Život Aleksija božjeg čoveka

Život Aleksija božjeg čoveka / Nepoznati pisac ; preveo Milivoje M. Bašić ; priredio Zoran Tasevski¹

Beše čovek blagoveran u rimskom gradu, imenom Jefimijan, i slavan beše u careva Honorija² i Arkadija³, careva rimskih, i bogat veoma. I imađaše sto robova u svilenim haljinama i zlatnim pojasevima, i ne imađaše dece, jer podružje⁴ njegovo beše neplodno. I beše blagoveran, i zapovesti božje sve vršiše i postiše sve dane do devetog časa⁵. I postavljaše tri trpeze u domu svome, jednu sirotima i udovicama, drugu, pak, strancima i prolaznicima, a treću ništima⁶ i bolesnicima. I sam u deveti čas kušaše hleba sa crnoriscima i siromasima. I kada iđaše u palatu caru, milostinju pred sobom slaše, govoreći: „Nisam dostojan po zemlji božjoj hodati.“

A žena njegova, imenom Aglaisa, bojeći se Boga i zapovesti vršeći, moljaše Boga, govoreći: „Seti se, Gospode, mene, nedostojne robinje svoje, i daj plod utrobi mojoj da mi bude vođ starosti moje i uteha duše moje.“ I seti je se Bog zbog njenog dobročinstva, i zače se dete, i uzradovaše se Bogu žena i muž njen. I rodi se dete muškog pola, i dadoše mu ime Aleksije. A otac njegov, otkad se rodi sin njemu, ne prikosnu se žene svoje, no govoraše k njoj: „Molimo Boga da nam poštedi ovo dete koje nam dade.“

I kada uzraste dete, daše ga na prvo učenje da uči gramatiku. I izuči svu gramatiku i crkvenu istoriju, i bi dete veoma mudro. I kada bi vreme da ga žene, reče Jefimijan ženi svojoj: „Učinimo brak sinu svojemu.“ I uzveseli se žena rečima muža svoga, i reče: „Neka usliši Gospod Bog reč tvoju koju reče: učinimo brak sinu našem vazljubljenom, i neka se uzraduje duša moja.“

I zaručiše mu nevestu od carskoga roda, i učiniše brak sinu svome, ukrasiše ložnicu, i venčaše ih sveti sveštenici u crkvi svetoga Bonifacija, i uvedoše ih u crkvu, i veseliše se do noći sav taj dan. I ušavši u ložnicu, sede na presto zlatni, i uzev prsten zlatan i, obvivši ga koprenom, dade ga zaručnici svojoj i reče: „Uzmi ovo i čuvaj, i neka bude Gospod među mnome i tobom dok bude volja gospodnja.“ I druge tajne rekavši joj, izađe iz ložnice, i ode u riznicu i uze od bogatstva svoga, i iziđe tajno noću iz Rima.

I idući nađe lađu gde stoji, i uđe u nju, i doplovi do grada Laodikije⁷. Izišav iz lađe pomoli se Bogu: „Bože koji stvori nebo i zemlju, i spasi me iz utrobe matere moje, spasi me i sada od taštog ovog života, i učini me dostojnim stajanja na desno od tebe sa svima ugodnicima tvojim, jer ti si Bog milostivi spasitelj, i tebi slavu uzašiljem, Ocu i Sinu i svetome Duhu, sada i uvek i u vekove. Amin.“

I ustavši, tog časa srete pustinjake neke, i iđaše s njima dok ne dođe u Edesu⁸ sirijsku, gde leži lik ikone Gospoda našeg Isusa Hrista, koji dade Avgaru za života svoga⁹. I ušavši u grad, prodade sve što imađaše, i dade ništima. I obuče se u bedne haljine, i seđaše kao prosjak u paperti¹⁰ vladičice naše Bogorodice. I postiše iz nedelje u nedelju, i pričešćivaše se svetim tajnama gospodnjim, i jeđaše dve uncije¹¹ hleba i dve čaše vode piše, i u čitavu životu svome ne spavaše svu noć, a milostinju, koju mu davaše, to sve podavaše ništima.

