Tragični dani Beograda

Tragični dani Beograda : beleške iz trinaestodnevne vladavine austrijske u Beogradu / Jovan Miodragović ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Predgovor

Članci ovi štampani su u „Pijemontu“ za 1914 i 1915 godinu pod natpisom: Tragični dani Beograda — beleške iz trinaestodnevne vladavine austrijske u Beogradu od J. M.

Pa kako su one proizvele opite interesovanje i oni, koji su bili u Beogradu a još više onih, koji nisu bili ovde i pojma nemaju o tome šta se u njemu dešavalo, to se one sada štampaju u zasebnu knjigu.

Tamo su štampane preko reda, onako kako je pisac koju napisao i poslao uredništvu.

Ovde su sve uređene kronološkim redom, tako, da čine jednu celinu.

Otuda su neka ponavljanja izostavljena, a neka su bila neizbežna, radi potpunosti onoga događaja, koji se iznosi.

Beograd, Maja 1915. — J. Miodragović.

2. Odlazak naše vojske i vlasti

U nedelju 16 Novembra 1915 posle večere sedeo sam ja sa svojim prijateljima, koji su još bili ostali u Beogradu i dolazili k meni, i dogovarali smo se šta da radimo? Pitali smo se: Je li Beograd siguran, da se i dalje može ostati u njemu?… I sve je izlazilo na to, da je najbolje, ukloniti se iz njega, i to što pre, dok mu još nije presečena odstupnica. I mi smo se dogovorili, da još u toku iduće nedelje otputujemo iz njega. Ja sam mislio odmah sutradan da uzmem objavu, pa možda još istog večera, i da otputujem. S takvim smo mislima i polegali toga dana.

Noću, između 12 i 2 časa, stao je naš „Francuz“ s Karaburme pucati, tako učestano i besomučno, da niko nije mogao objasniti šta je to i zašto je to! Izbacio je za to vreme preko sto metaka, a neki vele i punih dvesta. A kad je to svršeno, mi smo mirno pospali, kao da ništa nije ni bilo…

Ujutru pre 7 sati upada jedna komšika u našu sobu i poplašeno reče:

— Vi još spavate, a napolju nesreća: vojska noćas otišla; policija pobegla; po ulicama nigde jednog žandarma, u kvartu nikoga; svet beži još od ponoći — evo i sad pune ulice: sve beži a ni samo ne zna kud! Svet kuka, plače… nesreća jedna!…

Odmah ustanem, izađem i odmah odem u kvart. Doista tamo nigde nikoga, a vrata od kvarta širom otvorena i sve ostalo onako, kako su noćas ustali od spavanja. Ni dežurnoga, da daje svetu obaveštenja, npr. barem o tome, ima li vozova. i može li se još bežati. I Glavna Policija je bila prazna i bez dežurnog. Uopšte, celo pre podne ne mogosmo nigde i ni od koga saznati: rade li danas vozovi i odakle? Svet juri ulicama kao lud i samo se čudi i pita: šta da radi?! A niko ne može da dâ nikakva odgovora ni sebi ni drugome. Sve se čudi. Da ide — nema kud; a da ostane — ne zna šta će biti s njim!… Svakom su izlazile pred oči samo najstrašnije slike iz Šapca i Mačve i pokušavao je da beži kud mu drago, ma i bez ikakvih stvari. I većinom se sve vraćalo s Torlaka, Banjice i Mokrog Luga, pa čak i iz Rakovice i svi su govorili: da se dalje ne može, da dalje ne dadu i da vozova više nema. Uopšte ovoga dana je Beograd bio bez glave. Zaostalo stanovništvo nije nikad bilo u očajnijem stanju nego danas. Izgledalo mu je, da je ono rashodovano i potpuno ostavljeno neprijatelju da ga kolje…

3. Najteže osećanje

Za vreme trinaestodnevne vladavine austrijske u prestonici našoj mi zaostali građani u njoj imali smo dosta teških i mučnih trenutaka, koje ćemo pamtiti dok smo živi. Ali, čini mi se od svih, barem u početku, najteže nam je padala pomisao, da smo „ostavljeni“, da smo napušteni od svojih, da smo predani neprijatelju na milost i nemilost njegovu. Jer, ostavljeni smo, napušteni, predani neprijatelju zajedno s našom milom prestonicom. A po onoj narodnoj: „Šta će Rajko sebi, a šta li će Srijemu?!“ i mi smo u sebi govorili: šta da radimo ovako golotrbi sebi a šta njoj, prestonici našoj, kad je vojska ostavi, kad odoše puške i topovi, branioci njeni i naši! Tȅško nama i njoj s nama od sad i do veka!… U ropstvo, pa kako bude i dokle bude!… I jedini odgovor na ovo bile su pesnikove reči: „Ljudi trpe, a žene nariču“. I mi smo doista trpeli; ali malo malo, pa se opet samo nametne pitanje: zašto nas ostaviše?! Hajd’ Beograd morao da se napusti iz strategijskih razloga, ali što nas ostaviše u njemu?! Idemo li i mi u te strategijske razloge?! Što mi da izginemo; Hoćemo li mi pogibijom svojom doprineti štogod njemu i našoj opštoj stvari? Ako nećemo, onda ostati da te prosto iseku, nije junaštvo nego ludost! I tako nas naši napraviše i ludacima… I, jedina je uteha bila: ginu oni na bojnom polju, pa što da ne izginemo i mi ovde!… Možda nam je tako suđeno! Zbilja, zar nema nečega višega nad čovekom, što nije u volji i vlasti njegovoj, što svet zove sudbinom? I, ded, sad, pobegni od nje!… Suđeno nam je da budemo svedoci pogibije prestonice naše, našeg lepog Beograda, pa što s njim i mi da ne izginemo?!… Kad smo dosad bili svedoci svih nedaća i svega stradanja njegovoga, što da ne budemo i do kraja?…

I s takvim osećanjima smo dočekali neprijatelja i ostali pod njim…

Ali svakoga časa nam be opet naturalo pitanje: Ama što nas Bog osudi, da mi ispaštamo za sve?! I svaki put se i odgovor nametao sâm: I oni tamo na Drini i preko nje ispaštaju za sve. Svi sad ispaštamo za sve. I onda smo se umirivali: Pa lepo, kad svi ispaštamo za sve, onda ćemo i mi da ispijemo svoju čašu muka i gr̈čine do dna. Trpimo, dakle!…

I doista smo trpeli i snosili kao onaj stražar na najtežem položaju prema neprijatelju, na noćnom mrazu. Još više, naše su duševne muke izvesno bile mnogo veće.

„Ostavljeni, napušteni, kao pastorčići; škartirani kao rashodovani baterijski konji… I mi škart!…“ nametalo se neprestano. Ali se opet iza toga budno neki ponos i on je odgovarao: Škart je ono što je pobeglo; a mi smo ponos prestoničin što smo ostali, ako ne da je branimo, a ono da prisustvujemo pogrebu njenom i junački, pa ma i ludački, da izginemo u njoj. Svako je junaštvo po malo i ludost. Ali narod veli: „Bez „lude braće nema kuće“. Mi smo dakle luda braća. U Boga i u svoju sreću!…

4. Privremeni opštinski odbor u Beogradu za vreme invazije austrijske. — Njegov rad i značaj

Za vreme trinaestodnevnog boravka i vlade austrijske u Beogradu, srpsku vlast i srpski živalj zaostao u njemu predstavljao je jedan odbor, koji su izabrali sami građani, a koji ni austrijanci nisu posle smenjivali ni ukidali. Tako je on upravljao opštinskim poslovima od samoga odlaska naše vlasti pa do dolaska njena.

Da je rad ovoga odbora u ovo po Beograd najcrnje vreme bio nezavidan i pun tegoba, to se i po sebi razume; ali da je on bio potreban pa i koristan po našu opštu stvar, to se manje zna. A čitaoce interesuju i manje važne stvari iz ovoga istorijskoga doba, a kamo li ih neće interesovati ovako jedna krupna stvar od šire vrednosti i većega značaja. Zato i uzesmo da iznesemo koliko možemo objektivnije i kraće.

Prvo, zašto je obrazovan ovaj odbor?

Po polasku srpske vojske i srpske vlasti (policijske i opštinske) Beograd je s dobrom četvrtinom zaostaloga stanovništva, ostao bez ikakve vlasti. I odmah prva noć i prvi dan su pokazali: da su „vlasti od Boga“ i da bez vlastita dolazila ona, „ozgo“ (od Boga) ili „ozdo“ (od naroda) nema reda. Da ne bi stradala imaovina, onih, koji nisu bili tu, koji se pod zastavom bore za svoju zemlju, ili su izbegli, viđeniji elementi su se složili u tome, da je potrebno dogovoriti se: kako da se održi red u varoši do dolaska neprijatelja, i očuva privatna, opštinska i državna imaovina?

To je prvi cilj obrazovanja ovoga odbora. Drugi je bio ovaj: neprijatelj dolazi; u prestonici ima 20.000 zaostaloga stanovništva. To je sve rastureno i nema nikakva centra, nikakva predstavništva. Ko će to da predstavlja pred neprijateljem, i ko će da ga umoli i da poradi na tome, da poštedi živote njegove i njegovu imovinu? Ko će da se postara, o sirotinji njegovoj i u opšte posreduje između neprijatelja i njega?…

I zaostalo časništvo u opštini i građanstvo s druge strane počeli su raditi na tome, da se o ovome povede veća briga i stvori jedan jači centar ovome zaostalome stanovništvu, koje je bilo osuđeno na smrt. I posle dužeg savetovanja izađe na to: da to ne bude nešto odvojeno od opštine, nego da ostane u glavnome opštinski odbor, samo da se proširi zaostalim građanima. Zato su ostali svi kmetovi i odbornici, koji nisu bili izbegli, na svojim mestima, i sve ostalo časništvo. Samo su došli novi odbornici kao dopuna. I predsednik odboru bio je donekle najstariji kmet (g. Mladen Botorić). A kad je on docnije u interesu zdravlja svoga podneo ostavku na predsedništvo, onda je izabran za predsednika drugi iz odbora (g. Kosta Popović, direktor Narodne Banke).

Ceo taj odbor dakle bio je sastavljen ovako: predsednik g. Kosta Popović, direktor Narodne Banke; kmetovi: Mladen Botorić i Đoka Jovanović; odbornici: Isidor Nikolić stolar, Boža Jovanović prota, Milan Vapa industrijalac, Etjen Bisers direktor tramvajskog i električnog društva, Đorđe Radojlović trgovac, Kosta Sokolović građevinar, Dragutin Đorđević gl. blagajnik Srp. Brod. Društva, Aleksandar Milutinović kafedžija, Spira Milošević trgovac, D-r Bogdan Bogdanović pensionar, Rista Zotović pensionar, Andra Đorđević privatijer, Evgenije Ilić drvarski trgovac, Radenko Radenković štampar, Sava Milanović trgovac, D-r Aleksandar Zega kemičar, Milenko Marković trgovac, Jovan Miodragović profesor u pensiji i Pavle Sofrić profesor.

Mnogi pogrešno misle, da su ovaj odbor sastavili Austrijanci, i neko ga je, ma i u šali, nazvao „švapskim odborom“. A to je pogrešno. Ni po čemu on nije bio „austrijski“. Njega su izabrali srpski građani; on je branio srpske interese i nosio se s Austrijancima kao ala s berićetom. Nepravedno je dakle prišivati mu neko „austrijanstvo“.

Čim je odbor ovako sastavljen, on je počeo da izvodi svoj zadatak: prvo, da uvede red radi obezbede imanja i života građana osobito noću. Zato je u sporazumu s predsednikom Saveza Dobrovoljaca¹ pojačao noćnu stražu i nadzor nad njima.

Drugi je zadatak odborov bio: doček neprijateljev. Kako se nije znalo kad će neprijatelj doći, to se odbor podelio u dve sekcije, pa je svaka imala da de žura po 24 časa (i noću) i da pred neprijatelja izađe kad on dođe. Naravno, da tu nije spreman nekakav sjajan doček — o tome će se postarati oni — nego se prosto imalo izaći pred njihovu vojsku i umoliti je, da bude milostiva prema zaostalom stanovništvu i poštedi život i imaovinu njegovu. Naročito je naglašeno predsed. kmetu Botoriću, da izbegava sve kitnjaste fraze i velike izraze učtivosti i poniznosti, nego samo najprostije da kaže: kako su se naše trupe i naše vlasti povukle, pa i sâm predsednik opštine, kako je zaostalo građanstvo ostalo bez ikakve vlasti; i kako se ono samo postaralo da se održi red i očuva privatna i opštinska imaovina i kako se odbor nada da će i pobediočeva vojska uzeti mirno i lojalno građanstvo i njegovu imaovinu u zaštitu. Što prostije, to bolje. I Botorić je ovo izvršio na potpuno zadovoljstvo naše. Sutradan po ulasku Austrijanaca u Beograd, u četvrtak 20 novembra, ušao je u Beograd komandant vojske, đeneral Frank i odbor je imao da ga sačeka i da mu se predstavi u dvorskoj bašti, na samom ulazu u Dvor. Tu je, dakle, gotovo ceo odbor izašao pred đenerala i g. predsednik „pozdravio“ ga je najprostijim rečima, završivši svoj govor od prilike ovako: I tako smo od ovoga trenutka mi Vaše roblje, i Vi, gospodine, raspolažete životima našim!…

Gospodinu đeneralu se očevidno dopala ova prostodušnost, pa je odgovorno od prilike ovako:

„Gospodo, hvala vam što ste vi sami uzeli tu brigu o održanju reda u varoši, jer to i jeste najglavnije. To će biti i naša briga. I mi ćemo gledati, da učinimo sve što možemo te da vam olakšalo vaš mučni položaj… Vi ćete biti zadržani i utvrđeni na svojim položajima, i mi se nadamo, da ćete i vi pomoći da se stanovništvo umiri i počne se vraćati svojim domovima i na svoje radnje i da bude lojalno… Objavite svojim sugrađanima, da ko god se bude ponašao ispravno i lojalno prema nama i našoj vojsci, da ga ni glava neće zaboleti; ali ko god se usudi da učini kakav ispad prema našim trupama, da će onoga časa biti smaknut. Pljačke nikakve ne sme da bude. Kradljivci će se najstrožije kazniti, a vojska će sve plaćati gotovim novcem. I mi što budemo uzimali za vojsku, sve će se gotovim novcem platiti…“

Ovo ne navodimo da se vidi šta je gospodin đeneral odgovorio, nego šta je obećao. Jer se posle odbor u svakoj prilici pozivao na ovo obećanje njegovo. Ono je bilo kao neka privilegija roblju beogradskom — novim podanicima pobediočevim. I dobro je bilo, što je pobedilac imao pred kim da ga dâ. Ono je bilo naš Ustav, prema kojem je i naš pobedilac morao da se upravlja.

S ovim teškim zadatkom i ovim lepim obećanjem dakle Odbor je pristupio svome mučnome poslu, u najmučnije vreme, vreme, u kome ne može biti reči o kakvoj slobodi. Pa ipak se uspelo, da se zadrži potpuna autonomija i da se zadatak u glavnome bar postigne. Odbor je za sve vreme zasedavao sam, bez ikakva komesara njihova, i donosio odluke, kakve su išle u prilog srpskom stanovništvu i našem ugledu.

Ispočetka, se rad odborov bio sveo na intendanturu austrijske vojske. Svaki čas je potraživano, da „opština nabavi i izda“ te ovo, te ono. Koliko je god raznih komanada bilo, svaka je potraživala po nešto. I to je trajalo od jutra do mrkla mraka. Muke je trebalo, da se svakom pojedince dokaže, da ovo nije opština u redovnim prilikama, nego da je ovo odbor građana obrazovan u specijalnom cilju: da se održi red i spase imaovina građanima od pljačkanja. Najviše su tražena kola, a toga ne bi bilo ni u redovnim prilikama, a kamo li sad, kad je sve uzeto za našu vojsku i izbeglo.

Zatim je odbor uspeo, da ta bezbrojna potraživanja ne idu pojedinačno, i da se ne traži ono što se ne može dati i nabaviti; nego da sva potraživanja idu preko jedne instancije, jedne komande. I tako je sve posle išlo preko glavne vojne stanice, koja je bila u novoj zgradi Ministarstva Finansija spram Vaznesenske Crkve!

