Tašula ; Iz poluprošlosti

Sabrana Dela Branislava Nušića. 22, Tašula : priča iz prošlosti ; Iz poluprošlosti : beleške, crtice, sećanja ; Posmrtne besede / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Tašula
  • 1.1. Poglavlje 1
  • 1.2. Poglavlje 2
  • 1.3. Poglavlje 3
  • 1.4. Poglavlje 4
  • 1.5. Poglavlje 5
  • 1.6. Poglavlje 6
  • 1.7. Poglavlje 7
  • 1.8. Poglavlje 8
  • 1.9. Poglavlje 9
  • 1.10. Poglavlje 10
  • 1.11. Poglavlje 11
• 2. Iz poluprošlosti
  • 2.1. Terazije
  • 2.2. Trgovačka čaršija
  • 2.3. Zerek
  • 2.4. Savska aleja
  • 2.5. Šesti april
  • 2.6. Beogradski hanovi
  • 2.7. Prve telegrafske veze
  • 2.8. Srpsko brodarstvo
  • 2.9. Beograd—Zemun
  • 2.10. Francuzi na Dunavu
  • 2.11. Prva berza
  • 2.12. Beogradske kafane
  • 2.13. Prvi advokatski ispit
  • 2.14. Jedan beogradski izbor
  • 2.15. Građanska kasina
  • 2.16. Prvo strelište beogradsko
  • 2.17. Prve kulturne laste
  • 2.18. Grand hotel
  • 2.19. Kolarac
  • 2.20. Naša vojna muzika
  • 2.21. Prvi srpski koncerat
  • 2.22. Prva srpska opera
  • 2.23. Dardaneli
  • 2.24. Jedan mali roman
  • 2.25. Moralna škola
  • 2.26. Kako su se zabavljali naši stari
  • 2.27. Pozorišna kafana
  • 2.28. Gušanac
  • 2.29. Balovi naših predaka
  • 2.30. Publikum
  • 2.31. Naš Romeo i Julija
  • 2.32. Preterana usluga
• 3. Posmrtne besede
  • 3.1. Nad odrom Stevana Sremca
  • 3.2. Nad odrom Ive Vojnovića
  • 3.3. Nad odrom Milorada Gavrilovića
  • 3.4. Nad odrom Eduarda Rusjana
  • 3.5. Nad odrom Avde Karabegovića

1. Tašula

Priča iz prošlosti

1.1. Poglavlje 1

Tek što je u zoru iščezla magla, i, kao ono kad se jašmak skine sa lepotičinog lica, otkrila sve lepote sunca koje se rađa, i propustila mu prve, blage zrake da se razlome u jezersko ogledalo, a iz daleka otud začu se tutanj, kome sa ohridskoga Uč-kaleta odgovori top. Za tim se iza dima sagleda po glatkom jezerskom ogledalu gomila kaika kao jato tica, i svetlucanje sitnih belih talasića, koji za veslima ostaju kao bela pantljika na zelenim jezerskim grudima. Vesla se ravnomerno spuštaju i dižu, te čas zabelasaju a čas utonu; čini ti se kao krilo kojima ptice u brzom svome letu razmahuju.

Kaici plove lagano, stići će! Krenuli su sabaile od obala manastira Sv. Nauma pa će na konak u Ohrid, gde nose goste Dželadin-begu.

Ispred svih je izmakao jedan kaik, okićen zelenim šimširom. Na njemu su gočari i zurladžije. Pište one zurle kao manite a udaraju besno osam gočeva, još ozgo defovi i darabuke. Vazduh se čisto trese; kaik brzo seče vodu a sa kljuna njegova Ibrahim-aga, Dželadin-begov ćaja, vadi kubure i meće, našto sa ohridskog grada odgovara bezbroj prangija, te im se glas lomi kroz Galičicu; misliš zemlja se rastvara.

Na pedeset hvati za ovim, plovi tiho, mirno, gospodarski kaik. Prostran i golem, na njemu širok čardak, po ovome prostrta adžemska sidžadeta, nad čardakom na četiri motke belo svileno nebo, a ozdo postavljeno crvenom ćitajkom; sa strane perdeta od čiste damaške svile pa sabrana na gajtan kao palac debeo. Sa strane, rebra kaiku pokrivena modrom čohom, te se čoha kvasi po talasima što oko kaika igraju. Kaiku na kljunu stoji čvrsto Memed Ramov, skadarski barjaktar, te drži razvijen zelen barjak od svile. Na čardaku sedi Mehmed Škodra-paša Bušatlija i Dželadin-beg. Dole veslaju šesnaest vesala, četrnaest napred a dva kod dumena, a primaši (dumeniše) sam Nazir-beg, Dželadin-begov haznadar.

Za gospodarskim kaikom plovi ih još dvadeset i više, svi okićeni barjacima, šimširom i cvećem, te jezero, inače glatko i mirno, toga dana razdrobilo se i ustalasalo pod udarcima tolikih vesala.

A tamo, obalom od Sv. Nauma, pa sve do Ohrida, slegla se nedogledna, grdna gomila, besna Arnautija, vojska Škodra-pašina, Otud, iz guste šimširove šume, iza Sv. Nauma, samo izvire i kulja, misliš nikad prestati neće. Od manastira, pa sve do goričkoga poluostrvčića, celom istočnom obalom jezera, protegla se ta vojska te gmiže kao mrav. Pred svakim fisom vije se barjak. Tu barjak Hotski, tu Kučki, Oroški, Dukađinski i već sviju onih fisova koje je Bušatlija mogao da povede sobom na Moreju, najviše obećanjem na dobru i bogatu pljačku.

A pljačka je dobra i bila. Vidiš bosonogog i pocepane košulje Hota a zadenuo za pojas divne pištolje, srebrom okovane, i ogrnuo se džubetom, širokim šikom vezenim, koje je bogati trikalijota, posle najbolje žetve u Tesaliji, spremio sebi za svadbeni dan. U drugoga, u golim maljavim nedrima, pod pazuhom, vezena svilena kesa, u njoj su tri ili četiri stotine žutih konstandinaka, a treći, besni Dukađinac vodi uza se mladu ženu, kćer one pitome ravnice oko jenidžera na kojoj limun cvati, odnegovanu u hladu šimširove i maslinove šume. Iza svakog trećeg ili četvrtog, peti vodi konja, jal’ kamilu, jali snažno magare, a na svoj toj stoci tovar se uzdigao kao kula. Tu je oružje, srebrno i zlatno, tu odelo bogato i gizdavo, tu su ćilimovi, svilom protkani, tu su sudovi bakarni i srebrni. Po vrh svega tovara još i po koja devojka ili mlada žena koja za navek ostavlja svoje pitome grčke ravnice, svoju blagu hrišćansku veru, svoj blagosloveni roditeljski dom, te ide u divlja albanska brda da robuje i dušom i telom, bez nade i bez utehe.

A na kraju celog ovog pohoda idu, pod naročitom stražom, još deset pretovarenih kamila, plen Mehmed-pašin i, preko toga, koje na kamilama, ozgo povrh tovara, koje na konjima a koje peške, trideset devojaka ili mladih žena, sve Grkinja, lepših od lepših. To Mehmed-paša vodi koje sebi u harem a koje da učini bakšiš ovome ili onome dostu, besniku jali kumbari.

Tako se ceo taj sprovod kreće polako, zamoren od dugog puta, čisto mili, a urnebesna huka i alauka i pesma, ona duga, ravna gegska pesma, praćena pucanjem iz kuburlija i dugih šišana, prolama vazduh i odjekuje, pa se po površini jezerskoj daleko pronosi.

Gore, u vrh Galičice i Petrine, tamo gde bačije leti bačijaju, kao ono stado pred olujom, sabrali se u zbeg stanovnici lepih ohridskih sela kroz koja će ova vojska proći. Otud oni izviruju te strašljivo pogledaju obale jezerske, da vide je li im planulo selo mrkim plamenom, jesu li im pregažene njive, jesu li im potrvene livade.

Teško Ohridu tek, gde će se ta vojska tri dana odmarati, gde Dželadin-beg sprema bogati doček i odmorak silnome paši Bušatliji koji se umoran vraća iz rata na Moreju.

Vojska je ostala u polju, pred Ohridom, a Bušatlija i begovi, krene i barjaktari, ušli su u grad, u bogate Dželadin-begove dvorove, dok je sa gradske kapije još jednako treštala prangija i gruvao jedan debeli top, od onih što su ih mnoge paše i sultani ostavili po arbanaškim planinama, savlađujući snažan i dugotrajan otpor ovih gorštaka.

Pa tek kad je palo veče a ono, misliš, upalila se Petrina planina od silnih vatruština što su po njoj, u počast Bušatlijinu, upaljene; pa onda silna kandila po varoši i po vrhovima visokih minareta. Pa se razmilili kaici, misliš zvezde popadale po jezeru; svaki kaik okićen sa bezbroj kandilčića, na svakom kljunu gori luč a sa njeg smola, kao razdrobljena zvezda, kaplje u jezero i gasi se. Na svakom kaiku udaraju gočevi, pišti zurla, bije def i čampareta, a mukli glas darbukin prati tihu pesmu u kojoj se peva slava, Bušatlijina.

A gore, u gradu, sa kojega se sve to lepo vidi, i varoš i Petrina i jezero, na prostranom čardaku, zastrti adžemski ćilimovi, prostrti stamboliski jastuci; tu zamaglili dugi čibuci a klokoću nargile. U tom dimu sede Bušatlija i Dželadin-beg a okolo, redom, begovi, age, krene i barjaktari arnautski. Čas ćute, premišljaju, pogledaju u lepo zvezdano nebo, na okićeno jezero pod njima, na osvetljenu Petrinu nad njima; čas im uz pratnju saza tankoglasi toska tiho peva junačku pesmu o slavnim danima i megdanima a za tim tankostruki čočeci, oni što ih je Dželadin-beg čak iz Sereza doveo, pod živim taktom čampareta koji im na prstima igraju, krše telo i utrkuju se koja će učiniti što drskiji od onih pokreta koji izazivaju i draže.

A čas, pa sve se to uputi, utiša; samo čuješ kuckanje bogatih ćilibarskih brojanica i srkanje kafe, a Bušatlija kazuje po gde i gde što o velikim bojevima, o dalekom putu, o Ali-paši Tepelenliji, o ovome i onome.

Pa tako se gosti jednoga, pa drugoga i trećega dana Bušatlija u Dželadin-bega. A sad se već lepo ugostio i vojska odmorila, četvrtoga dana u zoru udariše gočevi i pripucaše puške i prangije im krete se vojska iz polja ohridskoga kao mrav, te na Strugu, jer odatle će se deliti. Debrani i Maćani udariće niz Drim, drugi će na Elbasan kojim će putem i sam Bušatlija.

A kad će da se oprosti Bušatlija od gostoljubivoga bega, izgrliše se triput i nasloniše obraze jedno uz drugo pa, pre no što će zaželeti domaćinu srećan ostanak, Bušatlija reče:

— Daj mi besu da se nećeš ljutiti.

Beg metnu desnu šaku na grudi.

Bušatlija kresnu oko a dotrča golobrado skadarsko momče te mu on nešto šapnu. A kad Latinče donese sanduče, sedefom i srebrom išarano, izvuče Bušatlija iz njega pedeset bogatih niza krupnoga bisera.

— Za tvoju hanumu, beže.

Beg primi i opet stavi šaku na grudi.

Za tim se okrete Bušatlija ćaji svome, pa mu reče nešto na uvo. Malo čas a ćaja dovede jedno mlado, premlado i lepo, prelepo devojče.

— Ovo tebi — dodade Bušatlija. — Biser tvojoj hanumi a biser i tebi!

Pa zatim uzjaha svoga besnoga hata, koji je pod bogatim takumom, pod teškim sedlom pokrivenim medveđom kožom a odmoran od tri dana, rzao i kopao zemlju, očekujući nestrpljivo gospodara da ga na daleki put ponese.

1.2. Poglavlje 2

Na presedlastoj ploči, onoj što se iznosi iz lepog Ohridskog Jezera i što se uzdiže nad Ohridom, leži tvrdo kale koje na gornjoj strani zatvara golema i teška Demir-kapija. U tom su kaletu bogati i prebogati dvori Dželadin-begovi. Čardaci se oslanjaju na čardake, a doksati na doksate, sve jedan viši od drugoga; kula se uznosi nad kulom, pendžeri se nižu do pendžera, odžaci se dižu do odžaka, kao klasje, a iznad svih se izdiže visoko minare.

Osamdeset odaja samo što je u konaku, a gde su ćošci i amamdžici, a gde saračane i dolapi, pa gde li arovi, ambari i podrumi.

A sa tih silnih čardaka, doksata, kula i minareta treba ti pogledati samo; hoćeš levo jali desno, hoćeš za sobom jali pred sobom, od svuda je lepotinja i krasotinja. Uspni se pred zoru kad se sunce rađa, uspni se pred akšam kad sunce pada, ne znaš kad je lepše i od kud je lepše. Gledaš na zapad, prostire se prostrana struška ravnica kroz koju belasaju bistri vali lepoga Drima, a tamo gde on u jezero pada, leži Struga kao kita cveća; gledneš li na istok, tamo se diže Petrina planina, odakle zorom sunce ističe, pod njom kitnjasta sela a, niže još, visoka Galičnica koja se dugo pod snegom beli. Na severu ti prostrana ohridska ravnica, iskićena selima, obdelana, urađena, vesela kao što su vesele nade onih argatnika što je ralom paraju. A gledaš li pod sobom, tamo je lepo Ohridsko Jezero, čas bistro i tiho a čas mutno i besno.

Eto, među tim lepotama uzdižu se dvori, a u njima gospoduje Dželadin-beg, gospoduje i gospodari. A njegova gospodstva i nije bilo na daleko; bogat je i prebogat, haremi mu puni zlata i srebra, ćemeri mu puni altna; ne boji se nikoga do Boga, a njega se boji sve što mu je za ime čulo. Nit sluša cara nit vezira, on vlada sam u svojoj državi, po svojoj glavi i po svojim zakonima.

A ti zakoni su i strogi i tvrdi, ama i pravi. Mnogome je r’szu Dželadin-beg kuću do temelja raskopao, ama i mnogome je podigao. Nit je on gledao na veru, već, eno, još i on sam davao je svake godine po tulum zejtina manastiru Dečanu, a najlepše svoje selo i čiflik Lubaništu poklonio je manastiru Sv. Naumu.

Tako je on gledao na veru. Ako je r’suz, r’suz, je; pa bio on ove ili one vere, te jednako će se i provozati jezerom na kajiku koji iz tamnica Dželadin-begovih iznosi u džaku vezan tovar do na polovinu jezera, te ga otud Redžep hapsandžija spušta jezeru na dno, da se nikad više gore ne digne. A ko je dobar i čestit, pa ma koje vere, sešće Dželadin-begu uz koleno, piće sa njim kavu i muabetisaće. Eno ga Dimitrije Terzjančić, ide u bega kad hoće a beg ga i ne zove drukče do zetom svojim, jer za njega privenča Frosinu, onu što joj seni sad poje na Ohridu:

— Frosino, mome hubavo,
Ne sedi dolu na vrata,
Da te ne vidi pašata…

Iz Janjine čak dobegla je u Ohrid, pod skut Dželadin-begov sirota Frosina, a bar da je sa čega drugog već sa lepote svoje, no lepote sa koje silni gospodar Ali-paša Tepelenlija nije mogao mirovati. Ko će odoleti onoj ljutoj sili kakav beše Ali-paša. Te sirota Frosina što će i kako će, a znađaše za pravdu Dželadin-begovu, te u njega i pod njegove skute.

Ali-paša ni tada je se ne okanu, već posla svoje ljude begu da mu vrati Frosinu. Što će beg, ne sme onakoj sili, kao što je Ali-paša, na žao a neće u grehotu, nego zovi, brže bolje, despota (vladiku) pa mu veli:

— Despot-efendija, imaš li ti kakvo momče kome je prazna kuća a ima u kući mesta, te bi se i ženio?

Vladika ne zna šta hoće beg te poče ovako i onako, a beg mu sve po redu kaže što je, te nađoše Dimitrija Terzjančića i privenčaše Frosinu, a beg odgovori Ali-pašinom sejmeninu: „Mnogo selam paši i reci mu, žao me, mnogo me žao, što mu ne mogu učiniti što ište, kao što sam uvek gotov sve mu učiniti što god zaište. Ali, eto, ta nas je nevaljala devojčura pretekla, udala se, te sad nije više devojka već žena, a ženu ne mogu mužu oteti!“

Tako se spase Frosina, ali Ali-paši od tad osta žao na Dželadin-bega, a dotad su bili u najvećoj ljubavi i milosti. A kako i ne bi kad je Sabi-Hanuma, Dželadin-begova žena, ćer rođena brata Ali-pašina.

Kad se pre ono deset godina, krete iz Ohrida čitava sila sa barjacima i džilitima, na silnim konjima, te prebrodi Devolsku reku, dovede otud nevestu Dželadin-begu iz harema najsilnijeg paše Ali-paše, ne beše ni takvijeh svatova ni takva đuvegije i neveste, kao što onda. A ime Ali-pašino i njegov dosluk beše najveći čeiz što je onda Dželadin-beg mogao dobiti. Pa taj dosluk bome i učini Dželadin-bega tako golemim i toliko znatnim.

No sem dosluka, Sabi-hanume beše i tolika lepota da joj ravne nije bilo, te niko srećniji od Dželadin-bega. Da je tu sreću samo hteo još i Alah da blagoslovi… ali je on ne blagoslovi jer Sabi-hanume osta bez poroda.

A zar taki odžak kao što je Dželadin-begov te da se ugasi; zar tako koleno te da bitiše na Dželadin-begu? Na kome bi ostalo gospodstvo i sila a na kome ime i bogastvo?

I ako je voleo Sabi-hanumu, uze uz nju Dželadin-beg i drugu ženu, ne bi li samo poroda dobio. Teško bilo Sabi-hanumi te nazida sebi dvore daleko od Ohrida, u Resnu, da tamo provede dane teške i očajne, dok Dželadin-beg drugu ljubi.

Ali ni sa tom drugom ženom beg ne dobi poroda te je i otera, da bi mu se u harem ohridski vratila lepa Sabi-hanuma.

Još dva put tako učini Dželadin-beg i još dva dvora nazida sebi Sabi-hanuma, te eno sad dvorova Sabi-hanuminih i u Resnu i u Struzi i na Petrini Planini, ali Dželadin-beg osta bez poroda, a njegov harem u Ohridu osta samo na Sabi-hanumi sa kojom i zače.

Ali će sad taj harem, eno, da ukrasi nežan pupoljak što je ponikao na plodnim jenišerskim ravnicama te da se razvije kraj lepih obala ohridskog jezera; pupoljak za koji Bušatlija reče, darujući ga Dželadin-begu.

— Biser tvojoj hanumi a biser tebi!

1.3. Poglavlje 3

Zvala se Tašula.

Bila je mlada kao jutarnja rosa, bila je lepa kao anđelak od onih što lebde oko Alahovog prestola. Samo joj deset godina; njena kosica tek joj do ramena stigla; njene grudi tek su počele da pupe a njene ručice ne bi ni mogle obgrliti, do što su poslednji put zagrlile snažno i očajno mater koja ne htede da se makne iz plamena kojim joj Bušatlijini momci užegoše krov nad glavom, krov pod kojim se, grešnica, rodila, odrasla, udomila i porod izrodila.

Kad ju je Sabi-hanuma videla, prigrlila je na grudi kao majka, jer su Tašuline oči molile za milost.

— Hanume, — rekao joj je Dželadin-beg — vidiš kakav bakšiš meni dade Bušatlija.

— I moj je i tvoj, beže — veli mu hanuma.

— Ja ću je čuvati i negovati, mene će razgovarati.

— Tebi je u amanet i dajem, hanume.

Hanuma primi taj amanet od sveg srca, te se Tašula savi oko nje, kao što se divlja lozica savija oko prvog stabla uz koje se nađe.

Sabi-hanuma joj oboji nokte k’nom i skroji joj dimlije; Sabi-hanuma je nauči da u def čuka te uz pesmu da provodi sate.

Koliko puta, padne akšam a na gornje čardake prostre čeljad ćilime i šiljtete, te tu beg i hanuma naslone se na jastuke, a mala Tašula uz svoj šareni def peva im slatkim svojim glasićem zanosne pesme. Zvezdano nebo ogleda se celo u ogledalu jezerskom; mesec i gore na nebu i dole u jezeru, te ti se čini da su nebesa, jedno nad njima a drugo pod njima a njihov čardak po sredini. Vetar tiho pirka otud sa Struške strane a, tamo, na visinama Petrine Planine, svetli kao kandilo vatra što su je ovčari na bačijama naložili i otud čak dopire, kao nejasan ali jednostavni glas, lavež pasa.

Beg leži na medveđoj koži a naslonio se na svilene jastuke; pod nogama mu nargila, zlatom iskićena, a na dušeku prema njemu hanuma, mirno i tiho sanja, nasloniv lepu glavu na belu ruku, iskićenu belenzucima od čiste srme i bisera.

Arapka Nula, što je u Sabi-hanume dok je još ova dete u oca bila, gove te pripaljuje begu nargilu i premeće žar kad ovaj zgasne. A u ćoše, kod Sabi-hanuminih nogu, mala Tašula, čas ćuti držeći prekrštene ruke na grudima a čas, kad to beg hoće, poje mekim ali zvučnim glasićem, te taj glasić pronosi se kroz onu tišinu kao malo zvono, ono što hrišćane na molitvu zove.

Mladost joj je zalečila rane, one što ih donese na duši kad prvi put stupi u Sabi-hanumine odaje. Njeno se čedo razvedrilo a oči joj se razveselile. A to mlado vedro čelo i one tople a vesele oči razgalile bi i Dželadin-begu dušu, kad se u veče, umoran od briga, povuče u Sabi-hanumine odaje. Kad god ode tamo, a ni on ni hanuma ne sede a da im nije i Tašula kraj njih, da ih razgovara, da im peva, te ne znaš ko je više zamilovao ovo dete, beg ili hanuma.

Od najlepšeg damaška što će sebi sakrojiti hanuma dimije, i njoj će; što će sebi jelek i njoj će. Ako će hanuma ići koji put u svoje dvore u Strugu, u Resan, na Petrinu, povešće i Tašulu; ako će u manastir Sv. Nauma — gde je rado hanuma hodila — povešće i Tašulu te joji dozvoliti da se u manastiru pomoli Alahu po svojoj volji i svojemu adetu.

Jednom, kad je Sabi-hanuma povela sa Dželadin-begom o tome reč, kako bi Tašula trebala da napusti svoju veru te da primi Prorokovu, odgovori joj:

— Reka sedi gde je, ako rišćanska vera ne valja, nije njen greh, a ako je dobra nije naš greh što je ne verujemo. Ni jedna vera čoveka zlu ne uči tek nek sedi svako gde je, a nek bude čovek kako treba. Nek veruje svoje a nek poštuje ono što drugi veruju, a ako kadgod sama zamiluje našu veru može joj prići.

Od tada hanuma nije taj razgovor podevala, ni Tašuli branila da u svojoj sobi veša ikonu Majke Božje i pali kandilo pred njom.

Ali vreme polako prohodi a kosica u Tašule već doprla do struka; grudi joj se iznele a ruke osnažile. Sabi-hanuma to ne vidi ali Dželadin-beg vidi, vidi i divi se detetu i lepoti što se na njem razvija.

Jednom opet u veče, u haremu, sede sami Sabi-hanuma i Dželadin-beg, a Tašula u svojoj odaji; bila danas u banji te joj se hoće ranije da legne.

Beg sedi na šiljtetu i brzo vuče iz nargile, a gleda pravo u žar i ne diže očiju odande. Hanuma ga razgovara, a on na svaku desetu jedva jednu vrati. Poznaje hanuma da je ljut kad god tako čini, ali se ne domišlja odkud ljutina.

— Da nisam nešto kabajet, beže? — pita pokorno hanuma a meće obe ruke na grudi.

Beg ćuti, ispusti dim u kolut te ponese oči za njim, prateći ga kako se razvija pod tavanicom, pa kad spusti oči, otud te se srete sa pogledom hanuminim i on ljutito oturi od sebe nargile, diže se sa šiljteta te pođe iz odaje dodajući:

— Ja neću drugi put da Tašula legne a da je ja ne vidim, ja hoću da me svaki put sačeka, hoću da me razgovori i razgali!…

Hanuma pretrnu, položi ruke na grudi i pokorno obori glavu te prošapta:

— Da je zovem, beže!

— Nemoj, neka je!

I beg ode ljutito a hanuma, čisto umorna i ubivena, pade na šiljte, nasloni glavu na ruke i zamisli se dugo i dugo. Njoj sad tek pršte pred očima ono čega se pomalo bojala u duši, ali što je mislila da je daleko, da je vrlo daleko. Tašula odrasla pod njenom rukom a njoj se još uvek činila kao bedno dete. Pazeći je i negujući je, ona je znala da čini begu zadovoljstvo, ali je računala da je i beg još kao dete gleda, da je još daleko dan kad će ona, htela ne htela, omrznuti je, jer je ipak predviđala da će u Tašuli izrasti lepota koja će joj stalno oduzeti milost begovu. Sve je ona predviđala, i u njenom srcu koje je bilo tako puno milosti prema Tašuli, ostalo je ipak nepopunjeno jedno mesto gde će smestiti mržnju ali… ona je sve to predviđala mnogo dalje, mnogo docnije a, kad je opasnost daleko, nije velika, ne smeta još.

No, ono nekoliko reči što ih večeras reče Dželadin-beg, ne kazuju li da je opasnost već blizu, da će Sabi-hanuma već skoro pohoditi svoje usamljene dvore u Petrini Planini ili nazidati sebi još jedne.

Ne prođoše samo još nekoliko dana a na onoj uzvišici, što je na drugome kraju sedlastoga brda na kome počiva uč-kale, vide Sabi-hanuma, jedne zore, majstore Debrane, a među njima Dželadin-bega, kako svojim koracima odmerava nešto i kazuje glasom kome se ne spori. I dva dana zatim, već vide kulučare; šest se sela na begovu reč podiglo, vuče kamen i pesak i kreč.

Beg, kao obično, dolazi u harem a tu je od tad uvek i Tašula, ali šta pravi i gradi niti ga ko pita niti sme da pita.

Pa ipak Nula, crna ali verna Nula, na čijem je krilu Sabi-hanuma odrasla, saznala je šta je trebalo njenoj gospodarici, donela joj je aber da to beg gradi dvore za Tašulu, jer je Tašula već toliko odrasla da joj treba zaseban harem. Tako beg hoće.

A potad, Sabi-hanumini boli i mržnja rasla je s dana na dan. Čim ta kuća bude gotova i Tašula se u nju useli, postaće i žena Dželadin-begova, njoj će ići u harem, njome će se zabavljati.

A Sabi-hanuma?… Može ići na Petrinu, tamo gde bačije bačijaju, da sluša bleku ovaca i lavež pasa; da sluša ticu noćnicu kako hukće i lupa krilima; da dočekuje zoru i večeri bez druga, bez milosti.

I što se zid, s dana na dan, više peo, što je više krovu bio, to je i njena mržnja prema Tašuli sve većma i većma rasla. Svaki kamen što su ga majstori polagali težak joj je bio, kao da su ga njoj na srce polagali. Dođe joj, gdekad, da podmetne svoja slabačka leđa pod temelje onih dvorova da ih uznese i da rasturi sve što se izidalo ali… Tašula je tu i kad ne bi onih dvora bilo!…

1.4. Poglavlje 4

Kakva je to gore u gradu graja i veselje? Što li to puče jutros sabaile top sa uč-kaleta, što oglašuje kad je barjam odavno prošao?!

Zabrinuli bi se još veseli Ohriđani koje pucanj diže iz sna, ali za pucnjem odjeknuše veseli jeci. Zazvoniše tambure i santuri a začukaše defovi, začagrljaše čampareta i zapištaše zurle; zagroktaše gočevi i uz njih tipctani i darabuke.

A po čohi prostrtoj od Sabi-hanumina harema pa ka novim konacima gazi ono lepo, sad već četrnaestogodišnje devojče, Tašula. Useljuje se u svoje hareme, u hareme koje je Džesladin-beg zastro svilom i kadifom i po kojima je rasuo zlato i drago kamenje, srmu i merdžane; u kojima je i dušeke i jastuke namirisao najskupljom levantom i zidove okadio mirisnom izmirnom.

Što se godinama teklo blaga, nametom i kulukom, aračom i pljačkom, i dobrim i zlim, sve je tu prosuo beg pred noge ovoj lepotici i opkolio je robinjama i kavazima, izmećarima im izmećarkama no od svih — on joj je najvernije i najodanije služio.

Samo toga dana kad Tašula uđe u svoje konake, pusti on na njenu reč osam apsenika hrišćana, a tri sela oslobodi od kuluka.

— I još nešto, beže, ama mi je zazor da te molim.

— Reci što je?

— Znaš da mi je moja vera mila…

— A ko ti brani verovat je?

— Neću smeti hoditi u crkvu.

— A mi ćemo crkvu doneti ovde.

I čas se u dvoru obretoše i majstori i zografi i kujundžije, i načini se crkvica u kojoj Tašula jutrom i večerom pali kandilo i moli se Božjoj Majci i zavetuje da će veru očuvati.

I dok dole, u Ohridu ogrejana tolikom milošću, Tašula sedi uz koleno Dželadin-begovo, gore na Petrini Planini, u onim usamljenim dvorima, provodi teške dane Sabi-hanuma. Čas gleda dole na jezero i Ohrid, tamo gde su njeni haremi zatvoreni, a pred haremskim joj pragom iznikla mlada trava; čas pogleda dole jugu, gde je pukla prostrana devolska ravnica, i na dnu njenom Malićko jezero i iza njega još, iza planina, tamo gde leži Janjina, slavno gnezdo njenog daidže, Ali-paše, slavno gnezdo ali rastureno.

Ali-paše više nema a ni njegove sile; njega je Sultan već pobedio, njegova je sila prošla, ni otuda se ne može Sabi-hanuma utesi nadati. Da je Ali-paša nešto živ, možda Dželadin-beg i ne bi činio ovako, jer i drugi put je on uzimao žene mimo Sabi-hanume, ali nju nikad nije toliko zaboravio, slao joj je bar selame i bakšiše a išao joj je i sam pogdekad i uvek je molio da slegne u Ohrid.

Ali sad… evo već nastao peti mesec kako se Tašula uselila u nove konake a Sabi-hanuma napustila stare, pa nikakva abera sem što, po koji put, do Petrine Planine odjeknu iz Ohrida glasi gočeva i zurla, uz koje se Dželadin-beg veseli a uz koleno Tašulino.

— Idi, Nulo, — reče jednog dana Sabi-hanuma svojoj arapki — siđi u Ohrid, otvori mi konake i razastri na sunce šehove, nek ih malo hava uzme. Posedi tamo oko toga posla dan dva, da sve vidiš, da sve čuješ te da mi sve kažeš.

I verna Nula slazi niz Petrinu te se bavi u Ohridu dan i dva i tri, a kad se vrati Sabi-hanuma donese joj aber koji joj još više omrča teške dane.

— Tašula je onejačila, doneće porod Dželadin-begu.

Sabi-hanuma je sad već znala da nikad više neće doći dan koji je ona tako željno čekala, dan, kad će je Dželadin-beg opet pozvati da slegne u Ohrid.

I kad jednoga dana dopre čak gore do vrhova Petrine težak tresak topova, koji su jedan za drugim gruvali od sabaile pa do akšama, i kadu akšam vide silna kandila na uč-kaletu i vatre oda svuda, kad ču svirku i pesmu — ona je već znala da se Dželadin-begu dobilo čedo, znala je čak i da je to čedo muško.

Njenim bolima ne beše kraja, onako kao što ni Dželadin-begovoj radosti ne beše kraja. Ako je dosad mrzila Tašulu, dušman joj je sad, dušman bez duše i bez srca.

Provodila je i noći i dane, smišljajući i domišljajući se, a jednog dana diže glavu sa jastuka, zatapša rukama te doviknu Nuli:

— Zbiraj šehove, sići ćemo u Ohrid!

1.5. Poglavlje 5

I misliš niko nije radosniji detetu do Sabi-hanuma. Gleda ga, pazi i neguje. Ona ga nosi, ona povija, ona uspavljuje, pevajući pesme, one pesme koje je nekada voleo Dželadin-beg, i koje je Sabi-hanuma, sedeći mu kraj kolena na onome visokome čardaku, pojala.

A pazi i Tašulu, pazi je lepo kao majka, te tako još i više ugađa Dželadin-begu, te će koji put i s njom prosediti veče na čardaku, kad je Tašula umorna.

Jednom tako, Tašula legla a sede Dželadin-beg i Sabi-hanuma na čardake i muhabetišu ovo i ono. Dželadin-beg ište muhabet da ga prođe gajle, jer, toga dana baš, stigao mu ozbiljan aber od Škodre, da Bušatlija zbira veliku vojsku a da ni Bošnjaci, pošto svukoše sa vezira stambolske haljine, neće zaostati za Škodra-pašom.

Takav aber sabrao je Dželadin-begu obrve nad očima a čelo pomrčao, te mu baš duša hoćaše muhabeta da se razonodi.

— Kaži štogod, hanume? — veli on Sabi-hanumi.

— Što ću reći gospodaru? — veli ona pokorno.

— Što bilo, imam gajle pa hoću da se razonodim.

— E, ako je da ti gajle rasteram, zboriću ti o tvojoj sreći, o tvome čedu.

— Zbori, zbori mi o njemu — veli joj Dželaladin-beg, i, istina, kad mu čedo pomenu, razvedri mu čelo.

— Nije veličak još — nastavi hanuma. — Inšalah, i to će biti te dostići će tvoju slavu i tvoje gospodstvo, ama opet nam treba o nečemu razmisliti…

— Šta to? — upita brzo i zabrinuto beg.

— Velim… mislim… strah me je da te ne ljutim?

— Kaži što imaš!

— Hoće li to dete ostati rišćanin po majci, jali…

Beg je sa čuđenjem pogleda.

— Jesi li manita, hanume?

— Nisam, gospodaru, — odgovori ona smerno — ali ne zborim bez sevepa…

— Ne zboriš bez sevepa, ako ti je sevep da muhabetišeš samo; a ako imaš što da kažeš, što zatežeš laf po laf, reci šta hoćeš! — dodade malo strožije beg.

— Ja bih htela ovo da kažem: Tašula o tome i ne misli; ona je dete te ne ume da misli, ali mi stariji moramo misliti! Ako će, beže, dete biti musliman, kako i mora biti, onda je već vreme da se odvoji od majke; ona se s tim detetom pred ikonom moli, tom detetu pop molitve čita, pa onda… ona hoće i da ga krsti.

Kad i to reče Sabi-hanuma, lukavo pogleda begu u oči, pa onda obori glavu na grudi a oči na zemlju.

Preko čela Dželadin-begova prelete jedan taman oblačak; on povuče duboko u grudi hladan dim iz nargila, i zagleda se daleko, daleko tamo preko jezerske površine.

— Dobro si me dosetila, hanume… Hvala ti što mi to dete voliš kao da je i tvoje. Ti bi ga mogla uzeti sebi.

— Ako ti narediš, beže, odvešću ga sobom u Petrinu, negovaću ga i paziću ga kako se samo amanet može paziti. To dete je, beže, em Alahov amanet em tvoj. Imam li ja povećih gospodara i postarije volje do Alahove i tvoje?

Ta se reč dopade Dželadin-begu i on sasvim odluči da tako bude, a ražali se samo kad se seti Tašule.

— Biće joj žao deteta pa će zažaliti i na mene. Zar da Tašuli učinim žao?

— A što bi joj bilo žao, beže. Zar je Petrina daleko; pa dohodićeš i ti i ona, a slaziću i ja u Ohrid, kad god ti, efend’m, narediš?

— Tako, tako, hanume! još nešto… ti ćeš to najlepše, pripremi je, reci joj ti, Tašuli. I ja ću joj reći, ali je najpre ti pripremi.

1.6. Poglavlje 6

A toliko je Sabi-hanume i htela. Znala je ona koliko Tašula voli svoje dete. Odvojena mlada iz zagrljaja svoje majke, ona je bila bez igde ikoga svoga. Dželadin-beg joj je, istina, bio mio, činio joj je sve. On, Dželadin-beg koji je i samom caru odrekao poslušnost, njoj to nije mogao, njoj je bio rob. Ali opet joj je on bio tuđ, jer — jer delila ih je vera. A ovo nevino anđelče, ovo lepo i ljupko detence, kao da beše poslanik Božji. Ono joj je bilo jedino svoje, sa njim se molila zajedno pred ikonom majke Božje, te u onom malenom hramu u Tašulinim konacima, u kome su se dosad prestolu Božjem uzdizale usamljene Tašuline molitve, beše sad već još jedna duša, čista, anđeoska…

To detence, jedini rod Tašulin u ovome velikom svetu, ako odvoji od majke, znala je Sabi-hanuma koliki će bol naneti Tašuli. A za tim je ona i išla, da joj se sveti bez duše, bez srca.

Pa onda, odneti ono dete u Petrinu, te gordoga i ponosnoga Dželadin-bega naterati da svake nedelje, ili i dvaput u nedelji, dohodi radi deteta tamo i preko verne Nule pustiti reč da on radi Sabi-hanume dohodi i učiniti da ta reč i Tašuli do uha dođe.

Pa još svemu tome dodaj da je Dželadin-beg zamolio Sabi-hanumu da ona reče Tašuli. Koliko joj to vredi što će ona reći! Pa ona će umeti udesiti da joj taj nož ne zabode na jedan mah već da joj toliko ranjavi i krvavi srce; da joj seče žilicu po žilicu, da joj zadaje jedan bol dok drugi nije čestito ni minuo.

A koliko rana i bolova nosi ona u svom srcu; koliko je njeno srce raskrvavljeno; pa zar da joj ne plati kad joj je već došlo pod ruku i kad je Sabi-hanuma tako majstorski udesila da joj pod ruku dođe?

Sutra ujutru već, tek što se Tašula vratila iz svoje crkvice gde je jutarnju molitvu rekla, dočeka je Sabi-hanuma kao nikada dotle, te je sama služi lokumom i kavom.

— Ne čini zahmet, hanume! — veli joj Tašula.

— Eh, za tebe k’zm i poveći bih zahmet teglila.

Pa je posađuje na šiljteta i prihvaća dete da ga ljubi i grli.

— Istina, Tašula-hanume, nikad ne zborimo; što ćeš ti sa svojim detetom? Ako ćeš ga u svojoj veri, vreme mu je krst da primi… taki je adet kod vas a dete je već veličko.

Tašula preblede jer to beše muhabet koji je ona htela da izbegne; znala je ona da dete neće moći zadržati u svojoj veri, ali bi htela da bar ne misli na to.

— O što taj laf, hanume? — veli joj Tašula kad se već pribrala — kako gospodar naredi onako će biti.

— Imaš hak, k’zm — nastavlja lukavo Sabi-hanuma — ali ja kao velim, beg sluša tebe; ne ima tu pod nebom što ti on neće učiniti, te ako ti je volja zadržati dete u svojoj veri, učiniće ti valjada i to.

Tašula duboko uzdahnu i podiže pogled nebu.

— Govoriću s begom — dodade Tašula, te pogleda kroz kaveze ne bi li presekla taj laf.

Poćuta i Sabi-hanume, uze jedan lokum i jedan gutljaj vode pa će opet nastaviti.

— Jutros nešto upita me beg, kako ja mislim o tome.

— Pitao te? — obrnu se usplahireno Tašula.

— Onako… koliko da muhabetišemo, — dodade Sabi-hanuma nemarno.

— A šta si mu ti kazala, hanume?

— Pa šta sam mogla da mu kažem… dete je veličko, gospodar je gospodar i meni i tebi i detetu, pa rekoh, kako on naredi.

— A je li on što rekao? — pita nestrpljivo Tašula.

— E, pa rekao je; on veli da dete mora primiti našu veru; ne može, veli, njegov sin biti kaurin.

Tašula teško uzdahnu a Sabi-hanuma nastavi:

— Pa on još misli da dete odvoji od tebe…

— Da ga odvoji?

— Jest, veli, ti si rišćanka, u tvojoj su kući ikone i popovi, ti se moliš tuđem Bogu, a dete treba od malena držati u turskoj veri. Pa… reče mi beg i zamoli me da ja uzmem dete kod mene u Petrinu.

Tašula samo što ne ciknu, ali joj na oči naiđoše dve teške suze, i uze da diše brzo kao da je nešto guši i kao da u odaji nema dovoljno have.

A Sabi-hanuma vidi sve to pa nastavlja lagano da zabada nož sve dublje i dublje, i da joj krvavi dušu.

— Pa, k’zm, opremi ako hoćeš dete, jer ja ću kroz pet dana da se krenem na Petrinu!

Tu Tašula ne mogade da se uzdrži, već joj grunu potok suza, i teško pisnu, i zari glavu Sabi-hanumi u nedra, da je ova uteši i ne sluteći šta u Sabi-hanuminim nedrima počiva.

1.7. Poglavlje 7

Kad ono prođe, kao zadnji Božji dan, kroz lepu Tesaliju Bušatlijina vojska rušeći i paleći, šinu plamen i sa krova koji je pod sobom štitio ognjište na kome se rodila i odrasla Tašula. Majka ne htede ni da makne iz toga plamena, ostade na zgarištu da joj se malo čas skrha zapaljen krov i da je zatrpa, Ali, iako niko za nju nije mario što neće sa zgarišta da se makne, marili su Bušatlijini čauši za prekrasno devojče koje je u zagrljaju držala. I bilo je muke otrgnuti ga iz majčinog zagrljaja; majka je uporno htela dami ćer sa sobom sahrani pod žeravicom, a ćer se uporno, očajno branila da se ne opusti iz majčinog zagrljaja. Pa kad je sila učinila svoje, očajna majka nije imala veći, nije imala svetiji amanet da isporuči ćeri nego, kao ranjena orlica, ciknu:

— Veru, veru čuvaj!… — a u tom već zatutnja i sruši se krov, sruši se gomila žara i zatrpa nesrećnicu na oči detetu, koje pištaše u naručju jednog Bušatlijinog bašibozuka.

I od tada taj poslednji krik nesrećne majke neprestano živi u duši Tašulinoj, i od tada, pred ikonom majke Božje, ne trne kandilo kao što od sada neće sanuti suza u oku Tašulinom.

Zar Bog njoj nije poslao ovoga anđelka. da je teši; zar joj Bog nije dao još jednu dušu, da bi mu se dve združene duše zajednički molile toplom molitvom?!

Da li je i ona, kao i njena majka, osuđena da joj otrgnu čedo i da ga vode u daleke strane, tuđu veru?! I neka bi im bilo, ali — neće li ta vera odvojiti ovo dete za uvek sa materinskih grudi, neće li ona biti jednoga dana svome detetu ili ovo njoj tuđe!

Evo, još sad, pa hoće da ga odvoje, jer se na majčinim nedrima ne može odnegovati, jer se na majčinim nedrima ne može dovoljno naučiti tome da mrzi materinu veru.

Tako je Tašula, kvaseći meke jastuke gorkim suzama, premišljala prvi dan, tako je premišljala drugi dan. A kad bi, te svanu zora trećega dana dana i budnu je zateče na jastuku, ona diže tešku glavu i zagleda se dugo i dugo u ikonu matere Božje.

Rešila je šta će, rešila je i kako će, te da zadrži za uvek kraj sebe svoje čedo.

Bila je nedelja, ozdo sa manastira Sv. Jovana, udarila je tiho kambana te dopirali glasi i do Tašulina harema; u bešici, pod ikonom, spavalo je slatko i zadovoljno Tašulino čedo — samo Tašula hodila je po sobi, tavna i mirna pogleda, raspletenih vlasi i raskrvavljenih usana.

Ona otvori pendžere i nasloni glavu na rešetke te se zagleda daleko, tamo preko jezera, put Sariđolske strane, i daleko tamo, preko gora i planina, preko reka i poljana opazi ona pitomu jenišersku ravnicu, opazi svoju kućicu, spazi plamen koji joj krov ruši i vide majku svoju pod tim plamenom. Sve to vide dušom svojom, i to joj okrepi izlomljenu dušu. Diže se s pendžera, te priđe ikoni da i od nje potkrepljenje traži. Kleče pod njom i ispovedi se, i reče materi Božjoj kakav greh misli učiniti. I njoj se učini da joj i majka Božja odobrava, da joj prašta, pa se diže, lagano, mirno, te priđe kolevci i uze čedo u naručje, celiva ga materinskim poljupcem i steže ga očajničkim zagrljajem, zagrljajem silnim, zagrljajem samrtničkim.

Ostade tako dekik, dva, tri, četiri, dok ne oseti na svojim golim nedrima hladno, studeno lice detinje, a tada pisnu kao tigrica i mrtvo dete spusti pred ikonu…

1.8. Poglavlje 8

Posle mnogo dana i mnogo noći, posle suza koje je tih dana i tih noći prolila pod ikonom Majke Božje, Tašula je jednog dana digla glavu, ne utešena ali umirena jer verovala je da je ugodila Bogu a veri poslužila.

Otada se svako jutro dizala te raspletene kose, čim kambana u gradu oglasi jutrenje, odala tamo gore gde leži Imaret-džamija sa koje se tako lepo dogledaju sve jezerske strane. Tu, pod tom džamijom uznose se ponosito četiri mlada kiparisa a među njima uzdiže se sveža humka, koja pokriva žrtvu Tašuline vere i ljubavi.

Tu ona pali svećicu, tu se moli Bogu odsad, i detetu i sebi za dušu.

Ogradila je grob niskim šimširom a zasadila ga šebojem i zumbulom, karanfilom i zambakom, a kod glave detinje ponikao feslijen (bosiljak), te kad Tašula nasloni svoju glavu sa raspletenom kosom na grob, a ona misli to duša detinja miriše, pa srče i pije onaj miris, kao žedan što bi pio. A dok srče dušu detinju, zaliva cveće suzama, suzama što joj iz duše teku, te se tako kroz miris i suze sastaju i grle i ljube dve duše, duša detinja i duša materina.

Tako je Tašula hodila svako jutro, tako se svako jutro grlila sa svojim čedom, tako danima, tako mesecima.

A dole u dvorima Dželadin-begovim bilo je i dalje sve veselo i zadovoljno od onoga dana od kad Dželadina-bega prođe prva žalost, jer se na k’smet ne sme žaliti a da se Alah ne vređa. U Ohridu su zvonile tambure, lupali defovi, čagrljala čampareta i orile se zurle, a uz njih pevale se pesme samo o lepoti i o sreći Tašulinoj. A Tašula, kad se s groba detinja vrati, okićena ćitajkom i širitom, srmom i kadifom, dragim kamenom i zlatom, okružena i služena ropkinjama i robovima, milosno se smešila kraj kolena Dželadin-begova i bono je uzdisala kraj ikone Majke Božje.

Da je znao Dželadin-beg za onaj teški zločin ili da ga je znala Sabi-hanuma?!… Niko ga živi nije znao do ikona Svete Bogorodice, kojoj se Tašula ispovedila i od koje je isprosila hrabrosti pred zločinom.

1.9. Poglavlje 9

A jednoga dana dopade konjanik u dvore Dželadin-begove. Konj pod njim oznojen i posustao; umoran i prašnjiv a ište žurno od ćaje da ga pusti pred bega.

— Beg je još u haremu — veli mu ćaja.

— Moram ovaj dedik njemu; reci mu važan aber šalje mu Ustref-beg iz Bilište.

Ode ćaja te zalupa na haremski, baštenski kapidžik a odazva se otud crnica Nadžije, te joj on isporuči kroz kapidžik da je došao glasnik i da ne sme ni jedan dedik da ispusti.

Dželadin-beg ostavi Tašulu, kraj koje je pio nargilu pa se ispe na selamlik te zatapša šakama da mu puste glasnika. Ovaj uđe pa uze duboka temena, a skut od begova mubeta prinese ustima i čelu.

— Govori! — oseče se beg, pa sede na sidžade i zagleda se kroz pendžer u bistro jezero.

— Mnogo ti selam, beže, od tvoga dosta i brata Ustref-bega. On žali što ti po meni ne može bolje glase isporučiti ali ovi što ti ih donosim nisu dobri. Padišah opremio silnu vojsku; dva glasnika jedno za drugim dođoše iz Kostura, jedan maksuz do Ustref-bega a jedan prođe kroz Bilištu te ode Korči. Prvi reče: begovi kosturski imaju aber da ima na sto hiljada carske vojske, a drugi je pope i na dvesta. Vodi ih glavom veliki vezir Rešid-paša. Vojska mu je sve sam Ćurd i Karamanlija; nosi trista tovara baruta; vuče sedam topa od onih što gradove ruše i vodi stotinu kamila natovarenih puškama te razdaje đaurima da se dižu protiv svojih gospodara.

Dok je glasnik tiho, zamornim glasom ali tačno kao iz knjige govorio, Dželadin-beg koji se prvo zagleda u svetlo ogledalo jezersko, okrete glavu i oštro pogleda glasnika u oči a za tim mu se duboko pustiše veđe i jedna kaplja znoja pojavi se na čelu. On se diže sa sidžadeta te ne dade glasniku da se u govoru odmara već povika:

— Govori dalje, dalje, dalje!

— Efend’m — nastavi glasnik, — Kosturski su begovi još javili Ustref-begu, a on javlja tebi i moli te da pošlješ glasnike Struzi i Elbasanu, Dibri i Poreču a ponajpre Škodra-paši Bušatliji, jer na njega i Husejin kapetana Sultan je i poslao svu ovu vojsku a ostale begove i paše koji ne pristaju uz sultana, samo usput robi i pali.

Tek što glasnik dovrši svoj aber i siđe dole da pogleda konja i sebe a po Uč-kaletu ohridskom nasta neko komešanje. Tri se konja osedlaše, tri se glasnika opremiše; prvi Struzi, odakle će glasnici Elbasanu; drugi Debru pravo, a treći Poreču i četvrti kajkom još u Pogradec.

Osim toga uputi Dželadin-beg četiri pandura u Sariđol ispod manastira sv. Nauma, da tamo siđu i sede u tom selu, da paze dobro i čim što opaze da jave. Naredi još i dvojici momaka da nađu nekoliko vlaha, ovčara, da se s njima popnu na Galičnicu te odatle dobro motre. Sa Galičnice se divno vidi sva Devolska ravnica, sve do Malićkoga jezera i Korče, vidi se reka Devol i vidi se sve do Bilište; vidi se cela Prespa, njena ravnica i njena jezera; vidi se sva ohridska ravnica, jezera i sve njegove obale. Ako odkud, odatle se može neprijatelj najpre zapaziti još za rana; ako odkud, odatle će prvi aber stići. Stoga su momci dobili zapovest da na Galičnici nalože silnu vatru i za svaki slučaj, da se vatra možda u svetlosti dana ne bi zapazili, da pripucaju ozgo deset put iz kubure, a da se ne bi desilo da se pucanj možda ne čuje u Ohridu dva će momka sa osedlanim konjima sedeti u selu Peščanima, pod samom galičkom stranom; oni će pucanj morati čuti i odmah poteći Ohridu.

Dok je sve to Dželadin-beg raspoređivao protekoše dva dana a trećega u zoru stiže konjanik iz Debra sa knjigom koju Mustafa-paša šalje Dželadin-begu. Do Bušatlije nije još ni stigao glasnik elbanaski da mu javi da se na njega i Bosnu krenuo veliki vezir, a on je to već znao. Stigao je glasnik preko Rumelije u Prizren, a Mehmed-paša Rotulović otpravio mu je svoga preko albanskih gora i planina.

U knjizi Bušatlija javlja Dželadin-begu sve što je ovaj već i znao, ali mu još veli:

— Ako svaki od nas ostanemo u svome gradu Vezir će jednog po jednog pregaziti i najzad sve nas uništiti. Bolje, beže, digni novac i drago kamenje što ga imaš i povedi vojske koliko možeš, te dođi Skadru. Ovde ćemo se svi pribrati te stati prema carevoj vojsci kao sila prema sili!

Dželadin-beg prouči knjigu i dva i tri puta, zapali nargile i nasloni se na pendžer pa se dugo zamisli, Veče se već spuštalo te zeleno jezersko ogledalo potamne i dođe najpre plavo a zatim modro dok mesec ne prosu po njemu žeženo zlato. Zvezde su tiho treptala i ogledale se u jezeru a vetar sa Petrine ćarlijao i hladio brižno čelo Dželadin-begovo.

Najzad prelomi se i diže se naglo sa sidžadeta te prizva sebi sve momke i pandure, robove i evnuhe. Prizva i ćaju i haznadara i barjaktara te im svima nešto žurno kazivaše, jednom jedno, a drugome drugo. Tek što noć osvoji a ono se užurba sve po gradu, konji se sedlaju i tovare, momci se opremaju i zbiraju jer sutra zorom valja im krenuti sa Dželadin-begom u Skadar.

A ćaji još naredi da opremi harem jer Tašulu će skloniti u Petrinu kod Sabi-hanume; tamo vezirova vojska neće proći, tamo je niko neće sagledati a kad prođe nevolja i kad se rat doratuje, Dželadin-beg će nazidati za nju nove dvore ako bi nešto ove popalili i porobili.

A kad tako sve uredi i naredi, Dželadin-beg prizva Tašulu sebi da još jednom nasloni glavu na njeno meko krilo te da sanja o prošlim srećnim danima i o budućim, ako mu Alah pomogne te iznese glavu.

Tih i vedar petrinski vetrić nestašno igra sa Tašulinim vlasima i hladi usijano čelo Dželadin-begovo; noć sve dublja i tamnija leže na jezersko ogledalo a zvezde sve svetlije i vedrije. Taman noć za milovanje, za poslednje milovanje Dželadin-begovo sa Tašulom.

1.10. Poglavlje 10

Sutra zorom uspe se karavan uz Petrinu, te Sabi-hanumini dvorovi, u kojima je ona dosad usamljena jadovala jade, postaše sad živi i puni stanovnika. Tu Sabi-hanuma, tu Tašula a njihov gospodar Dželadin-beg eno ga na putu. Jutros još, dok zvezde nisu utrnule, krenuo je niz Drim te kroz Malesiju da se dohvati Dukađina i slegne u skadarsku ravnicu.

Kako je tu vojsku dugim pogledom pratila Tašula i prateći je koliko je puta uzdanula, pogledajući na visoko minare Imaret-džamije, kraj koje leže onaj mali i suzama toliko zaliveni grob. Ohrid je nezaštićen; na Ohrid može svakog dana naići neprijateljska vojska velikog vezira, i Tašula ne sme da slazi dole da obiđe i pohodi grob.

