Ličnost Mihaila Petrovića

Ličnost Mihaila Petrovića / Milutin Milanković ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Poglavlje 1
2. Poglavlje 2
3. Poglavlje 3
4. Poglavlje 4
5. Poglavlje 5
6. Poglavlje 6
7. Poglavlje 7
8. Poglavlje 8
9. Poglavlje 9
10. Poglavlje 10
11. Poglavlje 11
12. Poglavlje 12
13. Poglavlje 13
14. Poglavlje 14
15. Poglavlje 15
16. Poglavlje 16
17. Poglavlje 17
18. Poglavlje 18

Poglavlje 1

Moje najranije uspomene o Mihailu Petroviću stare su pola veka. To je bilo 1895. godine kada sam prvi put o njemu čuo. Ja sam tada učio poslednji, sedmi, razred osečke realke i u njemu sfernu trigonometriju i osnove sferne astronomije. Po savetu svog profesora Vladimira Varićaka, nabavio sam udžbenik toga predmeta što ga je napisao profesor beogradske Velike škole Dimitrije Nešić. To je bila, posle Ojlerove Algebre, druga po redu knjiga moje matematičke biblioteke, i ona zauzima u njoj još i danas to počasno mesto. Služio sam se njome vrlo rado i uživao u jasnoći stila kojim je napisana, u njenom lepom srpskom jeziku i u njenoj ćirilici. Tada mi jednog dana reče Varićak da je pisac te knjige postao ministar prosvete, a da je na njegovo mesto na Velikoj školi došao za redovnog profesora matematike jedan mlad čovek koji tek što je navršio svoju dvadeset šestu godinu, a zove se Mihailo Petrović. Živo se zainteresovah za tu ličnost, jer sam i ja gajio u srcu nadu da postanem jednom profesor univerziteta, a Varićak mi pričaše:

„Petrović je svršio prirodno-matematički otsek Velike škole a zatim otišao na studije u Pariz, gde je bio primljen za pitomca „Ekol normal siperier“. To je, rangom, najviši vaspitni zavod u Parizu. Za vreme svoga školovanja u njemu, Petrović je na pariskom univerzitetu, Sorboni, dobio lisans matematičkih i lisans fizičkih nauka i doktorat matematičkih nauka. Njegova doktorska teza otskočila je daleko iznad svih pa i najboljih takvih teza, a jednu njegovu raspravu objavila je i Francuska akademija. Tako se Petrović vratio sa svojih studija kao naučnik velikoga stila i kao takav je dočekan i primljen od nastavnika Velike škole.“

Godinu dana iza toga otišao je Varićak u Zagreb, a ja u Beč; on je postao profesor matematike Zagrebačkog univerziteta, a ja student tehnike. Ostao sam s njime, prepiskom, u vezi i posećivao ga s vremena na vreme. Kada ga 1897. godine posetih, pričaše mi on kako su Petrovićevi radovi našli veliko priznanje u naučnom svetu. Glavni rezultat njegove teze ušao je, pod imenom Petrovićeve teoreme, u udžbenike više matematike i postao polaznom tačkom istraživanja i drugih naučnika. Francuska akademija objavila je već desetak njegovih saopštenja, a i drugi svetski naučni časopisi isto toliko; on je naučnik svetskog glasa.

Onda nisam bio u stanju da razumem sadržinu Petrovićevih radova koje sam potražio u biblioteci Bečke tehnike, no toliko sam ipak shvatio da je on bio naš prvi gol, pogodak na svetskoj utakmici. Živo sam želeo da ga upoznam, ali mi se zato nije pružila prilika, a i ustručavao sam se da, neokvalifikovan, stupim pred čoveka toliko slavnog kao što je on bio. Tek kad svrših svoje studije i postadoh doktor tehničkih nauka, ja se, prilikom jednog kratkog boravka u Beogradu, u prvim danima godine 1905, odlučih da ga posetim. Potražih ga u zgradi tadanje Velike škole koju sada zovemo starom zgradom Univerziteta. Kad uđoh u nju, obratih se njenom portiru, domaćinu, ovim rečima: „Molim vas, da li je tu gospodin doktor Mihailo Petrović, i mogu li s njime govoriti?“

Domaćin, jedan stari čičica, pogleda me kao da sam ga oslovio na kineskom jeziku. Ja ponovih pitanje štogod sam jasnije mogao. On me premeri od glave do pete, pa reče:

„Ne poznajem!“

— „Kako da ne poznajete?“ uzviknuh, „našeg slavnog matematičara, poznatog u celom svetu!“

On se tada priseti:

— „Jes’, jes’, to je naš Mika! — Sad ću da vidim!“

Pa se okrete drugom jednom služitelju koji je stajao blizu stepenica: „Žiko, bogati, trkni gore i vidi da li je tu Mika!“

Posle nekoliko trenutaka pojavi se taj služitelj na srednjem kraku stepenica i viknu nam odatle: „Tu je Mika!“

Popeh se gore u Petrovićevu sobu, gde me on prijateljski dočeka, mi se upoznasmo i stupismo u razmenu naših naučnih publikacija. No onaj, za moja shvatanja prekomerno familijarni, odnos između profesora i služitelja Velike škole postade mi razumljiv tek pet godina docnije.

Poglavlje 2

Iz Velike škole razvio se u toku 1905 godine Beogradski univerzitet sa svoja tri fakulteta. Juna meseca 1909 odluči njegov Filozofski fakultet, a na predlog Mihaila Petrovića i Jovana Cvijića, da me pozove za vanrednog profesora primenjene matematike. Odazvah se tom pozivu, pa kad mi bi javljeno da je 9 septembra ukaz o mom postavljenju potpisan, krenuh 1 oktobra iz Beča, gde sam dotle bio šef-inženjer jednog velikog preduzeća, na stalan boravak u Beograd.

Na taj način sam postao, po struci, najbliži kolega Petrovićev. Onda sam od njega doznao da je on odrastao u onoj staroj zgradi Univerziteta. U nju je ušao kad mu beše deset godina, jer se u toj zgradi nalazila tada i gimnazija koju je tu svršio; tu se nalazila i Velika škola u kojoj je bio đak, a odmah posle dovršenih studija u Parizu postao njen redovni profesor da bi, onoga dana kada je Velika škola bila ukinuta, sa još sedmoricom kolega, bio postavljen za profesora Univerziteta. U toj zgradi, sa prekidom studija i svetskog rata, Petrović je proveo ceo svoj život. Nije čudo da su ga u toj zgradi zvali svi njegovim skraćenim krsnim imenom. Tako ću ga i ja ovde zvati.

Kad sam došao u Beograd, bili smo Petrović i ja jedini predstavnici matematičkih nauka na Filozofskom fakultetu. On je držao katedru teorijske matematike, a ja primenjene matematike koja je obuhvatala racionalnu mehaniku, teorijsku fiziku i nebesku mehaniku. Imali smo jednu istu slušaonicu sa velikom tablom i jednu zajedničku profesorsku sobu, zvanu Matematički seminar, jer je u njoj bila smeštena i biblioteka matematičkih nauka. To beše, u stvari, malo sopče koje smo delili i sa profesorom matematike na Tehničkom fakultetu Bogdanom Gavrilovićem, našim starijim kolegom i prijateljem.

Rado se sećam tog prvog doba svoje profesorske karijere i iskrene ljubavi kojom su me njih dvojica predusreli i koja je ostala nepomućena celog našeg života. Zavoleo sam i ono malo sopče sa njegovim crno obojenim policama punim knjiga. Strani matematički časopisi bili su tu odlično zastupljeni, neki od njih, kao „Kreleov žurnal“ i „Akta matematika“ svojim kompletima. U tom uskom sopčetu bilo je široko polje za naučni rad, i ja sam u njemu provodio svako po podne. No sa Mikom sam se prve godine svoga profesorovanja tu retko viđao. On je predavao u poslednja tri, a ja u prva tri sedmična dana od 10 pre podne do 12 časova. On je ustajao svakog dana u tri sata izjutra i radio do osam, devet sati na svojoj „Matematičkoj fenomenologiji“, svom najvećem delu; onda bi polazio na predavanja ili u varoš; posle podne posećivao je svoje ribare. Ja sam, sem kad nisam morao držati predavanje, do podne prespavao, radio po podne u Seminaru na svojim naučnim raspravama, a posle večere spremao svoja predavanja pa legao u krevet otprilike u ono doba kad je Mika iz njega ustajao. Tako smo u ono doba nas dvojica živeli kao dva antipoda.

No on me je posećivao katkad pred veče u Seminaru, obično radi toga da me pozove kući na večeru. To je bivalo redovno onda kada bi njegovi ribari ulovili kakvo izvanredno parče. U takvom slučaju bio je Mika i domaćin i kuvar. On je iz ulovljene jesetre svojeručno vadio ajvar, prerađivao drvenim noževima i začinjavao ga. On bi velikog smuđa, pre no što bi ga metnuo na vatru, očistio, zavio u čist ubrus i zatrpao u debeli sneg da onde preko noći premrzne, jer je tek onda mogao da odgovori kulinarnim zahtevima Mikinim. Jedanput me je počastio večerom od nekoliko različitih jela koja su bila izvanredna, no ne mogah pogoditi od čega su bila spravljena, da li od ribe ili od kakvog drugog stvora. Cela ta večera beše spremljena od iznutrica jednog ogromnog soma.

Dolazeći tako često kao gost u Mikin dom, imao sam prilike da izbliže upoznam njegovu rodbinu i prilike u kojima je odrastao i živeo. On se rodio godine 1868, poslednjih dana druge vlade Mihaila Obrenovića, po kome je, valjda, dobio i ime. Njegov otac beše sveštenik i profesor Bogoslovije; umro je mlad, pa je Mika, pored majke, sa braćom i sestrom, odrastao u kući svoga dede po majci, Novice Lazarevića, protojereja beogradske Saborne crkve. I Mikina braća su mlada pomrla, a sestra Mara se udala za Živojina Perića, profesora Pravnog fakulteta Velike škole i kasnijeg Univerziteta beogradskog.

Dedina kuća, u kojoj je Mika proveo svoje detinjstvo i mladost, nalazila se u starom, srpskom kraju Beograda, blizu Varoš-kapije, dvorca kneginje Ljubice i Saborne crkve, uz zgradu stare Mitropolije, a sadašnje Patrijaršije. Ležala je baš na samoj ivici savskog brega i, sa te visine, gledala na Savu i na Dunav, na one dve reke na kojima je, kao što ćemo čuti, Mika proveo mnoge dane svoga života. Kada sam se preselio u Beograd, ta kuća se baš rušila da bi se, na mesto nje, sazidala nova, udobnija zgrada za stanovanje u kojoj je Mika proveo ostatak svog života i u kojoj je i umro.

Sa bolom u duši gledao je naš Mika kako pijuci ruše stari dedovski dom, ali se morao pokoriti želji ostalih članova svoje porodice, majke, sestre i zeta, sa kojima je živeo u zajednici. Pri zidanju nove kuće bivalo je često razmimoilaženja u mišljenjima o tome kako da se ona sazida i opremi, pa sam i ja bio pozivan na te familijarne savete. Tom prilikom sam upoznao jednu interesantnu crtu Mikinog karaktera: on je uživao u starom primitivnom i patrijarhalnom načinu života, a iz dna duše mrzeo sve što je novo i moderno. Pa kao što, valjda nikad u životu, nije obukao frak, smoking ili redengot, niti metnuo na glavu cilindar, tako se energično odupro da se njegova soba patoše parketom i snabde savremenim nameštajem i konforom; samo u jednostavno opremljenoj sobi osećao se on kod svoje kuće. A kada mu arhitekta pokaza nacrt za lepo izrađena ulazna vrata za kuću, Mika stavi zahtev da se na tim vratima, mesto svakog drugog ukrasa, izreže reljef šarana. To je i učinjeno.

Poglavlje 3

Još prve zime moga boravka u Beogradu uveo me je Mika, kao gosta, i vodio na sve priredbe svoga društva „Suz“. On je u mladim godinama sa svojim vršnjacima osnovao to veselo društvo, poznato u predratnom Beogradu po svojim terevenkama. Na njima je Mika, praćen orkestrom svoje družine, svirao na violini ritmičke melodije naših Cigana, a njegov prisni drug Jelenko Mihailović čitao je, za vreme pauza te muzike, razne, ozbiljno zamišljene, a smešno ispale oglase pojedinaca po beogradskim dnevnim listovima, prikupljane od suzovaca u toku triju i više decenija. Pri čitanju tih oglasa, krivilo se celo društvo od smeha.

Na tim sastancima se valjano jelo i pilo, i u tom delu programa sam i ja aktivno učestvovao. Servirala se nedostižna riblja čorba koja je donošena u dvoranu sastanka u ogromnom bakarnom kotlu u kome je skuvana, a iza toga dolazio je obično pržen šaran, toliko ogroman, da bi se od njega prejelo celo društvo.

Tako sam se prve godine svoga boravka u Beogradu sastajao sa Mikom češće pri čaši i činiji no pri knjizi i hartiji. No ono što nas je najviše vezivalo jednog za drugog i vodilo na putu kroz život bila je naša velika ljubav za naukom. U naučnom radu smo obojica najviše uživali; inače su naše naklonosti bile sasvim različite.

Poglavlje 4

Druga velika ljubav Mikina bila je ribolov. O tome kako je postao profesionalan ribar ispričao mi je kad smo govorili o njegovom boravku i studijama u Parizu.

„Bilo mi je dvadeset dve godine“, pričaše mi on, „kad sam, svršivši Prirodno matematički otsek naše stare Velike škole, pošao u Pariz. To je bio moj prvi veći put. Pratio me moj deda Novica koji nije znao ni reči stranoga jezika, a ja sam tek natucao francuski. Pa ipak se nekako progurasmo, i ja bejah primljen za internog pitomca „Ekol normal siperier“.

I on mi pričaše o svom životu i radu u toj školi, o slavnoj plejadi tadanjih francuskih naučnika: Ermita, Darbua, Pikara, Poenkarea, Penlevea, Apela i Businska.

Kada mi je to sve ispričao, ja se začudih: „Dakle, uspeli ste da za četiri godine svršite svoje školovanje, položite doktorat i vratite se u Beograd kao gotov naučnik. Kako vam je to pošlo za rukom?“

— „Pa šta se čudite, kolega — Vi bar znate da je matematika najlakša od svih nauka; ona ne opterećava memoriju, nego traži samo zdrav razum“.

— „Ali je treba svariti!“

— „Mlad razum, gladan nauke, lako je svaruje. Pa eto i vi, kao što vidim, svariste ubrzo celu seriju naučnih dela, a ne pokvariste stomak“.

— „Ja moram da svarim ceo taj jelovnik, jer me moja škola nije tako dobro pripremila za ovaj naš poziv kao vaša. Ovde, u tišini male varoši i ovog maleckog sopčeta, ide to vrlo lako — ali u Parizu ne bi to tako brzo išlo“.

— „A što?“

— „Što bi me onde, sem nauke, zanimale i mnoge druge stvari, muzeji, pozorišta i druge znamenitosti“.

— „Te se znamenitosti pregledaju za nekoliko dana“.