Ali i to nije dugo trajalo. Odboru počeše da stižu žalbe, da oni ne plaćaju ono što uzmu, nego svi odbijaju od sebe da plate i upućuju na drugoga. Odbor se sad postara, da se nađe, ko je nadležan za ove isplate. Ali kad se ovaj nađe, on izjavi, da oni nemaju sad novaca, da su tražili jednu poveću sumu, pa će iz nje učiniti sve ove isplate. I na tome se ostalo. Ali i ovo je ostalo samo obećanje. Oni sad stanu uzimati sve što im treba, bez ikakva pismena od ruke. Ni račun, ni priznanicu, ni revers — ništa nisu hteli dati, čime bi vamo priznali da su od toga i toga uzeli to i to. Osu se formalna pljačka i po radnjama i po magacinima i stovarištima i privatnim stanovima. I ako nije imao „pravo“, odbor se reši da uleži protest protivu ovoga. Zato odredi nekolicinu iz odbora, koji će s predsednikom otići u njihovu glavnu (etapen) komandu i svratiti joj pažnju na ovo. S njima je pošao i šef američke misije g. D-r Rajan, koji je hteo da potpomogne zahteve odborske i odnosno nekih drugih stvari npr. o snabdevanju varoši hlebom i dr. namirnicama i o izdavanju pomoći sirotinji. I kad je g. predsednik odbora u zgodnoj formi rekao: kako se ne plaća ništa, kako se više ne izdaju ni rekvizicione priznanice, kako se uzimanje za vojsku pretvara u običnu pljačku i kako to diskvalifikuje carsku vojsku a u građanstvu stvara zlu krv: onda su se oni počeli pravdati i obećavati da, to više neće dopustiti. A kad je onda jedan visoki gospodin iz Beča objasnio ovako:

„Pa, moja gospodo, znate li vi, da je rat, i da je u ratu to ne samo neizbežno, nego pi nužno. Vi znate, da pobedilac ima pravo na kontribuciju. A šta mi imamo u Beogradu? Sve imućnije stanovništvo od koga, bi se moglo nešto naplatiti pobeglo je; a sve što je ostalo puka je sirotinja, od koje se ništa naplatiti ne može u novcu. /Ovo je dakle jedna vrsta kontribucije u naturi/“, g. Rajan je onda ustao i demonstrativno uzeo šešir i otišao. I kao da je ovo objašnjenje visokoga gospodina bilo jače od obećanja sve gospode iz etapne komande, jer se uzimanje i odnošenje tuđe imovine produžilo i dalje i još u većoj meri.²

Koliko se odbor trudio da održi u svojim rukama vlast, koja mu je poverenjem sugrađana i pravo koje mu je obećanjima njegove ekselencije gospodina generala dato, održi i u snazi, nek se vidi iz ovog primera. Kad su na 2-3 dana pred odlazak svoj iz Beograda njihovi žandarmi po ulicama beogradskim počeli hvatati i odvoditi stanovništvo beogradsko skoro bez obzira na uzrast i zanimanje kao „šinteri kučiće“, kako reče jedan odbornik, najpre u „etapen“ i „plac-komando“, pa odatle u Zemun, odbor je preko svoga predsednika i 2-3 člana otišao da uloži protest protiv ovoga i potraži objašnjenja po ovome, navodeći da ovo uznemiruje stanovništvo i ne dopušta mu da se slobodno kreće po svojim privatnim poslovima, da se zastrašuje i seosko stanovništvo, koje donosi životne namirnice u Beograd, te da i ono ne sme dolaziti, i onda varoš ostaje bez namirnica. Odgovoreno je, na najvišem mestu, da je to učinjeno s toga, „da se stanovništvo kazni i zastraši“. „Jer su na Čuburi vaši pucali na naše patrole i kad su naši potražili te, koji su to učinili, oni su pronašli još nekoliko naoružanih vojnika vaših, sakrivenih u predgrađima, i ako je naređeno da se oni predadu k da ih stanovništvo ne krije, nego da ih prokaže. Da se to ne bi ponavljalo i da bi se stanovništvo prinudilo da to ne čini, učinjeno je to. Ali samo juče. /Više to neće biti/“… (A da bi to bilo pri svem ovom obećanju, vidi se po tome, što su oni to počinili i po okolnim selima, oko Beograda, i iz toga, što je to pravilo kod austrijskih trupa, koje su one marljivo izvodile i po drugim mestima u Srbiji, dokle su god dolazile).

Ali se iz svega ovoga lepo vidi, koliko je odbor išao daleko u shvatanju svoje dužnosti, kad je on i u vreme rata i u ropstvu, ulagao proteste protiv pobediočevih postupaka, koji su njemu izgledali nekorektni i protivni i običajima, i ratnom pravu, i obećanju datom s najvišega mesta.

Dakle, već zato, što je odbor postojao kao neka kontrola nad njinim postupcima i kao neka apelacija za srpske stvari u sporovima s njima, imao je smisla i da postane i da ostane sve do povratka naše redovne vlasti, i njegov rad u ovo najteže vreme za našu milu prestonicu izvesno nije bio bez koristi.

5. Dolazak Austrijanaca (19 i 20 Novembra)

Naša vojska i naša vlast otišla, je noću između Nedelje 16 i Ponedeonika 17 Novembra. Od tada pa do Srede 19 Novembra Beograd je bio prazan; i bez naše i bez njine vlasti, Za to vreme mi smo još očekivali, da će se naši vratiti…

A u Sredu u 9 sati pre podne stigli su prvi austrijski konjanici, 5-6 njih, a za njima i dva automobila sa 5-6 oficira i zaustavili se pred Dvorom. Oficiri su ušli unutra, jer je kapija bila otvorena, a od vojnika jedan ostao na kapiji kao stražar, a ostali s konjima šetali čak do hotela, „Moskve“ i „Balkana“. Za čas se oko njih iskupila gomila radoznalih gledalaca i posmatrala ih kao kakva čuda, a oni su tešili stanovništvo, da se ne plaši, da se ništa ne boji, da oni neće nikom ništa, da nikom ništa neće „faliti“ i da će svima dobro biti — „još bolje nego do sad“… Svet se malo raskravio, pa je počeo i da ih zapitkuje za po nešto. Svi su oni govorili ma i „pokvareno srpski“.

Za ovima su dolazili drugi, treći… i dolazili su čak do Trkališta i do Grada, bojeći se da tamo nema vojske. Prvo su dakle ogledali varoš i okolinu i uverili se, da nema vojske, pa su tek onda ulazili slobodno. Onda je došla, policija, s komandantom njenim potpukovnikom Švarcom, koji je za svoju kancelariju zauzeo ađutantsku sobu u Dvoru i odmah tražio da se Dvor očisti, opere i spremi za đenerala, koji je sutra dolazio. Zatim je dolazilo još vojske: konjice, pešadije, žandarmerije i t. d, i svi su se odavali na posao: da obiđu Beograd i okolinu. Jasno je bilo, da su se bojali neke podvale ili prevare. Nikako nisu verovali, da je Beograd napušten tek onako, bez neke zadnje namere. Bojali su se najviše mina i komita. Ali kad su videli ovoliko stanovništvo, oni su se tek onda oslobodili i uverili se da nema mina. Ostale su još komite ili „komitaće“, kako su ih oni zvali. I njih su za sve vreme svoga bavljenja ovde najrevnosnije istraživali. Čak su i dućane i prazne kuće obijali tražeći „komitaće“…

5.1. U Dvoru

20 Novembra u Četvrtak došao je gro austrijske vojske s đeneralom L. Frankom. — Vojska je dolazila topčiderskim drumom pored „Londona“ i prolazila pored Dvora Terazijama i išla dalje u Grad. Prolazili su svi rodovi oružja, razume se i muzika, i u prolazu pored Dvora trupe su pozdravljale „pobedu“ sa „ura“ i „živeo“, većinom na madžarskom. Iz toga videsmo, da su to bile većinom madžarske trupe. I sve su ove otišle u Gornji Grad, gde im je đeneral držao govor i istakao na Gradu njihovu zastavu.

5.2. Čekanje

Za sve to vreme od 10 časova pre podne do 3 posle podne, dakle punih pet časova, privremeni odbor opštinski čekao je g. đenerala da mu se predstavi, po naredbi komandanta žandarmerije. Čekao ga je napolju, na onoj terasi, gde je bio stari dvor i gde obično nedeljom i praznikom svira sad muzika, i odatle je posmatrao prolaz austrijske vojske ulicama i slušao njine urnebesne usklike. I na ulici po trotoarima bila je masa sveta, koji je ovo gledao i slušao i u sebi mislio samo: Tȅško nama! Ovo nikad otići neće, niti se može oterati!…

Toga jutra policija, razume se njina, bila je izdala naredbu, koju je i dobošem objavila po varoši da se sve oružje: staro, novo — kakvo mu drago ima doneti u dvor i predati tamo, i to do 6 sati uveče. Kod koga se posle ovoga vremena nađe makakvo oružje ili eksplozivi (municija i bombe) „biti će smaknut“. I toga celoga dana svet je, jadan vrveo sa svih strana u dvor i donosio oružje. Kakvoga vam „oružja“ tu nije bilo. Od starih srebrnjaka, i kremenjača, bez kremena, koje su čuvane po kućama samo kao starine za spomen, pa do gluvara i onih krntija s kojima su deca izigravala pozorišta — sve je to nošeno i predavano i primano, jer je „smrtonosno“. I na to oružje, i upotrebljivo i neupotrebljivo, i bez ikakve vrednosti a i s velikom vrednošću za porodice, kojima je pripadalo, Austrijanci nisu davali nikakve reverse ni priznanice, niti su obećavali, da će se ono vratiti. Gledali smo roblje, tek zarobljeno, kako predaje neprijatelju i poslednje ostatke i znake svoje slobode i samostalnosti, i to nas je podsećalo na ono tursko doba, kada su Turci obezoružavali „sirotinju raju“; i pomišljali smo, kako sad opet postajemo sirotinja raja. Samo pod drugim gospodarem. I uzdisali smo: „Ej, jadna naša slobodo i nezavisnosti!… Jadni srpski narode, zar ti je baš suđeno, da neprestano budeš „raja“ i „rob“?!“

Taman smo mi tako uzdisali, a pored nas provedoše jednoga, bolje obučenoga, našega čoveka s lisicama na rukama. Zagledasmo malo bolje i u njemu poznasmo predsednika Saveza Srp. Dobrovoljaca Milana Pavičića, koji se juče beše dobrovoljno stavio odboru opštinskom na raspoloženje da sa svojim dobrovoljcima čuva stražu; i noćas je čuvao i očuvao; a sad evo ga, vezana! Njega je jedna uštva denuncirala, da je skupljao komite, jer su, rekla je ta životinja, dobrovoljci i komite svejedno. I za sve vreme, dokle su članovi privremenoga opštinskog odbora na terasi dvorske bašte pokušavali da hodanjem opruže svoje ukočene noge i zagreju se, on je siromah sedeo onako vezan na klupi pred komesarijatom, a pored njega s cvikerom na nosu i ona prodana duša, koja ga je denuncirala.

Tri sata je a đenerala još nema iz Grada. Golema je to ceremonija! A nama se creva prevrću ne toliko od gladi, jer nikom i nije bilo do jela i ručka, nego do onoga što gledamo i što ćemo tek videti i čuti…

5.3. Kolubarac s „volovima“

Baš u tome dotera neki mladić na svojim kolima nekakav težak pionirski alat. Oni ga stadoše okretati i terati u Grad. Mladić, neki lep seljačić od svojih 15-16 godina stade ih moliti da ga ne teraju dalje: hoće krave da mu propadnu. I doista, u jarmu ne behu volovi nego krave, kojima vimena behu nabrekla da prsnu. A one se jadne jedva držahu na nogama. Mladić plakaše kao kiša i preklinjaše ih da ga dalje ne teraju, nego da napuste da se vrati. Uveravaše ih, da od juče ništa nije okusio ni on ni krave, i da će mleko da im se ugruša u vimenu i da propadnu. A to su mu sad hranitelji. Volovi su mu uzeti za vojsku; i ovo su mu sad hranitelji. S njima će ne samo da poore i dovuče drva, nego mu one i mrse i hrane sada celu kuću. Madžari, vojnici, koji ga prate, vide neku muku, ali ga ne razumeju. Nađoše se neki i među odbornicima, koji znaju madžarski, te im objasniše. Na mah se oni osvestiše; ali pomoći nema, pošto se ovo mora odneti u Grad. Svi smo žalili jadnoga mladića, koji nam sad beše predstavnik našega naroda, našega potlačenoga seoskoga stanovništva od Save i Dunava do Kolubare, i njegove bedne kravice, koje jadne na pravdi Boga sad ovako pate, za krivice, o kojima pojma nema ni njihov gospodar, koji ih ovako svesrdno brani, a kamo li one.

Srećom, u tom dođoše neke taljige, koje su takođe nešto doterale, pa su se sad vraćale u varoš. Svi navališe na taljigaša, da pretovari ovo na svoja kola i odveze u Grad, a mladića da puste nek se vrati. Ovaj, na poveće navaljivanje naše, najposle i pristade i pretovari sve sa seljačkih kola i odveze, a siromah mladić, sav blažen, krenu niz brdo, na kapiju dvorsku. Predsednik mu još dade dva dinara, da se negde u mehani odmori i nahrani kravice noćas, pa sutra nek ide; i uputi ga, da uzme od njih objavu, da ne ide onako; jer bi ga putem uznemiravale njihove patrole po selima, pošto je sad od Kolubare do Beograda sve bilo pod njima.

Siromah mladić, nikad nije bio srećniji u životu, no sad, kad je video prazna kola i kad ih je okrenuo niz brdo, pomišljajući na svoju kuću i svoju slobodu. Od zabune nije umeo ni da se zahvali nikome.

5.4. Paun

Doista je i dvorski paun učinio jednu neobičnost da vredi da se pomene. U trenutku, kad je đeneral sa svojom svitom nastupao pod trem pri ulasku uz stepenice za dvor, paun, koji je dotle bio u onim borovima pored prolaza, koji vodi od spoljne kapije u Dvor, najedanput bez ikakva povoda i spoljna uzroka prelete preko svite generalove i pade na „gesims“ od najbližega prozora više njih i pusti jedan tako silan i besomučan krik, kao da je hteo reći: „Nazad’ te; nije ovo vaše!“ I ostao je tu za sve vreme, dokle general nije svršio posao i otišao. Ovo su i oni opazili, i onima, koji veruju u predskazanja, nije baš bilo najmilije… Ni najveći filozofi i prirodnjaci ne bi mogli pogoditi, šta je ova životinja osećala u tom trenutku, kad je ovo učinila…

5.5. „Severac“

U prolazu njihovih trupa pored nas, onamošnji Srbi, koji su bili u njinoj vojsci, nisu nimalo krili svoje poreklo: i, da bi nas okuražili oni su dobacivali po kakav pozdrav ili što drugo. A jedan je otišao toliko daleko, da je u prolazu posle obična pozdrava sa svojim prijateljem g. Vapom, odmahnuo rukom i glasno rekao: „Ovo nam je sve (sva radost), dok ne duhne Severac!“ misleći na Ruse. A ni pojma nije imao ni on ni mi, da će mnogo pre Severca duhnuti snažan Jug s Rudnika i oduvati ih preko Varadina, čak do Subotice…

6. Obešen

Sutradan ujutru išao sam u opštinu. Kad sam bio spram uredništva i štamparije „Politike“ i novog „Zdravljaka“, preda mnom se ukaza užasan prizor. — Pred hotelom „Balkanom“, baš na onom mestu, između njega i hotela „Moskve“, gde je udarila granata i pokvarila celu kaldrmu, stoje vešala po na njima visi jedan siromašak oko svojih 18-20 godina u žućkastom kaputiću i otvorenim pantalonama, sa mekim šeširom na glavi. On je bio već nepomičan, mrtav! Prvo je pitanje bilo: Jadan, šta li je uradio?!… Razume se, nikoga niti ste mogli niti smeli pitati. Svet je ćutke prolazio kao pored mrtvaca, a ženske i ljudi slabijih živaca okretali su glavu da ne vide obešenoga. Ja sam se sam zgrozio, jer vam samo jedanput u životu video obešenoga čoveka. To je bilo na Deligradu 1876 godine, kad Černjajev beše obesio o jedno drvo jednoga Jermenina ili softu kao turskoga špijuna. Ali onda, ili što sam bio mlađi i jačih živaca ili zbog toga što je krivac bio tuđe vere i narodnosti i naš neprijatelj, tek ja onda nisam osećao toliko grozote i sažaljenja koliko sam ovom prilikom, prema ovome jadniku. Znao sam, da je nešto pogrešio.³ Ali mi se činilo, da nema tolike krivice za ovoliku kaznu. I u njemu sam gledao svoj narod, koji počinje sad ponovo da pati…

7. Ciganija

Od Dvora pa skoro do „Slavije“ otegao se niz onih njihovih pokretnih poljskih kujni; i oni već stigli, da skuvaju i da prvi obrok razdaju „sirotinji“ u 8 sati! A Ciganija se iskupila oko njih pa se tiska s loncima, porcijama i činijama, da dobije što pre i što više! Bȉ mi krivo i na njih i na ovu Ciganiju našu. — Još nisu ni došli, a oni već stigli da skuvaju i da mite ovu našu „fukaru“ što bi rekao Turčin, koju mi već tri noći i tri dana ne možemo da odbijemo od tuđe imaovine; a ona evo je već čula i potrčala neprijatelju i pruža mu ruku za milostinju. Pravdao sam je na sve moguće načine: kako je gladna, kako hleba nema a deca plaču, znao sam da opština još nije bila stigla ni po jedan hlebac da im dâ i t. d. Ali bi mi opet milije bilo, da je trpela i da ovo video nisam. U toliko mi je milija bila ona čestita sirotinja, koja se starala da sa svojih deset nokata zaradi koru hleba, bilo po domovima svojim bilo po ulicama, prodajući po što šta.

