Svet ; Knjiga druga

Sabrana Dela Branislava Nušića. 6, Svet : komad u četiri čina ; Knjiga druga : komad u tri čina / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Svet
  • 1.1. Lica
  • 1.2. Prvi čin
    • 1.2.1. 1. TOMA, JELKICA
    • 1.2.2. 2. NADA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.3. 3. SIMA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.4. 4. TOMA, SIMA
    • 1.2.5. 5. STANA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.6. 6. NADA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.7. 7. SIMA, TOMA, STANA
    • 1.2.8. 8. STANA, TOMA, zatim NADA, JELKICA, KAJA
    • 1.2.9. 9. STANA, TOMA
    • 1.2.10. 10. NADA, JELKA, KAJA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.11. 11. STANA, TOMA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.12. 12. STANA, TOMA
    • 1.2.13. 13. JELKICA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.14. 14. NADA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.15. 15. KAJA, PREĐAŠNJI
    • 1.2.16. 16. KAJA, TOMA
  • 1.3. Drugi čin
    • 1.3.1. 1. TOMA, NADA, JELKA, KAJA, NOSAČI
    • 1.3.2. 2. PREĐAŠNJI, bez KAJE
    • 1.3.3. 3. KAJA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.4. 4. STANA, DEVOJČICA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.5. 5. PREĐAŠNJI, bez DEVOJČICE
    • 1.3.6. 6. TOMA, STANA, NADA, zatim KAJA
    • 1.3.7. 7. GOSPOĐA ŽIVANOVIĆKA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.8. 8. PREĐAŠNJI, bez NADE
    • 1.3.9. 9. NADA, JELKICA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.10. 10. UČITELj MUZIKE, PREĐAŠNJI
    • 1.3.11. 11. TOMA, STANA, G-ĐA ŽIVANOVIĆKA
    • 1.3.12. 12. STANA, TOMA
    • 1.3.13. 13. STANA, NADA
    • 1.3.14. 14. JELKICA, NADA, STANA, zatim UČITELj MUZIKE i TOMA
    • 1.3.15. 15. KAJA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.16. 16. STANA, TOMA zatim TOMIĆKA
    • 1.3.17. 17. STOJANOVIĆ, MARTA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.18. 18. TOMA, SIMA
  • 1.4. Treći čin
    • 1.4.1. 1. JELKICA, UČITELj
    • 1.4.2. 2. ANA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.3. 3. UČITELj, JELKICA
    • 1.4.4. 4. TOMA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.5. 5. PREĐAŠNJI, ANA
    • 1.4.6. 6. STANA, ANA, UČITELj, JELKICA
    • 1.4.7. 7. STANA, ŽIVANOVIĆKA
    • 1.4.8. 8. NADA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.9. 9. STANA, ŽIVANOVIĆKA
    • 1.4.10. 10. JELKICA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.11. 11. TOMA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.12. 12. STANA, TOMA
    • 1.4.13. 13. STANA, ANA
    • 1.4.14. 14. TOMA, STANA, ANA
    • 1.4.15. 15. TOMA, STANA
    • 1.4.16. 16. TOMA, zatim GOSPOĐA TOMIĆKA
    • 1.4.17. 17. TOMA, zatim JELKICA, pa MARTA
    • 1.4.18. 18. MARTA, TOMA
    • 1.4.19. 19. G-ĐA TOMIĆKA, STANA, NADA, JELKICA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.20. 20. STANA, NADA, JELKICA, TOMA
    • 1.4.21. 21. ANA, PREĐAŠNJI
    • 1.4.22. 22. UČITELj MUZIKE, PREĐAŠNJI
    • 1.4.23. 23. STOJANOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.4.24. 24. PREĐAŠNJI, bez STOJANOVIĆA
    • 1.4.25. 25. NOSAČI, PREĐAŠNJI
  • 1.5. Četvrti čin
    • 1.5.1. 1. NADA, JELKICA
    • 1.5.2. 2. STANA, NADA
    • 1.5.3. 3. TOMA, PREĐAŠNJI
    • 1.5.4. 4. STANA, TOMA
    • 1.5.5. 5. TOMA, zatim NADA
    • 1.5.6. 6. TOMA, zatim JELKICA
    • 1.5.7. 7. TOMA, zatim SIMA
    • 1.5.8. 8. STANA, NADA, JELKICA, PREĐAŠNJI
    • 1.5.9. 9. KAJA, PREĐAŠNJI
    • 1.5.10. 10. PREĐAŠNJI bez KAJE
• 2. Knjiga druga
  • 2.1. Lica
  • 2.2. Prvi čin
    • 2.2.1. 1. NA POZORNICI SU SVI
    • 2.2.2. 2. RAJNA, IVANOVIĆ
  • 2.3. Drugi čin
    • 2.3.1. 1. RAJNA, IVANOVIĆ, MIRA
    • 2.3.2. 2. RAJNA, IVANOVIĆ
    • 2.3.3. 3. RAJNA, SOBARICA
    • 2.3.4. 4. RAJNA, REDITELj, PISAC
    • 2.3.5. 5. TEODOR, PREĐAŠNJI
    • 2.3.6. 6. RAJNA, TEODOR, MIRA
    • 2.3.7. 7. MIRA, zatim IVANOVIĆ
    • 2.3.8. 8. IDA, SOBARICA, PREĐAŠNJI
    • 2.3.9. 9. IDA, IVANOVIĆ
    • 2.3.10. 10. IVANOVIĆ, LJUBAVNIK
    • 2.3.11. 11. IVANOVIĆ
    • 2.3.12. 12. IVANOVIĆ, SOBARICA
    • 2.3.13. 13. IVANOVIĆ
    • 2.3.14. 14. MIRA, PREĐAŠNJI
  • 2.4. Treći čin
    • 2.4.1. 1. RAJNA, MIRA, IVANOVIĆ
    • 2.4.2. 2. IDA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.3. 3. PREĐAŠNJI, bez MIRE
    • 2.4.4. 4. MIRA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.5. 5. RAJNA, IVANOVIĆ
    • 2.4.6. 6. MIRA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.7. 7. RAJNA, IVANOVIĆ
    • 2.4.8. 8. IVANOVIĆ, MIRA
    • 2.4.9. 9. TEODOR, PREĐAŠNJI
    • 2.4.10. 10. IVANOVIĆ, zatim RAJNA

1. Svet

Komad u četiri čina

1.1. Lica

• TOMA MELENTIJEVIĆ, činovnik u penziji
• STANA, njegova žena
• NADA,
  JELKICA — njihove kćeri
• SIMA JEREMIĆ, činovnik u penziji
• GOSPOĐA ŽIVANOVIĆKA
• GOSPOĐA TOMIĆKA
• STOJANOVIĆ
• GOSPOĐA MARTA, njegova tetka
• UČITELj MUZIKE
• TETKA KAJA,
  ANA — služavke kod Tome
• DEVOJČICA
• PRVI NOSAČ
• DRUGI NOSAČ

1.2. Prvi čin

Soba kod Tome. Na sredini i sa strane po jedna vrata. Levo, napred, prozor. Nameštaj običan, kakav se viđa u našim starim kućama. Desno od srednjih vrata jedan minderluk, a nad ovim visi starinski časovnik sa šarenom tablom, žutom šetalicom i gvozdenim tegovima, što izgledaju kao mali sudžuci. Na časovniku kazaljke pokazuju tačno tri sata. S leve i desne strane časovnika po jedna slika (kakva bitka ili ubistvo Maksimilijanovo, lovčeva pratnja ili ljudski vek). Levo od srednjih vrata orman, pod kojim visi ikona, pod njim bosiok i stakoce bogojavljenske vode. Po ormanu razastrt čist, beo čaršavić od srpskoga platna, a poređane šolje, flašice, čaše, jedan sapun, dve jabuke itd. Iza ovih sitnica je, oslonjen na zid, na ormanu još i duboki ram, u kome je nevestinski beli venac. Napred levo, gde je prozor, stara kožna naslonjača, iz koje se ovde onde vidi kučina; desno napred je četvrtast sto, pokriven kupovnim čaršavom. Na stolu su novine, naočari, muštikda, tabakera i duvan, rastresen na starim novinama.

1.2.1. 1. TOMA, JELKICA

TOMA: (Pri dizanju zavese zavaljen u fotelji spava. Novine koje je čitao ispustio je kraj sebe).

JELKICA: (Pošto posle izvesne pauze izbije na časovniku tri, ulazi sleva na prstima, pogleda još jednom u časovnik, pa prilazi Tomi. Mazno). Tatice, tatice!

TOMA: (Trgne se i trlja oči).

JELKICA: Izbilo je tri.

TOMA: (Pogleda na časovnik). Jeste, Boga mi (Vadi svoj džepni časovnik i sravnjuje). Opet je taj matori ugursuz izmakao… za pet minuta.

JELKICA: A juče smo ga doterali.

TOMA: Takav je on: po godinu dana dobar, dobar kao dobar dan, pa najedanput udari u inat. Doteraj ga opet, Jelkice.

JELKICA: (Otrči, popne se na minderluk i doteruje kazaljku). Je li dobro?

TOMA: (Gleda u svoj časovnik). Makni još malo, još za jedan minut.

JELKICA: (Izvrši). Eto.

TOMA: Tako, hajde sad siđi.

JELKICA: (Skoči s minderluka, dotrči do Tome, sedne na šamlicu kraj fotelje i uzme novine, koje je on pri spavanju ispustio). Da nastavim?

TOMA: Čekaj, da ti nađem gde sam stao. (Uzme joj novine i traži). E, evo ovde.

JELKICA: (Čita). „Nemačka se još uvek drži rezervisano. Njeni predstavnici još ničim nisu dali poznati, da su od svoje vlade dobili…“

1.2.2. 2. NADA, PREĐAŠNJI

NADA: (Takođe s leva). A, vi ste već budni; a ja kao bajagi pohitala da vas budim.

TOMA: Jelkica je bila vrednija.

NADA: Treba li da vam napravim koju cigaretu?

TOMA: Vidi, ako nema u tabakeri. (Jelkici). Hajde, hajde: nastavi.

NADA: (Zagleda u tabakeru i sedne da pravi cigarete).

JELKICA: (Čita iznova). „Nemačka se još uvek drži rezervisano. Njeni predstavnici još ničim nisu dali poznati, da su od svoje vlade dobili ma kakva uputstva. Međutim, Engleskoj je stalo do toga, da sazna gledište, koje će prema celoj ovoj stvari zauzeti nemačka diplomatija“.

1.2.3. 3. SIMA, PREĐAŠNJI

SIMA: Dobar dan i na zdravlje!

NADA i JELKICA: (Skoče sa svojih mesta i prilaze mu ruci). Dobar dan, čika Simo. (Uzimaju mu šešir i štap i ostavljaju).

SIMA: Jesi li svršio tu tvoju politiku?

TOMA: Čekaj, samo još da saznam šta misli Rusija.

SIMA: Eto ti sad. A koja ti je fajda, što ćeš znati šta misli Rusija?

TOMA: Nije mi nikakva fajda, nego tako, kad ti ne dođeš tačno u tri, ja onda moram nečim da se zabavljam.

SIMA: (Seda). A znaš li zašto sam odocnio?

TOMA: E?

SIMA: Pa kupio sam… gle… (Vadi iz džepa nov špil karata). Rekli smo danas da počnemo da te učim.

TOMA: Jeste, Boga mi. Idite, deco, te nam spremite kafu. Jesi li mi, Nado, napravila koju cigaru?

NADA: (Dajući mu tabakeru). Jesam, oče (Ode levo).

JELKICA: (Ode za njom).

1.2.4. 4. TOMA, SIMA

SIMA Hoćemo li, a?

TOMA: Pa hajde baš! (Pripaljuje).

SIMA: (Otvara špil). Ti znaš već, kako se koja farba zove?

TOMA: Eh, de, de, de, ti opet… Toliko znam valjada, i ako nikad nisam uzeo karte u ruke.

1.2.5. 5. STANA, PREĐAŠNJI

STANA: (S leva). Dobar dan, gospodin-Simo. Rekoše mi deca da ste došli.

SIMA: Dobar dan! Došao, pa zadocnio samo tri minuta, a vaš mi muž već prebacuje.

STANA: Izvol’te, sedite.

SIMA: (Seo i izdvaja karte). Dakle, to nije kao u žandaru; ovde je kec najstariji…

STANA: Ali zar ćeš istina, Tomo, sad pod starost da učiš karte? Ja mislim to vi onomad samo od šale govorite.

TOMA: A što od šale… Da naučim.

STANA: Što će ti to, za Boga? Nećeš valjada početi sad da se kartaš?

SIMA: Ama, ne, gospođo, vi me niste razumeli. Nećemo mi učiti karte zato da mi igramo, ne; nego da gledamo kad drugi igraju. Toma, znate, i ne ume da živi, kao što je red da jedan penzioner živi. Zavukao se ovde u kuću, pa plevi baštu, hrani piliće, čita novine i tako.

STANA: Nego kako vi mislite?

SIMA: Ja sam, vidite, sastavio naročiti plan kako ćemo živeti od sad, i pretresli smo taj plan pa smo ga i usvojili. Je li tako, Tomo?

TOMA: Ta ono… nisam baš na sve pristao.

SIMA: Čekaj, brate, evo je i gospođa ovde, pa neka kaže i ona svoju reč.

STANA: Da čujem baš taj vaš plan.

SIMA: Molim. Dakle, u šest časova ujutru krenućemo se od kuće i ići ćemo na pijacu. Ne moramo ništa pazariti, nego onako ići ćemo, da vidimo šta ima, a šta nema, da prokrstarimo onuda malko, i onda, oko sedam časova, svratićemo u kafanu na kafu. Tu ćemo se videti s ljudima, progovoriti, čuti ako se prošle noći obrazovalo novo ministarstvo ili ako je prošle noći država zaključila nov zajam, ili ma šta drugo novo, pa ćemo zatim čitati jutarnje novine sve do devet časova. U devet časova ići ćemo u ministarstvo finansija, na kasu gde se penzija prima, i sedećemo u čekaonici sve do jedanaest časova. Ne moramo mi imati ništa da primamo, — ići ćemo tek koliko običaja radi: neka nas vidi blagajnik, a, posle, i zato, što se tu, u toj čekaonici, zbiraju svaki dan i svi ostali penzioneri, pa tu čovek može da čuje sve novosti, sve i političke i nepolitičke novosti.

STANA: Pa moj se Toma ne bavi politikom.

TOMA: To jest, ja volim da čujem samo krupnije stvari…

SIMA: Ali ne bavim se ni ja politikom, nego samo tako, volim da čujem, mnogo volim da čujem šta ima novo.

1.2.6. 6. NADA, PREĐAŠNJI

NADA: (Unosi na služavniku dve šolje kafe i služi prvo Simu). Izvol’te.

SIMA: Hvala, čedo moje. (Prima kafu i počne savijati cigaretu).

NADA: (Pošto posluži i oca). Želite li vi, majko?

STANA: Neću, sad sam ispila.

NADA: (Povlači se levo u sobu).

1.2.7. 7. SIMA, TOMA, STANA

SIMA: (Nastavlja, kao i da nije prekinuo). Zatim ćemo u jedanaest časova kući na ručak, (Pripaljuje cigaretu).

STANA: Zar već u jedanaest?

SIMA: Molim. Onaj jedan čas do ručka potreban nam je. Svakog dana treba očistiti muštiklu, treba cepkati drvca, za čačkalice, naviti kućni časovnik, prebrojati suvo meso u odžaku, pregledati slavinu na buretu u podrumu, isterati muve iz sobe za spavanje i još puno takvih sitnih stvari, koje čovek, kad dođe u penziju, mora svaki dan vršiti. (Povuče dva tri dima). Posle ručka malo ćemo prileći…

TOMA: E jest, ja to moram.

SIMA: Molim te, kao što kažem; posle ručka malo ćemo prileći, ili ćemo uzeti novine ili kakav kalendar ili kuvar. Ne znate vi, kako se slatko spava, kad čovek zaspi čitajući kuvar.

STANA: Valjada sanjate kakvo lepo jelo?

SIMA: A nije to, nego uvek sanjam da me je ko pozvao na ručak. (Ispio je kafu, pa hoće da ostavi šolju).

STANA: (Prihvata je). Na zdravlje!

SIMA: Hvala!… Zatim ćemo posle spavanja, oko tri časa, izići opet u kafanu i uvući ćemo se u kartašku sobu i staćemo kartašima više glave, i to ja ću stajati uz jednu stranku, a Toma će uz drugu. Mi, dakle, nećemo igrati.

STANA: Pa šta vam je onda potrebno da učite karte?

SIMA: Zato, da bismo razumeli igru. Vi još ne znate, kako je to slatko stojati više glave nekom, kad igra karte, ali kad razumete po malo igru. Tu se čovek besplatno jedi, besplatno raduje i besplatno igra karte. Znate, tu se često čovek i posvađa, i ako ga se ne tiče, pa onda često puta i pritekne u pomoć i po kakvim savetom, i ako mu ga onaj što igra ne traži, pa onda čovek strepi, boji se, reskira, — i sve ga to ništa ne staje.

STANA: Pa tako celo posle podne da stojite ljudima nad glavom?

SIMA: A ne. Pred veče ćemo i šetati malo Terazijama, te da sretnemo ovog i onog, da opet čujemo po nešto novo, da stojimo po malo kod kakvog ćoška ili pred kafanom, da zagledamo, ako se kakva kuća zida, i da kažemo naše primedbe, da zastanemo, ako se kakva kola skrhaju ili ako se dvoje svađaju i uopšte da iscrpemo sva ona zadovoljstva koja penzionarski život čini tako slatkim.

TOMA: E, pravo da ti kažem, ja se umorih samo slušajući to, šta sve treba da radimo, a gde bih ja sve to i radio

SIMA: Kako to sad? Pa jesi li onomad pristao?

TOMA: Onomad — nisi bio tako opširan, a, posle, i nisam hteo da ti kvarim volju. Ali… ne mogu ja to nekako tako… Naučio sam na ovaj mir i tišinu, ne odlazim nikuda, ne dolazi mi niko, živim ovde u kućici sa ženom i decom, razgovaramo, plevimo baštu, hranimo živinu, čitamo šta misli Rusija a šta Engleska, pa tako nam prođe dan.

SIMA: Ne kažem da je i to rđavo… Dabome, kad čovek ima familiju…

STANA: Pa jeste, vi ste samac, pa vam se i ne mili kod kuće.

SIMA: Pa, pravo da vam kažem, i to je istina. Dakle, nema onda ništa od moga plana?

TOMA: Evo, ako hoćeš: sve što mogu da pristanem, to je da me naučiš jednoj igri, pa da dođeš, kao što si do sad dolazio, svaki dan u tri časa, te da odigramo po nekoliko partija uz kafu.

SIMA: Dobro… Kad već nećeš drukče, makar i tako. Naučiću te šlage.

STANA: A je l’ to za novac?

SIMA: Pa jeste.

TOMA: Ako je. Mi ćemo igrati u jednu paru.

SIMA: Pa i to možemo, a dobit da mećemo u pikslu u korist ranjenika.

TOMA: Kojih ranjenika?

SIMA: Pa, ruskih ranjenika. (Meša karte).

TOMA: Kakvih ruskih ranjenika, kad i nema rata?

SIMA: Sve jedno: ako ga nema, biće ga. Dok je Rusije, mora biti i rata, a kad ima rata, mora biti i ranjenika. Dakle, zbiraćemo pikslu u korist tih budućih ruskih ranjenika.

TOMA: Dobro, pristajem.

STANA: Ali, nemojte samo danas početi; počnite od sutra.

TOMA: A što ne baš danas?

STANA: Eh, tako… Danas imamo u kući jednu malu svetkovinu, a kad je svetkovina, onda se ne igra karata.

TOMA: Svetkovinu?

STANA: Dabome, te još kakvu.

TOMA: (Domišlja se). Čekaj… danas je dvadeset godina, kako smo ovu kuću kupili.

STANA: Nisi pogodio. Otkud danas, kad smo se uselili tek sedmog novembra?… Zaboravio si.

TOMA: Ama danas sam zaključio pogodbu.

STANA: Nije, varaš se.

TOMA: E, čekaj, sad ću te uveriti. (Ode do ormana, i uzme onaj ram, u kome je venac, i obrne ga. Simi govori). Znaš, ovo je naš venčani venac, pa sam ja ostrag uvek zapisivao svaki važniji događaj.

SIMA: To je onako, kao neki Oktoih. Sasvim pametno. Zašto da se zaboravi?

TOMA: (Pošto je metnuo naočare, čita s leđa rama). Evo: „Neka se zna, da smo ja i Stana za naš novac, koji smo, provev petnaest godina bračnoga života u međusobnoj ljubavi i štednji, danas 28. oktobra 1885. godine, kupili kuću i u istu se uselili 7. novembra iste godine“. (Ostavlja sliku na sto).

STANA: Eto vidiš, a danas je tek 4. septembar.

TOMA: Jeste, Boga mi. E pa, kakva je onda svetkovina danas. Valjda nije moj rođen dan?

STANA: Nije.

TOMA: Nego šta je?

STANA: Danas je ravno petnaest godina, kako je Kaja kod nas u službi, a pedeset joj je godina života, pa me molila, da počasti decu.

TOMA: E, to li je? Pa što mi odmah ne kažeš? A jesi li joj kupila što, da joj poklonimo?

STANA: Trebalo je da kupim, al’, Boga mi, nemam kad da iziđem u čaršiju.

SIMA: A šta bi ste joj uzeli?

STANA: Pa kakvu šamiju.

SIMA: Pa molim vas, ja i onako idem sad u čaršiju.

STANA: Eh, da ne bude za vas to teret?

SIMA: Ta ostavite, molim vas, kakav je to teret? Evo mene za pola časa, pa da se i ja počastim. Ta i ja sam član vaše familije. Nema nigde zabeleženo, ali će biti, mislim, skoro dvadeset godina, kako ja svaki dan uvratim i ispijem kafu kod vas. Čekaj… Ima li ovome časovniku dvadeset godina?

TOMA: (Razmišlja). Ima.

SIMA: E, onog si ga dana doneo, kad sam ja došao prvi put na ručak. To baš pamtim. Hajde, odoh ja. (Polazi).

STANA: E, baš vam hvala, gospodin-Simo.

SIMA: Molim, molim. (Ode).

1.2.8. 8. STANA, TOMA, zatim NADA, JELKICA, KAJA

STANA: Baš mu hvala; uvek nam se nađe. Čekaj da zovnem Kaju: hoće da ti poljubi ruku. (Ode do levih vrata). Kajo, odi, sam je gospodin.

KAJA: (Ulazi s leva s jednim tanjirom kolača).

NADA: (Ulazeći za Kajom). A zamislite, oče, tetka Kaja krila od nas…

JELKICA: (Koja je također ušla). A danas je ravno petnaest godina, kako je u našoj kući.

KAJA: (Briše oči od suza). Jeste, pa hoću moju dečicu malo da počastim. (Ljubi ruku Tomi).

TOMA: E, pa neka ti je srećno, Kajo, i daj, Bože, da pod našim krovom provedeš ceo vek.

KAJA: Oh, kad bi Gospod hteo da vas čuje! Zar ja mogu tražiti bolje gospodare i lepši mir, nego u vašoj kući?

NADA: E, sad tek primi i od mene čestitku; ono se u kujni ne računa.

KAJA: (Ljubi je). Hvala, čedo moje. (Osvrće se i traži očima Jelku). A moje dete, zar mi moje dete neće da čestita?

JELKICA: (Koja se bila, zaigrala). Hoću, hoću, dado! (Zagrli je).

KAJA: (Ljubi je). Zar moje dete, koje sam ja prihvatila i odnegovala Zlato moje! (Ljubi je).

NADA: A što nam to, tetka Kajo, niste kazali, pa bismo ja i Jelka vas iznenadili, a ne vi nas?

KAJA: Eh, što da govorim? Nije tako važna stvar. Tek pade mi onako na pamet, pa rekoh: Hajde da počastim moju dečicu. Uzmite, uzmite.

JELKA: (Uzima kolače i jede). I to dada umesila baš ono što ja volim.

TOMA: E pa ti si joj najpreča.

KAJA: A znate li, deco, ko je još u ovoj kući sa mnom zajedno petnaest godina?

SVI: Ko?

KAJA: Naš mačak, Marko. Tog dana, kad sam se ja pogodila kod vas u službu, dobili smo i Marka od gospodina Sime.

STANA: Jeste, Boga mi.

TOMA: Pa hoćemo li i njemu da čestitamo?

NADA: A gde je Marko?

KAJA: Eno ga u kujni pod ognjištem.

JELKICA: Hajde da mu ponesemo po jedan kolač. (Uzme kolač).

NADA: (Uzme i sama). Da ga nađemo.

JELKA: (Otrči do ormana i nađe tamo jednu crvenu pantljiku). Hoću da mu vežem ovu pantljiku oko vrata: neka i on izgleda danas svečano. Hajdemo, da ga nađemo. (Otrči).

KAJA i NADA: (Odu za njom).

1.2.9. 9. STANA, TOMA

TOMA: Jest, Boga mi, prolaze godine, prolaze časom, kao da je sve to juče bilo… (Šeta i razmišlja). … Kao da je juče bilo.

STANA: (Dotle rasprema sto i zbira šolje na služavnik).

TOMA: (Šetajući došao je do onog stola, na kome je Nada pravila cigarete, izvadio cigaretu i pali je). Stano.

STANA: Čujem.

TOMA: Ostavi Boga ti, ovu sliku na svoje mesto. Bojim se, pašće, pa će se razbiti.

STANA: (Uzme ram s vencem, koji je Toma na taj sto malo čas ostavio i zagleda mu zadnju stranu). A, vidiš, ovde nisi zapisao samo kad smo kuću kupili, nego i još nešto.

TOMA: Znam, to je kad su se deca rodila. Daj ovamo. (Čita). „U ovoj našoj kući rodi nam se i prvo čedo 4. februara 1887. god., koje na krštenju dobi ime Nadežda…“ A ovo je za Jelkicu: „15. aprila 1890. godine rodi nam se i drugo čedo, koje na krštenju dobi ime Jelena“.

STANA: (Broji na prste). Pa to će Nada, Tomo, sad skoro da napuni osamnaestu godinu.

TOMA: Jeste… a Jelkica petnaest.

STANA: (Sedne, spusti sliku na krilo i zamisli se). Boga mi, Tomo, osamnaest godina! Pa to nije malo.

TOMA: Kako malo? To je već devojka.

STANA: Devojka za udaju a mi nismo nikad seli, da o tome malo promislimo i porazgovaramo.

TOMA: A što bismo, Stano, tu imali da razgovaramo… Što bude suđeno, suđeno.

STANA: Da vidiš, nije ni tako, Tomo.

TOMA: A kako bi drukčije bilo?

STANA: E pa, vidiš, devojka je prirasla, postasala je, a mi se nekako odvojili od sveta: niti je kuda vodimo, niti izvodimo; niti je ko zna, niti ko vidi. A to ne ide tako.

TOMA: Ama šta ne ide?

STANA: Pa tako, to ne ide. Mi živimo ovako sami za se, odvojeni od sveta, ni s kim se ne mešamo.

TOMA: A šta nam fali. Eto, pročitaj kako tu piše. (Uzme sliku iz njena krila). „Provev 15 godina bračnoga života u međusobnoj ljubavi“… To je donde kad smo kupili kuću, je li? Ma i od tada zar nismo mirno živeli? Niti si ti meni rekla zazornu reč, niti sam ja tebe prekorio; deca nam odrasla zdrava, dobra, volimo se, živimo mirno, tiho i srećno pa šta će nam drugače da živimo

STANA: Ta to ne kažem. Zar meni i tebi treba drugače da živimo? Ali, vidiš, zarobili smo i decu ovu.

TOMA: Pa i deca su zadovoljna; ne traže ni ona drukče da živimo. Svi se u kući slažemo i volimo, pa čak i ova Kaja. Eto, skrasila se kod nas i privikla, pa ne traži bolje.

STANA: Jeste, ama vidiš, Nada je već dorasla, pa moramo o tome promisliti. Ne možemo zbog nje van sveta. Ako hoćemo da je zbrinemo, moramo se malo izmešati sa svetom, moramo je uvesti u svet.

TOMA: Ama kako da se izmešamo sa svetom?

STANA: Pa eto tako: da odemo ovome i onome u posetu; da izvedemo dete na igranku, na svadbu; da prizovemo poznanike, da nam dođu; da otvorimo malo kuću, pa da nam svet dođe i da mu odemo… Razmisli, Boga mi, Tomo, o tome.

TOMA: (Zabrinuto). Ta ne kažem ja da ne treba. Treba, znam ja; nego sam naučio na ovaj mir, i kao najzgodnije mi je ovako, kad ni mi o svetu, niti svet o nama vodi računa.

STANA: A to je baš ono, Tomo, što svet ne vodi o nama računa, a devojka dorasla, pa bismo mi baš trebali sve i sva da učinimo, da svet vodi o nama računa.

TOMA: (Ubeđen). Ono, tako je… Vidim da je tako. Moramo, moramo makar i žrtvovali naš mir… Samo… kako ti to misliš, šta treba da radimo

STANA: Pa… tako… Daćeš malo para, da skrojim Nadi kakvu haljinu za posete; a i za kuću… A trebaće što i za Jelku, pa… onda… otići ću ovde i onde u posetu… Eto, ima kuća s kojima se znamo, ali nismo im išli i nisu nam dolazili… Tako… odvojili smo se, pa sad treba i da prizovemo svet, da nam dođe, da otvorimo malo kuću.

TOMA: (Razmišlja).

STANA: Ako misliš da nemam pravo, onda neka ne bude, Tomo.

TOMA: Ne kažem… Ko ti kaže da nemaš pravo? Razmišljam samo, da li će to biti bolje… A kad ti kažeš da je dobro… Kolike smo godine proživeli mirno i lepo i nisam ti nikad kazao: „nije“, kad ti kažeš nešto da jeste.

STANA: (Prebacujući). Nisam ni ja tebi, Tomo.

TOMA: Bože sačuvaj!… E pa, vidiš, zašto sad da ti sporim I, dabome, majka si a ja otac… Moramo promisliti malo o deci, moramo sve učiniti za njih i za njihovu sreću… Pa, dabome, treba da se poznamo malo, da se viđamo, da se izmešamo sa svetom, treba da prizovemo malo taj svet našoj kući, da otvorimo kuću… A… treba li mnogo para za te haljine za decu?… (Vadi portfelj).

STANA: Pa… ne znam da ti kažem.

TOMA: (Vadi). Ja ću ti dati nešto, pa ti vidi. (Daje joj). Ako zatreba još, tu sam; ako preteče, vratićeš mi… (Razmišlja). Eto, neka bude tako; do sad je bilo drukče, a od sad neka bude tako. Neću posle da požalim na sebe.

1.2.10. 10. NADA, JELKA, KAJA, PREĐAŠNJI

NADA: (Smeju se najpre spolja, pa onda utrče. Nada napred, noseći mačku kojoj je oko vrata vezana crvena pantljika, za njom trči Jelkica i, najzad, Kaja). Evo ga Marko.

JELKICA: Kako nas je lepo dočekao! Sedi na tetka-Kajinom krevetu, pa sve ovako (Žmirka očima). a mi njemu: „Čestitamo, teča-Marko, dan“; a on ovako (Opet žmirka). — vrr… rr… vrr… r… a ja ga onda uzmem za šapu, pa ga prodrmusam i viknem: „Čestitam ti, teča-Marko, dan“, a on mi onda reče: „hvala“.

STANA: (Miluje Jelku). A baš ti rekao: „hvala“?

JELKICA: Pa da… onako mačjim jezikom rekao je: „Mijau!“

TOMA: A jeste li ga počastili?

NADA: Dali smo mu kolača.

JELKICA: I još kako je slatko pojeo! Pa se posle lepo ubrisao?

TOMA: E, baš se ubrisao?

JELKICA: Pa da, ovako. (Liže jezikom usnice).

NADA: Doveli smo ga, da mu i vi čestitate.

STANA: (Ozbiljnim glasom). Znaš šta je, Nado? Ostavi ti toga teča-Marka Jelki, za nju je to, neka se ona igra, a s tobom ima majka da progovori reč dve.

NADA: Evo. (Daje Jelki mačka).

JELKICA: Vrr…vrr… teča-Marko, sad ćemo mi igrati svetkovine, Hajde kaži: „Mijau!“ Kaži…

STANA: Odnesi ga u kujnu, pa nek ti tamo kaže sve što hoćeš. Hajde, pođi i ti, Kajo.

KAJA: (Jelka). Hajde, dušo.

JELKICA: E, neću sama; čekaj da ponesem i moju Ninu, i ona da čestita teča-Marku dan. (Dodaje Marka Kaji). Pridrži ti, dado, Marka. (Otrči do ormana i uzme svoju lutku). Hajdemo sad. (Otrči i Kaja za njom).

1.2.11. 11. STANA, TOMA, PREĐAŠNJI

STANA: Slušaj, Nado: Ja i otac smo rešili ovog časa nešto vrlo važno.

TOMA: (Koji je seo). Da, slušaj, dete, što će ti majka reći… To smo zajedno rešili.

NADA: Ja slušam.

STANA: Ti već i sama vidiš, dete, da si dorasla i, kako da kažem…

TOMA: (Hoće da joj pomogne). Pa to… dorasla.

STANA: Jeste. I sad je već vreme, da malo i u svet izlaziš. Ti si se ovako sabila u kuću s nama, a mi nikuda ne izlazimo, ni s kim se ne viđamo, ne mešamo se sa svetom. Pa ne možeš ti zbog nas ostati tako odvojena od sveta.

TOMA: Mi smo mogli, za nas je bilo drugo; ali ti ne možeš.

NADA: Kako god vi kažete.

STANA: Ja i otac smo razgovarali i razmišljali smo ozbiljno o svemu, pa smo rešili, da od sad drukče počnemo, Mi hoćemo da od sad živimo sa svetom.

TOMA: Jeste, hoćemo da se izmešamo sa svetom, da mu odlazimo i da se viđamo.

STANA: Da otvorimo malo kuću i da prizovemo svet, da nam dođe.

NADA: (Radosno). To je lepo, to je vrlo lepo, majčice.

TOMA: Da, eto, to smo rešili ja i majka.

NADA: I to sve zbog mene?

TOMA: Pa, dabome, nije zbog nas. Nama je i ovako bilo dobro. Nego zbog tebe…

NADA: Hvala vam, velika vam hvala. (Ljubi ruku Tomi).

TOMA: A ti se tome raduješ?

STANA: Bože, Tomo, mlada je, mora se radovati.

NADA: Pa ja neću od vas da krijem; dabome da se radujem.

STANA: E pa, vidiš, zato sam te i zadržala. Sad se lepo spremi, da iziđemo malo, da ti naručim jednu dve haljine, da imaš s čim izići i dočekati.

NADA: I novu haljinu ćete mi praviti?…

STANA: Da, otac mi je već dao novaca.

NADA: O, kako ste vi dobri!

STANA: E pa hajde sad, metni šešir na glavu i daj mi moj, pa da pođemo.

TOMA: E, još sad?

STANA: Pa, eto, imamo vremena, a novac si nam već dao.

NADA: Još sad, bolje još sad. (Tapšući i pevušeći otrči u levu sobu).

1.2.12. 12. STANA, TOMA

STANA: Vidiš li, kakvu si radost učinio detetu?

TOMA: Vidim.

STANA: Željno je sveta.

TOMA: Pa eto, — neka mu bude.

1.2.13. 13. JELKICA, PREĐAŠNJI

JELKICA: ( Utrči sva zadihana, noseći Stanin šešir). Mama, a hoću li i ja dobiti novu haljinu

STANA: (Uzima šešir i meće ga na glavu). Hoćeš, dušo. Zar tebe da ostavimo bez haljine?

JELKICA: (Pomaže majci da namesti šešir). Ali ja hoću plavu. Znaš, otkad sam te molila za plavu haljinu?

STANA: Dobro, dobro, neka bude plava.

JELKICA: A hoću li i ja poći sad s vama?

TOMA: E, pa dabome. Kud bi to i moglo biti bez tebe?

JELKICA: (Otrči do levih vrata). Dado, dado, tetka Kajo, donesite moj šešir… moj šešir.

1.2.14. 14. NADA, PREĐAŠNJI

TOMA: (Obučena). Ja sam gotova.

STANA: (Navlačeći rukavice). Evo, dušo, i ja sam.

