i bajonet. On bi bio onako isto šiljat kao i svi dosadašnji bajoneti, s tom razlikom što bi bio mnogo duži, tako da bi mogao u jedanput četiri čoveka da nabode. Zatim, po mome projektu, taj se bajonet ne bi nosio na pušci, to je vrlo nepraktično, već bi ga svaki vojnik nosio na glavi i, pomoću jednog tajnog šrafa (opet moj pronalazak), bio bi taj bajonet vrlo čvrsto uglavljen tako, da kad bi nastupio juriš, vojnici bi samo pognuli glave i tako skandalozno boli, da bi to milina bilo gledati. Samo, vrag bi ga znao, izgleda mi da bi u tom slučaju pri jurišu valjalo ukinuti uzvik „ura“ i zameniti ga valjda kakvim drugim.

Već sam bio napravio i predračun; pri jednom junačkom jurišu, mogao bi bataljon vojske da nabije 3200 neprijateljskih vojnika na bajonet.

To sam sve bio izveo vrlo lepo na papiru, a to će mi moći lako svako da veruje, jer kod nas se obično sve lepo izvede na papiru, i već sam počeo da radim na tome, kako bi se smestilo trinaest taneta u cev kad al’ zacangara katanac na mojim vratima.

Htedoh da uzviknem: „Natrag, natrag, ako mi jedan trenutak oduzmete, učinili ste da bude izgubljen za čovečanstvo!“

Pogrešio sam što nisam uzviknuo te reči, one bi posle ušle u moju biografiju, odatle u istoriju kulture čovečanske, odatle u istoriju sveta, a odatle u „mudre izreke“ ili „izreke velikih ljudi“. Ali ja ih nisam izgovorio i uđe u sobu buljubaša sa još jednim čuvarem da mi preture dušeke, slamnjaču, haljine i sve redom, jer se čulo da imam mastila i da pišem.

Bože moj, pa šta bih ja to mogao tako strašno pisati? Pesmu, kažu! O, pesme moje, eto sad potere s puškama za vama, traže vas, traže vas po slamnjačama, po haljinama, a znam kad bi vas izdao u zasebnoj knjizi, ne bi vas niko u knjižari potražio.

Eh, zato je bilo to zlatno doba, kad sam ja bio administrator jednih novina i pisao samo ljubavne pesme.

Verujte, administrator, to vam je najnevinije stvorenje u jednoj redakciji, to jest čovek koji najmanje dvadeset puta dnevno biva izgrađen, te ne znam što ovome nije došao list, te što je onome izvrnuto ime na adresi ili makar šta, tek da se administrator izgrdi. I eto to sam bio ja. Pa još kad tome dodate da sam pisao ljubavne pesme, onda vas prosto tuga spopadne, što tako nevino stvorenje trune izmeđ četiri zida.

Ono priznajem, ja sam pomalo i rasejan čovek. Doduše nisam nikad u rasejanosti stao sam sebi na žulj, ali je češće bivalo da sam kao administrator adresujući novine napisao pogdekad nešto budite Bog s nama, kao na primer Gospođici Ivanki Uzdićevoj, konjičkom kapetanu u penziji; ili: Gospođici Marku Jovanoviću učiteljici; ili još: Gospođi Mileniji Petrovićevoj, proti, il’ ma što drugo naopako. Ali to ništa nije smetalo da administracija ide najredovnije, iako mi je pogdekad to preselo, kad naiđe, na primer, po kakvo pismo koje bi ovako glasilo:

Gospodine administratore,

Ja ne razumem, je li to sprdnja ili šta hoćete vi s tim, kad mene starog čoveka, koji ima dostojanstven položaj, nazivate u adresi glumicom.

Ja, razume se, ne mogu takve stvari da trpim i otkazujem vam list.

— Petar Višnjić prota

Kad dođe takvo pismo, urednik mi ga ćušne pod nos, lupi pesnicom o sto — a to znači da tog dana neću dobiti akonto. Razume se, ja sa besnim očajanjem pocepam protino pismo i pun pakosti prokunem i sve moguće glumice i sve moguće prote i čudim se u sebi, zašto ih je Bog i stvorio kad svet može biti i bez prota i bez glumica. Docnije, kad malo razmislim, ja i sam uvidim kako je to zbilja veliki greh pomešati prote i glumice, otvorim lepo knjigu i dovedem stvari u red, to jest odvojim protu za sebe a glumicu za sebe, pa posle opet sve lepo ide.

Ili se desi, uleti neko u kancelariju, praska, viče, lupa, treska i podigne čitav urnebes što mu nije došlo nekoliko brojeva. Pa još ako su tu raznosači može opet da razgovara čovek s njim, al’ ako nisu, svrši se po koji put budite Bog s nama.

Triput mi je preleteo lenjir preko glave, a jedanput me je udario posred čela veliki divit. Ali to se ipak nije ticalo mene već mislim nekog saradnika koji je ispunjavao kritički deo u listu.

Još, znate, ima sveta koji dosta učtivo grdi, čisto ti milo da ga slušaš. Nazove te na primer „svinjom“, ili ti opsuje makar koga u familiji, pa mir, kao da nije ništa ni bilo. Ali ima ih da Bog sačuva.

Znam ih i po klasama: poštari, trgovci, profesori, učitelji i uopšte prosvetna struka dosta učtivo grdi, a bakali, činovnici i glumci još s vrata stisnu pesnice.

Eto, takve stvari ponekad me samo malo uznemire, ali inače, kažem vam, to je za mene bilo zlatno doba, kad sam bio administrator novina i pisao ljubavne pesme!

1.12. Poglavlje 11

Rusija na svome putu k napretku tako korača, da nije čudo što je Gogolj uzviknuo: „Kuda hitaš ti?!“

— Galjkin u Uspenskog

Ne sećam se dobro, al’ valjda se sećate vi one priče o bezgraničnoj parnici koja se desila u bezgraničnoj Rusiji.

Dakle, neki ruski knez razvenčao se sa ženom i pri podeli ona je dobila natrag miraz i jedno muško dete koje tek što se rodilo, a on je dobio kućni nameštaj. Al’ to već nije tako važna stvar; važnije je to, da majka nije tako mnogo marila za dete pa ga dala jednoj dojkinji na staranje. Otac pak, koji je voleo dete, nije mogao da ga gleda u tuđim rukama, te podigne parnicu kojom je zahtevao da se ili da njemu dete na negovanje ili da ga sama majka uzme, ali nikako dojkinja da ga doji i pazi. Ta parnica, usled uprošćene administracije, koja će se, kako čujem, zavesti i kod, nas u vojsci, poče revnosno da se vuče iz suda u sud, iz arhive u arhivu. Dete raslo kod dojkinje, pošlo i u školu, pa u vojnu akademiju, pa u oficire, te mic po mic dođe i do generala. I jednog dana, sedi general dobi sudsko rešenje, kojim mu se odobrava da ga može dojkinja i dalje dojiti.

Svi ruski listovi, pišući o toj stvari, napali su vladu, upravo sudove, što tu stvar nisu predali na suđenje Beogradskoj opštini.

O, tu stvari idu mnogo brže. Svega ima pet šest stvari koje se rešavaju evo već deset godina, ali i tu opštinsko časništvo već obriče poštovanim platcima prireza da će ih najdalje za tri godine iznenaditi rešenjem.

Inače, ne znam kako da je zamršena stvar, za tri godine je gotova.

I eto, ja ne bih ni padao na misao da o tome govorim, ali to samo stoga, što je kod nas na pragu da se po svima strukama zavede nova uprošćena administracija, „koja će povesti državni brod novom snagom u napred“.

A evo, molim vas, kako to vrlo brzo ide: dakle, u Prepeličkoj ulici potreban je fenjer. Građani se skupili i izjavili da im je potreban jedan fenjer. Lepo, uzme to odmah predsednik opštine i izradi u vidu predloga, i sazove odborsku sednicu. Odbornici pak, da bi što više doprineli sa svoje strane, ne dođu na novu sednicu u dovoljnom broju i predsednik, razume se, sazove drugu sednicu.

Dođe druga sednica i predsednik iznosi stvar na dnevni red. Ustaje govornik i govori od prilike:

„Poznajem ja, gospodo, dobro stanovnike iz Prepeličke ulice. Ne možemo da im damo fenjer! Dali smo im, koliko se sećam, jedan pre šest godina, pa gde je sad? Smotali ga stanovnici iz Prepeličke ulice i ko zna sad u čijem podrumu svetli!“

Sad ustaje odbornik, koji je slučajno stanovnik Prepeličke ulice, lupne pesnicom o sto i drekne: „To je uvreda, to je uvreda. Ako je i nestao fenjer iz Prepeličke ulice, a mi bar nismo krali opštinske barjake, kao što su stanovnici te i te ulice!“

Sad ustaje stanovnik „te i te“ ulice i lupa pesnicom o sto: „Gospodo, ja držim da je ovo sveta kuća, i ako ćemo ovde da teramo tako daleko, onda ja pitam: gde su amovi opštinski? Ja sam u prošloj računskoj godini vidio u inventaru neke amove, pa molim vas gde su ti amovi?“

Sad tek ustaje predsednik, zvoni u zvonce i počne blagim glasom: „Kroz govore sviju predgovornika, gospodo, kao što vidim, provlači se jedna misao a ta je, da bi veoma potrebno bilo, da se na lice samoga mesta, to jest u Prepeličku ulicu, izašlje jedna komisija koja bi pregledala i podnela odboru referat: da li je zaista stanovnicima Prepeličke ulice potreban fenjer ili ga oni samo zato traže, da zadaju odboru posla.“

Ovo se uvaži i izbere se komisija. Sad, komisija se juri jedno mesec dana, ali najposle se sastane, jer „samo se bregovi ne sastaju a ljudi se moraju sastati u životu.“ Elem sastane se i komisija, i otvori se živa debata oko izbora predsednika. Kad su se već na to utrošile dve sednice, komisija sastavi protokol i donese zaključak, da je potrebno iz njene sredine izabrati tri stručna lica, koja će otići na lice mesta.

Stručna lica, odovud odonud, i sastanu se jednog dana i nađu mesto u Prepeličkoj ulici gde bi mogao da se namesti fenjer. Oni podnesu komisiji referat, ali u komisiji tri člana odvoje mnenje, jer „stručna lica“ našla su da je vrlo zgodno podići fenjer pred kućom člana opštinskog suda, a „odvojeno mnenje“ hoće da se isti podigne na uglu. U komisiji se usled toga, koliko forme radi, podžaveljaju, ali to ni u koliko ne stane na put da se predsedniku opštine podnese tačan i opširan izveštaj o celoj stvari, razume se sa „odvojenim mnenjem.“

Sad predsednik sazove prvu sednicu, na koju neće doći odbornici i onda sazove drugu sednicu na kojoj se rešava sa brojem koji dođe.

Tu još jedanput lupne najpre pesnicom o sto stanovnik Prepeličke ulice, pa onda stanovnik „te i te“ ulice, pa onda još jedanput se pomenu opštinski barjaci i opštinski amovi iz prošle računske godine, pa pošto iskrsne još i neka nova stvar „o nekakvim filaretama na opštinskom groblju,“ zazvoni predsednik opet, ustane i blagim glasom počne: „Kroz govore sviju predgovornika, gospodo, kao što vidim provlači se jedna misao, a ta je, da bi veoma potrebno bilo, da se mišljenje stručnih lica, zajedno sa protokolom sednica komisiskih i ’odvojenim mnenjem’ iznese pred zbor građana, koji da se sazove iduće nedelje!“

Ovo se uvaži. Iduće nedelje se skupi zbor posećen od „odličnih građana.“ Na zboru se najpre započne sa pitanjem o vodovodu, sa tog se pređe na pitanje gde će pijaca biti, sa tog na nivelaciju, sa nivelacije na regulaciju, sa regulacije na kaldrmisanje, sa kaldrmisanja na osvetljenje celokupnog Beograda, sa osvetljenja celokupnog Beograda pređe se na osvetlenje Prepeličke ulice. Tu iskoči ono „odvojeno mnenje,“ zbog toga se stvori većina a manjina; manjina poče užasno da se dere, većina preti pesnicama, i najposle — odlični se građani rasture.

Opet stvar dođe pred odbor. Sazove se jedna sednica na koju neće odbornici doći, a zatim se sazove druga sednica na koju odbornici dođu. Tu, pošto predsednik svojski zamoli da stanovnik Prepeličke ulice i stanovnik „te i te“ ulice ne lupaju pesnicom, ili uopšte i da ne stiskaju pesnicu, pošto se i ceo odbor složi u tome da ne treba činiti nikakvu upotrebu od pesnice, pa ma u kom to vidu bilo, i da uopšte treba stišati strasti — počne stvar mirno da se rešava. To jest, reši se da se izabere jedan „širi odbor“ u koji će ući i lica sa strane, pa da taj odbor prouči celo pitanje o fenjeru.

Hvala Bogu, stvar pođe i brže i bolje. „Širi“ se odbor sastane i reši da se iz sredine toga odbora izabere jedan „uži odbor“, koji će razgledati mišljenje i „za“ i „protiv“. Stvar ide sve bolje, to jest, „uži se odbor“ sastane i reši da iz svoje sredine izabere naročitu komisiju, koja će otići baš na lice mesta. Stvar ide sve bolje i bolje, sve brže i brže, to jest komisija se sastane i reši da iz svoje sredine izabere tri „stručna lica“ koja će, kao stručna, stvar razgledati i podneti pravilno mišljenje.

„Stručna lica“ prouče stvar, donesu mišljenje da Prepeličkoj ulici zaista treba fenjer, ali da ga treba postaviti pred kućom člana opštinskog suda, sa odvojenim mnenjem da je potrebnije na uglu ulice.

Tako mišljenje podnesu oni užem odboru, uži pak odbor podnese širem odboru, a širi odbor opštinskom odboru.

Sad je stvar već sazrela i naglo pođe kraju, to jest u sednici opštinskog odbora izaberu se tri lica da prouče izveštaj šireg odbora i da podnesu sednici referat.

No, da bi stvar i s druge strane još brže išla, dok ona tri lica proučavaju izveštaj „šireg odbora“, dotle stanovnici Prepeličke ulice odu i iz „te i te“ ulice iščupaju jedan fenjer pa ga posade u svojoj ulici. Sad se digne „ta i ta!“ ulica i tuži kod policije Prepeličku ulicu i cela stvar dobije sasvim drugi vid.

No, uostalom, ja znam budućnost cele ove stvari. Kad, posle pedeset godina, i pred kućom člana opštinskog suda i na ćošku, Edisonova lampa raspe svoje sunčane zrake i osvetli Prepeličku ulicu, dobiće jednog dana njeni stanovnici rešenje opštinsko, kojim im se odobrava da podignu o svom trošku jedan fenjer. Upravo onako, kao što je ruskom generalu dozvoljeno da ga može i dalje dojkinja dojiti.

1.13. Poglavlje 12

Vi, gospo, nemate ni ideje o paklu. Tamo dobijamo vrlo malo novina.

— Hajne

Ima ljudi, koji odmah izjutra ščepaju pa čitaju novine. Ja to ne mogu, ja ih čitam tek posle ručka. Lepo naručam se, popustim opasač za jednu rupu, priberem sav pribor: čačkalice, duvan, kavu, pa onda zavalim glavu i počnem od sitnijih stvari, pa sve krupnije i krupnije, dok se najposle ne odvažim da pročitam i uvodni članak.

Ali treba da vam kažem da ja to ne čitam jučerašnje ili prekjučerašnje novine. Bože sačuvaj, to mi ne daju, jer je i to jedna od mnogih umesnih mera da se politički popravim. Ja obično čitam novine u koje je bio zavijen moj stari šešir, ili u kojima su mi došle od kuće ponude, ili najposle koje sam sinoć zamolio da mi dadu da očistim stablo od lampe.

Ne znam da l’ ste koji put pokušali da nađete zadovoljstva čitajući stare novine? Ta ono, nije to ni moje osobito zadovoljstvo, ali ih ja ipak pročitam od kraja do na kraj.

Najposle, često puta i ne smeta što su stare novine, možete ih čitati kao da su jučerašnje. Ako je sa političkog dela u njima, ja sam tvrdo ubeđen da u politici vladaju prirodni zakoni, po kojima se sve ponavlja, te prema tome i vesti, kao na primer: Srbija namerava da zaključi nov zajam; u Nemačkoj se projektuje nov zakon protiv socialista, ili najposle, Bizmark će ove godine putovati ovamo ili onamo, uvek su nove, jer imaju svoja periodična ponavljanja. Ali, Boga mi, ja se i ne zadubljujem baš mnogo u političke vesti. U svakim novinama meni su najmilija poslastica — oglasi.

Eto, to može neko i da mi ne veruje. Ali verovao ko ili ne verovao, ja vam opet kažem da u novinama najradije čitam oglase! A pokušajte jednom da ih i vi pročitate, pokušajte, ama od kraja do na kraj, pa ćete videti da ćete naći toliko isto zadovoljstva, koliko i ja. Ja tu vidim pred sobom čitav jedan svet kako gamiže, kako se prepliće, kako se gura, otima, ljuti, psuje, raduje, skače, pada, ustaje, kako podmeće; kako se krije, kako bega i kako se junači. Ja vidim njegovu ljubav i njegove interese, njegovu tugu i njegovu radost, njegovu sreću i njegovu nedaću! Ama čitav jedan svet i čitav njegov život i početak i kraj toga života i sve što ga pokreće i sve što ga ruši i sve što ga diže!

Ja vam kažem, svaki oglas u novinama, to je ili početak ili svršetak velike jedne priče, jednog velikog romana. I vi imate pred sobom otvorenu tu priču, taj roman, samo treba da ga čitate. Ali, razumete li me, treba ga znati čitati!

Eto, vi ste toliko puta dosad čitali kako gospođa Saveta, na osnovu § 5. i 6. trgovačkog zakona, javlja trgovačkom svetu da je otvorila radnju i daje uzela za delovođu iste svoga muža Nikolu, a gospodin Nikola dodaje da odobrava postupak svoje žene i da se prima delovođstva. Pa šta, zar vam se tu ne priča sama priča? Zar vi ne vidite pred sobom propalog trgovca, koji je sve što je mogao iscrpeo, i snagu, i ime, i kredit; koji je lanjski pad odložio za ovu godinu, koji sve češće dolazi kući u grozničavom raspoloženju, pa ne razgovara ni sa ženom ni sa decom; koji se već toliko puta pljeskao po čelu i hvatao za kose, pa koji je najposle jednog dana došao uveče kući, umoran od briga, umoran od trčkaranja, naslonio glavu na ruke, jeo koliko tek da se jede, posle šetao po sobi i mislio, možda čak i na revolver pomišljao. Pa onda smislio, oterao decu u drugu sobu, on ostao sam sa ženom, zaključao vrata, žena ga plašljivo gledala u oči, a on dugo i dugo hodao po sobi, hukao, pa najposle smirio se, upitomio lice, kazao ženi šta hoće, pa onda su zajedno dugo i dugo šaptali, pa nešto i pisali, i posle — eto — vi ste jednog dana čitali, kako se on primio delovođstva u radnji svoje žene.

Šta hoćete vi lepšu priču?

Ili zar vi ne vidite pred sobom bogatu raspuštenicu, sa lornjetom od sedevskih korica, kako se ljuška na stolici i gledajući u svoju nožicu, jedi se što je danas obula „braun“ čarape te joj noga ne izgleda tako dražesna kao u crvenim, i koja na krilu, pored glupih ljubavnih pesama kakvog suludastog nemačkog pesnika, drži i svoju pudlicu i pruža joj svoja karminska ustašca, da ih pudla svojim jezikom liže i istinski se zadovoljava ovom ljubavlju! Zar vi ne vidite pred sobom ovu gospu, kad pročitate oglas: „Moje psetance zvano ‘Šipsika’ nestalo je pre nekoliko dana. Ma njemu je srebrn litar sa mojim imenom. Ko ga nađe i donese mi, dobiće dobru nagradu.“

Pa onda, može biti baš odmah posle toga, drugi oglas: „Moja žena, zvana Sofija, odbegla je od mene pre nekoliko dana. Ovim joj javljam da u moju kuću nema više pristupa“.

I šta mislite, kakva to krasna priča stoji pred vama otvorena, a vi je ne umete da pročitate. Gospode Bože, vi ste te oglase čitali kao od bede, a ja vam ponavljam, svaki je od njih il’ početak ili kraj jedne velike priče, jednog krasnog romana!

O, pa šta velite onda za one oglase gde se otac odriče sina; gde Petar ili Pavle poriče svoj potpis; gde se bivši potporučnik nudi za opštinskog pisara; gde muž oplakuje svoju neprežaljenu ženu, ili gde praktikant nudi svoje savete u bračnim parnicama.

Ama jeste li vi sve to čitali?! Boga mi niste! Treba vas prosto uhapsiti, pa da se setite i to da čitate.

E? a šta mislite, kakvo tek zadovoljstvo kad koga poznajete pa o njemu čitate kakav oglas? O, onda ne treba mnogo da se mori vaša mašta pa da stvorite onu priču o kojoj vam ja govorim. Onda vam se ona sama ispisuje a vi je samo čitate.

Eto, baš danas, čitam u jednim, razume se starim, novinama ovaj oglas od reči do reči:

Po rešenju ministra vojnog od 6. tek. mes. AR.Br. 5142 i pretpisu komandanta dunavske divizije od 8. tek. mes. ABr. 4416, ima se 17. ov, mes, „Selim“ konj dunavskog vozarskog eskadrona, koji je zbog dugogodišnje vojne službe postao nesposoban za istu, prodati licitando u ovdašnjoj varoši pred kafanom „Balkanom“.

„Selim“ je dlake dorataste, visok 16 šaka, dobre ćudi i može se vrlo dobro upotrebiti kao tegleći konj.

Pozivaju se kupci da određenog dana izvole na licitaciju doći.

A u istim novinama na prvoj strani ukaz, kojim se potpukovnik Miloje Lazić, „zbog dugogodišnje vojne službe“ odlikuje Takovskim krstom.

I šta mislite, ja sam poznavao i potpukovnika Miloja Lazića, a poznavao sam i konja „Selima“. Oni su zajedno stupili u vojnu službu. Potpukovnik Miloje stupio je u pešadiju, a „Selim“ u artiljeriju. Miloje 1.72 metara, a „Selim“ 15 šaka visok. Oboje snažni, lepi, zdravi. Ja sam ih češće viđao pri paradama i, zaista, milina ih je bilo videti. Znam da su služili revnosno i pošteno. Niti je Miloje vukao onu platu badava, niti je „Selim“ jeo seno badava. Otišli su i u rat, zajedno su otišli i ja sam mnogo slušao o njihovoj hrabrosti. „Selim“ je sam izvukao jedan top na vrh nekakve pozicije, Miloje je oteo jedan šanac. I tane ih je stiglo i jednog i drugog. Miloje je bio ranjen u levu nogu, a Selim u desnu. Nastao je mir, i oni su se vratili svak u svoju komandu.

Od tog doba već je prošlo toliko vremena. Kako Miloje, tako i Selim, premeštani su iz komande u komandu, a poslednji dani zatekli su Miloja u obmundirovnom slagalištu, a Selim u vozarskom eskadronu. Pošteno su služili tolike godine, ali već se šuškalo da su i jedan i drugi počeli da bivaju nesposobni. Šta ćeš, naišla je već i starost, a u mladosti duralo se i teglilo.

No pa šta mislite, da će im i kraj života biti jednako Mislite, doći će oboje u penziju koju su tako pošteno zaslužili? Bože sačuvaj. Eno, pitali ste, dok se Miloje za dugogodišnju vojnu službu odlikuje, dotle se „Selim“ za tu istu dugogodišnju vojnu službu licitando prodaje. Da, i kad g. potpukovnik Miloje možda dođe u penziju, onda će Selim još vući kakve taljige ili možda saku, i za groš sena, koliko će na dan kao hranu dobiti, donosiće svako jutro po dva akova vode g. Miloju penzionaru, da se može gospodin, o velikim vrućinama, okupati posle ručka.

Ima vas koji ćete kazati: e pa ono ja konj, a ovo je čovek; ima vas koji ćete kazati da je to tako od Boga dato, a ima vas koji ćete misliti da je zaista tako pravo. Greh vam na dušu! Ama evo ja ću vas brzo uveriti koliko pravo mislite! Pokušajte samo da obrnete svršetak, pa mi onda kažite kako bi to izgledalo. Šta mislite, kako bi izgledalo kad bi ovakav oglas čitali:

Po rešenju g. ministra vojnog od 6. tek. mes. ARV.Br. 5142, i pretpisu komandanta dunavske divizije od 8. tek. mes. ABr. 416, ima se 17. ov, mes, potpukovnik Miloje Lazić, koji je zbog dugogodišnje vojne službe postao nesposoban za istu, prodati licitando u ovdašnjoj varoši pred kafanom „Balkanom“.

Potpukovnik Miloje je dlake bele, visok 1.72 metara, dobre ćudi i može se upotrebiti za sklapanje opštinskih računa ili otpravljanje kakvih lakših familijarnih poslova.

Pozivaju se kupci da određenog dana izvole na licitaciju doći.

1.14. Poglavlje 13

Komešaj se, sitnadijo
Za trenutak obasjana!

— Zmaj

I eto, ja se vraćam u Beograd!

Pustili me, smilovali se!

Koliko sam puta u onim dugim i dugim časovima razmišljao o mome lepom Beogradu. Badava, badava je sve to, grdna je razlika Beograd i palanka! Ta kakva razlika samo za oko! Prođete kroz palanku, kroz najživlju ulicu, pa šta ste videli i šta ste sreli? — Jedan ćepenak, pa onda jednog čoveka sa izbledelom somotskom jakom; pa onda prljavu galanterisku radnju na čijim vratima visi požutela jegerova košulja; pa gospođicu sa belim rukavicama i prošlogodišnjim zimskim šeširom, pa onda kasapski panj, pa ćepenak, pa i trećeg čoveka sa izbledelom somotskom jakom.

O, a Beograd! Čaroban, jednako čaroban! Tu život, tu večito kretanje: parkovi, muzike, crne oči, opštinski izvršitelji, koncerti, pozorišta, parade, protestovane menice, igranke, kasine, predavanja ukradeni amaneti na pošti… i uopšte, život, život, život, večiti život i večito kretanje!

I eto, ja se vraćam u taj Beograd! A on se još nikako nije izmenio, onakav isti kakvog sam ga ostavio.

Stari, stari Beograd!

U njemu još postoji ona ista, stara, rđava kaldrma i u njemu se još jednako tera ona ista, stara, rđava politika; u njemu još jednako ima 50 profesora i 400 žandara; 10 škola i 12 kasarna; još jednako jedna opštinska bolnica a dva opštinska groblja; u njemu se još prema protokolu „umiruščih“ zna koliko leže mrtvih, a prema knjigama statističkog odeljenja ne zna koliko ima živih stanovnika; u njemu još postoji jedna uprava varoši Beograda a šest kvartova, ali se još jednako tako pametno radi kao da postoji jedan kvart a šest uprava varoši Beograda; još postoji pet banaka a jedan trgovački i menični sud, a odavna je već trebalo da bude jedna banka a šest meničnih sudova; u njemu još jednako opadaju kod sudova parnice za uvredu časti, a sve više rastu za falsifikate i razvode brakova; u njemu se još jednako menjaju opštinski odbori, a ostaju stalno neregulisane ulice. Ta to je onaj isti, onaj moj stari Beograd!

Jeste, eno ih i sve stare, poznate firme, i one koje su mi davale na kredit i one koje nisu. Oh, mislio sam uvek na te radnje koje su mi davale na kredit, sećajući se Hristovih reči: „Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta rade!“

Eno i firme Petra Jankovića. Otkad se sećam te firme, i otkad se sećam onog parčeta bele krpice sa dva pečata na vratima te firme, jer u tu krpicu utkao sam i ja jedan končić. Pa eno i firme Nikole Protića, upravo ne njegove, nego ženine firme, jer je on sve svojeg poslove radio pod ženinom firmom, a žena mu opet sve svoje poslove radila je pod njegovom firmom.

Pa i sve stare slike beogradske. Eno ga Ferdinand šnajder, napio se, nakrivio šajkaču, stegao pesnicu i oduševljeno viče: „Da živi generacija!“ Eno ga i gospodin Fasola, muzikant i muzičar, sa medaljom za veštine o kaputu. Žuri zabrinuto ulicom i razmišlja kakvim li će sad rđavim maršem da iznenadi publiku. Eno ga i ludi Živko sa guščom peruškom za šeširom i sa četiri kotiljonske medalje na kaputu, kezi se još, pocupkuje i žmirka očima i traži cigaru duvana.

— Živko, Živko, šta si ti sad, jesi li još pesnik ili vojvoda, šta li?

— Ja sam car!

— Car, aha, car? Pa još car sa guščom peruškom? Pa kako, sluša li te narod, je li miran?

— Ne sluša, ne sluša, gospodine! — i udaraju mu suze na oči.

Zamislite, kako je dobro srce u ovog vladaoca, došlo mu na žao što se narod toliko pokvario pa ne sluša.

— Pa udri, Živko, udri narod!

— Eh, ako ga tučem još gore, neće da mi da cigaru duvana… Eto, molim vas, dajte mi cigaru duvana.

— Pa evo ti, Živko!

A on se kezi, zavlači cigaru u nos, da puši ko bajagi, on vladalac, malo drugače nego što puše obični smrtni ljudi, potskakuje na jednu nogu, pa odlazi dalje, a ona mu se peruška vije na šeširu, a od hartije medalje igraju na grudima, i on ponosno nosi glavu i brine o svom narodu.

Sve je, sve po starome. Eno i moja kuća u kojoj sam se rodio. Bože, neblagodarni savremenici dopustili su da sad u toj kućici stanuje jedna babica. Eno baš ispod prozora, na sobi u kojoj sam se ja rodno, visi tabla sa natpisom: „Eufimija Miler, diplomirana babica“ a ispod toga sitnim slovima: „Može se kucnuti na prozor u svako doba noći“, a u sredini table naslikana Bogorodica kako drži novorođenoga Isusa na heklovanom jastuku. A možda, kad bude naišlo blagodarnije potomstvo, izbrisaće sa table onaj heklovani jastučić, izbrisaće i sve ostalo, što ne bi pristojao, i zapisaće moje ime.

Možda o tome svemu ništa i ne zna gospođa Eufimija, a ko zna koliko bi je razdragalo kad bi joj to kazao. Mogao bi lepo, baš toga radi, otići k njoj. Primila bi me izvesno lepo. Ušao bi u sobu i zatekao bi poštovanu gospođu Eufimiju Miler, sedi na staroj kožnoj naslonjači, na nosu joj jaše velike naočari i ona čita „Povjest drevnih Abderitov gospodinom Vilandom sočinjena“.

Ja: Dobar dan, poštovana gospođo Eufimija.

Ona: Dobar dan želim.

Ja: Dozvolite, gospođo Eufimija, šta plaćate ovde kirije?

Ona: Dvadeset dinara, gospodine.

Ja: Dvadeset dinara! Malo, malo, gospođo. Ko ovde sedi vredno je da više plaća.

Ona: Gle sad, i ovo je suviše.

Ja: Tako je kao što vam kažem, gospođo Eufimija, jer u ovoj sam se kući ja rodio!

Ona: Pa lepo, molim vas, što je tako vlažno i što je plafon sasvim opao?

Ja: To već ne znam, to je gazdina stvar.

Ona: A, dakle, ovo nije vaša kuća?

Ja: Nije, jer ja kuću, zimski kaput, i ženu još nikako ne mogu da stečem, već manje više sve to uzimam pod kiriju.

Ona: E, pa lepo, šta vi hoćete sa mnom?

Ja: Ništa, ja nemam ništa s vama. Ja sam samo došao da vam to kažem da sam se ja u ovoj kući rodio, i da vas pitam imate li vi što protiv toga.

Ona: (razvlači usta, čisto joj milo) Bože sačuvaj!

Ja: E lepo, onda i ja nemam ništa protiv toga što vi u ovoj kući stanujete, tim pre što je već jedna babica imala veze sa mojim rođenjem. Poštovana babica Nančika — Bog da joj dušu prosti — prihvatajući me one noći kad sam se rodio, izgovorila je ove znamenite reči: „Prihvatila sam dosad više od trista dece, ali dete sa ovolikom glavom nisam još nikad prihvatila“. Ja sam, gospođo, uveren, da je poštovana babica Nančika htela tada figurativno da kaže, da se to noći rodio veliki čovek.

I kao što vidite, sudbina je moja, kao velikog čoveka, da ima posla sa babicom. Uostalom, ja mislim da je to uopšte sudbina velikih ljudi kod nas, jer se oni vrlo teško rađaju.

1.15. Poglavlje 14

Umreću? — neću — umreću — neću
— — — — — — — — — — — — — — — —
I hoću — neću — i hoću — neću —
I hoću — neću!…

— Aberdar

Kordovski kalifa Abdurahman Treći hteo je da prebroji koliko je za vreme svoje pedesetogodišnje vladavine proživeo srećnih i zadovoljnih dana i nabrojao ih je svega četrnaest. No verujte, Abdurahmanu je lako bilo da nabroji i toliko srećnih dana, jer on nikad nije pokušavao da bude — srpski književnik.

Verujte to. Srpskom književniku prolaze dani bez ikakvog zadovoljstva i bez ikakvih prihoda. A ti su dani brzi, brzi kao čunak i prolaze bez nadanja, kao što veli Jov.

I ni okom nisi trenuo, nisi još ni sagledao ceo svet kao što valja, nisi još ni našao izdavača da ti izda „skupljena dela“, a tek neko ti za kuca na vrata, i ti se nevino odazoveš: „Napred“!

I uđe na prste smrt, i progovori ti promuklim glasom: „Hajde, šta čekate, mislite li vi poslednji od vaših prijatelja da umrete, vaša su dela već po antikvarnicama, vaše su ime već zaboravili, hajde, šta čekate?!“

— Molim lepo, izvol’te sedite, evo sad ću ja izvol’te, pušite li?

— Ne, blagodarim — veli smrt — ne pušim, ali ja nemam kad da čekam.

— Ali, molim vas, evo ja ću vam naći zabave. Ako je po volji, čitaću vam svoj najnoviji ep!

— Ne, ne, hvala, nemam kad!

— Za Boga, pa što žurite tako? Nije valjda tamo na nebu baš za mnom stalo, ostavite me da se još nauživam. Za mene je ovaj svet tako lep! Priroda, ljubav, život, crne oči, sunce na zahodu, zora, zvezde, ljubičica, pa onda plave oči, pa leto, rumena usta, lug, ama, kažem vam, sva prirodino šarenilo, sve do žandarske uniforme, za mene je sve lepo, beskrajno lepo! Pa što hoćete da me otrgnete od toga?! Mogli bi me baš i preskočiti; eno, g. savetnik Janko mogao bi komotno mesto mene da umre, jer znate on je mesto mene i živeo, a čovek je uredio svoje stanje, napisao je čak i testamenat. Evo, ja ću vam dati, ako hoćete, i adresu njegove kuće?

— Ne, hvala, ne mogu — veli smrt — jer verujte mi na vas je red. Evo, ja ću vam pokazati i spiskove, ako je po volji.

— Ali, molim, što se tiče spiskova, vi znate da u Srbiji oni nikad ne mogu biti uredni, pa bili to vojnički ili birački ili poreski. Dakle, ako ste taj spisak uzeli od ma kakve naše administrativne vlasti, ja vas uveravam da nisu uredni i da se kod nas može čovek komotno izvući i da ne plaća porezu i da ne služi vojsku, pa onda, moliću lepo, zašto se i ja ne bih izvukao da ne umrem.

— Ne može, gospodine; evo, uveriću vas da sam u spisku čak i podvukla vaše ime — veli smrt — jer vi ste jednom i izjavili naročitu gotovost za umiranje.

— Oh, vi ste strašno obmanuti. Ja nisam davao nikakve izjave u novinama. Uopšte tom vrstom književnosti nisam se bavio.

— Da, ali ona vaša pesma, čitala sam je:

Ah, dani su moji izbrojani već,
Preda mnom raka zja.
Istrošen u borbi sa nepravdom i zlom,
Miru se predajem ja.

— E, vrag mu materin i sa tom pesmom. To sam ja pisao „koliko stiha radi“, kao što se uopšte te tužne pesme pišu. Ali, ako je taj pik na mene zbog te pesme, onda molim vas što ne pozovete prvo onoga što je napisao:

Hej, smrti, smrti, kad li ćeš doć’:
U crnu da me zaviješ noć.

A evo, molim vas, ja ću vam odmah dati i njegovu adresu.

— Ne, ne, gospodine. Neću da kvarim red.

I tako će ostati na tome da se ne kvari red!

Prevući ću svojom bonom rukom preko čela i pribraću sve lepe snove svoje mladosti. Setiću se kad sam kao dete igrao careva i poveo svoju vojsku u rat, pa u tom ratu razbio jednom komšiji prozor i posle me kod kuće tako neustavno tukli da je moj plač možda čak u Francuskoj odjeknuo. Oh, na to ću doba dugo da mislim pred smrt, jer to je jedino doba kad mi je lako bilo i carem postati! Skiptar od zove, kruna stara očeva pozlaćena šlofkapa (samo nek je nešto pozlaćeno na glavi), a narod jedan čitav čopor ćurana. Najlojalniji narod na svetu! Ja samo prođem kraj njih i zviznem, a oni misle da sam Bog zna šta pametno kazao pa gromoglasno i ushićeno poviču: „Pujpuj, puj… puj… puj…!“

Srećno doba!

Pa onda, setiću se doba kad sam prvi put zavoleo crne oči. Pokušajte da vam se dopadnu crne oči, pa ćete videti kako ćete lepe snove sanjati!…

Pa kad se svega setim, kad preletim ceo svoj kratak život, na mojim će se usnama ugasiti onaj osmeh kojim sam vas uvek presretao, vas prijatelje moje; moje će oči usanuti poslednjim pogledom kojim ću prebrojati vas oko moje postelje. Ja vas neću pitati, žalite li me, a vi nemojte plakati. Pa onda, onda već, kao što veli ona stara pesma, strešću svoje struglo i kazaću vam: „Oh, svete, laku noć!“

I ništa više. Na kraju se rečenice stavlja tačka. Rečenica je red reči u kojima je iskazana neka misao. Ma kraju života se stavlja tačka. Život je red dela u kojima je iskazana neka misao. Prosta pravila koja su svima poznata. O, Bože, ali koliko sam puta video red reči u kojima nije iskazana nikakva misao, pa se to ipak smatra kao rečenica; a koliko puta red dela u kojima nije iskazana nikakva misao, pa se to ipak smatra kao život.

I tako, tačka!

No još da se ispovedim, red je.

Nisam ostao ni za jedno polgođe dužan porezu; nisam ni jednoj udovici izjavljivao ljubav; nisam nikome za života stao na žulj. Jest, pisao sam i pripovetke, ali uvek vrlo nevine. Verujte mi ni u jednoj mojoj pripoveci nisam nikog ubio, zašto bih kog ubio, pa ma to bila i sporedna ličnost u mojoj pripoveci, opet, ubistvo je ubistvo. Nisam nikog ni trovao u pripovetkama, jer, najposle, zašto bih ljude i na takve stvari navodio. Išao sam često u Sabornu Crkvu otkako je prefarban stari oltar, a tako isto u Upravu varoši Beograda otkako je prefarban stari zakon o slobodnoj štampi; pomagao sam za života sve prosvetne ustanove kao: škole, pozorište i požarevački kazneni zavod i šta ćete više od mene. Ako umrem, umirem bez greha.

