Glava treća
Sutradan je u sudu stvar bila svršena na veliko iznenađenje gazda-Nastasa Beograđanina a na još veću radost Stavrije ćurčije. On dade sto i petnaest dukata i nisku od trideset, i dobi ispravnu, potvrđenu tapiju da je kuća njegova, Božja pa njegova. Radostan pozva kući Ibiš-agu, koji mu rado primi poziv.
Kad iziđoše iz suda, uputiše se Stavrijinoj kući, Ibiš-aga pušeći, a Stavrija pipajući se jednako po džepu, iznutra od ćurčeta, gde mu je stajala tapija umotana u Gicinu pembe-šamiju.
Stigoše u kuću, pozdraviše se i posedaše. Nastade razgovor. Razgovaraše se o svemu i svačemu, a najviše o Nišu. To rastuži Ibiš-agu, i on izli čitavu tugovanku.
— Ah, Niš, Niš, — uzdisaše jednako Ibiš-aga. — Nišparađumiš!
— Pa kako će mi bez teb’ sag, Ibiš-ago! — pita Stavrija… — Naučimo se u komšilak od vreme jošte… pa sag, teb’te neće bidne!
— Neće, Stavrijo, — reče setno Ibiš-aga i odmahnu rukom — ama će ostane, ete, ubav spomen i reč i spominjanje i od men’ za teb’ i od teb’pa za men’! Ništo ne vidomo lošo za tol’ke godine i tl’ko živenje ni ti od men’ u sultansko moje, ni ja pa od teb’ sag u kraljsko tvoje vreme!
— Ba! Da ne da Gospod! — veli Stavrija.
— E, e, za toj mi keif! — veli Ibiš-aga.
— Pa ne ostavi, Ibiš-aga! E, a zašto, aga? — pita Gica Stavrinica.
— Takoj mu red… Bog rekaja! — Vide li, komšike, u jesen kad je, pa kad se zberu hadžibabe leleci, da se sele preko more, u Misir i Šam, i na tam jošte podalje? Milo gi i ubavo i ovden, ama krv gi tegli tam; žal gi da se sele, ama nijedna neće da si ostane!… Ete i s men’ si je alis takva rabota. Duša mi plače, ama drukče ne biva’…. Svi si ot’oše!… Đe stanem i ja muhadžir!… Bog reče i naredi, Stavrijo; ništo ne biva na ovaj svet bez njegovu volju! — završi Ibiš-aga drhćućim glasom, a dubok uzdah mu se ote.
U tom uđe i prekide razgovor Stavrina ćerka, mlada Kalina. Lepa, bela, vitka, i mlada kao rosa, devojčica u crvenom jelečetu i plavim šalvarama i zelenom svilenom fermenčiću preko jelečića; zato su je valjda mahalski momci među sobom i zvali: „Kalino, čupe zeleno!“ Pustila one puste duge kurjuke daleko ispod pasa, a trepavicama bacila senku daleko ispod oka, kojim smerno i plašljivo pogleda. Kad uđe, pokloni se smerno i priđe Ibiš-agi i poljubi ga u ruku, i metnu kraj njega na minderluk šarene pletene čarape, kao što je već red da isprošena daruje očeve prijatelje koji im dođu u kuću.
— Aa, Kalino, ej vala! E pa da pričekneš malko, da si ne ostanem ni ja pa postidan, — veli zadovoljno dirnut Ibiš-aga, pa se maši za silav i izvadi onu istu nisku dukata koju mu pre pola sahata dade u sudu Stavrija s ostalim parama za prodatu kuću. — Eve ti od men’ peškeš. Majka ti ovuj istu nisku donese u onoj vreme tatku ti; — a ti da gu sag odneseš na čoveka ti!
— Što, što… što, što zboriš, Ibiš-aga? — veli mu zbunjeno Stavrija, a Kalina se povukla stidljivo, pa gleda u zemlju, a ne sme da primi nisku.
— Kako: što zborim? — zapita malo ljutito Ibiš-aga. — Lošo li prajim ja, e-li vija pa lošo zborite? Zar ako sam si druga vera, zar zato da ne smem, demek, da si po vaš adet činim… Sas alal, more, i sas keif prajim!
— A, da ne da Gospod, — pravda se Stavrinica, — kako zboriš ti pa to, Ibiš-aga?… teke… vikam…
— ’Ajde, uzni si, kuzum-Kalino, — hrabri je Ibiš-aga. — Uzni si, uzni, što se tol’ko sramuješ?… sas alal ti davam! Od men’ nek ti je toj peškeš, i od Kumriju kerku mi, a drugaricu ti…
Posle dužeg navaljivanja najpre Ibiš-age na roditelje, a zatim sviju njih na Kalinu, privoli se najzad Kalina i uze nisku dukata i obesi je o svoje belo grlo pred zadovoljnim Ibiš-agom. — Svi mu zahvaljuju.
— Kad će da nas ostaviš, da putuješ, demek, Ibiš-aga? — zapita ga Stavrija.