I tražiše ga u gradu rimskom, i posla otac njegov trista sluga svojih da ga traže, i ne nađoše ga. I dođoše i u grad Edesu, u Mesopotamiji, i daše mu milostinju sluge njegove, i ne poznaše ga. I videvši ih, on proslavi Boga i reče: „Slava tebi, Gospode Bože, jer si me udostojio da primim milostinju od domačedaca¹² svojih, imena tvojega radi.“ I vratiše se sluge u Rim, i izvestiše gospodina svoga da ga ne nađoše.

A mati njegova od tog časa bračnoga, kad ga tražahu i ne nađoše u palati njihovoj, ode u ložnicu svoju i ne otvori prozor svoj; na uzglavlje svoje postavi vreću, i posu pepelom glavu svoju, i moljaše se Gospodu, govoreći: „Neću odavde ustati dok ne saznam o sinu svom jednočednom kamo se dede.“ A nevesta Aleksijeva govoraše: „Dok ne uznam nešto o suprugu svome, ostaću uz tebe kao samotna grlica¹³.“

I provedavši sedamnaest godina u paperti svete Bogorodice, ugodi Gospodu svome. I javi se u snu crkvenjaku sveta Bogorodica, govoreći: „Uvedi čoveka božjega u dom moj¹⁴ jer je dostojan carstva nebeskoga: kao miro mirisavo molitva njegova jeste; kao venac na glavi carevoj, tako počiva Duh sveti na njemu; i kao što sunce sija po svemu svetu, tako prosija život njegov pred anđelima božjim.“ I iziđe crkvenjak, ištući takvog čoveka, i ne nađe ga. I obrati se, moleći, Bogorodici da mu kaže čoveka božjeg. I reče mu Bogorodica, govoreći po drugi put: „Ubogi što sedi pred dverima crkvenim, to je čovek božji.“ I iziđe opet u papertu crkvenu, i nađe ga, i uhvativši za ruku uvede ga u crkvu, i od tada služaše mu. I veoma se pronese taj glas o čoveku božjem po čitavom gradu tom.

Videvši, pak, da ga poznaše svi, odbeže od grada toga. Došavši u Laodikiju, uđe u lađu i htede da pređe u kilikijski grad Taras¹⁵, jer tu ne znahu ga. I voljom božjom pretera burni vetar lađu, i dođe u Rim, gde beše otadžbina njegova. I, izišavši iz lađe, reče: „Živ Gospod Bog moj, neću biti težak nikom stranom, no u dom oca moga idem, jer sam tamo nepoznat.“

I idući, srete oca svoga gde ide od palate carske u vreme obeda. I pokloni mu se, govoreći: „Slugo božji, pomiluj mene, uboga tuđinca, i pusti me u dvor tvoj da se nasitim sa slugama tvojim mrvicama koje padaju s trpeze tvoje. I Bog da blagoslovi godine tvoje, i da ti da carstvo nebesko, i što imaš u tuđoj zemlji da blagoslovi Bog, i da te nasiti nadanjem svojim.“ I čuvši otac njegov da je tuđinac, uvede ga u dom svoj i reče slugama svojim: „Ko od vas hoće da mu služi, i ako mu ugodi, živ Gospod moj, biće slobodan, i uzeće deo od doma mojega. I u hodnicima ulaska mojega načinite mu kolibicu da ga gledam kad izlazim, i dajte mu od mojega jela i trpeze.“ I beše mu uvek obroka.

Mati njegova, tužeći i žaleći, ne iziđe iz ložnice svoje, a snaha njena, stavši pred nju, reče: „Neću otići odavde do smrti svoje, nego ću biti kao grlica, pustinoljubica, jednomužica. I ja ću se strpeti i čekaću dok ne saznam o ženihu mom šta s njim bi.“

A sluge mu svake večeri pakosti činjahu, rugajući mu se, jedni ga udarahu nogama, drugi mu davahu zauške, a treći zdele prahu i izlivahu na nj pomije. Videv čovek božji da mu to biva po đavoljem nagovoru, s radošću i veseljem sve primaše, trpeći. I prožive u domu očevu sedamnaest godina, i niko ne pozna ko je.

I kada Gospodu bi volja uzeti dušu njegovu, reče robu koji ga je služio: „Brate, prinesi mi hartiju i crnilo.“ I prinese mu. I, uzev, napisa sve tajne koje imađaše s ocem i materom, i koje reče u ložnici zaručnici svojoj, i kako joj dade prsten. I sav život svoj napisa da poznaju da je on sin njihov.

