Put oko sveta

Sabrana Dela Branislava Nušića. 5, Put oko sveta : čudnovati doživljaji Jovanče Micića Jagodinca, u deset slika, s pevanjem i igranjem / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Prva slika
  • 1.1. Lica
  • 1.2. 1. PROFESOR, JOVANČE
  • 1.3. 2. NACE, PREĐAŠNJI
  • 1.4. 3. MIKA, JOVANČE i PROFESOR
  • 1.5. 4. PERSA i SAVETA (iziđu na vrata). PREĐAŠNJI
  • 1.6. 5. PERSA, SAVETA
  • 1.7. 6. GOSPODIN TOMA, PERSA, SAVETA
  • 1.8. 7. APOTEKAR i PREĐAŠNJI
  • 1.9. 8. JOVANČE, PROFESOR, GRAĐANI
  • 1.10. 9. MUZIKA, KORPORACIJE
• 2. Druga slika
  • 2.1. Lica
  • 2.2. 1. BLAGAJNIK, JULIŠKA, GLUMAC
  • 2.3. 2. PREĐAŠNJI, PORTIR
  • 2.4. 3. PREĐAŠNJI, JOVANČE
  • 2.5. 4. PREĐAŠNJI, ČOVEK S NOGOM
  • 2.6. 5. PREĐAŠNJI, BLAGAJNIK
  • 2.7. 6. PREĐAŠNJI, GLUMAC, JULIŠKA
• 3. Treća slika
  • 3.1. Lica
  • 3.2. 1.
  • 3.3. 2. NOSAČ, KONDUKTER, DETEKTIV, PUTNICI
  • 3.4. 3.
• 4. Slika četvrta
  • 4.1. Lica
  • 4.2. 1. PRODAVCI NOVINA, GOVORNIK, PANORAMDŽIJA. SVETINA
  • 4.3. 2. JOVANČE, SRBIN I PREĐAŠNJI
  • 4.4. 3. JULIŠKA, ČOVEK, NIKO
  • 4.5. 4. JULIŠKA, ČOVEK
  • 4.6. 5. PREĐAŠNJI, NIKO
  • 4.7. 6. JOVANČE, SRBIN, ERČIBALD, TEODOR
  • 4.8. 7. KOMESAR I PREĐAŠNJI
  • 4.9. 8. BEZ KOMESARA
  • 4.10. 9. JULIŠKA, ČOVEK, KOMESAR, PREŠEVAC I PREĐAŠNJI
• 5. Peta slika
  • 5.1. Lica
  • 5.2. 1.
  • 5.3. 2. JOVANČE, ČOVEK I PREĐAŠNJI
  • 5.4. 3. JULIŠKA I PREĐAŠNJI
• 6. Šesta slika
  • 6.1. Lica
  • 6.2. 1. JOVANČE
  • 6.3. 2. VUKSAN I JOŠ DVOJICA ZA NJIM
  • 6.4. 3. BERBERIN I GRAĐANI
  • 6.5. 4. BARLE, ČOVEK, JULIŠKA, JOVANČE
• 7. Sedma slika
  • 7.1. Lica
  • 7.2. 1. POGLAVICA, NJONjCI, RISTA
  • 7.3. 2. JOVANČE, JULIŠKA, ČOVEK S NOGOM
  • 7.4. 3. PREĐAĐNJI, POGLAVICA, NJONjCI, RISTA
  • 7.5. 4. RISTA I ČOVEK
  • 7.6. 5. JULIŠKA I PREĐAŠNJI
  • 7.7. 6. JOVANČE, JULIŠKA, ČOVEK
• 8. Osma slika
  • 8.1. Lica
  • 8.2. 1. BEN-SAID, JANG-CI, ČIO-ČI, LA-LO
  • 8.3. 2. PREĐAŠNJI, JOVANČE, JULIŠKA, DETE I ČOVEK
  • 8.4. 3. JOVANČE I GRAĐANI
  • 8.5. 4. PREĐAŠNJI, JANG-CI, GEJŠE
  • 8.6. 5. PREĐAŠNJI, MANDARIN, ILIJA
  • 8.7. 6. PREĐAŠNJI, JULIŠKA, ČOVEK, ČIO-ČI
• 9. Slika deveta
  • 9.1. Lica
  • 9.2. 1. JOVANČE, ČOVEK, EMIN
  • 9.3. 2. PREĐAŠNJI, BEN-MOHAREM. MOHAREM
  • 9.4. 3. JOVANČE, MOLAH ZADE, PERSIJANCI
  • 9.5. 4. JOVANČE, SAM
  • 9.6. 5. JOVANČE I EMIN
• 10. Deveta slika
  • 10.1. 1. EMIN I HAREMKINJE
  • 10.2. 2. JOVANČE I PREĐAŠNJI
  • 10.3. 3. JULIŠKA, PREĐAŠNJI
  • 10.4. 4. ČOVEK I PREĐAŠNJI
• 11. Slika deseta
  • 11.1. Lica
  • 11.2. 1. MIKA I GRAĐANI
  • 11.3. 2. UČITELj I PREĐAŠNJI
  • 11.4. 3. SAVETA, PERSA I TOMA BEZ GRAĐANA
  • 11.5. 4. JOVANČE, ČOVEK, JULIŠKA, GRAĐANI, KORPORACIJE I PREĐAŠNJI

1. Prva slika

Srećka norveškog međunarodnog saobraćajnog društva serija 12706, broj 97.

1.1. Lica

• JOVANČE MICIĆ
• PERSA, njegova žena
• GOSPODIN TOMA, poreznik u penziji
• PROFESOR
• SAVETA, komšika
• ZEMLIČKA, apotekar,
  MIKA, telegrafista,
  SIMA, marveni lekar — odbor za ispraćaj
• JEDAN GRAĐANIN, (Pera Krka)
• ŠEGRT NACE
• ŠEF STANICE
• Pevačko društvo. Svirači. Narod. Deca.

Događa se u avliji Jovančetove kuće u Jagodini.

⁂

Avlija pred kućom Jovanče Micića u Jagodini. Pozadi plot i širom otvorena kolska kapija. Nad kapijom izvešan barjak. Iza plota, u dubini, vidi se druga strana ulica.

U avliji na desnoj strani kuća, a pred kućom klupa; na levoj strani veliki dud, a oko njega sto, kraj kojega su dve stolice. Na stolu je globus.

Za vreme prvih scena prolaze ulicom pojedini tipovi, zastajkuju, zagledaju i odlaze. Što docnije, to se sve više zbiraju, naročito deca.

1.2. 1. PROFESOR, JOVANČE

PROFESOR: (Piju bozu. Prstom druge ruke opisuje put). Dakle, put bi vas, gospodine moj, ovuda kroz Evropu, preko Atlantika, vodio na Meksiku, zatim u Veliki okean ili Pacifik. On napušta razgovor sa Jovančom, zaboravivši se, počne držati lekciju, šetajući se, levo pritisnuo globus, desnom demonstrira i mlatara pisaljkom kao u slušaonici, dok Jovanče još jednako drži prst. Klima je u primorju u Velikom okeanu slična onoj oko Sredozemnog mora u starome svetu. Leta su gotovo sasvim beskišna, a zime blage. Zlato, koje je prvo Evropljane i primamilo da se isele tamo, i danas je najvažniji proizvod, naročito u divnoj Kalifornijskoj dolini, koju navodnjava reka Sakramento, kao što ste videli prošlog časa.

JOVANČE: (Prekine ga). Hoću li ja još da držim ovo Meksiko?

PROFESOR: (Seti se). Ah, da, oslobodite se! Dakle, šta ono rekoh…?

JOVANČE: (Drži prst). Rekao si, brate, sakrament.

PROFESOR: A, jes’. Dakle, u divnoj Kalifornijskoj dolini… (Hteo bi da nastavi lekciju).

JOVANČE: Molim te, brate, još jedanput ti da meni kažeš: kako ću ja to da dođem s one strane? Ne mogu nikako da upamtim.

PROFESOR: Eto, molim vas, da vam stvar predstavim na najjasniji način. (Skine globus i metne ga na zemlju). Stvar će nam biti jasnija, ako je posmatramo s tačke ptičijeg leta.

JOVANČE: (Ustaje i prilazi globusu, nad kojim se oboje nagnu).

PROFESOR: Zamislite vi sad da ste ptica.

JOVANČE: Koj’ tica?

PROFESOR: Zamislite samo.

JOVANČE: ’Ajde pa ti sad! Tica da budem?

PROFESOR: Tako ćete, zaboga, mnogo bolje razumeti.

JOVANČE: O, Gospode, što ti je nauka; sad moram zbog nju i tica da budem. Pa dobro, kakva tica?

PROFESOR: Ali, zaboga, to nije važno, to je samo pretpostavka.

JOVANČE: Pa, dobro, de, neka je pretpostavka, i neka. i nije. Kad moram da budem, neka budem. Eto, da. kažemo, dživdžan ću da budem. (Gleda gore na dud). Di da se popnem?

PROFESOR: Ali ne, zaboga…. dakle, napustimo to, kad. vas toliko buni. (Sagao se da digne globus).

JOVANČE: (Zadržava ga). Jok, ne buni me. Kad moram da budem, neka budem!

PROFESOR: Dobro. E, dakle, pogledajte odavde celu zemlju…

JOVANČE: Pa mala beše, more!

PROFESOR: Vidite! (Obilaze oko globusa). Ja ću sad preći tu liniju, koju ćete vi svojim putem obeležiti. Vidite. (Fiksira štapom jednu tačku). Evo… ovako… ova ko. Sad ste već u Americi; skrećete od Velikih Antila i Bahamskih Ostrva, prelazite suvim Meksiku i zatim sečete ekvator. Idite, molim vas, za mnom.

JOVANČE: Teraj ti samo, idem ja.

PROFESOR: Odatle ćemo se dočepati azijskog kopna i verovatno iznad obojih Indija, preko Arabije, na Malu Aziju… tako… evo smo sad opet na evropskom kopnu i… vidite, vratio sam se opet odakle sam i pošao.

JOVANČE: Sad znam! Eto vidi: (Digne nogu). Atlant, okean, sakrament, kopno, ekvator, op-cup, i, eto, obiđo’ svet. (On je, govoreći to, opkoračio globus). Je li tako?

PROFESOR: (Dižući globus na sto). Da, donekle, samo donekle je tako. Uostalom, na mapi, koju sam vam obećao doneti, vi ćete sve to možda jasnije videti.

JOVANČE: (Zamisli se). Aha, da mi je doneseš. Nego… šta ti ono reče nešto: klima? To mu nisam razumeo.

PROFESOR: Klima? Dakle… podnebije — ili vazduh.

JOVANČE: Pa šta vazduh? Šta imam ja sa vazduhom posla, neću valjda da jedem vazduh?

PROFESOR: Boga mi, možete i vazduh jesti, ako lepo ne naučite one strane reči, koje sam vam dao. Da ih niste zaboravili?

JOVANČE: Ovde su, more. Ništa ja nisam zaboravio!

PROFESOR: Pa čitajte ih usput, sviknite se da ih izgovarate.

JOVANČE: Ič ne brini. Meni mi dosta da znam samo kako se hleb kaže, jerbo bez to znanje može da mi se desi, što ti kažeš, da jedem klimu.

PROFESOR: A da me poslušate i ono drugo što sam vas savetovao.

JOVANČE: Šta beše to?

PROFESOR: Dakle, da kupite jedan notes i da beležite, da beležite sve, svaku sitnicu, što god vidite. Svaki dan i svaki događaj treba zabeležiti. Šteta je proći toliki svet, a ne zabeležiti svoja opažanja.

JOVANČE: I to ću da te poslušam. (Na kućna vrata). Nace, odi ovamo!

1.3. 2. NACE, PREĐAŠNJI

NACE: (Šegrt, pojavi se na vratima).

JOVANČE: Da ideš u dućan, pa da mi doneseš tefter veresiju.

NACE: Znam, gazda.

JOVANČE: E, tu knjigu da mi doneseš.

NACE: (Odjuri).

JOVANČE: (Okreće se profesoru). Što da kupujem, kad imam gotovu knjigu.

1.4. 3. MIKA, JOVANČE i PROFESOR

MIKA: (Telegrafist, naiđe žurno, uzrujan, na njemu bele rukavice i kokarda na grudima. Obučen svečano). Zaboga, gazda Jovanče, pa mi te očekujemo u čitaonici, a ti se ovde maješ. Već je ceo priređivački odbor na okupu.

JOVANČE: Gle, Boga mi, ja se zamajo sa ovu zemlju. Pa sedi, brate, dok se spremim.

MIKA: Ta nije mi do sedenja. Ne znam gde mi je glava. Ne možemo od jutros nikako da skupimo članove pevačkog društva. Prvi tenor otputovao je u Batočinu na vašar, a bas opet ima danas neko plaćanje, pa neće da čuje za pevanje, te sad jurim kao lud.

JOVANČE: (Koji je dotle navukao kaput i prišao vratima od kuće). Perso! O, Perso! Iziđi ovamo!

1.5. 4. PERSA i SAVETA (iziđu na vrata). PREĐAŠNJI

JOVANČE: Pripazi, Boga ti, zašto odo’ ja, čeka me odbor.

PROFESOR: Molim vas, gospođo, pripazite i na ovo (Globus). dok ne dođe famulus da ga odnese.

MIKA: ’Ajde, zaboga, svaki je minut skup!

JOVANČE: (Persi). Pa ako što nije gotovo, a ti požuri, zašto, znaš, dođe mu vreme. ’Ajde. (Ode, za njim profesor i Mika).

1.6. 5. PERSA, SAVETA

PERSA: (Povezane glave, sva isplakana). Sedi, Boga ti, od sve muke da se bar razgovaramo. (Seda na klupu).

SAVETA: (Seda). Šta da ti kažem, sestro. Ja bih ti rekla da je to sudbina.

PERSA: Ne govori, komšika, molim te, tako! Da je umro, pa da kažem sudbina. Da ga je pogodila puška, da su ga pregazila kola ili, što kažu, da ga je ubo vo, pa da kažeš da je sudbina. Ali ovako!…

SAVETA: Ta i ovo je za tebe kao da je umro.

PERSA: Ama, kako umro kad je živ? Drugo je to kad muž umre, pa ideš za sandukom, pa mu daješ sedam dana, pa mu daješ četrdeset dana…

SAVETA: Fin čovek, pa da se lomata po svetu i ko zna… ne primi za zlo, komšika… sa kakvom se verom može tamo da pomeša.

PERSA: I to, i to može da me snađe, pa em da izgubim muža, em da mi se smeje svet.

1.7. 6. GOSPODIN TOMA, PERSA, SAVETA

TOMA: (Nosi jedan broj novina). Dobar dan!

PERSA: (Ustaje). Dobar dan, g. Tomo, izvol’te!

G. TOMA: (Uzme stolicu). Hvala, sedite vi, molim vas. Nisam vam, znate, došao u vizitu, pa da me nudite, nego… a spremno sve, sve, a?

PERSA: Sve, g. Tomo, sve. Ocrni se ja nesrećnica za moj život, pa to ti je!

SAVETA: Ama, nemoj tako, komšika.

PERSA: Pa dobro, g. Tomo, kažite vi meni, po Bogu brate, zar tu ne može da mu stane država na put?

G. TOMA: Razgovarao sam sa g. načelnikom, pa veli: ne može mu ništa, nema oslonca u zakonu.

PERSA: Kakav oslonac, ubio ga Bog i sa osloncem! čovek hoće da napusti kuću i ženu, a on mu traži oslonac.

G. TOMA: Pravo da vam kažem, nisam se ja ničemu ni nadao od ovog načelnika. Među nama budi rečeno, i to je jedna stokuća, koja je putovala oko sveta. Ovo mu je trinaesti okrug i devetnaesta selidba. Od kako je u državnoj službi ima, baš sam pre neki dan izračunao — 7243 kilometara putnih troškova. I sad od takve vlasti da tražite pomoć. Nema više, gospođo, onog srećnog vremena, kad smo mi upravljali ovom zemljicom, te se znalo i otkuda ko ide, i kuda će, i zašto će.

PERSA: Bar da ga pripita vlast, ili da mu popreti.

G. TOMA: I on je, znate, čudan neki čovek. Šta da vam govorim, muž vam je, pa znate kakav je. Nije ko drugi, nego on sve tako nešto zavrnuo. Molim vas, je li to prošle zime? ode bestraga u hajku na kurjake. Dobro, hajd’, digli se seljaci, to razumem: dosadili im kurjaci, pa se digli. Ali on, molim vas, trgovac, pa da ostavi dućan i da ide u hajku na kurjake. Ono, i ja sam lovac, ali, brate, to se zna kako mu je to red i kako se ide u lov i u hajku. Iziđe društvo do prve mehane na drumu, pojede ćevap, pa se u mrak vrati kući. To je drugo.

PERSA: Jeste, takav je. Eto, znate kad se upisa u dobrovoljce!

G. TOMA: Hajde, to mu praštam, to je bilo za vreme mira, ali, znate valjda, kad ono zape da proda kuću, pa da ide u Jerusalim.

SAVETA: A kad bi, g. Tomo, razgovarali sa g. protom?

G. TOMA: Razgovarao sam, pa ništa. Prota kaže: može da mu svešta maslo. To toliko!

PERSA: Ni otkuda pomoći, sestro! I što je najgore, pući će bruka po celom svetu.

G. TOMA: Bruka je već pukla. Eto, i novine pišu.

PERSA: Kuku!

G. TOMA: Baš sam poneo i da vam pročitam, ako počem…

PERSA: I piše baš njegovo ime?

G. TOMA: Dabogme da piše, pa i sliku će mu doneti.

PERSA: Kuku! Ko u „Policijski Glasnik“.

G. TOMA: (Razvija novine). Evo, molim vas, (Čita). Svetski putnik. Dopis iz Jagodine, Ovdašnji trgovac, Jovanče Micić, bio je prošle godine u Beogradu i pazario espap za četiri hiljade dinara kod tamošnje firme Buki Anaf.

PERSA: Izbukio se on, da Bog da, nikakav! Taj mi kuću razori!

G. TOMA: (Čita dalje). Tom prilikom mu je Anaf, pošto je pazario za gotovo, poklonio jednu srećku Norveškog Međunarodnog Saobraćajnog Društva serija Br. 1270697. Glavni zgoditak na toj lutriji je besplatna karta za putovanje oko celoga sveta, sa besplatnom hranom, hotelima i svim drugim potrebama. Gazda Jovanče je bio srećan i dobio taj zgoditak.

PERSA: Crna mu sreća i moja i njegova!

G. TOMA: (Čita). „Razume se da je to bio neobičan događaj. Gazda Jovanče se u prvi mah razmišljao šta da radi s kartom, i dok se on razmišljao, Jagodina se podelila u dve partije, od kojih je jedna navaljivala da putuje, a druga“… E, to baš preteruje, šta smo tu imali da se delimo na partije, kao da je to opštinski izbor. (Čita). „Oni, koji su bili pametniji savetovali su ga da se mane ludorije, a koji su bili kao i on, savetovali su ga…!“ Eto, to je sve. (Hoće da čita, pa mrmlja). Ovde nam se dalje sad podsmeva i pominje neke ćurane. Ako, ima pravo. Došlo ovde za sreskog praktikanta, suvo kao komarac u zimu, pa palo na podvarak i beličko vino, pa sad kad bacilo slaninu na vrat i kad se potkožilo, sad se potprda sa ćuranima. I to brani pravdu u ovoj zemlji. Ovo je, znate, pisao g. Ljuba advokat. Izvinite, ali moram da se ljutim na takve! (Traži u novinama). Gde sam ono stao? Ah — da! „Najviše navaljuje na njega da putuje ovdašnji telegrafista i jedan profesor“.

PERSA: Jeste, sestro, taj mi sa profesor najviše navrzo na kupu, on mu je napunio glavu. Pa gledaj, tako ti Boga, šta mi je doneo u kuću. (Pokazuje Saveti globus). Uči ga na tome kako da putuje, a ona. moja suklata sedi kao đak, pa ga sluša. Odi da vidiš samo! (Vodi je do globusa). Eto, sestro, oko ovoga odnaokolo ’oće da obiđe.

SAVETA: (Krsti se). Da se čovek prekrsti levom i desnom.

G. TOMA: Onomad, gotovo smo se zavadili. Bilo nas je podosta u „Šarenoj mehani“, pa dok savetovasmo, savetovasmo, dok mu, bome, ne pripretismo: „Jesi čuo, Jovanče, svi ćemo se ovako, koliko god nas ima, dići, i svi ćemo učiniti što zakoni dozvoljavaju da ti zabranimo putovanje!“ A znate li šta on? Busnu se u grudi, pa veli: „Ko je taj što će meni da stane na put?… Da pokvarite drumove, da pokidate šine, da probušite damšife, pa, ako je za inat, ja ću s avijatiku da idem!“

PERSA: Ništa drugo, sestro, nego nagazio!

G. TOMA: Ta idite, molim vas! Otkud čovek u njegovim godinama može što nagaziti?

PERSA: A šta bi mu drugo tako zavrtelo glavu nego to, g. Tomo (Iz daleka se čuje svirka — osluškuje). Eto, čuješ li, sestro, svira Mija? To sigurno njega prate cigani kroz varoš. Napravio se od čoveka čitav cirkus; eto mi izvešali i zastavu na kapiju, sad još samo da udari bubanj, pa da se sruči Jagodina. Eto, šta učini čovek od kuće!

SAVETA: De, de, komšika, pa ti!

1.8. 7. APOTEKAR i PREĐAŠNJI

APOTEKAR: (Dolazi hitro sa telegrafistom i g. Simom. Svi su svečano obučeni, sa kokardama. Apotekar ima cilinder). Dobar dan, gospođo! No, došao je jedanput taj svečani čas. Ne možete verovati, kakvo je uzbuđenje u varoši. Gospodin prota je odobrio i zvona da zvone.

PERSA: G. Zemlička, po Bogu brate, zašto tako radite?

APOTEKAR: Molim?

PERSA: Šta učiniste od moga muža i moje kuće?

MIKA: Dozvolite mi, gospođo, da uzmem u zaštitu našeg sugrađanina i brata Slovena. Nije on sam bio toga mišljenja, da gazda Jovanče putuje. To je mišljenje svih naprednih ljudi.

G. TOMA: (Prgavo). Da, takvih kao vi.

MIKA: Da, kao ja, gospodine. Ja sam jedan moderan telegrafista i svetski čovek, koji sam, kao devetogodišnji hugista radio u Beogradu na međunarodnoj liniji, morao pristati uz one, koji su bili za putovanje. Ja, vidite, i sada nalazim da je dužnost svakog građanina, da, sem svoje uže otadžbine, pozna i svoju širu otadžbinu!

G. TOMA: Pa, molim vas, kad je to dužnost svakog građanina, što vi, gospodine, niste otputovali u svet, i što ovaj gospodin (Pokaže na apotekara). nije otputovao u svet?

APOTEKAR: Molim, ja svake godine putujem u Mehadiju.

MIKA: A mislite da ne bih želeo putovati Ako tako mislite, činite mi nepravdu! Jedanput sam u Beogradu imao prilike da ekspediram depešu za Buenos-Aires. Zamislite, Buenos-Aires. Verujte, uzdisao sam: Buenos-Aires.

G. TOMA: Hm! Buenos-Aires, i to mi je nešto! Jagodina, gospodine, Jagodina, kakav Buenos-Aires!

G. SIMA: (Koji je za to vreme bio na vratima, prilazi hitno). Dolaze, evo ih!

APOTEKAR: No, eto, a mi razgovaramo! (Uzmuva se). Izvinite, molim!…, Dakle, pazite, ovde će stati pevačko društvo, ovde, evo ovde, muzika. Pazite, g. Miko, muzika svira: „Hej Sloveni!“ A pevačko društvo peva: „U žarku Afriku“. Vi, g. Simo, vi ćete se popeti na ovaj dud, daćete šnuftiklom znak, tamo na Đurđevo brdo da pucaju prangije.

G. TOMA: A šta, i prangije će pucati? E, ako, ako!

TELEGRAFISTA: Molim vas, mi želimo ovaj epohalan događaj da obeležimo; nas trojica, koji pretstavljamo priređivački odbor, uložili smo sve svoje sile.

G. SIMA: (Koji je opet bio na kapiji, dojuri). Evo ih, zaboga! (Spolja se čuje larma).

APOTEKAR: (Buni se). Evo ih, molim, evo ih! Evo ih, zaboga! Ali, zaboga, eto ih! (Muzika).

1.9. 8. JOVANČE, PROFESOR, GRAĐANI

JOVANČE: (Ide napred, za njim profesor i ostali građani, pa dečurlija koja se grdno skuplja, te se penju i po plotu i po susednim kućama. Jovanča je skinuo šubaru, briše se velikom maramom, jer je znojav i dahće). Bre, bre, bore… što se napravi kalabaluk — bre…

APOTEKAR: (Još uzbuđen). Pazite! Ta pazite, zaboga! Evo ih, idu!

PERSA: (Teško joj, htela bi nešto da kaže, krši prste). Jovanče! B…

JOVANČE: Ti da ćutiš! Znam te dok zineš šta ćeš da kažeš! Čovek sam, bre, čovek! Kamenje da znam da ću da grizem, ne trzam reč. Ovako, sa prangije, sa zvono i građanstvo, samo Tasa aračlija, u neko vreme, što beše ispraćan, pa sad ja! I di je Tasa išao, u Beograd; a ja, hej, na more, ja čak u… kako ono beše, g. Miko?

TELEGRAFISTA: Buenos-Aires.

JOVANČE: Jeste, vidiš, u to mesto idem gde ti je kazao g. Mika. A jošte i podalje; idem i u Meridijan, pa u Atlan, pa u Sakrament, pa u Činčiment i koj’ ga zna di će sve da me odnese vetar.

PERSA: Teško meni!

JOVANČE: Hm. Ženska pamet! A ne misliš da će posle da ostane priča za vjeki vjekov amin: kako se digao gazda Jovanče iz Jagodinu, pa obišao ceo svet i će da se prodaju moje slike i ajnzec-karte. Vidiš tek vašar, pa kontrafdžije obesile na sidžimke slike: „Car Nikolaja ruski“, „Car Gijljem; nemecki“, „Sultan Abdul Hamid“, „Jovanče iz Jagodinu“.

PERSA: A kuća, a žena? Šta ću ja, kukavica?

JOVANČE: Ti, je li? Ti da budeš vesela, i ovako sa dignutu glavu da ideš niz čaršiju. Sve sam naredio kako treba, ostavio sam i testament u sud. Ovu kuću, ovde, i magazu, i 300 dukata para ostavio sam mome drugu, Persi. Da živi i da uživa, ali da se ne udaje, zašto, koj’ zna, men me može da nestane za neko vreme, pa opet da se vratim, manj ako me ne proguta neka riba ili, ne daj Bože, naprave Arapi ćevap od mene.

G. TOMA. Boga mi, ’oće to!

G. TOMA: Šta, ’oće?

G. TOMA: Pa, ovaj, Jovanče, brate, nemoj da mi zameriš, ali ti si onako podgojen.

JOVANČE: (Trgne se, nepravo mu i mehalički se pipne za vrat). E, g. Tomo, da znaš, ta me reč vređa. Ako sam podgojen, tvoju penziju nisam jeo, a ti nemoj da me gustiraš.

G. TOMA: Ama, ja sam to onako, nemoj da primiš k srcu. Govori ti, brate, što si počeo o testamentu.

JOVANČE: Pa eto, ostavio sam 10 dukata crkvi, da me spominje ako poginem. Ne mora baš da mi se pravi zaseban parastos. Može na Vidovdan, kad se daje parastos kosovskim mučenicima, i mene da me metnu u spisak. Ostavio sam i 5 dukata za bolnicu i 2 dukata za nov globus za gimnaziju, zašto ovaj nosim ja. Pa onda… a jest, ostavio sam i da mi se slika metne u čitaonicu i da se na nju napiše: „Ovde leži, t. j. ovde visi“, nije, more, nego ovako: „Ovo je Jovanče Micić, svetski putnik iz Jagodinu“. To da se napiše, da se zna i pamti kako posle Koču i Tasu aračliju ne beše u Jagodinu poveći čovek od mene. Ču li, more, Perso? (Persa je za vreme govora o testamentu bila tronuta). Je li sve spremno, more, zašto vreme je?

PERSA: Sve je gotovo!

JOVANČE: Jesi l’ napunila zastruk s pečene paprike?

PERSA: Jesam.

TOMA: Eto ti sad, što će ti pečene paprike?

JOVANČE: Znam li ga ja, bre brate, kroz kakvi svet prolazim? Može da mi skuva čorbu sa smokve, ili može da mi da šećernu trsku da sisam.

TELEGRAFISTA: A ja mislim, pak, da ćete paprike naći i u Buenos-Airesu.

JOVANČE: U šta?

MIKA: Mislim, uopšte u Ameriku.

JOVANČE: Može biti, ali ja pa da ponesem. (Persi vikne). Bisage, gotove li su?

PERSA: Gotove.

JOVANČE: Jesi li metla koji struk luka u bisage? (Persa tvrdi glavom). Meti mi koje uskršnje jaje, ako ti je ostalo.

PERSA: Metnula sam.

JOVANČE: Jesi li metula iglu i konac, zašto mogu da se iscepam?

G. TOMA: Eh, eh, pa ti, kao da u svetu nigde nema igle i konca?

JOVANČE: A šta mu ga znam. Nisi li čitao „Robinzon Kruse“? Može biti tamo se šiju sa riblju kost, jali sa trsku. Neku ja imam moju iglu. (Čuje se ciganska muzika, koja svira „Oj Sloveni“).

1.10. 9. MUZIKA, KORPORACIJE

APOTEKAR: (Utrči prvi). Mesta, molim, mesta, mesta, molim! (Napred Mija sa muzikom, svirajući. Apotekar ih odma raspoređuje s leve strane kapije; za njima pevačko društvo sa zastavom i horovođom, koji je takođe u cilinderu, za pevačkim društvom idu građani od kojih jedan na tepsiji nosi pečenog ćurana, a drugi bukliju vina). Ovamo, ovamo, molim vas, ovamo! (Apotekar postavlja pevačko društvo s desne strane kapije. Kad uredi, muzika prestaje).

SVI: Živeo!

JOVANČE: (Stane kao spomenik). E, dođe mu vreme! Perso, more, vide li što se napravi s men’?

PERSA: Vidim, kako da ne vidim. (Plače).

APOTEKAR: Samo, g. Sima, izvolite brzo na dud, da date znak za prangije.

G. SIMA: (Vadi maramu, stane na stolicu, s ove na sto, pa se popne na dud).

APOTEKAR: (G. Simi). Nemojte još, kad ja kažem. Izvol’te, napred vi! (Onima sa ćuranom i buklijom). Ovde stanite, iza mene, Tako. (Vadi hartije iz džepa). Molim, mir! Čujmo! (Čita). Gazda Jovanče! Građani! (Prekine čitanje, otrči i donese sebi stolicu, popne se na nju, pa počne ispočetka). Gazda Jovanče! Građani! U našoj sredini nalazi se jedan sugrađanin, koji će sada da ide iz naše sredine. To je naš Kolombo, Kolombo iz Jagodine, to je gazda Jovanče Micić.

SVI: Živeo!

G. SIMA: (Daje znak, prangija grune).

APOTEKAR: (Nervozno). Ama, g. Sima, zaboga, što dajete znak (Nastavlja). Kolombo… Kolombo… Kolombo… G. Sima, nemojte davati znak, dok ja ne kažem, (Čita). Kolombo… Fileas Fog i Jovanče Micić; Lisabon, London i Jagodina. Kolombo… Kolombo,…. i da ne bi, braćo, dalje morio vašu pažnju… primi, gazda Jovanče, ovaj iskreni dar, ovoga ćurana i bukliju vina, i ja ti, u ime građanstva, kličem: Živeo i srećan ti put! I tri put živeo!

SVI: Živeo! Živeo! Srećan put!

APOTEKAR: G. Sima!

G. SIMA: (Daje znak. Prangije grunu tri puta u razmacima).

APOTEKAR: (Skoči sa stolice i otrči muzici). Muzika! Muzika! (Muzika svira: Pred Persi! Horovođa, daje intonaciju).

JOVANČE: (Primio je ćurana u ruke, gleda ga, kad prestane muzika). Braćo, ja sam potresen! Eto, to toliko mogu da vam kažem, ja sam potresen! (Drugim tonom). Dobar neki ćuran, šta ste ga platili?

NEKOLIKO GLASOVA: Sedamnaest groša.

JOVANČE: Nije skup, ima tri oke. Na, Perso, smesti ga u bisage!

PERA KRKA: (Pritrči). Daj, ja ću poneti.

JOVANČE: Ne, bre! Znam te ko si! Ti bi crk’o da mu ne otkineš jedan batak! (Daje Persi i ona unosi u kuću s buklijom). Ama, šta sam…

MIKA: Počeli ste govor.

JOVANČE: A, jest. E, toliko, braćo, imam da vam kažem, ja sam potresen, i zato hvala vam i sa zdravlje da ostanete.

SVI: Živeo!

APOTEKAR: G. Sima!

G. SIMA: (Daje znak. Prangija grune i pevačko društvo počne „U žarku Afriku“).

ŠEF STANICE: (Dojuri). ’Ajd’, zaboga, šta čekate? Imate samo još četrdeset minuta vremena do voza. Na stanici se silan svet iskupio!

JOVANČE: E, braćo, dođe vreme da se opraštamo! ’Ajd’, da se iznose stvari. (Pođe u kuću).

MIKA: A, gazda Jovanče, tu počast da ostaviš nama građanima. Pođite gospodo, sa mnom u kuću. (Ulazi, za njim nekoliko).

