Beograd nekad i sad ; Ožalošćena porodica

Sabrana Dela Branislava Nušića. 21, Beograd nekad i sad : vesela igra u dva dela ; Ožalošćena porodica : komedija u tri čina / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Beograd nekad i sad
  • 1.1. Lica
  • 1.2. Prolog
  • 1.3. Prvi deo
    • 1.3.1. 1. NIKOLA, MANIKIRKA
    • 1.3.2. 2. STANOJLO, PERSA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.3. 3. STANOJLO, PERSA, NIKOLA
    • 1.3.4. 4. MILICA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.5. 5. SOBARICA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.6. 6. PREĐAŠNJI BEZ SOBARICE
    • 1.3.7. 7. PREĐAŠNJI BEZ MILICE
    • 1.3.8. 8. STANOJLO, NIKOLA
    • 1.3.9. 9. PERSA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.10. 10. MILICA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.11. 11. STANOJLO, PERSA, NIKOLA
    • 1.3.12. 12. BUBA, PIJANISTA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.13. 13. STANOJLO, PERSA, NIKOLA
    • 1.3.14. 14. MILE, PREĐAŠNJI
    • 1.3.15. 15. ZORICA, GOSPODA S KORZA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.16. 16. PREĐAŠNJI BEZ ZORICE
    • 1.3.17. 17. ZORICA, PREĐAŠNJI
  • 1.4. Drugi deo
    • 1.4.1. 1. MILE, zatim STANOJLO
    • 1.4.2. 2. SOBARICA, JOCA I NJEGOV SIN, PREĐAŠNJI
    • 1.4.3. 3. PERSA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.4. 4. STANOJLO, PERSA
    • 1.4.5. 5. MILICA, ZORICA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.6. 6. PERSA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.7. 7. NIKOLA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.8. 8. NOVINARI, FOTOGRAFI, PREĐAŠNJI
    • 1.4.9. 9. PERSA, MILICA, STANOJLO
    • 1.4.10. 10. GOSPOĐA I GOSPODIN POPOVIĆ, TOŠA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.11. 11. PREĐAŠNJI BEZ MILICE
    • 1.4.12. 12. STANOJLO, PERSA
    • 1.4.13. 13. BUBA, DULE, PREĐAŠNJI
    • 1.4.14. 14. PERSA, STANOJLO
    • 1.4.15. 15. SOBARICA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.16. 16. MILE, PREĐAŠNJI
    • 1.4.17. 17. PERSA, STANOJLO
    • 1.4.18. 18. SVI SEM STANOJLA I PERSE
• 2. Ožalošćena porodica
  • 2.1. Lica
  • 2.2. Prvi čin
    • 2.2.1. 1.
    • 2.2.2. 2. DANICA, PREĐAŠNJI
    • 2.2.3. 3. PREĐAŠNJI bez DANICE
    • 2.2.4. 4. DANICA, MIĆA
    • 2.2.5. 5. PORODICA, PREĐAŠNJI
    • 2.2.6. 6. DANICA, ADVOKAT
    • 2.2.7. 7. PORODICA, DANICA
    • 2.2.8. 8. DANICA, TETKA
    • 2.2.9. 9. PORODICA
    • 2.2.10. 10. PREĐAŠNJI bez AGATONA i SIMKE
    • 2.2.11. 11. PROKA, GINA, TRIFUN, MIĆA, SARKA
    • 2.2.12. 12. PREĐAŠNJI bez TRIFUNA
    • 2.2.13. 13. PROKA, GINA, SARKA
    • 2.2.14. 14. SARKA, DANICA
  • 2.3. Drugi čin
    • 2.3.1. 1. SARKA, MIĆA
    • 2.3.2. 2. SARKA, GINA
    • 2.3.3. 3. SARKA, AGATON, SIMKA
    • 2.3.4. 4. MIĆA, DANICA
    • 2.3.5. 5. MIĆA, AGATON, SIMKA
    • 2.3.6. 6. GINA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.7. 7. TANASIJE, VIDA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.8. 8. SARKA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.9. 9. TRIFUN, PREĐAŠNJI
    • 2.3.10. 10. PROKA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.11. 11. DANICA, ADVOKAT
    • 2.3.12. 12. ADVOKAT, AGATON
    • 2.3.13. 13. ADVOKAT, DANICA
    • 2.3.14. 14. AGATON, SIMKA zatim SARKA
    • 2.3.15. 15. PORODICA
  • 2.4. Treći čin
    • 2.4.1. 1.
    • 2.4.2. 2. SARKA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.3. 3. AGATON, PREĐAŠNJI
    • 2.4.4. 4. MIĆA, DANICA
    • 2.4.5. 5. DANICA, AGATON, SIMKA
    • 2.4.6. 6. ADVOKAT, PREĐAŠNJI
    • 2.4.7. 7. SIMKA, DANICA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.8. 8. AGATON, SIMKA
    • 2.4.9. 9. PORODICA

1. Beograd nekad i sad

Vesela igra u dva dela

1.1. Lica

U prologu: JOVAN STERIJA POPOVIĆ

U komadu:

• STANOJLO
• PERSA
• NIKOLA, njihov sin
• MILICA, Nikolina žena
• ZORICA,
  BUBA,
  MILE — njihova deca
• JOCA, Persin brat
• NJIHOV SIN
• GOSPOĐA POPOVIĆ
• GOSPODIN POPOVIĆ
• GOSPODIN TOŠA
• DULE
• PIJANISTA
• MANIKIRKA
• SOBARICA
• PRVI NOVINAR
• FOTOGRAFSKI REPORTER
• PRVI,
  DRUGI,
  TREĆI — gospodin s korza

1.2. Prolog

JOVAN STERIJA POPOVIĆ: (Posle tri udara maljem o pod, Sterija stupa pred zavesu).

Počitajemi slušatelji,

Bez saizvolenija mojega, sačinitelj veseloga, pozorišta ovoga, stavio me je pred zastor ovaj, uveren da bih ja mogao polezno poslužiti mu, kao neko predislovije onome što će se ovde prikazivati.

Život ljudski, kao i sve proče pojave potčinjene jesu promenama, koje koliko iz zakona jestestvom u vaseljeni postavljenih toliko još i iz stremljenja čovekova ka napredovanju i usavršenju proishode. Te i takve promene u oblasti čovečanskoga usavršenja, nama, spisateljima ne bi beležiti pripadalo; te epohe ljudskih promena beleže učeni kroničari koji iz toga posle čovečanske civilizacije historiju sačinjavaju.

Ali kad to usavršenje samo spoljašnje obličje civilizacije na sebe uzme, ono se time prispodobljava magaretu onom navukavšem na sebe kožu lavovsku ispod koje ušesa magareća vire. Takva opstojateljstva društva jednoga dobrodošla jesu spisateljem, onima sirječ, koji svoje doba beleže. Kada sam ja to pre mnogo leta učinio, napisavši kao otraz tadašnjih opstojateljstva veselo pozorište moje „Beograd nekad i sad“, ja nisam stavio točku, budući sam znao da posle mene mora doći neko koji će beležiti nove dane i nove promene. Znao sam ja da će se i Nešina Ljuba udati i Velimir oženiti i porod izroditi, a taj opet porod, nov porod dati, koji će čitavim stolećem otdjeljen biti od Nešine matere Smiljane, one koja rekla jest: ako posle dvadeset i osam leta opet u Beograd došla bude, da ga više ovde, na ovome mestu naći neće. Neka ni spisatelj današnjeg veselog pozorišta ne stavlja točku. Izmenit će se i ovo što je sad, i doći će novi ljudi, novo vreme, novi običaji i kroničar, koji se tada javio bude, zabeležit će ono što biva i smejat će se onome što je bilo.

Takvi su zakoni ljudskoga napredovanja i usavršenja i tima se zakonima svi povinovati moramo! — (Odlazi).

1.3. Prvi deo

(Moderna soba. — Glasovir.)

1.3.1. 1. NIKOLA, MANIKIRKA

NIKOLA: (Sedi za jednim stočićem za kojim je s druge strane manikirka koja mu uređuje nokte). Kako imate toplu ruku!

MANIKIRKA: (Smešeći se). Mislite?

NIKOLA: A vele: ko ima toplu ruku taj ima i toplu, dušu a ko ima toplu dušu taj ima i dobro srce.

MANIKIRKA: Možda, ja ne znam!

NIKOLA: Svaki taj vaš lepi prstić izgleda mi kao električni sprovodnik. Čim me se taknete ja osetim udar struje.

1.3.2. 2. STANOJLO, PERSA, PREĐAŠNJI

STANOJLO (Ulazi noseći kufer i kišobran. — Persa nosi drugi kufer). Dobar dan!

NIKOLA: (Ne dižući se). O, oče, majko, otkud vi? ’Odite, ’odite bliže da vam poljubim ruku. (Prilaze, i on ih slobodnom rukom prihvata i ljubi ruke). Pa otkud, otkud tako iznenadno?

STANOJLO: (Uzdržava se, ne bi hteo pred manikirkom). Pa… već, reći ću ti, reći ću ti otkud mi.

NIKOLA: (Seti se). Oh, da… pa kako, majko?

PERSA: Eto tako… hvala Bogu!

MANIKIRKA: (Završila je pa se diže i zbira alat).

NIKOLA: Gotovo?

MANIKIRKA: Da!

NIKOLA: (Ustaje i zagleda nokte). Odlično! (Ocu). Malo sam, znaš doterao nokte (Vadi stotinarku i daje manikirki, Stanojlo i Persa pogledaju se). Manikiraću se opet, što skorije, radi vas!

MANIKIRKA: (Polazeći). Hvala lepo. Ljubim ruke. — (Ode).

1.3.3. 3. STANOJLO, PERSA, NIKOLA

STANOJLO: (Gleda za njom). Pa zar sto dinara što ti potsekla nokte?

NIKOLA: Ah, pa da, to se plaća danas.

STANOJLO: Vidim da se plaća.

PERSA: Bože moj, kod tolikih makaza!

NIKOLA: Ali, sedite, sedite, zaboga! (Persa seda).

STANOJLO: Sto dinara za sečenje noktiju! Onda razumem, onda razumem potpuno.

NIKOLA: Šta razumete?

STANOJLO: Razumem sve što se dešava… dok mi brinemo i ne možemo oka da sklopimo.

PERSA: Veruj, dete, nismo mogli oka da sklopimo. Ja sam i okupila Stanojla: Hajdemo, hajdemo odmah u Beograd, da ne bude posle dockan. Dete je osetljivo, može dići ruku na sebe.

NIKOLA: Ko osetljiv?

PERSA: Pa ti.

NIKOLA: I da dignem ruku na sebe. Ali, ne vidim zašto?

STANOJLO: (Vadi novine iz džepa). Kako ne vidiš, a ovo! (Pokazuje mu novine). Pao si pod stečaj, sve novine pišu da si pao pod stečaj.

NIKOLA: Pa to vas zabrinulo?

PERSA: Pa to dabome! I zato smo eto kao bez duše dojurili.

NIKOLA: Ali zaboga, šta imate vi tu da se zabrinete?

STANOJLO: Kako da se ne zabrinemo? Stečaj, ej, stečaj!

NIKOLA: (Slatko se smeje). Bože moj, Bože moj! Budite vi potpuno mirni, neka vas to nimalo ne uzrujava. To nije ništa, apsolutno ništa.

STANOJLO: (Zabezeknut). Stečaj?!

NIKOLA: Pa da zaboga, stečaj. To je danas samo jedna finansijska operacija, jedan lep posao.

STANOJLO: Posao?!…

NIKOLA: Dobar trgovački posao i ništa više.

STANOJLO: Stečaj dobar posao! Ja znam da se zbog stečaja Marko Arsić ubi iz puške; ja znam da se zbog stečaja Sima Mikić zavuče u sobu i do smrti ne izađe u svet zbog srama i stida; ja znam da se zbog stečaja Pera Zdravković…

NIKOLA: Zaboga, oče, pa to je bilo nekada.

STANOJLO: Pa jeste, nekada, nekada dabome kad se nije plaćalo sto dinara za sečenje noktiju.

NIKOLA: Danas je sve to drukčije; danas stečaj nije ono što je bio nekada.

STANOJLO: Ja ne znam kako je danas, al’ znam da je stečaj stečaj!…

NIKOLA: Pa da i difterija je difterija, ali pre nije bilo seruma, pa se umiralo od difterije, a danas je, vidite, pronađen serum pa se ne umire.

STANOJLO: (Vrti sumnjivo glavom). Može! Možda ste vi u Beogradu pronašli i serum za stečajeve. Šta znam ja! Kad ti kažeš da je tako…

1.3.4. 4. MILICA, PREĐAŠNJI

MILICA: (Dolazi iz sporedne sobe. Ona je u pižami, u pantalonama i kaputiću, potšišana je, na nosu joj naočari sa debelim crnim okvirom; u ruci joj polutabak hartije i pero. Iznenađena). Ah, oče, majko! (Ljubi im ruku).

PERSA: (Zagleda je). Ju, snaho, tako ti Boga… ju, ju! (Okreće glavu).

STANOJLO: (Srdit). Hm! Hm! (Uzme Nikolu na stranu). Slušaj, sinko, ti bi mogao da naučiš svoju ženu kako se izlazi pred roditelje.

NIKOLA: Ali!…

STANOJLO: Ako neće da poštuje roditelje, neka poštuje starost.

NIKOLA: Ali ja ne vidim…

STANOJLO: Pa ti ne vidiš, dabome da ne vidiš! Izaći pred roditelje gola!

MILICA: (Prišla je Persi i nešto joj objašnjava. — Persa okreće glavu da je ne bi videla).

NIKOLA: Ali nije gola zaboga!

STANOJLO: Ženska u gaćama to je gola ženska od kako je sveta i veka. Ne znam kako je kod vas u Beogradu, ali u čestitom svetu je tako.

MILICA: (Zvoni). Zaboga, Nikola, nisi naredio ni stvari da se unesu u sobu!

1.3.5. 5. SOBARICA, PREĐAŠNJI

SOBARICA: (Lepuškasta i feš). Molim! Ljubim ruke!

MILICA: Ana, ovo su gospodinov otac i majka!

SOBARICA: Ljubim ruku! (Ljubi ih u ruku). Dobro nam došli.

STANOJLO: Živa bila!

MILICA: Uzmite, Ana, ove stvari; nosite u Bubinu sobu.

SOBARICA: A gospođica Buba?

MILICA: Ona će preći kod Zorice.

SOBARICA: Molim! (Odnosi stvari a zatim se vraća preko pozornice i odlazi).

1.3.6. 6. PREĐAŠNJI BEZ SOBARICE

STANOJLO: Je li nam štogod rod ova devojka?

NIKOLA: Ne, to je sobarica.

STANOJLO: Pa ona meni: „Dobro došli!“ Kao da sam joj materin brat.

MILICA: Kako ste putovali?

PERSA: Dobro!

MILICA: Vi se nećete ljutiti, je l’ te, što vas ja moram da ostavim za časak. Pišem jedan članak koji moram još danas da svršim. U stvari gotova sam već, samo još dve tri završne rečenice.

STANOJLO: Članak? Pa zar se ti bogati i politikom baviš?

MILICA: Ah, politika! Ona me najmanje interesuje. Odgovaram na jednu anketu postavljenu ovih dana u javnosti.

STANOJLO: I ti to za novine pišeš?

NIKOLA: Pa za novine da!

STANOJLO: (Nikoli). I novine će da štampaju to što ona napiše?

NIKOLA: Da. Njeni se članci vrlo rado primaju.

STANOJLO: Pa… nije rđavo, ako samo što korisno pišeš. Zašto ne, ako je što korisno. Eto na primer, čitao sam tu skoro jedan koristan članak o tome kako se kokoške nasađuju.

MILICA: Ali ne zaboga! Ko će se još danas baviti kokoškama kod tolikih aktuelnih problema!…

STANOJLO: Pa o čemu pišeš?

NIKOLA: Piše članak o ženi u javnom životu.

STANOJLO: Pa zar im je malo javnog života, zar bi još nešto?

MILICA: Postavljeno je pitanje; kojim profesijama u javnome životu mogu žene da se odaju.

NIKOLA: I sad mnogi na to pitanje odgovaraju, pa je umoljena i ona da odgovori.

MILICA: Ja stojim na ovom gledištu: žena je ili sposobna za javne funkcije ili nije sposobna. U svima do sada pristupačnim profesijama pokazala je da je sposobna. Zar ne?

STANOJLO: Kako da nije!

MILICA: Sposobna kao trgovac, kao činovnik, kao lekar, kao advokat, kao inžinjer, kao profesor i… kad je tako, našto onda pitanje kojim profesijama mogu žene da se odaju; zašto joj uskraćivati pristup u sve profesije kojima se ljudi odaju? (Persi). Zar ne?

PERSA: Ne pitaj ti mene, ništa ti ja to ne znam.

MILICA: (Stanojlu). Recite mi vi, ’ajde, zašto na primer uskraćivati ženi da bude vojnik?

STANOJLO: Vojnik?!

MILICA: Da.

STANOJLO: Pa može, u pekarskoj četi, a može i kuvar, a…

MILICA: Ne, ne mislim tako, već vojnik.

STANOJLO: Vojnik?

MILICA: Da!

STANOJLO: S puškom?

MILICA: Da.

STANOJLO: Da ostaviš varjaču, pa da uzmeš pušku? E taman to nam još treba! — A ovaj, oprosti što ću da te pitam, snaho, imaš li ti još koji par tih gaća ili samo taj jedan, jer ako pođeš u vojsku trebaće ti više.

MILICA: Ah, pa vi stvar shvatate neozbiljno.

STANOJLO: Naprotiv, vrlo ozbiljno, zato se i brinem toliko.

MILICA: Vidim, vas buni to što sam pomenula vojnički poziv. Dobro neka to ostane na stranu, ja sam to i inače samo kao primer pomenula, Ali, ako vi sumnjate da bi ženske bile kadre rukovati oružjem, ne sumnjate valjda da bi se ženske umele tako isto moliti Bogu kao što se i ljudi mole, ako ne još i bolje i srdačnije.

STANOJLO: Pa nek se mole, ko im to brani.

NIKOLA: (Ocu). Ona znate misli da bi žene tako isto bile kadre vršiti službu Božiju kao i ljudi.

STANOJLO: (Zgrane se). Šta kažeš? Ne mislite valjda u popove?

MILICA: Ja ne vidim zašto ne bi mogle

STANOJLO: (Još uvek zgranut). Ama u popove?

MILICA: Pa da!

STANOJLO: I ti da budeš pop?

MILICA: Nije o meni reč… ali, recimo!…

STANOJLO: I ti da me blagosiljaš?

MILICA: Pa i to!

STANOJLO: Blagosiljaj ti, snaho, tvoga muža, a mene ne!

MILICA: Pa dobro, ne moram ja biti.

STANOJLO: Nego koj’? Moja Persa valjda? E blago meni! Zamisli bolan, Perso, ti pop, a ja idem za tobom po selu i nosim ti bakrače.

PERSA: Ama ostavi ti mene!

NIKOLA: (Milici). Ostavi bogati taj razgovor; vidiš da otac tera šalu.

STANOJLO: I moja Persa na primer prota a ja crkvenjak, odgovaram na jektenija i palim kandila. Gospode Bože, Persa prota a ja crkvenjak!

MILICA: Uostalom, ja uviđam da ćemo se teško moći složiti, kad vi sve naopako shvatate. Ja govorim o stvarima samo u principu, a vi ih uzimate bukvalno i onako kako ja nisam kazala. Možda kad pročitate ceo moj članak, kada se upoznate sa argumentima, ali… ja moram da požurim. Izvinite, ja moram da požurim sa člankom. Izvinite me za trenutak! (Odlazi).

1.3.7. 7. PREĐAŠNJI BEZ MILICE

STANOJLO: (Odmerava je pogledom. Kada ode, Persi). Ču li ti, bogati, Perso, ovo?

PERSA: Pa čuh!

STANOJLO: E pa hajd’ sad, spremaj u ime Božije epitrahilj i kadionicu.

NIKOLA: Boga mi, oče, meni izgleda kao da vi nešto ne trpite svoju snahu.

STANOJLO: Šta imam ja da je trpim, trpi je ti.

NIKOLA: Imate neko naročito neraspoloženje prema njoj.

STANOJLO: Nek izađe obučena kako se pristoji preda me, pa ću onda imati drugače raspoloženje.

PERSA: (Diže se). Ja odo’, Stanojlo, da skinem malo libade, znaš kolje me ovde, a i da otvorim one kufere da se protegne odelo.

STANOJLO: ’Ajde, ’ajde, proto!

PERSA: (Polazeći). Ne zaboravi, Nikola sine, da pošlješ koga ujka Joci nek mu javi da smo došli. (Ode).

1.3.8. 8. STANOJLO, NIKOLA

STANOJLO: Molim te, ja te i ne zapitah za decu. Upade brate, ona tvoja sa ženskim pravom, pa me zbuni, te i ne upitah za decu. Kako su?

NIKOLA: Deca? Hvala Bogu, dobro su, sasvim su dobro; sad će oni valjda.

STANOJLO: Je l’ idu obučena ulicama?

NIKOLA: Bože moj, kakvo je to pitanje?

STANOJLO: Pa šta znam ja, kad im majka…

NIKOLA: Ali, oče, zaboga!…

STANOJLO: A uče li? Kako napreduju u školi?

NIKOLA: Pa… kako da vam kažem, oče, nije sva, sreća ni u nauci.

STANOJLO: Pa nije… al’ to… ti hoćeš kao da kažeš…?

NIKOLA: Uče, nije da ne uče… ne može se reći da ne uče!

STANOJLO: A šta uče?

NIKOLA: Pa… kako da vam kažem… Mile i ne uči, on je prekinuo učenje, odao se na futbal. Ima nameru da postane profesionalac u tom sportu.

STANOJLO: I ne uči školu?

NIKOLA: Pa da, škola bi mu smetala. A napreduje, odista mu se mora priznati da napreduje. Zamislite, već sad, tako mlad, on je postao bek.

STANOJLO: Bek?!…

NIKOLA: Levi bek!

STANOJLO: Gle, molim te, gle molim te!… Levi bek!… A devojke?

NIKOLA: Buba, ona mlađa, uči balet…

STANOJLO: Ono…? — (diže nogu).

NIKOLA: I vanredno lepo napreduje. Njena nastavnica veli da joj je ona najdarovitiji đak!

STANOJLO: A Zorica?

NIKOLA: (U zabuni). Zorica… ona tako… uostalom ona u poslednje vreme studira esperanto.

STANOJLO: Esperanto?…

NIKOLA: Da.

STANOJLO: To je lepo, a i korisno je za svaku domaćicu. Šta bi sada bilo s nama da naše majke nisu znale esperanto?

NIKOLA: Izgleda, oče, da vi to…

STANOJLO: A ne, Bože sačuvaj! Svaku nauku ja poštujem i cenim, i balet i esperanto. Zašto ne? A posle, izgleda da drukče i ne bi moglo biti.

NIKOLA: Pa dabome!

STANOJLO: Ne bi drukče ni moglo biti. Otac pod stečajem plaća sto dinara za sečenje noktiju; majka u gaćama hoće da bude pop, sin levi bek, ćerka esperanto.

NIKOLA: Oče, zaboga, vi ste davno iz Beograda, pa vam sve to izgleda drukče. Dabome, svet se menja, život se menja, a vi… daleko od sveta; zavukli se tamo u unutrašnjost…

STANOJLO: Pa ako smo u unutrašnjosti, nismo u planini. A najzad, nisam ja otud, iz palanke, nego sam beograđanin kao i ti. Ovde sam odrastao, ovde sam se školovao, pa — služba me odvela tamo, i gde me zatekla penzija, tamo sam ostao i da živim. Al’ to ne znači da ja nisam beograđanin.

NIKOLA: Pa jeste, ne kažem… sve se za ovih trideset godina izmenilo, sve se izmenilo.

STANOJLO: Vidim ja već da se izmenilo, još kako se izmenilo!

1.3.9. 9. PERSA, PREĐAŠNJI

PERSA: (Dolazi iz sobe bez libadeta, nosi u ruci pletivo i pod pazuhom jedno veliko klupče. Na nosu joj naočari. — Nikoli). Posla li koga?

NIKOLA: Gde?

PERSA: Da javi Joci.

STANOJLO: Šta si ga okupila sa tim Jocom?

PERSA: Bože, Stanojlo, pa brat mi je, rođeni brat. Njega jedino imam a nismo se videli punih sedam godina.

STANOJLO: Pa videćete se već, ima i prečih stvari: Eto, nisi ni pitala sina za unučiće. Kakva si ti to baba kad ne pitaš za unučiće!

PERSA: Ju, Bože me prosti i ne zapitah odista! Tako, zbunila sam se pa…

STANOJLO: Treba da pitaš.

PERSA: Kako su, bolan, kako su deca.

STANOJLO: Hvala Bogu dobro su. Odrasla su i napustila su školu.

PERSA: (Nikoli). Zorica valjda već udavača?

STANOJLO: Jes’, udavača i već uči esperanto.

PERSA: Ama ne pitam tebe.

STANOJLO: Pa eto, nek ti on kaže.

NIKOLA: Dobro su deca, majko, zdrava su i napredna.

PERSA: Nisu kod kuće?

NIKOLA: Nisu, ali naići će.

PERSA: Otkad ih nisam videla. A Zorica, veliš, zadevojčila se?

NIKOLA: O, pa i Buba je stigla a i Mile čitav čovek. Videćete ih!

1.3.10. 10. MILICA, PREĐAŠNJI

MILICA: (Dolazi obučena i pod šeširom). Je l’ se ne srdite na mene, zadržala sam se…

STANOJLO: Eto, ovako se izlazi pred roditelje.

MILICA: …Al’ vas opet moram ostaviti. Imam sednicu uprave naprednih žena. Nikola, ja neću moći da spremim večeru za naše drage goste, zadržaću se na sednici. Pošlji preko u restoran, neka ti se donese jelovnik, pa izaberi… neka otac i majka sami izaberu… (Stanojlu). Možda što kuvano, ili možda jedan eskalop?

STANOJLO: Hvala, ne znam ako Persa voli eskalop?

PERSA: Ju, otkud ja?

MILICA: Najzad, što vam se dopadne. I ovaj, nemojte me čekati na večeru; večerajte vi, ja ću se verovatno zadržati na sednici malo duže.

NIKOLA: Kao obično!

MILICA: Da, kao obično, zadržaću se! Do viđenja! (Odlazi).

1.3.11. 11. STANOJLO, PERSA, NIKOLA

STANOJLO: (Pošto je otišla). Eskalop! Neka nudi ona svome ocu i majci eskalop, a ne meni.

NIKOLA: Pa zaboga, to je jedno obično jelo.

STANOJLO: Neka ga ona jede, razumeš!

NIKOLA: Pa dobro, nećemo ga uzeti; uzećemo ono što izaberete.

STANOJLO: I večeraćemo bez nje?

NIKOLA: Pa da, pošto je zauzeta.

STANOJLO: Da nemaš i ti kakvu sednicu, pa da večeramo i bez tebe?

NIKOLA: (Gleda u sat). Ah, ne! U ovo doba ja obično imam partiju pokera u klubu, ali danas neću ići.

1.3.12. 12. BUBA, PIJANISTA, PREĐAŠNJI

BUBA: (Ulazi, praćena pijanistom, veselo i za sve vreme na sceni igra jo-jo). O, kakvo iznenađenje! (Ljubi ruku staroj majci). Dobro došla, majko.

PERSA: (Grli je i ljubi). Bolje te našla dete moje!

BUBA: (Ljubi ruku Stanojlu). Dobro došli, deda!

STANOJLO: (Ljubi je u čelo). Bolje te našao, dete moje!

PERSA: (Stanojlu). Odrasla bome, baš izrasla.

STANOJLO: Izrasla dabome!

BUBA: Pa otkud vi? (Seti se). Ah, pardon, gospodin je pijanista kod nas u školi. Moja stara majka, moj deda.

PIJANISTA: (Klanja se).

STANOJLO: A gospodin je pijanista?

BUBA: Da, pijanista kod nas u školi!

STANOJLO: A ideš redovno u školu?

BUBA: Kako da ne. Evo me sad sa časa, pa me gospodin dopratio.

STANOJLO: A učiš… šta ono učiš?

NIKOLA: Balet, oče!

STANOJLO: A jest, bome!

BUBA: I mogu vam reći da sam odličan đak. Gospođa Koljahovska moja učiteljica kaže, da sam joj ja najbolja učenica.

NIKOLA: Da, i meni je govorila.

BUBA: (Zagrli Nikolu). Ah, tatice, da znaš samo kako sam danas lepu figuru naučila?

NIKOLA: (Milujući je po kosi). Je li?

BUBA: Evo baš da pokažem, neka vide stara majka i deda kako napredujem.

NIKOLA: Ne znam da l’ će ih zanimati?

STANOJLO: Pa… ako je štogod k svetu…

BUBA: Videćete, osobito lepa figura… dopašće vam (Pijanisti). Ajde, gospodine, ’ajde, dajte nam se… onaj fragmenat… (Ostavi jo-jo na sto).

STANOJLO: (Uzima jo-jo i razgleda ga, pa ga predaje Persi).

BUBA: (Pošto je pijanista udario jedan akord, izlazi napred, stane spremna za igru i zadiže rukama suknju).

PERSA: (Kad spazi, priđe joj hitno i trgne suknju, pa je pokrije).

BUBA: Nemojte, majka, smeta mi suknja.

STANOJLO: (Persi). Ej moja Perso, ču li, današnjoj omladini smeta suknja.

BUBA: (Zadigne opet. Pijanisti). Pazite! Alo! (On zasvira a ona zaigra balet u kome razmahuje nogama na sve strane).

PERSA: Ju, ju, ju, dete šta ti bi! (Sakrije maramom oči i okrene glavu).

STANOJLO: (Plamti sav od gneva, pa kad ne može više da izdrži, a on prilazi Nikoli). Reci joj da prestane, razumeš li, reci joj da prestane ili…

NIKOLA: (Umiruje ga). Ali zaboga, oče!

STANOJLO: Nećeš, dakle, da joj kažeš, e pa onda ću ja! (Besno skoči na pijanistu, ščepa ga za ramena i zbaci sa klavirske stolice).

BUBA: (Prestane s igrom, spazi scenu i pritrči pijanisti). Ju, izvinite, molim vas izvinite. Bože, deda, ala ste grubi! Ako vam se ne dopada mogli ste reći. (Uzme od Perse jo-jo i nastavlja da ga umotava).

STANOJLO: (Sav jedak). Dopada mi se, ko kaže da mi se ne dopada. I tebi se dopada, Perso, je li da ti se dopada? Najzad, glavno je da se dopada tvome ocu i majci.

PIJANISTA: (Hteo bi i on nešto da kaže). Ja… ja… ja…

STANOJLO: Vi da ćutite i da se ne mešate u familijarne stvari.

PIJANISTA: Molim!

BUBA: Ali vi se, deda, tako grubo ponašate prema gospodinu, da ga ja moram uzeti u zaštitu.

STANOJLO: Uzmi ga!

BUBA: Vama se igra može i ne dopasti, ali to nije gospodin kriv. On je samo svirao.

STANOJLO: Nek svira svojoj sestri!

BUBA: E, pa ovo se više ne može podneti, ’Ajdemo gospodine. Tatice, ja idem sa gospodinom u bioskop. Večerajte vi, nemojte na mene čekati, ja ću docnije doći! (Ode sa pijanistom).

1.3.13. 13. STANOJLO, PERSA, NIKOLA

STANOJLO: (Više sebi). Sasvim, ista majka: večerajte vi, nemojte na mene čekati, ja ću docnije doći!

NIKOLA: (Prilazi mu). Vi se, oče, opet ljutite?

STANOJLO: Ne, ne ljutim se! Samo reci ti meni: Je l’ to što nam je pokazala Buba, je l’ to u školi uči?

NIKOLA: Pa da, u školi.

STANOJLO: A ti možda i plaćaš za to?