Posle dva dana Austrijanci su već pozivali samo svoje podanike, osobito one iz Bosne i Hercegovine, da njima dadu hleb; ali pošto njih nije bilo, jer su oni ranije uklonjeni iz Beograda, to mi je ovo izgledalo kao neka zamka, i ne znam je l’ im se ko i javio…

8. Čeh

Jednoga dana, čini mi se za vreme bitke na Kosmaju, dođe u opštinu jedan poručnik, po narodnosti Čeh, i izjavi, da im se iznenada pojavila potreba za deset novih soba bolničkih pa mu treba deset lampi. I znajući valjda, da su njegovi počeli da ne plaćaju i da s toga teško dobijaju, što traže, on odmah izjavi, da će da plati. Beše već pet sati prošlo, i ja izjavih da ću sad kući, pa mogu da pokažem gospodinu gde ima. On jedva dočeka i predsednik odobri. Uzme mene gospodin doktor, brat Čeh, na svoja kola i pođosmo. Radnje već zatvorene.

Znajući da je g. Radojlović ovde i da je uvek u „Crv. Krstu“ ja rekoh da idemo prvo tamo. — G. Radojlović primi nas kavaljerski kao uvek, ali izjavi da on tu robu ne drži. Nego je veli otvorena radnja Eškenazija, Bejosifa i Zuzane, gde ima, veliki izbor. I posla dečka, da vidi, da li su otvorene. Dečko dođe i donese izveštaj, da su već zatvorili, jer su se radnje tada zatvarale još sa suncem. G. Radojlović posla kući njihovoj. Dečko ni tamo nije mogao da ih nađe. Onda ostade da idemo Flajšeru na Terazijama. Neko je rekao, da je i on tu i da stanuje više dućana na gornjem boju. Uputimo se tamo. Spoljna kapija otvorena. Uđemo u dvorište. Ono osvetljeno, a nema nikoga! Lupasmo, vikasmo — nigde nikoga… I gore se vidi osvetljenje, ali se niko ne pokazuje. Šta da radimo?! Da zovemo bravara da otvori? — Nema ga. Sad ni bravara ne možemo naći. Da obijamo? — Ovo je ružno i danju, a kamo li sad noću. Predložim ja gospodinu doktoru, da se za noćas on posluži svećama, pa sutra da bira lampe po volji, ili, još bolje, pošto je Električna Centrala proradila, a tamo u bolnici već postoji instalacija za električno osvetljenje, te samo da telefonom traži struju. Na mah se okrenu g. doktor i pođe napolje (iz dvorišta). Pođem i ja za njim i on mi kod kola zahvali, sede u kola i ode, očevidno potpuno zadovoljan predlogom, koji sam mu učinio.

Sutradan nije ni dolazio u opštinu. Da li je kupovao lampe, ili je tražio i dobio struju, nisam saznao.

9. Hrvat

Jednoga večera oko 6 sati išao sam ja iz opštine kući. Terazije i Knez Mihailova ulica bile su već osvetljene, naročito bliže „Grand Hotelu“, gde je bio štab njihov. U trenutku, kada sam hteo da pređem preko tramvajske pruge pred Klasnom Lutrijom naiđe iz Vasine ulice odonud od Pozorišta jedna austrijska trupa, sa svom ratnom opremom. Očevidno trupa beše vrlo umorna, jer se skoro jedva kretaše. Kad dođe do ugla, i ona svrati naniže u Ljubičinu ulicu. Onda se izdvoji od njih jedan oficir i sam umoran, priđe mi i sasvim učtivo srpski zapita:

„Molim lijepo, biste li mi mogli pokazati, gđe je Dušanova ulica? Tamo nam je škola određena za konak, pa pomrčina, ne možemo naći…“

„Mogu; i ja idem tamo, pa ću vas odvesti“, odgovorih ja.

„Hvala, lijepo! A je li i gospodin stanuje tamo?“

„Ne; ja stanujem u drugoj ulici, ovamo bliže; ali ću vas odvesti, jer sami teško biste našli, a sveta vidite da nema ulicama, pa nemate koga da pitate.“

„Velika hvala! A je l’ to daleko?“

„Nije; evo ovde dole, kad se siđe u ovu maglu.“

I doista, ceo Dunavski Kraj već beše pokrila gusta jesenja magla. Išli smo lepom Ljubičinom ulicom, koja je skoro prekaldrmisana i ravna i na nizbrdici ocedna, te nigde rupe ni blata. Trupa ide sasvim slobodno, ako i po mraku. Usput je oficir pitao: ima li ovde električnog osvetljenja i vodovoda, i jesu li mnogo oštećeni. Veli, mi dolazimo, da to sve popravimo. I za 2-3 dana će sve to biti dovedeno u red.

I doista, po alatu u vojnika video sam da je ovo neka tehnička trupa. Tako u razgovoru siđemo i u Dušanovu ulicu, kod Električne Centrale. Dušanova, ulica beše u gustoj pomrčini, da se nigde ništa ne vidi, niti igde žive duše. Odatle skrenemo pored kupatila školama. Onda ja kažem da ima dve škole: osnovna i gimnazija i pitam u koju će. On veli: „Nije mi, molim, to naznačeno“. Pa u koju ćete onda? Osnovna je bliža i veća, a gimnazija je malo dalje dole i manja je. Ali je ona bombardovana i prilično oštećena… Svratimo prvo u osnovnu. Ja kucah na vrata od poslužiteljskih soba, te ih izazvah. One, same ženske, očevidno behu čule neki topot i žagor i poplašene poskakaše a ne znaju šta će. Ja im se kazah i kad me videše kao da ih sunce ogreja, jer su me poznavale. Ja im rekoh, da su ljudi došli da prenoće, da im je određena za prenoćište ova škola, nego neka lepo otvore sve; i puste ljude; nek se ne boje ništa. I one i počeše da otvaraju. Ali u mahu oficir se predomisli i reče:

„Neće ovo biti za nas. Ovo je veliko. Ovđe će doći druga, veća trupa, a ne volim, da se mješamo… Izvjesno će ona druga za nas biti, i biti će bolja. Hajd’mo tamo!…

Izvinim se ja ženama i objasnim im u čemu je stvar i odemo. U Domu ista stvar. Prvo sam lupao da probudim poslužitelje. Oni se brzo obukoše, izneše videlo i nađoše ključeve. Otvoriše prostorije, prvo na drugom pa na trećem spratu. Ali svuda ruševine. Majstori taman počeli da opravljaju patos i ruševine, pa prekinuli i sad stoji onako, sve razbacano i rastureno. Morali smo da se tiskamo i na silu provlačimo kroz hodnike do izvesnih soba. Opet se gospodinu oficiru više dopade ovde, da budu sami, nego tamo. On nađe da u nekoliko soba mogu lepo da se smeste. Ja preporučih famulusima, da im budu na ruci, da ih posluže osvetljenjem, jer sad nigde ne mogu naći u varoši, sudovima za vodu i drvima, ako potraže. Gospodina zamolim, da vojnici ne diraju i ne kvare ništa, jer siroti ljudi (famulusi) odgovaraju. On, očevidno dirnut ovim lepim prijemom, odgovori odlučno:

„Sutri se neće ni poznati, da smo ovđe bili…“

Oni su samo prenoćili i sutradan otišli. I poslužitelji ne mogu da se nahvale kako su se lepo ponašali. Ništa dirnuli nisu. Što su uzeli malo drva, te su skuvali večeru, to su lepo platili. — Neki „dobri ljudi“, veli jedna poslužiteljica.

„Braća Hrvati!“ rekoh ja.

„Pa poznaje se, da je ono od naše sorte. Ne bi Švabe bile onakve!“ reče ona.

Docnije su se uverili svi, da doista Švabe i Madžari nisu bili ovaki…

10. Dobra duša

Jednoga dana dođe u opštinu jedan starac poduže brade i beo kao ovca, a u licu rumen kao mladić. Podsećao me je na stare izrailjske patrijare i ovčare, koji su s ovcama odrasli pa i njinu narav primili. On izjavi: „Gospodo, u mlinu tom i tom ima, ostalo je, oko sto džakova brašna, A svi otišli; ostao ja sam. Kad Švabe dođu, oni će sve to da uzmu. Nego kako bi bilo da to uzme opština, za svoju sirotinju; pa i onako nestaće brašna, pa neće biti posle ni za nas hleba… Da prebrojimo i procenimo, pa će im opština platiti… Ima i mekinja…“

Svi primismo starčev predlog: da se brašno premeri i uzme za opštinsko, a sopstveniku posle da se plati. Tako je i učinjeno i brašno spaseno. Posle je to brašno doista dobro došlo opštini i za sirotinju i za ostalu publiku našu.

(Tako je učinjeno i s državnim petroleumom. Jednoga dana neko dostavi, da u Učiteljskom Domu ima na hiljadu sanduka „gasa“ i veća količina šećera, gde je u poslednje vreme ovo i izdavano, pa pri evakuisanju to ostalo. Odmah se odobri g. Kobjereskom sekretaru Fabrike Šećera, da šećer može prodavati, a za petroleum se odredi komisija, koja će da ga prebroji i uzme za opštinski, pa da se pojedinim bakalima ili prodaje ili daje na revers, a to znači na poček, pa posle nek plate državi. I tako je sve i učinjeno i sačuvano državi nekoliko hiljada dinara).

11. Madžar

Jednoga dana dođe u opštinu jedan madžarski oficir i na dosta arogantan način traži nešto, što ne može da mu se da. Predsednik mu odgovori lepo, da toga nema (u Beogradu) i da ne može dobiti. Ovaj je bio sve arogantniji i tražio bezuslovno da mu se nabavi i izda, i naposletku se toliko razjari, da istrgne revolver i naperi ga predsedniku u grudi. Srećom te je g. predsednik znao madžarski, pa mu odgovori kuražno i odlučno na madžarskom:

„Izvolte, gospodine! ja sam moju glavu metnuo u torbu, čim sam došao na ovo mesto, i ju sam je prežalio! Ali će ostati zabeleženo, da je jedan ugarski oficir tražio nešto što nije moglo da se izda, i ako je njegov g. general rekao, da sa neće ni tražiti ono što nije moguće nabaviti!…“

Na mah se Madžar ohladi, vrati revolver na njegovo mesto, salutira i ode…

Zar nije istina ono: Koliko jezika znaš, onoliko ljudi vrediš?…

12. Nezavidna uloga

Jednoga dana dođe u opštinu jedan oficir sa svojim ađutantom i „moli“ da mu opština da koga, koji će mu pokazati glavne ulice u Beogradu. Određen mu je, veli, za njegove trupe rejon na mapi, pa hoće da ga vidi u naturi. I doista, pokaza plan grada Beograda i na njemu crvenom pisaljkom obeležena jedna nepravilna slika više dugačka nego okrugla. Oficir je očevidno bio Nemac, jer je govorio samo nemački. Zato g. predsednik odredi mene, da mu ovo pokažem. Ja se izvinih, da rđavo govorim nemački, a sad i inače teško govorim od promuklosti… On bi ipak potpuno zadovoljan i reče: „A, dobro je; već će ići dobro“… I reče mi da dođem posle ručka u 1 sat u hotel „Balkan“, i dade mi svoju kartu, kako da ga nađem. Za veću sigurnost njegovu i ja njemu dadoh svoju. Na njegovoj je stajalo Lt. Kramer. Pošto sam ručao kod opštine u kafani, otišao sam tačno u 1 sat. Uđem u predsoblje i kod vratara potražim Lt. Kramera. „Balkan“ je bio kao neka njina oficirska kasina i bio je prepun oficira. Vratar uđe u kafanu i odmah se vrati s odgovorom: „Odmah će doći gospodin“. U tom izađe jedan kapetan i veli: „Gospodin traži poručnika Kramera?“ Odgovorih: jeste. „Ovoga trenutka dolazi; on je već ručao i ustao i sad baš oblači šinjel“. Zahvalim mu se i on ode, a ni pun minut nije prošao, dođe tačni Kramer, a s njim još 5-6 oficira, među kojima beše i majora i jedan potpukovnik. I odmah pođemo pored hotela „Moskve“ pa dođemo do Oficirskoga Doma, pa odatle u ulicu Kraljice Natalije do „Zelenog Venca“, a odatle opet do „Balkana“; pa Knez Mihailovom ulicom do Kalimegdana, odatle Bogojavljenskom ulicom do kafane „Proleće“, a odatle ulicom Carice Milice opet do Zelenog Venca, pa Brankovom ulicom do Pop-Lukine, pa Bosanskom ulicom do kraja njena. Čim se koja parcela svrši, g. Kramer kaže po jednome od onih oficira: ovo je za tvoju trupu! I on ostane. Tako smo na posletku u Savamalskoj (Bosanskoj) ulici ostali gotovo sami nas dvojica. I između nas se zapodeo ovakav razgovor:

„Jeste se umorili, g. profesore?“

„Pa za moju mladost gotovo je ovo dosta bilo šetnje…“

„Verujem. Dosta smo išli. Već je preko četiri, ali sad smo gotovi…“

U Savamali gotovo nigde žive duše. On pita:

„Zašto je ovaj svet pobegao od svojih kuća?!

„Zato što su novine donosile najstrašnije i najneverovatnije stvari, što ih je vaša vojska počinila u Šapcu i u Mačvi, pa se svet bojao da ga ne snađe sudbina onoga sveta!“ odgovorih ja.

Njemu očevidno ne bi pravo, pa gotovo ljutito odgovori:

„Ali to nije istina!“

Odgovorih:

„Svet naš veruje novinama, pa je mislio, da je istina, i zato nije smeo da sačeka vašu vojsku, nego je izmakao.“

„A kako ste vi ostali?“

„Neki smo ostali što nismo stigli da pobegnemo. (On se slatko nasmeja.) A bilo ih je, koji su poznavali Nemce s bolje strane i nisu ni verovali onim glasovima po novinama. I ja sam sâm o njima mislio mnogo bolje…“

Ovo Nemca dirnu do dna duše i stade se pravdati i uveravati: da je to sve laž, da apsolutno to nije mogućno, da su bile samo neke „oštrije kazne za veće istupe protiv naše vojske“, a to se svud oštro kažnjava, da bi se stanovništvo zaplašilo.

Odgovorih, da ne znam koliko je istina, ali da su iznošene strašne stvari… „I milo bi mi bilo, da nije istina… U ostalom, ako je vaša vojska takva, ona će i ovde činiti to isto, pa ćemo već videti?…

„Ali, Bože sačuvaj! Videćete vi, g. profesore, da nikoga glava zaboleti neće. Samo ovi „komitaći“ oni vam kvare. Prema njima naši moraju biti nemilosrdni… Vaša je vojska najbolja vojska, samo da joj nije ovih „komitaća“, bila bi bez mane… Ali ovi mrcvare, pljačkaju i otimaju. To vaše redovne trupe ne čine…“

„Hvala na komplimentu g. Kramer. I meni, koliko je poznato, one to ne čine. Ali ni naše komite nisu baš takvi ni zverovi ni pljačkaši. To su naši narodni heroji iz borbe za oslobođenje od Turaka, i iz početka su tamo išli najčestitiji ljudi. — Sad može biti da su pojurili i drugi elementi; ali opet je sve to oduševljeno u prvom redu za dobro svoga naroda, pa tek posle može biti da se javljaju i oni drugi niži nagoni, za ubijanje i pljačku…“

„Vaša bi vojska bila najbolja vojska da nije ovih komita!“ završi g. Kramer, a malo dalje, nastavi:

„Da će dati Bog, da se ovaj krvavi rat svrši, te da svet ne gine više i ne muči se ovako!…“

„E, kad bi dao; ali ne dâ!“ odgovorih mu ja.