JELKICA: (Skida sa sebe kecelju i baca je na patos, doteruje kiku i opšte sprema se).

NADA: Jelkice, i ti ćeš s nama šetati. Vodiću te svud.

JELKICA: A kad nam dođu posete, ja ću posluživati; ti sedi i zabavljaj goste, a ja ću posluživati. (Opet na levim vratima). Dado, moj šešir.

1.2.15. 15. KAJA, PREĐAŠNJI

KAJA: Evo, evo, dušice; nisam mogla da ga nađem.

JELKICA: (Ščepa šešir i natuče ga na glavu). Hajdemo, hajdemo.

NADA: Do viđenja, oče! (Poljubi ga u ruku).

TOMA: (Jelki koja je već otrčala do vrata). A ti?

JELKICA: (Vrati se). Jeste, Boga mi. (Poljubi ga). Ja od radosti i zaboravila.

STANA: Hajdemo, deco!

NADA i JELKICA: (Veselo poskakujući, popevajući). Hajdemo, hajdemo, hajdemo!… (Odu na srednja vrata).

1.2.16. 16. KAJA, TOMA

KAJA: (Ostala na sred sobe i gleda začuđeno za njima, pa maše glavom i čas pogleda u Tomu, a čas za njima). A kud odoše, Boga vam, gospodine, ovako s hukom?

TOMA: (Koji se i sam nije izmirio sa budućnošću, seo na stolicu, pogledom ispratio one koji su otišli, pa se zamislio, probuđen Kajinim pitanjem). U svet, Kajo, u svet!

ZAVESA

1.3. Drugi čin

Ista soba, samo mesto starog nameštaja nov, moderan. Skinute i slike s duvara, pa metnute nove. I stari časovnik izbačen. Još samo stoji s leve strane od levih vrata jedan orman i napred, desno, stara fotelja.

1.3.1. 1. TOMA, NADA, JELKA, KAJA, NOSAČI

(Pri dizanju zavese nosači iznose jedan stari sto. Svi motre i raspoređuju).

JELKA: Ah, kako je to lepo! Gledaj samo ovo ovde… Ovo.

NOSAČI: (Vraćaju se).

NADA: Ovo sad, (Pokazuje stari orman). A ovamo donesite ono veliko ogledalo.

NOSAČI: (Odnose orman).

TOMA: (Malo zabrinuto). Pa, dobro, nadzirava li kogod, gde se smeštaju sve te stvari?

KAJA: Ne brinite ništa, gospodine. Ja sam sve to udesila. Sve se stvari slažu na tavanu. Ja sam lepo prostrla, izabrala sam kraj, koji nikad ne kisne i obilazim svaki čas, da vidim kako je što položeno. A je l’ te molim vas, hoće li i ovu vašu staru fotelju izneti?

TOMA: (S rezignacijom). Da, Kajo, i tu će fotelju izneti.

KAJA: Pa, za Boga, gospodine, bar tu fotelju ostavite. Ta vi tu obično po ručku slatko odspavate po jedan san. To je vaša stara fotelja. Gde ćete od sad spavati?

NADA: Jeste, ali će tu doći ona mala garnitura za pušenje.

JELKICA: A otac će spavati u našoj sobi na divanu.

NOSAČI: (Opet ulaze i unose veliko ogledalo).

NADA: Evo ovde. (Pokazuje mesto gde je bio orman). Tako…

JELKICA: (Gleda iz daleka). Još malo levo, još, još, još… Taaa…ko…

NADA: A sad uzmite ovu fotelju.

TOMA: (Bono). Nosite sad ovu fotelju. Kajo, idi vidi, gde će metnuti ovu fotelju.

KAJA: Odoh da vidim i ostale stvari, kako su složili. (Ode).

NOSAČI: (Iznose fotelju).

1.3.2. 2. PREĐAŠNJI, bez KAJE

NADA: (Nežno). Vas je žao, oče, za vašom foteljom?

TOMA: Nije… Što bi me bilo žao?

JELKICA: Pa jeste. Šta bi imalo da vas bude žao, kad će ovamo. doći lepše stvari

NOSAČI: (Unose mali fini stočić i dva tabureta).

NADA: Ovamo, ovamo… Tako… Ovu stolicu ovako, a ovu ovako… Eto, sad je lepo. (Nosačima). Sad možete ići, nema šta više.

NOSAČI: (Odlaze).

TOMA: Tako… (Razgleda). Eto vam sad nove sobe.

NADA: Je l’ te, oče, da je lepo?

TOMA: Može biti i da je lepo. Ja ne znam. Meni je i ono bilo dobro (Sedne na kanabe pa, skoči). Pa ko može ovako nisko sedeti? Izgleda mi, Bože me prosti, kao da sam čučnuo, a ne da sam seo. (Stane pred taburetom). A. šta je ovo?

JELKICA: Pa opet stolica za sedenje.

TOMA: (Krsti se). Pa ko će tu sesti? Izgledaće kao roda na odžaku. (Sedne). Što, vise mi noge, a ne može ni da se nasloni čovek!

NADA: Vi, oče, kao da se ljutite, što ste nas poslu šali i uzeli ovaj nov nameštaj?

TOMA: Ne ljutim se. (Diže se). Šta imam da se ljutim? Samo kažem, da je bio bolji onaj stari nameštaj.

NADA: Pa znam, ali kad svet kaže da ono nije dobro!

TOMA: Zbog sveta sam i pristao. A ako je po meni, meni je ono bilo bolje.

1.3.3. 3. KAJA, PREĐAŠNJI

KAJA: (Vraća se iz desnih vrata). Sve je dobro složeno, kao da sam sama svojom rukom nameštala. Ne brinite, gospodine, sve je lepo složeno. Evo, sad baš i gospođa uđe u avliju, (Ode levo).

JELKICA: (Potrči srednjim vratima). Mama, mama.

TOMA: A gde se ona to tako dugo zadržala?

NADA: E pa, imala je danas da načini tri posete.

JELKICA: Kod gospođe Petrovićke, Pajevićke i Lakovićke.

1.3.4. 4. STANA, DEVOJČICA, PREĐAŠNJI

STANA: (Ulazi, a za njom jedna devojčica, koja nosi tri kutije sa šeširima. Stana, čim uđe, razgleda kako je namešteno). Vrlo lepo, vrlo lepo… Kako to, Bože, sasvim drukče izgleda, sasvim druga soba! Ne mogu čisto da poznam da sam u svojoj kući.

TOMA: Jest, i ja ne mogu čisto da poznam.

JELKICA: A koja je, majko, ona devojčica tamo?

STANA: A, jeste. (Prilazi bliže Tomi i kao poverljivo). Ti se valjada nećeš ljutiti? Svratila sam usput, te ponela šešire, da izaberem sebi jedan. Znaš, ja sam bila sasvim zadovoljna i ovim koji imam; ali svet kaže: „Šta se tu uprepodobila, pa se napravila puki siromah, a ovamo hoće da uda ćer? Nema ni čestitog šešira?“

TOMA: Ama ko to kaže?

STANA: Pa svet, za Boga. Pa onda rekoh, hajde da im ne dam razloga, da mi govore tako što, te svratih, ako se ti ne ljutiš?

TOMA: Molim te, što bih se ljutio? Svet ima pravo, treba i da se malo obučeš. Obukla si decu, pa ne možeš ti kraj njih ići takva. Sasvim, uzmi jedan šešir. Ima svet pravo, što ti je to kazao.

NADA: Mamice, ovo su šeširi, je l’ te?

STANA: Jeste, deco, ali za mene; vama sam već uzela.

NADA i JELKICA: (Radosno ščepaju iz ruku devojčice kutije i počnu otvarati). Da vidimo, da vidimo za mamu šešir.

NADA: (Izvadila jedan). Ovaj, mamo.

JELKICA: (Izvadila drugi). Ovaj, ovaj, mamice.

STANA: (Deci). Dobro, dobro, sad ću. (Tomi). Ne ljutiš se, je li?

TOMA: Ta, Bože moj, zašto bih se ljutio? Uzmi, Stano, lep šešir. Neću da svet kaže: „Šta se tu uprepodobila, pa se napravila puki siromah, a ovamo hoće ćer da udaje“

STANA: (Otišla tamo, uzela jedan šešir, metnula ga na glavu). Ovaj?

NADA: Taj vam tako dobro stoji.

JELKICA: A ovaj, mamice?

STANA: Taj je suviše mladački. Ostaću pri ovome. (Pakuje ostale šešire i predaje devojčici). Kaži gospođi, da sam izabrala ovaj od 24 dinara.

DEVOJČICA: Razumem. (Odlazi sa šeširima).

1.3.5. 5. PREĐAŠNJI, bez DEVOJČICE

STANA: (Metnula šešir na glavu, pa prilazi Tomi). Ovaj… Tomo. Pa valjada ćeš mi i ti reći, kako mi stoji šešir?

TOMA: A što da ti ja kažem?

STANA: Ni dosad nisam ništa ponela, dok tebe nisam zapitala, pa što bih i odsad?

TOMA: Eh… dosad, to je bilo drugo. Kad bi bilo kao dosad, ti ne bi, po meni ni skidala onaj šešir. Ali sad je drugo… Svet ti je skinuo onaj šešir koji se meni svideo, svet ti je kazao, da kupiš drugi i kupila si, pa sad neka ti svet i kaže kako ti stoji.

STANA: (Prilazi mu bliže). Ti se kanda ljutiš? Ako se ljutiš, ja neću poneti ovaj šešir dok sam živa.

TOMA: Ne ljutim se. Ko ti to kaže da se ljutim? Mora tako da bude, pa šta ima da se ljutim?

STANA: Pa razume se, kad smo se već izmešali sa svetom, ne možemo sad mimo svet. (Skida šešir i dodaje ga Jelkici). Nosi, Jelkice, tamo u sobu, pa metni u orman.

JELKICA: (Uzima šešir i ode levo).

1.3.6. 6. TOMA, STANA, NADA, zatim KAJA

STANA: Nado, dušo, zar ne bi bilo bolje, da si ono ogledalo metla s desne strane vrata?

NADA: (Koja se do sad bavila doterivanjem nameštaja). Ne znam, majko. Ja mislim ovako je bolje. A možemo koga i zapitati.

TOMA: Ta, zapitaćemo svet, za Boga. Svet će nam to kazati.

KAJA: (Dolazi na srednja vrata). Gospođa Živanovićka.

STANA: O, otkud ona?

NADA: Pa je l’ juče kazala da će nam danas opet doći?

STANA: Iziđi joj u susret, Nado.

NADA: (Odlazi do vrata).

KAJA: (Odlazi levo).

1.3.7. 7. GOSPOĐA ŽIVANOVIĆKA, PREĐAŠNJI

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Ulazi i odmah joj pada u oči nameštaj). A… a… (Razgleda). Oprostite, ne pozdravljam se, toliko mi se dopalo. Dobar dan želim.

NADA: Ljubim ruke. (Ljubi joj ruku).

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Živa bila, dušice. (Ljubi je u čelo). Oh, oh,oh, juče sam te videla, pa mi danas već izgledaš starija. Badava, devojka kad doraste za udaju, svaki dan raste. Dobar dan, gospođa Stano.

STANA: Dobar dan, gospođo. Kako ste dobri! Vi nas ni jednog dana ne zaboravljate.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Rukujući se). Pa ako ćemo se mi zaboravljati, hvala Bogu, šta. će onda drugi svet? Dobar dan, gospodine Tomo.

TOMA: (Rukujući se). Dobar dan, gospođo.

STANA: Izvol’te, izvol’te sedite.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ta samo sam onako svratila.

TOMA: Ali ćete ipak malo sesti.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Boga mi, ne. Samo sam htela ovako s nogu da vas vidim.

NADA: Pa ipak, sedite malo. Poslužiću vas slatkim, koje sam sama kuvala.

STANA: Eto vidite: vi jednako tvrdite, da je Nada već dorasla da bude domaćica, pa sedite da vas bar uveri o tome.

TOMA: Sedite, gospođo, da bar progovorimo.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ta već ne mogu vam odbiti. (Seda i opet razgleda nameštaj). E, ovo je odista lepo. A gde ste uzeli?

TOMA: Kod „Bele Zvezde“.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Tako Lepo, odista lepo, Kako, Bože moj, sad već izgleda sasvim drukča soba! Ni ona soba, ni daj Bože. A kako to, molim vas, da se rešite da vaš stari nameštaj bacite?

TOMA: Kako? Ta znate… dobar nam je bio i onaj stari nameštaj. Služio nas je punih dvadeset godina… Stana ga je donela.

STANA: Ta nije bio rđav. Po nama je mogao vek vekovati, ali znate…

TOMA: Svet… Znate, svet je počeo da nam zamera.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: E, a šta bi tu svet imao posla?

STANA: Pa tako, znate, otvorili smo kuću, počeli smo sa svetom da se mešamo, da mu odlazimo i da nam dolazi, pa svet veli: „Što nas pozivaju u kuću, kad ni čestitog nameštaja nemaju. Nema čovek ni gde da sedne“.

TOMA: A imalo je, Boga mi, gde da se sedne, nego… (Pogleda i vidi da je tu još Nada). Slušaj, Nado, ti si obećala da ćeš gospođu poslužiti slatkim, koje si sama kuvala, pa što čekaš? Idi spremi.

NADA: Ju, izvinite, odmah! (Otrči).

1.3.8. 8. PREĐAŠNJI, bez NADE

TOMA: Pa… ovaj… to sam hteo da kažem… Imalo je gde da se sedne… Ja sam u onoj mojoj fotelji vrlo slatko spavao posle ručka… Dabome, moglo se čak i spavati na starom nameštaju… Ali drugo je nešto, mnogo važnije, što svet kaže.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A šta to, molim vas?

STANA: Ta, zbog Nade…

TOMA: Da, svet kaže: „Hoće da udaju ćer i obećavaju ne znam ovakav i onakav miraz i ne znam kakav nameštaj uz devojku, a ovamo vidi se kakav će nameštaj devojka doneti… Valjada onakav, kakav je u njihovoj kući?“ Pa, znate, morali smo da poslušamo svet; morali smo zbog deteta, jer zbog njega mi ovo sve i činimo.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Tako i jeste, i sasvim ste dobro i učinili, jer, najzad, svet je svet. Kad se već mora s njim živeti, onda se mora voditi računa i o tome šta on misli. Eto, na primer, ja bih vam još nešto kazala, ali, Boga mi, nisam rada, znate, ja ne volim te stvari, kad se svet plete u svašta. Neka svaki gleda sebe.

STANA: Ali, molim vas, zašto nam na biste kazali?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A zašto bih vam opet kazala! Kad bi čovek sve slušao, šta svet govori, daleko bi otišao. U svojoj kući čovek živi kako je njemu volja, a ne kako je svetu volja.

TOMA: Pa, tako je. Ja vas uveravam, da nikad nisam bio srećniji, no dok sam živio kako je meni godilo.

STANA: (Prekorno). Da, ali Nada.

TOMA: Jeste… Znate, dete stiglo za udaju, pa se sad mora sa svetom i moramo voditi računa o tome, šta svet misli i kaže o nama.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: E pa, nema sumnje… Zato baš i kažem. Ja ne volim ta stvari, ali šta ćete Mora se voditi račun i o tome, šta svet kaže? Eto, molim vas, to što sam htela da vam kažem, kad bi po meni bilo to, ne bi mi ni u snu na pamet palo, ali svet…

STANA: A šta je to, molim vas; je li to što važno?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ta, kako se uzme. Nije ni malo važno, a može, Boga mi, biti i važno. Kako se uzme.

STANA: Pa recite nam, molim vas.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Vi znate već da se vaša Nada dopala. Tek mesec dana, kako ste je malo izveli u svet, i nema tu tamo ovamo, nego se baš dopala… Pa, kako čujem, danas vam već dolaze prosioci… je li istina?

STANA: Nije, Boga mi.

TOMA: Samo je bilo reči.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Nemojte kriti… Ceo svet već to zna… ja nisam to isisala iz prstiju. Ja sam to od sveta čula. Priznajte da će vam još danas doći g. Stojanović sa svojom tetkom, da prosi Nadu.

TOMA: Ta… ima nešto.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Nije to samo ima nešto, nego sam ja to čula od sveta kao celu celcatu istinu. Ima već deset dana kako se vode pregovori, a sinoć ste već dali i reč… Je l’ te? Priznajte!

STANA: Pa… ono, tako je. Ali to nije svršeno, ne može se reći da je svršeno.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A mislite da ja ne znam i to, da vam danas dolazi mladoženja u kuću? Hajde, kažite da nije tako, ako smete?

TOMA: Pa… ne znamo baš pouzdano. Ono ima nešto, ne mogu reći da nema, kad ima. Doći će, dabome, a… može biti i neće doći. Svakog časa očekujemo odgovor od gospođe Tomićke.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A ona je, dabome, provodadžika? Odmah sam to znala.

STANA: Jest, ona je. Hvala joj, svojski se zauzela.

1.3.9. 9. NADA, JELKICA, PREĐAŠNJI

NADA: Izvinite, zadržali smo se malo.

JELKICA: (Noseći služavnik). Ljubim ruke, gospođo.

NADA: Zamislite, moram vam priznati, svađale smo se ja i Jelkica. Ona kaže da je njeno da posluži, a ja kažem da je to moje.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Služeći se). E pa, ako hoćeš, dušo, da ti istinu kažem, Jelkica ima pravo.

JELKICA: Je l’ te? Eto vidiš. Baš vam hvala, gospođo.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Osobito slatko.

NADA: Hvala.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Držeći čašu o vodom). Ali… Jelkica ima pravo. Do danas si i mo tla ti, dušo, služiti goste, ali od danas, ako Bog da, to će biti dužnost Jelkina.

NADA: Ja vas ne razumem.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Hodi, hodi ovamo, da ti kažem nešto na uvo.

NADA: (Priđe i prinese uvo).

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Šapne joj nešto). No? A, gle, kako si pocrvenela, je li?

NADA: (Postiđeno, povuče se).

G-đ ŽIVANOVIĆKA: Dakle, ko treba da služi goste?

STANA: E pa, nemojte da mi postidite devojku. Neka Jelka od danas služi; eto i ja to kažem.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: I od sad neće biti svađe oko toga?

NADA: Neće.

JELKICA: (Koja je dotle slatkim poslužila Tomu i Stanu). A hoćete li i meni što šanuti na uvo?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: E, dušice, ti si još mala za šaputanje na uvo. Dosta je tebi, što si i to izvojevala, da od danas imaš prava jedino ti da služiš goste. Zar ti to nije dosta?

1.3.10. 10. UČITELj MUZIKE, PREĐAŠNJI

UČITELj: (Ukusno odeven, ali smetenih manira). Ljubim ruke, dobar dan želim.

TOMA: (Pogleda ga popreko). Dobar dan želim.

UČITELj: (Prilazi Stani i ljubi joj ruku). Milostiva je u povoljnom zdravlju?

TOMA: (Prezrivo). Hvala na pitanju, dobro je. A kako ste vi, molim vas?

UČITELj: Blagodarim, vrlo dobro (Spazi g-đu Živanovićku i klanja se). Pardon, nemam sreće…

STANA: (Predstavljajući ga). Ovo je gospodin… učitelj muzike.

UČITELj: Predajem violinu, glasovir, flautu… pevanje također.

STANA: (Predstavljajući Živanovićku). Gospođa Živanovićka.

UČITELj: (Ljubi joj ruku). Ljubim ruke… Vrlo sam srećan… Budite dobri upamtiti, da predajem pevanje također. O meni se možete raspitati po prvim kućama.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A, gospodin uči gospođicu Nadu?

UČITELj: Ne, molim, gospođicu Jelkicu… Gospođica uči samo violinu; međutim, ja predajem i glasovir i flautu. Predajem i pevanje također, ali gospođica uči samo violinu. No, gospođice, hoćemo li, dakle, držati naš čas danas?

JELKICA: (Drži još služavnik). Ali sad imam pune ruke posla.

STANA: Pa može te i Nada odmeniti.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A ja sam već i poslužena, čedo moje.

JELKICA: (Učitelju). Pa izvol’te, (Odnoseći služavnik, odlazi levo sa učiteljem).

TOMA: Idi i ti, Nado, i sedi tamo. Neka ne budu sami. (Odlazi također levo, odakle se za vreme idućih scena češće čuje čas pravilno, a čas nepravilno sviranje skala na violini).

1.3.11. 11. TOMA, STANA, G-ĐA ŽIVANOVIĆKA

TOMA: Ne znam, što ne trpim ovoga čoveka.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa što ste ga uzeli, kad ga ne trpite?

STANA: Morali smo ga, za Boga, uzeti. Ako ne bi uzeli njega, uzeli bi drugoga, a to je svejedno, jer Toma uopšte mrzi učitelje muzike.

TOMA: Jeste, ne trpim apotekare i učitelje muzike. Ne znam zašto, ali ih ne trpim.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A vi ste se to od skora rešili da Jelkica uči muziku? Pre izvesno nije učila?

STANA: Pa jeste. Nada, vidite, nije muzikalna, nije nam nikad bilo do toga. Toma je uvek govorio, da je dosta da nauči lepo kuvati, šiti…

TOMA: Pa jeste, tako sam mislio, ali sad… sad svet kaže da sam napustio decu, nisam ih vaspitao…

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Gospode Bože, a šta se to sveta tiče o

TOMA: Ne znam šta ga se tiče, ali… tako, vidite, svet je počeo govoriti.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa, za Boga, a što vi vodite računa o svetu?… Šta se vas tiče, šta svet kaže?

TOMA: Moramo, za Boga, voditi računa… Pre nismo vodili, ali sad… Eto, hoćemo sa svetom da živimo, pa onda… zbog dece.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa ono… i to je istina.

TOMA: E pa, to… Pa onda, ko velim, kad sam već kod Nade propustio, zašto bih i kod Jelkice?… Neka bar ona nauči.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Sasvim, sasvim ste imali pravo. Ju, ja se zadržavam. (Ustaje). A kad sam došla, rekla sam, samo ću s nogu onako, koliko da vas vidim.

STANA: Ta ostanite, za Boga; još nismo ni progovorili.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A ne, blagodarim; moram ići. Obećala sam gospođi Jankovićki da ću je malo obići. Ona je slaba, ne izilazi iz kuće, pa da je malo razgovorim.

STANA: Ali, za Boga, i ne rekoste nam što ste hteli?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Budeći se). Koje?

STANA: Ta hteli ste nam nešto reći, što ste čuli od sveta, pa nas prekidoše u razgovoru deca i učitelj muzike.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Kao priseća se). Ah, da… Ta nije tako važno. Ne bi trebalo gotovo ne govoriti o tome… Svet, znate, hoće svašta da kaže… ali…

TOMA: Pa to jeste, ali mi ipak moramo voditi računa o tome… Moramo voditi računa.

STANA: Kažite nam, gospođo. Bolje da čujemo od vas nego od sveta.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ta ono, istina je i to: bolje je da vam ja to kažem.

STANA: Pa recite nam.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Poverljivo). Znate… za ovu vašu služavku… Kaju… Bolje bi bilo, kad biste je otpustili.

STANA: (Pljesne se šakama). Juh, po Bogu, gospođo!

TOMA: Kaja je kod nas već petnaest godina.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa to baš i jeste… ja vam potpuno verujem, ali… eto, vidite, svet kaže, da vam to i nije služavka, već da je vaša rođaka.

STANA: Ju?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa onda… pravo da vam kažem… i vašem budućem zetu počeo je svet da puni uši, kao da je to vaša rođaka.

TOMA: Ama kakva rođaka, ako Boga znate?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Bože moj, zašto vi to meni govorite? Znam ja, za Boga. Ali vidite, svet je svet.

TOMA: Kaja petnaest godina verno i pošteno služi u ovoj kući, pa niko i nikad nije rekao…

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Da, pre, ali pre se vi niste ni mešali sa svetom, pa nije ni čudo, svet nije vodio računa o vama. Ali sad je sasvim druga stvar. Vidite, takav je svet. A vi, najzad, ne treba ni da vodite o tome računa. Ako je ona vama verna i poštena, šta vas se tiče? Neka govori svet šta hoće, a vaš će zet valjada biti toliko pametan čovek.

TOMA: Ama, zar i njemu počeli da pune glavu?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Da, Boga mi, i… ko zna kako će on to primiti… Znate, on je od dobre porodice, pa izvesno ne bi bio rad, da svet na njega pruža prst i govori, kako ima tetku ili strinu služavku.

STANA: Pa šta da radimo Šta nam savetujete, draga gospođo?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Šta da vam savetujem? Ako hoćete da vodite računa o tome što svet govori, a vi bi, Boga mi, bolje učinili da je još danas otpustite. Kad dođe večeras budući zet, da prosi Nadu, da je i ne zatekne u kući, da je već otpuštena. A ako nećete da vodite računa o svetu…

TOMA: Gospode Bože… Pa dokle će nas to odvesti Ako svet počne da mi namešta sobe, da mi kupuje šešire, da mi natura učitelje muzike, da mi isteruje služavke iz službe!…

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pravo da vam kažem, ja se čisto kajem i što sam vam govorila.

STANA: A molim… hvala vama… Hvala vam na iskrenosti.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ipak je bilo bolje da vam nisam ništa govorila. (Ustaje). Oh, Gospode, koliko sam se ja zadržala? Reč po reč, pa zasela (Pokušavaju da je zadrže). Ne, ne, hvala… moram već ići… Praštam se, zbogom. Sutra ću vas već obići. Ne mogu proći kraj kuće, a da se ne uvratim, koliko da vas vidim… samo da vas vidim.

STANA: Hvala vam velika!

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Zbogom, g. Tomo.

TOMA: (Ispraćajući je). Zbogom. Pa izvol’te, molim vas.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Na vratima). Ižljubite mi Nadu i Jelkicu, i daj vam, Bože, da se večeras stvar svrši kao što treba, a nemojte slušati svet. Šta vas se tiče! Zbogom.

STANA: (Kod vrata). Zbogom, gospođo.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Ode).

1.3.12. 12. STANA, TOMA

STANA, TOMA: (Vraćajući se od vrata, nemo, i ne gledajući se dokle su ispratili g-đu Živanovićku. Odlaze jedno levo, a drugo desno ne dižući glave).

STANA: (Prva diže glavu). Tomo.

TOMA: (Sumorno). Šta je?

STANA: Čuješ li ti ovo?

TOMA: Koje?

STANA: Koje? Pa to, što svet kaže!

TOMA: Čujem.

STANA: Pa?

TOMA: (Ćuti).

STANA: Pa šta misliš, Tomo?

TOMA: Pa… to, eto to: poslušaćemo svet, pa to ti je.

STANA: Ju, za Boga, Tomo!

TOMA: A šta ćemo drugo? Ako ti je Kaja preča no sreća detinja, onda neka sedi Kaja.

STANA: Juh, za Boga, gde bismo otpustili staru ženu, ženu čestitu i valjanu? Pa kako nas poštuje! A i decu nam odnegovala!

TOMA: Sve je tako, znam ja da je tako, ali moramo, moramo poslušati svet. Isteraćemo je, pa ćemo i prežaliti.

STANA: Za Boga, Tomo!

TOMA: O tome neću više ni da govorim. Što mora biti, mora.

STANA: Ja joj to neću kazati.

TOMA: Kazaću joj ja.

STANA: Oh, Bože, ne znaš kako mi je teško. Ako joj kažeš, Tomo, a ti lepim. Reci joj da je to zbog sreće detinje, zbog sveta. Ti znaš koliko ona voli decu, pa će joj biti lakše. Reci joj da to činimo samo da zapušimo svetu usta; inače je pod starost ne bismo dirali.

TOMA: (Polazeći levo). Pa sad već, kako joj kažem, da joj kažem. Pomoći joj ne mogu, pa kazao joj ovako ili onako. (Ode levo).

1.3.13. 13. STANA, NADA

STANA: (Sama, brižno sedne na jednu stolicu i vrti glavom. Pauza).

NADA: (Dotrči s leva). Majko!

STANA: Šta je?

NADA: Šta je ocu? Ode ljutit u kujnu, pa prođe kraj mene, a nije me hteo ni pogledati.

STANA: Pa mora se, sinko, ljutiti; nije ni njemu lako.

NADA: A što mora?

STANA: Pa eto, moramo Kaju da otpustimo iz službu.

NADA: Tetka-Kaju?

STANA: (Zapuši joj šakom usta). Ne zovi je tetka-Kajom. Kakva tetka-Kaja? Otkud je ona tebi tetka-Kaja?

NADA: Pa, za Boga, tako sam od malena naučila da je zovem.

STANA: Drugo je to od malena, ali sad je više ne smeš tako zvati.

NADA: Pa dobro… Neću je zvati… Ali zašto hoćete da je otpustite? (Plače).

STANA: Tako; razumeš li, mora tako da bude. I mene je žao. (Plače i sama). Misliš, mene nije žao, ali…

1.3.14. 14. JELKICA, NADA, STANA, zatim UČITELj MUZIKE i TOMA

JELKICA: (Utrči plačući). Je l’ istina, majko? Eno dada plače u kujni, oterao je otac iz službe.

STANA: Istina je.

UČITELj: (S violinom u ruci). Molim lepo, hoćemo li nastaviti?

JELKICA: Čekajte, molim vas!

TOMA: (Spazi ih sve tri da plaču). Šta je sad opet?

UČITELj: (Ne osvrćući se na situaciju, odlazi napred i svira sam za svoj račun neku skalu).

TOMA: (Pogleda prezrivo učitelja, pa mu priđe i potapše ga po ramenu).

UČITELj: Molim…

TOMA: Slušajte vi. Vi ne mislite valjada, da će ove ženske plakati uz pratnju muzike?

UČITELj: (Izvinjava se). Pardon, molim…

TOMA: (Pogleda ga prezrivo, pa se vrati ženskima). A vi, ovaj… nemojte plakati, jer… jer… i meni hoće srce da prepukne. (Potresen).

1.3.15. 15. KAJA, PREĐAŠNJI

KAJA: (Nosi sobom jedan zavežljaj i mačku. Čim uđe u sobu, brizne u plač).

UČITELj: (Osećajući da ga niko ne gleda, objašnjava nešto sam sebi na violini).

SVI: (Čim ugledaju Kaju, briznu u glasan plač, ne izuzimajući ni samog Tomu, koji bi hteo to da sakrije).

KAJA: (Ne govoreći ni reči, prilazi najpre Tomi, poljubi ga u ruku, zatim ide redom ženskinju i grli ih, pa najzad vagrli i učitelja muzike. Plačući odlazi i staje na vrata). Bog neka vas blagoslovi i neka ste srećni! (Ode).

JELKICA: (Odjuri u sobu plačući).

UČITELj: (Odjuri za njom). Molim!

NADA: (Ode na zadnja vrata i gleda, za Kajom plačući. Posle izvesne pauze trgne se i utrči). Majka, ide gospođa Tomićka.

STANA: (Pribere se). Gospođa Tomićka?

NADA: Jeste, ide ovamo.

STANA: Hajde ti odmah u sobu, pa nemoj izlaziti ovamo, nemoj nas prekidati u razgovoru.

TOMA: (I sam se pribrao). Da, samo ako te zovemo a ti dođi.

NADA: Dobro. (Ode).

1.3.16. 16. STANA, TOMA zatim TOMIĆKA

TOMA: Nemoj, Stano, da izgledaš pred ženom kao da si plakala.

STANA: Priberi se i ti, Tomo.

TOMA: Da li nam donosi dobar glas?

STANA: Pa… daće Bog.

G-đa TOMIĆKA: (Ulazi). Dobar dan želim. Iju, slatka moja. (Ljubi Stanu). Polomila sam noge trčeći. Dobar dan, g. Tomo.

TOMA: Dobar dan želim.

STANA: Izgledate mi veseli, mora da je dobro.

G-đa TOMIĆKA: Neću ništa da vam kažem, neću… Hoću da mučim.

STANA: Ali, za Boga?

G-đa TOMIĆKA: (Raširi ruke). Hodite (Stani). Hodite, zagrlite me.

STANA: (Zagrli je).

G-đa TOMIĆKA: (Tomi). Hodite, hodite, i vi me zagrlite.

TOMA: (Za se). Ko zna, valjada je i to svet kazao, da tako mo ra biti. (Zagrli je).

G-đa TOMIĆKA: A sad… Sad neću ništa da vam kažem.

TOMA: Eto ti sad.

STANA: Kažite nam bar, je li dobro?

G-đa TOMIĆKA: Ta kako nebi bilo dobro, slatka moja? (Grli je). Ta zar ono što Tomićka preduzme da ne bude dobro?

STANA: E, hvala vam, gospođo; Bogu, pa vama.

TOMA: Mi ćemo se već odužiti.

STANA: Ali, govorite već jedanput, šta je?

G-đa TOMIĆKA: Kazaću vam sve po redu, samo molim da sednemo. O, gospode Bože, zbunili ste se, pa me i ne nudite da sednem.

STANA: Izvinite.

TOMA: Sedite, molim vas.

G-đa TOMIĆKA: Ta već i moram sesti. (Sedne). Dakle, slatki moji, odem ja tamo. Da, u malo ne zaboravih. Kad sam pošla odavde, sretnem usput gospodina Simu. Pita me on: kuda ću? I ja mu, razume se, ne kazujem ništa. Ono istina, on je prijatelj vaše kuće, i te kakav prijatelj, ali šta znam, možda. mu niste ni vi kazali, možda mu niste hteli poveriti stvar…

TOMA: Ta poverili smo mu, morali smo mu poveriti. Znate, on je moj vrlo veliki prijatelj, pa… Ja ništa i ne krijem od njega.

G-đa TOMIĆKA: Ta da, za Boga, a zatim, razume se, on će vas i pomoći, je l’ te? On u stvari i daje miraz za Nadu… No, pa to i jeste pravo prijateljstvo… Nije samo prijatelj na reči, onako samo da se kaže, nego, eto, hoće i da vam uda ćer…

STANA: Ju, šta vi to govorite?

TOMA: Ama kako da mi uda ćer?

G-đa TOMIĆKA: Pa… za Boga, znam ja to… Što biste vi to krili od mene? Kao da vam nisam prijatelj… Zar vam nisam pokazala, da sam vam prijatelj?

STANA: Ta jeste, kako da niste?

TOMA: Ali samo… molim vas, recite nam, šta je to što krijemo?

G-đa TOMIĆKA: Pa zar u stvari ne udaje Nadu g. Sima? On daje miraz, je l’ te?

TOMA: Ta šta on daje? Kako on daje?!… Zar sam se ja mučio i krvavio, štedeo od usta, štedeo od dece, te skrpio neku hiljadicu, pa sad mi Sima udaje ćer? I ko to kaže, molim vas? Ko to kaže?

G-đa TOMIĆKA: Pa svet, za Boga.

TOMA: Svet? Gospode Bože, šta hoće taj sveto? Otkud je to sad pronašao svet?

G-đa TOMIĆKA: Otkud?… Pa, Bože, nije nikakvo čudo. Vide da g. Sima ne izbija iz vaše kuće, tu je po celi dan, pa svet pita: zašto li to g. Sima jednako u toj kući?

TOMA: Pa, razume se, svet se pita i svet sam sebi odgovara. Tako je. (Plane). Dobro… Ja ću uveriti svet da ja udajem moju kćer i da mi je niko drugi ne udaje. Kažite to svetu, da ću ga ja uveriti, a sad i ne govorimo više o tome.

G-đa TOMIĆKA: Dabome, ostavimo to, neka govori svet šta hoće. Mi da govorimo o onome što je najglavnije… Dakle, stvar je svršena.

STANA: Dakle,… svršena… Pa što ne govorite, za Boga, nego nas mučite?

TOMA: Pristao je?

G-đa TOMIĆKA: Ne samo što je pristao, nego… Jok, za Boga, ala vreme prolazi, već je 4^1/2, časa, je l’ te? Gospode Bože, pa u 4^1/2, doći će ovamo.

TOMA, STANA: (Zajedno i zbunjeno). Ko, za Boga?

G-đa TOMIĆKA: Pa g. Stojanović sa svojom tetkom. Doći će, da vide devojku i, ako Bog da, da svršavaju. (Skoči i sama). Tek što nije došao! Bože, tek što nije došao!

STANA: Bože moj, a nisam kazala ni Nadi da se obuče, (Ustumara se). Nado, Nado. Ili ne… hajdemo svi tamo u sobu.

TOMA: Pa zar ih nećemo ovde primiti?

STANA: Ne, Tomo, tamo ćemo ih primiti, tamo u sobi.

1.3.17. 17. STOJANOVIĆ, MARTA, PREĐAŠNJI

MARTA: Dobar dan želim.