Prošao je tako i dan i dva i tri, pa je minula čitava hevta a Tašula bi svako jutro sela na čardak i mutnim od suza pogledom tražila među kućama ohridskim Imaret-džamiju a pod njom ono mesto, onu svežu humku koja krije njen greh.

A kad prođe nedelja dana, zatutnja zemlja pod Sariđolom i zacrniše se obale jezerske od Galičice. To je vojska velikoga vezira probila iz Devola preko Suhe Gore te izbila na Ohridsko jezero.

Zadrhtala je zemlja pod vojskom; pred njom je hodio strah i trepet a za njom ostajali plamen i krv. To je sam glavom veliki vezir koji je iz Stambola krenuo da se ponese sa Bušatlijom i njegovim saveznicima, jer je Škodra-pašin bes čak i Stambolu pripretio.

Zadohtali su i stanovnici petrinskih dvorova; na pendžere su spustili kapke; pod odžacima pogasili vatre a sabili se svi u Sabi-hanuminu odaju te ne dišući gledaju kroz rešetke, kad će se vojska krenuti na Ohrid a kad Ohrid planuti ognjem.

A kako se iznenadiše kad vojska mesto preko jezera uze da se penje Uduniščom, zaobiđe i Ohrid i Strugu a udari pod Mokrom pa sađe kod Đura na Škumbu a otud će preko Elbasana na Skadar. Ohrid slobodan, Ohrid vojska nije pregazila; Tašula može mirno saći i sedeti u svojim bogatim dvorovima i obilaziti svoj grob, svoju utehu.

A vojska je Rešid-pašina hodila sve brže i sve dalje, dok nije izbila na more te s te strane, prve noći još po dolasku, zauze Taraboš planinu da otud naperi svoje topove u skadarsku čaršiju. I sutra dan, tek što mesec pade u sinje more a sa Taraboša grunu prvi top Rešid-pašin, te pade đule usred kaleta skadarskog da da aber Mustafinoj vojsci e je nastao krvavi dan. Alaknuše Maćani, Dibrani, Dukađinci i Malisorci i sve što se sabralo u skadarske zidine; pripuca otud duga šišana ali je Taraboš visok a šišana lagana. Naiđoše i kaici na Skadarsko jezero, u kojima se spustiše junački Hoti i Kastrati svome gospodaru u pomoć; ali ih đule sa Taraboša podavi a mutno Skadarsko jezero zakrvavi.

Čitav dan se vodila borba; čitav dan se domišljao Mustafa Škodra paša, kako li će da dosadi neprijatelju, koji se popeo na visoki Taraboš a uveče legoše umorne vojske da sutra dan nastave očajnu borbu, u kojoj će Mustafa pasti i predati se, a lepi Skadar planuti ognjem od topovskih đuladi.

Još tu noć zovnu Mustafa-Škodra paša k sebi Dželadin-bega. Sedoše brižni obojica na šiljte i otpoče dug i opširan razgovor.

— Ja nemam gde — reče Mustafa-paša. — Sutra ću još pokušati da ispadnem iz grada te da jurišam na Taraboš. Ali mi je slaba vajda i slaba nada. Tukao sam se ja i dosad sa carskom vojskom, pela se ona i dosad na Taraboš, ali mi nije dosadila kao ovaj put. Ovo je prvi put što u naše planine doneše topove i uzneše na Taraboš; njihovoj se sili ne može handžarom odupreti!…

— Tako je — dodaje brižno Dželadin-beg i tiho spušta zrno po zrno na ćilibarskoj brojanici, odbrojavajući svaki dekik koji skraćuje noć i uskorava zoru.

— Nego — nastavi Mustafa-paša — hteo sam da ti kažem nešto, beže. Tvoja mi je pomoć trebala i dao si mi je, hvala ti; tvoj mi je dosluk trebao i ponudio si mi ga, hvala ti; a tvoj mi život ne treba. Što ću se sutra boriti, neću se boriti da pobedim niti pobediti mogu; boriću se da poginem, boriću se radi imena moga i rza. Pa što ćeš mi ti onda Tvoj Ohrid nisu pregazili i neće ga pregaziti; tvoje hareme nisu rasturili; tvoje bogastvo kraj tebe je, u ćemeru tvome i u bisagama tvojim. Ti mi sam reče da si sve svoje blago poneo sobom…

— Jesam, paša — odgovori brižno Dželadin-beg.

— E pa, nemoj ginuti! Daću ti ljude koji će te provesti noćas kroz vojsku te idi tvome Ohridu… — Ne dao Bog, paša, zar da te ostavim…

— Ne ostavljaš me ti, ostavio me je Alah, beže.

— I onda, zar se Rešid-pašina vojska neće pri povratku uvratiti na Ohrid; zar se on neće i meni osvetiti za ono što sam sad uz-a-te?

— Neće — reče odlučno Bušatlija, — Caru je dosta moja glava.

Dželadin-beg prevuče rukom preko brade i duboko se zamisli.

— Ti premišljaš, beže?

— Ako mi daješ izin; ako misliš da ti sutra neću valjati a ja velim nešto drugo da činim — poče mirno beg.

— A šta?

— Ako se mogu kaikom da spustim Bojanom u more, da sađem u Jegipat Mehmed Aliji, te da otud ratujem sa sultanom, ja bih išao. Meni mira sa sultanom nema; Mehmed Aliji treba blaga da može vojnu svršiti; ja mu ne vodim vojsku ali u mojim ćemerima i u mojim bisagama sve je blago moje a to je blago silno i golemo; izraniće njime Alija vojsku i godinu i dve dana, te ćemo te, pašo, osvetiti.

— Alah neka vam je na pomoći! — uskliknu paša i ta ga misao da bude osvećen, zagreja. On odmah zatapša šakama te uđe jedno momče.

— Zovi mi Kastrata Tutovića.

Dok ne nađoše Tutovića iz plemena Kastrata, Dželadin-beg i ŠKodra-paša nastaviše razgovor. Škodra-paša i sam donese te dade Dželadin-begu nekoliko ćesa sve žežena zlata te da i on, umirući, pomogne one koji će ga osvetiti. Tako se nabra u Dželadin-bega blaga koliko ne može jedan čovek poneti.

A kad uđe Tutović, paša mu se okrete:

— Tutoviću, ti poznaješ sve kaikdžije. Poznaješ li, ko bi međ njima bio šahin, te bega noćas preveo Bojanom da ga vezirova vojska ne opazi i za tim niz more spustio sve do Jeđipta.

Tutović se zabrinu kad ču koliki je to put.

— Dalek put, gospodaru, i tuđe strane; zar bi znale naše kaikdžije dotle da voze?

— Pa neka i ne voze. Ne mislim ja da oni voze do Jeđipta; neka odnesu samo bega zdrava do Drača a otud će on lasno naći druge. Znaš li, Tutoviću, ko bi bio kadar?

— Latini, gospodaru.

— Znaš li ljude?

— Znam ih.

— Idi pa spremi sve što treba. Neka se napuni kaik hranom, neka bude gotovo; kaik neka se uveze u Drim, iza Kuršumli-džamije pod Tabakmahalom; otuda će lakše poći neopažen. Za jedan sahat sve nek bude az’r!

I kroz jedan sahat, kad mesec zađe za guste oblake, otisnu se jedan kaik sa Drimove obale i naveze u Bojanu. Lagano gotovo nečujno udarahu vesla dok se ne dohvatiše Obota a tad zaroniše četiri vesla i potegoše silno, te kad prva zora zazori i prvi je vezirov top sa Taraboša oglasi, kaik uleže u sinje more i naže jugu.

Ali ovaj kaik ne doplovi do Drača, niti donese Dželadin-bega da se otud spusti u Jeđipat. Silno je blago što je sobom poneo a Latini nisu pouzdani ljudi. Kad su se vratili u Skadar, pričali su da je Dželadin-beg umro na putu ali je svako znao, da su njega živa progutali vali Jadranskoga Mora a da su blago razdelili oni, koji su ga zato i bacili u more.

1.11. Poglavlje 11

U ohridskim dvorovima sve je mirno i tiho, sve je kao što je i bilo, samo što nema još gospodara da se vrati iz vojne te da zazvone tambure i zahori se vesela pesma, pesma o lepoti Tašulinoj.

Gospodar je na vojni, već davno je tamo, a harem je sišao sa Petrine; što će mu zbeg kad je vojska obišla Ohrid, kad su konaci netaknuti ostali. Tašula i sad još svako jutro hodi na grob detinji a svako veče sedi na šiljtetu na velikim čardacima opkoljena robinjama i gavazima, izmećarima i izmećarkama, te pogleda niz široko ohridsko polje, tamo preko Sušičke Reke, hoće li naići njen gospodar Dželadin-beg.

A Sabi-hanuma, tu je takođe, u svojim dvorima koji su se nadvisili nad samim ohridskim ogledalom. Ona vuče duboke dimove iz velike nargile i snuje sitne pakosti u svojoj maloj ženskoj duši. Ona je tu samo da motri na Tašulu. Oh, kad bi Tašula, sad dok joj je gospodar na vojni htela da pogreši; kako bi to godilo Sabi-hanumi!

Ali ne, Tašula neće pogrešiti; ona svega jedan greh, greh nad gresima, nosi u duši a taj greh krije ona sveža humka zemlje, nad kojom feslijen miriše mirisom majčine duše.

Prošla je i prva i druga havta, pa prođe i treća; a kad dvadeset prvi put mesec izađe da se ogleda u jezerskom ogledalu, pade jedne tihe večeri težak glas u ohridske konake: Dželadin-beg je — alah rahmet ajlsn — promenio svetom.

Pade tužna vest i pogodi posred srca i Tašulu i Sabi-hanumu, jer obe su sad tužne udovice, u toliko tužnije što je Dželadin-beg odneo sobom i sve svoje zlato i srebro.

Sabi-hanume pisnu kao ljuta guja, ona se sa svojom vernom Nulom zatvori u svoje hareme i poče i dan i noć jadovati jade.

— Nula, Nula, — pišti Sabi-hanuma — vidiš li ti koliko sam ja sirota; ohridski će dvori opusteti bez gospodara, moj daidža propao, od njegovih dvorova nema ni kamena na kamenu, gde ću i što ću?

— Ćuti, efendm — veli pokorno Nula i prekršta ruke na grudi a savija telom — ćuti, ne žali na Alaha; nisi sama nesrećna, eto i Tašula, preotela ti je sreću a Alah je njoj preoteo.

— Tašula, je li? — pisnu Sabi-hanuma. — Nije ona nesrećna; zar je ne vidiš kako je mlada; zar je ne vidiš da je sad tek lepa; njena se lepota peva eno širom celog Ohrida; zar ti misliš da se za lepom Dželadin-begovom milosnicom neće pograbiti i age i begovi iz svih pet nahija u okolo. A ja… pogledaj, Nula, moje su čelo već obrazdale bore…

A za tim uh i ah i dan i noć i Sabi-hanumu poče jed da jede a žuč da žuči, dok jednoga dana ne pade i u postelju a postelja joj ubrzo ispi i zdravlje i snagu. Donosila joj je verna Nula iljače odakle god je stigla, i zvala je i ećime i babe i derviše, donosila joj je i amajlije, pa ništa. Kako zanemože, kako nasloni glavu na jastuke, tako je i ne diže više. Ono uh i ah, što joj i dan i noć morilo dušu, bilo je jače i od iljača i od amajlija.

A jednoga dana, baš bio prvi jesenski dan, te duhnu sa Lima vetar i posuknu jezersko ogledalo — a Sabi-hanumu nešto steže u grlu a prepuče joj u grudima. Ona se dočepa grčevito za grudi te joj pod šakom popucaše jeleci ali zadrža dušu, zadrža je još za koji čas te zovnu sebi vernu Nulu.

— Šula, meni dođe pisani sahat! — reče iznemoglo.

— Alah je milostiv! — pisnu crnica i uze svojoj gospodarici celivati i noge i ruke. — Nula, tako ti Alaha, tako ti svete vere prorokove, hoćeš li učiniti i ispuniti jedan amanet?

— Sve, hanuma-efendi, sve što želiš.

— Zakuni mi se!

I Nula reče zakletvu.

— Ali, pazi dobro, ja od tebe mnogo ištem a što ištem na samrtnom času, moraš mi ispuniti.

— Sve što išteš nije mnogo — odgovori pokorna crnica.

— Ištem život tvoj! — odgovori odlučno Sabi-hanuma pa ščepa samrtnički grčevito Nulu za ruke a zagleda joj se duboko u zenice.

— Život, hanume, daću. Ja sam kraj tebe odrasla, kao što kuče raste kraj svoga gospodara; ja druge milosti nisam znala do tvoje milosti; ja druge sreće nisam znala do tvoje sreće; ja tuđe parče hleba nisam okusila do ono koje bi mi ti pružila. Moj je život i dosad bio u tvojim rukama a ti mi ga nisi uzela, nisi mi ga uzela zato što ti sad treba. Kad si ga za to čuvala, imam li ja pravo da ti ga sad ne dam?…

— Hvala ti, Nula… jest, tvoj mi život sad treba; zato sam ga čuvala.

I tu dahnu Sabi-hanuma da se malo odmori jer joj duša još jednom naiđe pod grlo i još jednom se otrže da ne umre dok Nuli ne ostavi amanet.

— Vidiš, ja ću umreti; čare nema, milosti nema, ovo je moj pisani dan i sahat. A Tašula je živa, mlada, lepa; ona će ostati i biće srećna. I ako je Dželadin-beg odneo sve blago, dosta je i ovo što je ostalo u mojim i njezinim dvorima; po podovima leži srma i kadifa, širit i ćitajka, svila i samur; a gde su srebrni mangali i zlatni sahani i ibrici; gde su biserni đerdani i srmali-nalne, gde drugo blago i zlato na kojima Tašula spije i ije. Biće ona i bogata i mlada i lepa i… srećna. A ja to ne dam, Nula, ne dam; kad ja umirem hoću i njenu sreću da nosim sobom u grob…

— Pa ponesi, hanume! — dodaje Nula.

— Hoću i njenu sreću i njen život, razumeš li me, čuješ li me, Nula.

I njene tamne oči, na koje se već beše navukla senka smrti, zasjaktaše kao oči utvari koja gleda s one strane groba.

— Što će meni grob; ja nemam koga da ga oplače, ja nemam milosnika da ga obiđe, meni ne treba grob; čuješ li Nula.

— Čujem, hanume.

— Ovoga dekika, kad ja izdanem i ti me upali, zaždi me ognjem, ne treba mi grob.

— Hanume! — učini Nula i trže se.

— Jest, jest, to hoću ali… taj plamen u kome ću ja izgoreti neka pogori i ove dvorove… razumeš li… neka dohvati i Tašuline dvorove; neka sve izgori, celo Uč-kale a u njima i… Tašula. Jesi li razumela, Nula?…

— Jesam! — odgovori crnica.

— I onoga časa, kad to učiniš a ti skači sa ove stene u jezero. Neću ni ti da živiš, hoću da dođeš odmah za mnom na nebo i da mi javiš, hoću da mi javiš, da je i ona izgorela. Pristaješ li, Nula.

— Pristajem!

— Zakuni se! — pisnu još jednom Sabi-hanuma i izdiže se poslednjim naporom snage da zadrži život još dekik dva, da čuje zakletvu.

— Zaklinjem se — odgovori odlučno Nula a Sabi-hanuma zadovoljno ispusti glavu na jastuke i izdahnu sa osmehom, sa grkim osmehom na usnama.

A ne prođe još neki dekik samo a diže se crni i gusti dim nad Ohridom; zapišta plamen i zatutnja lom. Pisku i vrisak obavi težak i gust dim a kroz taj dim provuče se jedna crnica te dođe na hridinu što se preko trista stopa iznela nad jezerom, pomenu Alaha i rinu kroz vazduh te pljusnuše talasi jezerski nad glasnikom koji pođe Sabi-hanumi da izvesti kako crnica ume da izvrši amanet.

⁂

Kad sam 1891 godine u oktobru mesecu bio u Ohridu išao sam jednoga dana onom ulicom kojom se slavi ka jezeru, na onoj strani gde je crkva Sv. Jovana. Moj prijatelj koji me je vodio, pokaza, mi usput jednu naerenu sirotinjsku kućicu. Spolja vrlo niska mala vrata kroz koja se slazilo u malu, nečistu avliju. U avliji kućica sa izlepljenim prozorčićima i vratima poduprtim jednim panjićem. Pred kućom jedna kruška koja već valja da davno i davno ne rodi, uznela svoje suhe grane na krov; u stablo joj udareni klinci te od stabla do krova razapeto uže i po njemu neke krpice se suše. Na krovu čuvar-kuća i modra mahovina a na sučelju, gore, sedi jedna matora zelena mačka i ravnodušno nas pogleda kad otvorismo kapidžik.

Ali — Tašula nije bila kod kuće.

— Zar ovde živi Tašula? — upitah moga prijatelja.

— Eto, ovde.

— Je li mnogo stara?

— Sva je seda, jedva hodi. Biće joj valjada preko osamdeset godina.

— Vidi li se na njoj da je kadgod bila lepa?

— Vidi se, bome. Ima lepe velike oči, meko bledo svetiteljsko lice a kosu još dugu i punu nako belu kao list hartije.

— Žali li što je sad tako u nevolji?

— Ne. Onda kad su upaljeni dvorovi, ona je gola i bosa jedva iznela glavu, ali i tako sirotu, samo zbog lepote njene, prosili su je mnogi, pa i najbogatiji begovi i paše, no sve je odbila. Pa ipak mora je nešto boleti…

— Šta to?

— Vidite, čim izađe na kapidžik iz ove avlije a njene oči prvo sretnu razvale onih sjajnih dvorova gde je nekad bila sila a danas nema ni hleba da jede. To je moralo boleti pa za to i ne izlazi često iz kuće. Nezgodno je što baš ovde sedi ali joj je opština kao svojoj sirotinji, dala ovde besplatno da sedi.

— Priča li koji put što o svome grehu, o ubistvu svoga deteta?

— Nikad ni reči ali evo već tolike su godine a ona i dan danas svaki dan ide na grob i plače kao da ga je juče sahranila.

— Pa dobro, ima li prijatelja, ide li kome?

— Eto, dohodi mojoj majci. Njoj Tašula priča mnoge stvari…

— Hajdemo tvojoj majci!…

⁂

A kad sam bio avgusta meseca 1892 godine u Ohridu, hteo sam da bar ovu priliku ne propustim da se sastanem sa Tašulom.

Bilo je dockan — sahranili su je marta meseca.

Silan se kažu svet, pa čak i iz okoline, slegao.

I hrišćani i Turci, pa čak i mitropolit ohridski, otpratiše lepu i grešnu Tašulu u nove dvore.

2. Iz poluprošlosti

Beleške, crtice, sećanja

2.1. Terazije

Sve do četrdesetih godina prošloga veka, centar je srpske prestonice bio plato nad Savom, na kome se danas uzdiže Saborna crkva. Dvor, mitropolija, crkva, srpska kafana, škola, pošta, štamparija, sve se to bilo sabralo na uskome prostoru od šanca koji se spuštao gde su danas stepenice pa do današnjega muzeja princa Pavla. Na Savi je tada bio sav život i sva trgovina i to je Kneza Miloša privuklo tome središtu, za koje se verovalo da će i ostati centar buduće prestonice. Jedne nemačke novine od 1834 godine a u jednome dopisu iz Beograda, čak pišu i pominju tu nameru, veleći: „Izvan bedema Beograda, kraj Save, mnogo se sad zida. Knez Miloš hoće, kao što se govori, nove Beograd ovde za svoju rezidenciju da osnuje“.

No tada između gornjeg dela rezidencije i Save nisu postojali ovi današnji kameni stepeni, već se slazilo jednom vrlo kosom strmeni između kuće pok. prote Vujića i Stanimirovića. Kada se povodom smrti Kneza Miloša sabrala u Beograd sva porodica Obrenovića, bila je tu i Perka Bajićka. Pri odlasku ispratio je na lađu i sam Knez Mihailo, a pri povratku s lađe on zaželi da se peške popne do Saborne crkve da bi se lično uverio o teškoći saobraćaja između varoši i Save. Tom prilikom on je naredio da se odmah prave današnje stepenice i to o njegovom trošku.

Centar se srpske prestonice iz ovoga kraja prenaša na Terazije tek sa dolaskom na presto kneza Aleksandra Karađorđevića, a reći ćemo kojim povodom i zašto, pošto sa dve tri reči objasnimo prethodnu istoriju Terazija. U Beograd je dovođena voda sa Bulbuldera i sa Malog Mokrog Luga. Voda je ta sprovođena kroz zidane vodovode (đerize) od kojih je onaj prvi bulbuderski išao kroz Palilulu, Mitropolitovu baštu, preko Skadarske ulice na Čukur-česmu i Saka-češmu pa ka gradu. Drugi je đeriz išao preko Makenzijevog naselja, Cvetnog trga, pored Dvora, Terazijama kraj „Ruskog cara“ pa na delijsku česmu (današnja zgrada Akademije nauka) i „Grčku kraljicu“. Na uzvišenijim tačkama tih vodova, Turci su podizali visoke rezervoare (čitave kule) odakle se voda razvodila levo i desno u sporednije cevi, i te su se kule zvale „terazije“. Jedne takve „terazije“ bile su ispred sadanjeg hotela „Moskva“, druge gde je sada kafana „Ruski car“ i treće gde je sada „Grčka kraljica“. Najveće su bile ove na Terazijama koje se najpoznije i zadržale te otud i dale svoje ime čitavom kraju varoši.

Ta kula terazijska dugo je stajala, jer valja znati da su Terazije sve do tridesetih godina prošloga veka, bile pust kraj Beograda. Šanac, koji je ograđivao varoš od „polja“, vodio je preko današnjeg pozorišnog trga i tu se svršavala varoš. Van toga šanca bilo je polje i bare. Kakve su to baruštine i ritine bile najbolje pokazuje to, što su tridesetih godina beograđani lovili divlje plovke tamo gde je sad Kraljev dvor. Tih istih godina (naredba od 26 februara 1834) Knez Miloš je naredio da se barut drži daleko „van varoši“ na Batal-džamiji i na Batal-džamiji je, kao mestu vrlo udaljenom od varoši iznošeno i varoško đubre, i to ga je toliko bilo da je policija, zbog blizine dvora, 1861 godine rešila da počisti Batal-džamiju i tom prilikom iznela otud 170 kola đubreta.

Kada je četrdesetih godina to mesto, gde je sad dvor, kupio Stojan Simić s namerom da ga naspe i nazida kuću, beograđani su mu se smejali i nazivali ga budalom koja rasipa lako stečeno blago.

Tih godina je i Knez Miloš sve kovače i kazandžije iselio iz varoši i silom ih naterao da se nasele „van varoši“, na prazno polje na Terazijama. Svi su dobili besplatne placeve no s tim da ih zagrade. Mnogi su tada bili i kažnjavani zato što nisu pristali da prime plac te da se troše i zagrade ga.

Ilija Čarapić (sin Vase Čarapića) kao policajac u Beogradu, pod vlašću policaj-direktora Cvetka Rajovića, imao je naročitu zadaću da deli placeve na Terazijama. Ko god je pristao da zagradi, dobio je plac, ali tada mnogi ni na to nisu pristajali.

Kada je 1842 godine stupio na presto Aleksandar Karađorđević, on nije imao svoga dvora, jer su svi dotadanji konaci bili svojine Obrenovića. Toga radi država kupi kuću na Terazijama koju je ozidao Stojan Simić u bari, a koju je on lepo nasuo. To je stari dvorac koji je posle ubistva Kralja Aleksandra Obrenovića porušen. Simić kada je prodao državi ovu, sagradio je sebi drugu kuću, sadanje rusko poslanstvo.

Premeštajem dvora na Terazije, premešta se i centar prestonice i počnu se tamo graditi uglednije kuće, ali je to ipak išlo vrlo lagano i postepeno, i još su uvek tu bila polja na kojima su gomilama ležala volovska kola i stoka. Čak 1856 godine, jedan beograđanin, koji bi hteo već da se ponosi Terazijama a ne može, ovako piše preko novina: „Šta su berlinske Lipe (Unter den Linden) pa šta i sami slavni pariski ’bulevari’ prema položaju naših ’Terazija’? Dokle toliki varoški i strani svet pod berlinskim ’Lipama’ a pariskim ’Bulevarima’ najslađe časove odmora uživa i seća ih se dokle je god živ, mi promičemo kroz naše ’Terazije’ ovakve kakve su sad, gdi se tolika seljačka kola i volovi po ceo dan nalaze. Ta takoj ulici za ljubav, Pariz kuće kao gradove ruši i tolike milione izdaje“.

Ovaj ljubitelj „Terazija“ a čovek koji je video „Unter den Linden“ predlaže da se Terazije zasade, koji je predlog tek mnogo docnije, 1860 godine prihvaćen, te su tada zasađeni terazijski kesteni.

Ali i pored kestenova, koje je i tada kao i danas bilo teško održati, naše Terazije još nisu ličile na „Unter den Linden“, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je u to doba još po Terazijama plandovala stoka. Povodom toga „Vidovdan“ pod 13 majem 1861 godine, ovako cvili: „Zaista je žalosno pogledati kako su naši ljudi nehatni prema dobru i ulepšavanju same svoje varoši. Lane su po terazijskoj ulici posađeni kesteni, s namerom da se s jedne strane ulica ulepša a s druge da vremenom imamo tu prijatnu šetnicu. Pri svemu nastojavanju vlasti ipak je za ovo godinu dana više drveta polomljeno i proletos su na njihova mesta druga posađena, pa evo od to doba još ni puna tri meseca a već vidimo nekoliko drva polomljenih. A odkuda to? Zbog naše nehatosti, zbog neurednog postupka sa stokom. Naučili smo se stoku puštati da po ulicama planduje, pa od tog nepristojnog običaja ne možemo nikako da se odviknemo“.

No osim predloga da se Terazije zasadi kestenovima počelo se u to doba i ukrašavanje Terazija. Stara česma, lula uturena u kulu, vrlo je ružila Terazije, i država se nosila mišlju da tu podigne novu česmu. „Srpske novine“ od 1 jula 1858, govoreći o staroj česmi, vele: „Primetiti imamo da je nekada bila reč i o tome kao da će samo visoko praviteljstvo naše rečenu česmu iznova podići s nekim spomenikom“. Ali ta ideja osta neizvedena, pa je 1859 godine, po svome povratku u Srbiju prihvati Knez Miloš koji se reši da je o svome trošku digne, a u slavu povratka svoje dinastije. I on položi temelj poznatoj terazijskoj česmi 18 jula 1859 godine, a dovrši je 1860 godine koja je godina i na češmi označena. (Ova je češma kasnije pri uređenju Terazija preneta u Topčider i postavljena kraj topčiderske crkve).

Odmah te godine, pošto je i češma podignuta, otpočelo je na Terazijama i naglije zidanje, tako da je s proleća 1861 godine jednovremeno počelo zidanje 29 novih kuća i to 22 od tvrdog i 7 od slabog materijala.

A kada je 1862 godine otpočelo razoravanje šanaca i spajanje unutarnje stare i spoljne, buduće varoši, zidanje je na Terazijama sve više napredovalo.

U to doba počinje se misliti i na ukrašavanje Terazija. Tako aprila meseca 1851 godine, pokreće „Vojvođanka“ pitanje o podizanju spomenika Dositeju pa, kako je već u to doba govoreno i o podizanju velelepne češme na Terazijama, to taj list predlaže da se na vrh češme podigne Dositejeva statua.

Jednovremeno sa Dositejevim spomenikom koji će krasiti Terazije, pomišljalo se tada i na spomenik Karađorđu. „Šumadinka“ je u svome 4 broju od 1857 godine ovako pisala: „Prvi spomenici na koje Srbi, naročito u Srbiji, treba da misle, to su Karađorđu i Dositiju. Prvi je osnovao temelj države, drugi je osnovao temelj književnosti“.

2.2. Trgovačka čaršija

Beogradska trgovačka čaršija zaslužuje svoju naročitu istoriju, i po njenim trgovinsko-političkim težnjama i po njenome učešću u javnome životu i po fizionomiji koju ona tako naglo menja.

Pod trgovačkom čaršijom smatrala se današnja ulica Kralja Petra, koja polazi od Saborne crkve pa ide Zerekom do Dorćola. Ta je ulica doskora nosila ime dubrovačke, ranije trgovačke ulice a još ranije zvala se prosto čaršija. U to doba, delila se ona na tri dela: Glavna čaršija, Zerek i Dorćol.

U ovome člančiću pozabavićemo se Glavnom čaršijom koja polazi od Saborne crkve i ide do raskršća Knez Mihailove i Kralja Petra ulice.

Danas se u tome delu čaršije ponosno dižu zgrade ćir Mihajla Pavlovića, gazda Milana Pavlovića, Narodna banka, osnovna škola i gvozdena kuća Benciona Buli, ali ta ulica nije bila postidna ni pre pola veka, pa ni ranije. Još tada su se u toj ulici dizale ponosne zgrade, kao Mitropolija, Staro zdanje i Sloga.

No nije to fizionomija zgrada koja zaslužuje svoju istoriju, već fizionomija same čaršije, koja je za nekoliko decenija pretrpela neverovatan preobražaj. Ne može čovek čisto verovati da je za tako mali broj godina izumrla gotovo cela čaršija i da danas u celom njenom najživljem delu nema ni jedne stare firme a retko koje ili gotovo ni jedno od imena sa tih firmi da je još u životu.

Stoga i hoću da bacim jedan pogled na tu čaršiju kakva je ona izgledala između pedesetih i šesetih godina prošloga veka.

Hajde da zajedno šetamo kroz tadanju čaršiju, te da se sećamo pojedinih firmi ili, ukoliko ih se mi ne sećamo, da prizovemo stare ljude, koji će nam rado pričati o tim starim, dobrim vremenima.

Pođimo od današnje kafane „Znaka pitanja“, pa hajdemo tom stranom, kraj Narodne Banke sve do Spasićeve zadužbine. (Palate Sloge). Kad taj red svršimo, mi ćemo se opet vratiti te početi od crkve pa levom stranom.

Na samome uglu bila je kuća čuvenoga Ećim-Tome. Tu se sad diže kuća mase Stefanovića: do nje, i sad postoji onakva kakva je bila nekad, kuća koju je sebi sazidao i u njoj živeo znameniti Petar Ičko, a tu je bila i prva srpska pošta a zatim osnovna škola.

Eno prođite i sad kraj te kuće i navirite u srednji prozor donjeg sprata, pa ćete videti kako je u pragu ragastova usečena (a docnije popunjena) rupa, kroz koju su se pisma bacala, dok je bila pošta.

Staro zdanje zidao je Knez Mihailo četrdesetih godina. Na uglu je bila kafana kod Jelena, pa je kao firma postojao i jelen od bronze na samom uglu. Docnije kad je knez Aleksandar nazidao zdanije na pijaci (današnju opštinu), pa to bilo novo zdanije, prozvala se kuća u Dubrovačkoj ulici Staro zdanije a još docnije Grand hotel. U zdanju kod „Jelena“ davane su nekada i pozorišne prestave a tu je bila i „Ilirska kasina“.

Od pošte pa do Staroga zdanja bio je zid. U Starome zdanju bila je tad apoteka kod „Srpskog grba“ koju su držala braća Aca i Paja Jovanovići. No to nije najstarija beogradska apoteka. Starija je bila Delinijeva, koja se najpre nalazila na Dorćolu u Davičovom hanu.

U suterenu Staroga zdanja (gde je malo docnije bio J. Odavić) bila je radnja Braće Dimitrijevića boltadžije a do njih je držao kafanu kod „Repate zvezde“ Nikola Todorović, otac reditelja Nar. Pozorišta Save Todorovića, kojega su zbog te firme i prozvali „Nikola Repača“.

Od Zdanja je, kao i danas, išla ulica (danas Gračanička) a preko puta Zdanja na uglu bila je radnja Manojla Stefanovića i Nikole Pejnovića boltadžija, do njih odmah Vasa terzija pa onda Jovan Živković ćurčija, otac generala Mihaila Živkovića (Gvozdenog); do Živkovića na uglu, gde je sad Narodna banka, bio je čuveni bakalin (prva delikatesna radnja) Hadži Dimitrije Rošu, čija je kćer majka Glavinića biv. predsednika opštine. Taj red prekida opet ulica (današnja Car Lazareva) pa onda preko puta na uglu bio je Kapra bakaljlin, pa Braća Kasnar, prodavci igračaka, do njih Sava Šopović boltadžija a do njega Karađorđeva kuća (Sloga) u kojoj je bila radnja sa turskim espapom Lambre Papa-Borđa a za njom galanterista Dimitrije Lazarević, otac pok. dr. Radmila Lazarevića i na uglu bankarska radnja „Molerović i Fičo“.

E hajde sad opet da se vratimo Sabornoj crkvi. Toga se svi još dobro sećate da je do crkve gde je sad osnovna škola, bilo beogradsko čitalište koje je osnovano četrdeset šeste godine. U dućanima koji su bili podsamim čitalištem bio je Ruso saraf, pa do njega Riga berberin, otac Vlajka Dimitrijevića poznijeg sopstvenika kupatila. Posle plota koji je od čitališta vodio, bio je sokačić koji vodi na Kalemegdan (produženje Gračaničke ulice). U sokačiću bila je knjigovezačka radnja Vinklerova, kod kojega je stanovao i umro 1847 god. Joakim Vujić. Onda agentura za nirnberški espap Solarovića (strica generala Solarovića) do njega Đorđević boltadžija, otac dr. Voje Đorđevića, do njega Nikaruši koji je držao radnju sa sitnicama, igračkama i nirnberškim espapom, pa do njega Đorđe Belkić, ded pokojnog glumca Đorđa Belkića. U istom dućanu, gde je bio Belkić, bili su malo docnijo Karabiberović i Svilokosić. Do njih je bio Miša Arsenijević koji je najduže u toj čaršiji sačuvao svoju firmu. Pa onda dolazi Luča bakalin (otac dr. Demostena Nikolajevića), a do njega Luča ćurčija (otac pok. Đene i Mite Bimbića) pa onda Nastas Vujić (brat Koste Vujića prof.) i Joca Živković boltadžija.

Ma da sam verovatno koga i zaboravio, tek tako je izgledao taj deo čaršije tada. A koliko se danas izmenilo! Prođite pa pročitajte današnje firme.

Ono što je karakteristično to je da je tih godina većina firmi srpskih. Po broju su jaki i Cincari, a Jevrejin i Švaba, svega po jedan.

Da vam kažem još neke sitnice iz te čaršije. Kirije su dućanske, bogami, još tada bile od 10 do 15 dukata što je srazmerno vrlo velika kirija i prema današnjim. To je samo znak da je trgovina u tome delu čaršije bila pre osamdeset godina jača i življa no danas. Uostalom stari trgovci iz te čaršije pričaju da nisu zatvarali radnje bez 200 dukata pazara.

Šta li će od današnje čaršije zateći hroničar koji kroz osamdeset godina, ovako kao ja danas, prošeta njome?

2.3. Zerek

Drugu polovinu beogradske trgovačke čaršije čini Zerek. Zerekom se zvala današnja ulica Kralja Petra od raskršća sa Uzun-Mirkovom ulicom pa na niže sve do Dušanove ulice. To je najcentralniji deo i najživlja ulica staroga Beograda. Dok je u onome delu ka Sabornoj crkvi, koji se zvao Glavna čaršija, bilo i grosista i velikih radnji i magacina, dotle su se na Zereku sabrale sve zanatlije i radnje na detalj. Pa i po samim nosiocima firmi bilo je izvesne razlike između Glavne čaršije i Zereka. Dok u Glavnoj čaršiji preovlađuje potpuno hrišćanski elemenat — Srbi i Cincari — dok se u toj čaršiji nalazi svega jedan nehrišćanin, Ruso saraf, dotle je Zerek mešavina svih vera i svih rasa: Srba, Cincara, Turaka, Jevreja, Jermena i bošnjaka muslimana ako ove treba izdvojiti kao zaseban elemenat.

Uostalom, Zerek je i najstarije beogradsko naselje. Svi Turci, erlije, tu su imali svoje kuće sakrivene u duboke bašte. Sem njih, a ispod Dušanove ulice pa sve do Jalije bila je poznata jevrejska mahala. Jedva po koji cincarin starosedelac ako je tu ranije imao kuću. Tek od odlaska Turaka iz Beograda počeli su i Srbi i Cincari (a naročito ovi poslednji) da otkupljuju turska imanja i da naseljavaju Zerek.

Zerek je turska ili još verovatnije arapska reč. Po jednome tumačenju, koje je i u literaturi zabeleženo, ta reč znači: mudar, pametan, trezven, bistar. Ona se kao pridev dodaje imenu čoveka koga cene kao mudra i pametna. Tako će reći: Zejrek-Mahmud, Zejrek-Ismail i t. d. To tumačenje pretpostavlja da je u tome kraju Beograda stanovao nekada kakav zejrek i bio toliko popularan da je svoje ime prostro na ceo kraj.

Ovo mi tumačenje izgleda i proizvoljno i neozbiljno. Meni nije poznat primer da su Turci po ličnim osobinama (pridevu) nekoga čoveka davali imena mestu; oni su ga davali samo po ličnome imenu (kao i mi: Petrovac, Mihailovac, Aleksandrovac). Zejrek je verovatno termin koji obeležava izvesan oblik ili formaciju tla. Interesantno je da i u Carigradu postoji mahala koja se zove Zejrek i da i ona počiva na padini kao i naš Zerek. Postoji i u Maloj Aziji mesto koje se zove Zerek. Izgleda vrlo verovatno da su stanovnici toga mesta u Aziji naselili onu mahalu u Carigradu, kada su ga Turci osvojili i izabrali sebi sličan teren kakav je onaj u njihovome gradu. Tako je isto moguće da su ti Zerečani iz Carigrada došli zatim u osvojeni Beograd i istovetnome terenu dali ime Zerek.

Po tome imenu nazvana je i džamija, koja je u tome kraju postojala, Zejrek-džamijom iako je ona za turske vladavine imala zvanično ime Bajrak-džamija. Ta džamija i pod tim imenom i danas postoji i služi Alahu.

Pokušaćemo ovde da rekonstruišemo Zerek šesetih godina prošloga veka kako bi se stekla što bolja slika toga interesantnoga kraja naše prestonice.

Kada stanete na raskršće Uzun-Mirkove i Kralja Petra ulice, leđima okrenuti Savi a licem Dunavu, onda je s vaše desne strane bio ovaj red radnja i dućana u to doba:

Na samome uglu bila je radnja čuvenoga Jovana Papa-Naska bakalina. Do Papa-Naska bila je znamenite firma Braća M. Bodi koju je osnovao ćir Guša Bodi, čija je porodica i danas još vrlo prostrana i ugledna. Ma koliko čovek toga doba, ćir Guša je polagao jako na prosvećenost i vaspitao je svoju decu tako da mu je kćerka Anka, koja se udala za Svetomira Nikolajevića tadanjeg mladog profesora Velike škole, bila jedna od najotmenijih i najobrazovanijih dama u Beogradu.

De gazda Guše bio je neki terzija čijeg se imena ni ja ni stariji od mene ne mogu da sete. Do toga terzije bila je radnja Jove Kujundžića, oca Janićija Kujundžića, koji je docnije, u doba kada je ta manija nastala, promenio svoje ime i nazvao se Milan Kujundžić a po nazivu jedne zbirke svojih pesama, dodao svojem imenu i prezimenu još i nadimak „Aberdar“. Milan Kujundžić Aberdar bio je jedan od najagilnijih i najoduševljenijih učesnika omladinskoga pokreta, profesor Velike škole, predsednik Narodne skupštine i ministar prosvete. Bio je šurak naučnika Stojana Novakovića.

Do Jove Kujundžića bila je radnja Joze Tenešnijea koji je trgovao sa carigradskim espapom. Do Joze Tenešnije bio je Tefa bakalin, pa onda G. i G. Nuša. Jedan od ortaka ove firme bio je Kir Geras, onaj kojega je Stevan Sremac ovekovečio u svojoj priči istoga imena. Do G. i G. Nuše bila je radnja Antonija Simića, zatim jedan muhamedanac koji je držao bošnjačku robu i do njega gazda Marko Mitrović sa carigradskom robom. Do gazda Marka bila je jedna turska kafana. Tu je bilo tada i jedno sokače.

Odmah posle sokačeta bila je radnja gazda Pešikina, Ta porodica i danas još ima živih članova u Beogradu. Do Pešike je bila sitničarska radnja Maclijaha Buli a do Bulia kolonijalna radnja. Dimitrija Kumanudi, oca Koste Kumanudija profesora univerziteta, ministra i pretsednika Narodne skupštine. Do Kumanudija držali su radnju neki bošnjaci, braća koja su prodavala bosansku robu. Do bošnjaka bila je ugledna radnja sinova Bajrama Mahmuda a do njih Pešikine magaze. Do Pešikinih magaza bila je radnja Mace pekarke a do nje Mate Klozera. Do Mate Klozera bila je duvandžinica Stojana Dančevića a do ove apoteka Delinijeva. Do apoteke je bio čuveni Davičov han a zatim dućan Nikole Džange koji je držao Nikola Kiki. Na uglu, na današnjoj Dušanovoj ulici, kafana Tala (Stefanovića, kraće zvana Taletova kafana koje ime i danas nosi. Tale Stefanović je otac publiciste i književnika Pere Taletovog.

Sa Taletovom kafanom završava se desna strana Zereka od Uzun-Mirkove do Dušanove ulice.

Levu stranu Zereka, kada se pođe od današnje Uzun-Mirkove ulice, počinje ćir Nikola Šonda (otac fabrikanta čokolade i bankara Mihaila Šonde) a do ovoga Dangalo pamuklijaš, otac poznijega p-pukovnika Koste Naumovića-Dangala. Do Dangala je bila trgovina Mate Jovanovića, jedina na Zereku koja je imala firmu na evropski način. Ta firma je glasila: „Trgovina Mate Jovanovića kod pastirke“. Do Mate je bio poznati Fiča jorgandžija a do ovoga čitav niz, četiri ili pet, pamuklijaša gde se po ceo dan na ćepenku drndala vuna. Iza ovih pamuklijaša bio je sokačić a preko sokačića bakalnica Dume Jane, oca poznatoga beogradskog sudije Đorđa Jane. Do Dume je bio čiča Vasiljko papudžija a do ovoga Andreja berberin. Do berberina je bila kuća ćir-Ničina a odmah do nje znameniti Pelivan, preteča svih današnjih Pelivanovića koji su se toliko razmnožili po Beogradu. Do Pelivana je bila Hodžina kafana a zatim prostrana poljana na kojoj je bila i džamija, ova koja se i danas održala.

Ispod poljane na daljoj strmini Zereka ka Dorćolu, bio je najpre Tone piljar a do njega kuća Stojana Dančevića, pa onda magaza Petra Džehane i do nje dućan Petra Đeme koji je imao dva sina, jednog poznijeg apotekara i drugoga Vasu, darovitog boema koji je umeo pisati dosta uglađene stihove te je ispunjavao dugi niz godina stupce svih humorističnih listova.

Do Đeminoga dućana bile su magaze Mace Dukine a do ovih Nestor Kalupdžija. Do Nestora Kalupdžije, znamenita Njozina kafana a odmah do nje Milutinova kafana. Iza ove druge kafane bio je mali sokak a preko sokaka opet kafana Jovana Dere. Do te kafane bio je Blagoje bakalin a do njega Dimitrije buregdžija. Iza ove buregdžinice pa sve dole do Dušanove ulice, bio je čitav niz telalnica.

Dole, u Dušanovoj ulici bile su kasapnice i ribarnice.

Eto takav je izgledao tadanji Zerek, sav u ćepencima i sa niskim kućicama čiji se krov rukom mogao dotaći. Bilo je i nekoliko dvospratnih ali turskih kuća; jedina dvospratna ciglom zidana, propisne visine i za današnje doba, bila je kuća Dimitrija Kumanudi. Interesantno je da su prva dva dućana na vrhu Zereka s leve strane, koje su držali Jovan Papa-Nasko i Mihailo Šonda bili ostaci stare dubrovačke čaršije i zidani sasvim po dubrovačkom načinu, kamenom sa zasvođenim vratima. Ti su dućani dugo trajali i tek ih je posle svetskoga rata zbrisala nova moderna građevina koja se na tome mestu podigla.

Danas se Zerek, ponevši novo ime ulice Kralja Petra, preobrazio i po njemu se ponosito uznose četvorospratne građevine — ali u njemu nema više onoga života i onoga šarenila kakvo je bilo polovinom prošloga veka.

2.4. Savska aleja

Bilo bi to jedno od najlepših šetališta beogradskih. Zamislite ravnu i široku aleju, zasađenu stoletnim hrastovima a kraj jedne od velikih reka beogradskih. Ja mislim na onu aleju na topčiderskom drumu, koja od monopolske fabrike vodi do Gospodarske mehane. Da to bude šetalište smetaju mu nekoliko sitnih nedostataka; velika količina prašine, čađ iz fabrika koje su se načetile levom i desnom stranom druma i rojevi malarijom otrovnih komaraca koji se legu u barama što se povremeno javljaju desnom stranom druma.

Pa ipak nije bez interesa prošetati tom alejom. Hajde da siđemo s tramvaja kod Gospodarske mehane, pa korak po korak, sećajući se prošlosti i poluprošlosti svakoga onog mesta, da prošetamo sve do monopola.

Vi se, beograđani, svi sećate one novinarske zabave na Adi Ciganliji, kada ste hiljadama očekivali na obali Save da uz obalu pristane lađica, koja je saobraćala između Ade i desne obale. E tu, gde je tad pristajala lađica, baš na utoku Topčiderske reke u Savu, postojala je tada jedna starinska, prostrana kuća a preko puta ove, preko druma koji vodi u Topčider, mehana koja je istina obnovljena ali koja i sad nosi svoj stari naziv „Gospodarska mehana“.

Tridesetih i četrdesetih godina prošloga veka tu je bila važna izvozna tačka, skela, sa koje su se izvozile svinje preko Save. Jer valja znati da se tada, za vreme Turaka, nisu smele ni da uvode svinje u varoš. (Stoga je ranije od ovih godina, za vreme pune turske vlasti, skela za izvoz njihov bila još dalje, čak u Ostružnici, kao što je dunavska skela bila u Višnjici, gde je bila prva državna služba Iliji Garašaninu.

Prema tome, čim je tu bila skela, morala je biti i carinarnica. Ta carinarnica je bila u onoj staroj kući koja i sad postoji uz Gospodarsku mehanu. I mehanu i carinarnicu narod je nazidao kulukom, po naredbi gospodar-Jovana Obrenovića. A tako isto i onaj veliki magacin na obali u koji se stovarivala so koja se dereglijama dovlačila iz Vlaške i Erdelja. Ova skela i carinarnica ukinuti su i pridodati beogradskoj carinarnici ukazom od 31 marta 1865 godine.

Tu na utoku Topčiderske reke u Savu, gde je ta solara, pristao je 1859 godine 25 januara parobrod „Atina“ koji je dovezao kneževe, Miloša i Mihaila, kada je Miloš Svetoandrejevskom skupštinom vraćen na presto. Odatle su kneževi otišle drumom pa Savamalom i Varoš-kapijom u Sabornu crkvu a zatim Terazijama u Dvor.

Eto tako, samo mesto od kojega ćemo poći u šetnju, pa već ima nekoliko zanimljivosti koje treba zabeležiti i kojih se trebalo setiti, A čim jedan korak pođemo, naići ćemo na nova sećanja i nove uspomene. Odmah od Gospodarske mehane, čim se prođe Đorićeva fabrika boja, nalazi se Bajlonov mlin. A pre mlina bila je tu vodenica i to je bila, ako se ko još toga seća, „bivšina vodenica“ ili kako se zvanično zvala „Knjaževsko-parni mlin“.

Nekad je tu bila vodenica Kneza Aleksandra Karađorđevića, pa kad njega zbaciše sa prestola i nastade nova vlada Obrenovića, onda kao što to već kod nas biva, niko da pomene ime Karađorđevića. Do duše bivalo je i mnogo denunciranja što je takvu obazrivost pravdalo, ali se u tom pogledu tako daleko išlo da ni dva prijatelja nisu, u međusobnom razgovoru, smela da pomenu ime Karađorđevo. Stoga su varošani o toj vodenici uvek govorili: „vodenica bivšega kneza“ kako bi samo izbegli da pomenu ime. Seljaci iz okoline beogradske to su još više uprostili, te je nazvali „bivšina vodenica“.

Od „bivšine vodenice“ pa sve do monopola nižu se fabrika do fabrike, tako da je ovo najstariji fabrički kraj Beograda. Taj niz fabrika preseca poljana pod Topčiderskim brdom, koja se zove Senjak (a tako se zove i tramvajska stanica, pa sad i čitavo ono naselje koje se tamo naglo podiglo). Beograđani su svoja sena sve do 1857 godine držali na Kalimegdanu, na onom kraju prema Velikoj crkvi, gde je danas najživlje šetalište, a te godine im izgoreše sena te se premestiše na ovo mesto koje se sad zove Senjak. Ova je poljanica bila pre polovine prošloga veka i važna saobraćajna tačka. Jer drum, koji je od Šapca slazio u Beograd, nije tada od Ostružnice išao Makišem, kao danas, nego je išao na Železnik i Žarkovo, pa je prelazio Topčidersku reku preko Careve Ćuprije i onda se peo na brdo, kroz današnje vinograde, pa slazio ovde, kod Senjaka.

Od Senjaka do Monopola, samo je nekoliko koraka, koliko traje razmak između dve tramvajske stanice. A tu kod Monopola je doskora bila trošarinska stanica, đeram, jedna od najprinosnijih stanica od onih koje su opasale Beograd i jedna od stanica na koju su se Beograđani verovatno najviše ljutili jer im je bila nekako pod samim nosem.

U ostalom to trošarinsko nasilje trpili su i naši dedovi i pradedovi, pa kad su oni, moramo i mi. Mnogom možda beograđaninu nije ni poznato da je trošarina u Beogradu postojala još pre sto i toliko godina. Još 1792, kad su Austrijanci predali ponova beogradski pašaluk Turcima, utvrdili su knezovi sa Bećir-pašom i pismeno koliko i kako da se naplaćuje trošarina. Po tome pismenom ako se u varoš unese namirnica potrebna za ishranu „fukare“ (med, maslo, loj, sir, pastrma, brašno, pšenica, kukuruz, kože, divljač, goveče, ovca, jaja, kokoš i t. d.) plaćalo se po pet para od tovara. Ako se uvezu kola drva, davalo se jedno drvo, od kola sena malo sena a tako isto od ćumura ostavljalo se malo ćumura. A na vino i rakiju plaćalo se deset para po buretu.

Docnije, za vreme dahija, ta je trošarina pooštrena, te je naplaćivano na. pr. od kože 2 pare od oke, od oke voska 4 pare, a od namirnica uzimano je i u novcu i u naturi.

Trošarinu je ovu ukinuo Knez Miloš 1837 god. i ne sanjajući da će je jednoga dana beogradska opština opet zavesti, i to je zavesti tako da naplaćuje čak i na one artikle koje su Turci sirotinji propuštali. Knez Miloš, ukidajući trošarinu veli u motivaciji da ne nalazi za pravo da se ovaj namet naplaćuje „na one predmete koji u našoj zemlji proizilaze i troše se“.

Tako danas ne misle naši opštinari.

2.5. Šesti april

Istorija Beograda u poluprošlosti, upravo kroz ceo devetnaesti vek, puna je znamenitih dana. Ali dva su značajna datuma koja se ističu iznad ostalih svojom istorijskom zamašnošću: to su 30 novembar 1806 godine, kada je Karađorđeva goloruka raja osvojila beogradsku tvrđavu, i 6 april 1867 godine kada je taj isti beogradski grad, sa ostalima, predat Srbima i Knez-Mihailo svečano mu primio ključeve.

Prvi događaj samo kao fakat sačuvan nam je za istoriju ali kako od drugoga nismo premnogo udaljeni, pravo je da pokoljenjima koja idu za nama sačuvamo sem istorijskih i druga sećanja koja su još, starijoj generaciji, živa u pameti.

Predaja je, sa velikim svečanostima, izvršena na Kalimegdanu pre podne 6 aprila a na mestu gde je i danas sačuvana humka sa desne strane glavne staze. Na tome mestu bila je podignuta tribina na kojoj će Knez Mihailo primiti ključeve.

Već izranije otpočele su pripreme za ovaj veliki dan, Podignute su bile kapije na sve strane Beograda. Sama opština podigla je četiri kapije; jednu na Savi, drugu na razvalinama Savakapije, treću na razvalinama Stambol-kapije, kod Pozorišta, i četvrtu kod konaka. Osim opštine, podigao je i boltadžijski esnaf jednu kapiju kod Gušanca, na raskršću a magazadžijski dve, jednu kod Antuline kuće i jednu u Savskoj čaršiji.

Sam čin predaje obavljen je u 10 časova pre podne, ali je već pre toga silan svet prekrilio ulice. Naročito je mnogo sveta došlo iz Zemuna, Pančeva i okolnih sela. Svet se tiskao po ulicama, napunio prozore a peo se i po krovovima. Tada se baš gradila današnja kafana „Srpska kruna“ i skele su poslužile svetu te su krčale pod teretom, a na bedemima gradskim ispela se masa bula iz turskih harema da posmatra ovu za njih tužnu svečanost.

Tačno u 10 časova začu se turska vojna muzika iz grada i pojavi se jedan bataljon turske vojske koji se uputi na Kalimegdan i postroji kod tribine, a u isto vreme ču se sa Stambol-kapije i srpska muzika koja je intonirala marš „Drino vodo hladna“, Ona je išla pred srpskim bataljonom koje je takođe došao na Kalimegdan i postrojio se kod tribine, prema turskom bataljonu. Oficiri turski, koji nisu bili u stroju, stali su na levo krilo svoga bataljona i srpski, koji nisu bili u stroju na desno, tako da su jedni prema drugima bili.

Osim ovih, još se jedan srpski bataljon postrojio od Kalimegdana ka Stambol-kapiji, održavajući špalir putem kojim će Knez proći.

Tačno u 10 i 15 minuta, pojavi se kneževa garda i on lično, praćen pretsednikom ministarstva i celom vladom, predsednikom saveta i ostalim velikodostojnicima. U isto vreme, ali tako da je bio već pre kneza na tribini, pojavio se i paša iz grada praćen generalitetom.

Čim je Knez stigao i popeo se na tribinu, zauzeše svi svoja mesta. Desno od kneza bio je mitropolit, ministri, predsednik saveta, strani konsuli, savetnici i više činovništvo; levo paša sa generalitetom kao i naš ministar vojni sa kneževim i svojim ađutantima.

Oko tribine pritisla je prostor masa građanstva.

