„Oda Sultanu“ : jedno sećanje iz poluprošlosti / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski
Godine 1844 doselio se u Beograd Matija Ban, „Slavjanin iz Dubrovnik“, kao što se on na dotadanjim svojim pesmama potpisivao. U novoj sredini Ban je zatekao neobično povoljne uslove da poeziju unese u politiku, a politiku u pojeziju, — težnje koje njegov javni rad u glavnom i karakterišu.
To je bilo ujedno i doba u oči velikoga pokreta srpskoga naroda u Ugarskoj, što je izazvalo pojavu čitavoga niza rodoljubivih poeta, koji su inače bili krenuli pseudoklasičarskom stazom svojih prethodnika.
Nu, ma koliko da je Četrdeset Osma i godina za njom bila i važna i sudbonosna i, ma da su se događaji iz tih godina razvijali na terenu na kome je tada nikla i razvijala se srpska umetnička pojezija, ipak srpska rodoljubiva pesma ni tada ne bi mogla biti to, ako ne bi pomenula „pet vekova robovanja“ i „kletog Turčina“.
Da „Turčina“ vrate u verzove srpske rodoljubive pojezije, ako su ih i u koliko su ih Mađari 1848 godine privremeno i zamenili, pristigli su polovinom prošloga stoleća još i krupni događaji, koji su se razvijali van granica srpskog plemena. Uskoro po Mađarskoj Buni zarati „pravoslavna i bratska“ Rusija sa „mrskim neprijateljem“ Turskom. „Rusi se dižu da Turke biju“, veli tadanja rodoljubiva pojezija. To je znamenita Krimska Vojna, kada su protiv usamljene Rusije, zapadne evropske velike sile potpomagale Tursku. Srbija se našla u teškome položaju izmeđ osećanja narodnoga i mudrosti vladine, koja se imala opredeliti: hoće li sledovati pozivu ruskoga cara ili pristati uz savete — koje je Austro Ugarska potkrepila i pretnjama — velikih zapadnih sila.
U Beogradu se tada uveliko vodila svetska politika, koja se naročito i strasno raspravljala u kafani kod „Jelena“ i u čitalištu „Parizlije“, kako su Beograđani tada zvali one koji su se u Francuskoj školovali, sa Ilijom Garašaninom na čelu, naginjali su zapadnim silama i bili su anatemisani kao „turkofili“, dok su široke mase narodne i omladina sa mladom liberalnom strankom bili za „braću Ruse“. Borba koja se tada začela izmeđ ovih dveju struja, pothranjivana još i dinastičkim i ličnim obračunima, završila se malo zatim i obaranjem Karađorđevića sa prestola.
I Knjaz i vlada, odlučili su se 1854 godine da poslušaju zapadne sile, i Srbija nije ušla u akciju. Kao naknadu za takvo svoje držanje, Srbija je intervencijom Engleske dobila tada ferman, kojim su joj potvrđena sva do tada stečena prava, a balkanski Hrišćani, van Srbijinih granica, takođe jedno obećanje „reformama“, kakva su sve do naših dana Turci u novijoj svojoj istoriji uvek Evropi rado davali i nikad rado izvodili.
Takve su političke prilike bile, kada je Matija Ban, profesor francuskoga jezika i literature na Liceju, napisao svoju famoznu „Odu Sultanu“. Ma da Ban pomenutim „reformama“ motiviše pobude koje su ga inspirisale da napiše ovu odu, biće pre da je on, kao pristalica vladine i kneževe politike, bio upućen da populariše „turkofilstvo“ i da reformama da jedan veći značaj, kako bi se zasluga za njih mogla pripisati držanju Srbije za vreme Krimskoga Rata.
I kako je ta Banova oda u svoje doba učinila neobično težak utisak na tadanje srpsko društvo; kako je povodom nje ponikla čitava mala literatura, pa je izazvala čak i prvu đačku demonstraciju u Srbiji; — to vredi o toj pojavi zabeležiti i po neki detalj koji je do nas dopro.
Banova oda je štampana u 7 broju novosadske „Sedmice“ od 20 februara 1854 godine. Ona nosi ovakav naslov: „Ustanovitelju građanske jednakosti u turskom carstvu, Prosvetitelju Istoka i Prijatelju čovečanstva Sultanu Abdul Medžidu“.