STANA: (Iznenađena). O… o… molim… izvol’te…

TOMA: (Iznenađen). A… ovaj… dobro došli… Dobro nam došli…

STOJANOVIĆ: (Prilazi i ljubi ruke jednom i drugom).

G-đa TOMIĆKA: A vi pre no ja?

MARTA: Pa rekli smo u ovo doba.

G-đa TOMIĆKA: Ta da, nego… znate, i ja tek što sam stigla, jer sam svratila usput ovamo i onamo, pa tek što sam stigla.

STANA: Pa izvol’te, izvol’te, molim ovamo u sobu. Izvol’te vi, gospođo Tomićka, napred; vi ste već ovde kao u svojoj kući.

TOMA: Da. Izvol’te, (Odlazi najpre Tomićka, pa za njom Marta, Stojanović, Stana, a Toma poslednji).

1.3.18. 18. TOMA, SIMA

SIMA: (Tek Toma pružio korak da uđe levo i sam, a Sima se pojavljuje na zadnja vrata). E, e, brat-Tomo…

TOMA: (Zastane, okrene se i namrgodi se). Šta je?

SIMA: Ama, je l’ istina? U tvoju kuću kanda prosioci ulegoše? Je l’ istina, Boga ti?

TOMA: (Jednako na vratima). Istina je.

SIMA: E, pa neka je sa srećom… Neka je sa srećom!

TOMA: (Prilazi mu). Bilo sa srećom ili ne bilo, ali bih te ja jedno molio: da se ne ljutiš, ali da mi, brate, ne dolaziš više u kuću.

SIMA: Tomo?!

TOMA: Eto, to ti je.

SIMA: Ama šta je tebi, čoveče?

TOMA: To što ti kažem. Mi smo, brate, bili braća, a ne prijatelji. Ja to znam, i ne znaš kako mi je teško. Ali te molim, više mi nemoj dolaziti u kuću. (Polazi).

SIMA: (Iznenađen, uvređen). Pa reci mi bar zašto?

TOMA: (Na vratima leve sobe). Tako, zbog sveta! (Ode).

SIMA: (Duboko uvređen, gleda za njim i maše glavom, prekrsti se, okrene se i pođe na polje, a zavesa pada).

ZAVESA

1.4. Treći čin

Ista soba.

1.4.1. 1. JELKICA, UČITELj

JELKICA: (U dugačkoj je haljini, sedi kraj stola na taburetu. Pred njom note i drži violinu u ruci). Ne razumem ovaj znak.

UČITELj: (Koji sedi na drugom taburetu za istim stočićem i drži drugu violinu na krilu). Molim! (Skoči, stane iza nje i odsvira jednu notu). To je de, celo de, cela nota. Svirate čisto na žici, koju i ne dodirujte vašim prstićima.

JELKICA: (Prevuče de). Je l’ tako?

UČITELj: Tako, divno, dražesno, upravo nešto malo falš, al’ ipak dražesno… A sad, odmorite se malo; molim vas, odmorite se malo. Ili ne… Ustanite, molim vas budite dobri i ustanite, da vas još jedanput vidim u dugačkoj haljini.

JELKICA: (Ustaje). Ta već sam tri put ustajala, da vidite.

UČITELj: Ne menja stvar, i četvrti put. s (Optrči oko nje, gledajući je zaljubljeno). Dražesno! A je l’ te, molim, sad, kad ste obukli dugačku haljinu, da l’ osećate kao da ste već devojka.

JELKICA: Pa, ja ne znam. Dabome, kad se pogledam u ogledalo, izgledam sasvim kao devojka, A kad se setim da mi je tek petnaest i po godina, a meni krivo, jer znam, neće niko da me smatra još za devojku.

UČITELj: Nije tako, molim. To zavisi od vas. Ako vi sebe smatrate da ste devojka, onda će vas i drugi smatrati.

JELKICA: Pa šta mi vredi, što ću ja sama sebe tako smatrati.

UČITELj: Vredi, molim. Na primer, kako sad imate dugačku suknju, ako još osećate, na primer… kako se to kaže… da, ako osećate, na primer…

JELKICA: Šta?

UČITELj: Na primer, ljubav.

JELKICA: (Prestravljeno). Iju!

UČITELj: Molim, ako i to osećate u srcu?

JELKICA: Ali, molim, šta je vama? Kako vi to razgovarate sa mnom? Kao da niste učitelj. Tako nikad dosad niste razgovarali…

UČITELj: Ali, molim, vi dosad niste imali dugačku suknju, pa mi nije ni padalo na pamet. Ali sad…

JELKICA: Pa zar sad, kad imam dugačku suknju?…

UČITELj: E, sad, razume se.

JELKICA: Pa zar ja sad smem da mislim na takve stvari?

UČITELj: Molim, upravo sad treba da mislite, ako hoćete da vas svet smatra za devojku.

JELKICA: (Zabrine se). Ali… strah me je!

UČITELj: Čega? Zašto?

JELKICA: (U jedared udara u smej). Ha, ha, ha, ha… A znate šta? Pravo da vam kažem, ja bih mnogo volela da se neko zaljubi u mene, da vidim kako je to. Čitala sam u romanima, i to krišom od oca i majke, i znam od prilike šta je to ljubav, ali onako, teorijski.

UČITELj: Dražesno! (S polja se čuje larma). Sedite, sedite: brzo. (Sednu u prvašnji položaj). Svirajte, svirajte.

JELKICA: Ali šta?

UČITELj: Ge, ge, ge, celu notu.

JELKICA: (Svira).

UČITELj: (Peva). Ge, de, e, ef, ge, ha…

1.4.2. 2. ANA, PREĐAŠNJI

ANA: (Ulazi na srednja vrata). Jedno pismo za gospodina.

JELKICA: (Pokazuje gudalom). Tamo u sobu.

UČITELj: (Kao bajagi zadubljen u note, pokazuje gudalom). Tamo, tamo.

ANA: (Ode levo).

UČITELj: (Peva). Ge, de, e, ef. (Kad zamakne Ana). Vi kažete, voleli biste, kad bi neko bio zaljubljen u vas?

JELKICA: Pa jeste; da vidim kako je to?

UČITELj: Molim… ja sam, ja sam, eto, u vas zaljubljen. Nisam mogao to da vam kažem dosad, jer niste imali dugačku haljinu, ali sad… sad mogu. Ja vas ljubim, dušo moja, zlato moje, šećeru moj, golube moj i srećo moja, ja vas ljubim…

ANA: (Vraća se).

UČITELj: (Peva). Ge, de, e, ef, ge, ha.

JELKICA: Hoću l’ da sviram?

UČITELj: Razume se.

ANA: (U prolasku ka zadnjim vratima vrti glavom). Ovi mi nešto mnogo tanko sviraju. (Odlazi).

1.4.3. 3. UČITELj, JELKICA

UČITELj: (Gleda nepoverljivo za Anom). Ko vam je ovo?

JELKICA: To nam je nova devojka; staru smo otpustili. Hoću li nastaviti da sviram?

UČITELj: Ne, za Boga. Dakle, jeste li čuli šta sam vam kazao?

JELKICA: Šta?

UČITELj: Pa da vas volim, da vas obožavam.

JELKICA: Pa zar to tako izgleda. Ja sam mislila sasvim je drukča ljubav, a ono samo se kaže nekoliko slatkih reči, i to je sve.

UČITELj: Nije to sve. Pokazaću vam ja još. (Ustane i dođe joj za leđa). Evo, vidite, i ovo je ljubav. (Ščepa je i silno je ljubi).

JELKICA: Jaoj, šta radite to? Tužiću vas, Boga mi! (Udari u plač. S leva se čuje Tomin glas).

UČITELj: Svirajte, svirajte.

JELKICA: (Kroz plač, hoće da svira, pa ne može, spusti violinu). Ne umem, neću, ne umem.

UČITELj: (Zbunjeno peva). Ge, e, ef, ge, ha…

1.4.4. 4. TOMA, PREĐAŠNJI

TOMA: (Drži pismo). Jelkice, reci majci, da odoh malo poslom; zovu me u banku. A što si ti plakala?

UČITELj: (Zbunjen). Molim lepo, ja sam je izgrdio malo; ima jedna nota koju ne može nikako da pogodi.

TOMA: E, dušo, neću ja da plaćam badava. Slušaj g. učitelja i gledaj da naučiš tu notu… To je valjada neka teška nota, ali gledaj da je naučiš.

JELKICA: (Skromno). Hoću.

TOMA: (Odlazi).

1.4.5. 5. PREĐAŠNJI, ANA

UČITELj: Pa zašto ste plakali?

JELKICA: Bilo me je strah, ali sad vidim i sama da sam budala. Ja sam mislila neću moći da slažem oca, a ono može.

UČITELj: Pa da l’ me sad volite?

JELKICA: (Stidljivo). Volim vas i…

UČITELj: Šta?

JELKICA: Sad ću da naučim onu notu.

UČITELj: Oh, zlato moje. (Zagrli je i ljubi). Tako, vi me sad volite i ja vas i, sad znate šta je ljubav.

ANA: (Prelazi spolja na levo). Ovi još sviraju. (Vrti glavom i uđe levo).

UČITELj: Hoćete li me večito voleti?

JELKICA: Večito!

1.4.6. 6. STANA, ANA, UČITELj, JELKICA

ANA: (Prelazi preko pozornice i odlazi napolje).

STANA: (Ulazi). Za danas je dosta. Ja bih vas molila, da za danas prekinete čas. Imam jednu posetu: sad mi je prijavila devojka gospođu Živanovićku.

UČITELj: O, molim.

STANA: (Jelkici). Jesi li danas što naučila, čedo?

JELKICA: Mnogo sam naučila. Danas sam najviše naučila.

UČITELj: Da, gospođica osobito lepo napreduje.

STANA: Hvala vam, gospodine; vi se vrlo trudite. Hajde, idi, Jelkice, u sobu, spremi za posluženje.

JELKICA: (Pogleda značajno u učitelja, pokloni se i ode).

UČITELj: Danas ste nam skratili čas. Vi ćete mi do pustiti, da se sutra malo duže zabavim s gospođicom.

STANA: O, molim.

UČITELj: Ljubim ruke, milostiva, klanjam se. (Odlazi).

1.4.7. 7. STANA, ŽIVANOVIĆKA

STANA: (Ostavši sama, rasprema note koje su ostale na stolu i namešta stolice koje su bile poremećene).

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Ulazi na srednja vrata). Dobar dan želim i srećno!

STANA: Hvala vam! Znala sam da ćete vi prvi biti, koja će doći da mi čestita. Baš vam hvala!

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ta zar da ja ne pohitam, kad je kakva radost? Hodite, hodite, mila moja, da se ižljubimo, (Ljube se). Pa daj, Bože, i drugu skoro.

STANA: Ah, mala je ona još. Izvol’te, izvol’te sedite.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa gde je, gde je zaručnica, da joj čestitam?

STANA: Sad će ona. (Odlazi levim vratima). Nado, Nado, hodi, dušo, ovde je gospođa Živanovićka. (Vraća se). Eh, dabome, sad je malo i zbunjena.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Zbog spreme, valjada; ali ne mislite vrlo hitati sa svadbom?

STANA: A ne, verovatno čak na zimu. A zašto bismo i hitali? Bolje je zimi.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: O, nema sumnje, nema sumnje da je bolje.

1.4.8. 8. NADA, PREĐAŠNJI

NADA: (Utrči i ljubi ruku). Dobar dan želim.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Dobar dan, dušo, i dobra ti sreća! Neka ti je srećno, daj, Bože! (Ljubi je).

NADA: Hvala. (Ljubi joj opet ruku).

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa kako se osećaš, jesi li srećna, jesi li zadovoljna?

NADA: A što da nisam?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Razume se, dušo moja, i treba da budeš srećna.

STANA: Hajde, Nado čedo, kaži Jelkici, neka donese slatko. Znaš, da gospođa Živanovićka voli tvoje slatko.

NADA: Odmah. (Odlazi levo).

1.4.9. 9. STANA, ŽIVANOVIĆKA

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Gledajući za Nadom). Izgleda da je odista zadovoljna?

STANA: Razume se da je zadovoljna. A zašto ne?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Krsti se). E, gospode Bože, što ti je svet! Pa kaži sad, slušaj svet!…

STANA: Šta, za Boga?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ta znate li, molim vas, šta su mi kazali? Vele: Nada je nezadovoljna i nesrećna zbog ove svoje prosidbe. Sedi po ceo dan i plače, a ja, naprotiv, vidim dete veselo i zadovoljno.

STANA: Ja ne razumem, zašto bi i bila nezadovoljna? On je lep, mlad čovek, vrlo dobra prilika, voli je.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ta razume se, ali ko će to svetu dokazati Znate li, po Bogu sestro, šta vele? Vele: Nada je zaljubljena u učitelja muzike, ovoga što Jelkicu uči, i on je zaljubljen u nju, i zaverila mu se, da će biti ili njegova ili ničija. Pa sad, kao vi je silom dali za g. Stojanovića, a ona nesrećna. E, zamislite samo vi to.

STANA: O, gospode Bože! Ta ni pomena. Otkud sad učitelj muzike? Ko bi još i na njega mislio?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ostavite, molim vas. Ovaj je svet užasan. Nemojte ni voditi o tome računa, kao da vam nisam ništa ni kazala.

STANA: E, draga gospođo, kako ne bih vodila računa? Zar zaručena devojka u kući, pa da se tako što iznese? A ne, oteraćemo odmah tog učitelja. Čim dođe Toma, kazaću mu, neka ga isplati. Kako ne bih vodila o tome računa?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: A što vas se tiče, kad vi sami znate da to nije tako?

STANA: (Brižno). Mora me se ticati! Kako me se ne bi ticalo?

1.4.10. 10. JELKICA, PREĐAŠNJI

JELKICA: (Noseći služavnik). Ljubim ruke.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Iznenađena). A, a, a, šta je to? Dugačka suknja? (Stani). Šta je to, Boga vam?

STANA: Eto, i to smo morali učiniti, i ako mu nije vreme.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Služeći se). Ali, za Boga, Jelkica je još vrlo mlada, tek joj je petnaest i po godina. Što ste je napravili čitavom devojkom?

STANA: Pa to je istina. Rano je, znam i sama da je rano, ali znate, zameraju nam. Kažu: silom je pravite detetom, kad nije dete. Kažu da je ona matorija, nego joj mi oblačimo kratku suknju samo zato da bi Nada izgledala mlađa.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ali ko to kaže, za Boga?

STANA: Pa tako, svet. Kažu: Nada je mnogo starija, ali mi lažemo i mladoženju i svet, pa zato oblačimo Jelkici kratke suknje, da bi samo kraj nje i Nada izgledala mlađa.

G-đa ŽIVANOVIĆKA: O, gospode Bože, šta ti još neće izmisliti? (Jelkici, pošto se poslužila). Hvala, dušo.

JELKICA: (Odlazi).

G-đa ŽIVANOVIĆKA: (Gleda za njom). A lepo joj stoji, obešenica jedna. Najzad, dobro ste i učinili. Njena se krštenica zna, to je crno na belome, pa nosila ona dugu ili kratku haljinu. (Ustaje). Vi ćete me danas, draga moja, ranije pustiti. Današnji sam dan posvetila posetama. Imam da učinim mnogo poseta. Razume se, prva je bila vama.

STANA: Veoma vam blagodarim. (Prati je do vrata).

1.4.11. 11. TOMA, PREĐAŠNJI

TOMA: (Nailazi kad su one na vratima). A… dobar dan, gospođo. Pa vi ste već pri putu?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Da, svratila sam, samo da čestitam, a već doći ću malo na razgovor, samo danas nemam kad… E, pa čestitam i vama. Daj vam, Bože, skoro i deda da budete.

TOMA: Hvala, gospođo. Što ne ostanete?

G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ne, hvala… moram ići. Zbogom, zbogom.

STANA, TOMA: Zbogom, gospođo. (Isprate je).

1.4.12. 12. STANA, TOMA

STANA: Juh, crni čoveče; ne mogu prosto da se povratim od čuda. Jedva sam čekala da ode, da ti kažem.

TOMA: Šta?

STANA: Kako šta? Pa ona je došla da čestita, ali ujedno i da vidi je li Nada nesrećna.

TOMA: Nesrećna? A zašto bi bila nesrećna?

STANA: Odmah sedni, pa napiši pismo učitelju muzike, da nam više ne priviri u kuću.

TOMA: Učitelju? A zašto?

STANA: Zato, što svet kaže, da je Nada u njega zaljubljena, da mu se zaverila da će biti ili njegova ili ničija, da smo je silom dali za g. Stojanovića, da je vrlo nesrećna i da oplakuje sudbinu…

TOMA: Pa ako to čuje zet?

STANA: No, možeš misliti, ako on to čuje.

TOMA: Odmah napolje, odmah napolje. A i onako ne mogu da ga gledam, prosto ne mogu više da ga gledam očima. (Pođe).

STANA: Pa gde ćeš ga naći?

TOMA: Pravo kažeš, gde bih ga znao naći? Napisaću mu pismo, onako jasno i otvoreno. Kazaću mu, da ću mu noge prebiti, ako mi samo naviri u kuću. (Polazi levo). Noge ću mu prebiti. Sad ću ja to da napišem. (Ode).

1.4.13. 13. STANA, ANA

ANA: Gospođo, jedno pismo.

STANA: Za gospodina, valjada?

ANA: Nije, nego baš za vas. Donelo je jedno dete i kazalo da vam u ruke dam.

STANA: Meni? (Uzima pismo i razgleda ga).

ANA: (Povlači se).

STANA: (Otvara pismo i traži potpis). Bez potpisa? Šta to znači, pismo bez potpisa? (Čita pismo). „Poštovana gospođo, ne iznenađujte se ovim redovima, prijateljska ih ruka piše. Ne držite u kući lepe služavke. Vaš muž nije toliko star, a nije ni ravnodušan prema sadanjoj vašoj mladoj služavci. Svet svašta govori. (Tiho čita, pogledajući da je Ana ne sluša). Napolju se već mnogo štošta zna; a ako i sami obratite malo veću pažnju, neće biti potrebno da vam se kaže šta svet sve zna“. (Zaprepašćena, pljesne se rukama i sedne na stolicu. Posle izvesne pauze). Ana!

ANA: Molim.

STANA: (Pogleda je značajno, pa za se). Lepa je, odista je lepa. (Njoj). Ko je doneo ovo pismo?

ANA: Rekla sam vam, jedno dete, pa je odmah otišlo; veli, ne treba nikakav odgovor.

1.4.14. 14. TOMA, STANA, ANA

TOMA: (Dolazi iz leve sobe, noseći pismo). No, evo, napisao sam mu baš kao što treba. Kako se ono zvaše ova naša devojka?

STANA: (Jetko). Ti ne znaš, razume se? Zove se Ana.

TOMA: Ančice!

STANA: (Za se). Ančice?

ANA: Molim.

TOMA: Deder, dušice, uzmi ovo pismo, pa potrči do Dečanske ulice broj 9? Tamo sedi onaj naš učitelj muzike. Predaj mu ovo pismo; ako nije kod kuće, a ti ostavi njegovoj gazdarici, da mu da. Hajde, požuri, (Potapše je).

ANA: Molim, odneću odmah. (Odlazi).

1.4.15. 15. TOMA, STANA

STANA: (Jetko). Pa ipak, svet kad nešto kaže, ne kaže onako u vetar, ne kaže sasvim badava.

TOMA: Pa dabome, zato je bolje odmah svetu zapušiti usta.

STANA: Ali ti to ne činiš. Ti, kad bih hteo svetu zapušiti usta, ne bi valjada ovu devojku zvao: „Ančice“, pa: „dušice“. Ili bar ne bi to činio preda mnom.

TOMA: Eto ti sad opet! Kakvi su sad to razgovori?

STANA: Nisu to razgovori! Kamo sreća da su samo razgovori, nego ja imam crno na belome, a i uverila sam se. Kamo sreća, da se bar nisam uverila! (Udari u plač).

TOMA: Stano, jesi li ti pri sebi?

STANA: (Kroz plač). Evo ti, pa čitaj sam.

TOMA: (Čita pismo u sebi po vrti glavom). Svet, opet svet!…

STANA: Pa svet, jeste, svet. Ali bi bilo bolje, da tebe pod tvoje stare dane ne uzima svet u usta. Odista bi to bilo mnogo bolje, kao što bi bilo dobro, da ja više ne vidim svojim očima tu tvoju Ančinu. (Ode plačući levo).

TOMA: (Za njom). Nećeš je ni videti. Nju je bar lako oterati.

1.4.16. 16. TOMA, zatim GOSPOĐA TOMIĆKA

TOMA: (Vrti glavom. Sedne, namakne naočari i ponovo čita pismo. Kad ga pročita, on prosto pljune, zgužva pismo i baci ga. Zatim skoči i šeta ljutito po sobi).

G-đa TOMIĆKA: (Dolazi s polja). Dobar dan želim. Sami ste?

TOMA: Dobar dan. Sad ću zvati Stanu.

G-đa TOMIĆKA: Ne nikako. Ovo je baš kao naručeno. Imam razgovor s vama u četiri oka.

TOMA: Tako? Onda, molim izvol’te sedite.

G-đa TOMIĆKA: (Sedne). Juh, dragi moj gospodine Tomo, ja ne znam da li već uviđate, koliko sam vam ja prijatelj? Ja mislim da ste to već uvideli?

TOMA: Jesam, kako da nisam.

G-đa TOMIĆKA: E pa, vidite, onda bih vas molila, da ono što vam kažem ne primite drukče, nego kao prijateljsku reč, kao reč koja je ponikla iz čistog srca.

TOMA: A kako bih drukče i primio?

G-đa TOMIĆKA: Kad vi mislite da održite svadbu, molim vas?

TOMA: Pa… ne mislim da žurim… onako kao što smo govorili, tamo na zimu.

G-đa TOMIĆKA: A ne, nego, naprotiv, da požurite. Ja vam sasvim prijateljski savetujem da požurite.

TOMA: Ali zašto?

G-đa TOMIĆKA: Kad vam ja to prijateljski savetujem, onda vas molim, poslušajte me, a nemojte me pitati zašto.

TOMA: Nismo ni gotovi… A posle… ja to ne mogu tako. Voleo bih da znam zašto, šta je to?

G-đa TOMIĆKA: Ne govori mi se, verujte, ne govori mi se.

TOMA: Ali, za Boga, bolje je uvek istinu reći.

G-đa TOMIĆKA: Ne bih bila rada, da iz mojih usta iziđe takva reč. Ono, istina je, nisam ja to izmislila, ali opet…

TOMA: Molim vas, recite mi samo, ja sam već nestrpljiv.

G-đa TOMIĆKA: Pa da vam kažem i mislim da je dosta, kad vam toliko kažem, da je bolje da svadba bude što pre. Što pre, eto, šta ćete više?

TOMA: Ali zašto Ja sad već moram znati šta je to, jer to izgleda da više nije obična stvar.

G-đa TOMIĆKA: Pa da vidite im nije.

TOMA: Dakle, onda recite mi, molim vas.

G-đa TOMIĆKA: (Ustane i priđe mu). Vidim već da moram reći. Nemam kud, a, Boga mi, bila sam se rešila da ne progovorim. (Poverljivo). Ja bih, vidite, požurila svadbu zbog sveta…

TOMA: Opet?

G-đa TOMIĆKA: Eh, Bože moj, pa svet je svet, šta već neće izmisliti? Kažu da je pre neki dan vaš zet častio svoje drugove mladiće, pa onako kod petog šestog piva, a on im se izbrbljao, pa kaže: „Bolja majka, nego ćerka“.

TOMA: Kako?

G-đa TOMIĆKA: Kao time je hteo reći da je upravo gospođa Stana onako, držeća žena.

TOMA: Ama ko je držeća žena?

G-đa TOMIĆKA: A ja sam uvek i govorila gospođi Stani da ona greši. Kad dođe zet u posetu, on dođe radi mlade; razume se, svaki zet dolazi radi mlade. Tako je to u celom svetu. E pa, to… kažem… i on, razume se, dođe radi mlade, a gospođa Stana, govorila sam joj ja to, sedne pa se ne odvaja i ne pusti sirotu devojku da progovori reč dve sa svojim zaručnikom. A devojka bi, razume se, i progovorila što god, može biti progovorila bi što i na samo. E, a gospođa Stana je tu, ne miče se; ona razgovara s mladoženjom, ona se zabavlja, a napolju se to čuje, svet sve to zna, pa još i mladoženja malo napit kazao: „Bolja majka, nego ćerka“, a što pijan govori, to, Boga mi, trezan misli. A što je glavno, gospođa je Stana onako, kako da kažem, držeća žena, i tako… ja vam savetujem da što pre pravite svadbu.

TOMA: (Uhvatio se za glavu, čupa kosu, očajno). Dosta, dosta, gospođo, ako Boga znate. Ja ovo više ne mogu da izdržim.

G-đa TOMIĆKA: Ja vam kao prijateljica kažem: svadbu što pre.

TOMA: Ali kakva svadba što pre, za Boga i po Bogu, gospođo? Pa i posle svadbe moja žena ostaće držeća žena, pa i posle svadbe moj zet može reći: „Bolja majka, nego ćerka“.

G-đa TOMIĆKA: E, drugo je to. To je sasvim drugo.

TOMA: Ama kako drugo, ako Boga znate?

G-đa TOMIĆKA: Pa šta mislite da radite?

TOMA: Ja, je l’ te? Šta mislim da radim? Ja mislim da poludim. To mi je najjeftinije i najlakše. Sve bi drugo bilo i skuplje i teže.

G-đa TOMIĆKA: Ju, za Boga, kako bi ste poludeli sad u oči svadbe?

TOMA: Dajem vam reč, to ću učiniti.

G-đa TOMIĆKA: (Kako je bila na nogama, pogleda kroz prozor). Ju, evo je i gospođa Marta, tetka mladoženjina. Ne bih bila rada da me zateče ovde, idem ja u sobu gospođi Stani: i onako treba, da i s njom progovorim. Samo svadba što pre… Ja ću i nju prelomiti. (Pođe, pa zastane na vratima). Slušajte mene, gospodine Tomo, svadba što pre… (Ode).

1.4.17. 17. TOMA, zatim JELKICA, pa MARTA

TOMA: (Ostavši sam, hukne, prošeta jedanput dva preko sobe, prekreti se, pa gotovo padne u naslonjaču, predan sudbini).

JELKICA: Tatice, tatice… dolazi gospođa Marta. (Otrči zadnjim vratima). Ljubim ruke. Izvol’te… izvol’te. (Ljubi joj ruku).

MARTA: Dobar dan, dušice… (Tomi). Dobar dan, prijatelju.

TOMA: Dobar dan, gospođo.

JELKICA: Izvol’te sedite… Sad će zvati mamu. (Potrči levo).

TOMA: Nemoj zvati mamu; naprotiv, kaži joj, neka ostane tamo s gostima. Ja imam malo da razgovorim s prijom, pa ću vas zvati. Hajd’, idi i ti tamo.

JELKICA: Idem. (Pođe pa na vratima). A zašto, gospođo, danas još nije došao zet?

MARTA: Ta doći će već, doći će. Nego, hodi ovamo ti, mali vraže, hodi da vidim je li istina?

JELKICA: (Vraća se). Šta, je li istina?

MARTA: Pa da si obukla dugu haljinu. De, okreni se, da vidim kako ti stoji.

JELKICA: (Okreće se).

MARTA: (Ravnodušno). Lepo, lepo, Možeš sad ići, dušice.

JELKICA: (Ode levo).

1.4.18. 18. MARTA, TOMA

MARTA: (Gledajući za Jelkicom krsti se). A šta vam bi, Boga vam, prijatelju, da nakaradite ovo dete?

TOMA: Koje dete?

MARTA: Došla k meni gospođa Živanovićka, — ona je bila jutros ovde, je l’ te?

TOMA: Da, bila je pre pola časa.

MARTA: Priča mi žena da je videla svojim rođenim očima, a ja joj ne verujem.

TOMA: Ama šta je videla?

MARTA: Ta da ste detetu pustili dugu suknju.

TOMA: Pa, ovaj… prijo… mi to nismo od svoje volje. Jelkica je još dete, nije to za nju, nego… zbog sveta.

MARTA: Ta… ako je baš i zbog sveta, nije trebalo to da činite. Eto, priča mi gospođa Živanovićka, šta svet sve kaže?

TOMA: A šta kaže, molim vas?

MARTA: Šta kaže? No, još pitate? Vele: „Gospodin Toma, čim mu se isprosila jedna ćerka, a on brže, bolje drugoj pustio dugačku suknju; misli odmah će potrčati kogod, da i ovu drugu zaprosi“.

TOMA: Ama zar to vele?

MARTA: Kao što čujete, od reči do reči i, ako ćete mene poslušati, nemojte se sramotiti pred svetom, nego skidajte te duge suknje detetu, pa neka obuče ono, što mu liči. Nemojte da svet pere usta s vašom kućom.

TOMA: Sasvim, sasvim, istinu govorite. Tako ću i učiniti.

MARTA: Poslušajte me, nećete se kajati. Mi smo sad prijatelji m, što kažu, rod smo, pa vam niko neće iskrenije reći od mene.

TOMA: Sasvim, sasvim. Ali molim vas, sedite, sedite za Boga. Vi ste na nogama, a ja bih rado progovorio reč dve s vama, onako iskreno…

MARTA: O, molim, molim. (Seda). Me bežim nikad od iskrene reči. Ja da nisam iskrena, ne bih vam malo čas ovo rekla. Dakle, šta to imate da mi kažete, prijatelju?

TOMA: (Zbunjeno, nespretno). Ovaj… dakle… vidite, moja je žena još držeća… onako što kažu, držeća žena… A ovaj… moj zet, drugim rečima vaš bratanac… on voli može biti da pije sa svojim drugovima pivo i onda… (Za se). Gospode, smiluj mi se, ja već ne znam više da govorim.

MARTA: Ali, ja vas, prijatelju, ni malo ne razumem.

TOMA: Pa to je ono, prijo, što i ja već više sebe ne razumem. Koješta, sve je to koješta i budi te Bog s nama. Ja već ne znam ni gde mi je glava, ali jedno znam i jedno hoću, a to je da svadba Nadina bude što pre, kroz deset dana. Ne, ne, i to je mnogo: kroz nedelju dana… molim vas, kroz nedelju dana.

MARTA: Šta vi to govorite, prijatelju?… Kakva nedelja dana, kakav mesec dana? Svadba ne može ranije biti, do kad smo ugovorili… kroz šest meseca… Drukčije nije ni misliti.

TOMA: Šta, kroz šest meseca? Ah, taman! Nikako, nikako.

MARTA: Ja što vam kažem.

TOMA: Molim vas, svadba mora biti kroz nedelju dana, ili, ili, ili… (Lomi se).

MARTA: (Plane). Šta: ili? Molim vas, recite šta: ili?

TOMA: (Odlučno). Pa… kazaću, ako je po volji.

MARTA: (Ustaje). Recite, molim vas.

TOMA: (Odlučno). Pa… (Malakše). To… svadba treba da bude kroz nedelju dana… Mora biti kroz nedelju dana.

MARTA: Ne može, ja znam dobro da to ne može. Možete, najzad, razgovarati s mojim bratancem, ali videćete da neće pristati.

TOMA: Onda… ako ne pristane… onda neće nikako ni biti svadbe.

MARTA: Šta kažete, prijatelju?

TOMA: (Odlučno). To što kažem.

MARTA: Prijatelju?!

TOMA: (Još odlučnije). To što kažem.

MARTA: (Ljutito). Pa lepo… Zbogom, prijatelju. Ja ću vam poslati zeta ovamo, pa se s njim sporazumite. Moja stvar nije, niti ja smem u njegovo ime govoriti.

TOMA: To i jeste najbolje, s njim ću govoriti.

1.4.19. 19. G-ĐA TOMIĆKA, STANA, NADA, JELKICA, PREĐAŠNJI

STANA: (Ulazi napred). Smemo ući, svršili ste valjada razgovor?

MARTA: (Ljutito). Da, svršili smo.

TOMA: (Osorno). Svršili smo.

NADA: (Ljubi ruku Marti). Dobar dan, tetka. Izvol’te. Hoćete li ovamo u sobu k nama?

MARTA: (Hladno). Hvala, ja odmah idem.

STANA: Kako, za Boga? Ta nismo ni reči progovorile?

MARTA: Hvala, al’ moram ići, ne mogu ni trenutka ostati.

NADA: Ali, za Boga, tetka?

JELKICA: Pa bar da vas poslužimo?

MARTA: (Hladno). Ne, ne, ja odmah idem. Zbogom.

G-đa TOMIĆKA: Poći ću i ja s vama.

STANA: (Iznenađeno). Ali, za Boga?

NADA: Pa zašto idete?

MARTA: (Odlučno). Tako! Zbogom, zbogom, gospođo.

STANA: (Rukuje se i ispraća je).

NADA i JELKICA: (Ljube joj ruku).

G-đa TOMIĆKA: Zbogom, do viđenja! (Odlaze).

1.4.20. 20. STANA, NADA, JELKICA, TOMA

TOMA: (Stoji desno napred bez ikakvog izraza na licu. Stana, Nada, Jelkica ispratile do vrata gošće, pa se nemo vraćaju i stanu u redu levo prema Tomi, pa ga posmatraju, hoteći pogledom da kažu; „Šta je ovo?“).

STANA: (Posle izvesne pauze). Tomo!

TOMA: (Ne osvrćući se). Šta je?

STANA: Šta je ovo?

TOMA: (Plane). Šta je, je li, šta je? Evo, da znaš šta je. Sad ćeš videti šta je. Prvo i prvo… onaj… čekaj. (Zbunjen). Ja ni sam već više ne znam šta je. Prvo i prvo… (Spazi Jelkicu). Ah, da… Dakle, prvo i prvo, više da te nisam video u toj dugačkoj haljini… Ti, ti, Jelkice, tebi govorim. Tu haljinu odmah da skineš i da obučeš kratku.

STANA, NADA, JELKICA: (U jedan mah).

• STANA: Tomo!
• NADA: Oče!
• JELKICA: Zašto?

TOMA: Razumeš li što ti kažem? Više tu haljinu nećeš poneti.

JELKICA: (Plače). Ali, zašto?

TOMA: (Dernja se). Drugo i drugo… razumete li vi… drugo i drugo…

1.4.21. 21. ANA, PREĐAŠNJI

ANA: (Ulazi). Odnela sam pismo; gospodin nije bio kod kuće.

TOMA: Drugo i drugo (Ani). ti, devojčuro, odmah napolje iz kuće! Nisi više u mojoj službi.

ANA: A zašto, gospodine?

TOMA: Neću da čujem ni reči prigovora; odmah se pakuj.

ANA: (Bezobrazno). Ako vam baš nisam po volji, ne mora biti. Marim ja. (Ode levo).

TOMA: Treće i treće… Da, ovaj… šta ono beše treće?…

1.4.22. 22. UČITELj MUZIKE, PREĐAŠNJI

UČITELj: (Dolazi s pismom u ruci). Pardon… molim.

TOMA: (Spazi ga). Ah… vrlo dobro… Treće i treće, gospodine, šta ćete vi ovde?

JELKICA: Ali, oče, za Boga (Udari u plač).

UČITELj: Molim lepo, radi objašnjenja.

• STANA: Tomo!
• NADA: Oče!

TOMA: Bez ikakvog objašnjenja, napolje iz kuće!

UČITELj: Gospodine!

TOMA: I po treći put, napolje.

JELKICA: Oče, za Boga!

UČITELj: Molim lepo, ja se pokoravam, ali se mi moramo objasniti. Zbogom! Zbogom, gospođice Jelkice. (Odlazi).

JELKICA: (Kroz plač). Zbogom.

STANA: (Tomi). Ima li i štogod četvrtog?

TOMA: Četvrto… Ima, ima… ima i četvrto, razume se da ima i četvrto, i peto, i šesto, i sedmo, ako hoćeš. Jer ovako više ne ide; raščistiću ja sve, pa ću se smiriti. Ovako više ne ide. Da, četvrto i četvrto…

1.4.23. 23. STOJANOVIĆ, PREĐAŠNJI

STOJANOVIĆ: (Sa sredine). Dobar dan, želim. (Ljubi ruku Stani, a rukuje se s Nadom i Jelkicom). ja sam baš naročito došao, oče, da razgovaramo… Poslala me tetka… Ona kaže…

TOMA: Nemamo šta da razgovaramo, nego te pitam: može li kroz nedelju dana biti svadba, ili ne može?