Čim je sve bilo u redu, paša izvadi iz svilene kese carski ferman, poljubi ga i nasloni na čelo, pa predade jednom višem činovniku koji ga na glas pročita a zatim u srpskom prevodu pročita to isto Dim. Joksić, knežev sekretar. Odmah po pročitanju fermana, izbačen je sa grada 21 topa muzike zasvirale, najpre turska a zatim srpska, svaka svoj pozdrav. U isto doba na gradu se uznese najpre turski a zatim srpski barjak i njihovo uznošenje pozdravi ponova dvadeset i jedan topovski metak.

Za vreme, dok topovi odaju počast zastavama turskoj i srpskoj, prilazi paša knezu i na malom od crvene svile jastučiću, predaje mu ključeve gradske, koje knez, očevidno potresen, prima i predaje ih ministru vojnom.

Zatim knez slazi na tribine i prolazi kraj turskog bataljona, pozdravlja vojnike, želeći im srećan rastanak i da istraju u vernosti svome caru.

I sad nastaje najsvečaniji trenutak: svečan ulazak u već primljeni grad. Dovode se konji i najpre se knez penje na velikoga jednoga belca, za njim paša, ministar vojni i njihove pratnje.

Svečan ulazak bio je ovim redom: napred na dvadeset metara, jahali su knežev i pašin ađutant; zatim sam knez a odmah za njim paša i ministar vojni i onda štabni oficiri u dva reda. Za štabovima u jednom nizu fijakera konzuli, ministri i savetnici. Sa jedne i druge strane ove procesije idu peške, održavajući špalir, srpski i turski oficiri.

Ušav tako u grad, knez se ustavio pred pašinim konakom, gde je paša odmah sjahao i dočekao kneza. Ušli su svi u konak gde je bilo posluženje a dotle su već stigle i muzike sa Kalimegdana te naizmence svirale.

Po posluženju u pašinom konaku, knez je seo na fijaker i vratio se u dvor pozdravljan usput burnim klicanjem naroda.

Toga dana posle podne, paša je naredio te je turska muzika izašla na Kalimegdan i svirala je da se veseli narod a srpska je muzika svirala u kasarni vojsci. Na Kalimegdanu je bila masa sveta, pa su građani čak, uz svirku turske vojne muzike, poveli i kolo.

Uveče je Beograd sav bio osvetljen kandilima, lučem i buradima od katrana. Pevačka društva: beogradsko, pančevačko i zemunsko, sa sto pedeset buktinja krenuli su u bakljadu i pred dvorom klicali knezu i pevali naizmence.

Valja znati da Turci nisu istog dana napustili grad. Po sporazumu oni su se u toku meseca aprila imali postepeno iseliti. Poslednji ostaci turskih četa otišli su tek 24 aprila.

Narod je bio vrlo nestrpljiv da Turci odu jer je svako želeo da što pre uđe u grad koji je kroz čitav prošli vek zadavao toliki strah građanima prestonice.

Oko 20 aprila donose beogradski listovi ovu prijatnu vest: „Čujemo da će na Đurđev-dan, kao na dan odlaska poslednje čete Turaka iz grada ovdašnjeg, 5000 Srba i Srpkinja u gradu odigrati srpske igre. Kolo će možda prvo po veličini biti u svetu“.

Međutim poslednja četa nije otišla na Đurđev-dan već sutradan. Taj je rastanak takođe zvanično obavljen jer je sa tom četom otišao i Ali-Riza paša.

Još, u 8 časova ujutru ušla je najpre naša četa u grad i onda je raspoređena straža koja je smenila turske stražare. Zatim se postrojila turska četa i krenula ka Savi, odakle će Dunavom otputovati. Na Savi je sem naših zvaničnih prestavnika, bilo i vrlo mnogo sveta a naša muzika je, pri polasku lađe, svirala oproštajne marševe. Čim je lađa izmakla od obale sa grada su pripucali srpski topovi u znak oproštaja.

Tako je završen taj istoriski čin, a sutradan donele su novine ovo: „Tako dakle, svršismo konačno rastanak naš s Turcima na današnjem pameti dostojnom danu na kom u celoj Srbiji više ni jednog Turčina nema“.

Posete su tad prolile silne pesme, u kojima vele:

Neka iz sveg grla
Peva sad Srbija
Jer sa turskog ždrla
Top na nju ne zija! i t. d.

Čim je i poslednja četa otišla, nagrnula je svetina u grad da vidi i da ga razgleda. A kako je tada u gradu izgledalo, evo kako savremenik u tadanjim novinama opisuje: „Bolnica zadaje još iz daleka takav smrad da joj se čovek približiti ne može. Putevi jadni, nenasuti šljunkom; kod nekih kapija i u šancu kod Nebojšine kule ustojala voda sa škodljivim isparenjem, koju bi treba ispustiti; desno od kule do neke kapije stoji đubre valjda od 20 godina koje tako udara da su prolazeći ljudi trčali pokraj njega da zadaju ne udišu. Možda bi dobro bilo ovo đubre u Dunav baciti. Koju god zgradu otvoriš iz svake ti na susret dođe smrad, jednom reči ova se zdanija moraju sva krečiti i oribati, ako želimo da nam se vojska ne poboli. Kad se siđe u donji grad, onda udari u glavu isparenije neke trave ’pomoćnike’ koja valja da se sva iz korena istrebi, mesto nje može bogme i detelina rastiti, česme moraće se očistiti, počem voda nije za piće a dve su škodljive već zatvorene. Pasa ima još dovoljno te gladni laju i tumaraju“…

Imao je još jedan čin da se obavi te da grad postane potpuno srpski, i taj je čin obavljen u nedelju 30 aprila. Toga dana, posle službe božje, krenuo je iz crkve mitropolit sa celim sveštenstvom i litijom, u grad. Pevajući crkvene pesme, mitropolit je obišao ceo grad, poškropio ga i posvetio svako mesto.

Kao epilog rastanku turskom sa beogradskim gradom dolazi još i prolazak Sultanov kraj njegovih zidina. U leto 1867 godine, vraćao se Abdul-Azis iz Pariza, gde je bio u poseti caru Napoleonu Prvom. Prošao je naročito Dunavom u želji da vidi Beograd. Jula 22 u šest i po sati pred veče, pojavio se od Zemuna, parobrod „Sečenji“ a za njim parobrod „Prestolonaslednik Rudolf“. Na prvom parobrodu bio je Sultan Azis a na drugom princ Izedin sa Fuad-pašom. Čim su lađe prispele kod utoke Save, počele su kraj bedema gradskih vrlo lagano da plove. Sultan je stajao na krovu lađe, opkoljen austrijskim generalima i svojim velikodostojnicima. Sa bedema gradskih pozdravljala je Sultana srpska vojska.

Tek su lađe minule grad a nastade na Dunavu užasna oluja kakva se odavna ne pamti da je bila. Abdul-Azis siđe u kabine i povuče se sam u svoje odeljenje ili preplašen burom ili savladan utiscima.

2.6. Beogradski hanovi

Hanovi kao ustanove gde odsedaju putnici, ma da nose tursko ime, nisu ustanove koje su nam doneli Turci. Oni su je zatekli na Balkanu, jer hanovi se pominju još u srednjem veku ako ne i ranije. Za znameniti Kuršumli-han u Skoplju, koji još i danas postoji, ruski pisac Jastrebov misli da je još za doba Cara justinijana. Uostalom, hanovi se pominju i u Dušanovom zakoniku u kome su propisane dužnosti stanjanina (handžije) prema putniku.

Hanove opisuju i svi stariji putopisci po Balkanskom Poluostrvu. Jedan od najstarijih opisa je onaj sveštenika Stevana Gerlaha, koji prati na putu za Carigrad carskoga poslanika Davida Ungnada 1573 godine. Gerlah u svome putopisu zadržava se baš na beogradskim hanovima i veli da u Beogradu ima četiri ili pet kamenih karavan-seraja od kojih je osobito lep Mehmed-pašin koji se sastoji od tri odelenja. „U prvom je lepi dug bezisten i dvorana trgovačka koja ima s obe strane dućane; drugo odeljenje ima u dva kata mnogo sobica gde stanuju strani trgovci koji ovamo donose i prodaju svakojaku robu. Treće odeljenje sastoji se od velikog dvorišta i velike konjušnice“.

Češki plemić Vaclav Budavec, koji je 1577 godine pratio austrijskoga poslanika Hincendorfa u Carigrad, opisuje jedan carigradski han (Karavan-seraj) koji je turska vlada stavila na raspoloženje austrijskom poslaniku. „Bio je u pravom Stambolu — veli u opisu Budovec — na Kostantinovu trgu; međutim su ostali poslanici stanovali u Galati, preko Zlatnog Roga. Spolja je izgledao (han) kao nekakav gradić. S ulice su pri zemlji bili zanatlijski dućani i radionice. Na vratima je stajala straža, jedan čauš i četiri janičara. Kad se uđe na vrata stupalo se u prostranu četvorouglastu avliju, rđavo kaldrmisanu. Pri zemlji se svud u okolo nalazili na svod arovi za sto i više konja. Na prvom boju od avlije se nalazio lep trem s mnogobrojnim stubovima i moglo se po tom tremu prvim bojem obići oko cele avlije. Iz toga se trema ulazilo u četvrtaste sobe koje su sve bile široke i dugačke po dvadeset stopa. Svetlost je u te sobice dolazila ili s ulice ili iz trema kroz okna rif visoka. Iznad svake sobice bilo je na krovu olovom pokriveno kube i pokraj njega visok odžak. Nasred avlije je bila češma. Zgrada je sva bila sazidana od tesanog neokrečenog kamena i duvari su svi gotovo bili od dima počađali. Čistote u toj zgradi nije bilo nikakve. Po sobama su hodali miši, pacovi, lasice, gušteri, skorpije i druge mnoge sitnije životinje. Poslanik Hincendorf je jednom našao u svojoj postelji zmiju te je presekao sabljom“.

Razume se da hanovi u manjim gradovima, u provinciji, nisu ni približno tako veliki i bogati kao ovi u prestonici.

Jedan putnik iz austrijske misije 1719, ovako opisuje jedan han u Beloj Palanci na Nišavi: „Sproću Palanke, na drugoj strani, ima jedna lepa mehana koju Turci zovu han ili Karavan-seraj. Ovakvih hanova ima mnogo u Turskoj. U njima se može da prenoći zabadava a Turci ih grade i za sevap. Zgrade su ove dosta velike, malo su duže nego što su široke i zidane su od kamena i pokrivene bakrom i olovom. Unutra je velika, prazna prostorija bez ikakvih soba, sem ako se ne bi sagradio kakav sobičak, kad se zna da će kakav paša da svrati tu na konak. U sredini hana ložila se vatra, oko koje putnici prostru svoje sidžade koja nose u terkijama i tu spavaju. Sa strane, pored duvara od hana, privezana je putnička stoka koja je obgrađena jednim niskim zidom tako da preko ovoga zida vide i putnici svoju stoku i stoka njih. Ovi hanovi nisu nikad bez lepe bunarske vode ako nema češme za piće i za umivanje“.

Hanova je tih bilo i po selima i drumovima koji su se podizali na mestima gde je putnik morao da konakuje. Jedan takav seoski han opisuje naš Stojan Novaković, koji je 1886 godine putovao u Skoplje te morao konačiti u Biljač-hanu. Novaković u svojim beleškama veli:

Prvi han na koji smo od naše granice naišli, bio je na jedno deset kilometara od naše granice blizu Bujanovaca i Levoga Sela, na stanicama Morave i Moravice. Ali, kako se tu beše tada gradio i montirao most na Moravi, han je već bio izgubio svoje prvašnje obličje, jer su se uzanj pokazivale barake građene za železničke radenike. Drugih deset kilometara dalje nalazio se drugi han, usred pustog mesta, na visu, prazan i bez igde ikoga u svojoj četvrtastoj ogradi, sa nešto suhote unutra. U njemu zapalismo cigare i pođosmo dalje pa prešavši visove koji taj han od Biljača rastavljaju i koji su svi goli nagi, kao sva mesta ukraj putova po Turskoj, dođemo ka Biljaču. Evo dakle, kako izgleda han Biljač koji nam se čini kao tip tih građevina i kao jedna od ponajvećih:

Glavno je u hana zidom ograđena avlija većega prostora. Avlija Biljač-hana hvataće četvorostran prostor od blizu 50—60 metara, ograđen zidom dva do tri metra visokim, sa velikom kapijom. U toj obzidanoj avliji u uglu severnome nalazi se kuća na glagolj, uza sam zid avlije, spojena s njime. Gornji, ovde zapadni deo forme G čini prostrana puna dima kujna sa badžom i ognjištem, bez odžaka. Do kujne, s prozorima okrenutim jugu, ima dosta prostrana soba sa plehanom peći i prostranim, povisokim, preko cele širine sobe krevetom, kao po našim starim mehanama. Taj je krevet hvatao trećinu sobe. Stola ni stolice nisu imali, već oko vatre nešto tronogih stolica. I soba se strahovito pušila. Po krevetu su prostrte bile asure i više ništa. Na njih smo mi prostirali svoje ćilimče i izvadili iz kola i podelili sa svojim pratiocima i saputnicima što je bilo za jelo. U hanu kao da se ne mogaše ništa dobiti, ili može biti katkad mesa, jer su se videle neke ovčije kože. Nad vatrom, o verigama, visio je kotao s vodom iz kojega su punili džezve za crnu kafu. Ispred sobe i kujne je strehom natkriljen poširi hodnik na direcima. Duža linija od glagolja bili su harovi, duži nego prednja odeljenja, kao što je i uspravna linija od G. U hanu i uz han drugo ništa nije bilo. Iza hana videlo se da se polagalo seno. U avliju se uteruju kola, ugoni stoka i t. d. Česma je pokraj hana i pokraj puta. Eto kakav je originalan tip hana.

Ovo nekoliko navoda iz pojedinih putopisaca daju dosta jasnu sliku kako su izgledali hanovi, te možemo sebi pretstaviti i stare beogradske hanove. Sem Gerlaha, skoro vek docnije pominje beogradske hanove i turski putopisac Evlija Čelebija (1661 g.). On ih čak i poimence nabraja. „Ima šest karavan-seraja — veli Čelebija opisujući Beograd. Karavan seraj Sokoli Mehmed-paše je kao kakva tvrđava s gvozdenom kapijom. U njemu ima sto i šeset odžaklija, na dva sprata je odeljenje za hareme, štala za konje i štala za kamile. Čuvari ovog karavan-seraja svake večeri udaraju u bubnjeve i zatim zatvaraju kapiju. Iznad kapije stoji ovakav natpis: ’U ovaj karavan-seraj može doći na konak svaki putnik’. U donjoj je tvrđavi karavan-seraj Sulejman-han, koji je takođe olovom pokriven i ima gvozdenu kapiju. Imaret-han je vakuf i zadužbina Jahja Mehmed-paše. U ovome hanu čovek ostane mesec dana i ništa ne plati, nego se samo pomoli Bogu za osnivaoca i odlazi“.

Evlija Čelebija veli u svome opisu da u Beogradu, sem pomenutih, ima još i dvadeset i jedan trgovački han, od kojih su čuveni: Novi han, Bezisten han, Arasta han, Šehmadin han, Čukur han, Selavi han i Pazar-jeri han.

Sve te hanove iz sedamdesetoga veka zbrisali su dugotrajni ratovi i zavojevanja koja su imala jakoga uticaja na formiranje Beograda, buduće prestonice. Jača naselja Cincara u početku prošloga veka i preduzimljivost ovih, učinili su da hanovi prestanu biti monopolom Turaka kao što je to u ranijoj prošlosti, te početkom prošloga veka, cincari kao handžije ne samo da se takmiče sa Turcima, već i preotimaju maha u čaršiji.

Hanovi u beogradskoj čaršiji bili su neobično važni trgovački centri. Tu su se zbirali trgovci iz čaršije da svršavaju svoje trgovačke poslove, tu su se sretali sa putnicima i upoznavali sa njima, čuli od njih što i poručili po njima gdešto tom i tom trgovcu u toj i toj varoši; tu su trgovci dočekivali poštu ili espap koji su im kiridžije donele iz dalekih mesta. U hanovima su se vršile trgovačke isplate i naplate; tu se razmenjivao strani novac za domaći i domaći za strani; tu su padali karavani sa tovarima i odatle se kretali u daleke gradove i, najzad, tu u hanovima raspravljala se i šira, nelokalna politika, jer je po gde koji kiridžija ili putnik prispeo iz Jedrena ili Sereza, doneo važnu vest, koju je on čuo od kiridžije ili putnika koji je tamo iz Carigrada stigao.

Beogradski su hanovi ležali u sredini ili bar u neposrednoj blizini glavne čaršije, jer je čaršija ta koja je s njima održavala veze. Svi su hanovi bili manje više istoga tipa i fizionomije, sa svima onim odlikama koje smo zapazili u navedenim opisima srednjovekovnih i poznijih hanova. Prostrano dvorište je bilo najvažniji deo hana, jer su tu stizali karavani, tu rastovarivali i tu tovarili espap. Na sredini toga dvorišta, ili gde u kraju, nalazio se bunar ili česma i pred ovom kameni valov gde se pojila stoka. U drugom ćošku dvorišta ogromno bunjište štalskog đubreta na kome handžija ishranjuje svoju živinu. To dvorište opkoljava sa sve četiri strane dvospratna zgrada u kojoj je najglavniji deo, koji ide pod celom zgradom, ar (štala) a samo kraj kapije je i mala kafanica iskićena džezvama gde se za putnike i njihove posetioce peče kafa. Na gornjem spratu koji je ceo opasan drvenim čardakom, nižu se ćelije jedna do druge. To su sobe gde odsedaju putnici kiridžije. U svakoj toj sobi sav nameštaj je jedna prostrana asura po podu i ibrik i legen iza vrata. U sobe se ulazi sa čardaka, kroz niska vrata koja su zasvođena i opervažena tesanim kamenom. Kraj vrata je mala rupa koja pretstavlja prozor i na kojoj je obično gvozdena ili drvena rešetka.

Od beogradskih hanova prve polovine prošloga veka bili su najznatniji, po živosti saobraćaja, oni u blizini glavne čaršije. Najviše ih se tada sabralo u blizini Mezulane a Mezulana je bila onde gde je danas kuća Marka Stojanovića na Kalimegdanu. Mezulana je poštanska štala gde državna pošta menja konje, odakle polazi i gde stiže.

Sasvim je razumljivo što su se i hanovi ustrojili tu, u blizini te jedine državne saobraćajne ustanove. Tako su, neposredno uz Mezulanu, bila dva važna hana: „Dautov“ i „Topal-Naskov han“, od kojih je prvi bio turski a drugi hrišćanski.

Tu u blizini, do ugla današnje Knez Mihailove i Kralja Petra ulice, preko puta „Sloge“, bio je cincarski han koji je držao neki Polivaka iz Vodena, te se po njemu zvao „Polivakin han“. A u blizini ovoga hana, na mestu gde je danas Prvostepeni sud, bio je Krstićev han, koji se smatrao više kao srpski han.

Mnogo pre Polivakinog hana, još u samome početku devetnaestoga veka, kao cincarski han važio je onaj koji je bio na mestu gde je zatim sazidano „Zdanje“, današnja železnička direkcija. Taj se han i zvao „Cincar-han“ i vrlo je verovatno da je to bio jedan od najstarijih hanova beogradskih, jedan možda od onih koji je zatekao Evlija Čelebija u sedamnaestom veku.

Nedaleko od Mezulane i od glavne čaršije bio je i Turski han, u današnjoj Vasinoj ulici, odmah do Univerziteta. Na njegovim razvalinama nazidan je danas hotel „Imperijal“. A bilo je i udaljenijih hanova.

Mala pijaca, tamo gde je danas velika zgrada Beogradske zadruge, bila je od uvek centar bosanske trgovine, jer je tu dospevao u prestonicu drum kojim se iz Bosne stizalo. U tome centru bilo je dva hana: „Kovačev“ i „Paranosov han“. Tako isto u današnjoj Dušanovoj ulici, na dnu Zereka, bio je han „Nuredin-spahije“ koji je držao stari Đoza te se po njemu radije zvao „Đozin-han“. U njegovoj blizini bio je i „Davičov han“.

Najvažniji stanovnici hanova bili su trgovci, putnici i sarafi. Sarafluk je bio tada mobilna trgovina. Izuzimajući Janaća Kumanudi, Jusu Rusa i Amara, koji su važili kao bankari, jedini je Mevorah bio saraf koji je imao stalan dućan u onoj kući u Kralja Petra ulici, gde je ranije bio konsulat a zatim dugo godina trgovački sud. To je onaj poznati Moša Mevorah koji je imao običaj reći: „Za prošlost ništa ne daje ćir Moša“.

Inače su sarafi nosili svoj espap u vreći i zalazili iz hana u han te presretali kiridžije i menjali im novac. Obično je svaki saraf negde iza hanskih vrata imao svoju asuru, koju bi prostro u jedan kraj dvorišta, seo na nju podvijenih nogu pod sobom, prosuo vreću sa espapom iz koje bi se sručile razne prljave krpe i peškirići, u koje su odvojene i vezane razne monete, i tako bi otpočeo svoj posao.

A valja znati da je tada bila silna kubura sa raznim monetama, Pristizale su kiridžije sa raznih strana sveta i donosile svakojaki novac, te je kroz našu čaršiju tada cirkulisalo sve što se novcem moglo nazvati. Da napomenem samo monete koje su meni poznate da su polovinom prošloga veka cirkulisale kroz našu čaršiju:

• austrijski dukat,
• austrijska banka od 5 forinata,
• austrijska banka od jedne forinte,
• austrijski bakar (ploča),
• austrijski taliri,
• turska rubija,
• fairlija (turska srebrna rublja od 20 groša),
• mamudije,
• bešluci,
• cvancike (na Đumruku je važio samo dukat i cvancik),
• pola cvancika,
• groševi,
• ruske rublje,

i još vazda moneta znanih i neznanih, koje su donosile ili odnosile kiridžije. A valja znati da su se tada u Beogradu sticale kiridžije iz Velesa i Pazardžika, iz Bitolja, Sereza, Drame i Soluna, iz Uzundžove i Jedrena.

Kiridžijski poziv nije bio tako običan poziv. Kiridžije su bili ljudi ne samo od zanata već i od poverenja. Njima se poveravao ne samo espap već i gotov novac da ga nose i oni su to blago, bez ikakve pismene obaveze, primali i pronosili kroz opasne puteve pune otmičara, nasilnika i razbojnika. Ti su ljudi imali na putevima ili ličnih, prijateljskih veza sa tim elementima ili su bili lično hrabri te sa svojom poslugom uvek prestavljali čitavu dobro oružanu četu, koja je ulivala respekt onima koji bi je naumili napasti.

Osem toga, kiridžije su bile i sami gazde. Tako na primer poznat je bio kiridžija Vaka iz Niša koji je imao deset čifteta bivolskih kola, pa čuveni sa ličnoga junaštva Zisa iz Sereza, koji je imao karavan od šeset konja; pa Dimitri iz Soluna koji je imao jedanaest sopstvenih kamila. Karavani sa kamilama nisu odsedali u hanovima već su kamile samo unosile espap u varoš pa su odvođene u Savamalu te su noćivale u polju kraj Savamalske Bare. Poslednji karavani kamila došao je u Beograd 1854 godine i doneo je iz Sereza duvan u balama Anastasu Hristodulu trgovcu.

Kiridžija-gazda karavana pratio bi obično svoj karavan do Smedereva i odatle bi na svome konju dojahao u Beograd, na dva dana pre no što će karavan prispeti, kako bi posvršavao ovde sve poslove, naplatio kirije, zaključio nove pogodbe, te odmah, čim karavan prispe, mogao da ga tovari i krene na put.

Takav kiridžija je bio u najboljim i intimnim odnosima sa celom čaršijom. On je svraćao kod svakoga na kafu, svako se sa njim pozdravljao i svako je dolazio u han da se vidi sa tim i tim kiridžijom, te da porazgovori i čuje novosti. Kiridžija Zisa, kojega sam gore pomenuo, bio je neobično ugledan i bogat čovek. Jednu je manu imao samo, bio je velika svađalica i prznica. Lepo je razgovarao o svemu i svačemu dok nije došlo do isplate a tu se morao uvek posvađati sa trgovcem. Ili mu je rubija izlizana, ili mu je talir pokvaren ili ma što drugo; tek on će naći razloga da se posvađa sa trgovcem. To je već poznato bilo u čaršiji i koliko god da su trgovci bili pažljivi prema Zisi, pri isplati se nije moglo proći da se Zisa ne posvađa.

Jednom se poznati trgovac ćir Guša reši da nadmudri Zisu. Ponudi celoj čaršiji opkladu u kafe da će Zisu isplatiti a da mu ne dadne povoda za svađu, te će se lepo i mirno rastati. Čaršija nije poverovala u uspeh Gušine namere i primi opkladu. Ćir Guša zađe tada po čaršiji i počne pribirati samo dukate i cvancike, kao najzdraviji novac koji se jedini na đumruku prima. Imao je da isplati Zisi hiljadu i šest stotina groša i svu tu sumu pribere on, zalazeći iz dućana u dućan, sve u novim novcatim dukatima i cvancikama, tako da im Zisa nema šta da zameri. Još uz to izračuna sumu po vrednosti koja se novcu na đumruku računa a ne u čaršiji, tako da Zisa čak i na ažiji zaradi.

Kad je došao Zisa da mu se isplati, zatekao je u dućanu Gušinom mnogo trgovaca. To su se sabrali oni koji su se kladili, da se uvere može li Ćir Guša uspeti da isplati Zisu a da se ovaj ne posvađa.

— Sedi, Zisa, — otpočeće Ćir Guša — da se obračunamo. Hoćeš li jednu kafu?

— Hoću! — odgovara Zisa.

— Evo savi i duvan. Pa jesi li izračunao koliko sam ti dužan?

— Hiljadu i šest stotina groša.

— Da nije nešto više, nemoj da se prevariš.

— Ovoliko je koliko kažem!

Izvadi Ćir Guša novac iz gvozdenog sanduka — tadanjih kasa — i poče na tezgu da ređa sve dukat do dukata, svaki nov, čist i svetao. A Zisa uzima dukat po dukat, zagleda ga sa svake strane, ne bi li mu ma šta našao, ali odista nije mogao ništa zameriti. Najzad razvi peškir, skupi šakom dukate, veza čvor i turi u silav.

— Imaš li što da primetiš? — pita Ćir Guša pobedonosno a pogleduje ispod oka u trgovce od kojih je dobio opkladu…

— Nemam! — odgovara Zisa mrzovoljno a vidiš mu na licu kako mu je čisto krivo što nema razloga da se posvađa.

Najzad oprosti se Zisa od Ćir-Guše i pođe iz dućana. Ali tek što dođe na prag a njega savlada njegov nagon, okrete se ljutito, ščepa iz silava peškir s dukatima i tresnu ga o zemlju:

— … ti ja tu paru koju sam bez svađe zaradio!

I ode a ne uze novac. Toliko je on verovao da mu je aram novac koji bez svađe zaradi, toliko je kod njega svađa bila navika bez koje nije mogao biti kao bez hleba.

Eto te i takve kiridžije bili su stalni gosti beogradskih hanova, te su hanovi pored njih i sarafa predstavljali prave berze, gde su se zaključivale i isplaćivale sve pogodbe i kroz koje se kretao sav naš trgovački promet, te otud ti hanovi i pretstavljaju jedan od najvažnijih centara tadanjeg našeg društvenog života.

2.7. Prve telegrafske veze

Sve do 1855 godine u Srbiji nije bilo telegrafa. Zemun je već bio vezan sa Peštom i Bečom i kurs bečke berze saopštavan je tada Zemunu telegrafski a otud je to saopštenje prenošeno u Beograd čamcem.

Pod 20 septembrom 1854 godine donela je knjaževska vlada prvi put rešenje da se i u Srbiji ustanovi telegraf i odmah je pristupljeno radu, tako da je do kraja iste godine već bio Beograd vezan sa Aleksincom kao sa poslednjom pograničnom varoši. Stoga je odmah početkom 1855 godine, 20 januara, donet i „telegrafski zakon“.

Prva depeša iz Aleksinca stigla je u Beograd 12 aprila 1855 godine i njom je javljeno da je tog dana u 8 sati i 10 minuta telegrafska stanica Aleksinac otvorena.

Čim je taj posao svršen, najpreča je briga bila da se dobije veza sa Zemunom i na tome je početo odmah da se radi. Novine od 15 marta 1855 godine pišu: „Juče se već na našem telegrafu namestila žica preko Save pa tako je sada naš glavni grad telegrafom skopčan sa Zemunom a preko ovoga i sa svima glavnim gradovima Evrope“. Ali već 24 marta „zbog prekinute veze“ primaju se i dalje depeše poštom, dok se zatim ubrzo uspostavlja veza.

Čim se postavila osnovna telegrafska linija, nastalo se grozničavo da se i svi ostali važniji gradovi vežu sa Beogradom. I tako je već 3 aprila iste godine vezan Kragujevac sa Beogradom a septembra meseca već je i Smederevo vezano. To je tim lakše učinjeno što je okrug smederevski imao na tu cilj pribranu i poklonio je državi sumu od 17535 groša i 200 para čaršijskih.

Novine od januara 1856 godine već pišu: „Najpre smo imali samo tri štacije telegrafske (van Beograda) a sad, lakšega saobraćaja radi, dobijamo i četvrtu — u Jagodini“.

Na taj način postignuta je bila veza između glavnih tačaka tadanje kneževine, te je zatim nastao mali zastoj od čitave dve godine a tek marta 1858 godine naređeno je da se podignu telegrafske linije od Kladova preko Zaječara i Banje do Aleksinca i od Negotina preko Radujevca do Timoka. Taj se posao nastavlja i iduće godine i tada dobija vezu Šabac. Avgusta 20 godine 1859 na podne, ispraćena je prva depeša iz Šapca za Beograd. Interesantno je da su tu prvu depešu ispratili Šapčani prangijama. Pred telegrafom se iskupila masa sveta i pripremljene su bile prangije. Čim je načelnik kroz prozor dao svetu znak da je telegrafista počeo da kuca depešu, pripucale su prangije.

Te iste godine otkucana je već prva depeša 2 septembra iz Požarevca a 5 septembra iz Gornjega Milanovca. Osam meseca zatim, 19 maja 1859, otvorene su telegrafske štacije i u Užici i Loznici.

Tako je završen taj povi period rada u kome je kneževina za četiri godine, od aprila 1855 godine pa do maja 1859 godine već uglavnom imala mrežu po celoj zemlji te nije ni čudo što je već maja meseca 1862 godine, na konferenciji koja je održana u Temišvaru, radi uređenja telegrafskog saobraćaja između Austro-Ugarske, Turske, Srbije i Rumunije, — i Srbija imala svoga delegata.

Interesantna je jedna anegdota iz toga prvog doba našeg telegrafisanja. Vele, jednome aleksinčaninu nikako nije išlo u glavu kako to da neko u Beogradu kuca a da se to kroz žice čuje čak u Aleksincu, te okupio telegrafistu da mu on to objasni. Razume se ni tadanji telegrafista nije znao Bog zna šta više od ovoga aleksinčanina, izuzimajući što je znao da prima i otkucava depeše. Ali aleksinčanin okupio pošto poto da mu telegrafista objasni. Telegrafista najzad, da ne bi umanjio svoj autoritet u očima ovoga aleksinčanina, objasni mu jednog dana stvar ovako:

— Zamisli jednu grdno dugačku mačku, pa ta mačka stala zadnjim nogama u Beograd a prednjim u Aleksinac. Jesi li zamislio?

— Jesam! — odgovara radoznali aleksinčanin.

— E sad — nastavlja telegrafista zauzev stručnjačku pozu — kad oni u Beogradu cimnu mačku za rep, gde će ona da maukne?

— Pa u Aleksincu, kad joj je tu glava.

— E, eto, to ti je telegraf.

2.8. Srpsko brodarstvo

Još početkom prošloga veka doselio se stari German iz Blaca, iz Makedonije i otvorio je na Savi hlebarsku radnju tamo gde je docnije, 1853 godine, nazidana velika „đumrukana“ koja i sad kao takva služi. Jedan od sinova njegovih, Janaćko, bio je, vele, neobično okretan i bistar, te je i samom Knezu Milošu pao u oči i uzeo ga za momka, upotrebljujući ga naročito za kupovinu i preprodaju svinja. Iz njega se razvi trgovac neobična dara, te se, udružen sa svojim bratom, naglo obogati. To je znamenita beogradska bankarska firma braća Germani, koji su se sa odlaskom Knez Miloševim i sami otselili u Rumuniju, gde i danas postoji firma pod tim imenom.

Jedan od njih, baš taj Janaćko koji je pomenut, bio je i kneževski zet. On je uzeo za ženu Simku, kćer Gospodara Jevrema Obrenovića. Gospodar Jevrem je imao dve kćeri, bliznakinje, Jelku i Simku. Jelka se udala za zemunskog pivara Konstantina: Hadiju a Simka za Janaćka Germana, bankara.

Braća Germani su imali neobično razvijene trgovinske veze, naročito sa Vlaškom i Turskom, Oni su dovozili i so iz Vlaške a radili su i sve ostale poslove. Izvesno ta razgranatost trgovine furundžijinih sinova i kneževskih zetova i mamila ih je da grade sami svoju lađu koja bi plovila sve do ušća Dunava a po potrebi se spuštala i Crnim Morem do Varne i Carigrada.

I odista, oni počnu januara meseca 1840 godine graditi jednu takvu morsku lađu i to u Brzoj Palanci, zato što su sekli drva iz tamošnjih šuma. Dovedeni su naročiti majstori iz Carigrada koji su gradili lađu i radilo se na njoj dve pune zime i jedno leto. Jedva je krajem marta 1842 godine lađa dovršena.

Lađa je bila „brig“ (sa dve katarke), imala je 16 šuha visine, 27 širine i 72 šuha dužine. Mogla je poneti 300.000 oka. No što je najglavnije, ona je građena tako da može u slučaju potrebe Srbiji i kao ratna lađa poslužiti te je određeno da bi se na njoj moglo osamnaest topova smestiti. To bi dakle bila prva srpska ubojna lađa, „dobrovoljna trgovačka flota“. Stoga su Braća Germani i dali ovoj lađi ime „Knez Mihailo“ a sam knez pod čijim će imenom ona po moru ploviti, poklonio joj je srpski barjak, pod kojim će ploviti.

Desetog aprila 1842 godine, izvršeno je svečano osvećenje lađe a zatim je ona „toržestveno bačena“ u Dunav, odakle je lagano spuštena u Galac gde su joj kupljena jedrila, konopci i sav ostali jedik potreban jednoj lađi koja će ploviti morem.

Krajem aprila 1842 godine uplovila je srpska lađa, pod imenom „Knez Mihailo“ i pod srpskim barjakom u Crno More.

„Novine srpske“ koje beleže taj važan događaj, vele ovako: „Ovo istina nije prva morska lađa koja je od drveta iz srpski šuma načinjena, ali je ona prva od našeg drveta načinjena koja će sa srpskim barjakom po moru putovati“.

Posle Braće Germani gospodar velikoga brodovlja je kod nas major Miša Anastasijević. Njegovo brodovlje bilo je namenjeno donjem Dunavu ali je ipak jednom, prilikom velike vode, doplovilo i do Beograda. Taj veliki događaj u istoriji srpskoga brodarstva desio se 25 aprila 1850 godine. Tadanje „Srpske novine“ ovako opisuju sem događaj: „Kao čudo neviđeno javiše se ovde pod Beogradom trgovački brodovi (galije) g. majora Miše Anastasijevića. Dojako nisu oko nas plovili, budući im je put tek donjim Dunavom i morem, no ulučivši ovom prilikom veliku vodu, dođoše sa razvijenim vetrilima i zastavama narodnim i pod našu varoš. Želio je g. major Miša Anastasijević da se ovaj slučaj kao neki spomen pristojno proslavi, zato i dade tri najveća broda na sredinu Save upored izvesti, na njima narodne zastave razviti, ladovite šatore razapeti te i zgotovivši gospodsku užinu, pozvao je na ovu mnogočislene goste od građanstva našega svakoga reda i čina“.

Razume se da je bilo zdravica a sam je domaćin major Miša tom prilikom poveo kolo „u koje teško da je koji od gostiju propustio uhvatiti se i spomena radi na ’srbskom brodu’ poigrati“.

I ako su ovo prvi nagoveštaji brodarstva u nas, ipak se kao najvažniji datum ima smatrati 15 juli 1861 godine. Tada je država, posle dugih premišljanja odlučila da kupi jedan parobrod i četiri šlepa. To je onaj naš „Deligrad“ kojim smo se mi, u svoje doba, toliko ponosili.

2.9. Beograd—Zemun

Danas je to neobično laka stvar i neobično kratak put preći iz Beograda u Zemun.

A kako je to bio i dug i težak put nekada. Putovalo se na čamcima i taj put trajao je po dva, dva i po, pa i tri sata. Ne mogu današnji Beograđani, koji sad za nekoliko minuta preleću preko mosta u Zemun, ni zamisliti kako su dockan pristali parobrodi uz beogradsku obalu a koliko je docnije još zavedena redovna plovidba između Beograda i Zemuna.

Tek 26 avgusta 1838 godine uplovio je prvi parobrod u Savu ne pristajući uz našu obalu. To je bio parobrod „Sofija“ kome je bila celj da ispita Savu je li i dokle je plovna. Beležeći ovaj događaj tadanje „Novine srpske“ veli: „Ovo je prvi paroplov koji se na Savi do sad vidio“. Rezultat ovoga pokušaja nije bio vrlo povoljan, te posle ponovljenih pokušaja na većoj vodi, počinje plovidba na Savi tek avgusta meseca 1844 godine i to od Siska do Zemuna, ne dodirujući srpsku obalu.

Uz našu je obalu na Savi prvi put prispeo parobrod 12 juna 1841 god. To je bio „Herc-hercog Ludvik“ na kome se dovezao grof Sečenji vraćajući se sa Đerdapa. Grof Sečenji je sišao sa parobroda i načinio je posetu kako knezu, tako i paši u gradu.

Pristanak toga parobroda uz srpsku obalu bio je čitav događaj za srpsku prestonicu. Masa sveta je povrvela dole na Savu i grof Sečenji je dozvolio da svet parobrod može razgledati. Dolazili su čak i Turci, koji inače ne vole te evropske manzaflarije, i divili su se ovoj novoj sili. Najzad čak i pašin harem iz grada sišao je i ulazio u lađu, razgledao je i divio joj se.

Tada se već vrlo mnogo govorilo o tome kako bi valjalo parobrodom uspostaviti vezu između Beograda i Zemuna. A 1844 godine 30 oktobra doplovi u Beograd jedan mali parobrod (24 konjskih snaga) i pristade uz našu obalu. Taj parobrod je bio svojina nekoga Franca Markarda i održavao je vezu na Tamišu izmeđ Bečkereka i Temišvara. Markard je došao u nameri da sa ovim parobrodom preduzme saobraćaj između Beograda i Zemuna.

„O ovom celishodnom i zaista nužnom predprijatiju — pišu tadanje „Novine Srbske“ — još ništa opredeljeno kazati ne možemo, zašto od strane vlasti nikakvo k tomu rešenije izdano nije. Međutim čujemo da trgovac ovdašnji i pravitelstveni banker g. Kumanudi hoće rečeni paroplov da kupi i tako svo saobraštanije među Beogradom i Zemunom na sebe uzme“.

Ali se ovaj Markard već 6. novembra vratio odakle je i došao jer dozvolu nije dobio da sam preduzme saobraćaj a lađu nije mogao prodati Kumanudi-u jer je vrlo mnogo tražio za svoj brod koji je već bio „star i trošan“.

Izgleda po svemu da se u to doba i sama država nosila mišlju da kupi jedan brod radi saobraćaja izmeđ Beograda i Zemuna i verovatno da je Kumanudi kao „pravitelstveni bankar“ za račun države i pokušavao da kupi Markardov brod. Jer 1847 god. popečiteljstvo finansija podnelo je predlog vladi, da sama vlada stvori parobrodsku vezu izmeđ Beograda i Zemuna ili da da koncesiju kakvom akcionarskom društvu koje bi se toga radi osnovalo i koje bi moglo sem Beograda i Zemuna, vršiti saobraćaj i duž Save i Dunava. Taj predlog kanda je za duže vremena negde zaspao a uz beogradsku i zemunsku obalu i dalje su pristajali čamci.

I dalje još uvek bio je čitav događaj kad bi kakav parobrod pristao uz srpsku obalu. Tako je na primer 1848 godine došao parobrodom iz Karlovaca patrijarh Rajačić u posetu knezu Aleksandru; pa se marta meseca 1849 godine vratio (Stevan Knićanin sa svojim „samovoljcima“ opet na parobrodu. I oba ova dolaska koliko su po političkom svome značaju privlačila svet na savsku obalu, toliko i po tome što je svet masama jurio da vidi „parohode“.

Tek 1850 godine pojavljuje se iz arhive onaj vladin predlog i Knjaz ga usvaja rešenjem svojim od 13 aprila VN. 708, s tim da ministarstvo finansija uzme inicijativu za obrazovanje akcionarskog društva. I već 13 maja iste godine „pravitelstveni bankar“ Jovan Kumanudi poziva preko novina na upis akcija i objavljuje pravila akcionarskog društva.

Kao odgovor na sve to br. 72 „Srbskih novina“ od 22 juna iste godine, donosi ovakvu belešku: „Iz dostovjernog izvora razumeli smo da austrijsko dunavsko parobrodsko društvo namerava još u tečeniju meseca juna o. g. preduzeti vozidbu između Zemuna, Beograda i Pančeva i t. d.“ dodajući na to radi utehe: „Ova parovodna vozidba nije ni u kakvom sajuzu s onim parobrodskim društvom koje se kod nas ustanovljava, niti što smeta ustanovljenju njegovom“.

I doista 26 jula 1850 godine, agencija prvog c. kr. austrijskog parobrod. društva objavljuje da će početi redovnu plovidbu izmeđ Zemuna, Beograda i Pančeva. A novine iz toga doba beleže: „Agencija c. austrijskog podunavskog parobrodskog društva dala je onomadne u subotu (29 jula 1850) jednu uveselitelnu plovidbu na onom parobrodu kom namerava redovno saobraštenje između Zemuna, Beograda i Pančeva obdržavati“.

I tako je posle te „uveselitelne“ plovidbe, zakuske i zdravica, odmah sutradan otpočela redovna plovidba koja je pravila srpskog akcionarskog društva zaturila za dugi niz godina u arhivu.

2.10. Francuzi na Dunavu

Na osnovu pariskoga ugovora od 30 marta 1856 godine, izveden je na Dunavu i Savi jedan interesantan pokušaj kojim su i Francuzi hteli da iskoriste slobodu plovidbe koju je taj ugovor nudio.

Oko juna meseca te godine, dakle odmah na tri meseca po zaključenju ugovora, pišu tadanje naše novine: „Poodavno pogovaralo se u našoj varoši da će nas jedan parobrod francuski posetiti. Međutim nije se ništa o njemu pouzdano znalo, dok 14 ov. mes. jedna telegrafska depeša ne oglasi dolazak u Oršavu parobroda koji se zove ‘Lione’“.

Putovanje toga broda uz Dunav pratila je naša javnost i naše građanstvo sa naročitim interesom jer je to, kao što novine rekoše: „Prvi parobrod koji iz doljneg sveta dolazi“.

I samo „pravitelstvo“ bilo je vrlo raspoloženo prema ovome francuskom pokušaju. Novine vele: „Kapetan njegov (t. j. toga parobroda) g. Manjan, pošto nije mogao dobiti dumendžiju od podunavskog parobrodskog društva, obratio se na ovdašnjeg generalnog konsula francuskog g. Dezerosa koji je i kod visokog pravitelstva našeg poitao izmoliti naredbe koje su kapetan Manjanu sve moguće olakšice na raspoloženje stavile“.

Valja znati, da je brod koji je upućen da sondira mogućnost i rentabilnost plovidbe na našim vodama, bio morski brod i da je u toliko teže prošao Đerdapom, kao i u toliko veće interesovanje izazvao. Novinarski izveštaji vele da je brod savladao tegobe đerdapske „pošto se devet puta sa ovim uvek razjarenim elementom u borbu puštao“. A pošto se austrijsko parobrodsko društvo odmah od početka pokazalo tako neprijateljski raspoloženo prema ovom pokušaju, te ni „dumendžiju“ nije htelo pozajmiti, to je „Lione“ od Đerdapa uz Dunav išao vrlo lagano i obazrivo, mereći stalno stanje i dubinu vode i najzad je 20 jula stigao pod Beograd „imajući na počesnom mestu, dok je pored grada plovio zastavu tursku, koja je odmah srpskoj mesto ustupila, čim je parobrod grad obišao“.

Dolazak prvog francuskog broda pod Beograd, bila je čitava svečanost. Masa sveta iskupila se i bila na obali. Čim je došao pod grad, sa broda je ispaljen dvadeset i jedan pozdravni topovski metak, na šta su odgovorili i Turci s grada i Srbi iz varoši. Svetu je bilo slobodno razgledati brod, i to se išlo kao na čudo. Sutra dan je posetio brod i sam Knez pa i Paša. Knez je došao sa knjeginjom i dočekan je na brodu vrlo svečano a francuski mornari sa lađe podneli su Kneginji i jedan bogat buket cveća branog duž dunavske obale.

„Lione“ se zadržao malo dana na beogradskoj obali jer je njegova zadaća bila da ispita i Savu, kako bi posle akcionarsko društvo kome brod pripada moglo organizovati stalnu plovidbu Savom i Dunavom. Stoga on već 24 jula kreće uza Savu a da bi se kapetanu Manjanu olakšalo sporazumevanje sa srpskim vlastima i stanovništvom duž obale savske, putuje na istoj lađi do Šapca i g. Jovan Ristić.

Ovoj daljoj plovidbi prethodio je cirkular austriskog parobrodskog društva koje je ovo izdalo svojim kapetanima u kome im preporučuje da francuskom brodu nikakvu pomoć ne ukazuju pa ma bio u najvećoj nuždi i samo kad život ljudi koji su na brodu bude u opasnosti, ove da spasava ali brod nikako.

„Lione“ je na putu do Šapca sa najvećim ushićenjem i demonstrativno dočekivan. Kod Šapca je sišao g. Jovan Ristić, a „Lione“ je nastavio sam put do bosanskoga Broda kao krajnje tačke plovidbe.

Dok se bavio u Brodu, omanjila je voda i „Lione“ nije mogao natrag, te je probavio čitav mesec dana u Brodu. No i to vreme od mesec dana nije bilo bez događaja. Kapetan Manjan preživeo je u Bosni čitavu jednu avanturu i austrijsko parobrodsko društvo pozvalo je u pomoć austrisku štampu uvek gotovu na izmišljanja i denuncijacije.

Kapetan Manjan je svaki drugi ili treći dan izlazio u obližnja sela te nabavljao hranu za posadu sa broda. Tako jednoga dana pođe on sa jednim mrnarom ali ih presretnu pet hajduka, muslomana, i opljačkaju im sav novac i satove. No kapetan Manjan ne bude lenj, već se vrati na brod i digne celu svoju posadu (petnaest ljudi) pa krenu u poteru za hajducima i kada ih stigne razvija junačku borbu, koja je trajala dva puna sata. Najzad razbije i pobedi hajduke, otme im svoj novac a živote im oprosti.

Dok se kapetan Manjan tako borio tamo, dotle je austrijska štampa sipala izmišljanja kao iz rukava. Najpre su austrijski listovi doneli kako na lađi „Lione“ ima i jedan mrnar rodom bošnjak koga su Francuzi poveli u naročitoj celji; pa onda, kako su dobili iz Broda izveštaj da su francuski brod „zrake sunčane rasušile i rastvorile“. A kad je krajem avgusta počela voda da nadolazi i nastali izgledi da se „Lione“ skoro u Beograd vrati, tada ga austrijski list „Presse d’Orient“ denuncira pred Turcima kako je baš ovaj brod „Gione“ za vreme krimske vojne, kod Ismailova, najviše pomogao ruskom đeneralu Andersu da ruši turske gradove. „Lione“ je, po rečima toga lista, pomogao Rusima da poruše turske gradove time, što je tri put otplovio od Ismailova u Odesu i prenosio topove i avantopove kao i municiju Rusima.

„Lione“ se vratio u Beograd 2 septembra zdrav i čitav, pored svega toga što se po austrijskoj štampi „rasušio i rastvorio“ i prezimio je tu zimu kod Ade Ciganlije i to natovaren sa 156 turskih topova, koje je na proleće imao da odnese niz Dunav. Turci su mu poverili svoje topove, pored svega toga što je, po austrijskoj štampi, dodavao Rusima topove da ruše turske gradove.

„Lione“ se u proleće 1857 godine vratio niz Dunav, i otplovio u Francusku da podnese referat svome društvu. Krajem te godine i cele 1858 vođeni su pregovori između naše države i francuskog društva čiji je prestavnik bio kapetan Manjan i najzad 17 septembra 1859 godine zaključen je ugovor, po kome se francusko društvo obavezuje da sa šest brodova održava neprekidan saobraćaj između Beograda i Marselja, kao i urednu plovidbu duž srpske obale. U naknadu za to, naša država daje francuskom društvu silne koncesije i rudnik Majdan-Pek.

I odmah zatim „Srpske novine“ javljaju: „Kapetan Manjan, onaj isti koji nam je sa francuskom lađom prvi u goste došao, izašao je s čitavom flotilom iz Rone i uputio se k donjem Dunavu“.

A 1860 godine, 1 januara, već izlazi poziv na upis akcija „francusko-srpskog društva za plovidbu“. Sam Knez je upisao 200 akcija u vrednosti 20.000 talira.

Osmoga aprila 1861 godine ovo je društvo otpočelo plovidbu na Savi i Dunavu. Kancelarija društvena bila je na Stambol-Kapiji.

Koliko je bilo raspoloženje naših zvaničnih krugova prema ovome društvu pokazuje i okolnost, što je ministar predsednik davao i diplomatske ručkove na lađama. Takav je jedan bio i 14 jula 1861 godine na lađi „Bilo“ na kome je ručku bio i Etem-paša.

2.11. Prva berza

Beogradska je berza dosta mlada ustanova, pa verovatno mnogi misle da je ona i nova. Mlađim ljudima naročito i ne pada na pamet da su i naši ocevi i dedovi imali svoju berzu. Razume se, ona je bila primitivna, onakva kakva je mogla biti tada, ali je tek za svoje vreme bila to isto što je i današnja berza za nas.

A od toga doba, kad je stara beogradska čaršija imala svoju berzu, prošlo je više no osam decenija.

Rekoh već da je beogradsko čitalište bilo usred najživlje čaršije a u čitalište su dolazile sve novine iz kojih je čaršija razabirala o kursu novca. Jer valja znati da je zbog raznolikih moneta koje su tada bile u tečaju, tadanjem trgovcu teško bilo snaći se, ako ne bi svaki čas razbirao o kursu. Stoga su dakle trgovci iz čaršije svaki čas trčkali u čitalište, ili slali svoje mlađe, da vide kurs ovog ili onog novca. To je moralo dosađivati starim penzionerima i „učevnjacima“, koji su hteli u miru da čitaju novine. Na njihov protest valjada, negde krajem 1851 god. Uprava čitališta pronađe modus kako će ugoditi penzionarima i „učevnjacima“ a ne uskratiti uslugu trgovcima. Uprava kupi jednu crnu tablu, obesi je u hodniku čitališta i sekretar na njoj počne svakoga dana ispisivati kredom kurs iz novina. Uprava je, kao što sama veli, to učinila „da trgovci ovdašnji ne morajući u sobe ulaziti, odmah kako s polja dođu, stanje rečenih kurseva uvide i brzo se opet u svoje dućane i pisarnice vratiti mogu“.

Uprava čitališta uviđajući da je ustanovom ove table za kurseve jako obvezala i pridobila trgovački svet, počne i dalje razmišljati kakvu bi olakšicu još mogla trgovcima učiniti. U toj brizi, na sednici svojoj od 11 septembra 1852 godine, uprava čitališta donela je jedno važno rešenje. I već sutradan uprava se obraća jednim aktom popečiteljstvu prosveštenija u kome veli: „Upraviteljstvo čitališta beogradskog želeći i dalje ovdašnjem staležu trgovačkom olakšice po struci trgovanja pribaviti a tim samom čitalištu veću važnost u otečestvu našem pridobiti, pa tako i prihode njegove — čitališta — umnožiti, rešilo je u jučeranjem svom zasedanju da se izvan soba u kojima je čitalište smešteno, a ispod table na kojoj se svakidašnji novčani i menični kursovi beleže, namesti jedan astal i na ovom jedan tevter u koji svaki koji espap kakav prodati ili kupiti želi, da upiše sam pred momkom za to određenim ili preko istog momka: kakvog espapa, koliko i na kom mestu na prodaju ili za kupovanje ima“.

Popečiteljstvo prosveščenija, po saslušanju popečiteljstva finansija odobrava ovu molbu čitališta rešenjem svojim od 9 septembra 1852 god. P№ 1170. Čim se to odobrenje dobilo, namešten je u hodniku pod crnom tablom sto i na njemu tevter i to je objavljeno oglasom preko „Srbskih novina“. Svako ko je hteo što da kupi ili proda preko teftera, plaćao je pola cvancika u korist čitališta, koje je iz te sume plaćalo i momka koji je stalno ovaj tevter čuvao.

Eto dakle kad je, gde i kakav začetak današnjoj našoj berzi koja je postala mnogo i mnogo docnije od doba u koje je ova prva izumrla.

2.12. Beogradske kafane

Tu skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala „Novi vek“, objavljuje da je „moderno preuređena“ i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj „koncertira“ džaz-band i izvodi se dansing.

„Novi vek“, odista novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima „Ekselsior“, „Palas“, „Luksor“, i „Splendid“ suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice kod „Žmurka“, „Mecovalije“ i „Dardanela“, mi smo se, stari beograđani, zar i mirili onim što novi život i novo doba mora sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili i, mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano, za pokojnikom kojega su kraj nas proneli: „Bog da joj dušu prosti!“ Opraštajući se tako sa jednim po jednim tragom staroga. Beograda u centru njegovome mi, stari beograđani, koji se nalazimo u glasačkim spiskovima osamdesetih godina, povlačili smo se i sami iz centra i odlazili na periferije, tamo gde se povlačila tradicija suzbijena bujicom novoga života.