No, molim vas, još nešto. Ako mi budete podizali spomenik, ne dajte da se na njemu ispišu stihovi. Ono, istina, i ja sam za života napisao dosta rđavih stihova na grobnim spomenicima, ali to ne bi bilo lepo svetiti mi se mrtvom.

Bolje zapišite na kamenu: „Putniče, ovaj mali građanin što ovde leži, moli te da se raspitaš kod g. Turomana, profesora Velike Škole, šta znači latinska rečenica: ‘De mortuis nihil nisi bene!’“

— 1888 godine, u Požarevcu.

2. Male priče

2.1. Prošlost i budućnost

Video sam ih pred oltarom, i, upravo, video sam ih samo s leđa.

Sveštenik je čitao molitve, sa hora je odgovaralo pevačko društvo, a oni su jedno kraj drugoga, držeći se rukama, stajali pred oltarskim vratima.

Ja sam ih gledao, dugo gledao. Njena bujna plava kosa, okićena mirtom, nosi ponosno nevestinsku krunu; njen beli, alabasterski vrat, uznosi lepu glavicu, kao mladi hrast bogatu krunu svoju, a njena ramena, iznesena iz duboko razrezane haljine, izgledaju upravo kao sklopljena labudova krila.

Od njega sam video samo svetlu, široku, glatku i prostranu ćelu i uši, koje je na niže povila kruna svojom težinom.

Do mene je stajao jedan pakosnik zelenih očiju i prosedih brkova. On je uočio da sam ja dvoje srećnih dugo i dugo posmatrao, pa mi se približi.

— Jeste li koji put dosad videli kad se venčavaju prošlost i budućnost? — reče on i podrugljivo razvuče usne.

Nisam ga razumeo sve dok se nije svršila oltarska ceremonija i dok se novi bračni par ne okrete ovamo, publici. Tada, kada sam zapazio njegovo umorno, izborano lice i kada sam spazio njene žarke obraze, koji su plamteli mladošću, prošaptao sam i sam:

— Odista, prošlost i budućnost!

2.2. Traži se treći

On je dustabanlija, a ona ima neobično lepo izrezanu nogu sa visokim grebenom. On ima nizak, crven vrat, jedan od onih što su dušu dali za „šlog“, a ona ima beo, labudov vrat, koji je kao kiparis iznikao iz ramena; najzad, on ima umorne, dremljive oči koje jedva naziru pod podbulim kapcima, a ona ima budne, tople oči, koje kao svitac svetle kroz šumicu gustih trepavica.

On i ona su muž i žena.

On je kao frontaš dogurao do kapetana prve klase pa se tu zaustavio i sedeo godinama, godinama, godinama. Najzad je otišao u penziju i, da bi se u tome položaju imao ma čime zanimati, on se oženio njome, sirotom a lepom i mladom kao kaplja.

Ima penzionera koji zavole mačku, ima ih koji neguju kanarinku, ima ih i koji sade cveće, svako sebi nađe kakvu zabavu da bi mu prošlo prazno vreme. On je, kao zabavu, da bi mu prošlo prazno vreme, uzeo u kuću ženu, lepu i mladu kao kaplja.

Najpre ju je hteo naučiti da igra šaha, ali joj to nikako nije išlo od ruke. Teško je bilo njene godine vezati za kocku u kojoj se secuje strpljenje. Hteo ju je naučiti zatim da igraju domine, ali je ona bila nervozna, nije umela da računa i nespretno je obarala kamene tablice. Najzad, posle ovih neuspeha, on se ozbiljno zabrinuo čime bi je mogao zabavljati te da im prijatno prođe bračni život. I reši se da je nauči sansu. Tu je igru on naučio još kao kaplar, usavršio se kao podnarednik, tukao svakoga od reda kao potporučnika, a kao poručnik i kapetan bio nepobedan.

— To kad bi naučila, neobično bi lepo prekratili vreme — teši je on.

A njoj je odista trebalo prekratiti vreme, jer to je ono što je imala i suviše u ovome braku.

— Ali, — seti se on — to se igra u troje. Nemamo trećeg.

— Ah, kad bi se našao treći! — uzdahnula je ona.

— Kad bi se našao treći tako bi lepo prekratili vreme — uverava je on.

— Kad bi se našao treći tako bi se lepo moglo prekratiti vreme! — uzdiše ona.

I, eto, sve što nedostaje ovome braku pa da bude srećan to je — treći.

2.3. Čovek lake ruke

Sreo sam pre nekoliko meseca na Terazijama gospodina Peru Danilovića. Prislonio maramu na obraz i žurno korača plašeći se večernje svežine.

— Šta je, zaboga? — upitah ga sa saučešćem.

— Vadio sam zub.

— Srećno?

— Vrlo srećno. Ne možete prosto verovati kako taj čovek ima laku ruku. Neobično je vešt. Vodiću i ženu svoju da plombira zube.

Nisam se zatim sve do pre nekoliko dana video sa gospodinom Danilovićem, a pre neki dan priđe mi sam:

— Znate li šta je novo?

— Šta?

— A onaj što mi pre izvadio zub sad mi izvadio ženu.

—Kako? — iznenadih se ja.

— Pa tako, plombirao joj zube i… poznali se tom prilikom, i, kad sam mu platio račun, on pobegao s njom.

— No, jeste li čuli, dobro vi pre rekoste da taj čovek ima vrlo laku ruku.

— Da, neobično je vešt! — dodade g. Pera rezignirano.

— Nego… uzeh ja, ne bi li ga utešio — da mi bar kažete jednu stvar iskreno?

— Molim?

— Recite mi, šta vas je više zabolelo, kad vam je iščupao zub ili ženu?

— No, pa dabome, više sam dreknuo kad mi je zub iščupao.

— I sad ćete izvesno namestiti veštačke zube?

— Ne samo zube, uzeću i veštačku ženu. To je ipak bolje. Košta, ali ipak manje boli kad vam je ko iščupa.

I g. Pera ode niz Terazije zadovoljan i izmiren sa sudbinom.

2.4. Čovek s repom

On se nije rodio s repom. Prikačio mu se usput, kroz život, kao što se nekome prikači čičak kad se vere kroz korov.

On se čak podvrgao bio operaciji ne bi li se oprostio repa, pa ipak nije uspeo. Nije do duše legao na lekarski sto, ali je stao pred sudisku zelenu katedru, a to je tako isto operacioni sto. Operacija je srećno obavljena, oglašen je za nevina, ali izgleda da rep nije u korenu isečen i on ga je osećao i dalje u životu.

Nije mu taj rep smetao da jede i pije, nije mu smetao ni da spava, ali mu je smetao da sedne na stolicu, na primer na ukaznu i uopšte na stolicu koja je sobom bila izraz poverenja.

I šta sve nije činio da prikrije rep, kad već ne može da ga se oprosti. Tražio je savete na sve strane i rado im se podvrgavao. Tako jedan prijatelj mu reče:

— Budi pobožan i odaj se molitvama i tihome životu!

I on je redovno išao u crkvu, krstio se kod svakoga „Amin“ i „Gospodi pomiluj!“ naučio je celu liturgiju na pamet, pa je čak često držao i levu pevnicu. I kad god bi izišao iz crkve sa službe Božije on se doduše nije pipao da vidi nosi li još rep, ali je iz pogleda onih, koji su sa njim izlazili iz crkve, jasno video da mu se rep još vuče.

Otišao je očajno prijateljima, koji su ga i ranije savetovali, i ispovedio im svoju nevolju. Oni su se zabrinuli i zamislili i dali mu tada nov savet:

— Budi veseo i zbiraj oko sebe vesele drugove. Veselje će ti sasušiti rep i on će otpasti.

I on je utonuo u veselje. Od čaše i pesama i veselih drugova nije se odvajao. Noći su mu čak bile kratke i da zadovolji potrebu za veseljem on je i dane trošio i, kad god bi sa kakvoga od tih veselja polazio kući, on se doduše nije pipao da bi video nosi li još rep, ali je iz pogleda onih sa kojima se veselio, jasno video da mu se rep još vuče.

Otišao je svojim prijateljima koji su ga i ranije savetovali i ispričao im svoju nevolju. Oni su se zabrinuli i zamislili i dali mu tada nov savet;

— Budi plemenit, čini dobra dela! To je pouzdan lek koji skida čoveku svaki rep.

I on je postao dobrotvor. Nije bio bogat, ali od onoga što je imao odvajao je više od polovine i činio dobra dela. Pomagao je svakome kome bi pomoć zatrebala, delio je sirotinji, prilagao je gde je čuo da se traži za kakvu humanu cilj, i, kad god bi kakvo tako dobro delo učinio, on se doduše nije pipao da bi video nosi li još rep, ali je iz pogleda samih onih, kojima je dobro činio, jasno video da mu se rep još vuče.

Otišao je očajno prijateljima, koji su ga i ranije savetovali i ispovedio im svoju nevolju. Oni su se zabrinuli i zamislili i dali mu tada nov savet.

— Budi bogat. Bogatstvo prikriva svaki rep koji čovek vuče u životu.

I on leže na posao. Poče da se znoji i da obrće paru. Od dinara napravi dva, od dva šest, od šest pedeset i od pedeset jednu, dve i tri stotine. Džepovi mu se naduše od banknota, kasa zaguši od novčanih paketa i uđe u poslovni svet i, gle, poče osećati kako mu se rep polako sasušuje. On se doduše nije pipao da bi video nosi li još rep, ali je iz pogleda svojih poslovnih prijatelja, iz pogleda kojima je u čaršiji predusretan, jasno vidio da se za uvek oprostio repa.

Ne samo to, već poče osećati kako sad može sesti i na one stolice na koje pre, zbog repa, nije mogao sesti. Tako jednog dana postade on član nadzornog odbora jedne banke, pa onda član partiskog odbora, pa onda kandidat za opštinskog odbornika. I ko zna, jednoga dana, neće li sa običnih stolica preći i na fotelje.

I kadgod bi uveče, srećan i zadovoljan što se oprostio jedne napasti, legao da spava, šaptao bi pod pokrivačem sam sebi onaj savet koji su mu prijatelji dali:

— Budi bogat. Bogatstvo prikriva svaki rep koji čovek vuče u životu.

2.5. Pljunuti otac

On je sedeo u predsoblju, jer su kod porodilje bile u poseti prijateljice i poznanice. Bio ih je veliki broj jer, zaboga, nije to malo iznenađenje za sve njih, kad su čule da je gospođa Milka, koja je važila kao nerotkinja, posle sedam godina bračnoga života, ipak rodila.

On je sedeo u predsoblju i gladio dlanom prostranu ćelu koja mu se, sa teških misli valjda, neprestano znojila, jer, ma da je rođenje jednoga sina neobična radost, ipak je to i jedna nova briga. Hoće li stići da ga vaspita i uvede u život? Ta njemu je, ocu, sad već pedeset i četiri godine, a sin mu je star tek devedeset i dva sata. Hoće li stići da ga vaspita i uvede u život?

Do duše, majka je mlada, tek joj je dvadeset i tri godine i nešto meseci, ali, može li majka tako zbrinuti sina, kao što bi to otac?

I kad je tako: šta će njemu taj sin i — na jedan mah ga poče da mori još mučnija misao. — otkud njemu taj sin? Kod ove pomisli ćela poče još naglije da mu se znoji te u jedan mah dobi izgled lubenice kada se izvadi iz bunara. Nije dovoljna bila samo šaka, sad je već morao da izvadi iz kaputa široku crvenu maramu, koja je ličila na mali astalski čaršav, te da njome briše ćelu.

Njemu sinu kroz glavu najpre jedan potporučnik, pa za čas izgubi njegovu figuru i pojavi mu se pred očima fotografija jednog sudskog sekretara sa sivim somotskim prelukom i on nesvesno manu rukom pred očima da rastera tu sliku, ali mu se odmah zatim pojavi jedan računoispitač Glavne Kontrole sa žutim cipelama i crvenom pantljikom oko fantastičnoga panamskoga šešira.

U tom već i poznanice i prijateljice, koje su bile u poseti, počeše se jedna po jedna razilaziti, i, praštajući se sa njim, skoro svaka dodade:

— Ju, krasno dete, čestitam vam. Ali znate, pljunuti otac!

I tako se jedna po jedna raziđe te porodilja osta sama. Tada se i on diže i uđe u sobu i zagleda se duboko, pronicljivo u dete. Njemu se odista učini da je na detetu vido i paletuške potporučnikove i somotski presluk sekretara i panamski šešir računoispitača Glavne Kontrole.

Njemu se u tome trenutku uvuče neko čudno osećanje odvratnosti, ćelu mu ponova obli znoj, on naglo izađe iz sobe, jer se u tom trenutku odista osećao kao pljunuti otac.

2.6. Protini saveti

— Gospodine proto, da li se vi mene sećate?

— Ne, sinko.

— Ja sam sin pokojnoga Janka Lazića.

— A jes, bome, sećam se. Pa i ličiš na njega. Kako da se ne sećam, pokojnik je bio dobar čovek…

— On je bio, ali ja nisam.

— E?

— Da, oče! Ne mogu se sa sobom pohvaliti. Škole nisam doučio, nasledstvo očevo sam upropastio i uopšte sam pošao stranputicom. Uviđam svoje pogreške i rešio sam se odlučno da se popravim.

— E, to je lepo sinko!

— Izabrao sam devojku koju ću uzeti za ženu. Ja se nadam da će me ženidba vratiti na pravi put, jer volim tu devojku. Ona ima i nešto para, oko dvadeset hiljada dinara, a s tim novcem se već može zasnovati kuća.

— Tako je, tako je, sinko!

— Zato sam baš i došao da vas pitam, kao prijatelja moga oca i kao čoveka koga poštujem. Ja vas molim da mi date savet: treba li tako da učinim, treba li da se ženim, te da i ja jednom pođem pametnim putem u život?

— Sasvim sinko, to ti potpuno odobravam. Tako i treba da učiniš.

Mladi gospodin blagodarno poljubi proti ruku i ode.

Posle nedelju dana on opet dođe.

— Došao sam opet, gospodine proto, da vas zamolim za jedan savet.

— Vrlo rado, vrlo rado!

— Kazao sam vam prošli put da sam izabrao devojku, pa sam došao da vas pitam za savet: treba li da dobijem pristanak devojčin, treba mi da je pitam za njenu volju?

— Svakojako, sinko! Brak se osniva na obostranoj volji; drugače ne bi ni crkva blagoslovila brak.

— Hvala vam, oče proto!

I mladić opet blagodarno poljubi proti ruku.

Posle nedelju dana on opet dođe.

— Ja sam sledio, oče proto, vašem savetu i rešio sam potpuno da se ženim.

— E, to je lepo, to je lepo!

— Po vašem savetu upitao sam devojku i ona mi je izjavila da drage volje pristaje.

— E to je vrlo lepo! Tako, sinko, tako!

— Sad još molim za vaš blagoslov.

— Vrlo rado, razume se, vrlo rado!

— Dakle, molim vas za vaš blagoslov da mogu uzeti vašu ćerku…

— Napolje, bitango jedna! — odreknu prota kao pomaman i mal’ ne poteže trebnik, koji mu je bio u ruci, da ga gađa njime.

— Ali vaši saveti!… — brani se grešni mladić.

— Napolje kad ti kažem! Ne savetujem ja tebe zato da moju kuću ocrniš! Napolje! Napolje!

2.7. Njen dlan

Pružila mi je svoju belu ručicu da joj sa dlana pročitam prošlost i budućnost.

— Rekli su mi da vi to znate.

Gledao sam u one rumene linije koje su šarale dlan, gledao sam dugo i dugo, jer mi je prijatno bilo držati njenu toplu ručicu u svojoj. I nisam umeo ništa da pročitam.

— Zar je to tako zamršeno što na mome dlanu piše?

Odista — odgovorio sam zbunjeno — dozvolite mi da upamtim sve ove crte i da večeras zavirim u Burlena. On je objasnio svaku crticu na ruci. Sutra ću vam odgovoriti.

I doista sam mislio to veče da se zadubim u hiromantiju, ali je slučaj hteo da se u kafani nađem sa njenim mužem, s kojim sam proveo celo veče. On mi je govorio, mnogo govorio, o svemu i svačemu. O svojoj službi, o nepravdi koju država vrši prema njemu i svemu i svačemu.

Ja ga nisam slušao, posmatrao sam ga. Gledao sam mu pravo međ oči, i — proučavao sam mu čelo. Čudnovato, čudnovato… na njegovom čelu sam uočio iste one linije, koje i na njenom dlanu. Ostale su mi ocrtane u pameti sve one linije i sve sam ih video na njegovom čelu.

I dok je on govorio, mnogo govorio, ja sam počeo da čitam sa tih linija ono što sa njenog dlana nisam mogao da pročitam.

Sa njegovoga čela pročitao sam njenu prošlost.

Sa njegovoga čela pročitao sam i njenu budućnost.

2.8. Bela Mica

Ni jedne pege nema na beloj mačkici, ljubimici gospođe Sojke udovice. Bela je kao beli golub, a dlačica joj nežna i čista, jer je gospođa Sojka svaki dan češlja. Njene šapice su rumene kao dlanovi u odojčadi, njene očice su zelene i svetle kao dva smaragda, a ustašca, koja svako jutro gospođa Sojka tako strasno ljubi, kao dva pupoljka čista.

Pa onda, kad se ta bela Mica namesti, kad joj gospođa Sojka veže plave mašnice na uši, a lepu pantliku iste (boje oko vrata, pa kad sedne izjutra na belo jastuče na prozor, e onda, razume se, teško će ko proći ulicom a da je ne pogleda kao što bi se osvrnuo za lepom devojkom.

I kako je nežna i mila ta bela Mica, jedina uteha gospa Sojkina! Ona spava kao dete pod jorganom gospođa Sojkinim, ona pije mleko iz beloga tanjirića, ona igra po prozoru kao veverica i skače po sobi obrćući se oko sebe, kao čigra.

I onda već možete zamisliti tu žalost gospođa Sojkinu kad je jednoga dana nestalo njene utehe, bele Mice. O, trčala je na sve strane, kumila je i preklinjala svakoga redom — da nije ko video.

— Ukrali su je, ukrali! — gruvala se gospa Sojka u grudi — da znam da su je uzeli samo zbog pantljika, pa da im dam nekoliko metara pantljike, neka mi samo vrate mačku!

Ali mačke nigde i nigde. Nije se ni uveče vratila. Gospa Sojka bi se zgrozila na pomisao da su je možda ubili. To veče nije ni večerala, nije joj bilo slatko bez bele Mice. A kako joj je tek bilo kad je legla da spava. Prevrtala se dugo i dugo i nije mogla zaspati dok nije iz ormana izvadila jedan boa, te ga metla na jastuk kraj sebe i naslonila obraz koliko da zavara maštu da je tu pod jorganom i bela Mica.

A ujutru se bela Mica ipak vratila, a do kapije dopratio je jedan grozno glavati zeleni mačak. Ali kakva je izgledala, ni ona Mica ni daj Bože! Izgledala je, Bože me prosti, ofucana kao sluškinjetina kad se ujutru vraća sa bala, a onaj mačak upravo kao artiljeriski narednik koji je dopratio do kapije.

Pantljika oko vrata bila joj je sva prljava od blata i grozno zgužvana, na ušima nije ni imala mašne, a obadva uva su joj bila izgrižena; pa onda čupava, pa neispavana.

— Pfuj! — zgadila se gospa Sojka kad je videla da do sad najomiljenije joj stvorenje, postade za nju odvratna nakaza.

Nije htela ni da je pogleda.

Za onoga mačka rekli su joj da je to mačak g. Jove Cvetkovića kog je gospođa Sojka od toga trenutka užasno omrznula. Tu svoju mržnju htela je čak i da mu iskaže i sačekala ga je kad je pošao u kancelariju.

— No, g. Jovo, nisam se tome od vas nadala.

— Molim! — iznenadio se čovek.

— To jest nije od vas nego od vašeg mačka. Upravo, to nije lepo da držite kod sebe tako brezobraznog i neučtivog mačka, u susedstvu jedne nevine mačkice.

G. Jovi je sad tek bilo sve jasno. On se koketno i vragolasto nasmeja na lepu udovicu i dodade:

— Šta ćete, gospođo, protiv prirode se ne može niko boriti.

Nju taknu taj koketni smeh, te obori oči i prošapta:

— Pa jest… što kažete… protiv prirode se ne može niko boriti.

2.9. Prve sede

Odjutros se on malo duže zadržao pred ogledalom i ako to nije njegov običaj. Kad je ostavio četku i češalj pa nastavio oblačenje, tek je obukao prsluk otišao je opet do ogledala i, zakopčavajući dugmad na prsluku, dugo i ponova ogledao, povijajući glavu čas levo čas desno. Najzad, kad je obukao kaput, otišao je i treći put i najzad je dobro uočio ono u što je sve do malo čas sumnjao.

Nad levom i desnom slepoočnicom, prošaralo je nekoliko sedih vlasi njegovu dosad uvek tako crnu kosu.

— Zar već? — reče on sam sebi, ali se tada seti da je tu pre neki dan uzeo četrdeset i devetu godinu, te ubrzo sam sebe uteši.

— O, ja se još dobro držim, koliko njih još ranije osede?

I čim se odmače od ogledala, seti se da bi. trebalo da iznenadi i ženu tom važnom novošću. No, kako će se ona tek iznenaditi i kako će ona uzviknuti:

— Zar već?

I on stade na vratima njene sobe:

— Julkice, znaš li šta je novo?

— Šta?

— Iznenadićeš se. Zamisli ja već imam sede dlake!

— Pa naravno — odgovori ona nemarno i ravnodušno.

— Ali, Julkice. Ja sam očekivao da će to tebe iznenaditi?

— A ne — odgovori ona mirno — ja sam već od dužeg vremena predosećala da ćeš ti uskoro dobiti sede dlake! — odgovori ona zlovoljno i zavali se u stolicu za ljuljanje te nastavi čitanje podliska.

2.10. Tri brata

Bila tako tri brata, ne po ocu i po majci, ali braća po ukazu. Sva trojica su bili pisari načelstva.

Sva tri brata želela su da avanziraju i pođe svako svojim putem da ostvari svoju toplu želju.

Najstariji među njima reče u sebi:

— Ja ću skapati na poslu svaki dan od jutra do mraka. Radiću savesno i pošteno: služiću, državu iskreno, kao što bih sam sebe služio, i postići ću što želim!

Srednji reče u sebi:

— Ja ću gledati da omilim gospodinu načelniku. Činiću mu usluge i došaptavaću mu. Pripadaću partiji kojoj i on pripada, družiću se i sprijateljiti s ljudima s kojima je i on prijatelj i, najzad, staraću se da se gospodin načelniku preporuče za avanzman najviše ličnosti u zemlji, kojima on mora učiniti i postići ću što želim!

Najmlađi među njima reče u sebi:

— Ja ću gledati da izjavim ljubav gospođi načelnikovici i postići ću što želim!

Kad to rekoše svaki u sebi, braća se rastadoše i svako pođe svojim putem.

Najstariji odista zape i poče skapavati na poslu, radio je ceo dan do podne, a od podne sve do mrkla mraka, radio je pošteno, iskreno, predano, tako da nema toga starešine koji mu rad ne bi priznao i nagradio.

Srednji brat toliko omile gospodinu načelniku, da nije hteo bez njega ni na pivo, ni u šetnju. Gospodin načelnikovi prijatelji svi u jedan glas ga hvaljahu; partijski odbor zahtevaše odlučno njegov avanzman, a jedan se ministar čak iz Beograda i usmeno i pismeno zauzeo za to.

Najmlađi pak brat pođe svojim putem. On izjavi ljubav gospođi načelnikovici i gospođa načalnikovica se na ljubav ljubavlju odazva.

A kad dođe Petrov-dan, sva tri brata sa nestrpljenjem očekivahu „Srpske Novine“, koje su donele avanzman samo jednom od njih.

To je bio — najmlađi brat.

2.11. Žulj

Odkako su ocevi iznikli iz opanaka a sinovi obukli cipele, pojavili su se u našem društvu i žuljevi. Verovatno da je tome doprinelo mnogo i naše dugogodišnje robovanje pod Turcima, od kojih smo se naučili kako treba praviti kaldrmu u jednoj kulturnoj varoši.

Kako je da je, tek može se reći, da cela naša generacija pati od žuljeva. Razume se, svako pati na svoj način, izuzimajući gospodina Andre koji izuzetno pati.

— Moj maler — žalio mi se on jedanput — nije u tome što imam žulj. Imaju ga i drugi, pa ništa. Ali je moj maler u tome, što meni svako ko god stigne staje na žulj. Vi to prosto ne možete verovati kako meni svako redom stane na žulj.

— Podmećete valjda nogu?

— Ta nije, molim vas, na protiv izmičem je. Ali tako, sudbina. Meni je prosto suđeno da mi ceo svet staje na žulj. Na posletku što mi stane g. sekretar i ne marim, stariji je, ali svi pisari od reda, gospodine, pa čak i praktikanti, moji drugovi, ne mogu proći kraj mene, ne mogu progovoriti reč sa mnom a da mi ne stanu na žulj.

— A žena?

— Na sam dan svadbe, baš kad smo ulazili u crkvu.

— E, onda vam, prijatelju, ne ostaje ništa drugo, no ili da ostavite noge kod kuće, ili da i vi počnete drugome da stajete na žulj. Pošto je ono prvo nemoguće, odvažite se na ovo drugo, pa ćete videti kako ćete ubrzo odučiti druge od te navike.

— Pravo kažete! — odluči se g. Andra i ode od mene.

Posle pet dana dođe mi opet.

— Šta je?

— Poslušao sam vas.

— Pa?

— Opalio mi šamar!

— A vi?

— Ja? Pa ništa. Neću više nikom stajati na žulj. Bolje mi je ipak nek mi staju na žulj, kad mi je tako suđeno, nego da mi pale šamare.

2.12. Duhovi

Bio je to dragocen stočić sa tri noge. Ona se tako rado zabavljala njime i pozivala je duhove da joj pogađaju misli.

Dođe tako posle večere gospodin Milan, pa sednu oko toga stola: ona, njen muž i gospodin Milan, stave ruke na sto i očekuju strpljivo da duh obuzme njihovo biće, prostruji kroz ruke, pa uđe u nogu stočiću i krene ovaj te da na postavljena pitanja odgovara.

Ona je neobično verovala tome stočiću, jer joj je na svako pitanje odgovorio. Muž mu nije pridavao veliki značaj, jer mu na mnoga pitanja dosad nije umeo dati odgovor.

Tu zagonetku međutim nije teško protumačiti.

Stočić kroz koji se javljaju duhovi tako je mali, da se oni oko njega skupljeni ne osećaju toliko prijatno gore nad stolom koliko dole pod stolom. I, ako ruke spojene ne mogu baš da proizvedu toliko struje koliko je potrebno da krene sto te daje tačne odgovore, struja koja se proizvodi dole pod stolom toliko je silna da svako pitanje daje tačan odgovor.

I onda nije čudo što on, muž, ne dobija uvek tačne odgovore, kad njemu treba na pitanje da odgovara noga od stočića, a što ona, žena, dobije tačne odgovore kad njoj odgovara noga g. Milanova.

Tako na primer on, muž, nagne se nad sto i šapćući pita:

— Na koji broj da secujem na Klasnoj Lutriji?

A stočić se leno krene pa udari sedam puta, pauzira, pa opet krene i udari tri, pa onda pet pa osam. On brže bolje zabeleži 7358, broj koji sutra ili neće naći ili, ako ga nađe, na njemu neće dobiti.

A ona se nagne nad stočić i šapućući pita:

— U koliko ću sati biti sutra na onoj stazi na Malom Kalimegdanu?

A sto se leno krene i udari tri put, ali se zato pod stolom živahno krenula i g. Milanova koga i gurnula je sedam puta.

Ona se slatko smeje stočiću:

E, pa recite sad da u tom tronožnom stočiću išao na Kalimegdan! — ali zato nožicom odgovara g. Milanu da je razumela.

E pa recite sad da u tom tronožnom stočiću nema duhova. Samo, kao što vidite, oni nisu u stolu već pod stolom.

2.13. Oglas

Čitali ste ovih dana u novinama oglas: „Umoljava se g. P. R. da dođe u redakciju.“ To sam ja dao oglas. Nikako se nisam mogao da sretnem sa mojim prijateljem g. P. R. a rad sam bio da ga pozovem na ručak prvog dana Uskrsa. Pa nisam mogao drukče nego ovako oglasom preko novina.

Uostalom, on je na to navikao. Celoga svoga života nekako imao je posla sa oglasima ili, bolje reći, oglasi igraju u njegovom životu vrlo važnu ulogu i obeležavaju najvažnije momente njegovog života.

Rodio se od vrlo siromašnih roditelja koji ga nisu mogli izdržavati. Nije mu bilo ni šest meseca, a već je oglašen bio preko novina. „Jedno muško, zdravo dete, šest meseca staro daje se pod svoje. Ko bi želeo uzeti, neka se javi redakciji.“

Nije se, razume se, javio niko, jer tek beogradskim gospođama nije do toga da još i tuđu decu uzimaju pod svoje, kad bi one i svoju vrlo rado dale.

Docnije, kad je odrastao, kad je hteo da se ženi, a njemu padne na pamet luda misao da se preko oglasa i oženi. „Jedan mlad činovnik, dobrog položaja, rad je da se oženi mlađom ženskom, devojkom ili udovicom bez dece. Javiti se post restante.“

I na post restante, kao mustra bez vrednosti, stigla je na poštu svega jedna udovica t. j njena fotografija. G. L. P. se zaljubi najpre u fotografiju pa onda i u živu udovicu. Uzmu se, a svoju svadbu objave opet oglasom preko novina: „Javljam prijateljima i poznanicima da sam se u nedelju 4. ov. mes. venčao sa gospođom Sofijom Petrovićevom.“

Proživeli su srećno tako čitavu godinu dana ali, njegova zla sudba morala ga je opet navesti. na nov oglas u novinama. I zbilja, posle godine dana, izađe ovakav oglas: „Moja žena Sofija odbegla je od mene neznano gde. Ovo javljam prijateljima s tim da joj niko ništa na moje ime ne daje, jer neću priznati.“

Posle već sledovao je onaj uobičajeni oglas kojih je, pored oglasa o protokolisanju firmi, uvek pun zvaničan list.

„Moju ženu Sofiju, koja je odbegla od mene i već se 20 meseca ne vraća, pozivam ovim da se u roku od 15 dana od dana ovoga oglasa vrati na produženje bračnog života, u protivnom povešću protiv nje brakorazvodnu parnicu.“

Eto tako, moj prijatelj nekako je vezan uvek za oglase preko novina, pa sam ga ja čak morao oglasom preko novina pozvati i na ručak.

Ako ga sudbina i dalje potera, ja verujem da ću i posle njegove smrti čitati ovakav oglas: „Javljam svojim prijateljima i poznanicima da sam pre dva dana umro. Molim prijatelje da me izvine što se nisam mogao svakom ponaosob i lično javiti, što sad ovim činim.“

Može lako i to biti.

2.14. Lek od ljubavi

Moj prijatelj Pera zaljubio se pre neki dan. Lepo išao čovek ulicom, išao, pa se odjedanput zaljubio.

Dotrčao je odmah meni kao bez duše, stiskao mi ruku prijateljski i rekao mi: „Taka i taka stvar!“

Čim sam čuo te reči, zabrinuo sam se. Zabrinuo sam se prvo za sebe, jer ja potpisujem menice Peri, a zaljubljeni ljudi najlakše zaboravljaju na rokove; pa sam se onda zabrinuo za njega, jer njegova je plata tako mala, da ne može odvojiti ni deset para na peglanje pantalona, na kupovanje ruža za rupu od kaputa i za kupovanje mirisa za maramice, što sve spada u prve potrebe svakog zaljubljenog čoveka.

Hteo sam i da ga lečim, pa sam se raspitivao za lekove. Jedni su mi govorili, da bi dobro bilo da meće slačice, da mu izvuče vatru; drugi su preporučivali da jede viršle s renom i da pije dosta piva, kako bi dobio što više sala oko srca; treći su mi preporučivali da ga nateram svako veče da drži noge u hladnoj vodi, jer se, vele, glava s nogu najbolje leči.

I sve je to on izdržao, pa ipak ostao pri onome: „Taka i taka stvar.“

Ne samo to, već mi je odlučno izjavio da on tu gospođicu ili mora dobiti za ženu, ili će prestati da večerava i ručava, sve dok se ne osuši kao slamčica, i sve dok ne postane prozračan kao gladan komarac.

— I tada, prijatelju — dodao mi je potresenim glasom — tada ćeš mi ti učiniti tu veliku ljubav, da me prosto noktom, kao buvu, ubiješ.

Morao sam mu dati reč, kad se bude isušio, da ću ga ubiti noktom kao buvu.

Što je najgore, njegova se ljubavna bolest s dana na dan toliko razvijala, da sam se ja ozbiljno bio zabrinuo. U početku je uzdisao sasvim obično, kao što i pristoji jednom zaljubljenom čoveku… jedan uzdah dnevno.

Dva tri dana zatim, a on, — kao da mu je uzdah kakav lekar receptom propisao, — počeo je uzdisati tri put dnevno. Ujutru, na jedan sat pred ručak i na jedan sat pred večeru.

Od pre četiri dana, međutim, uzdisanje mu je sasvim prešlo u štucanje. Govori, govori i štuca. I to nije da štuca samo kod zapeta i tačaka u rečenici, nego posle svake reči.

— Slušaj… hk… raspitaj… hk… o njoj… hk… kako… hk… stoji… hk… i ko bi, hk… — tako mi je grešnik govorio a ja sam mu dopunjavao rečenicu:

— I kako bi se mogao primiti provodadžisanja, je li?

— Jeste… hk!

Morao sam ga dakle lečiti od štucanja. Šta sve nisam radio; umakao sam šećer u sirće i davao mu; terao sam ga da ispije pet čaša vode uzastopce; naterao sam ga i da otpeva celo „iže heruvimi“ i ipak mu štucanje nije prestalo.

Rekoše mi, kao najbolji lek protiv štucanja, da ga preplašim.

I kako ti ga sve nisam plašio. On štucne, a ja uletim kroz prozor sa golim nožem — aja, ne pomaže. Odem napolje pa obučem gazdaričino odelo — a dužan joj je pet meseci kirije — i taman on štucne, a ja uletim i viknem:

— Kiriju, platite mi kiriju!

Aja — ne pomaže. Štuca i dalje.

Prikrijem se u avliji pa tek uletim u sobu i dreknem: „Izvršitelj!“

E, to ako ne bi koga preplašilo, a ono ne znam šta bi. Pa ništa, ni na to mu nije prestalo štucanje.

Najzad mi padne srećna misao kako ću ga zaplašiti. Odem do kuće i vratim se posle čitavog sata i mirno, hladno, pri nastupu štucanja, izjavim mu:

— Slušaj, dakle, raspitao sam se o devojci. Kažu dobra je, ali nema ni deset para miraza. Moj prijatelj preblede, uplaši se i — taki mu prestade štucanje i ljubav.

3. Konferencije

3.1. Srpski Pijemont

Gospođe i Gospodo,

Svaka, pa i najmanja porodica, ima svojih nevolja i svojih briga koje krije od sveta, koje raspravlja izmeđ četiri zida, u porodičnom krugu.

I svako društvo ili zajednica, bila ona obeležena državnim ili nacionalnim granicama, ima svojih nevolja i svojih briga koje krije od sveta, koje raspravlja izmeđ četiri zida, u porodičnom krugu.

Ja se ne bih drugače primio da govorim o tako jednom delikatnom pitanju, kao što je predmet današnje moje konferencije, kad ne bih današnji poštovani zbor smatrao za takav porodični krug, jer ima pitanja o kojima se, sa ovih ili onih obzira, i ne može javno govoriti, ali ovako u četiri oka, to već ide.

Vi ste vrlo često čuli i u napisima sreli reč „Pijemont“ — Srpski Pijemont. Sretali ste je u uvodnim člancima političkih i partijskih listova, sretali ste je u pesmama naših rodoljubivih poeta, sretali ste je u poslaničkim govorima Narodne Skupštine, prilikom napada na vlade što ne vode računa o ugledu Srbije; sretali ste je u govorima ministara kad brane zajmove i budžete i uopšte, sretali ste je toliko da je pravo o toj maloj rečici velikoga značaja progovoriti i opširnije.

Ja ne znam tačno otkad se ona uvukla u naš politički rečnik… Još čim je prvi kremen kresnuo i prva se varnica raspalila na ognjištu šumadijskom, a prvi poklič razbudio uspavane gore i dubrave srpske, prenulo je sve ostalo Srpstvo i pogledalo na nas. Taj pogled obeležio je i označio one velike događaje koji su se početkom prošloga veka razvili na ovome zemljištu kao događaje širega značaja; kao rađanje jedne velike i snažne ideje, a kolevku njenu, kao buduće središte iz kojega će se ona rasuti i rasplinuti u široke talase i preplaviti sve one doline plača u kojima živi jedan narod.

Taj je momenat namenio dakle Srbiji da bude nosilac velike ideje oslobođenja, jer istoriski ona to ne bi bila. U srpskoj prošlosti, u razna istoriska vremena, razna su i središta iz kojih su nicali veliki politički pokreti koji se češće javljaju kao ekspanzione težnje iz onih središta koja su na periferiji Srpstva, a tek se u doba velike moći prenose u centre.

No taj momenat, koji je početkom prošlog veka izmenio Srbiji ulogu nosioca ideja oslobođenja, nije u isti mah obeležio i Pijemontom. Pokret koji je zatim nikao, nije još imao sva obeležja jednoga nacionalnoga pokreta, a bez toga najvažnijega obeležja ni središte iz kojega je potekao ne bi se moglo nazvati Pijemontom. Srbija je tada bila samo preteča jednoga mnogo pre hrišćanskoga no nacionalnoga pokreta… pa tek kad nacionalna ideja dobija na zapadu svoj određeni oblik, siđe ona na jug da razbudi bujne i izuzdržljive južnjake te da se pedesetih godina prošloga, veka onako sjajno oliči u delu Macinijevom i Kavurovom.

Tada tek i Srbija stvara čist i jasan pojam o ideji kojoj je namenjeno da bude nosilac, tada ona postaje Pijemont ili bar unosi u svoj politički rečnik reč „Pijemont“, a u svoj državni program, u koliko ga mi uopšte imamo, težnju da Pijemontom postane.

Od tada ta reč ulazi i u skupštinske adrese i stenografske beleške, od tada se njome završavaju rodoljubivi uvodni članci, od tada se ona provlači kroz stihove rodoljubljivih poeta i vrlo često pominje u burnim zdravicama. Ali od tada pa do sada nije još niko seo da svede račun: jesmo li mi i u koliko učinili sve što je valjalo da Srbiju načinimo Pijemontom; jesmo li joj pridobili sve odlike jednoga nacionalnoga i kulturnoga centra?

Toga neblagodarnoga posla primiću se ovom prilikom ja, da u malo reči, koliko je dovoljno a da ne zamorim vaše strpljenje, i u krupnijim potezima obeležim sve naše grehe u tom pogledu.

Počeću sasvim profesorski, sa definicijom.

Pijemont jednoga naroda je središno telo svega planetnoga sistema. Ono ne prima, ono daje toplotu razdrobljenim delovima njegove vasione. Ti se delovi oko njega okreću i s njim zajedno grade onaj veliki, gorostasni put kojim ih je priroda uputila. Ta središna planeta, to središno telo jednog razdrobljenog sistema, mora u sebi imati izvor svetlosti i toplote i zajmiti ih svetovima oko sebe.