JOVANČE: (Poverljivo Persi). Uđi i ti, zašto građanstvo, građanstvo, ali oni sve „u žarku Afriku, u Afriku“, a svi gledaju moga ćurana. (Persa uđe u kuću, ali u tome izlaze oni građani: prvi nosi bisage, drugi amrel, treći zimski kaput, četvrti zastrug). E, ’ajd’ sad, u ime Boga. Perso, odi ovamo… De, de, de, što plačeš! (Zagrli je i poljubi u čelo). Ništa da ne brineš! Da mi čuvaš kuću, da pališ kandilo svake subote, da pretočiš vino, i da mi paziš na one ćuriće, taman da stignu za podvarak, kad se ja vratim, i da metneš turšiju, nemo’ na zimu da me ostaviš bez turšiju. E, ’ajd’, ostani sa zdravlje. (Zagrli je i poljubi u čelo). A vi, braćo, ostanite mi zdravo i pripazite mi na kuću. Da pozdravite i one, sa kojima se nisam vid’o. I ovaj… onom Simi mekikaru da kažete… nemo’ da mu kažete ništa, ama da zna da mu neću zaboravim ono što mi je viknuo „ua!“ kad odoh da mu kažem kao čovek da putujem oko sveta. (Razgleda, sve). ’ Odi, ’odi i tebi da kažem zbogom, g. Tomo.

G. TOMA: Neka ti je srećan put, gazda Jovanče!

MIKA: A meni dozvolite, da vas nešto zamolim. Kad budete bili u Buenos-Airesu, a vi mi pošaljite jedan telegram: Srećno stigoh. Ništa više, samo: srećno stigoh. Moja je želja, znate, samo da se u ekspedicionu knjigu napiše u Buenos-Airesu moje ime. Ništa više.

JOVANČE: Dobro, de. A di beše, more, onaj tefter? Nace, donese li?

NACE: Evo, gazda! (Daje mu jedan tvrdo ukoričeni protokol, uzan a dugačak, a na kraju mu o kanapu visi pisaljka).

JOVANČE: Daj ovamo! Ova dva prva lista ću da iskinem. Tu je, znaš, ovogodišnja veresija. (Čita). Pera šnajder, pola oke zejtina i jedan konopac, Mika telegrafista pet dinara u gotovu…

MIKA: Pa nećemo, valjda, da čitamo, javno šta je ko dužan.

JOVANČE: Pa jest, što kažeš. Neka im je svima prosto. Ko vrati, vratiće i bez teftera (Iscepa prva dva lista). tako, a sad ček’ da zapišemo (Sedne na stolicu, okvasi pisaljku i piše). Evo: (Čita). Neka se zna i upamti: danas na dan proroka Jeremije, deset dana po Vaskrsu, u 9 sati pre podne, pošto se oprosti sa ženu, kuću i građanstvo, sa muziku, pevanje, zvonjenje i prangiju, pođe u svet, u ime Boga Oca, Sinan Svetoga Duha. Amin! (Okloni knjigu i metne je pod pazuh). Sad daj i ono! (Uzme globus). E, sad Perso, ostani sa zdravlje, ostanite i svi drugi još jedanput sa zdravlje! (Zastane, nabije kapu na čelo, strese se pred faktom koji je tu). E, ’ajd’, Jovanče, u ime Božje!

G. SIMA: (Daje znak, prangije pucaju sve do kraja scene).

APOTEKAR: (Trči čas muzici, čas horovođi i ovi jednovremeno i pevaju i sviraju).

JOVANČE: (Rukuje se i ljubi. Čuje se: Srećan put! Živeo! On se utovari na kola, seda kraj prozorčeta na arnjevima pa promoli glavu. Prangije pucaju, muzika svira, hor peva, svi viču: Srećan put! Apotekar trči od grupe do grupe. Sima maše maramom, Persa gorko plače, a Saveta i Toma je teše. Kola lagano kreću, a Jovanče maše rukom još jednako praštajući se).

ZAVESA

2. Druga slika

Jovanče Micić svetski putnik na prvom koraku

2.1. Lica

• JOVANČE MICIĆ
• ČOVEK S NOGOM
• JULIŠKA, sobarica u hotelu „Bristol“
• GLUMAC
• SAVA CVETKOVIĆ, blagajnik „Beogradske Ekspropriacione Banke“
• PORTIR

Dešava se u hotelu „Bristol“ u Pešti.

⁂

Pozornica podeljena, na četiri dela, tako da su sa desne strane dve sobe, a s leve od šaptačnice soba i predsoblje. Sobe hotelski nameštene. Do vrata od hodnika penje se ozdo stepenicama, eventualno liftom.

Pri dizanju zavese u sobi br. 1 blagajnik sedi zadubljen u jednu veliku geografsku kartu i prevrće svaki čas konduktera, pa, beleži po nešto pisaljkom. U sobi br.2 Juliška namešta krevet, a u sobi br. 8 Glumac šeta po sobi studirajući note i praveći raznolike gestove.

Pri dizanju zavese muzika, tako da prihvata pesmu Juliškinu.

2.2. 1. BLAGAJNIK, JULIŠKA, GLUMAC

JULIŠKA: (Nameštajući krevet, peva).

Što te nema, suđeniče,
Što me mučiš tako,
Bez tebe mi, žuđeniče,
Svaki čas je pak’o.

GLUMAC: (Peva iz nota više deklamirajući).

Kad dođe čas,
Taj sudbonosni čas,
I vasiona prostre noći veo,
Te ja preda te stanem mlad i smeo,
I moj tad čuješ glas,
Moj moćni glas!
Moj moćni glas!

(Tresne nogom o zemlju što je pogrešno otpevao poslednje reči).

BLAGAJNIK: (Nervozno se diže i zvoni, pa se opet vraća i nastavlja posao).

JULIŠKA: (Čula zvonce, izlazi u hodnik, pogleda koji je broj zove, pa, vraćajući broj na svoje mesto, ulavi u sobu blagajnikovu).

GLUMAC: (Za vreme Juliškine radnje). I moj tada čuješ glas, Moj moćni glas! Moj moćni glas! (Opet mu nije ispalo, sedne za sto i popravlja note).

JULIŠKA: (Blagajniku). Opet zvoniš? Nemoj biti tako nervozan, što me zoveš svaki čas?

BLAGAJNIK: Slušaj, ja sam se rešio. Neću u Australiju, ipak je bolje u Ameriku, idem u Ameriku.

JULIŠKA: A ja?

BLAGAJNIK: (Zagrli je). I ti, draga moja, i ti… Ti znaš kakav je sporazum bio, da ja spremim novac, a ti da nabaviš pasoš od koga putnika. Zato sam ti i pisao iz Beograda tri dana ranije.

JULIŠKA: Najbolje bi bilo, kad bi našli familijaran pasoš, ja, ti i tvojih 30.000 kruna sad smo rod, je li?

BLAGAJNIK: Pa dobro, nađi samo!

JULIŠKA: Strpi se, idem do portira. U ovolikom hotelu mora biti makar jedan ženjen putnik. Ne brini. (Napolju zvoni, a portir ulazi na vrata od hodnika). Zovu me, strpi se. Poljubi me, hajde, u drugi obraz. Sad ću ja. (Izlazi u hodnik gde se sreće s portirom, koji joj objašnjava gde će. Ona ulazi u sobu br.2, a on zalazi dalje u hodnik).

2.3. 2. PREĐAŠNJI, PORTIR

GLUMAC: (Pošto je popravio). I moj tad čuješ glas. Moj moćni glas! Moj moćni glas!

PORTIR: (Ulazi u glumčevu sobu). Izvinite, molim vas, ali vas ponovo moram opomenuti da ne uznemiravate goste.

GLUMAC: Ja? Kako, molim?

PORTIR: Pa, vašim pevanjem, znate…

GLUMAC: Vi ne znate, gospodine moj, šta znači to: pevanje za angažman.

PORTIR: Verujem, gospodine, ali je danas već trinaesti dan kako vi pevate za angažman, a… ne plaćate… Gazda je kazao još danas možete ostati ovde, pa onda možete preko u hotel „Metropol“, da i tamo pevate za angažman.

GLUMAC: Iz vas govori pakost, To su njene reči.

PORTIR: A, ne, verujte, to su gazdine reči. (Napolju zvoni). Izvinite, ja sam to morao da vam saopštim.

GLUMAC: (Ispraćajući portira). O, molim, vrlo sam vam blagodaran. Izvol’te i drugi put.

PORTIR: (Izlazi i u hodniku odmah prihvata stvari od Jovančeta koga sretne na stepenicama).

2.4. 3. PREĐAŠNJI, JOVANČE

JOVANČE: (Nekoliko taktova muzike koji označavaju njegov ulazak. Njegov glas s polja). Ovde li?

PORTIR: (Presrećući ga, odmah zazvoni za sobaricu, te se Juliška pojavljuje na vratima sobe br. 2).

JOVANČE: (Zadržava globus i protokol, portir prihvati ostale stvari). Numera 83.

JULIŠKA: Izvol’te ovamo. (Prihvati od portira stvari, pa se portir udaljuje. Ona unosi stvari, a Jovanča ulazi za njom. Pošto ostavi prve stvari, hoće da mu prihvati globus, pa ga pozna). Jovanče, moj liber Jovanče!

JOVANČE: De, čekaj! (Ostavi stvari koje je imao u rukama). Koja beše ti, more?

JULIŠKA: Ne pamtiš, ne pamtiš, istina, Jovanče?

JOVANČE: Ja, jok, pa da me sada prekolješ di sam najtanji.

JULIŠKA: Zar ne znaš prošle godine kad sam bila u Jagodinu pevačica u „Šarenu mehanu“ (Digne malo nogu kao da igra).

JOVANČE: Ti li si, bre, Juliška?

JULIŠKA: Ja sam.

JOVANČE: A, bre, Juliška, dobro te vido’, kao rođeno moje da vido’, Čitav dan nisam nikog svog vid’o. (Zagleda je). Promenila si se, podgojila. Beše ženče sa kratku ’aljinu, sa šljokice, pa kad igraše ovako, (Pokazuje). a men me beše milo i zabole me vrat od sagibanje. Mnogo li ti meni tada učini na žao.

JULIŠKA: Zar ja?

JOVANČE: Pa ti, dabome. Ja potroši na tebe 27 groša to veče, a ti se uhvati s onoga knjigovođu iz štedionicu. Mnogo se onda gledaste, ti i onaj knjigovođa. A znaš li da on više nije u Jagodinu, otišao u Beograd.

JULIŠKA: (Trgne se. Za se). On ne zna da je pobegao. (Glasno). E, Boga ti? Premešten, valjda?

JOVANČE: Nije, nego ode za blagajnika u jednu banku. Za tebe bi bilo ponajbolje da beše blagajnik dok je još bio u Jagodinu.

JULIŠKA: A kud ti putuješ, gazda Jovanče?

JOVANČE: (Mane rukom). Daleko, mnogo daleko, u Ameriku.

JULIŠKA: (Iznenađeno). I ti? (Trgne se). To jest — trgovačkim poslom valjda?

JOVANČE: More da mi beše pamet za trgovački posao, ostao bi u Jagodinu. Nego idem onako, da se prođem.

JULIŠKA: Špacir do Amerike?

JOVANČE: Nije. I podalje još. Kad je špacir, nek je špacir, eto ti…

JULIŠKA: Blago tebi, gazda Jovanče! (Oblaguje se oko njega). A mora da imaš mnogo para, kad si na tako veliki put pošao?

JOVANČE: Jok, more, sa srećku putujem.

JULIŠKA: Kako to?

JOVANČE: Znam ja kako? Tako, putujem za tuđ groš.

BLAGAJNIK: (Zvoni).

JULIŠKA: (Izvlači mu se). Eno me zovu!

JOVANČE: (Zadržava je). Idi, ama, pa da mi dođeš, zašto da mi se ne osuše usta od ćutanje.

JULIŠKA: Dobro, (Pođe, pa se seti i vrati). Ah, daj mi tvoj pasoš.

JOVANČE: Što će ti?

JULIŠKA: Pa mora svaki putnik da se prijavi.

JOVANČE: Ali ja neću da noćim ovde. Za malo pa ću da putujem.

JULIŠKA: Ipak je red prijaviti se.

JOVANČE: E kad je red, neka je red. (Daje pasoš).

JULIŠKA: (Razgleda pasoš). Pa ti si ovde upisao i svoju ženu.

JOVANČE: More i ženu i šurnjavu i jednu moju komšiku. Sve sam gi upisao kao familiju; zašto vadio sam godišnji pasoš, pa računam kad ih sve metnem jeftinije me košta.

BLAGAJNIK: (Opet nervozno zvoni).

JULIŠKA: (Za se). Evo pasoša kao što nam treba. (Glasno). Sad ću ti doneti pasoš, samo da te prijavim.

JOVANČE: ’Ajde.

JULIŠKA: (Ode u sobu blagajnika).

GLUMAC: (Za sve vreme ponavljao je u sebi pevanje, pa mu ne ide od ruke, baci pote, ščepa novine, legne na krevet i čita novine).

JULIŠKA: Dragi moj, dragi moj, dobro je!

BLAGAJNIK: Već sam dvaput zvonio.

JULIŠKA: Ali, nemoj biti nervozan. Evo pogledaj! (Pokaže pasoš).

BLAGAJNIK: (Ščepa grčevito). Uh, pa srpski pasoš! Ja ne smem putovati sa srpskim pasošom, jer će možda srpske putnike paziti i goniti.

JULIŠKA: (Kao polivena). To jeste! A tako je zgodan pasoš, familijaran, mogli bi oboje da putujemo.

BLAGAJNIK: Na, vrati ovo! (Pruži, pa zaviri u opis). Pa onda, ovaj opis: dežmekast, ćelav, pupast, prosedih punih brkova… Bar da liči na mene (Prevrće prednje listove). Jovanče Micić iz…

JULIŠKA: Znaš, onaj Jovanče što je bio ljubomoran na tebe, kad smo bili u Jagodini.

BLAGAJNIK: Otkud on sad?

JULIŠKA: Putuje za Ameriku.

BLAGAJNIK: Pa to je sve gore i gore. Uh, uh, uh! Kad on putuje?

JULIŠKA: Još danas, prvim vozom.

BLAGAJNIK: Eto!

JULIŠKA: (Odlučno). Onda je najbolje da putujemo s njim.

BLAGAJNIK: To je nemoguće.

JULIŠKA: (Pobedonosno). To je moguće! Mi ćemo putovati zajedno s Jovančetom na njegov pasoš.

BLAGAJNIK: Ali ja?

JULIŠKA: Ti ćeš putovati kao njegova žena.

BLAGAJNIK: Šta kažeš?

JULIŠKA: To što ti kažem. Setila sam se nečega. Daj meni sto kruna, a ti idi, pa obrij brkove.

BLAGAJNIK: Ama šta govoriš?

JULIŠKA: Ovde je jedan glumac koji nema da plati hotel. Za sto kruna on će mi nabaviti žensko odelo i to tursko žensko odelo.

BLAGAJNIK: Tursko?

JULIŠKA: Pa dabogme, to je najzgodnije za begunca. Prvo, ne moraš govoriti, jer ne znaš drugi jezik sem turskog; a drugo, lice ti je pokriveno. Daj mi samo odmah sto kruna, a ti idi, brijaj brkove.

BLAGAJNIK: (Daje joj novac, ali vrti glavom).

JULIŠKA: Slušaj ti samo mene! Nisi ti prvi koga sam ja ispratila u Ameriku ’Ajde, brže, brže!

BLAGAJNIK: (Daje joj novac, ščepa šešir i odjuri).

JOVANČE: (Pošto je jeo, spakuje ponova sve. Ode kod lavora i opere ruke. Obriše se svojom maramom, pa onda otvori onaj protokol i piše).

JULIŠKA: (Pošto je primila novac, ulazi u glumčevu sobu).

GLUMAC: (Sedi, kad Juliška uđe, on ustane. Pevajući). Pozdravljam te, Julija, o, zdravo idole!

JULIŠKA: Mi imamo jedan ozbiljan razgovor.

GLUMAC: Dijalog u četiri oka! Da zaključam vrata?

JULIŠKA: (Sedne na postelju). Ne. Slušajte, gazda je naredio da vas portir još danas izbaci napolje.

GLUMAC: Šajlok!

JULIŠKA: Ja vam, međutim, mogu pomoći.

GLUMAC: Vi, Keristano!

JULIŠKA: Da, ja ću vam dati novac da isplatite račun, ali vi mi morate pomoći da dobijem jedan kostim.

GLUMAC: Ništa lakše! Pozorišni garderober je moj ujak, za mene bi zgodnije bilo da mi je ujak direktor pozorišta…

JULIŠKA: Ostavite vi pozorišnog garderobera, pa otidite kod prvog telalina i ako vam nije rod.

GLUMAC: Vi ćete večeras na kostim bal? Jedan domino španjolski? Gejšu?

JULIŠKA: Ne, Turkinju!

GLUMAC: Ah, kakav ukus! Božanstvena Selmo, tajanstvena Zulejko! (Peva turski i udara rukom u daire „rastanak“). Tra, ra, ra, ra!

JULIŠKA: Ali morate kupiti sebi jedan fes.

GLUMAC: Fes?

JULIŠKA: Da… i umete li da predstavljate brata?

GLUMAC: Kakvo pitanje? Igrao sam oca i dedu, sina i zeta, strica i ujaka, pa zašto onda ne bih mogao brata?

JULIŠKA: Lepo. Ugovorili smo. Evo vam jedan deo novca da nabavite kostim i fes, ostalo ćete dobiti kad odigrate rolu. (Daje mu novac. Spolja zvoni).

JULIŠKA: A sad, brzo na posao! (Izlazi. Pogleda u numeru a iziđe levo).

GLUMAC: (Ode dole).

JOVANČE: (Napisao je, pa sad čita glasno). „Pešta čudna varoš, čudan narod; niti me ko reče dobar dan, niti se pozdravi s men’. Mora biti da me niko ne poznaje. U kafani nema basamci, nego se sedne u jednu šiljbokanu, pa te izvuku gore. Kako se izlazi, ne znam, zato ne izlazim iz sobe. Koliko se vidi kroz prozor, Pešta velika varoš; mora da je velika kmetska plata. Sve kuće pod liniju u front. Vidi se da u ovu državu vlada reakcija, zašto na svaki ćošak stoji po jedan žandarm i što je varoš čista.“ (Skine kapu, ostavi je, pa počne da savija cigaru).

2.5. 4. PREĐAŠNJI, ČOVEK S NOGOM

ČOVEK: (Dolazi spolja, ide pravo u Jovančinu sobu). Viđi, odakle ti u moju sobu?

JOVANČE: Ja sam u mojoj sobi.

ČOVEK: (Vrati se u hodnik te zagleda u numeru na vratima). Tvojoj. Jes’, Boga mi! (Na vratima). Ama, rekoh ja onoj đevojci da mi da sobu s okruglijem brojem, oli pedeset, oli šeset, ne mogu, brate, da zapamtim ovo 83, 97, 111. Dok siđem u čaršiju, pa se vratim, a ja zaboravim.

JOVANČE: Zato vidiš ja nigde i ne izlazim iz sobe.

ČOVEK: E, oprašćaj! (Hoće da pođe, pa se vrati). A nu, dobar si čoek. Bi li ti Srbin?

JOVANČE: Jest, iz Jagodinu.

ČOVEK: Da si mi zdravo! (Gleda i radosno se smeje). Okle me dobra sreća nameri na brata Srbina?

JOVANČE: A odakle si ti?

ČOVEK: Samo polagano! (Uzme stolicu i sedne). E, i ja sam s naših brda, iz Crne Gore; iz Cuca, ako si kada čuja. Pa me evo, viđi, viteška nevolja otjerala u svijet.

JOVANČE: Sirotinja, valjda?

ČOVEK: Ama, nije, brate, toliko ni sirotinja, koliko druga nevolja. Nijesi zar zapamtio kad ono neke godine udari Selim paša niz Hercegovinu, te se tu šnjim pokolji na Vučjem-dolu, i tu, a dati se ne falim, no ti kažem k’o bratu, ponija sam se ka najbolji Crnogorac. Tu ti ja pet šest prekolji, pet-šest pretuci, nekoliko doćeraj knjazu na uzici, taman ko brave, te ti meni gošpodar trista fijorina.

JOVANČE: Gle, molim te.

2.6. 5. PREĐAŠNJI, BLAGAJNIK

BLAGAJNIK: (Obrijan je. Ode u svoju sobu).

ČOVEK: (Nastavlja, pošto je pripalio). Te što ti pričam, smiri se vojna, a car ruski pošlja nekoliko onijeh đurđijevskih medalja, a dobiše je neki mimo mene i ako nisu ni mrtva nosa pošjekli.

JOVANČE: Vidi, molim te! (Nudi mu duvan). Savi jednu ako voliš.

ČOVEK: Baš ti hvala! (Savija). E, đe nađe ovako lijepa duhana, Bog ti sveti. (Pošto pripali). Ne prođe mnogo, izide gošpodar u Cuce, te on: Svi neka vi bude stotinaš. I tako ka što vidiš, daše mi muvu mjesto vola. Ma opet darovno gošpodarevo bolje no obilato narodsko. I bio sam ti stotinaš, sve dok ne dođoše neka đeca na gospodstvo, te oni učiniše čitavi zvek. Te ne znam, ovi ne zna ništa, te ovi prestari, te ovi nedorasta, a da ne sviđa im se ni pop ni čobanin. Te prvo mene digni. A da, Boga mi, rekoh, idem ja da tražim đurđevsku medalju, kad đeca ne znaju moje junaštvo.

JOVANČE: Pa ode li do cara?

ČOVEK: U zo čas. No sjedoh u ova švapska kola, ponese ne ovi oganj od mora, ne idemo, no letimo: dok tek na jedno mjesto: dan! — Ukoliko bi čovjek reka: šta bi? Svi ka ranjenici u boj. I lijepo sam žnava će se neka nesreća desit, jer oni zaždio iz sve snage, pa ne bi poslušao sve da mu čovjek kaže: lakše. Tu sam ti, nebore, i ovu nogu izgubio. (Pokazuje).

JOVANČE: Aman, bre, brate!

ČOVEK: Eto viđi! (Prilazi i pokazuje mu).

JOVANČE: (Pipa mu drvenu nogu i posmatra je).

2.7. 6. PREĐAŠNJI, GLUMAC, JULIŠKA

GLUMAC: (Za vreme te pauze ulazi i Juliška za njim, još spolja deklalmuje). Reč sam održao, reč sam održao! (Uđe u svoju sobu, a Juliška za njim).

JULIŠKA: (Ščepa bošču). Je li sve tu?

GLUMAC: Sve i (Vadi iz džepa). evo i fes.

JULIŠKA: Budite, dakle, spremni kad vas pozovem da igrate ulogu nesrećnoga brata.

GLUMAC: A moja nagrada

JULIŠKA: Čim odigrate ulogu! (Ode s boščom).

ČOVEK: Tako… moj zli udes! Ama, nema nesreće bez sreće. Pridesi ti se tu neki dobar davudžija, advokat. ’Ajd’, veli on, plaća se to ovđe. Viđu ja, čovjek ima pravo, te ja zakrstih.

GLUMAC: (Namešta fes i gleda kako mu stoji, kad mu dosadi legne).

JOVANČE: Pa šta bi?

ČOVEK: Zakrstih jedno četiri pet puta, te ti ja, brate, dobih za ovu jednu nogu 20.000 kruna. Ovu drugu, ka’ je vidiš, (Pokazuje zdravu). osigurao sam na 30.000, pa sad putujem serbez, neka mi je krljaju ako im je volja.

JOVANČE: A ode li caru za orden?

ČOVEK: Kakome caru bez noge, jadan ne bio? Ovako grdan ni na dok ni na put. Lijepo mi, velju, dođe ovo 20.000.

JOVANČE: O, brate!

ČOVEK: A čemu se čudiš?

JOVANČE: Pa tako. Čuo sam, znaš, da čoveku može od glave da dođe sreća, ama nisam čuo da može i od noge.

ČOVEK: Svašta bidne u ovi svijet.

JULIŠKA: (Za vreme pauze, uleti žurno kod blagajnika). Evo, odela, obuci se brzo. I pokri lice kao Turkinja. Nemamo vremena, žuri!

BLAGAJNIK: (Oblači se).

JOVANČE: Pa dobro, di sad putuješ s tom nogom?

ČOVEK: Kako da ti kažem… Ima u Ameriki našijevaca, a tamo čovjek može dobro da prospjera, kad ima svojijeh i nije šuplja žena. No, nebore, ne pitah te, eto: ni ko si, ni što si, ni kud si ti, more, navalio?

JOVANČE: Pa i ja u Ameriku, ama idem onako.

ČOVEK: E, dobra rabota, vjere mi, kud sam taličan da te nađem, tu sam još i sretan da idemo zajedno.

JOVANČE: A znaš li ti tuđe jezike?

ČOVEK: Do đavola; ma ću se naučit uz put.

JOVANČE: Taman posla, da lipšem i ja i ti dok ti naučiš ’leb da išteš. A zbrinuo sam se ja za to! Nisam je pošao u svet ko guska u maglu. Evo vidiš! (Iznosi dve hartije). Kaži ti kako se kaže nemecki: daj mi ’leb? Deder.

ČOVEK: Ne đetinji. Ne đetinji, tako ti Boga!

JOVANČE: E, slušaj, to se kaže: „gembir… gembir… gembir brot“. A znaš li kako se kaže: Ja putujem oko sveta? „Jik bim gungrig“ — Nije more, pogrešio sam… drugo je ovo… a, evo, ipak: „ik rajz…“ e, sad ovo dalje ni đavo ne može da mu pročita.

ČOVEK: Taman ka da sam ja pisa. A da to će ti pomoći koliko ćesa nožu.

JOVANČE: More, pomoći će, ne brini. Ja mu samo kažem: ik rajz (Obiđe prstom globus).

ČOVEK: More, lako ćemo, naučio sam ja na ove lacmane u Kotor. I ovđe u bolnici naučio sam nekoliko njihovijeh slova i čitao sam ih bolje no pop Mića pismo. Samo ti mene uzmi sobom, pa ćeš viđet. A ne pitah te kad misliš ti?

JOVANČE: Ja sad u četiri (Gleda u sat). Taman još sat.

ČOVEK: (Diže se). Šta, jadan brate! To ja onda moram pohitati…

JOVANČE: A kud ćeš ti?

ČOVEK: Pa u Ameriku s tobom.

JOVANČE: Što ćeš mi more?

ČOVEK: Kako što ću ti, jadan ne bio. Đe si ti viđio brata ristianina da je na odmet?

JOVANČE: More, ostav se! Kud ćeš takav da se lomiš po svetu!

ČOVEK: Vala, ne ustavi me niko. Sad idem s ove stope da raskrstim s ovom lacmanštinom i da im platim što sam dužan, a ti me pričekaj, sad ću ja doć! (Pođe, pa se vrati). Nu da nemaš što usitno da podmirim ovi račun, pa ću ti usput vrnut.

JOVANČE: Jok nemam, a i da imam, ne nosim tefter na put.

ČOVEK: Ter ako… ter ako. Dako nađem toliko, (Ode).

JOVANČE: (Sam). Taman posla! Ja oprostih dug onima s nogama u Jagodinu, pa sad da pravim veresiju s ovoga bez noge.

JULIŠKA: (Ulazi). Evo tvoj pasoš, gazda Jovanče!

JOVANČE: A di si ti, bre, dete?

JULIŠKA: Došla bi, ama se desilo nešto čudnovato. Tako mi teško. Rada bih da pomognem jednoj sirotici, a ne mogu.

JOVANČE: Mora da imaš meko srce.

JULIŠKA: Jesi li ti, gazda Jovanče, čuo koji put za Turke?! Gadni ljudi! Zamisli samo: jedna sirota hrišćanka, oteli je dok je bila mala, pa je poturčili.

JOVANČE: Poganci nijedni! ’Oće, oni ’oće!

JULIŠKA: Pa onda, sad čula da su joj roditelji u Americi, pa pobegla iz harema da ide ocu i majci.

JOVANČE: Ako, ako, i treba.

JULIŠKA: Jest, ali sirota nema pasoš.

JOVANČE: Gle, molim te!

JULIŠKA: Pa, eno je, ubi se plačući.

JOVANČE: Ama, pa i ona. A otkud je pošla tako sama u svet?

JULIŠKA: Nije sama, dopratio je brat dovde, ali on mora odmah da se vrati.

JOVANČE: Pa kako će sama?

JULIŠKA: Ne znam; da sam ja na tvome mestu, gazda Jovanče, ja bih joj, Boga mi, pomogla.

JOVANČE: Kad bi mogao.

JULIŠKA: (Kao razmišlja). Pa eto, gledam nešto tvoj pasoš, eto, i žena ti je upisana u pasoš.

JOVANČE: (Uplašeno). E, pa šta?

JULIŠKA: Pa baš joj kažem: Ja poznajem gazda Jovanču, duševan je čovek, zamoliću ga da vas primi kao svoju ženu do Amerike.

JOVANČE: (Sukne). Šta govoriš, more?

JULIŠKA: Ali, gazda Jovanče, ja te preklinjem, nemoj da napustiš sirotu ženu. Onda bolje uzmi pušku, pa je ubi’.

JOVANČE: Kako ti to: jali uzmi pa je vodi kao ženu, jali uzmi pušku pa je ubi. Taman posla, ne biva ni jedno ni drugo.

JULIŠKA: (Plače). Zašto, za Boga?

JOVANČE: Drugo je to, da mi kažeš da ponesem neko pismo na put, jali amanet, bošču, korpu, jali tako nešto. Ali ženu — tuđu ženu — pa onda još turske vere. Da me pristignu negde na putu Turci, pa da mi podviknu: Bre, pezevenk, ešek, ekmek!

JULIŠKA: (Zagrli ga). Pa i ja bih pošla na put s vama.

JOVANČE: Uha! Pa to čitav harem.

JULIŠKA: Vodila bi me o svom trošku ta Turkinja.

JOVANČE: Je hm opet na moj pasoš, valjda kao šurnjaja?

JULIŠKA: ’Ajde, bolan… poljubi me. ’Ajde, poljubi.

JOVANČE: More ću da te poljubim, što da te ne poljubim. (Poljubi je).

JULIŠKA: ’Oćeš li da je povedeš?

JOVANČE: A za to nemoj više da mi govoriš.

ČOVEK: (Ulazi s koferom). Ja gotov, u ime Božje!

JOVANČE: Eto ti sad pa i ovaj.

JULIŠKA: Počekaj samo za trenutak (Odjuri u glumčevu sobu).

ČOVEK: A šta će ti ta vražja posla?

JOVANČE: More, mani je. Navrzla se da spasem neku Turkinju, koja je pobegla iz harema. Veli, da je uzmem na moj pasoš kao ženu.

JULIŠKA: (Utrči u glumčevu sobu). Fes, na glavu fes, pa hajde!

GLUMAC: (Skoči s kreveta, uzme fes). Je l’ kucnuo čas?

ČOVEK: Sevap je istrgnuti roba iz poganskijeh ruku.

JOVANČE: ’Ajde, pa i ti, sad! Čekaj ti da ja metnem ove stvari u bisage, pa da kidamo mi. (Pakuje).

JULIŠKA: (Za vreme ovog ona je u hodniku s glumcem gde nju objašnjava kako treba da moli. Ona ulazi na vrata blagajnikova, glumac ostaje u hodniku). ’Ajde, brzo! (Ščepa mu kofer).

BLAGAJNIK: Je li pristao

JULIŠKA: ’Ajde samo! (Izlazi).

GLUMAC: (Kad spazi bulu). Sestru mi spasite, gospodine, ah, sestru mi spasite!

JOVANČE: E, ’ajd’ sad u ime Božje! (Spakovao, uzeo globus, bisage, amrel i protokol).

JULIŠKA: (Upada u sobu Jovančinu, za njom bula i glumac). Došla je sama da moli. Ona ne zna da govori, ali gledaj kako je sklopila ruke. Učini, bolan, gazda Jovanče!

JOVANČE: Ene, ene, kakva je to, more, đurultija? Reko’ ti da neću.

GLUMAC: (Pao je na kolena). Spasite mi sestru, gospodine, sestru mi spasite! Učinite jedno delo dostojno vas!

ČOVEK: Pa učini, čoče, kad te toliko mole!

JOVANČE: Gledaj si ti svoja posla!

JULIŠKA: Kad sam bila u njenoj sobi, zatekla sam je na prozoru; spremila se da skače s trećeg sprata.

GLUMAC: Na prozoru, zamislite, moja sestra na prozoru, na trećem spratu.

JOVANČE: Koj’ je ovo, more?

GLUMAC: Brat Ibrahim.

JOVANČE: Ama, bre, ovo je neka luda kuća! Jesam li ja lud ili ste vi ludi?

JULIŠKA: Učini, Boga ti!

JOVANČE: O, brate… (Češe se). Što ne biva, ne biva. Nije da neću. Imam i ja čoveško srce, ama … o, majku mu…

(Zajedno:).

• ČOVEK: Deder, Boga ti, budi čovjek!
• JULIŠKA: Učini, bolan, gazda Jovanče!
• GLUMAC: Spasite mi sestru, gospodine!

JOVANČE: Ama, čekaj de!

(Zajedno:).

• ČOVEK: More, šta se tu vazda misliš?
• JULIŠKA: Nikad ti to neću zaboraviti!
• GLUMAC: Na trećem spratu, gospodine!

JOVANČE: Znam, ama… (Lomi se).

(Zajedno:).

• ČOVEK: Tako te ’oću! (Rukuju se).
• JULIŠKA: Živio! (Grli ga).
• GLUMAC: (Baci fes na zemlju). Živio!

BLAGAJNIK: (Ljubi mu ruku).

JOVANČE: Ama, čekaj… ne rekoh još ništa. Vidim ja u sakrament sam poš’o, pa sakrament će mi i bidne.

SVI: Živeo! Živeo!

ZAVESA

3. Treća slika

Vagon broj 23.403

3.1. Lica

• JOVANČE MICIĆ
• JULIŠKA
• ČOVEK S NOGOM
• SAVA CVETKOVIĆ, blagajnik jedne beogradske banke
• PRVI,
  DRUGI — opštinski izaslanik
• DETEKTIV peštanske policije
• KONDUKTER
• JANAĆKO KOSTIĆ, iz Mladenovca
• SVETISLAV, njegov sin
• GAZDA SPASOJE
• NJEGOVA ŽENA
• PUTNIK
• NJEGOVA ŽENA
• NJIHOVO PETORO DECE
• LOVAC
• PRVI,
  DRUGI — član komisije
• Putnici. Putnice. Žandarmi.

