Razni spisi

Sabrana Dela Branislava Nušića. 25, Razni spisi / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Pripovetke
  • 1.1. Krivično odeljenje
  • 1.2. Operacija
  • 1.3. Devojka sa nedostatkom
  • 1.4. Veliki noćni napad g. Sime Spasojevića
  • 1.5. Uskršnja priča
  • 1.6. Treći Božić
  • 1.7. Knjižica
    • 1.7.1. Poglavlje 1
    • 1.7.2. Poglavlje 2
    • 1.7.3. Poglavlje 3
  • 1.8. Dželat
  • 1.9. Jova
  • 1.10. Vino koje trezni
  • 1.11. Čovek s temperamentom
  • 1.12. Brat od tetke
  • 1.13. San je laža a Jova je istina
• 2. S obala Ohridskoga Jezera
  • 2.1. Poglavlje 1
  • 2.2. Poglavlje 2
  • 2.3. Poglavlje 3
  • 2.4. Poglavlje 4
  • 2.5. Poglavlje 5
  • 2.6. Poglavlje 6
  • 2.7. Poglavlje 7
  • 2.8. Poglavlje 8
  • 2.9. Poglavlje 9
  • 2.10. Poglavlje 10
  • 2.11. Poglavlje 11
  • 2.12. Poglavlje 12
• 3. Kosovo
  • 3.1. Kuća i život u njoj
  • 3.2. Slovinja
  • 3.3. Nerodimnja
  • 3.4. Kačanik
  • 3.5. Lipljan
• 4. S Kosova na Sinje More
  • 4.1. 1. Kroz Kosovo
  • 4.2. 2. Nerodimnja—Sirinić—Vatić
  • 4.3. 3. Ferizović
  • 4.4. 4. Crnoljeva—Podrima
  • 4.5. 5. Prizren
  • 4.6. 6. Ljuma
  • 4.7. 7. Na stavama Beloga i Crnoga Drima
  • 4.8. 8. Arbanasi
    • 4.8.1. 1. Krasnići
    • 4.8.2. 2. Gaš
    • 4.8.3. 3. Šalj
    • 4.8.4. 4. Hoti
    • 4.8.5. 5. Kastrati
    • 4.8.6. 6. Klimente
    • 4.8.7. 7. Beriši
  • 4.9. Dukađin
  • 4.10. Dukađinska prestonica
  • 4.11. Miridite
  • 4.12. Iz istorije Skadra
  • 4.13. Skadar
  • 4.14. Bojana
  • 4.15. Sinje More

1. Pripovetke

1.1. Krivično odeljenje

Jutros rano, dok je g. Sima pio jutarnju kafu kod kuće i prelistavao jutarnje novine, naiđe žandarm-pozivar Uprave grada Beograda i predade mu jedan kratak poziv sa tri crvene štrikle. Poziv je bio iz krivičnoga odeljenja i g. Simu pri potpisivanju reversa štrecnu nešto. Neka briga osenči mu od jutros tako vedro čelo i on uze postavljati sebi pitanje: šta li bi to moglo krivično odeljenje njega da zove?

Gospa Milka uze takođe sa stola poziv, prelete ga očima pa joj se zadrža pogled na Simi:

— Šta li to može biti, Simo?

— Ne znam! — sleže on ramenima.

— To ne može biti obična stvar, kad te zove krivično odeljenje?

— Ne znam! — odgovara g. Sima i ponovo sleže ramenima.

Diže se zatim g. Sima, onako brižan i zamišljen, da pođe u kancelariju, jer on je kao privatni činovnik radio u nekome humanome društvu. Usput mal’ nije natrčao na tramvaj, dva auta htela su da ga pregaze a jedan bicikl ga je i dokačio za nogu. Dobro je još prošao, kako je išao zamišljen i ošamućen… Šta mu sve nije prešlo preko glave zbog onoga poziva iz krivičnoga odeljenja.

U kancelariji nije umeo ni da se potpiše čestito a kamo li da što još i radi. Uzme akt predase, umoči pero, povuče crtu pa tek zastane i zamisli se:

— Krivično odeljenje… Šta imam ja sa krivičnim odeljenjem?

Padaju mu na pamet beznačajne sitnice, priseća se nekih sitnih događaja, ali sve to nisu krivice, sve to nisu stvari za koje se odgovara. A poziv glasi tek za sutra ujutru; ko će dočekati sutrašnje jutro?

I dok on brine u kancelariji, gospa Milka nervozno šeta iz sobe u sobu, niti ume da se skrasi, niti što da uradi. Od osam ujutru, kako je prestavila ručak, tri put ga je do devet posolila.

— Šta li je to, Bože, Sima učinio? — bila je jedina misao koja ju je svu obuzela.

Na podne im je ručak prošao kao pogrebni ručak. Ćuti on a ćuti i ona; jede on ono tri put posoljeno jelo a i ne primećuje ništa, a ona grešnica i ne jede ništa već samo guta knedle od pljuvačke.

— Pa dobro, Simo, zar se baš nikako ne možeš da setiš šta si to učinio? — zapitaće ga najzad ona, koliko da kaže što.

A on samo huče i rezignirano sleže ramenima:

— Ne mogu!

— Da počneš redom, još iz detinjstva da se sećaš — veli mu ona.

I on zapne od najranijega detinjstva i pribira sećanja ne bi li što u prošlosti naišao.

— Sećam se, još dok sam mali bio, ukrao sam od komšije par golubova prevrtača. Pa, onda, ej, bio sam već momak uveliko, opsovao sam jednom sreskom pisaru majku… i tako neke stvari:

— Ama sve to nije ništa, nego onako krivično, jesi li ti što krivično učinio? — pita ona skoro šapćući od straha.

— Ama kako krivično, šta sam krivično ja mogao da učinim?

To posle podne i on i ona proveli su još gore… A veče, veče je izgledalo kao da su se skupili da čuvaju mrtvaca. Šapću i jedno i drugo, idu kao senke i ne gledaju se u oči. To veče ih rastavlja od sutrašnjega dana, kada g. Sima u devet sati pre podne mora predstati krivičnom odeljenju.

A kako je tek teška ta noć bila?

Kada je u poznu noć već savladao san gospa Milku, ona je strašan san snila. Kao Sima dočepao se nekog velikog kasapskog noža pa seo nasred dvorišta, izbuljio oči i oštri nož o jedan kamen. Pa naišla njena majka i, sasvim nežno, materinski ga pita: „Simo, sine, šta radiš to?“ A on siknu kao zmija, zaškrguta zubima pa dočepa njenu majku i poče da je kolje kao pile.

Gospa Milka vrisnu u snu, pa skoči iz kreveta budna, ali bunovna i bleda kao da su je guje sisale.

— Šta ti je? — pita je Sima koji još ni oka nije sklopio.

— Zar si ti tu? — pita ga ona unezvereno i čisto ne verujući ni sama sebi i umiruje se tek kad svojim očima vide da Sima nikoga ne kolje.

I dok ona tako sanja strašne snove, dotle grešni Sima nikako da zaspi, već se budan prevrće po postelji i preznojava se i hukće kao lokomotiva uz brdo. Kad su ujutru ustali iz postelje, izgledali su i jedno i drugo kao mučenici. Sima je krupnim koracima šetao iz sobe u sobu, pušio cigaretu za cigaretom, i niti je čuo niti video šta se oko njega zbiva. Najzad kazaljka na zidnome satu dogura do osam pa krete i dalje i polako, tiho, neprimetno, obeleži već i osam i četvrt. Još malo pa Sima treba da krene ali, pre no što će krenuti, on se odluči na nešto.

— Milka, — reče on nekako potresenim pa ipak svečanim glasom — Milka, kao što vidiš vreme je da ja idem. Vreme je, ali pre no što pođem, ja hoću da ti kažem nešto. Noćas sam se celu noć borio sa sobom, celu noć nisam spavao i odlučio sam da ti kažem, da ti se ispovedim…

Gospa Milku prođoše celim telom žmarci. Ko zna kakvu će krvavu istoriju čuti sada; ko zna kakav će se zločin otkriti sad pred njome

— To što ću ti reći uverićeš se i sama da je samo jedna intriga i, eto, zbog te intrige možda me i zovu u krivično odeljenje. Može se desiti i da me uhapse, može se desiti i novine da pišu o meni, može se desiti i da me fotografiraju, pa zar nije onda bolje da od mene čuješ nego od sveta ili iz novina da saznaš?

— Govori, govori, nesrećniče! — dršćući šapće gospa Milka, a neka je jeza poduzima celim telom i preznojava se kao da je u kupatilu.

— To je bilo, Milka, pre dve godine. Ti si otišla u banju, a ja sam ostao kod kuće. Kod nas je bila u službi ona Jula, znaš ona mala Jula…

— Pa? — učini gospa Milka i diže glavu.

— Pa to — zbuni se g. Sima — bila je u službi mala Jula, a ostali smo sami kod kuće….

— Iju! Iju! — vrisnu gospa Milka i sad joj se Sima učini sav krvav kao Džek-trbosek i ona se zgrozi gledajući ga.

— Čekaj, molim te, da ti objasnim stvar, pa ćeš videti da je to samo jedna intriga.

— Ama je l’ mala Jula bila tu?

— Jeste!

— A jesi li ti bio tu?

— Jesam!

— A jeste li sami bili u kući?

— Jesmo!

— E, pa, kakva tu intriga može biti?

— Ama, čekaj molim te i saslušaj me, pa ćeš se uveriti. Intriga je ono što je za tim nastalo. Dakle, ja i mala Jula ostali smo sami. To se može svakome desiti. A zatim, kad si ti došla iz banje, ti si tu Julu otpustila iz službe. Dobro, i to se može desiti.

— Pa dobro, a šta je to što se ne može desiti?

— Dakle, tu leži sad intriga: ta mala Jula sretne mene jednoga dana na ulici i priđe mi pa veli: „Šta ćemo da radimo g. Simo, ja sam u drugome stanju?“

— Ju! — posrnu gospa Milka, i dočepa stolicu da mu natakne na glavu, ali se seti da mora toga časa da ide u krivično odeljenje te se uzdrža.

— Al’ veruj, Milka, da je to samo jedna intriga i ništa više!

— Ama kakva intriga, Bog te ubio da te ubije. Zar dete intriga?

— Veruj, da je intriga i nju su sad podgovorili moji, neprijatelji da me tuži.

— I zato te zovu u krivično odeljenje?

— Ja mislim zato!

— Idi, idi, tamo ti je mesto, razbojniče jedan; tamo ti je mesto! Idi, pa ako te oni ne osude a ti znaj ja ću ti suditi! Izaći će ti mala Jula na nos!

— Intriga, bogami!

— Idi kad ti kažem! Idi mi s očiju! A otuda iz krivičnog odeljenja, ako te ne okuju i ne bace u tamnicu a ti pravo kući da se vratiš. Jesi li razumeo, pravo kući! Na ovome pozivu što si ga dobio ima samo tri štrikle, a na mome pozivu, upamti to, ima šest crvenih štrikla.

G. Simi izađoše pred oči svih šest crvenih štrikla i on, oborene glave, krete u krivično odeljenje a gospa Milka isprati ga do kapije pljujući ga usput.

I sav ispljuvan i slomljen g. Sima pođe u krivično odeljenje da čuje možda svoj veliki greh… On je usput zamišljao sebe sa rukama vezanim na leđima a kraj njega mala Jula takođe sa rukama vezanim na leđima i dvanaest žandarma teraju ih Terazijama. Pa onda zamišljao je okove na nogama i već ih je bio osetio te mu se činilo da ne ume ni da korača kako treba. Jedva tako koračajući on stiže u krivično odeljenje.

Pred vratima, iza kojih će malo čas čuti svoju sudbinu, nije dugo čekao. Pisar koji je stvar isleđivao, primio ga među prvima i saopštio mu da po njegovoj, g. Siminoj tužbi, koju je podneo prošle godine, nije moglo da se utvrdi da mu je mlekadžija, kao što je g. Sima u tužbi tvrdio, ukrao kuče. Prema tome, policija prekida dalji rad po tome predmetu, a g. Sima, ako nalazi da ima kakvih dokaza, može podneti krivičnu tužbu.

— I to je sve? — prošaputa g. Sima.

— To je sve! — veli mu pisar i nudi mu da potpiše saopštenje.

G. Sima danu, pade mu neki težak teret s duše i, pošto potpisa saopštenje, pođe pouzdanim korakom kući da obraduje ženu, i da joj saopšti da su uzalud strahovali dan i noć.

Pođe, ali se usput seti da on u stvari ne ide kući već sad tek u krivično odeljenje i poče ponovo da se preznojava i onaj mu se teret ponova pope u dušu.

— Šta mi bi da pričam o maloj Juli? — pita se Sima i korača kao osuđenik kad ga vode na vešala.

Stigao je već i do kuće, ali je zastao pred vratima i lomi se da li da uđe, da li da ne uđe. Njegova rođena kuća učini mu se kao Uprava grada. Beograda i on pogleda ne piše li više kapije možda „Krivično odeljenje“.

I dok se on tako lomi i bori sa sobom, spazi ga gospa Milka kroz prozor, otvori ga i sasvim islednički viknu otud:

— Ulazi!

I — on uđe.

Neka mu je Bog u pomoći.

1.2. Operacija

Gazda Risti već od nekoliko godina počelo da raste pod kožom na vratu. Prvo to bilo malo kao lešnik, pa za godinu dve izraste kao orah a zatim, bome, postade čitava jabuka, te poče uveliko da smeta gazda Risti. Pokušavao je, po savetu jedne komšike da stavlja list kisela kupusa na tu jabučicu; pa je pokušavao da oblaže slezovim listom, pa da maže psećom mašću i izređao vazdan još lekova, pa kad je video da mu sve to ne pomaže, morao se najzad obratiti i lekaru. Lekar je bio kratak i jasan:

— Operacija! — to je sve što je rekao kad ga je pregledao.

Gazda Rista je o operaciji imao svoje naročito mišljenje.

— Da me udariš — veli — nožem iznenada u rebra, pristajem. Ne bi mi bilo milo ali pristajem. Ali da ja legnem na panj, a ti da trandžiraš, e, brate, to mi je nekako tuga. Nije me strah ali mi je tuga.

A biće ipak da je tu bilo i malo straha jer od kako mu lekar reče, da mu sem noža ništa ne pomaže, zađe gazda Rista redom da raspituje kako to biva na operaciji, ide li brzo, boli li i druge pojedinosti.

Razume se da je sa raznih strana i razna mišljenja čuo. Gospa Mica poreznikovica, koja je operisala polipa u nosu, rekla mu je:

— Ne pitajte. Sto noseva da imam, radije bih pustila svih sto da mi otpadnu nego jedan da mi se operiše!

Gazda Sima kafedžija mu je pričao o vađenju zuba kao o najtežoj operaciji.

— Ama zar je to baš tako teško? — pita prestravljeno gazda Rista.

— Teško, nego! — potvrđuje gazda Sima — Jer, brate, kod svake druge operacije možeš da opsuješ doktoru, recimo, oca ili majku, a zubni ti lekar strpa klješte u usta pa ne možeš ništa da mu opsuješ!

Mitar magacionar u depou „Crvenoga krsta“ objasnio mu je do detalja kako se vrši operacija i ako se nikad u životu nije operisao niti gledao operaciju, ali kao magacioner „Crvenoga krsta“, osećao se pozvanim da stvar objasni.

— Svuku te golog, brate, pa te polože na sto. Pa onda dođe prvo berberin pa te obrije; obrije ti i glavu i brkove i obrve i nigde ti na telu ni dlačicu ne ostavi. Pa kad se to svrši brate moj, — nastavlja Mitar stručnjački — onda se svi skupe oko tebe: jedan drži nož, drugi testeru, treći narkozu, četvrti iglu i konac, peti lavor, šesti bokal vode…

— Pa onda? — pita prestravljeno gazda Rista.

— Onda — nastavlja Mitar — prvo ti priđe onaj sa narkozom i kaže ti: „Izvol’te, gazda Risto piti malo!“ Ti mu, recimo, kažeš: „Hvala, ne mogu našte srce!“ — ali to ti ništa ne pomaže. Misliš ti, reći će oni: Ponuđen kao i počašćen, pa te ostaviti na miru. Ne, brate, no će ti reći: „Nemojte vi, gazda Risto nama vrdati, nego izvol’te piti narkozu!“ I onda, kad već vidiš da ih ne možeš da odbiješ, ti šta ćeš, popiješ lepo narkozu.

— Pa onda? — pita radoznalo gazda Rista.

— Onda te teraju da brojiš do deset.

— Zašto to?

— Ne znam. Može biti da se uvere jesi li pismen, pa ako si pismen da ti dadu još da piješ?

— A kad se napijem?

— E onda, bratac moj, počnu oni svoj posao. Bodu te; seckaju, testerišu, peru, ribaju, sole te, šiju te…

— A je l’ ja jaučem?

— Pa stoji ti do volje. Ako hoćeš možeš jaukati, za to nema nešto naročito više da platiš, a možeš i da stegneš zube pa da ćutiš.

— Tako ću i da radim! — dodaje gazda Rista sa rezignacijom.

Tako zaplašen gazda Rista poče još ozbiljnije shvatati stvar ali već je celom svetu objavio da putuje u Beograd na operaciju, pa sad nije imao gde. On utera malo nešto veresije: založi i neke državne obveznice, a uze i na zajam iz jednoga zavoda dve tri hiljade, te tako sabra nekih deset hiljada dinara. Izračunao je toliko će mu trebati. Na putni trošak svoj i ženin do Beograda i natrag, na operaciju i na ležanje u bolnici, računao je pet hiljada. Žena će otsesti kod svoje sestre, pa ga bar to neće koštati. Ostalih pet hiljada poneo je da mu se nađe zbog „komplikacija“. Mitar magacionar mu je objasnio da se mogu desiti i „komplikacije“, a kad ga je gazda Rista upitao šta su to „komplikacije“, on mu je ovako objasnio:

— Doktor na primer treba da ti iseče to na vratu, ali mu se izmakne nož pa ti iseče i pola uveta i to ti je onda komplikacija. Ili, na primer, doktor malo dublje zaseče, pa ti procuri mozak i onda, brate, i to je komplikacija. A komplikacija je i to ako se ti ne napiješ dovoljno narkoze, pa počneš da se dereš kao magare i da šamaraš doktore. Eto i to je komplikacija i zbog komplikacije moraš imati u rezervi malo više para.

Pošto je dakle deset novih novcatih hiljadarki metnuo u notes, seo je najpre i napisao testamenat i predao ga ženi da ga čuva u ormanu, a zatim je zašao po celoj porodici i kod svih poznanika i sa svima se srdačno oprostio kao čovek koji odlazi u neizvesnost.

— Pa de, de, nije to baš tako! — veli mu pri rastanku gazda Mijat klonfer. — Videćemo se mi još, nije operacija baš tako opasna.

— Pa ne bojim se ja operacije! — brani se gazda Rista.

— Nego?

— Bojim se komplikacije! — veli gazda Rista i oseća već kako mu niz vrat curi mozak.

Ode najzad i stiže u Beograd. Čim je stigao ostavi ženu kod rodbine, a on se uputi u bolnicu. Pregledaše ga tamo i rekoše mu da dođe sutra pre podne da mu se izvrši operacija.

Celoga dana bio je sumoran i zabrinut. Sutra će dakle da zaigra nož i da ga trandžira. Izgledalo mu je to sutra vrlo blizu, a nije imao načina da ga pomakne. Kad je bilo pred veče a njime ovlada jedna želja. Da izađe malo to veče i da potraži svoje zemljake, a ima ih dosta u Beogradu, pa da sa njima provede poslednje veče. Ko zna, ako operacija ne prođe dobro, te ga zakači komplikacija, pa zašto bar ovo poslednje veče da ne provede malo.

— Ne zameri mi, Lenka — veli ženi — ali kad čoveka osude na smrt a oni mu ispune poslednju želju.

A Lenki naiđoše suze na oči, pa mu dozvoljava i čisto ga blagosilja:

— Idi, idi Risto, neka ti lakne srcu!

I odista odlaknulo mu je. Našao je svoje stare drugove pa udarili u drugarsko veselje, te mu se razvedri duša. Udariše u drugarsko piće, pa šala, pa pesma, pa padoše odnekud i svirači. I onda, kao što je to red kod svakog veselja, predloži neko i da se promeni lokal. A sa promenom lokala promeniše i sredinu i vino. Na gazda Ristinom kolenu odjedared se nađe neka pevačica i uze svojim prstićima da mu šašolji onu jabuku na vratu koju će sutra hirurški nož da pomiluje i zapeva mu: „Zračak viri“. Gazda Risti izađoše za trenutak komplikacije pred oči, ali ih očas zaboravi pa zapeva i sam „Zračak viri“.

I ko zna dokle je to trajalo i ko zna kako se to svršilo, jer gazda Rista i dan danas ne može da se seti ko je njega upravo doveo do kuće.

Kada se gazda Rista doteturao do sobe za spavanje, gospa Lenka je već spavala slatkim snom kao žena koja je olakšala svojoj savesti time što je pustila muža: da mu odlakne srcu. Gazda Rista uze polako i pažljivo da se svlači da ne bi uznemirio ženu ali na jedan mah dreknu kao da mu je toga trenutka zabo doktor nož u vrat.

— Lenka, nesrećnice! — vreči gazda Rista i očas ga prođe pijanstvo.

Skoči žena preplašena.

— Šta je pobogu brate?

— Svršeno! — vreči gazda Rista.

— Šta je svršeno zaboga? — pita prestravljena žena i drhće.

— Operacija! Svršena je operacija!

— Šta kažeš? — zgranjava se žena jer vidi celu celcatu jabuku na gazda Ristinom vratu.

— To što ti kažem; svršena je operacija. Ukrali su mi notes sa deset hiljada dinara.

— Juh! — busnu se gospa Lenka u grudi. — A ko ti ukrade pobogu čoveče?

— Ne znam! — uzdahnu gazda Rista a u tom času zazuja mu u ušima pesma „Zračak viri“.

— Kako ne znaš, pa s kim si bio?

— Pa — zamucnu gazda Rista — bilo je sve čestito društvo, nego ko zna. Pogrešili smo što smo menjali lokal i… ovaj… nismo trebali da pevamo. Lenka, je l’ znaš ti pesmu „Zračak viri“? E ako je ne znaš, nemoj ni da je učiš; ako je znaš, nemoj je nikad zapevati.

Tu noć su, sve do zore, gospa Lenka i gazda Rista proveli kao brodolomnici. Bilo je tu i suza, i kletava i huktanja i uzdisanja i gruvanja u grudi, ali sve to nije moglo pomoći ništa, operacija je bila svršena.

Sutradan, seli su na voz vratili se odakle su i došli. Svi su se iznenadili kad su ih videli.

— Šta je, pobogu, šta to bi? — pita Sima mehandžija gazda Ristu.

— Pa — veli gazda Rista — rekli mi lekari da nisam još zreo za operaciju.

I dok gazda Rista tako objašnjava svoj slučaj, dotle gospa Lenka vadi iz ormana testamenat i čita ga i divi se kako je napisan po svima pravilima po kojima se piše testamenat. Jer taj testamenat počinje ovom uobičajenom frazom: „Pri potpuno čistoj svesti izjavljujem da sam uvek bio veran mojoj ženi Lenki i da ću takav do groba ostati“.

Čita to gospa Lenka i htela bi da zasuzi, ali je jednako buni što li on to njoj zabranjuje da peva pesmu „Zračak viri“.

A kada gazda Rista jednoga dana srete Miladina magacionara „Crvenoga krsta“ i ovaj ga stručnjački upita:

— Ama pobogu čoveče zašta ti ne izdrža operaciju?

— Zbog komplikacija — odgovori mu gazda Rista potpuno ubeđeno.

1.3. Devojka sa nedostatkom

G. Pera Zdravković je niži činovnik jednog privatnog preduzeća. Važio je kao skroman i marljiv činovnik, snishodljiv prema pretpostavljenima a ljubazan prema partijama. Radio je u odeljenju za knjigovodstvo i važio je više kao mašina za računanje no kao činovnik. Zvao bi ga, na primer, šef knjigovodstva, dao bi mu prazan tabak hartije i šetao po kancelariji diktujući mu razne sume, koje je zatim g. Pera sabirao, množio ili delio. Jednom takvom prilikom kada je g. Pera doneo gotov rezultat svome šefu, zadrža ga ovaj pitanjem:

— Zašto se vi, g. Pero, ne ženite?

Pitanje je neobično iznenadilo i zbunilo g. Peru, jer se takvi razgovori ne vode obično u računskom odeljenju.

— Trebalo bi da se oženite, jer istinu ću vam kazati, to bi bilo i u interesu samog preduzeća. Ovo preduzeće nerado gleda neženjene činovnike. G. Pera ne odgovori ništa, i ode u svoju kancelariju sav zbunjen i spleten tako da nove cifre koje je dobio nije umeo nikako da sabere. Bunilo ga je i nije mogao da se oprosti pitanja; šta ima preduzeće da se meša u njegov privatan život, i nikako nije mogao da sagleda to, kakav je to interes preduzeća da se on oženi.

Šef knjigovodstva, međutim, nije ostao samo na onom prvom razgovoru već je i dalje nastavio ubeđivati g. Peru da se on u interesu preduzeća mora oženiti. Dugim ubeđivanjem najzad je g. Pera došao do uverenja da bi odista veliki interes preduzeća bio da se on oženi, i tu svoju odluku on jednoga dana poveri šefu knjigovodstva.

— Sasvim, sasvim! — protrlja ruke šef zadovoljan, što se i g. Pera rešio, i nastavi ga savetovati kako bi trebalo da se oženi.

— Vi, recimo, niste više u onim godinama u kojima bi mogli mnogo da birate — govorio mu je šef — a niste ni u položaju koji bi vam davao pravo na neke veće pretenzije. Zar ne?

— Pa, jest… — odgovara opet g. Pera.

— A ipak ne smete uzeti makar koga, jer to ne bi ni malo doprinelo interesima preduzeća.

— Pa, jest! — odgovara opet g. Pera.

— E, ali to je ono: hoće li devojka iz uglednije porodice da pođe za vas?

— Pa, ne znam!

— Može, ali znate kad? Kad bi vi, naprimer, pristali da uzmete devojku koja je pod felerom, to jest koja ima izvesni nedostatak.

G. Pera se počeša po vratu.

— Ne mislim ćopavu, ne mislim guravu, a ne mislim pravo da vam kažem, ni razroku, ali, ima, vidite, felera koji se i ne primećuju.

G. Pera ne odgovori ništa, ali mu se na licu ispisa znak pitanja.

— Mislim, na primer… — zateže šef knjigovodstva. — Kako da vam kažem; no, pa vi ste pametan čovek, vi znate da devojaštvo ima izvesnih nestašluka i da je manje više svaka devojka sklona nestašlucima. E, pa, recimo, kad bi uzeli za ženu takvu neku devojku koja ima izvesne nestašluke u svojoj prošlosti, a međutim je iz ugledne porodice.

— Pa znam — zateže g. Pera — ali kakav nestašluk?

— Bože moj, pa običan nestašluk. Verujte, to je najzgodniji nedostatak, i da se trpeti.

G. Pera je ovog puta izašao iz šefove kancelarije sasvim smućen, razmišljajući samo o tome, kako je u interesu preduzeća da on uzme devojku sa nedostatkom.

I kakav je to nedostatak? G. šef kaže običan devojački nestašluk, to se da podneti: ako je, recimo, u nestašluku razbila kakvu skupocenu vazu. Bože moj, pa to nije bogzna šta. Neka je samo ona živa i zdrava, a vaza se da ili zakrpiti ili nova kupiti. Pa recimo da nije to, nego da je volela nekog i pisala mu ljubavna pisma. Nije ni to bogzna šta, pisma se daju pocepati, pa kao da ih nikad nije ni bilo.

Sve te misli mučile su g. Peru i on odluči jednoga dana da otvoreno razgovara sa svojim šefom.

— Ja sam se, g. šefe, izmirio sa tim da uzmem devojku sa nedostatkom, pošto je to u interesu preduzeća, samo, molio bi vas da mi otvoreno kažete, o kojoj je devojci reč?

— Ah, da! — učini šef. — Vidite, moja žena ima jednu sestru od tetke, pametna devojka, lepa devojka i, što je glavno iz vrlo ugledne porodice.

G. Peri zablista čelo. Njemu bi milo što g. šef želi čak i da se orodi sa njime.

— A ima valjda kakav nedostatak? — oslobodi se on ipak da zapita.

— Da, ali običan devojački nestašluk?

— Voleo bih ipak da znam?

— Pa, kako da vam kažem, to vam ne bi moralo zadavati nikakve brige i staranje, jer taj njen nedostatak ide već u prvi razred gimnazije.

— Kako? — učini g. Pera i pridrža se za stolicu da ne padne.

— Pa da, dete je već odraslo, nema šta da brinete za njegovu negu. Lepo, napredno i zdravo dete.

— Dakle, to je…? — zausti g. Pera da nešto reče pa se zagrcnu.

— Šta ćete, g. Pero — nastavlja šef — vi vidite i sami kako je danas svet nestašan. Ali preko tih sitnica je lako preći, kad je čovek samo rešen da zasnuje sebi srećan i miran brak.

— A mislite da je to sitnica? — zgranjava se G. Pera.

— Pa da, zaboga, prvi razred gimnazije — to su sitna posla. Da sam vam kazao da je to dete već maturant, imali biste razloga da razmišljate, ali prvi razred gimnazije!

G. Pera je ipak dugo i dugo razmišljao, a g. šef ga je i dalje istrajno ubeđivao da je u interesu preduzeća da se oženi devojkom iz ugledne porodice pa ma ova imala i kakav nedostatak.

I najzad, tako je i bilo. G. Pera je uzeo devojku sa nedostatkom, odnosno sa suviškom koji mu je ona donela u brak. Od toga doba oseća se da su interesi preduzeća zaštićeni, jer je njegov život miran i srećan, a nedostatak je krajem prošle godine pošao u drugi razred gimnazije.

1.4. Veliki noćni napad g. Sime Spasojevića

I ako se tek pre dve godine oženio, g. Sima Spasojević, inspektor tamo nekog ministarstva, sačuvao je izvesne navike iz momačkog života.

Jedna od tih njegovih navika, inače vrlo ugodna, imala je i svojih neugodnih strana sa bračne strane gledišta. G. Spasojević je neobično voleo svoje momačko društvo sa kojim je; u prijatnome raspoloženju, sačekivao tako zvani „fajeront“, povlačeći se zatim u zasebnu sobu i sa zasebnim društvom provodio burne noći.

To je pre braka češće bivalo, a od venčanja nešto ređe, jer nije lako bilo izmisliti razlog noćnome odsustvu od kuće. Prvo je bio član uprave jednog velikog industrijskog preduzeća i na račun sednica upravnog odbora izlazio je punih sedam meseca. Desilo mu se međutim ono što nije očekivao, to je društvo palo pod stečaj i tu je vest njegova žena saznala iz novina pre nego on. Odmah je imenovao sebe za člana uprave jedne banke i to mu je produžilo noćni život novih sedam meseca. Ali banka kao banka, morala je i ona likvidirati i sad je g. Sima ostao bez razloga.

Smišljao je i smišljao dok mu se jednoga dana nije sama sobom ponudila srećna prilika.

U poslednje vreme vrlo se mnogo piše o zagušljivim gasovima. Štampaju se naročite knjige sa upustvima za odbranu; mobiliše se građanstvo, drže se predavanja, kupuju se maske i vrše se razne vežbe. Sve te pojave i žene i ljudi prate sa izvesnim uzbuđenjem, te se i u kući g. Siminoj vodi često razgovor o tome. G. Sima je naročito i sa velikom pažnjom sve to pratio, jer su mu naročito pali u oči noćni napadi kao nešto što bi njemu moglo možda korisno da posluži. I odista, dođe on jednoga dana kući, zabrinut, sa jednom knjižicom upustava i sa jednom maskom za zaštitu od otrovnih gasova.

— Eto ti, sad i ta beda me snađe! — požali se on gospođi.

— Kakva beda? — pita iznenađena njegova supruga gospođa Ana.

— Određen sam za starešinu odeljenja koje štiti vojnu šivaru.

— Pa zar je to tako teško?

— Kako da nije. Nije teško biti starešina, ali moram sad svaki čas da se vežbam. Naročito su nesnosna noćna vežbanja.

— A što noćna?

— Pa to je glavno, jer neprijatelj naročito noću vrši napad.

I od tada je g. Sima vrlo često išao na noćna vežbanja, toliko često da je g-đi Ani već palo u oči, u toliko pre što je vrlo često, odlazeći na noćna vežbanja, zaboravljao da ponese masku. Čim je posumnjala, počela je da raspituje i na svoje veliko zaprepašćenje saznala je da niko od činovnika, sem njenoga muža, ne ide ni na dnevna a kamo li noćna vežbanja. Čim je do takvog saznanja došla g-đa Ana, on oseti njenu sumnju i uvide da mora učiniti što pre kraj vežbama. Stoga on od jutros, pre no što će poći u kancelariju, najozbiljnije reče:

— Eh, hvala Bogu, te se i to svrši. Vežbanja su gotova, večeras još imamo samo da izvršimo manevar.

— Kakav manevar?

— Večeras će biti veliki noćni napad!

Pošto joj to sa puno važnosti saopšti, uze joj davati podrobna upustva.

— Napad će početi u deset časova; mi svi već moramo biti na svojim mestima u 9 časova. Ti ćeš se dobro zaključati, stavićeš ćebad na sve prozore, ugasićeš elektriku, isključićeš telefon, leći ćeš u krevet i pokrićeš se preko glave.

— Pa to nešto ozbiljno?

— Vrlo ozbiljno i može vrlo dugo da traje, možda celu noć. Znaš kako je kad se neprijatelji noću sukobe…

Ona do duše to nije znala kako je, ali su njegova upustva bila toliko ozbiljna da je ona pristala da mu veruje i da po tim upustvima postupi.

Kad je on otišao, zaključala se, stavila ćebad na prozore, ugasila po celoj kući elektriku, isključila telefon, legla i pokrila se preko glave.

Tendencija njegovih upustava bila je svakojako da ona pod pokrivačem i zaspi, ali, ona to nije mogla, strah joj nikako nije mogao da dočara san. Kad je na velikome satu u trpezariji otkucala ponoć, ona se ohrabrila da promoli glavu. Čovek samo treba da počne hrabriti se, pa onda već ide samo dalje. Ona je čak pružila i ruku i — upalila sijalicu. Okrenula se levo i desno, osluhnula je i ništa, potpun mir. Ona je u hrabrosti išla i dalje. Pružila je najpre jednu, pa drugu nogu ispod pokrivača pa, kad je videla da joj ne preti nikakva opasnost, ustala iz kreveta. Otišla je do prozora i naslonila uho da čuje prašte li mitraljezi i topovi, ali mesto toga ču odnegde iz blizine groznu dreku džaz-banda na radiu. To je ohrabri te diže ćebe sa prozora i spazi punu svetlost na ulici i širom otvoren prozor na susednoj zgradi sa kojega je blještao mlaz svetlosti i razlegao se iz salona orkestar sa zvučnika. Ona se potpuno ohrabri, obuče se i otvori i sama prozore te se naže na ulicu i spazi noćnoga čuvara koji je šetao trotoarom. — Je l’ te, molim vas — oslovi ga ona — Je li već prošao noćni napad?

— Kakav noćni napad? — pita žandarm.

— Pa iz vazduha.

— Bog s vama, gospođo, ko je to vama kazao? Nikakav napad nije ni bio!

— Šta kažete! — pljesnu se sirota žena koja je puna tri sata provela pod pokrivačem ne dišući. — E majci, to će mi skupo platiti!

Uvređena, osećajući se ismejana, ona se odluči da tera do kraja. Poče besno i istrajno zvoniti na telefonu dok ne uspe najzad da probudi svoga oca i majku pozivajući ih da odmah dođu. Dok su oni došli, ona je probudila i služavku, i znajući da njena devojka stoji uvek na dobroj nozi sa vlastima, uputi je da se podrobnije raspita od žandarma o noćnom napadu.

Prestravljeni roditelji su stigli i kad im se kći uz potok suza ispovedila, i njih je obuhvatilo uzbuđenje i gnev, i oni su počeli vapiti za osvetom. U tom se vratila i služavka iz inspekcije i saopštila čudne stvari. Gospodina je u devet časova čekao automobil na uglu, žandarm ne zna broj automobila, ali poznaje šofera, zove se Igor Polivanov i stanica mu je kod „Slavije“. Gospodin otac je odmah uzeo slušalicu; i tražio „Slaviju“ i molio je da se Igor sa kolima uputi ovamo.

Dotle su se svi obukli te dočekali spremnog šofera. Pitali su ga još s vrata gde je večeras odveo gospodina i šofer im je, i ne sluteći šta će time učiniti, vrlo uslužno imenovao jednu kafanu U Aleksandrovoj ulici. Sunuli su svi u gomili u automobil mašući rukama i uzvikujući: „Teraj!“, upravo kao da su na požar krenuli.

I dok je ova mobilisana ekipa kretala da izvrši noćni napad, dotle je g. Sima sasvim nevino sedeo sa društvom u zasebnoj sobi, punoj dima, žagora, živosti i alkoholnog zadaha i sa ushićenjem, naslonjene glave na njeno dekoltovano rame, slušao je Dragicu Australijanku, koja je punih usta duvanskoga dima, pevala tužno i toplo: „Od kako si tuđa žena!…“

U tome času baš, pisnula je sirena koja objavljuje početak noćnog napada. To je bila truba na automobilu, koji se toga časa zaustavio pred dotičnom kafanom.

Stvar je zatim vrlo brzo išla, kao što uvek pri tim vojničkim operacijama i biva. Porodica je poletela kao jurišno odeljenje kroz kafanu i grunula cela da upadne u sobu gde se razlegala melanholična pesma: „Od kako si tuđa žena!…“

Gospodin Sima, iznenađen ovim noćnim napadom neprijatelja, setio se da metne na lice masku protiv zagušljivih gasova, ali je sve bilo dockan. Otac njegove supruge prišao mu je i objasnio mu da ga napolju čekaju sanitetska kola za pribiranje žrtava i on je, onako sa maskom na nosu pošao put svoje Golgote.

1.5. Uskršnja priča

Neko zakuca odjutros na gospodin Tasina vrata i gazdarica uđe pozdravljajući:

— Hristos vaskrs!

I stavi na sto služavnik sa slatkim od višanja, čašu sveže vode, džezvicu i šoljicu za kafu i jedan tanjirić sa pet uskršnjih jaja.

— Vaistinu vaskrse! — odgovori g. Tasa zadovoljan pažnjom svoje gazdarice i uze odmah da se posluži.

Gazdarica mu još jednom požele srećne praznike i izvini se da mora poći na groblje da odnese i pokojniku jaja, te se udalji. G. Tasa ostade sam u sobi u kojoj on već dvadeset i sedam godina, kod iste gazdarice, stanuje.

On pogleda na tanjirić pun šarenih jaja i bolan mu se osmeh razvuče na usnama. Jedno je jaje bilo crveno, drugo plavo, treće žuto, a dva šarena. Svake godine tako o Uskrsu njemu čestita gazdarica te da i on, prestareli samac, oseti radosti velikog praznika.

Seo tako g. Tasa, posmatra ona jaja i razmišlja o svojoj prošlosti. Mogao je i on danas imati svoju kućicu, svoju porodicu, mogao je to danas biti i mal’ nije bilo. Sad bi on kao otac porodice poranio, umio bi se, obrijao bi se, obukao bi se, pa zašao od kreveta do kreveta i budio poljupcem svoju dečicu: „Hristos vaskrs, Mašo!“ „Hristos vaskrs, Katice!“ „Hristos vaskrs, Pero!“ „Hristos vaskrs, Jovo“! — i on je tako u svojoj fantaziji išao od krevetca do krevetca i budio petoro, šestoro, sedmoro i uopšte beskrajno mnogo dece. Kada bi se zaustavio na desetom ili na jedanaestom, njemu je i to malo bilo, pa bi nastavio: „Hristos vaskrs, Stevo!“, „Hristos vaskrs, Tomo!“ i tako išao redom kao da budi decu u kakvom pansionatu. Pa onda, zamišljao je, kad bi se sva ta deca izbudila, pa nadigla larmu pa počela jedno drugom da otimaju cipele i čakšire, pa počela da se deru, da se svađaju, da se biju, da psuju jedno drugom oca i majku — kako bi se, Bože moj, on topio u svojoj roditeljskoj radosti. A tada bi sva ta deca došla da poljube ocu ruku, da mu čestitaju praznik i da se kucaju s njime. Prvo bi prišao Maša sa crvenim jajetom.

— Drži, tata! — uzviknuo bi.

Pa onda kuc, kuc, i Mašino jaje pršte s vrha i pozadi. Pa dolazi Katica sa plavim jajetom, pa Pera sa žutim i tako redom, redom, čitava vojska dece i čitava korpa polomljenih jaja.

Eh, Bože moj, kako bi to sve lepo bilo i moglo je da bude a nije bilo ni zbog čega drugog nego baš zbog tih pustih Uskršnjih jaja.

Nekada, dok je g. Tasa bio mlad činovnik, dok je radio još na delovodnom protokolu i na „sojuzu“ odlazio je često u kuću staroga Mikića. Bila, je tada srednja poštareva ćerka Marica, vrlo zgodna devojka, tako da je sam otac za nju govorio da liči na preporučeno pismo koje se adresantu u ruke mora predati. G. Tasa je bio duboko ubeđen da je taj adresant on. Nekako Marica ga je uvek rado dočekivala, uvek rado gledala, uvek rado sa njim razgovarala i zato je on često tamo odlazio a naročito praznikom. Jednom se čak i ohrabrio pa progovorio sa ocem njenim poštarom Mićićem:

— Prijatelju, — odgovorio mu je ovaj — Ja nemam ništa protivu vas ali, pitam ja vas, kad vam leži još nerazdata jučerašnja pošta, hoćete li vi dati raznosačima da razdaju današnju poštu a jučerašnju ostavite da i dalje leži?

— Ne, prvo ću rasturiti jučerašnju poštu! — odgovori g. Tasa.

— Razume se. E tako je i u ovom slučaju. Marica ima neudatu stariju sestru Simku i Simka je recimo jučerašnja pošta a Marica je, prema tome današnja pošta. Razumete li sad

— Razumem! — odgovara g. Tasa i predaje se strpljivo očekivanju da se rasturi jučerašnja pošta.

I on bi počekao, počekao bi godinu i dve ali se desi jedna sitnica koja poremeti ceo njegov život. Ne bi niko verovao da je jedno rovito jaje kadro da izmeni sudbinu čovekovu ali eto, tako je to bilo u g. Tasinom životu. Bio o Uskrsu kod poštara Mikića, kao obično, dočekala ga Marica ljupko i nasmejano kao obično, poslužila ga slatkim i kafom kao obično i sela kraj njega na kanabe kao obično. Ono što je ovom prilikom bilo neobično, to je vanredno lepa, nova svilena haljina otvoreno plave boje na Marici, koja joj je neobično lepo pristajala te je u tome času g. Tasi izgledala ne samo preporučeno već i kao „hitno“ pismo.

Razume se, kad je sela kraj njega na kanabe, prvo što mu je ponudila bilo je da se kucaju. On je izabrao sebi jedno zeleno jaje, od prilike u boji njene haljine, a ona obično crveno.

— Hristos vaskrs, kuc, kuc? — i ona čuknu dva put u njegovo jaje koje pršte kao da si ga čekićem čuknuo i kako je bilo rovito, razli se između g. Tasinih prstiju a on, nesrećnik jedan mesto drugače nekako da se spomogne, raširi zamazanu šaku i ispusti rovito jaje u krilo gđice Marice te se ono razli po novoj svilenoj haljini. Ona skoči i ciknu, on se unezveri i zbunjen se saže da skupi ljuske od jajeta koje su pale po zemlji, dok ne ču iznad sebe njen glas:

— Gospode Bože, kako ste nespretni!

Njeno je lice bilo zeleno kao haljina i ona. Je skitala i dalje:

— Verujte, više bih vas cenila da ste glupi da ste idiot, no kad ste nespretni.

On zausti nešto da kaže u svoju odbranu ali ga ona preseče:

— Ne daj mi Bože samo nespretnog muža. Radije ću poći za najvećeg glupaka no za nespretnoga muža!

I to bi bilo dosta. G. Tasi je izgledalo da od toga časa i nije Uskrs već još traje Veliki petak i da njega vode na Golgotu. Njemu je čak izgledalo da je raspet na krstu i da mu čuvari na koplju mesto sunđera sa ocatom, nude rovito jaje.

Od toga doba on je omrzao žene i rovita jaja. Ne samo to već bi čak okretao i glavu kad bi video ženu ili rovito jaje.

Eto, zato se na njegovim usnama razvukao bolan osmeh od jutros kada je pogledao pet šarenih jaja koja mu je gazdarica donela.

— Može se još desiti da su i rovita! — mislio je u sebi posmatrajući i uze odmah nožić da svako kljucne te ona koja su rovita da odmah baci.

Kljucnu prvo jaje — rovito; kljucnu drugo — rovito, pa onda treće, četvrto i peto — sva rovita i on mrzovoljno odgurnu tanjir od sebe i onim istim ustima kojim je malo pre rekao gazdarici: Vaistinu vaskrs! — sad joj opsova nešto gadno.

Diže se zatim, otvori prozor da pobaca jaja u dvorište. On se naže kroz prozor dole, jer njegova je soba bila na gornjem spratu i spazi užasnu scenu. Anka sobarica gđe Petkovićke, njegove komšike, i Mihailo podnarednik bandista, sakrili se iza kapije i kucaju se jajima. Ona prvo kucne pa onda pruži usta i poljube se dugim poljupcem, Mihailo zatim kucne pa pruži usta i poljube se. I tako ne prestaju.

— Eto kome je danas praznik osvanuo! — pomisli u tome času g. Tasa, ali u istome času probudi se u njemu jedna neodoljiva mržnja prema onim srećnicima dole. On planu i dočepa iz tanjira svoja rovita jaja i poče njima očajno gađati one što se ljube i obli im i odelo i lice i kose žutilom.

Stvar se svršila pred policijom. Dežurni pisar, kad uvedoše u njegovu kancelariju g. Tasu, koga je poznavao, pozdravi ga sa:

— Hristos vaskrse, g. Taso!

— Vaistinu vaskrse! — odgovori g. Tasa oborene glave.

1.6. Treći Božić

To se desilo prošle godine, na sveti praznik Božjega rođenja.

Pred praznik na Badnji-dan, poranio g. Pera, dugogodišnji agent osiguravajućeg društva protivu požara, srče prvu jutarnju kafu i razgovara sa svojom suprugom gospa Milkom:

— Šta misliš Milka, da uzmem prase od četiri do pet kila, pa da onako vruće pojedemo ili da uzmem veće pa da ga ostavimo da promrzne da nam traje sva tri dana Božića?

— Kako god ti hoćeš! — odgovara mu gospa Milka nešto malo kao preko ramena.

— Pa nije samo kako ja hoću; ja želim da bude i po tvojoj volji, Milka.

— Meni je sve jedno! — odgovara gospa Milka opet nešto malo kao preko ramena.

Da bi se razumela pažnja g. Perina prema gospa Milki kao i njen način razgovora sa njim, valja odmah reći da se gospodin Pera kao udovac oženio mladom i lepom devojkom, pošto je sa svojom prvom suprugom srećno proživeo punih šesnaest godina u braku. Kad je zaprosio mladu i lepu devojku, prijatelji su mu savetovali, kao agentu osiguravajućeg društva, da najpre sam sebe osigura protivu požara, ali se on s pouzdanjem smejao tome, misleći u sebi: „Govorite vi šta hoćete, ali nije ovo meni prvi put da se ženim“.

I odista, prvih šest meseci novoga braka g. Perinog protekla su vrlo glatko i vrlo mirno. Za tih šest meseci gospa Milka nije ga gledala preko ramena kad je razgovarala sa njime i uvek ga je u razgovoru nazivala: „Perice!“

A kad prođoše tih šest meseci, prosto kao da je istekao rok osiguranju, ona najedanput poče da ga zove: „Pero“, pa malo docnije i „Petre“; i poče da mu odgovara preko ramena.

I tako stalno od tada pa tako i jutros.

— Samo, znaš, Milka — nastavlja g. Pera ljubazno, da pazimo da nam se i ove godine ne desi kao prošle pa da ostanemo bez pečenice.