— „A pozorišta?“

— „Ja, pravo da vam kažem, nemam nikakva smisla za proizvode pesničke uobrazilje“.

— „Kako to?“ začudih se ja.

— „Sve je to neprirodno, preterano i nema veze sa pravom stvarnošću“.

— „No vi volite muziku!“

— „Samo narodnu, bolje reći cigansku“.

Ja nastavih da ga dalje ispitujem: „I onda, znate kako je, ne pravimo se bolji no što jesmo: svaki mlad čovek željan je i ljubavnih avantura, pa utroši u njih najveći deo svoga vremena“.

„Ja, vala, u to ne utroših ni deseti deo jedne sekunde“.

— „Pa dobro, kolega, u čemu ste provodili slobodne časove kad ste bili u Parizu?“

— „U šetnjama po okolini“.

— „Posećujući njene divne šume, parkove, dvorce?“

— „Ne. Ja sam se šetao i vrzmao uvek pored Sene, gledao kako se onde lovi riba i maštao o tom kako ću, kad svršim školu i vratim se u Beograd, postati profesionalan ribar. Ja sam još kao đak u Beogradu izučio ribarski zanat i dobio majstorsko pismo; ono mi je milije no doktorska diploma“.

— „A, sad mi je tek jasno što vas vaši drugovi zovu majstorom!“

— „To sam uistini. — A zovu me i Mika — alas“.

I on mi ispriča kako je sakupio svoju ribarsku družinu i zakupljivao svake godine razne ribolove na Savi i Dunavu. Na njima je provodio veliki školski raspust, kada se sasvim posvećivao ribarskom zanatu. Jednoga leta, na primer, zakupio je na Dunavu u Kazanskoj Klisuri jedan vrtlog, stvoren podvodnim grebenom reke. Tu sâm Dunav ubacuje silnu ribu; zato se ribari otimaju za njega da ga zakupe, pa i za velike pare. Onoga leta je Mika u tome uspeo, ukotvio nad tim virom svoj veliki čamac i pomoću naročite mreže, koja je imala oblik velike vreće, vadio sa družinom iz vira ribu dan i noć.

On mi donese i pokaza veliku zbirku fotografija, uspomena iz njegovog ribarskog života. Na njima sam ga jedva prepoznao: u čizmama, sa visokom šubarom na glavi, pa i samim svojim držanjem, nije se tu ničim razlikovao od običnog profesionalnog ribara, alasa. On pretraži tu zbirku i nađe u njoj onu fotografiju koja je predstavljala ono o čemu mi je pričao.

— „Evo, pogledajte“, reče mi on, „ove jake motke što štrče iz čamca vertikalno u vis, a opterećene su na svom gornjem kraju teškim kamenima, to je alaska verthajmova brava njihove mreže. Kad one stoje ovako, u svom uspravnom položaju, onda je vrećasta mreža, spuštena u vodu, razjapljena i tako položena, da reka ubacuje u nju ribu. Na toj mreži pričvršćeni su, na deset raznih mesta, krajevi od deset pojačih kanapa; drugih deset krajeva drži naš ribar-stražar u rukama, obmotavši, svaki od njih, oko po jednog prsta svojih ruku. Tih deset kanapa su, tako reći, njegovi pipci; pomoću njih on tačno zna kakva je sve riba ušla u tu vreću“.

— „A ako je u vreću slučajno uplovila kakva klada?“

— „To se tačno raspoznaje po načinu trzanja. Kad stražar uvidi da mu je došlo vreme da se vreća zatvori, on ostalima dade znak ili ih vikom probudi, ako su pospali. Tada se u isti mah obore ove motke, i time je vrećasta mreža zatvorena, ona se zajedničkim snagama izvuče iz vode i ulovljena riba ubaci u čamac. Tako to ide bez prestanka dan i noć, a svi članovi družine, pa i ja, odmenjujemo se u ulozi stražara“.

Uzeh fotografiju ponovo u ruke. „Krasan predeo!“ rekoh, „jedan od najlepših što sam ga u prirodi svojim očima video. Svež vazduh i letnja hladovina. Možda bih i ja mogao onde, odmora radi, provesti koji dan — ali celo leto?“

— „Prođe kao kratak lep san!“ odgovori mi Mika.

Pitao sam se, ali njemu ne stavih to pitanje, kako je mogao da tolike dane provede u društvu nepismenih ribara, daleko od knjige i svog pravog poziva. — To sam, kao što ću još pričati, shvatio tek docnije.

— „Zimi sam“, nastavi Mika svoju priču, „zakupljivao ribolovne bare“.

— „Šta je to?“

— „Sad ću da vam ispričam. Kada se posle jesenjih kiša Dunav i Sava razliju pa, s nastupom zime, vrate opet u svoje korito, ostavljaju u svom plavnom terenu pojedinačne bare, pune riba. Tu ribu valja pohvatati pre no što se u proleće reka opet razlije i ribe u nju vrate. Ali se često dešava da se te bare za vreme zime pokriju debelim ledom. Onda valja taj led razlamati i ribu pohvatati. Opasan posao, jer čim kročiš na santu takvog razlomljenog leda, ona se pod tvojim teretom nakrivi, ti oklizneš po njenoj glatkoj strmoj površini, padneš u vodu, a ona se vrati ponovo u svoj horizontalni položaj i poklopi te“.

– „Ajaoj, naopako!“

— „Zato sam pronašao način kako da se ribe pohvataju iz bare, a da se njen ledeni pokrivač ne mora razbijati“.

– „Kako to?“

— „U ledu se izbuše nekoliko rupa kroz koje se ribarska mreža uvuče pod led i njome pohvataju sve ribe. Pokazaću vam prvom prilikom kako se to radi“.

— „Kako ste došli na tu ideju?“

— „Tako, što sam se do danas jedanaest puta davio u Savi ili Dunavu, i to obično u ledenoj vodi. Jedanput i sa princem Đorđem.“

— „Čitao sam o tome i u novinama, no voleo bih da o tome i od vas čujem nešto autentičnije“.

I on mi ispriča potanko kako se to desilo.

— „Bili ste“, rekoh mu ja, „u dvostrukoj smrtnoj opasnosti: da vas, malaksale, ne proguta Dunav, a kad se iz njega srećno spasoste, da ne dobijete zapaljenje pluća. Vi ste, majstore, sigurno odličan plivač“.

— „Ja ne umem da plivam; ne znam ni sam kako sam se dosad uvek nekako spasao.“

— „Šta kažete? — Alas Mika ne ume da pliva!“

On obori glavu i sleže ramenima. „Ne umem“.

— „Ja ću vas naučiti!“

— „E, kad biste bili tako ljubazni!“

Ja učinih, zaista, pokušaj da ga naučim plivati kada je idućeg leta došao na nekoliko dana k meni u goste u Dalj. Baš te godine dao sam po njegovim uputstvima sagraditi u Vukovaru vrlo zgodan čamac u kome sam za vreme letnjeg raspusta provodio sa svojim bratom svako do podne na Dunavu koji teče pored mog očinskog doma. Na drugoj obali Dunava pronađosmo izvanredno lep peščani sprud koji se sa obale blagim nagibom spuštao u reku. Onamo odvedoh svoga đaka Miku da ga naučim veštini plivanja. On uđe hrabro u vodu, ali samo do kolena. Kad mu rekoh da se tu u plićaku, ispruži po vodi da mu pokažem osnovne plivačke pokrete, on pokaza, iako zabrinuta lica, nameru da me posluša, no čim okvasi trbuh i grudi, on pobeže iz reke glavom bezobzira. Sav moj trud da ga u reku vratim ostao je bezuspešan. Od svih đaka koje sam u životu imao, Mika je bio najslabiji; a ja sam bio njegov najlošiji učitelj.

Poglavlje 5

Nije prošla godina dana od moga dolaska u Beograd, a Mika je, ustajući svakog jutra u tri sata, dovršio svoju „Matematičku fenomenologiju“. Delo je odštampano kao zasebno izdanje Srpske kraljevske akademije, na 774 strane velikog oktava. To je najveće Mikino delo. Prava je nesreća što je objavljeno na srpskom jeziku pa ostalo nepoznato stranim naučnicima. Ta se greška ne može popraviti, jer je za ovu trećinu veka od publikacije toga dela nauka daleko odmakla od stadijuma u kome se tada nalazila. Zato Mikino delo nije, kao što bi inače moglo, uticalo na njen razvitak.

Kada je Mikina „Fenomenologija“ izašla iz štampe, imala je ona svega dva ozbiljnija čitaoca, moga prethodnika na katedri primenjene matematike Kostu Stojanovića i mene. Zato sam neprestano navaljivao na Miku da izda svoje delo i na francuskom jeziku kojim je odlično vladao. No uto izbiše balkanski ratovi, a iza njih prvi svetski rat. Tek posle njega, dok se bavio još u Parizu, odluči se Mika da rezultate svog glavnog dela saopšti na francuskom jeziku. Nisu mi poznati razlozi koji su ga rukovodili da ih izloži u omanjoj knjizi, u popularnoj formi, bez primene matematičkog aparata. I to je bila greška, jer je za one čitaoce koji nisu upućeni u matematiku, ta knjiga ostala teško razumljiva, a za prave matematičare neugledna i neinteresantna; oni iz te knjige ne mogahu videti koliki je matematičarski duh i virtuoz bio naš Mika.

Od svoje prve naučne publikacije u godini 1892. pa do njegove „Fenomenologije“ u godini 1911, publikovao je Mika 73 manje rasprave, od kojih jedna, preteča njegove „Fenomenologije“, sa svojih 95 strana, čini, neku vrstu prelaza od rasprave ka naučnom delu. Posle godine 1911 vratio se Mika opet svom uobičajenom načinu naučne produkcije, pisanju rasprava; on ih je sipao kao iz rukava. Evo jednog primera kako su one postajale.

Jedno po podne dođe Mika iznenadno u Seminar.

— „Došao sam“, reče, „da isprobam jednu burgiju“.

– „Burgiju!“ začudih se ja, no on mi rastumači šta taj naziv u njegovom jeziku znači.

— „Usput, dok sam bio u varoši, pade mi iznenadno na pamet jedna ideja, bolje reći idejica, pomoću koje se, kao kakvom burgijom, može da izvuče poneki naučni rezultat. Dođoh da je ovde na hartiji oprobam“.

On priđe svom pisaćem stolu, stavi na nj parče hartije, primače stolicu, no ne sede na nju, nego se osloni samo svojim levim kolenom. U ono doba bio je već toliko dalekovid da nije mogao čitati iz normalne daljine. No kako se, po svom običaju ustručavao da se koristi tekovinama zapadne civilizacije i metne naočare na oči, radio je stojeći tako pored stola.

Posle pola sata, bacih, tražeći na polici jednu knjigu, slučajno pogled na Miku. On je stajao nepomično u svom zauzetom položaju, samo su mu se oči svetlucale kao u mačka koji vreba plen.

Ja produžih svoj posao, ali ga zadržah krišom u vidu. Odjednom spazih kako se on protrese, ispruži ruku, ispisa na hartiji nekoliko matematičkih obrazaca i reče glasno: „Može, može!“

On strpa hartiju u džep, oprosti se sa mnom i pođe hitnim korakom kući. Sutradan bila je Mikina rasprava gotova za štampu.

Prve tri godine moje profesorske službe u Beogradu prođoše mirno i bez velikih događaja. Ja sam za to vreme, ne propuštajući nijedan čas, ispredavao svoj trogodišnji kurs primenjene matematike i, spremajući ga, raširio znatno svoja vlastita znanja. Ona su me osposobila da uočim onaj veliki problem koji je postao glavni predmet i cilj svega mog kasnijeg naučnog rada. No taman sam taj rad ozbiljno otpočeo, buknu prvi balkanski rat.

Mika i ja pođosmo na svoju vojnu dužnost, no kako smo bili u raznim vojnim jedinicama, nismo se za vreme toga rata videli. Čim su vojne operacije toga rata bile, bitoljskom bitkom, sa uspehom završene, ja se vratih u Beograd, gde sam, sedeći u našem sopčetu, radio u tišini na svom velikom naučnom delu i osetio, u punoj meri, sve slasti takvog rada.

Mika se, koliko se sećam, vratio tek s proleća u Beograd. Nastanio se u kući svog prostranog i lepog vinograda na Topčiderskom Brdu. Tu se oduvek osećao vrlo dobro; onde je sve još izgledalo i stajalo onako kao u staro dobro doba, odande je Mika video i svoju Savu, uživao u samoći i radio neumorno. Onde sam ga s vremena na vreme posećivao i tu smo, sedeći u hladu starih stabala, provodili ugodne časove. Osećali smo se srećni u našem pozivu i što smo mu se mogli posvetiti daleko od svetske graje.

U našim razgovorima dođe reč i o onim naučnicima koji se najviše brinu o tom da im se glas što pre i što više pročuje.

„Budale!“ uzviknu Mika. „Iscrpljuju se u groznici da im se ime okači o veliko zvono, a ne znaju kako je slatko raditi bez te brige!“

Te reči Mikine urezale su se duboko u moju pamet, u njima sam uvideo pravi smisao naučnog rada koji čini čoveka srećnim.

Poglavlje 6

Srećni ishod i završetak balkanskih ratova proslavljan je u Beogradu cele iduće zime, one izmeću 1913 i 1914 godine. Nikada dotle nije se u Beogradu toliko veselilo, sviralo, igralo i pilo kao tada. I suzovci proslaviše te godine svoju slavu svetog Filimona na dotle neviđen način. Slučaj je hteo da je, baš tih dana, Mika sa svojim alasima ulovio soma nezapamćenih dimenzija. Taj džin od ribe donesen je živ i zdrav u Kolarčevu salu — onu predratnu — u kojoj se održavala suzovačka slava i smešten u veliki ribarski čamac između krupnog grumenja leda. Bio je toliko dugačak da mu je farka virila iz čamca. On je bio glavni zgoditak tombole koja je toga večera na zabavi održana.

Velika sala bila je puna gostiju, a iako ih je bilo koji su došli i u smokingu, Mika je ušao sa šubarom na glavi i čizmama na nogama; svirao je sa svojim orkestrom celu noć. Sećam se još da su na toj slavi i naši saveznički odnosi sa Grcima došli do lepog izražaja u divnom vinu sa ostrva Samosa kojim me je počastio jedan ministar, i koje je učinilo na mene jak utisak.

Ja sam, obuhvaćen onim opštim oduševljenjem, posećivao i ostale zabave koje su se te zime priređivale, i posledica toga bila je ta da sam se krajem školske godine oženio i pošao na svadbeno putovanje sa koga sam se vratio tek posle skoro pet godina. Pao sam na tom putovanju, iznenađen svetskim ratom, u austro-ugarsko ropstvo, no koje je — priznati moram — bilo vrlo čovečno. Iz njega sam se vratio marta meseca 1919 godine sa ženom, sinčićem od tri godine i gotovim manuskriptom svoga dela.