NIKOLA: Razume se.

STANOJLO: A hoćeš li da mi kažeš još nešto… nemoj mi zameriti, ja sam znaš, prost čovek, ja sam iz unutrašnjosti; velim, da mi kažeš još: a zašto to ona uči? Je l’ da igra pred publikom, u kafanama, ili da igra pred mužem, ili da igra deci svojoj, kada ih izrodi?

NIKOLA: Pa zaboga oče, to je umetnost.

STANOJLO: Umetnost?! Perso, vide li, bogati, svoju unuku kako zadiže suknju i baca noge?

PERSA: Videh!

STANOJLO: E da znaš, to je umetnost. Eto ti, sad bar znaš da nisi badava u Beograd dolazila, naučila si nešto, sad znaš šta je umetnost.

1.3.14. 14. MILE, PREĐAŠNJI

MILE: (On je u kratkim pantalonama te mu se vide kolena, na glavi mu baret). Ura! Šest prema jedan! (Spazi Stanojla i Persu). O, deda, majka, otkud vi? Dobro došli! (Ljubi im ruke).

STANOJLO: bolje te našao, sinko! Otkud ti takav?

MILE: Deda, deda, zamisli: šest prema jedan! (Zagrli dedu oduševljeno). Majka, majka, šest prema jedan! (Grli babu oduševljeno).

PERSA: Šta mu je?

MILE: (Baca kapu u vis). Ura! Šest prema jedan!

STANOJLO: Nikola, more, je li ti zdravo ovo dete?

NIKOLA: (Sinu). Objasni, Mile, dedi i majki u čemu je stvar.

MILE: Šest prema jedan.

STANOJLO: Šta, brate, ko brate?

MILE: R. S. K. prema T. P. K.

STANOJLO: Ko?

MILE: R. S. K. prema T. P. K.

STANOJLO: (Nikoli). Razumeš li ga ti, bogati?

NIKOLA: To su, znate, razni klubovi. Pa danas je bila utakmica, i R. S. K. je dobio šest golova prema jednome koji je dobio T. P. K.

STANOJLO: A tako, a sad razumem! (Milu). Dakle šest prema jedan? E gledaj molim te, ko bi se tome nadao!

MILE: Pravo da vam kažem, nismo se ni mi nadali. Njihov je tim bio vrlo jak: golman Cile; centar navale Pardo, centar-half Šule, a desni bek Surutka. Mi smo u prvom poluvremenu imali dva gola, a oni jedan, kad u drugom poluvremenu, njihova desna spojka ponese loptu, izdriblova našeg Čupu — Čupa je naš levi half — bio je half, samo refer nije hteo da svira, pa naiđe na mene — ja sam levi bek — al’ mu ja otmem loptu i dam mu jedan spoljni, hop! (Udari nogom u Persino klupče koje je na zemlji, te ga otera čak u publiku).

PERSA: Iju!

STANOJLO: Stani, brate, stani! Uha, ala si se ti zahuktao.

MILE: A leva polutka taman da prihvati, kad…

STANOJLO: Čekaj molim te. Razumeš li ga ti, Perso?

PERSA: Razumela sam ono kad nam reče dobrodošli, a ovo dalje ne znam šta govori.

STANOJLO: Ne znam ni ja.

PERSA: I što mi otera klupče, po bogu dete?

STANOJLO: E pa mora, on je levi bek. (Nikoli). Je l’ levi bek beše?

NIKOLA: Da!

STANOJLO: (Milu). Reci ti meni, je l’ možemo mi i bez tebe da večeramo?

MILE: Da, večerajte, ja ću malo docnije doći.

STANOJLO: Znao sam. Takav je red u ovoj kući, pa ne treba da se kvari red.

MILE: A sutra ću, deda, da vas vodim na utakmice. Imamo revanš partiju R. S. K. prema J. P. K.

STANOJLO: Jest, jest. E baš da me vodiš, da vidim J. P. K. Ne možeš da veruješ kako sam se uželeo da vidim J. P. K.

1.3.15. 15. ZORICA, GOSPODA S KORZA, PREĐAŠNJI

ZORICA: (Ulazi praćena petoricom šestoricom mladića sa korza. Ona nosi veliki buket). Ah, pa mi imamo goste?! Dobro nam došli, majka. (Ljubi joj ruku). Dobro nam došli, deda! (Ljubi mu ruku).

MILE: (Za to vreme se izvuče i ode).

PERSA: Bolje te našla, čedo moje! (Ljubi je).

STANOJLO: Bolje te našli, sine! (Ljubi je).

ZORICA: (Nikoli). Tatice, tatice, poljubi me!

NIKOLA: (Ljubi je).

ZORICA: Pobedila sam, bar upola. Na prethodnom izboru po podne za mis Beograd, od četrdeset i devet kandidatkinja izabrano je svega tri, iz među kojih će se sutra vršiti uži izbor. I ja sam jedna od te tri, (Spazi svoje pratioce). Ah, pardon. Ovo je moja stara majka i moj deda, a ovo su moji navijači.

STANOJLO: Navijači?

ZORICA: Da, oni agituju za mene. (Seda kraj Perse). Sedite, gospodo, sedite! (Vadi tabakeru). Pušite li, deda (Nudi mu).

STANOJLO: (Durne se). Hvala. I ako pušim, ja ne pušim taj esperanto duvan.

ZORICA: (Paleći cigaretu, Persi). Dakle od četrdeset i sedam kandidatkinja izabrano je svega nas tri. Sutra je međutim uži izbor: između nas tri ima da se izabere jedna.

NIKOLA: I misliš da ćeš ti biti?

GOSPODA S KORZA: (U jedan glas). Razume se! To je nesumnjivo!

STANOJLO: Pa onda?

ZORICA: Pa onda to… biću mis Beograd. Pisaće se o meni, sve će novine pisati o meni, fotografiraće me, donosiće mi slike, govoriće se samo o meni, ceo će se svet interesovati za mene.

STANOJLO: I to je sve?

ZORICA: A nije sve… može se desiti da budem izabrana i za mis Jugoslaviju, i onda… oh, Bože moj, Pariz, Montevideo…

STANOJLO: Eto ti sad, šta ćeš u Montevideo, Bog te video?

ZORICA: Na konkurs za mis Univerzum. Šta mislite, deda, kud bi vaša slava otišla, kad bih ja bila izabrana za mis Univerzum?

STANOJLO: Daleko!

ZORICA: Čak tamo…

STANOJLO: U Montevideo!

ZORICA: A mogu dobiti ponudu i za film.

STANOJLO: Može i to!

ZORICA: Kako bi to lepo bilo… Najlepši san na svetu!… Zamislite Holivud, Vili First, Džordž Aleksander, Moris Ševalije, Vili Frič. (Persi). Zamislite, majka: džungla, tamo jedan laf, s druge strane tigar, a u sredini ja i Vili Frič.

PERSA: (Odmahuje rukom).

ZORICA: Oh, samo sutrašnji dan da preživim. Neću celu noć oči sklopiti. (Gospodi s korza). Šta mislite, gospodo, hoću li pobediti?

GOSPODA S KORZA: (U jedan glas). A, to je nesumljivo!

ZORICA: To će se videti još večeras na balu. (Persi). Večeras imamo velika bal koji S. P. K. priređuje u čast konkurentkinja. Obući ću moju novu toaletu. Sašila sam je za umetnički bal, ali je odgođen, i tako imam novu toaletu. Nešto osobito, dernie kri.

STANOJLO: A to večeras?

ZORICA: Da, zato sam i došla da se obučem, a gospoda će me pričekati da me zatim vode na bal.

STANOJLO: Kako, zar te neće voditi otac i majka?!…

ZORICA: Majka je zauzeta.

NIKOLA: (Stanojlu). A ja pravo da vam kažem i ne volim te igranke.

STANOJLO: (Zorici). To znači, mi možemo večerati, ne moramo. tebe čekati.

ZORICA: Razume se!

STANOJLO: Tako sam i mislio.

ZORICA: (Gospodi s korza). Vi ćete me, dakle, gospodo, pričekati dok se obučem.

GOSPODA S KORZA: (U jedan glas). O da, o da!

ZORICA: Ja ću vrlo brzo biti gotova. (Ode u sobu).

1.3.16. 16. PREĐAŠNJI BEZ ZORICE

GOSPODA S KORZA: (Zbiraju se u jednu gomilu pozadi i među sobom diskutuju).

STANOJLO: (Prilazi Nikoli). Je li, bogati, ko reče da su ovi što ih tvoja ćerka vuče?

NIKOLA: Pa rekao sam vam, to su njeni kavaljeri.

STANOJLO: Ona mlađa dovede bar samo jednoga, a ova čitavu četu.

NIKOLA: Oni će sutra agitovati za njen izbor.

STANOJLO: A je l’ to istina, bogati, da će sa njima da ide na bal, a ne sa roditeljima?

NIKOLA: Pa zašto ne? Ne vidim tu ništa neobično.

STANOJLO: Pa dabome da ne vidiš. Ne možeš ti ni videti, ali vidim ja i vidi tvoja majka.

NIKOLA: Šta vidite?

STANOJLO: Šta? Sve, sve što smo videli i čuli. I sve je naopako, sve izokrenuto, sve da te Bog sačuva. Meni se već dva tri puta smučilo a i Persi, vidim, prevrće se utroba. Ne možemo više da gledamo pa eto ti!

NIKOLA: Ama nije sve to tako strašno, izgleda vam možda…

STANOJLO: Izgledalo ne izgledalo jedno ću ti reći, sinko. Najbolje će biti da nas lepo pustiš da se vratimo odakle smo i došli, te da ne gledamo ovo!

NIKOLA: Kakvog bi to smisla imalo… Tek što ste došli!

STANOJLO: Imalo smisla ne imalo, tako će najbolje biti. Zar ne vidiš i sam koliko smo daleko jedno od drugog; zar ne vidiš da se ne razumem? Ili ste vi suviše izmakli ili smo mi suviše izostali tek — ne razumemo se. Pa zašto bi bili jedno drugom na teretu i na smetnji, nego, što rekli tvoja žena i tvoja deca: mene i Persu nemoj da čekate na večeru, mi imamo posla, mi ćemo u ime Božje prvim vozom još večeras.

NIKOLA: Ali zaboga, oče, kad vam kažem…

STANOJLO: Pusti me, sinko, jer nemogu da gledam ovo pa to ti je!

NIKOLA: Pa dobro, recite šta je to što ne možete da gledate?

1.3.17. 17. ZORICA, PREĐAŠNJI

ZORICA: (Ulazi u jednoj raskalašnoj balskoj toaleti, golih leđa i preteranog dekoltea).

GOSPODA S KORZA: (Iznenađeni aplaudiraju). A! A! Bravo!…

STANOJLO: (Nikoli). Eto! Eto! To ne mogu da gledam. To! To! To! (Persi). Perso, okreni glavu da ne gledamo ovo čudo! (Okrenu jedno i drugo glave).

PRVI GOSPODIN S KORZA: Dajte, gospodo, jedan foks-trot.

GOSPODA S KORZA: Foks-trot!

DRUGI GOSPODIN S KORZA: (Sedne za klavir i zasvira).

PRVI GOSPODIN S KORZA: (Uzima Zoricu i igra).

TREĆI GOSPODIN S KORZA: (Okreće se levo i desno pa kad ne vidi nikakvu drugu damu on prilazi Persi).

PERSA: (Prenerazi se i brani).

NEKOLIKO NJIH: (Opkoljavaju je i silom izguraju te je onaj uzima i igra s njom).

STANOJLO: (Očajno čupa kose).

ZAVESA

1.4. Drugi deo

(Ista soba.)

1.4.1. 1. MILE, zatim STANOJLO

MILE: (Raždžilitao se po sobi, gurajući nogom jednu gužvu novina).

STANOJLO: (U redengotu je, na grudima mu medalja za hrabrost). Stani, more, ej stani! Ama, je l’ ti šoraš što god nađeš po kući?

MILE: A, dedo, gle, gle; što ste mi vi odjutros tako nešto svečani?

STANOJLO: Idem u crkvu.

MILE: Pa što ste metli tu medalju?

STANOJLO: Zato, što je danas pomen palima na Ceru, a ja sam ovu medalju na Ceru dobio.

MILE: Šta ste vi, kog đavola, na Ceru radili?

STANOJLO: Ja, je li? Borio sam se; bio sam u trećem pozivu, a treći poziv potegao je kao i najmlađa vojska. Nigde zaostali nismo, ako nismo bili prvi nismo bili ni poslednji. Na Ceru sam ja i ranjen, pa sam tamo i ovu medalju dobio. Bilo je to pred kraj leta, tako uoči Preobraženja, jest, jer o Preobraženju je i rešena bitka. Pa, mi, treći poziv, bili smo na jednoj kosi; ispred nas Drinska divizija, a neprijatelj…

MILE: (Nestrpljiv). Pa, je l’ ćete vi celu istoriju da mi ispričate?

STANOJLO: Celu nego, jer treba da je čuješ, i treba da je znaš.

MILE: (Sa dosadom). Ah, molim vas, ko će to večito da sluša?

STANOJLO: Ko će da sluša? Ti! Razumeš li, ti! Zar ja slušam tvoje istorije kako je lopta letela, kako je centar-half posrnuo, kako je levi bek udario jedno hop i… ja tebe slušam, a ti da ne slušaš ono što je bilo na Ceru?

MILE: Pa da… razumem… ali, znate, istorija, to je prošlost.

STANOJLO: I zato što je prošlost, da se ne pominje više, je l’? (Jetko). Prošlost, prošlost… pa prošlost dabome, al’ da nije bilo te prošlosti… Vidiš li ti, ta polja po kojima vi sad šorate lopte, prošlost je obojila krvlju i…

MILE: Pa dobro, ne kažem ja, imate pravo… Mi svi poštujemo i klanjamo se prošlosti, samo… znate kako je, dosadi i to; svaki čas po neko natakari medalju za hrabrost na grudi, i priča priče iz Albanije, sa Cera, sa Kajmakčalana…

STANOJLO: Nego o lopti. Zar tamo na Ceru i Kajmakčalanu, neprijatelj našoj deci proterao tanad kroz telo, pa to ništa, a što je tvoj bek proterao loptu, to je nešto; zar tamo onome proterali kroz telo jedanaest metaka, a on još spasava zastavu i — to je niko, a tvoj golman što je proterao loptu, to je narodni junak, njemu se kliče, njega nose na ramenima.

MILE: Pa ne mislim ja zaboga tako, no one misli niko od nas tako…

STANOJLO: Pa ne misliš, al’ eto… smeta ti i moja medalja! (Skida je i meće u džep). Evo, evo, ne moram se ja njome kititi, kad nisam bio kadar bar jednu loptu da proteram.

MILE: Nemojte se ljutiti, deda. I vi ste kao mladi igrali džilite, pa ste igrali mete, je li; pa to nije smetalo da budete dobri junaci. Zašto onda nama branite ono što ste vi radili?

STANOJLO: Ono je drugo!

MILE: Drugo je zato, što ste vi to radili, a ovo vam je drugo zato, što mi to radimo, a u stvari to je jedno isto.

STANOJLO: Nije to isto, a dobro bi bilo kad bi bilo isto.

MILE: Evo, ako hoćete da vas vodim danas po podne na utakmice pa se i sami uverite.

STANOJLO: (Podsmevajući se). Pa jest baš te molim da me vodiš jer ja, znaš, zato sinoć nisam otputovao da bih danas išao na utakmice.

MILE: (Polazeći). i nemojte da se ljutite, deda, na mene.

STANOJLO: More, gledaj ti tvoja posla, mariš ti što se ja ljutim!

MILE: (Ode u levu sobu).

1.4.2. 2. SOBARICA, JOCA I NJEGOV SIN, PREĐAŠNJI

SOBARICA: (Ulazeći nekom za sobom). Izvol’te! (Stanojlu). Brat stare gospođe. (Odlazi).

STANOJLO: Ah Joca! (Kad ga spazi na vratima, on se zgrane i skameni). Ama, tako ti Boga, jesi li to ti, Joco?

JOCA: (Stari gospodin, vršnjak Stanojlov, ali elegantno obučen, ispeglan, izbrijane brade i brkova i sa maramicom u džepu od kaputa). Pa ja dabome!

STANOJLO: (Još uvek mu ne prilazi). Ti?

JOCA: Nego ko?

STANOJLO: Pa što se tako nagrdi, po bogu čoveče?

JOCA: (Zagleda se). Kako… ne vidim…

STANOJLO: I ko te to nagrdi, Joco, brate rođeni?

JOCA: Ama čekaj, čoveče božji, da se prvo pozdravimo kao ljudi (Rukuje se s njim). Kako si, Stanojlo, nismo se bolan toliko godina videli!

STANOJLO: Dobro sam ja, nego s tobom ne znam šta ću.

JOCA: (Prestavljajući mladića koji je došao s njim). Ovo je moj sin. (Sinu). Poljubi teči ruku.

SIN: (Ljubi Stanojla u ruku).

STANOJLO: (Pita Jocu za sina). Je l’ i on šest prema jedan?

JOCA: Ko?

STANOJLO: Pa ovaj… tvoj sin?

JOCA: Ne razumem te!

STANOJLO: Pitam te brate, je li bek i je li napustio školu?

SIN: A, sad vas razumem. Ne, tečo, ja sam svršio školu i već sam apsolvirao.

JOCA: On je bome svršio tehniku.

STANOJLO: E ako, ako, to je lepo. Hvala Bogu kad nas ima i takvih u familiji. Znači pametno neko dete, jer kad bi bilo po tebi…

JOCA: Ama, šta ti ja danas smetam toliko?

STANOJLO: Meni ne smetaš, ali smetaš, brajko, sam sebi. Ko te to obrija, tako ti Boga; gde su ti onako lepa brada i brkovi?

JOCA: Ta idi, molim te, izgledao sam kao divljak.

STANOJLO: A sad izgledaš kao tetka Frosina, žena Tome nalbantina. Pljunuta tetka Frosina. Šta ti bi, bogati, da se pod starost nakaradiš? ’Ajde, ovi mladi što napraviše čudo od sebe pa i da rečeš — mladost ludost… ali ti bre, u tim godinama?

JOCA: Ama pa i ti. Pa ne živim ja, brate, u planini nego ovde među ljudima. Ne mogu ja drugače no ostali svet.

STANOJLO: Pa jes’ svi vi što vam se izokrenula pamet tako govorite. Videćeš, tvoja te sestra neće ni poznati, a i ako te pozna, neće se poljubiti s tobom. Ko će još i s babama da se ljubi. (Odlazi na vrata). Perso! ’Odi, ’odi ovamo, došla je da te obiđe tetka Frosina, žena Tome nalbantina. ’Odi! ’Odi!…

1.4.3. 3. PERSA, PREĐAŠNJI

PERSA: (Dolazi i iznenadi se kad vidi Jocu). Joco!…

JOCA: (Pritrči joj, grle se i ljube). Ovo je moj sin, Perso. Znaš onaj mali što ti je onda, kad smo dolazili, razbio teglu sa slatkom.

SIN: (Ljubi joj ruku).

PERSA: Bože moj, kako izraslo dete. Ne bih ga nikad poznala.

STANOJLO: A Jocu si poznala?

PERSA: Kako ga ne bi poznala?

STANOJLO: Pa tako… zar ne vidiš kakav je? Ja sam mislio ti se nećeš hteti ni poljubiti s njim.

PERSA: Zar sa bratom?

STANOJLO: Pa jest što kažeš, tvoja je krv i sasvim pristaje uz tebe. Mogla bi s njim da igraš i foks-trot, ti to znaš, igrala si sinoć.

PERSA: Eh, ti opet! Kad zadreš a tebi ceo svet ne valja.

STANOJLO: Pa jest, ja zadro. Sve je inače u redu, samo ja zadro.

JOCA: Pa kako si ti, Perso? Bolan, brate, evo već sedam godina kako se nismo videli. Čitav vek. A dobro izgledaš. ’Ajde ovamo, molim te, da se razgovaramo malo; otkad s tobom nisam razgovarao. (Odvede je do kanabeta i tamo razgovaraju).

STANOJLO: (Prilazi sinu na drugoj strani sobe). A ti, kad si već lepo svršio škole, gledaj sad da budeš pametan. Nemoj da te zahvati ovaj huk pa da pođeš i ti niz vetar. Evo, pogledaj tvoga rođenoga oca. Koliko do pre šest sedam godina bio je to još pametan čovek, a pogledaj ga sad.

SIN: Pa nije sve to tako strašno, tečo, kako vama možda izgleda. Mora se živeti s vremenom.

STANOJLO: Eno ga gle! Pa i ti, bre, u istu sviralu duvaš. A ja mislio, svršio si škole, pametan si pa ću s tobom moći da se razumem, ako ne mogu s drugima.

SIN: Pravo da vam kažem, tečo, teško će vam biti ma s kim da se razumete, ako vi budete svaku stvar gledali svojim očima.

STANOJLO: Nego kako? Da je gledam valjda tuđim očima?

SIN: Ne mislim to, ali ne treba stvari gledati onim očima kojima ste ih gledali pre pedeset godina.

STANOJLO: Nego?

SIN: Pa zaboga, stvari ne mogu ostati onakve kakve su bile, moraju se menjati.

STANOJLO: Neka se stvari menjaju ali neka se ljudi ne menjaju.

SIN: Moraju se i oni menjati. I vi ste se promenili, i vi ne živite više istim životom kojim je vaš deda živio.

STANOJLO: Ne bome, ne menjam se ja. Ja živim i sad onako kako su moji stari živeli i kako su me naučili da živim.

SIN: Čini vam se. Zašto na primer ne nosite i danas tur i pelengire kao što je vaš deda nosio; što ne jedete rukama kao što je vaš deda jeo; što ne pišete guščim perom kao što je vaš deda pisao; što ne putujete volujskim kolima kao što je vaš deda putovao.

STANOJLO: To je drugo. Ono što mora da bude, mora, ali zašto da pravim ja i ono što ne moram. Mlad si ti pa ne znaš to, moj sinko. Kuća je nekad bila crkva, hram… a pogledaj šta su ovi danas od kuće napravili. Napravili su ulicu, ulazi ko hoće, izlazi ko hoće. Izbacili su iz kuće ikone, a uneli gole ženske; iščistili metlama iz kuće poštovanje, ljubav, mir, pa uneli u kuću bezobrazluk i… to, bezobrazluk. A moral… ’ajde, reci mi gde je moral kod takvog života.

SIN: Tamo gde je bio i u vaše doba.

STANOJLO: Šta kažeš? Bre, bre, bre… pa tebi ti ništa ne pomaže diploma. Imaš istu pamet kao i ovi drugi.

SIN: Ne znam da l’ imam istu pamet ali znam da govorim onako kako je. Sve što biva bivalo je već, samo u drugom obliku.

STANOJLO: To nije istina, u moje doba ovoga čuda nije bilo.

SIN: Ne smem da vam govorim, a moram vas i poštovati kao starijega; inače, kad bih smeo, ja bih vam već kazao kako je bilo u vaše vreme.

STANOJLO: Da govoriš, hoću da te čujem baš!

SIN: Nemojte, molim vas.

STANOJLO: Ama šta nemojte, hoću baš da čujem!

SIN: Pa to, znate, što kažete o moralu. Bilo je toga i u vaše doba. Kad ste se vi sastajali sa devojkama po šljivicima, po kukuruzištima, iza kapija i po tavanima, onda je to bio moral. — Zašto? Zato što niko nije video i niko nije znao. A danas, kada se devojka sastane i zabavlja sa mladim čovekom javno, na ulici, na zabavi, pred svetom, pred roditeljima — onda je to nemoral. Zašto? Zato što se vidi i što se čuje. Kad ste se vi sastajali sa tuđim ženama kod raznih tetka Mara i strina Soka, onda je to bio moral. Zašto? Zato što niko nije video i niko nije znao. A danas, kad udata žena progovori ili se zabavlja sa stranim čovekom javno, na ulici, pred svetom, pred mužem — onda je to nemoral. Zašto? Zato što se to vidi i što se čuje.

STANOJLO: Pazi ti, molim te, njega. Zapeo kao da će lekciju da mi drži. E moj sinko, sve to što ti govoriš nije tako… a i kad bi bilo tako, ako je ko od nas i radio to što ti kažeš, a on se bar stideo kad ga uhvate. A stid, vidiš, to je moral. Gde nema stida, tu nema ni morala. A gde vam je stid danas? Zar ne vidiš da vam žene idu gole ulicom. To bar nekad nije bilo, nikad žene nisu išle gole.

SIN: Nisu, ali ste svlačili čočeke i posađivali ih gole na kolena.

STANOJLO: To je drugo. To je bilo veselje a veselje je veselje. Ali ovo, nećeš valjda reći da smo ćerke davali na licitaciju kao što vi danas radite?

SIN: Kakvu licitaciju?

STANOJLO: Pa eto to vaše što birate mis.

SIN: Pa što je to ružno?

STANOJLO: Kako da nije ružno: iznesete devojku na pazar, ceo svet o njoj govori, novine javno pišu kako je lepa. Pa i ako je lepa, brate, ona je lepa za svoga budućeg muža, a ne za novine i za svet.

SIN: A zar vi niste to isto radili?

STANOJLO: Nikad!

SIN: Pa niste to, ali ste radili mnogo gore. Čim ste čuli za koju lepu devojku a vi ste joj ispevali pesmu, pa tu pesmu posle predavali ciganima da je pevaju po kafanama i pod vašarskim šatrama. Te lepa Kosa, te lepa Rosa, te Cane mome ubavo. I opisivali ste u tim pesmama i njeno lice i obrve i oči i kukove i gunje u nedrima i pupak na trbuhu i…

STANOJLO: (Prekida ga). To je bio sevdah.

SIN: Zovite ga vi kako hoćete, tek to je bilo za vas na svome mestu da o jednoj devojci iz čestite porodice pevaju cigani po kafanama, a ovo je zlo ako pišu novine.

STANOJLO: (Joci). Joco, molim te, reci mi je l’ te mnogo staje školovanje ovog tvog deteta?

JOCA: Pa staje dabome!

STANOJLO: E da znaš da si pare bacio u vodu. Pa on, more, ima istu pamet kao i ovi što su napustili školu.

SIN: Pa nemojte se ljutiti, tečo, ja nisam ništa vama lično prebacivao.

STANOJLO: Kako da se ne ljutim kad braniš ono što se ne može odbraniti. Zar ti ne vidiš, more, da je ovo danas sve naopako?

SIN: Pa ja ne kažem da je dobro; ne branim ni ja ovo što ne valja, ali, otkako je sveta i veka bilo je i dobra i zla.

JOCA: (Ustao je, Persi). Pa doći ću dabome! (Stanojlu). Misliš da ostanete koji dan u Beogradu?

STANOJLO: Da ne da Bog!

JOCA: Pa reko’, kad ste već potezali toliki put… A niste izašli ni da vidite malo.

STANOJLO: Šta da vidim, tebe valjda?

JOCA: Opet ti. A mislio sam, boga mi, ovoga leta i da vam dođem malo u goste.

PERSA: Pa dođi bolan!

STANOJLO: Da dođeš, zašto da ne dođeš, ali da dođeš kao čovek, da pustiš bradu i brkove, a ne da mi se tamo smeje svet i da misli da si došao da držiš pretstave.

SIN: (Za to vreme prišao je tetki i s njom razgovara).

JOCA: Dobro, dobro i to ću za ljubav mira učiniti. (Seti se). Nego i ne pitam te, kako Nikola, kako njegovi?

STANOJLO: Moj Nikola? Dobro je, čitao si već u novinama a za decu njegovu ne pitaj, čitaćeš u novinama.

JOCA: Pozdravi ih. (Rukuju se). Zbogom, zbogom, Perso. (Odlaze).

1.4.4. 4. STANOJLO, PERSA

STANOJLO: (Persi koja ih je otpratila do vrata pa se vraća). Vide li, tako ti boga? Vide li ga kakav izgleda?

PERSA: Pa izgleda kao i svaki drugi što izgleda.

STANOJLO: Pa jes što kažeš; mogao bih i ja da se obrijem.

PERSA: Samo ti još to treba!

1.4.5. 5. MILICA, ZORICA, PREĐAŠNJI

MILICA: (Ona je kao i Zorica svečano obučena i spremna za izlazak). Vi ste, majka, imali posetu?

PERSA: Da, bio teča Joca da me vidi.

MILICA: Rekla mi je devojka, ali izvinite, nisam mogla izaći, spremale smo se ja i Zorica.

STANOJLO: A hoćete malo u šetnju?

MILICA: Ah, ne, idemo na konkurs, danas je izbor mis Beograd pa vodim Zoricu.

STANOJLO: A i ti ćeš s njom?

MILICA: Pa razume se, majka sam; biće i meni prijatno ako mi ćerku proglase za lepoticu.

STANOJLO: Pa jes’, tvoja je krv!

ZORICA: (Koja drži dvoje novine u ruci). Jeste li čitali, dedice, jutrošnje novine?

STANOJLO: Nisam!

ZORICA: Pune su, pune o meni. Donose i moju sliku i opisuju me.

MILICA: (Uzme novine). Daj da pročitam dedi. (Razvije novine i čita). „A gospođica Zorica…“ (govori). ovde se ranije govori o drugim kandidatkinjama… (čita). „a gospođica Zorica, sem veoma izrazita lica, duboka, topla pogleda i antičkih linija tela, ističe se iznad ostalih kandidatkinja još i neobično lepom nogom. Njena noga je sa toliko plastike izlivena; njena noga…“

STANOJLO: Stani molim te! Čekaj! (Ne ume da se pribere). Ama, je l’ ti to teraš sprdnju sa mnom, ili odista pišu za njene noge?

MILICA: Kako bih terala sprdnju? Evo…

STANOJLO: Baš štampano?

MILICA: Pa da!

STANOJLO: E ljudi, prevrte se i nebo i zemlja! Zar novine, ej novine, pa da pišu o ženskim nogama?

MILICA: Al’ zašto ne?

STANOJLO: Ej, moj brate. Novine su pisale nekad o Bizmarku, o Skobeljevu, o Gledstonu, pa su pisale o Plevni, o Gibraltaru i o Maroku. Pa onda, brate, pisale su o zemljotresu, o pomračenju sunca, i gospodinu ministru kad ode u banju, o mitropolitu kad osvešta crkvu i takve stvari. A sad zar o ženskim nogama?

MILICA: Ali zaboga, moraju pratiti sve pojave, zato su novine…

STANOJLO: Pa zar je to pojava; zar su ženske noge pojava? I ti to kao majka dozvoljavaš i još čitaš javno?

MILICA: Pa ne kude je, naprotiv hvale je, pišu da ima vanredno lepu nogu.

STANOJLO: A otkud znaju novine da ona ima lepu nogu?

MILICA: Pa videli su, zaboga.

STANOJLO: Pa videli, dabome da su videli, kad vi sve pokazujete.

MILICA: Pa to nije ništa, zaboga, oče. Evo i sad čekamo novinara i fotografskog reportera. Molili su da dođu ovamo pre nego što odemo na konkurs. Radi su da joj fotografišu noge.

STANOJLO: Da joj fotografišu noge?

MILICA: Pa jeste.

STANOJLO: Ej teško nama! Mi smo nekad fotografisali glave, a vi sad noge. (Ode na vrata). Perso, Perso, ’odi pobogu, ’odi ovamo da vidiš kako se ovi danas fotografiraju. ’Odi bogati!

ZORICA: Ali zaboga, dedice, nemojte tako.

STANOJLO: Nego kako, kao vi, je li? I ja valjda da fotografiram noge?

ZORICA: Pa to nije onako kako vi mislite, to je samo za novine.

STANOJLO: Za novine? Da ti iznesu tu sliku u novine?

ZORICA: Pa da, zaboga!

1.4.6. 6. PERSA, PREĐAŠNJI

PERSA: (Dolazi).

STANOJLO: (Kad je spazi). ’Odi! ’Odi! ’Odi da vidiš i da čuješ. Kaži, mi tako ti Boga, Perso, jesu li tvoje noge koji put bile u novinama?

