Četiri bojne vojvode / Rajko St. Mićić ; priredio Zoran Tasevski
Posvećeno Narodnoj Omladini
Sadržaj
- Reč Omladini
- Vojvoda Putnik
- Vojvoda Radomir Putnik
- Vojvoda Stepa Stepanović
- Vojvoda Živojin R. Mišić
- Vojvoda Petar P. Bojović
- Pogovor
Reč Omladini
Nema uzvišenije, lepše, plemenitije i zahvalnije službe, od predane i istinske službe svojoj Otadžbini. — Stari su još kazali:
Slatko je za Otadžbinu umreti.
A naš proslavljeni pesnik, Petar Petrović Njegoš, kazao je:
Blago tome ko dovijek živi,
Imao se rašta i roditi.
To su, draga Omladino naša, svetli primeri na kojima se održava slava i Istorija jednoga naroda. Naš je narod srećan, što je među svojim sinovima imao u prošlosti, a ima ih i sada, imaće ih uvek, nebrojeno takvih, koji za Otadžbinu nisu i neće žaliti umreti, kad je Otadžbina u opasnosti; kao što ima i takvih, koji za vreme mira svojim korisnim radom i dobrim delima čine, da je narod srećan i zadovoljan, a Otadžbina na daleko čuvena i viđena.
Mnogo je vremena proteklo od života i rada Stevana Nemanje i njegovog sina, Sv. Save, Kralja Milutina i Cara Dušana, ali je njihov život i rad bio i ostao od trajne koristi za narod i Otadžbinu, i zbog tih dobrih dela, i uspomena na njih živi u narodu, kao da ih je juče sa lica zemlje nestalo. Davno je bila Kosovska Bitka, ali se njene strašne posledice nisu zaboravile, jer nam je ta bitka donela propast carstva i države; ali nam je od nje ostao i svetao primer, kako se za Otadžbinu gine i umire. Car Lazar, Stari Jug Bogdan i devet Jugovića, Miloš Obilić, Toplica Milan, Kosančić Ivan, Banović Strahinja, Herceg Stepan, Orlović Pavle, i drugi slavni kosovski junaci, žive i živeće u uspomeni našega naroda: „Dokle traje sunca i meseca“.
Seoba našega naroda pod Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem (1690. g.) iz Stare Srbije, zbog zuluma Turaka i Arnauta, u zemlje preko Save i Dunava, iako je davno bila, ostala je u trajnoj uspomeni našega naroda. — Isto tako čuveni uskoci i hajduci: Kotorac Jovan, od Zadra Todor, Senjanin Ivo i Tadija, Starina Novak i Deli Radivoje, Mandušić Vuk i drugi, koji su — u doba velikog turskog zuluma, uskakali iz pokrajine u pokrajinu, gde se zulum činio; ili se odmetali „gori u hajduke,“ te ubijali Turke „krvopije“, i tako zaštićavali Srbe „sirotinju raju“ opevani su u narodnim pesmama, i njihova će se dela spominjati i slaviti do veka.
Iz novije naše Istorije, još od Kočine Krajine (1788), i u početku pripremanja Bune na Dahije, i ratovima u Prvom Ustanku pod Karađorđem (1804—1813.), i Drugom Ustanku pod Milošem Obrenovićem (1815 g.), mnogi su se naši ljudi iz naroda, pored svojih vođa — pročuli i proslavili svojim junaštvom i požrtvovanjem za Otadžbinu, kao: Ilija Birčanin „Obor knez ispod Medvednika“, Vasa Čarapić, Janko Katić, Braća Nenadovići, Braća Nedići, Anta Bogićević, Jovo Kursula, Stevan Sinđelić (na Čegru 1809), Petar Dobrnjac i Milenko Stojković, Hajduk Veljko Petrović (poginuo u odbrani Negotina 1813), Zeka Buljubaša, Đakon Avakum (koji se ne hte poturčiti, po cenu svoga života), Tanasko Rajić na topu u bitci na Ljubiću, Jovan Dobrača (ubio Ćaja Pašu u bitci kod Čačka 1815 god.), i mnogi drugi iz toga vremena, ostaće u trajnoj uspomeni našega naroda.
U vreme Madžarske Bune (1848 g.) protivu Austrije, kad su naša braća preko Save i Dunava, prevareni od Austrije, stali na njenu stranu, hteli da stresu Madžarski jaram, mnogi hrabri Srbi, iz ondašnje malene Kneževine Srbije, pohitaše braći u pomoć. Njih je predvodio čuveni Vojvoda Stevan Knićanin. Srbobran (Sentomaš) i mnoga druga bojišta u Vojvodini, i junaštva naših ljudi iz tih bojeva, dugo će ostati u pamćenju oba naroda. Srbi su svoju zahvalnost prema Knićaninu ovekovečili u rečima:
Hvala tebi, Knićanine Stevo,
Koji Srblje od Madžara braniš.
Bombardovanje Beograda i dobivanje od Turaka gradova: beogradskog, smederevskog, šabačkog, užičkog, kladovskog i sokolskog (1862—1867), i iseljenje turske vojske iz njih, za vreme vlade Kneza Mihajla, veoma je važan događaj u životu našega naroda.
U Hercegovačkom Ustanku, 1875 god., koji su, protivu Turaka, podigla naša slavna braća Hercegovci, da bi stresli sa sebe petvekovno robovanje svojim mučiteljima i ugnjetačima Turcima, i ujedinili se sa svojom slobodnom braćom iz Srbije i Crne Gore, — mnogi se borci proslaviše, i trajan spomen rodu ostaviše. Među njima su najčuveniji: Pop Bogdan Zimonjić, Peko Pavlović, Mićo Ljubibratić, Jovo Kovačević i Vojvoda Petar Mrkonjić (naš Kralj Petar Veliki).
Taj ustanak i borba hrabrih Hercegovaca za slobodu podstakao je i ondašnje naše dve slobodne kneževine — Srbiju i Crnu Goru — da uđu u krvavi rat protivu Turaka (1876 i 1877.) iz kojeg su vremena čuveni bojevi na Drini, Javoru, Vel. Izvoru, na Đunisu, Vel. Šiljegovcu, Deligradu, Jankovoj Klisuri, Viniku i Gorici kod Niša, Beloj Palanci, Grdeličkoj Klisuri, kod Vranje, Giljana, oko Nikšića, Andrijevice, Podgorice, Bara i Ulcinja. I u tim bojevima mnogo je muke prepatio naš narod i krvi prolio; mnogi su se borci svojim junaštvom proslavili kao: major Mihajlo Ilić, na Javoru; zastavnik, Miladin Ljubičić, na Vel. Izvoru; vojskovođe: Đura Horvatović, M. Lešjanin, Jovan Belimarković, Serdar Jole Piletić, Peko Pavlović i dr. Ti su ratovi doneli oslobođenje našoj braći iz okruga: topličkog, niškog, pirotskog, vranjskog, nikšićskog, andrijevičkog, podgoričkog i barskog.
Taj je rat poznat u našoj Istoriji pod imenom: „Rat za Oslobođenje i Nezavisnost“. I odista malena Kneževina Srbija, koja je dotle bila zavisna Turskoj, i plaćala joj danak, kad se uvećala sa četiri nova okruga, odrekla je plaćanje danka Turcima, i proglasila svoju nezavisnost (1878 g.)
Na četiri godine posle proglasa svoje nezavisnosti, i pošto se malo u miru uredila i oporavila od teških posledica rata, Srbija je proglašena Kraljevinom (22 februara 1882 god.).
Mlada Kraljevina Srbija i Crna Gora starale su se, da narod u miru i radu naknadi gubitke u imovini; radile su na otvaranju što većeg broja škola, radi narodnog prosvećivanja; pripremale su vojsku, da oslobode neoslobođenu braću u Staroj Srbiji i Maćedoniji, Bosni i Hercegovini, Banatu, Bačkoj, Baranji i Sremu, Dalmaciji i „daljnoj Istoriji“ , Hrvatskoj, Slavoniji i Sloveniji.
Mnogi i mnogi naši ljudi i iz građanskog i vojničkog reda, među kojima, Bogu hvala, ima dosta još živih, imaju velikih zasluga za pripremanje celokupnog naroda i vojske za to veliko delo. Dužnost je narodne omladine, da dobro prouči svoju istoriju iz toga vremena, u kojoj će naći imena tih zaslužnih ljudi.
I kada su se Srbija i Crna Gora dobro pripremile za to veliko i sveto delo, i kada su za taj posao stekli i prijatelje (saveznike), objavili su 5. oktobra 1912 g. rat Turskoj. I posle niza junačkih i krvavih bitaka na: Kumanovu, Merdaru, Stracinu, Novom Pazaru, Prisatu, Bakarnom Guvnu, Bitolju i drugim bojištima Stare Srbije i Maćedonije, a naša hrabra braća i saveznici Crnogorci kod Pljevlja, Bijelog Polja, Berana, Peći i Skadra — Stara Srbija i Maćedonija su bile oslobođene od Turaka. Srbija je tada uvećana sa 12, a Crna Gora sa 4 nova okruga, i dobile su zajedničku granicu.
Taj rat za oslobođenje Stare Srbije i Maćedonije u Istoriji je poznat pod imenom „Balkanski Rat“, jer su, sem Srbije i Crne Gore, ratovali protivu Turaka Grci i Bugari kao naši saveznici, a radi oslobođenja njihove braće turskog ropstva. Žrtve su u krvi i imovini bile u tom ratu velike; ali ih je naš narod rado podneo za oslobođenje porobljene braće. Za taj rat svaki je naš vojnik bio dobro izvežban u gađanju puškom, ili topom; naoružani najboljim puškama i topovima, dobro odeveni i obuveni, a zadahnuti u kući, u školi i vojsci ljubavlju prema neoslobođenoj braći, junački i vešto predvođeni svojim starešinama — činili su čuda od junaštva.
To junaštvo i požrtvovanje naših hrabrih boraca, u čijim je redovima bilo i dobrovoljaca (četnika) iz svih pokrajina, ulilo je nadu našoj, tada još neoslobođenoj braći u Bosni i Hercegovini, Bačkoj, Banatu i Sremu, Dalmaciji, Hrvatskoj i Sloveniji, da će i njih njihova slobodna braća uskoro osloboditi i ujediniti. Njihova je nada bila i opravdana. Srbija i Crna Gora stale su živo raditi na uređivanju proširene Otadžbine u svima pravcima. Da bi narod bio što učeniji otvarane su i podizane škole u mestima gde ih dotle nije bilo. Da bi povratio svoje bogatstvo, utrošeno i uništeno u ratu, upućivan je narod na savršeniji rad u ratarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu i gajenju stoke i živine. Pristupilo se bilo i najozbiljnijem radu na unapređenju zanata i trgovine i spremi i naoružanju vojske.
Najveći neprijatelji našega naroda, Austrijanci (Švabe) i Mađari, pod čijom su upravom naša braća u pobrojanim pokrajinama, videći kako se Srbija i Crna Gora snaže, i da će kad se dovoljno osnaže i dođe pogodan trenutak, poći da oslobode svoju braću, naume da ometu Srbiju i Crnu Goru u njihovom napredovanju. Još od početka 1914 god. počeli su pripremati vojsku za velike manevre (vežbe vojničke za rat), koje bi se izvršile u Bosni, u pravcu naše zapadne granice. Kod tolike prostrane njihove države, da baš u Bosni manevrišu, to je bio prkos i namerno draženje našega naroda… To je bilo očito izazivanje našega naroda, da bi nas mogli napasti, ako bi što preduzeli, da ih u tome ometemo.