Miku nisam zatekao u Beogradu, on se još bavio u Parizu. Tu je publikovao baš te godine svoje delo o brojnim spektrima, delo puno originalnosti i matematičarske dovitljivosti. O predmetu kojim se to delo bavi, Mika je držao 1928 godine predavanja na pariskoj Sorboni i publikovao, iste te godine, ta svoja predavanja.

Upoređujući ta dela sa svojim, uvideo sam da smo se nas dvojica našli na dva razna kraja matematičkih nauka; on se definitivno nastanio u čistoj, teorijskoj matematici, a ja posvetio isključivo njenoj primeni na proučavanje pojava prirode. Miki je čista matematika bila cilj, a meni sredstvo. No to sve nije pomutilo naše prijateljske odnose nego ih, naprotiv, učvrstilo. Radeći na dva razna polja, između nas ne beše suparništva. A nagli razvitak našeg Univerziteta doveo je do toga da se razmak između naših grana nauke ispunio novim profesorima.

U novostvorenoj jugoslovenskoj državi broj slušalaca Beogradskog univerziteta se udesetostručio, a on sam se upotpunio sa tri nova fakulteta. Stvarane su mnogobrojne nove katedre, pridošli su mnogi profesori sa strane, naročito iz Rusije. Za kratko vreme imao je naš fakultet, mesto nas dvojice, osam nastavnika matematičkih disciplina, od kojih su petorica bili redovni profesori, koji su u lepoj raspodeli svojih struka zastupali u celosti te nauke.

Naš dotadanji Seminar, naše sopče, ne mogade dati utočišta tolikim nastavnicima, mi se preselismo u prostrani Matematički institut, raširismo i uvećasmo našu staru biblioteku tako da se moglo raditi na svima granama matematičkih nauka.

Radilo se zaista, vrlo mnogo. Naučnim raspravama punili smo „Glas“ naše Akademije i njena posebna izdanja, a kad i ova postadoše uska za naš naučni produktivitet, počesmo izdavati na stranom jeziku naše „Publikasion matematik“. Objavljivali smo svoje rasprave i u stranim časopisima; Mika je štampao svoja naučna dela na francuskom, a ja na nemačkom jeziku. To je bilo zlatno doba matematičkih nauka na našem Univerzitetu.

To je bilo, u još jednom pogledu, pravo zlatno doba; živeli smo u najvećoj slozi i ljubavi. Sastajali smo se skoro svakodnevno u našem Institutu i, u doba akademskih četvrti, pili kafu. No to je za našeg Miku bio suviše uzan program našeg drugarstva, on dođe na ideju da se, bar jedanput u mesecu, sastajemo na zajedničkim večerama koje po njemu, inicijatoru i aranžeru, dobiše naziv ribarskih večera, a i zbog toga što je na njima riblja čorba i pržena riba bila glavna tačka jelovnika. Kasnije smo te večere kombinovali sa prethodnim sastancima u Institutu na kojima smo referisali o svojim naučnim radovima.

Naše večernje sedeljke, koje su trajale do duboko u noć, održavane su po raznim beogradskim mehanama, prvoklasnim ne po nameštaju već po jelu i piću. I ovde je Mikin stručni sud bio uvek presudan.

Leti nas je pozivao Mika u svoj vinograd na večeru. Jednom takvom prilikom sročio sam, na putu za vinograd, šaljivu pesmu o našem majstoru, jedan galimatijas matematičkih i alaskih termina, čiji rogobatni stihovi dadoše oduška našem drugarskom raspoloženju prema domaćinu. On je bio duboko tronut i zatražio od mene da ih metnem na hartiju. Zato mogu to stihotvorenije i ovde da saopštim. U njemu su matematički termini, odnosno ribarski nazivi, naročito naznačeni da se bolje vidi kako su ispreturani. Nisam se usudio da ove stihove ispišem kao što se oni obično pišu, iz bojazni da ne bi slučajno privukli na sebe pažnju kakvog literata. Oni imaju ovaj tekst:

Od svih naših naučnika — Najjači je majstor Mika — Kad se tiče krkanluka — I matematičkih nauka,— Drugim rečima, gozbe, vina — I egzaktnih disciplina: — Kako li se roštilj žari, — Kako li se integrali, — Kako li se šaran prži, — Kako li se izvod vrši, — Kako li se kuva štuka, — Sve je to njegova struka. — Rukovanje meredova, — Konvergencija redova, — Sve probleme tomu slične — I funkcije eliptične, — On razume te poslove — I zato se majstor zove. — Što zagrize, on to skrka, — Bio problem, bila štuka.

On, ne mari za počasti, — Sem kada mu dođu s masti, — Jer je Mika alas pravi, — U nauci i na Savi. — Sitnu ribu on ne peca, — Ni bucova ni grgeča, — Već alovom hvata ribe, — Teoreme i sisteme — Njima puni barke, knjige.

Na bogatoj sofri Mike, — Pune knjige i kečige, — Ima uvek dobra vina, — Integralnih jednačina — I Razmaka i Spektara, — Soma, smuđa i ajvara, — Raznovrsnih fenomena, — Mezeluka, šunke, rena. — Tu hranimo svoju dušu — I kvasimo svoju gušu. — Što j’ za jelo, poješćemo! — Što j’ za piće popićemo! — Sve će lepo da se svari, — Al’ će još i naraštaji — Koji stignu kroz vekove — Hranit se sa sofre ove.

Poglavlje 7

Posle svetskog rata Mika nije prenebregao svoj ribarski zanat, već ga, naprotiv, proširio. Imao je svoju malu lađu „Karas“, potpunu ekipu alasa, veliki plac na Dunavu sa kućom i magazinom za ribarski alat i posao. No nije, kao pre, provodio u ribolovu mesece, već samo dane.

Jednoga dana dođe on posle podne u naš Matematički institut.

— „Danas smo imali“, poče on da mi priča, „bogat ribolov. Što smo ulovili, prodali smo na pijaci za trinaest hiljada dinara“.

— „Trinaest hiljada?“ začudih se ja.

On se prisloni uz peć da se ogreje i nastavi da mi priča.

— „Iznenada stegnula je zima, a ribe se sklanjaju u uvalama u dnu korita reke. Ja poznajem dobro sve te uvale na Savi pa zato skupih svoju družinu da ribu pohvatamo. To nam je pošlo odlično za rukom; sutra rano produžićemo taj posao“.

Sutra izjutra dođe Mika u Institut.

— „Niste li, majstore, u lovu?“ upitah ga. „More, manite! Moji ribari se, posle dobrog jučerašnjeg pazara, opiše, potukoše se sa nekim mangupima i eno ih sede u hapsu“.

Ja se osmehnuh, a on poče da ih izvinjava: „Znate, to su obični, neprosvećeni ljudi. Kada se potuku, biva tu i mrtvih glava. Ali su, inače, pošteni i dobroćudni; ja ih volim, a i oni mene“.

Druge jedne zime, potražih ga, hitnim školskim poslom, u njegovom stanu, no ne nađoh ga; bio je u ribolovu i vratio se tek posle nekoliko dana. Kada se opet pojavio u našem Institutu, pričaše mi on:

— „Bio sam pet dana u ribolovu.“

— „Na ovoj cičoj zimi!“

— „To mu je glavna sezona! Idu sveci, svet traži ribu, ona se prodaje po dobre pare. — Elem, sedoh ja sa svojim alasima na „Karasa“, koji je i naše čamce za sobom vukao. U lađi fino toplo! Kad stigosmo blizu Šapca, mi u lađi prenoćismo pa se izjutra sa našim čamcima otisnusmo od lađe niz vodu. Tako lovismo ceo dan, koji je sada, uostalom, kratak.“

— „Ali ova zima, pa košava!“

– „To se u poslu i ne oseća, Kad se smrknu, „Karas“ stiže na naše lovište, mi se ukrcasmo. Onde je za nas bila spremljena topla soba, paprena riblja čorba i dobro vino. Tu se dobro podgrejasmo, i spolja i iznutra; onda polegasmo, pa se slatko ispavasmo, a čim zora poče da sviće, mi opet na posao.“

— „Čime se hranite za vreme lova?“

— „Onim što od večere preostane, upihtijanom ribom; ona se jede bez tanjira, na kolenu.“

— „A ne zapadne li vam pri tome koja riblja kost u grlu?“

— „Isključeno! — Znamo mi anatomiju naših riba bolje no iko.“

On se malo zamisli, pa reče: „Sad ću opet na naučnički posao, baš sam ga se zaželeo. — Malo ribe, malo knjige — to je najbolja kombinacija!“

— „Ja vas, majstore, tek sada potpuno razumem.“

— „Je l’ istina?“

— „Evo da vam priznam. — Vi znate da sam se prvih desetak, pa i više, godina mog profesorskog poziva bavio isključivo naukom. Mnogi su, doduše, od mene tražili da im izrađujem tehničke projekte i statičke račune, no ja sam odbijao da se prihvaćam tih poslova, iako sam uviđao da bi se moja znanja i bogata iskustva, koja sam u Beču stekao, mogla korisno primenjivati. No kad se pre nekoliko godina naša Komanda vazduhoplovstva nađe pred teškim zadatkom da izgradi svoje aerodrome sa velikim hangarima i radionicama od armiranog betona, pa se obrati na mene da je u tom poslu pomognem, ja ne mogah odbiti. Tako sam, uz nagradu koju je ona odredila, preuzeo rukovođenje projektovanja i nadzor nad izvođenjem tih objekata.“

— „Vrlo dobro!“, reče Mika zadovoljno.

— „Slušajte dalje moje muke! — Kad za to moje zanimanje doznaše druge naše državne ustanove, koje su takođe imale da izvedu velike građevine uz primenu armiranog betona, obratiše se i one za moju pomoć. Ni njih ne mogah odbiti, i tako provedoh, evo već nekoliko godina, jedan deo svoga vremena na gradilištima u Kraljevu, Skoplju, Mostaru, Zagrebu i drugim mestima naše države.

„Vrlo sam se pribojavao da će to štetno uticati na moju naučnu produkciju, no kad pogledah unatrag i načinih inventar onoga što sam u doba svoje najjače inženjerske prakse u nauci uradio, ja se iznenadih: to su bile moje najplodnije godine i u nauci.“

Mika se nasmeši. „Eto, vidite! — To se, uostalom, može lako da razjasni. Kad ste na gradilištu, vi se telesno umarate, a duševno odmarate; kad sedite u svojoj sobi za naučni rad, vi se duševno uma rate, a telesno odmarate. Pri kombinaciji obaju poslova, i telo i duh imaju pravilnu alternaciju napora i odmora“.

— „Tako je, majstore, kao što kažete!“

On klimnu zadovoljno glavom. „More, dobro što smo obojica duplo kvalifikovani, vi imate inženjersku diplomu, a ja majstorsko pismo!“

Pored nauke i ribarstva imao je Mika još jednu veliku strast: da putuje. On je pre svetskog rata često putovao u zapadnu Evropu, a naročito u Francusku. Prvih godina moga boravka u Beogradu bio je i u Rusiji. Pružila mu se za to zgodna prilika. Onda je poslanik Srbije u Petrogradu bio Dimitrije Popović, brat Mikinog kolege Bogdana Popovića i njegovog vršnjaka i školskog druga Pavla Popovića. Mika je u Rusiji dočekan vrlo srdačno, video je sve znamenitosti Petrograda, upoznao se sa svima tamošnjim matematičarima i bio pozivan i u druge krugove. No nije propustio da se upozna i sa tamošnjim ribarima. Naročito ga je interesovalo kako oni suše ribu na dimu, a da je ne presuše, već da ostane lepo sočna kao nigde drugde. Verovao je da uzrok tome leži u prirodi drveta kojim se stvara dim za sušenje. Mika nije uspeo da se sa ribarima sporazume kakva je to vrsta drveta što ga oni upotrebljavaju za sušenje ribe, pa je zato poneo sa sobom dve podebele cepanice. Kad se vraćao kući i prelazio razne državne granice, te su cepanice, smeštene u malom ručnom prtljagu Mikinom, izazivale kod carinika podozrenje da je u njima nešto sakriveno za krijumčarenje. Mika je jedva uspeo da ih u tome razuveri.

Veliki deo prvog svetskog rata proveo je Mika sa princom Đorđem u Francuskoj i Švajcarskoj. A kad mu se sestričina udade u Švajcarskoj, prokrstario je tu lepu zemlju uzduž i popreko i upoznao je, kao što mi pričaše, kao svoj džep.

Naviknut na telesne napore, putovanja ga nisu zamarala ni na velikim odstojanjima. Kad me jednog dana iznenadi na austrijskom Semeringu, gde sam sa svojom porodicom provodio, iz godine u godinu, letnji raspust, pozdravi me ovim rečima: „Evo me, skoknuh do vas da se malo porazgovaramo.“

Godine 1924 učestvovao je Mika kao delegat naše Akademije na Matematičarskom kongresu u Torontu, u Kanadi, prilikom stogodišnjice tamošnjeg univerziteta. Sazivači mu poslaše i putničku kartu za vožnju transokeanskim brodom Kenarove linije. Onda se Mika prevezao prvi put preko Atlantika. Po završetku kongresa stavljen je njegovim učesnicima na raspoloženje zaseban voz, sastavljen iz samih spavaćih kola i vagona za ručavanje, da ih odvede kanadskom železnicom do Vankuvera. Tu je Mika sagledao Veliki Tihi Okean, samo se uvek žalio što tom prilikom ne pođe, kako mu ruski učesnici kongresa predložiše, sa njima preko Pacifika u Vladivostok, a odande, preko Sibirije i evropske Rusije, kući. „To bi bio“ — govoraše on — „pravi put oko sveta.“

No želja da obiđe Zemljinu loptu, ispunila se Miki u drugom obliku. On je za vreme pet uzastopnih leta, počev s onim godine 1931, prokrstario Atlantski Okean u svima pravcima, zašao u njegove polarne oblasti i naposletku zaplovio duboko u Indijski Okean.

Poglavlje 8

Pri prvom od tih svojih putovanja pošao je on s jednom malom francuskom naučnom ekspedicijom, iz Denkerka, duž norveških obala, u Hamerfest, najseverniju varoš ne samo Evrope, već i cele Zemljine kugle, onde se sa svojim saputnicima pridružio jednoj velikoj skandinavskoj ekspediciji koja je, dodirujući Medveđe Ostrvo i Špicberg, doprla čak do 82 stepena severne širine. Tu joj je ledeni pokrivač Arktičkog Okeana, tako zvana bankiza, preprečila dalje putovanje na sever, i ekspedicija je pošla, duž te bankize koja je onemogućavala i prilaz Grenlandu, pored istočne obale tog džinovskog ostrva, jugu. Dodirnuvši ostrvo Jan Majen, ona se kod Angmagsalika iskrcala na Grenland, a odande, pored Islanda, Feroerskih, Šetlandskih i Orkadskih Ostrva i istočne obale Škotske i Engleske, vratila u Denkerk.