„A znate li ko je za sve ovo kriv?“ upita on i okrenu se meni. Ja zaćutah i sačekah njegov odgovor. On i ne sačeka dugo pa odgovori odlučno:

„Rusija! Za sve je ovo ona kriva!“ — Ja zaćutah malo pa ga onda zapitam:

„Hoće li gospodin poručnik da dopusti i protivno mišljenje?“

„O, dabogme, zašto ne? Molim da čujem!“

„U nas se misli, da je za sve ovo kriv jedino Berlin. On je hteo rat; i on je i vas uveo u rat. Atentat u Sarajevu bio mu je samo povod i izgovor. Spor oko atentata mogao se izravnati po mirnim putem. Jer, atentata je i pre bilo, pa gde ste vi, molim vas, našli u istoriji svetskoj, da se zbog atentata objavljuje rat?!…“

Zaćutao je moj g. Kramer kao vojnik kad se govori protiv njegovoga starešine ili vladaoca, a kako smo već bili došli do kraja, on je još samo stigao da kaže:

„I to je netačno! I to nije istina!…“

I on mi se sasvim po germanski zahvali na ljubaznosti i „prijateljskoj usluzi“ i rastadosmo se…

13. Moja kuća — konsulat

Prvog dana kad je sastavljen nov odbor opštinski, sud opštinski izda na brzu ruku neku naredbu ili objavu, u kojoj izveštava zaostalo građanstvo, da su se naše vlasti zajedno s našom vojskom povukle, i da se zato sastavio nov opštinski odbor, koji će predstavljati redovnu vlast i opštinsku i policijsku u varoši do dolaska neprijatelja, koji se očekuje svakog časa. Zato se poziva zaostalo građanstvo, da se ponaša mirno i lojalno i da se prijavi opštinskom sudu radi popisa.

Ova je naredba i štampana i objavljena dobošem po varoši. Građanstvo je u onoj zabuni i neizvesnosti slušalo svaku njenu reč kao svetinju; a kad je čulo poslednje reči, koje se njega najviše tiču, o popisu potrčalo je sve da se prijavi.

U ovo vreme na prete se moglo izbrojati koliko je bilo ljudi u dorćolskom kvartu. — Sve je izbeglo koje ranije od bombardovanja, a koje one strašne noći, kad je i vojska naša napustila Beograd. Ostali su sami nemoćni starci, babe, žene i deca. Ja sam pred ovim bio predsednik odbora za skupljanje priloga za siromašne branioce Beograda u delom Dunavskom kraju i obišao sam bio s članovima ovoga odbora: gospođom Ivankom S. Anđelićkom i gospođicom Nadeždom Markovićevom gotovo ceo kraj, te sam otuda bio stanovništvu ovoga, kraja, poznat. A bilo je i preko novina objavljeno moje ime i da se prilozi primaju i kod moje kuće, Kapetan Mišina ulica br. 28. Sad, kako sam po nesreći, i sam sa svojom najmlađem ćerkom i hromom svastikom zaostao u Beogradu, da delim svu nesreću i sve jade s ovim jadnim stanovništvom, budem izabran (od zbora građana kod „Ruskog Cara“ i u opštini posle podne) i za odbornika u privremenu upravu opštinsku. Sve je to onda munjevitom brzinom išlo od usta do usta i vrlo brzo se sve saznavalo, i bez novina.

Sutradan, drugog dana po odlasku naše vojske, ja pođem u sednicu novog odbora u opštini (koja je tada bila u Osnovnoj Školi na Savincu, u Makenzijevoj ulici). Čim izađem iz kuće, vidim pred kapijom, na ulici i u dvorištu puno sveta. Začudim se, šta će ovaj svet, i stanem ga pitati. Svi odgovoriše, da su došli da predadu prijave. „Izišla, vele, naredba da se svi prijave, pa, vele, mi Vama treba da predamo…“

Ja juče nisam sudelovao u izdavanju te naredbe i nisam znao pojedinosti njene. Naročito me bunilo ovo, da se meni predaju prijave, i nisam znao šta ljudima da odgovorim. Naposletku pomislim: što siroti ljudi da idu čak na Savinac za jedno parčence hartije? Kad ja već idem tamo, ja im to mogu i poneti. I primim od svih i napunim džepove prijavama. pa pođem. Stizali su me i putem te mi predavali. U opštini naiđem na jednu gužvu: pred jednom kancelarijom (učionicom) gomila najrazličnijega sveta: i muškog i ženskog, i starog i mladog, i pismenog i nepismenog iz celog Beograda i većinom najbednijeg i najsiromašnijeg; i sve to čeka, da uđe unutra da se zapiše ili da preda prijavu. Ja se onda setih, kako su moji Dorćolci bili mnogo praktičniji: mesto da nose svaki posebice, ovako, i ovde da džonjaju i guraju se ovako do podne, oni predali jednome… Ostavim ovaj svet i odem u sednicu. Kad sam u podne došao kući, predadoše mi još jednu gomilu prijava. Dolazili su i donosili i posle podne, ali pošto je sednica bila zakazana za tri sata posle podne, to sam ja primao samo do toga vremena pa otišao. Kad sam došao uveče, zatekao sam opet gomilu. Sutradan od svanuća pa do moga polaska neprestano su dolazili i predavali. Kad sam primio onima juče, zašto da ne primim i ovima danas? I primim svima do 9, a ostalima ostade da prima moja ćerka.

U opštini dočepam se jednog stola, pa sve uredim po ulicama i brojevima i ispišem na jednom tabaku. Pogledam one druge tabake: prave brljotine, izmešani kvartovi i ulice, prijave nepotpune: negde nema svih članova, porodice, negde nema godina im starosti, imena ulice i broja stana — prava zbrka. I nepismeni pisali, pa se jedva čita. Ostavim to i odem. Svratim pažnju jednome od kmetova, da ovo ne ide kako valja, i zapitam ga: otkud to, da moji Dorćolci donose meni. On odgovori, da ne zna o tome ništa! Nađem na stolu štampanu tu naredbu i pokažem mu je, i iz nje vidim, da se u njoj ja ne pominjem nigde i da je prosto bio svet izmislio, da ja primam prijave. Pa šta ću sad? Šta da radim sad? Natrag ne mogu. Zar od jednih da primam a od drugih da ne primim! Kako bi to bilo, i čime bi to opravdao? A svetu je teško objasniti i dokazati. Odlučim, da primim prijave i od ostalih koji donesu. A njih, valjda neće biti još mnogo…

I sutradan opet sabor kod moje kuće. Primih koliko mogoh do 9 sati, a onda pohitah u opštinu, jer smo svakog časa, očekivali neprijateljsku vojsku, a dogovorili smo se da tom prilikom budemo svi, da ni jedan ne izostane. Kod kuće osta moja ćerka da prima mesto mene. I kad sam u podne došao, imao sam jednu gomilu prijava, još veću od one jutrošnje.

Ovoga dana je došao neprijatelj, t. j. njegove prve patrole, za njima i žandarmerija, koja se smestila u Dvoru. I sad više nije bilo praktično, da se svet iskuplja pred mojom kućom i uopšte viđa u gomili. Neprijatelj bi odmah posumnjao, da on tu dolazi na kakav dogovor, i ne bi bilo dobro ni za one koji se iskupljaju ni za onoga kod koga se skupljaju. — Pri svem tom ja se odlučih, da primam dokle god traje; i ako njima to padne u oči i zapitaju: zašto dolaze, ja ću im pokazati sve prijave, pa, neka čine što hoće… I primao sam i sutra, i prekosutra, i… dokle su god donosili. Naposletku sam rekao: ko bi mogao pomisliti da ovoliko sveta — sirotinje ima i u Beogradu, a kamo li u jednom kvartu samo i to dorćolskom, koji je gotovo raseljen!…

Ali, sad izađe nešto drugo. Počeše da donose i iz ostalih kvartova: i iz Palilule, i sa Čubure, i s Kragujevačkog Druma, i s Čukarice!… Ja ih stanem upućivati u opštinu, ali oni vele; „nosili smo u opštinu pa ne primaju; a svi vele, ovde se primaju!“ Muke me je stalo, da svetu objasnim: da ja za to nisam određen i da ja ovo primam samo za svoj kvart dobrovoljno. (Požalili su, što mi u njinom kvartu nema koga, ko bi im primao). I ako mi je jadnog sveta bilo žao, opet nisam mogao da primim na se da primam za ceo Beograd, nego se ograničim samo na svoj kvart, a ostale uputim na opštinu. U opštini svratim pažnju na ovu stvar, da ovo ne ide kako valja i da odavde odbijaju publiku. Odgovoriše mi da nemaju činovnika za to, i vele, nek zastane, dok ne vidimo: može biti da će oni i narediti i izvršiti popis. Tako je doista i zastala ova stvar, i kako onda, tako i sada: ni Austrijanci je nisu zapodevali. I tako osta beogradsko zarobljeno stanovništvo nepopisano. Samo osta popisan moj kvart dorćolski; ali ne u opštini, nego kod mene…

Ovom prilikom bilo je i smešnih i žalosnih i uopšte zanimljivih stvari, i pokojni Sremac bi napisao čitavu pripovetku iz ovoga popisa.

Dolazi jedna baba, koju su doveli do vrata, a od vrata do stola u kujni gde su primane prijave ona došla pipajući; kaza sve što ima a ne kaza godine. A kad je zapitah koliko joj je godina, ona pouzdano i bez premišljanja odgovori: — „trideset i osam“. Kad se stasmo iščuđavati pa pomalo i smejati, ona dodade: „Nemojte misliti, gde ja ne vidim da imam više. Mene samo oči izdade, a onako sam hvala Bogu, zdrava i… nemam više godina!“ I sa štapom poče da pipa po kujni tražeći vrata i jedva je preko praga, preturismo…

Dolazi druga, ne toliko u godinama ali sva bela; i po liku i po govoru vidi se da je neka dobra duša. Prijavljuje sebe i troje dece. Pitamo je čija su deca, a ona stidljivo veli: pa ona nemaju nikoga. Otac im je, znate, poginuo u ratu, a majka im onomad umrla; a ona ostala kod mene. „Pa ko će da ih gleda?“ upitam ja. A ona odgovori: „Pa, ja ću“. „A šta ste im Vi?“ „Ništa; sedeli su kod mene“… Kad je izašla svi, smo rekli: Bože moj! Još ima sveta, kome je dosta samo lično poznanstvo pa da čini ovoliko dobro delo: da se prima izdržavanja troje tuđe dece, a i sama ništa nema! A negde ni najbliže srodstvo ništa ne pomaže!… Zbog ovakvih još sunce greje…

Dođe jedan starac preko sedamdeset godina. Podupire se štapom, bela, brada, mu dohvatila do grudi, a čuperci propali kroz provaljen šešir na vrhu. Po naravi dobroćudan i dobrodušan. Prijavljuje sebe i četvoro dece. „A šta pa daju tebi?“ upitam ga ja. „Pa, unuci su mi“, odgovori on. „A gde im je otac?“ — „Poginuo, još na Kumanovu“. „A majka?“ — „Umrla pre mesec dana“. „Pa ko će da ti gleda ovu decu?“ — „Naći ću neku ženu, mučenicu kao što sam i sâm, koja će gledati i mene i decu!“ — I ovo reče s takvom mirnoćom, kao da je rekao, svratiću na pekarnicu i uzeću im hleba…

I ovo je neka dobra duša! — rekosmo mi kad starac izađe.

Dođe jedan pedesetih godina. I da nije na drugoj dužnosti, bio bi u trećem pozivu. „Dođoh i ja — veli — da se zapišem“. I kaza ulicu, broj, ime i prezime i godine svoje. „A imaš li još koga?“ upitam ja. „Imam ih poviše, nek su mi živi; samo ne znam mogu li se svih posećati. Imam ih, gospodine, četrnaestoro u kući!“ I poče da ređa. Nabroja osmoro dece pa stade. „A dalje?“ zapitam ja. „Pa osmoro; ima li osmoro dece“ (Ima). E, i ja i moja žena to je deset; i četiri babe: dve moje i dve tuđe. Znaš, zastale se u Beogradu, pa došle babe babama. A ja, kao, velim: gde se hranimo i živimo mi ovoliki, mogu i one dve duše…“

Ovo je još blaženiji čovek! pomislismo mi!… I ko ovom prilikom da se ne seti onih mnogih palata po Beogradu, u kojima se okreću po jedan starac i baba, kao dva panja, bez i jednog deteta i bez i jedne svoje babe, a kamo li tuđih baba, i ovakog hrišćanskog milosrđa! Zar nema istine u onome, da sirotinja održava svet?…

Jednog dana dođem ja kući, a moja ćerka, koja se sama primila da prima prijave mesto mene, kaže:

„Tata, da ne primamo više ovaj svet! Iz kakvih ti jazbina ne dolaze — mogu doneti i kakvu bolest!… Pa bezobrazne. Jedna se svađa i gura da dođe pre, a one druge ne dadu. A ja joj kažem da se ne gura, jer joj neću primiti preko reda. A ona kaže: morate da mi primite! Ja joj objašnjavam, da niza ovo ti nisi određen, nego primaš dobrovoljno, da se svet ne muči da ide čak na Savinac; a ona kaže: kad primate drugima, morate i meni. E, došlo mi je, znaš, da je uhvatim za ramena pa da je izbacim napolje!…“

„Ehe! To si se ti brzo rashladila! Svet je neuviđavan i nezahvalan, a ne treba da očekuješ ni sve da te razume ni da ti bude zahvalan“, rekoh ja, a ona nastavi:

„A jedna bezobraznica vide džak brašna u hodniku pa veli: „A, vi imate brašna!“ Ja joj velim: „imamo; uzeo tata još u početku rata, da se nađe. Šta znamo, šta može biti? Može nestati u varoši i hleba i brašna, pa nek se nađe“. A ona, kaže: „A mi nemamo!“ Ja se naljutih, pa joj rekoh: „pa ko je vama kriv što vi nemate?! Što niste i vi kupili? A ona kaže: ‘E pa sirotinja smo. Nije pravo vi da imate, a mi da nemamo!’ Kao da smo mi uzeli njeno!…“

Sve je ovo išlo opet lepo i lako dok nisu došli Austrijanci. Ali kad oni dođoše, svet je mislio da to oni traže i da je ovo za njih, pa pitaše sa nekom zebnjom:

„A što će to njima?!“

Objašnjavao sam, da to nije za njih, i da to oni još ne traže; nego da je to za nas, da znamo koliko u Beogradu ima zaostaloga stanovništva radi hleba i nabavke brašna i drugih namirnica.

Ni polovina nije verovala ovome mome iskazu, nego je ostala u uverenju, da je ovo za „njih“, samo ne znaju šta će im… I pitala se: što ja skupljam za njih!…

Dao Bog te je ovo bilo pri kraju i popisivanje se ubrzo završilo i ove su neobične pohode prestale, i moja kuća se vratila u mirno, normalno stanje.

14. U „Grand Hotelu“

Jednoga dana dođe u opštinu jedan austrijski žandarm (oni ga zovu „štrafun“, s petlovom krestom i petlovim repom na šeširu) i salutirajući po vojnički priđe predsedniku i reče: Molio je gospodin potpukovnik da izvolite poslati 3-4 od gospode odbornika k njemu, pa će ih on odatle uputiti gospodinu đeneralu“. G. predsednik pogleda u sve nas i zaustaviše mu se oči na nekolicini nas, koji znamo nemački. I ako sam ja bio nepodoban za razgovor, jer sam imao tako jaku kijavicu i promuklost, da sam jedva i čuo i gledao a još teže govorio, te sam se s toga branio da ne idem, g. predsednik mi ne uvaži ovo izvinjenje i ostade, da idemo nas četvorica: D-r Zega, Sp. Milošević, Drag. Đorđević i ja.

Oko 4 sata, smo pošli iz opštine; oko pola pet bili smo u Dvoru i prijavimo se. Dežurni reče nam, da je g. potpukovnik otišao ranije; ali je naručio, kad gospoda dođu, da idu i ona tamo, u „Grand Hotel“ — tamo je g. đeneral. I vi izvolite tamo. Evo ja ću odrediti jednoga, koji će gospodu odvesti!“ I odredi jednoga žandarmerijskog („štrafuskog“) narednika, da nas odvede. I iz Dvora pođemo mi kao neki krivci preko Terazija, Knez Mihailovom ulicom u „Grand Hotel“.