U junu mesecu dođe, radi toga, u Sarajevo i njihov prestolonaslednik Franc Ferdinand sa svojom ženom. Naši omladinci su budnim okom pratili njegovo kretanje po Sarajevu. Nekoliko od njih zavere se da ga ubiju, jer im se učinilo, da će time najbolju i najveću uslugu učiniti svojoj porobljenoj Otadžbini. I, odista, na Vidov-dan (15 juna) 1914 god. omladinac Gavrilo Princip ubije revolverskim metcima i prestolonaslednika Ferdinanda i njegovu ženu.
Iako je njihova vlast uhvatila ubicu, Gavrila Principa i njegove drugove, Čabrinovića, Čubrilovića i dr. koji su i pod najvećim mukama izjavili, da ih na to delo niko nije nagovarao, i naročito pripremao, već da su to učinili samo iz osvete zbog rđave uprave Austrijanaca i Madžara Bosnom i Hercegovinom, oni su bacili krivicu na Srbiju. Pošto poto hteli su, da uvere i sebe i ceo svet, da je ubice prestolonaslednikove našla, pripremila i poslala u Sarajevo Srbija. Zahtevali su da Srbija dopusti njihovim činovnicima, da dođu u Srbiju i vode istragu, koji su ljudi radili, da se njihov prestolonaslednik ubije. To im Srbija, kao samostalna država, nije ni mogla ni htela dopustiti. I zato su nas, imajući na okupu veliku spremnu vojsku, i bez objave rata napali 12. jula 1914. god., sa dve strane: sa severa i zapada. Namera im je bila da nas pregaze i unište pre, nego bismo se mi mogli pripremiti za odbranu.
Iz najvećih topova sa suva, i topova njihove ratne mornarice na Dunavu, stali su bombardovati i rušiti našu prestonicu Beograd: a sa velikom vojskom nagrnu preko Drine i Save u Zapadnu Srbiju, zauzmu varoši Loznicu i Šabac s Mačvom, i krenu dalje. Naši nisu imali vremena, da se u određenim mestima skupe, urede i naoružaju, kao pred Balkanski Rat, već su na brzu ruku dobijali samo oružje i hitali pred neprijatelja, koji je već bio stigao na Cer planinu (vododelnica Save, Drine i Kolubare.). Bilo je naših pukova, koji su zamoreni dvodnevnim maršem, odmah stupali u krvavu borbu s neprijateljem. I zahvaljujući nečuvenoj izdržljivosti i hrabrosti naših ratnika, od redova do najviših komandanata, Austrijanci su, u mesecu avgustu 1914. god. strahovito potučeni na Ceru i prebačeni preko reka Save i Drine.
Na glas da nas je Austrija nepravedno napala naši moćni prijatelji Rusi objave rat Austriji: a Nemačka, saveznica Austrije, objavi najpre rat Rusiji i Francuskoj, a potom uđu u rat Belgija i Engleska na strani Francuske i Rusije, protivu Nemačke i Austrije. I tako je nastao Svetski Rat, koji je trajao četiri godine.
Našoj pobedi na Ceru saveznici su se silno obradovali, i njome sokolili i svoje vojnike; a Austrijanci i Madžari, ozlojeđeni za taj svoj sramni poraz od jedne male države, koju su oni mislili brzo i olako pokoriti, ponovo prikupe mnogo veću vojsku, i napadnu nas, u mesecu oktobru 1914. god., sa istih strana.
Ovoga puta oni su prodrli dublje u Srbiju, i zauzeli varoši: Užice, Loznicu, Šabac, Valjevo, pa i samu prestonicu Beograd, čineći pustoš kuda prođu, kao i u njihovom prvom upadu u našu Otadžbinu. Naši su ih ipak junački suzbijali, i zadržali na položajima planine Jelice, Suvobora, Rudnika, reke Ljiga (utoke Kolubarine) i planine Kosmaja.
Veliki je strah bio ovladao našim narodom, da Austrijanci i Madžari ne prodru još dublje u Srbiju, ali je na našoj strani pravda, a junačkoj našoj vojsci sam njen vrhovni Komandant Kralj Petar daje primer, kako se brani Otadžbina. On je silazio u rovove svojih vojnika, uzimao pušku i pucao u neprijatelja, a vojnicima govorio:
— Ko neće da brani slobodu svoje Otadžbine, i žali za nju poginuti, neka ide kući, prosto mu od mene bilo; a ko je ljubi i želi joj slobodu, napred! da oteramo neprijatelja sa našeg ognjišta…
Sva je vojska ostala verna dobrome Kralju i Otadžbini, i kad je On, 20. nov. 1914. god., izdao naredbu, da se neprijatelj napadne i istera iz Otadžbine, naša je vojska junački tu naredbu izvršila. Za dvanaest dana očistila je Srbiju od Austrijanaca i Madžara, zarobila preko 70.000 vojnika; zaplenila mnogo topova, mitraljeza, pušaka i razne druge vojničke opreme i namirnica… Kralj je u očišćenu prestonicu od neprijatelja ušao 2. decembra, i u Sabornoj Crkvi pomolio se Bogu za pokoj duša izginulih junaka, i zahvalio mu se na pomoći za pobedu neprijatelja. Ovom velikom i sjajnom pobedom, slava našega oružja još je više u svetu porasla. Od toga doba ime našega naroda pročulo se na sve strane sveta. Prijatelji su nas još više zavoleli; a neprijateljima smo postali kost u grlu, trn u očima. Oni su se, posle toga poraza, skoro godinu dana spremali da nas i po treći put napadnu. Ovoga puta Austrijanci i Madžari nisu se usudili da nas sami napadnu, već udruženi sa Nemcima i našom nebraćom Bugarima. I dok smo mi junački branili našu severnu granicu od Nemaca, a zapadnu od Austrijanaca i Madžara, Bugari nas mučki napadoše, 30. septembra 1915 god., s istoka, u leđa. I pored sve hrabrosti naše vojske i veštine naših komandanata, naša je snaga u ovaj mah bila nedovoljna, da odoli navali udruženih neprijatelja s tri strane. Neprijatelj je, kao bujica, sa sve tri strane počeo nadirati u našu zemlju. paleći, rušeći i ubijajući, kuda prođu i gde stisnu. Žene, deca, starci, — sve živo napustilo je svoja ognjišta, pa golo i boso naglo izbezumljeno, da se spase od krvožednog neprijatelja. Nastalo je za naš narod teško i preteško doba. Naši su hrabri borci, posle pada Beograda, 24. septembra 1915. god. još puna tri meseca vodili borbu s udruženim neprijateljem, braneći stopu po stopu Otadžbine, uzmičući ispred neprijatelja, čuvajući svoga Kralja, koji je sa svojom vojskom odstupao i delio i zlo i dobro, i radost i žalost.
I u toj najvećoj nesreći i bedi svojoj, kada se ginulo i umiralo po poljima, putevima i klisurama naše Otadžbine od neprijateljskog oružja, umora, gladi, žeđi i raznih boleščina, naša hrabra vojska, iako mnogo proređena, nije se neprijatelju pokorila. Braneći stopu po stopu svoje Otadžbine, kada je izgubila celu državnu teritoriju, ona je, i dalje gonjena neprijateljem, — odstupala ka Jadranskom Moru, delom kroz „lomnu“ Crnu Goru; delom kroz Albanske krševe i klance, a najmanjim delom ka Belom Moru (Solunu). To je odstupanje bilo „u zlo doba godine“, u mesecima Novembru i Decembru 1915. Mraz, prekomerni umor, glad, neprekidna borba, to su bili stalni pratioci našoj slavnoj vojsci. Ni dotle ni posle toga naš narod i vojnici nisu videli i doživeli tolike muke i nevolje. To je bilo ono „zlo vreme“, kada su živi prolazeći pored groblja, ili mrtvih vojnika, žena, dece, zavideli mrtvima i govorili:
„Blago vama, mrtvi, kada ste se smirili, te ne podnosite ove muke, i ne gledate ove jade, koje mi dočekasmo“.
Krajem meseca Decembra 1915. g. i u mesecu Januaru, 1916 god., ostatak naše premorene vojske prevezen je na lepo, cvetno grčko ostrvo Krf, u Jonskom Moru. Tu se naša vojska dobro odmorila, preodela i naoružala, pa je krajem meseca Aprila, meseca Maja i Juna, 1916. godine, prevezena lađama na Halkidičko Poluostrvo, istočno od Soluna, gde se vežbala, dopunjavala svoje naoružanje, pripremala da s juga napadne neprijatelja i oslobodi porobljenu Otadžbinu.
I, kada se naša junačka vojska, u Julu mesecu 1916. god., počela kretati sa Halkidika i okoline Dojčinova Soluna, ka južnim granicama Otadžbine, u putu svom naišla je na snažan otpor udruženih neprijatelja: Bugara i Nemaca.
Posle niza krvavih bitaka, još od Ostrova (mesto na Ostrovskom jezeru u Maćedoniji pod Grčkom), pa nastavljenih na Gorničevu, Kajmakčalanu, Starkovom Grobu, Sovićskim Kosama i Kenalskim položajima — ušlo se u sveto zemljište Otadžbine Srbinove. Produžujući još krvavije bitke na Čukama, Kotama 1212 i 1050 m. (visovi), na levoj strani Crne Reke, Gruništu i dr. položajima, na desnoj strani Crne Reke, a naši saveznici Francuzi u pravcu Bitolja, i ti napori i borbe biše krunisani zauzećem — oslobođenjem našega lepoga Bitolja, na dan 6. novembra 1916. U to vreme bilo je oslobođeno preko 90 naših sela.
Naši hrabri borci, i pored silnog napora u savlađivanju osionog, ali tučenog i, tada jako pokolebanog neprijatelja, morali su zastati i dobro otškrinutim kapijama svoje Otadžbine, i to zbog opšteg vojno-političkog položaja naših saveznika na njihovim bojištima… Tada je za našu vojsku rečeno:
— Pobedila je neprijatelja, oslobodila je grudu Srbije; ali je na kapijama njenim stalo — stala da se odmori, pa da ponovo počne i dovrši započeto slavno delo…
Te su joj pobede ulile nadu i veru, da će svoju Otadžbinu, ipak, uskoro potpuno očistiti i osloboditi od neprijatelja. Ta ih nada i vera, Bogu hvala, nije izneverila. Spremana za to veliko delo, u toku 1917 i osam meseca 1918 god.; uvećana još jednom divizijom od naše braće iz svih ugnjetenih i neoslobođenih naših zemalja, zvanom Jugoslovenskom Divizijom, naša je junačka vojska, udružena sa našim saveznicima Francuzima, Englezima i Italijanima, 1. septembra 1918. god. krenula u Otadžbinu. To je bio mučan, težak i krvav posao. Neprijatelj je bio jak i silno se utvrdio na visokim, kamenitim i vrlo strmim Morihovskim planinama: Dobrom Polju, Sokolcu, Veterniku i dr., kojima je teško prići i popeti se na njih i bez borbe, a kamo li pod paklenom vatrom neprijateljskih topova, mitraljeza, pušaka i aeroplana.