Na tom svom putovanju upoznao je Mika severnu polarnu oblast sa svima njenim lepotama i strahotama, dobio pri prelazu polarnog kruga svoje „krštenje,“ video ponoćno sunce u trenutku kad ono dodirne površinu mora i pušta vodoravne zrake koji, odbijajući se od morske površine, stvaraju čarobne slike od kojih je nemoguće oči odvojiti. Idućeg dana je video kako se ta najniža tačka Sunčeve prividne dnevne putanje pomera uvis i ono blešti danju i noću nad horizontom. Zatim je video ledene sante, pa ploveća ledena brda, pa grenlandske glečere koji ih stvaraju. Upoznao se sa svom faunom polarnih krajeva, susretao sa belim medvedima, posmatrao život foka i morseva i gledao kako ih Eskimi love. On je na svome putu prošao kroz nepregledne flote lofotskih i islandskih ribara.

No pravi posao ove ekspedicije bio je da se pronađe način kako da se izbegnu sudari brodova sa plovećim ledenim bregovima, koji sahraniše dosad mnoge brodove sa njihovim putnicima na dno okeana. Mika je učestvovao u pronalasku i konstrukciji jednog osetljivog termičkog instrumenta koji ima zadatak da signališe blizinu plovećeg ledenog brda. U ispitivanju praktične primene tog fizikalnog aparata bio je on neumoran. Sa jednim drugom, dva matroza i jednim mehaničarom proveo je oko četrdeset dana u motornom čamcu, ploveći njime između ledenih santi i radeći bez prestanka 15 do 18 sati dnevno, pa se onda, zamoren, vraćao na brod na kratak odmor.

Poglavlje 9

Iduće, 1932 godine pružila se Miki nova prilika za transokeanska putovanja. Jedna oveća grupa francuskih i belgijskih lekara došla je na ideju da letnji odmor provede u zasebnom brzom transokeanskom brodu, na debelom moru. Tu će oni moći najbolje odmoriti svoje živce i telo. No da bi takvo putovanje imalo i jedan viši cilj, odlučiše njegovi priređivači da ga upotrebe za prikupljanje materijala za naučni rad ili za proveravanje dotle još nedovoljno utvrđenih naučnih rezultata. U to ime pozvaše još nekoliko naučnika, a među njima i našeg Miku, da kao gosti učestvuju u tom putovanju.

Cilj putovanja, koji se imao u vidu, zahtevao je da se ono izvrši van običnih putničkih i trgovinskih pruga, po dalekim teško pristupačnim krajevima okeana. Te godine uputi se njihov zakupljeni, lepi i udobni brod, polazeći iz Šerbura, pravo ka onom delu Atlantskog Okeana koji se zove Sargasko More.

To je, po izgledu, jedna nepregledna travna livada, jer je na celoj njenoj dužini od preko dve hiljade kilometara i skoro isto tolikoj širini, okeanski prostor pokriven morskim biljkama, a poglavito naročitom vrstom alga mrko-žute boje.

Nekada, u doba jedrenjaka, Sargasko More bilo je pravo strašilo za mornare, jer brod koji bi vetrovi onamo naneli teško se spasavao odatle. I sam Kolumbus jedva se izvukao iz njega. Danas ne postoji takva opasnost za parne brodove kojima vetar više ne zapoveda, ali ga i oni izbegavaju. A ni saobraćajne parobrodske veze između Evrope i Amerike, pa i one između Afrike i Amerike, ne idu preko njega, jer tu je Atlantski Okean najširi.

E baš tim, inače izbegavanim putem pošli su Mika i njegovo društvo. Kad stigoše do Bermudskih Ostrva, oni skrenuše jugoistoku ka Bahamskim Ostrvima i posetiše onde ostrvo San-Salvador na kome se, prvom među svima, Kolumbus nekada iskrcao i otkrio novi svet, no ne znajući to, već misleći da je stigao u Japan. Od Bahamskih Ostrva krenuše naši putnici ka nekadašnjim zloglasnim gusarskim gnezdima u Malim Antilima. Odatle se vratiše preko ostrva Gvadelupa i Martinika u Evropu, u istu luku iz koje su i pošli.

Sem tih nekoliko ostrva naši putnici videli su na svome putu samo beskrajnu pučinu. Kada se je, prvih dana, siti nagledaše, potražiše sebi druge zabave, u svirci, karti i čaši. Sve je to, sem karata, ličilo na besprekidnu suzovačku sedeljku. Mika se užive u tu iluziju, seti se svoje violine koju je, srećom, poneo sa sobom, donese je iz svoje kabine i zasvira na njoj. Njegova svirka unese veselo raspoloženje u društvo i održa ga celoga puta.

No ni u najvećem veselju Mika nije propuštao da, s vremena na vreme, izlazi na palubu broda da odande posmatra beskrajnu pučinu i budnim očima prati sve što se moglo zapaziti, galebove, albatrose i goleane, koji su se zaletali iz vazduha, gnjurali pod površinu vode i izletali iz nje, noseći svaki u kljunu po jednu ribu; delfine koji su se igrali, kolobotali pored samog broda; rojeve letećih riba koje u svome letu samo što nisu udarile o bokove broda. Nikad, pri svojim mnogim i dugim putovanjima po moru, nije Mika video promenu boja morske vode kao ovoga puta. U pojedinim oblastima bila je površina noću osvetljena srebrnastim ili zlatno-zelenkastim sjajem.

Kad stigoše na ono mesto Atlantskog Okeana gde se jegulja, ona koja živi u našim rekama i drugim slatkovodnim vodama kontinenata koji okružavaju taj okean, plodi i razmnožava jedino na tom mestu, Mika se za tu ribu toliko zainteresova da joj, kao što ćemo još čuti, posveti celu jednu knjigu.

No najjači utisak načinila su na Miku nekadašnja gusarska gnezda na Antilskim Ostrvima, a osobito ostrvo Tortuga. Mika je, ukoliko znam, od romana čitao samo kriminalne, i to sa naročitim uživanjem. Ritersko gusarstvo koje je oko Antilskih Ostrva carovalo skoro tri veka bila je, ustvari, grandiozna otimačina najromantičnije vrste. Nije čudo što joj je Mika posvetio mal’ te ne dve trećine knjige koju je napisao kad se vratio s ovoga putovanja.

Poglavlje 10

Iduće, 1933, godine pošao je Mika sa istim društvom kao i prethodne na novo transokeansko putovanje. Pošlo se iz francuskog pristaništa La-Rošel, opet preko Atlantskog Okeana, u pravcu Nju-Fundlenda, dakle, mesto u tropske, u polarne krajeve Amerike. Nema sumnje da je Mikin savet u tome pitanju bio odlučan, jer ih taj pravac puta odvede u najbogatija svetska lovišta ribe.

Prvih sedam dana putovanja, dok naše društvo ne prebrodi okean, morao je Mika dobro podmazati gudalo svoje violine, jer njegovo društvo i ne pomišljaše da iziđe na palubu: odande se, sem neba i morske pučine, nije videlo ništa naročito, a i morski talasi su je prepljuskivali. Ali kad se brod približi nju-fundlendskim ribljim lovištima, Mika ostavi svoju violinu i iziđe na palubu da se onde obazre, a kad ubrzo zatim kroči nogom u francusko naselje Sen-Pjer, on zadrhta od radosti kad oseti kako cela varošica miriše na svežu i usoljenu ribu bakalara.

Bakalar je, po broju egzemplara, najviše lovljena riba na celom svetu. Svake godine pojede se na ovoj našoj grešnoj Zemlji oko 1500 miliona kilograma bakalara; usoljena, kakva je, ta riba zahteva i odgovarajuću količinu vina. A najizdašniji lov bakalara je na nju-fundlendskim lovištima, onde gde se Mika sa svojim društvom obreo.

Ali pre no što se pošlo na ta blagoslovena lovišta, brod našeg društva učini posetu Američkom Kontinentu, uplovi, između ostrva Antikosti i kanadske pokrajine Gaspezije, u ušće reke Sen-Lorana, pa onda krenu ka severu pored istočne obale velikog poluostrva Labradora.

Na obalama Labradora imao je Mika mnogo što šta da vidi: krznarska, ribarska i eskimska naselja tog poluostrva; da prikupi interesantne podatke o prilikama i životu u tom hladnom kraju sveta i da, pri susretu sa plovećim ledenim brdima, ispita, i ovoga puta, osetljivost svog instrumenta za signalisanje te opasnosti. Kad brod naposletku ostavi iza svojih leđa Labrador i pođe iz tamošnjeg eskimskog naselja Okak, stiže u lepu glavnu varoš Nju-Fundlenda Sen Džons, pa odande krenu prema jugu, on se odjednom nađe okružen flotom ribarskih jedrenjaka što love bakalar udicom.

Posmatrajući taj prizor, Mika se ne mogade više skrasiti na luksuznom brodu svoga društva; on se sporazume sa svojim saputnicima i sa komandantom broda da pređe na koji od tih ribarskih jedrenjaka i da onde posmatra neposredno rad ribara. On pođe sa jednim svojim saputnikom na omanju bretanjsku ribarsku goeletu koja se ljuljala u blizini broda.

Tu je Mika, ljubazno dočekan i svojski primljen, proveo nekoliko dana. Na brodu ga je pozdravio i strašan, nepodnošljiv zadah od hiljada razdrobljenih morskih puževa koji se upotrebljavaju kao mamac na udicama. Ribari su tim puževima baš kitili svoje udice, povešane na metar rastojanja jedna od druge, po strukovima za večernje bacanje.

Kad se svršilo sa opremanjem strukova, oni su sa drugima potrepštinama smeštani u pojedine ribarske čamce, a i naš Mika se spustio u jedan takav čamac po konopcu koji je visio niz bok broda, a bio svojim gornjim krajem čvrsto vezan za ogradu. Mika je pošao da prisustvuje bacanju struka, njegovom polaganju po dnu morskog plićaka, pričvršćivanju i obeležavanju njegovih krajeva dvema plivajućim bačvicama, privezanim užetima na one dve kotve na koje je pričvršćivan i sam struk.

Kada se Mika vratio sa tog posla, u koji se sav uneo, pozva ga kapetan broda na večeru. Na palubu bi iznesena velika gvozdena činija, puna ribljih glava, skuvanih u slanoj vodi, na glavu učesnika po glava ribe. Ta glava se nabode na nož, metne na šta bilo ispred sebe, posoli i jede. Miki u čast donesen je jedan tanjir od aluminijuma, izbrisan raspredenim krajem jednog konopca koji je tu visio, u tanjir je metnuta najveća riblja glava iz činije, i on je stavljen pred Miku, zajedno s jednom zarđalom viljuškom koja je imala dva slomljena kraka. Mika se iz otmenog putnika luksuznog broda preobrazio opet u pravog ribara.

Sutra je on, u čizmama i šubari, učestvovao u dizanju velikog struka iz mora. Lov je bio obilan, čamac je bio napunjen svežom ribom ribarima do kolena. Tada im glas sirene sa broda javi da se odmah vrate, jer se bura približuje. Po pištanju te sirene pronađoše u gustoj magli svoju lađu i spasoše se od bure koja je besnela petnaest sati.

Za vreme boravka na tom ribarskom jedrenjaku Mika je upoznao i sve ostale ribarske poslove. Kada se ribari sa svojim čamcima punih riba vrate sa lova, onda se doneseni bakalari prebroje, broj zabeleži u tefter svakog ribara, a ribe rasporede na gomile za paranje i čišćenje. Taj posao se vrši uveče kad strukovi budu izbačeni i ljudi slobodni. Odmah posle večernjeg obeda, pri upaljenim petrolejskim lampama, povešanim u dva dugačka reda i osiguranim od vetra, nastaje paranje, sečenje, ispiranje i soljenje ribe koja je toga dana ulovljena.

To je, kao što Mika priča, jedan neobičan i, pomalo, grozan prizor. Brod se pretvori u pravu klanicu; između oba reda povešanih lampi postavljen je dugačak sto od dasaka, na nogarima, pored koga se rasporede ribari sa noževima u ruci. Oko njih, svuda unaokolo, gomile bakalara; ribari stoje u toj gomili ribe do kolena. Preko cele palube otiče u more potok krvi, izmešane sa vodom kojom se riba ispira. Za onoga ko je malo osetljiviji, taj noćni prizor je strašan.

Pošto se izrađena riba dobro ispere, baca se ona, kroz otvor na palubi, u donje prostorije broda, gde je dočekaju oni koji će je soliti i slagati. U tome poslu pomaže i kapetan broda sa svojim pomoćnikom. Posao se ne prekida dok se potpuno ne svrši sa svom ribom koja je preko dana ulovljena, pa ma do koje doba noći to bilo. Tek tada ljudi, sem onih određenih za noćnu stražu, idu da za koji sat otpočinu, pa da zorom opet otpočnu svoj dnevni posao.

Kad je more mirno, svi poslovi na brodu teku lako i mirno, ali kad na otvorenom moru počne besneti hladan severni vetar od koga se sve smrzava, ili se na okeanu digne bura, pa talasi stanu brod kao ljusku bacakati i prepljuskivati s kraja na kraj, onda i ljudi i riba lete sa jednog kraja broda na drugi, a veliki deo neizrađene ribe talas odnese sa sobom u more. Mika je, već prvi dan boravka na tom jedrenjaku, doživeo takvu jednu strašnu buru: ribari su, da ne bi i oni bili od talasa sprani u more, morali da se vezuju za naročito za to postavljene alke na brodu, a Mika se morao spasiti u kapetanovu kabinu.

Kada se Mika, posle petnaest sati provedenih u kapetanovoj kabini, vratio, iznuren, malaksao i izgladneo, na palubu, video je tek onda rusvaj koji je bura tu počinila. Sva riba koja je ostala neprerađena na palubi, morala je, ukoliko je nisu već odneli talasi, biti bačena u more, jer su ribari bili potpuno nesposobni da je prerade, a ona se već počela kvariti. Taj gubitak bio je, uostalom, nadoknađen već idućeg dana, jer je lov bio obilan i nekoliko čamaca su se morali, toga dana, po dva puta vraćati, prepuni ribe, na brod.

Ribarski jedrenjak, na kome se Mika nalazio, lovio je samo na onom delu nju-fundlendskog spruda gde dubina mora nije veća od 60 metara, jer na većim dubinama ne mogu se polagati strukovi, a tu i riba ne bi dirala u mamce na udicama. Bakalar se u najvećim masama, drži baš takvih dubina koje su veće od onih na kojima rade udičarski brodovi. Tu se bakalar hvata ogromnim mrežama sa kojima ne bi ni stotine ljudi mogli manevrisati, vaditi ih propisnom brzinom iz morskih dubina i izručiti odjednom onu masu ribe od nekoliko tona koju je po dnu morskom progutala prostrana kesa od mreže, vučena brodom. Takav ribolov obavlja se samo velikim brodovima koji raspolažu dovoljnom mehaničkom snagom, proizvedenom parnom mašinom ili Dizelovim motorom. Takav način lova novijeg je datuma, on zahteva velike investicione troškove, no oni se brzo amortizuju.

Mika nije mogao srcu da odoli, a da se ne upozna i sa tim novim načinom lova bakalara. Zato je, kad se vratio na svoj prekookeanski putnički brod, ovaj pošao punom parom da potraži mesta gde love mrežarski parni brodovi. Prema obaveštenjima dobijenih pomoću bežične telegrafije, pronašli su oni jedan veliki ribarski parni brod koji svakoga leta dva puta preplovi okean i vraća se u Francusku sa punim tovarom usoljena bakalara. Kad je taj brod pronađen u blizini onoga mesta gde je javljeno da lovi, Mika se sa dva svoja pratioca uputio čamcem onamo i pomoću lestvica od konopca, popeo na njegovu palubu.

