Lektira

Ben Akiba. 2

Autor

Branislav Nušić

u

, , , ,

Sabrana Dela Branislava Nušića. 19, Ben Akiba. 2 / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Narodni praznik

Odvojeno od crkvenih i odvojeno od državnih praznika, svaki narod ima i svoj narodni praznik o kome proslavlja pobedu narodnih ideala ili narodne svesti. Takvi su praznici kod Talijana na primer osvojenje Rima, u kome ni danas nisu osvojili Papu; kod Rusa dan oslobođenja mužika koji ni do danas nisu slobodni; kod Mađara dan proglasa liberalnih zakona koji i danas ne važe za nemađarske narodnosti; a kod Turaka dan proglasa ustava, ovoga istoga pod kojim i danas u Turskoj cveta sloboda.

I mi smo imali vazdan nekakvih narodnih praznika, ali se oni kod nas nikako ne mogu da održe. Ili se oni ne drže, ili ih mi ne držimo, tek nekako kod nas to ne ide kao kod drugih. Mi ih menjamo svake političke sezone, kao što je red menjati stvar koja izađe iz mode. Ne dopada nam se, recimo, taj i taj praznik, a mi lepo ukaz pa napolje iz državne službe. Tako smo isterali dosad iz državne službe Cveti, pa smo isterali 6 april, pa 22 februar i da je bog dao nešto da je u našim rukama Vaseljenska Patrijaršija, ko zna kako bi se po nama proveli mnogi i mnogi sveci. Ja verujem da bi dosad već i sveti Nikola bio u penziji i šetao početkom svakog meseca po parku Ministarstva finansija pod ruku sa kakvim načelnikom ili poreznikom, žaleći se na skupoću i zla vremena. A već drugim svecima, onima mlađim po rangu i po godinama službe od svetoga Nikole, i da ne govorimo.

Ali i pored toga našeg ukaznog ukidanja praznika imamo mi jedan praznik koji nikako ne ukidamo i kojim upravo proslavljamo pobedu narodnih ideala i svesti. Taj praznik naš, to su ovi naši izbori! Nema brate Srbina od Drine pa do Timoka i od Avale pa do Kopaonika, a da se o ovome opštenarodnom prazniku ne zaraduje od srca kao najvećem godovnom svecu. I šta su Božić i Uskrs prema ovim našim Svetim Izborima. O Božiću se radujemo rođenju Isusa Hrista, a o Uskrsu crvenim jajima, a u ovome našem narodnom prazniku spojene su obe te radosti ujedno. Mesto jaja mi se kucamo kuglicama i radujemo se rođenju novog narodnog poslanika.

Pa onda, o Božiću i Uskrsu mirimo se ako smo s kim zavađeni, obilazimo rodbinu i kumove i ižljubimo se međusobno, čestitajući velike svoje praznike. A o ovome našem narodnom prazniku, na protiv, zavađamo se s kim stignemo; sa rodbinom se pokrvimo, kumove izgrdimo uzduž i popreko, pa proslavljamo praznik izbora u ljubavi i u veselju sa svojim partiskim drugovima, tako da i samom Bogu pođu suze na oči od miline.

Pa onda, šta su Božić i Uskrs, svega tri dana traju, te se čovek i ne odmori čestito. A o izborima, brate, dignu se ruke i od posla i od kuće čitav mesec dana, pa se odmoriš kao niko tvoj. Pa i inače ovi izbori u svemu liče na svaki drugi božji praznik, ima i mrsa, ima i jela, ima i pića, a, ako se baš i ne ide u crkvu, ide se na ispovest i slušaju se revnosno propovedi. Ne zvone, istina, zvona, ali se udara u klepetuše i u stare kante čim ulicom prođe protivnički kandidat. Ne zalazi, istina, pop sa bakračetom od kuće do kuće, ali zato dođe sreski načelnik i pisar i predsednik opštine i redom svi te obilaze.

Pa još ko od nas ume da se nađe ovih izbornih dana, stiga njemu. Vele, prijatelj Josa, iz neznam kog sela, zašao bio prošlih izbora pa na sve zborove. Gdegod čujete da se drži partijski zbor, a on potegne pa odstoji zbor, i kao što bi, recimo, u crkvi posle službe prišao da uzme naforu, tako bi i ovde prilazio za čašu i pio bi, Bože me prosti, tako dušmanski kao da mu se sin ženi.

Badava ga ljudi i iz jedne i iz druge i iz treće stranke okupili da se izjasni; aja, prijatelj Josa veli:

— Ima dana, izjasniću se!

Najzad jednog dana bila dva zbora u sreskoj varošici, jedan vladine stranke, a drugi opozicije. Stao prijatelj Josa na raskršće, pa se domišlja na koju će stranu. Ne bi hteo čovek kao da se zameri nikome. I da se ne bi zamerio, ode lepo do pola na jedan zbor, a od pola na drugi. E, tu se sad dalje nije moglo, morao se izjasniti. Kad su se svršili na podne zborovi i ispilo što se imalo ispiti, okupili ljudi prijatelj Josu, da kaže šta misli:

— Eto, sad si bio na oba zbora i čuo si pa umeš presuditi i odrediti se? Reci nam šta misliš?

— Pa, — oteže prijatelj Josa i češe se za uvom — kako da vam kažem. Ja sam presudio, presudio sam, ne mogu reći da nisam presudio.

— E, pa reci.

— Evo, braćo, kako ja mislim. Oni onamo (opozicija) bolje govore, a ovi ovde (vladina stranka) toče bolje vino.

I eto tako, kao ovaj moj prijatelj Josa, mnogi i mnogi još presuđuju. Jednima se dopadaju govori i razlozi u njima izneti, a drugima vino, i cela se Srbija danas bori izmeđ razloga i onoga što o izborima može da zgrabi.

Pa zar to nije lep i veseo praznik i zar mu se sa razlogom ne raduje svaki dobar Srbin?

2. Pred događajima

„Mi smo pred događajima“ počinju poslednjih dana svoje članke naši listovi, a završavaju ih sa: „događaji su pred nama!“

„Događaji su na dogledu“ uzvikuju strani listovi.

„Događaji će nas iznenaditi“ vele jedni.

„Nas neće događaji ni malo iznenaditi“ vele drugi.

I tako se već dva tri meseca jednako govori o događajima i jednako se očekuju. Ja ne znam da li svako od nas veruje, ali ja verujem u te buduće događaje koji su na pragu. Nekako sva atmosfera, sve što se događa oko nas i kod nas, kazuje to.

Austrija mobiliše, u Turskoj vri, Bugarska priprema „manevre“ a mi — pišemo ukaze. Verujte mi, to je vrlo tačan i pouzdan znak. Kad god se nešto krupno imalo desiti na Balkanu, uvek su se ti znaci kao prethodni javljali t. j. Austrija je mobilisala, Turska je vrila, Bugarska je „manevrisala“, a mi smo pisali ukaze.

A najzad i zašto ne bi pisali. Nisu događaji valjda tako ludi pa da grunu sad, za vreme banjske sezone. Znaju oni da nije red uznemiravati ljude kad se odmaraju.

To ne govorim ja na pamet, o tome sam se uverio. Čim sam čuo da su događaji „vrlo blizu“, ja sam se na sve strane počeo raspitivati: gde su? Hteo sam da ih nađem i da progovorim kao čovek sa njima reč dve.

Potrčim jednom državniku i zapitam ga:

— Je l’ te, molim vas, bi li mi vi mogli kazati gde su događaji?

— Vrlo blizu, gospodine, vrlo blizu.

Odem drugom državniku pa ga upitam:

— Je l’ te, molim vas, bi li mi vi mogli kazati gde su događaji?

— Događaji su, gospodine moj, tako reći pred vratima.

Lako mi je dakle bilo otškrinuti vrata i proviriti malo napolje. A ono napolju ništa, sve sitnice: Turska ratuje sa Italijom — al’ šta se to nas tiče; u Arbaniji revolucija i ustanici zauzeli već sve varoši oko naše granice — al’ šta se to nas tiče; u Hrvatskoj pošto su osudili ljude i žene sad počeli da sude decu — al’ šta se to nas tiče; u Vojvodini Mađari pojeli jedino pravo koje je Srbima zaostalo — al’ šta se to nas tiče; u Austriji nagomilali vojsku na tursku granicu i razume se to se nas ne tiče, nagomilali je i duž naše granice, al’ to nas se još manje tiče.

A kad sam već tu, pred vratima, rekoh; hajd’ da progovorim reč dve sa tim događajima, te da se bar svojim ušima uverim o njihovim namerama. I taj je razgovor ovako tekao:

Ja: Je l’ te, more, događaji, pa vi se odigravate tu pred našim vratima, a i ne pitate: je l’ to nama prijatno?

Događaji: Pa šta imamo da vas pitamo, mi se razvijamo nezavisno od vas.

Ja: Pa dobro nezavisno, al’ to nije red i nije učtivo od vas, da larmate pred tuđim vratima. Taman mi, Srbija, legli posle ručka malo da spavamo, a vi nadigli toliku larmu.

Događaji: Pa vi se probudite.

Ja: Jes’, za vašu ljubav da se probudimo, nije nego još nešto.

Događaji: Pa dosta ste spavali.

Ja: Gledaj ti njih kako su razuzdani i neučtivi! Kao da ćete vi nama određivati dokle ćemo i koliko ćemo spavati. Nemojte da uzmem metlu pa da vas sve razjurim.

Događaji: Nemojte, molim vas.

Ja: E, kad molite, to je druga stvar. Možete se i dalje odigravati pred našom kućom ni pred našim nosom, ali nemojte toliko da larmate.

Događaji: Vi valjda volete mir i tišinu?

Ja: Ne to, ali smo u poslu.

Događaji: Važnom poslu?

Ja: Ta dabome važnom, pišemo ukaze, premeštamo i unapređujemo svoje prijatelje i svoje rođake.

Događaji: E, kad je tako, mi ćemo, događaji, čekati, dok vi posvršavate te poslove.

Ja: Hvala vam.

Događaji: Na malo.

I posle ovoga iskrenoga razgovora rastali smo se kao najbolji prijatelji, još su mi „događaji“ poželeli, do viđenja.

3. Status quo

Moj prijatelj pokojni Ilija Rakić vrlo je lepo živio sa svojom ženom sve dok ne uđoše u modu ovi ženski šeširi sa velikim obodom. Kad mi se jednom prilikom žalio, on mi je to ovako objašnjavao:

— Pre, brate, bili kusi šeširi, pa kad šetam sa ženom, a ja vidim gde gleda ona. I dok su ti šeširi trajali, moram priznati, gledala je uvek u zemlju, al’ od kako izađoše ovi šeširi sa širokim obodom, nisam je mogao kontrolisati i, dabome, onda je mogla gledati gde je htela. Eto, odatle poče međ nama drugi život, pa nas odvede i u konzistoriju.

I vi nećete verovati šta je sve i koliko patio moj prijatelj pred konzistoriskim vratima.

Pođe najpre svome parohu, kao što je to već red u brakorazvodnim parnicama i poče mu se žaliti na nesnosan život u kući.

— Svo se više ne može trpiti — veli on svešteniku — ono više nije kuća nego pakao. Svađamo se, čerupamo se, mrzimo se pa, boga mi, i tučemo se. To se više ne može izdržati.

A paroh razmišlja, prevrće knjige inđijele, studira kobajagi, pa mu donese rešenje kojim se upućuje na dalji bračni život.

— ’Ajd’, misli u sebi moj prijatelj Ilija, valjda mu je takav red.

I, pokoravajući se tome redu, snosi i dalje strpljivo bedu i nevolju koja ga je snašla. A kad prođe neko vreme, i kad muke dođoše u podgrlac, a on ode opet parohu.

— Ne može, pa ne može! — veli mu očajno.

— Upućujete se na dalji bračni život! — veli mu paroh, pošto je opet razgledao knjige starostavne.

On se vrati sa ženom kući i „nastave bračni život“, kako se već da nastaviti bračni život posle dva mirenja. I kad su već, praktikujući bračni život, polupali po kući sve tanjire, rantljike i ogledala, obrate se i po treći put parohu.

— Ne ide više ni dana! — veli on.

— Ni sata! — dodaje njegova žena.

A paroh ih upućuje na konzistoriju i, razume se, dok se konzistorija sastane, razmotri, razmisli, presudi, dotle će oni i dalje morati produžiti zajednički život, sve dok ne polupaju sve od kućneg nameštaja što se da još polupati.

Stoje oni tako pred konzistoriskim vratima jedan mesec, stoje dva i tri, stoje i čekaju i najzad ih zovnu unutra i počnu ih savetovati da i dalje produže zajednički život. Badava grešni Ilija vrišti i busa se u grudi i čupa kose i dokazuje da se u onoj kući ne može više živeti, opet konzistorija veli:

— Upućujemo vas na dalji zajednički život.

E, sad vas molim, recite mi sami, zar ovaj evropski Status quo koji nas Balkance osuđuju stalno evropske konzistorije, kad se prevede na srpski, ne liči u svemu na ono: „upućujemo vas na dalji bračni život“.

I mi smo, svaki za se ili svi zajedno, najpre otišli parohu, kakvoj Sili koja nam je najbliža, i požalili se:

— Ono se na Balkanu ne može više trpeti, ono nije više kuća, ono je pakao. Svađamo se, čerupamo se, mrzimo se, pa boga mi i tučemo se. To se više ne može izdržati.

A dotična sila razmišlja, prevrće knjige inđijele, studira kobajagi, pa tek veli:

— Status quo.

Mi Balkanci natovarimo to Status quo na leđa i vratimo se kući, misleći kao, takav mu je red. Pa kad prođe neko vreme, mi hajd’ opet parohu:

— Ne može, pa ne može!

— Status quo — odgovara paroh, pošto je opet razgledao knjige starostavne.

I mi se vratimo kući na produženje „Status quo“. Sad nastaje ono isto što i u Ilijinoj kući. Ne lomimo do duše tanjire, rantljike i ogledala, ali palimo kuće, ubijamo ljude, bacamo železnice u vazduh, pa kad sve to svršimo, a mi opet hajd’ parohu:

— Ne ide više ni dana ni sata!

A paroh nas upućuje na evropsku konferenciju i, razume se, dok se ta konferencija sastane, razmotri, razmisli, presudi, dotle ćemo mi i dalje praktikovati „Status quo“ sve dok ne razorimo sve mostove, dok ne porušimo sve bogomolje, dok ne dignemo u vazduh sve železnice i dok ne predamo plamenu sve varoši.

I tad, otići ćemo ponova pred evropsku konzistoriju i ona će stvar uzeti u ozbiljnu ocenu i opet će nam posavetovati: Status quo

Ja znam i kraj svemu tome. Desiće se ono što se desilo i sa pokojnim mojim prijateljem Ilijom Rakićem. Izdržavao je dok je mogao muke i nevolje, žalio se, tužio se, borio se, nosio se, pa je najzad i malaksao. Jednoga je dana presvisnuo, oterao ga je u grob zajednički život. Na nadgrobnom spomeniku mu i sad piše: „Ovde počiva Ilija Rakić. On je smrću postigao ono što mu je trebalo da bi mogao živeti“.

Tako će isto biti i sa nama Balkancima. Podnosićemo ove muke i nevolje, žalićemo se, tužićemo se, borićemo se i nosićemo se, ali ujedno i izumiraćemo, raseljavaćemo se i razoravati ognjišta svoja. I jednoga nas dana neće biti više, a na našoj krstači pisaće: „Ovde je živeo jedan narod, ali je umro od Status quo-a.“

Tako će to biti i tako je uvek bivalo, kad god su siti gladnima preporučivali: „Ne jedi!“ a pijani žednima: „Ne pij!“ i besni bednima: „Trpi!“

4. Posle jedne berbe

Naša je zemlja bogata i rodi svakojakim rodom i plodom toliko, da nas i ishrani i pretekne za izvoz u tuđinu. Najvažniji produkti naši, t. j. oni koji dospevaju u tolikoj količini da mogu i nas zadovoljiti i izvesti se na stranu, jesu: žito, ječam, kukuruz, jabuke, kruške i ordeni.

Svi ovi artikli, naročito kad je plodna godina, predstavljaju znatne količine proizvoda koji se obično objavljuju u „Srpskim Novinama“. O kukuruzu, žitu, ječmu, jabukama i kruškama možete čitati na trećoj strani novina; o ordenima međ ukazima, na prvoj strani.

Ali kako proizvodnja ordena i njihova berba s godine na godinu sve više raste, to neće biti nikako čudo, ako i taj artikal jednoga dana pređe na treću stranu „Srpskih Novina“. I tada još možemo među berzanskim vestima čitati i ovako nešto:

Traženo ordena:742
Nuđeno ordena:262
Podeljeno ordena:324

I što je glavno, ta bi rubrika bila stalno među berzanskim vestima, jer kod nas u Srbiji mogu omanuti i žito i kukuruz, može podbaciti i voće i bostan, ali ordeni nikad podbaciti neće; njihova je tražnja sigurna.

Prilikom takve jedne ordenske berbe palo mi je u oči jedno odlikovano ime koje nikad dotle u životu nisam čuo. Rekoh, baš ću se nakaniti da se propitam: koji li je ovo čovek i kakve su njegove zasluge zbog kojih je odlikovan

Rekoh i učinih.

Al’ nemojte misliti da je to u Srbiji tako lak posao pronaći zasluge nekoga koji je odlikovan!

Otišao sam najnadležnijem, samome g. ministru. Ako mi on ne bude mogao dati objašnjenja, da ko će!

— Molim vas lepo, gospodine ministre, za jedno malo obaveštenje. Među odlikovanima poslednjim ukazom, nalazi se neki Sima Savatić. Možete li mi objasniti ko je taj čovek

— Sima Savatić? Prvi put sad čujem to ime, gospodine.

— Pa on je odlikovan na vaš predlog?

— Na moj predlog?

—Da, izvol’te zvanične novine, pa se uverite.

— Jeste, odista, na moj predlog. Ali, vidite, biće da je taj Savatić bio na spisku koji mi je doneo načelnik. Znači da ga on zna i izvesno mi ga je on i preporučio. Oprostih se od g. ministra i odoh g. načelniku.

— Molim vas lepo, ponovih mu celu gornju frazu, taka i taka stvar, pa sam došao da vas pitam ko je taj Sima Savatić?

— Sima Savatić, učini iznenađen g. načelnik, prvi put sad čujem to ime.

— Pa on je odlikovan na vaš predlog.

— Ne činim ja predloge nego g. ministar.

— Da, ali g. ministar veli vi ste mu podneli spisak!

— A, spisak, da, da, sećam se. Taj je spisak meni podneo, vidite, g. sekretar.

— Tako, onda od njega se najbolje i mogu izvestiti?

— Da, samo od njega.

— Hvala.

Otišao sam i g. sekretaru koji me je vrlo ljubazno dočekao i na moje pitanje, je li on podneo spisak za odlikovanje g. načelniku, reče:

— Da, da, ja sam.

— Pa da li vam je poznato, zašta je u stvari odlikovan Sima Savatić?

— Prvi put sad čujem to ime? — iznenadi se sekretar.

— Pa vi ste ga uneli u spisak.

— A, spisak? — uze da se buni g. sekretar. — Pa, znate, taj spisak nisam ja gradio, to su tamo pisari. G. Sava pisar.

— Tako dakle, g. Sava pisar?

Otišao sam g. Savi pisaru i on mi odmah priznade da je on izradio spisak.

— Eh, vrlo dobro — uskliknuh ja — onda ćete vi izvesno znati zašta je odlikovan Sima Savatić?

— Ne znam, gospodine.

— Pa vi ste ga uneli u spisak.

— Da, ali mi je to naredio g. sekretar.

Odem g. sekretaru i on se seti, ali reče da mu je to naredio g. načelnik. Odoh načelniku i on se seti, ali reče da mu je to naredio g. ministar.

Odoh ponova g. ministru.

— Dakle, izlazi na kraju krajeva da sam ja naredio?

— Da, g. ministre.

— Verovatno, vrlo verovatno. Samo, u koliko se sećam, ja sam to naredio na osnovu jedne privatne preporuke. Biće da je načelnik dobio neko pismo.

Načelnik reče: Biće da je sekretar o tome dobio neko pismo.

Sekretar reče: Biće da je g. Sava pisar dobio o tome neko pismo.

I tako nikad kraja. Morao bih se rešiti da nekoliko dana šetam kao šetalica izmeđ ministra i Save pisara pa ipak nikad ništa da ne saznam.

Stoga sam se i rešio na najkraći put. Otići ću samome Simi Savatiću i pitaću ga, zna li on zašta je odlikovan.

I ako je to bila vrlo teška stvar pronaći Simu Savatića, ipak sam ga ja nakon nekoliko dana traganja našao.

— Jeste li vi, gospodine, Sima Savatić?

— Jesam.

— Jeste li vi odlikovani Sima Savatić?

— Jesam.

— E, vrlo dobro, ja vas i tražim. Hoćete li biti tako dobri da mi kažete: je li vama poznato zašto ste odlikovani?

— Jeste! — odgovori on pouzdano.

— Vrlo dobro — kliknuh ja ushićen. — Kažite mi, molim vas, kažite mi zašta ste odlikovani?

— Pa po spisku.

— Kako po spisku?

— Došao sam na red.

— Ama kako, molim vas, ja vas ne razumem?

— Po knjizi krštenih.

— Ama molim vas, gospodine Simo, budite jasniji?

— Pa po knjizi krštenih, pre dve godine bio sam regrutovan, a sad sam odlikovan.

— A! — pljesnuh se ja po čelu — dakle vi mislite da u Srbiji kao god što mora svako odslužiti vojsku tako isto mora nositi i dekoraciju?

— Pa da.

— I vi mislite da se kod nas daju ordeni po knjizi krštenih, pa ko dođe na red?

— Pa dabome!

— E, vrlo dobro i — hvala vam na obaveštenju.

5. Srpski Tisa

Biće da raznoliki običaji pojedinih naroda zavise najvećim delom od klimatskih odnosa, koji u dotičnoj zemlji preovlađuju. Tako, na primer, ja ne znam kako drugače da protumačim mađarski narodni običaj izbacivanja narodnih poslanika iz parlamenta do prosto klimatskim odnosima koji u toj zemlji vladaju. Mađarsko političko sunce — koje se u astronomiji zove Beč — kad dođe u podnevicu, tako strašno priprži mađarske mozgove da opozicioni poslanici prosto osećaju potrebu da budu izbačeni na čist vazduh. I onaj famozni Tisa služi u stvari kao neki aparat za rashlađivanje.

A da vidite, ako ćemo po duši, meni je taj Tisa, prestavnik mađarskih narodnih običaja, čak i simpatičan. On tako prosto i jednostavno rešava stvari oko kojih se kod drugih naroda more i lome najveći umovi. Opozicija je protivna izvesnom vladinom predlogu, daj policiju ovamo, izbaci opoziciju iz skupštine, pa izglasaj mirno i bezbrižno vladin predlog. Ima li čega prostijeg i jednostavnijeg?

I toliko sam puta, ovih dana, čitajući telegrame iz Pešte razmišljao o tome, kako bi vrlo korisno bilo za naš srpski parlamentarni život, kada bi i mi nešto mogli da imamo jednog Tisu. Zar ne bi on mnogo i mnogo doprineo da parlamenat pravilno funkcioniše.

Samo, da se razumemo.

Kod nas nisu takve prilike kao u Pešti. Tamo ometa pravilnu funkciju parlamenta to što svi poslanici hoće pošto poto da dođu na sednicu; kod nas međutim ometa pravilnu funkciju parlamenta to što naši poslanici neće da dolaze u sednice. I prema tome, dok Mađari imaju potrebu za jednim Tisom koji će izbacivati poslanike iz skupštine, kod nas bi bio potreban jedan Tisa za ubacivanje poslanika u skupštinu. Drugim rečima, kao što Mađari imaju jednog unutrašnjeg Tisu, za nas bi dušu dalo kad bi imali jednog spoljnjeg Tisu.

Funkcija našeg Tise, prema tome, bila bi da zađe po Beogradu, eventualno da putuje i po unutrašnjosti, da silom žandarmerije i vojske zbira narodne poslanike i da ih ubacuje u skupštinu, kako bi se jednom obezbedio kvorum te skupština omogućila da radi.

Tada, kada bi to bilo, telegrami iz Beograda, koji bi se štampali u stranim listovima, glasili bi ovako:

„Beograd 14 marta. Srpski Tisa sa jednim bataljonom vojske i celokupnom žandarmerijom opkolio je juče pre podne Ministarstvo privrede, gde su se u čekaonici ministrovoj bili iskupili poslanici koji očekuju koncesije. Tisa je poslanike najpre pozvao da se sami predadu, pa kad ovi to nisu hteli, on je naredio napad. Žandarmi su ušli u zgradu i otuda silom iznosili jednog po jednog poslanika i odnosili ga u skupštinu i ubacivali ga. Na taj je način stvoren kvorum i skupština je otpočela rad“.

Tako bi, razume se, taj naš Tisa zalazio i po ostalim ministarstvima; u Ministarstvu unutrašnjih dela gde se zbiraju poslanici koji premeštaju kapetane, pa u Ministarstvu finansija gde se zbiraju poslanici koji akontiraju dijurne, pa… po svima ministarstvima i po svim nadleštvima gde se poslanici radije zbiraju no u skupštini.

6. Situacija

Kao god što svaka žena koju sretnete boluje od nervoze, a svaka druga od migrene, tako vidite a mi od prilike patimo od situacije. Vidite, vesela vam žena i cvrkuće po kući kao da će sutra u banju poći, a kad pred veče, tek naslonila glavu na ruku, prevrće očima i teško uzdiše.

— Šta ti je? — pitate je.

— Migrena, boli me glava, hoće da prsne.

E, tako, vidite, i ova naša vesela Srbijica, malo malo pa tek nasloni glavu na ruku, prevrne očima i teško uzdane.

— Šta ti je? — pitate je.

— Situacija, — veli vam — opet me spopala situacija!

I odista, situacija je naša stalna, naša stalna zarazna bolest. Taman mislite, izlečili smo se od jedne i pridigli se malo, a ono spopadne nas nova situacija. I, razume se, kao svaka teška bolest, i situacija povlači za sobom vazda komplikacija, te često puta nas i zabrine i snuždi, pored svega toga što smo mi vrlo jake građe, te smo već mnoge i mnoge situacije prebolovali.

Kad bi me pitali kojoj bolesti je najsličnija ta naša bolest, situacija, ja vam ne bi umeo tačno da odgovorim. Ona je, na primer, donekle slična influenci zbog nesvestice koja nas prilikom raznih situacija hvata, pa je slična i migreni zbog glavobolja koje nam razne situacije zadaju, a slična je i grčevima, jer zbilja naiđu i takve situacije koje nam čupaju utrobu i zbog kojih se previjamo i zavijamo kao udovice na sedmodnevnom parastosu.

Proučavajući tu državnu bolest, nazvanu situacija, ja sam došao do uverenja da se ona pojavljuje u oba vida, to jest i kao spoljna i kao unutarnja bolest. Zato ćete često čuti da patimo čas od unutarnje a čas od spoljne situacije, pa se prema tome raznoliko i lečimo. Ako bolujemo na primer od spoljne situacije, tada nam prepisuju ili hladne krpe ili trljanje ili topla kupatila, a ako bolujemo od unutarnje situacije prepisuju nam ili izbore, ili da progutamo kakav zajam, ili ma što tako što radikalno leči.

I ma da sam napred nagađao kojoj je bolesti naša državna situacija najsličnija, ipak bih rekao da je grčevima. Ne po tome što nas muči i što se zbog raznih situacija previjamo i uvijamo kao crvi, već zbog toga, što te naše državne grčeve stalno prati — kriza.

Pričao mi je lekar prijatelj kako mu je došao seljak da ga leči.

— A šta ti je, prijatelju? — zapitao ga je ovaj.

— Imam mnogo stolice! — požalio mu se seljak.

E, vidite, to bi mogli da odgovorimo i mi za ove naše krize, koje su već dijaretične i koje dolaze od grčeva koje nam zadaju situacije.

— Imamo mnogo stolice! — mogli bi i mi reći, i kada bi sekli, mi bi odista suštu istinu iskazali. Jer da nemamo tako mnogo stolica, kao što su na primer ministarske, pa savetničke, pa poslaničke stolice, onda možda ne bi ni bolovali tako često od krize niti bi nas grčevi situacije mučili toliko po stomaku.

U ovom momentu, mi opet imamo jednu novu situaciju, i prema diagnozi koju su postavili lekari, utvrđeno je da je to unutrašnja bolest. Izgleda čak da nije obična, već teška situacija. To se da zaključiti po tome što se oko bolesničke postelje iskupila cela porodica, i radikali i samostalci i naprednjaci i nacionalci, i brižno se savetuju. A bileteni, koji se svaki dan izdaju, nagoveštavaju da je bolest ozbiljna. Evo, primera radi, samo nekoliko biletena od nekoliko poslednjih dana:

  1. Beograd, aprila: Situacija vrlo ozbiljna i dosta teška, praćena stalnim grčevima. Temperatura još normalna.
  2. Beograd, 18 aprila: U situaciji stalno je znojenje, temperatura se popela naglo.
  3. Beograd, 19 aprila: Znojenje je vrlo veliko, trzavice stalne, temperatura promenljiva, kriza neizbežna, zabrinutost opšta.

I kad vam tako glasi bilten na sam dan otvaranja Narodne Skupštine, onda već možete mi sliti kako je u stvari. Otuda ćete i videti kako su se rastrčali svi bliži i dalji rođaci, svi radoznali ljudi, političari i novinari, te nervozno raspituju:

— Šta je, kako je situaciji?

— Pa… ima izgleda, uzdamo se u Boga, nisu sve nade izgubljene! — odgovara vam situacijin najbliži rođak, član vladine većine.

— Šta je, kako je situacija? — pitate samostalca.

— Nikakva, nema nikakve nade. To nije običan nazeb koji je vlada sad zadobila, pa da ga istera jednom kijavicom, nego ovo je, brate, nazeb do kostiju, od kojega će vući rematizam celoga života.

— Šta je, kako je situacija? — pitate naprednjaka.

— A kako će joj i biti kad je celog života sama sebi o glavi radila. Ne gleda šta jede nego samo žderi, žderi, žderi. E, pa to se jednog dana mora da plati.

— Šta je, kako je situacija? — pitate nacionalca.

— Nikakva, ne valja, već je u agoniji.

Ali po svima znacima i svima kazivanjima izlazi na kraju krajeva da situacija pati od nazeba u stomaku. I verovatno moraće kao poslednje srestvo uzeti štogod na čišćenje. Daj Bože da bar posle toga dobijemo čistu situaciju.

7. „Policija traga“

Ne znam zašto, ali kad god na kraju kakve policijske vesti pročitam već obligatno „Policija traga“, a meni to liči na ono „Bog da ga prosti!“ što se stalno ponavlja u beleškama koje nose naslov „Čitulja“.

A gotovo i da nema razlike izmeđ tih dveju fraza, jer odista se kod nas može reći: „Bog da ga prosti“ za sve ono, za čim policija traga. Nekada još, dok sam bio naivan — a to je tako davno bilo — i dok sam verovao u to „policija traga“, reskirao sam i sam jednom prilikom da se tim traganjem koristim. Ukrali su mi bili sat, kojim se ja nisam nikad u životu služio, ali koji je bio skupocen te je time u očima mnogih i samom meni davao izvesnu vrednost.

Ja sat u opšte ne volim, nekako mi ta naprava secka život sitno, i svaki onaj kucanj koji obeležava sekundiće, izgleda mi da je kucanj maloga čekića koji odvaljuje i odronjava parče po parče moga života. Našlo se ljudi, međutim, kojima je uvo naviknuto na kucanje topčiderskog kamena, te im je smetalo kucanje moga sata. I kako su mi ti ljudi oduzeli jedan deo moje sopstvene vrednosti, i to one tekuće, čaršijske vrednosti, to sam se krenuo u policiju da tražim zaštite.

U čađavom i krivičnim zadahom ispunjenom hodniku, zatekao sam žandarma koji je čitao uvodni članak iz jednog opozicionog lista. Nisam hteo da uznemiravam čoveka, koji se tako predano sprema za politički život, kome će se posvetiti čim odsluži rok u žandarmeriji. Tek kad sam video da je završio članak, obratio sam mu se tronutim glasom onih koji od vlasti traže zaštite.

— Ja sam pokraden, pa bih vas molio da me uputite činovniku koji je specijalista u krađama.

Žandarm mi pokaza prstom na jedna vrata koja se otvoriše i ja se nađoh pred jednim gospodinom, koji je svojom spoljašnošću kazivao da je dorastao — još za jednu klasu. Iz njegovih je očiju virila reč „istraga“, a njegova pronicavost izbijala je iz vrha šiljatog mu nosa kao električna varnica.

— Gospodine — počeh ja svoju žalbu — ovoga trenutka jedan nesrećnik zavukao je ruku u moj džep.

— Pa? — učini policajac.

— Pa to, zavukao je ruku u moj džep i ukrao mi zlatan sat.

Policajac me pogleda iskosa, iz vrha njegovog nosa senu jedna električna varnica, a u očima mu se ponova ispisa reč istraga.

— I ako bi vi ili vaši organi požurili — nastavih ja — lopov bi se još mogao uhvatiti. On je još tamo, na licu mesta, ja bih vam ga mogao prstom pokazati.

— E, gospodine moj — uze sad rez policajac — kad bi to tako išlo, kao što vi mislite. Stvar nije obična…

— Jeste — ohrabrih se ja da tvrdim — stvar sasvim obična.

— Sedite, molim vas, da vam objasnim.

Potčinjajući se običajima koji su već ozakonjeni u srpskim kancelarijama, seo sam očekujući da me ponudi kafom.

— Vidite, gospodine moj, — nastavi policajac znalački i uze makazama da secka na sitno nečije saslušanje, koje mu se pri ruci našlo — to nije prosta stvar. Lopov se može uhvatiti samo tako, ako se na taj slučaj pravilno primene sva sredstva koja nam daje bertilonaža za takve slučaje.

— Ali, gospodine, eno ga lopov još tamo, na licu mesta, ja vam ga mogu prstom ukazati.

— Čekajte! — uzviknu policajac nervozno, kao čovek kome preti opasnost da izgubi red misli — prvo i prvo: pretpostavljajući da je on zavukao ruku u vaš džep, nesumnjivo je, da je on morao ostaviti na vašem prsluku i trag svojih prstiju.

Ono što bi prvo trebalo učiniti, to je fotografisati vaš prsluk. Time ćemo mi fotografski dobiti otisak njegovih prstiju. To bi već bio trag koji daje pouzdane mogućnosti za početak istrage…

— Ali, gospodine, eno ga lopov…

— Zatim, gospodine moj, — nastavi on bez zabune — lopov je morao na onome mestu gde je izvršio krađu, ostaviti tragove svojih stopa.

— Eno ga on ceo tamo…

— Čekajte, molim vas. On je dakle morao ostaviti tragove svojih stopa. Te tragove takođe valja fotografisati i to bi bio drugi podatak koji bi mogao dati pravac istrazi.

— Pa dobro, a kako ću ja da dođem do svoga sata?

— Samo tako, ako na stvar pravilno primenimo sva sredstva koja nam daje bertilonaža za takve slučajeve. Dakle, izvol’te vi… da… ovaj, izvolite u ovu drugu sobu da se saslušate i…

— I onda?

— I onda, mi ćemo odmah preduzeti istragu.

Otišao sam u onu drugu sobu, gde je jedan praktikant počeo najpre da mi govori o malim platama i skupoći namirnica, i pošto sam sa teškom mukom skrenuo reč na stvar radi koje sam došao, uspeo sam da budem saslušan.

Razume se, dok mi je iskusni policajac objašnjavao svoju teoriju o bertilonaži, lopov je umakao. On je čekao, koliko je red i učtivost zahtevala da posle izvršene krađe pričeka policiju, pa kad mu je dosadilo, a on otišao, i, držeći se i sam teorije o bertilonaži, ostavio je propisne tragove svojih stopala na mestu gde se desila krađa.

Ali, kako meni nisu trebale njegove stope već moj sat, digao sam se sutradan ponovo u policiju — specijalisti, da ga zapitam šta je uredio, i je li koliko uspeo?

On me pogleda pogledom tako svojstvenim srpskim činovnicima, a iz kojega je virila cela celcata fraza: „No, jeste li čuli, pa vi ste već dosadni!“ I na moje pitanje: šta je sa satom, odgovori značajno:

— Policija traga!

Sutradan otišao sam opet da mi se kaže: „Policija traga!“

Prekosutra otišao sam opet da mi se kaže: „Policija traga!“

Oni koji boluju od reumatizma i oni koji imaju kakvu muku kod vlasti, rado se jadaju i rado će upotrebiti svaki lek koji im se preporuči. Meni preporučiše da se obratim nekom drugom policajcu, starešini drugog odeljenja. Vele i on je vrlo spreman, bio je o državnom trošku na strani, kao god i onaj što se bavi bertilonažom i, ako nije bolji od njega, gori odista nije. Nadao sam se da nije dockan, jer sam razabrao da se lopov još bavi u Beogradu, i krije se kod jednog svog prijatelja na periferiji varoši.

Prijaviše me i njemu i vrata mi se brzo otvoriše. Preda mnom je stajao, ili bolje reći ja sam stajao pred jednim gospodinom koji je bio pljunuti Šerlok Holms. Ličio mi je u tom trenutku na mađioničara koji samo treba da mane rukom, pa da mu iz rukava pokuljaju istrage, otkrića, senzacije.

Svi Holmsovi odlikuju se obično time što i ne sačekaju da vi zinete i da im kažete čega ste radi došli, već vam oni to iz očiju pročitaju. Tako i ovaj, samo što podiže glavu, samo što nam se sretoše pogledi, i samo što me odmeri od glave do pete, reče sa najvećim pouzdanjem:

— Hm! Znam šta je, odbegla vam je žena?

— A nije — zaustih ja — eno je kod kuće pravi musaku i ne misli me ta majci napustiti olako.

— Hm! Hi! Hm! — učini Holms, iznenađen time što „prvi put u životu“ nije pogodio. — Dakle onda šta je?

Ispričah mu sve po redu i završih sa onim: „I ako bi vi ili vaši organi požurili, lopov bi se još mogao uhvatiti. On je još u Beogradu, ja bih vam mogao saopštiti i gde se nalazi.“

— Da, da, da… — ponovi nekoliko puta Holms i poče dobovati prstima po stolu, a to bi kao imao da bude taj svečani trenutak kad se u njemu rađa kombinacija. Najedanput on pocrvene, iskezi lice i počeše da mu se grče nervi; dočepa brzo maramu iz džepa da u nju valjda istrese ideju koja je već sazrela. Ali mesto toga, on samo urnebesno kinu i zapeva jedno dugačko a.

Najzad, kad je već dovoljno promislio, on mi se okrete:

— Nemoguće, nemoguće, gospodine, ma kakvu ozbiljnu istragu učiniti, kad država neće da žrtvuje više na te stvari. Tu bi, vidite, jedino pomogli policijski psi. Oni bi, vidite, sad omirisali vas…

— Ali, gospodine, lopov je u Beogradu, ja znam gde je i samo ako bi vi ili vaši organi…

— Psi bi, vidite, sad omirisali vas i onda, po tom tragu, oni bi se krenuli u poteru. To je, vidite, ustanova koju su zavele već sve moderne policije. Mama nedostaju samo psi pa da budemo moderna policija. A znate li vi, šta znači pas u službi policije? ’Ajd’, kažite mi da li vi znate šta znači pas u službi policije?

— Ne znam, ja samo znam da je meni nestao sat.

— To je sporedna stvar, gospodine, glavno je ovde, da je već krajnje vreme da se i kod nas primene tekovine kulturnih naroda. Kako ja sad, na primer, mogu da uhvatim lopova koji je ukrao vaš sat, kad ne raspolažem policijskim psima?

— Vrlo prosto, gospodine, — drznuh se ja da kažem — dajte mi jednog žandara, a ja ću mu kazati gde se nalazi lopov.

— Eto, vidite, kako to nije ništa pouzdano. Međutim, kad bih ja imao psa, mogao bi lopov slobodno i pobeći.

— Pa on će i pobeći.

— Neka bega, molim vas, slobodno nek bega. Vidite li na primer ovu tačku — i Holms nacrta na poleđini nečijeg saslušanja jednu tačku — to je recimo lopov. A vidite li ovu drugu tačku — i on nacrta još jednu tačku na samoj ivici akta — e, to je recimo pas. I lopov bega, recimo, ovim pravcem, bega, bega, bega, bega… — i izgovarajući to, Holms je vukao pisaljkom po aktama neke grane. koje je uvio u oblik perece… — E, dobro, sad ja viknem psu „hop!“ —

— Razumem ja to, gospodine, ali kako ću ja da dođem do svoga sata?

— Hop! — uzviknu još jedanput Holms ali, kako je mojim nesnosnim pitanjem već bio isteran iz koncepta, to spusti ton: — Ah, da… jest… hteo sam reći, po toj vašoj stvari, izvol’te u ovu drugu sobu da se saslušate.

I sad je nastalo sve isto kao i prvi put! Dok mi je Holms objašnjavao svoju teoriju o psima, dok me je praktikant saslušavao, i dok je otpočela istraga, dok su mi tri dana uzastopce odgovarali: „Policija traga“ — lopovu je dosadilo čekati na policiju, te je napustio Beograd i otišao u Zemun.

Uputili su me i na trećeg, koji je „osobito vičan kriminalnim stvarima“. Lopov je još bio u Zemunu, nade je još bilo. Taj treći gospodin „osobito vičan u kriminalnim stvarima“ bavio se pitanjem o reformi žandarmerije. Morao sam izdržati da mi pročita ceo svoj projekat.

Badava sam ga ja usred čitanja češće prekidao, uzvikujući:

— Ali, gospodine, lopov je u Zemunu, i ako bi vi ili vaši organi požurili….

Nisam mogao uspeti. On je čitao, čitao, čitao: o žandarmerijskoj školi, o slanju pitomaca na stranu, o dodacima policijskim činovnicima u Beogradu; o unapređenjima i t. d.

I opet saslušanja u drugoj sobi i opet — „policija traga!“ Prvi dan „policija traga“, drugi dan „policija traga“, pa treći dan tako. A lopov čekao, čekao i čekao u Zemunu nekoliko dana, čekao toliko koliko je uopšte red čekati policiju, pa, kad mu se dosadilo, otišao u Peštu.

Četvrti od „vičnih kriminalnim stvarima“ kome sam se obratio, uređivao je neki policijski list i čitao mi je svoj članak, — lopov je otputovao u Rumuniju.

Peti ne znam kakvu je teoriju zastupao — lopov ne znam gde je.

A policija međutim traga, ozbiljno traga, i moga sata ni do danas nema, ozbiljno nema.

Odsad, kad mi budu ma šta ukrali, čuvaću to kao najveću tajnu da otkud ne dozna beogradska policija. Samo se tako mogu nadati da dotičnu stvar još i nađem.

8. Izborni epilog

Prošle su burni izborni dani, borilo se pa se umorilo. Sanduci sa kuglicama već se vraćaju u Beograd u svoj magacin; listovi koji su na deset i petnaest dana pre izbora ponikli da propovedaju „iskrenu reč narodu“ već objavljuju svoj privremeni prestanak; školske učionice koje su gotovo po celoj Srbiji bile birališta, već su provetrene i izribane, a besplatne železničke karte, kojima se služila vojska i vojskovođe, već su prestali važiti. Ko je ranjen ranjen je, kome je razbijena glava razbijena mu je, ko je uskočio uskočio je, a ko je preskočio preskočio je.

Dani već počinju bivati obični; razgovori u kafanama monotoni, porodični i trgovački i, jedva vas još potseti da su pre neki dan bili izbori, kad vidite ulicom kakvog propalog kandidata kako ide pognute glave kao mlada posle suočenja u konzistoriji, ili slušate izabranoga kako dokazuje da svest u narodu još nije izumrla, ili čujete žalbu kakvoga kafedžije kojega šalju od nemila do nedraga, a on ne zna kako i od koga da naplati narodni ceh, ili zatečete ministre kako već po dvadeseti put prebrajaju izborni rezultat, prebrajaju ga i od napred i od natrag, pa im na isto izlazi.

A narod se, međutim, već prebrojao i to tako prebrojao da sad tek krsna imena ne znaš, te se nikako ne možeš da razabereš ko je čiji i šta je ko. Neko je međutim rekao, čini mi se, da se izbori mogu smatrati kao neka vrsta pretakanja narodne svesti, i, ako je tako, onda nije nikako čudo što je rezultat još tako mutan. To je obična pojava posle pretakanja, te treba pričekati duže vremena da talog slegne.

A treba pričekati i duže vremena da se majka Srbija, posle ovoga nervnoga napada koji stiže tako s vremena na vreme, odmori i oporavi. Jer zbilja ovi izbori kad naiđu, a meni to liči na nervni napad koji je zadesio majku Srbiju i ja je čisto zamišljam, posle izbora, povezane glave, kako brekće i uzima kapljice od broma triput dnevno radi umirenja živaca.

— Je l’ tako, majko?

— Pa jeste…

— A kako ti je sad, je l’ ti bolje, bonice moja?

— Bolje — odmane majka Srbija sumorno glavom. — Ne može meni biti bolje kod ovakve nevaljale dece. Ovoliko uzbuđenje koliko ja podnosim, ne da se podneti. Pa bar da me štede, kad znaju da sam sklona toj bolesti, nego me za vreme izbora muvaju u rebra, podnose mi pesnicu pod nos i uopšte tako postupaju sa mnom kao da sam im maćija, a ne majka rođena.

I kako je bolesnicima prijatno razgovoriti ih, to smo, recimo, i nastavili svoj razgovor, koji bi se dalje ovako razvijao:

Ja: Pa ipak, majko Otadžbino, tebi moraju biti mile ovakve pojave kao što su izbori, pri kojima se manifestuje svest tvoje dece

Majka Otadžbina: Kako da nije, ja sam uvek bila mišljenja da su moja deca bistra i to ne kao drugi narodi što, siromašni u svesti narodnoj, manifestuju istu jedva jedan put u pet i šest godina. Kod moje dece svest prosto preliva pa i mora svaki čas da se manifestuje.

Ja: Pa jeste, to je vrlo lepa pojava.

Majka Otadžbina: Toliko lepa pojava. Ja čak mislim da menjam svoj grb i mesto ona četiri ocila u četiri kuta krsta da metnem četiri kuglice.

Ja: To je odlična ideja.

Majka Otadžbina: I što je glavno tačna, jer bih ja u svaki kut metla po jednu partijsku kuglicu, dakle nacionalističku, naprednjačku, radikalnu i samostalnu.

Ja: A socijalističku?

Majka Otadžbina: Oni i inače ne priznaju grb.

Ja: I tako bi svi bili predstavljeni na grbu?

Majka Otadžbina: Sva moja deca bila bi sabrana oko krsta.

Ja: Ali bi time bio uništen onaj simbol: „Samo sloga Srbina spasava.“

Majka Otadžbina: Taj simbol već odavno uništen, ali bi ga ovom prilikom bar zamenili novim koji ne bi bio samo fraza već sušta istina.

Ja: A kako bi glasila ta nova rečenica?

Majka Otadžbina: „Kuglica pravi silata!“

Ja: Eto ti sad, pa što po malo na bugarski?

Majka Otadžbina: Pa zato, da to bude ujedno odgovor na ono njihovo: „Sjedinenije pravi silata“.

Ja: To je lepo, to je vrlo lepo.

Majka Otadžbina: I dalje reforme ja mislim da izvedem.

Ja: Baš sam radoznao?

Majka Otadžbina: Mislim da zavedem glasanje kao obavezan predmet u osnovnoj nastavi; zašto ne bi deca već od malena znala kako treba glasati za Otadžbinu.

Ja: E, to je lepo.

Majka Otadžbina: Pa onda, mogla bi se i u vojsci zavesti bar tromesečna obuka u glasanju.

Ja: Moglo bi.

Majka Otadžbina: Pa onda sokoli, i oni bi se mogli vežbati sa kuglicama.

Ja: Mogli bi.

— I onda, neka izvoli još jedanput doći kakva aneksija Bosne i Hercegovine, kad ja izvedem na granicu šest stotina hiljada spremnih i kuglicama naoružanih glasača. Ama, mi ćemo da pucamo — veli na primer Austrija nama. Izvol’te vi pucati — velimo mi njoj — al’ mi ćemo svi listom glasati protiv aneksije, pa da vidimo onda šta ćete.

Eto, tako bi od prilike tekao razgovor izmeđ majke Srbije i mene, a taj bi razgovor sasvim i odgovarao prilikama i momentu u kome smo. Eto pre neki dan baš, na nekoliko dana pre izbora, otidem ja u kafanu, naručim kafu i novine i kelner mi donese jedan naš beogradski list i jedan bečki. Otvorim ja naš list i među telegramima, crnjim, i krupnijim slovima štampanim, pročitam ovaj telegram:

Sarajevo: Austrija sa najvećom žurbom i stalno gomila vojsku na granici novopazarskog sandžaka.

Otvorim zatim bečke novine i pročitam tamo ovaj telegram:

Beograd: U Srbiji se na svima krajevima drže partijski i izborni zborovi. Vlada, partiske uprave i sam narod predao se isključivo brizi za izbore.

Je l’ te da ta dva telegrama tačno kazuju da smo mi potpuno spremni da jednodušno — glasamo protiv upada Austrije u Novopazarski Sandžak.

9. Izmeđ života i smrti

(Prilikom teške Nušićeve bolesti januara 1932 god.)

Lečen ne samo znalački, već i sa jednom retkom usrdnošću: negovan brižljivo od svoje supruge i sestara Ruskinja, koje su svoju negu još i udvostručile, znajući da neguju svoga kozaka — g. Nušić je prebrodio jednu vrlo tešku i ozbiljnu krizu i vratio se sa puta na koji je bio pošao, a koji bi ga put za uvek odveo iz naše sredine.

Kad su već minuli dani opasnosti, posetili smo ga, ma da je vrlo teško dopreti do njega… U belaj, čistoj, lepoj postelji utonuo je bolesni Nušić kao dečko od dvanaest godina, toliko ga je temperatura ispila.

— Jedva ako imam oko pedeset kila žive mere — veli on sam za sebe, — onda smešeći se dodaje: — Što niste doneli fotografski aparat; zar ne vidite koliko sad ličim na Gandija? A da bi što više ličio na Gandija, osudili su me lekari na čitavu nedelju dana ćutanja. „Ju, kakav je to srednjevekovni režim!“ — zgranula se moja rođaka gospa Zora, koja nedelju dana ćutanja smatra jačom kaznom no kuvanje u vrućoj vodi. Kad sam doktora upitao: Zašto je potrebno toliko da ćutim, odgovorio mi je: zato što sam u svoje vreme vrlo mnogo govorio. Po ovom doktorovom odgovoru rekao bih da u tom njegovom načinu lečenja ima i intriga sa strane.