Ali junaštvo naših hrabrih ratnika, i njihova silna ljubav prema Otadžbini i svojima u njoj, od kojih su pune tri godine razdvojeni, učinili su, te su sve te silne prepone savladane i probijen neprijateljski front na Dobrom Polju, Sokolcu, Veterniku, Koti 1050 i kod Bitolja. Za nepuna 2 meseca, neprijatelj, potpuno tučen, izbačen je iz Srbije; pa se, potom, naša vojska krenula za njim preko Drine u Bosnu, Hercegovinu i Dalmaciju; a preko Dunava i Save u Vojvodinu i dalje u Slavoniju, Hrvatsku i Sloveniju, te su i te naše Zemlje oslobođene, i ujedinila se sva braća Troimenog a jednog naroda: Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu jaku i veliku državu, kolika nikad do danas nije bila.
Danas su granice naše Velike i Slobodne Otadžbine daleko i daleko razmaknute, od vrhova: gordoga Kajmakčalana, na kome se ponosno uzdiže osvećeni hram, podignut troškom ondašnjeg Prestolonaslednika — sada Kralja Aleksandra, Vrhovnog Komandanta Srpskih Armija, za večiti spomen i pokoj duša palih junaka na polju časti 1916. god.
Mnogi i mnogi znani i neznani junaci, koji su pali u dugotrajnoj, mučnoj i krvavoj borbi, bilo za oslobođenje neoslobođene braće, bilo za oslobođenje porobljene Otadžbine, kao i oni koji su iz tih dana još u životu — imaju velikih zasluga, što je naš narod u toj borbi istrajao, pobedio svoje neprijatelje i ujedinio Otadžbinu. O mnogima će, zbog tih velikih zasluga, ostati trajan spomen u Istoriji našega naroda. Ali od svih ratnika i neimara posebice, koji su doprineli, da se neprijatelj pobedi i naš troimeni narod oslobodi i ujedini, pored Vrhovnog Komandanta Armija, Kralja i Prestolonaslednika, najzaslužniji su naša četiri velika vojnika — Četiri Bojne Vojvode: Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Živojin Mišić i Petar Bojović. Oni su ponos naše vojske i nacije, vešte i hrabre vojskovođe. O svojim vojnicima očinski su se brinuli; stoga su ih oni neizmerno voleli, i svagda izvršivali i najteže zapovesti i zadatke, koje su im oni izdavali. Ovu knjižicu posvećujem, tebi Omladino, u kojoj je, u kratko, iznesen život i rad ovih velikih sinova naše Otadžbine. Prouči Omladino, njihov život i rad, i neka ti njihov život i rad bude primer kako se služi Otadžbini, Oni su ti zaslužni ljudi, koji će, po rečima pesnikovim, u uspomeni našega naroda: „Dovijeka živeti“.
Vojvoda Putnik
U blistavo sazvezdije, gde vekovi nemi brode,
Tvoja duša nadzemaljska s oreolom slave ode.
Obilić te, Zmaj Ognjeni, vojevodo, s poštom srete:
Da te slavi za njime se istorija naša krete.
I sve duše vitezova, što besmrtnost na Kosovu
Časnom smrću zadobiše, čelnikom te svojim zovu,
— Zvone teške halebarde i rogovi tučni ječe
Sve u pozdrav tebi starcu: krotki, mirni nadčoveče!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Lab, Sitnica, Zvečan ceo, carostavno zbore slovo;
Kroz grmljavu pesmom munja pozdravlja te Kumanovo.
Crna Reka vale baca, Bitolj gordi vetri krile,
A s krvava Oblakova spomenke ti beru vile.
Bregalnica, bolna rana, sred nebratskog podlog krika
Vide tebe uspravljenog, bledog, hladnog osvetnika.
Večna pravda u kam zabi Nemanjino teško koplje;
Lavor venac na glavu ti Dušanovo stavi Skoplje.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vojevodo, sudba tvoja — teška sudba tvog plemena.
Tvoja pleća ne znadoše šta je odmor, šta je smena.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Crni dani, što sa krila krvlju Dunav orosiše,
U nevrat mi odleteli! Nikad više! Nikad više!
Vaj! Na gore oluj prosu dažd ognjeni uništaja
I sve u prah, u smrt ode, što mu besnom na put staja.
Seda glavo, tebe gledah tih krvavih teških dana:
Ti jedina beše nema, hladna, mirna i pribrana.
… Nema bora kom na kraju ne polomi oluj grane.
I teb klonu desna ruka! I ti pade, mrki Bane…
Sve je prošlo. Reke teku. Dan za danom-hodi vreme,
Mahovina zaboravom obavija stene neme.
Veličine mnoge tonu u val večna zaborava;
Ogar diže svoje leglo iznad groba ljutog lava…
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Jedna zvezda u gar noći, dok je Srba, neće zaći:
Blagodarnost Putnikovu na nebu će svakad naći…
—Drag. J. Filipović
Vojvoda Radomir Putnik
Ovaj slavni i prvi naš Bojni Vojvoda, rodio se u srcu proslavljene Šumadije, u gradu Kragujevcu, 20 januara 1847. godine. Njegov otac, Dimitrije Putnik, učitelj, bio je u ono vreme na glasu među svojim drugovima, u ondašnjoj malenoj Kneževini Srbiji. Prve lekcije o negdašnjoj našoj slavnoj prošlosti, i patnji našega neoslobođenog naroda, dobio je Vojvoda Putnik, još u roditeljskoj kući, od svojega oca.
U mestu rođenja svršio je osnovnu školu i četiri razreda gimnazije, uvek kao prvi među drugovima, pa je 1861. godine stupio u Vojnu Akademiju, koja sa tada zvala: Artiljerijska Škola. Vojnu Akademiju svršio je 1866. godine sa odlikom, kada je proizveden za artiljerijskog potporučnika (to je najmlađi oficirski čin u vojsci).
Kao mlad, školovan i spreman oficir, bio je neko vreme na službi u našoj Topolivnici u Kragujevcu, a potom na raznim položajima i dužnostima u našoj vojsci.
U ratu za Oslobođenje i Nezavisnost 1876. godine, učestvovao je najpre, kao kapetan, u borbama na Javoru, sa borcima Rudničke Brigade 2. klase. Sa Javora je upućen sa njegovom brigadom na položaje: Veliki i Mali Šiljegovac i Kaonik, u okrugu Kruševačkom, na kojim su položajima vođeni ljuti i krvavi bojevi, u Avgustu i Septembru 1876. godine, između turske i naše vojske, a u mesecu Oktobru bili su najljući i najkrvaviji bojevi na Đuniskom visu, na kom se mestu, Vojvoda Putnik, sa svojom brigadom, junački borio, zašto je unapređen u čin majora. To je prvi čin višeg oficira.
U drugom našem ratu s Turcima 1877/8. godine, koji je bio produženje rata od 1876. godine, kao major, Vojvoda Putnik, sa svojom brigadom, koja je bila u sastavu Šumadijskog Korpusa, učestvovao je u borbama na Nišoru ispred Pirota, i 14. decembra 1877. godine, prvi je, sa svojom brigadom, ušao u oslobođeni Pirot. U mesecu Januaru 1878. godine, učestvovao je u borbama pri oslobođenju Vranje, pa je odatle dalje pošao, radi oslobođenja i ostalih mesta u Staroj Srbiji, i došao je do Gnjilana. Tu ga je zateklo primirje, koje je između nas i Turaka bilo ugovoreno 23. januara 1878. godine. U Gnjilanu je ostao do određivanja naše nove granice prema Turskoj, kada smo zadobili četiri nova okruga: niški, pirotski, toplički, i vranjski.
Posle ovih ratova, Vojvoda Putnik je bivao na raznim i važnim vojnim dužnostima, a najviše u Đeneralštabu, radeći poslove, koji se tiču odbrane Otadžbine od neprijatelja, i čineći pripreme za oslobođenje i ujedinjenje našega naroda.
U Srpsko-Bugarskom ratu 1885/6. godine, kao Đeneralštabni potpukovnik, bio je načelnik štaba Dunavske Divizije. Od 1886—1892. godine, bio je na službi u Glavnom Đeneralštabu i profesor Vojne Akademije, zastupajući neko vreme i upravitelja Vojne Akademije. Od toga doba, do 1894. godine, bio je komandant Šumadijske Divizijske Oblasti, sa sedištem u Kragujevcu, svom rodnom mestu, pa je te godine i penzionisan kao pukovnik.
I za sve vreme, dok je bio u penziji, Vojvoda Putnik, bavio se proučavanjem vojnih nauka i ratne veštine. Od velike je vrednosti za našu vojsku i ratnu nauku delo — knjiga: „Đeneralštabna Služba Ratnoga Doba“, koje je izradio za vreme dok je bio u penziji.
Godine 1903., Vojvoda Putnik je ponovo vraćen u vojsku, i proizveden u čin đenerala. Od toga doba, pa do ratova, koji su nastali 1912. godine, bivao je naizmenično, Načelnik Glavnog Đeneralštaba i Ministar Vojni. — To su dva najglavnija položaja u vojsci. U Đeneralštabu se izrađuju ratni planovi za napad na neprijatelja, i za odbranu od neprijateljskog napada; radi se na uređenju vojske po rodovima oružja (pešadija, artiljerija, konjica, inžinjerija, vozari, bolničari, zanatlije i t. d.) i vežbanju vojnika u ratnoj veštini. A Ministarstvo Vojno stara se o svima nabavkama, koje su potrebne vojsci, kako u miru, tako i u ratu, kao o: ishrani, odevanju i dobrom naoružanju svih rodova vojske.
Kad je 17. septembra 1912. godine naređena mobilizacija (skupljanje) naše vojske za rat protivu Turaka, radi oslobođenja naše braće u Staroj Srbiji i Maćedoniji, Vojvoda Putnik je smenjen sa dužnosti Ministra Vojnog, i određen za Načelnika Štaba Vrhovne Komande (Glavna Ratna Komanda).
U Balkanskom Ratu 1912. godine, Vojvoda Putnik je mudro i hrabro rukovao borbama, koje je vodila naša vojska protivu Turaka, i rezultat ovih borbi je bila naša sjajna i slavna — Pobeda. U vremenu od 6. oktobra do 6. novembra 1912. godine: „Srušena je bila sva turska sila određena za operacije (borbe) protivu Srbije“, na Kumanovu osvećeno Kosovo; zauzeti carski gradovi Prizren, Skoplje, Markov Prilip, Bitolj — oslobođena cela Stara Srbija i Maćedonija…
— Herojska srpska vojska dobila je u ovom ratu lep glas i kod prijatelja i neprijatelja svojom veštinom, brzinom, hrabrošću i izdržljivošću u izvođenju operacija“.
I za taku i toliku slavu naše vojske u tom ratu, Vrhovni Komandant (Kralj Petar) u znak svojega priznanja i zahvalnosti Otadžbine, nagradio je dotle Đenerala Putnika, proizvodstvom u čin Vojvode. „Tako je Putnik ukazom od 21. oktobra 1912. godine postao prvi srbski vojvoda“. Pošto se taj činu vojsci dobiva za zasluge samo u ratu, na bojnom polju, to je Putnik i prvi naš Bojni Vojvoda.
U ratu sa Bugarskom 1913. godine, Vojvoda Putnik je takođe, kao Načelnik Štaba Vrhovne Komande, upravljao borbama celokupne naše vojske, i pobedonosno završno i taj rat, mada su nas Bugari mučki napali, brojno bili nadmoćniji i u boljim položajima. A osim toga morao je biti vrlo smotren i na oprezi od Arnauta u pozadini, koji su podbadani i nagovarani od naših neprijatelja, da nas napadnu s leđa. Time je Vojvoda Putnik i po drugi put dokazao, da je zasluženo dobio najveći čin: „A herojskoj srpskoj vojsci opleo lovorov venac pobede“.