Prizor, koji mu se pred očima ukazao kad je stupio na brod, bio je, kako Mika priča, impozantan: mreža tek što je bila izvučena iz vode i prosula svoj plen na palubu; ribari su stajali do kolena u tonama ribe. Odmah je video i kako se ta riba prerađuje.

Prerada ulovljene ribe ovde je, doduše, ista onakva kao i na ribarskom jedrenjaku, samo je ovde sve udobnije, lakše i brže. Električna svetlost zamenjuje bedne petroleumske lampe koje na jedrenjaku škilje i ljuljaju se na vetru i sa kojima je nemogućno raditi kad besni bura. Mašinske instalacije zamenjuju ljudsku snagu, a čitava vodovodna mreža čini ispiranje ribe lakšim i potpunijim; sve to čini da se riba brže i bolje preradi na mrežarskom, nego na udičarskom brodu. Prostorije za obitavanje ljudstva su mnogo udobnije, imaju parno grejanje i električno osvetljenje.

Miku je naročito interesovala mreža kojom se riba hvata. Ona ima oblik velike kese, dugačke 60 metara, a njen otvor koji guta ribu ima širinu 30 metara. Vreme za koje će brod vući za sobom razjapljenu kesu zavisi od toga na kakvom se lovištu radi. Kad se naiđe na mnogo ribe, mreža se izvlači na brod skoro svakog sata. To je baš ovde bio slučaj, i Mika se nije mogao sit nagledati kako se mreža pri njenom vučenju neprestano puni, kako se prepuna dovlači do broda i onda, naročitim dizalicama, uzdiže na palubu, kako se onda sva ta silna riba, sakupljena na dnu mreže, jednim pokretom ribara koji otvara mrežu, izruči na palubu broda.

Suprotno onome što se radi na ribarskim jedrenjacima, ovde se riba ne broji, nego se odmah prerađuje i baca u donje prostorije broda. Kapetan ovde ima mnogo manje posla, a više slobodnog vremena. Zato je Mika mogao da se kod njega podrobno raspita o svemu što ga je interesovalo i da upotpuni svoja znanja o ribolovu u tim okeanskim oblastima. Kad je to postigao, Mika se oprostio sa kapetanom broda i njegovom posadom i vratio na svoj brod. Ovaj je digao kotve i krenuo preko okeana za Evropu.

Poglavlje 11

Iduće, 1934 godine, pošao je Mika sa svojim starim društvom opet na daleki put; ovaj ih je vodio u južnu hemisferu Zemlje. Pošlo se iz francuskog pristaništa La-Rošel; brod je pristao, za vrlo kratko vreme, u Tangeru i u Kazablanki, projurio velikom brzinom pored Kanarskih Ostrva, koja su se gubila u daljini i izmaglici, samo veličanstveni Pik na Tenerifi, visok 3730 metara, strčao je iz magle nebu pod oblake.

Ploveći tako pravcem na jug, brod je prešao obrtni krug Raka i prošao, nezadržavajući se onde, pored Ostrva Zelenog Predgorja. Već osmoga dana svoga putovanja, prešli su naši putnici ekvator, dobili onde svoje propisno krštenje i svedočanstvo o tome, potpisano od boga Neptuna, njegove supruge Amfitrite, od kapetana broda i njegovog komesara, i našli se na južnoj hemisferi. Tu su prešli iz početka leta severne hemisfere u početak zime južne hemisfere. Na svom daljem putovanju zadržali su se vrlo kratko vreme na romantičnom Ostrvu Vaznesenja, a četrnaestog dana putovanja ugledali u daljini Svetu Jelenu, ostrvo Napoleonovog zatočeništva i njegove Golgote, ostrvo malo, stenovito, divlje, zabačeno u beskrajnosti okeana, van puteva prekomorskog saobraćaja — a ipak toliko proslavljeno tragedijom nekadašnjeg osvajača sveta.

Mika je oduvek visoko cenio genijalnost i herojsku prirodu Velikog Korzikanca. Jedna lepa bista Napoleonova koja je nekada krasila Mikin stan, a sada se nalazi u našem Matematičkom institutu, Seminaru Mihaila Petrovića, podseća me na Mikino oduševljenje. Zato me ne čudi što je Mika bio uzbuđen kada se, sišavši sa broda, popeo na kej Džemstauna, glavne varoši Svete Jelene, uz iste one kamene stepenice preko kojih je nekada Napoleon kročio. Ne čudi me ni to što je Mika uspomeni Napoleona posvetio skoro pedeset stranica svoga putopisa.

Posle nekoliko uzbudljivih dana boravka na ostrvu Svete Jelene, kojih će se, kako Mika kaže, on i njegovi saputnici sećati kroz ceo svoj život, brod je napustio ostrvo i uputio se pravcem na jug da potraži nekolika druga zabačena ostrva u Atlantskom Okeanu; to su bila daleka i osamljena engleska ostrva Tristan d’Akunja, Najtingejl i Gof.

Ostrvo Tristan d’ Akunja udaljeno je od Sv. Jelene oko 2500 kilometara. Na polovini toga puta naši putnici našli su se oko polovine jula. To je na južnoj hemisferi doba prave zime i zato su oni već uveliko sretali pločaste ledene sante, nošene okeanskim strujama i gonjene hladnim vetrovima iz antarktičke oblasti.

Stanovništvo Tristana broji 170 glava. Ni ovo malo njih ne bi mogli tu opstati kad ne bi svake dve do tri godine na ostrvo dolazio po koji brod koji naseljenicima donosi životne namirnice i druge stvari najpotrebnije za život. Da nije gladi, ostrvljani bi, kako Mika priča, bili najzadovoljniji i najsrećniji narod na svetu. Na ostrvu nema nikakve vlasti, ne plaća se ni porez ni prirez, ne postoji vojna obaveza, nikakav novaci nikakva nejednakost ni u pravu ni u dužnostima. Potpuna jednakost i bratstvo, zajednička oskudica ili predovoljstvo, zajedničke nevolje, opasnosti i napori koji se čine u interesu sviju, čine da među stanovnicima nema ni zavisti, ni sporova ikakve vrste. I to se njima toliko sviđa da, na uvek ponavljane ponude kapetana brodova da se prijavi ko god hoće da ga preveze u kulturne oblasti, nije se dosada prijavio ni jedan stanovnik ostrva.

Tristan d’Akunja bilo je poslednje naseljeno ostrvo koje su naši putnici, ploveći između ledenih santi prema jugu, sagledali i posetili. Ostala dva pomenuta ostrva potpuno su pusta; na njima se možda kadgod zadrži kakav brod kitolovac ili spase kakav brodolomac. Naši putnici su pored ostrva Najtingejla samo prošli i uzeli nekoliko fotografskih snimaka njegovih krševitih obala, prepunih morskih ptica, pa se uputili punom parom u pravcu ostrva Gof. No tu se, zbog bure, ne mogoše iskrcati, pa produžiše svoj put u pravcu ostrva Buve.

Ostrvo Buve leži u onoj oblasti južne hemisfere u kojoj su posle svetskog rata Norvežani preduzeli intenzivan lov na kitove. Zato na tom ostrvu radi čitava vojska lovaca kitova i topioničara masti i šalje na evropska tržišta hiljade tona kitove masti, dobijene od hekatombe pobijenih kitova.

Naš Mika se neopisano interesovao za taj lov najvećega stila i sa nestrpljenjem iščekivao da ugleda ostrvo Buve, okruženo svojim kitolovnim flotama. No na veliku njegovu žalost, brod na kome se nalazio ne stiže onamo, jer mu ledene sante, sve veće, gušće i zbijenije, otežaše dalje napredovanje prema jugu, a i mnogima Mikinim saputnicima se žurilo kući. Zato brod opisa na južnoj geografskoj širini od 42° 15’ polukrug, i uputi se, ne zadržavajući se nigde, u Evropu, u svoje polazno pristanište.

Poglavlje 12

No želja Mikina, ono što je, kao što sâm kaže, za svoga veka naročito voleo videti, lov na kitove, ispuni se ipak, i to već idućeg leta, 1935 godine.

Ovoga puta pošao je sa istim društvom kao i prethodne tri godine iz Marselja u pravcu Sueskog Kanala. Donde se brod nije nigde zadržavao, nego je, svršivši u Por-Saidu propisane formalnosti i plativši veliku taksu za prolaz, uplovio u kanal i brzo prošao pored Lesepsove statue, koja kao da rukom poziva brodove da prolaze, i posle kakvih trinaest sati vožnje zaplovio u Crveno More.

Put kroz to prastaro more odlikuje se samo istorijskim uspomenama, ali inače nikakvom ugodnošću; putnici odahnuše dušom kad ostaviše iza sebe taj pakao od vrućine i kad uploviše u Indijski Okean. Tu presekoše, po treći put u životu, ekvator i stigoše, šesnaestog dana svoga putovanja, u Tamatavu, glavno pristanište Madagaskara.

To veliko francusko ostrvo beše poslednja etapa gde su naši putnici imali još dodira sa kulturom. Tu se zadržaše nekoliko dana i načiniše železnicom izlet do glavne varoši ostrva Tananarive. Vožnja onamo, koja traje četrnaest sati, a vodi kroz bujne šume i džungle mal’ te nije stala našeg Miku života. Njega i dvojicu njegovih saputnika ujede neki naročiti insekt džungle, čiji je ujed često smrtonosan. Zaista jedan od one dvojice sapatnika Mikinih ostavi svoje kosti na Madagaskaru, drugi, bolan, pređe na jedan brod koji je istog dana pošao za Evropu, a naš Mika, iako u jakoj groznici koja je nastupila kao posledica ujeda, produži sa ostalima saputnicima put ka jugu, kao da se ništa nije desilo.

No stvar ne beše ipak tako jednostavna kao što to Mika u svojoj knjizi ukratko saopštava, zato ću da je dopunim razgovorom koji sam o tome sa njime vodio, a koji je vrlo karakterističan za Mikino mišljenje o medicinskoj nauci.

„Kad se ukrcah opet u naš brod“, pričaše mi on, „mene spopade dobra groznica; moradoh ostaviti svoje društvo i povući se u kajitu. Lekarska dijagnoza nije mi bila potrebna, znao sam o čemu se radi: to beše posledica ujeda onog sićušnog, prokletog insekta. Legoh u krevet, a groznica sve jača“.

— „O koliko se gradi penjala?“ upitah ja.

— „Vrag bi je znao: Nisam merio“.

— „Pa jeste li upitali koga od svojih saputnika lekara za savet?“

— „A šta da ih pitam? To je bila tropska bolest, njima isto toliko nepoznata kao i meni. Šta da bulaznimo o stvarima koje ne razumemo!“

— „Pa oni znaju valjda više no vi?“

— „Misle da znaju! A to je najgori oblik neznanja kad čovek misli da zna nešto o čemu nema ni pojma“.

— „Pa kako ste se lečili?“

– „Nikako! Prepustio sam taj posao samoj prirodi, pametnijoj od nas sviju. Nisam upotrebljavao nikakve lekove koji samo poremećavaju pravilan rad našeg organizma, nisam ništa jeo, a pio samo dobro belo francusko vino, razblaženo vodom. Tako sam ležao u groznici desetak dana.“

— „Sam u svojoj kajiti, na jednom brodu prepunom lekara!“

On se nasmeši, „Jest, tako je bilo.“

— „A zar se oni nisu raspitivali o vama i obilazili vas?“

— „Jesu, dabogme. No ja im rekoh da se ne trude i ne uznemiruju, meni je vrlo dobro.“

— „Pa šta je dalje bilo?“

— „U toku druge nedelje moga bolovanja — ne znam tačno koji mu beše dan — ja osetih glad; prohte mi se da jedem supu sa rezancima. Zovnuh kuvara broda, i saopštih mu to. Kad mi on donese to jelo, pojedoh sa uživanjem dva dupke puna tanjira. Onda mi je bilo jasno da sam ozdravio. Zaista, posle nekoliko dana, ja se pridigoh, a posle nekoliko daljih dana, nađoh se u centru kitolovne oblasti.“

— „U svom elementu!“

— „Onde o čemu sam celog svog života sanjao.“

Tako je, zaista, bilo. Otisnuvši se iz Tamatave, brod na kome se naš Mika, bolan, nalazio, prošao je pored ostrva Reinion i Mauricius i uputio se, punom brzinom, u pravcu ostrva Amsterdam i Sen-Pol, kojih su obale bile pretrpane čoporima foka i rojevima pingvina, a ostrvo Sen-Pol okruženo bezbrojem morskih rakova, langusta, koji se onde uveliko love. No Mika, vezan za postelju, nije mogao učestvovati u razgledanju tih ostrva; on je oživeo tek kad su se na debelom moru sreli sa prvim brodom kitolovcem.

Dan iza toga načiniše naši putnici i bliže poznanstvo sa okeanom kojim su plovili, a koji im posla u posetu svoj tajfun, strašni vetar Indijskog Okeana.

To se dogodilo sasvim neočekivano, bez ikakvog prelaza od potpunog zatišja do najbešnjeg vetra i uzburkanog mora koje je brod dizalo na vrhove svojih talasa i stropoštavalo u ponore, sa kljunom broda, upravljenim pravo u bezdan. Zatim se opet odjednom, bez ikakvog prelaza, sručila na brod kiša koja nije ličila na naše kiše, nego na trenutno ispražnjavanje kakvog ogromnog jezera, sakrivenog u oblacima. A za to vreme je uragan, sve bešnji, krhao katarke broda, stepenice, vrata, prozore, platna i odnosio s palube sve što nije na njoj dobro ukovano ili uvezano. Kad se ta drama, koja je trajala dvanaest časova, svršila, određen je geografski položaj broda, i on je, posle toga, upravljen u pravcu Kergelenskih Ostrva.

Kergelenski Arhipelag sačinjavaju oko tri stotine ostrva i ostrvaca koja opkoljavaju jedno veliko ostrvo Kergelen, po površini približno jednako sa Korzikom. Na tom ostrvu probavilo je naše društvo sve vreme koje mu je stajalo na raspoloženju do onog časa kada je njihov brod morao krenuti natrag u Evropu. Prirodnjaci, zastupljeni u društvu, stručnjaci i amateri, preseliše se sasvim na ostrvo, podigavši na njemu privremen stan od dasaka, kamena i platna, a Mika ostade sa svoja dva druga na brodu, provodeći s njima dane na brzom motornom brodiću i ispitujući, provlačeći se između ledenih santi, osetljivost svog termičkog aparata za signalisanje opasnosti od plovećih ledenih bregova,

Okolina Kergelenskih Ostrva bogata je do izobilja krupnim morskim sisarima, bezbrojem morskih slonova, morskih lavova i morskih leoparda, a ta su ostrva, s istrebljenjem velikih kitova u severnim polarnim krajevima Zemljine kugle, postala u poslednje doba jedan od centara kitolovne industrije. U vodama oko Kergelena vrši se intenzivan lov na kitove, a na velikom ostrvu tog arhipelaga podignuta je moderna kitolovna stanica za preradu ulovljenih morskih kolosa. Zato se Mika, čim je završio svoje naučne poslove, posvetio sasvim izučavanju lova na kitove. U tom pogledu imao je ovoga puta naročite sreće i uspeha.