Prošle godine desilo se g. Peri da mu je božićno prase uteklo tako reći ispod samog noža. Tri puna sata jurio je ulicama, zavirivao po komšiluku, išao u kvart, izlazio čak i van grada i nigde praseta kao da je u zemlju propalo, te su se on i gospa Milka morali zadovoljiti o Božiću dvema pečenim plovkama. Stoga g. Pera sa uzdahom ponavlja:

— Samo da nam se ne desi kao prošle godine!

— A ti pazi pa ti se neće desiti!

I posle toga, ne baš tako ljubaznoga razgovora, ode g. Pera na pijacu te zađe od prodavca do prodavca merkajući prase. Naiđe na jedno, punačko sisanče, bele kožurice, te ga plati i malo skuplje na zadovoljan pođe kući. Pred veče lepo opremljeno prase, on sam odnese na furunu da bi lično dao upustva furundžiji kako da mu ga ispeče a sutra ujutru, na sam Božić, on će doći da ga nosi kući.

Tako je i bilo. Poranio g. Pera o Božiću, te svratio prvo u crkvu malo, kao da se pomoli Bogu a zatim pravo na furunu, uživajući unapred kako mu je prasence lepo i reš pečeno. A tako je odista i bilo, te milina ga je pogledati. G. Pera je uzeo sam na ruke tepsiju pošto je preko rukava od kaputa prebacio novine da se ne omasti, pa je s ponosom nosio ulicom prase očekujući da će se svako ko prođe diviti.

Tako je isto s ponosom i pobednički ušao i u svoju kuću uzvikujući još sa praga: „Hristos se rodi!“ ali mal’ ne ispusti pečenicu od iznenađenja. Kuća je bila prazna a na stolu u hodniku nađe jedan čitav tabak bele hartije ispisane krupnim slovima:

„Petre. Davno sam se na to rešila ali nisam htela ranije dok ti ne spremim sve po kući za današnji veliki praznik Hristovog rođenja. Ne mogu duže s tobom ostati, dosadan si mi. Napuštam te i potražiću sebi bolju sreću, a tebi neka su srećni nastupajući praznici. Milka.“

Ormani, sanduci, sve je bilo prazno, pa čak i njene fotografije uklonjene. G. Pera huknu i slomljen bolom i potresen iznenađenjem sede u stolicu. Tepsija s prasetom stajala je na stolu, kako ju je ispustio i nekako tako okrenuta, da ga je prase pravo u oči gledalo:

— Šta ćemo sad? — obrati se on prasetu gledajući ga takođe u oči. — Šta ćemo sad ovako sami u kući? Zar nas dvoje sami da provedemo božje praznike?!

G. Pera huknu još jedanput, pa natuče šešir na glavu, uze opet tepsiju sa prasetom na ruku, pa pođe pravo u kafanu kod „Grozda“ gde je i inače uvek svraćao. Kad uđe tamo on spusti tepsiju na sto pa viknu momku:

— Mihajlo, seci!

Časom se okupiše oko njega prijatelji, oni što posle crkve nisu otišli kući već došli pravo u kafanu i on poče sve redom da ih služi.

— Šta je to more, gospodin Pero, kakva je to čast? — pitaju ga okupljeni mezetišući prase.

— Evo, reći ću — zavapi g. Pera — nema šta da se krije. Ovo je treći Božić kako sam ponovo oženjen. Prvi Božić po svadbi svi smo bili na okupu u kući: ja, žena i prase. Druge godine, to je prošle godine, bili smo samo ja i žena — prase nam je pobeglo. A ove treće godine smo samo ja i prase — jer žena mi je od jutros pobegla. Pa velim, neću sam da sedim kod kuće da božićkujem, nego eto doneo sam pečenicu pa da je zajedno izedemo.

Svetomir opštinski arhivar, otkidajući zubima sa plećkice meso, zapitaće tek;

— A što pobeže, bolan?

— I to ću ti reći, moj gospodine Svetomire. Zašto da ti ne kažem. Pobegla je zbog jednoga osiguranja.

— Kako zbog osiguranja? — iznenađuje se g. Svetomir i ostavljajući golu koščicu od plećkice poče da odvaljuje repić prasetu.

— Eto tako! — odgovori iskreno g. Pera. Osigurao sam pre tri meseca jednog mladog trgovca iz čaršije protivu požara. I sve sam lepo svršio i predao mu policu i primio provizion i mirna Bačka. Još prilikom dok smo pregovarali ja sam ga jedanput dvaput odveo svojoj kući na kažu, kao da ga pridobijem. Docnije, kad je već stvar bila u redu, i on imao policu u rukama, zateknem ja njega jednog dana kod moje kuće: „A baš dobro te dođoste — veli mi — ja baš vas i čekam. Hteo sam da vas molim da mi objasnite, ako se recimo, upali susedan dućan, pa vatra zahvati i moj, pripada li meni naknada za uništenu robu?“ — Objasnio sam mu i on je otišao. Ne prođe ni nedelja dana a ja njega opet zatečem kod svoje kuće: „A baš dobro te dođoste — veli mi — ja baš vas čekam. Hteo sam da vas molim da mi objasnite ako se, recimo, zapali moj dućan, pa vatra zahvati i susedov, pripada li njemu naknada za uništenu robu?“ — Objasnio sam mu i on je otišao. Ne prođe ni nedelju dana, a ja njega opet zatečem kod svoje kuće: „A baš dobro te dođoste…“

— Pa taj nešto počešće počeo da traži objašnjenja! — dodade g. Svetomir i pruži kažiprst i palac i dočepa bubreščiće.

— Često bome! — zavrte g. Pera glavom.

— Pa? — pita g. Svetomir i merka na koje bi se parče sad okomio.

— Pa, eto ti! — razmahuje rezignirano g. Pera. — Kad je dobio sva potrebna objašnjenja o požarima i o raznim vrstama požara on je poranio na sam dan Hristovog rođenja i upalio moju kuću. U njegovim se rukama sad nalazi i polica osiguranja i moja žena i meni ostaje samo procenat od njegovog osiguranja. A taj procenat to ti je, vidiš, ovo prase što ga sad jedemo. To, toliko i ništa više. Eto, mi jedemo danas o Božiću procenat.

— Pa zar ti nemaš od jednog osiguranja veći procenat nego što vredi jedno prase? — pita g. Svetomir.

— Jest, imam, pravo da kažem ali, evo, i to ćemo potrošiti. Daj, momče dve litre vina! Poješćemo i popićemo taj procenat nek i njemu ne bude traga. Deder da se kucnemo gospodine Svetomire. Hristos se rodi!

— Vaistinu se rodi! — odgovori g. Svetomir i sruči procenat u grlo.

1.7. Knjižica

1.7.1. Poglavlje 1

G. Proka. (Sedi brižan za stolom i dosrkuje kafu).

Gđa Mileva. (Upada besno u sobu i baca na sto jednu knjižicu): Na, ispuni ovo!

Proka: (Prestravljen, ponizno): Šta da ispunim?

Mileva: Njenu knjižicu, otpustila sam je.

Proka: Eržiku?

Mileva: Pa Eržiku dabome! Nije nego da je držim i dalje u kući.

Proka: (Gunđa nešto u sebi).

Mileva: Šta kažeš, da je zadržim?

Proka: Ne kažem ja ništa.

Mileva: Ja mislim, ti si se usudio reći da je zadržim. Ispuni tu knjižicu.

Proka: Evo, evo! (Uzima stilo iz džepa, otvara radničku knjižicu i prevrće listove). Kad je stupila?

Mileva: Trećeg ovog meseca.

Proka: (Upisujući): Svega dvadeset i jedan dan.

Mileva: I to je mnogo; nisam je trebala ni tri dana držati kad znam koga imam u kući. Koja je rubrika sad na redu?

Proka: „Napustila posao“. Ovde se zapiše dan kada izlazi iz službe i zašto izlazi.

Mileva: A ko to potpisuje?

Proka: Pa ja, ja sam kao starešina kuće, poslodavac.

Mileva: No lep si mi ti poslodavac! Piši kako ti ja diktiram.

Proka: (Hoće da piše)

Mileva: (Diktira) „Otpušta se zbog nemorala, jer se sa dole potpisanim ljubila u kujni.“ (Pogleda u knjigu) Jesi l’ napisao?

Proka: Nisam!

Mileva: Nego?

Proka: Ali, Mileva zaboga, kako mogu tako nešto napisati?

Mileva: Kad si mogao uraditi možeš i napisati.

Proka: Pre svega, nije istina da sam ja služavku poljubio.

Mileva: Istina je, zatekla sam te u kujni? Šta ćeš ti u kujni?

Proka: Otišao sam da zamolim Eržiku da mi podgreje malo vode za brijanje.

Mileva: Pa jesi l’ zamolio?

Proka: Jesam.

Mileva: I kad si to svršio, što nisi odmah izašao iz kujne, nego si sedeo tamo sve dok meni nije palo u oči, te sam pošla za tobom.

Proka: Evo kako je bilo. Ja kažem njoj: Eržika, ugrejte mi malo vode za brijanje! A ona kaže meni… kaže mi… upravo ne mogu da se setim šta ona meni kaže. Posle ja njoj opet kažem: Eržika, ugrejte mi malo vode za brijanje! A ona opet meni kaže nešto čega ne mogu da se setim. Zatim ja njoj kažem: Eržika, ugrejte mi malo vode za brijanje…

Mileva: Eto, eto kako vrdaš. Ama zar ti pola sata govoriš njoj: Eržika, ugrejte mi malo vode za brijanje. Nije te sramota, matorog da lažeš. Piši kad ti kažem od reči do reči onako kako sam ti rekla.

Proka: Ali ne mogu zaboga tako da napišem, kad nije istina. A i da je istina, to se ne piše.

Mileva: A zašto da se ne piše, to treba da se piše, neka pročita svaka gospođa, da zna koga prima u kuću.

Proka: Al’ to je sramota za mene.

Mileva: Pa za tebe dabome, to ja i hoću.

Proka: (Odvaži se): Ne, ja to neću napisati.

Mileva: Onda ću da napišem ja.

Proka: Ne smeš ni ti da napišeš ono što nije istina.

Mileva: E lepo, Proko, suočiću te sad pa ćemo videti je li istina. (Zvoni).

1.7.2. Poglavlje 2

Eržika (dolazi): Molim.

Mileva: Eržika, rekla sam vam da vas otpuštam a sad, ovde pred gospodinom, hoću da vam kažem i zašto vas otpuštam.

Proka: Zbog vruće vode za brijanje.

Mileva: Ti da ćutiš kad ja govorim. Otpuštam vas zato što ste se sa gospodinom u kujni ljubili.

Eržika: Nismo se ljubili.

Proka: Eto, eto, kažem ja.

Mileva: Nego šta ste radili?

Proka: Kažem ja Eržiki: Eržika, ugrejte mi malo vode za brijanje! A ona meni kaže…

Mileva: Ti da ćutiš, ne pitam tebe! (Eržiki): Dakle ljubili ste se?

Eržika: Ne gospoja, nismo se ljubili. Gospodin došao u kujnu i kaže meni: Eržika, ugrejte malo vode za brijanje.

Proka: Eto tačno.

Mileva: Ama šta ste i jedno i drugo okupili tu vodu za brijanje. Govorite, Eržika.

Eržika: Evo molim. Kaže on meni: Eržika, ugrejte malo vode za brijanje. A ja njemu kažem: dobro, a on meni kaže: Eržika, od jutros ste vrlo lepi!

Mileva: Čuješ li, čuješ li, životinjo jedna.

Proka: To sam ja onako kazao koliko da prekratim vreme!

Mileva: (Eržiki): Pa dalje?

Eržika: A ja kažem gospodinu da mi i jedan narednik rekao da sam lepa.

Mileva: A gospodin?

Eržika: A gospodin kaže: E pa kad ste tako lepi zaslužujete da vas poljubim.

Mileva: Jaoj, svinjo jedna!

Proka: Čekaj molim te, nemoj se banbadava uzbuđivati. Dobro kazo sam tako, al’ to je samo fraza, a nisam je poljubio.

Mileva: Je l’ vas nije poljubio?

Eržika: Hteo je al’ ja sam mu kazala da ću mu udariti šamar ako pokuša.

Mileva: Oh, što mu niste udarili šamar, pa da vas Bog vidi. Eržika, vi ostajete u službi kod mene i dobićete 50 dinara mesečne povišice. Idite u kujnu pa od sad kad vam gospodin potraži vodu za brijanje a vi ga pošaljite meni; ja ću ga nasapuniti i obrijati! Idite!

Eržika: Hvala lepo! (Ode).

1.7.3. Poglavlje 3

Mileva: A sad ja i ti imamo da se objasnimo.

Proka: Pa nema šta da se objašnjavamo, stvar je vrlo prosta. Videla si da je stvar vrlo prosta.

Mileva: To ti priznajem, ništa prostije. Al’ ja ću je majci još više uprostiti. Odmah iz ovih stopa da si otišao da nabaviš knjižicu, jednu ovakvu istu.

Proka: Šta će ti?

Mileva: Meni ne treba ali treba tebi. Ni jednog trenutka više neću s tobom da ostanem u kući sem pod uslovom da te držim sa knjižicom.

Proka: Ali zaboga, Mileva.

Mileva: Upisaću te da si stupio u službu na dan venčanja a kad te otpustim, napisaću: „Otpušta se što je svinja“.

Proka: Mileva?!

Mileva: To ti je i drukče neće biti!

(Zavesa se naglo spušta)

1.8. Dželat

Što kažu, Bog nikad ne da jednom vreću ispunjenu do vrha srećom. Kao ono mesari na pijaci što uz svako kilo mesa moraju dodati i po malo cuboka, tako i Bog uz sreću natovari čoveku i po koju nevolju. Tako na primer Pera Šortić, ženski krojač, ne bi inače mogao da se požali na sudbinu; radnja mu lepo ide pa i sve ostalo mu je potaman. Ne šije on luksuzne toalete velikim damama koje tako mnogo zahtevaju a tako rđavo plaćaju; on prepravlja stare ženske kapute, stavlja im nove postave, prevrće ih, potkraćuje rukave, kroji bluzice, produžuje ili potkraćuje suknje, pa biva čak da ponekad sašije i nov kostim kakvoj sirotoj činovnici ili sobarici. Tek, on uvek ima posla te mu kaplje koliko mu je potrebno za njega i za kuću. S te strane bi dakle Paja mogao biti zadovoljan, ali uz to zadovoljstvo ide i cubok, to je njegov brak.

On se upoznao sa svojom ženom Spasenijom kad joj je krojio jednu haljinu. Sad, da l’ je tada uzeo rđavu meru pa mu je zbog toga sada tesan brak ili se docnije nešto izmenilo, ko će ga znati, tek ono što se zna to je, da njihov brak škripi kao nepodmazana kola. A ne bi moglo biti drukče kad ih čovek pogleda i odmeri. On suv, prozračan, pitom, kao što i priliči profesiji koju pretstavlja, a Spasenija toliko muškobanasta da potpuno liči na žandarmeriskog narednika preobučenog u žensko odelo. I što je ličila na žandarmeriskog narednika, neka joj je Bogom prosto, ali je ona, brate i po svome ponašanju u kući bila pravi narednik, smatrajući u bračnom ophođenju Paju za običnog redova i to od onih što se bacaju na levo krilo.

Nisu se slagali ni u ukusu. Paja je na primer uvek cenio liniju, dok je Spasenija cenila njihovog suseda Marka kasapina koji je potpuno bez linije sagrađen. Zbog tih linija, odnosno zbog toga Marka, dolazilo je najčešće do objašnjenja između supružnika, pri kojim objašnjenjima Spasenija nije upotrebljavala samo kujnsko posuđe već i alat iz Pajine radnje.

Strpljiv, kao što su ženski krojači već po pozivu strpljivi, Paja bi sve to podnosio, ali jedno nije mogao, a to je stalno potcenjivanje njegove ličnosti. Spasenija ga je tretirala isto tako i istim tonom kao šegrta u radnji; čak i kad bi pokušao da zine i kaže što ona bi mu podviknula; „Ti da ćutiš, tvoje je da slušaš a ne da govoriš!“ Koliko god je puta pokušao on da zauzme stav koji bi mu obezbedio autoritet, teško je bio ismejan. Jednom je čak uzviknuo:

— Boga mi, Spasenija, nateraćeš me da dignem ruke od radnje, da bacim utiju na ulicu pa da se odmetnem u hajduke!

— O, sukleto jedna! — odgovorila bi mu ona slatko se cerekajući. — Ti da ideš u hajduke? Manj kad bi i ja pošla s tobom u planinu da ti perem veš!

Kod takvog stanja stvari nije čudo dakle što je Paja Šotrić ženski krojač došao jednoga dana na čudnu jednu misao i što ju je bez dugoga razmišljanja i prihvatio. Pročitao je toga dana u novinama da je državni dželat, izvršilac smrtnih kazni, umro i da se sad raspisuje stečaj za upražnjeno mesto dželata. Nikakve naročite kvalifikacije nisu tražene. Niti je tražena, recimo, matura, niti znanje koga stranog jezika, niti da kandidat mora da svira u koji instrumenat.

Kada je tu vest pročitao u novinama, senu na jedan mah misao u Paje da se javi na taj konkurs. On nije imao nikakvih kvalifikacija, kao što ih uostalom konkurs nije ni tražio, ali je imao jednu diskvalifikaciju a ta je, što je on, kao ženski krojač, od svih smrtonosnih oruđa, znao da rukuje jedino iglom. Morao je dakle biti miran i siguran da neće biti izabran, već samo da se javi, da se to čuje, da izađe preko novina, da čuje to Marko kasapin, da čuje to njegova žena te da u njenim očima steče jednom autoritet. Nije to šala biti muž koji ima srca da bude dželat.

— Ju, Pajo, zar bi ti odista imao srca da ubijaš ljude? — zamišljao je on kako će uzviknuti Spasenija i kako će na jedan mah uvideti da je odista Marko kasapin sagrađen bez linija.

Ta misao toliko zanese Paju, da odmah pređe u knjižaru, kupi tabak hartije i sastavi molbu u kojoj ispod potpisa naročito podvuče zanimanje „ženski krojač“ kako bi onima koji rešavaju, što više palo u oči te da molbu odbiju. Kada je odneo na poštu on nije bez izvesnoga uzbuđenja predao pismo na recepis i, vraćajući se otud, on se sa izvesnom zebnjom i brigom zapitao:

— A ako me ipak izaberu?

Ta misao „a ako me ipak izaberu“ poče ga strašno mučiti i uznemiravati pa čak ni noću ne davati mira. Te prve večeri, kada je pismo predao, sanjao je već vešala i kao stoji pod vešalima osuđenik, niko drugi nego Marko kasapin. Taman on da mu zakovrne šiju a Spasenija od nekuda nalete sa onom iglom što se pošivaju dušeci pa uze bosti njega, dželata. Druge noći sanja opet Marka pod vešalima ali mu sad Marko kaže: „Dronjo jedna, zar si ti za dželata; idi u radnju pa peglaj suknje!“ I, eto, sve tako neke snove sanjao je skoro svaku noć.

A jednoga dana, posle pune tri nedelje, stiže mu poziv iz načelstva sa tri štrikle. On pretrnu živ i zaigraše mu noge. Nikom nije dužan, nikog nije uvredio, niko ga dakle nije mogao tužiti. Nije pozvan ni kao svedok, jer u pozivu jasno piše „radi izvesnog saopštenja“. Ako je ono; ako to „izvesno saopštenje“ bude glasilo: „vi ste po vašoj molbi izabrani za dželata!“, ne ostaje mu ništa drugo no da se vrati u radnju, da pusti šegrta kući, da zatvori vrata na dućanu i da utijom sam sebi razbije glavu.

Jedva su ga odnele noge do načalstva i, kad ta je pisar primio, on se osećao kao čovek kome će sad saopštiti smrtnu presudu.

Pisar uze predmet i najpre se grohotom nasmeja. Paju to još više žacnu te poče lutati pogledom po kancelariji, dok mu se pogled ne zaustavi na jednoj muvi, koja je u tom času na jednom aktu iza numere stavljala tačku.

— Ti si, gazda Pajo, podneo molbu za dželata? — pita pisar razvijajući akta i prigušujući smeh.

Paja poumi u tome času da se odreče molbe, da slaže recimo, kako je tu molbu podnela njegova žena i ne pitajući njega ali — vide pred pisarom molbu i na njoj svojeručni potpis, pa nemade kud nego prošapta:

— Jesam!

— E, vidiš, molba je došla natrag da daš izvesne bliže podatke — nastavlja pisar i guši se i dalje od smeha.

— Viša vlast je tražila da molilac dopuni molbu t. j. da iskaže godine starosti, veroispovest, bračno stanje i druge pojedinosti. Paja je odgovarao na postavljena pitanja šapatom a kad je potpisao iskaz, ispao je iz načelstva kao tane iz puške. No je on tako ispao to ništa, zli je i glas o njegovoj molbi ispao iz načelstva kao tane iz puške i o čas se prosuo kroz celu čaršiju.

Osetio je on to po smehu kojim ga je svako predusretao i svako otpozdravljao; osetio je po deci koja su se pri njegovom prolasku zbijala u gomilu, šaptala nešto i pružala prst na njega. Znao je on da je glas o tome izvesno dopro i do njegove kuće i da je već i sama Spasenija obaveštena o senzaciji ali ono što nije znao i što ga je mučilo, to je pitanje: kako li je ona to primila; da li je glas o tome da je on rešen biti i dželat, podigao mu ugled u njenim očima ili je možda ljuta na taj njegov postupak?

Njegovo je duševno stanje bilo tako, da se on reši i da ne ide za sad kući već da ode u kafanu i da se „oda piću“ i ako dotle nikad nije pio. U kafani ga, razume se, dočekaše sa jedno „Ua!“ i masom šala na njegov račun.

— Šta si došao, da nam meriš vratove, valjda?

— Misliš li ti Pajo, iglom da prokvircaš osuđenoga pre no što ga obesiš?

— Je li, hoćeš li ti posle da peglaš onoga koga obesiš?

Paja je sve to trpeljivo podnosio i prišao je stolu svoga kuma, Jove obućara, naručio pola litra vina i odao se piću. Tom prilikom on je kumu poverio sve svoje intimne pobude koje su ga rukovodile da napusti svoju žensku krojačku radnju i da se oda dželatskome pozivu.

— Pa dobro, — reći će kum, — a šta na to veli kuma Spasenija?

— Ne znam. Ne smem da idem kući dok ne čujem kako je ona to primila. Hteo sam da te umolim, kume, da odeš do nje da vidiš kako je ona to primila. Ako se nešto ljuti a ti je umiri. Reci joj da je to velika počast za nju da bude gospođa dželatovica. Reci joj da ću je voditi na put kadgod imam u kojoj varoši da izvršim pogubljenje; reci joj da ćemo tamo biti uvek dočekani sa velikim počastima; da će ona dobiti počasno mesto na banketu koji opština bude priređivala u čast pogubljenja svoga građanina; da će pri polasku iz tog mesta dobiti od građanstva puket na železničkoj stanici. Reci joj još, molim te, da su to vrlo veliki prihodi, da se mnogo više plaća kad uvrneš glavu jednome čoveku nego kad skrojiš toaletu jednoj dami i reci joj još, da se vešanje ne vrši na veresiju već uvek za gotovo. Eto, reci joj sve to i sve drugo što ti padne na pamet, samo da je odobrovoljiš da se ne ljuti.

I kum je odista otišao do njegove kuće, a on ostao u kafani i naručio drugo pola litra vina, kao što bi svaki dželat učinio.

Nije ni dosrkao to pola litra do dna a kum se već vratio sa svoje misije koja izgleda nije tako dugo trajala.

— Šta veli? — pita dželat.

— Veli da odmah dođeš kući.

— Dobro ići ću! Ali šta veli za ovo?

— Čula je, ali ne kaže ništa. Poručila ti je samo da odmah dođeš kući inače, veli, ona će doći ovamo.

Paja dželat uvide da bi stvar mnogo gore izgledala ako bi dopustio da Spasenija dođe ovamo pa se diže, plati i ode kući. Idući kući njemu se pričinjavalo kao da u tom času njega vode na vešala i odista, on dva-tri puta pogleda u nebo tražeći utehe. Da je usput sreo koga sveštenika izvesno bi mu prišao radi poslednje ispovesti.

Šta je u kući bilo nije moguće govoriti zbog nedovoljnih podataka. Velike bitke naroda istorija uvek tek docnije osvetli u pravoj svetlosti. Ono što bi se ipak moglo reći to je, da su tom prilikom sve stvari po kući polomljene, sav alat iz radnje skrhan, prozori razbijeni i da je zatim radnja punih sedam dana bila zatvorena a Paja punih sedam dana ležao u postelji. Izgleda da je tom prilikom dželat izvukao takve batine od žene, kakve se od Hanibala pa do danas ne pamte u istoriji.

Posle nedelju dana, kada su modrice malo prošle, izjavio je Paja u načelstvu da se odriče kandidacije za dželata.

1.9. Jova

Anta Pešić od malena pa sve do dubokih godina poštovao je oca i majku, voleo je porodicu i voleo je kuću. Nije čudo, dakle, što je, čim je dospeo u doba, pomišljao da se ženi te da steče svoju kuću i svoju porodicu. I otada, još od prvog muškog doba, pa do sada, a sada je već prevalio pedesetu, Anta se još uvek i sada nosi tom mišlju ali se nikako ne ženi. Tolika se puta lomio i prelamao pa opet ostalo sve po starome. Nekako se zagreje i odluči se, pa tek vidiš razočara se i ohladni a sve to samo zato što se neki strah zalegao kod njega i ne ume da gleda stvar samo sa njene lepe strane već mora uvek da joj obrne i onu drugu. Vidi lepa, krasna, dobra devojka, i on već zamišlja kućicu i nju kao ženu i sebe kao muža i krasnu zdravu veselu dečicu i ljubav i mir i sve mu to ozari lice blaženim osmehom; ali, odmah zatim, njemu padne na pamet i ona druga strana, recimo: žena lepuškasta, pa hoće da pogleda i na drugu stranu, pa deca nevaljala i bolešljiva, pa nemir u kući, pa brige, pa nevolja. I to ga eto rasplaši te digne ruke od ženidbe.

Tako pre neku godinu, nađoše mu prijatelji baš dobru priliku. Bila je to neka ostarija devojka, zrela, pametna, iz dobre kuće i iz dobre porodice. I, eto, šta ćeš lepše!

— Ovo nije prilika za propuštanje — veli mu jedan prijatelj koji je iskreno želeo da se Anta okući.

— Pa dobro, razmisliću! — veli Anta.

I uze odista ozbiljno da razmišlja o tome. Kadar je bio da se zavuče u sobu pa po dva i tri dana da razmišlja.

I vidi on, onako u mislima sebe već kao muža i kao oca i kao domaćina i vidi Anku kao ženu, kao majku i kao domaćicu. Lepo i srećno žive. Pa izrodili i porod, izrodili bome troje dečice. I deca im dobra, zdrava i napredna. Najstarije dete, Milka, dobra devojčica, skromna i poslušna, i dobro uči i napreduje. Pa onda i poodrasla i zadevojčila se i, da vidiš onako na oko pa se već bome javljaju i prilike za nju. A Anta kao otac razmišlja i lomi se. Ne može tek dati ma kome dete kad ga je tako lepo vaspitao i odnegovao… Najzad, javi se i jedan sreski pisar, pristojan mladić i svršio lepo i školu i sreski načelnik uvek samo pohvalno govori o njemu. Nije rđava prilika pa nema smisla propustiti je. I Anta dočekuje prvu roditeljsku radost i nailaze mu suze na oči kad mu svati odvode dete iz kuće, ali se teši što je jednu brigu zbrinuo i dete udomio.

I sin mu, Milan, onaj stariji, dobro dete. Nije nešto sa zdravljem najbolje, ali inače dobar đak, revnosno uči i marljiv je. Nema kao druga deca da juri po ulicama, nego pravo iz škole kući, pa dok ne svrši lekciju nigde iz kuće. Pa kako u gimnaziji tako i na univerzitetu, ne izostaje i redovno polaže ispite, A kad završi univerzitet, ode u državnu službu, te Anta zbrinu i tu drugu brigu.

I dok tako ovo dvoje lepo zbrinjava, dotle mu, mlađi sin Jova zadaje velike brige. Još dok je bio u osnovnoj školi, nisi mogao da mu najamiš knjiga, ja li će iscepati listove, ja li preliti knjigu mastilom, ja li bacati se knjigom na drugove, tek malo malo pa jovi mora da se kupi druga knjiga. Pa onda odelo, ni nedelju dana. ne zadrže se na njemu cele pantalone, ili će pocepati ili zakačiti ili iseći, tek malo malo pa Jovi nove pantalone. I bar da sluša i bar da uči, nego zagrdio u školi te ga se učitelji otresaju kao prave napasti. Najzad nekako se još progura kroz osnovnu školu, ali kad se dočepa gimnazije, on tu prosto zagrdi… Ne zna lekciju; beži s časova, bije se s drugovima. Pa poče jedna pa druga pa treća kazna, dok ga najzad ne isteraše iz škole. I šta će i kud će sa Jovom nego u šegrte. Pa bar da se tu može skrasiti ali ne posedi ni nedelju dana u jednoga majstora pa ga ovaj istera pa sedi kod kuće po mesec po dva dok ne nađe novo mesto. I bar da sedi kod kuće ni po jada ali mesto kod kuće, on je ili na kućnom krovu ili na plotu ili na tavanu ili na dudu, pa gađa prolaznike crepom, razbija susedske prozore i šta sve ne čini.

I sve što više raste Jova, sve to gori. Dočepao se već i kavane pa ne izbija iz nje. Pije na račun očev i kocka se i bije. Jednog je druga pri kocki izbo perorezom te, bogami, odležao nedelju dana zatvora. A imao je i drugih nevolja i petljanja sa policijom.

I sve bi se to dalo nekako trpeti i gurati ali Jova poče i da krade stvari iz kuće pa da prodaje. Danas proda ćilim, sutra ćilibarsku očevu muštiklu, prekosutra srebrne kašike i tako redom.

I uze Anta jedanput s njim ozbiljno da razgovara. Veli mu:

— Pa dobro Jovo, dokle ti tako misliš?

A on se izbekelji. Na svoga se rođenog oca izbekelji.

— Ja ovo ovako više ne mogu da trpim! — veli Anta Jovi.

A Jova se ceri, samo što mu ne kaže: Marim ja!

Drugi put Anta je bio malo odlučniji, rekao mu:

— Hajde, kupi prnje pa napolje iz kuće!

— Sasvim — veli mu Jova — i onako me drugovi odavno vrbuju da obrazujemo razbojničku bandu pa da pljačkamo po varoši al’ ja sve nisam hteo zbog tebe!

I šta će grešni Anta, otac je, mora ga zaboleti roditeljsko srce, mora popustiti hteo ne hteo, te trpeti i dalje jade i nevolje kojima mu nesrećni Jova zagorčava život.

I eto, zbog toga Jove Anta se Pešić ni do dan danas nije oženio.

Ako ga gdekad zapitaju prijatelji:

— Anto, čoveče, eto već ćeš da zađeš u godine, ovako samac. Zašto se pobogu ne oženio?

— Zbog Jove! — odgovoriće im on i, na njihovo iznenađenje, ispričaće im on sve po redu šta bi prepatio od Jove.

— Eh, eh, — uzmu ga prijatelji umirivati — ne bi to sve tako bilo, ti to samo zamišljaš. Mogao bi i Jova biti dobro dete a ne takav kakvog ga ti zamišljaš!

— Takav bi bio — veli im Anta — svaka porodica mora imati svoga Jovu.

I zbog toga Jove čovek ostade neoženjen.

1.10. Vino koje trezni

Gazda Mladen Tomić nije nikad bio kafanski čovek. On se familijarno rodio, familijarno je vaspitan i familijarno živi i dan danas. On je toliko familijaran da nije mogao da sačeka ni šest meseca posle smrti svoje prve žene, pa se već oženio drugom.

— Ne mogu, veli, navikao sam na familijaran život.

Zato je pravo čudo i bilo kada je on prekjuče po večeri, izašao u kafanu, a još veće čudo je što je odmah čim se spustio na stolicu, naručio pola litra vina. Gosti sa susednoga stola pitali se među sobom: šta li se to desilo sa njim, jer, dabome, nisu oni znali da mu se desilo ono što se tako često u familijarnom životu dešava. On se to veče posvađao sa ženom. I da je ostalo pri običnoj svađi on ne bi morao izlaziti iz kuće i remetiti svoje familijarne navike. Obične svađe su redovne porodične pojave, koje se svakome i svaki dan dešavaju; ali je gospođa Maca ovom prilikom prvi put rekla svome mužu otkako su se uzeli: „matora budalo“! a to je njega toliko uvredilo da je napustio večeru i došao u kafanu.

Kad su se gosti sa susednoga stola razišli, gazda Mladen poruči još pola litra vina i nastavi da pije. Kafedžija ga je sa čuđenjem posmatrao ali se sklonio u stranu da mu ne smeta. Kada prepolovi vino, gazda Mladen poče sam sa sobom da razgovara:

— Matora budalo! Hm, matora budalo! Pravo i kaže. Razume se da sam ja matora budala kad ja u svojoj pedeset i šestoj godini uzimam za ženu devojku od dvadeset godina. Rekla mi je da me voli a ja kao miš kad natrči na slaninu. Mesto da sam uzeo sebi druga i prijatelja a ja… I kad ona mene smatra za matoru budalu u mojoj pedesetšestoj godini, ja kakav ću ja u njenim očima izgledati u šezdesetšestoj a tek kakav u sedamdesetšestoj godini. I da je to samo, da mi gdekad kaže po koju grubu reč, pa hajd’ hajd’. Svaki muž je dužan da proguta takve stvari. Ali ono što ne mogu da progutam, to su oni golaći što mi se muvaju po kući…

Gazda Mladen tu zastade i zamisli se. Njemu samome bi čudno, kako on sve do ovoga trenutka nije uočio; kako on sve do ovoga trenutka nije video a sad mu se najedared otvoriše oči. On kucnu, pa naruči i treće pola litre vina i nastavi da razmišlja.

— Dabome, šta mi se muvaju po kući. Onaj Dušančić, na primer, ručni dever njene sestre. Ako je ručni dever njene sestre, šta ima kod mene da dolazi, nije mi ni rod ni pomozi Bog. I onda zašto Dušančić kad je to mator momak i kad ima svoje lepo kršteno ime Dušan, zašto se kog đavola zove Dušančić. Taj će Dušančić koliko sutra da mi izleti iz kuće.

On zastade tu kao da se odmori posle jedne odvažno donete odluke. Nali čašu i nastavi da razmišlja:

— Pa onda onaj Spasoje. Šta mi je taj Spasoje, nit je rod meni niti mojoj ženi. Član je veslačkog kluba i moja žena letos kad je bila na plaži, upustila se da pliva pa dobila grč i mal’ se nije udavila, a Spasoje, kao član veslačkog kluba skočio spasao je i od tad ne izbija iz kuće. Dobro spasilac, spasilac ali, brate, neće moja žena valjda svaki dan dobijati grč pa da joj se nađe. Spasao je jedanput i hvala mu, ali neće sad valjda svaki dan da je spasava. I taj će spasilac koliko sutra iz kuće!…

Tada gazda Mladen donese drugu važnu odluku i iskapi i drugu čašu pa nastavi i dalje da razmišlja:

— I onda, kakav je taj teča za koga sam potpisao menicu a sad je plaćam a nisam teču nikad ni video. Donela mi menicu i obisla mi se o vrat da pomognem njenoga teču: Pa dobro, gde je taj teča, kako da mi taj teča nikad ne izađe na oči a zabrana mi pritisla platu? Hoću da mi kaže ko je taj teča, hoću da mi se pokaže taj teča. Ne može tek valjda postojati teča u vazduhu i ne može postojati menica a da ne postoji teča. Može postojati teča bez menice, ali menica bez teče, to ne može da bude. Dakle i taj teča ima sutra da izleti iz kuće, ako postoji, a ako ne postoji onda ima da mi se kaže ko je on!

I posle ove odluke gazda Mladen predahnu. Htede da naruči još vina ali oseti da mu je dosta, pa plati i pođe vratima pomalo posrćući.

— Ovo ti je vino odlično! — reći će kod vrata kafedžiji koji ga je pratio.

— Kako da nije, samo malo jako, hvata za oči, a? — dodaje kafedžija.

— Nije da vidiš, nego naprotiv — što ga više piješ sve ti se više otvaraju oči, pa vidiš i ono što do sad nisi vidio. Vidiš, komšija, popio sam litar i po, je li; i ti misliš da sam pijan: A nije tako, naprotiv ja sam sad tek trezan. Što sam više pio to tvoje vino, sve sam se više treznio. Trezan sam veruj, uverićeš se sutra da sam sad tek trezan.

A sutra dan odista se probudi trezan i oblačeći se on se ovako domisli:

— Što ću ja da rešavam rebuse gde je teča; što će meni da izbacujem ručnog devera i onog spasioca kad sve to može kraće da se svrši.

I zovnu ženu, gospa Micu.

— Mico, sine, ti vidiš i sama da sam ja matora budala. Što ti da vežeš tvoju mladost za mene i da kraj mene provodiš crne dane. Ti si još mlada, još će koji put da te uhvati grč pri plivanju pa ćeš biti dužna blagodarnost. Zar nije tako? Zato vidiš, Mico sine, pokupi ti blago meni tvoje prnje pa idi kod sestre, kod one što ima ručnog devera. Ako te posle ne primi sestra a ti idi kod teče; teča je teča, primiće te! ’Ajde sine!

Badava ga je Mica pokušavala da ublaži, raztrezni se čovek od vina i ostade pri svome do kraja.

Otada gazda Mladen pije samo ono vino.

1.11. Čovek s temperamentom

Dosta je davno kako nisam video svoju rođaku Milenu. Od kako se udala pre dve godine, vrlo mi je retko dohodila. Mislio sam, sagradila je sebi sreću u braku te sve vreme posvećuje svome mužu. Utoliko me je više iznenadila njena jutrošnja poseta, a još više njeno ponašanje. Mesto da mi kaže: dobar dan, ona je pružajući mi ruku, samo duboko uzdahnula.

— Otkad te nisam video! — predusretam je ljubazno. — Pa kako, kako?

Mesto odgovora ona je opet uzdahnula. I na svako moje dalje pitanje i na sve moje pokušaje da progovorim sa njom, ona je samo uzdisala.

— Šta je kod tebe, Mileva? — rekao bih, ti patiš?

Ovo je pitanje, izgleda, bilo zgodno postavljeno i ona ga je odmah prihvatila.

— Patim, teško patim, pa sam došla da vas pitam za savet.

— Govori, dakle, šta je?

Propraćajući svoju ispovest uzdasima, ona mi je ispovedila svoje patnje. Ona ne može da podnosi muža i traži razvod braka, ali nema razloga na osnovu kojega bi podnela tužbu. Muž je nije napustio, ne maltretira je, nije neveran.

— E pa zašto ne možeš da ga podnosiš?

— Ravnodušan je!

— Kako ravnodušan?

— Tako! Ništa ga se ne tiče, ni za šta se ne interesuje. Ne ushićava ga moj novi šešir; ne ljuti se ako je supa preslana; ne protestuje ako je ručak zagoreo; pa nije čak ni ljubomoran. Jede, spava i to je sve. Pokušala sam da ga bar malo naljutim, ali je to nemoguće. Njegova ravnodušnost je tako velika, da je ja prosto ne mogu više da podnosim. Nerviram se, kidam se, upropastila sam sve živce i, eto, neću, neću više da podnosim. Hoću razvod braka.

Ma da ja važim kao stručnjak za razvode brakova, ipak me je ova rođakina ispovest dovela u zabunu. Nisam umeo da joj dam savet. Muž ispravan, vrši sve bračne dužnosti ali neće da se naljuti kad je supa preslana. Otkud supa može biti razlog za razvod braka?

— Šta me savetujete? — pita me nestrpljivo rođaka, videći da sam se ja duboko zamislio.

— Teško je posavetovati te. Ne možeš se ti zbog supe razvesti s mužem.

— Ama nije zbog supe nego zbog temperamenta.

— E, vidiš, draga rođako, bračna pravila ne predviđaju temperamenat kao razlog za razvod braka.

— Pa šta ću ja da radim? — pita ona skoro očajno.

— Reci ti meni, je si li se ti ozbiljno rešila da se rastaviš od muža?

— Ni mrtva mu se ne bih vratila! — odgovara ona odlučno.

— Znači, dakle, stvar je ozbiljna. Onda moramo potražiti kakav razlog na osnovu koga se možete razvesti. Stvar bi se dakle mogla urediti ovako: Priredi ti jednu večeru i na tu večeru pozovi dva prijatelja svoga muža. Potrebno je da su prijatelji tvoga muža, to će pojačati vrednost njihovog svedočenja.

— A šta ima da svedoče?

— Reći ću ti. Za vreme večere ti moraš na neki način da izazoveš tvoga muža da ti opali šamar pred svedocima.

— To neću uspeti.

— Pokušaj. Presoli jelo; iznesi prljave tanjire na sto, mesto vina iznesi sirće na sto.

— Ništa to neće njega naljutiti.

A ti onda pokušaj ovako: nazovi ga magarcem pred gostima.

— To nisam nikad probala.

— E, probaj to, možda ćeš uspeti da dobiješ šamar.

— A posle?

— Posle to… šamar… lekarsko uverenje… svedoci…

— I na osnovu toga mogu dobiti razvod braka?

— Izvesno, izvesno!

— Hvala ti na savetu. Tako ću učiniti.

Zadovoljna što je dobila tako dobar savet, moja rođaka, ode, i od tad, prošlo je, boga mi, pune tri nedelje i nisam je video.

Jednoga dana, nakon tri nedelje, dođe ona opet k meni i naiđoše mi tople rođačke suze na oči kad sam je video. Oko joj modro, desna ruka ufačlovana i poštapa se, jer ne može da stane levom nogom na zemlju.

— Šta je s tobom, rođako, ako Boga znaš?

— Kazaću vam sve po redu! — reče ona i sede umorna.

— Dakle?

— Isprebijao me. Učinila sam sve onako kako ste mi savetovali. Priredila večeru, pozvala prijatelje, presolila jelo, nazvala ga magarcem.

— A on?

— A on mesto kao čovek da mi opali šamar, skoči na mene, baci me na zemlju i stade me mesiti kao gužvaru. Svu me je isprebijao, puna sam modrica, nedelju dana sam ležala i metala obloge.

— Vrlo dobro, vrlo dobro! — trljam ja ruke zadovoljan. — Sad, dakle, idi odmah lekaru, izvadi uverenje pa dođi do mene i odmah ćemo podneti tužbu.

— Kakvu tužbu? — pita me rođaka skoro iznenađena.

— Pa tužbu za razvod braka.

— A to? — otegnu moja rođaka — pa kako da vam kažem, ja sam se predomislila, ne bih htela da se razvodim.

— Kako? — iznenadih se ja.

— Pa velim…

— Ama zar i posle ovih batina?

— Pa jest, sad vidim da ima temperamenta!

— A, tako? Sad razumem. Pa znaš šta, draga moja rođako, i ja mislim bolje ti je da se vratiš mužu. Sasvim, to ti je mnogo bolje, kad već čovek ima temperamenta.

— Pa, jest, to i ja mislim.

— Idi tvome mužu i molim te pozdravi ga s moje strane. Reci mu neka dođe malo do mene.

— Radi ste da razgovarate s njim?

— Ne, hoću samo da ga savetujem da te bar jedanput mesečno premlati, da bi obezbedio sebi sreću u braku!

1.12. Brat od tetke

I ako ih je udaljavalo veliko rastojanje u godinama, ipak su g. Mirko i gospa Nata imali jedan srećan brak. Ona je pre braka bila siroče, bez igde ikoga svoga. Nije imala ni roditelje ni brata ni sestre, niti ma koga od porodice. Stoga valjda i privila se tako u svome novome gnezdu. Niti joj je ko dolazio, niti je ona kome odlazila, a svaka joj treća reč bila: „moj Mirko“.

„Moj Mirko“ sa svoje strane bio je vrlo nežan i pažljiv prema svojoj mladoj i lepoj ženici, ukazivao joj je svaku pažnju i pričinjavao joj je sve radosti. I pune dve godine nije nikad sa njenih usana iščezavao osmejak i nije nikad njegovo čelo osetilo ni najmanji oblačak.

Ali, život je život, i on ima svoje zakone koji nisu uvek u skladu sa željama.

Jednoga dana, upravo jedno predveče, dođe gospa Nata kući iz čaršije, gde je nešto pazarila, sva usplahirena i uzbuđena.

— Bože moj, Bože moj! Što ti je život pravi roman — uzviknula je još s vrata.

— Kakav roman? — pitao je mrzovoljno g. Mirko, kao čovek koji uopšte nije voleo romane.

— Zamisli bolan, šta mi se danas desilo? Nešto neobično, nešto čudnovato! Ne možeš verovati koliko sam srećna!

— Ali, govori zaboga šta ti se to desilo — pita radoznalo g. Mirko.

— Dakle, idem ja tako ulicom i mislim se u sebi: Bože moj, da li je moj Mirko došao već kući. Idem tako i mislim na tebe i ujedanput zaustavi se predamnom jedan mladić. Stade pa mi reče: Nato, jesi li ti to?

— Ko ti je to? — osvrnu se življe g. Mirko.

— Nikad ga nisam videla pa ga gledam i čudim se njegovoj drskosti.

— Pa što mu nisi kazala…?

— Kazala sam mu. Rekla sam mu: Pardon, gospodine, vi ste se prevarili.

— A on?

— On veli: nisam, Nato, reci mi samo, jesi li tetka Micina ćerka? Jesam, kažem ja njemu. Pa, Nato, sestro moja, veli mi on, ja sam Savkin sin. Tetka Savkin? Jest, tetka Savkin. Mika? pitam ja njega. Jest, ja sam Mika, veli mi on.

— Ama, čekaj molim te — buni se g. Mirko — kakav sad to opet Mika, kakva Savka. Pa ti nisi imala nikoga od roda.

— Pa nisam ja tu tetka Savku ni računala, umrla je davno.

— A Mika?

— Znala sam da ima sina, ali ga nikad nisam srela. Sad prvi put.

— Pa kako je on tebe poznao kad se nikad u životu niste sreli?

— Kaže raspitivao se za mene, raspitivao mesecima.

— Hm, hm! — razmišlja g. Mirko, kome je sve do sada bio ugodan brak baš zbog te okolnosti što Nata nije imala nikoga od roda.

— Tebi izgleda kao da nije nešto pravo — briznu u plač gospa Nata. — A ja sam mislila i ti ćeš se obradovati. Zaboga, zamisli samohranog u životu, koj nema nikoga svoga. Bože moj, a ja sam mislila kad ti kažem da ćeš se ti samnom zajedno radovati.

— Pa, radujem se, ne kažem da se ne radujem! — odgovara suvo g. Mirko.

Posle već došao je brat od tetke u posetu. O, kako se tek taj mladić zaradovao kad je video g. Mirka. Tri puta ga je zagrlio i jednako mu tepao: „Zete, moj slatki zete!“

— Zamislite kako je meni bilo. Znam da imam sestru Natu, ali je ne poznajem i ne mogu da je nađem. A željan sam bio da je nađem. Znate kako je kad je čovek sam u svetu. Pa, raspitujem se tako, raspitujem i čujem: Nata je udata za jednog krasnog čoveka i vrlo srećno žive. Radovao sam se, dabome, ali sad se još više radujem kad sam vas i lično poznao, zete. Nata odista nije mogla naći bolju priliku.

Za sve vreme posete brbljao je brat od tetke a posle dva tri dana opet je došao a zatim sve češće i češće.

Brak između Mirka i Nate i dalje je tekao u miru i sreći, bar onako spolja posmatrajući ga. Iznutra kao da je počelo nešto da ga nagriza. Bar tako je g. Mirku izgledalo da se njegova Nata nešto izmenila.

Pre na primer nikad nije Nata primetila da, g. Mirko hrče u snu, a sad mu veli:

— Ja ne znam šta ću, ne mogu po cele noći da spavam od tvoga rkanja.

— Kako to sad ne možeš da spavaš, a pre si spavala — pita g. Mirko.

— Sad više rčeš nego pre!…

Pa malo je što mu je zamerila za rkanje, nego jedno jutro kad mu donese kavu reći će mu:

— Noćas sam preživela jednu strašnu noć, pomenulo se, ne povratilo se. Malo je trebalo pa da me kap udari.

— A zašto zaboga? — pita zabrinuto suprug.