Pozornica predstavlja unutrašnjost vagona, od kojeg je strana prema publici otvorena, te se vide putnici i klupe. Tri su ostale strane zatvorene. Na zadnjoj su strani prozori kroz koje se vidi kako predeo promiče. Na levom su i desnom zidu vagonska vrata, kroz koja putnici ulaze i izlaze. Po sredini je, između klupa, prolaz koji vodi od jednih vrata do drugih. Vagon nije potpuno pun. U svakom redu klupa ima po jedno ili dva mesta, prazna. Na mrežama više putničkih glava koferi, kutije i zavežljaji. Na klupama, od prilike na sredini pozornice, sedi Jovanče, Blagajnik (kao bula), Juliška i čovek s nogom. Jovanče još uvek drži globus u ruci. Ostali se putnici različito zabavljaju: Jedan čita novine, drugi se naslonio na prozor i gleda napolje; treći drema, a ostali razgovaraju i puše. Pri dizanju zavese muzika svira, a kroz prozore se vidi predeo koji promiče. Veća pauza.

3.2. 1.

JOVANČE: Brzo li tegli, majka mu stara!

JULIŠKA: Pa to je šnelcug.

JOVANČE: Šta je to?

JULIŠKA: Pa šnelcug.

JOVANČE: Jok, more, ne govorim ja zato, nego kažem ovaj voz brzo ide.

ČOVEK: Vala, ako se ovaj voz ne sudari, ni jedan neće.

JOVANČE: Slušaj ti. To da mi ne kažeš više. Što se kačiš u ista kola s men’ kad ti je pamet u nogu.

PRVI ČLAN: (Na drugoj klupi za leđima Jovančinim). Ne mogu ja, brate tako, ja sam njima pisao, ako nam ne povise dijurnu, mi ćemo se vratiti.

JOVANČE: (Čoveku koji je počeo da mu govori). Ćuti, da čujem, ovi ovamo mora da su Srbi.

ČOVEK: Otkud znaš?

JOVANČE: Ama, eno, razgovaraju o dijurnama. (Preko klupe onima). Srbi li ste, vi, bre?

PRVI ČLAN: Srbi, a odakle si ti, prijatelju?

JOVANČE: Iz Jagodinu.

DRUGI ČLAN: A šta ćeš ovde?

JOVANČE: Šta ću? More da je dovde pa ni po jada, nego da me pitaš, odavde kud ću?

ČLAN: Je l’ sam putuješ?

JOVANČE: Nije sam. Imam tamo neko drustvo što se tako uz put sabralo. Onako, znaš, drustvo od, sve vere.

PRVI ČLAN: A ti si trgovac?

JOVANČE: Jes’.

DRUGI ČLAN: A one ženske?

JOVANČE: Koje? One… I to su trgovci.

DRUGI ČLAN: Ama jedna od njih je, kanda, Turkinja?

JOVANČE: Koja?… A, jes’!… Ama ostavi to, nego pitam te, činovnici li ste, šta li ste?

ČLAN: Pa da, činovnici. Mi smo upravo članovi jedne komisije, koju je država izaslala u Evropu.

JOVANČE: Gle, molim te, komisija? Zar i u Evropu ima zloupotrebe?

DRUGI ČLAN: Nije, brate, kakva zloupotreba! Izaslani smo da kupimo jednog bika.

JOVANČE: Lele, pa dvojica vas na jednog bika. Pa, jes’ što kažete, nije jagnje, bik je. Švabe, što kažu, udare sedam na jednog zeca, a bik je poveći. Pa, nađoste li ga?

PRVI ČLAN: Eh, ne ide to tako: proučavamo, za sad još samo proučavamo.

JOVANČE: Pa jes’. (Voz svira).

DRUGI ČLAN: Stanica. Mi ovde silazimo.

JOVANČE: E, zar ovde?

ČLAN: Jest. Zbogom, prijatelju! (Rukuju se).

JOVANČE: E, pa srećan vi put! (Voz je stigao. Većina putnika ode na prozore).

3.3. 2. NOSAČ, KONDUKTER, DETEKTIV, PUTNICI

(Ulazi jedan veoma debeo putnik, koji se neprestano briše maramom. Za njim isto tako debela žena po petoro dece, od kojih svako nosi po jednu kutiju od šešira).

PUTNIK: (Svojoj ženi). Ti broj decu, a ja ću kutije! (Dohvatajući jednu po jednu kutiju i mećući ih na rafove broji). 1, 2, 3, 4, 5. Sve su kutije ovde.

PUTNICA: (Broji decu). 1, 2, 3, 4, 5. Sva su deca ovde (Nameštaju se i sedaju).

DETEKTIV: (Ušao je, stao kraj vrata i pažljivo razgleda putnike).

JANAĆKO KOSTIĆ IZ MLADENOVCA: (Sa sinom. Ušao je među prvima, vodeći sina, jednog protegljastog klipana, i seo na ono mesto gde je pre bila komisija).

LOVAC: (Ušao je, u celoj lovačkoj opremi).

JOVANČE: Ček’ bre, da vidim koja je ovo stanica. (Otišao je do prozora i gleda). Jok, ne mogu da pročitam, piše latinski.

ČOVEK: Ček’ malo, da ako pomogne što moje znanje. (Otišao je do prozora ni gleda). Biće da se ovđe dijele dvije države, i to taman na ovome mjestu, jer ima dva zapisa. U jednoj državi piše „Fir heren“, a u drugoj „Fir damen“. (Vraća se na svoje mesto).

JOVANČE: Tako će da bude. (Nagao se na prozor). Au, moj brate!

ČOVEK: Šta je, more?

JOVANČE: Po Bogu brate, ko bi to rekao, pun vagon ćuraka! Pun puncat vagon! Znaš da mi suze naiđoše na oči kad ih spazih, kao da sam nešto svoje rođeno video. Ček’ da im zviznem, daleko su, ama će da me čuju. (Nagne se na prozor i zviždi).

ČOVEK: Ama đe će te čut, čoče?

DETEKTIV: (Kondukteru, koji je ušao, objašnjava). Ja sam detektiv peštanske policije.

KONDUKTER: (Salutira).

JOVANČE: (Povlači se sa prozora). Pravo kažeš, daleko su, ne mogu me čuti. (Udara treće zvono, čuje se „fertit“, trubica, „mehet“, pisak lokomotive. Kreće se voz).

PUTNICA: (Deci). Prekrstite se deco!

DECA: (Sva se najedanput vrste, kao po komandi i kreću ruke kao vojnici pri radnjama).

DETEKTIV: (Kondukteru poverljivo). Ja se nadam da je taj bankarski lopov iz Srbije jedan od one dvojice. Molim vas, kad im potražite karte, zatražite im pasoše, pa mi ih dodajte. (Govoreći to posmatra Jovanču i čoveka).

KONDUKTER: (Putnicima). Molim, karte!

PUTNICA: (Pogleda decu, pa najedanput vidi da jednoga nema. Prestravi se). 1, 2, 3, 4… Jednoga nema.

PUTNIK: Eto, kažem ti, broj ih svaki čas. Na ovako velikom putu svaki čas treba da se prebrojavamo. (Ustane i broji kutije). 1, 2, 3, 4, 5. Kutije su tu. Pet kutija i četiri deteta; to znači da jedno dete fali. (Traže ga oboje, pod klupama, oko sebe, dok ga ona ne spazi čak u drugoj klupi kod jednog putnika, otrči i dovuče ga na mesto, pa ih onda opet broji ne izgovarajući glasno reči).

KONDUKTER: (Prišao Jovanči i njegovima). Molim, karte! (Oni mu daju). Molim, i pasoše.

JULIŠKA: Zašto to?

KONDUKTER: Na prvoj je stanici granica.

ČOVEK: E, kad je granica, valja da damo pasoše. (Daje kao i Jovanče).

JULIŠKA: (Objašnjava pokazujući blagajnika). Gospođa je gospodinova žena.

KONDUKTER: Molim. (Prelazi u drugi kupe, a uz put daje detektivu pasoš).

(Lokomotiva, svira).

PUTNICA: (Priskoči i zatvori prozor). Tunel, tunel! Deco, budite mirni!

JULIŠKA: Ju, tunel!

JOVANČE: A ti se pa plašiš od mrak. (Mrak).

JULIŠKA: (Čuje se u mraku). Ko se to dira, jesi li ti to, gazda Jovanče?

JOVANČE: De, de, pa ti! (Svetlost).

JULIŠKA: (Kad se zasvetli našla se u zagrljaju čovekovom). I jesi mi neka mustra!

JOVANČE: A, prijatelju, takav li si ti? Pa šta bi ti radio da imaš dve noge?

BLAGAJNIK: (Sagao se i šapće nešto Juliški).

JULIŠKA: A ti opet, gazda Jovanče, zameraš gospodinu, a ti diraš gospođu u mraku? Eto, žali mi se.

JOVANČE: Tako mi ova tri prsti, pipnuo sam je samo, koliko da vidim jeli carigradska svila.

ČOVEK: Zazor je, čoče, ticati tuđu ženu.

JOVANČE: More, pa de sad. Je li ona moja žena pred svet. E, pa, ako jeste, onda toliko mogu.

JANAĆKO: (Sinu). Odmah. čim siđemo u hotel, da pišeš tvojoj majci, Svetislave.

JOVANČE: (Trgne se kad čuje ime Svetislav). Je l’ ima i neki Svetislav ovde?

JANAĆKO: Jes’, moje dete.

JOVANČE: Ene! (Priđe mu). Odakle beše ti?

JANAĆKO: Ja sam iz Mladenovca.

JOVANČE: Bre, šta ga nas je Srbi na ovaj put! Iz Mladenovca? A kako ti beše ime? (Rukuje se s njime i sedne prema njemu).

JANAĆKO: Janaćko Kostić, trgovac. Ja, znaš, teram taj vagon ćurke što im ti zviždiš.

JOVANČE: A kud ih goniš?

JANAĆKO: Pa u inostranstvo. Dobra im je cena.

JOVANČE: Siročići, ’oće da gi pojedu švabe. A da znaju da gi pojedu, pa da me nije žao. Šta si, trgovac sa ćuranima?

JANAĆKO: Nisam, brate, nego vodim sina na nauke. Pa, znaš, ja tako kad povedem sina, a ja poteram i jedan vagon ćuraka. Taman koliko za jednu godinu za njegove nauke.

SIN: (On je glup i krut, nosi cviker i jednako čita neku knjigu).

JOVANČE: A šta veliš da uči?

JANAĆKO: Čistu filosofiju.

JOVANČE: Šta kažeš? Filozofiju u užem smislu.

JOVANČE: More, što ti ne dade dete da uči trgovinu i računicu.

JANAĆKO: Pa, kako da ti kažem, na ispitu je pao iz onoga, kako se kaže, matematike. Pa kažu, ovo će mu ići od ruke.

JOVANČE: Pa šta ćeš da radiš s tu tesnu filozofiju?

SIN: Molim, filozofija u užem smislu.

JANAĆKO: Znam ga ja, kažu to treba.

JOVANČE: Pa jes’, što kažeš, to nam još samo treba.

JANAĆKO: Pa znaš, ja tako kad povedem sina, a ja poteram i jedan vagon ćuraka, taman koliko za jednu godinu za njegove nauke.

JOVANČE: Pa koliko godina treba da uči?

JANAĆKO: Tri godine.

JOVANČE: (Cvokne jezikom). Šteta za toliki ćurani! Da paziš, bre, i da slušaš oca. Zašto tri vagona ćuranskih pameti treba da ti uđu u glavu. Nemo’ da ni ovo inozemstvo badava jede ćurke, a vas da ni vraća sa ćuransku pamet. A ti, davno li si iz Srbiju?

JANAĆKO: Pre tri dana.

JOVANČE: Drži li se, more, još ono ministarstvo što ga ostavi?

JANAĆKO: Drži se.

JOVANČE: Pa dokle će, bre brate! Dosadi već! — A hoćeš li daleko?

JANAĆKO: Jok, evo ova stanica što naiđe.

JOVANČE: Kad dođemo u stanicu da me odvedeš do onaj vagon gde su ćurke, koliko samo da im zviznem.

JANAĆKO: Hoću, brate, samo ako ima vremena.

KONDUKTER: (Ulazi). Stanica.

DETEKTIV: (Koji je dotle sakriven u jednom ćošku zagledao pasoše posmatrajući Jovanču i Čoveka, skoči kondukteru). Možete im vratiti pasoše. Ja mislim da sam uhvatio tice.

KONDUKTER: (Prilazi Jovanči). Gospodine, izvolite vaš pasoš natrag. (Odlazi pa daje pasoš i Čoveku).

(Lokomotiva pisne).

JANAĆKO: E, mi ovde silazimo, (Ustane).

JOVANČE: (Ustane). ’Ajde, molim te, da me odvedeš do onaj vagon. (Izlazi s Janaćkom i Svetislavom).

3.4. 3.

(Deca i ostali potrče prozoru. Lovac i još neki silaze. Ulaze nosači kao i ranije. Ulazi jedan mlad par ljudi; za njima jedan mladić s fotografskim aparatom, i čim spazi Turkinju namesti aparat da je slika).

JOVANČE: (Utrči u vagon i spazi fotografa). Šta ovaj, more, gađa?

JULIŠKA: Ništa, fotografiše!

PRVI i DRUGI OPŠTINSKI IZASLANIK: (Ulaze). (Zvoni. Trubica. „Fertig“. Zviždi. Kreće).

PUTNIK: (Ustao i broji kutije). 1, 2, 3, 4, 5. (Ženi). Broj decu.

PUTNICA: 1, 2, 3, 4, 5.

KONDUKTER: (Ulazi). Molim, karte! (Prilazi novim putnicima).

ČOVEK: (Jovanči koji je ušao). Da nu, prijatelju, toga tvoga duhana, da svijednu!

JOVANČE: (Daje mu duvan). Zar opet? Dokle ćeš, bre, da pušiši moj duvan, što ne kupiš?

ČOVEK: A da što ću ga ja kupovat, kad ga ti kupuješ!

PRVI IZASLANIK: (Drugome). Ama, ovi će tamo biti Srbi?

DRUGI IZASLANIK: I ja ih baš slušam.

PRVI IZASLANIK: (Prilazi im). Vi ste iz Srbije?

JOVANČE: Pa iz Srbije, dabome, a da niste i vi?

PRVI IZASLANIK: Jesmo.

DRUGI IZASLANIK: (Prišao je). A odakle si, gazda?

JOVANČE: Je l’ znaš gde je Jagodina?

PRVI IZASLANIK: Kako ne bih znao.

JOVANČE: E, otud sam ja.

PRVI IZASLANIK: A daleko li putuješ?

JOVANČE: Jok, tu, još malo. Izišao sam tako iz Jagodinu, koliko da prođem, da prošetam malo oko svet’ odnaokolo, pa opet da se vratim u Jagodinu.

DRUGI IZASLANIK: (Kao ne verujući). Može, može i to da bude!

JOVANČE: E, pa ono znam ja da nije za verovanje, ali ćeš da veruješ kad pročitaš u novine. A vi, daleko li putujete?

PRVI IZASLANIK: Pa daleko, Boga mi. Obišli smo već nekoliko varoši, ali nismo svršili posao.

JOVANČE: Je l’ terate vagoni s ćurke?

PRVI IZASLANIK: Jok, brate, nego smo izaslanici, proučavamo razne konstrukcije kola za iznošenje đubreta. Hoće da ih nabavi opština, pa nas je izaslala da ih proučimo.

JOVANČE: Bre, mnogo li komisije izlegoše u Evropu. Ostade li koj’ tamo u Srbiju?

PRVI IZASLANIK: Šta ćeš… opšti interesi.

JOVANČE: Pa jes’, što kažeš… Interesi.

DRUGI IZASLANIK (Jovanči). A ta žena?

JULIŠKA: Supruga gospodinova.

PRVI IZASLANIK : Ti si turske vere, je li?

JOVANČE: Ama koj’ je turske vere?

PRVI IZASLANIK: Pa zašto ne bi rekao, brat je mio koje vere bio.

JOVANČE: (Krsti se). O, budi te Bog s nama i Majka Božja, di će sad još da izlegne da sam promenio veru.

PRVI IZASLANIK: Pa vidim, znaš, žena ti je Turkinja.

JOVANČE: More, kakva Turkinja? Žena me je klela sa svetog Aranđela, što idem na ovaj put, pa sad Turkinja.

PRVI IZASLANIK: Pa što ti se žena turski nosi?

JOVANČE: A, za ovuj pitaš? Jes’, Boga mi, tako se nosi, tako joj je adet.

DRUGI IZASLANIK: A kako ti se zove gospođa?

JOVANČE: Ova, je li? A ko će da je zna kako se zove?

JULIŠKA: Bože, gazda Jovanče, kako, za Boga, ne bi znao kako ti se zove žena? Ti si meni u hotelu kazao njeno tursko ime, ali ne mogu da se setim.

JOVANČE: Pa ne mogu ni ja da se setim. Nije to tako lako da se setim. A jes’, Boga mi, zove se Fukara, Fukara-hanuma. Eto tako se zove.

PRVI IZASLANIK: A ne zna ni malo srpski?

JOVANČE: Ona, je l’? Za nju nemo: da me pitaš — zašto braća smo, našli smo se u tuđini, kao siročići, pa nemo’ da se vređamo; nego ako ’oćeš da razgovaramo za druge stvari. (Voz zviždi).

PRVI IZASLANIK: Dockan, prijatelju, voz već zviždi, a mi na ovoj stanici prelazimo na drugi voz.

JOVANČE: E, baš šteta, ne razgovarasmo ništa.

KONDUKTER: (Ulazi). Voz stoji jedan minut. (Stane voz).

PRVI IZASLANIK: E, zbogom, prijatelju!

DRUGI IZASLANIK: E, zbogom, pa javi kad obiđeš zemlju.

JOVANČE: E će da čitaš ti to, ne boj se!

(Prvi i Drugi Izaslanik, mladi par izlazi. Ulazi jedan fratar).

GAZDA SPASOJE: (Ulazi sa ženom. Nose dva jastuka, jedan veliki zembil, teglu sa, turšijom).

ŽENA: (Podmeće mu jastuk). Tako, nasloni se ovde, biće ti dobro.

SPASOJE: Ta kako dobro, zar ne vidiš da i ovde ima Srba. Ovo je već treći vagon što smo promenili, samo da pobegnemo od Srba. Oni tamo zagalamili o izborima, ovi ovamo opet napali pa udarili u dernjavu, e, pa, dede…

ŽENA: Pa ništa, nemoj zato da se ljutiš. Znaš da ti je lekar kazao da se ne smeš ljutiti.

SPASOJE: Je l’ ti tu turšija? (Zvoni napolju).

ŽENA: Jeste.

SPASOJE: Pazi da ne udariš nogom staklo, pa da razbiješ, bolje mi glavu razbi.

ŽENA: Bože, Spasoje, ideš u banju da se lečiš od stomaka, a pamet ti je u turšiju!

SPASOJE: Šta ću, kad mi turšija čini dobro. Ima li, Boga ti, u zembilu još koja plećka prasetine?

ŽENA: Zar ćeš opet da jedeš? Malo pre si pojeo celu glavu.

SPASOJE: Pa… koliko da mi prođe vreme. (Zvoni drugi put. Zviždi. „Mehet“. Kreće voz).

JOVANČE: Ništa danas ne zapisa, će da mi prođe tako dan. (Zapisuje). „Ima ih, Srba, još po svet se razmileli kao gusenice. I mnogo komisije. Pola Srbije izleglo u svet u komisije. S men u društvo putuje još jedna vera…“ da stanem ovde, zašto može ova knjiga da dođe i Persi u ruke.

DETEKTIV: (Prilazi i pali od Jovanče cigaru). Molim lepo!

JOVANČE: Izvol’te, brate!

DETEKTIV: Odakle beste ono vi?

JOVANČE: Je l’ ja? Iz Jagodinu. Znaš li gde je Jagodina?

DETEKTIV: Znam, bio sam u Srbiji nekoliko godina. A. i ovaj je prijatelj iz Jagodine?

JOVANČE: Jok, samo ja.

DETEKTIV: Vi i vaša gospođa, valjda?

JOVANČE: Koja… A jes’, i ona je.

DETEKTIV: A zar je vaša žena Turkinja?

JOVANČE: Jes’.

DETEKTIV: Kako to, vi Srbin, a žena Turkinja?

JOVANČE: More, nemoj ni da me pitaš!

DETEKTIV: A deca?

JOVANČE: Sa ovu ženu, fala Bogu, nemam decu.

DETEKTIV: Pa znam, kad bi ih imali?

JOVANČE: Kad bi ih imao, ko zna kakva bi bila. Dovde (Do pojasa). Srbi, a od tu pa na dole Turci.

DETEKTIV: A gospođa ne zna srpski da govori?

JOVANČE: Jok, ne zna.

DETEKTIV: Pa dobro, kako vi razgovarate s njom?

JOVANČE: Ja, je l’ Turski, brate.

DETEKTIV: ’Ajde, molim vas, razgovarajte malo. Nikad nisam čuo kako se turski govori.

JOVANČE: E, kad nisi čuo, ne treba ni da čuješ. Nije nikakav jezik.

DETEKTIV: Pa makar dve tri reči. Zapitajte gospođu, na primer: da lije lepše u Carigradu ili u Jagodini.

JOVANČE: U Jagodinu je lepše.

ČOVEK: A da, zapitaj je štogod, čoče, kad te čovjek moli.

JOVANČE: Ti da ćutiš i gledaš svoja posla.

JULIŠKA: Pa progovori, gazda Jovanče! (Detektivu). Ja sam ga slušala u hotelu kad razgovara.

DETEKTIV: Pitajte, gospođu, da li joj je teško na ovako dalekom putu?

JOVANČE: (Uzdiše za sebe). Ej, Jovanče, Jovanče! (Blagajniku). Tatli kafe, đozbojadži, sabanajrolsum, aškosum, zort!

BLAGAJNIK: (Mrda glavom odobravajući).

DETEKTIV: (Posmatra blagajnika). Dete, dete, još štogod!

JOVANČE: (Uzvrpoljio se, maše glavom). Filmdžan, burek, ekemekešek, doldrma, kavurma, papazjanija, otuzbir!

BLAGAJNIK: (Mahne glavom).

DETEKTIV: Ali, gospođa ništa ne odgovara.

JOVANČE: Jok.

JULIŠKA: Turkinje nikad pred strancima ne govore.

DETEKTIV: Vi, mora biti, terate gospođu da radi teške kućevne poslove. Gledajte samo kako su joj ispucale ruke, izgledaju kao muške.

JOVANČE: Ama šta si ti okupio, te samo za nju razgovaraš… Ostavi se jedanput od taj razgovor.

DETEKTIV: Pa ja, kao velim, da nam prođe vreme.

JOVANČE: E, ako je da ti prođe vreme, a ono, evo razgovaraj sa ovoga. Ima za tri dana da ti priča. (Pokaže čoveka).

(Lokomotiva zviždi).

PUTNICA: (Više njih). Tunel, tunel!

PUTNICA: Prekrstite se, deco! (Deca se vojnički krste).

KONDUKTER: (Ulazi u vagon). Tunel.

DETEKTIV: Ja odoh u svoj kupe da pripazim na stvari.

JOVANČE: E, ako, idi, dosta smo razgovarali.

DETEKTIV: (Diže se i pođe, ali pažljivo, da ne bude primećen, sedne na klupu do njih i zove prstom konduktera, koji mu ide u susret. Poverljivo). Više sam no siguran.

KONDUKTER: Hoćete li ih skinuti na prvoj stanici?

DETEKTIV: Da. Ali pre toga izvršiću napad u tunelu. (Zviždi ponova. Muzika. Mrak. Malo zatim grozna vriska u vagonu).

JOVANČE: De, pa ti, ništa neće da ti bude.

ČOVEK: Ama, mani se đavolje rabote!

JULIŠKA: Ju, gazda Jovanče. Čije su ovo ruke?

JOVANČE: Ti, bre, skloni tu tvoju nogu.

JULIŠKA: Ali ostavi tu žensku na miru.

(Muzika prestaje i zasvetli se vagon).

(Jovanče zagrlio čoveka. Detektiv drži za ruku blagajnika pošto mu je zderao sa glave pokrivalo, te ovaj ostao potpuno gologlav).

JOVANČE: (Gurne čoveka). Pa zar si to ti, pezevenk?

ČOVEK: Vala, ćevah da te ubijem ka psa, Što me grliš ka đevojku?

JULIŠKA: (Spazi blagajnika). Juh! Šta je to! (Detektivu). Kako ste smeli?

JOVANČE: (Spazi i sam). Šta je, bre, to? Ehej, more!

DETEKTIV: Kao što vidite, vaša je žena muško.

JOVANČE: Šta kažeš, bre!

JULIŠKA: Gde je policija? (Kondukteru). Kondukter, zovite policiju!

DETEKTIV: Tu je već. Ja sam policija i našao sam ono što sam tražio. (Pusti blagajnika koji sad više nije pokriven. Publika je sva poustajala i skupila se oko njih).

SPASOJE: (Ostavio plećku, nervozno se ljuti). Eto, kažem ja da ne sedimo u vagonu gde su Srbi.

JOVANČE: (Jedva se pribere). Lele, lele, lele, lele dunje ranke. Šta je ovo, ljudi, ako Boga znate, šta se ovo učini od men? Juliška, more, što me osramoti? Pa zar ja je vodim kao ženu, a ona muško. I… (Prekrsti se). ne daj Bože (Ne sme da kaže). O, gospode Bože, vidimi i nevidimi!

ČOVEK: I jes’, vala, bruka, da na svijet grđa bit ne more!

JOVANČE: Ti da ćutiš, jerbo i ti si me okupio: vodi je, vodi je, sevap je. Sevap jes’, ama vide li što ovo ispade, ispade neki muški sevap.

DETEKTIV: (Vadeći notes blagajniku). Vi se zovete Sava Cvetković i blagajnik ste u jednoj banci u Beogradu.

JOVANČE: Šta bre? (Sagne se i zagleda). Savo, bre, Savo friškoćo, ti li si?

BLAGAJNIK: (Ćuti).

DETEKTIV: I vi ste ukrali iz bančine kase 30.000 kruna.

JOVANČE: ’Ajde de, daleko ti ode numera, gazda Jovanče! Ti da sprovodiš lopove za Ameriku!

DETEKTIV: (Blagajniku). Vi ste moj pritvorenik.

JOVANČE: Jeste, Boga mi, to i treba, od zakon se ne bega.

DETEKTIV: A i vas ostale pritvaram.

ČOVEK: Ništa ja sa ovijem nemam. Ja putujem za svoj konat!

JULIŠKA: (Udari u plač). A što ja?

JOVANČE: Ti da ideš, (Čoveku). i ti da ideš, zašto ste me vi nagovarali da se ovako usput oženim. (Voz zviždi).

JOVANČE: Sve da i’ poapsiš, gospodine!

DETEKTIV: Sve, razume se, pa i vas. Izvol’te uzeti svaki svoje stvari, na ovoj ćete stanici sići.

JOVANČE: (Skidajući svoje stvari). Alal ti vera, Jovanče, baš ti odskoči numera. Lepo si počeo, onako trgovački baš.

(Voz je stao. Još dok je voz ulazio u stanicu, detektiv je otišao do prozora i zviznuo, te čim je voz stao ušla su dva žandarma, jedan na jedna, drugi na druga vrata).

DETEKTIV: (Žandarmima). Ovo četvoro! (Njima). Izvol’te! (Napred prvi žandarm, za njim blagajnik, pa Juliška, Čovek i onda Jovanče, pa i drugi žandarmi).

JOVANČE: Ako i nisam znao turski, sad ću da naučim. Oldma, op-trt, krk beš, zort. (Svi izađu).

(Mnogi putnici potrče prozorima da ih vide. Ostali komentarišu događaj. Putnik broji kutije. Putnica decu. Muzika svira vožnju, zavesa lagano pada. Sve se ovo zbiva jednovremeno i brzo, voliko je potrebno da se zavesa spusti. Muzika nastavlja i posle spuštene zavese).

ZAVESA

4. Slika četvrta

Izbor presednika republike u Nju-Jorku

4.1. Lica

• JOVANČE MICIĆ
• JULIŠKA
• ČOVEK S NOGOM
• KORTEŠ
• PANORAMDŽIJA
• NIKO PREŠEVAC, Crnogorac
• PRVI,
  DRUGI — Srbin
• PRVI,
  DRUGI — prodavac novina
• TEODOR ARNO iz Filadelfije
• ERČILD DERNHURST iz Ardže-Arabistana.
• KOMESAR

Ulica u Nju-Jorku. Sve kuće uske kao kule a na vrlo mnogo spratova, tako da sve pozorišne kulise ulaze u sufite. Iza četvrte kulise u vazduhu ćuprija na gvozdenim stubovima, preko nje prelazi varoška železnica. Napred, levo, ulaz u podzemnu železnicu, nad ulaskom je tabla na kojoj piše „Kabl gar“. Tu svet jednako silazi i uzlazi. Prolaze ljudi, žene, deca. Sve je nervozno, svi razgovaraju, prepiru se. Pogdeko nosi američku zastavicu. Nekima je na leđima prilepljen šlakat na kome piše „Živeo Brikton!“, kod drugih isto takva lista na kojoj piše „Dole Brikton!“.

Napred, u prvoj kulisi desno, na donjem spratu jedne visoke kuće, u jednom dućanu, bioskop. Na vratima je električna firma od crvenih sijalica; „Bioskop“, koja se čas pali čas gasi.

Prodavci novina jure kroz svetinu i deru se gromko.

4.2. 1. PRODAVCI NOVINA, GOVORNIK, PANORAMDŽIJA. SVETINA

PRODAVCI NOVINA: „Ivning Post“ — „Ekspres“ — „Njus“ — „Morning Herold“ — „Amerika“ — „Uerld“…

PANORAMDŽIJA: (Gazda bioskopa popeo se na stolicu). Gospodo! Brikton u slici. Besplatno. Brikton kao dete. Brikton kao član sportingen kluba. Brikton pre ženidbe, Brikton posle — ženidbe. Brikton na konju, Brikton na biciklu. Brikton kao lovac. Brikton kao farmer. Brikton kao pretsednik republike. Izvol’te, besplatno. Živeo Brikton!

SVI: Živeo! (Dolaze, tiskaju se i ulaze).

GOVORNIK: (Dolaze s desna, za njim dva crnca nose govornicu, a okićen je barjačićima). Gospodo! Mister Forster hoće militarnu republiku. On je kandidat kapitalističkih trustova. Nije istina da je on član sportingen kluba, jer on ima trbuh koji isključuje svaki sport; nije istina da on jaše, jer se ne može ni popeti na konja. Dole Forster!

SVI: Živeo Brikton! Dole Forster!

(Iz daleka se čuje muzika).

PRVI GRAĐANIN: U red, građani, ovo je šesta agitaciona, divizija, koja je krenula u predgrađe. U red! U red! (Svi se povlače i staju u red. Napred jedan crnac sa američkom lentom, nosi veliki barjak, a za njim muzika, svi muzikanti u cilindrima. Za svima korteš na biciklu, a za njim još četvorica na velosipedima, zatim jedan automobil u kome je agitacioni odbor, za njim četiri crnca koji nose na ramenima žensku, koja predstavlja, „AMERIKU“ i koja ima barjak u ruci. Za njom sve po dva i dva građanina nose table na kojima su ovi naslovi „Sloboda kapitala“, „Sloboda rada“, „Sloboda braka“, „Zaštita carine“, „Osiguranje radnika“, „Dole s trustovima“. Tako redom prolaze pozornicu i odlaze).

PRODAVAC NOVINA: Najnoviji broj „Irving Posta“! Važno! Telegram kojim se utvrđuje da je Brikton u mladosti napustio svoje stare roditelje, te su umrli od gladi.

PRODAVAC NOVINA: „Moring Herold“, broj od podne, statistika smrtnosti u olovnom rudniku, kojega je akcionar Džon Forster. (Napolju se čuje neka truba koja strašno ciči, a zatim satanska vika „Ua, Brikton!“).

4.3. 2. JOVANČE, SRBIN I PREĐAŠNJI

JOVANČE: (Dok se spolja čuje najpre nadalje, a zatim sve bliže i bliže „ua Brikton“, dotle muzika u orkestru sa nekoliko taktova naglašava Jovančin dolazak. Jovanče ide napred poseći jedan veliki američki barjak i grozno se dere). Dole Brikton! Ua! Ua!

SVI DOLAZEĆI: Dole!

JOVANČE: (Uz njega ide jedan crnac koji mu nosi stvari i globus. On je bisage, koje nosi crnac, vezao jednim kanapom kako mu se crnac ne bi izgubio. Kako mu se izmakne crnac, a on uzicu povuče). Bre, bre, bre, braćo Srbi, dobro ne nađoh. Čuo sam da su izbori, pa rekoh, a tu ću, na izbore, sve Srbe da nađem. U vladinu stranku da ne tražim jok, rekoh, Srbi su to, mora da su u opoziciju. Eto, tako se nađoh (Crncu). Pazi ti, bre, nemoj da se izgubiš sa te moje stvari!

PRVI SRBIN: Slušaj, zemljače, kad si već poneo barjak i kad si se stavio na čelo opozicije, red je i da govoriš.

NEKOLIKO NJIH: Tako je, da govori, da ga čujemo!

JOVANČE: More, pa i da govorim. (Popne se na bure koje su dovaljali, pa ozgo slavi da je Crnac sa stvarima dalje i povuče ga kanapom). Ovamo, ti! (Narodu). Braćo, Amerikanci! Hoću da vam kažem iskreno sve što mi je na duši, i sve što tišti ovaj narod. Neka nam bude, braćo, svima deviza: dole… kako mu beše ime?

SRBIN: (Šapće mu). Brikton.