— Kako sam obavešten, g. Nušiću, vi ste nekoliko bolesti preležali ovom prilikom?

— Da, to sam učinio sa obzirom na današnju krizu. Zašto bi ja lečio jednu po jednu bolest! To bi me skuplje koštalo. Ovako sam skupio ujedno nekoliko bolesti, pa ih o jednom trošku lečim.

— Preležali ste, vele, tri teške bolesti?

— Da, zapaljenje pluća, astmatično gušenje, i malaksalost srca.

— Koja je od tih bolesti bila glavna?

— Sve su tri glavne, ali one dve prve nisu literarne. Malaksalost srca već je literarna bolest. Samo, pravo da vam kažem, ja sam tu bolest već odavno i na nogama odležao, pa sad sam došao ovde na kliniku sa namerom da mi se izvrši operacija toga slepoga creva t. j. toga najizlišlijega organa u mome telu.

— I, jesu li vas operisali?

— Ne, nisu. Lekari su mi pregledali srce i našli su da je do duše dosta izanđalo, ali da može još da posluži. Vele, olinjalo se, ali je materijal dobar, pa, kao što stara cipela koja već propušta vodu, kad se solidno okrpi, može još dugo vremena da posluži, tako, vele oni, i moje srce. I opravili su mi ga. Udarili valjda nove herclove i nove štikle, ne znam šta su radili, tek ja osećam moje srce da više ne prokišnjava, ne propušta vodu i, pravo da vam kažem, poslužiće ovako okrpljeno još koju godinu. Hvala Bogu, te sam u dubokim godinama, inače bi jedina neprilika u koju bi mogao doći bila kada bi došao u situaciju da iskrpljenim srcem izjavljujem ljubav.

— A bilo je, dakle, ozbiljne opasnosti po život?

— Da, naročito prva tri dana. Jednoga od tih dana, to je bilo u ponedeljak 28 decembra, mogu reći da sam se nalazio između života i smrti i da sam junački pogledao smrti u oči.

— Znači, srećno ste izmakli?

— Davno sam ja već primetio kako je ta gospa, smrt, počela da koketira sa mnom, ali sam ja uvek dosad vešto izbegavao da joj budem predstavljen. Mislio sam, što će mi još jedno novo poznanstvo kad ih i inače imam previše.

— Verujte, i mi vaši prijatelji bili smo vrlo zabrinuti vašim stanjem. Mi u redakciji, na primer, pripremili smo i sabrali ceo nekrološki materijal.

— Hvala na pažnji. Ali ja volim više da vi objavite ovaj razgovor samnom no ovaj materijal koji ste pribrali.

— Hoćete li mi reći još štogod interesantno iz vašega bolovanja? —

— No, pa to. Decembra 28 bio sam tačno na granici između života i smrti.

— Kako vi zamišljate tu granicu?

— Granica kao i svaka druga granica. S one strane granice šeta po kalendaru toga dana dežurni svetac, neki sveti Elevterije. Priđem ja njemu i pitam ga: „Pa kako, kako g. Elevterije?“ A on me otpozdravlja vrlo ljubazno, veli: „Hvala Bogu, kako vi g. Nušiću?“

I onda nastaje između nas ovakav dalji razgovor:

Ja: Pa, kako, ima li što novo kod vas na nebu, g. Elevterije?

Elevterije: Ne, sve po starom, ali kao i kod vas, kriza, vrlo velika kriza.

Ja: Zar i na nebu kriza? Pa zbog čega kod vas kriza, ako Boga znate? Je li zbog dolara ili zbog funte, zbog reparacija ili zbog moratorijuma?

Elevterije: Nije, ali zbog budžetske preopterećenosti! Imamo, na primer, vrlo mnogo svetaca…

Ja: Pa i kod nas ih ima.

Elevterije: I sad moramo da ih reduciramo.

Ja: A šta vas još davi?

Elevterije: Velika nezaposlenost umrlih, pa onda budžetski deficit. Šta mislite, molim vas, mi trošimo šezdeset vagona uglja dnevno na loženje pakla. Dobro, recimo, od tih šezdeset vagona bar dvadeset dnevno krade komisija, kao što je to red pri svakoj dobro uređenoj administraciji. Ali i četrdeset vagona nalazim da je mnogo. Ne moraju se grešnici sasvim dokuvati, dovoljno je samo ako se dobro ošure.

Ja: Sasvim, a naročito oni koji već sa zemlje dođu ošureni, a takvih nas je većina.

Elevterije: A vi ste došli malo k nama, g. Ben-Akiba?

Ja: A, Bože sačuvaj. Izišao sam samo malo da prošetam do granice života.

Elevterije: A ne znate kako bi vas tamo lepo dočekali?

Ja: Znam, al’ sam verujte sit tih dočeka. Hoću malo da se odmorim.

Elevterije: Verujte, nigde se nećete bolje odmoriti nego s one strane života!

Ja: To vam verujem, pa ipak za sad ostajem gde sam. Ne volim da pođem na duže putovanje.

I, eto, za sad ostajem gde sam!

10. Teški dani

Gospodin kandidat za narodnog poslanika, vratio se kući sa jučerašnjega zbora, mrtav umoran. Njegove haljine još zaudaraju na kafanski dim, njegove su usne još umljeckane od narodnih poljubaca, a njegova je glava još puna huke i buke. On je već izgubio svaki smisao za običan, dnevni, porodični život, jer ovo je već mesec dana. kako juri sa zbora na zbor i kako sve ljude, sve što je životu i što mili po ovoj veseloj zemlji, deli na dve zoološke vrste, na „pristalice“ i „protivnike“ svoje.

Da, teški su to i preteški dani za jednoga poslaničkoga kandidata!

Za večerom — kad uopšte stigne da večera kod kuće, govori mu žena gorkim tonom zaboravljene i napuštene:

— Misliš li ti, boga ti, da imaš kuću i ili ne misliš? Dig’o si ruku od kuće kao da su u njoj dušmani!

A dok ona tako govori, on je tupo posmatra i ne može da se otrese pomisli da je plaćena od vlade.

On čak za večerom ili ručkom ispadne po koji put, zaboravi se, pa ne ume da govori običnim jezikom. On na primer ne kaže ženi: „Donesi pilav“, nego: „Mislim da je na dnevnom redu pilav!“

To tako za ručkom i večerom, gde još može da upravlja sobom, ali kad naiđe noć, te zahrče snom budućega poslanika, možete već misliti kako mu je. Skovitlaju ga snovi sve strašniji od strašnijega.

Ugrabite priliku, ako vam se da, da sad još, pre izbora posmatrate poslaničkog kandidata pri spavanju. Vredno je posmatrati ga, jer možete prosto poznati šta sanja. Ako rče bezbožno, regrutski, znajte da je opozicioni kandidat, a da je u snu razglibio vilice na zboru, derući se: „Dole reakcija!“ a ako rče meko, meko, tako reći udovički, onda znajte da je kandidat vladine stranke i da umiljato i slatkim, probranim rečima brani poslednji zaključeni i budući, koji je u projektu, vladin zajam.

Ako steže pesnicu tako da mu nabreknu žile, znajte da to u snu lupa o kafanski sto i uzvikuje slušaocima oko sebe, kojima je već platio sedmi litar rakije: „Ne damo mi ovu zemlju, nije ona ničija prćija, mi smo je oslobodili, mi ćemo je i sačuvati!“ A ako vidite da je zagrlio jastuk, to znajte da se ljubi sa biračima, pošto su jednoglasno pristali na njegovu kandidaciju.

Ako nemirno spava, prevrće se i premeće po krevetu, ako se toliko prevrne da mu noge leže na jastuku, a glava tamo gde su noge, onda znajte da je to poslanički kandidat vladine stranke, koji se muči da dokaže zboru kako su svi vladini postupci bili opravdani i zakoniti, ali mu zbor jednoglasno uzvikuje: „Ua!“

To tako izgleda ovih dana poslanički kandidat kad ga posmatrate na spavanju, a kako li bi grešnik izgledao tek, kad bi mu mogli u dušu zaviriti, ili kad bi mu mogli san pratiti. Kako to strašni snovi moraju biti.

Meni se jedan od njih ispovedio, i evo baš hoću da vam ispričam njegov san. Valja samo da vam unapred kažem da je ovo san jednog od opozicionih kandidata.

— Sanjam ja kao — tako mi je od reči do reči pričao — jedan veliki cirkus. Puno puncato sveta posedalo po klupama, pa prati pojedine tačke programa i odobrava ili ne odobrava. A ja kao imam da izvodim jednu tačku i sedim iza kulisa u triko-u sa gaćicama za kupanje na sebi i čekam da dođe na mene red. Najedared dođe jedan čovek sa bičem, direktor li je cirkusa, šta li je, ne znam. Dođe tek i reče: „Ja sam predsednik zbora, ’ajde na tebe je red.“ Ja pretrnuh živ ali, znam da mi se nema kud, već hajd’ u arenu. Istrčah onako koketno, podskoknuh, digoh jednu nogu u vis i bacih publici levo i desno prstima poljupce. Tek ovom prilikom primetih ja da to nije obična publika, nego da su to sve birači; pa s leve strane posedali kao oni iz vladine stranke, a s desne oni iz opozicije. Meni se steže srce kao u zeca kad spazi cev puščanu ali, šta je tu je, producirati se moram. U tom dovaljaše jednu veliku kuglu od gume, na koju ja kao treba da se popnem i kao da po krugu trčim po lopti. Obli me hladan znoj, ali digoh nogu da se popnem na loptu. Sad tek pri penjanju, a ja spazih da to nije obična lopta, već velika, grdna velika glasačka kuglica, nabrekla kao petačka. Gospode Bože, ko će da se održi na ovoj glasačkoj kuglici i da prođe na njoj ceo krug, a da ne strmekne i razbije nos.

Muzika zasvira i ja pođoh po onoj kugli. Jao ljudi da čudna straha i muke. Ne možeš da se održiš na njoj, pa to ti je. A mrdnem jednom nogom, a druga mi sklizne; povijem se napred, sad ću na nos, pa se otmem te previjem natrag te sad ću na leđa. Ama čim mrdnem, a lopta pojuri da mi izmakne ispod nogu. A publika s jedne strane aplaudira, a ona s druge strane viče „ua!“ a muzika naizmence svira čas „Ne boj nam se sivi tiću!“ a čas: „Padajte braćo!“

Proklinjao sam i dušu i ko me natera da se kandidujem te moram da se kačim na glasačku kuglicu, i ko me natera da obučem kandidatske gaćice te da se pred zborom produciram. Hvala Bogu te sam se probudio, inače ne znam kako bi prošao!

Eto taj mi je san ispričao od reči do reči jedan opozicioni kandidat. Vladin kandidat, žalio mi se još gore na snove.

— Sanjam ja kao da osećam neke porodiljske bolove. Kao progutao sam nešto pa me muči u stomaku, a ne znam šta sam progutao. Muči me to, kao, muči me pa se sve previjam. Gde ću i šta ću nego ’ajd’ velim da idem doktoru. Odem ja kobajagi doktoru, te stanem se pred njim previjati i žaliti:

— Gospodine doktore, ja sam nešto progutao.

Uze me lekar pipati, kucati, osluhivati, pa će reći:

— Progutali ste narodno poverenje?

— Narodno poverenje?

— Jeste.

— Ama neće biti, doktore?

— Kao što vam kažem. Jeste li vi poslanik iz vladine stranke?

— Jesam.

— E, pa, eto vidite. Progutali ste narodno poverenje.

— Pa sad, doktore?

— Sad, ako se ne budete lečili, vas će tako da muče bolovi, mučiće vas, mučiće, dok vam jednog dana poverenje ne izbije na nos, i tada ćete se spasti bolova.

— A ako se budem lečio?

— E onda ćemo to poverenje veštačkim putem isterati iz stomaka.

— Veštačkim putem? — zapitah ja zaprepašćen, a kakav je to veštački put?

I doktor uze da mi objašnjava neku strašnu stvar kojom se, veli, može da istera mandat iz mene. Stvar je bila tako strašna da sam ja u snu dreknuo i probudio se obliven hladnim znojem po celome telu, te još i onako budan osećah neku neprijatnost u stomaku i kao da sam ceo dan gutao glasačke kuglice i počeh se pipati da vidim da mi nešto nije ispalo narodno poverenje.

Eto, to je opet san vladinoga kandidata. I možete misliti, kad te ljude, poslaničke kandidate, još sad spopadaju ovako teški snovi, šta li će tek grešnici sanjati one noći u oči izbora? Zato ti ljudi, poslanički kandidati, i izgledaju tako izmučeni. Pogledajte ih kako prolaze ulicama izmoreni, obhrvani salomljeni i bledi. Pogledajte ih, te mučenike, kandidate za dvesta dinara dnevne dijurne.

11. Ja kao ratni dopisnik

Bilo nas je nekoliko ratnih dopisnika tamo. To vidite već i po tome što se ni jedan izveštaj ne slaže s drugim.

Mene je sasvim iznenada probudio redakcijski momak, rano ujutru, a tako sam slatko spavao i sanjao, čini mi se, kako sedim za jednim grdno velikim stolom i jedem pečene bundeve prelivene medom.

— Gospodine, ’ajde brzo, zove vas g. Urednik.

— Šta je, ako Boga znaš, šta se desilo?

— Ne znam.

— Da ne fali možda rubrika „Tuđe misli“?

— A ne, onaj gospodin što piše „Tuđe misli“ poslao je, kao obično, rukopis još u pet sati jutros.

— Da nije „Ženski svet“ u drugom stanju?

— Kako u drugom stanju?

— T… j… pa da… rubrika… to jest, nije rubrika nego saradnik, upravo, imate li rukopis za rubriku „Ženski svet“? — zapitah ja, znajući da u nedostatku drugih obično ja ispunjavam Ženski svet.

— Imamo rukopisa.

— Pa šta je onda?

— Ne znam.

— Je li zdrav urednik?

— Jeste.

— Je l’ ceo administrator?

— Jeste.

— Jesu li žive sve ajnlegerke i savijačice?

— Jesu.

— Pa šta je onda, po Bogu brate?

— Ne znam, ako nije zbog Čukarice.

— A šta ima na Čukarici?

— Pa tamo se odjutros bije boj između radnika i žandarmerije.

— Pa to je, razume se, da je to!

Odmah sam razumeo situaciju. Još prošle godine, kad su mi razbili nos, te sam išao ufačlovan, g. urednik mi je jednom rekao:

— Tako vam lepo stoje te fačle. Ličite na ratnog dopisnika.

On je izvesno to i upamtio pa jutros rano, koga bi drugog i poslao od svojih saradnika do mene, kad mi već tako lepo stoje fačle.

A i pravo je, jer je već prošla čitava godina dana, a meni još nije razbijen nos.

Čim sam razumeo u čemu je stvar, odmah sam se spremio kao što bi se spremio svaki dopisnik. Uzeo sam jednu malu kesu, od onih kakve nose obično babice, i u nju sam metnuo sav pribor. Pisaljke, hartije, plan varoši Beograda, fačle, flaster, četiri do pet kifle, jednu kutiju sardina, tri četiri čačkalice, i jedan tirbušon koji se po Vukovom rečniku zove štopelciger.

Ni engleski dopisnici za vreme burske revolucije nisu bili bolje opremljeni.

Odmah sam požurio u redakciju i to sa onom babičkom kesom pod miškom, ta su mnogi mimoprolaznici mislili da žurim na kakav porođaj.

Jedva stigoh u redakciju.

Gde ste ako Boga znate? — pišti urednik, a sve čupa svoju dugu kosu koja mu pala po ramenima.

— Zadržao sam se malo, ali vas uveravam da ni jedan list neće poslati na bojište ovako opremljenog saradnika kao vi.

— Idite vi do đavola! Nije tu glavno šta vi odovud nosite već šta ćete otud doneti. Hoću izveštaj, razumete li, tačan, iscrpan izveštaj; pisan tamo na licu mesta, neću da ga pišete na pamet, hoću sve da vidite svojim očima. Ako je ko poginuo hoću da ga vidite, ako je ko ranjen, hoću da ga vidite. Hoću da sve opipate, razumete li, sve redom da opipate.

Pa zar i gospodina upravnika policije da opipam?

— Ama razumite, čoveče — pisnu urednik i nervozno otkide pramen kose više levog uveta — ne morate vi nikog pipati, ali morate zavući nos svuda, svud, razumete li.

— Pa neću li stići za to? Jer ako budem svud usput zavlačio nos…

— Nemojte da razgovaramo, nego žurite, razumete li, žurite!

— Idem odmah tramvajem.

— Kakvim tramvajem, ako boga znate! Pa onda će radnici koji su izginuli biti već i sahranjeni ako se vi našim beogradskim tramvajem krenete na Čukaricu.

— Pa dobro ići ću fijakerom.

— Možete fijakerom, ali da prođete onim ulicama kojima ne prolaze tramvaji, jer bi vam se još mogao desiti sudar!

Sednem dakle na fijaker, a cela redakcija izađe do kapije i isprati me srdačno. Urednik, saradnici, administrator, faktor, ajnlegerke, savijačice, šegrti, svi, svi.

Ajnlegerke su se divile mojoj hrabrosti i zabrinuto se pitale: „Da li će se, Bože, živ vratiti?“; saradnik rubrike „Ženski svet“ toplo me je pritisnuo na grudi; administrator me je poljubio u čelo i tom prilikom, mi je šanuo: „Za ovaj mesec imate da primite još trista dinara“; a u očima saradnika rubrike „Spoljna politika“, primetio sam dve krupne suze. Saradnik rubrike „Dnevne novosti“ odnosno reporter, i faktor štamparije, pomogli su mi da se popnem u kola. Ja sedoh, okretoh se da se još jednim pogledom oprostim od mojih milih i dragih, manuh rukom na administratora, kao da bih hteo reći: „Upamtio sam koliko još imam da primim“, otvorih babičku torbicu, razvih na kolena plan varoši Beograda i viknuh kočijašu:

— Teraj!

Kola krenuše.

Držao sam se tačno plana varoši Beograda.

Usput sam sreo još jednog dopisnika nekih stranih novina, te ga uzmem u kola. Bio mi je, razume se, blagodaran, a ujedno to mu je dobro došlo da od mene potraži neka obaveštenja.

— Molim vas, šta je to Cukaric?

— A… mesto borbe… da znate, to je jedno geografsko ime, tamo je znate podignuta fabrika Cukera.

— Ja, ja, Cuker fabrik.

— Da, pa zbog toga se i zove sad to mesto Cukarica. Za vreme Rimljana se zvalo to mesto Makiš i spominje se u jednoj buli pape Grigora pod imenom „Makijaveli“.

— Baš vam hvala — blagodari mi dopisnik i zabeleži sve detalje.

— A gospodin Cerović, upravnik policije o — uze da me pita dalje dopisnik.

— Ja ne znam tačno da vam kažem kako se gospodin Cerović zvao za vreme Rimljana, ako nije Cerus ili Cerisimus.

— A policija?

— E, što se tiče naše policije, ona vodi poreklo od Turaka, t. j. ona ne vodi poreklo od Turaka, nego mi imamo policiju otkako smo se oslobodili od Turaka. Znate to je stvar navike, mi smo navikli da živimo sa Turcima, pa kad smo se njih oslobodili a mi smo, da bi zadovoljili svoju naviku, ustanovili policiju.

— Ah, tako!

U tom razgovoru smo stigli i na Čukaricu. Ja, razume se, postupim kao što bi svaki ratni dopisnik. Odem prvo na jednu poljanu, prostrem kaput, sednem, izvadim kutiju sa sardinama i počnem jesti.

„Ratni dopisnik na prvom mestu mora biti sit“ — pisao je još Antonije Flavus kad se ponudio Scipionu da ga vodi u Aziju kao svog ratnog dopisnika.

Kad sam osetio da sam sit, ja sam izvadio svoj notes i zapisao prvo to, da sam jeo na poljani. To će biti vrlo interesantan detalj za izveštaj.

Zatim počnem razmišljati o planu, kojim ću pristupiti poslu. Gde prvo da zavučem nos, koga prvo da pitam. Najzad se rešim da siđem na bojište. Siđem ja i — zamislite kakva srećna okolnost. Na bojištu mir, i cela gomila i policija i radnici već otišla u varoš.

U toliko bolje, pomislim ja u sebi, bar izveštaj ne mora biti dugačak.

Odmah otrčim na telefon u čukaričku mehanu da potražim redakciju i da je zapitam, hoću li ići za gomilom ili da sedim i dalje na Čukarici.

— Zvr, zvr, zvr!

— Alo.

— Alo.

— Dajte mi redakciju „Politike“.

— Alo.

— Alo.

— Ko je tamo?

— Parni mlin „Zaharija“.

— Ah, Gospode Bože. Zvr, zvr…

— Zvrrrrr…

— Alo.

— Alo.

— Molim vas redakciju „Politike“.

— Odmah.

— Alo.

— Alo.

— Ko je tamo?

— Blagoje Dinić, prodavac boja na Terazijama.

— Zvrrrrrrr…

I sad nastade: zvrrr… pa se javi Rosulek, opet zvr… pa se javi Obrad Simić advokat, pa opet zvr… pa se javi osiguravajuće društvo „Rosija“, opet zvr… pa se javi Popara kafedžija kod „Balkana“ i, kako je ta kafana u blizini redakcije „Politike“, jedva na jedvite jade dobijem vezu sa redakcijom. No, hvala Bogu.

— Alo.

— Alo.

— Ko je tamo?

— Urednik. A tamo?

— Ben-Akiba.

— Šta hoćete?

— Sa Čukarice svi su otišli. Je li potrebno da ja i dalje sedim ovde? Ako je potrebno pošljite dve kutije sardine za ručak, onu jednu sam pojeo.

— Idite vi, do đavola! ja već imam izveštaj potpun i list je već u mašini. Vratite se što pre u varoš da pročitate iz „Politike“ šta je sve tamo bilo.

I vratio sam se. A šta bi i radio tamo, kad nemam šta da ručam?

12. Moja anketa

Evo da učinim jedno priznanje. Ko priznaje, pola mu se prašta, a moj je greh tako veliki da mi je dovoljno ako mi se samo pola skine.

Priznajem evo da sam se grdno naturio na žene. Malo malo pa o njima pišem, malo malo pa njih diram. Čas žene, čas devojke, čas udovice, čas raspuštenice, čas tašte. Ne dam im prosto oka otvoriti. Što je mnogo baš je mnogo, i to sve je u toliko ružnije što ljude štedim i njihove pogreške nekako zamazujem.

Nastala je prosto jedna opšta povika na mene i ja sa strepnjom očekujem kad će žene sazvati zbor te izabrati kakav „odbor za grebanje“, kome će se staviti u dužnost da me dočeka nasred Terazija te da mi počupa i kosu i brkove i da me izgrebe onako svojski, kako bi, recimo, svaka, odbornica izgrebala svoga sopstvenoga muža.

Priznajem, evo javno priznajem, da sam grešio i zato sam se rešio da stanem uz žene. Ja sam i inače od uvek voleo da stanem uz žene, pa sad kad sam se pokajao u toliko će mi lakše biti da pređem na žensku stranu.

E, ali da bi to mogao, potrebno je da mi se ženske povere, da mi se sasvim iskreno povere onako kako su to dosad ljudi radili. Stoga ću ovde da izložim nekoliko pitanja na koja molim da mi sve moje čitateljke iskreno odgovore. Neka budu uverene da ću tajnu njihovoga imena umeti da poštujem, a da ću iz njihovih odgovora objaviti samo ono što se sme objaviti.

Pitanja ću podeliti u četiri grupe. PRVA GRUPA: Pitanja za devojke. DRUGA GRUPA: Pitanja za žene. TREĆA GRUPA: Pitanja za udovice. (Dozvoljava se i raspuštenicama da pod ovom rubrikom odgovaraju). ČETVRTA GRUPA: Pitanja za tašte.

Ja molim dakle moje lepe i dobre čitateljke da mi na svako pitanje iskreno odgovore, kako bi dobro naoružan, mogao stupiti u njihove redove te sa njima zajedno mogao povesti borbu protiv ljudi i njihove pakosti.

Evo tih pitanja:

Pitanja za devojke:

  1. Uviđate li vi da ima razlike između onih ljudi na balovima i onih u životu?
  2. Je li vas već naučila majka da plačete i onda kad vas ništa ne boli ni na telu ni u duši?
  3. Je li vam već dotužilo robovanje u devojaštvu; osećate li već prohteve da budete „svoj gosa“?
  4. Koliko ste se puta dosad zaljubljivale i mislite li da ostanete pri ovome koga sad volite?
  5. Ako mislite ozbiljno da se udajete, javite mi koju numeru rukavica nosite?
  6. Kad već dođe do udaje, dajete li mi reč, da ćete se meni obratiti za savet?
  7. Šta ste sanjali sad o Bogojavljenskoj noći?
  8. Nosite li uza se svinjsku njušku, krilo od slepoga miša ili list od deteline?

Pitanja za žene:

  1. Otkad ste udati i je li vas devojkom još ko prosio osim ovog vašeg današnjeg muža?
  2. Jeste li koji put zaželeli da se vratite u devojaštvo?
  3. Kako ste prvo vreme posle braka zvali svoga muža (golube, zlato, dragi i t. d.), a kako ga sad zovete?
  4. Imate li običaj da češće presolite jela?
  5. Je li pokušao ko da vam kao udatoj izjavi ljubav?
  6. Koja je najgrublja reč do danas koju ste, prilikom kakve svađe, kazali svome mužu?
  7. Imate li u ženskom svetu neprijatelja i ogovaraju li vas mnogo?
  8. Nalazite li da ste sad lepši no devojkom kad ste bili, ili možda obratno?
  9. Dolazi li vam muž redovno na ručak i na večeru, ili je možda nemaran?
  10. Potrese li vašeg muža što, kad vidi suze u vašim očima; neguje li vas kad ste bolesni? Ako ništa više, cedi li bar hladne krpe koje vi mećete na glavu?
  11. Liče li deca više na vas ili na vašeg muža, ako ih imate? Želite li ih ako ih nemate i šta vam na tu želju kaže vaš muž?
  12. Jeste li ljuti na mene i jeste li gotovi da mi oprostite?

Pitanja za udovice:

  1. Jeste li održali pokojniku šestomesečni parastos?
  2. Stojili vam lepo crnina?
  3. Kad vam je, u vašoj usamljenosti, teže, noću ili danju?
  4. Volite li mačke; imate li na kućnem pragu zakovanu potkovicu i palite li noću kandilo ili spavate u mraku?
  5. Jeste li već koji put sreli slučajno kakvog čoveka koji kao pljunut liči na vašeg pokojnog muža?
  6. Držite li karte u kući?
  7. Idu li leti rado na vas buve?
  8. Ako bi se našla zgodna prilika, bi li se rešili da ponova sebe okućite?

Pitanja za tašte:

  1. Poštuje li vas vaš zet?
  2. Ima li vaš zet običaj, kad ste vi na ručku, da se makar na šta naljuti? Da li se izdire na ženu ili na devojku ili na decu? Ili mu je slano jelo ili prljava čaša ili mu se klati stolica, tek samo da se izdire?
  3. Jeste li već koji put savetovali zeta kako treba da se ponaša prema vašem detetu?
  4. Kad nazebe vaš zet, zove li vas da ga trljate?
  5. Otkako vam je uzeo dete, je li vam ma što dao na dar? Makar to bila i najmanja sitnica, javite mi šta vam je dao?
  6. Kad ste bili bolesni, je li vam zet nudio ma kakve praškove?
  7. Voli li zet pitu koju vi umesite?
  8. Kajete li se što ste dete zarobili?
  9. Izgleda li vam koji put da je vaša ćerka prešla na stranu zetovu?
  10. Šta sve imate da se požalite na toga nesrećnika što vam je uzeo dete?

Eto to su sva pitanja. Ja molim svaku moju čitateljku da mi iskreno odgovori.

⁂

Na moja postavljena pitanja stiže mi svakom poštom puno odgovora. Razume se, ne može biti bez onoga što sam ja već pretpostavljao. Vrlo veliki (broj muških, naročito onih koji misle da su duhoviti, izokrenu malo ruku i pišu mi odgovore, a potpisuju se kao tašte, udovice, raspuštenice i devojke. I zadovoljno šalju te odgovore misleći da su me nasadili. Od četrdeset i dva pisma koja sam dosad dobio, svega su pet ženskih a trideset i sedam muških. I, razume se da su svih trideset i sedam otišli u koš. Tek ne mislim, moji dragi čitaoci, da sam ja tako naivan, da ne mogu razlikovati muško od ženskoga, ja žensku namirišem na dva kilometra daljine, te je neću zar poznati kroz jednu jedinu reč u pismu.

Dakle smatram da sam dosad dobio svega pet odgovora pismenih i jedan usmen. Gospođa Simka Stankovićka, nije htela pismeno da mi odgovori, ali me je jednom kartom umolila da dođem k njoj te da mi usmeno odgovori na postavljena pitanja, i verovaćete da sam se pozivu vrlo rado odazvao.

Gospođa Simka nije bila sama, tu je bila i njena snaja. Izvesno i vi poznajete njenu snaju, mladu i lepu gospođu Nadu, koja je već tri godine udata, a još nije uspela obradovati svoga muža porodom.

— Zvala sam vas — presrela me je gospođa Simka — da ovako utroje razgovaramo. Eto vidite, tu je jedna tašta, jedna snaja i vi. Dozvolićete da to može biti i interesantan i iskren razgovor.

— O, molim! — prošaptah ja.

— Eto vidite, imate pred sobom jednu taštu i jednu mladu ženu, izvolite dakle ponoviti vaša pitanja pa da vam odgovorim.

Gospođa Nada, koja se međutim vrlo zbunila, čim sam ja naišao, prošapta gledajući u zemlju:

— Nema još devojaka i udovica.

— Ne čini ništa? — uzeh ja da pravdam — devojački su odgovori i inače vrlo naivni pa prema tome i nezanimljivi, a udovički su opet svi jednaki. Ostaju dakle kao najinteresantniji odgovori tašta i mladih žena, a vi pretstavljate to dvoje.

Mlada gospođa koja se od prvog mog ulaza zbunila, sad još više pocrvene i kroz šapat mi ponudi:

— Bi li jednu kafu ili možda radije rakiju?

— Imamo vrlo dobru rakiju! — dodade gospođa Simka tako ubedljivim tonom da sam joj odmah poverovao.

— Nemojte dakle kafu. Danas sam obišao tri četiri Državne kancelarije pa sam ispio devet kafa. Radije ću jednu rakiju.

Gospođa Nada ode do jednog ormančića, gde onako zbunjena najpre preturi jedan služavnik na zemlju, pa onda ispusti i razbi jednu tacnu od kafe, dok najposle ne nađe flašicu sa rakijom, te nali čašu i posluži me.

— Je l’ te da je jaka? — upita me gospođa Simka kad sam ispio čašicu.

— Pa… ovaj… ne nalazim da je jaka.

— E, pa da, to je vrlo stara rakija, ne oseća se ni malo kad se pije, ali posle pali stomak. Bi li još jednu?

— Vrlo rado, zašto ne.

Gospođa Nada mi donese još jednu.

— Danas ćete vrlo slatko ručati. Ne znate kako otvara apetit. Već vas pali po stomaku je l’ te?

— Ja ne osećam ni malo.

— Kako? Ta nije moguće? Pa to bi vi mogli još jednu da popijete?

— Mogao bih!

Gospođa Nada mi donese i treću rakiju i ja je na dušak ispih, a gospa Simka se uze krstiti.

— E, jeste čuli, ni moj pokojni Đoka nije mogao više od tri čašice od te rakije.

— Nije mogao? E, vidite ja bih mogao i četvrtu čašicu.

— Iju, šta govorite?

— Uveravam vas da bih mogao.

— Posluži, Nado, gospodina još jednom čašicom.

Ispio sam četvrtu.

— Ta nije moguće? — poče da se pljeska šakama gospođa Simka.

— Šta nije moguće?

— Da ste ispili četvrtu čašu.

— Ko što vidite, čaša je sasvim prazna — i ja obrtoh čašicu u vazduhu da se gospođa Simka uveri.

— E, to ne bi mogla ni pomisliti. Zar vi tako rado pijete rakiju?

— Ja nikad ne mogu da popijem više od pola čaše?

— I ja samo pola čaše, ne mogu više. Daj i meni, Nado, pola čaše, baš mi se nešto otvorilo srce kad vidim gospodina kako je sa apetitom pije.

Gospođa Nada, još uvek zbunjena, donese svojoj tašti pola čaše rakije.

Gospođa Simka naže, gucnu, pa napravi lice kao kad se čovek sprema da kine, pljucnu ono što je ispila na ćilim i prosu sve što je ostalo u čaši.

— Ju, crna ćeri — učini — pa ovo je neka voda.

Gospođa Nada se još više zbuni.

— Kakva voda?

— Voda, prosta voda. Čudim se ja što gospodin pije četiri čaše? Mogao je sasvim ispiti i četiri pivske čaše. Odakle si sipala molim te?

— Pa iz flaše?

— Iz koje flaše?

— Evo iz ove.

— Iju, snao, da od Boga nađeš! Iju, ne bilo te da Bog da! Iju šta ti bi! — I uze žena da se pljeska šakama i da nariče.

— Šta je, zaboga? — zbuni se još više mlada gospođa.

— Kako šta je, zar ne vidiš! Pa ti si pogrešila flašu. Dala si gospodinu te je ispio svu bogojavljensku vodicu, eto nema ni kapi više. Snao crna, šta ti bi da od boga nađeš!

Čim to pomenu gospođa Simka, ja osetih kako podrigujem na bosiljak.

— Pa za boga, nije to ništa! — uzeh ja da branim mladu ženu, koja se sad tek zbuni kao ćurkica, ne smejući čisto u oči da me pogleda.

— Kako ništa, kako ništa, ako Boga znate. Da znate samo šta ste popili, ah samo da znate?

— Pa znam zaboga, popio sam bogojavljensku vodicu, nisam valjda popio i kakav popovski epitrahilj u njoj. Ja bar nisam ništa osetio.

— Lek ste popili, lek.

— Kakav lek?

— Iziđi napolje, snao, da kažem gospodinu.

Mlada gospođa izađe.

— Vi znate da ona ne rađa?

— Znam.

— E pa, kazali su nam da o Bogojavljenju uzmemo vodu iz triju crkava, pa od te vode da pije po tri kapi svakog petka našte srce.

— Pa da rodi?

— Da!

— Ja mislim da se od vodice ne može roditi.

— Može. Zaklela mi se žena koja je tako rodila.

Nisam mogao da je utešim, digao sam se da je u očajanju ostavim, a ona me isprati do vrata tako dušmanskim pogledom kao da bi htela reći da sam joj ja popio unuče.

Ceo dan sam juče smišljao kako bi mogao tu štetu gospođi Simki ili možda njenoj snaji da nadoknadim, a jutros kad sam seo ove redove da pišem, zabrinuo sam se jako. Počeo sam da osećam neke grčeve u stomaku. Pa razume se, ispio sam toliko Bogojavljenske vodice koliko bi dosta bilo gospođi Nadi da četiri puta blizni.

Ići ću na podne lekaru.

13. Najkraći put

Neka budala, koja je o sebi mislila da je filozof, izrekla je jednu ludu reč, za koju mnogi misle da je mudra. „Pravi put je najkraći put“, glasi ta njegova mudrost, kojoj su se u prošlosti smejali, kojoj se u sadašnjosti kikoću, a kojoj će se u budućnosti keziti.

Kogod je poslušao gornju mudrost i pošao pravim putem, tamo gde je hteo stići, ili je stigao poslednji ili nije nikako ni stigao.

Uzmite ovakav slučaj. Vi znate da je pravi put od Kalimegdana do Slavije onaj što ide kroz Terazije, kojim putem ide i tramvajska pruga. E, sad neko lice, recimo Aleksa, pođe tim pravim putem ka Slaviji, a neko drugo lice, recimo Borisav, pođe od Kalimegdana pa Varoš-kapijom i Kraljice Natalije ulicom. Izvesno je da će ovaj drugi, t. j. Borisav, stići pre do Slavije no onaj prvi.

Ali to nije tako dobar primer, vrlo sam ga rđavo izabrao. Razume se da će ovaj drugi t. j. Borisav, čak kad bi i savskom ulicom išao, pre stići jer onim pravim putem kojim ide onaj prvi, t. j. Aleksa, postoji tramvaj, i to beogradski tramvaj. On razume se neće ići peške nego će sesti na tramvaj, a čim sedne na naš tramvaj, onda je, razume se, sigurno da pravi put nije najkraći put i još sigurnije da će onaj drugi savskom ulicom i peške pre stići do Slavije.

Nije to dakle dobar primer, ali ima i drugih primera kojima se može utvrditi di pravi put nije najkraći put.

Eto uzmite jednu od najobičnijih pojava u životu. To je ljubav, ali ona ozbiljna ljubav iz koje se gazi u brak. Gospodin je Pera recimo zaljubljen u gospođicu Anku, i to onako baš ozbiljno zaljubljen. On razume se nalazi da je najbolje da to i kaže devojci. Traži priliku danas, traži sutra i, najzad, na jednoj zabavi, a zabave se zaboga zato i priređuju, prilazi on njoj, zadršće, prebledi, uzme mu se jezik i prošapće.

— Ja vas volim!

Ona na to učini sve ono, što je u takvim prilikama red da učini devojka. Zbuni se, porumeni, obori oči, zakuca joj srce i osuše joj se usne.

Ali on okupio: „jedno da ili ne?“ Igra se kadril, on joj šapće: „Da ili ne“, igra se valcer, on je pita: „Da ili ne?“ igra se seljančica a on opet: „Da ili ne“.

Najzad, devojci se otkine sa usana: „Da!“ i on sav srećan sanja o svojoj lepoj budućnosti.

Ali dok g. Pera ima njeno „da“ u džepu, i dok na osnovu te gotovine sanja o budućnosti i pravi kuće od karata; dotle g. Sima, kome se isto toliko dopada gospođica Anka, ne prilazi njoj da joj izjavi ljubav. Zna on da pravi put nije najkraći put.

On prilazi g-đi majki i zabavlja je:

— Ah, kako vam je to krasno dete, vaša kći, gospođo. Ja skoro nisam video tako lepo vaspitano dete.

A mama se slatko smeši i nešto je milo golica po duši.

— Međer pravo kaže naš narod — nastavlja g. Sima — pogledaj u majku pa prosi ćerku. Kod nas se međutim ljudi varaju, kad ko prosi ne otvori često oči pa da vidi kakva je majka, je li ona vaspitana, je li ona otmena. Jer kakva je majka takva će biti i ćerka. Što, molim vas, to se najbolje vidi kod vas.

A mama to sluša, pa joj se duša nadima kao milihbrot, srce joj se širi kao harmonika i sve joj izgleda nedovoljna jedna stolica, oseća kao da joj je potrebna još jedna da sedne.

A g. Sima ne ostaje samo na tome. On traži i nalazi i tetku g-ce Anke. A sa tetkom sasvim drukči razgovor vodi.

— E pa neka kaže svet, gospođo, da godine čine što god. Možete vi imati koliko hoćete godina, a mogu ove devojke na zabavi predstavljati koliko hoće mladost, ali vaša svežina i vaš pogled je ono što bi ja svakoj mladosti poželeo.

A gospođa tetka užagri očima, i oseti nešto topao po telu, tako toplo da bi čisto otrčala kući da se presvuče.

A g. Sima neće ni na tome ostati, naći će on i oca i strinu i sve redom. I šta mislite ko će uzeti g-cu Anku za ženu? Da li g. Pera koji je pravim putem došao do njenog srca i koji već ima u džepu njeno „da“, ili Sima?

Nije to tako samo u ljubavi. Okrenite se svaki u svojoj sredini, okrenite se oko sebe.

Uzmite državnu službu. G. Janko čestito i pošteno služi, radi, radi i dan i noć, gomila decu, gomila dugove, ali se nada, ima čemu da se nada:

— Doći ću do veće plate pa ću se razdužiti; doći ću do boljeg i uglednijeg položaja pa ću vaspitati decu.

A sme i da se nada, ima sigurnu gotovinu u rukama: pošten rad i priznanje koje mu se za taj rad sa svih strana odaje.

I dok on to ima, g. Steva ima nešto drugo. On ide od kapije do kapije i raspituje se na, kojoj kući ima kapidžika; on ima strinu, a strina je drugarica iz osnovne škole sa gospođom ministarkom; on ima ujaka, a ujak je neki daleki rod sa drugom gospođom ministarkom; on ima tetku, a tetka je rod gospođi Savki savetnikovici, a gospođa savetnikovica je bila prva žena g. đeneralova, a g. đeneralova druga žena u dobrim je ličnim odnosima sa g. Ministrom.

I šta mislite, ko će u Srbiji pre da pravi karijeru, da li onaj grešni Janko koji misli da je pravi put najkraći put ili onaj g. Steva opkoljen svima tetkama, ujacima i strinama?

Čitajte samo ukaze u „Srpskim Novinama“ i kad god ih pročitate, raspitajte se ko je kome rod, pa će vam i zagonetka biti rešena.

Ne, ne, pravi je put u Srbiji najduži put i to ne samo onaj tramvajem od Kalimegdana do Slavije.

Ni Bogu se ne možete pravim putem obratiti. I njegovu milost ako hoćete da stečete ne smete mu se prostom, usrdnom, poštenom molitvom obratiti; morate se raspitati gde su kapidžici kroz koje se zaobilaznim putevima može što pre Božja milost isprositi.

14. Moj Maša

Imam kod kuće jednog mačka koji je sve do pre neki dan bio moje ljubimče.

Za toga moga mačka, koji se zove Maša, moglo bi se sasvim reći da je jedno familijarno mače. Lep, čist, tigraste boje, velikoga i svetloga oka i razmažen, sasvim razmažen. Inače ozbiljan, potpuno ozbiljan mačak, koji vrlo ozbiljno igra ulogu kućevnog mačka.

Sitnije njegove prohteve i ispade ja mu nikad ne pripisujem u velike grehe.

Tako, na primer, on neobično voli kajmak s mleka i hladno pečenje. Možete vi ma gde u kući sakriti hladno pečenje, on to smatra kao šalu koju vi s njim terate. I da bi šalu isterao do kraja on tako revnosno traži to pečenje dok ga ne nađe, ko ono kad deca igraju žmure. On upravo misli da ste vi zato i sakrili pečenje da se šalite s njim i da bi ga namučili dok ne nađe. I nije samo pečenje, voli on i švargle, ribu, pileće noge, slaninu; drugim rečima vrlo je opširan jelovnik svega onoga što on voli.

Pa onda, nisu to samo jela. Kad hoće svojski da se našali, on dohvati i šešir moje žene i raščupa ticu na šeširu; dohvati boa i raznese mu perje po celoj kući; uzme dečiji muf i tako se obešenjački igra s njim da se posle čovek iskida od smeja kad vidi kako izgleda taj muf. Ako vidi na kom mestu malo razderan jorgan on izvuče pamuk koliko god može iz njega, da je prosto milina čoveku videti. Inače, razume se, zavuče njušku u svaku šolju, u svaku rantljiku, u svaku činiju, u svaki tanjir i u svaki bokal; šeta po ormanima i obara ogledala, ramove sa slikama i sve drugo što nađe; šeta po policama i obara tanjire, slanike, kašike i sve drugo kujnsko posuđe.

Kad sve to ne čini, on spava, i to, razume se; ili na mom zimskom kaputu, ili na ženinom mantlu.

Jednom reči, moj Maša je pravi familijaran mačak, sasvim intiman i onako svojski mačak.

Ali od nekoliko dana na ovamo primetio sam na njemu neku promenu. Pobledeo, oči mu sasvim upale, i neprestano uzdiše. Ni onaj mačak, ni daj bože. Sasvim se izmenio. Ne igra više s mufom detinjim, prođe pored ženinog šešira sasvim ravnodušno; ne jede više kajmak, ne jede ni slaninu, a ribu samo okusi. Prosto gladuje ili samo okusi malo kiselih krastavaca, ili lišće od kiseloga kupusa i uopšte samo ono što je nakiselo.

Kad padne veče, — a on je nekada po celo veče provodio kraj peći — on se izgubi i ne dođe sve do zore, a ujutru, kad dođe, oči mu mamurne, noge mu kaljave od blata i legne ma gde: na drva, na kakvu korpu, ma gde. Spava, spava, pa kad se probudi, a on ide po kući kao kakva senka, samo šeta i uzdiše. Kažem vam, ni onaj mačak ni daj bože. Prosto ne mogu nikako da rešim šta li se to za tako kratko vreme učini od tako jednog familijarnog mačka. Sve se bojim da ne smišlja kakvo samoubistvo.

Čim sam na tu misao pao, počeo sam da mu pratim svaki korak. Ne bih želeo da mi se u kući desi takav slučaj.

Prateći ga tako, opazim da on ide preko puta moja kuće kod udovice gospođe Dane, jedne lepe mlade udovice, koja ima jednu lepu mladu mačkicu sa plavom mašnom na vratu.

Razmišljao sam šta da radim pa sam najzad odlučio da ne idem obilaznim putem, već da idem pravo gospođi Dani pa da zajednički preduzmemo potrebne korake dok stvar ne uzme ozbiljnije razmere.

Išao sam dva tri put dok smo se sporazumeli i rešili šta da radimo. Najzad smo rešili da ona pošlje svoju mačku kod jedne svoje tetke, nek sedi tamo jedan mesec dana. Daleko od očiju daleko i od srca.

I mogu vam reći da sam prilično uspeo. Maša je od toga doba mnogo veseliji, ali ne znam šta je to sa mnom sad što se zbiva. Onako isto kao Maša, sad sam ja pobledeo, oči mi sasvim upale i neprestano uzdišem. Ni onaj čovek koji sam bio ni daj bože. Sasvim sam se izmenio. I ne smešim se više, prolazim pored ženinog šešira sasvim ravnodušno, ne jede mi se ništa. Prosto gladujem ili jedva ako okusim malo kiselih krastavaca ili sitno isečeno kisela kupusa i, uopšte, da mi je samo tako nešto nakiselo. Šta li mi je bože?

Baš ne valja to kad se približi februar.

15. Popis stvari

Grad, poplava, grmljavina i sve ostale nedaće, dadu se nekako predvideti. Ili će se nebo naoblačiti, ili će kiša pljusnuti, tek se da predvideti. Ali jedna od najvećih nedaća, popis stvari za račun protestovane menice, prosto se ne da predvideti.

Sasvim mirno i ravnodušno sedite vi recimo ujutru i doručkujete. Žena pije belu kafu a vi jedete hlebac namazan puterom i razgovarate, recimo, o tome kako vam je već nestalo drva u podrumu, ili o tome, kako bi krajnje vreme bilo platiti prošlomesečnu kiriju, ili o tome, recimo, kako bi trebalo okrpiti cipele… i uopšte o tako familijarnim stvarima, o kojima svaki muž i žena razgovaraju ujutru za vreme doručka.

Taman tako vi u najlepšem razgovoru a tek neko kuca na vrata, otvara se i ulazi prvo izvršitelj sa kožnom kesom za akta, za njim dva „građanina“, a u avliji ostaje žandarm.

Vama poslednji zalogaj hleba namazanog puterom sklizne u grlo i nesažvakan; vaša žena ispusti kašiku i prevrne „cukerpikslu“, i vi se dižete ljubazno, prijateljski i predusretate goste:

— Izvol’te molim, izvol’te! — i nudite im stolice i bog zna kako, a za to vreme domišljate se u sebi, kako li ćete se izvući.

Eto tako se nešto pre neki dan desilo gospodin Peri bivšem porezniku. Samo se njemu nije desilo jedno već tri iznenađenja.

Baš na sam dan propasti sveta, koji je Falb onako tačno utvrdio, probudio se g. Pera sa ovim iznenađenjima:

  1. Prvo iznenađenje: Nije imao ni deset para u džepu;
  2. Drugo iznenađenje: Rodila mu je to jutro žena sina;
  3. Treće iznenađenje: Nije ni počeo da doručkuje, niti je uopšte pomišljao na to, a na vratima je zakucao izvršitelj i „građani“.

Možete misliti sva ova iznenađenja u jedan mah. Nije znao prosto na koju stranu da se okrene. Dete se dere, izvršitelj preti, žena plače, a on se zbunio kao niko njegov i malo je trebalo pa da izvršitelja podoji, a dete da izbaci iz kuće, kao što to energični dužnici vrlo često i praktikuju.

Izvršitelj navalio da vrši popis, gospodin Pera dokazuje da mu je sve popisano.

— Sve, gospodine, sve je već popisano, za račun gazdin. Evo, mogu vas uveriti.

— Pa dobro, — veli izvršitelj — ali da nije kakva stvar prinovljena od poslednjeg popisa.

— Jeste — veli g. Pera — evo ovo dete. Prinovljeno je odjutros. Ali njega ne možete popisati, ne možete ni zato što nije ni kršteno. Kako bi ga uneli u zapisnik popisa, kad nema ni imena.

— Ama nije o tome reč — brani se izvršitelj.

— Uostalom — zavarava g. Pera izvršitelja izlišnim razgovorima — ako vi baš navaljujete, pa lepo, izvolite popišite i dete, ali onda molim da se kao popisan predmet da gospodi građanima na čuvanje.

I posle tih reči g. Pera otrča do ženinog kreveta i donese povijeno dete s uzvikom:

— Izvol’te, izvol’te molim vas!

Građani, kad spaziše novorođenče, popljuvaše ga po običaju i turiše ruke u džepove te svaki izvadi po jedan dinar i turi ga detetu u povoje, kao što je to kod nas običaj da se daruje novorođenče.

Kad to spazi, a g. Peri sinu kroz glavu divna misao.

— Molim vas — okrete se on izvršitelju — koliko svega imam da platim?

— Pa, sto šeset dinara zajedno sa troškovima.

— A ako vam dam osamdeset, bi li me za ostalo čekali?

Izvršitelj slegnu ramenima. Bolje mu je i osamdeset nego ništa.

— Pa… čekao bih vas.

— Dobro. Onda sutra u ovo doba imate pare.

— E, to ne može.

— Dobro, onda večeras u sedam sati.

— Je l’ sigurno? — pita izvršitelj.

— Sigurno kad vam kažem. Setio sam se gde ću naći novac.

Izvršitelju ne ostade ništa drugo no da veruje, pa se diže sa građanima i ode. A gospodin Pera navuče cipele, natuče šešir pa se razjuri po Beogradu. Gde god je roda imao, gde god je poznanika imao, bilo on ili žena, on je utrčao u kuću i veselo objavljivao:

— Došao sam da vam javim veselu vest, dobio sam sina odjutros. Molim vas da dođete još danas, ne znate kako će se radovati moja žena.