Figura kojom sam se poslužio prevedena na običan jezik znači: Pijemont je oslobođeni deo jednoga naroda oko kojega se nalaze razdrobljeni delovi toga naroda. Ti razdrobljeni i zarobljeni delovi upiru svoje poglede u oslobođenu braću svoju, oko njih su se obvili i s njima zajedno grade onaj veliki, onaj gorostasni put kojim ih je zajednička ideja uputila, put ka oslobođenju i ujedinjenju. Središna planeta, oslobođeni deo naroda, mora imati u sebi dovoljno svetlosti i toplote i zajmiti je svetovima oko sebe; mora, znači, imati dovoljno političke i kulturne snage da njome može održati i zagrevati one koji još nisu u slobodi.

Jedan od prvih uslova da jedna sredina može biti Pijemontom je to, da joj je ta uloga prirodom prilika i događaja namenjena. Jer, valja znati da može biti i prirodnih, a može biti i neprirodnih, izveštačenih pijemonata.

Kao najbolji, a ujedno i najbliži primer zato, može poslužiti neuspeli pokušaj bosanske vlade da odvrati od Beograda poglede naroda koji pod njom robuje, stvarajući od Sarajeva zaseban kulturni centar. Odmah posle pronalaska „bosanskoga jezika“, otvorene su u Sarajevu bogate štamparije, podignuti su lepi muzeji, evropska kupatila, krenuti su veliki i luksuzni literarni listovi sa bogatim honorarima kako bi se oko njih sakupili svi srpski književnici, pa su najzad spremljeni i raskošni planovi za zidanje velikog pozorišta koje bi imalo biti veće i lepše od beogradskoga. I ceo se taj kulturni pokret svršio time što je pre neki dan proteran i poslednji srpski književnik iz Sarajeva.

Izveštačenošću se dakle ne mogu stvoriti Pijemonti, oni moraju biti prirodni.

Drugi je uslov ako ne i važniji od prvoga — sloboda. Samo se u slobodi razvijaju velike ideje; samo na slobodnom zemljištu uspevaju veliki pokreti koji ima da povedu narod za sobom.

Seoba srpskoga naroda iz Pećske Patrijaršije, na stare panonske ravni, nije toliko oslabila Srpstvo u starim granicama materijalno koliko ta je oslabila moralno. Težina toga istoriskoga greha ne leži toliko u veličini broja iseljenih porodica, koliko u onome iseljenju kulture srpske, koja je prirodno preneta sad u novo središte zajedno sa predstavnicima crkve, koji su tada bili i jedini predstavnici intelektualne moći narodne. I nova srpska kultura niče i razvija se na novome zemljištu. Novi Sad postaje srpska Atina, tamo niče književnost, razvija se nauka, začinje umetnost i javlja se politička svest narodna. I sve se to razvija, ali na neslobodnom zemljištu; sve to napreduje, ali unapred osuđeno da ugine, jer nema jedan od najvažnijih uslova — slobodu.

I čim su Šumadinci sagradili ovo nešto malo svoje kućice, i smestili — pod krov slobodu svoga naroda — čim se ovde oplelo gnezdo na svome rođenome zemljištu i razvio život jednoga naroda, prešla je sama sobom ovamo i nauka i književnost i umetnost, a tamo se u „Atini“ počeo da gasi život.

Nemanje političke slobode čini da ni Prag ni Zagreb, pored sveg svoga kulturnog ugleda, ne mogu biti Pijemont širega značaja, nosioci većih ideja.

Dva dakle osnovna uslova: političku slobodu i prirodnost položaja, mi nesumnjivo imamo, da možemo biti Pijemont, Ali neka nas to još ne teši, jer to je ujedno i sve što imamo.

Uostalom, po izvesnim znacima, mi i sami priznajemo da nismo dovoljno utešeni onim samo što su nam napori naših predaka u nasledstvo ostavili. Po izvesnim i čestim znacima, mi i sami priznajemo da nam je, sem onoga što smo nasledili, valjalo još i poraditi te ispuniti i sve ostale uslove koji jedan centar narodni čine Pijemontom, Ti znaci, kojima mi priznajemo težinu svoga greha, to je ono često pribojavanje od takmičenja. Vrlo često mi u člancima uzvikujemo „Zar jučerašnji Bugari pa to i to učinili, a mi…?“ ili: „Eto Zagreba, jedne obične provincijske varoši, pa je učinila to i to, a mi?!…“

Otkuda ta pakost; zašto nismo ravnodušni prema napretku Bugarske, kad ona tim napretkom diže ugled sebi samo i svome narodu? Otkuda ta bojazan i takmičenje, kad Zagreb svojim napretkom diže sebi ugled u svome narodu?

Na prostranstvu, na kome živi naš narod, ima mnogo neraspravljenih pitanja, ima mnogo ukrštenih težnja; ima elemenata koji osciliraju izmeđ Beograda i Sofije, izmeđ Beograda i Zagreba. To težinu naše zadaće čini tim većom; to značaj naše misije udvostručava i to je upravo ono, što izaziva pitanje: možemo li biti Pijemont širega značaja, ili nam je dovoljno da to budemo za Bajinu Baštu i Jagodinu?

Osim pomenutih uslova, za koje smo konstatovali da imamo, dva su još elementa koja jednu državu, naciju, pleme ili zajednicu mogu učiniti središtem planetnoga sistema svoga razdrobljenoga naroda. To su volja i snaga. Volja i snaga su izvor one svetlosti i toplote, koje ranije pomenuh, koje je potrebno imati u sebi i zajmiti ih svetovima oko sebe.

Ima li u nas te životne sile?

To je upravo pitanje koje hoću danas da postavim i na koje ću pokušati da odgovorim.

Volja i snaga dakle. Volja je u ovom slučaju izražena u rodoljubu a snaga u kulturi.

Ima li i u koliko kod nas rodoljublja i ima li i u koliko kod nas kulture — kao što vidite dva su pitanja na koja, ako se hoće iskreno da odgovori, mora se to učiniti ovako izmeđ četiri zida, u porodičnom krugu.

Svakojako jedan narod koji je za tako mali niz godina mogao da izdrži tolike napore za oslobođenje svoje, mora imati u sebi rodoljublja i ono mu mora biti čak i nacionalna odlika. To se rodoljublje ne može sporiti ni onim herojima koji su svojom krvlju ispisali našu noviju istoriju, ni onima za njima koji su teškim trudom prihvatili njihove podvige.

Ali je reč o nama i reč je, ako hoćete, o onome delu našega naroda koji je i pozvan, a koji svi natura da bude predstavnik intelektualne moći narodne.

Ima li u nas rodoljublja?

Ja neću govoriti o časnim i svetlim izuzecima, a vama je do volje da svako sebe ubroji u ta časne i svetle izuzetke. Kad je reč o opštim osobinama jedne generacije, izuzeci, pa ma koliko oni bili značajni, nisu kadri da umanje veličinu osude.

U nas ima, gospođe i gospodo, patriota:

• a) po uverenju
• b) po dužnosti
• v) po modi i
• g) po zanatu.

Odajući poštu patriotama po uverenju, ja ću vam ove ostale prikazati.

Poznajem jednoga konzula koji se ranije; pre no što je postao konzul, nije bavio našom nacionalnom politikom. Čim je izašao ukaz o njegovom naimenovanju za konzula on je kupio geografsku kartu da vidi gde leži ta Makedonija u kojoj će on razviti svoj rad na velikoj srpskoj ideji. Konsulovao je nekoliko godina i bio je za sve to vreme — to mu se ne može osporiti — i dobar rodoljub. Zatim je ukazom premešten za načelnika i čim je taj ukaz izišao on je sasvim prestao biti patriota, jer njegova nova dužnost to ne zahteva. Zaboravio je sasvim i gde je Makedonija i sve prilike u njoj.

Tu skoro sam ga sreo pa ga pitam: šta misli o Makedoniji?

— Pa da vidite — odgovori mi on — dâ se dosta jeftino živeti tamo.

Znam i jednoga načelnika okružnoga, bio je načelnik u Vranji i prosto dosadi svome ministru i svojim potčinjenima i celoj varoši svojim patriotizmom i predlozima šta sve treba učiniti. Toga leta mal’ te nije rasterao sve banjske goste iz Vranjske banje, toliko ih je gonio svojim idejama kojima se zapojio služeći na granici. Zatim je premešten u Čačak pa, ni onaj čovek ni daj Bože. Zaboravio je sve svoje predloge i razgovarao je samo „o prečim stvarima“.

Znam još jednoga činovnika, koji je u jednome konzulatu služio kao računski čovek i koji je bio toliko razdragan rodoljub da je stalno uzvikivao kako srpsko pitanje treba rešiti oružjem u ruci. Razume se, dodavao je uvek, da će on rado stati u prve redove i rado izložiti svoje grudi za srpsku stvar. Premešten u Srbiju, eno ga sad ubi se osnivajući neke novčane zavode.

Jedan poreznik, dok je služio u Kuršumliji, do koje kroz Labsku dolinu dopire plač kosovski, prosto me je pretrpao svojim patriotskim pesmama, koje su počinjale sa:

Čuj, Srbine, plač i jauk
Zarobljene braće tvoje…

a svršavale se uzvikom:

Napred, braćo, u one doline
Nek i roblju jednom zora sine!…

Zatekao sam zatim toga poreznika u Užicu, premešten je tamo i, ne piše više pesme nego se sav odao misli da se osnuje akcionarsko društvo za izvoz pršute u Ameriku.

Eto, to su te patriote po dužnosti, čiji patriotizam počinje od datuma na ukazu. Oni bi se još pre mogli nazvati ukaznim patriotama, i onoga, načelnika ne bi ni malo iznenadilo kad bi mu ukaz i ovako glasio: „Toga i toga postavljamo za patriotu 2. klase, s tim da vrši dužnost patriote 1. klase i da prima platu iz plate ovoga“.

A, ima takvih ukaznih patriota dosta međ nama, verujte nije ih mali broj.

Rekao sam, treći su po redu patriote po modi.

Mene je vrlo žao i upravo me srce bole, što kod ovoga reda patriota ne mogu da obiđem naše dame. Ali da bi ta drskost bila lakša, počeću sasvim iz daleka. Mogu čak, ako hoćete, još od srpsko-turskog rata.

Imam jednu strinu, živa je i sad, koja je u srpsko-turskom ratu češljala tiftik. E, to njeno češljanje tiftika ovde mi se popelo. Punih dvadeset i osam godina ja redovno slušam jednu i istu priču o češljanju tiftika. A znate li kako ta priča glasi:

— Zovne nas gospođa načelnikovica, sve nas onako uglednije gospođe, pa nas pita: koja će da se primi da češlja tiftik? Idi s milim Bogom, ženo — pomislim ja u sebi — imam ja punu kuću dece, a moram sama i da kuvam, ne mogu da ostavim na mlađima, jer bome, moj je Đoka naučio dobro da pojede. To ja kao mislim u sebi al’ ne kažem. Nisam htela ni da se primim, al’ posle vidim primila se apotekarica, pa predsednikovica i sve onako bolje žene, pa nisam htela ni ja da izostanem iz reda.

Eto, te poslednje reči moje strine „da ne izostane iz reda“, to je glavni motiv patriote po modi. Češljala je apotekarica tiftik, češljala predsednikovica, pa gospa Persa, pa gospa Stanka, pa gospa Mica, e pa onda mora i strina, jer je u tom momentu češljanje tiftika bila moda.

Jedna moja dobra poznanica, koju i vi svi znate te je ne smem da imenujem, bila je za vreme drugog rata bolničarka. Osobito joj je stajala bolničarska kecelja i crveni krst oko ruke. Eno i sad možete videti u njenom salonu slike; fotografisala se u raznim pozama; an fas, pa onda profil, okrenuta da se bolje vidi crveni krst na ruci, i onda u jednoj naročitoj pozi, kraj jednog ranjeničkog kreveta, sa naročitim izrazom lica iz kojega se kao vidi zabrinutost njena za sudbinu onoga grešnoga borca.

Moja se prijateljica sa naročitim ponosom seća te svoje patriotske službe u ruskoj bolnici. Koliko je puta kazala:

— Radili smo, ali nas je tešilo što vršimo patriotsku dužnost. A nije nam bilo ni teško, naročito nama u ruskoj bolnici. Ne znate što je tu bio jedan obešenjak, jedan doktor. Ubio ga Bog, po koj put smo se iskidali od smeja zbog njega pa nam je tako laknulo u teškoj službi.

Ali ostavimo prošlost, pređimo na sadašnjost.

Vi se sećate mode sa srpskom nošnjom, na našim zabavama i koncertima. Još malo pa bi one devojke bile oglašene za nepatriotkinje koje bi došle u kom drugom a ne u srpskom narodnom kostimu. Pa i to prođe sa sezonom.

A naši balovi i igranke u korist postradalih? Pre no što o njima ma jednu reč progovorim, hoću da odam dužno poštovanje „Kolu Srpskih Sestara“ koje, osim drugih puteva kojima postiže svoje celji, i pribiranja prihoda, vrši na jedan i ozbiljan i časan i lep način. Ta mi je napomena bila potrebna, da bi ono što kažem bilo upućeno na pravu adresu.

Dakle naši balovi u korist postradalih u Staroj Srbiji i Makedoniji. Zar oni nisu moda i to ružna patriotska moda.

Ja sam, eto, bio u jednom odboru koji je prvo rešio da se priredi igranka, napravio je program, pogodio muziku, pogodio lokal i onda, da bi se mogle štampati pozivnice uzeo da rešava u kakvoj će se celji prirediti ta igranka.

— U patriotskoj celji, razume se, u patriotskoj celji — uzviknuo je predsednik odbora — jer će više sveta doći.

Dakle ne postoji cilj radi kojeg se priređuje bal, nego postoji bal radi kojega se traži cilj.

Pretprošle godine, jedna mlada šiparica, inače moje ljubimče, koja je već dospela da bi mogla ući u kakav priređivački odbor, samo što nije od radosti kliknula kad sam joj saopštio da su u Makedoniji popalili neka srpska sela. Ona je odmah predviđala jedan odbor, i jednu zabavu, i trobojnu kokardu priređivačkog odbora sebi na grudima.

Meni je slučajno pri ruci program jedne ovogodišnje zabave u korist postradalih u Staroj Srbiji i Makedoniji. Iz jedne varoši u unutrašnjosti bile su dobre gospođe da me pozovu na svoju zabavu. Taj program ne bi bio važan, ali on jasno utvrđuje da se zabava ne priređuje radi celji, već da je celj nađena radi zabave.

Evo da vam pročitam tačke kotiljonske:

• a) cvetni valcer —
• b) pecanje ribe
• v) trgovačko kolo sa interesantnim izvođenjem
• g) kadril sa maskama
• d) polka — dame biraju sa dekoracijama.
• đ) Cirkus — valcer — s kapama pajackim.
• e) Mazurka — „Bacala Toda jabuku“
• ž) Vašarski valcer.

Je li dosta? Ja čak i ne smem dalje da ulazim i opširnije da ilustrujem taj patriotizam iz mode.

Ostaje mi da kažem još i koju reč o patriotama, da vidite, zanat je koji dosta donosi. Patriote po zanatu to su obično doživotne patriote; oni sami sebe naimenuju za patriote i time se bave i od toga žive. Oni su patriote kod kuće, na ulici, u crkvi, u kafani. Njihov patriotizam ne leži u osećanju, u uverenju; njihov je patriotizam u spoljnim znacima. Ne trpe tuđu pesmu, ne trpe tuđinsko odelo, ne trpe ni kulturu. Ja sam ih gledao u jednoj kafani, sela četvorica i rešavaju bosansko pitanje i što dublje u noć sve ga radikalnije rešavaju. Pa kad već duboko u noć naiđoše na temu o granicama Dušanovog carstva i uzeše pisaljke da te granice na kafanskom čaršavu obeleže, nađoše da im je mali jedan sto i sastaviše stolove.

Patriote po zanatu su oni koji idu za frontom, kao što maroderi idu za velikom vojskom, tako ovi idu za velikom idejom.

I tih nije u nas mali broj.

Neutešno je stanje našega rodoljublja; još nema u nas ženskinja koje će seći svoje kosa i prodavati za zarobljenu braću svoju; još nema u nas ljudi koji će žrtvovati i poslednju paru. Naši ocevi zbiraju na gomilu svoja imanja da ih predadu u nasledstvo našim sinovima da ih ovi straće. Više su novca izvezle iz Srbije strane pevačice no što je pomoć koju pružamo braći u Makedoniji i Staroj Srbiji.

Eto tako stojimo sa rodoljubljem kao prvim elementom potrebnim da možemo biti Pijemont. A sad da vidimo kako stojimo sa onim drugim, sa kulturom.

Kad je reč o kulturi, zabavićemo se isključivo Beogradom i njegovim prilikama. Prestonica je predstavnik kulture jednoga naroda, ona je žiža koja sve zrake pribira i iz koje se svi zraci rasipaju; ona je zbir intelektualne moći narodne.

E, onda, hajde da vidimo na kojoj je kulturnoj visini naša prestonica, Pogledajmo najpre na ono što vidno predstavlja kulturu jedne varoši.

Recimo stigao je u Beograd jedan stranac, ili bolje jedan Srbin iz udaljenih srpskih pokrajina, koji je godinama sanjao da vidi srpsku prestonicu.

Prvo našto će još na železničkoj stanici naići, to je grubost žandarma, i rđava kaldrma. Na prvom će se još koraku saplesti i o jedno i i o drugo, ali će on to u sebi oprostiti „majci Srbiji“, jer tek kad zađe u varoš susrešće on sve ono što je u daljini sanjao.

Vi ga recimo vodite i pokazujete mu svo naše kulturne ustanove, sve naše tekovine koje smo postigli za ovo sto godina otkako je oslobođen Beograd.

Prvo mu pokažete u parku Ministarstva finansija jednu kućicu od cigalja i greda: „To je izložbeni paviljon; posle sto godina našega kulturnoga napretka uspeli smo da ovde svake godine priređujemo pilićarske izložbe!“

Povedete ga dalje i pokažete mu našu impozantnu Narodnu Skupštinu. Pa onda zavrnete u Knez-Mihajlovu ulicu i pokažete mu plac Akademije Nauka: „Eto to je plac naša Akademije Nauka.“

Onda ga vodite u muzej: „Evo ovde je u ovoj kući naš Narodni Muzej, ali, znate, ne radi“.

Odatle ga vodite da mu pokažete Kolarčevu salu.

Pa onda na Kalimegdan da vidi ono nekoliko bednih bista koje mi zovemo spomenicima, a koje su podigle devojke i pevačka društva u ime blagodarnog naroda srpskog.

I onda, razume se, kao dve najkulturnije ustanove — Narodnu Bačku i Upravu Fondova.

Eto to je ono što pokazujete, a kako izgleda ono što krijete.

Danas, kad smo se ovde sakupili da govorimo o srpskom Pijemontu, sakupili su se i zabrinuti roditelji da rešavaju mogu li i dalje dozvoliti svojoj deci da posećuju Višu Žensku Školu, jer će im deca propasti tamo u podrumskoj vlazi.

A pre malo vremena prestonica srpskog Pijemonta doživela je da đaci, sama deca, štrajkuju od škole, jedne od naših gimnazija, jer ne mogu da izdrže u ćumezima i vlazi.

A gde nam je Akademija Nauka, ona što ima plac u Knez-Mihajlovoj ulici? Eno je u jednoj kućici gde je pre bilo poresko odelenje za ne znam koji kvart.

Dva najviša zemaljska suda, Kasacioni i Apelacioni, smeštena su u jednoj kući, koju su nam, hvala im do neba, ostavili Turci. Da nam je nisu ostavili Turci, Kasacija bi i Apelacija izvesno rešavale u kakvom paviljonu u parku Ministarstva finansija. Pre sto godina, za vreme Turaka, to je bila kuća jednoga muftije — i kolika je kuća pre sto godina bila dovoljna za ugled jednoga turskoga popa, tolika je, takva ista, posle sto godina, nama dovoljna za ugled dva najviša zemaljska suda.

Odmah do te kuće stoji jedna u kojoj je do skora bila škola. Škola se ta iselila otud zbog opasnosti koja je nastala, jer je komisija našla da je ta kuća sklona padu i da se ne sme više u njoj boraviti. U toj kući, sklonoj padu, sad je buduća naša umetnička akademija, sadanja slikarska i vajarska škola. Iz pažnje prema srpskoj umetnosti, država je ovu kuću sklonu padu besplatno ustupila Umetničkoj akademiji.

Imamo i muzičku školu koju izdržava jedno pevačko društvo. Imamo i pevačku školu, u jednoj kućici sa dve sobe, u jednoj sedi jedna, babica, u drugoj je škola za negovanja pevačke umetnosti.

Imamo i Narodno Pozorište, kojim su se naši ocevi još i mogli ponositi. Tada jedino na Balkanu, bilo je i ugledno i ponosno. Ali mi nismo umeli da sačuvamo ni ono što smo nasledili, a kamo li još to i da unapredimo. A za to vreme eno se u Zagrebu podiglo sjajno i ugledno pozorište; eno se u Sofiji podiglo još sjajnije i još uglednije pozorište, a eno na proleće udariće se temelj i najuglednijem pozorištu na Balkanskom Poluostrvu, pozorištu u Sarajevu. I dok se tamo dižu pozorišta, dok njihova podizanja sama država smatra za svoju važnu brigu, dok im daje bogate subvencije da bi se mogli zadovoljiti svi umetnički zahtevi; dotle se kod nas Šekspirovi junaci pojavljuju u dušanci Miloša Obilića; glumci s bine trče za kulise da dodadu onom drugom koji nema mač te da bi mogao i on izaći s mačem na pozornicu; dotle kod nas vizantijska sala sa srpskim svecima igra u „Gospođi s Kamelijama“, a rokoko-sala zamenjuje sobu iz koje Lazar polazi na Kosovo. A uz to sve još država nemilostivo gura glumce tridesetogodišnje kulturne radnike na ulicu i upućuje njih i njihove porodice da se prošnjom hrane.

Eto, to smo privredili srpskoj kulturi, eto sa tim i takvim tekovinama mi hoćemo da predstavljamo centar kulturni.

Ali to nije sve. Niz naših grehova nije tako kratak. Ja sam vas proveo samo kroz ulice prestoničke, a pravo je da izađemo malo i napolje, van varoši.

Vi svi znate da se još ne zna tačno mesto gde: je spaljen Sv. Sava, ma da taj istoriski događaj nije u tako teškoj daljini. Jedan istorik koji sedi u Paliluli, i ima tamo kuću, dokazuje da je u Paliluli spaljen i da bi tamo trebalo dići buduću sabornu crkvu, jedan pop opet kupio je imanje na Savincu, u blizini buduće Saborne crkve, pa se ubi dokazujući da je tamo spaljen Sv. Sava. Ta prepirka može biti i smešna, ali ne može biti smešan fakt da smo mi jedini narod na svetu, koji je izgubio grob, odnosno spalište — svoga najvećega svetitelja. A mi smo u tom gubljenju genijalniji no što se to da zamisliti; izgubili smo mi i grob Sime Milutinovića Sarajlije, Joakima Vujića, pa i mnoge druge grobove znamenitih ljudi njegovoga doba. A nismo stali, hvala Bogu, gubićemo mi i dalje, pogubićemo još mnoge. Ono nešto malo znamenitih ljudi rasutih po starome groblju kroz koji mesec će beogradska opština strpati u opštu kosturnicu. Ali i bez beogradske opštine, eno tamo na tim grobovima, na grobovima Đurinom i Vojislavljevom, popadale su krstača a ponikao čkalj i korov, i crkvenjak ravnodušno posipa na njih iz đubrovnika đubre koj čisti iz protojerejska kancelarija. A pođete li onom stazom koja vas od ulaska u staro groblje vodi na Tašmajdan, stazom kojom stotinama dnevno prolaze, vi ćete pregaziti grob najvećeg srpskog glumca — Bačvanskog. Grob više i ne postoji, ne može se tačno odrediti ni gde je, ali je blagodarno potomstvo napravilo preko toga groba stazu i svojim nezgrapnim stopama gazi one grudi u kojima je buktao plamen Bogom užežen.

Eto, to su vam sve znaci i spomenici naše kulture; eto to je ono što smo postigli da učinimo za ovih sto godina.

Ružne su boje, ali se lepšima nije moglo obojiti ako se htelo iskreno da govori.

Ukazao sam vam, koliko je kod nas rodoljublja, kao jedan od uslova; ukazao sam vam koliko je kod nas kulture kao drugih uslova tako potrebnih te da Srbija može biti Pijemont.

Pa ko je tome kriv?

Na prvom mestu država sama, odnosno vlade koje državu pretstavljaju. Na žalost od nekoliko decenija na ovamo naša država, naše vlade i naše Skupštine „nemaju kad“. Nigde državnici nisu tako malo zauzeti opštim državnim brigama kao kod nas, pa ipak u ovoj zemlji niko „nema kad“. Kulturna se pitanja s dana na dan guraju i odlažu kad bude bolje i pogodnije vreme, a to bolje i pogodnije vreme nikad ne nailazi. Eto, juče prekjuče ste bili svedoci jedne pojave u Narodnoj Skupštini, koju su beogradski listovi nazvali „lepom pojavom“ ali koja je u stvari vrlo mršava pojava i samo jedan dokaz više da država „nema kad“. Govorilo se o kritičnome stanju našega pozorišta, ustajao je govornik za govornikom, svaka je politička grupa preko svoga govornika iznela svoje mišljenje i svi su jednodušno konstatovali da je stanje tako da mu treba leka i svi su zatim jednoglasno rešili da su sad prilike nezgodne, da se strpimo malo.

I šta nam preostaje sad kad je već država tako ravnodušna prema svemu što je kulturno? Ostaje nam ono, čega se srpski narod uvek laćao, ostaje nam da sami uzmemo u svoje ruke rešenje tih pitanja i državu prinudimo na vršenje svojih zadaća.

Ostaje nam da osnujemo kulturnu ligu, da je stavimo pred sve političke partije, da razbudimo i krenemo duhove te da izazovemo jednu kulturnu revoluciju.

Gospođe i gospodo,

Ja sam vas zamorio već. Dozvolite mi da vam blagodarim na pažnji i da vas zamolim da sve ovo što smo govorili o našim manama i o našim gresima ostane međ nama, da se ne čuje dalje.

3.2. Šta je to ljubav?

— Dakle: šta je to ljubav?

To teško, večito nerešeno pitanje, pitanje koje je još Gospod Bog u Adamu i Evi postavio čovečanstvu, a ovo ga vekovima nije uspelo rešiti, postavio sam i ja sebi danas, kao o danu kada se rodila božanska ljubav, da rešim zajedno sa mojim slušaocima i slušateljkama.

I ako balovi i igranke već u veliko čine svoje, i ako su na njima već mnogi slušaoci i slušateljke rešili međusobno to pitanje, onako u četiri oka, ipak ono ostaje nerešeno i ostaće još dugo takvo.

Lakše je, verujte, bilo Markoniju pronaći telegrafiju bez žica; Edisonu pronaći telefon i onome novosadskome glumcu Dušanoviću pronaći mašinu za kljukanje gusaka, no naći jasan i tačan odgovor na postavljeno pitanje: šta je ljubav?

Ja se tim pitanjem bavim od moje rane mladosti, još od moje jedanaeste godine; trinaest sam se puta u životu zaljubljivao te, kao što vidite, studirao sam predano to pitanje i ne može mi se prebaciti da ću kao nekompetentan o njemu govoriti, pa ipak nisam postigao da ga rešim.

Ima u svetu puno odgovora, ali su sve to lepe reči, fraze i doskočice pojedinih besmrtnih mudraca i posta. Ja sam se radije koristio da napabirčim nekoliko odgovora običnih, smrtnih ljudi. Smrtni se ljudi smrtno zaljubljuju, a onome ko se smrtno zaljubi, pre je i verovati.

Tako muzičar veli: Ljubav je uvertira u operu koja se zove „Brak.“

Apotekar veli: Ljubav je sajdlic prašak, hoće da se prelije iz čaše, a kad ga čovek pije, udara kiselina u nos.

Putujući agenat veli: Ljubav je prolećnje putovanje na ekspres orijentu sa istim zadovoljstvima, i sa istim strahom da se ne desi sudar.

Glumac veli: Ljubav je pozorišni komad, gdekad veseo a gdekad tragičan, s tom razlikom što se kod toga komada drži glavna proba tek u braku — pošto se već odigra rola.

Krojač veli: Ljubav je lepo skrojena haljina koja u početku dobro stoji, a zatim postaje tesna, dobije fleke i počne da se para.

Kafedžija veli: Ljubav je puna čaša starog i dobrog vina. Doliješ li mu vodu, pokvarićeš ga, piješ li ga mnogo bez vode, napićeš se.

Trgovac veli: Ljubav je štof koji u mustri vrlo lepo izgleda, a u komadu se ne dopada i teško se rasprodaje, uvek ostaju restlovi, koji se zatim moraju prodavati sa oborenim cenama.

Advokat veli: Ljubav je jedini proces — gde obe stranke žele da budu pobeđene.

Oficir veli: Ljubav je opsada grada koji valja na juriš uzeti, no koji se najčešće predajom osvaja.

Muzikant veli: Ljubav je žica na violini. Daje najfinije zvuke kad je lepo štimovana ali ako se mnogo štimuje hoće i da prsne.

Doktor veli: Ljubav je groznica ili zapaljenje koje se ne dobija od toga što se čovek prehladi, no što se pregreje.

Bogoslov veli: Ljubav je božji zakon koji je onda lep kad se čovečanski protumači.

Gimnazista veli: Ljubav je kao i latinski jevik, mrtav, neupotrebljiv, a jednako zadaje glavobolju.

Eto nekoliko odgovora raznih poziva u životu i kao što vidite, svi su kazali svoje i opet ne kazali ništa. Ne ostaje nam dakle do da se obratimo prostome narodu, da vidimo šta on veli. A narod veli:

Od sevdaha goreg jada nema.
Ni bolesti od ašikovanja!

I veli još:

Ljubav nije šala
Već je bolest prava.

Dakle: narod veli da je ljubav bolest.

I nije samo narod koji ljubav smatra bolešću, ima i vrlo mnogo zrelih mislilaca koji pristaju uz to mišljenje. Ne ostaje dakle ni nama drugo do da ljubav smatramo kao bolest te da iz takvog gledišta izvučemo konzenkvence, ne bi li ma i tim putem došli što bliže rešenju pitanja koje će pristati uz mišljenje da je ljubav bolest. Ona se razvija isto tako kao i svaka bolest. Čovek zdrav zdravcit, dobro jede, dobro vari, ali najedanput ga dohvati promaja, ljubavna promaja i on se odista razboli. Nazebe mu vratna žila, dobije ljubavnu kijavicu, temperatura počne da mu se penje s dana na dan, najpre 37^1/2, pa kad prođe kraj njenih prozora 38^1/2, pa zatim, kad joj napiše prvo ljubavno pismo, 39^1/2, a kad mu ona odgovori sa: „da“, tada pređe 40 i sad već nastaje kriza.

Ljubav, kao bolest ima dva karakteristična znaka. Prvo: neizlečiva je a drugo: zarazna je.

Doktori koji pokušavaju da leče ljubav, to su obično mame, tetke i strine. One obično propisuju ove recepte: „dušo, to nije prilika za tebe“ ili: „zaboga, nemoj biti lakomislena, naći ćemo mi tebi priliku te kakvu“ itd. Ali svi ti lekovi ne pomažu, temperatura raste.

I pravi lekari, kad bi bili pozvani, ne bi se mešali da leče bolest, već bi se samo na dijetu ograničili, Najviše ako bi propisali aspirin na znojenje i starali se da bolesniku održe stomak u redu mlekom, tejom od zove, sonom kiselinom sa malom dozom pepsina. Od takvih bolesnika i sami lekari dižu ruke i priznaju da je bolest neizlečiva.

Rekosmo da ova bolest ima i drugu osobinu, a ta je da je zarazna. Već sama ta okolnost, što se uvek u dvoje boluje, dokaz je da je to zarazna bolest. Ali je sad kod lekara moda da sve bolesti objašnjavaju zarazom u vazduhu — bacilima, te jedan američki lekar, profesor Johan Dores, šef laboratorije za eksperimentalnu psihologiju, nije propustio da utvrdi kako postoji i ljubavni bacil. Ja čisto pretpostavljam kako se ta teorija o ljubavnim bacilima širi i osvaja i već zamišljam, tamo valjda u budućnosti, i naročite sanatorije ili bolnice za bolesnike ljubavlju zaražene. Ja vidim lepo uređenu bolnicu, kojoj je recimo taj doktor Dores šef. Prolazim kroz hodnik i čitam table na pojedinim odeljenjima. Na primer: „Odeljenje za lake ljubavne nazebe“ ili „Odeljenje za ozbiljno zaljubljene“ ili „Odeljenje za zaljubljene do ušiju“ i najzad „Odeljenje za operaciju“. Razume se, u tom odeljenju za operacije ne seče se nikom noga, uvo ili nos, no u takvoj bolnici odeljenje za operacije zvala bi se soba u kojoj bi se sastajale provodadžije sa — tatom i mamom i gde bi se imali amputirati tatini prihodi.

Nastaje pitanje: bi li iko zdrav izašao iz te bolnice? Izvesno! Čim postoji ljubavni bacil, doktori će odmah pronaći i ljubavni serum.

Vole sve dvoje, on da presvisne od „ah“ i „oh“, a njoj se ne suše oči od suza, ali — tata i mama protivni. Vama to nije nepoznata priča, da su od uvek, od kako je sveta i veka, tata i mama najpre bili protivni. Po istorijskome tvrđenju poznat je jedan jedini slučaj u svetu gde tata i mama nisu bili protivni, a to je ljubav između Adama i Eve. Dakle, da se vratimo na stvar; dvoje se vole i spadaju u one bolesnike koji bi ležali u „Odelenju za zaljubljene do ušiju“, ali, kao što rekosmo, tata i mama su protivni. Doktor lepo dohvati tatu i mamu, injektira im ljubavni serum, oni se sete svoje mladosti i — dadu blagoslov. Ili još prostiji slučaj: dvoje se vole, a tata i mama nisu protivni, ali on ne spada u bolesnike „zaljubljene do ušiju“, nego recimo u one koji pate od lakog ljubavnog nazeba, i uz takav traži 200.000 dinara. Tata daje sto, ali on ne popušta. Tada se opet upotrebi ljubavni serum, injektira se tata i potpiše menicu još na 100.000, ako je potrebno injektiraju se i članovi upravnog odbora u kakvom novčanom zavodu, te odobre menicu i gotova stvar.

Tako bi se valjda lečila ljubav, ako pristanemo uz mišljenje da je ljubav bolest.

No ima još jedno naučno mišljenje o ljubavi sasvim suprotno ovome. To je teorija Doktora Jegera. Po njemu se ljubav razvija iz srodnosti mirisa. Polazeći od životinjskoga nagona koji po srodnom mirisu simpatiše ili antipatiše, dr. Jeger tvrdi da i svaka duša ima — svoj specijalni miris te da se srodni mirisi sretaju. Ne znam u koliko se može pristati uz to gledište, jer je vrlo teško osetiti lepi miris kakve srodne dušice, kad se tu umeša i miris puničin.

Ili možda dr. Jeger osniva svoju teoriju na ovome: Neko na pr. isprosi devojku, a za miraz „neće da pita, ne tiče ga se“, pa ipak dobije 100.000 dinara. Mi tad svi kažemo: „Namirisao je bratac da tu ima“. U to verujem, 100.000 dinara se daju namirisati i takav miris može poslužiti kao osnova jednoj teoriji.

Svim ovim što sam dosad kazao, ja sam uspeo, kao što vidite, da ne rešim pitanje o ljubavi. Pa kad već nisam uspeo sam da ga rešim, hajde da se pomognem mišljenjima svima nama poznatim ljudima, ne bi li na taj način došli do tačnoga odgovora.

Baveći se poodavna ovim pitanjem, nije čudo što sam stigao te još za života zapitao neke svima nama drage pokojnike čije odgovore u orginalu čuvam. Čujmo dakle šta vele pokojnici:

Prijatelju,

„Davno su me prošli moji lepi dani“. Odloži tvoje pitanje dok se još jedan put zaljubim, pa ću ti valjda umeti što kazati.

— Janko.

⁂

Dragi…

I ako nisam mogao pročitati sve odgovore koje su ti prijatelji i poznanici poslali na tvoje pitanje, ipak smem unapred reći da se svi mogu podeliti na dva dela: U prvi dolaze obično kakve šale samo smeha radi, u drugi gorka istina koja je, sasvim prirodno, dobila oblik satire, a s njom može biti i duhovite dosetke. Je li mi slobodno iz unapred stečenog mišljenja o odgovorima da izvedem svoj zaključak… Onda evo: Ma sa kakvom zbiljom govorio o ljubavi, ona će izgledati smešna, a u najvećoj šali seti je se, ona je uvek tužno sećanje. Zavidim svakome ko je o njoj samo slušao.

— Ilija Vukićević.

⁂

Ljubav je prijatan san ako te samo iz tog sna ne budi kakva — punica.

— Vojislav.

⁂

Dragi…

Nije tamo-amo — ja mislim da „ljubav nije šala“. Žešća je i dugotrajnija i od groznice i od influencije. Kad se zadovoljava, traje najmanje tri meseca, a kad se ne zadovoljava onda, bome, besni najmanje šest meseci. Po mome mišljenju:

Ljubav je jača od vatre;
Ljubav je jača od vode —
Njome se umlja i srca
Zanose, slade, zavode.
Kao što, s teže selenske.
Zvezda sa zvezdom druguje
Tako sa sile ljubavne
Srce za srcem tuguje.
Može se biti bez blaga,
Može se biti bez greha,
Al’ — teško svakom bez druga
I nežnog, ženskog osmeha!

— Vl. M. Jovanović.

⁂

„Ljubav je božanska komedija koju ljudi uzalud čitaju, niti će je dočitati niti razumeti“.

— M. J. Ilić.

⁂

Gospodine…

Ja bih čisto voleo, kad bih mogao da se rasrdim na vas. Pitate me: šta je ljubav? — A vi ćete — znam ja vas — naše odgovore da obratite na šalu. Zato sam poumio, u prvi mah, moju definiciju da stesnim u ove tri reči: „Ljubav nije šala“…

Odustao sam od toga lakoničkog odgovora, bojeći se da sam i time mnogo kazao — a hteo bih da kažem što manje. A kad čovek hoće malo da kaže onda mu treba mnogo više reči…

Pitanje je dakle, i to „goruće“ pitanje: Šta je ljubav?

To pitanje, poštovani gospodine moj, zajedno sa odgovorom od nepamtiveka struji od severnoga pola do južnoga i od južnoga pola do severnog… Mi, vaši slušaoci, nismo ni sever ni jug, ali smo ipak dva pola: ženski i muški. I prema tome mi, vaši slušaoci, valjalo je da smo posedali ovim redom: žensko pa muško, do muškog opet žensko pa muško, opet žensko pa muško — sve do kraja. A vi — ako donde ne bude pitanje rešeno, da vozglasite:

— Gospodo i Gospođe! Sifraž Universel! — Ali tajno glasanje! —

A mi onda, sused susedicu, susedica suseda šapatom da upita: Šta je to ljubav? — Šapatom bi se i odgovaralo. A odgovor, verujte, bio bi: „Što me pitaš? Znam da znaš“…

Ovako sam se i ja — hvala bogu! — sretno izvukao da na vaše (tugaljivo) pitanje, bar pismeno ništa ne odgovorim.