JOVANČE: (Nije čuo). More, ko te pita kako mu je ime, tek dole! Dok nije došao za pretsednika opštine…

PRVI SRBIN: Republike.

JOVANČE: Šta kažeš?

PRVI SRBIN: Kažem ti za pretsednika republike.

JOVANČE: Pa to sam i mislio. Nemoj, majku mu, za jednu falinku da me prekidaš! (Narodu). Dok nije došao za pretsednika republike, te prirez će da skine, te kaldrmu će popravi, te okružnu komandu će dovede ovamo, te gimnaziju će otvori, te akcis na piće da ukine. Pa šta napravi od sve to? Ništa! Reakcija, jedna reakcija i ništa više, i to reakcija kakva još ne beše od tursko vreme. Red nema u ovu zemlju, mene me jutros kazniše jedan dinar što sam pljunuo na patos u kafani, je l’ to slobodija amerikanska? Pa onda nema ni stanova, evo, celi dan lutam sa ovoga, (Povuče za sidžimku crnca). ti, bre, nemoj da izmičeš sa te stvari. (Glasno). Uzela vlada sve stanove u hotele za svoje birače, a mene me teraju na triestčetvrti kat, da se penjem kao vrapče na krov. Je l’ to red, a? Zašto je Humbolt pronašao ovu zemlju, kad će ovako da se radi?

SVI: Na stvar! Na stvar!

JOVANČE: E, pa to de, šta ima drugo da vi kazujem. Hoćemo li još da trpimo to, ili nećemo? Nećemo više da trpimo reakciju, svi do jednog ćemo da izginemo, a nećemo toga… kako se zove, more?

NEKOLIKO GLASOVA: Brikton.

JOVANČE: Jest, nećemo Briktona! Dole Brikton!

SVI: Dole Brikton!

JOVANČE: Živeo… Kako pa beše onom drugom ime?

PRVI SRBIN: Forster!

JOVANČE: Živeo Forster!

SVI: Živeo Forster!

JOVANČE: (Siđe s bureta). ’Ajd’ sad za mnom, da zađemo po male. I, kamo, bre, neki cigani, što je ovamo pusto!? Ej, sad da je od nekud naš Mija ovde, pa da zasvira „Sivi tiću, mi smo s tobom Forster, Forster, Forsterčiću!“ (Srbinu, poverljivo). Je li, more, u koju se kafanu pije?

PRVI SRBIN: Kako?

GOVORNIK: Pa treba neko valjda da plati ceh, zašto promukosmo od deranje.

SVI: Hajd’, napred!

JOVANČE: Čekaj, more, da nađemo prvo meni kvartir, šest sati idem s ove stvari po sokaci.

PRVI SRBIN: ’Ajd’, ovamo. U dom Tovi ima jedna srpska ka fana, drži je jedan Paraćinac.

JOVANČE: Paraćinac? E, baš da mu ne idem. Taj Paraćin dovde mi dođe. Uzeše ni komandu, uzeše gimnaziju, pa još sad on prvi da dođe u Ameriku.

PRVI SRBIN: Ali dobro je kod njega.

JOVANČE: More, šta dobro, je l’ to, da mi da džigericu da jedem.

SVI: Napred! Napred!

PRVI SRBIN: (Jovanči). Uzmi svoj barjak!

CRNAC (Što nosi Jovančine stvari razdera se). Dole!

JOVANČE: (Povuče ga). Slušaj, nemoj ti da se dereš, ima ko će; a ti tu, uz mene, pa da ne micaš!… (Narodu). Barjak ovamo, bre! Napred braćo! Dole onaj!

SVI: Dole Brikton! (Odlaze. Još dugo se čuje larma, zatim zviždanje železnice i njeno prelaženje preko ćuprije).

4.4. 3. JULIŠKA, ČOVEK, NIKO

JULIŠKA: (Dolazi s protivne strane; ide napred). Eno, vidite li, onaj što ide napred s onim barjakom!

ČOVEK: Danu, amana ti, potrči te ga zaustavi.

NIKO: Orajt. Samo polako. Ima tu prvo policija da se pita, pa da izvadi varant, pa trista rabota da se svrši.

ČOVEK: Pa, ’ajde, brate, otrsi se. A ne zapita te oklen si?

NIKO: E, ja sam, brate, iz Pješivaca. Sin Lala Milova, ako si ga kad čuja.

ČOVEK: (Za se). Ko li mu je to Lala Milov? (Glasno). Kako nijesam čuja za Lala Milova! A nema đeteta u Cuce, koje ne zna. za njega.

JULIŠKA: (Nestrpljivo, čoveku). Ta prestani s tim razgovorima, izgubićemo Jovanču.

NIKO: A ti si Cuca?

JULIŠKA: (Nestrpljivo). Ama, ostavi taj razgovor.

NIKO: Neka, đevojko. Boga mi su Cuce vazda junaci bili i vazda je tu, da ti kažem, bilo ljudi i junaka.

ČOVEK: E, ’ajde, Pješivče, ćivota ti svetog Vasilija, da trsimo ova posla, e će mi uteć oni Šumadinac. A ovo mu je žena, pa poganović uteka od nje.

NIKO: Viđi pasjaka! A đe te ostavi?

ČOVEK: (Ustavlja Julišku, koja bi htela reći). Sjedimo, Bog mi pomogao, u Avru, dok će meni ovi isti Jovanče: čeknite me, veli vi. Eto mene u čas. Te mi sjedi, sjedi do uveče, ne bi ga!

JULIŠKA: Pobeg’o, zamislite, pobeg’o!

ČOVEK: Šuti ti! Te ja na rivu, kad tamo, a on otperja preko okeana. A, ček, sinko majčin, ne uteče mi lako. I ka vidiš, stigosmo ga.

NIKO: Vazda su Cuce bili poštenjakovići. Sreća tvoja, nevjesto, te si potrevila na Cuca, a Bog zna bi se obestrvila.

ČOVEK: E vidiš, ja sam se postara još i za telegram u Budim. I dobio sam sentencu, da je ovo libero njegova žena.

NIKO: Orajt! No oće se ovđe mnogo para za najmanju stvar. Ma, ne bojte se, kad ve sreća namjerila na brata, odista ve neće mnogo koštat. No sad moram trčati Inđom ispod zemlje, pa da pretrčim njega i njegovo društvo. No tu mi treba dva talijera, a za moj trud ne tražim ništa.

ČOVEK: Šta, dva talijera, omrčenjače! Ja bi sa toliko stiga u Nju Jork. Kad bi moglo sa po talijera, ne bi žalio toliko potrošit’ za tu rabotu.

NIKO: E, ne može manje od talijera, davam vam Boga za jemca, pa da se svrši rabota kako valja. I to ću potrošit bar dvadeset centi mojijeh.

JULIŠKA: Daj mu, za Boga!

ČOVEK: (Daje mu). ’Ajd’, ’ajd’, Pješivče, ’ma gledaj da to bude ka đetinja rabota.

NIKO: (Uzme dolar). A da, ako trebadne za svjedoka, oli zašta, smijem li ja poarčit do dva talijera?

JULIŠKA: Dobro, dobro, daćemo, samo žuri!

NIKO: (Ode u podzemnu železnicu).

4.5. 4. JULIŠKA, ČOVEK

JULIŠKA: E, ovo nam je žestoko ispalo. Da nije u Americi zabranjeno na ulici ljubiti se, sad bi te poljubila.

ČOVEK: Pa jest… Nego velju, za ovo… oni… kako ću reć?… ja dadoh za tebe ovu šifkartu od Avra dovle… znaš, to je pogolema suma.

JULIŠKA: Gle, zar ja ne vredim toliko?

ČOVEK: Ne velim to, nego sam, Boga mi, otanča, te se bojim, e ćemo oboje ostati na sred puta bez šolde. Pa što ti misliš, ima li Jovanča para?

JULIŠKA: Mora biti da ima.

ČOVEK: Pa to i ja velju. Vi žene, znaš, umijete lako izvući iz čovjeka para, vještije ste.

JULIŠKA: Gledaću, al’ ne sad, docnije, na putu.

ČOVEK: Ma poslušaj ti mene. Uzmi ti sad dok smo još vođe, jer on more opet nekud strmeknut.

JULIŠKA: A, neće više. Smislila sam ja, kako ću ga vezati.

DRUGI PRODAVAC NOVINA: Najnoviji broj „Njusa“. Telegram o tome kako je opozicija izvukla batine.

4.6. 5. PREĐAŠNJI, NIKO

NIKO: (Izlazi ozdo). A ođe ste? Eh, što se ja umorih trčeći. Ne znate što? Prošo je on tamo, ki niko njegov. Oćerali ga jajcima i tikvama, i da Bog sačuva. I evo ga vraća se sad sam. No dobro bi vi učinjeli ovako: kad on naiđe, da ova nevjesta iskoči preda nj i da vrisne i da se tako učini jedna trapula.

JULIŠKA: Ja bih mogla i u nesvest da padnem.

NIKO: A ja da potrčim s limunom.

NIKO: Najbolje će bit da mi s ovom nevjestom idemo u policiju, ovđe veruju ženama, to ti je uvek. (Odu).

4.7. 6. JOVANČE, SRBIN, ERČIBALD, TEODOR

PRVI PRODAVAC NOVINA: Vanredno izdanje „Ivning Posta“. Opis bitke između Forsterovih i Briktonovih pristalica.

JOVANČE: (Upada u viku prodavca, dolazi bez barjaka. Za njim ostali on sav uprljan jajima kao i ostali). Bre, bre, bre, brate, što se džumbus napravi! Je li, more, jevtina li su ovde jaja?

PRVI SRBIN: Nisu, bome, vrlo skupa.

JOVANČE: Budale ni jedne, pa me ne gađaju sa krastavci, nego s jaja. Uh, bre, brate, da se odmorimo malo. (Ostalima). A je l’ te, vi, jeste li vi odbor?

SVI: Jesmo.

JOVANČE: Čekaj, bre, brate, da se upoznamo! (Rukuje se s jednim). Kako si? Šta radiš? Kako ti beše, tebi, ono ime?

ERČIBALD Erčibald Dernhurst iz Ardžes — Arbanisiti.

JOVANČE: Jovanče Micić, iz Jagodinu.

TEODOR: (Rukuje se). Todor Arno iz Filadelfije.

JOVANČE: Boga ti, Tošo, da nisi ti štogod rod onome Miki filadelfiji, iz Jagodinu?

TEODOR: Ne znam.

JOVANČE: Ništa to. Nego vi meni da kažete: imate li vi dosta mrtvaca u Ameriku?

ERČIBALD Kako mrtvaca?

JOVANČE: Pa onako, ljudi što su umrli?

TEODOR: Aha! E?

JOVANČE: Eh, onda smo na konju. Ja da te naučim kako se vrše izbori. Glasači mu treba, ej, glasači. Zato ako nema dosta živi, neka glasaju mrtvi.

TEODOR: Kako to može da bude?

JOVANČE: Nemo’ se iščuđavati. Nisi samo ti Filadelfija. Ti Ardžes-Bardžes, kako ti beše ime?

ERČIBALD Erčibald Dernhurst iz Ardžes-Arbanisiti.

JOVANČE: E, ti, vidiš, da ideš u tvoje mesto, pa da mi doneseš spisak mrtvaca, što su umrli prošle godine, a ti, Filadelfija, da ideš u tvoje mesto.

TEODOR: Ja to ne razumem, kako mogu mrtvi ljudi glasati.

JOVANČE: Kako, je li? Evo da vidiš kako? Tek dođe neki Ardžes-Bardžes, pa ’oće da glasa. „Stoj, viče mu komisija — ti si umro!“ „Koj’ umro, bre, ispreči se Ardžes-Bardžes, zar ja umro?“ „Dokaži da si živ“, veli mu komisija. „Ću da dokažem“, veli Ardžes-Bardžes —„evo dva građanina će da posvedoče!“ A građani koliko hoćeš! Eto, tako se to radi, bratac moj, ako hoćeš da imaš većinu.

ERČIBALD: A zar to nije krivica?

JOVANČE: Ih, akmak! Daj ti meni većinu da izglasa moga predsednika, pa da vidim posle koj’ će da ima krivicu!

(Železnica zviždi prelazeći ćupriju).

4.8. 7. KOMESAR I PREĐAŠNJI

KOMESAR: (Dok je Jovanče govorio, prilazi mu učtivo). Izvinite, gospodine, samo jedno pitanje: Je li gospodin odavde?

JOVANČE: Jok, brate, ja sam iz Jagodinu! A ti?

KOMESAR: (Ljubazno). Ima li gospodin pasoš?

JOVANČE: ’Ajde pa sad, pa koliko puta će mi se traži pasoš? Evo ti! (Daje mu pasoš).

KOMESAR: (Zagleda). A vi putujete sa ženom?

JOVANČE: Jok, sam.

KOMESAR: Ama, vidite, prema ovome telegramu, koji je stigao iz Pešte, vi ste se otud krenuli sa svojom ženom.

JOVANČE: Muško, bre, brate, muško, Boga mi! Ih, što me izbruka, mani se. I mani, da ti pričam bruku u vagon što beše, pa već u tunel kad uđosmo… sramota me da ti pričam.

KOMESAR: Ja vas ne razumem.

JOVANČE: Pa ne može ni da me razumeš.

KOMESAR: Vaša je žena ovde, stigla je drugom lađom, 24 časa za vama.

JOVANČE: Ama je l’ onaj? Pa zar je pobeg’o, Boga ti?

KOMESAR: Nije onaj, nego ona, vaša žena.

JOVANČE: More, kakva žena, pravi se, muško, slave mi moje!

KOMESAR: Gospodine, vi se možete šaliti s kim drugim, ali sa vlašću ne. Ja ću vas odmah suočiti. A vas, gospodo, zadržavam za svedoke. (Odlazi desno).

4.9. 8. BEZ KOMESARA

JOVANČE: (Onima. što su ostali). Ko je ovo, bre?

PRVI SRBIN: To je policijski komesar. (Pojedini počinju bežati).

JOVANČE: ’Ajde de, pa men me policija iz Evropu proterala, pa sad i ovde s nju da imam posla. Dakle, sejmeni i panduri, a pakuje krivice policija. A, za ovo će se pitamo.

TEODOR: A mi odosmo! (Ode).

JOVANČE: Gle, gle, gle pa kud ćete, bre?

ERČIBALD Pa… ovaj… da nabavimo spisak mrtvaca… Vratićemo se mi! (Ode).

JOVANČE: I vi ste mi neki partijski drugovi. Čim vidili policiju, a oni, nja!

4.10. 9. JULIŠKA, ČOVEK, KOMESAR, PREŠEVAC I PREĐAŠNJI

JULIŠKA: (Dolazi s komesarom, Čovekom i Preševcem). Jovanče, crni Jovanče, uh! (Padne u nesvest, pridrži je Čovek).

JOVANČE: (Koji se na njen cik preplašio, gleda razrogačenih očiju). Breee! Otkud vi pa ovde?

ČOVEK: Okle? Vala mi čovjeka! Ostavio ženu na sred. puta! Ostavio je, gospodine, bez đavoljeg šolda. Mene je iskopao!

JULIŠKA: (Trgne se najedanput iz nesvestice). Sram te bilo, Jovanče, kad si ti tako sa svojom rođenom ženom učinio.

JOVANČE: Stojte, čekajte, braćo, ne ide to tako!

KOMESAR: Gospodine, vi ste svoju ženu napustili, a vi pobegli u Ameriku.

JOVANČE: (Krsti se). Tako mi ovoga krsta, ono je muško, ono nije žena što je putovala sa mnom.

JULIŠKA: Iju, g. komesar, kažite, molim vas, jesam li muško? Evo, molim vas.

ČOVEK: (Ruku na grudi). Žensko, ćivota mi svetog Vasilija, žensko je, gospodine, požnavam je!

JULIŠKA: Ja vam mogu i dokazati da sam žensko.

KOMESAR: (Posmatra je). Neka, neka, nije potrebno, — A vi tako krasnu ženu napustili.

JOVANČE: Ama, nije mi žena.

NIKO: Koje? Jes njegova žena, svega mi na svijetu!

KOMESAR: Vi ih znate?

NIKO: Čuješ! Poznajem ih od kolijevke.

JOVANČE: Ko je ovaj sad opet?

KOMESAR: Gospodine, vaša je odbrana i suviše smešna. Uzmite svoju ženu k sebi, jer možete vrlo rđavo proći. U Ameriku ljudi dobegavaju s tuđim ženama, ali da vi svoju rođenu ženu natovarite Americi na vrat, to se ne može dozvoliti.

JULIŠKA: Dabome.

JOVANČE: Ama, čekajte, gospodine. Ako je i amerikanski, mnogo je. Lako je uhvatiti čoveka na sokak, pa: ovo je tvoja žena, ’ajd’, vodi je. Je l’ to Amerika, je l’ to sloboda, zašto smo se mi borili? Neću ja to tako da ostavim, ću da se žalim samome Forsteru, za njeg sam agitovao.

KOMESAR: (Smešeći se). Pa gospodin Forster je u svoj program uneo suzbijanje stranačke navale. Po njemu ne bi na američko zemljište ni stupili.

JOVANČE: ’Ajd’, pa on! (Srbinu). Pa što ste me, bre, vukli da za njega agitujem, kad mu ne znate program. A, pa umem ja i drukčije, ako ćemo tako. Ima li ovde, braćo, kakva redakcija. Evo ja ovdi, pred svedocima izjavljujem i potpisujem ovo: Danas do podne pripadao sam Forsterovoj partiji. Ali kako sam uvideo da ona radi na propast zemlje, to od podne stupam u Briktonovu partiju, koju ću verno do groba potpomagati! — Eto, to da znate.

KOMESAR: Ali ja nemam kad da razgovaram. Ja vam naređujem da uzmete svoju ženu.

JULIŠKA: Tako je! Da je uzmeš!

JOVANČE: (Pobesni). A zato će da se ubrišeš, ti, gospodine! Znam ja put, a sad sam prešao u njegovu stranku, umem ja da nađem Briktona, pa da izedeš vatru kao Pera pisar. Džabe li glasa ovaj narod?

JULIŠKA: Ti ako me nećeš više, ’ajdmo u Jagodinu u konzistoriju, a ne…

JOVANČE: Taman, još u Jagodinu da te vodim!

KOMESAR: Pa lepo, gospodine, ako vi tako odlučno tvrdite da vam gospođa nije žena, a ja ću vas ovde zadržati i telegrafisaću u Jagodinu.

JOVANČE: Ne, more, u Jagodinu! Taman posla, bolje da je primim makar privremeno za ženu, dok stignem do prvu zemlju sa drugi zakoni. Ovde mogu svaki reziluk da primim. Amerika je ovo, papazjanija, nit mu se zna koja vera ni koja nacija, nit se zna ko je kojoj muž, a koja kome žena; ama tamo u Jagodinu nemoj da javljaš ništa. Zašto, trgovac sam čovek, imam firmu.

JULIŠKA: Kao da ja nisam trgovačka žena!

JOVANČE: Ih, već tvoja trgovina…

KOMESAR: Bez daljeg razgovora uzećete ženu, a kako mi vi izgledate sumnjivi, naređujem da se za 24 sata, zajedno, udaljite iz Nju Jorka. Ja bih vam preporučio lađu, koja kroz jedan sat kreće za Havanu.

JOVANČE: Hvala ti.

ČOVEK: (Jovanči). Pa da pođemo tom, nebore lađom.

JOVANČE: Pardon, gospodin policaj, je li amerikanska naredba i ovaj čovek da mi bude šurak?

KOMESAR: Za gospodina vam nisam ništa naredio, do to, da se i on kao i vi ima udaljiti.

JOVANČE: A tako! To sam samo hteo da znam. (Čoveku). Za tu drugu nogu ič’ da se ne brineš. Čim iziđemo iz Nju Jorka, ja ću da ti je prebijem. To toliko da znaš.

(Železnica zviždi i prelazi).

ČOVEK: Vidiš, čoče, vezala nas sudbina.

JULIŠKA: Što Bog veže ne mogu ljudi razrešiti.

KOMESAR: Molim mir! U stranu! (Spolja se čuje ženska pesma). Ženski klub „Slobodnih građanki“ krenuo je u agitaciju.

JULIŠKA: (Uzme Jovanču ispod ruke). Skloni me da me ne pregazi svet.

JOVANČE: Ako je pod amerikansko moranje, i to ću da otrpim. Ali ako, će da se vidi na kraju krajeva jesam li ja tvoj muž ili nisam.

(Jedna dama nosi tablu na kojoj piše: „Pravo ženskog glasa“. Pred procesijom ženska uniformisana bleh muzika. Zatim dame, moderno obučene sa fantastičnim šeširima. Svaka drži po jedan barjačić. Sve imaju amerikansku lentu. Marširaju).

HOR:

Tra ta rata, tara ta ta,
Tra ta rata, tara ta ta,
Slobode zove nas glas
I evo nas, i evo nas!

JOVANČE: (Juliški). Bolje i ti da si digla tako barjak sa žene, nego što si se pripila za mene kao čičak.

HOR:

Tra ta ta ta
Čim kucne čas,
Tara ta ta,
Već evo nas,
Već evo nas!

SVI: Živeo Brikton!

JOVANČE: (Baci kapu pa zežlju i koliko ga grlo donosi, razdera se trčeći po bini). Dole Brikton! Dole Forster! Dole Ardžes! Dole Bardžes!

KOMESAR: Šta vam je?

JOVANČE: Ne dirajte me, gospodin načelniče, pustite me da mi odlakne malo, da isteram muku iz sebe. (Trči opet pa kod svake kulise). Dole Brikton! Dole Ardžes! Dole Forster! Dole Bardžes! Dole Amerika! Dole Humbolt!

(Za to vreme železnica prelazi preko ćuprije zviždeći).

ZAVESA

5. Peta slika

Na krovu lađe „Fortimbras“

5.1. Lica

• JOVAN MICIĆ
• ČOVEK S NOGOM
• JULIŠKA
• ČARLS BARLE
• UAJDL FRID
• SAMUEL HEVENTON
• VILIJAM MORISON
• DŽON HUDSON
• KAPETAN
• PRVA,
  DRUGA — dama
• JEDAN CRNAC
• LARISA, mulatkinja
• SRBIN
• MRNAR
• LEKAR

Pozornica predstavlja od prilike sredinu lađinog trupa, koji je crtežom nastavljen; na zadnjoj strani zavese nacrtani saloni i perdeta. Na salonu, u zadnjoj zavesi, prorezana su dvoja, vrata. Odmah pred zadnjom zavesom je dimljak, a pred njim preko cele pozornice skela kapetanova. Napred s desne strane ulazak u donji sprat. Pred tim ulaskom stoje bisage, amrel i globus Jovančin. Pred odžakom je, a pred kapetanovim šetalištem, silazak u mašinu. Pred njim je položen palamar. Sa strane klupa i dve-tri stolice za ležanje.

Pri dizanju zavese na dvema stolicama zavaljene Engleskinje čitaju, na trećoj jedan putnik, koji je ćebetom pokrio noge i drema. Na klupama još ženskinja zaštićenih od sunca amrelima. Mnoge gledaju dogledom. Nekoliko putnika šeta, a među njima crnac, elegantno obučen u svetlo odelo, i jedan Japanac u civilu, sa naočarima, koji svaki čas nešto beleži u notes. Čas po čas te prođe krovom kakav mrnar noseći kofu ili što drugo. Tako isto prođe pogdekad kelner noseći po nekoliko tanjira na ruci; on dolazi iz zadnjeg salona i silazi u donji sprat, ili obratno. Oni koji šetaju često odlaze u salon i vraćaju se. Iza ulaska u donje kabine posedalo je pet do šest osoba u jednakom odelu, sa ofiksanim cokulama, a sa kačketima na glavi i nekim značkama na grudima. To su Srbi radnici. Oni igraju žandara.

Pre no što će se dići zavesa, muzika svira i nastavlja jedno izvesno vreme pri otvorenoj zavesi.

5.2. 1.

PRVA DAMA: (Naslonjena na ogradu gleda na dogled). Ali, pogledajte samo, kako su to lepe stene na ovom ostrvu. Šteta, odista, što ta ostrva nisu naseljena.

HEVENTON: Ja ne nalazim da je šteta. Ni jedno od Bohamskih ostrva nije veće od nekoliko kilometara. Šta bi se tu moglo naseliti.

PRVA DAMA: Pogledajte, pogledajte, eno, na onom ostrvu nekoliko kućica. Jedan, dva, tri, četiri. Pa ipak neko živi na tim ostrvima.

HEVENTON: Da, ima među ostrvima i koja su plodna, mnogi na njima imaju svoje farme i tu stanuju radnici, inače… (Gleda na dogled). da, ima nekoliko kućica.

5.3. 2. JOVANČE, ČOVEK I PREĐAŠNJI

JOVANČE: (Izlazi iz donje kabine, ali se čuje još ozdo. On govori penjući se uz stepenice). Ama će da ima još neka zemlja okolo svet, gde i osim Srbiju ima zakoni.

ČOVEK: (Ozdo, ni vidi se). Vrati se, da ti kažem, čoče!

JOVANČE: (Već se pojavio na krovu, okreće se dole). Ti da ćutiš! (Okreće se i u tom sretne jednog mrnara koji nosi kofu sa kojom je pošao u donju kabinu). Uh, slušaj, prijatelju, da mi kažeš di je more najdublje, ’oću tamo da se udavim.

MRNAR: (Smeje se). A što?

JOVANČE: Dovde mi je došlo na ovaj svet.

MRNAR: A zašto, burazeru, ako Boga znaš?

JOVANČE: Odakle si ti, more?

MRNAR: Iz daleka, burazeru, iz Užica.

JOVANČE: (Krsti se). O, po Bogu brate, pa di da te nađem! Prošao sam tolike zemlje, i sreo sam tolike nacije, a užičku naciju još nisam sreo.

MRNAR: Pa tako… Što da ti kažem, moja me zla sudba dovede u mornare.

JOVANČE: Pa jes’, što kažeš, ako nećete vi kraj Đetinje u mornare, a ko će?

MRNAR: E, moj burazeru, kad bi’ ti ja pričao sve kako je bilo i šta je bilo sa mnom.

JOVANČE: A što da mi pričaš, znam ja to. Svi užičani imaju istu priču. Pošao si u svet na nauke, je li? Znam, de, znam sve. Ali moju nauku niti si slušao, niti ćeš koji put u životu da čuješ.

MRNAR: Ne mogu te sad čuti, poslen sam. Malo čas svršiću rabotu, pa ću doći da mi kazuješ.

JOVANČE: E, ’ajde, Boga ti!

MRNAR: (Silazi u donju kabinu).

JOVANČE: (Sedne na klupu, otvori tefter i piše). Ne zabeleži u ovaj kalabaluk za izbori. (Piše). „Gospodine uredniče, na izborima u Nju Jorku, narodna svest pobedila i pored sve nasilje policije. Naše su gonili na svakom koraku, a potpisanog su politički protivnici i proterali. Protestvujte na nadležno mesto. Ali im smicalice ništa ne pomažu; narod, svestan svojih ugroženih prava, došao listom na biralište i kazao svoju reč. Protivnici, kao poliveni sramno se povukli sa birališta. Reakcija izmiče, a mi se primičemo. Izabran je jednoglasno…“ (Stane). E, sad ovo dalje ne mogu da napišem, ne znam ko je izabran.

5.4. 3. JULIŠKA I PREĐAŠNJI

JULIŠKA: (Izlazi iz kabine). Jovanče, imam s tobom na samo da govorim. (Čoveku prilazi druga dama i Č. Barle koji razgovaraju). Jovanče, meni je neprestano muka.

JOVANČE: E, Boga ti, pa, ’oće to, ljulja se lađa, to je morska bolest.

JULIŠKA: Neće to biti od morske bolesti, od nečeg drugog je to.

JOVANČE: E?

JULIŠKA: (Kao stidi se da ga pogleda u oči i govori mucajući, poluplačnim glasom). Ja se, Jovanče, osećam u blagoslovenom stanju.

JOVANČE: Šta, more?

JULIŠKA: To što ti kažem.

JOVANČE: Ama, kako more?

JULIŠKA: (Plače). Još pitaš, nesrećniče jedan!

JOVANČE: ’Ajde, pa sad! Kakav ti, more, blagoslov pade na pamet? Zar dve godine u Jagodinu, pa godinu dana u Beograd, pa tamo u Peštu, pa tek sad te stiže blagoslov?

JULIŠKA: (Plače). Ti… ti… ti… Uh, kako da ti kažem!

JOVANČE: Od mene ti možeš anatemu da vidiš, a ne blagoslov.

JULIŠKA: Govori ti što hoćeš, ali samo da znaš ovo.

JOVANČE: Uh, majku mu! Pa šta, vi, bre, ’oćete od men? (Krsti se). Lele, lele, lele! Na šta će ovo da izlegne?

JULIŠKA: Dabome, sad ti je lako iščuđavati se!

JOVANČE: O, gospode Bože, vidiš li ti, bre, i čuješ li ovo što se radi s men! Nije mi, more, za pare što ću da gi potrošim na ove maskarluke, ali mi je za čest. Ja ću da istrošim svu čest, dok obiđem svet. (Juliški). A jesi li kazala i onome da imaš blagoslov?

JULIŠKA: Kome?

JOVANČE: Pa onome, s nogu?

JULIŠKA: Šta se to njega tiče?

JOVANČE: Pa jest, ne tiče ga se. A toliki tuneli što prođosmo zajedno, pa sad ga se ne tiče.

ČOVEK: (Za to vreme ušao je u razgovor sa Barle-om i nešto raspravlja). Koje? Onu ticu? Ne bi je, bogme, pogodio pa da pušku drže dvojica ka ja.

DAMA: Ali, gospodin je odličan strelac.

ČOVEK: More, batali! Nišanio sam ja na žive Turke i kotrlja ih ko tikve, pa znam šta je to puška. Nije ona za svakoga.

Č. BARLE: (Uvređen i uzbuđen, dama ga utišava, no on prilazi čoveku). Gospodine, moje je ime Čarls Barle, artiljeriski kapetan, koji će vas odmah uveriti da njegove ruke umeju pridržati pušku.

DRUGA DAMA: Ali, kapetane…

Č. BARLE: (Drugoj Dami). Pardon! (Prilazi Fridu i Heventopu i nešto se sporazumeva s njima).

JULIŠKA: (Jovanči). Ja odoh dole da legnem, teško mi je. (Silazi u kabinu).

ČOVEK: (Prilazi Jovanči). Čuješ bestije, misli on puška je za njega. Kad bi ti ja priča, kako sam ja jednom…

JOVANČE: Nemoj ti meni ništa da pričaš. Ispričao si ti meni jednu priču, pa mi je presela. Nego ti gledaj onaj tvoj blagoslov.

ČOVEK: Koj’ blagoslov?

JOVANČE: Će da čuješ, ako nisi čuo.

UAJDFRIC: (Prilazi s Heventonom Čoveku). Moje je ime Uajd Frid.

HEVENTON: Ja se zovem Samuel Heventon.

FRIC: Mi smo punomoćnici kapetana Čarlsa Barlea, koji vas poziva na dvoboj, za uvredu koju ste mu naneli. G. kapetan bi se vrlo rado tukao iz pušaka sa vama, ali je taj dvoboj na lađama zabranjen; stoga vam nudi sablje i moli vas da izaberete svoje svedoke.

ČOVEK: Šta, more, batali đavolje rabote!

FRIC: (Jovanči). Vi ste gospodinov prijatelj i drug, kao što mi izgleda; mogli bi se vi primiti za jednog svedoka.

JOVANČE: More, idite vi svi bestraga, imam ja svoje brige. A meni, ako mi je za bijenje, ja ću da raspalim s pesnice.

FRIC: Gospodine!

JOVANČE: Ne, ja onako kažem, kao naprimer.

FRIC: (Čoveku). Gospodin, dakle, nema nikog poznatog na lađi?

ČOVEK: Niđe nikog, brate, da mi se na ovoj nevolji nađe.

FRIC: (Publici na lađi). Bili se našla dva džentlmena, koja bi se primila za svedoke i časno zastupala gospodinove interese?

MORISON: (Prilazi i skida kapu). Vilijam Morison!

HUDSON: (Tako isto). Džon Hudson!

FRIC: (Takođe skida kapu). Uajld Frid!

HEVENTON: (Tako isto). Samuel Heventon!

FRIC: Gospodo, budite ljubazni i pođimo u salon. (Odlazi natrag, a oni za njim).

ČOVEK: (Gleda za njima zabrinuto pa se okreće). Viđe li ti ovo?

JOVANČE: Viđe, ja!

ČOVEK: Ama, kako to more bit’: dokopat čovjeka na sred mora, pa se tuć s njim?

JOVANČE: Odavno sam ja vido’ da ćeš ti zbog te tvoje noge doći sebi glave. Što ne gledaš, bre, svoja posla, nego se mešaš u sve. Ne gledaš našu nesreću: iz dva nas grada proterali, pa sad ovde još da izginemo!

ČOVEK: (Uzvrda se). Viđi đavola, viđi đavola! Ama, ko se, brate, ovakome nalijetu nada. Da sam znava, pa da uzmem moj jatagan!

JOVANČE: More, kakav jatagan, zar ne vidiš da si pokiso ko kokoška. E, da su oni nešto na mene naleteli, što bi se proveli.

FRIC: (Noseći dve sablje izlazi iz kabine, a ostali za njim). Gospodo, (Govori Barleu i Čoveku). svedoci su utvrdili, da uvreda postoji i da g. Čarls Barle ima punoga prava na satisfakciju.

ČOVEK: (Jovanči). Čuješ, more, on to ozbiljno.

JOVANČE: Ozbiljno, jakako! Ama šta ti mariš, posekao si tolike ljude, pa sad nećeš još ovog jednog.

ČOVEK: Pošjeka jesam, ma sa ostalom braćom!

FRIC: (Koji se dotle živo sporazumevao s ostalim svedocima, i Barleom). Ali, gospodo, nama ranije nije bila pala u oči jedna okolnost. Gospodin (Pokazuje čoveka s nogom). ima jedan nedostatak.