STOJANOVIĆ: To je nemoguće; ali vam moram objasniti i zašto.

TOMA: Bez objašnjenja… Ako može može, ako ne može, ne može.

STOJANOVIĆ: Nemoguće, za Boga!

TOMA: Ako je nemoguće, onda je četvrto to, da svadbe nikako neće ni biti. Bili ste mi zet, a sad kao i da niste.

STANA: Tomo, za Boga, jesi li ti pri sebi?

NADA: Oče, za Boga…

TOMA: Tako je.

NADA: (Udari u plač).

STOJANOVIĆ: Ja vas ne razumem.

TOMA: Ja razumem, ako vi ne razumete. Što je bilo bilo je, i svršena stvar.

STOJANOVIĆ: (Uvređeno). Pa lepo, gospodine; kad drukčije ne može biti, onda se praštam.

STANA: Tomo!

NADA: Oče!

TOMA: Zbogom, gospodine.

STOJANOVIĆ: Klanjam se. (Udaljava se uvređen).

1.4.24. 24. PREĐAŠNJI, bez STOJANOVIĆA

STANA: (Besno). Šta je tebi, Boga ti, šta to radiš? Ti niži više ono, što si bio; ti hoćeš kuću da razoriš.

TOMA: Kuću? Jest, dobro si kazala, to je peto; hoću kuću da razorim. Volim da je razorim ja, nego da mi je svet razori. Jest, hoću. (Odjuri prozoru). Hej vi, vi tamo… vas dvojica… Hodite, hodite unutra.

STANA: (Gruva se u grudi). Šta je, po Bogu, čoveče, šta ćeš sad?

TOMA: Videćeš šta ću. Hoću da živim po svome, neću više po svetu. Nek svet sam sebi naređuje i raspoređuje, a ja ću sam sebi.

1.4.25. 25. NOSAČI, PREĐAŠNJI

NOSAČI: (Ulaze).

TOMA: Vrlo dobro, vi ste i pre selili, pa znate kako stoji. Ovaj nameštaj, sve ovo što vidite ovde, nosite na tavan, a odozgo skinite onaj stari nameštaj, što je pre ovde bio.

STANA: (Ulaze). Tomo!

NADA i JELKICA: Oče!

TOMA: Nosite, nosite! Što me gledate? Prvo mi skinite onu staru naslonjaču, onu naslonjaču u kojoj sam dvadeset i pet godina mirno spavao posle ručka. Hajde, hajde, nosite. (Padne u naslonjaču, ženske se pribile u gomilu i gledaju zaprepašćeno. Nosači uzmu kanabe i ponesu napolje. Zavesa vrlo lagano pada).

ZAVESA

1.5. Četvrti čin

Nameštaj i raspored isti kao i u prvom činu.

1.5.1. 1. NADA, JELKICA

JELKICA: (U kratkoj suknji kao i u prvom činu. Pri dizanju zavese sto je obe zagrljene i plaču). Nemoj, Nado. Eto, kad ti plačeš, moram i ja.

NADA: Ćuti.

JELKICA: Ne mogu da ćutim. Moram uvek da plačem, kad tako drugi plače, a tako isto moram i da se smejem, kad se drugi smeje.

NADA: Ostavi me, lakše mi je kad sam sama.

JELKICA: Eto ti sad. A što da te ostavim?

NADA: Kad bi ti samo znala, koliko sam ja nesrećna!

JELKICA: (Istrgne se iz zagrljaja, kroz plač). A zar ja nisam? Eto… moram opet da nosim kratku suknju.

NADA: Zar je i to neka nesreća?

JELKICA: Još kakva.

NADA: Ta idi, derište, ti i ne znaš šta je to nesreća.

JELKICA: Ju, Nado, kako ti to govoriš?… Zar ja ne znam šta je nesreća? Pa, eto, zar ima veće nesreće na svetu, nego to: nosiš svega tri dana dugačku haljinu, smatraju te kao devojku i mnogi misle da si ti odista devojka, pa se tako prema tebi i ponašaju, pa sad… sad opet dete. (Gorko plače). Ah, ne, to se ne može izdržati.

NADA: (Miluje je). Ćuti, ludice jedna; to je sve samo šala. (Bono). Moja je nesreća sasvim drukča. Oteran mladoženja na onako grub način, pa onda sramota pred svetom, i sve, sve što je najgore i što se samo jednoj nesrećnoj devojci može desiti.

JELKICA: Pa šta ćeš sad?

NADA: Šta? Ništa. Ostaje mi samo da se ovako gušim u suzama.

JELKICA: A zar nije bolje da razgovaraš sa ocem i majkom? Možda je to neka pogreška?

NADA: Ne smem. Izbegavam ih. Bojim se, biću gruba prema njima, jer neću umeti da se uzdržim. Oni su mi krivi.

JELKICA: E pa, ako su krivi, a oni neka lepo to i isprave.

NADA: (Reši se). Uostalom, to je i najbolje. Govoriću još danas sa ocem i majkom sasvim otvoreno i ozbiljno. Rešila sam se, moram to učiniti, pa ma šta bilo?

JELKICA: A ja sam se opet najozbiljnije rešila, da smatram sebe velikom devojkom, i ako moram nositi kratku suknju.

NADA: Slušaj, Jelkice, ako naiđu otac ili majka ovamo, a ti se odmah skloni, da me ostaviš na samo s njima.

JELKICA: Pa evo je majka, dolazi.

NADA: Hajde, skloni se.

JELKICA: (Polazeći). Skloniću se, ali da se posle opet sastanemo, da zajedno plačemo. Ja tako volim, kad zajedno plačemo. (Ode levo).

1.5.2. 2. STANA, NADA

STANA: (Dolazi iz desne sobe, zamišljena i brižna). Šta radiš, čedo moje?

NADA: Eto, oplakujem svoju sudbinu.

STANA: Ne umem ni da te tešim, jer ne razumem šta je sve ovo, što se oko nas zbiva. Ušao je neki nečastivi u kuću, Bože me prosti (Krsti se). ili je Toma… Ne smem čisto ni da izgovorim, ali kod njega ne može biti sve na svome mestu.

NADA: Otac nikad dosad nije bio takav.

STANA: Tolike godine, ćerko, čitav vek sam ja provela s njim, i nikad, nikad.

NADA: E pa, otkud sam to na jedanput da se promeni, i to baš onda, kad je trebalo moju sreću razrušiti?

STANA: Ne znam, i ne razumem.

NADA: Slušajte, majko. Ja vas molim, ako ste mi majka, sačekajte ga, pa sa njim otvoreno i ozbiljno razgovarajte, Ja nisam tražila da me izvodite; to ste vi i otac hteli. Ja nisam pomišljala da se udajem; to ste vi i otac hteli. Ja nikad do sad nisam ni pokušala da vam svoju volju kazujem, ali ipak ne mogu dopustiti, da vaša volja ide tako daleko da moju sreću ruši i, što je još gore, da me pred svetom sramoti.

STANA: Tako je, čedo moje; ali zar ti misliš, ako mu budem govorila, da će to što pomoći? Ja mu ne smem ništa ni govoriti.

NADA: Pa dobro, šta da radim? Šta mi savetujete da radim?

STANA: Niti te umem savetovati, niti ti mogu pomoći.

NADA: (Plane). Ne možete, dabome da ne možete, ali ste mogli odmoći i pokvariti.

STANA: Pokvariti? Zar sam ja pokvarila? Pokvario ti je otac. Idi, pa njega pitaj šta mu je.

NADA: (Odlučno). Ako vi ne znate, ja znam šta je njemu, i on je u pravu, što je tako uradio.

STANA: Šta govoriš, Nado?

NADA: (Pada u vatru). A nije on ni pokvario, nego ste vi.

STANA: Ju, crna devojko, šta je tebi! Ja?! Otkud ja, šta ja? Ni u snu nisam sanjala.

NADA: Mislite ja ne znam? Znam ja vrlo dobro, šta. govori svet.

STANA: Svet?

NADA: Jeste svet.

STANA: (Podboči se). Pa šta govori, Boga ti? Reci i meni, da znam ja šta govori svet.

NADA: Sramota me je čak i da vam kažem.

STANA: Sramota ili ne, reci da čujem.

NADA: Svet kaže, da ste vi hteli da koketujete, da ste hteli pod sedom kosom da preotimate mladoženju svojoj rođenoj ćeri.

STANA: (Preneražena, pljesne se rukama). Nado, ćeri moja, šta je tebi? Kako si mogla tako što i da izustiš preda mnom, pa makar to svet i govorio?

NADA: Smela sam… morala sam da vam kažem… morala sam… (Bori se). Jer… i ja verujem u to.

STANA: Nado!

NADA: Jest, jer otac ne bi badava onako uradio; ne bi on tako postupio, da nije bio uveren.

STANA: (Čisto posrće). Ćerko!

NADA: Ja znam da je sramota, da vam ovako što i kažem i… eto, ja ću ćutati, oplakivaću svoju sudbinu, a ni reči vam neću reći. Ali… ne mogu vas poštovati više…

STANA: (Pala u naslonjaču po teško plače).

1.5.3. 3. TOMA, PREĐAŠNJI

TOMA: (Ulazi s polja ljutit, natukao šešir na oči). E… šta je to?

NADA: Ništa.

STANA: Šta je? Sramota me je i da ti kažem šta je. Ne mogu ti ni govoriti pred njom.

NADA: Ja se mogu i skloniti, ali bih vas molila, oče, da i s vama posle razgovaram.

TOMA: Dobro, dobro, razgovaraćemo.

NADA: (Ode levo).

1.5.4. 4. STANA, TOMA

TOMA (Stane prema Stani). Dakle, šta je?

STANA: Tomo, crni Tomo, šta se ovo učini od nas i naše kuće i od našeg lepog mira?

TOMA: Eto, to… Učini se, što se učini.

STANA: Hajd’ sve drugo, što se načini lom, ali da ja doživim, da me se rođena ćerka odriče.

TOMA: Jest, jest, i to, i još gore, još mnogo gore ćeš doživeti.

STANA: U oči mi je rekla, da me više ne poštuje, i gore, mnogo gore stvari… Sramota me je i da ti kažem: da sam joj ja preotela mladoženju, da sam ja koketovala s njim, da je zbog mene pokvarena stvar.

TOMA: Kazala ti je istinu.

STANA: Tomo!

TOMA: Suštu istinu ti je kazala.

STANA: Od tebe, zar, iz tvojih usta to da čujem? Sram te bilo, Tomo! Sram te bilo, pod tvoje sede vlasi! Zar ti misliš, ako si ti takav, ako si ti kadar pod starost, kad ti je već ćerka dospela do udaje, da trčiš za sluškinjama…

TOMA: Ama ko trči za sluškinjama?!

STANA: Ti… ti…!

TOMA: To neću više da čujem.

STANA: Nećeš da čuješ, je li? Nećeš da čuješ, a ceo svet zna, zašto smo oterali Kaju i zašto smo u kuću doveli mladu i lepu služavku.

TOMA: Zna, dabome; ali svet zna i to, zašto smo oterali zeta. Zbog tebe… zbog tebe… Eto, takva si ti… Imala si i u familiji jednu rođaku… svastiku tvoga teče, i za nju je mnogo govorio svet, pa… jedna ste krv. Na nju si se valjada ugledala!

STANA: E, ovo je već i suviše, ovo se više ne može da izdrži. (Ozbiljno, odlučno). Da znaš, Tomo, da ja ovo neću da trpim. Ja sam svoj obraz čuvala tolike godine i ne dam da se tako olako okalja. Jeste, ja ne dam da mi se obraz okalja, kao što si ti uradio, i to za ljubav jedne sluškinje.

TOMA: (Nervira ga, tresne nogom). Ama kakve sluškinje! Gospode Bože, nauči me. Nauči me, Gospode Bože, i kaži mi: šta je ovo, kakva je ovo oluja po mojoj kući?

STANA: Takva! Sam si je zavitlao, sam, sam.

TOMA: Ja, je li?! Jesam li ja pokvario sreću detinju ili si ti? Ti, ti… ti, što si pod starost počela. da se otimaš za mladiće.

STANA: (Strogo). Tomo.

TOMA: (Prkosno). Šta je?

STANA: Sad je već dosta. Dosta je, i suviše. Ja ovo niti hoću, niti mogu da podnesem, i da znaš: idem iz kuće. Daj mi decu, pa idem iz kuće.

TOMA: (Pokazuje levo). Eno ti dece! (Pokazuje desno). Eno ti i vrata!

STANA: (Očajno). Zar tako, Boga ti?!

TOMA: (Kao i gore). Eno ti dece… eno ti vrata!

STANA: Tomo?!

TOMA: (Već ga guši srdžba, ne može skoro da izgovori šta hoće). A eno ti vrata!

STANA: (Zaplače se teško). Pa dobro, Tomo! (Odjuri levo).

1.5.5. 5. TOMA, zatim NADA

TOMA: (Izvadi maramu i briše znoj s čela. Pripali cigaretu. Prošeta dva tri puta po sobi, stane, misli i pušta duboke dimove, zatim hukne i sedne u fotelju).

NADA: (Očajna, izlomljena). Oče!

TOMA: (Trgne se). Šta je, brate?

NADA: Šta je ovo, šta se sve ovo dešava u kući?

TOMA: To što vidiš.

NADA: Je l’ istina, da majka ide iz kuće?

TOMA: Istina je.

NADA: Zbog mene?

TOMA: Zbog svoje glave.

NADA: Ali, oče, nije samo majka kriva mojoj nesreći.

TOMA: Nego ko je?

NADA: (Počne da plače). Kad bih mogla da kažem i kad bih smela da kažem! A ja znam, znam ja sve…

TOMA: Šta znaš, govori?

NADA: Pa to. Nije samo majka kriva, nego… nego… (Reši se). krivi ste i vi.

TOMA: Ja?

NADA: Nije lepo, znam da nije lepo, što vam govorim, ali kad sam majci kazala, moram i vama. Ja ne bih mogla biti mirna, kad ne bih i vama kazala.

TOMA: Govori.

NADA: Pa to, nemam šta drugo da vam kažem, ali krivi ste i vi.

TOMA: Ama zašto ja, šta ja?

NADA: Pa… zbog vas smo oterali onu sluškinju.

TOMA: (Skoči kao oparen s fotelje). O, Savaote, Savaote! (Čupa kose). Jaoj, majko moja mila, šta je ovo! Ćut’… Napolje, napolje, pa da mi nisi više na oči izašla. Hajde, hajde tamo, pa se spremi s tvojom majkom… Idite, idite zajedno.

NADA: Oče!

TOMA: Zajedno, zajedno… Neću ni jedno više da čujem… Hajde, šta čekaš? Hajde tvojoj majci. (Izgura je u levu sobu).

1.5.6. 6. TOMA, zatim JELKICA

TOMA: (Besno šeta. Čas stane, misli, vrti glavom, pa opet šeta. Još nepopušenu cigaru baci, pa pali drugu. Sedne u fotelju i odmah se nervozno diže. Pošto poduže razmišlja, a njemu se lice ozari blagom svetlošću, poslednjom nadom. Prilazi levim vratima, nežno). Jelkice… (Opet prošeta, pa priđe vratima, te malo jače). Jelkice!

JELKICA: (Malo je preplašena). Izvol’te, oče.

TOMA: (Nežno). Hodi, hodi ovamo. Ti si tatino dete, je li (Zagrli je i briše suzu, krijući). Je li da si ti tatino dete?

JELKICA: Jesam.

TOMA: (Gladi joj kosu i miluje je). Ti ćeš slušati tatu, tebe mi svet neće oteti iz zagrljaja?

JELKICA: (Ohrabrena). A, je l’ te, tata, što se spremaju majka i Nada? Kuda će one?

TOMA: (Malo zbunjen). Pa… tako…. Spremaju se, hoće na put.

JELKICA: Na put?

TOMA: Jeste, tako malo da putuju.

JELKICA: A ja?

TOMA: Ti ćeš sedeti kod tate. Je li da ćeš sedeti kod tate?

JELKICA: A hoće li oni daleko?

TOMA: Pa… blizu… Ali će se tamo zadržati. Ja ne znam koliko će se zadržati, ali će se zadržati.

JELKICA: Pa što i mene ne pustiš?

TOMA: A ko će oca da razgovara? Je li, golupče moje?

JELKICA: (Sasvim ohrabrena). Ja, ja ću da vas razgovaram. Eto i sad imam nešto da vam kažem.

TOMA: (Odvodi je za ruku do stolice, pa on sedne, a nju privuče i zagrli oko pasa). E, imaš nešto da mi kažeš?

JELKICA: Nije da vam kažem, nego… da vas nešto zamolim.

TOMA: Hajde, baš da čujem, šta je to.

JELKICA: Da obučem opet dugačku haljinu.

TOMA: A zar ti ne voliš da si dete?

JELKICA: Ne volim, oče.

TOMA: Pa ova ti haljinica lepše stoji.

JELKICA: A ne, dugačka mi mnogo lepše stoji. (Ljubi ga). Dopustite, oče.

TOMA: (Nasmeši se dobroćudno). Pa dobro, dobro. (Poljubi je).

JELKICA: (Sva srećna, optrčava oko oca i tapše rukama). Dugačka haljina, trajla la… Devojka, opet devojka lalala… lalala… lalala. (Zagrli oca i ljubi ga u oba obraza).

TOMA: (Otima se). De, de, ludice jedna.

JELKICA: A ima još nešto… Hoćete li, slatki tatice još nešto da mi učinite?

TOMA: E, a šta je to sad opet?

JELKICA: (Miluje ga po obrazu). Da mi opet uzmete učitelja muzike.

TOMA: (Iznenađen). Učitelja muzike?

JELKICA: (Naivno). Pa jeste… jer on, siromah, prosto ne može da živi bez mene.

TOMA: (Zgranut). Ama ko to?

JELKICA: (Kao i gore). Pa učitelj muzike. Evo samo da vidite šta mi piše, (Vadi pisamce iz nedara).

TOMA: (Zgranut, diže se iz stolice).

JELKICA: (I ne gledajući ga). A, evo. (Čita). „Mila moja dušice. Ja ne mogu bez tebe da živim, ja ću poludeti. Moli oca, da me opet primi. Grli te i ljubi tvoj Ge-dur. (Govori). Znaš, tata, on se uvek na pismima, koja mi piše, potpisuje ’Ge-dur’“.

TOMA: (Poražen, malaksao, glupo). Gedur?

JELKICA: Jeste, a ja njemu, kad odgovaram, potpisujem se „Ce-dur“.

TOMA: (Kao i gore). Cedur?

JELKICA: Jeste.

TOMA: (Teško uzdahne i prekreti se). Gospode, Gospode, prevrnu li ti i nebo i zemlju, šta li?! (Jelkici). A, gedur, je li, i cedur?

JELKICA: (Videći da je pogrešila, preplašeno). Jeste!

TOMA: Zar i ti, zar i ti ode u Sodomu i Gomoru, a?

JELKICA: (Preplašena). Pa… ovaj.

TOMA: I ti, je li? Pa dobro… Hajde, hajde, napolje… Napolje i ti!

JELKICA: (Moleći). Ali, oče…

TOMA: (Dočepa štap). Napolje, dok se ne razvitlam ovim gedurom, pa ćeš očas naučiti muziku.

JELKICA: Oprostite…

TOMA: Napolje, kad ti kažem… Eno, eno, tamo se sprema majka. Hajde, hajde, spremi se i ti s njom.

JELKICA: I ja ću na put, je l’ te?

TOMA: Jeste, i ti ćeš na put, i ti ćeš.

JELKICA: Pa dobro. (Preplašena, povlači se u sobu).

1.5.7. 7. TOMA, zatim SIMA

TOMA: (Stao, duboko uzdahne, briše brižno čelo, vrti glavom, krsti se i mumla čas: „Ooooo…“, a čas mu ispadne reč: „gedur“ ili „cedur“. Oda i do vrata od sobe, gde mu se žena i deca spremaju da odu iz kuće, pogleda tamo, pa se opet vrati, sležući ramenima, kao čovek koga je postigla zla sudba, koju ne može izbeći, već je mora trpeti).

SIMA: (Ulazi pažljivo i sramežljivo na zadnja vrata, pa, pošto ga Toma ne vidi niti čuje, ostaje tamo. Posle izvesne pauze jedva tiho progovori). Tomo!

TOMA: (Okrene se, spazi Simu, ozari mu se lice radošću, pritrči mu i zagrli ga). Gde si, brate, gde si, ako Boga znaš!

SIMA: (Potresen, ali prekorno). Tomo, Tomo…

TOMA: Gde si, da mi se nađeš, brate rođeni!

SIMA: Zar smeš da me pitaš?

TOMA: Oprosti, brate!

SIMA: Ne bih ti oprostio, ali ne mogu da izdržim. Dvadeset i pet godina ja dolazim u tvoju kuću kao u svoju, pa… sad ne mogu, eto, ne mogu da prođem kraj nje. Uvredio si me… Ne mogu lako da ti oprostim, ali… ne mogu ni da izdržim. Ovo je deset dana kako sam izdržao, deset punih dana prolazio sam kraj kuće i gledao sam da zažmurim, ogledao sam da okrenem glavu, ali badava… Mučilo me… mučilo. A nisam te ni van kuće viđao; nisam viđao nikoga od tvojih, pa sam hteo samo onako, samo ovde na vratima da ostanem i da pripitam: Jeste li svi zdravi i ništa više, samo to da pitam, pa da idem. Kad bih čuo da ste svi zdravi, ja bih valjada mogao još deset dana izdržati, a da ne svratim.

TOMA: A da znaš, kako si mi potreban! Sedi, molim te, sedi.

SIMA: (Sedne).

TOMA: Potreban si mi kao parče hleba; nemam kome da se pojadam, nema ko da me uteši.

SIMA: A šta je, brate? Zar te je tako zlo snašlo?

TOMA: I zlo i gore, Simo… Sodoma i Gomora.

SIMA: Eh, eh, eh… Nije valjada tako, de.

TOMA: Tako je.

SIMA: Jeste li svi zdravi?

TOMA: Svi.

SIMA: Samo kad nije niko bolestan.

TOMA: Svi smo bolesni.

SIMA: Eto ti sad. Ja te ne razumem. Kaži mi, brate, jasno.

TOMA: Hoću… Slušaj. (Hoda po sobi i domišlja se). Samo ne znam ni s koga kraja da počnem. Dabome da ne znam. Ima, vidiš, stvari u svetu, koje i nemaju svoj početak nego samo kraj. Dakle, kraj, samo kraj ti mogu kazati. Ja ne znam šta je ovo, nego samo to ti je kraj, brate: moja kuća propade.

SIMA: Ama kako?

TOMA: Vidiš: i ja sam neveran mojoj ženi i moja je žena neverna meni. Oterao sam ženu, oterao sam decu; i deca se odrekla i oca i majke, i neki gedur se umešao tu i… ne znam, vidiš da ne znam ni šta govorim… ja ne umem ništa da ti objasnim.

SIMA: Ama ja vidim i sam, da se tu umešao neki đavo, kad si ti potegao mene… mene, bolan, da oteraš sa svoga praga. Pa šta je to? Govori, brate, ko to sve napravi?

TOMA: Samo, samo se napravilo.

SIMA: Ne može to samo. Eto to, na primer, to što si mene oterao, to se nije moglo samo napraviti. Pa hajde na to mi odgovori, zašto si mene oterao?

TOMA: Zbog sveta.

SIMA: A zašto si tetka-Kaju oterao?

TOMA: Zbog sveta.

SIMA: A zašto si…

TOMA: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta… Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta. Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali… Znaš i sam. Ali kad svet naiđe, a on poče da uređuje i naređuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju; ona je sve dosad bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi je prvo jednu a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina — Jelkici — obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa on opet svadbu pokvario.

SIMA: Ama, Boga ti?

TOMA: I nije to sve, nego se, brate moj, u ovoj kući više ne zna svoj svome; niti se zna ko je kršten, ni ko nije kršten, Zamisli samo: moja žena mi je neverna…

SIMA: (Prekorno). Tomo!

TOMA: A ja sam neveran mojoj ženi.

SIMA: To ne može biti.

TOMA: Znam i ja da to ne može biti, ali… eto, svet kaže tako. Pa onda moja deca… Da vidiš samo, šta se učinilo od onako krasne dece. Nada meni u oči kaže… šta ti ne kaže; a tako isto i majci kaže. A Jelka, zamisli Jelka…

SIMA: Jelkica?

TOMA: Jelkica, jeste Jelkica piše ljubavna pisma i potpisuje se „Ge-dur“.

SIMA: (Čudi se). „Ge-dur?“

TOMA: To jest „Ce-dur“, a ona bitanga se potpisuje „Ge-dur“. I ta pisma, ljubavna pisma, ona čita meni, ocu svome?…

SIMA: (Krsti se). Gospode Bože, šta se učini? Pa šta si uradio, šta misliš?

TOMA: Šta sam uradio? Oterao sam od kuće i ženu i decu i sve; oteraću najzad i sebe, zaključaću vrata i baciću ključ u Dunav, pa eto ti!

SIMA: Tomo, nemoj tako… Priberi se, priberi se. Zar ti nije mnogo lakše da oteraš svet, a ti s tvojima da ostaneš u kući?

TOMA: (Sinu mu oči nadom). Pa da živimo srećno i mirno, kao što smo i živeli, je li?

SIMA: Tako će, Tomo, biti najbolje.

TOMA: (Razdragan). Pa da ti dođeš svaki dan, da mi pričaš novosti, da me učiš karata, a ja s decom da plevim baštu, da hranim piliće, da čitam novine, je li, je li?

SIMA: Tako će, Tomo, biti najbolje.

TOMA: (Teško uzdahne).

1.5.8. 8. STANA, NADA, JELKICA, PREĐAŠNJI

STANA: (Ulazi s Nadom i Jelkicom. Svi su pod šeširima, obučene za izlazak iz kuće. Čim iziđe Stana, pa spazi Tomu i Simu, zastane kod levih vrata, a deca za njom).

SIMA: (Pogleda ih začuđeno, prilazi Tomi, tiho). Ama, zar je to istina? Pa ja sam mislio ti preteruješ, a ono one u istini odlaze.

TOMA: (Sramota ga je da digne glavu). Ne preterujem… Eto, vidiš svojim rođenim očima, da ne preterujem.

SIMA: (Opet tiho). Slušaj; priđi, pruži ruku ženi.

TOMA: (I hteo bi i ne bi zbog sramote).

SIMA: (Kao i gore). Hajde, hajde, pruži ruku ženi.

TOMA: (Digne glavu). Stano!

STANA: (Prigrlila Jelkicu, gleda ga, ali ne prilazi).

TOMA: Ovaj… ja nisam hteo… To si ti predložila, da se izmešamo sa svetom, da otvorimo kuću svetu.

STANA: Jesam.

TOMA: Pa… kaži mi bar iskreno, kad ti je bilo bolje, kad si bila daleko od sveta ili…

STANA: Kad sam samo svoju kuću i decu gledala… daleko od sveta.

TOMA: Ovaj… pa to… to sam samo hteo da te pitam…: a… kako da kažem… (Zbuni se, povuče za kaput Simu, tiho). Reci ti, najbolje je, reci ti.

SIMA: Pa to, gospođo Stano, da se ostavite sveta i vi i on. Svet je zao prijatelj. U sveta, vidite, ima reči, ama nema srca. Milost svetska teža je no dušmanska ruka; svet nikom nije nazidao kuću, a razorio jeste. Nego, dete vi, kako ste i bili… dete… dete…

TOMA: Stano!

STANA: Tomo! (Prilazi mu, zaplače se gorko i pruži mu ruku).

NADA, JELKICA: (Također tronute, prilaze i ljube mu ruku).

TOMA: (Neko lupa s polja). Opet?

SIMA: Ko je to?

TOMA: Ko? Svet, brate, opet svet. Ne može se čovek bez sveta u svojoj kući ni posvađati ni izmiriti.

JELKICA: (Otrčala do vrata i otvorila ih). Dada! Dada! (Veselo pljeska rukama).

1.5.9. 9. KAJA, PREĐAŠNJI

KAJA: (Ostala na otvorenim vratima držeći Marka u naručju).

TOMA: Hodi, hodi ovamo…

KAJA: (Snebiva se).

TOMA: Uđi, kad ti kažem.

SIMA: Ući, Kajo.

NADA: (Pritrči Kaji, pa joj uzme Marka…). Gle, na i naš Marko…

JELKICA: (Pritrči i miluje ga). I naš Marko, i naš Marko je došao…

KAJA: (Neodvažno). Oprostite… a ja čula, ostali ste bez mlađeg, pa znam kako je to teško, te rekoh da uvratim, ako hoćete da vas poslušam dan dva… dok ne nađete….

TOMA: Dobro si učinila… Sam te je Bog poslao. Jest, jest… i ovo je sam Bog ovako udesio, da se opet svi ovde priberemo. — Eto… eto… i nasmejao sam se… je si l’ primetio, Simo, da sam se nasmejao? A nisam se nasmejao sve od onoga dana… znaš od onog dana.

SIMA: Kad si mene…

TOMA: (Meće mu šaku na usta, da to više ne pominje). Ne pominji… ne pominji! Neka mi niko ne pominje ono što je bilo… Odsad će opet biti sve drukče. Deder, Stano, šta čekaš? Deco, deco, moja, što me gledate; šta čekate, za Boga. Skinite te šešire, skinite. Hodite, hodite evo ovamo; deder ti, Nado, da mi praviš cigarete. (Vadi tabakeru pa istresa iz nje duvan na sto, a Nadu hvata za ruku, privodi stolu i silom posađuje u stolicu). Tako! A ti, Jelkice, nađi novine… Ama šta čekaš ti, Kajo, što ne ideš da nahraniš živinu? Moj petao već pet dana nije čestito jeo, razrio mi sve bunjište. Pa nosi, nosi i Marka. (Uzima Marka iz naručja Jelkičinih i daje ga Kaji). Nosi ga pod ognjište; eno tamo je njegov dušek, na pravljen od mog starog zimskog kaputa… Nosi ga! (Odgura Kaju levo).

1.5.10. 10. PREĐAŠNJI bez KAJE

TOMA: Pa eno i časovnik ne radi. Jelkice dušo, zar ti ne vidiš da časovnik ne radi? A to je tvoj poso.

JELKICA: (Skida šešir i penje se na minderluk, te udešava časovnik).

TOMA: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.

STANA: Koju sliku?

TOMA: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.

STANA: (Pošto i sama skine šešir, odlazi i donosi mu).

TOMA: Tako, (Meće naočari ni umače pero). Kako beše ono, Simo?

SIMA: Koje?

TOMA: Ono što se zapisuje na Oktoihu?

SIMA: Je l’ godine?

TOMA: Nije, nije, nego ono: tog i tog ljeta gospodnjeg naiđoše na ovu zemlju Agarjani…

SIMA: A jest… Agarjani i mnogi varvari…

TOMA: …I opustiše sve i razoriše,…

SIMA: …I osta narod u bedi i sirotinji…

TOMA: Eh, to vidiš, to… (Piše). „…ljeta gospodnjeg naiđe u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u…“ (Doseti se). „…I nanese na kuću zlo i nevolju i sram“. Tako… Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.

STANA: (Odnese sliku i ostavi na svoje mesto).

TOMA: Tako… A sad… sad ćemo da prekinemo sa svetom. Zaključaću se. (Simi). Razumi, brate, zaključaću se. (Trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l’ da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi priviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću; danas ih ima i opasnijih: Jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji, kad kroz prozor zaviruje u tuđu kuću, no kad uđe u nju. (Spušta zavese). Tako, tako.

STANA: Ali, Tomo…

TOMA: Tako, tako ja hoću… Sad sam se ogradio, pa sad… hodite, hodite svi oko mene./(Namešta stolice)/. Priberite se, neću da ste daleko od mene. (Namesti Stanu na stolicu, dovede Jelkicu i Nadu kraj sebe, te sedne i on sam, držeći ih čvrsto u naručju. Jedino Sima ostaje malo u stranu i posmatra sve to). Tako, tako, tako ćemo od sad živeti, ograđeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni…

SIMA: (Hoće da progovori nešto).

TOMA: Ćuti, molim te; nemoj sad govoriti. Da se odmorim, da se odmorim. Ti još i ne znaš, koliko mi je potrebno da se odmorim. Ćuti, ćutite svi… Da se odmorim.

SIMA: (Posle vrlo duge pauze, za vreme koje je razmišljao, vrteo glavom i jednako se mučio, da li da progovori, najzad se odlučio). Ovaj… Tomo, brate, ja ti moram nešto kazati.

TOMA: Šta?

SIMA: Ti si, ovaj, pametan čovek, pa…

TOMA: Dobro, pametan, pa šta?

SIMA: Ne ide to baš ni tako…

TOMA: Šta ne ide?

SIMA: Pa tako, ne ide to tako, kao što ti misliš. Ono, ne valja ni ono, kad svet počne upravljati tuđom kućom, ali…

TOMA: Ama šta „ali“? Govori…

SIMA: Na to, ne može ni tako… Ne možeš se ti baš ni ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.

TOMA: Nije istina, ne moram.

STANA: Ne valja ni onako, a, ovaj… ne može se ni ovako.

SIMA: Ti imaš žensku decu, pa ne možeš živeti kako ti hoćeš, nego kako moraš.

STANA: I znaš li šta će svet kazati?

TOMA: Opet svet?

STANA: Pa da, znaš li šta će kazati, ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese i ovako se ogradili?

TOMA: Šta će kazati?

STANA: Pa… kazaće da smo poludeli…

TOMA: (Razmišlja. Pauza). Simo… da li i ti veliš da će to svet kazati?

SIMA: Pa… kazaće.

TOMA: (Očajno uzdahne, slomljen, pobeđen). E pa, dobro!… Dakle opet će svet kazati…. opet se mora sa svetom! E, pa, dobro, kad se mora. (Odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima). Hodi, hodi, svete… Uđi, uđi, u skrovište moje sreće; uđi, upravljaj, naređuj, čeprkaj, razrivaj!… (Na prozoru). Dođi, dođi, svete, Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dođi! Tuđom je kućom lakše upravljati no svojom, tuđu je brigu lakše brinuti no svoju. Dođi, naređuj, raspoređuj, upravljaj, kad već nećeš da gledaš svoju brigu, kad ti je draža tuđa. (Dolazi pred rampu i govori neposredno publici). Dođite svi, gospodarite… Jedite svoj hleb, a vodite moju brigu… Hodite, vi, gospe, vi, komšike, vi, prije, vi, poznanice; dođite i donesite sve novosti iz tuđih kuća i razmenite ih ovde kod mene, pa s novim espapom, koji ovde u mojoj kući nakupujete, zađite dalje, zađite od kuće do kuće: ima još kuća, gde se mirno i tiho živi… Dođite, vi, prijatelji, da me posavetujete: kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte… Zašto ne? To je vaša briga!… Dođite, dođite svi, evo su i vrata i prozori širom otvoreni. Uđi, svete, uđi! Dođite, da prebrojite tanjire; dođite, da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite, šta treba sutra da ručam; dođite, da mi zavirite u krevet, da vidite jesu li čisti čaršavi, dođite, da… (Zavesa lagano pada, ali njegov se glas i za palom zavesom čuje). Dođite, naređujte, raspoređujte, upravljajte, čeprkajte, razrivajte. Uđi, svete, uđi!

ZAVESA

2. Knjiga druga

Komad u tri čina

2.1. Lica

• RAJNA MARETIĆ-DOLSKA, prvakinja dramska
• IDA PODGRADSKA, dramska subreta
• MIRA, početnica i učenica Rajnina
• DRAMSKI PISAC
• UREDNIK „KOMEDIE“
• KRITIČAR REVIE „NOVI HORIZONT“
• KRITIČAR ŽURNALA „JUTRO“
• REDITELj
• LJUBAVNIK
• GOSPODIN TEODOR
• IVAN IVANOVIĆ
• SOBARICA

Zbiva se u miljeu velikog teatra.

2.2. Prvi čin

Raskošno i teatralno namešten salon u stanu Rajninom. Na zidovima venci sa trakama i mnogo fotografija koje su rasute po zidu, stolovima i kaminu. Na prvi pogled vidi se da je to stan jedne glumice. — Na sceni su sva lica koja igraju u komadu, sem sobarice. Oni su raznoliko ali ipak plastično grupisani, zauzimajući razne položaje pri kojima će ostati za sve vreme čitanja a kad uđu u diskusiju, menjaju položaj i pregrupisavaju se, dajući života sceni. Na sredini je salona stočić koji ne pripada nameštaju već je naročito donesen. Na stočiću je električna lampa sa zelenim abažurom, koja baca usredsređenu svetlost na rukopis otvoren na stolu. Za tim stolom sedi dramski pisac. Veče je, svetlost gori u lusteru i drugim lampama, koje pripadaju nameštaju.