Nije ostavio ni komšiluk na miru, ni kuma, ni starog svata, ni tetku svoga ručnoga devera, ni provodadžiju i njegovu familiju, sve, sve, sve okupio kogagod se setio i kogagod je makar i jedan put samo u životu sreo.

A žene kao žene, krenuše da obiđu porodilju. Najpre komšiluk, pa rodbina, pa tako redom. I razume se, po srpskom običaju, kogod dođe a on dariva dete. Ko sto para, ko dinar, ko dva, a kum Boga mi i petodinarku.

Gospodin Pera svaki sat dva tek se uvrati kući, raspovije dete pa broji. Do podne već bilo četrdeset i sedam dinara i pedeset para dinarskih.

— Malo, malo — mrda glavom g. Pera pa se nanovo razleti po Beogradu i objavljuje da je dobio sina.

Posle podne bilo je još više poseta. U četiri po podne bilo je 66 dinara. U četiri i po bilo 78 dinara. U pet sati bilo je 82 dinara; u pet i četvrt 94 dinara, a u šest sati 106 dinara.

U sedam je dao izvršitelju osamdeset dinara i ostalo mu je u džepu još 26 dinara. Oh, kako je bio zadovoljan. Seo je kraj ženinog kreveta i veselo je ćaskao.

— Uh, majku mu, kad bi nešto mogla svaki dan.

— Šta? — pita žena.

— Da rađaš svaki dan kao kokoška. Tek se ja probudim, a ti čučiš i kokoćeš. Uh, ali bi to bio lep posao!

— Idi, boga ti, zar te nije sramota da tako govoriš.

— A što? — učini g. Pera i osta i dalje da razmišlja kako bi to lepo bilo, pa uze čak i parče hartije da izračuna koliko bi na taj način mogao godišnje da zaradi na ženi.

16. Jedan nakit

Zubi ne služe samo da se njima makar šta zagrize. Ne, oni su ujedno i nakit čovekov, a služe još i za to da bi se jezik mogao držati za zube.

Koliko je to lep nakit čovekov ili ženin, poznaćemo najbolje po ovome: kad se na šetnici javite kakvoj gospođi, ako vam se javi zatvorenih usta, znajte da ima prirodne zube, a ako vam se javi ljupko smešeći se poluotvorenih usana, tako da joj se javi beli niz zuba, znajte da su veštački zubi.

Gospođa Savka na primer svoje zube smatra sasvim kao nakit. Ona ih drži u naročitoj šatuli sa minđušama, grivnama i prstenjem. I neguje ih, pazi ih i čuva ih.

Baš pre neki dan razgovaraju ona i g-đa Persa. Gospođa Persa znate ima u kući muža i kanarinku. Drži ih i jedno i drugo sasvim kao u kavezu, i lepo ih je pripitomila, te kanarinku pusti tako koji put da leti po sobi, a muža pusti tako opet po koji put da izađe na ulicu. Kanarinku hrani šećerom, smokvom i šargarepom, a muža đuvečom, musakom i ćulbastijama.

E, pa, ta gospođa Savka što drži zube u šatuli, razgovara baš pre neki dan sa tom gospođa Persom što je pripitomila kanarinku i muža. Veli joj:

— Ja ne znam, boga mi, kako vas ne mrzi tako da se zanimate s ticama i da ih negujete.

— E, pa tako — odgovara gospođa Persa — to mi je pasija. Neko voli da neguje tice, neko zube, t. j. lažne zube.

— Pa jeste… — prošapta gospođa Savka i htede da se ujede za jezik, ali se posle seti da nema smisla ujedati se tuđim zubima.

Pravo da vam kažem, ne bi mi ni palo na pamet da vam govorim o zubima da nisam saznao za jedan interesantan slučaj. G. Aca ima u kući ženu i taštu, ima u džepu ključ od kapije i ima na plati šest zabrana. Ja mislim da je to troje — zabrane na plati, ključ od kapije i tašta u kući — jasan znak da taj čovek voli da izlazi posle večere. A čovek koji rado izlazi posle večere, rado i ostaje posle ponoći, bez obzira na to na šta će naići kod kuće.

E, sad da vidimo kako je kod njega u porodici stanje naoružanja. I tašta i žena imaju „nakit“ t. j. tuđe zube. Žena ima devet zuba i jedan plombiran, a tašta ima trideset i jedan zub i jedan prirodni. Taj prirodni to je umnjak, koji joj je u četrdeset i šestoj godini po drugi put izbio.

I tašta i žena neguju svoje zube, kao što recimo gospa Persa neguje svoju kanarinku. Svako veče sipa se u dve čaše sveža voda i u jednu čašu spuste se taštine vilice, a u drugu ženini zubi. Dugo vremena g. Aca je prolazio ravnodušno kraj ovih čaša i ne dosećajući se da upravo u tim čašama leži oružje od kojega on toliko pati.

Jer noću, kad kasno dođe kući, a žena i tašta ćute pod jorganom, ali čim se ujutru probude dočepaju se zuba, napune njima usta, dođu mu kraj kreveta, jedna čelo glave, a druga kraj nogu i otpočnu svoje jutarnje cvrkutanje tako da ih je milina slušati.

Pre neki dan, to je bilo prekjuče, pade g. Aci srećna misao na pamet. Došao je u četiri sata ujutru kući i znao je da će, kad svane, izdržati najdužu lekciju. Prođe kraj onih čaša, zagleda se u njih, pa ščepa babine vilice i ženine zube te ih strpa u džep.

Kad ujutro jutro osvanulo, a on čuje više svoga kreveta neko guščije pištanje i neke pokušaje, kao kad promukao petao hoće da kukurekne.

On se zadovoljno i lagano diže iz kreveta. Tašta se podbočila, unela mu se u oči i samo šišti:

— Tttttttttt…

— Ne razumem, ništa ne razumem — sleže on zadovoljno ramenima.

Žena opet zašla mu za leđa pa samo pišti.

— Ssssssssss…

— Ne razumem, ništa ne razumem — odgovara opet ravnodušno g. Aca, i pakosno se u sebi smeje od zadovoljstva što je učinio takav pronalazak.

Kad se obuče, on zadovoljno pođe od kuće pa tek sa ulice, kroz prozor doda tašti i ženi zube.

— Eto tako ću ja u buduće — hvalio mi se juče g. Aca — razoružati protivnika pa mirna krajina.

Srećan je ipak — ali šta ću ja grešnik kad moja i tašta i žena imaju zdrave, prirodne zube.

17. Jedan dijalog

Kad hoću uveče da se uspavam, a ja obično čitam ili „Kuvar“ ili „Kalendar“. Čitam, čitam tako dok mi se umore kapci i svedu trepavice, pa onda strpam knjigu pod jastuk i dunem u sveću.

Otuda ja najčešće sanjam ili kakvog sveca ili kakvo jelo. Ili ću sanjati na primer proroka Jozekilja u društvu recimo sa mučenicom Agapijom, ili ću sanjati špric-krofne ili čak i obične krofne filovane sa pekmezom od šipaka.

Uvek mi samo tako nevini snovi dolaze, nikad onako nestašni i neučtivi snovi, kakve obično sanjaju drugi oženjeni ljudi.

Tako sam i sinoć legao prelistavajući kalendar, pa kad mi se prispavalo, a ja kalendar pod jastuk, dunem u sveću pa jorgan preko glave.

Žmurim ja tako, žmurim, ne bi li zaspao ali čujem neko tiho šaptanje i razgovor u mojoj blizini. Napnem malo više uši kad, imam šta i čuti: četvrtak i petak razgovaraju pod mojim jastukom. Kako sam metnuo kalendar pod jastuk a oni tamo u kalendaru, osetili se usamljeni, skriveni od sveta, našli se u četiri oka pa se upustili u poverljiv razgovor.

Razume se da sad već nisam ni hteo da spavam, nego se ućutim, zaustavim čak i disanje ne bi li što bolje čuo. A ono što sam čuo dabome da sami zabeležio.

Evo šta su među sobom razgovarali četvrtak i petak:

Četvrtak: Tek valjda nećeš tvrditi da si važniji dan u nedelji od mene.

Petak: O, svakojako, a od tebe uvek.

Četvrtak: Da si važniji bio bi na čelu nedelje ili bar u sredini nedelje, opkoljen svim ostalim danima kao i ja. Šta inače tebi može dati važnosti nad nama?

Petak: Šta? ono što daje svima u svetu važnosti koji je inače nemaju. Istorija, poreklo, tradicija.

Četvrtak: Nije nego još i kanalizacija. Ti si jedan običan postan dan i ništa više.

Petak: I ništa više? Zašto govoriš tako pakosno, ja sam pre svega dan koji i danas čitava jedna vera smatra za svoj praznik; pa onda ja sam jedini dan kome se jedan put u godini dodaje pridev „Veliki“, to je veliki petak pred Uskrs.

Četvrtak: To ti već ništa ne vredi. Mi smo, brate, dani iz srpskog kalendara, a kod Srba ništa lakše nego nekom dodati pridev „veliki“ a ništa lakše nego oduzeti mu ga.

Petak: Pakost, uvek pakost. A kad bi mi ti bar mogao i toliko svoje važnosti nabrojati koliko sam ja tebi, pa hajd’, hajd’.

Četvrtak: Prvo i prvo, ja važim kao neki mali praznik. Sva mi se školska deca raduju. Drugo, četvrtkom su obično cenzure menične; četvrtkom mogu biti svadbe, a petkom ne. Četvrtak je uopšte posle nedelje, kao neka vrsta manjeg praznika. Otidi samo u kafanu, pogađaj kost, pa ćeš videti da je nedeljom i četvrtkom četiri jela, dodaje se „melšpajz“. Da nije nedelja na čelu sedmice, ja sam uveren da bi ja bio izabran za starešinu nedeljnih dana.

Petak: Bi, jeste.

Četvrtak: Razume se, ti ne bi glasao za mene, glasao bi za subotu. Znam ja to dobro, poznajem ja tvoje jevrejske sklonosti. Ali bi za mene glasali i ponedeljak i utornik i sreda.

Petak: Ne razumem te i molio bih te da mi objasniš, što hoćeš da kažeš sa onim jevrejskim sklonostima koje mi prebacuješ?

Četvrtak: Nije to jedino što bi ti se moglo prebaciti, ti si i turski svetac, tebi bi se tako isto mogle prebaciti i turske sklonosti.

Petak: Šta… Kako… Šta hoćeš tim da kažeš?!

Četvrtak: Najzad, ne valjaju ako hoćeš ni tvoje hrišćanske sklonosti.

Petak: Hrišćanske?

Četvrtak: Da, ti si jedini dan u nedelji u koji se posti. I, priznaćeš, zbog te tvoje osobine nisi baš najprijatniji u društvu. Kad se svi nedeljni dani koji put skupe u sednicu, ja ću predložiti da te sad bar, za vreme posta, isključimo iz društva.

Nisam dalje čuo ni reč. Izgleda da se petak osećao pobeđen pa se ućutao.

Kod nas se sve jedno s drugim zavadilo, pa zašto ne bi i dani nedeljni.

18. Intervju sa golom ženom

(Tada je prvi put u Beogradu prikazivala Salomu u punoj golotinji baletkinja Mis Mod Alen. Prethodila je velika reklama.)

Stigla je. Stigla je železnicom sasvim obično u kupe-u. Niti je bila spakovana, kao što smo navikli da nam dolazi južnjačko voće, niti je na njoj pisalo: „Pazi, ne tumbaj.“

Ništa od toga nije bilo, već je sasvim lepo kao i svaki drugi putnik stigla.

Čim je među tim kroz varoš prohujao glas da je stigla gola žena, odmah me je pozvao g. urednik.

— Ben-Akiba, stigla je ona gola žena.

— Znao sam ja da će stići i da neće imati nikakvih neprilika zbog pasoša na granici.

— To ne znam — veli urednik, ali dozvolite mi da je to jedan posao za vas.

— Šta je posao za mene?

No pa, mogli bi je, na primer, intervjuisati.

— A, to. To bi moglo, ali samo pod jednim uslovom.

— Kakvim?

— Da se taj intervju ne štampa?

— Eto ti sad.

— Pa da, zaboga, ja sam ženjen čovek. Znate li vi da bi takav jedan intervju bio sasvim dovoljan dokaz za konzistoriju.

— Ah, ne bojte se, vama se ne može desiti da vas žena napusti. Vama se može samo desiti da koju ženu više dobijete a ne da i ovu jednu izgubite.

— To jeste — pomislih ja u sebi.

— E, pa dobro, šta treba da radim?

— Da odete kod Mis Mod Alen. Ona je odsela u Grand Hotelu, evo vam broj sobe, pa je intervjuišite.

— Pa šta imam vraga da je intervjuišem, ja mislim da je tu dovoljno da je samo vidim, pa da posle napišem šta sam sve video.

— Ne, ne, bolje je da razgovarate malo s njom.

— Pa dobro.

— Samo, slušajte, Ben-Akiba, nemojte tek tako ići, budite spremni kad idete u posetu goloj ženskoj.

— Ama, kako da budem spreman?

— Pa tako, spremite unapred pitanja koja ćete joj upraviti.

— Ah, da. Ali molim još za jedno uputstvo, g. uredniče?

— Da čujem?

— Šta mislite da li je potrebno i ja da odem go k njoj?

— Koješta, kakvo pitanje!

— Zašto, molim vas. Ona je Engleskinja, ona mora vrlo mnogo voditi računa o etikeciji i učtivosti.

— E, pa? — začudi se urednik — pa kako možete tako da me onda pitate?

— Kako, kako? Tako. Učtivost je, molim vas, najrelativniji pojam na svetu. Vidite, na primer, uđite pod kapom u crkvu — to je neučtivost. Ali uđite u džamiju i skinite kapu, to je takođe neučtivost. Zašto? Zato što hrišćani skidaju kapu a Turci je ne skidaju, takav je običaj i prema tome običaju treba se i vladati. Zamislite, na primer, da ja odem go na kakav beogradski žur. E, dabome, to bi bio bezobrazluk, ali tako isto može biti od mene neučtivo ako odem obučen da pravim posetu Mis Mod Alen.

— Ne znam, učinite kako znate i umete, samo mi napišite intervju.

— Lepo, zbogom. Ja idem pa šta mi bog da.

I tako se jedva na jedvite jade krenem u Grand-Hotel.

Prijavim se kartom Mis Mod Alen i vrata se odmah otvoriše. Uđoh u jedan prijatan salon gde me dočeka neka ženska koja mi ponudi da sednem.

Seo sam i počeo da razgledam salon. Sa onom ženskom koja me je dočekala, nisam ni hteo da se upuštam u razgovor, već sam nestrpljivo okretao glavu vratima, očekujući kad će se pojaviti Mis Mod Alen.

I sama ona ženska što me je dočekala pojmila je izvesno, da me ona ne interesuje, pa je i ona strpeljivo ćutala i nije me ni malo uznemirivala.

Prođe tako u ćutanju pet minuta, prođe deset pa prođe i dvadeset a Mis Mod Alen se ne pojavljuje. Najzad meni pade srećna misao na pamet. Pravi reporter treba da se koristi svakom sitnicom, ne treba ništa da propusti da što više dozna o onome radi čega je poslat od urednika. Ova ženska je izvesno kakva prijateljica Mis Modina. Od nje bih, veštim ispitivanjem, mogao saznati mnogo što šta, pre no što i dođe sama Mis Moda. Čim mi je tako srećna misao pala na um, otpočnem sa ispitivanjem.

— Dozvolite, gospođice, da prekinem ovo dugotrajno ćutanje.

— Hvala Bogu kad ste se jedanput rešili — odgovori ona ljupko — a ja sam bila rešila da vas ostavim celoga dana tako da ćutite.

— Izvinite, priznajem, nisam bio pažljiv, tako da me je sad strah da neću imati prava na vašu iskrenost.

— O, molim, zašto ne?

— E, pa ja bih vas molio da mi kažete jednu stvar, vrlo poverljivu stvar.

— Molim?

— Vi poznajete dobro Mis Mod Alen?

— Kakvo pitanje! — uze ona da se čudi.

— Dakle, na časnu reč, kažite mi iskreno, je li ona odista žensko ili je možda muško?

— Kakva su to pitanja?

— E, pa za boga — ja sam intervjuista, meni je potrebno da saznam što više detalja, što više sitnica.

— Ali to nije nikakva sitnica.

— To priznajem. Ali…

— Ne, gospodine, o tome ne vredi ni govoriti. Kakvog bi interesa imala Mis Mod da bude muško?

— Nikakvog, to je istina. Uostalom, recite mi bar to, zar tako dugo traje toaleta Mis Mod?

— Kako dugo?

— Pa evo, ja sam već pola sata ovde, a ona se još nije svukla; naše bi se gospođe dosad već pet puta obukle.

— Ama kako, molim vas. Ja vas ne razumem.

— Ne razumete me. Čudnovato. Pa lepo, reći ću vam to jasnije: Kad će doći Mis Mod?

— Gde?

— Pa ovde, u sobu.

— Pa ja sam zaboga Mis Mod Alen.

— Vi? — zgranuh se ja.

— Pa nego šta? A što vas to iznenađuje?

— Pa vi niste goli, molim vas, vi ste zakopčani sve do guše.

— A zar ste vi očekivali da ću ja biti gola?

— Pa dabome, video sam vam i slike.

— Varate se, ja nikad nisam gola u četiri oka, ja sam pred svetom gola.

— Bože moj, međer je istina ono: tuđa zemlja tuđi običaji.

— Kako?

— Pa kod nas je sasvim obrnut običaj, kod nas ne bi moglo biti to da ženska bude gola pred svetom, a u četiri oka…

— A kad vi mislite da pišete vaš intervju? — upita me Mod, smešeći se.

— U četvrtak, gospođice.

— Pa dobro, šta će te napisati?

— Napisaću… upravo uzviknuću kao Cezar: Veni, vidi, vici.

— Kako?

— Samo ću ja to srpski kazati: Bio, nisam ništa video i vratio sam se.

Pošto ni do kakvih detalja nisam mogao doći, to sam prekinuo dalje ispitivanje i, evo, samo ovoliko, koliko sam izneo znam, pa to sam i napisao.

19. Izložbena ekspedicija

Naši izložbeni predmeti već su poslati u London. Sad prolaze vagoni sa bugarskim predmetima i o tome naše novine donose naročite beleške. Kada li će i kod nas u Beogradu jednom da se priredi izložba na koju će se ovako vagonima donositi sve ono što je ova lepa i bogata zemljica kadra da da? Boga mi, već su mi dosadile ove naše poljoprivredne izložbe sa klipovima kukuruza i krompirima. Kukuruz, krompir, jabuke, kruške, đerzonke košnice, rotkve, kupus, pasulj i sočivo. I to je onda poljoprivredna izložba.

Nego, kad je već reč o tim našim poljoprivrednim izložbama, da vam bar kažem iskreno otkad sam ih je omrznuo.

Doživeo sam, što je možda retko koji dvonožac doživeo, pa od toga doba i kad se pomene poljoprivredna izložba, a mene nešto štrecne te me zabole čak i palac u cipeli.

Ne sećam se gde je bila ta izložba. U Beogradu, Smederevu ili Požarevcu, ne mogu tačno da se setim tek negde na Dunavu. Ja sam putovao lađom iz Šapca za Beograd, a sa mnom su istom lađom nošeni i izložbeni predmeti za tu poljoprivrednu izložbu. Tačno sam zabeležio sve predmete i evo spiska:

  1. Četiri grdno velike glavice kupusa.
  2. Jedna patka.
  3. Tri kile krompira.
  4. Dve grdno velike bundeve.
  5. Jedan državni ćuran (t. j. odnegovan na nekakvom državnom rasadniku).
  6. Deset klipova kukuruza.
  7. Pet đerzonki košnica punih pčela.
  8. Tri kile paradajza.

Eto te je predmete slao ne znam koji okrug na izložbu ne znam koga okruga.

Svi su prebrojani izložbeni predmeti vrlo mirno putovali. Ležali su mirno na gomile, jer najzad šta bi se drugo i moglo očekivati recimo od kupusa ili od paradajza. Jedino je patak svakog redom koji bi prošao kraj njega pozdravljao nekim naročitim, cincarskim dijalektom i naglaskom; dok državni ćuran, kao što u takvim prilikama svi državni ćurani rade, napućio se i riterski šeta sa izrazom odvratnosti prema patki, prvo zbog nekih cincarskih manira, a drugo i zato što nije državna patka. Pčele međutim u košnicama spavale su mirno, svesna toga da one nisu pozvane da se na lađi produciraju već na izložbi.

Osim pomenutih predmeta, na lađi je putovao jedan pop, gospodin Sima računoispitač sa gospođom, jedan isterani pisar koji ide u Beograd da pokuša vratiti se u službu i još nekoliko njih koje ne poznajem. Oni nisu putovali kao izložbeni predmeti već kao obični gosti, jer najzad kako bi se mogao jedan pop ili na primer gospođa Nata, gospodin Simina žena, izložiti.

I sve bi to išlo tako mirno i lepo da neko od putnika nije usput uvredio državnog ćurana. Da je to bilo na suvu, državni bi ćuran, kao što to rade svi državni ćurani, tu uvredu suzbio ili zvaničnom ispravkom ili tužbom kod suda. Ali ovako, on se silno naljuti, pokida kanape kojima je bio vezan i poče da juri po lađi. Skoči prvo na mesto gde stoji kapetan, pa onda u prvu klasu te pravo na sto i preturi ručak koji su tek poručili gospodin Sima i gospa Nata. (Jer gospa Nata neobično voli da jede biftek na lađi.) Pa onda nastade jedna trka za njim, matrozi, kontrolori, sva publika i pop, svi smo se razleteli po lađi da uhvatimo državnog ćurana. On odjuri sa prve klase na drugu, obori usput jedno dete, prevrte neke sudove pred kujnom, pregazi sve izložbene paradajze i napravi od njih prosto pekmez, pa onda skoči na neke džakove i najzad — uh, Gospode Bože, i sad me zatrese groznica kad se toga setim — najzad, prevrte jednu đerzonku košnicu i svu je, saće i pčele, prosu po lađi.

I sad nastade tek jedna nesreća nad nesrećama. Roj se rasturi po celoj lađi i poče da juri putnike. Počesmo svi da pištimo i da vrištimo, i da sklanjamo glave i ruke. Gde je ko mogao i stigao turio je glavu. Neki tamburaš na drugoj klasi našao komarnik u kome stoji meso za kujnu, izbaci meso, metnuo u komarnik svoje dete zaključao pa metnuo ključ u džep. Pop nadao dreku pa se zabio u kujnu, a kuvarice pište i teraju ga varjačama napolje. Gospodin Sima računoispitač metnuo glavu pod sto. Kapetan lađe se zbunio pa ne zna gde da metne glavu.

Na ćurana više niko i ne misli.

Najzad, isteraše popa iz kujne, a on, kao najodvažniji među nama, viknu:

— Braćo i sestre, spasavajte se u kabinu, dole u kabinu!

I svi poleteše dole. Dole međutim zatekosmo četvoricu već sa naduvenim obrazima i punu kabinu pčela.

Šta ćemo sad?

Pop se opet stavi na čelo nas sviju i grmnu:

— Za mnom, braćo!

Poslušasmo ga svi i pođosmo za njim gore na palubu. On napred ponosno, kao vođa pobunjenika na kakvoj ruskoj lađi a mi kao vojska za njim: gospa Nata, gospodin Sima, ja, onaj tamburaš (njegovo dete sasvim mirno sedi i doručkuje u komarniku,) i još dvoje ili troje.

Pop stade pred kapetana:

— U ime celog ovog naroda, molim vas priterajte lađu obali, da se spasemo.

— Nemoguće.

— Kako nemoguće? — grmnu pop.

— Ovde se uz obalu ne može pristati, plićak je.

U tom pisnu pop, skoči za pedeset santimetara u visinu, zadiže mantiju, i strpa obe šake pod mantiju.

— Naduću se kao niko moj! — pišti siromah pop i češe se.

U tom pisnu i g. Sima, ujede ga pčela više obrve. Ja počeh kao lud da trčim po lađi; kapetana ujele dve odjedanput; tamburaš psuje na sva usta, ujela ga pčela baš kod donje usnice. Pop uzeo ladnu vodu pa se pljuska pod mantijom, kapetan ide kao lud po lađi, glava mu veća od onih izložbenih bundeva; tamburaš skače s noge na nogu a obesila mu se donja usna kao u Hotentota.

U tom izleteše iz kujne sa vriskom i sa, naduvenim obrazima kuvarice; jedan kelner sasvim izgubio desno oko, toliko mu se naduo obraz, kontroloru se nadule i obe ruke i obrazi. Svi, svi se naduli, još se samo dobro držim ja, gospa Nata i ono dete u komarniku, koji lepo visi obešen o krov lađe.

Ali dođe i na nas red. Ujedan mah pisnu gospa Nata i skupi suknju međ noge.

— Ju, ju, ju, ju — poče zbunjeno gospa Nata. — Simo, Bog te ubio da te ubije!

— Šta je zaboga? — pita gospodin Sima sa polovinom usne, jer mu je druga polovina naduta.

— Nisam znala da su i pčele bezobrazne životinje — pišti gospa Nata.

— Je l’ te ujela?

— Nije nego mili.

I gospa Nata otrča dole u kabinu, da izvadi pčelu, ali se malo čas vrati.

— Ne mogu da je nađem.

I za divno čudo, pčela ostade pod suknjama gospa Nate, ali je ne ujede.

— Ja to ne razumem, — veli meni gospodin Sima.

— Možda pčela misli da je ušla u košnicu. Vi još možete biti srećan čovek ako je pčela počela da pravi saće. Zamislite samo, zadignete ženi suknju kod kuće i vadite med. Kakva privreda, kakva ekonomija!

— Pa jeste, to može da bude — odgovori g. Sima u teškom bolu.

Najzad prispe lađa sa ranjenicima u Beograd.

Možete misliti kakvi smo izgledali, svi naduveni, svima zatvoreno po jedno oko, a pop ide raskorak kao da na buretu jaši.

Oh, Bože, kad se svega toga setim, mene i danas groznica spopadne.

20. Godišnji zborovi

Pročitajte samo četvrte strane naših novina, i onih u Beogradu i onih u unutrašnjosti. Sami pozivi na godišnje zborove sa dnevnim redom: „Čitanje izveštaja stare uprave“ i „Izbor nove uprave“.

Tu su ti banke, tu zadruge, tu esnafi, pa tu udruženja i razna društva. Sve to drži svoje godišnje zborove u ovo doba godine. Zaključeni su i bilansi, blagajnici se naoštrili razlozima, oni što će oponirati na godišnjim zborovima već šuškaju po kafanama o nepravilnosti rada upravnih odbora.

I kakvih tu nema bilansa. Ima lepo, čisto izrađenih, pisanih crnim mastilom i kaligrafskim slovima, išpartanih plavim mastilom a ona reč „svega“ i glavna suma ispisana crvenim mastilom. Vrlo lep bilans, da ti je milina da ga uzmeš u ruke. Ali tepsija je tu, ali pite nema; bilans lepo izrađen, ali para nema.

Pa onda ima bilansa izrađenih na raboškoj osnovi, zarezan svaki izdatak, pa mu ne možeš krsna imena uhvatiti.

Pa ima tu duplih knjigovodstava, pa ima prostih, pa ima notesa, pa ima onih naših knjigovodstava koja se na zboru ovako raspravljaju:

— Pa dobro, blagajniče, a šta je sa onih dvesta dinara što sam ti o Đurđev-danu dao?

— Kojih dvesta dinara? A jest, to sam dao poslužitelju Đoki.

— Pa jesi li zabeležio negde?

— Nisam. Baš dobro te me podseti, evo sad ću da zabeležim.

I dok tako ide na jednoj strani na drugoj opet, usled velikog broja onih koji su svršili trgovačku akademiju pa ostali besposleni, uvuklo se duplo knjigovodstvo i tamo gde mu nije mesto. Tako, na primer, bar tako čujem, i Materinsko Udruženje uredilo je svoje knjige na osnovu duplog knjigovodstva.

O Gospode Bože, kakve li tek moraju izgledati te knjige Materinskog Udruženja na osnovi duplog knjigovodstva? S leve strane se beleži „ulaz dece“ a s desne „izlaz dece“. Hajd’ „izlaz dece“ to još razumem šta je, i ako u nadzornom odboru Materinskog Udruženja postoji i koja babica, lako će tu stranu overiti. Ali šta mu je to „ulaz“?

I onda kakav izgleda taj bilans. Izvesno ovako:

U gotovini21 dete
Na dugu9
Svega30 dece

I, ko mu ga zna, možda je čak izračunata i dividenda, te na svaku članicu upravnog odbora pada tri frtalja deteta. To bi bila lepa dobit za godinu dana rada, naročito ako članicama upravnog odbora Bog nije dao od srca poroda. Njihovi bi muževi izvesno bili zadovoljni kad bi za godinu dana rada mogli steći i tri frtalja deteta.

Ala nije reč o bilansima, reč je o godišnjim zborovima?

Ja sam pokušao da napravim račun, iz kojega bi se videlo koliko puta godišnje jedan Srbin glasa.

Evo tog računa:

  • Za izbor skupštinski, koji se kod nas hvala Bogu svake godine obnavlja, glasa jedan put godišnje.
  • Za izbor opštinski opet jedan put.
  • Za izbor partijske uprave opet jedan put.

E, sad, svaki je Srbin prosečno u pet udruženja, bilo to banka, esnaf ili pevačko društvo i tu glasa jedan put za izbor uprave. U toku godine u svakom udruženju izjavi upravi nepoverenje, i tu glasa jedan put a zatim glasa za izbor nove uprave.

Dakle, jedno na drugo, svaki Srbin glasa šest puta godišnje.

Nosim se nešto mišlju, ako mi da Bog da jednog dana budem ministar finansija, da udarim porez na glasanje. Po jedan dinar od jednog glasanja. A pretpostavimo da je u Srbiji bar milion stanovnika zaraženo potrebom glasanja. Zamislite kad taj milion glasa šest puta godišnje to bi bilo šest miliona, šest miliona. Taman dovoljno da se nazida Narodna Skupština.

A pravo bi i bilo da se naša Narodna Skupština nazida na račun naše bolesti za glasanjem.

21. Kućne maze

Čovek je navikao da ponešto mazi. Ima ih koji maze svoju ženu, kao što ima žena koje maze svoje muževe, a ima ih koje ne maze nikog. Pa ipak svaka kuća ima po neku mazu.

U najobičnije maze spadaju: deca, kučići, mačke i kanarinke. Vrlo često ćete čuti kad žena mužu kaže:

— Slušaj, mi nemamo dece, pa mi čisto prazna kuća kad ti odeš. Kupi kakvu ticu, na primer kanarinku.

A nikad nećete čuti:

— Slušaj, mi nemamo kanarinke pa mi često prazna kuća kad ti odeš. Udesi nekako da dođemo do deteta.

Ili decu ili kučiće ili kanarinku, tek svaka kuća ima po neku sitnicu koliko da ne bi bila gluva.

’Ajd’ baš da pregledamo sve te vrste kućevnih maza.

21.1. 1. Deca

To su mala umiljata stvorenja koja po nekad liče na oca, po nekad na majku, a po nekad ni na oca ni na majku. Kad se maze ona se slatko smeju, a imaju običaj i da se dernjaju da ti uši zaglunu.

Kad je jedno u kući, otimaju se o njega i otac i majka, a kad ih je više, guraju ih i doturaju jedno drugom.

Dok su sasvim mala, ona su prosto ukras porodični (bez obzira na stanje njihovog veša), a kad odrastu malo, oni postaju opasnost za sve što je stakleno u kući, počnu da prave vašar i svaki treći dan izvlače batine. Kad sasvim odrastu ona postaju opasnost za sasvim druge stvari van kuće, i mesto da služe i dalje kao ukras porodice oni postaju udes porodice.

21.2. 2. Mačka

To je druga vrsta kućnih maza. One su umiljate i lukave. Dok su male igraju se klupčetom, orahom i svačim što nađu na patosu. Spavaju na gazdinom kaputu, na gazdaričinom mantilu i uopšte gde god im dođe zgodno. I ako se rado maze, ipak se ne mogu maziti u toku cele godine. Januara i februara vrlo rado beže od kuće i vraćaju se u takvom stanju da svaka gazdarica kad ih spazi mora pljunuti i reći:

— Gade jedan!

21.3. 3. Kanarinka

To su one tičice što lepo pevaju i što piju vodu iz gazdaričinih usta. Koliko li sam puta ja u životu uzvikao:

— Ah, da mi je da sam kanarinka! — no razume se u kući gde je lepa gazdarica i gde nema mačaka.

21.4. 4. Psi

To je četvrta vrsta kućnih maza. Razume se tu ne računam na one pse što drežde noću u avliji, niti na one što ih drže udovice, jer ih strah da same zanoće u kući. To su psi koji imaju svoju službu, oni su upravo kućna posluga. Ja mislim na one pse sa malim niklovanim litrom oko vrata, koje gazdarica kupa svake subote i koje obično s gazdaricom zajedno stoje na prozoru i gledaju publiku koja prolazi i laju na svakog gospodina koji neće da obrati pažnju na prozor.

Eto, to su četiri vrste kućnih maza. Razume se, ima i drugih po izuzetku. Ima ih koji drže papagaje, ima ih koji drže kućne prijatelje, ima ih koji maze piliće, ima ih koji maze jagnje, sve dok mu ne osete debljinu oko repa, a ima ih koji maze konje. No ja više govorim o onim sobnim mazama.

Od ove četiri vrste najčešće se upotrebljavaju deca a najređe kanarinke. Kanarinke i mačke su najčistije maze, a deca i kučići najgore. Zbog dece uvek je u avliji zategnuto uže na kome se suši veš, a zbog kučića svako jutro gazdarica iznosi nešto zavijeno u stare novine.

I nema kuće bez jedne maze bar. Ja ih imam punu kuću, tu su i deca i tice i mačići i psi. Pa pored svih imam još jednu kućevnu mazu. Vi znate ko je to; sećate se valjda koga ja tako često pominjem?

22. Moj dvoboj

Ja sa uvredama postupam sasvim kao sa gotovim novcem. Primam ih i dajem ih i to sasvim kao i kod novca, teže ga primam, a vrlo lako ga dajem.

Zaveo sam čak i knjigu u koju upisujem svoja primanja i svoja dugovanja. Baš sam sad o novoj godini zaključio knjigu za prošlu godinu i ispao mi je bilans vrlo povoljan. Sa strane primanja imao sam svega tri uvrede meni nanete i to:

  1. Uvredio me je moj krojač u jednom pismu koje mi je uputio, a koje je bilo vrlo bezobrazno napisano;
  2. Uvredio me je jedan izvršitelj koji mi je prosto napao na kuću i ako se dotle nismo ni poznavali, i
  3. Uvredila me tašta, jer je zašla po kućama i koga god je srela tvrdila je da se ja nisam trebao oženiti, međutim ja i dan danji osećam da sam trebao.

Sa strane davanja imao sam četiri uvrede koje sam ja naneo i to:

  1. Uvredio sam jednu devojku koju sam voleo pa sam se posle drugom oženio, kao što je to već naš narodni običaj. Uostalom ovo nije dug iz prošle godine, već prolazi kroz moje knjige iz godine u godinu;
  2. Uvredio sam jednog kralja;
  3. Uvredio sam jednog prijatelja kome nisam dao sto dinara na zajam, i
  4. Uvredio sam jednog gospodina kome sam kazao da je „magarac“.

Dakle, kad sam zaključio knjigu, izašlo je sa strane primanja tri uvrede, a sa strane davanja četiri. Kad se davanje izravna sa primanjem onda se po tri uvrede sa svake strane brišu i u bilansu ostaje svega jedna po kojoj ja dugujem.

I to je onaj mali suvišak na strani davanja, onaj gospodin kome sam kazao da je „magarac“.

Ja sam tu uvredu hteo da prenesem u knjigu za ovu godinu pa da je u toku godine odužim ali je taj gospodin bio vrlo nestrpljiv, poslao mi je svedoke. Zamislite, poslao mi je svedoke!

Kako je u Srbiji dvoboj vrlo ozbiljna stvar, možete misliti kako su mi se presekle noge kad su mi se javila dva gospodina kao svedoci. Taki mi se pojaviše u pameti slike sviju mojih prijatelja i poznanika koji izgiboše na dvobojima i, razume se, poduze me neko neprijatno osećanje.

— Gospodine — reče jedan od svedoka, vadeći neku hartiju iz džepa — dužan sam najpre da vam pokažem naše punomoćije.

— Ta ostavite se, molim vas. Nećete mi valjda popisivati stvari pa da pokazujete punomoćije.

— E, pa lepo, gospodine — uze sad drugi svedok reč — ostajete li pri tome da je naš punomoćnik magarac?

— Pa, molim vas, to je sasvim njegova stvar i ja sam mišljenja da se ni ja ni vi ne mešamo u tuđe privatne stvari.

— Da, ali to nije vaša privatna stvar.

— Nego?

— Pa to je javna stvar.

— Kako, zar je to javna stvar da je on magarac?

— To jest — uze opet svedok — uvreda je javna.

— Nije molim vas — branim se ja.

— Jeste, gospodine, vi ste njemu rekli u kafani da je magarac, i to ste mu kazali pred tri lica koja to svojim svedodžbama tvrde.

— Vidite, u tome i jeste sva pogreška. To nisu tri lica, već tri njegova prijatelja koji ga isto tako dobro poznaju kao i ja.

— Svejedno, gospodine, vi niste smeli našem punomoćniku na javnom mestu reći da je magarac.

— Da, vidim da sam pogrešio, trebao sam ja to njemu u četiri oka kazati.

— Dakle, vi se izvinjavate? — kliknu prvi svedok.

— Kako se izvinjavam?

— Pa trgnućete reč natrag.

— Drage volje. Sasvim, zašto bi dolazilo do dvoboja! Trgnuću reč, ne moram ja to njemu javno reći, ja mogu ostati samo pri mom tvrdom uverenju da je gospodin magarac.

— To vi onda ne trzate reč? — namrgodi se drugi svedok.

— Trzam je, gospodine.

— Ali trgnite i vaše uverenje.

— Eto ti sad, kako ću da trgnem uverenje?

— Tako, trgnite ga.

— Nemoguće, gospodine, kako se može uverenje trgnuti?

— To vi onda primate dvoboj? — reče svečano prvi svedok.

— Ama ne primam ga, ko vam kaže da ga primam — uzeh ja da se branim, ali svedoci počeše da mi dokazuju kako je to red, kako poziv treba da primim, kako je to čak vrlo lepo poginuti u dvoboju i tako uopšte počeše da mi gustiraju celu stvar.

Kad sam ja i dalje počeo uporno da branim svoje gledište da nema smisla ginuti za ljubav jedne magareće afere, svedoci me zamoliše da im pošaljem svoje svedoke i odoše.

Možete misliti kako mi je bilo tog dana. Padao sam na hiljadu ludih ideja i ni kod jedne se nisam mogao skrasiti. Najzad, kad sam video da će do dvoboja morati doći, ja sam pao na najsrećniju ideju na koju sam mogao pasti. Razjurio sam se po Beogradu i na sve strane raspitao o kreditorima moga protivnika, naročito o onima od kojih on godinama beži. I našao sam ih: jednog krojača i jednog kafedžiju. Dužan im je velike sume još iz 1902 godine i beži od njih kao đavo od krsta. Ne sme da prođe ulicom gde su njihove radnje, a kad ih iz daleka spazi on beži u pobočnu ulicu.

Odem i prestavim im stvar. Nisu odmah stvar shvatili, naročito krojač. Prvo i prvo, on ne trpi pucanje, o Božiću čak nosi pamuk u ušima, a drugo i drugo, on se boji da ja svog protivnika a njegovog dužnika ne ubijem, među tim on to ne bi bio rad.

Jedva sam ga ubedio da do toga neće doći, zakleo sam mu se da ću ja pre pojesti revolver no što ću ubiti čoveka koji krojaču duguje 6646 dinara; uveravao sam ga da ja potpuno pojmim da takvog čoveka treba pošto poto sačuvati u životu i najzad sam prelomio krojača.

Razume se do dvoboja nije moglo ni doći. Čim je moj protivnik saznao da sam ja za svedoke izabrao dva njegova kreditora pojmio je odmah situaciju.

Za njega je bilo svega dve mogućnosti: ili da ga pogodim ili da on mene pogodi, a njega da uhvate kreditori. I u jednom i u drugom slučaju on bi izgubio dvoboj.

Odmah je nastalo izmirenje. Njegovi su svedoci bili vrlo popustljivi dok su moji odlučno tražili dvoboj. Ni krojaču ni kafedžiji nije se dopadalo to što on popušta. Oni su pošto po to tražili u moje ime dvoboj, pristali su čak makar i da ne dođe do pucanja, ali da se na lice mesta svakojako izađe. Međutim moj protivnik baš to nije hteo, on se baš toga klonio da izađe na lice mesta.

Najzad njegovi svedoci toliko čak popuste da su mi dozvolili da ja ostanem pri svome uverenju da je moj protivnik magarac, samo da to javno ne kažem.

E, na to sam već morao pristati i tako je dvoboj uklonjen i od toga doba ja o mome protivniku, imam, na osnovu utvrđenog sporazuma, uverenje je on magarac, samo to nigde javno ne kazujem.

23. Mladenci

Meni još nikako nije jasno, zašto mladenci padaju na dan četrdeset mučenika. Ima li to kakve veze jedno s drugim?

Druga bi stvar bila kad bi svako bračno doba imalo svoj dan u kalendaru. Onda bi mladenci, t. j. oni koji su se tek uzeli, proslavljali „verige“ koje padaju 16 januara. Pa bi posle jedno godinu dana jedan po jedan od novooženjenih počeo da proslavlja. Na primer, gospodin Voja bi uzeo za svoj praznik 16 februar dan Mučenika Pamfila, gospodin Sveta bi opet uzeo za svoj praznik 6 mart, dan Jovana mnogostradalnoga, a g. Toma bi uzeo recimo 11 januar, dan Prepodobnog Teodosija.

Pa kad bi se nabralo podosta njih, koji tako slave pojedine dane, onda bi se odvojili u pojedine grupe. Jedna bi grupa uzela recimo 6 mart, četrdeset i dva mučenika u Amoreji; druga bi grupa uzela 9 mart, 40 mučenika; treća, bi grupa uzela možda 10 juli četrdeset i pet mučenika u Nikopolju; četvrta bi grupa izvesno uzela 7 novembar, trideset i tri mučenika metilinskih; pa onda peta grupa bi uzela recimo 29 novembar, Paramon i tri stotine i sedamdeset mučenika.

I tako bi se ljudi lepo rasporedili po kalendaru, pa bi svako imao mesta da proslavi svoje mučeništvo. A kad bi se namnožio rod Filistinski, kad bi posle deset godina bračnog života bilo toliko mnogo mučenika da već ne bi bilo mesta za njih u kalendaru, tada bi sve strpali u jednu grupu te bi slavili svoj bračni život 28 decembra kao dvadeset hiljada mučenika nikomidiskih.

Eto tako bi to moglo biti kad bi nešto bilo reda u kalendaru, ali ovako, kad već nemamo nekog reda, neka slavi šta ko hoće, kao što su juče ovogodišnji mladenci proslavili svoj dan.

Imao sam grdne muke juče sa gospodin Tomom. On je, znate, mator neženja, ali rado se daje pozvati na svadbeni ručak. Gotovo o svim svadbama videćete ga, lepo izbrijana, nasmejana lica, sa dobrim apetitom i iskrenim željama za mladence, jede svako jelo koje se na sto donese.

Ali je on zato i pažljiv prema njima. O jučerašnjem danu svakom pošlje po kakav dar. Još se nisam ni obukao juče ujutru, a on mi je već došao da moli za nešto.

— Znate, rad sam da uz svaki dar pošaljem po jedno pismo, ali onako lepo sastavljeno pismo.

— Pa?

— Pa to bi vas molio da mi vi sastavite to pismo.

Možete misliti kakvo mi je zadovoljstvo učinio. Ja nikad u životu ne umem pametno da napišem nikakvu čestitku niti izjavu sažaljenja. Ali me on okupio te sam morao popustiti.

— Pa dobro, šta na primer šaljete kome?

— Pa eto, mladoj gospođici Danici šaljem štof za jednu haljinu.

— Lepo.

Sednem pa mu na jedvite jade sastavim pismo, koje je glasilo:

„Čestitajući vam današnji praznik mladence, šaljem vam ovaj štof za haljinu sa željom da ga što pre pocepate“.

Bio je vrlo zadovoljan sastavom. Pitao me je samo:

— A kako za ostale, jer ja šaljem nekoliko darova raznim mladencima kod kojih sam ove godine bio o svadbi na ručku?

— Pa, tako isto, napišite tako isto.

I on ode kući zadovoljan te prepiše pismo u pet egzemplara.

Pošlje gospođi Danici: štof za haljinu i gornje pismo.

Mladoj gospođi Sofiji pošlje lepo ukoričenu knjigu „Kuvar“ i pismo koje glasi „Čestitajući vam današnji praznik mladenaca, šaljem vam ovaj kuvar sa željom da ga što pre pocepate“.

Gospođi Nataliji poslao je svoju fotografiju i pismo koje glasi: „Čestitajući vam današnji praznik mladenaca, šaljem vam ovu fotografiju sa željom da je što pre pocepate.“

Gospođi Olgi poslao je jedan državni loz i pismo koje glasi: „Čestitajući vam današnji praznik mladenaca, šaljem vam ovaj državni loz sa željom da ga što pre pocepate.“

Najzad sa gospođom Micom hteo je da se pošali, jer je njen muž gospodin Ješa vrlo šaljiv čovek. Njoj je poslao pljuvaonicu i još nešto što se drži pod krevetom i uz to pismo koje glasi; „Čestitajući vam današnji praznik mladenaca, šaljem vam ove dve stvari, sa željom da ih što pre pocepate“.

Eto tako je g. Toma juče razaslao svoje darove, a jutros je došao da mi se pohvali kako je sve lepo svršio.

Ja sam juče samo pismeno čestitao mladencima. Nisam im slao nikakve darove. Ko velim, sad odmah posle svadbe nisu ničeg željni. Bolje je docnije da ih obradujem.

24. Intervju sa Sv. Savom

Jedan naš pisac doveo je Sv. Savu dole na zemlju i, čini mi se, proveo kroz Višu Žensku Školu. To međutim nije učtivo. Danas se čovek diže na noge ministrima, načelnicima ministarstava, narodnim poslanicima pa ih intervjuiše a kako ne bi jednome svecu.

Osetio sam vrlo veliku potrebu da progovorim reč dve sa Sv. Savom i, dabome, nisam njega pozvao ovamo već sam ja otišao k njemu. Prestavio mu se i izjavio želju da s njim govorim o pitanjima koja su na dnevnom redu.

Taj naš razgovor tekao je od prilike ovako:

Ja: (Pošto sam prvo pred vratima njegove kancelarije otpevao: „Uskliknimo s ljubavlju“, ulazim i duboko se klanjam.) ja sam novinar iz zemlje Srbije, znate one zemlje za koju se u vašem troparu kaže „puna jesi košnice“.

Sv. Sava: Tako, milo mi je. Sedite. Baš sam rad da čujem malo novosti iz te interesantne zemljice.

Ja: O, molim!

Sv. Sava: Tako, na primer, šta je sa mojim pepelom?

Ja: Odmah sam mislio da ćete me o tome pitati. Vidite, zasad je istorijski utvrđeno da je vaš pepeo razneo vetar.

Sv. Sava: To sam znao, nego je li utvrđeno mesto gde je to bilo?

Ja: Zasad još nije, ali imamo vremena za to, jer znate mi mnogo bolje rešavamo istoriske događaje i datume, kad se malo udaljimo od njih. U ostalom vi bi nam učinili veliku uslugu kad bi hteli reći gde je to bilo. Recite mi, molim vas, a zašto bi vi to i krili od svoga naroda?

Sv. Sava: A radi ste valjda da taj istorijski fakat vi prvi rasvetlite, kako bi stekli kvalifikacije za akademika.

Ja: Bože sačuvaj. Kakav akademik! To se kod nas u Srbiji ne rentira. Ali sam rad znate da znam gde ste bili spaljeni pa tu u blizini za vremena da kupim plac.

Sv. Sava: Eto ti sad, a što će vam plac?

Ja: Pa znate postoji namera da se u Beogradu podigne velelepni hram na onom mestu gde ste vi spaljeni. Pa onda, razume se, ti će placevi poskupiti.

Sv. Sava: A dakle, misli se odista na to da se podigne katedralna crkva?

Ja: Misli se najozbiljnije.

Sv. Sava: Pa što se ne diže?

Ja: E, pa znate, kod nas se takve stvari najpre deset do petnaest godina „ozbiljno misle“. Tako na primer kod nas se „ozbiljno misli“ da se podigne Narodna Skupština, pa se „misli ozbiljno“ da se nazidaju škole, pa se „misli ozbiljno“ da se nazidaju ministarstva, i uopšte ima jedno pedeset godina kako mi u Srbiji izgibosmo misleći ozbiljno o svemu i svačemu, pa od teških misli prosto nemamo kad ni da pristupimo ostvarenju svega toga.

Sv. Sava: Čekajte, čekajte! (Osluhuje) Čujete li vi neku larmu ozdo sa zemlje i to baš iz Srbije?

Ja: Šta će to biti? Osim ako Narodna Skupština ne drži sednicu.

Sv. Sava: Zar danas?

Ja: A da, imate prava, danas je vaša proslava. Sva deca širom Srbije i Srpstva pevaju: „Uskliknimo s ljubavlju“

Sv. Sava: A pevaju li to deca i kad odrastu?

Ja: To je kod nas u Srbiji sasvim lepo udešeno. Dok smo mali pevamo: „Uskliknimo s ljubavlju“, a kad odrastemo mi pevamo onu drugu polovinu tropara: „Puna jesi košnice“, i ne samo što to pevamo već u tu punu košnicu i zavlačimo prste.

Sv. Sava: Kako?

Ja: Pa tako, zavlačimo da izvučemo iz nje ili državnu službu, ili kakav zajam iz Klasne Lutrije, ili državnu stipendiju, ili kakvu liferaciju, ili bar koncesiju.

Sv. Sava: Da, ali zato bar nastavljate moj nauk, dižete škole.

Ja: Ah, vi to mislite po onome: „Dižite škole, deca vas mole“. A ne, mi se sad držimo sasvim drugoga principa: „Zatvarajte škole, ministri finansija vas mole“. Znate, vi ste živeli u jedno sasvim naivno doba kad je snaga narodna udružena sa prosvetom koristila zemlji i veličini narodnoj i državnoj. E, ali mi sad nismo tako naivni. Znate, prosveta je prosveta, ama budžet je budžet. Neka nas Bog podrži samo ovako mudre i valjane, pa ćemo kroz koju godinu zatvoriti čak i one škole koje ste vi još u trinaestom veku otvorili.

Sv. Sava: Baš bih rado zagledao malo u taj vaš budžet da vidim šta trošite na prosvetu.