— Zamisli, pružila sam u snu ruku i našla sam tvoju ćelavu glavu. Možeš misliti kako sam vrisnula. Užasno, i sad me prožima jeza kad se setim toga.

Gospodinu Mirku pređe oblak preko čela i proguta zamašan gutljaj kafe.

— Pa — veli joj kroz zube — najbolje je, nemoj da me pipaš.

— Pa zar ja to hoću, slučajno. Ali i bez toga, eto koliko sam se puta uplašila od tvoje ćele. Probudim se tako noću pa pogledam onako u mraku, tvoja ćelava glava na jastuku, pa mi izgleda kao usijana planeta da je pala s neba u krevet. Znaš li da se sva ohladim.

Posle već nije se gospa Nata zaustavila samo na tome. Našla je kako mu vrlo ružno stoje one dlake što mu vire iz ušiju, pa onda mu je zamerila što stenje kad oblači cipele i puno, puno drugih zameraka koje su izazvale ozbiljnu brigu kod g. Mirka.

Brat od tetke je i dalje dolazio vrlo često i uvek je tepao g. Mirku: „Slatki moj zete!“ Gospa Nata, i ako se sad više nije osećala samohrana u životu, osećala se ipak sve nekako sentimentalnija i zamišljenija, a g. Mirka je sve više i više briga osvajala.

Bivalo je, bogami, često da je g. Mirko po celo veče proveo, a ni reč nije progovorio i kad bi ga gospa Nata zapitala šta mu je, on je samo odmahnuo glavom ne odgovarajući joj, a bivalo je i da se celu noć u postelji prevrtao nemogući da zaspi.

Najzad, jednoga dana dođe on ozarena lica. Jasno je na tome licu bila ispisana nekakva odluka koju je izvesno prošle noći bio doneo pa još celoga dana po podne valjao je u pameti dok se nije formirala. On stade pred gospa Natu i pogleda joj pravo u oči.

— Nato, veli joj, zabrinulo me znaš to što rčem noću i što se ti plašiš od moje ćele, pa sam pošao i potražio lek.

— Dobro si radio! — veli mu ona.

— Išao sam od doktora do doktora, davali mi razne lekove, uzimao sam krijući od tebe, ali ništa ne pomaže.

— Pa ne pomaže, dabome, — dodaje gospa Nata.

— Najzad kazali su mi jedan narodni lek i ja sam uveren da će mi on pomoći.

— Kakav to?

— Dakle, evo čuj: Reći ćeš onome tvome bratu da mi se tornja iz kuće. Noge ću mu prebiti ako mi još jedanput dođe, a tebi ću noge prebiti ako samo čujem da se s njim viđaš!

— Ju, zaboga! — viknu gospa Nata.

— A ako ti je po čemu žao što si samohrana a ti kupi prnje pa hajd’ tvome bratu od tetke!

Gospa Nata se zaguši u suzama, ali da vidiš, taj narodni lek pomaže. Brat od tetke nije više zavirio u kuću i vratio se opet stari mir u braku.

— Bogami — veli jednog dana gospa Nata donoseći kafu g. Mirku — baš volim što tako rčeš noću, jer tako i u mraku osećam da je tu kraj mene moj zaštitnik, pa se ne bojim noću.

A što se tiče ćele, koliko je puta od tad gospa Nata pomilovala gospodin Mirka po ćeli tepajući:

— Ćelice moja!

1.13. San je laža a Jova je istina

Gospodin Pera je to veče pio kuvano vino. Osećao se nešto loman i umoran, pa naruči tri deci crnoga vina kuvanoga. Kako se od prva tri deci nije oznojio, on je ponovio. A kad je druga tri deci ispio, svidelo mu se pa je nastavio da pije kuvano vino. Kod trećih tri deci osetio je kako ga probija znoj: čelo mu se orosilo, a oči usijale.

— Baš okrepi me malo! — pravda se pred Simom, koji sedi s njim za stolom.

— A bio si grozničavo — pita ga g. Sima.

— Ne toliko grozničav, nego, pravo da ti kažem, briga me izlomila. I, razume se, kako se g. Pera nije zaustavio ni na trećem tri deci kuvanog vina, no je nastavio, to mu se otvorilo srce kao školjka kad je metneš na vatru.

— Sumnjam, brate, na ženu, ako ćeš iskreno i kao prijatelju da ti kažem. I ta me sumnja eto podgriza.

— A imaš li razloga da sumnjaš? — teši ga g. Sima.

— To je, vidiš, ono što nemam razloga. I eto to me muči. I dan i noć tražim razloga. Jedini razlog, za sada, mogao bi biti Jova apotekar, ali deder dokaži ti da je Jova apotekar razlog.

Kod petoga tri deci kuvanoga vina g. Pera poče i da plače, i to iskreno da plače.

— Volim je, jer da je ne volim, ne bih mario — uzdiše duboko g. Pera. — I ne znam šta da radim, da li da?…

— Ako ćeš mene da poslušaš, nemoj biti grub, jer, koliko ja vidim, ti u stvari samo onako sumnjaš i ništa više.

— Pa sumnjam, dabome, a šta bi ti hteo više?

— Najbolje bi bilo kad bi ti sa ženom onako izdaleka razgovarao.

— Kako izdaleka?

— Pa tako. Na primer, kad bi joj rekao, kao da si sanjao nešto. A to što si sanjao da joj obrati pažnju da oseti da ti sumnjaš.

— To jest. To bi, vidiš, mogao.

I zamisli se duboko g. Pera.

Oko ponoći se prijatelji rasturiše i g. Pera prospava, sav u znoju, tu noć. Valjalo je isterati na znoj petnaest deci kuvanoga vina. Ujutru, kad se probudio, osetio je malo glavobolje, ali se setio sinoćnog razgovora sa prijateljem i reši se da već toga jutra stupi u akciju, razume se, sasvim izdaleka i pažljivo.

— O maj… — reći će on svojoj ženi g-đi Anici, baš sam čudan san snio.

— Ju, da li si sanjao brojeve? Sutra je vučenje Klasne lutrije? — veli radoznalo g-đa Anica.

— Nisam sanjao brojeve, ali, pravo da ti kažem, neki čudan san sam sanjao. Kao odem ja u apoteku, preko puta, da kupim lek za žuljeve, Pogledam, tako, a u uglu jedan orman sa crnim staklom, na kome piše: „Otrovi“. Baš me zagolica da vidim kako izgledaju otrovi, pa zamolim pomoćnika: „Molim vas, lepo, otvorite taj orman!“ On ljubazno otvori. A kad tamo puno raznih flašica. Zapitam ja pomoćnika: „Koji je najopasniji od ovih otrova?“ I on pokaza jednu flašicu. Kad je malo bolje zagledam, spazim u flašici g. Jovu apotekara, a na flašici ceduljica i na njoj piše: „Triput dnevno po pet kapi“. Možeš misliti kako sam se iznenadio: g. Jova apotekar, pa otrov. Šta misliš, šta taj san treba da znači — upravi g. Pera, kad završi kazivanje, pogled pravo u oči g-đi Anici.

G-đa Anica se slatko nasmejala:

— Pa zar ti, bogati, pridaješ kakvu važnost snovima? San je laža, a Bog je istina.

G. Pera se uteši tom mudrom izrekom i kao prođe ga glavobolja. Ali ne prođe ni nekoliko dana, a njemu opet poče da se vrzma po pameti Jova apotekar. Nikako da mu izbije iz glave. Mučio se tako, mučio nekoliko dana, pa onda reši da opet sanja štogod i da svoju muku izdaleka naglasi ženi.

— Ovaj, reći će on jednoga jutra, baš kad mu je g-đa Anica donela jutarnju kafu, — opet me muče snovi.

— Ostavi se, bogati, počeo si kao baba da sanjaš, veli mu g-đa Anica.

— Ali znaš, ne bih ja mislio na to, nego muči me, to, eto ti.

— A šta si sad sanjao?

— Odem ja kao u apoteku…

— Opet apoteka?

— Pa opet, dabome. Odem ja kao u apoteku, na kažem onom pomoćniku: „Vidite, gospodine, onaj otrov Jovu apotekara, ja bih rado progutao, ali kad bih mogao prvo da ga istucam i prosejem. Ne volim da pijem kapljice, u prašku bih ga rado progutao!“ Eto, to sam sanjao. Šta misliš, šta bi to moglo značiti? — zapitao g. Pera Anicu i ispitujući je promatra.

— To ne znači ništa, odgovori ona ravnodušno.

— Pa ipak, to je san.

— San je laža, a Bog je istina, odgovori ona opet ravnodušno.

— Pa jest, sleže ramenima i umiri se, donekle g. Pera.

I ostao bi tako dugo miran ali jednog dana nekako pre vremena izišao iz kancelarije i taman on da uđe u kuću, a srete se sa Jovom apotekarom, koji je izilazio iz njegove kuće. Smrče mu se pred očima i ulete u kuću, zaključa za sobom vrata i dreknu još s praga:

— Ančice, Ančice, san je laža, a Jova je istina!

Pa zatim spusti i zavese na prozore i, šta se tamo unutra dešavalo, to niko živi ne bi znao reći. Sve što se zna to je da se, posle jednog sata otprilike, otvoriše na stanu g. Perinom širom vrata i počeše otuda da izleću razni koferi, haljine, cipele i druge ženske sitnice.

2. S obala Ohridskoga Jezera

Fragmenti iz beležaka (1892)

2.1. Poglavlje 1

Neko mi spusti tešku ruku na rame i probudi iz dubokoga sna, iz sna gde otvorene oči upijaju u se lepote iz raskošne prirode, prenose ih u dušu i ona budna sanja.

To beše moj domaćin sa staračkim, blagim i prijateljskim licem.

— Ne gledaj, dete, u tu silnu vodu, zaneće te; ima ona tu silu kad se ko zagleda u nju. Uspavaće te pa će te privući.

Protrljah oči, no one još za dugo ostaše zasenjene i u njima još jednako treptaše već bleda i rasplinjena slika neke nedogledne i neograničene lepote, kao ono kad polubudnom još igra pred očima po gde što od sna koji je već izgubio svoju konturu i celinu.

To što imaše silu da me privuče, beše me već. privuklo, beše me već pobedilo, jer ja ne mogah časima, ne mogah danima, ni danima ni noćima, da se odvojim od obala Ohridskoga Jezera. Koliko sam puta na njima dočekao purpurno veče, kad zapad u ognju plamti a daleko, iz okolnih sela i sa bačija petrinskih, čuje se bleka ovaca i lavež seoskih pasa; stara, povijena vrba i mlado šiblje tiho se leluja dodirujući tavno-osenčenu površinu mirnoga jezera, čija sredina u taj mah izgleda kao razliveno zlato.

Pa onda, kad dan počinje naglo da se kloni noći, rumenilo tiho iščezava i neka tavna, hladna sen pokriva umireno jezero. Pa kako je neiskazano zadovoljstvo posmatrati duboku noć, kad mesec jasnom svetlošću obasja ravnu površinu jezera te svi predmeti na njemu izgledaju daleko veći i sve u okolo dobije fantastično čaroban izgled! Otud, iz vlaške mahale, čuje se protegnuto urlanje pasa koji sa nespokojstvom blude po jasnoj mesečini; u daljini čuje se neki udarac po čelu jezerovom, usamljen, tup… Il’ plovi od nekud ribarski kaik ili to krilom udara tica noćnica.

…Ali kako tek veličanstveno i strahovito izgleda ovo pitomo jezero u času bure! Kao okovan cin, ono sa bezumnim naporima udara o hladne zidine tamničke, stresa okove, otimlje se i rikom svojom dovodi u trepet čuvare svoje. Nebo se nad njim grči i spušta oblake nisko, a jezero se kreće iz dubine i penje svoje gorostasne talasa koji se pozdravljaju junačkim rikom i grle muškim zagrljajem. Da li to nebo diže sebi roba i celiva ga utehom ili se to rob lomi i bori da raskine uze i da se otrgne nebu, večitoj slobodi! Stolećima bori se on tako za oduzetu slobodu, ali stoleća ravnodušno prolaze tuda.

Siromašni ribar, ubogi rob, dolazi sutra dan na obalu gde nalazi izvaljene vrbe, iskidane mreže i razlupane barke svoje. On gleda tužno na umireno i tiho jezero, žao mu je, ali se ne ume da srdi na nj’, valjda za to što se — razumeju.

Da li je to bilo u časovima zanosa, ali je tek bilo časova, kada sam ga i ja razumeo, tumarajući po njegovim i pustim i cvetnim i pitomim i divljim obalama. Od tih časova, kad god sam uzimao pero u ruke da ispisujem ove listove, činilo mi se kao da vršim neki zavet, kao da se odužujem nekom dugu.

2.2. Poglavlje 2

Krasno jutro. Sunce kao ženik kad probdije jednu slatku noć, veselo se diže iz svoje ložnice i pošto se umilo negde daleko, u tuđim okeanima, pomalja se iza Petrinje da se ogleda u ogledalu jezerskom pre no što se, u podnevici, celom svetu pokaže.

Vazduh mrtav, tih; jezero mirno i glatko. Moj čamac nečujno i neopaženo se kreće; veslarima ne dam da duboko spuštaju vesla da ne remete tišinu.

Ni jedan vetrić da sukne preko ogledala jezerskog. U daljini poigrava nad površinom tanak, plavičast sloj maglice koju sunčani zraci boje duginim bojama; bubica, što se spušta i diže kroz ugrejan vazduh, ogleda se u ogledalu, prozračnim kriocem dodiruje površinu i ostavlja brazdice na njoj, koje ti okom vidiš; a kad spustiš sa čamca beli trpejički šljunak, on tone i ti ga pratiš dugo i dugo kroz bistru, staklenu vodu, sve dok se ne izgubi u visoku, ljigavu šumicu koja je pokrila dno jezersko. A kad nasloniš grudi na rebra čunova i isturiš glavu i zagledaš se kroz to jednostavno staklo, ti vidiš čitav svet i život pod vodom. Šume i male, peštane oaze; mala, stenovita brdašca i prostrane, zelene doline; pa onda baštice sa visokim, neobičnim, čini ti se, tropskim rastinjem, sa lišćem svetlim od večite vlage i stablom dugim koje se, tiho ili burno, kreće sa pokretom talasa jezerskih. Kroz sve to promiče sitna riba i vidiš kako se zaustavlja da pase zelenu travicu ili kako žurno beži, jer se valjda u dubinu gnjurnuo hitri nor, pa svojim ošrim kljunom proseca vodu i goni svoj plen. I dok ti pratiš ribu kako beži, a nor već izbio na drugu stranu, ostaviv tamo gde se gnjurio još dva tri klobučića kao na vrutku i dva tri kružna talasića koji se razilaze u sve veće kolutove i brzo se gube. Tamo gde je nor izbio, tiho, gospostveno plovi, po mirnome jezeru, dugokljuni labed; za njim ni trag ne ostaje; spustivši svoje veslaste noge, on ih kreće neprimetno i miče da mu jedva možeš zapaziti kretanje.

Digneš glavu i poneseš očima pa, hej tamo u daljini, opaziš, a jezero presuknulo; vidiš jednu crnu, široku liniju koja se širi i sve brže i brže ka tebi hodi i ti osetiš tihi vetrić koji te pomiluje hladovinom po zagrejanom čelu i daneš malo.

Pa tako razonođen, probudiš se, odvojiš i oči i dušu i, učini ti se, nauživao si se tišine te dozvoliš veselim vozarima da zalupaju veslima. Veslari namaknu na oči marame kojima su vezali glave, onaj sa krme vikne njegovo: a, dé!, odupre se desnom nogom o rebra čamcu i jednovremeno se spuste vesla u vodu a ono momče na kljunu čamca napregne žile na vratu, potegne najdublje veslom i zapeva snažnim glasom: „Daj mi Bože krila labedova“… Ostali vozari prihvate, vesla složno zapljusnu, a pesma se slije sa tom lupom te, misliš, zajednički potiskuju čamac u napred. Voda pršti, drobi se i šumi pod kljunom, daleko za čamcem ostaju dve široke brazde, sunčani se zraci drobe u uznemirenoj vodi, čamac čas polegne a čas se uzdigne na veslima i odmiče sve dalje od obala, sve dalje dubini, gde se otvara širok i prostran pogled i gde se ukazuje cela slika Ohridskog jezera.

Izgleda ti na jedan mah kao da si od svuda ograđen visokim planinskim zidovima i da nemaš ni od kuda izlaza. Po tim planinama, koje sa svih strana okružuju jezero, rado ti se ipak zaustavlja oko, jer su one raznolike: čas gole, a čas pokrivene šumom; čas pružaju glavice i humiće i krševite roščiće, a čas se prostiru kao duga, jednostavna grbina; čas su kao upravne zidine kojima je, kao veštačkom rukom, ograđeno jezero, a čas se postepeno i blago spuštaju u niske, pitomim vinogradima pokrivene, podgorine koje se razlaze u selima okićene ravnice koje su svoje dno uravnjale sa ogledalom jezerskim.

Od planina koje kruže jezero, Galičica premaša visinom sve ostale. Pod njenim najvišim vrhom je i najdublje jezero, a vele da je toliko duboko koliko je planina na tom mestu visoka. Galičica je dugo pokrivena i snegom, a na njoj je i mnoga šuma, iz koje se snosi građa. Ona se najvećim delom spušta neposredno u jezero, jedva po gde gde ostavlja stazu između obale i svoga podnožja. Podnožje joj je krševito i stepenito, izlokano i izlomljeno u silne stene koje su ili pokrivene vodom ili strče iz nje. Galičica je i divlja i pitoma, i strahovita i veličanstvena. Sa njenih se pleća, naročito uz burne kiše, survavaju po gde kad ogromni kamenovi i stene u jezero, rastvaraju ga do dna i uz ogromnu huku talasi se zaklapaju nad stenom koju su im titani u zagrljaj dobacili. Uz zidine, koje Galičica spušta u jezero, kad nastanu bure, penju se i sikću talasi, razbijaju se i penuše, pa ti izgleda baš kao da se na jezeru bura za to i podigla da vodi borbu sa Galičicom, a Galičica, uvek pobedilac, i dalje ostaje mirna na svome mestu i pruža svoje noge talasima dvaju jezera da ih, pobeđeni, ljube i peru.

Opkoljeno planinama i ravnicama, prostire se između njih grdno korito Ohridskoga Jezera. Nu te ravnice prave utisak kao da su i one nekad pripadale koritu jezerskom. Obale su im ravne i čine produženje dna jezerskog; peštane su a na poljani Struge po gde gde i blatnjave. Pa i položaji pojedinih mesta doprinose da se takav utisak dobije. Na ohridskoj ravnici, jedan sat istočno od varoši, leži stari manastir Sv. Petka, ali ne u ravnici već na ivici odsečne stene, na visini od 15 metara, onako isto na steni nazidan kao i Sv. Naum i Sv. Jovan u Ohridu t. j. kao da je i dotle kadgod dopiralo jezero. Manastir nije toliko star da bi se moglo i to pretpostaviti, no navodim to samo kao primer radi potvrde onih utisaka koje sam ja stekao, zamišljajući Ohridsko Jezero prošireno još: ravnicom ohridskom, struškom i starovskom. Nu jezero, prema svima tvrđenjima i podacima, ne opada, nego naprotiv pridolazi i to od 60 do 70 godina pa na ovamo, po tvrđenju tamošnjih, jednako i primetno nadolazi. 1863 godine primetio je i Han da je jezero pre kratkog vremena naraslo, a to je jače primećeno i 1888 godine. Za mnoga se mesta sećaju ljudi da su bila na suvu pa ih sad voda pokriva, Mnoge crkvice koje su kraj obala dignute, naročito Sv. Zaum na istočnoj obali jezerskoj, nema sad druge veze do vodom; međutim ostao je trag staza koje su od njega vodile levo i desno no koje sad odlaze u jezero. Tu se vidi i kaldrmisan put u vodi. Kažu da se videlo i gumno. Pored svega napora da doznam što bliže o ovome gumnu, nisam mnogo saznao. Kazali su mi da je bilo i jedno gumno kod crkve Sv. Stevana kod mesta Pancira, ispod Petrine planine a i jedno ispod crkve Sv. Jovana kod Ohrida. Sva su tri ova gumna sad pod vodom.

2.3. Poglavlje 3

Obalama što opkoljavaju Ohridsko Jezero — da je čovečija ruka učinila onoliko, koliko je priroda, bile bi najkrasnije jezerske obale na svetu. Na tim obalama istina diže se jedna veća varoš, čije ime nosi i jezero, i dve manje — Struga i Pogradec — i mnoga sela, rasuta po ravnicama, po podnožjima, penjući se i do vrhova planina; ali sve to ne daje ovim obalama fizionomiju živih, naseljenih obala.

Sem varoši, kojima tako reći talasi jezerski peru ulice, u položajima sela opaža se neka težnja da se, ma i pod nezgodnijim uslovima, izbegne neposredna obala jezerska. Ja sam svega tri ili četiri sela zapazio neposredno na obali i njih je ribolov tu domamio.

Ne mislim ja na kitnjaste vile i šarene bašte; ne ni na tesane kejove i na raskalašne barke koje se njihaju kraj obala vezane lančićima i sindžirićima; ne mislim ni na vijugave i šljunkom urađene staze koje se od obala penju uz planinu i vode kakvoj klupi pod senicom i kućici kraj koje se pije sveže kozje mleko i pod hladom suncobrana posmatraju daleka brda i predeli. Ne zameram ja tim obalama ni što na njima nema života; što se ne tovare i stovaruju čamci i čunovi; što se kraj njih ne dižu trgovi, na kojima gospodari dernjava bezobraznih kaikdžija i što se na tim trgovima ne raspravljaju trgovačka pitanja i pazari, čas pljeskanjem dlana o dlan, a čas učešćem vesala koja odlučno prekidaju trgovačke pregovore. Ne zameram im… Ali na tim obalama nema ni onoga što čisto njima, obalama Ohridskog Jezera, pripada. Nema da kraj njih devojke i neveste bele platno i pesmom odmaraju zamorene ruke; nema da pristaju čamci natovareni drvima, pa da se oko toga tovara iskupi i aga i kmet i sveštenik i drugi seljani, da ga merkaju i da ga pazare, a na vrh tovara da sedi zamoreni seljak, koji je ceo bogovetni dan snosio drvo po drvo sa planine i tovario svoja kola kojima po vodi vozi i da uporno ne popušta od cene; nema da vredna snaša porani rano sa suncem, da se na jezeru propljuska dva tri put po licu, pa onda, pozdraviv zoru i posao sa „Pomozi Bože!“ da izvadi iz pojasa veliku drvenu iglu, da udene u nju kanap, pa da počne krpiti proderanu mrežu svoga svekra ili muža, koji će se večeras opet krenuti u ribolov, a jutros je tek otud stigao i na dugačke motke razapeo kraj obale zamršene i poderane mreže da ih snaja okrpi, dok on odnese u grad lov i proda ga; nema ni one vesele, gologlave i bosonoge, dečurlije, bez čakšira i bez jeleka, sa dugom košuljom do članaka, da se vere po kljunovima čamaca, da se bacaju onim pljosnatim kamičcima što prave silne skokove po površini jezerskoj, da čine pakosti umornim ribarima, dok ovi pod mrežnim hladom spavaju potrbuške na šljunku; da im kradu sitnu ribicu što je zaostala u kaljavoj vodi na podu čamca, ili da se sa vrhova čamaca bacaju u vodu, gnjuraju, izlaze i suše na suncu, dok im prljave košuljice leže na ugrejanom pesku kraj obale.

Nema toga. Obale su lepe, svud zastaje oko da ih posmatra, ali nema toga. Sela pobegla u planine i u ravnice; svega dva tri što se bave ribolovom i kraj kojih se odmaraju čamci, pa i tu nema u jednom ni deset kuća koje od toga žive. U gradovima, kraj obala jezera najbogatijeg ribolovom, čućeš da je ja l’ ćurčiluk, ja l’ grnčarluk glavni posao i zanimanje stanovnika.

A slika ohridskih obala, dalje od varoši, i od sela, drukčije je lepa. Kraj tih obala naći ćeš ovamo i onamo, u ravni i u kršu, crkvicu u kamenu što su je ribari posvetili, ja l’ ribarsku kolibu gde se od vetra i od studi sklanjaju, ja l’ manastir, ja l’ zgarište oko koga se noću saberu ribari očekujući zoru pa da izvuku pune mreže.

2.4. Poglavlje 4

Čamci na Ohridskom jezeru su veliki i prostrani. Oni što sam ih viđao na Kosturskome, Malićskome, Ostrvskom i Prespanskom Jezeru i drukčijeg su oblika i druge građe. Kako je ovaj narod upućen da na jezeru radi, sa njim da druguje i od njega zarađuje, to steći čamac znači argatniku koliko kod nas steći par volova a to toliko i čini. Najobičniji čamac staje do 250 dinara. Čamac je dubok ali uzak, dno mu je ravno te može da gazi gde je najpliće. Kljun je u čamca vrlo visoko uzdignut i svi tereti obično se stavljaju na prednji kraj, bliže kljunu, jer kad prednji kraj čamca malo utone, lakše se vozi. Da bi se čamac obezbedio od vetrova i bura, namešteni su sa strane čamca, ravno sa dnom, grdni čamovi balvani, sa jedne i sa druge strane. Ti balvani su čitavu stopu visoki i široki i iznutra su izdubljeni tako da je pri dnu čamac po stopu u stranu širi, Sa spoljne strane ti balvani čine čitavu galeriju i bezbrižni vozari, kad se umore, prospavaju tu, na toj terasi, po jedan sladak san. Građa za čamce a naročito oni grdni balvani dovlače se čak sa Lъnge planina a i sa Galačice. Ti balvani upravo i jesu nešto najskuplje na čamcu. Katarke i jedrila ne upotrebljavaju se na Ohridskom Jezeru.

Čamci ovi mogu da ponesu vrlo mnogo (do 3000 oka) tovara, a kad su pazarni dani, oni voze po četrdeset osoba i tovar još koji prodavci nose. Kad tako mnogo putnika ima, onda se na čamac namesti kao neki čardak od dasaka koji proširi prostor van ivica čamca i tako se smesti mnogo sveta.

Na kljun čamca seda jedan, ispod njega još dvojica koje zovu „vozari“, a na zadnjem, širokom kraju, krmaš, koji se zove „primač“. Vozari veslaju svi s jedne, desne strane, ma koliko da ih je, a i primač sa iste strane upravlja. Sem muških i ženske voze po Ohridskom jezeru a naročito devojke iz sela Trpejce. One znaju taj posao tako isto kako ga znaju i muški, samo što žene ne idu u ribolov. Žene — niko ne zna da kaže zašto — voze sa protivne, leve strane, i iz daleka, dok ne možeš još okom da razaznaš, vozar će ti kazati: „Eno, onaj kaik žene voze“. Meni je uvek čudno bilo da su vozari imali tako oštar vid, dok nisam saznao tajnu, da oni, prema veslima, sa koje su strane, razaznaju.

Vozari, koji se redovno ribolovom bave, ljudi su zdravi i krepki, vanredno razvijenih mišića i istrajni. Kadri su da voze po šest časova bez odmora, uz to još često da zapevaju. Oni su obično sujeverni i puni predrasuda. Tako, kad pođu u lov ne vole da sretnu ženu; ne vole da se opraštaju ni da im ko poželi dobro zdravlje i dobar lov. Nikad ne kažu istinu koliko su uhvatili, naročito još za vreme lova. Stariji vozari znaju dosta priča, ali se uzdržavaju da ih pričaju. Odmah više Ohrida, ka zapadu, nalazi se mesto Lobinovo, kraj obale. Jedan starac vozar pričao mi je da je tu nekad bila crkva Sv. Ilije i, veli, tu ne može niko da spava, kao na drugom mestu, jer može ostati mrtav. On je, veli, dok je bio mlađi, prenoćio tamo, a kad oko ponoći dođe grdna velika guja i savi se na njegove grudi. On je osetio i video je, ali nije smeo ni da pisne. I tako sve do zore guja je spavala na njegovim grudima, a u zoru odmotala se i otišla, a njemu ništa nije učinila. Pa taj starac zna, veli stari su mu pričali, da je nekad u jezeru bila i aždaja, ali ništa o njoj nije znao da mi ispriča.

Kad sam potegao pušku da pucam sa čamca na jednog labeda, on me zadrža, uveravajući me da je grehota na nj pucati.

O ovim ribarima i njihovu životu na vodi imalo bi mnogo zanimljivoga da se pribeleži; ali se ja nisam bavio o njihovu životu, već sam gledao da saznam što više o samoj privredi jezera, o poslu kojim se toliko mnoštvo naroda oko njega bavi. Raspitivao sam najviše o ribolovu.

Ne znam kako, u razgovoru sa ribarima, rekoh: „Eh, da mi je nešto ovo jezero u mojoj otadžbini!“ Oni se čudno nasmejaše, kao da sam poželeo kakvu ludu želju. — „A nama da je nešto da se ovo jezero isuši, imali bismo krasne njive i livade“.

Cela je istina da sav onaj narod žali što tako krasna ravnica, kakvu predstavlja ogledalo jezersko, nije sama njiva i livada. Jezero, ma da je prepuno riba, ipak ne daje toliko uslova za život, koliko bi to dale njive i livade.

Ohridske su ribe osobito ukusne. Čuvene su od vajkada, te ih čak ni narodna pesma nije ostavila bez pomena:

Vala tebe, Kraljeviću Marko!
Svega imaš u bijelu dvoru
Još da imaš ribe od Ohrida!

Te se ribe raznosile nekad na mnogo strana a i danas, boga mi, po mnogim gradovima po Turskoj. Troše se najviše onako sveže na pijacama ohridskoj, struškoj i bitoljskoj. Inače se, sem sitnijih, sole i izvoze, no malo na stranu. Najviše ih sama Turska pojede. Preko zime, kad se ribe mogu da održe, izveze se za Srbiju i Rumuniju po desetinu hiljada oka. Za vreme bugarske izložbe (1892 god.) u Plovdivu, neki ohriđanin, K. Čučupejko, pokušavao je da ohridske forele uredi sa zejtinom i zatvori u kutije. On je to na vrlo primitivan način radio, pa ne verujem da je uspeo, premda bi za taj posao bilo ovde uslova.

Riba se hvata i noću i danju. Ima, dabogme, vetrova koji rasteruju, a ima ih koji zbiraju ribu na izvesna mesta.

Krasno je to probaviti sa ribarima jedan dan ili noć u ribolovu. Tom se prilikom čovek nasluša i raznih priča i pesama i šala i sazna mnogo iz života ovih argata na vodi. I sami ribari uživaju u svome poslu. To je uživanje naročito kad love plašicu, jer ona se samo noću lovi. Običaj je, kad se noću lovi, da im zakupac skele da „blâgo“ t. j. jednu tursku kadaif-halvu. Bace se mreže, pa se onda izađe u kraj, kraj krševa i stenja. Naloži se na pesku vatrica, pojede se najpre ona halva, pa se za tim odredi jedan koji će stražariti da ne bi što naišlo na mreže, a ostali posedaju na pesak, u zavetrini oko vatre, i po celu noć igraju karte. Obično prokartaju po dve i po tri nadnice i čorbaluk još. A čorbaluk se zove oka — dve ribe, što svaki momak, osim nadnice, dobije od zakupca posle lova, pa nosi svojoj kući ili proda ili, kao što rekoh, prokarta.

Ribari se često bave i lovom na ptice koje plove jezerom, ali nemaju sad oružja. To čine obično sad zakupci. Pre 20 i 30 godina i lov na ptice bio je zanimanje mnogih i mnogih ljudi na jezeru i mnoge se kuće time izdržavale, jer se tada kože pojedinih ptica prodavale vrlo skupo. Tako na pr. ptica šator bila je nekad od vrednosti. Pre 25 godina još prodavala joj se koža po 40 groša a danas se prodaje po 30 pr. dinarskih. Osim šatora, plove po jezeru i ove ptice: krečman, virski krečman, belec (veliki koliko plovan), divlja patka, prevez, kreja, guza, ščipče i šutka. Divlje patke, naročito u jesen, plove u jatima po 100 i po 200, približuju se obalama i dobrim puščanim metkom ubijaju se gomilama.

Sem pomenutih, plove nerazdvojeni jedno od drugoga labed i nor. Labed beo, duga i široka kljuna, plovi obično gospodski, tiho i mirno, Nor, malena, crna tičica, koja se hitro i vrlo brzo gnjura, dugo može da ostane u vodi i za čudo vešto hvata ribu. Vrlo je zanimljiva pojava odnos izmeđ ovih dveju ptica. Svakog labeda prati po jedan, dva i više norova. Norovi nikad ne plove za sebe, uvek uz labeda i prema svemu oni kao da sebe smatraju u službi ovih labeda. Labed dostojanstveno i bezbrižno plovi po vodi, a norovi koji ga prate gnjuraju se ovamo i onamo, iznose iz dubine ribu i daju je prosto u kljun labedu i hrane ga tako. Da l’ labed zaštićuje, možda, norove od drugih ptica grabljivica, pa ih ta zaštita veže za nj’, ne znam, ali sam vrlo često posmatrao tu zanimljivu službu norova koju oni tako svesrdno i neumorno vrše.

2.5. Poglavlje 5

Na kraju one ravnice na severu jezera, što se graniči sa istoka podnožjem Petrine planine, što je zatvara sa severa bukovski tesnac, a sa zapada ona planina što se izdvaja iz lanca i spušta ka jezeru da podeli ohridsku od struške poljane; na onoj ivici te ravnice kojom se ona dotiče jezera — diže se samostalno, slobodan sa sviju strana, jedan brežuljak, kao brežno ostrvo, ocepljeno od onoga velikoga kontinenta koji čini Petrina i Galičica i ceo taj lanac planinski, opkoljeno sa svih strana zelenom pučinom, to vode to ravnice, pokrivene njivama i livadama.

Taj se brežić od zapada prostire u nekoliko severoistočno. Njegov najuži a ujedno i najzapadniji kraj pada u samo jezero u obliku visokih, jednostavnih stena. To je u jedno i najviše mesto toga brda. Od toga uzvišenja brdo naglo slazi i čini malo sedlo a za tim se na severo-istoku uzdiže u novi mnogo manji vis.

Ovo samostalno brdo, što se izgleda sa njega tiče, gospodari ne samo nad jezerom već i nad krasnom ravnicom više sebe i nad onim vencem planinskim koji se na zapadu od njega veličanstveno prostire, gdegde osenjen mrkom šumom a gde i gde osvetljen tamno-bakarnom svetlošću krševa i stenja obasjanih suncem.

Pa i kao mesto za utvrđenje, sa obzirom na primitivno oružje, ovo brdo gospodari i nad ravnicom i nad jezerom, i, što je još vrlo važno, nad samim putevima i drumovima koji se u ravnici, oko njega, toliko ukrštaju.

Samo na takvom položaju mogla se podići po svoj prilici nekada prestonica Disaritanaca; taj je položaj odgovarao potrebama i Samuilove prestonice i na tome se položaju zadržala još i danas varoš koja je prostrla svoje ime i na celo jezero.

Na tome brdu i oko njega u ravni leži današnji Ohrid.

Ohrid čini različit utisak na onoga koji ga prvi put sagleda, a taj utisak zavisi od različitih strana sa kojih mu se prilazi.

Prilazeći mu čamcem sa širine jezerske, on prestavlja srednjovekovnu primorsku varoš sa visokim, uskim kućama, koje se, čini se, isturuju jedna nad drugom, ne bi li se svaka, makar jednim svojim prozorskim oknom, dohvatila izgleda na jezero. Sve se nagomilale i pripile jedna uz drugu. One u donjim redovima, na obalama jezerskim, zapljuskuju svakog dana talasi jezerski i bacaju se često do prozora i do gornjeg boja, te je stoga i pobola svaka kuća pred svojim temeljom red balvana i nasula pesak i šljunak, da joj talasi jednog vetrovitog dana temelj ne rasture. Nad ovim ide drugi red kuća koji se više krovova prvoga reda promolio svojim prozorima, nad ovim treći i tako redom do onih poslednjih, skoro usamljenih, uz vrh samoga brda. Krovovi tako jedan nad drugim čine čitavu kosu ravnicu i ne vidiš ništa više do njih i jednu silesiju prozorskih okana, kojima je istočna arhitektura tako raskošna i koji prema suncu tako sjakte da ne daju posmatraču mirno pogled da ustavi.

Prilazeći Ohridu sa severa, kada se izađe već iz Bukovskog tesnaca i ostavi za sobom selo Kosel, ukazuje se on u daljini kao stari zamak sa svojim predgrađem koje daleko u širinu ide. Najpre se u prostranim baštama kriju turske kućice, a kroz zelenilo ovde i onde izdižu se minareta i visoki jablani. Tamo dalje, u dnu slike, diže se utvrđeno brdo sa debelim bedemima i kulama.

Nu onaj izgled sa jezerske širine za mene bio je mnogo pretežniji lepotom. Kad je sunce na zalasku, pa onom blagom svetlošću obasja varoš i prostre horizontalno zrake po jezeru, onda je taj izgled vanredan; a kad sunce već legne i spusti se prvi sumrak a za tim noć, onda taj izgled postaje čaroban. Treba samo požuriti još odmah s večeri i navesti se na jezero, jer malo docnije već se gase svetila po kućama i umorno stanovništvo spava. Svet rado izlazi u veče čamcima, ali to tek Turci umeju kako treba pa čak i da dopune ono uživanje. Prostru po čardaku na čamce sidžade, okolo nekoliko jastuka; na kljun čamca sedne kakav garnetista (klarinetista) i onda se čamac otisne tiho od obale na dubinu. Vetar noćnik zanošljivo ljuljka barku; garnetista izvija beskrajne, fantastične, istočnjačke melodije; mesec igra po jezeru sa valima; veslo se ne miče, jedva koj put samo zabode u vodu da održi pravac čamca pa se brzo diže iz vode i sa njega sipa čitava kišica kapljica: — a beg ili aga prostrt po sidžadetu, izvlači, duboko dišući, grdne dimove iz čibuka ili nargila i sišući uvlači ih duboko u grudi, pa onda protre čelo koje mu se naborilo posle sanjalačkog pogleda na Ohrid i ponova se pusti pogledom to u zvezde, to u igru vala sa mesečevim zrakama, to u silna kandioca ohridskih, osvetljenih prozora, a misli mu se kolutaju sa dimom iz nargila i dive veličini Alahovoj.

Na brdu, koje napred pomenuh, na jednom i na drugom ćuviku, diže se grad koji prostire daleko u okolo svoje zidine, kojima je nekad opkoljavao varoš. I danas onaj deo, koji je nekada trebao da bude u unutrašnjosti grada, zove se „varoš“. Van bedema bilo je predgrađe i Ohrid se delio na dva glavna dela: Mesokastro, što na grčkome znači unutrašnji grad, i Eksokastro, spoljni grad. Dakle Mesokastro je bila u stvari varoš te su ga naši i prozvali „varoš“ a naziv Mesokastro iščezao je za taj deo grada. Nu kako se taj naziv, Mesokastro, — koji u ostalom treba da je bio i više poznat i više upotrebljavan — docnije proširio i dobio obratan značaj, ne bih umeo da protumačim. Danas se jedna mahala, koja je pripadala predgrađu, naziva „Mesokastro“ a naziv „Eksokastro“ iščezao je.

Predgrađe nekadanje danas čini upravo najprostraniji deo varoši Ohrida, jer se ona neobično širi ka istoku sve kraj obale jezerske, tako da je potrebno dobrih tri četvrti sada da se Ohrid prođe jezerom od jednoga do drugoga kraja. U docnije vreme počeo se Ohrid jako da širi i ka sever, naročito novijim turskim naseljenjima.

2.6. Poglavlje 6

Sem imena, ništa nam nije ostalo o znamenitoj varoši Lihnidosu koja se pominje još od pre dve hiljade i sto godina kraj obala jezera koje joj je i svoje ime pozajmilo¹.

Zna se da se za vremena rimskih careva predeo oko Lihnidosa (Lignidus) zvao Dasaritija i nema sumnje da je Lihnid bio prestonica Dasaritanaca. Za to ima mnogo osnova i potvrda i u samim spomenicima koji su u Ohridu nađeni. Tako, natpis sa jednoga kamena koji Han beleži (Ἀγαδή τύχη Δασσαρήτιοι Δρύαντα Καπιωνος i t. d.) uverava da je Lihnidos zaista bio glavna varoš Dasaritije a još više, da je bio na mestu gde je današnji Ohrid, jer je kamen u Ohridu nađen. Da taj kamen nije slučajno zalutao u Ohrid, uverava i natpis koji sam ja zabeležio sa kamena u kući Andronika Parmaka a koji pominje istoga Drijanta Kapijonova.

U prilog navoda da je Lihnidos ležao gde je današnji Ohrid, govore i mnoge druge okolnosti. Priroda položaja samoga Ohrida takva je da je samo na tom mestu i ni na kom drugom u okolini ležao Lihnidos. Sa obzirom i na starovekovno oružje, kojim su vojevale Teodorihove gotske čete (479) i koje su se zaustavile pred Lihnidosom zbog njegovoga „čvrstoga položaja“ nema sličnijeg mesta u okolini današnjega Ohrida.

Prema rezultatima studija o važnome rimskome drumu Via Egnatia, koji je vezivao Jadransko sa Jegejskim Morem (Dyrrachium — Scampe — Lignidus — Heraciea — Edessa — Thessalonica) i sravnenju daljina na tom putu, utvrđen je sad i položaj starih varoši pa i položaj Lihnidosa na mestu današnjega Ohrida.

Ja mislim, dabogme, na položaj na kome je današnji Ohrid, jer mislim da pitanje: a da li Ohrid leži na položaju staroga Ohrida, ne bi se ovde moglo ni postaviti. Postoji istina priča u Ohridu, da je stari Ohrid ležao samo kraj obala, zapadno i istočno od današnjega, gde je bio kao neki manastir sav u šumama. Varoš je pre počinjala jedan sat zapadno od današnje, kod mesta Podmolje, upravo gde je crkva Sv. Razmo, pa se pružala sve kraj obala jezerskih, obilazeći brdo na kome je grad, do mesta Pancira niže sela Gorice. To bi činilo prostor od jedan i po do dva časa hoda.

Osim tvrđenja da je Lihnidos bio prestonica Dasaritanaca i te okolnosti da je ležao na važnome vojničkome drumu Via Egnatia, o važnosti i značaju ove varoši svedoče i druga fakta.

Lihnidos je bio episkopska stolica još iz najstarijih vremena. Episkop lihnidski, Dionisije, pominje se još iz prve polovine 4. veka. Posle još dvojice, pominje se oko 519 godine „Teodorit episkop lihnidski“ koji zalazi i u vladavinu Justinijanovu.

Spomenici iz doba Lihnidosa tvrde o kulturi u njemu koja je skoro bolje stajala no u docnijem Ohridu. Han je naročito imao prilike da učini upoređenja između spomenika vajarstva ranijih i docnijih t. j. onih koji bi se imali pripisati dobu Lihnidosa i onih koji pripadaju dobu Ohrida, i ostao je uveren da je ta umetnost bolje stajala u Lihnidosu.

Jedan spomenik koji je Han sa jednoga kamena prepisao, daje još jednu značajniju karakteristiku iz života staroga Lihnidosa. Natpis taj u prevodu glasi: „Artemidora, za života svog i svoga muža Nikanora i kćeri Olimpijade.“ Navodeći ovaj Hanov prepis, ja ću da navedem ovde i njegove zaključke koje je izneo o ovome spomeniku što ga Artamidora diže sebi, svom mužu i svojoj kćeri: „Sadržaj natpisa upućuje mnogo na razumevanje položaja stanovnika u ovome predelu. Po natpisu sudeći bilo je ovde onda građana koji su imali ne samo veliko bogastvo nego još i jak nezavisan položaj kad su takve javne spomenike smeli podizati ne bojeći se da će to zabraniti zvaničnici provincije. Pod pritiskom onakvoga samovoljstva ne bi se nikad mogla ni začeti takva misao milošte, a kamo li da se i ostvari. Važno je još i to, što je ovaj spomenik podigla zakonita žena svome suprugu i svojoj kćeri. Ja u ovome gledam znak slobodnijega položaja ženskinja, koje su one, po kazivanju starih, u Makedoniji imale“.

Sa dolaskom Slovena na Balkansko Poluostrvo, iščezava ime Lihnidos. Da li je i on došao u red onih gradova koje su Sloveni „rušili, palili, pljačkali“ i t. d. pa se na ruševinama njegovim digao nov grad Ohrid, pošto su se Sloveni „naseljavali, ne bojeći se ničega, kao da je njihova zemlja,“ ili je istom gradu Lihnidosu slovenski „varvarski jezik“ kao što Ana Komnenova piše, naturio možda novo ime?

Istina ime Lihnidos sačuvalo se u grčkih pisaca i do 7. veka, ali je ono u stvari u to doba već bilo iščezlo i zamenila ga varoš sa slovenskim imenom.

Značaj slovenskoga Ohrida postaje važan već sa prvim danima hrišćanstva.

Sv. Naum i Sv. Kliment, učenici prvih slovenskih učitelja, slaze na obale Ohridskog Jezera i tu razvijaju propoved na jeziku narodnom. Tu se osniva slovenska, crkva koja suzbija latinizam koji se sa hrišćanstvom počeo sa zapada da širi i jelinizam koji je vizantisko pravoslavlje sobom nosilo. Ta crkva dolazi do moći da se organizuje kao prostrana, samostalna crkva, prisvajajući sebi čak i naziv nekadanje Justinijanove autokefalne crkve. Na zemljištu te samostalne crkve ne samo da se odgajila slovenska vera, već tu se začinju i prvi osnovi slovenske književnosti.

Koncentrišući se tako oko svoje, samostalne crkve, Sloveni dobijaju i krepak centar koji je održavao sva plemena u duhovnoj vezi. Takve čvrste duhovne veze stvaraju krajem 10. veka Samuila, koji pokušava, da te veze Slovena koji obitavaju predele Ohridske Arhijepiskopije, pretvori u političku vezu. On prenosi i svoju prestonicu u Ohrid, centar ohridske crkve, kako bi pod okriljem crkvene veze, odnegovane u krilu arhijepiskopije, dobio što većega maha svojim težnjama.

Tako Ohrid postaje dvojaka prestonica, najznačajnije crkve i najsilnije države slovenske.

Tada se po Ohridu digoše silne crkve a u okolini mnogi manastiri. Priča se, da je u Ohridu bilo 365 crkava t. j. toliko, koliko u godini dana. Ja sam čuo i priču o velikoj duhovnoj akademiji sa 3000 učenika. Neka ovo ostanu priče samo, ali je svakojako važno, da su iz života staroga Ohrida ostale ovakve priče.

Izvesno je da je u tim danima i kulturni život Ohrida stajao na visini. Mi imamo i jedno, istina nejasno, svedočanstvo Ane Komnenove o tome. Ona priča o jednom ogromnom poslu koji je preduzet za vremena Samuilova, o isušavanju baruština u okolini Ohrida. „Oni dadoše baruštine te ispresecati čitavom mrežom kanala te voda oteče u Drim, a preko ovih kanala udareno je toliko mostova da je mesto dobilo naziv ’Sto mostova’“.

Istina kratko vreme posle Samuila, Ohrid propada kao politička prestonica, ali kao prestonica crkve stoji sve do 1767 godine a do toga doba peli su se na presto ohridski mnogi vrlo znameniti muževi. Tako, Teofilakt znameniti besednik; veliki učitelj Lav Mungo (Jevrejin po poreklu); učeni bogoslov i propovednik Antim i spisatelj Mateja koji je pisao protiv latinskog učenja o ishodu Sv. Duha, i, među svima najznamenitiji, Dimitrije Homatinski, poznat nama iz prepiske sa vladarom — spisateljem Stefanom Prvovenčanim.

Mnoge se od današnjih crkava u Ohridu pripisuju pojedinim arhijepiskopima a i mnogi spomenici svedoče o tadanjoj veličini Ohrida.

Dabogme da je takva prošlost donela i bogastva varoši, sa kojega je Ohrid sve do pre stotinu godina još bio na glasu, To pokazuju mere koje su preduzimane, u to doba, protivu raskoši njegovih stanovnika. Vredno je da pomenem dve naredbe opštine ohridske protivu luksuza i velikih svadbenih troškova, kakve naredbe, u ostalom, ni danas nisu po gde i gde na istoku retke. Obe su naredbe od pre 135 godina i nalaze se u „Κώσις τῆς Άχρισος“ na stranama 87 i 98-oj. U tim naredbama se građani Ohrida zaveravaju i potpisuju na to da im žene neće više nositi ćitajke, bunde samurove, tepeluke okićene žuticama, niti nositi drago kamenje, ni vezeno cveće ni zlatne vezove i t. d.; u protivnom platiće svaki muž globu ili sama žena, ako joj nije tu muž. Propisuje se koliko se sme da daruje prilikom proševine i svadbe i odobrava se da se dar daje majci i ocu i kumu i kuvaru i podrumaru i gajdašu i konjima koji će nositi darove. Ta stroga naredba zabranjuje čak da pri stroju (proševini) ne idu ljudi i žene i tom prilikom samo popu da se da šamija.

