Lektira

Kratke zapiske

Autor

Matija Nenadović

u

, ,

O knezu Maksimu

Što g. Sima Milutinović u Srbijanki piše za starovlaškog kneza Maksima da ga je Sovet srpski na pravdi hapsio i ranjena u gradu držao, i u zvezde ga junačestvom okiva, a naše sovjetnike huli i lunjavicama i kojekakvim ružnim imenima naziva, tu se Sima vrlo prevario, i nije znao ni politike niti ondašnje srpske muke i vojevanja, kako je Srbija mira i od vojne odmora želela (kroz tolike godine veće iznurena bila). No neka ga hvali i po svom običaju, kako je u Srbijanki mnoge vojvode i druge junake prezreo, a mnoge je od zeca lafa opisao. No valjda je takav običaj u spisatelja i poeta, a može biti mlad je bio pa i on nije sve znao koliko sad zna. No što mu drago! Ja hoću za Maksima starovlaškog da kažem zašto je Sonet prinužden bio hapsiti ga. Knez je Maksim imao na jednu tursku pojaku porodicu pizmu od koje je iz Staroga Vlâ i pobegao u Srbiju. U svemu vojevanju nije se mogao osvetiti svojim neprijateljima, a kad Rosija 1812. god[ine] učini primirje, i od glavne ruske kvartire dođe vrhovnom voždu i Sovetu da je primirje i da se o miru radi, to se vojvodama javi da od svakoga na Turke napadanja pod odgovorom česti i života čuvamo… Tako isto i od sultana dođe vezirima i svim Turcima okolnim da se Srbinu ni zla reč ne rekne, a toli Srbinu kome Turčin kakvu štetu da učini, i tako se obe strane oslobode i za kućevne poslove prihvate. Videći to vojvoda Maksim, pokupi nekoliko druga i tajno ode Novom Pazaru, kod Duge poljane napadne na one svoje neprijatelje, te neke ubije, i nešto pohara, a i sam onde ranu dobije. Potuže se Turci u glavnom kvartiru u Vlaškoj, od koje dođe kako gospodaru Đorđu, tako i Sovetu veliki ukor. Tako isto i bosanski vezir pošlje svoga Peškir-agu, kako za to, tako i za druge razgovore, koga sam ja na Rožnju od Hadži-bega primio, i u Topolu ga vrhovnomu voždu odveo, a videćeš i u mojoj pismi1 koju mi Hadži-beg iz Srebrnice piše. Sad vrhovni vožd i Sovet, za udovletvoriti i Rusima i Turcima, a i svoju reč održati, morali su Maksima okovati. Sad treba rasuditi šta bi druge države takvomu prestupniku sudile i zaslužuje li ondašnji srpski Sovet zato u Srbijanki sramotu. — A pročitajte i pismo Hadži-begovo koje sam 8. maja 1812. god[ine] primio.

. . . . . . . . . . . . .

Oko 10. januara pošlje mene g. Đ. u Beč imperatora za džebanu i drugo koješta moliti i t. dalje. Godine 1806. opet na Šabac, umuaserimo, jurišimo, i naši mnogi uđu u kuće, no Turci navale i isteraju, gdi i naši mnogi, al više Turaka pogine.

U Petrov post vezir i 6 paša dođe na Badovince s vojskom golemom, (gdi smo ja i Čupić išli u tursku ordiju i o miru govorili i zadržali Turke, dok nam i Karađorđe dođe i boj na Mišare) pak u Šabac. Mi odstupimo od Šapca u valjevsku nahiju.

Hadži-beg dođe na Bratičić, odem Milanu i Grboviću u pomoć, tamo se bismo. Onu noć dođe od Karađorđa pismo da vratim top i dođem njemu u Valjevo i kaza mi da je Katić Janko na Mesarici poginuo. Dođemo u Belin, odemo na Mišare 1. avgusta. Bojevi. Ode Karađorđe, mi ostanemo na Mišaru, i često smo s Turcima bojeve zametali gdi je s obe strane ginulo.

