Ezopov život

Ezopov život / Maksim Planud ; preveo Milivoje M. Bašić ; priredio Zoran Tasevski¹

Ezop beše nem i gluh. Beše rođenje njegovo u Kapadokiji². Imađaše mudrost veliku u srcu svojem. I posla ga gospodin da donese voća. Reče mu: „Donesi i brzo dođi!“ Žurno iđaše Ezop. I vide jednoga vojnika gde iz gore izlazi. Bio je, naime, zalutao. I taj vojnik za pet dana ne beše vode pio, ni on ni konj, jer sva mesta behu bezvodna. Vojnik željaše da vidi čoveka da mu pokaže vodu, jer beše iznemogao. I, videv čoveka daleko, uzradova se veoma, i pođe k njemu, i kada mu priđe, nađe ga nema i gluha. I zaplaka se vojnik veoma, i reče: „O teško meni, Bože moj! Šta učinih Gospodu mojemu da me ovako strašno kazni? Željah videti čoveka, i kad ga videh, a on nem i gluh.“ I zaplaka se veoma. Ezop, kako imađaše mudrost veliku u sebi, ostavi put svoj, i odvede ga na vodu, šest poprišta³ daleko. Kad se vojnik napi vode, proslavi Boga za Ezopa. I usliši Bog molitvu onog jednog vojnika, i odreši jezik i sluh Ezopu. I dođe Ezop uveče gospodinu svojemu, a on zapovedi biti ga. Tada Ezop progovori. Gospodin njegov začudi se.

I opet Ezop siđe na more, i uhvatiše ga gusari Saraceni, i uhvatiše i drugog čoveka, gramatika⁴, s njim. I odvedoše ih u Carigrad da ih prodadu. Gramatika prodavahu za sto perpera, a Ezopa za perper. I dođe jedan velmoža da kupuje roblje, ime mu beše Ksatije. Upita Ksatije gramatika, i reče: „Šta umeš raditi, čoveče, da te kupim, da te ne odvedu Saraceni?“ Afrosim gramatik reče: „Gospodaru, umem sve što je na svetu. Kupi me, gospodaru, ne ostavi me. Ja ću vršiti mnoge rabote.“ I tako ga kupi za sto perpera. Potom upita Ezopa: „Čoveče, šta ti umeš, da i tebe kupim?“ Ezop reče: „Ništa mi ne ostavi drug moj što bih ja umeo. On reče: „Sve umem što je na svetu“, a meni ništa ne ostavi. Čemu sam ti ja ili drugi ko kad taj sve ume?“ Ksatije se začudi rečima njegovim, i reče: „Uistinu, ovaj čovek ima mudrost veliku.“ I kupi ga za deset perpera, jer beše ružan, i dovede ga u dom svoj.

Ksatije imađaše običaj da svagda odvojen od svoje žene jede, i šiljaše joj od jela svoga. I dade Ksatije jelo Ezopu, i reče: „Daj onome koji me mnogo ljubi“, misleći da će ženi poneti. Ezop dozva kučku i nahrani je jelom tim. Kada se sasta Ksatije sa ženom svojom, ona se srđaše, i reče: „Gospodine, što mi ne dade jela, kao što svagda običaj imađaše?“ Ksatije reče: „Dao sam po Ezopu.“ Sutradan prizva Ezopa i reče: „Kome dade jelo koje ti dadoh?“ Ezop reče: „Gospodaru, dao sam onome kome si rekao.“ Reče Ksatije: „Ženi mojoj, rekao sam.“ Ezop reče: „Ti nisi rekao da dam ženi tvojoj, no onom koji te mnogo ljubi.“ Ksatije reče: „Ko me više ljubi nego žena moja?“ Ezop reče: „Kučka te više ljubi.“ Ksatije reče: „Kaži kako ću poznati.“ Reče mu: „Gospodaru, ozlobi ženu bojem, i opet je prizovi.“ On učini tako, i žena bežaše i srđaše se. I opet reče: „Porazi i kučku.“ I porazi je. Onda reče: „Prizovi kučku.“ Ona potrča, i srete tuđeg čoveka, i pusti se na nj, hoteći ga izesti. I opet je prizva, i ona se vrati k njemu, radujući se. I to vide Ksatije, poverova, i začudi se tome.