Približivši se svojim motornim brodićem jednom velikom brodu i, u isti mah, fabrici za preradu kitova, koji je stajao ukotvljen pored ostrva, primetio je Mika kako se od njega otiskuje jedan od njegovih brzih lovačkih brodova.

Takva prilika se ne propušta. Zato je Mika prišao tom brzom brodu i posle nekoliko reči prešao na njega i bio onde ljubazno dočekan.

Tu je zatekao, pored topa za gađanje kitova, oprobanog harpunera Kristijanzena, Norvežanina, čija je lična godišnja zarada bila dvadeset puta tolika kolika Mikina godišnja profesorska plata. Mika se sporazumevao sa njime preko tumača koji je znao i francuski i norveški pa je, tim putem, dobio dragocene podatke o načinu lovljenja kitova u tim krajevima.

Dok su se ta dva svetska kapaciteta, onaj iz oblasti lova na kitove i onaj iz oblasti lova na slatkovodne ribe, živo zabavljala, začu se uzvik straže sa katarke da je na horizontu opažen kit.

Svi upreše svoj pogled onamo, ali ga Kristijanzen baci prvo na čelični kabl, skalupljen u stub, koji će se odmotavati kad mu harpunom pogođeni kit bude povukao njegov kraj vezan za harpunu, zatim pažljivo pregleda metak koji se meće u top, proveri da li se top lako okreće u svima pravcima i tek onda uperi svoj orlovski pogled u daljinu, na onu stranu koju mu je straža pokazivala. Ubrzo zatim spazi i Mika kita, najpre njegov vodoskok, pa onda i mrko ostrvce njegovih leđa.

I brod je uperio svoj pravac onamo. Smanjenom brzinom, oprezno, bez lupe mašina, prišao je desnom boku morskog kolosa. Ovaj je to primetio, uzdigao malo glavu kao da razmišlja šta da čini. Tada je zagnjurio glavu u vodu da bi zaronio, ali u taj mah ču se pucanj topa, a kit se zatrese, pogođen čeličnim vrhom harpune i njenom eksplozivnom čaurom. Kit praćnu ogromnim repom i osta nepokretan na površini vode.

Prođoše nekoliko trenutaka, a kit poče da se miče, zaroni duboko u vodu i povuče snažno sobom kabl na koji je sad bio privezan. Posle jednog minuta kabl je bio sasvim odmotan i tako naglo zategnut da se brod zatresao. Kit je vukao za sobom brod i svakih četiri do pet minuta izlazio na površinu. Videlo se da malaksava, kabl se skraćivao, a brod kitu sve više približavao.

U nevolji u kojoj se kit nalazio, približi mu se drugi jedan kit kao da je hteo da mu pomogne. Izvežbano oko harpunerovo ubrzo razazna da je harpunirani kit ženka, a onaj drugi mužjak. No harpuniranom kitu ne beše više pomoći. Kad mu se brod opet dovoljno približi, on dobi još jednu harpunu, ali ne bi još dotučen, već nastavi da i dalje vuče brod za sobom, puna dva sata, privezan za njega sa dva kabla. Tek kad dobi još tri eksplozivna metka, on ispusti svoju napaćenu dušu.

Ulovljenog kita harpuner je procenio na oko 100.000 kilograma; to mu je bio, te lovačke sezone, dvestaprvi kit.

Idućeg jutra kit je predat plovnoj topionici. Tu je Mika zatekao rad u punom jeku. Nekoliko kitova ležali su, vezani gvozdenim lancima uz veliki topionički brod, čekajući na svoj red. Dve stotine ljudi užurbano je radilo na sečenju i raskomadavanju kitova, njihovom topljenju i tehničkoj preradi. Ona se dovršava u topionici koja se nalazi odmah ispod gornjeg krova broda i sastoji se iz nedoglednog niza kotlova za topljenje, recipijenata za razbistravanje i centrifuga za prečišćavanje istopljene masti. Tim aparatima se jedan krupan kit može preraditi za četiri do pet časova.

Takva industrijska prerada kita vrši se, još uspešnije i udobnije, u stalnim, suvozemnim topionicama, u kojima se raspolaže sa više mesta za rad i gde je lakše imati na raspoloženju velike količine slatke vode, potrebne za preradu kita. Zato Mika nije propustio da poseti jednu takvu topionicu koja se nalazi na ostrvu Kergelenu i da prikupi sve podatke i o onim topionicama koje se nalaze u Por Natalu u Južnoj Africi, da bi time upotpunio svoj izveštaj o industrijskom lovu kitova.

Sa Kergelena vratili su se Mika i njegovo društvo u Evropu istim putem kojim su i pošli, ali bez zadržavanja i bez ikakvih doživljaja koje bi vredelo opisivati.

Poglavlje 13

Posle svakog svog putovanja vratio bi se Mika u Beograd zadovoljan i osvežen. Tu je zatekao, pregledao i sredio pisma koja je sam sebi uputio sa svoga puta. On je imao vrlo pametan običaj da kadgod stigne u kakvo mesto Zemljine kugle, u kome dotle nije još bio, a u kome se nalazila pošta ili makar poštansko sanduče, pošalje sam sebi, na svoju beogradsku adresu, nekoliko reči. Za tu korespondenciju upotrebljavao je, po mogućstvu, ilustrovane dopisnice toga mesta i na njima ispisao nekoliko reči propratnog teksta. Vrativši se kući, on ih je dopunjavao svojim primedbama i slagao ih u jedan naročiti orman koji je, u neku ruku, predstavljao ilustrovani dnevnik svih njegovih putovanja. Nisam ništa pouzdano mogao doznati šta se, posle Mikini smrti, desilo sa tom dragocenom kolekcijom njegovih dopisnica.

Poglavlje 14

Velika je zasluga Mikinog školskog druga Pavla Popovića što je Mika svoja transokeanska putovanja opisao, a Pavle te putopise uvrstio u izdanja Srpske književne zadruge. Posle svakog takvog putovanja, dok mu je ono bilo još sveže u pameti, Mika je napisao o njemu po jednu knjigu; dva poslednja transokeanska putovanja spojio je ujedno. Tako su nastale ove knjige: „Kroz polarnu oblast“, 1932. — „U carstvu gusara“, 1933, „Sa okeanskim ribarima“, 1935. — „Po zabačenim ostrvima“, 1936. Sem toga, Mika je, kao što sam već napomenuo, napisao još jednu knjigu pod naslovom: „Roman jegulje“, 1940.

Te Petrovićeve knjige čitane su mnogo i rado. One daju pouzdane, lepo izložene, interesantne podatke pametnog očevica o svemu onome što je na svom putu video i saznao. Ali je u njima vrlo malo subjektivnih impresija i ličnih doživljaja. Ja sam te njegove lične doživljaje ovde prikupio i saopštio, negde skraćeno, njegovim rečima. Zašto ih je toliko malo, na to nam Mika daje odgovor. U uvodnim rečima prvog od napred navedenih dela, saopštava nam on ovo svoje mišljenje:

„Nalazim da se u zanimljivosti“ — koje se čitaocu u knjizi saopštavaju — „ne mogu uračunavati obične, trivijalne pojedinosti putovanja, kao ni subjektivni utisci učesnika kad ovaj stavi sebe u centar oko koga se ima sve okretati. Mislim da ovo poslednje ima da dođe u zadnji red, kad se stvar tiče nečega spoljnog i izvanrednog što se ne viđa često i što se ne nalazi u bedekerima i leksikonima. Naći će se ko će, za to podesniji, i tako činiti kad se bude našao pred prizorima i scenama pred kojima je bio pisac ove knjižice, ali ovoga puta gledalo se na stvari kroz sasvim druge naočari.“

Ovako shvatanje i držanje Mikino tumačim time što nije voleo da se pojavljuje u javnosti, pa ni na hartiji. A nije ni hteo da ga ubrajaju u pisce lepe književnosti. Kad je Pavle Popović Mikino delo „Sa okeanskim ribarima“ uvrstio, ne u „Poučnik“, već u „Savremenik“ Srpske književne zadruge, Mika se od toga ogradio u predgovoru dela ovim rečima:

„Prema karakteru „Savremenika“ — kako se on obično zamišlja — možda u njemu ne bi bilo mesta putopisima ovakve vrste, koja nasigurno i ni u koliko ne pripada lepoj književnosti. Što je putopis ipak primljen za tu seriju izdanja Srpske književne zadruge ima se, verovatno, razumeti tako što se u njemu opisuju oblasti teško pristupačne, u kojima se pisac bavio, i što bi ono što je tu izloženo, moglo imati nešto šireg interesa, ali je teško doći u mogućnost da se to neposredno vidi i dase o njemu šta sigurno sazna. Moli se čitalac da tako razume pojavu ove knjige u izdanju ovakve vrste.“

A na prvim stranama te svoje knjige Mika saopštava još i ova svoja lična mišljenja:

„Beskrajni okean, sa svojim divljim lepotama, svojom ćudljivošću i opasnostima, bio je od vajkada i biće doveka predmet ljudskog maštanja. Pesnici svih vremena opisuju to na svoje načine; ti su opisi uvek uzbudljivi i privlačni, i uvek će imati uspeha kod osetljivih srca. Ali kad nije reč o maštanju, već o prozaičnoj realnosti, ti opisi ne kazuju mnogo.

„Ima li lepše i uzbudljivije slike napora, patnja, opasnosti i borbe onih što provode svoj vek na neizmernoj i ćudljivoj okeanskoj pučini, no što je veličanstvena slika „Islandskih ribara“ od Pjera Lotija? Pa ipak je ta slika daleko od realnosti. Smatralo se da je gola realnost nedovoljna da izazove uzbuđenja kakva se žele. Trebalo je uneti još i afektivne momente, za samu stvar parazitne i nepotrebne, koji tačnu sliku deformišu. Junak romana, u onim mučnim borbama i neopisanim patnjama, u onoj usamljenosti i udaljenosti od svega onoga štoje za sobom ostavio, otisnuvši se na daleke pute, uzdiše, čezne i vene za rodnim mestom, za kućom, porodicom, verenicom. Sve je to poetski lepo i odista uzbudljivo, ali nije ništa drugo do večita pesma svih vekova i svih geografskih longituda i latituda, koja ne predstavlja ništa naročito ni kad je junak istorije okeanski ribar.

„A pritom ima još jedna stvar. Takvi okeanski ribari koji se odvažuju na nevolje i opasnosti što ih čekaju, a usamivši se u čamcu ili na brodu, poetiziraju i venu za onim što su za sobom ostavili, u realnosti ne postoje. To su filmski ribari koji se mogu videti samo na platnu. Svaki ko je video pravog okeanskog ribara na poslu mogao je razabrati da su to krepki, odlučni, neobično izdržljivi, istrajni i trezveni ljudi koji imaju svoje volje i rešenosti za sve što ih čeka na pučini, koji znaju šta hoće, kamo idu, čemu se izlažu i zašto, pa se nijednog trenutka ne podaju sentimentalnosti i duševnoj razneženosti. Upitajte na islandskoj ili nju-fundlendskoj pučini koga hoćete od njih da li koji put uzdiše i, sklonivši se od drugova, suzi za onim što je ostavio u svome zavičaju, pa će vam svaki sa osmehom odgovoriti da za to nema ni volje ni vremena, i da bi ribar koji bi se tome podao bio baba koja bi bolje učinila da je ostala kraj svoga ognjišta, a ne da se upušta na okean.

„Tip sentimentalnog ribara je fikcija koju je stvorila mašta romanopisca i njegova težnja da uzbudi. Ako se u stvarnosti i nađe koji primerak takve vrste, on je usamljen i ni po čemu ne predstavlja tip morskog vuka kakav je svaki okeanski ribar. A svaki bi pravi ribar sa osmehom odbio oreol mučeništva i sažaljenje koje kod neobaveštenih meka srca izaziva slika što je daje romanopisac.

„Ovo što se izlaže u ovoj knjizi, izlaže se za one kojima je stalo do toga da sebi stvore tačnu, realnu sliku o okeanskim ribarima, onakvim kakvi se jedino i mogu videti na velikoj svetskoj pozornici ribolova. Ako čitalac sam nađe u tome mestimice ikakve poezije, što se ovde nije ni najmanje imalo u vidu, ova bar neće poticati od parazitnih primesaka koji za realnu sliku ne znače ništa, već samo od onoga što stvar sama sobom nosi“.

U ovim rečima jasno je ocrtan Mikin stav prema poeziji i svima onim umetnostima koje imaju za predmet ljudsku dušu. I Mika ju je imao, ali je zazirao od sentimentalnosti i duševne razneženosti, a bio pored svega toga, čovek meka srca; o tome sam se često uverio.

Biti meka srca, to za njega nije bilo muški. I zato je izbegavao sve što bi ga moglo dovesti u takvu opasnost. Zato nije čitao lirske pesme, ni osećajne romane i drame, nije slušao muziku koja izražava osećanja i ono što se rečima ne može iskazati. Svi moji napori da ga upoznam s takvom muzikom, pa i onom lakšom ali više umetničkom no što je bila njegova čisto ritmička, ostali su bezuspešni: on je od svega toga zazirao kao onda u Dalju da bućne u vodu. On se uporno i isključivo držao svoje nauke, svog ribolova i putovanja. U tom trozvuku našao je svoju ničim nepomućenu sreću života koja je bila potpuna, jer je bila jednostavna.

Vrativši se sa svakog od svojih velikih putovanja, Mika ga je, pišući svoje putopise, ponovo preživljavao i u njemu uživao, a u velikoj sobi svoga vinograda okačio je o zid Merkatorovu kartu Zemlje, na kojoj je, dugmetima, označavao linije kojima je brodom putovao. Ta karta se iz godine u godinu popunjavala novim takvim linijama i služila nam kao pomoćno sredstvo za naše razgovore o Mikinim putovanjima i za njegove planove za nova putovanja.

Poglavlje 15

Kad se Mika vratio 1935 godine sa svog petog u uzastopnog putovanja po okeanima, reče mi da je to poslednje takvo putovanje; društvo sa kojim je putovao odlučilo je da ih više ne preduzima.

— „Šta je razlog?“, upitah ga.

— „Ekonomska kriza.“

— „Razumem“, odgovorih mu, pa bacih zatim opet svoj pogled na njegovu Merkatorovu kartu. Na njoj je bilo naznačeno šest prekookeanskih putovanja, računajući i ono njegovo prvo putovanje u Kanadu.

Pri posmatranju te karte, ne mogah se uzdržati da ne uzviknem: „Pa dosta, bre majstore! Prebroditi šest puta okeanske pučine i vratiti se isto toliko puta natrag, prekoračiti četiri puta ekvator i dva puta polarni krug. Dosta za moreplovca, a kamoli za profesora matematike Beogradskog univerziteta!“

On zavrte glavom. „Nije dosta!“

— „A što?“, upitah ga.