Kad nas je, 1914. godine 12. jula, napala Austro-Ugarska (Švabe i Madžari), Vojvoda Putnik se nalazio na lečenju u Glajhenbergu, a to je mesto, po nesreći bilo baš u toj neprijateljskoj državi. Čim je saznao, da mu je Otadžbina napadnuta i u opasnosti, Vojvoda Putnik se odmah spremio za povratak u Otadžbinu, ali su ga Austrijanci u početku zadržali, kinjili i vređali. Bojali su ga se, kao vešta i hrabra ratnika, pa su imali nameru, da mu nikako i ne dozvole povratak u Otadžbinu. Na protest celoga poštenoga sveta, morali su ga najzad pustiti, jer on nije njihov ratni zarobljenik, već bolesnik, koji traži leka svojoj boljci. — Vojvoda Putnik se vratio u Srbiju preko Turn-Severina. To je grad u Rumuniji na Dunavu, prema našem Kladovu.
Iako star i bolešljiv Vojvoda Putnik, ponovo prihvati u svoje ruke vođenje i ovoga rata. Prva veća bitka, sjajno zadobivena, na Jadru i Ceru, u početku Avgusta 1914. godine, najviše je delo proslavljenoga, Vojvode Putnika.
— „Ova pobeda nad neprijateljem još tada je iz temelja zaljuljala i uzdrmala snagu Austro-Ugarske imperije (carevine) i nagovestila joj i konačnu propast“.
I u čuvenoj bitci, započetoj 20. novembra 1914. godine, na Suvoboru, Maljenu i Kolubari (Kolubarska bitka), a završenoj 2. decembra iste godine, oslobođenjem Beograda i potpunim oslobođenjem od neprijatelja cele Zapadne Srbije „do noge“ je potučena austro-ugarska vojska, koju je predvodio Đeneral Poćorek. Naše su vojskovođe u toj bitci pokazale: „najviši stepen veštine u našoj ratnoj istoriji“. I tom bitkom, za koju i strani vojni stručnjaci kažu da je jedinstvena, upravljao je Vojvoda Putnik. — Ova je zadobivena bitka:
— „Širom celoga sveta pronela slavu i proslavila i ovekovečila ime Srbinovo; ona nam je stekla poštovanje i uvaženje i za budućnost“.
Našu ratnu slavu, a svoj poraz i sramotu Austro-Madžari nisu mogli podnositi, pa su svim silama pregli, da nas, udruženi sa svojim saveznicima Nemcima i Bugarima, smrve, i državu nam na svagda unište. Svoj pakleni umišljaj počeli su ostvarivati 23. septembra 1915. godine, kada su nas udruženi Nemci i Austro-Madžari, napali sa severa i zapada, a 30. septembra i Bugari s istoka u leđa.
Naši saveznici: Francuzi, Italijani, Englezi i Rusi, bili su daleko a i sami zauzeti odbranom svojih napadnutih predela i gradova, nisu stigli, da nam na vreme pošlju pomoć u vojsci i municiji; stoga smo morali ispred navale mnogobrojnih i krvožednih neprijateljskih horda uzmicati, junački braneći stopu po stopu svete i drage Otadžbine. — Vojvoda Putnik i ako star, bolestan i iznemogao, ipak je izdržao na svom položaju za sve vreme mučnoga povlačenja naše vojske kroz Albaniju i Crnu Goru sve do „Skadra na Bojani“. Tu je, 18. decembra 1915. godine, smenjen sa položaja Načelnika Štaba Vrhovne Komande, jer je tada bio toliko oboleo, da su ga njegovi vojnici i oficiri i do Skadra često nosili na naročitim nosilima. — Iz Skadra je prevezen na grčko ostrvo Krf, u grad istoga imena, na odmor i lečenje, tamo je uskoro prevezen i ostatak naše proslavljene vojske…
Na Krfu je, Vojvoda Putnik, ostao neko vreme, pa je otišao u Francusku primorsku varoš Nicu, na dalje lečenje njegove teške, neprebolne bolesti. Njegov dugi i naporni rad na dobru naše vojske i Otadžbine, kako za vreme mira, tako i u svima našim ratovima i starost, iznurili su i istrošili njegovu odista nekada neobično čeličnu snagu. Daleko od svoje porobljene Otadžbine, koju je on neizmerno voleo, za koju je celoga veka živeo i neumorno radio, ispustio je svoju vitešku dušu u Nici, u tuđini, 4. maja 1917. godine. On je u grob otišao s ranom na srcu, što mu je Otadžbina porobljena i potlačena, ali je otišao i s junačkom verom, da će njegova mila i ljubljena Otadžbina vaskrsnuti, i da će se njeni: Slobodni, Ujedinjeni i srećni sinovi, setiti i svoga prvoga Bojnoga Vojvode, pa njegove kosti preneti u Otadžbinu, i viteški ih položiti u zajedničku grobnicu narodnih velikana. To je dug narodne zahvalnosti prema mnogo-zaslužnome Vojvodi, i on se mora što pre odužiti.
*
Za mnogobrojne velike i trajne zasluge za Otadžbinu, Vojvoda Putnik je odlikovan najvišim Srpskim i stranim odličjima, i to:
- Srpskim: Karađorđevom Zvezdom s mačevima svima redovima; Takovskim Krstom s mačevima 5. i 2. reda; ordenom Belog Orla; ordenom Sv. Save 1. reda i svima ratnim spomenicama; i
- Stranim : Francuskim najvećim ordenom Legije Časti 2. reda; Engleskim ordenom Sv. Mihaila i Đorđa 1. reda; Ruskim ordenima: Sv. Đorđa 4. reda; Sv. Stanislava s mačevima 3. reda (oba Ruska ratna ordena) i Sv. Stanislava 1. reda; Rumunskom Krunom 2. reda; Austrijskim: Gvozdenom Krunom 4. reda i Bugarskim ordenom za vojničke vrline 1. reda.
Da bi se na rad i dela Vojvode Putnika, i u miru i u ratu, ugledali i stalno podsećali novi naraštaji u našoj vojsci, Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar, na dan svoga rođen dana, 17. decembra 1922. godine, podario je proslavljenom, 19. Šumadijskom Puku ime Vojvode Putnika, na čijoj su zastavi ispisana nebrojena junačka dela, iz naših minulih ratova, vezanih uspomenom za ime slavnoga prvoga Ratnog Vojvode Radomira Putnika.
— „Ratna Istorija herojske i slavom uvenčane srpske vojske na svojim listovima zabeležiće zlatnim slovima ime Vojvode Putnika, koje će vazda služiti za primer i podstrek svima potonjim naraštajima, pokazujući im put kako valja služiti svome narodu i svojoj Otadžbini“.
Vojvoda Stepa Stepanović
Vojvoda Stepa Stepanović, rodio se 28. februara 1856. godine, u selu Kumodražu, sreza vračarskog, okruga beogradskog. Ocu mu je bilo ime Ivan, a majci Vidojka.
Selo Kumodraž je na dogledu Beograda, udaljeno 8. Kilometara, i leži s obe strane puta, koji vodi iz Beograda za Kragujevac. Neće mnogo vremena proći, pa će se ovo selo spojiti s Beogradom. Kad se iz Beograda pogleda na Kumodraž, izgleda da se nalazi u samom podnožju Avale plave, s njene severo istočne strane.
Još pre polaska u školu, kao maleno čobanče Vojvoda Stepa upirao je svoj pogled ka stavama reka: Save i Dunava, na kojima je ležao, u ono vreme mali i neugledni, a sada naš veliki i lepi Beograd. Tada su u varoši izmešano živeli i Srbi i Turci, a u gradu (tvrđavi) bila je samo turska vojska, koju su Srbi morali izdržavati, jer je Srbija tada bila mala i slaba država, pa je zavisila od Turske, i plaćala joj danak (porez).
Mladi Stepa, sa Torlaka i drugih kumodraških kosa, sa svojim vrsnicima čobančićima, gledao je i slušao bombardovanje Beograda, u godini 1862., za vreme vlade Kneza Mihajla. Slušajući od svojega oca i drugih seljaka, koji su pritekli bili u pomoć Srbima u varoši, o zverstvima i pustoši koju su Turci počinili pucajući iz topova sa tvrđave u varoš, još tada se u duši mladoga Stepe začela silna mržnja prema našim zlotvorima — Turcima…
Kad je dorastao za školu, otac ga je odveo u Beograd i upisao u osnovnu školu, jer u ono vreme u njegovom selu nije imalo škole. On je jutrom rano odlazio u školu, ponev’ sobom hranu za ceo dan, a u veče se vraćao kući u selo na konak. Bio je zdrav, bistar i vredan đak. Škola i nauka mu jako omile, i po svršetku osnovne škole ne htede ostati u selu, već stupi u gimnaziju, u kojoj je bio vrlo marljiv i vredan đak. Po svršenom 6. razredu gimnazije stupio je u Vojnu Akademiju (Artilerisku Školu) 12. septembra 1874. godine, koju je, ometen ratovima 1876. 1877. i 1878. godine, dovršio 1880. godine.
Redak je oficir u našoj vojsci, da je, kao Vojvoda Stepa, komandovao od najmanjih do najvećih jedinica u vojsci. Tako, on je bio: vodnik, — vod je vojna jedinica od četiri desetine ljudi za vreme mira; komandir čete, — četa je vojna jedinica od četiri voda; komandant bataljona, — bataljon je vojna jedinica od četiri čete (ili najmanje tri čete); komandant puka, — puk je vojna jedinica od četiri bataljona ( (ili najmanje tri); komandant brigade, — pešačka brigada je vojna jedinica od dva puka; komandant divizije, — divizija je vojna jedinica od četiri (ili najmanje tri) puka pešadije; diviziskom konjicom, potrebnim brojem svih topova, i drugih pomoćnih rodova vojske kao: inžinjerije (koja kopa šančeve i gradi utvrđenja), vozara, bolničara, pekara, zanatlija; bio je načelnik diviziskog Đeneralštaba, u Glavnom Đeneralštabu, profesor Vojne Akademije, u dva maha, u kojoj je pitomcima predavao Ratnu Istoriju; bio je Ministar Vojni, i naposletku Komandant Armije, te najveće vojne jedinice pod komandom jednoga lica.
Na svima tim položajima, a naročito komandnim, od vodnika pa do komandanta Armije, Vojvoda Stepa je važio kao spreman, vredan, savršeno tačan u dužnosti, neumitno strog, ali pravičan, kao malo koji starešina. Zbog tih osobina Vojvode Stepe, i jedinice kojima je komandovao i u miru i u ratu, bile su čuvene među svojim drugama. — I vojnici i oficiri, koji su bili pod njegovom komandom — s ponosom su izgovarali, da su iz Stepine: čete, bataljona, puka i t. d.
Vojvoda Stepa učestvovao je u našim ratovima za Oslobođenje i Nezavisnost 1876, 1877. i 1878. godine, najpre kao pitomac Vojne Akademije, a od 10. decembra 1876. godine kao potporučnik, koga je dana, za pokazanu hrabrost u dotadašnjim bojevima, proizveden u taj čin; u Bugarskom Ratu 1885. i 1886. godine; u Balkanskom Ratu 1912. i 1913. godine; u Bugarskom Ratu 1913. godine, i u Evropskom Ratu od 1914. godine, pa do svršetka istoga, krajem 1918. godine.