ČOVEK: (Klekne i digne nogu). Pa, jest, brate, ja zalud govorim.

FRIC: Prema tome, gospodin nije na ravnoj nozi sa kapetanom Barleom.

JOVANČE: Pa dabome da nije na ravnoj nozi, kad mu je jedna noga kraća. Gledam vas šta to radite, nije vas ni sramota, skupili ste se tu petina, pa se domunđavate da udarite na ovog pola čoveka. A, nema tako, siledžijski ne biva!

ČOVEK: Baš ti hvala.

FRIC: (Jovanči). Pardon! Smatra li se gospodin pozvanim, da zastupa interese gospodinove?

JOVANČE: Pa koj’ će da ga zastupa? Nego, ’ajde, sad bilo šta bilo, pa drugi put nemojte tako.

FRIC: (Prilazi Barleu i ostalima, sporazumevaju se). Prema tome, kad se gospodin oglasio nadležnim, da zastupa gospodinove interese, molim vas, gospodine, da izvolite primiti sablju i tući se u ime svoga prijatelja.

ČOVEK: (Jovanči). Sasvim. Zdrav si, eto, ka drijen!

JOVANČE: (Prestravljen). Koj’ da se tuče, bre?

ČOVEK: Pa ne velju ti ja, brate, tako ti je sud dosudio.

FRIC: (Predaje Jovanči sablju). Gospodine…

JOVANČE: (Fricu). Čuješ ti, brate, nemoj da teraš sa mnom sprdnju.

ČOVEK: More, što ih se bojiš! Ža’ mi je što ne puštiše mene, pa bi im ja pokaza!

JOVANČE: Ama neću da se tučem.

BARLE: (Dotle se namešta i vežba ruku. Svedoci broje korake, pa, zabavljeni time, i ne slušaju njihov razgovor već se skuplja. Pojedine dame popele se na klupu ili na skelu kapetanovu).

ČOVEK: Ama, moraš se tući, kad je takav amerikanski zakon.

JOVANČE: Jok vala, ja ću da se držim moga zakona. Taj amerikanski zakon evo ovde mi se pope.

ČOVEK: Ada nemoj sramotit srpski obraz pred stranim svijetom, tako ti Boga!

BARLE: (Stavio se u položaj). Gospodine, jeste li gotovi?

JOVANČE: Čekaj, brate, hej, gde si nagao. Nije ovo kupus, ovo je glava, bre!

BARLE Jedan, dva, tri… Gospodine, branite se! (Ubode ga).

JOVANČE: (Uzmiče natraške). De… nemoj da se bodeš! (Mane sabljom da se brani, uzmičući).

BARLE: Pazite… pazite! (Udari ga po ruci).

JOVANČE: (Ispusti sablju). Ama, što ne paziš, bre? Evo me raskrvavi. (Izvadi maramu i briše krv).

ČOVEK: E, Boga mi, junački!

BARLE: (Prilazi mu i rukuje se). Gospodine, ja sam zadovoljen. Hvala vam!

JOVANČE: Na malo. Izvolite i drugi put. Ej, Jovanče, tebi ti sve potaman beše u Jagodinu, ama, ’oćeš svet da vidiš, Eto ti, vid’o si ga. (Lekaru koji je prišao da mu obriše krv). Je l’ nemaš, more, hajdučku travu?

HUDSON: (Smeši se). Nemam.

JOVANČE: Čuješ, skini kajiš, pa istruži.

HUDSON: Ah, ne.

JOVANČE: Aman, bre, pa ja ću da umrem ovde.

ČOVEK: (Jovanči koji je previjen). ’Ajde, prijatelju, ovamo. Skloni se malo u stranu, evo ovamo, pa šjedi te se odmori.

JOVANČE: (Daje se da ga vodi). Nisam umoran, samo znaš, noge mi igraju kao u ranjenog srndaća. (Odlazi i seda na klupi iza one grupe Srba, što igraju karte).

ČOVEK: Šjedi tu, tako, a ja odoh da vidim šta radi ona griješnica, (Odlazi u kabinu).

JOVANČE: (Ostaje na klupi i kibicuje igru, najedanput drevne). Ne, ne bacaj dvojku na son, zar ne vidiš da će ti odnese malu!

SRBIN: Jest, Boga mi!

JOVANČE: Slušaj, bre, ja vas po sata gledam, a ne pitam vas ko ste vi? Pa vi mora da ste naši?

SRBIN: Pa jesmo, gazda.

JOVANČE: Ama, vidim ja. Koja druga nacija igra žandara? Pa, odakle ste, more?

SRBIN: A odakle ti nismo. Ja otud iz Srbije.

JOVANČE: A ovaj?

PRVI SRBIN: Je l’ ovaj? On je Hrvat.

JOVANČE: Gle molim te! A ovaj treći?

PRVI SRBIN: Slovenac.

JOVANČE: Gle, molim te. Srbin, Hrvat i Slovenac, pa vas kocka skupila i zbratila. Pa ono, tako je, braća ste, pa našta će drugo da se složite nego na kocku, na liferaciju ili na sekvestar. Samo pazite, bratski da igrate. Nemojte jedan drugom da podvaljujete adutom.

MORNAR: (Izlazi ozdo iz kabine). A đe si ti, eto, sad možemo zborit’.

JOVANČE: Baš dobro. (Skoči i priđe mu. Srbima). ’Ajde, ostanite sa zdravlje. (Mornaru). Po Bogu brate, gde si da mi se na nevolji nađeš?

MORNAR: Kazuj, šta je?

JOVANČE: Popela mi se na vrat jedna belosvetska, pa kaže da sam joj muž. A nisam, tako mi Boga.

MORNAR: Pa, dobro, može li ona to dokazati?

JOVANČE: Niti ona može dokazati da sam joj ja muž, niti ja pa da nisam.

MORNAR: Pa što ne ideš advokatu.

JOVANČE: Eto, što ti je Užičanin!

MORNAR: Pa što ti drugo mogu reći?

JOVANČE: Da me naučiš, brate, kako da pobegnem od te napasti.

MORNAR: Pa kad stignemo u Havanu, a ti se pomešaj tamo sa svetom, te kidni.

JOVANČE: Ne poznaješ je, zato tako govoriš. ’Oće da me nađe, pa da se pod zemlju sakrijem. Nego drugo nešto ako znaš?

MORNAR: (Razmišlja). Može nešto. Sad ćemo, još malo, pristati uz jedno malo ostrvo da uzmemo ugalj. Tu da siđeš, onako krišom, s mornarima koji tovare ugalj, pa sutra kad se vratimo s lađom, da te uzmemo.

JOVANČE: Boga ti? ’Ajde, more, učini mi taj sevap.

MORNAR: A, eto, tu smo! ’Ajde brzo dole u moju kabinu da ti dam jedno staro odelo, da se presvučeš.

JOVANČE: ’Ajd’ vala ! (Ode sa njim. Ščepa svoje bisage, a globus zaboravi i spuštaju sa tamo gde se silazi u mašinu).

KAPETAN: (Ponovo svira. Sav svet priđe na onu stranu da gleda). Pozor! Enof! Moje dame, možete malo dalje od naslona, jer će vas prah od uglja zasuti. (Dame se izmiču).

MORNAR: (Napred, a za njim još četvoro noseći korpe za ugalj, na slaze na desni bok lađe).

JOVANČE: (Poslednji među njima u mornarskom odelu. Pantalone su mu neobično kratke i grdno teste. idi se da je u korpu strpao i svoje stvari, sem globusa. Silazi i on, osvrćući se da ga ko ne spazi).

KAPETAN: (Sišao je sa skele i ušao među publiku). Biće vam prijatno malo muzike?

SVI: Ah, da, kapetane, molimo vas!

KAPETAN: Donesite gramofon broj 4.

MORNARI: (Donesu gramofon).

KAPETAN: Tako. Dakle, gospodo. (Pusti gramofon).

SVI: Odlično, odlično!

ČOVEK: (Za njim Juliška iz kabine). Stala lađa, valjada smo stigli već.

JULIŠKA: Čuješ, a di je Jovanče?

ČOVEK: Pa tu je valjada!

JULIŠKA: Ju, da nije… vidi, Boga ti, potraži ga.

ČOVEK: (Zaviruje na sve strane).

KAPETAN: (Pusti gramofon). Kekvok!

PRVA DAMA: Ali, kad bi bar bilo koga ko bi igrao.

DRUGA DAMA: Larisu, malu Larisu, mi ćemo je zvati. (Otrče tri dame u salon).

ČOVEK: (Prilazi Japancu pošto se vratio iz zadnjeg salona). Je l’ te, molim vas, videste li đegod jednog čovjeka s globusom? (Japanac slegne ramenima. Prilazi jednom džentlmenu). Jeste li, molim vas, viđeli jednog čovjeka s globusom? (Džentlmen slegne ramenima. On odlazi dalje i pita redom).

DAME: (Dovedu malu mulatkinju). Evo Larise!

SVI: Bravo!

KAPETAN: Gospođe, mesta, što više mesta. Dakle… (Pusti gramofon).

(Larisa i Crnac igraju. Po svršenoj igri burno pljeskanje).

MORNAR: (Vraća se i nešto traži po lađi).

ČOVEK: (Kapetanu). Kapetane, molim te, ka’ brata, viđeste li vi đegod čovjeka s globusom?

KAPETAN: Nisam.

PRVA DAMA: Kapetane, velika vam hvala, na ovoj zabavi.

KAPETAN: O, molim! (Ode na svoju skelu).

ČOVEK: (Prišao Juliški). Niđe ga nema, a mora da je tu neđe.

JULIŠKA: Potraži ga u lađi.

ČOVEK: (Siđe dole).

KAPETAN: Enof… stop! (Svira spolja). Uja!

KAPETAN: (Kroz trubu). Momčad na brod! Dreši!

SPOLJA: Alo!

KAPETAN: Diži! (Čuje se kake se diže lanac). Toon! (Mornari se vraćaju, zatvaraju vrata — ulaze u mašinu, no bez Jovanče).

ČOVEK: (Vraća se ozdo). Niđe ga nema.

JULIŠKA: Juh!

ČOVEK: Ama, ne boj se, mora on tu neđe biti.

KAPETAN: Toon!

MORNAR: (Naiđe na globus). Ah, tu si! (Ščepa globus i potrči ogradi).

ČOVEK: Stoj, ne diraj to!

JULIŠKA: Šta ćeš s tim?

MORNAR: (Baci globus napolje). Drž!

JULIŠKA: (Vrisnu). Ju, on je, eno ga, pobegao je!

ČOVEK: (Preko ograde). Svetoga mi Vasilija, puškom ću te gađat!

JULIŠKA: Zaustavi, zaustavi lađu, juh, juh, juh! (Pade u nesvest).

ČOVEK: Kapetane, obrni lađu, tako ti Boga!

KAPETAN: Molim?

ČOVEK: Ama, ustavi kad ti kažem, a evo đe žena pade u nesvest.

KAPETAN: Nemoguće!

JULIŠKA: Pa šta ću ja bez muža?

KAPETAN: Havana je blizu. Obratite se tamo policijskoj vlasti.

BARLE: Gospođo, ja uviđam koliko je varvarski postupak vašeg muža. U Havani je u pristaništu moja mala lađa, ja vam je stavljam na raspoloženje i, ako dozvolite, ja ću vas lično pratiti. Za dva. sata smo ovde na ostrvu.

ČOVEK: (Preko ograde preti Jovanči). Svetoga mi Vasilija, puškom ću te gađat’!

KAPETAN: Napred!

ZAVESA

6. Šesta slika

Bohamska ostrva na kojima su do vrhunca razvijene partiske strasti

6.1. Lica

• JOVANČE MICIĆ
• JULIŠKA
• ČOVEK S NOGOM
• ČARLS BARLE
• VUKSAN VUKSANOVIĆ,
• ILIJA BANJEVAC,
• PERA,
  BRICA — koloniste
• Narod

Pusto polje po kome je masa kamenja. Na jednoj uzvišici izraslo jedno bambusovo drvo a kraj njega palma. Natrag se vidi more, koje se tiho niha. Na horizontu još jedno ili dva ostrva.

6.2. 1. JOVANČE

JOVANČE: (Posle duge pauze čuje se iz vrlo velike daljine). Ojhoj! (Pauza). Oj-hoj! (Bliže). Oj, braćo, pobogu, ima li ovde koga?… (Još bliže). Bre, bre, bre… (Pojavi se). Breee! (On je u odelu mornarskom, nosi korpu od uglja i unutra svoje stvari i globus). Ovo, more, pustinja neka. Kako ću da zanoćim, ako nikog ne nađem? Koj’ zna kakve zveri ima ovde? Taman ja da prilegnem, a privuče se neka kornjača pa počne da me glođe; jali se uvuče u bisage neka zmija; jali me, Bože me prosti, u spavanju neka majmunica zagrli. (Gleda gore). Iha, koliko odskoči sunce, biće podne. (Gleda na sat). Jest, podne. Vreme za ručak i izgladneo sam kao kurjak. (Pauza).

Sad u Jagodinu Mita Dživdžan već ručao neki podvarak, jali slatki kupus sa ovnujsko, pa se sa masnu bradu digo u „Šarenu mehanu“. A tu ga čekaju Steva Kibic i Mika Filadelfija, pa mešaju domine i gustiraju. (Gleda na sat). Naručili litar vina, razdelili domine i gustiraju, i kao da ih gledam: Mita Dživdžan metnuo duplo osam u rukav, Steva Kibic napravio ćupriju sa duplom sedmicom, a Mika Filadelfija skupio sedam belih pa seiri i podmiguje se… (Mane rukom). More, što ja ne gledam sebe, nego mislim na njino uživanje. Koj’ zna da i ovaj moj tefter nije testament. (Izvadi iz korpe tefter, zapiše pa čita glasno). Pustinja, pustinja, gola pustinja. More, nebo, kamen i ja. Još kažu rđava kaldrma u Jagodinu, treba da vide ovde u inostranstvo kakva je kaldrma. (Okreće se levo i desno pošto je ostavi tefter u korpu nadnosi ruku na oči i gleda). A onaj me Užičanin izlaga da ovde ima živih ljudi. (Napravi trubu šakama). Aj-hoj, more!… (Okrene se na drugu stranu). Ej, moreee… (Trgne se). More, što se ja derem, đavo me nosi (Čuje se neki taman odziv. Metne ruku na uvo). Je l’ mi se to učinilo, jali se odaziva neko, a? (Viče). Oj-hoj. (Odziv). Aj! (Preplašeno). Ko’ me đavo tera da ga zovem, i koj’ zna ko je? (Metne preda se globus i gleda). Eto, ne umem ni da nađem gde sam sad, manj ako ovo nije ono sakrment, što kaže profesor. (Čuje se s polja: Aj-hoj. — Skoči preplašen). Oni me mene sad viču. More, koj’ me đavo terao da ih tražim. Koj’ će pa sad u ovu pustinju da pravi nova poznanstva, (Glas bliže: Oj!). Evo, bre, neko trči ovamo! Lele, Jovanče, beri kožu na šiljak! Nema gde da se skloni čovek. A, eno, tamo! (Uzme stvari i pobegne na vrh brda iza onog drveta).

6.3. 2. VUKSAN I JOŠ DVOJICA ZA NJIM

(Oni su grozno neobrijani; dugih brada do pojasa i prljavi. Na svakom od njih vidi se po kakav trag stare nošnje. Tako jedan obučen kao farmer, a ima crnogorsku kapicu; drugi kao farmer s velikim slamnim šeširom i čizmama na nogama. Samo Vuksan je potpuno farmerski obučen, ali ima silav i visi mu o bedrima nožić).

VUKSAN: Ama, učinilo nam se ili je u istini bio neko?

PERA: (Onaj s kapom). Ja čuh baš, moga’ bi se zaklet.

VUKSAN: Slave mi, biće opet da je berber činio nešto samo da nam podvali.

PERA: E, veruj, uši ću mu otseć ako je istina.

ILIJA: Ja ne znam samo, dokle ćemo mi tako s njim?

VUKSAN: Pa šta da mu radimo? Njegova partija dvanaest, naša partija dvanaest, nit on većinu, nit mi.

JOVANČE: (Otud sakriven). Srbi li ste, vi, bre?

VUKSAN: (Trgne se). Ko je to? (Izvadi iz silava revolver).

JOVANČE: (Izlazi iz zaklona). Ja sam, brate. Sakrio sam se, zašto živ me strah izede, ne znam koja ste vera.

VUKSAN: Siđi, siđi, slobodno.

ILIJA: (Poverljivo Vuksanu). Evo nam trinaesti.

JOVANČE: (Silazi, ali zazire. Čim siđe, a on zagleda svakog od natrag).

VUKSAN: Šta ti je, more?

JOVANČE: Ništa, znaš, samo jedna predostrožnost. Gledam, brate, da nemate rep, jerbo ne znam koj’ ste soj. Šta ve ja znam koj’ ste? Ne htedo’ još da vi se javim, ali čuh da govorite za većinu i manjinu; a men me štrepnu nešto u srce: ovo će, more, da budu Srbi.

VUKSAN: Srbi, bome! A i ti si, je li?

JOVANČE: Jesam, brate, i patim ti, brate, kao što je suđeno svakom Srbinu da pati.

VUKSAN: A otkud ovamo, po Bogu, brate? Biće da si mornar sa neke lađe?

JOVANČE: (Pogleda se). Sa lađe sam ispao, to je istina, ama nisam mornar, nego tako… Putnik… svetski putnik, pa svratih i ovamo malo, da vidim i ovaj kraj sveta.

ILIJA: A, ako, ako, baš dobro nam došao.

PERA: Još kad bi hteo ostat među nama, taman eto nam trinaesti!

JOVANČE: Kako trinaesti?

VUKSAN: Ništa, objasniću ti već.

JOVANČE: (Vuksanu). A odakle si, molim te, prijatelju?

VUKSAN: Iz Dragačeva.

JOVANČE: Je l’ trgovac si bio?

VUKSAN: Nije, bio sam pandur u kapetana, i, pravo da ti kažem, dobro mi je bilo. Ali tako… dođe mi ka volja da idem u svet, a pravo da ti kažem, i sud se bio nešto ispizmio na me, te potego’ s jednom kompanijom ovamo.

JOVANČE: I vi ste otud?

ILIJA: Ne, nismo. Ja sam iz Valjeva, a ovaj je Crnogorac. A ima nas odasvuda.

PERA: Biće da si ti iz Beograda?

JOVANČE: Nisam baš iz Beograda, al’ blizu. Iz Jagodine, ako znaš. A kako ste se vi svi sabrali ovde?

VUKSAN: Eto, ispričaću ti sve po redu. Beše nas do 130 na broju, i radismo, te ovamo, te onamo, dok se ne nađe jedan gazda, koji je zakupio ono nešto polja na ovom ostrvu ovude, te nas stotinu Srba pogodismo da mu obrađujemo to polje.

ILIJA: Napravismo ugovor i potpisasmo mi i on.

VUKSAN: I nije nam bilo rđavo u početku, čitavu smo godinu lepo radili, i posle… kako da ti kažem…

ILIJA: Posle, kao dogovorismo se mi, Srbi, da onom zakupcu podvalimo.

JOVANČE: Aha! To te čekam da kažeš! Znaš, kažeš mi da ste čitavu godinu lepo radili, pa mi čisto krivo što da vam podvali Švaba.

VUKSAN: E, jest! I učinismo već kako učinismo, te farma osta na nama.

JOVANČE: (Nastavlja priču). …i posle se vi posvađaste.

VUKSAN: Pa jest.

JOVANČE: Pa de, čitavu ste godinu lepo radili… dosta.

VUKSAN: Dok je bio tu gazda, trpesmo ga i slušasmo ga ko starijeg i ko čoveka. Ali kad ostasmo sami nasta muka: gde ćemo naći među sobom gospodara?

ILIJA: Ama nije gospodara, jer, znaš, mi smo od pamtiveka demokratski narod, nego smo hteli da izberemo predsednika opštine.

JOVANČE: (Uživa). Aha, tu te čekam. Pa, dabome, gde može jedna zemlja da se upravlja bez izbora?

PERA: Podelismo se i ko dušmani.

JOVANČE: A, bilo je više partija?

VUKSAN: Najpre nije bilo partija.

PERA: Nije.

VUKSAN: Ali, kad da biramo…

PERA: Mi htedosmo Vuksana.

VUKSAN: Čekaj. Počesmo, brate moj, najpre da se dogovaramo… Te daj sednice, pa konferencije, pa odbori.

ILIJA: Prvo širi, pa onda uži.

PERA: Pa glasanje.

JOVANČE: (Uživa). E, tako de!

VUKSAN: Glasanje javno, pa glasanje tajno, pa smicalice, pa proglasi, skupovi, dnevni red, protest, diskusija…

JOVANČE: Pa opstrukcija.

VUKSAN: Jest, i toga je bilo, i šta ti nije bilo. Dva put se zavadismo, tri put se potukosmo. I najpre, da ti kažem sve po redu, beše nas sedam partija, te posle udesismo nekako, te se slepismo u dve koalicije i jednu fuziju, te nas ostade svega tri partije.

JOVANČE: To se dobro složiste.

VUKSAN: Najzad izgledalo je, u jedan mah, kao da će se stvar izravnati. Sutra će kao biti izbor, a mi tu noć nekako udesismo, te od petnaest kandidata svedosmo svega na pet.

JOVANČE: Kad sutra?

VUKSAN: Kad sutra svanu jutro, a pojavi se jedan Crnac, diže batinu u vis i dreknu: nema izbora, ja sam vam gospodar!

JOVANČE: A vi ga primiste?

VUKSAN: E, pa znaš kako je, jedni pristaše uz inat, drugi kao obično prišipetlje uz vlast, treći se uplašiše malo, jer onaj poče da se dere i da preti.

ILIJA: Nemoj tako, Vuksane, eto, ti si prvi pristao.

VUKSAN: Ma znaš, kako je, ja volim red i zakonitost, a on, bome, priteže nas, pa da vidiš napravi se ka neki red.

JOVANČE: A taj mu Crnac ispade kao neki regent.

ILIJA: More, regent… regent.

PERA: Kamo sreća da ostade!

JOVANČE: A šta, ostavi ve?

VUKSAN: Jest, naljuti se jednog dana i dreknu: vama ni Bog ne može ugoditi! Baci štap predsednički u more pa kidnu.

JOVANČE: A vi tad izabraste novog predsednika?

VUKSAN: Jok, brate, nego od kako se ponovo zavadismo vikako da se izmirimo.

ILIJA: I od tada nastalo je međ’ nama pravo bezvlašće.

PERA: I raseliše se. Dosadi mnogima to londžanje, pa odoše kud koji.

VUKSAN: Otišlo je, tako reći, sve što nije zrelo za politički život. Otišli na primer Hercegovci. I koliko sam im govorio: ostajte ovđe; aja, Hercegovac nogu u leđa, pa veli: neću vam ostat ovđe da gledam pokor i čuda.

JOVANČE: A bilo vas je odasvud?

PERA: Bilo i Dalmatinaca i Crnogoraca i Ličana i koje ti sve nacije nije bilo.

JOVANČE: Gle, molim te! A, tako ti Boga, ko se s kim držao?

PERA: Pa, brate moj, ličani i užičani pravili su uvek jednu partiju; pa onda prečani i crnogorci držali su se uvek zajedno, a valjevci i dalmatinci nisu se odvajali jedni od drugih. Izvan partija ostaše na strani samo bosanci, hercegovci i makedonci.

JOVANČE: A sad se svi razišli?

VUKSAN: Raselili se; otišli; ostalo nas svega dvadeset i četiri duše, pa eto… podelismo se u dve partije i u svakoj po dvanaest duša, ni jedan glas više, ni jedan glas manje.

JOVANČE: Te niko nema većinu.

VUKSAN: Nemam ni ja, a nema ni on, a bar da je neki čovek, pa da mu pustim, ali… ne znaš kako je pakosnik. Eto, berberin je, a već dve godine kako se gložimo, a on uz inat ni jednog od ovih što pripadaju mojoj partiji neće da brije.

ILIJA: Pogledaj nas, kakvi smo, obrasli smo ko divlji, a njegove dva puta dnevno brije.

JOVANČE: Gle, molim te! E, to mi se dopada — brijana i neobrijana partija!

BERBERIN: (Čuje se s polja njegov glas). Joco! Pero… Oj!

ILIJA: Evo ga već.

JOVANČE: Koj to?

ILIJA: To je taj berberin. Ama čim vidi da se sastanemo četvorica, odmah će dotrčati.

6.4. 3. BERBERIN I GRAĐANI

BERBERIN: (Dolazi s protivne strane. Sa njim troje-četvoro, svi obrijani i ufitiljenih brkova). Sluga sam ponizan. S kim imam čast?

JOVANČE: Bre, ala ti visoko poče. Spusti, bre, malo, ja sam iz Jagodine.

BERBERIN: (Ushićen). Srbin? (Skoči i zagrli ga). O, kako mi je drago! Svaki brat Srbin ma s koje strane prostranoga Srpstva, od Sent-Andrije, kasti, do Adrije, dobro mi je doš’o, i kad ga spazim, meni naiđu suze radosnice na oči.

JOVANČE: Bre, bre, bre… To ti meni baš onako, kao: uz tamburu… uz tamburu vinova, uz tamburu vinova!

BERBERIN: Žalim od srca, što nisam ja bio prvi kojega si od Srbalja sreo ovde na ostrvu, te da te upoznam s prilikama na istome.

JOVANČE: Pa znam već otprilike, čim vas vidim jedne neobrijane druge obrijane.

VUKSAN: More, da je samo brijanje, nego, eto, dve godine me boli zub, pa mi ga uz inat neće da izvadi.

BERBERIN: Kad bi pristao da ti povadim sve zube…

ILIJA: Vala, brico, doživećeš ti da mi tebe brijamo bez sapuna.

BERBERIN: (Jovančetu). No, sami ste se sad uverili, da je to jedan kapric; i zbog toga, znate, mi već dve godine nemamo birgermajstora.

JOVANČE: De, de, dosta je sad, čuo sam i jednu i drugu stranu, pa sad znam situaciju. I ako hoćete da me poslušate, ja da vam predložim kako ćete da rešite ovu opštinsku krizu.

VUKSAN: Vala, ako je šta dobro!

BERBERIN: Nisam protivan.

JOVANČE: Da vi lepo sazovete jedan zbor. Eto, ja ću da vi predsedavam, pa da se bratski razgovorimo: i da se donese rezolucija. Je l’ biva?

ILIJA: (Jednom od svojih). ’Ajd’, pođi, Ilija, pa vikni onima našim nek dođu na zbor!

VUKSAN: (Polazi). Ako nisu za poslom.

JOVANČE: Ama, pa ti opet! Ako su dobri Srbi, ostaviće oni posao, kad čuju da je zbor.

BERBERIN: A ja ću svoje sam pozvati. (Vadi iz džepa malu tamburu).

JOVANČE: Šta ćeš to?

BERBERIN: Moji ljudi čim čuju tamburu svi se iskupe. (Svira u tamburu okrenut kulisama).

VUKSAN: (Uzme Jovančeta na stranu). Eto, vidiš li ga. Svira u tamburu, a hoće da bude pretsednik (Dolaze neobrijani. Malo zatim obrijani od kojih jedan nosi barjak). Biće da ste svi ovđe?

BERBERIN: Jedan, dva, tri, četiri… a gde je Panta… A, evo ga, i on ide… i moji su svi tu.

JOVANČE: Je l’ može da se otvori zbor?

VUKSAN i BERBERIN: (Jednovremeno). Po meni može!

BERBERIN: A kako bi bilo, kad bi se izbor predsednika izvršio tajnim glasanjem?

JOVANČE: More, ostavi se, kako glasanje! Što rek’o gospodin Andra načelnik: ja uviđam da je raspoloženje narodno za mene, i da uživam poverenje. Zvonce mi ne treba, mislim, bićete parlamentarni i bez zvonceta. Da znate, samo: ’oću da vlada red. Izvol’te sad po redu da tražite reč i da svaki svoj program razvije.

SVI: (Dignu ruke). Molim za reč!

JOVANČE: Čekaj, brate, vidiš, da još ja govorim. Nisam vam još blagodario na poverenju. Hvala i staraću se, braćo, da to poverenje svojim radom o pravdam. A sad, ovaj brat ima reč! (Pokazuje na berberina).

VUKSAN: A što on kad sam se ja prvi javio?

JOVANČE: Nije, brate, on se prvi javio.

BERBERIN: (Zapne užasno). Srbi, braćo!

JOVANČE: Lakše, bre!

BERBERIN: Ja hoću da me svi čuju.

JOVANČE: Pa, čujemo te.

BERBERIN: Braćo! U životu naroda, kao i u životu pojedinaca…

SVI: Na stvar! Na stvar!

BERBERIN: Braćo! U životu pojedinaca, kao i u životu naroda ima trenutaka… ili, u kratko da vam kažem, od pamtiveka se vodi borba između dva kandidata za gradonačelnika naše opštine. Ali od Kosova, na kome su izginuli naši stari i na kome je srpsko carstvo, kasti, propanulo i sve drugo što je s otim u vezi; od Miloša, Kosančića, Ivana, Toplice Milana, pa Srđe Zlopogleđe…

VUKSANOVA PARTIJA: Na stvar! Na stvar!

JOVANČE: Slušaj, brate, ostavi ti te ljude što ih spominješ. Izginuli su, izginuli, i Bog da ih prosti. Nego govori što si počeo.

BERBERIN: Ja molim, da me niko ne prekida.

JOVANČE: Pa ja te prekidam. A da zašto sam predsednik, ako ne mogu da te prekinem? ’Ajde, preskoči Kosovo, pa govori dalje.

BERBERIN: E, pa, braćo, da budemo kratki. Vi svi znate da je moj protiv-kandidat bio pandur u Dragačevu.

VUKSAN: Ama, šta on meni, pandur…

VUKSANOVI LJUDI: Neka trgne reč!

JOVANČE: (Berberinu). Je l’ ti to pandur kažeš onako, kao zanimanje, ili kao uvredu?

BERBERIN: Molim vas, on je po zanimanju bio pandur.

BERBERINOVI LJUDI: Tako je!

VUKSAN: (Grune se u prsa). Pa ako, bre, bio sam pandur i ponosim se time, pa šta!

BERBERIN: A nama, braćo, ne treba predsednik opštine koji će čuvati ostrvo, zato ćemo pogoditi boktera, već nama treba čovek koji je video sveta i sve drugo što je s otim u vezi.

ILIJA: Vid’o Irig i Rumu, pa sad vid’o sveta!

BERBERIN: Bio sam ja, gospodine moj, tri godine u kondiciji, u Beču, i to…

VUKSANOVI LJUDI: Program, da čujemo program!

BERBERIN: No, kazaću vam ja i program svoj: prvo i prvo, braćo, ja mislim da bi mi trebali da se ušorimo i učinimo sve drugo što je s otim u vezi.

BERBERINOVI LJUDI: (Za vreme govora). Tako je!

BERBERIN: Pa onda, braćo moja, ja bih ustanovio špar-kasu.

BERBERINOVI LJUDI: Tako je!

BERBERIN: Pa, onda, evo mi ovde dva baritona, a ja sam tenor, pa bi mogli ustanoviti pevačku družinu koju bi ja naučio pojati, te bi odgovarali na jektinija i sve drugo što je s otim u vezi.

VUKSAN: Eto, kako fantazira, a nemamo ni crkve!

BERBERIN: Ako nemamo crkve. Dok bi pevačka družina naučila pevati, dotle bi mi crkvu nazidali.

BERBERINOVI LJUDI: Čujmo, čujmo dalje!

BERBERIN: Pa onda, braćo, valjalo bi zimi prirediti i po koju besedu i zato bih ja, vite, ustanovio i tancšul i sve drugo što je s otim u vezi. Prvi srpski tancšul s ovu stranu okeana.

JOVANČE: Šta bi radio?

BERBERIN: Sve, znate, što je u redu, i što je u jednoj uređenoj opštini potrebno, sve bih ja to stvorio!

BERBERINOVI LJUDI: Tako je! Tako je! Živeo! Živeo! Živeo!

VUKSANOVI LJUDI: Nije tako! Dole! Dole!

JOVANČE: Čekaj bre, ne derite se da čujemo i ovog drugog šta nam obećava!

VUKSANOVI LJUDI: Da čujemo Vuksana! Čujmo!

VUKSAN: Nisam ja, znaš, tako pismen i ne umem ti držati zdravice. Zato ću ja, braćo, biti kratak. Neću ja vas da zalagujem i da vas brijem bez sapuna.

BERBERIN: Molim da predgovornik objasni, šta je s otim hteo kasti „da vas brijam brez sapuna“!

BERBERINOVI LJUDI: Hoćemo da nam se to objasni!

JOVANČE: Jok, more, to se odnosi na situaciju.

BERBERIN: To je drugo.

VUKSAN: E, kad je drugo nemo da me prekidaš. Braćo moja, ja bih, ako me izaberete za predsednika, prvo dozvolio slobodno sađenje duvana, pa bih onda ustanovio „Bahamsku Banku“ pa „ukopno društvo“ pa bi onda, braćo, dao slobodnu goroseču, nek se narod greje.

BERBERIN: Molim, laže, ovde na ostrvu nema ni drveta.

VUKSAN: Ako nema, neka ima taki zakon, a drva će lako porasti…

BERBERINOVI LJUDI: Na stvar! Na stvar!

VUKSAN: Pa bih onda, braćo moja, ustanovio jedan fond iz kojega bi se svakome punoletnome Srbinu davala puna penzija, jer Srbin je to, braćo moja, zaslužio, posle ovolikih muka i patnji što ih od Kosova pa do danas snosi.

SVI: Tako je!

VUKSAN: Pa onda bih, braćo moja, ja ovde krenuo jedan list „Bahamski Glasnik“, da se jedanput razračunamo sa našim neprijateljima i da im u očn kresnemo ko su i kakvi su oni.

BERBERIN: Molim, neka se govornik izrazi s kim će da se razračuna?