Sa nama zajedno odselili su se tamo, na periferiju, i oni klasični kasapski panjevi na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase i jagnje; odselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije u kojima su krčkale krezle i škembići; odselile su se i one čađave kastrole, u kojima se, u crnoj masti, na ulici, pržile mekike i… sve, sve se povuklo tamo, na periferiju, dok su ostali samo, kao poslednji tragovi prošlosti, ćevapčići i ražnjići, koji su ne samo zadržali pravo građanstva i u centru modernizirane prestonice, već su rasprostrli svoj dražeći miris i kroz celu kraljevinu Jugoslaviju. Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve dole do Đevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine; i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kaškavalj mezetio uz svako piće — zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima Srbima, Hrvatima i Slovencima. I kao što se nekada govorilo: „Gde je slava tu je i Srbin“, tako bi se danas slobodno moglo reći: „Gde su ćevapčići tu su Jugosloveni!“. Tako su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i umetnost, pre no i sve ostale pojave, ujedinile tri plemena jednoga naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve osećate da ste ušli u zemlju gulaša; ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da ste ušli u zemlju makarona, u Rumuniju u zemlju krastavaca i paprike, tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata: Srbin, Hrvat i Slovenac.

Isključujući dakle ćevapčiće, čija je postojbina bio nekad Leskovac pa su otud, preko Niša, doprli u Beograd i bili nekad glavna karakteristika stare prestonice, a sad mal’ te ne stekli internacionalni karakter — svi ostali mezeluci, zajedno sa kafanicama staroga stila, sa čokanjčićima, džezvama za kafu, ciganskim orkestrima sa raštimovanim violinama i poderanim pevačkim grlima — povukli su se na periferije da se sklone ispred bujice novoga života.

Pa evo sad „/moderno preuređen/“ „Novi vek“ i na periferiji objavljuje da, sem odličnog pića i dobre posluge, u njemu svako veče „koncertira“ džaz-band i izvodi se dansing! Novi vek je dakle počeo da prodire i na periferiju i da nemilostivo razorava tradicije i tamo, gde su one našle poslednje svoje pribežište. I neće proći mnogo vremena, pa će i tamo iščeznuti čokanji i pečenje c panja a zacariće se melanži, knik-bajnovi, vermuti, oranžade sa slamčicom, džaz-bandi i dansinzi. I tada će se izbrisati i poslednji trag života staroga Beograda i iščeznuće iz pamćenja naših onaj vedri, onaj patrijarhalni život predratne prestonice, koji je do duše imao mnogo primitivnoga u sebi ali je imao i nečega srdačnoga, nečega toploga, nečega što generacije vaspitava ljubavlju prema rodnoj grudi, iz kojega je vaspitanja i ponikla ona velika generacija, koja je obilnom krvlju natopila Kumanovo, Jedrene, Bregalnicu, Cer, Dobro Polje i Kajmakčalan, a rasula svoje kosti širom bela sveta od dalekoga istoka do sumornog zapada.

I zar to doba, što pred našim očima izumire i, zar tu prošlost, koja se pred našim očima briše, nije dužan kroničar da zabeleži te da mu, za poznija pokoljenja, za istoriju našega javnoga života, ostane traga?

Znam da će biti meću vama, čitaocima, i pakosnika koji će se zlurado osmehnuti te reći: „Gle Nušića, koliko ga teško zabolela prošlost kafana u kojima je mladost proveo“. Možda u mojoj nameri da se setim starih beogradskih kafana, koje izumiru zajedno sa životom koji se razvijao u njima, ima nečega i od toga sentimentalnoga osećanja ali, ima i nečega jačega od toga što može opredeliti jednoga hroničara da trgne iz zaborava stare beogradske kafane. To je, što su u stvari kafane naše pre rata bila jedini izraz našem javnost života te setiti se tih kafana, znači dati dragocen prilog toga života u poluprošlosti.

U početku postajanja našega društva, u doba začetka nove države, kuće naše nisu bile tako pristupačne, što je trajalo gotovo do pred kraj prošloga veka. One su, pod uticajem turskoga haremskog života a možda i iz potrebe da budu pošteđene poseta turskih gospodara, postale jedna vrsta porodičnoga skrovišta. Visoki zidovi, koji su kuću odvajali od ulice, skrivali su za sobom tih, miran i patrijarhalan život, obezbeđen od spoljnih uticaja. Sem o slavi i velikim godovima — Vaskrsu i Božiću — kada su se spoljna vrata širom otvarala, sav se život u avlijama kretao između rodbine i komšiluka, spojenoga naročitim kapidžicima, tako da se kult „konšiluka“ bio popeo na stepen najbližega srodstva.

Sav ostali život, van porodičnoga, kretao se kroz čaršiju i kroz kafane. Još u doba prvih dana života naše prestonice, dok su još i Turci stanovali u varoši, sitniji su se poslovi svršavali na ćepenku. Tair-Nikolče prešao bi na ćepenak kod Bir-Šterije, tutnuli bi džezvu sa kafom u žar raspaljen u mangalu, kraj kojega bi čučalo čirače mešajući kafu komadićem za to naročito obrezanog štapića a čorbadžije bi, podvijenih nogu pod sobom na ćepenku, šuškale povijenih leđa i oslonjenih ruku na kolena. To bi bili manji, sitniji poslovi. No veći i krupniji obavljali su se još tada u hanovima gde je bio usredsređen sav trgovački život. Ti hanovi predstavljali su tada jednu vrstu berze gde se usredsređivala sva i uvozna i izvozna trgovina, gde su činjeni zaključci i gde se regulisavao i kurs one čudne mešavine moneta koja je tada cirkulisala kroz našu čaršiju.

Kad su hanove, gde se sedelo na asurama povijenih nogu pod sobom, počele da zamenjuju kafane¹ sa stolovima i klupama oko njih, prešao je ceo taj život u kafane. Tu su se zbirali trgovci, tu zanatlije, tu činovnici — tu se vršile kupovine i prodaje, tu utvrđivala pogodbe, tu zaključivali i otplaćivali zajmovi, tu menjao novac, tu kupovala i prodavala imanja, tu se ortačilo i razortačavalo, tu zaključivali brakovi, kumstva, prijateljstva; tu vodila politika, tu pisala pisma, tužbe, žalbe i molbe vlastima, tu se sretali ljudi i upoznavali se. Uz svaki takav čin, bilo trgovački ili lični, zaključivala se kakva pogodba ili se sklopile kakvo prijateljstvo, sledovao bi obligatni „alvaluk“ koji je običaj još više vezao taj svet za kafanu.

Što se više razvijala nova prestonica, kafane su sve više i više postajale centri u kojima se kretao život. Tu se sastajali ljudi radi sporazuma; tu zakazivali sastanke radi posla, tu su se čak i advokati konsultirali sa klijentelom, tu se zakazivao sastanak između provodadžije i devojačkog oca, tu je dužnik potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćije i, gotovo svi javni akti, izuzimajući testamenta, obavljali su se u kafani. Tu su društva držala sastanke;tu političari sklapali zavere i konspiracije, tu često i bolesnik potražio doktora da ga pripita za savet.

Naišao je zatim partijski život koji je još više vezao ljude za kafane i to do toga stepena, da su kafane već bile i politički obeležene. Bilo je kafana liberalnih, naprednjačkih i radikalnih i nikad, ili vrlo retko bi privrženik jedne partije zalazio u kafanu druge partije. Partije su u tim kafanama imale i svoje klubove pa često i kancelarije; tu su se držale konferencije, tu zborovi, tu zbirali i dan i noć privrženici te raspravljali svoju partijsku politiku. A za vreme opštinskih ili skupštinskih izbora, te kafane su postajale štabovi, odakle su izletali korteši, gde su se zbirali glasači pre glasanja radi instrukcija, a posle glasanja radi očekivanja izveštaja o rezultatu. Često puta, prilikom izbora, te su kafane služile i kao ambulanta gde se donosio po koji svesni glasač razbijene glave da mu se isperu rane i da se potkrepi.

I ne samo politički već i sav duhovni život kretao se u kafanama. Ako je trebalo provesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima a zatim, kad je te sastanke trebalo pretvoriti u konferencije, povlačilo se u one „zasebne“ sobe gde se uvek do duboko u noć većalo. Mnoga i mnoga inicijativa, koja danas ima široke zamahe, nikla je u tim kafanskim zasebnim sobama. „Narodna odbrana“ ponikla je iz zasebne sobe kod „Kolarca“; veliki naredni pokret protiv aneksije Bosne i Hercegovine, koji je zatalasao i celu Srbiju i celu Evropu, ponikao je iz zasebne sobe Pozorišne kafane, gde je dugo godina imalo svoje sedište i Novinarsko udruženje.

Za kafanskim stolovima osnivali su se i listovi i politički i književni, a organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao uvodni članak, a mnogi poeta pesmu. Pokojni Vojislav Ilić je na stolu kod „Dardanela“ napisao za Jovićev dečji list mnoge, pa i onu poznatu svetosavsku pesmu: „Ko to tako pozno lupa“?

Sem nekoliko bogatih i skupih klubova, osnovanih u poslednje vreme, i danas još kafane služe kao klubovi pojedinim organizacijama. I danas se još pojedine organizacije u kafanama sastaju i održavaju svoje sednice. Esnafi i udruženja i danas još svoje slave slave u kafanama a nije retka pojava da po gdeko i daću priređuje u kafani. Ranija pevačka društva održavala su čak i svoje časove pevanja u onoj zasebnoj sobi u kafani, dok nisu zatim izvojevala prava da se posluže školskim učionicama, a zatim stekla i sopstvene zgrade.

Kafane su u svoje vreme bile i radničke berze. Svaka je kafana bila središte jednog esnafa ili jedne struke radnika. U ranu zoru kad pođeš, naći ćeš nezaposlene zidare u toj i toj kafani, tesače tamo, molere ovamo; stakloresce, stolare, kovače i sve ostale, svakog u svojoj kafani. I tu si ti kao poslodavac zalazio, pogađao, odabirao i vodio radnike na posao. I danas još, radničke organizacije imaju svoja sedišta u zasebnim sobama pojedinih kafana, pa ćeš na spoljnom zidu kafanskom, pored firme, često videti i table dotičnih društava.

Tako se eto, u prošlosti, sav naš javni život manifestovao u kafani i kada se danas koja od njih ruši, odnosi sobom čitavu jednu prošlost i svako takvo rušenje briše po jednu tradiciju staroga Beograda.

Ho u tim kafanama i kafanicama, i onima u centru i onima u zabitim i dalekim mahalama, na kraju grada ili na drumovima koji vode u grad, nije se razvijao samo naš javni život, već uporedo sa njim i porok, koji je taj život nagrizao. Mnoga se i mnoga tragedija počela a mnoga završila u tim kafanicama. Koliko je mladih snaga, koje bi korisno poslužile i državi i društvu, razorile svoje zdravlje ovde; mnogi um, koji je mogao pouzdanom svetlošću obasjati staze našega napretka, zamračio se ovde; koliko se velikih i krvlju i znojem stečenih imanja rastočilo ovde; koliko je srećnih porodica zapištalo na pragovima onih kafana, gde im je sreća utonula; koliki se zločini tu, u tim zabitim kafanicama, začeli i koliki još i izvršili.

Pre no što su se u Beogradu pojavile kafane u današnjem smislu, postojale su već na periferijama ili na drumovima, koji vode u varoš, mehane². Te drumske mehane i danas još postoje, samo ih je sad prestonica, svojim naglim proširenjem, obuhvatila te su prestale biti ono čemu su namenjene i postale varoške kafane. Takve su mehane: Vuletova mehana, Stefanovića mehana, Gospodarska mehana, Čedićeva mehana, Despotova mehana i t. d. One nisu možda od uvek nosile ova imena, a izvesno da ni današnje zgrade nisu one iste iz prvih dana — ali, one nesumnjivo označavaju mesta na kojima su već odavno bile mehane.

Mehane su prve ustanove gde se osim kave krčmilo i piće. U njih su se uvraćali putnici koji bi hodili drumom, da se odmore i potkrepe; u njih su se uvraćali i seljaci koji su donosili na beogradsku pijacu voće, sir, mleko i živež.

Prve kafane u Beogradu postajale su iz onih dućančića u kojima se pekla kafa i raznosile po čaršiji. Među tim dućančićima bilo je, za vreme Turaka, i prostranijih sa nezastrtim klupama okolo celog dućana, gde su se zbirale balije. U takvoj kafani obično je u jednom ćošku bio i berberin te bi tu, uz kakvu, balije brijale glavu dok bi ostali vodili veliku i krupnu politiku. Jedna od takvih najstarijih kafana bila je Gušančeva, u neposrednoj blizini gradske kapije. U tu kafanu u prvo doba nisu smeli niti su hteli zalaziti hrišćani, niti se u njoj služilo što drugo do kava, ratluk i česmenska voda.

Prve kafanice, gde se počela uz kavu točiti i rakija, nikle su u hrišćanskim delovima varoši, na Varoš-kapiji i na Dorćolu. One na Dorćolu već uveliko su zbrisane sa lica zemlje te zamenjene novim građevinama, a na Varoš-kapiji još i danas postoje onakve kakve su bile pre sedamdeset i osamdeset godina. Na onome čvoru, ispod Saborne crkve, u blizini stare Valožićeve knjižare i danas postoji netaknut deo staroga Beograda i kafanice koje danas plaćaju veću mesečnu kiriju no što je njihovo zidanje pre osamdeset godina koštalo.

Prve kafane nosile su imena po gazdama zgrade ili po gazdama radnje. Drugih imena i nazvanja nije bilo. Takva imena zadržale su pogdekoja od kafana i radnja i do danas u koliko još postoje, kao: Šiška-Lazina, Monaka, Kolarac, Hadži-Maksimova, Uroševa, Šiškova, Hajdukovićeva kafana, Panđelova, Pandilova, Taletova, Dumina, Najdanovića, Petka baštovana, Ginić, Pere Džambasa, Žmurkova, Čadina, (postalo od Čiča Dina, skraćeno Ča Dina-Čadina), Alekse Žandara, Vitorova pivnica, Germanova bašta, Đozina kafana, Zuljanova kafana, Šumenkovićeva, Sokolovićeva i tako dalje.

Naročita imena kafana ponikla su najpre po mestu na kome su, bez namere da to bude firma kafane. Tako na primer kafana „Tekija“ bila je u blizini one tekije na staroj velikoj pijaci, pa su je tako i prozvali; „ona kafana kod Tekije“ određujući time njeno mesto. Docnije, navikom i kafana se sama prozvala Tekija. Tako isto kafana: Topdžijska pijaca, Astronomska kula, Ladno kupatilo, Čubura, Smutekovac, Veliki basamaci, Narodna skupština, i t. d.

Razume se da ih među ovim nabrojanim kafanama, koje nose imena po mestu, ima i poznijeg datuma (Nar. skupština, Astronomska kula) ali su one samo usvojile tradiciju koja je zaostala od prvih kafana i od prve pojave krštavanja kafana.

Drugi način na koji su prve kafane dobijale naziv, bila je kakva oznaka ili predmet koji se u blizini njihovoj nalazio i uočljivo izdvajao. Takav je na primer naslov Dva jablana (poznija kafana „Zagreb“). Tu u blizini, dugo su se držala dva usamljena jablana i dugo se vremena taj kraj označavao time: „Tamo kod dva jablana“. Prirodno je dakle da je ta okolnost nametala i ime kafani. Tako je i postalo i ime „Zlatna rupa“, po blizini one poznate rupe na Vračaru, koja je za vreme dinastičkih proganjanja, prošloga veka, služila kao zatvor u koji su trpani politički protivnici. Na taj je način dobila naziv i kafana kod „Palidrvca“ jer se nalazila u neposrednoj blizini prve naše fabrike palidrvca, na Dorćolu. Tako je dobila ime i kafana kod „Dva papagaja“. Tu je, u jednoj maloj kućici, stanovao nekakav starac koji je imao dva mala zelena papagaja i sa njima je zalazio na vašare i crkvene slave te su izvlačili one ceduljice u kojima je ispisana sudbina. On je kavez sa ovim tičicama držao uvek nad vratima svoje sobice u koju se s ulice ulazilo, te su se deca zbirala i zabavljala gledajući zelene tice. Na taj način oni su postali popularni i čitav kraj se njima označio: „Tamo kod ona dva papagaja“, te i docnije, kad je i starca i njegovih papagaja nestalo, reklo bi se; „Tamo kod dva papagaja“, pa nije čudo što je i sama kafana, koja se tu digla, i bez volje gazdine, sama sobom dobila naziv kod „dva papagaja“.

Tako isto je dobila ime i poznata kafana u Skadarliji kod „Tri šešira“. Tu je ranije bila radionica (fabrika) šešira staroga Dimovića, oca poznijega kafedžije kod „Imperijala“ Đoke Dimovića. Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su bila od lima izrezana tri šešira. Ti su šeširi dugo stajali i docnije, kad je fabrika prestala da radi, a kad se u toj kući otvorila kafana, sama je sobom, i bez ikakvoga krštenja, ponela ime kod „Tri šešira“.

Po jednoj takvoj oznaci, sačuvano je i do danas ime jedne od najstarijih kafana u Beogradu. To je ona kafana u Dušanovoj ulici, na dnu Kapetan Mišine, koja još i danas nosi ime kod „Crnog orla“. Još za vreme austrijske vladavine Beogradom (1717—1739 g.), postojala je tu zgrada koja je morala biti kakva vojnička ustanova. Vrlo je verovatno da je tu bila isturena, straža na putu koji je vodio iz Višnjice kroz Temišvarsku kapiju, iza koje je odmah bila i rezidencija princa Jevđenija Savojskog (Pirinčana). Ta mala stražarska kasarna imala je dva sprata; na gornjem je stanovao starešina straže a dole vojska. Tu se svaki prolaznik, koji bi izlazio iz varoši ili ulazio u varoš, morao prijavljivati. Na toj zgradi, spolja, bio je istaknut veliki crni orao, austrijski grb. Kada su Nemci, po zaključenju Beogradskog mira 1739, predali Beograd Turcima, uneli su u ugovor da se sve građevine koje su Nemci radi utvrđenja Beograda podigli, poruše. Kako ova mala kasarna (straža) nije pripadala onima koje su podignute radi utvrđivanja grada, ostala je nepovređena i docnije, kada je na Dorćolu počeo sve više da preovlađuje hrišćanski elemenat, tu je otvorena jedna od prvih beogradskih kafana. Na zgradi je dugo, vrlo dugo, kroz punih stotinu godina, stajao još uvek naslikan onaj crni orao i svet je kafanu po tome sam nazvao kafanom kod „Crnog orla“. Ta kafana i danas postoji pod istim imenom.

Imena kafana postajala su često i no rodnome mestu onoga koji drži kafanu. Takva imena nose kafane: „Rudničanin“, „Guberevac“, „Mecovalija“, „Kičevac“ i t. d.

Još češći je slučaj da je kafana nazvana po zanimanju one klase ljudi koji su se u njoj iskupljali, Tako su postala imena: „Trgovačka kafana“, „Esnafska kafana“, „Tesač“, „Ratar“, „Tri kovača“, „Devet kočijaša“ i t. d.

Tek posle velikog pokreta 1848 godine, kada su vojvođanski elementi počeli jače da pridolaze u Beograd, doneli su oni i običaj, koji je već vladao u njihovim krajevima, da i kafanama daju naročito izmišljena imena. U prvome redu su bila dinastička imena naših i stranih prijateljskih dinastija. Tako su postale kafane: „Knez Mihailo Prestolonaslednik“, „Srpski Kralj“, „Srpska Kraljica“, „Srpska Kruna“, „Ruski Car“, „Ruska Kruna“, „Grčki Kralj“, „Grčka Kraljica“, „Rumunski Kralj“, „Češka Kruna“ i t. d.

Uporedo s tim, odmah su počele da se javljaju, kao nazivi, imena evropskih prestonica i drugih velikih gradova, kao: „Petrograd“, „Atina“, „Zlatan Prag“, „Odesa“, „Njujork“, „Berlin“, „London“, „Pariz“, „Solun“, „Vidin“, „Sofija“, „Mali Pariz“, „Mostar“, „Sevastopolj“, „Beli Petrograd“ i t, d., a uporedo sa ovim i imena zemalja, kao: „Amerika“, „Transval“, „Bosna“, „Britanija“, „Rusija“, „Balkan“, „Sibirija“, „Makedonija“, „Hercegovina“, i t. d. Odmah zatim počela su se upotrebljavati i imena naših gradova i mesta, koja su obično bila vezana sa rođenjem ili poreklom kafedžijinim. Tako su postala imena kafana: „Paraćin“, „Valjevo“, „Borča“, „Kragujevac“, „Resnik“, „Žiča“, „Užice“, „Đerdap“, „Deligrad“, „Ohrid“, „Avala“, „Posavina“, „Šar-planina“, „Šumadija“, „Bitolj“, „Visoki Dečani“, „Ljubić“, „Zvornik“ i t. d.

Uticajem vojvođanskih omladinaca, zanesenih rodoljubljem, počela su se ubrzo javljati i istorijska imena vezana bilo za ime ili za događaj istorijski. Takvi su nazivi po imenima istorijskim; „Obilić“, „Carica Milica“, „Toplica“, „Devet Jugovića“, „Car Dušan“, „Marko Bočaris“, „Kraljević Marko“, „Luka Vukalović“, „Hajduk-Veljko“, „Car Lazar“, „Rajić“, „Veliki Petar“, i t. d. A istorijski događaji kao natpisi kafana ovi su: „Takovski Ustanak“, „Nezavisna Srbija“, „Topola“, „Balkanski Savez“, „Ujedinjenje“, i t. d.

Uporedo sa tim počela je da se javlja i poezija u izboru imena, te su tako postala naročito tražena imena: „Lepi izgled“, „Košutica“, „Vinova loza“, „Belo jagnje“, „Veseli dvori“, „Jezero“, „Bela mačka“, „Slavija“, „Zeleni Venac“, „Poslednji groš“, „Žirovni venac“, „Zadužbina“, „Avala“, „Vulkan“, „Zlatan krst“, „Mladi Arapin“, „Zlatno burence“, „Zora“, „Lepa Katarina“, „Beli orao“, „Tri lista“, „Sablja dimiskija“, „Srebrna kugla“, „Tri grozda“, „Dva tigra“, „Dva sokola“, „Složna braća“, „Zlatan konj“, „Zlatan top“, „Slavina“, „Dve bule“, „Zlatan anđeo“, „Dva bela goluba“, „Tri lafa“, „Grozd“, „Jelen“, „Baštovanka“, „Zlatna lađa“, „Paun“, „Dva lovca“, „Mesečina“, „Golub“, „Proleće“, „Sedam Švaba“, „Zlatan bokal“, i t. d., i t. d.

Imena kafana su postajala i na druge načine. Kakva ličnost se popularisala u svetskim događajima i odmah je njeno ime uzeto za firmu kafane („Gurko“, „Kriger“, „Garibaldi“, „Napoleon“); kakav događaj ili ideja koja je tako isto popularna („Nova vlada“, „Velika Srbija“, „Balkanski savez“), a najčešće još po profesiji onih koji su se u toj kafani okupljali. Tako su postala imena kafana: „Vlakovođa“, „Gardist“, „Dva Talijana“, „Sedam Švaba“, „Tesač“, „Ratar“, „Bandista“, „Dva lovca“, „Devet kočijaša“, „Patroldžija“, „Barudžija“, „Požarna kasina“, „Jevrejska kasina“, „Kraljeva garda“ i t. d.

Posle rata nastala je manija za stranim imenima, naročito u centru Beograda. Tako su nikli: „Union“, „Splendil“, „Ekscelsior“, „Luksor“, „Palas“, „Kleridž“, „Transval“ i t. d. I dok se centar grada tako internacionališe ne izostaju ni periferije, I one su počele da traže egzotične natpise kafanama među kojima se ističe: „Bife Promaja“ i kafana „Zemljotres“.

Jedno od najoriginalnijih imena nosi kafana Jaćimovića-Jagode u Aleksandrovoj ulici. Na njoj, kao firma, piše:

Čija nije bila
Čija biti neće.

Beograd broji danas skoro tri stotine kafana i one niču svaki dan. Teško bi bilo kroničaru snaći se; te kafane niču i zatvaraju se, dućani se za noć prepravljaju u kafane a kafane u dućane. Nekadanji znameniti „Zlatan krst“ danas je velika pomodna trgovina Cuparina; nekadanja znamenita kafana „Prestonaslednik“ (pozniji „Grand Hotel“) danas je banka; nekadanja tako isto znamenita terazijska kafana „Pariz“ eno se, koliko pre nekoliko dana, pretvorila u dućane. Tako isto menjaju se gdekad i imena kafana te stara zaboravljaju. Kao primer neka posluži ona kafana u Poenkareovoj ulici koja je nekad nosila ime: „Šarena mehana“, pa zatim „Kineski Car“, pa „Elita“, pa „Velika Britanija“, pa „Zvezda“ i zatim „Atina“.

Opisujući pojedine kafane, mi ne možemo stići da ih sve obuhvatimo. U ostalom to i nije cilj ovoga napisa, jer to bi značilo pisati istoriju beogradskih kafana, dok mi želimo da iznesemo naš društveni život u poluprošlosti koji se u kafanskom životu izražavao. Stoga se u ovome opisu nećemo pridržavati ni nekoga naročitoga reda, azbučnoga ili hronološkoga, već ćemo najpre govoriti o onim kafanama i na njima se zadržati, koje su najizrazitije u tome pogledu.

Najizrazitije su od ovih beogradskih kafana prošloga stoleća, to nema sumnje, bile pet kafana: „Grand Hotel“, „Kolarac“, „Dardaneli“, „Pozorišna“ i „Gušanac kafana“. Tih pet kafana kao i „Građansku kasinu“ koju ne ubrajamo u kafane, ne unosimo u ovaj opšti opis jer smo im posvetili naročita poglavlja.

Centar života prestoničkog sedamdesetih i osamdesetih godina bio je današnji pozorišni trg. Tu su bile i tri od pomenutih pet kafana („Kolarac“, „Dardaneli“ i „Pozorišna kasina“). Kada iz toga centra pođemo Vasinom ulicom da zatim kroz Uzun-Mirkovu dođemo do grada, prvo ćemo na levoj strani Vasine ulice sresti kafanu „Zlatan Anđeo“ (danas više ne postoji).

„Zlatan Anđeo“ je bio u dvospratnoj kući Tome Leka u kojoj je, na gornjem spratu, dugo i dugo godina živela porodica Leko a gde se docnije uselila fabrika amrela poznatoga Moše Avrama Mace. „Zlatan Anđeo“ je imao raznoliku publiku a kako je bio malo zaklonit i povučen, u tu su kafanu zalazili đaci Velike Škole koji bi uz crnu rotkvu ili kiselu papriku, pijuckali iz čokanjčića rakiju i vodili beskrajne socijalne i nacionalne diskusije.

Ova kafana se najviše pročula po jednoj interesantnoj švercerskoj aferi, koja se desila krajem osamdesetih ili možda odmah početkom devedesetih godina. Tada je bila prvi put zavedena opštinska trošarina i na ulascima u varoš naplaćivao se uvoz namirnica i pića. Ako bi prodavac neku količinu neprodanu izvezao, vraćala bi mu se naplaćena trošarina.

Tada je držao kafanu „Zlatan Anđeo“ neki Gvozden kafedžija koji je osim toga i trgovao na veliko sa rakijom. On bi uvozio po nekoliko kola natovarena buradima u kojima je bila rakija, rasprodavao ovu a ako bi mu što preostalo on bi izvozio i vraćala bi mu se trošarina. To je tako mesecima išlo dok najzad trošarinskim činovnicima nije palo u oči da Gvozden stalno izvozi istu količinu rakije koju i uvozi i uvek prima natrag sav novac plaćen za trošarinu. I kad su jednoga dana otvorili vranj na jednome buretu, uverili su se da Gvozden uvozi rakiju a izvozi vodu i prima novac koji je položio za trošarinu. Od toga se načini čitava afera koja je tada neobično zanimala Beograd.

U istoj ulici i na istoj strani, samo bliže Univerzitetu bila je kafana „Srpska Kraljica“ poznatija pod imenom „Kijametova kafana“ po nadimku koji je nosio gazda imanja. Ta je kafana bila od prilike preko puta današnje Klasne Lutrije.

Tu gde je danas Klasna Lutrija bila je dugo godina centralna pošta. To je bila obična dvospratna kuća u kojoj je na gornjem spratu bio telegraf i kancelarije uprave a na donjem spratu, u jednoj običnoj povećoj sobi, pregrada sa tri šaltera: jedan za pisma, jedan novčani i jedan amanetni. Kafana „Srpska Kraljica“ bila je tako reći poštanska kafana, tu su najviše svraćali poštanski činovnici i odatle se odnosile na služavniku od tenećke i preko ulice, kafe u poštu; tu je svraćala i publika koja je imala posla na pošti; da adresuje pismo, da napiše adresu na paketu, da ispuni uputnicu i t. d. A tu su rado svraćali i svi oni mali trgovčići iz Vasine ulice da popiju ujutru kafu, a predveče čokanjčić rakije.

Na vrhu Vasine ulice postoji i danas, u kući koja je bila imanje Nankino, kafana „Makedonija“, nekad trgovačka kafana gde su svraćali na noćište svi naši trgovci iz unutrašnjosti. Na gornjem je spratu bio, kao i sada, hotel koji je za svoje vreme važio kao dosta dobar, te uvek bio posećen. Kafana je bila vrsta pijačnoga vašara. Tu je svratilo na kafu sve što je došlo na pijacu da što pazari; tu svraćao na rakiju seljak, koji je lepo prodao ono što je doneo; tu mali prekupci i trgovčići koji žive od preprodaje, posredovanja, rasprodaje i uopšte od pijace. Danas, kako se pijaca izmestila sa trga ispred Univerziteta, „Makedonija“ je izgubila taj značaj.

Preko puta „Makedonije“, nalazi se i sad „Imperijal“. Današnji „Imperijal“ podigao se na ruševinama jednoga od onih beogradskih hanova koje su za vreme turske vladavine bili trgovačka svratišta. Taj han je u to doba bio isključivo turski te i docnije, kad su se Turci povukli u grad, i ako je prešao u srpske ruke, zadržao je ime „Turski han“ koji je nosio sve do pred izmak sedamdesetih godina, dokle je trajao, pre no što se podigao današnji „Imperijal“.

U to doba, sedamdesetih godina „Turski han“ i „Makedonija“ dva susedna lokala služila su za svratišta našim trgovcima iz unutrašnjosti. U „Makedoniju“ koja je već imala fizionomiju hotela (zasebne sobe sa krevetima) svraćali su samo trgovci a u „Turski han“ gde su bili prostrani arovi (štale) svraćale su kiridžije sa stokom. Poslednji handžija u „Turskom hanu“ pre njegovog rušenja bio je neki Trajče Makedonac.

„Imperijal“ je, pošto se nazidao, stao u red najotmenijih hotela gde su zatim i ugledni stranci odsedali, dok je kafana i restoracija sve do danas zadržala taj rang otmenijeg lokala.

Kad pođemo od „Makedonije“ nekadanjom velikom pijacom, koja je sada pretvorena u Univerzitetski park, i gde se, tačno na mestu gde je svoju tezgu imala tetka Kata, poznata zemunska piljarica, sada izdiže Dositejev spomenik — onda će prva kafana koju ćemo sresti i koju samo jedna kuća odvaja od „Makedonije“ biti ona kod „Rajića“. Danas je to lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na dva sprata. Na donjem je, kao i sada, bila kafana sa vrlo velikom tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. Ne mogu pouzdano da tvrdim ali čini mi se čak da je ta firma bila rad jednoga od naših slikara stare generacije.

Kafana „Rajić“ je bila čisto pijačna kafana. Tu su uvek bili gosti i oni što su pazarili na pijaci. Tu se okrepljavali rakijom i zemunska piljarica i žarkovčanin ili mokrolužanin i onaj jevrejin sa pertlama za cipele preko kažiprsta, koje po ceo dan nudi na pijaci.

Kafana „Rajić“ znana je i po tome što su se tu prvi put počeli da kultivišu ćevapčići. Biće tako šesetih godina oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah se odomaćili tu, u kafani „Rajić“. Kako je pijačna publika bila pouzdam njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića razmnožila te se oko kafane „Rajić“ pootvarao čitav niz malih ćevapdžinica koje i danas, samo kao nešto renovirane, postoje. Od ovih je najznamenitija ona Živka ćevapdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel „Makedonija“. Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao toliko razvio da je od ćevapčića nazidao crkvu u svome rodnome mestu!

Na gornjem spratu kafane „Rajić“ — one stare zgrade — bila je dugo godina pevačka škola društva „Kornelije“.

Ispod „Rajića“, na uglu koju Jugovićeva ulica čini sa velikim trgom, preko puta žandarmerijske kasarne, bila je ranije neugledna kafanica bez imena. Toj kafani su gosti — najvećim delom žandarmi — nametnuli svojom posetom ime, te je u svoje vreme bila poznata pod imenom „žandarska kafana“. Docnije, kad je sopstvenik porušio straćaru i podigao malo bolju zgradu, ispisao je na njoj firmu „žandarska kasina“. Danas više ne postoji.

Preko puta današnje Uprave varoši Beograda, na onome praznome placu, koji od Uprave odvaja Višnjićeva ulica, bila je nekada muslimanska tekija (tekija je vrsta kapele) u kojoj je bio grob nekoga znamenitoga pravovernika. Tragovi te nekadanje tekije i danas se još na tome placu poznaju. Ispred tekije bila je mala dvospratna kućica gde je u svoje vreme stanovao hodža, čuvar tekije. U toj je kući stanovao pa u njoj i umro 21 marta 1811 godine, tada član Soveta i popečitelj prosveštenija narodnja — Dositije Obradović.

Do toga placa i tekije, po povlačenju Turaka iz varoši u grad, otvorena je jedna kafanica koja je sama sobom, po mestu na kome je, ponela ime kafana kod „Tekije“ i vrlo dugo nosila to ime, čak i u doba kada je tekija već bila slišćena sa zemljom.

Još docnije, podignuta je na trgu požarnička kasarna i vatrogasci su postali najredovniji gosti kafane kod „Tekije“. Otuda im je sopstvenik i učinio koncesiju te je, prilikom renoviranja kafane, nazvao istu „Vatrogasna kasina“.

Opet na istome trgu, između kafane „Ujedinjenje“ i požarne kasarne bila je u svoje vreme mala restoracija koja je nosila čudnovato ime „Kod vola“. I ta kuća više ne postoji. Kraj kafane „kod vola“ u istoj kući držao je osamdesetih godina malu restoraciju Mata Barać sa ženom Rezikom. Kujna je bila domaća i jevtina; za dva dukata mesečno ručak sa četiri jela i večera sa dva jela. Za doručak bela kafa sa hlebom za jedan groš.

U ovoj su restoraciji bili redovni gosti: praktikanti, telegrafisti, velikoškolci i poneki otmeniji kalfa. U ovu su kafanu ponekad uvraćali na doručak i tadanje kalfe Mihailo Đurić i Kosta Riznić.

Iz ove kafane kod „Vola“ prijatelji Đorđa Babića prvog srpskog komičara, naterali su ovoga da istupi javno pred publiku. Poslušavši svoje prijatelje i njihove savete, on je dao prvu predstavu kod „Ujedinjenja“ i postigao senzacioni uspeh, te se od toga trenutka odao toj profesiji postižući sve veće i veće uspehe.

Kafana „Ujedinjenje“ postojala je na mestu gde je danas podignuta berza, preko puta opštine. Sama ta okolnost što se nalazila preko puta opštine opredeljivala i karakter kafane. To je bilo zborište svih onih koji imaju posla u opštini; tu si u svoje vreme mogao naći one male advokate — budžaklije, obično otpuštene činovnike, koji su tu sačekivali molioce te im za dinar ili dva pisali molbe za opštinu. Tu si uvek mogao naći i one besposličare kojima je profesija svedočenje. Potrebna su ti, radi vađenja kakvog uverenja kod opštine, dva građanina koji imaju izjaviti da te poznaju; ti odeš kod „Ujedinjenja“, nađeš dva takva tipa, koje nikad u životu nisu ni videli i oni, za dinar i dva, odlaze s tobom i potpisuju se da te znaju, da si to ti pa, ako je potrebno, i jamče svojom „čašću i imanjem“.

Koliko god je bilo pokušaja, a bilo ih je, da se ova kafana promeni u otmeniju, nije se uspelo. Ako je ko uspeo štogod u tom pogledu, kao što je to na pr. zakupnik Laza Miodragović, to je malo vremena trajalo pa se kafana opet vraćala svojoj prvobitnoj ulozi.

U onome delu Uzun-Mirkove ulice od Kralja Petra ulice pa do grada, bila je nekada znamenita kafana „Gušanac“. O njoj i o životu u njoj pišemo posebno poglavlje.

Kafana „Gušanac“ je dugo trajala; zapazile su je još i današnje generacije. Kad je porušena, na mesto nje, malo dalje na uglu, otvorena je nova kafana kojoj je gazda, da bi sačuvao tradiciju, dao ime „Trgovačka kasina“. Trgovačka kasina je postojala ali nije postojala više ona stara čaršija te se tako i ta kafana ugasila. Danas tu nema više kafane.

Malo dalje, na vrhu Uzun-Mirkove ulice, na samome Kalimegdanu, preko puta realke, postojao je a postoji i sad hotel „Srpski Kralj“. Ta je, za to doba vrlo ugledna zgrada, podignuta početkom šesetih godina, svakojako pre predaje gradova Srbima. Jer, sećam se, čitao sam negde, da je poslednji beogradski paša ulagao čak i jednu vrstu protesta što je novoj kafani, prvoj kući od gradske kapije, dato provokatorsko ime „Srpski Kralj“. Biće da je kao odgovor sa srpske strane, na ovaj pašin protest, kafani koja je u susetstvu ovsa opet na domaku beogradskih bedema malo zatim podignuta, naročito dato ime „Srpska Kruna“.

Mesto gde je podignuta kafana „Srpski Kralj“ ili bar neposredna okolina ove kafane, vezana je bolnim sećanjem sa počecima našega oslobođenja. Tu, na tome mestu, Turci su naticali na kolje naše grešne ustanike; tu su izlagali žrtve na ugled kada bi i u gradu izvršili smrtnu presudu (Petar Moler i drugi).

„Srpski Kralj“ je od osnivanja svoga bio kafana otmene i probrane publike pa je to ostao i danas. Taj renome mu je naročito stekao dugogodišnji zakupac Urošević čija se ćer udala za dr. Stejića. Uvek je to bila tiha pristojna kafana; u njoj se kretalo odmereno, sve bilo pažljivo, te je u stvari više ličila na kakav klub no na kafanu. Posećivali su je rado Radović predsednik kasacije, Đoka i Jefta Pavlović, ugledni trgovac Talvi, doktor Stejić, braća Rašić i još nekoliko notabiliteta. Nad kafanom je bio čist i vrlo prijatan hotel koji su posećivali najviše stranci.

Docnije je ovo imanje prekupila Vračarska Zadruga, i ona je, posle rata, podižući još dva sprata i vršeći iz osnova preuređenje i prepravke i svih ostalih prostorija, dala prestonici ugledan hotel i restoraciju.

Na Zereku, gde je polovinom prošloga veka bio jači saobraćaj i burniji život, bilo je tada više kafana no što ih ima danas u tome delu ulice Kralja Petra. Tako, u to doba postojala je: „turska kafana“, „Davičov han“, „Taletova kafana“, „Hodžina kafana“, „Đozina kafana“, „Milutinova“ i „kafana Jovana Dede“.

Danas na Zereku postoje samo tri kafane: „Odesa“, „Balkanski savez“ i večita „Taletova kafana“.

U srednjem delu današnje ulice Kralja Petra, od Uzun-Mirkove pa do Knez Mihailove nikad nije bilo kafana.

U Glavnoj čaršiji od Građanske kasine pa ka Sabornoj crkvi, u istoj zgradi gde je bio „Grand Hotel“ (Staro zdanje) a u onome visokome prizemlju prekoputa Saborne crkve, gde su sad neki dućani, bila je sedamdesetih godina mala i čista kafana koju su rado posećivali posetioci Saborne crkve. Nad vratima te kafane bio je šilt na kome je bila namolovana zvezda u padu sa svetlim repom za sobom i natpisom „kod repate zvezde“. Kafanu je držao Nikola Todorović koga su zbog takve firme prozvali: Nikola Repača. Nikola Todorović — Repača otac je našega znamenitoga glumca Save Todorovića koji je tu, u toj okolini, i odrastao.

Prema bočnim, južnim vratima Saborne crkve, onima iz Kralja Petra ulice, nalazi se od uvek jedna mala kafanica na donjem spratu one interesantne kuće turskoga stila koja se sve do naših dana sačuvala onakva kakva je. To je kuća čuvenog Ećim-Tome, te se i ta kafanica u prvo svoje vreme zvala „Ećim-Tomina kafana“. Poznije, ona je dobila ime „kafana kod Saborne crkve“. Kada je vladika Inokentije postao mitropolit i nastanio se prema Sabornoj crkvi, njega je to ljutilo da se jedna kafana zove „Kafana kod Saborne crkve“ i preduzeo je korake preko vlasti da se to ime zabrani, a sveštenicima i svom ostalom crkvenom osoblju zabranio da tu kafanu posećuju dok nosi ime „kod Saborne crkve“. Tako zakupac kafane bude prinuđen te dozove jednoga dana firmopisca da izbriše firmu i novom je zameni. Firmopisac izbriše staro ime ali niko, ni gazda ni gosti, da se sete kakvo bi novo ime dali kafani. Nekoliko dana domišljali su se i gazda i firmopisac i gosti pa nikako da nađu podesno ime. Za to vreme, firmopisac, ispiše iznad vrata znak pitanja hoteći time da označi da pitanje natpisa stoji otvoreno i da se čeka njegovo rešenje. Publika prihvati onaj znak pitanja kao definitivno rešenje i tako i nazove kafanu koja ostade zatim, pa sve do danas, kafana kod znaka pitanja.

Kafana kod „Znaka pitanja“ odista vezuje svoj život sa životom Saborne crkve. Nju pohađaju posetioci Saborne crkve. Ako ko pre vremena porani na službu božju, svratiće u tu kafanu na jutarnju rakiju i kafu; ako je neki parastos tu će se sabrati posetioci da sačekaju vreme; ako je kome duga služba u crkvi te ne može da je odstoji, tu će svratiti da se potkrepi. Kada su pratnje pa hoće neko da izbegne one duge govore i besede nad pokojnikom, tu će se skloniti. Članovi pevačkog društva pre no što pođu na hor crkveni tu će svratiti da popiju kafu i da se saberu i u opšte sve što ima posla sa Sabornom crkvom i u Sabornoj crkvi tu će se svratiti. I zato je ta kafanica od uvek dobro radila.

Duboko dole, na završetku Kralja Petra ulice, ispod Mitropolije i Umetničke škole, bila je doskora kafana „Jelen“. Ta je kafanica ranije bila bez imena a kada je Staro zdanje skinulo svoga bronzanoga jelena sa ugla, i kada je Starome zdanju ime „Jelen“ zamenjeno sa „Grand hotel“ onda je ta kafanica prihvatila kao neko nasledstvo ime „Jelen“ koje je u tome kraju već bilo popularno.

Onaj kraj od Saborne crkve pa ka Savamali nazivao se Varoš-kapija po kapiji koja je bila tu gde je docnije bila Valožićeva knjižara. Ta je kapija bila na onome šancu koji je opasivao celu varoš. Sve do bombardovanja 1862 godine, tu su kapiju čuvali turski nizami. Ta je kapija bila od kamena i debelih greda te su joj se temelji nalazili dugo zatim kadgod bi se u tom kraju koja kuća podizala. Ima joj temelja i pod kućom inžinjera Savčića.

Varoš-kapija je bila najživlji deo Beograda, jer tu je stanovalo čisto srpsko stanovništvo, dok je na Dorćolu bilo izmešano sa Turcima, Cinarima i Jevrejima. Tada je na Varoš-kapiji postojalo i srpsko groblje pre onoga kod Markove crkve na Batal-džamiji. To se groblje prostiralo od Vareš-kapije na Zeleni venac i tek je 1828 godine izmešteno ovamo na Tašmajdan.

Otuda što je sav život Srba stanovnika Beograda bio sabran tu, na Varoš-kapiji, od uvek je pa i danas još tu veliki broj kafana. Tako je prva među njima, kada se pođe od Saborne Crkve: „Nezavisna Srbija“, u kući koja je nazidana tek posle Srpsko-turskoga rata, početkom osamdesetih godina, te prihvatila za svoju firmu politički događaj proglasa nezavisnosti kneževine Srbije.

Odmah ispod „Nezavisne Srbije“ postoji jedna krivudava uličica, ostatak nekadanjih turskih sokaka, koja se sad zove Javorska ulica. Ta ulica, sa onom koja vodi na Kosančićev venac, odvaja jedan mali blok staroga Beograda, živopisnijeg no što su ostaci u Skadarliji. U tome bloku, na frontu koji gleda na Varoš-kapiju, dve su stare kafane. Jedna od njih i nosi ime kafana kod „Varoš-kapije“. To je malena, niska i simpatična kafanica koja ima stalne svoje goste koji je godinama ne napuštaju.

Druga kafanica na istome frontu, upravo na uglu Javorske ulice i Varoš-kapije, jeste „Crni konj“. Ona je znamenitija od one prve po tome, što su se tu zbirale prve naše komite još pre no što se komitska akcija javila kao organizovani pokret. Prvi četnici, koji su na svoju ruku i samostalno, kao hajduci, vodili borbe sa Turcima, obično su na zimovnik prebegavali u Beograd, očekujući tu da grane proleće. Tada su oni po celu zimu provodili u toj maloj kafanici kod „Crnoga konja“, tu se zbirali, tu dogovarali o daljem radu na proleće. Tu je, u toj kafanici, probavljao tada zimske dane i poznati komitski vojvoda Gligor Sokolović. Tek docnije, 1903 obrazovan je komitet u Beogradu, te pristupio organizaciji ovih komita i već početkom 1904 godine prebacio preko granice dve organizovane čete.

Jedna od znamenitih kafana na Varoš-kapiji, bila je i ona kod „Srebrne kugle“, koja sad više ne postoji. Ona je bila na mestu gde se sad diže četvorospratna kuća Radenka Radenkovića, štampara na uglu Kosmajske ulice i Varoš-kapije, upravo prema Valožićevoj knjižari.

„Srebrna kugla“ ima jedan svoj istorijski značaj iz naše nedaleke prošlosti.

Maja meseca 1862 godine, počele su one poznate zađevice između Srba i Turaka koje će izazvati bombardovanje Beograda. Juna 3 bilo je puškaranje i otimanje kapija varoških, a 5 juna bombardovanje Beograda, i očas se ceo Beograd pretvorio u vojnički logor gotov na odbranu. Tada se počeše na izlazima prema gradu podizati barikade i na njima se pojavili građani-dobrovoljci. Jedna od tih barikada bila je kod Saborne crkve, upravo na mestu koje zatvara prodiranje na Varoš-kapiju. To je bila licejska barikada, jer su na njoj bili sami omladinci, licejci, a komandant — starešina — te barikade, bio je proslavljeni poeta i rodoljub Stevan Vladislav Kaćanski. Štab ove licejske barikade, t. j. mesto gde su se umorni dobrovoljci potkrepljivali, bila je kafana kod „Srebrne kugle“, koja je upravo bila u pozadini same barikade.

U to doba, doba bombardovanja Beograda, upravo nešto malo kasnije, kada su umukli topovi na beogradskome gradu, ali njihove cevi ostale još uvek naperene na varoš, a građani još uvek bdili na barikadama, dođe prvi put u Beograd Hrvatska pozorišna družina, koja je dotle davala predstave po Vojvodini. Družini na čelu bio je Mandrović.

I ako su mučne prilike u Beogradu bile, i ako je ceo Beograd bio pod oružjem, opet je ova družina dala tom prilikom sedam predstava, najvećim delom rodoljubivih komada. Sve slobodno vreme glumci su provodili sa licejcima kod „Srebrne kugle“, slušajući priče o bombardovanju i ostalim događajima koji su se posle ovoga nizali. Glumci su se tada sa našim velikoškolcima toliko srodili i njihovim podvigom da oružani čuvaju Beograd, toliko oduševili da su im velikoškolci, pred polazak iz Beograda, priredili oproštajni banket 13 avgusta i to na samoj barikadi. Tada su, ispred naperenih topovskih cevi pili, pevali, grlili se i zdravili zajedničkoj budućnosti svojoj — Srbi i Hrvati.

U Kosmajskoj ulici, na stotinu metara od „Srebrne krune“, ali sa protivne strane, postoji i danas kafana kod „Crnogorca“. Nju je u svoje vreme osnovao i držao neki Milun Katunjanin, te se po njemu i prozvala „kod Crnogorca“. Docnije je on dao namolovati na velikoj tabli od pleha Crnogorca u prirodnoj veličini, te mu je visio na vratima. To mu je bila firma koju je on zvao „šiljte“. Posle ovoga Miluna Katunjanina držao je istu kafanu Velicki, knjigovezac.

Na stotinu metara ispod „Srebrne kule“, niz Pop-Lukinu ulicu, nalazi se i danas kafana „Zlatan grozd“. Nekada se ta kafana zvala „Engleska Kraljica“, a bila je pre „Pozorišne kafane“ im pre „Dardanela“ prva naša pozorišna, odnosno glumačka kafana.

Početkom godine 1866 igrala je Mandrovićeva pozorišna trupa još u Velikoj pivari, ali već maja meseca prestala je i pojavi se u Beogradu Nemac Karlo od Remaja sa nemačkom trupom i sa glumcima srpskim i nemačkim. Taj Remaj davao je srpske i nemačke prestave jednovremeno i nametao se čak da on organizira i prvo naše državno pozorište. Ta drskost Remajeva izazvala je reakciju kod naših rodoljuba, te da pariraju akciju Remajevu, dovedu iz Modoša trupu Društva za Srpsko narodno pozorište kojoj je na čelu bio Jovan Đorđević. Ta trupa je počela najpre davati predstave kod „Krune“ (današnji opštinski sud) a zatim u Sušićevoj kući kod „Engleske Kraljice“, gde je na onoj strani placa iz Kosmajske ulice bila zatim Sinagoga. Tako je kafana kod „Engleske Kraljice“ u to doba postala prava pozorišna kafana, u toliko pre što su tadanju grupu društva za srpsko narodno pozorište predstavljali najomiljeniji naši glumci. U toj su trupi tada bili: Ružić i Ružićka, Kolarović i Kolarovićka, Milka Grgurova, Telečki, Sofija Maksimović, Nikola Nedeljković, Laza Popović, Peleš, Marko Stanišić, Mladen Bošnjaković, Mileva Radulovićeva drugi.

Znatno je da je prestave ove trupe kod „Engleske Kraljice“ posećivao i sam Knez Mihailo i tu kod „Engleske Kraljice“, posle jedne uspešne prestave, Knez je Jovanu Đorđeviću dao reč da će sazidati Narodno pozorište, kojem se zidanju odista odmah zatim i pristupilo.

Ispod „Engleske Kraljice“, odnosno današnjega „Zlatnog grozda“, na uglu gde se sretaju Pop-Lukina i Brankova (nekadanja Gospodska ulica) postoji odavna već kafana „Zlatan Konj“. I kao što na Varoš-Kapiji ima dva konja, crni i zlatan, tako ima i dva grozda, zlatan i običan grozd. Ovo drugo ime nosi kafanica ispod Državne Štamparije koja se zove kafana kod „Grozda“, ali je još poznatija pod imenom: „Arsa kod Grozda“ po dugogodišnjem svom kafedžiji Arsi.

Preko puta ove kafane, nešto malo niže, u Pop-Lukinoj ulici, postoji danas kafana koja se zove „Radnička kasina“, a nekad se zvala „kafana kod Luke Vukalovića“ i imala je na firmi naslikan lik ovoga hercegovačkog ustaškog vojvode.

Kako ta kafana leži preko puta Državne štamparije, nije čudo što su joj najčešći gosti bili činovnici i slovoslagači iz štamparije. U svoje doba, kao korektor Državne štamparije, veliki deo dana pa i noći, provodio je u ovoj kafani Đura Jakšić, te je, vele, i mnogu svoju pesmu tu, u toj kafanici, napisao.

Treba pomenuti još jednu malu kafanicu koja je osamdesetih godina prošloga stoleća, bila jako posećivana, a to većinom od radnika, pa i činovnika iz Državne štamparije. Ona je postojala u onoj maloj uličici do Državne štamparije, i zvala se „Kaljavac“. To je bila jedna mala kućica, severu okrenuta, sa velikom baštom i voćnjakom. Doći do ove kafanice, bio je po rđavom vremenu čitav problem, ali ipak, a naročito subotom, kad radnici prime plate, ova bi kafanica oživela, te se orila zadovoljna pesma sve do zore! — Ova je kafanica bila svojina Stajića, starog slovoslagača Državne štamparije.

Interesantno je, da je taj ceo kraj, pa i prostor gde je sada Državna štamparija, u dužini sve skoro do Varoš-kapije bilo srpsko pravoslavno groblje početkom prošloga stoleća. Kad je ta ulica nešto malo regulisana, i porušena jedna straćara s preda Pop Lukine ulice, pri prekopavanju, iskopavan je kostur do kustura.

Za vreme turske vladavine nad Beogradom, sve do početka prošloga veka, Savska obala je bila potpuno pusta, i zvala se Savska jalija ili još češće kafanska mahala. Ako je i bilo kakvog naselja, bili su tu bostandžije, lađari i cigani. I Mađari i Austrijanci i Turci za vreme svojih vladavina znali su samo za Dunavski kraj, koji su i naseljavali.

Savska jalija zvala se kafanskom mahalom stoga, što je tu bilo bezbroj malih kafanica sa doksatima, gde su rakijali lađari. Bivalo je da su pokatkad izjahali na konjima i Turci iz grada, te posedali na te doksate i teferičili.

Tek Knez Miloš naredio je da se svi oni, koji se bave trgovinom i trgovačkim posredovanjem, moraju nastaniti na Savi, i od tada je taj kraj počeo da se podiže. Od mnogih starih kafana, koje su postojale u nekadanjoj kafanskoj mahali, ima ih koje su sve do danas zaostale, razume se, ne u onome obliku kakve su bile kao jalijske kafane.

Počev od Kalimegdana, današnjom Karađorđevom ulicom, do Beogradske zadruge, a zatim strmom ulicom Kraljevića Marka, do Bosanske ulice (Sava-mahale) naći ćemo danas ove kafane:

„Čokot“, kafanica u vrhu Karađorđeve ulice, pod Kalimegdanom. Ta kafanica leži prema onim poznatim Kalimegdanskim lagumima, koji su služili kao stovarišta vina. Zbog svoje blizine toj vinskoj pijaci, „Čokot“ je od uvek važio kao neka vinska berza. Tu se iskupljali kupci i prodavci, kafedžija je pripremao mezeluke, a iz onih laguma donošene su boce za bocom nategačom izvučenoga vina, koje su tu kod „Čokota“ razlivalo u bezbroj čaša, te se, uz meze, probalo, ocenjivalo, i tu zaključivali pazari.

