Glava prva
Da je po samome Ibiš-agi, nikada on ne bi ostavio Niš, gde mu se još prapraded naselio odnekud od Đakovice, i odakle su, to jest iz Niša, i on, i njegov otac, i ded, i praded, i prapraded išli na ćabu u Meku i vraćali se odande i nijedno im se mesto od daleke Meke i Medine pa sve do Niša nije toliko dopalo kao baš isti taj Niš. Ibiš-aga je išao na hadžiluk i onom Đul-Babi u Budim, pa ni Budim mu se nije dopao, niti bi dao deset Budima za jedan njegov Niš. Znao je on da je Budim nekad bio turski, pa ga Turci izgubiše nekad, ali otkad izgubiše Niš — on nema reči više da zameri padišahu, nego samo mahne rukom — kao kad čovek teslimi nešto — i rekne: „Beše mu veće; Alah, belkim, takoj naredija, a čovek, što da praji!“ — pa zaćuti, zagleda se negde na stranu i dugo pušta guste dimove iz duge jasminove muštikle svoje.
Ali gde se ne sudi po Koranu, tamo muhamedanac nerado ostaje. Neće evropsku pravicu, neće da mu brujanje zvona zaglušuje tanki i jasni glas mujezina, ne trpi da mu evropski žagor narušava orijentalski njegov dremež i tišinu neće da se iz svoga skrovitog i dremljivog kutka preseli na trotoar — i on se listom seli i uklanja se jednako, a i sam ne vidi kraja tome uklanjanju.
Sa takvim se mislima i Ibiš-aga spremao da se seli. Nije rad bio, teško mu je bilo, ali je ipak morao, jer ga je nešto ipak gonilo. Dok je zadržavao druge — zadržavao, a posle, bogme, i sam stade pomišljati na seobu. „Kud svi, tud i goli Hasan“, pa tako i on. Jednako se iseljavaju njegovi u Skoplje, u Veles, u Serez, u Solun, a oni najbogatiji što su, čak i u Stambol! Samo se on još jednako nešto usteže i odugovlači, i odvraća ih, a njih, kako koji mesec, sve manje. Proređuju se i u kafani, i na teferiču na bajiru Nišave, i u džamiji.
— More, kud potegliste, govori im i zaustavlja ih Ibiš-aga; što napustiste tatkov toprak? Što iskate, bre? Doklen će da smo kako onija čengenegurbeti? Ne li u baba-zeman držasmo Budim; hej, hej, tam u Mađaristan! Pa, šta je? Što se načini! Koj si ostanu tam sagaj? Sal Đul-Baba što si ostade tam sam da žmije, pa da kazuje na čoveci i na hadžije što besmo i mi gazije. Pa što si bi od-i tag? Iz Budim ne ispudiše u Beligrad, iz Beligrad u Niš, iz Niš pa u Iskib! Moskov i Srb iskaruju, a Inđiliz pa ubavo ne dočekuje — pa veće se posmešismo kako onija zajci kad gi pogone zagari a dočekuju avdžije u tesno mesto!… More, da si ostanemo tuj pri baštino tulbe i mezar! Kud će si kršimo vrat po beli svet bez kraj i pa bez red!… Ovoj si teće poče da se osnura!
Tako ih odvraća Ibiš-aga, ali ga oni ne slušaju nego prodaju, često budzašto, imanja i sele se u svet. Sve ih manje i manje. Nema mu već tolikih njegovih jarana i dostova… Salih aga ode u Skoplje! Imer-aga u Veles, Jusuf-aga u Bitolj i gde ih već nema! Svi otišli, ostade samo Fukara i ludi Mehmet, kome je baš, vala, svejedno ma kako se etnografska i politička karta Evrope menjala.