PERSA: Šta ti je, čoveče? Kako možeš tako nešto da me pitaš?

STANOJLO: Pitam te, jer ako tvoje noge nisu bile, tvoje unuke će biti.

MILICA: Nemojte se vi, zaboga, zbog toga sekirati. (Vadi cigaretu i pali, nudi i njega). Je li po volji?

STANOJLO: Hvala! Ponudi svoju ćerku.

MILICA: Zoro. hoćeš, dušo, da upališ jednu. (Nudi joj).

ZORICA: Razume se! (Pali).

1.4.7. 7. NIKOLA, PREĐAŠNJI

NIKOLA: (Dolazi iz sobe). Baš dobro što niste još otišle! Sad baš telefonom javljaju novinari da dolaze s fotografima. Već su na putu. Dobro ste još tu.

STANOJLO: Pa tu smo, dabome. Čekamo da se fotografišemo.

NIKOLA: Da, potrebno je, znate, za novine.

STANOJLO: Pa da, jer šta bi inače svet čitao, ako neće o nogama.

1.4.8. 8. NOVINARI, FOTOGRAFI, PREĐAŠNJI

PRVI NOVINAR: Izvinite, mi smo… a vi ste valjda već krenuli pred žiri?

ZORICA: Pa da. mislim da je već vreme.

PRVI NOVINAR: Ah, imamo još nešto malo vremena. Dozvolićete mi samo dva tri najkraća pitanja…?

ZORICA: Molim!

PRVI NOVINAR: Hteo bih da znam vaše raspoloženje ovoga. trenutka?

ZORICA: Pa, Bože moj, uzbuđena sam, svakojako sam uzbuđena.

PRVI NOVINAR: A vaše predosećanje?

PRVI FOTOGRAF-REPORTER: Dozvolite, gospodine kolega, najpre snimanje.

PRVI NOVINAR: Molim. Uostalom mi ćemo vas pratiti, pa možemo i usput razgovarati.

ZORICA: Da, možemo usput razgovarati.

PRVI FOTOGRAF-REPORTER: Smem li vas moliti, gospođice, da sednete?

ZORICA: Molim! (Seda, a svi fotografi fiksiraju aparat).

PRVI FOTOGRAF-REPORTER: Ispružite nogu, tako, ispružite što više.

PRVI NOVINAR: (Prišao je Stanojlu, ne znajući ko je). Slušajte, mora se priznati da ova mala ima vanredno lepu nožicu.

STANOJLO: (Trgne se kao oparen). Pa zar ti to meni, je li!

PRVI FOTOGRAF-REPORTER (Zori). Molim vas, dignite suknju!

STANOJLO: (Zgranut). Šta ovaj veli? (Fotografu). Čujete li vi, niste vi ovde u kafani sa… sa onima, vi ste ovde u familijarnoj kući. Kako vi možete, i to još predamnom, pred starim čovekom, pred dedom, da kažete devojci da digne suknju.

PRVI FOTOGRAF-REPORTER: Al’ to je gospodine, u drugom smislu.

STANOJLO: Nema tu dva smisla; tu ima samo jedan smisao, kad se tako nešto kaže.

MILICA: No, no, umirite se, deda, evo ja ću da joj zadignem suknju koliko je potrebno. (Prilazi joj i prebacuje joj suknju preko kolena da fotografi snime noge).

RVI FOTOGRAF-REPORTER: Tako, Molim!… Blagodarim!

STANOJLO: (Prišao je Persi). Ču li ti, crnice, i vide li ovo čudo; majka zadiže ćerki suknju pred svetom. (Pljune). Pfuj! I zato me eto zadržali sinoć da ne putujem, zato da vidim i ovu bruku.

PRVI NOVINAR: Vreme je, gospodo, imamo još svega pola sata do sastanka žiria.

ZORICA: Pola sata? A ja treba i da udesim malo frizuru, i da se odmorim; zar ne?

PRVI NOVINAR: Da, da, da, zato vas i opominjem.

MILE: (Dolazi odnekud). Mama, gospođa Popović javlja telefonom, svratiće malo do tebe.

MILICA: Gospođa Popović, uh, ala je to nezgodno, otkud sad baš? A moram je primiti, ne mogu je odbiti. Nikola, idi ti sa Zoricom, a ja ću već doći. Izviniću se gospođi konkursom, pa ću požuriti.

NIKOLA: Da, ja bih već i inače išao. Vi, oče, nećete?

STANOJLO: Još me pitaš?

NIKOLA: Pa pitam, onako, reda radi.

STANOJLO: Reda radi! Kad bi ti znao šta je red a šta nije… ’ajd’, ’ajd’, idi za poslom.

NIKOLA: Pođimo, gospodo! (Odlazi sa Zoricom i svi za njima).

1.4.9. 9. PERSA, MILICA, STANOJLO

PERSA: (Milici). Pa ti ostade?

MILICA: Moram. Znate, ta gospođa koja će doći, to je jedna vrlo ugledna gospođa, vrlo je poštovana i cenjena u svima krugovima, tako je to otmena dama.

STANOJLO: E hvala Bogu da upoznam i jednu ženu koja je poštovana… nisu valjda sve u Beogradu… ne fotografišu se sve.

1.4.10. 10. GOSPOĐA I GOSPODIN POPOVIĆ, TOŠA, PREĐAŠNJI

G-ĐA POPOVIĆ: (Elegantna dama, vuče jednu ogromnu ovčarsku džukelu na lancu). Dobar dan, dobar dan želim. Primate li čestitanja? (Uzima od gospodin Toše buket i daje joj). Za našu mis.

MILICA: (Primajući buket). Ah, kako ste vi pažljivi, uvek, uvek! (Pozdravlja se sa g. Popovićem i Tošom). Dozvolite, moja svekrva i svekar; gospođa Popović, gospodin Popović, gospodin Toša.

G-ĐA POPOVIĆ: Čim sam čula da je Zorica izabrana, rekoh: ah, ja moram prva da joj čestitam.

MILICA: Al’ još nije izabrana.

G-ĐA POPOVIĆ: Ušla je u uži izbor, no pa šta hoćete. Od četrdeset i sedam kandidatkinja izabrane samo tri i ona među njima. I zar vi sumnjate da, će danas pobediti? Ja nimalo ne sumnjam? (Sad tek primeti). Ali vi ste pod šeširom?

MILICA: Mislila sam da pođem sa Zoricom na konkurs.

G-ĐA POPOVIĆ: Pa zar je već vreme?

MILICA: Da, ona je otišla već.

G-ĐA POPOVIĆ: Oh, pa mi smo tako u nevreme došli.

MILICA: Ali ne zaboga…

G-ĐA POPOVIĆ: Ja vas molim, idite, neću da vas zadržavam, idite, Kako bih ja vama oduzela takvu jednu roditeljsku radost.

MILICA: Ah, stići ću ja već!

G-ĐA POPOVIĆ: Ne, ne, ne! Nikako! Molim vas lepo idite odmah. Ponesite i ovaj buket Zorici. Idite, molim vas, evo, mi ćemo ostati sa vašim poštovanim roditeljima. Neću zbog mene da izgubite jednu tako retku i lepu radost. Ja vas molim idite… idite! (Gura je).

MILICA: Ne ljutite se odista?

G-ĐA POPOVIĆ: Ali ne zaboga, ne, verujte. Idite, molim vas.

MILICA: Onda… do viđenja. (Odlazi odnoseći buket).

G-ĐA POPOVIĆ: (Za njom). Pozdravite mi i poljubite vašu mis!

1.4.11. 11. PREĐAŠNJI BEZ MILICE

G-ĐA POPOVIĆ: (Stanojlu i Persi). Mi ćemo se samo malo odmoriti; nije red doći u posetu a i ne sesti. (Seda, a sedaju i Popović i Toša).

PERSA: Izvolite, molim vas.

POPOVIĆKA: (Psu). Luks, ovamo, tu! (Stanojlu). Ah, znate to je tako razmaženo stvorenje, kao kakvo dete. Neće da ostane kod kuće sam, pa moram da ga vodim.

STANOJLO: Pa da, kad je već razmažen.

POPOVIĆKA: A gospodin i gospođa nisu beograđani?

STANOJLO: Odavde smo, ali već trideset godina živimo u unutrašnjosti.

POPOVIĆKA: Pa i bolje je… jer ovde u Beogradu takva je skupoća, da se prosto ne može izdržati.

STANOJLO: Pa, ipak, vidim svet živi.

POPOVIĆKA: Živi, ali bogami vrlo teško. I verujte, sam život možda i ne bi bio tako skup. Stan i hrana no… nije baš tako jevtino, ali može so podneti, no ove sporedne stvari i potrebe, to je ono što je ovde u Beogradu užasno skupo. Uzmite na primer konjske trke: autotaksi ne može vas koštati manje od 250 do 300 dinara. Pa onda kad odete tamo, kad ste već tamo, morate se kladiti, je l’ te, a i tu ode bar 200 dinara. Pa onda kad se vratite u grad, dabome, niste spremali večeru kod kuće, a u restoraciji ne možete proći ispod 150 dinara. I kad sveg to saberete, onda, vidite, samo jedna trka vas staje skoro 700 dinara. A to je svaka nedelja, to je skoro 2500 dinara mesečno, ne računajući još derbi i toalete i druge sitnice, jer, zaboga, priznaćete i sami, ne može se na derbi ići bez naročite toalete?

STANOJLO: (Tobož razume). Ne može dabome!

POPOVIĆKA: Trke 2.500 dinara, tako smo kazali. Dobro, a gde vam je žur? Morate primati bar jedanput mesečno, i taj prijem ne može vas stati ispod, 1.500 do 2.000 dinara. Je l’ te?

STANOJLO: Razume se!

POPOVIĆKA: Pa onda poker. Mi igramo vrlo često poker, jer kako bi čovek prekratio vreme. A i poker odnese, bogami: danas sto dinara, sutra dvesta, a prekosutra trista, pa to iznese gdekad vrlo veliku sumu. Eto, vidite, te sporedne stvari staju u Beogradu mnogo.

STANOJLO: Staju, i, dabome, tu je teško izaći na kraj.

POPOVIĆKA: Kako da ne… još da se tako ne spomažemo odovud i odonud, ja ne znam šta bi radili. Istina moram priznati, olakšano nam je mnogo time, što nam gospodin Toša plaća kiriju, ali…

STANOJLO: Vašu kiriju?

POPOVIĆKA: Da!

STANOJLO: A gospodin stanuje kod vas?

POPOVIĆKA: Ne, gospodin ne stanuje kod nas, on je samo veliki prijatelj moga muža.

G. TOŠA: Da, ja sam veliki prijatelj gospodinov.

POPOVIĆ: Da, on je veliki prijatelj moj.

POPOVIĆKA: On plaća kiriju, i to nam je, dabome, veliko olakšanje. Pa onda on mi kupuje i sve sitne potrebe: puder, ruž, rukavice, čarape, tašne, šešire, suncobrane i takve stvari.

STANOJLO: A krupnije stvari?

POPOVIĆKA: E bogami, kod krupnijih stvari malo se zamislimo. Ako mi treba na primer mantil ili kostim ili tako što, a mi se svi troje skupimo, pa se savetujemo.

STANOJLO: A gospodin vam je rod?

POPOVIĆKA: Ne, nije mi rod, on je samo veliki prijatelj moga muža.

G. TOŠA: Da, ja sam veliki prijatelj gospodinov.

POPOVIĆ: Da, on je veliki prijatelj moj!

POPOVIĆKA: Pa tako, znate, u troje kad brinemo brigu još se nekako i može izaći na kraj, ali zamislite kako je onima u dvoje.

STANOJLO: Mogu zamisliti!

POPOVIĆKA: Gle, mi ostali samo na reč dve, pa sa zagovorili, i zadržavamo vas možda. (Ustaje i oni ustaju).

PERSA: Sedite, zaboga!

POPOVIĆKA: Ne, hvala, moramo još i na otvaranje izložbe. Do viđenja, poštovana gospođo, do viđenja, gospodine. Luks, Luks, ’ajde! (Popović i Toša javljaju se i odlaze za njom).

1.4.12. 12. STANOJLO, PERSA

STANOJLO: (Pošto su otišli). Vide li ti bolan ove?

PERSA: Vide’.

STANOJLO: A vide li i Tošu?

PERSA: Pa vide’.

STANOJLO: Pobogu, ljudi, i to ona priča kao da priča priču o crvenom vrapcu.

PERSA: Priča bome!

STANOJLO: I jesi čula, molim te, otvoreno, javno: ovo je moj muž, a ovo je moj Toša. I Toša plaća kiriju i Toša kupuje čarape, a onaj: „Jest, to je moj veliki prijatelj!“

PERSA: Mene čisto bilo sramota pred samom sobom.

STANOJLO: Pobogu ljudi, pa ako je i bivalo kadgod tako nešto, a ono se bar smatralo kao sramota. i krilo se, a ovo: „Pa ovako u troje kad brinemo brigu još se može izaći na kraj ali, zamislite, kako je onima u dvoje!“ Bre, bre, bre, odosmo u Turke, samo naopako: žene postaše paše, a ljudi hanume. (Šeta uzbuđeno).

PERSA: A snaja još veli: to je jedna vrlo otmena gospođa.

STANOJLO: Eto, sad si bar videla šta je danas u Beogradu otmena porodica: muž, žena, Toša i jedna džukela. Eto, videla si! Videla si!

PERSA: Ne ide mi u glavu. Boga mi, sve se mislim da to nama samo ne izgleda tako.

STANOJLO: Ama kako izgleda? Pa zar nisi videla svojim očima?

PERSA: Koga?

STANOJLO: Pa nju… otmenu gospođu.

PERSA: Videla sam.

STANOJLO: A videla si i njenog muža?

PERSA: Videla sam.

STANOJLO: A vid’la si i Tošu?

PERSA: Pa vid’la sam.

STANOJLO: I vid’la si i džukelu?

PERSA: Jes’!

STANOJLO: E pa eto ti, šta ima tu da ti izgleda ovako ili onako. Izgleda kako izgleda.

1.4.13. 13. BUBA, DULE, PREĐAŠNJI

BUBA: (Dolazi s jednim mladićem). Dobar dan, deda; dobar dan, majka! (Ljubi im ruke).

PERSA: Ama gde si, dete, još od rane zore?

BUBA: Imala sam nešto malo posla. Zar nisu kod kuće ni tata ni mama?

STANOJLO: Otišli su tamo da se biraju.

BUBA: A jes’, bogami! Pa onda čestitajte mi vi mesto njih.

STANOJLO: Šta da ti čestitamo?

BUBA: Pa ja sam se odjutros venčala… ovo je moj suprug.

PERSA: Iju!

STANOJLO: (Zgrane se). Koj’ se venčao?

BUBA: Ja i Dule.

STANOJLO: Koj’ Dule, more?

BUBA: (Prikazujući Dula). Pa on… moj suprug!

PERSA: Ama… venčala se baš?

STANOJLO: U crkvi?

BUBA: Pa da, u topčiderskoj crkvi, jutros na jutrenju.

STANOJLO: Ama… ne sprdaj se dete, nego govori je l’ to odistinski?

BUBA: Pa dabome odistinski!

STANOJLO: Perso, bogati, da nisam ja prečuo: Je l’ tako reče: venčali se?

PERSA: Tako kaže.

STANOJLO: Jest, tako je rekla.

PERSA: A gde ti je venac, crna kćeri?

BUBA: Što će nam venac?

STANOJLO: A imala si i kuma i starosvata?

BUBA: Nisam. To jest imala sam. Kum je bio tamo jedan… ne znam kako se zove… tamo je baštovan u parku, a stari svat — crkvenjak.

STANOJLO: Ej, Stanojlo, nesrećni Stanojlo, šta si ti Bogu zgrešio? (Bubi). Reci ti meni još jedanput, je li to istina?

BUBA: Pa dokle ću, zaboga, da vam govorim. Razume se da je istina.

STANOJLO: A je l’ znaju tvoj otac i mati za to?

BUBA: Ne znaju; nisam im htela govoriti, što da im govorim, imaju oni dovoljno svojih briga.

STANOJLO: I oni nisu ništa znali?

BUBA: Ne, zaboga! Za njih će to biti veliko iznenađenje. A znate, stvar se iznenada i desila. Juče još nismo ni mislili. Sinoć kad smo se vraćali iz bioskopa, Dule me pratio do kuće, a meni nešto padne na pamet, pa mu kažem; „Dule, ’ajde sutra da se venčamo!“

STANOJLO: A Dule kaže: „’Ajde!“

BUBA: Jeste, on kaže: „’Ajde!“ i tako se jutros venčamo.

STANOJLO: Pobogu ljudi, šta je ovo? Šta ovo sve biva danas? Ne mogu više da verujem ni očima ni ušima. Vide li ti, Perso, gde i od braka napraviše sprdnju. Igraju braka kao što smo mi nekada igrali žmurke.

BUBA: Pa zašto vi to, deda, uzimate tako tragično?

DULE: Mi ćemo se voleti.

STANOJLO: E, vidiš, to je glavno ako ćete se voleti; sve drugo je sporedno.

DULE: Ja vas uveravam da ćemo se voleti.

STANOJLO: A i kad prestanete da se volite, ona će tebi da kaže „’Ajde, Dule, da se rastanemo!“

BUBA: Sasvim!

STANOJLO: A i ti ćeš njoj da kažeš: „’Ajde!“

DULE: Sasvim!

STANOJLO: Sasvim, dabome. E vidiš, to je dobro što vam je ta stvar u redu. Već za drugo nema šta da se brinete. Imate hvala Bogu od čega da živite, zar ne?

BUBA: Pa, Dule, znate nema nikakvih prihoda, ali zaboga, gde jedemo toliko nas u kući, može i on jedan.

STANOJLO: Sasvim. A šta je po zanimanju Dule?

BUBA: On je, deda, golman.

STANOJLO: Golman?

BUBA: Jeste.

STANOJLO: Gle molim te, ko bi to rekao! E pa to je lepo, to je vrlo lepo.

BUBA: Dok je bio centar, imao je šeset golova, a igraće i u državnoj reprezentaciji.

STANOJLO: Gledaj molim te! (Prilazi Persi). Perso moja, ko srećniji od tebe, eto stekla si zeta golmana, koji će igrati u državnoj reprezentaciji.

PERSA: Ama. slušaj, Stanojlo, ja ovo još ne verujem! Ne može biti to.

BUBA: Ali istina je, stara majka, kad vam kažem, igraće u državnoj reprezentaciji.

PERSA: Hore ne govorim ti ja to, nego za venčanje ne verujem.

STANOJLO: Šta imaš da ne veruješ. Eto, vidiš Dula, vidiš ga svojim rođenim očima.

PERSA: Pa jeste! (Bubi). Pa dobro, sine, šta misliš šta će ti kazati otac i majka kad dođu?

BUBA: Pa šta ima da mi kažu. Reći će: „Gle, zar si se venčala?“

STANOJLO: A ti ćeš kazati: „Jesam!“

BUBA: Dabome!

STANOJLO: I posle će Dule da uprti svoj kufer, i da se useli u kuću?

BUBA: Dabome!

STANOJLO: Dobro, ovde ćete jesti i spavati, a ostalo što vam treba?

DULE: Kad se volimo, nama ništa ne treba.

STANOJLO: (Tobož ozbiljno). Pa to jest… jer ljubav znaš može i da poštrika čarape, i da zakrpa cipelu i da skroji zimske kaput… sve to može ljubav. Eto, sad da uskočite u tramvaj pa da vam kondukter traži da platite kartu, dosta je ako mu kažete: „Mi se volimo!“ pa vam neće ni naplatiti vožnju.

BUBA: E kamo da to hoće, jer kad bi vožnja bila besplatna, mi bismo pravili svadbeni put.

STANOJLO: Pa jest, i to treba. A kako to da nemate para?

BUBA: Nemamo; jedva smo skrpili za troškove oko venčanja. Dule nije imao više od sto deset dinara kod sebe, a ja sam imala sedamdeset.

STANOJLO: Zar vas je toliko to stalo?

BUBA: Kako da ne; pa tramvaj do Topčidera i natrag, pa onda svešteniku, pa sveće; pa crkva, pa onda nadnica kumu i starom svatu.

STANOJLO: Kumu i starom svatu nadnica?

BUBA: Pa da, dali smo svakom po trideset dinara. I eto, nije nam ostalo ništa. Da je tata tu, ja bih mu tražila akonto miraza pedeset dinara, i to bi nam bilo dosta za svadbeni put.

STANOJLO: A mislite u Veneciju da putujete?

BUBA: Ne, prešli bi u Zemun na sladoled. Kad biste nam vi, dedo, dali pedeset dinara kao vaš svadbeni dar?

STANOJLO: Pa jest, pričinili ste mi radost, veliku ste mi radost pričinili.

BUBA: Pa ’ajde, bolan deda, dajte nam vi!

PERSA: Pa daj deci, šta ćeš! Snašlo te, pa te snašlo; šta mu možeš?

STANOJLO: A ti se ražalila?! Pa jest, deca se igraju svadbe, pa te žao da im pokvariš igru. Daću im, ali da znaš, to za tvoju ljubav, Perso.

PERSA: Makar i za moju ljubav, ako, daj im!

STANOJLO: Evo da im dam. (Daje). Evo vam na, pa nek vam je prosto od mene!

BUBA: (Primi). Uha, čitava stotinarka. Živeo deda! (Hoće da mu poljubi ruku).

STANOJLO: (Trza ruku). Njoj kaži hvala, meni nemoj! (Pokazuje na Persu). Ona se ražalila, ja nisam.

BUBA: (Ljubi ruku Persi). Hvala, majka!

DULE: (Stanojlu). Hvala vam i od moje strane; verujte, mi ćemo se voleti.

STANOJLO: E, to samo; za sve drugo, nije me briga, jedina briga koja me mori, to je da l’ ćete se voleti!

BUBA: I?

DULE: (Uhvate se za ruku i jednim glasom kliknu Sokolski pozdrav). Zdravo! Zdravo! Zdravo! (Odu).

1.4.14. 14. PERSA, STANOJLO

PERSA: Ne zameri mi, Stanojlo, al’ sam se tako nešto ražalila… vidim, znaš, deca.

STANOJLO: Pa deca, jest, deca, ali se oni venčaše. I ja kad sam bio dete igrao sam svadbe, ali smo se venčavali oko vrbe i oko bunara, pa kad svršimo venčanje, a mi svaki svojoj kući, a ova današnja deca, vidiš, odoše u topčidersku crkvu, pa odoše sad u Zemun.

PERSA: Ama tako ti Boga, da li su se odistinski venčali?

STANOJLO: Pa nego, šta ti misliš, kod današnje dece sve je odistinski, a ne kao mi što smo se igrali sve kobajagi. Venčali su se odistinski, nego šta, kao što će kroz mesec dana doći i reći ti odistinski: „Majka, ja sam ostavila golmana!“

PERSA: (Krsti se). Bože Gospode! Bože Gospode!

STANOJLO: I eto, zato me sin zadržava od puta sinoć da i ovu roditeljsku radost doživim! Rekoh li ja lepo tebi da pođemo sinoć.

PERSA: Bolje da odosmo!

STANOJLO: Pa bolje, dabome! (Napolju se čuje vrisak, larma i lupa).

1.4.15. 15. SOBARICA, PREĐAŠNJI

SOBARICA: (Uleti uplakana). Jaoj, zaštitite me, gospodine!

STANOJLO: Šta je more?

SOBARICA: Mladi me gospodin udara nogama.

STANOJLO: Ko, more?

SOBARICA: Mladi gospodin.

STANOJLO: Ko ti je taj mladi gospodin?

1.4.16. 16. MILE, PREĐAŠNJI

MILE: (Upada na ove reči uzrujan). To sam ja! (Sobarici). Tu si došla, je li? (Potegne nogom da je udari).

STANOJLO: Ne, zaboga, nije to lopta!

MILE: Znam ja šta je ona?

SOBARICA: (Kroz plač). Pa nisam ja kriva.

MILE: Nisi ti, nego ko?! Zamislite, deda, ona još ima obraza da vam se žali, a neverna mi je.

STANOJLO: (Zgranut). Šta je?

MILE: Neverna! Ovamo mi se kune da neće da čuje za drugog muškarca osim mene, a kad ja uđem u njenu sobu…

STANOJLO: (Plane). Pa zar ti to, bre, meni pričaš? Zar te nije sram i stid?

MILE: Pa dobro, ne moram vama. (Persi). Zamislite, majka, kune mi se da neće da čuje za drugog muškarca osim mene, a kad ja uđem u njenu sobu…

PERSA: (Brani se rukama). Iju, iju, iju, dete moje, kako možeš tako nešto da mi govoriš?

MILE: Pa kome onda da govorim?

STANOJLO: Nikome! Nikome da ne govoriš, nego da se obliješ rumenilom od stida, pa u zemlju da gledaš, da gledaš u zemlju!

SOBARICA: Ja nisam kriva!

MILE: Ćuti! (Ritne se nogom).

STANOJLO: Pfuj, sram vas bilo, sram vas bilo!

MILE: Sram neka je nju, i sram neka je moga oca.

STANOJLO: Zato valjda što te je takvog rodio?

MILE: Nije zato, nego što hoće da mi je preotme.

STANOJLO: Ama koga da preotme?

MILE: Pa nju!

STANOJLO: Ko more?

MILE: Moj otac.

STANOJLO: Jesi li ti lud, more, šta trabunjaš?

MILE: Ne trabunjam ja nego govorim ono što je istina. Otišao kobajagi sa Zoricom na žiri, a on samo da zavara trag, pa se izvukao otud. A i ja ostao naročito zato kod kuće zbog nje, pa, kad da uđem u njenu sobu, a tamo, koga da zateknem? Oca.

STANOJLO: Ama Nikolu?

MILE: Pa Nikolu, dabome, nije Jevrema, nego Nikolu vašeg sina.

STANOJLO: Ču li ti, Perso?

PERSA: (Krsti se). Gospode Bože! Gospode Bože!

STANOJLO: Po Bogu ljudi gde smo mi ovo?!… Pa to ni u Sodomu nije bilo tako!

SOBARICA: Nisam ja kriva!

MILE: Ti si!

SOBARICA: Nisam bogami!

MILE: Ćuti!

STANOJLO: Pfuj, sram vas bilo (Ustrepti od uzbuđenja i ščepa stolicu te potegne na njih). Napolje! Napolje!

SOBARICA: (Pobegne).

MILE: (Za njom, ritajući se nogom da je udari).

1.4.17. 17. PERSA, STANOJLO

PERSA: (Pritrčala mu je već ranije, pa mu sad uzima stolicu kojom je on zamanuo). Utišaj se, bogati!

STANOJLO: Kako da se utišam, Perso, kako da se utišam? (Seda umoran na stolicu). Zar ne vidiš ti ovo čudo?!

PERSA: Vidim, Stanojlo, al’ šta mi možemo. Dođe mi bogami da stanem pred ikonu, pa da se pomolim Bogu za njih.

STANOJLO: Pred koju ikonu? Nemaju oni ikona u kući; zar ne vidiš da su okrenuli lice i od samog Boga?

PERSA: Bože moj, Bože moj! Kako se svet izmenio.

STANOJLO: Izmenio? Prevrnuo se, a nije se izmenio; prevrnuo se pa ide na glavu. Zar ne vidiš da svi idu na glavu?

PERSA: Izmenilo se, sve se izmenilo!

STANOJLO: Ni onaj svet, ni daj Bože, ni onaj Beograd ni daj Bože!

PERSA: (Uzdane). A kako je sve to nekad drukčije bilo.

STANOJLO: Sećaš li se, sećaš li se bolan! Na ovom istom mestu, gde je sad moj sin podigao ove kule i čardake, bila je stara kuća moga pokojnog oca. Bašta, pa u bašti venjak, pa tu se skupimo nedeljom s večeri; Mika galanterista sa gospa Lenkom, pa Rista kontrolor sa gospa Jelkom i svastikom gospođicom Vukom, pa Spira špediter i pop-Fića sa popadijom, pa gospa Spasa komšika, dobra žena i velika šaljivčina, a umela je da pravi divne uštipke. Iskupimo se tako, pa iznesemo na sto malo oraja, malo pečene semenke, malo izrezane pršute, a iz podruma novo vino, još po malo rezni, a hlađeno pod česmom. Pa onda Mika galanterista zasvira u harmoniku: „Zbogom neharna dušo, vreme je se djeliti.“ A svirao je kao orkestar. Pa tako, uz muziku, pijucka se ono slatko vince i vidiš kako se sve više svetle oči, a rumenilo udara u lice: pa ženama zabrideli obrazi i kikoću se na svašta. A gospa Spasa komšika priča im kako je Mari Đumrugdžiki na Veliki Petak pala donja suknja i to u crkvi, pa kikotu i vriskanju nema kraja. A mi ljudi ovamo, što koja čaša više, sve u deblju politiku udaramo. Mika galanterista ostavio armoniku pa udara pesnicom o sto i viče: „Sve će njih Ignjatijev da zadene za pojas!“ — Rista kontrolor opet, što koju čašu više navrne, sve ga veća briga lomi za englesku flotu, dok mu se najzad ne veže jezik pa samo plače, plače zbog engleske flote.

PERSA: (Uzdane). Eh, bilo, bilo pa prošlo!

STANOJLO: Tada sam te, tebe, zaprosio, ali ne ovako, nego… bilo je tu bogami muke. Nije bilo kao sad: „’Ajde da se venčamo!“ „’Ajde“! nego, šalji provodadžije, te prijatelje, te nagovaraj, te savetuj, te dogovaraj se, jer, pamtiš, tvoj otac je bio protivan. Veli: mali sam činovnik, ne mogu ni sebe čestito da ishranim. Istina je, bio sam mali činovnik, ali sam bar bio činovnik, nisam bio golman.

PERSA: Pa jeste!

STANOJLO: I sve to kao da je juče bilo!

PERSA: Jes’, bogami!

STANOJLO: I kako se to najedanput izmeni, kao da se prevrnulo nešto u ovome svetu. Najedanput. Drugo je to u panorami; tamo imaš neki šrafić, okreneš ga pa se promeni slika. Ali ovo… da Bog sačuva! Nekada, po starome kalendaru, juče i danas bili su jedno kraj drugoga, a sad, po gledaj, juče zaostalo za čitavih pedeset godina, a danas izmaklo, daleko izmaklo. Eno još postoje stare kućice sa doksatima u Beogradu, eno još postoje stari ljudi sa opuštenim brkovima u Beogradu, ali ovaj oluj tutnji preko njih i zasipa ih i eno ne vide se više, utonuli su. Izbrisani običaji, izbrisani ljudi, izbrisan čitav život, a ovo novo, ovo što kao mećava nailazi, viče i urla; skloni se ili ću te ukloniti! I moraš, ne možeš se odupreti, pregaziće te. Moraš se ukloniti. ’Ajdemo mi, Perso… ’Ajdemo tamo odakle smo i došli. Teško je za nas na ovoj mećavi. Odupreti se ne možemo, a održati se ne možemo. Vreme traži svoje, nov život traži svoje, a mi nismo za taj život, pa… hajdemo tamo… tamo smo mi navikli da dišemo; ugušiću se ovde!

PERSA: Da idemo bome!

STANOJLO: ’Ajde, idi donesi kofere. ’Ajde, ’ajde da izmaknemo za vremena.

PERSA: Ama je l’ odmah?

STANOJLO: Idi, idi kad ti kažem. Što pre izmaknemo, to bolje. ’Ajde!

PERSA: (Ode).

STANOJLO: (Sam, gleda levo i desno. U tome se iz daleka čuje bleh muzika i poklici. Ode do vrata). Požuri Perso!

PERSA: (Dolazi noseći oba kufera i amrel).

STANOJLO: (Prihvati jedan kufer i amrel). Čuješ li tutanj, evo je mećava nailazi. ’Ajde za vremena da sklonimo glave! (Pođu). Ovuda, na sporedni izlaz, da nas niko ne sretne i da nas niko ne vidi! (Obzirući se za sobom beže, kao da su kakvo zlo delo učinili).