2.2.1. 1. NA POZORNICI SU SVI

DRAMSKI PISAC: (Pre nego što se digne zavesa čuje se njegovo čitanje). „Zajednička smrt bila bi izlaz samo tada kada bi život duša odista postojao. Zbrisati olovnim tanetom jednu uzvišenu i čistu ljubav i zameniti je ničim, beskrajnim ničim, bio bi zločin. (Zavesa se lagano diže, za koje vreme on ne prekida čitanje). — Zar onima koji se čistotom svojih osećaja uznose iznad ljudi, iznad života, pripada kazna uništenja?“ — Jelena: „I šta onda?“ Milan: „Vratite se mužu čista i netaknuta i osećanje ljubavi zamenite osećanjem dužnosti. Ja… ja ću poći starim stazama i poneću teret jednoga pustoga i besciljnoga života!“ Jelena. „Vratiti se mužu sa nespokojnom savešću?“ Milan: „Ispovediti mu se, ispovest umiruje savest, jer vraćate mu se čista i bez greha.“ — Jelena: „Pokolebana duša nije više jemstvo za sreću muževljevu!“ Milan: „Možda ne, ali zato je dužnost tu da kao čuvar bdi nad dušom!“ — Jelena: (Razmišlja, bori se, odluči). „Neka bude! I mi se nikada viša ne smemo sresti!“ — Milan: „Mi se nikada više ne smemo sresti!“ — Jelena: „Vi ćete zaboraviti sve što je bilo?“ Milan: „Sećaću se samo jednoga lepoga i prijatnoga sna i ponosiću se u duši što smo ovoga časa i vi im ja umeli biti tako jaki, te savladati osećaje koji bi nas možda odveli u ponor.“ — Jelena: (Preživljujući jedan trenutak bola). „Dobro… Zbogom!“ — Milan: „Zar… samo zbogom?“ — Jelena: „Samo zbogom!“ — Milan: „Zar mi ni ruku nećete pružiti?“ — Jelena: (Ćuteći i izbegavajući mu pogled, pruži mu ruku). — Milan: „I… zar se nećemo srdačnije rastaviti?“ — Jelena: „Naša odluka sprečava nam svaku srdačnost. Srdačnost, ma i najmanja, mogla bi biti kobna!“ — Milan: (Uzrujan, uzbuđen, pokoleban, privlači je naglo i snažno obgrli). „Pa neka bude kobna!“ — Jelena: (Rezignirana, pokolebana, pobeđena). „Znala sam, slutila sam!“ Milan: „Predosećao sam i sam da će nas rastanak spojiti.“ — Jelena: (U zagrljaju). „Ah, kako smo slabi, kako smo slabi!“ Milan: „Reci, slabi u borbi sa osećajima koji su jači od nas, a jaki u ljubavi koja nas vezuje i koja nas od ovoga časa vodi u onaj duboki ponor kojega smo se toliko bojali.“ (Dug strasan poljubac).

SVI: (Pošto je pisac gornjim rečima završio čitanje, nastaje jedan duži tajac, koji je izazvao utisak, a zatim svi dižu glave i živo aplaudiraju).

TEODOR: Ovome se rešenju nisam nadao! (Opšti pokret, žagor, međusobna objašnjenja).

RAJNA: (Prilazi piscu). Poeta, hoćete li mi dozvoliti da vas poljubim?

PISAC: Ah! (Ustaje ushićen, primajući njen poljubac i ljubeći joj ruke). Koliko sreće!

RAJNA: Ali, čime bi vas inače mogla nagraditi? Stvorili ste mi najlepšu rolu u repertoaru, napisali ste za mene naročiti komad, uveli ste me u istoriju… Da, da, gospodo: kada se bude pisalo o životu i radu pisca ovoga komada, neće se moći prećutati fakat, da je ovaj komad napisan samo radi mene.

UREDNIK KOMEDIE: Pa vi ćete, mila moja, ući u istoriju i sama sobom.

RAJNA: U istoriju glume. To je istorija koju niko ne čita, sem glumaca. Ja volim onu istoriju koju i deca u školi moraju učiti. U toj se istoriji Garik pominje kraj Šekspira, a Sara kraj Sardua. Zar ne?

REDITELj: Ali, dozvolite nam, draga domaćice, da i mi podnesemo piscu svoja čestitanja. (Prilazi i rukuje se s piscem). Odlično! Rešenje koje iznenađuje. Drugi čin savršen. Ako meni pripadne režija, verujem da ću premašiti sve svoje dosadašnje uspehe!

IVANOVIĆ: (Ustaje i prilazi te, rukujući se, bez reči čestita).

KRITIČAR JUTRA: (Prilazi i rukuje se). Novo! Od kad vapijem: dajte što novo, ubi me šablona i manir. Oglasiću vaše delo kao događaj — toliko sam ushićen.

RAJNA: (Miri). Mala, priđite i vi, čestitajte zaboga! Gospodo, dozvolite mi da vam predstavim moju učenicu. Ušla je za vreme čitanja, pa nisam htela da vas uznemiravam.

UREDNIK KOMEDIE: O, imate neobično lepu učenicu!

RAJNA: Je l’ te? — Dezdemona, Julija, Greta… zar ne? (Miri, koja je pružila ruku piscu). No, no, recite što, kako vam se dopada?

MIRA: Ali otkud ja znam da kažem?

RAJNA: Vaš utisak. Zar vam se nije dopao komad?

MIRA: O, još kako… plakala sam… i… (Rajni). Svud sam, u svakoj reči, u svakoj rečenici, osećala vas i videla vas.

RAJNA: No, pa eto, time ste mnogo kazali, vrlo mnogo. Zar ne, gospodo?

PISAC: (Rajni). Verujte, za mene je to vrlo mnogo, jer znači uspeo sam da vam se približim, da vam uđem u dušu.

RAJNA: Razume se da ste uspeli. (Teodoru). Teodor!

TEODOR: Želite što, drago dete?

RAJNA: I vi bi, Teodore, mogli da primate čestitanja.

TEODOR: Ja?

RAJNA: Zar niste brojali za vreme čitanja? Četiri toalete imam da promenim.

TEODOR: No, pa?

RAJNA: Pa daje vam se lepa prilika da me obradujete sa četiri toalete. Zar to ne vredi da vam se čestita?

TEODOR: (Smejući se ljubazno). Ah, da!

IDA: Gle, gle! A vi, dragi poeta, izgleda da čak i ne primećujete nešto?

PISAC: Šta molim?

IDA: Da vam ja još nisam prišla, i da vam nisam čestitala. Zar je to za vas tako beznačajno?

PISAC: Ah, ne! Ali, dozvolite, moja uzbuđenost ovoga trenutka …a očekivao sam još uvek… ta vi ste bili vazda tako pažljivi prema meni. (Prilazi joj i ljubi ruku).

IDA: Da, ali ne i vi prema meni. Neću da vam čestitam, ljuta sam na vas.

PISAC: Ali zašto, zaboga?

IDA: Zašto još pitate? Ah! (Ostalima). — On još pita. Napisati takav jedan komad, komad koji će stalno biti na repertoaru, a ne uneti u komad i za mene jednu ulogu, to je, dozvolite, u najmanju ruku nepažnja.

PISAC: Ali, draga gospođo, vaš fah…

IDA: Nije reč o fahu, reč je o roli. U vašem komadu trebalo je napisati rolu i za mene, bez obzira na fah. U vašem komadu ja nisam smela izostati.

PISAC: Ali, verujte…

IDA: Ništa neću da verujem.

REDITELj: Uostalom, možda pisac misli da ste u njegovom komadu vi već odigrali svoju rolu.

IDA: Gospodine reditelju, vi imate pravo samo na pozornici, za vreme proba, da budete pakosni, što vi u ostalom i jeste — ali ovde, u društvu ne.

PISAC: (Idi). Hoće li vas odobrovoljiti moja reč da ću budući komad samo vas radi napisati?

IDA: Gospodo, čuli ste! Primam! Gospodo novinari, donesite o tom belešku pod naslovom „Literarna senzacija.“

PISAC: (Ljubi joj ruku). Dakle, otkupio sam se?

IDA: Ali pod uslovom da to bude senzacija.

UREDNIK KOMEDIE: (Miri). A vi, mala? Zar ne pretendujete i vi na kakvu rolu?

MIRA: Oh, ja! Ima vremena za mene. Ja još nisam ni stupila na pozornicu.

UREDNIK KOMEDIE: A čim mislile stupiti?

RAJNA: Sprema se za Dezdemonu.

UREDNIK KOMEDIE: (Posmatra Miru). Mislite?

RAJNA: A zar ne? Ja Dezdemonu smatram u osnovi za naivku. Ona mora biti blaga, mila, topla. — Njene oči kazuju samo ljubav, na njenim usnama lebdi uvek samo osmeh mladosti. Ona ne sme biti jake volje, u nje mora biti izraza izvesne potčinjenosti i poverljivosti. Zar vam ne izgleda da moja učenica ima sve te osobine?

UREDNIK KOMEDIE: Ah, da! I to u velikoj meri, da bih ja čisto poželeo da budem crnac.

RAJNA: Varvarine!

UREDNIK KOMEDIE: Ali, čekajte, niste me pustili da dovršim. Želeo bih biti crnac samo zaključno do trećeg čina.

REDITELj: Biće pre da vi iz te role volite samo onu figuru životinje sa dvoje leđa, o kojoj Jago javlja Brabanciju.

IDA: Gospodine reditelju, vi imate pravo samo na pozornici, za vreme proba, da budete bezobrazni, što vi uostalom i jeste — ali ovde, u društvu — ne.

REDITELj: Izvinite, ja sam zaboravio da ste vi, naša naivka, ovde. (Smeh).

IDA: U pozorištu u kome vi igrate ljubavnike, ja se osećam i suviše mlada za naivke.

LJUBAVNIK: Ne dirajte u moj fah! Vi znate vrlo dobro da ja igram ljubavnike, pa što ste prešli preko mene?

REDITELj: Eh, čudna mi čuda! Tolike su žene prešle preko vas, pa može valjda i gospođa Ida.

IDA: (Skoči uzbuđena). No, jeste li čuli, to već prelazi svaku meru. Ja vas molim, gospodo, zaštitite me od ovoga goropadnika. Uostalom, kad je on tako daleko otišao, dozvoljeno je i meni. Poslužiću se oružjem, kojim inače ne bi, ali koje je dozvoljeno u samoodbrani. Biću indiskretna. Kad sam bila mlada početnica, ovaj je gospodin (Pokazuje na reditelja). bio ludo zaljubljen u mene, ali sam mu ja uvek okretala leđa. Eto, sad razumete otkud toliko pakosti prema meni, kod toga gospodina.

REDITELj: Ali, Ida, zaboga, što pričate o stvarima koje. su se desile pre trideset i četrdeset godina. Prošlost treba zaboraviti.

IDA: Juh! Juh! (Od uzbuđenja padne na naslonjaču, nervozno se hladi, a okolina je teši i umiruje).

RAJNA: (Hoteći da zagladi stvar). Ali, gospođo i gospodo, mi činimo veliku nepravdu piscu, koji je bio ljubazan da nam pročita svoj komad. Dužni bi bili da sav razgovor posvetimo večeras njegovom komadu.

PISAC: Hvala vam, gospođo! I sam sam mislio da vratim razgovor na svoj komad, ali nisam imao načina. Jer, ja sam primio samo čestitanja, ali nisam čuo ni reči kritike. Ja ni sam ne mogu verovati u toliko savršenstvo svoga dela, da mu se baš ništa ne bi moglo prigovoriti…

KRITIČAR N. H: Hvala vam što ste mi ponudili reč. Ja sam, pravo da vam kažem, mislio sutra ili prekosutra da se nađem s vama, da opširnije razgovaramo.

PISAC: A zašto? Ja ću i zamerke, kao i čestitke; rado primiti ovako javno, pred svima. Ta zaboga, ja znam da u kritici, kad ona dolazi s vaše strane, ima toliko isto prijateljstva prema meni, kao i u čestitkama.

KRITIČAR N. H: Razume se! Razume se! Dakle, reći ću vam svoje mišljenje. Utisak vašeg komada u celini je odličan. Sve je prirodno; sve ističe jedno iz drugoga, ništa namešteno. Komad se sluša sa jednom napregnutom pažnjom i interesom. Dialog je neobično živ, jedva po gdekad po malo melanholičan u tempu, ali uvek van teatralnosti i iznad vulgarnosti. U dialogu ima neke nenameštene otmenosti. (Pauza). Što se same teme tiče, mora se priznati da je vrlo srećna; sukob između snova i stvarnosti; nemoć duše i fatalnost idealizma! Sve je to do duše tretirano više puta u literaturi, ali je, u svakom slučaju, tražen nov način za izražaj. Pa ipak, i pored svih ovih lepih osobina, ja bih imao jednu tešku zamerku da učinim.

PISAC: A, ta je?

KRITIČAR N. H: Čini mi se da je komad i suviše van života.

PISAC: Kako mislite?

KRITIČAR N. H: Daleko od života, daleko od stvarnosti.

PISAC: Mislite?

KRITIČAR N. H: Samo blagodareći vašoj neobično veštoj obradi, vašem srećnom i živom dialogu, vašoj savršenoj tehnici, vi nas zavaravate i odvodite u zabludu da smo u životu. Izvucite sliku iz zlatnoga okvira vaše rutine, pa ćete videti kako je to u stvari romantika, pusta romantika.

UREDNIK KOMEDIE: Vi ste vrlo strogi, gospodine kolega. Život čije bez romantike, kao što izgleda.

KRITIČAR N. H: (Skeptično). Možda!

UREDNIK KOMEDIE: Razume se, nekad, dok materijalni odnosi nižu bili ovako komplikovani, ta se romantika više opažala, više ispoljavala. Danas se ona manje opaža, ali to ne znači, da je i nema u životu.

LJUBAVNIK: Tačno, tačno! Slažem se s vama.

UREDNIK KOMEDIE: Najzad, mladost je romantika i negirati romantiku značilo bi negirati mladost. Zar ne?

KRITIČAR N. H: Nismo se razumeli. Ne kažem ja da romantike nema u životu. Možda je ima, šta znam ja. Ali, kad nju birate za svoj siže, obucite joj odelo koje joj pristoji, nemojte je oblačiti u realnost. A način na koji je ona u ovome komadu prikazana, takav je, toliko je realan, da se vidi težnja piščeva da nas ubedi u realnost i samoga sižea.

PISAC: A kada vam, gospodo, potvrdim, da je siže ovoga komada odista realan.

KRITIČAR N. H: Kako realan?

PISAC: Događaj, koji sam uzeo za predmet svoje drame, nije ni u čemu izmišljen; on je onakav kakav je u komadu, uzet iz života.

KRITIČAR N. H: Odista?

PISAC: Dozvolite mi da prećutim imena porodice, ali vam časnom rečju jamčim, da se sve zbilo, i sve se tako zbilo kao što sam ja napisao.

KRITIČAR N. H: I svršetak?

PISAC: I početak i svršetak!

KRITIČAR N. H: To je odista čudno.

IDA: Adi zašto je to vama tako čudno? Evo molim vas da vam ja ispričam jedan romantičan događaj, koji se meni desio, kad sam bila nešto mlađa.

REDITELj: Ali, Ida, nije ovde reč o srednjevekovnim romanima, već o današnjem životu.

IDA: Bezobraznik!

KRITIČAR JUTRA: I ja verujem u romantiku života, ali, pored svega toga, iznenađuje me tvrđenje da se događaj, prikazan u ovoj drami, odista desio.

KRITIČAR N. H: Kad gospodin pisac to tvrdi na časnu reč, mi smo dužni da u to verujemo; samo, ja onda moram taj slučaj ubrojiti u vrlo usamljene pojave. Zašto ne? Može se i danas još naći zanesenjaka, koji će opasati mač, uzjahati paripa i ustreliti se na vetrenjači! Samo, nastaje pitanje: da li su tako iznimne pojave srećan siže za dramu, koja svojim oblikom i obradom pretenduje da bude iz života.

PISAC: Vi biste bili u pravu, ako uzmete to kao izuzetnu pojavu, ali, ja mislim da u životu može biti tamnih, neobjašnjivih, retkih pojava, ali ne i izuzetnih pojava. Sve što život da, to nije više izuzetno.

KRITIČAR N. H: Oh, pa vi ćete početi tvrditi da ni pojave koje potiču od šestoga čula nisu izuzetne.

PISAC: Čim su to pojave koje se javljaju, koje postoje, nisu više izuzetne.

KRITIČAR N. H: Kako hoćete, samo ja ne verujem u te čudnovate i nejasne pojave života.

IVANOVIĆ: (Njega je ceo ovaj razgovor i prepirka jako interesovala, ustaje naglo i sa velikim pouzdanjem). A ja verujem!

SVI: (Iznenade se).

KRITIČAR N. H: Vi?

IVANOVIĆ: Da, ja verujem!

KRITIČAR N. H: Razume se, mladi čoveče, vašoj mladosti to i pristoji.

IVANOVIĆ: Ne verujem ja s toga što to mojoj mladosti pristaje, već s toga, što vam svoje verovanje mogu i dokazati.

KRITIČAR N. H: Dokazati?

IVANOVIĆ: I to ovog časa dokazati, jer ja upravo preživljujem jedan roman.

IDA: (Reditelju). No, vidite, i ja sam htela govoriti o jednom svom romanu.

REDITELj: Ali vi ste svoj roman odavna preživeli, a gospodin govori o romanu koji preživljuje sad, može biti i ovoga momenta.

IVANOVIĆ: Da, i ovoga momenta; od samog rođenja pa do danas, i od danas pa kroz dalji život, jer uveren sam, da će kraj toga romana biti i kraj moga života.

KRITIČAR N. H: Oh, ne, ne… Ti romani ne traju do kraja života. Svi smo ih mi preživeli…

LJUBAVNIK: Jedan moj roman baš se prekjuče svršio. Ona se udala.

TEODOR: Moji se svi romani drukče svršavaju; ona me obično izneveri.

IVANOVIĆ: U romanu, koji ja preživljujem, ne postoji ona, jer ne sme postojati.

KRITIČAR JUTRA: Zar može biti romana bez on i ona?

LJUBAVNIK: Može, Robinzon Kruse.

RAJNA: Ta pustite gospodina neka nam kaže. Stvar je vrlo interesantna.

UREDNIK KOMEDIE: Hoćete li nam kazati svoj roman?

IVANOVIĆ: Vrlo rado. Ja čak imam i potrebu da ga kažem pred ovakvim jednim skupom, ne bi li možda ko među vama umeo da mi objasni ono što sam sebi ne umem da objasnim.

UREDNIK KOMEDME Čujmo, dakle!

RAJNA: Ja sam tako radoznala.

IDA: I ja.

IVANOVIĆ: (Vadeći knjigu iz džepa). Ovo je, gospodo, roman francuskog pisca Anri Degi-a. Roman se zove „La Duler“, a pisan je pre dvadeset i šest godina. Molim vas, upamtite tu okolnost: roman je pisan pre dvadeset i šest godina. Štampana je samo prva sveska.

KRITIČAR JUTRA: (Pošto je Ivanović zađutao). I to je sve?

IVANOVIĆ: To sve ne bi moralo biti važno, ali ta fakta imaju pravu važnost tada, kada vam kažem: da sam ja junak ovog romana (Pokreti iznenađenja).

UREDNIK KOMEDIE: Junak toga romana?

KRITIČAR JUTRA: Ali, šta vi to govorite, mladi prijatelju?

LJUBAVNIK: Junak jednog romana koji je Francuz pisao?

KRITIČAR N. H: I koji je taj Francuz pisao pre dvadeset a mi šest godina. Tako rekoste?

IVANOVIĆ: Da, tako.

RAJNA: Vrlo interesantno!

IDA: Odista, odista!

KRITIČAR N. H: A koliko vam je godina?

IVANOVIĆ: Dvadeset i četiri. (Opšti pokret).

UREDNIK KOMEDIE: Ali, mladi čoveče, pogledajte šta vi sve tvrdite. Roman je pisao stranac, koji vas nije ni poznavao, i koji je živeo ko zna koliko hiljada kilometara udaljen odavde.

IVANOVIĆ: Tako je!

UREDNIK KOMEDIE: Taj pisac napisao je prvu svesku svoga romana pre dvadeset i šest godina, a vama je dvadeset i četiri?

IVANOVIĆ: Tako je!

UREDNIK KOMEDIE: I vi ipak tvrdite da ste junak toga romana?

RAJNA: Ali, ostavimo gospodinu da nam stvar razjasni. Mene neobično interesuje cela ta stvar.

TEODOR: Moram preznati da sam i ja već nestrpljiv.

UREDNIK KOMEDIE: Dozvolite, dakle, da ponovim svoje pitanje: Vi ubeđeno tvrdite da ste junak toga romana?

IVANOVIĆ: Tvrdim, pouzdano, ubeđeno tvrdim i to je ono što ne razumem; tajna koju ne mogu da dokučim. Igra slučaja, možda, ali koja me je splela i koja će mi omesti život. Ako ste strpljivi da me slušate, ja ću vas upoznati sa slučajem.

RAJNA: (Opšti pristanak). Pa, razume se da ćemo vas slušati.

IVANOVIĆ: Ima tome skoro pet godina, kako revnosno učim francuski jezik. Već posle dve godine truda, uspeo sam da lako čitam lepu literaturu, te nije čudo što sam u svoju biblioteku rado pribirao francuske pisce. Jednoga dana — pre tri godine — spazio sam u antikvarskom izlogu ovu knjigu. Privukao me je naslov, i ušao sam u radnju, ali, kad mi prodavac reče da nema drugu svesku, već samo ovu, prvu, odustao sam od namere da je kupim. Pa ipak sam sutradan otišao i kupio je. Vuklo me je nešto da kupim tu knjigu u uverenju, dok pročitam prvu knjigu, da ću nabaviti drugu preko svojih prijatelja, studenata u Parizu.

IDA: Sve dovde je obična stvar. Čujmo dalje.

RAJNA: Ali, ne prekidajte ga, draga moja, budimo strpljivi.

IVANOVIĆ: Počeo sam da čitam roman sa običnim raspoloženjem jednoga pasioniranog čitaoca, ali, što sam dublje ulazio, što sam dalje prevrtao listove, ja sam sa sve većim uzbuđenjem hitao kraju. U ovome je romanu, od početka do kraja, opisan moj život. I moja majka i moj otac i sredina u kojoj sam se rodio i detinjstvo i mladalačke želje i prvi sukobi sa životom — sve, i sa toliko pojedinosti, da ovo za mene i nije više roman, već moja autobiografija. Moj jedan mladićski greh prema roditeljima; moja prva ljubav prema jednoj devojci, moji tragični napori da se istaknem iznad života, da nađem sebi mesta u životu, susret sa čovekom, koji će me s toga puta skrenuti; moji trenuci neodlučnosti, moji časovi kolebanja, — sve, sve je to izloženo u ovome romanu i to do takvih detalja, kao da je pisac išao za mnom, kroz život, i beležio svaki moj pokret. (Opšti utisak).

RAJNA: Interesantno!

UREDNIK KOMEDIE: Odista, čudnovato!

KRITIČAR JUTRA: A da nema u celoj toj stvari i malo autosugestije?

IVANOVIĆ: Gospodo, uveravam vas, da sam i fizički i duševno potpuno normalan. Nisam anemičan, zdravih sam živaca, sređen u rasuđivanju i uvek pribran. Najzad, verujte mi, da sam i sam zgranut pred tim faktom. Pokušavao sam mirnije, spokojnije, ponovo da pročitam ovu knjigu… čitao sam je deset i petnaest i dvadeset puta. Vi mi nećete, gospodo, verovati, ali vas, na časnu reč, uveravam, da sam u ovoj knjizi sreo moj način mišljenja, moj način izražavanja, moje izraze, moje pokrete… ja… ja… ja… od početka do kraja ja. Evo tu sam, i imam masu prijatelja koji mi život prate i poznaju, a evo je tu i knjiga — o svemu se dakle, sa malo truda, možete uveriti.

KRITIČAR N. H: Priznajem, malo čudno, malo neobična istorija.

PISAC: Ali priznajte onda i to, da u životu ima pojava koje nam se pričinjavaju romantične a u stvari bivaju.

KRITIČAR N. H: No, na osnovu ovoga slučaja to ne bih morao priznati. Ovo je tako izuzetan slučaj da sam, mogu reći, u teškoj nedoumici šta da kažem i šta da mislim.

UREDNIK KOMEDIE: Slušajte. Ova stvar može da bude od jednog šireg interesa. Nije moguće proći kraj nje kao kraj jedne obične anegdote.

RAJNA: Verujte mi, gospodo, ja sam čisto nervirana događajem.

IVANOVIĆ: Ja vam još nisam kazao ceo događaj.

KRITIČAR JUTRA: A šta bi još moglo biti?

RAJNA: Pa recite nam ako ima još čega. Ja sam tako nestrpljiva?

IVANOVIĆ: Stekao sam dakle uverenje, da je pisac predosećao moj život onakav kakav će se on desiti. Kako, ja to ne umem da objasnim, Tek, stoji fakat, da je on predosećao moj život, ceo moj život, a ja sam imao u ruci samo knjigu prvu, u kojoj su opisani događaji do trenutka kada sam pre tri godine prviput pročitao ovu knjigu. Znači, u knjizi drugoj je nastavak moga života ili bar kraj događajima koje ja imam da preživim!… Možete misliti sa koliko sam se grozničavosti bacio na traženje te druge knjige. Pisao sam na sve strane i sve činio da dođem do te druge knjige svoga života, da saznam događaje koje ću preživeti.

RAJNA: (Sa napregnutom pažnjom). Pa?

IVANOVIĆ: Najzad, posle duge prepiske, dobijem od jednog francuskog izdavača obaveštenje, da knjiga druga ovog romana i ne postoji, da nije ni štampana, i da nije čak ni napisana. Pisac, Anri Degi, umro je još pre toliko godina, a drugu knjigu svoga romana nije napisao.

UREDNIK KOMEDIE: (Posle izvesne pauze). Šteta!

RAJNA: Ah, to nisam očekivala.

IDA: Bilo bi odista mnogo zanimljivije…

KRITIČAR JUTRA: A nije li možda drugu knjigu pisac ostavio u rukopisu?

IVANOVIĆ: Na tu sam misao i sam došao, jer me je pomisao da ona sadrži moj budući život strašno mučila. Ja nisam imao mira, ja nisam imao sna. Napustio sam svaki posao, svaku nameru i sav sam se predao misli, da tamo negde, ko zna u kojoj biblioteci ili arhivi — leži prahom pokrivena ta druga knjiga u kojoj je moj dalji život. Sudbina mi je dodelila čudan slučaj da moj život bude unapred predviđen i napisan. Ja imam u rukama samo onaj deo, koji sam proživeo, dok pravi interes leži u onom nastavku, u onome što ću tek proživeti.

KRITIČAR JUTRA: Jeste li pokušavali da saznate što o njoj?

IVANOVIĆ: Sve, sve, i najzad, pre dve godine, otputovao sam u Francusku, jer nisam mogao više imati mira. Najpre u Pariz, gde sam na sve strane raspitivao o piscu i gde sam saznao, da ima najbližu porodicu u Grenoblu. Otišao sam tamo i našao tu porodicu, koja je nasledila piščeve papire. Ah, to su bili teški napori da savladam uporstvo porodice koja je te papire smatrala kao relikviju, koje se ne sme profani čovek dotaći. Najzad, kad sam uspeo i tu teškoću da savladam, ja sam se sa besomučnom strašću zario u te papire. Ja nisam jeo, ja nisam spavao, ja sam sa nadčovečanskim strpljenjem i neodoljivom radoznalošću čitao list po list, red po red i slovo po slovo jednoga teškoga, nečitkoga i izbledeloga rukopisa.

RAJNA: (Nervozno, nestrpljivo). Najzad?

IVANOVIĆ: Najzad, posle nedelju dana neumornog pretraživanja, jednoga se dana u mojim rukama nađe skica, u pola razrađena skica, druge knjige romana „La Duler“. (Opšti utisak i pokret).

PISAC: Dakle, ipak?

LJUBAVNIK: To znači naći svoj život.

IDA: Pa šta je u drugoj knjizi?

KRITIČAR JUTRA: Reći će nam već gospodin.

RAJNA: Ja sva gorim od nestrpeljivosti.

KRITIČAR N. H: Nastaje samo pitanje: ako je ludi slučaj hteo da se prva knjiga poklapa u svemu sa vašim životom znači li to da i ono što predviđa knjiga druga mora biti vaš život?

REDITELj: Ostavimo to da posle raspravimo. Da čujemo najpre nastavak ove interesantne istorije.

RAJNA: Da, nastavak, nastavak. Govorite, zaboga!

IVANOVIĆ: (Vadeći rukopis iz džepa). Rukopis knjige druge evo ga u mojim rukama, ja se od ovih listova ne odvajam.

RAJNA: A šta piše na tim listovima?

IVANOVIĆ: Uveravam vas, da bih bio mnogo srećniji da nisam našao ovaj rukopis. Sad tek uviđam da u tom leži i draž života, što čovek ima pred sobom neznane puteve, neodređene staze. Ići ka znanome, znati sutrašnjicu, znati budućnost, znati šta te čeka, verujte težak je, nesnošljiv teret.

SVI: Pa ipak svak to želi.

RAJNA: Oh, još kako bih volela kad bih znala svoju budućnost.

IVANOVIĆ: Ne tražite da je saznate, taj teret ne bi mogli podneti.

KRITIČAR N. H: Dozvolite mi, da ipak ponovim svoje pitanje: šta je to što vam jamči da ta skica, taj nacrt piščev, taj rukopis što ga držite u ruci, sadrži vaš budući život?

IVANOVIĆ: Jamči mi knjiga prva ovoga romana, jer ono što je u njoj napisano, nije više slučajno. To je doslovce moj život. Ne znam, ne razumem, ali je morala postojati neka tajna, neka neobjašnjiva veza između pisca koji je umirao i mene koji sam se rađao: on je morao ili predosećati ili dogledati moj život. Ne znam, ne umem da objasnim, ali verujem, ubeđen sam, da je ovo što je napisano u ovoj knjizi drugoj moj dalji život, život koji mi predstoji.

UREDNIK KOMEDIE: Pa hoćete li nam bar kazati što o sadržaju te druge knjige?

RAJNA: Hoćete li nam poveriti?

KRITIČAR JUTRA: Da je napisan, taj bi roman i inače bio namenjen javnosti; znači, dakle, da njegova sadržina ne pretstavlja nikakvu tajnu.

IVANOVIĆ: Ono što mi knjiga druga namenjuje, ono što mi predstoji u životu, užasno je… najradije bi prećutao kraj romana.

PISAC: Međutim, nas baš taj kraj interesuje!

UREDNIK KOMEDIE: I kad ste već sve ostalo rekli?

RAJNA: I nervirali nas. Ta recite, zaboga!

IVANOVIĆ: Roman se svršava — zločinom.

VIŠE NJIH: Zločinom?

UREDNIK KOMEDIE: A zločinac?

IVANOVIĆ: A zločinac ću biti ja! (Jak utisak).

PISAC: (Posle duže pauze). Tako je tamo napisano?

IVANOVIĆ: Da, tako je u knjizi moga života napisano.

RAJNA: Vi zločinac, vi? Vi ćete ubiti?

LJUBAVNIK: A koga?

IVANOVIĆ: Onu koju budem voleo. (Pokret i objašnjenja).

UREDNIK KOMEDIE: (Posle duže pauze). I to je sad vaša fiks ideja?

IVANOVIĆ: Zamislite moje doba, moju mladost, moju žeđ za radostima života. Hteo bih da volim, umeo bih da volim, u duši mi je budan osećaj ljubavi, ali ne smem, ne smem se ni približiti predmetu moje ljubavi, ne smem se ni zaradovati osmehu ženinom, ni njenom toplom pogledu, ni njenoj slatkoj reči — jer unapred znam, da će ona, kojoj priđem, biti žrtva moga zločina. Mogu li, smem li reći ženi reč ljubavi kad unapred znam da je ta moja reč smrtna presuda stvorenju koje volim?

RAJNA: Odista užasno! (Mukla tišina, dubok utisak).

PISAC: (Otrgne se utiscima, prilazi mu sa saučešćem). Biste li nam pročitali to mesto u rukopisu?

UREDNIK KOMEDIE: Odista, da čujemo. Možda vi stvar rđavo tumačite?

IVANOVIĆ: To mesto glasi: (Prevrne zadnje listove i čita). „On će je voleti, voleće je snažnom, plahovitom, neodoljivom ljubavlju; voleće je ljubavlju koju svaka iskra sumnje razbuktava u požare, voleće je ljubavlju koja um muti a sagoreva i telo i dušu. On je takav, on ne ume drukče voleti. A kada se uveri da takva ljubav ne može naći odziva u njenoj duši, da taku ljubav ona nema snage da shvati, da ga takvom ljubavlju ona ne ume voleti: on će je ubiti.“ (Težak utisak. I sam Ivanović, slomljen težinom svoje sudbine i umoran bonom ispovešću koju je učinio, seda, klonulo u naslonjaču i predaje se dubokoj apatiji. Svi pribijeni u gomile šapću među sobom i na izrazima njinog lica oseća se jedno opšte saučešće prema mladom čoveku).

PISAC: (Posle duže pauze, izdvaja se iz gomile i prilazi Ivanoviću). Ja verujem da vam namenjeni fatum teško pritiska dušu, pa ipak, zar nemate snage da se uhvatite u koštac sa sudbinom?

IVANOVIĆ: (Ne diže glavu i ne odgovara).

RAJNA: (Mane rukom piscu da ga se okane, da ga ostavi na miru, a da bi spasla situaciju, zvoni).

SOBARICA: (Ulazi).

RAJNA: (Sobarici). Je li sve spremno?

SOBARICA: Jeste, gospođo!

RAJNA: Izvolite, gospodo, da ispijemo čašu šampanjca u čast našeg dragog pisca. (Miri). Mira, ponudite gospodu!

MIRA: Izvolite!

RAJNA: (Pošto svi, tiho razgovarajući, odu u drugu sobu, na vratima iste Miri, koja je propuštala goste). Idite tamo i zamenite me, sad ću ja.

2.2.2. 2. RAJNA, IVANOVIĆ

RAJNA: (Vraća se Ivanoviću koji je i dalje ostao u naslonjači obhrvan svojim bolom). Zar vi nećete sa nama?

IVANOVIĆ: Oprostite, osećam se vrlo umoran.

RAJNA: Verujem vam. Vi patite, mladiću?

IVANOVIĆ: Umete li bar da razumete moje patnje?

RAJNA: Razumem ih i, verujte, uzimam udela. Oh, kad bih mogla, ja bih vam tako rado pomogla.

IVANOVIĆ: Hvala vam, ali meni nema pomoći.

RAJNA: A zar ne bi mogli pokušati da se oslobodite robovanja toj fatalnoj knjizi? Zar je ne bi mogli spaliti, pocepati, uništiti i vratiti se u doba kada niste znali ni da postoji takva knjiga i živeti životom sa neodređenim putevima, kao što žive drugi, kao što živimo svi?

IVANOVIĆ: A zar bi to pomoglo da izbegnem sudbinu?

RAJNA: To je odista užasno! (Pauza). Pa šta mislite činiti?

IVANOVIĆ: Bežati! Čim prema jednoj ženi osetim makar najmanju naklonost, bežaću… bežaću kao što grešnik beži od raspeća.

RAJNA: Dođite tad uvek k meni, kod mene ćete sresti iskreno saučešće.

IVANOVIĆ: K vama… Ovo je prvi i poslednji put što se sretamo.

RAJNA: Poslednji? Zašto?

IVANOVIĆ: Zar možete pitati zašto, posle svega što ste čuli?

RAJNA: (Iznenađena). To bi značilo…?