No, ako još i time niste zadovoljni, onda potpisujem ono, što je napisao Volter, na jednoj slici, koja je predstavljala onog večitog nestaška Amora. A napisao je ovo:

Qui que tu sois, voici ton maitre,
Il fut, il est, ou il dait l’ être

što bi se na srpski moglo prevesti ovako:

Što si da si, vi’š kod ovog
Ti nalaziš lek,
Il’ nalaziš, il’ si naš’o
Il’ ćeš naći tek.

— Zdravstvujte Jov. Jovanović-Zmaj

⁂

Eto, toliko su rekli pokojnici a oni su svoju veru i ljubav sobom u grob poneli.

Ja imam odgovore i mnogih živih književnika i umetnika (Matavulj, D. Ilić, A. Hadžić, itd.) ali su neki ostareli a neki su se oženili, pa ne smem da iznosim njihova mišljenja o ljubavi. Šta znam da ih nisu promenili?

Pa pored svih ovolikih odgovora i objašnjenja, ja bih se opkladio, dragi čitaoci, da vi sad tek ne znate šta je ljubav.

Da bi to tačno znali i da ne bi požalili na mene da vam pored ovolikog ćaskanja ipak nisam dao tačan i jasan odgovor na pitanje: šta je ljubav, ja ću vam citirati odgovor učenoga francuza g. Gastona Duvilja, koji je utvrdio i objavio tačnu i jasnu definiciju ljubavi:

„Ljubav je emotivni, specifični entitet, koji se sastoji iz jedne, više ili manje, permanentne varijacije afektivnoga i mentalnoga stanja jednog subjekta, prilikom realizacije — stupanjem u akciju — jednog specijaliziranog mentalnog procesa — eksluzivne i svesne sistematizacije njegovog seksualnog instikta na individuu drugog pola. Ovaj fenomen je obično praćen egzaltacijom želje.“

Eto to je ljubav.

3.3. Odgovor na interpelaciju

Na dnevnom je redu moj odgovor na interpelaciju o našoj unutrašnjoj politici.

Meni do duše nije interpelecija na koju ću odgovoriti podneta napismeno, ali je ja čitam već iz vaših očiju, poštovane gospođe i gospođice, jer vi znate da ja pod našom unutrašnjom politikom razumem onu našu domaću, kućevnu politiku, koja se razvija izmeđ četiri zida.

Da, ta je interpelacija ispisana u vašim očima, i što je ja umem da pročitam, imam da blagodarim toj svojoj osobini što sam od uvek umeo da pročitam sve što piše u ženskim očima i to bolje, mnogo bolje, ne što sam u svoje vreme umeo da čitam iz onih knjiga iz kojih je valjalo ispite polagati.

Prelazeći dakle na samu interpelaciju, ja neću da se zadržavam mnogo na tonu kojim je ona ispisana. Interpelacija ispisana u ženskim očima uvek je toliko oštro napisana — ima nas koji to znamo — da i ja, isto onako kao i g. Stojan Protić, konstatujući da ne polazim prvi put u rat, izjavljujem da sam se snabdeo svima pouzdanim argumentima.

⁂

Ja nisam slučajno naš život u kući, onaj život izmeđ četiri zida, nazvao našom unutrašnjom politikom. Ono što se u državi kao široj zajednici dešava, dešava se i u kući kao užoj zajednici. Kuća je mala država sa svima osobinama prave države, u minijaturi. Ima svojih granica, ima svojih državljana, ima svojih zakona, ima svojih vladalaca i to, i ustavnih i neustavnih. Sve ono što vidite i sretate u državnom životu, videćete i srešćete i u životu jedne kuće.

Evo da počnemo redom, poređujući politiku van kuće, onu veliku državnu politiku, sa politikom u kući, onom malom domaćom politikom, pa ćete videti da nikakve razlike nema.

Pre svega, i u kući postoji opozicija. Ja mislim da nije potrebno baš izrično kazati ko čini opoziciju u kući. Zapitajte, ali nasamo, koga hoćete muža, pa će vam on već reći. Izvesno zato što je to žena, opozicija se zove još i levica, jer je u braku ženi mesto „s leve mi strane kraj srca“.

U ostalom, ženi je samom prirodom i istorijom, namenjeno da bude opozicija. Vi znate kako se u životu političkom stvaraju opozicije? U najčešće slučajeva otcepljenjem jedne frakcije od većine.

E, prvo tako otcepljenje od većine, napravio je još gospod Bog, kad je Adamu otcepio rebro pa iz njega obrazovao opoziciju.

I to je rebro izvađeno s leve strane, te se i stoga valjda opozicija naziva levicom. Desnicu bi, prema tome, valjalo da predstavlja muž, ali je veliko pitanje: je li svaki muž kadar da predstavlja desnicu u kući?

Interesantna je međutim pojava u odnosima kućevnih političkih stranaka, da opozicija obično sačinjava vladu, ali i kao vlada ipak ostaje u opoziciji.

No to je samo po formi interesantna pojava, a u suštini je to sasvim pravilan odnos, jer najzad svaka se vlada obrazuje od većine, a većinu u kući, to će mi već priznati, čini uvek žena.

Jedno bi samo bilo interesantno ispitati: otkuda to da ta većina ostaje uvek tako disciplinovana; kako to da je kadra uvek zadržati svoj uticaj na zemaljske poslove i kojim se sredstvima i putevima služi te se stalno održava na vladi?

Pre svega žena se održava na vladi već samim sistemom vladavine kome je sve dozvoljeno. Jer, to vam je poznato da je njen sistem vladavine lični režim. A takav se režim služi svima, i dozvoljenim i nedozvoljenim, sredstvima. Služi se na primer špijunažom; raspituje gde je muž bio, zašto je zadocnio na ručak, i gde su mu pare kad je sinoć imao u kesi 800 din., a odjutros kad je došao kući ima svega 50 para dinarskih.

Njoj razni agenti došaptavaju „uznemirujuće“ glasove, koji se šire po varoši. Dođe na primer gospa Mica u posetu, dođe više da se vidi sa gospođa Simkom i da popije kafu kao sa dobrom poznanicom. Srkne kafu, pripita za dečije zdravlje, pa počne razgovor:

— A… ovaj… gde je sinoć bio tvoj Pera?

— Pa, imali su nekakvu đavolsku konferenciju. Boga mi, već mi dosadiše te konferencije — veli gospođa Simka.

— Pa ono jeste — nastavlja gospođa Mica — ono bila je neka konferencija ali, kazaću ti nešto, samo, tako ti dece tvoje, neću da se od mene čuje — i onda se sagne na uvo gospa Simki, šapne joj nešto i vlada, razume se, čim čuje takve „uznemirujuće glasove“ preduzme najstrožije mere.

Na onda služi se i poverljivim raspisima, a prima i šifrovane depeše, jedanput kad sam jednim važnim poslom prelazio u Zemun, moja je žena od jedne moje strine dobila ovakvu ceduljicu: „Kragujevac 432, mitropolit 13, vatralj 73, podvarak 569“. Kad sam došao iz Zemuna, žena mi je turila onu cedulju pod nos i uzviknula:

— Šta je ovo, a? Ti si bio u Zemunu. Je li?

Tada sam tek saznao za tu tajnu o šiframa, jer sam sve dotle mislio da žene samo pogledima šalju šifrovane depeše.

Osim sviju nabrojanih srestava, špijunaže, došaptavanja, poverljivih raspisa i šifrovanih depeša, kućnu vladu jako podržava i uvek dobro uređen vladin organ.

Taj organ, uvek vrlo dobro uređen, energično brani vladinu politiku u javnosti. Vi izvesno već pogađate ko je vladin organ — to je tašta.

On izlazi prema potrebi, dva, tri i četiri puta nedeljno, koliko vam puta tašta dođe u posetu, i ima sve rubrike potrebne za jedan dobro uređen list. Prvo dođe uvodni članak, dugačak po tri i po do četiri stupca. Teško onom ko je prinuđen da ga do kraja pročita. Posle uvodnog članka dolaze dabome „telegrami sa strane“, pa onda ona najopasnija rubrika „dnevne novosti“ i za njima i sve ostale rubrike: „dopisi“, „različnosti“ pa čak i podlistak u kome se opisuje kakav najnoviji roman beogradski.

E, pored ovih raznih sredstva, koje sam već pomenuo i pored tako dobro uređenog vladinog lista, ja mislim da odista ženi nije teško držati vlast u ruci.

Pa kad već vlada i kad već mora vladati, onda pređimo i na to da obeležimo kakav je sistem te vladavine i na kojim principima počiva njen program.

Rekao sam već da je ženina vlada lični režim, koji ipak ima neku ustavnu formu. Tako, na primer, vlada u kući usvojila je dvodomni sistem. Skupe se žena, tašta, tetka. Julka i taština zaova i rešavaju. Reše na primer da bi žena idućeg leta trebala da ide u banju. I to je onda rešio gornji dom. To se rešenje zatim šalje donjem domu — manjini — na rešenje.

I još jedna načelo po kome žena vlada. To je opšte pravo glasa. Kad treba što god ženi, skupe se zvani i nezvani i oni koji imaju pravo glasa i oni koji nemaju. Dođe tu i neka svastika, pa i ona glasa, dođe čak i komšika pa i ona glasa. Može muž promući ako hoće, dokazujući da nema para za izvršenje toga rešenja, može se boriti i dokazivati da se njegovim džepom ne može upravljati na osnovu tog opšteg glasanja, i da tu nema prava da se meša i svastika i ujna, tašta i komšika, aja, ne pomaže mu ništa, to su ustavni principi u vladavini kućom i žena ih neće pogaziti.

A nije valjda ni potrebno da vam kažem koji su to poslovi koje vlada svršava.

Na prvom mestu, dabome, zaključenje zajmova radi pokrića letećih dugova. Pa onda dolazi trgovački ugovor sa Janoševićem, sa Florom Dvornikovićem i sa Markom Vuletićem.

Razume se u tekuće poslove vladine spadaju redovno i prekoračenja budžetska, deficiti i naknadni krediti.

Glavnoj kontroli, mužu, spada u delokrug jedino da isplati završne račune.

I nemojte misliti da sam ja ove sve političke termine od početka moje reči pa dosad tek samo tako upotrebio i primenio ih samo šale radi.

Ja ću početi od samoga osnivanja jedne kuće pa ću, upoređujući ga sa državnim životom i razvijanjem prilika u njemu, pokazati vam da su pojave i ovamo i tamo u svemu jednake.

Vi znate da se prvo objavljuju izbori da, bi se moglo obrazovati jedno zakonodavno telo. E, pa i da bi se mogla osnovati jedna kuća, prvo se obavlja izbor.

Gospođice, vi znate na koji izbor ja mislim. To je onaj izbor gde vaše srce prestavlja glasačku kutiju i gde kucanje vašeg srca prestavlja prebrajanje glasova.

I tu, onako isto kao i kod političkih izbora, postoje kandidatske liste, postoje kvalifikovani i nekvalifikovani kandidati i postoji — nosilac liste — onaj što će dobiti najveći broj glasova.

I tu, onako isto kao i kod političkih izbora, postoje kandidati i korteši, a to su provodadžije. I oni, kao i ovi u politici, služe se poznatim agitacionim sredstvima: grde protivkandidata, a hvale i uznose svoga kandidata.

Čim se izvrši izbor nastaje saziv — a to je dan svadbe, I tu se izvrši prvo prizivanje sv. duha, pa se onda vrši verifikacija punomoćija, tj. mladoženja se odvoji u zasebnu sobu sa tastom, kumom, starisvatom i provodadžijom — koji ukupno predstavlja verifikacioni odbor — i tu se u zasebnoj sobi uveravaju, je li tast spremio onoliko para koliko je preko provodadžije obećao.

Čim se punomoćja oglase za ispravna stupa potpuno u život parlamentarni rad. One zdravice na svadbi, tastova, svekrova, starosvatova itd. predstavljaju prestonu besedu i adrese manjine i većine.

A čim parlamenat stupi u život, čim prođu svadbene formalnosti, onako isto kao u skupštini ustavne formalnosti, nastaje obrazovanje partijskih klubova. Najpre se u kući obrazuje klub većine u koji ulaze žena, tašta, ujna, svastika i komšika gospa Perka. Zatim obrazuju svoj klub manjine za kakvim „štamtišom“ u kafani gde se okupe neženje da bi saznali kako je u braku, i gde se okupe ženjeni da neženjama iskustvom koriste.

Na taj se način i kućevni parlamenat organizuje po svima formama političkoga parlamenta.

I nastaje parlamentarni život kao i ovaj odistinski. U početku većina tolerantna i još uzdržljiva prema manjini, a tako isto i manjina tolerantna i uzdržljiva prema većini. I jedna i druga stranka propuštaju omanje stvari, neće na njima da se istroše, i jedna i druga stranka ispituje gde li je slaba strana protivnikova.

A kad se to jednom sazna onda, razume se, nastaju one skupštinske sednice o kojima se u novinama veli: Danas je u Skupštini bila burna sednica.

Ja vam moram ispričati, onako od početka do kraja, jednu takvu familijarnu sednicu.

Dakle, recimo muž izašao iz kancelarije pa sasvim naivno ide kući na ručak.

Kod njegove kuće međutim već je sva većina na okupu. Tu je žena, tašta, tast, svastika i ujna. I kako je većina našla da je dovoljan broj za rešavanje, to je već utvrdila dnevni red.

Sedne muž za ručak i taman da zavuče kašiku u usta, nastaju, pre prelaza na dnevni red, „kratka pitanja“.

— Zašto si tako dockan došao na ručak? — pita žena.

— Što ti u poslednje vreme prolaziš Balkanskom ulicom kad ti nije tuda put za kancelariju? — pita tašta.

— Otkud to vi, zete, sad od nekoliko dana nosite karanfil u rupici od kaputa a pre niste ni voleli cveće? — pita svastika.

— Boga ti — našta ti straći ovomesečnu platu kad eto nemaš ni pare a danas je tek deveti — pita tast.

— A otkad se ti poznaješ sa gospa Jelkom, pa čak i na ulici razgovaraš s njom — pita ujna.

Razume se grešnik odgovara kako ume, brani se, jede supu i ne duvajući u kašiku; ne primećuje čak ni da je presoljena i najposle nekako se odbrani.

Čim se završe kratka pitanja prelazi se na prvu tačku dnevnoga reda, a to je vladin predlog. Uzima najpre reč izvestilac većine, a to je tašta, i saopštava projekt zakonski koji glasi: Čl. 1.Pošto je stigla pozivnica za zabavu Ženskog Društva, i pošto je to jedna od najlepših zabava, to se mora i posetiti. Čl. 2.Sa ovom dosadašnjom haljinom žena je već posetila dve zabave, oficirsku i univerzitetsku, te prema tome ne može i treću. Čl. 3.Novu bi haljinu trebalo što pre poručiti kako bi za vremena bila gotova i Čl. 4.Ostavlja se mužu da u najkraćem vremenu zaključi potreban zajam za izvršenje ovoga projekta. Razume se, kao uz svaki projekt, pročita se i odvojeno mišljenje da bi nova haljina trebala. da bude liht-blau sa aplikacijama. To je znate svastičino odvojeno mišljenje.

I sad nastaje debata. Uzima najpre muž reč i počne dokazivati da se on već za one prve dve zabave zadužio i da mu je nemoguće praviti novi zajam, jer ne može više naći ni pijace na kojoj bi ga emitovao.

Ali se izvestilac većine ponovo diže da utvrdi, da je s obzirom na više državne razloge neophodno potrebno posetiti i ovu treću zabavu. Muž uzima opet reč i, priznavajući više državne razloge za opravdane, poziva se na niže državne. razloge sa kojih je njemu nemoguće zaključiti nov zajam.

Tada tašta, izvestilac većine, pribegne tehničkoj opstrukciji. Uzme reč i počne govoriti, govoriti, govoriti, govoriti u beskonačnost. Pojede se supa, pojede se goveđina, pojede se sarma, i pojede se pita koja se uvek mesi kad je tašta na ručku; ispije se i kafa, a ona još govori.

Posle takog dugog opstrukcionog govora da se, razume se, odmor. Muž ode u drugu sobu te prilegne malo.

Posle odmora, nastavlja se debata. On se još umiva, posle spavanja, a žena mu dođe iza leđa i počne govor o stvari koja je na dnevnom redu. On se dabome dusne, ona hoće da padne u nesvest, i tada govori on, a govori ona i o stvarima. koje nisu na dnevnom redu. Ona njemu prebacuje zbog nekakve neprospavane noći kod kuće; on njoj prebacuje zbog mešanja nekakve „strane sile“ u pitanja čisto unutarnje politike. U tom upada u sobu i izvestilac većine, baci i on dve tri oštre reči i nastanu „lična obračunavanja.“

Najzad on natuče kaput, nabije kapu na glavu ti jurne bezobzirce iz kuće.

To je onda opstrukcija manjine izlaskom iz sednice.

Odmah nastaje savetovanje u klubovima. On ode pravo u svoj klub, u kafanu, dočepa pivo ši počne se žaliti:

— E, ljudi božiji, e ovo je napast, ovo sa više ne može izdržati.

Ona opet, — većina — sazove svoj klub i nastaje savetovanje. Tašta je za to da mu se poruči:

— Kad nisi bio za ženu, nisi se trebao ni ženiti.

Ujna je za to da mu se poruči:

— Ako ti je nesnosno razgovarati sa ženom o familijarnim stvarima, a ti možeš i ne doći kući.

Žena je za to, da mu se poruči da je nju cela stvar jako potresla, da je dobila nesvesticu i da joj je sad vrlo teško.

Svastika je jedina za to da se učini pokušaj za sporazum, da se od strane većine učine izvesna popuštanja i da se pozove manjina da se vrati u sednicu na produženje bračnog života.

Izabere se za to tast da učini pokušaj za sporazum, ali njegova misija propada, jer manjina izjavljuje da neće da se vrati u sednicu.

I sad nastaje razume se konflikt i neizbežna kriza, ministarska kriza.

Muž u kafani večera, pije s društvom i tek ko dva sata noći uputi se kući. Hoće da uđe, ali vrata zatvorena, lupa, ali se ne otvara, a kroz prozor čuje glas većine:

— Idi pa spavaj tamo gde si do sad bio!

I to je onda državni udar i to državni udar ozdo. A vi znate da ima, i to češćih još, državnih udara ozgo.

E, muž pribere svu svoju snagu, ode da spava u kafani, sutra-dan upadne u kuću i sad nastaje pravi konflikt. Većina mesto da se služi argumentima počne se služiti vatraljima, metlama, varjačama; manjina uzdrma i samu ministarsku stolicu, dočepa je i digne je u vis. Nastaje piska i dreka, kao pri najburnijim sednicama skupštinskim.

Razume se tu ne izostaje ni galerija. Skupi se sav komšiluk od kojeg jedni odobravaju manjini a drugi većini, dok najzad muž ne izvrši državni udar ozgo, — izbaci prosto i ženu i taštu i svastiku i zatvori vrata.

I kad se već državni udar izvrši, i ta kad se uspešno izvrši, onda, vi to dobro znate, prestaje svaki unutrašnji politički život.

Eto, je l’ te da je naša unutrašnja politika po gdekad slična u kući kao i u državi?

Ja znam da će mnogi od mojih poštovanih slušalaca reći: E, ovo je preterano malo. Ne biva to tako ni u jednoj boljoj kući i porodici!

Pa ne biva, dabome, ni u jednoj kući sve ovo što sam ja ovde naređao, ali u svakoj biva makar po malo, makar po jedna trunčica, a ja sam vidite za to tu, na ovom svetu, da sve to skupim ujedno i da vam to iznesem, pa možda i nešto pakosnije no što je potrebno.

3.4. Moda

Svaka pojava u čovečijem životu ima svojih pobuda. Te pobude su ili psihičke ili fizičke. Pod psihičnim pobudama razumemo kako plemenite tako i neplemenite težnje čovekove, a pod fizičkim široki obim čovekovih instikata i potreba. Moda nije proizvod jedne od ovih, ona proističe iz svih, te se manifestuje kao jednovremeni izraz i plemenitih i neplemenitih težnja i neodoljivih potreba i grubih instikata. I stoga možda baš, što je posledica tako raznovrsnih pobuda, moda kao pojava nije jasno i precizno obeležena, i ako to zaslužuje već i po onim vrlo oštrim tragovima koje ona beleži kroz naš društveni život.

Pokušaj da se moda kao pojava jasno i precizno predstavi osujećen je već time što svaka njena definicija sadrži sama u sebi uslove negacije. Moda bi u suštini imala biti potčinjavanje pojedinačnoga opštemu ukusu, ali je ona isto tako potčinjavanje opštega pojedinačnome ukusu. Moda bi imala biti izraz slobodnoga razvijanja ukusa, ali je ona u isto vreme i najveći protivnik slobode u razvijanju ukusa. Moda bi imala biti osnova za široku slobodu izražaja lepoga, ali je njenim zakonima osnova unifihacija — izjednačenje — a izjednačenja stavlja van zakona svaki pokušaj slobodnoga pokreta, te isključuje i svaku pojedinačnu inicijativu. Moda se javlja kao revolucionar koji obara predrasude, kao anarhista koji ruši tradicije, ali istovremeno i kao despot, koji nemilostivo potčinjava mase i nasilnički im nameće svoju vlast.

Sve te kontradikcije koje sačinjavaju pojam mode, čine pitanje ove u toliko zanimljivijim te i dostojnim da mu posvetimo koji trenutak.

Moda vodi poreklo od postanja sveta. Ali, ne mislim na ono biblijsko postanje sveta, i ako današnja ženska moda navodi čoveka na misao da potiče od Evinog kostima. Prvi modni krojač je sama priroda i listove prvoga modnoga žurnala otkrila nam je priroda. Ona je skrojila paunu živopisno šaren rep, petlu koketnu krestu na glavi i Jelenu marcijalne rogove, da bi im dala odlike koje će im omogućiti osvajanje suprotnoga pola. Znači, priroda je ta koja je naročitim ukrasima odlikovala jedan pol da bi mu dala oružje za osvajanje onoga drugoga pola — što će reći da je priroda stvorila modu sa istim tendencijama koje i današnju modu rukovode.

Jedan od osnovnih instikata čovekovih — u kome leži i začetak civilizacije, a koji je i danas još tako vidan kod naše predrase, kod majmuna — to je podražavanje. U tome instiktu podražavanja prirodi i leže prvi početci mode. Samo, izgleda, čovečanstvo je izmenilo prirodine namere. Priroda je naročite toaletne ukrase i druge osobine darovala mužjaku i time je odredila da mužjak bude taj koji osvaja i — to je tako ostalo i dan danji kod svih ostalih vrsta životinja, izuzev čoveka. U toj vrsti žene nisu bile zadovoljne samo time da budu osvojene, one su htele da one budu te koje osvajaju i toga radi one prisvajaju sebi pravo kićenja ili isticanja toaletom.

To prisvajanje koje je učinio ženski pol nije akt obične otimačine, niti je to revolt protivu reda stvari kakav je priroda postavila. To je opet jedna od pojava koja proističe iz čovekovih instikata. Odlike koje je priroda darovala mužjaku, u ovom slučaju čoveku, da bi mu omogućila osvajanje, čovek je zloupotrebio ne zadržavajući se samo na jednoj ženi. U ženi, onoj koja je prva na redu osvojenih, javlja se sada onaj drugi instikt čovekov — instikt sebičnosti. I, naoružana instiktom sebičnosti, ona stupa u borbu sa muškarcem da ga zadrži sebi, a — da bi to postigla — ona pribegava kićenju i kitnjastom toaletiranju da uveća svoju lepotu i primamljivost, a time obrće red koji je priroda postavila, primajući na sebe ulogu onoga koji osvaja.

Tako su, eto, ta dva rudimentarna instikta — podražavanje i sebičnost — prve osnove na kojima se zasniva pojava mode.

Razume se da zatim na modu, u daljem njenom razvoju, u njenoj evoluciji, u formama kroz koje se ona manifestuje, u primenama kojima je ona stalno podložena i tendencijama kojima se ona rukovodi — utiču i mnoge druge okolnosti i prilike. Tako, na primer, nesumnjivo su to geografske, odnosno klimatske prilike koje nalažu modu eskimu kao i stanovniku ekvatorskih predela, kao što su to geografske, odnosno klimatske, prilike koje su u zemljama belih medveda inaugurisale modu krznenih bunda, šubarica, mufova i ženskih čizmica, što se zatim prihvatilo i u zemljama gde klimatske prilike nisu sve to i uvek zahtevale.

Jedan gotovo od najvažnijih podstrekača mode i uslova koji joj daju maha ili je sputavaju — to su ekonomske prilike. Kad se ima da se presipa luksuz postaje mal’ te ne potreba, kada se nema i potreba postaje luksuz. U onome prvome slučaju nije retka pojava da se luksuz javlja kao teška društvena zaraza, koja često puta hoće da podrije i same društvene temelje. Kada u takvim prilikama luksuz uzme šire razmere jednoga besa, jednoga kolektivnoga ludila, nastaju gdekad sudbonosne reakcije među kojima nije isključena i socijalna revolucija. Tako moda često biva ako ne direktan krivac a ono bar sukrivac i saučesnik teških socijalnih konflikata.

Zato se moda, za vreme velikih ekonomskih kriza, koje nastaju u doba dugotrajnih ratova, oseća u vrlo nezgodnom položaju. Ona se tada obično povlači u kakav kutak i skriva se od javnosti izbegavajuća da bude zapažena. Ona se tada, kao zločinac nemirne savesti, boji da se na nju ne ukaže prstom i da ne izazove hajku ozlojeđenih. Žene će se u tako doba odenuti skromnošću, a svoje blistave toalete poprskane naftalinom zariće u najdublje sanduke; trgovački izlozi, u kojima je za vreme mira carevala luksuzna roba, okitiće se jegerovim košuljama, flanelskim čarapama i vunenim rukavicama; modni će žurnali obustaviti izlaženje, a ženski će krojači zajedno s muzikantima po ceo dan čačkati zube i čitati od jutra do mraka novine.

U tako teškim ekonomskim prilikama žene hoće često puta svoju skromnost da proglase rodoljubljem. Nepovoljnim ekonomskim prilikama pokušale su parižanke da objasne modu današnje kratke suknje i proglase je za jedan rodoljubivi gest. Da pripomognu teškoj ekonomskoj krizi, koja je u svim zemljama nastupila povodom rata, parižanke su na početku skratile suknju na polovinu dužine, a da bi ostale konzekventne one su, kako je koja godina rata prolazila, skraćivale suknju, sve više i više tako da se može Bogu blagodariti što se rat svršio, jer da je potrajao još koju godinu, parižanke bi ostale bez sukanja. Logika bi ovakvoga rodoljubivoga gesta bila možda u ovom zaključku: što kraća suknja tim smo bliže rešenju ekonomske krize, dok je moje lično mišljenje: što kraća suknja da mi sve dublje tonemo u ekonomsku krizu.

Treći važan regulator mode su svakojako socijalne prilike one sredine u kojoj se ona u ovom ili onom obliku javlja. Od vajkada je moda jedan od osnovnih razloga sukoba između generacija koje zalaze i onih koje nastaju, izmeđ starosti i mladosti. Tempo modne evolucije zavisi dakle od prevlasti jedne ili druge strane. Tamo gde otac, majka prema kćeri, ili muž prema ženi, ima još punu vlast, svakojako da se moda evoluiše sporim tempom kao i u svima sredinama gde se tradicije proglašavaju za svetinje. U takvim se sredinama mase hipnotišu tradicijama, roditelji predrasudama, te mlade generacije jedna za drugom teškim borbama stiču prava na savremenost i slobodu da se prema toj savesnosti opredele. Čast za pobedu u tim borbama, razume se, pripada ranijim mladim generacijama, jer današnja je omladina olako izvojevala slobodu u modi. Danas kad su majke počele da liče na svoje ćerke, a ocevi na sinove; danas kad majka i ćerka zajedno žure kod frizera da onduliraju bubikopf, a otac i sin zajedno hitaju kod lepe manikerke da glačaju nokte; danas kad se prošlost utopila u sadašnjost, nije više nikakva zapreka roditeljska predrasuda.

U istoriji mode javlja se često kao njen regulator i državna vlast. Vlast ili zakon, javlja se kao modni regulator u dvojakoj funkciji: ili kao zaštitnik izvesnih opštih interesa, ugroženih modom, ili kao reformator.

Kroz sva stoleća dolazila je moda u sukob sa čuvarima religije i morala, kao i sa onima koji su brinuli o nevolji koju bi moda donosila ekonomskome stanju dotičnoga vremena i sredine. Otuda i pojava da se protiv mode buni ili crkva ili država, ili obe udružene.

Još pred pad rimskoga carstva država je naredbama i zakonima suzbijala raskoš. To je isto bilo i docnije, u srednjevekovnim državama. Tako, na primer, poznata je borba koja se vodila u 15. veku protiv velikih šlepova. Grad Bolonja izdao je 1453 godine naročiti propis mode za razne staleže odmeravajući svakome staležu dužinu repa koji može vući za sobom. Po toj naredbi plemićske žene smele su nositi šlep dug dve trećine lakta (aršin); žene univerzitetskih profesora i naučnika smele su nositi samo pola lakta dug šlep, a žena umetnika, privrednika i trgovaca samo jednu trećinu lakta.

U Modeni je gradska uprava postavila javno na trgu jedan kamen na kome je bila uklesana mera dužine šlepa. Koja god se dama javila na ulici, morala je ići na trg da joj se na kamenu izmeri dužina šlepa, te da se uveri da li je propisno dug. Nepropisan šlep se odmah tu, na licu mesta sekao.

Jedan naš stari i vrlo poznati beograđanin pre pedeset godina rešio je na svoj način i bez učešća vlasti pitanje dužine šlepa svoje žene, kada su jedne večeri trebali poći na neki bal. Upotrebio je isti metod koji se u 15. veku upotrebljavao u Modeni. Kad je došao s večeri kući i zatekao ženu obučenu za bal s ogromnim šlepom koji se vukao za njom, njega je spopao jedan čaršijski sram, ali je ćutao. On je pozvao ženu da pođu, pa kad je ona zakoračila, zatvorio je naglo za njom vrata tako da joj je šlep ostao u sobi. Pa, pošto je zaključao vrata, uzeo je sekiru i njome prerezao šlep, a žena se s one strane vrata previjala od bola i plača. Ma da znam porodicu u kojoj se to desilo, ipak ne znam jesu li zatim supružnici otišli na bal.

U Švajcarskoj je ciriško veće izdalo naredbu 1371 godine po kojoj za devojke ne postoji propis, njima je bilo slobodno da se oblače i kite, ali udate žene nisu smele imati više od jedne suknje i to u jednoj boji i nisu smele nositi vezene cipele. A opštinsko veće u Štrasburtu, da bi suzbilo luksuz, utvrdilo je cene ženskih toaleta. Ni jedna žena nije smela praviti toaletu skuplju od trideset forinata.

U Španiji je kraljica Izabela, da bi suzbila luksuz, zabranila uvoz u zemlju luksuznih materija kao što su pliš i brokat.

U Nemačkoj je, u doba od 1530 do 1548 godine, izdato nekoliko zakona i uredaba o odevanju pojedinih staleža, propisujući svaki detalj u odelu. Oko polovine 17. veka saski izborni knez izdao je takođe detaljan propis za odevanje. Poslednja pruska naredba koja pokušava da reguliše modu datira iz 1706 godine. Ova se naredba odnosi na građane grada Tilzita, gde se zbog povoljnih ekonomskih prilika naročito bila zacarila raskoš. Po toj naredbi zabranjeno je bilo ženama nošenje pliša, svile, čipaka i bogatih nakita, šubarica od krzna i svega ostaloga što je skupo stajalo.

Ali nemojte misliti da ove i ovakve mere pripadaju samo srednjem veku. Kadgod je moda preterivanjem prebacila granice bilo ukusnoga bilo mogućnosti, izazivala je reakciju. Protivu današnje mode razgolićenosti, na primer, pobunila se prvo crkva, Na čelu nezadovoljnika sa današnjom modom stoji sama njegova Svetost, poglavar rimske crkve. Vatikan je već u nekoliko mahova osudio današnju modu. Razume se da su, sledujući tome primeru, i svi ostali predstavnici i vernici Svete Stolice pošli tim putem. Biskup od Pize, kardinal Mafi, vojuje najodlučnije i jednim pastirskim pismom osuđuje današnju modu nazivajući je nepristojnom i pozivajući crkvi verne muškarce da bojkotuju žene. Ovaj pokret crkve protivu današnje mode u Italiji uzeo je tolike razmere da su već i po crkvama izvešane naredbe kojima se zabranjuje pristup u crkvu ženama neuljudno obučenim.

Današnja španjolska kraljica, jedna od odanih kćeri Svete Stolice, stara se da sopstvenim primerom suzbije današnju modu noseći duge staromodne suknje.

Šef policije kineske varoši Šangaja izdao je prošle godine vrlo strog edikt protiv evropske ženske mode — protivu dubokih dekoltea, golih ruku, bubikopfa i kratkih sukanja, opominjući žene da ne dozvole da se evropska bestidnost odomaći u Kini.

U Grčkoj je za vreme diktature, pre malo vremena, pokušala vlast da se bori protiv današnje mode i malo drastičnijim merama. Možda su se Atinjanke, u želji da se vrate svojim klasičnim tradicijama, malo i suviše razgolitile te se i vlast vratila klasičnim tradicijama, onima iz srednjeg veka. Kao što je polovinom petnaestoga veka gradska uprava u Modeni stavila na trgu kamen sa uklesanom merom gde je svaka dama morala izmeriti svoj šlep, tako su u Grčkoj policajci dobili santimetre i naredbu da javno, na ulici, u poslastičarnici, u kafani ili pozorištu, mere ženama dužinu suknje i prijavljuju policiji one koje imaju kraće suknje no što je propisano.

Razume se da su tako drastične mere od strane vlasti morale izazvati revolt kod nosilaca kratkih sukanja. One su sazvale protestan miting koji je, vele, bio posećeniji no ma koji koji je ranije sazvan da da svoj glas o primeni državne forme. Na tome mitingu pale su i ovakve reči u odbranu mode: „Samo kod varvarskih naroda, gde je sebičnost vrlina, lepota je robinja pojedinaca. Lepota je opšta svojina, kao što je sunce opšta svojina, kao što je vazduh opšta svojina. Ko je taj koji prisvaja sebi pravo da sunce zastre, da vazduh razredi, da lepoti propisuje zakone. Ko je taj koji prisvaja sebi pravo da lepotu, kao opštu svojinu, sakrije od onih kojima ona po božjim zakonima pripada?“

— Tako je, gospođo — odgovorio je na to jedan sedi i iskusni gospodin, koji je jedva dobio reč na mitingu — ali, vi ćete dozvoliti da današnja ženska moda od sve te lepote, o kojoj vi govorite, prikazuje najvećim delom ženske noge, a vi izvesno i sami ne delite mišljenje da su ženske noge opšta svojina.

Rekli smo malo čas da se vlast javlja često kao reformator mode. To ne danas samo, kada je na istoku val modnih reforama zahvatio široke razmere, već uvek i ranije. Petar Veliki, na primer, u svojoj reformističkoj akciji nije mimoišao i pitanje nošnje svojih podanika. U Rusiji je tada bio običaj da se kožni kaftani nose dugi do zemlje, te su se ljudi na poslu jedva kretali. On je naredio vlastima da svima njegovim podanicima nasilno seku kaftane do kolena. Radi toga su bili određeni naročiti ljudi po drumovima koji vode u prestonicu i, kogod bi naišao tuda, terali bi ga da klekne i sekli mu kaftan za onoliko koliko bi se vukao po zemlji.

Istočnjački Petar Veliki, naš savremenik Kemal-paša, koji je zagazio u duboke reforme države, religije, društva i celokupnoga života svoga naroda, hrabro se poneo u oblasti mode. U toj oblasti on je potpuno izmenio glave svojih podanika. Muškima je skinuo fesove, a ženama je otkrio lica. Ne zastajući samo na tome, on je još svukao muškima tradicionalne turove, a ženama dražesne šalvare, te grubo uništio čarobnost istočnjačkih snova.

Drska hrabrost kojom je Kemal-paša u jednoj konzervativnoj sredini, hipnotisanoj verskim zabludama, zaljuljao vekovne temelje tradicije — morala je imponovati i razumljivo izazvati i podržavaoce. Tako se sad, kao poplava, širi reformistički val na istoku i avganistanski kralj, odmah po povratku iz Evrope, izvodi iste reforme, a persijski diktator Rizakan skida lepim persijankama pokrivala. sa lica, kličući u svome ediktu: „Neka nebeska svetlost obasja božji dar lepote!“

Taj reformistički val dopro je čak tamo do dalekih istočnih strana, te kao radijumski zrak probio i debele zidine kojima je ograđena Kina, U Kini zasad se nije zagazilo u dublje reforme, ali i ove koje su nastale obećavaju da nisu poslednje. Tamošnji diktator general Či-Ču-Čang izgleda da je rešio da uvede bubikopf kao modu za svoje muške podanike. On je naredio da svi Kinezi moraju odseći perčine i svaki podanik, koji vlasti preda dobrovoljno svoj perčin, dobija dva dolara nagrade. Za neposlušne, one koji se bune protivu ove reforme, Či-Ču-Čang je obrazovao naročite žandarmerijske odrede naoružane makazama, Ti se odredi zovu „Secirep“ i oni imaju dužnost da dolaze po narodu i svima koji se protive da odseku perčin na silu. Tako je sad u Kini, po naredbi vlasti, nastalo opšte čupanje perčina baš u isto doba kad kod nas prosvetne vlasti vode borbu protiv čupanja obrva.

Izlažući sve ove faktore, koji imaju neposrednoga uticaja na modu, nismo još ni izdaleka iscrpili broj njihov. Ostaje nam još jedan važan regulator mode a to su: društveni i lični motivi, i jedan još važniji, a to je osećanje lepoga — estetike.

Društveni motivi ili pojave imaju jedan neposredni uticaj, jer izazivaju potrebu ovakve ili onakve mode. Takve su pojave sportovi i sve ostale pasije, kao: turizam, tenis, bicikl, jahanje, plaža, auto, lov, ski i drugo.

Presudniji od svih su lični motivi u modi. To su motivi ne samo presudni već i vrlo komplikovani, jer se u njima ne izražava samo lični ukus već u najčešće slučajeva još i sujeta, zabluda ili kapris. Takav lični motiv može, razume se, samo tada biti od osetnoga uticaja na modu ako je njegov tvorac ličnost koja služi za ugled t. j. ako važi kao Roi de la mode „Tongeber“, ili Magister elegancorum jednoga društva, bilo po stečenom priznanju njegova ukusa ili, što je još žešće, po položaju koji zauzima u društvu.

Ta okolnost što „tongeberi“ nisu ostali samo oni koji su stekli kvalifikaciju dobroga ukusa, već češće i ovi drugi i učinila je da se u lične motive sem sujete, zablude, kaprisa, ukusa uvukao još jedan malo pohvalan elemenat. Taj elemenat ili motiv je: prikrivanje telesnih mana.

Prikrivanje telesnih mana ili nedostataka zbio je od uvek jedan od vrlo fatalnih regulatora mode i taj motiv, kao ni jedan drugi, pokazuje svu brutalnost tiranije i svu svirepost robijanja modi.