Danas, od kako su oni lagumi prestali biti vinska stovarišta, izgubio se taj značaj kafane „Čokota“, te ona životari samo kao obična kafanica.

„Milojevića kafana“ odmah ispod „Čokota“ se zvala najpre „Deligrad“, docnije, „Podrinje“, a zatim „Milojevića kafana“. Najživahnija je bila u doba, kada ju je držao poznati kafepija Mihailo Nikolić-Kića, koji je držao i „Albaneza“, a zatim i „Slaviju“.

U ranije doba, ta je kafana važila kao najzgodniji sastanak ljubavnih parova. Naši su beograđani radi takvih sastanaka najradije prelazili u Zemun, ali kad bi „ispustili“ lađu da ne bi gubili vreme, svratili bi kod „Podrinja“ i uzimali sobu na dan, a ne bi se ni pun sat bavili u njoj. To je u početku bivalo možda i slučajno, a zatim je to postala redovna stvar, te je i kafana stekla taj renome.

Kada se pređe ulica, kojom od Saborne crkve slaze Veliki stepeni, te izbijaju na Savu, odmah iza zgrade u kojoj je carinarnica, pruža se prostrana zgrada hotela „Kragujevca“, koja je podignuta još prvih dana preobražaja Savske jalije, te i danas još postoji kao kafana i hotel. Potrebu podizanja hotela i kafane „Kragujevac“, diktovalo je pristanište jer i ako je ranije pristanište uvek bilo na Dunavu, a samo jednim delom (vinarice i drvarice) na Savi, od doba saobraćaja parnim brodovima, pristanište prelazi definitivno na Savu, koja se zatim naglo razvija kao najživlji trgovački kraj.

Tu potrebu trgovačkog sveta da ima gde odsesti i gde se sastati, zadovoljavao je u punoj meri hotel „Kragujevac“, koji se sad sveo na mesto gde putnici očekuju polazak lađe ili sačekavaju putnike.

Hotel „Kragujevac“, inače nema nikakvu svoju naročitu istoriju, sem što bi se dalo zabeležiti da je 1876 godine tu bio štab talijanskih dobrovoljaca, koje je pod talijanskom zastavom, koja se vila na „Kragujevcu“, upisivao simpatični garibaldijevac Delabona, i vodio ih na Drinu da se sa nama zajedno bore za našu slobodu.

Na istoj strani, gde je i „Kragujevac“, malo dublje u čaršiji, postoji sada „Savska kasina“, koja se u svoje vreme zvala „Vladikina kafana“. Na čardaku te kafane, pri izletu iz grada, posedali bi uvek nešto otmeniji Turci i sejirili bi pijući kahvu i muhabetišući.

Iza Savske kasine, prema Gođevcu, a na onome čvoru gde se ukrštavaju ulice koje vode na Varoš-kapiju, i gde se spuštaju Mali stepeni, nalazila se kafana „Bosfor“ koju je progutalo građenje novoga savskoga mosta.

Nekada su tu, u neposrednoj blizini obale, bile gosti kapariše za istovar i utovar brodova, jer su nedaleko odatle pristajale dereglije sa trgovačkom robom. Za tim, do poslednjih dana trajanja to je bila jedna obična vesela noćna kafana.

Nedaleko od „Bosfora“, nalazi se kafana „Kičevo“, takođe jedna od zaostataka staroga Beograda.

Zatim dolazi kafana „Venecija“, Ta kafana, po svoj prilici nosi naziv po bari Veneciji, koja se prostirala od ušća Topčiderske reke, pa sve do Beograda, i na kojoj su danas železnička stanica, fabrika monopola, Vapina fabrika hartije i mnoga druga naselja. Ta se bara nekad zvala Ciganska bara, pa su je neki učenjaci, ironije radi, nazvali Venecijom, i to joj se ime zadržalo.

Kafana „Venecija“ je bila kafana (i hotel), gde su odsedali trgovci iz unutrašnjosti.

Kuća u kojoj je današnji kvart savamalski, bila je nekad znamenita kafana „Liman“, odmah do Zahine kuće.

Liman se zvalo samo mesto (obala), gde su pristajale bosanske lađe. Tu, oko obale, živeli su Turci koji su držali magaze i kafanice, gde su odsedali trgovci Bošnjaci, koji su stizali lađama u Beograd. Tu na Limanu, imali su i Srbi i Turci svaki svoga činovnika za pregledanje teskera, onih koji doputuju lađama. Oko tih teskera i nadležnosti srpske i turske vlasti, često je dolazilo do sukoba, a jednom čak, 24 jula 1860 godine, na Limanu leže i krv među Srbima i Turcima, tako da je čak i oficir Bučović morao sa vojskom dotrčati iz kasarne da utiša sukob. Tada je Liman ušao čak i u diplomatsku prepisku garantnih sila, koje su povodom gornjega sukoba, razmenjivale note. Posledica toga sukoba je bila da je turska vlast dignuta sa Limana.

Kafana „Liman“ imala je u svoje vreme najprostraniji čardak, koji se isturao čak u vodu.

Iza Limana podigao se docnije hotel „Bosna“ koji je dugo trajao, i važio kao jedan od otmenijih hotela. „Bosna“ je regulacijom porušena, i sad je na njenim temeljima skver, a mesto nje podignut je moderan hotel „Bristol“, koji ne leži na istom mestu gde je bila „Bosna“.

Ime „Bosna“, hotel je dobio s obzirom na Bošnjake, koji su taj kraj, radi razvijene trgovine sa Bosnom, vrlo mnogo naselili. Veliki i ugledni bosanski trgovci, tu su se kraj Limana skoncentrisali, tu kupili imanja, tu podigli kuće i magacine, i tu prigrabili svu trgovinu u svoje ruke. Otuda je toj kafani, koju su najvećim delom oni posećivali i dato ime „Bosna“.

Ispred „Bristola“, na ulici, od prilike, bio je nekada i čuveni „Paranasov han“, takođe han jednoga Bošnjaka. On je ležao na onoj pijaci, u koju su se sticale mnoge ulice, a koja se zvala Mala pijaca. Na sredi te pijace, dugo se držao jedan krst od crvenoga mramora ograđen gvozdenom ogradom. Taj je krst podigao o svome trošku beogradski trgovac Ćira Hristić, a hteo je, vele, njime da obeleži i pokaže muslimanima Bošnjacima, čim bi se sa lađe iskrcali, da su stigli u zemlju gde krst vlada.

Tu je u blizini i kafana „Spuž“, jedna obična mala lađarska kafana, nazvana tako stoga što je, kao lađarski znak, bio pred njom poboden u zemlju jedan spužasti kljun lađe (dereglije).

„Ladno kupatilo“ je kafana u ulici koja vodi u tada jedino kupatilo na Savi. To je bilo znamenito kupatilo Miloša frizera. Pred kafanom „Ladno kupatilo“ zaustavili bi se gosti posle kupanja, te bi tu mezetisali ribe pržene na roštilju, i zalili to rashlađenim vinom.

„Zlatna lađa“ je kafana u ulici Kraljevića Marka. Tu je duže vremena bio kvart savamalski, a danas je tu Dom maloletnika.

Odmah iznad „Zlatne lađe“, nalazi se i sad kafana „Kraljević Marko“, nad kojom je nekada bila interesantna firma, na kojoj je bio prikazan dvoboj Kraljevića Marka i Arapina.

I danas ta kafana postoji.

Savskim kafanama pripadaju i sve one koje se nalaze na savskoj padini od Zelenoga Venca i Kraljice Natalije ulice pa ka obalama, kao i one koje se nalaze u Sarajevskoj ulici sve do Tri Ključa.

U prvom delu je današnja Bosanska ulica nekadanja Sava-mahala. Sava-mahala u stvari se proteže od onoga raskršća Bosanske ulice i ulice Kraljevića Marka pa ide duž Save sve do monopolskih zgrada na Topčiderskom drumu. Nekada je Savamala bilo selo van Beograda, koje je imalo i svoj seoski zapis na onoj pijaci (Topčiderskoj) pred Bajlonovom pivarom. Tu se je o Markovdanu igralo kolo i održavao se vašar na koji su mnogi beograđani, pa i sam Knez Miloš, odlazili. Docnije je Knez Miloš raselio Savamalu i naselio njene stanovnike u današnjoj Paliluli gde se i danas Markovdan slavi kao stara slava Savamalaca.

U Savamali (današnjoj Bosanskoj ulici) počev od raskršća koje smo gore označili, dve su kafane: „Monakova“, i „Demir-kapija“. Ova druga je naročito tipična i pripada kao zgrada starome Beogradu koji sve više i više nestaje.

Po redu u Savamali su još ove kafane: „Šopovićevo kupatilo“, „Šiška-Lazina kafana“, „Stari vlakovođa“, „Evropa“, „Mala kavana“, „Novi svet“ (sad već porušena da otvori mesta novoj ulici koja vodi na železničku stanicu), „Tetovo“ (takođe porušeno), „Radnička kafana“ i „Kraljeva pivara“.

Od ovih su znamenite: „Šopovićevo kupatilo“ i „Kraljeva pivara“.

Godine 1857 pade u Beograd jedna nemačka pozorišna družina pod upravom Prajza i sagradi arenu u „Šopovićevom kupatilu“ te počne davati predstave na nemačkom jeziku. Videći da nema publike on se udruži sa Srbima diletantima te otpoče kraj nemačkih davati i srpske predstave, Iz „Šopovićevog kupatila“ ova družina pređe u „Veliku pivaru“.

„Kraljeva Pivara“ ili „Velika pivara“, kako su je docnije zvali, velika je zgrada koja je sve do skora postojala u blizini Vaznesenske crkve. Tu je zgradu 1840 godine nazidala Knjeginja Ljubica a prvi zakupac te pivare bio je neki Rista Paripović, rudničanin. U toj se pivari nalazila poveća sala u kojoj su naši diletanti davali predstave i u kojoj je 30 novembra 1858 godine održana i znamenita Sveto-Andrejska skupština.

Iznad Savamale (Bosanske ulice) na savskoj padini leži Lomina ulica u kojoj se nalazi jedna jedina kafana (podrumče) kod „Vojvode Lome“, Iznad spomenute je ulica Kraljice Natalije koja ističe iz Zelenog Venca pa tera sve do ulice Miloša Velikog. Ona je nekada zvana abadžijska čaršija. Tu je nekada, tridesetih godina, bila velika livada Knez Miloševa, a abadžije su bile u varoši, u turskoj čaršiji. Knez Miloš parceliše svoju livadu i natera abadžije da se tu nasele od kojeg doba dobi ulica ime abadžijska čaršija. Docnije, kad su abadžije kao zanat izumrle, ulica dobija ime Kraljice Natalije s obzirom na to što je u istoj Kraljica nazidala i svoju crkvu.

„Zeleni venac“, iz kojega ističe ona ulica, dobio je svoje ime po jednoj staroj kafani koja je takvo ime nosila. Na Zelenom Vencu sem pomenute nalaze se još i kafane: „Žirovni venac“ i „Amerika“ a, pošav sa Zelenog Venca ulicom Kraljice Natalije: „Moruna“ (danas „Triglav“), „Sarajevo“, „Rumunski Kralj“ i „Deligrad“. Slazeći sa Zelenog Venca ka Bosanskoj ulici nalazi se „Crni petao“, a pošav ka Varoš-kapiji, dolazi na početku Brankove ulice Carica Milica i „Čovićeva kafana“.

U savskoj ulici koja je pripadala takođe Savamali i koja od bosanske vodi ka monopolskoj fabrici, ove su kafane po redu: „Devet Jugovića“, „Lazarevac“, „kod Vladike“ (porušena) „Dobro jutro“, „Orijent“, „Bajlonova“, „Suvi đeram“, „Čedićeva“, Hajduk-Veljko, „Jadrane“ (nova) „Zlatan paun“, „Dva Talijana“, „Suvobor“, „Pirot“, „Garibaldi“ (danas se zove „Makiš“) i „Tri ključa“.

Od ovih je interesantna kafana „Garibaldi“, koja je ponela svoje ime po Garibaldijevcima koji su došli k nama kao dobrovoljci a zatim ostali na železnici kao radnici.

Iznad sarajevske ulice, na toj padini prema Savi je ulica Miloša Velikog, koja se spušta od Londona pa dok ne izbije na Topčiderski drum. U toj je ulici malo kafana. Na vrhu njenome je kavana i hotel „London“ koji pripada više Terazijama a malo niže i sa protivne strane nalazila se kafana kod „Narodne skupštine“. Sednice Narodne skupštine držane su u početku u zgradi Crvenoga krsta u današnjoj Siminoj ulici pa, kako se ta zgrada pokazala nedovoljna, osamdesetih godina podigne vlada jednu privremenu zgradu (bondručaru) na uglu Miloševe i Kraljice Natalije ulice. Odmah prema njoj, na uglu Miloševe i Njegoševe ulice podigne se tada kavana „Skupština“ koja je imala prostranu i vrlo ugodnu baštu te u svoje vreme bila vrlo posećena kafana. Jedno je vreme nosila i ime: „Transval“.

Duž cele ulice Miloša Velikog nema zatim kafana sve do njenoga svršetka gde se nalazi najpre kafana „Guberevac“ prema bolnici za duševne bolesti i na vrhu njenom kafana kod „Lepoga izgleda“ iza koje je sad mali park.

Iznad „Lepog izgleda“ gde put već zavija da pođe na Topčidersko Brdo nalazi se na samome uglu kafana „Mostar“ a više ove preko mosta koji jaše mokroluški potočić, a sa protivne strane, nalazi se Smutekovac, odnosno bivša kafana i bašta Vajfertove pivare.

Najstariji beograđani pamte da je zemljište na kome je današnja Vajfertova pivara, odnosno Smutekovac, nosilo ime „Zamastir“. Smutek se zvao neki Čeh koji je prvi tu podigao zgradu i otpočeo rad, ali je on napustio posao i otišao u svet. Docnije je tu zgradu i mesto otkupio Đura Vajfert i razvio tu svoju veliku industriju piva. Bašta Smutekovac bila je u svoje vreme prijatno izletište beograđana.

Pomenusmo da kafana „London“, na vrhu ulice Miloša Velikog, pripada već Terazijama te počev od nje prećićemo na Terazijske kafane.

Na Terazijama, počev od „Londona“ prva kafana, odmah do „Londona“ bila je kod „Pauna“. Ona i danas postoji ali pod drugim imenom. Malo niže a sa protivne strane bila je kafana kod „Obilića“. Docnije je ta kafana preobraćena u poslastičarnicu i zdravljak. Od „Obilića“ pa sve do ćoška koji vodi ka Batal-džamiji nije bilo kafana a od toga ćoška pa do Pašićeve kuće bila je a i sad je kafana do kafane, Najpre „Šiškova kafana“ i danas još čuvena, pa onda „Uroševa pivnica“ koja je bila mnogo prostranija pa imala čak i baštu. Do nje je znamenito „Takovo“ koje je jedno vreme bilo glumačka berza. U svoje vreme je ova kafana imala vrlo uređenu baštu i tu se slegao ceo Beograd. Do „Takova“ nalazio se hotel „Pariz“, jedan od nekada uglednijih prestoničkih hotela sa najvećim prostorijama za kafanu i restoraciju. Kafana „Pariz“ znamenita je kao terazijska kafana jer je tu bio uvek radikalski partijski štab. Do „Pariza“ je „Kasina“. Ta je kuća nazidana još 1858 godine i pripadala je Braći Lukićima iz Velikog Sela. U toj kući obrazovana je bila tada nekakva kasina za naročite članove pa je po njoj dobio ime i lokal. Docnije, kada su se u nas razvila partijska takmičenja, Kasina je važila kao naprednjačka kafana. To je naročito važila za vreme svoga najznamenitijeg zakupca i gazde Vase Mijatovića, zvanog „bezobrazni Vasa“, koji je ovu zgradu zaveštao Domu sirotne dece. Pre nekoliko godina porušena je stara zgrada i podignute vrlo ugledna i moderna zgrada koja krasi Beograd.

I sa druge strane Terazija od „Londona“ i „Pauna“, pa sve do „Moskve“, nije bilo kafana. Bila je samo jedna niska i vrlo interesantna kafanica kod „Dva tigra“, na mestu gde je zatim bila Difrankova poslastičarnica. Gde je danas „Moskva“, sa terazijske strane, bili su dućani a sa one druge strane koja gleda u „Balkan“, i Balkansku ulicu, bila je kafana „Velika Srbija“, koju je izgleda krstio Stevan Vladislav Kaćanski. Zbog dobroga bermeta, a i zbog rodoljublja kafedžijinog, u ovu je kafanu nekad, u ranijoj mladosti, rado zalazio i Stevan Sremac. Na mestu „Velike Srbije“, obuhvatajući i sve dućane, koje su bile oko nje, podignuta je palata i kafana „Moskva“.

Prema „Velikoj Srbiji“, postojala je do skora stara kafana i hotel „Balkan“ koji je sad, regulacijom porušen, a malo iza njega je bila, — sad je već nema, — čuvena terazijska kafana „Slavina“, gde je nekoliko godina, za jednim stalnim stolom, kome je predsedavao pok. Sreta Pašić, pok. Radoje Domanović, raskošno rasipao svoje zdravlje i svoj duh trošeći ga na jednu vrlo obilnu usmenu literaturu.

Sa te strane Terazija, bila je nekada i znamenita beogradska kafana „Zlatan krst“, koja je postojala još pre sedamdesetih godina. Zgrada i danas postoji, kao svojina pok. Vlade Lackovića, i leži odmah do palate banke „Slavija“, ali to nije više gostionica, već je tu jedna velika manufakturna radnja. I danas još ispod streje nad krovom postoji zlatnim slovima natpis „Zlatan krst“, jedini natpis ćirilicom, koji austrijanci za vreme okupacije nisu skinuli, jer ga verovatno nisu primetili.

„Zlatan krst“ je u najburnije doba novije istorije, igrao znatnu ulogu. Tu, u toj kafani je 1876 godine, nikao rodoljubivi poklič, da se pomogne golorukim ustanicima u Bosni i Hercegovini; tu su se zbirali novčani prilozi za ustanike, tu upisivali dobrovoljci. Kada je Srbija zagazila u svoj prvi rat, odatle su, iz „Zlatnoga krsta“ kretali dobrovoljci na Drinu, Deligrad i Javor.

Docnije, po oslobođenju, ta je kafana postala zborište liberalne Ristićeve stranke, ma da su u nju rado zalazili i konservativci. Držao ju je tada čuveni gazda Mihailo Jovanović, jedan od vrlo simpatičnih ljudi, kojega je voleo ceo Beograd. Za njegovo vreme je bila kod „Zlatnoga krsta“ naročito čuvena kujna, te je pokojni Kosta Vujić profesor, bio zbog toga i jedan od najčešćih gostiju te kafane.

Od „Zlatnoga krsta“ pa do Kalimegdana, bila je još (između današnje Delinijeve apoteke i Cara) takođe vrlo poznata kafana i restoracija „Hajduk-Veljko“, kojoj je ugled naročito uzdigao poznati i simpatični Talijan Karlo Perolo, jedan zaostali dobrovoljac garibaldijevac.

Malo niže, a na raskršću Knez Mihailove i one ulice koja sa venca vodi ka Pozorištu, nalazio se i pre, a i sad se nalazi „Ruski Car“. Na udaru ulica, koje su najvažnije arterije Beograda, u centru koji je uvek živ, ta je kafana od uvek bila stecište celog Beograda. Nekada, pre rata, tu je bivao sastanak svih beogradskih gurmana, danas kada se mesto nekadašnje trošne kafane, digla tu lepa, moderna i ugledna palata „Ruski Car“ spada u kafane, gde se sastaje najotmeniji Beograd.

Od „Ruskoga Cara“ pa sve do Kalimegdana, bilo je još samo nekoliko kafana. Najpre „Grand hotel“ iza onoga dela prema Akademiji. To je bio najotmeniji hotel i restoracija koji je podigao Dušan Milićević, pošto je napustio stari Grand hotel (današnju Žel. direkciju). Danas je i taj hotel zatvoren, a lokali pretvoreni u bankarske kancelarije. Prema „Grand hotelu“, u velikoj palati Akademije nauka, nalazi se kafana „Akademija“ koja je novoga porekla, a na uglu prema Akademiji, gde Karadžićeva ulica seče Knez Mihailovu, nalazila se nekad kafana „Rusija“, ali je i ona iščezla i u tu se zgradu uselila banka.

Ta kafana je nosila samo zvanično ime „Rusija“, ali je pod tim imenom niko nije znao. Ona se zvala po gazdi „Jamandija“, i bila je znamenita sa svoje neobično jevtine kujne, tako da se tu hranila sva sirotinja univerzitetska, kao i mladi trgovački pomoćnici iz čaršije.

Niže „Jamandije“ u istome redu, na donjem spratu Prvostepenoga suda, bila je znamenita trgovačka kafana Braće Krstića, a još niže, druga trgovačka kafana koja i danas postoji, „Grčka Kraljica“.

Red kafana do Kalimegdana, završava „Srpska Kruna“, nekada omiljeni hotel, danas kafana staroga Beograda, sa vrlo lepom terasom ka Kalimegdanu.

Počev od terazijskog čvora, desnom ulicom koja spaja Terazije i Pozorišni trg (Kolarčeva ulica) nastaje niz kafana od kojih su mnoge već ranije izumrle. Jedino, na vrhu te uličice, postoji i danas, kao trag staroga Beograda, i postojaće, kako izgleda vekovima, kafana „Albanija“, ruglo Beograda, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana sa manje režije a više prometa; niti postoji kafana koju posećuje tako raznolika i tako mešovita publika.

Odmah do „Albanije“ postoji još jedan ostatak staroga Beograda, takođe jedna kafanica iz najstarijih dana naše prestonice, „Mala kasina“.

Na protivnoj strani ove ulice postojale su nekada tri kafane staroga Beograda, ali ih je vreme sve tri zbrisalo. Jedna je bila „Trgovačka kafana“, tu negde gde je sad Izvozna banka, prema Cupari; niže nje, prema „Maloj kasini“ postojao je „Srebrni konj“, a ispod, ovog, gde je sad kuća Ivkovića do Jugoslovenske banke, bila je nekad čuvena „Žmurkova kafana“ u koju se pelo na četiri pet rasklimatana stepena. To je bio poznati ćumez, ali je imao vrlo dobru rakiju i odlične goste. Iz ove kafane nisu izbijali glumci Mita Kolarović, Laza Lugumerski i Peleš. Kafedžija čika Laza, zvani Žmurko, bio je osobenjak svoje vrste. On bi svakom gostu propisao koliko čokanja sme popiti, i, da sa hiljade plaćao ne bi mogao više dobiti, no što ti je on propisao.

U stari Beograd svakojako spada i današnja Dušanova ulica, kao i Skadarlija i Poenkareova ulica jednim delom svojim. Na Dorćolu je jedna od najinteresantnijih s beogradskih kafana „Crni orao“. O istoriji imena ove kafane već smo kazali što treba na ranijim stranama ovoga poglavlja.

U Skadarliji je danas najpopularnija kafana „Tri šešira“, koja je u svoje vreme bila sedište beogradske bohemije, koju je sad izmešala i druga publika. Kafana „Tri šešira“ nije vrlo stara. Kao što smo već malo ranije kazali to je bila kuća oca Đoke Dimovića, koji je držao „Imperijal“. Njegov otac je bio fabrikant šešira (upravo prepravljao je i farbao stare šešire) i na toj kući, u kojoj je on živeo i radio, stajala je firma, na kojoj su bila naslikana tri šešira, svaki drugog fazona. Kafana je po toj firmi ponela ime.

Mnogo starija je po postanku ona kafanica na vrhu Skadarlije, koja se danas zove kafana kod „Vuka Karadžića“, a ranije, mislim da nije imala nikakvo ime. Ona je i danas sačuvala tip starih turskih kafana.

Tamo gde izbija Skadarlija u Poenkareovu (Makedonsku) ulicu bile su jedna prema drugoj dve znamenite kafane staroga Beograda, od kojih jedna i sad postoji pod imenom „Hotel opera“. To je nekad bio čuveni Pašonin „Bulevar“. Bulevar je nekad bila samo zgrada, koja je i sad na Poenkareovoj ulici, a prema pozorišnoj je bila velika i lepo uređena bašta, gde se ceo Beograd zbirao, i gde su se provodile mnoge burne noći. Docnije, u toj bašti nazidana je velika sala spojena sa ranijim lokalom, te je služila za igranke i svadbe, sva dok se nije nazidala Kolarčeva sala. U toj sali je Žarko Savić otvorio i prvu operetu u Beogradu. Od prestanka te operete, sala stalno služi varijetima i bioskopima. Pašonin „Bulevar“ nosi ime po osnivaču svome, u svoje vreme najpopularnijoj ličnosti starog Beograda, Đorđu Pašoni, o kome postoje mnoge anegdote koje se još i danas pričaju.

Preko puta Pašoninog „Bulevara“, na drugom uglu postojala je do pre desetinu godina „Esnafska kafana“. To je u stvari bila esnafska berza rada. Tu su se u rano jutro zbirali zidari, kaldrmdžije, ciglari, tesači i druge zanatlije, i tu su dolazili oni koji su bili potrebiti, te odvodili radenike na posao. Razume se, da su se s večeri te iste zanatlije uvraćale u esnafsku kafanu, da ostave jedan deo zarade. No u toj kafani bilo je i jedno zasebno sopče, gle su često uvraćali i drugi. Tako je u svoje vreme tu stalno provodilo noći ovo društvo: Đura Jakšić, Panta Besarović računovođa Ministarstva prosvete, Aleksa Šilić telegrafista, kapetan Marko Petrović, Ljuba Nedeljković telegrafista i Ilija „Ćopa“ armonikaš. U toj sobici je Đura Jakšić napisao i svoju pesmu „Padajte braćo!“ Posle ove generacije, tu su sobicu pritisli velikoškolci, i držali su je decenijama.

„Esnafska kafana“, kao zgrada, bila je svojina nekoga Miloša Žeronje terzije, a dugo godina ju je držao pod zakup Tasa Makedonac.

U Paliluli, koja takođe pripada starome Beogradu, bar onome iz doba Knez Miloševog, postoje i danas dve vrlo stare kafane koje se nalaze gotovo na istome trgu. Jedna je kod „Sedam Švaba“. Ta je kafana na uglu Vidinske i Hilendarske ulice, upravo prema kući staroga Jove Ilića. Nad vratima je firma na kojoj je naslikano sedam švaba, kako su hrabro atakirali na jednoga zeca!

Ilićeva deca, Dragutin, Milutin, Vojislav i Žarko, do te kafane su činili svoj prvi probni let, kada su izletali iz očeva gnezda. Vojislav je i docnije uvek rado navraćao u tu kafanu i, kadgod bi kome zakazivao sastanak, najradije bi to bilo kod „Sedam Švaba“. Mnogu i mnogu pesmu svoju Vojislav je napisao tu pred kafanom, pod malim, lisnatim bagremima.

Na drugoj strani ovoga trga, tamo gde Takovska ulica slazi ispod stare kasarne, nalazi se takođe vrlo stara beogradska kafana kojoj su i danas kao nekada najčešći gosti niži činovi iz kasarne. Ta kafanica nosi ime „kod krčmarice Mare“ i čuvena je bila u svoje vreme sa mnogih tuča koje su se tu dešavale između plahovitih palilulaca i mladih kaplara.

Od starih kafana po drugim krajevima Beograda, valja pomenuti i kafanu „Dva tesača“ koja je do pre trideset godina postojala u nekadanjoj Pisarskoj a danas Deligradskoj ulici. To je bila kafanica sva u zelenilu sa turskim osmanlucima punim zrela grožđa. Bila je kafana naših „cimermana“ zbog kojih i nosi ime „Dva tesača“. Razume se, da je nedeljom najmilija zabava ovih „Švaba“ bila kuglana. Ova je kafana bila svojina prvog „tancmajstora“ u Beogradu onda poznatog Tase, a koji je inače po zanimanju bio staklorezac.

Iste vrste je i kafana na Zapadnome Vračaru kod „Nemačkog Cara“. Ona je podignuta šesetih godina na mestu gde je nekad bila vračarska rupa, tako da je, prema tvrđenju starih beograđana, vračarska rupa upravo u podrumu kafane kod „Nemačkoga Cara“.

Godine 1842 Vučić se pobunio i doveo vojsku na Vračar da zapreti Beogradu i knezu. On je sa vojskom pao na onu ledinu gde je kancelarija sreza vračarska. Tada tu nije bila ni jedna kuća već je bila pusta ledina. Na toj ledini bila je jedina kuća koju je podigao Isidor Stojanović. Kako je Isidor Stojanović kuću gradio od naboja to je u blizini iste iskopao duboku rupu iz koje je vadio zemlju za naboj. Vučić je hvatao svoje protivnike i kako na ledini nije imao drugih zatvora gde bi ih držao, dobro došla mu je bila ta rupa te je u nju trpao svoje protivnike. Ta Vučićeva rupa je zadala strah i trepet njegovim protivnicima. Prvi je u tu rupu strpan neki Trkić iz Šapca i nekoliko je dana bio sam, te se i po njemu jedno vreme zvala Trkićeva rupa, a docnije je nazvana vračarska rupa.

Kafana „Nemački Car“ bila je središte Nemaca naseljenih u Beogradu koji su se i inače najradije nastanjivali tu na Zapadnom Vračaru. Tu su nedeljom priređivana posela, igrao se šotiš i uz pivo pevale nemačke pesme. Ovu je kafanu godinama držao pod zakup otac g. Stavenova-Pepike, dugogodišnjeg službenika Srp. brod. društva.

Postoji na krajnjoj periferiji još jedna kafana koju treba spomenuti, jer je dobila ime baš zbog toga što je bila bestraga udaljena od varoši. Ta se kafana zove „Sibirija“, a i danas postoji. Nekad je ona bila na pustome drumu (smederevskom) čak blizu starih kozara, tamo kod Sedam Kuća. Danas je ona u sredini velikoga naselja koje je na tome putu na Smederevskom Đermu otišlo čak u Mokroluške atare. I danas je to prijatna kafana ali iza nje ima sad već i drugih, kao što je na primer „Cvetkova kafana“.

Ranijih godina „Sibirija“ je bila potpuno usamljena sve dok opština nije preko puta nje podigla tramvajske depoe. Uz te depoe počelo je da se gradi naselje u njima zaposlenih radenika, dok nije skupa kirija u centru naterala i druge beograđane da se u tome kraju nasele.

2.13. Prvi advokatski ispit

Februara 28, godine 1862, potpisan je prvi zakon o pravozastupnicima, koji je sem školskih kvalifikacija — diploma o svršenom pravoslovlju — zahtevao i poseban, stručan ispit za pravozastupnika.

Prvi koji se javio kao kandidat za polaganje toga ispita, bio je Petar Marković, ma da je kao svršeni pravoslov bio već u službi. Petar Marković je bio zatim poznati advokat beogradski već i po tome što je svoju dvospratnu kuću u Kosmajskoj ulici (preko puta Sušića, gde je docnije bio Cermankin Zavod) izgubio na kartama. Tu kuću mu je na kartama dobno ađutant knez Mihailov Đoka Pešika, da je posle i sam na kartama izgubi.

Ispit je kandidatu Petru Markoviću određen za 17 novembar iste godine i obrazovana je ispitna komisija u koju su ušli kao predsednik: Jovica Dimšić član Kasacije i članovi: Sveta L. Popović (poznati Sreta L. P. putopisac) Jovan Nikolić (poznat pod imenom Čokejić) Nikola Hadži-Popović koji je tu skoro umro i Jevrem Grujić.

Na ispit se sleglo silno mnogo slušalaca, naročito činovnika. To je bila nedelja pre podne, jer se baš htela da da prilika činovništvu da prisustvuje ovome ispitu. Predsednik Dimšić je ispitivao iz krivičnoga prava, Sreta L. Popović iz stecišnog postupka, Jovan Nikolić iz opšteg postupka, Nikola Hadži-Popović iz trgovačkog i Jevrem Grujić iz građanskog zakona.

Prvi je kandidatu postavio pitanje Jevrem Grujić kao najmlađi član. Njegovo pitanje je glasilo: „Dobijaju li ženska deca u zadruzi po novom zakonu nasledstvo, kad im je otac umro pre tog zakona; ako dobijaju, da li i ona što su se udala ili ona što su neudomljena ili oboja?“

Drugo pitanje je postavio Nikola Hadži-Popović: „Šta je trgovačko delo u prizreniju nadležnosti suda?“

Nikolić-Čokejić je zapitao kandidata: „Je li priznanje kod prijavitelja potpun dokaz kao kod samog suda?“

Iz stecišnog postupka, postavio je Sreta L. Popović ovo pitanje: „Ima li mesta intabulaciji i uzapćenju na masu posmrtnu i na masu prezaduženu, posle otvorenog stecišta; a posmrtnom razume se ona masa koja nije prezadužena?“

Najzad predsednik komisije Dimšić postavio je kandidatu dva kratka pitanja iz krivičnog prava. Prvo: „Šta je javna uvreda i gde može biti na pr. je li u kafani?“ i drugo: „Izvinjava li krivca neznanje zakona i neznanje dela?“

Time je bio završen usmeni ispit a zatim se prešlo na pismeni. Za pismeni ispit data su kandidatu tri „pravoslovna zadatka“ i to:

1. Šta je zakoni deo?
2. Je li nasledniku okrnjen zakoni deo kad je polovinu imanja zaveštao otac kom trećem na pr. manastiru, a drugu polovinu deli izmeđ sina i kćeri je li tu sinu, koji ima prava na polovinu imanja, okrnjen zakoni deo i ako jeste, od koga ima da se naknadi: od sestre ili od manastira? i,
3. Može li otac svome jedincu uračunati troškove na nauke ili dati u radnju kao poklon ili druge troškove, pa tim okrnjiti mu zakoniti deo?

Pošto je kandidat na sva ova pitanja, kako usmena tako i pismena, pravilno odgovorio, komisija je proglasila da je dobro položio ispit i odmah su nastala silna čestitanja. Tako je P. Marković postao u Srbiji prvi kvalifikovani pravozastupnik.

Odmah, na nedelju dana posle toga, 24 novembra kao drugi kandidat polagao je i položio pravozastupnički ispit poznati Jovan Milinković Alavantić. Komisija je ostala ista, ali je posle prvog ispita nastalo u publici još veće interesovanje, te je ovom prilikom bilo još više slušalaca no o prvom ispitu.

U toj prvoj seriji kandidata, koji su se odmah no objavi novog zakona prijavili za ispite i položili ih do kraja 1862. godine, bili su još Pavle Radovanović i Jovan Popović. Radovanović je položio ispit 2 dekembra a Jovan Popović 14 dekembra te godine. I jedan i drugi položili su odlično. Pavle Radovanović (Paja) je posle šest godina advokatske prakse, streljan na Karaburmi kao ubica kneza Mihaila a Jovan Popović je dugogodišnji beogradski advokat, otac g. g. Bogdana i Pavla Popovića profesora univerziteta i g. Mite Popovića poslanika u Petrogradu.

To je prva serija kvalifikovanih advokata tadanje nove Srbije.

2.14. Jedan beogradski izbor

Izbori obično zanimaju najšire mase naše te izneću iz moje zbirke iz poluprošlosti sličicu jednih izbora narodnih poslanika, koja može i danas zanimati i glasače i kandidate. To su izbori narodnih poslanika za varoš Beograd izvršeni 1858 godine za znamenitu svetoandrejsku skupštinu.

Već deset godina do toga doba nije u Srbiji bila sazivana narodna skupština. U ustavu nije bilo ni pomena o skupštini, te su vlade brižljivo izbegavale da dadu narodu ono što ne moraju dati. Dvor je još radije pristajao uz ovo gledište vlada, sećajući se dobro da su narodne skupštine od 1839 uvek išle na to da ograniče kneževu vlast, Ali su u to doba već pristigli i ušli u javni život mladi ljudi, koje je država slala na zapad radi školovanja i koji su svojim radom u javnosti ubedili nadležne, da sem Kneza i vlade, postoji i neko treći koji bi se imao pripitati. Narod, nezadovoljan što je za toliko vremena isključen od učešća u državnim poslovima, jasno je i glasno želeo skupštinu i moralo se popustiti toj želji narodnoj.

Tako su 1858 godine raspisani izbori za narodne poslanike koji će za tim doći u svetoandrejsku skupštinu.

U Beogradu su ti izbori obavljeni 16 novembra 1858 godine. Još 12 novembra izdala je uprava varoši Beograda poziv građanima (potpisan član J. Jovanović) na izbore koji će se obaviti u nedelju 16 novembra, u 10 časova pre podne „u avliji stare policije“.

Tada je na velikoj pijaci već bila sagrađena nova policija ali ni stara još nije bila porušena. Jednu i drugu zgradu predvajao je zid i na njemu vrata kroz koja se prolazilo iz dvorišta stare u dvorište nove policije. Biralište je bilo udešeno u dvorištu stare policije. Sto je bio namešten baš kod samih vrata, tako da čim bi glasač dao svoj glas, prošao bi kroz vrata i ušao u dvorište nove policije, a odatle otišao kući.

Početak izbora je bio zakazan za 10 časova pre podne, ali se već od osam časova iskupio silan svet oko policije, okupljen u grupe oko svojih kandidata. Najviše ih se okupilo oko Milovana Jankovića koji svojim pristalicama nešto živo dokazuje. Major Miša Anastasijević koji je i sam kandidat i nije na zboru. On će doći docnije da da svoj glas, ali njegovi prijatelji, — a kao bogat čovek imao ih je dosta, — revnosno agituju za njega. Barlovac računa na velike lične veze, Major Miša na bogastvo a Milovan Janković na popularnost koju je odista tada uživao. Ostali kandidati, sa manje izgleda, pribirali su oko sebe svoje lične prijatelje i pouzdavali su se na činovništvo.

No, pre no što će se pristupiti izboru, desile su se na biralištu dve vrlo karakteristične stvari.

Kako je Milovan Janković bio „sekretar popečiteljstva finansije“ a činovnik nije mogao biti biran za poslanika i kako se time u gomilama od strane vladinih ljudi najviše agitovalo protiv Jankovićeve kandidacije, to da se ne bi desila pometnja među biračima, diže se na jedan mah pred celom gomilom sveta poručnik Beli-Marković i upravi javno pitanje na Milovana Jankovića: hoće li on dati ostavku na svoje „zvanije“ ako bude izabran za narodnog poslanika? Milovan tad ustade i izjavi da će dati ostavku i ta njegova izjava bi sa velikim odobravanjem dočekana.

Drugi slučaj je Banov maler. Matija Ban je pripadao dvorskoj partiji i došao je na izbore kao agent, da savetuje birače i da agituje za kandidate dvorske partije. Na jedan mah se diže larma i uz jedno veliko „ua!“ — koje su i naši pretci kao i naši savremenici uvek upotrebljavali kao izraz narodne jednodušnosti — oteraše Matiju Bana sa birališta.

Kad je bilo već 10 sati, upravitelj varoši Nikola Hristić pročita najpre skupu zakon i naredbe koje se odnose na izbore, pa se sa svima policajcima udalji sa birališta. Za tim se pope na stolicu predsednik beogradske opštine Gliša Jovanović, objavi da će izbori početi i da se imaju izabrati četiri poslanika. Pozva još da se izaberu dva kontrolora koji će brojati glasove.

Izbor je otpočeo tačno u 10 sati i trajao je bez prekida do 5^1/2 po podne. Za vreme izbora nije se ništa desilo što bi poremetilo pravilnost izbora i red.

Glasalo je 496 glasača i izabrani su za narodne poslanike za varoš Beograd: Mihailo Barlovac „činovnik u ostavci sa pravima činovničkim“ sa 471 glasom, Major Miša Anastasijević, trgovac, sa 452 glasa, Milovan Janković sekretar popečiteljstva finansija sa 411 glasova i Đorđe Aćimović, sa 397 glasova.

Bilo je, međutim, 23 kandidata, te osim pobrojanih koji su i izabrani, dobili su još:

Kandidat	Broj glasova
Petar Marković advokat „činovnik u ostavci sa pravima činovničkim“	80
Manojlo Jokić, trgovac	46
Dr. Steva Milosavljević, lekar	28
Jovan Živković, ćurčija	20
Kosta Antula, trgovac	13
Živko Karabiberović, trgovac	12

Svi ostali kandidati dobili su po jedan ili dva glasa.

Pošto je predsednik opštine objavio rezultat izbora, popeo se na stolicu predsednik primiritelnog suda i izabranima izgovorio ovu besedu: „Varoška skupština izabrala je vas za svoje prestavnike, jer se nada, da vi potpuno znate kako treba braniti narodnu čast i naše opštine interese na predstojećoj skupštini. Mi svi imamo u vama poverenja i za to vas molimo da se primite ove važne i veoma teške dužnosti“! I poslanici sa svoje strane odgovorili su na ovu besedu, tako da su novine taj čin zabeležile ovako: „Pa završetku pozdraviše se građani i skupštinari uzamnim tronavajućim besedama“.

Razume se da je protiv izbora bilo i žalbe koja se osnivala na tome što su Barlovac i Milovan Janković činovnici i — što je Matija Ban izbačen sa birališta.

Pa ipak su se sve stranke složile u jednom aktu. Pod 17 novembrom izdali su svi birači javnu blagodarnost „tronuti priznatelnošću na neumornom trudu, postojanstvu i ljubavi, kojom su Gr. Jovanović presedatelj i g. delovoditelj sve obštine Đorđe Stanković“ vršili izbore.

Eto, tako smo birali polovinom prošloga veka.

2.15. Građanska kasina

U srednjem delu današnje ulice Kralja Petra, od Uzun-Mirkove do Knez Mihailove, nije nikad bilo kafana a u delu koji od Knez-Mihailove slazi ka Sabornoj crkvi jedna od najznamenitijih javnih ustanova, i ako ne kafana u pravome smislu, bila je „Građanska kasina“ na gornjem spratu velike zgrade društva „Sloge“ koja sad već ne postoji. Tu se danas podiže velika zgrada zadužbine Nikola Spasića. (Palata Sloga).

„Građanska kasina“ kao ustanova imala je svoj naročiti i veliki značaj za život naše prestonice i za razvitak i napredak našega društva. Ona je bila središte gde se zbiralo sve što je uglednije, i trgovac i oficir i činovnik, i gde je naš stari Beograd nalazio one intimne porodične zabave kakve su naročito u toj ustanovi negovane.

„Građanska kasina“ je ustanovljena 1869 godine, inicijativom tadanjih intelektualaca vaspitanih na strani, koji su imali prilike da vide slične ustanove. Od prve već osetilo se koliko je ona bila dobrodošla beogradskome mladome društvu koje, sem kafane i ulice, nije imalo prilike gde bi se steklo i upoznalo. U „Građanskoj kasini“ ljudi su se međusobno bliže upoznali i združili a tako isto i porodice. Mnogi i mnogi današnji brak naših oceva i naših majki ima da blagodari tome upoznavanju i zbliženju u „Građanskoj kasini“. U „Građanskoj kasini“ održavani su najotmeniji koncerti, besede i zabave i „Građanska kasina“ je drugi niz godina zamenjivala današnji Narodni universitet, jer su u njoj održavana redovna predavanja iz svih oblasti nauke i života.

Koliko je „Građanska kasina“ bila napredna ustanova u svoje vreme, najbolje se vidi iz godišnjeg izveštaja Uprave iz godine 1874. Prema izveštaju od te godine „Građanska kasina“ imala je sopstvenog nameštaja u vrednosti od hiljadu dukata i nekoliko hiljada groša prihoda preko svih troškova.

Februara 1876 godine održan je u prostorijama „Građanske kasine“ prvi zbor beograđana radi osnivanja Srpskog crvenog krsta. I tako ta značajna i blagotvorna ustanova začinje svoj život iz „Građanske kasine“. Krajem 1880 godine održan je u prostorijama „Građanske kasine“ i prvi sastanak beogradskih novinara radi osnivanja srpskog Novinarskog udruženja. I mnoge druge naše ustanove začele su svoj život pod krovom „Građanske kasine“, gde su se održavale mnoge i mnoge konferencije po privrednim i socijalnim pitanjima.

Građanska kasina služila je u to doba i kao paviljon za umetničke izložbe. Ma da tih izložbi nije bilo tako mnogo ali ukoliko ih je bilo održavane su u salonima „Građanske kasine“.

„Kasina“ je imala svoju vrlo snabdevenu čitaonicu gde se sem domaćih novina mogli naći i mnogi strani listovi a imala je i priličnu biblioteku sa vrlo probranim knjigama.

Poslednjih godina, pred veliki rat, „Kasina“ je već pokazivala znake klonulosti: živela je i životarila ali se jasno opažalo da izumire. Posle rata nastupilo je današnje doba klubova te se na obnovu „Građanske kasine“ više i ne pomišlja. To u toliko pre, što beogradsko društvo i ne oseća potrebu više za onim zabavama porodičnoga karaktera kakve su se u „Građanskoj kasini“ negovale.

Pre rata još, Građanska je kasina morala da napusti i svoje dugogodišnje prostorije u „Slozi“ te se odselila bila u kuću Dr. Vladana Đorđevića u Poenkareovoj ulici, u kojoj je zgradi i likvidirala…

2.16. Prvo strelište beogradsko

Tek od pre kratkoga vremena obraća se jedva nešto pažnje ustanovi streljačkih družina a niko možda i ne misli da su merodavni u nas davno i davno, još u prvim danima državnoga života Srbijina pojmili, možda više no današnji merodavni, značaj streljačkoga sporta.

Još polovinom prošloga veka, Beograd je u prvome svome razviću imao svoje strelište i to strelište koje nije stvoreno privatnom već državnom inicijativom. Među oglasima u „Srbskim novinama“ od 26 maja 1851 godine, čitamo i oglas kojim „Zavedenije ekonomičesko u Topčideru“ objavljuje ovo: „U prvu nedelju posle Sv. Trojice t. j. 3 junija, otvoriće se strelište u Topčideru, u kome će svaki bez razlike nišan gađati moći. — Preko celog leta svake nedelje posle podne biće strelište otvoreno. Za gađanje nišana za jednu nedelju platiće se pri upisivanju po jedan cvancik. Sastavljeno svake nedelje društvo strelaca, opredelivaće nagradu, koja će se onome dati koji najbolje nišan pogodi“.

I odista, prema ovoj objavi, u nedelju 3 juna otvoreno je svečano topčidersko strelište. Sam knjaz lično je prisustvovao ovoj svečanosti a sveta obojega pola bilo je tog dana neobično mnogo u Topčideru. Pri otvaranju strelišta svirale su naizmence tri bande, pešačka, kavaljerijska i građanska banda.

Strelište je bilo sa dva naslona i dva nišana, tako da po dve osobe mogu u jedan mah gađati. Prilikom otvaranja bilo je svečano gađanje i svaki je gađač ulagao svoj cvancik. Na ovome svečanome gađanju na jednom naslonu „pogodio je nišan ratni komandir št.-kapetan g. Efrem Mihajlović a na drugome g. Miloš Mrcajlović ovdašnji građanin“.

Posle ove svečanosti, iduće nedelje 10 juna otpočelo je redovno gađanje. To prvo redovno gađanje ovako opisuju tadanje „Srbske novine“:

„U našem topčiderskom novom strelištu bilo je juče mnogo strelaca — nišandžija i, radi uveselenja, izišavšeg naroda. Sa pohvalom primetiti moramo da se juče veoma dobro gađalo a to pokazuju nišani od kojih su cepljike odletale. I juče se gađalo na dva odelenija. Na prvom je nišan pogodio kroz sred srede g. Manoilo Jokić špekulant ovdašnji a na drugom g. Joca Božić ovdašnju boltadžija“.

Vredno je znati da su na topčidersko strelište dolazili i seljaci iz okoline te se u gađanju nadmetali sa gospodom varošanima. Tako na primer toga dana gađao je i Marinko kmet kumodraški, za kojega je ovo zabeleženo: „kako je prvu pušku izbacio udario je u drugi krug nišana a to seljacima može na ponos služiti“.

Ovo prvo redovno gađanje posetio je čak i čestiti paša i muhavis, koji je sa čitavom pratnjom iz grada došao i, izvesno ne sa najvećim zadovoljstvom, posmatrao kako se raja vežba gađanju.

Prema ustrojstvu ovoga strelišta, svaki nišandžija imao je prethodno položiti cvancik. Svi ti sabrani cvancici, pa ma koliko da ih je, davani su kao nagrada najboljem nišandžiji. Prilikom ovog gađanja, kao što znamo pogodio je „kroz sredsrede“ Manojlo Jokić špekulant. Ali Manojlo nije hteo da digne svoju nagradu, već ju je poklonio na održavanje strelišta. I tako je Manojlo Jokić prvi priložnik strelišta.

Tek punih petnaest godina zatim, osniva se streljačko društvo, čija su pravila objavljena preko zvaničnih novina 15 juna 1866 godine. Na taj način beogradsko streljačko udruženje, ako se njegov začetak bude datirao još 1851 godinom, spada među naša najstarija udruženja.

2.17. Prve kulturne laste

Današnji naš naraštaj ne može prosto verovati sa kakvim je teškoćama naše društvo prelazilo iz faze primitivnoga doba ka fazi kolike tolike civilizacije. Neverovatno sporo prenosila se jedna po jedna stvar, jedan po jedan predmet, koje su kulturniji narodi već usvojili i upotrebljavali.

I ma da će vas iznenaditi kad vam kažem da je prvi bilijar došao u Srbiju 1822 godine, a prvi klavir 1824, ipak nemojte to uzeti u prilog kulturnog stanja toga doba. Bilijar je nekako uporedo sa kartama ušao u beogradske kafane. Ubrzo je, već te godine, bilo još nekoliko bilijara u Beogradu i na njima su mladići toliko visili da je to već bilo profanisano. Aleksa Simić, na primer, piše Knezu Milošu o jednom čoveku, pa da bi ga karakterisao kao propalicu, on veli: „Njegovi su poslovi od meane do meane, od bilijara na bilijar!…“ Jer valja znati da se na bilijarima tada nije igralo, no se u stvari kockalo. Najviše se igrala ona igra sa malim lopticama. (1834 godine jula meseca izlazi ovakav oglas u novinama: „U Beogradu kod Ećim-Tome nalazi se jedan dobar bilijar zajedno s malim i velikim kuglama i takovima na prodaju. Ljubitelji mogu ga svaki dan u Ećim-Tominoj kafani videti i za priličnu cenu imati“). Strast igrača bilijara toliko je zavladala da je 1849 godine predlagano preko novina da se bilijar uvede i u Čitalište samo da bi se članovi zbirali. Prvi klavir je došao u Knez-Milošev dvor. Nabavio ga je Vito Romita za Savku, mlađu kćer Knez Miloševu, jer se taj talijanski avanturist i karbonar, pozniji tast Kunibertov, bio nastanio u Srbiji i bio učitelj Savki.

Kako su postepeno i dalje nailazile laste jedna po jedna, laste koje su nagoveštavale proleće civilizacije, pokazaću izlažući ih ovde hronološkim redom.

Tako, prva sluškinja iz Zemuna prešla je u Beograd 1824 godine. Nju je za Kneza Miloša nabavio i prebacio iz Zemuna Lazar Hadži-Bajić.

Godine 1827 nabavio je Knez Miloš prvi put kašike za supu. Inače ih u varoši nikako nije bilo.

Iste godine, 1827, doputovao je u Beograd prvi ženski suncobran, koji se tada zvao „zonenširm“.

Godine 1829 dolazi prvi kaput u Srbiju. Nosio ga je Knežev lekar Dr. Stejić. Oto Dubislav Pirh, koji je te godine putovao po Srbiji, zapisuje naročito ovaj usamljeni Stejićev kaput.

Godine 1834 prvi put je doneto iz Zemuna pivo i počelo da se toči u Manojlovoj bašti na Zelenom vencu.

Godine 1835 dolazi u Srbiju prvi sajdžija. To je nekakav Piler, koji je stigao iz Petrograda i nastanio se kao „izučeni sajdžija“ u Kragujevcu. Kako u Srbiji tada nije bilo toliko satova da bi od njih mogao živeti, to taj Piler zatraži dozvolu od Kneza, i 1836 godine vidimo ga u Beogradu gde pravi i prodaje crveni vosak za pisma.

Godine 1839 javlja se u Beogradu jedan interesantan tip. To je neki Karl Karlovanski, „prvi u Srbiji sirćeta fabrikant“, koji objavljuje svoje „žestoko i kiselo“ sirće. Taj isti Karlovanski, kad nije prošao kod nas dobro sa sirćetom, prelazi u Pančevo i tamo, avgusta 1853 godine, otvara školu kao učitelj trgovačkih nauka. Kada mu ni taj posao ne polazi dobro, on se vraća u Srbiju i uzima ime Dragutin Karlovanski i otvara u Beogradu 25 maja 1847 godine „Prvo srpsko plivalište i kupalište“. To je kupalište bilo pod gradom, niže Kalemegdana i stajalo je pod upravom Dragutina Karlovanskog, a učitelj plivanja bio je Alberto Dragoner. Plivalište Karlovanskoga prvo je počelo beležiti meteorološka posmatranja, to jest pratilo je toplotu vode i vazduha i beležilo je koliko je u mesecu bilo kišovitih, koliko lepih a koliko prijatnih dana. Tako je 1847 godina ujedno i datum kad se u nas začela opservatorija.

Kada ni ovaj posao Karlovanskom nije pošao za rukom, on se reši da otvori bakalnicu. I on je otvori, 1850 godine, u kući savetnika Stefana Stefanovića na Terazijama. U toj bakalnici on prodaje prašak za buve, sve farbe, rafiniran zejtin za lampe, „bregenične brusove“, švajcarski sir i haringe. Osim svega toga Karlovanski leči i od šuljeva. Ali i pored svega toga, Karlovanski ne zaboravlja svoje pančevačke profesorske sposobnosti i u oglasu kojim traži šegrta, veli da taj u njegovoj bakalskoj radnji „priliku ima ne samo materijalno ovu trgovinu izučiti nego i teoretična znanja o istoj sebi pribaviti“.

Takvih tipova — kao ovaj Piler, koji je najpre „izučeni sajdžija“, pa posle lije crveni vosak, ili kao ovaj Karlovanski, koji je najpre fabrikant sirćeta, pa profesor trgovačke škole, pa ilidžar i najzad bakalin — bilo je tada puno u Srbiji.