Potom ga posla u banju: „Idi i vidi u banji ako je malo ljudi da i ja idem.“ On otide i nađe tesan put: sletela beše klada s brega na put i zatvorila put. Svi koji su prolazili putem tim, prelažahu preko klade. Ezop reče: „Živ Bog, neću otići dok ne vidim ima li jednoga čoveka koji će odvaliti kladu.“ I nijedan ne odvali kladu. I tu seđaše, gledajući. I bi k večeru. I jedan čovek dođe, i vide kladu na putu, i odvali je. Ezop ne otide u banju. Opet se vrati gospodaru svojemu i reče: „Jedan čovek je u banji.“ Ispriča mu Ezop kako je bilo s kladom. I Ksatije se počudi.

Opet žena Ksatijeva imađaše naviku: svagda kada je karaše muž, ona odbegavaše materi svojoj, i provođaše vreme, i opet se vraćaše mužu svome. Ksatije se ožalošćivaše veoma. Ezop reče: „Muči, muči, gospodaru, ja ću te utoliti da ne beži žena tvoja.“ Kad odbeže žena, kao što joj beše navika, tada Ezop prizivaše goste gospodina svojega, i govoraše: „Dođite na svadbu gospodina mojega.“ Pitahu ga: „A gde je žena gospodina tvojega?“ Ezop reče: „Davno je pobegla materi svojoj, sad uzima drugu ženu. Da dođete na urečeni dan na svadbu.“ I sve zvaše s veseljem. Ču žena njegova i dođe na vrata k dvoru tajno. Ezop je ne puštaše. Ona govoraše: „Pusti me, Ezope, u dom moj, da se kunem gospodinu mome da neću izići doveka.“ Zavetova se njemu i uđe, i ne odbeže doveka.

Zatim car Digen, što znači Dvojerođen, zapovediv boljarima svojim, reče im: „O, ako me ne procenite, mene i caricu moju, koliko sam vredan, kada stavim krunu moju na Cvetonosije⁵, s telom i dušom, i sa konjima, s kamenjem i biserom koji je na meni, ako li me ne procenite, uzeću vam po polovinu poseda i po dve tisuće zlata.“ Velikih boljara beše tri tisuće, osim malih boljara. Svi padoše u brigu veliku i gluhu: „O, teško nama, braćo, danas dođe pogibelj. Ko može careve proceniti sa svima slugama. Tome se ni anđeli ne mogu dosetiti, a kako ćemo mi?“

Svi boljari dolažahu ka Ksatiju, veoma tugujući. Ezop reče: „Gospodine moj, zašto tako tuguješ?“ A Ksatije prekore Ezopa, govoreći: „O, zli robe, što ne činiš ono što je tvoj posao no mene ispituješ?“ Ezop reče: „Gospodine, ko bolest krije, od nje će umreti. No, ispričaj mi, gospodine, eda bih bio lekar bolesti tvojoj.“ Tada mu Ksatije ispriča: „Reče nam car da se dosetimo onome čemu se anđeli dosetiti ne mogu, ili nama je svima došla pogibelj.“ I ispriča mu sve podrobno.

Kad Ezop ču, nasmeja se veoma i reče: „Vaistinu, to i pastiri znaju.“ Ksatije reče: „Reci mi, daću ti mnogo imanja.“ On reče: „Neću da kažem.“ Ksatije ispriča svim boljarima to, i sva ostala čuda o njemu, a oni svi, skupivši se, moljahu Ezopa, i on im ne kaza. Oni svi davahu Ezopu sto perpera, i načiniše ga bratučedom Ksatijevim, i rekoše caru: „Gospodine, daleko beše bratučed Ksatijev, i sada je došao. Zapovedi da i on s nama bude.“ I car reče da bude. I tako, ukrasivši ga, povedoše ga caru.