Na dan naše mobilizacije, pred Balkanski Rat 1912. godine, Vojvoda Stepa je postavljen za Komandanta Druge Armije. Tada je celokupna naša vojska bila podeljena na četiri Armije. Njegova Armija bila je na levom krilu našega bojišta protivu Turaka 1912. godine, i kretala se od ondašnje naše tromeđe i Ćustendila (starog Velbužda) ka Ovčem Polju, koje se prostire između reka Pčinje i Bregalnice. I pošto je razbila Turke na Crnom Vrhu i Stracinu i time pomogla Prvoj Armiji u Kumanovskoj Bitci 10. i 11. oktobra 1912. godine, njegova je armija poslata u pomoć Bugarima, na njihovu molbu, koji su tada bili naši saveznici. Bugari su bili stigli pod utvrđeni grad Jedrene na reci Marici, ali ga nisu mogli osvojiti bez naše pomoći, jer su ga Turci uporno i junački branili. I Vojvoda Stepa i njegovi oficiri i vojnici bili su ponositi, što su doživeli da se, posle toliko vekova od bitke na Marici kod Crnomena 1371. godine, za vreme vlade Maćedonijom, Kralja Vukašina — oca Kraljevića Marka, — ogledaju sa Turcima, i vrate im zajam, za ondašnju lako zadobivenu bitku, jer su nas bili iznenada napali noću, na spavanju, i tako nas olako pobedili.
Iako su Turci bili u tvrđavi, koju su naročito i dugo spremali za odbranu od neprijateljskog napada, iako je vreme 1913. godine, u mesecu Februaru i Martu, bilo tako strašno, kako se ne pamti u tom kraju; vejavice i smetovi su zatrpavali šančeve i vojnike u njima, šatorima i zemunicama — naši su vojnici sve to junački izdržali. Iz dana u dan sve više su se, pod borbom, približavali tvrdom gradu Jedrenu, i smanjivali krug opsade (okružavanja), dokle najzad, 13. marta 1913. godine, nisu provalili šančeve, naši sa severo-zapadne, a Bugari sa Jugoistočne strane; zauzeli Jedrensku Tvrđavu, i u u njoj zarobili svu tursku vojsku, pa i samog zapovednika turske vojske — Šukri Pašu. Njega su zarobili naši slavni ratnici, i time pokajali pogibiju Kralja Vukašina i njegove braće, Vojvode Gojka i Despota Uglješe.
Tu pomoć naša je Otadžbina pružila Bugarskoj bratski, o svome „ruhu i kruhu“, džebani i oružju, pa su naši vojnici čak i drva za ogrev dobijali iz Srbije, kao zob i seno za ishranu konja i druge stoke. A kako su nam se, i čime oni za sve to odužili? —— Mučkim napadom na Bregalnici, na Vidovdan 1913. godine, da bi nam prigrabili Maćedoniju, koju smo junački od Turaka tek oslobodili bili, i napadom 30. septembra 1915. godine u leđa, da bi nas, udruženi sa Austrijancima i Nemcima, sasvim uništili. Ali su zato dočekali zasluženu i Božju i ljudsku kaznu. Zbog svoje preterane grabljivosti, neverstva i nezahvalnosti, izgubili su ne samo Jedrene, već skoro i celu jugoistočnu Maćedoniju, koju su dobili ratujući protivu Turaka, udruženi s nama i Grcima.
Kad su nas Bugari mučki napali na Bregalnici, Vojvoda Stepa je sa svojom Armijom junački branio pirotski sektor (deo napadnog fronta), i mnogo pripomogao pobedi nad Bugarima, da su u drugoj polovini jula meseca 1913. godine morali moliti za primirje, a u brzo zatim zaključen je bio i mir, jer je naša vojska tada bila, tako reći, na vratima njihove prestonice Sofije.
Kada nas je Austrija napala, u julu 1914. godine, Vojvoda Stepa je rukovodio poslovima mobilizacije vojske za odbranu od iznenadnog napada, dok Vojvoda Putnik nije došao sa bolovanja iz Austrije, pa je 24. jula primio opet komandu nad svojom Armijom i učastvovao u bitci na Ceru, Mačvi i kod Šapca, u mesecu Avgustu 1914. godine. Zbog uspešno vođenih i završenih tih bitaka, proterivanjem Austrijanaca iz Mačve i Šapca, unapređen je 20. avgusta 1914. godine za Vojvodu. To je drugi, po redu, naš Bojni Vojvoda.
U drugom naletu Austrijanaca na nas, u Oktobru i Novembru 1914. godine, Vojvoda Stepa je sa svojom Armijom najpre junački zadržavao nadiranje neprijateljske vojske; a zatim mnogo pripomogao, da se onako slavno zadobije Kolubarska Bitka, očisti cela Zapadna Srbija od Švaba i Madžara, i povrati naša lepa prestonica Beograd, krajem Novembra i početkom Decembra 1914. godine.
Kad su nas Bugari iznenada napali s leđa, 30. septembra 1915. godine, Vojvoda Stepa je opet bio određen, da sa svojom Armijom obrani pirotski front, i spreči nadiranje bugarskoj vojsci ka Nišu i Moravi. Ali kako se naša vojska, pod silnim pritiskom Nemaca i Austrijanaca sa severa, morala povlačiti, i Vojvoda Stepa je morao postepeno povlačiti svoju Armiju pred navalom mnogobrojne i odmorne bugarske vojske, dajući joj junački otpor, i nanoseći joj ogromne gubitke u bitkama kod Niša, Leskovca, Puste Reke, Novoga Brda, Prištine, i na položajima na levoj obali mutne i krvave Sitnice na Kosovu.
Sa preostatkom svoje Armije, sa kojom se junački borio za odbranu i spas Otadžbine i on se, po padu Otadžbine, povlačio ka „Sinjemu Moru“, kroz gudure i krševe Crne Gore i Arbanije, ne odvajajući se ni jednoga trenutka od svojih preostalih sokola…
Pošto je svoju Armiju ponovo uredio na ostrvu Krfu, istina malobrojniju ljudstvom, nego što je ranije bila, prevezao ju je 1816. godine, u mesecu Maju na Kalkidičko poluostrvo, a to je istočno od Soluna. Tu se vežbala i dopunjavala svoju spremu, pa je, u Avgustu 1916. godine, Vojvoda Stepa, poveo svoju Armiju ka južnim granicama Otadžbine u pravcu Moglenske ravni — ka Sokolcu, Dobrom. Polju, Veterniku i drugim položajima. To je bio najugroženiji i najopasniji položaj našeg Solunskog fronta. Neprijateljski položaji su bili na najvišim tačkama golih, visokih i strmenih, naročito s Moglenske strane — morihovskih planina.
Armija Vojvode Stepe je u takom položaju ostala i izdržala od jeseni 1916. do 1. septembra 1918. godine, podvlačeći se stopu po stopu, do pod same vrhove golih planina, na kojima su se nahodili neprijateljski i prirodni i veštački utvrđeni položaji.
Za to vreme, često su vojnici njegove Armije imali, da izdrže paklene napade i krvave borbe, ali su oni sve to junački izdržali i dočekali, da u srećnom pohodu i naletu. septembra 1918. godine, izbiju i na same vrhove opasnih neprijateljskih položaja, otmu ih i neprijatelja potisnu i potuku. Vojnici su sami na rukama iznosili na te položaje: mitraljeze, topove i druga teška ratna oruđa. — To je bilo teško, preteško, ali ljubav prema slobodi pale i porobljene Otadžbine, vernost prema Kralju, hrabrost i poslušnost vojnika i starešina prema svome retkom komandantu, čine te je sve, sve moguće!
Za proboj tako teškog neprijateljskog fronta, jedan francuski ratni dopisnik, nazvao je Vojvodu Stepu: /gvozdenim čovekom/…
Onako, kao što je Vojvoda Stepa komandovao od najmanjih do najvećih vojnih jedinica, tako je postupno dobivao i sve oficirske činove. Prvi najmanji (najmlađi) oficirski čim, i poslednji najveći — (najstariji) vojvodski, dobio je u ratu, na bojnome polju. Za potporučnika dobio je, kao pitomac Vojne Akademije, 10. decembra 1876. godine; za poručnika 20. oktobra 1882. godine; za kapetana 2. klase 22. februara 1887. god.; za kapetana 1. klase 1. januara 1891. god. za majora 26. aprila 1893. god., za potpukovnika 29. aprila 1897. godine; za pukovnika 6 aprila 1901. godine; za đenerala 29 juna 1907. godine i za Vojvodu 20. avgusta 1914. godine, posle Bitke na Ceru.
Za njegovu dugogodišnju tačnu, savesnu i korisnu službu u našoj vojsci za vreme mira, kao i za njegovo lično junaštvo, veštu i srećnu komandu u vreme rata — Vojvoda Stepa, odlikovan je svima našim i mnogim stranim odličjima (ordenima).
Od naših odličja ima: Srebrnu medalju za hrabrost od 1876. godine; Zlatnu medalju za hrabrost od 1878. godine Takovski Krst 4. stepena 1889. godine; Takovski Krst 3. stepena 1898, god, Takovski Krst 2. stepena 1903. godine; Beli Orao 5. stepena 1897. god., Beli Orao 4. stepena 1904. Beli Orao 3. stepena 1910. god., orden Sv. Save 1. reda 1911. god., Karađorđevu Zvezdu 3. stepena 1904. god., Karađorđevu Zvezdu s mačevima (ratno odličje) 3. stepena 1915. god. Karađorđevu Zvezdu s mačevima 2. stepena 1917 god. i Karađorđevu Zvezdu s mačevima 1. stepena 1918. godine, medalju Kralja Petra 1903. god. i sve ratne spomenice.
Od stranih odličja ima: Medalju Obilića i Orden Knjaza Danila — to su Crnogorski ordeni, dobio 1910. god., Ruske ordene: Svetog Stanislava 3. stepena s mačevima 1878. god., Svetog Stanislava 1. stepena 1912. god., Svetog Đorđa 4. stepena 1915. god., Grčki orden Spasitelja 1. reda 1918. god., Talijansku Krunu 1. stepena; Francuski orden Počansne Legije 1916. godine; Engleski orden Bata 3. stepena 1915. i 2. stepena 1918. godine.
Sve strane ordene dobio je za vreme rata, kao junak i proslavljeni vojskovođa.
⁂
Posle potpune pobede pad neprijateljima, oslobođenja porobljene Otadžbine, i ujedinjenja svih Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu kraljevinu, Vojvoda Stepa, ostao je još neko vreme na položaju Komandanta 2. Armije, sa sedištem u Sarajevu. Ali zamoren dugogodišnjom teškom i istrajnom službom u vojsci, zamolio je Vrhovnog zapovednika sve naše vojske — Kralja, da ga razreši od te dužnosti, da se u miru odmori, i uživa u sreći koju mu je Bog darovao, da toliko dobra učini svojoj Otadžbini.
On sada živi u gradu Čačku, okružen ljubavlju svojih najbližih srodnika i velikim poštovanjem građana toga grada i njegove okoline, koji su ponositi što je proslavljeni vojskovođa izabrao njihov grad za mesto svojega stalnog življenja. On je, Bogu hvala, iako u 67. godini života, još krepak i zdrav, i, nedao Bog nužde, gotov da opet posluži Otadžbini.