VUKSAN: Pa i s tobom, brate, da ti crno na belo kažem, da si ti jedna protuva i da nisi berberin, nego tamburaš, pa da si se ovde na našoj koži učio da briješ.

BERBERINOVI LJUDI: To je uvreda! Dole!

VUKSANOVI LJUDI: Nije uvreda! Tako je!

ILIJA: Imamo svedoke, koji će to potvrditi!

BERBERINOVI LJUDI: Dole pandur!

JOVANČE: (Digla se paklena dreka pojedini se isprsavaju — Jovanče digao globus u vis pa ga trese). Ćuti, bre, kumim vas i molim! Ćuti kad ti kažem, jer ću ti nataknem na glavu ovu Australiju.

VUKSAN: (Nadvikuje). Ne trpim uvrede!

BERBERIN: Da trgne reč! (Larma sve veća. Čuju se pojedine reči: Počupaću ti bradu. Ti da ćutiš! — Dosta je tvoga! — Nećemo više da trpimo! Dole pandur: Dole berberin — Sukobljavaju se i uzdižu pesnice, štapove. Sve to traje vrlo kratko).

JOVANČE: (Grune se u grudi). Ah, što ga nema ovde gospodin Andra načelnik! Ah, gde si, gospodin Andro, posvetila ti se!

BERBERIN: (Isprsi se prema Jovanči). Ama šta ti nama jednako pretiš sa tim načelnikom?

VUKSAN: (I sam se isprsi prema Jovanči). Zar ja okean prešao da pobegnem od vlasti, a ti mi jednako pretiš sa načelnikom.

ILIJA: Ne trpimo niko da nam preti vlašću, mi smo slobodni građani.

BERBERIN: Dole predsednik!

VUKSAN: Dole tuđinac! (Polete svi, udarajući ga, na Jovanču, koji se dere kao jare. Usred najveće bitke čuje se muzika koja svira sve burnije. Pisak lađice. Muzika sve jača. Gluš nailazi i na pozornicu i u njemu Barle, Čovek i jedan Mornar, koji tera gluš. Čim se gluš pojavi sve se koloniste razbegnu, ali izviruju).

6.5. 4. BARLE, ČOVEK, JULIŠKA, JOVANČE

JOVANČE: (Ostao sedeći na zemlji, kako su ga oborili mi trlja se). Samo sloga Srbina spasava!

JULIŠKA: (S leđa). Jovanče, crni Jovanče šta radiš tu?

JOVANČE: (Za sebe). Ih, do Boga! (Glasno). Eto predsedavam!

BARLE: (Prišao mu je). Gospodine, vi ste na sraman način napustili svoju gospođu!

ČOVEK: Vrati se ženi da se ne sramotiš pred ovi svijet.

JOVANČE: (Barleu). A je l’ i ovde vladaju amerikanski zakoni?

BARLE: Razume se.

JOVANČE: E, ako vladaju, ’ajd’ da pođem sa mojom ženom. Od božje se sudbine ne bega. (Ustao i skuplja stvari). Nisam znao, majku mu, da su ovde tako razvijene partiske strasti. Mnogo razvijene: ali ako, jedno iskustvo više, jedna predrasuda manje, što reko g. Mika u onu svoju izjavu kad su ga isterali iz službe. — ’Ajde, ’ajde da pođemo. (Svi su ušli u gluš, a on, taman da uđe, a koloniste se oslobodile i skupile).

VUKSAN: Nemoj poći, prijatelju, sloga nam ode ako nam ti odeš!

BERBERIN: Ostajte ovde, sunce tuđeg neba, neće vas grijat’ ko što ovo grije…

JOVANČE: (Ušao u gluš). A jok, brico ne obrija ti mene!

ZAVESA

7. Sedma slika

Svetkovina kljukanja na tanga ostrvima

7.1. Lica

• JOVANČE MICIĆ
• JULIŠKA
• ČOVEK S NOGOM
• POGLAVICA PLEMENA ODŽIDŽI
• RISTA, ministar
• NJONjCI,
  MAMBI,
  N’ NAGA — poglavice
• JEDNA CRNKINJA
• JEDAN CRNAC
• DETE

U plemenu Odžidži na Tanga-ostrvima. Bogat tropski predeo. U pozadini, u desnom uglu, nekakva nakaza, čupavac koji predstavlja Boga, a u levom uglu nekakva razvala. S leve strane neka vrsta niskog kreveta ili postelje od bambusove trske na kojoj se vrši svetkovina kljukanja. Pri dizanju zavese na pozornici su prvosveštenik plemena Odžidži, na glavi beli polucilinder, na nogama cipele, a o ramenu mu visi botanička kutija i pod pazuhom ambrel. N’nga ima samo jedan kaputić i naočare. Njonjci ima samo prsluk i slamni šešir, Mambi iberciger i cipele, i Rista je obučen: cipele, bele radničke pantalone, plava bluza nezakopčana, oko pasa konopac sa zamkom, nož i revolver, a na glavi kalabrezac. Pored sveg ovog odela, on ipak ne izgleda strašan. U dubini dva ili tri princa oružana bambusovih kopljima.

7.2. 1. POGLAVICA, NJONjCI, RISTA

POGLAVICA: Pa šta ću sad? Narod se skupio; svetkovina je objavljena, tu su poglavice i sveštenici i tu su čudotvorci i vrači, igrači i svirači. Sabrana je hrana za kljukanje i taman svetkovina da otpočne, vi mi javljate, da je beli čovek pobegao.

NJONjCI: Pobegao. I tražili smo ga na sve strane, celu noć, pa ništa.

POGLAVICA: Ja prosto ne mogu da razumem što se ti beli ljudi plaše od toga što ćemo ih pojesti? I bar da ih možemo pojesti kao što su nekad naši stari to činili, ali, eto, stomaci su nam već iskvareni, a i ne smemo; zabranile su nam evropske vlasti, a i gone nas. Mi smo već treće koleno koje ne jede ljudsko meso; ostali su još samo običaji, a običaje moramo održavati. Uhvatimo belca, kljukamo ga i držimo tu svetkovinu.

NJONjCI: Oduzmemo mu haljine…

POGLAVICA: Ko te to pita? Bolje da mu uzmemo haljine nego život. Ja čisto osećam kako sam jutros od brige spao. Njonjci, pipni mi trbuh, da vidiš jesam li spao od jutros.

NJONjCI: (Pipne mu trbuh). Jesi, za pola nokta si spao.

POGLAVICA: Eto, eto, eto! Risto, skini mi brigu, reci šta ćemo raditi?

RISTA: Izdatak za begunca rashodovaćemo; svetkovinu ćemo odložiti dok kakvog novog belog čoveka ne uhvatimo.

POGLAVICA: Neka tako bude!

RISTA: Potrebno mi je, međutim, da mi se iz kase boga Nj’gadzi izda jedna poveća suma za traženje, hvatanje ili kupovinu kakvog novog belog čoveka.

POGLAVICA: Njonjci, nek se izda Risti poveća suma.

NJONjCI: (Gunđa za sebe). Opet izdatak!

JEDAN CRNAC: (S polja se čuje zviždanje, pa jedan od onih natrag, koji je dotle nešto posmatrao, potrči napred). Belci, putnici!

POGLAVICA: Oho! Ho! Otkuda to?

CRNAC: Evo ih!

POGLAVICA: Hvala ti, Bože Nj’gadzi. Svetkovinu nećemo. morati odlagati.

RISTA: Sklanjajte se i rasporedite. Je l’ samo jedan?

CRNAC: Ima ih više.

RISTA: Sakrite se, sakrite se, da nas ne primete. (Svi se povuku devo i sakriju).

7.3. 2. JOVANČE, JULIŠKA, ČOVEK S NOGOM

JOVANČE: (Muzika objavljuje dolazak karavana. Posle duže muzike čuje se Jovančin glas). Bre, bre, bre di ovo zapadosmo! (Ulaze. On jaše na slonu i to napred na vratu, a Juliška za njin držeći se za njega rukama. Čovek s nogom za njima na noju). Nosi l’ tebe ta tica more? ’Ajde da sjašimo, zašto ovo nije jahanje, brate, kao da sam petačku uzjašio.

ČOVEK: ’Ajd’, u ime Božje! (Sjaši). Ček, da ja vežem đegod ovu ticu, zašto vražja su posla, odleteće, pa kud ću poslije pješke? (Odvede noja iza kulisa).

JOVANČE: (Juliški koju mune laktom). ’Ajd’ i ti, otkači se jedanput!

JULIŠKA: Ju, ne smem. Nikad u životu nisam jahala slonove.

JOVANČE: Gle, molim te! A ja, hej, koliko sam gi jahao! ’Oću u Paraćin na pazar, daj ovamo slona, ’oću u Ćupriju, jali Bagrdan, na vašar, opet jašem slona.

JULIŠKA: E, to, Jovanče, baš lažeš.

ČOVEK: (Vrati se i prilazi slonu). ’Ajde, sestro, da te skinem.

JOVANČE: ’Ajde, pa sad, otkud vi pa rod?

ČOVEK: Orodila nas nevolja. (Pomaže joj te da siđe).

JOVANČE: Ja pa reko po mene ste neki rod. A men me ne bi skinuo?

ČOVEK: Ne bih te ni penjao. (U taj mah sa sviju strana zvizždi).

JOVANČE: Lele, šta je to more?

JULIŠKA: Juh, ja sam sva premrla. (Probija se uz čoveka s nogom).

7.4. 3. PREĐAĐNJI, POGLAVICA, NJONjCI, RISTA

POGLAVICA: (Svi crnci opkole ih sa raznih strana. Tu je i Rista). Predajte se stranci, vi pripadate nama!

JOVANČE, JULIŠKA, ČOVEK: (Žmure i ćute).

POGLAVICA: Belci, predajte se, vi pripadate nama.

JOVANČE: (On je na slonu). A, ko ste vi, molim?

POGLAVICA: Ja sam poglavica plemena Odžidži koje stanuje na ovom ostrvu i koje je poznato kao pitomo i gostoljubivo.

JOVANČE: (Otvori i drugo oko). A, tako mi kaži! E, pa šta ćete onda od nas? Ako je za pare, ja nemam, jerbo putujem džabe.

POGLAVICA: Pare nam ne trebaju.

JOVANČE: E, to je lepo od vas!

POGLAVICA: Sve što mi tražimo to je da vas pojedemo.

JULIŠKA: Juh! (Padne u nesvest).

ČOVEK: (Pridržava je).

JOVANČE: Koga, bre, da pojedete?

POGLAVICA: Prvo tebe, jer si najzgodniji. Imaš vrlo lep vrat.

JOVANČE: (Strese se i pipne vrat). ’Ajde, pa sad. A, to ćete vi da se ubrišete. Ja imam uredan pasoš, viziran, štempliran. (Vadi pasoš i pruža mu ga). Evo, vidi…

POGLAVICA: A, to zadrži sebi.

JOVANČE: Ama, kako to, molim te?

POGLAVICA: Ne govori dugo, no silazi.

NJONjCI: (Koji je dotle pipao čoveka s nogom). Podvala, podvala!

POGLAVICA: Šta je?

NJONjCI: Ovaj ovde je od drveta.

POGLAVICA: Drven čovek!

ČOVEK: Taki sam od majke otpao.

POGLAVICA: Uostalom svega nam jedan i treba (Čoveku). Ti si slobodan!

ČOVEK: Fala ti, brate!

JOVANČE: A, jedan vi samo treba? Je l’ to što niste gladni ovu godinu, jali što imate pik baš na mene. Ama će se prevarite, jerbo i ja sam drven.

POGLAVICA: Njonci, pipni ga.

NJONjCI: (Prilazi i pipa ga).

JOVANČE: Nemoj, bre, da se pipaš. — A je l’ oćete i onu žensku?

JULIŠKA: Juh, dušmanine! (Opet pada u nesvest).

POGLAVICA: Ženske nam ne trebaju. Imaju tvrdo meso.

JOVANČE: Pa to ovam onam: onaj drven čovek, ono žensko meso, pa na mene pade kocka. Ej, Jovanče, Jovanče, šta napravi od sebe. Trgovac čovek, firma čovek, pa sad da te jedu ko jare đurđevsko. (Češe se). A može li to da bude drugi put? Da vi mene sada pustite da idem u Jagodinu, zašto, znaš, šta je trgovina. Imam da naredim tamo neka posla, iskupim veresiju, da napišem testament, pa da dođem posle.

RISTA: (Koji je dotle bio u pozadini). Pa zar si ti iz Jagodine, čoveče?

JOVANČE: Ene, a od kud ti zla za Jagodinu?

RISTA: Pa i ja sam iz blizine.

JOVANČE: Šta kažeš! O, brate, što ne kazuješ? Pa otkud ti ovde, među ove, ako Boga znaš? (da vreme ovog razgovora Poglavica je prišao i koketirao sa Juliškom i jednako joj nudi da mu pipne trbuh, a Čovek s nogom zapodeo razgovor s Njonjcijem i pokazuje mu nogu).

RISTA: Eh, otkud; zanat ko zanat! Tamo u nas u Srbiji rđave godine… bio sam, znaš, i ja tamo nekad vlast, pa naiđoše neki režimi, podmetnuše mi neku proneveru.

JOVANČE: Jest, ima i taki režimi.

RISTA: Ali, kad je čoveku suđeno da bude vlast, suđeno mu je… ovde sam ti ja kao neki ministar sad.

JOVANČE: Bre, bre, bre… šta mi kazuješ? I promenio si veru, valjda, a? A, to nije ništa. Nisi prvi ti, što kažu, da promeniš veru, pa da budeš ministar. A je li, Boga ti, još nešto da te pitam: koju fotelju ti imaš, jali unutrašnju, jali finansiju?

RISTA: Pa, kako da ti kažem, sve sam ja: i unutrašnji i vojni i finansije.

JOVANČE: Ih, što je to dobro za liferacije! A je li, more, kad imaš i fotelju unutrašnju, ti se valjda najbolje i razumeš u ove unutrašnje prilike?

RISTA: Jes’, pa šta?

JOVANČE: Istina li će, bre, oni mene da izedu?

RISTA: Pa, vidiš, takav mu je ovde narodni običaj, ti znaš da narodne običaje treba poštovati.

JOVANČE: O, dabome. Ama, jesi li ti baš onako odistinski ministar?

RISTA: Jesam.

JOVANČE: E, sad, da mi kažeš, mogu li ja s tobom, malo posle, onako u četiri oka da razgovaram?

RISTA: Ako misliš…

JOVANČE: De sad, što mislim da mislim, u četiri oka ću da ti kažem.

RISTA: Dobro.

JOVANČE: E, lepo, onda se predajem.

RISTA: (Poglavici i ostalima). Objasnio sam mu ovdašnje običaje. On se vesela srca predaje.

POGLAVICA: Onda, objavite narodu, da će biti svetkovine i povedimo belog roba ka narodu koji nas očekuje. (Svi u red staju).

JULIŠKA: A mi?

POGLAVICA: Vi ste slobodni, ali možete poći na svetkovinu.

ČOVEK: (Stajući sa Juliškom iza slona). Mi ćemo za njim kao ožalošćena vamilija.

JOVANČE: (Čoveku). Za moju glavu još se ne zna, ali ti tu drugu nogu nećeš da izneseš odavde, ja ti to kažem.

POGLAVICA: (Lupi tri put o pod i uzvikne). Odžidži, hajlali! (Muzika, svečani pohod odlazi desno).

7.5. 4. RISTA I ČOVEK

RISTA: (Pri polasku dao je znak čoveku te je ostao i sad njih dvoje sami, kad ode procesija). Koj’ vas je đavo naveo na ovaj put ovamo?

ČOVEK: I još pitaš, naša zla sreća, moj brate.

RISTA: Ja sam imao da dobijem poveliku sumu novaca, da nabavim belog čoveka za svetkovinu, a vi došli besplatno.

ČOVEK: Ama, nije besplatno. Samo Jovanče ima besplatnu kartu a ja i ova žena, nebore, plaćamo put.

RISTA: To, znači, ti imaš para?

ČOVEK: Nemam, nego tako po neku crkavicu.

RISTA: E, vidiš, prijatelju, ja sam te i zadržao da se mi ljudski sporazumemo. Vidiš, ti bi, kao Srbin i što kažu hrišćanin, mogao da spaseš ovoga svoga nesrećnog zemljaka.

ČOVEK: Ama đe ću ja sam udariti na čitavu državu! A nemam ni oružja kraj sebe!

RISTA: Ne mislim ja tako da ga spaseš. Ako državi platiš 10 napoleona, on može biti slobodan.

ČOVEK: Okle mene, brate, toliko blago?

RISTA: Pa kakav si ti to čovek i Srbin i hrišćanin da gledaš svojim očima kako ga jedu?

ČOVEK: Sve je to lijepo, brate. No kaži ti meni ako dam, ko mi je jemac da će mi vrnut?

RISTA: Kako da ti ne vrati? Pa glavu ćeš mu spasti. Najzad tebi ću kao našem čoveku popustiti, makar ja odgovarao! ’Ajde, vadi pet napoleona.

ČOVEK: Veruj, ostaću bez šolde. Ka’ da pogađaš koliko još imam svega pri sebi.

RISTA: More spasi glavu čoveku.

ČOVEK: (Vadi i broji novac). O, ljudi božji, e će mi vrnut ne bi žalio. Čuješ, rođače, kaži mu i ti od tvoje bande da mi vrne ovaj novac.

RISTA: (Primi). Reći ću mu. A sad da ti još nešto kažem. Njega možeš da računaš da si spasao, a za tebe.

ČOVEK: A što za mene?

RISTA: Pa znaš oni moraju jednog izesti. E, sad Jagodinac se otkupio, a ti, možda će tebe pojesti.

ČOVEK: Ne, po Bogu brate, zar mene da pojedu? Đe bi pošlje crna obraza među braću?

RISTA: Istina, ti si jeksik zbog te tvoje noge, ali opet podnosiš za nuždu.

ČOVEK: Da poginem, pa da me nije ža, ali đe će podneti jednome junaku da ga izedu? Pa bar da si jeftiniji.

RISTA: Slušaj, mi nemamo vremena mnogo da razgovaramo. Daćeš taksu dvadeset napoleona. Zakon ti je takav.

ČOVEK: Po čemu ti to, čoče, mene stimaš više nego onoga? Barem zakon mora biti za sve jednak; kad oni s obe noge skapulja za pet napoliuna, mogu ja, čoče, za četiri.

RISTA: Sramota je za tebe tako jevtino da ceniš svoju glavu.

ČOVEK: Vala, ka tebe, evo da ti dam 10 napoliuna, a znam čisto, e je protiv zakona.

RISTA: ’Ajd’, daj deset, pa ćuti! Brzo broj!

ČOVEK: Čudstvenija! Posjekoše me na putu gore no na domu. (Vadi i prebroji mu pet).

RISTA: Pa ovo je pet.

ČOVEK: Pa jest, i ono malo pre što ti dadoh, te taman deset.

RISTA: Ama, ono je za onoga.

ČOVEK: More, računaj nas oboje zajedno, uzmi nas đuture, zašto zemljaci smo.

RISTA: Jok, jok, daj ti za tebe još pet, daj brzo, evo ide narod, deder, deder, deder!

ČOVEK: (Broji mu). A reći ćeš Jovanči.

RISTA: (Primio je). Sad makni od mene, da te ne primete, — ne brini sad.

ČOVEK: Vala ne vredi mi više ni micat.

7.6. 5. JULIŠKA I PREĐAŠNJI

JULIŠKA: (U masi raznolikog sveta, među kojima ima i žena, dece, ljudi pojavljuje se i ona. Crnice vezale su decu na leđima, neke ih nose na ruci. Juliška uzima veliki palmov list mesto ambrela). Zaboga, gde si, tako sam se zabrinula? Slušaj, kazali su mi da još danas možemo otputovati. Ju kako bi rado kupila štogod odavde za spomen.

ČOVEK: Samo ne računaj da ti ja platim. Jer, ako je za spomen, platio sam ga ja.

JULIŠKA: (Prilazi u gomili jednom princu). Je l’ te molim vas: ima li gdegod ovde da se kupe anzis-karte?

CRNAC: A?

JULIŠKA: Kažem, ima li anzis-karte od ovih predela?

CRNAC: (Slegne ramenima i ode dalje).

JULIŠKA: (Prilazi gomili žena). Ju, kako lepo dete! (Miluje jedno dete koje jedna žena nosi na leđima i razgovara nešto s njom).

ČOVEK: (Gunđa i računa). Petnaest napoliuna!

JULIŠKA: (Iznenađena, onoj ženi). Da ga prodaš! (Čoveku). Slušaj, slušaj, ona žena prodaje dete.

ČOVEK: More, prodaju se ovđe ljudi, te neće deca.

JULIŠKA: (Seti se). Znaš šta, ’ajd’ da kupim to dete!

ČOVEK: Ene sad, a što će ti?

JULIŠKA: Pa ja sam kazala Jovanči da sam teška s njim. Pa ako se nešto spase te ga ne pojedu, mogla bi mu kazati da sam rodila, time bi ga sasvim vezala. za sebe, ne bi više bežao.

ČOVEK: Đe bi čas prije rodila, ženska glavo, kad te je čovjek prije po časa vidio.

JULIŠKA: Rodila sam od straha kad su njega zarobili.

ČOVEK: Ama, veliko je to dijete.

JULIŠKA: Pa žarka klima.

ČOVEK: Pa onda kako ti možeš roditi crno dijete?

JULIŠKA: Gledala sam crnca pri porođaju. Može to. Nego šta može da vredi jedno dete?

ČOVEK: Đavo će ga znati! Ne vrijedi valjda više od jareta.

JULIŠKA: Da pitam. (Ode da traži onu ženu).

NJONjCI: (Vraća se i udara budžom o pod). Odžidži, hajlali! Svetkovina počinje!

ČOVEK: A, Boga ti, kakva će to sad fešta biti?

NJONjCI: Pa svetkovina kljukanja!

ČOVEK: A koga će kljukati?

NJONjCI: Pa, onog belog čoveka, što smo ga ulovili… (Odlazi dalje).

JULIŠKA: (Prilazi i vodi malo criče). Zamisli, ona neće novac, dala sam joj moje perle s vrata.

ČOVEK: Ama, zar ti odistine prodade to dijete?

JULIŠKA: Poklonila mi, ima ih devetnaestoro. Nego pazi da uverimo Jovanču da liči na njega.

ČOVEK: Pa i liči!

JULIŠKA: A šta misliš, kakvo ime da mu damo? Kako bi bilo Šandor?

ČOVEK: Kakav Šandor! Ako ćeš me poslušat, zovi ga Teofilo?!

JULIŠKA: A što baš Teofilo?

ČOVEK: Pa tako, imao sam ti ja jednog strica koji je zacrnio celu vamiliju, pa njemu je bilo ime Teofilo. — Zovi ga ti Teofilo, nećeš se pokajat. (Spolja se čuje muzika, svet se rasklanja da napravi mesto). Evo, ih, evo ih, maknimo se u stranu. (Povuku se u stranu). Procesija. Napred crnac nosi motku o kojoj pri vrhu visi: konjski rep, kokosov orah, neke krpe, jedna potkovica, jedan volovski rog, i vazdan drugih stvari. Za njim idu tri muzikanta; od kojih dvoje udaraju u tambure, a treći u zemljane vilmente, koje mu vise o vratu. Za ovim šestoro dece, sve dvoje po dvoje, od kojih svako nosi po jedan bambusov list, kao ambrel, za njima 12 crnkinja igračica, od kojih svaka ima korale na vratu i prsten na nosu i kod članka. Za ovima jedan koji nosi jednu veliku saćuricu na glavi pokrivenu lišćem, u njoj hrana kojom će kljukati Jovanču — i kraj njega drugi koji nosi tepsiju na ramenu u kojoj je kokosovo mleko. Za njim Poglavica i njegov štab, među kojima je i Rista. Za ovima narod. Cela povorka obiđe jedanput pozornicu, pa kad dođe ponovo nosiljka prema postolju, tu se zaustavi.

JOVANČE: (Kad je bio prema gledaocima kod suflernice). Bre, bre, bre, majku mu, što se napravi ovo s men?

NJONjCI: (Vikne). Hajlali! (Odmah potrče dvojica-trojica starešina pomognu Jovanči da siđe s ljuljaške).

JOVANČE: (Silazeći). Neka, hvala, sam ću.

NJONjCI: A, nemoj se ti uznemirivati. Ti samo budi odmoran! (Pomažu mu te siđe. Odmah prema njemu klekne onaj s hranom i onaj s tepsijom. Desno, napred, sednu na zemlju muzikanti, a natrag hor i ženske. Deca opkole Jovanču, da ga lišćem čuvaju od sunca).

POGLAVICA: (Seo prema Jovanči). Njonjci oglasi!

NJONjCI: (Udara batinom). Odžidži, hajlali!

JOVANČE: Ama šta će to da bude?

POGLAVICA: Običaj, narodni običaj, sad ćemo te kljukati.

JOVANČE: Lele, majko, i to sad! A sa šta da me kljukate?

POGLAVICA: Pa s orasima.

JOVANČE: Lele mene i do Boga, pa sa to se kod nas u Jagodinu ćurani kljukaju. Ej, teško meni, šta dožive! Pa da je bar drugo nešto nego sa orasi nađoše da me kljukaju. Dobro reče jedanput g. Sima „koj’ sa mač seče, od mača će poginuti“. Ja sam s orasima kljukao ćurane, evo mi dođe meni, da me sa orasima kljukaju!

POGLAVICA: Njonjci, oglasi!

NJONjCI: Odžidži, hajlali, hajlali! (Jedan crnac ode iza Jovančeta stane mu iza leđa, uhvati mu bradu i nos i otvori usta, Njeonjci uzme u šaku oraja napuni mu usta i gura mu prstom).

POGLAVICA: (Ili jedan iz hora, a za to vreme izvija samostalnu melodiju koju prati muški hor sa „Haj-Hu“). Haj… Hajla jaka jakatua japata jarutua. Tcaj hu, haj hu! ( Kad je hor i Jovanče svršio, ćutanje). Nek ti je na zdravlje!

JOVANČE: (Koji sa užasnim gramasama žvaće). Hvala!

POGLAVICA: (Cela procedura o zajedno sa pesmom opet se ponovi). Nek ti je na zdravlje!

JOVANČE: Hvala ti kao bratu. Hu, uh! Da mi je sad da udarim jedan tavan ćevapčići!

POGLAVICA: E, pi’ sad malo kokosova mleka.

JOVANČE: Samo brez veliki muzir.

NJONjCI: (Mu daju da pije).

POGLAVICA: Tako, a sad… (Diže se i svi se za njim dižu, sem muzikanta). da te razveselimo malo, da ti prija hrana.

HOR:

Haudži, haludži, džim!
Nj’ga nja, nj’ ga nju,
Mahala, mahasa.

Huj-hu!
Džiga-hu!

Hajhali, halhala,
Digali, zngara,
Mahala, mahasa.

Huj-hu!
Džnga-hu!

Odžidži džinga hu,
Odži-no, odži-nja,
Hajhala, jahala,
Mahala, mahasa.

Huj-hu!
Džnga-hu!

(Pri svršetku pesme muški se povlače, a ženske ispadaju napred. Muzika. Balet).

POGLAVICA: A sad ima još jedna stvar da se svrši, pa da se zaključi svetkovina.

JOVANČE: Šta sad opet?

POGLAVICA: Pipanje.

JOVANČE: (Zgranut). Kakvo pipanje, more koj’ će da se pipa?

POGLAVICA: Pa da utvrdimo koliko dana treba da te gojimo. Njonjci, počni ti!

NJONjCI: (Priđe i pipa mu leđa i vrat).

JOVANČE: Pazi ga, ovaj odistinski pipa!

NJONjCI: Još pet dana.

POGLAVICA: Mamba, šta veliš ti?

MAMBI: (Pipa mu noge i trbuh).

JOVANČE: Nemo, bre, tu sam goličav!

MAMBI: Četiri dana.

POGLAVICA: Njunga, šta veliš ti?

Nj’NGA: (Pipa). Pet dana.

JOVANČE: Bre, ala si ti izgladneo!

POGLAVICA: (Prilazi i pipa ga sam, odlučno). Pet dana.

JOVANČE: Pusti, more, još dva dana nek bude nedelju dana.

POGLAVICA: Pet dana. A sad da se sklonimo, neka naš mili gost prospava malo posle ručka (Pokrije ga bambusovim lišćem, da ga sunce ne prži). Nek spava slatko, jer spavanje goji.

JULIŠKA: Mogu li da govorim s vašim gostom?

ČOVEK: A i ja bi htio…

POGLAVICA: Posle spavanja!

JOVANČE: Jest, jest, posle spavanja, zašto slađe ću da spavam ako s njima ne razgovaram.

POGLAVICA: Risto, rasporedi straže. Tebi poveravam miloga gosta. (Jovanči). A ti lezi i odmori se. Pokrite ga! (Pokrivaju ga deca lišćem). A sad Njonjci, oglasi, da se rasturaju.

NJONjCI: (Udari budžom). Odžidži, mahala su! (Svi se rasturaju, osim Riste koji posmatra levo i desno jesu li se svi rasturili).

JOVANČE: (Posle muzike diže glavu iz lišća). Je l’ može sad da bude ono?

RISTA: Koje ono?

JOVANČE: Da govorimo u četiri oka.

RISTA: Može, ali polako da nas ko ne čuje. Šta bih hteo?

JOVANČE: Ama, je li istina, Boga ti, da će me izedu? Meni mi to nikako ne ide u glavu.

RISTA: Šta ćeš mu, takav je zakon!

JOVANČE: A može li, ovaj, nekako da se izigra taj zakon?

RISTA: Zakoni se ne izigravaju.

JOVANČE: Pa to jeste što kažeš, nego, jesi li ti odavno u državnoj službi?

RISTA: Jest, otpočeo sam kao praktikant!

JOVANČE: (Hrabrije). E, pa šta se mlatiš, bre, kao da se ne poznajemo. Protumači ovaj zakon tako nekako, da ne moraju da me pojedu.

RISTA: E, ne biva!

JOVANČE: Ajde, pa ti sad, ne biva!

RISTA: Pa posle i kad bi moglo, ima tu, znaš, neke takse za tumačenje zakona. Taksa ti je 10 napoleona.

JOVANČE: A, to ćeš da se ubrišeš! Taksira me kao par volova.

RISTA: Pa ono, istina, jevtinije je da te pojedu!

JOVANČE: Da beše pre kljukanja, da i dam poviše.

RISTA: Broj pare!

JOVANČE: (Broji novac). Izvara me, mnogo dado!

RISTA: Ali sad moram na tvoje mesto da metnem onog drugog.

JOVANČE: Koga, je l’ onog s nogu?

RISTA: Jes’, njega. A, mogao bi i njega da spaseš. Daću ti ga jeftinije, jer je eksik. Evo, daću ti ga za pet napoleona.

JOVANČE: Kog, to, more, je l’ onog bez nogu? Pa šta će mi on?

RISTA: Pa, brat ti je, Srbin i hrišćanin. Grehota je da ga ostaviš kad možeš da ga spaseš!

JOVANČE: Ono da je grehota, grehota je. Ama grehota je i da dam za jednog čoveka bez nogu pet napoleona. Da je jeftinije, pa ’ajd’, što kažeš…

RISTA: Nemoj dugo da razgovaramo. Evo ih idu neki ovamo. Vadi novac!

JOVANČE: ’Ajde, baš i taj sevap da učinim. (Daje). Ama ti to meni diže pare onako na friškoću i na brzu vatru? Ni kvitu, ni pečat, ni ništa.

7.7. 6. JOVANČE, JULIŠKA, ČOVEK

ČOVEK: Đe si, po Bogu, jesi li živ? (Hoće da ga zagrli). Da ne bi mene, pojedoše tebe!

JOVANČE: More, da mene ne beše, tebe bi, sa sve tu nogu.

RISTA: Ne razgovarajte mnogo, nego bežite.

JULIŠKA: (Dovela i dete). Jovanče, kaži dragička!

JOVANČE: Zašto more

JULIŠKA: Ja sam se božjom pomoću olakšala.

JOVANČE: Šta?

JULIŠKA: Olakšala sam se.

JOVANČE: Kad, bre?

JULIŠKA: Danas, kad tebe zarobili, od velikog stra, na prečac.

JOVANČE: ’Ajde, pa sad!

JULIŠKA: Evo, poljubi dete i daruj ga!

JOVANČE: (Zgrane se). Šta da poljubim, more?

JULIŠKA: Pa… (Privodi mu dete). tvog sina!

JOVANČE: (Grune se u glavu). Bre, bre, bree! Šta napraviste od men’. Kakvo moje dete?

ČOVEK: Pa zar ne vidiš da liči na tebe ka pljunut?

JOVANČE: Ti da ćutiš i da se ne mešaš u familijarne stvari. Zar ako su mi crni dani naišli, crnu decu treba da rađam, što li?

ČOVEK: Pa ovo su žarki predeli, mora se crno dijete rodit.

JULIŠKA: Ja sam mislila, Boga mi, ti ćeš se zaplakati kad vidiš svoje dete. (Šapće nešto detetu).

JOVANČE: Nikad ni do veka. Da plačem, plakaću, ali , to nije moje dete, niti ga priznajem. Volim opet da legnem u lišće, pa nek me izedu, nego taki porod!

DETE: Tata!

JOVANČE: Lele, lele, pa i to ste ga naučili! More koj’ ti je tebi tata, crna bedo, istatio se da Bog da! (S polja be čuje zvižduk, svi se preplaše).

RISTA: (Uzme dete i strpa ga Jovanči u naručje). Uzmi svoje dete, pa ni časa ne časite, biće dockan! (Zvižduk, muzika).

JOVANČE: (Pošto je pobegla Juliška i Čovek, očajno zagrli dete). Lele, lele, lele!

RISTA: Beži!

JOVANČE: Lele, lele, lele! U Sakrament pođo’, sakrament i nađo’. (Pobegne noseći dete).

POGLAVICA: (Dotrči, i svi crnci gledaju za njima i smeju se u horu — uz pratnju muzike).