Ja: O, molim, poslaću vam jedan egzemplar projekta budžeta koji se sad nalazi pred Narodnom Skupštinom pa ćete se uveriti da srpski Pijemont, da Kraljevina Srbija, troši isto toliko na prosvetu koliko ste vi još u trinaestom veku trošili.

I tako smo se rastali, a ja sam već današnjom poštom poslao projekat budžeta sv. Savi ta da ga čita u isto vreme kad se o njemu raspravlja u Narodnoj Skupštini.

25. Intervju sa Sinan-pašom

— Slušajte, Ben-Akiba — reče mi od jutros urednik — vi ste prošli put intervjuisali Svetog Savu. Mislim da bi u redu bilo čuti mišljenje i protivne strane. Tako se uvek praktikuje u novinarstvu.

— Mislite da bi možda trebao da intervjuišem Sinan-pašu?

— Pa možda ne bi bilo zgoreg.

— Molim, učiniću kao što želite!

I odmah posle ovoga razgovora otišao sam u ovdašnju džamiju da mi viziraju legitimaciju te se uputio Sinan-paši.

Primio me je vrlo srdačno i razgovor je izmeđ nas tekao ovako:

Ja: Sabanajr’ olsum, paša-efendi.

Sinan-paša: Ošđeldum, efendi!

Ja: Ošbuldum.

Sinan-Paša: Oturs’ne, efendi!

Ja: (Pošto sam od svojih nogu napravio šamlicu i seo na istu.) Na prvom mestu, ja vam donosim pozdrave od Dr. Voje Kujundžića.

Sinan-paša: Voja Kujundžić? Odnekud mi je poznato njegovo ime?

Ja: Pa to je vaš najodaniji poslednik. On se među prvima pridružio vašem pokretu za spaljivanje mrtvaca.

Sinan-paša: Ah, znam sad! Pa kako mu ide?

Ja: Zasad siromah nije još uspeo nikoga da spali.

Sinan-paša: Pa da, kad on čeka blagoslov od mitropolita. Recite mu molim vas da se socijalne reforme nikad ne vrše s blagoslovom. Da sam ja čekao na blagoslov, ne bi nikad spalio Sv. Savu.

Ja: E, sad smo naišli na pravu temu. Ja baš o tome spaljivanju želim da govorim sa vama.

Sinan-paša: Bujrum, efendi.

Ja: Hteo bi na prvom mestu da znam: grize li vas savest za to delo?

Sinan-paša: Bože sačuvaj. Nikad čoveka ne može gristi savest kad učini dobro delo.

Ja: A vi smatrate da ste učinili dobro delo?

Sinan-paša: Da, vama Srbima učinio sam dobro delo.

Ja: Ne razumem.

Sinan-paša: Pa objasniću vam. Da ga ja nisam spalio on bi počivao i danas u grobu. Je li tako?

Ja: Tako je!

Sinan-paša: Ali pitam ja vas, da mi kažete iskreno koliko bi se puta on do sada prevrnuo u grobu zbog vas?

Ja: A zašto vi mislite da bi se naši sveci morali prevrtati u grobu zbog nas?

Sinan-paša: Pa pogledajte malo šta se radi u crkvi, a šta u školi. Prelistajte malo privatna žitija vaših vladika; zavirite malo u sinodske poverljive arhive.

Ja: Znam, al’ mi ipak Svetoga Savu cenimo, poštujemo i veličamo.

Sinan-paša: Ko, vi? Ej, blago njemu po vašem poštovanju! Pa hoćete li, bolan, da vam pokažem spisak svih onih koji su odlikovani ordenom Svetoga Save. Kod vas načelnik sreski izvrši izbore po volji ministrovoj i dobije orden Sv. Save; pisar uhvati kesaroša, dobije orden Svetoga Save; vatrogasac ugasi vatru i dobije orden Svetoga Save; gospođa ima muža ministra i za tu zaslugu dobija orden Svetog Save; kafedžija spremi dobar banket posle kakvog partijskog zbora i dobije orden Svetoga Save. I vi još smete reći da poštujete uspomenu Svetoga Save. Digli ste na mene dreku što sam ga samo jedanput spalio, a vi ga spaljujete svaki čas. Pravo da vam kažem, ja sam čak očekivo da ćete mi poslati kakvu deputaciju.

Ja: Da vam saopštim valjda izbor za počasnoga člana društva „Oganj“?

Sinan-paša: Ah, ne to, ali da mi blagodari što sam zaturio grob Svetoga Save.

Ja: A, zbilja, kad je o tome reč: bi li bili tako dobri da me obavestite na kome ste mestu spalili pokojnoga sveca, jer se kod nas pokrviše istorici i kućevlasnici oko toga pitanja.

Sinan-paša: Ne vredi da vam kažem jer ćete ga vi zaboraviti. Vi ste Srbi pravi majstori u gubljenju grobova svojih velikih ljudi.

Ja: To je istina. Samo, još jedno pitanje paša-efendi?

Sinan-paša: Molim?

Ja: Da li možda i vi uskoro ne očekujete odlikovanje ordenom Svetoga Save?

Sinan-paša: Nije isključeno. To mi se može vrlo lako desiti.

Ja: Čestitam vam unapred.

Sinan-paša: Ejvala!

Posle ovoga ljubaznoga razgovora ja se digoh, a Sinan-paša me isprati sve do kapidžika i, stiskujući mi ruku pri rastanku, dobaci:

— Pozdravite mi Dr. Voju Kujundžića!

26. Sapun

Neobičan naslov. Ne može se nikako reći da je sapun na dnevnom redu, da je to onako aktuelno pitanje, da bi se o njemu dalo što reći. Ono istina u politici svaki čas neko nekoga nasapuni, ali kako su u poslednje vreme političari počeli jedan drugoga da brijaju i bez sapunice, to je sapun i tu sišao s dnevnog reda.

Ne bi se dakle imalo šta pisati o sapunu, u toliko pre što ja smatram za vrlo sitnu stvar maler g. Trajanov, koji je pre neki dan mezetisao uz pivo berberski sapun mesto Godomina Draškovićevog.

O takvim privatnim malerima pojedinaca neću da pišem. Zašto bi iznosio na javnost ono što se desilo u užem krugu. Ja mislim da govorim o sapunu kao društvenoj pojavi.

Razume se, vama će izgledati čudnovato, kako može sapun, skuvan od sala i sode, biti društvena pojava.

A međutim može. Sapun ima dve vrste osobina tako potrebnih za naše društvo i te osobine ga čine društvenom pojavom.

Evo tih osobina:

Prva vrsta:

  1. Lako se peni.
  2. Lako isklizne iz ruku.

druga vrsta:

  1. Njime se pere obraz.
  2. Njime se peru ruke.
  3. Njime se pere prljav veš.

Prva vrsta sapunskih osobina sasvim je obična, svakodnevna. Ko se sve kod nas ne penuši, ko se sve kod nas ne nakiti sapunjavim mehurima, čiji sve renome i politički i literarni nije obična sapunjavica u koju kad dunete a vi je prosto raznesete.

Što više sapunjavice to više glasa, to više imena, to veći položaj. Predstavite naše društvo kao jedno malo more kroz koje gamižu, penju se na površinu i padaju na dno tipovi i karakteri. A vi znate da se u vodi laki predmeti penju na površinu, a teški padaju na dno. Otuda i vidite kod nas ljude sa praznom glavom kako ih voda iznosi gore, na površinu. Njima njihova prazna glava upravo služi onome istom, čemu neveštim plivačima služi suva i prazna tikva, koju privežu uz telo da bi ih održavala na površini. Otuda nije ni čudo što je kod nas ponikla reč: „Treba imati samo što veće ono čim se sedi da bi se moglo sesti na što veću stolicu“.

Mehuri, mehuri, sapunjavi mehuri uzdižu se kod nas, uzdižu se svojom lažnom svetlošću i svojom prazninom, i eto to je prva osobina sapuna, kao društvene pojave, što se on kod nas, u našem društvu, vrlo lako peni, vrlo mnogo mehurića daje.

Druga mu je osobina, rekoh, što lako isklizne iz ruku. I to je u nas česta pojava. Ko se sve kod nas ne isklizne iz ruku. I partijski čovek, taman misliš da se uhvatio — isklizne; i žena — taman misliš da ti je verna — isklizne; i razbojnik — taman sud misli da je pribrao sve dokaze — isklizne.

Klizamo, klizamo svi na ovoj klizavoj, sapunjavoj stazi koju su nam pripremili naši ocevi i koju ćemo mi još bolje uglačati za naše sinove.

Pa onda one druge vrste sapunskih osobina.

Koliko je sve oprano njime, razume se, samo oprano, jer mrlje ipak ostaju. Sapun ne vadi i mrlje — zagledajte samo, ako imate zdrave oči, ako ne upotrebljavate naočari, zagledajte malo bolje u obraze lica koja prolaze kraj vas.

Zagledajte ministra, zagledajte narodnog poslanika, zagledajte činovnika, a zagledajte i ženu, pa ćete videti da su to prani obrazi, prani i ribani.

Zamislite samo kolika je tu zasluga sapuna kao društvene pojave.

A njime se peru i ruke. Vi znate da je još Pilat prvi oprao ruke od jednog zločina. On je tada ujedno uveo u modu pranje ruku. I kažite mi ko je to od tada pa do sada koji ne pere ruke od onoga što je učinio? Pogledajte na život naših političkih partija, pa vidite samo kako se jedna za drugom odriču onoga što su učinile u prošlosti. Pogledajte ljude koji se odriču prijatelja, uverenja, načela, odriču imena, svega, svega, svega. Kod nas je nastalo jedno opšte pranje ruku i eto gde sapun, kao društvena pojava, ima upravo najširu upotrebu.

A već o pranju veša i da ne govorimo. Prljavog je veša toliko u našem društvu, da je sapun, više no ma gde, nasušna potreba. A kad je već nasušna potreba, pravo je i da vam objavim recept kako se sapun kuva:

Dakle: Treba uzeti dve kile karaktera pa dobro izmešati sa jednom kilom plemenitosti, i sve to iskuvati na jakoj vatri u vodi koja treba da je dobro zasoljena savešću.

Eto to vam je recept.

Je l’ te da sam danas nešto pakostan? Ne znam šta mi je, odjutros sam se ružno digao iz kreveta.

27. Opstrukcija

Čim pročitaju žene gornji naslov, znam da će reći: „Eno ga opet, e baš nas taj čovek ne ostavlja na miru!“

A međutim, i pored toga što bi se pod gornjim naslovom moglo i o ženama pisati, ja ih ne mislim čak ni pomenuti.

Danas mislim da vam pišem o opstrukciji, parlamentarnoj opstrukciji.

Vi valjda znate da mi nismo jedina zemlja na svetu koja ima ustav i parlament. Imaju ih i sve ostale napredne države, kao što su Rusija, Crna Gora, Abisinija, Persija i t. d.

E, dakle, u Persiji postoji ustav, postoji šah, postoji vlada, postoji skupština i u skupštini postoji bife.

To uostalom nije nikakav specijalitet persijski, u svakoj ustavnoj zemlji postoji skupštinski bife i u svakoj ustavnoj zemlji narodni poslanici, za vreme sednica ili za vreme dugačkih govora, trknu u bife i gucnu po štogod.

E, dakle, u persijskom parlamentu bio je na dnevnom redu, tu pre neki dan, zakonski predlog o degenecima. Vlada je htela tim predlogom da uzakoni pitanje o degenecima. Ona je zahtevala da se vladinim privrženicima ma za kakvu krivicu ne može udariti više od dvadeset i pet degeneka po tabanima, s tim da se posle izvršenja moraju svakome namazati tabani zejtinom. Onima međutim koji pripadaju opoziciji mogu se udariti i pedeset degeneka i ne moraju se mazati tabani zejtinom.

Razume se da je opozicija, bez obzira na stranke, graknula kao jednim glasom, pa kad nije mogla legalnim putem da suzbije nameru vladinu za donošenje ovoga zakona, udari u opstrukciju, držeći beskrajne govore. „Kratka pitanja“ i „dugački govori“ trajali su skoro petnaest dana, dok najzad šah persijski ne prizva vladu i ne izjavi joj želju da bi opoziciji trebalo što god popustiti.

Vlada uze da se savetuje. Ministar pravde Nasr-edin, bio je mišljenja, da bi se broj degeneka za opoziciju mogao spustiti od pedeset na četrdeset.

— Time bi pokazali našu gotovost da izađemo u susret željama opozicije — dodao je Nasr-edin, ministar pravde, pogladivši se zadovoljno po bradi, što je umeo da izbaci tako lepu frazu.

— Ič ti ne valja ta reč — reći će mu na to ministar prosvete Muzafer-edin — ja im ne bi toliko popustio, dosta je ako pristanemo da se i njima namažu tabani zejtinom pošto izvuku degeneke. Eto, toliko možemo da učinimo, koliko da se ne kaže da nismo savremeni.

Ministar predsednik prihvati ovaj predlog, uz njega pristanu i ostali i tako se reši da se opoziciji popusti u toliko, što će se pristati da se i njima namažu tabani zejtinom kad izvuku degeneke.

Oba krila opozicije, od kojih je jedno, krajnji levičari, sasvim bilo protivno degenecima, a drugo, oportuniste, pristajalo u načelu na degeneke, ali da bude jednak broj kako za vladine ljude tako i za opoziciju; oba dakle ta krila ostanu i dalje pri opstrukciji i počnu je sad tek svom žestinom terati, držeći sve beskrajnije i beskrajnije govore. Zabrinu se šah, zabrinu se vlada, zabrinu se većina, zabrinuše se vladini privrženici, zabrinuše se činovnici, a jedan jedini čovek u Persiji bezbrižno i zadovoljno se smeši. To je onaj što drži skupštinski bife. On zadovoljno trlja ruke i misli u sebi:

— Bog da pomože. Četiri pet ovakvih dugačkih sednica, pet do šest govora dnevno, pa postadoh ja bogat čovek.

Ministarstvo jednako drži sednice i razmišlja se: šta će i kako će, dok jednog dana ministar policije Nuredin Bin Ali ne uskliknu veselo:

— Našao sam!

— Šta, tako ti Alaha! — đipiše svi ministri sa minderluka, misleći da je Nuredin našao kakvu novu stranu banku kod koje bi se mogao zaključiti još jedan zajam.

— E? — učini predsednik vlade Nasradin Bin-Behir.

— Jeste, efendi i molim vas da me saslušate.

Svi načuljiše uši.

— Ovaj čovek što drži bife to je vladin čovek?

— Pa dabome — odgovori predsednik ministarstva — u svim ustavnim zemljama bife se daje vladinom čoveku.

— Vrlo dobro. Ja sam nabavio pet oka ricinusa i to se ima da stavi njemu na raspoloženje.

— Što će mu, Alaha ti? — pita radoznalo Nasr-edin, ministar pravde.

— U svaki šerbet koji naruči opozicionar, on mora da sipa po pet kapi zejtina.

— Pa onda? — gurka se da čuje Muzafer-edin, ministar prosvete.

— Pa onda čik mu ga da ko drži od njih dugačke govore!

— Ha, ha, ha, ha! — udari zadovoljno u smeh ministar predsednik — nek sipa more i deset, pa da ne mogu ni kratka pitanja stavljati.

—Hi, hi, hi! — udariše svi ministri u smeh i izglasaše da se sipa po deset kapi.

Sutradan pre početka sednice sabili se svi poslanici u bife, te se potkrepljuju šerbetom i lokumom, jedva na jedvite jade poče sednica.

Prvo se diže najljući opozicionar Asr-edin da stavi jedno kratko pitanje.

— Pitam ministra predsednika, je li istina da je šah dobio kijavicu, ali se to od naroda krije?

Čim on svrši pitanje, a diže se ministar predsednik da demantuje, kao što u svim ustavnim zemljama ministri predsednici demantuju sve što se upitaju. Taman on da zine, a Asr-edin, najljući opozicionar, pocrvene kao aleva paprika i sunu kroz salu te obori usput jednog skupštinskog slugu.

— Zašto Asr-edin-efendija bega od odgovora? — pita ministar predsednik, i pogleda ispod oka Nuredin Bin-Aliju, ministra policije.

— Ima reč Haki-efendija — zvoni predsednik skupštine.

— Neka, hvala, docnije… — maše rukom Hakiefendija i juri kroz salu napolje.

— Ima reč Šimahi Bin-Mohamed — veli predsednik.

— Eno ga u avliji! — viče većina.

— Ima reč Bahri Bin Nadir.

— Eno ga u avliji — viče većina.

— Ima reč Eli Bin Eli — zvoni predsednik.

I Eli Bin-Eli se značajno diže.

— A — a — a! — učini cela skupština, jer se već od dva tri dana govorilo po Teheranu da će Eli Bin-Ali govoriti više no Dragiša Lapčević u srpskoj skupštini.

Eli Bin-Eli se nakašlja, a ministar predsednik se naže ministru policije i upita ga šapatom:

— Je li ispio?

— Dvaest kapljica — odgovori ovaj.

— Efendi — poče Bin-Eli-efendi, pa se čovek zbuni, pa stište s govornice i poče još u skupštini da dreši čakšire.

I, posle pola sata, cela je opozicija čučala oko skupštine, a većina izglasala zakon o degenecima.

Eto tako se doskočilo opstrukciji u Teheranu!

⁂

Ama što ja ovo pričam baš ovih dana, da se kogod ne koristi ovom pričom…

28. Balkanska izložba

Englezi su veliki mučenici i paćenici. Mučenici su što su robovi svoje originalnosti, a paćenici što su robovi svoje ortografije i prononsijacije. Čim vam se kaže: Englez, vi je l’ te da morate zamisliti čoveka sa kariranim kaputom i pantalonama i debelim đonovima na cipelama, a čim čujete kako Englez govori vi mu se prosto divite i čudite kako se taj čovek muči i petlja sa svojim rođenim jezikom. Da bi vam bilo jasno koliko siroti Englezi petljaju sa svojim jezikom, moram vam izneti dva tri primera. Oni pišu na primer: „Bikonsfild“, a izgovaraju „Šekspir“, ili pišu: „guma“, a izgovaraju „lastik“, ili pišu „Okupacija Egipta“, a izgovaraju „Velika Britanija“.

Ali nas se ne tiče ta njihova muka sa jezikom, tiče nas se više njihova originalnost.

Zamislite samo, sem kariranih pantalona i debelih đonova, njima je pala još jedna originalna ideja na pamet, a ta je: da prirede balkansku izložbu.

Da mi je da znam samo šta bi to mi Balkanci, zanimljivog mogli izložiti, manj ako ne očekuju da im pošljemo turski ustav, grčku flotu, crnogorski budžet, bugarski zakon o univerzitetu i gaće kneza Ferdinanda od 3 januara ov. god. i najzad srpski parlament zajedno sa zgradom. A osim toga da im za etnografsko odeljenje pošljemo jednog komitu srpskog, bugarskog i grčkog i jednog turskog zaptiju kome je Mirpštetski ugovor poverio izvođenje reforama u Makedoniji.

To bi odista bila zanimljiva izložba, ali ja ne verujem da bi se to moglo učiniti. To bi se moglo postići samo u slučaju kad bi sve balkanske zemlje bile u sporazumu. Ali kako je sporazum balkanskih država teže postići no pronaći severni ledeni pol, kako se, tražeći taj sporazum kao ono severni pol, mnoge lađe već razbile, mnoge političke ekspedicije izgubile pa im se ne zna ni traga ni glasa, to ja i ne verujem da će ga ma kad moći biti. Jer, najzad, kad bi se na Balkanu postigao sporazum to bi već bio dovoljan izložbeni predmet za Londonsku izložbu.

E, pa kad je tako, onda nastaje pitanje: šta kog vraga da izložimo na Balkanskoj izložbi?

I ja sam dugo lupao glavu sa tim pitanjem, pa sam, bar što se nas Srba tiče, došao na misao da izložimo mi srpski stomak, uporedo sa narodnom kujnom.

Ja mislim da bi to izazvalo ogromno interesovanje one nacije sa kariranim pantalonama: od jutra bi se do mraka tiskao svet i gledao i čudio i divio.

Ali vam odmah moram reći kako ja to zamišljam: U jednom naročitom paviljonu, za jednim stolom, sedeo bi jedan brat Srbin i jeo bi, jeo kao što mi obično jedemo i to ovim redom:

U osam sati ujutru za pet dinara bureka;

Posle bureka dve boze.

Odmah u osam i po dvadeset ćevapčeta i čaša vina.

Zatim kafa i cigareta.

Oko deset sati jedna ćulbastija nabibrena, napaprena, sa lukom.

Oko deset i po popio bi jednu flašu rasola radi popravke stomaka. Razume se rasola sa paprikom mehunom.

Oko jedanaest sati jedno pet rubova kao meze za pivo, a kad bi ispio dva piva uzeo bi krastavac iz vode da bi mogao preći na rakiju.

Zatim bi se nalaktio i počeo ručati đuveč sa ovnujskim mesom i odmah zatim jedno tri četiri kriške gibanice.

E, posle toga, dabome, jedan litar vina, posle čega bi brat Srbin odspavao jedan san.

Posle spavanja, da bi presekao, uzeo bi jednu glavicu kisela kupusa, isekao bi, prelio zejtinom, rastresao bi tri paprike mehune i još bi, koliko da cela stvar dobije lepu boju, osolio malo i alevom paprikom.

Posle bi ispio jednu, pa drugu, pa treću, pa četvrtu kafu i onda otpočeo meze za predveče. Za pet dinara pršute jedno četiri pet crevanca, tri četiri ruba i dva tri pečena jaja.

Pa onda tek nastaje večera.

Ja sam siguran da bi ovaj srpski stomak ne samo privukao opštu pažnju na izložbi, no bi odneo i pobedu kao najinteresantniji izložbeni predmet.

Možda bi se čak desilo i da bude odlikovan, što uostalom ne bi bilo neobično, jer kod nas to ne bi bio prvi stomak koji je dobio odličije.

Jedno bi se još moglo desiti, kako se Englezi humanitarni narod, oni bi napustili i nevolje u Makedoniji i glad u Japanu i revoluciju u Rusiji, pa bi se založili i obrazovali humanitarnu ligu za spasavanje srpskoga naroda koji će propasti zbog svoga stomaka.

29. Spomenica

Ja ne znam ko od vas već nije stradao zbog te spomenice. Odete sasvim nevino u posetu, odete da se vidite ili sa ćerkom ili sa majkom, kako gde. Sednete, posluže vas najpre slatkim, iznesu vam zatim kafu, pa tek, kao treće posluženje, iznese vam gospođica spomenicu.

— Da li bi bili tako dobri, gospodine, da mi zapišete što u album?

— O, molim, drage volje!

Utrape vam album i donesu umočeno pero, i sad nastanu tek ježeve muke. Tri vam se pera osuše i opet umoče u mastilo, ali vam ništa pametno ne pada na pamet. Lakše vam je u tom času izmisliti mašinu za štrikanje čarapa; lakše vam je izmisliti gde bi mogli uzajmiti hiljadu dinara, nego se setiti ma čega pametnoga što bi trebalo zapisati.

I, razume se, u takvom slučaju zapišete prvi stih koji vam padne na pamet, koji ste pre nekoliko dana zapisali već u album kakve druge gospođice, ili koji ste pročitali u albumu kakve druge gospođice.

Ah, taj album naših gospođica, to vam je prava napast. Bolje vam je dati potpis na menicu no zapisati što u taj album. Najzad, kod potpisa na menici može se desiti slučajno da menicu izistinski isplati akceptant. To ne biva obično, ali se vrlo često dešava. Pa najzad i vi baš da platite, verujte da ćete je platiti sa manje interesa no što ga plaćate zbog one gluposti koju u album zapišete. Vi i ne znate možda kako glupost vuče veliki interes. Učinjena glupost još kako tako, dvadeset do dvadeset i pet od sto, ali napisana i potpisana glupost može da vuče i sto na sto interesa.

Preturite samo spomenicu kakve gospođe u koju ste recimo pre osam ili deset godina zapisali što god, pa da vidite kako će vas obliti rumen stida.

Jedina je još uteha što se te spomenice ne drže dugo. One žive sa devojaštvom i umiru sa devojaštvom.

Baš prekjuče, o Novoj Godini, pravio sam posetu gospođi Julki. Ovo je njena prva nova godina koju dočekuje u svojoj kući, tek je osam meseci udata.

Poželeo sam joj sve lepe želje koje se mladoj dami, prve godine udatoj, mogu poželeti i ćaskali smo o razlici izmeđ udate žene, u prvoj, pa u drugoj i trećoj godini. I dok je ona izašla da mi skuva kafu, ja sam međ kalendarima, na ogledalu, našao njenu spomenicu. Njenu devojačku spomenicu.

Razgledao sam je. Ima 72 strane. Prvih 28 strana ispunjeni zapisima, počev od zapisa gimnazaista i onih s potpisom „tvoja iskrena drugarica“ pa sve do potporučnika, raznih sekretara, računoispitača i t. d. Poslednji je, razume se, potpis njenog današnjeg muža, kao poslednjeg potpisnika na menici koji, i ako je poslednji potpisan, prvi plaća ceh.

A tad je nastala udaja i spomenica je završila svoje. Već na 29 strani, možete čitati pisaljkom ispisan rukom gospođe Julke recept za komisbrot.

„Koliko su teška 4 jajeta, toliko brašna i toliko šećera. Na to dodati još 2 jajeta. Prvo umutiti 6 žumanceta sa šećerom, pa dodati brašna i penu od 6. belanceta. Voće treba iseći i to: 50 p. d. pistacije, 50 p. d. citronata, kore od pomorandže, suva grožđa, lešnika, oraja, smokve, kitinkeza, to sve po jednu osminu kile. To metnuti zajedno sa brašnom i penom, dobro izmešati i tada peći.“

A malo dalje, na tridesetoj strani, vidite opet rukom gospođa Julkinom:

Funta sveća8 groša
Litra gasa3
Alave paprike1
Zejtina6
1. kilo goveđine4
Pišla peršuna1
Pirindža5
5 jaja2
Biber1

To je na tridesetoj a na trideset i prvoj opet rukom gospođa Julkinom

Astalskih čaršava3
Jorganskih čaršava6
Muških košulja12
Jocinih kragnova11
Madžetna pari7
Džepnih marama20
Muških gaća9

i t. d. i t. d.

I to sve u prvoj godini braka. A šta mislite kakva će ta spomenica izgledati u drugoj, pa u trećoj i tako dalje, godini?

Pa još kad naiđu deca, te kad stanu i oni zapisivati svoje osećaje. Vidio sam ja i takve spomenice, gde se deca nisu samo mastilom upisivala. I onda to tek postaje pravi album.

30. Još jedna banka

Tu skoro obratilo mi se nekoliko mojih čitalaca s molbom da im u jednoj stvari pomognem. To su nekoliko bankrotiranih trgovčića, jedan poštar koji je pre šest godina izašao iz zatvora, tri penzionera koji su se godinama nosili sa nekakvim komisijama i jedan naslednik čijeg su pokojnog strica dva puta vadili iz groba nekakve lekarske komisije i super-komisije i ponova ga sekcirali.

Ti ljudi dakle sabrali su se — radi da osnuju jednu novu banku. Nisu radi ljudi da im kapital leži mrtav, a kod nas i inače nije privreda razvijena, pa bi svi trebalo da legnemo i da se posvetimo toj grani. Povodom toga i oni su se rešili da legnu pa su mi se obratili da im pomognem u jednoj muci. Vele, toliko je banaka u Beogradu, da već ne mogu da izmisle ime jednoj novoj banci.

Zamislite, ako Boga znate, tu muku, izmislili pare, izmislili pravila, izmislili članove upravnog odbora, izmislili članove nadzornog odbora, izmislili akcionare, a ne mogu da izmisle ime. Stoga su se obratili meni da im pomognem sa obećanjem da će, kao nagradu, eskontovati prvo moju menicu i to sa 16%, dakle jevtinije no što će drugima koji posle mene dolaze.

A nije ni lako izmisliti novo ime jednoj novoj banci. Sve već što je moglo biti, razgrabljeno je i upotrebljeno je. Druga je to stvar da je to obična firma, kakve se upotrebljavaju za radnje. Ali se banka ne može zvati recimo: „Banka kod tri tice“, ili „Banka kod morune“ ili „Banka kod sedam švaba“ ili „Banka kod znaka pitanja“, ili što je najgore „Banka kod poslednjeg groša“.

Aja, nikako to ne ide. Mora se izmisliti neko solidno ime. Ono, da su se naši stari držali reda, danas ne bi bilo nikakve zabune. Jer kad je prvi put osnovana banka u Beogradu, lepo je nazvana „Prva Beogradska Banka“. Oni koji su zatim osnovali drugu banku, trebali su je prosto nazvati „Druga Beogradska Banka“, kao što je naprimer „Druga Beogradska Pivnica“. Pa onda treća „Treća beogradska banka“, pa četvrta, peta, šesta i t. d. i tako sad ova nova koja se osniva i za koju su mi se obratili da im nađem ime, zvala bi se prosto „Šeset druga beogradska banka“.

Da su se dakle držali naši stari nekog reda, danas bi sve bilo lako, ali šta ćemo kad eto nisu.

Pade mi nešto na pamet, da su se i naše gimnazije nekad zvale prva, pa druga, pa treća, pa su se i one poplašile da ne doteraju do šeset druge, te počele uzimati imena velikih ljudi, kao: „Vukova“, „Dositijeva“, „Daničićeva“ i t. d. Kako bi bilo kad bi nešto i banke tako učinile, kad bi uzele imena velikih ljudi. Ja mislim čak da bi to lepo i zvonilo, na primer: „Banka Vasa Čarapić“ ili „Banka Hajduk Veljko“ ili „Banka Konda Bimbaša“ ili „Banka Baba Višnja“.

Ili kako bi to lepo zvonilo — reći:

— Eskontovao sam menicu kod Hajduk Veljka.

Ili:

— Danas ima cenzure kod Baba Višnje.

Ili:

— Ubi me protestima onaj Konda Bimbaša!

Baš mi se to dopada i, Bog i duša, tako ću i predložiti onima što su me molili da im izmislim ime.

31. Svadba na tramvaju

Nisam je izmislio, bila je u istini prekjuče. Niti sam ja izmislio mladu i mladoženju, niti sam izmislio popa, niti tramvaj. Baš i kad bi hteo, gde bi ja takve stvari izmišljao. Ako mi je stalo do izmišljanja, ja bih pre izmislio kakav nov novčani zavod, nego popa. Šta će im pop, Bože me prosti!

Uveravam vas da je sušta istina, i ja mislim da ste vi o tome i u novinama čitali. Venčanje je bilo u Topčideru, pa mesto da uzmu fijakere, uzeli su svatovi zasebna tramvajska kola, okitili ih lepo cvećem unaokolo, obesili kočničaru peškir, pa onda na prvoj platformi stala deca sa svećama, unutra u kolima poređali se svatovi: prvo dever i mlada, pa kum, stari svat, pa pop, pa onda svi drugi gosti, momci i devojke, a na poslednjoj klupi tast i tašta i, najzad, na zadnjoj platformi, cigani.

Meni se, pravo da vam kažem, to dopada, originalno je. Ja sam odavno primetio da u nama ima nečeg originalnog i neće me ni malo začuditi ako kroz pet šest godina recimo kakvo akcionarsko društvo osnuje na jednim tramvajskim kolima kakvu novu banku. Toliko ih se namnožilo u Beogradu da već ni jedna nova banka prvo ne može da nađe lokal, ali takav da u istoj ulici ne bude još jedna banka, no što je još teže od lokala, ne može da nađe sebi ime. Meni se već u dva tri maha obraćala jedna grupa bankrotiranih trgovaca koja je rada da osnuje novu banku, da im izmislim ime i lokal. E, zamislite sada kako bi to bila srećna ideja osnovati banku na tramvajskim kolima.

Zvala bi se recimo: „Prva srpska mobilna banka Kalimegdan—Slavija“. Ono kapitali sviju naših banaka manje više vozaju se, ali što bi ga se majci taj kapital navozao, kao ni jedan do sad.

A bila bi i praktična stvar. Kupite, recimo, kod „Slavije“, blanket i menicu i odmah uletite u banku. Kod prve stanice tramvajske siđete i potražite potpisnika; kod druge stanice tramvajske potražite drugog. Ako vas ko i odbije, imate do Kalimegdana još šest stanica. I tako do Kalimegdana vrši se i eskont i vi primite pare.

Uđete kroz prednju plat-formu sa parčetom hartije u džepu, a izađete kroz zadnju platformu sa džepovima filovanim novcem. Kao ono, Bože me prosti, u fabrici salama, što se s prednje strane mašine pusti samo suvo crevo, a na zadnjoj strani izađe isto crevo napunjeno mesom.

Neću ni da govorim o onoj dobroj strani takve „Prve srpske mobilne banke“, što bi ona oko četiri sata posle podne, vozom koji bi krenuo od „Slavije“, sama nosila svoje menice u Trgovački Sud, a ne bi ih slala preko momaka.

Oho, pardon, ja sam sasvim zaboravio na moje svatove, o kojima sam i seo da pišem, pa se rašćeretao i govorim o bankama i menicama. To dolazi otud šta baš danas imam plaćanje kod Narodne Akcionarske Zadruge, pa mi je pamet neprestano tamo.

Reč je dakle o svatovima koji su na tramvaju otišli u Topčider.

Ja nalazim da to nije rđava ideja, ali ipak ima, kao i svaka dobra ideja, i svojih zlih strana. To su one eventualnosti koje mogu nastati.

Da je to u drugim zemljama i kod drugačijih tramvaja, pa bi još nekako i moglo biti, ili na našim tramvajima, šta ti se sve ne može desiti svatovima.

Ja pomišljam samo na dve eventualnosti, na sudar i nestanak struje, a to su dve sitnice koje se našim tramvajima svaki čas događaju.

Zamislite, molim vas, vesele svatove, vraćaju se iz Topčidera na lepo iskićenom tramvaju. Pevaju, grle se, ljube se, muzika veselo svira i ne sluteći ništa. Na jedan put: dum. Ogroman sudar, pisak i vrisak i, recimo, ovakva slika:

Pop seo deveru u krilo, a mladina ujna sela popu u krilo. Tašta pala na zeta i uhvatila ga grčevito za kose da ne bi pala. Starom svatu, kako je zinuo nešto da naredi, ušlo primaševo gudalo u usta pa se zarilo čak u grlo. Starosvatica pala u naručje kočničaru; jedan mali ciganin tako se nezgodno spotakao da mu se desna ruka zavukla kumu u džep, a mlada pala na begeš (bas) pa ga čvrsto zagrlila. Zamislite, molim vas, tu situaciju; mlada zagrlila begeš.

A ne zna se šta je gore, da li to kad bi se desio sudar, ili kad bi nešto nestalo struje. Nasred puta, pri povratku iz Topčidera, ujedanput nestane struje. Kakav maler, kakav maler!

Zamislite očajanje svatova od kojih jedni predlažu da se zapne peške preko Topčiderskog brda, a drugi, da se strpeljivo čeka struja.

I zamislite očajan položaj mladin koja očekuje struju. To je njeno prvo bračno veče, a — nema struje.

Šta njoj sve ne prelazi preko glave, šta ona sve u tom trenutku ne pomišlja:

— Bože moj, da ovo ne bude kakav rđav znak, prvo veče pa nema struje… A hoće li je biti… hoće li naići?!…

Eto, vidite, to su te nepraktične strane svadbe na tramvajima.

Ali ja ipak izjavljujem da mi se ideja dopada. Originalna je.

32. Satovi po raznim Evropama

Vrlo sam često sedeo tako i razmišljao: kako li je to čudno udešeno na ovoj zemaljskoj kugli. ’Ajd’ što nismo svi ljudi jednaki, što nismo ni jednako obojeni ni jednaka lika, ni jednakih običaja, ni jednoga jezika, ali nemamo zajedničko čak ni ono što bi odista moglo biti zajedničko za ceo svet. Nemamo jedno vreme, jer dok je nama ovde u Beogradu na primer podne, onda je u Honolulu na Sandvičkim ostrvima ponoć, onima u Pekingu predveče, a onima u Čikagu tek svanjuje.

O, koliko puta sam se ja na račun zemaljskih stanovnika slatko smejao.

Sedim tako pa ručam kod kuće, slatko i mirno. Razume se ja to slatko ručam onoga dana kad nemam plaćanje. Dakle, sedim ja tako i slatko ručam i mislim u sebi: Sad je kod nas u Beogradu podne; to znači da je u Jerusalimu jedan sat po podne, u Teheranu dva sata, u Kandaharu tri i na Čimborasu četiri sata.

I dok ja ovde u Beogradu slatko ručam, dotle oni grešnici u Kandaharu trče kao ludi i traže potpise i novac za otplatu menice, jer imaju još svega jedan sat vremena, a oni nesrećnici na Čimborasu, jer tamo je već četiri sata, huču, jer im je menica otišla na protest.

Ali, ’ajd’ da se ne držimo baš samo menice. Đavo će me znati otkud mi baš taj primer prvo pada na pamet. Da se setimo i drugih primera.

Dok ja slatko na podne ručam u Beogradu, dotle se na Kurilskim ostrvima, gde je devet sati uveče kad je kod nas podne, tek otvara igranka koju priređuju kurilske gospođice, recimo u čast kakvog nemačkog profesora koga su uhvatili i koga će pojesti oko dvanaest sati noću, za vreme odmora, kao što se i kod nas na balovima jedu u to doba krofne.

Dakle, na kurilskim ostrvima počinje igranka, a na Honolulu je već veliki odmor, jer tamo je ponoć kad je kod nas u Beogradu podne. Tamo su na balu honolulski mladići već izjavili ljubav honolulskim gospođicama, i sad se odmaraju od tog napora.

Najzad, to su razlike u satovima, vele toga mora da bude, jer je zemlja okrugla. Ali ima na ovoj kugli zemaljskoj i razlike u danima i mesecima, a ne samo u satima.

Gore na severnom ledenom polu, u onim zemljama koje su prošlog stoleća pronađene, vele da dan traje šest meseca a isto toliko i noć. Zamislite, jedna noć traje šest meseca i jedan dan šest meseca. To znači da u godini ima svega jedan dan i jedna noć.

E, sad zamislite, kako je to kod nas strašna reč kad čovek kaže:

— Sutra imam plaćanje.

A zamislite kako bezbrižno Eskimo može da kaže:

— Sutra imam plaćanje.

Jer to sutra je kroz šest meseci.

Ili zamislite, kako je to zgodno Eskimozima kad im dođe izvršitelj, a oni mu se umole:

— Pa, molim vas, strpite se, ja ću to za dan dva regulisati:

I, mislite vi, kad tamo noć traje šest meseca i dan šest meseca, kako li tamo glase menice. Ja ne verujem da tamo glase: „Za tri meseca od danas“. No hvala lepo, kad bi tako glasile, ja bih bio prvi koji bi tamo na severnom polu eskontovao svoje menice. Ja mislim da tamo menice glase: „Od danas do sutra…“

Pa i to bi bio ćar za nas Srbe, kako smo mi tačni u plaćanju menica jer, zamislite, eskontujete „Od danas do sutra…“ a to je kroz šest meseca, a posle imate još jedan dan, onaj poslednji dan posle roka, a to je još šest meseca.

Hajde, Boga mi, da se selimo na severni pol, jer ovde na južnom polu, valjada zbog velikih vrućina, tek svaki čas padaju rokovi otplata. Prosto čovek ne može da digne glavu.

Eto, ja baš danas imam jedno plaćanje… Ali, šta se to vas najzad tiče.

33. Domaći rečnik

Vele, dosta je znati tri stotine reči nekog jezika pa da se čovek može tim jezikom služiti. Ima međutim jedan jezik koji se sa mnogo manje reči služi. To je ovaj domaći, bračni jezik.

Ne može čovek verovati sa koliko se malo reči čovek u braku služi. To je, razume se, reč i o čoveku i o ženi. I neka vas ništa ne buni taj fakt pred faktom da žena mnogo govori. Svi su njeni kraći ili duži govori sastavljeni iz jednih istih reči, reči iz oskudnoga bračnoga rečnika, te otuda vi muževi najčešće i završavate polemiku sa ženom, onim običnim:

— To si već kazala sto puta!

Bez ambicija da na osnovu toga postanem član Srpske Akademije Nauka, seo sam jednoga dana i izradio taj domaći rečnik i objaviću ga ovde, ne bi li ga možda kogod dopunio.

Rečnik sam podelio u pet delova:

  1. Rečnik ljubavi
  2. Rečnik medenog meseca
  3. Rečnik prvog sukoba u braku
  4. Rečnik roditeljski
  5. Rečnik staraca i baba

Hajd’ sad da pregledamo svaki od ovih odeljaka.

33.1. 1. Rečnik ljubavi

To je najmanji deo celokupnog rečnika. Najmanje je reči u njemu, jer najzad moje lepe čitateljke znaju da se prava ljubav kazuje sa što manje reči i da tamo u stvari nema ljubavi gde je mnogo reči. Ja sam ih zabeležio ovoliko:

Ah! — Dragi — Anđele — Zlato — Srce moje — Oči moje — Srećo moja — Tvoj do groba — Večito — Iskreno — Verno — i t. d.

Ja nisam mogao više reči da nađem. Ali se nadam da će mi ovaj rečnik moje čitateljke lako popuniti.

33.2. 2. Rečnik medenog meseca

I to nije bogat deo rečnika. Mlada i mladoženja medenih dana obično ne govore mnogo. Bog će ih sveti znati zašto.

Ja sam za taj deo rečnika zabeležio ovoliko reči:

Golube — Jabuko — Jagnje — Pile — Gugutko — Prase — Šećeru — Krofnice — Čedo — i t. d.

Tek pre neki dan su bile poklade i završilo se venčanja mnogih i mnogih te im sad uz post traju medeni dani. Oni bi mogli najbolje dopuniti ovaj deo rečnika, jer ja sam verovatno mnoga i mnoge reči pozaboravljao. A nekad sam ih znao vrlo mnogo.

33.3. 3. Rečnik prvog sukoba

Dabome, ustavio sam se na prvom sukobu, jer ako bi uneo u rečnik i sve ostale sukobe koji u braku posle prvog nastaju, onda bi mi trebala vrlo debela knjiga samo za taj rečnik. Nikome to već nije nepoznato da se naši muževi i žene u svađama služe rečnikom kojim se služi i seljak. Počevši od „marš“ pa do „džukelo“, muževi i žene revnosno se služe rečnikom kojim se služi seljak. Ali ja neću da pišem seljački rečnik, ja hoću domaći, i zato sam i sabrao samo one reči koje se čuju posle prvog sukoba.

— Neblagodarniče — Ja nisam tvoj rob — Mladost si mi oduzeo — Grubijanu — Tako mi i treba — Varvarine — Alapačo — Golanferu — Jezik za zube — Jednu manje — Doteraćeš me do krajnosti — i t. d.

Dakle, ne mogu očekivati da će mi i ovaj deo rečnika poštovani čitaoci i čitateljke popunjavati. Što ne ide, ne ide, ne mogu ja to od njih tražiti.

33.4. 4. Rečnik roditeljski

Ja mislim na onaj rečnik koji se razvija u kući kad se počnu ređati deca. Nije reč o tepanju deci. Tu se obično upotrebe one iste reči koje je čovek ili žena upotrebljavao jedno prema drugom za vreme medenih dana. Ono isto tepanje koje sam izložio u drugom delu rečnika.

— Golube — Jagnje — Pile — Jabuko — Gugutko — Prase — Šećeru — Čedo — Krofnice i t. d. Što je žena govorila mužu ili muž ženi, sad govore detetu.

Ali sem toga tepanja, među roditeljima se pojavi čitav niz novih reči. Evo ih nekoliko:

— Mleko — Cucla — Fačle — Babica — Klistir — Korito — Kamiltej — Sapun — Pelene — Dojkinja i t. d.

Taj rečnik već znamo svi.

33.5. 5. Rečnik staraca i baba

Kad se zađe već u godine, muž i žena onako isto malo govore kao kad se prvi put sretnu i izjave jedno drugom ljubav. Doba prve ljubavi i doba starosti su dva najiskrenija u životu čovečijem. I kod jednoga i kod drugoga se malo govori, jer se razumeju i bez reči.

U doba starosti i nema mnogo reči te ono što ima lako je zabeležiti. Evo nekoliko:

— Špiritus — Kanfor — Žiganje — Tej od zove — Naočari — Sutlijaš i t. d.

Eto toliko.

Ipak ću ja nastaviti ovaj posao te dopuniti koliko više mogu moj rečnik.

34. Todorovo žito

Danas nedelju dana bila je Todorova subota, a ja nisam ni mislio o njoj što da pišem. Nisam rad bio da mi se reče: „Živ mi Todor da se čini govor.“

E, ali za Todorovu subotu vezan je jedan narodni običaj vrlo lep i vrlo praktičan. Još u petak odu majke u crkvu na večernje i tamo svaka dobije, po malo žita. To se zove Todorovo žito. E, to žito, vidite, uzmu majke, zaviju u malu krpicu pa metnu svojim ćerima pod jastuk, ali tako da kćeri ne znaju o tome. I to ne metnu samo u petak uveče nego i u subotu uveče.

A znate li zašto se meće Todorovo žito devojci pod jastuk? Jer to je sigurno, kao dva puta puta dva četiri, da će tada devojka sanjati svoga suđenika.

I zamislite kako je to praktična stvar kad i devojka i roditelji znaju u napred suđenika. Oni ga onda sasvim mirno očekuju.

Devojka recimo sanja poručnika i, sad, to je sigurno da će jednog dana doći poručnik da je prosi. I na osnovu te sigurnosti vrlo je lako i devojci i roditeljima upravljati se u životu. Dođe na primer profesor i prosi devojku — odbiju ga; dođe sekretar sudski i prosi devojku — odbiju ga. Odbiju svakog kogod se javi, jer su sigurni da se mora javiti onaj poručnik što je proklijao iz Todorovog žita.

A ne meću Todorovo žito pod jastuk samo devojkama već i udovicama i raspuštenicama.

Prvog dana, t. j. subotu ujutru majka obično ne pita ćerku ništa, nego ostavlja za nedelju ujutru da se san ponovi i dobro utvrdi, pa onda porani dok još ćerka spava, sedne joj na krevet i tiho joj mazi čelo rukom dok je ne probudi. Čim se dete probudi, a majka odmah ispituje:

— Čedo moje, šta si sanjala?

A dete se kao malo zastidi, ali opet kaže. Kome će ako neće svojoj majci.

— Sanjala sam majko jednog artiljeriskog poručnika.

— A prošle noći?

— Prošle noći?… A jest, sećam se, sanjala sam jednog generalštabnog kapetana.

Majci se razvuku usne na milo, pogladi ćeri čelo i tumači joj san:

— To je, vidiš, ćero, tvoj suđenik.

— Kako moj suđenik, koji od njih dvojice?

— Pa to je jedan isti. On je sad artiljeriski poručnik, ali će preći u đeneralštabnu struku, dobiće za kapetana i doći će tebe da prosi.

A biva i drukče. Razbudi majka ćerku poljupcem i tiho je pita:

— Šta si, dušo, noćas sanjala?

A dete se misli i priseti se:

— Sanjala sam kao našu mačku Micu, pa kao ti je majka juriš po kući portfišom da je tučeš, jer je pojela ribu što je ostala sinoć od večere, pa kao ona bega, bega i razbije porculanski bokal.

— Budi Bog s nama! — krsti se majka.

— A juče, šta si juče na noć sanjala?

— Juče na noć?… A, jest, sećam se. Sanjala sam lađu „Deligrad“.

— Eto ti sad!

I majka u ljutini ščepa ono Todorovo žito ispod jastuka, pa ga tresne kroz prozor.

Još gore je prošla udovica gospođa Stanka. Ona sirota nije metala Todorovo živo pod glavu dve tri godine posle smrti svoga muža. Sve se bojala da se ne pojavi pokojnik. Taman, samo bi joj to još trebalo. Jedva se ove godine rešila i to ne bi ona sama, nego je okupila gospođa Milka.

— Metni, ludo, Todorovo žito pod glavu, da vidiš ko ti je suđenik.

— Ostavite za Boga, gospođa Milka, zar je meni do toga! — uzdiše Stanka.

— Ne kažem da ti je do toga, ali ti od sudbine ne možeš pobeći — ubeđuje je gospođa Milka.

Najzad se prelomi udovica i metne žito i u petak uveče i u subotu uveče.

Prekjuče je bila kod mene da mi se žali na sudbinu. Veli mi:

— Dragi Ben-Akiba, rekli su mi da se vi razumete u ženskim stvarima.

— Prevarili su vas, gospođo, to se razume Jova Jovanović, doktor, a on sedi u…

— Ama ne to! Izvinite što sam se pogrešno izrazila. Hoću da kažem, vi umete tako da se nađete oko ženskih kad se one nalaze u teškom položaju…

— Opet su vas prevarili, za te stvari mnogo je bolja Anka Kolarovska, babica…

— Oh, zaboga, kako ne možemo da se razumemo!

— Pa tako, gospođo, što vi pravite neki uvod u vaš razgovor. Međutim, ja nisam navikao kod udovica ni na kakav uvod, već da se odmah pređe na stvar.

— Pravo kažete. Meni se desilo nešto neprijatno…

— Ah, to je lako pomoći, u kom ste mesecu?

— Ta ne, zaboga, čekajte, saslušajte me u snu mi se desilo, sanjala sam.

— A tako? — i ja primakoh brže bolje stolicu. — Pričajte, pričajte, ne znate kako je volim da slušam udovičke snove.

I ona poče iskreno da mi se žali:

— Metla sam Todorovo žito pod glavu…

— Pa?

— Pa u petak na noć sanjala sam g. Jocu sudiju.

— Sasvim dobro, vrlo dobro.

— Jest, ali u subotu sam sanjala g. Peru, konjičkog kapetana.

— A u nedelju?

— Ne, samo se dva puta meće žito pod glavu.

— E, pa šta je tu neprijatno. Oba sna su vrlo prijatna. Istina, g. Joca je malo postariji čovek, ali je ipak to prijatan san.

— Ali, htela bi da znam koga da smatram za svoga suđenika, ne mogu ih tek obojicu smatrati.

— A, što se toga tiče, stvar je vrlo lako izmiriti. Vi smatrajte g. Jocu za suđenika pošto ste prvo njega sanjali, a i zato što je on stariji čovek.

— Pa da, on me već i prosi.

— Vrlo dobro, vrlo dobro.

— A šta ću s g. Perom

— On vas ne prosi, je l’ te?

— Ne.

— Svejedno, smatrajte i njega za suđenika. Nije vaša krivica, to je tako Bog hteo kad vam ga je u snu poslao.

— Ali kako dvojica?

— Pa tako, zaboga. Udajte se za g. Jocu, a g. Peru smatrajte za suđenika kojega vam je Todorovo žito dalo.