IVANOVIĆ: To bi zničilo ono što je ovde napisano. (Pokazuje knjigu). Gledao sam vas toliko puta na pozornici, uživao sam u vašoj igri, i u vašim uspesima, i poželeo sam da vas upoznam, da vam se približim. Kad sam čuo da će moj prijatelj čitati svoju novu dramu kod vas, ja sam ga zamolio da me povede. Poznao sam vas ali, od prvog susreta naših pogleda, ja sam osetio da to nije bila umetnica kojoj sam ja želeo da se približim već žena, koja me je privlačila sebi. Prepao sam se pred tom mišlju… i eto… znate, čuli ste moju ispovest, a poznajete sadržinu knjige druge moga života.

RAJNA: Pa ta vaša ispovest, mladi prijatelju, liči potpuno na izjavu ljubavi.

IVANOVIĆ: Oh, zar ja i smem da pomišljam na izjavu ljubavi. Ja, osuđeni Tantal, koji smem da sagledam, ali ne i da okvasim sagorele usne.

RAJNA: Kako da vam pomognemo? Od prvog trenutka vaše ispovesti vi ste stekli svu moju naklonost i iskreno saučešće, od prvog trenutka ja se nosim mišlju kako da vam pomognem.

IVANOVIĆ: Žalite me, to je sve što možete za mene učiniti.

RAJNA: (Posle kraćeg razmišljanja). Jeste li pokušali da se odate strasno kakvom poslu, kakvom radu, u koji bi uložili sve svoje napore, a koji bi vas odveo daleko od vaše sudbine i daleko možda od svake ljubavi?

IVANOVIĆ: Vi zaboravljate, da je u meni još nepreživljena mladost, da su u meni još nedotrajale nade, nezasićene želje.

RAJNA: Pa kako da vam se pomogne? Ja bih tako rado učinila sve.

IVANOVIĆ: Sve što se može učiniti to je: ostaviti me mojoj sudbini.

RAJNA: Ne bi bilo lepo, ne bi bilo čak ni humano. Onome koji pati valja pružiti ruku. (Pauza razmišljanja). Potražite utehe u laži, ne tražite je u istini i to će možda biti jedini način da pobedite svoju sudbinu.

IVANOVIĆ: (Ne razumevajući je). U laži?

RAJNA: Da, prijatelju, laž pre uteši nego istina…

IVANOVIĆ: Ja vas ne razumem.

RAJNA: Pročitajte mi još jednom ono mesto kojim se: završava knjiga druga. (Seda kraj njega).

IVANOVIĆ: (Vadi rukopis i nalazi to mesto. Čita). „On će je voleti, voleće je snažnom, plahovitom, neodoljivom ljubavlju; voleće je bezumno, voleće je ljubavlju koju svaka iskre sumnje razbuktava u požare; voleće je ljubavlju koja um muti a sagoreva i telo i dušu…“

RAJNA: (Stavi šaku na list sa kojega čita). Stanite! Nemojte dakle nikad takvom ljubavlju voleti.

IVANOVIĆ: (Gleda je začuđeno).

RAJNA: (Ponavljajući). Nemojte nikad takvom ljubavlju voleti!

IVANOVIĆ: Al’ čujte ovo: (Čita). „On je takav, on ne ume drukče voleti!“

RAJNA: Pa ipak, morate se izmiriti sa tim da laž daje više draži životu nego istina. Mi, koji smo na pozornici, lakše to shvatamo, vi koji ste u životu ne umete uvek da se izmirite sa tim faktom.

IVANOVIĆ: Laž u ljubavi?

RAJNA: Da, u ljubavi.

IVANOVIĆ: Pa gde je onda ljubav?

RAJNA: Ljubav o kojoj vi mislite — eto je tu, u knjigama, ona druga je u životu.

IVANOVIĆ: Laž?

RAJNA: Ne laž u najgrubljem smislu te reči, ali laž koja daje iluziju ljubavi, laž na kojoj su zasnovane tolike sreće, na kojoj počivaju brakovi, porodice, društva… ona neizbežna, ona neminovna laž.

IVANOVIĆ: I vi… vi?

RAJNA: I zar ja branim laž, hteli ste reći?

IVANOVIĆ: Da, da, da, to sam hteo reći. Zar vi odista ne umete istinski da volite

RAJNA: Umela sam.

IVANOVIĆ: I?

RAJNA: Razočarala sam se.

IVANOVIĆ: I otad propovedate laž?

RAJNA: I otad ljubav ne smatram kao osećaj koji mora ostaviti duboke brazde u životu. Smatram je kao pozorišni komad; prvi, drugi, treći, četvrti i najviše peti čin i zavesa se spušta. Zar ne? Vi poznajete gospodina Teodora?

IVANOVIĆ: Vašega prijatelja?

RAJNA: Da, gospodina koji me snabdeva toaletama i zadovoljava sav moj luksuz i sve moje prohteve. On je, vidite, moj ljubavnik.

IVANOVIĆ: Gospođo… vi ga valjda ne volite?

RAJNA: Razume se da nisam zaljubljena u njega, ali — ja ga lažem da ga volim i on je srećniji da ga lažem no da mu kažem istinu. Bio bi čak nesrećan kad bi mu kazala istinu. Zašto da mu oduzmem to zadovoljstvo koje mu laž donosi, kad on meni čini sva ostala zadovoljstva.

IVANOVIĆ: I vi ste mu verni?

RAJNA: Hoćete li da budem iskrena?

IVANOVIĆ: Ja vas molim.

RAJNA: Nisam mu verna.

IVANOVIĆ: Znači, postoji neko drugi koga volite?

RAJNA: Hm! Recimo! Ali, smatrate li da je i ta ljubav prava, ona o kojoj vi sanjate, kad taj koga volim i koji mene voli, ima ista prava koja i gospodin Teodor, kada mu ne mogu sva da pripadnem, kad je svestan da su usne na koje on treba da spusti svoj strasni poljubac vlažne od tuđeg poljupca. Je li to ljubav, je li to ta prava ljubav?

IVANOVIĆ: (Odlučno). Ne!

RAJNA: Pa ipak, vidite, takva kakvu vam kazujem, postoji, i oni koji je uživaju takvu kakva je, srećni su! (Pauza). Eto, to je jedina ljubav koju i vama život nudi, ako ste radi izbeći sudbinu.

IVANOVIĆ: Laž?

RAJNA: Ne laž, ali ne i istinu. Ono što što život nudi.

IVANOVIĆ: (Buneći se). I vi mislite…?

RAJNA: Ja ne mislim ništa, ja vam samo prijateljski savetujem: pomirite se sa životom.

IVANOVIĆ: Što znači primiti laž za istinu?!

RAJNA: Tačno. Što znači primiti laž za istinu. To je jedini način koji će vas osloboditi teških okova kojima vas je sputala vaša sudbina.

IVANOVIĆ: „On ne ume drukče voleti“ — piše u knjizi moga života.

RAJNA: Da, piše to, ali piše i još nešto. Na vama je da birate: hoćete li u zločin ili u život? (Iz druge sobe čuje se muzika i žagor). — Čujete li… vidite li kako je život lep? Eno tamo… uz muziku, veselo se kucaju čašama šampanjca i gospodin Teodor i onaj drugi. Svako od njih veruje da samo njega volim iskreno. Šta ćete, takav je život.

IVANOVIĆ: (Skoči uzbuđen). Laž; odvratna laž!

RAJNA: Život!

IVANOVIĆ: (Obori glavu i duboko se zamisli. U njemu se vodi teška borba. Iz druge sobe, po završetku muzike, čuje se aplauz i klicanje. Čuje se Idin glas, ona peva jednu strofu neke vinske pesme, pa zatim aplauz i klicanje).

RAJNA: (Za sve to vreme izmakla se dalje i posmatra Ivanovića. Posle pesme i klicanja prilazi mu i stavlja mu ruku na rame). Čujete li zvuke muzike?

IVANOVIĆ: (Diže glavu i posmatra je). Kad bi me život znao bar utešiti?

RAJNA: Mladost je najlepša uteha. A vi ste mladi, pa ne bežite od života.

IVANOVIĆ: (Prilazeći joj neodlučno). Rekoste malo čas, kod vas ću naći iskreno saučešće?

RAJNA: Rekla sam.

IVANOVIĆ: I utehe.

RAJNA: I utehe.

IVANOVIĆ: (Podignute glave odvažno). Pa utešite me svojom ljubavlju!

RAJNA: Onakvu kakvu mogu dati, onakvu kakvu život nudi! (On joj poleti u naručja i pritisne strasno poljubac. U drugoj sobi ponova muzika). Tako, tako, mali! Hajdemo! Hajdemo sad u život! (Obgrljena odvodi ga u sobu gde su svi).

ZAVESA

2.3. Drugi čin

Rajnin budoar. Na kaminu telefon, pred kaminom otoman zastrt belom kožom i pretrpan raznobojnim jastučićima. Iza kamina budoarski pisaći sto. Na protivnoj strani stočić, kanape i dve stolice. Sve koketno i raskošno.

2.3.1. 1. RAJNA, IVANOVIĆ, MIRA

RAJNA: (Ivanoviću). Vratite još jedanput odande: „Šta bi ste želeli vi, Dezdemono?“

IVANOVIĆ: (Sedi za stočićem, pred njih je otvorena knjiga iz koje suflira). „Što bi ste želeli vi, Dezdemono“

MIRA: (Teatralno). Šta bi ste želeli vi, Dezdemono?

IVANOVIĆ: (Tiho, nečujno suflira dalje).

MIRA: (Idući za suflerom, teatralno).

Nek bura sudbe i smelost mi javna 
Rastrube svetu da zavoleh crnca…

RAJNA: (Digne ruku i zaustavi je). Rekla sam vam: Dezdemona dotle ponizna, postiđena pred većem, pred Duždem, prestravljena pred ocem; govorila je samo o dužnosti prema ocu i mužu. Od ove rečenice stupa ona smelije, dobija hrabrosti da govori o ljubavi i pred većem i pred ocem. Za to treba odvažnosti i, to treba da osetimo kod vas. Morate promeniti ton, jače, snažnije… više smelosti u samom tonu… (Ivanoviću). dajte poslednje reči Duždeve.

IVANOVIĆ: (Suflira). Šta bi ste želeli vi, Dezdemono?

MIRA: (Idući za suflerom).

Nek bura sudbe i smelost mi javna 
Rastrube svetu da zavoleh crnca, 
Da budem s njim. Moje se srce silom 
Tom pozivu mog muža predalo, 
Otelov lik ja videh u duhu mu, 
I čast i hrabroj ulozi 
Posvetila sam udes svoj i dušu…

RAJNA: Priđite jedan korak kod ovih reči!

MIRA:

Pa, ako, gospodo draga 
(Priđe korak). 
Ostanem tu 
Ko bubica mira a on u rat ode, 
Biće mi oteto sve zbog čega volim, 
I s njegovog ću dragog osustva 
Trpeti teško međuvreme. O, 
Dopustite da i ja idem s njim!

RAJNA: Više žara, više čežnje, više očaja u te poslednje reči.

MIRA:

O, 
Dopustite da i ja idem s njim.

RAJNA: Podvucite mi reč „dopustite“, ali dane oslabi ono „i ja“. Hoću da podvučete to „i ja“ da se čuje!

MIRA:

O, 
Dopustite da i ja idem s njim.

RAJNA: Dobro! Sad već dosta dobro. Još dva tri detalja pa možemo preći na celu ulogu. Odmorite se malo, pa ćemo preći još jedanput prvu pojavu drugog čina.

MIRA: (Priđe i uzima od Ivanovića knjigu). Da pročitam tu pojavu?

RAJNA: Možete. Zadovoljna sam danas sa vama, mala.

MIRA: (Ljubi joj ruku). Oh, kako sam srećna.

IVANOVIĆ: Odista, mala neobično napreduje, blagodareći vašem strpljenju i vašim sjajnim metodama.

RAJNA: (Sedajući kraj njega). I vašem strpljenju! Već mesec dana suflirate iz dana u dan.

IVANOVIĆ: Oh, verujte, to mi čini zadovoljstvo. Znate li da sam pola dela naučio na pamet.

MIRA: (Ivanoviću). Verujete li i vi da ću biti dobra Dezdemona?

IVANOVIĆ: Verujem, jer imam pouzdanja u vašu učiteljicu, ali nemojte se oslanjati na moje mišljenje. Ja se tako malo razumem u pozorišnoj umetnosti.

RAJNA: Za publiku je najkompetentnije mišljenje onih koji se najmanje razumeju u pozorišnoj umetnosti.

IVANOVIĆ: Dakle, dosta o Dezdemoni! (Ivanoviću). Da posvetimo i vama malo pažnje, zaslužili ste to.

MIRA: Ja bih da čitam glasno. Mogu li preći u drugu sobu?

RAJNA: Oh, da, dete moje! I bolje je da na glas čitate.

MIRA: (Odlazi).

2.3.2. 2. RAJNA, IVANOVIĆ

RAJNA: (Milujući ga po kosi). Znate li šta sam odlučila?

IVANOVIĆ: Ne znam!

RAJNA: Neću te više oslovljavati sa „vi“. To mi je tako hladno, to se kaže samo nekome ko je tuđ, ko je dalek.

IVANOVIĆ: A jesam li vam ja blizak?

RAJNA: Pa izvesno.

IVANOVIĆ: Ne bojite se moje blizine?

RAJNA: Kako vi mislite blizak? No, no, no, ne uobražavajte. Blizak kao i gospodin Teodor, ništa bliži.

IVANOVIĆ: Ljubomoran sam na toga starca.

RAJNA: Samo to ne. To neću da čujem. Tako se nismo saglasili. Vi imate samo svoj deo simpatije, samo onoliko koliko vam pripada.

IVANOVIĆ: I ništa više?

RAJNA: Zar niste zadovoljni?

IVANOVIĆ: Ne!

RAJNA: Nego? Šta bi hteli?

IVANOVIĆ: Rajna, ja osećam s dana na dan kako moja ljubav prema vama raste; s dana na dan sve više me potčinjavate sebi i ja…

RAJNA: (Skoči). Šta? Hoćete valjda da kažete: Rajna, ja vas volim i ja ću vas ubiti! Ah, to ne! Onog trenutka kada mi takve izjave ponovite, napustiću vas. To vam ozbiljno kažem, napustiću vas.

IVANOVIĆ: Zar vam ne smem reći ni da vas volim?

RAJNA: Smete, to vam ne kratim. Recite mi. To i ja vama kažem, i ne kažem vam samo da bi vas zavaravala već vas odista i volim. Samo, razume se, volim vas onom običnom ljubavlju, nazovite je, ako hoćete, pozorišnom ljubavlju; ljubavlju koja ne vezuje duge. Toliko sam vam obećala i — samo toliko.

IVANOVIĆ: Ali tada, ne izazivajte mi bar ljubomoru. Ta: ljubomora pothranjuje u meni ljubav; ona je raspaljuje, razbuktava je.

RAJNA: Ali, dragi moj, ne mislite valjda da ću hteti napustiti svoje dobre prijatelje vas radi. Pre bi. se moglo desiti da vas izbegavam njih radi. Ne možete vi tražiti od mene da raskidam veze koje su mi tako potrebne. Uostalom… (Prilazi, uzima mu glavu i nasloni sebi na grudi). mali moj, to su trenutci, samo trenutci, koji se javljaju kod vas. Za ovo mesec dana kako me posećujete, vi ste se već vrlo lepo svikli u ovoj sredini. Još malo strpljenja… još samo malo, pa ćete se izmiriti.

IVANOVIĆ: Zašto mi ne kažete „ti“ kad ste tako odučili?

RAJNA: Ah, ne, odustajem od odluke, jer me to, kao što rekoste, približava vama, a vi ćete to zloupotrebiti.

IVANOVIĆ: A odustajete li i od one druge odluke?

RAJNA: Koje?

IVANOVIĆ: Da ćete me napustiti ako vam još jedanput progovorim o istinskoj ljubavi?

RAJNA: (Sedajući kraj njega). Uostalom, znate šta, mladiću? Ne branim vam, možete me ako hoćete voleti i istinskom ljubavlju. Zašto ne, jednoj ženi to može čak i goditi. Zar ne? Volite me, ako vam to čini zadovoljstvo, samo ne tražite da i ja vas volim takvom ljubavlju.

IVANOVIĆ: (Hvatajući je grčevito za ruku). Zašto, zašto?

RAJNA: Jer: prvo, ja ne umem voleti tom ljubavlju. Nekada možda, ali danas ne više. I drugo, vi nemate prava da od mene zahtevate takvu ljubav. Niti sam vam je obećala, niti bi mogla pristati da stalno držim glavu pod mačem vaše sudbine… one što vam je u knjizi zapisana.

IVANOVIĆ: (Rezigniran, izlomljen). Odista… odista!…

RAJNA: (Milujući ga). Ostanimo kao dosad. Dovoljno vam je imati zadovoljstvo, što će vam i ljubav. (Telefon). Uprava. Biće da sutra nema probe. Slutila sam. (Na telefonu). Alo… da… ja sam lično… Ah, tako, to ste vi? Gotove su, no, hvala Bogu! I one u velikom formatu? Tako Vrlo dobro, vrlo dobro, poslaću odmah! (Ostavlja slušalicu, vraća se Ivanoviću). Hoćete li da vas nečim prijatnim iznenadim?

IVANOVIĆ: O!?

RAJNA. Hajte, pohitajte lično do fotografa, dvorskog, i donesite moje slike. Fotografisala sam se u Fedri — u toj ste me roli prvi put i videli. Prvi egzemplar daću vama.

IVANOVIĆ: (Skoči sa sedišta, ushićen i ljubi joj ruke). O, kako sam vam blagodaran i za najmanji znak pažnje. Razume se da ću ja slike doneti. Ne dam da to drugi čini. Do viđenja. (Ljubi joj ruku i odlazi).

2.3.3. 3. RAJNA, SOBARICA

RAJNA: (Zvoni. Sobarici kad uđe). Sem g. Teodora i naših redovnih, za svakoga drugog nisam kod kuće, Šta je to?

SOBARICA: (Nosi buket krizantema). Doneto je.

RAJNA: Ko je poslao?

SOBARICA: (Gleda na kartu). Nema imena, ali ima nešto napisano.

RAJNA: Dajte! Sve jedno ko bio. To je ipak neko ko zna da ja volim krizanteme, (Uzme buket. Čita kartu). „Na grudima u kojima je ljubav svela nek uvene i ovo cveće“, (Govori). Poeta, neki gimnazijski poeta! Svejedno, ja volim krizanteme. Stavite ih tamo u vazu, na kaminu. Metnite i ovu kartu, da ne učinimo nepravdu poeti. (Daje).

SOBARICA: (Pošto je ostavila buket, polazi te na vratima). Evo vam ipak gostiju, gospođo.

RAJNA: Ko?

SOBARICA: Gospodin reditelj i onaj gospodin to je čitao.

RAJNA: (Prijatno iznenađena). Neka uđu, neka uđu!

SOBARICA: (Propusti ih na ode).

2.3.4. 4. RAJNA, REDITELj, PISAC

RAJNA: (Idući im u susret). Ah, to je tako lepo od vas.

PISAC: (Ljubi joj ruku). Morali smo vas uznemiriti.

REDITELj: (Nosi sobom suflersku knjigu). Došli smo na porotni sud.

RAJNA: Izvolite, sedite, gospodo (Pošto su seli nudi im cigarete, te i sama pripaljuje). Dakle neko suđenje? I želite da ja budem sudija?

PISAC: Da!

RAJNA: A ko je tužilac?

PISAC: Ja!

RAJNA: (Reditelju). A vi ste zločinac?

REDITELj: Kao i uvek. Da nemam tu kvalifikaciju ne bih mogao biti reditelj.

RAJNA: (Piscu). Dakle, govorite, optužuje.

PISAC: (Pokazujući na reditelja). Zamislite, vaš monolog iz drugoga čina hoće nemilosrdno da skrati!

RAJNA: Šta kažete?

REDITELj: Čekajte, ne presuđujte dok me ne saslušate. Predugačak je, zamara, verujte da zamara. Glumac, hteo ne hteo, pada. Zar niste to i sami osetili na probama?

RAJNA: (Piscu). To je istina. Posle toga monologa ja jedva izdržim do kraja čina.

REDITELj: I, verujte, kad bi se skratio, to bi samo ubrzalo radnju, što bi nesumnjivo doprinelo uspehu. Ali, vidite, svi su pisci takvi, svi su sebični. Pre će pristati da mu izvadite zub no da mu izbrišete jednu reč.

RAJNA: Šta brišete?

REDITELj: Svega sedamdeset i dve reči. (Otvori knjigu). Evo, od ovoga: „To je bio poslednji moj san…“ pa dovde „Osećala sam se u ovom trenutku jača, ponosnija sama pred sobom!“

RAJNA: (Uzima delo i razgleda). Ne gubi se smisao i ne ispušta se veza. (Piscu). Hoćete li meni da žrtvujete ove sedamdeset i dve reči?

PISAC: Vama? Pa vama pripada celo delo.

RAJNA: Celo delo manje sedamdeset i dve reči. Pristajete li?

PISAC: O, zar bi vam to smeo odreći?

RAJNA: Hvala vam! Dakle pomirili smo zavađene.

REDITELj: Vrlo dobro. Rajna, dajte mi vašu ulogu da izvršim skraćivanje.

RAJNA: Eto je tu, na stolu.

REDITELj: (Uzima delo i rolu, odlazi stočiću za pisanje, seda i radi po delu pisaljkom, ne učestvujući dalje u razgovoru).

RAJNA: (Piscu). I samo ste zato došli k meni?

PISAC: Ah, ne, ja bih vas i inače danas posetio. Hteo sam da vas pitam: šta mislite o toaleti u drugom činu? Daleko sam od toga da utičem na vas ili da ne verujem u vaš ukus, ali se meni čini da bi u drugome činu trebalo postići izvesnu harmoniju između toalete i uloge.

RAJNA: Razume se. Zar sumnjate da ja o tome nisam mislila? Pesimizmu koji preovlađuje u drugom činu mora odgovarati i toaleta. Ona ne sme biti svetla i vedra, na njoj ne sme biti bogatih ukrasa i ona mora biti što jednostavnija…

PISAC: (Ushićen). Tako je, tako je! O, kako vi mislite na svaku sitnicu. Mora vam se čovek diviti.

RAJNA: Recite mi, poeta, hoćete li se posle ovoga komada dugo odmarati pre no sednete da pišete nov? Interesuje me to.

PISAC: Pa… odmaraću se bar toliko dok ne sazre u meni ono što mislim pisati.

RAJNA: A već ste odlučili o čemu ćete pisati? Izbrali ste siže?

PISAC: Ta… još ne… još je rano. — Dok bar ne pregrmim ovu premijeru i čujem sud o njoj. Zasad sam još suviše okupiran time, ali ipak me zanimaju dve stvari, od kojih je jedna vrlo interesantna. Zanima me jako slučaj onog mladića, onog mladog Ivanovića.

RAJNA: Ah? Nalazite da je taj slučaj interesantan?

PISAC: Kako da ne! U njemu ima drame, snažne, emotivne drame.

RAJNA: Interesuje me kako bi vi tu dramu razvili?

PISAC: O tome još nisam dublje razmišljao. Za sad stojimo samo pred ovako postavljenim problemom: mlad, bujan čovek, željan života, žedan ljubavi — ne sme voleti jer mu je sudbina namenila zločin.

RAJNA: Vidite, i mene je taj problem zanimao i razmišljala sam o njemu i tražila rešenje. Meni se čini da sam ga i našla.

PISAC: Odista? Kako bih bio srećan da vas nazovem svojim saradnikom.

RAJNA: Ja mislim da bi jedini način bio uveriti toga mladića, da ljubavi, onakve ljubavi kakve mu njegova knjiga namenjuje, nema u životu. Drugim rečima, razočarati ga i ne dozvoliti mu da se u njemu javi prava, istinska i duboka ljubav, koja bi ga odvela u zločin; uveriti ga da je ljubav laž, navika, koncepcija, atrakcija, prolazno uživanje i uopšte pojava kojoj je cilj zadovoljstvo.

PISAC: A kako bi se to postiglo?

RAJNA: Recimo, on zavoli ženu koja i sama ne ceni ljubav kao istinski osećaj. Ona mu simpatiše ili recimo voli ga kao i druge i ne krije pred njim istinu da sem njega voli i drugog. To ga razočarava…

PISAC: A ako se desi obratno?

RAJNA: Kako?

PISAC: Da se čovek razočara mora proživeti izvesno iskustvo. Morala bi između te žene i mladog čoveka postojati istinska ljubav da bi došlo do razočarenja. Ako ona njega, otvoreno servira lažnom ljubavlju, nema šta da ga razočara.

RAJNA: (Razmišljajući). To je istina.

PISAC: Sve što se može desiti to je, da se javi kod njega ljubomora. A ljubomora bi bila vrlo nesrećan elemenat kod čoveka kome je sudbina una pred odredila zločin. Ljubomora i inače najčešće odvodi u zločin, a u ovome slučaju pogotovu.

RAJNA: Odista, odista!

PISAC: Ja bih, vidite, kad bih razrađivao tu temu, otklonio elemente ljubomore, ja bih izbegavao da njega dražim ljubomorom. Žena, kojoj bi se on približio, morala bi mu se odazvati pa, bilo da ga laže ili u istini, morala bi ga uveriti da samo njega voli i ne bi smela neverstvom izazvati zločin.

RAJNA: I ostaviti ga večito nerazočarana?

PISAC: Večito… nema večitosti… Istinska ljubav kad večito traje, zasiti… Možda bi ta zasićenost izazvala njegovo razočaranje.

RAJNA: (Duboko zamišljena). Odista, odista! (Pauza). Mislite, dakle, makar ga i lagala, ona ga mora uveriti da samo njemu pripada?

PISAC: Da, da bi se izbegla ljubomora kao motiv.

RAJNA: Tako je! Imate pravo!

REDITELj: (Završio je, sklapa knjigu). Gotovo! (Ustaje). A sutra molim samo tačno na probu.

RAJNA: (Piscu). Bićete i vi?

PISAC: (Ustao je). Razume se. Sutrašnja me proba naročito interesuje.

REDITELj: (Rajni). Samo, bez onih obligatnih deset minuta zakašnjenja. (Piscu). Čudnovata je to pojava da naše glumice na randevue stižu uvek deset minuta ranije, a na probe deset minuta kasnije.

RAJNA: ’Ajd’, ’ajd’, neka vas samo čuje Ida.

REDITELj: Ah, Ida! Ona je stekla pravo da zakašnjava i na probe i na randevue!

2.3.5. 5. TEODOR, PREĐAŠNJI

TEODOR: (Noseći jednu veću i jednu manju lepo uvijenu kutiju). Dobar dan, dobar dan, mila moja. Ah, kako prijatno društvo?

PISAC: Koje vas odmah i napušta.

TEODOR: Ali… zašto?

RAJNA: Odista, što ne ostanete malo?

REDITELj: Posao je posao!

PISAC: Ja ću biti slobodan drugi put. (Ljubi Rajni ruku).

RAJNA: Kad god želite, izvolite molim! Hvala vam na žrtvi koju ste mi učinili.

REDITELj: Do viđenja sutra! (Odlazi).

2.3.6. 6. RAJNA, TEODOR, MIRA

RAJNA: (Vraćajući se Teodoru). Niste me ni poljubili? (Nudi mu ruku).

TEODOR: (Poljubi je). A zar sam to trebao pred svedocima?

RAJNA: (Uzimajući mu kutije). Moja čokolada?

TEODOR: Vaša omiljena čokolada. Ova mala kutijica je za vašu učenicu. Vi se ne ljutite?

RAJNA: Ta ne! Zašto ne bi i nju obradovali. To i meni čini zadovoljstvo. (Na vratima). Mira! Mira!

TEODOR: Ja sam to i želeo da vama učinim zadovoljstvo.

MIRA: (Ulazi iz sobe sa knjigom u ruci).

RAJNA: (Predajući joj malu kutijicu). Ovo je za vas doneo gospodin Teodor.

MIRA: Oh! Blagodarim! Ne znam čime sam zaslužila takvu pažnju?

TEODOR: Time što ste odana učenica Rajnina i što svojim uspehom činite zadovoljstvo Rajni. A sve što njoj čini zadovoljstvo ja vrlo rado nagrađujem pažnjom.

RAJNA: Kako je dobar! Poljubite me još jedanput, Teodore!

TEODOR: (Ljubeći je). Mila moja, a vi se, izgleda, i ne sećate radi čega sam ja došao?

RAJNA: Zar ne kao obično?

TEODOR: Ah, ne! Evo neću ni sesti. Moj auto čeka dole da pođemo u salon Madam Ksenije, da biramo toalete za premijeru.

RAJNA: (Obraduje se). Ah, kako ste vi pažljivi, kako je to lepo od vas. (Zvoni). To mi čini tim veću radost što ste se sami setili. (Sobarici koja je ušla). Moj mantil, šešir. (Sobarica ode). Mira, bi li i vi pošli sa nama? (Teodoru). Mogla bi mi biti od pomoći, žensko oko ipak bolje vidi. Uostalom, pri biranju toalete ja se uvek povodim za prvim utiskom. (Sobarica joj je donela mantil no pomaže joj da se obuče). Znate šta, Mira; ako budem u dvoumici, ako se budem kolebala, pozvaću vas telefonom. (Teodoru). Možemo li joj u tom slučaju poslati auto?

TEODOR: Razume se.

RAJNA: Poslaćemo vam i auto ako vas pozovem. Do viđenja, mala. (Odlazi).

TEODOR: Do viđenja! (Odlazi za njom).

2.3.7. 7. MIRA, zatim IVANOVIĆ

MIRA: (Isprati ih do vrata, zatim se vraća, uzima knjigu i čitajući gestikulira).

Oj teški dane — Zašto plačeš, je li? 
Jesam li ovih suza povod ja? 
Da li sumnjaš možda, da je otac moj 
Oruđe, što te opozivaju — 
Ne grdi mene — kad ga gubiš ti, 
Pa i ja sam ga već izgubila.

IVANOVIĆ: (Nosi fotografije uvijeno u papir). Vi ste sami?

MIRA: Da! Gospođa Rajna je otišla da bira toalete: za premijere.

IVANOVIĆ: Sama?

MIRA: Sa gospodinom Teodorom.

IVANOVIĆ: (Baci slike na sto). Razume se, sa gospodinom Teodorom.

MIRA: O, da ste je videli kako je bila srećna, kako je bila zadovoljna. Toalete nju jako vesele.

IVANOVIĆ: (Sedajući). Da. Toliko je vesela da je kadra za toalete ti ljubav da prodaje.

MIRA: O, kako ste grubi!

IVANOVIĆ: A zar je ona manje gruba?

MIRA: Ja ne vidim.

IVANOVIĆ: Verujem da ne vidite… ali ipak jedno vidite, vidite valjda da ja tu ženu volim.

MIRA: Da, al’ ne možete reći da i ona prema vama nije raspoložena.

IVANOVIĆ: Raspoložena, raspoložena… Zar je to dosta, zar je to sve… ja nju volim jednom ljubavlju koju ne zadovoljavaju samo osmeh, slatke reči, fotografija. Takva ljubav ište sve, sve, sve,… razumete li sve, svu dušu, sve biće…

MIRA: Ali vi zaboravljate jedno?

IVANOVIĆ: Ne zaboravljam ništa.

MIRA: Knjigu drugu vašega života.

IVANOVIĆ: (Klone s rezignacijom. Posle izvesne pauze, za vreme koje ga je Mira sa saučešćem posmatrala, on se na jedan mah prene i očajno krikne). Pa zar ja ne smem voleti; zar nikad ne smem voleti?

MIRA: (Posle izvesnog razmišljanja). Ja sam do duše bila najmlađa i najgluplja u društvu onih učenih ljudi pred kojima ste pre mesec dana kazivali svoju ispovest, pa ipak, ja: sam drukče no svi oni razumela ono što piše u knjizi drugoj vašega života.

IVANOVIĆ: Drukče?

MIRA: Ja mislim da vaš položaj nije tako očajan. Na protiv, vama je sudbina dala u ruke oružje koje nemaju drugi. Vama je sudbina dala mogućnosti da nađete pravu, istinsku ljubav.

IVANOVIĆ: Mislite?

MIRA: Moj pokojni otac, to je bio jedan vrlo prost siromašak, pričao mi je da u selu, odakle je on, seljaci znaju da nađu gde u zemlji ima vode. Uzmu, kaže, jednu dužu grančicu žalosne vrbe te je nosaju iznad površine zemlje. Gde ta grančica zaigra i povije se ka zemlji, tu, vele, ima vode, jer je žalosna vrba uvek žedna pa se povija čim oseti u blizini vodu. I tada tu kopaju i odista nađu izvore. Eto, tako i vi; vaša sudbina, ispisana u toj drugoj knjizi, to je grančica žalosne vrbe u vašoj ruci; gde se ona povije, znajte da tu ima ljubavi i kopajte i tražite izvore.

IVANOVIĆ: I mislite da ću ih naći?

MIRA: Zašto ne? Ima valjda još onih koji veruju ti onih koji sanjaju.

IVANOVIĆ: A zločin koji mi je sudbina dodelila?

MIRA: Nađite dušu koja bi vas mogla voleti čak i to cenu zločina. Taj zločin je upravo ona grančica u vašoj ruci.

IVANOVIĆ: Ljubav po cenu zločina?

MIRA: Da, ljubav po cenu zločina!

IVANOVIĆ: Mislite li da ste vi jedna od tih koja bi bila kadra i po tu cenu voleti?

MIRA: Bojala sam se da ćete me tako razumeti, i pokajala sam se što sam vam onako malo čas govorila. Ja bih odista bila kadra voleti čak i po cenu zločina, ali, ja nemam prava na takvu ljubav. Samo duša čista kao kristal može takvu ljubav da vam ponudi. Ja, ja sam sa detinjstvom izgubila zajedno i čistotu duše.

IVANOVIĆ: Zar vi, tako mladi?

MIRA: Šta ćete, mene je nevolja vaspitala,… Ja sam dete bez roditelja, dete sa ulice; dete koje je suviše rano poznalo život, a život me je naučio da je ugodnost preča od osećanja i da je zadovoljstvo preče od ideala. Nužda i novac ubili su u meni i poslednje ostatke osećanja. Ja možda nisam nevaljalica, koju bi trebalo prezirati, ali ja nemam duše, ni snage za jednu čistu ljubav. (Zaplače se). Nemojte me prezirati.

IVANOVIĆ: (Tešeći je). Ali, zaboga…

MIRA: Bila sam iskrena da bi vam samo odagnala sumnju da govorim o sebi! (Digne glavu). Inače, verujte, kad bi ja bila kadra voleti, moj ideal bi bio smrt od ruke onoga koga volim. Ali od njegove ruke. Ne revolvera, to je parče olova koje prekida život; ne od otrova, to je napitak koji prekida život, nego od njegove ruke, od zagrljaja te ruke. Ta mi se smrt dopala učeći Dezdemonu koja, i u momentu kad već zna da je osuđena na smrt, kazuje Otelu: „Gresi su mi što tebe volim!“ A on je davi, sopstvenim rukama je davi, na njezinom vratu ostaje trag njegovih prstiju, prsten kojim je venčava sa smrću. On je davi, steže je oko vrata, strasno, bezumno… Zar to ne liči na zagrljaj u kome se izdiše?

IVANOVIĆ: (Uzbuđen utiskom njenoga kazivanja). Ćutite, ćutite, brbljivice? Ko vas je to naučio da zločin uznosite do poezije. Je l’ vam to ko rekao da preda mnom tako govorite?

MIRA: (Trgne se). Oprostite. Htela sam da vas zabavljam, da brbljam samo da nam prođe vreme.

IVANOVIĆ: Ćutite, ne govorite mi takve stvari.

MIRA: Oprostite!

IVANOVIĆ: Bolje pričajte mi što o sebi.

MIRA: Ah, to je obična, jednostavna priča svih sirotih i napuštenih devojaka. Što će vam to?

2.3.8. 8. IDA, SOBARICA, PREĐAŠNJI

SOBARICA: (Ulazi napred). Izvolite! Uverite se da nije ovde. (Udalji se pošto propusti Idu).

IDA: Dobar dan želim. Nisam verovala sobarici da Rajna nije kod kuće. Htela sam se lično uveriti.

MIRA: Otišla je do madam Ksenije, ali vratiće se uskoro.

IDA: (Pružajući ruku Ivanoviću). Mladi čoveče, dobar dan želim. Znate li da na vas mislim i noć i dan, (Sedajući). Uostalom, u vašem društvu je takođe prijatno. Pričekaću sa vama Rajnu, — ako što ne smetam.

IVANOVIĆ: O, ni malo!