— Jutre, — veli on dižući se i uzimajući darovane čarape. — ’Ajd sa zdravlje! Da se alalimo, komšija. Ti si imaš sag poslu, a i ja si imam jošte neke rabote da si posvršujem.
— Pa će se, ako dadne bog, jošte koji put da vidimo u naš vek? — veli mu Gica Stavrinica ispraćajući ga. — Đe dođeš, aga, neki put u Niš, u star komšilak?
— Ee, — mahnu setno rukom Ibiš-aga. — U naš vek, veće mučno da će da se vidimo i zborimo, komšike… Teće, — dodade osmehnuvši se sumorno, — može i toj da bidne. Srbija je… kako si započe… koj znaje! A ja će si putujem kud vi je Bakarno gumno, — pa jošte tri dana daleko odande će se naselim!
Alališe se zatim najsrdačnije; Stavrini ga ispratiše do kapije i vratiše se veseli, a Ibiš-aga ode setan i zamišljen.
⁂
Još istoga dana useli se Stavrija u svoju novu kuću, i odmah nahrani gugutke i golubove koje mu u amanet ostavio beše Ibiš-aga, s molbom da ih ne rasteruje, i da nikom iz komšiluka ne uskraćuje vodu iz svoga nadaleko čuvenog bunara. A Ibiš-aga je posle zaredio po svojim poznanicima Srbima i uzeo od sviju „zbogom“: hteo je da ga svi zadrže u dobroj i lepoj uspomeni. Mnogima je još ranije razdao mnoge fidane, mnogima iskalemio silne ruže i silne voćke, sirotinji po mahali razdao mnogo brašna i masla, mnoge sahane i tepsije, a gospodi ispoklanjao mnoge raskošne Filigran stvari; kaznačeju je dao svoju ogromnu i skupocenu srmali-ćilibarsku muštiklu sa velikom okruglom plehanom futrolom, koja pukne kao top kad god se otvori.
Sva je mahala žalila odlazak Ibiš-agin, a prijateljstvo njegovo prema Stavriji ćurčiji čulo se odmah po celom gradu, i svak je pričao i dalje hvalu raznosio. I sam Jevđo Mićović — koji je u svojim dopisima po novinama na sve napadao, pišući s bolom u duši, s naježenom kožom i dršćućom rukom (a kao pisaćim materijalom) „krvlju srca svoga i sokom živaca svojijeh“ o mnogim i mnogim stvarima „koje ozbiljno mogu zabrinuti jednog iskrenog sina ove zemlje“ — i on sam, isti Jevđo Mićović Mokrogorac, bio je, čuvši od svog dobrog prijatelja i zemljaka Mića Jevđovića Ariljpa, bio je, velim, frapiran ovim doista divnim i u današnje doba retkim primerom prijateljstva i dobročinstva. I uzviknuvši: „Kiljadili se takvi!“ dočepa šajkaču i navuče brzo kaljače na čarape, zaključa svoju kancelariju — na kojoj je stajala velika plehana tabla, firma, s terazijama pravde i ispod njih s podužim natpisom: „Jevđo Mićović Mokrogorac, znalac pravnički, daje pravničke savjete potrebitijem i ugnjetenijem licima u svijem slučajevima, a naročito je specijalist u brakorazvodnijem parnicama, po umjerenoj cijeni, a sirotinji zabadava — “ metu divit, pero i tabak-dva pisaće hartije u džep, preporuči kancelariju komšiji Trajčetu piljaru, i krenu se preko Nišave u Beograd-mahalu da nađe Ibiš-agu.
⁂
Kad je Ibiš-aga svratio u Jakubovu kafanu „Budim-grad“, Jevđo je već sedeo za stolom i stajala čaša piva pred njim, a bila mu je to valjam već šesta čaša piva. Ova ga je već raspoložila, i on je, očekujući i pogledajući čas-po kroz prozor i vrata, polako, onako više za sebe, pevušio kroz zube, i nosom imitovao gusle — i tako pratio narodnu pesmu Stari Vujadin; pevušio je baš završetak pesme:
Gledajući s najviše planine
Gledajući dolje na drumove,
Kud prolaze Turci i trgovci
kad se pojavi na vratima kafane Ibiš-aga.
— Čok selam, Ibiš-aga! — pozdravi ga Jevđo po vojnički.
— Da dâ Gospod! — otpozdravi ga Ibiš-aga nemarno i seda za drugi sto.
— Aa… ja ovo… gospodin Ibiš-aga, vala, na tvoj račun pijem, — reče Jevđo, i uze čašu s pivom, pa se preseli za Ibiš-agin sto…
— Ako, ako, gospodin Jevđo, prošćavaj, ja si zab’rani… ako… pohodnja je!
— Jok, more! Nije zato, nije, — veli Jevđo i bira iz podnete kotarice jednu kiflu. Ibiš-aga će ti plati, — veli pekaru, i uze dve kifle. — Jok, Ibiš-aga, nije zato. Izvinite za taj izraz.