— Pravo kažete — uteši se udovica, stište mi blagodarno ruku i oprosti se.

A šta ste vi moje lepe čitateljke, sanjale, sa Todorovim žitom pod jastukom?

35. Poplava

Ja znam pouzdano da vas je bilo kojima je i suza naišla na oči kad ste čitali one strašne izveštaje o nevoljama našega naroda povodom poplave, kao što znam pouzdano da mi nećete verovati da ih je bilo koji su se tome i radovali. Nećete mi verovati, reći ćete da sam izmislio, a ja međutim imam pisma u rukama koja ću citirati te da vas uverim.

Pisma su pisale dve beogradske gospođice jedna drugoj, a meni ih je dala treća, jedna moja simpatična obožavateljka.

Evo tih pisama:

Gospođice Mico,

Jeste li čitali u današnjim listovima da Srbiji preti poplava? Ako naiđe, mi bi mogle sa naše strane mnogo da učinimo, o čemu bi trebalo još ranije razgovarati, jer ako bi, na primer, trebalo prirediti kermes, onda bi još sad trebalo bezecovati Kalimegdan. Vi znate da je posle navala drugih društava pa nećemo moći dobiti dobar dan. Ako se slažete sa mnom, mogli bi se sastati pa razgovarati o tome.

Ljubi vas i grli Dara

⁂

Draga gospođice Daro,

Ideja vam je vrlo dobra, ali ja mislim da ne možemo žuriti. Novine javljaju da je poplava tek u izgledu. Ako naiđe veća voda, sastaćemo se i videćemo.

Grli vas, Mica.

⁂

Slatka gospođice Mico,

Hitam da vam javim radosnu vest da je po današnjim telegramima poplava već naišla.

Po mome mišljenju, program bi morao biti nešto originalno. Konfeti su već dosadili, treba nešto novo izmisliti. Jedino bi se iz starog programa mogla zadržati ljubavna pošta, srećke i paviljoni. Inače bi trebalo što novo izmisliti. Javite mi kad ćemo se videti.

Grli vas vaša Dara.

⁂

Draga gospođice Daro,

Moj otac kaže da ne treba verovati prvim novinarskim vestima, treba sačekati bar sutrašnji dan da se vesti potvrde.

Vrlo ste tačno primetili da treba pronaći kakvu novu ideju, jer dosadašnji način priređivanja kermesa vrlo je dosadio. Ja imam jednu sasvim novu ideju. To su ljubavne ljuljaške. Između dva drveta na Kalimegdanu vezane bi bile ljuljaške na kojima ne bi više njih moglo sesti nego dvoje. Plaćalo bi se dinar za jedno ljuljanje. Zamislite kako bi to prijatna stvar bila kad bi se vi recimo ljuljali sa osobom koja vam je mila. Na ljuljašci bi s tom osobom mogli i poverljivije razgovarati nego dole na zemlji međ tolikim svetom koliko ta obično ima na kermesima. Kad je ljuljaška dole, morali bi još biti i nešto obazriviji, ali mislite kad se ljuljaška popne gore, u vazduh kad vas iznese iznad sebičnog sveta, kad vas uznese na visinu do koje ne dopire ni uvo ni oko pakosnoga sveta, zamislite šta sve možete kazati.

Eto, to je moja ideja. Videćemo ako poplava bude jača, obrazovaćemo odmah odbor.

Iskreno vas ljubi Mica.

⁂

Slatka gospođice Mico,

Naš je uspeh osiguran; voda je već nadošla za 70 santimetara, ima i potopljenih sela. Sad više sumnje nema.

Oh, slatka moja, kako vam je divna ideja. Nisam celu noć spavala misleći na vašu ljubavnu ljuljašku. To je i lepo i novo i originalno. Boga mi, svi će se iznenaditi tom novitetu.

Zamišljala sam sebe na ljuljašci sa… Eh, znate već s kim. Ljuljaška se zanjihala, pa leti, leti, leti. Čas uzleti visoko iznad sveta, a čas se spusti te proleti kraj majke i oca koja sede dole na klupi i čekaju da se svrši ljuljanje. Ja sam čak smislila šta bi nas dvoje razgovarali gore, u vazduhu, a šta dole, blizu zemlje, kad ljuljaška prolazi kraj oca i majke. Evo da vam citiram samo nekoliko primera:

Vazdušni razgovor: — Ah, zlato moje, šećeru moj, ja ne mogu bez vas, ja neću bez vas da živim!

Zemaljski razgovor: — Da, imate pravo, i goveđina je sad već poskupila, velika je skupoća.

Vazdušni razgovor: — Odite bliže meni, zagrejte me pogledom, zagrejte me nadom da ste moja, jedino moja!

Zemaljski razgovor: — Ne možete više nigde dobiti čisto vinsko sirće, eto naši se krastavci ove godine pokvarili.

Je l’ te da bi tako divno izgledalo? Oh, divna ideja! Žurite, žurite da obrazujemo odbor, poplava je obezbeđena, nema šta više da nas plaši da je neće biti.

Grli vas, ljubi vas i stiska vam ruku vaša Dara.

⁂

Draga gospođice Daro,

Sutra u 3 sata po podne, izvol’te doći u salu „Građanske Kasine“ radi obrazovanja odbora za pomoć poplavljenima.

Vaša prijateljica Mica.

36. Kod nas je bolje

Čitam juče baš u jednim našim novinama kako je selo Javenštat u srezu Rensburškome, u Nemačkoj, u toku četiri stotine godina promenilo svega osam učitelja. Neverovatna stvar ali istinita. U belešci se iznose tačno imena dotičnih učitelja, kao i godine kad je ko postao učitelja kad je prestao biti i tačno izlazi četiri stotine godina. Zamislite, osam učitelja četiri stotine godina!

Kod nas je međutim mnogo bolje. Ja znam kod nas jedno selo, koje se ne zove Javenštat, i koje nije u Nemačkoj, pošto je u Srbiji, i znate li kako kod tog našeg sela stoji po tačno utvrđenoj statistici? Sasvim obratno onome u Nemačkoj. Kod nas je za osam godina promenjeno četiri stotine učitelja.

Vama je već poznata moja sklonost da se zabavljam statistikom. To je moja naročita pasija. Ima tako ljudi pa im je pasija šah, drugima opet farbl, trećima, recimo, da skupljaju anzihts karte.

A moja je, vidite, pasija statistika i ona me toliko zanima, da osećam neku naročitu naklonost i prema onim gospođicama što rade u statističkom odeljenju Ministarstva privrede, pa čak i prema onima što rade u Opservatoriji i ako one nisu statističarke, ali im simpatišem samo zato što beleže cifre u linije.

Dakle, kad već volim statistiku nije nikako čudo što sam taj podatak o učiteljima kod nas odmah stavio u statističke tablice. I evo kakve sam rezultate dobio:

  1. U Nemačkoj za četiri stotine godina učiteljovalo je osam učitelja u jednom selu; u Srbiji za osam godina učiteljovalo je četiri stotine učitelja u jednom selu;
  2. Osam godina čini 2924 dana, što znači da na svakog učitelja dolazi 7.31 dana.
  3. Toliko je dana učiteljevao jedan učitelj pretstavljajući da u godini ima 365 dana, ali učiteljska, odnosno školska godina (zbog ferija) iznosi svega devet meseci ili tri stotine dana, što za osam godina čini 2400 dana; prema čemu na svakog našeg učitelja pada da je u tom selu učiteljevao šest dana.
  4. To tako stoji, kad bi bilo sve u redu. Ali kod nas se obično u početku školske godine opravlja škola i kreči i na to ode mesec dana, prema tome ostaje devet meseca u godini ili za osam godina 2160 dana, što znači da na jednog učitelja pada 54 dana.
  5. E sad moramo uračunati i božićne i uskršnje ferije, ferije pred ispit i pred mali ispit, što recimo ukupno godišnje čini 40 dana ferija, a za osam godina 320 dana ferija. Prema tome na jednog učitelja pada 4.6 dana.
  6. Kad uzmete sad da svaki učitelj bar po jedan dan u godini boluje ostaje mu da radi tri dana, sad kad uzmete i to u obzir da svaki učitelj u godini uzme bar dva dana odsustva da bi se promuvao malo po čekaonici ministarskoj u doba kada se pravi učiteljski razmeštaj, onda ostaje da na jednog našeg učitelja, od onih četiri stotine, pada taman jedan dan rada.
  7. A jedan od te četiri stotine učitelja čak je u javnosti zahtevao smanjivanje radnog vremena na šest sati dnevno.

Je l’ te da je bolje kod nas no u Nemačkoj.

37. Pseće pitanje

Na sinoćnoj sednici opštine beogradske rešeno je da se dosadanja taksa za držanje pasa povisi na deset dinara.

Mora se čovek ozbiljno zapitati šta opština hoće sa ovom tako velikom taksom. Ona može samo dvoje hteti: ili da povisi svoje prihode, ili da uništi pseći stalež.

Da razmotrimo sad i jednu i drugu pretpostavku i njihovu opravdanost. Recimo, opština hoće da postigne što veće prihode i to će na psima postići. Sasvim je moguće, moguće je da će ti prihodi biti toliki da će opština moći od psećih prihoda čak i jednoga kmeta da plaća. Pa ipak, ja nalazim da opština nije trebala u ovom slučaju da se ugleda na državu. Naša država čim hoće da postigne kakav prihod više, a ona odmah to na praktikantima. Pa valjda nije sav budžet državni i opštinski legao na praktikantima i psima.

Da pređemo međutim na drugu predpostavku, a to je, da je opštini cilj da ukine pseći stalež u Beogradu. Ako se zbilja, naša opština na tako što odvažila, onda, neka nam opštinski odbor odgovori i kaže: pa ko će onda lajati u Beogradu?

Moram odmah izjaviti da ja razumem onu razliku izmeđ olajavanja i lajanja? I kad bi kojom srećom naša opština uspela da udari taksu na olajavanje, to bih razumeo. Bila bi to za najkraće vreme najbogatija opština na svetu; izvela bi sve velike radove; nazidala bi velelepne škole; podigla bi pokrivene pijace; podigla bi domove za starce; dobrovoljce, za gimnastička društva i t. d. Toliko bi to bio silan i veliki prihod kod nas u Beogradu.

Ali, na lajanje niti se može udariti taksa, niti se ono može zabraniti. Ono je čak, ako hoćete, i javna društvena potreba.

Koliko li je puta do sada lajanje kakvoga psa spaslo pogdekome domaću sreću i čast?

Koliko je puta lajanje kakvog psa spaslo pogdekome imanje i imovinu? O, koliko sam puta ja u sebi pomišljao, kako bi to dobro bilo kad bi naši noćni stražari po celu noć lajali, kad već nisu kadri drugače da nam obezbede imovinu. Ja verujem da bi na taj način mnogo više doprineli bezbednosti beogradskih građana.

Ovako to sad čine naši psi. Al’ evo gde je opština oglasila psima rat i preti im istrebljenjem.

Pa dobro, ko će onda lajati u Beogradu? Niko više ne će imati računa da drži pse, a lajanje, kao što sam već gore kazao, društvena je potreba.

Moraćemo se dovijati. Ja mislim da će se tu mnogi pomagati gramofonom. Pre no što sadanjeg svog psa žrtvuju zbog velike takse i predadu ga šinterima u ruke, pustiće ga siromaha da se izlaje u gramofon. Pas će izlajati sve što mu je na srcu, izlajaće ceo svoj testamenat i biće predat šinteru. A gazda će njegov, kad padne veče i pođe da zaključa kapiju, poneti lepo i gramofon i metnuti ga iza avlije.

Lele, majko, kad nastane lajanje gramofona iza raznih kapija, ta neće ni lopovima ni ljubavnicima pasti na pamet da preskaču plotove.

Ili možda, kako su gramofoni dosta skupi, doviće se svet i drukčije. U nas je bar, hvala Bogu, uvek puno ljudi i bez službe i bez hleba. Ko zna da se tako ne stvori jedna nova profesija. Tek jednoga dana a mi čitamo ovake oglase:

„Jedan mlad čovek, vičan lajanju, može dobiti mesto u jednoj otmenoj kući“.

Dabome, taj mlad čovek vršio bi u toj otmenoj kući samo noću dužnost, te bi mu lajanje moglo biti savim s uzgredan prihod. Uostalom, zar je malo mladih ljudi koji u pojedinim našim otmenim kućama vrše samo noću dužnost? E, pa, oni ne bi imali ništa više, do samo da nauče lajanje.

Ko zna ne bi li, prema tako pojavljenoj potrebi, i naše škole za učenje stranih jezika ustanovile naročite kurseve za lajanje.

Najzad, sve ovo dovde, to je kako ćemo se mi pomoći. Međutim, važnije nego to je kako će se psi pomoći. Jer, ovim je opština pseće pitanje stavila na dnevni red i ja ne verujem da će oni ostati ravnodušni.

Ja sam čak čuo da su oni imali jednu užu konferenciju, (do duše ne u lovačkoj sobi kod „Pariza“, nego na Starom groblju) na kojoj su rešili da se ovih dana sazove veliki pseći miting.

⁂

Dakle, održan je miting. Održan je u onoj kotlini na Taš-majdanu. Bilo je predstavnika sviju grupa: kasapskih pasa, pinčika, sokačkih pasa, seljačkih i uopšte pasa svih zanimanja i poziva.

Zbor je otvoren tačno u tri časa po podne. Za predsednika je jednoglasno izabran Murga sa akcionarske klanice.

Predsednik se pope na jedno brdašce, pa pošto omirisa travu i jedan kamen koji je tu ležao, on jasnim, zvonkim glasom izlaja blagodarnost na poverenju zbora i odmah prestavi kao komesara nekakvu džukelu koju sam svakog dana viđao da se vuče po Velikoj Pijaci.

Na zbor nije učinio baš najbolji utisak komesar. Bilo je čak i gunđanja, jer tu džukelu svi poznaju kao policijskog špijuna koji je već nekoliko puta bivao u šinterskim kolima pa se protekcijom pojedinih žandara spasavao. O toj džukeli je, u dobro obaveštenim psećim krugovima, kružilo čak mišljenje da nije čistih ruku. Dva tri puta je već na velikoj pijaci uhvaćen na delu kad je kakvoj zaljubljenoj kuvarici izvlačio meso iz korpe.

Ali sad, kakav je da je, on je imenovan za komesara i zbor je mogao režati koliko je hteo, morao je trpeti.

Prvi na zboru uze reč jedan Samsov.

— Molim, g. predsedniče, dozvolite mi da se ja prvi izlajem.

— Molim, izvol’te.

— Braćo! — uze Samsov reč, vama je poznato zašto smo se mi sabrali. Kao što znate, nas ne gone ekonomske nevolje da se ovako jadamo. Možemo čak reći da se od vremena sukoba srpskog sa Austro-Ugarskom naš položaj poboljšao. Sad se ne izvozi živa stoka iz Srbije već se ovde kolje u mestu, to sve više ima cuboka za nas. S te strane, dakle, ne bi se mogli žaliti; ali je naš socijalni položaj ugrožen. Lična poreza, koju nam je opština razrezala, tolika je, da se jasno vidi tendencija opštinske uprave da nas zatre. Hoćemo li mi to da trpimo, ili ćemo se protiv toga dići i protestovati. Eto, to je ono o čemu se ima danas većati.

— Protestovaćemo, protestovaćemo! — zahori se iz sviju grla.

— Molim za reč! — pišti jedna mala kudrava pinčika.

— Pinčika ima reč! — odlaja predsednik.

— Molim lepo predsedništvo — poče pinčika plačevnim i mekim glasom — da opomene ovu palilusku džukelu da me ne uznemirava. Pun je, čičaka, sav mu rep od čičkova, a jednako se cunja oko mene.

— Pa šta je — izdra se palilulac — valjda sam i ja građanin ove zemlje, baš i ako mi je rep od čičaka.

— Mir! — viče predsednik.

— Gle te, molim vas! — dernja se palilulac — kupala se, namirisala se kolonjskom vodom, pa sad ne sme niko da sedne do nje. Mustra bečka!

— Mir, zaboga!! — umirava opet predsednik. — Ja bih molio da se ne stavljaju nikakva kratka pitanja, inače ne možemo preći na dnevni red, a mi nemamo po 150 dinara dijurne pa da nam je to svejedno. Molim dakle da se govori samo o stvari radi koje smo se i sabrali.

— Molim za reč! — urla jedan sa Pašinog Brda.

— Ja ne razumem tendenciju vlasti sa ovim nametom, — urla brđanin. — ja ne znam smetamo li mi vlasti kao stalež, pa nas kao takve hoće da uništi, ili vlasti smeta naše lajanje. Ako je to lajanje, vlast ima sredstva da mu stane na put. Neka pooštri odredbe u zakonu o štampi i mi ćemo onda lajati svaki svojim tonom. Ako li je pak cilj da naš stalež uništi, onda ćemo najpre da se zapitamo, jesmo li mi zbilja najizlišniji stalež u prestonici, ja ću navesti i mnoge druge sasvim izlišne staleže u našem društvu, pa što se ne dozvoli šinterima i njih da hvataju nego samo nas. Ali naša policija ne gleda na to!

— Molim, molim! — diže se džukela-komesar. — Ne dozvoljavam da se olajava državna vlast. Odluku je donela samoupravna opštinska vlast i na nju se samo maže lajati, a nikako na državnu vlast.

— More, lajaćemo na Boga, ako treba! — dere se promuklo onaj palilulac sa repom od čičaka.

— Mir! — urliče predsednik.

— Au! — dere se jedan dorćolac s jednim okom.

— Au, au! — pridružiše mu se još nekolicina.

— Molim, tiče li se to policije? — pita komesar.

— Mir, zaboga! — viče predsednik i pope se na dve noge da bi sagledao ceo zbor.

U tom se napravi neka gužva. Nastade dreka, piska i sabiše se psi na jednu gomilu. Počeše da se ujedaju, štipaju, dave.

— Šta je, šta je, zaboga? — urla predsednik — šta se tamo dešava?

— Bezobrazluk! — pakosno odgovori jedno jevrejsko kuče sa jalije, sa jednom kraćom nogom. — To je bezobrazluk, ova pinčika donela parče šunke pa se sad svi otimaju.

— Zaboga, pa ovo nije opstrukcija pa da morate donositi jelo na zbor. Molim, dakle, šta je sa tom šunkom?

— Progutao je onaj sa repom od čičaka.

— Nek mu je nazdravlje! — laje onaj sa Pašinog Brda i curi mu voda na žvale.

— Molim da se pređe na dnevni red! — dere se predsednik.

— Na dnevni red! Na dnevni red! — urla zbor.

Zatraži reč onaj na tri noge sa Jalije i taman poče, a otud ulicom začu se neki tresak, lom, piska. Ujedanput uleti u zbor jedna džukela sa kantom od gasa na repu. Nastade užasna dreka. Pinčike vrište kao udovice, drugi urlaju i poče sve redom da bega.

Onaj opet s kantom juri kroz zbor, a kanta lupa o ledinu i o glave prisutnih.

Sve se redom razbeže. Prvo predsednik, pa komesar, pa svi za njim.

A na mestu zbora ostade hrabro samo onaj palilulac sa repom od čičaka. Kao pobeđeni vojvoda, okrete se levo i desno i poče da reži ove reči:

— To je gadno, kakvim se sve sredstvima naša policija služi da rastera zbor. Pa savi rep pod noge te ode tamo put kragujevačkog druma.

38. Evina jabuka

Još dok sam učio školu ja sam imao jedno jasno i precizno gledište. Ni jedan predmet nisam baš onako iscrpno izučio. Ja sam bio na čisto s tim, dok svršim školovanje da će sve to drukčije izgledati, pa našto bi mi onda bilo učenje.

Uzmite samo fiziku, molim vas, pa mi recite šta je od onoga ostalo onako kako ste vi učili? Pa uzmite hemiju, pa matematiku i redom sve. I ne samo te predmete, već i samu istoriju. Uzmite na primer Istoriju Srba. Vi zapnete i učite recimo Kosovsku bitku, znate o kosovskoj večeri sve sitnice, znate čak i reči Lazareve, a znate i o izdajstvu Vukovom sve što vam treba, znate i planinu Grdeč za koju je zašao s vojskom kad je napustio Lazara.

I to vi recimo učite u četvrtom razredu gimnazije i, dok vi pređete u peti, a ono se već dokazalo da kosovske večere nije ni bilo. Dok vi pređete u šesti razred, a ono se dokazalo da se ona planina ne zove Grdeč nego Goleš i taman vi došli na maturu, a ono se dokazalo da nije bilo ni izdajstva Vukova.

E, pa šta vredi tu učiti? I ja sam se toga svoga gledišta uvek u školi i držao, a bilo je među mojim drugovima grešnika, koji su zapeli pa učili, učili, učili, a razume se, sad vide i oni da istoriju Srba znaju toliko isto koliko i ja.

Pa nije to samo istorija Srba nego čak i crkvena istorija. Ili bi ta nauka trebala da bude svetinja, ili ne znam koja. Sve što je u njoj biblijska je istina, pa bar to ne bi smelo da se menja. Al’ eto, sad se i to već uveliko menja.

Mi smo svi na primer učili da je Eva u raju zagrizla jabuku. Ja sam to tako lepo naučio da i sad kad zažmurim ja vidim u mašti jednu ženu, jedan smokav list i jednu jabuku. Tako mi je to ostalo živo u pameti da ja drugače ne mogu da zamislim.

Jest, ali evo sad gde je pokrenuto to važno pitanje: je li baš jabuka bila ono što je Eva zagrizla i, ako nije, šta je onda zagrizla?

Olivije Džonson, član američkog naučnog udruženja, dokazuje da jabuka ni u kom slučaju nije mogla biti to što je Eva zagrizla. Jabuka prvo rodi samo u umerenom pojasu a nikako u žarkom, a raj je bio u žarkom pojasu. A drugo, jevrejska biblija u originalu ne pominje jabuku, nego samo voće i tek kad je biblija prevedena na latinski uneta je jabuka.

Prema tim važnim faktima otpada dakle svaka mogućnost da je Eva zagrizla jabuku, i sad nastaje pitanje: Pa kog je vraga onda zagrizla?

I kako nauka nikad ne postavlja pitanje, a da na isto sama ne potraži i odgovor, to je i ovde tako učinila.

U žarkom pojasu jedino voće koje rodi, a koje bi se dalo zagristi, bio bi limun. I onda ništa drugo Eva nije ni mogla zagristi do limun.

A kad se pođe od te tačne predpostavke, onda se i mnoge druge stvari mogu razumeti. Sad tek se može razumeti Božja naredba da se to drvo ne sme brati. Nije Bog zabranio uopšte da se to drvo ne sme brati, nego je naredba morala glasiti:

— Slušaj, Evo, sve možeš jesti i sve možeš gristi, ali kad zagrizeš limun ja ću već znati koliko je sati.

Svi vi koji niste naivni, znate kad žene grizu i sisaju limun. E, pa onda, je li vam čudo sad, zašto je Gospod Bog smatrao celu stvar za tako veliki greh?

A zbilja, kadgod sam o tome razmišljao ranije, meni je bilo vrlo čudno: zašto je Bog zapeo baš toliko za jednu jedinu jabuku? Sad mi je među tim sve vrlo jasno.

Sad razumem i položaj Adamov. Vi ste valjda videli na slikama kako Adam pravi glupo lice gledajući kako Eva grize jabuku. Međutim, ta je glupost sasvim opravdana kad uzmete u obzir da je njemu morala curiti voda na usta kao muzikantu gledajući kako Eva sisa limun.

Sad će, posle ovoga otkrića, morati razume se da se izmeni i prva glava u Crkvenoj Istoriji, te će deca na ispitima ovako morati govoriti taj pasus iz te lekcije:

— „A kad Gospod Bog primeti da Eva nešto vrlo često sisa limun, naljuti se… i t. d.“

Baš ću ići ove godine na ispite da čujem hoće li tako biti izmenjeno.

39. Opservatorija

Ja ne mogu da razumem i našto nam je ta opservatorija, kad je tako ružno vreme. Ja bih razumeo ustanovu opservatorije samo tako, kad bi čovek mogao lepo da poruči ovako ili onakoj vreme.

Zamislite samo kako bi to lepo izgledalo, odete na telefon i zazvrjite:

— Alo!

— Alo. Molim opservatoriju.

Malo posle javi vam se otud ljupki glas, kakve opservatoriskinje sa platom od osam stotina dinara (jer valja znati da je kod ženskih činovnika sve ljupkiji glas što je manja plata).

— Molim šta želite? — upita vas taj ljupki glas.

— Je li tu gospodin opservatorista?

— Ko, molim?

— Pa g. šef opservatorije.

— Nije ovde, a šta ste radi?

— Pa rad bih bio, ako je moguće, da naručim za sutra jedan lep dan.

— Izvinite, nemoguće, za sutra je već bezecovana kiša.

— Ah, tako, onda za prekosutra, ako je moguće.

— Ne, gospodine, zauzeto je. Gospodin potpukovnik Sima naručio je vetar.

— Pa lepo, onda za subotu.

— Dozvolite da vidim… Moguće je, subota je slobodna.

— Onda vas molim zabeležite za mene taj dan lepo vreme.

— Želite ajnfah lepo vreme, ili možda garnirano?

— Kako garnirano?

— Pa ako je po volji ujutru malo kišice, oko deset sati sunce, a pred veče prijatan vetrić?

— Da, to može, nije rđav garnirung, jer i inače se opština neće setiti da polije ulice. Vrlo dobro, dakle garnirani lep dan.

Zamislite kako bi to lepo bilo kad bi tako moglo biti. Proslavlja na primer kakvo pevačko društvo svoju dvadesetpetogodišnjicu i odmah sedne i napiše pismo:

OPSERVATORIJI, OVDE

To i to pevačko društvo proslaviće na dan 13 i 14 ov. mes. svoju dvadesetpetogodišnjicu. S obzirom na plemeniti cilj ovoga društva i na misiju koju je ono vršilo, pronoseći narodnu pesmu širom srpske zemlje, Uprava se nada da će se Opservatorija besplatno ustupiti za gornje datume lepo vreme, kako bi moglo svoju svetkovinu obaviti.

I šta mislite, da l’ bi i tada bilo ovako ružno, kišno i hladno vreme kakvo nas je zadesilo sad na kraju marta, tako da moramo još nositi zimske kapute?

Pa ono, đavo će ga znati, sve mi izgleda da bi ovako isto vreme bilo baš i kad bi poručivali dane. Ja sam siguran da bi se skupilo bar pet stotina potpisnika koji bi od Opservatorije zahtevali da još nikako ne otopli.

Prođite samo Knez Mihajlovom ulicom pa pogledajte izloge. Puni puncati lepih prolećnih šešira, amrela, kostima, mantlova, a setite se kad dođete uveče kući na večeru o čemu vaša žena razgovara sa vama sad s proleća.

— Baš nešto se kanim, Joco, da izađem danas sutra u čaršiju. Moraš mi ovih dana spremiti novac, treba mi prolećni šešir, pa moram i haljinu praviti.

— Da, trebalo bi! — odgovara Joca pokunjeno a u sebi misli: Eh, da hoće Gospod Bog podržati ovo hladno vreme.

E, vidite, te Joce, Pere, Steve i svi ostali koji u razgovoru sa ženom tako misle u sebi: „Eh, da hoće Gospod Bog podržati ovo hladno vreme“ — oni bi se obratili opservatoriji sa zajedničkom molbom da bude ovako vreme kakvo je.

Pa kad bi već tako bilo i onda kad bi od nas zavisilo, onda nemojte se ljutiti na ovaj ludi mart. Dobar je on ovakav kakav je sve dok ne nađete zavod kod kojega će te eskontovati menicu.

40. Koncerat na lađi

Ne samo nova no i praktična je sasvim ideja, koncerat na lađi. Prekjuče ga je priredilo rodoljubivo društvo „Knjeginja Ljubica“. I da vidite, ako to samo uđe u modu, počeće mnoge i mnoge stvari da se priređuju na lađi. Počeće svadbe, javna predavanja, pa onda sednice partijskih klubova, pa sednice novčanih zavoda i t. d.

A zašto i ne bi? Zašto se ne bi i kakav politički klub mogao otisnuti od obale i navesti se na vodu? Ili, zašto ne bi uprava kakvog novčanog zavoda, otisla svoj zavod niz vodu?

A već za javna predavanja, naročito kad ih profesori drže, lađa je dušu dala, jer je predavač siguran da mu se slušaoci neće razbeći.

No za koncerte lađa je odista u prvom redu praktična i videćete da će to ući u modu. Razume se, neki će se termini morati izmeniti, neće moći važiti ovi isti koji važe za priređivanje koncerta kod „Kolarca“ ili na Kalimegdanu. Na primer, neće više postojati ulaznice nego karte.

Odete na kasu i tražite putničku kartu za koncerat, i to za koncerat 1. klase i za koncerat 2. klase. Pa onda, neće se više kazati: „Koncerat je počeo u 81/2 časova“, neko „Koncerat se otisnuo u 81/2 časova“, kao što se ne bi reklo ni: „Koncerat je završen u 1 po ponoći,“ već „Koncerat je pristao uz obalu u 1 po ponoći.“

Uostalom to nije glavno, koje bi se i kakve fraze upotrebljavale za taj koncerat, već kako to sve na samoj lađi izgleda. A to smo prekjuče videli.

— Jedno je ipak nezgodno — žali mi se gospođa Savka, — što na lađi ima vazdan ćoškova i budžaka. Malo malo, pa mi se dete izgubi. „Gde si, boga ti, ti?“ — pitam je. Kaže: „Gledala sam mašinu.“ Šta ima svaki čas da gleda mašinu?

— Pa to jeste. Al’ možda dete vole mašinu — kao tešim je ja.

Gospođica Perka opet žali mi se na nešto drugo. Veli, odveo je gospodin Žika u stranu, pa joj počeo da izjavljuje ljubav. A ona oseća kako je poduzima neka toplota, kako su joj se zažarili obrazi, pa se odazove njegovoj izjavi i odgovori mu da i ona njega voli. Kad se posle vratila majci, a ona ujedanput oseti kako je počela da se hladi i poče da se kaje što se odazvala, kad je tek pre neki dan kazala g. Ljubi da ga voli.

— A znate li u čemu je stvar? — veli mi, žaleći se.

— U čemu?

— Odveo me znate kod kazana, pa se ja tamo zagrejala, a ja mislim da me to ljubavni žar poduzeo. Čim sam se ohladila, videla sam u čemu je stvar.

Gospođa Stana opet žali mi se na svirajku.

— Znate, ja sam u šestom mesecu, pa mi smeta svirajka.

— Kako molim vas?

— Pa znate sedim mirno i ne mislim ništa, a ono tek pisne ona svirajka. Znate da me svu jeza poduzme.

— Pa jeste, na svirajku se treba navići.

—Nije da kažete da nisam navikla, ali kad tako iznenada svirne, mora čoveka iznenaditi.

— Pa, tako je.

Mašinista sa lađe žali mi se opet na kapetana.

— Znate, veli mi, prilikom koncerta, kad muzika svira, kapetan bi trebao baš najglasnije da komanduje, a on naprotiv sve nešto šapće.

Posle sam ispitivanjem saznao i tome razlog. Kapetan se zaljubio, pa naslonio usta na onu lulu pa samo uzdiše a mašinista misli, on šapće.

No najopravdanija žalba je bila gospođa Stankina.

— Boga mi, nikad više neću ići na koncerat koji se priređuje na vodi. Na suvu hoću, ali na vodi nikako.

— A što, zaboga?

— Pa okupio me onaj gospodin Steva, okupio, i morala sam da mu popustim.

— A što ste morali?

— Ta kako ne bi kad preti da će skočiti u vodu.

— Pa to vam se isto može i na suvu desiti.

— Ne može, nema čim da preti; u šta će da skoči?

— To je istina. Dakle, popustili ste?

— Morala sam. Samo zato što smo bili na vodi.

— Pa jeste, na vodi je mnogo klizavije no na suvu.

Eto to su od prilike utisci i impresije koje sam čuo sa prvoga koncerta na vodi. Možda je bilo još čega, ali se ne može stići, da se u svaku kabinu zaviri. Lađa ima vazdan ćoškova i budžaka, što kaže gospođa Savka.

41. Reforma pravoslavnog kalendara

Osim Petra Tipe i Maksima Trpkovića, bavili smo se reformom kalendara još ruski Sv. Sinod i — ja.

Rusiji ne idu reforme baš tako od ruke, te ko zna hoće li se i setiti kalendara, Petar Tipa i Maksim Trpković pokrvili su se među sobom, a Rusija pristala uz njih pa se sad i ona pokrvila sama sa sobom, te će naposletku ostati da tu reformu izvedem ja sam.

Da bih mogao tačno izložiti svoj plan po kome bi trebalo reformisati kalendar, ja moram u nekoliko reči da navedem šta u dosadanjem kalendaru ne valja i šta bi trebalo raščistiti.

Na prvom mestu valjalo bi prečistiti pitanje sa godišnjim vremenima. Po starim kalendarima, svako je od godišnjih vremena imalo svoje mesto, najpre proleće, pa leto, jesen, pa zima. Ali je u tom pogledu u poslednje vreme nastao takav darmar, da se sad ne zna ni ko pije ni ko plaća. Niti je zima zima, niti je proleće proleće, niti jesen jesen, ni leto leto. Niti ta vremena znaju ga red, niti idu svojim redom, nego su se pomešala, pa grune zima jula meseca, proleće decembra, jesen maja, leto januara i već kako ko dohvati.

Dakle, od godišnjih vremena treba iziskati reč: hoće li po redu vršiti svoje dužnosti ili neće?

Pa onda krajnje bi vreme bilo da se izmene i mesečni nebesni znaci. Otkud na primer vodolija da označava januar; to neka bude znak za juli, kad se piju špriceri a ne za januar; pa onda i bliznake treba sasvim odvojiti, dosta je jedno dete da služi kao znak sa mesec maj. Naši stari su mogli biti raskošni nekada, kad nije bila ovaka skupoća, Pa onda, sasvim sam protivan da škorpija bude znak za oktobar. Ako uopšte u životu koji mesec ujeda čoveka, to je decembar kad su balovi i koncerti; tu mu slatka škorpijica zabode žaoku u srce pa ostane celog života sakat. Dakle, nek škorpija bude znak za decembar. Na onda ne znam kakvog smisla ima da znak ga juli bude lav. To je mesec kad žene idu u banje, a muževi ostaju kod kuće. Dakle za taj mesec nek se uzme kao znak ovan, i to ovan sa što dužim rogovima da bi što tačnije označio muža koji je ostao kod kuće. Terazije bi sasvim ukinuo, to i nije nikakav nebeski znak; otkud kantar na nebu? Moralo bi se takođe razmisliti šta bi se učinilo i sa jarcem kao vrlo neestetskim nebesnim znakom.

Osim ovoga, mogle bi se učiniti i neke izmene u samim danima. Tako na primer meni se ne dopada red dana u nedelji. Ja bih na primer utorak sasvim izbacio, kad ga već svi smatraju za nesrećan dan i kad neće niko u utorak da počne kakav posao, Bolje je ustanoviti dva ponedeljnika ili može biti dve nedelje.

To bi bilo onako uglavnom obeležene načelne stvari o kojima bi trebalo razmisliti, a sad da pređemo na samu reformu kalendara.

Po mome projektu, i na kalendar bi valjalo primeniti metarski desetni sistem. Primenjen je već za težinu, sa dužinu, za meru vrednosti (novčani sistem), a kalendar je mera vremena.

Još kako bi se lepo dalo udesiti. Godina sto dana; u jednoj godini ima deset meseca, u jednom mesecu deset dana.

Razume se da bi takva kalendarska reforma imala grdna utiska na sve društvene odnose jer bi godine bile kraće. Na primer, ako se čovek sad ženi u tridesetoj godini onda bi se ženio u 110 godini, gospođica, mlada kao kaplja, tek stigla za udaju, kojoj je sad 19 godina, bila bi tada u 69 godini.

Na onda zamislite taštu koja je u zetovoj kući doživi osamdesetu godinu, što nije nikako čudo jer sve tašte u zetnjevim kućama dožive duboku starost. Takva bi tašta doživela 292 godine.

Posmrtni oglasi glasili bi ovako: „Moja dobra i neprežaljena supruga Jelka, preminu u cvetu svoje mladosti, u svojoj 96 godini“.

Ili na primer izgubi vam se dete od 1 godina (a vi već znate da se deca kod nas često gube), a vi date ovakav oglas: „Moj sinčić koji je ušao tek u četrdesetu godinu izgubio se idući od Slavije itd“.

Pa onda i sve drugo, na primer:

  • u vojsci bi se služilo 7 godina i tri meseca, a stupalo bi se u vojsku u 73 godini;
  • deca bi u prvi razred osnovne škole polazila u 25 godini;
  • punoljestvo bi bilo tek kad se napuni 73 godine;
  • činovnici do pune penzije služili bi državu 146 godina;
  • poslanički mandati trajali bi 18 godina.

Razume se da bi se tada godine pisale po načinu kako se pišu desetni brojevi. U protokol venčanih ne bi se uvodilo kao do sada: mladoženja star 52 godine, jedan mesec i dva dana; mlada stara 24 godine i 7 meseca. Nego bi ovako. to bilo:

  • mladoženja star: 189,05 godina;
  • mlada stara: 87,75 godina.

Kažem vam, bilo bi to vrlo lepo, a kad bi se to tek na istoriju i događaje primenilo, dokazalo bi se bar da je u Srbiji jedan ustav doživeo 30 godina, da je jedna vlada trajala 20 godina i da činovnik nije bio isteran iz službe bar 10 godina.

Razmislite o ovom projektu.

42. Dve buve

Legao ja tako posle večere pa čitam novine. A ja imam naročiti način čitanja novina. Tako na primer kad čitam uvodni članak a ja obično legnem na levu stranu, jer u tom slučaju ni malo mi nije potrebno srce da radi, mogu ga sasvim pritisnuti; kad čitam ženski svet prevrnem se i legnem na desnu stranu kako bi mi leva strana bila slobodna da bi srce moglo funkcionisati; kad čitam dnevne vesti i ostale sitnice, ja obično ležim na leđima a kad čitam podlistke u kojima se pričaju strahoviti događaji, ležim obično potrbuške da bih na taj način izbegao grčeve.

Dakle tako to veče, ležim ja na leđima i već prema tome znate da čitam nešto sasvim nevino. Čitao sam baš neku zanimljivu beleščicu pod naslovom „Čudo od deteta“. Tu se priča o nekom detetu, rođenom u mestu Grotlandu u Americi koje je već u petoj godini dobilo brkove i osećalo potpunu mužansku snagu te je počelo tako da se ponaša da su roditelji našli za umesno da ga ožene. Oženio se i već u sedmoj svojoj godini imao je dvoje dece. Bilo je sa njim raznih nezgoda: tako na primer on je kao dete od šest godina imao prava da se u kupatilu kupa sa ženskima sve dotle dok mu ženske nisu uhvatile njegovu slabu, odnosno jaku stranu, pa ga isključile. Njegovi pretci su dugo živeli pa će verovatno i on. Jedan američki statističar je izračunao da će on u svojoj šesetoj godini, kako je rano počeo, imati pedeset i petoro dece.

Vrlo zanimljiva beleška i baš sam je u slast pročitao a čitao bih i dalje da ne čuh sasvim blizu mome uvu neki tih, vrlo tih razgovor.

Neokrećući glavu, okrenem samo oko i spazim na mome jastuku dve buve, baš nedaleko od moga uveta, sastale se tu u borama šlingeraja (svi jastuci na kojima ja spavam šlingovani su) pa se nešto dogovaraju. Bacim razume se novine, jer ako mi treba da čitam o kakvom amerikanskom događaju, šta će mi amerikanskiji događaj no što je ovaj razgovor buva.

Sasvim tiho i poverljivo razgovaraju i nesluteći da ja osluškujem njihov razgovor.

A evo šta su razgovarale:

Prva buva: Ne sad, vidiš da je gospodin još budan, čita novine. Kad ugasi sveću.

Druga buva: Pa da… i mene je sramota kad gori sveća.

Prva buva: Pa dobro, a gde da se sastanemo?

Druga buva: Ja mislim pod samim nosom gospodinovim, u njegovim brkovima.

Prva buva: Nije zgodno, on strahovito duva pri spavanju, može nas usred najboljega razgovora oduvati. A posle, sad ima i kijavicu. Zamisli kako bi to izgledalo da on kine recimo u najinteresantnijem momentu. Ne, ne, nije to zgodno mesto.

Druga buva: Pa dobro, ’ajd’ da se sastanemo na njegovom trbuhu. Tu je bar toplo.

Prva buva: Idi do đavola, to je baš najnezgodnije mesto. Pod rukom mu je pa se svaki čas češe. Može nas obe zgrabiti pa onako zagrljene metnuti pod nokat od palca.

Druga buva: To je istina.

Prva buva: Ja bih najradije u košulji, recimo u rukavu, u desnom rukavu.

Druga buva: Nije to zgodno mesto, bila sam jednom u njegovom desnom rukavu pa sam jedva glavu iznela. Ne znaš kako vešto on hvata nas buve.

Prva buva: Onda nam ostaje kao najzgodnije mesto leđa. Tu je najkomotnije, možemo čak i trčati i igrati se koliko hoćemo, a sem toga tu je njemu najteže češati se i hvatati se. Samo, razume se, sastanak da bude malo više na leđima a ne na niže, jer se dole ipak može počešati.

Druga buva: Dobro, pristajem.

Prva buva: Čim on ugasi sveću.

Druga buva: Dobro.

Prva buva: A sad da se rastanemo da ne bi što god svet primetio.

I rastadoše se.

I tako ugovoriše svoj ljubavni sastanak na leđima. Najzad, preko mojih leđa je mnogo što šta prešlo, na mojim leđima su mnoge i mnoge ljubavi ostavile svoj trag, pa zašto ne bi učinio i tu sitnu uslugu buvama. Neka ih neka se sastanu. Izdržaću taj sastanak a neću se ni počešati.

Neću odmah da ugasim sveću, neka ih neka malo prošetaju, da ne bi svet primetio. Eno ga on šeta po severozapadnom delu moga jorgana: a ona po jugoistočnom i prave se kao da se i ne poznaju.

Nemojte se čuditi njihovoj bojazni od sveta. O, svet se zabavlja i tako sitnim stvarima da mene neće začuditi ako jednog dana počne voditi računa o ljubavnim sastancima pojedinih buva.

Tačno u jedanaest sati ugasio sam sveću a ujutru sam se probudio sa grdnim crvenim flekama po leđima.

43. Dorćolski Adam i Eva

Isterani su, pre neki dan su isterani iz kvartira i to ne zato što nisu plaćali kiriju, nego baš zato što je najpre ona zagrizla jabuku pa onda naterala i njega te i on zagrizo jabuku.

On se zove Paja a ona Juca i uzeli se tek pre godinu dana. Ona, do duše, nije postala iz njegovog rebra ali su ipak njemu rebra prebili dok je do nje došao. Nju je voleo neki bandista iz gardijske muzike a Paja se navrzo, navrzo, dok jedne noći nije pao bandisti šaka te mu ovaj odsvirao sa vrlo dugačkim notama. Kažu da mu je tom prikom rebro bilo nagnječeno ali i pored toga on je ostao stalan pri svojim simpatijama i hteo je pošto poto Jucu.

Pa najzad i dobio je i oženio se. On, do duše, nije imao nikakvog zanimanja, sasvim onako kao i otac Adam, ali se ipak oženio jer ga je njegov stari čika primetio besplatno u stan. I tako su u toj maloj kućici, u jednoj uličici ispod Skender-begove ulice, proživele ovu godinu dana kao u raju, Paja, Juca i njihov čika. A živeli bi i dalje srećno ali — kao što je to i u bibliji red — pojavila se zmija. I ta zmija niko drugi nije bio nego onaj — podnarednik bandista.

Malo malo koja noć da prođe a tek se onom uličicom gde je bio Perin i Jucin raj, razlegne truba i ječi Dorćolom mrtvački marš Betovenov. To kobajati bandista odsvirava svoju tugu za Jucom. Tako bandista svira danas svoju tugu, tako sutra i već sva deca naučila njegovu tugu na pamet. Ono što su deca naučila ništa, nego i sam čika naučio pa ceo dan i on duva kroz nos Betovena, a ako i počne što drugo a ono izađe na Betovena. Najposle dosadi bandistova tuga čiki, dosadi Paji, dodija Juci i dosadi celoj ulici, te je kraj nje vreme i bilo da prestane.

Juca se najzad prelomila da otvori prozor i od tog doba sasvim je prestao da se ori Dorćolom mrtvački Betovenov marš već gde i kad čuje se kroz gluvu noć veseli marš „Uzdanice“. Posle je već i to prestalo jer, kažu, da se bandista umeo koristiti otvorenim prozorom.

Šta je sve zatim bilo moglo bi se samo nagađati i jedino među tim nagađanjima što bi bilo pouzdano, to je da je Juca zagrizla jabuku.

Paja je, do duše, kod čike imao besplatan stan ali, kako nije imao nikakva zanimanja, nije imao nikad troška da kao čovek izađe u kafanu ili bar popuši cigaru dve.

Juca njemu jednog dana da dinar na trošak i on ga primi i ne pitajući je od kud joj. Eto, tom prilikom je i Paja zagrizao jabuku.

I tako je sad u onoj maloj kućici živelo njih četvoro. Čika, Paja, Juca i zmija, koja nije u stvari živela u kući nego tako, bila skrivena u lišću.

Ali kako koji dan a bandista sve se više i više pripitomljava i već poče i da se ne krije, pa poče čak i sa trubom da dolazi, i ne samo da dolazi no poče i da svira, onako isto kao što je pre neki mesec svirao na ulici.

Razume se da to već čika nije mogao više da trpi i prekjuče Paja i Juca izgubiše raj. Isterao ih je čika iz kvartira da se potucaju po svetu i u znoju lica svoga zaslužuju ubuduće kiriju.

I siroti dorćolski Adam i Eva, evo već tri dana nemaju kvartira, već se potucaju i jednako raspituju gde sedi onaj bandista, koji im je odsvirao sreći, ali ne mogu nikako da doznadu.

44. Jedna nova rasa ljudi

Malo, malo, pa tek čitate u novinama, kako je taj i taj smeli putnik, na vrhovima američkih ili azijskih planina, pronašao neku novu dosad, nepoznatu felu ljudi. Ili neke patuljke 80 sm. visoke, ili neke džinove i već kakve ti sve razne nove fele i rase nisu dosad otkrivene.

I, razume se, taj odlučni i odvažni putnik, ispituje tu novu rasu ljudi, njihove običaje, naravi, njihov izgled, način njihova života i sve to objavljuje naučnome svetu.

A eto, i ja sam otkrio jednu naročitu rasu ljudi, ispitivao sam im i običaje i naravi, i osećanje i načine života, pa se ne razmećem time. Nisam čak dosad to ni objavio.

Ja se nisam peo na vrhove američkih i azijskih planina, ja sam tu felu ljudi otkrio onako, slučajno.

A ako ste baš radoznali i da vam kažem kakvo je to pleme, mogu vam baš i reći. To su — blagajnici naših državnih nadleštava.

Dabome, vi ćete sad odmah reći: „A, pa i to su Srbi?“

Nemojte se varati. Niti se oni Srbi, niti Turci, niti Englezi, niti Španjolci — oni su blagajnici.

To je sasvim jedna zasebna nacija, sasvim zasebna fela ljudi, koja nema ničega zajedničkoga ni sa jednom narodnošću ni sa jednom rasom na zemljinom šaru.

Jer, valja znati, da ovde nije reč samo o ovim našim blagajnicima „od Balkana do Adrije“. Svud su oni jednaki; i u Engleskoj blagajnik nije Englez nego blagajnik i u Portugaliji blagajnik nije Portugalac nego blagajnik i svud na svetu blagajnici čine jedno zasebno pleme, koje sam ja otkrio.

Kad bih sad ja nešto o tome svome otkriću držao predavanje, ono bi od prilike ovako glasilo:

— Blagajnici su jedno prastaro pleme od kojega ostaci žive i danas rasuti ovde i onde po svim delovima sveta. Na Balkanu je to pleme poznato pod imenom kaznačeja. Oni žive povučeno od sveta, obično obitavaju u kavezima od gvožđa odakle izviruju kroz male prozorčiće.

Kao naročita karakteristika toga plemena je, da su uvek namršteni i uvek mrzovoljni. Vrlo se rado zaključavaju u svojim sobicama i spuštaju zavese na prozore i tako, odvojeni od sveta, provode po nekoliko sati. O vratu obično nose neke amajlije u vidu ključeva od kase. Vrlo su nepoverljivi prema strancima i strašno se plaše kad vide da im prilazi kakav čovek sa hartijom.

A što bih ja uostalom držao vama predavanje, kao da ni jedan od vas nije imao posla sa kakvim blagajnikom državnoga nadleštva. Pođete na primer sa priznanicom i prvo vas pred vratima predusretne momak, naročito izvežbani momak, jer valja znati da su blagajnički momci, već jedna naročita vrsta momaka.

On vas prvo premeri od glave do pete, t. j. od šešira do cipela, pa prema tome kako vas je ocenio i odgovara vam:

— G. blagajnik nije ovde.

— Jeste, bratac, eno ga ključ u ključaonici.

— Mogu biti i tri ključa u ključaonici, ali kad ja kažem da blagajnik nije ovde, onda nije ovde.

— Nemojte tako, eno se sad baš zakašljao.

— Slušajte. Može kašljati i cela Glavna Kontrola, ali blagajnik nije ovde.

Na to se otvaraju vrata od kancelarije i pojavljuje se blagajnik.

— Ništa, nema ništa. Nemam para! — izdere se još s vrata.

Jer valja da znate, da blagajnici i ne čekaju da im se kaže dobar dan, oni čim vide čoveka sa hartijom, niti ga pitaju šta je ni kako je, ni zašto je došao, već odmah dreknu:

— Nema ništa. Danas ne može biti ništa.

Toliko im je to prešlo u strast, da koji put i ulicom, prođete mimo njih i kažete im: dobar dan! — a oni se tek trgnu i uzviknu:

— Ne može, brate, nemam para!

Tu skoro desilo se tako nešto meni. Ne znam kakvu sam hartiju imao u rukama, mislim ljubavno pismo neke mlade gospođe, kojoj sam zakazao ove godine rendevu u Niškoj banji. Pa tako s tim pismom pošao je blagajniku. Kucnem na vrata i otvorim ih, a on baci jedan mrzovoljan pogled na mene, pa kad još spazi hartiju u mojoj ruci njemu se prosto diže kosa na glavi.

— Nemam, ne mogu nikom danas…

— Ali, molim vas…

— Ne mogu, ne mogu, kad vam kažem srpski.

— Ama ja sam došao…

— Neću da čujem, kad vam kažem da ne može biti…

— Samo da vam kažem…

— Molim vas, nemojte mi ni govoriti, neću da čujem…

— Morate, zaboga, čuti…

— Neću da čujem.