Pod linijom dole, sam Ban se ovako pravda: „Istok je sada pozorište čudnovatog pojava koji mora dirnuti svako srdce u kome strast nije ugušila čustvo čovečanskog usavršenja. Muslomani u naivećem zanešenju za verom svojom, ustavši na oružje promašuju i oslušuju prama drugim verama u svome carstvu toleranciju takovu da bi se istom podičili najprosvešteniji narodi“. Pa dalje, govoreći lično o Sultanu, kome posvećuje svoju pohvalnu pesmu: „Srbinu dolazi opevati onoga koji je eto sada neposredstveno i na veke obezbedio narodna prava u Srbiji i koji se neprestano objavljuje kao zaštititelj Hrišćana u svakom smislu“.
Interesantno je, međutim, da „Sedmica“ uopšte pristaje da štampa ovu odu. No ona to čini sa puno ograda. Ona najpre, uporedo sa odom štampa i pesmu Ljube Nenadovića, pod naslovom „Stambolu“, koja počinje ovim stihovima:
Zemlja se trese, ježi se more
Nebo se muti, listaju gore,
Vojske se kreću, barjaci s viju
Rusi se dižu da Turke biju.
Stambole gordi u more toni,
Silna je ruka koja te goni!
I onda i Banovu odu i „Stambolu“ Lj. P. Nenadovića meće pod jedan opšti naslov, koji glasi: „Srodne dve pesme pevane u Beogradu“. To bi kao bila jedna ograda uredništva „Sedmice“. No da ne bi za ondašnje patriotsko raspoloženje ta ograda bila nedovoljna, „Sedmica“ se ograđuje još i jednom grubom napomenom, koju stavlja pod linijom, odmah iza Banovih pravdanja. Ta napomena glasi: „Srbinu liči otpevati ti ovako, kao što je ovaj u Srbiji i otpevao, a nama je ličilo pesmu ovu, kad smo je već hteli pečatati, sa drugim slovima a ne sa Kirilovim“.
Banova oda je poveća a nema ni takve vrednosti, da bi je citirali celu. Njen prvi stih glasi:
U srcu mi igra čustvo;
U pameti mis’o seva,
Hoće pesma da izleti
K onom, koga ne opeva
Nit iz ljub’vi, nit iz straha
Jošt Srb n’ jedan; pesma slave
Veledušju padišaha!
Sama „Sedmica“ svojom napomenom dala je već signal za buru, koja se imala dići protivu ode. I već u 12 broju svom ona otvara stupce oduševljenome poeti Nikoli Borojeviću, koji upućuje pesmu „Nekom pesniku“, u kojoj mu teško prebacuje nerodoljublje, a u kojoj se, izmeđ ostalih, nalazi i ovaj stih:
S toga te se vile zar i gnuse,
Što si dao — baš kao prosto kljuse
Pod kiriju parnaskog krilaša,
Za tričavih trijest marijaša!
A odmah u 13 broju, isti Borojević, štampa i parodiju na Banovu odu, koja ovako izokreće navedeni njen prvi stih:
U srcu mi igra čustvo
Apetit mi čisto zeva,
Čitajući kakve masne
Kobasice pesnik sneva.
Nit iz ljubve, nit iz straha
Nego što je — zar baš onda
Suvoparnog jeo graha.
No nije se zastalo samo na pevanju i otpevanju. U kafani kod „Jelena“ se pričalo i o tome kako je Ban svoju odu lično odneo paši u grad, a „Srbski Dnevnik“ od 1 marta prepričava tu priču tako, kako će raspaliti još više omladinu, kod koje je već bilo i suviše neraspoloženja prema „turkofilu“ Banu.
„Srbski Dnevnik“ priča da je Ban, pošto je napisao odu, otišao u grad Etem-paši da mu je preda. Javi se tamo činovniku, a ovaj ode da ga prijavi Paši, pa se vrati otud sa deset dukata bakšiša, koliko je Banu paša podario.
— Ja ovo za novac nisam radio — odgovori srdito Ban — već iz visokog počitanija. Ja želim svojeručno paši predati.
Vrati se činovnik paši i iskaže mu ponova Banovu želju, te ga on primi.
— Po čijem ste nalogu vi to napisali? — upita paša Bana.
— Ni po čijem — odgovori Ban — ja sam iz sobstvenog pobudka i nagnuća prema visokoj Porti i Sultanu i njegovoj milosti, koju on na Kršćane u svom carstvu prostire.