ZAVESA

8. Osma slika

Carsko kinesko povlašćeno akcionarsko društvo za izvoz čaja

8.1. Lica

• JOVANČE MICIĆ
• JULIŠKA
• ČOVEK S NOGOM
• VO KI
• ILIJA
• BEN-SAID
• JAN-CI
• ČIO-ČI
• LA-LO
• LAO-KI
• Narod… Gejše

Čajdžinica levo, pred njom dva tri stočića od trske. Nad vratima visi metalni tanjir i maljica kojom gosti lupaju kad hoće da dozovu poslugu. Natrag na brdašcu još jedna čajdžinica, sa koje se slazi stavom ograđenom od trske. Ta staza u dnu prelazi preko jednog malog mosta.

8.2. 1. BEN-SAID, JANG-CI, ČIO-ČI, LA-LO

Za stolom sedi Ben-Said koji puši nargilu i Jane-Pi koji slamkom srče iz čaše neko crveno piće. Za drugim Čio-či, treći sto je prazan.

ČIO-ČI: (Digne se, udari u zvono dva put, pa se opet vrati i sedne za sto).

LA-LO: (Izlazi iz čajdžinice i prilazi nju. Sedne pred njim u ime komilimenta).

ČIO-ČI: Jedan čaj, lepa La-lo.

LA-LO: Jedan čaj iz moje ruke slađi je no sakitov med.

ČIO-ČI: Znam ja to, božanstvena La-lo.

LA-LO: (Odlazi u radnju, pa će malo zatim izneti čaj).

JANG-CI: (Ben-Sandu). Pa dobro, a koliko bi tebi trebalo devojaka?

BEN-SAID: Pa… kako da kažem. Za moj harem trebala bi mi jedna, ali zamolio me je i moj otac za njegov harem. Njemu bi trebalo dve.

JANG-CI: A tvoj deda?

BEN-SAID: On već ima devet.

JANG-CI: Znaš, da je za ovde, lako bi bilo. Ali za izvoz, teže je. Moglo bi samo ako odobri veliki mandarin.

BEN-SAID: A je li strog taj vaš veliki mandarin? Može li se s njime onako u četiri oka razgovarati?

JANG-CI: Pa, kako da ti kažem… Vrlo je strog, do sto groša ali od sto groša pa na više, nije tako strog.

BEN-SAID: A da li bih mogao, da vidim te vaše gejše?

JANG-CI: Može, može.

LA-LO: (Prišla stolu da digne čaše).

JANG-CI: (Njoj). La-lo, ovaj bi stranac voleo da vidi naše gejše. Možeš li da ih sabereš?

LA-LO: Ja imam četiri gejše, tu računam i sebe, jer o meni pesme još nisu prestale pevati. Ali ako je to malo, mogu pozvati i iz susedne čajdžinice?

JANG-CI: ’Ajde, La-lo. Nećemo te zaboraviti.

LA-LO: Mene? Mene ni jedan stranac do danas nije zaboravio. Ali, ja nemam Jang-Ci koga da pošljem. Nije daleko, kad bi ti Jang-Ci pošao gore i kazao Sadi-Haji, da mi pošalje njene gejše.

JANG-CI: Hoću, ja ću! (Diže se i otrči gore u čajdžinicu).

8.3. 2. PREĐAŠNJI, JOVANČE, JULIŠKA, DETE I ČOVEK

ČOVEK: (Još s polja se čuje njihova svađa). Ja ću tebe sudom poćerati, oli ti to meni moraš platit.

JOVANČE: More, idi, bre, ne izgovaraj se kad sam te spasao. (Ulaze).

ČOVEK: Ama, čovječe božji, dado pare za tebe, mene i nijesu šćeli pojest nego tebe.

JOVANČE: I tebe su hteli.

ČOVEK: A noga?

JOVANČE: S nogu zajedno.

JULIŠKA: ’Ajd’, dosta je već svađe oko toga. Danas je jedanesti dan kako se svađate za tih 500 dinara. Pravo da vam kažem, ja vam ni jednom ne verujem. ’Ajd’, da sednemo ovde. (Sedajući za sto).

ČOVEK: (Gunđa). Nije to, da kažeš, jedan fijorin, oli dva.

LA-LO: Može li La-lo čime da vas usluži?

ČOVEK: Ja bih nešto studeno.

JOVANČE: Pa jest, treba da se razladiš.

JULIŠKA: Ja neću ništa. Ja bih tako volela da razgledam varoš. ’Ajde, bolan, Jovanče.

JOVANČE: Jok ja. Da znam da će Jagodinska opština da mi plati dijurnu, pa ne odoh iz ove ladovine.

JULIŠKA: A bi li imao ko da nas vodi?

LA-LO: Čio-či, ti piješ čaj, a izvesno ne znaš ko će ti platiti. Eto, mogao bi da vodiš strance kroz varoš.

ČIO-ČI: (Skoči i priđe). Niko bolje od mene ne poznaje varoš.

LA-LO: Čio-či poznaje dobro varoš, on je dugo godina bio kmet, pa ga posle isterali.

JOVANČE: Oklevetali ga valjda da je izeo porezu?

ČIO-ČI: Jest. A otkud znaš?

JOVANČE: Pa kad si kmet nećeš valjda da izedeš bundeve, nego porezu.

ČIO-ČI: Pa jest što kažeš. Izvolite, ako je po volji da pođemo!

JULIŠKA: Za svaku sigurnost da ne pobegneš, uzmi dete.

JOVANČE: (Uzme dete međ noge). Jadno mi beganje, od ovu sudbinu nigde.

ČOVEK: Hajdemo. A ti plati ovo, pa ću ti usput vrnut!

JOVANČE: Zar opet?

ČOVEK: (Odlazeći). A da lako ćemo, Boga ti!

8.4. 3. JOVANČE I GRAĐANI

JOVANČE: (Vadi protokol).

Otkad, more, u knjigu nisam ništa zapisao. (Čita). „Milo mi je što su Srbi u tuđini svesni svojih građanskih prava“ (Glasno). Jest, to je to. Nemam što više ni da zapišem. Za ono kljukanje neću ni da upisujem? Pomenulo se ne povratilo se, A ček’, more, da zabeležim za ovi 500 dinara, da ga zadužim, ovoga s nogu. (Zapisuje, sklopi knjigu). A je li, Boga ti, koj’ je onaj tamo?

LA-LO: Jedan trgovac iz Persije.

JOVANČE: Baš čekaj da se upoznam s čovekom, jer i nas put vodi na tu stranu. (Priđe Ben-Saidu). Pomaže Bog, prijatelju! (Sede za njegov sto).

BEN-SAID: Merhaba.

JOVANČE: Merhaba i tebi. A ti si iz Persije, a?

BEN-SAID: Jest.

JOVANČE: Jesi li došao kakvim poslom ovamo?

BEN-SAID: Pa da pazarim ženu ako mogu.

JOVANČE: Ene sad! A šta će ti taj artikal?

BEN-SAID: Za harem.

JOVANČE: A, za harem. A treba li ti mnogo?

BEN-SAID: Pa… za moj harem jedna, ali zamolio me i moj otac za njega.

JOVANČE: Pa učini mu tu ljubav, otac ti je.

BEN-SAID: Pa, znaš, muka je živa, ako veliki mandarin ne dopusti izvoz.

JOVANČE: Pa što ćeš ako ne dopusti?

BEN-SAID: The… vratiću se praznih šaka.

JOVANČE: (Razmišlja). Ovaj… ako ti ne dopusti… A mi posle da se nađemo, da progovorimo. Znaš ima u mene jedna ženska… pa ako ne bi bila za tebe, a ono za tvoga oca.

BEN-SAID: Prodaješ je?

JOVANČE: Nije da je prodajem, nego… ona sama traži da se teslimi, zato je i pošla na put, a ja, ovaj, što bliže Jagodini, sve bi više voleo da je se otresem. Pa, ovaj… do sad sam onako ja gledao da pobegnem od nje, pa bi sad dobro bilo kad bi se nekako udesilo da ona pobegne od mene.

BEN-SAID: A ’oćete li vi na tu stranu kroz Persiju?

JOVANČE: Pa jest… tamo na Carigrad.

BEN-SAID: Može, mogli bi baš sa mnom putovati. Ja imam karavan od šest kamila, povešću i vas, pa ako ne nađem ovde što mi treba, možemo se usput i dogovoriti.

JOVANČE: Zar opet kamila! O, majku mu, te kamila, te tica, te slon, zar ne može odavde da se ide na taljige, da se odmorim jedanput. Od Jagodinu kako pođo’, nisam se odmorio. A kad putuješ?

BEN-SAID: Sutra, sa prvim suncem.

8.5. 4. PREĐAŠNJI, JANG-CI, GEJŠE

JANG-CI: (Trči ozgo, iz čajdžinice za njim gejše koje su obučene u odelo druge boje). Gejše, gejše.

LA-LO: (Istrči iz čajdžinice). Evo ih, vidite, skupio ih Jang-Ci. A, tu su i moje! (Okrene se). Iju-jo, Lu-li, La-sa-ki. Odite, odite, očekuju vas stranci koji žele da vas vide. (Istrči iz njene radnje nekoliko gejša, pa se sve na sredini sretnu i obrazuju krug).

JOVANČE: Bre, bre, bre… što su lepotinje! Da mi je da odvedem u Jagodinu, bre, što bi brzo i Todor i mekikar odneli ključevi u sud.

BEN-SAID: (Trgne dubok dim). Lepe su.

GEJŠE: (Pevaju i igraju).

Sakita je divan cvet,
On lepotom krasi svet,
A rumen je cveta tog,
Rumen lica gejšinog.
Ha-ki-ko,
Ha-ki-ka.
Divan cvet je sakita,
Sakita je divan cvet,
On lepotom krasi svet,
A miris je cveta tog,
Osmeh lica gejšinog.
Hakiko, hakika,
Divan cvet je sakita.
Osmeh naš je plamen živ.
Na njem gore jastreb živ,
Stranac čezne, mre za njim,
Za osmehom gejšinim.
Hakiko, hakika,
Divan cvet je sakita.

(Posle pesme kikot, rasturaju se i sedaju za stolove).

JOVANČE: (Vrti glavom i diže se). Lepo, mnogo lepo.

DETE: Tata!

JOVANČE: (Trgne se). Uh, bre, brate, što me podsećaš da si tu, nalepo nijedna! I koj’ te nauči da me vikaš tata; jezik pregrizo.

LAO-KI: (Prišla Jovanči, miluje ga i pevuši). Hakiko, Hakaki!

JOVANČE: Aha! Znam ja to hakiko, hakaka, pa posle ispadne tata.

LAO-KI: Ju, kako to?

JOVANČE: Pa, tako, eto, da nije sna Juliška pevala teremtete, kežemtete, ne bi, ja sad vuko ovo dete.

GEJŠE: Ha, ha, ha!

ČIO-ČA: (Stoji napred). Mandariv! Veliki mandarin! (Svi se klanjaju i čine mu mesta).

8.6. 5. PREĐAŠNJI, MANDARIN, ILIJA

MANDARIN VO-KI: (U bogatoj haljini. Za njim jedan crnogorac, Ilija pandur, u crnogorskom odelu sa jataganom i tri medalje. Voki sitno ide, a Ilija krupno). Šta, kako, hm! To kanda neki stranci?

LA-LO: (Duboko se pokloni kao i sve ostale gejše). Stranci, vaša preuzvišenost.

VO-KI: A, a, a! A da nisu došli da traže kakvu koncesiju? To mi je milo. (Iliji). I-li-a.

ILIJA: Čujem, gospodaru!

VO-KI: Šta Kako? Hm! Kaži ovim strancima da mi je milo što ih vidim ovde.

ILIJA: (Prilazi strancima). Hoću vi reć’: od gošpodara vi mnogo pozdravlja, i hoću vi reć’ njemu je kao milo što ste došli.

VO-KI: (La-lo, kad mu je ova donela stolicu). Dozvoljavam da me u ime gejša poljube dve najlepše. (Dve prilaze i ljube ga).

JOVANČE: Jesi li crnogorac, po bogu brate?

ILIJA: A da šta sam.

JOVANČE: Pa otkud ovde, ako Boga znaš?

ILIJA: Služim u ovog gošptodara, a valjan mi je kao niko moj. A odakle si ti i šta si?

JOVANČE: Trgovac, brate, a iz Jagodinu sam.

ILIJA: A ovi? (Na Ben-Saida).

JOVANČE: I to je trgovac, samo sa drugi artikl.

VO-KI: (Seo je). I-li-a! Ko su ti stranci?

ILIJA: Trgovci!

VO-KI: Šta Kako? Hm! Trgovci, e to mi je milo. Kaži im nek dođu ovde da mi se jave.

ILIJA: Ejte, vi, gošpodar ve prizivlje.

BEN-SAID: (Prilazi mu i temena mu).

DETE: Tata!

JOVANČE: A, bre, ćopek, što vrečiš ko jare? (La-lo). Molim ti se kao sestru, ima li gde kod tebe da sklonim ovaj nalepak?

LA-LO: Odvedite ga unutra.

JOVANČE: (Ščepa ga za ruku). ’Ajde, ovamo bre! (Odvede ga u kuću).

VO-KI: Odakle si stranče?

BEN-SAID: Iz Ispahana.

VO-KI: Isnahan, Ispahan, da, da! A došao si poslom? Trgovinom?

BEN-SAID: Rad sam da pazarim lepotice za harem.

VO-KI: Lepotice! Šta? Kako? Hm! Lepotice nemamo za izvoz. (Naljuti se). To neću da čujem, razumeš li, to neću da čujem.

ILIJA: (Ben-Saidu). Gospodar se mnogo naljutio.

BEN-SAID: (Priđe mu bliže).

VO-KI: Šta? Kako? Hm! Ti ’oćeš nešto poverljivo: da mi kažeš. I-li-a, nek se svi okrenu.

ILIJA: (Narodu). ’Ajde, obrni se! Ne gledaj me, nego se obrni… Nemo’ dva puta da ti kazujem.

BEN-SAID: (Spušta mu novac u šake). Da se odljutiš.

VO-KI: (Broji, pa strpa novac u pojas). Šta, kako, hm! I-li-a, nek se narod okrene. Ja neću sa strancem ni u kakav razgovor da se upuštam za leđima moga naroda.

ILIJA: Okreni se!

VO-KI: La-Lo! (La-lo priđe). Ovaj je stranac plemenit čovek i vrlo uglednog porekla. Njemu dopuštam da može izabrati jednu, samo jednu gejšu i povesti je u gostoljubivu zemlju.

BEN-SAID: Ejvala! (Odlazi i zagrli Lao-Ki i vodi je u čajdžinicu). Ja sam već izabrao.

VO-KI: (Pešto je Ben-Sand ušao u čajdžinicu). La-lo, to sam kazao pred njim. Tebi opet kažem, ako koja devojka pristane da ode, daću da joj se podseče perčin i da joj se osmude obrve. Razumeš? Šta, kako, hm! I-li-a, gde je drugi stranac?

ILIJA: (Jovanči). ’Ajde; ti, prizivlje te gošpodar.

JOVANČE: (Pristupi). Vaše visokopreosveštenstvo! Građanstvo varoši Jagodine… Upravo meni je pala u deo ta čast, da vas u ime građana varoši Jagodine pozdravim pri dolasku u našu sredinu.

VO-KI: (Iznenađen). Šta, kako hm! I-li-a, što govori ovaj?

ILIJA: Šta trabunjaš, tako ti Boga, što ne kazuješ gošpodaru šta hoćeš?

JOVANČE: Oprostite vaše blagorodije? Beseda, koju mi je pisao okružni načelnik kad je mitropolit dolazio u Jagodinu, pa mi ostala tako u glavi.

VO-KI: Šta, kako, hm! I-li-a, ličim li ja na, mitropolita?

ILIJA: Jok, gospodaru.

VO-KI: Onda, promeni besedu.

JOVANČE: Ja, ovaj, u stvari nemam šta da vam kažem, hteo sam da te pozdravim kao jednog starešinu.

VO-KI: Milo mi je, milo mi je.

JOVANČE: (Slobodnije). Pa, kako si, šta radiš? Kako žena, deca?

VO-KI: I-li-a, šta hoće ovaj čovek?

ILIJA: Ama, čuj ti, imaš li ti nešto zamolit?

JOVANČE: Jok, ništa.

VO-KI: A šta si ti?

JOVANČE: Je l’ ja? Trgovac i građanin i…

VO-KI: I šta još?

JOVANČE: (Razmišlja). …i akcionar!

VO-KI: A šta je to?

JOVANČE: Koje?

VO-KI: Pa to poslednje što si kazao, kakvo je to zvanje?

JOVANČE: Nije to zvanje, to je onako. Zar nema akcionarskih društava kod vas?

VO-KI: Nema, mi ne znamo šta je to.

JOVANČE: Šteta! Pa što, bre, ne pravite? Ne znate vi kako je to slatka para?

VO-KI: (Zainteresuje se). Slatka para! Šta, kako hm! Dakle, slatka para.

JOVANČE: Uha, lebac brez motiku.

VO-KI: I-li-a! Daj jednu stolicu, nek sedne ovaj stranac kraj mene. Sedi, sedi, tako!… I-li-a!

ILIJA: Zapovedaj gospodaru?

VO-KI: Zapuši narodu uši. Šta, kako, hm! Narod ne treba nikad da čuje šta njegovi poglavari misle raditi za njegovo blagostanje.

JOVANČE: Pa jes’, što će mu to?

ILIJA: ’Ajde, zapuši uši. (Svi meću šake na uši). Čuj ti, more, zatisni uši i nemoj mi prisluškivat, jerbo ćete đavo pojesti.

VO-KI: E, sad, dragi prijatelju, govori!

JOVANČE: E, pa kako da počnem. Ima li kakva državna šuma koja bi se dala poseći?

VO-KI: Posekli smo sve što je bilo.

JOVANČE: A kakav majdan?

VO-KI: Prodali smo sve.

JOVANČE: Bre, ala ste vi neki vredan narod!

VO-KI: A, mi smo zdravo vredan narod, ko krtica.

JOVANČE: Ček, ček, onda šta ima kod vas tako zgodno za izvoz na stranu?

VO-KI: Pa, čaj, na primer.

JOVANČE: Jes’, čaj, eto!

VO-KI: Pa mi ga već izvozimo.

JOVANČE: Jok, nije to to: akcionarsko društvo.

VO-KI: Je l’ to ono što si malo pre kazao?

JOVANČE: Jeste. Ja znam pravila na pamet, pa ću da vi napišem. Ime će da mu bude: „Prvo carsko-kinesko povlašćeno akcionarsko društvo za izvoz čaja“.

VO-KI: (Približi stolicu). Šta, kako, hm! Pa onda?

JOVANČE: Pa onda se izda rodoljubivi proglas sa ove reči: „Rodoljubivo preduzeće“ — „ekonomska emancipacija“ — „narodna privreda“ — „sopstveni kapital“, i mnogo, zdravo mnogo takve reči. Što više takve reči, sve bolje.

VO-KI: Aha, aha!

JOVANČE: Pa se onda upišu akcije. Svaki rodoljub mora da upiše i da plati.

VO-KI: Divno! Već počinjem da nagađam, pa onda?

JOVANČE: Pa onda ništa; vi uzmete pare, a njima date akcije.

VO-KI: (Ushićen). Divno! Mi uzmemo pare, a njima damo akcije. Pa onda?

JOVANČE: I onda ništa. Oni drže akcije, a vi držite pare.

VO-KI: I-li-a, ovo je divan čovek!

JOVANČE: I još nešto…

VO-KI: Ne treba ništa više, dosta je to: oni drže akcije, a mi držimo pare.

JOVANČE: Slušaj ti mene samo. Dakle, ti treba da si i direktor i blagajnik u tome društvu.

VO-KI: To se već samo po sebi razume, s obzirom na moj položaj. I-li-a, ovo je divan čovek. (Jovanču). Slušaj, ti si moj gost, danas ćeš biti moj gost na ručku.

JOVANČE: A šta imaš za ručak?

VO-KI: Najlepše što može biti. Pržene skakavce, sa salatom od vrapčijih jaja i lastinih gnezda.

JOVANČE: Oh, oh, oh, baš sve što ja volim. Ali, znaš šta, da ostaviš ti mene, ja sad imam da ti izradim pravila, a ako ’oćeš baš da mi ukažeš počast, ja te molim da pozoveš jednog mog prijatelja na ručak, To je jedan mnogo čuven junak i ne znaš kako voli da jede pečene skakavce. Znaš, on može i malo da se nećka, ali ti navali na njega.

VO-KI: A ne može mi to odbiti. Nego ja bih želeo i tebi da se odužim… I-li-a!

ILIJA: Čujem, gošpodaru!

VO-KI: Naredićeš da se ovome strancu pošlju dve oke ordenja.

JOVANČE: Aman, zar vi ovde na oke dajete ordenje?

VO-KI: A kako je kod vas?

JOVANČE: E, kod nas je druga mera. Daje se onoliko koliko može da stane u dupli broj zvaničnih novina.

ILIJA: Hoće li gošpodar otpušiti ovi drugi narod?

VOKI: Šta, kako, hm! A ja na to sasvim zaboravio. Možeš ih sve otpušiti, nema više šta da se čuje.

ILIJA: (Narodu). Hajde, otvaraj uši.

8.7. 6. PREĐAŠNJI, JULIŠKA, ČOVEK, ČIO-ČI

JOVANČE: (Spazi ih). A, baš dobro, odi pobratime ovamo!

ČOVEK: (Prilazi i pozdravlja Vo-ki-a).

JULIŠKA: (Klanja. se). Službenica!

JOVANČE: Vidite, vaše blagorodije, ovo je taj čuveni junak o kome sam vam govorio.

ČOVEK: Ako ti je ovi brat što kaževao malo ti je reka, gošpodaru.

JOVANČE: Njegovo sijateljstvo čulo je za tebe, pa veli ’oće da ti učini čest da budeš njegov gost na ručku.

ČOVEK: Hvala ti, gošpodaru što znaš cijeniti ljude!

VO-KI: Moj si gost, pođi odmah. I-li-a, raščisti taj narod da prođemo.

JULIŠKA: A mogu li i ja zamoliti njegovu ekselenciju za nešto?

VO-KI: Šta, kako, hm! (Pipne je za podvaljak). Svaku molbu!

JULIŠKA: Ja nikad nisam videla kad gejše igraju, a vidim ovde ih ima toliko lepih.

VO-KI: I-li-a, jednu svečanu igru u počast gostiju.

ILIJA: (Gejšama). Stav’ se u red! Ej, more stav se u red, čuješ li?

BEN-SAID: (Jovanči, na strani). Čuješ, ona je baraba meni podvalila.

JOVANČE: E, kako more?

BEN-SAID: Odobrio je da povedem devojku, a devojkama zabranio da ni jedna ne sme poći. Ostaješ li ti pri reči?

JOVANČE: Kojoj?

ČOVEK: (Za to vreme prišao Iliji i grli se junački).

BEN-SAID: Da mi prodaš onu?

JOVANČE: More nosi je s milim Bogom!

BEN-SAID: Pošto?

JOVANČE: Ma rekoh ti. Ne prodajem je, nego onako, za prijateljstvo. Odvešćeš nas tvojim kamilama do Persije, a nju kao ukrašćeš od nas.

BEN-SAID: Pristajem. (Rukuje se).

HOR: (Uz pesmu se igra).

Hakako, Laoja,
Takita, takito,
Čing ja zing,
Hakiko, jaoho!
Takiti, tikato!
Ja-hu-cing.

ZAVESA

9. Slika deveta

Persijski ustavni dani

9.1. Lica

• BEN-MOHAREM
• MOLAH ZADE
• PRVI,
  DRUGI — Persijanac
• NAZLIJA,
  ĐULISE,
  AJŠE — haremkinje
• EMIN, evnuh

Ulica u Teheranu. Levo visoka hanska kapija. Pred kapijom kamena klupa, pa zatim zid. U dubini ulica, koja se daleko gubi. Na dnu ulice vidi se minare uzvišeno nad krovovima. Varoš se na nizbrdici produžava. Desno visok haremski zid, obrastao bršljanom, sa jednim ispalim prozorom i zatvorenim rešetkama. Dole, pod prozorom, vrata; napred u zidu česma.

9.2. 1. JOVANČE, ČOVEK, EMIN

ČOVEK: (Sede oboje na klupi). E, da znaš, ono ti ne mogu zaboravit, što učini sa mnom oni put.

JOVANČE: (Drži malog crnca među nogama). Koje more?

ČOVEK: Pa za oni ručak. ’Ajde za skakavce kako tako; ali znaš li, Srbine brate, da sam tri dana išćerivao iz stomaka slamke od gnijezda.

JOVANČE: Još da progutaš i jedno dvaest-triest jaja, pa da izležeš piliće.

ČOVEK: Lako se tebe sprdat i bestijat, kad ti je to cela briga.

JOVANČE: E, a kakva to tebe briga mori?

ČOVEK: Kakva? Pa, eto, oteše ti Persijanci Julišku, a mi ni uvom ne mrdnusmo.

JOVANČE: Pa, nisu je, brate, oteli. Je l’ čovek lepo reče: vodi je kod sebe u goste, da se ne lomi po hanovima. Kod oni crnci bio sam ja gost na ručak, kod Kineza ti, a sad ovde kod Persijanci Juliška.

ČOVEK: Ama, kakav gost! Što je već treći dan se ne vrće. Izlagao ni onako čeljade. (Jovanče se smeje). I ti se još možeš smijat?

JOVANČE: Pa šta da mu radim sad? Ne mogu se ja tući s celom Persijom.

ČOVEK: Vala, Jovanče, ja bih je spasao ma i oružjem.

JOVANČE: Nemoj ti ič da uzmeš oružje u ruke, zašto to se svršava posle da ja izvučem. (Čuje se pesma muezinova). Čekaj, ćuti! (Ućute). Pa to već i veče pada. Da odvedem ovu bedu od mene, a mi da posedimo još malo ovako na mesečini.

ČOVEK: ’Ajd’, vodi ga!

JOVANČE: (Uvede dete u han. U dubini se pojavi jedan starac, beduin, uvodi kamilu u han).

EMIN: (Iziđe iz susedne kuće. Pažljivo gleda levo i desno, priđe Čoveku i da mu neko pismo, pokaže na gornji prozori beži natrag u vrata).

ČOVEK: (Gleda zabezeknuto u pismo i prozor). Šta ovo bi? Tisnu mi čovjek neku knjigu u šaku, a ne proslovi ni riječi. (Otvori pismo). Juliška! Šta more, zar od njene ruke pismo Sirotica, đe nas nakljuvi, a mi njoj još ne znamo ni strva. Ček da vidim šta veli. „Prijatelju, već tri dana gledam vas kroz prozor kad god sedite na klupi pred tim hanom, ali nisam htela da se: Javim, zbog onog dušmanina Jovanče, koji me je prosto prod’o. Sad te spazih samoga, pa ti se javljam“, (Prekine, gleda na prozor). „Ako oćeš da me spaseš, a ti nemoj ništa govoriti Jovanči, već izmakni od njega, te pred veče, posle osam sati, obuci se u ovdašnje odelo i budi tu pred kapijom i odzovi se na ime Abu-Bekir“. (Prestane). Eto, sad zagazih i u maškare, ’oće se još da postanem nečesiv Abu-Bekir. A najpošlje, što bog da, samo da Jovanče ne dozna, moram mu umać, e ma kako! Vražja, rabota!

(Larma).

JOVANČE: (Iziđe na kapiju). Ama, je l’ čuješ neku larmu? (Donosi tefter i postavi na klupi).

ČOVEK: (Sakrije pismo). Jest, čemu to?

JOVANČE: Deru se kao Jagodinski panduri.

9.3. 2. PREĐAŠNJI, BEN-MOHAREM. MOHAREM

(Derviš, starac, nosi derviške znake, za njim jedan kosi koplje sa polumesecom i konjskim repom).

Počuj, narode, Bogom izabrani. Alah je svemoćan i njegova je sila nepromenljiva. On gospodari suncem i mesecom, on gospodari nebom i zemljom, on nam poklanja dan i daruje noć. Carevi zemaljski zastupaju njegovu vlast na, zemlji, ali im on nije podario i svoju silu.

JOVANČE: Tako je! (Čovek ga umiruje, svi se osvrću).

MOHAREM: Braćo, kad vam je Šah darovao ustav, on je to učinio po Alahovoj naredbi, a po čijoj ga nam je sad oduzeo? Alah što da ne uzima? Hoćemo ustav koji nam je Alah darovao, ako nam ga ne dadu, onda dole sa Alahovim odmetnikom.

SVI: Dole šah!

JOVANČE: (Razdere se). Dole šah!

ČOVEK: Ama, ćuti ti!

JOVANČE: Što? Imaju pravo ljudi! Molim za reč!

MOHAREM: Šta ćeš, ti, tuđinče?

JOVANČE: Daj mi, molim te, reč, pa ćeš da čuješ.

SVI: Da ga čujemo!

JOVANČE: (Kašlja se). Narode, snago moja! Mili moji Persijanci! Kad god su interesi naše zemlje nalagali, vi ste me uvek videli na braniku.

ČOVEK: Ma prekini, kažem ti!

JOVANČE: Ti da ćutiš!

SVI: Da ga čujemo!

JOVANČE: Da čujete, jes’! Narod je, braćo, izvor i utoka vlasti, koj’ radi protiv izvora i utoke, taj dole!

SVI: Dole!

JOVANČE: Da pođemo, braćo, odavde koliko nas je pred okružno načelstvo, pa da mu viknemo jedno „ua“!

SVI: Tako je!

ČOVEK: (Za se). Lijepo ovoga đavo odnese da mi ne smeta. Ček da im i ja pomognem (Razdere se). Jeste, braćo, trebimo prokletoga skota i oslobodimo zemlju i nevoljnike.

MOHAREM: Dole ugnjetači!

JOVANČE: Dole! svi Dole!

ČOVEK: (Ščepa koplje). Ha, naprijed ko je crnogorac, za krst časni i slobodu zlatnu.

JOVANČE: (Za sebe). Eno ga, što je lud! (Čoveku). Bre, budalo, zar ne vidiš da je to rep, kakav krst pominješ?

ČOVEK: More, ko te pita je l’ rep ili nije rep.

SVI: Dole! (Neki doneli puške).

JOVANČE: E, ’ajd’, pođite sa zdravlje!

ČOVEK: (Zgrane se). Pa zar ti nećeš, Boga ti?

JOVANČE: Jok, more, ja sam trgovac čovek, ne liči meni da se bijem po sokaci.

ČOVEK: Pa što si onda onako zborio?

JOVANČE: Pa, znaš kako je na zborovi! Tu se daje i krv i život…

ČOVEK: Zar tako ti mene (Za se). E, prevari me pogan, ama ter ako istom ću ja stići, đe je osam ura! (Glasno). Naprijed sokolovi!

SVI: Napred, dole šah! (Odlaze svi. Viču uz i po koji pucanj).

9.4. 3. JOVANČE, MOLAH ZADE, PERSIJANCI

JOVANČE: Ustav im treba! More, našli ste vi pa zašli! Nema od nekud g. Andre, da pozove Mehmeda za. oporačavanje vlasti, pa Aliju za đubre, pa Ismaila za nedolazak na poziv, pa Mustafu za bespravno krčmljenje pića, pa tako redom, pa da ti ne padne na pamet demonstracije, ni ustav, ni šah, ni živeo, ni dole. (Sedne). Ja mogu sad na spavanje… Dve brige sam skinuo s vrata. Julišku sam udomio, ovoga s nogom sam upisao u dobrovoljce; ostaje mi sad još ona treća najcrnja briga, što sad spava u moj krevet (Napolje se čuje „Živeo“). Ene, ovi se, kanda, vraćaju; kad pre, more?

MOLAH ZADE: (I još nekoliko). Počuj narode, Bogom izabrani. Alah je svemoćan, ali je njegova sila nepromenljiva. On gospodari suncem i mesecom, on gospodari nebom i zemljom, on još poklanja i daruje noć. Carevi zemaljski zastupaju njegovu vlast, on im je podario i svoju silu. Braćo, kad nam je šah podario ustav, on je to učinio po Alahovoj naredbi, sad nam ga je i oduzeo. Alah dao, Alah uzeo.

SVI: Tako je!

MOLAH ZADE: Jer, braćo, ustav i jeste alahova i šahova briga. Šta će nama ta briga?

PRVI PERSIJANAC: Sasvim. Narod je opterećen i inače brigama.

JOVANČE: (Za se). Pametni neki ljudi!

MOLAH ZADE: Da se posavetujemo na koji način da blagodarimo šahu.

PRVI PERSIJANAC: Ja mislim da držimo u džamiji dovu za njegovo zdravlje.

DRUGI PERSIJANAC: Da držimo dve, jedna je malo.

MOLAH ZADE: Možemo i dve, ali to je Alahu, a šta ćemo šahu?

SVI: (Razmišljaju).

JOVANČE: (Iz kapije). Mogu li ja da dobijem reč?

NEKOLIKO NJIH: Stranac.

MOLAH ZADE: Šta ćeš?

JOVANČE: Molim za reč!

MOLAH ZADE: Saveti stranaca ne trebaju nam. Stranci su nam natovarili ustav na leđa.

JOVANČE: Ama slušajte, nisam ja od onih stranaca iz Evrope. Ja sam od ovamo, malo bliže od Evrope.

SVI: Da ga čujemo!

JOVANČE: Prvo i prvo, braćo Persijanci, da priredimo jednu bakljadu. Eto, taman je palo veče kao što treba. Pa s muziku i „Bože bratimstva“ pred okružno načelstvo.

PRVI PERSIJANAC: Ne govori čovek rđavo!

DRUGI PERSIJANAC: Vidi se da čovek zna red!

MOLAH ZADE: Pa dobro, je l’ primate?

SVI: Primamo.

JOVANČE: A, jes’, i još nešto. Kad dođete pred načelstvo, da viknete triput „živeo“ i onda ćeš ti, prijatelju, (Molahu). da govoriš jedno slovo. A, gle, muzika! (Dolazi muzika).

