Hilandarska povelja

Hilandarska povelja / Stefan Nemanja ; preveo Lazar Mirković ; priredio Zoran Tasevski¹

U početku stvori Bog nebo i zemlju² i ljude na njoj, i blagoslovi ih, i dade im vlast nad svakom tvorevinom svojom, i postavi ove carevima, druge knezovima, one gospodarima, i svakome dade da pase stado svoje, i da ga sačuva od svakog zla koje bi naišlo na njega. I zato, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, Ugre kraljevima, i odelivši svaki narod i zakon davši, i običaje ustanovi, i gospodare nad njima po običaju i zakonu postavi svojom premudrošću. A tada po mnogoj njegovoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da ovladaju ovom zemljom srpskom, i čineći Bog svakojako na bolje ljudima, i ne želeći ljudsku pogibelj, postavi me za velikog župana, nazvanog na svetom krštenju Stefan Nemanja. I obnovih svoju dedovinu, i utvrdih božjom pomoću i svojom mudrošću datom mi od Boga, i uzdigoh svoju palu dedovinu, i pribavih od primorske zemlje Zetu² sa gradovima, od Arbanasa Pilot³, a od grčke zemlje Lab s Lipljanom⁴, Glubočicu⁵, Reke⁶, Zagrlatu⁷, Levče, Belicu⁸, Lepenicu⁹. I božjom pomoću i svojim trudom to sve stekavši, i pomoću božjom osiguravši od svih strana mojoj vladavini mir i tihost, počeh pooštravati misao svoju i poučavati um svoj, starati se i brinuti se o duši svojoj, u koji broj ću biti uvršten na dan strašnoga suda, i kako bih mogao primiti anđeoski i apostolski obraz, i sledovati vladičinim rečima: Uzmite na sebe igo moje, i naučite se od mene, kako sam krotak i smiren srcem; jer igo moje je blago, i breme moje je lako¹⁰. I pošto je prošlo mnogo vremena, Vladika moj premilostivi ne prezre molenje moje, njegova tvoraštva, no kao milosrdni trudopoložnik i nagradilac reče neoskrnavljenim svojim ustima: Ne dođoh da pozovem na pokajanje pravednike, već grešnike¹¹. I po milosrđu njegovom iznenada mi se sve to jasno dogodi, i sva čast i slava ovoga sveta ni u čemu mi ne beše izmenjena, i svu lepotu života i divno gledanje bi mi vidimo kao dim, a Hristova ljubav se čak priveza za mene iako nedostojnog. I iznenada ostavih vladavinu moju, i sve moje, i svu raznu moju imovinu, i izvoli se Hristu i presvetoj gospođi Bogorodici, i udostoji me svetoga i blagog njegovog jarma, i učini me učesnikom časnog anđeoskog i apostolskog obraza, malog i velikog. Pošto se ovo svrši sa mnom, i pošto sam to sve uredio, ostavih na prestolu mom u vladanju darovanog mi od Hrista, ljubljenoga mi sina Stefana, velikog župana i sevastokratora, zeta bogovenčanog kir Aleksija, cara grčkoga, pa i ako nisam dostojan da se nazovem rob Hristov, monah Simeun, blagoslovih svima blagoslovima, kao što blagoslovi Isak Jakova, sina svojega, da bi mu pomogao da u svakom blagom delu njegova vladanja bude koristan hrišćanskom svetu, i onima koji se staraju o crkvi i služe joj, i da nikome ne bude zazorno od Tvorca i Gospoda. — A potom, po želji Gospoda mojega Isusa Hrista, kao što svedoči pismo: Niko nije primljen za proroka u svojoj zemlji¹², i poče mi dolaziti misao moja da se rastanem od mojih poznanika i dece, i da nađem neko mesto, i tu da dobijem spasenje. I ne ostavi Vladika moj mene i želju moju, jer se raduje i za grešnike koji se kaju. I odoh iz svoje otadžbine u Svetu Goru, i nađoh neki bivši manastir, zvani Hilandar, svetom Vavedenju i presvetoj Bogorodici našoj (posvećen), na kome ne beše ostao ni kamen na kamenu, no samo odasvud razvaline. I potrudih starost svoju, pomognutu mi od sina mi, velikog župana Stefana, i udostoji me Vladika moj da budem ktitor. I zatražih njegove ostatke i obnovih ga, po volji vladičice Bogorodice i, jer isprosih od cara u Prizrenu parike¹³, i dadoh od njih manastiru u Svetoj Gori, svetoj Bogorodici od Mileja¹⁴, sela: Neprobište, Momušu, Slamodravu, Retivlu, Trnje, Retivšticu, Trnovac, Hoču, i drugu Hoču, i trg tudje¹⁵, i dva vinograda tudje nasadih, i uljanike¹⁶ četiri: jedan u Trpezama, drugi u Dabšoru, treći u Goliševu, i četvrti u Paricah; a za svaki uljanik po dva čoveka, i planinu Bogaču, a od Vlaha¹⁷ Radovo sudstvo i Đurđevo, a od svih Vlaha 170, i dah od stoke što mogoh, i u Zeti kobile i soli 30 pudova. I ako ko od manastirskih ljudi pobegne velikom županu, ili kome drugom, da se opet vrati. A ako od župana dođu u manastirske ljude, da se vraćaju opet. I sve to dah manastiru u Svetoj Gori, da ne treba ni mojoj deci, ni mojim unučadima, ni mojim rođacima, ni ma kome drugom. Ako li ko ovo drukčije uradi, da mu Bog sudi i da mu je neprijateljica sveta Bogorodica na strašnom sudu onom, ja grešni Simeon.

Napomene

1. Povelju-darovnicu manastiru Hilandaru Nemanja je izdao 1199. godine, nekoliko meseci pre svoje smrti. Pored podataka o posedima koje Nemanja poklanja ovom novom srpskom manastiru u Svetoj Gori, ova povelja sadrži mnogo autobiografskog materijala, koji će kasniji srpski pisci obilato koristiti. Iako povelje imaju poslovnu namenu, ova povelja, kao i neke kasnije, pisana je u kićenom i retorskom stilu i spada u izrazito literarne tekstove. Nemanja ju je diktirao nekom pisaru iz svoje kancelarije, a moguće je da je to njegov autograf. Nažalost, original je, po prenosu iz Hilandara u Beograd, izgubljen 1903. godine. Izdanje originala: Vladimir Ćorović, Spisi sv. Save, SAN, 1928. Prevod: Lazar Mirković: Spisi sv. Save i St. Prvovenčanog, Beograd 1939.
2. Zeta, veći deo današnje Crne Gore.
3. Pilot, oblast između Prizrena i Skadra.
4. Lab s Lipljanom, oblast oko reke Laba na Kosovu.
5. Glubočica, Dubočica, kraj oko Leskovca.
6. Reke, kraj oko Aleksinca.
7. Zagrlata, kraj oko Đunisa blizu Kruševca.
8. Levče i Belica, kraj s leve strane Velike Morave, današnji Levač i Temnić.
9. Lepenica, oblast s leve strane Velike Morave.
10. Jevanđelje po Mateju (11, 29).
11. Jevanđelje po Marku (2, 17).
12. Jevanđelje po Luci (4, 24).
13. Parike, težake, seljake.
14. Od Mileja, od Hilandara.
15. Tudje, tu (tude).
16. Uljanik, pčelarnik.
17. Vlaha, Vlasi, ostaci romanskih naselja, koji su se u srednjovekovnoj srpskoj državi bavili stočarstvom.