Godine 1806. opet dođem na Beograd. Uzmemo i gornji grad, 17. dekembra, pašin. Godine 1807. ode stric Jakov, osnuje Loznici šanac, ja iz Beograda izvučem 3 topa turska iz grada, bez laneta, skupim kovače i kolare, na Zabrežju okivam, samo na Voskresenije što sam svetkovao, a u Svetli ponedeonik sve okivao i radio. Odvezem odmah na Loznicu. Čuvajući Loznicu često su Turci dolazili te smo se tukli. Boj na Novom Selu, na Rožnju i oko Sokola. Boj preko Drine sniže Loznice, u šancu na Zapreću pod Glavičicama. Boj u Tičaru polju. Boj u puštanju iz Muasere Kedića na Rožnju. Boj na Bauriću. Boj na Sikiriću. Boj na Brankovini, na Drini. Boj opet na Sikiriću, 15. aprila 1809. god[ine], dok pređosmo preko Drine. Boj na Ljuboviđi i Rakovcu, skele s leve strane Drine u Bosni istog vremena. Boj na Pribićevcu, više Srebr nice, gdi se na jurišu rani knez Milić Kedić a umre u Bauriću. Boj pod Sakalom u Gračanici. Boj opet veliki na Rožnju 1809. poslednjih dana maja, Suluna-paša i 23 kapetana bosanskih. Boj u Rađevu polju. Boj opet u Bratičiću, sutra boj na Ostružnu. Boj na Bukovici, 1811. oktobra boj na Loznici, boj na Brašinci kod Cera avgusta 15. dne, ovde je bio i Karađorđe u boju, 1813. na Zasavici, najposle na Šapcu. Ovo sve ako dospem radiću da što prostranije эa svaki boj opišem, ali oko Loznice, Šapca i Sokola vrlo neznatne, bojeve male, neću moći gdi sam bivao sve opisati, samo tek neka znate kolikogode šta je bivalo na naš gornji kraj, gdi sam bivao i samovidec bio, a u donjem kraju i Deligradu samo što sam slušao i neke velike bojeve iz pisama doznavao. Ako mi bog uzda, radiću da popišem sve vojvode i kapetane ko je gdi sa mnom bivao na kom boju, ako i ne mogu sve datume pogoditi, imao sam popa Maksima iz Krnića i sve redom beležio, no tevter u beganju propadne, zato moći ćete naći u pismima u mojoj maloj baštici2, a ona knjižica što je prvi put naštampana o vostaniju Srbije i opisanije bojeva ukratko na Vračaru i po Srbiji, tu će i datumi biti.

Veće sam kazao vam na jednom mestu kako je moj otac iz Karlovaca 1791. godine u nahiju prešao, i kako su Nemci otišli a turski sudovi jošte nepostavljeni celu godinu, kao obrlajtnant, tako su ga ljudi zvali „laćman Aleksa“, sudio. On je u Sremu video kako su sela na kunpanije podeljena, tako je on za oblakšati sebi uredio kod svake crkve po jednog glavnijega kmeta i nazvao ga sreskim kmetom, na koga on slao je zapovesti, a onaj sreski kmet na sve drugih sela kmetove, koja sela dolaze onoj crkvi zapovesti izdavao, i gdigde u svojim područnim selima male stvari poravnjavali. I tako:

  1. Kod crkve brankovičke: Đorđa Krstivojevića iz Zabrdice, kmeta sreza brankovičkog.
  2. Kod manastira Dokmira: Živka Dabića iz Ljutine. Živko D[abić] pogibe na Loznici, u ponedeljnik na Sv. trojice, u velikoj bataliji.
  3. Kod crkve Rabrovice: Arseniju Raonića iz Loznice. Arsenije pogibe na Grnčari kod Loznice, u nedelju na Sv. trojice, u velikome boju s Turcima. Posle Arsenija sina njegova Nikolu postavimo kapetanom.
  4. Kod crkve Stepanje: Vasilija Pavlovića iz Bajevca.
  5. Kod manastira Grabovca: Branka Nikolića iz Grabovca, a posle Petra Erića iz Zvečke.
  6. Kod jabučke crkve: Živana Petrovića iz Kalenića.
  7. Kod manastira Novaka: Milovan Zujalović iz Tulara. Ovaj je poginuo kad i moj brat Sima, na Dublju u godini 1815, julija 13. dne, u šabačkoj nahiji na jurišu na turski šanac.
  8. Kod vreljanske crkve Vesa iz Ljubinića, a posle Vese Đura iz Crvene Jabuke.

