Vladimir i Kosara / Nepoznati pisac ; preveo Dragoljub Pavlović ; priredio Zoran Tasevski1
Posle toga kralj Petrislav rodi sina, kome dade ime Vladimir, a zatim se upokoji u miru. Sahranjen je u crkvi svete Marije, u mestu nazvanom Krajini…
Dečak Vladimir pak, primivši kraljevstvo, rastijaše obdaren svakom mudrošću i svetošću. U to vreme, dok je Vladimir kao dečak vladao umesto svoga oca, gorerečeni car Bugara Samuilo2, sakupivši veliku vojsku, udari na dalmatinske krajeve, na zemlju kralja Vladimira3, koji beše čovek svet i ne željaše da mu iko od njegovih pogine u ratu, povuče se mirno i uspne se na brdo Oblik sa celim svojim narodom. Kada zatim car s vojskom dođe i vidi da ne može savladati kralja, on ostavi jedan deo svoje vojske u podnožje brda, a drugi deo povede sobom da bi osvojio Ulcinj. Na brdu Obliku, međutim, bejaše otrovnih zmija, i koga bi one ujele, taj bi odmah umro, pa su tako nanosile veliku štetu kako ljudima tako i životinjama. Tada kralj Vladimir sa suzama uputi molitvu Gospodu, da bi ih svemogući Bog oslobodio te pogibeljne smrti. Bog usliši molbu svoga sluge i od tog dana niko više nije bio ujeden, pa čak i danas ako nekog čoveka ili životinju na tom brdu ujede zmija, on ostane zdrav i bez ikakve povrede. Od tog dana na tom brdu, otkako se blaženi Vladimir pomolio, zmije kao da su ostale bez otrova sve do danas. U međuvremenu posla car izaslanike kralju Vladimiru sa porukom da sa svima koji su sa njime, siđe sa brda. Ali kralj ne pristade. A župan ovoga mesta, slično izdajniku Judi, poruči caru, govoreći: „Gospodaru, ako tvoje veličanstvo želi, ja ću ti predati kralja“, na šta mu car odvrati: „Ako to postigneš, znaj da ću te učiniti bogatim i uzvišenim.“ Tada kralj, sakupivši sve koji su bili sa njim, reče im: „Potrebno je, najdraža braćo, da vidim kako se na meni ispunjava ona jevanđeoska reč koja veli: „Dobar pastir polaže dušu svoju za svoje ovce.“ Bolje je, dakle, braćo, da ja dam dušu svoju za vas, i predam dragovoljno svoje telo mučenju i ubijanju, nego da vi stradate od gladi ili od mača.“ Tada, pošto im je rekao ovo i još mnogo drugo, oprosti se sa svima i pođe caru. Car ga odmah progna u ohridski kraj, u mesto zvano Prespa, gde se nalazio i dvor istoga cara. Sakupivši posle toga svu svoju vojsku, opsedaše dugo vremena Ulcinj, ali ga nikako ne mogaše zauzeti. Odatle krenu ljut i poče rušiti, paliti i pustošiti celu Dalmaciju, a gradove Kotor i Dubrovnik spali, a sela i celu oblast tako opustoši da je izgledalo kao da je bez stanovnika. Pustošeći tako, car pređe primorske i planinske oblasti sve do Zadra, a zatim se preko Bosne i preko Raške vrati u svoj kraj.