Kad bi Cvetonosije, postavi car sve bescenje na sebe, i usede na konja svoga sa bescenim sedlom, i stade posred boljara svojih, i reče: „Procenite me sad.“ Boljari svi pogledahu na Ezopa. Ezop obiđe cara i reče: „Uistinu nisi vredan trideset zlatica.“ Car svirepo reče: „Recite što vam rekoh.“ Boljari svi jednoglasno rekoše: „Ne prisiljavaj nas, gospodine care, ne prisiljavaj nas.“ Car reče: „Procenite i recite.“ A opet Ezop reče: „Uistinu, tebi govorim, nisi vredan trideset srebrnika.“

Car otkide jedno vlakno od srebra i reče: „Čoveče, ovaj mali deo ogromnu cenu ima, a ti šta govoriš? Seti se careve glave šta je, ili sluge careve, ili čovečje duše, ili šta je poda mnom, ili na meni, a ti tako govoriš!“ Tada Ezop reče: „Stvori nebo i zemlju, stvori kišu, ili vetar, ili sneg.“ Car reče: „Nisam Bog da stvorim sve to.“ Tada Ezop reče: „Bog nebo i zemlju, i svu vaseljenu stvori, pa ga prodadoše za trideset srebrnika, a ti kako hoćeš da imaš veću cenu od Boga?“ Tada car ne odgovori ništa.

I reče car: „Procenite moju caricu šta vredi?“ Ezop reče: „Gospodine care, carica tvoja ne vredi jedne ovce. Jer ovca, ako je debela, ima mleko, i sir, i vunu, i meso od nje dobro je; ako li je mršava, od njene kože se pravi hartija⁶, na kojoj se pišu božanske reči. I gde pravi đubre, tu izrasta zelje koje je na potrebu carstvu ti. A caricu ako svučeš, nemaš na šta pogledati; a gde đubri, tu je smradno i gadno.“ I tako car ne imađaše šta odgovoriti.

Tada car uze Ezopa k sebi i načini ga gospodinom i učiteljem u domu svome, i vladaše svom zemljom carevom. I imađaše dva sinovca od brata svojega, i privede ih caru, i dade im zemlje i gradove, i svagda ih Ezop dobro učaše i karaše ih. Oni ga prizvaše na veselje i, uhvativši ga, biše ga gorko, i izvedoše na pogubljenje. Tada Ezop njima govoraše: „O, sinovi moji, zašto me hoćete ubiti kao zlikovca, ili zašto me vodite na klanje kao ovcu? Ne sećate li se iz kolike sirotinje izvedoh vas, i na koliku slavu dovedoh vas? No da je proklet taj čovek od sada i do veka koji svoj rod uzdiže.“

Bogu našemu slava u vekove, amin.

Napomene

1. Ezopov život — Život ovog poznatog grčkog mudraca nije mnogo poznat. Stari grčki pisci koji ga pominju slažu se samo u tome da je bio rob kod nekog velikaša Ksantusa i da je živeo u 6. veku pre n. e. Njegov legendarni životopis pripisuje se Maksimu Planudu, vizantijskom piscu 13. veka, i bio je veoma popularan. Kod nas je Knjiga o Ezopu ili Knjiga o Josopu, kako glasi njen naslov, sačuvana u rukopisu 17. veka. Originalni tekst; N. Načovъ, Sbornikъ za narodni umotvoreniя kniga 9, 1893. Prevod na savremeni jezik: Milivoje Bašić, Iz stare srpske književnosti, 1931.
2. Kapadokija, najistočnija pokrajina Male Azije, između Crnog mora i planine Taurus, nekadašnja rimska provincija.
3. Poprišta, mera za dužinu (oko 125 koračaja).
4. Gramatak, pismen čovek.
5. Cvetonosije, Cveti (praznik).
6. Tj. pergamenat na kome se pisalo.