Zatekao sam u Ohridu, u kući Dimitrija Grdanovića, jednu staru sliku bojom na platnu rađenu i na njoj Ohriđanina iz toga doba. Na njemu je samurov ćurak i srmom izvezen jelek. Nema danas toga do na toj slici.

2.7. Poglavlje 7

U životu novoga Ohrida takve su prilike nastale, da je potpuno izgubio tip staroga Ohrida i da ga ne bi u tom pogledu poznao ni putopisac od pre trideset godina koji ovako piše: „Kod hrišćanskih stanovnika u Ohridu grčke su simpatije daleko nadmoćnije od drugih. Oni hoće da budu Grci a nikako Sloveni itd.“

Istina je. Do toga vremena Ohrid je bio u ustima stanovnika Άχρισα a njegov stanovnik Jelin. Stolica grčkog vladike bila je prepuna grčkih škola malih i velikih, gimnazija i bogoslovija. Tu se skupljala mladež iz Maćedonije koja je htela da se malo više obrazuje; tu je slao svoju decu Bitolj, Veles, Korča, Prilep, Resan, Kičevo, Elbasan, Drač, Tirana i mnogi drugi, manji i veći, bliži i dalji, gradovi. „Sedamdeset i dva učitelja razišli su se iz Ohrida po Makedoniji da seju grčku prosvetu.“ Dvadeset i nekoliko crkava slavilo je Boga na grčkom jeziku. A crkva je bila toliko snažna i silna, da su turske vlasti prema njenim prestavnicima, bile gotovo u vasalnim odnosima i u građanskim pitanjima.

O drugom kome jeziku sem grčkoga i o drugom kakvom narodu sem Jelina, niko ništa nije znao. Bilo ih dvojica trojica koji su znali da čitaju slovenski, pa je to bila takva retkost, da su čak i imena ovih ljudi zabeležena, jer tim znanjem svoga jezika oni označavaju prve klice slovenstva. To su Anđelko i Risto Uzun i Đorše Mustreić. Anđelko i Risto naučili su da čitaju u Skadru gde je Anđelko radio terzijski zanat i bio terzibaša kod čuvenog skadarskog Mustafa-Paše a Risto je bio kalfa kod Anđelka. Mustreić, takođe, hodio je po svetu pa je naučio po malo i on da čita psaltir i časlovac.

Takav je Ohrid bio sve do onoga doba kada je gornje reči putopisac ispisao, ali je to ujedno bilo i doba kada je u Ohridu već vrio i proključavao jedan vrutak koji je za minulih trideset godina radikalno preobrazio fizionomiju Ohrida.

Početak toga preobražaja datira upravo od svršetka krimskih ratova, kada su se u Makedoniju vratila sa nauka deca koju su ruski konsuli slali iz pojedinih mesta u ruske duhovne škole na vaspitanje i koja su odmah po povratku propovedala učenje svoga, maternjeg jezika.

No prvi pokušaji novih apostola ne uspeše, što su bili vrlo prostrano zamišljeni i što su protiv sebe imali vladiku i ceo narod „Jelinski“. Zato se svi planovi svedoše na jedan jedini pokušaj, no iz kojega su docnije ponikli vrlo prostrani uspesi. Za taj maleni pokušaj upravo i jesu bili najpogodniji Anđelko, Rista Uzun i Đorše Mustreić. Anđelko i Risto i neznano postadoše: prvi pobornici u crkvenom pitanju, a Đorše Mustreić u školskom pitanju.

U Mesokastru u jednoj malenoj kućici živeo je pomenuti Mustreić i radio sa tri svoja sina samardžijski zanat. Ta samardžijska radnja postade: tajna škola a učitelj u njoj Đorše i njegova tri sina. Učitelji su danju radili svoj zanat, a kad, su u veče zatvorili dućan, otpočinjala je škola i trajala su predavanja do po noći. Predmeti su bili psaltir, časlovac i srpski bukvar štampan u Beogradu.

Ta se škola malo po malo napuni đacima i već beše dockan da se što protiv nje preduzme. I vladika i vlasti moradoše je prećutno priznati i to donese nove snage pokretačima, pa već 1860 godine u mahali Košišta poče da se zida. naročita nova zgrada, uredi se potpuna škola u kojoj je bio nedovoljan Đorše pa, dok ne pristiže. sa nauka iz Rusije Ohriđanin Vasilije Dijamandijev, dovedoše iz debarskog jednog sela jednog učitelja, a kad Vasilije pristiže, on uredi ovu prvu školu u kojoj se učili: slovenski bukvar, slovenska čitanka, hristomatija (sa grčkim tumačenjem), računica i ruski zemljopis.

Dok je Đorše Mustreić samardžija već gledao uspehe svoga truda i svojih početaka, dotle Anđelko i Risto Uzun u crkvi nisu mogli da maknu dalje od početka. Tek po kad i kad, o velikim praznicima, pročitali su, posle grčkog čitanja, i slovenski evanđelje, ili su, blagodareći nemarnosti grčkoj koja je to propuštala po gde kad, otpevali sa pevnice i po jedno jektenije.

Da ovi začetci narastu do pravoga pokreta, ne učini toliko svest narodna o svome jeziku, već to pripomože najviše Patrijaršija, koja, posle smrti ohridskog mitropolita Joakima, naznači na to mesto nekoga Melentija koji je bio namesnik vladičanski u Zvorniku. Njega su Ohriđani poznavali već iz ranije, jer je bio protosinđel kod bivšeg vladike ohridskog Dionisija, i u Ohridu je već pre njegova dolaska postojala izreka: da je od, Melentija proplakalo i kamenje oridsko i jendeci resanski. Ni dolaskom svojim za vladiku Melentije nije požalio truda da opravda gornji sud o sebi. On poče da živi nemoralno i raspusno; poče da grabi i to bezočno. On je čak prodavao hrišćane; najpre ih denuncirao vlasti pa posle od pritvorenih tražio otkupe da ih oslobodi. Narod se od njegova besa našao u čudu. Slao je Patrijaršiji depešu za depešom, ali zadovoljenje nije dobijao; žalio se turskim vlastima, ali turske vlasti nisu smele da primaju žalbe protiv vladika; i svu zaštitu i utehu narodu pružili su tada pojedini milosrdni Turci, koji su vrlo često štitili pojedince od besa vladičinog.

I dok je želja jednoga dela naroda (jer se većina naročito odličnijih stanovnika još uvek držala jelinizma) da uči svoj jezik i služi na svom jeziku, bila izražena u jednoj ostvarenoj školici i nekoliko slovenskih jektenija u crkvi; dotle Melentije svojim postupcima baci taj pokret na mnogo širu osnovu, jer iz redova onih pokretača stvori se partija branilaca narodnih protiv jednovernih ugnjetača. Sa tako istavljenom zadaćom ova partija poče da teče sve veći i veći broj privrženika i fanatičkih boraca. Ali je sad tu borbu valjalo da povede bolji poznavalac prilika no što su to mlađi đaci koji su se iz Rusije vratili i prema kojima odličniji i ugledniji deo naroda nije mogao još da bude poverljiv.

Tu je ulogu uzeo Dimitrije Miladinov, dugogodišnji ohridski učitelj, rodom iz Struge. On zbilja u radu pokaza puno iskustva. Postara se najpre da zadobije jedan od najvećih esnafa. Tada je u Fhridu ćurčijski esnaf bio sila; brojao je 35 radionica, a u svakoj je radilo do 70 i 80 duša. Kad je taj esnaf pridobio, obrnuo se da osvaja pojedine uglednije kuće. Ohrid ima nekoliko porodica koje su ne samo vrlo stare no i vrlo razgranate, te jedna porodica broji po 15 i 20 kuba. On je takvim porodicama obećavao da im šalje decu u Rusiju na nauke i to je i činio. Pa kad je tako u privrženike ubrajao sve što je silno i moćno u Ohridu, otpočeo je borbu.

Miladinov nije propovedao ispočetka nacionalnu borbu, ni borbu za crkvu ili za školu, već je javno ustao protiv ugnjetača — grčkih vladika a to je bila, pod Melentijem, tako prilepčiva nauka u kojoj je svaki nalazio oduške svome nezadovoljstvu koje mu se već davno u duši pribiralo.

Narod se borio protivu Melentija, a Miladinov je umeo tom pokretu da dâ pravac borbe u opšte protivu grčkih vladika. Nu takav pravac borbe zagubi se već Miladinovljevom smrću², posle koje se pojavi ipak prvašnja želja, narodna, da se Melentije samo smeni. Takvu molbu narod pošalje Patrijajlniji, pošalje je i po drugi put, pošalje je i po treći put sa 1200 potpisa, ali Patrijaršija ostade uporno kratkovida prema posledicama, i ostavi Melentija u prkos tolikom narodu, a on tek sad poče da se sveti svojim protivnicima, što je značilo celom Ohridu i okolini.

Narod kad je već jedan put ispoljio svoje nezadovoljstvo nije se više mogao saterati u stare mišije rupe. Nu, organizacija pokreta, smrću Miladinova i upravljanjem mladih ruskih đaka, nije više mogla biti onako jaka, te je ostalo na pojedincima da biraju načine za otpor vladičinoj sili. Pojedinci, naročito sela, obustaviše plaćanje danka vladici, a pojedine mahale, koje su u po nekom bistrijem i uglednijem svome stanovniku našle sebi vođu, terale su vladiku i nisu ga u crkve primale. Ta je borba između vladike i naroda trajala dosta dugo, dok se u njoj i glavešine ćurčijskog esnafa ne prekališe da postanu glavešine pokreta. Oni se dignu u Carigrad Patrijaršiji i — Ignjatijevu, i doneše otud — ocepljenje od Patrijaršije i osnivanje samostalne egzarhijske crkve.

Vrativ se u Ohrid, poslanici se odmah dadu na posao; osnuju samostalnu opštinu, otvore škole na sve strane: oduzmu crkve i u opšte završe pitanje o ocepljenju od Patrijaršije pre no što se ono u stvari u Carigradu završilo.

Godine 1873 dođe u Ohrid već i egzarhijski vladika Natanail. Posle poznatoga prekida dođe kao drugi vladika Sinesije, a za njim Grigorije.

Prilikom ocepljenja Ohriđana od Velike Crkve izbio je na površinu još jedan pokret, za koji se videlo da nije iz ranije bio spreman, ali se valjalo koristiti trenutkom zabune u crkvenim odnosima. To je pojava Vlaha. Blizu 200 kuća ocepe se u Ohridu u isto vreme od Patrijaršije i priznadu Egzarhiju pod uslovom da dobiju svoju crkvu u kojoj će vlaški pevati i školu u kojoj će vlaški učiti. Da bi njihov pokret uzeo što veći obim, egzarhiste pristanu na uslove, ali Vlasi nisu mogli odmah svoju želju da ostvare, jer nisu imali ni sveštenika ni učitelja koji je znao vlaški, te su i dalje produžili da u crkvi pevaju a u školi uče grčki. Tadanji učitelj Filip Moko ode pre 10—12 godina u Rumuniju, tamo se malo izvežba, oženi se i vrati se kao vlaški učitelj, te od to doba škola postane zaista vlaška i u crkvi se počne vlaški da peva.

Nu u poslednje vreme Vlasi su sa svojom crkvom zapali u nove jade. Kad je došao egzarhijski vladika Sinesije, naredi da se u vlaškoj crkvi peva i slovenski. Vlasi to odbiše. Kad je došao Grigorije, on ponovi odlučno Sinisijevu naredbu, i Vlasi ne pristaše ponova, već zatvoriše crkvu. I tako se otpoče u Ohridu nova borba. i nov pokret — protivu egzarhije. Sto kuća Vlaha prizna jednog dana ponova Patrijaršiju i vladika grčki Antim izvojuje im crkvu i dozvoli da u njoj vlaški pevaju.

2.8. Poglavlje 8

Jutros rano otisnosmo čamac od obala ohridskih da se uputimo sve dužinom istočne obale do manastira Sv. Nauma. To ne bi bio dug put, kada. bi od Ohrida sekli dužinom jezero; sa odmorom na polovini puta kod sela Peščani, stigli bismo u manastir za 5^1/2 do 6 sati. Nu, moja je namera da svud po malo slazim na obale i da ih obiđem, tim pre što ovu istočnu obalu smatram kao najraznovrsniju i najzanimljiviju.

Dok se od sela Peščani ne uzdigne naglo Galičica, jednako je na tom putu pogledu na domak Petrina planina, o kojoj, ma da sam kazao na svome mestu što je trebalo, imam ovde još nešto da zabeležim.

Govoreći još o džamiji Aja-Sofija u Ohridu, ja sam pomenuo da se tamo iz usta školovanih prostrlo verovanje, da je Ohrid mesto rođenja Justinijanova. To se verovanje vezuje i sa planinom Petrinom. Zna se da je Prokopije Kesarijski, biograf Justinijanov, napisao u početku biografije onaj pasus koji je, mesto da ga rasvetli, stavio u pitanje mesto Justinijanova rođenja. Između ostalog on tamo veli: „…Blizu grada koji se zove Vederijana nalazi se selo Taurisijon gde se Justinijan, car Vasione, rodio.“ I u pitanju o rođenju Justinijanovu postalo je pitanje od interesa: gde je mogla biti Vederijana a gde Taurisijon?

Da bude pisaca koji će tvrditi da je Ohrid Prima Justiniana, učinilo je dvoje: prvo Prokopijev početak biografije: „Negde među evropskim Dardancima koji se graniče Epidamnovcima, blizu grada koji se zove Vederijana, nalazi se selo itd.“ a drugo što, od 11. veka pa na dalje, arhijepiskopi ohridske arhijepiskopije unose u svoju titulu „Arhijepiskopi Prime Justinijane“.

Oslanjajući se na pomenuti pasus iz Prokopija, ovo mišljenje najviše polaže na ono mesto gde se veli da je Dardanija, u kojoj je Justinijan rođen, bila na granici Epidamnosa. Epidamnos je stari Drač i njime se nije nikako mogla graničiti Dardanija, te ovo mišljenje pribegava objašnjenju da je Prokopije pogrešno zapisao reč Dardanija mesto Dasaritija a Dasaratija je stara ohridska oblast.

Valjalo je sad, u potvrdu toga mišljenja, potražiti još Vederijanu i Taurisijon, pa je i to učinjeno. Na planini Petrini postoji i selo Petrina. Jedan pisac, Ohriđanin³, tvrdi da je to pogrešan naziv, da se to mesto u stvari zove Vedrina i prema tome selo Vedrina je stara Vederijana. Niko mi nije umeo kazati da se Petrina kad god zove i Vedrina. Na jedan sahat severno od Ohrida nalazi se selo Trebenišča. Oko toga sela nalaze se razvale nekih zidina. Kažu, kad se čim teškim udari u zemlju da dole odjekuje i da je svud pod tim selom šuplje t. j. da ima ogromnih podruma. Narod i danas priča da je tu stanovao nekakav veliki car. I ta Trebenišča treba da bude Taurisijon koji je Justinijan utvrdio „zidom četvrtastim i podigav na svakome roglju po jednu kulu, nazvao ga Tetrapirgon (četvorokulni)“.

Ne ulazeći u pitanje o Prima Justinijani, kojega sam se dotakao samo govoreći o planini Petrini a koje ne zaslužuje toliko pažnje, jer svi ozbiljniji pisci i istorijski geografi daleko su od mišljenja da je Ohrid Justinijana Prima, beležim još samo da se mesto na planini Petrini, gde ova čini prevoj, zove Istok, stoga, što odatle ističe sunce. Tu postoji i kao neki zaselak ili bolje reći to su bačije, gde ovčari iz okolnih sela žive pod čadorima i kolebama a za njima ide iz jednog sela ambulantna škola i to iz onoga sela koje ostane skoro prazno preko leta. Zimi nema ni traga od sela Istoka. Ohriđani, koji su čitali Dimzoića⁴, pružaju rado prst na to selo Istok tvrdeći da je to selo Upravdinog ujaka koji se Istok zvao.

Istina na Istoku nalaze se i neke razvale, ali, ako su te razvale i stare, najpre mogu to biti rumne onoga grada, o kome Kedrin priča da ga je Vasilije Maćedonac, pri osvajanju Samuilove države, podigao na putu na nekome brdu, idući iz Ohrida u Prespu. Tu i danas prolazi letnji put iz Ohrida za Prespu.

Neka se planinom Petrinom i Justinijanovom kolevkom pozabave drugi pisci a ja ću čamcem mojim kraj obala.

Čamac je iznajpre sekao pravo prečnikom onoga polukružnoga zaliva kome bi dve krajnje tačke bile ohridska ridina i ono brdašce kod sela Gorice. Kod toga sela izašao sam na obalu a upravo u dvorište čifličke kuće nekoga bega ohridskog. Gorica je maleno selo, ima svega četiri hrišćanske kuće. Oko sela se prostiru, uz podnožje Petrine planine, lepi vinogradi i goričko vino na vrlo je dobru glasu na ohridskom trgu. Između vinograda protiče potok Rča ili Rčanska reka koja se kraj sela spušta u jezero. Na obali se još uzdižu dva humića po trideset metara visine i oba čine malo brdovito poluostrvo, sa kojega je vrlo lep pogled na varoš Ohrid. Na severnijem humu nalaze se razvale neke crkve, Sv. Ilije, kako mi rekoše.

Nedaleko od Gorice, gore u planini, leži i selo Ramne sa 25 hrišćanskih kuća.

Od Gorice, pošto se obiđe ono maleno poluostrvo, dolazi se do mesta Pancir. Dotle se, vele vozari, prostirao nekada stari Ohrid. Na Panciru, u steni iskopana, nalazi se malena crkvica Sv. Stevana, u kojoj ima i ispisanih ikona. 2 avgusta svake godine odlazi tamo sveštenik iz Ohrida, služi službu i odlazi tamo mnogo naroda tada. Na ovome mestu, pričaju stari, pala je nekakva silna vojska, sva obučena u sindžirli-košulje t. j. u pancire, te je otud i ostalo mestu ime Pancir. Priča veli da je ta vojska došla da osvoji Podmolje, selo na putu za Strugu, gde se nalazi crkvica Sv. Razmo, jer je u Podmolju bila prestonica cara koji se zvao Razmo.

Više Pancira u Petrini leže, levo i desno, nekoliko sela: Konjsko sa 35, Šipokno sa 4 i Velestovo sa 50 hrišćanskih kuća.

Posle plovljenja od 3 sata, pristadosmo uz obale sela Peščani. Tu nam je odmorak, a tu ćemo i jesti. U kuli, nedaleko od obale, čekao nas je Muhamed-beg, gospodar čiflika Peštani, a moj dobar prijatelj, i kod njega smo proveli lepo čitav sat uz nekoliko kafa i jedno dve desetine cigara.

Peščani imaju do 80 kuća od kojih su 60 hrišćanske a 20 muhamedanske. Bila je tu i turska džamija, ali je sad već opala, a crkva treba da je do stotinu godina stara.

Selo je na samoj obali jezerskoj; obala mu je sva od sitnoga šljunka i peska, te valjda i ime mu dolazi otuda. U Peščanima je vrlo veliki ribolov i gotovo svi stanovnici bave se samo time. Na obalama se uvek suše razapeti vlakovi a kraj obala se ljuljkaju po 20 i 30 čamaca. Peščani se računa i kao pola puta od Ohrida do Sv. Nauma; tu obično svi putnici pristaju na odmorak, te je gotovo najživlje selo na obalama jezerskim, a ima, Boga mi, i svoju mehanu.

Peščanci su vredni ljudi i ono malo zemljice, što kraj obala imaju, obrađuju marljivo, no mnogi i u svet odlaze. Muhamed-beg mi se žalio da od čiflika nema mnogo hasne; to malo obrađene zemlje kraj obala a na planini nema šume. Ispod Peščana zapazio sam jedno kolo kojim se navodnjavaju bašte i njive. Točak, do koga je iz jezera jaz prosečen, okreće se time što se po paocima neprestano penje čovek. Dugo me je zanimao taj način vodovađe i ne sećam se da sam gde u Šumadiji zapazio takvo okretanje kola.

Više Peščana u planini, ali na dogledu, leži selo Elšani sa 40 hrišćanskih kuća. Sa visa na kome je to selo a naročito sa mesta na kome je seoska crkva (Sv. Ilije) vidi se vanredno lepo gotovo sve jezero i okolina.

Kad se od Peščana opet otiskosmo na jezero, ukazaše mi niže sela na jedno brdašce i rekoše da se to zove Gradište. Jezero je po pričama, koje sam i ranije na jednom mestu pomenuo, bilo mnogo manje, i tu je onda bio nekakav grad, ali ga je posle voda pokrila te se i sad u vodi nalaze zidovi i razvale kuća. Sami-bej, turski književnik, po svoj prilici pomišlja na ovo mesto, kad veli da se na 25 kilometara jugo-istočno od današnjega Ohrida nalaze rujine stare varoši Lihnidosa.

Oko mesta Gradišta nalaze se mnoge svetinje, tako: severno porušena crkvica Sv. Ilije; kod samog mesta Gradišta dve isposnice (pešterke); na dvadeset koraka od Gradišta Sv. Bogorodica, na Sv. Nikola. Meni se čini da ove mnoge svetinje neće biti stare i vrlo je verovatno da su im osnivači sujeverni ribari koje bura izbaci na izvesno mesto gde se oni pomole Bogu i svome svetome, pa mu u kakvu pešteru unesu i ikonu te pale uvek pri prolasku sveću. I danas mnoge prizemne peštere su staništa ribarska. Ribe se najviše zimi love, a naročito noću, te kod svake pećine uvek i sad ima zgarišta od vatara. Još kraj obala nalaze se i mnoge zimske kolibe ribarske, tamo gde je brdo udaljeno od obale, te se ne mogu da koriste njegovim stenama. Te kolibe su u dnu okrugle i ukopane u zemlju, a gore im se krov, trskom pokriven, sužava u kupu.

Među pešterama i crkvama ima i starih isposnica, od kojih ima ih i na visinama od 30 do 40 metara.

Ploveći kraj Gradišta pristadosmo uz obalu selca Trpejce. To selo većina piše i naziva Trpezica i Trapezica, a seljani ga njegovi zovu Trpejca. Ono leži u jednom zatonu prostirući se kraj obale i po visu 8 metara visokom. Ima do 50 hrišćanskih kuća. Obala je njegova od samoga šljunka koji je vanredno lep i koji se odatle nosi u Ohrid. Svet se i ovde bavi najviše ribolovom. Napomenuo sam već negde napred da Trpejčanke, žene i devojke, rade tako isto na jezeru kao i muževi. Ne bave se samo ribolovom, inače veslaju tako isto snažno kao i muški i teraju tovarne čamce na pazare u Ohrid, Strugu i u Podgradec. Otud su valjda tako snažne i lepo razvijene.

Više sela Trpejce na visokoj Galičici, poznaju se dugačke i uske staze, kao oluci. Mislio sam najpre da ih je kiša ucrtala na grudi planini, ali mi rekoše da se tuda sa vrha Goličice spuštaju drva, od kojih se posle grade čamci, jer je Galičica pokrivena mnogom čamovinom.

Kod Trpejce je jezero najdublje, kažu onoliko koliko je tu Galičica visoka. Od Trpejce pa sve blizu do Sv. Nauma, kod sela Ljubanišče, Galičica spušta svoje podnožje neposredno u jezero i jedva po gde i gde može da se pristane čamcem, ali teško, jer je obala a i samo jezero puno stena. Stene se spuštaju odsečno u vodu i čine neobično živopisne i divlje krševe. Među tim krševima, odmah ispod Trpejce, ukazaće vam vozari na dva, koja se oštrim vrhom uporedo, iz jedne osnove, dižu a u kojih je kamen različit od drugih, crven i modar; tako da zaista izgledaju kao preliveni silnom krvlju. Ta se dva krša zovu Dva brata a priča kazuje da su ovuda dva brata čuvala koze i po smrti očevoj delila ih. Podelila se lepo, ali se sporečkala oko jedne koze koja je pretekla preko para. Zavadila se i potukla braća po ovim krševima, te oba pala i razbila se. Bog ih je pretvorio u dve krvave stene te i sad stoje dva brata, jedan kraj drugog, pod kaznom Božijom.

Odavde, sve kraj krša i stena idući, ugledasmo na uskoj obali, kroz gustu šumu i granje, porušeno kube manastira Sv. Zauma i pristasmo uz obalu da se tu malo duže pozabavimo.

Manastir Sv. Zauma leži na 5 metara daleko od obale, sav obrastao u trnju i korovu koji je im iz njegovih zidina ponikao tako da se jedva iz daljine može da zapazi. On nije potpuno rujinisan i celokupnost hrama drži se još dosta dobro. Crkva je u unutrašnjosti vrlo mračna; kad smo ušli neka memla i vlažan vazduh pritiskivaše nam grudi, ma da je svod i kube dosta visoko. I još jedna pojava učini na nas neprijatan utisak. Hiljada, valjada, slepih miševa prnu iz kubeta kada stupismo u hram i ostavismo da kroz otvorena vrata, svetlost uđe. To je bila grdna masa slepih miševa, koja je sa cikom letela pod svodovima i lupala se čas o jedan a čas o drugi duvar.

Sv. Zaumu se ne može pristupiti do jezerom, međutim od njega se vide tragovi staza i levo i desno koje sad odvode u jezero, a koje su ga nekada morale vezivati suvim sa pojedinim mestima. Sa severne strane kraj crkve vide se razvale nekog malog zdanja, u kome su izvesno bile ćelije kaluđera zaumskih.

O ovome manastiru postoje i razne priče. Vele, neko koji beše nevaljao i u nevaljalstvu mnoge grehove počinio, podigao ga je sebi za um i Bog mu je uslišao molitve. Čuo sam i da je ovu crkvicu sazidala žena nekog srpskog vladara koji se Zahum zvao.

U unutrašnjosti nema ničega sačuvanog; živopis je zbog čađi i vlage sasvim iščezao a u dnu samo kod oltara stoji jedna drvena ikonica, no i ta je donesena iz neke druge crkve. Pod je raskopan a biće valjada zbog novca, jer mi seljani iz okoline kazaše da je nekad pod podom crkvenim nađeno dosta zlatna novca. Više vrata, kojima se s polja ulazi u hram, naišao sam na počađaveli zapis ktitorski. Grdnih me je to muka stalo i utrošili smo nekoliko džepnih marama, dok smo isprali onu čađ na duvaru, a još većih muka docnije pri prepisivanju, koje ne bi ni mogao izvršiti da mi ne pade na pamet da u crvenom fenjerčiću, koji ide uz moj fotografski aparat, imam i malo sveće.

Zapis taj po mome prepisu⁵ glasi:

Ἀνηγέρθη ἐκ βάθρων ὁθετος και πάνσεωτος ναὸς ὑπεραγιας θεοτόκου τῆς Ζαχλουμηοτίσης θί ἐζόθων τοῦ πανεντυχεστάτου Καισαρος Γοὐργούρ και κτιτορος, ανιστορήθη δε παρα τοῦ πανιερωτάτον ἐπισκόπου Δεαβολαιος και πρωτοθρόνον κύρ. Γρυγορίου καὶ κτιτορος ἐπί τῆς βαζιλείας Στεφάνου τοῦ Όύροση. μυνί Αὐγόυστου και ἔτεςιν 6869 ἱνδ 14. (Podiže se iz temelja božanstveni počasni hram presvete Bogorodice Zahlumske troškom preblaženoga ćesara Grgura ktitora. Živopisa se od preosveštenoga episkopa Devolskog i prvostolnoga gospodina Grigorija i ktitora, za carevanja Stevana Uroša, u mesecu avgustu i godine 6869 indikta, 14).

Godina 6869 odgovara godini 1361 za vreme carevanja Uroševog. Za Dušana beše ćesar Grgur Golubić, i on je bio u životu i za cara Uroša. Uostalom ja iznosim samo prepis natpisa a ostavljam istoričarima da iz njega iznesu pretpostavke i zaključke.

Tek što se otiskosmo od obala Sv. Zauma, a vozari mi pokazaše u jezeru mesto gde leži gumno koje sam i napred pomenuo. Oni me uveravahu da se lepo vidi kad je manja voda, i ja sam se naprezao ali ga nisam zapazio, a ni vozari se nisu mnogo slagali o mestu gde je upravo.

Odatle se otiskosmo od obala i uhvatismo pravu liniju prema manastiru Sv. Naumu i pošto ostavismo u levo selo Lubanišče daleko od obale, približismo se manastiru, pa pošto proplovismo i kraj nekih trsaka koje ispod manastira, na neznatnoj dubini, izbijaju visoko nad površinom jezerskom, pristadosmo uz peskovitu obalu Sv. Nauma.

2.9. Poglavlje 9

Na mene je doček u manastiru učinio osobiti utisak, jer već odaja, koju su mi odredili za spavanje, imala je tako lep izgled na jezero da bih ja, bez obzira na ostale ljubazne usluge, ostao tamo zadovoljan više no tri dana što sam ih proveo u manastiru.

One utiske koje sam pobrao zorom i večerima sa prozora ove odaje, pribeležio sam u onu beležnicu koju držim zaklopljenu, jer sam je ostavio da joj ja sam budem čitalac, rešen, pišući ove beleške, da u njih ne unosim i najprisnije svoje osećaje.

Na mome stolu, mesto te beležnice, stoje rasklopljene dve do tri istorije, po kojima sad čeprkam.

Kada oko 885 godine umre arhijepiskop moravski a veliki slovenski učitelj Metodije, tada latinsko sveštenstvo rastera iz Moravske i Panonije sve njegove učenike.

Ima beležaka da su, izvesno tada, sišli u ove predele i Sv. Gorazd i Anđelar, te tako četiri najslavnija učenika velikih učitelja slovenskih Kirila i Metoda u ovoj su oblasti razvijali propoved božiju i osnivali, rečju i pismom, slovensku veru i književnost.

Sv. Gorazd i Anđelar u predelima stare Duklje, preko Crnoga Drima, gde im, po jednoj belešci i sad leže svete mošti u crkvi Sv. Nikole u Elbasanu; Sv. Naum na južnim obalama Ohridskoga jezera gde mu i počivaju svete mošti u njegovom hramu Sv. Mihailo; Sv. Kliment u Belici i Ohridu gde i njegove mošti počivaju.

I tako se nekako grobovi velikih učenika svetih učitelja svojih pribraše svi u oblasti jezera i Drima i učiniše ih Panteonom pravoslavlja.

Mi smo kraj jednoga od tih grobova.

Na jednoj odsečnoj steni koja se iz niske podgorine Galičičine izdvaja i samostalno zalazi u valove jezerske, visokoj 10 pa i 15 metara, beli se još iz daleka sa jezera manastir Sv. Naum. No to su okolne zgrade koje se iz daleka gledaju i koje su na samoj toj steni ukopale temelje svoje a manastir je unutra u dvorištu.

Kako je sa sviju strana ograđen zgradama koje su veće po visini od manastira, to se on ni od kud ne može sagledati, dok se sa južne strane, kroz jaku, gvozdenu kapiju, pod uskim svodom, ne uđe u dvorište.

Manastir je zidan tvrdom opekom, uzan je i malen, a osmostrano kube na njemu diže se, srazmerno, dosta visoko. Hramu je dodata i malo šira priprata sa onižim, opet osmostranim kubetom, koja se, i po načinu zidanja, vidi da je docnije građena.

Unutrašnjost hrama nije osobita. Od živopisa, sa umetničke strane, ni jedan ne svraća pažnju. U priprati, na levom zidu, izrađena su sveta sedmorica, koju u pravoslavlju obrazuju Sv. Đirilo i Metodije sa svojim učenicima. Na zidu koji deli pripratu od hrama, izmalana je slika nekoga vladara sa grčkim natpisom koji je toliko iskvaren da se ne da ni dašifrovati ni precrtati.

Manastir sv. Naum je hram sv. Mihaila, no kako tamo leži grob sv. Nauma, to je on zaštitnik i ktitor manastira danas.

Grob sv. Nauma je najveća svetinja ovoga manastira i onoga naroda koji stanuje u tome predelu. Na desnoj strani hrama, u jednoj naročitoj crkvici, nalazi se sveti grob. To je, jedan lakat visoko položena bela ploča, na kojoj nema ničega naročito rezanog ili ispisanog. Crkvica je dosta tamna i od silnih sveća i kandila počađavele su sve strane zidova, te se jedva na jednoj strani može opaziti da je kadgod bila sva ispisana slikama svetaca, po svoj prilici slovenskih učitelja. Na grob dolazi silan svet da se leči, jer svak veruje da sv. Naum isceljuje. Tu dovode kljaste i bogalje, slepe i bezumne; tu donose bone a zbiraju se i zdravi, i sve se to moli Bogu i sv, Naumu za zdravlje. Bolesnike često ostavljaju da celu noć prespavaju na svetom grobu. Kad je slava manastirska (20 juna), to silan svet spava na grobu, tako da se često guše u onoj malenoj ćeliji, jer sve leži jedno preko drugog i svako se otima, ako ne glavu, a ono bar ruku ili jedan prst ili ma i jedan krajičak od svoje haljine da nasloni na sveti grob i da tako prespava tu noć. Oni koji se mole za zdravlje uvek i daruju grob. Uvek, no naročito o slavi, po grobu je prepuno peškira, tkanica i drugih vezenih stvari tako da ta ćelijica toga dana izgleda kao mali magazin prepun ručnih radova.

Ne znam kako se to Han prevario, pa po njemu i neki drugi pisci, te pričaju kako više groba sv. Nauma ima jedna stena, iz koje kaplje miro, kojim se na parčetu pamuka mirošu oni koji dolaze da se pomole grobu. To u sv. Naumu ne postoji. Koliko je meni poznato, takva mirotočiva stena postoji u Moskopolju, u Podromu, ali ovde ne.

Grob sv. Nauma poštuju i sami Turci i dolaze mu. Selo Lubanišča, koje je danas manastirsko, bilo je čiflik Dželadin-begov i on ga je poklonio manastiru. Ma da u okolini žive dosta loši ljudi, ne pamti se da se ikad desilo da je ko na manastir ili na manastirsko imanje napao. Za takav slučaj manastir ima i dva gavaza — Arnautina — koji ga čuvaju, ma da za njih nema potrebe.

Naravno da je za ovaku svetinju u ovoj okolini narod nadovezao mnoge i mnoge priče.

Gde se sad nalazi manastir, tu su nekad bili carski dvori, a sv. Naum je počeo malo na niže, više sela Tušemišče, manje od sata daleko, da gradi crkvu i izgradio joj je već četiri zida, te se i sad tamo poznaju. Car, koji je živeo u onim dvorovima, imao je bonu kćer, koju je svakojako lečio, te najposle pozove Sv. Nauma i obeća mu dati sve što traži, samo ako mu kćer izleči. Sv. Naum je izleči molitvom u Boga, pa ne zatraži ni blaga ni druga dobra, već ono mesto gde su carski dvori. Car, kako reče, dade mu ga i on tu sagradi svoj manastir.

Pričica kazuje koliko narod ceni lepotu položaja manastirskog, koji, po njemu, dolikuje samo za „carske dvore“. Ne samo narod, već i mnogi putnici, koji su videli i najlepše strane sveta, prolazeći kraj ovoga mesta, ostajali su dugo zadivljeni lepotom njegovom.

No mnogo je lepša druga priča o zidanju manastira.

Sv. Naum i sv. Kliment, propovedajući, svaki na drugoj strani jezera Hristovu nauku, reše da zajedno i bogomolje podignu i tako crkva sv. Klimenta u Ohridu i manastir sv. Nauma u isto vreme počeše da se grade. Zidari su od jednog do drugog brda, na kojima se dižu ove crkve, zategli jedno uže preko jezera i preko tog užeta, dodavali potrebne alate. Pa su se dogovorili još i to, da se vidi koja će crkva pre da se svrši i to ovako da učine: kad se zatrese uže da se prekine rad na obema stranama pa koliko je koja gotova. Crkva sv. Klimenta bila je još malo pa gotova, još samo kube da se načini, ali na uže padoše crne vrane i uže se zatrese a zidari mislili da je to dat znak pa prestali dalje da rade. (Zato je Turcima lako i bilo poturčiti ovu crkvu, jer su dodali samo minare pošto kubeta nije ni bilo). A kod svetog Nauma još su radili i kad su ga već dovršili čekali su da im se da znak ali znaka nema. Sutra dan padnu na uže beli golubovi i uže se zatrese, ali sv. Naum bio je još juče gotov.

2.10. Poglavlje 10

Bio je čist i vedar dan. Jezero mirno i glatko. Sunce davno se pojavilo, ali se još nije uspelo na vrhove Galičice da otud prospe snopove svojih zraka u jezero. Ivice vrhova opervažene zlatnjikastom svetlošću koja kao svetiteljski nimbus obmotava glavu Galičici a u dubini jezera, daleko dole, ogleda se njena tamna, neosvetljena strana i osećaš kao da kroz tu senku, koja je obuhvatila skoro polovinu jezera, prolazi neka jeza, neka prijatna stud. Na podnožju Udunišče polegla svetla maglica u kojoj kao da se čas pali a čas gasi sunčani zrak; iza nje uzdiže, iz postolja Lъnge planine, Kamen svoju visoku glavu, a oko njegovoga oštroga vrha vije se jedan jedini perjast oblačak. Njegovo društvo juče još u veče otputovalo je tamo ka severu put Jablanice, a njega ocepio od društva visoki vrh Kamen i ostao sad usamljen na nebu, pa kao zaostala ptica polako plovi od jedne planine do druge i raspituje gde odoše njegovi.

Toga jutra popeh se na vrhove Galičice.

Sve uz put, uz mučan put, bio sam i umoran i uzbuđen, uzbuđen kao kad bih stajao pred vratima koja čekam da se otvore i da vidim tajnu o kojoj sam slušao da se vekovima govori. Kad sam bio malen, tako sam stajao pred panoramskim stakletom nestrpljivo očekujući, kad će doći na mene red da provirim kroz to staklo i da vidim onu tajnu koja je za njim.

A kad se uspeh na vrhove Galičice, ja zaista i videh tajnu, tajnu lepote prirodine koja se ne pokazuje svima smrtnima.

Poda mnom su ležala tri sveta, tri zasebna sveta, od kojih se svaki svojom lepotom odvaja.

Tamo južno, dole, zeleni se prostrana devolska i korčanska ravnica, a jugoistočno belasa se i protkiva se kroz zelenilo reka Devol i Malićsko Jezero lomi sunčeve zrake u svome ogledalu i gubi se u ritinama, pa pomalja u prostranim močarima. Pod Moravskom planinom nanizala se sela koja kroz onu sivastu maglicu izgledaju kao kakve bele, sitne tačkice. Jedva zapaziš kroz prostrano zelenilo zmijasti drum koji ti izgleda da se prepleće rekom, pa se to sve posle gubi i tone u daleko zelenilo koje tamo u daljini najpre potamni, a zatim pocrni i slije se sa planinama u jedno.

Pod sobom, sa zapada, vidiš kako talasići Ohridskog Jezera peru Galičicu. Po jezeru plovi čun koji hita na pazar. Vidiš tu crnu tačku, kako se vuče neprimetno po ogledalu. Nad jezerom se nadvio i šestari mrki orao. Tamo u daljini sijaka u maloj starovskoj ravnici po koje minare. Udunišča na podnožju došla mrka pa što više vrhu sve svetlija, a na Kamenu zablještali prema suncu snežni smetovi i igra vazduh u oku prema njima.

Na istoku, dugačko Prespansko jezero ulokalo od svud obalu. Oko njegovih obala načičkala se sela a gore ka severu njegovom prostrla se živopisna ravnica koju seče sa istoka Đavata. Po toj ravnici tako i ovamo po koje selo okićeno malom šumicom, a kroz nju diže se magličast dim iz skrivenoga dimnjaka, Tamo u dubini izgleda ti kao da vidiš neke modre pege; valjda je to Resan? Sa Đavate slazi beličast konac, previja se kod Kozjaka pa se gubi ka zapadu. To je drum koji ti se oku čas pojavi a čas izgubi.

2.11. Poglavlje 11

Dođosmo dakle u Strugu. Tu ćemo ostati jedan ceo dan pa zatim proći kroz ova i ona sela u okolini, a odatle spustiti se opet u Ohrid, koji sad već nije daleko.

Sat i polovinu zapadno od Ohrida, tamo gde kod najsevernije tačke jezera izlazi Drim, na obema obalama njegovim, leži varoš Struga i Drimova voda ne samo da deli varoš, već deli i dve vere, hrišćane koji stanuju na levoj i muhamedance na desnoj obali Drimovoj. Ipak na desnoj strani, i to od skora, ima do 20 kuća hrišćanskih i nešto malo ciganskih, ali sa leve žive isključivo hrišćani.

Nekada je u turskim. varošima vladala potpuna podvojenost muhamedovaca i hrišćana, a pogdegde se i danas još strogo zadržala. U svima turskim varošima ima i sad pola turskih a pola hrišćanskih mahala, ali takvi slučajevi nisu česti. Nekada kroz tursku mahalu nije smeo hrišćanin konja projahati pa ni pešice proći, no danas često u hrišćanskim mahalama ima i turskih kuća i obratno. Eto i u Struzi, gde je tu podvojenost i čitava reka opredeljivala, preplovilo je 20 hrišćanskih kuća reku i izmešalo se sa turskim.

Struga leži u potpunoj ravnici i pravi lep utisak kao varošica. Sem jezera, njenoj lepoti donosi dosta i Drim koji je tu širok, bistar i dubok. No ujedno čini joj i dosta štete, jer u jesen, kad voda pridolazi, trpi prilično poplave od Drima, koji naročito u prostranoj struškoj ravnici često plavi obrađena polja. Više se puta pokušavalo da se Drim kanalizira i da mu se osiguraju obale, ali kako je taj posao bio nesavršen, nije se nikad uspelo.

Drimov je istok samo u početku dosta dubok, no još pri izlazu iz varoši on postaje znatno plići, gradeći i rukavce. On okreće jedno dve do tri vodenice još u varoši, jer mu je voda dosta brza i jaka. Preko Drima prelaze u varoši dve ćuprije duge preko 15 metara.

Danas Struga ima 836 kuća i 4312 stanovnika. Sa turske strane ima 336 a sa hrišćanske 500 kuća. Kuće su bolje sa hrišćanske strane, ali su bez ikakvih ukrasa. Obično su na dva sprata, od kojih je donji zidan, a gornji daskama i blatom sagrađen. Donji sprat, ako ne čine magaze i dućani, onda nema ni prozora, dok gornji sprat upravo prozori i čine, kao što je to svud po Turskoj. U poslednje vreme na po gde kojoj novijoj kućici opaža se malo volje i za ukusom.

Struga ima i svoju čaršiju sa 180 dućana. Dućandžije su i hrišćani i Arnauti. Radnje su struške vrlo lepo snabdevene svima sitnicama, pa može se reći i krupnijim potrebama. Trgovina je u Struzi nekad mnogo bolje stajala, no od kako su se otvorili dućani po selima počela je naglo da opada. Do pre 50 godina pamti se glasoviti vašar u Struzi a mesto u polju, više Struge, i danas se još zove Panađurište. Pazarni dan u Struzi pada subotom i prilično je bogat.

I pored opadanja trgovine, Struga još uvek ostaje živa varošica što ima da blagodari mostu na Drimu i drumovima koji se tu ukrštaju. Kroz nju prolaze mnogi putnici za Debar, Skadar, Peć, Elbasan, Tiranu, Kavaju, Drač i tad. U njoj noćevaju karavani (konjski) natovareni tulumima zejtina koji nose iz Elbasana.

Ima još jedna trgovina koja u Struzi nikad neće opasti. To je trgovina sa ribom koja je tamo vrlo jaka, jer jegulja, koja se iz Ohridskog Jezera najviše izvozi, hvata se jedino, bar u velikim količinama, u Struzi. Na Drimu, na zapadnom kraju varoši, ima naročitih naprava kojima se hvataju jegulje i tim se poslom mnogi u Struzi bave. Drim je tu pregrađen plotom i podeljen malim ostrvcem u dva rukava; kad duva vetar jug, on satera svu jegulju iz jezera u Drim. Ako pri takvom vremenu još nema mesečine onda naročito pada velika masa ribe. Riba ploveći uz Drim zadržava se kod onih pregrada i hoteći da ide uvek uz vodu ostaje tu gonjena još i velikom snagom juga. Ujutru ribu koja je ulovljena bacaju ćepčetom u ambare. Posle se već po nekoliko dana radi: kolje se, čisti i soli jegulja koja može i po 12 sati da živi tako bez vode. Pri takvom jednom lovu, kad duva jug i nema mesečine, padne po 10000 oka jegulja. Ova se jegulja posle raznosi po celoj Turskoj, a rasproda se dosta i u Struzi i Ohridu još dok je sveža, sutra dan posle lova.

Sem ribolova, Stružani se bave i zemljoradnjom a od zanata im je na glasu zemljano posuđe, jer stružanski i resanski zemljani sudovi, posle veleških, imaju najboljeg glasa na pijacama. Stružani kao zanatlije mnogo odlaze u svet i tamo su poznati kao dobri radnici a rade obično ili kao pekari ili grade zemljano posuđe. Sem u Srbiju i Rumuniju, Stružani odlaze mnogo i u Skadar i druge varoši duž Jadranskog Mora.

Stružani su ne samo radeni već čuveni i kao gostoprimljivi. Nema kuće koja širom neće otvoriti vrata gostu i putniku.

Misli se, kako narod, tako i putnici pisci, da stara Struga nije ležala na mestu gde leži današnja, Han, nemački putnik, misli da je stara Struga ležala između današnje i Ohrida, 20 minuta od druma koji sad iz Ohrida vodi u Strugu, otprilike na mestu gde danas leži selo Misleševo u struškoj poljani. U Misleševu nema naročitih tragova koji bi to tvrdili i valjda se nije Han prevario po Panađurištu, polju kraj Misleševa, na kome su bili nekad veliki struški vašari. Ti vašari, panađuri, uvek su bili daleko od varoši. Po položaju koji Han opredeljuje, Struga bi ležala još mnogo bliže Ohridu, a teško je zamisliti da bi se dve varoši u takvoj blizini podigle.

Nema ni starca ni deteta u Struzi koji vam neće pričati o staroj Struzi. Oni je pokazuju na 15 minuta jugozapadno od današnje, kraj jezera. Pričaju da se ta stara varoš zvala Drimen⁶, da je to bio veliki grad sa 16.000 kuća, sa mnogim školama i 24 crkve, sa trgovima pokrivenim i sa palatama na stubovima. Istina, i danas se u jezeru, kad je ovo bistro, vide na tom mestu neke zidine i kaldrma. Pre no što će se doći tome mestu koje označavaju kao mesto staroga Drimena, ima jedno blato koje stružani zovu Klimatica.

Više struške crkve, na drumu, nalazi se jedan zatrpan bunar. Nad njim stoji još okrugao bunarski kamen sa rupom na sredini. Narod za taj kamen priča da je to prsten Kraljevića Marka.

Oko Struge se prostire krasna struška ravnica, najprostranija od onih što neposredno okružuju Ohridsko Jezero. Ona je široka tri i po časa a dva i više duga. Nju preliva Drim i njegove pritoke, od kojih je najvažnija Suteska (Sateska), rečica koja bere vodu u Debrcu, u podnožju Ture planine i seče celu ravnicu po širini, pa se uliva u desnu obalu Drimovu više sela Velešta. Pređe je ova reka padala pravo u jezero, pa kako jako navodnjava zemlju, to su joj Stružani skrenuli tok, kako bi navodnjavala skoro celu ravnicu. Kod sela Volino, nad Suteskom rekom; leži kameni most. Kad se od Podmolja odvoji put od druma Ohrid—Struga za Kičevo, hvata se doline ove reke i njome ide.

Nedaleko od utoka Sateske, spušta se u Drim i rečica Matica koja se istina kao potočić spušta se Belice, ali se pojačava jednim izvorom kod, sela Vefčana, gde taj izvor sa šumom izbija iz peštere i pada, sa dosta vode u levu obalu Drimovu.