1.4.18. 18. SVI SEM STANOJLA I PERSE

(Posle izvesne pauze, za vreme koje se čuje jače muzika i bučno klicanje, nailazi na scenu gomila noseći na ramenima Zoricu). Živela Mis Beograd!

MILE: (Baca kapu u vis). Jedan prema tri.

SVI: Pobeda! Pobeda! (Muzika).

NIKOLA I MILICA: (Tronuto se grle).

MILE: (Nogom keči svoju kapu kao loptu. — Uzvici).

ZAVESA

2. Ožalošćena porodica

Komedija u tri čina

2.1. Lica

• AGATON ARSIĆ, sreski načelnik u penziji
• TANASIJE DIMITRIJEVIĆ, trgovac
• PROKA PURIĆ, opštinski činovnik
• TRIFUN SPASIĆ, nezaposleni građanin
• MIĆA STANIMIROVIĆ
• DR. PETROVIĆ, advokat
• SIMKA, Agatonova žena
• VIDA, Tanasijeva žena
• TINA, Prokina žena
• SARKA, udovica
• TETKA
• DANICA

Događa se svakad i svuda.

2.2. Prvi čin

Prostrani hol iz kojega stepenice vode na gornji sprat. Težak kožni nameštaj. Upadljiva je velika, u zlatnom ramu, slika pokojnog Mate Todorovića, koja visi o zidu. Više vrata levo i desno, a pozadi velika staklena.

2.2.1. 1.

PORODICA: (Pre otvaranja scene pozornica potpuno prazna. Posle izvesnog vremena otvaraju se zadnja vrata i ulazi čitava gomila žena i ljudi. To je porodica pokojnoga Mate Todorovića koja se vraća sa groblja, gde je održan sedmodnevni parastos pokojniku. Cela porodica je u crnini i pogružena. Svi ćuteći zauzimaju mesta. Muški posle izvesne pauze pale cigarete, a ženske radoznalo razgledaju nameštaj i sve oko sebe, progovore šapatom među sobom ili samo razmenjuju poglede).

AGATON: (Tip naših predratnih sreskih načelnika koje je novo doba bacilo u zaborav. On natenane savija cigaretu na kolenu, stavlja je u muštiklu, pali i kad pusti dim, prođe pogledom po svima). Što ti je čovek, Bože moj! Kao da ga nije ni bilo.

PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo, sutra nismo.

VIDA: Šta ćeš; takav je zakon Božiji, prijatelj Proko, pa ne biva drukče!

PROKA: Ne biva, bome!

AGATON: Ama zakon, znam ja da je to zakon, ali bar da ima nekoga reda u tom zakonu. Zar je baš on bio na redu?

TANASIJE: Odista, takav čovek.

AGATON: Takvi se ljudi ne rađaju dvaput.

TANASIJE: Pošten, čestit…

AGATON: Nije to samo pošten i čestit, nego čovek sa ovolikim srcem; dobrotvor, jednom reči dobrotvor.

SIMKA: Koga sve on nije pomogao?

PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku.

GINA: Pomogao, bome, i levo i desno!

TANASIJE: Šteta odista, takav čovek!

AGATON: I kakvo je to poštenje bilo!

TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo!…

PROKA: More kako zajeo i oteo; davao je.

VIDA: Davao je bome i kapom i šakom.

MIĆA: Možete misliti, kakav je to gubitak za našu porodicu.

AGATON: Gubitak nego!

SARKA: (Gini koja se zaplakala). Dosta, bogati, prija Gino, sa tim tvojim plačem. ’Ajde tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta, pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi svoji.

GINA: (Još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače). Ne mogu da se uzdržim. Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u kući… a danas…

SIMKA: A danas, eto, održasmo mu sedmodnevni parastos.

VIDA: Istina, kad već pomenu parastos, baš pravo da vam kažem, nije lepo što je danas samo jedan sveštenik služio. Imalo je valjda odakle da se plati, a pokojnik je toliko zaslužio?

TANASIJE: Trebalo je uzeti bar tri sveštenika.

VIDA: Tri najmanje.

MIĆA: Pokojnikov je ugled to odista zahtevao.

SARKA: Sramota od sveta! Ovo je prvi, sedmodnevni, parastos, pa jedan sveštenik!

GINA: Jesi li ti to, prijatelj Agatone, tako naredio?

AGATON: Otkud ja? Ko mene pita? Tu je advokat, on je staralac, pa je on valjda tako naredio.

VIDA: Tako je to, dabome, kad kod tolike familije tuđini upravljaju i naređuju.

AGATON: Šta ćemo, tako je pokojnik želeo i tako je naredio.

TANASIJE: Bio je dobar i čestit čovek, to mu se mora priznati, ali je nekako izbegavao familiju. Bar dok je bolovao da pozva koga od nas pa da mu reče reč dve.

AGATON: Bio sam baš pred smrt da ga obiđem. Seo ja tako na stolicu, a on, kad me vide, čisto se oveseli: „Gde si, zaboga, Agatone, ja nikog bližeg od tebe nemam!“

TRIFUN: (Nakašljuje se). Ovaj… neće, kanda, biti da si mu ti, Agatone, baš tako blizak.

MIĆA: Da, to sam i ja hteo primetiti.

AGATON: Pa ne kažem ja da smo baš rođena braća, ali tek rod smo. I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: Agatone, brate, ja imam dosta njih u familiji, ali svi su nekako… nekako onako… Ti sn jedini, brate Agatone, onako… eto, bio si toliko godina sreski načelnik, upravljao si narodom, pa ćeš umeti upravljati i mojim imanjem.

TRIFUN: (Kao izraz opšteg negodovanja koje se javilo u pokretu i razmeni pogleda). Mogao je i tako da ti kaže, zašto da nije mogao. Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: Ovaj Agaton jeste bio sreski načelnik, ali gdegod je bio, ostavljao je za sobom smrdljiv trag.

AGATON: (Plane). To nije istina! Tako su pisale opozicione novine a ne možeš ti tražiti od opozicionih novina da pišu kako sam ostavio mirišljavi trag za sobom.

TANASIJE: Ama i bez toga, drugo je to, Agatone, upravljati narodom, a drugo upravljati imanjem.

AGATON: Nije drugo, Tanasije, nije to drugo. I za jedno i za drugo treba imati iskustva i ruku. A deder, kaži mi ga ovde, među vama, ko bi bio za taj posao? ’Ajde, reci, je l’ ovaj Tanasije? Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod stečaj.

TANASIJE: (Buni se). Pa šta ako sam pao?! Danas malo veći i jači padaju pod stečaj, pa zašto ne bih ja?

VIDA: I ako je pao, prijatelj Agatone, tebi nije ništa zajeo.

AGATON: Ama ne kažem ja ništa protiv toga, ali da si pao pod stečaj, pa onda kupio automobil, ja bih ti skinuo kapu. Ali ti nekako ne umeš, spetljao si se. Eto, pronašli ti i neko lažno vođenje knjiga.

TANASIJE: Ako su i pronašli, nisam ja vodio knjige nego knjigovođa.

AGATON: Pa knjigovođa, dabome! Ali nije o tome reč, ja sam to samo onako uzgred kazao, a možemo i da preskočimo tebe, pa da se upitamo na primer: bi li ovaj Proka bio kadar da upravlja imanjem?

PROKA: (Buni se). Zašto, kobajagi?

GINA: Ako možeš ti, prijatelj Agatone, može i on.

AGATON: Ama može, ne kažem da ne može, samo pogledaj ga kakav je. Eto, pogledaj ga, molim te! Trideset godina se sušio u opštinskoj arhivi, izgleda kao izgladnela stenica kad izmili iz stare fascikule.

GINA: Iju!

AGATON: A da upravljaš imanjem treba da imaš glasinu, da se izdereš; treba da imaš pesnicu, da udariš njome po stolu i advokatu i kirajdžiji i majstoru koji opravlja imanje.

GINA: Oprosti, prijatelj Agatone, ali ja mislim, nismo došli ovde da se vređamo, već da se iskupimo oko uspomene pokojnikove, da ga ožalimo kao što priliči jednoj familiji… (Zaplače se).

SARKA: Po Bogu, prija Gino, ti opet plačeš?

PROKA: Pa pustite ženu neka plače; rod joj je pokojnik pa je boli.

SARKA: Pa ima nas valjda još roda?

TRIFUN: A ima žena možda i meko srce.

PROKA: Pa ima, dabome!

SARKA: Ako je po tome, Trifune, ja baš imam meko srce; ceo svet zna da ja imam meko srce, pa eto ja ne plačem.

AGATON: Molim te, prija Gino, da ne smatraš ti to kao uvredu što sam ja kazao za Proku. To je onako, samo primera radi. Al’ ako ti to primaš srcu, evo ne moramo ni govoriti o Proki, Možemo uzeti za primer Trifuna.

TRIFUN: ’Ajd’ baš da čujemo?

AGATON: ’Ajde, izvol’te dati njemu da upravlja imanjem? ’Ajde, dajte mu…

TRIFUN: Ne znam kao zašto ne?

AGATON: Nemoj da te to vređa, ali ovako u familiji možemo valjda biti iskreni. Zato, brate, ti ne bi mogao da upravljaš imanjem, što ne ispuštaš karte iz ruke, pa ti nisu slobodne ruke da možeš upravljati imanjem.

TRIFUN: Ni jednu tvoju paru nisam prokockao, Agatone.

AGATON: Nisi, nisi, to je istina. Ne mislim ja da bi ti prokockao ni jednu paru i pokojnikove imovine, Ne bi, ali, znaš kako je: primiš kiriju, metneš u džep, sedneš s društvom, podele ti karte i tebi padne kec. E ’ajd’ sad, ako možeš, da ne štrpneš kiriju.

TRIFUN: A to nikad!

AGATON: Ama ne kažem ja da bi ti to uradio od tvoje volje, ali znaš već kako je; kad imaš keca u rukama, šteta je propustiti priliku. A neka i nz bude to, neka ne dobiješ keca, neka i ne uzmeš karte u ruke, pa opet, brate, priznaćeš i sam, što ne biva ne biva.

TRIFUN: Ne znam zašto?

AGATON: E pa zato, brate, što ti čak nemaš ni zanimanja. Otkad te znam, ti si samo „ovdašnji“. Trifun Spasić, ovdašnji. Nikad nisi imao nikakvo zanimanje.

TRIFUN: Ne znam i što će mi.

AGATON: Pa i ne treba ti, dabome! Zanimanje, to je samo jedan teret za čoveka. E ali, brate rođeni, kad nemaš zanimanja ne možeš biti staralac. Ne možeš, dabome! E onda, kad i tebe izbrišemo, ’ajde, reci, ko nam ostaje?

MIĆA: Kako ko, a ja? Kao da ja ne postojim?

AGATON: Postojiš, ne kažem da ne postojiš, ali postojiš nekako u vazduhu.

MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite?

AGATON: Onako znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj…

MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj?

AGATON: I ostavi to, al’ tebi se nekako ne drže nasledstva. Eto, nasledio si od oca lepu paru pa nekako isklizilo ti sve, sve ti se isklizilo.

MIĆA: Ja sam se od toga nasledstva školovao.

AGATON: Jesi, to ti priznajem, samo skupo je to tvoje školovanje, i što je glavno ne vidim, znaš, šta imaš od tog školovanja. Nemaš službe, nemaš zanata, nemaš nikakve koristi.

MIĆA: Nemam, ne kažem da imam, ali, najzad, čovek se i ne školuje zato da od toga ima kakve koristi, već da bude školovan čovek.

AGATON: E vidiš, zato baš što si školovan, ne možeš da upravljaš imanjem. Drugo je škola, a drugo imanje. U školi možeš naučiti kako se pravi hemija, ali ne možeš naučiti kako se naplaćuje kirija kad kirajdžija, na primer, preko noć pobegne i iznese stvari.

TRIFUN: Pa to, ovaj ne valja onaj ne valja; ovaj ovo, onaj ono; drugim rečima, kad se dobro promešaju karte, izlazi da je samo Agaton sposoban da upravlja imanjem.

AGATON: Pa i jesam, Trifune! Znaš li ti šta znači to srez od 52.374 stanovnika? — 52.374 stanovnika, a ja samo viknem: „Mirno“! a svih 52.374 stanovnika stanu u front, gledaju me pravo u oči i samo trepću. — Trepću, nego! Eto, to znači upravljati, moj Trifune!

TRIFUN: Jest, kad bi kirajdžije htele da stanu u front.

TRIFUN: More ću da ih uvrstam ja, ne brini ti to!

2.2.2. 2. DANICA, PREĐAŠNJI

DANICA: (Pri njenoj pojavi svi zaćute, razmenjuju samo poglede i daju jedno drugom znak da se pred njom ne govori. Danica donosi na služavniku žito i služi ih).

SIMKA: (Još pri pojavi Daničinoj gurne laktom Vidu koja sedi kraj nje i šapće joj). No, hvala Bogu, kad su se setili i da nas posluže.

AGATON: (Prekrsti se, služi se). Bog neka ga prosti!

TANASIJE: (Prekrsti se, služi se). Laka mu bila crna zemlja!

VIDA: (Prekrsti se, i služi se).

GINA: (Kad je žito došlo pred nju zaplače se).

SARKA: Bože, prija Gino, ti kao da te je ko najmio.

GINA: Teško mi je! (Prekrsti se, služi se). Bog neka ga prosti!

MIĆA: (Kad mu priđe Danica, on ustaje na noge ushićeno). Ko bi to rekao, u kući punoj tuge i žalosti jedan tako vedar i očaravajući pogled! (Služi se).

AGATON: (Danici koja služi ostale). A ovaj, da nije vaša tetka bolesna?

DANICA: Ne, ali stara žena, pa sam uzela da je zamenim.

AGATON: Pa da, vi ste mlađi i, razume se…

SIMKA: (Vuče ga ljubomorno za peš od kaputa te prekida razgovor).

DANICA: (Pošto ih je sve poslužila, odlazi).

2.2.3. 3. PREĐAŠNJI bez DANICE

MIĆA: (Pošto je Danica otišla i on je ispratio pogledom). Odista, lepuškasta devojčica, to se mora priznati.

SIMKA: (Agatonu). Što se ti, bogati, mator, upuštaš u razgovor s njom?

AGATON: Hteo sam, znaš, onako da je ispitam malo.

SIMKA: Šta imaš da je ispituješ? Nisi ti ovde u srezu nego na parastosu. Šta imaš tu da ispituješ?

VIDA: Pa da vidiš, Simka, pravo da ti kažem i treba ispitati. Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo; kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da nas služi.

AGATON: Šta ćeš, prija Vido, takva je poslednja volja pokojnikova i ne možemo mimo njegovu volju.

SARKA: A kome je on to, bajagi, kazao svoju poslednju volju?

TANASIJE: Pa jeste, njegova poslednja volja to je testament, a testament još nije otvoren.

AGATON: I neće biti otvoren sve dok ne prođe četrdeset dana od smrti pokojnikove.

PROKA: Molim te, Agatone, ja sam baš juče pročitao zakon, a pitao sam i našega kmeta-pravnika i još neke advokate, koji dolaze u opštinu, i svi mi oni kažu da nigde u zakonu ne piše da se testament otvara četrdeset dana posle smrti zaveštačeve.

AGATON: A misliš ti da ja nisam raspitivao?

TANASIJE: Pa ono, svi smo se raspitivali.

AGATON: Svi dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četrdeset dana. Brojim svaki dan na prste, a noću sve sanjam neke cifre sa pet nula.

TRIFUN: E, Agatone, za tih pet nula ćeš da izviniš, a što se tiče otvaranja testamenta ja, pravo da vam kažem, i volim što ćemo počekati četrdeset dana.

AGATON: Pa jest, ti voliš da gustiraš.

TRIFUN: Pa da gustiram, dabome!

PROKA: Ostavi, bogati, Trifuna, neka gustira; nego reci ti nama, Agatone, raspitivao si se, veliš?

AGATON: Jesam!

PROKA: Pa jesi li što saznao?

AGATON: Kopkalo me pa sam otišao i kod samog starateljskog sudije i pitao ga: možemo li mi, kao familija, zahtevati da se testament otvori?

TANASIJE: Pa šta veli?

AGATON: Veli: možete, ali bolje strpite se; pokojnikova je želja bila da budete strpljivi.

SARKA: Lako je njemu mrtvom da bude strpljiv.

PROKA: Pa jest, pravo kaže prija Sarka; on može u grobu čekati i četrdeset godina, ali mi, brate, ne možemo.

TANASIJE: Ne možemo, dabome! Evo ja, na primer, ja ne mogu da čekam. I da hoću ne mogu.

AGATON: E boga mi ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset dana posle njegove smrti, pokojnik nije samo onako kazao, nego je to napismeno izjavio, na zapisniku kod suda.

SARKA: Da mi je samo znati šta mu je to trebalo?

SIMKA: Baš i ja se to pitam?

AGATON: E, šta mu je trebalo? Znao je on dobro šta mu je trebalo. Pokojnik jeste bio onako plemenit i dobrotvor i čestit i sve što hoćeš, ah mu se mora priznati da je bio i veliki šeret. Znao je dobro on šta radi. Ko veli: ja ću mojoj familiji četrdeset dana, pa da sebi obezbedim tih četrdeset dana žalosti, a ne da me od prvog dana posle smrti grde i ogovaraju.

SARKA: Iju, a ko bi ga grdio?

AGATON: Pa već našlo bi se ko bi, i zato je on, vidiš, tako i udesio. Ko veli: čekaj da ja to nekako udesim bar dok se ne ohladim. Neka Agaton izvuče iz sanduka stari, crni kaput, neka istrese naftalin i neka ga ispegla; neka Tanasije obuče svoje crno odelo, ono što ga je pravio za venčanje i što ga oblači o pogrebima i o narodnim praznicima; pa neka Proka pozajmi od koga opštinskog odbornika crnu mašnu, a od pogrebnog preduzeća crni kaput; pa neka Trifun napravi tužno lice kao kad na jedanaest izvuče keca; pa neka se ovaj otmeni prijatelj Mića obuče tužno, po žurnalu; pa neka se žene ogrnu i zabrade crninom; Sarka udovica neka obuče svoju crnu haljinu u kojoj sahranjuje muževe, a Gina neka plače četrdeset dana.

GINA: (Zaplače se).

SARKA: De pa ti, prija Gino, to Agaton onako, primera radi.

AGATON: Pa, primera radi, dabome!

PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, Bog da mu dušu prosti!

AGATON: Udesio, nego! Ko veli, neka moja familija, tako maskirana, ide četrdeset dana, kao ožalošćena porodica; neka idu za sandukom oborene glave; neka dolaze na sve parastose i neka mi pale sveće, a posle, kad se ja ohladim, nek se i oni ohlade.

TANASIJE: Pa dobro, kad već mora, neka mu bude. Čekaćemo, i ako nam nije do čekanja, ali zašto za tih četrdeset dana tuđin da upravlja imanjem?

AGATON: Zato, vidiš, što ja pokojnik na onom zapisniku kazao još i ovo: „A dotle, dok se ne otvori testament, celokupna moja imovina ima se predati na staranje i čuvanje tom i tom advokatu, kojega sam i testamentom označio za staraoca i izvršioca moje poslednje volje“.

SVI: (Negoduju).

AGATON: I advokat, lepo, sve popisao, zapečatio, a ovu kuću predao na čuvanje tetki, jer je pokojnikova želja bila da mu se ne zatvori kuća.

VIDA: Ama, reci ti meni, prijatelj Agatone, kakva je to tetka?

AGATON: A zar ja znam? Znam da ovde u dvorištu ima ona mala kuća, dve sobe i kujna, što je pokojni Mata zidao pre osam godina. Znam da u toj kući još od početka sedi ta tetka. I eto, to je sve što znam.

SARKA: A kome je ona, bogati, tetka?

AGATON: Ovoj devojci što nas je sad poslužila. Njoj je tetka, pa je zbog toga svi tako zovu. I pokojni Mata je zvao tetkom.

VIDA: Pa otkud advokat toj tetki da preda kuću; nije valjda i advokatu tetka?

AGATON: Nije, nego bila tu u kući, negovala pokojnika, na njenim je rukama i izdanuo pa… tako, našla se tu.

SARKA: Dobro, to je tetka, a ova devojka? Mene, pravo da vam kažem, više buni ova devojka.

MIĆA: I mene!

SARKA: Tebe, prijatelj Mićo, drugo buni, a mene drugo.

AGATON: Šta ima da te buni, prija Sarka, devojka kao svaka devojka.

MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta!

SARKA: More, ostavi to, nego kaži ti meni, prijatelj Agatone, ako znaš, kako mu onako dođe ova devojka?

AGATON: Šta znam ja? Znam, odrasla je kod tetke, uči i sad još školu, kanda filosofiju ili tako nešto… eto, to je sve što znam!

SARKA: Ako još uči školu, dobro, nego da nije ona već nešto svršila školu?

PROKA: Čini mi se, prija Sarka, ti na ružno navijaš?

SARKA: Pa ako ćemo istinu da govorimo, pokojnik je voleo onako… kako da kažem de… pomozite mi.

TRIFUN: Voleo je da vrdne.

SARKA: Eh, eto to sam htela da kažem. Voleo je Bog da mu dušu prosti!

TANASIJE: E, to jeste, to mu se mora priznati.

MIĆA: To samo znači da je bio savremen čovek.

SARKA: Savremen ili nesavremen, tek voleo je. Znam tako ja jedanput došla kod njega pa… ali neka — Bog neka ga prosti!

TRIFUN: Što, — kaži!

SARKA: Nije lepo, mrtav čovek.

SIMKA: Pa opet, prija Sarka, ne mogu da verujem tako nešto; ovo je i suviše mlada devojka za pokojnikove godine.

SARKA: Znaš kako je, prija Sarka, na staro drvo se kalemi mlad pelcer.

SIMKA: Pa onda šta znaš: može ova devojka imati kakvu stariju sestru, a može i tetka imati kakvu mlađu sestru.

MIĆA: Da, takva bi se kombinacija mogla uzeti u obzir.

SARKA: I ako hoćete, pravo da vam kažem: meni ova devojka, kad je čovek malo bolje zagleda, pomalo liči na pokojnog Matu.

TANASIJE: Uha, kud ti ode, prija Sarka!

VIDA: Nemojte dvaput da kažete, ali… Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos.

SARKA: E baš si potrefila, prija Vido, ako je po čemu drugom, a po nosu… Pre svega, pokojnik nije ni imao nos.

GINA: Ju, Sarka, kako da nije imao nos?

SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo…

PROKA: (Prgavo). Ama šta ste se tu zakačili za pokojnikov nos, kao da je to glavno. Gledajte vi od čega. živimo, a ostavite se nosa, (Agatonu). Nego, reci ti nama, brate Agatone, zar ti nisi mogao onako da ispitaš kakva je to tetka?

AGATON: Ne znam, nisam dovoljno pametan! Razumem, našla se dok je bolovao, negovala ga — dobro! Umro — dobro i to! — Našla se tu, pa lepo; isplati je, kaži joj hvala, pa zbogom! — Ali otkud sad dolazi tetka kao advokatov poverenik? Primio on imanje kao staralac, to razumem; to je po zakonu, je l’ tako? — Ali otkud sad taj advokat da ga poveri tetki na čuvanje

VIDA: I to sve ovako, otvoreno.

TANASIJE: Da je sve to popisano i zapečaćeno, pa ’ajde ’ajde, ali pogledaj sve otvoreno…

AGATON: I još kad bi znali čega ti sve tu nema? Sve su sobe prepune skupocenih stvari, sve čisto srebro…

PROKA: I sve to čuva nekakva tetka.

SIMKA: Baš sramota! Što kažu, familija smo, a ne znamo ni čega ima, ni…

TANASIJE: More, što ne znamo čega ima ni po jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda kuća. Znam ovu sobu, tu sam jedanput dvaput razgovarao s pokojnikom, ali nigde dalje nisam zavirio.

AGATON: Ni ja nisam, pravo da vam kažem. Jest, bio sam i gore, kad je pokojnik bolovao, al’ nisam nikad onako razgledao kuću.

PROKA: Pa niko nije… Pokojnik nije voleo da mu se dođe.

GINA: Nije trpeo familiju.

SARKA: A tetku je trpeo.

TRIFUN: Pa trpeo, dabome, jer mu nije rod.

SARKA: I, što kaže prijatelj Tanasije, eto da me ko zapita: Ti si, Sarka, je li, blizak rod pokojnome Mati? Jesam! — Pa dobro, Sarka, znaš li ti kako izgleda pokojnikova kuća? — Ne znam! — Koliko soba ima? — Ne znam! — Kako je nameštena? — Ne znam!

VIDA: Pa ja mislim, niko nam ne brani da obiđemo i da razgledamo.

TANASIJE: I ja mislim, Agatone. Zašto da ne obiđemo i ne razgledamo kuću? Toliko valjda možemo?

SIMKA: Pa familija smo!

AGATON: Pa možemo, ne kažem da ne možemo, ali pod jednim uslovom: da pođemo svi zajedno i da se niko ne odvaja i zavlači po sobama, nego svi zajedno.

PROKA: (Uvređeno). Ne misliš valjda…?

AGATON: Šta mislim da mislim, tek da se ne odvajamo.

TANASIJE: Pa dobro de, ne moramo se baš odvajati.

AGATON: Ja ću da vas vodim, jer opet više znam nego vi.

SVI: (se priberu oko njega).

AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! — (Soba u kojoj su). Ovo mu dođe kao neko predsoblje, a nije predsoblje. Više mu dođe kao soba, ali nije za spavanje jer je prolazak. Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice). — Gore je pokojnik i umro. Da pođemo najpre od te sobe u kojoj je pokojnik umro! — (Pođe ka stepenicama i svi za njim).

SARKA: (Gini, koja opet zaplače). Eto ti sad, pa zašto kog đavola sad plačeš?

GINA: Kako da ne plačem, Sarka; sad ćemo videti sobu u kojoj je pokojnik umro.

SARKA: Pa plači, brate, kad vidiš sobu, a nemoj akonto da plačeš!

SVI: (Odlaze uz stepenice).

2.2.4. 4. DANICA, MIĆA

MIĆA (On je poslednji pošao uz stepenice i popeo se već na prvi stepenik pa kad spazi Danicu, koja dolazi kroz srednja vrata, on se vrati). Ah?

DANICA: (Donosi pun služavnik kafe pa kad vidi da su gosti otišli uz stepenice, iznenadi se).

MIĆA: (Pristupi joj). Kafa? (Uzima šoljicu). Ja inače ne pijem, ali kad vi služite.

DANICA: A kuda su otišle gospođe i gospoda?

MIĆA: Hoće da razgledaju kuću.

DANICA: Tako!

MIĆA: Velika kuća, mnogo nameštaja i o svemu tome vodite vi brigu?

DANICA: Ja ne, — tetka, ali, dabome, stara žena, moram joj pomoći.

MIĆA: To je teško za vas.

DANICA: Pa to je samo za koji dan, dok se kuća ne preda naslednicima.

MIĆA: Dotle samo? Zar vi ne mislite i dalje ostati ovde?

DANICA: Svakojako ne.

MIĆA: Ni kad bi vam naslednik to ponudio?

DANICA: Ja ne znam, to bi tetka imala da reši.

MIĆA: Zašto tetka, to bi pre vi imali da rešite. Ako bih ja bio naslednik — a ja se tome pouzdano nadam — ja bih, vidite, želeo da vi to rešite.

DANICA: Šta da rešim?

MIĆA: Pa to, da ostanete u stanu. Zašto ne? Za vas bi to bilo vrlo ugodno, jer ste se izvesno već navikli na taj stan, a za mene, pravo da vam kažem, za mene bi bilo to vrlo prijatno, imati u kući jedno tako lepo, mlado stvorenje. Zar ne?

DANICA: Hvala, to je vrlo ljubazno od vas ali, ja mislim, tetka želi da se iselimo.

MIĆA: Ali zašto zaboga? To bi vam bio samo jedan težak izdatak. Ovde ste stanovali besplatno, pa tako bi i dalje stanovali. Zar to nije bolje za vas?

DANICA: Bolje je, ali…

MIĆA: I što je glavno, ja ne mislim tako brzo da se ženim, a sve dotle vi bi ostali u stanu.

DANICA: (Iznenađena). Tako? A zašto samo dotle?

MIĆA: Jer, bojati se, moja bi žena mogla biti ljubomorna. Pa da, to bi bilo sasvim opravdano?

DANICA: Opravdano?

MIĆA: Pa da, zaboga, vi ste tako lepuškasti i mili i, mogu vam reći čak i da mi se dopadate, vrlo mi se dopadate. (Pokušava da je pomiluje).

DANICA: (Uvređeno). Gospodine!

MIĆA: No, no, no, ne morate se srditi.

DANICA: (U uzbuđenju). Otkud vam ta sloboda?

PORODICA: (Nailazi niz stepenice).

MIĆA: Rekao sam vam, dopadate mi se. To je valjda slobodno reći jednoj mladoj i lepoj devojci. Uostalom, kad budem imao prilike, ja ću vam stvar objasniti. Videćete, stvar je vrlo jednostavna.

2.2.5. 5. PORODICA, PREĐAŠNJI

AGATON: (Ispred ostalih). A, a… kafa! Dockan malo, ali možemo i ovako s nogu! (Uzme šolju i u dva gutljaja ispije i nastavi put).

TANASIJE: (Ide za Agatonom, uzima šolju i srkne). Koliko samo da srknem. (Odlazi za Agatonom).

SIMKA: (Ide za Tanasijem). Hvala, ja pred podne ne pijem kafu. (Odlazi za Tanasijem).

PROKA: (Ide za Simkom). Hvala, ja ne pijem kafu. (Odlazi za Simkom).

VIDA: (Srkne pa odmah ostavi šolju). Juh, pa ovo hladno kao led. (Odlazi za Prokom).

TRIFUN: (Uzima šolju). Ja ću poneti, pa usput. (Odlazi noseći šolju).

GINA: (Uzdišući). Hvala, nije mi do kafe! (Odlazi za Trifunom).

SARKA: (Ide za Ginom). Hvala, ja ne smem da pijem kafu zbog uzbuđenja. (Odlazi za Ginom).

MIĆA: (Polazeći za Sarkom, Danici). Videćete, stvar je vrlo jednostavna!

PORODICA: (Zamakne levo).

2.2.6. 6. DANICA, ADVOKAT

DANICA: (Ostaje na sred sobe sa punim služavnikom i gleda za njima).

ADVOKAT: (Nailazi). Dobar dan! O, kako je to lepo; dočekujete me punim rukama.

DANICA: Pa razume se, kad imam punu kuću gostiju… (Ostavlja služavnik na najbliži sto).

ADVOKAT: Kakvi su vam to gosti?

DANICA: Na porodica pokojnikova; svratili, po običaju, sa parastosa svi ovamo. Preporučili ste nam, tetki i meni, da budemo prema njima predusretljivi i ljubazni.

ADVOKAT: Pa ta vas ljubaznost ništa ne košta.

DANICA: O, košta vrlo skupo.

ADVOKAT:???

DANICA: Košta me uniženja.

ADVOKAT: Vređaju vas

DANICA: Ne, jer se ja i ne obzirem na njihova podmigivanja, šaputanja i njihove omalovažavajuće poglede… sve me se to ne tiče, ali uniženje koje sam maločas doživela…

ADVOKAT: Šta je to bilo?

DANICA: Jedan od te gospode iz porodice, koji veli da je naslednik, bezočno mi je ponudio da ostanem besplatno u stanu sve dok se on ne oženi.

ADVOKAT: Vrlo plemenit gospodin! A šta ste mu vi odgovorili?

DANICA: Da nije bilo vaših uputstava da budemo prema njima pažljivi, ja bih već znala šta bi mu odgovorila.

ADVOKAT: Dobro ste ipak učinili što ste se uzdržali, jer najzad, šta znate, možda taj čovek nije time hteo da vas vređa.

DANICA: Ali kako?

ADVOKAT: Možda on ima kakve ozbiljne namere?

