O premudrom Solomonu i ženi njegovoj

O premudrom Solomonu i ženi njegovoj / Nepoznati pisac ; preveo Milivoje M. Bašić ; priredio Zoran Tasevski¹

Beše Solomon, car premudri, sin Davida, cara i proroka gospodnjeg, i vladaše svom zemljom. Imađaše velika dela u sebi. Iđaše, praveći sebe prebeglicom, svima carevima i provođaše blud sa ženama carskim. I uzimaše belege od carica, i kad odlažaše u svoju zemlju, puštaše im beleg koji im uzimaše od žena. I tako činjaše svima carevima i rugaše im se. David reče: „O Solomone, uzmi sebi ženu, ne čini tako!“ Solomon reče: „Ako ne nađem priliku prema svojoj dobroti, neću uzeti druge.“ I nađe ženu, lepšu od svega sveta, i kad je dovede u dom svoj, i videvši je David car, reče Solomonu: „Zaista će ova lepota učiniti mnogo sablazni.“ I reče Solomon: „Gde će naći boljega od mene? Ja sam car nad carevima, ja sam mudriji od svega sveta, ja sam najlepši.“ David reče: „O, sine Solomone, kakva lepota nije prilična ljudima, pa ipak čini neprilična dela.“

Ču car kiparski kako je Solomon uzeo sebi ženu, i sazva sve careve svoje, i reče: „Koji od vas može učiniti da uzmem ženu Solomonovu, daću mu mnogo imanja.“ I nađe se jedan ispolin², i uze mnogoceno kamenje, i biser, i zlato, koje čovečji um ne može zamisliti, i odnese u zemlju Solomonovu, i prodavaše ih kao kakav trgovac. Svi, videvši, čuđahu se i pričahu carici o sviti³.

Carica reče: „Privedite mi njega ovamo da ga vidim.“ I prizvaše ga, i vide carica, i začudi se, i zapitavši ga reče: „Šta je tome cena?“ Ispolin reče carici: „O gospođo, ne priliči tebi kupiti to, zašto me pitaš.“ A carica reče: „Što tako govoriš, brate?“ A ispolin reče: „To u našoj zemlji i robinje nose.“ Carica reče: „Kad tako ruho nose robinje, da kakvo li ruho nosi carica vašeg cara?“ A ispolin reče: „Naš car nema carice, pošto ne nalazi u ovom svetu prilike, nego ako uzme caricu, spremio joj je palatu da se zvezdama igra.“

Carica u tajnosti reče: „Da li bi hteo mene uzeti?“ — „Zaista bi se radovao tvojoj krasoti, a ti njegovoj“ — reče. I reče mu: „Kako da me odvedeš njemu?“ A on reče: „E, ukradi ključe crkvene⁴, i daj ih meni.“ A ona ukrade ključe i dade ih njemu. Ispolin joj dade bilje i ona umre. I ispričaše Solomonu. Solomon se začudi kakva bi to carici naprasna smrt. I reče Solomon: „Opalite joj dlanove, da ne učini delo koje mi otac David reče.“ Tako i opališe. Tada reče Solomon: „Položite je u grobnicu, napolju joj ostavite ruke da ih gledam kad dolazim, jer mi draga beše.“

I dođe ispolin u noć, izvadi je i napoji biljem, i ožive. I unese je u lađu, i dade je caru kiparskom. I car je učini ženom.

Solomon reče: „Istinu mi reče otac moj David.“ Obiđoše svu zemlju i ne nađoše je. I dođe čovek i ispriča mu. Solomon reče: „Kako da je vidim je li mi to žena?“

Jedan čovek načini rukavice od mnogo kamenja i otide u Kipar, i prodavaše ih. I carica ga prizva da kupi rukavice. I kad navlačaše na ruke svoje, tada čovek vide opekotine od gvožđa na rukama njenim, i pozna je. I dođe i ispriča Solomonu.

Solomon se rastuži mnogo, i sabra sto dobro naoružanih ljudi, i uvede ih u zemlju kiparsku, praveći se kao da su ljudi toga cara. I postavi ih Solomon pri gradu koji se zvao Seof. Solomon, nazvav se kao strani brat⁵, uđe u grad. Car beše van grada.