IDA: A zamislite, molim vas. Vi se, je l’ te, sećate da je ovde pred svima, još pre mesec dana, onaj tip… onaj dramski tip, dao svečanu reč da će napisati za mene komad? E, zamislite, srela sam ga prekjuče i pitam ga, i znate šta mi kaže? Veli: pribiram materijal. Kao da je zbog mene potrebno pribirati materijal. (Telefon zvoni). Telefon!

MIRA: (Na telefonu). Alo… da… ah! Vi ste? Da, da… Mira… da dođem? Evo me odmah! (Čuje se spolja auto truba). Automobil? Da, stigao je, sad baš čujem. Evo me odmah! (Ostavi slušalicu i oblačeći se). Vi ćete izviniti. Gospođa Rajna bi želela da joj pomognemo. Ne može da se reši za toaletu. Do viđenja, (Ode).

2.3.9. 9. IDA, IVANOVIĆ

IDA: Otišla je sa Teodorom?

IVANOVIĆ: (Suvo). Da!

IDA: (Pauza). Kao što vam rekoh, mladi prijatelju, mislim na vas i dan i noć. Ne možete verovati koliko me vaš slučaj zanima.

IVANOVIĆ: (Rasejano). Da… verujem.

IDA: Jer, ja sam u stvari vrlo romantična. Neka vas ne vara moja spoljašnost, ja sam u duši vrlo romantična.

IVANOVIĆ: Verujem vam…

IDA: I celog sam života čeznula za tim da proživim kakav roman, ali nikad… nikad. Sve se u životu tako obično svršava.

IVANOVIĆ: (Sa dosadom). Da!

IDA: (Ode do stočića za pisanje, otvara jednu po jednu ladicu). Nemojte molim vas misliti da iz kakve radoznalosti preturam fijoke. Oh, mene se nikad ne tiču tuđe tajne, ali, Rajna, uvek ima dobre čokolade. Da je ovde i sama bi me ponudila. Ah, evo ih! (Izvadi parče i vraća se na svoje mesto grickajući). Eto, na primer, ja sam u životu imala… čekajte… (Broji na prste). Jedan, dva, tri… sedam… tako je sedam, najviše osam ljubavi.

IVANOVIĆ: Samo toliko?

IDA: Mislim ozbiljnih, istinskih ljubavi. I vidite, sve su se one svršile obično, ni malo romantično. Prosto, ostavim ja njega ili ostavi on mene. Jedan me je od tih, u kojeg sam bila istinski zaljubljena, zatekao baš u vrlo nezgodnom položaju sa jednim svojim prijateljem. I mislite da je izvršio samoubistvo? — Nije! On je prosto pljunuo na mene i otišao. A pljunuti na jednu damu, dozvolićete nije ni malo romantično. Zar ne?

IVANOVIĆ: Odista nije.

IDA: To je tako obično. A ja bih volela da doživim nešto neobično, nešto romantično. Volela bih, na primer da se ta vaša knjiga druga objavi, da se štampa, i da ceo svet zna da ćete vi ubiti onu koju volite. i onda, ja da budem ta koju volite i da se o meni piše; da mi novine donesu sliku, a ispod slike da napišu; „Ona će biti ubijena“! Pa onda, kad odem uveče u pozorište, u garderobu na šminkanje, da se iskupe oko mene sve koleginice, sve horistkinje, sve baletkinje, sufleri, scenaristi, električari, tehničko osoblje i svi; svi da me sažaljevaju, a ja da im odgovorim: „Šta ćete, samo je ljubav kadra da prezire smrt!“ Eto, to bih volela, to bi bilo tako romantično! Ali, istinu da vam kažem, ne bih volela onaj kraj, ne bih volela da odista budem i ubijena. Ah, taman posla, za ljubav romantike da izgubim život. I zašto? Zato da mi se valjda tamo na groblju na kamenu napiše: — „Ovde počiva žrtva romantike!“ Hvala lepo, volim ja živeti! Ta, zaboga, ja se u stvari još nisam ni naživela, sad tek mislim početi. (Gricka čokoladu). A vi? Kako vi sa Rajnom? O, ta žena zaslužuje da je volite? Zar ne?

IVANOVIĆ: Da!

IDA: Ima nečega kod nje… glavno je samo ne biti ljubomoran.

IVANOVIĆ: To i ona želi.

IDA: Pa da! Ne možete vi od jedne lepe žene zahtevati da bude monopolski artikal. Uostalom, ja mislim da na gospodina Teodora ne morate biti ljubomorni.

IVANOVIĆ: A onaj drugi?

IDA: Koji drugi?

IVANOVIĆ: Zar odista, sem gospodina Teodora, ona nema ni jednog drugog prijatelja?

IDA: Ima, ne može se reći da nema, ali to je momentalno, to je onako…

IVANOVIĆ: (Uzdrhti). Ko je taj?

IDA: Taj drugi!

IVANOVIĆ: Da!

IDA: Pa zar vi ne znate?

IVANOVIĆ: Ne!

IDA: A niste ništa ni primetili?

IVANOVIĆ: Ne!

IDA: Čudnovato, kako su svi zaljubljeni ljudi po malo slepi.

IVANOVIĆ: Ko je taj?

IDA: Znači da to Rajna krije od vas. E, onda ne bi bilo lepo da vam kažem.

IVANOVIĆ: Ali to, verovatno, ceo svet zna?

IDA: Ah, dabome!

IVANOVIĆ: E, pa što mi ne bi kazali… (Sa gorkom ironijom). Ta ja sam se i onako izmirio sa tim.

IDA: Ne vređa vas, je l’ te?

IVANOVIĆ: (Uzdržavajući se). Ah, ne… šta bi me to imalo vređati. Takav je život, tako mora biti.

IDA: Pa razume se. Vi ste pametan čovek, to mi se dopada od vas. U toliko pre, što je to momentalna stvar. Znate, njegova ranija ljubaznica udala se pre mesec dana, pa se on vratio Rajni. On je bio nekada njen vrlo odani ljubavnik i od toga doba nekoliko puta joj se vraćao i napuštao. Verujte, i sad je to privremeno, dok ne nađe drugu. Strpite se samo dok on nađe drugu…

IVANOVIĆ: (Smeje se jetko). Da, da, da, treba se strpeti…

IDA: Privremeno, verujte! Jer on je takav, pa vi znate kako su razmaženi ti prvi ljubavnici u pozorištima.

IVANOVIĆ: (Trgne se). Dakle, on!

IDA: Pa da, on!

IVANOVIĆ: (Bolno uzdahne i ućuti).

IDA: (Posle izvesne pauze). Pa što ste se najedanput sneveselili?

IVANOVIĆ: (Ćuti i ne diže glavu).

IDA: Eto, zato ja ne volim te ozbiljne ljubavi, sve se uzima tragično. Znate, šta bih ja vama savetovala?

IVANOVIĆ: (Ivanović ne diže glavu).

IDA: Ne vredi ni govoriti, vas ne interesuje ništa više! (Ustaje). Uostalom, ja bih i inače išla. Znam, Rajnu neću moći dočekati. O, znam ja šta znači to birati toalete, pa još kad ih drugi plaća. Budite ljubazni, pa recite Rajni da sam dolazila. Zbogom! (Odlazi).

IVANOVIĆ: Zbogom!

2.3.10. 10. IVANOVIĆ, LJUBAVNIK

IVANOVIĆ: (Pošto je Ida otišla, diže se i nervozno šeta. Spazi buket u vazni na kaminu, prilazi i stavi kartu u buketu. Vadi je i čita glasno). „Na grudima u kojima je ljubav svela, nek uvene i ovo cveće!“ Hm! (Ostavlja kartu gde je i bila, okrenuv se vratima spazi na njima ljubavnika čija ga pojava takne).

LJUBAVNIK: (Na vratima). Gospođa Rajna nije kod kuće?

IVANOVIĆ: (Zlovoljno). Ne!

LJUBAVNIK: Tada, izvinite… ostaviću možda kartu. (Vadi iz beležnice i stavlja je na sto).

IVANOVIĆ: (Mrko ga pogleda za vreže gornje radnje). Gospođa je, ipak, molila da je sačekate.

LJUBAVNIK: Da je sačekam?

IVANOVIĆ: Da, i ja je čekam.

LJUBAVNIK: Iznenađuje me njena poruka; ona mi se danas ni u kom slučaju nije mogla nadati! Uostalom, mogu je baš i sačekati. (Seda i vadi cigaretu).

IVANOVIĆ: (Posle izvesne pauze razmišljanja, prilazi). A dok je čekamo, hoćete li mi dozvoliti… ja bih imao s vama jedan ozbiljan razgovor.

LJUBAVNIK: (Paleći cigaretu). Danas baš nisam raspoložen za vrlo ozbiljne razgovore. Imao sam izvesan sukob sa upravnikom, pa sam s toga i svratio ovde da se razgalim: Ali, ako vam je prešno…

IVANOVIĆ: Da, meni je prešno.

LJUBAVNIK: Molim! Stojim na raspoloženju.

IVANOVIĆ: (Pribira se). Vi ste, gospodine, ljubavnik gospođe Rajne?

LJUBAVNIK: Hm! Čudnovat početak! Ako bi tako i bilo, to bi bila stvar čisto njena i moja, koja se vas ne tiče.

IVANOVIĆ: Ne, to je i moja stvar, ona se i mene tiče.

LJUBAVNIK: Vas? Ne razumem.

IVANOVIĆ: Ja volim tu ženu.

LJUBAVNIK: To je opet vaša stvar, u koju ja nemam prava da se mešam.

IVANOVIĆ: (Jačim naglaskom). Ja volim tu ženu, i ne dozvoljavam da je drugi voli.

LJUBAVNIK: Tako! Vrlo interesantno! A voli li i ona vas?

IVANOVIĆ: Rekao sam vam: Ja volim nju, i to mi daje dovoljno prava da je branim od vaše ljubavi.

LJUBAVNIK: Da je branite?

IVANOVIĆ: Da, od vaše sebične, od vaše profane ljubavi.

LJUBAVNIK: Slušajte, mladi prijatelju. Ja na pozornici, ako je tako u roli napisano, mogu dozvoliti nekome da tim tonom govori sa mnom, ali u životu ne. Šta hoćete vi upravo?

IVANOVIĆ: Rekao sam vam već: Ja tu ženu volim; volim je jednom dubokom, iskrenom, istinskom ljubavi. Vi je nikad takom ljubavlju niste i ne biste umeli voleti, a najmanje sad, kad ste joj se vratili, pošto ste izgubili prijateljicu, da bi je napustili kad opet novu prijateljicu nađete, Vaša je ljubav samo profano zadovoljstvo. Ta žena ne zaslužuje takvo uniženje kakvo joj vaša ljubav nudi. Ona, koja se u umetnosti ume toliko da uznese, pozvana je i u životu da se uznese, a uzneće je samo ljubav, koja je daleko od toga da se skrnavi profanim zadovoljstvom. Takvom ljubavlju vi ne znate voleti, pa uklonite se i dajte mesta onome koji će joj moći ponuditi ljubav, koju ta žena zaslužuje.

LJUBAVNIK: A to ste vi?

IVANOVIĆ: A to sam ja!

LJUBAVNIK: Slušajte, gospodine, ceo taj vaš monolog pristao bi lepo uz treći čin kakve moderne komedije. On bi neobično lepo zvonio sa pozornice i, ko zna, možda bi izazvao i aplauz. Ali ja, kad nisam među kulisama, prestajem biti glumac. Tada sam običan čovek, i živim životom običnog čoveka, i ne odričem se zadovoljstava koji mi taj život nudi.

IVANOVIĆ: I onda zar, kad ta vaša zadovoljstva ruše tuđu sreću?

LJUBAVNIK: Po čemu sam ja dužan da vodim računa o tuđoj sreći?

IVANOVIĆ: Ni onda, zar, kad vam ja otvoreno kažem, da vaše zadovoljstvo ruši moju sreću i kad vam. otvoreno kažem, da ja tu sreću hoću po svaku cenu sebi da obezbedim?

LJUBAVNIK: Ja ne znam koji bi i kakvi bi to razlozi: bili, zbog kojih bih ja morao voditi računa o tuđoj sreći?

IVANOVIĆ: Ako ne drugi, a ono razlozi one uzvišene: plemenitosti, koje bi vi, umetnici, trebali da budete inkarnacija, ali na koju vi, komedijaši, cinički pljujete.

LJUBAVNIK: (Ustaje naglo, uvređen i uzbuđen). Gospodine, dosta!

IVANOVIĆ: (Plane takođe i unese mu se u lice). Da, dosta reči, dosta reči! Ja se i vi možemo samo bez reči objasniti!

LJUBAVNIK: (Odgurne ga od sebe). Vi ste poludeli!

IVANOVIĆ: (Plane još većim gnevom, naleti na protivnika i ščepa ga za gušu). Pa branite se od moga ludila! (Nastaje međusobno hrvanje i borba).

LJUBAVNIK: (Rvući se). Vi ste poludeli!

IVANOVIĆ: Nitkove! (U jednom snažnom zamahu baca ga na zemlju i stane mu nogom na grudi).

LJUBAVNIK: Šta hoćete, šta hoćete vi od mene?

IVANOVIĆ: Hoću da te ubijem!

LJUBAVNIK: Ostavite me, okanite me se! Ako je vama sudbina namenila da budite zločinac, nisam valjda ja taj, koji trebam da budem vaša žrtva!

IVANOVIĆ: (Pri pomenu sudbine trgne se na jedan mah, preplašivši se sam sebe, i pušta protivnika).

LJUBAVNIK: (Čim je ustao, priskoči telefonu i ščepa slušalicu).

IVANOVIĆ: (Potrči za njim i snažno mu levom rukom izvije ruku u kojoj je slušalica, a desnom vadi revolver iz džepa). Šta ćeš, kukavice? Da zoveš u pomoć, je li? Ostavi to na svoje mesto! (Naperi revolver).

LJUBAVNIK: (Ostavi slušalicu).

IVANOVIĆ: I čuj: odreci se i…

LJUBAVNIK: Odričem je se, uveravam vas da je se odričem. Ne bi ni hteo ni želeo voleti ženu koja se stavila pod zaštitu jednoga zločinca.

IVANOVIĆ: (Prati ga držeći uvek revolver).

LJUBAVNIK: (Pribira se, uzima šešir i odlazi).

2.3.11. 11. IVANOVIĆ

IVANOVIĆ: (Pošto je onaj otišao stavlja revolver u džep, pribira se, razmišlja te odlazi telefonu; uzima telefonsku knjigu, prelistava i kad nađe broj uzima slušalicu). Molim, 14-75… Da 14-75. (Čeka malo). Halo… je li to salon Madam Ksenije?… Da! Hoćete li biti ljubazni da mi kažete: Je li tamo još gospođa Rajna Maretić-Dolska?… da, gospođa Dolska… (Čeka). Otišla je malo čas (Ostavi slušalicu i zvoni).

2.3.12. 12. IVANOVIĆ, SOBARICA

IVANOVIĆ: (Sobarici, koja je došla). Mislite li, da će gospođa skoro doći?

SOBARICA: Svakako, gospodine.

IVANOVIĆ: Malo čas sam čitao Otela i probao sam sebe: mogu li biti glumac. Vikao sam na sav glas, mislio sam da ćete dotrčati kad čujete larmu. Zar. me niste čuli?

SOBARICA: Ne, nisam, gospodine. Zabavila sam se dole, u mojoj sobi. Ali, zar je gospodin bio sam, pa malo čas je došao…

IVANOVIĆ: Da, da, ja sam ga zvao da mi pokaže rolu. On me je poučavao… Dakle, mislite, gospođa će skoro doći?

SOBARICA: Nema sumnje.

IVANOVIĆ: Dobro, onda ću je sačekati!

SOBARICA: (Odlazi).

2.3.13. 13. IVANOVIĆ

IVANOVIĆ: (Uzima sa stola Mirinu knjigu Otela, seda na otoman i čita).

RAJNA: (Posle izvesne pauze). A, tu ste još? Vidi se ko je istrajan. A fotografije?

IVANOVIĆ: (Ljubi joj ruku). Doneo sam ih.

RAJNA: Ja sam bila malo do Madam Ksenije, izabrala toalete. Mira nije došla?

IVANOVIĆ: Zar ona nije s vama?

RAJNA: Otišla je samo do kuće da uzme mantil. Bila je vrlo lako obučena. Doći će, jer imamo probu. Večeras ćemo prvi put preći celu rolu. Hoćete da suflirate? (Sve to govoreći, ona se svlači).

IVANOVIĆ: Vi znate, da mi to čini naročito zadovoljstvo.

RAJNA: Dajte mi taj paket sa fotografijama. (Uzima ga seda i otvara paket). Odite, sedite ovde, da ih zajedno razgledamo, da izaberete svoju. (Pokazuje jednu). Kako vam se dopala?

IVANOVIĆ: Sve su mi jednake.

RAJNA: Ne, neću da vam dam ovu s profila. Bolje ovu; kad je stavite na svoj sto, da vas gleda pravo u oči.

IVANOVIĆ: A smete li?

RAJNA: Šta?

IVANOVIĆ: Da me gledate pravo u oči?

RAJNA Zašto ne?

IVANOVIĆ: Pa, pogledajte me!

RAJNA: Evo! (Gleda ga pravo u oči).

IVANOVIĆ: (Gleda je duže). Rajna, ja vas volim!

RAJNA: Pa znam to već!

IVANOVIĆ: A vi? Ne obarajte pogled, gledajte me pravo u oči i recite, odgovorite.

RAJNA: (Gleda ga duže). Volim vas!

IVANOVIĆ: (Ushićen). Onom ljubavlju, onom pravom… onom istinskom, onom što iz duše ističe… (Strasno je pritisne na grudi).

RAJNA: Da, tom, tom ljubavlju.

IVANOVIĆ: Ljubavlju, koja će nas odvesti daleko od običnoga, od dnevnoga, od profanoga, i…

RAJNA: Da, tom, tom ljubavlju.

IVANOVIĆ: (Posumnja i trgne se na jedan mah. Prestravljeno). Rajna, Rajna, govorite li vi to odista? Ta ko vam Boga, ne igrajte se tom igrom; govorite li to odista?

RAJNA: (Uzima mu glavu i nasloni sebi na grudi). Pa šta bi hteli još vi, vi, matoro derište?

IVANOVIĆ: Jer, ako mi istinu kazujete, onda znači odričete se svega… smem li tako da tumačim? Odričete se, je l’ te?

RAJNA: Mislite, gospodina Teodora? To vas ne mora brinuti.

IVANOVIĆ: Odričete li ga se?

RAJNA: Pa… ako baš hoćete…

IVANOVIĆ: I onog drugog?

RAJNA: Eto, eto, kažem ja, da vama ne treba povlađivati.

IVANOVIĆ: (Odlučno). Odričete li ga se?

RAJNA: (Uzima ga za ruke i povuče sebi). Odričem se, odričem se svega; odričem se i pozornice i sveta. Sklonićemo se na kakvo usamljeno ostrvo, gde neće biti žive duše; od snova ćemo sagraditi temelje, od sreće ćemo sagraditi krov naše kuće i hranićemo se — bananama i ljubavlju!… Ha, ha, ha, ha!… Malo derište moje! Odričem se, no, evo, odričem se! Onoga drugoga čak lakše se odričem no gospodina Teodora; verujte, mnogo lakše.

IVANOVIĆ: (Plaho joj priskoči i zagrli je). Daj mi usne koje su mi kazale tu slatku reč, daj mi ih. (Dug poljubac).

RAJNA: Dosta, dosta, dosta! (Istrgne se i ustane). No, eto, jesi li zadovoljan, mali? Hoću odsad samo više spokojstva i više poverenja. (Zvoni). Mogli bi jedan čaj, ne? (Sobarici koja je ušla). Spremite čaj! (Sobarica ode). Daj mi tu fotografiju, što sam je za tebe izabrala. (Uzima je i odlazi stolu za pisanje). Šta da napišem?

IVANOVIĆ: Samo današnji datum, samo to. Sve druge reči mi nemoj pisati.

RAJNA: (Piše).

2.3.14. 14. MIRA, PREĐAŠNJI

MIRA: (Dolazi s polja). Izvinite, zadržala sam se duže no što sam mislila! (Svlači se). Ne ljutite se?

RAJNA: Ah, ne, počećemo odmah, jer ovom prilikom moramo celu rolu preći. Još samo danas, drago dete, imam vremena za vas. Od sutra se moram sva posvetiti mojoj premijeri. Gde je knjiga

IVANOVIĆ: Ja sam je malo čas imao. (Ide do divana). Evo je.

RAJNA: Možemo dakle početi?

MIRA: O, da, po meni…

RAJNA: Lepo, uzmite dakle mesta. (Ivanoviću). Nađite scenu u senatu. Ovde je senat. Recimo ja sam dužd. (Sedne u stolicu). Vi ćete otud, doći, otud! Poslednje su reči Otelove? (Ivanoviću). Dajte ih!

IVANOVIĆ: (Čita glasno iz knjige).

Ona me zavole 
Zbog pogibli kroz koje prođoh, a ja 
Zavoleh nju.

RAJNA: (Ivanoviću). Stanite! (Miri). Kod tih reči Dezdemona sa Jagom i pratiocima ulazi, skromno, oborena pogleda. Tako. Dajte mi sad poslednje reči Brabancijeve.

IVANOVIĆ: (Tiho suflira).

RAJNA: (Idući za njim, tonom Brabancija).

Vidiš li, 
U celom ovom časnom društvu, kome 
Poslušnost najviše duguješ?

MIRA: (Idući za suflerom).

Moj plemeniti, oče, ovde ja 
Opažam dužnost podeljenu; vama 
Za život sam i vaspitanje dužna, 
A život me i vaspitanje uči, 
Da vas poštujem; vi ste dužnosti 
Gospodar; a ja ovde vaša kći. 
No ovde je moj muž, pa istu dužnost 
Što majka moja spram vas pokaza 
Pretpostavljajući ocu svome vas, 
Toliko tražim da smem priznati 
Da pripadam crncu, mome mužu.

ZAVESA već ranije se polako spušta tako da poslednje reči izumiru iza spuštene zavese.

ZAVESA

2.4. Treći čin

Neposredni nastavak drugoga čina, isti budoar, ista scena, s tom razlikom što su sad sve svetiljke upaljene, a na zastrtom stočiću stoji u neredu posuđe od čaja koji je ispijen. Za stolom i dalje sedi Ivanović sa knjigom, kao i pri kraju drugog čina, samo je sad skinuo kaput. Rajna stoji pred otomanom po kome, zavaljena u jastuke, leži Mira.

2.4.1. 1. RAJNA, MIRA, IVANOVIĆ

MIRA: (Idući za Ivanovićem koji nečujno suflira).

A ipak te se bojim, strašan si 
Kad ti se oči tako prevrću, 
Ja ne znam što bi bojala se ja, 
Jer ne znam greha, ne osećam strah.

RAJNA:

Seti se svojih greha.

MIRA:

Greh mi je 
Što tebe volim.

RAJNA:

E, pa zato mreš!

MIRA:

Neprirodna je smrt što ubija 
Zbog ljubavi! Avaj! Što grizeš tako, 
Tu donju usnu! Krvava neka strast, 
Trese ti bićem celim. To je predznak 
Ali ja se nadam, ja se nadam još 
Da to ne preti meni.

RAJNA:

Ćuti, mir!

MIRA:

O, hoću, ali, šta sam skrivila?

RAJNA:

Moj rubac što sam tako voleo, 
I dao ga tebi, dala si Kasiju!

MIRA:

Života mi i duše! Nisam ja! 
Pošalji po njega, pa ga pitaj.

RAJNA:

Dušo, 
Pazi se krive klevete, pazi se, 
Ti si na svojoj samrtnoj postelji.

MIRA:

Dobro, ali valjda ne da umrem još?

RAJNA:

Sad odmah. Priznaj slobodno svoj greh. 
Ma svaku reč porekla zakletvom, 
To neće ugušiti mi misao mi čvrstu, 
Sa kojom jesam: Moraš umreti!

MIRA:

Tad, nek se Bog na mene smiluje.

RAJNA: Ah, to malo jače! Svaka reč mora da vam grca u grlu; svaka reč mora biti jecanje, suza. Vi ste govorili u tonu rezignacije, a to je vapaj, to je mladost koja cvili za životom. Još jedanput.

MIRA:

Tad, nek se Bog na mene smiluje.

RAJNA:

Ja kažem: amin!

MIRA:

Pa i ti se smiluj. Nikad te ja 
U veku svome nisam uvredila, 
Ne ljubljah nikad Kasija drukčije, 
Već ko što nebo jamči da smem; 
Nikad mu nisam dala zaloge…

RAJNA:

Boga mi, moj rubac videh mu u ruci, 
Krivokletnice, srce mi kameniš, 
I goniš me da moram ubistvom zvati? 
Što smeram, a što sam žrtvom mislio. 
Rubac sam video.

MIRA:

On ga je onda našao, 
Ja mu ga nisam dala. 
Zovi, pa nek’ istinu prizna.

RAJNA:

Priznao je već.

MIRA:

A šta?

RAJNA: Ne tako, ne tako! Nije to ono žensko „A šta“ rečeno iz radoznalosti. To „A šta“ Dezmona kaže sa jednim pouzdanjem, jer zna da Kasijo nije imao šta reći. Ovako od prilike: „A šta?“ Ded’te! (Tonom). „Priznao je već“.

MIRA:

A šta?

RAJNA:

Da te je upotrebio.

MIRA:

Nezakonito?

RAJNA:

Da!

MIRA:

On ne može to reći.

RAJNA:

Ne može. Zapušena su mu usta. Jago se verni pobrinuo.

MIRA:

Moj strah pogađa, šta, je l’ mrtav već?

RAJNA:

(Običnim tonom). Više saučešća i strepnje… još jedanput.

MIRA:

Moj strah pogađa, šta, je l’ mrtav već?

RAJNA:

Da mu je svaka vlas po život bila 
Sve bi ih proždrla osveta moje glad.

MIRA:

O, on je izdan — ja sam propala.

RAJNA:

(I sama sve više ulazi u rolu). Bludnice, zar ga žališ preda mnom!

MIRA:

O, oteraj me, ali me ne ubi!

RAJNA: Pazite! Od ovih reči Dezdemona već dogleda smrt; ona vapije, ona nariče. Dajte!

MIRA:

O, oteraj me, ali me ne ubi!

RAJNA:

(U ekstazi). Do vraga, bludnice!

MIRA:

Daj mi ovu noć 
Da živim, sutra me ubi!

RAJNA:

Ako se još otimaš.

IVANOVIĆ: (Napustio je sufliranje i digne se te sa izvesnom uzbuđenom jezom i strahom posmatra ovu scenu).

MIRA:

Al’ pola časa samo.

RAJNA:

(Potpuno u roli Otela). Kada se svrši nema čekanja.

MIRA:

Al’ dok se pomolim Bogu.

RAJNA:

Dockan je (Divljački nasrne i davi je).

MIRA: (Ciči, krklja, a zatim izdiše pod njenim rukama).

RAJNA: (Zadihana, umorna, prilazi i seda brišući čelo maramom. Duga tišina, spazi Ivanovića okrenute glave). No, a šta je s tobom?

IVANOVIĆ: Ništa… ne volim tu zadnju scenu, odvratna mi je. (Seda kraj nje).

RAJNA: I ti si se kraj nas umorio. Treba da te nagradim (Zagrli ga i poljubi).

IVANOVIĆ: Istom rukom.

RAJNA: Da, istom rukom. Šta ćeš, takav je naš glumački poziv. Istom rukom kojom grlimo mi i davimo. Takav je naš posao.

IVANOVIĆ: U životu?

RAJNA: (Smejući se slatko). Ah, ne… na pozornici.

MIRA: (Ustala je te sela na otoman i doteruje kosu i haljinu). Gospodine Ivanoviću!

IVANOVIĆ: Molim!

MIRA: Hodite malo bliže.

IVANOVIĆ: (Prilazi joj).

MIRA: (Pokazuje mu na vrat). Ima li kakvih tragova?

IVANOVIĆ: Oh, da, poznaju se crvene masnice.

MIRA: To je onaj venčani prsten o kome sam vam govorila.

IVANOVIĆ: Proći će valjda?

MIRA: Ah, dabome.

RAJNA: A sad, i malo kritike. (Miri). Odite, mala, bliže.

MIRA: (Prilazi joj). Niste zadovoljni?

RAJNA: Zadovoljna? Kako to mislite? Ja bih želela što više uspeha, pa sam nezadovoljna i onda, kad sam zadovoljna. Dakle, zadržaćemo se na trećoj pojavi, trećeg čina, susret sa Otelom, kada ga Dezdemona moli za Kasija. Tu mi unosite suviše žara, suviše nestrpljivosti, tako da dajete utisak kao da odista ima nečeg između Dezdemone i Kasija. To mora biti blaže. Kod gledalaca se ne sme ni za trenutak pokolebati poverenje prema Dezdemoni. To je najjači momenat u roli Dezdemoninoj, tu treba više maha i više daha. Tu ćemo scenu docnije, kad budem slobodna, naročito razraditi. Poklonićemo joj naročitu pažnju i trud. (Ivanoviću). Da čujem i publiku. Šta misliš kako je išlo danas

IVANOVIĆ: (Koji je obukao kaput). Šta će ti moje mišljenje… ja verujem u tvoj uspeh, jer, to je tvoj uspeh. Gospođica je odista s dana na dan sve bolja!

RAJNA: Još, još nismo gotovi. Volela bih da pokažem publici šta mogu da stvorim; htela bih da dam jednu savršenu Dezdemonu.

MIRA: Ah, kako sam vam blagodarna.

RAJNA: Hoću da svu sebe unesem u dušu ovoga mladog stvorenja! Hoću, kada je publika gleda, da oseti mene. Možda tu ima malo i sebičnosti, ali u toj sebičnosti je moja nagrada za trud.

IVANOVIĆ: (Privukao je sebi šapćući). Svu sebe… svu… kao što si svu sebe unela u moju dušu.

RAJNA: Da, da, da! (Miluje ga po kosi).

2.4.2. 2. IDA, PREĐAŠNJI

IDA: Dobro veče!

RAJNA: O, Ida, otkuda ti?

IDA: Vraćam se sa probe, pa vidim osvetlenje; vrlo dobro, rekoh, ovde će biti čaja, svratiću na jednu šolju. Tako bi mi godilo posle one pro maje koja stalno vlada na našoj pozornici. (Seda kraj stola koji je zastrt za čaj).

RAJNA: (Odmah je ustala i zaviruje u čajnik da bi je poslužila). Vesela moja Ida, kako nemaš sreće. Ispili smo do poslednje kapi. Ali ako ćeš malo pričekati, mogu narediti da ti se spremi. (Pođe zvoncu).

IDA: Ne, ne, ne… nije potrebno… uostalom, ja čaj pijem samo radi biskvita, onih filovanih biskvita, što ih ti uvek imaš. Daj mi malo u tanjiriću biskvita (Daje joj tanjirić). pa će to tako isto da me potkrepi od promaje, kao da sam i čaj popila.

RAJNA: (Dajući tanjurić Miri). Vi znate gde su biskviti.

MIRA: (Ode sa tanjirićem).

2.4.3. 3. PREĐAŠNJI, bez MIRE

IDA: Pa i vi ste ovde kanda imali probu?

RAJNA: Radila sam Dezdemonu sa malom.

IDA: Hoće li vam ta mala biti blagodarna za toliki trud?

RAJNA: Ko traži blagodarnosti? Kod glumaca ne postoji blagodarnost. To vi, Ida, najbolje znate.

IDA: To je istina. Mene je, ko početnicu, spremala pokojna Oberska, a ja sam joj iz blagodarnosti najpre preotela sve role, a posle i ljubavnike.

IVANOVIĆ: (Iznenađen). Pa zar to priznajete?

IDA: Zašto ne? Ja uvek priznajem. Ko priznaje pola mu se prašta, to, kažu, čak i sudovi uvažavaju. A ja sam, vidite, doživela da mi se to ne uvaži. Moj jedan ljubavnik posumnjao je na mene i jednoga dana odlučno mi rekao: „Ti me varaš s tim i tim!“ I ja sam mu priznala, računajući na to pravničko načelo, da će mi priznanje doneti pola oproštaja — međutim, taj magarac nije mi ni tu polovinu oprostio.

IVANOVIĆ: Kako ste vi iskreni.

IDA: Nisam uvek, kako kad, prema potrebi; jer, iskrenost, pravo da vam kažem, nije roba koja se drži stalno na ceni. (Rajni). Pa kad ne računate na blagodarnost te vaše Dezdemone, ne razumem zašto ulažete toliki trud? Jer vi, odista, vrlo, vrlo predano radite sa tom vašom malom učenicom.

RAJNA: Ne radim ja, draga Ida, nje radi; šta se mene tiče ona i njen uspeh. Eno joj pozornica, pa nek sama sebi pravi uspehe. Radim sebe radi, ako hoćete da vam iskreno kažem. Hoću da se kroz njenu rolu vidim ja. Hoću da briljiram svojom tvoračkom moći. Mislite li vi, ako ova mala uspe, da će se u publici reći: ala je to lep talenat! Ah, Bože sačuvaj; šaputaće se samo o meni; reći će se: ovo nam je Dolska spremila, oseća se njena ruka, oseća se njena snaga i duša…

IDA: Ah, da, da… to imate pravo! Na to nisam pomišljala.

2.4.4. 4. MIRA, PREĐAŠNJI

MIRA: (Donosi biskvite i stavlja na sto). Nisam umela da ih nađem. Pitala sam sobaricu.

IDA: (Uzima i žvaće). A ne pitate me ni za kakve novosti?

RAJNA: A zar ih ima?

IDA: A kad ih nema?

RAJNA: Ali vi, Ida, uvek iz prve ruke saznate.

IDA: Bože moj, pa zašto pri probama u pozorištu postoje pauze. Ja mislim samo zato postoje, da bi se u garderobi sručile i pribrale sve novosti. Hoćete, dakle, redom da vam ih kazujem?

RAJNA: Da, bar one najinteresantnije.

IDA: Suflera noćas istukla žena i jutros je došao sav izgreban na probu. Horistica Lilićeva abortirala je prekjuče u bolnici. Kažu da joj dete neobično liči na klarinetistu iz orkestra.

RAJNA: Al’ to su sve sitne stvari.

IDA: Imate pravo, i sitne i svakodnevne. Kazaću vam dakle i nešto krupnije. Vi znate, da je naša naivka, gospođica Nina, imala dva ljubavnika?

IVANOVIĆ: U isto vreme?

IDA: Pa nego; razume se, u isto vreme. Jednoga je uveravala da onoga drugog ne trpi, da ne može da ga vidi očima, a drugoga je uveravala da ovoga prvog ne trpi i ne može da ga vidi očima. I to je tako trajalo punu godinu dana.

IVANOVIĆ: To je odvratno.

IDA: Možda je i odvratno, ali ona je naivka, pa joj to lepo stoji.

IVANOVIĆ: A zar su ti ljudi bili slepi?

IDA: Nisu, ali vidite, ona ume vrlo vešto da plače, vrlo vešto da pada u nesvest, i kad se kune izgleda zbilja da govori istinu. (Miri). Vas to, drago dete moje, jako interesuje?

MIRA: (Snebivajući se). Ne… ali, Bože moj, volim da čujem.

IDA: Slušajte, slušajte, dete moje; možete iz ovoga slučaja izvući kakvu pouku. Čovek se uči dok je živ; zar ne? I ako hoćete, ja ću vam unapred reći, kakvu pouku možete iz ovoga slučaja izvuci za sebe. Bolje je imati jednog prijatelja, pa ma ga i ne voleli, nego imati dva i voleti obadva. To vam iz iskustva kažem. (Ostalima). Gde sam ono stala? Da! I to je tako trajalo punu godinu dana. Kad juče, nije juče, prekjuče… zatekli se zajedno kod nje.

RAJNA: No, pa to nije tako velika tragedija.

IVANOVIĆ: (S odvratnošću). Mislite?

RAJNA: Mali dnevni skandal.

IVANOVIĆ: Sa odvratnom sadržinom.

IDA: Niste ni čuli sve. Dakle, nije se desilo ništa neobično. I jedan i drugi napustili su je, i danas je na probi bila očajna! Dva puta je padala u nesvest. Reditelj joj je savetovao, da radi mirenja živaca, uzme malo broma; a ja sam joj savetovala, opet radi umirenja živaca, da nađe novog ljubavnika.

RAJNA: Pa?