Svi ovi glavni srpski kmetovi, kako smo mi čuli Karađorđev glas da je ustao na Turke, svaki je svoj srez sa oružjem (u mes[ecu] februaru 1804) na zapovest nama dovodili, i kuda je moj stric Jakov ili ja zapovedali, tamo išli, i mi smo ih nazvali sreskim buljukbašama, a za takve ih je sva vojska preznavala. Kako je koji vojvoda ili kapetan umro ili poginuo, onaj srez izbere po svojoj volji i kažu nam: ovog volimo, i taj bude.

Ovo su dole kmetovi Nikole Grbovića i njegova sina Milovana buljukbaše:

  1. Gaja Petrović iz Šušeoke. Ovaj pogibe na Zasavici 1813, meseca septembra.
  2. Jovica Milutinović iz Sankovića.
  3. Živko Saić iz Kadine Luke.
  4. Nikola Kutlača iz Zaruba.
  5. Marko Radomirović iz Stojšića (iz Slovca).

Ovo su dole Kedićeve buljukbaše. (Milića Kedića, koga je Fočić Mehmed-aga namesto Ilije Birčanina oknežio, i koji pogibe više Srebrnice, preko Drine na Pribićevcu, na junačkom jurišu na turski šanac na kapiji, i po osnoveniju turskoga šanca umre 1809. godine, aprila oko 25. dne. Posle Milića sin njegov Dimitrije, vojvoda od Karađorđa potvrđen).

  1. Jovan Bobovac Simić iz Bobove.
  2. Krsman Pirga iz Rebelja.
  3. Stevan N. iz Miličinice.
  4. Ranko Mišković iz Lelića.
  5. Maksim Filipović iz Bukovice. Ovaj Maksim pogibe na Zasavici, septembra 1813.

U valjevskoj nahiji bio je stric Jakov i ja, vojvode: Jefrem, Grbović Milovan, posle brat mu Radovan V., iz Martišića, Kedić Milić iz Suvodanja, koji je poginuo u Bosni, Petar Moler iz Babine Luke, Kara-Marko Vasić, vojvoda račanski iz Osata, ali je sedeo u Valjevu, posle moj brat Sima vojvoda, poginuo na Dublju, julija 13. 1815.

Sve su ove buljukbaše i vojvode hrabro vojevali protiv Turaka i nije nijedan svoje područnike udručavao, i mi smo buljukbaše kapetanima, a njihove srezove kumpanijama za bolje kod naroda uvaženije zvali od 1804. do 1811. goda, a u 1811. januarija 1, kada Sonet novo ureždenije i raspoloženije u voinstvu i vojevanju uredi, dođoše svakome vojvodi vojvodske, a buljukbašama kapetanske diplome. Dođe i meni vojvodska diploma za koju nisam toliko mario. Mislim: kad sam mogao od 1804. do 1811. godine sa vladičinom sinđelijom vojevati, zašto i sad ne mogu,3 al’ veće sam zaplivao, valja plivati. (Molio sam vrhov[nog] vožda da dade mome bratu Simi komandu, ako mu je volja, a da mene ostavi na miru, no to mi se ne uvaži. Naći ćete u mojim pismima voždov odgovor).