Carica vide iz palate Solomona i pozna ga, i posla da ga prizovu. Kad uđe k njoj, upita ga carica: „Šta hoćeš ovde?“ Solomon reče: „Ti znaš koliko imađah ljubavi prema tebi, i gledajući tvoje lice umreću.“ A vojnicima beše rekao da se kriju i odmaraju blizu grada: „Kad čujete trubu, tu da se nađete.“ Carica sakri Solomona.

Kad dođe car u palatu carici, uze je za pleća i zaigra se s njom. Carica reče: „Kad bi znao Solomon da igraš sa mnom, šta bi ti rekao?“ Car reče: „Šta bi mi rekao Solomon? Ako je i veliki car, brat mi je, pošto sam ja car u svojoj zemlji. Ja te u ratu nisam uzeo nego si ti sama došla bluda radi.“

Tada carica reče: „Hoćeš li da dovedem Solomona?“ A car reče: „O luda ženo, šta govoriš? Solomon je car nad carevima, gde će se ovde nalaziti?“ A ona reče: „Ako ti dovedem Solomona, ništa mu ne govori nego ga pogubi; ako li ti reče do četiri reči, zaista će on tebe pogubiti.“ Car reče: „O ženo luda, kako će Solomon preći polje, puno je ljudi, a ti šta govoriš?“

A ona izvede Solomona, i povede ga, i jednako vikaše: „Ništa mu ne govori nego ga pogubi.“ A car reče: „Zdravo li si, Solomone?“ Solomon reče: „Zdravo sam, ali je li tebi zdravo žena?“ Car reče: „Solomone, kad bi ko došao u dom tvoj, a pre bi tvoju ženu pozdravio, šta bi mu učinio?“ Solomon reče: „Metnuo bih ga u tamnicu da leži tri dana.“

Tada ga vrgoše u tamnicu, i posle tri dana uze ga car, i učini sudište, i upita ga car i reče: „O Solomone?“ Solomon reče: „O gospodaru.“ Car reče sudiji: „Kad car cara uhvati, što mu čini?“ Solomon reče: „Pogubi ga. Ali molim ti se, care, ako sam ti i u rukama, ali sam par. Ja pogiboh žene radi. Ali ne pogubi me u tajnosti jer niko ne može znati da je Solomon poginuo, nego me izvedi u polje i obesi me o dub veliki, da svako vidi da je Solomon poginuo.“

Car ga metnu na kola, i povezoše Solomona u polje. I nasmeja se Solomon. I zapita ga car: „Što se nasmeja?“ Solomon reče: „Gospodaru, čudim se kako točak na točak useda, a oba u kal.“ Car ga zapita: „Gde ti je mudrost koju imaš?“ A Solomon reče: „Moja je mudrost otišla u smrt, jer kad je čovek gladan, nema nikakve mudrosti nego misli da se najede. I mene žalost savlada da ću od žalosti poginuti.“

Kad ga privedoše drvetu, Solomon reče: „Daj mi, brate, trubu, da potrubim na smrt, da mi je drago.“ Dadoše mu trubu osmoglasnu i pope se na dub, i zatrubi triput. Čuše ga vojnici i dođoše žurno. I uhvatiše cara i caricu. Solomon reče: „Videste li kako točak na točak useda?“ Car reče: „Gospodaru, daj mi slatku smrt.“ I tako mu pusti krv na sve žile, i umre slatko. Caricu sveza farijama⁶ za noge, i rastrgoše je. Solomon uze svu zemlju kiparsku.

Bogu našemu slava na vekove vekova. Amin.

Napomene

1. O premudrom Solomonu i ženi njegovoj — O ovom legendarno mudrom, starojevrejskom vladaru postoji niz priča, koje su prevođene iz vizantijske književnosti. Ova priča o Solomonu i njegovoj ženi prevedena je kod nas još u 14. veku. Neki motivi iz nje ušli su i u narodnu tradiciju (na primer, narodna pripovetka Jedna gabela u kao a druga iz kala u Vukovoj zbirci). — Originalni tekst: A. Arhangelskiй, Izvestiя otdeleniя russkago яzыka i slovesnosti. I A. Nauk 4. 1899. Prevod na savremeni jezik: Milivoje Bašić, Iz stare srpske književnosti, 1931.
2. Ispolin, div.
3. Svita, tkanina, čoha.
4. Da bi je mogao ukrasti kada bude sahranjena.
5. U srednjem veku vladari su se između sebe nazivali braćom
6. Farija, ili fariž, parip, konj.