Ulicama je bilo tako mnogo sveta a, sredinom njinom jurilo je u od pravca toliko automobila, da je vrlo teško bilo i preći preko ulice a kamo li ići njima. Moralo se ići samo trotoarima. I tu se teško išlo i razmimoilazilo. Ali ta publika nije više bila ona obična naša, poznata, mila publika sa korza beogradskog, nego sve tuđa, njina, i većinom u uniformi. I samo po neki put promakne pored vas kao meteor po koje poznato lice, želje radi. Nije to više bilo beogradsko korzo, nego veliki vojni stan, logor austrijski. Beograd je onda bio velika austrijska kasarna, a ovo su bile ulice oko te kasarne i dvorište u krugu njenom, u kojem promiču samo vojnici najrazličnijih činova i rangova. U ovo doba, oko 5, naše je zarobljeno stanovništvo već sve bilo u svojim kućama, većinom po podrumima i suterenima, zatvoreno i sakriveno da se s ulice ne vidi. O, kako bismo i mi voleli, da smo sad tamo s njima; ali, evo, gde nas vode g. đeneralu — a ko zna, za šta?! I bila je samo jedna zavist: Blago onima, koji nisu u odboru!…

Što bliže „Grand Hotelu“ sve veći sjaj, sve veća pompa. Ulice osvetljene, „Grand Hotel“ trešti u moru od električne svetlosti, koju mi Beograđani nismo videli već nekoliko meseca. (Jer je prestala odmah u početku rata, a docnije je Centrala bombardovana i porušena; a oni sad odmah zauzeli Centralu, opravili je i pustili struju i za osvetljenje i za tramvaj na glavnoj pruzi: Spomenik-Slavija; ali samo za njih, za vojsku!) Pobojasmo se kakvoga banketa, (gde bi morali da im napijamo zdravice i vičemo živeo njin car i njina vojska)… Uđemo u trem „Grand Hotela“. Narednik ode da nas prijavi, i brzo izađe i reče: „Izvolite, gospodo unutra!“

Uđemo u kafanu, koja beše puna oficira. Prvo, do vrata, behu čitavi redovi pisaćih i štamparskih mašina, koje su se sve okretale i radile najživlje. Koliko sam mogao zapaziti u prolazu između njih, na jednoj je umnožavan plan varoši Beograda. (I posle mi nije bilo čudo kad sam video, da gotovo svaki njihov vojnik ima plan Beograda). Na drugoj se štampala neka proklamacija. Na trećoj neka naredba. I sve su ostade radile. Jer im je ovde bio glavni štab, njihova vrhovna komanda, i odavde su išle naredbe za svu vojsku njihovu u Srbiji. Pomislio sam: Bože, kakva li nam se popara kuva sad ovde? Teško nama!… Jadni hotel Dušanov, u šta se pretvorio?!…

Prođosmo kroz ovu radionicu, koja beše uhvatila do pola kafane. I tu, u sredini kafane, blizu bilijara dočeka nas učtivi gospodin Švarc, naš prvi poznanik, jer je on prvi došao u Beograd i njemu smo se prvo morali predstaviti, a on je nas predstavio njegovoj ekselenciji đeneralu Franku, komandantu vojske, koji je tada već bio na bojištu, tamo negde oko Avale i Kosmaja; i sve su naredbe vojnih vlasti do sad preko njega išle; i on i sad ima da nas predstavi i ovom drugom đeneralu, koji je upravljao pozadinom. I on nas predstavi i reče nam njegovo ime, ali ga ja ne zapamtih. Za njim počeše da nam se predstavljaju i ostali, kojih beše oko desetak od đenerala pa na niže do kapetana i majora. Pošto se svrši ovo predstavljanje, đeneral se okrenu za tumače, pa onda zapita: „Znaju li gospoda nemački?“ I kad rekosmo da razumemo svi, on jedva dočeka i otpusti tumače, (jer je svaki od njih imao po jednoga Srbina iz preka za tumača); a nas pozva da posedamo za jedan sto. Tu posedaše i oni oficiri. I sad ja videh da su tu šefovi svih struka u vojsci: i policije, i saniteta, i intendanture, i građevina, i t. d. G. đeneral reče:

„Gospodo, mi smo vas zvali, da prisustvujete našem večerašnjem savetovanju i dogovoru, jer se tiče uređenja Beograda, pa je dobro da i vi znate sve, jer ponešto ćete moći i vi u opštini da učinite, a, svakako, možete nam u ponekim stvarima i savetom vašim pomoći… A, to je! pomislih ja. Dobro je — nije banket! — I onda se otpoče savetovanje. Prvo je g. Švarc kao upravnik policije izneo šta ima da se uredi u njegovom resoru. Na primer, dokle građanima da je dopušteno da se smeju kretati po ulicama u veče i od koliko ujutru. (Dotle je bilo do 6 uveče i od 7 ujutru. Sad je pomaknuto do 7 uveče i od 6 ujutru). Drugo pitanje o legitimacijama. Svaki je građanin morao imati kod sebe kakvu objavu ili dozvolu, da može ići po varoši slobodno. Ko će da izdaje te objave i koliko one da vrede; I tako dalje. Onda su iznosili drugi, šta ima da se uredi po njinoj struci. Tako su došla na red i pitanja: o snabdevanju Beograda hlebom (žitom i brašnom) i ostalim životnim namirnicama, o sirotinji, o vodi i vodovodu, o osvetljenju, o čistoći, o vatrogasnoj četi, o opravci iskvarenih ulica, o taksama za životne namirnice i t. d. Palo mi je u oči, da svaki šef ima pred sobom svoj „notes“ (beležnik) i u njemu pobeležene sve tačke redom. I kad je g. đeneral govorio, svi su slušali kao u dobroj školi učenici svoga učitelja. Svako je pitanje pretresano do sitnica. Na primer, neko reče kod „objava“, da bi, u interesu veće tačnosti i da se izbegnu moguće zloupotrebe, bilo dobro, da one vrede samo za onaj dan kad su izdane. Odmah drugi izračuna, koliko bi hartije i vremena trebalo za to, i nađe, da je to apsolutno nemogućno ni za nedelju dana a kamo li za dan; i osta se pri tome, da one vrede za mesec dana.

Kad se svrši ovo savetovanje svi poustajaše; g. đeneral se rukova sa svima nama i za njim i svi ostali i mi pođosmo. G. Švarc se opet nađe uslužan, priđe nam i reče lepo srpski: „Gospodo, pošto je već prošlo sedam, to da ne biste bili uznemiravani, ja ću vam dati pratioce, koji će vas pratiti do vaših domova.“ I odredi dvojicu, koji će nas na dve razne strane otpratiti.

I tako ostavismo „Grand Hotel“, koji nam je tad izgledao kao neka vojna kancelarija u Zemunu ili Pešti, a ne hotel prvoga reda Dušana Milićevića.

Od „Grand Hotela“, u Knez Mihailovoj ulici pa pored porušene Klasne Lutrije Ljubičinom ulicom do ulice Strahinića Bana i odavde do moje kuće na uglu ove i Kapetan Mišine ulice nigde osvetljena prozora ni na suterenu a kamo li gore po sobama; sve se to, u koliko je ostalo u Beogradu, sklonilo u pozadinu i prozore zastrlo ćebadima ili najdebljim ponjavama. Išao sam sa g. Zegom. Pošto nam pratilac nije znao srpski, to nismo ništa ni razgovarali.

Kod kuće su mi već bili izgubili svaku nadu. Mislili su, da sam ostao da noćim u opštini (kao i pre toga jedanput), ili da su nas sve pohapsili… A kad su me videli, ma i umorna i iznemogla, kao da ih je sunce ogrejalo. Kod njih se beše iskupio ceo komšiluk, da se uzajamno teše i da čuju šta je novo… Ali sav je ovaj komšiluk bio iz istoga dvorišta. Jer u ovo vreme niti bi ko smeo izaći iz tuđe kuće na ulicu niti s ulice ući u svoju kuću…

15. Taoci

Jedno od najtežih i najtugaljivijih pitanja, s kojima je privremeni odbor imao da se bori i da ga zadovolji, bilo je pitanje o taocima.

Čitaoci znaju šta je taoc ili talac. Znaju i iz Istorije naše, da su sultani posle pobeda pri pravljenju mira uzimali za veću garanciju i po kojega taoca, obično kraljevog sina ili brata, koji je imao kao zaloga ili jemac da trune u zatvoru dok se ne izvrši ono što je ugovorom o miru ugovoreno.

Još poznatije će biti čitaocima iz ovoga rata, kako je Austro-Ugarska u svojoj rođenoj zemlji, po Sremu, Bosni, Hercegovini i Dalmaciji, po svima mestima, gde u većini žive Srbi, hvatala i zatvarala najviđenije ljude, držeći ih posle u zatvoru neprestano kao taoce, kao jemce, da se u tome selu niko neće pobuniti niti učiniti kakav ispad protiv njihove vojske. Učini li kogod to, ili tako nešto što Austrija ne voli, onda plaćaju glavom svojom svi ovi taoci ili jemci. Ne dakle za svoje krivice nego za tuđe, koje se mogu ni veštački izazvati i namerno stvoriti, lete glave ovih jadnika, koji se ovako zovu.

Zato se može pomisliti koliko nas je strah hvatao pri prvom pomenu talaca. A njih je tražio g. Švarc prvog dana po dolasku. Odbor ga je uveravao, da to neće biti potrebno, i da odbor stoji dobar, da će sve biti mirno i da se neće ništa desiti za šta bi taoci bili potrebni i odgovarali. G. Švarc je samo u toliko popustio, što je ostavio, dok dođe njegova ekselencija g. đeneral, pa ćemo čuti od njega; kako on kaže…

Ali posle dva dana dođe njegova ekselencija, — đeneral Frank — i reče nam: „Hvala vam, što ste se primili brige o održanju mira i reda, i vi ćete i dalje biti zadržani na tom položaju, i u toj svrsi. Ali nam opet, po našim vojnim propisima, morate privesti nekoliko najviđenijih ljudi kao taoce. Ti taoci ne moraju biti internirani, ali imaju brigu, da paze na stanovništvo svoga kraja i upućuju ga da se ponaša lojalno i korektno.“

Taoci, dakle, pa taoci; bez njih ne može… I to da ih mi privedemo! Oh, kako je to neprijatno. Koga svoga građanina sad mi da osuđujemo na ovako tešku kaznu?!…

Za sve bliže i dalje ostade nam, da se sporazumevamo s g. Švarcom. Ostade nekoliko dana, ali g. Švarc ne zaboravlja svoje.

Najposle on naredi, pa čak odredi i rok do kojega mu se moraju „privesti taoci“, i to ne njemu nego u „plac-komandu“.

Iznese se to pitanje najposle i u sednici, i odmah se utvrdi: da se nema kud, nego da se taoci moraju dati. Koga ćemo sad i kako ćemo? Svi ćutimo; niko nikoga ne može da predloži. A jedan najbolećiviji reče: „Kako sad svoje rođene građane da predlažemo za klanicu i vešala!“ Dok drugi, koji je ovom poslu pristupao sa mnogo više uma nego srca, viknu: „A kad moja glava ide, što da ne ide i njegova? Valjda sam mu ja kriv, što nije pobegao!“…

I doista, taoci su morali biti od onih, koji su ostali ovde i koji su najviđeniji i najbogatiji.

Nasta jedno ćutanje: koji su ovde i kako koji stoji imaovno i kakav glas uživa u građanstvu. Za svaki kvart je valjalo naći po dvojicu. Međutim, u nekim kvartovima se lako nađe i po više njih, a za neke ne može, nema ni jednoga. Tako je i izašlo, da su neki uzeti ne za svoj nego za drugi kvart. Tako se jedva nađe za sedam kvartova četrnaest kandidata, i nekoliko osta u rezervi, ako koji od njih ne bi bio ovde. Međutim, bili su svi.

Znam, da bi čitaoce jako interesovalo da znaju, koji su to građani beogradski bili taoci? Kojima je to bilo suđeno, da svojom glavom jemče za mir i poredak onih dvadesetinu hiljada stanovnika naše prestonice, kojima, sudba beše dosudila tu nesreću da ostanu u njoji da budu očevidci i svedoci i žalosnoga pada njenoga i veseloga uskrsa njenoga. I meni je vrlo žao, što im ne mogu zadovoljiti ovu radoznalost. Jer nisam sačuvao spisak njihov, a ni polovinu ih nisam poznavao te da ih mogu lakše zapamtiti. Mogu pomenuti samo koje pamtim i koje poznajem. To su: g. Milan Antonijević juvelir u Knez Mihailovoj ulici, g. Đ. Cvetković gostioničar kod „Kolarca“, g. D. Petrović gostioničar kod „Srbije“ (nekad hotel „Prag“), g. Jeremija Milivojević trgovac u ulici Kralja Milana, D-r Vel. Cvetković zubni lekar ispod „Londona“, Rade Antić trgovac iz ulice Kralja Petra i t. d. (Ja se nadam, da će ko pozvaniji od mene opisati ceo rad privremenoga odbora, za istoriju prestonice naše, pa će tome radu biti pridodat i spisak ovih mučenika. A dotle možda bi bilo dobro, da ko od g. g. talaca iznese svoje muke i stradanja za opštu stvar. Neka ostane zapisano u istoriji naše drage prestonice sve ono što je ona pretrpela i što smo mi preturili preko svoje glave za nju i njeno roblje).

Jedna je muka bila odrediti ih; druga pozvati ih, i treća odvesti ih u austrijsku komandu i predati ih.

Pa je opet sve to moralo da bude.

Svima su poslani pozivi, da sutra u 8 sati neizostavno dođu u opštinski sud. Tu im je kazano zašto su zvani, i odmah smo svi krenuli u komandu. Ona je bila u novoj zgradi Ministarstva Finansija, ispod Vaznesenske Crkve, a opština sad u Trećoj Gimnaziji na Cvetnom Trgu, te smo imali samo da se spustimo onom ulicom od Oficirske Zadruge do Vaznesenske Crkve. Tamo smo se popeli na gornji sprat i prilično smo počekali dokle nas komandant mesne komande, pukovnik Marković, nije primio. G. Pukovnik, i ako Srbin (ili Hrvat) po narodnosti, sve se kretao u svojoj službi po nemačkim i madžarskim mestima, te je srpski gotovo zaboravio; opet govori toliko dobro srpski, da smo ga svi mogli dobro razumeti. Samo negde, negde, gde posumnja da se dobro izrazio, on se obrati svome tumaču, da mu prevede nemački izraz, koji hoće da kaže. G. pukovnik je očevidno voleo da govori srpski. I razgovarao je pun sat s nama sa toliko srdačnosti i popustljivosti, da bi na kraju gotovo rekao: pa, braćo, da je moje pitanje, ja bih vas sve pustio!… Pristade, da taoci ne budu internirani (u zatvoru), nego slobodni. Potraži kauciju, a kad oni graknuše da nemaju kod sebe ni prebijene pare, on veli: može biti i u papirima. A kad oni odgovoriše, da ni papira nemaju kod sebe u Beogradu, pošto je to založeno kod Uprave Fondova i raznih novčanih zavoda, koji nisu ovde. „Imamo kuće, gospodine, gole zidove i gole duše!“ doviknu neko iz gomile.

G. pukovnik, očevidno u maloj zabuni šta da radi, odgovori: „Ne trebaju nam vaše kuće“…

U tom mi izađemo i odemo u opštinu a oni ostaše još, i šta su uradili: jesu li kakvu god kauciju davali, to mi je i danas nepoznato. A gospodu taoce viđao sam posle slobodne po varoši.

16. Cenovnik

Zlo koje i danas muči ne samo Beograd nego i celu Srbiju: poskupljivanje životnih namirnica, počelo je još za vreme Austrijanaca. Kad je životnih namirnica i inače bilo nestalo, a s dolaskom njihovim ne samo što se uvećao broj potrošača nego se i granica zatvorila i donos drugih onemogućio, to su cene naglo počele da skaču naročito artiklima za jelo i piće.

Austrijancima se učini, da je to zato da njih globimo. Uzalud im je naš odbor objašnjavao, da to mora da bude, jer životnih namirnica ponestaje, i molio, da se odobri seljacima okolnih sela da svoje proizvode donose na pijace beogradske kao i pre, jer će inače Beograd uskoro ostati i bez hleba a kamo li bez ostalih namirnica, Austrijanci su ostali pri tome: da se propiše cenovnik. Ko će mu sad propisati cenovnik za tolike različne radnje i tako mnogobrojne namirnice, kad mi i ne znamo kakva je njihova roba, i pošto je oni kupuju; a bez toga, se ne može odrediti ni prodajna cena?…

Austrijanci posle odobriše, da seljaci dolaze i donose; ali počeše da im prave neprilike u povratku i, naposletku da ih hvataju i „interniraju“ (čitaj: odvode u Madžarsku, u ropstvo ni krive ni dužne!). Najedanput se odbiše seljaci s beogradske pijace kao čele od bunike i kukute. Ali pri svem tom cenovnik moradosmo da damo…

Ali kako? To je najinteresantnije i za sadašnjicu, koja se bori s ovim zlom još u većoj meri, zato, što je zahvatilo celu zemlju i što je možda i životnih namirnica još više ponestalo.