DANICA: Pa šta, ako bi imao ozbiljne namere?

ADVOKAT: Pa, recimo, ako bi on bio odista naslednik.

DANICA: (Uvređeno). Zar vi odista niste mogli steći bolje mišljenje o meni?

ADVOKAT: Bože moj, neka vas to ne vređa, ali, znate kako je, bogatstvo ipak mora pokolebati čoveka.

DANICA: Tako? Znači, i vi se ne osećate jaki pred bogatstvom?

ADVOKAT: To nisam kazao.

DANICA: Kako da niste?

ADVOKAT: Uostalom, advokati i lekari ne primenjuju na sebe mišljenje i savete koje drugima daju.

DANICA: I vi se, mislite, ne bi pokolebali pri susretu sa kakvom bogatom naslednicom?

ADVOKAT: Verujte ne, čak kad bi tu devojku i voleo, jer sam uveren da bi ona uvek sumnjala u čistotu mojih pobuda.

DANICA: (U razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i napipala tamo ceduljicu koju iznosi). Eto, eto opet. Vi uvek tako nekako zavedete razgovor da ja zaboravim ono što je najvažnije. Otkad mi stoji u džepu ova ceduljica na kojoj je tetka napisala račun o utrošku onog novca što ste joj dali.

ADVOKAT: Pa imamo vremena za to.

DANICA: Ipak, da svršimo. Tetka me je naročito molila.

ČUJU SE GLASOVI IZ SOBE

ADVOKAT: To su izvesno oni? Ja nisam rad da me sretnu ovde.

DANICA: Zašto?

ADVOKAT: Ta, dosadili su mi. Nemam mira od njih ni u kancelariji ni kod kuće.

DANICA: Pa to ih vi poznajete?

ADVOKAT: Da, upoznao sam ih. Ranije ih nisam nikad ni video. To su obično ljudi neznani i skriveni, ali kad tako padne kakav testamenat bogatoga pokojnika, oni se pojave i zađu od advokata do advokata i po ceo dan drežde pred vratima starateljskog sudije.

DANICA: Izgleda da su svi bliski rod pokojniku?

ADVOKAT: Da, verovatno, ali će posle otvaranja testamenta biti to u srazmeri prema svoti koju im je pokojnik ostavio (Čuje se galama). Evo ih! Ja ću se radije udaljiti. Do viđenja! (Pođe).

DANICA: A tetkini računi?

ADVOKAT: Rekao sam vam već, imamo vremena za to! (Ode).

DANICA: (Uzima ponovo služavnik).

2.2.7. 7. PORODICA, DANICA

AGATON: (Izlazi prvi iz sobe a za njim svi ostali. — Prolaze i odlaze u zadnju sobu iz koje će dalje po kući cunjati tako da će se u idućoj sceni još jednom pojaviti te videti kroz staklena vrata kako prolaze kroz hodnik. Ovom prilikom prelazeći preko scene i ne obziru se na Danicu).

TRIFUN: (Prolazeći kraj Danice ostavlja šolju od kafe koju je usput ispio).

MIĆA: (Prolazeći kraj Danice). Vi ste još uvek tu, to je tako prijatno! (Odlazi sa ostalima).

2.2.8. 8. DANICA, TETKA

TETKA: (Dolazi kroz srednja vrata). Gde si, dete, zaboga, što se zadrža toliko?

DANICA: Pa eto, nisam još ni poslužila goste.

TETKA: A gde su ti gosti?

DANICA: Eno ih, šetaju po kući, razgledaju.

TETKA: Što ne ispiše bar kafu?

DANICA: Nudila sam ih.

TETKA: Je l’ nailazio, boga ti, advokat?

DANICA: Jeste!

TETKA: Pa jesi li mu pokazala račun?

DANICA: Htela sam, boga mi, tetka, ali je to neki čudan čovek. Uvek razgovara o drugim stvarima.

TETKA: Ne volim, znaš, da držim tuđ novac, a da ne predajem račun.

DANICA: Da te pitam nešto tetka?

TETKA: Pitaj!

DANICA: Kad ovu kuću primi naslednik, mi nećemo je li, ostati dalje ovde u stanu?

TETKA: Pa nećemo!

DANICA: A gde ćemo?

TETKA: Pa, videćemo!

DANICA: Ja bih tako volela da se vratimo u onaj stari stan. Bila je, istina mala kuća, ali smo imali bašticu, a posle, ne znam, ali mi se tamo dopadalo, možda i zato što sam skoro celo detinjstvo provela u toj kućici.

TETKA: Ta je kuća porušena još odmah čim smo se mi iselili. Ima tome već osam godina.

DANICA: A pre te kućice gde smo stanovali?

TETKA: Zar se ne sećaš?

DANICA: Sećam se ali kao kroz san. Malo, popločano dvorište, jedno drvo, i… Tada je mama još bila živa, je li?

TETKA: Jeste!

DANICA: A tata?

TETKA: On je davno, vrlo davno umro. Njega nisi mogla upamtiti. Ali otkud danas da me pitaš o tim stvarima?

DANICA: Tako, palo mi napamet. Malo pre je jedan od naslednika govorio sa mnom o našem stanu, pa meni pala na pamet ona kućica.

TETKA: Ostavi, dete, tu brigu; imamo dosta drugih na vratu. Nego, uzmi ti taj služavnik pa ’ajde. Kafa se potpuno ohladila, a, veliš, neće ni da je piju.

DANICA: Pa jest! (Uzima služavnik i polazi sa tetkom). Ne znam zašto bi ih čekala?

TETKA: (Ode s Danicom).

2.2.9. 9. PORODICA

AGATON: (Dolazi iz zadnjih vrata i svi za njim). E, eto, videli ste.

VIDA: Bogastvo, pravo bogastvo.

TANASIJE: Taj je znao zašto je živeo.

SARKA: Ah, onaj srebrni budilnik!

SIMKA: A čiraci, šta kažeš za one srebrne čirake?

SARKA: Meni se budilnik dopada. Navikla sam; nikada ga nisam imala u kući, ali navikla sam.

TRIFUN: Pa kako si kog đavola navikla kad ga nisi imala?

SARKA: Moj prvi muž spavao je kao top, Bog da mu dušu prosti, ali drugi, budio me je po nekoliko puta noću; pravi budilnik. Pa eto, kraj njega sam se navikla.

GINA: A šta veliš, Simka, za onaj servis; čisto srebro za dvaes četiri osobe.

SARKA: Ti se Gino, kanda zaplaka kad vide taj servis?

VIDA: Bože moj, čega ti tu nema i sve to da čuva tuđin, nekakva tetka.

MIĆA: I njena sestričina.

VIDA: More ostavi ti sestričinu, nego, ja bih, Agatone, nešto rekla.

AGATON: Pa reci!

VIDA: Rekla bi da mi kao familija treba da vodimo računa o ovoj kući i o ovome imetku, a ne tuđin.

TANASIJE: Pa razume se! Jer, reci ti meni, Agatone, ko nama garantuje za tu tetku?

GINA: Ko zna koliko je stvari dosad već izneto iz kuće?

VIDA: A koliko će se tek izneti dok prođe četrdeset dana.

SARKA: Ju, moj budilnik!

TRIFUN: Uha, kad pre tvoj?

TANASIJE: More ima tu vrednijih stvari od budilnika.

VIDA: Ja velim, prijatelj Agatone, da se kogod od nas useli u kuću da sačuva ovo.

SARKA: Pa jest, eto mogla bih ja.

VIDA: A što baš ti?

SARKA: Pa udovica sam, slobodna sam, lakše mi je nego vama.

SIMKA: (Agatonu na samo). Čuješ li ti, Agatone, ovaj razgovor?

AGATON: Čujem.

SIMKA: Pa nećeš valjda pustiti da se ko drugi useli? Ako se treba useliti ti si najpreči.

AGATON: Ama, to baš i mislim nešto.

SIMKA: Nema šta da misliš, nego da požurimo, ako nećeš da nas ko preteče.

AGATON: Gotovo!

SIMKA: Ama nemoj „gotovo“, nego ’ajde, jer, bojim se, useliće se Gina.

AGATON: Hoće! ’Ajde da se nekako izvučemo. (Glasno). Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo. Poslužili smo se, popili smo kafu, pregledali smo kuću, nema zašta više da sedimo. ’Ajde, Simka, da pođemo. Ostanite zbogom.

SIMKA: Zbogom!

AGATON I SIMKA: (Odu).

2.2.10. 10. PREĐAŠNJI bez AGATONA i SIMKE

SARKA: (Pošto su otišli). Ama, videste li vi; ovi nešto šuškali, šuškali, pa odjedanput odoše?

GINA: I meni to pade u oči!

VIDA: (Prilazi Tanasiji, poverljivo). Evo, seci me gde sam najtanja, ako ne znam šta su šaputali Agaton i Simka.

TANASIJE: Ama i ja bi kao rekao.

VIDA: Hoće da se usele, videćeš, hoće da se usele ovde.

TANASIJE: Pa sad, šta mu možeš, i bolje neka se useli neko od naših.

VIDA: Pa ako treba neko od naših, ti si valjda najpreči.

TANASIJE: Pa jest, al’ eto, kad će već Agaton…

VIDA: Pa ono po tebi, kakav si, može ti Agaton i glavu pojesti. Ne slušam ja tebe, nego ću kući, da spakujem malo prnjice, a i ovi da se raziđu, pa evo mene, a ti ako hoćeš dođi! (Glasno). Pravo kaže Agaton, nema šta više da čekamo. ’Ajde Tanasije, ’ajdemo. Boga mi, jedva čekam da odem kući da. se odmorim. ’Ajde, zbogom ostajte. (Ode).

TANASIJE: Pa jest, da se odmorimo. Zbogom! (Ode za Vidom).

2.2.11. 11. PROKA, GINA, TRIFUN, MIĆA, SARKA

SARKA: Ama, šta je ovo ljudi, sve neka šaputanja?

GINA: Baš, gledam ih pa se čudim.

SARKA: Ne volim, znaš, kad tako u familiji počnu šaputanja?

GINA: Pa nije ni lepo da vidiš.

SARKA: Jer familija, dok se glasno grdi, svađa i ogovara dotle se može reći da je to familijarna iskrenost i ljubav, ali kad počne da šapuće!

MIĆA: Pravo da vam kažem, prija Sarka, i ja ne volim šaputanje. To nije otmeno.

SARKA: Pa nije, dabome! Eto tako, zbog nekog šaputanja, mene mal’ nije oterao prvi muž. A zar bi to bilo otmeno da me je oterao

TRIFUN: Još kad bi vi znali šta oni šapuću?

GINA: A ko će ih znati.

TRIFUN: Znam ja ako vi ne znate.

SARKA: Pa reci i nama.

TRIFUN: Odoše oni da se spreme pa da se usele ovde.

GINA: Šta kažeš?

TRIFUN: To što ti kažem!

PROKA: Ima pravo Trifun, to je i ništa drugo. Evo glave da će se Agaton useliti.

TRIFUN: E, ako će Agaton, onda ću i ja, bogami!

SARKA: A što ti opet?

TRIFUN: Pa Agaton će se useliti, je li, da čuva ove stvari da se ne raznesu i da se ne pokradu, a ja ću da se uselim da te iste stvari čuvam od Agatona. Poznajem ja njega dobro.

PROKA: Pravo kaže čovek.

TRIFUN: I neće me preteći, vala! Useliću se ja pre njega! Odoh ja! (Ode).

2.2.12. 12. PREĐAŠNJI bez TRIFUNA

GINA: Pa to će ceo svet da se useli?

SARKA: Čudo nećeš i ti, prijatelj, Mićo?

MIĆA: Ama ko kaže da neću. Ako je čija dužnost da se nađe ovde kao čuvar, onda sam to ja na prvom mestu.

SARKA: A da l’ misliš ti da čuvaš stvari ili sestričinu?

MIĆA: Uostalom, priznajte, prija Sarka, lepuškasta je.

SARKA: Priznajem, de!

MIĆA: Odoh ja po moj kuferčić, Biću ja ovde pre svih ostalih. (Ode).

2.2.13. 13. PROKA, GINA, SARKA

GINA: Ju, ju ju, pa to će cela familija da se useli u kuću?

SARKA: Cela dabome!

GINA: (Proki). A mi, zar koji smo najpreči?

PROKA: Pa ja mislim, Gino, i mi da se uselimo.

GINA: Da se uselimo, Proko, dabome, da se uselimo. Biće mi nekako tuga i, što kažu, jednako ću se sećati pokojnika… (Zaplače).

SARKA: Ama, prija Gino, zašto sad plačeš zato što ćeš da se useliš? Dok ti plačeš, Agaton će da zauzme sve sobe.

GINA: Pravo kažeš! ’Ajde Proko! (Pođe). A ti Sarka?

SARKA: Ja neću da se naturam. Doći ću i ja, samo docnije, pa ako bude mesta i za mene, dobro, a ako ne bude, vratiću se svojoj kućici. Nemam šta da brinem kad ste vi toliki tu.

GINA: Pa jes’, pravo kažeš. Zbogom, Sarka.

SARKA: Zbogom pošla!

GINA: (Sa Prokom ode).

2.2.14. 14. SARKA, DANICA

SARKA: (Pošto ostane sama, pođe u desnu sobu, naviri pa pređe u levu sobu. Usput već skida šešir i mantil).

DANICA: (Ulazi i kad vidi da nema nikoga čisto odahne dušom).

SARKA: (Proviruje na vrata, komotna, razgolićena). Je l’ te, molim vas, ima li ovde u kući kakvih papuča?

DANICA: (Zgrane se). Vi ste ovde?

SARKA: Pa da, izabrala sam ovu sobu, tu sam se smestila, ali ne mogu tek ići po kući bez papuča.

DANICA: (Očajno krši ruke). Gospode Bože!

ZAVESA

2.3. Drugi čin

(Ista soba)

2.3.1. 1. SARKA, MIĆA

SARKA: (U muškom kućnom šlafroku, na nogama joj ogromne muške papuče; sedi na divanu i pušeći cigaretu razgleda jedan album).

MIĆA: (Dolazi s polja, nosi jedan kuferčić). Gle, pa vi ste već tu, prija Sarka?

SARKA: Nisam ja već tu, nego nisam ja ni odlazila odavde.

MIĆA: Ostali ste?

SARKA: Ostala, dabome! Nije nego da mi drugi uzme ovu sobu sa balkonom. Željna sam da vidim malo sveta.

MIĆA: Ja sam morao otići do kuće da uzmem najpotrebnije stvari.

SARKA: Ama, kakve stvari, neću valjda ovde vek vekovati. Procunjala sam malo po kući pa našla pokojnikov šlafrok i papuče, pa eto, šta mi fali?

MIĆA: A je l’ još ko došao?

SARKA: Svi su došli.

MIĆA: Ama zar svi?

SARKA: Pa svi, dabome!

MIĆA: I zauzeli sobe?

SARKA: Zauzeli, nego! Eto, tu su, u toj sobi, Agaton i Simka. Ovde sam ja.

MIĆA: A ovamo?

SARKA: Tamo je Tanasije sa Vidom.

MIĆA: A Proka?

SARKA: On je tamo, iz dvorišta, a Trifun u onoj maloj sobi gore.

MIĆA: Pa gde ću ja?

SARKA: Jedino još nije zauzeta pokojnikova soba, ona gde je umro.

MIĆA: Pa meni, uostalom, ta soba i pripada.

SARKA: Možeš tamo, samo ako se ne bojiš.

MIĆA: Čega da se bojim?

SARKA: Pa, velim, da ti se nešto ne javi pokojnik noću u snu.

MIĆA: Neka mi se javi. Ja bih čak i voleo da mi se javi. Pravo da vam kažem, prija Sarka, i voleo bih da progovorim s njim onako, u četiri oka.

SARKA: Baš, prijatelj Mićo, da te nešto zamolim, Ako ti se javi pokojnik, zapitaj ga, tako ti Boga: kako mu padaju rod ovaj Agaton i Simka? Ovde mi se popeše sa svojim srodstvom.

MIĆA: Ne brinite vi, prija Sarka, zapitaću ja i za Agatona i za mnoge druge, (penjući se uz stepenice). jer sad su svi bliski rod, kao da ja ne postojim. (Ode).

2.3.2. 2. SARKA, GINA

GINA: (Dolazi s polja vrlo oprezno, okrećući se levo i desno i ne videći Sarku. Ona na prste prelazi preko scene, noseći pod miškom veliku crnu kutiju u kojoj je srebrn serviz).

SARKA: (Okrene se i spazi je). Otkud ti, Gino?

GINA: (Preplašeno cikne, stavi odmah kutiju za leđa i nasloni se na zid na kutiju da bi mogla osloboditi ruke). Iju! Iju!…

SARKA: Šta ti je, more

GINA: (Užasno uzbuđena). Ju, tako sam se prepala!

SARKA: Šta imaš da se prepadneš, nisam ja pokojnikov duh. A odakle ti, bogati?

GINA: Otuda… bila malo… izišla sam malo iz sobe kao da se prošetam, pa svratila u trpezariju da obrišem prašinu.

SARKA: Ju, prija Gino, što da brišeš, valjda ima u ovoj kući ko da briše prašinu?

GINA: Pa ima, nije da nema i ubrisano je, nije da nije ubrisano, ali ja tako navikla.

SARKA: Jeste, pravo da ti kažem, i ja tako! Volim ti u tuđoj kući ubrisati nego ne znam šta da mi daš.

GINA: Pa to znaš, te i zadržah se tamo. Gledam Bože one stvari, pa sva me potseća na pokojnika. Gledam onu stolicu na kojoj je sedeo, pa tanjir, pa nož, viljušku, pa me sve guši tuga; pa pogledam slanik pa mi pade na pamet: Bože moj, pokojnik je, koliko juče umakao u taj slanik… (Zaplače se).

SARKA: Eto ti sad, pa ne moraš ti zato plakati što je on umakao u slanik.

GINA: Pa ne moram, al’ tako, kad se setim a mene guši.

SARKA: Ostavi bogati to, nego šta je tebi ženo, te si se prilepila uz taj zid kao taksena marka?

GINA: (Zbunjeno). Kako da ti kažem… ovaj, i nisam se prilepila, nego tako, naslonila se; oduzele mi se nešto noge pa se naslonila malo.

SARKA: Pa idi u sobu, lezi.

GINA: Ne mogu, ne mogu da maknem.

SARKA: Da te povedem?

GINA: Neka, idi ti u svoju sobu pa ću ja već lako.

SARKA: (Prilazi joj). Kako da idem zaboga, a tebe da ostavim tako uza zid. (Hoće da je obuhvati rukom). Odi, nasloni se na mene!

GINA: (Očajno). Ne, ne ako Boga znaš!

SARKA: Ju, crna Gino, šta ti je to za leđima?

GINA: (Prestravljena). Koje?

SARKA: (Izvuče kutiju). Ovo!

GINA: To? Izgleda kao da je neka kutija.

SARKA: Nije kutija, nego srebrn servis, Gino!

GINA: Biće, veruj, biće servis, kad ti tako kažeš.

SARKA: (Otvori kutiju). Pa servis, dabome!

GINA: Iju, iju, iju, ko bi to rekao?

SARKA: Ama šta: ko bi rekao?

GINA: Pa to; ja sam mislila kutija.

SARKA: More ostavi šta si ti mislila; nego zar ti, tako ti Boga, ništa manje nego srebrn servis?

GINA: Tako mi Boga, Sarka, uzela sam ga koliko uspomene radi. Ti znaš koliko ja žalim pokojnika.

SARKA: Znam, kako da ne znam.

GINA: Pa velim, za toliku žalost pravo je da uzmem kakvu sitnicu za spomen.

SARKA: Pa kad si htela sitnicu, što ne uzede slanik, kad te je on i inače ražalostio, nego čitav servis?

GINA: Pravo da ti kažem, Sarka, uzela sam da ga sklonim, Vidim onoga Agatona, zašao sa Simkom po kući, cunja na sve strane. Rekoh, ako Agaton, spazi ovaj servis… Znaš ga već kakav je a ima pik na srebrne stvari.

SARKA: To je istina! (Seti se). Ju, pa on bi mogao i moj budilnik da skloni.

GINA: A u kojoj je sobi taj budilnik?

SARKA: Baš u njegovoj.

GINA: E onda da znaš, taj budilnik je već u njegovom koferu.

SARKA: Šta kažeš?

GINA: To što ti kažem!

SARKA: Vala, neće mi ga majci oteti pa makar se rvali. Je l’ reče, da su Agaton i Simka tamo negde?

GINA: Tamo dabome!

SARKA: Dobro, Gino, nosi ti ovu sitnicu radi uspomene i skloni je u tvoj kufer da nešto ne naiđe Agaton, a ja već znam šta ću.

GINA: (Polazeći). Samo, Sarka, znaš kako je, ovakve stvari ne treba razglašavati.

SARKA: Ne brini de; znam ja šta je to familijarna tajna.

GINA: Pa jeste, to treba da ostane međ’ nama. (Ode noseći kutiju).

2.3.3. 3. SARKA, AGATON, SIMKA

SARKA: (Obzire se levo i desno pa kad vidi da nema nikoga a ona pažljivo odlazi u Agatonovu sobu).

AGATON: (Nailazi sa strane, za njim Simka. On ide kruto, jer je pod leđa od kaputa metnuo veliki srebrn služavnik koji donjim krajem viri).

SARKA: (Izilazi iz njihove sobe noseći u džepnu maramicu uvijen neki predmet. — Nju neprijatno iznenadi susret sa Agatonom i Simkom i zbuni se, te strna paket u šlafrok).

SIMKA: Gle, otkud ti u našoj sobi?

SARKA: Htela sam znaš da obrišem prašinu… ama nije, kakvu prašinu, šta ja govorim? Nego, ne znam gde sam ostavila papuče?

AGATON: Pa eto ih na nogama.

SARKA: (Pogleda). Gle, istina!

SIMKA: Pa istina, dabome, i ne znam samo, šta imaš u mojoj sobi da tražiš papuče?

SARKA: Bože, Simka, pa nismo, da kažeš tuđini, pa da ne mogu da ti dođem. Toliko valjda mogu da ti uđem u sobu i da mi uđeš u sobu.

SIMKA: Svoji smo i dođi mi kad sam ja u sobi, a nemoj mi se zavlačiti kad ja nisam tu.

SARKA: Bože, Simka, ne misliš valjda da sam ušla ne znam zašto?

AGATON: Pa nisi, samo znaš taj paket…

SARKA: Prigladnela sam pa uzela dve zemičke, eto ti.

AGATON: Pa što tutnu zemičke pod kaput kad nas vide?

SARKA: Izgleda kao da ti nešto sumnjaš. E jesi čuo, Agatone, tome se nisam nadala od tebe. Nisam valjda… ne boj se, nisam ja od takvih; pre bih dala da mi se otseku prsti no što bi se tuđe stvari dotakla (U tom trenutku budilnik pod Sarkinim šlafrokom zazvrji strahovito glasno. Ona prebledi, prestravi se, zbuni se, uzvrda se i cikne). Iju, iju, iju!

SIMKA: Šta ti bi, ženo?

AGATON: Ama ti kao da nešto zvoniš, Sarka?

SARKA: (Pritisne budilnik, guši ga ali ne pomaže). Otkud zvonim, šta imam da zvonim?

AGATON: Zvoniš, bome, te još kako!

SARKA: Ama nije, kad ti kažem; nisam ja valjda električna baterija pa da zvonim.

AGATON: Evo, slušaj, Simka.

SIMKA: (Priđe bliže Sarki da čuje).

SARKA: (Da bi zagušila glas budilnika, peva). Traj la, la, la! Traj, la, la!

SIMKA: (Krsti se). Bog te video, Sarka, pevaš u ovoj kući?

SARKA: (Užasno zbunjena). O, Gospode Bože! (Obzire se levo i desno i najzad u očajanju baca paket na fotelju pa klonulo i malaksalo seda na njega ne bi li mu prigušila glas. U tom budilnik prestane zvrjati; ona se umiri i gleda očajno čas Simku čas Agatona). Ama, šta to bi, po Bogu ljudi?

AGATON: Zvonila si, Sarka; eto to je bilo, zvonila si.

SIMKA: I pevala si.

SARKA: (Krsti se). Neka je daleko od nas, al’ biće da su to neki duhovi.

AGATON: Nisu to duhovi, Sarka, nego budilnik.

SARKA: Ju, kakav budilnik?

AGATON: Pa taj što sediš na njemu.

SARKA: Šta imam da sedim na budilniku; nikad u životu nisam sedela na budilniku, pa sad ću.

AGATON: Ja ti govorim o onome budilniku što si ga uzela iz naše sobe.

SARKA: Iju!

SIMKA: Bože moj, ko će kao Bog! A ja još kažem jutros Agatonu: navij, bogata, taj budilnik da ga čujemo kako zvoni.

SARKA: E pa eto, čula si sad!

SIMKA: Pa čula sam, dabome!

AGATON: Sramota, Sarka, moram ti reći sramota! Mi nismo došli ovde u kuću da pljačkamo, nego da čuvamo pokojnikovu imovinu, a ti… Ajde, bogati, Simka, ostavi je! (Pođe ljutito i zaboravljajući da mu je služavnik za leđima, okreće Sarki leđa).

SARKA: (Spazi služavnik). Čekaj, čekaj, prijatelj Agatone. Sve hoću da te zapitam, pa mi nekako ne dade da dođem do reči: ama šta je tebi, čoveče, pa sa se ukrutio kao mlada na viđenju?

AGATON: Ne znam, stegao me neki reumatizam u leđima.

SARKA: Na vidim ja već to da je reumatizam, samo rekla bih da je srebrn reumatizam.

AGATON: Ako je i srebrn, ali bar ne zvoni.

SARKA: Pa ono ne zvoni, ali ako ja povučem uže, mogu zazvoniti sva četiri zvona sa saborne crkve.

AGATON: Ti imaš da ćutiš!

SARKA: Pa ćutaću, de, samo htedoh da ti kažem, što reče ti maločas, nismo mi došli u ovu kuću da pljačkamo nego da čuvamo.

AGATON: Pa da čuvamo, dabome! Zato sam ja i uzeo ovo, nego zašto?

SARKA: Pa zato, dabome!

AGATON: I nije da sam se ja uvlačio u tuđe sobe pa da uzmem, nego sasvim slučajno, više onako usput.

SARKA: Pa jest, što kažeš.

AGATON: Pođemo ja i Simka malo u baštu da uzberemo koji cvetić, pa tako pođemo u baštu pa svratimo u trpezariju i ja tamo spazim ovaj služavnik, pa kažem Simki: Zašto da idemo u baštu da uzberemo cveće, bolje je da uzmemo ovaj služavnik.

SARKA: Pa bolje, dabome!

AGATON: I jeste! Rekoh, bolje, Simka, da ponesemo služavnik. A evo i da ti kažem zašto je bolje. Drugome ne bi, ali tebi ću da kažem. Vidiš ti ovaj Trifun, on bi bio kadar, kad bi se dočepao ovog služavnika, da ga odnese pravo u založnu banku, samo da ima čime da se kocka. I ovo što sam ja uzeo ovaj služavnik, može se reći da sam ga spasao.

SARKA: Pa jest što kažeš, i ja sam budilnik spasla.

AGATON: Pa dobro de, neka ti bude. Samo znaš Sarka, o tome ne treba da se čuje, jer ako navale svi da spasavaju…

SIMKA: Kakvi su, razgrabili bi celu kuću!

AGATON: Zato, ’ajde svako u svoju sobu pa da se rastovarimo.

SARKA: (Koja još uvek sedi na budilniku, ustaje). ’Ajde, bome, jer ja se nažuljih kao niko moj. (Razilaze se svako u svoju sobu).

2.3.4. 4. MIĆA, DANICA

MIĆA: (Silazi niz stepenice dolazeći iz svoje sobe).

DANICA: (Dolazi istovremeno sa sredine).

MIĆA: Kakvo prijatno iznenađenje? U novome stanu pa prvi susret sa vama!

DANICA: U kome novom stanu?

MIĆA: Pa i ja sam se uselio ovde.

DANICA: (Zaprepasti se). I vi?

MIĆA: Kako „i ja“? Pa ja na prvom mestu, ja pre no svi ostali.

DANICA: Ama šta je to, zaboga, šta se to dešava ovde, kao da je pusta kuća?

MIĆA: Odista, navalili svi.

DANICA: Sirota tetka, razbolela se od jeda, a i ja…

MIĆA: Ne vidim, zašto se morala razboleti zbog toga?

DANICA: Pa kako, zaboga? Ovo je… ja prosto ne mogu da pojmim kako su se gospoda i gospođe mogli useliti. Je li ko pitao advokata; je li on to odobrio? Jeste li vi, na primer, pitali advokata?

MIĆA: Kako, ja da pitam advokata? Šta imam ja da pitam advokata? On bi mogao mene da pita: Želite li, gospodine, da se uselite u kuću? On mene, a na ja njega.

DANICA: Pa je li vas pitao?

MIĆA: Nije, ali ne mora me ni pitati; ni ja njega ni on mene.

DANICA: Ja ne znam zbilja šta da radim?

MIĆA: Budite spokojni. Jedna tako lepuškasta devojčica ne treba da se jedi.

DANICA: Nije, nego valjda ravnodušno da gledam sve ovo šta se dešava.

MIĆA: Ravnodušno ne. Eto i ja kad sam kraj vas, nisam ravnodušan. I kad bi hteli da mi date prilike, vi bi se uverili da ja nisam ravnodušan prema vama.

DANICA: Gospodine, ja sam vas već jedanput opomenula na učtivost. Ako vam to nije dovoljno. Ja umem i drukče da vas opomenem.

MIĆA: Bože moj, Bože moj, tako lepa devojka a tako gruba. Pa, zaboga, mi bi se morali nekako sporazumeti; sedećemo zajedno, u istoj kući, tako reći pod istim krovom.

DANICA: Varate se, gospodine, nikad pod krovom u kući gde ste vi.

MIĆA: Ne mislite se valjda seliti?

DANICA: I to ću učiniti ali pre toga idem advokatu, da mu saopštim šta se sve ovde dešava.

MIĆA: Šta se to njega tiče?

DANICA: Meni je poznato da je on staralac, da on vodi brigu o kući pa će on najbolje i znati može li se od ove kuće praviti logor. (Ode).

2.3.5. 5. MIĆA, AGATON, SIMKA

MIĆA: (Gleda za njom, seda, pali cigaru).

AGATON: (Vraća se iz sobe, za njim Simka). Gle, i ti si tu?

MIĆA: (Uvređeno). Kako to: gle i ti si tu? Može biti ja bih pre vama mogao reći: gle, i vi ste tu?

AGATON: More, ja i ti ništa; nama i jeste mesto ovde, ali skrhala se cela familija.

MIĆA: Zar baš svi?

AGATON: Pa svi, dabome! Eto tu, u toj sobi je Sarka. Po ceo dan sedi na balkonu a ako i iziđe iz sobe, ona zvoni. Tamo su Tanasije i Vida, po ceo dan sede u sobi i izračunavaju svakome od nas stepen srodstva sa pokojnikom. Tamo su opet Proka sa Ginom. Uzeli onu sobu gde stoji pokojnikova kasa i Gina po ceo dan plače kraj kase. A tamo je gore Trifun; našao u trpezariji jedan stari špil karata pa sam samcit igra a deli u dvoje.

SIMKA: A koju si sobu ti uzeo?

MIĆA: Ja Onu koja mi i pripada. Uzeo sam pokojnikovu sobu.

SIMKA: Pa tamo još gori kandilo?

MIĆA: Ja sam ga, bome, ugasio.

SIMKA: Kako da ga ugasiš, zaboga? Pa to je gorelo za dušu pokojnikovu.

AGATON: Pa ako, Simka, gorelo je nedelju dana pa šta će mu više.

MIĆA: Dabome!…

2.3.6. 6. GINA, PREĐAŠNJI

SIMKA: (Pri pojavi Gininoj). Baš ovaj čas, kažem prijatelj Mići: ova naša prija Gina zavukla se u sobu pa po ceo dan plače.