Mladen Milovanović postade popečitelj vojske, Jakov Nenadović vnutarnjih dela, i proči proče, da se njih dvojica svakog za svoju struku pitaju. Mnogi ljudi posumnjaše da se Karađorđu oduzima vlast, na koga su se bili naučili, dobri ga slušati, a zli ga se i nepokorni bojati, i veće se moglo primetiti, hotja i malo, od mlađih starijim neko i nepovinenije bivati. (Jerbo je sa diplomama došlo i nastavlenije koliko vojvoda, koliko kapetan sme udariti najkrivljem čoveku štapa; pređe li koji meru, taj će pod strogi odgovor doći). A do toga vremena kada je god i kome mlađemu stariji zapretio da će ga opisati i Karađorđu poslati u Topolu, već ti taj se nije smeo protiviti, i sam ga je glas Karađorđev strašio i u poslušanije dovodio, a zapretiti mu vojenim popečiteljem Mladenom M[ilovanovićem] toliko čini kao devetim u plugu, jerbo se Mladena niko ne boji. Vi ćete, deco, reći: ta to je dobro za Karađorđa, neka se vojeni popečitelj stara, tako je u svakom carstvu, a Karađorđe, gospodar nad svima, neka rahat bude. Ta to ja vrlo dobro znam da je tako u svakoj državi i kraljevini, i to vrlo je dobro i u svome redu da ima glavnokomandujušči nad vojskom, a državnici ili vladatelji sede u svojim dvorovima bez velike brige, i ako bi koji princ a makar i kralj došao u vojsku, on podleži glavnokomandujuščemu, kao i drugi oficiri, i gleda gotova posla. Ali vi pitajte koga hoćete je li Mladen mogao zameniti Karađorđevo ime u tako vreme. Ja kažem da nije mogao, a ako je mogao, zašto nije zamenio, jerbo kada je Karađorđe prešao u Nemačku, u Mladenovoj ruci bila je sva istočna i južna Srbija i vojska (krome našega gornjega kraja).

Ja svu onu uredbu odobravam, ali pitam koji bolje znadu, je li u ono vreme jošte za nas probitačna biti mogla da kada Karađorđe u koju vojsku dođe, da se po tuđoj sistemi vlada, a ne po svojoj staroj, kada je Srbiju rasprostranjivao. Čudna je to stvar! Smisliti i suditi valja. — Opet velite: a kako u drugim državama svuda tako biva? — Opet ja to ne kudim, ali baška onda naša Srbija, baška kraljevine, jerbo svakom kralju, od šukundeda pak i od oca, ostala vojska uredna, oficiri učeni i gotovi, a kralj na astalu potpiše rat ili mir, da se bije ili da se ne bije. Ali nije takva vojska uredna i gotova ostala od dede i od oca Karađorđu, niti [ju] je perom i mastilom sastavio, no on obuo opanke, dva pištolja za pojas, dugu pušku u ruke, pak napred juriš na Turke, idi ga ti ili koji drugi ostani ako smeš ostragu! — Premda je ovde i politika svoju nameru imala, opet se meni čini da je Đoka svoju sistemu i plan od 1804. godine u punoj meri držao, da bi sasvim drugo bilo u 1813. letu.

A zar bi Veljko poginuo onde, da su poslušali Karađorđa da se u Negotin ne zatvara, no da svu Krajinu opuste, žene i decu istoku u Porečku reku i u Majdanpek, u onake planine, štono reknu, neprohodime i nepobedime. Skoro sam video planine kakve su: od Požarevca do Majdanpeka 6 sati, od Majdanpeka do Poreča 6 sati, od Poreča do Brze Palanke 6 sati. Te su planine vrletne i visoke, dok na jedno brdo iziđeš — sat, dok u potok siđeš — sat, pa opet tako. Putovi su bili na zavojščicu uzani da sve mora konj za konjem ići, a retko da dva zajedno mogu ići, a bukvići oko puta česti kao konoplje, ništa ne vidiš osim neba nad sobom. I kad bi[smo] Turke u onake tesne bogaze i busije napustili, da ne biješ puškama ako žališ baruta, no čakljama što se lađe od brega odbijaju koga bi hoteo Turčina da biraš zakačiti, uvući u bukvik i klati. Obići te ne mogu da bi 6 sati obilazio, da ti s leđa dođe. Ovo sam video, ali mi je g. Ćosa4 kazivao da su ove planine doprle do blizo Deligrada, i da su, idući popreko na jug od Dunava ka Deligradu, široke 40 i više sati, i da se ne mogu za 140 sati obići unaokolo, i da su vrletnije i tešnji i mučniji putovi nego što sam ja video. A u Majdanpeku velika reka voda i prostrana ravan, a tako porečka reka, gdi bi deset nahija sa svom stokom smestiti se moglo, a tako strašne planine okolo, i da se od Dunava i Brze Palanke pak do blizo Deligrada samo na pet mesta kroz najtešnje putove i busije gdi ide konj za konjem i čovek za čovekom u te planine ući može i nigde više. Ja sam samo putem prošao (premda je knez Miloš sada načinio širok put), ali sam poznao kako je bilo i mislim da se na Kavkazu, gdi se Šamil-paša sa Rusima toliko godina bije, nije bolja zgoda za obranu nego naše porečke planine, ili srpski Kavkaz — kako ja sebi predstavljam. — Tako je Karađorđe zapovedao da se u te planine narod satera, i da se krajem planina čuvaju onakvi tvrdi bogazi, a suviše što bude vojske da se digne k Deligradu, i da se Negotin i sva ravan i polja prazna ostave, a Veljko, kako je s konjicima junak da se svagda u polju sa bećarima nalazi i da na Turke s leđa i ispreka, kako zgodu vidi, napada itd.