— „Pa evo vidite u čemu je stvar. Kad smo 1932 godine bili na Sargaskom Moru, mi se onda samo prošetasmo kao turisti besposličari.“

— „Pa šta ste drugo mogli?“

— „Šta? — Mogli smo rešiti jedan vekovni problem!“

— „Da nije kakva kvadratura kruga?“

— „More nešto još zamašnije!“

— „Zamašnije?“

— „Problem jegulje!“

— „Čuo sam i čitao nešto o tom problemu, no nisam se, neuk kao što sam, s njim dovoljno upoznao i shvatio ga u svoj njegovoj veličini“.

— „I to je, kao i kvadratura kruga, jedan vekovni problem; već se Aristotel njime bavio“.

— „Da čujem, da čujem!“

I Mika mi pričaše.

— „Jegulja se odvajkada smatrala za živi stvor kome niko ne zna ni početka ni svršetka. U evropskim i američkim vodama žive jegulje raznih veličina i starosti. Utvrđeno je da ženke provedu tu oko deset godina, a mužjaci oko osam. Prirodno bi, dakle, bilo očekivati da će se među takvim jeguljama naći i spolno zrelih. Međutim niko nije nikada u kopnenoj slatkoj vodi našao spolno zrelu jegulju, kao ni sitne jegulje koje bi tu bile rasplođene.

„Ta misterija tek je postepeno rasvetljena. Prvo se pronašlo da se jegulje, kao i svaka druga riba, plode mrestenjem, no jegulje samo u morskim dubinama. Ali se još nije imalo pojma o tome gde se nalaze ta mesta mrestenja o kojima se samo naslućivalo, nije se znalo kako se vrši migracija jegulje od dotadašnjih mesta njenog prebivanja, rasejanih po celoj Zemljinoj kugli, i šta biva sa sitnim jeguljicama pošto iziđu iz ikre.

„Ta pitanja rešio je u svojoj potpunosti veliki danski prirodnjak Johanes Šmit, pošto je dvadeset i pet godina krstario po okeanima. On je pratio jegulje kada ostave slatke vode i pođu na daleki put. On je definitivno utvrdio mesta gde one bacaju ikru i gde se legu jegulje naših i američkih slatkih voda.

„Dubina mora na onom okeanskom prostoru gde se ta mesta nalaze prelazi 6000 metara, ali još ni do danas nije pouzdano utvrđena dubina na kojoj se vrši bacanje ikre i razvijanje larvi iz jaja. Od spljoštene, lisnate, providne larve, koja postepeno raste, postaje, posle izvesnog vremena, zmijolika mlada jegulja. Za vreme tih promena, larve putuju iz dalekih mesta u Atlanskom Okeanu, gde su se izlegle, u slatke vode evropske i američke. Za evropsku jegulju taj put iznosi nekoliko hiljada kilometara.

„Dospevši, posle tog dugotrajnog putovanja, do morske obale, mlade jegulje traže ulaz u kakvu slatku vodu. No jedan veliki broj jeguljica, u glavnom muškaraca, ostaje kraj obale mora, ili se zadrži na ušću reka, ne idući dalje uz ovu. Milijarde ostalih jeguljica, potpuno providnih i nevidljivih golom oku, hitaju uzvodno, iskorišćavajući i najmanje potočiće, kanaliće i barice, pa čak i žitko blato. Kad te jeguljice izrastu, kod njih se pojavljuje nagon za rasplođavanjem, one se vraćaju opet u more i sa onima koje su tu, blizu obale, bile zaostale počinju da se kreću u nepreglednim masama na daleko putovanje, a sve svojim plodištima koja se nalaze u Atlanskom Okeanu između Bermudskih Ostrva i Sargaskog Mora.“

Mika mi pokaza prstom tu oblast na svojoj Merkatorovoj karti.

Ja sam je posmatrao sa čuđenjem.

— „Zašto baš tu, na tom delu okeana?“, upitah ga.

Mika se nasmeši, „Je l’ te da je ovo čudna stvar. Baš na ovom mestu, udaljenom hiljadama kilometara od njihovog dotadanjeg prebivališta. A do koga one dolaze uz ogromne napore i uz stotine opasnosti. — Zašto baš tu — to se ne zna.“

— „Čudna stvar!“

— „Još čudnije je“, nastavi Mika, „ovo: postoje i u našim evropskim morima prostrani morski rovovi i ponori u kojima vladaju iste životne prilike kao i na sargaskim plodištima. Italijanski biolozi našli su više takvih mesta, na primer jedno u jadranskom, jedno u Jonskom, jedno u Tirenskom Moru sa istom dubinom, temperaturom, pomrčinom i istim salinitetom kao i na njihovim plodištima. Pa ipak jegulja prolazi kroz takva mesta ili pored njih, nigde se ne zadržavajući i hitajući dalje ka Atlanskom Okeanu i njegovim dubinama, gde je prvi put ugledala svet.“

— „Šta ili ko je vodi onamo?“

— „Ni to se ne zna; kažu njen instinkt.“

— „Učena reč za neproučenu stvar!“

– „Isto tako“, nastavi Mika, „zagonetno je i to što se evropske i američke jegulje, toliko slične jedne drugima, i pored svega što im njihova plodišta leže nablizo, nikad ne mešaju međusobno. Larva evropske jegulje nikad ne zalazi u slatke vode Severne ili Južne Amerike, koje su joj mnogo bliže, a tako isto larva američke jegulje ne zaluta u evropske vode“.

— „Zaista čudnovato!“

— „Ali najveća i najinteresantnija misterija vezuje se za pitanje: šta biva sa jeguljom posle njenog mrestenja u sargaskim plodištima? Jer se odande nije nikada nijedna od njih vratila“.

— „Otkuda se to zna?“

— „Odatle što dosad ni najbrižljivijim ispitivanjima nije pronađena nijedna jedina jegulja posle bacanja ikre“.

— „Po čemu se poznaje da li je bacila ikru ili nije?“

— „To se može uvek tačno da utvrdi“.

— „Pa šta biva s takvim jeguljama koje su izvršile čin rasplođavanja?“

— „O tome su mogućne i postoje dve hipoteze; ili jegulja ugine posle mrestenja na licu mesta, ili produžava svoj život u morskim dubinama, bilo onakva kakva je, bilo da se metamorfozira u drugi neki oblik“.

— „Pa kako da se reši ta alternativa?“

— „Samo na taj način da se iz morskih dubina izvuku na svetlost dana egzemplari jegulje, živi ili mrtvi, koji su već obavili čin rasplođavanja“.

— „A Johanes Šmit nije u tom uspeo?“

— „Nije mu pošlo za rukom; on je umro 1933 godine“.

Mika se malo zamisli, pa onda nastavi: „Od onih miliona jegulja koje su se okupile na njihovom mestu plodišta i onde obavile svoj čin rasplođavanja, izvući koju iz ogromne morske dubine, teže je no što to na prvi pogled izgleda. To, uostalom, i nije posao biologa, već posao ribara“.

— „Posao majstora Mike!“

Njemu sevnuše oči. „E kad bih u tome uspeo!“

— „To zavisi i od ribarske sreće“.

— „Mene je takva sreća, moram reći, često poslužila. Evo da vam ispričam ovaj slučaj.

„Davno pre no što ste vi došli u našu sredinu, pratio me jednoga dana naš kolega Bogdan Gavrilović u ribolov. Tom prilikom pade mu njegov cviker sa nosa u vodu i izgubi se onde. Pokušasmo da ga pronađemo, no ne uspesmo.“

— „Sasvim razumljivo!“

— „Čekajte! — Dan iza toga, odoh sa svojim ribarima na ono mesto gde se to dogodilo. Spustismo mrežu u reku i posle kratkog vremena izvukosmo njome cviker na površinu. Bogdan nije mogao svojim očima verovati kad mu ga, neoštećenog, predadoh.“

On se opet malo zamisli pa reče: „No jegulja nije cviker!“

— „Ona je veća od njega!“

— „A sargasko plodište nije naš pitomi, plitki Dunav.“

— „Ali onde ima miliona jegulja!“

— „Imate pravo! — I to mi ne da mira. — Rado bih pošao onamo da oprobam svoju ribarsku sreću.“

Tim se svršio taj naš razgovor, ali sam znao da Mika neće mirovati dok če ostvari svoju smelu nameru. On je bio — opet jedan paradoks njegovog karaktera — u nekim stvarima plašljiva, a u nekim drugima neustrašima priroda. Kad se na nešto odluči, on od toga ne odustaje ma ga glave stalo. I on se, zaista, nije smirio dok opet nije ugledao pučinu Sargaskog Mora, plodišta jegulja.

Leta 1938 godine pošao je Mika u te krajeve iz bretonske ribarske varoši Pempol sa ekspedicijom koja je imala cilj da reši baš ono neosvetljeno pitanje života i smrti jegulje. Išlo se pravim putem, a kako je brod bio vrlo brz, stigli su već petoga dana izjutra u blizinu Sargaskog Mora. Pošto su se na jednom njegovom kraju zadržali nekoliko časova da bi posmatrali spletove alga koji su već bili zagustili, uputiše se oni pravo ka plodištu jegulja. Kad je komandant broda, odredivši njegov položaj, našao da se brod zaista nalazi na plodištu jegulja, njegove mašine su zaustavljene, i brod je stao. No kako se na takvim dubinama mora nad kakvim se brod nalazio, ne baca kotva, a struje i vetrovi ga lagano gone i premeštaju, određivan je, s vremena na vreme, položaj broda da bi ga, prema potrebi, vraćali na mesto na kome ima da se radi. Za vreme toga rada, putnici su u više mahova išli na obližnja Bermudska Ostrva, a najčešće u njihovu čuvenu biološku stanicu.

Glavni posao ekspedicije bio je taj da se u dubinama od 1000 do 1200 metara lovi riba, očekujući da će se na taj način uloviti i koja jegulja koja se izmrestila. U tom cilju spremljena je i naročita ribarska mreža, različita od dotadanjih. Ona je, zaista, hvatala mnogo raznovrsnih životinjica, ali od jegulje, koja je tu dole bila zastupljena u neverovatnim količinama, nije bilo ni traga. Rezultat ekspedicije bio je negativan ili jednak nuli, pošto nije ništa ni dokazivao ni opovrgavao.

Posle takvog neuspeha došlo se na misao da se prema stečenim iskustvima, načini nova, savršena mreža za dubinski ribolov i njome oproba sreća iduće godine.

Poglavlje 16

Tako je i bilo. U leto 1939 godine uputilo se isto društvo kao i prethodne godine iz iste bretonske luke u pravcu Azorskih Ostrva da onde oproba svoju novu mrežu, a i radi lova polno zrelih jegulja u samoj blizini njihovog plodišta, pa da zatim okuša svoju sreću na samom plodištu.

Nova mreža za dubinski okeanski ribolov koji je brod sa sobom nosio, a u čijoj konstrukciji je naš Mika imao glavnog učešća, bila je ingeniozno smišljena, Ona je imala koničan oblik, a bila dugačka 25 metara. U sebi je sakrivala jednu manju, isto tako koničnu kesu koja je propuštala ribu u onu veliku kesu, a sprečavala je da odatle umakne. No glavne odlike ove ribarske mreže nalazile su se na njenim krajevima. Na njenom gornjem kraju, onde gde je ona bila najšira, nalazila se, kao kakvo predvorje, jedna rešetkasta gvozdena konstrukcija koja je oivičavala prizmatički prostor širok 10, visok 2, a dubok 5 metara. Kroz otvor od 10 na 2 metra ulazila je riba u to predvorje i kroz protivnu stranu prolazila dalje u mrežu. Pod i tavan tog predvorja prevučen je rešetkastom gvozdenom mrežom da ona seče ili propušta iz njega mulj morskoga dna, a bočne strane tog predvorja podešene su, izvanredno duhovito, gvozdenim lucima tako da se ono, kad stigne na morsko dno, izvali u svoj pravi položaj.

Na drugom kraju mreže, onde gde se nalazi vrh njenog konusa, vezan je gvozdeni teret da bi kesa, pri spuštanju u more, imala svoj vrh na donjem, a otvor na gornjem kraju i da bi, kad mreža stigne na morsko dno i brod je počne po njemu vući, išla uvek tako da otvor dođe napred, a da vrh kese zaostaje natrag.

Za izbacivanje mreže iz broda, njeno spuštanje do morskog dna i podizanje natrag na brod bila je načinjena naročita dizalica. Mreža se, iz zaustavljenog broda, spuštala tako da joj vrh konusa najpre uđe u vodu, a najposle njen otvor. Tako uspravno spuštena mreža silazila je do morskog dna, a čelični kabl na kome je ona visila odmotavao se sa svojih valjaka. Čim je vrh konusne mreže udario o morsko dno, signalizirala je to naročita električna naprava, smeštena u teretu vezanom za taj vrh. Kad je zvonce javilo da je mreža stigla na dno mora, brod se počeo kretati unapred, a kabl se počeo ponovo odmotavati i spuštati u more. To bi se zaustavilo kada je bilo odmotano četiri puta toliko kabla kolika je na tom mestu dubina mora. Onda se kabl zategao i počeo vući mrežu po dnu, a ova je gutala sve na što je naišla na svome putu. Kad bi došlo vreme za njeno izvlačenje na brod, ovaj se zaustavio, krenuo unazad dok se kabl nije ispravio tako da je bio uspravan; onda se tek mreža izvukla na brod. Čelični kabl koji je brod sa sobom nosio bio je dugačak 8000 metara.

Sve je, dakle, bilo spremno da ne može bolje biti. Probe izvršene u blizini Azorskih Ostrva dale su, odista, odličan lov. Izvučeno je mnoštvo dubinskih riba i morskih organizama; među ribama bilo je i jegulja, ikrašica i mlečnjaka, očevidno polno zrelih za mrestenje kroz koji dan.

Ali to još nije bilo ono što se tražilo, trebalo je uloviti koju jegulju posle njenog mrestenja. Jedan jedini takav egzemplar bio bi možda dovoljan da se misterija jegulje potpuno rasvetli.

Puni nade krenuli su naši naučni putnici prema samom plodištu jegulje. Udaljavajući se postepeno od Azorskih Ostrva, mreža se spuštala u sve veće dubine i iz ove izvlačila na ribarski brod sve čudnovatije morske organizme, među kojima je uvek bilo jegulja ikrašica i mlečnjaka.

Jednoga dana, kada je mreža bila spuštena do morskoga dna koje je ležalo na dubini nešto većoj od hiljadu metara i ona bila vučena po njemu duže vremena, učesnici su baš iščekivali da se mreža počne dizati sa dna, kad se brod iznenada zatrese i zastade. Bilo je očevidno da je mreža negde zapela na dnu. Brod krenu lagano unazad, a kabl je postepeno namotavan na svoje valjke. Kad se videlo da je kabl potpuno uspravan, što je značilo da se brod nalazi upravo nad onim mestom gde se mreža zakačila, pogonske mašine su zaustavljene, a stavljene u rad one koje je trebalo da izvuku mrežu iz mora. Pri tome radu poče se brod postepeno naginjati na onu bočnu stranu sa koje su mašine zatezale kabl, zatim se zatrese i uspravi se, a parni čekrci stadoše se naglo okretati i velikom brzinom namotavati kabl. Potres je bio toliko jak, da su neki putnici popadali po palubi. Kad dođoše k sebi, videli su šta se desilo: kabl se prekinuo, a mreža, sa svim onim što je dotle izlovila, ostala je za navek na dnu mora.