— Ama, slušajte. Dobili ste sina. Došao sam da vam javim. Molila me vaša svastika, sad usput.

— Dok računoispitač ne škontira kasu, nedam ni deset para, razumete li, ni deset para.

— Ne tražim vam pare zaboga, čujte što vam govorim.

— Pa šta će vam ta hartija u ruci?

— Ostavite vi tu hartiju. To je sasvim privatna stvar. Dobili ste sina, razumete li, dobili ste sina!

Tek sad mu se razvedri lice i razumede me. Tresnu kasu, zahvali mi na usluzi i, češući se iza uveta, dodade samo:

— To znači, treba otvoriti novu partiju u partijalniku.

45. Strasna nedelja

Ja nisam ni saznao iz kalendara da je ovo strasna nedelja, ja sam to saznao iz policijskih raporata. Čega tu nema.

Na primer, g. Kosta, primeran domaćin, dobar otac, ali pati od onog od čega mnogi od nas pati — član je mnogih odbora. Ti odbori opet zaopucali pa svi ove nedelje drže sednice. Kao male ferije, ne rade sudovi, ne rade škole, a snabdeveni svi za Uskrs novcem, pa kao najbolje je sad držati sednice. Elem i jedno od dobrotvornih društava, u kome je i g. Kosta član, držalo je baš sinoć sednicu, te je i on, primeran domaćin i dobar otac, morao izići posle večere.

Video sam ga kad se vraćao sa sednice. Tako oko 2,5 po ponoći. Razapeo amrel i ako ne pada kiša; zavalio šešir pa prišao jednom telefonskom direku i moli ga da upali cigaretu. Pa onda ujedanput progunđa nešto, opsova nekom „tamo njemu“, pa klisnu u stranu, preskoči trotoar, ispusti amrel pa se saže da ga dohvati, ali pade mu šešir, a on onda, valjda u rasejanosti koja nije nemoguća kod primernih domaćina i dobrih oceva, mesto rukama pruži nos da dohvati šešir.

Odmah sam se setio da je ovo strasna nedelja.

Pa onda g. Pera, prosto devojka a ne čovek. Njegova gospođa Simka toliko puta je rekla za njega:

— Moj je Pera tako vaspitan i dresiran, da on prosto ne sme ženskoj da pogleda u oči. Boga mi, ja sam manje stidljiva nego on.

E, dakle, i toga stidljivog g. Peru video sam sinoć. Sedeo je na Bulevaru izmeđ dveju pevačica i tako im je stidljivo stezao ruku, tako se stidljivo mašao njihovog struka, tako je stidljivo plaćao šampanj, prosto kao dete.

Čim sam ga spazio i meni pala na pamet gospa Simka. To ti je srećna žena, ima vaspitanog i dresiranog muža, pa ne sme žensku ni u oči da pogleda.

Dabome da sam se odmah setio da je strasna nedelja, čim sam spazio g. Peru.

Pa onda g. Sima. Ako za ikoga, za njega se može reći da je redak čovek. Ne možete ni verovati kako je to tačan i štedljiv čovek. Za njega se može reći da pazi na svaku paru i da svaki kraj sastavlja sa krajem.

Njegova žena nije raskošna kao druge, ne da on to. Ne kupuje joj svake sezone nov šešir, nego se ona pokrpi. Promeni pantljiku, promeni cvet pa opet lepo izgleda. A tako i deca. Napravi im kaput od svoga kaputa, napravi im pantalone, pa opet lepo izgledaju.

A šta će siromah, danas su takve prilike pa treba paziti na svaku paru.

A, eto, vidio sam i g. Simu sinoć. Sedi u prijateljskom, vrlo prijatnom društvu i baš uzvikuje:

— Da popnemo vizu na dvadeset dinara.

On ne bi predlagao da se viza popne na dvadeset dinara, jer on, kao solidan čovek koji pazi na svaku paru, igra u redovnim prilikama samo sa pola dinara vize. Ali sinoć je to predložio valjda zato, što je na pola dinara vize izgubio sedamdeset i šest dinara, pa bi rad bio, kao dobar domaćin, da povrati tu sumu.

Inače, u redovnim prilikama, on igra sa pola dinara vize i ne izgubi nikad više od dvadeset do dvadeset i pet dinara. A sinoć je izgubio sedam stotina dinara, dok je bila pet dinara viza i već posle, na dvadeset dinara, izgubio je još stotinak dinara i preko četrdeset stoparaca ne računajući pikslu.

Čim sam ga video, palo mi je na pamet da je ovo strasna nedelja.

A nije da sam samo na njima to primetio, primetio sam ja i na sebi samome da je ovo strasna nedelja. Eto i ja pamtim pre kad idem Knez Mihajlovom ulicom, a ja gledam u zemlju kao inštitutka, a kako je počela ova nedelja, tako nešto zavirujem damama u oči kao da sam, Bože me prosti, gardiski potporučnik.

Đavo će me znati šta mi je!

46. Zgodan svedok

Kakvih ti sve seoba nije bilo prekjuče o Đurđev-danu. Ima ih koji su se iselili iz starog kvartira sa ženom i svim stvarima; ima ih koji su se iselili sa ženom a bez stvari, a ima ih najzad koji su se iselili i bez žene i bez stvari.

Tako se na primer iselio grešni Joca Simić, koji već dvadeset godina upotrebljava vizit-karte sa titulom „bivši činovnik“. Otkako zna za sebe, on je, „bivši činovnik“, tako da izgleda kao da nije ni bio aktivan, nego samo „bivši činovnik“.

Tako se onomad i on iselio. Upravo nije se on iselio, nego se zajedno sa stvarima iselila njegova žena Julka, a on je ostao na sokaku.

Uoči svakog Mitrov-dana i Đurđev-dana, od ovo nekoliko godina, pretila je Julka „bivšem Joci“ da će ga ostaviti.

— Skupiću sve moje prnje, što sam ti ih donela, pa ću naći sebi sobicu i živeću kako mi Bog da, a ti gledaj šta ćeš!

I najzad, evo, ovog Đurđev-dana je svoju pretnju i izvršila.

Žalost je to bilo videti tu scenu. Pred vratima taljige; kočijaš iznosi stvari i tovari ih, a „bivši Joca“ stao kod kapije, gleda svaku stvar, gleda je, razmišlja i svaka mu izaziva hiljadu uspomena, a svaka mu uspomena natera suze na oči.

Iznese kočijaš na primer kutiju sa šeširom i metne u kola, a Joca razmišlja:

— To je onaj šešir što ga je dobila od tetke. Lepo joj je stajao. Ako ga popravi može ga nositi i ovog leta.

Ili iznese kočijaš šporet, a Joca gleda šporet, gleda, pa mu tek naiđu suze na oči:

— Šporet! Bože moj, koliko juče kuvala je na tome šporetu sočivo sa šniclom i jeli smo ih zajedno. A sad, nikad se više moja večera neće podgrejavati na tom šporetu!

Pa onda kočijaš iznese korito.

— Čiji li će sad veš prati, Bože moj, u ovom koritu? — razmišlja „bivši Joca“ i tako svaku stvar redom propraća nekim razmišljanjem i uzdahom.

Natovari se dušek, on uzdane; natovari se bure od kiselog kupusa, on uzdane; natovare se tri kalupa sapuna za veš, on uzdane. I tako redom. Što punija kola, on sve dublje uzdiše.

Najzad, kad se potpuno natovariše kola, iziđe i gospa Julka, a njemu tek onda naiđoše suze.

— Julka, pa gde ću ja sad?

— Šta ja znam!

— Pa zašto me ostavljaš?

— Pa kazala sam ti. Nećemo valjda sad na ulici nanovo razgovarati. Niti si čovek, niti si muž. Nikad paru da doneseš u kuću.

— A, neće biti to Julka. Ja sedam godina, otkako smo se uzeli, nisam donosio ni paru u kuću, pa opet smo mi lepo živili. Nego ti mene ostavljaš zbog gospo…

— ’Ajde, ’ajde, laj, samo! — preseče ga ona, pa se obrte kočijašu. — Teraj!

Kretoše kola put Vračara i Joca osta pred vratima da laje, ako mu je kakva fajda od toga.

Najzad, kad ubrisa i poslednju suzu iz oka, a on stište pesnicu i diže je u vazduh, šapćući ove značajne reči:

— Osvetiću ti se!

I osvetio se.

Svako veče i svaku noć, otkako se Julka preselila u zaseban stan u R* ulicu broj 29, on je dežurao. Ili se prikrio, ili se šetao kraj njene kuće, te da uhvati: da li zbilja gospo… (onaj zbog koga mu je Julka kazala one značajne reči: ’ajde, ’ajde, laj samo!) dolazi k njoj, pa da je obruka pred svetom, i nju i njega, i da je tuži konzistoriji te ako ništa drugo, a ono bar konzistorija da mu dosudi izdržavanje.

Sasvim je pravilno on rezonovao:

— Moraće konzistorija rešiti da ona meni daje izdržavanje. Prvo i prvo zato, što je ona mene u braku izdržavala a ne ja nju, a drugo i drugo, zato, što je ona mene isterala iz kuće a ne ja nju! Razume se, nije dugo čekao. Već drugo veče tako posle ponoći onaj „gospo…“ (Joca se toliko preplašio od žene, da nije smeo ni celu reč „gospodin“ da izgovori, a kamo li da mu pomene ime), dakle onaj „gospo…“ ušao je u kapiju gospa Julkinu.

— Tu je! Ušao je u mišolovku! — uzviknu „bivši Joca“ i htede da utrči u kuću, pa se na jedanput na kapiji zaustavi i zamisli:

— A baš mi ništa ne vredi ući u kuću. Prvo, ona i on su jači, istući će me i izbaciti. A drugo, i ako uđem, kako ću da dokažem da sam zatekao gospo… Trebalo bi da imam svedoka. A gde sam da nađem svedoka? I ako koga pozovem niko neće pristati.

I tako se grešnik vrati. Ali sutra dan se doseti. Čekao je opet do ponoći i posle ponoći. Oko 21/2 naiđe „gospo…“ i uđe u kapiju.

— „Bivši Joca“ trkom otrča do najbliže kafane, ščepa telefon pa:

— Alo!

— Alo!

— Šta želite?

— Opštinu beogradsku.

— Alo!

— Alo!

— Molim, je li tamo dežurni opštinski lekar?

— Jeste, ja sam na telefonu.

— Molim dođite hitno u R* ulicu, br. 29. Vrlo opasna bolest.

Lekar opsova nešto u duši, otprilike ono što svi lekari opsuju kad ih ko zove u 21/2 po ponoći, pa se hitno krete, te na Vračar pa u R* ulicu.

Pred vratima kućnim dočeka ga „bivši Joca“.

— Vi ste tražili doktora?

— Ja, izvol’te unutra!

Pa „bivši Joca“ napred, a lekar za njim; te gurnu kolenom u vrata i izbi ih. I sad se nađoše u sobi doktor i „bivši Joca“ i gospa Julka i „gospo…“

— Ko je bolestan? — pita lekar.

— Nije niko! — odgovori „bivši Joca“, ali je meni potreban svedok da pred konzistorijom dokažem da je moja žena nepoštena. Hvala vam, g. doktore, što ste došli!

Možete misliti već šta je bilo i šta je doktor kazao i kako je vikao i pretio, i kako je vriskala gospa Julka, i kako je crveneo „gospo…“

Ali je sve to otrpeo „bivši Joca“. Otrpeo bi on čak i da su ga tukli, samo kad je nabavio svedoka.

A sutra dan je otišao u konzistoriju da traži izdržavanje.

Nas se ne tiče šta je bilo i šta će biti u konzistoriji. Ja sam sve ovo ispričao samo da obratim pažnju muževima, kad im se ne daj Bože desi maler, da nema zgodnijih svedoka od noćnih dežurnih opštinskih lekara.

Svaka bračna nesreća dešava se obično noću, pa gde će čovek u takvoj prilici da nađe svedoka. A dežurni je lekar, prosto dušu dao za to. Spava obučen, i čeka.

Vrlo zgodan svedok.

47. Bračna matematika

Odavno sam ja opazio to, da nema ni jedne nauke koja ima toliko primena na život kao matematika. Još dok ste u školi, brojevima vam odmeravaju sposobnost; čim uđete u život odmah s brojevima imate posla (veličina tih brojeva zavisi, razume se, od potpisnika); u službi državnoj sva vam je ambicija da dostignete što veći broj (mislim na cifru godišnje plate); kad se ženite na prvom su mestu brojevi i, najzad, kad umrete, svršavate takođe jedan matematički zadatak, jed ste smrću podvukli sve cifre života, sabrali ih i našli da životne cifre sabrane posle groba daju kao rezultat jedno beskonačno ništa.

Pa i sam brak, najinteresantnija životna pojava, čista je matematika. Postoji najpre cifra jedan, to je recimo on, i postoji za sebe opet cifra jedan, to je recimo onaj znak sabiranja (+) to je u braku provodadžika. I sad, čim taj znak sabiranja stane između dve jedinice rezultat je dva. To je ono: 1 + 1 = 2.

To je običan svakodnevni brak.

Odmah posle sabiranja, u braku nastaje množenje. Žena počne da rađa, i cifra postaje sve veća.

Ako slučajno ne nastane množenje s te strane, ženine, onda se množi druga cifra — muž. Uz njega se odmah prilepi još jedna cifra, kućni prijatelj i ta bračna formula izgleda ovako: 1 + (1 + 1) = 3.

Ako se ova poslednja bračna formula potpuno matematički razvije, onda se prelazi u delenje, koje se svršava u konzistoriji.

Ja znam jedan brak koji je potpuno matematički sklopljen. Prvo su bile poznate dve količine, gospodin Jevrem kome je pedeset godina i njegova žena gospođa Anka, kojoj je dvadeset i tri godine. Čim se u matematici imaju dve tako poznate količine odmah se traži treća nepoznata. I, razume se, meni kao starom i dobrom matematičaru lako je bilo naći je. Nepoznata količina je gospodin Pera sekretar kome je dvadeset i sedam godina.

Čim sam dobio i tu treću količinu lako mi je bilo da radim sve vidove računa. I evo, ja ću vam ih pokazati:

ImeGodine
Svega100

⁂

ImeGodine
Cela familija100
Gospođa Anka i g. Pera50
Gospodinu Jevremu ostaje njegovih50

⁂

ImeGodine
Svega100

DELENJE: 100 godina koliko cela familija ima podeliti sa dva. Ostaje svakom po 50. To jest, gospodin Jevrem sam za sebe zadržava svojih 50, a drugih pedeset padaju na gospođu Anku i gospodin Peru.

⁂

E, sad valja još znati, da je matematika nauka kojom se mogu izvesti i najtačnije pretpostavke. Recimo zadatak ovako glasi:

— Dodajte svakoj cifri po deset godina, pa mi nađite rezultat?

Evo i toga rezultata:

Gospodin Jevrem 50 god. + 10 = matori magarac;

Gospođa Anka 23 g. + 10 = žena u najboljim godinama.

Gospodin Pera 27 g. + 10 = stalni prijatelj, koji bi i život založio za gospodin Jevrema.

A mogu se i mnoge druge matematičke kombinacije praviti.

48. Pop trkač

Prilikom poslednjih trka o Duhovima, priređenih na Banjici, dobio je trku i jedan pop.

To nije bila popovska trka, jer se kod nas popovske trke ne priređuju na Banjici, one se izvode u samom krilu crkve. Jer, kad bi i popovi priređivali trke, onda bi njih izvodio Arhijevrejski Sabor. On bi, na osnovu kakvog kanonskog propisa, odredio mesto za trke, dužinu staza, nagrada i sve ostalo. Pa bi onda izvesno bilo tu i podele neke, na primer, protinska trka; pa onda trka parohijskih sveštenika sa preponama, pa onda trka vojnih popova, pa trka đakona jednogodaca.

Tako bi to nekako bilo, kad bi bilo popovske trke. Ali, hvala Bogu, toga nema i što je sad o Duhovima ovaj pop dobio trku, to ne znači da je on trčao. Trčao je konj, kojega je pop za trku odnegovao.

I sad bi bilo pitanje: otkud da se kod popa razvije taj sport negovanja konja?

Izgleda vrlo neobična stvar da se kod popa, s obzirom na njegov poziv u životu, razvije želja za sportom. Ako bi svaki pop dozvolio sebi, da se kod njega razvije sport, što bi sve moglo biti i šta bi se sve moglo videti.

Zamislite na primer popa sa fotografskim moment-aparatom, trči po groblju o zadušnicama i slika, juri za svadbama ili demonstracijama. Ili zamislite popa kao automobilistu. Ili zamislite, da nas Bog sačuva i sahrani, popa na velosipedu ili kao futbalistu. I tako uopšte, zamislite šta hoćete; popa sa šlitšuhama, ili kao člana veslačko-pecarskog kluba, ili kako se, kao gimnastičar prevrće na reku, ali kako god vi hoćete, pa ćete videti, kako u samom popovom pozivu ne leži da bude sportista.

Otkud je dakle i kako se ovaj pop bacio na sport negovanja konja i vaspitanja istih za trku?

Verovatno kao mlad bogoslov, čim je obukao mantiju, išao je u parohiju sa tvrdom namerom da vaspitava svoju pastvu. Kad je uvideo da to ne ide baš tako lako, digao je ruke od pastve, pa se bacio na konje. I eto uspeo je.

I jednoga dana, kad je oglašena duhovska trka na Banjici, diže se lepo pop, popadija i odnegovani konj, pa po sniženim cenama na železnici, doputuju u Beograd.

Konj doputuje da trči trku. Pop doputuju da vidi kako će mu proći konj, a popadija doputuje više kao kontrola da nadzirava popa. Jer najzad, pustiti popa sama za vreme trka nije ni probitačno.

I tako, pop i popadija odu u publiku, a popov konj međ konje. Frče oni beogradski, oficirski konji, strižu ušima i prezrivo gledaju popovog konja.

— Zar ti misliš sa nama da trčiš? — pita ga sa neke visine konj jednog artiljeriskog kapetana.

— A što ne bih? — odgovara popov konj.

— Ama zar mi, oficirski konji, koji znamo i teorijski i praktično, što je to trka, pa ti sa nama da trčiš.

— E, bratac moj, sve je to u Božjoj ruci — odgovara popov konj.

— Ama zar ti, koji se hraniš suvim slavskim kolačima što ih pop zbira po slavama; ti što se hraniš suvim poskuricama, pa da trčiš sa nama što jedemo državnu furaž! — veli mu konj jednog konjičkog poručnika.

— Božji su putevi neispitani. Ako je Božja volja, mogu i ja stići kad i vi, — odgovara popov konj.

U tome dadoše znak da se počinje trka. Kapetanov konj opsova nešto u sebi, poručnikov takođe, a popov konj pročita očenaš.

A kad poče trka, vidiš kako ko, al’ popov konj napred, pa napred. Popu sve igra svešteničko srce u grudima, a popadiji suze na očima.

— Ju, ako pobedi, ceo će svet govoriti o nama! — veli popadija.

— More pobediće, siguran sam da će pobediti. Ja znam, kad o slavama sečem kolač, tri sela obiđem na njemu i u sva tri sela ručam, a nigde ne zadocnim na ručak — veli pop.

I cela istina, popov konj pobedi. Ali, sad se otkri jedna stvar, da to nije konj, no kobila. To jest, to se nije sada otkrilo; šta bi imalo tu da se otkrije? To se znalo, znao je to i pop, znala je i popadija, znao je i ocenjivački sud, i uopšte se znalo da je to kobila, ali se nije znala jedna delikatna želja popova koja je počivala u vrlo dubokoj dubini duše njegove.

— Ako mi kobila pobedi na trkama, govoriće se o njoj, pričaće se o njoj, pisaće u novinama, i možda ću uspeti da na nekakav način dođem u vezu i sa samim dvorom.

Ta bi želja bila vrlo čudnovata i tajanstvena kad bi je pop sačuvao sakrivenu u duši. Ali je on nije mogao sačuvati. Došao je k meni da me pita za savet. Evo našeg razgovora:

Pop: Je l’ te, Ben-Akiba, kako vi stojite u dvoru?

Ja: Dobro, vrlo dobro.

Pop: Ja bih hteo da stečem tamo neke veze, pa ako bi mi u tome pomogli.

Ja: Molim, drage volje. Samo, kakve bi vi to veze hteli?

Pop: Ta nije ja, nego upravo moja kobila, znate ova što sad o njoj pišu novine… pa, kad bi ona nešto mogla dobiti veze.

Ja: Ama, kakve veze?

Pop: Pa sad su, ovaj, stigli iz Carigrada neki konji naročitog soja, pa ovaj, kao što vidite, moja kobila nije kojeko. Moglo bi se reći da je dostojna te počasti, posle ove pobede na trkama.

Ja: Pa to jeste, oče, ja bih mogao da vam pomognem, ali, to su konji Sultanovi, nekršteni su, pripadaju drugoj veri. A vi ste predstavnik pravoslavlja, pa ovaj…

Pop: To jeste, boga mi. Onda nemojte ni činiti nikakve korake. Baš vam hvala što ste mi to pomenuli.

I tako ode pop u selo, a dogodine, ako Bog da, evo ga opet na trke.

49. Svinjska njuška

Hajd’ neka digne ruku i neka kaže ko je taj koji je sad o Božiću i Novoj Godini pojeo praseću glavu ali neokrnjenu? Ovo naročito pitam one koji imaju u kući devojaka i udovica. U takvoj se kući ne može pojesti glava s njuškom. Njuške prosto nestane pre no što glava dođe na sto.

Verovatno je i kod vas takav isti red. Pojedete prase o Božiću, a glavu sačuvate do Nove Godine, Kao red je: da sa glavom dočekate Novu Godinu. Razume se, ima glava, koje dočekaju Novu Godinu a ima ih koje je i ne dočekaju, pojedu se ranije, ali njuška obično ne dočeka ni Božić.

A znate li zašto se to čuva i zašto naročito devojke i udovice idu u lov na svinjske njuške? Vele, kad devojka kroz njušku pogleda u mladića, a on posle da poludi za njom. Otuda ćete kod mnogih devojaka, žena i udovica videti da nose: u nedrima kao amajliju svinjsku njušku, da bi im uvek bila pri ruci. Zamislite svinjsku njušku na ženskim grudima! Uostalom to nije teško zamisliti, jer je vrlo česta pojava u životu.

Gospođa Dana — to mi je ona sama pričala — čak se i udala kroz svinjsku njušku.

— Ovoga istoga današnjeg mog Jocu ja sam gledala kroz svinjsku njušku.

— I to vam je donelo sreću?

— Ta idite, molim vas, zar ga ne vidite kakav je. Prokleta bila i ona svinjska njuška koja mi ga je dovela.

Znam još jedan brak koji je sklopila svinjska njuška. To su supruzi gospodin Sreta i gospođa Ljubica. Ja ne znam ko je koga pogledao kroz svinjsku njušku, ali znam da su se uzeli iz ljubavi. I znam, kad su se prvi put posle svadbe posvađali, da je ona uzviknula:

— Upamti da će ti ona njuška izaći na nos!

Ja to u prvi mah nisam razumeo, jer nisam nikako umeo da predstavim kako nekome njuška može izaći na nos. Posle su mi već objasnili i ne samo što su mi objasnili nego sam se svojim rođenim očima uverio da je Sreti izašla njuška na nos. A evo i kako.

Gospođa Ljubica je zadržala njušku i u braku. To jest, nosila je neprestano uza se njušku. I dok druge žene upotrebljavaju u društvima lornjet, dotle je gospođa Ljubica upotrebljavala svinjsku njušku. Kažu da je ona čak padala na misao da nabavi dve njuške, da iz lornjeta izvadi staklad pa da u društvu upotrebljava lornjet sa svinjskim njuškama.

Dabome, to nije bilo ni malo pravo gospodin Sreti. Moglo bi mu i biti pravo da je ona samo njega gledala, ali je ona počela redom da gleda. Nije mu bilo pravo i domišljao se svakojako šta će i kako će.

Pomogla mu je mačka. Jednoga dana mačka, ne znajući ništa o čarobnoj moći svinjske njuške, prosto pojede ovu.

To ne bi bio tako veliki događaj, jer najzad svinjska njuška je prilično sitan zalogaj. Ali izgleda da je mačka, progutavši taj zalogaj, pojela ujedno i ljubav koja je tako lepo spajala ovaj bračni par. Mogli su oni davati mački i ricinus, pa opet ne bi više došli do ljubavi koja je na taj način iščezla.

I eto od toga doba gospođa Ljubica ne može da vidi očima gospodina Sretu:

— Kad ga vidim samo, a ja se odmah setim svinjske njuške. On je kriv što je mačka pojela, on joj je poturio.

Od toga doba grešnome gospodinu Sreti ta je njuška prosto izašla na nos.

U ostalom, moglo bi se preporučiti muževima da preture malo džepove svojih žena. Ko zna da li koja od njih ne nosi uza se svinjsku njušku. A obraćam pažnju muževima da mačke neobično vole te božićne svinjske njuške.

50. Naša administracija

Vi, dabome, znate da u svakoj državi administraciju vode njeni činovnici. Tu su šefovi kancelarija, tu sekretari, tu pisari, tu praktikanti, arhivari i protokoliste. Oni su od šefa pa do protokoliste tako ponameštani da izgledaju kao jedan levak; pustite akt na usta levka t. j. predate ga šefu, i on, snabdeven numerom, vezom, rešenjem i dr. ispadne kroz protokol kao kakva stvar.

I kad bi to tako bilo, sve bi dobro bilo. Ali kod nas, osim pobrojanog osoblja, postoji još čitav niz administrativno: osoblja kroz čije ruke prolazi akt i od kojega upravo zavisi sva srpska administracija.

Evo samo da vam ispričam šta je bilo sa g. Mihajlom Petrovićem, članom Kasacije u penziji, kome ni položaj, ni kuća koju je stekao i koja nema duga kod Uprave Fondova, ni mnogobrojna porodica, nisu mogli pomoći da ne bude proglašen licem koje ne postoji.

Načelstvo kruševačko uputi jedan akt načelstvu beogradskom, radi saopštenja, g. Mihajlu Petroviću. Načelstvo pošlje taj akt Upravi varoši Beograda, a Uprava kvartu dorćolskom kao nadležnom. Kvart dorćolski, razume se, preda akt žandarmu br. 123 na izvršenje. Žandarm ga metne u nedra, prođe jednu, dve, tri ulice, pa onda sedne na prag jedne kuće, izvuče iz čizme debelu pisaljku, opljune je i napiše na aktu:

„Imenovani Milan Petrović se ne nalazi u ovom kvartu.“

Praktikant uzme taj akt, pročita referat žandarma br. 123, pa sedne i napiše za potpis pisarov:

„Upućuje se ova akt kvartu palilulskom da rečenog Miliju Petrovića potraži u svom rejonu.“

Kvart palilulski preda stvar žandarmu br. 67, te ga ovaj strpa u nedra i zađe kroz kvart da traži „Miliju“.

Kad svrši posao, a oz sedne za kafanski sto, opljune pisaljku i napiše:

„Imenovani se Mitar ne nalazi u kvartu palilulskom.“ .

Praktikant uzme taj akt, sa referatom žandarovim, pa, za potpis pisarov, napiše:

„Upućuje se ovaj akt kvartu savamalskom da ga rečenom Dimitriju Petroviću saopšti.“

I tamo, u kvartu savamalskom žandarm učini svoje, i kako imenovanoga ne nađe, izjavi pisaljkom na aktu, kako imenovani „Diša“ ne postoji u kvartu savamalskom.

Savamalski praktikant uputi akt kvartu vračarskom s molbom da on u svome rejonu potraži. imenovanoga „Trišu“.

Dabome da i vračarski žandarm ne izostaje iza drugova u drugim kvartovima. Posle bezuspešnog traženja, on jasno i čisto napiše da se Trifun Petrović, član Kasacije u penziji, ne nalazi u tome kvartu.

Cela se stvar vrati Upravi, uprava je vrati načelstvu i načelstvo je pošlje natrag u Kruševac. saopštavajući da lice pod imenom Trifun Petrović, član Kasacije u penziji, ne postoji.

Kruševačko se načelstvo zgrane kad vidi kako je od imena Mihajlo postalo ime Trifun, pa spakuje samo akt u kovertu i pošalje ga poštom direktno na adresu g. Mihajla Petrovića.

Ja sam svojim rođenim očima video taj akt.

51. Jedan milion

Milion dinara ne može biti ni glavni zgoditak, ne može biti ni miraz devojački, ne može biti ni zarada, ni poklon.

Milion dinara mogu biti ili suma sa kojom je kakav blagajnik kojega od velikih novčanih zavoda otputovao u Ameriku, ili san kakvog praktikanta koji je, pošto nije večerao, legao da spava; ili najzad, to može biti deficit u budžetu malih država, kao što je naša.

Ali, milion dinara, o kojem hoću danas da govorim nije ni jedno ni drugo ni treće.

To je onaj milion koji je Italijanska Narodna Skupština izglasala da se iz državne gotovine, a u čast stogodišnjice Garibaldijeve, razdeli među Garibaldijeve borce koji su još ostali u životu.

Stari i umorni borci, koje je i dosad pomagala blagodarna Italija, dobiće sada obilate sume sa kojima će u miru i izobilju dotrajati poslednje dane.

Kad sam to pročitao u novinama, pade mi nešto na pamet, kako bi to lepo bilo kad bi se koj put tako i mi setili svojih dobrovoljaca, pa ako ne možemo milionima a ono bar jednom stotinom hiljada. I odmah sam seo da napravim račun, koliko bi od te stotine palo na svakog našeg dobrovoljca.

Eto toga računa, sa pretpostavkama da je naša država votirala već 100.000 dinara da se podele dobrovoljcima.

Prvo i prvo, morala bi se obrazovati jedna komisija koja bi izradila spiskove dobrovoljaca i pribrala sve potrebne podatke o njima. Rad te komisije, kojoj bi se odredile dijurne ne bi koštao skuplje od 20.000 dinara.

Čim bi ta komisija svršila posao, obrazovala bi se druga, kojoj bi bilo stavljeno u zadatak da, prema sabranim podacima, klasificira dobrovoljce u dve, tri ili četiri kategorije, kako bi sirotniji dobili veću pomoć, a oni koji su koliko toliko u stanju, manju pomoć.

Ta bi komisija boga mi morala da radi dva i tri meseca, i, razume se, njene bi dijurne iznele bar 30.000 dinara. Ali bi ipak ostalo 50.000 za deobu.

Čim bi ta komisija svršila rad, pojavile bi se žalbe na njen rad. Jedni bi dokazivali da treba da dođu u prvu a ne u četvrtu kategoriju, drugi u drugu i t. d.

Da ba izvidela sve te žalbe, njihovu opravdanost, morala bi se obrazovati nova komisija, koja bi bogami morala vrlo dugo raditi i koja bi najzad morala koštati bar 20.000 dinara, što nije mnogo, jer bi ipak ostalo još 30.000 dinara da se razdeli među dobrovoljce.

Razume se da se sav taj rad vodi i administrira, moralo bi postojati i naročito kancelarijsko osoblje koje bi takođe koštalo bar 9500 dinara, te bi u svemu ostalo 20.500 dinara da se razdeli.

E, kad bi sve to tako sređeno i uređeno bilo, morala bi se obrazovati komisija koja će izvršiti deobu novca. Recimo da ta komisija ne bi koštala više od 20.000 dinara, pa ipak bi ostalo 500 dinara za deobu.

Tada bi bili pozvani svi dobrovoljci iz srpsko-turskog rata koji su još u životu — a ima ih tako jedno hiljada — da svako podnese molbu i da na istu prilepi taksenu marku od 0.50 dinarskih.

Svakome bi tada od tih dobrovoljaca pripalo pri deobi po 0.50 dinara, što je sasvim dosta kad se uzme u obzir da je time pokrivena tačno ona suma koju je molilac izdao za taksenu marku.

Tako bi to bilo kod nas, i ja ne znam zašto Italija ne pripita nas, kako da izvrši deobu onog miliona. Mi bi joj dali prijateljski savet.

52. Novo poduzeće

Pre neki dan tako stojim na Terazijama i gledam, prolaze neki ljudi, na leđima im prikačene table. Pa idu tako šestoro jednom stranom ulice. Ne govore nikom ništa nego samo nose one table, a svet s onih tabla čita anonse za rvanje u cirkusu koje će biti toga dana. Sećate se i vi svi tih ljudi; sretali ste ih skoro svakog dana po svima življim ulicama Beograda.

A ja sam ih nekoliko puta sreo i uvek mi je padalo na pamet, kako je to odista lak posao. Nikakvih drugih napora ni truda nemaju ti ljudi, jer jedini im je zadatak da šetaju. Ništa više, samo da šetaju.

Bože moj, a koliko sveta kod nas banbadava šeta i ne sanjajući da bi se i šetajući moglo zaraditi.

Eto, na primer, naši penzioneri; šta bi im falilo da šetnjom zarade bar po trideset dinara na dan? Oni već šetaju pa šetaju do Slavije, po Kalimegdanu i gornjem i donjem i ujutru po Velikoj pijaci. Ne bi dakle imali ništa drugo da rade, do što bi poneli na leđima po jednu reklamu.

Zamislite na primer g. Jocu, načelnika ministarstva u penziji. Vrlo otmeno obučen. Onako od oka da ga šacuješ, ne možeš mu više dati od 65000 meničnih dugova. E, pa on dakle lepo obučen, šeta, šeta, a na leđima mu reklama koja glasi:

„Samo kod Vuletića i Gavrilovića, ogroman izbor svile za preveze sveća, za kumove, spreme za udavače, mladoženje i devere.“

Ili, na primer, spustio se otud niz Terazije g. Pera inspektor u penziji. Ide na Kalimegdan da pije seltersku vodu, a zatim će na veliku pijacu, a odatle opet da švrlja ulicama. E, pa kažite mi onda šta bi njemu smetalo kad bi mu na leđima pisalo na primer:.

„Moderna trgovina boja i hemisko tehničkih proizvoda Blagoja Dinića na Terazijama, jedina je kadra da snabde sve i svakoga svima vrstama boja i drugih potreba.“

Ili na primer g. Jevrem penzionar ima komotan i prostran trbuh. Raširio se u srećno doba kad se plata računala u talirima, a meso bilo tri groša oka. E, sad, da se pita čovek, zašto toliko širok trbuh da mu stoji besposlen i neupotrebljen. Šta bi njemu smetalo, kad bi se preko tog trbuha ispisalo:

„Ko hoće da pije čisto, zdravo, ukusno i domaće vino, neka ide u Rafajlovićev podrum na Zeleni Venac, gde će se iznenaditi malim cenama“.

Eto, kažite mi sad sami, šta bi to smetalo našim penzionarima. To je bome devet stotina dinara mesečno, pola kućne kirije.

A ništa to nije, samo kad bi jedanput ušlo u modu. Ja sam siguran da bi to zatim i naše dame prihvatile, jer ko bi, ako ne bi one podržale svaku modu, pa bila ona lepa ili ne.

A suncobrani naših dama zbilja bi vrlo lepo poslužili za one kratke oglase. Zamislite, na primer, na korzu Knez-Mihajlove ulice, gospođu Julku, mladu, punačku i utegnutu, a na njenom crnom suncobranu piše: „Traži se dojkinja“. Ili, zamislite gospođu Danicu, onu sa interesantnim očima što nosi cipelu broj 35, zamislite dakle nju i njen suncobran: „Stan za samca“. Ili zamislite, gospođicu Sofiju, — znate onu što vrlo rado ispušta maramicu na Kalimegdanu ako za njom ide prijatan gospodin koji bi se hteo sagnuti; i zamislite njen otvoreno plavi suncobran na kome piše: „Dobar puder samo u drogeriji Lamiko“.

I već, samo kad bi se to razvilo, ne bi mu bilo kraja.

A kako bi tek to bilo o Đurđev-danu i Mitrov-danu. Znate već svi, kakva je to nesreća juriti po ovoj zloj beogradskoj kaldrmi od jutra do mraka i tražiti stanove. Ovako, kad bi bilo ovih pokretnih oglasa, ništa lakše. Sedne čovek na Kalemegdanu, na jednoj klupi a oglasi prolaze, prolaze, prolaze, a onaj sa klupe samo čita.

Prođe na primer gospodin Steva penzionar, a na leđima mu piše:

„Udoban stan na donjem spratu sa vodovodom a bez osvetlenja, i sa vrlo lepim izgledom. Izdaje se odmah ili od 1 id. meseca“.

Ili, na primer, prođe gospođa Mara udovica, a na njenim leđima piše:

„Komotan stan sa novom fasadom i zasebnim ulaskom. Vrlo se lepo greje i okrenut je suncu. Može se videti u svako doba dana“.

I tako dalje. Nema smisla opisivati kakvih sve stanova može biti. Dosta je samo, da se ovim utvrdi, kako bi to zbilja praktično bilo.

Ja toliko verujem u praktičnost toga, da bi smeo reskirati da celo ovo preduzeće uzmem pod zakup. Ne znam šta bi mi zacenila opština, ali ja bih vrlo rado sa svoje strane plaćao jedna muška leđa hiljadu dinara mesečno, a jedna ženska leđa hiljadu i pet stotina dinara mesečno. Istina, ženska su leđa manja, te bi manji oglasi mogli stati, ali opet se za ženskim leđima svako radije okrene, te bi, hteo ne hteo, pročitao oglas.

Razmislite, gospodo penzioneri, o tome.

53. Neprilike

Ima raznih neprilika koje se svaki čas mogu desiti čoveku. Ne mislim ja na one velike neprilike ili nevolje u koje spadaju: popis stvari za tuđu menicu, begstvo ženino sa tuđim čovekom; § 76 i druge takve. Ja mislim samo na one male koje se svakome na ulici mogu desiti i koje se svaki čas dešavaju.

Pođete na primer od kuće bez amrela pa vas uhvati kiša; imate u džepu sto dinara, a sretne vas prijatelj i uzme na zajam osamdeset; prolazite ispod balkona a padne vam na glavu saksija s cvećem (sreća je još kad je to samo saksija); dune vetar pa vam odnese šešir sa glave i vi ga jurite na uveseljenje mimoprolaznika; šetate Kalemegdanom radi čista vazduha pa sretnete kreditora; izađete u ponedeljak izjutra iz kuće svež i razdragan da uđete u novu nedelju da novom srećom, pa na prvom koraku sretnete popa.

Eto, to su te neprilike koje se svakome na ulici mogu desiti i koje se svaki čas dešavaju.

Jedna od tih, najopasnija u poslednje vreme, to su naše gospođice koje po ulicama prodaju ulaznice za razne koncerte i zabave.

Idete vi sasvim nevino ulicom, a u susret vam ide gospođica Sofija. Ljupka i šik, a smeši se još izdaleka na vas. Vi sav srećan i pravite slatko i milo lice, te vam obrazi izgledaju kao suva šljiva. Žurite joj u susret, i jedva čekate da joj se javite, ne toliko skidanjem šešira koliko toplim i značajnim pogledom.

Pa zamislite, koliko vam toplote pođe iz peta i prođe kroz sve telo, kad vas lepa gospođica još i zaustavi na ulici i oslovi svojim slatkim glasićem.

— A, dobar dan — i taman bi vi hteli da se istopite, a ona vam prekine to zadovoljstvo.

— Nećete mi valjda odbiti da uzmete ulaznicu od mene?

Šta ćete, vadite poslednjih dvadeset dinara i dajete, a u duši proklinjete čas i kad ste se sreli sa gospođicom.

I nije to samo na ulici, već u poslednje vreme ne smete otići ni u kafanu na pivo, ni na Kalemegdan na svež vazduh, ni u crkvu da se pomolite Bogu.

Eto ja pre neki dan baš bio u crkvi i taman se prekrstio i počeo da čitam „oče naš“ u sebi i dogurao lepo do „no izbavi nas od lukavago“, kad mi priđe gospođica Mara i turi mi u šaku nekakvu ceduljicu.

Ja je grešnik grčevito ščepam, misleći da je to ljubavno pismo i, da ne bi publika primetila, odmah strpam u džep pa se spremim da izletim kao na krilima iz crkve te da negde u porti pročitam ljubavno pismo.

I taman da koračim, ali me gospođica do hvati za kaput.

— Dvadeset dinara.

— Šta kažete?

Nisam mogao da razumem. Šta ti mi sve u prvi mah nije palo na pamet. Ne može biti da je gospođica Mara udarila taksu na svoju ljubav. Jedino što bi moglo biti to je da je ministar finansija, znajući da bi od toga država mogla sabrati vrlo veliki prihod, naredio da se od sad sad na svako ljubavno pismo mora udariti taksena marka od dvadeset dinara.

Čim mi to pade na pamet odmah sam bio na čisto s tim da valja i dati. Najzad i pravo je. Čovek mora da plati dvadeset dinara takse za jedno najobičnije rešenje, pa zašto onda ne bi platio i za rešenje o ljubavi.

Izvadim ja dvadeset dinara, dam pa izjurim iz crkve i radoznalo izvučem hartijicu iz džepa. Kad tamo, a ono ulaznica za neki koncerat.

Ne, Boga mi, što je mnogo baš je mnogo. Mnogi već ne smeju da šetaju Knez-Mihajlovom ulicom zbog tih ulaznica; mnogi izbegavaju Kalimegdan; a mnogi ne idu u poslednje vreme u crkvu, a sećate se kako je pre u crkvi bila navala.

I sad birajte od svih neprilika koje vam se na beogradskim ulicama mogu desiti, koja vam je bolja. Je l’ vam bolje pokisnuti, sresti kreditora, juriti za šeširom, izdržati udarac saksije po glavi ili sresti se sa gospođicom koja prodaje ulaznice za neki dobrotvorni koncerat.

Ja pristajem da me svaki dan pljesne po jedna saksija po cilinderu, no jedanput u nedelji da sretnem gospođicu sa ulaznicama.

54. Rvanje

Otkako je počelo ovo rvanje, ceo svet je kao u nekoj groznici. To pa to. Odeš u kafanu na pivo, o tome se govori; prođeš ulicom, o tome govore i ona dvojica što idu pred tobom i ona dvojica što idu za tobom.

— Murzik, gospodine moj, ima i snage i veštine! — dokazuje jedan.

— Da, ali dozvolićeš da Aberg ima divnu školu.

I sve tako neki razgovori. Više se o tome govori no o onome rvanju koje su tu skoro uz buran aplauz srpskoga naroda izveli radikali u Narodnoj Skupštini.

Kažem vam, prava zaraza. Otidite ma u koju državnu kancelariju pa ćete videti i tamo: leže akta na gomili a činovnici zabili pera u divite pa se nadvikuju. I podelio se svet u partije: jedni su „crnačka“ partija, drugi su „ruska“ partija, a ima ih čak koji predstavljaju i tursku partiju. Gospodin Sima na primer kaže:

— Meni, brate, imponuje Kara-Abdula.

Prekjuče sam se zatekao u jednom nadleštvu. Imao sam da svršavam neke poslove, ali me je g. šef zadržao da popijem kafu. Za to vreme vodila se strahovita prepirka između g. šefa i g. sekretara.

— Pravilno je, gospodine — dokazuje visokim glasom g. šef — pravilno je. Rvač ne sme samo za noge da dohvati, a Murzik nije njega dohvatio.

— Da, ali ga je prebacio preko glave.

— Pa to je ono. On ga je, vidite, uhvatio ovako… ovako recimo… Izađite molim vas ovamo:

— Ko, ja? — upita sekretar.

— Da, molim vas, izađite da vam pokažem — poče g. šef padajući sve više u vatru.

G. sekretar napravi lice kao prazan novčanik i uze da se kezi.

— Ah, izvinite g. šef, ali ja ne mogu ni da mrdnem; imam užasne probade pa mi je žena metla zečju kožu s biberom.

Ja pretrnuh živ da se g. šef ne obrati meni, a morao bih pristati da se rvem s njim, samo da mi posao svrši. A g. šef već sasvim pao u vatru, skida mandžetne, zvoni u zvonce i dokazuje:

— Međutim on je njega s leđa uhvatio, pravilno i čisto.

U tom ulazi momak.

— Neka dođe g. Laza praktikant — naređuje g. šef.

— Razumem!

Odlazi momak, a g. šef dalje dokazuje.

— Protivnik više nije mogao da se drži na nogama. Ostalo mu je samo da učini jedan snažan skok…

U tom ulazi g. Laza praktikant.

— Ah, vrlo dobro. Jeste li vi rvač, g. Lazo?

— Ne, gospodine, ja sam tenor u pevačkom društvu.

— Kakav tenor?

— Pa tako, hoću da kažem da se ja tim stvarima bavim — odgovara g. Laza ponizno.

— Ništa ne smeta. Stanite molim vas ovde, stanite ovde.

Šta je mogao g, Lazar jutros je baš molio za akonto zbog Uskrsa i g. šef mu je obećao.

— Dakle, vidite — objašnjava g. šef g. sekretaru — on ga je ovako dohvatio.

I dočepa praktikanta s leđa pa ga diže u vis. Vrisnuo kao udovica g. Laza, koji se tome nije ni nadao.

— Pa sad? — pita radoznalo g. sekretar.

— E sad, molim g. Lazo, preturite se vi preko glave.

— Iju, g. šefe! — odgovara praktikant otud sa visine — ne umem ja to.

— Preturite se kad vam kažem, ništa se ne brinite.

Grešni g. Laza, za dvesta dinara akonto, poče gore nad g. šefovom glavom da stenje i da se pretura. U tom ga šef ispusti i on ljosnu o patos koliko je dug.

— Pardon! — učini g. šef.

A grešni praktikant pokuša da se digne, prokljinjući i sebe i čas kad mu je došlo na pamet da traži akonto. Da je tražio ukaz, pa hajd’, hajd’, da se i pretura preko glave, ali ovako, razbio se sav. Htedoh i ja da mu pomognem da se digne, ali me preseče g. šef.

— Ne, nemojte se dizati! — veli on g. Lazi — pa niste pali na obe plećke. Niste još pobeđeni, dogod ne padnete na obe plećke.

— Pao sam na sve četiri plećke — brani se praktikant.

— Ne, ne — dokazuje g. šef, pošto je pao u još veću vatru pa naleteo na g. Lazu i nasta jedna gužva na patosu. Čas g. šef gore a praktikant dole, a čas g. šef dole, Poispadali im iz džepova notesi, cvikeri, g. Lazina priznanica za akonto, muštikle, tabakere, dugmad sa mandžetna i već ko zna gde bi mu bio kraj da ja i g. sekretar ne povikasmo:

— Dosta je, dodirnuo je zemlju obema plećkama!

Tada se ponovo diže g. šef i diže se isprebijani praktikant, pa počeše da skupljaju svoje stvari.

— Eto, gospodine — uze šef unoseći se u oči g. sekretaru — vidite, to je ta škola.

Zatim se okrete praktikantu koji je već dočepao vrata da ne bi šefu palo na pamet još koju školu da pokaže.

— Hvala, gospodine — reče mu.

— Na malo! — odgovara g. Laza.

— Za ono, znate, posle.

Eto, tako je to bilo prekjuče. A g. Paja još gore je postupio. I njega je zarazila strast rvanja i potreba da svakom to objašnjava, pa nemajući koga otišao kući te počeo svojoj ženi.

— Ta idi do đavola! — viče mu gospa Ruža, ali to ništa ne pomaže. — Dakle, on, vidiš, ovako obuhvati protivnika, pravilo je samo da se ne sme za noge hvatati, inače… dakle, vidiš ta škola…

— Ali ostavi se, jesi li poludeo! — vrišti gospa Ruža.

— Pa možeš i da se braniš. Slobodno, brani se.

— A ne moraš baš ni da se braniš. Što bi se opet branila?

— I nisi pobeđena sve dok ne padneš na obe plećke.

I sad nastaje rvanje. Vriska, piska. Gospa Ruža zavukla prste g. Paji u kose, a njega čuješ stenje i viče:

— A… nema zaplitanja sa suknjom… ne štipaj se… što me grebeš i i…

— Ta ubio te Bog da te ubije, što me prebacuješ preko glave — vrišti gospa Ruža — što me odmah ne položiš na plećke.

⁂

I tako eto poludeo ceo Beograd. Boga mi, zarazili se svi. Verujte mi, ne mogu mirno da prođem ulicom. Sretnem se tek s prijateljem.

— Dobar dan — odgovara mi prijatelj i dok se jednom rukom rukuje, drugom mi pipa muskule na ruci.

I nije samo prijatelj, nego i poznanici, svi, svi se pipaju za muskule ovih poslednjih dana.

Pa i mene uhvatila ta zaraza hrvanja i užasno sam u nezgodnom položaju. Ne smem kući da idem, bojim se da ne zatečem tamo taštu pa da je ne prebacim preko glave, a bojim se da idem ulicom da ne pipnem koju damu.

Da Bog sačuva sa takvom zarazom.

55. Dečja nedelja

U našem kalendaru ima i belih i rusih, a valjda i plavih i modrih nedelja. Ali ovu nedelju, kad bi nešto bilo do mene da je krstim, ja bi nazvao dečjom nedeljom.

Izađite samo pre podne u čaršiju pa da vidite jedan čitav niz roditelja i dece.

Ako je ko i eskontovao menicu, juče je pre podne primio novac, a danas već zašao po čaršiji vukući za ruke decu kao remorker šlepove.

I, zbilja, odjutros mi Knez-Mihajlova ulica nešto liči na reku kojom plove razne lađe natovarene espapom i tek po gdekoja putnička lađa.

Eno pogledajte g. Peru, zar vam ne liči na remorker. Ide on napred i sve dahće koliko se umorio. Za njim ide žena, za ženine haljine uhvatio se mali Miša, a Mišu za ruku uhvatila mala Sojkica. Svi natovareni. Gospođa Anka nosi Mišine gotove haljinice; Miša nosi dva slamna šešira, a mala Sojkica dva para cipela. I tako remonker putuje i vuče šlepove i pristaje usput uz razne štekove. Prvo pristanište Vuletić i Gavrilović, pa onda Smolkova, pa onda već redom dodiruje sva pristaništa i s leve i s desne strane reke i iz sviju tovari nov espap, dok na podne već nestane uglja u mašini (svega mu je, recimo, dve hiljade dinara odobreno poslednjom cenzurom) te se remorker krene kući.

Otidite samo u Knez-Mihajlovu ulicu pa ćete videti puno takvih remorkera. Razume se, vas ne treba ni malo da zbuni ako recimo vidite da gospa Anka ide napred, a da se mali Miša uhvatio za očev iberciger, a Sojkica uhvatila Mišu za ruku.

To zavisi od toga ko je kapetan na lađi. Ima tako tih kućnih remorkera gde je muž kapetan, t. j. on duva u onu lulu i komanduje, a ima opet tih kućnih remorkera gde je žena kapetan, te ona duva u onu lulu i komanduje.