A ako se sumnjate da je tako Karađorđe zapovedao, naći ćete među mojim pismima njegova pisma, da malo u kom strožajše ne nalaže mi da narod i stoku od granice i iz ravni u najvrletnije planine najpre i najpre kako se Turci granici prikuče uklonimo, koje smo mi to i činili. A tako je svakom zapovedao. Zato velim da se Đokina svaka i svuda zapovest nije slušala, ne znam zašto, ili je nečiji interes ili je nečija sujetna i bespolezna slava.

Hajde malo i o Negotinu da vam pripovedam moje primečanije (dok se kakav dobar i vešt planista nađe i opiše ga). Negotin je u ravni pod brdom velikih šuma i planina, od njega je sve ravno polje do Vidika. Između Negotina i naših brda i planina jedna bara, treset, kao polumesec oko šanca opasala, otkuda bi naša vojska u indat došla. Turci došli od Vidina, što je suvo polje uhvatili i topovima tukli. Naši da su i hoteli izići, valjalo bi ili na baru da se dave, ili kroz Turke. Hteli su jedno ili drugo, ali Veljko nije dopustio. Po mome mnjeniju da onde nije ni gradio ni u nakoj nezgodi šanac i ljude zatvarao, vrlo bi dobro učinio, no da je ovamo preko bare gdigode do planine gdi ga ne bi mogli Turci opkoliti, ili Brzu Palanku bolje utvrdio. Onde nikad ja ne bih šanac gradio, i kad ne bi Turci nikad imali topova. Kada je Veljko poginuo, a već i baruta nestalo, onda vojska nagrne na onu baru, onde su svi hatovi i drugi konji ostali u bari i ljudi se mnogo podavilo. Po mome mnjeniju, treba šanac graditi otkuda mi lako može doći pomoć, ili u krajnjoj nuždi da bih se imao kuda izmaći u bolju zgodu, a da neprijatelj ne opazi. No tu je tako: ili kroz celi tabor (turski), i ginuti, ili preko one strašne bare, i topiti se.