GINA: Šta ću, ko će ožaliti pokojnika ako neću ja.

AGATON: A gde ti je Proka?

GINA: On ode u opštinu da potraži pravnoga referenta da ga pripita: imamo li mi prava da se uselimo ovde u kuću?

AGATON: A šta ima to da pita?

MIĆA: To se samo po sebi razume.

SIMKA: I što ne zapita Agatona, Agaton zna te zakone.

GINA: Pa vi i ne znate šta je sve bilo; došli ste na gotovo, kad je Proka već osvojio kuću.

MIĆA: Kako osvojio?

GINA: Ne znate vi, kako je nas dočekala ona tetka, jer mi smo prvi stigli.

SIMKA: A šta ima ona tu da se meša?

GINA: Dočekala nas je kao da smo neprijatelji a ne familija. Nije nam htela dozvoliti da se uselimo u kuću; veli: njoj je poverena kuća pa ona ima i da je čuva.

SIMKA: Vidiš li ti, molim te, kako se ona pravi gazda na tuđem imanju.

GINA: Zaključala kuću pa nas ne pušta.

SIMKA: Pa kako uđoste?

GINA: Hvala Bogu, Sarka ja bila u kući, pa nam ona iznutra otvori a Proka bome gurnu onu tetku laktom, te ona ode preteći, veli, javiće policiji. Eto, zašto je Proka otišao da se propita.

SIMKA: Pa dobro, Agatone, ti bar znaš zakone, je l’ može to da se ona žali policiji?

MIĆA: Ja mislim da mi kao familija imamo prava da se uselimo?

AGATON: Pa, kako da vam kažem; u tom pogledu je zakon vrlo rastegljiv, može da bude ovako a može da bude i onako.

MIĆA: Ja to ne mogu da razumem, kako zakon može i ovako i onako.

AGATON: Ima, ima takvih zakona!

2.3.7. 7. TANASIJE, VIDA, PREĐAŠNJI

VIDA: (Trgne se). Ju, da nije ovo kakav dogovor? Da se mi vratimo ako smetamo?

SIMKA: Šta ima da smetate, i vašu brigu brinemo, jer i vas će da najuri policija kao i nas.

TANASIJE: Kako da najuri policija, zašto?

MIĆA: Zbog rastegljivosti!

TANASIJE: Zbog kakve rastegljivosti?

MIĆA: Zbog rastegljivosti zakona, zbog koje može biti i ovako i onako. Eto pitajte prijatelj Agatona.

TANASIJE: Što ne govoriš, Agatone?

AGATON: Šta imam da govorim. Mogu da nas najure ako smo se bespravno uselili u kuću.

SIMKA: Tetka nam preti da će nas policijom izbaciti.

VIDA: Iju, blago nama! Ama zar mi, familija, pa da nemamo prava?

TANASIJE: Pa dobro, Agatone, ja mislim da ti to kao čovek od zakona najbolje znaš?

AGATON: Pa znam dabome!

TANASIJE: E pa, kad si se ti uselio?…

AGATON: Ja, to je drugo! Nemoj ti na mene da gledaš. Da sam se ja sam uselio, to bi se nekako pred zakonom moglo protumačiti, ali vi potegli svi pa napunili kuću.

SIMKA: Pa jes’, dabome! ’Ajde ti Tanasije i ti Vido i recimo ovaj prijatelj Mića; dobro vi, al’ što će ovde onaj Trifun, pa onda Sarka? I najzad, svi drugi kako tako, al’ da je pita čovek, ovu Sarku, šta će ona ovde?

2.3.8. 8. SARKA, PREĐAŠNJI

SARKA: (Obučena). Baš, rekoh, da iziđem, da se vidim s kim. Osušila mi se usta u sobi.

AGATON: Pa jes’, okvasi ih malo!

SARKA: Ju, pravo da vam kažem, baš je to uživanje jedna soba sa balkonom. Sedim tako na balkonu pa se osećam, pravo da vam kažem, kao da sam rođena na balkonu. A svet prolazi, prolazi, prolazi… Kažem vam, pravo uživanje.

2.3.9. 9. TRIFUN, PREĐAŠNJI

TRIFUN: (Pojavljuje se na stepenicama). Je l’ to neki zbor? (Silazeći). Pa ti, brate Agatone, odsad kad hoćeš da držiš familijarni zbor, a ti zasviraj u neku trubu ili udri u doboš, pa da se zberemo.

AGATON: Gotovo i treba da se zberemo, jer imamo zajedničku nevolju da zbrinemo.

TRIFUN: E, a koju to?

AGATON: E pa tu, što ste svi potegli pa se uselili ovde. Da ste pustili mene samoga…

TRIFUN: Ako, bolje je da smo svi zajedno.

AGATON: Bolje, videćemo da l’ će biti bolje!

2.3.10. 10. PROKA, PREĐAŠNJI

PROKA: (Dolazi s polja). Jeste li svi tu?

SIMKA, GINA, TANASIJE, MIĆA: Šta je?

PROKA: Ne valja!

GINA: Šta ne valja?

PROKA: Bio sam kod našeg opštinskog advokata, pa mi on kaže da smo se mi protivzakono uselili u kuću.

AGATON: Pa dabome da ste se protivzakono uselili, kažem ja. Da ste vi mene samog pustili, sve bi drukče bilo.

TRIFUN: Pa jest, sasvim bi drukče bilo.

TANASIJE: Pa dobro, Agatone, ’ajde šta ti veliš, šta da se radi sad?

TRIFUN: Kako smo se uselili, tako da se iselimo.

GINA: Ju, ju, ko bi tu sramotu podneo od sveta?

PROKA: Bila bi odista velika sramota, nego da ti, Agatone, pođeš do advokata.

AGATON: Koga advokata?

PROKA: Ovoga staraoca, pa da mu to nekako vešto objasniš kako smo se mi uselili ovde u dobroj nameri.

AGATON: Za mene znam da imam dobre namere.

SARKA: A zar ja nemam?

AGATON: Jest i ti.

GINA: Otkud pa samo vi? Svi smo došli s dobrim namerama.

SARKA: Pravo kaže Gina, svi smo došli s dobrim namerama.

PROKA: Ostavite sad to zašto je ko došao; nego šta veliš, Agatone, je l’ da pođeš ti do advokata?

NEKOLIKO GLASOVA: Treba, dabome!

AGATON: Pa kad velite, ’ajd’ da pođem!

MIĆA: A šta veliš, Agatone, kad se već onako upustiš s njim u razgovor, da li možeš nešto tom prilikom da ga ispipaš kako glasi testamenat?

NEKOLIKO GLASOVA: Jest, jest. To bi dobro bilo!

AGATON: Probao sam ja to, nije da nisam probao, ali ne ide. Ni reči neće da kaže; veli ne zna.

PROKA: Ama kako ne zna kad je on pisao testament?

AGATON: On zna dabome, al’ eto, ne možeš ni reč da mu iščupaš.

TRIFUN: Pa ti se, Agatone, uvek hvališ kako si vešt islednik; pa eto ti pokaži tu.

AGATON: Ne hvalim se ja, nego sam odista ja važio kao najveštiji islednik. Umeo sam od svakog krivca izvući priznanje. E, al’ ja sam imao zato naročite svoje metode. Pitam okrivljenoga ljudski i što kažu čovečanski, on neće da prizna. Neće, dobro! Ja naredim da ga istuku u apsi, i kad ga, oni dole premlate, on lepo prizna. Šta može drugo nego da prizna. Kažem ti, imao sam svoje metode i bio sam vrlo vešt islednik, al’ ono je drugo, a ovo je drugo. Ne mogu ja tek narediti da se advokat istuče i premlati da bi priznao šta piše u testamentu.

TANASIJE: Pa ne može, dabome!

PROKA: Ama ostavite se ljudi praznih razgovora da ne gubimo vreme. Nego, deder, Agatone, da pođeš ti advokatu.

VIDA: Reci mu da smo se mi ovde uselili kao familija; nismo mi tuđinci s ulice.

SIMKA: I valjda imamo preča prava nego tetka.

MIĆA: Recite mu, prijatelj Agatone, da smo mi naslednici.

PROKA: I reci, da mi inače poštujemo zakon i ne želimo da ga vređamo.

GINA: i reci mu da smo se mi uselili da čuvamo da ko ne raznese.

TANASIJE: · I reci mu da smo svi čestiti, ugledni ljudi.

TRIFUN: I reci mu da ćemo mi pripitati i druge advokate.

AGATON: Ama nemojte vi mene učiti, šta ću mu reći. Nosio sam se ja već toliko puta s advokatima, umeću valjda.

PROKA: E pa hajde, bogati, pođi!

MIĆA: (Koji je stalno izvirivao kroz staklena vrata, ne bi li spazio Danicu). Nije potrebno da ide prijatelj Agaton, evo ga advokat ide ovamo!

SVI: (Iznenađeno). Ide?

MIĆA: Da, ide s njom.

GINA: Je l’ s tetkom?

MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom.

SIMKA: Ama sa onom devojkom?

MIĆA: Pa ona je maločas otišla da javi da smo se mi uselili.

AGATON: E onda to menja situaciju. Nego, znate šta ne možemo mi svi razgovarati s njim; ja mislim bolje će biti da se svi sklonite i da mene ostavite.

PROKA: Gotovo… Bolje je da ne vidi ovoliku gomilu.

AGATON: A ukloniću se i ja, neću da izgleda kao da sam ga naročito očekivao, nego ću ja posle naići kao slučajno.

TANASIJE: Jest, jest, da se raziđemo! (Svi se razilaze u svoje sobe).

2.3.11. 11. DANICA, ADVOKAT

ADVOKAT: (Dolazeći s polja s Danicom). Gde su dakle ti naselenici?

DANICA: (Obučena je, pošto je došla spolja). Po sobama.

ADVOKAT: Po kojim sobama?

DANICA: Po svima, zauzeli su celu kuću.

ADVOKAT: Hm! Neka vrlo zanimljiva porodica.

DANICA: Vama je to smešno?

ADVOKAT: Pa i vi treba da se smejete svemu tome: nema tu ničeg tragičnog.

DANICA: Ali kako da ne, zaboga, kad se tetka prosto razbolela od jeda.

ADVOKAT: Umirite se, sve će biti u redu.

DANICA: Hvala Bogu!

ADVOKAT: Preduzeću odmah korake, samo, pravo da vam kažem. mislim se na koji način. Najjednostavnije bi bilo zvati policiju i izbaciti ih sve.

DANICA: Nemojte to molim vas, bilo bi i suviše grubo.

ADVOKAT: To i mene uzdržava. To bi bio vrlo neprijatan događaj: izbacivanje cele ožalošćene porodice. Ko zna kako bi se to tumačilo, naš svet je sentimentalan.

DANICA: Ne, ne, nikako policijom; ako bi imali kakav drugi način?

ADVOKAT: Drugi bi način bio, kada bi zahtevao od suda da se odmah otvori testament.

DANICA: Ja sam čula da se mora čekati četrdeset dana do otvaranja.

ADVOKAT: Da, to je bila samo pokojnikova želja ali ona nema osnova u zakonu i ne mora se ispuniti.

DANICA: Pa zar ne bi ipak bilo bolje ispuniti želju pokojnikovu?

ADVOKAT: I ja ne želim da je vređam ali je on sam predvideo ovakvu mogućnost. U zapisniku na kome je izjavio želju da se testament otvori posle četrdeset dana, dodao je i ovo nekoliko reči: „sem ako staralac nađe za neophodno da drugače postupi“. Ja bih dakle mogao naći da ovakva situacija nalaže neophodnost i sutra bi već mogao biti otvoren testament.

DANICA: A šta bi time učinili?

ADVOKAT: Saznalo bi se ko je naslednik i tada bi se svi ostali razbegli.

DANICA: Bi li u tom slučaju tetka i ja morali već sutra da se selimo iz stana?

ADVOKAT: Mislim da to ne mora biti još sutra a, ko zna, možda se nećete morati ni seliti.

DANICA: Kako to?

ADVOKAT: Pa, recimo, naslednik vas ne goni.

DANICA: Ali bi u tom slučaju već od sutra morali plaćati kiriju. Vi znate, da mi pokojniku nismo plaćali kiriju. Tetka je vodila brigu o kući i u naknadu za to imali smo besplatan stan. Pokojnik nam je i inače vrlo mnogo činio, naročito meni. Toliko puta me je obradovao kakvim darom; tako, često je satima razgovarao sa mnom a jedanput, kada sam bila bolesna, nije se micao od moje postelje. To je bio tako dobar i plemenit čovek.

ADVOKAT: Sve mi je to poznato pa stoga ja i mislim da će budući naslednik imati puno obzira prema vama.

DANICA: Varate se! Oni me svi tako popreko i tako neprijateljski gledaju. Ovde, među njima, osećala bih se vrlo nelagodno. Htela bih da se iselimo iako bi to tetki i meni donelo teške brige.

ADVOKAT: Zar je naći stan tako teška briga?

DANICA: Ne to ali… Tetkini prihodi, jedna skromna. penzija, nisu toliki da mogu pokrivati i kiriju i održavanje kuće. Morala bih se i ja postarati da štogod privredim. Zbilja, bi li me u tom slučaju, primili kao činovnicu u vašoj kancelariji? Makar to bila i najskromnija plata, samo da i ja što privredim.

ADVOKAT: Primio bih vas vrlo rado.

DANICA: (Radosno). Je l’ istina? O, kako se radujem; a kako će se tek tetka obradovati! Verujte, ona je zbog te brige i bolesna. Ona istina kaže da je bolesna od jeda zbog ovog čuda što se dešava po kući, ali ja mislim da je ona u stvari bolesna zbog brige koja nas očekuje. Smem li da odem i da joj kažem tu prijatnu vest da ćete me primiti za činovnicu; verujte to Na biti kao kad bih joj dala lek. Smem li?

ADVOKAT: Ali smete, zaboga, ja ostajem pri reči koju sam vam dao.

DANICA: (Neobično zadovoljna). Izvinite, molim vas; odmah ću se vratiti ali moram da trknem do tetke da je obradujem. Odmah ću se vratiti! (Ode).

2.3.12. 12. ADVOKAT, AGATON

AGATON: (Najpre proviri kroz vrata pa kad vidi i uveri se da je advokat sam, izlazi). Baš, jedva sam čekao da ostanete sami. Imam važan razgovor sa vama.

ADVOKAT: Utoliko bolje, jer i ja imam sa vama važan razgovor.

AGATON: E, to mi je milo. Nas dvojica i treba da razgovaramo o svemu, jer jedino smo ja i vi onako ljudi od zakona.

ADVOKAT: Vi ste dakle čovek od zakona?

AGATON: Kako da ne zaboga; bio sam dvadeset i sedam godina sreski načelnik.

ADVOKAT: O, pa utoliko bolje; vi ćete umeti da mi date jedno obaveštenje koja mi je vrlo potrebno?

AGATON: O, molim, vrlo rado!

ADVOKAT: Jeste li vi, kao sreski načelnik, kažnjavali slučajeve kad stoka, recimo ždrebe, nerast, june ili magare, uđe u tuđu njivu?

AGATON: Kako da nisam… kažnjavao sam gazdu čija je stoka a gazdu čija je njiva pregažena, upućivao sam da premlati prošcem stoku koja mu je ušla u njivu.

ADVOKAT: Pa dobro, to je stoka; ne razume ništa, a kako bi vi tek kaznili ljude, razumne, pismena, stvorenja, koja uđu u tuđe imanje

AGATON: A! Sad vidim našta vi navijate. Pa jest, imate pravo. Kažem ja njima: ama nemojte ljudi, to je protivno zakonu, ali oni navrli.

ADVOKAT: Pa njima se, znate, i da oprostiti — ali vama, vi velite da ste čovek od zakona.

AGATON: Jesam i verujte, ne bih nikad ja to učinio. Gde bih se ja ogrešio o zakon; ne daj Bože! Ali vidim, uselila se gomila u kuću a nema ko da održava red i onda šta sam mogao. Eto; samo zato sam se i ja uselio, da održavam red.

ADVOKAT: Pa lepo a kada bi vi, kao što ste već bili sreski načelnik, slučajno, ovoga trenutka, bili član ovoga kvarta i kada bih ja došao k vama kao staralac i rekao vam: uselili se nekakvi ljudi u kuću o kojoj ja vodim brigu. Šta bi vi na to uradili?

AGATON: Zvao bi s mesta podnarednika, dao mu još jednog žandarma i rekao bih mu: idi tamo i rasteraj onu stoku!

ADVOKAT: Znači, ja bih tako trebao da postupim?

AGATON: Mogli bi, ne kažem da ne bi mogli.

ADVOKAT: E ali, vidite, ja ne želim i neću tako da postupim.

AGATON: Sasvim, i ne treba!

ADVOKAT: Ja ću sasvim drukčije.

AGATON: Baš sam radoznao kako mislite?

ADVOKAT: Ja mislim ići u sud i zahtevati da se još sutra otvori testament.

AGATON: Zar može?

ADVOKAT: Zašto ne bi moglo?

AGATON: A pokojnikova poslednja želja?

ADVOKAT: To je samo želja; uostalom i sam testator je predvideo da se u slučaju, ako staralac nađe za neophodno, može i ranije otvoriti testament.

AGATON: A je l’ ima nešto neophodno?

ADVOKAT: Pa šta hoćete neophodnije no što se porodica protivzakono uselila u kuću?

AGATON: Sasvim. I odista, to bi najbolje bilo da se još sutra otvori testament.

ADVOKAT: To ćemo i učiniti.

AGATON: A mi, je l’ te, možemo do sutra ostati ovde u kući?

ADVOKAT: Nije red, ali najzad, jedan dan…

AGATON: Pa jeste. Gde da se krećemo i selimo za jedan dan, a pravo da vam kažem, bila bi i sramota od sveta.

ADVOKAT: Dobro, onda, ostanite do sutra!

AGATON: E to je lepo od vas! Ama kažem ja njima: pametan je to čovek taj advokat, neće on terati u krajnost. Znao sam ja to! E baš vam hvala u ime cele porodice.

ADVOKAT: Molim. Saopštite dakle porodici da će se sutra otvoriti testament.

AGATON: Saopštiću ja to, ne brinite, ali ako mi dozvolite, hteo sam nešto onako sasvim iz daleka da vas pitam?

ADVOKAT: Pitajte!

AGATON: Saznaću sutra, je l’ te, pa to ne menja stvar hoću li saznati danas ili sutra al’ znate, ja sam tako radoznao ne mogu da izdržim do sutra.

ADVOKAT: Šta to?

AGATON: Voleo bih da znam šta ja nasleđujem?

ADVOKAT: Pa kad me već tako izdaleka pitate, evo da vam izdaleka i odgovorim. Ja ne znam šta piše u testamentu.

AGATON: Eh, ne znate, pa vi ste pisali testamenat?

ADVOKAT: Pa zato ga i ne znam što sam ga ja pisao. Da ga nisam ja pisao ja bih mogao i reći što, al’ ovako…

AGATON: Ja, znate, polažem velike nade na taj testamenat. Ono, i svi ostali polažu velike nade, al ja mislim…

ADVOKAT: A svi očekuju nasledstvo?

AGATON: Pa svi, dabome, i svaki veruje da je glavni naslednik.

ADVOKAT: Pa što se onda ne pogodite međ’ sobom?

AGATON: Kako da se pogodimo?

ADVOKAT: Kad svako od vas veruje da je glavni naslednik znači da svi imate podjednaka prava, prema tome mogli bi lepo kao familija, prijateljski i sporazumno da podelite imanje.

AGATON: Odista, to bi mogli. A šta mislite, bi li to starateljski sudija uvažio, kad bi se mi sporazumeli pa mu sutra rekli: mi smo podelili imanje!

ADVOKAT: Sudija bi uvažio samo ono što piše u testamentu.

AGATON: Pa zar u testamentu ne piše da se sporazumemo?

ADVOKAT: Ja ne znam ali strpite se do sutra pa ako tako piše, onda se sporazumevajte. Nema smisla to ranija da činite.

AGATON: Pa jeste, pravo kažete.

ADVOKAT: Nemojte samo zaboraviti da saopštite porodici da je sutra otvaranje testamenta.

AGATON: Ama kako da zaboravim. Samo, moram to prvo da saopštim mojoj ženi. Ne znate vi kako je ona nestrpljiva da čuje šta smo razgovarali ja i vi. Moram prvo njoj.

ADVOKAT: Izvol’te, izvol’te!

AGATON: (Ode).

2.3.13. 13. ADVOKAT, DANICA

ADVOKAT: (Kad sagleda Danicu na zadnjim vratima). No, je l’ se obradovala tetka?

DANICA: Kako da nije?

ADVOKAT: Samo, jeste li vi dobro razmislili o toj vašoj želji da budete moj činovnik?

DANICA: Ne vidim, šta bih imala da razmišljam?

ADVOKAT: Ja sam na primer vrlo strog starešina.

DANICA: A ja sam vrlo savesna.

ADVOKAT: Pa onda, pedantan sam.

DANICA: Ja sam na dužnosti vrlo tačna.

ADVOKAT: Može se desiti da gdekad budem i nervozan.

DANICA: Ja umem da budem vrlo uzdržljiva i strpljiva.

ADVOKAT: Moram vam reći da sam na poslu i vrlo ozbiljan.

DANICA: To mi naročito imponuje.

ADVOKAT: Pa to je odista čudnovato kako se naše osobine slažu i tako reći, dopunjuju se.

DANICA: Znači dakle da me s poverenjem možete primiti u službu.

ADVOKAT: Pa ipak, ja imam jednu osobinu ili bolje reći manu, koja vam ni u kom slučaju ne može biti ugodna…

DANICA: A ta je?

ADVOKAT: Ja umem biti i ljubomoran.

DANICA: (Iznenađena). Ljubomoran? (Gleda ga dugo u oči). Ne razumem.

ADVOKAT: (Hteo bi da zabašuri utisak). Uostalom, to nije tako važna okolnost; to se vas ne mora ticati.

DANICA: (Još uvek pod utiskom). Ne razumem!

ADVOKAT: (Nespretno se izvlači). Dakle… da… ja sam već javio porodici; sutra se otvara testament i odmah zatim vi ćete biti oslobođeni briga.

DANICA: Pa to ja, u onoj radosti, nisam ni kazala tetki.

ADVOKAT: Recite joj!

DANICA: Hoću.

ADVOKAT: Recite joj sad odmah, ja vas i inače moram napustiti. Moram još ovog časa da preduzmem korake, da bih za sutra obezbedio otvaranje testamenta. Do viđenja, dakle! (Polazi).

DANICA: (Prateći ga). Do viđenja!

2.3.14. 14. AGATON, SIMKA zatim SARKA

AGATON: (Dolazi iz svoje sobe za njim Simka). Treba ih sve sabrati.

SIMKA: Pa da zađemo po sobama.

AGATON: Ček’ da zovemo Sarku, neka ih ona sazove. (Kuca na Sarkina vrata).

SARKA: (Dolazi). Je l’ me zoveš, prijatelj Agatone?

AGATON: Ne zovem te, nego, rekoh, imam važne stvari da saopštim familiji pa ne znam kako da ih sazovem na zbor?

SARKA: Pa nećeš valjda da ih ja sazivam? Nisam ja tvoj opštinski birov.

AGATON: Ne možeš ni ti, dabome; nego kad bi nešto navili budilnik pa bi se oni sabrali.

SARKA: Ne bi se to tako čulo, bolje bi možda bila kad bi ti, Agatone, udarao u služavnik. To bi se čulo te još kako.

AGATON: Pa jes’, to bi se čulo ali nezgodno je.

SARKA: E pa ako ti je to nezgodno, bio si vlast pa si grlat; kad si se drao ceo te je srez čuo, e pa zapni i sad.

AGATON: Pravo kažeš! (Metne šake na usta i razdere se). Oj narode! Proko, o, Proko! Trivune, Tanasije, Mićo! Oj, oj! (Javljaju se jedan po jedan iz svojih soba i pribiraju se).

2.3.15. 15. PORODICA

PROKA: Šta je pobogu, Agatone?

AGATON: Zberite se prvo svi!

TANASIJE: Svi smo tu!

AGATON: E onda sedite, pa ću vam sve po redu kazati.

PROKA: (Sedajući). Jesi li razgovarao?

AGATON: (Pošto su svi posedali a on ostao na nogama). Razgovarao sam, dabome da sam razgovarao i nisam zavijao onako iz daleka kao dosad, nego rekoh: ti znaš, sinko zakone, ali ih znam i ja, pa ’ajde da se ponesemo. Te ti je njemu odmah onako od prve; zahtevam u ime cele familije da se odmah otvori testamenat.

PROKA: I?

TANASIJE: A on?

AGATON: More, da vidiš uzvrda se kad ču kako ja to onako… nije da ga molim nego zahtevam; pa poče da mi vrda: te pokojnikova želja, te četrdeset dana te ovo, te ono. Ali ja njemu: Po zakonu ne moram da čekam četrdeset dana i neću da čekam! Tako ti ja podviknem njemu.

VIDA: I?

SARKA: A on?

AGATON: Poče on opet da vrda: te paragraf sedamdeset drugi, te pedeset šesti, a ja njemu: a sto četrdeset sedmi, a sto četrdeset sedmi, gospodine? Kad to ču, a on prosto prebledi i zbuni se.

VIŠE NJIH: Pa?

AGATON: Vide on da samnom ne može lako izići na kraj i da mu ništa ne pomaže vrdanje, pa pristade čovek.

SVI: (Uzbuđeno). Šta?

AGATON: Pristade da se otvori testamenat.

SVI: A!!!

AGATON: Jest, jest, da se otvori testamenat.

SVI: Kad?

AGATON: I tu poče da vrda: pa dobro gospodine Agatone, možemo ovih dana. Ne bome, podviknem ti ja njemu, nego ja zahtevam još sutra.

SVI: Još sutra!

AGATON: Nego šta!

PROKA: Pa je l’ pristao?

AGATON: Kad sam ga doterao uz zid, kad je video da nema gde, a on pristade.

SVI: Ama sutra?

AGATON: Sutra dabome! (Ponosito). Eto, tako ja razgovaram s advokatima!

PROKA: A šta kaže što smo se uselili?

AGATON: I tu je, da vidiš, bilo povuci potegni. Zapeo on kako nemamo pravo. Veli: drugo je to, gospodine Agatone, da ste se vi sami uselili ali cela familija.

TRIFUN: Pa sad već ostavi to što je on tebi kazao; nego šta si ti njemu kazao?

AGATON: A ja njemu: Nema zakona koji zabranjuje, niti ima zakona koji propisuje da se familija može useliti ili neuseliti u pokojnikovu kuću. Pa kako nema o tome naročitih, pisanih zakona, to se u ovome danome slučaju, mogu primeniti prirodni zakoni a po prirodnim zakonima familija ima prava da čuva imovinu svoga preminulog člana.

VIŠE NJIH: Tako je!

AGATON: Pa tako je, dabome, ali on, znaš kako je, advokatska posla, poče i tu da mi vrda, dok ja ne podviknuh: ja se ne selim iz kuće i nema te sile, koja će me izbaciti.

PROKA: Sasvim!

AGATON: Kad on to ču a on popusti kao udovica: Pa izvol’te, gospodine Agatone, pa nemojte se ljutiti, izvol’te, sedite u kući.

MIĆA: Pa sedećemo, dabome!

SARKA: Pa dobro, je l’ to mi nećemo nikako više ni da se selimo?

AGATON: E pa ti opet! Šta hoćeš, celog života valjda da sediš na balkonu. Imamo pravo da sedima dok se ne otvori testament a tada ostaje ovde onaj koji nasledi kuću.

MIĆA: Razume se!

SARKA: A meni se tako dopada moja soba.

TANASIJE: Pa kad si, Agatone, već tako priklještio advokata, zar nisi mogao da ga pripitaš i za ono?

AGATON: Koje ono?

TANASIJE: Pa ono: kako glasi testamenat?

PROKA: Pa eto, čućeš sutra.

VIDA: Ko će živ do sutra izdržati?

AGATON: (Tanasiju). I po toj stvari sam ga ispitivao.

SVI: (Radoznalo se zbiraju). E???

AGATON: Jest, ispitivao sam ga.

PROKA: Pa? Govori, brate Agatone, govori!

AGATON: Ama neka je on sto puta advokat, stari sam ja islednik, ne može on meni izvrdati.

PROKA: (Radoznao, prgav). Govori već jedanput, kumim te Bogom!

AGATON: Počnem ja, znaš, s njim razgovor o testamentu, ali onako iz daleka i vešto, da se on ne seti. Velim ja njemu: pošto ste vi pisali testamenat, to sve okolnosti govore da je vama testamenat donekle poznat.

VIŠE NJIH: A on?

AGATON: A on samo gleda u zemlju i ćuti, ne sme da me pogleda u oči jer bih mu ja iz očiju pročitao testament. Ali, stari sam ja majstor, ne ispuštam situaciju kad je jednom ščepam. Okupim ti ja njega ukrštenim pitanjima; pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja.

PROKA: (Gori od nestrpljenja). Pa odgovori li ono?

AGATON: Odgovori ali sve onako, tuc muc, a ja opet navalih pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja.

PROKA: (Očajno). Pa dosta, bre brate, sa tim ukrštenim pitanjima!

SARKA: Dade li ti bar kakav ukršteni odgovor?

AGATON: Znaš kako je, nije mi odgovorio; ne mogu reći da mi je odgovorio ali sam mu izvukao jednu reč. A meni je dosta jedna reč, više mi i ne treba. Što kažu, reci: „Oče naš“ pa mi je to dosta da te oteram na robiju. Na osnovu jedne jedine reči ja izvedem zaključak.

TANASIJE: Pa reče li bar tu jednu reč?

AGATON: Reče, dabome!

PROKA: (Drekne). Šta reče, po Bogu čoveče?!

AGATON: Nije rekao otvoreno nego zavijeno ali sam ja odmah izveo zaključak: da testamenat ostavlja porodici da po međusobnom sporazumu podeli imanje.

SVI: (Veliko iznenađenje). Au!!!…

AGATON: On ne kaže da je tako ali meni je jasno kao dan da je tako.

TANASIJE: (Zabrinuto). Pa šta ćemo sad?

AGATON: Ja mislim, braćo i sestre, mi bi za taj slučaj trebali da budemo spremni.

TANASIJE: Kako spremni?

AGATON: Pa tako, da se sporazumemo. Mogli bi ovaj naš skup da pretvorimo u konferenciju.

TRIFUN: I, dabome, ti da predsedavaš konferenciji?

AGATON: Ne moram ja, zašto ja? Evo nek predsedava Trifun, (Sedne). On te stvari bolje zna, eto nek predsedava on.

PROKA: Ti, ti, Agatone!

SVI: Pa dabome!

AGATON: Zašto ja, eto Trifun.

TRIFUN: De, nemoj biti na kraj srca. Znaš bolje, priznajem ti, znaš bolje.

AGATON: E pa kad znam bolje a ti se ne isprečavaj! (Prošeta značajno). Dakle, braćo, mi moramo biti spremni za slučaj da u testamentu piše da izvršimo deobu međusobno i po sporazumu. Kad nam sutra starateljski sudija pročita: ostavljam sve svoje imanje svojoj porodici s tim da ga ona po međusobnom sporazumu podeli, mi moramo odmah odgovoriti: mi smo se sporazumeli!

SVI: Tako je! Sasvim! Tako je!

AGATON: E. vidite, to bi imali još sad da rešimo.

TANASIJE: A kako misliš da bi se to moglo?

AGATON: Evo kako: da se prvo mi lepo, pošteno i bratski podelimo u bliže i dalje rođake.

SARKA: Eto ti sad, kako to može kad smo svi bliski rod?

AGATON: Nismo. Eto, prva ti nisi bliska.

SARKA: A po čemu opet nisam ja?

AGATON: Po tome što nisi!

SARKA: A ti si blizak?

AGATON: Blizak sam, dabome.

SARKA: Kako ti, tako i ja.