Beograđani i svi mnogobrojni učasnici na sahrani Kralja Petra Velikog-Oslobodioca, na dan 22. avgusta 1921. godine, imali su retko zadovoljstvo, da vide junačkog Vojvodu Stepu na konju, — na čelu pratnje u ratničkom (pohodnom) odelu.
Vojvoda Živojin R. Mišić
Vojvoda Mišić je sin naše ponosne i pitome Kolubare. Rodio se 7. januara, 1855. godine u lepom selu Struganiku sreza kolubarskog okruga valjevskog. Ocu mu je bilo ime Radovan, a majci Anđelija.
Još u osnovnoj školi oduševljavao se našim junacima iz Ustanka pod Karađorđem i Milošem, a naročito su mu bili uzori njegovi zemljaci: Birčanin Ilija i Nenadovići, pa je i sam žudeo, da bude junak i ratnik. Stoga po svršetku 6. razreda gimnazije, stupi u Vojnu Akademiju 20. septembra 1874. godine.
Rat za Oslobođenje i Nezavisnost od Turaka 1876. godine, zatekao ga je kao pitomca Vojne Akademije. Kako je u ono vreme naša vojska bila mala, i imala malo oficira, njemu je data komanda nad kolubarskim bataljonom, koji je on vešto i hrabro vodio iz borbe u borbu. Za junačko držanje u tom ratu, dobio je za potporučnika, 10. decembra 1876. godine. I tako je, Vojvoda Mišić, još kao pitomac Vojne Akademije i mlad oficir, pokazao na ratnom polju prve znake (osobine) docnijeg velikog i slavnog vojskovođe. Za poručnika je proizveden 10. avgusta 1881. godine; za kapetana 2. klase 22. februara 1887; za kapetana 1. klase 1. januara 1891. godine, za majora 2. avgusta 1893. godine, za potpukovnika 22. februara 1897., za pukovnika 6. maja 1901., za đenerala 20. oktobra 1912. godine, posle Kumanovske Bitke, i za Vojvodu 4. decembra 1914. godine, za zasluge za dobivenu Kolubarsku Bitku, posle koje je Srbija očišćena od Austrijanaca. Vojvoda Mišić je sve oficirske činove zasluženo dobio, a prvi — najmanji i poslednja dva najveća, dobio je na bojnome polju.
Vojvoda Mišić, bivao je postupno na svima važnijim položajima u našoj vojsci. Na svima položajima svojom velikom spremom, vrednoćom i lepim ophođenjem, bio je divan primer i mlađim i starijim od sebe. Bio je na ovim položajima: komandant bataljona, komandant puka, Kraljev ađutant, komandant pešad. brigade, profesor Strategije na Višem Kursu Vojne Akademije, načelnik operativnog odeljenja (gde se izrađuju planovi za bitke, i koje upravlja borbama), komandant divizijske oblasti, pomoćnik načelnika Glavnog Đeneralštaba; komandant 1. Armije i načelnik Štaba Vrhovne Komande. To su sve položaji na koje mogu dospeti samo najbolji i najsrećniji vojnici. A Vojvoda Mišić bio je u našoj vojsci i jedno i drugo.
Vojvoda Mišić, učestvovao je u svima ratovima, koje je Srbija vodila od 1876., pa do svršetka Evropskog Rata 1918. godine. 1876. kao komandant kolubarskog bataljona Valjevske Brigade, 6 jula u borbi kod Rakovice u Bugarskoj; u borbi kod sela Plavnice kod Zaječara; u borbi na Jankovoj Klisuri, i u borbi na Šiljegovcu sa svojim bataljonom, u sastavu trupa čuvenog vojskovođe, Đure Horvatovića.
Godine 1877. kao komandir čete 7. puka na Javoru i Sjenici;
Godine 1885. u borbi protiv Bugara na Brložnini, kao komandir 1. čete 5. puka, a u borbi kod Pirota kao komandant bataljona.
Od 1903. godine, pa sve do 31. oktobra 1914. godine, bio je pomoćnik načelnika Glavnog Đeneral-Štaba i Vrhovne Komande, — desna ruka slavnog prvog Vojvode naše vojske, Radomira Putnika. Ratni planovi i vođenje Balkanskog 1912. i Bugarskog rata 1913. godine, zajednički je posao prvoga Vojvode, i njegovog pomoćnika Živojina R. Mišića. 1. novembra 1914. godine, postavljen je za komandanta 1. Armije. To je bilo u ono zlo vreme, kada se naša vojska, napadnuta od mnogobrojnijeg i spremnijeg neprijatelja, povlačila od Drine i Save srcu ponosne Šumadije. Čim je Vojvoda Mišić, došao u Armiju i preuzeo komandu, odmah je stao činiti pripreme za zaustavljanje neprijatelja na zgodnom odbranbenom položaju, odakle će mu biti ugodno, kad mu se malo odmore vojnici, da napadne i potuče neprijatelja. Ti položaji su bili od Rudnika pa, na zapad preko Suvobora do Maljena i Povlena.
Kad je našoj vojsci naređeno, da 20. novembra 1914. godine napadne neprijatelja, 1. Armija, pod komandom Vojvode Mišića, junačkim i snažnim napadom, probila je neprijateljski front na Rudniku i Suvoboru, i najviše pripomogla, da se u čuvenoj Kolubarskoj Bitci, potuče velika Austrijska vojska pod komandom generala Poćoreka, i za 12 dana očisti Srbija od neprijatelja. Posle te bitke, on je dobio čin Vojvode (4. decembra 1914. godine).
Vojvoda Mišić i pre ove bitke važio je kao spreman i vešt vojskovođa, a ovom bitkom zadobio je glas velikog vojskovođe, jer:
— „Vojvoda Mišić na Rudniku nije proslavio samo sebe, već sve nas — ceo Srpski Rod“.
Posle propasti naše, u jesen 1915. godine, Vojvoda Mišić, bio je neko vreme na odmoru. A kada se, u jesen 1916. godine, naša vojska spremala, za napad na neprijatelja, u pravcu ka Bitolju i Prilipu, Vrhovna Komanda ponovo postavi, Vojvodu Mišića za komandanta 1. Armije: „Koji je povede u boj sa onom umešnošću i žestinom, kako samo on umeđaše. Rezultat tih bojeva bio je oslobođenje Bitolja i jednoga dela naše Otadžbine, što utvrdi nadu i uverenje kod sviju nas, da ćemo uskoro osloboditi celu Srbija i ujediniti naš narod“. Na tome položaju ostao je sve do 1. jula 1918. godine, kada je poverenjem Vrhovnoga Komandanta Kraljevića Aleksandra, naimenovan za načelnika Štaba Vrhovne Komande. Na ovome je položaju neumorno radno pa izradi napadnog plana na neprijatelja, i drugim pripremama za oslobođenje Otadžbine. I, kada je zato sve pripremljeno bilo što treba, Vrhovni Komandant svih naših Armija, Prestolonaslednik Aleksandar, izdao je naredbu, 1. septembra 1918. godine, da naša junačka vojska pođe na neprijatelja i oslobodi Otadžbinu, koju je neprijatelj tri godine dušmanski upropašćavao. Taj pohod je bio tako silan, udarac na neprijatelja toliko snažan i strahovit, da je za sedamnaest dana uništena bugarska vojska i oslobođena Južna Srbija, a potom nastavljeno gonenje Austrijske i Nemačke vojske, i do konca oktobra bila je očišćena sva Srbija od neprijatelja. A potom se prešlo dalje preko Dunava, Save, Drine, Drave, kada su oslobođena sva naša braća, i stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Tim veličanstvenim pohodom naše proslavljene vojske, od početka do svršetka, upravljao je neumrli, Vojvoda Mišić. I tačno je rečeno da je: „Vojvoda Mišić neosporno bio najveći vojnik našega doba. On je vojnik, koga je Proviđenje ozarilo blagoslovom da bude srećan na blago i korist njegove Otadžbine i Naroda“.
Vojvoda Mišić, pored toga što je bio spreman, vešt i proslavljen vojskovođa, bio je i veliki učitelj, živom i pisanom rečju, mnogim našim živim i palim hrabrim oficirima. Na Višoj Školi Vojne Akademije, predavao je Strategiju, najvažniji predmet za ratnike i vojskovođe. U tom se predmetu uči kako treba učiniti raspored vojske za napad na neprijatelja. On je o tome napisao i knjigu pod nazivom „Strategija“, koja je našim oficirima od velike koristi, a ta je knjiga na glasu i u stranoj vojnoj književnosti. U listu „Srpska Vojska“, štampane su mu mnoge rasprave o životu i radu vojske. A preveo je: s nemačkog jezika knjigu „Taktika“, od nemačkog vojnog pisca Balka. Taktika je vojna nauka o veštini napada na neprijatelja, i odbrane od neprijateljskog napada.
Vojvoda Mišić je za mnogobrojne i trajne zasluge, koje je učinio svojoj Otadžbini, odlikovan mnogim našim i stranim odličjem (ordenima).
Njegove junačke grudi krasila su ova naša odličja: Takovski Krst svi redovi, Beli Orao, Karađorđeva Zvezda s mačevima 2; ratne spomenice svih ratova. Poslednje mu je odlikovanje bilo, Karađorđeva Zvezda s mačevima 1. stepena.
od stranih odličja imao je: Engleski orden Sv. Mihaila i Đorđa 1. stepena; ruskog Sv. Stanislava 2. stepena; 4. stepena ruskog Sv. Đorđa; 1. stepen Francuske Legije Časti, 1. stepen grčkog Sv. Spasitelja; 3. stepen Rumunske Krune, i orden Italijanske Krune još drugih nekih država. Sva ova odličja od stranih država, data su mu kao proslavljenom našem vojskovođi…
⁂
Zbog silnog umnog napora i rada, oko izrade ratnog plana za proboj neprijateljskog Solunskog fronta, i upravljanja borbama od Kajmakčalana do Maribora, slavni Vojvoda, po svršetku rata oboli teško. Da bi svojoj teškoj boljci našao leka, otišao je u Pariz, prestonicu prijateljske nam Francuske, gde su ga lečili njihovi najčuveniji lekari. Ceo je naš narod sa velikim strahom i zebnjom pratio tok Vojvodine bolesti; radovao se vestima o boljitku Vojvodina zdravlja, a žalostio se, kada bi čuo, da mu se bolest pogoršala.
Kada su najbolji francuski lekari uvideli, da Vojvodinoj bolesti nema leka, i pošto je on zaslužni sin Otadžbine, savetovali su, da ga živa prenesu u Otadžbinu, i u njoj sklopi svoje umorne oči. Tako je i urađeno. Vojvoda je donesen u Beograd, gde su ga u jednoj bolnici lečili naši prvi lekari. Tu su ga pohodili, i ponude mu donosili njegovi mnogobrojni ratni drugovi, prijatelji i poznanici. Jednoga dana, kada se Vojvoda sunčao, teško, preteško bolan, pred bolnicom u kojoj je bolovao, ondašnji Prestolonaslednik — sadanji naš Kralj Aleksandar, pohodio je slavnoga Vojvodu na čelu jednoga odreda vojske, koja ga je oduševljeno pozdravila. Na žalost, i pored sve nege, i usrdne želje celoga naroda za Vojvodino ozdravljenje, on nije mogao preboleti svoju tešku boljku, već je 7. januara 1921. godine u pet i po časova u jutru, predao svoj viteški duh Tvorcu sveta. Glas o njegovoj smrti brzo je dopro u sve krajeve naše ujedinjene Otadžbine. U celom narodu zavladala je velika žalost. Najveću žalost, posle njegove porodice, osetili su ratnici, koje je on predvodio „od Suvobora do Maribora“, iz pobede u pobedu, iz slave u slavu. Njegovo mrtvo telo ležalo je dva dana u Oficirskom Domu. Nije bilo žive duše u Beogradu, koja nije pohitala u Dom, da poslednji put, vidi lik Vojvodin, celiva krst na junačkim grudima, i pomoli se Bogu za pokoj duše velikoga ratnika.