— Kako reče?
— Velim nije i ne dao bog zato da je, to jest za pohodnju. Nećeš mi vjerovati, Ibiš-aga, a nema čovjeka koji više mrzi na muftaluk nego isti ja! Jok, jok! Nego za nešto drugo… Čulo se, more, bruji po čaršiji… đegoder sam sio u kafani, u mijani, po kućama, u čaršiji i po malama — sve o tebi, vala, riječ; samo o našem Ibiš-agi i o njegovom kumânom djelu!… E, ne znaš kako mi je to milo bilo kad sam čuo! Zdrav si! Kiljadili se takvi!
— Pa svaki da ti plati po šest čaša piva! Nije zgoreg! — prekide ga neko od drugog stola.
— Kest bre, ti! — obrecnu se Jevđo na onoga… — He, he, ne slušaj ga, Ibiš-aga! Imamo šalu jedan s drugim!… Nego, odnosno, što se tebe tiče, gazda-Ibiš: Bravost! Bravost, bogami! Alal ti vjera! E, jesi ti jedan lord… pravi lord… Alal ti kačamak!
— Čujem? — pita ga Ibiš-aga začuđeno.
— Jesi ti jedan, jedan… Hej, Sotire daj jedno pivce… E, e, jesi ti jedan, jedan… galant čovek, isti, vala, masaroš, i jedan, kasti, iz glavne čaršije iz sred Biograda galanterist. — Ono što si učinio sa Stavrijom ćurčijom, e, ono ti jes’ jedna lijepa stvar! Divota, bolan brate, — reče obraćajući se jednom sasvim nepoznatom za trećim stolom. — Čikam, vala, svakoga kristijanina…
— Ostavi, de! — prekide ga namrgođeno Ibiš-aga.
— … Pa sam došao, Ibiš-aga, da mi ti to ukratko ispripovijedaš, u pojedinostima, to jest… kako je sve to bilo… Sotire, zovni onog ekmekčiju, pekara, kako li se vabi, po čvapski… Dede, vjere ti, Ibiš-aga, de!
— Što reče! Kako da ti pričam? Što imam da ti kažem? — reče ozbiljno Ibiš-aga. — Ne l’ reče da se veće znaje? Ta što si sag trebe pa toprv pričanje moje? Stavrija zar reče nekomu da si ide reč po mahalu, a ja nesam do sag reč prozborija, ni ću ga po sag da zborim hič!
— Ama, zna se, brate, sve to; znam i ja sve kako je to bilo, nego i jopet — veli Jevđo, vadeći iz džepa pero, divit i hartiju, i ređajući sve po stolu — nego ti lepo spremi jednu banku za mene, a ja ću ti to jošte ljepše, vala, odraditi, i baška, platićeš mi još ovijeh osam čaša piva popijenijeh, pa…
— Da platim, de! — veli Ibiš-aga.
— … Pa ja lijepo da „gepim jednu šuštavicu“, što rekli oni, a ti da se još ljepše, vala, proslaviš u javnosti… Ej, druže i rođače, daj jošte jedno pivance na gazda-Ibišev račun!… Jer, ja bi’ stio, rad sam, to da opišem u novine, pa da se čita po svijetu, a da zamolimo sve srpske i još suviše hrvatske…
— Što… što, što… što, bre, reče… Što, bre? — skoči Ibiš-aga kao oparen gledajući na pisaći pribor pred Jevđom. — Što da se pisuje?! Što da se četi?!
— Ama, Ibiš-aga…
— Jok, jok, jok!… Što koj treba da znaje za moje rabote! Jok, jok! — završi ljutito Ibiš-aga, plaćajući Jevđov račun, osam piva i tri kifle.
— Ama treba i lijepo je radi primjera ovom svijetu! Da se, na primjer, i drugi svijet na tebe, Ibiš-aga, ugleda… Da čuje cijela Srbija i Jevropa…
— Eh! — odbija dostojanstveno Ibiš-aga. — Što si koj miluje, nek si čini. Ama za toj pisuaanje — hič da nesi pisaja nijedan reč, tol’ko ti kazujem! — reče preteći Ibiš-aga.
— More, daj tu jednu banku, jedno kajme, pa ja da ti napišem, a ti samo uživaj…
— More, tri banke da ti dam, sal da ga ne pisuješ! — reče Ibiš-aga, i baci preda nj tri banke.
— Eh, — ljuti se Jevđo mećući banke u beležnicu. — Ništa, od vas orijentalista! Nikada, vala, nećete biti Jevropejci!… Ama ondar, na taj način, neće niko da zna za tako plemenito i kumano djelo!
— Jok, jok! — brani se Ibiš-aga dižući se da ide, i plaćajući za Jevđa još osam piva i tri kifle sutra kad dođe. — Što mi treba pisuvanje jevropejsko! — Ima jedan naš reč, da ga ne zapišeš, ama da ga zapantiš ubavo: „Sevap učini, frli u more; ako riba ne zna — Alah će da zna!“