Iz podnožja Belice, od sela Zagračani, ističe i jedan potočić, koji se zove Šum i koji blizu Struge pada u Drim.

Tako navodnjena struška ravnica dabogme da je krasna ispaša stoci i dobra žitnica. U polju se seje pšenica i raž a kraj sela, u podnožjima brda, kukuruz. Zemlja je vrlo lepo obrađena i na struškoj ravnici, naročito, može se opaziti lep napredak u privredi. Danas je tamo prilično redak drveni plug. Ima dosta i vinograda koji leže najviše na prostoru između Drima i sela Vefčana, a najčuveniji su oni oko sela Velešta, gde se proizvodi vino mnogo bolje no ohridsko.

Struška ravnica je i lepo naseljena. Na samom ravništu pribralo se dosta sela, ali ona tamo zaklonjena u podnožjima su i lepša i veća. To mislim naročito o Drimkolskim selima.

Od sela u samoj struškoj ravnici (Orta-kolu) da pomenem Trebenišču, za koju nekoji pisci tvrde da je Taurisijon Justinijanov. Okolo sela Trebenašče nalaze se velike razvale. Kažu kad se nečim teškim udari u zemlju da dole odjekuje pod tim razvalama, te po tome zaključuju da tu ima velikih šupljina na svodovima. Narod priča da je tu stanovao nekakav car. Oni pisci koji u Ohridu traže Justinijanu Primu, nisu mogli u okolini mu da nađu drugo selo sa bližim imenom, i ako reči Trebenišča i Taurisijon ili i Tetrapirgon nisu tako bliske jedna drugoj. Stoga su ti pisci mnogo pouzdanja za svoja tvrđenja našli u ovim zidinama i razvalama koje se nalaze u Trebenišči.

Mislim još da se zadržim samo kod jednoga mesta od onih što pripadaju struškoj ravnici i okolini. To je sv. Razmo, na poslednjem ogranku brda koje deli ohridsku od struške ravnice. To je peštera na strmoj strani jednoga ćuvika, kojoj je ulaz sazidan zidom, te se smatra kao crkvica i zove se sv. Razmo. Nema nikakve starine oko nje ni u njoj a priče o tome mestu postoje različite. Možda sv. Razmo pripada vršnjacima sv. Jovana Rilskog i Prohora Pišinjskog i dolazi u red pustinjaka. U Zborniku služaba svetaca, štampanom 1741 godine troškom manastira sv. Nauma u Moshopolju, ima i služba sv. mučenika Erazmu iz Ohrida (2 juna) koji se narodski zove Sv. Razmo. Nu narod priča da je ovde carevao car Razmo, da mu je stolica bila u selu Podmolju i da je ratovao sa silnom vojskom koja je preko Petrine sišla i pala na istočne obale jezera. Narod još priča da se dovde, do Sv. Razma, prostirao nekad Ohrid.

2.12. Poglavlje 12

Na jednom mestu ranije, govoreći o mnogoljudnosti obala, dotakao sam se u nekoliko stanovništva obala jezerskih a pobeležio sam, tamo i amo, još po gde što. Na ovom mestu kad hoću da iznesem što više o njemu, moje se beleške odnose najviše na ono stanovništvo koje je za mene bilo od najvećeg interesa.

Od nama tuđih elemenata u starovskoj ravnici a celom zapadnom obalom do Struge, može se reći da Arbanasi čine glavnu masu. Oko Drima, struškom i ohridskom ravnicom, izmešana su njihova naselja, dok na istočnoj obali skoro ih i nema. Sem Arbanasa, u stanovništvo ohridskih obala valja računati i Vlahe kojih u Ohridu ima preko 200 kuća, a za tim u Drimkolu i u predelima iza Pograca. U Drimkolu i imena sela pokazuju njihova naselja, kao na pr. Vlan, Kučuk Vlai. Obe Belice i gornja i donja govore vlaški tako da se i Arbanasi, stanovnici tih sela, služe isključivo vlaškim jezikom. U predelima oko Pograca ima čisto vlaških sela, od kojih sam neke i ranije pominjao. Grka nigde i nikako nema, a to bi se moglo reći i za Turke — Osmanlije — kojih tek u Ohrilju jedva nešto ima.

U opšte oseća se neka razlika između našeg življa koji živi izmešan sa Arbanasima i onoga na istočnoj strani jezera, na ohridskoj ravni i podnožju Galičice. Ta se razlika oseća i na životu i na karakteru i na jeziku i na odelu. Tamo, na zapadnoj obali, u svemu ovome vidi se uticaj onoga života koji pripada predelima prirodom omeđenim vododelnicom albanskih planina; na istočnoj pak obali sreta se život koji i u prespanskoj ravni i u opšte u celoj zapadnoj polovini Makedonije podeljene Vardarom.

U opšte bi se o narodu kraj obala ohridskih moglo reći da je lep, razborit i ozbiljan. Po boji su, i to u većoj meri muški, plavi i smeđi. U Drimkolu oko Struge i na podnožju Udunišče su viši rastom i kršniji, kako muški tako i ženske. Struga i okolina odlikuje se i sa lepote i pravilnosti tipa, naročito ženskinja. Tamo su ženske visoke, smeđe pa i crnomanjaste, lica malo duga, vrlo pravilnih crta i bogate kose. Stružanke su naročito čuvene sa lepote i zbog njih postoji ona poznata uzrečica „kako Struga nema druga“. U Struzi, istina je ovo, nema ni kljasta ni bogalja ni ružne žene. I starica od 80 godina održava pravo telo, sačuvala je snagu, lak i okretan hod, lepo držanje i snažan a lep stas.

U struških i drimkolskih stanovnika i odelo je lepše i prikladnije. Stružani nose bečve, bele suknene čakšire, ćurče, gunjče debransko, džemedan, plitak i nizak fes a na selu i ćelepuš (bela, arnautska kapica). Čakšire su tesne, bez tura, išarane gajtanom ukusno. U opšte u ovom kraju preovlađuje debranska nošnja.

Stružanke nose dugačku košulju, zubun, džube bez rukava vezeno srmom kao i jelek i „ipomane“ (grčka reč kojom zovu one rukave od kitke do malo niže laktova). Po struku su opasane tankim pasom; glava ubrađena belim tankim platnom ispod koga, na sred čela, spuštena dva do tri dukata. Ta nošnja, naročito u Struzi, biva često sa mnogo ukusa i raskoši udešena i tada u mnogome potseća na nošnju Crnogoraka.

Stanovnici istočnih obala i ohridske ravni nose takođe čakšire no šire u turu i bez gajtana, a i košulje duge do kolena pa često i više. Ženskinje se nosi skoro kao i u Prespi. Preko pasa obmotani su pasom od crnoga, debeloga prediva koje se stotinama puta obavija oko tela, te naročito na prednjoj strani, čini grdan teret i smeta kretanju tela; pod pasom je debela pregača koja čini skoro polovinu suknje a pod njom košulja nešto duža no u Prespi. Na rukavima od košulje nedostaju samo vezene narukvice koje se u Prespi više laktova nose. I ta nošnja može da bude često vrlo ukusna, kao u selu Trpejci, gde se i glava na naročiti način udešava te izgleda vrlo lepa. U Ohridu (Mesokastru) nose se i te narukvice, ali se ne nosi onaj glomazni pojas. U opšte nošnja Ohriđanki je donekle ozbiljnija no ipak vrlo ukusna. Lepo je videti nošnju Ohriđana, razume se starih, koja se sad potpuno izgubila. Ja sam je video na slikama po kućama i potsetila me je potpuno na one slike naših dedova što se i u nas u starijih porodica čuvaju.

Razume se da je u Ohridu, već i kod ženskinja donekle, prevladala evropska nošnja koja je iskvarila narodnu. U mahali Mesokastru još se uvek održava narodna nošnja.

Razlikuju se susedi istočne i zapadne obale i po karakteru. Oni na zapadnoj obali junačniji su, bistriji, vedriji i nekako radije bi se prihvatili puške no rala; ovi na istočnoj obali i ohridskoj ravni ravnodušniji su, radeniji ali i konservativniji. Dok ovi od Arnauta trpe, dotle oni tamo druguju s njima; dok se ovi tuže, oni se tamo svete.

Ženske su u opšte lepe, oštroumne i vrlo radene. One ne samo kopaju (video sam jednu ženu i da ore), nego ih ima i veslara a naročito iz sela Peščana i Trpejce. Vrlo često po jezeru plovi kiridžijski kaik pun tovara i u njemu tri mlade devojke veslaju, a starija žena krmani.

U ostalom, kad sam kazao za ove na istočnoj obali da su radeniji, nisam mislio da ih upoređujem sa stanovnicima struške ravnice. Obrađenost struške pa i ohridske ravnice svedoče da na njima živi vrlo raden narod. Ali je poljoprivreda čiflička; ribolov i seča šume su pod arendom; trgovina u gradovima propala, jer su se novim saobraćajnim srestvima otvorili i pronašli novi trgovi, te se tako i ne može pravilno presuditi o radljivosti ovoga naroda koji bi možda pod boljim okolnostima pokazao i više snage.

Pod takvim okolnostima, kad se izuzmu gradovi, nema se šta zabeležiti ni o bogastvu naroda. Oni koji ne rade čifličku već svoju zemlju, mnogo su bolji dabogme, a najbogatiji su još oni koji su se održali u zadruzi. Znam nekolike snažne zadruge. U Drimkolu, u selu Labuništu, postoji porodica koja se zove Kovačevci, zadruga od 30 i nekoliko kuća. Od skora se ta zadruga podelila na Krstanovce, Markovce, Cvetkovce i Kovačevce. U ovoj zadruzi živi predanje da je pre 200 i više godina doseljena sa Kosova iz sela Kovačice⁷. U ovoj zadruzi slave se dve slave, Vavedenje i sv. Ilija. Sećam se da toga često i na Kosovu ima. Tamo su mi još objasnili da je drugu slavu morao uneti u zadrugu kakav zet, koji je docnije postao starešina zadruge, te mu se slava izjednačila u pravu sa slavom same zadruge u kojoj je bio došljak.

Znam tako velike zadruge i u ohridskom kraju u selu Sirulu (Ivanovci); u Velgošči (Lapkovci) i u Skretni (Đorđe Parule).

Inače je i zajedničko bačijanje česta pojava na Petrini, Belici i drugim planinama. Narod se u opšte pomaže u poslu među sobom. Ima mobe, pa biva je i između obe vere. Hoće seljaci da se pomognu i pri građenju kuća.

Kuće, po selima oko Ohridskoga jezera, lepo su sagrađene. Od zemlje su uvek dovoljno uzvišene a one u brdima su od kamena. Pokrivene su crepom ili slamom, imaju i izbu pod sobom i odžake na krovu. Svaka kuća gotovo ima neki trem, čardak, pred sobom. Kuće su uvek lepo ograđene pleterom i imaju prostrano dvorište sa košarama i drugim odeljenjima. Video sam po gde i gde i lepo uređene leje sa cvećem pred kućom.

Pomenuo sam malo pre kako biva da se čini moba između obe vere. Odnosi ovi hrišćanskog stanovništva sa arnautskim do skora su bili mnogo bolji na štetu hrišćana; od nekoliko godina na ovamo izmenuli su se i pogoršali opet na štetu hrišćana.

Ima zabeleženih pojava da su se hrišćanska sela poarbanasila ženidbama iz arbanskih sela koje su se ženidbe smatrale kao odličnije. Mogućnost takvih ženidaba najbolje pokazuje te bivše bolje odnose. Pričaju mi Drimkolci da su se ženskinje obe vere do pre kratkog vremena mnogo, družile, tako da su Arnautke izlazile u kolo i igrale ga o svima većim hrišćanskim praznicima. Sada se samo jedan put u godini druže i to u oči Đurđev-dana, kada se bilje bere za sutra dan i kada se devojke obeju vera sastaju u zoru te pevajući idu u bilje a pred rastanak odigraju kolo⁸. U ženskinja arbanaških ima i srpskih imena. Ja sam pribeležio ime jedne Arnautke iz Labuništa (Zlatana), a ima ih, kako mi kažu, vrlo mnogo. Raspitivao sam se, od kud su zaostala ta imena među Arnautima⁹. Čuo sam ovo: kad nekome umire porod ili boluju deca, on mu promeni ime i da mu hrišćansko. Razume se to biva najčešće kod ženskinja, jer bi se Arnautin stideo da ponese hrišćansko ime.

To menjanje imena nije samo običaj Arnauta, ima ga i u naših i čini se najviše kod bolesnika. Tom prilikom se najviše daju starozavetna imena i novoprekršteni mora za četrdeset dana ići jutrom i večerom u crkvu, da sveštenik čita nad njim molitve za oproštenje greha prema tajni krštenja.

Sem prekrštavanja postoji tamo i običaj prevenčavanja. Kad supružnici nemaju poroda ili im porod umire, oni se na novo venčaju, a zatim se dugo Bogu mole da im taj greh oprosti.

Da me nije tako sam tok govora zaneo u reč o nekim običajima narodnim koje sam zabeležio, svakojako da bi na prvom mestu pomenuo najglavniji i najkarakterističniji njegov običaj, slavu ili službu. U tim krajevima čuju se isključivo reči služba i sveti. U Kurešči, predelu na jugoistoku Prespanskog i Trnovskog Jezera i dalje ka Devolu, čuo sam još i ovako: „Taz kašča otpeva denes“, „Jaz otpevam sveti Spiridon.“ A ima i „koga moliš?“

Oko celog Ohridskoga Jezera slavi se bez izuzetka i to sa dosta dobro održanim običajima, onakvim kakvi su i u nas. U Drimkolu se naročito lepo proslavlja. Reže se kolač, pali se sveća, kuva se koljivo i pevaju se slavske pesme. Evo jedne od pesama:

— A Jovane, domaćine,
Da li pijaš, da li spijaš;
Ako pijaš, veseli se,
Ako spijaš, razbudi se,
Otu ti došle stramne gosti
Postramen ti glas donesli
Kum da bidiš na devet sela
I da krstiš i da venčaš,
Na deseto star pobratim.

U Ohridu najviše slave sv. Dimitrija, sv. Jovana, i sv. Nikolu; u Struzi sv. Đorđa i sv. Nikolu, po selima oko jezera sv. Panteliju, sv. Đurđa, sv. Dimitrija, sv. Nikolu, Petkovaču i t. d.

Nose se krsta, postoji moba, pobratimstvo, koleda, meće se badnjak (zove se b’dnik) i još drugi običaji.

Vodio sam neke beleške i o predanjima narodnim koja će se, u ostalom, moći valjano da prouče tek onda, kada se priberu narodne umotvorine.

Najdivnija predanja su ona koja se dotiču legende o sv. Klimentu, sv. Naumu i sv. Erzamu, mučeniku ohridskom. Tako isto u narodu živi i predanje o sv. Jovanu Vladimiru, jer ona priča o caru Mirčetu izvesno se odnosi na kralja Vladimira¹⁰. U Ohridu sam čuo i drugu priču. Kad je preneseno telo sv. Vladimira iz Prespe preko Ohrida, dva su se brata svađala i htela krvno da zavede nemogući pravilno da podele jednu njivu koja im je ostala u nasledstvo od oca.

Sv. Vladimir iziđe iz ćivota, prođe sredinom njive i tako im podeli njivu po pravdi. Priča nema druge vrednosti, ali kazuje da postoje očuvana pamćenja o sv. Vladimiru.

Postoje i predanja o Justinijanu i caru Konstantinu. Justinijanu se pripisuju mnoge građevine, a za Konstantinovo ime vezuje se pad Ohrida pod Turke. Priča kazuje da je Ohrid predala Turcima Konstantinova kći.

Predanja ne zaboravljaju ni sjajne dane Ohrida kao prestonice crkvene. Pojedine crkve pripisuju se pojedinim arhiepiskopima; priča se o velikim duhovnim školama u Ohridu i Struzi.

Najomiljeniji junak narodnih tradicija Marko Kraljević i priča se i peva. Vrlo se često čuju pesme: „Šetal Marko iz gora zelena“ ili „Šetal mi Marko iz turski dvoroji“, a o Gabovskoj planini više Struge priča se da je na njoj Marko vino pio; na Belici ima beleg dokle je skočio; ispod Struge ima njegov prsten od kamena.

Zabeležio sam i ono predanje narodno o gumnu niže manastira sv. Zauma.

Najpoznija su predanja o Skender-begu, jer ona najviše zalaze u naše dane.

3. Kosovo¹¹

Opis zemlje i naroda

3.1. Kuća i život u njoj¹²

Pomenuli smo negde napred da su prilike. kod ovoga naroda svele sav život na kuću i na porodicu. Javnoga života nema ili ga ima u onoliko u koliko smo ga, po mogućnosti, obeležili govoreći o varoši i o selu.

U kući živi zadruga, u koliko su se ove na Kosovu održale, jer ih je s dana na dan sve manje i ako se one ne rasturaju uvek sa istih uzroka sa kojih to biva u Srbiji. Jedan od najvećih uzroka raspadanju zadruge ovde, jeste nemanje zajedničkog imanja. Seljaci su uvek čipčije a vrlo retko gospodari svoje zemlje. Gde su sami gospodari tu se zadruga stalno održava. Od takvih, danas su još najveće na Kosovu: Doganjdžići¹³ od 30 kuća u Donjoj Gušterici; Babušani od 13 kuća u Babušu, pa onda Drmonjčetovići u Livađi i još nekoliko.

Zadrugu danas održava još samo mogućnost da se u stoci ima zajedničko zadružno imanje. Imanje koje zadrugar i van zadruge može imati zove se odsebak ili osobak, no svako ko ima odsebak, više se stara za taj svoj deo no za zadružno imanje pa i zbog toga bivaju često deobe u zadruzi.

Od kako su se u novije vreme otvorile škole po selima i školovanje pojedine dece iz zadruge bivalo je češće uzrok zavadama pa bogme i deobama. Zadruga ne daje svu decu u školu, već se jedva reši jedno da odvoji i to dete onda „badava jede“.

U svakoj zadruzi, osim starešine, postoje bačica i mešalja. Bačica je žena koja se brine o blagoti, a mešalja je reduša koja mesi hleb. Bačica se određuje na godinu, a mešalja na nedelju ili petnaest dana.

Danas su se zadruge svele upravo na poveću porodicu, na oca sa sinovima, snahama i unučićima; pa se ni u ovom obliku u najzadnje vreme ne održavaju.

Najčešći je dakle oblik porodice inokoština, jedna kuća i jedno ognjište, i mi ćemo ovim opisom u takvu kuću ući.

Rođenje novoga člana kuće, radost je cele porodice te svi nose darove novorođenčetu. Razume se, ako je dete muško onda je radost tim veća. Vele, kad se rodi muško: „Gora plače a kuća poje“, a kad se žensko rodi onda „gora poje a kuća plače“, ili još i ovako: „Kad se muško rodi sve se u kući do čivije obraduje, samo se metla zaplače a kad se žensko rodi samo se metla raduje a sve plače.“

Žena je pre rođenja „tegobna“, a kad rodi pa do četrdeset dana, zove se u selu rodilja a u varoši lausa. Rodilja izlazi odmah na rad ali za četrdeset dana ne sme izaći iz kuće pre sunca ni vratiti se posle sunca.

Čim se dete rodi stavi se oko njega konopac, pod glavu mu se metnu nite i metla i jedan greben više glave a jedan kod nogu. Time se dete četrdeset dana čuva od veštica. Taj se običaj od skora počeo u varošima da napušta, ali po selima se još uvek tako čini.

U varošima, treću noć po rođenju, iskupljaju se žene i čuvaju celu bogovetnu noć novorođenče, pojeći pesme i veseleći se. Ne sme se tom prilikom ni jedna žena prevariti da zaspi, jer tu noć dohode suđenice da odrede sudbinu detetu.

Priča se o suđenicama ovakva priča: Bilo šest sestara pa im se rodi i brat. Treću noć po rođenju ostanu sestre da ga čuvaju. Prevare se sve te zaspe, samo najmlađa ostane budna. Dođu suđenice preko noć i presude da dete bude srećno i presrećno ali, na dan svadbe da ga ustreli strela a ako ga ta strela mimoiđe, da ostane srećan čovek celog svoga veka. Najmlađa sestra sve lepo čuje što su suđenice dosudile pa to ne kaže nikome, već sačuva kao najveću tajnu. Kad dorastoše sestre a one se redom razudaše te dođe red i na najmlađu, ali ona nikako neće da se udaje dok brata ne ožene. Gde bi to bilo da se brat ženi kod neudate sestre, ali ona neće pa neće. Najposle brat šta će, zaprosi. Kad dođe dan svadbe, sestra mu obisne o vrat i izmoli ga, da joj da svoje odelo te da ga ona taj dan zameni. Brat joj učini po volji a kad u crkvi — nju pogodi strela. To je ona strela što su je suđenice bratu namenile, te tako brat ostade srećan celog veka.

Zatim dolazi krštenje. Imena koja se daju deci pri krštenju obično su ova:

Andrija, Anđelko, Božidar, Bojko, Vukašin, (Vučko), Veselin, Veljko, Veličko, Gvozden, Dušan, Despot, Dejan, Danilo, Đeka, Đula, Živko, Zorko, Ivan, Jordan, Kuzman Krsta, Lazar, Mitar, Marko, Miljko, Milan, Mihailo, Milosav, Manasije, Mladen, Marinko, Nedeljko, Pava, Petko, Rajko, Rada, Stamat, Stanislav, Stamenko, Spasoje, Stanoje, Stojan, Sava, Stanko, Trajan (Troja), Cvetko.

Sinesa, Božana, Bosiljka, Bojana, Vesela, Velika, Grozda, Gojta, Dosta, Davina, Danka, Duška, Đurđa, Živana, Zlatana, Ikonija, Jordana, Jeglika, Jevra, Krstana, Karanfila, Manasija, Mirjana, Mladena, Milena, Milojka, Nikolija, Nada, Neda, Petra, Petkana, Rosanda, Rosa, Rumena, Spasena, Stevana, Savka, Stana, Stojanka, Srebra, Sanda, Sinđelija.

Po varošima su većinom kalendarska imena koja su skraćivanjem i tepanjem postala pravi nadimci, kojima je prvobitni oblik gde kad sasvim izgubljen. Tako:

Lala, Pota, Nićko, Dela, Gala, Gata, Zala, Pana, Cana, Fila, Kolja, Mana, Dena, Dika, Kita, Zara, Đika, Panka, Tana, Veta, Kanta, Kina, Zoja, Risa, Gika, Sutka, Čoka, Kana, Nika, Staka.

Ime Stana i Stanoje, Stojanka i Stojan daju deci kad se deca ne drže, pa da dete stane. A ime Dosta daju kad neka žena rađa samo žensku decu pa da bi bilo dosta.

Ko nema nikako dece, za toga kažu da je „suvokrlja“ i takva žena uzeće vazdan lekova bapskih a u kojega se ne drže deca, osim što im daju imena koja spomenusmo, ima i naročitih običaja koji se vrše da bi se deca održala. Tako će onaj kom se deca ne drže kupiti platno iz tri grada (varoši) pa će se zvati kakva komšika da od ta tri platna sašije jednu košulju. Komšika šijući košulju sedne na kamen i ne sme ni reči progovoriti dok ne svrši posao. Kad sašije košulju, prevrne se kamen na kome je sedela da ko drugi ne sedne na nj. Tako isto se čini i ovo: dozovu se tri isprošene devojke te izatkaju zelenu pelenu od vune sabrane od tri crne ovce, koje nikakvu belegu, nisu imale. Te devojke za jednu noć, dok ne zapoje petli, koliko izatku tolika će biti pelena. Dok tku ne smeju govoriti. A smatraju da je i to dobro, da bi se deca držala, ako se dete nikako ne zadoji dok se ne krsti.

Osim krštenja postoji još jedan obred, koji naročito na selu smatraju toliko isto važnim. To je prvo šišanje deteta i taj se običaj zove strig. Dete se prvi put šiša kad stupa u treću godinu. Na selu to uvek vrši kum i tom se prilikom daruje i časti kao i prilikom krštenja. Od darova, kojima kum daruje svoje kumče, najglavnija je kapa (fes). Postrižena kosa čuva se kao kakva amajlija. Taj isti običaj postoji i u Arnauta (arnautaša) te otud i oni imaju svojih „kumbara“.

Dete raste gotovo ostavljeno samo sebi. Majka već posle nekoliko dana, od porođaja, radi sve poslove a ni docnije nikad svome detetu ne posvećuje mnogo vremena. Dete dok je malo zove se „ludo“, a sve dok se ne oženi „dete“. O godinama se ne vodi računa; mnogi vele: „Znam da sam se rodio jali godinu jali dve pred muarebe (rat)“ ili: „Sad u mesnice biće mu tako petnaest godina“. Pojam punolestva nikako i ne postoji. Ima jedan izraz koji to zamenjuje ali ne opredeljava pravo punolestvo. To je kad momak ili devojka „postasa“ da se ženi ili da se uda. Tada se obično kaže za momče: „Postas’o je da ga ženim“, a za devojče: „Postasala je da se da“ ili „Ulegla je u buljuk, vreme je da se da“. Ali je sve ovo daleko od punoletstva i zrelosti dečje. U varoši čorbanija oženiće sina i od 15 godina, jer hoće da ima u kući snahu koja će ga dvoriti i goste dočekivati. Devojka od 13 godina u varoši već se krije t. j. ne pojavljuje se više ni na ulici ni u kući pred gostom pa ni pred udaljenijim srodnikom. Kad se devojka krije ni u crkvu više ne odlazi sem na pričest. Čim se devojka „krije“ to znači da sprema darove te joj se može u svako doba na vrata zakucati. Na selu momče od 17 godina a devojče od 13 godina već su „postasali“.

Na selu momak kupuje devojku t. j. ona daje novac za spremu devojačku. Te cene su nekad bile proizvoljne te lepu devojku nije mogao svako kupiti već se plaćalo i po 1000 i 2000 groša. Bilo je zbog toga i nepravde i neprijateljstva. Otud su posle seljaci zahtevali te su nastale varoške opštine sa vladikom da se propiše naredbom jednaka cena devojaka, koja je tom prilikom svedena na jednu kesu (500 groša)¹⁴.

Nekoga Ive iz Gušterice sin zaprosi i da 500 groša. Otac devojčin istroši te pare, koje na spremu devojačku koje na dočekivanje i čašćenje gostiju, a kad pred svadbu devojka umre. Vrate mu 500 groša (u slučaju smrti pre svadbe novac se vraća). Zaprosi drugu pa prođe tako isto, umre mu nevesta. Drugi tast istrošio pare pa nema od kud da mu ih da, već mu otplaćuje po 20 po 30 groša od Mitrova do Đurđeva dana. Ivin sin sad ne može da se ženi dok ne pribere pare, ali, što je još gore, novac mu smatraju kao proklet pa ne može lako da mu nađu devojku.

Taj otkup doprinosi mnogo te ima često begstva i otmica. Biva da je momak siromah a uzeo bi ovu ili onu devojku. Otac je ne može dati bez para a ona odbegne za momkom. Tome doprinosi i to, što ni momak ni devojka ne polaze često za onoga „koji je srcu drag“.

U kući se obično svi ukućani dogovaraju kad hoće sina da žene i glavno im je tom prilikom s kim će da se oprijatelje. Devojku neće dati onoj kući koja slavi istu slavu pa ma kako iz udaljenog sela bio. Ima samo nekih slava kod kojih se to ne mora da pazi. Biva da se deca prose još dok su sasvim mala pa ih odmah po rođenju, vere naročito kad se kome deca ne drže. A biva da se može oženiti i mlađi brat, ako je stariji na zanatu u gradu ili naročito u tuđoj zemlji, ali treba stariji da mu ipak da svoj blagoslov.

Kad devojke odbegavaju, otidu obično u varoš, u prote ili u koje drugo selo, u sveštenika. No biva da bi bile bezbednije, da odbegnu i u Arnauta koji je veran prijatelj momkov. Arnautin je skloni u harem kod svoje žene i tu je bezbedna. No vrlo često se dešava i to, da Arnautin zadrži za sebe devojku ako mu se dopadne. Ta sirotica nikad više ne vidi ni momka ni roditelje, pa se ipak vrlo često izbegava u Arnauta.

Pre svatova postoji kita t. j. isti običaj koji se kod nas zove prsten. U varoši postoji još i običaj, primljen od Turaka, koji se zove boja. U četvrtak, pred nedelju u koju će biti svadba, zberu se žene kod devojačke kuće i boje joj kose i veđe, pevajući:

Naša momo, čestita ti boja;
Danas boja i al-k’narija
Jutra duvak i mladi delija,

a osim ove i mnoge druge pesme.

O svatovima u selu se nosi barjak; puške se meću i trka se konjima. Kažu da su kadgod svadbe bile vrlo vesele no nisu danas toliko. Uz goč (bubanj) i uz mnogu rakiju, traje jednoliko veselje po dva i po tri dana. Tom se prilikom vije veselo i junačko oro; poje se pesme bez prestanka a meću se silne puške i zdrave iskrene zdravice.

Mlada se vodi pokrivena bulcem (postoje još i reči buletina i duvak) i na konju, a sa obeju strana idu deveri koji je penju i skidaju sa konja.

Mlađi dever obično vodi konja a stariji drži nevestu. U varoši mladu nose u kolima pokrivenim sa svih strana platnima. Mladu svaki gost daruje novcem a mladoženja daruje rodbinu devojačku kao i ona njega. Uvođenje mlade u novu kuću skopčano je sa mnogim sitnim običajima poteklim iz predrasuda.

Prvih dana u kući, nevesta ne radi nikakav veći posao; već se upoznaje sa kućom i dočekuje goste. Osim toga, tih dana ona pere svima ukućanima noge.

Muž je pravi gospodar svoje žene. Kad je on u kući, ona i ne govori. Ime muževljevo ne pominje u razgovoru ni pred ženama a kamo li pred ljudima. U opšte, pojmovi o čednosti koja postoji u odnosima muža i žene, vrlo su strogi. Kad su muž i žena mladi, sramota je da idu samo njih dvoje negde, jer bi im se smejao svet ako nema kog starijeg uz njih; više nego to, sramota je i kad govore među sobom mnogo, ne samo u društvu već i u kući. Kad jedna žena pita drugu za zdravlje u kući, neće nikad pitati i za muža joj, već samo za decu, osim starija žena što pita za „domaćina“ ali ne imenujući ga. Pa i ljudi među sobom pitaju samo za zdravlje dece, žene i ne pominju.

Sramota je kad žena već prve godine braka dobije dete; sramota je da plače kad joj umre prvo dete a što je još grđe, sramota je da plače kad joj muž umre.

Život je žene isključivo u kući pa se, naročito u varošima, i ne razlikuje toliko od života muhamedanskih žena. Od deset-dvadeset godina žene su počele da se pojavljuju i pred gostom u kući a pređe nisu izlazile ni pred dalje srodnike.

Redak je slučaj da se muž razdvaja od žene. U varoši i biva, ali u selima ređe. Uzroci razdvajanju nisu uvek jednaki sa onima koji se nalaze u aktima naših konzistorija. Razdvojiće se što je žena nerotkinja; što je neki Arnautin navalio na kuću; što je muž od nevolje prebegao u Srbiju pre nekoliko godina pa se i ne javlja živ. Neka Marija iz Babinog Mosta pobegla je od muža iz Brnjice svojoj kući, jer je muž obećao pri prosidbi da kupi oku pamuka da radi sebi što joj treba, pa sad odriče obećanje a ona nema pamuka pa „sedi tako skrštenih ruku a to je sramota“.

Postojao je pređe običaj, koji se i danas održava po gde i gde; kad muž hoće da otera ženu, zovne dva čoveka, uzme nož i odseče joj pred njima parče bošče (kecelje) i da joj sto para, pa je time svršeno razdvajanje. Kad se kaže: „Odrezao joj je bošču“, zna se da se razdvojio i oterao ženu. Ovaj način razdvajanja biva samo u slučaju, kad je uzrok razdvajanju ženino nepoštenje.

⁂

U svakoj se kući drže strogo postovi. Samo za Petrove postove vidi im se krivo; vele, taj se post posti za „popadijine čarape“.

Gotovo svi seljaci, kad im se ko razboli, zavetuju se na neki post i posle to pređe u porodični post, ako se zavetovalo za domaćina. Sem toga, svi seljaci poste i za svoje slave po nedelju dana i ti posti su im kao i veliki.

Prilikom posta hrane se vrlo rđavom i slabom hranom. Inače se najčešće jede pasulj, kupus, praziluk, sočivo (leća), a krompir je već ređa hrana.

Meso se jede često, ponajviše ovnujsko. Jagnje je grehota zaklati pre Đurđev-dana. Svinjskog mesa nikako i nema ili malo što ga ima, jede se zimi. Rado se jede sušeno meso, a i ribe se labske i sitničke suše. Troši se po selima dosta i kozjega mesa. Sem svega toga, dabome, sir, mleko, kajmak, jaja i t. d. Paprika se ne jede mnogo kao u Srbiji, a rakije se pije vrlo mnogo.

⁂

Kad je ko bolan u kući leče ga same žene.

Za svaku boljku znaće žena u kući leka a ako ga ona ne zna, znaće komšika. Ećima (lekara) ni u varoši ne zovu.

Najviše se boluje od nazeba a deca od boginja i velikog kašlja.

Jektika se u narodu zove „trpija“ a i „dugačka bolest“ (po varošima turski veren); vrućica — „velika bolest na ognju sagorela“ (ovaj dodatak je obligatan); vodena bolest zove se — „dropljika“; epilepsija — „lošotinja“; velike boginje zovu — velike kraste, a male — sipanice.

Za lečenje se upotrebljavaju ove biljke: kičica, matočina, ren, pelin, babina dušica, slez, kopriva, zova, rakita, sedef (rutvica), lipov cvet, kopitnjak i t. d.

Svaka bolest bila je „pisana“ ili je došla od mađija, od kletve, od očiju ili od namere (kad se ko nameri, nagazi). Stoga se mnogo leči i gatanjem. Tako je ono opšte poznato gašenje ugljevlja od kojega se voda, što pretekne, baca na psa. Kad koga zmija ujede baba, gatalica, šapće mu na ujed tri puta: „Raž, kolač, od Boga iljač. Skoči krok karokar. Postavismo ručak ručat, otud idu rđavi ljudi, ne dadoše ručak ručat!“ ili: „Rogobora večera, rogobojena postelja, ne poradi zle žene no poradi dobra čoveka, zemlja zemlju poljubila. Krač, krač, ržen kolač pokriva!“ Drukče se šapće kad oko boli („Hu, šaka baka i t. d.“) a drukče za grlo.

Ako je ko teže bolan dozivaju se, posle baba, popovi i čitaju mu molitvu a valja mu i maslo svetiti. Nose se bonici rado i u obližnje manastire ili o mladoj nedelji na kakvu razvalinu stare crkve ili lekoviti studenac. Samo ako je ko sišao s uma, nema mu drugog leka do da se nosi u manastir sv. Janićija, u Devič. U Nerodimnji ima neka „samovila“ kojoj narod mnogo ide, a tako i u Prištini neki bliznak, koji leči mnogo od mađija.

Otići će i hodži i potražiće da im napiše zapis ili amajliju. Amajlije se još mnogo upotrebljavaju kao lek. Idu žene i latinskome popu u Janjevo da im piše amajlije. A ima i naših popova koji pišu zapise za groznicu. Jedan od takvih zapisa glasi: „Časnaja tvoja glava nabljudje stojaše i glagolaše: stani, stani ježednevnaja tresavice!“

Interesantno je da i Arnauti zovu često naše popove u bolesti pa i Turci, samo kradom, ali se za to traži kakav stariji pop ili kaluđer. Bolesnik primi krst i sveću u ruke a pop mu čita vračevske i Vasilijeve molitve i on ih ravnodušno sluša. Nose Arnauti bolesnike i u manastire naše, naročito u Devič.

A kad svi pobrojani lekovi ne pomognu, već Bog uzme dušu, odmah se komšije i prijatelji slegnu da prave sanduk. Za tim svi seljani dohode ožalošćenima na „zdravu glavu“.

Tako se u gradu i na selu zove poseta, pri kojoj se izjavljuje sažaljenje ožalošćenima. Njima će, obično svako ko dođe, kazati: „Bog dušu da prosti, glava da ti je zdrava!“ i uz to još po nekoliko dobrih i prijateljskih reči. Svaka žena, svoga, kad donese sveću i cveće, mora oplakati umrloga; kad ne bi to učinila bila bi za nju sramota i greh. Mladog čoveka ili ženu plaču i oni koji nisu svojta. Među tim mlada žena sramota je da plače za mužem, niti da stavlja znake žalosti. Tako isto sramota je mladoj ženi plakati za prvim detetom.

Na pogreb idu i muški i ženske, a saranjuje se istog dana kad je umro. Ako se ne desi sveštenik tu, sahraniće ga sami seljaci očitav mu „očenaš“, pa kad naiđe sveštenik, makar i posle nedelju dana, opojaće mu grob.

U znak žalosti za umrlim, žene će okrenuti haljine naopako, neće se kititi i pokriće glavu crnom šamijom. Muški se ne briju neko vreme.

Oko mrtvaca se mnogo gata. Tako, dok je mrtvac u kući, ne sme jedno drugom dodavati stvar iz ruke u ruku, već stavlja stvar na zemlju te je onaj kome treba uzima. Hleb se može mesiti i jelo kuvati samo dok je mrtvac u kući a čim ga iznesu, sve prestaje za taj dan pa ma se nemalo hleba. Iverje i drva koja su ostala neizgorela, iznose se na sokak a ono iverje što je ostalo, kad se sanduk gradio, pušta se niz vodu. Voda koja se zatekla u kečazima kad ko umre, ne sme se piti, jer vele da je i voda zamrla. Za nedelju dana ništa se iz kuće ne iznosi niti daje dok, posle nedelje dana, domaćin ne unese najpre u kuću kakvu bakarnu stvar.

Takvih običaja ima još vrlo mnogo, od kojih su nam mnogi i nepoznati.

Posle sedam dana daje se mrtvacu za dušu a činiće se pomen i posle 20 i 40 dana, zatim pola godine i godina. Godišnja trpeza kad se svrši, naći će se kogod i da zapeva, što znači da je žalost prestala.

Udovac i udovica sramota je da se ženi ili udaje pre godine dana. Kad se ženi udovac ili udovica udaje, venčanje se vrši uveče i nema veselja. Deca, siročići, koja po umrlome ili umrloj ostaju zovu se „jetimčići“. Kad ostane udovac ili udovica sa „jetimčićima“, nije sramota da traži sebi novog druga zbog dece i to da bude, smatra celo selo kao svoju brigu.

3.2. Slovinja¹⁵

Slovinja je selo na rečici Žegrovcu, na obroncima planine Orme, a upravo na drumu koji iz Vranje preko Gilana vodi u Prištinu. Ono leži na izlazu jedne klisure duboke dva i po do tri sata koja se od sela Poneža na Ormi savija na luk, jugozapadno. Slovinja je tri sata južno od Prištine i to je jedno od najlepših sela na Kosovu. Selo se gotovo ne može videti od voća; a oko ovoga je ravnica koja je tako plodna da neće nikad izneveriti rabotnika. Istočno od Slovinje, kad se uđe u klisuru, ima okana oko kojih se još nalazi šljaka, a za ovim planina bogata starom šumom.

Po Dušanovoj povelji i „Kraljeve livade“ su kod Slovinje; otud je to i bio bogat dar, kad je Dušan istom poveljom darovao manastiru Hilendaru ovo selo „s ljudma i livadami i uljanikom“.

Danas u Slovinji ima 60 kuća i oko 450 stanovnika, od kojih je samo 6 kuća (48 duša) Srba, a ima i 15 kuća Cigana; ostalo su Arnauti.

Ali sa drugog nečeg valja ovo selo zabeležiti među ostalim znamenitim mestima na Kosovu.

Kad ono nevesinjska puška zatraži svu srpsku krv za jedan delić slobode, dovede ona srpske borce i na domak Kosovu. Oni ga sagledaše, okvasiše ga svojom krvlju; hitni telegrami javiše da je srpska vojska omrkla i zdravo osvanula na Kosovu, ali… Sitnica osta da još i dalje žubori kraj grobova neopojanih i neosvećenih.

Tada, 23 januara 1878 godine, oko 2 sata noću, preko Vranja, Bujanovca, Gnjilana i sela Brezaljice, stigoše srpski dobrovoljci pod komandom Miloša Sandića na Kosovo, u selo — Slovinju.

Evo, neka nam taj pohod pričaju beleške komandanta junačkih sinova koji videše Kosovo. Nalazio se odred srpske vojske u Brezaljici, kad je dobio naredbu da krene na Kosovo i da prodre do Gračanice. Ovako piše komandant:

„Čim sam naredbu dobio, odmah naredim trubaču da svira zbor vojnika. Na glas trube, iskupi se na mestu svega 50 vojnika, kojima saopštim naredbu, pa pozovem g. g. oficire da se odmah krećemo na put… I tako, sa ovih 50 vojnika i 2 zastave krenem se, prema naredbi. Kako beše dosta mračno a puta nismo znali, to nađem dva Srbina, seljaka iz sela koji su dobro poznavali put, te ih povedemo sobom kao putovođe. U putu smo imali velike teškoće; vojnicima koji behu ostali bez obuće morao sam da naredim da seku ćebad i njima noge uviju mesto opanaka. Boreći se sa takvim nezgodama, stigosmo oko dva sata po ponoći do jednog sela, za koje nam vođe kazaše da se zove Slovinja, da je to arnautsko selo u Kosovu, da u njemu ima samo sedam kuća srpskih i jedan han, u kome je handžija neki Jovan Prizrenac, Srbin. Nedaleko od sela ja zaustavim vojnike, pa njih deset i jednog vođu pošaljem da se izveste od handžije tačno: da li ima u blizini neprijateljske vojske; da li je selo mirno i t. d. Jovan, kao valjan Srbin, izvestio je izvidnicu o svemu tačno i ja se onda krenem vrlo predostrožno u selo. Mehandžija mi je zatim pokazao kuću seoskog kmeta Redžepa Arnautina i sviju glavnijih Arnauta, te ja naredim da vojnici u najvećoj tišini opsednu kuće njihove. A u isto vreme, da bi zaplašio Arnaute i prikrio svoju snagu, naredim da trubači sviraju i dobošari lupaju, a u isto vreme razlegoše se po celom selu glas vojnika: ’Slušaj!… Slušaj!…’“

Sa takvim tegobama, tako mučno ali ipak svečano, naišla je srpska vojska prvi put na Kosovo.

Tu, na samom putu, pred selom, poznavao se negda ali je već davno razriven trag groba srpskog dobrovoljca Pante Popovića iz Vojvodine, koji je od svojih drugova prvi na Kosovu poginuo. Njegova je glava bila više nego jedan dan na kocu, pred selom Slovinjom i Srbi su ga, pri odstupanju sahranili.

Neka mu je svetao spomen i prosta mu krv koju je na Kosovu prolio!

3.3. Nerodimnja¹⁶

Ovo mesto nosi različita imena: Rodimlja i Rodima, (u „Rodimo“ pisa Kralj Milutin povelju) Porodimlja (v domou Kraljevstva mi ou „Porodimli“, piše Dečanski), a i Nerodimlja. Narod međutim zove ga sada Nerodimnja.

U povelji Stevana Uroša Trećeg od 1330 godine piše još Porodimlje, no već u Dušanovoj povelji stoji Nerodimnja, te je bez osnova narodno predanje da se ovo mesto nekad zvalo Rodimlja a posle ubistva Uroševa počelo da se naziva Nerodimnja.

Nerodimnja se provlači kroz najznatnije događaje u istoriji Nemanića. U Nerodimnji je 29 oktobra 1321 god. umro Kralj Milutin odakle je prenesen u hram Sv. Stevana, u Banjsku, koji je on sam onako bogato sagradio. U Nerodimnji je Dečanski 1330 godine napisao onu znamenitu povelju kojom o daruje Visoke Dečane, svoju zadužbinu. Kad se Dušan krenu iz Skadra on opkoli Nerodimnju, odakle Kralj Otac izbeže u Petrič a u Nerodimnji ostade Kraljica sa decom. Iz Petriča odvedoše Kralja okovana u Zvečan gde mu poslaše i Kraljicu….. a mladi Kralj siđe u Svrčin da sazove sabor.

Nerodimnja leži na najubavijem mestu na Kosovu, opkoljena sa svih strana gorom, a samo s jedne ravnicom koja je i vezuje za Kosovo. Tu raste krasno voće, diže se lepa i gusta šuma i slivaju se bistre vode.

Kroz Nerodimnju teče Nerodimska Reka koju čine dva kraka: jedan koji slazi sa Jezerca planine i zove se Jezerački potok i drugi, koji slazi sa livada koje leže zapadno od Petrićgrada a koje mesto narod naziva Šarenik, te se i taj potok zove Šarenička Reka. Ova se dva kraka sastaju pod razvalama grada Petrića i odatle se zovu Nerodimska Reka, sve do ušća svoga u Lepenac. Na reci Nerodimskoj, od Jezerca do Kačanika t. j. do ušća ima 67 vodenica.

Selo Nerodimnja deli se na dve mahale, od kojih se jedna naziva Nerodimnja a druga Stojkovići. Bila je i treća mahala koja se zvala Donja Nerodimnja, no sa toga što su je naselili mnogi Arnauti i porastao joj jako broj kuća, ona se sad odvojila u zasebno selo koje zasebno sebi i kmeta bira. Nerodimnja (Gornja) leži kraj same reke a istočno od njega na deset minuta je Stojković mahala. U obema malama ima 70 kuća, od kojih su četiri arnautske, a ostalo srpske. Na toliko istom rastojanju jugoistočno leži Donja Nerodimnja sa 70 kuća, od kojih su samo 15 srpskih.

U Nerodimnji postoji srpska osnovna škola u dosta dobroj kući, na kojoj piše čistim i velikim slovima: „Hadži-Nikola, na poklon mojoj braći srpskoj“. Ova škola postoji već od 30 i nekoliko godina. Osim toga ima crkva Sv. Arhanđela koju opslužuju dva sveštenika.

Istočno od sela nalaze se i razvale crkve Sv. Nikole koju je Jašar-Paša, znameniti rušilac srpskih crkava, razorio.

Na pola sata zapadno od Nerodimnje, idući sve uz reku, u stavama jezeračkog potoka i Šareničke Reke, a na vrhu povisoke planine, nalaze se i sad dobro očuvani temelji grada koji se naziva Petrić i u kome su, kako se kaže, stanovali srpski vladari, a u Nerodimnji su po svoj prilici imali samo letnje dvore.

Ispod Petrića, a preko reke, nalaze se zidine crkve Sv. Uroša. Danas već više nema starih zidina ali je narod, na temelju njihovom, podigao nove sve do krova i posao samo nije mogao da produži zbog arnautskih razmirica. Čak je obnavljanje crkve Sv. Uroša crkveni epitrop Kita Trajić i životom platio. Vele da je stara crkva Sv. Uroša dugo je još trajala, ali ju je razorio Jašar-Paša. Kraj crkve su se održale nešto i zidine od starih konaka manastirskih.

Polja oko Nerodimnje, kao i planinske uzvišice nose imena koja je vredno pribeležiti ovde. Tako polja: Sâd, Lajze, Kućište, Stanište, Dubrava, Glog, Savino Polje, Bukovčice, Vrtine, Modrič, Rusine, Bosarije, Orlance, Trnjače, Lokma; Toplik, Nerezine, Paprnice, Luka i t. d. A uzvišice i brežuljci: Glavica Košaračka, Ljubovski potok, Kun, Blagup, Makorski kladenac, Bogorodica, Katić-kamen, Studenica, Doganove bačevine, Guvnište, Korita, Gabrič, Čuka, Kovačev potok, Carevac, Dobri Gled, Glavica i Krse.

Narod i objašnjava pojedina od ovih imena. Tako, kad je majka tražila sina Uroša, ispela se na jednu uzvišicu odakle bi pregledala polje i ta se uzvišica od tad prozvala Dobri gled, a kad je došla kod onog izvora kod kojega je Uroš poginuo, nazvala ga je Glavicom, jer je tu Uroš izgubio glavu. Kad je odatle ponela telo njegovo, zastala je na jednom polju i uvila glavu modrim futom za znak žalosti i to se mesto prozvalo Modrič. Kad je za tim stigla do jednog izvora pod brdašcem izmila je sinu Urošu lice i po tom se to mesto i zove izvor Carevac. Tu ga je i sahranila, i podigla mu crkvu od koje se i danas poznaju četiri zida.