Mi smo to uradili ovako. Pozvali smo sve gostioničare, kafedžije i sve prodavce jela i pića, da sami naprave cenovnik onoga što oni prodaju i da ga podnesu opštinskom sudu u tri primerka: jedan ostaje u opštini, jedan će se poslati njima, njinoj mesnoj komandi, a jedan će im se potvrditi im vratiti, da ga drže u radnji na vidnom mestu, gde ga svaki kupac može videti i uveriti se, da li mu je više naplaćeno. I tako je i bilo.

Istina, ovi cenovnici nisu bili duga veka. Ali glavno je, da su Austrijanci s njima bili zadovoljni, i da mi i danas mislimo, da smo mi i dobro i pravo uradili, što nismo mi taksirali ljudima njihovu robu, nego smo ostavili da to učine oni sami.

Ne bi li bilo bolje, da su i današnji mesni odbori učinili nešto ovako, i ostavili prodavcima, da oni sami taksiraju svoju robu, prema vrednosti njenoj danas, i tako dali im prilike i za malu zaradu, koja im je i potrebna i opravdana, i tako ostave u važnosti i princip konkurencije, koji je uvek važio u trgovini?…

17. Ulice

Jednoga dana dođe u opštinu ovaka naredba: da se imena svima ulicama ispišu latinicom. Naveli su za razlog što njihovi vojnici ne umeju da čitaju ćirilicu.

Kad ovo pročitasmo, svi se zgledasmo i očima se razumesmo, i kao u jedan glas odlučismo, da se ovo ne izvrši.

Ama lako je ovo rešiti; nego kako da ga održimo i kako da se odbranimo; kakav razlog da navedemo?

I gomila od 15-20 ljudi najrazličnijega zanimanja, za čas nađe razlog: nema majstora za to, i nemamo ni novaca da, mu platimo, te s toga ne može da se izvede…

Pa, kako je i ovo bilo pred kraj njihove vladavine, to je na tome i ostalo. Više nisu ni navaljivali. I tako u Beogradu ne ostade traga od njihovog gospodarenja. Inače bi svima izgledalo, da se vraćaju u tuđ i oskvrnavljen Beograd.

18. D-r Rajan

U našoj sredini živi jedan redak čovek, s kojim naša publika nije dovoljno upoznata. To je šef Američke Misije, D-r Rajan, koji je i za vreme Austrijanaca bio ovde i delio s nama svaku sreću i nesreću.

Još prvog dana, kad je naša vojska odstupila i naša vlast otišla, te se organizovao naročiti odbor za zaštitu naših interesa, dođoše u opštinu dva čoveka izbrijane brade i brkova, oko svojih trideset i pet, šest godina. Mi smo se taman bili konstituisali i doneli odluku o postavljanju noćne straže po varoši i bili gotovi da se raziđemo. U tom ulaze ta dva neobična čoveka. — Šta će ovi glumci ovde?! — zapita neko, čudeći se. Onda jedan od njih poče engleski… …Na žalost — ništa nismo razumeli. Onda poče onaj drugi (momak iz američkog poslanstva) da tumači i protumači nam od prilike ovako: „Gospodo, ovo je g. šef Američke Misije, koja je ostala ovde u Beogradu, zajedno s vama, i gospodin doktor, znajući u kakvoj nevolji vi ostajete bez lekara i lekova posle odlaska vaših, stavlja se rado na raspoloženje ne samo vama, gospodi odbornicima i porodicama vašim, nego i celom građanstvu zaostalom ovde, ne samo za lekarske usluge, na slučaj nevolje u bolesti, nego i za svaku drugu pomoć, koju bi on mogao da vam učini“.

„Živeo gospodin šef! Živeo doktor Rajan!“ — zahori se iz svih dvadeset grla. A g. predsednik i koji behu bliže, oni se i lično zahvališe g. doktoru.

Ne znam koliko je bilo upotrebe od ove gotovosti za lekarske prijateljske usluge zarobljenom stanovništvu, ali samo ona i ova izjava g. D-r Rajana bila nam je pravi melem na ranjeno srce za gubitkom naše prestonice i naše slobode. Hvala prijateljima i u volji, a kamo li u nevolji!…

Prolazili su dani ropstva, sporo i tromo, i prvo i najvažnije pitanje privremenog odbora, kome je palo u deo da upravlja opštinskim poslovima u ovim najmučnijim danima, bilo je pitanje o sirotinji i ishrani stanovništva, kojega je bilo ostalo na 20.000. I u tom pitanju g. Rajan nam se stavio na raspoloženje, da nam kod austrijskih vlasti pomogne. I išao je zajedno s odborskim izaslanicima u njihovu komandu, da se sporazumeju o ovome. Nevolja je bila velika: hleb sve skuplji i nema ga; a nema ni brašna: sirotinja gladna! I, oni, koji imaju što u džepu ili zasluže, nemaju gde da kupe hleba. Eto prve brige odborove. A njemu su neprijateljskom vojskom vezane ruke. G. Rajan bi želeo, koliko može da mu raskine te veze i pomogne, da zarobljeno stanovništvo dođe do — hleba. I — zar je to mala pomoć?!… Hvala, mu!

Kad smo se požalili, da oni pljačkaju: da ništa više ne plaćaju, niti daju kakve priznanice, nego prosto uzimaju i nose gde god što nađu i što im treba, i da s toga moramo da idemo da uložimo protest u njihovoj mesnoj komandi, Dr. Rajan nam se stavlja na raspoloženje, da ne idemo sami, nego da pođe i on s nama. I sutradan tačno u 9 sati g. Rajan dolazi sa svojim kolima pred opštinu i uzima u njih predsednika našega i određene odbornike i odlazi s njima u njinu komandu. I ostaje s njima, dotle, dok iz usta najmerodavnijega nije čuo, da je to jedna vrsta „kontribucije u naturi“…

Uskoro za tim javila se i treća nevolja. Među ostalim stanovništvom bilo je ostalo najmanje stotinu pensionera, još više aktivnih služitelja i služiteljica po pojedinim državnim nadleštvima, famulusa po školama i nekoliko stotina pensioneraka s decom ili bez dece, koje su primale pensiju u Upravi Fondova i od toga živele. Sad je dolazio kraj meseca fatalnoga Novembra i svaki se s čudom i strahom pitao: šta, da radi kad promeni i poslednju banku i potroši i poslednji groš. Državne blagajne i Uprava Fondova tamo su negde s našima, po Nišu, Kragujevcu ili možda, čak i u Skoplju; a mi ovde odsečeni od otadžbine svoje i od celoga sveta! Šta da radimo sad! Sad se pokajao što je ostao i onaj, koji je voleo da ostane, I što bliže prvome, to nastaje sve veći strah i sve veća briga: šta da se radi?!

Kako je moja kuća i inače bila, u ovo vreme kao nekakav mali „konsulat“ zbog popisa, a ja sad i neka viša činjenica, član privremene uprave varoške, to su počele da dolaze kući i druge „vizite“ i da me presretaju po ulicama i pitaju: šta da se radi?! Ko da nam izda plate i pensije, od kojih živimo? I, kako ćemo da živimo bez para?! Bilo je naivčina, koji su predlagali, da se umoli naša vlada, da pošlje svoje izaslanike s potrebnim novcem, a austrijska komanda da propusti te izaslanike. Bilo ih je, koji su predlagali nešto još nemogućnije, da umolimo njihovu vojnu upravu, da ona, isplati svima, pa posle da traži naknadu od naše države… I sve je to, razume se, išlo u carstvo pustih želja, i ništa više. Jedini je put bio, da se nađe neka neutralna instancija. To je američko poslanstvo. Ali ni ono nije tu! (Do skora je tu bio njegov vredni i vrlo uslužni sekretar g. Ilija Jevremović, ali je i on otišao u Niš i tamo, čujemo, slomio nogu!). E, onda, tu je šef američke misije, D-r Rajan.

28-og Novembra posle podne imali smo g. Đ. Radojlović i ja, kao članovi odbora da odemo g. Rajanu i vidimo šta je on uradio sinoć u njihovoj komandi, jer je sam išao da se sporazume o ishrani sirotinje. I mi to i učinismo. Zatečemo u bolnici toliko ranjenika, da smo onim dugačkim i širokim hodnicima jedva prošli od ranjenika na nosilama; a po odelenjima svi članovi i vredne i simpatične članice misije zaposlene. Zapitasmo za g. šefa; odgovoriše nam, da je u poslu, ali da će mu javiti. G. Radojlović dade svoju kartu. Uslužna bolničarka se odmah vrati i uvede nas u kancelariju doktorovu i reče: „Izvolite, sad će g. šef!“…

I doista, nije potrajalo ni 5—6 minuta, g. šef dođe i otpočesmo razgovor. On izjavi, da nije ništa mogao svršiti sinoć, nego da želi da ode sutra s nama zajedno; kao što je i bilo.

I tom prilikom ja onda pokrenem pitanje o izdavanju penzija i plata zaostalom činovništvu i penzionerkama. Izneh mu, da mi imamo jedan kadar prave sirotinje, koja je već na opštinskom budžetu, a sad će doći još jedan ništa manji od prvoga, a po nevolji još veći, jer ova druga sirotinja nije naučila da trpi, pa će još jače osetiti nevolju. A opština nije mogla još ništa da dâ ni onoj prvoj sirotinji; a kamo li će tek onda, kad joj i ova druga padne na vrat!…

Dr. Rajan pažljivo sasluša, sve i onda odgovori: „Ja uviđam tu nevolju i veoma rado bih se odazvao toj molbi, da pomognemo i toj sirotinji. Ali neću biti u mogućnosti da to učinim pri najboljoj volji. Ne dadu mi vezu. Evo već deset dana kako sam tražio telegrafsku vezu s poslanikom našim u Nišu, pa ne mogu da dobijem, ne dadu. Jer mora da ide preko Pešte, Bukurešta i Sofije. No ako dobijem veze, ja ću zapitati za to.“ — I on nam onda u poverenju ispriča, kako oni imaju grdno mnogo ranjenika, kako su svoju bolnicu (u Vojnoj Akademiji) prepunili i ako svaku noć prenose ranjenike u Zemun, a ovde ostavljaju samo teže ranjene i kako su i njemu danas doneli „35 stotina“…

Bili smo zadovoljni ovim odgovorom, jer je bio iskren i pun saučešća u tegobama, koje mi osećamo sad u ropstvu, i pun gotovosti da učini sve sa svoje strane. Ali, hvala Bogu, naša junačka vojska stigla je na vreme, te do ove nevolje i do ove usluge nije ni došlo.

Neka je velika hvala plemenitom doktoru Rajanu, i molimo ga, da našu najsrdačniju zahvalnost ponese sobom i kad se bude vraćao u svoju veliku Otadžbinu.

19. Kako me je spasla jedna devojčica

Tridesetoga Novembra ujutru pođem ja u Odbor (u opštinu). Tek što izađoh na kućna vrata u dvorište, a s ulice upade u dvorište jedna devojčica koja stanuje u istom dvorištu i kojoj sam ja češće pomagao iz Matematike, i zapita me poplašeno:

„Kuda ćete, g. Jovo?“

Odgovorih joj da ću, kao i obično, u opštinu. Bez ikakva dvoumljenja ona nastavi sasvim odlučno:

„Nemojte danas ići: hoće da vas odvedu. Evo gore na pijaci i svud po ulicama njihovi žandarmi na konjima, pa hvataju sve muškarce, ko god prođe. Kod „Kolarca“ stoje desetak njih na ćošku, pa hvataju sve koji god naiđu.

„Pa koga, hvataju?“ zapitah ja držeći, da hvataju samo vojne obveznike.

„Sve, sve. Muške od 15 do 60 godina; a hvataju i ženske.“

„More, nije Stano, to ti se učinilo, mora da su ovi nešto krivi, a ja nisam ništa skrivio. I ja sam star; mene neće; idem ja“, rekoh.

„Boga mi hoće! Vode i stare. Ja sam videla još starije od vas, da ih teraju, samo zato što su ih našli na ulici. Videla sam i žene. Jedna je sve kukala putem iz Maćedonske ulice pa do Stojisiljevićeva Sata. Tu prođe jedan njihov oficir pa je zapita što kuka, a ona mu kaže: da ima malo dete u kolevci, pa ga nije ni okupala, ni prepovila, ni podojila, niti ima ko da joj ga gleda — hoće da joj umre! A on naredi da se pusti; te ona, sva srećna, pobeže; pa se sve okreće, da je ne stignu i opet ne uhvate…“

U tom uđe s pijace i susetka gospa Ruža, koja je imala i hranila i tada i za vreme rata 5-6-toro dece, pola svoje, pola tuđe, i reče:

„Koji im je đavo, te se raspomamili danas, te hvataju sve i odvode?… Hvataju sve muškarce od 18 do 50 godina. I po pijaci hvataju! Razbeža se svet — nigde nikoga, na pijaci. I seljake hvataju!…“

Počeše i drugi da prolaze i da pričaju. Prođe i jedan moj skorašnji poznanik, koji gotovo trčeći prođe i u prolazu samo dobaci: — Jedva se izvukoh; idem kući da se sakrijem, pa nedelju dana neću izaći!…

Izađosmo i na kapiju i gledamo kako svet na sve strane beži, samo beži…

Svi navadiše da ostanem, da ne idem; a moji počeše i da me mole. I ja, koji se u drugim prilikama više upravljam po svojoj pameti nego po tuđoj, ovde popustim i vratim se u kuću, gde mi ćerka, odmah založi sobu te u njoj zapišem u svoj „Dnevnik“ i poslednjih nekoliko dana nezapisanih i današnji dan. Tek sam bio seo za svoj pisaći sto, da ovo zapišem, a ja vidim kroz prozor, kako Dušanovom ulicom, ozgo od Doma vode jednu gomilu sveta: desetak štrafuna na konjima naokolo a u sredini sirotinja raja, ni kriva ni dužna, ide kud joj reknu.

I posle su pričali, da su svi ti žandarmi (štrafuni) bili većinom Madžari, te da ne može niko da se brani i odbrani.

Tako, dakle, ja poslušam dete te ostanem kod kuće, zdrav i čitav, i tako me ne odvedu. A da nisam poslušao, to bih ja izvesno danas bio u kakvom Nađmeđeru ili Boldogasonju, Nagashabu, Đenđešu ili Kapošvaru, i pisao otuda svojima i svojoj učenici, kajući se što ih nisam poslušao…

Narod veli: Dobro je katkad i ženu poslušati. A u ovoj prilici, ja bih rekao:

„Dobro je po neki put i decu poslušati…“

20. Neobično udvaranje

Mi smo, privremeni odbor, u srpskoj prestonici zasedavali od 8 časova pre podne pa do 5-6 posle podne i razgovarali srpski, i većali o srpskim stvarima, i, koliko smo god mogli više, uzimali u zaštitu srpske interese bez ikakve kontrole i nadzora njihova i ni dana ni časa, nije prisustvovao našim sednicama nikakav izaslanik, poverenik ili komesar njihov. A kad dođe na red izdavanje objava građanstvu za slobodno kretanje po varoši, koje je izdavala opština, a oni overavali, onda, da ne bi svi išli tamo, njima u mesnu komandu, na potvrdu, oni odrediše jednog komesara, koji će to vršiti u opštini.

Jednog dana dođe taj komesar i, pošto se najučtivije predstavio, izjavi, da on ne dolazi kao neka kontrola, nego samo da olakša ljudima, da ne dolaze čak u njinu komandu, nego da im isprave (legitimacije) overava ovde; i zamoli za jednu sobu. Predsednik mu ustupi gornji sprat (Treće Beogradske Gimnazije, jer je tada na donjem bila opština).

I tako svi, koji su dole primali objave išli su gore, da ih potvrde. Pred vratima njegovim stajao je po jedan njihov žandarm, koji se neobično učtivo ponašao.

A prvoga Dekembra dođe g. komesar oko 11^1/2 časova dole u našu kancelariju i zamoli nas da objavimo, da publika ne dolazi preko celoga dana, nego samo od 9-11 pre podne i od 3-4 posle podne; jer će on dolaziti u to vreme (a u drugo ne može, jer je zauzet drugim poslovima. I tom prilikom nam ispriča: da je on inače školski nadzornik u Vel. Bečkereku, da on lepo živi sa Srbima, da ima mnogo intimnih prijatelja među Srbima i da on voli naš narod. Zato je i tražio da dođe ovamo. Ali ne da se bori protiv nas, nego da nam pomogne… I tom prilikom nam svima ispotpisiva objave, i nama odbornicima, koje behu tek sad gotove i koje nam davahu pravo i na vožnju tramvajima…

Kad on ode, mi se stadosmo zgledati i pitati: šta ovo znači?! Ovo je spremanje odstupnice.