Kakva infantkinja ima škrofulozan vrat, pa to pokrije ona izmišlja ogromne visoke uštirkane kragne kojima uokviruje celu glavu, tako zvane Kol di Mečidis ili u nas poznate kao Marija Stuart kragne, i to nameće kao modu kojoj se čitave generacije zatim potčinjavaju. Njegovo Veličanstvo Kralj je ćelav, nema ni jedne jedine dlačice na krunisanoj glavi i uslužni mu dvorani izmišljaju periku koja za tim postaje moda i čitave joj generacije robuju pokrivajući svoju glavu punu kose još i glomaznom i nesnosnom perikom. Njeno Veličanstvo mlada princeza zagledala se u mladoga i lepoga paža. To zagledanje imalo je i svojih neočekivanih posledica i te je posledice valjalo pošto poto pokriti. Ako se to nije desilo mladoj princesi, a ono se bar moglo desiti kraljici udovi koja već tri godine oplakuje pokojnoga kralja. Skandal se mora pokriti i izmišljena je krinolina, jedna haljina razapeta na obručima koja pre liči na kakav porodični kišobran ili možda na avijatičarski padobran. I taj modni kišobran morale su zatim da nose čitave generacije.

Reći ću vam i jedan autentičan primer iz skore prošlosti, koji će najbolje potvrditi koliki uticaj imaju lični motivi na modu. Njegovo Veličanstvo engleski kralj Edvard Sedmi bio je u svoje vreme roa de la mod, kojega je imitirala cela Engleska. Današnji princ od Velsa nesumnjivo je od svoga dede nasledio presto modnoga kralja. Edvard Sedmi je posle jednoga dobroga ručka otkopčao poslednje dugme na prsluku i tako je probavio celo veče među zvanicama. Od toga momenta svi lordovi su počeli otkopčavati poslednje dugme, na prsluku i ta moda još i danas donekle traje.

Muške sako-e koje dame danas tako rado nose, izvesno je izmislila kakva usedelica koja je izgubila bistu, kao što je i tako zvanu ampir-haljinu izmislila dama sa nesrazmerno razvijenim kukovima koja je imala potrebu da ne obeležava struk tamo gde on postoji, Visoku štiklu na cipeli je izmislila velika noga; visoku frizuru su izmislile žene maloga rasta; frizuru koja pada na lice je izmislila žena koja je imala potrebu da pokrije uši, a žena dugačkoga i mršavoga vrata izmislile su široku pantljiku kojom se opasivao vrat.

U lične motive spadaju razume se po ne kulativni razlozi, koji takođe imaju veliki uticaj na modu. Fabrike koje izrade i rasture veću količinu šešira nemaju računa da se i iduće godine ostane pri istom modelu. One izmišljaju i lansiraju nove modele stvarajući sebi novu prođu na račun navike sveta da svakoj novini robuje. Tako biva i sa svima ostalim delovima toaleta.

Među najvažnije regulatore mode nesumnjivo bi imalo doći i osećanje lepoga — estetika. Estetika bi imala biti faktor koji bi morao imati jednu diktatorsku vlast u oblasti mode, pa ipak to nije uvek tako. Zakoni na kojima počiva estetika opšti su, ali to ne znači da oni u svakom slučaju primenjeni zadovoljavaju osećanje lepoga. Ako estetika jedan sklad boja prizna lepim, to još ne znači da takav sklad boja odgovara svakom licu; ako estetika liniju jednoga kroja proglasi lepom, to još ne znači da takva linija odgovara svakome stasu i svakome telu. Sem toga, u modi vrlo retko kad estetika uspeva da ima presudnu reč, jer se uz nju uvek tiskaju i svi ostali motivi koje smo nabrojali. Najzad, estetika ne može uvek da dođe do punoga izražaja i stoga što ljudi hoće da estetika služi njima, a ne oni njoj.

Nabrajanjem svih izloženih motiva kojima se moda rukovodi, kao i faktora koji utiču na nju — daje se od prilike sagledati koliko je širokih obima ona kao pojava; iz kolikih raznovrsnih vrela ona ističe i koliko ljudskih slabosti u nju utiče. No značaj mode, kao socijalne pojave, mi ćemo tek tada zapaziti ako bacimo letimičan pogled i na onaj uticaj koji ona ima na sve ostale socijalne pojave. Kao što druge pojave utiču na modu u dobrome ili rđavome smislu, tako i moda utiče na druge socijalne pojave u dobrome ili rđavome smislu.

Uticaj koji moda ima u svakidašnjem, porodičnom životu, očigledno je manje ili više svima nama poznat, jer ga svi preživljujemo. Moda je u najčešće slučajeva razlog nepovoljnih odnosa u braku, ona često pokolebava supružanske odnose kao i čistotu tih odnosa, a još češće je razlog gubljenja ekonomske i moralne ravnoteže pojedinaca ili pojedinih porodica. Moda je jedan od najtežih razloga sa kojega je brak svakoga pojedinca postao čitav ekonomski problem te se danas sve više i više izbegava brak. Ni rodoljubavi apeli za što veću populaciju u pojedinim državama, ni pokušaji da se što težom porezom opterete neženje, ne mogu uspeti da se ovi odvaže na teško breme zadovoljavanja mode i njenih ćudi, što brak sobom donosi.

No uticaj mode se javlja i van dnevnoga života i van braka i van porodice. Javlja se u svima drugim pojavama javnoga života, u politici, u umetnosti, u moralu i ljubavi, kao i u svima drugim pojavama ljudskoga društva i manifestacijama ljudskoga duha.

U politici je, na žalost, uticaj mode korumptivnoga karaktera. Uvek se politička korupcija javlja uporedo sa raskalašnošću i luksuzom u modi. U doba razgolićavanja sa tendencijom ispoljavanja draži javlja se i kolebanje karaktera, a kolebljivi karakteri nisu nikad nosioci državne politike. Atinsko cvetno doba, doba heroja i velikih mislilaca, ide uporedo sa strogim pokrivanjem ženskog tela; pocvetno doba, razgolićava ženske, mudrost svodi na retorsko nadmetanje, a politika postaje svojina milosnika, i cvetno atinsko doba počinje da se gasi, svetla kultura da se kloni zapadu. Ta pojava se ponavlja kroz istorije svih naroda. Verovatno će istoričari budućih generacija naći da se ta pojava dotakla i našega vremena. I u nas se kao i svud u svetu često pruža prst na pojedine političare kojima su suknje napravile karijeru, premda je moje lično uverenje da su suknje na protiv mnogima upropastile karijeru.

Uticaj mode na umetnost je nesumnjiv. On se jasno zapaža i u slikarstvu i u muzici, u književnosti kao i u vajarstvu. Taj uticaj se da neobično dobro sagledati kod antičke skulpture. Nikad lepa linija ženskoga tela nije bila tako vidna kao za vreme antičke mode. Jedan opisivač Atinjanke toga doba ovako veli: „Atinjanka staroga veka bila je najelegantnija žena svoga doba. Ona je sebe ukrašavala svilenim materijama isto onako kao što je sunce svojim zracima posipalo planine i mora. Živeći uvek u prirodi, baveći se lepotom svojega tela i njen organizam i njena figura morala je da bude lepa kao priroda, kao zalazak sunca, kao talasi mora, kao veličanstveni vrhovi planina. Dok je drapirala oko sebe tuniku trudila se da ne sakrije ni jednu liniju svoga finog tela, jer te materije su bile proznačne kao da su bile izatkane od sunčanih zrakova“.

Ta lepa linija ženskoga tela dobila ja snažan izraz u sklupturi staroga veka. Dok se na zapadu, gde je vladala moda stroga skrivanja tela nikada ne javlja, na istoku ta lepa linija daje Fidijasa, Praksitelesa, Polikleta, Skopasa, Mirona i druge.

Odvajkada se u ime morala diže glas protivu slobode u modi. Kad ljudi ili žene prođu pedesetu godinu, stavljaju se odlučno na stranu morala i mrzovoljno gledaju na svaki slobodan pokret. Toga negodovanja je bilo među takvim moralistima sviju vremena pa ga ima i danas kada razgolićenost današnje mode hoće da proglase nemoralom. Međutim stoji jedan fakat a taj je, da je moral bio uvek u većoj opasnosti u vremena kada je bila moda pokrivanja svega i zakopčavanja do grla. Srednji vek, vek toaleta koje su sve skrivale, ne može se ni malo smatrati moralnim vekom, još manje je moral bio obezbeđen tamo, na istoku, gde su šalvare bile jedna vrsta zatvora i gde su feredže pokrivale i lice i oči i osmeh ženski.

Iz toga se fakta da izvesti ovaj pouzdani zaključak: ne postoji moral svlačenja i moral oblačenja; moral ni u koliko nije obezbeđen zakopčanim haljinama niti je ugrožen razgolićenošću; moral leži jedino u nameri oblačenja i svlačenja odela. Razgolićenost sama po sebi nije dakle nemoral, ako nije nemoralna namera radi koje se ona nosi, te, prema tome, ne postoji nemoralno oblačenje pa ma kakvo ono bilo.

Ali sve to ne znači da moda ne čini jedan duboki i snažan utisak na moral jednoga društva. Ima ga, samo što on ne potiče od načina oblačenja već iz one sugestivne moći mode da zahvati i hipnotiše celo jedno društvo i celu jednu generaciju. Dok je pre francuske revolucije moda bila svojina aristokracije i visokih staleža ona je u tom pogledu bila manje opasna; od revolucije, otkada je postala opšta svojina, njoj se potčinjavaju i ekonomski nemoćni i, da bi je zadovoljili, posrću i moralno i materijalno. Kada bi se od nekud dala sprovesti i takva statistika, došlo bi se možda do ovakvih rezultata: u jednom gradu od 100.000 stanovnika, zahvaćeno burom koju zavitla jedan pelc mantil, propadne godišnje više devojaka no što se godišnje za vreme bura utopi i putnika i mornara i ribara na svima svetskim morima i rekama.

Moda ima uticaja i na najintimnije osećaje duše čovekove. Ona hoće da ukalupi i sve ostale duševne izraze. Ali kod svih ovih pojava ima ona jedan površni uticaj koji se odnosi više na način i formu u kojoj se ova osećanja imaju izraziti. Kod najintimnijega osećanja duše čovekove — kod ljubavi, ima moda jedan jači i presudniji uticaj. I ako izgleda da je to paradoks, ipak je istina da se i ljubav upravlja po modi. U starome veku je bilo moda zaljubljivati se u gladijatore; u srednjem veku u ritere, u onome ljubav se menjala kao i moda šešira. Pre novih tehničkih pronalazaka bila je moda zaljubljivati se u džokeje i primaše ciganskih muzika; zatim su došli u modu šoferi, pa avijatičari, pa bokseri i najzad filmski glumci. Uticaj mode u u tome pogledu je toliko snažan da ljubav, kao modu šešira, pretvara u kolektivne pojave, u zarazu, u ludilo gomile. Kada je umro Rudolf Valentino, dva kontinenta žena je plakalo, a četiri gospođice, koje ga nisu ni poznavale, izvršile su samoubistvo. Pre neki dan ste videli kako je u Beogradu deset hiljada majki i kćeri vriskalo, a ne kliktalo, pozdravljajući Svetislava Petrovića. Doček Svetislava Petrovića, i po brojnosti učesnika i po entuzijazmu, teško da je bio što manji od dočeka pobedilaca na Dobrome Polju i Kajmakčalanu kada su, posle tri godine okupacije, doneli slobodu srpskoj prestonici.

I ta će moda prema filmskim glumcima trajati još malo vremena i tada će, promene radi, doći na red novosezonska roba. Počeće se zaljubljivati u istraživače severnih polova, ili možda u zločince sa optuženičkih klupa. Tako da će onaj biti više u modi koji je više zločina izvršio.

To je sve ipak tako reći spoljni i prelazni uticaj mode na ljubav, ali ona ima jakog uticaja i na samu unutrašnju stranu njenu, na sadržinu njenu, ako bi se tako moglo reći. To ćemo možda bolje uvedite ako se sa nekoliko napomena zadržimo na današnjoj našoj modi.

Današnja moda jasno iskazuje tri tedencije; to su: podmlađivanje, isticanje draži i maskuliranje — pomuškarčavanje.

Tendenciju podmlađivanja današnja moda kratkih sukanja i bubikopfa iskazuje time što je izravnala i ujednačila žene od pedeset godina sa devojčicama od šesnaest godina. Od šesnaeste do pedesete godine sve su ženske iste starosti, bar posmatrane od natrag. Gospođe koje su prebacile doba prve mladosti lišile su se novom modom one gracioznosti koja njihovome dobu pripada, a koju im je duga suknja obezbeđivala, a nisu uspele da se podmlade. To utoliko pre, što današnja moda kratkih sukanja zahteva kao bitni uslov lepu nogu. Osamdeset od sto starijih gospođa, usled, razvijenosti tela koje njihovome dobu pripada, nema taj bitni uslov. Starije dame dakle novom modom nisu uspele da postanu devojčice, a devojčicama su oduzele jednu iluziju i jednu radost. Nekada je ideal mladoga gimnaziste bio da se dočepa maturantske svedodžbe te da kupi štap i pripali cigaretu na javnome mestu, a ideal mlade šiparice da pusti dugu suknju. Danas se otac i majka ne savetuju više da li im je ćerka dorasla da pusti dugu suknju već, na protiv, danas će majka reći ocu: „Slušaj, naša je Mica prilično porasla, vreme je da joj potkratimo suknju!“

Druga je tendencija, rekosmo, današnje mode: isticanje draži, prikazivanje lepote tela, te sa tim u vezi i što veća razgolićenost… Ja sam stao već na gledište da razgolićenost ne znači nemoral, ali nastaje drugo jedno pitanje, a to je: da li razgolićenost ne dejstvuje obratno onim težnjama koje bi se njome htele postići? Da li suvišna razgolićenost ne razbija poeziju života i da li ne izaziva zasićenost? A zasićenost draži ne ide uvek u prilog onih koji te draži prikazuju i može imati čak i odvratnih posledica.

Razgolićenost oduzima osećanju ljubavi svu misterioznost, razvejava sentimentalnost i iluzije; a snove i čežnju pretvara u stvarnost, a stvarnost isključuje poeziju. Današnja je moda nesumnjivo stresla sa ljubavi prah idealizma. Govoriti danas o ljubavi jezikom naših starih poeta bilo bi smešno, a voleti se ljubavlju kakvom su se voleli naši ocevi i majke bilo bi naivno. U današnjoj ljubavi ima možda više iskrenosti, ali i više divljaštva; ima možda više prirodnosti, ali i više brutalnoga egoizma; ima u toj ljubavi i više stvarnosti, ali je ona izraz života primitivnih ljudi.

Neosporan je fakat da je ljubav idealnija gde caruje moda pokrivanja, a realnija gde vlada moda razgolićavanja. Istok, gde žene skrivaju lice, gde se i pogled krije iza haremskih rešetaka, dao je najnežniju ljubavnu poeziju i postao je čaroban san svih zapadnjaka zasićenih stvarnošću.

Interesantan je jedan fakat koji vredi zapaziti. I kod samih životinja razlikuje se ljubav između onih koje su obučene i onih koje su gole. Kod obučenih postoji idealmisanje, flert, sentimentalne izjave ljubavi, dok kod neobučenih životinja to ne postoji, Petao se šepuri krilima, udara mamuzama u zemlju kao pruski oficir i okreće se koketno oko koke kojoj izjavljuje ljubav; slavuj izvija čarobne melodije da bi zadobio svoju draganu; golub gukanjem kazuje čitave sonete da izmami samo jedan poljubac golubičin; mačak izvija očajne strofe koje su kadre potresti sentimentalnu mačkicu; fazan, govedarka, ždral pa čak i kondor igraju čitav balet da pobedom osvoje srce svoje obožavane. Kod neobučenih životinja nema svih tih izražaja, nema poezije.

Treća je tendencija današnje mode: maskuliziranje — pomuškarčavanje. Tendencija teoriski opravdana, jer ide uporedo sa pokretom izjednačavanja oba pola; praktično možda neopravdana, jer nastaje pitanje: da li se pomuškarčavanjem ženskinje približuju ili možda udaljuju od čoveka? Ili se, uprošćujući na taj način modu, vraćamo onome redu koji je priroda još od početka postavila; žena treba da bude ta koja će biti osvojena, a ne ta koja osvaja.

Samo ako bi se to pomuškarčavanje i dalo ma kako opravdati, ne bi to moglo do krajnjih granica a da ne pređe u oblast smešnog. Vi se možda sećate one anegdote. Sedi gledalac na tribini i posmatrajući jednoga igrača futbala veli svome susedu:

— Ovo je užasno, ova današnja mladost. Ja ne mogu da znam je li ono igrač ili igračica, je li muško ili žensko?

— Izvinite, gospodine, ali to je tvoja kći! — odgovara sused.

— Oh, molim po sto puta za oproštaj, nisam znao da razgovaram sa gospođičinim ocem!

— Ta nisam ja njen otac, ja sam njena majka!

Da završim svoju reč jednom konstatacijom: moda klasičnoga doba bila je moda gracija; moda srednjega veka bila je moda madona, moda današnjega veka je moda šiparica. Ona je sva u tome da istakne čarobnost i draž mladosti.

Uostalom tako je i pravo: na mladosti je da živi, a na nama je, koji smo van mladosti, da posmatramo taj život!

3.5. Alfa i Omega

Moj život se proteže kroz dva veka. Zahvatio sam dobar deo prošloga — devetnaestoga stoleća — pa, evo me, pabirčim godine i kroz dvadeseti vek. Širok je prostor vremena koje sam sagledao, prostrana prošlost koja je ostala za mnom, a burne su i vrtoglave promene koje su se za to vreme dešavale, i koje su toj prošlosti dale oblik sadašnjosti.

U doba kada sam prvi put umeo da shvatim, zapazim ili bar sagledam ono što se oko mene dešava, naše je društvo bilo na početku svoga razvitka, na početku stvaranja i formiranja. Na društvu tome počivao je jedan haremsko-čaršijski mentalitet i pritiskala ga petrificirana patrijarhalnost, tradicija i obziri, Naše tadanje društvo živelo je još u sobama i iza plotova, kraj naćvi, sadžaka i ognjišta, povučeno od svih događaja i života, koji se van kuće javljao.

Ja sam prošlošću svojom dopro u te dane; sagledao sam još turski barjak na bedemima beogradskoga grada; video sam činovnike u turu i domaćice u nanulama, ćepenke na Terazijama i volovska kola, zastrta ćilimovima, na kojima se familije nedeljom u ranu zoru izvozile na izlet do Bulbudera. Živeo sam u doba dugačkih kurjuka i čupavih brkova, koji su kao mlado jagnje visili pod nosem. Živeo sam u doba kada se U četiri oka izjavljivala ljubav, u četiri oka uzajmljivao novac i u četiri oka vodila politika. Živeo sam u doba, kada su se najugledniji građani otimali da budu tutori Saborne crkve; kada su brojanice bile odlika mudrosti, a struk bosiljka odlika čednosti; u doba domaćih hlebova i u doba kada je za toaletne potrebe služio sapun koji su majke kuvale od užeženih čvaraka i žuči, a mirišljavi sapun od badema, koji je u kuću dopro kao „prezent“, stajao kao ukras u šoljici na ormanu, u sobi za primanje.

Živeo sam u doba lojanih sveća i mumakaza, u doba kad se pisalo guščijim perom, kada je pismenost bila „božji dar“, i kada su izlazile jedne jedine novine i to jedanput nedeljno.

Živeo sam u doba kada se svaki stranac zvao „švaba“, parobrod se zvao „damšif“, a poslastičar „cukerpeker“, kada se o narodnim praznicima pekli volovi na Terazijama, a prestonica iluminirala vatrama, naloženim na raskršćima; u doba kada smo železnice viđali samo kao slike u bečkim ilustrovanim listovima.

Živeo sam u doba oke, groša, cvancika i aršina; u doba kalemćarki i tepeluka; u obe štikovanih papuča i belih rekla; u doba štrimfla i fusekla; u doba kada se krep-de-šin, žoržet i marokeni zvali: atlas, basma i čojica; u doba kada je đulijak bio jedini otmeni parfem, kada su berberi klještama čupali ljudima zube, i kada su cigani sa medvedima išli iz avlije u avliju da zabavljaju prestoničko društvo.

Taj sam život ne samo zapazio već i živeo njime i, kao feniks, sa svakom novom generacijom, sa svakim dobom, sa svakom epohom našega društvenoga razvitka umirao i opet se rađao da živim novim životom, životom novih ljudi i novoga društva, Evo me dakle i među vama da ovako, kada mi se ukaže prilika, prelistavam tu prošlost te, stavljajući na taj način pozadinu sadašnjosti, pomognem da se današnjica što plastičnije prikaže.

Zanimljiva je to lektira: prelistavanje prošlosti kroz koju se preporađalo naše društvo te ni, novi i mladi, od nas starijih, mislim najstarijih, u čijim rukama već malaksava pero, ne bi trebalo ni da tražite što drugo, do da vam u ovakvim prilikama kroničarski kazujemo to što smo nekada zapazili, kako bi vam dali prilike za poređenje sa onim što vi preživljujete, te da vidite koliko ste, za kratak razmak vremena od pola veka, iskoračili gigantskim korakom od bliske prošlosti do sadašnjosti.

Daleko bi nas odvelo kada bi u obimu koji nam večerašnja prilika dopušta pokušali da pratimo istorijat razvića svake pojave našega društva, idući za svima promenama i formama kroz koje je ta pojava prolazila dok se nije javila u današnjem svom obliku. To bi bio i zamoran i opširan posao, koji bi slušaoce, i pored zanimljivosti svoje, mogao zamoriti. Dovoljno je za nas ako ovom prilikom obeležimo samo začetke izvesne pojave i uporedimo ih sa oblicima u kojima se ta pojava danas javlja, te da pojmimo vrtoglavu brzinu kojom se naše društvo razvijalo i da shvatimo kako se danas nalazimo nesrazmerno udaljeni od doba, od kojega nas tako kratak razmak vremena razdvaja.

Zato sam i nazvao ovu svoju reč prvim i poslednjim slovom u azbuci, označavajući pojave u njihovome začetku kao alfa i iste pojave u današnjici kao omega, u razvitku jednoga mladoga društva.

Razume se da ima pojava čijem je razvitku doprineo opšti razvitak nauke i tehnike i koji je napredak i u starijim društvima načinio prevrat, ali i te pojave, u drugim sredinama, ne prave tako ogromno rastojanje kao kod nas. Uzmite samo, primera radi, pojavu radija i aeroplana kao saobraćajnoga sredstva, Zamislite kako prema tim pojavama stoje deda i unuk ili stara majka i unuka, koji još zajednički žive. Vama, koji nemate za sobom prostranu prošlost, teško je zamisliti taj veliki razmak. Mislim da ćete ga sebi lakše predstaviti ako vam ga u slici prikažem; slikom ćemo jače moći obeležiti to rastojanje dva doba.

Zamislite proleće. Nebo se razvedrilo, ćeramide se ocedile, kumrije obnavljaju gnezda pod krovovima, rode na odžacima, vrbe ozelenile i mladi luk proklijao u baštenskim lejama. Na ćošku svira vergl, a gospođica Sida skače sa minderluka, natiče štikovane papuče na noge i trči prozoru.

— Otvaraj, Perso, brzo pendžere, eto vergl svira!

I pendžeri se otvaraju, džamovi pršte, vergl duva stari bečki lendler, a gospođica Sida i gospođica Persa, naslonjene na prozor između saksija sa. šebojem, slušaju sa ushićenjem ovu tada jedinu inostranu muziku.

A kad hromi verglaš, „švaba“, podmetne svoj prljavi šešir, one mu, bacajući bakarni marijaš, dovikuju:

— ’Ajde, molim vas i jedan šotiš!

Vergl i dalje duva, a one bacaju s nogu papuče pa u belim štrimflama igraju zanosno šotiš i tope se u mladalačkom ushićenju.

Tako je izgledalo pre pedeset i šest godina. Danas drukče:

Prolećna noć. Doba kada su priroda i ženski budoari ispunjeni poročnim dahom. Na otomanu, zastrtom belom medveđom kožom, viri iz gomile raznobojnih jastučića jedan dražesni bubikopf. U mističnoj polutami, koju štedro rasipa sijalica pod velurskim abažurom pretrpanom riševima i zlatnim kiticama, naziru se samo vatrene oči, karminska usta i svetlost cigarete između belih, bisernih zuba i jasno se vide flajšfarbom istaknuti delovi tela, koji se pružaju ispod šarenog kimona i raskalašno prepliću po medveđoj koži. Kraj otomana sedi muž — premda to ne mora uvek biti muž — i na jednom stočiću upravlja aparatom:

— Ostavi, molim te, taj Berlin, samo neke operete. Daj mi London!

I aparat sa stola poslušno napušta Berlin, koji je gospođi dosadio i okreće se Londonu i kroz budoar se razleže pompezni povratak Radamezov u „Aidi“.

— A sad, dodaje ona, pošto joj je i London dosadio — nađi Njujork da vidimo čega ima novoga u novome svetu, ili ne… potraži Moskvu, da čujem ruska beskrajna predavanja. Ja istina ne razumem njihov jezik, ali me ta javna predavanja uspavljuju.

I, aparat govori, govori, govori, jezikom kakvog sovjetskog profesora, a mlada se dama prijatno uspavljuje.

I, aparat govori, govori, govori jezikom kakvog sovjetskog profesora, a mlada dama prijatno žmirka i siše dim iz cigarete i bludi snom kroz te daleke zemlje iz kojih se talasi zbiraju

Ili uzmite drugu sliku:

Ja sam zapazio još u beogradskim ulicama karavane kamila koje su sa juga donosile espap i služile kao saobraćajno sredstvo. Po petnaest i dvadeset kamila, natovarene teškim balama duvana i pamuka ili drugim espapom, išle bi nogu pred nogu ka Zereku i Dorćolu, da tu pred magazom Anastasa Hristodula stovare duvan, a pred magazom Petra Džehane pamuk. Zatim bi rastovarene kamile sišle u Savamalu i noćivale u polju kraj bare, Tim kamilama prenošena je iz inostranstva pošta, koju su donosile kiridžije, a putovali su i trgovci na duža putovanja.

To je bilo pre šeset i sedamdeset godina i stavite sad prema tome današnji aeroplanski saobraćaj sa Zagrebom kojim se ne koriste samo baletkinje našega Narodnoga Pozorišta — koje su i inače po svome pozivu upućene da lete po vazduhu — već i svi poslovni ljudi kojima je potrebno da ujutru odu u Zagreb, da svrše posao, ručaju tamo, odspavaju posle ručka, posete jedan matine-koncerat i vrate se u Beograd istoga dana pre početka pozorišne predstave.

Prikazao sam vam ove dve slike samo kao primere ali, mi ne možemo imati nameru da takvim primerima obeležimo razvitak našega društva. Radije ćemo zaći u samo društvo. U njegove odnose i pojave koje iz tih odnosa potiču, te tu potražiti potvrdu istini: da je naše društvo za pola veka preživelo jednu vrtoglavu promenu i iz primitivnoga društva, čiji predstavnici još žive, razvilo se, u izvesnim pojavama, čak u hiper-moderno društvo.

Pođimo, na primer, od onoga vajkadašnjega običaja, zbiranja poznanika i prijatelja u kuću. To se danas zove žur, a nekad se zvalo poselo.

Bilo je tih žurova i pre pedeset šeset godina i možda više no danas, jer se sav život tadanjega društva u kući i razvijao. Takav jedan žur, odnosno poselo, bio je čitav događaj za jednu kuću. Po nedelju dana pre posela spremalo se: tresli se ćilimi, ribali se patosi vodom u kojoj je kuvana slama, da bi bili žuti kao smilje; u hodniku su se cigle farbale crvenom bojom, prali se prozori, pajale se sobe, trle se pepelom kvake na vratima, i one žute mesingane jabučice: na krevetima i minderlucima. Sedam dana i sedam noći trljalo se, ribalo se, pajalo se, i brisalo se. Uz to se, razume se, činile i ostale pripreme. Mesile su se gurabije na dva tri dana ranije da se „ustoje“. Mesila ih je majka, a ćerka „puslice“ jer je ona naučila od gospa Mage da pravi puslice sasvim cukerpekerski. Mafiši, neizostavno testo svih tadanjih žureva, umesiće se na sam dan, da bi se topli jeli. Za posluženje kupio bi se još ratluk, suvo grožđe, leblebije i „hristijansko voće“. Uz sve to je, razume se, išla i kafa i čaša dve slatkoga bermeta.

Žene bi poskidale libadeta i posedale po minderluku. Muških je ređe bivalo u društvu; najviše sin koje gospođe, sa kojim bi ona došla, ili bliski rođak domaćičin. Teme za razgovor bile su: „Kako ti, gospa Saro, praviš musaku?“ ili: „Hoćeš li, gospa Nato, kod majstor Proke da šiješ libade?“ — „Hoćeš li kuvati pekmez ove godine, prija Sojo?“… i uz to obligatni razgovor o prosidbama i ženidbama, koji se provlači čak i kroz današnje žureve.

Ali na tim se poselima nije samo razgovaralo već i zabavljalo, Najradije su se igrale fote: pošta ili bacanje jastuka sa onim: „Ja se srdim na tebe!“ Mlađi svet zanimao bi se kartama iz kojih su se čitala pitanja i odgovori. Mladić bi uzeo crvene karte, na kojima su ispisana pitanja, a devojka zelene na kojima su ispisani odgovori. I onda bi on čitao:

— Koje godišnje doba vi najradije imate?

— „Ja najviše volim vojnu bandu!“ — pročitala bi ona odgovor.

Razume se da nije izostajalo po malo i ogovaranje, prastari običaj koji se provlači još od Jelina i Rimljana i od starijih naroda od kojih su taj plemeniti običaj primili Jelini i Rimljani.

Je l’ te da današnji žurevi ni izdaleka ne liče na ta nekadanja posela? Jedini od svih tadanjih običaja koji nam je zaostao to je ogovaranje, koje nasledstvo od naših predaka mi i dan danas sa pijetetom kultivišemo.

Danas se gospođa, pošto se odmorila posle ručka, najpre odveze autom do svoje frizerke i po povratku otud uzme telefonsku slušalicu i traži broj 1971. — „Alo, alo! Je li to Difranko?“ „Molim, pošljite mi jednu kilu suvih kolača za čaj i dve dobre torte, a kroz jedan sat mali aparat sladoleda. Pošljite mi takođe i jednoga kelnera. Razume se u fraku, imam žur danas!“ Čim je stigao kelner u fraku, sa kolačima, već počinju da stižu i posete automobila i očas se zamagli salon od duvanskog dima koji izvire iz rumenih nozdrva gospođa, kao gusti oblaci. Društvo se predvaja u dve i tri grupe. Za jednim stolom bridž i tu se duboko uvlači dim u grudi i ćuti, za drugim stolom poker, na kome će gospođa Anđa izgubiti 1000, a gospođa Cana 2000 dinara. U kutovima dame koje ne igraju karte vode razgovore o Tagori i Džosefini Beker, o konjskim trkama i poslednjoj baletskoj premijeri. Razume se da se kroz sve te razgovore provlači i po malo aluzija tek koliko da se začini razgovor.

Sem ovih posela o kojima smo govorili bilo je i drugih zabava kod naših starih. Stare su generacije vrlo rado izlazile u polje, na teferič. Danas se to zove izlet. O tome bi se dogovorili domaćini na čitavu nedelju dana unapred, a domaćice bi zatim danima pregovarale šta će koja da ponese. Kad bi došla nedelja — a to je obično nedeljom bivalo — u prvu zoru stale bi taljige pred kuću i nastalo bi tovarenje: dušeka, ćilima, ponjava, jastuka, zembilja, nabijenih jestivom, čutura i boca i čitavoga pokućanstva.

Kola, pošto bi se u njih natovarila cela porodica i još po koje dete komšisko, krenula bi preko Terazija te niz Savamalu i preko Topčiderskog brda spustila bi se u dolinu Topčiderske reke. Tu bi domaćini izabrali mesto, obično u blizini kakve česme; tu bi se razastrli dušeci i ćilimi, naložila bi se vatra, metla bi se lubenica i vino u valov da se hlade i posle prve rakije pristavila bi se jutarnja kafa. Zatim bi mladež pošla uz proplanak da bere sase, ljubičice i kukurek; žene bi pregle da spremaju ručak sa obligatnim ćevapom na ražnju, a domaćini bi, uz čokanče rashlađene rakije, posedali ukrštenih nogu na ćilime i igrali bi mice sa kukuruzom i pasuljom. Posle ručka bi se odspavalo, a zatim bi mladež vezala ljuljašku o kakvo drvo i ljuljala bi se uz pesmu: „Kalopero, Pero! Šta me zoveš Jelo!“ ili bi kalfa-Mita zasvirao u harmoniku i tada bi se digli i stari i mladi te, onako u čarapama, zavili kolo po travi. Ne bi izostao i po koji prasak pištolja a rado bi, onako pred veče, i preskakali vatru.

To je bio teferič. Danas ga nema. Izletom se danas smatra smrtonosna vožnja autom po nekoliko hiljada kilometara: Dubrovnik, Minhen, Bled, Abacija.

Kraći izleti, u neposrednu okolinu Beograda, nisu više u običaju. Najviše još predveče, kad se sunce već počne da gasi, sa tuđom ženom u autu, deset kilometara na sat, ravnim drumom. Dve refletorske lampe bacaju oštru svetlost napred, zasenjuju prolaznike te ovi ne vide ko je u automobilu, a pouzdani šofer zna put pred sobom i zna situaciju za sobom.

Od tih domaćih zabava većih su razmera bili prsteni i svadbe. Svadbe su se razlikovale od današnjih već i po načinu pozivanja. Pozivnica je bila zrno karanfila uvijeno u crven papir kao katrcetla, O svadbi se išlo peške ulicama; napred, cigani, pa deca sa svećama, pa mlada i dever, a zatim svatovi okićeni čitavim granama ovaraklaisanog ruzmarina. Inače je sve ostalo bilo kao i danas; igralo se, pevalo se, držale se duge zdravice i ogovaralo se. I tada, kao i danas, mlada je morala iskoračiti desnom nogom kad bi pošla iz roditeljske kuće, nije se smela osvrtati za sobom i u crkvi je morala da nagazi mladoženju da bi ga time što više potčinila sebi.

Ali do svadbe se nije dolazilo ni tako brza ni tako olako kao danas. Prosidba je bila često vrlo duga i vrlo složena procedura. Momak i devojka nisu se morali ni znati, ni poznavati, ni videti: dovoljno je bilo samo ako je on „dobra prilika za nju“ i ako je ona „dobra prilika za njega“. Kao najglavnija figura u toj prethodnoj radnji javlja se provodadžija ili još češće provodadžika, tip koji ni do danas nije iščezao iz našega društva. Počinje se sa viđenjem, provodadžika to već udesi. On, kandidat, biće recimo tu i tu, na kakvoj klupi kalimegdanskoj, a ona, devojka, proći će tuda sa tetkom. To je dovoljno pa da on može reći provodadžiki: „Dopada mi se devojka“, a ona da može reći tetki: „Nemam ništa protiv njega“. Kad se već takve izjave učine, onda se ne ostaje samo na viđenju, prelazi se na poznanstvo. Treba deca i da progovore. Oko toga se vode čitavi pregovori i najzad se utvrđuje da on sa provodadžikom bude u sredu po podne, u četiri sata, kod cukvrpekerke Marije Farkaš, a tetka će sa devojkom, kobajagi slučajno da svrati, pa provodadžika da ih ponudi da sednu za isti sto. I sve to sa tetkom, jer otac i majka kobajagi još ništa ne znaju o tome.

I taj se sastanak ovako od prilike izvodi: provodadžika i mladoženja dođu kod Marije Farkaš još u pola četiri, zauzimaju mesto i naruče po jednu tortu od limuna, a odmah zatim naiđe tetka sa sestričinom.

— Gle, otkud vi, gospa Vido? — iščuđava se kobajagi provodadžika.

— Sasvim slučajno — pravda se tetka. — Bili u čaršiji ja i Mica, a meni se nešto prijeo indijaner pa kažem Mici: „Ajde baš, dete, da svratimo do gospođe Farkaš“.

— Pa izvol’te sesti kod nas!

— Neka, da vas ne uznemiravamo?

— Ali ni najmanje, izvol’te molim vas!

Kad pristanu, provodadžika predstavlja mladića kao svoga rođaka, a zatim tetka poručuje indianere i nastaju obični razgovori: kako se prolepšalo vreme, kako je sve skupo u čaršiji i kako su osobiti kolači kod Marije Farkaš. Provodadžika da bi dala prilike mladoženji da progovori sa devojkom na samo, gurne nogom mladića pod stolom da ga potseti, a ona otpočne sa tetkom živ razgovor, ne obraćajući kobajagi pažnju na njih. Kandidat se zbuni a zbuni se i devojka; proguta on poveće parče torte od limuna koliko da dobije vremena, a ona lizne šam koji curi iz indijanera. I pošto se najzad pod oštrim pogledom provodadžikinim on odvaži, otpočne sudbonosni razgovor:

— Imam li slobodu zapitati vas nešto? — otpočne on šapćući.

— O, molim! — odgovara ona kroz zube. On pogleda u tavan, pogleda u patos i, kad se sretne sa provodadžikinim pogledom, ponova se odvaži:

— Ja bih rad znati je li vaša dobra volja usrećiti me?

Nju obuzima plamen, obara nisko pogled i šapće:

— Izvinite, ja vas ne razumem!

— Moj bi ideal bio srećan brak sklopiti sa ženskom koja bi voljna bila srce svoje pokloniti mi! — govori on sad već slobodnije frazu koju je još kod kuće napisao i naučio na pamet.

Ona pretrne, porumeni i zarije nos u šam od indijanera, pa brišući se, šapće:

— Ne razumem na koga se to odnosi?

— Na vas, gospođice!

— Ja ne znam, ja ne mogu da vam odgovorim. Izvol’te se obratiti mojim roditeljima.

Posle ovakvih izmena reči, pošto se rastanu, on će izjaviti provodadžiki da je ona „čarobna“, a ona će izjaviti tetki da je mladić „odvažan i nasrtljiv“ i posle tih izjava stvar prelazi u ruke redovne bračne administracije, provodadžike i roditelja i razvija se sasvim redovnim putem.

Danas to mnogo prostije i jednostavnije biva. Nije već tako retko da se budući supružnici preko novina traže i upoznavaju, ali biva i ovako na primer:

Vrati se gospođica oko deset sati noću kući sa korza i ulazeći u sobu klikće roditeljima:

— Tata, mama, kažite dragička!

— Dragička!

— Ja sam se verila.

— Kako?

— Sad, malo pre, na korzu.

— Za koga pobogu dete?

— To je za vas sasvim svejedno. Uostalom, čitaćete ovih dana belešku u novinama pa ćete videti za koga.

A biva i drukčije. Posle ručka, pre no što mama ode da se nasloni na otoman radi odmora, ćerka je zadrži:

— Mama, htela bi da ti kažem nešto novo.

— Da čujem.

— Ja sam se jutros venčala u Topčiderskoj crkvi.

— Šta?… — cikne grešna mama i posrće u fotelju. — S kim, kad, kako? I ćutiš ne govoriš ništa?

— Pa čekala sam, mama, da svršiš ručak. Nisam htela da ti pokvarim ručak, jer znam da si tome protivna.

Tako se današnje svadbe, izvedene većinom na brzu ruku, svršavaju često bez naročitoga veselja, dok su naši stari posle svršenoga venčanja po avliji pa i na samoj ulici zavijali kolo sve do duboko u noć. I svadba je bila jedna zabava najširega obima, ravna današnjim najposećenijim balovima.

A bilo je i balova. Ne istina u današnjoj formi i ne sa današnjim toaletama, ali ih je tek bilo.