Iskićeno mnogim ovakvim pojedinostima, ceo predanje o smrti Uroševoj sačuvano u Nerodimnji glasi ovako:

Uroš je zajedno sa Vukašinom došao u Petrić iz Prizrena. Odatle su otišli u lov i kod izvora na Glavici, ispod Nerodimnje, ubio je Vukašin svojom rukom Uroša i tu ga zakopao, a on onda drugim putem ode u Prizren, da zametne samo sebi trag. Prođe nekoliko dana a mati Uroševa vidi nema joj sina da se vraća. Kod nje se porodi sumnja te pođe sama da ga traži. Dođe u Petrić ali ga tu ne nađe te kako je čula da je izišao u lov, pođe i ona tragom da ga traži po okolini. Izađe na Dobri Gled ne bi li odatle sagledala sina a kad ga ne sagleda, pođe dalje po polju te raspituj svakog redom. Tu blizu Glavice nađe jednog čobanina, te i njega pripita: zna li da joj kaže što za njenoga sina Uroša? Po njegovom kazivanju nađe svoga sina zakopana kod izvora na Glavici. Metne ga na kola te ponese u Prizren, ali kad stiže do crkve Sv. Uroša, volovi ne mogoše dalje ići te ga tu u crkvi i sahrani.

Priča se još da su ga docnije odatle odneli neki Proići u „Nemačku“, kad je i Patrijarh sa narodom izbegao. Nema porodice koja danas nosi takvo ime a mnogi vele da se ta porodica poturčila.

3.4. Kačanik¹⁷

Kačanik ne pripada upravo Kosovu ali je Kačanički predeo južna granica Kosova te je veoma važan za Kosovo, ako ovo hoće da se opiše kao bojište.

Kačanik leži upravo u onom tesnacu, kod kojega se toliko približuju jedan drugom ogranci dvaju gorostasa Šara i Crne Gore, da jedva ostave malo mesta Lepencu da proteče između njih i odnese kosovsku vodu u Vardar. Sam položaj Kačanika činio je da je on uvek bio utvrđivan, još od najstarijih vremena, jer je bio kapija na prolazu iz Mizije u Dardaniju kao i danas što je jedina neposredna veza između skopske i kosovske kotline. Grci su ga utvrđivali naročito protivu navale Srba, koji su slazili sa Zvečana i pretili junačkim borbama da se dohvate obala Vardarevih.

Ako se ne zabeleži narodno pričanje da je Murat Kosovski proveo vojsku, ili bar jedan deo, kroz Kačanički klanac i na njegovom izlasku imao prve sukobe sa srpskom vojskom, onda ostaje kao najpoznatiji istorijski događaj na Kačaniku ona strahovita bitka 22 decembra 1689 godine u kojoj su Turci, kao što se priča, tako potukli Austrijance, da im je od 2800 ljudi samo sedam živih izmaklo. Tom prilikom su tu na Kačaniku poginuli Princ Karlo Hanoveranski i Đeneral Štraser.

Kačaniku čini važnost klanac sa svoga taktičkoga značaja i sa svoje retke živopisnosti. To je vrlo tesan prolaz ograđen visokim, nedoglednim planinama. Grci su Kačanik zvali Zigon što znači jaram, pa i to izvesno sa tesnoga položaja. Taj klanac čine same stene i krševi a na visinama se uzdiže krasna šuma. Jugoistočna mu polovina u nekoliko je otvorenija jer mada se brda spuštaju neposredno u reku, ipak ona imaju ma koliko toliko nagiba a po gde i gde je ovaj i dosta blag; dok se u severnoj polovini spuštaju visoka, stenovita brda i stene odsečno i čine tvrd i visok zid. Od ovih gorostasnih prirodnih zidova najimpozantniji je jedan koji se zove Markov kamen.

Klanac je dug do 20 kilometara a ima prosečnu visinu nad morem 415 m. Najuži deo klanca je u severnoj polovini i ta uzina traje više nego 20 minuta.

Kroz klanac se spušta, probijajući se o stene i krševe i rečica Lepenac, koja slazi sa severnih okoma Šarovih i odlazi u Vardar. Kroz klanac prolazi i železnička linija koja iz Skoplja vodi u Mitrovicu i taj deo njen je najinteresantniji; ona prelazi čas na levu a čas na desnu obalu Lepenca, preletajući preko mnogih vijadukata i provlačeći se kroz mnoge tunele. A sem železničkog puta, prolazi tuda još i carsko džade koje vodi iz Pazara u Skoplje. Taj je put mučno građen, sve Visokom stenovitom obalom i prosekom. Blizu varošice Kačanika prolazi taj put kroz tunel u steni, koji je oko 15 metara dug, blizu tri metara širok, a dva i po visok. Sa južne mu strane, levo od ulaska stoji kamen tabla na kojoj je ispisano ime paše koji je prolaz sagradio i godina 1794 kada je sagrađen. Zbog ovoga prokopa narod u Kosovu prozvao je Kačanički tesnac „Šuplji Kamen“. Tako će na primer reći: „Nema ovakvoga konja od Zvečana pa do Šupljeg Kamena!“ što će reći da ga u svom Kosovu nema.

U blizini Šupljeg Kamena, tu ispod Markovog Kamena nalaze se na Lepencu tragovi starog kamenog mosta preko kojega je izvesno, pre no što je ovaj prokop načinjen, prelazio put na desnu stranu Lepenca.

Rečica Lepenac slazi sa Šjarovih ogranaka najpre u jednu dolinicu u koju se stače i kosovska rečica Nerodimka koja tu u toj dolini utiče u Lepenac a odatle zajedno kroz klanac teku. U toj dolinici a blizu utoke Nerodimkine, leži i varošica Kačanik sa starim gradom koji se dosta rasuo ali mu se ipak jedna kula i nešto od zidova dobro održali. Taj je grad izvesno mnogo docniji, a Stari Kačanik leži mnogo severnije od današnjega na visovima pa se i od starog Kačanika zadržalo još nešto razvala o kojima narod priča da su Starine Novaka.

Ova varošica ima nešto malo obrađene zemlje i veoma krasnu šumu koja snabdeva sve kosovske varoši gorivom. Zbog seče drva koja se sa okolnih gora tu snose i kačanička železnička stanica je dobila nešto malo važnosti na ovoj pruzi; inače putnici su je malo isplaćivali.

U varošici je dosta velika džamija koja je i olovom pokrivena. Ovu džamiju podigao je onaj isti Sinan-Paša koji je razrušio crkvu Sv. Arhanđela, zadužbinu Car Dušanovu blizu Prizrena i kamenom od iste podigao džamiju u Prizrenu koja sada nosi njegovo ime. Čaršija je mala, ali dosta živa a što zadržava oko putnika, to su ostaci starog i vrlo prostranog hana kod kojega su se okolni zidovi dobro održali ali krova nikako više nema. Zovu ga „Kuršumli-han“ što će reći da je u svoje vreme bio olovom pokriven, a to je ono olovo koje sad pokriva džamiju. Na hanu se lepo još održala zasvođena kapija od beloga tesanika a način zidanja kao da ovu građevinu baca u doba pre srpskih osvajanja ili doba srpske vlasti u ovom krajevima.

Kačanik je midirluk i pripada skopskom sandžaku (okrugu), dakle je i administrativno odvojen od Kosova. Skorašnjom jednom naredbom načinjen je tu srez (kajmakamluk) koji je dobio zvanično ime „Orhanija“. Čak se pomišlja da se tom srezu prida Ferizović i Sirinićska župa pa da se onda ceo srez prisajedini Prištinskom sandžaku, a Preševski srez, koji ima neposrednih i utvrđenih veza sa Skopljem, da se oduzme od Prištinskog i u zamenu prida Skopskom sandžaku, što bi bilo svakojako bolje.

U Kačaniku su stanovnici Arnauti i teško da se ko stran može tamo naseliti. Poznati su od uvek kao najcrnji hajduci a njihovo mesto još i kao utočište hajduka i iz najdaljih krajeva. Jednom je samo jedna četa Kačaničana davala silan otpor i održavala dugu borbu sa kajmakamom skopljanskim, koji je čitavu silu poveo na Kačanik. Godine 1807 Rešid-Paša Tetovski uspeo je da savršeno pobedi Kačanik i od toga doba nije Kačanik više onako na glasu kao što je bio nekada. Pevaju se i danas među Arnautima u Kačaniku pesme o onim strašnim kaznama kojim je mučio Rašid-Paša one koje je pohvatao.

Kada je naša narodna pesma prenela gotovo sva junaštva Kraljevića Marka na Kosovo, ona je jedan od najznamenitijih njegovih megdana, onaj sa Ljutim Musom Arbanasom, stavila pod Kačanik. Posle junačkoga sudara u kojem se ove dve sile ponesoše „Uz klisuru tvrda Kačanika“ i posle pobede koju Marko onako junački, plemenito i onako velikodušno želi:

… ode Marko bijelu Prilepu
Osta Musa u vrh Kačanika.

Ispod Kačanika, varošice, ima zbilja jedna tekija koja leži kraj samoga Lepenca i koja se zove Musino Teće. Toga Musu smatraju kao sveca i odlaze mu na klanjanje. Neki vele da je ovo grob Muse sina Bajazitova, a drugi da je izvesnog Muse Čerkez-Paše, ali narod odlučno i pouzdano veruje da je to grob Muse Kesedžije.

3.5. Lipljan¹⁸

Pored Scupi (Skoplje?)¹⁹ najznatniji grad u rimskoj Dardaniji, koja je zahvatila i celo Kosovo, bio je Ulpiana ili Ulpianum, današnji Lipljan. To je bilo vrlo znatno rimsko kulturno središte, gde su se sticali i sekli znameniti rimski putevi, od kojih je jedan vodio na jug u sir (Skoplje), drugi na jugozapad u Therandy (Prizren), treći na severozapad u Charmaenis (Novi Pazar) a četvrti na severoistok u Naisos (Niš).

U šestom veku, posle Hrista, Lipljan postade pozornica verskih rasprava. Tadanji vizantijski car Justinijan Prvi, razvali trošne zidine gradske i obnovi čitav grad.

Kada 6 i 7 stoleća naiđoše Srbi na Balkansko Poluostrvo, oni na Kosovu stvoriše župe od kojih je na jednu, Lipljan, kao važno središte, prostro svoje ime. I tako, kroz dugi niz godina, jedna od najznamenitih župa na Kosovu bila je Lipljanska.

Pod Lipljanom se dešavaju i oni znameniti ratovi župana Vukana (1093—1105?) Vukan prvi provali iz svojih oblasti, zapadnog dela Rase, te poče udarati na susedne vizantijske gradove pa i Lipljan spali. Oko godine 1093 pošalje grčki Car Aleksije sevastokratora Tovana sa velikom vojskom, koja se utabori kod Lipljana, sa desne strave Sitnice. Vukan, koji se ranije beše sklonio u Zvečan, napadne noću na grčki tabor i potuče grčku vojsku, koja morade da pobegne preko Sitnice i da se skloni u Lipljan. Kada Car Aleksije sam, posle toga, pođe sa silnom vojskom na Vukana, izmiriše se kod Lipljana te mu Vukan dade taoce a granica vizantijsko-srpska ostade više Lipljana. I tako Vukan ne bi te sreće da prisajedini Lipljan svojoj oblasti.

Tek sto godina docnije, u ratovima oko 1184 i 1185 godine, pođe to za rukom velikom Nemanji, koji se kao i Vukan spusti sa Zvečana, pa posle znamenite pobede na Pantinu (1170) konačno prisajedini Lipljan velikoj svojoj županiji.

Lipljan još jednom pade pod grčku vlast, za vreme vlade Kralja Dragutina, oko 1280 godine. Gubitak tih važnih pokrajina valjada i doprinese mnogo nezadovoljstvu protivu Dragutinove vladavine, no Milutin opet povrati Lipljan i od tada ga konačno prisajedini srpskoj državi. Tom prilikom je razvaljen i grad Lipljan i Milutin prenese i drevno vladičanstvo iz Lipljana u Gračanicu, koju je oko 1321 godine obnovio.

Od toga doba Lipljan izgubi svoje značenje, koje je kroz tolike vekove imao, pa ga nikad više i ne povrati.

Dušan Silni, pošto se proglasio kraljem u Svrčinu, darovao je manastiru Hilendaru u Svetoj Gori, pored mnogih drugih i „crkvu Sv. Bogorodice u Lipljanu i trg u Lipljanu“.

Danas je Lipljan maleno selo, leži na levoj strani Sitničine obale, tamo gde se Janjevska reku spušta u Sitnicu. Ma koliko da je Lipljan bio izgubio svoj istorijski značaj, sa samoga položaja svoga zadržao se u njemu uvek veliki trg sve do kosovskog doba, dok ga Bajazit nije sasvim razorio te se na razvalama starog Lipljana podiglo malo i siromašno selo od 50 kuća. Selo leži na najlepšoj ravnici kosovskoj, utonulo u more najkrasnije trave a ispod njega, izvan sela kod Sitničinog mosta, nalazi se Sinjak ili Tišina, mesto gde se mnoga riba iz Sitnice vadi. Taj most na Sitnici kod Lipljana, jedini je kameniti most na celom toku Sitnice, koji se održao. Njega je zidao Jašar-Paša ali kamenom koji je vadio iz srpskih crkava koje je on svud po Kosovu rušio.

Lipljan je danas i železnička stanica oko koje se počela da diže mala čaršija te sa onim kućama i dućanima, koji se podigoše na stanici, Lipljan valjada broji do sto kuća. Stanica je dosta živa jer se i ovde kupuje i tovari hrana za solunsku pijacu.

U Lipljanu postoji i lepa zgrada, u kojoj je srpska osnovna škola koja je otvorena još decembra meseca 1866 godine i u kojoj je sve do 1896 god. bilo samo tri razreda i jedan učitelj. Te godine otvori se još i četvrti razred i ženska škola.

I danas postoji u selu stara lipljanska crkva koja je valjada jedna od najstarijih crkava na Balkanu. I nju je hteo Jašar-Paša da razori ali se manu te svoje namere. O tome je zabeležio priču Milojević u svome putopisu. Ja sam je, ali malo drukču, zabeležio po kazivanju dugogodišnjeg učitelja lipljanskog Dene Debeljakovića. G. Milojko Veselinović zabeležio ju je po kazivanju starog popa Jovana iz Lipljana. Pa kako pop svojim vekom poklapa skoro ceo devetnaesti vek a kao dugogodišnji sveštenik i čuvar je ove crkvice i njene istorije, to ćemo se mi ovde najradije poslužiti njegovim kazivanjem g. Veselinoviću:

Jašar-Paša je mnogo puta nasrtao da razvali staru lipljansku crkvu. Prvi put je razvalio pripratu i od toga kamenja načinio je onaj most na Sitnici kod Lipljana. To je moglo biti oko 1804 godine.

Posle je opet, jednim zlim udesom, hteo da razvali i pravu staru crkvu. Počne goniti Srbe da sami razvaljuju svoju crkvu a on samo da gleda, ali se ni jedan nije hteo prihvatiti toga posla, svaki je izbegavao, čudio se i krstio šta će od njih još biti i kakve ih još crnje nevolje očekuju. Na viku i dreku Pašinu i njegovih ćajalara, našao se neki suludast Srbin iz sela, zvali ga Parađidija, te se popeo na crkvu i počeo da ruši, a za njim se potkače i neki Turci; ali u jedan put Parađidija zanemi, usta mu se uzela a Turcima noge. Kad to čudo vidi Jašar-Paša, odmah pozove Popa Đorđa, mojega oca, te je čitao molitve i Turcima i Parađidiji. Tom prilikom Paša se jako poplašio te ne samo da nije kvario crkvu, no je dao kamena i para da se načini priprata, koju je pređe razvalio.

Posle nekoliko godina dođu pašini ćajalari u Lipljan da razvaljuju crkvu. Tada se selo nađe opet u čudu i brizi za svojom starom crkvom. Počnu moliti i preklinjati ćajalare da im ne diraju bar u tu jednu crkvu i da je ostave, te da se okolna raja moli Bogu u njoj, ali se verne sluge Jašar-Pašine i ne okretoše na molbe i vapaje seljana. Jadni seljani prineli su im u tom trenutku nekoliko pečenih jaganjaca i ovnova da ručaju. Halapljive poturice, Arnauti, prisednu oko masnoga pečenja i počnu jesti, a posle. ručka da otpočnu rušiti crkvu. Najzad, na tolike molbe seljana, a naročito zarad dobroga ovnujskoga pečenja, reći je jedan, najstariji: „More, rajo, baš kad toliko molite za ovu vašu crkvu, onda neka jedan od vas odmah trči u Prištinu Jašar-Pajši i neka ga zamoli, pa ako on zapovedi da vam ostane crkva, mi je nećemo dirati; ali ako ne donesete aber od paše dok mi ručamo i sedam oka klinaca u zubima, mi ćemo početi rušiti crkvu“.

Seljaci se sada stali teškati i mučiti šta da rade. Znaju da se ne može otići od Lipljana u Prištinu i vratiti se natrag dok ćajalari još ručaju, jer od Lipljana do Prištine ima dobra tri časa i toliko odonuda, svega šest časova. Dakle nije mogućno preći šest časova puta za jedan čas, za koje bi vreme, od prilike, jeli Turci. Počnu se tužiti i jadikovati seljani u selu šta su im rekli ćajalari, zbog onoga što se ne može izvršiti.

Tu nuždu i nevolju čuje i jedno momče, Ćorđe (zvali su ga Đoka) Vojinčetović iz Lipljana, iz najstarije kuće. Iziđe on pred Turke i rekne: „Ja Božjom pomoću idem u Prištinu kod Jašar-Paše, i ako vam ne donesem abera od Paše dok ste vi još za sovrom, onda razvaljujte crkvu kao što ste naumili!“

Turci mu samo dodadoše iz podsmeha: „Ne zaboravi, more, da doneseš i sedam oka klinaca u zubima“.

Đorđe im odgovori: „Bog će ih doneti“.

Đorđe pođe put Prištine. Seljaci ga ispratiše suznim očima i slabo se pouzdaše u tu pomoć.

Malo za tim Vojinčetović iščeze u ravnome Kosovskom Polju. Turci ostaše da se slade i jedu ovnujskoga pečenja, i rashlađuju bistrom vodom. Seljaci se vajkaju i samo pogledaju kad će se ovi zlikovci najesti i dići da počnu razvaljivati crkvu. Turci ručaju, slade se, počinju lakše jesti i odmarati se. Seljake neka jeza hvata i čini im se da je vreme već prošlo i da se ono momče nije odmaklo od Lipljana ni za jedan čas puta.

Ućutali se Turci oko sovre, po koji gricne masnoga pečenja, pa zamišljen navali se na lakat, drugi preklapaju očima, san ih hvata.

Nastalo ćutanje i sjedne i s druge strane… Tek mladi Vojinčetović stade pred Turke, ispusti sedam oka klinaca i pruži im pečat Jašar-Pašin. Turci se trgoše i začuđeno pogledaše. Seljaci se primakoše bliže. Niko još ne veruje. Nu kad Turci sagledaše pečat Pašin, učiniše temena, poljubiše ga i odoše iz sela.

Celo se selo sleglo oko mladoga Đorđa Vojinčetovića. Svi ga gledaju suznim očima i milo im je bilo. Pitaju ga stari ljudi: „Sinko, kako ode i dođe i toliki put pređe za jedan čas; krila da si imao, ne bi mogao preći toliki put za ovo kratko vreme?“

Đorđe skromno odgovaraše: „Kad sam pošao odavde, išao sam kao i uvek, no što sam brže koračao sve mi je lakše bilo, kao da me je nešto nosilo“.

Seljaci se zaplakaše pa se okrenuše crkvi i prekrstiše se. Đorđe ih je samo smerno gledao. — —

Ovako priča stari Pop Jovan, koji već 60 godina kako popuje u Lipljanu. Dodao je još, da je kuća ovoga Vojinčetovića najstarija u Lipljanu; da se je posle ovoga izvršenog čina Đorđe ženio i imao dece, i da ga je ovaj stari Pop Jovan opojao i sahranio.

— „Pogled kroz Kosovo“ str. 41.

Ovome G. Veselinović dodaje sa svoje strane i to, da ovaj Vojinčetović ili Vojnović, može biti, vodi svoje poreklo od starih vitezova Vojinovića „čiji su dvori bili u Lipljanu“.

4. S Kosova na Sinje More

4.1. 1. Kroz Kosovo

Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razređuje što se sunce više penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlepši dan. Tih dana, izjutra je studeno te se čovek mrzne a na podne je žega nesnošljiva.

Jednoga od tih dana početkom meseca avgusta, krenem se u četiri sata izjutra iz Prištine na put s Kosova na Sinje More, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka označio.

U Prištini još sve spava. Kapci na dućanima su spušteni i debelim katancima zakopčani za ćepenke. Po gde i gde samo kafedžija već otvorio kapak na svome malom dućančetu okićenom džezvicama razne veličine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, još sanjiv, raspaljuje mašući metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putnička kola; kočijaš vezuje kanapom nešto na dizginama što se sinoć prekinulo, a prljavo hansko momče donosi pune kofe i pljuska točkove na kolima da spere blato, što su ga kola juče ponela s puta. Psi, one gomile sokačkih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne noći spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, već su počeli da se razmotavaju iz tih svojih klupčadi i da se protežu očekujući, sa opravdanom nestrpljivošću, da se otvore kasapnice. Na onoj česme na ćošku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu.

Još malo pa da izađem iz varoši a iz drugog nekog sokaka začu se tandrk valjada putničkih kola preko do zla Boga rđave prištevske kaldrme a iza jednog sena na kraju varoši, razleže se snažan glas jednoga petla kome ne odgovoriše oni iz mahale, jer su računali da su svoje svršili pošto dan već poče u veliko da osvaja. Na vodenici (mlinu), na samom kraju Prištine, već pokuljaše prvi crni mlazevi dima iz visokog dimnjaka, i pištalica poče kao zmija da sikće, te naši konji načuljiše uši. Na visokoj prištinskoj sahat-kuli izbi tri puta slabim zvonom — to je već četvrt na pet.

Tek sad se spustismo sa kaldrme na mek drum i ostavismo varoš za nama; poželeo sam sebi srećan put i okretoh glavu od Prištine.

Zora puca i razgoni tminu a sunce razvejava maglu, te čas po čas otkriva sve novu i novu sliku. Predamnom Kosovo, široko nedogledno polje okićeno selima i zaseocima a ubrazdano rekama i rečicama; desno se iznosi iz magle Goleš a ovamo levo Veljeten, a drum, kojim se krećem, dohvata kose Glasovnika pa onda slazi niz Čaglavicu na Laplje selo i dalje sve do Sitnice pruža kao izvijugan konac. Još malo pa se levo iz magle iznose visoka kubeta divne Gračanice; Šar se sve više ocrtava tamo u dubini; Sitnica sve jasnije belasa i preliva pod kosom sunčevom zrakom.

Na širokoj kapiji hanskoj u Lapljem selu (Turci ga zovu Kadi-kej) dočekuje me moj prijatelj handžija Antuš, sa toplom rakijom i dobrom kavom a ispraća me sa dobrim željama i moj se karavan opet dalje kreće, a sunce se sve više penje i magla se već u velike razređuje.

Moj karavan nije veliki, nas smo petorica. Dva žandarma konjanika (suvarije), ja, moj verni gavaz Dimitrije Pećanac i moj terdžuman Muratefendija, koji će me do Prizrena ispratiti da se tamo postara za dalje moje putovanje, a zatim se vratiti u Prištinu na svoje mesto.

Krećući tako lagano, nogu pred nogu, razmišljao sam rado o sudbini ove dvojice suvarija, mojih pratilaca. Jedan je Čerkez a drugi Prokupčanin, muhadžer. Obojica iseljenici, obojicu je nevolja odagnala sa svojih ognjišta i iz svojih zavičaja, te sad služe tuđinu i u tuđini. Jer badava, ni Čerkez ni Arnautin, odagnan iz Srbije, ne osećaju se na Kosovu, u službi Turcima, kao u svojoj kući.

Svi muhadžeri žale za svojim starim mestima; znam mnoge koji bi se tako rado i vratili. Jednom mi je jedan govorio kako bi voleo da ne umre ovde „u tuđini“, već da mu je da umre u Leskovcu. Muhadžeri u Prištini nisu ni malo u ljubavi sa Turcima jerlijama. Turci se žale da je sve zlo nastalo od kako su muhadžeri naišli: da je od toga doba trgovina obrnula na gore, da je međusobno čaršijsko poverenje propalo, da je novac skup, da se od toga doba datiraju priznanice, interesi i parnice za zajam. U Prištini, na primer, sad se i ugovori za kuću pišu kad se ova uzima pod kiriju, što je i novo i čudno. Moj komšija, Uti-efendija, jerlija, rekao bi često:

— Nema više, komšija, ono vreme kad odeš u čaršiju u dȍsta pa mu se zamoliš: daj mi sto, dvesta lira, a on ni reči, nego vadi ćesu nebrojenu, dâ ti u četiri oka; ti onako nebrojeno odneseš pa tako mu u četiri oka i nebrojeno i vratiš!

U Prištini jednom ubije jedan muhadžer jednog Turčina i tada se zlo nakostrešiše Turci na muhadžere, te se govorilo po varoši da će doći između njih do krvi. Badava, oni se smatraju kao dve narodnosti. Pa i u ovom slučaju oni nisu našli da je ubio Turčin Turčina, nego muhadžer Turčina.

Moj berberin, Halit muhadžer iz Prokuplja, pričao mi je više puta o nekome pop Iliji i kako su njihove kuće živele u Prokuplju. Ženske se nisu krile; kad Halitov otac nije kod kuće, pop Ilija vodi brigu o kući, a kad je pop Ilija gde na putu, tako isto Halitov otac vodi brigu o njegovoj kući i deci. Pop Ilija je imao pravo da istuče svakog u komšijinoj kući ako ne sluša, a Halitov otac ni kćer nije udavao dok se ne posavetuje sa pop Ilijom.

Jedna hanuma, muhadžerka iz Niša, dođe jedan put mojoj ženi u goste pa veli, htela je više puta doći, ali nije znala gde je konsulat. Moja žena pita je kako da u Prištini, maloj varoši, za toliko godina ne sazna gde je konzulat, a ona veli da nigde ne izlazi. Gde će? — Drugo je ono bilo u Nišu; tamo se išlo jedno drugom, bilo je prijateljstva, bilo je svojski kao što mora biti u „svojoj zemlji“. Ovde se ne poznaje (18 godina je u Prištini), ili vrlo malo i to sa onima koji su joj oko kuće.

Sećam se mnogih primera o tome kako muhadžeri žale za svojim zavičajem i za životom sa nama, ali — ima i drugih primera, žale oni i na nas i to teško žale i optužuju nas. Oni su ostavljali svoje krasne njive, polja i kuće pa izišli golih ruku i golih šaka ovamo, na pusta polja, sa kojih su morali isušivati bare, ili na neokrčene pustoline koje su im — gostoljubivi saplemenici udelili. Pa najzad, oni to ne bi možda ni zažalili toliko, oni se znaju utešiti „k’smetom“, oni znaju da je to tako pisano bilo ali — kako smo ih ispratili? — Evo kako mi o tome priča moj suvarija koji na svome konjiću tiho, mirno i sanjivo jaše i tak kad i kad vadi iz džepa pržena zrna kafe i sa slašću gricka.

— Nije mi žao, efendm, što sam izgubio i kuću, i njivu, i vodenicu… jedan mi reče ne valja tapija, drugi vele vakufsko je, pa tako ode! A ko će ga znati kako je bilo, meni je od oca ostalo pa sam znao da je moje, ali ućumat kaže: nije tvoje, pa dobro, no… što sam izgubio onoliki novac, to mi je žao.

— A kako da izgubiš novac?

— Kako… tako! Sedam puta sam hodio u Srbiju na ućumat, odem tamo pa čekam, čekam, čekam jedan mesec, čekam dva pa se vratim, kažu mi: dođi opet. Kad odem opet a ono tako…

— Ama ko zna šta je tamo radio tvoj većil?

— Jest i većil ne beše hak čovek, ama nije samo on, nego i onaj mejmur… Nemoj da se ljutiš, ali i taj mejmur ne beše saglam. Odem ja kod njega, pa mu se molim da mi svrši posla, a on veli: „Peki, hoću da ti svršim i da ti presudim, reci mi po kom zakonu hoćeš da ti presudim, po srpskom ja li po turskom“ A ja se razmislim, pa k’o velim, bolje će mi biti po mom zakonu; moj je zakon, pa će me bolje i sačuvati; pa mu kažem: „E, pa sudi me po turskom zakonu!“ On veli: „Peki, dođi sutra!“ Odem sutra a on veli opet: dođi sutra. I tako tri meseca: „dođi sutra, dođi sutra, pa opet dođi sutra!“ „Aman, velim mu ja jednog dana, dokle će tako: dođi sutra!“ — „E pa, veli on, ti si hteo da ti sudim po turskom zakonu, a po turskom zakonu i adetu tako ide, javaš, javaš, dođi sutra i večito dođi sutra!“ „Ono jest, tako je kod nas, kažem mu ja, pa se prelomim — pa deder, onda, Alaha ti, sudi po srpskom zakonu!“ Uze on po srpskom zakonu pa eto… izgubih sve imanje!

Tu zaćuta suvarija te uze da pravi cigaretu, a zaćutah i ja i razmišljah o našim gresima u zadobijenim zemljama, o gresima koji se ne popravljaju.

Tako, uz razgovor, krećemo polako drumom koji vodi u Ferizović ma da bi od Dubova mogli da svrnemo u Lipljan kraćim putem za Prizren, ali sam ja rad da prođem još jednom Paunovo Polje.

Sunce već odskočilo i osvetlilo Ljubeten, koji je Šar visoko uzneo, a sa lipljanske stanice čuje se pisak lokomotive koja je jutros rano krenula iz Mitrovice da jedva na podne stigne u Skoplje.

Stigosmo već i do vrha Sitnice te stupismo na lepo Paunovo Polje.

Paunovo Polje je krasna ravnica jedan sat široka a dva i po duga. Zovu ga i Paun-polje a i Paunovo. Narod tumači ime ovome polju pričom po kojoj su, na tom polju, pasli carski pauni. Ima ih koji hoće da ga protumače i od ličnog imena Paun, tvrdeći da je nekakav Paun bio gospodar toga polja. Kad je kralj Milutin pisao svoju gračaničku povelju, već je postojalo ime Paun. Ima ga i u grčkim spomenicima koji ga nazivaju Ταωνιω a grčki ταϖ znači takođe paun, te će tu i biti poreklo ovome imenu.

Paun-polje nije toliko naseljeno, sela koja ga kite leže po ivici mu; po podnožjima sa istoka a blizu obala Sitničkih sa zapada oko Paun-polja su sela: Softović, Sazlija (sa mahalom Retkocer), Pojatište, Ramnjane, Biba (kažu i Bibiće), Staro selo, Nekudin, Ferizović, Talinovce, Muovice i Prelez.

Sva su ova sela naseljena Arnautima, a neka su i nova. Na severu je nad poljanom malo seoce Svrčin u kome ima sedam kuća Arnauta. Svrčin leži na levoj uzvišici a nad njim se uzdiže još jedna veća uzvišica, koja se zove Glavica gde je bila crkva od koje se još i danas poznaju tragovi. Ta Glavica i ona uzvišica na kojoj je selo, opkoljeni su divnom šumom a ispod Glavice, opkoljavajući je sa istočne strane, protiče rečica, koja vodi vodu iz Nerodimke da zalije Paunovo Polje, a zatim da se pridruži vodama koje čine Sitnicu.

Zna se da se u nizu istorijskih događaja iz našega najznamenitijega doba, pominju vrlo često, čas Svrčin a čas Pauni, kao Nemanjićki dvorci. u kojima su se rešavali važni događaji, i uvek su Svrčin i Pauni smatrani kao dva posebna mesta; tako na primer, Dušan se proglašava kraljem u Svrčinu a sa Kantakuzenom ugovara savez u Paunima, i t. d. Osnovano na poznavanju zemljišta i mesta, moje je uverenje da su Svrčin i Pauni jedno isto, ili bolje reći, da je Svrčin dvorac u Paunima na Kosovu²⁰.

Na dnu Paun-Polja je selo Ferizović, kroz koje prolazi železnička pruga i gde sad baš pisnu lokomotiva, te i mi obodosmo konje da stignemo što pre na odmorak.

Tek što krenu voz sa stanice a mi uđosmo u prostranu hansku avliju i odjahasmo umorni, a momci povedoše konje da ih provodaju…

4.2. 2. Nerodimnja—Sirinić—Vatić

U Ferizoviću smo zastali koliko da ispijemo kafu iz debelih handžijskih fildžana i da se tovar sa konja rastovari, jer večeras ćemo se opet vratiti na konak u Ferizović a sad ćemo odmah kroz Ferizovićku čaršiju te prizrenskim drumom, dok kod Vatića ne svrnemo u levo te seoskim putem, koji vodi sve niz reku Nerodimsku, u Nerodimnju.

Sutra kad se krenemo u Prizren bila bi nam Nerodimnja s neruke te je bolje danas da je obiđemo, kad i onako ostaje toliko vremena do večere.

Namerila me je još i sreća što u hanu zatekoh jednog malog đogata da sedlaju, i na pitanje čiji je rekoše mi da je tu i pop ferizovićki i nerodimski došao da nešto pazari (a on inače sedi u Nerodimnji) pa se sprema i sam da se tamo krene. Upoznah se tu sa njime, pa kako je to i inače mlad, bistar i inteligentan sveštenik (zove se pop Antonije Nikšić, rodom je iz Srecke župe a svršio je prizrensku bogosloviju), to mi je njegovo društvo dobro došlo već i stoga, što će mi mnogo što šta kazati i pokazati.

Krenusmo prizrenskim drumom, i tek što izmakosmo od Ferizovića, uputismo se stazom u levo. Tu, nedaleko od druma, diže se povelika humka — brdašce, koje je obraslo šumom. Mogao bi ga putnik putujući železnicom da zapazi, kada bi bilo koga da mu obrati pažnju. To se brdašce zove Glavica, mesto na kome je po narodnom predanju Vukašin ubio Uroša. Na vrhu toga brdašca je i izvor kod kojega je Uroš bio sahranjen, dok ta majka nije tu našla i odnela u crkvu Sv. Uroša. Po mome uverenju ovo je brdašce humka (mogila, gomila, mongila, hum, tumuli, turski tumbe), kojima su Tračani toliko okitili celo Balkansko poluostrvo.

Tih mogila ima i danas mnogo u Maćedoniji, na južnom toku Vardara, u okolini Vodene i Soluna (i putnici železnicom mogu videti jednu pred samim Solunom). Zapazio sam nekoliko u ravnici Langaskoj kao i u Sereskoj. Jireček misli da ih nema u Kosovu Polju; međutim, na putu između Prištine i Gračanice a prema selu Ajvaliji, leži jedna, a ova nerodimska bila bi druga.

Izvesno, najveći deo ovih mogila pripada Tračanima. Herodot opisuje (5.8) sahranjivanje jednog znatnog Tračanina, pa veli kako su mu najpre ostavili trup tri dana na ugled, pri čemu su mu razne životinje prinošene na žrtvu a zatim su mrtvaca ili spaljivali ili ukopali, a nad grobom mu dizali zemlju (zemlja-Huma) što se praznovalo vojničkim igrama u čast pokojnikovu. Taj običaj su primili i Sloveni od Tračana; otuda valjada kod nas ovaj običaj pri sahranjivanju da svaki prisutnik baci po pregršt zemlje u grob, a kod Arnauta će svaki prolaznik na grob, koji je kraj puta, baciti kamenicu tako da se od tih kamenica. uzdigne čitava humka.

Baš zato što je ova Glavica humka koja je, usred polja ravnog kao dlan, iznikla samostalno, i obratila je na sebe pažnju naroda te je privezao tradiciju o ubistvu Uroševu za nju.

Ja neću ovde da opisujem samu Nerodimnju i crkvu Sv. Uroša pošto sam to već opširnije učinio u zasebnom delu²¹, ali ću pod razvalama njenim a pod debelim hladom jednoga hrasta, pod kojim smo prostrli ćebad te se sad odmaramo, da pribeležim podatke koji će biti od veće koristi, no što bi bio sam opis one lepe i divne prirode koja opkoljava ove razvaline.

Nad samim Sv. Urošem vidi se jedna gomila kućica koje su rasute ovde i onde. To je jedna mahala sela jezerca a zove se Šajkovce. Pošto je mahala to, niti je na kartama zabeležena niti će vam je ko umeti pokazati, a to je ono selo Šajkovce koje patrijarh Pajsije pominje.

Pod Sv. Urošem pak sastaju se Šarenička reka i Jezerački potok; odatle je na dogledu ka jugozapadu Sirinićka župa o kojoj je uvek do sad vrlo malo pisano te se u opšte malo i zna. Njome ću se dakle najviše pozabaviti ovom prilikom.

Sirinićka se župa graniči sa istoka Ljubotenom (tetovskom nahijom), sa zapada Sretačkom župom i Kabaškom planinom, za tim Podrimom do više Jezerca, a ovamo od Kosova odvaja je Nerodimnja. Od Nerodimnje je upravo odvaja plavina Šarenik koja ide od Jezerca pa u Prizrensku nahiju, gde se više sela Mačeteva spaja sa planinom Rogopeć.

U Sirinićkoj župi ima svega 17 sela od kojih su 6 čisto arnautska. U srpska sela spadaju: Sevce sa 140 kuća, Ježince, sa 45 k. Štrpce sa 144 k., Sušiće sa 22 k., (i 3 kuće poturica), Gornja Bitinja sa 21 k., (i 31 kuća poturica), Donja, Bitinja 25 k., (i 5 kuća poturica), Vrboštica 72 k.; Berevce 25 sr. k., Gotovuša 87 sr. k; Drajkovce 12 srp. k. (i 2 kuće poturica), Viča 35 srp. k. (i 4 kuće arnautaša, a 1 kuća poturica).

Više sela Sušića diže se vrh koji se zove Carevac, gde teče i češma koja se zove Careva češma. Na tome vrhu, jedan sat više Sušića ima i sad razvala crkve Sv. Dimitrija od koje je ostao samo temelj. Ovo o selu Sušiću (ili Sušici) zabeležio sam samo zato, što se sećam one raspre gg. Pante Srećkovića i Ilarijona Ruvarca o selu Sušici i manastiru Sv. Dimitrija u skopskoj nahiji, u kojem je manastiru sahranjen kralj Vukašin Mrnjavčević. Ova moja beleška nema namere ni da reši ni da zamrsi još više to pitanje, ali ta okolnost što postoji takvo selo i crkva, što su u blizini Šarenika planine i sela, što najzad tu postoje i razvale izvesnog grada i što u okolini ima takvih imena mesta kao što su „Carevac“ i „Careva Česma“, pobudila me je da sve to zabeležim.

Sela u Sirinićkoj župi u kojima sede čisti Arnauti, kao što rekoh, ima šest i zovu se: Koštanjevo, Ižance, Buronik, Semanje, Brod (na Lepencu) i Firaja. Poslednje selo Firaja tako su prozvali Arnautaši a Srbi ga i danas još zovu Papradina, kako je i na kartama zabeleženo. Valja znati da se paprat arnautski zove fir, te je to čist prevod.

Arnauti se Sirinićanski nisu odavno isturčili. To se desilo u početku prošloga veka pod pritiskom Jašar-pašine krvave vladavine na Kosovu. Među njima su se još u veliko očuvali tragovi pravoslavlja. Oni pale sveću o Sv. Nikoli i drugim većim praznicima još i danas. Oni govore već arnautski pa i žene im govore, ali kad se među sobom svađaju i psuju žene a one vele: „Ubila te sveta nedelja!“ U Sv. Trojici prizrenskoj, više Mušetiša, u knjizi priložnika zapisani su i stanovnici ovih arnautskih sela i to srpskim imenima.

Poturice su oni koji se poznije isturčili te nisu još sasvim srpski jezik izgubili. I jedni su i drugi skori poklonici Muhamedovi i sva je razlika što su Arnauti već izgubili jezik a poturice još govore srpski. Ali i oni sami vode računa o toj razlici. U selu Viči na pr. ima 4 kuće. Arnauta i 1 kuća poturica.

U Siriniću ima sad četiri majdana iz kojih se vadi hrom. Dva su otvorena 1894 a dva 1895 godine. Jedan je više sela Štirce, jedan kod samog sela Sevca, a dva kod sela Vrbeštice; jedan u polju a drugi na planini između Vrbeštice i Mušetište. Tu kod sela Vrbeštice kraj Lepenca a prema selu Štrpce postoji gradište. Gde Lepenac roni vidi se da je bilo temelja. Preko Lepenca prema gradištu polje se zove Pazarište.

Dva sela od onih što sam ih pobrojao, Sevce i Ježince, pripadaju prizrenskom sandžaku, a inače cela Sirinićska župa pripada prištevskoj kazi i sandžaku.

Da zabeležim koju i o Srbima Sirinićanima.

Srbi su Sirinićani jako pobožni! U Sirinićskoj župi ima 14 crkava, od kojih su mnoge i ruinisane no ipak služe još i danas. U celom Siriniću ima četiri sveštenika, dok je do pre nekoliko godina, bio samo jedan. Jedan od njih, pop Danilo, zove se u stvari Despot ali grčki vladika Melentije, kad ga je zapopio, promenio mu je na silu ime: „Despot znači grčki vladika, a pop i vladika nije sve jedno!“ Sirinićani imaju i školu u Štrpcu, a nazidali su tu skoro i vrlo lepu školu u Gotovišu.

Sirinićani idu svi na pečalbu, najviše u Vlašku. Za čudo, gotovo svi su Sirinićani terzije; to im je kao neki nasledni zanat. U svakoj kući uče se tome poslu a nema kuće da u njoj po dvojica i trojica ne znaju taj zanat. Oni se razmile po selima po Kosovu, Labu, po skopskoj ravnici i Podrimlju i tamo kroje i šiju. Ima ih i dobrih zidara. Rade i zemlju ali je upravo više rade žene, dok u Sretačkoj župi žene i devojke čak i oru zemlju.

Među Sirinićanima postoji i jedan vrlo osoben običaj pri razvodu braka. Neko, na primer, ne voli svoju ženu, ili mu je što zgrešila ili mu ne rađa ili nije čestita (najčešće u slučajevima kad nije čestita) i t. d. — taj ne ide u takvom slučaju opštini, popu ili vladici, već pozove dva svedoka, uzme nožice i odseče od njene bošče (kecelje) jedno parče pred svedocima i time je razvod svršen. Mogu to popovi i vladika ne priznavati koliko hoće, takav razvod braka važi za njih.

Takav običaj kao da je pre dvadeset i trideset godina bio opštiji, jer ga se sećaju stariji ljudi i u Kosovu, i svi tvrde da je to vrlo stari običaj.

Kada se zaista potraže primeri daleko u nazad, ima ih sličnih i u samoj istoriji. Nemanjin sin, Prvovenčani, bio je zet imperatora Aleksija Komnena brata cara Isaka Anđela. Dok njen otac Aleksije ne beše car, živela je Evdokija u lepoj slozi i ljubavi sa mužem ali kad ovaj postade carem vizantijskim, njoj se učini tesno u Svrčinu dvorcu Nemanjića u Paunima na Kosovu. Ona poče da živi kao da je u Carigradu, onako upravo kako je u Carigradu živela njezina raspusna majka carica Jevrosinija. Kada ju je Stevan već svojim očima zatekao na činu koji se u supružanskom životu ne prašta, on skide s nje sve odelo te ostade samo u jednoj košulji, pa i tu košulju joj podseče, da je s teškom mukom mogla pokriti nagotu svoga tela. I u tako beščasnom stanju on je progna iz dvora da ide gde joj je volja²².

Današnje podrezivanje bošče (kecelje) izvesno je dakle trag takvog jednog običaja u starini, kome je u ostalom i Dušan u svome zakonu dao mesta opredeljujući za nevaljale žene: „svoim tjelom da nakazuet sje, jakože budet izvolenije muža jeje“.

U Siriniću među Srbima valja zabeležiti još jednu čudnu pojavu. Tamo ima i dvoženaca. Znam ih nekoliko, jednog u Gotovuši, jednog u Štrpcu, koji se, čini mi se, zove Mladen Bošković.

Onaj iz Ježinaca ovako je uzeo sebi drugu ženu. Sa prvom je ženom živeo vrlo lepo i u ljubavi punih sedam godina, ali nije s njome imao nikako poroda. Šta nije sirota žena činila, i palila sveću ovom i onom svecu, i odlazila u ne znam koji manastir, pa ništa, ostala bez poroda. A bili su dobri i imućni te imali i krov svoj i dosta mala u kući, ali im Bog zakratio taj jedan i najveći deo sreće.

Sede oni tako jednog dana pa se razgovaraju o toj kazni koju je Bog na njih poslao.

— Eto, veli muž, hoće da se ostari a mi nemamo odmene u kući; na kome ćemo da ostavimo sve ovo i ko će da nas podrži u starosti?

— Ja mislim — veli žena — da drukče ne biva, nego da ti uzmeš drugu ženu, valjda će dati Bog da s njome izrodiš, pa ćemo tako steći odmene.

— Ama, kako ću — predomišlja se muž — ne ide, ne može.

— Može, može, evo ja ću da ti nađem.

I ona se primi da mu bude provodadžika i nađe mu drugu ženu.

On uze drugu ženu i, Boga mi, izrodi s njom puno dečice a i prva mu žena sedi u kući i ona osobito pazi i neguje ovu decu. Sveštenik ga je proglasio za dvoženca i bezakonika i odlučio ga od crkve, ne sveti mu vodicu, ne prima ga u crkvu ili, ako dođe, ne daje mu pričest i naforu. On i plače i dokazuje da nije bezakonik, da je to tako Božja volja bila. I njegova prva žena sve plače i veli:

— Tako mi Boga, od onog dana od kad sam dovela drugu ženu, ja sam mu kao sestra u kući i tako me drži!

Ona mi je sama sve ovo kazivala pa, hajd’ da joj i verujem, ali za ona druga dva slučaja što sam ih naveo, tvrdi se da muževi ni jednu od svojih žena ne smatraju kao sestru.

U ostalom, ranije, dok je ceo Sirinić bio na jednom popu a u Prizrenu agovale grčke vladike, koje su i same bile ne dvoženci nego stoženci, bilo je slučajeva dvoženstva i više, no sad se sve više i više gube.

⁂

Dok sam ja pod hrastom nerodimskim vodio ove beleške o Siriniću, beše sunce već pošlo da zađe, te me opomenuše da je vreme kretati se, jer se ovde ne bi smelo da omrkne.

Pođosmo najpre pešice do sela Nerodimnje, pošto prođosmo preko jedne grede koja služi kao mostić na mestu gde se sastaju Šarenička Reka i jezerski Potok. Tačno na tom mestu poginuo je 1892 godine Kita Trajić, čestiti stanovnik i kmet sela Nerodimnje, koji beše poneo brigu da obnovi crkvu Sv. Uroša. Jezerački Arnauti, koji ne dozvoliše to, nađoše da će njegovim ubistvom najbolje prekinuti započeti rad, kao što su i učinili. Od tada niko i ne misli više na obnavljanje crkve Sv. Uroša sa koje i vreme i Arnauti odnose kamen po kamen, te će uskoro i ono malo traga nestati.

Od Nerodimnje pojahasmo konje pa se pustismo brzim hodom u polje pod Ferizovićem ali, pre no što ćemo tamo na konak stići, svrnuh još do jednog mesta kod kojega svakojako valja zastati. To je selo Vatić koje i ne sluti da su mu na svima kartama pogrešno ime (Vale), a u mnogim knjigama pogrešan značaj dali.

Kod sela Vatića račva se reka Nerodimka i jednim svojim krakom ide na jugo-istok i uliva se u Lepenac, a drugim svojim krakom sliva se u Sazlijsko blato i kroz ovo u Sitnicu. Voda reke Nerodimke Lepencem silazi u Vardar a Vardarem u Jegejsko more, dok Sitnicom u Ibar, Moravu, Dunav, a Dunavom u Crno More.

Tako voda reke Nerodimke, razlazeći se kod ovoga sela Vatića spaja dva mora, što je i dalo

povoda mnogim putopiscima i opisivačima ovih mesta da ovu pojavu oglase kao jedinstven hidrografski primer. G. Dr. Jovan Cvijić, naš znameniti geograf i sam mi je izjavio: „Kad bi se ovo potvrdilo, to bi bio zaista čudnovat pa i jedinstven hidrografski primer u svetu, da jedna rečica daje vodu dvama morima i to još da je bara razvođe vodama. Sa svim je drukčiji i ne toliko čudnovat primer izmeđ Orinoka i Maranjona koji i danas važi kao retka pojava.“

Ali bifurkacija Nerodimke ne postoji.