I jednoga dana, u nedelju, po svršetku svete liturgije, dok je još bio Markijan arhiepiskop u crkvi, i blagoverni carevi, i svi ljudi čuše glas nevidljiv iz oltara kako govori: „Dođite svi utruđeni i obremenjeni gresima, i ja ću vas upokojiti.“ I, zadivivši se, užasnuše se i padoše ničice, vapijući: „Gospode pomiluj.“ I opet drugi glas čuše: „Potražite čoveka božjeg da se pomoli za svet!“

I u petak, u svanuće, prestavi se. I sabraše se u crkvi Svetoga Petra, moleći se Bogu: „Da vidimo čoveka božjeg!“ I bi glas koji reče: „U domu Jefimijanovu, tu je telo njegovo.“ I rekoše oba cara Jefimijanu: „Zašto nam nisi pričao da imaš u domu takvu blagodet?“ A on reče: „Živ Gospod moj da ne znam.“ I pozva najstarijeg od slugu svojih, pa mu reče: „Znaš li nekoga među drugovima svojim da je takav?“ A on reče: „Živ Gospod moj da ne znam, jer su svi pustošnici.“ Tada zapovediše oba cara da idu u dom Jefimijanov da potraže čoveka božjeg.

Tada zapovedi Jefimijan robovima svojim da postave stolove i prestole, da ih sa svećama i tamjanom presretnu. I dođoše oba cara, i episkop, i svi carski ljudi. I bi velika vreva u domu Jefimijanovu. Mati njegova bejaše zavesom zastrla okno da je ne vidi niko. I reče: „Kakva je to vreva i metež? Šta se to dogodilo?“ A snaha sve gledaše iz palate.

A sluga božjeg čoveka reče gospodinu svome: „Gospodine, da nije božji čovek onaj ništi koga mi beše preporučio? Jer videh na njem velika i divna znamenja: od nedelje do nedelje pričešćivaše se svetih tajni, i dve uncije jeđaše hleba, i dve uncije pijaše vode, svu nedelju ne jeđaše, a noći bez sna provođaše; pa i neki od drugova mojih pakosti mu činjahu, jedni udarajući ga, drugi rugajući mu se a treći ga pomijama polivahu; a on s radošću to primaše.“

Jefimijan, čuvši ovo, poteče čoveku božjem i, došav, govoraše mu, ali ne beše već glasa u njem. I, otkrivši lice njegovo, vide da se svetli kao u anđela i da drži u ruci hartiju. Jefimijan htede videti silom šta je na njoj, ali on je ne pusti. I otide i reče carevima: „Koga tražismo, nađosmo.“ I ispriča kako je pre sedamnaest godina došao k njemu, i sve po redu, i kako je živeo u njega i kako još hartiju u ruci drži, a ne da mu je.

Tada zapovediše oba cara da se odar prostre i da na nj polože sveto telo njegovo. I ustadoše oba cara, i arhiepiskop, i svi ljudi, i stadoše pred odar, govoreći: „Čoveče božji, mi, ako smo i grešni, carevi smo, a ovo je otac sve vaseljene. Daj nam hartiju da vidimo ko si i šta je na njoj napisano.“ Tada im dade hartiju, i uzeše je, i dadoše je carevu hartolaru¹⁶ da pročita. I, pošto sedoše carevi, i arhiepiskop, i Jefimijan, i svi koji su bili da čuju, poče hartolar čitati hartiju.

A kad ču otac njegov pročitano, skoči s prestola brzo, i rastrza rize svoje, i iseče vlasi svoje, i sedine svoje čupaše, pa poteče nad telo njegovo i, pavši na prsi njegove, ljubazno ga celivaše, govoreći: „Avaj mene, čedo moje, što mi ovo učini, zašto mi nanese ovako uzdisanje? Teško meni, čedo moje, koliko godina bejah u očajanju, očekujući da čujem glas ili besedu tvoju, i ti mi se ne javi! Avaj mene, vođo starosti moje, kamo ću denuti tugu srca svoga? Odsad mi treba oplakivati gubitak duše.“