Ali, ako odete u Knez-Mihajlovu ulicu ove dečje nedelje, vi ćete, osim remorkera, spaziti i putničke lađe. To su one gospođe koje nemaju dece nego iz navike idu svaki dan u razna pristaništa i pazare. To što ih ja nazivam putničkim lađama, ne mislim ja da one u raznim pristaništima primaju putnike, no, hvala lepo! Nego ja to zato njih nazivam putničkim lađama, što su komotne, udobne, lepo ofarbane, što lako plove i uz vodu i niz vodu i što ne vuku šlepove.

Ali da se ja okanem toga upoređenja, jer i ja od jutros već plovim čaršijom kao remorker, pa kako sam nesrećne ruke, da mi se ne desi još i kakav sudar sa kojom putničkom lađom.

Da se vratim ja dečjoj nedelji kako sam nazvao ovu nedelju. Dakle, ove nedelje samo se za decu pazari, samo se za njih brinu roditelji.

Čim se muž probudi dođe mu žena kod kreveta:

— Možeš li, Đorđe, danas da izađemo do čaršije? Rasprodaće se sve što je bolje, a evo je Vrbica. Posle ćemo kupovati na vrat na nos i plaćaćemo sve skuplje.

— Pa što ne ideš ti sama?

— Neću, posle da mi zvocaš: ovo si skupo platila, ono nisi trebala da uzmeš. Neću, hoću i ti da pođeš.

— Pa dobro! — veli grešni Đorđe i kreće na put.

— ’Ajdemo kod Vuletića prvo da kupimo Milkici gotov kostim.

— ’Ajdemo.

Odu i biraju, oblače dete i zagledaju ga s leva s desna i Đorđe počne da zavlači ruku u džep da plati a tek ga gospođa Leposava preseče.

— Đoko, vidiš šta kaže g. Marko. Ima veli, i za odrasle vrlo lepe i jeftine kostime a rasprodaće se veli sigurno.

— Pa… ovaj… — počne Đorđe da oteže.

— Ono istina mi smo pošli samo za decu da kupujemo, ali, kad je već takva prilika, šteta bi bila ispustiti priliku.

— Pa jeste! — gunđa Đorđe, a dotle već gospođa Leposava odvaja kostime za sebe i čudi se kako su jeftini, i odlazi u onu sobicu sa ogledalima i izlazi otud obučena.

— Kako ti se dopada, Đorđe? Iju, je li da sam sasvim druga žena!

— Sasvim druga žena! — gunđa Đorđe pa plati uz dečji i mamin kostim.

Izađu opet na ulicu pa krenu dalje.

— ’Ajdemo do Smolkove da kupimo Milkici slamni šešir.

— ’Ajdemo.

Gospođa Leposava dune u lulu i remorker krene od Vuletića, pa preko i pristane uz šlep kod Smolokve.

— Gospođo, jedan šeširić za dete? — veli gospođa Leposava.

— A za vas, gospođo? — pita prodavačica.

— Ne, za mene ne mislim. Samo za dete. Je li, Đorđe?

— Dabome! — odgovara Đorđe.

I dete proba, gleda se u ogledalo, zagleda se ovamo i onamo. A dotle prodavačica iznosi iz kutije jedan šešir i nudi ga gospođi.

— Ne morate uzeti, probajte samo ovaj šešir.

— Pa da ga metnem na glavu, koliko da me prođe volja, — veli gospođa Leposava i meće šešir na glavu.

— Iju, Đorđe, druga žena, Pogledaj, Đorđe!

Đorđe jedva digne trepavice i pogleda.

— Pa dobro, uzećemo posle Uskrsa.

— Boga mi, ne mogu garantovati da se neće prodati — odgovara prodavačica.

— A bila bi grdna šteta, — veli gospođa Leposava — ovako lepa prilika, šteta je ispustiti priliku.

— Pa jeste, šteta ja ispustiti priliku — gunđa Đorđe pa plaća i detinji i mamin šešir.

Odatle se remorker otisne niz vodu.

— ’Ajdemo još samo kod Živkovića da kupim dva tri metera satina Milkici za kecelju, pa je dete onda snabdeveno.

Uđu kod Živkovića, kupe satina dva i po metra, ali gospođa Leposava uzgred spazi jedan vrlo lep štof za sebe.

— Iju, šteta bi bila ovaku priliku ispustiti.

I, razume se, kupi se i šest metara štofa za haljinu gospođi Leposavi.

I tako pošto se dete snabde svačim što je potrebno, remorker pođe kući.

Kod kuće se svede račun. Za dete potrošeno 142 dinara, a za majku, više onako uzgred, da se samo prilika ne ispusti, 1731 dinara.

Eto, zato ja i zovem ovu nedelju dečjom nedeljom, što se uz decu i majke ove nedelje snabdevaju.

56. Bračne lisice

Kad bih vam ja nešto postavio ovakvu zagonetku: Dašto mi ti dašto: de ko pogodi šta su to bračne lisice? — vi bi svi digli ruku, i odgovorili bi mi kao deca na ispitu:

— Bračne lisice, to su žene — odgovorio bi gospodin Pera inspektor, koji se u poslednje vreme nešto mnogo druži sa popovima i džedži pred konzistoriskim vratima.

— Bračne lisice, to su tašte! — odgovorio bi gospodin Aca, koji se isušio kao pastrma otkako se oženio.

— Bračne lisice, to su kućni prijatelji! — odgovorio bi gospodin Paja koji u poslednje vreme prekida svoje prijateljske veze pa čak i sa onima sa kojima je u detinjstvu živeo.

Međutim ni jedan ne bi pogodio. Vi bar, koji me redovno čitate, znate da ja ne mislim tako rđavo ni o ženama, ni o taštama, ni o kućnim prijateljima. Može i gospodin Pera i gospodin Aca i gospodin Paja čak i misliti da su oni bračne lisice, ali ja ne mislim tako.

Vi znate valjda šta su to lisice uopšte? To je ona sprava koja se krivcu natakne na ruke te se tako okovan vodi u policiju i na sud. E, sad zamislite tu spravu u minijaturi, toliko veliku da se samo na jedan prst može nataći, a napravljenu od plemenitijeg metala. Eto, to je bračna lisica koja se krivcu natakne na prst, pa se tako okovan vodi na strašni sud. Ta se sprava inače zove i burma.

Još dok nisam bio ženjen, mislio sam o burmi da pišem jednu naročitu studiju, i tada sam se obratio mnogim muževima sa ovim pitanjima:

  1. Je li teško nositi burmu?
  2. Osećate li koji put potrebu da je skinete?
  3. Osećate li kakvu razliku u raspoloženju kad je burma na vama i kad ona nije na vama?

Dobio sam masu odgovora, ali nisam napisao nikakvu studiju, jer sam se i sam u to doba oženio, ali pre neki dan preturajući fijoke nađem te odgovore. Evo nekoliko najinteresantnijih:

Jedan muž odgovara:

„Burma koju sam natakao na dan svadbe morala je biti tesna. Ruka mi je odmah podbula te je od tog doba ne mogu nikako da skinem. Moraće me i sahraniti s njome“.

Drugi muž mi piše:

„Venčana burma mi je vrlo komotna. Pre je bila vrlo dobra, ali sam se grdno osušio. Spada mi svaki čas s prsta i kad treba i kad ne treba“.

Jedan mi profesor odgovara:

„Ja sam svoju burmu nosio u džepu. Nervozan sam pa je nisam mogao trpeti na ruci. Jedanput u rasejanosti (ja predajem matematiku) mesto da dam groš, njome sam platio kilu trešanja. Ali uostalom i ne treba mi više, pošto mi je žena pobegla“.

Jedan moj prijatelj opet odgovara mi:

„Odgovoriću vam samo na treće pitanje. Ja na osećam drugače raspoloženje kad je burma na meni, a drugače kad nije na meni. Naprotiv od raspoloženja koje ja kad osećam i zavisi to, hoće li burma biti na meni ili neće biti“.

Jedan grešnik ovako mi je odgovorio:

„Burma nije tako teška za nošenje i to je baš ono što mi je krivo, jer da je teža, da je bar jednu kilu teška, ja bih njome razbio provodadžiji glavu“.

Gospodin Aca odgovorio mi je:

„Otkako sam metnuo burmu ostao sam joj veran, nisam je nikad skidao. Na protiv, da sam i neženjen ja bih nosio burmu, jer sam primetio da će se tuđa žena pre poveriti ženjenom čoveku no mladiću“.

Jedan mi je boem odgovorio:

„Burmu sam založio odmah posle svadbe i, kadgod mi žena što prebacuje, ja obvijem založnicu oko prsta. I ako je založnica jedan običan list hartije, verujte da je isto tako teška kao i sama burma“.

A već bilo je i vazdan drugih odgovora, no ko će ih sve ređati. Jedan je od njih ipak interesantan.

Ja sam pitanja napismeno uputio muževima, ali gospodin Jevremova Pola dočepala ta moja pitanja upravljena njenom mužu, pa mi ona odgovorila. Evo njenog odgovora:

Dragi Ben-Akiba! (dragali te đavoli da bog da!) A zar se onaka pitanja postavljaju jednom čestitom mužu i ocu koji ima dvoje dece. Ono ne kažem da je moj Jevrem baš sasvim čestit i da mu se ne bi imalo šta zameriti. Došao mi je, onakav kakvog ga vidiš, jednog dana bez burme kući. Ama čim se uhvati za kvaku primetila sam da mu nema burme na ruci. Pisnem ja, kao što mi je Bog dao grlo, a moj ti se Jevrem ustumara po džepovima, pa taki nađe burmu u džepu od prsluka.

— A što si je krio po džepovima? — pitam ja njega.

— Nisam je krio, dušo — poče on da mi laže — nego bio sam u kupatilu, pa da mi u basenu ne spadne a ja metnuo u džep.

— To nije istina, velim mu ja — čestit čovek i u kupatilu ponese burmu sobom, a ako se boji da će mu spasti a on je veže za učkur.

Hajde, poverujem mu ja, a kad uveče legnemo ja mu zadignem košulju i omirišem ga. Ako se kupao mora mu mirisati telo. Vidim ne miriše. Zagrebem ga noktom po koži, ne ostaje traga.

E, već šta je izvukao u krevetu, ne pitaj ga, niti će ti on to kazati, ali ga drugi put majci nije skinuo burmu.

Eto, to ti je, dragi moj Ben-Akiba, odgovor na tvoja pitanja, niti očekuj kakva druga odgovora. A ako misliš što da pišeš o ovome, najbolje je traži da se zakonom zabrani muževima da kriju svoje burme po džepovima.

Eto to mi je napisala gospođa Pola. A ono, istina, sad je ovde Skupština na okupu, pa bi se moglo o njenom zakonskom predlogu promisliti. Sem ako i narodni poslanici, baveći se bez žene u Beogradu, nemaju po gdekad potrebe da skidaju burmu.

57. Petstogodišnjica

Proslavili smo pre neki dan retku slavu. A retko se to i dešava kome narodu da doživi petsto godina od postanja tako važnih ustanova, kakvu svojom prošlošću prestavlja manastir Manasija. To nije samo bogomolja, nego je to pre nekoliko stotina godina bila i naša Akademija i naš Univerzitet.

I zato smo mi pojmili veličinu ovog datuma i značaj ove proslave, pa smo lepo ostavili za časak sve lične i partijske zavade, sve one sićušne, svakodnevne poslove, pa smo se toga dana slegli svi tamo, svi od najmanjega do najvećega, jer neka bi Evropa znala i čula da kultura nije prosjačka mrvica hleba koja nam je juče prekjuče pala sa bogatih stolova zapadnjačkih, već da smo je i mi imali, imali kad i oni, imali pre no oni.

Eto, zato smo mi ovoj proslavi petstogodišnjice manastira Manasije dali tako veliki značaj i zato smo toliko polagali na ovu svečanost te je izveli dostojno generacije koja je pregla da uznese svoj narod među narode.

Učinjeno je sve što se moglo da svetkovina dobije što veći značaj, te da na nju obrati pažnju sav slovenski svet i sav onaj strani svet, koji stalno previđa da smo i mi imali svoju kulturnu prošlost.

Učinjeno je sve. G. Ministar Prosvete poslao je jednog pisara kao svog izaslanika, Kraljevska Vlada poslala je okružnog načelnika, a načelnik, da bi što veći značaj dao proslavi, izvesno je poslao svog pisara; moravski okrug poslao je tri čoveka; kmet sela Despotovca poslao je svoga ćatu da ga zastupa.

No nisu samo ovi nabrojani uveličali ovu proslavu. I sva naša udruženja i ustanove setile su se i poslale svoje izaslanike. Tako je Svilajnačka štedionica poslala svoga likvidatora da je zastupa; Ljubičevska ergela je poslala svoga zastupnika, poslalo je i jedno osiguravajuće društvo svoga agenta, a i okružni rasadnik poslao je kao izaslanika svoga šefa i gospođu rasadnikovicu, njegovu suprugu.

Druge naše ustanove — izuzimajući akademiju i univerzitet — nisu mogle poslati svoje izaslanike. Bile su sprečene. Društvo „Dušan Silni“ moralo je baš u to doba poslati svog izaslanika na svečanost polaganja temelja, neke fabrika stakla, arhijereji naši nisu mogli otići, jer su baš u to doba bili zauzeti izbacivanjem vladike Sergija iz zajedničke trpezarije; Žensko društvo moralo je baš u to doba poslati svoju izaslanicu na kaluđersku skupštinu održanu u Sremskim Karlovcima, Pres-biro opet morao je poslati svoga izaslanika na javno vežbanje nekoga pastuva u Pečuju.

Ali, to što su izostala izaslanstva jedno četrdeset do pedeset naših udruženja, nije se ni primetilo prema mnogobrojnosti izaslanstva koja sam nabrojao i koja su bila zastupljena.

Svetkovina je bila obavljena u najlepšem redu, čemu je mnogo pripomoglo to što se narod u crkvi nije gurao.

Ručak je takođe bio obavljen u najboljem redu.

Ali, za vreme ručka desilo se ono što sam ja očekivao, jer najad to se i pre pet stotina godina za vreme ručkova dešavalo. Pala su na bedeme gradske dva vrana gavrana, i pošto su od zdravica jedva došli do reči, oni su, po svome starom običaju, „zagraktali“.

Dakle:

Zagraktala dva vrana gavrana,
jedan grakće, drugi progovara.

Čim sam čuo ovaj gavranski intervju, ja sam seo po novinarskoj dužnosti da ga zabeležim i po novinarskoj ga dužnosti objavljujem:

PRVI GAVRAN:
Ti si mnoge proživeo dane,
Ti si mnoge preleteo strane;
Da li znadeš pravo da mi kažeš:
Ima l’ đe god još Srbina živa?

DRUGI GAVRAN:
Kad me pitaš pravo da ti kažem:
Srpsko pleme nije izumrlo.
Još ga ima na sve četir strane
Gde se sunce rađa i gde tone.

PRVI GAVRAN:
E, pa gde je, ne bilo mu prosto,
Da zbor zbori oko namastira?

DRUGI GAVRAN:
Kad me pitaš pravo da ti kažem:
Što je Srba, te ima mandata,
Pohitalo gradu Beogradu;
Sastalo se u četiri kluba.
Te se bije ko će da dobije,
Među se se hoće da pokolju
Zlaćanije da pobodu koži.
Ono resto, što nema mandata
Otišlo je, pobro, na zborove
Treba, pobro, izabrat kmetove:
Treba, pobro, doneti odluke;
Treba, pobro, režim osuditi
Ja l’ osudit, ja l’ ga odobriti.

PRVI GAVRAN:
I još, nešto, pobro, da te pitam.
Mož’ li znati, mož’ li pametovat’
Kada Stepan zadužbinu gradi,
Tu se sabra sva srpska gospoda,
Od vladara sve do Patrijara.
Pa kaži mi šta je ovo danas
Pogle, pobro, sve gospodstvo srpsko
Policijske dve tri uniforme.
Đe se dede Ministar prosvete?

DRUGI GAVRAN:
On je poslo Rošu Dimitrija.

PRVI GAVRAN:
A kraljevska đe se dede vlada?

DRUGI GAVRAN:
Poslala je sreskog kapetana.

PRVI GAVRAN:
A đe li su četiri vladike.
Sa Timoka, zlatnoga potoka
I iz Niša grada ponosita.
I iz Šapca grada bijeloga
I iz slavne Žiče sedmovrate?

DRUGI GAVRAN:
Kad me pitaš, pravo da ti kažem,
Sastale se četiri vladike
Da osude brata pijetoga
(Nek oprosti Novaković Stole
Tu sam malo zbrko narečija.)
Što on daje harač udovički.
Ćeraju ga iz svojega društva
I gone ga oko Samodreže.
Trzaju mu brkove i bradu.
Al’ se ne da junak od megdana.
Sergije se i bije i brani
I izjave neprestano daje;
Na sveti se žezal naslonio.
Sveti mu se žezal prelomio.
A na njega navalili sveci.
Dosad mislim da je poginuo.

Eto toliko sam zabeležio, a dosta je i tolko. Baš mi u ovakvim prilikama uvek padne na pamet, kako su nam Turci mnoge i mnoge usluge učinili, a mi večito žalimo na njih. Eto, oni su i slici Visokog Stefana u Manasiji iskopali oči i mi smo ih toga radi kleli i prokleli. Međutim, sad nam je dobro došlo što Visoki Stefan nema očiju, bar nije video svoju proslavu, a našu bruku.

58. Založene stvari

Tu skoro je jedan ovdašnji novčani zavod objavio da će prodavati založene stvari, kojima je rok prošao, pa se ja baš digao da vidim, da li bi našao što za sebe.

I šta ti tu sve nisam video, i kako svaka ona stvar, o kojoj sad visi numera založnice, priča istoriju o sebi. Idem redom tako od jedne do do druge stvari, uzimam je u ruku i ostavljam, i razmišljam o svakoj i čitam sa svake čitav mali roman.

Hajd’, pođite sa mnom da ih, nekoliko, zajedno razgledamo.

58.1. 1. Srebrna kašika

Četiri srebrne kašike, razume se, s monogramom, Nekad je bilo dvanaest, kad ih je ona donela uz ostalu spremu, udavajući se za svog prvog muža. Njen je otac to kao stari penzionar još u staro, srećno doba, sabrao talire pa izlio dvanaest kašika. Njena je majka te kašike čuvala na dnu sanduka, nije ih upotrebljavala, i kad im se jedinica isprosila, izvadili su kašike iz sanduka i dali da se na njima izreže njen devojački monogram. Kad se udala, donela je mužu, osim miraza, još i dva kreveta, ogledalo, dvanaest srebrnih kašika, kanabe i šest fotelja i dve tepsije. Te su kašike čuvali, iznosili su ih samo kad su imali goste, ali, — jednoga im dana kuvarica ukrade jednu kašiku. Čim im je na taj način raspareno tuce, nije više imalo vrednosti. Nije ni čudo, dakle što je njen prvi muž jednoga dana odneo pet kašika u zalogu a umro te se ni dan danas ne zna gde je založnica.

Za vreme njenoga udovanja nestala je još jedna kašika. Ne sme da greši dušu, al’ sve joj se čini da je tu kašiku zdipio jedan mlad gospodin s kojim se kao udovica poznavala i koji je tom istom kašikom jeo jedan put uveče kod nje.

Tako je ona drugom mužu donela svega četiri kašike i te četiri je založio zimus. Muž joj dao svega sto dinara da kupi šešir, a ko će za 100 dinara kupiti čestit šešir. Založila je ovaj rest od svoga miraza i kupila šešir od 440 dinara.

Tako bar ja zamišljam istoriju ovih založenih kašika.

58.2. 2. Tabakera i muštikla

Tabakera od ruske tule, a muštikla ćilibarska.

Kao pisar nosio je drvenu, robijašku tabakeru i kupovao one kartonske muštikle sa guščijim perom, po marijaš komad. Posle, kao sekretar kupio je lepu pakonsku tabakeru i muštiklu od višnjeva drveta, a kad je dobio platu 4000 dinara, odmah je kupio tabakeru srebrnu i ćilibarsku muštiklu. To mu je bio ideal još na Velikoj Školi.

Još tada je zamišljao sebe za sekretarskim stolom, kraj njega električno zvonce, a on iz ćilibarske muštikle pušta kolutove dima ili ga izduvava kroz nos.

Razume se, tada nije zamišljao i da će jednog dana biti otpušten i to bez penzije i da će na prvom mestu založiti svoj ideal, svoju tabakeru i ćilibarsku muštiklu, koju zalogu neće moći u roku da otplati.

Tako bar ja zamišljam istoriju ove založene tabakere i ćilibarske muštikle.

58.3. 3. Založena burma

Bile su nekad dve. Jedna na njenoj ruci, a jedna na njegovoj. Kako je sanjao, kako je zamišljao život, kako budućnost svoju kad ih je kupovao! Burme, pa blagoslov, pa prvi poljubac, pa svadba, pa tih i skroman porodični život, pa deca — slatka, ljupka i do nosa ubrljana deca.

I sve bi to tako bilo, bar sa njegove strane, sve bi to tako bilo, ali sreća nije u ruci čovečijoj.

Ona je najpre bila dobra, mirna, krasna, a posle je odnese đavo. Počela je vrlo često da odlazi od kuće i vrlo često da se viđa s onim. Najpre je svet mnogo što šta govorio, a on sve to nije verovao; posle je svet sasvim i prestao govoriti, a on se uverio. Uverio se da je burma najslabija bračna veza i — jednoga dana ju je oterao.

Kod konzistorije je primio svu krivicu na sebe i — ona se udala i odnela svoj miraz, a on ostao bez igde ičega.

I kad je dopao u nevolju, šta mu je bilo izlišnije od stvari nego ta zlatna burma i nju je založio, pa možda i namerno propustio rok. Neka mu se više ne vraća. Tako bar ja zamišljam istoriju ove založene burme.

58.4. 4. Zimski kaput

Lep, sačuvan zimski kaput sa fatiranom postavom. On je založen na osnovu jedne najtačnije matematičke formule. Poručio ga je na otplatu za 3800 dinara, Nosio ga je zimus, a nije dao ni deset para otplate; čim je grunulo proleće založio ga je i izvukao trošak za Đurđevski-uranak u Topčideru. Iduće zime naručiće drugi kod drugoga krojača. Tako bar ja zamišljam istoriju ovoga založenoga kaputa.

58.5. 5. Srebrni venac

Jedna obična istorija, jedan običan događaj. On je veliki umetnik i on ima velike dugove. On nas je, čitavu generaciju, zapajao dahom svoje duše, silom svoje moći. Mi smo mu to priznavali pljeskanjem i odobravanjem i gdekad vencima, onima što se suše. Ali je došao dan njegove slave koji i za njega i za nas označava zapetu ili tačku, posle čitavog jednog perioda naše kulture, dan koji označava krišku naše istorije. I mi smo hteli trajnijom uspomenom da obeležimo taj dan pa smo mu dali srebrn venac.

A kad je prošao dan triumfa, dan bure, radosti i toplih suza; kada smo se odvojili od njega, on je opet ostao sam, sam sa istinom, sam sa svojim dugovima i nevoljama.

I tada je srebrn venac prestao prestavljati zahvalnost, on je prestavljao vrednost. Tako je on došao ovamo u zalogu.

Tako bar ja zamišljam istoriju ovog založenog venca.

I koliko još ima stvari. Klaviri, lepeze sa srebrnim drškama, žaketi i srebrna ogledala. Progovorio bih ja o svima njima, ali te istorije nisu baš uvek vesele. A proleće je granulo, toplo sunce sja i svež nas miris napupelog voća i cveća zapaja — bolje je da budemo vedra čela.

59. Bratski odnosi

Kad nama, mladoj državi, treba da iz kulturnih država presadimo kakvu modernu ustanovu, a mi obično pošljemo kakvu komisiju koja prošeta po Evropi. Zasad su u tom pogledu čuvene naše vojničke i opštinske komisije.

To su one komisije, koje se sa lepim dijurnama otisnu u svet i dok su tamo mi obično ništa o njima ne čujemo, a kad dođu ovamo, mi obično ništa od njih ne vidimo.

Bugari su međutim mnogo praktičniji. Oni čekaju da se mi istrošimo na nekoliko komisija, da ustanovimo ili nabavimo ono radi čega su komisije bile izaslate; čekaju još i da te ustanove u funkciji pokažu sve svoje dobre i rđave strane, i onda, na osnovu našega iskustva, oni podižu ustanove.

Tako su podigli Klasnu Lutriju, sa svima rđavim stranama naše Klasne Lutrije; tako su podigli Narodno Pozorište, sa svima dobrim i rđavim stranama našega Narodnoga Pozorišta.

S obzirom na naše bratske odnose, oni sad idu i dalje, Eto, pre neki dan, obratila se opština varoši Plovdiva aktom od 7. aprila № 3501, našoj beogradskoj opštini, s molbom da joj pošalje svoje planove o „skotobojni“. To najzad ne bi bilo ništa rđavo; zašto jedna prestonička opština ne bi pomogla jednoj opštini bratske nam, susedne države. I red je i pravo je.

A tako su pomislili i oni u beogradskoj opštini, kad su oberučke prihvatili taj akt i jednoručno ga zaveli u delovodni protokol.

Međutim, kod toga jednoručnog posla, t. j. kod zavođenja akta u delovodni protokol i desilo se ono što je najgore, i radi čega sam ja uzeo danas da vam pišem o našim bratskim odnosima.

Arhivar, koji je zavodio akt u delovodni protokol, nije razumeo dovoljno bratski bugarski jezik. On je najzad, umeo još zavesti to da plovdivska opština traži planove o „skotobojni“, ali kad je to trebalo registrovati, on dođe u zabunu.

— Skotobojna, skotobojna. Šta li će mu to biti, majka mu stara?! — pita se arhivar sam u sebi, pa se okreće i drugima i pita ih.

— To neće ništa drugo biti — veli mu jedan praktikant, koji je ranije bio skupštinski prepisač — no ili Narodna Skupština ili Velika Pijaca.

— Eto ti sad! Otkud Velika Pijaca? — pita arhivar.

— Pa tako — odgovara praktikant — „skotobojina“, šta može biti drugo. Tako nešto, neki vašar.

— Pa zašto onda Narodna Skupština — pita iznenađeno arhivar.

— Pa… opet zato, zbog vašara.

— Kako zbog vašara?

— Pa tako. U Beogradu ima svega dva stalna vašara, to su Velika Pijaca i Narodna Skupština.

— Ono, jeste — veli mu arhivar — ali mi niti imamo planove naše Velike Pijace, niti planove naše Narodne Skupštine. Šta do đavola de pošljemo plodivskoj opštini radi održanja bratskih odnosa.

— Najzad — nastavlja praktikant — ovde i nije glavno šta ćemo odgovoriti plovdivskoj opštini, no je glavno kako će te vi registrovati taj akt.

— Jeste, Boga mi — priseti se arhivar — to je glavno. Ja mislim. da zavedem akt na reč „Narodna Skupština“. Bolje da dam stvari veći značaj.

— Ja mislim da zapitamo i g. delovođu.

— Sasvim, to vam je dobra ideja. Vidi se da ste se koristili službom u Narodnoj Skupštini, tamo se čovek izvežba da friško misli.

I arhivar se diže sa aktom plovdivske opštine od 7. aprila № 3501, pa pravo gospodinu delovođi.

— Gospodine delovođo, ovaj… ovaj bugarski akt… — poče arhivar.

— Pa šta?

— Pa, oni traže planove od naše „skotobojine“.

— Treba im poslati, za ljubav naših bratskih odnosa.

— Da, znam, nego, šta je to „skotobojina“?

— „Skotobojina“, „skotobojina“, pa Bože moj, šta bi drugo moglo biti nego naša ustanova šintera.

— Kako?

— Tako. Skotovi to su psi, a boj to je ubistvo, dakle oni traže planove naše ustanove šintera, pošto znaju da je to kod nas evropski uređeno.

— Pa kakve planove? Mi nemamo planove.

— Dabome da nemamo, ali poslaćemo im fotografije.

— Kakve fotografije?

— Pa, fotografisaćemo jednu žicu kojom se hvataju psi; fotografisaćemo jednog našeg beogradskog psa, jedna šinterska kola i Jocu šintera. Četiri snimka, to im je dovoljno. Eto to im je dovoljno da mogu kopirati ovu našu modernu ustanovu.

— Sasvim! — reče zadovoljno arhivar i ode pa zavede akt i unese u registar na slovo „š“. Fraza je u registru ovako glasila: „Šinterluka beogradskog planove traži bratska opština plovdivska“.

Najzad, tako zaveden akt dođe na red. Srećom, nekom pade na pamet da u Beogradu sad ima dovoljno Bugara te da bi se mogli oni upitati, šta mu znači ta reč „skotobojina“.

I zamislite kakvo je zaprepašćenje nastalo u opštini grada Beograda, kad im je objašnjeno da „skotobojina“ znači: klanica.

Odmah su odjurili te predupredili fotografisanje Joce šintera i šinterske žice, jer najzad, kako su Bugari u poslednje vreme vrlo ratoborno prema nama raspoloženi, ko zna kako bi oni primili to kad bi im se poslala šinterska žica. Hvala Bogu te je ta moguća politička uvreda otklonjena. Akt plovdivske opštine od 7 aprila № 3501, eno ga sad već na radu u opštini.

Ni reči od ovog nisam izmislio. Ko ne veruje, nek ide u opštinu pa nek se uveri.

60. Naši odbori

Mnogi moji lični prijatelji već znaju to, da ja od dvadeset i pet godina na ovamo vodim statistiku o svima našim društvenim pojavama. Rešio sam se i da preturim malo te statistike. Evo, na primer, samo da izvedem koliko je u nas za tih dvadeset i pet godina obrazovano odbora privatnom inicijativom:

  1. obrazovano odbora koji su izvršili svoj zadatak: 217
  2. obrazovano odbora koji nisu zatim ništa ni učinili, nit se zna šta je s njima: 4653
  3. nije se postiglo da se odbori obrazuju; jer se zbor razišao zbog nesuglasice oko kandidacije: 2046
  4. nije se postiglo da se odobri obrazuju jer niko nije došao na zbor: 72

Dakle svega 6988

Od ovih po polu:

  1. muških odbora: 5796
  2. ženskih odbora: 491
  3. mešovitih (ženskih i muških zajedno): 741

U ovu statistiku nisu ušli upravni odbori raznih novčanih zavoda, jer ja o njima ne vodim računa već i zato što i oni imaju običaj da u danim slučajevima ne vode računa o meni.

U ovu statistiku nisu takođe ušle ni razne opštinske komisije i „stručni odbori“ opštinski, jer je o njima nemoguće voditi statistiku. Prema približnom računanju ili bar na osnovu računa o verovatnoći, za ovih poslednjih dvadeset i pet godina obrazovano je u beogradskoj opštini više odbora i „stručnih komisija“ no što ima stanovnika u Beogradu, tako da na svakog stanovnika u Beogradu dolazi po jedna opštinska komisija.

Dakle, bez upravnih i nadzornih odbora novčanih zavoda i bez opštinskih komisija i „stručnih opštinskih odbora“, obrazovano je u Beogradu za poslednjih dvadeset i pet godina 6988 odbora.

Kad se taj broj obrazovanih odbora uporedi sa brojem stanovnika varoši Beograda doći će se do vrlo interesantnih rezultata.

Kad se uzme da je Beograd pre dvadeset i pet godina imao oko 45.000 stanovnika, a sad ima 72.000, to znači da je prosečan broj naselja u Beogradu bio za ovih dvadeset i pet godina oko 55.000 stanovnika, a kad se to stavi u odnos sa brojem odbora, izlazi da na svaki odbor dođe osam beograđana. Jedan odbor, kao što je to u celom svetu uobičajeno, sastavljaju jedanaest lica: predsednik, podpredsednik, blagajnik, sekretar i sedam odbornika, prema tome nama nedostaje stanovništva da bi popunili sve odbore. Rezultat je ove statistike dakle ovo:

  1. Beogradu nedostaje još 20964 stanovnika da bi mogao popuniti sva odbornička mesta po raznim odborima;
  2. svaki beograđanin ili beograđanka, čim se rodi, još onako nekršten, već je po statistici član ili članica za priređivanje neke zabave ili obrazovanja nekog udruženja ili…

61. Naši „mlađi“

Ja ne znam otkud se u nas posluga zove „mlađe“. Kad je reč samo o sluškinjama, sobaricama, kindsmedlama i dojiljama, pa kad su iste „mlađe“ to je vrlo lepa stvar, ali u „mlađe“ po našim pojmovima spadaju i sluge, kočijaši, portiri itd.

Ja neću tako da generališem gornji pojam, smatraću pod „mlađe“ samo ono što je odista dobro samo dok je mlađe. Dakle reč je o sluškinjama, sobaricama itd. drugim rečima, reč je o „devojkama“ kako ih mi Beograđani takođe zovemo.

Niko neće sporiti da je to jedno od vrlo važnih beogradskih pitanja. O, koliko je puta bilo brige u kući, koliko je puta muž ostao bez ručka, koliko je puta gospođa ostav iznenada bez mlađega, pravila na brzu ruku kajganu od sira, jaja i svojih suza; koliko je puta zbog toga bilo svađa u kući, koliko puta itd.

Zamislite samo one muke dok nađete „mlađe.“ Koliko i koliko čovek mora da trpi. Trpite pored mlađih i neke vatrogasce, podnarednike, bandiste i koga sve ne trpite.

Dođe vam mlado, skromno devojče i pogađa se.

— Kako se zoveš?

— Rozika Deninger.

— Šta tražiš?

— Četiri stotine dinara.

— Dobro, primiću te.

— Ali, molim vas, ima li za kujnu zasebna vrata?

— Zašto?

— Pa… ovaj… nisam sama.

Ako je sama a lepa, još gore. Tada tek vidite muž nešto češće dolazi kući, ne ide onako redovno na pivo kao što je išao pre, vrlo je ljubazan prema ženi i jednako je podseća gde sve nije pravila posete.

— Ti, dugo, već odavno nisi bila kod tvoje tetke Savke — govori muž ljubazno i ako do tada nije trpeo ženinu familiju, počev od tašte pa do najudaljenije strine i tetke.

— Pa, nisam — veli žena — a mrzi me, daleko sedi.

— Nije lepo, ako daleko sedi, red je da se po koji put setiš.

Tako muž s dana na dan sve ljubazniji dok žena ne oseti odakle je buva jede, te ono nešto „mlađe“ iz kujne izleti na ulicu.

Baš mi je pri ruci jedna bukvica iz koje se vidi čitava istorija jedne „mlađe“. Zove se Katica Petrović, a ovo joj je po bukvici lični opis: stara 17 godina. Najzad što će mi opis iz bukvice, ja sam je lično video i verovaćete mome ukusu kad vam kažem da je lepa. Po bukvici nigde nije služila više od mesec dana, a evo šta joj sve piše u bukvici:

„Katica Petrović je osobito uslužna i poverljiva devojka. Preporučujem je svakome. Kod mene je služila mesec dana, a izlazi po svojoj volji. — Aksentije Petrović činovnik“.

„Katica je nevaljala, nečasna i vole da pravi intrige po kući, kadra je da zavadi muža i ženu i sve po kući. Otpuštam je kao takvu i ne preporučujem je nikome. — *Olga Jankovićka*“

„Katica Petrovićeva služila je kod mene mesec dana i ja sam za to vreme bio s njom potpuno zadovoljan, ali je otpuštam zbog izvesnih nesporazuma. — Kosta Đorđević.“

„Katicu otpuštam i ne preporučujem je ni jednoj familijarnoj kući gde ima odrasle dece. — *Panta Stojanović*“.

„Katica je dobra, poslušna i valjana, ali je vrlo nestalna, pa stoga i izlazi po svojoj volji. — Tadija Simić penzionar“.

I već da ne ređam sve do kraja bukvice… koja je od korica do korica ispunjena.

Zamislite samo, u ovo nekoliko zapisa pa već imate dva tri mala romana. I penzionara koji se žali na „nestalnost“ i Aksentija koji hvali Katičinu „poverljivost“, i Pantu koji ima. „odraslu“ decu, i Kostu kome je žao na „nesporazum“ i gospođu Olgu koja se zavadila s mužem zbog Katice.

62. 29 februar

Kod nas ima puno istoriskih datuma, ali gornji datum nije. Eto, prevrnite istoriju od početka do kraja pa ćete videti da se 29 februara nije ama baš ništa desilo, Uostalom i da se desilo dovelo bi nas samo u nepriliku, jer to je onaj dan iz prestupne godine koji se svake četvrte godine pojavljuje u kalendaru, pa šta bi radili sa svetkovanjem takvog, „istoriskog čina“. Ko bi živ dočekao da drži svetkovinu svake četvrte godine kad mi tako volimo da svetkujemo da nam je čisto krivo što državni praznici nemaju i svoju preslavu.

Pa ipak mi pade na pamet da vam ispričam jedan ne baš tako istoriski događaj koji se dogodio na dan 29 februara.

Bio je kod nas nekakav profesor Novotni, a u to doba — pre trideset godina — nastavni program bio je vrlo jednostavan, a vino i rakija bili vrlo jeftini. I onda, nikakvo čudo što se profesor Novotni toliko isto bacio na rakiju koliko i na nastavu. Voleo je da pijucne i na podne, voleo je da pijucne i uveče, ali što je ipak lepo od njega, nije voleo sam, voleo je uvek u društvu.

Gdegod je bilo društvo bio je i profesor, a kad su slave — slave je neobično voleo — on se useli u kuću kao Sremčev Neko pa ga tek tako pred zoru iznesu iz kuće.

Tako danas na jednu slavu, sutra na drugu, dok nije postao sasvim onako slavska rekvizita. Sveća, koljivo, kolač, devojka što poslužuje i profesor Novotni. Pa to je tako išlo, išlo godinama, dok profesor nije zadužio ceo svet i dok se svi ne pobuniše. Pobuniše se njegove kolega, pobuniše se prijatelji, pobuni se sve što krsno ime slavi i donese rezoluciju: da se natera profesor Novotni da i on primi slavu, pa kao čovek lepo da se oduži ljudima.

I lepo ubediše profesora da to mora biti, da je to red, da je najzad slava jedan vrlo lep običaj koji se samom profesoru nesumnjivo dopao; da je najzad i on kao brat Čeh — pokojnik je bio Čeh po zanimanju t. j. profesor po zanimanju, a Čeh po poreklu — da je dakle kao brat Čeh i kao brat Slovenin pozvan da „održava vezu“ između dva bratska naroda.

Tako najzad grešni profesor uvide i sam da će morati primiti slavu, ali se zgranu pred pomišlju šta će to sve njega koštati kad mu se nasade u kuću svi oni kod kojih se zadužio. Računa, računa, aja ne ide. Jeste, lep je običaj, jeste treba „održavati veze“ izmeđ dva bratska naroda, ali skupo. Mnogima se zadužio, pa će se svi sad skrati u njegovu kuću na posluženje i oduženje.

Misli profesor, misli i sve na jedno smisli. Smisli on da podvali braći Srbima. Istina, potrebno je da se sa bratskim narodom održavaju srdačne veze, ali, kome ćeš onda podvaliti ako nećeš svome rođenome.

Smisli on da uzme za slavu nekog Sv. Kaspara koji pada 29 februara, a 29 februar pada svake četvrte godine pa divota.

Kako smisli tako i uradi i objavi svima da je uzeo za slavu Sv. Kaspara, koji pada 29 februara. Potrče svi svojim kućama, da razgledaju kalendare i vide da te godine nema 29 februara i da ga neće biti ni dve godine zatim i već vide koliko je sati, ali ne govore ništa profesoru, kao vele čovek je „stranac“ pa da ga ne vređaju.

A izmiče polako januar, pa izmiče februar. Profesor Novotni miran, zadovoljan, spokojan i ide svakome na slavu i nabija ognjišta i poziva svakog da mu dođe kad bude njegova slava i svi mu obećavaju.

Prođe i 28 februar pa osvanu i prvi mart, kad a u kuću profesorovu prvo ulegoše cigani i udariše jedan marš, pa onda eto ti njegovih kolega pa svi drugi, svet, svet, svet, skra se cela varoš.

Profesor se dočepao za kosu i pita ih: Šta je, zašto ste došli?

— Pa na slavu — odgovaraju mu.

— Ama, pa moja je slava 29 februara.

— Pa jeste, ali mi nismo ni došli na slavu, nego na patarice.

— Kako na patarice?

— Tako na patarice!

— I sad nasta jedno veselje na račun profesorov, veselje nezapamćeno, koje je sve dotle trajalo dok profesor nije uvideo da nije trebalo ni pokušavati da podvali braći Srbima.

Zatim je svake godine tako išlo, sve dok nije profesor Novotni tražio premeštaj iz varoši i to samo zbog svoje patarice.

Ovo je cela celcata istina. Profesor je sad pokojni, ali ga se mnogi sećaju.

Pade mi na pamet ova sitnica zato što ni ove godina nema 29 februara pa da se ne bi ko njime branio.

63. Društvo za ulepšavanje

Beograd je lepa varoš,
Jedan dva…

Ima već podosta godina kako smo mi Beograđani dobili volju da se ulepšavamo. To mislim na nas muške građane, a već naše ženske i rađaju se sa tom željom ili upravo volju za ulepšavanjem usisavaju još sa majičnim mlekom, tako da, Bože me prosti, čoveku izgleda da naše beogradske majke pri dojenju mesto mleka daju svojoj ženskoj dece svaki dan po jednu kašiku pudera.

Ja znam, kad ste pročitali gornji naslov: „Društvo za ulepšavanje…“ da ste odmah pomislili da je to kakvo žensko društvo. Međutim nije, jer ženske u društvu ne vole da se ulepšavaju, one to čine svaka za se, a u društvu one se pojavljuju tek pošto su ulepšane. Ne dakle one no mi muški beograđani dobili smo volju da se ulepšavamo. I to ne lično da se ulepšavamo već da ulepšavamo naš lepi Beograd. Naši su stari do juče tvrdili da je Beograd lepa varoš, ali mi im to nismo verovali na golu reč, mi smo hteli još više da ga ulepšamo i stoga su ponikla silna društva, koja nose imena: „Društvo za ulepšavanje tog i tog kraja“.

Svaki kraj prestonice ima već po jedno društvo kome je zadatak da ulepšava taj kraj, i da vidite, od ovo dvanaestak godina i ulepšani su vrlo mnogo pojedini krajevi Beograda. Tako, ulepšan je Vračar jednom pijacom, pa ulepšana je Palilula, opet jednom pijacom, pa ulepšan je Dorćol opet jednom pijacom, pa sad hoće Savamalci da ulepšaju svoj kraj jednom pijacom itd.

Što više pijaca to će Beograd biti sve lepši i lepši, tako bar izlazi po radu tih društava. Gde god ima malo prazna mesta u Beogradu, odmah treba obrazovati društvo za podizanje pijace na tom placu, te da ulepšamo Beograd. Eno ima malo placa na Terazijama, pa pred pozorištem, pa pred Slavijom, pa u portama sviju naših crkava. Svud bi se tu mogle podići krasne pijace te ulepšati ovaj naš lepi Beograd.

Tako i postaju ta društva. Postoji na primer u nekom kraju Beograda kakav prazan opštinski prostor. Oko toga praznoga opštinskoga prostora postoje kuće koje njihovi sopstvenici izdaju pod zakup. Ali, kirija je vrlo mala, šta je to 1000 dinara mesečno za dve sobe i kujnu, jedva sopstvenik može da plati porezu. Treba dakle dići kiriju. I skupe se jednoga dana sopstvenici kupa oko ovog praznog prostora, obrazuju društvo za ulepšavanje tog kraja, naprave pravila, izberu upravu i, radi ulepšavanja tog kraja, naprave na tom praznom prostoru pijacu. Čim jednom pijacom više ulepšaju grad Beograd, izbiju na svojim kućama prozore i naprave vrata, od sobe naprave dućane i uzmu veću kiriju. Tako je taj kraj Beograda tim već ulepšan i to društvo više nema šta da radi.

Dosada su postojala društva sa ulepšavanje pojedinih krajeva, a sad čujem da pojedine ulice, svaka za se, hoće da obrazuje društvo za ulepšavanje dotične ulice. I bolje, bar neka svaka ulica, ako ništa drugo, izvojuje sebi da se iskaldrmiše, i nek se u svakoj ulici otvore dva tri dućana i nek se na svakom ćošku napravi po jedna mala pijaca, pa da mirno i slatko zapevamo:

Beograd je lepa varoš,
Jedan dva…

64. Krađa u našoj redakciji

Ima već podosta vremena kako me urednik „Politike“ goni da se vežbam u reporterskom poslu.

— Sva veština — govorio bi mi urednik — leži u tome da budete prvi „na licu mesta“ kad se što desi i da oštrim okom zapazite svaku sitnicu i svaki detalj koji bi mogao čitaoca zanimati.

Dao sam reč uredniku da ću pokušati i nestrpljivo sam očekivao na kakav slučaj, te da se oprobam. I evo već dve nedelje niti hoće kakva kuća da se upali, niti hoće kakva devojka ceđom da polije po licu momka koji ju je ostavio; niti hoće politički protivnici da se potuku amrelima na Terazijama; niti hoće tajanstveno da ubiju kakvog kafedžiju, niti se dešavaju krađe al’ onako interesantne krađe.

I taman ja pao u očajanje, te prekjuče izjutra pošao u kancelariju da izjavim uredniku, kako ne može na meni kao reportera računati — kad a ono pokradena sama redakcija „Politike“. Možete misliti „nepoznato lice“ (čudnovata stvar kako uvek takve stvari vrše „nepoznata lica“ da bi samo dovela u zabunu našu policiju) obilo vrata na štampariji, iz ove ušlo u redakciju; obilo sve fijoke, ukralo jedan zimski kaput i jedne makaze i pobeglo neopaženo.

Dabome, ne samo ja, bili smo svi na licu mesta.

Javljeno je odmah policiji, ona je dotrčala i svestrano ispitujući, utvrdila je ova fakta:

  1. Da su fijoke bile prazne, t. j. da sem rukopisa nije u njima bilo ničega. To je utvrđeno na zahtev samoga urednika i svih saradnika koji su juče očekivali akonto;
  2. Da lopov nije zavlačio noge u fijoke nego samo ruke, jer da je zavlačio noge, ostao bi u fijokama trag od kaljača i time bi bilo olakšano traganje.
  3. Da lopov nije literarno obrazovan, jer međ tolikim člancima, studijama, feljtonima i pripovetkama koje je mogao ukrasti, on je ukrao samo administratorov zimski kaput, i najzad:
  4. Da je lopov „strano lice“ koje ne poznaje „okolnosti u kući“ jer je obijao i fijoku na stolu za kojim radi jedan saradnik koji je uvek u akontu i u čijoj je fijoci mogao naći samo jednu saradnikovu menicu odbijenu na poslednjoj cenzuri. Da se ovaj slučaj desio u Americi, ili da je ovaj naš lopov bio džentlmen kakvih ima u Americi, on bi lepo umočio pero u mastilo pa bi na odbijenu menicu stavio i svoj potpis.

Ja sam siguran da bi bilo kod nas zavoda za koje bi više vredeo potpis jednog lopova nego na primer moj.

Dakle, pošto su utvrđena gornja četiri fakta, ostalo je da se iz njih izvuku pretpostavke na osnovu kojih bi se moglo otpočeti traganje za lopovom.

Ja ne znam kakve je pretpostavke izvela policija iz gornjih fakata, ali ću vam poverljivo reći pretpostavke koje sam ja izveo:

  1. Prva pretpostavka: Neko se rešio da napusti svoj dosadanji posao i da postane novinarski saradnik. To nije tako redak slučaj kod nas. Taj neko je znao da su dve stvari potrebne dobrom novinarskom saradniku, a to su: zimski kaput i makaze, eto tih stvari je nestalo. Tako će se lice vrlo lako naći; onaj koji se ovih dana svima redakcijama bude nudio za saradnika i koga sve redakcije odbiju, biće to „nepoznato lice“;
  2. Druga pretpostavka: Po mome dubokom uverenju, celu je ovu stvar udesio sam urednik „Politike“ i evo ću vam odmah kazati zašto. Znajući da uredništvo „Politike“ dobro honoriše i plaća svoje saradnike, uredniku svaki dan stiže masa pripovedaka, feljtona, članaka, studija, polemika itd. Što to svaki dan stiže ni po jada, ali svaki dan je puna redakcija raznih pisaca koji dolaze da pitaju, šta je sa njihovim rukopisom.

Urednik ima spremna tri odgovora:

  1. nisam još pregledao;
  2. pregledao sam i stvar sa izvesnim ispravkama može biti dobra. Čim stignem malo od poslova gledaću da stvar ispravim pa ću štampati;
  3. stvar je dobra, samo mora čekati na red. Pretrpani smo materijalom.

Razume se, te odgovore urednik upotrebljava čitavu godinu dana i sad je već krajnje vreme bilo ili da pronađe nove odgovore ili da učini drugo što. On se izvesno rešio na ovo drugo. Udesio je krađu s tim da mu nestane i kožna torba u kojoj stoje rukopisi i sad ništa lakše no da kaže: „Stvar je bila vrlo dobra, mislio sam ove nedelje i da je štampam, ali… vi ste čuli za nesrećan slučaj… naša je redakcija pokradena i to baš ona torba u kojoj su rukopisi“.

Treća pretpostavka: Treća pretpostavka nije moja i ja je svečano odbijam od sebe, ali je po svoj prilici urednikova pretpostavka, jer mu je čitam iz očiju. Na ime, urednik je tvrdo ubeđen, da sam ovu pokrađu redakcije ja udesio, i to samo zato, što nisam imao materijala za današnji feljton, pa da bi imao o čemu da pišem.

65. Povodom porođaja brzog voza

Onomad se u Beogradu desio jedan brzi porođaj. Ja znam da vi svi pod brzim porođajem razumete ono, kad žena rodi treći ili četvrti mesec po venčanju, Međutim ja ne mislim na takav porođaj nego ga nazivam brzim porođajem zato što se porodio brzi voz. Čitali ste već u svima novinama o tome čudnovatom događaju koji se desio prekjuče u subotu.

Ja nazivam taj događaj čudnovatim samo zato što se porodio brzi voz, jer, da se porodio teretni voz, to bi mi izgledalo sasvim prirodno i logično, ja mislim da bi se tad čak i novinarske beleške o tome događaju svršavale ovom rečenicom: „Teretni voz br. 46, olakšao se“.

No da bi vam bilo jasnije, da ne bi napravio. u celoj stvari kakvu zabunu, dodajem odmah da se to nije porodio baš sam voz, na primer, lokomotivi, nego sam ja to tako u figuri rekao. U stvari, porodila se neka Liza služavka austrougarskog konzula iz Trapezunta. I sad nastaje pitanje: zašto se ta Liza porodila baš na srpskom zemljištu, pred samim savskim mostom, a nije bila strpljiva da to učini na svom austriskom zemljištu s onu stranu Save, gde bi mogla kao kod svoje kuće da se porodi?