AGATON: E nije tako, Sarka. Nisi bliska; nisi bliska ti, nije blizak ni Proka, nije blizak ni…

PROKA: (Plane). Što ja?

SIMKA: Pa zato, Proko, što si ti rod po tvojoj prvoj ženi.

PROKA: Da sam ja rod po mojoj prvoj ženi, ne bi moja druga žena toliko plakala za pokojnikom.

VIDA: Pa, pravo da ti kažem, Proko, mi se baš svi i čudimo što se tvoja Gina toliko ubi plačući.

GINA: Zato, ako hoćeš da znaš, što iskreno žalim a ne kao vi.

SARKA: A što pa kao mi?

GINA: Metnuli ste crninu na sebe samo zbog testamenta a ovamo ni jedna ni suzu ne pusti.

SIMKA: Znamo mi, Gino, pošto je litar tvojih suza.

GINA: Iju! E, jesi čula…!

TRIFUN: Agatone, brate, jesi li ti predsednik ovoga zbora ili nisi? Ako ti pustiš žene da se objašnjavaju, onda nikad nećemo doći do sporazuma.

AGATON: Pravo kažeš, zapele kao da je ovo skupština kakvog ženskog udruženja. Da nastavimo mi; gde ono besmo stali?

PROKA: Ja nisam svršio svoju reč.

AGATON: E pa ’ajd’, govori!

PROKA: Ne govorim ja na pamet da sam blizak rod, nego imam i dokaze, (Vadi jedan veliki tabak hartije iz džepa). Ovo su dokumenta!

AGATON: Je l’ krštenica?

PROKA: Nije krštenica, al’ evo, pogledaj! (Razvija tabak).

AGATON: (Zagleda). Pa to nekakav plan?

TRIFUN: Pa Proka je arhivar u opštinskom katastru pa zna valjda da pravi planove.

AGATON: (Zagleda). Pa to si ti izradio katastar naše familije?

PROKA: Nije katastar nego stablo; je l’ vidiš ovo stablo?

AGATON: Vidim, pa šta?

PROKA: E, to stablo, to je pokojnik.

AGATON: Ama pokojni Mata?

PROKA: Jeste!

AGATON: Može biti, jer i pokojni Mata je bio tako nešto malo nakriv.

PROKA: A vidiš li ovu granu ovde?

AGATON: Vidim!

PROKA: To je pokojni čika Rista Nikolić.

AGATON: Koj’ čika Rista?

PROKA: Ujak pokojnog Mate.

AGATON: A, onaj, znam! Pa?

PROKA: E, vidiš taj čika Rista, imao je četiri sina: Spiru, Boška, Tasu i Miku. To su vidiš ove četiri grane što idu na niže.

AGATON: Vidim.

PROKA: A vidiš li ovu granu što visi od Mike na niže?

AGATON: Vidim, pa šta?

PROKA: To sam ja.

AGATON: Ti?

PROKA: Jeste, jer ja sam Mikin sin.

AGATON: E ako si ti to što visiš o ovoj grani, onda da znaš, na niske si grane spao.

PROKA: Eto, zar to nije jasno kao dan. To su dokumenta, brate!

SARKA: Ako je po tome, Proko, visim i ja valjda na nekoj grani a ne samo ti.

TRIFUN: A kako bi bilo da nam Agaton prvo objasni po čemu je on tako blizak rod?

AGATON: Moje se zna.

GINA, PROKA, VIDA, TRIFUN I SARKA: Pa da čujemo?

AGATON: Ama, ako se počnemo baviti tako raznim detaljima, mi nikad nećemo stići do kraja; nego da odmah pređemo na stvar; da mi izvršimo deobu nasledstva prijateljski i bratski kao što i dolikuje jednoj ovako otmenoj familiji.

PROKA: Pa ’ajde reci kako, de da te čujemo!

AGATON: Evo da počnemo od Sarke.

SARKA: Ama, što ti uvek od mene počinješ?

AGATON: Pa tako nekako, uvek mi se nađeš pod rukom. Da počnemo dakle od Sarke. Šta njoj treba, jedna guša jedna duša!

SARKA: Nemoj ti meni meriti ni po guši ni po duši, nego što je pravo.

AGATON: Moramo voditi računa i o potrebama. Drukčije su na primer tvoje potrebe a drukčije su moje.

SARKA: Gle molim te!

AGATON: Da kažeš da joj treba sprema za udaju pa ’ajd’, ’ajd’! Ali to joj ne treba. Dvaput se udavala pa dosta joj je to.

SARKA: A po čemu dosta? Po čemu ti to meni meriš je li mi dosta ili nije. Ja najbolje znam da l’ mi je dosta.

AGATON: Drugo je to da ima dece, ali eto, ni to nije bila kadra.

SARKA: Eto ti sad opet! Iju, još će mi izneti da nisam bila kadra. A po čemu nisam bila kadra?

AGATON: Pa eto, imala si dva muža pa ništa.

SARKA: Imala sam, to je istina ali šta sam ja kriva što nisam imala kad. Šta sam poživela sa prvim mužem? Dve godine!… a sa drugim tri i sedam meseca a to, brate, časkom prođe, nemaš kad ni roditi. Nisam imala vremena a ne što nisam bila kadra. Ali što ti meni decu, nemaš ni ti dece, pa šta?

AGATON: Ama ne prebacujem ti ja nego velim da imaš dece mogli bi ti i što više dati, ovako, ja mislim dosta ti je pet hiljada dinara u novcu i sve kujnsko posuđe.

SARKA: Iju, iju, iju, sram te bilo, Agatone! Kako ti to meni kao da ja prosim od vas. Ja ne prosim nego tražim ono što mi pripada.

AGATON: Pa dobro de, evo daćemo ti i onaj srebrna budilnik, Eto!

SARKA: Uzmi ga ti, Agatone, pa ga metni na srebrni služavnik, lepše će stajati.

TANASIJE: Jest, odista, Agatone, ti to nekako onako od oka meriš.

AGATON: Ama, čekaj, brate! Ja to iznosim više onako, kao predlog. Posle možemo razgovarati o tome pa negde skresati a negde i dodati po gdešto, Budite samo strpljivi!

VIDA: Pa ’ajde da čujemo dalje?

AGATON: Ovome Proki i njegovoj Gini da se da ona pokojnikova njiva u Malom mokrom lugu i deset hiljada dinara u gotovom.

PROKA: (Skoči). Oho! To ti zadrži sebi a ja hoću moj deo.

AGATON: Pa to ti je deo!

GINA: Zar ona prljuša njiva koja ne vredi ni lulu duvana. Gle ti kako on to nama!!…

PROKA: Ja tražim da Agaton prvo kaže šta on traži; da čujemo šta on misli da njemu pripada?

SVI: (Sem Simke). Jeste, to da čujemo!

AGATON: Kazaću ja već kad bude vreme.

SVI: Ne, ne, hoćemo sad da čujemo!

PROKA: Hoćemo da čujemo, pa prema tvojoj meri sebi da odmeravamo.

AGATON: Ja mislim, brate, prvo vama da podelim a meni šta ostane.

PROKA: Pa jest, šta ostane. Nama njive u Mokrom lugu i kujnsko posuđe i po dve tri hiljade dinara a tebi što ostane. Hoćemo prvo da čujemo šta ti misliš da tebi pripada?

SVI: Da čujemo! Da čujemo!

AGATON: Pa dobro, evo da vam kažem! S obzirom dakle na to što sam ja najbliži rođak…

VIŠE NJIH: E to ćeš izviniti! Po čemu to?

AGATON: Dobro, ’ajde onda ovako: s obzirom na moje rodbinske veze sa pokojnikom, s obzirom na to što sam ja šef familije…

TRIFUN: Gle sad opet, a po čemu si ti šef familije?

AGATON: Po tome što sam ja u ime familije razgovarao sa advokatom a nisi ti! Dakle, ako hoćete slušajte: s obzirom na rodbinske veze; s obzirom na to, što ja pretstavljam familiju, s obzirom na moje lične i opšte narodne potrebe; s obzirom na sve okolnosti i prilike u ovome danome trenutku, ja mislim da bi meni na prvome mestu pripadala ova kuća.

SVI: (Opšti uzvik). Ua!!…

AGATON: Čekajte: ova kuća sa celokupnim nameštajem računajući tu i budilnik…

SARKA: I budilnik i služavnik i sve ostalo.

AGATON: Jest, i sve ostalo. Zatim…

TRIFUN: Kako, zar još?

AGATON: Pa još nego šta?

PROKA: (Trifunu). Pusti ga molim te da ga čujemo.

AGATON: Zatim, meni bi imali pripasti i oni dućani na Terazijama.

SVI: Uha!

AGATON: Nije to sve!

TANASIJE: Pa nije dabome!

PROKA: Taj ne ume da stane!

AGATON: A zatim i vinograd sa vilom na Topčiderskom brdu.

SVI: Uha!

TRIFUN: Kako bi bilo i akcije Narodne banke?

AGATON: Pa i akcije Narodne banke, nego šta!

PROKA: A meni njiva u Malom mokrom lugu?!

SARKA: A meni kujnsko posuđe?!

MIĆA: A ja, ja kao i da ne postojim?

AGATON: Pa i ne postojiš, brate!

TRIFUN: (Mići). Ne postojiš, razume se! Zar tebi nije jasno da ovde samo Agaton postoji?

TANASIJE: Valjda sam ja preči od jednog Agatona.

SIMKA: Samo ti, Tanasije, ćuti!

VIDA: Ju, a što on pa da ćuti?

PROKA: Braćo i sestre, zar vi ne vidite da ovo nije familijarni sporazum i dogovor, nego pljačka?

SARKA: Pljačka, dabome. On akcije Narodne banke a meni kujnsko posuđe.

TRIFUN: Nismo mi 52.374 sreskih stanovnika pa da nam Agaton podvikne: „mirno“! a mi da stanemo u front i da trepćemo. (Od ovih Trifunovih reči pa do svršetka scene, dijalog teče vrlo naglo i živo, upada se u reč, govori se jednovremeno, prekidaju se govori, penje se ton i nastaje sve jače uzbuđenje da bi se završilo burnim sukobom).

TANASIJE: Svi smo mi ovde jednaki!

PROKA: Ne priznajem dogovor, ne priznajem šefa familije, ne priznajem testamenat, ne priznajem ništa i nikoga.

AGATON: I tebe niko ne priznaje!

TRIFUN: To je pljačka!

MIĆA: I ta je pljačka protiv mene uperena!

GINA: Hoće čovek kuću i dućane!

SARKA: Veleposednik…

VIDA: A pokojnik ga nije ni gledao.

SIMKA: Nije nego je tebe gledao, Vido!

PROKA: Ne pristajemo na sporazum!

TANASIJE: Svaki će da brani svoje!

AGATON: E onda vam ne dam ništa!

SVI: (Gnevno). Ko ne da? Ko si ti?

AGATON: (Ščepa stolicu). Ne približuj se!

PROKA: On hoće da se bije! (Ščepa i sam stolicu).

TRIFUN: Ne dajmo se!

SVI: (se uhvate za stolice i druge predmete, zauzimaju nasrtljiv stav, žene vrište, Mića se popeo na sto i umiruje mlatarajući rukama. Uznose se stolice i spušta se).

ZAVESA

2.4. Treći čin

(Ista soba)

2.4.1. 1.

PORODICA bez AGATONA i SARKE: (Opšta utučenost i potištenost. Sede raštrkano svako zasebno i jedno drugom okrenulo leđa. — Proka, očajna lica, nervozno šeta sa zabačenim rukama na leđima; Gina, vezala glavu preko čela i ukće; Simka naslonila glavu na obe ruke; Vida okrenula svima leđa i sama sa sobom razgovara kao da nekom čita lekciju; Mića se uvalio u fotelju, rukama zagrlio kolena i glupo gleda u tavan; Trifun uzjahao stolicu i naslonio čelo na naslon od stolice; Tanasije očajna lica piše i briše nešto na parčetu hartije).

PROKA: (Posle izvesne pauze). Moj brate, moj brate, ko se ovome nadao?

SIMKA: Ovako izigrati familiju!

TANASIJE: Izigrati? Nije izigrati nego podvaliti. Ovo je prosto podvala sa pokojnikove strane.

VIDA: Još kad smo stajali pred vratima starateljskog sudije meni zaigra levo oko, a meni levo oko nikad ne igra na dobro. A kad sudija poče da lomi pečate na testamentu a mene kao da nešto štrecnu: ju, rekoh u sebi, ovo nije na dobro!

GINA: Jadno ti dobro!

MIĆA: Sad svi tako a tamo, kod sudije, svi ste ćutali.

TRIFUN: Pa ne znam šta smo mogli?

MIĆA: Mogli ste da protestujete, kao što sam ja.

TANASIJE: Šta si ti?

MIĆA: Rekao sam otvoreno: ne priznajem testament.

TANASIJE: Pa šta?

MIĆA: Pa to, i rekao sam još: Mi protestujemo i mi ćemo povesti parnicu za obaranje testamenta.

TRIFUN: Pa jest, kakva bi to familija mi bili, kad ne bi obarali testamenat?

TANASIJE: Pa neće valjda tuđin da ga obara?

MIĆA: I ja mislim da mi ne treba da oklevamo, nego još danas da uložimo žalbu i da otpočnemo parnicu.

PROKA: Čekajte ljudi dok dođe Agaton. On je ostao u sudu da prepiše testamenat.

TANASIJE: Šta ima da ga prepisuje; svaki od nas zna šta je dobio.

PROKA: Ama nije zbog nas nego zbog advokata, jer on će posle iz suda otići doktoru Stojanoviću, to je za te stvari najčuveniji advokat, pa će njemu da poveri parnicu ali ne može s advokatom razgovarati bez prepisa testamenta.

TANASIJE: Jest, čuo sam za toga Stojanovića.

PROKA: To je najčuveniji advokat za obaranje testamenta. Odličan pravnik. Ili proglasi pokojnika za ludog ili izmisli falsifikat ili prosto ukrade testamenat. Kažem ti, odličan pravnik.

TANASIJE: Najbolje bi bilo kad bi pokojnog Matu oglasio za ludog. Jer, molim te, zar to nije ludo, da on mani ostavi 5.000 dinara. Zamisli 5.000 dinara!

VIDA: Kao da smo mi prosjaci.

TANASIJE: Pet hiljada dinara. Čudna mi čuda 5.000 dinara. Zna li on kad sam ja predavao ključeve Trgovačkom sudu dasu moji dugovi iznosili 460.000. To su vidiš sume s kojima ja radim a ne 5.000 dinara.

TRIFUN: Kao da je Agaton diktirao testamenat.

SIMKA: Ne greši dušu, prijatelj Trifune. Da je on diktirao izdiktirao bi sebi nešto više a ne samo 5.000 dinara.

TANASIJE: Dosta je Agatonu i toliko.

SIMKA: E, a po čemu njemu dosta a tebi nije?

TANASIJE: Drugo je Agaton a drugo ja.

SIMKA: Gle, molim te!

TANASIJE: Meni je to nasledstvo bila jedina nada. O toj karti mi je visila sva sudbina!

TRIFUN: Ne treba nikad sve na jednu kartu secovati.

TANASIJE: Mislio sam da se izvučem iz stečaja i kreditorima sam obećavao da se strpe dok umre Mata, a on pet hiljada dinara!

PROKA: Opet, to je nekako okrugla suma.

TANASIJE: Ama kakva okrugla suma; pet hiljada, okrugla suma!

PROKA: Recimo. Ali zamisli meni, 3.000, tri hiljade! Pa to je užasno!

GINA: To taman koliko sveću da mu upalimo.

MIĆA: A šta ja tek da kažem? Dve hiljade dinara. Pa to nije dovoljno ni za napojnicu sudskim poslužiteljima. Ja to smatram prosto kao uvredu.

SIMKA: I kome ostavi? Kome?… Jednoj… ne znam kako da kažem?

GINA: Kaži, sestro, kaži!

SIMKA: Da ostavi jednoj vanbračnoj devojki.

TRIFUN: Pa ostavio je i crkvi i prosveti.

SIMKA: Ostavio je nešto, koliko reda radi i da pokrije sramotu ali sve ostalo njoj: kuću, vinograd, dućane, akcije, gotovinu, sve, sve njoj.

GINA: Sve bome!

VIDA: I zar može to po zakonu, prijatelj Proko, da se ostavlja vanbračnoj deci?

PROKA: E vidiš, i tu nam je pokojnik podvalio. Bez znanja familije on je imao vanbračnu ćerku.

SIMKA: I nije ga sramota bilo da javno u testamentu kaže da ima vanbračnu ćerku.

GINA: I vidite li vi samo kako se i ta devojka pretvarala pred nama?

TANASIJE: A ne, tu ne treba grešiti dušu, ona nije ništa znala. Zar niste videli kako pade u nesvest?

GINA: Čudna mi čuda i ja bih pala u nesvest da sam sve nasledila.

MIĆA: Ja sam potpuno uveren da ona ništa nije znala.

VIDA: Bože moj, kako je on to sve vešto krio.

SIMKA: Ja mislim da mi taj testament možemo oboriti, jer ona je nezakonita ćerka a mi smo zakoniti rođaci.

VIDA: Pa ono ako ima Boga i pravde Božje, tako bi trebalo da bude.

TANASIJE: I onda ’ajde njoj, što kažu ćerka mu je, pa kakva je da je, ali što ostavi crkvi i prosveti tolike pare. Zar nije bolje bilo da se ja izvučem iz stečaja. Crkva i prosveta nisu pod stečajem.

GINA: Pa jest, prijatelj Tanasije, al’ opet, što kažu: bolje crkvi i prosveti nego jednoj nezakonitoj devojci.

MIĆA: Zbilja i meni to ne ide u glavu da ta devojčica, koja je ipak vrlo lepa, ujedanput sad postaje bogata naslednica a ja da primim legat od dve hiljade dinara.

VIDA: Rekoh li ja vama; ova devojka liči na pokojnika a vi svi na mene: Ua! kao da sam Bog zna šta kazala. A ova Gina se čak i zaplaka što vređam pokojnika.

GINA: Pa liči, dabome, da liči. Videla sam ja to odmah al’ nisam htela da govorim iz poštovanja prema pokojniku.

PROKA: Eto ti šta ti vredi to tvoje poštovanje; ostavio ti iz poštovanja tri hiljade dinara, kao prosjaku.

GINA: To nek ostane njemu za parastos; taman da se plate tri sveštenika a ne jedan, kao što mu je njegov staralac platio.

SIMKA: Kako, zar nećeš da primiš tih tri hiljade?

GINA: Pa primiću, nije da neću primiti ali mu neću kazati hvala; niti ću mu otići na parastos; niti ću mu poželeti laku zemlju.

VIDA: Ni ja bome!

GINA: Uostalom, ja se toliko i ne ljutim; nije da kažeš da sam mu rod neki pa da me je žao.

TRIFUN: Kako nisi rod?

GINA: Pa tako, rod mu je prva žena Prokina a ne ja.

SIMKA: Pa za čiji se ti račun, bogati, toliko isplaka?

GINA: Za Prokin račun.

TRIFUN: Pa dobro, Proko, a stablo, a grane?

PROKA: Ono je znaš crtao neki Rus, crtač u Katastru; crtao je svoje stablo, jer on je praunuk kneza Beljajeva, pa ja uzeo njegovo stablo, izbrisao sam kneza Beljajeva pa metnuo pokojnog Matu; a tu gde ja visim, visio je unuk kneza Beljajeva.

TRIFUN: E eto ti sad, kad ti hoćeš da visiš na tuđem granju.

PROKA: Bar da sam se pomogao!

TRIFUN: Pa znaš kako je, pokojnik je valjda mislio: dosta je ovom knezu Proki Beljajevu 3.000 dinara, pa ti toliko odredio.

2.4.2. 2. SARKA, PREĐAŠNJI

SARKA: (Obučena u upadljivo crvenu ili šarenu haljinu, pod šeširom okićenim cvećem ili pantljikama). Dobar dan, ožalošćena porodico! Dobar dan, šta mi radite kako ste?

SIMKA, VIDA, GINA: Ju, Sarka?!!…

VIDA: Šta ti bi, bogati?

SARKA: Kako šta mi bi? Neka tetka nosi crninu a ne ja. Osam dana nosim crninu za dve hiljade dinara, dosta mu je to!

GINA: Boga mi, Sarka, pravo i kažeš. Ne znam zašto sam se i ja ocrnila, valjda za njegovih tričavih 3.000 dinara. Nisam valjda luda… (Skida crnu maramu koju je nosila oko vrata, ustaje i vadi jedan cvet iz vazne pa ga zadeva u kosu). Što kaže Sarka, neka ga žali tetka!

TRIFUN: More, žene, da niste nešto preuranile? A ako Agaton sad dođe i donese nam vest da se advokat primio da obori testamenat?

SARKA: A zar je meni teško trknuti do kuće pa navući opet crninu?

TRIFUN: A ti, Gino, samo baciš cvet pa udariš opet u plač.

GINA: Pa jeste!

SARKA: (Ženama). Pravo da vam kažem, sestre, ja sam na čistoj šteti kad nosim crninu. Svako misli da sam u žalosti pa me gleda s nekim poštovanjem. A što će meni poštovanje, marim ti ja za poštovanje…

VIDA: Pa jest!

SARKA: Eto znam, kad sam bila udovica sa prvim mužem, pa tako, vrtio se oko mene neki mlad profesor a ja još u crnini; pa mi on kaže: „Imao bi, gospa Sarka, nešto da vam kažem, al’ ne mogu jer poštujem vašu tugu!“ Šta ima kog đavola da mi poštuje tugu, da ga pita čovek. Al’ tako vaspitan čovek pa poštuje tugu!

2.4.3. 3. AGATON, PREĐAŠNJI

AGATON: (Dolazi spolja).

SVI: (Opkoljavaju ga radoznalo, upravljajući mu jednovremeno pitanja). Dakle? Jesi li bio? Šta kaže?

AGATON: Polako, samo, kazaću vam.

SVI: Govori brže!

AGATON: Dakle, stvar je propala!

SVI: (Razočarano). Šta?!!…

AGATON: Eto, to što vam kažem.

PROKA: Ama propali smo?

AGATON: Propali dabome!

SVI: (Teško razočarani). Au!!!…

MIĆA: Ama kako to propali, zašto propali?

AGATON: Ne možemo oboriti testamenat.

PROKA: Ja to ne razumem, zašto da ne možemo?

AGATON: Zato, brate, što je testamenat na zakonu zasnovan i zato što postoji naslednik koji je na zakonu osnovan.

SARKA: Ama zar vanbračna ćerka pa na zakonu osnovana?

AGATON: Kaže advokat: Kaž’te hvala Bogu što vam je ostavio i to malo legata, jer i to je imao prava da vam ne ostavi.

MIĆA: Dobro, neka je i tako, ali ja ne vidim zašto mi ne bi mogli voditi parnicu?

AGATON: Možemo, ko kaže da ne možemo; možemo i platiti advokata i platiti takse ali, upamti, kad dr. Stojanović kaže da nam ništa ne pomaže, onda znajte, da nam ništa ne pomaže.

PROKA: Pravo da ti kažem, Agatone, i meni to nekako ne ide u glavu. Kako to familija pa da nemamo prava da obaramo testamenat. To ne mogu da razumem.

AGATON: Veli advokat, nismo neposredni naslednici; kad bi se javio koji neposredni naslednik, taj bi još mogao.

TANASIJE: Ne znam zašto, kobajagi, ja nisam neposredni naslednik?

AGATON: Nisi, Tanasije, pa šta ću ti ja. Nije niko od nas. Eto uzmi ovu Sarku, je l’ ona neposredna; nije, i ona je posredna.

SARKA: Šta sam ja?

AGATON: Posredna si.

SARKA: Ja te molim, Agatone, prestani jedanput da mi iznosiš takve stvari. Ja najbolje znam jesam li posredna ili sam neposredna.

AGATON: Ama ti to ne razumeš, to je pravnički izraz.

SARKA: Pa kad je pravnički a ti ga kaži Simki i Gini i Vidi a nemoj meni da ga prišivaš.

PROKA: Pa dobro, Agatone, je li advokat pročitao prepis testamenta?

AGATON: Jeste, reč po reč.

PROKA: Pa zar ne nađe makao jednu reč za koju bi mogao da se zakači?

AGATON: Ne, nego veli: dižite ruke!

PROKA: Uh, pobogu ljudi, baš nas pokojnik poseče, prosto nas poseče!

TANASIJE: Mene i poseče i sahrani. Možete, ako hoćete, sad doći meni na parastos.

VIDA: Eto ti, Agatone, što ti nama pričaš kako je pokojnik bio dobar i plemenit čovek.

AGATON: Pa ono sam govorio kad sam se nadao, kao i vi.

TRIFUN: More kakav pošten, znam ja dobro njegovo poštenje.

TANASIJE: Bio je to, braćo moja i sestre moje, jedan običan zelenaš. Zamisli, od mene je naplaćivao kamatu.

AGATON: More od tebe ništa; ako je i uzeo, nije ti uzeo više od dvadeset od sto, ali drugima je kožu drao, živima je kožu drao.

TANASIJE: I otimao je i zakidao sirotinji.

PROKA: Nema toga koji od njega nije propištao.

VIDA: Bome, taj nije imao srca.

GINA: Ni srca ni duše.

TRIFUN: Iskreno govoreći, pokojnik je bio prava lopuža.

AGATON: Lopuža, dabome, lopuža Bog nek mu dušu prosti! Znam kad od onoga grešnoga Sime Jovanovića naplati dvaput menicu. Kuka onaj i preklinje, nije šala 22.000 dinara. I platio čovek ali mu ovaj nije vratio staru menicu pa je izvukao i nanovo traži. Plače čovek, kune se, čupa kosu, gruva se u grudi ali pokojnik ni da čuje; veli mu: plati!

TANASIJE: Znam, dođem kod njega, kao kod rođaka i kao kod čoveka pa mu velim: nemam, a on kao razbojnik drekne: plati!

MIĆA: Molim vas, kad je on mene bio kadar da odbije. Jedanput tako zatrebalo mi je tri četiri hiljade dinara. I zamislite on meni kaže: ne dam!

TANASIJE: A mi još zapeli juče pa ga u sav glas hvalimo.

PROKA: Pa znaš kako je, drukče je bilo juče a drukče danas.

TANASIJE: Ne vidim zašto: pokojnik kakav je bio juče takav je i danas.

PROKA: Jeste, ne kažem da nije, al’ juče smo mi bili drukči!

TRIFUN: Da mi je samo znati na osnovu čega smo se nadali kad smo svi znali da je pokojnik pravi poganac. Nismo ničemu ni trebali da se nadamo.

TANASIJE: Ja, braćo, tvrdim da je on nas opljačkao.

TRIFUN: Ako vas je i opljačkao, on vas je bar za života pljačkao ali mene je opljačkao posle smrti. Onako mrtav iz groba opljačkao me je. Ostavio mi kao legat 3.000 dinara i nije ga mrzelo da u testament napiše: „mome rođaku Trifunu Spasiću 3.000 dinara koju je sumu on već primio po priznanici od 14 februara prošle godine“. Zamolio sam ga kao čoveka da mi pozajmi 3.000 dinara i on mi sad to dugovanje ostavlja kao nasledstvo.

VIDA: Ah recite vi meni, molim vas, kako toga čoveka nije bilo sramota da javno prizna da ima vanbračnu ćerku; pa to je da se čovek na mrtvoga zgadi.

SARKA: A, što se toga tiče, on nije imao obraza i, ako ćemo iskreno da govorimo, pokojnik je, Bog neka mu dušu prosti, u tom pogledu bio prava svinja.

SIMKA: Iju, Sarka!

SARKA: Jeste, jeste! Eto, nisam to htela nikad da vam govorim, ali kad sam ostala udovica od prvoga muža, nasrtao je na mene. I ja mu kažem: „Kako možeš, prijatelj Mato, tako što i pomisliti kad smo rod?“ — a znaš šta on kaže? Veli: „Ama kakav rod, ti si meni deveta rupa na svirali“ Zamislite, bezobraznik jedan, on meni da kaže da sam deveta rupa.

MIĆA: Odista, to je uvreda!

PROKA: Ovako krasnu familiju da opljačka za ljubav jednog vanbračnog deteta.

GINA: To mu nikad nećemo oprostiti!

SARKA: Pa dobro, prijatelj Agatone, zar naši zakoni priznaju vanbračnu decu? Ja znam da su vanbračna deca onako nešto uzgredno… onako… kako da kažem… kao kad je čoveku probušen džep pa usput ispadne para. Nije da kažeš da je on hteo da ostavu paru na put, nego probušen mu džep pa ispalo.

AGATON: U staro, srećno vreme, vanbračna su deca smatrana kao nezakonita.

SARKA: Pa zar su sad zakonita, pobogu brate?

AGATON: Nisu, al’ se sad nekako drukče smatraju. Bio kod mene jedan mlad pisao, tek svršio školu, pa našlo se tako za plotom jedno žgebče, podmetnula ga majka. I znaš šta taj pisar kaže za to vanbračno žgebče; veli: i to je član društva?!

GINA: Iju, a kog društva?

AGATON: Šta znam ja?

SARKA: Pa valjda nije pevačkog društva?

AGATON: Nije pevačkog, nego, eto, oni tako kažu: i ono je član društva.

SARKA: Pa to onda i ova Matina?

AGATON: I ona je član društva!

SARKA: (Krsti se). Budi Bog s nama!

VIDA: Pa je l’ mi sad ovu devojku treba da smatramo kao svoju rođaku.

SIMKA: Iju, zar vanbračno dete, pa rod?!

PROKA: Ona je sramota za našu familiju.

GINA: Trebalo bi svi da je preziremo.

VIDA: Što se mene tiče, ja ću okrenuti glavu kad je sretnem.

AGATON: A što se mene tiče, ja ću pljunuti kad je sretnem i evo, dajem vam reč, da ću je u ime cele familije pljunuti.

MIĆA: Al’ opet, kad se čovek zrelo razmisli, nije ona kriva.

SARKA: Kako da nije kriva, kad je vanbračna. Ona da je neka čestita, bila bi zakonito dete.

GINA: Sasvim!

AGATON: Mi kao porodica pozvani smo da bar pred svetom uzmemo u zaštitu svoj ugled i svoju čast i ja predlažem da donesemo jednu rezoluciju kojom ćemo se ograditi od te devojke.

SARKA: Zašto mi da se ogradimo, nismo mi vanbračni, nek se ona ogradi.

AGATON: Ne razumeš ti to, Sarka, nećemo se mi plotom ograditi od nje, nego ćemo je se odreći.

SARKA: E to je drugo!

AGATON: Objavićemo da je ne smatramo za rod, da je se odričemo i preziremo je.

SVI: Tako je! Pristajemo!

AGATON: I još da damo ovde poštenu reč da će svako od nas okrenuti glavu kad je sretne.

SVI: Tako je, pristajemo!

AGATON: I zato ja predlažem, da se, u ime protesta, odmah ovog časa svi iselimo iz kuće.

SARKA: Uh, baš me žao moje sobe!

AGATON: Nećeš valjda da dočekaš ona da nas izbacuje, ona

GINA: Iju, zar bi i to moglo biti?

AGATON: Pa, naslednica je, ima pravo.

VIDA: Ej, teško nama šta smo dočekali!

PROKA: ’Ajdemo Gino! Neću valjda da čekam da me takva jedna nezakonita ženska izbacuje.

GINA: ’Ajde da skupimo stvari. (Polazeći za Prokom). Pa otsad, kad ti koji rođak umre a ti se najpre dobro raspitaj šta ti je ostavio, pa me onda teraj da plačem a ne ovako, isplakah se bambadava. (Ode za Prokom u sobu).

TRIFUN: Ja nemam bogzna koliko stvari, tek ’ajd’ da ih pokupim. (Polazeći uz stepenice). Ono što sam bio dužan pokojniku, pošteno sam mu platio pa odsad kad me vidi na parastosu neka on meni upali sveću a ne ja njemu. (Ode).

VIDA: (Tanasiju). Pa i mi ćemo valjda?