Ali, i ako smo mi narod koji se lako prilagođava svakoj novoj pojavi i lako prihvata svaku novu zabavu, sa tim javnim igrankama u početku nije išlo baš tako glatko. Sve do šesetih godina ženske su se, na svadbama i na igrankama, izdvajale od muških i svaki je pol obrazovao zasebno kolo. Još 1862 godine piše list „Vidov-dan“ protiv toga običaja i patetično uzvikuje: „U svakoj obrazovanoj zemlji na svetu gospođe i gospoda izmešaju se…“

Ali, kada se i uspelo da se gospođe i gospoda izmešaju, bilo je i drugih muka i nevolja. Tako, na primer, tadanje se novine žale da mnoga gospoda kad se uhvate u kolo zvižde te time pomažu sebi u igri. A jedne novine, referišući o nekome balu, vele: „Dva gospodina uzeli su sebi slobodu da sa fesom na glavi puše u srednjem salonu gde se igra“. A već što se lupanja i treskanja nogom o patos tiče, to je bio nepokolebljivi narodni običaj tako da se posle svakoga kola morala zalivati sala levkom da bi se ugušila prašina.

A nisu ni to jedine navike tadanjeg društva bile. Bilo ih je i drugih. Tako, na primer, trgovci su imali običaj, kad na bal pođu, da uz familiju dovedu i svoje kalfe iz dućana, a već što se dece tiče, to je bila prava napast. Svaka majka povukla bi na bal celu kuću i svu decu svoju sve do odojčeta na grudima, te nije na balovima bila nikakva retkost dernjava dece, njihovo preplitanje izmeđ nogu igračevih pa i samo dojenje. I kad bi se igrale druge igre još kako tako, oborilo bi se po jedno ili dvoje dece, ali kad bi došla na red „ajzenban-polka“, koja je šesetih godina bila jako u modi, nastalo bi jedno smrtonosno obaranje dece, vrisak majki i grdnja oceva rečnikom koji nije bio vrlo biran.

Što se tiče toaleta na tim zabavama ne može se reći da su bile vrlo ukusne. Ženske su rado na sebe trpale sve štogod su stigle. I cveće i pantljike i broševe, i debele lance za sat i dijamantske igle u glavi, i štikovane šnuftikle i štrikane rukavice do pola šake. Razume se da se pre bala odlazilo u amam te metala kna, navlačile se obrve pečenim orasima i krečilo lice siridžikom. Muška toaleta bila je svakojaka, svako bi obukao ono što je imao. Iberciger je vrlo često bio balski kaput, a mašne na košulji jedva su se počele oko 1863 godine da viđaju.

Red igara bio je na svima igrankama isti: Srbijanka, Neda Grivne, Polka tranblan, Kokonješte, Lepa Maca, Koritarka, Šotiš-polka, Garčanka, Zaplet, Strašak, Ajzenban-polka, Đurđevka, Cigančica, Ustaj diko zora je!

Kola su obično bila monopolisana. Znalo se na primer: Kokonješte, to je igra Ćir-Tomina, i niko je neće povesti dok on ne dođe pa skine cipele izvadi iza pojasa crvenu džepnu maramu veliku kao krevetski čaršav i digne ja desnom rukom u vis i povede kolo. Lepa Maca, to je gospa Roksina igra; Koritarka gazda Mladenova i tako redom ceo red igara.

Okretne igre igrali su samo mlađi pa i tu je bilo devojaka kojima roditelji nisu dozvoljavali da igraju te bezobrazne igre. Redak je bio slučaj da je devojka zaigrala okretnu igru sa tuđinom, već ili sa bratom, ili žena sa svojim mužem. I mada su se tadanji mladi ljudi, koji su preneli te okretne igre preko Save, trudili da drže dame čitav metar udaljene od sebe, ipak su te okretne igre izazivale silna ogorčenja. U očima tadanjega sveta nije bila nimalo učtivija ni ona „promenada“ između igara, pri kojoj su dama i gospodin išli pod ruku oko sale. Ogovaranje ove pojave bilo je zahvatilo toliko maha da su morale i same tadanje novine da ustanu protiv toga.

Ja sam još zatekao i igranke u Paliluli, na ulici. Svake nedelje po podne obrazovalo bi se kolo na raskršću i trajalo bi sve dok se ne pripale opštinski fenjeri. Dabome da su se tu zabavljali najviše mladi trgovci iz čaršije te zaigrali po koje kolo, izbegavajući pažljivo da se uhvate do kakve mlade palilulke, jer su palilulci imali običaj, po svršenoj igranci, pri ispraćaju gostiju da, sećanja radi, zariju gdekome nož u rebra. A nije neobično bilo da i o vašarima, kod crkve Svetoga Marka, po koji činovnik, žandarmerijski oficir ili trgovac povede kolo.

Danas je sve to drukče. Možete igrati s kojom hoćete, neće vam niko zabosti nož u rebra. Izgubilo se sasvim ono rastojanje od jednoga metra u okretnim igrama i lepota je igranja sad baš u tome da se tela pripiju jedno drugome, a muški su prestali da zvižde u sali za igranje, ali zato sad dame zvižde. Izgubili su se oni maestetični, menuetski pokreti, pri kojima je ispod suknje provirivao samo vršak stopale te danas igračicama, obnaženih nogu više kolena, dršću noge u čarlstonu kao u preklane plovke.

A kad je već reč o toaleti, razume se da je tu učinjen najveći i najradikalniji preobražaj ili bolje reći toliki prevrat kao da nas od toaleta pre pedeset godina rastavlja nekoliko vekova. Ono što su navlačile dame prošloga veka na sebe, nije bila toaleta, to je bila čitava garderoba. Žena se nije smatrala obučenom ako najpre nema pantalone sa šlingerajom, pa preko ovih donju porhetsku suknju, pa drugu podsuknju i preko ove belu sa šlingerajima pa tek preko svega toga haljinu. Kako je to danas jednostavnije, možda i suviše jednostavno.

Hiljade naših majki i baba bile su u stvari aparati za čišćenje ulica, na suprot današnjoj haljini, ispod koje se vide kolena, i za koju se utroši manje štofa no pre pedeset godina za džepnu maramu. Haljine naših dama iz prošloga veka, u koje se krhalo desetinama aršina štofa, vukle su se po zemlji i ispod njih jedva provirivao vršak od cipele.

U to doba kod ženskih postojao je naročiti kult pokrivanja nogu. Pokazati nogu, pa makar i stopalu samo, bilo je nemoralno. Čestita žena ne bi nikad na ulici zadigla suknju. Bilo ih je dve tri samo u Beogradu koje su zadizale suknju no o njima nije vladalo najlepše mišljenje. Govorilo se i javno: „To je ta što zadiže suknju!“ Žensku ste čarapu na nozi mogli videti samo u slučaju kiše, pa i tada, gospođa koja bi bila prinuđena da zadigne suknju, nabila bi kišobran na glavu jer bi je bilo sramota.

Takvom jednom prilikom, po velikom pljusku, pokojni Ćelešević, urednik „Ruže“, spazio je, kroz prozor kafane kod „Srebrne kugle“, dve neobično lepe noge ispod zadignute suknje i napustio je nepopivenu kafu te se uputio za gospođom pokrivenom kišobranom, da bi video gde te dve divne noge stanuju. I pratio ih je sve do Vlajkovićeve ulice, dok se nije uverio da te dve noge ulaze u kuću u kojoj on stanuje i dok se pred kapijom nije uverio da je to njegova rođena žena.

Danas bi Ćelešević — kao što čine mnogi beogradski Ćeleševići — mogao komotno da srče kafu iza velikog stakla kod „Ruskog Cara“ ili pred „Moskvom“ i ne bi morao trčati za lepim nogama, jer one bi same u velikome broju prolazile kraj njega. Danas je kult prikazivanja nogu toliko razvijen, da na beogradskom korzu ne vidite drugo što do samo noge; da naše plaže počinju već ličiti na internacionalnu izložbu nogu, a konkursi u ilustrovanim listovima, koji su u početku skromno počeli sa najlepšim očima, pa usnama, pa glavom, sad se već raspisuju va najlepše noge i, daj Bože da se na tome zaustave!

I ma da se život našega društva u svojim začetcima kretao u najužim okvirima, isključujući što više ulicu i javnost i povlačeći se među kućne zidove, ipak je bilo pojava života van kuće.

Sporta, na primer, nije bilo tada u ovome smislu u kome ga danas ima, ali ga je ipak bilo. Jedan od omiljenih sportova omladinskih bio je na primer „jenidžajes“. Izašlo bi se u polje pa bi se jedan povio, a svi ostali bi ga preskakali. Igrale su se mete sa loptama sašivenim od starih krpa koje su imale snagu kamenica.

Bilo je i klubova. Nisu se zvali „B. S. K“, „S. K. Š“, „P. S. T.“, i već kako se sve zovu današnji sportski klubovi, ali su se zvali „Ciganmalci“, „Palilulci“, „Savamalci“, „Triključanci“. Omladina se tada delila po mahalama i ove su bile u stalnome neprijateljstvu. A bilo je i utakmica i to krvavih utakmica. Obavljale su se svake nedelje popodne kamenicama. Podeljeni tabori sretali bi se na bojnome polju i od podne do mrkloga mraka vodila bi se očajna borba iz koje bi i pobedioci i pobeđeni iznosili krvave glave. Dorćolci i Palilulci bi se obično sukobljavali na šancu ispod pozorišta, Palilulci i Vračarci na Batal-džamiji, Vračarci i Triključanci na livadi gde je sada Slavija, a Savamalci i Triključanci kraj bare, gde je sad železnička stanica. Obustavio bi se ceo saobraćaj, jer niko ne bi mogao proći mestom na kome je borba, borilo bi se tako kao što se samo krvni neprijatelji mogu boriti i ranjenici, krvavih glava odvođeni su kući gde su ih majke naričući prale i previjale im hajdučku travu… I tada kao i sad, svaki je tim imao svoga prvaka. Prvak Dorćola bio je, na primer, Miloš šloser, a prvak Triključanaca Koška koji je, Bog da mu dušu prosti, umro na robiji. Ti su prvaci bili strah i trepet protivnika, a nosili su sobom i noževe, za slučaj da borba pređe na lično rvanje. Rezultati borbe nisu se objavljivali sa: 3 prema 7, ili 2 prema 4, nego „Kod nas pet razbijenih glava, a kod njih sedam!“

To su bile tako reći fizičke životne manifestacije, a bilo je i duhovnih. Razume se, u u to doba, toga su života mogli biti predstavnici samo ljudi. Ali i ako iza baštenskih zidova, i ako je to bilo doba duboke ženske potčinjenosti, bilo ih je ipak i među gospama koje su se ovom ili onom osobinom isticale iznad ostalih. Dabome, daleko od toga da su se te gospe isticale i duhovnim osobinama, ali osobine koje su one ispoljavale činile su da se o njima zna i govori da njihovo ime ne utone u dubine baš tenskih ograda.

Danas istaknute žene prelaze svojim imenom i granice sredine svoje i granice svakidašnjosti. Danas g-đa Leposava Petković drži govor u Brislu, g-ca Milena Atanacković drži govor u Vašingtonu, g-đa Delfa Ivanić u Parizu, g-ca Ksonija Atanasijević drži predavanje u Atini, g-đa Jelena Dimitrijević putuje oko sveta i intervjuiše nekog maharadžu u Bankoku, g-ca Nataša Bošković gostuje kao balerina u Barseloni, g-đa Jelena Zrnić biva osuđena na mesec dana zatvora. Daleko je od toga ono čime su se isticale žene pre pedeset godina. Znalo se i govorilo na primer da g-đa Bosa Lejšanka govori francuski i to je za ono vreme bilo odista nešto vrlo izuzetno. Jer, zamislite jednu gospu u libadetu i tepeluku koja „kozira“ francuski. Znalo se i za drugu gospu, gospu Roksu Lazarević, koja je, tako isto u libadetu i tepeluku, svirala na klaviru najveće muzičke klisičare. To su kao bile malo neobičnije pojave, inače su se i druge gospe isticale, ali već malo običnijim osobinama. Gospođa Stanija Milanovićka, iz Cetinjske ulice, pravila je najlepše tatlije u Beogradu; gospođa Sara Karamarkovića osobito je lepo vodila „Neda Grivne“, tako da joj je i sam Knez Mihajlo čestitao na dvorskom balu; gospođa Staka Boškova mešala se u politiku, i kažu, u razgovoru psovala i oca i mater političarima koje nije trpela; gospođa Lena Knićanka objavljivala je svake godine Božić time, što bi u ranu zoru otvorila prozore na kući pa kroz prozor pucala iz pištolja svoga pokojnoga muža vojvode Steve Knićanina.

Inače, drugih duhovnih manifestacija nije bilo u izobilju niti ih je moglo biti u doba verglova, panorama, ringišpila i pozorišta koje je još igralo u kalpacima od kartona i sa drvenim mačevima.

Ali poezija je, po osobini naše rase, bila najmilija duhovna naslada i naših predaka. Pesma se i uz gusle i uz čašu rado pevala i rado slušala. Samo je ogromna razlika u ukusu koji je nekada gospodario i u ovome današnjega pokolenja. Tada se sa zanosom slušalo ono:

Pošetala Carica Milica
U nedelju prije jarkog sunca

Danas je u našoj sredini zaboravljena narodna pesma. Jedina još narodna pesma koja se i dan danas rado peva i rado sluša to je ona:

Malo niže, malo dole,
moj doktore!

A izmenio se ukus i u umetničkoj poeziji. Nekada je carevala sentimentalna poezija ličnih osećaja. U njoj se opevao bol rastanka:

Zbogom, neharna dušo,
Vreme je se djeliti,
Šta ću ja jadan činiti
Bez tebe

Ili bol nad smrtnim odrom umrle drage:

Šta, draga, zar si tu,
Na takvome krevetu
Ruke ukrštene
Noge vezane.
Pa zar tako,
Svi u crno, ti u belo.
Da me dočekaš?

Danas je poezija zahvatila široke razmere, kreće se kroz kozmoze i peva bolove čitavoga čovečanstva. Evo jedne takve pesme čovečanstvu koja je tu pre neki dan izašla u jednoj zbirci:

Urlaaaam, urličem!
U rovu od kopriva…
… Ći… Izmirna!
Konopcem vučem staze
Svih revolucija…
Njiiii…. Izmirna!
Niz ruku…
Niz dolinu…
Eeeej, to sikće ljubomora moga mira!
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ideja skače klancem,
Urliče, pišti, dreči.
Ti još nikako da zamakneš
Na svojoj kljusini za brdom.
Boj se!…
Ali:
… Eeeeej, ha-ha-ha, psssssst!

Ja do duše ne razumem ovu pesmu, a verovatno je ni mnogi od vas ne razume, ali to i jeste osnovna odlika današnjega doba, da je puno pojava koje se ne mogu razumeti.

Ako ste iz ovih mojih kazivanja mogli ma koliko da sagledate razliku između staroga i novoga društva, onda sam ja svoju večerašnju zadaću ispunio, pa mi ostaje još samo da vam blagodarim na strpljenju.

3.6. Glumac⁴

Pre mnogo godina — recimo još prošlog veka — došao bi, sećam se, moj otac na podne kući i rekao bi: „Ako naiđe jedan obrijan čovek da me traži, recite da nisam kod kuće“. Taj obrijan čovek, sa blokom ulaznica u ruci, odista bi i došao i mi deca smo znali da je to glumac.

To je bilo doba kad niko, sem glumaca, nije bio obrijana lica i brkova i kada su se jedino glumci i popovi razlikovali od ostalih ljudi. U to doba, jedan moj rođak ležao je od neke bolesti zbog koje su mu lekari morali obrijati bradu i brkove. Kad se digao od bolesti, iako već potpuno zdrav, on nije čitavih šest nedelja izlazio u čaršiju, čekajući da mu izrastu brada i brkovi, „Gde bi ja od bruke ovako bez brade i brkova da izađem u čaršiju“ — vajkao se oni mazao se po ceo dan pomadom Ane Čilag, ne bi li što pre orutavio da može kao pristojan čovek izaći u čaršiju.

To je bilo tada. Danas je sasvim drukčije. Danas je ceo svet obrijana lica i brkova, te je gotovo nemoguće poznati ko je glumac a ko nije; onako isto otprilike kao što su sve žene skratile suknje do kolena, pa ne možeš da poznaš koja je majka a koja ćerka.

Kako je teško danas poznati ko je glumac a ko nije, ja sam se baš pre desetinu dana uverio. Došla mi je u goste jedna daleka rođaka iz jedne zabačene palanke; jedne od onih palanaka koje su samo deližansom vezane za Evropu; gde se u četvrtak čitaju novine od nedelje i gde su još u modi cipele koje škripe i dugački brkovi ufitiljeni pomadom.

Ta moja rođaka je posmatrala ljude na beogradskim ulicama onim očima, kojima smo ih mi posmatrali nekada, pre mnogo godina, recimo prošloga veka. Kad smo prvog obrijanog sreli ona me je upitala:

— Je l’ te, čiko, ovo je glumac?

— Ne, dušo, — odgovorio sam joj. — To je ministar.

— Tako! — iznenadila se mala, a čim smo zatim sreli drugog obrijanog ona mi se obratila:

— I ovo je ministar?

— Bože sačuvaj, to je jedan lirski pesnik koji piše ljubavne sonete.

Devojka je primila k znanju ovo saopštenje, i, kad smo sreli i trećeg obrijanog, ona me je sa pouzdanjem zapitala:

— I ovo je, je l’ te, lirski pesnik koji piše ljubavne sonete?

— Ne, to je kožarski trgovac.

Dete se posle ovoga zbunilo, kao što se i mi svi ostali bunimo, jer, danas je odista vrlo teška razlikovati ministra od glumca i lirskog pesnika od kožarskog trgovca, pa je stoga vrlo teško i pogoditi: ko je glumac a ko nije. A ta teškoća dolazi samo stoga što je ceo svet danas glumac. Nije to više isključivo sposobnost glumca da govori naučenu rolu, da ide za suflerom, da se šminka i da kazuje ono što sam se oseća. To danas već svi čine. Glumi se i u politici i u umetnosti, glumi se i u religiji i u trgovini, glumi se i u braku i u ljubavi, glumi se i u radosti i u žalosti, glumi se i u prijateljstvu i u dobročinstvu, glumi se i u plemenitosti i u rodoljublju. Svi glume, svi glumimo!

Lažno se plače, lažno se kune, lažno se zaljubljuje i lažno se priča o slobodi, u životu kao i na pozornici, s tom razlikom samo, što glumac na pozornici, ne pokazujući svoje osećaje, unosi u tuđe svu iskrenost svoje duše, a glumac u životu, pokazujući svoje osećaje, unosi u iste svu neiskrenost svoje duše.

Zar niste i vi zapazili sa koliko glumačke veštine ministri, našminkani autoritetom, čine obećanja koja neće ispuniti,i zar niste i sami često videli, kako našminkani brigom za narodno dobro, narodni poslanici izlaze pred svoje birače tražeći im poverenje? Ili, zar niste zapazili sa koliko se glumačke veštine, našminkani poštenjem, trgovci iz čaršije kunu da ih ubi režija i carina, ali da vam ipak prodaju espap ispod koštanja, ili, sa koliko se glumačke veštine, našminkani rodoljubljem, busa u grudi i poziva na skupo prolivenu narodnu krv onaj koji je za vreme rata liferovao vojsci brašno, ili najzad, sa koliko glumačke veštine, našminkan iskrenošću osećaja, izjavljuje mladi gospodin ljubav pošto je prethodno procenio vrednost kuće, koju devojka kao miraz nosi, i pošto se kod Uprave Fondova dobro raspitao o veličini duga na toj kući.

Svi glume, svi glumimo i onda deder, kako među nama poznati ko je glumac a ko nije, i to sada, u doba kada je vladavina obrijane generacije?

Da bi poznali ko je glumac, svakojako treba da smo najpre na čisto sa pitanjem: šta je to glumac? Ali nemojte misliti da je to tako laka stvar odgovoriti na pitanje: šta je to glumac?

Kad bi bilo da se o glumicama da profesorska definicija, ništa lakše! Kao što sjedinjenje vodonika i sumpornog oksida daju sumpornu kiselinu tako i sjedinjenje talenta sa tonom i pokretom daju glumca. Takva bi definicija profesorima bila sasvim dovoljna i oni bi je razumeli, jer, najzad, profesorske definicije i nemaju pretenzija da ih razumeju i đaci. Ali, kad bi se definicija glumca ostavila profesorima oni bi bili kadri da je prestave kakvom hemijskom formulom, recimo: SO₂ + H₂O = H₂SO₄, te bi još na kraju krajeva, moglo izaći da je glumac kiselina. I ako ima glumaca koji, u danome trenutku odista pretstavljaju kiselinu, ipak je nemoguće pristati uz takve profesorske definicije. Odgovor na pitanje: šta je to glumac, treba tražiti u odgovoru na pitanje: šta je to pozorište? Jer, kao što vam je lako reći šta je to sveštenik, kada ste načisto s tim šta je religija, tako vam je isto lako reći i šta je to glumac, ako ste načisto s tim šta je to pozorište.

Naši bi stari rekli: „komendija“. Oni, koji novcem odmeravaju vrednost životnih pojava, rekli bi: pozorište je zaludica. Mudraci, oni što mudrost krčme na kantar, rekli bi: pozorište je besposlica. Praznoslovi, oni što misle da su svakoj zagonetci u životu našli odgonetku ako sklope lep aforizam, rekli bi: pozorište je škola. Posetioci koji pozorište gledaju samo okom, rekli bi: pozorište je zabava, a oni, koji ga gledaju i okom i uhom i dušom, rekli bi: pozorište je za svakog pojedinca ono, što on u njemu vidi i što je kadar da vidi.

Ko među svima ovima ima pravo?

Da dođemo do odgovora, moramo se ipak koristiti onim metodama koje samo maločas onako pakosno ismejali. Moramo se koristiti profesorskim metodama i to baš onim primenjenim u hemiji. Nećemo upotrebiti metodu sjedinjavanja, onu koju smo malo pre navodili, ali ćemo iskoristiti metodu raščlanjavanja, razjedinjavanja. Ne sintezu, dakle, već analizu. Pokušaćemo da pojam pozorište razlučimo na njegove sastavne elemente te da tako lakše nađemo sebi odgovor na postavljeno pitanje.

Pozorište čine tri elementa: pisac, glumac, i publika. To su tri nedeljiva elementa i jedno bez drugoga ne može postojati a da se ne ošteti celina pojma o pozorištu. Čim jedno od ovoga, troga nedostaje, to nije više pozorište. Pisac bez glumca i publike ne čini pozorište; publika bez pisca i glumca ne čini pozorište.

Tek u skladu, tek u zajednici pisca, glumca i publike postoji pozorište i — tek u sjedinjenju, intimnom i prisnom sjedinjenju ova tri elementa, može pozorište biti ona moć koja će nas uzdići do harmonije duhovnoga života.

Taj sklad, ta intimna veza, ta harmonija pisca, glumca i publike, to je, eto, pozorište.

Kao što vidite, to je u neku ruku jedan potpuno moderan i savremen brak u troje ili tako zvani: bračni trokut. Muž, žena i kućni prijatelj, danas je već jedan priznati i legalan uslov za srećan brak i dobar domaći život, i, evo, gde se taj sretni uslov javlja i u pokušaju da stečemo jasniji pojam o pozorištu.

Vi možda očekujete od mene da vam objasnim i to, ko je u tome bračnom trokutu, kakvim nam se pozorište prikazuje, muž, ko žena, a ko onaj treći, kućni prijatelj, ali — to je tako delikatno i, ako hoćete, tako komplikovano pitanje, da sam ja u velikoj zabuni kako da ga objasnim. I pisac i glumac su ti koji žele da osvoje publiku; oni joj koketiraju, oni je toplotom svojih osećaja, uzvišenošću svojih misli ili vedrinom svoga duha i osvajaju i, — prema tome — izgledalo bi da su pisac i glumac ti bračni rivali, a publika — lepa polovina.

Ima publika još i drugih osobina i atributa koji bi joj mogli opredeliti položaj lepe polovine u bračnome trokutu koji se zove pozorište, Tako, na primer: publika je ta koja dolazi na prestavu da bude osvojena ili razočarana, isto onako kao žena u braku. Publika je ta koja aplaudira ili ostaje ravnodušna posle spuštene zavese, a isto taka i u braku žena je ta koja aplaudira ili ostaje razočarana posle spuštene zavese. Publika je ta koja prima na svoja nedra i u svoj zagrljaj i pisca i glumca, ako imaju uspeha, isto kao i žena u braku što prima na svoja nedra i u svoj zagrljaj i muža i kućnoga prijatelja ako imaju uspeha.

Pa ipak, i kraj toga što su navedene okolnosti tako slične, ne bi se moglo s pouzdanjem tvrditi da publika predstavlja lepu polovinu u tome braku koji se zove pozorište; ne bi se moglo ni po tome, što je u pozorištu publika ta koja plaća ulaznicu, dok u braku muž i kućni prijatelj su ti koji plaćaju ulaznicu.

Namenjujući u ovome bračnome trokutu publici ulogu lepe polovine, mi bi joj učinili i jednu nepravdu. Ljubav koja postoji između publike glumca i pisca toliko je idealna da bi se u ovom slučaju publika mogla smatrati samo kao platonska ljubaznica a, dozvolićete, da je u platonskoj ljubavi suvišan čak i muž, a kamo li još i kućni prijatelj.

Prema tome, otpada i mogućnost upoređenja da su pisac i glumac dva rivala. To upoređenje otpada već i stoga što se pisac i glumac pred publikom javljaju uvek kao jedno lice a ne kao dva. Jer samo udruženi, čvrsto udruženi pisac i glumac, čine ono treće lice, ono što stupa pred nas iza otvorene zavese. Dramski pisac i glumac, u dramskoj umetnosti predstavljaju jednu nerazdvojnu celinu; oni predstavljaju neku vrstu sijamskih bliznaca sraslih jednog sa drugim. Razlika je sva u tome što su sijamski bliznaci dva lica vezana telom, dok su dramski pisac i glumac dva lica vezana dušom.

Vi svi znate ko su sijamski blizanci? Tako su, posle onih mitoloških, nazivane i dve sestre koje su srasle te se kao fenomen prikazivale za novac po Evropi i Americi. Te dve sestrice, bliznakinje, tako su bile srasle telom da ih je nemoguće bilo odvojiti. Nemoguće je bilo, vele, zato što su te dve srasle sestre, i ako su imale svaka svoje srce i svaka svoj stomak, ipak imale jedan i zajednički krvotok. Takav, eto, zajednički krvotok vezuje i dramskoga pisca sa glumcem.

Poznata vam je izvesno i istorija tih dveju sraslih blizankinja koje su tu skoro umrle. Te dve male i ljupke devojčice šetale su tako po Evropi i Americi i prikazivale se sve dok nisu odrasle, a, kao su odrasle, desilo im se ono što se svakoj devojci dešava kad malo odraste. Zaljubile se. Ali, da bi tragedija bila što veća i dramski zaplet što jači, nisu se zaljubile obe već samo jedna, desna. Ma da su obe bliznakinje bile slične kao dve kriške jabuke, ma da se po sličnosti nisu ni po čemu razlikovale, ipak se mladić zaljubio samo u jednu, desnu sestru. Nesretni mladić preživeo je vrlo teške dane, jer svoju ljubljenu nije mogao nikako da uhvati na samo da joj izjavi ljubav. Najzad joj se on ispovedi pismeno i dobi odgovor da i ona njega voli i da će samo njegova biti. I sad nastaje ono što se u ovoj komediji može nazvati tragedijom, Najpre dve sestre dođu u sukob.

— Ja ne mogu bez njega da živim i dala sam mu reč da ću poći za njega! — uzvikuje desna sestra.

— To ne može biti jer ja ne pristajem! — odgovara leva sestra.

— Ama šta imaš ti da pristaješ ili ne pristaješ? — buni se desna sestra.

— Kako šta imam ja da pristajem? Ne mogu ja dozvoliti da vi mene vučete na venčanje, na svadbeni put i uopšte svuda gde pristoji i ne pristoji jednoj mladoj devojci. I onda dozvoli: biće i momenata kad ćeš se ti i uzrujavati i, zašto da ja tebi dozvolim da se uzrujavaš mojim krvotokom? Što ne ide ne ide!

A nije se samo leva sestra bunila, i sam se mladoženja, pošto je već isprosio desnu sestru, počeo razmišljati o svima situacijama koje mogu u njegovom budućem braku nastati.

— Neću moći nikad biti na samo sa ženom; neću moći ništa u četiri oka da joj kažem. Pa onda te dve sestre savršeno liče jedna na drugu i, recimo, mogla bi jedna nositi crvenu a druga plavu pantliku u kosi da bi se mogle razlikovati. Dobro, to danju, ali noću se ne raspoznaju boje. Pa onda, ako rodi moja žena biće nas četvoro u postelji i tada će moja bračna postelja početi da liči na vagon za spavanje! Ne, ne, to nije moguće!

I tako, za ljubav bračne sreće i domaćega mira, nije ostalo ništa drugo do da se izvrši operacija te da se dve srasle sestre odvoje. To je zahtevao i mladoženja i leva sestra.

A zašto ne? Takve operacije nisu baš vrlo retke i u životu. Biva, na primer — a to se često dešava — da se tašta prilepi uz svoju ćerku i ne odvaja se od nje kao da je srasla, kao da je sijamska bliznakinja. Zamislite, molim vas, jednu taštu kao sijamsku bliznakinju, sraslu uz vašu suprugu? I šta biva u takvom slučaju? Ako je zet odlučan, on, za ljubav mira i bračne sreće, vrši operaciju i odvaja taštu od svoje žene.

Tako su lekari postupili i kod dveju sestara nazvanih: sijamski blizanci. Kad su obe pristale da se rastave, zaboli su nož u njihovo telo, zasekli ga i odvojili dve sestre svaku za se, ali — od te operacije sestre su umrle.

Da, ti veliki lekari, koji tako olako zamahaju svojim operatorskim nožem, moraju malo stati i razmisliti: dve sestre, dve bliznakinje, ma da imaju dve glave, dva srca, dva razna pogleda, ma da pretstavljaju dva sveta — ipak imaju jedan krvotok. Ko potegne da na dvema sestrama, kojima je Usud dodelio da žive srasle i kroz koje teče jedan krvotok, ko potegne na njima da amputacijom izvrši rastavu, taj je izvršio i smrtnu kaznu na obema.

Dosadanjim izlaganjem ja sam želeo da utvrdim dva fakta. Prvi je da su dramski pisac i glumac, u momentu kad se javljaju pred publikom, jedno biće, čime sama sobom otpada i kleveta da publika u svojoj ljubavi prema glumcu ima i kućneg prijatelja. Druga bi fakat bio, koji želimo da konstatujemo, da je ljubav koju publika gaji prema glumcu idealne prirode.

Idealna je to ljubav već i po okolnostima pod, kojima se manifestuje. Randevu je ovih ljubavnika, glumca i publike, uvek javan; publika je ovamo u parteru i na galeriji, a glumac daleko od nje, tamo na bini, iza zavese. Razdvaja ih čitav orkestar. I kad izjavljuju jedno drugom ljubav, kad. glumac igrom svojom očarava publiku, kad joj se unosi u dušu; kad se publika ushićava igrom svoga ljubimca i otvara mu svoju dušu — sve to biva preko rampe, preko orkestra. Zamislite, molim vas, kako bi to u životu izgledalo kad bi se između dvoje mladih, koji jedno drugom izjavljuju ljubav, našao čitav orkestar sa kapelnikom?

Ima još jedan način na koji se ta ljubav između publike i glumca manifestuje, što još više utvrđuje koliko je ona čista i idealna. To je priznanje koje ste evo i vi, dragi posetioci, večerašnjim vašim odzivom i sećanjem na oboleloga doajena naše dramske umetnosti, tako očigledno pokazali.

Kada sam pre neki dao obišao oboleloga Staroga Gospodina, došla mu je u posetu i jedna mlada obožavateljka njegove umetnosti i donela mu kitu cveća, On je kitu pritisnuo na usne, celivao je i u oku mu je zasjala jedna topla suza i prošaptao mi je:

— Nisu me zaboravili!

Možda je ta suza bila i sećanje na ono što je bilo i što je davno prošlo; možda se Žorž Dival ražalio što mu sad mlada damica, ovako bonome, Starome Gospodinu, donosi cveće u znak poštovanja, dok je njena majka nekada ushićeno bacala iz lože cveće mladome Armanu Divalu!! Možda! A možda je ta suza i znak zahvalnosti jer je duboko potresen prošaptao:

— Nisu me zaboravili!

Kad mu sutra odem i kad mu kažem kako su se večeras prijatelji njegove umetnosti u tako lepome broju odazvali da mu odadu priznanje, on će izvesno još jednom duboko potresen prošaptati:

— Nisu me zaboravili!

I ona ista topla suza okvasiće ponova umorne oči Staroga Gospodina.

4. Pogovor

— Autor: Božidar Kovačević

4.1. Branislav Nušić

4.1.1. Poglavlje 1

Timočka buna tek što se beše stišala. Srbija je ćutala pogružena u senci kralja Milana koji je svojom čizmom mrvio najtvrđe kičme i najbolje glave. Teško stanje zemlje uticalo je i na književnost. Romantika, koje je i inače, iz drugih razloga, nestajalo, gubila se u takvim prilikama još brže. Realističko shvatanje života osvajalo je sve književnike koji su nešto vredeli.

Ipak, neke oblasti književnoga stvaranja sporo su se menjale. Pozorište, ograničeno na državni teatar u Beogradu, i na nekoliko putujućih družina, živelo je od sumnjivih prevoda romantičarskih drama i lakih komedija, koje su do nas stizale u zadocnjenju za deset godina, ili od domaćih pozorišnih komada, istesanih na brzu ruku iz narodnih pesama. U to vreme Miloš Cvetić, proglašavan za genija, sa Nemanjom i Todorom od Stalaća popunjavao je repertoar, a upravnik pozorišta, Šapčanin, silom svoje vlasti, prikazivao je svoje komade Miloša u Latinima ili Bolumile. To je bilo doba kada je Stevan J. Jevtić sa komedijom iz srbijanskoga života Četiri miliona rubalja kao uspeh. To je još više doba kada su Kućna kapica doktora Fausta, Jovanka što plače i Jovanka što se smeje ili Doktor Oks pozorišni događaji prvoga reda.

Glišić u te dane jedini svojom Podvalom pokazuje nove mogućnosti u našoj drami. To je odmah zapaženo i publika, dotle nemarna, puni pozorište. „Pojedini pasaži iz njegove Podvale uče se skoro na pamet.“⁵ Ali mada je bio dramaturg, Glišić nije mogao uticati na Šapčanina. Talentovani pisac komada iz seoskoga života, Glišić nije u isto doba bio i veliki poznavalac scene; veći dramatičar od Šapčanina, on nije bio veći od njega i kao dramaturg. U pozorišnim stvarima, oba šefa su bili diletanti.

Skoro u isto vreme sa Glišićem i Nušić počinje da piše komedije, mada dugo ne uspeva da ih objavi ili prikaže na pozornici. Glišić je u svojim komadima prikazivao selo; Nušić uzima za okvir svoje radnje srbijansku palanku osamdesetih godina. Ne treba zaboraviti da je tek tri godine, kako su osnovane radikalna i napredna stranka i da je naš svet, dotle malo naviknut na stranačke razmirice, dobrom posmatraču morao izgledati komičan svojom svežinom i strašću u lokalnim političkim borbama.

Sav izrastao iz Gogolja i Sterije, Nušić u poznu jesen 1883 čita u bašti Jovana Ilića (u onoj staroj kući, koja još i danas postoji na početku Dalmatinske ulice, preko puta kafane kod „Sedam švaba“) svojim najintimnijim drugovima Narodnoga Poslanika. Slušaoci, Vojislav Ilić, i njegov brat Milutin, Vladimir Jovanović, poznati socialni i satirični pesnik, i Kosta Arsenijević, štamparski radnik i takođe pesnik od izvesna glasa, shvatiše svu vrednost dela. Iako sasvim mlad (Nušić tada ne beše napunio ni dvadesetu), pisac je sa dosta veštine i razumevanja šibao tadanji poredak, političke strasti i policijska nasilja za vreme izbora. Mladim reformatorima društva i pomalo revolucionarima, takva je drama morala goditi.

4.1.2. Poglavlje 2

Otkuda da Nušić počne svoj književni rad komedijom? Mladi ljudi obično počinju pesmom i pripovetkom. Tako je počeo i Nušić. Godinu dana pre no što je počeo pisati Narodnoga poslanika, almanah jedne đačke književne družine, (Nada) objavljuje dve njegove pesme i dve priče, pod potpisom Alkibijada Đ. Nuše. Pre toga štampao mu je stihove i dečji list Golub, kroz koji su prošli Šantić, Dučić i toliki drugi pisci. Ali sve je to bilo prolazno i beznačajno. Njegov pravi književni rad počeo je pisanjem jedne komedije. Otkuda to?

Kao Jovan S. Popović, i Nušić je rođen (1864) od oca Maćedonca, — one mešavine Slovena, Arnautina, Cincarina i Grka, koja je našem narodu dala tolike pisce i državnike, — i od majke čiste Srpkinje. Od oca je nasledio onu invantivnost i konstruktivnost, tako potrebnu za pisanje pozorišnih komada, i onaj tipično maćedonski i cincarski dar poznavanja ljudi; najzad, mi onu finu radoznalost da opazi smešne strane ljudi i njihovih postupaka. Od matere, poreklom Bosanke od Brčkoga, primio je onu tipičnu vedrinu i veselost, karakterističnu za Posavce, koja prožima skoro sva njegova dela. Tako se, kao i kod Jovana Popovića Sterijinog, i kod mladog Nušića stekoše osobine koje su toliko uticale na njegovo književno stvaranje. Ali dok je mladi Sterija u Vršcu, okružen lozjem, mogao samo da proučava tipove i naravi za svoje buduće komedije, dotle je Nušić u vinorodnom Smederevu imao pored toga prilike da vidi i glumce. To je, nesumnjivo, moralo uticati na Nušića.

U ulici, koja se danas zove Nušićeva, jer je u njoj nekada bila kuća njegovoga oca, nalazi se valjada još i danas gostionica kod „Zelenoga venca“ sa prilično prostranom baštom. U toj bašti, za vreme bosansko-hercegovačkih ustanaka i naših ratova sa Turcima, davala je prestave putujuća družina Mihaila Dimića. Dimić je tada bio čuven glumac; važio je kao najbolji prikazivač Kir-Janje. Vrlo je verovatno da je i sam imao nešto cincarske krvi. Žena njegova Angelina, kći Joksima. Novića-Otočanina, i njena sestra, bile su takođe dobre glumice Sterijina repertoara.

Tadanje putujuće družine behu još siromašnije i oskudnije sa dekoracijama i kostimima no današnje. Čak i bolji glumci vršili su sve poslove, kao što to danas čine članovi malih cirkusa po vašarima: raznosili su i lepili plakate, čistili i udešavali pozornicu, krpili i dizali zavesu, bili šaptači i statisti, „te nije čudo bilo videti — pričao nam je sam Nušić — kako od moje kuće Hajduk-Veljko nosi kakvu stolicu na glavi, Stevan Prvovenčani ćilim, a Car-Lazar nogare i daske od minderluka.“ Zbog takvih usluga, mladi Nušić je imao prava da besplatno gleda svaku prestavu. Tu, kraj same pozornice, među sviračima, u orkestru, skoro naslonjen na binu, on je svako veče živeo u onoj pozorišnoj atmosferi koja očarava i nagoni ljubitelje pozorišta da idu i na rđave komade, ma dremali u sedištu. Tako je Nušić zavoleo pozorište i naučio da „scenski“ posmatra život i ljude.