Onda nam predsednik ispriča, kako je i njemu juče palo u oči ponašanje samoga komandanta. — „Kad smo mi — veli — išli juče da protestvujemo, što su njihovi štrafuni hvatali narod po ulicama i odvodili, g. komandant se poče pravdati, kako to više neće biti, a kako je ovo danas bilo kao potrebna mera, da se publika zastraši, te da ne krije komite i vojnike i ne ponaša se neprijateljski prema njihovim trupama. — Juče su, veli neke komite, na Čuburi sakriveni, pucali na naše ljude. A kad su ih naši posle hvatali oni nađu, sakrivenih po kućama i nekoliko redovnih vojnika trećeg poziva s puškama, i ako je naređeno da se sve oružje preda i svi vojni obveznici prijave! Zato je bilo potrebno, da se publika zastraši, da ih ne krije. U protivnom, morale bi se preduzeti strože mere, i onda ne bi bilo dobro ni za vas (odbornike) ni za gospodu taoce. Zato vas molimo, kažite vi vašim taocima, da oni ne idu od kafane do kafane i pijuckaju kafu, nego da je njihova dužnost, da svet obaveštavaju da se ponaša korektno i lojalno. U protivnom, morale bi se preduzeti i strože mere… A mi to ne želimo. Mi želimo da ostanemo u dobrome prijateljstvu. Jer mi možemo i odstupiti; pa možemo i opet doći, i opet odstupiti i tako dalje. Rat će dugo trajati, i za to vreme mi možemo nekoliko puta uzimati Beograd i gubiti ga; i ovo naše bavljenje sada može ostati samo kao jedna ratna epizoda…

Dakle, oni pomišljaju na odstupanje. O, daj, Bože! Tako mislimo i želimo mi, ali niko od nas ne veruje da će to biti tako skoro…

A oni pobegli još iduće noći i sutra-dan u ovo doba nije više bilo nijednoga u Beogradu! I g. komandanta i našega g. komesara ne videsmo više! Ovo je danas bilo poslednje viđenje s njima.

21. Odlazak Austrijanaca

Od samoga dolaska Austrijanaca mi smo opazili, da su oni nekako suviše meki i dobri prema nama. Vešala ukloniše, paze na red da vojnici njini ne čine istupe, njihove niže komandante umeriše u zahtevima a viši su bili sve mekši, sve pristupniji i sve „bolji“. Počeli su čak i da govore, kako oni mogu i otići i kako ovaj dolazak njihov može ostati kao jedna epizoda; ali oni žele da ostanemo u dobrom prijateljstvu!… Nismo mogli da objasnimo otkud ovo.

Međutim, njima nije išlo dobro na bojnom polju i oni su polako pripremali odstupnicu.

Svakoga dana stizala je masa ranjenika, koje su oni odmah slali dalje, ali su ispunili i bolnice u Beogradu. Jednoga dana kad smo bili po izvesnom poslu kod šefa Američke Misije g. Dr. Rajana on nam reče, da su i njemu doneli „trideset i pet stotina“! Sveže trupe, koje su neprestano pridolazile i prolazile kroz Beograd za bojište, sretale su ove karavane s ranjenicima, koji su jaukali da se do neba čulo, tako, da se u njima krv ledila pre no što su i stizali na bojno polje. Nekoliko dana su i bolnice u Beogradu bile bez mleka, jer su svi mlekadžije bili rekvirirani, da kupe i vuku ranjenike. Preko njih — mlekadžija, — i preko ranjenika mi smo i saznavali po nešto. Jer smo inače bili odsečeni od celoga sveta. Ni njihove novine nisu dolazile. U prvima, koje su nam došle do ruku, stajalo je; „Na južnom bojištu naše se trupe nalaze na putu koncentracije“. A pucnjava ne samo da se čuje neprestano, nego se i primiče sve bliže. Zalud oni govore, da su uzeli Kragujevac i da sad prodiru Jagodini i k Nišu, dela govore da je borba blizu, do Kosmaja najdalje, i da se ona približuje Beogradu. To ne mogu da sakriju ni od sebe ni od nas. To bi pak značilo, da su oni i zaustavljeni i suzbijeni.

Da li je to moguće, Bože?! Ne smemo ni da pomislimo, a kamo li koga da pitamo. Oni napraviše mostove i na Savi i na Dunavu. Na Savi su bila dva: jedan pontonski više Železničkog Mosta, a jedan veći na šlepovima ispod njega, Na Dunavu je bio jedan prema Pančevu na Bajlonovim burićima. I počeše da se prikupljaju i izlaze na ulice u svoj ratnoj opremi, spremni da na komandu pođu. Kuda? Mi nismo znali, a ni oni… Počeše i veće trupe da se vraćaju, da dolaze, osobito komora, municione kolone i teške baterije. I što uveče zamrkne po ulicama, ujutru ne osvane tu. Sutradan dolaze drugi i noću ih nestaje. I tako već nekoliko dana. Ali prvog Dekembra se borba toliko približi Beogradu, da su se razaznavale i naše granate od njihovih topova i da je odstupanje očevidno počelo da prelazi u bežanje u masi i u neredu, i sve je jurilo na Savu i danju; a nije više čekalo noć… A noću između 1 i 2 Dekembra pričaju stanovnici onih ulica, kojima se prolazilo za Savu i za Dunav k Višnjici, da nisu ni spavali. Ali nisu smeli ni da gledaju prema svetlosti i na otvorena vrata i prozore, nego zaključani virili na prozor ispod zavesa. I što je ugrabilo te noći da izbegne, to je i otišlo. Ono ujutru, kad se svanulo, nije bilo begstvo nego davljenje. Naša je vojska neprestano nadirala, a njih se na Savi prikupljalo sve više. Izgleda, da ih je jako iznenadio brz prekid one odstupnice k Pančevu. A i na Savu su prodrše naše trupe od Žarkova ranije nego što su oni mislili. Uhvaćeni su dakle u sve četiri. Nemaju kud: sad ili da izginu svi u Beogradu i na Savi, ili da se predadu. Jedni su se rešavali za jedno, drugi za drugo. Komandir jedne baterije stajao je u Dušanovoj ulici u 8 sati sa celom baterijom, ne znajući kuda će, i plakao je kao malo dete tako, da je izazvao opšte sažaljenje. Najposle se predao.

„Jadan čovek!… Jadni ljudi! Zar su oni krivi, što su ih naterali?… Pa sad ne znaju kuda će i šta će…“ govorio je svet.

Pojedini vojnici ili manje grupe ulazile su u dvorišta i u pojedine kuće i molili da ih prime, da se sklone pa posle, kad stigne vojska, da se predadu. I ljudi, razume se većinom starci, žene i deca, primali su ih, sklanjali ih i davali im haljine da se preobuku. I ovde se u prostoga sveta našega videlo više slovenske dobrote i pitomosti no u nemačkih đenerala, koji naređuju da se zarobljenici ubijaju!…

Ovoga dana, jutro drugog Dekembra, kao da se i Bog bio okomio pa Austrijance: kiša je lila kao iz kabla… Kad su došli, 19 Novembra, bio je pravi letnji dan; i za sve vreme bavljenja njihova u Beogradu i u Srbiji bilo je lepo i suvo vreme, i da je ostalo tako, oni bi možda mislili da u Srbiji nikad i ne pada ni kiša ni sneg. A danas, još od noćas, pada ne samo gusta nego i hladna jesenja kiša s vetrom, da nam ni kišobrani ne pomažu ništa. Na Kalemegdanu su i po stazama kaljače htele da nam ostanu u blatu…

Kad smo mi u 8 i po gledali s Kalemegdana kako prelaze preko Save, to više nije bilo prelaženje nego davljenje. Oba su mosta već bila pokvarena. Pontonski više Žel. Mosta oni su digli i potovarili sve na jednu lađu, koja baš u tom momentu, tako natovarena, i s vojnicima, prođe pored nas i ode onamo, Zemunu. Raskinut beše na sredini i onaj veći, na šlepovima, ispod Železničkog Mosta. Za njega rekoše, da su ga pokvarile naše granate. I prevoz se vršio samo na čamcima. Guranje u čamce bilo je toliko, da su pored čamaca, padali u vodu. Neki su skakali u vodu pa se držali za čamac, da ih on izvuče, i ako je temperatura vode bila blizu nule. Neki su naterivali i kola i konje u Savu, u nameri da preplivaju. Razume se, da oni na drugu stranu nisu izlazili… A najsrećniji su bili oni, koji su se videli na onoj strani, bilo peške bilo na konju ili kolima. A na našoj strani bilo je toliko kola, stoke i sveta, da se sve to već izmirilo sa sudbinom: da izgine ili da se preda. I strpljivo je sve i ginulo i predavalo se. Jer su naše trupe neprestano pucale i primale i odvodile zarobljenike. I to je trajalo ne samo do podne nego celoga dana…

Kad sam stigao u opštinu, naišao sam na najveći vašar. Tamo je već bilo toliko zarobljenika, da se nije moglo proći hodnicima od njih i od oružja i municije. Tamo su i pre dolaska naše vojske pojedine žene i deca dovodili zarobljenike i predavali ih.

22. Luda narav

Onoga znamenitoga jutra, najradosnijega u Beogradu od kako je on sazidan, kada je naša vojska ulazila u Beograd, a austrijske trupe nadirale preko Save, a razbijena odeljenja njihove vojske izbijale iz raznih ulica i primicala se ili opštini da se predadu ili Savin Dunavu, gde su bili prelazi, beše se Knez Mihailovom ulicom uputio jedan jedini austrijski vojnik s puškom na ramenu, i kad bi pred elektro-tehničkom radnjom Nikole Spasića (u kući nekadašnje „Sloge“), on sede na prag da se odmori. Ja sam išao s jednim prijateljem s Kalemegdana i to s protivne strane. Zainteresova nas, šta će ovaj sâm ovuda, kad svi njegovi nadiru ili onamo, prêko, ili gore opštini. Priđemo i zapitam ga:

„Šta radiš, prijatelju?“

„Eto, ništa, odgovori on.“

„A odakle si?“

„Ja iz Gornjeg Karlovca.“

„A kako se zoveš?“

„Nikola Jovanović.“

„Pa kuda misliš sad?“

„Ni sâm ne znam.“

„Nemoj tako, nego se smisli: ili da se predaš, i onda pođi ovamo u opštinu, ili, ako nećeš da se predaš, onda beži tamo Savi. Ali svakako baci pušku! jer ti tako neće dati da ideš ulicama i mogu naše patrole pucati na tebe, da te ubiju…“

On, malo zagrejan, uze pušku po sredini pa lupi kundakom o trotoar i veli: „Ovo ne dam nikome dok je na meni glave!“

„Ama kako da ne daš, kad možeš da pogineš. Baci pušku, pa beži, ako nećeš da se predaš!“

„Ne dam, vala, nikome!“

„E, ovo je naš!“ rekoh ja i pođosmo dalje. Jer ozgo od „Grand Hotela“, trčahu naši prvi konjanici, i lupaše doboš i objavljivaše neku opštinsku naredbu; da je neprijatelj noćas odstupio, da naša vojska dolazi i pozivaju se građani da dođu u opštinu da prime oružje…

Nismo došli ni do trgovine Jevte Pavlovića i Komp. a pored nas već protrča prvi konjanik, pucajući uz putu vis i oglašujući time srpsku slobodu. I u nekoliko skokova bio je na uglu Kralja Petra i Knez Mihailove ulice i mi ugledasmo jednu gomilu sveta. Ona se bila iskupila pred drogerijom Okanovića, oko onoga vojnika, koji nije hteo da se preda. Neko je viknuo: „Evo, ovaj neće da se preda!“ Konjanik naš s naperenom puškom jurnu na njega, i tek da okine, a neka dobra duša istrže ovoj budali pušku iz šaka i odbaci je u stranu i mi videsmo kad ona odlete i čusmo kad zatandrka po kaldrmi i naš se konjanik uzdrža te ne opali, i tako se ne prosu bratska krv mi osta u životu jedan tvrdoglavi keraban više na ovome svetu.

Idući posle putem kajao sam se, što ga nisam ja razoružao; jer je ovako mogao nekoga i da ubije i on da pogine. Luda narav… neće da popusti i da se preda. Dobar austrijski vojnik, ama loša pamet!… A ono je bio pravi Hrišćanin, koji mu je istrgao pušku i nagnao ga na predaju.

23. Deca — heroji

Mi smo do sad tražili decu heroje po Alpima, po Francuskoj pa čak i po Americi i Australiji. A mi ih imamo u svome zavičaju; imamo ih usred Beograda. I doista, kako drukčije da nazovemo one mališane od 15, 12 pa i od 10 godina, koji su onoga znamenitoga dana, kada je naša vojska ulazila u Beograd, sa svih strana iz svih ulica izbijali s pojedinim odredima austrijskih vojnika, koje su oni „zarobili“ i sad ih vode u opštinu da ih predadu!… Jedan dečko je proveo Terazijama celu jednu komoru od 10-15 kola: komordžije pored svojih kola, a on napred na jednom velikom konju, da se jedva držao na njemu. A puške svi potrpali u jedna kola. I on je izgledao tako ponosit, da mu se činilo da je on pobedio i on „zarobio“ sve ovo! Jedan uzeo i pušku njihovu, pa ih tera — bajagi stražarno… Jednome je i ovo izgledalo malo; nije mu imponovalo zato, što je bio u običnim haljinama; pa, kad nije imao vojničko odelo, on obukao barem sokolsko da bi izgledao štogod veći i važniji, i tako je doveo oko 20-30 austrijskih vojnika iz neke municione kolone. Jedna je devojčica vodila iz Palilule čitav odred!…

I neka, je čast srpskoj naciji i slovenskom plemenu, nijedan od ovih mališana nije učinio nikakvu surovost, nikakvo nečoveštvo prema ovim bednim i nemoćnim ljudima, koji su se predavali na milost i nemilost.

Milina je bilo videti ove mališane kako dostojanstveno i s ponosom izbijaju iz sporednih ulica da izbiju na glavnu: Knez Mihailova—Terazije—Slavija, s gomilicama ćesarove vojske na čelu, bilo peške ili na konju, hitajući opštini da predadu „svoje zarobljenike“. Šteta samo što nije bilo aparata da se slikaju i da se očuvaju ove slike i doživljaji i prestonice srpske i njenih mladih „vojnika“. Onda je vojska srpska ovim svojim jednim činom više podigla duh u omladine naše, koja je osvojenje Beograda gledala, nego predavanja u školi od cele godine dana. Slava našoj vojsci! Na nju će se ova omladina ugledati dokle god bude živa.

24. Dolazak naše vojske

Za ovo bi trebalo naročito pero da opiše onaj veličanstven trenutak, kad u se u Beogradu pojavili prvi odredi naše vojske sa sedim Kraljem na čelu, i iznese onu jedinstvenu radost i dotadašnjega trinaestodnevnoga roblja, koje je sad izmilelo iz jazbina, u koje se bilo skrilo, i oslobodilaca njinih. To se rečima ne može pokazati, niti može zamisliti onaj, koji ovo nije video i osetio. Jer ima osećanja, koja se osećaju samo jedanput u životu. To je bio sam plač, same suze, ali suze prevelike radosti, suze sreće i blaženstva. Pokušate da govorite, da viknete: Živeli! pa ne možete; nešto vas stegne i zaguši u guši i vi počnete da jecate. Hoćete da se pozdravite s kim god. Ne možete. Ja sam dotle mislio, da razumom mogu da savladam i ugušim osećanja. Sad sam se uverio, da ne mogu. I na posletku sam rekao: a i što da ih savlađujem? Nek i ona jedanput triumfuju! A razum neka ćuti! Ima i za njega i vremena i posla…

Naši su bili kaljavi, pokisli i ozebli. Ali svaki nam je bio toliko mio, da bi ga zagrlio i poljubio i njega onako kaljava, i konja mu, i pušku, i svako parče na njemu… I svet je bukvalno ljubio i ljude i konje njihove i odelom oružje… Najveće sirotice iznosile su svoje devojačke darove ili inače što bolje i lepše iz svojih kovčega i ormana i darivale svoje oslobodioce i kitile konje njihove. Naša braća Mojsijeve vere iznela su i poslednju svoju sirotinju: naročito marame, peškire i t. d. i delila vojsci. Bašte i lonci s cvećem su prosto toga jutra opljačkani i sve je cveće toga jutra u Beogradu bilo po ulicama kuda je vojska prolazila, a naročito Kralj Milanovom do Dvora. Od Cvetnog Trga do Terazija kaldrma se nije videla od cveća.