Telo Vojvode Mišića, sahranjeno je u Beogradskom groblju, 23. januara 1921 g. u jedan čas i četrdeset minuta po podne. Pratnja velikog junaka i vojskovođe Mišića, počela je u 9 čas. pre podne, a učasnika je bilo toliko mnogo, da Beograđani ne pamte tolike pratnje. Na toj je pratnji bio i Prestolonaslednik-Kralj Aleksandar, Ministri, Narodni poslanici, Generali i mnogi drugi viši i niži oficiri, viši činovnici svih struka, đaci svih škola sa svojim nastavnicima; vojnici svih rodova oružja, ratni invalidi, i mnogobrojno građanstvo iz grada i sa sela. — Na mrtvački odar Vojvode Mišića, položeni su mnogobrojni venci u znak priznanja njegovih velikih zasluga za Otadžbinu, od kojih je najveći i najlepši Prestolonaslednika-Kralja Aleksandra, a najskupoceniji —— Palmova grančica od „suvoga zlata“, koju je položila Francuska država, i time odala vidno priznanje slavnom savezničkom vojskovođi (sl. 5).
Opelo Vojvodino izvršio je, Patrijarh Dimitrije sa Episkopom Irinejom i mnogobrojnim sveštenstvom, u Sabornoj Crkvi. Po svršenom opelu, Patrijarh je, u ime crkve — vere, zahvalio Vojvodi na njegovoj ljubavi i požrtvovanju za veru i Otadžbinu. Još su u crkvi govorili Ministar Vojni, Đeneral Branko Jovanović, koji se u svom govoru oprostio sa Vojvodom u ime ostalih ministara i celokupne vojske, i G. Ivan Ribar, predsednik Ustavotvorne Skupštine, u ime ujedinjenog troimenog naroda, koji za svoje ujedinjenje duguje večitu zahvalnost: „Velikom Đeniju našeg vojništva“. Pred crkvom je govorio, Đeneral Petar Pešić, koji je u svom govoru izjavio duboki bol za gubitkom Vojvode Mišića, iznoseći njegove velike vojničke sposobnosti, i zasluge za našu vojsku i državu.
Pred Univerzitetom je govorio o značaju rada Vojvode Mišića, profesor Univerziteta, D-r Nikola Vulić. On je u svom govoru izneo zasluge Vojvodine za veliko delo narodnog ujedinjenja, i taj će govor biti od dragocene vrednosti piscima naše Istorije iz ovoga vremena.
U ime naših ratnih invalida oprostio se na Terazijama sa Vojvodom rezervni major — invalid, Miodrag Stefanović, i zahvalio dičnom vojskovođi na očinskom staranju o ratnim drugovima, za sve vreme dugog, mučnog i pobedonosnog rata.
Na grobu govorili su školski drugovi Vojvodini: pukovnik, Svet. Isaković i đeneral, Đoka Đorđević, koji su ga u svojim govorima drugarski ožalili. Pred samo spuštanje Vojvodinog tela u grob, naš čuveni rodoljubivi pesnik, Vojislav J. Ilić-Mlađi, pročitao je, s velikom tugom, ovu divnu pesmu svoju:
Nad grobom vojvode Mišića
Dosta si, u strašnoj i krvavoj vojni
Vodio herojske, pobedničke čete,
Sad počivaj mirno, veliki pokojni,
Spavaj, dobri sine Otadžbine svete!
Svoju kap poslednju ispivši iz čaše,
Otišo si mirno iz zemne dubrave
K’o božanstven genij krepke rase naše,
Izabranik Marsa i ljubimac Slave.
Ovde, gde u neznan sve zasluge odu
A najlepša dela nepriznata budu,
Otadžbini ti si pružio slobodu
A ona ti pruža — svoju toplu grudu.
K’o da si svoj poziv još unapred snivo:
Đačić iz malenog sela Struganika,
Ti si, još detetom, vidno pokaziv’o
Svu širinu duše budućeg vojnika!
Sav tvoj život slavni — o, dični pokojni! —
Behu: bitke, borba, atmosfera tmurna.
Istorija tvoja, o, Vojvodo bojni,
To je cela naša istorija burna!
Suvobor i Rudnik u njoj zablistaše
S pobedničkim bleskom i s bezbroj trofeja;
Kajmakčalan tvrdi — kruna slave naše!
I Veternik kršni — naša apogeja!
Al’ ne samo vojnik što si krvcu lio
I Vojvoda slavljen, što ćeš živet’ dovek,
Ti si nešto više, nešto lepše bio:
Jedna svetla duša, jedan uzor — čovek!
Ti nikad, na zemlji, bogatstvo ne vide
Al’ sudbine puti tom su, možda, krivi.
Poštenje s bogastvom vrlo retko ide!
Blago siromahu koji večno živi!
Raširenih ruku, pokojnici davni,
Sad čekaju na te, na vratima groza:
Binički i Đuro Horvatović slavni,
Kirijev i Katić i Putnika oba!
Pođi!… Kad se, najzad, raziđemo tako
Na tvom grobu neće nikog biti više,
Po njemu će samo padati polako
Januarski hladni snegovi i kiše…
Al, kad vreme dođe, i zima proleti
I ptičice, s pesmom, veselo zakruže,
Donesite, deco, na grob ovaj sveti
Bosiljak, pomenak, karanfil i ruže
I pevajte ovde! Vaša pesma svaka
Olakšaće onom, kog je pokoj skrio!
Bar smrt nek mu bude prijatna i laka
Kada mu je život crn i težak bio!
A sad, braćo, Srbi, Hrvati, Slovenci,
Udruženi bratskom ljubavlju i slogom,
K najvećem vojniku dvadesetog veka
Priđimo svi redom i recimo: „Zbogom“!
„Zbogom, slavni mužu! Diko naših dana!
„Vojvodo sa srcem nepobednog lava“!…
- - - - - - - - - - - - - - - - - - -
U ime poslednje pošte velikana,
Tobdžije, plotunom!… Ura! Slava! Slava…
—Vojislav J. Ilić Mlađi
Zaslugama neumrloga Vojvode Mišića za Ujedinjenu Otadžbinu, ukazao je puno priznanja i Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar, davši, 17. Pešad. Puku Drinske Divizije ime — Vojvode Mišića. To je bilo onoga dana, kada je 19. Pešadiskom Puku Šumadiske Divizije, dato ime — Vojvode Putnika. A blagodarna Ujedinjena Otadžbina podigla mu je na grobu divan spomenik, koji je izradio naš priznati i čuveni vajar — ademik, Đoka Jovanović (sl. 5.)
„Majke će Pesmom o velikom vojvodi podizati mlade naraštaje, i njegovim primerom napajati i učiti decu svoju, kako se služi Otadžbini. Guslari će preko struna svojih „javor gusala“, plesti vence novim junacima, na čelu sa Vojvodom Mišićem“.
Vojvoda Petar P. Bojović
Vojvoda Bojović je rođen, 4. jula 1858 godine, u selu Miševiću, pod lepom planinom Zlatarom, na sredokraći između Crne Gore i Srbije, u ondašnjem Novopazarskom Sandžaku, a sada u okrugu Prijepoljskom. Ocu mu je bilo ime Periša, a majci Rada. Njegovi roditelji nisu starinom bili iz tog mesta, već su se u to selo doselili iz predela Vasojevića u Crnoj Gori. A po oslobođenju topličkoga okruga, 1877. godine, najstariji mu brat Jovan, sa svojom porodicom, i snaha sa decom, brata mu pokojnog popa Ilije, naselili su se u selu Gornjoj Konjuši, u srezu prokupačkom. Još su mu u životu braća, Luka artiljer. p. pukovnik u penziji i Episkop Žički Jefrem, a Vojvoda je od njih petorice — najmlađi brat.
Kako je njegovo mesto rođenja tada bilo pod turskom upravom, koja je rđavo postupala sa Srbima, a slušao je od svojih roditelja i pevača guslara, da su Srbi imali nekada svoju veliku carevinu, i da i sada imaju dve srpske države slobodne: Srbiju i Crnu Goru, mladi je Bojović čeznuo, da u jednu od njih ode i u njoj ostane. Ta mu se želja i ispunila. Kao dečko od 9. godina prešao je, 1867. godine, sa svojim roditeljima i braćom, preko planine Javora u Srbiju, i nastane se u prvo vreme u Ivanjici. Tu je Bojović, svršio osnovnu školu, i kako je bio vrlo darovit đak, nauka mu omili, pa se odluči, da produži školovanje i u gimnaziji. Prvi razred gimnazije svršio je u Užicu, a drugi, treći, četvrti i peti u Beogradu, i to sve sa odličnim uspehom. On je za vreme školovanja u gimnaziji posluživao, te se izdržavao, jer je bio puki siromašak.
U osnovnoj školi, a u gimnaziji još i više i bolje, učio je našu Istoriju i Zemljopis, iz kojih je nauka saznao o negdašnjoj našoj slavi i veličini pod Nemanjićima, naročito pod vladavinom Silnog Cara Dušana; saznao je u kojim zemljama žive naša braća pod tuđinom, i kako se pate, pa je silno želeo, da se negdašnja slava i veličina naše države opet povrati; da se naše zemlje ispod tuđinske uprave oslobode i narod ujedini. A da bi i sam što više mogao pripomoći, da se to ostvari, on naumi da ceo svoj život posveti vojnoj službi. Zbog toga je, po svršenom 5. razredu gimnazije, i stupio u Vojnu Akademiju, 6 oktobra 1879. godine, a svršio ju je sa odličnim uspehom, 1880. godine, kao prvi u rangu (redu).
Od dana, kada je po svršenoj Akademiji proizveden za artiljerijskog potporučnika (najmlađi oficir — najmlađi oficirski čin) 21. jula 1850. godine, pa sve do danas, on je ceo svoj život posvetno Otadžbini. Iako je vojnička služba teška i puna odgovornosti, Bojović ju je ispravno, časno i sa junačkim požrtvovanjem uvek najoduševljenije vršno. Njegov život je i u pogledu vršenja službe, i u pogledu života van službe u porodici i društvu ugledan. Sve starešinske činove, i u miru i u ratu, dobivao je na vreme, i uvek, to mu je bila zaslužena nagrada i priznanje za njegovu tačnu i odanu službu Otadžbini. Tako za konjičkog poručnika, proizveden je 24. decembra 1883. godine za konjičkog kapetana 2. klase 22. februara 1888. godine, za đeneralštabnog kapetana 1. klase 30 avgusta 1891. godine; za đeneralštabnog majora 2. avgusta 1893. godine, za pešadijskog potpukovnika 21. septembra 1897. godine; za đeneralštabnog pukovnika 6. maja 1901. godine; za đenerala 20. oktobra 1912. godine, kao nagrada za dobivenu Kumanovsku Bitku, u kojoj je učestvovao kao načelnik Štaba 1. Armije, kojom je komandovao Prestolonaslednik Aleksandar, i za Vojvodu 13. septembra 1918. godine, i taj čin je dobio kao nagradu za prolom Solunskog neprijateljskog fronta od Sokola do Gruniškog visa, sa 1. Armijom kojom je komandovao.