Dimić je u Smederevu rđavo prošao. Gledaoci su cenili njegov glumački dar, ali ih nije bilo dovoljno ni da se ishrani trupa. Kad je polazio iz Smedereva, Dimić je toliko rđavo stajao da nije mogao poneti ni svoje oskudne dekoracije, nego ih je ostavio u amanet kod Nušićeva oca. U dvoja kola sa arnjevima, strpao je glumce, garderobu i arhivu sa prepisima pozorišnih uloga, i otišao da u drugom mestu traži sreću, nadajući se boljim vremenima. Nikada se nije vratio u Smederevo da uzme svoje dekoracije.

Bila je to zgodna prilika za malog Nušića da osnuje svoje pozorište, u kome je najbolji glumac bio Jevta Ugričić, a igrao i Čeda Popović, docnije obojica književnici — humoristi⁶. Pozorište je uspelo, jer se igralo sa pravim dekoracijama. Mučno je bilo samo sa repertoarom. Pomagali su se narodnim pesmama. Mladi Nušić ih je revnosno čitao i prerađivao u pozorišne komade. Oslobođen i ohrabren tim poslom, već tada, u trinaestoj godini, napisao je i nekakav Boj na Ljubiću. Zbog ratnoga raspoloženja u nas u to doba (1877) i njegov učitelj, Dimić, ponajviše je negovao rodoljubivi repertoar. Ipak je, pokatkad, davao i komade J. S. Popovića ili Koste Trifkovića. „Mene su Sterija i Trifković više privlačili no Hajduk-Veljko i Musa Kesedžija — veli Nušić — i, sećam se da sam pod njegovim uticajem napisao kao trinaestogodišnjak prvu šaljivu igru u jednom činu koja se zvala ‘Riđa brada’. Mlad muž i žena vole svi lepo žive, ali sreću ženinu nagriza jedna muževlja tajna. On se svako jutro zaključava u svoju sobu i bavi se tamo čitav sat. Nju to muči. Ona postaje ljubomorna, iako vidi da je muž sam u sobi. Najzad, u ljubomori, ona uz pomoć svoga čike provaljuje jednom vrata i zatiče muža da boji bradu, jer je riđobrad, a ona je bila sujeverna i verovala da su ljudi riđe brade zli. Sad se miri, jer je videla da su i riđi ljudi dobri.

Komad je bio više u stilu Trifkovićeve komedije intrige, nego Sterijinih komedija karaktera i društvene sredine, ali je za jednog trinaestogodišnjeg dečka pokazivao veliku moć invencije i smisao za logički razvoj intrige.

4.1.3. Poglavlje 3

Nešto docnije, po odlasku iz Smedereva, školujući se u Beogradu, Nušić otkriva Gogolja, čije pripovetke, baš tada nekako, behu izašle u četiri sveske u maloj Narodnoj biblioteci Braće Jovanovića. Revizor je takođe bio već objavljen u prevodu radikalskoga publicista, Pere Todorovića.

Na Nušića, naviknutog da posmatra komediju na Sterijin način, Revizor je morao učiniti veliki utisak. Istina on piše Narodnoga poslanika još stilom jednog Trifkovića, još na način jednog Sterije, ali sa tendencijom u mnogom čemu gogoljevskom: da ismeje, da išiba činovništvo i ljude u političkoj borbi svoga vremena. Ugledanje na Gogolja i političko uverenje mladoga Nušića učinili su da u njegovom komadu triumfuje advokat Ivković, kandidat opozicije, nad starim gazda-Jevremom, vladinim kandidatom za poslanika. Mladim slušaocima njegovim u bašti Jovana Ilića baš takva je komedija i trebala; radujući se novini sižea i zanimljivoj obradi, oni ne primetiše nedostatke.

Primljeno od drugova, u čiji je ukus pisac verovao, delo se brzo nađe na stolu upravnika državnoga pozorišta, koji se nađe u nedoumici. S jedne strane, lojalnost prema vlasti i tadanjem režimu nije mu dopuštala ni jednoga časa da pomisli na prikazivanje ovoga „radikalskoga“ komada; sa druge strane, stalni napadi štampe⁷ na pozorište i njenoga upravnika, što štiti sumnjive tuđinske vodvilje na štetu domaće drame, gonili su ga da ima obzira prema mladome piscu i da ga odmah ne odbacuje. Tada je u pozorištu postojao jedan odbor koji je čitao rukopise ili savetovao upravu u pitanjima repertoara. Šapčanin ga se seti, i rukopis ode Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću na ocenu. Mišljenje obojice beše povoljno. Lazarević, šta više, savetovaše upravu, „da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji obećava budućega komediografa.“ Rukopis bi vraćen piscu, da ublaži neka mesta, gde se suviše ismevao režim. To se ponavljalo dvaputa i, kad je komad po piščevu mišljenju, bio dovoljno umiven, upravnik Šapčanin ga uputi poverljivo — Ministarstvu unutrašnjih dela da presudi ima li u komad „elemenata koji bi eventualno mogli biti povod za raznolike protiv-državne manifestacije“. Srećom, posle nekog vremena, komad dođe do Tase Milenkovića, koji se i sam bavio književnošću, te ga on povrati pozorištu. Iako odgovor Ministarstva beše neodređen, moglo se videti da nije na štetu pisca. Šapčanin ga ipak nije smeo prikazati, nego zatraži od Nušića novu komediju.

4.1.4. Poglavlje 4

Sam Nušić priznaje da je Sumnjivo lice, njegova druga komedija, još više pod Gogoljevim uticajem i da u mnogome potseća na Revizora. U kozeriji, koju je držao povodom prvoga prikazivanja Sumnjivoga lica, maja 1923, on naročito ističe da je Gogolj „bio pisac… tadanje omladine, koja se njime oduševljavala sa njegove oštre satire, naročito one koja se odnosila na rusku birokratiju. U Gogoljevim tipovima omladina je videla… našu birokratiju… Ispod takvoga snažnog uticaja teško je bilo izvući se, a komediografu u toliko teže, što je tadanje naše društvo, napose birokratija, bila tako istovetna sa ‘Revizorom’, da se Gogolj zamalo pa mogao smatrati našim domaćim piscem… Na mome originalnome rukopisu ovoga komada (‘Sumnjivoga lica’) čak i ne piše ‘komedija u dva čina’, kao što je to docnije na pozorišnim listama napisano, već ‘gogoljijada u dva čina’“.

Ni Sumnjivo lice zbog političkih prilika nije prikazano za vreme upravnikovanja Šapčaninova a ni docnije, pa čak ni kad je Nušić došao na njegovo mesto. Pisan negde oko 1888, a prikazan posle četrdeset i pet godina, komad je verovatno pretrpeo neke izmene. Sa više rutine, zreliji i iskusniji, Nušić je, verovatno, docnije, prepravljao ovu komediju. Mi stoga ne možemo znati da li je ona prvobitno bila bolja ili slabija od Narodnoga poslanika, ali u današnjem obliku čini nam se jača od njega. Već sam siže mnogo je pogodniji. Kao što u Gogolja činovnici u ruskoj varošici uzbuđeno čekaju revizora iz Petrograda i prvog stranca, koji naiđe, nabede da je revizor, tako i kod Nušića sreski načelnik, primivši šifrovanu poternicu za sumnjivim licem koja rastura revolucionarne i antidinastičke spise, hvata — verenika svoje kćeri, ni kriva ni dužna. Taj isti siže, duhovitije i veštije, iskoristiće pisac docnije u Analfabeti, šali u jednom činu. Ali Sumnjivo lice ima više značaja od Analfabete, jer je pisac u njemu naslikao više tipova i razvoj radnje je širi, a homogenost dela je ipak očuvana. Sumnjivo lice je vrlo uspela karikatura naše birokratije i palanačkih gluposti; to je dobar primer komedije intrige, šire zamišljene i izvedene nego što se dotada u nas gradila komedija te vrste. Sem toga, u Sumnjivom licu nema one nategnute komike koja se katkad nalazi u Narodnom poslaniku (kao kad npr. gazda-Jevrem čita govor svoga protivnika, advokata Ivkovića), jer komika ishodi logično iz same situacije. Ipak, o razvoju Nušićeva talenta ne može se suditi prema ovoj komediji, jer joj ne znamo prvobitnu redakciju.

Ali da se Nušić lepo počeo razvijati, vidi se po Protekciji, trećoj komediji njegovoj koja sa ranijima čini, da tako kažemo, kao neku srbijansku trilogiju, jer daje sliku jedne sredine i to, manje-više, sve na jedan te isti način. Sa Protekcijom je Nušić izašao iz dosta uskog okvira komedije intrige i zakoračio u komediju društvene sredine i naravi. To vezuje Protekciju sa docnijom komedijom Gospođa ministarka, te je mnogo prirodnije podeliti ove četiri, inače tako bliske komedije, u dve grupe: Narodni poslanik i Sumnjivo lice, u kojima preovlađuju situacije intrige, nosile bi u sebi tragove Nušićevoga početništva; Protekcija i Gospođa ministarka, u kojima se pisac trudi da izađe iz situacija intrige i da pređe na slikanje tipova i naravi, pokazuju pisca kao već izrađenog komediografa.

Dobro pogođena slika usedelice, ministrove sestre; komična figura predsednika suda Aćima Kukića i „đumrugdžije“ Save Savića; tip Svetislava, Kukićevoga sina, opozicionara i urednika levičarskih novina, koji će uzeti ministrovu kćer, (u Protekciji dat sa više studije i niansa, nego njegov dvojnik, Ivković, protivnik i zet gazda-Jevremov u Narodnom poslaniku); najzad, cela kola komedija, više povezana i rađena sa više invencije i delikatnosti nego ranije, sve je to dokaz stalne evolucije Nušićeve. Mišljenje Laze Lazarevića počelo se ostvarivati.

Da je bio u drugim prilikama, Nušić bi već u devedesetim godinama prošloga veka razvio svoje stvaralačke mogućnosti do kraja. Ali njegov život nije tekao mirno i ravnomerno, kao što bi se moglo pomisliti prema komedijama.

Između svake od ovih komedija zbivali su se događaji koji su Nušića odvajali od pozorišta i ometali njegov pravi poziv: biti veliki komediograf. Učestvujući u tim događajima, Nušić se bavio i drugim književnim pokušajima koji su nam otkrili jednog novog i drukčeg Nušića, ništa manje interesantnog no prvog.

4.1.5. Poglavlje 5

Bugarski rat je zatekao Nušića u vojsci na odsluženju đačkog roka. Taj rat, tako tragičan, čak i danas, kad ga posmatramo iz istorijske perspektive, savremenici su shvatili još tragičnije. Njegova je objava jedan od najcrnjih dana u našoj prošlosti. Ali posle mira koji nije izmenio stanje pre rata, na taj neuspeli rat počelo se postepeno gledati vedrije. Od njega je ipak bilo neke koristi: Kralj Milan posle ugušene Timočke bune bio je svemoćan u zemlji; posle rata sa Bugarima, on je pristao da razgovara sa levicom, i mora, koja je pritiskivala grudi mnogih građana, poče popuštati.

Nušić je bio isuviše mlad da razume ovaj rat; u dvadesetoj godini se događaji preživljuju, a ne anališu. To preživljavanje je glavni čar njegovih Pripovedaka jednoga kaplara. Danas je u svetskoj književnosti izašlo na glas nekoliko knjiga o ratu, pisanih od mladih ljudi⁸. Nušićeve pripovetke u mnogom čemu mogle bi se s njima meriti, a naročito po toplini i nežnom saosećanju koji zrače iz ovih skica. Oproštaj, Ptičice božije, Petar Dabić, a naročito Šinjel, otkrivaju nam toga novog Nušića, Nušića koji je prestao da se smeje i šali.

Šinjel je mala priča, skoro anegdota, o vojniku Aleksi, koji nema šinjela, pa „kad dođe veče, a on se, jadnik, nudi čas jednom, čas drugom pod ćebe, ali… gde i duša počne da se mrzne, tu nema ni milosti ni prijateljstva. Ko bi onde na Ploči i svome rođenom ustupio pola ćebeta?…“ Jedne je noći nudio i pare jednom, da ga pusti, a onaj nije hteo ni da otškrine (sic!) ćebe, u koje se zavio, već… strese jednom nogom i dovikne mu: „Makni!“ Neki bolničar mu proda, „onako ispod ruke“ šinjel preminuloga ranjenika i Aleksa, obukavši ga, nađe u njemu pismo pokojnikovog oca. O sitnim, beznačajnim događajima piše stari otac, o devojci koja ga čeka, ali to ništavno pisamce dobija neizmernu vrednost, jer je umro onaj kome je upućeno. Otac ga neće videti, devojka ga neće dočekati… „Kad sam dočitao pismo, pogledasmo se i ja i Aleksa ispod očiju. Nismo ni reči progovorili, samo Aleksa uze ono pismo, savi ga lepo i ponova metnu u džep. — Šta ćeš s njim? — Hoću da ga čuvam, reče“.

Kao što je poenta ovog malog feljtona prosta, pa ipak dira, tako i cela knjiga, sagrađena najobičnijim sredstvima, daje jak efekt. Nušić je trideset godina kasnije u Devetstopetnaestoj, valjda jedini među piscima što preživiše rat, opisao povlačenje, sa svom zbiljom na koju ga gone teški doživljaji, ali on je u tom delu iz poznih dana svojih umetnik, pisac koji zna svoj posao i vešti slikar, pa te onda čovek koji preživljuje događaje o kojima piše. U Pripovetkama jednoga kaplara on je mladić, skoro dete, koga su poslali u rat da ubija ljude, a on u njima otkriva svoje bližnje, i blago, bez protesta, jer sa svima saoseća, on sve prašta, shvatajući koliko je rat strašna pojava. Tek onda dolazi umetnik da pomogne čoveku da se izrazi, i to je uzrok što Pripovetke jednoga kaplara na rafiniranoga čitaoca više utiču nego Devetstopetnaesta.

Naše povlačenje, to je niz scena iz Danteovog Pakla, ali rat u Nušićevoj knjizi o njemu ne izgleda tako besmislen i tužan, jer to ja rat jednog malog naroda koji se junački bori sa nadmoćnim neprijateljem. Rat tu ima smisla, jer je odbrana slobode, i sve patnje imaju opravdanja. Pripovetke jednoga kaplara, daju nam drukčiju, češću i zato istinitiju sliku rata. U njima je rat besmisleno delo zabludelih, borba dva bližnja, dva brata, i Nušić je to shvatio možda dublje nego Remark. Šteta je samo što stil i tehnička obrada ovih priča nisu ravni koncepciji, ali to se ne može ni tražiti od pisca u dvadesetoj godini. U to doba se pišu stihovi, ali dobra proza skoro nikada.

4.1.6. Poglavlje 6

Posle rata, pročuvši se knjigom priča i — neprikazanom komedijom, koju državno pozorište nikako nije smelo da iznese na pozornicu, Nušić piše (1887) Sumnjivo lice, o kome smo već govorili.

Te iste godine, 1887, jedna nevina štamparska krivica donese mu osudu na dve godine zatvora u Požarevačkom kaznenom zavodu.

Novi beogradski dnevnik, list nezavisan, naklonjen opoziciji i slobodnoj misli, imao je naročitu rubriku za satiru i kritiku aktuelnih događaja. Pod vidom šale, javno mnenje se u toj rubrici često vernije izražavalo nego u uvodnim člancima. Tu je Vojislav Ilić objavio svoj Maskenbal na Rudniku, koji je toliko uzbudio vlasti i naljutio kralja Milana. Tu je, svakako, potaknut primerom Vojislavljevim, i Nušić objavio jednu alegoričnu pesmu koja ga je odvela u Požarevac.

Pesma se zove Dva raba i bila je oštar prekor kralju i vlastima što ispratiše do groba majku dvorskog kurtizana, generala Franasovića, a ne dođoše na pratnju majoru Kataniću, junaku iz rata sa Bugarima, preminulom od osam rana. Pesma (objavljena 6 maja 1887) glasi:

1.

Ta tu skoro, biće ovih dana
Saranismo jednog božjeg raba
Čitali ste, vidli ste paradu.
Taj rab božji beše jedna — baba.

Zatutnjaše sva četiri zvona,
Povrveše kite i mundiri,
Povrveše perjanice bojne
Povrveše bezbojni9 šeširi.

Svi majori, debeli i suvi,
Oficira dela kita sjajna,
Pukovnici „s orlom“ i „bez orla“
I još neko, ali to je tajna.

I pravo je — ne tumač’te drukče
I na što bi tu brbljala zloba —
I pravo je, ta poslednja počast,
Ispratiti pokojnu do groba.

2.

Još skorije — biće ovih dana —
Saranismo još jednoga, raba,
Ali na žalost mnogih „baba“ naših
Taj rab božji nije bio baba.

Ne povrve kita i mundiri.
A i kog bi da do groba prati,
I što pođe, i što htede poći
Od pola se puta kući vrati.

Promuklo su udarala zvona,
Udarala zvona iz budžaka.
A ni što bi da se čini dževa,
Kad je pratnja srpskoga junaka.

Najzad kao envoi dolazilo je ovo naravoučenije:

Srpska deco, što misliti znate
Iz ovoga pouku imate.
U Srbiji prilike su take.
Babe slave, preziru junake.

Zato i vi ne muč’te se džabe;
Srpska deco, postanite babe.

Izraz „I još neko, ali to je tajna“, inkrimisan je kao uvredljiva aluzija na kralja Milana, a stih „Babe slave, preziru junake“, kao uvreda režima. Izdavač lista, štampar Sv. Nikolić nije hteo da primi na se krivicu, i kaogod što Vojislav Ilić nije mogao dopustiti da vlasti gone druge ljude zbog Maskenbala na Rudniku, tako je i Nušić pseudonim Gasarče priznao za svoj i otišao u aps.

U tamnici Nušić nije lenstvovao. U početku nod strogom prismotrom, posle proglašenja Ustava od 1888, Nušiću bude dozvoljeno čitati i pisati. Pored već pomenute Protekcija, koju je i započeo i dovršio u požarevačkom zatvoru, Nušić je tamo napisao i Listiće.

Pod jakim uticajem Hajneovih Ideja ili Knjige Legran¹⁰ slično Đerdanima Dobre Ružića, Listići Nušićevi nisu samo ćaskanje jednog besposlenog zatvorenika. Sarkazam i ironija prepleću se sa lirskim mestima i posle kozerije dolazi pesma u prozi. Način je taj onda bio nov u našoj prozi, dotle romantičnoj i sentimentalnoj. Danas, Listići mogu izgledati naivni; nekada, oni su rado čitani i učeni na izust. „Naučite se da baš onda ćutite, kad vas savest goni da govorite, pa ćete se ubrzo uveriti da je ćutanja — zlato. Budite uvek spremni da dokažete vladaocu da je plemenit, ženi da je lepa, panduru da je mudar, spisatelju da je genialan… Eto, to vam je moj savet, radite tako i vi se nećete kajati; imaćete mira i na nebu i na zemlji i gojićete se.“ Koliko je puta ovo mesto iz Listića u nas citirano! Danas ono nam se ne čini ni novo ni originalno, ali u ono doba činilo se čitaocima osobito duhovito.

Objavljena 1889, ova knjiga je, na zaranku jednoga režima i čitave jedne epohe, za koju se mnogima činilo da je bespovratno prošla, bila zapažena mnogo više nego Pripovetke jednoga kaplara. Nušić je, tek posle pojave Listića postao doista poznat književnik; u istoriji književnosti biće zbog ove knjige zabeležen i kao rodonačelnik naše moderne satire, koju će posle produžiti i razviti Domanović. Ko bude pažljivo vršio analizu Listića i Domanovićevih satiričnih alegorija, tome će biti jasna veza između ova dva pisca; i u stilu, i u invenciji naći će sa mnogo zajedničkih crta.

4.1.7. Poglavlje 7

Nušić nije izdržao ni godinu dana u zatvoru.¹¹ Posle Ustava od 1888 i dolaska radikala na vladu, njegova je krivica pala u zaborav, te ga postaviše za pisara konzulata u Bitolju. Iako je svršio prava još 1884, u Beogradu i Gracu, državnu službu nije dugo mogao dobiti „zbog pogana jezika i još poganija pera“, kako reče ministar, kod koga su se Nušićevi prijatelji zauzimali.

Naši književnici su u diplomatiju počeli prodirati kroz konsularnu službu po Maćedoniji. Nušić je, sa Vojislavom Ilićem, među prvima koji tamo odlaze. I sam poreklom, po ocu, iz južnih krajeva, Nušić je za deset godina službe po tim krajevima, bio od koristi našoj nacionalnoj stvari. Po Bitolju, Solunu, Prištini i drugim mestima, kao pisar, sekretar, vicekonsul, on je sa tadanjim profesorima naših gimnazija „po Turskoj“, sa učiteljima, sveštenicima i viđenijim građanima radio na buđenju i utvrđivanju srpske svesti.

Izgledalo je da ga je taj posao svega obuzeo. Sem Prve parnice (prikazana bez uspeha 1897), Nušić za tih deset godina nije dao ništa pozorištu, ali je pisao komade koji su tek od 1899 počeli da se prikazuju. Stoga je izgledalo, čak i kritičarima onoga vremena, da su ga jug i naši nacionalni problemi sasvim zaneli i da im stavlja u službu čak i svoj književni talent.

Njegova knjiga Kraj obala Ohridskog Jezera (1894), kad se izljušti iz statističkih i etnografskih podataka, koji su danas izmenjeni, dobar je opis valjda najlepšega kraja naše zemlje. Šteta je što ova knjiga nije ušla u sabrana dela Nušićeva. Naši pisci retko opisuju otadžbinu; Nušić je pokazao da to treba činiti. (Sem toga, knjiga je mnogo doprinela poznavanju južnih krajeva. Dobar i kao književno dalo, i kao propagandni spis, ovaj opis najjužnijih naših predala ima i danas vrednosti; valjalo ga je stoga očistiti od efemernih podataka i uneti u sabrana dela.

To isto važi, možda još i više, za drugu knjigu „putničkih beležaka“ S Kosova na Sinje More, objavljenu iste, 1894 godine. Jad i bedu našega življa, koje su istrebljivali Arbanasi, a turske vlasti tlačile po Kosovu i Staroj Srbiji, Nušić je umeo da prikaže sa zanosom nacionalnoga revolucionara te je knjiga mnogo uticala na naše javno mnenje. Ona je, sem toga, opisivala put, kojim će srpska vojska, dvadeset godina docnije, izbiti na more. Jedan vrlo viđeni građanin, koji nam iz skromnosti zabranjuje da mu pomenemo ime, pričao nam je kako je, uoči samog rata s Turcima, kao mlad student, čitao u Narodnoj biblioteci ovo Nušićevo delo; knjiga je toliko uticala na njega da je sutradan prešao granicu među prvim četnicima.

Treća knjiga njegovih putopisa, Kosovo, objavljena docnije (1902—1903), ali zasnovana i u glavnom izrađena u Prištini, gde je Nušić bio vicekonsul, ima takođe sve vrline i mane ranijih opisa južnih krajeva. U izdanju Matice srpske, ona je mnogo čitana po krajevima pod Austro-Ugarskom i posle aneksije na raznim „veleizdajničkim“ pretresima pokatkad inkrimisana.

Udaljen za tih deset godina od pozorišta, Nušić se ipak nije pretvorio u publicista, kako su strahovali neki prikazivači njegovih putničkih beležaka. Jug ga je inspirisao da napiše i zbirku priča iz muslimanskoga života, Ramazanske večeri (1898) napisane su sa onom toplinom i uosećavanjem, primećenim već u Pripovetkama jednoga kapilara. Ali zreliji, Nušić je sad veštiji pisac i njegovih dvanaest priča ostaće, sa nekim Sremčevim stvarima, najbolje slike onoga patriarhalnoga sveta koji, počev od 1878, polako čili tamo na jugu. Mada pisane ijekavskim narečjem, što zvuči neobično kod Nušića, Ramazanske večeri nisu vezane za bosansku kasabu ali ni za stari Niš, Gnjilane ili Skoplje; to su priče o životu naših muslimana, istih ma u kom se gradu ili kraju nalazili. Ali Ramazanske večeri dosta se i razlikuju od Ćorovićevih opisa kasaba i Sremčevih priča iz varošica na jugu; suviše idilično i sentimentalno prikazivanje pokatkad ih oštro odvaja od drugih pripovedaka. Zbog toga nam se često čini da se u Ramazanskim večerima više oseća spisatelj od rutine, nego onaj umetnik iz Pripovedaka jednoga kaplara koji nije imao stila, ali je umeo da oseti ono največnije u čoveku. Obilje turskih reči i lokalnih pojedinosti, inače tuđih Nušiću, smetali su mu katkad da nađe pravi izraz. Uostalom, Pripovetke jednoga kaplara Nušić je proživeo, a Ramazanske večeri dočarao; otuda i potiče sva razlika u vrednosti. Ipak, neke pripovetke, baš zbog te sentimentalnosti, koja inače ne pristaje Nušiću, gone čitaoca da ih pročita na dušak; takva je Džarije, tužna povest jedne robinje, koju prodaju, a dete joj ostaje kod zakonite žene gospodareve, nerotkinje; takvi su Dušmani, gde se dve kuće, zavađene kao Monteki i Kapuleti, mire kroz novorođenče, u kojima se pomešala krv zavađenih predaka; takva, donekle, i pripovetka Talaki-selase, tde muž, zaljubljen u ženu, koju je oterao od sebe, ubija njenog drugog muža, kad ne može da je sebi povrati. Ramazanskim večerima po obradi i sadržini pripada i Tašula, duga novela koja bi mogla biti i roman. Prava je šteta što ovu divnu povest pisac nije dodao Ramazanskim večerima ili je uneo ma gde u sabrana dela. Objavljena u Živaljevićevu Kolu (1902), ova pripovetka je ponikla u istim prilikama, u kojim i Ramazanske večeri, pod utiskom Nušićevih doživljaja na jugu i posmatranja muslimanskog sveta; trebalo ju je stoga uneti u Ramazanske večeri. Kako je Tašula pisana ekavski, mogla se tom prilikom cela zbirka prevrnuti u ekavštinu, jer mada se radnja nijedna priče ne stavlja u određeno mesto, čitaocu se ipak čini da se dešava negde za Vranjom. Tom malom promenom, Ramazanske večeri bi stekle onu „književnu verovatnost“ koja je tako potrebna baš delima ove vrste.

4.1.8. Poglavlje 8

Kad je 1900 prešao u Ministarstvo prosvete i ubrzo postao dramaturg u pozorištu, Nušić ulazi s novom snagom u književni život onoga vremena. Deset godina potucanja po neoslobođenim krajevima načinili su ga svežim i duhovno radoznalim.¹² U pozorištu i po redakcijama on će se sretati sa književnicima raznih pogleda i koterija. Srpski književni glasnik i Kolo okupljaju u to vreme najbolje pisce; Janko Veselinović, Sremac, Nušić i još neki istaknutiji pisci, iz raznih uzroka, radije sarađuju u Kolu, nego u Glasniku. Ali Nušić je uvek bio nezavisan od velikih književnih časopisa; za njega se ne može reći da ga je ovaj ili onaj časopis pomagao i lansirao. Ono što je za druge časopis, za Nušića su dnevni listovi i rampa.

Tih prvih godina po dolasku u Beograd, on objavljuje Deset priča i Opštinsko dete, roman jednog odojčeta, a za pozorište radi koliko nijedan pisac do tada, pa čak ni J. S. Popović.

Mi ćemo najpre pregledati dela koja ne pripadaju pozorištu. Sa Deset priča, koje će se posle upetostručiti, i sa zbirkom šaljivih feljtona Ben-Akiba, Nušić postaje prvi humorist naše zemlje. Zamoljen od Politike da joj stalno piše humoreske i kozerije, on je pod pseudonimom jednog starog jevrejskog mudraca (možda onog koji se spominje u nekad popularnom komadu Urijel Akosta) još početkom ovoga veka preteča Zoščenka, Pitigrilija i drugih humorista koji su danas toliko poznati i slavljeni, jer — nisu naši. Nušić je, međutim, često nipodaštavan, baš zbog tih kratkih priča, nepravedno, razume se, jer se među njima pokatkad nađe tekst koji bi rado potpisali Tven ili Zoščenko.

Zar Kikandonska posla, ili Hram Sv. Luke u Rovcima nisu remek-dela svoje vrste? „Milina je bila kako je sve to lepo išlo u Majdan-peku do pre nekog vremena. Kao pred rajskim vratima stigli se tu svi narodi: i Talijan sa šiljatom bradom i harmonikom pod pazuhom, i Vlah sa debelom glavom i ukradenom pogačom u torbi, i Nemac sa plavim očima i molitvenikom pod miškom, i Slovak sa prćastim nosem i flašicom rakije u džepu, i koga ti tu još nije bilo“… Tako počinju Kikandonska posla im vi kao na pozornici gledate u duhu celu priču. I kod Tvena, i kod Čehova, i kod Zoščenka, da uzmemo ova tri tipa humoriste, sve se rešava scenski i situacije se razvijaju kao da su na pozornici. Humoru je uvek potrebna slika i što jednostavnije kazana fabula, bez opisa i razmišljanja. Zato se Čehovljeve pričice prikazuju, počev od Hudožestvenoga teatra pa do diletantskih družina. Nušiću, koji je i inače majstor scene, polazi stoga za rukom da pokatkad da priču koja po jačini humora dostiže Zoščenka ili Tvena, naročito kad uspe da je reši s elegancijom komediografa, izbacujući, kao dobar karikaturist, sve što je suvišno. Kikandonska posla nisu iz Ben-Akibe, nego iz niza njegovih dužih priča, gde se ta veština teže vidi, pa, ipak, Nušić je i tu načinio nekoliko majstorskih poteza. Ali, čak i u toliko prezrenom Ben-Akibi i humoreskama, koje mu pripadaju ako ne formalno, a ono u suštini, ima trenutaka kada Nušić prestiže Zoščenka. Moje bistro dete, Crnogorska banka, Popis stanovništva, Ministarsko prase, dobri su primeri humorističnoga feljtona u kome se jedan aktuelan događaj, koji je reporter javio kao običnu vest, ili jedan društveni problem, zbog koga bi publicist napisao dosadan članak, pretvaraju u obešenjački duhovitu priču ili kozeriju.

Opštinsko dete, odiseja jednog vanbračnog odojčeta, mozaik je duhovitih i burlesknih situacija, nepovezanih dovoljno među sobom. Po tome opominje na Put oko sveta, ali po stilu i po načinu obrade uopšte, Opštinsko dete srodno je Sremčevoj Limunaciji na selu i Vukadinu; samo dokle Sremac ima daha za duže novele, i u njima katkad uspeva (Zona Zamfirova, Pop-Ćira i pop-Spira), dotle Nušića drži dah samo u pozorištu. Van pozorišta, njemu će od dužih stvari uspeti samo Tašula, i, donekle, Devetstopetnaesta, zato što je dnevnik, preživljen i propaćen.

4.1.9. Poglavlje 9

Kao uvek, Nušić je i ovoga puta mnogo interesantniji u pozorištu. Za onih deset godina bavljenja po južnim krajevima on zamišlja niz komedija, drama i pozorišnih komada u jednom činu kojima će posle vladati našom pozorišnom publikom gotovo za svih trideset godina ovoga veka.

Za to vreme Šapčanin je bio otišao iz beogradskog pozorišta (1893) i moderna drama prodire na našu pozornicu. U isto vreme i u Zagrebu novi upravnik pozorišta Stjepan Miletić (1894—1898), jedan hrvatski Srbin, koji je boraveći u Pragu, Parizu i po Italiji shvatio tendencije u modernoj drami, dolazi sa novim shvatanjima. On uvodi Ibzena, i tadanju francusku dramu (Rostana, Hervjea i Morisa Donea), nemački naturalizam sa Hauptmanom i Sudermanom, i daje Čehovljeve i Tolstojeve drame, mada sam lično ne može da se otrese tradicija u svojim Hrvatskim kraljevima. Tako se i u Beogradu i u Zagrebu oseća da „moderna“, pošto je prodrla u poeziju, počinje prodirati i u druge rodove, pa i u dramu. Ivo Vojnović i na jednoj i na drugoj pozornici dočekuje se s aplauzom zbog svoga simboličnog realizma u Ekvinociji.

Nove struje su zahvatile i Nušića, Za deset godina ćutanja, on je evoluirao, izrađivao se, i konkurs Narodnoga pozorišta, 1899, iznenađenje je za mnoge. Za utakmicu bilo je poslano trinaest dela. Pored drugih uslova, tražilo se da komad odaje jednu celu večernju predstavu od dva i po do tri sahata; taj uslov nije zadovoljavao ni jedan komad, ali inače zasluživala je nagradu drama Tako je moralo biti. Pored toga i za lirsku dramu Ljiljan i Omorika i komediju Običan čovek žiri je našao „da zbog relativno dobre obrade mogu biti predstavljane“, pa je zato odlučeno da se prime „pod običnim uslovima za originale.“ Kad su otvoreni koverti, koji su skrivali imena, autora, našlo se da je sva tri komada napisao Nušić. Posle se videlo da drama Tako je moralo biti ispunjava celo veče. Dajući tri komada za jedan konkurs, Nušić je pomeo sve ličnosti iz pozorišnog sveta, koje su imale predrasuda protiv njega; taj uspeh ubrzo će ga načiniti dramaturgom.

U Svadbenom ministarstvu Alekse Jovanovića, obrazovanom tih dana, ministar prosvete je Pavle Marinković, lični prijatelj Nušićev i drug iz detinjstva. Na mesto Nikole Petrovića, koji je posle Šapčanina došao za upravnika pozorišta, Marinković postavlja Nušića za dramaturga i vršioca dužnosti upravnika.

Veliki nered koji je Šapčanin ostavio za sobom u pozorištu, kraj svega Petrovićeva truda, nije mogao odjednom da se raščisti. Petrović je bio dobar administrator, i posle jednog sukoba sa glumcima (na čelu štrajka bili su M. Gavrilović i I. Stanojević) pozorišne prilike su se poboljšale i svi nesporazumi su brzo izglađeni. Ali Petrović je grešio što je hteo da stavi pozorište na merkantilnu osnovu. Istina, publika je punila pozorište zbog Ženskoga raja ili Kornjače, ali takvi uslovi nisu bili potrebni državnom pozorištu u jednom mladom narodu koji je u teatru gledao školu dobra ukusa i vaspitanja. Melodrame i vodvilji bili su češći nego Šekspirovi ili Ibzenovi komadi. Uzalud je štampa, posle Nore i Šekspirovih drama, tražila da se digne nivo teatra. Kriza ukusa, koja će dugo još trajati, u to je doba bila valjda na vrhuncu. Za trideset godina otkako postoji, pozorište nije bilo prikazalo još ni jednu dramu Kornejevu, ali je davalo dvadeset mađarskih komada! Sarduova Otadžbina prevedena sa češkog, mnogi francuski komadi i Šekspir sa nemačkog, i to često od diletanata, slabo pismenih, koji nisu znali ni srpski, a ni jezik s koga prevode.¹³ Nekako u to doba, čak se i Narodna skupština počela zanimati pozorištem, na način malo čudnovat: jedan poslanik je tražio da se ukine, jer je leglo i izvor nemorala.

Nušić kao upravnik, a Janko Veselinović kao zamenik dramaturga, ako ništa drugo, bili su pisci, i već to je bilo dovoljno da pozorište dobije bolji repertoar. Nušić je baš tada svojom novom dramom Tako je moralo biti, pokazao da je pod uticajem najsavremenijih i najboljih dramatičara.

Već po samoj sadržini vidi se da je Nušić ušao u svet, koji dotle nije primećivao.

Jela, junakinja drame, udala se ravnodušno za čestita čoveka, iz prkosa ni osvete, jer je nije hteo uzeti onaj koga je volela. Muž joj, najviše zbog njena raskošna života, načini deficit; njen otac neće da ga naknadi, jer udaje mlađu kćer, kojoj mora dati miraz, i mlada žena, u muci, odlazi kod svoga nekadašnjeg ljubavnika. Ljubavnik joj daje novac, ali lukavo uspeva da vaskrsne stare osećaje, u jednom trenutku nepromišljenog zanosa, i nesrećna žena gubi čast, baš u času, kad počinje voleti svoga muža i shvatati njegove žrtve za nju. U poslednjoj sceni, junakinja se u susednoj sobi, kao Ibzenova Heda Gabler, ubija iz revolvera, dok joj izbezumljeni muž sve prašta.

I naši kritičari i naša pozorišna publika suviše su naučili na Nušića komediografa. Zato ovaj komad nije primljen onako kako bi zasluživao. Ipak, ozbiljniji kritičari shvataju značaj komada i njegovu vrednost. M. P(avlović?) u Zvezdi pozdravio ga je oduševljenim prikazom, a Slobodan Jovanović, koji je tada pisao pozorišne prikaze, pišući u Zori¹⁴ esej o Nušiću, kaže u poenti: „Prve komedije kojima se javio, odavale su pisca istina vešta, ali površna. Sudeći po njima, ni njegovi prijatelji nisu mogli verovati da je on u stanju ići dalje od kratke humoristične opservacije. Ali eto, gde se on, iznenada, u Knezu od Semberije i u Tako je moralo biti pokazao na samo ozbiljan nego i dubok. Neka bi ga opet to uputilo da u oblasti pozorišne književnosti posveti svoju najbolju snagu komediji visokog stila“. Govoreći o komediji, Slobodan Jovanović je mislio na dramu uopšte.

Naročito danas, kad je delo prerađeno i skraćeno, a monolozi izbačeni, ovaj komad je ozbiljan pokušaj moderne drame. Svojom konstrukcijom i sižeom, sigurnim crtanjem ličnosti, prirodnim dialozima, u rukama dobra reditelja i talentovanih glumaca, sa nekim izmenama u prvom činu koje se lako mogu izvršiti, ovaj komad bi i danas mnoge pokušaje nadmašio.

Pučina, koja je prikazana iduće (1901) godine, u mnogom čemu je slična ranijoj drami, ma da ni po zapletu, ni po slikanju ličnosti nije iste vrednosti. Jedan činovnik dobija za godinu dana četiri klase, jer mu je ministar prijatelj. U stvari, ministar je bio nekada prijatelj njegove žene; dete, za koje činovnik misli da je njegovo, ministrovo je. To činovnik saznaje iz pisma, u kome se ministar raspituje za teško bolesno dete, baš u času kad ono umire. Pred nesrećnim čovekom otvara se pučina bola, sa koje se nikada ne dogleda obala pokoja.

Iako radnja nije onako sigurno vođena kao u ranijoj drami, a ni dialozi nisu onako uverljivi, niti uvek ishode logično iz situacije kao gore, ipak bi i ova drama, da je svedena na tri čina, mnogo dobila u preradi. Stanković, naprimer, koji igra ulogu intriganta u drami, te je neophodan za zaplet, suviše je namešten i neprirodno naslikan, da bi mogao načiniti efekt. Kada bi se njegova uloga zamenila, možda, neposrednom akcijom junaka drame, dovodeći ministra na pozornicu, ili sa kakvom situacijom koja bi prikazivala ono što kazuje Stanković, komad bi bio mnogo bolji. Ipak, Pučina ostaje dobar pokušaj da se i na našu pozornicu presadi moderna drama, koja je sa Ibzenom i Sudermanom početkom ovoga veka doprla i do nas. U tom smislu ona je i jedan korak dalje, jer uz neverstvo žene (već obrađeno u Tako je moralo biti), Nušić ovde postavlja još i pitanje o detetu; motiv, redak i u Ibzena. Po tome, Pučina dosta liči na Truli dom Srđana Tucića; samo je kraj drugačiji.