G. Dr. Jov. Cvijić, koji je poodavna Kosovom proputovao, tvrdio je još tada da, i ako ima tu bifurkacije da je ona privremena, jer Sazlija i Robovačko blato, za vreme letnjih sušnih dana, potpuno presuše, a Sitnica dobija vodu iz rečice Slivovke i Crnoljeve. U ostalom, on o nepostojanju prirodne bifurkacije zaključuje i po izohipsama na g. Miškovićevoj karti, koja se tada. imala smatrati kao najbolja, ma da se na izohipse ne može mnogo osloniti. Po tim izohipsama taj krak Nerodimkin nije prirodan; on ide uz brdo.

U ostalom, to su zapazile i Makenzijeva i Irbijeva koje u svom putopisu izrekom spore postojanje drugog kraka, a zapazio je i pokojni Mih. Ilić (Ratnik, 1879 god. sv. 7. str. 142).

Taj razlaz krakova biva više sela Vatića, na 20 koračaji više jedne vodenice. Gazda vodenice Arnautin, odveo me je odmah na mesto, kad sam mu kazao šta tražim. Nije bilo potrebno ni da ga obaveštavam mnogo, jer je ovde narodu poznata ta pojava da sa toga mesta ide voda u dva mora.

Uzvišenje između bare Sazlije i sela Vatića očevidno je i svojim sam se očima uverio, a po karakteru samih obala, da je to veštački prokop, kojega kad ne bi bilo, voda bi morala uz brdo ići, ako i tog čuda može biti. To je dakle jaz koji jednoj vodenici daje vodu a za tim slazi u Sazlijsko blato. Muhadžeri koji su se vrlo mnogo naselili oko Sazlijskog blata, pokušavali su i u mnogome i uspeli da isuše Sazlijsko blato, pa su jednom u toj celji i zatvorili dole ovaj jaz i voda nije tražila sebi novoga puta no se sva povrnula u svoje korito i počela da otiče u Lepenac.

Da je narod ovaj krak smatrao kao krak Nerodimke učinilo je i to, što je on tu od davnih davnina pa se narod na nj navikao kao na vodu koju je sama priroda ovim putem uputila. Jošte u povelji kojom Kralj Milutin daruje Gračanicu, kaže se: „da kralevъstvo mi crъkvi іepiskoupii liplіanьskoi ribnike vsє odъ izvodou rodimъskago dori sє nahode vodѣnice po tomь izvodou na Paouni odъ gornega ribnika do Sitnice,“ Dakle i Milutinova povelja ovaj krak naziva izvodom.

Taj jaz — izvod — zaista, spuštajući se od sela Vatića ne odlazi pravom linijom u Sazlijsko blato već pravi jedan veliki polukrug zalivajući celo Paunovo Polje, pa se tek onda vraća u Sazlijsko Blato. Tamo na Paunovom polju, za onoga ko ode na lice mesta, takođe je vrlo jasno da je to jaz. Taj krak narod zove Kuka valjada i zbog takvog polukružnog, kukastog oblika koji u toku pravi.

Ali iako to nije krak reke Nerodimke, ma da ne postoji ovde račvanje reke koja teče u dva sliva, ipak sa ovoga mesta na kome sad stojim, ma to i kroz jedan veštački jaz, otiče voda zaista u dva mora. Ove kapljice koje se na ovome vršiću ili jezačku lome i bezvoljno po slučaju jedna odlazi levo a druga desno, rastavljaju se ovde da proputuju dva vrlo daleka no vrlo različna puta.

Pesnik se zanosi i mašta, sedeći kraj tihoga izvora šumskoga potočića i razmišljajući o onim kapljicama, koje tu iz niske trave izviru pa se kroz livade spuštaju u peščanu ravan, tu peru šljunke i kamičke pa se preko njih spuštaju u rečicu a sa ovom putuju u reku, da ih ova ponese debelome i širokome moru, koje će ih progutati te se nikad više neće videti u ogromnim valovima one bistre, one lepe kapljice šumskoga potočića. A sa koliko bi se razmišljanja i maštanja mogao čovek da ustavi na ovome mestu, na ovome uskom jezičku koji deli ovaj šumski potočić u dva mora. Kapljica svetla i bistra, koja nebrižljivo, veselo, radosno preleće kamenje i stenje, slazeći sa planine Jezerca i Šarenika, dohodi dovde i tu se ta kaplja deli na dve polovine i ne sluteći da to nije bilo za čas, da se te dve polovine više nikad neće sastati, da će jednu progutati vali Jegejskog mora, da sa njima zajedno zapljuskuje obale žarke Afrike i u burnim jesenjim danima da krha rebra ovih vapora koji drsko streme preko otvorena groba da vežu daleke svetove; a druga polovina, da će otići Crnome moru, da na svojim leđima nosi teško, oružane a pokretne gradove….

4.3. 3. Ferizović

Uterasmo još jednom konje u avliju ferizovićkog hana da tu večeras konakujemo a sutra rano, preko Crnoljeve i Dulje, da siđemo u Podrimlje.

Han je ferizovićki prostran i leži kraj same železničke pruge tako, da železnica staje upravo kod hanske kapije. To je dvospratna kuća kojoj je više prozora neko mastilom na zidu ispisao „Hotel Albanija“, kako bi to i putnici kroz vagonske prozore mogli čitati, premda je starina ovoga natpisa po svoj prilici iz doba kad su strani radnici gradili železnicu.

Prostrana hanska avlija puna je uvek kola, konja, putnika i čitavih karavana koji su doneli ili će sutra rano nositi tovare. Avlija prljava, po njoj izgaženo seno i đubre; u jednom ćošku polupani sanduci, obruči i druga starudija; u drugom izvaljena velika kapija a uz ar visoko bunjište i na njemu marcijalan hanski petao, kome je zadatak da u jutru zameni sat, a koji preko dana provodi na ovome bunjištu vratolomne avanture, opkoljen masom kokošiju raznoga soja, kao da i same kokoši na Balkanu moraju pretstavljati interesantnu mešavinu rasa i narodnosti. Na sred avlije je dubok kameni bunar iz kojega se stoka poji te veliki točak na njemu po ceo dan nemilosrdno krči kao točak na rabadžijskim kolima.

Sama zgrada je na glagolj i zatvara severni deo dvorišta. Na donjem spratu je dugačak ar koji ide skoro pod celom zgradom i samo u kraju jedan dućančić u kome se i piće toči a prodaju sve potrebe koje su pogdekad putniku dobro došle. Pred dućančetom je ćepenak na koji su posedali raznoliki kostimi. Arnautin sa tesnim belim čakširama, ćečetom (bela kapica) oborenim na oči i ogromnim revolverom za pojasom; tu Vlah sa fustanelom; tu Jevrejin sa dugom kosom pod fresom, tu Srbin, tu Turčin i svi brižno razgovaraju o ovome ili onome poslu, jer je sve te narode i vere trgovina sabrala oko ovog ćepenka. Na gornjem spratu zgrade, koji je ceo opasan čardakom, nižu se sobe jedna do druge. U svakoj sobi prostrta asura a u bošku iza vrata legen i ibrik. Dve tri sobe su i bolje nameštene, sa malim gvozdenim krevetima i šarenim jorganima, i uz njih, kraj svakog mali sto pokriven mušemom a na njemu velika boca sa vodom i užasno velika čaša u koju može da stane skoro oka vode. Prozori na sobama mali od četiri okna, a i ova okrpljena hartijom. Kroz te prozore se gleda u prostrano i nedogledno polje koje se iza hana prostrlo.

Handžija je jedan Srbin iz Prizrena, Sinadinović, koji drži han u ortakluku sa nekim Turčinom, kako bi mu radnja bila bezbednija. Dok ne dođe vreme večeri i spavanju, on mi namesti jedan stočić i stolicu na čardaku da otud posmatram Ferizović i veče kako se nad njim tiho i lagano spušta. U tom i hansko momče donese na služavniku čašu hladne vode i kafu, uznoseći i spuštajući usput služavnik, kao da se njime mesto krila pomaže da leti. To je u ostalom naročiti manir pri služenju kafom svih hanskih momaka na orijentu.

Zabavljajući se tako lokumom, kavom i cigaretom, lutao sam pogledom po krovovima ove varošice koja toliko napreduje da postoji opravdana bojazan da će ona najpre postati središte sreza (onoga u Kačaniku), a bude li to jednom, onda i okruga kosovskog. Kad je železnica ovuda prvi put prošla bilo je ili nije bilo u blizini nekoliko kuća, a za ovo trideset godina naglo se diže to nepoznato selo i danas je to već vrlo živa i velika varošica. Tu se ukrštaju veoma živi drumovi od Gilana i od Prizrena i Prištine, koji dovode na ferizovićku pijacu celo Podrimlje, Moravu i donje Kosovo. Sva hrana koju Kosovo Solunu šalje ovde se stiče; ovde se izvozi podrimsko vino; a sve potrebe, kojima Solun snabdeva unutrašnjost Turske, preko Ferizovića prelaze. Preko Ferizovića se iz Soluna snabdevaju: Gilane, Prizren, Gostivar, Đakovica, pa često i sam Skadar.

Kada bi se ostvarila jadranska železnica, koja bi klancem Drima i dolinom Beloga Drima morala da dotakne Prizren, od Prizrena bi najverovatnije kod Ferizovića izbila na Kosovo. Ferozović bi tad postao zaista vrlo značajna tačka i ne bi više ništa mogli prištevski begovi, kojima je sad sva briga da spreče napredak ove varošice, kako bi Priština ostala centar trgovine na Kosovu i time se njihovim imanjima u Prištini sačuvala vrednost.

Ferizović se diže nedaleko od mesta na kome Kačanik propada. Diže se novo središte u kojemu je sve stanovništvo obuzeto trgovinom kao jedinom brigom; u kome gmižu karavani i tovarna kola; brižni trgovci na ćepencima i umačući pisaljku u usta beleže u tefterić svoje pazare; a zanatlija kuca čekićem i znojem sa čela kvasi svoj posao — dok tamo, u Kačaniku, junačkom gnezdu, pada jedan po jedan kamen iz begovskih kula; oružje staro i zarđalo visi o klinu, a osiroteo i ogoleo beg, sedi odrpan na kamenu pred svojom niskom kućom i gleda sa rezignacijom železnicu, što mu tutnji kraj kućnih zidova, kao ticu zlokobnicu koja je razorila jedno junačko, viteško doba a donela jedno novo, mučno i teško.

Jest da je to pravilo da se na ruševinama staroga doba diže novo; iz mačeva se kuju rala, od kamena iz amfiteatara grade se fabrike ali ne mogu da priznam da to još daje i opravdanja zloglasnome prištefskom muftiji da od kamena starih srpskih crkava gradi sebi vodenice.

Dok ja dosrkah i treću kafu, sunce pade sasvim nisko pa ubrzo i zađe a prostrano polje ispuni se nekom providnom tamom. U hansku avliju uđoše novi gosti na konjima. Handžija mi objasni da su to katolički popovi i Arnauti katolici koji se vraćaju iz Crne Gore. U Letnici je crkva koja slavi 15 avgusta po rimskom dan Uspenja i tu se zbiju latini sa svih strana, pa neće izostati čak ni iz krajeva daljih od Prizrena.

Putnici iz Letnice odoše pravo u sobu i tamo ostadoše, te nisam imao prilike da se s njima upoznam i progovorim, već ostadoh i dalje sam na čardaku da posmatram lepo letnje veče.

Vazduh topao i neki miris iz šuma koje pokrivaju Nerodimsku i jezeračku planinu, sa kojih se oseća tih planinski vetrić sa nekom blagom hladnoćom. Iznad ovih planina izdiže se Šar kao samostalan div; on se vidi kao beskrajna mračna masa, njegov se vrh uneo u oblake pa izgleda kao veza neba i zemlje i kao put kojim se na nebo ide i otud slazi. U tom sam času razumeo zašto muze nisu stanovale u lepim mirtinim dugovima, u dolinama pod senkom rumenih nerandža, već na tako divljim visinama. Na njima su one bile bliže nebu iz kojega su crple one sile kojima su svoje izabranike darivale.

Tako zanesen mislima, gubio sam ispred očiju jednu po jednu sliku koju je duboka tama obavijala. Najpre se podnožja planinska obmotaše crninom i tminom koja se sve više i više pela i, kad već pade noć, kad sakri sve a ja se obazreh i videh da je i u avliji hanskoj već u velike nestalo života a po sobama čkilje slabi plamičci od fenjera i kandila.

Neke sobe već pritvorene tvrdo a na nekim širom vrata otvorena. Iz jedne bije miris podgrejane suve ribe i kačkavalja; to valjada putnici spremaju sebi večeru. U drugoj sobi spavaju već, prostrlo se njih nekoliko po asuri a pokrili se povrh glave te se ozdo vidi samo nekoliko pari rascvetanih peta koje vire ispod ogrtača. To su zamorene kiridžije; nad njima visi o žici jedan mali fenjer i iz polutame čuje se strahoviti hor hrkanja kao škripa desetoro rabadžijskih kola kad uz brdo tegle. U trećoj sobi harem; dve tri bule koje još nisu legle, šapućući razgovaraju i šuškaju. Izvesno ogovaraju koga, jer valja znati da su i bule žene, s tom razlikom, što one svoj instrumenat za ogovaranje bar pokrivaju feredžom, priznavajući time i same da ga treba sakriti od sveta.

Četvrta je soba bila moja. Tamo me je čekala večera, i prljava, ali za umorna putnika ipak dobra, postelja. Čim sam naslonio glavu na jastuk poče me san hvatati.

Kroz polusan čuh još jednom neko kloparanje u avliji, — ili je kakav pozni putnik stigao ili su što spremali za sutra — a zatim se prevrnuh na drugu stranu, i zaspah tvrdo kao što je i red zaspati posle putovanja od rane zore.

4.4. 4. Crnoljeva—Podrima

Sutra zorom krenusmo se da pređemo onaj prelaz ispod Crnoljeve koji čini vododelnicu između Kosova i Metohije.

S desne nam ruke ostade Kosovo, koje još malo pa ćemo izgubiti ali kad se jednom uspemo na Dulju, otvoriće se pred nama divna slika Podrima sa rekama i brežuljcima, sa Drimom koji je kao srebrn pas paše i onim lepim visovima koje je Bog na svojoj velikoj zemnoj livadi sabrao. A s leve strane ostaju nam Šar, Nerodimnja, Vatić, i sva mesta koja sam već pominjao.

Tako donekle, dok posle Štimnje ne uđemo u Crnoljevsku klisuru, te ne izgubimo sve iz vida. A klisura hladovita i zasvođena gustom šumom, te je prijatno kroz nju putovati a još prijatnije odmoriti se oko podne u Crnoljevskom hanu.

Do ovog Crnoljevskog hana slazi i drugi put koji iz Prištine preko Ribara, sve podnožjem Ribarske planine ide u Prizren. To je i kraći put ali sam ja radije prošao ovim jer mi beše stalo do toga, da svratim u Nerodimnju. Taj kraći put prolazi na Zborce-han u Drenici.

Kad pomenuh ovako uzgred Zborce-han da kažem i to, kako sam se ja na njemu ustavio tražeći jednom po Drenici grad Borač, gde se rodio Vuk Branković. Više sela Banjice u Drenici, ima jedan grad koji narod zove „Kraljevo gumno.“ Od grada slazi dobro održana kaldrma sve do razvala crkve kod sela Banjice. To baš što je ovo selo izvesno bilo „banjica“, što je tu još i sad crkva i nad njom grad, izgleda verovatno da je tu bio Borač Vukov i ako o imenu Borač nema ni traga. Pomenuh među tim malo pre Zborce-han, više kojega ima i Zborce selo a i razvala nekog grada. Da li bi u tragovima ovih razvala i u tragu imena Zborce mogla da se nagađa stara Borča ili Borač?

Han crnoljevski, u kojem ćemo se odmoriti, vrlo je interesantan po položaju; on je pod samim drumom a sa leve njegove strane u jednoj jaruzi. Handžije su Arnauti i zovu se Živanovići. Oni pričaju da su iz drimskog sela G. Belice (više Struge, kraj Ohridskog jezera). U selu Opteruši postoji porodica Banzići, koja takođe priča da se doselila iz drimkolske G. Belice. I zaista ove handžije u Crnoljevi smatraju da su rod sa Banzićima u Opteruši i idu im u pomoć kad god su ovi u nevolji. Ja sam u mome delu „Kraj obala Ohridskog Jezera“, gde sam se bavio opisom Drimkola, napomenuo fakt da su se iz Drimkola pre sto i više godina neka sela sasvim raselila a po ovim Banzićima i Živanovićima evo sam naišao i trag tome raseljavanju.

Posle ručka, koji je tako prijao pod hladovinom debelih rastova, krenusmo iz crnoljevskog hana drumom da se uspemo na Dulju. Svud kroz klisuru na ovome putu, pa i na samoj Dulji, opažaju se tragovi Via Ingnatia. Kaldrma je po gde gde lepo održana.

Pola sata od Crnoljevskog hana međa je između Prištevske i Prizrenske nahije, te je tu i kula u kojoj uvek stanuju dva tri žandarma. Odatle nastaje mučno i teško penjanje na Dulju no koje se nadoknađuju lepim pogledom na Podrimu kada se jednom, iznad sela Dulje, ispne. Pa ipak vele da taj pogled nije tako prostran kao onaj, kad se ide preko Jezerca pa se spušta ka selu Mušetištu.

Dulja je vrlo opasno mesto. Kod toga mesta svi putnici prezaju. Tu su pre više godina ubili handžiju Srbina, te od to doba han ne drži niko sem Đakovaca. Na Dulji se već vide i one gomile kamena (humke) kraj puta, koje Arnauti prolazeći uvek nabacaju nad grobom ubijenoga. Za jednu takvu humku kad upitah, rekoše mi da pod njom počiva jedan potporučnik, koga su nedavno Arnauti ubili da bi došli do njegove puške.

Odatle od Dulje-hana, palo mi je u oči da su čaše na telegrafskim direcima gotovo sve polupane, a kad je moj suvarija-muhadžer primetio kako ja to gledam, približi mi se i reče:

— Biće, pitaš se, što su onako polupane one čaše?

— Jest! — rekoh.

— Šta ćeš, arnautska posla, to im služi kao nišan, gađaju ih puškama svaki čas.

Na Dulji pridružiše nam se još neki putnici koji, vidi se, radije bi da na ovom mestu imaju društva. Jedan od njih je Latin iz Prizrena; on je bio na gurbetu čak u Egiptu i posle sedamnaest godina sad se prvi put vraća kući, a u istim kolima sa njim jedan mlad Cincarin, koji na ćošku u marami ima vezanih nekoliko groša. i jednako drži taj čvorić u rukama. On tek ide na gurbet, ide u Prizren da nađe rada, pa kad se posle nekoliko godina vrati iz ovih strana, neće mu više trebati ova maramica, metnuće zaradu u ćemer pod pojasom.

Sa Duljske visine dogleda se gotovo cela Metohija, t. j. pećska i prizrenska ravnica, koje su odvojene od kosovske kotline onim lancem koji grade Nerodimska planina, Goleš i Čičavica, koji im lanac i vode deli.

Metohija, dolazi od grčke reči μέτοχος što znači crkveno dobro, metoh. Ona je zaista i bila metoh Dečana i ostalih manastira.

Podrimska župa međutim, koja je sad pred nama, nosi ime po reci Drimu. Narod je zove Podrima a u spomenicima se stalno piše Podrimije.

Prvo podrimsko selo u koje slazimo sa Dulje, to je Suha Reka, gde je druga kula za zaptije. U Suhoj Reci su stanovnici samo Arnauti (ima i nekoliko kuća pravoslavnih Cigana) a tu sedi i barjaktar suhorečnog barjaka. Suhorečku kulu podigao je Mahmut-paša Rotulović a takve iste kule nalaze sa i u selima Mušetišti, Ljubiždi i Opteruši.

Još dok smo slazili sa Dulje, na dogledu nam je bio manastir Sv. Trojica pod planinom Rusinicom. Sv. Trojica je daleko od Prizrena 4 sata, a Svetog Marka, koji je od Prizrena samo jedan i po sat daleko, sagledasmo tek kad siđosmo sasvim u ravnicu. U ovom manastiru počiva telo velikoga dobrotvora Sime Igumanova, koji je u istome kao dete odrastao a i podigao gotovo taj manastir. U manastiru je nađen i jedan egzemplar Dušanova zakonika, koji je našao i doneo u Beograd 1858 godine učitelj Nikola Musulin.

Kad smo već sišli u selo Ljutoglavu našli smo se na prostranoj prizrenskoj ravnici, omeđenoj sa severa i juga velikim planinama iznad kojih se uznose Koritnik i Paštrik. Podrima je zasejana velikim i bogatim selima. Najveće je, čisto srpsko selo u Podrimi, Velika Hoča, a najveće selo u opšte Oraovac.

Velika Hoča broji 125 kuća, od kojih su danas 25 poturčenih, i to naseljenih u tečaju poslednjih dvadeset godina: iz Milanovića, Brestavca i Raovca. U Hoči ima razvalina od mnogih crkava (10—12) a tri su u celosti, Sv. Stevana (skoro u sred sela), Sv. Nikole i Sv. Jovana (obe na kraju sela), Hoča rodi mnogo vinom i seljani su bogati; gotovo svi imaju svoje zemlje. I nekoliko Prizrenaca imaju tamo svoje vinograde, a i manastir Dečani ima tamo vinograd (oko 1000 motika) koji mu ipak ne donosi prihoda koliko bi mogao, jer se radi mobom.

Srbi Velike Hoče najviše su se održali protivu zuluma arnautskih stoga, što se u celoj Podrimi smatraju kao najodvažniji. Do pre dvadeset i trideset godina, Arnautin nije smeo da proviri u to selo ili, ako ga je posao doveo, skromno je i mirno odlazio. I kad se gde desilo te je koji Arnautin ubio Hočanina, nikad selo nije ostavljalo da se ne osveti. Za tu slogu i izdržljivost Hočana najviše zasluge imaju pokojni Hadži-Sima Nedeljković i Đurđe Vukašinović Zivgar, ljudi otresiti, valjani i junaci. Hadži-Sima je umro pre trideset i pet-šest godina, a Đurđe je, mislim i danas živ i živi u Srbiji kao emigrant zajedno sa svojom porodicom. Sećam se Đurđeve nevolje, jer sam tad bio tamo. Poasio se jedan Arnautin u selu te pretio čak časti doma Vukašinovićevog. Đurđev sin (ili rođak neki) plati Arnautinu ovu pretnju, pre nego je ovaj stigao da je izvrši. Tada se saberu tri barjaka podrimska: srahovački, malohoči i ostrozupski da takvu drskost jednoga đaura, koji je ubio Arnautina, osvete, te opkole Đurđevu kuću, tražeći da im se izda ubica. Tada im iz kuće izađe snaja Đurđeva (čije se časti i ticala pretnja ubijenog Arnautina) i ona im se javi kao ubica, jer je, veli, ona platila ubicu. Arnauti je ne prime kao ubicu, jer bi ih sramota bilo, a po njihovim običajima i nemoguće je na ženi otkupiti krv (osvetiti se), već ospu pucati na kuću. Đorđe pribere oko sebe svu, i mušku i žensku čeljad, svako uzme pušku u ruke i stanu se junački braniti. Tako je trajala borba dvadeset i četiri sata, i to pred očima vlasti, kojoj je javljeno te je iz Prizrena pohitala, ali nije smela ništa da preduzima protiv Arnauta. Kada Arnauti videše da će se Đurđe junački držati, te da ga neće moći olako savladati ili da će bar krvavo iskupiti svoju smrt, a oni prestanu sa paljbom i reše da upale kuću.

Videći Đorđe da će sa ženom živ izgoreti učini nečuvenu drskost. Provuče se noću sa celom porodicom kroz Arnaute, te preko planina, krijući se kao divlja zver, prebegne u Srbiju. Arnauti to ne osete već upale kuću. Ipak je to upropastilo Đurđa jer je samo glave izneo, a novac, grdne količine vina, rakije i pšenice, ostavio plamenu i pljačkašima.

Osim Đurđeve porodice, junački se drže još dve porodice u Hoči, Mihailovići i Manitaševići. Jednoga od Mihailovića, Đuru, Arnauti su cenili kao junaka, te i danas njega i njegovo junaštvo opevaju u svojim pesmama. — Đura je poginuo u jednoj borbi sa Arnautima, a kraj njega mu je poginuo još jedan brat, a treći brat (Jovan) u istoj borbi teško je bio ranjen.

Najveće selo u Podrimi pomenuh da je Raovac, kako ga zovu meštani, a inače Oraovac. To selo ima blizu 500 kuća, od kojih 160 čistih Srba, 30 do 40 kuća pravoslavnih Cigana, koji su se sasvim pretopili u Srbe, a sve ostalo poturice, koje su u poslednje vreme tek počele da govore arnautski. Ova pojava, što su počeli da napuštaju srpski jezik dolazi otud, što se u poslednje vreme žene Arnautkama iz drugih sela, gde je već srpski jezik ranije propao.

Raovac je skoro mala varošica, ima čaršiju, pazarni dan; tu je i midirluk. Čaršija je dosta živa i svi su skoro Raovčani bogati, a vrlo su velike ubojice.

U Raovcu je dosta lepa pravoslavna crkva, koja je pre jedno četrdeset godina podignuta a postoji, razume se, i škola kao god i u Hoči.

Od srpskih porodica najznatnija je i najveća porodica Kujundžića; sama ta porodica broji na 50 do 60 kuća. A najznatniji junak u Raovcu bio je neki Trifa kojega je sa junaštva držao uza se Šaban Mirić, te kad su Trifu ubili, Šjaban se za njegovu smrt osvetio.

Po ostalim selima u Podrimu Srbi su i sirotniji i malobrojniji. Dva su zla, koja su srpski elemenat u Metohiji tako razredila i oslabila; jedan je poturčivanje a drugi raseljavanje. Poturčivanjem ja ću se docnije u ovim beleškama. baviti, a sad da kažem reč dve o raseljavanju.

Ne mislim ja na velike seobe pod patrijarsima, već na ona neprestana emigriranja srpskih porodica, koja i danas neprestano traju.

Kao prvi povod opširnijem emigriranju su dva naselja u početku prošloga veka u Podrimi. Ta su dva naselja najpre Kabaši a zatim Fande.

Početkom prošloga veka naišlo je u masi, preko sto kuća, pleme Kabaši iz skadarske nahije i nastanilo se u Podgoru kod Prizrena. Oni su osnovali svoje selo Kabaš (po imenu plemena) gore u planini iznad manastira Sv. Marka, te su potisli najpre dva srpska sela: Grehovce i Stratinovce, te Grehovce oni sami naselili, a Stratinovce sasvim uništili.

Fande, katoličko arnautsko pleme sa reke Fande, pošli su za Kabašima da se doseljavaju tražeći plodnije zemlje. Gospodari zemalja, Turci, rado su ih naseljavali na svojim zemljištima, da bi bili sigurniji od mesnih Arnauta, jer Fande su poznate kao ubojice i junaci. Kad ih se naselilo poviše, podrimski Arnauti predvideli su već opasnost, te su nastojavali kod gospodara zemalja da ih potisnu, ali to sad već ni gospodari zemalja nisu mogli, i kad bi hteli, da učine. Među tim to se i samim gospodarima zemlje osvetilo jer su sad Fande najveći pljačkaši i razbojnici u Podrimi, i ako prave onako skromno lice kad dođu u Prizren, u katoličku crkvu na misu. Docnije već i katolička propaganda prihvatila je naseljavanje Fanda, kako bi što više oslabila srpski elemenat u Podrimu.

4.5. 5. Prizren

Neka se ponosi Stambol svojim veličanstvenim zagrljajem sa Bosforom; neka se ponosi Jedrene mnogobrojnošću minareta; Solun živošću svoje obale i susedstvom sa Olimpom; Skoplje svojom junačkom prošlošću; Ohrid svojim lepim i prostranim ribnjakom, a Skadar šarenilom svoga pazara i čaršije — ipak će Prizrenu ostati čime će se iznad svih poneti i uzneti.

Ako priznate da Turčin zna uživati, onda ga bar i pitajte; šta jedno mesto, selo ili grad, čini lepim — A on će vam reći: „Lep teferič i dobra voda“. I, ako je tako, onda je Prizren grad nad gradovima i varoš nad varošima, jer upravo ta dva uslova i čine Prizren: lep teferič i dobra voda.

Sa svakoga prozora, sa svakoga čardaka u Prizrenu, okreni se levo ili desno, gledaj pred sobom ili za sobom, pa ćeš uzdahnuti i zadiviti se lepoti što ti oko dogleda, lepoti kakvu ćeš retko gde naći. Retko zaista, jer tu lepotu ne čine samo visoke planine, plodna polja, pitome doline, okićeni lugovi, bistre reke i vesele rečice već je čine one raznolikosti i protivnosti prirodne koje se tako ublizu jedna kraj druge ređaju te i čine da jedna slika drugu sve više ističe.

Prizren se prislonio uza sam Šar, te mu sa te strane sedi Ljubeten gospoduje, a planine koje su se pod njim sručile okićene večno zelenom smrčom, borom i jelom odvajaju ga od vardarske doline. Sa zapada se uznosi nad Prizrenom drugi Šarov vrh, Paštrik, pod kojim lomi svoje talase hučni Drim. Na levoj obali Drima izdiže se kao i Paštrik, Koritnik a tamo daleko ka severu i severo-zapadu uznose se dečanske planine iz kojih izvire Bistrica, čuvajući u svome moćnom zagrljaju veliku svetinju srpsku.

Između tih planina prostire se prostrana, pitoma, plodna i divna podrimska župa, nakvašena rekama i rečicama, a izbrazdana ralom vrednoga Podrimca.

U tu se dolinu sliva Beli Drim, slazeći iz krša pod planinom Žljebom te kvaseći župu dok se ne zaguši u tesnacu pod Ljumom. Drim se zbira u bezbroj reka i rečica od kojih privrenska Bistrica slazi sa Šara, te se probija kroz klanac više Prizrena, da opere podnožje one kupe na kojoj leže razvaline Dušanovog grada, da podrije temelje ostacima crkve Sv. Aranđela, pod kojima možda počiva i telo najvećeg vladaoca, da s hukom uđe u Prizren i podeli ga na dvoje a zatim da slegne u ravnicu te sa Drimovom vodom pođe Sinjem Moru.

No pored ovih reka, hiljadu još izvora pod svakom stenom, kraj svakog kamena, izvire oko Prizrena. i nad Prizrenom i sliva se te kvasi Podrimsku ravnicu. Samo pod gradom više Maraša izvire oko četrdeset izvora te se to mesto i zove krk-bunar. A i u samom Prizrenu teku mnogobrojne i bujne češme, te se razlivaju kroz prizrenske sokake i pridružuju se ovim vodama.

Ali, i ako ove bistre i hladne vode čine jedan deo lepote carskoga grada, one su i njegova zla strana. Nad Prizrenom, zbog njih, leži od oktobra pa do marta, sve dok sunce dobro ne grane, silna magla i vlaga. Tada, dok je sva ravnica oko Prizrena pokrivena maglom, uznose se nad ovom okolni visovi obasjani žarkim suncem, te biva da je tada na visovima toplije no u ravnici.

Ta magla i vlaga s njom dolazi otuda, što je Bistrica. na četvrt sata iznad Prizrena podeljena, pa njen drugi deo — osim glavnoga toka — ulazeći u Prizren, deli se još na bezbroj sitnih potočića koji prolaze kroz turske kuće, a te potoke uvećavaju još i one mnogobrojne češme prizrenske koje pomenuh.

No i osim ovih magluština, Prizren je i inače zimi nezgodan za obitavanje… U početku prošloga veka poništena je gusta šuma, koja je nekada celu sadanju uzvišenu istočnu polovinu Prizrena, podeljenog Bistricom, pokrivala, i od tada su nastale zle prilike po zdravstvenost stanovništva. Od tada su u njemu bolesti kakvih nikad nije bilo u Prizrenu, od tada se u lepi Prizrenu uselila već i jektika, koju su tamo prozvali „istiska“.

Žao mi je što sam, počev sa onoliko volje da govorim o lepotama Prizrena, morao odmah da okrenem i naličje te lepote, ali sam to učinio zato, što verujem da je većina naših putopisaca poetski raspoložena prema Prizrenu, kao varoši, koja sobom kazuje tako svetlu i veliku prošlost srpsku, rado previđala njegove zle strane.

A kako su ti putopisci opisali Prizren i na dugačko i na široko, opisali mu crkve i svetinje, sokake i građevine, istorijske ostatke i prirodne lepote i sve ostalo što opisu jedne varoši — koja srpske čitaoce toliko interesuje — pripada, to ću se ja u ovim redovima više pozabaviti stanovništvom samoga Prizrena, ne bi li i na taj način pribrao koji podatak više onome, čemu je ceo moj put, pa i ovaj putopis posvećen.

Prizren spada u red mnogobrojnih gradova Stare Srbije. Jedan naš putopisac računa, da je on posle Soluna najveća varoš na zapadnom balkanskom poluostrvu, ali to nije tačno. Za nas je ipak vrlo važno, da je Prizren najjača srpska, opština u Staroj Srbiji, jer broji i danas preko četiri stotine kuća.

Prizrenski su Srbi lepi, otresiti i bistri ljudi. Živo se interesuju za sve svoje poslove i vrlo su istrajni. Mare i za više interese no što su oni koji graniče kućnim pragom. Ja mislim da je u tom pogledu vrlo mnogo učinila prizrenska bogoslovija za vreme svoga tridesetogodišnjeg delovanja; ona je morala imati nesumnjivoga i snažnoga uticaja, na razvoj duha ovoga naroda. Nastavnici njeni, školski obrazovani, opštili su sa narodom, živeli sa njime i prijateljevali. Većina nastavnika bogoslovije i rodom je iz Prizrena, a drugi ih se deo tu oženio i orodio. Gotovo većina sredovečnih trgovaca prizrenskih đaci su prizrenske bogoslovije, pismeni i razboriti građani, dobri i čestiti Srbi i vredni zastupnici naroda, i u opštini i pred vlašću.

Druga važna okolnost koja je Srbe Prizrence podržala i održala, to je nesumnjivo ruski konsulat koji tako davno tamo postoji. Kao ono što jednom prilikom reče jedan naš državnik: „Rusija je za nas od velike koristi i tim samim što postoji“, moglo bi se i za ruski konsulat u Prizrenu reći da je uvek od koristi bio i tim samim što je postojao, ne uzimajući u obzir što su ruski konsuli prizrenski — od kojih su nam tako dobro poznata imena Jastrebova i Lisevića — uvek bili aktivni i vredni zaštitnici pravoslavlja. Do smrti sultana Abdula Azisa, dokle je uticaj Ignjatijevljev u Carigradu bio onako silan i ruski konsuli u unutrašnjosti bili su toliko moćni, da su oslobađali hrišćane zatvora, gonili nevaljale turske činovnike, i u opšte pomagali i moćno podržavali hrišćane i njihove svetinje. Takva zaštita ne malo je pomogla da se Prizrenci održe i duhom uzdignu nad ostalim Srbima koji su bili daleko od ruke, koja bi im mogla pomoć pružiti.

Otuda u Prizrenu i više kulturnih tekovina no kod Srba u drugim varošima, ma da bi tome mogao biti uzrok u tome, što je Prizren prestonica, što u njemu boravi mitropolit raško-prizrenski i skenderijski. Ali, ko zna istoriju ove mitropolitske stolice i ko zna istoriju mitropolita, koji su na njoj sedeli — sve do dolaska Srba mitropolita — neće nikad pokušati da u tome nađe uzroka srpskoj svesti i kulturnim ustanovama u Prizrenu.

Pa ipak Prizrenu kao da preti ono opšte zlo, koje preti u opšte srpskom naselju u tim srpskim zemljama. I Prizren se, kao i sva ostala mesta raseljava. U prvi mah je tome mogao biti uzrok u samom karakteru Prizrenaca; Prizrenci su gurbedžije, oni vrlo rado odlaze van Prizrena da rade i da zarađuju, ali — važniji je uzrok u onom opštem zlu, u nasilju i zulumu. Nad Prizrenom stoji uvek zapeta puška ljumljanska, od koje i sami Turci prizrenski strepe i mole za zaštitu. Uzvik „Ide Ljuma“, u Prizrenu je gori no onaj u nas „požar!“ Da navedem šta piše jedan moj prijatelj o tome:

„Ide Ljuma“ — ovaj uzvik može razumeti samo onaj koji je živeo u Prizrenu. Na glas da „ide Ljuma“, čaršija se naglo zatvori, ulice na mah opuste; posle kratke lupnjave od zatvaranja ćepenaka, kapija i kapaka, nastupa grobna tišina, nju malo docnije prekida pucnjava pušaka: napadnuti se brane od nasilnika koji ništa ne štede. Slike koje sam stvarao u detinjstvu o Hanibal ante portas nije ništa, poređena s onom koju izaziva uzvik: „Ide Ljuma“.

Taman iz Prizrena put me vodi kroz Ljumu, pa kad se tamo budemo bavili poznaćemo je, te će se moji čitaoci još bolje uveriti koliko je zlo Ljuma za Prizren.

Osim Srba, u Prizrenu imaju svoju opštinu i Vlasi. Njih ima oko 180—200 kuća, a mahom su kalajdžije, kaldrmdžije i kazandžije; jedva da je dva tri trgovca.

Svi su prizrenski Vlasi doseljenici od pre sedamdeset i osamdeset godina, i to iz Janjine, iz Belice (ohridske) i t. d. U Prizrenu ih zovu Gogama, koje se ime ne smatra za potsmeh. U prvi mah, oni su dohodili u manjim kolonijama u Prizren i pristajali su uz Srbe; ulazili su u srpsku opštinu i deca im pohađala srpske škole. Docnije su čak o svome trošku podigli i naročitu srpsku školu za svoju decu u kojoj je bio učitelj Anastas Krstić iz Tetova, koji je za tim bio učitelj i u Srbiji.

Ovakva privrženost Vlaha Srbima trajala je sve do 1870 god. koje se godine porodio spor oko crkve Sv. Spasa. Ta crkva leži u Varoš-mahali na plato-u, penjući se gradu. To je bila ranije napuštena crkva zato valjada što je pod samim gradom bila. U nju se, vele, čak bio uselio jedan derviš te mal’ je nije poturčio.

Parnica zbog Sv. Spasa, koju je grčka propaganda preko svoga agenta mitropolita grčkog, krenula i podržavala, trajala je od 1870 do 1875 godine, i Vlasi su „privremeno“ dobili crkvu pod uslovom da prime grčki jezik i u školi i u crkvi, no s tim da podignu sebi novu crkvu za koju su i mesto kupili. Od tada su uveli i u crkvu i u školu grčki jezik te im Silogos i dan danji plaća učitelje i učiteljice.

Da bi svaku nadu na povratak stare crkve Srbima prekratili, oni su najpre svu crkvu iznutra prekrečili a ikonostas „slučajno“ upalili te je sav izgoreo i na mesto njega napravili nov.

Prizren je stolica i katoličke skopske mitropolije o kojoj rekoh reč dve govoreći o Ferizoviću. Do 1680 godine stolica je te mitropolije bila stalno u Skoplju, no te godine oteraju Turci sve katoličko sveštenstvo, a mitropolit tadanji pobegne na Kosovo u Janjevo, gde je od tala bila katolička mitropolija sve do 1821 godine. Te godine vladika Matija Krasić preneo je u Prizren. Odatle se razlaze fratri na sve strane da verne podrže u veri a neverne privole. 1863 godine piše Han kako su katolički sveštenici išli i u Niš, da „potkrepe nadeždom onamošnje stanovnike“.

Katoličkoj crkvi u Prizrenu pripada dve stotine kuća. Pre našega rata moglo ih je biti sto do stoni dvadeset i to su, po svoj prilici, ostaci starih dubrovačkih kolonija. Od rata su se počeli doseljavati latini (katolici) iz Đakovice, Peći i iz skadarskog okruga, te im je narastao broj na dve stotine kuća. Do dolaska vladike arnautske narodnosti, a to je od prilike pre četrdeset godina, prizrenski latini govorili su srpski, a od tada govore samo arnautski. To je zato što im se u crkvi drže propovedi samo na arnautskom jeziku, jer se školom to nije moglo postići, pošto u školi i danas uče samo talijanski.

Pređe su ovi latini održavali mnoge naše običaje, kao slavu, badnjak i t. d., ali su na to odlučno udarali njihovi episkopi, i malo po malo pa su svi običaji napušteni.

Latini su u Prizrenu gotovo svi pekari, terzije i kujundžije (poznat je prizrenski kujundžijski rad) a ima ih i nekoliko trgovaca. Oni uvek radije prijateljuju sa Turcima protiv Srba, no sa Srbima protiv Turaka. Imaju i društvo svoje koje zbira redovne uloge te se međusobno pomažu, dajući novac jedno drugom pod vrlo povoljnim uslovima. Međusobne razmirice svagda raspravljaju kod svojih popova, te je redak slučaj da idu vlastima.

Imaju samo mušku osnovnu školu koju posećuje oko trideset do četrdeset đaka i u kojoj predaje samo jedan učitelj, Iz ove škole sve znanje što iznesu, jeste čitanje latinskih molitava i azbuka latinska kojom se u životu služe, pišući na arnautskom jeziku.

Katolici su u Prizrenu imali najpre jednu kapelu u blizini stare srpske crkve pa posle krimskog rata, zauzimanjem Hekarta, francuskog skadarskog konzula, dobiju razvale stare srpske crkve sa velikim prostorom oko nje. Na temeljima te crkve podignu sebi novu, a docnije, i mitropoliju pa i stanove za sveštenike.

U poslednje vreme doveli su i milosrdne sestre, koje se izdaju da su doktorke, no koje ne mogu da uspeju. Tada su pokušali da pokaluđere nekoliko prizrenskih devojaka, bednih sirotica, ne bi li tim putem odomaćili kaluđerice u Prizrenu, pa ni tako nisu uspeli.

Sem Srba, Vlaha i Latina, možemo reći još samo reč dve o Turcima, jer sve ostalo stanovništvo sam je Arnautin. U Turke ja računam prave osmanlije, kojih sem nešto činovnika, nema više no deset do petnaest kuća.

Sve ostalo, kao što rekoh, sam je Arnautin i to sve potomak onih, koji su odojeni srpskim mlekom. I ako su prizrenski Arnauti davno isturčeni, nose još po gdekoji srpska prezimena, kao: Izrići, Murići i t. d. ali ne nose više srpsku dušu u grudima, pa čak ni osećaje prijateljstva u toj duši.

I tako je, na žalost, Prizren po većini stanovništva arnautski grad, a oni ga i smatraju kao svoju prestonicu, i to onaj Prizren, koji je Giljferding nazvao srpskim Carigradom, Da, ali dobro veli jedan Giljferdingov poslednik: „…Uzimajući u obzir stanje Soba hrišćana u Staroj Srbiji u sedamnaestom i polovini osamnaestog veka kad je pobegao patrijarh srpski Arsenije Četvrti sa mnogobrojnim narodom, kad su fanariote intrigama uništile pećku patrijaršiju, kad su narodni učitelji bili isterani, kad su janičari i Arnauti s jedne strane, a grčke vladike s druge strane navaljivali na srpsku narodnost — možemo se još čuditi, kako je srpska narodnost u Staroj Srbiji i živa ostala“.

4.6. 6. Ljuma

Lepo i krasno jutro. Ko nije putovao jesenjih dana ne zna za tu prijatnost. Vazduh svetao i pun neke svežine, Paštrik se go uneo u prve sunčeve zrake, a Bistrica čini ti se življe žuri, i bistrija je i svetlija lica.

Kad se odmaknem od koje varoši, ja imam običaj samo još jednom da se okrenem. Prijatelji su mi poželeli iskreno zbogom i ja sam ih ostavio sa željom da ih opet vidim, njih i Prizren. Da li ću u planinama kroz koje sam se uputio steći prijatelja?

Moj belac kao da zna da je pred njim veliki i dug put, hodi lagano, nogu pred nogu i kad ga udarim on ozbiljno maše glavom, kao da bi mi hteo reći: „Ne udri, trebaću ti tamo u planini pa ćeš zažaliti ako me sad umoriš!“ I odista ga je valjalo štedeti jer put je bio mučan i dug.

Kad izmakosmo prilično od Prizrena, pređosmo kod sela Vlašnje (nekoliko muhamedanskih kuća) most na Bistrici i još jedan ili dva potočića, pa se uputismo pravce ka obalama Drimovim. Do Vlašnje nas je pratila Bistrica a za tim se, ispod mosta, uputi ona pravce severo-zapadu.

Kad naiđosmo kod sela Vrbnice, pred nama se ukazaše obale Drimove a odatle se uputismo sve levom obalom njegovom i nakon jednog sata putovanja stigosmo u Novi Han koji je na samoj obali. Tu ćemo ručati i tu ćemo čuti prve novosti i obaveštenja o Ljumi.

Kako od Prizrena pa do Skadra neću imati nigde ništa da jedem, to već na ovom prvom ručku, otvorih moju putnu torbu, u kojoj je bilo evo ovo: pola oke kafe, dve kutije revolverskih metaka, pola šunke, osam kutija sardine, jedna boca konjaka, četiri boce vina, mala ručna apoteka, dva pileta, dva limuna i nekoliko pomorandža, mašina za kafu i staklo štpiritusa, sapun, češalj i dve kutije fotografskih ploča, geografske karte, Hanov putopis kroz porečinu Drima i Vardara, nož, duvan i nekoliko marama. I ako izgleda izlišan, možda će ipak ovaj spisak stvari dobro doći kome putniku kad se bude rešio na ovakve puteve.

Otvorismo dakle tu bogatu riznicu, pod jednim starim dudom koji se na sred prostranog hanskog dvorišta razgranao. Po tom dvorištu, koje je ugaženo od konjskih kopita, ovde i onde kraj plota udareni su kočići za koje se vezuju konji a na sredi, kraj samog duda, naslagano je nekoliko plastova sena. Sam han je kamena zgrada koju čini jedan vrlo dugačak âr i jedna sobica gde spava handžija, gde o zidu vise dve tri džezvice i fildžani, jer je to i kafana i najzad, gde ima nekakvih sitnica (jeksera, užadi, kanapa, trud-mašina, ocila, kremena i t. d.) jer je to i bakalnica. Cela ta zgrada pokrivena je crnim grafitskim pločama a takvi su jednoliki gotovo svi hanovi između Prizrena i Skadra. Ta to su još stari karavanski hanovi, kada su ovim putevima putovali dugi redovi kamila, natovarenih bogatim tovarima.

Kad smo pošli od Novog Hana, s leve ruke, a ujedno i sa leve obale Drimove dizaše se Koritnik, a iza njegovoga visa, pred nama Ljuma, a s desne obale Drimove Paštrik. To susedovanje Koritnika i Paštrika preko Drima naročito je lepo kad se iz Prizrena gleda.

Na Paštriku veruje narod u Prizrenu, da je grob Sv. Pantelejmona, te mnogi boni, u oči Sv. Pantelejmona, jula meseca, odu na vrh Paštrika i noće gore. Podnožje planine Paštrika naseljeno je i ta se sela, koja leže u ravni zovu zajedničkim imenom Has, kako to Turci izgovaraju ili As, kako to Arnauti vele. As pod Paštrikom zove se upravo Suvi As, stoga što retko gde da iz te planine teče voda.

Has je bilo nekada opširnije ime, njime se nazivala i Dardanija koju su zvali i Dukađinom. U prvašnjem smislu kod Turaka je reč has označavala mesto ili narod, koji je, zbog povlastica koje su mu davane bile, predstavljao izvesno nezavisno stanje. Docnije, kada su pojedina mesta bez privilegija i povlastica, sticala silom sebi takvo stanje i reč has je dobilo drugo značenje t. j. značilo je nekoga ko se odmetnuo, ko je prestao priznavati nad sobom vlast. U takvom smislu ta je reč i kod nas Srba prešla. I u nas se za onoga ko se osilio, veli: poasio se, veli se i asi-čovek, pa se i za rulju neposlušnu veli asasi, a i pojedina mesta u Srbiji, koja su se, valja da, u svoje vreme odmetala, nose pred imenom svojim taj pridevčić. Ja mislim da je tako postalo ime As-bukovica = Azbukovica, pa možda i As-hane = Azanje = Azanja i t. d.