Pitate: a kad niste imali nikakve opštenarodne kase, kako ste vojsku hranili? — i jeste li imali sudove? — Eto kako, dogovorili smo se i zapovedili i svaki kmet u svom selu naredio sve na sedam vojnika po dva konja sa sedlom ili samarom, i to koji nije sposoban za boja. Kad pođu vojnici svaki u torbi ponese na leđima gotova hleba, što mu može za dva, za tri dana biti dosta (ako ga imao ko umesiti i ispeći), a komordžija veće zna koje su njegovih 7 momaka za kojima će on nositi, zađe od kuće do kuće, zakaže: u ovaj i ovaj dan donesite mojoj kući ko što imate vojniku slati. Onda otac, brat ili žena, ili drugi iz kuće, donesu sedam oka brašna, ako nema pšenice, a ono kukuruzno, košulje, gra, malo soli, mrkog luka, prasa, alme, i suva mesa ako ima, ako li ne ima ništa, a ono mora biti brašna i malo soli. Ako brašna nema svoga, a ono kućani u koga ima uzmu na rad i posle gazdi odargatuju — ele će vojniku poslati, i košulje donesu — i iskupe, a komordžija sve natovari pak za vojskom, gdi ih stigne, sa njima zajedno ide i nosi. Katkad, ako na konju nije teško, a on svojih vojnika i gunjeve i haljine natovari, te im umor pomalo olakšava, a onaj drugi što je komordžija ostao, kad već vreme zna kad će u vojnika otprilike hrane nestati, i on zađe od kuće do kuće, zakaže te mu od onih sedam vojnika kojima će on da nosi i da prvoga komordžiju izmeni, ko šta ima podonose mu kući, a i on natovari, pak k vojsci. Neki sretnu staroga komordžiju u putu, na blizo vojske; a neki zateknu ga kod vojnika, i tu se razmene, stari ode a novi ostane, ali svagda po jedan komordžija kod vojske nalazi se, ako bi kuda pomarširali da uz vojsku hranu nose. I kad se vojska pobije, onda komordžije čuvaju (malo dalje) hranu, haljine i gunjeve, i ako se kakav rani na boju, oni ga natovare na konja, odnesu ga ili kući ili gdi znadu da ima velčer koji zna lečiti ranu. Tako i velika sela, makar bilo po sto vojnika, na svakih sedam momaka po dva komordžije, kako sam gore kazao, da se ove dve komordžije po na svojih 7 momaka menjaju, i za život ne sme komordžija faliti, no mora na rok doneti. Ako bi se kakav slučaj trefio, i komordžija ne dođe, a oni njegovi vojnici od družine uzimaju u zajam, i kad im komora dođe, vraćaju jedan drugome, ele, dok ima u jednoga hleba, neće gladovati, no dele bratinski, makar da mu i nije seljak.

Pitate: kako ste vi starešine koji ste momke vodili, sebe i momke hranili? — Isto tako kakogode i drugi vojnici, od svojih kuća nosili hlebac i smok. Naći ćete u mojim pismima tefteriće, cedulje, po koliko su mi od kuće beli za mene, po koliko za momke somuna ili hlebova slali, soli, luka, pomalo zejtina i sirćeta (za cikorie salatu, jerbo je svuda ima), kupusa itd. A kad mi ne dođe moja komora, ja u vojnika uzajmim, pa bila proja, bila pogača, tamo je svašta slatko. — Treba i to da znate da u najprvom vostaniju protiv Turaka, u 1804, februara, sve su starešine i buljubaše postale od najimućnijih Srba, koji je bio knez ili trgovac, ili pop ili kmet, ili onako imućan, koji je imao dobru baštinu, zadrugu, dosta stoke, vodenice i druge prihode, koje smo zvali gazdama. Premda nije velikoga bogatstva mnogo bilo, ali opet pobolji od drugih, koji su mogli povesti o svojoj hrani po dva, po deset i po dvadeset momaka, i otmenom momku puške ili štogod za otličije pokloniti. A sve smo momke uzimali, što smo zvali upisnici, od dobrih familija, zadruge i najbogatijih kuća, koji su mogli sebi konja, puške, momačke haljine od svojih kuća dobivati, (krome hrane, kad smo na vojsci, kako dođemo kućama raspustimo, i oni odu kućama, pak na izmenu dolaze koliko nam trebaju) i koji se rani na boju vidarinu platiti. — I to treba da znate: kad dođe vojnik od kuće na vojsku, onda otac dade mu ako ima pomalo troška, ako nema, a ono mati, ili sestra, ili žena otkine s kape ili podbradnika makar po dva cvancika te mu dadu i ponese, ako mu dođe do nužde da potroši, ako li ne bude nužde, a on opet donese ženi ili sestri.

Mi kako smo Turke iz Valjeva isterali, ostalo je turskih vodenica, kako u Valjevu, tako i po nahiji dosta. Odmah smo podelili: uzeli smo jednu vodenicu našoj kući (jerbo ja i stric Jakov i braća nismo bili podeljeni), jednu smo dali Grboviću, jednu Kediću, jednu Peji knezu, a druge svaku sve na dva buljukbaše po jednu vodenicu u ortakluk podelili, te su svaki držali od 1804. do 1809. god[ine] bez nikakve komu plate, a u 1809. praviteljstvo kako druga dobra turska, tako i vodenice isprodava, no smo mi svi svaki svoju vodenicu isplaćivali i u kasu narodnju novce položili.