Da bi što bolje proučio vojničku službu, Vojvoda Bojović, je služio u tri najvažnija roda oružja: u pešadiji, artiljeriji i konjici. Bio je godinu dana i u Francuskoj, radi proučavanja uređenja čuvene Francuske konjice. A kao đeneralštabni oficir, on je imao prilike, da dobro prouči i ostale rodove i vojne ustanove, stoga mu je Kralj, kao Vrhovni Komandant sve vojske, dodeljivao razne više Komande. Bio je Komandant: pešadijskog puka, pešadijske brigade, divizijske oblasti, konjičke divizije, trupa Nove Oblasti (Južne Srbije), primorskog kora (odreda vojske od svih rodova oružja) za napad na Skadar 1913. godine i komandant 1. Armije.
Bio je načelnik Štaba Komande Divizijske Oblasti; načelnik Štaba operativne vojske; načelnik operativnog odeljenja Glavnog Đeneralštaba: pomoćnik načelnika Glavnog Đeneralštaba; zastupnik načelnika Glavnog Đeneralštaba; načelnik Štaba Glavne Vojne Inspekcije; načelnik Opšteg Vojnog Odeljenja Ministarstva Vojnog; načelnik Štaba 1. Armije u Balkanskom Ratu 1912. i 1913. godine i načelnik Štaba Vrhovne Komande.
Vojvoda Bojović, učestvovao je u ovim ratovima, bitkama i borbama: 1876. i 1877. godine protivu Turaka, kao pitomac Vojne Akademije kao podoficir u Bateriji, 1885. i 1886. god. u ratu protivu Bugara, kao konjički poručnik u borbama na Vrapči, Slivnici, Dragomanskom Tesnacu, Caribrodu i kod Pirota. U Balkanskom Ratu 1912. i 1913. god. protiv Turaka kao načelnik Štaba 1. Armije, pod zapovedništvom Prestolonaslednika Aleksandra, upravljao Armijom pri prelazu granice u okolini Ristovca, zatim u bitci kod Kumanova, posle koje je dobio đeneralski čin, pa u bojevima na Babuni, Bakarnom Guvnu i kod Bitolja. Potom protivu Bugara, u junu i julu 1913. god. na Bregalnici, kod Drenka, Rajčanskog Rida, Carevog Vrha i Krive Palanke.
U Svetskom Ratu, koji je trajao od 1914—1918. god., kao Komandant 1. Armije u borbama pri povraćaju Šapca, od Austrijanaca i Madžara, kada je i ranjen; kod Ljubovije, na planini Jagodnji (položaj Mačkov Kamen), kod Stava i Valjeva.
Kada su nas Bugari, 30. septembra 1915. god. napali mučki s leđa, i doprli blizu Skoplja, Vojvoda Bojović je, po drugi put, postavljen za Komandanta Trupa (sve vojske) Nove Oblasti, i upravljao borbama u odbrani Skoplja, Kačaničkog i Končulskog Tesnaca, kod Giljana, na Labljanima, kod Lipljana (na Kosovu), Suve Reke i Prizrena. Sa malom snagom, on je dugo i uporno zadržavao navalu Bugara, da ne prodru na Polje Kosovo, i ne preseku ostaloj našoj vojsci, koja se povlačila ispred silne navale Austrijanaca i Nemaca, Vladi, Skupštini i izbeglicama — jedinu odstupnicu preko Crne Gore i Albanije ka Jadranskom Moru. Da nije bilo te vešte i junačke odbrane, Bugari bi pre stigli na Kosovo Polje od naše vojske, gonjene nadmoćnijom neprijateljskom silom, gde bi naša slavna vojska sva izginula, ili bila zarobljena, a mi potpali u ropstvo, iz kojega, Bog zna, da li bi se kadgod izbavili.
Kako je načelnik Štaba Vrhovne Komande slavni, Vojvoda Radomir Putnik, za vreme mučnog povlačenja naše vojske kroz krševe Crne Gore i Albanske klance i gudure, bio teško oboleo, to je na njegovo mesto postavljen, Vojvoda Bojović, koji je rukovodio tim povlačenjem. To su bili najteži i najcrnji dani u životu naše vojske. Pomoću naših saveznika Francuza i Engleza, prevezao je našu vojsku iz Crne Gore i Albanije na Krf, gde ju je preuredio, naoružao i snabdeo ostalim potrebama, pa prevezao u Solun, i upravljao borbama, u jesen 1916. god. kod Ostrova, Gorničeva, na Kajmakčalanu i dr. položajima u Ključu Crne Reke, koje su borbe doprinele padu Bitolja u naše ruke.
U Junu mesecu, 1918. god., smenjen je sa položaja načelnika Štaba Vrhovne Komande, pa je postavljen za Komandanta 1. Armije po drugi put. Kao Komandant Armije prolomio je sa svojom Armijom jako utvrđeni neprijateljski front od Sokola do Gruniškog Visa, zatim pod borbom gonio neprijatelja preko Crne Reke, osvojio Drensku Planinu, Radobilje, varoš Veles, prešao reku Vardar, i preko Ovčeg Polja stigao u Kumanovo, gde je presekao odstupnicu bugarskoj vojsci, koja se povlačila i bežala ka Ćustendilu i Sofiji, te je morala u otvorenom polju položiti oružje i predati se. Učestvovao je sa svojom Armijom i u daljem gonenju neprijatelja i u borbama kod Vranje, Grdeličkog Tesnaca, Niša, i dalje do Save i Dunava. Po tom je prešao i ove dve reke, i sa ostalim Armijama učestvovao u oslobođenju Vojvodine (Bačka Banat i Srem), Slavonije, Hrvatske i Slovenije, i mnogo pripomogao oslobođenju tih pokrajina, i ujedinjenju u jednu Kraljevinu, Srba, Hrvata i Slovenaca.
U toku svoje duge i mnogo zaslužne službe Otadžbini, Vojvoda Bojović, odlikovan je mnogim odličjima našim i stranim:
Od naših najvažnija su mu odličja: Ratne Spomenice, Zlatna medalja za hrabrost, Karađorđeva Zvezda 4., 3. i 2. stepena s mačevima i Beli Orao 1. stepena s mačevima. To su odličja kojima se odlikuju samo ratnici za hrabrost — junaštvo, i vešto vođenje vojske u ratu. A Vojvoda Bojović je i junak i vešt vojskovođa…
A od stranih odličja ima: Francuski orden Počasne Legije 2. stepena i Ratni Krst; Engleski orden: Sv. Mihaila i Đorđa 2. stepena; ruski: Sv. Stanislav 3. stepena; italijanski: Sv. Mauricija i Lazara 1. stepena; grčki: Sv. Spasitelja 2. stepena i dr. država.
Po smrti Vojvode Mišića, u Januaru mesecu 1921. god. postavljen je po drugi put, za načelnika Glavnog Đeneralštaba, na kome je položaju do skoro bio.
Vojvoda Bojović je, takođe, i pisanom rečju bio učitelj mnogim našim palim i živim ratnicima oficirima. Najnovije mu je književno delo: Odbrana Kosovoga Polja, u kome je izneo najvažnije radnje onih nečuvenih napora naše junačke vojske, u mesecu Oktobru i Novembru 1915. god. da što duže zadrži prodiranje Bugarske vojske u Polje Kosovo, kroz Kačanički i Končulski tesnac.
*
Vojvoda Bojović se sada zasluženo odmara od silnog i napornog rada u našoj vojsci, kako za vreme mira, tako i u dugotrajnim krvavim, a po našu ujedinjenu Otadžbinu — srećnim ratovima. On je još krepak i uzdanica naše vojske, živo prati njen život i ratnu nauku, i gotov je, u svakom trenutku, da svu svoju snagu i sve svoje veliko vojničko znanje stavi u službu Otadžbini, kada to bude zatrebalo.
Pogovor
Lepa je, bogata je, i divna je naša velika ujedinjena Otadžbina. I njene plodne i prostrane ravni oko velikih reka: Dunava, Save, Drave, Morave, hučnoga Vardara, Bosne, Une i drugih reka načičkane velikim i bogatim gradovima i kitnjastim selima, kao i njeni brežuljci, planine jezera i otoke plavoga Jadrana, — sve je tako divno, sve je toliko lepo, da im u svetu nema takmaca… U njoj žive tri draga brata: Srbin, Hrvat i Slovenac. Svaki kutak naše prelepe Otadžbine od Kajmakčalana do Maribora, i od plavog Jadrana do Balkana, braći je podjednako mio i drag. Braća, koja su se složnim radom i nebrojenim žrtvama svojih najboljih sinova ujedinila u jednu veliku i snažnu kraljevinu, umeće je pametnim i sporazumnim radom očuvati i unaprediti. Ponosno je živeti u zajednici u velikoj, bogatoj i snažnoj Otadžbini; a još je ponosnije složno je unapređivati i od neprijatelja braniti.
Ogromnu većinu građana naše kraljevine čine seljaci. Vredni su i trezveni naši seljaci. Većinu naših najboljih zanatlija u selima i gradovima, malih i velikih trgovaca, učitelja profesora, sveštenika, sudija, oficira i drugih činovnika, dala su naša sela…
Naša su sela dala i tri narodne vladalačke dinastije: Petrovića, Karađorđevića i Obrenovića, kao i bezbroj drugih znamenitih boraca za slobodu, naučnika i naprednih privrednika.
Tako je bilo u prošlosti, a nije drukče ni u sadašnjici. Od četiri Bojne Vojvode, trojica su sinovi seljački, a samo je jedan od njih, po rođenju, varoško dete. — Kumodraž, rodno mesto Vojvode Stepe; Struganik, rodno mesto Vojvode Mišića, i selo Miševići, rodno mesto, Vojvode Bojovića, još jednom su utvrdili, da snaga naše države leži u selu, u pravom izvoru narodnog života i snage.
Dužnost je svih prosvećenih sinova širom naše Kraljevine, da rade na unapređenju naših sela, i stvore što bolje pogodbe za udobniji i srećniji život u njima. Nastojavati, da se u selima podižu zdravi i udobni domovi za življenje u njima. Pomagati ih u nabavci savršenijih poljoprivrednih sprava za zemljoradnju, poučavati ih u naprednom odgajivanju stoke, živinarstva i voćarstva. Postarati se da svako selo ima zdravu vodu za piće i u dovoljnoj količini. Nijedno selo ne treba ostaviti bez škole; a sva dorasla deca za školu i muška i ženska treba da svrše bar osnovnu školu. Narodne knjižnice i čitaonice, zemljoradničke i druge poljoprivredne podružine osnivati u selima. Nastojavati da bar 2—3 opštine imaju svoga lekara, koji će se brinuti o narodnom zdravlju građana tih opština. Pomoći im da sagrade putove, da bi što lakše, i što pre mogli svoje proizvode izneti na trg i unovčiti ih, a na trgu kupiti bez čega ne mogu biti, a čega nema u selu.
Samo takvim radom za unapređenje naših sela, prosvećeni sinovi Otadžbine, dostojno će odužiti svoj dug selima, iz kojih je većina njih i ponikla, i stvoriti pogodbe, da nam sela i u buduće rađaju i daju krepku, trezvenu i rodoljubivu Omladinu, koja će biti stub Otadžbine: u njoj slatko u miru poživeti; a za Otadžbinu slavno kad ustreba i umreti.