U istom smislu interesantna je i njegova drama Knjiga druga, jedan od retkih njegovih komada koji svršavaju smrću. Knjigu drugu Nušić je napisao docnije, kao i druge dve drama, Opasnu igru i Ženu bez srca. Ali s obzirom na simbolizam i druge modernističke elemente i na ibzenovsku tehniku, mi ih spominjemo ovde jer su ipak najbliže maločas pomenutim dramama. Knjiga druga, Opasna igra, Žena bez srca, čine jednu trilogiju. Ima u njima nečega autobiografskoga; pojava retka u Nušića, koji se inače ne ispoveda, ali ti autobiografski elementi nisu toliko u događajima, koliko u tendenciji komada. U Knjizi drugoj govori se o ljubavi kao laži, o ljubavi koja se otkriva čoveku kao velika i bolna iluzija kad dođe starost. Tu se čovek još buni i misli da za to može naći krivca. U Opasnoj igri i Ženi bez srca pisac se miri sa starošću i uviđa da se samo u stvaralačkom radu može naći opravdanje i smisao života.

U ovoj trilogiji mi nalazimo još jednog, potpuno novog Nušića; kad se u svoje vreme bude obratila pažnja na Nušića i van oblasti komedije, njegov književni lik će zbog ove trilogije postati mnogo izrazitiji.

4.1.10. Poglavlje 10

U isto doba Nušić daje nekoliko komedija i sitnih pozorišnih komada. Običan čovek, primljen na konkursu, primljen je dobro i od publike, sudeći po dnevnim listovima, koji su pre trideset godina bili mnogo više izraz javnoga mnjenja, nego danas. Kritičari časopisa primili su ga hladnije.

Pesnik Žarko Damnjanović, osuđen zbog jedne političke pesme, sklonio se u vinograd svoga druga Dušana, koji ga je iz obazrivosti predstavio pod imenom njihovog zajedničkog druga, Vlajka Micića iz Jagodine.

Sestra Dušanova, Zorka, voli pesme Damnjanovićeve i kroz njih se zaljubila i u nepoznatog pesnika. Lažni Vlajko Micić, međutim, hoće da zadobije njenu ljubav kao običan čovek i u tom uspeva. Mladić se za to vreme svideo i ocu devojčinom i on, misleći da je to zaista Vlajko Micić, poziva iz Jagodine njegova oca Jovanču, koga odavno poznaje. Kad Jovanča Micić stigne, nastanu komični zapleti, ali se najzad sve srećno dovodi u sklad.

Jedan recenzent (M. Grol), pošto je priznao da je „ljubavni duet s temom o ‘običnom čoveku’ izrađen… nežno i poetski“, prebacuje mu što je tu temu razvukao „u duge i nategnute epizode“. „U dobro razvijenom spletu vodvilja, kontrast lirskih i komičnih motiva jednovremeno daje reljefa izrazu“, veli G. Grol. „Sentimentalni dialog oživljuje se, oštri obrti vodvilja ublažuju… Na taj način dobila bi se celina, i spaslo opasnosti da se lirski motivi, izdvojeno razvijeni i kao umetnuti usred komične situacije, svojom naivnom prolivenošću, ne osete kao razvučeni i dosadni. Ovde se to u toliko lakše moglo učiniti, što je samom temom u ljubavnoj istoriji sadržan komični element (tri straha u sentimentalnom ljubavniku: od sudske osude koju je izbegao, od nezgode sa tuđim imenom pod kojim se teško snalazi, i od uniženja običnog čoveka pesnikom u samom njemu pred devojkom koju voli)“.

Naše je mišljenje, da je Nušić dobro upotrebio ta „tri straha“ i da se tu uzdigao iznad vodvilja. Doista, nepravedno je ovu dobru komediju intrige nazvati vodviljem, kad komični zaplet ishodi tako lepo iz situacije, i kad tipovi žive pred očima tako uverljivo, da ih mi, čitajući, gledamo kako se kreću i govore. Jovanča Micić, koji će se docnije pojaviti u svoj veličini svojoj i niskosti, ovde se još kreće na planu građanske komedije, kao i njegovi preci kod Moliera i Držića; on je ovde još trezveni čorbadžija, i kao takav odlično je dat. Bufonerija, kojoj je Nušić sklon, u ovom komadu nije toliko presudna da bi vodvilj nadvladao komediju.

Sa Običnim čovekom, Nušić napušta svoju t. zv. „političku komediju“ s kojom je izišao na glas i traži komiku u večnim odnosima ljudi, ma gde se nalazili i ma kad živeli. Za Običnim čovekom će ubrzo doći Svet i niz dramoleta i malih komedija u jednom činu, kao što je Šopenhauer.

Svet se mnogo dopao širokoj publici.

Tihi život u jednoj pensionarskoj porodici, odjednom se menja. Odlučeno je da se živi novim načinom života. Radi toga se kupuje nov nameštaj i klavir; uzima se učitelj muzike za mlađu kćer Jelkicu, koja je tek „pustila“ suknju; starija, Nada, isprošena je, Gospođa Stana je kupila nov šešir, i domaćin, G. Toma, ne može da se privikne na nov život. U dinamici novoga reda stvari, oni gube glavu. Različni i često protivrečni saveti posetilaca, ogovaranja i spletke, mešanje zvanih i nezvanih u njihov privatni život, dovodi do očajanja staroga pensionara i on baca novi nameštaj na tavan, a skida stari, u kome je toliko godina spokojno živeo. Avaj, ne mogu se vratiti i stari prijatelji! Najzad, G. Toma, priznajući da je pobeđen, čim je jednom dopustio da mu se svet upliće u život, otvara vrata i prozore i viče u očajanju publici: …„Dođite, naređujte, raspoređujte, upravljajte, čeprkajte, razrivajte. Uđi, svete, uđi!“

I na ovaj komad kritičari iz časopisa su se mrgodili. Rečeno mu je da „ima samo tri mane… da počinje dosadno, da se razvija neprirodno, i da se svršava apsurdno“. Mi nismo toga mišljenja. Glavna zamisao, borba sa svetom, sa javnim mnenjem, „stoglavom aždajom koja ne guta, nego čini nešto mnogo strašnije: šapće“¹⁵, izvanredan je predmet za komediju. A što se tiče obrade, ona se gornjim rečima može osuditi samo ako kritičar nema na umu da komedija ima naročitu psihologiju i atmosferu, te da je da prema njima treba suditi.

Kad se odbace izvesne preteranosti, koje su razumljive kod pisca komedija, jer ga nosi elan komike, u Svetu su svi detalji dani kako treba i sve ličnosti žive tako uverljivo, da bi štrčale iz tog sveta ludosti i apsurda, ako bismo ih načinili logičnijim. Svet nije komedija vodviljska, nego Molierovska, i kao što bi Uobraženi bolesnik bio bedan u Sarduovim rukama, tako bi i Svet propao kad bismo ga premestili iz njegove atmosfere u drugu, možda književniju, ali u kojoj bi se pogušili G. Toma i njegova porodica.

4.1.11. Poglavlje 11

Mi smo spomenuli da je Nušić posle onoga konkursa, na kome su primljena tri njegova komada, postao dramaturg (1900). U stvari, on će biti i upravnik pozorišta, i na tom mestu uradio bi svakako više nego njegovi prethodnici, da nije otišao u — pensiju (1901). Da mu je ostavljeno vremena, često ozbiljne i opravdana napomena S. k. glasnika i drugih listova, vremenom bi postale izlišne, jer bi Nušić u pozorištu stekao korisna iskustva. Ali promenom političkih prilika, Pavle Marinković ga nije mogao podržavati i Nušić je otišao iz pozorišta. To je bilo doba kada se Dragutin Ilić, u nevolji, primao da kaldrmiše beogradske ulice; slično se desilo i Nušiću: te iste godino, reaktivisan je za — komesara pošta i telegrafa. Mogao se tešiti Daničićem koji je za knez Mihailove vladavine sa katedre Velike škole premešten u poštara. Ali Nušić, kao ni Daničić, nije mogao primiti posao, u koji se nije razumevao, te ga ponovo pensionisaše. Čekajući službu, on je prikazivao Običnoga čoveka, Tako je moralo biti, Šopenhauera, Pučinu i Kneza od Semberije.

Sa Knezom od Semberije mi nailazimo opet na jednog do sada nepoznatog Nušića. Divnu narodnu pesmu o Ivanu Kneževiću, kom će „Ristos Gospod, platit“ što je otkupljivao roblje u Turaka, Nušić je, kongenialno Višnjiću, pretvorio u jedan dramski fragment koji će zbog vešte scenske obrade i umetničke gradacije efekata ostati, čak kad bi ceo Nušić van komedije bio osporen.

Jedan pozorišni kritičar iz toga vremena, Milan Grol, koji inače nije mnogo naklonjen Nušiću, utvrdio je ovoga puta, skoro bez ograde, visoku umetničku vrednost ovoga dela: „U ‘Knezu od Semberije’ gledalac prisustvuje ređanju prizora tužnijih od tužnijih, u kome kao da je pisac iscrpao stepenovanje uzbudljivih i ganutljivih sredstava. Cela ta zategnuta… žica bolećivih i dirljivih tonova od bedne kese rušpija što ih jedan starac odvaja od darova svojoj kćeri za otkup roblja, do ikone, i mrtve matere Iva Kneževića, u stvari pre je vešto scenično eksploatisanje do kraja srećne ideje no umetničko razvijanje nadahnutog poetskog dela. To se vidi… kad se ‘Knez od Semberije’ čita u knjizi. Ali to ipak ne smeta da je Knez od Semberije jedna od naših najboljih drama…“ I kritičar priznaje da kritika mora biti jednodušna u priznanju ne samo originalne ideje i retkog dara za scenično razvijanje, no i istinski jakog „utiska što ga Knez od Semberije uvek pravi na pozornici.“¹⁶

Posle Kneza od Semberije Nušić će napisati čitav ciklus rodoljubivih dramoleta.

Pensionisan po drugi put 1901, on će 1903 biti vraćen u službu kao sekretar za nacionalnu propagandu po neoslobođenim krajevima u kabinetu Predsedništva vlade. Šef naše propagande, Svetislav Simić beše se u to doba povukao iz političkih razloga i Nušić, ponuđen da ga unekoliko zameni, primi se toga mesta uz prijateljsko obodravanje samoga Simića koji je ipak želeo da vidi kao referenta iredentističke akcije čoveka od iskustva. Bez svoje krivice, Nušić je bio na tome poslu zle sreće jer ga posle Majskoga prevrata pensionisaše i po treći put.

Tada nastaju najzanimljiviji dani javnoga rada Nušićeva. Upravnik Narodnoga pozorišta u Novom Sadu (1904), zatim saradnik tada pokrenute Politike i drugih listova i časopisa, Nušić, slobodan od službe, razvija veliku delatnost.

On je oduvek voleo novinarstvo. Još 1883, kad je pisao Narodnoga poslanika, on će izdavati Smederevski glasnik, jedan od onih palanačkih listića koji izlaze jedan ili dva puta nedeljno, prestaju i nanovo se javljaju, noseći ponosno na čelu pedesetu godinu izlaženja. Zatim je sa Dragutinom Ilićem uređivao Preodnicu, a mnogo docnije, kao dramaturg, pokrenuo je Pozorišni list koji je izlazio nepune dve godine. Satirični listovi Ćosa, Brka, Telefon, Satir, objavili su dosta njegovih radova, većinom bez pravoga potpisa. On je, sem toga, bivao urednik Samouprave i Tribune, a sarađivao je i na Beogradskim novinama, Dnevniku i Straži. Član uredništva Zvezde, on je 1899 uređuje sa Jankom Veselinovićem, a 1912 nanovo je pokreće sa Pavlom Marinkovićem.

Sav taj rad, na prvi pogled, raznostran, slučajan, pečalbarski — da tako kažemo — ima svoga opravdanja, kad se danas gleda.

Od 1903 do 1912 Srbija se priprema za ujedinjenje Jugoslovena. Za sociologa Beograd iz toga vremena naročito je zanimljiv. On počinje dobijati svoje naročito obeležje i mentalitet. Sa njim na čelu, cela Srbija stiče jedno duhovno obličje i zrači oko sebe. Za druge krajeve ona je bila far slobode na pučini patnje i ropstva. Novine i časopisi, Skerlić, nacionalni revolucionari, Tucović sa svojim socialistima, rodoljubivi oficiri ponikli u narodu, velikoškolska i gimnazijska omladina, emigranti iz krajeva pod tuđinom, vođi partija; ceo svet, jednom rečju, od štamparskoga šegrta do krupnoga kapitalista, svi koji su disali čisti vazduh Srbije, imali su samo jedan ideal: slobodu i ujedinjenje naroda.

Prirodno je što i Nušić radi u tom pravcu. Pored novinarskih poslova, on žrtvuje tome zanosu i nekoliko književnih dela. Danak u krvi je njegov danak tome opštem zanosu koji je bio zahvatio naše društvo, naročito posle 1905. A kad je zatim došla aneksija, Nušić za jednu noć piše Hadži Loju, reč u svoje vreme; taj podnaslov uostalom sadrži i najtačniji sud o književnoj vrednosti dela. Ima trenutaka kad pesnik mora da baci liru i da uzme doboš, pa da s njim pođe na čelu mase.¹⁷ Tih dana, doista, on je narodni tribun koji kazuje ono što svi misle u zemlji, pa i oni koji to ne mogu da kažu, jer su na vlasti. U vezi s tim treba shvatiti i Hadži Loju; kao Viktor Igo ili naš Zmaj, Nušić je ovde žrec jedne revolucije.

4.1.12. Poglavlje 12

Za to vreme, od 1904 do balkanskih ratova, Nušić je ugrabio da napiše i tri komada od veće vrednosti: dve drama iz beogradskog života Iza božjih leđa i Jesenja kiša, i popularni Put oko sveta.

Dramom Iza božjih leđa Nušić je još jednom pokazao koliko je velika skala mogućnosti u njegovom stvaranju. U Pučini i Tako je moralo biti on slika našu sitnu buržoaziju; sa novom dramom, on odlazi u predgrađa, među radnike, u ona duga dvorišta, sa bezbroj stanova, u sav onaj jad koji će nešto docnije potaći Dragoslava Nenadića da da svoj zanimljivi pokušaj Pod žrvnjem. Nušić je, dakle, i u ovoj vrsti drame preteča; docniji ga pisci nisu prevazišli, i Nušićeva dobra želja da stvori beogradsku dramu dokazuje gipkost njegova duha i širinu talenta. Danas se život toliko diferencirao da slika, koju nam pruža ova drama, izgleda naivna, ali put ostaje. Baš zato što ne rezonuje zamišljen nad procesima društvenoga života, nego prikazuje ono što vidi golim okom, ali naviknutim na stalno, pronicljivo posmatranje ljudi i naravi, Nušić nam je pokazao kako treba graditi beogradsku dramu.

Jesenja kiša, izgubljena je u ratu, ali sudeći po prikazima, dobar je pokušaj u žanru Pučine, sa vešto nađenim sižeom i lepo izgrađenim sporednim tipovima.

Što se tiče Puta oko sveta, ovaj mozaik, dostojan Rablea, suviše je poznat da je potrebno upoznavati čitaoca sa njim, ali i suviše nipodaštavan; to nas goni da istaknemo njegovu vrednost. Mi smo već spomenuli, da svako književno delo ima svoju atmosferu i izvesnu verovatnoću adekvatnu toj atmosferi. Zato Put oko sveta treba ceniti an sich i onda ovaj komad dobija.

To je jedna revija ludih slika, koje duhovita uobrazilja goni raspojasano ispred naših očiju i draži nas na neobuzdani smeh. Jer ako postoji pojam homerovskoga smeha i sardonskoga smeha, postoji pojam i nušićevskoga smeha. I taj smeh koji vas goni na suze i kreće vam mišiće bez vašega pristanka, najblagorodniji je, jer ishodi iz šale koja je bez žaoke i zloće. Nušić je nekada jevtino duhovit, ali nikada nije zao u svojoj šali, i to ga vodi među velike, klasične majstore smeha, kao što su Rable i Molijer. Aristofanov smeh, u kojem je uvek bilo jeda, zamukao je; Molierov će trajati.

Ali to ne znači da je Put oko sveta farsa i lakrdija; iza mozaika nestašnih slika krije se satira na našeg malog čoveka, na sitnog Srbina, koji je od seljaka postao ćivta i kao svaki skorojević, radoznao da sve vidi i da na sve utiče. Taj Jovanča Micić, koji je u neku ruku iz društva Kraljevića Marka, iako to izgleda paradoksalno, bolji je, više ljudski i realniji od Tartarena Taraskonca i Panjolovoga Mariusa. U Miciću ima nešto od Taraskonca, Sančo-Panse, Baja-Ganje i Nasradin-hodže, ali i od Vuka Dojčevića i Kneza Miloša, onakvog kakav je u narodnim anegdotama. Micić je šeretski tip Srbijanca i Srbina, koji je ćivta i u isto doba vizioner i koji misli na Dušanovo carstvo stalno i strasno kao na svoj dućan. Koliko je izliven sav iz jednog komada, koliko je izašao odjednom, iz jednog stvaralačkog daha, i koliko je Srbijanac u njemu pogođen, najbolji je dokaz triumfalan ulazak Jovanče Micića u folklor. Danas je on u društvu Nasradin-hodže, tamo gde ni Sremčev Kalča nije mogao da dospe.

4.1.13. Poglavlje 13

Ako se može biti slavan u zemlji, gde je slava sinonim ozloglašenosti, Nušić je posle Puta oko sveta na vrhuncu slave. On je među najpoznatijim i najomiljenijim piscima našega naroda¹⁸ i u balkanskim ratovima, kad ulazi sa vojskom u Bitolj i postaje prvi načalnik okruga, njegovo se ime u ustima prostoga naroda meša sa imenima vojskovođa i državnika. Još od aneksione krize, javlja se u njemu nešto Danuncijevsko, koje ga goni u narod, ali kod Nušića su svi ti gestovi umereni razborom i čistim, ne šovenskim rodoljubljem.

Iz Bitolja Nušić će 1913 otići u Skoplje da organizuje pozorište i uređuje Srpski jug. Povlačeći se 1915, ostavio je u jednoj arbanaškoj kući skoro sve svoje rukopise. U emigraciji je malo radio, jer je po Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj, gde se bavio, nosio u sebi dva strašna bola: bol za sinom koji mu pogibe u borbi, i bol što kao svaki pravi pisac, nije mogao da stvara van otadžbine.

Mi smo spomenuli ranije da je Nušić valjada prvi među našim književnicima opisao našu narodnu tragediju. Njegova Devetstopetnaesta postaje iz zabeležaka i uspomena iz povlačenja. Protivno Igovoj Strašnoj godini (L’année terrible) u kojoj francuski pesnik peva pun mržnje o nemačkoj najezdi 1870 godine, Nušićevo delo odiše samilošću i praštanjem. To je knjiga čoveka koji je shvatio koliko je ljudsko biće bedno pod okom večnosti, ali i koji razumeva veličinu svoga malog naroda u njegovoj grčevitoj borbi za jedini božanski dar na zemlji, za slobodu. Ono isto saosećanje sa bližnjim koje je prožimalo pre trideset godina Pripovetke jednoga kaplara, nahodi svi sada, samo sa primesom neke gorčine, teške i tužne: „Kada je kod Rama prvi zarobljenik Nemac pao u ruke našima, bili su prema njemu čak i nežni“… Ili kad nailazi na slavnog glumca Bekovića koji umire, bukvalno, za plotom: „Kraj mene je ležao u blatu lepotom zanosni princ Karl Hajnc, kraj mene je ležao u blatu nežni idealista Arman Dival… u blatu ponosni riter Don Enrik od Palasiosa. Ležao je bedno… kraj plota kao napušten pas…“ Ta gorčina nekad sasvim preovlada, pisac diže ruke od čoveka i vi onda čitate strašni opis pljačke vagona, u kojima je bio vojni muzej. (Sabrana dela, 11, s. 222). Devetstopetnaesta je postala suviše brzo posle događaja koje opisuje. Zato je ona veća kao dokumenat, nego kao umetničko delo. Mestimično razvučena, ona ipak nije „neprohodna kao albanske planine“, kako reče jedan kritičar. Već sam način obrade — Devetstopetnaesta nije ni dnevnik ni roman, nego niz scena, često nepovezanih, iz povlačenja — uslovio je potpunu slobodu u stvaranju. Pored dobrih opisa i umetničkih nadahnutih strana, nailazite na odeljke koji su čista reportaža, ali to ne hudi celini dela. Iskrenosti i neposrednosti, koje su u osnovi dela, dolazi u pomoć spisateljska rutina, ali ovoga puta ona više pomaže no što odmaže. Nušić, koji nikad ne precenjuje svoje stvari, kad govori o njima posle nekoliko godina, sam je najbolje ocenio i ovu, knjigu „kao delo građe“ za veliko delo, koje će jednom „izložiti sve… nadčovečanske napore i sve velike patnje srpskoga naroda“ u borbama za oslobođenje. I doista, ko bude o ovim danima pisao epopeju poput Tolstojeva Rata i mira, inspiracije iz Devetstopetnaeste neodoljivo će mu se nametati.

Posle Devetstopetnaeste, u boljim danima koji su došli, rat će Nušića sve više zanimati. On će naše povlačenje prikazati i u drami. Velika nedelja je povest sela koje kreće kroz albanske planine i studija njegove kolektivne psihologije kad se bude vraćalo domovima. Sa ranijom knjigom ono je u velikoj vezi, ako ne po pojedinostima, a ono po tome što se na drami jasno oseća da je Nušića mučilo što nije u Devetstonetnaestoj dao sve što je osetio, pa se zato latio da to kaže sa rampe, na način njemu lakši i prikladniji. Sem toga, on će dati i dramolet Tuđinče o seljaku koji se vraća iz rata i zatiče ženu sa detetom koje nije njegovo. Opravdano psihološki i scenski vešto, pisac završava dramu oproštajem i razumevanjem. Ali po stilu i površnoj obradi sporednih ličnosti, vidi se da je delo pisano na dohvat kao i drugi Nušićevi komadi „za narod“. Najzad, kad je rat prestao da bude veliko uzbuđenje; Nušić će početi da se smeje i daće „farsu u jednom činu“ Svetski rat.

4.1.14. Poglavlje 14

Ima u Nušića još jedna vrsta drame; do sada je nismo spominjali, iako se on počeo njome pomalo baviti još pre rata. To je istorijska drama: Nahod, Kneginja od Tribala, Tomaida; možda bi tačnije bilo nazvati je pseudo-istorijskom.

Nahod je među njima, nesumnjivo, najbolji pokušaj. Kneginja od Tribala, drama iz Skenderbegova doba, i Tomaida, pozorišni komad o polubratu Cara Dušana, Simeonu-Siniti Paleologu, interesantni su po nečem epskom što bije iz stila. U Nušića je inače uvek govorni stil; u ovim komadima, on se, možda i nehotice, menja. Ti krajevi na krajnjem jugu Dušanova carstva, dekadentni i primitivni u isti mah, u četrnaestom veku bili su poprište borbi i spletaka sitnih despota i feodala; njihove ženidbe i dvorovi na kojima su se čuli svi balkanski jezici, bili su uzrok čudne simbioze naroda i mentaliteta, jedan kaluđer iz toga vremena nazvao ja sebe, osećajući i sam taj proces „Servarvanitovulgarovlahos“, t.j. Srbo-arbano-bugaro-vlah. Možda je Nušić, koji i sam vuče krv iz tih krajeva, podsvesno i atavistički bio primoran da uđe u te probleme. Zanimljivo je da pokatkad ove drame liče na zaboravljene komade J. S. Popovića, na Naoda Simeuna, na Ajduke, Lahana i Skenderbega. Nama, međutim, izgleda da je ove dve drame trebalo pisati ili na način Oskara Uajlda ili na način Bernara Šoa, i da su jedino u Nahodu stil i obrada adekvatni sadržini i atmosferi dela.

Nušićev Nahod nije Edip, kao Sterijin Naod Simeun, već Nahod Momir iz narodne pesme, koji se zaljubljuje u caričicu Grozdanu, kćer Dušanovu, i ne znajući da joj je brat. U pravoj liniji, on je produženje naše istorijske drame od Stefana Stefanovića i njegova Smrti Uroša Petoga, sve do Vukašina Dragutina Ilića i Kraljeve jeseni Milutina Bojića. Kao Bojić, i Nušić uvodi u dramu strance: poklisare, najamnike i plemiće lutalice. Kao Dragutin Ilić i Nušić bira siže vrlo zgodan za zaplet dramske radnje. Kao Stefan Stefanović i on u tragediju upliće komiku; scena u krčmi krčmarice Janje dokaz je koliko je Nušić majstor scene. Najzad, u smrti Momira i Grozdane ima nečega od Romea i Julije.

Danas istorijska drama doživljuje svoj preporod. Mi vidimo kako na raznim stranama izvode istorijske ličnosti na scenu. Juče je to bio car Aleksandar Prvi ili Petar Veliki (Mereškovski), ili Antonije i Kleopatra (Bernar Šo), danas Jelisaveta od Engleske (Brukner). Nušić se samo poveo za instinktom dramatičara od rase, kad je počeo stvarati i istorijsku dramu. Ali kraj svih vrlina, dobre invencije, srećno nađenih situacija, majstorski povezanih intriga — koje će sačuvati Nahoda za svečane dane i za predstave za narod, valjalo je Nušiću videti kako izgleda današnja istorijska drama.

Možda bi u nas izgledalo strašno upotrebiti legendu ili istorijski događaj onako kako to čini Šo, ali nama se čini da bi baš Nušić, kao komediograf po prevashodstvu, mogao da nam da tu novu istorijsku dramu koju čekamo. On je imao možda jače uslove za to nego Šo, jer je sigurniji u poznavanju scenske tehnike i jer je više čovek nego on, Nušićev humor je humor čoveka koji ima srca, a takav humor u jednoj tragediji ili drami učinio bi mnogo više dobra nego zla. Bez Šoovske žaoke i malicioznosti, takav humor bi za Nušića imao naročiti značaj: sve svoje mogućnosti, mogućnosti kao pripovedača, komediografa, dramatičara; sve te razne pisce i ličnosti koji se kriju u Nušiću, humor bi povezao u jednu celinu, da ga je umeo razviti u svakom svom delu.

4.1.15. Poglavlje 15

Na taj način, humor, koji je najviše originalna osobina Nušićeva, načinio bi od njega mnogo izrazitiju književnu ličnost. Ni Sremac, ni Matavulj, ni Domanović nisu bili „permanentni humoristi“ koliko Nušić. Sremac je pokatkad prevazilazio Nušića, jer se smejao onim „smehom kroz suze“ koji je, valjda, najplemenitiji smeh čovekov, ali je to bilo retko; u običnim trenucima, kad se šali, Sremac nije imao onu Nušićevu osobinu da iz najobičnijih odnosa ljudskih proizvede smeh i da vas nagna da se smejete slatko onim prostim, ali zdravim smehom. Matavulj se smešio kroz brk, kao gospodin koji se malo stidi svoje šale. Domanović se smešio krajičkom usana, kao da premišlja hoće li ujesti ili se nasmejati. Jedino je, dakle, kod Nušića humor faculté maitresse.

Šteta je što ga on nije dovoljno negovao, što iz toga rudnika nije crpao onoliko koliko je mogao. Na kraju stvaralačkoga života, njegova umetnička ličnost bila bi mnogo krupnija i njegovo delo mnogo veći podvig. On možda ne bi tada bio ovako bogat, plodan i raznovrstan, ali bi bio moćniji.

Na kraju ovoga opisa, pokušajmo da tu mnogostrukost njegova stvaranja dovedemo u sklad.

Kao život, on je u stvaranju bio ćudljiv. Počeo je sa pesmama; danas im se ne zna traga¹⁹, ali su verovatno bile korektne, sudeći po ljubavnoj pesmi koju u Nahodu peva jedan plemić lutalica. Brzo je, zatim, prešao na komediju, najčešće na komediju intrige. Ta vrsta komedije smatra se da je niža od komedije karaktera i komedije društvene sredine, ali se Nušić u njoj pokazao, kad je hteo, veliki majstor. Taj se čovek celoga veka u pisanju žurio i tako žureći se njegova komedija intrige prelazila je, pokatkad, u vodvilj. Da bi to popravio, on je sve češće stvarao komedije, koje su trebale da budu sinteza sve tri vrste ovoga književnoga rada; intrige i slike tipova i naravi preplitali su se, vođeni sigurnim okom poznavaoca scene. Ali u jednoj komediji dati i intrigu i sliku društvene sredine i tip, a ne pasti u površnost, skoro je nemoguće, čak i takvom poznavaocu scene i ljudi, kao što je Nušić. Stoga, dobijajući u širini, gubio je u dubini. Da se zaustavio na komediji intrige, da je ušao u sve finese zapleta, u svu psihologiju ljudske sitničavosti, da je, uzgred, stvorio pozorišni jezik naše komedije, da je iskoristio sve mogućnosti, koje pruža atmosfera komedije, on bi na tom uskom poprištu bio gospodar, nikada nenadmašen. U književnosti je bolje biti u Noli prvi, nego u Rimu poslednji; bolje Molier u komediji intrige, nego Kornej mlađi u tragediji. U Običnom čoveku i u Svetu Nušić je pobudio velike nade u tom smislu.

Ipak, njegova stvaralačka radoznalost, koja je njegova veličina, ali i ropstvo, ne manifestuje se toliko u komediji, koliko u drami. On daje, najpre, građansku dramu u nekoliko žanrova: čovek, žena i onaj treći (Pučina, Tako je moralo biti), stvara „beogradsku“ dramu (Iza božjih leđa) i, najzad, čini pokušaj psihološke drame (Knjiga druga). On sem toga s uspehom neguje i rodoljubivu i istorijsku dramu, da i ne spominjemo dramske gatke, „bajke“ kao što su Ljiljan i Omorika ili Večnost. Ipak, tolika raznovrsnost vrsta i žanrova razumljiva je, jer sva ta stvaralačka radoznalost ne prelazi rampu. Ali za pedeset godina svoga književnog rada Nušić je svaki čas prelazio i preko rampe. On je pisao pripovetke, feljtone, kozerije i putopise i, ako hoćete, roman.

Prema tome, klasifikacija Nušićevih dela ovako bi izgledala: Komedije:Politička komedija: Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Protekcija, Gospođa Ministarka, Analfabeta. Građanska komedija: Prva parnica²⁰, Običan čovek, Svet, Predgovor, Mister Dolar, sitni komadi. Put oko sveta. Revije: Jedan čas na Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi, Jedan čas u redakciji. Drame:Društvena drama: Tako je moralo biti, Pučina, Jesenja kiša, Iza božjih leđa, Knjiga druga, Opasna igra, Žena bez srca, sitni komadi. Rodoljubiva drama: Knez od Semberije, Danak u krvi, Velika nedelja, Tuđinče, Hadži Loja. Istorijska drama: Nahod, Tomaida, Kneginja od Tribala. Dramske bajke: Ljiljan i Omorika, Večnost. Pripovedačka proza:Iz rata: Pripovetke jednoga kaplara, Devetstopetnaesta. Iz muslimanskog života: Ramazanske večeri, Tašula. Humoristična dela:Listići, Pripovetke, Ben-Akiba, Opštinsko dete, Autobiografija, Kozerije. Putopisi:S Kosova na sinje more, Kraj obala Ohridskoga jezera, Kosovo.

Ma koliko izgledala raznorodna, ipak, kad se ostave na stranu putopisi, sva dela Nušićeva, ako su komična, vezuje njegov humor, uvek isti i uvek nov i zanimljiv; ako su ozbiljna, setno saosećanje sa čovekom i blaga rezignacija nad njegovom nemoći pred životom i sudbinom. I Nušić, sabirajući ujedno svoja dela, izgledao bi mnogo bolje, da ih je objavio po vrstama ili po izvesnoj unutarnjoj srodnosti; njegova bi književna ličnost time mnogo dobila.

Jedan zaboravljeni kritičar primetio je da u Nušića i rđavi ljudi izgledaju simpatični. Retki su nevaljalci u njegovim komadima i pričama; on je nepopravljivi optimist koji se smeje toj čudnoj zverci, čoveku, gledajući je kako baulja ka savršenstvu, i sokoli ga svojom vedrom šalom da istraje na tom putu. Pa čak i kad je tužan, on ne može da veruje da je čovek zao. Kad ismeva i grdi čoveka, on to čini da bi ga popravio.

Tog Nušića optimistu, koji pedeset godina uči Slovenski Jug da se smeje, koji je naučio ćivtu da ide u pozorište i da tamo ne zadrema, koji je pokazao kako se stvara komedija i piše drama, tog Nušića mi slavimo. Šta mari što njegov jezik nije uvek korektan, što je njegova šala katkad prosta, što je slikanje života neki put površno; šta mari što on voli više blistavi paradoks od dobre misli i scenske efekte više od psiholoških; ipak, niko u našoj književnosti nije prikazao tako rečito, tako svestrano, tako prijateljski običnoga čoveka kao on.

Van svih književnih škola, on je sišao među nas sa Parnasa kao genije smeha da nas uči ljubavi koja ismevajući prašta.

Napomene

1. Onda se još gradila kad je ovo pisano.
2. „Po jednom poznaj sve.“
3. „Pisac uvek zna šta je hteo napisati, ali retko ono što je napisao.“
4. Ova je konferencija održana na Gavrilovićevom večeru 1928. g.
5. Novi beogradski dnevnik, 14. i 15. mart 1887. (Članak Vojislava Ilića povodom Sita i rešeta, druge sveske humorističnih spisa Stevana J. Jevtića.)
6. Nušić će i kao student glumiti (u ulozi Don-Cezara od Bazana)
7. Objektivna kritika Milutina J. Ilića u Novom beogradskom dnevniku od i februara 1887 i već pomenuti ironični osvrt Vojislavljev, a u ponečem i kozerije Delfija (Okice Gluščevića?) i članak socijalista Mite Cenića u istom listu, morali su jačinom svojih razloga dirnuti Šapčanina, da i ne spominjemo kampanju po drugim listovima, od strane manje važnih ličnosti.
8. Na Zapadu ništa novo, od E. M. Remarka. Rat, od Ludviga Rena. Oganj od A. Barbisa itd.
9. Kurziv je Nušićev.
10. Dovoljno je videti samo kraj prvog odeljka (Vi koji niste voleli, za vas i nema ljubavi…), pa će Hajneov uticaj biti jasan.
11. M. Đ. Milićević zabeležio je u svom dnevniku 22. aprila 1888: „Danas je kralj pomilovao Branislava Nušuića, I pre bi, ali kažu da mu Franasović nije hteo oprostiit.
12. Kraj svega rodoljublja i zanosa za Jugom, Nušić je stalno čeznuo za Beogradom, da bi se što više mogao baviti književnim radom. Zbog toga je često tražio odsustvo i dolazio u Beograd. Neki put se i domišljao, samo da tadanjeg načalnika, Ivana Pavlovića, koji je i sam bio književnik, smilostavi da mu dopusti ili produži već isteklo odsustvo, ali Pavlović, neumoljivi formalist, teško je popuštao. Jedna anegdota, koju je ispričao g. Slobodan Jovanović u svojim ličnim uspomenama na Stojana Novakovića (Spomenica Stojana Novakovića, S. k. z., str. 87—88), kazuje nam kako je Nušić duhovito doskočio svome načelniku: „Nušić, tada vice konsul u Prištini, prvi je od svih nas shvatio Pavlovića. On se bavio u Beogradu pa odsustvu, i kako mu se nije vraćalo još u Prištinu, a Pavlović nije hteo čuti o produženju odsustva, on izmisli ovaj način da ga sam Pavlović zadrži u Beogradu, ‘po službenom poslu’. Jednoga dana, sasvim ozbiljno, podnese Pavloviću predlog da se za naše konsule u Turskoj zavede naročita kapa, vrsta kačkete, koju bi oni mogli nositi i bez uniforme, onda kada su u običnom odelu. U šeširu, objašnjavao je Nušić, oni ne ulivaju dovoljno poštovanja Turcima, nisu za istočnjačke pojmove dovoljno zvanični i svečani… Pavloviću zasijaše oči od zadovoljstva. ‘Kakvu mislite formu kaper?’ upita odmah Nušića… Nekoliko dana Nušić je redovno dolazio k njemu, pregledali zajedno mustre od štofova i zajedno crtali kapu. Iz Pavlovićeve kancelarije tek se čuo njegov piskavi glas: ‘Kakva ljubičasta boja za širit, Bog vas ubio? Sme biti samo višnja, i to trula… Razumite dobro: trula višnja, ništa drugo!’… I dok se kapa nije načinila, Nušić je sedeo lepo u Beogradu, zadržan ‘službenim poslom’“.
13. Reč Bohème jedan je prevodilac shvatio kao bohémien (Ciganin), pa tako i preveo, a drugi je opet preveo Cerf-volant (dečji zmaj) izrazom „leteći zmaj“. (V. Pozorišni pregled Drag. Jankovića. S. k. g. I (1901), s. 62).
14. 1900, s. 377.
15. Volter.
16. Zanimljivo je, međutim, da je Nušić čitajući najpre Kneza od Semberije u društvu hrvatskih književnika, polučio isto onako veliki uspeh kao, malo docnije, i prikazujući ga.
17. Jedna anegdota iz aneksione krize prikazuje nam Nušića, punog humora kad je i narodni tribun. Ponesen valom svetine i bačen na konja, on se nađe na čelu demostracije i potiskivan sa svih strana masom bi, i protiv svoje volje, primoran da uđe, onako na konju, u Ministarstvo spoljnih poslova. Kada ga glavni poslužitelj poče preklinjati da to ne čini, Nušić, kome je bilo nemoguće ni sići s konja, ni ustuknuti, uteši i poslužitelja no sebe ovim rečima: „Ne boj se, nije ovo mi prvi ni poslednji konj koji ulazi u ovo ministarstvo.“ — Iz tih dana, vredi spomenuti još jednu duhovitu reč Nušićevu. Govornici na protestnim zborovima, — a Nušić je među njima bio najžešći — pretili su Austriji ratom. Kad se i austrijska javnost počela uzbuđivali i pretiti upadom u Srbiju, Nušić je u poverenju najavio: „Dok sam ja pretio Austriji, nisam se ništa bojao, ali otkako ona poče da preti, strašno sam se uplašio.“
18. Posle Njegoša, on je valjda najpoznatiji i u inostranstvu. U koliko nam je poznato, Nušića su prevodili Nemci (Tako je moralo biti, Opštinsko dete, Knez od Semberije, oko 30 priča), Englezi (Knez od Semberije), Francuzi (odlomci iz Devetstopetnaeste), Italijani (Knez od Semberije, Narodni poslanik, više priča), Mađari (Pripovetke jednoga kaplara, nekolike priče iz Ramazanskih večeri, Običan čovek, Pučina), Rusi (Hadži-Loja), Poljaci (Knez od Semberije, Opštinsko dete, humoristične priče), Česi (Devetstopetnaesta u tri izdanja, Opštinsko dete, Tako je moralo biti, Knez od Semberije, Običan čovek, Pučina, Svet, dosta humorističnih priča) i Bugari (Narodni poslanik, Opštinsko dete, humoristične priče.)
19. U Straži za 1912 ima jednu patriotsku scenu u stihovima.
20. Izgubljeni rukopisi, ali većinom prikazano u pozorištu.