IDA: (Ustaje). Još nešto, mila moja! Nisam mogla da izdržim i svratila sam u salon Madam Ksenije, da vidim kakve ste toalete izabrali. Divno, božanstveno! Mora vam se priznati da imate ukusa. Ona toaleta za treći čin, ono je nešto zaista neobično. Takva toaleta još nije prešla preko naše pozornice. Biće svi iznenađeni. Već sada čujem ono „aaaaaa“ među damama u ložama i foteljama. Badava, mora vam se priznati da imate ukusa.

RAJNA: I vas nije mrzelo da odete do Madam Ksenije?

IDA: Mene jedino što mrzi to je da učim role, ali kad treba šta da vidim ili čujem, potegnuću uz najveće brdo, učiniću sve. Moram vas ostaviti, vi ćete izvesno nastaviti probu?

MIRA: Ah, ne, mi smo svršili!

IDA: Ipak, ipak, vreme je da odem. Ja sam samo usput svratila, samo da se pozdravim. Do viđenja!

MIRA: Hoćete da vas ispratim?

IDA: Zašto ne, drago dete, i onako imam i za vas jednu novost.

RAJNA: Zbogom, draga Ida!

IDA: (Odlazi s Mirom).

2.4.5. 5. RAJNA, IVANOVIĆ

IVANOVIĆ: Ah, kako je sve to odvratno, to što priča ova žena.

RAJNA: To su obične pozorišne novosti, koje ne moraju biti ni istinite. Mi smo tamo na pozornici naviknute da vidimo i ono što ne postoji i da čujemo i ono što se ne kaže. Mi čitamo pismo sa papira na kome ništa ne piše; pet metara namolovanog platna, u našim su očima ogromne planine; dva mača koja scenarista iza kulisa lupa, za nas je bitka dveju vojsaka; šuštanje papira za nas je kiša, a sijalica iza zelenog stakla za nas je mesečina. Nemojte se, dakle čuditi, što smo mi navikli da vidimo i ono što ne postoji ili da svaku stvar vidimo drukčije, no što je ona u istini. Tako, vidite, i te pozorišne novosti! Ah, da vi znate, kako te novosti rastu, kako se uveličavaju tamo iza kulisa. Sve to što je Ida ispričala ne mora u stvari biti istina.

IVANOVIĆ: Ali sa kakom lakoćom ta žena priča tako krupne i tako ružne stvari.

RAJNA: Sa onom istom lakoćom sa kojom u kakvom pozorišnom komadu kupuje zamkove, zbacuje sa prestola kraljeve, osvaja države. Sa tom istom lakoćom.

IVANOVIĆ: Možda i nije istina, da su naivku napustila njena dva ljubavnika, ali ono što mene buni, to je, što u stvari ona ima dva ljubavnika.

RAJNA: Ah, to da, ima ih.

IVANOVIĆ: I zar to nije ono što je odvratno? Zar može jedna žena deliti ljubav? Zar se ljubav da deliti? Zar žena nije predmet onoga časa kad pristane da se deli? I zar žena može pristati da se odreče svoga bića, svoje duše, svojih osećaja, i svega onoga što joj je priroda dodelila kao ukras, i da postane običan predmet; predmet za deobu? O, kako je to odvratno!

RAJNA: Ja znam, mali, šta ti kroz redove kazuješ i kome kazuje, ali, budi miran. Ako si kazivao svoj bol, zaboravi ga, a ja ću se pobrinuti da ti ga više nikad ne pozledim.

IVANOVIĆ: Rajna! Rajna! Reci još jedanput: nikad više, je li, nikad više? (U zagrljaju).

RAJNA: Da, nikad više!

IVANOVIĆ: I odsad ćeš biti samo moja, je li? Samo moja?

RAJNA: No, no… rekla sam već.

IVANOVIĆ: I odsad mogu biti miran, spokojan, srećan!…

RAJNA: Sve, sve to zajedno.

IVANOVIĆ: (Ljubi joj ruže). Hvala ti… Hvala!…

2.4.6. 6. MIRA, PREĐAŠNJI

MIRA: (Vraća se). Jedno pismo.

RAJNA: (Nemarno). Ko ga je doneo? (Uzima).

MIRA: Pozorišni momak.

RAJNA: (Razgleda). Poznat rukopis! (Otvara pa kad vidi potpis razvedri se. Pri čitanju pisma njen se pogled menja, sve mračnija biva, sve jače i jače je uzbuđena i plamti gnjevom. Ona nervozno ustaje, ali se za trenutak savlada). Miro, molim vas otidite u onu sobu, imam sa gospodinom da govorim poverljivo.

MIRA: Molim! (Odlazi).

2.4.7. 7. RAJNA, IVANOVIĆ

RAJNA: (Otišla, je za Mirom te priklopila bolje vrata. Vraća se besno, gnevno, uzbuđeno, gužvajući u ruci ono pismo, koje baca Ivanoviću u lice). Šta je ovo?

IVANOVIĆ: (Diže pismo sa poda, pročita, potpis i ne odgovara ništa).

RAJNA: Šta je ovo, pitam vas?

IVANOVIĆ: To je pismo kakvo može napisati samo jedna kukavica i nitkov, nedostojan vas.

RAJNA: Ja vam ne dozvoljavam tim imenom da nazivate moje prijatelje, u mojoj kući.

IVANOVIĆ: Dao sam im imena koja im pripadaju!

RAJNA: Na osnovu čega, i u ime čega, vi u mojoj kući napadate na život mojih prijatelja?

IVANOVIĆ: Ili vaših ljubavnika?

RAJNA: Pa neka je i mojih ljubavnika; al’ ko ste vi što potežete oružje na njih?

IVANOVIĆ: Ja sam onaj, koji neće da bude varan.

RAJNA: (Plane). Tako je, vi imate pravo; vi nećete biti varani, vi nećete biti ni časa varani. (Ode telefonu). … Alo… molim 516… da 516… alo… to si ti, mili moj, ti lično? Ovde je Rajna… ja, ja, ja! Primila sam tvoje pismo, žalim slučaj, sažaljevam… ah, ne, nemoj uzeti tako… to je obična mladalačka nasrtljivost… da, da! Sve bez moje krivice… Hoćeš li biti kod kuće? Da, sad, sad odmah… lepo… sačekaj me… evo me, doći ću lično da ti dam satisfakciju, punu satisfakciju… da, da, da… evo me, evo! (Ostavi slušalicu i zvoni, sobarici koja dolazi). Šešir moj, šešir! (Dok sobarica ode po šešir i vrati se, na ogledalu namešta kosu i ne gledajući Ivanovića).

IVANOVIĆ: (Za sve vreme stoji poražen, grizući usne i lomeći prste od uzbuđenja).

RAJNA: (Pošto je namestila šešir, mane rukom devojci te ova ode, a ona oblačeći rukavice prilazi Ivanoviću, ne osvrćući se, preko ramena). Ja ću se zabaviti, ne znam koliko ću se zabaviti, možda do kasno u noć… nije potrebno očekivati me… ne želim da me ma ko očekuje. (Pođe).

IVANOVIĆ: (Poleti vratima da joj spreči put). Rajna, vi nećete ići!

RAJNA: Ko će mi to sprečiti?

IVANOVIĆ: Rajna, vi nećete ići!

RAJNA: (Odlučno). Ići ću!

IVANOVIĆ: (Padne na kolena). Tako vam Boga, tako vam svega najmilijega na svetu, nemojte ići!

RAJNA: Rekla sam — ići ću! (Ode naglo).

2.4.8. 8. IVANOVIĆ, MIRA

IVANOVIĆ: (Bolno jaukne, puzajući na kolenima do vrata, na koja je ona izišla, nasloni glavu na dovratak i gorko jeca. Zatim na jedan mah skoči i, ričući kao ranjena zver, odjuri vratima iza kojih je Mira, udara u njih snažno nogom te se širom otvaraju). Odite! Odite! (Ščepa Miru za ruku i nemilosrdno je vuče ka prozoru). Odite, da vidite drolju, kako ide svome draganu? Vidite li? (Pokazuje na prozor).

MIRA: (Prestravljena). Ali, za Boga, šta vam je?

IVANOVIĆ: Vidite li je?

MIRA: Ta, napolju je već veče.

IVANOVIĆ: Da, veče je, noć… sve je pokriveno; stid se ne može videti; sram se ne može videti… sve je pokrila noć… večiti saučesnik greha.

MIRA: (Sa saučešćem). Šta je vama?

IVANOVIĆ: Ne pitajte, ne pitajte, ne dražite mi bol!… (Slomljen prilazi naglo stolici, klone u ovu i zarije lice u ruke).

MIRA: (Posle izvesne pauze). Kako vas žalim!

IVANOVIĆ: Žalite me, žalite! Sažalenje je jednina milost koja se može pružiti bedniku.

MIRA: Zar je bol koji podnosite tako veliki?

IVANOVIĆ: Koliko je veliki? Pa zar to niste naučili iz te knjige? Dajte mi je. (Uzme joj knjigu Otela koju je imala u ruci, prevrće i kad nađe ukazuje joj). Eto, čitajte… ili ne. (Trgne knjigu). Slušajte! (Čita toplo bolno).

Ah tamo gde sam srce smestio 
Gde mi il’ živet valja il’ mreti, 
taj vir iz kog mi struja ističe, 
il’ presiše — odande biti izagnan!

(Baci knjigu). Zašto, zašto mi je rekla da me voli

MIRA: Umirite se.

IVANOVIĆ: Umiriti!… šta je to što bi me moglo umiriti?… Šta je to što bi se toj ženi moglo poverovati? Laže kada kaže da ne voli, laže i kad kaže da voli. Lagala me je da će se odreći onoga, njega laže sad da se odrekla; mene. Laž, laž, laž… u nje je sve laž, i reč i osmeh i pogled i dah njen je laž, sve je laž. Ona na pozornici samo u roli istinski preživljuje život, a u životu igra role, lažne, odvratne role: njoj je pozornica život, a život joj je pozornica.

MIRA: Vi ste tako uzbuđeni.

IVANOVIĆ: Vi ne vidite koliko ta satanska žena nema srca, nema duše, a ima samo draži koje opčinjavaju. Kako je smeo Gospod Bog da učini takav zločin: u tako lepo telo da usadi tako gadnu dušu. Zmiji je dao otrov na usnama, ali ju je unakazio i bacio da puzi po zemlji; zašto je lepoj ženi otrovao dušu a dao joj moć da opčinjava žrtvu kojoj će krv iz srca isisati!

MIRA: Ja ne znam… prema meni je tako dobra.

IVANOVIĆ: (Sa gorkom ironijom). Ah, da, plemenita, uzvišena, nesebična; žrtvuje čak svoje dragoceno vreme da vas spremi iz jedne role koja će vam obezbediti uspeh i karijeru. Je l’ te?

MIRA: Pa da!

IVANOVIĆ: Laž, laž, sve je to laž! Zar je niste čuli? Zar je niste čuli: „Hoću da svu sebe unesem u dušu ovoga mladoga stvorenja, hoću, kada je publika gleda, da oseti mene!…“ Zar je niste čuli?

MIRA: Čula sam!

IVANOVIĆ: To da, ali niste čuli kako to isto ona intimnije kaže svojoj prijateljici: „Ne radim ja nje radi, šta se mene tiče ona i njen uspeh. Eno joj pozornica, pa nek sama sebi pravi uspehe. Radim sebe radi; hoću da se kroz njenu rolu vidim ja; hoću da briljiram svojom tvoračkom moći. Mislite li vi, ako ova mala uspe, da će se u publici reći: ala je to lep talenat! Ah, Bože sačuvaj! Šaputaće se samo o meni, reći će se: ovo nam je Dolska spremila, oseća se njena ruka, oseća se njena snaga i duša…“

MIRA: (Razočarano). Tako je govorila

IVANOVIĆ: Da, tako je govorila, jer ona bi vaš uspeh, ako bi bio vaš a ne njen, smatrala za tešku nepravdu i kao što bi vas digla tako isto bi vas bila kadra i oboriti, nemilosrdno oboriti, jer bi vas digla sebe radi a ne vas radi. Vidite li, vidite li, da to stvorenje nema ni srca ni duše; vidite li, da je sve igračka u njenoj ruci, i ljubav i radost i plemenitost i dobročinstvo,… sve, sve su to igračke njene… i vi… i ja…

MIRA: (Duboko i sa rezignacijom razmišlja, posle razmišljanja). Pa sad?

IVANOVIĆ: Napustimo je… begajmo od nje… vas će popeti da bi vas što dublje survala,… mene… isisaće mi krv i razum… i… ah! (Drekne užasno naišavši rukom na džep u kome je rukopis knjige druge). Mira… čujte… čujte… (Čita). „A kad se uveri da takvoj svojoj ljubavi ne može naći odziva u njenoj duši, da takvu ljubav ona nema snage da shvati, da takvom ljubavlju ona ne ume voleti — on će je ubiti!“

MIRA: (Prestravljeno). Zatvorite tu knjigu!

IVANOVIĆ: Strah me je, samoga sebe se plašim! Vodite me, vodite me, prijatelju moj, vodite me daleko odavde!

MIRA: (Teško potresena). Hajde, hajdemo, zajedno iz ove kuge.

IVANOVIĆ: Da hajdemo… begajmo…!

MIRA: Oh, kad bi vam mogla moju ljubav dati; kad bi vam njome mogla ispuniti dušu, kad bi moja ljubav iz vaše duše mogla izagnati slutnje.

IVANOVIĆ: Ljubav koja niče iz sažaljenja, nije ona, ona prava. Vi me sažaljevate, hvala vam.

MIRA: Ja bih vas mogla i voleti.

IVANOVIĆ: Siroto dete! Hvala vam na žrtvi koju ste gotovi podneti mome miru. Ali, ja ne mogu više nikad i više nikog voleti. (Vraća se i pada u stolicu). Ja volim tu ženu, čujte, ja volim tu ženu.

MIRA: Ako je ta vaša ljubav tako velika — praštajte joj.

IVANOVIĆ: Sve, sve… samo ne to da mi iz postelje, u kojoj leži sa drugim ljubavnikom, iskazuje ljubav; sve, sve, samo ne da mi usnama, na kojima su tuđe počivale, kazuje reči ljubavi… sve drugo praštam… sve… sve!…

2.4.9. 9. TEODOR, PREĐAŠNJI

TEODOR: (Noseći kao pre dve kutije čokolade). No, jesam li u zgodan čas došao? (Zastane muklu tišinu). Rajna nije kod kuće?

MIRA: Ne!

TEODOR: A gde je?

IVANOVIĆ: Jeste li radoznali?

TEODOR: Svakojako.

IVANOVIĆ: Tada ću vam reći: ona je u postelji svoga ljubavnika sa kojim vas vara.

TEODOR: (Buneći se). Ali…

IVANOVIĆ: Kazujem vam suštu istinu.

TEODOR: To je nemoguće. I vi, otkud vi; ko ste vi da tako govorite?

IVANOVIĆ: Ja sam njen ljubavnik sa kojim onoga tamo vara.

TEODOR: Jeste li čuli… to je… dozvolićete, to je odviše…

IVANOVIĆ: Ili možda ne verujete? Hoćete li adresu, hoćete li broj telefona, hoćete li?… (Spazi zgužvano pismo na podu). Sve vam je drugo izlišno, kad imate ovo… (Diže i daje mu ono pismo). Čitajte, dragi gospodine, čitajte!

TEODOR: (Čita). Hm! Hm! Odista! Odista! Ružno, odista ružno! Nisam nikad očekivao da će to Rajna prema meni učiniti. Nisam odista očekivao.

IVANOVIĆ: I to je sve, to je sav vaš gnev?

TEODOR: A šta ste vi očekivali, da ću ja valjda sve to shvatiti kao tragediju. A ne, prijatelju, navikao sam ja na te stvari. Odnegovao sam ja nekoliko generacija glumica i navikao sam da se ničemu ne treba iznenaditi i ni zašto se ne treba uzbuđivati. Moje je mišljenje da svaka nevolja ima za sebe i svoju utehu i samo oni prolaze zlo u životu koji se zalepe za nevolju a begaju od utehe. Ja tako ne činim nikada. Kao kad uzmem aspirin onog trenutka kad osetim malo nazeba, tako vidite ja pribegnem utesi onog trenutka kad osetim nevolju.

IVANOVIĆ: A šta je to što će vas u ovom slučaju utešiti?

TEODOR: Naći ću sebi novu prijateljicu, pa kad me i ona ostavi, ja ću ići dalje. Samo, mogu vam iskreno reći, ovom prilikom biću obazriviji. Potražiću prijateljicu koja će imati malo jače osećanje blagodarnosti no što ga je Rajna imala. Jer, mogu vam iskreno kazati, Rajna je imala dosta razloga da bude blagodarnija prema meni.

IVANOVIĆ: Zar ste vi to od nje očekivali?

TEODOR: A ne, nisam, ali sam bar očekivao da ne prekida sa mnom ovako grubo, da bude delikatnija… Možda bi me takva njena delikatnost nešto malo i uzdržavala, ovako imam potpuno odrešene ruke prema njoj, sama je porušila sve obzire.

IVANOVIĆ: Dozvolite mi jedno indiskretno pitanje. Pretendujete li vi kod one koja vam je prijateljica na ljubav, pravu ljubav?

TEODOR: A ne, gospodine! Ja sam svestan toga da ja na takvu ljubav nemam prava, ali pretendujem na odanost i blagodarnost.

IVANOVIĆ: I zadovoljni ste ako ih nađete?

TEODOR: Da, zadovoljan sam!

IVANOVIĆ: Tada — Mira, ja vas molim nemojte se srditi — tada, gospodine, ja vam obraćam pažnju na ovo devojče ovde. Ona ovoga časa napušta ovu kuću i, od trenutka kada je napusti, njoj je potrebna zaštita. Dajte joj tu zaštitu, ponudite joj vaše prijateljstvo, jer ono bi joj obezbedilo život. Ona će umeti da vam bude i odana i blagodarna…

MIRA: (Uvređeno). Ali, gospodine Ivanoviću!

IVANOVIĆ: Ne srdite se, Mira, vi ste mi toliko toploga saučešća ukazali da imam i razloga i dužnosti da vam se odužim. Vi ste nezbrinuta i napušteni, idete sami kroz život, stupate bez prijateljske potpore na pozornicu.

TEODOR: Kada bi mi gospođica bila kadra pokloniti malo simpatije, ja bih čak mogao biti srećan što se sve ovo ovako desilo.

MIRA: Ali, molim vas, nemojte o tome govoriti. Taj me razgovor vređa; nisam ja predmet za poklanjanje i kupovanje. Ja bih vas molila, gospodine Ivanoviću…

IVANOVIĆ: Ja bih vas molio, Mira, da me ne razumete rđavo. Ja imam jedno predosećanje da bih vam na taj način obezbedio sreću.

TEODOR: Čak i onda, gospođice, ako vi verujete da je vaša sreća i uspeh na pozornici. Mislite li vi, mala, da Rajna za svoj uspeh ima da blagodari samo svome velikom talentu? O, kada bi vi znali koliko talenata propada samo zato što nemaju prilike da se iskažu; koliko ih propada zato što se njihov uspeh ne podvlači i ne ističe, a koliko ih tek propada zato što, pretrpani teškim dnevnim brigama, ne mogu da dadu pravoga maha svojoj sposobnosti. Mislite li vi da bi Rajna postigla uspehe koje ima, da nije imala pouzdan oslonac u mome prijateljstvu ja nisam dramaturg, ja nisam onaj koji razvija talenat, ali sam onaj koji daje pouzdano tle na kome će se on razviti. Jeste, sunce je to koje razvija cvet, ali, da bi taj cvet mogao da se koristi suncem, treba najpre da ima podlogu, zemlju u kojoj će biti zasađen, na koju će se pouzdano osloniti, iz koje će nići te se koristiti suncem tim. Moje prijateljstvo, vidite, bilo je Rajni ta zemlja zdravica (Smeje se slatko). Vidite, vidite, kako i ja umem da budem poeta. Trideset i pet godina živim u glumačkom svetu, pa je nešto poezije prešlo i na mene.

IVANOVIĆ: Mira, ja vas molim, poslušajte me. Pođite za ovim čovekom, on će vas odvesti u mir i budućnost.

MIRA: Ne mogu da razumem da ste vi onaj koji mi takve savete dajete. Kakva bi izgledala u vašim očima kada bih vas poslušala? Ili, vi možda hoćete da imate o meni jedno ružno mišljenje? Možda je to! Ali upamtite: Ja neću da vi o meni rđavo mislite.

IVANOVIĆ: Zašto rđavo mišljenje? U vašem postupku ne bi bilo ničeg ružnoga. Ružno je rušiti sreću tuđu, a vi…

MIRA: A zar ja to ne bih učinila?

IVANOVIĆ: Ne! Da Rajna smatra gospodinovo prijateljstvo svojom srećom, ne bi je sama tako bezočno gazila.

TEODOR: Moj auto čeka dole. Radnje su još otvorene. Poći ćemo iz ovih stopa u salon Madam Ksenije da vam uzme meru i one izabrane toalete prepravi za vas.

MIRA: (Uvređeno). Gospodine, i ako bi se odlučila da primim savet moga prijatelja i vašu ponudu, ja vas molim, verujte, da to ne bi bilo zbog toaleta (Prilazi. Ivanoviću poverljivo). Recite mi otvoreno, recite mi iskreno: govori li to iz vas osveta: ne savetujete li me da to činim samo za to da bi se osvetili njoj?

IVANOVIĆ: Reći ću vam: — istina je. Hoću da joj se osvetim; hoću da joj porušim sreću, hoću da joj razorim život, kao što je ona moj razorila. O, znam ja dobro šta znači za nju prijateljstvo ovoga gospodina. Ljubavnika je ona uvek kadra zameniti novim ljubavnikom, ali se prijatelj ne zamenjuje lako novim prijateljem.

MIRA: I zahtevate od mene da se žrtvujem da bi to postigli?

IVANOVIĆ: O, Mira, verujte ne bih to nikad učinio, kada ne bih ujedno verovao da ćete vi tim korakom, pomažući moju osvetu, zasnovati i svoju sreću i budućnost.

MIRA: (Odlučno). Učiniću! Ne pitam se ovog trenutka hoću li ja biti srećna: za mene je dovoljna sreća što se za vas mogu žrtvovati.

IVANOVIĆ: O, Mara, kako je u vas velika duša… kako ste divni u svom prijateljstvu.

MIRA: (Teodoru). Gospodine, evo vam moje ruke!

TEODOR: (Ljubi joj ruku). Hvala vam!

MIRA: Ali… pod jednim uslovom.

TEODOR: A taj je?

MIRA: Taj se vas ne tiče. Vama obećavam punu odanost, odanost na koju vi niste dosada navikli. Ali se taj uslov tiče gospodina.

IVANOVIĆ: Mene?

MIRA: Tiče se vas. Poći ću ovoga časa sa gospodinom, ali — poći ćete i vi sa nama.

IVANOVIĆ: Ja? Zašto? Kuda?

MIRA: Vi morate napustiti ovu kuću.

IVANOVIĆ: Napustiti?

MIRA: Vi znate zašto vam ja taj uslov postavljam?

IVANOVIĆ: Znam, uviđam!

MIRA: Begajte od svoje sudbine; begajte za vremena od svoje sudbine!

IVANOVIĆ: (Razmišlja i bori se sa sobom, najzad odluči). Dobro, poći ću, poći ćemo zajedno. (Uzima šešir). Hajdemo, hajdemo što pre! Vodite me!

MIRA: (Metnula je već šešir, pružajući ruku Teodoru). Hajdemo, hajdemo u Madam Ksenije, ili ma gde, gde god vi želite. Hajdemo samo! (Pođu, u tom zazvoni telefon, ona ostavi Teodora i pođe prema telefonu). … Alo… da, ovde je Mira. Ah… On? (Poklopi šakom usta slušalice). Ona!

IVANOVIĆ: (Trgne se). Ona?

MIRA: (Na slušalici). Kako… Gospodin Ivanović? Da… ovoga časa hteo je da pođe. Molim… (Sluša, a zatim poklopi usta slušalice). Moli vas da ostanete, želela bi da se objasni s vama.

IVANOVIĆ: Šta hoće još ta žena?

TEODOR: No, pa hoće, kao što ste i sami rekli: sa postelje jednog ljubavnika da šalje izjave ljubavi drugome!

MIRA: Reći ću joj, je l’ te, da je ne možete sačekati.

IVANOVIĆ: (Odlučno). Dajte mi slušalicu, ja ću joj to reći!

MIRA: (Daje mu slušalicu). Samo, tako vam Boga, budite hrabri!

IVANOVIĆ: (Odlučno na slušalice). Da, ja! (Slušajući Rajnu njegovo se lice razvedrava i ublaži bol i gnjev ispisan na njemu). Ali… Ja bih… mislio sam da idem… dobro, najzad; sačekaću vas… hoću, hoću… sačekaću vas! (Spušta slušalicu i gleda tupo u Miru).

MIRA: Ostaćete?

IVANOVIĆ: Ja nemam snage da odolim toj ženi… Dovoljan je bio njen glas, njena reč i… eto, izgubio sam svu odlučnost… ja je volim, razumete li, ja je volim!

MIRA: I… ostaćete?

TEODOR: Svako na svoj način shvata život. Ostavite ga njegovoj sudbini.

MIRA: To je baš ono što ja neću da ga ostavim njegovoj sudbini.

IVANOVIĆ: Budite spokojni, Mira, i idite slobodno.

MIRA: Zašto ostajete?

IVANOVIĆ: Samo da joj kažem zbogom.

MIRA: I ništa više?

IVANOVIĆ: I ništa više.

MIRA: Dajete li mi na to časnu reč?

IVANOVIĆ: Dajem! Budite spokojni!

MIRA: (Pružajući mu ruku). Tada, zbogom prijatelju, i posetite nas kada: vam zatreba prijateljska uteha. (Pruža ruku Teodoru i pođe pa, kad dođe do vrata, ispusti Teodora i vrati se). Ne zaboravite ni u časovima gneva da postoji jedna prijateljska duša, uvek gotova da sve, sve učini za vas!

IVANOVIĆ: (Ljubi joj zahvalno ruku). Hvala, Mira!

MIRA: (Ode sa Teodorom).

2.4.10. 10. IVANOVIĆ, zatim RAJNA

(Pošto ih je ispratio, vraća se i uzima knjigu „Otelo“ koja još leži na podu, seda na otoman i zadubi se u čitanje).

RAJNA: (Dolazi vedra, nasmejana). Ah, sam!… Dakle, čekao si me… To je lepo od tebe, mali! Hoćeš li da te nagradim za to? (Prilazi mu da ga poljubi, no kad spazi da on ostaje hladan, prene se). Šta je, ljuti smo, još smo ljuti? Ja sam očekivala blagodarnost, jer sam išla da izgladim stvar u tvoju korist.

IVANOVIĆ: Ja to nisam tražio.

RAJNA: Ali je tražila to od mene moja dužnost domaćice… U mojoj se kući desio skandal… ja sam dakle morala…

IVANOVIĆ: Ići njemu?

RAJNA: Da, ići njemu da stvar izgladim. I hoćeš li da ti kažem kako sam stvar uredila?

IVANOVIĆ: Znam već.

RAJNA: Ne znaš mili moj, i varaš se. (Prilazi mu i miluje ga po kosi). Rekla sam čisto, jasno, otvoreno, da ti mene voliš, da me istinski voliš. No, zar to nije bilo najbolje?

IVANOVIĆ: Rekla si mu da te volimo?

RAJNA: Da, jer tako je jedino mogao razumeti tvoj postupak.

IVANOVIĆ: I šta si mu još rekla?

RAJNA: Po, pa… razume se… rekla sam da i ja tebe volim.

IVANOVIĆ: I to si mu rekla?

RAJNA: Da, i to. Htela sam definitivno da presečem sa njim sve veze, sve odnose.

IVANOVIĆ: Sve veze?

RAJNA: Da!

IVANOVIĆ: A jesi li mu istinu rekla?

RAJNA: (Zagrli ga). Dokle ćemo jedno te isto ponavljati? Razume se da sam mu istinu kazala, zar bi te drukčije onako ljubazno oslovljavala na telefonu? To sam pred njim govorila.

IVANOVIĆ: Znam, i preda mnom si odavde njemu govorila.

RAJNA: No, sad budi miran, budi potpuno spokojan. Sa jednim sam svršila, a sad je na redu Teodor… Eto, jesi li zadovoljan?

IVANOVIĆ: Sa Teodorom ti je izlišan trud.

RAJNA: Zašto?

IVANOVIĆ: On se tebe već odrekao.

RAJNA: (Smejući se). Misliš?

IVANOVIĆ: Znam! On te se odrekao.

RAJNA: Teodor?

IVANOVIĆ: Da, Teodor! Pre pola časa otišao je s Mirom u salon Madam Ksenije da izabrane toalete prepravi za nju.

RAJNA: (Slatko se smeje). Dobra šala, odlična šala.

IVANOVIĆ: I gorka istina.

RAJNA: Ima li odista štogod zbilje u toj dosetci?

IVANOVIĆ: Meni nije do šale ni do dosetaka. Ja govorim istinu!!

RAJNA: (Plane). Teodor?

IVANOVIĆ: Da. Teodor!

RAJNA: I Mira?

IVANOVIĆ: I Mira!

RAJNA: Ah, ne, ipak ne, to nije istina, to ne može biti istina.

IVANOVIĆ: Zašto ne?

RAJNA: Jer… (Uzbuđena). Reci, reci mi odista, je li da je to samo šala, je li da me ti samo kušaš…?

IVANOVIĆ: Ja ti govorim samo istinu.

RAJNA: Dakle, istinu… dakle, odista?… Oh, Bože moj, Bože moj! (Zagrcne se i gorko plače). Pa dobro, zašto, zašto; šta sam učinila, šta sam mu skrivila?

IVANOVIĆ: Ti to najbolje znaš.

RAJNA: (Kroz plač). On je bio tako dobar, tako iskren prijatelj, on je bio… Bože, Bože moj… Izgubila sam ga!… (Jeca).

IVANOVIĆ: (Posle izvesne pauze prilazi joj). Bole li te to?

RAJNA: (Ne odgovara, jeca).

IVANOVIĆ: Jesi li i ti osetila šta je to bol?

RAJNA: (Diže glavu i pogleda ga gnevno). To je tvoje delo, to je osveta!

IVANOVIĆ: Možda!

RAJNA: (Skoči razdražena). Govori, reci mi, je li to tvoje delo? Jesi li ti hteo da mi razoriš sreću?

IVANOVIĆ: To pitaš ti, koja tako lakomisleno razoravaš drugome sreću?

RAJNA: Hoću odgovor: Je li to tvoje delo?

IVANOVIĆ: Rekla si, odrećićeš se Teodora. Ja sam ti samo pomogao da to ostvari.

RAJNA: (Besno, histerično). Ti, dakle, ti? Ti si, dakle, taj koji si kao razbojnik krenuo za mnom da mi razoravaš život, da mi rušiš sreću. Ti si, dakle, taj koji oružjem napadaš jednoga moga prijatelja, a drugome se namećeš za svodnika…

IVANOVIĆ: (Plane kao da ga je guja šinula). Ha! (Preklopi joj usta šakom). — Dosta, umukni, tako ti Boga!

RAJNA: (Otme mu se). Hteo si, je li, bol da mi naneseš, e onda budi gotov da ga i ti podneseš. Vidiš, malo čas, malo čas kad ste vas troje kovali ovde razbojničku zaveru da mi porušite mir, spokojstvo, sreću… ja sam vam se slatko smejala u zagrljaju onoga koga volim, koga jedino volim!… Ha, ha, ha, ha! Bole li, bole li? Osećaš li sad ti šta je to bol?

IVANOVIĆ: Umukni, tako ti Boga!

RAJNA: (Histerično, pakosno, prkosno). Ah, njegove su usne tako tople; njegova je ruka tako snažna, njegova je postelja tako meka…

IVANOVIĆ: Umukni! (Besno je ščepa za grudi i snažno gurne te se skrha kraj otomana).

RAJNA: Nasilniče… zvaću u pomoć!

IVANOVIĆ: (Pokajao se zbog svoje grubosti, stišava se i pribira). Nemoj zvati… ne treba ti pomoći… ići ću… ostaviću te… evo, još ovog časa, još ovog časa! (Uzima šešir i hteo bi da pođe, učini korak, te zastane). Zašto, zašto si me varala? Što si me lagala da me voliš onom, onom istinskom, onom božanstvenom ljubavlju koja nikad ne može naći mesta u tako prljavoj duši kao što je tvoja. Zašto?

RAJNA: Ako si rekao što si hteo reći, možeš ići.

IVANOVIĆ: Zašto? Odgovori mi bar?

RAJNA: (Pokazujući vrata). Možeš ići, to ti je odgovor.

IVANOVIĆ: A ti ćeš se vratiti tamo?

RAJNA: (Prkosno). Da, ja ću se vratiti tamo!

IVANOVIĆ: (Plane, baci šešir koji je držao u ruci). Jesi l’ se noćas Bogu pomolila?

RAJNA: (Krto, smejući se). Ha! Otelo!

IVANOVIĆ: (Plamti gnevom, oči mu gore, obrazi bukću plamenom, damari biju, a grudi uznose burom koja u njima besni). Vidiš, znam i ja rolu, naučio sam je u vašem društvu. Znam je od reči do reči. Slušaj je, slušaj je samo:

To je uzrok, to je uzrok, moja dušo! 
To je uzrok, O, ipak ja neću da joj 
Prolivam krv, ni kožu da joj zderem njenu 
Belu ko sneg i glatku ko spomenik 
Od mramora. Al’ mora umreti 
Da ne bi još više ljudi varala. — 
Ugasi svetlost, pa onda ugasi svetlost! 
Kad tebe ugasim, ti, slugo plamteća, 
Mogu ti svetlost ranije povratiti 
Ako bi se pokajao. Ali, 
Kad tvoja svetlost jednom ugasne, 
Ti, uzor stvore divne prirode, 
Ja ne znam gde je prometejski žar 
Što može s nova tvoj oganj užeći! 
Kada sam ružu uzbro ne mogu joj 
Ponova dati silu životnu, 
Mora da svene — da joj udišem miris 
Na stablu! Ah, ti slatki daše balzamski, 
Što skoro pravdu navodiš da svoj mač 
Prekrha; još jedanput, još jedanput! 
O, budi takva kad budeš mrtva, 
Pa ću te ubiti i opet voleti, 
Još jednom samo i to — poslednje, 
Ovakva slast još nikad nije bila 
Ovako kobna. Moraš plakati, 
Ali su suze moje svirepe, 
Ovo je tuga nebeska pa bije 
Gde voli…

RAJNA: (U početku ga je posmatrala sa potsmehom ali, što on dublje pada u ekstazu, to ona sve dublje počne nazirati njegovu nameru i njena se zenica širi, a bezgranični strah ocrtava se na licu).

IVANOVIĆ: Je l’ dobro? Znam li Aplaudiraj, aplaudiraj junaku komada, prevarenom ljubavniku, ljubomornoj budali; aplaudiraj, bludnice! Nastavimo, nastavimo igru; daj mi šlagvort. Govori, govori, reci: „Daj mi ovu noć da živim, sutra me ubij!“ Govori, jer mi valja produžiti rolu, moram je odigrati, moram je do kraja odigrati, govori!…

RAJNA: (Očajno, prigušeno, napinjući svu snagu). U pomoć!

IVANOVIĆ: „Kad se svrši nema čekanja“.

RAJNA: Pomoć!

IVANOVIĆ: Dockan je! (Skoči na nju i davi je na otomanu isto onako kao što je ona davila Miru pokazujući joj rolu. Ona se otima i ciči pod njegovim rukama, ali je on snažno steže i davi. Kad izdahne, on se diže, uvek duboko uzbuđen, i prestrašeno gleda u svoje delo. Zatim se pribira, obazre se levo i desno, spazi buket na kaminu. Prilazi i uzima taj buket iz vaze, pa čita kartu glasno). … „Pa grudima, u kojima je ljubav svela nek uvene i ovo cveće.“ (Stavlja joj beli buket hrizantema na grudi, klekne kraj nje i celiva je toplo. Diže se i zatim, seda mirno za sto na drugoj strani, vadi knjigu drugu svoga romana, prevrće listove, nalazi dotičnu stranu po čita glasno). „A kad se uveri da takvoj svojoj ljubavi ne može naći odziva u njenoj duši, da takvu ljubav ona nema snage da shvati, da ga takvom ljubavlju ona ne ume voleti — on će je ubiti!“

ZAVESA