Da pređemo sad na dalji niz lasta, pošto smo se povodom ovog Karlovanskog zaustavili kod 1839 godine.

1840 godine javlja se prvi stranac knjigovezac u Srbiji. To je „Švaba“ Ludvig Vinkler, kod kojega je docnije stanovao i na čijim rukama je izdahnuo srpski spisatelj Joakim Vujić.

Godine 1841 javljaju se već diplomirane babice, strankinje. Tako, najpre Pulherija Klevetrić (posrbila je prezime), „eksaminirana babica“, koja je „na Univerzitetu Peštanskom babičluk izučila“. Ona se instališe u Topal-Nastinoj kući, u čaršiji, preko puta bakalnice H. Dimitrija Konstantinovića.

Odmah za njom, iste godine, javlja se i Femija Hamerl koja je opet svršila babičluk u Pešti, Ona je sedela u kući Mite Šaren-kape na Kalimegdanu.

A 1842 godine već se javlja i prvi muški krojač. To je Jovan Dimitrijević, „graždanin novosadski“, koji je došao u Beograd sa desetinu momaka i nastanio se u kući g-đe Jelisavete Balaš, rođene T. Solara, na Kalemegdanu. On se preporučuje za izradu muškog odela po najnovijem „vkusu-žurnalu“.

Godine 1843 diže se prvo kupatilo na Savi po „najnovijem kroju“. (Ono Karlovanskovo je propalo, a i inače bilo je više plivalište, škola za plivanje). To prvo kupatilo zasnovali su Kosta Lepojević i Dimitrije Danić.

Te iste godine došao je u Srbiju nekakav Švajcarac Petar Korai, i otvorio je u Savamali kafanu i gostionicu kod „Zlatnog krsta“ i doveo kuvara iz Nemačke, a imao je i „šećernih kolača“ i „izjutra vruštuk“. To je bila prva kafana sa evropskom kujnom.

Godine 1844 nastanjuje se u Beogradu prvi stranac moler. To je Josif Varošek, koji „obitava u kući Rakidžijinoj s izloženim na kući zlatnim slovima imenom“.

Te iste godine dolazi u Beograd prvi „dagerotipista“ Josif Kapileri, koji obitava u kafani Dunavovića do Varoš-kapije. A te godine se javlja i prvi krojač ženskog odela, Pavle Temeljkić, koji se preporučuje „dobivši deset momaka iz inostranih zemalja“ da radi po najnovijim francuskim i bečkim žurnalima. Obitava u Velikom zdaniju na drugom boju.

Godine 1845 javlja se već prvi „cukerpeker“. To je neki Sima Nikolić „iz preka“. A te iste godine stiže i prvi cirkus u Beograd G. Gota. (O ovome cirkusu biće reči na drugom mestu ovih zapisa).

Godine 1846 oglašava se prvi učitelj muzike u Beogradu. To je neki Aleksandar Skordilis, rodom iz Trsta. On poučava mlade Beograđanke sviranju uz gitar i pevanju uz isti.

Godine 1847 javlja se prvi zubni lekar. To je nekakav Moric Lefner koji „šuplje zube nekom masom zapušava“.

Godine 1848 javlja se već prva mašamoda. To je neka Persida Milošević iz Novog Sada, koja sebe naziva „Marchande de mode“ i preporučuje svoje slamne i svilene ženske šešire „po bečkom vkusu“.

Godine 1849 donosi se u Srpsku državnu štampariju prva brza mašina (brzotisk), jer se dotle radilo na onoj najprimitivnijoj mašini. Sa mašinom stiže i prvi mašinista stručnjak. Te iste godine instališe se u Beogradu i prvi evropski pečatorezac, Leopold Galicijaner, koji ujedno reže i nadgrobne spomenike.

Godine 1850 stiže već u Beograd i prvi „klavirštimer“, neki Imro Špenović, koji je oslepio, i kao slep izučio u Pešti taj zanat. Pa onda stižu i prvi „flekpuceri“, Jovan Unterberger i Franc Lerg iz Tirolske.

Te iste, 1850 godine, neki A. Dajč objavljuje prvu fotografsku radnju, i veli da je to „fotografija ili nov način zrakom na artiji likove portretirati“

Godine 1851 otvoreno je prvo parno kupatilo u Beogradu. To je Šopovićevo u Savamali, koje i danas postoji. Te godine stižu u Beograd i prvi „tapacireri“, H. Harmil i njegov drug M. Jajteles. Iste godine dolazi i prvi sedlar, Fridrih Ditrih, koji pravi evropska sedla. U jesen te godine stiže Kars Vimes „fektmaister iz Niderlanda“ i laje časove iz borenja.

Iste 1851 godine počinje i istorija prve srpske knjižare, koja zaslužuje zaseban opis.

Godine 1852, javlja se u Beogradu prvi „hudožestveni baštovan Pigler iz Štutgarta u Nemačkoj“, koji nudi svoje usluge. Ali se on ne zadržava ovde, već ubrzo odlazi iz Srbije.

I sad već svake godine prirašćuje broj ovih „kulturtregera“ i javljaju se već gomilama. Od tih ću samo, kao karakteristične, pomenuti Tereziju Štol modiskinju u Gospodskoj ulici, koja se 1855 godine vratila iz Temišvara i donela, „šmizle, kofire, šešira i kopfpuc“. Pa onda 1858 prvi put se javlja „izobražena ženska“ koja će po kućama davati časove iz „nemeckog i francuskog“. A te iste godine javlja se i prvi učitelj igranja. Zatim nastaje masa muških i ženskih krojača, od kojih je najkarakterističniji S. V. Živković iz Pančeva, koji 19 marta 1863 godine objavljuje da je izmislio srpsku nošnju, koja je vrlo praktična. „Gornja se haljina zove obrenovka a donja /sjedinka/“, veli ovaj pančevački krojač.

2.18. Grand hotel

U gornjem delu nekadanje Glavne čaršije (Baščaršije) docnije Dubrovačke ulice a danas Kralja Petra ulice, tamo bliže Sabornoj crkvi a ispod „Sloge“ postoji i sad vrlo veliko i ugledno zdanje u kome se nalazi železnička direkcija. To zdanje je nazidao Knez Mihailo Obrenović.

Na tome mestu trajao je sve do početka devetnaestoga veka jedan od najstarijih beogradskih hanova, možda jedan od onih koje je i sam Evlija Čelebija zatekao u sedamnaestom veku. Taj se han zvao „Cincar-han“.

Na uglu Kralja Petra i uličice koja vodi ka „Proleću“ bio je na novoj zgradi koju je knez Mihajlo podigao jelen od bronze kao znak (firme) kafani koja je tu otvorena te se po jelenu i sama zgrada zvala ranije „Zdanije kod jelena“. Posle nekog požara u toj kući, skinut je onaj jelen te se zgrada zvala samo „Zdanije“. Kada je knez Aleksandar Karađorđević nazidao zdanije na velikoj pijaci, kuću u kojoj je i danas opštinski sud, pošto je i ona bila zdanije to su onu Knez Mihailovu zgradu počeli nazivati „Staro zdanje“ i vrlo je dugo nosila to ime. Čak i docnije, kada je nazvana „Grand hotel“, veliki je deo beograđana zvao „Staro zdanje“.

U „Starome zdanju“, pre onoga požara, bila je velika sala za pozorišne prestave. Pošto su ranije diletantske trupe (od 1841 do 1847) davale predstave u zgradi carinarnice na Savi, 1847 stiže u Beograd glumačka trupa Đurkovića iz Pančeva i ona poče davati predstave u „Starom zdanju“ sve do 1849 kada se družina rasturila usled požara koji se u toj zgradi desio, zbog čega se rad poznijih pozorišnih družina nastavio u „Kneževoj pivari“.

U „Starome zdanju“, odnosno „Grand hotelu“, sastajali su se i prijatelji Ilirstva te tu održavali skupove i odatle širili ilirsku ideju, te se u to doba, četrdesetih godina, „zdanije kod Jelena“, počelo nazivati i „Ilirska kasina“. To je bilo doba kada je ilirski pokret bio proganjan Šrot-Mačekovom cenzurom i mađarskim optužbama te su hrvatski nacionalisti pokušali da u Beogradu osnuju svoj tabor odakle će da nastave borbu za ilirski pokret. Tada je u „Ilirsku kasinu“ dolazio iz Zagreba kao gost i Ljudevit Gaj.

Pred kraj 1845 godine digla se među beograđanima živa opozicija protivu Ilirstva kao tuđanske ideje koja hoće da nas odnarodi. Stoga beograđani, protivnici Ilirstva, pregnu da ustanove nove ustanove gde bi se oni zbirali i stvore (1846 god.) „Čitalište“, kojemu je prvi predsednik bio major Miša Anastasijević i koje se smesti u osnovnoj školi kod Saborne crkve, baš prema „Starom zdanju“ i „Ilirskoj kasini“.

„Grand hotel“ je u svoje vreme bio najotmenija kafana i hotel u Beogradu. Tu su se, još od vremena „ustavobranitelja“ zbirali uvek političari i odatle je mnogi pokret nikao.

„Grand hotel“ je u svoje posetioce brojao i samoga Iliju Garašanina a redovni posetioci koje i ja pamtim bili su mu: Milutin Garašanin, Milan Piroćanac, Aćim Čumić, Ljuba Kaljević, Milan Kujundžić Aberdar, Aleksa Spasić i sva elitna čaršija, od kojih naročito Nastas Vujić, Rusides, Nastas Pavlović, Ovčarević, ćir Mihailo Pavlović, Karabiberović i dr. Kada su beogradske kafane počele da dobijaju partijska obeležja po gostima koji su ih posećivali, „Grand hotel“ je smatran kao naprednjačka kafana.

Kako je „Grand hotel“ bio jedan od najotmenijih u Beogradu i imao je neobično dobru, evropsku kujnu, tu su uvek odsedale sve strane misije kao i svi ostali ugledniji stranci koji bi naišli u Beograd.

U „Grand hotelu“ je stanovao general Đura Hrvatović koji se nikada nije ženio već je kao samac tu našao najugodnije sklonište.

U „Grand hotelu“ je još početkom šesetih godina uveden prvi put šah koji su igrala gospoda na strani obrazovana. U ostalim kafanama tada se još igrala arapska igra šeš-beš i mice.

Dugo je godina „Grand hotel“ držao pok. Milićević, otac g. Dušana Milićevića koji je docnije, kada je država zauzela ovu zgradu za železničku direkciju, nazidao novi „Grand hotel“, u Knez Mihailovoj ulici kod „Zore“, koji se danas pretvorio u banku.

2.19. Kolarac

Veliki dobrotvor Ilija Milosavljević-Kolarac, zaveštao je celokupno svoje imanje na prosvećivanje naroda. To imanje čini današnja centralna pošta sa kafanom na uglu Poenkareove ulice i pozorišnoga trga a zatim ceo niz dućana u redu koji zavija i u Miletinu ulicu gde izbija kafanska bašta. Tim imanjem koje danas prestavlja ogromnu vrednost, upravlja naročiti Odbor Kolarčeve zadužbine koji je želeo da na istome, a na licu prema Pozorištu, koje gleda u Miletinu ulicu, podigne Narodni Univerzitet koji se izdržava iz zadužbinskih prihoda.

U domu zgrade iza Kolarčeve pivnice, onamo gde je sad centralna pošta i direkcija beogradske pošte, bilo je dugo vremena austrijsko poslanstvo koje je zauzimalo sve prostorije na gornjemu spratu a u donjem spratu, gde su sada poštanski šalteri, bila je katolička kapela sve dok nije podignuta nova na Vračaru.

Kafana „Kolarac“ jedna je od starijih građanskih kafana i ponela je svoje ime po sopstveniku zgrade — zaveštaču. Odmah po podizanju zgrade otvorena je tu kafana sa baštom i građanstvo, a naročito porodice koje su dotle posećivale Germanovu baštu, sve su se preselile kod „Kolarca“. Od uvek, kao i danas, ta je kafana važila kao vrlo solidna, gde se naročito nedeljom, na podne posle službe božje, a uveče posle šetnje na Kalimegdanu, navraćali otac, majka i sva deca da popiju po čašu piva i da slušaju muziku.

U prvo doba i kafana i bašta bile su manje. Kafana je imala nekoliko soba i jedno odeljenje malo prostranije a bašta nije bila ni za polovinu današnje bašte. Po tim raznim sobama kao i leti u bašti, bila je polovina stolova zauzeta za stalne goste („štamtiši“) jer kod „Kolarca“ kao ni u jednoj beogradskoj kafani, bio je najveći broj tih stalnih, tih „večitih“ gostiju.

Za jednim od takvih stolova, u najcvetnije doba ove kafane, kada ju je držao Nikola Praporčetović (sedamdesetih i osamdesetih godina) bilo je uvek okupljeno ovo društvo: Miloš Petrović, stare gospodin, Dragomir Brzak, Panta Jovanović blagajnik, Nikola Šilić telegrafista, Uroš Romanović načelnik, Panta Besarić telegrafista, Čekić kasacioni sudija, Nikola Ninić sudija, Manojlo Đorđević „Prizrenac“ i Miloš Popović novinar. Oni su sedeli redovno u manjem salonu za jednim dugačkim stolom na kome je stajao, u piksli od palidrvaca, karton na kome je pisalo: „Gospodsko mesto“.

Bio je, u drugoj sali još jedan sto „večitih“ gostiju, oko kojega su se skupljale zanatlije kojima je predsedavao Jovan Sremac limar, brat Stevana Sremca. Jovan Sremac poznat ne samo kao čestit čovek, dobar drug i gost izdašne ruke, važio je još i kao neobično vešt da spravi meze i salatu te su se njegovome stolu, bar dok se ne slisti meze, rado pridruživali i oni koji po profesiji nisu bili zanatlije.

Među gostima, naročito o ručku, viđao se često kod „Kolarca“ i pokojni Kosta Vujić profesor. Poznata je stvar već da je Vujić ručavao na dva tri mesta. On je znao u kojoj je restoraciji dobra supa i goveđina a u kojoj umokac i pečenje i nije nikad reskirao da u jednoj pojede sve to. Kod „Kolarca“ je, po njegovome uverenju, bila odlična supa i goveđina i on bi to pojeo tu, a zatim bi išao u „Kasinu“ na Terazije da jede kakav umokac i vraćao se „Ruskom caru“ da završi ručak pečenjem.

Za vreme točenja piva na podne i uveče, kretali su se između stolova i dva vrlo zanimljiva tipa. Jedno je bio Pera pekar, koji je pekao vrlo dobre perece i pisao vrlo rđavo stihove i nekada tako poznata jevrejska Perla sa Jalije koja je pekla jaja na način kako je to kod Jevreja običaj a koja su jaja gosti vrlo rado jeli uz pivo.

Najduže je držao kafanu „Kolarac“ pomenuti Nikola Praporčetović ili kao što su ga obično zvali Nikola Pralporac. To je bio otmen gospodin i dobar domaćin a vrlo korpulentan čovek sa velikim trbuhom pred sobom. Među njegovim gostima tada je cirkulisala jedna anegdota o Nikoli Praporcu koji je, kao neki delegat, sa mnogim drugima, odlazio u Moskvu na neku izložbu. Vele tada je i ruski Car bio na toj izložbi i rado je primio srpsku deputaciju. Kada mu se predstavio ovaj simpatični kafedžija beogradski i rekao da se zove Praporac, vele, Car ga je odmerio onako korpulentnog kakav je bio i rekao:

— No, kad su u Srbiji takvi praporci, kakva li tek zvona moraju biti!

Posle Nikole Praporca preuzeo je na dugoročni zakup lokale g. Đorđe Vajfert s tim da je izdaje pojedincima, no to da bude glavni i centralni lokal za točenje piva iz njegove pivare. Od tada je počelo i renoviranje kafane. Od mnogih soba stvorena su dva paralelna salona od kojih je jedan bio pivnica i drugi trpezarija a osim toga, uništavajući jedan deo bašte, koja je zatim potisnuta van dotadanjih ograda, g. Vajfert je podigao najveću i najlepšu salu u Beogradu. Ta sala, koju je zatim u našem narodnome stilu dekorisao poznati slikar Dragutin Inkiostro, postala je tada središte duhovnoga i društvenoga života prestonice. Tu su priređivane najotmenije zabave (Žensko društvo, Kolo jahača, Akademska omladina, Trgovačka omladina), tu koncerti i gostovanja, tu predavanja i zborovi, tu svadbe i svi veći banketi. Učiteljsko je udruženje tu održalo jednu svoju godišnju skupštinu, Narodna odbrana nekoliko zborova. Uostalom Narodna odbrana je i ponikla kod „Kolarca“. To je bilo onih burnih dana kada je Austrija proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine. Poznate su one ogromne demonstracije koje je vodio Branislav Nušić. Kako su demonstracije trajale nekoliko dana i s dana na dan hvatale sve šire dimenzije tako da su pretile da se pretvore u nerede širih razmera, Nušić osećajući da nema više snage ni moći ni autoriteta da takvoj bujici postavi brane, pozove hitno na savetovanje pok. Živojina Dačića i s njim zajedno odluči da pozovu veći broj uglednih građana na savetovanje. Oni zakažu sastanak ovih u maloj sobi kod „Kolarca“ i na taj sastanak dođu kao pozvani: Ljuba Jovanović, Žika Rafajlović, Velisav Vulović, Marko Vuletić i još nekoliko istaknutijih građana.

Nušić im iznese situaciju i potrebu da se ovaj narodni pokret, koji je on izazvao, reguliše i uputi jednim naročitim i po interese Otadžbine korisnim pravcem. On im reče još da se lično oseća nemoćnim da to učini; stoga predloži da se obrazuje odbor Narodne odbrane, koji će ubuduće rukovoditi celim pokretom a on će mu i dalje rado služiti. Predlog bude primljen i toga časa postaje Narodna odbrana koja prima zatim na sebe velike nacionalne zadatke koji urađaju blagoslovenim plodom.

Od sviju koncerata i zabava, koje su kroz dugi niz godina priređivane u lepoj i prostranoj sali kod „Kolarca“, odvaja se jedan neobičan koncerat, koji je još pred kraj prošloga veka priredila Poštansko-telegrafska zadruga. Te večeri, „Kolarčeva“ sala bila je dovedena u saobraćajnu vezu sa celim svetom i taj neobičan i originalan koncerat predstavljao je pravo čudo svojega doba.

U tome vremenu u Srbiji još nije postojao međugradski telefonski saobraćaj i baš zato je izazvao toliko veću radoznalost kod beogradske i niške publike, kad je Telegrafska zadruga objavila da priređuje jednovremeni telegrafski koncerat Beograd—Niš. Drugim rečima, beogradska publika u „Kolarčevoj“ sali slušaće niški orkestar i niško pevačko društvo „Branko“, koje će pevati u sali niškog hotela „Evrope“, a niška publika slušaće beogradski orkestar i pevačku družinu „Stanković“, koja će im pevati u „Kolarčevoj“ sali. Tada su mnoge neverne Tome, i u Beogradu i u Nišu, zavrtele glavom i sa velikom sumnjom u tehnički uspeh jedva su rešili da posete ovaj čudnovati koncerat. I umalo nisu naslutili neuspeh.

Koncerat je trebao da počne u 9 časova; međutim telefonska linija, jedina između Beograda i Niša, koja je služila samo za Dvor obeju prestonica, i koja je za ovu svrhu bila ustupljena toga večera Telegrafskoj zadruzi, — bila je prekinuta u 5 časova i opravljena tek posle dva sata, kada je publika na obadva mesta, uz podsmeh htela da napusti obadve sale. Ali je na kraju krajeva opet ispalo kako treba.

Te noći sala „Kolarčeva“ bila je pretvorena i u poštu i u telegraf. Za jednim dugačkim stolom, najlepše Mis — poštarke, tuckale su poštanskim žigom marke na pismima i saobraćajnim kartama. Za ovu svrhu, po rešenju ministra Laze Jovanovića, izdana je naročita emisija maraka i karata u korist telegrafske siročadi, koja je važila svega 24 sata.

U jednom uglu sale bio je postrojen i telegraf.

Publika je imala pravo te večeri da vrši pošiljke i poštanske i telegrafske. Ljuba Krsmanović je odatle telegrafisao svojim prijateljima u Beču, Berlinu, Parizu i Londonu. Odatle je pozdravljen i veliki Srbin Nikola Tesla.

Mnogobrojna beogradska i niška publika otišla je sa ovog koncerta veoma zadovoljna i luna divljenja ovakvom napretku na polju telefona u Srbiji, i ne sluteći šta će dobiti posle nepune tri decenije, sa radio-telegrafom i telefonom.

Od znatnijih zakupaca već renovirane kafane u Vajfertovoj režiji, najpoznatiji je bio „Brat-Velja“ koji je inaugurisao kod „Kolarca“ krkanluke, mezeta i presan kiseli kupus na podne. U doba Brat-Veljino „Kolarac“ je počeo sve više bivati noćna kafana gde je rado provodio noći ceo Beograd. Tada je Brana Cvetković preneo svoj orfeum kod „Kolarca“ te postao najomiljenija atrakcija Beograda i svih stranaca koji bi se u Beograd navratili. U to doba, za vreme Braninih prestava, kod „Kolarca“ se gušilo i nije se moglo doći do mesta ni zimi u velikoj sali ni leti u bašti.

Posle brat-Velje, držali su kafanu najpre Đoka Dimitrijević i Garma, zatim sam Đoka Dimitrijević a posle izvesnog vremena uzeo ju je Đoka Cvetković koji ju je potpuno reorganizovao i renovirao te stvorio jedan od najprijatnijih etablismana u Beogradu.

2.20. Naša vojna muzika

Interesovaće vas izvesno mala istorija naše vojne muzike. Zanimljiva je odista.

Izgleda da je prvu „bandu“ imao gospodar Jevrem u Šapcu pre no što je imala država, jer kad se 1830 god. Knez Miloš rešio da ustanovi vojnu muziku, obraća se Jevremu pismom da mu ustupi svoju „bandu“ koju je tamo izdržavao o nahijskom trošku. I tako već aprila 1831 godine, Jevremova „banda“ iz Šapca prelazi u Kragujevac i postaje državna banda.

U prvo vreme bilo je svega šesnaest bandista, sa „tambur-mažorom“ Mihailom Ivkovićem. Odmah se nastalo da se poveća broj i da se nađe stručan kapelnik. I već prvog juna t, g. vidimo u, bandi 35 muzikanata, a kao kapelnik postavlja se Josif Šlezinger.

Da bi ova muzika bila potpuno vojna, naredio je Knez da im se skroji uniforma kao i kod vojske i još malo kitnjastija. Zatim su odmah poručeni i novi instrumenti, (tasove je nabavio Antić iz Carigrada) i tako je sklopljena bila potpuna vojna muzika, koju jedan tadanji dopisnik iz Kragujevca stalno zove „muzikalna banda“.

Možda će, ako nikog drugog a ono današnje naše muzikante zanimati, koliko su tadanji muzikanti imali plate. Kapelnik Šlezinger imao je 3600 groša na godinu, „tamburmažor“ Mihailo imao je 480, a bandisti po 84 groša godišnje.

To je tako bilo u prvi mah. Docnije kad je Knez Mihailo potpisao „Ustrojenije garnizonog vojjinstva“, regulisane su i poboljšane te plate. To „ustrojenije“ potpisao je Knez Mihajlo 16. avgusta 1841 godine, i po članu 14. toga ustrojenija:

Banda će suštastvovati i prebivat će svagda kod one rote, koja se u mestu centralnog Pravlenija nalazila bude. Ona će se sastojati iz 39. ljudi i to:

1. Jednog kapelmaistora.
2. Jednog tambur-mažora u činu unter-oficira.
3. Jednog dobošara.
4. trideset i šest redova t. j. prosti bandista između koji onima koji bi se u hudožestvu svomu odlikovali moćiće se i čin unter-oficira dati.

Članom 33. toga ustrojenija određena je plata:

• Kapelmaistoru 33. talira i 2 cvancika.
• Bandistu za prve četiri godine 2 cvancika.
• Bandistu za druge četiri godine 4 cvancika.
• Bandistu od osam godina pa dalje 8 cvancika.

Četiri godine zatim, 10. januara 1845. godine, propisano je novo „Ustrojenije garnizonog vojinstva“ i njime povišen broj muzikanata na četrdeset i sedam.

Ta i takva muzika, razume se, duvala je pri svima paradama, imendanima i rođendanima i kretala se uz kneza gde god bi se on krenuo. Već posle prve godine rada, Šlezinger je uspeo da sa tom muzikom prati prvu srpsku operu („Ženidba Dušanova“) koja je u Kragujevcu prikazivana. A docnije već je uspeo da bude i javno hvaljen.

Tadanji Srbi su bili neobično ponosni „svojom bandom“. Tako na primer, „Novine srbske“ opisuju svadbu Jelke kćeri Jevrema Obrenovića koja se februara meseca 1834. g. udala za Konstantina Hadiju, pivara u Zemunu, i o čijoj je svadbi svirala naša vojna muzika pa ispratila svatove i u Zemun, a tamo je dočekala zemunska vojna muzika. „Novine srbske“ o tom susretu vele: „Banda kneževska pratila je svatove jednako i nadsvirivalja se sa zemunskom bandom, koja je goste u kontumacu dočekala. Zemunci su se mnogo čudili dokle je naša banda uspela u svom hudožestvu; sve sami mladići do po dvadeset godina izveštili su se za tri godine dana pod kapelmajstorom Josifom Šlezingerom tako lepo u sviranju, da su pohvalu zemunaca zaslužili, kako to da tako reći deca ne znavši ni čitati ni pisati, toliko uspeše, te muzikalne note ovako brzo svikoše“.

Razume se, da se u tom ponosu išlo još i dalje, jer kad je „banda“ svirala na jednom balu u Kragujevcu 1834 godine, dopisnik u „Novinama srpskim“ veli da je muzika svirala tako „da se o njoj može reći da ni i za najiskusnijom evropskom bandom ne izostaje“.

A 1842 godine „muzikalna banda“ Šlezingerova već priređuje u Beogradu u „Starom zdanju“ (gostionica kod „Jelena“) i svoj prvi koncerat.

A kako smo se mi odužili Šlezingeru za sav taj trud? Najbolje neka to kaže narodna tužba, koju je topčiderska skupština 20 jula 1840 (dakle pre gornjeg koncerta i pre no što je komponovao operu) podnela sultanovom komesaru, optužujući Vučića. Kao prvu krivicu Vučiću narod stavlja: „…što je lane (1839) pošto je soldate prevoleo predaji, ove svući dao i tako protivu ugovore njihovog o predaji obeščastio i što je vrh svega toga svojevlastno kapelmajstora Šlezingera pred frontom, bez ikakvog uzroka u blato povaliti i na mrtvo ime istući dao“.

Dok današnjim kapelnicima za usrdnu službu odlikuju grudi, dotle su tadanjima odlikovali…! To odista nit je pravo nit je Bogu drago, jer zamislite kako bi to na primer sad izgledalo kad bi kakav Vučić svukao i povalio pred frontom g. Rendlu ili, Bože me prosti, i samoga Biničkog.

I tako je naša vojna muzika napunila već uveliko stogodišnjicu svoga postojanja.

2.21. Prvi srpski koncerat

Naša vojna muzika osnovana je 1831 godine u Kragujevcu i čim smo jednom nju stekli, počeli su kod nas da se razvijaju i muzikalna „čustva“, što znači da već nije bilo daleko od prvoga koncerta. To u toliko pre što je već u to doba postojalo pozorište, što je postojala pozorišna publika i što su neke strane pevačke i sviračke trupe već činile oko četrdesetih godina pokušaje da prirede koncerte u Beogradu.

No prvi srpski koncerat priređen je tek 4 januara 1842 godine, ovde u Beogradu. To je bilo dakle još prve polovine prošloga veka i — što je najinteresantnije — ni današnji se koncerti ne razlikuju bogzna kako svojim programima od onih koji su pre tolikih godina priređivani. A što je još interesantnije, ni tadanji se koncerti nisu bogzna kako posećivali kao ni današnji.

Prvi je naš koncerat, razume se, priredila „banda“, kao jedina muzikalna ustanova tadanja, ali da bi program bio raznovrsniji, koncerat je bio priređen „i s pomoću nekoliko ovdašnjih diletanata“. Prema tome, kao što je bilo objavljeno koncerat je bio „muzikalni i krasnopjevni“. Priređen je dabome u teatru. I onako isto kao što se danas u novinama teše priređivači koncerata, tešili su se i tada. „Slušatelja je — pišu tadanje ’Novine srpske’ — premda odabrani ali malo došlo, čemu će uzrok možda biti jedino, što čustvo za ovaka uveselenija još dovoljno kod nas nije ovladalo“.

I kao god što danas na koncertima burni aplauzi zamenjuju dobar prihod, tako je bilo i tada, „no g. koncertodavcu — piše tadanji referent — u mesto nagrade truda i userdija, koju nije našao, za naknadu je moglo služiti odobrenije i zadovoljstvo slušatelja“.

Kao što smo rekli, osim „koncertodavca“ g. Šlezingera sa „vojnom bandom“ učestvovali su i „muzikalni diletanti“, među kojima su se naročito istakli Milovuk, Petrović i Milanković. Za njih kritika veli: „Između drugi mladi g. Milan Milovuk je na violini nam se lepo pokazao; a kako njegovo sviranje, tako i pevanje jedno g. Petrovića a drugo g. Milankovića, osobito se slušajućoj publiki dopalo i morali su i jedan i drugi svoje pesme povtoriti“.

Žao me što nisam mogao nigde da nađem zabeleženo, koje su pesme pevane prilikom tog prvog koncerta. Ali sudeći po pesmama koje su malo docnije pevane, može se to pretpostaviti. Tako na primer, skoro na svima koncertima 1845 godine (dakle tri godine posle prvog koncerta) pevane su ove pesme: „Lepa Maca cveće brala“, „Plač Karađorđa“ i „Srbin Graničar“, dok društvo jedno „Srbalja ćesarskih“ nije unelo u repertoar naših koncerata dve nove pesme. O tome društvu, koje je koncertiralo kod „Jelena“ 4 juna 1845 godine, postoji ovakva recensija:

„Sinoć imali smo ovde priliku čuti u velikoj sali kod ‘Jelena’ i jedan glasnopevni koncert, koga je društvo jedno Srbalja ćesarskih davalo, pod upravlenijem g. Živanovića, To novo pevajuće društvo sastoji se iz pet osoba… Pevalo se dosta različiti komada od koji najviše su se dopale pesme: „Rado ide Srbin u vojnike“ i „Tužna Ilirija“. Ovu je poslednju pevao isti predvoditelj uz gitaru i na svršetku, pošto su mnogi vikali ’s nova’, povtorio je“.

I ako je još 1837 godine štampana i bila poznata („Serbski narodni list“, čislo 45) pesma „Ja sam mlada Srbkinja, Milkom me zovu“, ona je tek docnije ušla u repertoar. Valjda dok su joj našli glas na koji bi se mogla pevati.

Pored ovih pesama, na ovim prvim koncertima pevane su i strane pesme, razume se nemačke i to na nemačkom jeziku.

Prvi koncerat od 1842 godine, o kome je ovde u glavnom reč, dao je povoda da se padne na misao da bi neki Srbin trebao i muzički da se izobrazi. Referent o tome ovako razmišlja: „U nama se misli pri takoj prilici pobuđuju, kako bi lepo bilo, kad bi po koji Srbljin mladić, koji u sebi od prirode dara i poziva za to oseća, na muziku se samu sasvim dao, u njoj se do visokog savršenstva izobrazio, pa posle otličnom veštinom svojom i sebi slave i sreće a i srbskom rodu čast u tom stekao“.

Kad je to referent pisao Korneliju Stankoviću, koji će se uskoro pojaviti, bila je tek jedanaesta godina i učio je škole u Aradu. Malo zatim on je u sebi osetio i „dara i poziva“.

No mnogo je interesantnija pojava, da je povodom ovoga koncerta ponikla i prva ideja o ustanovi muzičke škole, koja se mnogo godina zatim kod nas mogla ustanoviti. Referent završava svoj prikaz koncerta ovim rečima: „Mislimo i o tom, kako bi i lepo i polezno bilo škole muzičke i škole pravilnog pevanja zavoditi“.

Koliko smo mi zadocnili da ostvarimo ono što su skoro jedan vek pre nas naši pretci mislili da je „polezno“?

2.22. Prva srpska opera

Ko bi to rekao da je u nas bilo opere i to originalne, još prve polovine prošloga veka. I to, što je još neverovatnije, bilo je i operskih pevača i operske muzike i sve, sve opersko, tako da dopisnik „Novina srbskih“ koji opisuje taj prvi prikaz, oduševljeno počinje svoj dopis: „Danas smo bili učastnici i zritelji toržestva, kako se samo po najvećim evropskim državama događa“.

To je bilo 8 novembra 1840 godine u Kragujevcu. Toga dana još „od poldne već razdavane su bile pozivatelne cedulje za državši se isto veče teator“. A prestavljana je to veče „Ženidba cara Dušana“, komad koji je „g. profesorom matematike u ovdašnjem liceumu Atanasijem Nikolićem sočinjeno u pesmama, na formu talijanskih opera“. Orkestar je bila „banda knjaževska“ pod upravom svoga kapelmajstora Josifa Šlezingera, koji je i sve pesme u note stavio.

Atanasije Nikolić, pisac te prve srpske opere, tek je 1839 godine došao u Srbiju za profesora u novi kragujevački licej i već prve godine svoje službe piše i priređuje prvu srpsku operu. U Kragujevcu je tada, posle Vujićevih pozorišnih prestava, svet već bio svikao na teatar, no ipak je bio vrlo iznenađen ovim novim načinom prikazivanja.

Prestavu je posetio i sam knez Mihailo i svi velikodostojnici srpski, i g. Nikolić je „kako sočinenijem ovim, tako i igranjem rola sa svojim personalom ne samo sootvestvovao smislu predstavljenih, no je svako očekivanje kako knjaza tako i ona zritela, koji su imali prilike u najvećim evropejskim teatrima biti, prevozišao“.

Gledaoce i kritičare naročito iznenađuje što su to sve diletanti koji su izvodili ovu operu, pa veli kako je to čudno „kad se još to u prizrenije uzme, da ni jedno od igrajući lica vežstva u muziki nema a celo prestavlenije je u note stavljeno i začudo je svima da se ni jedna pogreška u saglašavanju pevača sa sviračima, dogodila nije“.

Ova je opera zatim još jednom ponovljena posle čitavih mesec dana. To je bilo 7 decembra iste godine, o sv. Nikoli, kao o slavi kneževoj. I dok se pri prvom prikazu on skromno zove „komad koji je sočinjen u pesmama, na formu talijanskih opera“, dotle je prilikom drugog prikaza kritičar najozbiljnije naziva operom. „Isti dan u veče (o sv. Nikoli) predstavljala se po drugi put za čast svetloga kneza u teatru našem opera ‘Ženidba Dušanova’“.

Eto tako, sad znate da mi ni pre mnogih i mnogih godina nismo bili postidni i da je u nas bilo pojave kakve se „samo po najvećim evropskim državama“ događaju. Od tada pa sve do danas naši kompozitori čekaju na libretistu a opera srpska čeka na publiku svoju, ali ni jedno ni drugo neće dočekati skoro.

Nikolić je pisao i mnoge pozorišne komade, od kojih je i štampao dva („Kraljević Marko i Arapin“; „Kraljević Marko i Vuča Dženerale“) a mnoge ostavio u rukopisima među kojima je verovatno i ova prva srpska opera, a od Šlezingerovih kompozicija nema nigde ni traga ni glasa.

2.23. Dardaneli

Dardaneli su postojali sve do 1901 godine na mestu gde je zatim dignuta palata Uprave fondova, današnja Hipotekarna banka. Hvatajući isti prostor između Čika Ljubine i Vasine ulice, okrenut frontom Knez Mihailovom spomeniku, dizao se tu čitav niz jednospratnih i jednolikih dućana, koji se završavao na uglu Vasine ulice kafanom koja je širinom gledala na Obilićev venac, a užim frontom na Vasinu ulicu. Današnja Hipotekarna banka je, potčinjavajući se regulacionom planu, iz Vasine ulice uvučena nekoliko metara, dok je kafana „Dardaneli“ bila u istom redu sa onim dućančićima koji i danas još lome Vasinu ulicu, očekujući svakog dana sekiru regulacije koja je već zamahnuta nad njima.

Na Obilićevom vencu kafana je imala širok i prostran prostor gde je nesmetano leti nameštano četiri reda stolova pod hladovinom mladih i lisnatih bagremova.

U onim dućanima od „Dardanela“ do Čika Ljubine ulice bile su radnje: Luja Kapelana, staroga beogradskog pozlatara, tu je bila prva štamparija Brkina; bilo je duže vremena uredništvo Ćurčićevih „Beogradskih novina“, a bilo je jedno vreme i uredništvo Jankove „Zvezde“.

Zgrada u kojoj je bila kafana „Dardaneli“ bila je svojina Koste Ivkovića, oca dr. Momčila Ivkovića poznatoga beogradskog lekara i političara. Kafanu je dugo, vrlo dugo, držao pod zakup neki Kosta, bivši furundžija iz Palilule. Kafana je obnovljena oko 1869 ili 1870 godine i obnovljenu je uzeo pod zakup kafedžija Mita Ristić zvani „Ćira“ pod kojim je „Dardanele“ postalo ono što ga karakteriše kroz sve vreme postojanja.

Do kafedžije Mite Ristića, „Dardaneli“ su bili obična i vrlo prosta kafanica gde su uvraćale patroldžije, mali trgovčići i piljari. Na sredini kafane bila je velika plehana peć, kraj koje je uvek ležao veliki stog drva te su sami gosti ložili peć. Čunak od peći prolazio je pod tavanicom celom širinom kafane i izbijao negde u avliju. Po kafani su bili razmešteni stolovi bez čaršava, izlakovani trljanjem laktova kafanskih gostiju, a oko stolova zelene stolice od rogoza, podrpane i rasklimatanih nogu. U ćošku jednom bilo je ognjište za pečenje kafe, i orman (bife) pretrpan čašama, čašicama i šoljicama. Iza ormana, na pocepanoj stolici, rantljika u kojoj se peru čaše, a o zidu prljava krpa kojom se brišu. Bila je na zidu i pogdekoja slika i uramljeno „esnafsko pismo“, i pravo za točenje pića.

Kada je Mita Ristić uzeo kafanu on ju je nešto obnovio. Prvo je izmolovao, popravio patos, kupio nove stolice od žutog drveta, lake i spretne, metnuo i dva ogledala na zid, a stolove zastro čaršavima. Tada su glumci beogradskog Narodnog pozorišta, koji su i ranije tu zalazili, počeli sve češće i više da se zbiraju kod „Dardanela“, provodeći tu vreme pre i posle probe, pre i posle predstave, pa čak i pauze između činova. Društvo glumaca počelo je privlačiti i sav ostali svet koji se rado hoće da vidi i sastane sa glumcima, te kafana „Dardaneli“ na taj način, poče uveliko da menja svoju fizonomiju i da postaje sastajalište intelektualnoga Beograda. To je uticalo da se preporodi i njen opšti izgled. Kada je poznati kafedžija Ljuba preduzeo radnju od gazda Mite, on je kafanu čak i proširio, te nabavio i bilijar, pa čak i Tonetove stolice od savijenog drveta, te su tada počeli u ovu kafanu da zalaze i mnogi iz čaršije kao i činovnici.

„Dardanele“ su, u doba od osamdesetih pa sve dok su postojale, bile središte duha, boema, veseloga i vedroga Beograda, sastajalište glumaca i književnika. Sve što je predstavljalo Narodno pozorište, tih godina bilo je dardanelski gost. Ređe je možda svraćao Cvetić i Marko Stanišić. Cvetić je najradije išao kod „Kolarca“, a Stanišić, uvek izbrijan, ispeglan, brenovan i napudrovan, retko je drugovao sa „neotmenim“ svetom. Inače su uvek pred „Dardanelima“ bili: Toša Jovanović, Peleš, Sava Rajković, Ružić, Đura Rajković, Plemenčić, Laza Popović, Dinulović, Lugumerski, i svi ostali mlađi. Tu su glumci kritikovali pozorišne uprave, kritikovali komade i sami sebe; tu se kovali planovi o letnjim turnejama pa tu bome, vrlo često, čitali i role pre probe.

Od književnika ja sam zapazio još Đuru Jakšića kod „Dardanela“. Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturške ćelije, te pio kafu ovde. Tako isto tu su stalni gosti bili Brzak, Vlada Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao i docnije Mitrović i Domanović, kao da nisu nikad ni micali odatle. Mogao si ih tu u svako doba dana i noći naći.

Kraj književnika i glumaca kod „Dardanela“ je bilo zborište i svih ostalih boema, kakvih je bio pun Beograd toga doba. To su bili vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su pretpostavljali „društvo“ svakoj drugoj dužnosti u životu. Niko od njih nije bio visoki činovnik državni, veliki predstavnik čaršije. Bili su to većinom ljudi „poneseni pa pušteni“, ljudi koji su dogurali do pola puta pa ih mrzilo dalje da se more, te ugazili zarana u život kao praktikanti raznih nadleštava ili članovi pevačkih društava ili mali trgovčići, posrednici ili najzad ljudi koji stalno žive u očekivanju nečeg, teturajući iz dana u dan. Sve su to inače ljudi dobra srca, druželjubivi, uvek spremni za šalu i nepopravimi ljubitelji umetnosti i umetnika. Tih ljudi bilo je uvek puno kod „Dardanela“, i oni su se sa svima poznavali, svakom prilazili, uz svaki sto sedali i na sve pristajali.

„Dardanele“ je bilo ujedno jedna vrsta narodnoga univerziteta za „odgoj omladine“. Nije bilo gimnaziste starijega razreda koji i pored svih strogih naredaba školskih vlasti, ne bi zavirio malo u „Dardanele“. Tu bi te gimnaziste, u kakvome skrovitome uglu, naručile sebi „čaj s rumom“, uživali u tome da upale rum koji bi plivao po površini čaja i savijajući na kolenu cigaretu, proždrljivo slušali duhovite dosetke i dobacivanja sa drugih stolova. Tu bi se te gimnaziste. učile i da igraju sansa, i da takom ćuškaju kuglu od slonove kosti na bilijaru. A kada bi se jednog dana dočepali maturantske svedodžbe, onda bi već javno i slobodno treskali pesnicom o sto igrajući sansa, i ne bi se zadržavali samo na „čaju s rumom“, već bi se pred njima našao i čokanjčić „meke“.

Koliko je i koliko današnjih glumaca, koji su upravo odatle, od „Dardanela“ zagazili na „trnovitu stazu“. Tu su oni uživali gledajući iz ćoška Tošu, Lugumerca, Ružića, Lazu; tu su se oni kod „Dardanela“ upoznali sa Risantijevićem koji ih je sugerirao uzvišenošću statiskoga poziva; tu su oni poželeli da omirišu kulise i — kao prva posledica te njihove plemenite ambicije — počele su da se nižu dvojke u gimnaziji i odsustva u gimnazijskom prozivniku. To je, uostalom, početak biografija manje više svih glumaca.

„Dardaneli“ su bili i neka vrsta literarnoga foruma. Mnogi mladi početnik tu bi uhvatio Janka, Dragutina ili Vojislava da mu pročita pesmu. Mnogi budući dramski pisac (tada je naročito zavladala manija pisanja drama) vraćajući se iz pozorišta sa odbijenim rukopisom pod miškom, svratio bi tu da potraži utehe. I nalazio ju je samo ako je imao bar toliko u džepu da nam plati kafe. Tada bi mi svi u glas tvrdili kako „današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu“.

Kod „Dardanela“ se i rađala literatura. Tu je Vojislav Ilić za jednu banku napisao Mihailu Joviću, uredniku jednog dečjeg lista, onu poznatu svetosavsku pesmu: „Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira“ Tu je Vlada Jovanović napisao onu svoju poznatu: „Hoću, braćo, da se ženim, hoću život da promenim!“ Tu je, kod „Dardanela“ poznati novinar Steva Vidaković pisao vrlo često uvodne članke i tu je Žarko Ilić pisao pozorišne kritike.

Među redovne goste „Dardanela“ spadali su i članovi pevačkih društava. Tadanja pevačka društva ili bar pojedini njihovi članovi, živili su od pogreba. Čim bi koji građanin umro, steklo bi mu se u domu po dva tri pretstavnika pevačkih društava te se otimali za pogreb. Stoga su takvi članovi revnosno raspitivali o biltenu svakoga bolesnika. Svako takvo pevačko društvo imalo je svoj štab u kojoj kafani, odakle su se rastrčavali u lov na mrtvace, gde se „hor“ zbirao za odlazak na pogreb, i gde se hor posle pogreba vraćao da podeli zaradu i popije što je zaradio. Kod „Dardanela“ je bio štab pevačkog društva „Kornelije“ sa horovođom čika Perom Dimićem. Najpoznatiji lovac mrtvaca i najjevtiniji iz toga društva bio je tenor Tadija Kekić. A valja znati da je taj lov bio rentabilna stvar jer je onaj ko pogodi pogreb imao sem procenata za pevanje još i poseban procenat za pogođenu pratnju. A imao je taj poziv i svojih neprijatnosti. Tako je na primer najveštiji među njima, Tadija Kekić, jedanput upao u kuću gde je bolesnik bio još živ i ponudio hor za pratnju. Razume se, da su ga izbacili iz kuće, a sudbina je pošla i korak dalje te je taj isti bolesnik, nekoliko godina docnije, prisustvovao pogrebu Tadije Kekića.

U tome pogrebnom horu društva „Kornelije“ — sećam ih se kao danas — bili su prvi tenori: Ika Milosavljević i Tadija Kekić; drugi je tenor Andra Vukašinović; baritoni: Mita Đorđević-Cvrca, Kosta Stefanović praktikant i Sv. Stajević; a basovi Ljuba Bošković i Ljuba Savić. Svi su ovi odavno već pokojnici, jedino su živi još: Mita Đorđević (Cvrca) koji je i danas vredan saradnik „Politike“, i Svet. Stajević, danas artiljerijski pukovnik u penziji.

Pevači su se delili pri deobi na tri klase; prva je klasa dobijala 3 dinara, druga 2.50, a treća dva dinara. Svi gore navedeni pripadali su prvoj klasi, izuzimajući Koste Stefanovića praktikanta koji je bio u drugoj klasi (i primao dva i po dinara) i uvek se pri tome bunio:

— Ja sve dva i po; večito dva i po!

Zbog toga mu je i ostao nadimak „dva i po“, te ga niko nije ni zvao po imenu već: „Kosta dva i po!“

Kada bi ovaj hor posle pratnje svratio kod „Dardanela“ i podelio zaradu, donosio bi se litrenjak vina na sto i tada bi se počelo sa: „Podajte braćo!“, a završavalo sa: „Zvonovi, zvonite!“

I dok bi se za jednim stolom pevalo, za drugim bi se stolovima treslo pesnicom o sto u partiji žandara, sansa ili klabrijasa, što se igralo obično za kafu a gdekad i za litar vina.

Najzanimljivija je partija žandara bila ona svakodnevna koju su uz čašu piva igrali Mita Ristić kafedžija od „Dardanela“ (Makedonac) i Rista Todorović (čika Rile) narednik iz okružne komande. Toliko larme i toliko dernjave ne bi niko napravio u kafani kao ta dvojica. U njihovoj bi partiji učestvovala cela kafana i gosti bi se podelili na dve partije, jedna uz gazdu, a druga uz čika Rila. Kada bi neko od njih odneo „malu“ ili „veliku“ ili bi žandarisao i skupio son, nastala bi paklena dreka i uzvici.

— Nije za svakoga karta! — uzvikuje čika Rile.

— Asuru na leđa pa na tavan ili na Jaliju, i tamo prvo nauči da igraš karte, pa tek onda dođi da igraš samnom! — odgovara mu gazda Mita cincarin.

I tako dok se užičanin i cincarin nose, cela kafana pristaje uz njih i dopunjava uzvike i doskočice. A već, kad neko dobije partiju, nastane takva paklena dreka, smejurija, lupanje u sto, zvonenje čašama da je to pravi pakao. A sve to dopunjava pogrebni hor Kornelijev koji iz jednoga ćoška zapeva tiho: „Vječnaja pamjat!“ na račun onoga koji je izgubio partiju.

Još jedna dardanelska partija žandara poznata je. Odigrali su je Vojislav Ilić i Janko Veselinović. Došli su obojica u kafanu bez prebijene mangure u džepu, što nije bio tako redak slučaj. Pade im na pamet srećna misao da na kartama zarade kafu i ponudiše jedno drugom partiju žandara s tim, da plati kafe onaj ko izgubi. Svako je od njih verovao da onaj drugi ima bar toliko para koliko je potrebno za dve kafe i svako je od njih verovao da zna bolje da igra žandara. Vojislav se pouzdavao u svoje palilulsko iskustvo, koje je stekao igrajući od prve mladosti žandara ispred kafane „Sedam Švaba“, a Janko Veselinović je verovao u svoje učiteljsko iskustvo kada je po Mačvi, po mehanama, po ceo dan češljao karte.

— E, kardo — veli Janko mešajući karte — beri sad kožu na šiljak!

— A ti bi kao sotim hteo da kažeš — veli Vojislav sekući karte — da si uveren da ćeš danas mufte popiti kafu. Obraćam ti pažnju da je karta nepoštena te se na nju ne možeš pouzdati.

— Ma ne brini! — odgovara Janko i žandariše. — Ne pouzdajem se ja u poštenje nego u žandare. Ovako na primer!

I razgovarajući u tome stilu za vreme cele igre i srčući već naručenu kafu, na veliko iznenađenje svih kibicera, Janko izgubi partiju.

— E, kardo brate, priznajem ti veštinu, iskustvo i talenat, samo te molim plati ti ove dve kafe, ostajem ti dužan.

— Ko? ja da platim? — iznenađuje se Vojislav. — Pa ja da sam imao pare da platim kafu ne bi igrao karte!

— E pa to je ono, brate si mi moj — nadovezuje Janko — i ja da sam imao pare da platim kafu ne bi igrao karte.

I oba se protivnika očajno pogledaše našav se pred teškim problemom: kako da se otkupe? Naišao je srećom Brzak, koji ni sam nije imao pune džepove ali je ipak imao toliko. Otkupio ih je uz ovaj prijateljski savet:

— Upamtite ove moje reči, trebaće vam koji put u životu: ne igrajte nikad karte kad nemate para!

A igralo se kod „Dardanela“ i u novac, a ne samo u kafu. Postojala je za to čak i zasebna sobica iz avlije u koju se pelo na jedan stepenik. U toj se sobici igrao farbl i šlage. Banku je najčešće držao Ika Milosavljević tenor, a od glumaca su najradije u tu sobicu zalazili Lugumerski i Dunulović. Lugumerski je bolovao od astme koja ga je strahovito gušila i lečio se revnosno, ali to mu ne bi smetalo da po celu noć provede uz šlage u ovoj sobici punoj dima. Doduše, on bi i u takvoj prilici ostao dosledno savestan; doneo bi od kuće flašicu sa lekom na kojoj piše „svaka dva sata jednu kašiku“, pa bi taj lek, jednu kašiku i sat metnuo kraj sebe na sto, i gušeći se u dimu, do šest ujutru kraj farbla, uzimao bi revnosno lek protiv astme.

Od figura koje su se naročito zapažale kod „Dardanela“ i bile redovni gosti, bio je na prvom mestu Stevan Sremac. Stevan je Sremac imao svoj naročiti sto i uvek isto društvo. Sto mu je bio kraj prozora koji je gledao u Vasinu ulicu, a za tim stolom sa njim sedeli su redovno: Dragutin Ilić, Boža Gavrilović, Dragutin Nikolić-Baglja i Milutin Božić velikoškolci četvrte godine. Sremac je zatim postao predavač u gimnaziji i užasno ga je nerviralo što su počeli i đaci njegove gimnazije da dolaze kod „Dardanela“. Jednom je prišao jednome svome đaku, koji se vežbao na bilijaru, i rekao mu:

— Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!

Drugi markantan i svakidanji gost „Dardanela“ bio je Žarko Ilić, koji je imao jednu naročitu filosofiju života. On je mnogo više pio pa čak i čašćavao onda kad nije imao ni deset para u džepu, no kad je imao. On nam je ovako tu pojavu objašnjavao:

— Ako se nađe mecena da me iskupi, za njega je svejedno groš i dva više ili manje a ako se ne nađe, već mora doći do skandala sa kafedžijom, onda je mnogo probitačnije podneti taj skandal za veću no za manju sumu!

Žarko J. Ilić, kao što je to već poznato, bio je najmlađi sin Jove Ilića a brat Dragutina, Milutina i Vojislava Ilića. Žarko je bio usmeni pripovedač osobitoga i retkoga talenta ali nije uspevao, kadgod je to pokušao, da te svoje priče stavi na hartiju. Njegove usmene priče nisu nikad bile ni banalne ni nameštene i briljirale su vanrednim opažanjem, retko lepim opisom i neobično duhovitim upoređenjima. Petao, srednjovekovni riter sa španskim puf-hoznama i mamuzama na nogama, u svojoj perverznosti zaljubljuje se u plovku krivih nogu — cincarku po poreklu. To je sav siže Žarkove priče koju on priča ubedljivo, sugestivno i kao događaj kojega je on svedok jer se u njegovoj avliji dešava. Ta priča kipti od detalja, od srećnih opazaka, od duhovitih upoređenja, tako da se celo društvo kod „Dardanela“, sakupljeno oko stola Žarka Ilića, trese od smeha i taj smeh prelazi i na celu kafanu.

U tipove dardanelske spadao je i Milan Zrak. To je neki bivši policiski činovnik Milan Pavlović, koji je, po otpuštanju iz službe, pokrenuo politički list „Zrak“, te ga tim imenom i prozvali. Taj list, njegova redakcija i urednik, prestavljaju jednu od najinteresantnijih pojava u istoriji naše žurnalistike po svojoj komičnoj strani. Urednik Milan Zrak, niti je imao para niti redakciju niti saradnike. On je smatrao da je glavna i osnovna stvar za kretanje jednog političkog lista: izabrati ime listu i kupiti cilinder, jer kao urednik političkoga lista, dužan je radi ugleda samoga lista, bar nedeljom i o praznicima da nosi cilinder. Ime je našao lako, list će se zvati „Zrak“, da kupi cilinder išlo je već malo teže, ali ga je najzad ipak kupio, i tako je postigao da postavi osnove listu.

