Znam da ga mnogi od poštovanih čitalaca ne znaju i da su prvi put čuli za njegovo ime. Neki nisu nikad ni čuli za nj, drugi i čuli i videli ga i znali za nj, pa ga vremenom i zaboravili: jer dobročinstvo i blagodarnost retko, što rekô Turgenjev, druguju ovde na ovoj našoj planeti. Zato i jeste čiča Jordan te sreće da ga slabo znaju. Jer život njegov nije život kakvog državnika, posle čije smrti se zabrinuto pitaju šta će biti sa zemljom i narodom bez njega; ni život kakvog bogatog trgovca koji se celog veka svog bogatio prodajući svoje, a još više tuđe, pa ne mogav poneti na onaj svet ni dobra dela a kamoli dobro imanje svoje, — ostavio to na dobrotvorne, humane celji; život čiča-Jordanov nije bio ni život junaka kakvog, ni uopšte velikog čoveka kakvog, mecenata kakvog.
Pa ipak je to bio jedan dobrotvor, mecenat jedan, samo je to bio jedan od onih skromnih mecenata, svoje vrste, koji za života ne dočeka slike svoje u kalendaru, a posle smrti niko se neće otimati da mu za dobre pare (iz fonda) napiše biografiju. Jer kako radi za života, mučno da će iza sebe ostaviti kakav fond, oko koga bi se — kao što je već svakom čitaocu dobro poznato — iskupili i popali na nj odbornici i književnici kao mačke na masnu slaninu.
Nepravdu ovoga sveta gledao je dolepotpisani da ispravi ovom malom sličicom o čiča-Jordanu.