Vladimira, međutim, držahu u tamnici, i on je tu dane i noći provodio u postu i molitvi. Jednom mu se javi u viziji anđeo gospodnji, i hrabreći ga, najavi mu da će ga Bog osloboditi iz te tamnice, i da će preko mučeništva stići u carstvo nebesko, i primiti neuveli venac i nagradu večnog života. Tada blaženi Vladimir, ojačan vizijom anđela, odavao se sve više postu i molitvama. Ali jednog dana kći cara Samuila, po imenu Kosara, podstaknuta i nadahnuta svetim Duhom, ode ocu i zamoli ga da može sa sluškinjama sići u tamnicu i oprati glavu i noge okovanim i zarobljenim, i otac joj to dopusti. I tako ona siđe i izvrši dobro delo. Tom prilikom primeti Vladimira, i videći da je lepe spoljašnosti, ponizan, blag i skroman, i da je pun znanja i mudrosti gospodnje, zadrža se u razgovoru sa njim. Učini joj se onda da mu je govor slađi od meda i saća. I zavoli ga ne iz strasti već iz samilosti prema njegovoj mladosti i lepoti, jer je bila čula da je kralj i kraljevskog porekla i pošto se pozdravila sa njim, ode. Želeći posle toga da ga oslobodi okova, ona ode caru, i bacivši se pred njegove noge, progovori ovako: „Oče moj i gospodaru, znam da ćeš mi dati muža, kao što je to običaj. Sada, dakle, ako je po volji tvome veličanstvu, ili ćeš mi dati za muža kralja Vladimira, koga držiš u okovima, ili znaj da ću radije biti mrtva negoli uzeti za muža koga drugog.“ Čuvši to, car se obradovao, i pošto je jako voleo svoju kćer, a znajući da je Vladimir kraljevskog porekla, rado pristane da se njena molba ispuni. I odmah pošalje po Vladimira, i naredi da ga okupana i kraljevski odevena privedu k njemu. I gledajući ga milo, i ljubeći ga pred velikašima svoje države, dade mu svoju kćer za ženu. Pošto je na kraljevski način bilo obavljeno venčanje njegove kćeri, postavi car Vladimira za kralja i dade mu zemlju i kraljevstvo njegovih otaca i celu dračku oblast. Potom javi car Dragomiru, stricu kralja Vladimira, da dođe i primi svoju zemlju Tribuniju, da sakupi svoj narod i nastani ga, i tako je i bilo.
Tako je kralj Vladimir živeo sa svojom ženom Kosarom u punoj svetosti i čistoti, poštujući Boga i služeći mu danju i noću. I vladao je narodom koji mu je bio poveren pravedno i sa strahom božjim. Posle kratkog vremena, umre car Samuilo, a njegov sin Radoslav nasledi carevinu. On je bio snažan i hrabar, i vodio je mnoge ratove sa Grcima u doba cara Vasilija5, kome zauzme svu zemlju do Konstantinopolja. Car Vasilije, pak, bojeći se da možda ne izgubi carstvo, pošalje tajno izaslanike Vladislavu, sestriću Radomirovu, govoreći: „Što ne osvetiš krv oca tvoga? Uzmi od mene zlata i srebra koliko želiš, i budi s nama u miru, pa ćeš dobiti carstvo Samuila, koji ubi tvoga oca i tvoga brata. A ako budeš mogao, ubi i njegova sina Radomira, koji sada vlada.“ Čuvši to, Vladislav pristade, i jednog dana, kada je Radomir bio u lovu, a on sam jahao sa njim, udari ga i ubije. I tako umre Radomir, a mesto njega zavlada Vladislav, koji ga je ubio. Pošto je ovladao carevinom, pošalje izaslanike kralju Vladimiru i pozove ga da dođe k njemu. Čuvši to, kraljica Kosara zadržavala ga je, govoreći: „Moj gospodaru, nemoj ići, da ti se — ne bilo tako — ne dogodi kao mome bratu, nego pusti mene da ja vidim i čujem šta je s kraljem. Ako me želi pogubiti, neka me pogubi, samo da ti ne pogineš.“ Kraljica, dakle, pođe sa dozvolom svoga muža do svoga bratučeda, i ona bi od njega dočekana sa počastima, ali licemerno. Potom, on po drugi put posla kralju izaslanike, dajući mu zlatni krst i veru, govoreći: „Zašto oklevaš doći? Evo, tvoja je žena kod mene, i nikakvo joj se zlo ne dogodi, nego i ja i moji postupamo dostojno sa njom. Primi veru krsta i dođi da te vidim i da se potom s čašću i darovima vratiš u svoje mesto sa ženom svojom.“ Kralj mu na to odgovori: „Znamo da Gospod naš Isus Hristos, koji je nas radi stradao, nije bio razapet ni na zlatnom niti na srebrnom, već na drvenom krstu; ako su, dakle, tvoja vera i tvoje reči istinite, pošalji mi drveni krst po duhovnicima, pa ću u ime vere i snage Gospoda našeg Isusa Hrista doći, uzdajući se u životvorni krst i časno drvo.“ Tada on pozove dva episkopa i jednog pustinjaka i, skrivajući od njih svoju neveru, dade im drveni krst i posla ih kralju. Ovi dođoše i pozdraviše kralja i predadoše mu veru i krst. A kralj primi krst, pokloni se duboko do zemlje, celiva ga i stavi ga u svoja nedra i, uzevši sa sobom nekoliko ljudi, ode caru.