Pre svega valja uočiti ove okolnosti: Liza je bila služavka jednoga konzula, kao takva i ona je posvećena u sve diplomatske poslove, pa prema tome morala je znati i o nepovoljnim pograničnim odnosima našim sa Austro-Ugarskom. Svakojako je ona morala znati i to da je sad granica ponovo otvorena, ali da se za svaki „izvoz“ sad tamo vrlo strogo traži uverenje o „poreklu robe“. No još joj je to trebalo da daje uvedenje o „poreklu robe.“ Zato je ona vrlo pametno učinila što je robu predala Srbiji a ona sama prešla preko.

No, kao god što je ona dobro učinila, dobro je sa svoje strane i komesar železničke policije učinio što je ovom porođaju stao na put. T. j. ja sam se pogrešno izrazio, on nije porođaju stao na put, nego je preduzeo sve potrebne mere da se u buduće takvi slučajevi više ne dešavaju kod nas.

Vi znate svi onu priču o nekakvom begu. Legao beg, onako potrbuške na asuru, pod kruškom, pa puši i nadgleda svoje čipčije kako kopaju njivu. Taman on u najslađe legne, a jedan miš, kako je zbunjen pobegao od motike kojom ga je čipčija hteo da ubije, potrč ovamo, potrča onamo, pa ne nađe druga puta no pravo preko tura begova. Beg skoči kao oparen, dočepa pištolj iz silava pa „dum!“ za mišem. Svi se okupiše oko bega i začudiše se tom njegovom poslu, zašto na miša poteže pištolj.

— Tako! — veli im beg — ne dam mu da mi pređe preko tura. Ako pustim danas miša, sutra će preći mačka, prekosutra kučka, pa napravi se carska džada preko moga tura.

Eto, ta begova logika važi i za ovaj slučaj porođaja i opravdava sve stroge mere koje je komesar železničke policije preduzeo. Nije stvar u tome što se porodilo jedno dete, nego sutra se može poroditi dva, prekosutra tri i tako naša pruga od stanice do svakog mosta može postati carska „džada“, te kome god se u belom svetu porađa, a on hajd’ u Beograd, kao da naše Materinsko udruženje nema već pune ruke posla i sa našom decom koja su bar naš „domaći proizvod“, pa nam ne može ni biti krivo.

Pa nije kubura samo u tome što je sad majka „s onu stranu Save“, a dete „s ovu stranu Save“, već i u tome što dete sad valja i krstiti. Juče baš bila kod mene jedna deputacija železničkih činovnika radi toga.

Prvo je uzeo reč vođ deputacije:

— Vi znate, dragi Ben-Akiba, da se lanjske godine porodilo i Srpsko brodarsko društvo, pa su činovnici brodarskog društva smatrali za svoju hrišćansku dužnost da se prime kumstva i da kumuju. E, tako vidite, povodom ovog porođaja brzog voza, i mi bi hteli da se primimo kumstva.

— To je vrlo lepo od vas, ali što ću vam ja tu, valjda ne mislite da držim sveću?

— Ne, molim vas — nastavi vođ deputacije — došli smo da nam date jedan savet. Lanjske godine činovnici brodarskog društva dali su detetu ime „Šumadija“ po lađi „Šumadiji“ na kojoj se porodilo. Pa i mi bi hteli da damo detetu tako neko železničko ime, da mu ostane kao uspomena za ceo život. E, pa to bi hteli da nam vi pomognete u izboru imena.

— Pa je l’ dete žensko?

— Jeste.

— Pa dajte mu ime „Direkcija“.

— Ah, to nikako! — zgranu se cela deputacija a vođ deputacije nastavi:

— Sad se baš u direkciji sprema ukaz o nekom avanzovanju i razmeštaju, pa šta znamo da to direkcija ne uzme za uvredu.

— E, onda, odista je teško naći ime.

— Da, vrlo je teško, zato smo i došli k vama da nam pomognete.

— Druga je stvar — nastavih ja — kod brodarskog društva, same lađe nose zgodna imena „Šumadija“ „Morava“ i t. d. ali kod vas vozovi nose brojeve. Vi ne možete detetu dati ime numera 43. Mogli bi znate i to, ali samo u slučaju ako se ovakvi porođaji budu češće javljali, pa onda prosto numerisati decu: „dete br. 43“, „dete br. 44“ i već tako dalje.

— Kako bi bilo da se da detetu ime „lokomotiva“? — reći će jedan član deputacije.

— A ne, — dodade brzo vođ deputacije — devojka je, pa bi joj to moglo docnije u životu smetati pri udaji.

— Naprotiv — tvrdi predlagač, — to bi joj pomoglo, jer ko je taj od železničkih činovnika koji ne bi uzeo lokomotivu za ženu.

— Pa dobro — uzeh ja reč da presečem prepirku — imate li vi još kakav zgodan železnički termin ženskog roda?

— Imamo — veli onaj treći član deputacije — na primer kočnica. — To bi još i bilo zgodno ime, — velim ja, ali ne za devojku, već docnije kad postane tašta, jer termin kočnica tačno odgovara misiji svake tašte u braku. Zato je bolje što drugo.

Svi se zamislismo i zabrinusmo.

— Vidite, ja vam ni sam ne umem da pomognem, jer to je vrlo rđava praksa roditi tako ma gde. Ko tu može da izmisli ime. Pa onda, zamislite samo posledice toga; sutra može neko roditi na fijakeru ili velosipedu, i kako ću ja onda tu izmišljati imena, Nego, znate šta, ako znato kakvu stranu reč iz železničke terminologije, strana reč ma šta da znači, imponovaće. Ja znam u jagodinskom okrugu jedno devojče kome je ime: „Fotelja“. Kum bio u Beogradu u vojsci, pa bio posilni, a tek što se vratio treba da kumuje. Njemu se učini da će pred seljacima više imponovati i pokazati se učen ako da kakvo strano ime. Kao posilni čuo je reč „Fotelja“ pa mu se dopalo a sad grešna devojka nosi to ime. Tako sam čuo da i u niškom okrugu ima jedan dečko koji se zove „Šporet Stojković“. I tome je morao kakav posilni dati „fino“ strano ime. I to vam je jedini izlaz, verujte to vam je jedini izlaz.

— Pa da joj damo ime: „Rampa“ — uskliknu vođ deputacije. — Sasvim, e to je dobro! — pristadosmo svi.

I tako će dete dobiti ime: Rampa. Gospođica Rampa. Javiću vam kad se bude krštenje obavilo.

66. Kako se muževi izgovaraju

Izvesno svi već to znate da su žene skočile na mene, ljute se i grde me. Vele, malo malo pa se o njih zakačim, pa zar nije vreme da ih već ostavim. Dobijam čak i anonimna pisma koja počinju sa: „Dragi Ben-Akiba“, a svršavaju se sa: „Ubio vas Bog da vas ubije“. Jedna mi se gospa žalila da zbog jednog feljtona rđavo živi sa mužem i da ću ja možebiti biti razlog razvodu braka, jer sam „neobično potrefio“ prilike u njihovoj kući; druga mi se žali da zbog moga feljtona neće ići ove godine u banju, a treća mi se žali da je zbog jednog mog feljtona njen muž sad sasvim drukčiji i jednog krasnog mladog čoveka, svoga ličnog prijatelja, sad gleda popreko. Kao što vidite, počinio sam silne grehove. Teško meni, teško meni! Ostaje mi ili da ih ispaštam ili da se na kakav način izvučem. Krajnje je dakle vreme da bar jednim feljtonom izgrdim i muževe. Uostalom, oni to i zaslužuju!

Čitao sam tu skoro u nekim francuskim novinama jedno ogovaranje t. j. jedan feljton koji je morala napisati neka žena. Reč je o tome kako se muževi izgovaraju kod žena kad hoće da se izvuku od kuće. Razume se, to se tiče francuskih muževa pa se oni francuski i izgovaraju dok se naši muževi sasvim drukče, upravo srpski izgovaraju.

Ja sam već jedanput, u jednoj statistici, dokazao da je svaki Srbin čim se rodi već odbornik kakvog odbora ili bar član kakve komisije. I eto ti odbori i te komisije, to je već prvi dobar izgovor. Nema te žene čiji se muž na račun sednica nije izvlačio od kuće.

— Moram ići — veli zabrinuto muž — večeras je vrlo važna stvar na dnevnom redu.

Međutim ta „važna stvar“ je u stvari na noćnom redu i toliko je važna da bi taman mogla zgodno poslužiti kao razlog za razvod braka.

Taj izgovor na sednice je opšti, njega upotrebljavaju svi muževi, ali ima izgovora koji su specijaliteti pojedinih profesija.

Tako na primer trgovačka žena vrlo lepo zna za onaj izgovor muževljev sa „trgovcem iz unutrašnjosti“. Došao je kobajagi „trgovac iz unutrašnjosti“ i odvojio mnogo espapa pa sad siromah muž mora da provede jedno veče s njim. Međutim taj „trgovac iz unutrašnjosti“ tek će to veče odvojiti espap.

Pa onda, trgovačke žene znaju i za „inventarisanje“. To je ono doba godine kad muževi dolaze na ručak kobajagi zabrinuti, ne progovore ni reči sa ženom a uveče po celu noć „inventarišu“.

Kod činovnika je već sasvim drukče i mnogo je lakši izgovor. Ako je policijski činovnik onda prosto dođe žandar i zove ga, stigla je šifrovana depeša ili „mora ići u poteru“. I sirota žena isprati ga do vrata, moli ga da se čuva da ne nazebe i on se kreće „u poteru“ obećavajući ženi da će se paziti.

Kad već naiđu demonstracije, kriza i uopšte kakvo vanredno stanje, onda je razume se vrlo lako naći izgovore.

Pa onda činovnici se izgovaraju na svoje starije, na telefon, na telegrama, na „hitan“ posao koji se mora još te noći svršiti i na hiljadu drugih stvari.

Ima još jedan način koji smo svi mi muževi bar po jedanput u životu upotrebili i žene nam poverovale — to su pisma. Još pre večere, na pivu, dogovorimo se da se posle večere sastanemo i tada napišemo sebi ovako pismo:

„Dragi… Tražio sam te danas ceo dan. Vrlo je potrebno, upravo neodložno da se sastanemo zbog jedne vrlo važne stvari koja ne trpi odlaganje. Sutra bi već bilo dockan. Dođi posle večere, molim te, — tvoj *Toma*“.

Svih pet šest muževa koji su na pivu i koji treba da se sastanu posle večere, napišu po jedno takvo pismo svako sebi i grozni Toma koji i nepostoji, potpiše se na svih pet šest pisama, pa se onda da sve jednom momku da raznese tako da pismo svakog čeka kod kuće. Razume se, muž za tim dolazi kući sa nevinim, sasvim jagnjeće nevinim licem.

— Imaš neko pismo, — veli mu žena.

On otvara pismo, pročita, pa ljutito tresne šakom o sto.

— E, ovo je da Bog sačuva, čovek ne može ni da se odmori.

— Šta je? — pita žena.

— Eto to! — praska i dalje muž — kao da mu je mali bio dan. Zar me nije mogao potražiti nego sad noću moram da mu idem?

— A ko ti je taj Toma? — pita žena zabrinuto pošto je pročitala ceduljicu.

— Ko je? Dosta je kad ti kažem da je to čovek koji mi treba.

I žena zabrinuto ispraća muža i moli ga da se pazi da ne nazebe.

Razume se, ima i takvih profesija, gde je izgovor vrlo lak. Uzmete na primer doktora, taman seo da večera, a tek telefon zazvrji.

— Alo.

— Alo.

— Je li g. doktor kod kuće?

— Jeste, ko je tamo?

— Ovamo je Panta Simić, Kosmajska br. 46. Molim vas odmah da dođete. Hitna stvar, porođaj.

I doktor se odmah diže pa kad stiže kod „Kolarca“, on zateče onoga koji ga je kroz telefon zvao, zbilja pred porođajem, jer pred njim stoji treća flaša vina.

Zar sam malo doktora ja video koji lumpuju zajedno sa instrumentima koje su morali od kuće poneti zbog „porođaja“. A to su vrlo zgodni instrumenti za vađenje zapušača iz flaša.

Znao sam i jednog doktora koji je to sve veštije činio. On kad dođe kući pred veče, sedne pa sam ispuni svoju tablu.

Za vreme večere, sasvim nemarno pošalje ženu napolje.

— Idi, bogati, vidi ima li što zapisano na tabli?

Žena izađe, pa se zabrinuto vrati.

— Ima Prote Mateje ulica broj 89 moli te da odmah dođeš.

— Uh! — učini doktor — ko će sad noću čak tamo na vrh Beograda.

Pa tako svako veče, doktor zapiše sebi na tabli, dok mu to žena nije uhvatila, te on zapiše a ona malo posle izbriše. Pošlje on opet sasvim nemarno služavku:

— Idi bogati vidi, ima li što zapisano na tabli?

A devojka se vraća i veli:

— Nema.

Možete misliti kakvo lice doktor napravi i kako se uvija kao nevesta.

67. Jedna obična karijera

On je učio bogosloviju, imao je vrlo lep glas i čudo je izgledao pobožan. Kad prođe kraj tebe izgleda ti kao da tamnjan miriše. A bio je i skroman. Mislio je da svrši bogosloviju, pa jednu malu parohiju a veliku ženu, ili još bolje jednu malu ženicu a veliku parohiju, pa da se malo i pomuči ali opet da izađe na kraj i sa parohijom i sa ženom.

Tako je on mislio, e, ali čovek nalaže a Bog raspolaže. Kad je svršio bogosloviju, on počne merkati ženu i parohiju. Ženu je mogao dobiti lako, bilo ih je dosta praznih ali ni jedne prazne parohije.

A u to doba otvorio se kod nas telegrafski kurs. Razmišljao je od svake ruke, pa razmišljao čak i o tome da li njegovom bogoslovskom vaspitanju može škoditi štogod da nauči ono telegrafsko kucanje. Najzad je došao do ovog patriotskog bogoslovskog zaključka: Zašto ne bi i popovi znali kuckati. Mogu oni time vrlo korisno poslužiti svojoj otadžbini. Dođe, na primer rat, a popovi ne idu u rat, i onda stupe u službu Otadžbine kao vojne telegrafiste.

Posle, već, pošto je još razmišljao, došao je i do ovog zaključka: A zašto ja ne bi bio telegrafista, po čemu ja baš moram da budem pop kad eto nema čestite parohije.

I tako se prelomi i stupi u telegrafski kurs. Učio ga je vrlo priželjno, a što ga je više učio sve mu se više dopadala njegova odluka. Milina ga je bilo gledati i slušati kako za aparatom kucka. Kuckao je tako sitno, tako sitno kao da nikad nije bio bogoslov.

I svrši, boga mi, on lepo telegrafski kurs, pa dobi i jedno malo mestašce tamo negde u Srbiji. Mislio je i da se ženi i kadgod je na aparatu dobio vezu sa kakvom varoši ili varošicom u Srbiji, uvek je, posle iskucane dotične depeše, nastavljao kuckanje i razgovarao se kolegom iz one druge varoši te raspitivao kako stoji s devojkama. Ali, nije se oženio, jer čovek nalaže a Bog raspolaže. Ne samo što se nije oženio nego nije ostao ni u službi. A evo zašto:

Izađe jednog dana u zvaničnim „Srpskim Novinama“ nekakav konkurs Ministarstva narodne privrede. Ministarstvo je rado da pošalje na stranu dva mladića koji bi stručno izučili preradu mleka i pravljenje boljih sireva pa poziva sve mladiće koji imaju sklonosti ka siru t. j. osećaju sklonosti ka toj struci, da se jave.

On ujedanput oseti neku sklonost ka toj struci, ili upravo oseti neku neodoljivu sklonost da o državnom trošku ode na stranu. Javi se i ne samo što se javi, nego upotrebi sve ono što se kod nas u Srbiji upotrebljava, i novine i familiju i obijanje pragova i sve i sva i, najzad bi izabran. Pošlje ga država u Švajcarsku kao u zemlju poznatu po tome što ima najbolji ustav i najbolji sir. I on lepo izuči, izuči nekoliko vrsti sirova i jedan stran jezik, pa se vrati u svoju otadžbinu da joj koristi, jer se zbilja i kod nas osetila potreba za dobrim ustavom i dobrim sirom.

I sad, pošto je tako lepo svršio i vratio se, nastaje ona kubura koja obično u takvim prilikama nastaje. Ne zna država šta će s njim, ne zna on šta će s državom. Da pravi sira treba para, a država nema jer ima „prečih poslova“. Nasloni on tako glavu na ruku pa misli i brine šta će s državom; nasloni tako isto i država glavu na ruku pa misli i brine šta će sa njim.

Najposle njemu pade vrlo srećna ideja na pamet.

— Kako bi bilo — veli on državi — da vi meni date za poreznika. Zašto ne bi, bio sam na strani, govorim jedan strani jezik.

— Sasvim — uskliknu država i pljesnu se šakama od radosti — to vam je dobra ideja.

— Pa gotovo. A kako bi bilo da mi se ne da baš poslednja klasa, bio sam na strani, govorim jedan strani jezik.

— Pa gotovo — razmišlja kao država — jer mi malo imamo naše dece koja su tako bili na strani.

— A kako bi bilo — dodaje on — i da mi se da kakav zajam iz Klasne Lutrije pošto sam ja privrednik. Ne mora baš biti veliki zajam, koliko da napravim porezničku uniformu, da se ne bi odmah u početku zaduživao.

— Pa ne može to — odgovara država — jer Klasna Lutrija daje pozajmice samo na privredne ciljeve.

— Pa tako ja i mislim — odgovara on državi — meni bi se dao zajam kao da otpočnem preradu sireva, a ja ne bi morao baš početi.

Ovamo onamo i oni se pogode. I eno ga on je sada poreznik, kažu vrlo dobar poreznik. Predano i iskreno služi državu i sprema molbu da podnese skupštini da mu se dve godine, koje je proveo na strani kao državni pitomac, priznaju u godine ukazne službe.

⁂

Zar vam ne dolazi od nekud poznata ova karijera? Ta to je karijera svakog trećeg činovnika u nas.

68. Bračni politički rečnik

Ovo su dani svadbe i dani velike politike. Uzmite samo novine pa čitajte: u Mađarskoj državni udar; u nedelju će se venčati taj i taj sa tomi tom; carinski savez Srbije sa Bugarskom je u pitanju, u četvrtak će se venčati taj i taj s tomi tom. Eto, time su nam sad pred poklade pune novine, pa kao je onda čudo, što sam, čitajući novine, pao na misao da uporedim brak i politiku i što sam, upoređujući ih, našao da imaju nečega. sličnoga, Evo, na primer, Mađarskoj, koja je tako dugo u braku sa Austrijom, desilo se ono što se u svakom braku mora desiti, posvađala se sa „svojom polovinom“; evo mi i Bugarska zagledali smo se jedno u drugo, pa nam ne dadu ni ljubav da izjavimo. To je u Politici, a da u braku ima politike, to valjda niste ni sumnjali a, ako ste baš i sumnjali, ja ću vas uveriti. U toj nameri sam i sam sastavio i ovaj bračni politički rečnik: PretenzijeI kod momka i devojke težnja za zavojevanjem. Njene se pretenzije obično znaju: profesor Univerziteta, major, sekretar Ministarstva inostranih dela itd. On obično ima u džepu (u notesu) izrađenu i geografsku kartu, u kojoj su tačno označene granice njegovih pretenzija. U tom notesu je često i spisak udavača sa naznačenjem kraj svakog imena: 100.000, 200.000, 300.000. Diplomatski pregovoriPošto se ispita teren i poznadu se prilike, nastaju diplomatski pregovori. Njih vrši obično kakav punomoćnik, koji se u tom slučaju zove provodadžija ili provodadžika. Misija poverljive prirodeVidi: diplomatski pregovori. Prekid odnosaAko se u pregovorima ne uspe, nastaje prekid odnosa i opozivanje — provodadžike. SankcijaUspe li se u pregovorima nastaje i formalna sankcija ugovora od strane roditelja i sveštenika. Ratna oštetaObrnuto onome u politici, u braku se daje — miraz — kao ratna ošteta u napred, a ne po svršetku rata. To je vrlo lepa uredba, pod pretpostavkom da brak i nije ništa drugo nego rat. Kod ove ratne oštete još je i to različno od one u međunarodnom ratnom pravu, što se daje uvek samo jednoj strani i to baš onoj — za koju se zna da će biti pobeđena. Dvojni savezKad je sve tako uređeno zaključuje se dvojni savez — brak. Tome savezu, nakon prve godine, već počnu prilaziti „male sile“ jedna po jedna, dok ih se ne napuni kuća. Povreda graniceI ako se najčešće savez zaključuje radi održavanja mira, bračni savezi teško uspevaju da ga održe. Mir poremeti obično kakva treća sila sa strane, time što učini povredu granice. Državni udarRazume se, muž u prvi mah ne može odmah konstatovati povredu granice, ali on najpre primeti da su u savezu nešto ohladneli odnosi, pa onda iz ohladnelih odnosa se razvijaju zategnuti odnosi, pa onda se pređe na otvorene sukobe i, najzad, žena počne da zahteva podelu sfera. Kad već i do toga dođe, muž onda odluči i izvrši Državni udar tj. izbaci ženu iz kuće. Međunarodni izborni sudRazume se odmah se sastaje međunarodni izborni sud. Inicijativu za sastav takvoga suda obično uzima kakva strina ili tetka. Taj sud sastavljaju s njene strane otac i majka, kao punomoćnici, i kakva strina ea sasavetodavnim glasom. Nastaje savetovanje, pokušaji izmirenja, obećavanja; dokazivanja da je u pitanju stojeća „povreda granice“ samo formalne prirode i da je to više intriga skovana od sila protivnica i t. d. i t. d. Najzad, sud obeća i izvesne reforme u braku i „popravku stanja“ kako bi brak se učinio što snošljivijim i — izmire ih. Status quo anteNastaje dakle u braku status kvo ante, sa izvesnim reformama koje je međunarodni sud utvrdio. Tako na primer kao jedna od najvažnijih reforama je popravka finansijskog stanja. Njen otac i po drugi put zetu isplati sva dugove. Pa onda se zasede u braku izvesna kontrola, a za komesara koji će tu kontrolu — razume se nad ženom — vršiti primi se njegova strina. A već zna se, teško zemlji u koju se uvuku neki strani komesari i strane kontrole. Tako je i sa brakom. Badava oni lepe, krpe, udaraju nova pendžeta; pošivaju ga, aja, ne ide više. Žena, ako je samo jedanput izvršila deobu interesnih sfera, stalno teži za autonomijom. Nikom se tako kao ženi ne dopada samoupravni sistem. I najzad — raspada se unija. Zelena knjiga— O svemu tome, kao što je to red u međunarodnoj politici, sastavi se i „Zelena knjiga“, To su konzistorijska akta pisana na zelenom koncept-papiru.

69. Poslednja samačka noć

Ovih dana, sve dok ne zagazimo u drugu polovinu februara, Beograd je življi no obično. Od jutra do mraka jure ulicama dugački redovi fijakera, a u njima iskićeni ljudi i iskićeni konji, Pa onda na podne pred fotografskim radnjama gomila takvih iskićenih kola; u cvećarskim izlozima puno velikih buketa sa belim i rumenim mandžetnama, a kroz ulice vidiš muzikante, vuku se od kuće do kafane sa violinama pod miškom i za njima ona dva dečka stenju pod teretom kontrabasa.

I što koji dan više izmičemo u februar, tih iskićenih kola, konja i ljudi sve je više i više tako da mi koji moramo ići peške, prelazimo trčeći svako raskršće.

Poklade su skoro, pa svet žuri, žuri da se oženi i uda. Najzad, neka mu je srećno, niti mu ja što zameram, ali me je od uvek zanimala kod mladenaca jedna noć, a to je ona poslednja noć pred venčanje. Kad se već svi rasture, kad se pođe spavati, jer sutra treba ranije ustati; kad ostane ona sama u svojoj devojačkoj sobi, a on sam u svojoj momačkoj, kad se pokriju jorganima preko glave i stanu razmišljati o sutrašnjem danu koji će ih pred oltar odvesti.

Ja ću ovde izneti, ali od prilike, šta ona, a šta on u tom momentu misle.

Ona: Oh, Bože, još samo ova noć, pa već sutra ja sam njegova i on je moj. Sutra me već neće biti više sramota da mu pred svetom dam ruku; sutra ću već nositi njegovo ime.

Žao mi je mamice, Posećivaću je svaki dan, a i ona mene. Pa onda otac, on je siromah ceo dan u poslu, kako ću njega viđati? Ali zato on, on će neprestano biti uz mene. Zajedno ćemo ručati, zajedno večerati, zajedno, jednako zajedno. Moraću ga naterati da uzme jedno mesec dana odsustva. Ja ne znam kako ću izdržati to vreme dok je on u kancelariji. Ili, ako ne može da dobije odsustvo, a on neka traži od šefa dozvolu da može i mene voditi u kancelariju.

Uh, tek deset sati. Čitava godina do sutra. A bar da mi je da mogu zaspati nego se prevrćem po krevetu kao mučenica.

Kako li ću, Bože, izgledati kao mlada? Tetka kaže da mi vrlo lepo stoji haljina. Da l’ ću mu se dopasti kao mlada?

Nisam pitala devera kojim će ulicama terati kola. Tako bi volela da prođemo i Vračarom.

Deset i četvrt. Boga mi ću baciti ovaj sat, ili ne, naviću ga napred; za čitav sat napred, pa da se ujutru ranije probudimo.

Bože, da li će mi biti neobično kad me počnu zvati „gospođom“. „Gospođa“, „gospođa“; čisto me neka tuga podilazi od tog imena.

Ja mislim da ćemo mi vrlo lepo izgledati kad stanemo jedno kraj drugoga. Tako bi volela da svet kaže: „Baš lep par ljudi“.

Hajde da probam zaspati… Žmurim samo, a ne mogu da zaspim. Brojaću do sto, jedan, dva, tri, četiri… pet… njemu vrlo lepo stoji frak… šest… sedam… osam… devet… spremila sam mu najveći karanfil i sama ću mu prikačiti… devet… jedanaest… Oh, Bože, moglo bi već da svane… dvanaest.

On: Vrlo sam radoznao da svane sutrašnji dan, jeo nešto mi se starac pravi lud. Obećao je o prstenu dati miraz pa ćuti, valjda će sutra.

Ja mislim da upotrebim 40.000 da isplatim svoje dugove. Platiću svakome do pare, jedino Fridmanju u Zemunu neću. Pokvario mi žaket. A i kod Stankovića ću pokušati da škontiram: on je već bio digao ruke od toga duga, mogao sam ga kupiti za sto dinara, pa sad je pravo da škontira.

Nisam starome ništa govorio o ovim dugovima, a i što da mu govorim. Reći ću mu docnije da sam novac uložio u neko preduzeće. Najzad, šta imam ja njega da molim, ja ću to od nje. Ona će popustiti.

Tek deset sati. Uh, Gospode, ala lagano ide ovo vreme. Jedva čekam da svane sutrašnji dan, da vidim jedanput taj novac.

A jest, Boga mi, ništa lepše nego ne biti dužan, Prođeš slobodno ulicom, a onaj ti kao gospodinu naziva: „Dobar dan!“ a ne kao do sad, ne smeš ni da prođeš, a i kad se sretneš s njim, on ti kaže: „Dobar dan!“ ali tako kao da ti je opsovao oca.

Deset i četvrt, a ne mogu ni da zaspim. Hajd’, sumiraću moje dugove, valjda će me to uspavati: Braći Petrovićima 3700 i 7000 u Prometnoj Banci, to je 10700, a u Zadruzi, Vračarska štedionica, Jankoviću, Fridmanu… 2000… 11500… 4600… 9009… ovome neću ni platiti… 4160… 3007 razume se bez interesa, zar sam lud još i interes da plaćam… 900… 7000… 3500…

70. Pola razgovora

Sećam se da sam onu staru latinsku poslovicu: „Gde oružje govori tu — muza ćuti“ pročitao negde sa štamparskom greškom te je glasila: „Gde oružje govori tu — muž ćuti“ i kazao sam tom prilikom da gornja štamparska pogreška nije ni malo pokvarilo smisao poslovice no je upravo popravila i dopunila. Jer, dozvoliće svi muževi da je ipak najbolje ćutati kad bračna polovina svojim najoštrijim oružjem počne seći. I kako većina muževa tako i praktikuje, to je već i pre pronalaska telefona pronađena polovina razgovora.

Imali ste svi prilike da sedite u sobi kad ko razgovara na telefonu, i moralo vam je pasti smešno kad čujete odovud samo odgovore a ne čujete pitanja, ili slušate samo polovinu nekakvog govora a drugu polovinu ne. Eto, to ja zovem polovinom razgovora i zato tvrdim da je to u braku pronađeno pre telefona.

Evo samo nekoliko primera.

⁂

G. Rista Novaković sedi sasvim nevino, a telefon ujedanput: zvr… On skoči i sad se čuje samo ovo pola njegova razgovora.

— Da.

— Rista nije kod kuće, otišao je jutros rano a nije kazao gde će biti.

— Da.

— Ne, molim vas, otkud vi poznajete glas. Ja sam njegov brat, na telefonu, pa možda nam liči glas.

— Ne.

— Pa dobro, recite mi koliki je dug, ja ću mu reći kad dođe na podne.

— Da.

— Zašto bi slali izvršitelja. On će to izvesno platiti.

— Da.

⁂

G-đa Mica Petrovićka sedi kraj prozora i čita nešto a telefon je poziva. Evo sad njene polovine razgovora.

— Da.

— Otišao je čim je ručao.

— Ne.

— On obično ne dolazi nikad posle podne, kako ode sa ručka tako dođe u veče na večeru.

— Možete, dođite.

— Da. Nego slušajte, srdim se na vas.

— Zato što vas juče celog dana nisam videla.

— Pa ako je moj muž bio kod kuće, vi ste bar mogli proći kraj kuće.

— Dobro.

— Da.

— Ne razumem poslednju reč, ponovite.

— Opet ne razumem.

— A, to je poljubac, taj se ne čuje kroz telefon.

— Do viđenja.

⁂

G. Pera Stanković praktikant na telefonu:

— Da.

— Koliko kažete, još 600 dinara?

— Pa molim vas pričekajte me još do kraja meseca.

— Zašto, kako ste dosada čekali.

— Ne razumem.

— Ne razumem.

— Ne razumem prekinuta je struja.

— Pa može biti vi mene čujete, ali ja vas baš ništa. Možda s vaše strane nije prekinuta struja, ali s moje je prekinuta.

— Baš ništa ne čujem šta govorite.

⁂

G-đa Savka u 10 sati noću, na telefonu:

— Jesi li ti, Joco?

— Bože, Joco, ovo je već četvrta kafana po kojoj te jurim telefonom.

— Voliš da menjaš lokal, a ja još nisam ni večerala. Misliš li bogati doći kući?

— Imate sednicu! Ta kakva sednica kad ja čujem neku pesmu.

— Kako ne, čuje se i neki ženski glas. I ju, Joco, sad će me šlog.

— Joco, ja sam pala u nesvest. Kupi usput limun.

⁂

Eto, to su te polovine razgovora na telefonu. Ima ih još zabeleženih, a zabeležite i vi kad ih čujete.

71. Svak na svome mestu

Dobijem jednoga dana pismo od nekakvog učenoga stranca. On je rad da piše o Srbiji pa me moli da mu priberem podatke. „Ja znam da će to biti malo trudno za vas — piše on u pismu — ali vas molim lepo obiđite sve stručnjake i zamolite ih neka vam svaki da podatke iz svoje struke, pa mi tako sabrane podatke pošaljite“.

Ma koliko da je to zbilja trudan posao, meni je ipak drago bilo da učinim uslugu svojoj Otadžbini i krenem se od jednog do drugog stručnjaka. Napravio sam prethodno i izvestan raspored. Treba mi nabaviti podatke: o istoriji, o veri, o nastavi, o vojsci, o literaturi, o narodnom zdravlju, o trgovini, o javnim ustanovama i građevinama, o državnim i privatnim pravnim odnosima i, tako redom dalje, o svim granama javnoga života.

Tim redom i pođem i uvratim se prvo jednom profesoru istorije i literature. On me vrlo ljubazno dočeka i ja mu objasnim čega radi sam došao

— Tako? — učini on. — To je vrlo lepo, vrlo lepo od vas, i treba učiniti, trebalo bi odista stran svet upoznati sa prilikama kod nas i zainteresovati ga upravo…!

I nastavi profesor jedno dugačko predavanje o toj potrebi, koje sam ja do kraja strpljivo saslušao. Na kraju toga predavanja ja se na nekakav način dočepam reči pa ću upitati.

Dakle, bi li vi mogli dati podatke o istoriji ili literaturi ili o jeziku idi najzad o ma čemu što u obim vaš spada?

— Ja? — upita profesor — to ne, ja se time manje bavim. Naš javan život zahteva da se svi njemu posvetimo i da svi učestvujemo u rešavanju najaktuelnijih pitanja. Eto ja sam baš jutros završio svoju interesantnu studiju: „O železnicama uskoga koloseka“. Ako je po volji, ja ću vas rado poslužiti podacima iz iste…

— Hvala — rekoh i digoh se te da što pre odem kod drugog.

Odatle, nekako mi je usput bilo, svratim jednome doktoru medicine te da pribavim podatke o narodnom zdravlju i uopšte o zdravstvenim prilikama kod nas.

— Vrlo ste se rđavo adresovali — predusrete me doktor — podatke o narodnom zdravlju možete dobiti i u statistici. — Ne kažem da zdravlje jednoga naroda nije važna stvar, ali im zdravlje jedne države je tako isto važno. Jer najzad, našto zdravlja narodnog kad je nezdrava država, kao ono kad imate zdravu dušu u slabom telu. A država može biti samo tako zdrava ako su joj sređene spoljne prilike, i vidite stoga sam uzeo na sebe da tu stranu proštudiram, ja vidite radim na velikom delu: „Spoljna politika Srbije“.

— Tako? učinih ja, obesih nos i odoh dalje.

Nekako mi je usput bilo te svratih jednom svešteniku, koji je poznat i čuven. Sećam se da sam vrlo često u novinama sretao njegovo ime. Računao sam da me niko neće moći o veri tako obavestiti kao on.

— Da, gospodine, reče pop, vi se u svakoj drugoj prilici ne bi prevarili što ste se meni obratili. Vera nam je preča od svega ali, mi smo danas u takvim prilikama da nam treba tu veru braniti, kao što su naši stari činili. Stoga, dakle, mi svi moramo sve sile napregnuti da rešimo jedno važno pitanje. Eto ja baš sad završavam jedan članak za novine koji nosi naslov: „Kakvo nam naoružanje za našu vojsku treba“. Slušajte da vam ga pročitam.

I ja sam morao strpljivo do kraja saslušati popov članak o naoružanju, a čim ga je dovršio, ja dočepah kapu pa na ulicu.

Odatle se uvratim jednome inženjeru, jer ako iko, taj će me iz svoje struke moći obavestiti. Samo što me nije zagrlio kad sam došao.

— Ne znate — veli — kako ste me obradovali vašim dolaskom. Ja odavno čekam koga da mu pročitam najnoviju raspravu: „O izuzecima, pri kojima, u šumadijskome govoru ne pada uvek oštri naglasak na prvi slog“. Znate, kad sam radio trasu Lapovo—Kragujevac, ja sam to studirao.

Razume se, nisam mu ni kazao radi čega sam došao, no sam dočepao kapu pa dunuo kao vetar.

Odatle sam se uputio jednome oficiru, jer najzad ta je struka već samom svojom uniformom upućena da se bavi samo svojom strukom.

Kažem mu radi čega sam došao, ali mi on mesto svakog odgovora izvadi jedno deme lirskih pesama iz svoje fijoke. Bilo ih je oko dvesta podeljenih u razne odeljke koji su nosili posebne naslove: „Njoj“, „Lepi dani“, „Proleće“; „Spomenke“, „Nevenke“, „Zimzelenke“ i t. d.

Zgranuo sam se pred pomišlju da mu može pasti na pamet da mi ih čita, ali se vešto izvukoh ponudiv mu sam da dođem jedno veče radi čitanja. On me ljubazno isprati do vrata i stište mi prijateljski ruku.

Odem jednom poznatom našem advokatu, od njega ću saznati sve o državnim i privatnim pravnim odnosima, Postavim mu pitanje, međutim on me stade ubeđivati, kako je naša država. poljoprivredna i kako bi ta grana trebala da nam bude najvažnija i svi da joj obratimo pažnju. Zatim me umoli da slušam njegov članak: „Kako valja sejati mrkvicu“. I zamislite, kad sam ja tu ponudu odbio, on mi saopšti da se kod njega nalazi jedna moja protestovana menica i, razume se, taj me je razlog potpuno ubedio, te sam, nesrećnik, sve do kraja saslušao taj članak.

Odem odatle i ne osvrćući se više na advokatovu kancelariju pa usput sretnem jednog učitelja. Baš dobro pomislih u sebi, evo u koga ću se obavestiti o našoj osnovnoj nastavi. Uzeh ga pod ruku te pođemo zajedno i postavih mu prvo pitanje. On me ponudi da pođemo njegovoj kući, da mi pročita članak koji je napisao za „Trgovački Glasnik“ i koji se zove „Naše pijace i pijačne prilike“. Razume se da sam pobegao od njega kao đavo od krsta i uputio sam se jednome našem uglednom cariniku da bar poberem podatke o našoj izvoznoj trgovini.

Zatekao sam ga kod kuće, komponuje novo „Iže Heruvimi“. I zamislite morao sam da saslušam celo carinikovo „Iže Heruvimi“ koje su pevali on i njegova žena i morao sam ga uveriti da je to najlepše „Iže Heruvimi“ u pravoslavnom pojanju.

Posustao sam. Nisam već više nikom smeo ni otići. Otišao sam kući, uzeo jedan aspirin radi znojenja, popio čaj i odmorio se ljucki te onom strancu napisao pismo, koje se ovamo svršavalo.

„Nemoguće, nemoguće je doći do podataka, jer se u Srbiji ne može nikako da uhvati ko se čim bavi“.

72. Književna pijaca

Nije to valjda prvi put da čujete gornju frazu. Često se ona upotrebljava u našim literarnim studijama ili referatima. Čitali ste valjda gdekad: „taj i taj pisac prodro je na stranu literarnu pijacu“ ili: „Na našoj književnoj pijaci ove se godine ni jedan pisac nije toliko istakao da bi… i t. d.“

I da vidite, nije to baš tako rđavo nađena fraza, ima u toj figuri, kad bi se ona zamislila primenjena, i nečega vrlo sličnog faktima.

Zamislite jednu prostranu pijacu i vi pođete da pazarite. Sve tezga do tezge, za tezgama književni piljari, nadvikuju se i svaki hvali svoj espap.

— Molim, izvol’te, lepih friških epigrama, sto dinara pišla.

Vi priđete, uzmete jednu pišlu pogledate i bacite je natrag.

— Neću, prozukli su — pa idete daljeg, a onaj vas sa druge tezge mami:

— Izvol’te, podlistak, gledajte samo, gledajte kako je dobro parče.

— Ne treba mi.

— Ama, nemojte tako, uzmite u ruke samo, pipnite samo.

Vi idete dalje, a mami vas onaj sa treće tezge.

— Izvol’te, gospodine, šala i satira, vanredno duhovitih šala i satira. Probajte samo, izvol’te slobodno zagristi u jednu anegdotu.

— Hvala, neću, ne mogu našte srce.

— Al’ nemojte tako, probajte, probajte molim vas.

Najzad, natera vas i vi probate.

— Uh, pa ovo je staro, kako možete prodavati bajat espap, zar ne vidite da je ta šala već prokisla!

I pođete dalje, a zove vas jedan pod širokim amrelom koji je po tezgi vrlo ukusno namestio lirske pesme.

— Izvol’te, izvol’te… vanredno lepe i nežno lirske pesme. Vidite kako ih čuvam da ih ni sunce ne opali, a noću ih čuvam uvek u aparatu, na ledu da bi im sačuvao temperaturu. I jeftine su, ove su godine vrlo jeftine, jer ih ima mnogo; bilo je dosta kiše, znate.

Bi pođete dalje a za vama se dere jedan:

— ’Ajde dobrih čestitaka za imendane, rođendane, sve u stihovima, Uzeo sam ih na licitaciji pa sam u mogućnosti da ih prodajem bud zašto.

Pođete dalje i stanete pred jednom kućicom u kojoj se nalazi posrednik. Kao i kod svakog drugog posla i kod književnosti ima cubringera. U izlogu toga posredničkog paviljona puno malih listića i na svakome ispisano po neka ponuda ili tražnja.

Evo šta bi se moglo pisati na tim listićima:

„Traži se izdavač za jednu pripovetku, romantičnu, vrlo poučnu, mogu je čitati i mlade devojke. Najviše dva štampana tabaka. Uslovi vrlo povoljni“.

„Jedan pripovedač rad bi da ima sutra dvesta dinara akonto, za jednu pripovetku koju će uskoro napisati“.

„Jedna lirska pesma prodaje se iz slobodne ruke“.

„Jedan roman, u kome ima četiri ubistva, u kome na tajanstven način nestaje jedno dete; u kome svaka glava nosi strašan i senzacionalni naslov, prodaje se zbog napuštanja književne radnje, pod vrlo povoljnim uslovima“.

„Jedan roman, sa teretom na prvom mestu (izuzeto akonto) prodaje se. Može se videti svakog dana“.

„Jedna poduža priča, koju bi izdavač mogao nazvati i roman, prodaje se na otplatu“.

Eto, takva bi izgledala književna pijaca. Razume se tu bi bilo i sve drugo što biva na pijaci. Bilo bi i „jeksik — mere“, kad na primer pripovedač proda tri glave pod celom pričom, a svršetak ne daje; bilo bi i opštinskih komisija koje bi bacale „nedozrelo voće“ pa bilo bi i onih prekupaca, koji izlaze na drum pa presreću prodavce te im otkupljuju espap. Ti prekupci bi bili naši izdavači, ta oni su već navikli da se ponašaju prema piscima kao oni što na drumu presreću trgovce.

73. O velikom postu

Prošle su i svadbe i balovi, ko je imao da se zaljubi, zaljubio se; ko da isprosi, isprosio je, a ko da se venča, venčao se.

Od juče je već nastao veliki post, a to je jedna vrsta ferija ili primirja za vreme kojega se mogu desiti samo omanje čarke predstraža i to na žurovima ili na beogradskom frontu u Knez-Mihajlovoj ulici.

A veliki post je počeo danom koji se zove čisti ponedeljak, izvesno zato što tog dana valja prečistiti račune. Kao god kad ono u blagajnama i trgovinama što se o Novoj Godini završuju knjige, sklapaju računi i izvodi bilans, da bi se videlo kako se prošlo prošle godine; tako eto na čisti ponedeljak naši momci i devojke, pa i njihovi roditelji, imaju da sklope bilans, te da vide kako su prošli ove zime.

A evo kako bi izgledali ti bilansi za prošlu zimu, sklopljeni na čisti ponedeljak.

73.1. Devojački bilans

  1. Posetila sam zabava: 7
  2. Stekla izjava ljubavi: 3
  3. Novih poznanstva: 9
  4. Stekla novih koji su se „rado“ zabavljali sa mnom, ali mi ništa nisu izjavili: 6
  5. Ohladnela sam prema starom poznanstvu: 1
  6. Postala sam „faše“: 2
  7. Od triju novih izjava ljubavi, traži odlučan odgovor: 1

Svega: Osećam se zaljubljena i to baš prema onome koji mi traži odlučan odgovor. Da je ostao samo pri izjavi, da nije tražio odlučan odgovor, možda. bi ostala i ravnodušna, ali me je baš ta njegova odlučnost pobedila.

Oh, Bože, da je bar još jedna zabava. Zašto je post tako brzo naišao. Pa nema sada ni koncerata osim “Duhovnih koncerata“, a tek na jednom duhovnom koncertu, i to za vreme velikog posta, nećemo moći govoriti o ljubavi.

Ne ostaje mi ništa drugo no da strpljivo očekujem letnje koncerte.

73.2. Momački bilans

  1. Posetio sam zabava: 11
  2. Izjavio sam ljubavi: 5
  3. Slao sam provodadžiku na mesta: 4
  4. Napravio sam menica: 4

Svega: Napravio sam još jedno 29000 dinara duga, a ostao sam neženjen. Do sada sam tražio devojku sa 200.000 dinara. Kao zgodna okolnost je još i ta, što sam dobio i klasu, te jedna klasa više i 29000 dinara duga više valjda vrede 100.000 dinara miraza više.

73.3. Bilans tatin i mamin

  1. Četiri nove haljine: 6440
  2. Troškovi za posete zabava: 3270
  3. Ove godine Jelka napunila godina: 24
  4. Prošena ove zime: 1

Svega: Nije se ni ove godine udala, a pošto je napunila 24 godinu, moraćemo do godine i miraz malo da popnemo.

⁂

Ovi bilansi baš nisu tačni, ja sam samo hteo da vas upoznam sa formom kako se oni sklapaju, te da bi mogao svako kod kuće da sklopi svoj bilans.

Razume se, ovakva je forma propisana u prostom knjigovodstvu, kod duplog knjigovodstva sasvim je druga forma. Ali duplo knjigovodstvo ne vode momci i devojke, ono se vodi samo u braku. Zamislite samo jedan bračni par koji je takođe posećivao zabave i koji je na čisti ponedeljak na onoj osnovi „čisti račun duga ljubav“ seo da sklopi bilans. Tu je moralo biti duplog knjigovodstva, jer je ona njemu stavljala na teret mnogo što šta. a tako i on njoj, sve dok se nije izravnalo potraživanje i dugovanje. Zlo, ako se potraživanje i dugovanje kod ovog duplog knjigovodstva. nije moglo izravnati, jer se onda svi računi moraju poslati na pregled Glavnoj Kontroli, odnosno konzistoriji.

74. Prva srpska komisija

Kao što svaki narod ima svoje osobine i vrline, kao što je na primer narodni ponos, požrtvovanje, hrabrost itd. tako svaki ima i svoje osobine. Slabost jednoga naroda je lukavstvo, drugoga sujeta, trećega ovo, a četvrtoga ono.

Ja ne znam da li ću pogoditi a gotovo bih hteo da tvrdim da je naša slabost, naše komisija. Jeste li vi primetili da mi ne umemo već vi jedan posao da svršimo bez komisije? Ja se čudim samo, kako to da nismo do sada uveli komisije u čisto privatne odnose. Mogli bi na primer pri ženidbama, izaslati komisiju na lice mesta i to kako komisiju sa strane mladine tako komisiju sa strane mladoženjine.

Ama pođite od države pa siđite do opštine i kažite mi koji je to posao koji smo mi svršili bez komisije. I onda zar vam je čudo što ja ovo parče naše otadžbine nazivam zemljom komisija i što sam gotovo došao do uverenja da su komisije naša narodna osobina.

Čim sam jednom pao na takvu misao odmah sam kao što bi to svaki lekar učinio, potražio bolesti uzroka. Vi znate da se kod bolesti dece lekar razbira i o zdravlju roditelja, da vidi nije mi to od nekud nasledna bolest. I ja sam pošao tim putem te da razberem nisu li od nekud i naši pretci bolovali komisijskom bolešću.

Zario sam se već nekoliko dana u sve „Istorije Srpskog naroda“ i one koje je odobrio Glavni Prosvetni Savet i one kojeg nije odobrio i one čija su izdanja potpomogli Čupić, Kolarac i Književna Zadruga i one, koje nisu pomogle. Preturao sam i strane pisce i strane izvore da vidim samo jesu li i naši stari vršili svoje poslove preko komisija. Jer, ako je to kod nas odista nasleđena narodna bolest, onda je vrlo verovatno da je na primer Milutin odredio komisiju za „prijem Gračanice“, pa Stevan komisiju za „Prijem Dečana“, pa Dušan komisiju „za izradu zakonskog projekta“, pa onda „za ispitivanje uslova Kantakuzenovih“ pa komisiju „za izradu ceremonijala za krunisanje“ itd., itd.

I trud mi je urodio plodom, pronašao sam kad je postala prva srpska komisija i to sam pronašao da je bilo u mnogo većoj davnini no što sam ja mislio…

U ostalom vi svi znate za ovu osobinu srpske istorije, da u njoj svaki istoričar može dokazivati ono što hoće. Vukašin je ubio Uroša.

Vukašin nije ubio Uroša, Vuk je izdao, Vuk nije izdao na Kosovu; Srbi su imali zlatan novac, Srbi nisu imali zlatan novac; ko je bio Đemo Brđanin; ko nije bio Đemo Brđanin itd. I ne samo to, već i sve drugo možete kod nas dokazati, pa zašto onda ne bih i ja mogao dokazati o postojanju prve srpske komisije još u 8. veku.

U ostalom ja ću se za svoje tvrđenje pozvati na istinite istorijske fakte. Otidite molim vas u Biblioteku i nađite Acta sanctorum, October VI. str. 177 (Ev. Bolland 1866. g.).

Dakle to je bilo oko 780 godine, kad su Sloveni napali na Solun. Tada: „Jedan od njih koji je bio vešt u mašinama, izmisli (pronađe) jednu čudno udešenu kulu sa kojom je on tvrdio da će Sloveni sigurno osvojiti Solun.“ Sve ovo dovde je lepo i nije ništa neobično, jer se i drugome narodu moglo desiti da izmisli kulu. Ali dalje ovaj istorijski izvor veli: „Kad je on ustrojio mašinu ona je kneževima slovenskim bila prikazana i oni su je odobrili.“

Eto dakle jednoga traga o prvoj komisiji i njenome radu. Kneževi su sastavili komisiju i odobrili pronalazak. I nemojte sad misliti da sve što se preko komisije radi ispadne naopako. I ti Sloveni što su Solun napadali bili su Srbi i današnje naše komisije vode svoje poreklo od preistoriskih srpskih komisija pa izvesno da su i sve dobre i rđave strane komisijske, nasleđe od predaka.

Evo šta dalje pomenuti istorijski izvor tvrdi: „onda su sa tom mašinom napali na Salun ali mašina nije ‘funkcionisala’“.

Kao što vidite tačno srpska komisija. Pregledali mašinu, primila, a kad je trebala da radi ona „nije funkcionisala“. Bugari u svome preteranom šovinizmu tvrde da su ti Sloveni koja su napadali na Solun, bili Bugari. Nama ne treba jačeg istoriskog podatka da dokažemo da su to bili Srbi, no što je ovaj rad prve srpske komisije.

Žao me je samo što nikako nisam mogao da pronađem kolika je dijurna bila ove prve srpske komisije. Ako još i to pronađem ja mislim da ću rešiti jedan veliki istoriski problem i utvrditi da su komisije kod nas opravdana bolest

više objava