Urnebesnom klicanju nije bilo kraja, „Živeo! Živeli! Živela naša hrabra vojska! Živeli naši vitezovi, naši dični oslobodioci, naši heroji, naši!… Dosta je na posletku bila samo reč naši!… Jer ono behu tuđi, ono beše tuđin, neprijatelj naš, i svak je u sebi mislio: ne vratio se više nikad, da Bog da! A živeli naši!… O, krasni naši!…

A kruna ovoga jedinstvenoga prizora i oduševljenja bila je pojava Njegovoga Veličanstva sedoga Kralja s prvim patrolama konjičkim. A oduševljenje je dostiglo kulminacionu tačku, kad se pojavio i automobil sa dičnim sinovima: Njegovim Veličanstvom Prestolonaslednikom Aleksandrom Vrhovnim Zapovednikom sve srpske vojske i Njegovim Visočanstvom Kraljevićem Đorđem omiljenim braniocem Beograda.

„Evo ih! Nisu pobegli! Oni su sa svojom dičnom vojskom. Živeli!…“ I ovo živeli“ nikad nije bilo srdačnije i iskrenije.

A kad smo za tim iz usta samog Njegovog Veličanstva Kralja čuli, da s nama nema ni Rusa, ni Rumuna, ni Bugara… nego da smo sve ovo izveli sami i da je sva Srbija očišćena od neprijatelja, i da danas na srpskom zemljištu nema nijednog jedinog Austrijanca, našem čuđenju i divljenju nije bilo kraja i bili smo bez misli i bez reči. Samo smo osećali, i od svih osećanja isticala su se najviše tri: osećanje slobode, osećanje ponosa i osećanje ljubavi prema ovakvoj vojsci, vladaru i Otadžbini…

25. Crno-žuta zastava

Onoga crnoga dana, kad je austrijska vojska ušla u napušteni Beograd, u sredu 19 Novembra 1914, prva im je briga bila, da zauzmu Dvor i da na njemu istaknu svoju zastavu. Toga dana je došla samo žandarmerija i spremala je zemljište za vojsku, koja je dolazila sutra. Komanda je zauzela Dvor i odatle počela da upravlja.

Prvo je pozvat kmet, koji je tada vršio dužnost predsednika, i naređeno mu je: da se za dva sata skine srpska i istakne na Dvor srpski austrijska zastava! U starijeg pogovora nema, naročito u ratu, a još više u ropstvu… Moralo se izvršiti. Ali je kmet primetio, da je to i suviše kratak rok, da se za tako kratko vreme jedva može naći lice i majstor za zastavu; a koliko će još njemu trebati da je sašije, pa onda da se popne i namesti.

I komandant najposle popusti: da se to izvrši do mraka najdalje. Morao se dakle na najbržu ruku naći majstori moralo se nastati, da se do mraka i napravi i istakne na Dvor austrijska zastava. I pred veče po tavanu Dvora srpskoga pentrao se srpski majstor da skine srpsku zastavu s njega i istakne austrijsku! I to je bio prvi znak pokorenja prestonice i podčinjenosti stanovništva njenog novom gospodaru.

Zastava, ovo sveto znamenje jedinstva narodnoga, sad nas cepa, sad nas odvaja od majke Srbije i dodaje onome, od koga je propištao naš narod preko Save i Dunava i od koga vekovima pište toliki milioni drugih Slovena! Zar i mi sad tamo da idemo?! Ne daj Bože! Ovo je samo do zaključenja mira. A tada će se opet onde zalepršati lepa naša trobojka i mi ćemo biti gde smo bili!… Pa još u većem jatu, ako Bog da! Samo strpljenja. Trpen — spasen…

A kako je bilo nama, zaostalom stanovništvu, gledati ovo, to mi nikad ne možemo rečima iskazati. Valjalo je biti ovde i osetiti. Jer ima momenata i stvari, koji se ne mogu nikad pojmiti dok se ne vide i ne osete. Tako mi zaostali u Beogradu imamo jedno iskustvo više od onih, koji nisu bili u njemu. Ono je u istini gorko, ali je iskustvo.

Morao je, dakle, srpski majstor sa srpskoga Dvora skinuti srpsku zastavu a popeti austrijsku. A mi smo svi to morali da gledamo i da trpimo. Do mraka su i Austrijanci istakli još dve: madžarsku i nekakvu hrvatsku. (Za znak valjda, da su te tri nacije: austrijska, madžarska i hrvatska ovladale Srbijom?). Sutradan je g. đeneral sa svom pompom vojničkom istakao ove zastave i na Gradu. (A nami su govorili da je to za to, da vidi njihova vojska iz Zemuna, da su oni ovde, te da ne pucaju više na Beograd!)… Stanovništvu, koje se sastojalo većinom iz slabih žena i dece, i kojima je bila dozlogrdela četvoromesečna pucnjava i rasprskavanje granata i šrapnela više njihove glave i danju i noću, gore nego onima u rovu, i ovo je onda bila neka uteha… „Barem ćemo se kurtalisati one lude i dosadne pucnjave!“ — govorili su često, kad nisu imali čim drugim da se uteše. I doista, lepo je rekao narod: U svakom zlu ima i pomalo dobra. I mi se doista malo odmorismo od one dosadne pucnjave. Bilo ih je koji su od nje postali nervozni u tolikoj meri, da su se osećali bolesni i ne samo dobijali lupanje srca, nego osećali i nekakav pritisak na mozak, te nisu nalazili mira ni u najdubljim i najtvrđim podrumima i suterenima.

I tako smo mi sami istakli i punih trinaest dana gledali ovo znamenje svoga ropstva i svoje potčinjenosti.

⁂

A onoga znamenitoga, onoga najsrećnijega dana u životu beogradskog stanovništva, u Utorak 2 Dekembra, kada je hrabra naša vojska s Kraljem-herojem na čelu ušla u Beograd, po čijim su ulicama još tumarale gomile razbijene ćesarove vojske i tražile kome da se predadu, a na Savi, tamo oko Železničkog Mosta, krkljala najžešća topovska pucnjava, i zastava je njina prva odletela s Dvora. Kralj-heroj, s oba svoja dična sina prošao je pored Dvora i otišao u Sabornu Crkvu, da se zahvali Bogu na dobivenoj pobedi. Dok se on tamo bavio, građani su se postarali da skinu tu krpu sa srpskoga Dvora, koja ih je vređala i ponižavala toliko dana i da srpski Kralj ne uđe u srpski Dvor pod tuđom zastavom. I ako do jutros srpska noga, nije smela slobodno ići ni Terazijama a kamo li stupiti u ovo dvorište strašne austrijske komande žandarmerijske, sad je ušla slobodno, ušla i u Dvor, popela se i na tavan, i skinula ovu „crno-žutu krpu“, a popela srpsku trobojku. I ne zna se, ko je bio srećniji: ili onaj koji je ovo izvršio, ili oni koji su ovo gledali… Svima je izgledalo ne samo da vaskrsavaju iz mrtvih, da žive, nego da grade opštu kuću, za srećan zajednički život svih Srba.

Za tili čas, pa je crno-žuta zastava ležala oborena na zemlji, i kad je automobil s Kraljem dolazio iz crkve i ulazio u Dvor, Beograđani su je prostrli na samoj kapiji, te je automobil prešao preko nje, i dok je on ulazio u dvorište i okretao se, Beograđani su je digli odatle i odneli te prostrli na stepenice, kojima je Kralj imao ući u Dvor. Tako je i Kralj prešao preko nje. I to je bila lepa simvolizacija onoga što je bilo: Ćesarska vojska, koja se do juče onako gordo kretala i širila ovuda, ležala je sad pred nogama Njegovog Veličanstva Kralja Srbije i molila za milost…

I tako je ova „krpa“, koja je nas ponižavala punih trinaest dana, naposletku sama doživela poniženje. A Kralj srpski ušao je u Dvor opet pod srpskom zastavom.

Ova se zastava nalazi sad u opštini beogradskoj. Ona je svakojako postala jedna istorijska znamenitost, i ona treba da se čuva, ako ne u Narodnom Muzeju a ono bar u Opštini Beogradskoj. A glavnu ulogu oko skidanja zastave i prostiranja njenoga pred automobil i pod noge Njegovog Veličanstva igrao je g. Radojlović trgovac beogradski, član uprave Crvenoga Krsta i član privremenog odbora opštinskog. G. Radojlović je i pozdravio Kralja od strane građanstva beogradskog dirljivom i srdačnom dobrodošlicom.

26. Najsrdačnije blagodarenje

Odmah sutra dan, po dolasku naše junačke vojske, dakle 3 Dekembra, u 10 č. pre podne, bilo je određeno, da mi privremeni („austrijski“) odbor, kako su nas neka gospoda izvolela nazvati, predamo dužnost redovnoj upravi opštinskoj, koja je s vojskom bila otišla a s vojskom se i vratila.

Došli smo svi još u 8 č., pa kako g. upravnik varoši ne dođe ni do 11 č., to mi odložimo sednicu za 3 č. po podne, a sad odemo da izvršimo jednu drugu dužnost: dok smo još na čelu uprave zarobljenog a sad oslobođenog stanovništva, da odemo i da s njim zajedno priredimo jedno blagodarenje Gospodu, koji nas je punih 13 dana čuvao i najposle spasao.

Otišli smo u najbližu, Vaznesensku Crkvu. Vredni pop Velja, koji se za sve vreme ove crne vladavine borio s madžarskim husarima, kao ala s berićetom, te da odbrani crkvu, u koju su hteli konje da uvedu, — već je bio kod crkve, i ako mu nije javljeno. Jer mi imamo u odboru svoga sveštenika, protu Božu Jovanovića. Nismo čekali ni tražili ni crkvenjaka, nego sami odbornici dohvatiše zvona i zvoniše koliko im je bila volja…

Na glas zvona, poče svet s ulice da dolazi i za čas se, bez ikakve objave i poziva, napuni prilično prostrana Vaznesenska Crkva. Nikad se ovaj svet nije iskrenije molio Bogu nego ovoga puta. Istina, sav je ovaj svet, naročito ženski, bio u crnini, te se molio Bogu i za pokoj duše nekoga svoga dragoga pokojnika; ali to ne menja stvar. Ja u životu nisam video iskrenije i srdačnije molitve od ove. A improviziran protin govor prosto je bio kruna besedništva ove vrste. Iz crkve je izašlo sve uplakano… Ali opet radosno, blaženo…

27. Neobična zahvala

Čiča Cvetko je između 60 i 70 godina. Rodio se u Kumanovu, pa je pre 40 godina, kada su svi njegovi zemljaci tražili da budu sa Srbijom, pa im nije dao Berlinski Kongres, došao u Srbiju. Bavio se raznim poslovima, i trgovačkim i mehandžiskim, pa se najposle zadržao na sitničarskom, piljarskom poslu i time i danas izdržava sebe, ženu i dete.

Jednoga dana se vraćaše uveče s posla umoran i na ulici pred kućom, kad me vide i poznade u mraku, priđe mi, nazva Boga, pozdravi se, pa me uhvati za ruku i steže jače nego obično pa reče:

„Hvala Vam, g. Jovo, i gde čuli i gde ne čuli. Hvala Vam od neba do zemlje!…“

Ja se začudih i zapitah ga:

„A za šta, Cvetko?!“

„Što ste nas spasli. Vi ste naš spasitelj!…“

Začudih se još više pa zapitah:

„Kako to?!“

A on nastavi:

„Tako: što niste pobegli!“

„Pa zašto to?!“ — zapitah ja još s većim čuđenjem.

„Tako. Mi smo se svi u avliji dogovorili da ne idemo dokle Vas vidimo ovde. A čim Vi pođete, da idemo i mi. I da ste Vi otišli, otišli bi i mi. A Bog sveti zna, šta bi onda bilo od nas! Konačno bi propali! Namučili bi se po zbegovima i pomrzli se; pojeli bi ono malo što bi poneli, a drugo ne bi mogli ništa da zaradimo i propali bi od gladi i zime; a ovde bi nam razneli sve i ne bi zatekli ništa, ako bi svi vratili. I tako bi svi konačno propali!… A, ovako, hvala Bogu! Istina pretrpeli smo malo straha, ali smo bili kod svoje kućice, pa i ako kad nismo imali šta da jedemo, bili smo u svojoj kući, sačuvali smo ovo malo sirotinje, a Boga mi, ne možemo da se požalimo ni na zaradu: padala je onda para kao kiša…“

„Pa znaš, Cvetko, kako kažu ljudi: u svakom zlu i pomalo dobra. Ali smo mogli glave pogubiti!“ rekoh ja. A on dodade:

„E, to jes’ je! Ali opet, hvala Bogu!“

„Hvala Bogu i našoj junačkoj vojsci, koja je tako brzo došla i oslobodila roblje! Inače bi oni opljačkali Beograd i mi bismo zlo prošli!…“ dodam ja i završismo razgovor.

Onda sam mislio: hvala Bogu, čovek se često i ne seća kolike ga oči prate i gledaju na dela njegova i prema njima se može biti i upravljaju… I da je njima štogod bilo, svi bi mene kleli. A i da smo bežali, opet bi me kleli!…

28. Da sačuvamo datume

Noću između 16 i 17 Novembra naša je vojska napustila Beograd.
17 i 18 Novembra Beograd je bio i bez srpske i bez austrijske vojske.
19 Novembra ušle su prve austrijske izvidnice, a za njima žandarmerija s potpukovnikom Švarcom.
20 Novembra ušao je gro austrijske vojske s đeneralom Frankom.
30 Novembra kupili su po ulicama beogradskim sve muškarce od 16 pa do 60 godina, pa i žene i odvodili ih.
1 Dekembra su odstupali i danju i noću. A
2 Dekembra oko 9 sati ujutru stigla je naša vojska s Kraljem na čelu i s oba Kraljeva sina, zarobila ostatke austrijske vojske i ponovo zauzela Beograd i položaje njegove.

Siromah predsednik, koji se ovako dobrovoljno stavio na raspoloženje odboru, da sa svojim dobrovoljcima posluži opštoj stvari, docnije je zlo prošao. On je denunciran, da je liferovao komite, jer je Austrijancima kazano, da su dobrovoljci i komite svejedno; te, po tome, da je on i predsednik komita, te je prvog dana po dolasku njihovu uhvaćen i doveden u Dvor vezan a odatle posle ispraćen u Zemun i Bog sve ti zna šta je s njim bilo i je li danas u životu?… ↩︎
Austrijanci su ovo zavijali u zgodnu formu da ne izgleda baš ordinarna pljačka. Oni su obijali vrata na radnjama i privatnim stanovima, bajagi tražeći: oružje, eksplozive i komite. U stvari, oni su nosili sve što im se god dopalo. Osobito poslednjih dana, pred odlazak. I što je u Beogradu još ostalo i robe po dućanima i stvari po kućama i mnogo kuća i radnja nepovređenih, ima se zahvaliti iznenadnom i brzom dolasku naše u istini hrabre vojske. Dolazak njen sve je prekinuo. ↩︎
Sutradan sam sasvim slučajno saznao, za šta je ovaj jadnik obešen. Idući s jednim prijateljem (g. Đ. R.) Knez Mihailovom ulicom mi sretnemo jednoga starog viđenog gostioničara iz Beograda i on nam na veliko naše zaprepašćenje reče: „Ovoga sam ja obesio!“ Zagledasmo se obojica u njega začuđeno, po on nam stade pričati: „Sinoć oko osam sati uđe u moj hotel jedna grupa oficira. njihovih, da traže prenoćište, i tek su bili ušli na spoljna vrata, a između njih se provuče jedan mangup i izgubi se u dvorištu. Oni narede da se nađe, i posle dužeg traženja, nađu ga u podrumu, gde se šćućurio u kraju i drhće. Oni narediše da se pretrese i nađu kod njega revolver. Šta je hteo, Bog ga sveti zna! Odmah ga predadu žandarmu, koji ga je odveo u komandu, i — eto mu jadnom presude!… ↩︎

Tragični dani Beograda

Sadržaj

1. Predgovor

2. Odlazak naše vojske i vlasti

3. Najteže osećanje

4. Privremeni opštinski odbor u Beogradu za vreme invazije austrijske. — Njegov rad i značaj

5. Dolazak Austrijanaca (19 i 20 Novembra)

5.1. U Dvoru

5.2. Čekanje

5.3. Kolubarac s „volovima“

5.4. Paun

5.5. „Severac“

6. Obešen

7. Ciganija

8. Čeh

9. Hrvat

10. Dobra duša

11. Madžar

12. Nezavidna uloga

13. Moja kuća — konsulat

14. U „Grand Hotelu“

15. Taoci

16. Cenovnik

17. Ulice

18. D-r Rajan

19. Kako me je spasla jedna devojčica

20. Neobično udvaranje

21. Odlazak Austrijanaca

22. Luda narav

23. Deca — heroji

24. Dolazak naše vojske

25. Crno-žuta zastava

26. Najsrdačnije blagodarenje

27. Neobična zahvala

28. Da sačuvamo datume

više objava

Pisma iz Nemačke

Pripovetke jednoga kaplara

Tragični dani Beograda

Uspomene, doživljaji i saznanja

Četiri Bojne Vojvode

Cjelomudrija ovog sveta