Pitate: jesmo li imali sudove? — Kakvo je opet to pitanje! — Ta po tri hajduka u planini pak opet zna im se stariji. Mi kako smo se počeli spremati na Vračar, odmah smo u početku maja (1804) učinili skupštinu od hiljade ljudi i popova. Ja sam imao Kormčiju, iz nje izvadio nekoliko paragrafa Justi[ni]janovih, i Mojsijevih zakona, kad ukrade jagnje, vola, konja, da plati dvoje i štapov, ko otme devojku, koji vojnik uteče iz vojske, sa straže i tako dalje, do 15—20 punktova. Pročitam skupštini, i sva poviče: „Tako, tako neka nam se sudi, i da hatera i globe nema.“ Manje krivice ostavismo na čistu sovest sudijama, i po običaju našem, a što baš ne mogu, neka nam na Vračar šalju. I to ćete vi reći: ta ti su zakoni vrlo žestoki. Ta i Mojsej nije bio budala, no je pravio zakone prema svome ondašnjem narodu. Izaberemo za sudije Petra Čitaka iz Mušića (i to ćete može biti naći u mojim pismima) i Jovana N. iz Rabasa. Damo im 3 pandura da načine u Kličevcu, u nemačkom šancu, kolebe i haps, da uzmu jednog popa od brankovičke crkve za pisara, jerbo ih onde ima četiri popa. Posle dođe nam iz Kupinova Sava, bivši skoro šabački vladika, a za njim iz Austrije dođe Petar Novaković iz Oseka, dobar u magistratu sekretar, koji je iz knjige nemačke kazivao kako se barut (kuva) i tuče, mogli smo za dan po trideset oka baruta u Valjevu najboljega zgotoviti, ali mučno bilo šalitre dobiti, i opasno da se ne zapali kuvati. —

I členovi su magistrata od svojih kuća izdržavali se. Posle dve-tri godine porezivali smo po nahiji na dva člena po 35 duk[ata] ces[arskih], jedno goveče i 500 oka žita na godinu. Pitate kako će dva čoveka u sudu biti? — Opet oni! — a zar nije sekretar čovek i u onako vreme, ili je on bez duše, te neće pravo reći. Ta, deco, nužda zakon menja, bolje je išta nego ništa.

Napomene

  1. U pečatanom 1861. godine Protokolu pisama P. M. N. o ratovanju kraj Drine nalazi se i to pismo, pečatano na str. 159. (Lj. P. N.)
  2. Tako je on zvao svoju zbirku sačuvanih pisama i dokumenata, jer govoraše: da se najradije po toj baštini šeta. Sva ta akta podelio je on u dve velike sveske. Prvu svesku, u kojoj su pisma od 1790. do 1815. zvao je „stara baštica“, a drugu svesku zvao je „nova baštica“. (Lj. P. N)
  3. Ja tvrdo držim da je on ovo nekoliko reči protivu vojvodske diplome rekao u odbranu svoga sveštenog čina. On je dotle išao po narodnom poslu u Peterburg i Beč, bio je predsednik Saveta, predvodio vojsku na Šapcu, kraj Drine, na Vračaru i po drugim mestima, ali to je sve činio kao sveštenik, kao prota. Sada pak — 1811. godine — učinilo mu se da vojvodska diploma uništava njegovu sinđeliju i sveštenički čin, koji mu je bio miliji od sviju drugih činova, i koji čin do groba je poštovao više nego druge svetske činove. (Lj. P. N.)
  4. Ovo je po svoj prilici pisao oko 1848. godine, koje je godine prošao kroz rečene krajeve sa g. Stev. Stojanovićem, tadašnjim savetnikom, kao deputacija od strane Saveta da pozdrave na granici knjaza, koji se vraćao iz Kazanluka, gde je išao na sastanak sultanu. (Lj. P. N.)

Стране: 1 2

više objava