TANASIJE: I mi, dabome, samo nešto se ja kao domišljam.

AGATON: Šta?

TANASIJE: Kaži ti meni, Agatone, ima li dokaza da je to njegovo vanbračno dete?

AGATON: Znaš kako je, Tanasije, kod tih stvari dokaz je dete. Vanbračno dete je samo po sebi korpus delikti.

TANASIJE: Korpus delikti?

AGATON: Jeste!

TANASIJE: I mene jedan takav korpus delikti da izbaci iz kuće?

AGATON: Može!

PROKA: (Obraćajući se slici). Pfuj, Mato, sram te bilo!

VIDA: ’Ajde bogati, da ne gledamo bar očima ovo čudo!

TANASIJE: Hajde, dabome! (Odlaze u svoju sobu).

SARKA: A da me pita čovek šta ja čekam? Neću valjda sedeti ovde da gledam u pokojnikovu sliku.

AGATON: Pravo kažeš, Sarka, treba da se rasturimo svi.

SARKA: Odoh ja da pokupim svoje prnjice. (Ode u sobu).

AGATON: A šta ti, mladiću to, računaš?

MIĆA: (Koji je izdvojeno sedeo i nešto beležio na jednoj hartijici). Baš nešto da vas upitam, prijatelj Agatone? Meni sve izgleda da ja baš nisam tako blizak rod sa pokojnikom?

AGATON: Pa i nisi.

MIĆA: (Pokazuje cedulju). Evo, baš nešto računam, pa izlazi da sam mu sedmo koleno.

AGATON: Što kaže Sarka, deveta rupa.

MIĆA: E pa onda, ja bih mogao da uzmem ovu devojku za ženu?

SIMKA: Iju zar ovu vanbračnu?

MIĆA: Pa kad bi se udala, ona bi bila bračna.

AGATON: Pa je l’ malopre donesmo rezoluciju da je pljunemo?

MIĆA: Pa vi koji ste ženjeni možete ostati pri toj rezoluciji ali ja… pravo da vam kažem, mislim se nešto: zašto bi toliko imanje otišlo tuđinu u ruke? Zar nije bolje da ostane u familiji?

AGATON: Bolje je, dabome, i bilo bi vrlo korisno kad bi to imanje nekako prešlo u tvoje ruke.

MIĆA: A posle, pravo da vam kažem, ja moram da se ženim, jer od čega ću inače da živim?

AGATON: Pravo kažeš! Pa dobro, je l’ ti to samo tako planiraš, ili se već nešto udesio sa devojkom?

MIĆA: Nisam udesio, sve mi izgleda da me ta devojka nešto popreko gleda?

AGATON: Pa gledaj i ti nju popreko.

MIĆA: E, da sam ja nasledio gledao bi je, al’ ovako…

SIMKA: Pa ti si se vazda vrtio oko nje?

MIĆA: Vrtio sam se, al’ nisam ni slutio da će ona biti naslednica; da sam to slutio, drukčije bih ja; ovako mi izgleda da neću uspeti…

AGATON: Radi šta znaš i umeš, nemoj me pitati jer nas se ta devojka ne tiče.

MIĆA: A ja sam mislio da vas zamolim da mi nekako pomognete.

AGATON: Ja? Šta mogu ja da ti pomognem?

MIĆA: Kad bi hteli, vi bi mogli da obrlatite devojku.

SIMKA: Eto ti sad, otkud Agaton da obrlati devojku. Ko je to tebi, bogati, prijatelj Mićo, rekao da je Agaton kadar da obrlati devojku?

AGATON: Prvo i prvo, dragi moj mladiću, ja tu devojku prezirem, jer smo takvu rezoluciju doneli; i ja ne želim s tom devojkom ni da se sretnem a kamo li da razgovaram. A drugo, brate, otkud ja znam da obrlaćavam devojke; ko ti je to kazao da ja umem da obrlaćavam devojke?

MIĆA: Pa ne mislim ja tako, ali bili ste sreski načelnik, pa rekoh, vešt ste da se u svakoj situaciji snađete i da ljude obrlatite.

AGATON: Drugo je to, moj brajko, obrlatiti onoga što je u opoziciji da pređe u vladinu stranku. Za to sam vešt, to je istina, al’ to je drugo. Zatvori čovek dućan na vreme a ti ga kazniš što je prekovremeno držao otvoren; pozoveš ga na neko saslušanje, napišeš poziv ali mu ga i ne pošalješ i onda, razume se, ne dođe i ti ga kazniš za nedolazak na poziv; rekne u kafani: „O Gospode Bože“? a ti ga kazniš za javno psovanje Boga i bogohuljenje; rekne: „Teška vremena, bome, eto ne mogu kraj s krajem da sastavim“ a ti ga kazniš za pronošenje uznemiravajućih glasova; pljune pred vratima svoje radnje a ti ga kazniš za pravljenje đubreta na javnom mestu. I tako iz dana u dan dok mu ne dosadi pa dođe i zacvili: aman! Tad mu daš parče hartije pa on lepo napiše: „Do danas sam pripadao toj i toj partiji a od danas…“ i čovek dane dušom, Eto, tako sam ja obrlaćavao, ali ne mogu tako nju, ovu devojku. Ne mogu tek da je kaznim što je pljunula ili što je prekovremeno držala otvoren dućan.

SIMKA: Znaš šta, prijatelj Mićo, ja ću tebi da kažem nešto. Pripitaj ti prija Sarku, biće da ona najbolje zna, kako se obrlaćavaju muškarci i žene.

AGATON: Eto, to ti sasvim pametno kaže Simka. Pripitaj Sarku, niko ti bolje to neće reći od nje. A nas ostavi, ne možemo mi razgovarati s devojkom koju preziremo. ’Ajde, Simka, da se mi spremimo pa da što pre idemo iz ove nečiste kuće. (Odu u svoju sobu).

2.4.4. 4. MIĆA, DANICA

MIĆA: (Zagleda opet u svoju ceduljicu).

DANICA: (Kad spazi Miću oseti se neprijatno dirnuta).

MIĆA: O, draga rođako, hteo bih… upravo u neprilici sam da li da vam izjavim sažaljenje ili…

DANICA: Uzdržite se; nisu mi potrebne nikakve izjave.

MIĆA: Da, najbolje je preći preko toga. Život je odista tako čudan, tako pun iznenađenja.

DANICA: Da!

MIĆA: Ja, razume se, delim sa vama žalost kao rođak ili, ako hoćete pravo da vam kažem, mi nismo tako blizak rod. Sedmo koleno. O, to je tako daleko da se može smatrati kao i da nismo rod.

DANICA: Utoliko bolje!

MIĆA: Da, ja nalazim da je s jedne strane to mnogo bolje. I stoga, vidite, ne kao rođak ali kao čovek koji vas poštuje, koji vam je prijateljski naklonjen, ja sam vrlo zabrinut vašom usamljenošću. Vama pretstoje tolike brige a vi ste tako usamljeni.

DANICA: I ostaću usamljena, meni je usamljenost tako prijatna.

MIĆA: Da, do izvesnog vremena, to razumem. Ali to ne može uvek trajati; recimo šest meseca, dok traje prva žalost. Toliko, šest meseca.

DANICA: Šest godina!

MIĆA: Kako?!!…

DANICA: Šest godina!

MIĆA: Šest godina? Ko će to živ dočekati?

DANICA: Šta dočekati?

MIĆA: Pa tu, dugu žalost.

DANICA: Meni neće biti duga.

MIĆA: Vama, ali… I mislite li vi za sve to vreme trajanja žalosti, da se ne udajete?

DANICA: Svakako ne, ali nz razumem šta se to vas tiče?

MIĆA: Pa zaboga, tiče me se kao rođaka.

DANICA: Rekoste da nismo rod.

MIĆA: Pa nismo, dabome! Jer… naravno… ja ne znam smem li da budem iskren?

DANICA: Molim!

MIĆA: Ja bih vidite želeo da popravim izvesnu nekorektnost koju sam učinio prema vama. Bio sam neoprezan ili možda čak i razuzdan i činio sam vam izvesne predloge na koje nisam imao pravo. Ja vas molim da pređemo preko toga. Ja bih želeo tu nemilu stvar da popravim time, što bih vas uverio da ja imam vrlo ozbiljne namere, vrlo ozbiljne namere.

DANICA: (Iznenađena). Gospodine, zar vi ne uviđate da ja nisam u položaju da vodim takve razgovore.

MIĆA: Ja sam samo želeo…

DANICA: Ako ste odista želeli da popravite svoju nekorektnost i uvredu koju ste mi svojim predlozima naneli, vi ćete to najbolje postići ako uzmete svoj kofer i iselite se iz ove kuće.

MIĆA: Kako? Da se iselim?

DANICA: Da!

MIĆA: To je vaša naredba?

DANICA: To je moja molba.

MIĆA: Ispuniću vam je. Ja sam i bez te vaše molbe pošao baš ovoga časa da uzmem svoje stvari, utoliko pre sada. Samo, jedno bi vas molio: možemo li i kad možemo nastaviti ovaj razgovor?

DANICA: Kroz šest godina, kad me prođe žalost.

MIĆA: To znači nikada?

DANICA: (Sleže ramenima).

MIĆA: (Polazeći). Onda… ako je tako… ja vas molim izbrišite me potpuno iz spiska svojih rođaka.

DANICA: Učiniću tako kako vi želite!

MIĆA: (Ode uz stepenice).

2.4.5. 5. DANICA, AGATON, SIMKA

AGATON: (Kad spazi Danicu poleti i zagrli je, a isto tako i Simka. On vadi maramu i briše suze). Drago, drago dete moje!

SIMKA: Slatka moja, rođena moja?

AGATON: Bože moj!… (Plače). Kako su velike božje naredbe!

SIMKA: Gušim se, ne umem da govorim, slatko moje dete!

AGATON: Kažem ja Simki: ama ova mi je devojčica nešto prirasla za srce.

SIMKA: I meni. Ama čim sam te videla a meni zaigralo nešto ovde. Bože moj, što ti je krv rođena!

AGATON: Osećao sam ja još od prvog dana kad sam te video! Sećaš se, Simka, kad sam ti kazao: osećam da mi je ovo dete nešto blisko.

SIMKA: A znaš šta ja njemu kažem, velim mu: kao da mi je od srca otpalo.

AGATON: Gospode, gospode, velika su dela tvoja!

DANICA: (U nemogućnosti je da se odbrani jer je za sve vreme jedno od drugog otima i grli). Ali, molim vas!

AGATON: I baš kažem Simki: ’Ajde da se nađemo detetu, pa mi smo joj sad najpreči rod. Gde može ona sama da iziđe na kraj sa svetom. I evo da ti kažem šta sam već dosad u tvoje ime učinio: naredio sam svima ovima da se sele. Ti bi imala nevolje sa njima, ali ja umem i da podviknem. Počeli oni meni: te ovo te ono, ali ja njima: Jeste li čuli, nemojte vi misliti da je ovo dete bez zaštite, dok sam tu ja! Naređujem vam lepim da se odmah iselite!

DANICA: I iseliće se?

AGATON: Pa oni ne bi, ali moraju. Znaju oni dobro da kod mene nema šale. Skupio sam ih sve ovde pa im podviknuo: mirno, a oni stali u front pa sve trepću. A ja onda njima: Hoćete li lepim, ako nećete ja ću okrenuti deblji kraj.

DANICA: Hvala vam!

AGATON: Nema tu hvala, to je moja dužnost. Još kad sam obišao pokojnika za vreme bolovanja, osetio sam ja da on ima nešto da mi poveri i sve se lomi: hoće li, neće li…

DANICA: (Zaplače se). Siromah otac!

SIMKA: Bog da mu dušu prosti!

AGATON: Kakav čestit čovek; teško će se još jedan takav roditi!

SIMKA: Teško bogami!

AGATON: Pa kažem ti… lomi se, a čitam mu iz očiju; hoće da mi kaže: „Agatone, ja prečeg od tebe nemam, ostavljam tebi u amanet ovo dete!“ Nije mi kazao, ali je jasno kao dan da je to hteo da mi kaže. Pa hajd’ sad, kako da ne poslušaš i ne ispuniš pokojnikovu želju? Gde bih ja tebe ostavio?

DANICA: Ali…

AGATON: Kaže meni Simka: to si, Agatone, dobro uradio što si tako strogo naredio da se ovi isele iz kuće a hoćemo li i mi da se selimo? Ama kako da se iselimo, kažem ja njoj, gde mogu da ostavim ono dete samo. Reći ćeš: ima tetku, ali tetka je tetka, a ja sam ja. Ne može tetka trčati kod vlasti, lepiti na akta taksene marke, nositi se s kirajdžijama, svađati se s familijom. Ne može ona to, mi moramo ostati u kući. Danica će se i onako useliti u veliku kuću a mi ćemo u onu malu u dvorištu, onu gde ti sada stanuješ, samo da budemo tu, kraj tebe, da ti se nađemo.

DANICA: Ja ne znam, morala bih o tome govoriti s advokatom.

AGATON: S advokatom? Nemamo šta da razgovaramo s advokatom. Uostalom, od danas, kad nam preda imanje, on prestaje biti naš advokat.

DANICA: Pa ipak, on se tako lepo ponašao prema nama, toliko se pokazao prijatelj da ja ne želim ništa da učinim pre no što se posavetujem sa njim.

AGATON: (Zagleda je). Pa to ovaj… ti kanda misliš celoga života da se savetuješ sa njim?

SIMKA: A zašto da ne? Pravo da ti kažem, Agatone, nije to baš tako rđava prilika. Mlad, vredan, ozbiljan.

DANICA: (Zgranuta). Ali šta vi to govorite; zaboga šta vi to govorite?

AGATON: (Danici). A pravo da ti kažem, nije ni rđavo imati advokata u kući. Kad imaš advokata u familiji, to ti je kao kad imaš revolver u kući.

DANICA: (Očajno se brani). Ali ne, zaboga, ne!

AGATON: I meni se, pravo da ti kažem, od prve taj čovek dopao.

SIMKA: Kako da ne? A bili bi odista lep par, osobito lep par!…

DANICA: (Očajno). Ali ja vas molim, ja vas preklinjem, ne govorite takve stvari!

SIMKA: Pa mi, dušo…

DANICA: (Trpa prste u uši). Neću da čujem, neću ni reči da čujem!

AGATON: Samo znaš, da budeš pametna pa da ti to meni ostaviš. Ja ću to sa njim udesiti. Ti ništa da se ne mešaš, ja ću to da udesim.

DANICA: Ali zaboga, prekinite, ja vas molim, prekinite! Ko vam je to kazao; ja vam nisam ništa kazala; meni nije do toga! Meni nije do toga! (Pobegne).

SIMKA: Što otera, more, dete?

AGATON: Pa zastidela se, red je da se zastidi. I ti si se nekad stidila.

SIMKA: Zgodno ti, ovo, Agatone, što se napravismo rod.

AGATON: Pa rod smo; istina vanbračni rod, ali šta se to mene tiče. Zašto da ja okrećem glavu od devojke kad je nasledila toliko imanje? Bolje mi je da sam rod s njom nego sa Prokom i Ginom.

SIMKA: Pa bolje, dabome!

2.4.6. 6. ADVOKAT, PREĐAŠNJI

ADVOKAT: (Dolazi spolja). A! Gosti su još ovde?

AGATON: A ne! Rasterao sam ih ja sve. Eno ih po sobama, pakuju se. Rekao sam im odlučno: Nezakonito ste ušli u kuću, nemojte nezakonitim sredstvima da vas izbacujem, nego ’ajde svako svojoj kući!

ADVOKAT: To ste dobro uradili.

AGATON: Umem ja to, a i moram se naći pri ruci našoj rođaci. Ona je dobra i skromna devojka, ne bi ona umela da se nosi sa alama i vranama a tetka je stara, slaba, nije to za nju.

ADVOKAT: Pa da!

AGATON: Stoga smo se sporazumeli; ona da se useli u ovu veliku kuću a ja sa Simkom u onu njihovu, malu; da budemo tu, da im se nađemo.

ADVOKAT: A to ste se već sporazumeli?

AGATON: Pa da. Ona je do duše rekla da će se razgovarati sa vama ali ja ne vidim šta ima tu da razgovarate. To je tako prosta stvar; ne mogu tek dve ženske ostati same u ovolikoj kući. Drugo je to docnije kad se vi uselite u kuću.

ADVOKAT: (Iznenađen). Kako kad se ja uselim u kuću?

AGATON: Pa docnije, ima dotle vremena.

ADVOKAT: Ali molim vas, objasnite mi kako to mislite: kad se ja uselim u kuću.

AGATON: Pa ne mislim ja onako da se uselite, nego kad se venčate.

ADVOKAT: Ko da se venča; s kim da se venčam?

AGATON: Pa da se venčate; razume se, ne sa Simkom.

SIMKA: Ju, crni Agatone!

ADVOKAT: Molim vas, budite jasniji. Ja želim da znam šta vi to govorite; o čemu govorite; s kime da se venčam?

AGATON: Pa mislim sa ovom našom rođakom.

ADVOKAT: Ali kako možete, kako smete, ko vam je to kazao?

AGATON: To se ne kazuje; to se onako pozna? O, imam ja za to dobar nos.

ADVOKAT: Ali, po čemu ste vi to mogli zaključiti? To je glupost, to je vaša izmišljotina. Ni po čemu vi niste mogli tako nešto zaključiti.

SIMKA: E, pa pozna se to, gospodine. Eto malopre kad smo s njom govorili o tome, pocrvene dete kao kuvan rak.

ADVOKAT: (Zgranut). Kako, vi ste govorili s njom o tome?

AGATON: Razume se!

ADVOKAT: Ali ko vas je ovlastio da vodite takve razgovore?

AGATON: Što da me ovlašćuje ko, kad je to moja dužnost i briga.

ADVOKAT: Ja vam zabranjujem, gospodine, da vodite takve razgovore!

AGATON: Na ja…

ADVOKAT: Ja vas molim ni reči više!

AGATON: Sasvim! Simka, pazi o tome ni reči više; kad bude vreme ja ću to već… (Advokatu). Ostavite vi meni, kad bude vreme ja ću već…

ADVOKAT: Razumite već jedanput, gospodine, ne ostavljam ja vama ništa. I ne mislim ja na tako što, razumete li, i ne mislim! (Ščepa se za kosu). I još i njoj ste govorili; mogu misliti koliko je to uvredilo u trenutku najveće žalosti. Vi joj se morate izviniti… ne, ne, ja ću joj se izviniti, ja ću joj se izviniti.

AGATON: Ali nemate šta, ja sam to vrlo pažljivo, roditeljski.

ADVOKAT: Ne, ne, ja joj se moram izviniti. Ne bih hteo da ona pomisli još…

AGATON: Dobro, neka tako bude! Idi, Simka, zovi devojku. Reci joj da dođe ovamo, al’ nemoj joj o toj stvari ništa govoriti; to ću već ja.

SIMKA: (Ode).

ADVOKAT: Ali nećete, zaboga; jesam li vam rekao: nećete ništa i nikad govoriti o tome.

AGATON: Pa da, dok traje žalost.

ADVOKAT: Vi me već izvodite iz strpljenja! Ni kad prestane žalost, razumete li, ni kad prestane žalost. Ja se uopšte neću ženiti, ne mislim se ženiti.

AGATON: Nisam se ni ja mislio ženiti ali, znate kako je. Ide čovek ravnim putem, ide, ide, ide, pa kad se najmanje nada, nagazi na kamen i spotakne se. Tako sam se i ja, vidite, spotakao o ovu moju Simku.

ADVOKAT (Ne slušajući ga). Da. da…

AGATON: Čovek ne zna šta ga čeka u životu.

2.4.7. 7. SIMKA, DANICA, PREĐAŠNJI

AGATON: Odi ovamo, dete, treba da progovorimo sa gospodinom advokatom.

ADVOKAT: Nemamo šta da progovorimo; imam samo da se izvinim gospođici.

DANICA: Meni?

AGATON: Da, ja sam, znaš, razgovarao sa njim o onoj stvari.

ADVOKAT: Ali, gospodine, ja vas molim ućutite. Razumite jedanput, ni reči više! (Danici). Gospodin je uzeo sebi slobodu, da, ni od koga ovlašćen, govori o izvesnim stvarima.

DANICA: Ja sam gospodina molila da me poštedi.

ADVOKAT: Ja ne bih želeo da vi to možda tumačite… gospodinovi razgovori nemaju nikakve veze sa mnom; ja sam daleko od toga i ja sam gospodina molio da mi ne pominje takve stvari ali, izgleda mi da gospodin ne uviđa…

AGATON: Uviđam, kako da ne uviđam i neću više ni progovoriti. Ja sam to samo onako: ona mi je rod a ostala sama devojka a vi ste čestit, mlad čovek a vidim dopadate joj se.

DANICA: (Očajno). Ali ko vam je to kazao?

AGATON: A vidim i ona se vama dopada.

ADVOKAT: Gospodine, ja to vama nisam nikad kazao.

AGATON: Pa rekoh… al’ eto, i sam uviđam da nema smisla govoriti za vreme žalosti. Simka, ni reči više o tome!

SIMKA: Bože sačuvaj!

AGATON: A na mene nemojte se ljutiti, to su moje dobre namere, moje roditeljske brige.

ADVOKAT: (Okreće mu leđa, Danici). Potrebni su mi, gospođice, izvesni podaci koje mi traži starateljski sudija. Vi mi ih verovatno ne bi mogli dati, ali gospođa tetka. Molim vas dakle da pređemo na taj razgovor.

AGATON: Najbolje je da pređemo na taj razgovor.

ADVOKAT: Bili mogli zvati gospođu tetku?

DANICA: Ona je slaba, ako bi bili dobri da pređemo tamo, k njoj?

AGATON: Pa da, možemo tamo preći.

ADVOKAT: (Agatonu). Vi nam niste potrebni.

AGATON: Molim, kako vi kažete. Uostalom ja sam tu na kad vam ustrebam a vi me zovite.

ADVOKAT: (Polazeći za Danicom). Budite spokojni, nećemo vas uznemiravati.

AGATON: (Kad su Danica i advokat već na vratima). A, ovaj, po onoj stvari nemojte ništa govoriti pred tetkom; to ostavite meni.

ADVOKAT: (Vrati se uzbuđen). Ali, gospodine, hoćete li već jedanput umuknuti!

AGATON: Pa da, zato baš i kažem, ne treba govoriti o tome!

ADVOKAT: (Diže očajno ruke i odlazi).

2.4.8. 8. AGATON, SIMKA

AGATON: Vide li ti, Simka, kako ja udesih stvar. To ti je ono što kažu: treba umeti. Ne vredi ti znanje bez umenja.

SIMKA: Ama izgleda mi da se oni srde kad im spomeneš.

AGATON: Pa srde se, dabome, takav je red. I ti si se bajagi srdila kad su ti mene pomenuli i ako ti je u duši bilo milo.

SIMKA: Velim, znaš, da nešto ne pokvarimo.

AGATON: Ostavi ti to meni. Znaš me valjda; ništa, ja do danas nisam pokvario. Pokvario sam, to jeste, izbore kad nasu bili po volji vladi; pokvario sam po koju državnu licitaciju kad nije bila po volji meni; ali to je drugo; to je politika, a ovo… Ostavi ti to samo meni pa ćeš videti kako će sve ići kao namazano. (Sa raznih strana iz raznih uglova i vrata kao i stepenika, zbiraju se svi članovi porodice. Svi su natovareni kuferima i paketima; očigledno je da nose više no što su doneli).

2.4.9. 9. PORODICA

AGATON: E, jeste li se spremili?

TRIFUN, PROKA, TANASIJE: A ti?

AGATON: Ja? Što vi mene pitate, drugo sam ja.

PROKA: Kako drugo?

AGATON: Pa tako. Jeste, rod ste i vi, ne kažem da niste, ali što kaže Sarka svi ste vi, brate, deveta rupa.

SARKA: A koja si ti rupa, tako ti Boga? (Oni onako natovareni stoje u red te prave jedan front ispred koga Agaton šeta).

AGATON: Koja sam da sam, preči sam od vas… zato vidiš, ja ostajem ovde.

SVI: Ostaješ?

AGATON: Ostajem, nego; jer ko bi upravljao ovolikim imanjem? Od ovoga trenutka imate mene da smatrate za šefa familije.

TRIFUN: Budi ti šef kome si i dosad bio a ne meni!

SARKA: Ni meni, bome, ne!

AGATON: Vama ja i ne mislim da budem šef. Ne znam i što će mi da budem Sarki šef, ali mene imate da smatrate kao šefa celoga imanja i od ovoga trenutka u ovoj kući samo moje naredbe važe.

SVI: Oho!…

AGATON: Došli ste, videli ste kuću, pregledali ste sve, sedeli ste dan i noć, pa dosta. Došli ste sa praznim koferima a sad ih nosite pune i uz to i neke pakete.

SARKA: Biće, Agatone, da i ti imaš paket.

AGATON: Ako ga imam, to se tebe če tiče. Drugo sam ja a drugo vi, vi ste ovde privremeno.

TRIFUN: A ti stalno?

AGATON: Stalno dabome! Vi ste ovde samo gosti a ja sam u svojoj kući.

SVI: Oho, ho, ohoooooo!!!…

AGATON: Šta je brate, šta se iščuđavate?

PROKA: Ne iščuđavamo se samo, nego se i čudimo i krstimo i pitamo se: Ko si ti i šta si ti?

AGATON: Znaš ko sam, pa što pitaš?

PROKA: Pitam jer hteo bih da znam po čemu ti imaš većega prava u ovoj kući nego ja i nego ovaj i nego ovaj i nego ovaj? Ma osnovu čega si ti nešto drugo i ko ti je dao prava da se isprsavaš pred nama?

TRIFUN: Jeste, to hoćemo da nam se objasni.

AGATON: Jes’, baš tebi da se objasni.

SVI: Hoćemo svi da nam sa objasni.

PROKA: Inače nećemo da se selimo odavde; ako ti imaš prava da sediš, onda imamo i mi!

SVI: Tako je! Nećemo da se selimo! (Svi puštaju kofere na zemlju).

AGATON: Pa šta, kog đavola, da vam objasnim?

PROKA: Da nam objasniš na osnovu čega se ti praviš gazda ovde?

AGATON: Mislite li vi da je to tako lako objasniti?

PROKA: Pa nije dabome! Zato i ne pristajemo da se selimo.

AGATON: A ako vam objasnim. Je l’ onda pristajete?

SVI: Objasni prvo!

AGATON: Evo, brate, u čemu je stvar. Vi znate, je l’ te, da je naslednik ovoga imanja ona vanbračna devojka?

SVI: Znamo!

AGATON: E pa eto, zar vam nije sad jasno?

PROKA: Ama kako jasno; ako je ona vanbračna nisi ti vanbračan; ako je ona naslednica nisi ti naslednik.

AGATON: Pa čekajte. pobogu ljudi, da vam kažem stvar do kraja. Ovoj devojci vidiš, ja sam već dao blagoslov.

SARKA: Iju, kakav blagoslov?

AGATON: Tako, verila se, udaje se!

SVI: A!!!…

MIĆA: To ne može biti; to ne sme biti.

AGATON: Tebe ćemo valjda da pitamo!

PROKA: Ama ostavite ga ljudi da nam objasni. Pa dobro, Agatone, ako se ona verila i ako se ona udaje, nisi se ti verio i ne udaješ se ti. Mi pitamo otkud ti ovde?

AGATON: A što ne pitate za koga se udaje?

SVE ŽENE: Pa za koga?

AGATON: Za advokata, za onog njenog advokata!

SVI: Šta???!!!…

MIĆA: Pa to je užasno!

AGATON: Za njega, jeste, i eto sad možete razumeti, otkud ja ovde i ja vam u ime njeno i u ime advokatovo kažem: ’ajde, brate, iselite se lepim. Ožalili ste kao porodica pokojnika koliko ste umeli i mogli i to će vam biti isplaćeno.

GINA: Šta će nam biti isplaćeno?

AGATON: Biće vam isplaćeno što vam po testamentu pripada i na četrdesetodnevni parastos ne morate ni doći.

SVI: I nećemo!

AGATON: Pa nećete, dabome, a i ne morate, jer na posletku ne može se od vas ni tražiti da celog veka žalite pokojnika. Mi koji ostajemo u kući, mi ćemo ga i dalje žaliti i priređivati mu parastose i palićemo mu kandilo… (Seti se). Jest boga mi, sad mi pade na pamet, da je porodica kad se uselila u kuću ugasila kandilo. ’Ajde, pođi, Simka, pa upali ono kandilo u sobi gde je umro pokojnik, grehota je da ne gori.

SIMKA: Pravo kažeš! (Ode uz stepenik).

PROKA: Ama, ljudi božji, vidite li vi kako ovaj čovek zaobilazi oko onog što ga pitamo. Te dao blagoslov, te devojka se isprosila, te advokat zet, te pokojnikovo kandilo, a nikako da izvede stvar na čistinu. Što ti nama, brate, ne kažeš jasno i glasno: šta si ti, ko si ti; u čije ime si se isprsio?

AGATON: Dobro, reći ću vam, ali uzmite najpre kufere. (Svi dižu kufere). Evo u čemu je stvar: najpreči sam joj rod pa me je zamolila da ostanem.

GINA: Zar vanbračna devojka pa rod?

TRIFUN: A rezolucija da je preziremo?

PROKA: I po čemu si ti najpreči?

TANASIJE: Ja sam joj mnogo preči.

MIĆA: A ja?

AGATON: Ne znam šta ste vi, ali ja sam joj najpreči i po prirodnim zakonima.

TRIFUN: Eto ti ga sad; gde pronađe prirodne zakone?

AGATON: Jeste, prirodni zakoni, jer po tim prirodnim zakonima i on me je zamolio da ostanem ovde.

TANASIJE: Koji on?

AGATON: Pa zet, advokat!

PROKA: (Ostalima). Ne možeš ga uhvatiti ni za rep ni za glavu. Ja vam, braćo i sestre, predlažem da se mi vratimo svaki u svoju sobu pa kad nam dođe advokat sa policijom a mi da tražimo da se prvo Agaton izbaci.

SVI: Tako je!…

AGATON: Ama nije tako!

PROKA: E pa reci kako je?

AGATON: Ne mogu da vam kažem.

PROKA: Pa ne možeš, dabome!

AGATON: I ne smem da vam kažem.

TRIFUN: A što, da nije to počem kakva tajna?

AGATON: (Jedva je dočekao tu misao). Jeste, to je tajna!

SARKA: Iju, tajna!

AGATON: Pa tajna, dabome, nego šta misliš ti?!…

PROKA: Vidite li vi, ljudi, kako nas ovaj čovek zavitlava i igra sa nama kao da smo mi deca. Ne dozvoljavam da se sprdaš sa nama. (Ostalima). Zar vi ne vidite da on samo hoće da nas izbaci a on da ostane, zar ne vidite da je sad izmislio i neku tajnu…

SVI: Nećemo da idemo!

AGATON: (U zabuni je). Nisam brate, izmislio, nego to je jedna velika tajna pa ne mogu, ne smem da vam je kažem.

SVI: Kaži!

AGATON: Nikad vam to ne bi poverio ali… O brate… (Svi se radoznalo skupe oko njega). Kad ste tako navalili. Ja ostajem ovde zato… čekaj molim te. (Briše se maramom). Ja ostajem ovde zato, vidiš, zato što je taj advokat, što je isprosio ovu vanbračnu devojku, pa on, vidiš, on je moj vanbračni sin. (Jedan opšti uzvik iznenađenja i zaprepašćenja).

SVI: (Ispuštaju kufere i pakete a sve nadmaša vrisak Simkin na stepenicama, koja se vraća i silazeći niz stepenice čuje poslednje reči te pada u nesvest. Nema slika traje izvesno vreme).

AGATON: (Zastrašen utiskom koji je učinila njegova laž, klone i tupo gleda čas Simku čas ostalu porodicu. Najzad rezignirano diže ruke). E, sad sam udesio stvar!…

ZAVESA