List „Zrak“ izlazio je jedanput nedeljno u neodređeni dan; zavisilo je od toga, kada bi urednik uspeo da skupi novac da plati broj i izvadi ga iz štamparije. List se uređivao kod „Dardanela“, i bio mu je saradnik ko je stigao i pisao je šta je hteo. Urednik sam nije pisao ništa; on je samo nedeljom i praznikom nosio cilinder i skupljao pare da plati štampu. Nama, saradnicima, nije plaćao, ili smo mu otimali po groš i sto para. Ko je uspeo da mu iskamči dinar, mogao se srećnim smatrati.

Milan Đorđević zvani „Cocin“, kasniji poznati politički polemičar „Samoupravin“, uspeo je na jedan originalan način da naplati svoju saradnju na „Zraku“. Nije imao para da ruča, i od rane zore molio je bez uspeha Zraka da mu da dinar. Kada to nije uspeo, on je pred podne smislio da uputi Milana Zraka u Ministarstvo finansija da se tamo raspita o nekom državnom zajmu koji će se tih dana zaključiti, te da list „Zrak“ prvi objavi tu senzacionu vest.

— Išao bih ja, — ubeđivao ga je Milan Cocin — ali nemam ja toga ugleda kao što ga možeš imati ti kao urednik jednog političkog lista, te ne mogu uspeti da prodrem do onih od kojih se to da saznati.

Milan „Zrak“ je otišao i radi „ugleda“ metnuo je cilinder na glavu, a Milan Cocin, kad je Zrak već dosta izmakao, obrati se Ljubi kafedžiji:

— Gazda Ljubo, Milan Zrak je pozvan danas kod jednoga ministra na ručak, pa je kazao da ja pojedem njegov abonman!

Milan Zrak je bio „abonirac“ kod „Dardanela“, a plaćao je unapred 30 dinara mesečno za ručak i večeru, i Ljuba kafedžija nije imao ništa protiv da Cocin ruča mesto njega. Milan se, razume se, naklopio i slatko pojeo sve što Zraku pripada, a čim je svršio, izgubio se iz kafane.

Posle pola sata naiđe Milan Zrak, ljutit što je nasamaren jer su mu se u Ministarstvu Finansija, gde niko ni o kakvom zajmu nije imao ni pojma, slatko i od srca smejali. Ljutit i izgladneo, penjući se uz balkansku ulicu, Zrak sede na svoje mesto, razvi salvetu i uturi njen vrh u kragnu pa onda čuknu nožem u tanjir da mu se donese ručak.

— Pa ručao mesto tebe onaj… veli gazda Ljuba.

— Ko onaj? — zgranu se Milan Zrak.

— Pa Milan Cocin. Ti si ga poslao da jede mesto tebe!

— Ama koj’ ga poslao, oca mu njegovog! — prašti gladan Milan Zrak koji nema ni jedan groš u džepu da bi bar mogao dve tri kifle pojesti.

— Pa je l’ nisi ti danas kod ministra na ručak?

Milanu Zraku se smuči koje od gladi a koje od jeda a, da komplicira situaciju, donese mu kelner, koji služi te stolove, jedno ceduljče na kome je pisalo: „Dragi Uredniče. Uračunaj mi današnji ručak u honorar. Tvoj Milan Đorđević“.

Još jedan slučaj, koji je upravo klasičan, iz istorije ovoga lista koji se uređivao kod „Dardanela“ — treba zabeležiti. List nije jedne nedelje izašao iz prostog razloga što urednik nije mogao da skupa novac da iskupi broj iz štamparije. Kada je to iduće nedelje postigao, izmenismo stari slog utoliko što smo uneli dve tri svežije dnevne vesti i spremismo nov broj. G. urednik se seti još, i reče nam:

— Dobro bi bilo doneti na čelu lista iz krupnih slova izvinjenje što prošli broj nije izašao. Treba izmisliti kakav razlog!

Mi primismo to k znanju i, kako smo bili kivni na urednika što pune tri nedelje nikome nije dao ni pet para, odosmo u štampariju, izbacimo jedan opširan „telegram sa strane“ i na čelu lista iz masnih tercija, donesemo ovu belešku koju je Milan Cocin svojeručno napisao:

„/Prošli broj našega lista nije mogao izaći iz razloga što je naš glavni urednik bio pijan kao svinja/“.

List je izašao i rasprodao se po varoši i ekspediran je na poštu, i ceo ga svet pročitao i tresao se od smeha, samo ga još glavni urednik nije pročitao, jer Milan Zrak obično nije ni čitao svoj list.

Šetajući ponosno čaršijom, kao što je to obično činio, Milan je Zrak primetio da se ljudi, čim ga spaze, cerekaju i ne znajući čemu, svaki čas se pipao za pantalone da vidi nije li mu koje dugme otkopčano. Najzad će ga jedan prijatelj osloviti:

— A šta ti, baš kao svinja?

— Kakva svinja?

— Pa prošle nedelje.

— Ama šta prošle nedelje?

— E pa zašto ti prošle nedelje nije broj izašao?

— Zbog tehničkih teškoća.

— More idi do đavola, šta tu sad, kad samu novinama pročitao da si bio pijan kao svinja.

— U kojim novinama? — zadrhta Milan Zrak celim bićem svojim.

— U tvojim, brate!

I može se misliti šta je zatim bilo. Milan Zrak se zakleo da će nas sve poubijati, nabavio je od nekud i nekakav revolver, i nedelju dana jurio nas kroz sve kafane.

Međutim, cela stvar je imala i svojih dobrih posledica. Listu je „skočila“ prodaja, a pročuo se i u inostranstvu. Stvar je preštampao najpre jedan naš novosadski list: iz njega jedan subotički mađarski list, a iz ovoga peštanski listovi. Iz peštanskih listova, otišla je stvar u bečke listove pod naslovom: „Balkanski novinarski kuriozitet!“, a iz ovih listova stvar je preplivala čak i Atlanski Okean i pojavila se u amerikanskim listovima sa ovim komentarom: „I Evropa još uvek prebacuje nama Amerikancima amerikanizam!“

„Dardaneli“ su porušeni s proleća (mislim maja meseca) 1901 godine, pod poslednjim kafedžijom Dragom, koji je zatim preduzeo „Grčku kraljicu“. Rušenje „Dardanela“ je bila skoro „opšta narodna žalost“. Nekoliko generacija sakupljalo se oko ruševina sa saučešćem posmatrajući kako gomila kamena, cigle i praha pretrpava njihove najranije i najmilije uspomene. I novine su tadanje zabeležile rušenje „Dardanela“, kao jedan od događaja iz života naše prestonice. Na dan dva pre no što će se porušiti, gosti su doveli fotografa da slika „Dardanele“.³ Na slici toj nisu svi gosti koji su redovno posećivali ovu kafanu.

Od glumaca na toj slici mogu se jasno zapaziti Milorad Gavrilović i čika Ilija Stanojević, zatim Milorad Petrović i Kosta Delini. Tu je i glumac Čeda Kundović, jedan duhoviti boem, koji je bio gotovo jedan od stubova dardanelskih. Zatim Suvajdžić i Mita Bidža, glumac koji kroz dugu svoju karijeru, ma da je dopro do vrlo značajnih rola, ma da je igrao čak i ljubavnike, nije mogao nikako da se oprosti svoga nadimka „Bidža“ koji je tako neumetnički, tako neestetski da mu je bio pravi teret u umetničkoj karijeri.

Na slici se može razaznati još i Aleksandar Milojević-Leca, pozniji upravnik niškog pozorišta „Sinđelić“, kao i poznati glumac čika Fila.

Na ovoj slici naročito se dobro zapaža Steva Petrović zvani Ruta. To je takođe jedan od dardanelskih tipova, koji je tako reći bio prikovan za stolicu kod „Dardanela“ i uvek u društvu književnika i glumaca. Steva Ruta je otpočeo karijeru kao glumac beogradskog narodnog pozorišta i to sa dosta izgleda na lepu budućnost. Docnije ga je vojska otrgla od pozornice, a kad je vojsku odslužio, nije joj se ni vraćao, već je otišao u činovnike, i ako je ceo život proveo tu oko pozorišta i sa ljudima iz pozorišta, a da odoli želji, javljao se koji put i na pozornici. On je bio u svoje doba najbolji interpretator Sremčevoga „Neko“ u „Ivkovoj slavi“ te je u toj roli vrlo često gostovao na beogradskoj pozornici, pa ga je i sam Sremac vrlo rado gledao u toj roli. Otuda valjada i fama da je Steva Kuta bio model Sremčev kad je pisao „Ivkovu slavu“. Sremčev model je bio glumac Rajčević, a Steva Ruta koji je dobro poznavao Rajčevića, uneo je u rolu sve njegove manire, te otuda fama da je Ruta original. Steva Ruta, koji je i sad živ i još uvek boem, bavio se i to vrlo uspešno i žurnalistikom, a odnagovao je krasnu decu: jedan mu je sin profesor, drugi vice-konzul, a kćer mu je darovita glumica.

Na slici je, razume se, i Mika Risantijević, glumac i šef štatista u Narodnome pozorištu. Risantijević je bio ogromna ljudeskara sa dvema osobinama: nikad nije mogao da izgovori stranu reč i nikad nije uspeo da savlada srpski jezik. To mu ipak nije smetalo da u mlađim godinama igra u putujućim trupama i znatnije role. Tako naprimer, on bi u ulozi Hajduk Veljka u palankama izazivao ogromno oduševljenje, kad bi onakav gorostas počeo po pozornici vijati grešne statiste (Turke) te se ovi valjali po pozornici kao lubenice. Na beogradskoj pozornici najznačajnije su mu role bile dželata i igrao ih je vrlo uspešno, jer u tim rolama obično nema šta da se govori. Inače je bio šef statista: on ih je nabavljao, on dresirao, on maskirao i oblačio, on i isplaćivao. Štab mu je za tu organizaciju bio kod „Dardanela“.

Na slici je, razume se, Žarko Ilić jer kako bi se dalo i zamisliti „Dardanele“ bez njega. Na slici se još vide: Dragi Dimić, kafedžija, Moša Davičo agent, Cvetković zubni lekar, Drag. Karaulić trgovac, Velimir Tabaković bas pevačkog društva „Kornelije“ i Mil. Nikolajević-Škandal. Razume se, da je tu i Miloš Šćoser, „luftadžija“ Narodnoga pozorišta t. j. onaj koji je u staroj džamiji pod pozorištem upravljao luftgasom, kojim se tada pozorište osvetljavalo. Miloš šloser je znamenita ličnost osamdesetih godina: ne toliko kao stručnjak za „luftgas“ koliko po tome što je on bio vođa palilulaca u onim očajnim bitkama kamenicama, koje su se tih godina razvile između zavađenih plemena: dorćolaca, palilulaca, savamalaca i vračaraca. Miloš šloser je bio strah i trepet dorćolaca i, kad bi se on sa kamenicom pojavio na šančevima ispod Narodnog pozorišta, mi smo svi u neopisanoj panici odstupali.

Na slici se može dobro videti i Vlajko Bogdanović, večiti ljubitelj Narodnog pozorišta i narodne pesme. On je uvek bio činovnik i dobar, ispravan činovnik, ali se od rane mladosti, kao pevač i član pozorišnog hora, toliko prilepio za pozorište a naročito za pozorišnu muziku, da je postao strasan sabirač narodnih pesama. On i danas ima u kući čitave arhive i slagališta narodnih pesama i danas još ono što se ne bi moglo naći u pozorišnoj arhivi kod njega će se izvesno naći. Dobar pevač često je, a naročito u crkvi, zamenjivao i horovođu a nije se nikad odvajao od „Dardanela“ tako da bi se moglo reći da taj čovek i nije znao u životu za drugu kafanu sem za „Dardanele“.

Jedan od redovnih posetilaca „Dardanela“ koji se takođe vidi na slici a koji je bio u najintimnijoj vezi sa pozorišnim svetom, bio je tada vrlo poznati Mika Mejuhas ili kako ga je pokojni Rucović obično nazivao Mika Mehujas. Mika je imao malu sitničarsku radnju u nizu onih dućančića koji su uz Upravu fondova do skora postojali u Vasinoj ulici i bio je mala, ručna banka svih glumaca, od prvog do poslednjeg. Kad god je kome zatrebala manja pozajmica od 50 i 60 dinara, tu se kod Mike spomagao. Tu su glumci zalagali zlatne satove i tabakere koje su o jubilejima dobijali, tu su prodavali priznanice na platu za idući mesec, tu pisali priznanice sa jemstvom i sve moguće načine upotrebljavali da dođu do malo novca. Kada bi došao poslednji u mesecu (dan primanja plate) tada bi se pred blagajničkim vratima tiskao među glumcima Mika Mejuhas sa masom priznanica u ruci da naplati svoje. Razume se, bivalo je da mu je po gde ko i podvalio ali je Mika to strpljivo podnosio i opet i dalje činio usluge glumcima.

Ceo taj dobri, pitomi i veseli svet, rasturio se zajedno sa „Dardanelima“. Kao što je „Dardanele“ posle rušenja pokrio zaborav, tako je i sav taj svet, posle rušenja „Dardanela“, pokrio težak zaborav. Mnogi su poumirali, mnogi otišli na drugu stranu i odvojili se od svoje sredine a oni su tek samo sabrani činili jednu naročitu sredinu, jednu karakterističnu celinu, koju je „Dardanele“ sobom izražavalo za vreme svoga postojanja.

2.24. Jedan mali roman

Da naše krvi ima u turskim žilama znamo već iz sviju „Istorija srpskoga naroda“, u kojima su opisane udaje naših vladalačkih kćeri za sultane kao i silno poturčavanje naše dece, naročito u sedamnaestom i osamnaestom veku. A da turske krvi ima u našim žilama, moramo verovati, znajući za ona mnogobrojna turska nasilja nad našim devojkama i ženama.

No bivalo je da je i drugim putevima utecala turska krv u naše žile. Nisu samo Srpkinje odvođene u turske hareme, već je bivalo i Turkinja, koje su postajale srpske domaćice.

U nedavnoj našoj prošlosti zabeleženo je nekoliko takvih primera, a bilo ih je izvesno i mnogo više. Srbi su često, kao i Turci, pobeđujući neprijatelja, pljačkali ne samo njegovu imovinu, već robili mu i čeljad. Tako na primer zna se da su Srbi, kada su razbili Turke na Ljubiću i počeli ih goniti put Dragačeva, porobili ih i tom prilikom zarobili za sebe mnogo turskih žena i devojaka, koje su zatim pokrstili i privenčali.

Ali ima i pouzdanijih primera. Pri osvojenju Beograda 1806 godine, vojvoda Tanasije Čarapić uzeo je u zaštitu dve bule, da ih naši ne pobiju. Te bule su zatim ostale među našima i pokrstile se, te je jedna dobila ime Marta a druga Stana. Martu je Tanasije udao za svoga buljubašu Jovču Kondu, a i Stana se izvesno udala, samo se ne zna za koga.

Pa onda se zna za kapetana Radiča Petrovića da je posle osvojenja Beograda, takođe uzeo za ženu jednu lepu, mladu bulu, koja se pre venčanja pokrstila.

Jedna od najpoznatijih bula a dobrih srpskih domaćica bila je Ljubica žena Stevana Živkovića savetnika. Vrlo je interesantan roman ove pokrštenice, koja je i kao Živkovićeva udovica a ugledna gospođa dugo živela u Beogradu, te je se mnogi stariji beograđani sećaju.

Gospođa Ljubica Živković bila je najpre, kao Turkinja, žena jednoga od četvorice dahija beogradskih, Aganlijina.

Februara meseca 1804 godine izađe dahija Aganlija iz beogradskog grada sa nekoliko stotina Turaka, da uguši bunu u narodu i tom prilikom povede on u ropstvo, u grad, i kneza Pavla Popovića iz Vranića. Pavle se u ropstvu nekako udobri ovome Aganliji ili njegovome haremu, te sam Aganlija koji ga je zarobio, pomogne mu da pobegne iz grada i da se iščupa turskih ruku. Kad su zatim, novembra 1806 godine Srbi osvojili beogradski grad, a dahije se dale u begstvo niz Dunav, ostala je Aganlijina žena nezaštićena i nagne na gradske kapije, ne bi li izmakla Srbima, koji su već navirali u grad kroz osvojene kapije. Čupajući kose i prizivajući Alaha upomoć, Aganlijina žena na samoj gradskoj kapiji spazi kneza Pavla Popovića, kojega je poznavala dok je robovao, i prema kome je upravo ona i omekšala tvrdo srce Aganlijino, te ga ovaj spasao. Videvši Pavla, ona mu poleti, zagrli ga i obesi mu se o vrat, pobrati ga i zamoli mu se da je spase od ustaničke sile, Pavle, da bi vratio dobro koje je njemu učinio Aganlija, primi je na amanet, provede je sobom kroz ustaničke redove, odvede je u donju varoš i skloni na bezbednom mestu.

Aganlijinica zatim ne poželi da se vrati među Turke, no joj se dopadne među nama i sa nama, te se pokrsti i dobije ime Ljubica.

U to doba nekako Stevan Živković docniji savetnik, kod žive žene ostane bez žene. On je držao tetku Makse Rankovića iz Ostružnice i s njom izrodio četvoro dece, ali se ta njegova žena i pronevaljali i propije, te on digne ruke od nje; a reši se da uzme Ljubicu Aganlijinicu. Sud mu prizna razvod braka ali da prvoj ženi da za svako dete, koje je s njim rodila, po jednu kesu (2000 groša = 400 dinara). On joj mesto četiri kese koliko je po presudi imao davati, da sedam kesa, pet za decu i njoj dve što mu je bila žena. (Ova žena kad se dočepala para i slobode postala je toliko nevaljala da je Karađorđe naredio da se, kao javna bludnica, baci u Dunav i udavi. Ta je kazna izvršena na Orospi-ćupriji⁴ niže Karaburme, odakle su i Turci davili i u Dunav bacali bludnice i neverne žene. Otud i ćuprija nosi to ime).

A dao bi Stevan Živković i više od sedam kesa groša, samo da može Aganlijinicu, u koju se beše zaljubio, uzeti sebi. I doista, lepo je s njom proživeo i decu izrodio.

Po odlasku Karađorđevu iz Srbije, 1814 godine i Stevan Živković sa Ljubicom i malim detetom, prebegne u Zemun.

Jednoga dana, posle tako dugog vremena, upravo posle sedam godina, dođe iznenada u Zemun Ljubičin rođeni brat Turčin i počne Ljubicu ružiti, što je napustila veru Alahovu i nagovarati je da se vrati Turcima. I ona se odista prelomi i jedne noći zajedno sa detetom i bratom pobeže iz Zemuna, da se vrati Turcima.

Živković koji je ženu voleo a koji je i za detetom požalio, preduze sve moguće mere da je uhvati. On se požali čak i Mitropolitu Stratimiroviću te se ovaj obrati austrijskoj đeneralnoj komandi, i komandant odmah posla kurire na konjima koji begunicu stigoše i vratiše je mužu. To je utoliko lakše bilo što se Ljubica na putu i sama bila pokajala što je napustila muža.

Iz Zemuna je Stevan Živković zajedno sa Ljubicom i detetom otišao u Rusiju, u Besarabiju, gde je proživeo blizu dvadeset godina a 1835 godine vratio se u Srbiju, no ne sa porodicom. Ljubica sa decom ostala je u Rusiji.

Stevan se, posle kratkog bavljenja opet vratio u Rusiju, gde je i umro a njegova udovica tada tek zbog imanja koje je ovde imao, reši se te dođe u Beograd. Ona je sobom dovela samo ćer Jelisavetu, a dva sina ostala su joj u Rusiji.

Stara Aganlijinica, gospođa Ljubica, dugo je živela negde dole na Savi, pa je ovde u Beogradu i umrla.

Njena ćerka Jelisaveta udala se za Iliju Momirovića, sudiju i po smrti njegovoj živela je grdno povučeno i uvek zaključana u sobi. Verovalo se da ima mnogo para, a izgleda i da je bila rastrojena.

Nju je 1858 godine ubio zlikovac Dževairović, brat Save Dževairovića, ćurčije. On je došao uveče, lupao joj na prozor, javljajući da je stigao iz Rusije i doneo joj pismo od brata. Ona željna vesti od brata, otvori vrata, a on joj baci punu šaku prosejana pepela u oči i dok se ona zbuni, on je prekla nožem i opljačka je.

Dževairović je streljan.

2.25. Moralna škola

I današnja naša dečja zabavišta imaju svojih tragova u poluprošlosti. Nisu ona tako novoga datuma, kao što bi mnogi mislio. Samo je prvo srpsko dečje zabavište nosilo čudnovato i neobično ozbiljno ime. Zvalo se „moralna škola“.

Prvo dečje zabavište u Beogradu, pod imenom „moralna škola“ osnovao je paroh ćupriski Tatomir Milovuk, koji je ranije bio i učitelj u Kragujevačkoj gimnaziji. Ovaj paroh je ostao udov sa šest kćeri, koje su sve bile odrasle, i kako je mislio da taj broj kćeri prestavlja dovoljan nastavnički personal, on je tražio dozvolu da može otvoriti „moralnu školu“, koju bi posećivala deca od dve pa do sedam godina, dakle pre no što stupe u osnovnu školu.

Škola je ta otvorena 17 marta 1867 godine, „s odobrenjem ministarstva prosvete i blagoslovom arhijerejskih vlasti“. Škola se nalazila u kući lončara Radovanovića, do kuće Cenića savetnika u sokačiću spram kapije knjaževske. To je današnja dvorska ulica (Brijanova).

Poziv na upis dece u ovu školu, pop Tatomir ovako počinje: „Otvarajući u ime Božje ovu školu, kao sveštenik i negdašnji profesor kragujevački, sad u Beogradu, pozivam dečicu s rečima Hrista Spasitelja: ‘Pridite sada, poslušajte mene, strahu Gospodnju nauču vas!’“

Metod, kojega će se pop Tatomir u svojoj školi pridržavati, ovako izlaže on: „Materinsko negovanje muške i ženske dece s pomoću mojih šest kćeri koje su, kako u naukama tako i u svim poslovima ženskim i najfinijim, spremne“.

Izgleda da je „moralna škola“ napravila tada neobično lep utisak na naše prosvetne krugove. Matija Ban joj posvećuje u „Svetovidu“ čitav jedan pohvalni članak.

I ako bi se mogao naći još po koji beograđanin koji je mogao posećivati tu školu, nisam ipak mogao naći nikoga koji bi mi potvrdio da je bio njen đak.

2.26. Kako su se zabavljali naši stari

Sve do 1830 godine, kada je hatišerifom priznata definitivno srpska vlast van gradova, i srpsko društvo je moralo imati drugačiju fizionomiju. Sva zabava i opštenje dotad, kretalo se iza visokih avlijskih zidova. Žene se nisu viđale po ulicama a ljudi su još na čitav sat pred zalazak sunca spuštali ćepenke, te hitali kući da na prozore spuste kapke, da pripale lojane sveće i da saberu tu oko sebe svoj porod. Najviše još što bi kroz kapidžik, koji je iz bašte vodio u susedovu baštu, prešao komšija komšiji te da na doksatu ili kraj sofe provedu u razgovoru veče.

Ali, kad od tridesete godine srpska vlast postade u istini vlast, priznata i sultanom i Evropom, počeše da se otvaraju kapidžici i svet da traži sebi malo zabave i van kuće.

Među prvim javnim lokalima (ovde nije reč o hanovima i kafanicama u čaršiji) gde su porodice počele da izlaze, bila je Manojlova bašta na Zelenom Vencu. Ta je bašta bila na onome mestu, gde se pedesetih godina otpočelo da zida Narodno pozorište a gde je danas pijaca. Taj plac je bio svojina Kneza Makse Rankovića iz Ostružnice i na njemu je Manojlo otvorio baštu. Valja znati da je u toj bašti počelo prvi put da se toči pivo u Beogradu još 1834 godine. Na pivo i na teferič su dolazile najuglednije porodice, tako da je dolazila pogdekad i Knjeginja Ljubica sa gospođama iz konaka. Koliko je ta bašta tada bila „van varoši“ vidi se i iz toga što se Kneginja, gospođa Tomanija i ostale gospođe iz konaka (a konak je bio kod Velike crkve) izvozile u Manojlovu baštu na volujskim kolima.

I dok je Manojlova bašta bila teferič za stanovnike „varoši“ dotle su oni sa Dorćola odlazili u Nedeljkovu baštu ispod Vidin kapije, u kojoj je bila mehanica sa jelom i pićem. U „Srpskim novinama“ od 1843 opisan je pir mehandžijskog esnafa, koji je u maju mesecu te godine priređen. Kako je tog dana gospodar Vučić sa mnogom gospodom bio u Višnjici na crkvenoj slavi, to mu mehandžije pošlju u susret deputaciju, te ga ova umoli da dođe na veselje. On im učini po volji te svrati i bio je svečano dočekan.

Već četrdesetih godina Beograd dobija dva ugledna lokala, koja vrlo doprinose da se promeni fizionomija zabava. Ti su lokali „zdanije kod Jelena“ (današnja železnička direkcija) i kafana kod „Krune“ (današnja Opština). Od teferiča, koji su se priređivali na prostrtim asurama i ćilimovima, i čija je sva draž bila u dobroj vodi i lepom izgledu, prešlo se na zabave za stolovima i stolicama, a potražilo se bogme i malo duševnoga uživanja.

Četrdesetih i daljih godina prošla je kroz Beograd masa raznolikih stranaca, čuvenih svirača, pevačica, veštaka i sve je to koncertiralo najpre u Čitalištu a zatim kod „Jelena“ i kod „Krune“.

Tako 1846 oktobra koncertiraju Ernst i Kolmah u Čitalištu, pa 1847 neka bečka banda pod upravom Fr. Šipeka, pa Sejmur Šir engleski pijanista, pa najzad mladi Štraus, sin glasovitoga Štrausa, a 1848 godine koncertira pevačica Balcikovska iz Krakova. Za jedan od tih koncerata, koji je 13 novembra 1855 godine priredila neka „gospodična Hagenova“, kojom je prilikom pevala i dve „bravurne arije“, novine vele da je bilo vrlo mnogo sveta, dodajući: „To ćemo slobodno pripisati (osim samom obštem razvitku čustva vremena) ponaosob mnogim kavalirima ovde kod nas nalazećim se“.

A pedesetih godina, počnu naglo nicati bašte i javne zabave za širu publiku, tako da 1855 dolazi već u Beograd i jedan ozbiljan cirkus Ernesta Žile-a, nazvan „Olimpiski cirkus“, pošto je na deset godina pre njega, još 1845 godine posetio već Beograd „počasni građanin u Oseku i B. Karolu u Ugarskoj“ gospodin Tot, koji je na Kalimegdanu priređivao „Tjelodviženija krug“. (Prevod od Circus Gimnasticus.)

Kakvih je sve javnih zabava bilo tada u Beogradu i šta je to što je naše beograđane uveseljavalo polovinom prošloga veka, pokazaću najbolje ako nekoliko od tih zabava navedem.

Pored „Olimpiskog cirkusa“, godine 1855 vrlo je privlačilo publiku i „muzikalno uveselenje pri veličanstvenom osvetlenju“ koje je u bašti kod ilidže (Špovićevo kupatilo u Savamali) izvodila „muzika novodošavšeg društva iz Novog Sada“.

Tek iduće 1856 godine u Đermanovoj bašti (gde je sad Druga beogradska gimnazija) pored pića i muzike, ustrojen je još i ringištil „koji je udešen i za odrastne“. U Šopovićevoj bašti međutim svira Hubertovo muzikalno društvo iz Temišvara a u bašti Njegove Knjaževske Svetlosti, u Paliluli kod česme, ugostitelj Nikola Konard javlja publici da će prvi i drugi dan duhova tri put puštati „luftbalon i nekoliko raketla“ a „sviraće i lepa svirka“, dok kod „Srbske krune“ u koju su se još uvek uvraćali svetski veštaci, najpre svira neka šotska muzika u zvonca a zatim „govoriće i pevaće u trbuvu Jozef Dušni veštak u tome i učitelj više o tome nauke“.

Prilikom jedne od tih zabava desila se i jedna tragikomična epizoda. U areni Velike pivare izvodio je jedno veče svoje magične veštine neki Karl Banholcer, koji je kao znamenit veštak krenuo iz Beča u Carigrad, pa ostao u Beogradu da prikaže jednu ili dve prestave. Banholcer je bio vrlo dobar veštak a bio je mladić od 28 godina star, tek pre dva meseca oženjen, po poreklu Nemac iz Moravske Olomuc). Prvi deo programa Banholner je izveo na opšte udivljenje; publika se divila njegovoj čarobnoj moći. Zatim se spusti zavesa jer za izvođenje drugog dela programa trebalo je učiniti nove pripreme na bini. Međutim Banholcer dobije srčanu bolest i na prečac umre iza kulisa. Otac umetnikov koji je s njim putovao i pomagao mu, digne zavesu, izađe na binu i, čupajući kose, stane očajno kazivati publici da mu je sin umro. Publika, misleći da će to biti opet kakav „kumst“ i čudeći se kako stari otac prirodno izvodi stvar, udari u smej i kikot i što se grešni otac očajnije derao, sve je veći aplauz dobijao.

Jedva je uspeo, kad odoše nekolicina na binu te videše mrtva veštaka, da uveri publiku i da prekine prestavu.

No Beograd se ne zabavlja u to doba samo ovim detinjastim zabavama. On već ima svoje stalno strelište u Topčideru gde se sleže svake nedelje masa sveta; postoji već „Beogradsko pevačko društvo“ koje priređuje koncerte i koje na primer 6 marta 1856 godine poziva sve članove svoje da se pre izlaska sunca nađu u Topčideru na zakazanom mestu, na „majsko veselje“.

Pa onda valja uzeti u obzir i jednu od najlepših i najvažnijih zabava naših beograđana iz polovine prošloga veka, a to je pozorište. Pozorište je u to doba neobično rado pohađano. Beležeći tu pojavu „Srbske novine“ od 1859 godine vele: „Publika je beogradska uvek takova predstavlenija rado gledala i iz toga se suditi može da ona ima vkusa za ovu lepu, bezazlenu i poučnu zabavu“. U ostalom to su bile godine kada je potreba narodnoga pozorišta dokumentovana masom dobrovoljnih priloga u korist zidanja stalnoga pozorišta kome je, baš na izmaku pedesetih godina i položen prvi put temelj. Koliko je pozorište bila potreba, neka posluži kao dokaz i to, što su 1857 maja meseca prelazile iz Zemuna u Beograd i „nemačke teatriste“, te su za ovdašnje Nemce davali prestave.

⁂

Dabogme, da je osim svega ovoga postojao i tada korzo kao i ovo danas. Polovinom prošloga veka „promenada“ beogradskih dama bila je ona staza od današnjeg Ministarstva građevina pa do Etnografskog muzeja (Stevčina kuća). Velika kasarna na mestu, preko puta Vojne akademije, gde se danas nalazi Ministarstvo unutrašnjih dela, bila je tada ograđena zelenom živom ogradom. Pod lipama, u dvorištu velike kasarne, iskupili bi se svi mlađi oficiri a naše majke i staramajke, babe i prababe, zadigle bi svoj svileni fistan, nakrivile bi glavu pod teretom fesa pokrivenog biserom pa bi koketno šetale po „promenadi“ sve od četiri sata po podne pa do šest, jer ko bi u to doba i posle šest skitao po ulicama. Na tome korzu banda je pogdekad svirala na uglu, gde je sad Državni savet, ali jula meseca 1864 godine, po naredbi Kneževoj otvoren je publici i sovetski park (današnji park Ministarstva finansija) i otpočela je tu svake nedelje po podne da svira banda, te je pored „promenade“ od toga doba i taj park postao najmilije šetalište beogradske publike, i svake nedelje zbirala se tu ogromna masa sveta.

2.27. Pozorišna kafana

Ceo onaj vedri i veseli Beograd koji smo pomenuli kod „Dardanela“ — kada se ova kafana porušila — preselio se u „Pozorišnu kafanu“. Nisu prešli svi do jednoga posetioca, rasturilo ih se mnogo i po kafanicama u Makedonskoj (sada Poenkareovoj) i u Skadarskoj ulici, ali se onaj duh dardanelski, ona atmosfera, ona sredina, prebacila u „Pozorišnu kafanu“ i tu nastavila de živi svojim životom.

„Pozorišna kafana“, na dnu Vasine i Dositijeve ulice, baš prema samome Narodnome pozorištu, bila je najpre namenjena drugim ciljevima. Njeni raniji zakupci, pre rušenja „Dardanela“, smatrali su da sam položaj njen zahteva da bude svratište otmenijih i novčanijih pozorišnih posetilaca posle predstave, koji će uz čašu penušavoga muma i uz pesmu peštanskih kafešantankinja, u kratkim suknjicama, probditi onaj deo noći od pozorišne predstave pa do zore. Otuda je u ranije doba — a naročito kada joj je zakupac bio Laza Miodragović, — „Pozorišna kafana“ bila stalan kafe-šantan i zborište mladih, bogatih naslednika iz čaršije, bankarskih činovnika, mladih oficira i činovnika. Taj kafe-šantanski period „Pozorišne kafane“, trajao je sve dok jednoga dana nije u nju uskočio jedan drumski kafedžija sa Umke, te širom otvorio vrata boemskoj demokratiji a ova, ostavši i inače bez krova nad glavom, posle rušenja „Dardanela“, slegla se tamo, i unela svoj život, svoj način veselja te i samoj kafani dala sasvim drugu fizionomiju. Tada je, mesto peštanskih pevačica u kratkoj suknji, zapevao sa bine Salko Cicvarić sa dugim turom, a mesto mum-šampanja pijuckali su boemi po dva deci vina očekujući ko im će i to platiti.

Prva kafedžija „Pozorišne kafane“ bio je Mita Bazrđan koju je držao u ortakluku sa nekakvim Ferarijem, Talijanom, koji je držao kujnu. Taj se Ferari nakon tri godine ubio, čini mi se zbog žene, te je kafana ostala samo na Bazrđanu. Posle Bazrđana ju je preuzeo Laza Miodragović, od ovoga Aleksa Petrović, koji se zatim uortačio sa Pašonom na „Bulevaru“. Posle ovoga držao je neko vreme Miloš Kostić, bivši oberkelner kod „Grand hotela“, a iza ovoga bilo je najsjajnije doba „Pozorišne kafane“, doba Pere Sotirovića sa Umke. Po smrti Pere Sotirovića, a da bi nastavili tradiciju i sačuvali fizionomiju kafane, reše se dva novinara, Jovan Sjenicki i Milan Savčić, jedan pozniji osnivač, a drugi urednik „Epohe“, da preduzmu oni kafanu.

Bilo je izgleda da će pod njima ova kafana dobiti pravi svoj izraz, jer obojica simpatični drugovi, obojica su imali široki krug prijatelja, ali oni su u svojim predračunima zaboravili na jednu okolnost a ta je: da su i sami pripadali krugu svojih posetilaca, da su i sami bili boemi. A boemi, sa boemskim pogledima na život i ljude, nije kadar da bude gazda. Oni su s nama zajedno i dalje bili redovni gosti svoje sopstvene kafane; oni su imali puno srca za one koji bi dižući se rekli Triši kelneru: „Trišo, zapiši ovo, sutra ću da platim!“, ma da su znali da to sutra neće skoro svanuti; oni bi čak pozajmili novac prijatelju koji će s tim novcem otići u drugu kafanu. Otuda ovaj pokušaj boema da budu gazde nije dugo trajao, te je kafanu od njih preuzeo Miloš Nikolić dotadanji oberkelner u „Grand hotelu“. I tako drugi Miloš i drugi obrkelner iz „Grand hotela“ ujedno postaje i poslednji kafedžija ove znamenite kafane. Rat je ugasio rad „Pozorišne kafane“, a posle rata, u njenim prostorijama bilo je najpre stovarište nameštaja pa gotovog odela, i najzad gvožđarska radnja.

Pod Perom Sotirovićem i renovirana je „Pozorišna kafana“. Tada se bavio u Beogradu čuveni pobornik primene narodnih motiva, slikar Inkiostri. On je na sve strane propagirao svoju ideju primene narodnih motiva, i uspeo je da u tome stilu izradi sedišta za sednice Opštinskoga odbora, kabinet Ministra prosvete, Cvijićevu radnu sobu i renovirao je najpre veliku salu kafane kod „Kolarca“, a zatim i „Pozorišnu kafanu“. Tom prilikom u „Pozorišnu kafanu“ uvedene su i izvesne pregrade koje su u donjem delu kafane prestavljale kao neku vrstu loža, vrlo podesnih da se društvo separira i donekle odvoji. U jednoj od tih niša bio je i poznati sto Paje Marinkovića, gde bi se na podne i s večeri zbiralo uvek jedno isto društvo, koje bi se posle večere povlačilo u zasebnu sobicu i tu, do duboko u noć i veselilo, ali i razmišljalo i raspravljalo o svakoj pojavi našega javnoga života, te je sa toga stola potekla mnoga zdrava misao, mnoga korisna inicijativa, mnogi važan i politički i socijalni i kulturni pokret. Za tim stolom su sedeli ljudi svih partijskih boja vezani samo ličnim prijateljstvom i onom čudnovatom moći pokojnoga Paje Marinkovića, koji je umeo da pribira ljude i podržava vezu među njima. Stalne goste toga stola, kroz niz godina, činili su: Paja Marinković, Branislav Nušić, Jova Adamović, Milan Đorđević (Cocin) Jovan Sjenicki, Brana Cvetković, Milan Savčić-Floridor, Bora Pelivanović, Pera Taletov, Mika. Sretenović, Pera Jovanović-Baćevac, Ćira Manok i Naum Dimitrijević-Gedža ili Naum Skolomerija.

Pera Sotirović kafedžija, umeo je naročitom pažnjom da zadobije ovaj sto, te mu je uvek podešavao, a često i sam sedao u društvo. Interesantna je metamorfoza koja se izvela u „Pozorišnoj kafani“, u onoj boemskoj atmosferi, na samome ovome Peri Sotiroviću. On je došao sa Umke, zarastao u bradu, sa zgužvanim pantalonama bez manžetna, šarenim prslukom, debelom ilibarskom muštiklom i debelim lancem od sata, kakav su u to doba nosili naši svinjarski trgovci. Postepeno, Sotirović se prilagođavao novoj sredini i to se s dana na dan opažalo ne samo na njegovoj spoljašnosti već i na načinu mišljenja, osećanju ukusa i interesu za javne pojave. Na njemu su sad već ispeglane pantalone, kratko štucovana brada, bele i uvek čiste manžetne sa bogatim zlatnim dugmetima, tanak lanac na prsluku i tanka ćilibarska muštikla. On redovno posećuje pozorišne prestave, vodi u kafani razgovore o glumačkoj igri, interesuje se za sve ostale pojave, dok jednoga dana ne ugazi duboko i u intimne boemske veze.

U gazda Pere je relikvija ili kako su ga glumci zvali „rekvizita“ pozorišne kafane poznati Triša kelner, koji je sve gazde ove kafane promenio, i kojeg su gazde zajedno sa jedikom jedan drugome predavali. Triša je bio dobar duh ove kafane, i nove gazde su ga često zadržavale i iz sujeverja, jer su verovali da bi sa odlaskom Trišinim otišla i dobra sreća na poslu. Triša je sve goste poznavao i svi su gosti njega poznavali. Ali on ih nije poznavao samo po imenu, već je svakome znao „naraf“, znao svačije raspoloženje i svačije materijalno stanje u tolikoj meri da je po licu umeo poznati koliko je ko para u džepu imao. Otuda je bivalo i ovakvih scena na primer: Dođe Milan Savčić, zovne Trišu i zatraži mu jelovnik. Triša, koji je već pri dolasku pozdravio Savčića i procenio ga da nema više od sto para u džepu — a njegove ocene bile su uvek vrlo tačne i pouzdane — zastane i sumnjivo pogleda Savčića.

— Rekoh, Trišo, daj mi jelovnik! — ponavlja Savčić i pokušava da zauzme pozu čoveka koji ima najmanje pet dinara u džepu.

— Jelovnik? — pita ponova Triša i usteže se još uvek, dok Savčić i po treći put uporno ne zatraži. Tada Triša odmiče laganim korakom, sumnjivo vrteći glavom. Kad donese jelovnik on budno bdi i brine da Savčić ne naruči kakvo skuplje jelo jer, kad će već ostati dužan, neka ostane manje dužan. Savčin se zadržava na bifteku, a Triša brže pritiče savetom:

— Ne bih ti preporučio, gospodin Milane. Kažu gosti tvrdo meso. — I tako redom Triša sistematski, pažljivo i taktički potiskuje želje Savčićeve dok ih ne svede na gulaš ili porciju sira, a docnije, kad naiđe Paja Marinković i pozajmi Savčiću čitavih deset dinara, Triša od srca žali što nije pustio Savčića da se najede.

A Paja Marinković nije samo Savčiću pružao pod stolom po koju paru na zajam već nas je sve pomagao, i, što je toj njegovoj drugarskoj usluzi davalo naročiti plemeniti karakter, to je što o datoj pari nije nikad više vodio računa. Samo u želji da nam omogući da i sami zaradimo koju paru, on je krenuo ponova „Zvezdu“ gde nas je pribrao sve beskućnike i lepim honorarom omogućio nam zaradu. Ta „Zvezda“ je takođe jedan od pokreta koji je nikao u onoj sobici „Pozorišne kafane“. Tu je zatim nikla i Naumova „Tribuna“.

Ta sobica znamenita je i po tome, što je u njoj dugo godina bilo sedište Srpskoga novinarskog udruženja. Tu su se držale one burne predizborne sednice, tu padali predlozi o raznim pokretima toga udruženja; tu gradio program za onaj veličanstveni doček mađarskih političara i novinara, koji je bio jedna od teških provokacija Beča; tu je pripremana i odatle izvedena ona epohalna priredba, kakvu Beograd više neće doživeti, čuveni Trojički sabor na Adi Ciganliji; tu je projektovan i odatle izveden i onaj znameniti put srpskih novinara po Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori.

U toj sobici je i začetak današnjemu Udruženju glumaca Jugoslavije. Iskupili su se tu jedne večeri veterani naše drame i rešili da obrazuju Glumački klub sa sedištem u „Pozorišnoj kafani“. Iz toga Kluba razvila se postepeno misao o udruženju, a iz udruženja razvilo se udruženje svih glumaca u proširenoj Kraljevini.

U toj sobici vodila se često i rodoljubiva politika pa i akcija. Zalazili su tada u tu sobicu i Šantić i Ćorović i Kisić i Stijepo Kobasica, a nalazio je bogme i zloglasni Đorđe Nastić.

Kada bi taj sto leti prelazio u baštu, često su mu se mnogi i mnogi pridruživali. Sa nama je rado sedela pok. Coca Đorđević, pok. Milorad Petrović, pa onda Matoš i Milan Plut. Ta dva prestavnika naših velikih plemena Hrvata i Slovenaca, vukli su se tada od jutra do mraka po „Pozorišnoj kafani“ bez prebijene pare u džepu. Imati pet dinara u džepu, za njih je bilo nešto vrlo neobično, nešto mnogo i samo nekim čudom moglo bi im se i to desiti. Grešni Plut, koji je puna tri meseca hodao po kaldrmi bez đonova na cipelama, pade jedne večeri u baštu „Pozorišne kafane“ sa novim novcatim cipelama. To je bio takav događaj da Matoš nije mogao nikako da dođe k sebi. On nije mogao nikako da se pomiri sa mogućnošću da Milan Plut dođe do novih cipela, i on me izazva iz društva na stranu da mi poverljivo kaže svoje mišljenje:

— Slušajte! ja imam uverenje da je Milan Plut austrijski špijun.

— Ah, zaboga! — branim ja Pluta.

— Slušajte! — tvrdi sa dubokim uverenjem Matoš. — Ko bi njemu kupio nove cipele; jedino je Austrija kadra da mu kupi nove cipele!

U toj bašti „Pozorišne kafane“ provođene su mnoge i mnoge lepe noći. Za vreme Pere Sotirovića bili su tu šabački Cicvarići, ali oni stari, oni što onako slavno izgiboše u poslednjem ratu; a za vreme Sjenickot je bio čuveni somborski tamburaš Trnda. Uz njihovu svirku i pesmu, uz dobro rashlađeni špricer, mnogi su i mnogi tu sačekivali zoru.

Zalazili su u tu baštu i provodili noći i mnogi znameniti stranci. Italijan Vitalijani, knez Sumbatov, kneginja Bajratinska, Noveli, Kvapilova, Laudova, Amfiteatrov i drugi. Svi koji se sećaju Amfiteatrova znaju kako je to bio ogromna ljuda. Kolos od čoveka. Sećam se jednom prilikom neobične slike, kada sam za jednim stolom zapazio Amfiteatrova i pokojnoga Vojislava Rosića novipara, kome su noge jedva dopirale do zemlje, a glava jedva se iznela iznad stola, Rosić je postavljao Amfiteatrovu pitanja i beležio njegove odgovore, jer poznata je stvar da je pokojni Rosić smatrao anketu kao svoj pronalazak i svoj specijalitet u novinarstvu. Neko je tada dobacio sa jednoga stola duhovitu primedbu:

— Bre, ovaj Amfiteater mogao bi da pozajmi Rosiću jedan svoj prsluk, jer Rosić bi imao samo na prsluk da prišije rukave, pa bi imao zimski kaput!

U ovoj bašti „Pozorišne kafane“ i starije generacije bogma provodile su besane noći u doba kafe-šantana. U to doba rado su se viđali za istim stolom Giga Geršić, Andra Knićanin, Stevan Deskašev glumac i pevač, Mikica Ristić, sin prvenac namesnika Jovana Ristića, Nikica German zet Miloša Cvetića i tada poznati simpatični noćni drug Mita Šogor. U toj je bašti proveo i poslednju svoju samoubilačku noć jedan sa ovoga stola, pok. Andra Knićanin.

Andra Knićanin bio je profesor hemije u realci. Sin je znamenitoga vojvode iz 1848 godine Steve Knićanina. Bio je snažan, naočit i vanredno lep čovek a odličan drug i noćnik. Bio mi je profesor i sećam ga se vrlo često kada bi na čas došao sa zakrvavljenim očima posle provedene noći te davao utisak čoveka koji će nas sve poklati, a međutim, baš u takvome raspoloženju on je bio neobično blag, pa često i nežan prema đacima. Ostala je i do danas zagonetka šta je to radi čega je ovome veselome drugu dosadio život. Izgleda da je kod njega nastupio jedan trenutak zasićenosti i dosade. Posle jedne burno provedene noći, napustilo ga je društvo, a on je ostao za stolom sam i nastavio da pije — što je u ostalom i inače češće bivalo. Andra Knićanin je tad naredio celome orkestru da mu priđe stolu i stari Mertl, u čijem je orkestru svirao i čika Štika, opkoljava sto Knićaninov, on pali sveću i lepi je za sto, naručuje vino i naručuje orkestru da svira Betovenov posmrtni marš. U praznoj, već opusteloj bašti „Pozorišne kafane“ orkestar tiho intonira posmrtne zvuke, a Knićanin zatvorenih očiju zanosi se njima i prašta u duši sa životom. Zatim se diže, grli Mertla i prašta se od njega:

— Hvala ti Mertl, umeo si me i razveseliti, umeo si me i rastužiti. Hvala ti za sve!

Plaća račun, sav ostatak novca sručuje iz džepova na sto i ostavlja ga muzici, odlazi kući, prilazi postelji te celiva ženu i dete ne budeći ih iz sna, odlazi u drugu sobu, i sasipa sebi u slepoočnicu revolverski metak.

Tako je završio život sin vojvode Steve Knićanina…

2.28. Gušanac

Nema starijega Beograđanina koji ne pamti kafanu „Gušanac“. Ona je već zbrisana sa lica zemljinog, ali je njen trag tako dubok, da će vami danas svako ukazati na ono mesto gde je ta kafana nekada bila i nazvati novu kafanu, koja se tamo diže, starim imenom.

„Gušanac“ je bio u onoj kratkoj ulici koja od raskršća Uzun-Mirkove i Kralja Petra ulice vodi do gradske kapije. Nema na tome prostoru ni nekoliko kuća, pa ipak svaka od njih ima čitavu istoriju. A nije ni čudo, jer ta uličica koja je danas pred gradskom kapijom, bila je stalno pred ustima gradskih topova, te gotovo i svaka stopa na tome malome prostoru mogla bi imati svoju istoriju.

U toj uličici i danas postoje dve kuće, koje su i nekad postojale i o kojima vredi kazati što, kad se već u toj okolini nalazio. Jedna je od tih kuća današnja Realka, a drugo kuća gde je nekada bio dugo godina Trgovački sud.

Realku je zidao Cvetko Rajović i, kako je ta kuća bila najbliža turskim topovima, a međutim za ono doba veoma ugledna, uselio se odmah u nju engleski konzulat (30 januara 1860 godine). Docnije tek, posle bombardovanja, uselila se tu Trgovačka škola, poznije Realka, koja je sve do danas tamo.

Trgovački sud, najpre talijanski konzulat, zatim bugarska agencija, čuvena je kuća Vučićeva. Tu je Vučić proživeo i svoje poslednje dane. To je ona dvospratna kuća odvojena od „Srpskoga kralja“ Car Uroševom ulicom i od „Gušanca“ Rajićevom ulicom. Danas ta zgrada pripada, kao zadužbina Ministarstvu prosvete i u njoj je smešten dom studentkinja.

Kada 1858 godine svetoandrejska skupština. skrha silu sovetsku, a Stevča drznu da izbaci Vučića i iz Skupštine, povuče se on u tu svoju kuću, očekujući strpljivo dolazak Milošev, koji je značio njegovu tragediju, poručujući tadašnjim vlasnicima da živ iz kuće neće izaći. I kada je Barlovac otišao da izvrši Miloševu naredbu, da pritvori Vučića, izašao je ovaj na balkon sa pištoljima u ruci i ponova poručio Milošu da živ iz kuće neće izaći. Tada se javi knjazu poznati šef građanske garde (dobrovoljni čuvari svetoandrejevaca) Filip Stanković i on prevarom izvuče Vučića iz kuće, u koju se više nije ni vratio.

Mnogi stari Beograđani koji su preturili sedamdesetu godinu setiće se tih događaja, jer je tad masa dreždala oko Vučićeve kuće da vidi slom staroga ji silnoga vlasnika. „Da — rekao je Vučić sprovođen u Knez Miloševom fijakeru — narod je kao i oblak, kuda duva tamo se i povija“.

I dok se ova sećanja o realci i Vučićevoj kući mogu pomenuti samo radi istorije Beograda, dotle „Gušančeva kafana“, tadanjim svojim životom, daje karakterističnu sliku staroga Beograda. Gušančeva kafana prozvala se tako po nekom Nikoli Gušancu, terziji, koji je napustio svoj zanat pa otvorio tu kafanu, i kojega su Gušancem zvali zato što je imao veliku gušu (voljinu). Po drugoj verziji, koja izgleda takođe verovatna, to je bilo imanje jednoga od janičarskih zapovednika te je po njemu zatim i kafana ponela ime.

Kafanica je ova tada bila u niskoj dvospratnoj turskoj kućici, koja je sve do skora postojala. Kako je položajem svojim bila na raskršću dveju čaršija (Glavna čaršija od raskršća, pa do Saborne crkve i Zerek od raskršća pa do današnje Dušanove ulice), to je ona još od najranijih vremena dobila karakter čarpijske, odnosno trgovačke kafane. Tu se još od početka razvijanja naše čaršije zbirao na kafu ceo trgovački svet, na čelu sa Gušom Bodi, te je „Gušanac“ postao neka vrsta trgovačke kasine. I ako mala i neugledna turska kafanica, ona je postala zborište najuglednijih pretstavnika tadanje naše čaršije. Tu su dolazili stari Terzi-baša, ćir Guša Bodi, ćir Anastas Pavlović, Moša Mevorah, ćir Jovica Barlovac, ćir Luča bakalin, gazda Jova Kujundžić, ćir Fiča jorgandžija, ćir Šonda, Papa Nasko i cela čaršija od Saborne crkve pa do polovine Zereka.

Tu bi svratili ujutru rano, dok bi čiraci čistili dućane, da uzmu kafu s lokumom, tu odmah po ručku igrali bi mice i žandara i tada bi se tek razvio život u kafani. Dobacivali bi jedno drugom šale i izmišljali bi jedno drugom podvale, te bi se cela kafana orila od smeha. Znamenita je na primer bila partija žandara koju su tu, svakog bogovetnog dana, igrali ćir Guša Bodi i ćir jovica Barlovac. Barlovac je bio prgav, a ćir Guša duhovit. Uz tu je partiju pristajala cela kafana, deleći se na dva tabora. Kada bi se svršilo, onda bi na račun pobeđenoga cela kafana nadala dreku i dobacivala mu dobronamerne šale, a kada bi pošao iz kafane kući, svi bi mu dovikivali: „Ua!“

Znalo se čak i ko je skime za stolom sedeo i kakvu je kafu pio. Kad bi Gušanac još s ćoška spazio Jovicu Barlovca na primer, uzviknuo bi još s praga:

— Sade za ćir Jovicu!

A ćir Jovicu su već za stolom čekali ćir Guša, ćir Jova Šapčanin i ćir Moša Mevorah, jer su ta četvorica uvek sedeli za jednim stolom i igrali po gdekad žandara i učetvoro. To je ujedno bio najzanimljiviji sto kod „Gušanca“; sa toga stola je padala duhovita šala i pakosna zadirkivanja, na koja se cela kafana orila. A već kad bi počeli da igraju žandara okupila bi se masa kibicera, ne toliko što ih je igra zanimala koliko da se nasmeju i da pristanu uz onog koji dobije partiju a da se podsmehnu onome koji je izgubio tim slađe što bi se onaj više ljutio. Ćiro Guša se vele najviše ljutio kad je gubio, a ćir Jovica Barlovac bi bio najpakosniji kada je dobijao. Zakucao bi odmah pod sto i počeo da kašlje. Uostalom to iskašljavanje i podmigivanje bio je stalan manir za ismevanje stare čaršije. Za kim se sve ta čaršija nije iskašljala kad bi prošao kroz nju i digao glavu. Krajem pedesetih godina bilo je već mnogo cilindraša u Beogradu. (Tada su rado nosili cilindere Đoka Stanišić, Milovuk, Kosta Cukić, Jovan Gavrilović, Filip Hristić, Milan Simić i t. d.). Čaršija ih nije mnogo trpela. Kad bi ko od njih prošao, a čorbamije sedele pred dućanima, tek bi se ćir Guša nakašljao prvi, pa bi to prihvatio ćir Jovica i tako redom od ćepenka do ćepenka, nakašljivanje bi bilo prihvaćeno od cele čaršije. Po gdekad bi, kada bi neko suviše digao glavu, ćir Guša dodao: „More kakvi su sve atovi prolazili ovom čaršijom pa nisu dizali prašinu!“

Dokle su išle šale između ovih posetilaca „Gušančeve kafane“, najbolje će ilustrovati jedna, koju su priredili ćir Guši jednom prilikom, kada je na žandaru izgubio kafu. Igra se bila produžila te skoro zamračilo. Čim je Barlovac video da je tu kraj igre i da ćir Guša izvesno gubi, poslao je da mu se kupi jedna funta milikerc sveća, podelio je ove među goste „Gušančeve kafane“ te su svi pripalili i podražavajući bakljadu ispratili ćir Gušu niz Zerek sve do kuće. Ni psovka njegova ni pretnja nisu ništa pomogle, bakljada se, predvođena Barlovcem, kretala lagano niz Zerek, Eto dokle se tada išlo u šali.