Car, međutim, bejaše zapovedio da mu putem postave zasede, pa kada kralj prođe da navale sa strane i da ga ubiju. Ali svemogući Bog, koji je svoga slugu štitio od detinjstva njegova, ne htede da zadrema nad ljudskim delima, nego posla svoje anđele da ga čuvaju. I kada je prolazio kroz mesta gde su bile postavljene zasede, opaze oni koji su bili u zasedi da kralja prate vojnici koji kao da imaju krila, a u ruci imaju pobedničke znake pa, poplašivši se, pobegnu svaki u svoj kraj. A kralj dođe do carskog dvora, u mesto zvano Prespa, i kako uđe, poče se po svom običaju moliti Bogu. Kada je car saznao da je došao kralj, veoma se rasrdi. On je, naime, u svom srcu pretpostavljao da će kralj na putu biti ubijen pre nego što njemu dođe, da ne bi izgledalo da je on saučesnik u njegovoj pogibiji, ili da je odobrava, jer se bio zakleo i u ruke episkopa i pustinjaka dao krst, te mu zbog toga i beše postavio zasedu na putu. No kada je već video da mu je pogano delo razgolićeno, sedeći za ručkom, pošalje krvnike da mu ovi odseku glavu. Dok se kralj molio, vojnici su ga opkolili. Kada je kralj to primetio, pozove episkopa i pustinjaka koji su tu bili, i reče im: „Šta je to, gospodo moja? Šta uradiste? Što me tako prevariste? Zašto da umrem bez krivice, verujući vašim rečima i zakletvama?“ A oni od stida ne usudiše se da mu pogledaju u lice. Tada se kralj pomoli Bogu i ispovedi, primi telo i krv Gospodnju pa, držeći u ruci krst što ga beše od cara dobio, reče: „Molite se za mene, gospodo moja, a ovaj časni krst neka mi zajedno s vama bude svedok na dan Gospodnji da bez krivice umirem“. Zatim celiva krst, oprosti se u miru sa episkopima, i dok su svi plakali, iziđe iz crkve, a vojnici ga odmah pred crkvenim vratima ubiju; glava mu bi odsečena 22. maja. A episkopi uzeše telo njegovo i sahraniše ga u istoj crkvi sa pesmama i pohvalama. A Gospod, da bi objavio zasluge blaženog mučenika Vladimira, učini da mnogi ljudi, mučeni raznim bolestima, ozdraviše čim su ušli u crkvu i pomolili se nad njegovim grobom. Noću su, pak, svi onde videli božansku svetlost, kao da gori mnoštvo sveća. A žena blaženog Vladimira gorko plakaše mnogo dana, više no što se može iskazati. Kada car vide čudesa koje je tu Bog učinio, pokaja se, veoma se uplaši, i dozvoli svojoj bratučedi da uzme njegovo telo i da ga sahrani gde ona želi. Ona najzad uze telo njegovo i prenese ga u mesto zvano Krajina, gde se nalazio njegov dvor, i sahrani ga u crkvi Sv. Marije. Telo njegovo leži celo i miriše kao da je pomazano mnogim mirisima, a u ruci drži onaj krst što ga je od cara dobio. U istoj crkvi skuplja se na dan njegova praznika silan narod, a po njegovim zaslugama i njegovim posredništvom daruju se tu sve do današnjeg dana mnoga dobra svima onima koji se mole čista srca. Žena pak blaženoga Vladimira, Kosara, postavši kaluđerica, življaše pobožnim i svetim životom, te u istoj crkvi završi svoj život, i tu bi sahranjena pored nogu svoga muža.