DRUGI PERSIJANAC: Evo je, evo! (Muzika: škole, bubanj, sapovi, praporci).

JOVANČE: E, pa ’ajde, sad u ime božje, krenite. Živeo šah!

SVI: (Odlazeći). Živeo šah, živeo šah!

9.5. 4. JOVANČE, SAM

JOVANČE: (Sam. Ispratio ih je, pa se zadovoljno vraća, hoće da sedne, pa spazi svoj tefter). Eto ti. Ja zaboravio i sam i ko sam i šta sam i odakle sam. Da divne mesečine! I taj isti mesec, kažu (s uzdahom). svetli sad u Jagodinu. I koj’ zna, moja Persa sa gospa Savetu sedi sad na klupu; stegla beo stoparac i gleda u mlad mesec i pita: „Meseče, meseče, gde li je sad moj Jovanče?“ A pred Dragutinovu kafanu sedi Mita Prizetko, Jovča Jare, Stevo Cucuman i Pera Kuroki, mezetišu krastavci i prevrću čokanjčići, a Mija gi svira „slavuja“. I kao da gi sad slušam, govore za men: i ne veruju da sam otišao: „Laže, Jovanče, će da rekne Cucoman, zavukao se negde u Peštu, pa će se vrati. Da obiđe svet? Kao da je svet tepsija, pa da se obiđe“. Znam gi, bre, kao da sam među nji’. Sve se bojim, još sad su mi spremili kantu da mi obese kad se vratim. (Diže se). More, i kantu, i sve, sve je bolje no ovo sad. ’Ajde, bre, na jedno spavanje, i vreme je, i izmori se. Toliki državni poslovi posvršava danas. (Spazi česmu). Ček, da se napijem vode pred spavanje. (Prilazi česmi). Vidiš, ima voda, mora da nije opštinska česma. (Pije vodu, čuje se haremska pesma i dahire).

HOR:

Ah dilber, beli golube,
Dan je već zašo i đunimiš,
Mesec ti staze kazuje.
Niačim bu akšam gelmeniš.

JOVANČE: (Digao glavu i osluškuje). Deder, deder, gugutke, da ve čujem. Željan sam pesme, zašto na celo putovanje samo kukanje beše.

HOR:

Oh, dilber, beli golube,
Da li na me još misliš,
Jastuk te čeka zagrejan,
Ničim bu akšam gelmemiš.

JOVANČE: Moree! Šta dožive, Jovanče, da sevdališeš sa mesec, sa pesmu i sa česmensku vodu.

9.6. 5. JOVANČE I EMIN

EMIN: (Pojavi se na rešetki držeći slab fenjerić u ruci. Promodi fenjer i glavu. On je crnac sa belim turbanom. Šapće). Jesi li ti Abu Bekir?

JOVANČE: A?

EMIN: Jesi li ti, Abu Bekire?

JOVANČE: Da l’ da učinim novu ludost?

EMIN: jesi li ti, Abu Bekire?

JOVANČE: (Reši se). Ja sam, de!

EMIN: (Spušta ključ na kanap). Evo ključ!

JOVANČE: (Držeći ključ). Lele, ovo ispade nešto kao iz hiljade i jedna noć. Tražim Aladinovo kandilo, ama samo da mu ugasim sveću. Eto, to me stra’! (Priđe vratima). Najposle i to čudo da vidim; što bude da bude, kljukanje neće da bude.

ZAVESA

10. Deveta slika

Promena

U haremu.

10.1. 1. EMIN I HAREMKINJE

HOR:

Ah, dilber, beli golube,
Da li na mene još misliš;
Jastuk te čeka zagrejan,
Ničim bu akšam gelmemiš.

EMIN: (Diže se s prozora, u ruci mu kanal i fenjerčić). On je!

ĐULSE: Pevajmo, da se ne čuje šum.

HOR:

Ah, dilber, beli golube,
Dođi, da glavu nasloniš.
Alah nam noćcu darovo,
Ničim bu akšam gelmemiš.

10.2. 2. JOVANČE I PREĐAŠNJI

JOVANČE: (Eminu). Bre, ne gasi kandilo! Bre, bre, bree! (Na njegovu pojavu hanume vrisnu i kriju lice). E, pa sad, de, šta mu je, tu mu je, nemo da se krijete.

NAZLIJA: Emine, ko je ovaj čovek?

EMIN: ja ne znam. Jesi li ti, Abu Bekir?

JOVANČE: More, kakav Abu Bekir? Jovanča, Jovanča iz Jagodinu.

NAZLIJA: Pa što si mu spustio ključ?

EMIN: Pitao sam ga tri puta.

NAZLIJA: Neka ode odmah taj stranac.

JOVANČE: Ko, je l’ ja?

EMIN: Hajde, vraćaj se, u harem nije slobodno.

JOVANČE: More, kakvo vraćanje. Šta je tebi? Zar ja pojeo onoliki zort dok sam ulego, pa sad tako da izlegnem. A bar da sam vido nešto.

NAZLIJA: Možeš glavu izgubiti. U harem ne sme muška noga da stupi.

JOVANČE: A onaj ključ, što ga spustiste na sidžimku, to beše za žensku nogu, je l’?

NAZLIJA: Emine, isteraj ga!

EMIN: Pođi napolje, jer ćeš zlo proći, ako zovnem vlast.

JOVANČE: Kakvu vlast, more? Posle osam sati policija ne ulazi u kuću, ako još ima ustav u ovu zemlju.

EMIN: Hajde, hajde!

JOVANČE: Ama, ne mora da bude ništa na silu. Ja mogu da idem. Da idem tamo pred onaj han, pa kad ko prođe, da ga pitam; je l’ te, molim vas, ima l’ neko da poznaje Abu Bekira, u ovaj ga harem čekaju noćas da spuste ključ na sidžimku?

HANUME: (Skoče sve i opkole ga). Ne, ne, ne, ako Boga znaš; na posletku, ostani malo…

JOVANČE: E, tako ve ’oću, deco!

ĐULSE: Eto, šta nam je napravila ova novajlika.

JOVANČE: Pa de, nova ili stara, ništa loše nije napravila. Bre, bre, bre, što je lepotinja! Ih, što oči za gledanje, što usta za ljubljenje. Aškosum, bre, deco! A je li, more, a jeste li vi sve odistinske ženske bule?

ĐULSE: (Sve se smeju). Jesmo.

JOVANČE: Pitam, znaš, onako zbog predostrožnost, zašto sam i ja imo jednu ženu bulu.

NAZLIJA: Ti si imao ženu bulu?

JOVANČE: Nije mi bila odistinska žena. Nego, da ostavimo to, nije za pričanje. Istinu da vi kažem, eto, tako sam ve sanjao. Znaš, zimi se iskupimo u „Šarenu mehanu“ u Jagodinu, pa mezetišemo džigericu sa biber, napijemo se onaj pusti bermet, Mija svira na debelu žicu, a Ivka ciganka, igra, čoček-ojni, pa ni se zapali pamet; pa kad odem kući, te se praćnem na minderluk i pokrijem se s jorgan preko glave, a ja sve neke hareme sanjam. I sve tako kao što ve sad gledam. A je l’ te, koliko vas ima svega: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7.

ĐULSE: Ima još jedna, kupio je naš gospodar pre neki dan, pa je danas reduša.

JOVANČE: Sa nju deset. Bree, ala je to trošak! Deset kumova i deset stari svata i deset deveri i deset provodadžije, 40 boščaluka. (Sve se smeju). Što se smejete, tako je.

NAZLIJA: Ne znamo mi šta je to što ti govoriš.

JOVANČE: Fatam mu, znaš, budžet za jedan harem. A, je A te, deco, pa šta radite tuj po ceo dan? Je l’ igrate ajnc, je l’ imate more žur, i podružinu ženskog društva? Ne pravite li kermes? Istina, nemojte, ja što sam sad zapao među vas, pa posle da mi tražite neke dobrovoljne priloge.

NAZLIJA: Ne boj se, možemo te počastiti, možemo se pošaliti.

JOVANČE: Je l’ može, da se pošalimo? Ako možemo, molim za jedno odobrenje da mogu da te pitam, nije tebe nego ovu, nije, bre, nego ovu! (Obrće se na sve strane). Uh, brate, sve ste lepe, ne zna čovek na koju da pruži ruku. (Sve se smeju. Pomiluje ih). Ih, što je mekota, kadifa za libade. Uh, uh, uh, Jovanče mi je ime, ama Jovanča paša da me zovete. Ceo svet što sam prošo ne kajem se, ne kajem se ni va kljukanje, ne kajem se… e, još da otpevamo jednu tatli haremsku pesmu, pa ič za ovaj svet da ne žalim.

NAZLIJA: ’Ajde, Ajše, uzmi šarkiju!

AJŠA (Uzme šarkiju i peva).

Aj, bulbul poje,
Bulbul poje pred akšam,
Vaj, nije pesma,
Već je gajle što je sam.

HOR:

Buder đuzler imahi,
Ćokte melek išahi,
Jaktri, jandri, bilahi.

AJŠA:

Al’, bulbul poje,
A đul plače i zumbul,
Vaj, derti moji,
Sa tih derta mre bulbul.

HOR:

Buder đuzler imahi,
Ćokte melek išahi,
Jakri, jandri, bilahi.

JOVANČE: Aškosum! Bre, bre deco, suze mi naiđoše na oči! Nemo tako tužno, deder, nešto veselo.

NAZLIJA: A voliš li igru?

JOVANČE: Je l’ onako? (Pokazuje prsima i trbuhom čočečku igru). E, to da vidim, pa da umrem.

ĐULSE: ’Ajde, Nazlija, musafi? Je, ne možemo mu odreći.

NAZLIJA: (Solo).

Čempres viti,
Čempres ponositi,
Aj k’ zi Ajše,
Lepši smo ja i ti.
Ti si zora,
A ja noćca pusta,
Aj sabah rudi,
ja ti ljubim usta.
Iz poljupca,
Tog se sunce rađa,
Zbog njega je,
I nesreća slađa.

HOR:

Ne svani zoro, ne svani,
Kunu te teški jarani,
Sevdi sen, sevdi ben,
Of, sevdi, sani, dani.

(Igra čoček).

JOVANČE: (U ekstazi).

Aman, aman, aman! Ih, di ste, bre, Jagodinci, da me vidite? Di si sad Budžan, Čurilo! Svi, svi, svi! Di ste, bre, da me vidite, pa da mi skinete kapu i da mi kažete: „Aškosum, gazda Jovanče!“ A ja da vi kažem: Sevdah, doldrma, hanuma, kaldrma, ešek, ekmek, otur, bir.

SVI: (Smeju se).

JOVANČE: Ne smejte se, bre, ovo ja za moj račun govorim.

NAZLIJA: (Udari o dlanove).

EMIN: (Klanja se).

NAZLIJA: Reci Mejrem Hanumi da nije došao Abu Bekir, ali imamo drugog musafira, pa neka ga po služi.

JOVANČE: Je l’ to ta nova?

NAZLIJA: Jeste.

JOVANČE: ’Ajde baš i nju da vidim; ako ima jošte neka, i nju zovite, volim sve da ve vidim.

10.3. 3. JULIŠKA, PREĐAŠNJI

JULIŠKA: (U šalvarama kao bula. Nosi poslužavnik, kad slazi Jovanču drekne i ispusti poslužavnik. Hanume ciknu).

JOVANČE: (Još je nije poznao). De, bre! Što me poplaši? (Vuče se za uvo).

JULIŠKA: Jovanče, crni Jovanče!

JOVANČE: (Prestravi se i skoči). Ti li si, bre, Juliška, tako ti Boga?

JULIŠKA: Dakle, tako

JOVANČE: Šta tako, bre?

JULIŠKA: Otkud ti ovde?

JOVANČE: More, ne pitaj, nego šta ćeš ti ovde?

JULIŠKA: I ju, nije te ni sramota! Prodao si me, pa me još pitaš šta ću ovde?

JOVANČE: Ama nisam te prodao, nego tako!

JULIŠKA: Pa kaže mi čovek, koji me je kupio.

JOVANČE: Pa zar je ovo njegov harem?

JULIŠKA: Nije, njegovog oca.

JOVANČE: Pa ako. Ti si, znaš, domaćica žena i naučila si tako sa ozbiljni ljudi. Nego ček, more, da te vidim, nisam te ni zagledo. Pa lepo si se, more, izlegla u te šalvare.

JULIŠKA: Dopada ti se u haremu?

JOVANČE: A tebi?

JULIŠKA: Neću da ostanem ovde?

JOVANČE: Što?

JULIŠKA: Star je!

JOVANČE: Ko?

JULIŠKA: Pa on, gospodar. Nego da me spaseš odavde.

JOVANČE: Ja li? Znaš koj’ će tebe da spase — onaj tvoj!

JULIŠKA: Koj’ moj?

JOVANČE: Pa onaj tvoj, de, onaj s nogu. Uzeo je revolver, pa zašto po sokaci i viče: Jali ću da spasem Julišku, jali će krv da legne. Ako ćeš mene ti da slušaš, otkači se ti od mene, zašto blizu je Jagodina, i drž’ se ti njega, nećeš se kajati.

JULIŠKA: Ali kako?

JOVANČE: More, kako! Kako me mene skleptaše i dvaput oženiše. Na put, jedanput, s onog muškog, a jedanput s tebe. Mene me tad ubiše amerikanski zakoni, a njega neka ubiju persijski. A posle još nešto da ti kažem, ovde sam ja upisan u obe stranke. Čim se svrši kriza, koja stranka da dođe, moja će reč da se jede.

JULIŠKA: Kad bi tako bilo, sve bi ti oprostila: (Bulama). Gle, ja na vas i zaboravila. A što ste se vi tako razbegle?

JOVANČE: Pa ti si ih rasterala kao vrapčići. Da znaš što besmo udesili jedan sevdah.

JULIŠKA: Odite, odite, slobodno, ovo je moj dever, pa smo se tako iznenada sreli.

JOVANČE: Jes’, dever sam joj, Boga mi!

10.4. 4. ČOVEK I PREĐAŠNJI

EMIN: (Utrča). Hanume, hanume, evo ga Abu Bekir hoće silom unutra.

SVI: Ju!

JOVANČE: E, Jovanče, sad beri kožu na šiljak.

JULIŠKA: (Zaceni se od smeha). Pusti ga, pusti ga, neka uđe!

JOVANČE: More, kako pusti ga!?

ČOVEK: (U persiskom odelu, ogrnut belim burnusom). Ja po tvojoj riječi, Juliška!

JULIŠKA: (Smeje se).

ČOVEK: (Spazi Jovanču). Okle ovi ovđe?

JOVANČE: (Skoči iznenađen). Pa ti li si bre taj Abu Bekir? I jesi mi mustra; što se, bre, napravi takva sojtarija?

ČOVEK: Zna se moje, a zna se zašta sam ja ovđe poš’a, ali šta ćeš ti ovđe?

JOVANČE: Ne brini se za mene, i moje se zna.

JULIŠKA: (Bulama). To je moj muž, koji je došao da me oslobodi.

JOVANČE: Jes’, a ja sam mu dever!

ČOVEK: Čuješ, kako vi to meni?

JULIŠKA: (Poverljivo čoveku). Pravi se tako pred hanumama, inače ćemo svi izginuti.

(Na polju pucnji).

NAZLIJA: Ju, šta je to?

EMIN: (Dotrči). Narod ide ulicama i napada na kuće gospoštine, razbija prozore, otvara hareme i dere se: dole!

JOVANČE: (Čoveku). To su oni tvoji!

SVI: Šta ćemo sad?

JOVANČE: Mene da me slušate! (Eminu). Trči, bre, preko u han, pa ćeš da nađeš u moj krevet nešto živo, crno, liči na tebe. Donesi ga ovamo. (Emin ode). A ti, (Čoveku). ’ajd’ uzmi za ruku tu tvoju.

ČOVEK: Ama, koju moju, čoče?

JULIŠKA: (Pruži mu ruku). Pa mene, za Boga!

ČOVEK: Ma, što li će to? (Prihvati ruku).

JOVANČE: (Napolju larma). More, ne pitaj, treba da te venčam ovde pred ovi svedoci. Da možete da kažete da ste muž i žena i da ste se familijarno sklonili od svetine.

SVI: Jest, jest, to je dobro.

JULIŠKA: Svako može videti da sam ja jedna familijarna ženska.

EMIN: (Donesi dete).

JOVANČE: A ja ću biti braca.

DETE: Tata!

JOVANČE: Ćuti ti, bre, utatio se nikakav. Sad si našao da me zoveš tata.

ČOVEK: Ama, da ne ispadne nešto posle pa da mi prikačiš to dijete. (Na polju larma).

JOVANČE: Jok, nego sam ga doneo da se vidi kako smo pobegli familijarno sa žene i decu, pa nas ovde primili sevapa radi. ’Ajde, ’ajde, uzmi je za ruku, nemo: posle da bude dockan.

ČOVEK: (Uzme Julišku za ruku, nepoverljivo).

JOVANČE: (Stao za njima kao sveštenik). Deco moja, pre nego što blagoslovim ovu zajednicu, što rekao pop Pera ajmana, zaboravih da vas zapitam za vašu dragu želju i slobodnu volju, ali zna se da je imate?

ČOVEK: Ama, tebi je uvijek do sprdnje.

JOVANČE: Pa nije, brate mili, kad je veselje, da budemo veseli. ’Ajde, more, pojte nešto. Pojte, slobodno, jer i ono napolje ništa nije do jedan maskarluk. Pojte!

NAZLIJA: Ako je tako. Ali… meni se grlo uzelo od straha… pevaj ti, Đulse!

JOVANČE: Samo nešto de se mladoženja oprašta od mladosti.

ĐULSE: (Ajša je prati šarkijom).

Oj, mladosti, tužni dani,
Još tužnije puste noći,
Oj, radosti, tugo moja.
Isplakane moje oči!

HOR:

Elif, altan de ašmer,
Bulbul kafeste inler,
Bešl đoniml de seen le.
Sens i đoninl de kimler,
Ah, aman, oj, lele,
Dert mi jari za tebe.

JOVANČE: (Juliška igra kao čoček). Igraj, igraj i ti, bre! ’Odi da se ižljubiš sa bracu tvog. (Zagrle se i ljube).

ZAVESA

11. Slika deseta

Povratak Jovančin s paraćinske strane

11.1. Lica

• JOVANČE MICIĆ
• ČOVEK S NOGOM
• JULIŠKA
• DETE
• PERSA, Jovančina žena
• SAVETA, Persina komšika
• G. TOMA, penzioner
• PROFESOR
• APOTEKAR
• G. MIKA, telegrafista,
• G. SIMA, veterinar
• PERA KRKA
• NACE, šegrt
• UČITELj
• PREDSEDNICA Ženske Podružine
• PRVA,
  DRUGA,
  TREĆA,
  ČETVRTA — članica Ženskog Društva
• PREDSEDNIK Gimnastičkog Društva
• PREDSEDNIK Streljačke Družine
• PREDSEDNIK Odbora za podizanje spomenika
• SIMA MUTA
• MITA BULJA
• Narod, pevačko društvo, svirači, deca.

Pozornica, iz prve slike.

11.2. 1. MIKA I GRAĐANI

MIKA: Građani, okitite svoje domove barjacima i iziđite svi u svečanom ruhu čoveku… (Prenose pečeno jagnje).

GRAĐANI: Oho, oh, ohohoho! (Svi gledaju za jagnjetom).

MIKA: Pa hoćete li slušati program?

GRAĐANI: Čujmo!

MIKA: …u svečanom ruhu. Program po kome će odvažni putnik biti dočekan od svojih građana ovo je: prvo: naročita deputacija građana odlazi u Paraćin u sretanje. Otišli su već gg. apotekar, Mita Prizetko i Steva Cucoman. (Čita). Drugo: putnik će u Paraćinu sići s voza i sešće u gazda Džufin fijaker. Pri pojavi fijakera na carigradskom drumu pripucaće tri prangije sa Đurđevog Brda.

11.3. 2. UČITELj I PREĐAŠNJI

UČITELj: (S decom).

Oro klikće sa visine,
Mi smo s tobom, srpski sine.
Ne boj nam se sivi tiću
O, Jovanče Miciću.

MIKA: Pet, pst! Ne pevajte! Zašto pevate, molim vas?

UČITELj: Gde je po programu određeno mesto osnovnoj školi?

MIKA: S leve strane čaršije, stav’te se u sam oluk. Ali, molim vas, nemojte pevati na svakom ćošku tu pesmu. To kad on dođe.

UČITELj: E, pa da, tako sam i ja stvar razumeo. ’Ajde, deco. (Ode).

MIKA: (Nastavlja). Treće: na znak prangije otpočeće na crkvi da zvoni zvono.

JEDAN MOMAK: (Nosi prase).

GRAĐANI: Oh, oh! ohohoho!

MIKA: Pa hoćete li slušati program?

GRAĐANI: Čujmo!

MIKA: Četvrto: pred samim ulaskom u varoš, pozdraviće smeloga putnika g. apotekar Zemlička, a Spira Drekavac predaće mu so i hleb.

SIMA MUTA: (Mutav). A-a-a. š… š. š…to baš apo…apo…tekar, zašto bbbbbbaš on?

TOMA, Pa, jest, što no kažeš, mogao je ko drugi, eto, ti na primer.

SIMA MUTA: Pippn…a i ja… ja sssssam gr…gr…gr… građanin ov… ov… ove ze…ze… zemlje a ne ko… ko… ko…

TOMA: Ostavi se ti govora, pa, brate, možeš da mu držiš zdravicu na banketu. Eto ti!

MIKA: Molim vas, čujmo dalje program! (Čita). Peto: na ulasku u varoš gazda Jovanče…

PRED. STRELj. DRUŽINE: (Ulazi). Molim lepo, ko je aranžer svetkovine?

MIKA: Ja, gospodine.

PREDSEDNIK: Molim, ja u ime streljačkog društva protestvujem, zašto nama da se da mesto posle gimnastičkog društva?

MIKA: Pa lepo, stanite pred gimnastičkim društvom.

PREDSEDNIK: A, molim vas, treba li da izbacimo plotun kad naiđe gazda Jovanče?

MIKA: Pa svega vas je šestoro.

PREDSEDNIK: Da, upravni odbor.

TOMA: Ali, zaboga, možete koga pogoditi?

PREDSEDNIK: Pucaćemo u vazduh

MIKA: A hoćete li pogoditi u vazduh?

PREDSEDNIK: A ovo su sve odabrani strelci.

MIKA: Pa dobro, opalite jedan plotun!

PREDSEDNIK: Molim, upravo tri plotuna. To je propisno za počast. Dakle pred gimnastičkim društvom. (Ode).

MIKA: Ah, gospodo, ovo je strašno. Ne mogu ni da vam pročitam ceo program do kraja. Gde sam ono stao Ah, da (Nastavlja). Peto: na ulasku u varoš gazda Jovanče će sići s kola, a odatle do kuće ićiće peške, prolazeći kroz špalir građanstva.

PREDSEDNIK ODBORA: Koj’ će ovde meni da kaže, gde je određeno mesto odboru za podizanje spomenika kapetan Koči?

MIKA: Odbor za spomenik? Ja to ne razumem.

PREDSEDNIK: E, pa ja srpski kažem.

MIKA: Ja ne znam, ovde u programu nije nigde određeno mesto.

PREDSEDNIK: A; zašto molim?

TOMA: Pa, brate, ima već godina kako taj odbor: postoji i samo traži uvek da mu se određuje mesto pri paradama, a spomenika ni od korova.

PREDSEDNIK: Spomenik nije samo za to podignut što niko nije dao ni marjaša.

MIKA: Pa dobro, onda izvol’te, molim vas uzeti mesto do streljačke družine.

PREDSEDNIK: Dobro, zbogom. (Ode).

IKA ZAMLATA: Uh, braćo, ovo se spade s nogu. I to ne ide tako, brate, ceo okrug pao na mene, pa sad i ova budalaština. Načelnik čuo da će da padne pa potrčo u Beograd; sekretar izišao u izviđaj, a Ika neka tegli. Molim vas, g. Miko, ja sam došao da vas pitam, hoće li se na mesta odbornika, koji su se napili, odrediti drugi? Ja nemam sto ruku da stignem svuda.

MIKA: Odrediće se.

IKA: I onda, ko je od strane vlasti pozvan na večeru što daje građanstvo? Poreznik je već primio poziv, a političke vlasti još nisu dobile.

MIKA: Pa to se, zaboga, samo po sebi razume.

IKA: Znate, ja volim čistu situaciju. Tako na primer meni nije rečeno: hoću li od koga dobiti za današnju službu dijurnu, jer ovo je služba van varoši, a stvar je privatne prirode.

MIKA: To, Boga mi, ne znam, to će vam kazati g. apotekar.

IKA: E, dobro, ja odoh dakle na poredak. (Ode).

MIKA: (Čita). Šesto: od pijace pa do kuće…

PREDSEDNICA: Molim, g. Miko.

PREDSEDNICA: (Sve odjedared govore). Gde je naše mesto?

MIKA: Molim, čime mogu uslužiti?

PRVA ČLANICA: Saopštite nam program.

DRUGA ČLANICA: Ah, zaboga, govorimo srpski.

TREĆA ČLANICA: Trebalo nam je pismeno saopštiti!

ČETVRTA ČLANICA: Moramo po ulicama da tražimo odbor!

MIKA: Molem lepo, ja vas ne razumem.

TOMA: Ni ja.

PREDSEDNICA: Reč je znate o našem mestu.

PRVA ČLANICA: Kako, zaboga, ne razumete?

DRUGA ČLANICA: Me nismo izveštene.

TREĆA ČLANICA: Što nije objavljen raspored?

ČETVRTA ČLANICA: Tražimo vas od jutros.

MIKA: Molim lepo, ako je moguće samo jedna da govori, da bih razumeo u čemu je stvar.

PREDSEDNICA: Mi smo, molim vas, uprava ženske podružine. Ja sam predsednica, ali ne znam gde nam je mesto?

MIKA: Ah, da, odmah, molim… Ženska podružina odmah do „Kola Jahača“.

PREDSEDNICA: Do „Kola Jahača“.

MIKA: Između sveštenstva i „Kola Jahača“.

PREDSEDNICA: Tako, hvala. Zbogom! (Odu).

MIKA: Gde sam stao, dakle, od pijace pa do kuće…

PRED. GIMN. DRUŠTVA: Gospodine, ja bih vas molio da nam se kaže gde je naše mesto?

MIKA: Gimnastičko Društvo.

PRED. GIMN. DRUŠTVA: Da, molim vas.

MIKA: Vi ste odmah s leve strane do streljačke družine.

PRED. GIMN. DRUŠTVA: Ne razumem zašto s leve strane?

MIKA: Pa znate, streljačka je družina starija.

PRED. GIMN. DRUŠTVA: To priznajem, ali… (Čuje se pucanj prangije).

MIKA: Je l’ to prangija? (Druga prangija grune).

PRED. GIMN. DRUŠTVA: Jeste.

MIKA: Brzo, brzo, na svoje mesto. (Treća prangija).

PRED. GIMN. DRUŠTVA: Mirno! Napred marš! (Odlaze). Jedan, dva, jedan, dva…

MIKA: Kola su na pomolu, gospodo, kola su na pomolu. Potecite svi na svoja mesta. (Čuju se zvona). Za mnom, za mnom svi. Gospodo, budite hrabri! Za mnom!

11.4. 3. SAVETA, PERSA I TOMA BEZ GRAĐANA

SAVETA: E, komšika, neka ti je svetlo oko.

TOMA: I obiđe čovek svet, pa to ti je!

PERSA: I koliko sam ga klela, bojala sam se zlo će proći. Ali, eto, što kažu, ima Boga. (Prekrsti se. Zvona prestaju).

TOMA: Jest, Boga mi, on je. Gospode Bože, što se nadala svetina za njim.

PERSA: (Počela. da plače).

SAVETA: Pa nemoj, komšika, dosta si plakala! (Čuje se „Živeo“).

PERSA: Ne znam šta mi je, otvorilo mi se srce, pa mi same suze idu.

11.5. 4. JOVANČE, ČOVEK, JULIŠKA, GRAĐANI, KORPORACIJE I PREĐAŠNJI

APOTEKAR: Mesta, mesta, molim mesta!

JOVANČE: (Dolazi).

PERSA: Jovanče, kućo moja!

TOMA: A, bre, Jovanče, alal ti vera!

SVI: Živeo!

JOVANČE: Je li sve na svome mestu?

PERSA: Sve, Jovanče, sve.

JOVANČE: A, jesi li ti na svome mestu?

PERSA: Eto, vidiš!

JOVANČE: E sad, ček, da poljubim i kuću moju. A bre, kućo moja, ne te ostavljam! Tu do Paraćin ako maknem i to ću da se promislim tri put. Pa govorite, kako ste Od mene ne čekajte da vi govorim. Zašto moje je za pisanje nije za govorenje. Jednu hoću da vam kažem, ceo svet da prođete, Jagodinu nigde ne možete da nađete. Kad je vido Jagodinu iz daleka, a mene mi suze naiđoše na, oči, a kad ču prangije i zvona i videh svetinu rekoh: uh… ne rekoh ništa nego samo mi zaigra srce kao u jarebice. Pa kazujte, kazujte, jeste li mi čuvali kuću, more?

TOMA: Jesmo, Jovanče, kao da si sam bio.

JOVANČE: I to vi fala, i ja sam se vas sećao na put, nekog ovde, nekog onde, a kad beh među crnci padoste mi svi Jagodinci, koliko god vas je, na pamet.

MIKA: A zaboraviste da mi se javite iz Buenos Airesa.

JOVANČE: Jes’, Boga mi, imaš mnogo pozdrava iz to mesto, svi tamo pitaju za tebe.

PROFESOR: Radoznao sam da mi objasnite, gazda Jovanče, pravac svoga puta. Naročito bih želeo znati gde ste presekli ekvator.

JOVANČE: Taj ekvator, da znaš, nema ga. Slobodno ga briši. Ceo svet obiđo, a taj ekvator ne nađo’. Briši i meridijan, i njega ga nigde nema.

PROFESOR: Pa vi ste, zaboga, morali preseći ekvator, i…

PERSA: A šta ti je to, Jovanče, tako ti Boga?

JOVANČE: Koje?

PERSA: To dete?

JOVANČE: A, ovo je l’?… Pa ovaj… kako da ti kažem, Perso, to je dete kao i svako drugo dete. ’Ajde bre, poljubi ruku!

PERSA: Ta kako kao i svako drugo dete, crni Jovanče!?

JOVANČE: De, pa ti, ako je dete crno, nisam ja crn.

TOMA: Pa dobro, Jovanče, šta će ti to dete?

JOVANČE: Ama koje dete?

TOMA: Pa to što ga vodiš za ruku.

JOVANČE: E, de, pitaj što će mi! Zar ja znam što će mi! Tako pristalo uz mene, kao mače, pa se uz put pripitomilo.

PERSA: Kuku, Jovanče, pa šta će mi to?

JOVANČE: Ćuti, more, taj će veliku čest i gospodstvo: da dostigne; zar ne vidiš da ima crn obraz? A ako baš nećeš ti, Perso, uzeće ga onaj moj kum, on i onako otvara bioskop u Peštu, te će da mu treba.

DETE: Tata!

JOVANČE: Ćut, bre ešek, posle ćeš da jedeš! Znaš, crnački se kaže „tata“ kad je gladan, a „mama“ kad je žedan.

ČOVEK: Ama slušaj, kume, činiš mi nepravdu. Pola sata stojimo ovđe ka siročad; a ne upoznaješ me sa tvojima.

JOVANČE: A. Jest, Boga mi, mal’ ne zaboravih. Perso, ovo je naš kum i kumica. Zaručio sam ih u Carigrad, u grčku crkvu. Tamo sam gi zaručio, a ovde je ostalo da gi venčamo. Ja kum, g. Toma stari svat. (Toma se nećka). Nemoj, g. Tomo, tu volju da mi kvariš…, ta ćeš da budeš stari svat, a, g. Miko, ti ćeš da budeš dever.

SVI: Živeo kum!

ČOVEK: Hvala vi, braćo!

TOMA: A onaj, kako beše ime kumu?

JOVANČE: Istina, kako ti beše ime?

ČOVEK: Zar ne znaš, pobogu brate?

JOVANČE: Ceo svet obiđosmo, a ja te nikad ne zapita kako ti je ime.

ČOVEK: Hi, pobogu brate! A da moje ime će se u pjesme pojat, a ti…

MIKA: Dozvolite da vam se kao braca predstavim. Oho, mi se znamo…

JULIŠKA: Vi se varate.

MIKA: Ovde u Jagodini. „Šarena mehana“… pre dve godine…

JULIŠKA: To je mogla biti moja sestra. Ona mnogo liči na mene. (Na samo). Nemojte mi ubiti sreću. Greh je ubiti devojačku sreću.

PERSA: Zaboga još smo na nogama, a ne poslužih vas slatko i vodu.

JOVANČE: Perso, ćuran li je to što miriše?

PERSA: Jeste.

JOVANČE: Na podvarak?

PERSA: Jest.

JOVANČE: Ja neću slatko i vodu, to posluži kuma, a meni odma: da mi daš jedan batak! (Čuje se muzika).

NACE: (Razdere se). Luminacija, gazda, luminacija!

JOVANČE: De, bre, što se dereš!

NAROD: Živeo!

JOVANČE: Šta je to pa sad?

APOTEKAR: Izvol’te, gazda Jovanče. Građanstvo je došlo da vas vodi na banket, koji se u vašu čast priređuje, na kome ćete vi predsedavati.

JOVANČE: Ne, samo da ne predsedavam!

NAROD: Živeo gazda Jovanče!

JOVANČE: ’Ajde, Perso, obuci libade, pa ’ajde na banket. Odreži jedan batak pa daj na ono crno arapče neka izede, da ne viče više „tata“, i namesti neka spava s Naceta, a ti ’ajde.

NAROD: Živeo!

JOVANČE: Braćo, ja se predajem, ’ajd’, u ime Božje, sad na jagodinsko kljukanje.

ZAVESA