I čuvši mati njegova da je sin njen, otvori okno svoje, i rastrza rize svoje, i vlasi svoje čupaše, i žalosno gledaše sina svoga, pa gledajući narod u palati, vapijaše govoreći: „Avaj mene, ljudi, dajte mi mesta da vidim jedinca sina mog ljubljenog! O, teško meni, braćo moja, jagnje duše moje, ptiću gnezda mojega, odojče dojaka mojih!“ I pavši na grudi umrloga, vapijaše žalosno, ljubeći ga: „Avaj meni, čedo utrobe moje, svetlosti očiju mojih, što mi to učini? Toliko si godina bio pust u domu oca svog, i ne javi mi se!“

A snaha, dotrčavši u crnim haljinama, plakaše, govoreći: „Avaj mene, pustinoljubna grlice moja! Koliko godina željah suze tvoje ili glas tvoj! Kamo si se deo i ne javi mi se? Već nemam na koga da pogledam, od danas sam udova, i od sada ću plakati ranjena srca.“

Ljudi svi, diveći se, u suzama plakahu. Tada zapovediše carevi i arhiepiskop da nose odar i da ga postave nasred grada. I čuvši građani, stekoše se nad njim, i koliko nedužnih pristupiše, svi se isceliše, nemi progovoriše, slepi progledaše, besni se isceliše. A carevi, videći čuda ova, sami sa arhiepiskopom odar ponesoše, da bi se dodirom tela čoveka božjeg osvetili. I otac njegov držaše ga za ruku njegovu, posrćući i stenjući, bijući prsa svoja. I mati njegova, takođe, vlasi svoje raspustivši na nj, čupaše se, i snaha ridaše, tugujući, i za odrom iđaše plačući.

A ljudi se tiskahu oko odra i ne mogahu ići, držeći ga. Tada carevi zapovediše da se zlato i srebro sipa putem, da se ljudi obrate ovima, te da mogu poneti telo čoveka božjeg. Ali se niko ne obrati ovima, nego svi više ljubljahu telo Svetoga.

Posle mnogo truda donesu ga u crkvu svetoga Bonifanta. A blagoverni carevi zapovediše da načine kovčeg zlatan, i da ga ukrase kamenjem dragim i biserom. I načiniše, i položiše u nj telo čoveka božjeg Aleksija, meseca marta, sedamnaestog dana, i praznovaše ljudi sedam dana, a otac i mati i snaha tu provođahu.

I božjom blagodaću iskipe iz kovčega njegova miro blaga mirisa. I kad ovo čudo bi, svi se nedužni sabraše, i, uzimajući, mazahu se i isceljivahu, slaveći i hvaleći Oca i Sina i svetoga Duha, jednog Boga istinitog, kome slava i čast i poklonjenje, sad i uvek i na veke vekova, amin!

Napomene

1. Život Aleksija božjeg čoveka — Legenda o Aleksiju božjem čoveku (sačuvana u rukopisu 14. veka) poreklom je iz Sirije, ali je zbog pogodne fabule doživela bezbroj prerada u svima srednjovekovnim slovenskim i zapadnoevropskim književnostima. Kako se na dvorovima srednjovekovnih vladara često događalo da su pojedini članovi vladarskih porodica od svoje volje ili silom napuštali raskošan dvorski život i zamenjivali ga manastirskom tišinom, to je ovaj motiv bio vrlo aktuelan, pa je zbog toga ova legenda u doba poznijeg feudalizma obrađivana ne samo u prozi i stihu nego čak i u dramskom obliku. — Originalni tekst: St. Novaković, Primeri, 1931. Prevod na savremeni jezik: Milivoje Bašić, Iz stare srpske književnosti, 1931.
2. Honorije, rimski imperator (381—423).
3. Arkadije, vizantijski imperator, (395—408), sin Teodosija Prvog Velikog.
4. Podružje, supruga.
5. Do devetog časa, tj. do tri sata po podne.
6. Ništima, siromasima.
7. Laodikija, grad u Maloj Aziji (Frigija).
8. Edesa, grad u Siriji.
9. Aluzija na legendu o Avgaru, caru edeskom, kome je Hristos poslao ubrus sa svojim likom.
10. Paperta, ulazni deo crkve.
11. Uncija, unca, mala mera (oko 30 gr.).
12. Domačedaca, domaćih slugu.
13. U srednjem veku grlica je bila simbol bračne vernosti.
14. Tj. u crkvu.
15. Taras, ili Tare, grad u Maloj Aziji, postojbina apostola Pavla.
16. Hartolar, pisar.