O ćir Guši se priča iz toga doba i jedna zanimljiva anegdota, koja je možda donekle i istinita, a nije isključeno da je to i jedna od anegdota izmišljenih tada kod „Gušanca“ na njegov račun, jer su gosti odista bili u tako intimnim međusobnim odnosima — što je uostalom bila i cela tadanja čaršija — da su primali i dozvoljavali svaku šalu na svoj račun i vraćali je tako isto.

Tada je živeo u Beogradu starim generacijama poznati Miša Moler. Bio je prečanin, vešt majstor, veseljak i pijanica. On je prvi zaveo u Beogradu malanje soba, on je ispisao sva firme u beogradskoj čaršiji a radio je i portrete u boji, kojima su rado naši stari ukrašavali domove. O Moler Miši se priča kako se jedanput vraćao s večeri pijan kući idući niz glavnu čaršiju (on je stanovao u nekom kućerku ispod Mitropolije). Kako je bila lepa mesečina, toranj Saborne crkve bacio je senku preko ulice. Moler Miša pomisli da je to rov, pa kad dođe do ivice senke on vide da će ga teško preskočiti, te se vrati jedno dvadeset metara natrag, zaleti se i preskoči bogme rov, i tako dopre srećno do kuće. Sutradan, kad je trezan prolazio tuda, on vide da nema rova i tek se tada seti da je preskakao senku.

Njemu, Moler Miši, vele, ćir Guša Bodi naručio je jednoga dana da ga naslika i to celog. Moler Miša je hteo da mu ćir Guša pozira, ali je njega to mrzelo.

— Znaš me, hvala Bogu, pogledaj me malo bolje ako si što zaboravio, ali da ti stojim jok! — veli ćir Guša.

Kako je ćir Guša dobro i pošteno plaćao, a moler Miša uvek bio potrebit, to on požuri i onako napamet namaza ćir Gušu u stojećem stavu i odnese sliku da što pre primi novac. Pogleda ćir Guša sliku pa ne može da pozna sebe, ni on ni njegove kalfe iz dućana.

— Majstor Mišo, ja sam s tobom časno i pošteno pogodio da ti namoluješ mene, a ti si, brate, namolovao nekog sasvim drugog. To nisam ja i ovu sliku neću da ti platim niti ću da je primim. Namoluj mene pa evo ti pare, čekaju te usred dana i usred noći.

Moler Miša ode očajan noseći sliku sobom. Svratio je još u dva tri dućana da se požali na ćir Gušu, ali mu svi potvrdiše da onaj na slici i ne liči na ćir Gušu. Tada, vele, ode on očajan kod „Gušanca“ da se uz rakiju teši.

Da li je sam došao na misao da se ćir Guši osveti, ili je nagovoren na to kod „Gušanca“, nije se u tome trenutku znalo, tek Moler Miša odnese kući sliku i nastavi na njoj rad. Namoluje iznad glave jednu granu a sa strane spusti uže i obavije ga oko vrata ćir Gušinog, tako da ispade na slici kao da je ćir Guša obešen. Tako prerađenu sliku Moler Miša odnese kod „Gušanca“ gde nastade opšti i buran smeh. Ali ćir Guša koji je dozvoljavao svojim drugovima trgovcima svaku šalu, to nije hteo da dozvoli jednome moleru, s kojim on niti je bio drug niti prijatelj. On se nije naljutio na smeh onih kod „Gušanca“, ali se naljutio na postupak Moler Mišin i ode pa ga tuži upravniku varoši što ga javno izvrgava potsmehu. Upravnik odmah i predusretljivo primi tužbu i pozove Moler Mišu da dođe i ponese sobom sliku te da ga tu, u prisustvu ćir Gušinom sasluša. Moler Miša se ovako branio:

— Ja sam odneo ovu sliku ćir Guši i on je rekao da to nije on. Pa kako me sad tuži da ga izvrgavam potsmehu kada to nije on? Evo neka kaže sam ćir Guša je li rekao da to nije on.

— Rekao sam — potvrđuje ćir Guša.

— E pa onda zašto me tužiš?

Ćir Guša se oseti nadmudren i priznade to pošteno:

— Tako je, istina je što kaže Moler Miša i odustajem od tužbe. — To reče pa se tad okrete Moler Miši:

— Slušaj, majstor Mišo, ti si siromah čovek i znam da ti je novac uvek potreban. Mi smo pogodili tu sliku za tri dukata, i evo ti tri dukata za sliku i iscepaj je odmah ovde pred gospodinom upravnikom. Ali mi smo pogodili za tri dukata samo moju sliku, a ti si posle još radio, dodavao si granu i uže — pa i to je vidiš posao, a to nije ušlo u pogodbu. Zato evo tebi još jedan dukat i za taj posao. Jesmo li se pošteno namirili?

— Jesmo, ćir Gušo, dao si mi više nego što sam mislio. E hvala ti i oprosti.

— E ako smo se pošteno namirili, onda deder budi i ti pošten i kaži mi ovde pred gospodinom upravnikom, je li to bilo iz tvoje glave ili te je nagovorio ko od onih kod „Gušanca“? Ako je iz tvoje glave, evo ti ovde pred gospodinom upravnikom kažem — praštam ti, a ako te je ko nagovorio, pravo je da mu vratim, jer nisam rad nikom da ostanem dužan.

— Nagovorio me je ćir Jovica Barlovac — odgovori Moler Miša.

— Eh, pa toliko, hvala ti majstor Mišo a i vama gospodine upravniče.

Razume se da ćir Guša sve dotle nije mirovao dok stostruko nije platio ovaj dug ćir Jovici Barlovcu.

Ali se nije ostajalo samo pri šalama, bilo je tu i ozbiljnih stvari. Tako na primer, niko možda neće verovati, dok se u kafani razvijao tako naivan život, da su se oko same kafane odigravali čitavi romani. Jedan od tih romana, ili bolje reći starovremskih skandala zabeležiću sa nekoliko redaka ovde. Taj se skandal desio baš samome Gušancu. Gušanac je bio oženjen Stamenom, svastikom Dimitrija Vasića prote beogradskog. Odmah do Gušančeve kuće bio je tada prazan plac ograđen tarabom, a na samom uglu koji savija u Dubrovačku čaršiju (gde je sada bakalnica u Stamenkovića kući), bila je mala dvospratna kuća Spase Milovanovića, terzije, čija se žena zvala Rumena. E ovaj Spasa i Gušančeva žena počnu bogme kroz plot da se pogledaju, pa onda da se sastaju i — kako se u Beogradu i onda rado govorilo o skandalima kao pribogu i danas — pukne bruka. Ni za koga nije više bila tajna da Spasa terzija živi sa Gušančevom ženom. To nije bila tajna ni za Spasinu ženu ni za samoga Gušanca. Razume se da je Gušanac nekoliko puta isprebijao svoju ženu, a Spasi pretio i batinama i pištoljem, ali kad sve to nije pomoglo, digao se te se požalio i samome knezu Milošu. Knez Miloš na najbolji i na najpraktičniji način reši taj skandal. On naredi Spasi da i dalje živi sa Gušančevom ženom, t. j. da se oženi njome, a Gušancu naredi da uzme sebi Spasinu ženu i da se venča njome. Tako komšije promene žene i vrlo su lepo živeli kao komšije, a njihove žene kao komšike.

2.29. Balovi naših predaka

Najstarije javne zabave naših starih, to su balovi.

Prvi u opšte bal koji je zabeležen, priređen je 1834 godine, dakle gotovo početkom prošloga veka. Ali na žalost, taj prvi bal nije priređen u Beogradu već u Kragujevcu i time oduzeta u istoriji čast Beograđanima, da su oni bili prvi koji su bal u Srba zaveli. No kako su svi ostali balovi, sem ovoga prvoga, priređivani u Beogradu, to se Beograđani ipak mogu tešiti.

Ali je ipak pravo da opišemo kakav je izgledao taj prvi kragujevački bal, jer su izvesno po toj mustri priređivani i svi ostali.

Krajem septembra meseca, dobio je Knez Miloš prvi put turski orden od sultana. To je smatrano, a tako je i bilo, kao vrlo zamašan događaj, stoga Narodni sud reši, da u čast toga događaja priredi jednu večeru i bal. Taj je bal (tako se i u pozivnicama naziva) priređen bio u nedelju 14 oktobra.

Narodni sud se preobrati u priređivački odbor i odmah se da na posao. Štampane su bile naročite pozivnice koje su razaslate činovnicima i otmenim građanima, pozivajući na bal „koji će se u jedan čas po zaođenju sunca početi u novom zdanju Narodnoga Suda“. Pozvano je bilo dve stotine gostiju a dvor je, u naročitoj audenciji odbora, lično pozvan.

Čim je veče nastalo, muzika najpre prođe kroz celu varoš svirajući a u pola jedan (računajući po turskom, što bi od prilike bilo 6 i po) zapucaju prangije što je bio znak pozvanima da dolaze, jer će skoro bal početi.

Po knjeginju Ljubicu i „sijatelnog sina“ Mihaila, otišao je Narodni sud, odnosno priređivački odbor, da ih dovede. Kneginja je sa sinom sela u „kolesnice“ a priređivački je odbor kaskao oko „kolesnica“, Čim siđe kneginja a topovi pred sudom zagrmeše i pucnjava pušaka ospe se po celoj čaršiji.

„Sva sala — piše hroničar toga prvog bala — svi hodnici i oba zdanija Suda narodnoga, buktali su u sjajnom osvetleniju i na sredi dvora Suda istog plamtilo je bure zapaljeno katranom i rasipalo je svetlost svoju na daleko. Svi gosti bili su velikolepno i svatovski odeveni“.

Pre no što je otpočeo bal, otpevana je jedna pesma koju je za tu priliku „sočinio g. Isailović“ a koju su pevali u horu svi činovnici, i ukazni i neukazni.

Odmah posle te činovničke pesme, bude dat znak i „banda“ zasvira srpsko kolo, u koje se uhvati onoliko igrača koliko je prostor sale mogao smestiti. Posle srpskog kola „koje je Srbinu najmilije od svake druge igre i koje je obščenarodna srbska igra“, igrale su se, bome, i strane igre i, na iznenađenje današnjih naših gospođica, igrale su se „bugarske, vlaške, nemačke, švedske, mađarske i minueti i tako dalje“. No između svake strane igre igrano je po jedno srpsko kolo.

Ipak nije ispalo sve kao što treba na ovome balu. „S početka su i gledane zapiske (pozivnice) — veli hroničar — niti je ko puštan koji nije imao zapiske. No kad poznije, pred večeru, nagrne svet… i tako ti je i novo i staro zdanije Suda Narodnoga i na gornjem i na donjem boju, krčilo gostima i zvanima i nezvanima tako, da su jedva mimoilaziti se mogli“.

Vredno je sad koju reč pohvale reći i o priređivačima ovoga bala. Izveštač veli: „Voobšče svi članovi Suda Narodnoga: Lazar Teodorović, Đorđe Protić, Milosav Zdravković, Ranko Majstorović, Janićije Đurić, Đorđe Parezan i Ilija Popović, utrkivali su se koji će više razveseliti goste“.

Bal je trajao do devet sati noću a to će reći skoro do tri sata po ponoći.

Posle ovoga bala u Kragujevcu, nastali su balovi u Beogradu no koji su bili više zvaničnog karaktera. Ja ne znam da li je koji i ranije priređen ali među prvima hronika beleži bal koji je 27 januara 1838 godine davao engleski konsul Hodžes a na kome je balu i sam Knez Miloš vodio kolo, pa odmah na nekoliko dana zatim bal u dvoru (6 februara 1838) koji je u počast istome konzulu dvor priredio.

Iduće, 1839 godine priredio je veliki bal i večeru general-major i predsedatelj Soveta gospodar Jevrem Obrenović, na kome su bili konsuli ruski, engleski i austrijski i sve više činovništvo.

Tek 1840 godine priređen je u Beogradu prvi javni bal. To je bilo 4 septembra, kao na dan rođenja Knez-Mihailovog. „Za čest dana roždenija svjetloga Kneza našeg osvetljena je bila uveče sva varoš i držan bal u predgradiju idući Topčideru. Na bal ovaj, koji je vrlo veselo igranjem svakojaki igri a osobito narodnog kola i s pesmom proveden, pozvani su kako sva ovde nalazeća se gospoda činovnici, tako i otmeni građani ovdašnji“. Tako beleži kronika. Ta zgrada u „predgrađu“ je poznata velika pivara u Savamali, koju je baš te godine nazidala Kneginja Ljubica i uzeo je pod zakup neki Rista Paripović.

Za tim su nastali i drugi javni balovi. Tako 1843 godine jedan je bal priređen u „Vladičinoj kafani“ na Savi, koju je držao neki Anastas Kuzmanović, a priređen je bal i u „Zisinoj kafani“ na Dorćolu. A od godine 1844, već počinju balovi i Novome zdanju (sada Starome zdanju) u gostionici kod „Jelena“ u glavnoj čaršiji. I ti balovi već se smatraju kao otmeni. Tu otmenost je jedino poremetio jedan bal koji je u gostionici kod „Jelena“ priredila opština beogradska 30 avgusta 1844 a u čast Vučićevog povratka u otadžbinu. Za ljubav g. Vučićevu, koji je bio „narodski čovek“, osim bande, na tom su balu svirale i gajde a duvale su i zurle.

Koliko je te godine, kad je Beograd stekao modernu salu, zavladala manija za balovima, može da nam pokaže i oglas koji je ugostitelj te gostionice dar u novine i koji ne objavljuje više jedan bal, već na kvantum. Taj oglas glasi: „Pri vladajućim sada obšteg blagostanja obstojatelstvima, koja svakorodnim družtvenim veseljima ne samo nesmetaju nego takova upravo i zaktevati vide se, podpisani gostitelj kod jelena odvažio se dati četiri otmena bala u velikom zdaniju i učtivo poziva na te sve otmene kuće i svako otmeno lice“.

Naravno, čim su balovi počeli ovako na kvantum da se daju, odmah se u Beogradu pojavio i prvi učitelj igranja. Već početkom aprila čitamo njegov oglas kojim javlja poštovanom publikumu, da desetog aprila otvara u sali kod „Jelena“ školu igranja. Taj prvi učitelj zove se Fridrih Goldham, „akademski umetnik igranja i tancmajstor kod više c.-kr. austriski regimenti“.

Docnije, kad je Knez Aleksandar Karađorđević nazidao Novo zdanje (današnju opštinu) prešli su otmeni balovi tamo i priređivani su u onoj sali gde se sad drže sednice opštinskog odbora.

Eto sad znate da su se i naši pretci umeli veseliti.

2.30. Publikum

Naše novine u poluprošlosti posetioce pozorišnih predstava, zabava i koncerata nazivaju „publikum“.

Razume se da se taj publikum četrdesetih godina tek počeo stvarati, te kod njega nisu mogli vladati opšti društveni zakoni, već oni koje je svako sebi propisao. Novine tadanjega doba pokušavale su da publikum preobraze, ali uvek bez uspeha. Tako na primer na igrankama sve do šesetih godina, muški i dame vrlo su se malo mešali. Muški se zavuku u kakvu sobu pa puše, a dame same igraju kolo. Još i 1862 godine u jednom napisu žali se „Vidov-dan“ na taj običaj, uzvikujući patetično: „U svakoj obrazovanoj zemlji na svetu, gospođe i gospoda izmešaju se…“

A ako su i izlazila u salu za igranje nisu se gospoda ponašala baš onako kako bi to red zahtevao. Tako na primer, tadanje se novine žale da mnoga gospoda, kad se uhvate u kolo na kakvom balu, zvižde te time pomažu sebi u igri. Na drugom opet nekom balu — to je bilo 1862 godine — vele novine: „dva gospodina uzeli su sebi slobodu da sa fesom na glavi puše u srednjem salonu, gde se igra“.

A nisu to jedine navike tadanjega publikuma bile, bilo je i drugih nezgodnih navika, Tako na primer, trgovci su imali običaj, kad na bal pođu da uz svoju familiju dovode i svoje kalfe iz dućana. I protiv toga se tada mnogo gunđalo. A već što se dece tiče to je bila prava napast. Svaka majka povukla je na bal celu svoju kuću, svu decu do odojčeta, te nije bila na balovima nikakva retkost dernjava dece, preplitanje njihovo između nogu igračevih pa i samo dojenje. I kad bi se igrale druge igre, hajde kako tako, oborilo bi se po jedno ili dva deteta, proplakalo bi pa bi se diglo, ali kad bi naišla „ajzenbanpolka“ koja je pedesetih godina bila u modi, onda bi nastalo jedno smrtonosno obaranje dece i vriska majki i grdnja očeva.

To dovođenje dece najzad je toliko dodijalo, da je opština beogradska pod 11 februarom 1861 godine izdala naročitu naredbu, koja glasi: „Publika se učtivo opominje da dolazeći na obštinske balove, decu sobom ne vodi i to žensku ispod 11 a mušku ispod 16 godina“.

Što se tiče odela na balovima, žene su se još i oblačile nekako balski ali su preterivale. Na to preterivanje žali se tadanji kroničar, veleći: „Što će im ono silno cveće i one pantljike što natrpaju na glavu?“ Muški međutim oblačili su se kako je ko hteo i imao. Jedva 1863 godine počelu su da se viđaju mašne i to crne na košulji; dotle ih je retko ko nosio. Ali i pored tih mašni iberciger je vrlo često bio balski kaput.

Dabome, ima se mnogo zahvaliti Knezu Mihailu i Kneginji Juliji, koji su posećivali, naročito opštinske balove, te su se mnogi na njih i njihovo držanje ugledali. Ali se tadanje novine žale, što se publikum odmah razilazi kućama čim Knez i Kneginja odu s bala. Međutim naši domaćini smatrali su da nije red duže da ostanu, kad je već Knez otišao, te su se tako balovi često puta vrlo rano svršavali.

Šesetih godina, kada su balovi zbog kneževih poseta bili posećeniji, zavladala je tadanjim našim publikumom jedna vrlo teška zaraza. Na balovima se razvilo jedno bezgranično ogovaranje. Naše majke, one koje ne igraju, posedale bi po stolicama okolo sale i čik mu ga mladoj ženi ako bi smela „polku“ zaigrati s kim drugim sem sa svojim mužem. I ma da su se tadanji mladi ljudi, koji su nam tu balsku kulturu doneli sa zapada, trudili da u okretnim igrama drže damu čitav metar udaljenu od sebe, ipak su te okretne igre našim majkama davale silan „štof“ za ogovaranje. A u njihovim očima nije bila ni malo učtivija ni ona „promenada“ izmeđ igara, pri kojoj su dama i gospodin išli pod ruku oko sale.

Na ta ogovaranja žali se čak i javnost tadanja i ukazujući na tu ružnu pojavu i crtajući je, jedan tadanji list uzvikuje: „Eto šta biva, čitaoče, u našem milom Beogradu!“

Ni na pozorišnim predstavama nije drugače bivalo jer ih je isti publikum posećivao. Tako na primer, jedan pozorišni kritičar 1848 godine, završava svoju kritiku ovom žalbom: „Ovom ćemo prilikom primetiti da bi potrebno bilo da se skidaju šeširi i visoke kape u teatru od strane publikuma jer inače, ako po dosadanjem ostane, mnogi će prestati tamo dolaziti“.

Inače je publikum sa simpatijama pratio prestave i uvek „rukopljeskanjem izjavljivao zadovoljstvo“, premda je jednom prilikom bilo i negodovanja na igru glumačku i to izraženo zviždanjem. To je prvo zviždanje u našem pozorištu, a desilo se 8 januara 1848 godine, prilikom prestave „Alpijska pastirka“. Tadanje novine komentarišu taj događaj, veleći: „da to nije činio onaj koji stanje pozorišta našeg poznaje, već neki vetrenjak iz nestašluka ili lične mrzosti“.

Ali je bivalo na pozorišnim prestavama i nečega, čega se ni današnji naš publikum nije sasvim oprostio. Bivalo je, da se publikum pogdekad nasmeje kod najozbiljnijih scena. I evo kako se bolno na to žali kritičar, povodom prestave „Boj na Kosovu“ prikazane 26 novembra 1847 godine:

„Ne mogu propustiti da i ovom prilikom ne spomenem, kako su neki u gomili naroda nanovo svoje nevaspitanje i surovost pokazali i onde se smejali gde tome ni najmanje nije bilo mesta. Vukosava u ponoći očekiva svog supruga Miloša u najvećoj brizi i nespokojstvu, strah je obuzima kad pomisli da mu se kakvo zlo nije dogodilo i to joj san s očiju tera; najposle slabošću i umorom savladana leže u postelju obučena i samo se na ruku naslanja. Ovakva pojava šta je mogla u gledaocima, koji iole imaju uglađeno čustvo, probuditi sem pomisao: ‘Tako se srećan suprug dočekiva, tako nežna i čustvitelna, tako verna i retka žena junaka očekiva?!’ A šta su drugi u ovoj prilici činili? Smejali se, smejali i Bog zna na kakve, može biti skverne misli, dolazili!“

Eto, tako je izgledao naš publikum polovinom prošlog veka.

2.31. Naš Romeo i Julija

Kad se jednoj romantičnoj istoriji, kojoj je sadržina „volelo se dvoje mladih“ stavi naslov „Romeo i Julija“, to nekako i ide. Ali kad se u jednoj nežnoj ljubavi Romeo zove Zagla a Julija Badža, onde to odista ne izgleda ni malo poetično. Ta dva imena, jedno kraj drugoga, ne bi nikako bila podesna ni kao naslov pozorišnog komada.

Međutim Zagla i Badža, to je odista jedan lep ljubavni roman iz doba naših dedova koji su se, kao što se vidi, umeli ovako isto romantično zaljubljivati kao i mi danas.

Vredno je da čujete reč dve o toj ljubavi.

Đorđe Zagla je iz Makedonije došao u Srbiju i odmah u prvom ustanku našem stupio u redove boraca. Nije prošlo mnogo i Zagla već postaje kod Vujice Vulićevića prvi buljubaša a docnije je to bio i kod vojvode Vula Ilića Kolarca. Zagla je bio hrabar i veliki junak i u ratovima dopao rana. Naročito se odlikovao u borbi na Suvodolu 1809 godine, kada je upao među Turke i zbunio ih turskim uzvicima (govorio je turski) te ih klao i obarao kao snoplje. I tom prilikom ranjen je teško u trbuh ali je i tu ranu preboleo.

Eto to je junak ovog ljubavnog romana, a Badža je junakinja.

Badža je bila mlada bula koja je imala starca muža, a to je bio dovoljan uslov za junakinju jednoga maloga ali prijatnoga romana.

Dakle, kad je nastalo nešto malo privremenog mira izmeđ Srba i Turaka, te Zagla mogao obesiti svoju sablju o zid, a Badža smela slobodnije proviriti kroz prozorske kaveze, sreli su se jednom njihovi pogledi a zatim su se, bogme, ti pogledi i češće sretali. Iz pogleda se izrodila ljubav silna i strasna, onakva kakvom su bili zapojeni dvoje mladih iz Verone.

Oni su pogledima i osmehom koji je te poglede pratio, izjavili jednom drugom ljubav, ali im je valjalo to i kazati. A kako će? Sastati se nisu mogli, sporazumeti još manje. Pisati nisu znali a poveriti se nekom trećem nisu smeli.

I tada Zagla padne na misao na koju možda ni jedan ljubavnik do danas nije došao niti će doći. On svoje kučence, koje je neobično voleo, nauči da ide u avliju Badžinu na taj način što bi kroz kapidžik, čim bi ga video otvorena, bacao kosti ili meso. Toj dresuri pomože sa svoje strane Badža na taj način, što bi uvek pomilovala kuče i dala mu šećera, te se kuče tako naviklo da joj često odlazi.

I sad je lako bilo pristupiti sporazumu, u toliko lakše, što je Zagla znao govor cveća koji svaka Turkinja zna kao jevanđelje. On bi uzabrao cvet ili plod koji bi kazivao njegovu misao, vezao bi u jednu krpicu o vrat kučetu a ono bi to odnelo Badži, a otud, u istoj krpici, donelo opet kakav cvet koji je njemu kazivao njen odgovor.

Najpre joj je poslao struk karanfila, a to po haremskom rečniku znači: „Znaj da si u mome srcu!“

Ona njemu u toj krpici pošalje struk nane, a on kazuje: „Davno na tebe mislim“.

On njoj zatim pošlje stručak bosiljka, a bosiljak znači: „Ti si moja, ti si samo moja!“

A ona njemu neven, a neven će reći: „I ti si moj dragi!“

A Zaglino kučence, podmićeno parčetom šećera, odano nosi i prenosi ovaj ljubavni razgovor iz Zagline kapije u Badžinu baštu. I posle prvih ljubavnih razmena misli razgovor uze i šire razmere.

On jednog dana zamota u krpče komadić kreča, a kreč odlučno kaže: „Il’ me ljubi, il’ me se okani!“

A ona mu na to posla nekoliko pramenova svoje kose, što znači: „Uzmi me na svoje grudi i bežimo!“

I tako su dugo tekli ti slatki, ljubavni razgovori preko četvoronožnoga poverenika, dok ona njemu jednoga dana ne posla zrno od pasulja. A zrno pasuljevo veli: „Bijgirdže, bujur bize bu gidžej“, što će reći: „Izvol’te k meni noćas!“

Od te noći usmeno su se sporazumevali i jedva su se pogdekad setili da Zaglinom kučetu dadu komad šećera.

Docnije se Badža s mužem iselila iz Beograda a Zagla dugo još živeo i umro 1847 godine.

Ko bi rekao da su naši stari bili takve lole?

2.32. Preterana usluga

Osnivanje nove države i sav njen život, početkom prošloga veka, razvijao se na uskome prostoru današnje prestonice, oko Saborne crkve pa ka Varoš kapiji. Taj prostor dugo je sačuvao fizionomiju staroga Beograda, pa ni danas još tamo nisu izbrisani svi tragovi, još postoji zgrada prve pošte, prve škole, prve državne štamparije, još dvor Kneginje Ljubice (današnji Muzej savremene umetnosti) i još čitava grupa starih kućica između Zadarske ulice i Kosančićevog Venca.

Sve do sedamdesetih pa i do osamdesetih godina, ona padina koja se spušta ka Savi, počev od današnjega Topličinog venca, a naročito onaj strmi pad kojim se kroz današnji park slazilo na Varoš kapiju, bila je načičkana tipičnim turskim kućicama od kojih je i do danas pogdekoja zaostala skrivena po onim uličicama, koje mrežaju taj deo varoši. To su bile obično dvospratne kućice od kojih donji sprat nije imao prozora sa ulice, a na gornji se pelo strmim drvenim stepenicama kao na kakvu zvonaru. Gornji sprat je bio s lica isturen na ulicu, nošen kosim podupiračima, a nad ovim se streja još dalje isturala na ulicu. Gornji sprat je imao najpre otvoren doksat, u koji je izbijao stepenik i dve tri sobe sa mnogo malih prozora. Te kućice su bile nekad krečene, ali su zidovi oronuli i kroz lep se dogledaju zidni direci ili ih pokriva loza i zimzelen koji se uz zidove puza.

U tome kraju, osvetljenom sa nekoliko fenjera na velikim odstojanjima, razvijao se i prvi noćni život starog Beograda. Znamenite su tada bile varoškapijske kafane: „Srebrna kugla“, „Crnogorac“, „Luke Vukalović“, „Kraljević Marko“, „Grozd“, „Crni Konj“, „Mala Varoš Kapija“, „Zlatni top“ i mnoge druge, od kojih su se neke i do danas zadržale.

Kada je, 1872 godine, Đura Jakšić imenovan za korektora Državne štamparije, on je počeo da svraća u kafanu kod „Luke Vukalovića“, koja mu je bila nedaleko od kancelarije, te je bivalo da je poneo tamo i listove korekture i pročitavao ih uz čašu vina. Kako je gazda bio vrlo predusretljiv prema Đuri, za kojega je čuo da je spisatelj, to je Đura lako uspeo da u njegovom tefteru dobije svoju sopstvenu stranu na kojoj je gazda debelom pisaljkom koju je umakao u usta, zapisivao Đurina dugovanja. Ta je okolnost kod Đure, koji je bio večito oskudan, učinila da se on potpuno odomaćio u toj kafani, te ne samo danju, već bi i noću rado zalazio u nju. Đura je, uvek pod šeširom, sedeo sam za stolom, ali se nije bunio ako bi mu se pridružio koji od gostiju iz onoga maloga sveta koji je posećivao kafanu, jer gospoda su retko u nju zalazila. Najradije bi sedeo u društvu slovoslagača iz Državne štamparije.

I zbog dobrog vina, a više još zbog toga da bi bili u društvu sa Đurom, zalazili su češće i tadanji omladinci i mlade posete kod „Vukalovića“. Među te je spadao i Dragomir Brzak, koji je tad nosio poetsku leptirastu mašnu, frizirao kosu da mu bude grgurava i pisao stihove imitirajući Đuru Jakšića.

Jednom tako uoči Božića — Brzak mi je to docnije pričao — sišli po večeri kod „Vukalovića“ on, Antonije Kovačević, pozorišni slikar, i Sutić, znameniti beogradski pevač-sevdalija, koji je docnije gostovao u „Seoskoj loli“ na beogradskoj pozornici. Ovo društvo mladih ljudi priključilo se stolu za kojim je Đura sedeo, srčući cigaretu kroz kratku višnjevu muštiklu i potkrepljujući se vinom. Đura se srdačno obradovao novome društvu, jer je voleo Sušićevu pesmu.

Bile su to one uzbudljive godine kada su u Bosni kresale već iskre iz kojih će planuti ustanak. Đura, sav zažaren rodoljubljem, govorio je sa oduševljenjem o ustanku. Koje tako raspaljiva teme razgovora, koje zanošljiva pesma Sušićeva, a sve uz dobro crno vino, učini da se ovo društvo, pod svetlošću male petrolejske lampe koja je visila sa tavana, zadrža duboko iza ponoći, a tada krete uzbrdo, prteći pred sobom sneg i pridržavajući se plotova i zidova kućnih.

To je bio tegoban put, uzaći od Varoš kapije preko današnjega Topličinoga venca do grbine kojom se danas pruža Knez Mihailova ulica. Bilo je tu brda i uzbrdica, bilo je tu strmih staza, te je društvu zagrejanom dobrim crnim vinom teško bilo koračati po snegu koji je sve to zavejao. Teturalo se ipak nekako i društvo je najzad uspešno stiglo do polovine puta, tamo negde preko puta današnjega hotela „Palasa“. Tu su zastali da predahnu. Dok je Đura još uvek govorio o ustanku, Sušić obrati pažnju na jedan predmet koji leži u snegu pred jednom od onih turskih dvospratnih kućica. Priđoše i ostali bliže i uveriše se da je to čovek koji se pijan skrhao tu i sem stenjanja nije davao glasa od sebe niti je na pitanja odgovarao.

— Dignite ga, dignite grešnika! — reći će Đura. I dok oni pokušavahu da ga dignu, ču se sa gornjega sprata, sa otvorenoga prozora, ženski glas:

— Jaoj, nesretnik jedan, opet! Svako veče tako, svako veče!

— A ko je to? — zapitaće Kovačević.

— Moj nesretnik, moj muž. Eto, svako veče tako. Pomozite mu, tako vam Boga, da se popne gore, promrznuće!

Sentimentalni i inače, a razneženi i sami dobrim crnim vinom, mladi ljudi pristaše, tim pre što ih i sam Đura podstače:

— Ja ne mogu, nego deder vi, mladići, pomozite ženi!

Brzak, Kovačević i Sušić poneše pijanicu koji se ničemu nije protivio. Bio je to mučan posao nositi pijana čoveka uz one uske i strme stepenice, kojima se po starim beogradskim kućama uzlazilo na gornji sprat. Pijanica se oklembesio, a nosioci posrću, ćuškaju se, guraju, stenju i penju, i opet slaze kao da Sizifov kamen uznose uz brdo. Đura ostao na ulici, puši i hrabri omladinu da istraje u svome plemenitom preduzeću.

Trajalo je to bome pola sata, dok jedva nekako uspeše da onoga nesretnika uznesu na doksat. Zaustaviše se tu da se odmore, a kroz jedna otškrinuta vrata ču se glas one žene što je maločas na prozoru naricala. Ona je bila golišava, kakva se digla od spavanja, pa nije mogla izaći pred tuđince.

— Hvala vam, braćo, doboga vam hvala! Molim vas, unesite nesretnika tamo u onu sobu, učinite mi još toliko!

Ovi pregnuše još jedanput da do kraja izvrše plemenito delo. Poneše onoga u sobu i sručiše ga u postelju pa pođoše zamoreni niz stepenik, praćeni zahvalnošću one žene iza otškrinutih vrata.

Tek što izbiše na ulicu, tek što ih Đura nestrpljivo zapita: „Svršiste li posao?“ a ozgo, kroz otvoren prozor, prolomi noćnu tišinu krik ženin:

— Jaoj, pobogu ljudi, pa ovo nije moj muž!

— Nego ko je? — odazvaše se ovi ozdo.

— Ovo je neko drugi. Kumim vas Bogom, dođite da ga nosite!

— Šta kažeš! — zgranuše se ovi. — Taman posla!

— Nosite ga, ljudi, naići će moj muž, pa… — cvili žena.

— More, zar nam je malo bilo što smo ga uzneli, nego sad još i da ga skidamo! — veli joj Brzak.

— Pa šta ću ja s njim? — cvili žena.

— Šta ti Bog da! — odmahnuše ovi s ulice i pođoše ponajlak po snegu da se penju uz brdo kojim će stići na visinu današnje Knez Mihailove ulice.

Eto, tako je to nekad bilo!

3. Posmrtne besede⁵

3.1. Nad odrom Stevana Sremca

Je li to tvoja poslednja priča, Stevo?

Zar ta čvrsto sklopljena metalna knjiga, zar je to tvoje poslednje delo?

Pa mi smo navikli, Stevo, da svaku tvoju priču propratimo gušeći se suzama smeha; pa što izlaziš pred nas sad sa tako strahovitom pričom i što tražiš od nas da je čitamo gušeći se suzama tuge?

Zar ti, koji si nekada oduševljeno pohitao pod trobojnu zastavu i stao u redove dobrovoljaca da svoju otadžbinu i krvlju zadužiš; zar si ti, Stevo, pohitao sada i pod ovu crnu zastavu, pod koju su već, pre tebe, toliki dični borci stali?

Ti, koji si nas do juče sve okupljao oko sebe da nas razgališ i da nas zagrliš na tvoje prostrane grudi; zar si nas sada sakupio da ti se suzama odužimo?

Ti, koji si sav svoj život stavio u službu ideji: da celo Srpstvo jednom dušom dane i jednom zajedničkom kapi krvi orosi svoje ideale; zar uspeo si, Stevo, da svojom smrću sjediniš srpske osećaje u jednoj zajedničkoj suzi, koja će danas zaliti tvoj grob?

Ili je to, zar, zla sudbina razdrobljenog Srpstva, da kroz suzu samo, kao što je ova koja će danas kanuti, manifestuje svoju zajednicu osećanja, zajednicu težnja i zajednicu interesa?

⁂

Je li to tvoja poslednja priča, Stevo?

Zar ta čvrsto sklopljena metalna knjiga, zar je to tvoje poslednje delo?

Zar ti, koji si života životu dao, hoćeš da ga daš i smrti?

A ko će ispisati na srpskoj knjizi one prazne listove koje je tvoj bogati duh još uvek obećavao da ispuni; ko će naslikati one žive, one jedinstvene slike, koje si ti ostavio nedoslikane?

Pogledaj, Stevo, nebo već nije onako vedro. Prve kiše već su pale i ugasile letnju žegu. Na domaku su tihe jesenje večeri i duboke zimske noći. To su one večeri, koje su ti stvaralački duh osvežavale i to su one noći koje si ti tako marljivo svojom tananom kičicom slikao.

Tih večeri i tih noći ti si stvarao i stvorio čitav jedan svet, tvoj svet; svet nama dotle nepoznat, svet koji si ti prvi među nas uveo: da živi uvek međ nama, a da sa njime i ti uvek sa nama živiš.

Oh, kad bi ta čeda tvoja, kad bi taj svet tvoj mogao, kako bi za tobom teško on tek zažalio?

Kalča bi okačio svoju lovačku pušku, zavalio bi šubaru, prebrisao bi znojno čelo rukavom od košulje, zaboravio bi na Čapu i na zajce i na prepelice, pa bi zabrinuto uzdahnuo: „Ej, moj g. Stevo, zar sad kada lojze zri, kad gugutka poje, ksmet ti beše da ostaviš tvoje drustvo i tvoji kardaši. Zar sad?“

A bojtar Mića, tamo na širokoj pustari izmeđ Čeneja i Temišvara, pod Tinkinom čardom, gucnuo bi svoj fićok „balzama“, zabacio bi svoj bojtarski doroc, pljucnuo bi mrgodno preko ramena, pa bi teško požalio: „Ej, gosp’n Stevo, tugo naša, zar nam je malo druge žalosti?“

A Ibiš-aga podavio bi noge na ćilimčetu, nalaktio se na kolena, povukao bi dva tri duboka dima iz srmali čibuka, odbrojao bi brižno ćilibare na svojim brojanicama i uzdahnuo bi: „Ne li ne i ti ostavi, Stefo-efendi. Alah rahmetejlsn!“

A Zona, Zona Zanfirova, izvadila bi iz pojasa svoje čevre pa bi stidljivo ubrisala okvašene trepavice.

Pa čiča-Jordan, pa Vukadin i Sreta učitelj, pa Micko koji bi se hadžijski pomolio za pokoj tvoje duše!

A gde su sva druga tvoja čeda, gde je sav onaj živi, prostrani, čudnovati svet, pun života ni pun osećaja, kakav si samo ti umeo da udaneš u duše tvojih tvorevina.

Oni će, Stevo, živeti i dalje među nama; oni će nam, Stevo, i dalje kazivati o tebi, oni će nas voditi do tvoga groba i potsećati nas uvek da ne damo da se na tvom grobu svećica ugasi.

U ime njino, u ime srpske knjige kojoj oni pripadaju, na meni je da se s tobom oprostim; na meni je da rečem šta smo s tobom izgubili, na meni je da zažalim na zlu sudbinu našu.

⁂

Bog nikada ne šalje na zemlju nevolju bez nade, nikad ne šalje zlo bez vere u dobro, i nikad ne šalje bedu bez maslinove grančice. Pa kada je na ovo parče srpske zemlje poslao brižne dane, on je uz njih poslao i osmeh koji razgaljuje… Poslao nam je tebe. U ovim teškim, mučnim danima, koji već decenijama mute srpsko čelo, ti si bio taj božji osmejak, bezazleni, nepomućeni, čisti, detinji osmejak, koji se kao svetla duga provlačio kroz naoblačeno srpsko nebo.

Pa evo, po zloj sreći Srbinovoj, i taj se osmeh ugasi.

Umuknuo je bulbul tamo kraj Nišave, u niškim vinogradima pod Goricom; zanemio je bojtarev rog na širokim bačkim ravnicama; utrnuo je šum lišća a zamro je žubor studenca u čarobnoj Fruškoj Gori; uspavalo se sinje more te ne bije o hridine starostavnoga Dubrovnika; ne šumori i ne lomi se Neretva o teške mostarske zidine…

Sve… sve je izumrlo, sve je zaustavilo dah, celo Srpstvo „Od Adrije daž do Sent Andrije“ — zaustavilo je dah i sumorno pogleda na sutrašnji dan, koji će mu osvanuti bez tvoga vedroga osmeha, koji je Gospod, navalivši na nas brižne dane, poklonio nam bio kao utehu.

Ali će ga iz te tuge za časak probuditi i „Od Adrije daž do Sent Andrije“ kliknuće sa mnom zajedno danas kroz gorke suze Srpstvo:

Slava ti Stevane!

Slava! Slava!

3.2. Nad odrom Ive Vojnovića

Brate, druže, prijatelju!

Zadržali smo te na tvom putu ka večnosti, da provedeš još jedan dan u ovoj kući koja se danas u duboku crninu obula⁶. Zadržali smo te, neka bi tvoj uzvišeni duh još: jednom ispunio ovaj dom onom velikom ljubavlju prema narodu svom, koju si ti kao umetnost izražavao i onom velikom umetnošću svojom koju si ti kao ljubav prema narodu svom izražavao.

Ispraćajući te iz ovog doma na daleke i neznane pute, mi se ne rastajemo s tobom. Mi samo ispraćamo istrošeno telo tvoje onoj rodnoj grudi na kojoj si ponikao i prvi sunčani zrak posisao, te s njim i sve ono božansko nadahnuće koje te je načinilo velikim pesnikom naše prošlosti i vizionarom naše budućnosti. Ispraćamo istrošeno telo tvoje, neka bi se vratilo onoj kolevci koja ga je odnjihala i pod čijim je podnebljem niklo nekad najsjajnije delo naše književne prošlosti da se u tebi, Ivo, kao potonja reč u svojoj veličini izrazi.

Ispraćamo trošno telo tvoje, sebično zadržavajući onaj veliki duh koji je na svom putu ka besmrtnosti ostavio za sobom tako duboke tragove i tako široke brazde u našem duhovnom životu, u našoj knjizi, u onom delu njenom koji se u ovoj kući kazuje.

Još od prve pojave kao da si ispred naših duhovnih očiju proneo čarobni štapić, zasenio si duše naše raskošnim bogastvom svoje mašte, zvučnom slikovitošću svojih reči, čarobnom melodijom svoje dikcije i prelesnim ritmom svoje rečenice. Zasenio si duše naše i kao veliki neumoljivi osvajač poseo si svaki kutić te duše. Niko pre tebe nije tako duboko ušao sav u duše naše i niko pre tebe nije imao za sebe sve duše naše. Zanosne reči tvojih Orsata i tvojih Damjana, uzvišeni bol i ponos tvojih majki, tople suze i blagi uzdah tvojih Anica, kroz dugi će niz još godina biti najsnažnija reč kazana u ovom domu na našem jeziku.

Tek kada je tvoja snažna reč zašla pod svodove ovog doma, i omađijala nas svojom blistavošću i raskošju, mi smo umeli da sagledamo sve veličanstvo osećanja koja leže u dubini duše našeg naroda, do kojih si dubina umeo samo ti da zaroniš iznoseći nam otuda jednu veliku prošlost opevanu pesmom narodnom, ali osenčenu tvojim ritmom, tvojom dikcijom, tvojom bojom, koje su narodnoj mašti dale nove svetle i trajne oblike. Vraćajući nas tako našim bolovima, ti si nas umeo vratiti i našem ponosu, dajući našoj knjizi u tvojoj Majci Jugovića bibliski veliku pesmu nad pesmama.

Ta Majka Jugovića i danas će ostati tvrda srca. Ni danas ona neće zasuziti pred tvojim odrom, pesniče i mučeniče narodni. Ne suzi se o smrti onoga koga smrt vodi u besmrće. Ne suzi se nad grobom koji sobom beleži ponos jednog naroda. Tako si nas ti učio, slepi guslaru, da u bolu preteškom potražimo izvora ponosu svome.

Hvala ti na tvome nauku koji će nas, u ovom času velike narodne tuge, podržati. Hvala ti na bogatom daru koji si svojim delima našoj knjizi zaveštao; hvala na lepom daru kojim si imenom svojim sagradio ponos svome narodu.

Hvala ti, kneže-pesniče, i slava ti!

3.3. Nad odrom Milorada Gavrilovića

Zar je to proslava koju smo ti pripremali?⁷ Zar toplu, prijateljsku reč, kojom sam o proslavi trebao da te pozdravim, da zamenim sad nadgrobnim oproštajem? Zar venci ovi, kojima smo hteli da ukrasimo presto tvoga pedesetogodišnjeg rada, da bude zamenjen vencima kojima ćemo ti ukrasiti grob? Zar prijatelji ovi, koji su očekivali da se o proslavi tvojoj skupe oko tebe i pozdrave te toplim željama: da se iskupe sad oko groba tvoga i pozdrave te tugom i žalošću? Zar je to proslava tvoja, Milorade Gavriloviću?

Pa ipak… to je proslava! Proslava je to koju danas obavljamo, jer smrt Milorada Gavrilovića ne znači samo nestanak jedne ličnosti, jednoga čoveka, jednoga prijatelja i jednoga umetnika; ta smrt označava i kraj jedne epohe, završetak jednoga doba kulturne istorije.

Ta smrt je poslednja reč jedne gloriozne epopeje i taj kovčeg, koji leži pred nama, u stvari je tačka na kraju jedne sjajne i pune sadržaja rečenice. Taj kovčeg je sklopljena knjiga, u kojoj je ispisano pedeset godina istorije naše dramske umetnosti, koja je istorija sadržana sva u imenu Milorada Gavrilovića.

Pedeset godina građenja i izgrađivanja: pedeset godina posrtanja i uspravljanja; pedeset godina traženja i stvaranja; pedeset godina truda i napora — eto, to je istorija naše dramske umetnosti a to je i život Milorada Gavrilovića, koji tu istoriju sam i stvara i nosi kroz tih pedeset godina.

Milorade, prošli smo ovuda, kraj tvoje kuće, da još jednom, kao u borbi pali vojvoda, baciš poslednji pogled na ono bojište na kome si ti uvek samo pobede dobijao; zaustavili smo sprovod ovde, pred tvojom kućom, da te još jedanput pozdravimo onako, kako smo navikli pozdravljati te ovde: da ti kličemo i da ti aplaudiramo, zaneseni tvojom pojavom i tvojom igrom. Ali — avaj! — rola koju nam danas prikazuješ, nije kadra da izazove one osećaje kojima smo te uvek u životu pratili. Mala je i uska ta pozornica, Milorade, na koju sad stupaš: metar i po prostora i četiri daske. Tvojim pokretima i tvojim zamasima samo su velike i prostrane pozornice bile poprište. Mala je ta pozornica na koju sad stupaš, napuštajući pozornicu na kojoj si slavu brao! Teši nas bar to, što još uvek postoji jedna velika, široka i prostrana pozornica, koju ipak ne napuštaš. Ta pozornica su duše naše; duše tvojih prijatelja i duše poštovalaca tvoje umetnosti. Na toj pozornici, u tim dušama, ti ćeš i dalje živeti; živećeš ljubavlju koju si duboko urezao u te duše i živećeš umetnošću, kojom si visoko uzneo duše naše. Knjigu, koju je nemilosrdna sudbina sklopila danas, otvorićemo mi pred pokoljenjima koja idu za nama, i vaspitavaćemo poklonike tvojoj velikoj umetnosti, te će se po smrti tvojoj, kroz sva vremena, i tvojoj uspomeni prilaziti sa istim poštovanjem, ljubavlju i zanosom, kao što se i tvojoj umetnosti prilazilo za života.

A sad, poklonite se još jednom crne zastave; zapevajte još jednom pesmu tužbalicu; orosite još jednom zenice suzama — Milorad Gavrilović je završio peti čin; Milorad Gavrilović je sišao sa pozornice!

Slava mu! Slava mu!

3.4. Nad odrom Eduarda Rusjana⁸

Mutni su i gusti oblaci, koji su se nadvili nad našom Otadžbinom a ti si, moj sokole, u te oblake hteo da hrliš; mutna je naša Sava, jer njome teku milioni suza, koje spira sa obala plačnih i iz nje se dižu teški uzdasi zarobljene braće naše; a ti si, moj sokole, hteo da te uzdasi ponesu u oblake, — hteo si zar da preletiš tu suznu reku; krvavi su bedemi našeg beogradskog grada a ti si, moj sokole, hteo i svojom krvlju da pokapaš to krvavo kamenje.

Pa šta je to, Slovenče brate, što te je vuklo našoj krvavoj grudi, koja će te danas za uvek zagrliti? Je li to ona velika ljubav tvoje slovenske duše, koja te još jednom bila dovela u našu sredinu onda, kad si na glas trubača s bujne Drine doleteo u našu otadžbinu da nam ponudiš svoje usluge i svoj život — ili je tvoja junačka smrt oduženje duga koji si nam još tada obećao i zaveštao

Skupocena tvoja kap krvi, kojom si orosio našu otadžbinu, neka bude — a biće — zaloga one velike ljubavi, koja srpsko pleme vezuje sa slovenačkim i neka ta kap dragocene krvi, koju si priložio na oltar nauke, progresa i borbe čovekove sa velikom i nepoznatom silom, bude beleg koji će dalekim svetovima reći da mi Sloveni umemo liti krv ne samo za svoju slobodu, no i za napredak čovečanske kulture.

Neka se majka tvoja, lepa Slovenačka, ponosi tobom i neka veruje da je pouzdanim čuvarima poverila grob tvoj. Na tvome grobu, koji ćemo mi revno, bratski i surevnjivo čuvati, mi ćemo zasnovati onu veliku buduću ideju vodilju: da Slovenstvo ulazi u borbu sa neprijateljem i na kulturnom polju i da će Slovenstvo tu borbu krvlju zapečatiti.

Ti si među prvima, brate Slovenče, koji si se za tu ideju žrtvovao, tebi neka je čast i slava i laka neka ti je srpska zemlja.

Slava ti i Bog neka ti prosti!

3.5. Nad odrom Avde Karabegovića⁹

Avdo, brate, da se oprostimo!

Ti nemaš majke da za tobom zaplače, a majka Otadžbina tvoja drugače suze lije danas. Ona nema suza za tebe samoga; nema ih danas, kad joj valja plakati za svom djecom svojom.

Zla li je i teška sudba tvoja, moj lijepi Avdo! Rodio si se na obalama tužne Save, i prvijem pogledom tvojijem sagledao si austrijske bajonete; i prvo saznanje tvoje bilo je: da je tvoja Otadžbina zarobljena i da si se ti kao rob rodio. Rodio si se kraj tužne Save, a umro si kraj krvave Drine i zadnji pogled tvoj sagledao je opet austrijske bajonete i poslednje saznanje tvoje je bilo: da je tvoja Otadžbina još tužna robinja.

Pa što si mogao, robe sinji; čemu si mogao ti da posvetiš život svoj? Gde je tiče skrhana krila smelo pomišljati na prostrane zračne visine; gde lađa skrhanih jedara na široke morske pučine?

Majka tvoja, Otadžbina, suzom ti je umila lice kad si progledao; suzom te je zadojila i suzom okitila, kad si u svijet pošao. Što si mogao drugo, robe sinji, do da suzu proliješ u pjesmu i da nam pjevaš pjesmu tuge, pjesmu plača, pjesmu očaja?

To nije bila pjesma što si nam je ti kazivao, to je bila suza tvoja; to je bila kap krvi tvoje, koju si ti otkidao sa pluća svojijeh, dok nisi raščupao svu utrobu svoju, te evo i dotrajao.

Ali pođi mirno pred Alahov prijesto, moj slatki Avdo! Dok si zadnjim pogledom svojijem sagledao zlu sudbu tvoje Otadžbine, dotle si smrću tvojom proglasio praznik svetoga bratstva pravoslavnijeh i muslimana, koje je nekada vjera dijelila, ali koje je krv sad zbližila, vezala i pod zajednički barjak sabrala. Ne mogu da ti sagledam oka ugašena, ali ja vidim na tvojijem usnama osmijeh zadovoljstva, osmijeh sreće, osmijeh apostola koji umirući zna da je njegov nauk urodio plodom.

Pođi zadovoljno, Avdo, u rahmet; tvoja pjesma uskoro će se zapjevati u tvojoj lijepoj Otadžbini; a tvoji snovi uskoro će postat java u slobodnoj Otadžbini tvojoj.

Kad budemo zagazili Drinu, evo ti besa, Avdo, prvi plotun namenićemo tebi; to će biti tvoj parastos, kojim ćemo ti učiniti pomen na prvoj stopi bosanskog zemljišta.

Vjeruj u to, Avdo, i sa tom vjerom pođi spokojno na oni svijet, gde ti želim slatki i mirni pokoj.

Alah rahmet ejls’n Avdo!

Napomene

1. Kafana je turska reč, sastavljena iz dve reči: kafa i han, što znači: kuća kafe ili kuća gde se nije kafa. Tačan prevod ove reči imaju Nemci koji upotrebljavaju reč Kafehaus.

2. Mehana znači: kuća pića. Reč „mej“ arapska je i znači: piće a han (hane) kuća, dom.

3. Ta je slika objavljena u mnogim tadanjim i poznijim listovima.

4. Orospi znači bludnica.

5. Od mnogih Nušićevih govora, redakcija njegovih „Sabranih dela“ unela je ovih pet govora, jer su najkarakterističniji za besedništvo Nušićevo i jer se tiču raznih atmosfera u kojima je Nušić delovao.

6. Telo pokojnog Iva Vojnovića bilo je izloženo u foajeu Narodnog Pozorišta odakle je 31. avgusta 1928 godine, preneto na železničku stanicu i ispraćeno u Dubrovnik. U pozorištu, pred polaskom povorke, Nušić se gornjom rečju oprostio sa pokojnim pesnikom.

7. Milorada Gavrilovića velikoga dramskog umetnika zadesila je smrt u samome toku priprema za proslavu pedesetogodišnjice njegovog rada. Nušić koji se spremao na proslavi da ga pozdravi, izgovorio je o pogrebu ovu reč sa pozorišnoga balkona.

8. Eduard Rusjan, mladi Slovenac iz Gorice, prvi je konstruisao aparat za letenje u Austriji i za vreme aneksione krize odmah došao nama da nam ponudi svoje znanje i svoje požrtvovanje. Docnije, 1910 godine, doneo je u Beograd svoj novi aparat i 27. decembra hteo na njemu da izvede javno letenje. Skrhao se sa aparatom na bedeme beogradskog grada i tu našao smrt. Govor je ovaj održan sa balkona hotela „Moskve“.

9. Mladi bosanski pesnik Avdo Karabegović umro je 5. decembra 1908. god. u Loznici u jeku aneksione krize. (Rodio se 13. avgusta 1878. u Modriču, u Bosni a učiteljstvovao je u Malome Zvorniku, na Drini.) Prenet iz Loznice, gde je umro, pogreben je u Beogradu na muslimanskom groblju, 7. decembra 1908. godine.