Sigurno se mreža zakačila za nešto što nije mogla da povuče sa sobom. Kako je morsko dno na tom mestu dosta ravno i muljevito, Mika je bio mišljenja da se mreža zakačila za nekakav potonuli jedrenjak.

Učesnici ekspedicije bili su blizu očajanja. Baš onda kada su bili puni nade i uvereni da su stigli na domak svome cilju, sreća ih je izneverila. Ostavši tako bez svoga glavnog zlata, njima ne preosta ništa drugo, no da se, potišteni, vrate svojim kućama. Samo naš Mika nije izgubio nadu i samopouzdanje već je uzviknuo: „Vratićemo se, obogaćeni ovim žalosnim iskustvima, idućeg leta opet ovamo, a poneti sa sobom još koju rezervnu mrežu, da nam se ne desi ovo što nas je sad zateklo“.

Poglavlje 17

No taman se Mika vratio u Beograd i ispričao nam svoje doživljaje i buduće planove, velike sile zaratiše, a Atlantski Okean se preobrazi iz lovišta riba u lovište brodova i podmornica. Mika uvide da o skorom putovanju onamo nema ni govora, on napisa i dade u štampu svoj nedovršeni roman o jegulji, da mu kad tad doda završni epilog. No tok svetskih događaja osujetio je to, noseći i nas u vrtlog.

To smo svi predosećali i o tome često razgovarali; naši sastanci i naše ribarske večere izgubiše svoju nekadašnju veselost. Pošto je navršio svoju sedamdesetu godinu i naš fakultet ga izabrao za svog počasnog doktora i honorarnog nastavnika, Mika je stupio u penziju, ali je ostao veran našem društvu i našem seminaru. Tu smo se redovno sastajali.

Jednoga dana, u leto 1940 godine, sedeo sam sa njime i sa još nekoliko kolega u našem seminaru, razgovarajući se i pijući kavu. Zahvalih mu što mi je, prvom među svima, predao svoj ukoričen „Roman jegulje“ sa vrlo ljubaznom posvetom. Zapitah ga: „Na čemu radite sada?“

— „Na burgijama“, odgovori mi on. — To je značilo da radi na kakvoj manjoj matematičkoj raspravi. — „A na čemu radite vi?“ zapita me on.

— „Na mojoj kupusari“, — To je značilo da radim na nekakvom podebelom delu.

— „A, jest, na vašem „Kanonu“. — Pa kako napreduje posao?“

— „Ne vidim mu kraja! — Delo će imati preko 600 strana kvartova formata. Kako se ono štampa na stranom jeziku, moram da ga, celog, otkucam na pisaćoj mašini i iskaligrafiram sve njegove matematičke obrasce. Pa silne numeričke tablice i razne figure. Propadoh od posla! A bojim se da ga svakim danom ne preseče i osujeti rat.“

— „Pa neće valjda!“, reče Mika.

— „Imam, dragi kolega, rđav presedan. Moje prvo delo prekinuo je prvi svetski rat baš kada sam prepisivao u čisto njegovu trinaestu stranu. No sve se ipak dobro svršilo. Posle pola godine prekida, provedene u raznim zatvorima i logorima, ja ga mogah nastaviti i dovršiti. Ali ta nesrećna trinaesta strana urezala mi se u pameti i ulila mi strah. Kad sam pri mašinskom prepisu moga „Kanona“ došao na njegovu trinaestu stranu, toliko sam se uprpio i unervozio da je bila prepuna grešaka; morao sam je ponovo otkucati.“

Moje kolege prsnuše u smeh. Ja nastavih svoju priču.

— „Kad stigoh do trinaestog paragrafa svog dela, prikupih svu snagu da ga bez greške otkucam, a kad mi to ispade za rukom, uvideh da sam karbon-papir koji mi je davao drugi egzemplar prepisa tako nesrećno položio između oba lista da je prepis ostao beo, a original ga imao izvrnut na poleđini. Morao sam i taj paragraf, koji je, srećom, bio kratak, ponovo otkucati.“

Moje kolege počeše opet da se smeju, a Mika reče: „Nisam znao, kolega, da ste sujeverni; to vas je i načinilo plašljivim“.

— „Može biti“, rekoh, „no slušajte šta je bilo dalje! Moje delo podeljeno je i u poglavlja. Kad, evo, stigoh do trinaestog od njih, ja zasukah rukave. A politička situacija je, kao što vidite, sve gora i crnja.“

Mika se usplahiri, pa me onda brzo upita: „Pa jeste li svršili to trinaesto poglavlje?“

— „Jesam!“

Blaženi osmejak obli Mikino lice, on odahnu dušom i reče: „Hvala bogu!“

— „Aha, majstore!“, uzviknuh. „Niste sujeverni, a pade vam ipak kamen sa srca kad čuste da sam prebrodio to trinaesto poglavlje.“

Udarismo u smeh, a Mika se zbuni, slegnu ramenima i priznade: „Istina je, pade mi kamen sa duše.“

Mi se zamislismo, a Mika reče: „Eto vidite šta učini od nas ova teška neizvesnost!“

— „Nad nama je“, reče jedan od ostalih naših kolega, „nebo, potamnelo od teških oblaka, a mi strepimo od oluje i groma.“

— „I da nam se ne sruči kakav težak gràd na naše glave“, dodade drugi.

A taj gràd se, odista, sručio! Taman je moje delo bilo srećno odštampano, a na Beograd se sručiše neprijateljske bombe, on postade žrtva mučkog napada neprijateljskih aviona. Mika je toga dana kao rezervni potpukovnik, pošao sa Glavnim štabom vojske u Bosnu, gde je pao u nemačko ropstvo.

Odatle se vratio tek iduće jeseni. Došao je ufitiljen, ali zdrav i čio i ubrzo dobio svoj normalni izgled. Vratila mu se i njegova stara vedrina i volja za rad. Podnosio je, sa nepokolebljivom verom u bolju budućnost, sve nevolje okupatorskog režima. Njegov vinograd zaposeli su neprijateljski vojnici. On nije mogao više ni na Savu ni na Dunav, ali mu je njegova soba za rad bila dovoljno poprište za život i nauku; njoj se posvetio sasvim, ne vodeći računa o tome kada će plodove tog svog rada moći izneti na svetsku pijacu. Slično je bilo i sa nama, njegovim kolegama. Tu godinu dana posle Mikinog povratka iz ropstva provedosmo radeći, sastajući se i razgovarajući o nauci i o bojnim događajima.

Početkom godine 1943 poče Mika nešto da mršavi. To nam u onom izgladnelom Beogradu nije upadalo u oči, pa se ni on ni mi na to ne osvrtasmo. No on poče da slabi i prestade da izlazi. Sedeo je po ceo dan u svojoj sobi i pisao. No morao je svaki dan malko da prilegne, s početka jedanput dnevno, pa kasnije dvaput, pa sve češće puta. „Oprostite“, govoraše nam on, „moram da se malo ispružim.“ I nastavljao je svoje razgovore sa nama nesmanjenom pažnjom i svežinom misli i reči. Naposletku pade sasvim u krevet.

— „Šta vam je, majstore“, usudih se da ga upitam.

— „Pa eto vidite, nešto sam oslabio.“

— „Da li znate uzrok?“

— „Kako da ne znam? Ne jedem.“

— „A zašto?“

— „Što mi jelo ne prija.“

— „A vi jedite silom!“

— „To nije ni od kakve fajde.“

— „A boli li vas štogod?“

— „Bože, sačuvaj! Osećam se vrlo dobro, spavam odlično. Ovakvu bolest mogu i svom najboljem prijatelju poželeti.“

— „Pa što, majstore, ne zapitate lekara?“

— „Bili su neki dan njih trojica kod mene. Naćoše se ovde, tobože, pukim slučajem, pa hajde, kad su već tu, da me pregledaju.“

— „Pa šta rekoše lekari?“

— „Ništa. Znaju oni isto toliko kao ja i vi, pa ni toliko, ja, na primer, znam ovo: Ako moje slabljenje produži ovom brzinom, neću doživeti Duhove.“

— „Eh!“

— „To sam tačno izračunao!“

— „Ekstrapolacijom. — To je nepouzdan račun!“

— „Ja rekoh tačno: ako moje slabljenje produži ovom brzinom“.

— „A ako stane, pa okrene na bolje?“

— „Onda ću se oporaviti i opet stati na snagu. I to može da se desi.“

— „Ubeđen sam da će tako biti. Kad vas ništa ne boli i dobro se osećate, vratiće vam se volja za jelom. — A onda smo na konju!“

— „Pa i ja se nadam. Ali manimo se moje slabosti; imamo mi pametnijih razgovora.“

Poglavlje 18

U takvom raspoloženju, bez bola, uzbuđenja i straha, ne tužeći se nikome i ne jadikujući, dočekao je Mika svoju smrt i ugasio se kao dogorela sveća 8 juna 1943.

Opojan je u Sabornoj crkvi. Tu se okupio, da mu oda poslednju počast, ceo stari Beograd, od nekadašnjih ministara pa do Mikinih ribara. Tu sam se, govoreći u ime Srpske akademije nauka i u ime Filozofskog fakulteta našeg Univerziteta, oprostio sa njime ovim rečima:

Pred smrtnim ostacima svoga besmrtnika oplakuje srpska nauka svog najvećeg matematičara Mihaila Petrovića. Sa njime se ta naša nauka, nošena širokim krilima njegova genija, uzdigla do visine da je sagleda ceo naučni svet. Zato smrt Mihaila Petrovića nije samo naša nacionalna žalost, nego i tužan dan za onu oblast ljudske misli koja predstavlja vrhunac piramide egzaktnih nauka. Na taj vrhunac uzleteo je Mihailo Petrović već u svojim mladim godinama kada je, svršivši Veliku školu, otišao u Pariz da se onde, na tadašnjem najbujnijem vrelu matematičkog znanja, žedan napoji i da, ovaploćen duhom te nauke, dopre do onih njenih granica gde počinju njene nove neispitane oblasti. On ih je, već u prvom svom naletu, prekoračio svojom doktorskom tezom koju je branio 1894 godine na Pariskom univerzitetu pred komisijom u kojoj su sedela tadašnja tri najslavnija matematičara Ermit, Pikar i Penleve. Te godine vratio se Mihailo Petrović kao gotov i poznat naučnik u Beograd, i zauzeo tu, izabran za redovnog profesora Velike škole, mesto prvog i najvećeg našeg matematičara. Taj položaj zadržao je do svoje smrti — pola veka.

On je u našu sredinu doneo i posejao seme matematičke nauke, i tu načinio rasadnik matematičkog znanja. Četrdeset šest klasa matematičara bili su njegovi đaci koji su znanja, stečena u njegovoj školi, presađivali širom cele naše otadžbine. Ali se njegov nastavnički rad nije ograničavao na obrazovanje srednjoškolskih profesora matematike, već je on od svojih talentovanih đaka stvarao naučnike i osposobljavao ih da samostalno i sa uspehom obrađuju one oblasti matematičkih nauka koje je on prokrčio.

U naučnom radu on je prednjačio nama svima. Od godine 1894 kada je u izveštajima Francuske akademije nauka publikovana prva njegova naučna rasprava, on je dosad objavio dve i po stotine naučnih radova, od kojih su njih dvanaest zasebna naučna dela. Bilo bi, dakle, nemoguće ovde saopštiti i naslove njegovih radova, a kamoli dati o njima i najletimičniju analizu. Ti radovi, koji ulaze u oblast algebre, aritmetike, integralnog računa, teorije funkcija, diferencijalnih jednačina, geometrije, matematičke fizike, hemije i opšte fenomenologije, takve su prirode, da je već samo razvrstavanje njihovo u te pojedine oblasti egzaktnih nauka teška stvar. Jer je jedna od glavnih odlika Petrovićevog naučnog rada i metoda bilo: pronalaženje veza između pojava i fakata koji nam izgledaju sasvim disparatni. Pronalazeći takve neočekivane veze, on je često prekoračavao i krajnje granice ispitanih oblasti i otkrivao nove predele.

Svojim naučnim radom prokrstario je Mihailo Petrović celu široku državu matematičkih nauka, ne brinući se za njenu oblasnu podelu. Tako je Mihailo Petrović izrađivao matematičke nauke u njihovoj unutrašnjosti i proširivao ih na njihovoj periferiji. Svi njegovi radovi nose pečat originalnosti, oni postavljaju i rešavaju nove probleme, stvaraju nove metode i pronalaze nove veze. Njegova genijalna intuicija bila je bujno vrelo iz koga je crpeo svoje radove. Taj se izvor nije, do poslednjeg daha njegovog, zamućivao ni presušivao i zato je mogao da matematičke nauke obogati bogatom riznicom novih tekovina. On je tu riznicu privređivao za nauku, a ne za sebe. Jer mu nikada nije ni na um padalo da iz nje izvuče lične koristi, počasti i slavu. To je bila jedna od najlepših crta njegovog karaktera i celokupnog njegovog rada. On nije težio za tim da mu se ime objavljuje svetu velikim zvonom, već je radio u tišini, povučen, okružen trostrukim bedemima od širokog sveta i njegove graje.

Ali Mihailo Petrović nije, pored svega toga, bio suva naučnička priroda. On je bio čovek pun osećanja, i znao je da uživa u svemu što mu je život pružao. Voleo je društvo i muziku, svoj omiljeni sport i putovanje. Provodio je dane u ribolovu na Savi i Dunavu, a mesece na širokom moru, krstareći između jednog i drugog pola Zemljinog. Isto ono što je bio u nauci, neumorni putnik i istraživač, to je bio i u životu. I zato je njegov život bio harmoničan, ispunjen u svakom momentu njegovom. I zato je taj život tako brzo prohujao, brzo kao kakav lep san. To je bolno, ali i utešno, jer malo će se njih naći koji su tako lepo, plodno i dostojno proveli svoje dane kao Mihailo Petrović i koji su ostavili iza sebe tako dubokog traga u nauci i tako čistu uspomenu kao on.

Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, nadčovečanski obdaren, Petrović je bio jedan od najvećih sinova naše zemlje.

Sa njime nosimo u grob velikog naučnika naše rase. On je bio slava i našeg Univerziteta i naše Akademije. On, čijim je radovima bio otvoren ceo svet, dao je našoj Akademiji nauka veliki broj naučnih rasprava i tri dela, a našem Filozofskom fakultetu tri svoja udžbenika. Članovima tih institucija, u čije ime govorim, poklonio je svoje srce i prijateljstvo. Svi mi tugujemo za njim, a ponosimo se što je među nama živeo, a iza smrti ostavio svoje veliko naučno delo i svoju svetlu uspomenu.