U to pak vreme, kada je telo blaženoga Vladimira preneseno iz Prespe u Krajinu, car Vladislav, skupivši vojsku, dođe da zauzme zemlju blaženoga Vladimira i grad Drač, kako mu je obećao car Vasilije zbog ubistva koje je bio izvršio. Baveći se tako pod Dračem, jednog dana, dok je večerao i gostio se, pojavi mu se iznenada naoružani vojnik u liku svetoga Vladimira. Uplašen, on poče vikati iz sveg glasa: „Potrčite, vojnici moji, potrčite i branite me, jer Vladimir hoće da me ubije“. I to rekavši, skoči sa svoga sedišta da beži, ali ga anđeo odmah udari, i on se sruši na zemlju i umre i telom i dušom. Tada kneževi i njegovi vojnici i sav narod, poplaše se veoma, pa raspale vatre po logoru, i iste noći pobegnu u svoje krajeve. I tako se dogodi da najodvratniji ubica, koji je sedeći za ručkom bio naredio da se Vladimiru odseče glava i učinio ga mučenikom, i sam za vreme večere bude ubijen i postane anđeo Sotone.
Ko želi da zna kolika je i kakva dobra dela i čudesa učinio Bog preko blaženog Vladimira, neka pročita knjigu o njegovim delima6, gde su mu dela sva po redu opisana, i uveriće se, zaista, da je ovaj sveti čovek bio jedan duh sa Gospodom, i da Bog bejaše s njim, kome čast, itd.
Napomene
- Vladimir i Kosara, ili Život zetskog kneza Vladimira, napisan je verovatno još u prvoj polovini 11. veka, ali nije sačuvan kao samostalno delo, već kao sastavni deo Letopisa popa Dukljanina, pisanog, po svoj prilici, u drugoj polovini 12. veka. Zbog toga priča o Vladimiru i Kosari nije sačuvana u svom prvobitnom obliku, tj. kao svetačko žitije na slovenskom jeziku i u slovenskoj azbuci, već u latinskom prevodu. Knez Vladimir Zetski je inače istorijska ličnost i, po svedočanstvu vizantijskog letopisca 11. veka Jovana Skilice, bio je oženjen Kosarom-Teodorom, ćerkom cara Samuila. Poginuo je, zavaran lažnim zakletvama, od rođaka svoje žene, cara Vladislava (Jovana).
Preko Dukljaninove hronike priča o Vladimiru i Kosari postala je kasnije vrlo popularna. Andrija Kačić-Miošić uneo ju je u svoj Razgovor ugodni, a preko Kačićeve pesmarice ona je zatim ušla i u narodnu poeziju. Petar Preradović je napisao istorijsku dramu sa istim predmetom.
Izvorni tekst, kritički priređen: Ferdo Šišić, Letopis popa Dukljanina, Posebno izdanje SAN, Beograd, 1928, a prevod u: St. Novaković, Prvi osnovi slovenske književnosti, Beograd, 1893, i: V. Mošin Ljetopis popa Dukljanina, izdanje Matice hrvatske, Zagreb, 1950. - Samuilo (976—1014), car makedonskih Slovena, sin brsjačkog kneza Nikole. Sa svojom braćom digao je ustanak u Makedoniji i obrazovao prvu državu makedonskih Slovena, sa središtem u Prespi i Ohridu. Posle propasti Bugarske, u borbi protivu Vizantije proširio je svoju državu na istoku do Crnoga mora, a na zapadu do Jadranskog mora (uključivši tu i Zetu i Rašku), a na jugu do Korintskog zaliva.
- Zetski knez Vladimir (kraj 10. i početak 11. veka), imao je prestonicu kod Prečiste Krajinske, na zapadnoj strani Skadarskog jezera. Negde pred kraj 10. veka napao ga je Samuilo i naterao na predaju na brdu Obliku. Odveden je u ropstvo u Prespu, ali se kasnije izmirio sa Samuilom i oženio se njegovom ćerkom Teodorom-Kosarom. Posle Samuilove smrti pao je kao žrtva porodične osvete novoga cara, Samuilovog sinovca Vladislava. Ubijen je na izlasku iz crkve u Prespi, oko 1016. godine.
- Car Vasilije, vizantijski car Vasilije Drugi (976—1025) nazvan bugaroubica.
- Misli se verovatno na žitije sv. Vladimira, kojim se pisac ove hronike služio.