Zatim paša zamoli Bana da mu pesmu pročita i protolkuje, pa kad ovaj to učini Paša primi pesmu poljubi je i digne je do čela.
— Ovako niko još nije Turke uzvisio i pohvalio! — i izvadi pedeset dukata, pa ih dade Banu, koje on „sa najdubljim čustvom“ primi.
Eto tako se pričalo da se desilo, a tako je događaj i sam „Srbski Dnevnik“ zabeležio. Licejci kojima je Ban bio profesor, istoga dana, kada je Ban bio u gradu da odnese pesmu, saberu se i donesu zaključak da Banova predavanja više ne pohađaju, pa se onda upute ulicama, pevajući:
Stambole gordi u more toni
Silna je ruka koja te goni!
Njima se pridruže i drugi građani, te su tako pevajući rodoljubive pesme, išli čak do gradske kapije i demonstrativno pevali pred kapijama turskoga grada ubojne pokliče.
Iz generacije tih demonstranata danas ih je malo živih. Učenici i prve i druge godine „Estetstvoslovnog Odelenja“ pomrli su. (Đaci prve godine bili su: Jovan Jakovljević, Dimitrije Kocić, Dimitrije Popović, Dimitrije Nešić, Dimitrije Nikolajević, Lazar Oblučarević, Dragoljub Ugričić, Radovan Pejić, Mojsilo Ćurić, Toma Dobrinković i Čedomilj Popović; a đaci druge godine bili su: Atanasije Pantelić, Jevrem Gudović, Jovan Antonijević, Jevrem Veljković, Konstantin Alković, Stefan Jovanović, Stefan Nikolajević, Todor Radojković i Svetozar Radovanović). Prava nisu te godine imala prvu, već samo drugu i treću godinu. Od pravnika druge godine živi su još Dimitrije Marinković, Đoka Stefanović i Mladen Radojković (Umrli su: Andrija Jovanović, Aleksa Stanković, Aleksa Ostojić, Atanasije Popović, Ljubomir Radovanović, Milivoj Prajzović, Milan Lukić, Kosta Jovanović, Kosta Janković, Radojko Simeonović, Stojan Marković, Teofilo Spasojević, Toma Andrejević i Đorđe Vučković). A od đaka treće godine prava, za vreme demonstracija već nisu bili u Beogradu, jer su otišli kao pitomci Vladimir Jovanović i Josif Pecić. Sem Vladimira Jovanovića svi su iz te godine takođe pomrli. (Aleksa Stojković, Arsa Ristić, Vasa Živanović, Gavra Popović, Grujica Laušević, Mihail Nikolić, Milan Bučović, Đorđe Bulić, Stojan Pavlović, Stojko Petrović, Pavle Radovanović, Petar Stefanović).
Demonstracije nisu bile ni malo neozbiljne, jer je čak i pandur morao stražariti pred Banovom kućom „iz uzroka što je Ban načuo da su se neki spremili da ga nađu“. S toga on ne samo što na predavanja nije išao, nego neko vreme nije čak ni iz kuće izlazio.
„Srbski Dnevnik“ pod 24 februarom beleži: „Matija Ban zbog nepovoljnog za njega položenija pređašnji učenika njegovi, ne poseštava više školu niti lekcije daje“. Isti list pod 28 februarom u jednom dopisu beleži: „Profesor M. Ban osta od vlade miran, no u školu, kao što kaza, još zbog zlovoljnosti učenika njegovi ne ide“.
I dugo, vrlo dugo, posle ovih događaja, pratila je Bana „zlovoljnost“ u javnosti zbog ove ode. Čak na nekoliko godina posle svega, kada se Ban već bio povukao na svoje imanje, koje ćemo mi docnije nazvati Banovo Brdo, i kada je na tome imanju pravio pokušaje sađenja pamuka i pisao „Srpske Cvete“, nije mogao ni Zmaj, a da mu odu ne pomene. Poznata je Zmajeva pesma „Vojinu“, koju je napisao povodom desetodnevnog hapšenja Jovana Dragaševića, urednika „Vojina“:
Mi mišljasmo, e se kod vas svaka iskra čuva,
A kad ono na vaš plamen Banov vetar duva
. . . . . . . . . . .
Ko b’ mislio da je u vas jošte stara moda.
Da obara „Ajduk Veljka“ „Sultanova oda“.