No ova reč has, u tome smislu, nije ipak tako skoroga porekla.

U vreme krstaških ratova, nalik na religiozne čete i udruženja koja se organizovahu u Hrišćanstvu, organizovalo se i znamenito religiozno-vojničko udruženje kod Muhamedovaca pod imenom Asasini a izvesno sa zadaćom, da protivstanu hrišćanskim krstaškim navalama. I odista, krstaši su grdne nevolje imali sa ovim Asasinima koji su ih iz zasede dočekivali, mučki ubijali, trovali i služili su u opšte svima mogućim sredstvima da krstašima dosade. Na taj način oni postaše tolika sila, država u državi, da uskoro počeše od njih i sami muhamedanci da strepe, jer oni osnovaše pravu državu i njihove poglavice postaše silniji od vladalaca.

Krstaši su po svoj prilici ti, koji su njihovo ime uneli u evropske jezike onako, kao što su ga Turci uneli u naš jezik. Kod Francuza assassin znači mučki ubilac, ubica, a kod Talijana assassino — razbojnik. Izvesno se ova reč uselila i u još koji jezik evropski.

Na putu od Novoga Hana pa kraj Drima, prolazimo sve ispod samih stoletnih drva, koja se široko granaju a svoja stabla ili iznose iz vode Drimove, ili se dižu kraj obala, i teške svoje grane povila pa ih talasi Drimovi peru.

Pošto smo se jednako držali leve obale Drimove, slazeći često kraj same vode a po gde kad, odvajajući se, mi se od jednom nađosmo pred visokim mostom ispod kojega je besno hučala pritoka Drimova — Ljuma, po kojoj se i ceo predeo tako naziva.

Ljuma izvire na zapadnoj strani Šara i teče: pravo od istoka a za tim obrće na sever i utiče u Drim. Reč Ljuma arnautski znači reka, te kad bi preveli ime Ljumljani, zvali bismo ih rekanci, onako isto kao što se i Srbi na južnoj strani Šara, oko Radike, zovu Rekanci.

Ime Ljuma, osim reke i predela, nosi još i jedno selo, koje leži na samoj obali reke Ljume, tri sata jugoistočno od ovog mosta. Selo ima oko 150 kuća.

Na putu od Skadra srešćemo tri znatna mosta, od kojih ovaj prvi prelazi Ljumu, drugi Crni Drim a treći — vezirov — sjedinjeni Drim. Most na Ljumi je vrlo visok a toliko strašniji što samo jednim svodom svojim paše reku. Taj most Arnauti zovu Ura-šajit a Turci Šejtan-Kiprisi, što znači: Đavolji most, ali mu je mnogo poznatije ime Ljumski most.

Čim se pređe mostom na levu obalu reke Ljume, nalazi se tu čuvena ljumska kula, koja leži upravo nad samim ušćem Ljume u Drim. Od Prizrena do ove kule ima šest sati puta. Na sred uskog puta, na prostrtom lišću, sedi buljubaša, barjaktar ili kako ko hoće može ga zvati, tek pravo mu je ime gospodar ljumskoga puta. Prekrstio je noge, na kolenima mu je martinka, opaljena a karakteristična lica, dugih brkova, a ćeče navalio na obrve, puši na kratak čibučić i ne diže se nikome.

Nazvao sam ga gospodarem ljumskog puta i on je to odista.

Ja sam sad upravo tek pojmio, šta znači to u našim narodnim pesmama, kad kakav delija zatvori drumove. Možete vi nositi kakve hoćete bujurdije i fermane i pasoše; ne vrede vam ništa; ako gospodar druma sa ljumske kule hoće da vas propusti, vi ćete putovati, a ako neće, nema od toga ništa. Ne samo vi putnici, no i vlast, i pošta, i činovnici, sve to zavisi od gospodara druma koji se inače zove ponosnim imenom „carski drum“. Oko njega svi moraju lepo, njemu će svako doneti po malo duvana, kod njega će svako sesti i progovoriti po nekoliko ljubaznih i prijateljskih reči. On ne govori mnogo, on maše glavom da kaže tako je ili nije. Ako kaže: tako je, putnik je zadovoljan i produžava najljubaznije reč za koju je već stekao odobrenje a ako on kaže nije tako, našto ga srditi, ne valja njega srditi, bolje je obrnuti razgovor.

I ja sam poduže sedeo sa ovim delijom; da li mu se dopao moj razgovor ili možda moj duvan, ne znam. Sa toga mesta, gde smo sedeli, vanredno je lep izgled. Pod visokim mostom Ljuma sa šumom prolazi i stače se u Drim; preko nje tamo, visoko se ističe Šarov ogranak Ja’lč. Drim tiho teče i zaobilazi stenje i krševe a preko Drima iznose se sivi vrhovi, Paštrikovi ogranci.

Ljuma čini jednu kajmakamliju prizrenskog sancaka. Zapadna granica Ljume je kod vezirovog mosta, tako da i Brut, gde se sastaju Beli i Crni Drim, pripada Ljumanskoj oblasti; jugozapadna je međa sve oblasti Crni Drim, a istočna Gora. Kajmakam ljumski sedi u selu Bici, gde postoji i neka kasarna za jedan bataljon. Uspelo se nekako da se Ljumi naturi kajmakam za doba, kad je bio valiluk u Prizrenu. No kajmakam nema nikakve vlasti i sedi tamo samo radi forme ili još bolje, sedi tamo da bi slušao i služio Ljumane. I onaj bataljon vojnika Ljumani su pokonabili gotovo ceo, da bi mu oduzeli puške.

Ljuma čini zasebni barjak, ali ne i fis, kao što se misli. Ona nije mnogobrojno naseljena a i srazmera je stanovništva takva, da na jednu žensku dolaze pet muških glava.

Ljuma je do osamnaestog stoleća sva bila srpska. Još 1820 godine u Ljumi su se služili mnogi srpskim jezikom. Jestrebov na jednom mestu pominje, kako su mu Ljumani pričali da su njihovi ocevi još govorili srpski. Imena sela u Ljumi zadržala su se i danas još srpska, tako: Topoljane, Pobreg, Novo Selo, Gostilj; Dobruša; Vranica i t. d. U svima ljumskim selima drži se još slava, i to po starom običaju; gosti se goste po tri dana. Najviše se slavi Sv. Nikola, Sv. Dimitrije, Sv. Đurđe i Sv. Ilija (Ali-Gjun).

U selu Topoljanu, koje prvo pomenuh, rođen je oko 1507 godine čuveni Sinan-paša, koji je pet puta bivao sadrazam a poznato je da je Sinan-paša bio Srbin, koga su poturčili i koji se kao dete zvao Sinadin.

Docnije su Sinan-paši pripadala mnoga sela, od kojih je 1585 godine sela Topoljane, Ljur, Čajlju, Kalis i Balešće poklonio svojoj braći Srbima i Murat Treći je izdao na to ferman koji i sad, postoji. Znači, dakle, da su 1585 godine stanovnici tih sela bili hrišćani, jer ih Sinan-paša po rečima fermana poklanja raji.

Han tvrdi da je u Ljuru sve do 1575 godine bilo 123 kuće hrišćana.

Što su se Ljumani danas tako pretopili u Arnaute da čine izuzetak od ostalih poarnaućenih Srba, dolazi izvesno otuda što su oni od uvek susedovali, preko Crnoga Drima, sa pravim Arnautima, odnosili se sa njima, znali im jezik pa i samim karakterom, pod uticajem takvog susedstva, odvajali od karaktera ostalih poarnaućenih Srba. I sam izgovor u jeziku Ljumana sasvim je sličan izgovoru Arnauta preko Crnoga Drima a različan od jezika onih Arnauta u selu Asu, koji su im takođe neposredni susedi.

Kao god i Ljuma, izgubila je sasvim jezik i župa Opolje. Opoljska župa je na jugu od Prizrena a na severnoj strani Šara. Cela Župa ima dvadeset sela sa 1085 kuća, koje čine 4425 muških glava. Svi su muhamedanci koji su do početka prošloga stoleća govorili još srpski. Sačuvali su još po gdekoje srpske običaje, a po mnogim selima nalaze se još i crkvene razvaline.

Izmeđ župe Opolja i Ljume nalazi se Gora. Goru deli od Ljume klanac planine Koritnika a od Opoljske župe, sa istoka i severo-istoka, dopire do opoljskih sela Planika, Šjajnovča i Brezne.

U Gori ima 27 sela sa 2617 kuća a 11404 muških glava. Svi govore čistim srpskim jezikom, pevaju srpske pesme, stavljaju badnjak u oči Božića, i ako su svi muhamedanci. Poslednja hrišćanka u Brodu u Gori umrla je krajem 1857 godine (Jastrebov pogrešno beleži godine smrti ove starice). To je bila neka Božana, koja je sve do svoje smrti živela kao hrišćanka među svojom decom i unučićima muhamedancima.

Pre dve stotine godina nije bilo ni jednog poturčenjaka u Gori. Turčenje je otpočelo od begstva patrijarha Arsenija Četvrtog. Bilo zbog zuluma ili da se dobije pravo na sudu, ili da se ošteti zemljak koji je već bio poturčenjak, tek tako pojedinački turčilo se do uništenja srpske pećske Patrijaršije 1766 godine. Do toga vremena Patrijaršija je bila još snažan centar koji je moćno podržavao duh i veru u narodu. Potad, počela su čitava sela da se turče. Grčke vladike brinule su se samo za miriju; hrišćani su ostali nezaštićeni; ubijani su im popovi i rušene crkve, a bez bogomolja narod se osećao napušten i osamljen. Kako se oskudevalo u sveštenstvu, neka posluži ovaj primer: Pop Sinadin iz sela Lokvice, 10 sati daleko od Broda u Streckoj, pre osamdeset godina, išao je u Brod jednom u godini, o Sv. Pantelejmonu (jer je tog dana slava crkvena) te služio, kršćavao i opevao grobove. Bivalo je da su deca već i hodila i govorila nekrštena, i dovikivala jedno drugom: „Hajde, došao pop da nas krsti!“

Karakteristično je da je još i sad od toga doba ostao običaj kod muhamedanaca u Brodu, te se sve svadbe, što ih ima, samo u jedan dan u godini, i to o Sv. Pantelejmonu, obavljaju.

Čudnovato bi bilo to što je Gora sačuvala svoj srpski jezik i do danas i ako leži između Opolja i Ljume, i ako se i ona počela turčiti u isto vreme kad i Opolje. Ta se pojava može objasniti jedino time, što se Gora nije tako naglo isturčila. kao Opolje. Ona se turčila u tečaju dve stotine i više godina, jer 1857 godine tamo umire poslednja hrišćanka, a turčenje počinje odmah po begstvu patrijarha. Arsenija Četvrtog. A izvesno i stoga, što je turčenje najpre otpočelo u malim selima bližim Prizrenu a velika i udaljenija sela od Prizrena, u planini, održavala su se duže u veri.

Gorani su dakle izgubili veru a sačuvali jezik, no ima i primera obratnih tome, gde je čitavo pleme sačuvalo veru a izgubilo jezik.

Na golemoj Reci, koja slazi sa Koraba (osim Goleme ima i Mala Reka koja slazi sa Bistre planine i utiče u levu obalu Radike. Po rekama zovu se i župe Golema i Mala Reka a njini stanovnici Rekanci, koje smo mi u Srbiji nazvali Rekalije) i utiče u desnu obalu u Radiku, stanuju Srbi-Arbanasi koji su i do sad sačuvali pravoslavnu veru sa svima njenim obredima ali su srpski jezik potpuno zagubili. Oni stanuju u selima: Ribnica, Rječ, Sence, Krakornica, Strezimir, Vrben, Bjelčica, Kičinica, Volkovce, Nivišta, Štirojica, Nistravo, Duh, Bogdevo, Planina, Bituša, Trebišta, Rodostuša i t. d.²³

Samo stanovnici ovog poslednjeg sela, Skurdine, što znaju nešto malo srpski, ali ipak žene i deca ne znaju ni reči. U ovim selima ima i četiri sveštenika od kojih trojica stanuju u selu Bjelčici, a jedan u Sence.

Sela Trebištu i Rodostupu, koja leže na reci Ridici, podario je 1422 godine manastiru Hilendaru, u Svetoj Gori, Jovan Kastriota sa sinovima Stanišom, Repošem, Konstantinom i Đorđem.

Biva da i kod onih Arbanasa, koji su davno i davno napustili narodnost, ipak nije izumrla pravoslavna vera. Takvo je pleme Špataraci, čiji su pradedovi po svoj prilici još u 10. veku napustili svoju narodnost. Špatarci obitavaju župu Špatiju, gornju i donju. Ona leži jugozapadno od Elbasana pod visom Špatom ispod kojega izvire reka Strmen koja se uliva u Devol. Tu su sela: Strmen, Gorica, Bjelina, Gostima, Selica, Dragoti, Kosovo, Polovin. Špatarci nose tako ime po visu Špatu, ma da sam negde čitao objašnjenje da od arnautske reči špat koja znači sablja, dolazi njihovo ime špatarci ili sabljari jer su, veli se, oružani sabljama pratili Kralja Vladimira. Špat znači odista arnautski sablja ali znači i kosa. Kako oni naseljavaju kosu brda Špata, to se nazivaju Špatarima. Špatari su sačuvali u toliko pravoslavlje što i danas čuvaju po kućama ikone, što im kaluđeri iz elbasanskog manastira Sv. Vladimira vrše često po kućama obrede, a inače govore arnautski i nose arnautska imena.

Za po gde koje predele, kao na pr. za Opolje i Ljumu, zna se kad su se i kako poturčili; tako isto i za po gde koja sela pa i kuće. Skorašnja turčenja mogu se znati i po tome što se od novijih poturica uvek oni koji su ranije isturčeni odvajaju. Arnautaš koji je odavno izgubio veru, neće za Boga uzeti devojku, na primer, iz sela Krajmirovca, Ladrovca, Lapušnika i Dulje u Drenici i ako u Drenici živi sam Arnautin. (U manastiru Leviču postoji knjiga spomenica u kojoj su zapisana imena priloženika od pre 200 i više godina; priložnici su svi iz Drenice a imena su sva srpska. Danas u Drevici nema ni jednog Srbina). Tako isto neće uzeti devojku iz sela Papaza u Kosovu ili iz Androvca više Janjeva. Oteti devojku iz tih sela to je druga stvar, jer u tom slučaju devojka postaje muhamedanka, ali uzeti je, postati prijatelj sa dotičnom kućom, nikako. To je stoga, što vele da ta sela nisu čista u pravoverju, skoro su se isturčila, pa babe i starije žene u dotičnim kućama još drže velik dan, ili ako ne to a one drže zadušnice, veliki post ili meću badnjak, i t. d.

Ljumljani, na primer, pljačkaju tako isto Gorane kao god i hrišćane u Podrimskoj ravnici, jer ih ne smatraju kao svoje jednovernike.

Ljuma se svakojako prva isturčila zbog položaja svoga, susedovanjem sa pravim Arnautima, kao što su njeni stanovnici zbog toga susedovanja i najbliži karakterom pravim Arnautima a različiti od Arnautaša. Ta razlika nije obična jer Arnautaši, poturčenjaci, nemaju onako prečišćene pojmove o časti, ne drže zadatu reč, te je otud kod njih i besa gotovo propala; oni su podli, pritvorni i vrlo veliki fanatici. Oni čak idu sudu, tuže se i parniče se, dok pravi Arnautin ne ide nikad sudu, već traži pravicu kod starešine svoga fisa ili se junački sveti; plemenit je, pa često i uzvišen i dostojanstven, nije fanatik i drži besu, t. j. zadatu reč.

Kod Ljumljana, i ako su poturice, pretežu ove osobine što dolazi, kao što rekosmo, otud što su oni od uvek susedovali sa pravim Arnautima Maćanima, Fandama i Miriditama, kojima je kroz Ljumu i put bio kojim su saobraćavali.

4.7. 7. Na stavama Beloga i Crnoga Drima

Pozabavio sam se Ljumom na samome ulasku u tu oblast a sad mi valja i krenuti kroz njene staze i bogaze.

Dotle sam mogao putovati i sa suvarijama i sa bujurldijama a odavde će mi biti arnautska besa jedini pasoš a dobra sreća jedini čuvar. Kod kule me je sačekao moj Muslija, Ljumanin, koga sam preko dobrih prijatelja našao i sa kojim sam u napred ugovorio besu da me provede kroz Ljumu.

Muslija je omalen čovek, tankih brkova, lakog hoda i živih očiju. Na njegovim usnama igra neki mek i stalan osmeh koji ga ne napušta ni kad se naljuti, ni kad mu se naberu bore među očima. U njega je neka hajdučka brzina pogleda koja te čisto uznemirava; njegove oči čini ti se da jednovremeno gledaju i levo i desno i napred i u stranu dok ti, evropljanin, hoćeš sa očima da okreneš i glavu, a sa glavom i vrat.

Preporučili su mi ga kao dobra besnika a pomenuh da se ljumljanskoj besi može verovati kao i besi pravih Arnauta.

Besa je najznatnija crta karaktera arnautskog. Pojam reči besa, ne da se prevesti, ona bi bila najbliža rečima: zavet, vera, tvrda vera ili časna reč.

Besa se u mnogome gubi, proigrali su je arnautaši, ali je ona među Arnautima u planini jednako i stalno održana. Ima čitavih plemena ili sela za koja se zna da su besnici t. j. da se u svemu pridržavaju bese. Besa se vezuje među pojedincima, među prijateljima kao i među neprijateljima. Biva da su dvojica u krvnoj omrazi i najljući neprijatelji ali dadu jedan drugom besu da se do izvesnog ugovorenog vremena ne diraju, bilo što neko od njih ili obojica imaju posla. Inače se besa daje i tuđincu, nepoznatome i gonjenome kad „padne na besu“. Neko hoće da putuje kroz izvesno pleme i da li mu besu ma ko iz toga plemena, on je bezbedan na putu, i ma ko, ako bi mu što hteo učiniti, kad čuje da na besu putuje, okaniće ga se jer u protivnom onaj koji ga je uzeo na besu traži satisfakciju. Ako bi ko toga putnika ubio, Arnauti ne smatraju da se on ogrešio prema ubijenome, već prema onome koji ga je na besu uzeo i taj je dužan da se osveti ubici pa makar mu to i najrođeniji bio. Na besu može ko god prevesti kroz izvesno selo ili pleme i samoga ubicu koji tom selu ili plemenu krv duguje.

Besa koju je jedan iz plemena dao obaveza je za celo pleme. Besu može dati i žena kao i čovek i ona ima isti značaj. Pokvariti besu, sramota je za celo pleme u kome se to desi; ako ko u plemenu da besu pa je proigra i pokvari, pleme ga osudi.

Osim bese, koju pojedinci mogu jedno drugom davati, biva da celo pleme ili više plemena vezuju međusobno besu da se, na primer, za izvesno vreme neće svetiti niti ubijati međusobno. Tako naprimer u slučaju kad svima plemenima preti zajednički spoljni neprijatelj, veže se besa da za vreme zajedničkog otpora prestaju međusobne zađevice. Ko bi takvu besu pokvario, sude mu sva plemena ili bolje izvršuju rešenje koje su u napred odredili.

Koliko besa ima i treba da vredi, karakteriše najlepša priča koju sam od Arnauta čuo: Dva brata kopala njivu, a njivom naišla zmija. Jedan, kome je bila bliže, potegne motkom. da je ubije a zmija bežeći pređe preko noge mlađem bratu te ovaj poviče: „Ne diraj je, pala mi je na besu!“ No stariji ipak potegne i ubije zmiju, što mlađi primi kao da mu je prekrhao besu i potegne revolver te ubije starijeg brata.

Ima bezbroj primera koji karakterišu besu i utvrđuju pojam o njoj, ali je jedan od tih primera, možda čitaocima i poznat, ipak najinteresantniji. Ja ću ga tuđim rečima ispričati i ako je i meni lično sam slučaj poznat:

Kod džamije grapašničke — Grapašnice — koja je u selu istog imena, posvade se jednog petka Arnauti među sobom zbog jedne jareće kože. Arnautin, čija je koža bila, ubije iz revolvera jednog Arnautina, samo zato što mu je ovaj kazao: da je ista od lipsanog jareta, pa koristeći se gungulom i zabunom sveta, i srećno umakne. Bežeći tako dođe u selo Dobiševce i uđe u jednu kuću gde ga na vratima dočeka Arnautka. Saznavši za njegovu nesreću da je pao na krv, primi ga na besu i sakrije u kući. Otac i još dva brata ubijenoga Arnautina krenuše u poteru za ubicom ali su mu u mraku izgubili trag pošto je nastupila noć. Tek oko pola noći stignu kući umorni i iscepani jer su se provlačili kroz šumu i šaprag. Domaćica im namesti sofru, spremi im večeru, no pošto svi posedaše, upita muža gde joj je treći sin? No ovaj od prevelike žalosti ispriča joj samo u kratko da je kod džamije poginuo i da je ubica, koristeći se mrakom, umakao te ga zato nisu mogli ni osvetiti. Starica je na ove reči prebledela, srž, joj se u kostima sledio. Ubica njenog mezimca sina bio je u njenim rukama. No ona ga je uzela na besu a besa je svetinja, pa ga za to nije ni mogla odati.

Pošto su ljudi večerali, uzmu sekire i budake i pođu natrag džamiji gde im je ubijeni ostao, te da spreme što je za pogreb nužno. Tu priliku upotrebi Arnautka—mati, izvede svoga štićenika i ubicu svoga sina napolje pa, koristeći se pomrčinom, odvede ga do srpske granice. Kad su stigli kod plota, dade mu Arnautka pola potače i parče sira, što je u torbi spremila bila, govoreći mu: „Naj ti ovo, da imaš za put; eto ti kaurske zemlje, beži duboko u nju. Uzela sam te na besu i održala sam je. Bog neka mi je svedok da na izdajstvo ni pomišljala nisam, ali da si proklet što si mi ubio sina!

Ako sam u ovo nekoliko reči ocrtao besu, onda sam kazao i šta mi je vredio Muslija koji pred mojim konjem peške, noseći pušku pod pazuhom, koračao snažno i mirno.

Usput sretosmo jedan karavan, natovaren esnapom iz Skadra. Ovim putem, između Prizrena i Skadra, još idu karavani, koje čini oko dvadeset i više konja pred kojima ide naročito naučen konj (koji je mnogo putovao ovim putem) a koji se zove kalauz. Kalauz konj ima kao takav naročitu značku na brnjici, on poznaje gde treba da skrene, kojom stazom da prođe, pred kojim hanom ili pod kojim drvetom da stane, i on je savestan vođa karavana.

Idući od ljumske kule, jednako se držimo leve obale Drimove dok, kroz kratko vreme, ne naiđemo na obale Crnoga Drima koji dolazi sa juga i, prodirući kroz tesnac, žuri da se sastane sa Belim Drimom. Tu prelazimo most, koji paše Crni Drim, ostajući i dalje na levoj obali Belog Drima, dok ne naiđemo na znameniti Vezirov most kojim prelazimo na desnu obalu, sišav time i u dolinu Brut gde se sastaju oba Drima.

Vezirov most je tvrda i lepa građevina; na tom je mestu osamnaest svodova različne veličine tako da su tri srednja svoda najveća i najšira a bliže obalama sve uža. Po nekoliko svodova sa jedne i druge strane reke na suvu su.

Pred samim tim mostom je mala trougaona ravnica koju geografi smatraju kao najnižu tačku Stare Srbije. Ta se ravnica zove Brut, po selu istoga imena, koje leži na desnoj obali Belog i sjedinjenoga Drima koju ispunjavaju krševiti ogranci planine Paštrika. Istočno nad Brutom izdiže se visoko Jal’č planina, koja tu, samo preko reke Ljume, suseduje sa Koritnikom. U tu dolinu, dakle slaze oba Drima, Beli i Crni, sastaju se da zajednički pohitaju Sinjem Moru.

Ja sam opisao izvor Crnog Drima u mome delu „Kraj obala Ohridskoga Jezera“. On se izliva iz jezera na najsevernijoj tački jezera, gde leži varoš Struga, i teče pravo na sever, prolazeći blizu Debra, za tim kraj Koraba, Šjarovog ogranka, pa se ovde, u kotlini Brutu, sastaje sa Belim Drimom.

Beli Drim, međutim, izvire dva sata severnije od Peći iz krša planine Žljeba i spušta se kroz Podrinju ovamo u malu kotlinu Brut, u susret Crnome Drimu. Beli Drim, od izvora na do Prizrena, ide na jugoistok a odatle svrće na jug, pa od sastava sa Crnim na jugozapad. Pošto prođe kroz brežuljke kojima je ispresecana Metohija, on kod mesta koje se zove Švanj, ulazi najpre u jedan mali tesnac a zatim, izmeđ Koritnika i Paštrika, jugozapadno od Prizrena, ulazi u tesnac koji je dug do 40 k. m.

Beli Drim je u prvom delu toka od izvora vrlo jak ali pošto jednom prođe kroz veliki tesnac, mnogo je sporiji. Za vreme velikih kiša ili u proleće kad se sneg topi, Beli Drim može mpogo da nadođe i da potopi daleko oko sebe.

Beli Drim prima s desne strane Pećsku i Dečansku Bistricu, Ribnik koji protiče kraj Đakova, a s leva Istok, veliku reku kao i Drim što je, Vrelo, Devičku reku, Topluhu, koja izvire iz prizrenskih vinograda i ispod Prizrena uliva se u Drim, i Prizrensku Bistricu.

Korito Beloga Drima leži za 120 m. niže od korita reke Sitnice na Kosovu a ima srednju visinu 120 m. nad morem.

Kratko vreme pre nego će se sastati, oba Drima teku skoro naporedo ka zapadu. Ugao sastavaka nije veliki, jedva 45 stepeni. Kako i jedan i drugi Drim, pre no što će se sastati, teku kroz dolinu, tok im je usporen i sastav nije nagao.

Ta dolinica na Stavama Crnoga i Beloga Drima i okolo, pitoma je i plodna. Tu lepo zri kukuruz i buja žito.

Kroz tu dolinu poznaju se ovde i onde tragovi velikog rimskog vojničkog puta Via Ignacija, kojim pravcem ide i današnji put.

Još malo, pa tim putem siđosmo u han Brut gde ćemo i prenoćiti.

Han leži nad samom obalom sjedinjenog Drima, nedaleko od sastava. Više njega a preko Drima, diže se prostrana šimširova šuma, koje drvo ovde nema one vrednosti što bi mu na evropskim pijacama pripadala. U hanu Brutu sve su metle pa i one kojima se čiste odaje i štale, od šimšira.

U hanskoj avliji rastovaren leži espap nekog karavana koji je tu pao na prenoćište, a konji karavanski napunili âr. Ovamo i onamo po avliji naložene vatrice oko kojih se pribrale kiridžije te prigrevaju sitnu skadarsku saragu, da pripreme sebi večeru.

Na vratima hanskim još, dočekao me handžija Arnautin i njegov ortak — Cincarin. Ne malo sam se iznenadio kad sam video da je i međ ove planine i krševe i ovu divljinu, odvojenu od sveta i od države, i u ove krajeve gde je puška zakon, puška sud, puška pravda i pravo, drsko dospeo ipak cincarin da otvori drumsku mehanu te strpljivo zbira groš po groš zarade, dok jednom kao gazda, ne krene u kakvu varoš da na tamošnjoj pijaci steče presudnu reč. Pa ipak mi je bilo sve jasno kad sam saznao za odnose ovoga ortakluka između Cincarina iz Gopeša i Arnautina iz Ljume.

Arnautin je samo zato ortak što je Arnautin, i ni zašto više. On nikakav posao ne radi i nikoga ne služi. U vrhu avlije ima kao neka uzvišica na kojoj je napravljen mali venjak, pokriven šimširovom šumom. Taj venjak ima samo prednje motke a zadnjih nema, već se krov spušta na zemlju kao platno kod vojničkih šatora. Pod tim venjakom je prostrta jedna asura a povrh ove jedna arnautska struka. Tu leži od jutra do mraka Arnautin-ortak, a puška mu visi kraj njega. Odatle tapše šakama da mu se ispeče kafa; tu puši on svoj kratki čibučić, odatle prati on pogledom one koji dolaze i koji odlaze i od kojih mu svaki redom prilazi da se pozdravi s njime. Tu je kraj njega i maleni sandučić u koji on spušta pazar koji mu revnosno zbira i donosi Cincarin-ortak, koji od jutra do mraka trči ponizno i ljubazno i služi mrke goste od kojih svako o ramenu nosi dugu pušku a u silaju pouzdane pištolje.

Cincarin-ortak uložio je novac i trud, a Arnautin-ortak pušku, i tako je stvoren kapital koji je omogućio podizanje ovoga hana.

Kako je još bilo rano do večere, ja pođoh sa svojim ljudima malo do obala Drimovih, da posmatram ovu znamenitu reku, toliko rasprostranjenu po svima srpskim zemljama. Handžija je naredio još da se baci mreža kako bi se uhvatila koja riba jer, sem onoga što sam poneo za jelo, on me ne bi imao čime poslužiti. Seo sam kraj same obale tako da mi je kraj samih nogu proticala bistra Drimova voda u kojoj su se lomili poslednji sunčevi zraci, bojeći je nekim prozračnim rumenilom. Nadamnom zagustila šimširova šuma i njeno sitno metlasto lišće šuštalo je, pokrenuto večernjim tihim vetrom, kao sitan šljunak kad ga sipaš u reku.

Momčić koji je lovio ribu i koji je tri četiri puta bacao uzalud mrežu, zasukao čakšire preko kolena pa stao u vodu, nedaleko od obale, a njegova senka pružala se po tihoj vodi i produžila se daleko. On mahnu još jednom mrežom i sreća ga poslednji put posluži te ulovi dve male, ali lepe pastrmke.

Odmakosmo od obale, pošto će već i veče da padne; posle večere sedoh pod onim venjakom sa Arnautinom-ortakom da zajedno ispijemo kavu.

Veče se lagano i tiho spušta; na ivicama. brda iščezava rumen; po kosama brdskim gube se pogledu jedna po jedna staza, a stoletna stabla sa prostranim krunama kojima si do malo pre, sagledao konturu prelivaju se polako u jednu, gustu, jednostavnu masu koja svojim šumom i mekim planinskim povetarcem koji otud slazi, opominje da je tamna masa planina u kojoj si do malo pre svako stablo mogao prstom da pokažeš.

Pod hanom dole čuje se šuštanje Drima, čiji se valovi krše o stene, a, u avliji hanskoj oko vatra koje se već u nekoliko utulile, leži gomilica putnika; svako od njih prigrlio uza se pušku pa spava tvrdim dubokim snom. Iz ara se čuje još hrzanje konja i kroz mrak tek vidiš gde hansko momče promakne sa naviljkom sena ili kofom vode kao senka.

Vreme beše da i ja legnem. Prostro sam ćebe na nekom čardaku pod otvorenim nebom. Oko mene se našao Muslija, a kad legoh leže i on i nasloni svoju glavu na moja kolena. Ja se u početku začudih toj drskosti ali mi Muslija, kao da je pogađao šta mislim, objasni da on mora tako da spava, da se može probuditi pri svakom mom pokretu. Videh u njegovoj ruci pušku sa kojom će spavati, videh na njegovom licu i u očima onaj izraz koji samo verni psi imaju naslanjajući glavu na koleno svojih gospodara, i legoh, mirno i spokojno, da zasnim uz prijatno šuštanje Drimovih talasića.

4.8. 8. Arbanasi

Od leve obale Crnog Drima ili još tačnije, od leve vododelnice ove reke, pa ka zapadu ka Jadranskome i Jonskome moru, stanuju odvajkada Arbanasi.

Odvajkada mislim stoga što je utvrđeno, da su Arbanasi starosedeoci, koji su kroz sve najezde, pod svima vladavinama koje su gospodovale nad ovim oblastima, izneli i sačuvali svoj tip i karakter. Oni su prošli ispod navale romanske koja je za njih bila toliko opasna sa svoje kulturne nadmoćnosti; prošli su ispod guste navale Slovena, koji su im zahvatili sve ravnice, polja i reke.

Toj otpornoj snazi, kojom su Arbanasi izdržali navale i onoj nepromenljivosti njihovoj, doprinelo je vrlo mnogo i uporstvo, koje je osobina same rase, a i nepristupačnost planinskih predela, koje su Arbanasi uvek najradije naseljavali ili u koje su se ispred navala povlačili.

Najznatniji pisci utvrđuju poreklo Arbanasa od starih Ilira, koje pribrajaju zapadno-evropskoj arijskoj grani, izvodeći da su to Pelazgi kojima pribrajaju i Japige, Masanijance i druga plemena u Italiji.

Po Hanu, od Iliraca proishode samo severna plemena, Gege, a od Epiriota — Toske. Stara pogranična reka između Iliraca, i Epiriota — Škumba (Genus) — i danas je granica ovih dvaju plemena.

Mnoge još pretpostavke postoje o poreklu Arbanasa. Ima pisaca koji misle da su Arbanasi došli sa Kavkaza; dovode ih u vezu sa nekim plemenima u Persiji, a po jednoj arapskoj priči doselili su se u ove krajeve sa Crvenoga Mora.

I o imenu arbanaškom postoje takođe raznolika predanja i tumačenja, od kojih ću ovde izneti samo ono tumačenje, koje je utvrđeno kao najtačnije.

Arbanasi nose raznolika imena. Sloveni su ih zvali Arbanasima, Grci Αρβανίτες, Zapad Albanenses a Turci Arnautima. Toske se zovu i Arberi ili Arbereši (planinska strana između Valone i Argirokastra zove se Arberija), a Gege Arnautluk zovu Arbanija.

No pre sviju imena Arbanasi sami sebe zovu Škiptarima (Škip) i to je ime među njima najpoznatije… Škiptar znači brđanin, no oni sami, narodnom etimologijom, tumače i drugače to ime; Škip arnautski znači orao a tar — krilo, te se ponose što se nazivaju orlovskim krilima.

Ostala imena: Arbanas, Albanez i Arnaut, imaju koren u jednoj i istoj reči. Ar u indoevropskom znači orati; ista reč (ar) na arnautskom znači njiva a ban persiski znači ratar. Po svoj prilici u ovim rečima i leže zametci imena ovog naroda.

Iz reči Arban, koja je osnovna, postoji i naziv Arbanas; iz iste reči je postala kod zapadnih naroda reč Alban, te otud Albanez i Albanija. Grci nemaju slovo b, niti ga mogu izgovoriti, te otud kod njih često Arvan i Arvanit. Turci su, osvojivši Balkansko Poluostrvo, poimili od Grka ime ovoga naroda, ali, po svome običaju da premeću slogove, oni su izgovarali grčko Arvan kao Arnav, grčko Arvanit kao Arnavit, što se razvilo u Arnavut i Arnaut. To premeštanje slogova, u ostalom, biva i kod nas (manastir-namastir i t. d.) pa, baš u pogledu imena arbanaškog, ima ga i zabeleženog. U Nemanjinoj povelji gde se govori o Arbaniji, mesto Arbno stoji obrnuto Rabno.

Pod ovim imenom a na prostranstvu koje bez srpskog primorja prestavlja ceo zapad balkanskoga poluostrva, živi kompaktna masa arbanaška koju broje preko miliona.

Sem nekoliko naseobina, van otadžbine nema ih. Najveća je od tih naseobina u Italiji, u oblasti napuljskoj. To su emigranti arbanaški koji su se, po smrti Skender-begovoj, stavili pod zaštitu napuljsku, kao i sam sin Skender-begov što je učinio. Oni su vere rimokatoličke, a ima ih do 60.000, i prilično su se pretopili u Talijane i ako posle arbanaških pokreta 1878 god.²⁴ ni talijanska politika nema više računa da ih pretapa, kako bi sa njima zasnovala pretenzije na Albaniju.

Manje naseobine su ove: selo Peroj, dva sahata od Pulja, na poluostrvu Istri; selo Arbanasi u predgrađu zadarskom u Dalmaciji, i selo Nikinci i Rtkovci u Sremu. One prve naselila je kod Pulja Mletačka republika 1657 godine, da bi izbegli zulume Muhamed-begovićeve, a oni u Sremu, koji su po fisu Klimenćani, misli se da su se naselili 1737 godine zajedno sa Srbima, pod Šakabentom.

Kao što sam i napred pomenuo, stara pogranična reka između Iliraca i Epiriota, Škumba, deli Albaniju na severnu ili gornju i na južnu ili što je važnije na Gege i Toske, od kojih Toske stanuju u južnoj Albaniji, mešajući se samo sa Cincarima i Grcima (Kraljevina Grčka poplavljena je Arbanasima, Toskama). Po nazivu ovih grana biva da se i oblasti češće nazivaju Gegarija i Toskarija.

Razlike su između ovih dveju grana Arbanasa dosta znatne, ne samo u karakternim osobinama već i u tipu. I Gege i Toske nazivaju svoj jezik škipskim, ma da su to dva dijalekta. U Gega nema nazala i samoglasnike čisto izgovaraju; u Toska je tvrđi izgovor, samoglasnike gde i gde zamenjuju poluvokalima ili upotrebljavaju diftonge i imaju nazale.

I Gege i Toske žive u plemenima koje oni nazivaju fis. Nas ovom prilikom zanimaju samo Gege i njima ćemo se i baviti.

Da bismo se upoznali sa plemenskim životom Arbanasa kao i sa organizacijom plemena, valja nam najpre biti načisto s tim, što je to fis, sa čime nisu nikad ni strani ni naši pisci umeli da budu na čisto. Tako ćete naći kod pisaca da broje u plemena Mirdite, Ljumane, Malisore i t. d. Među tim valja znati da su to oblasna imena isto onako kao što su imena Kosovo, Podrimnja i t. d. I ma da je svako koji živi na Kosovu Kosovac, ali kad je reč o plemenima, na prostranom Kosovu mogu živeti i dva i tri plemena. Takva predeona imena na kojima žive Arnauti jesu: Ljuma, Mirdita, Dukađin, Malesija, Maća, Debar i t. d. Ali u Mirditiji ili u Malesiji žive po nekoliko plemena — fisova. Ti se fisovi — među sobom i tuku i ne slažu, no, kad se što tiče opštega, zajedničkog, oni staju jedan uz drugog, bore se zajednički i otud pojava koja se beleži: „Malisorci su rešeni da se odupru tome i tome“, „Malisorci su se pobunili“, a otuda i pogreška koja Malisorce smatra kao jedno pleme, a ne kao stanovnike jedne zajedničke oblasti, i bolje reći zajedničke planine, što ih i goni da brane zajedničke interese.

Primera radi napominjem da Krasnića ima u Malesiji, ima ih u Dukađinu a ima ih i u Podrimnji i Kosovu. Tako je i sa drugim plemenima. Otuda nema pojave da se, na primer, Malesija tuče sa Miriditijom ili Dibrom, ali ima primera da se pojedini zavađeni fisovi iz Malesije tuku sa pojedinim fisovima iz Miriditije ili Dibre.

Takve pogreške, uzimanje predeonih imena za imena fisova, činili su i najveći poznavaoci Arbanasa, koji su dugi niz godina probavili međ njima. Tako Hekart, Han, tako Jastrebov i, razume se, svi oni pisci koji su se koristili njima.

Osim te pogreške, što je oblasno ime smatrano kao ime plemena, svi pomenuti ispitivači i poznavaoci Arbanasa padali su stalno i u drugu pogrešku usled toga što nisu nikad bili načisto s tim šta je to fis.

Ja imam pribeležena imena trideset i četiri fisa, koja ću ovde nabrojati:

1. Krasnić,
2. Beriš,
3. Gaš,
4. Šanj,
5. Hot,
6. Kastrat,
7. Klement,
8. Kuči,
9. Kruje-zez,
10. Drobnjak,
11. Sop,
12. Sač (Oač),
13. Bituš,
14. Elšon,
15. Bunjak,
16. Met-pnjak,
17. Kabaš,
18. Marin,
19. Božalj,
20. Zogaj,
21. Madžun,
22. Maljok,
23. M’zez,
24. Garić,
25. Trepči,
26. Targur,
27. Grudi,
28. Merturi,
29. Šošn,
30. Reči,
31. Pulati,
32. Rioli,
33. Škrelji,
34. Nikaj.

Takvih imena fisova ima još masa, i jako greše pomenuti poznavaoci Arbanasa što ih broje u prave fisove t. j. plemena u pravom i širem smislu te reči, ma da će Arnautin, kad ga pitate od koga je fisa, reći: „Od fisa Madžun“, držeći i sam da su Madžunci pravi fis.

To nisu fisovi, to su tako reći brastva, grane u plemenu. To su često puta opširne i prostrane porodice, koje su postale čitavo pleme, onako kao što ih ima i u Crnoj Gori, pa zato i nose gdekad porodična imena kao Garići, ili pleme u užem smislu, poteklo iz starijega plemena koje naseljava izvesan predeo, planinu, selo, pa i nosi ime dotičnog predela (Kabaš) ili brda (Kruje-zez) ili sela (Marin, Božalj) i t. d. Tako na primer Bunjaci, Madžunci i Maljoci u stvari su Krasnići; Ganići i Šoš su Šalji, a Sop su Klementi.

Ta brastva, porodice ili fisovi u užem smislu, u stvari su grane osnovnih, velikih plemena ili fisova, kojih ima svega sedam. Slušao sam i u samih Arnauta da kažu: „Bog je dao sedam fisova na svetu i više ih nema!“ Tih osnovnih sedam fisova jesu: Krasnići, Gaš, Šalj, Hot, Kastrat, Klement, Beriš, i njima ćemo se i pozabaviti.

4.8.1. 1. Krasnići

Krasnići su veliko i prostrano pleme. Oni u glavnome obitavaju predele na severu od sjedinjenog Drima do samih obala njegovih, pa na zapad sve do reke Valbone, pritoke Drimove ili kraće, između dečanskih planina i Drima. Osim toga Krasnića ima u Drenici, u Podrimnji (suhorečki barjak), u Crnoljevi; ima ih mahom u đakovačkoj nahiji i u Kosovu. Pola Malesije čine gotovo sve Krasnići.

Krasnići su svi muhamedanci, a svi slave. Smatraju se kao dobri junaci i bolji od Gašana, sa kojima su često u sukobu gde se u blizini nalaze, kao na pr. u đakovačkoj nahiji.

Po predanju u plemenu Vasojevićima, koje priprikazuje knez Nikola Vasojević u pismu svome sinu, neki kralj koji je bio rodom iz zahumskog sela Ljubomira, okolo Neretve, imao je četiri sina: Vasa, Krasa, Hota i Pipu. Toga kralja baci sa prestola jedan od njegovih kneževa, a on se sa sinovima razbegne. Krasa i Hota sklone se u planine oko Morače i Cijevne, sve do Crnoga i Beloga Drima. (otac pak, sa Vasom i Pipom, pošto je u begstvu video mnoge muke i obišao mnoge zemlje, vrati se u brda i nastani se sa Vasom među rekom Moračom i Limom, a najmlađi sin, Pipo, nastani se u uglu izmeđ Morače i Zete, na prostoru Stare Duklje. Od njih proiziđu plemena Krasići, Hoti, Vasojevići i Piperi. I zaista, kad su jednom Krasnići udarili na Vasojeviće, Srbi su im se smejali, govoreći da idu na braću.

4.8.2. 2. Gaš

Vrlo prostrano pleme, veće od Krasnića, zauzima gotovo sva podnožja Malisorskih brda, a inače ga ima u Podrimnji (sela D. Hoča, Samodraži, Budakovo, Studenčane, Pećanje, i t. d.) i u Drenici (Guncate). No glavno je sedište ovoga plemena severno od Krasnića, odmah ispod dečanskih planina u đakovačkoj nahiji.

Gašani su takođe svi muhamedanci, a vrlo rado poje uz gusle, i kod njih su se one najviše očuvale.

Po predanju, Gašani se smatraju kao rođaci sa Krasnićima. To predanje, slično onome u Vasojevića, kazuje da je bio izvesni Nika, od kojega i danas postoji fis Nikaj — koji stanuje izmeđ planine Prokletije i najsevernijeg lakta Drimovog — i taj Nika imao je dva sina Krasu i Gašu, od kojih su proizišli Krasnići i Gašani.

4.8.3. 3. Šalj

Šaljani su najsirotnije pleme u celoj Arbaniji, od kojih u bogatstvu jedva čine neki mali izuzetak četiri stotine kuća Šaljana koji naseljavaju selo Istiniće kod Dečana. Pleme inače stanuje između reke Kira. i najsevernijeg lakta Drimovog. Šaljana ima još naročito oko Vučitrna, gde se po njima ceo predeo naziva. Taj predeo Šalja obuhvata dvadeset i pet sela, kao što su: Bajgora, Trstena, Rašane, Bare, Saljevica, Guvnište, Pasama i t. d. U ovom se predelu najviše ističe vrh Crni Vrh, pod kojim je Trepča, a planina Šalja, kao što je karte beleže, i ne postoji.

Šaljani su svi muhamedanci, a slave Sv. Jovana 7 jula.

4.8.4. 4. Hoti

Hoti su na granici Crne Gore, prema Kučkoj Krajini. Nisu mnogo rastureni po drugim stranama, jer su svi listom latinske veroispovesti, pa retko zalaze u druge strane gde žive Arnauti muhamedanci. Hoti, u glavnome, naseljavaju Skadarsku okolinu. Oni obuhvataju i Humsko blato koje im daje dosta lova, premda jedan deo toga lova, odnosno blata, pripada i plemenu Kastrati.

Hoti su bili nekada toliko znatno pleme da je mletačka vlada naročito nastojavala uvek da ga potkupi i drži uza se, i danas, ma da nisu mnogobrojno pleme, zauzimaju ipak među plemenima odlično mesto i o njima se sa poštovanjem govori. Danas ih nema više od 450 porodica ili oko 4000 duša, a stanuju svi u tri sela: Hot, Trabojna i Rapča. Svako od ta tri sela čini zaseban barjak, od kojih je hotski najglavniji.

Po tradiciji koja među njima živi, osnovalac je njihovoga plemena izvesni Hota za kojega znaju da je bio Sloven, a mi smo među tim upamtili i onu priču Vasojevićevu po kojoj se i Hote smatraju kao rođaci Krasnića i Vasojevića.

Iza Hota severozapadno, ili bolje, između Hota i Kuča, pleme je Trepči, a koje Srbi podgorički zovu Zatrepči. Oni nose ime po planini koja se nekad zvala Drep a posle postala Trebač, i na njoj pleme Trepči.

4.8.5. 5. Kastrati

Kastrati se dele na gornje i donje Kastrate, od kojih i jedni i drugi obitavaju neposrednu okolinu Skadra, kraj Humskog blata i kraj jezera. Njih ima još u planini Crnoljevi, iza Goleša, u Podrimi, u nekim selima oko Laba (Popovo) i nešto malo u đakovačkoj nahiji.

Kastrati broje preko 400 porodica i do 4600 duša. Među njima ima barjaka koji i danas nose imena Petrović, Tutović, i t. d. Pa i imena sela njihovih su srpska, kao Zagora, Gradiška i t. d.

U samih Kastrata postoji predanje da su oni Srbi.

4.8.6. 6. Klimente

Klimente, u glavnom stanuju severoistočno od Hota, takođe prema Kučkoj Krajini, na granici Crne Gore. Po predanju Klimente su došli iz Dukađina i naselili ova brda. Oni su dugo bili gonjeni od Turaka (kao pravoslavni) te su se nekoliko puta raseljavali i ponovo zbirali na svoja ognjišta. Tom prilikom su izbegle i one porodice koje su se nastanile u Sremu gde i sad obitavaju sela Rtkovce i Nikince.

Klimenta ima do 500 porodica ili 4500 duša i svi su katolici, ma da su do sedamnaestoga veka bili pravoslavni i još su do početka prošloga veka govorili srpski i pevali uz gusle. Kod njih, šta više, živi predanje da su oni pratili patrijarha Arsenija Čarnojevića prilikom begstva.

Prema izvesnim piscima (Heker), koji su svoja obaveštenja crpli od skadarskih kaluđera, osnovalac je plemena Klementa neki kaluđer iz Italije, i ako je prva katolička misa među Klimenćanima održana 1624 godine; sem ako je kaluđer iz Italije bio pravoslavni.

Arnauti Klimente nazivaju Kiljmend.

4.8.7. 7. Beriši

Beriši najviše stanuju, u pećskoj i đakovačkoj nahiji, a ima ih mnogo u Drenici (Obrinji), u Podrimu (Donja Hoča 20 kuća, Bestovac pod Velikom Hočom oko 9 kuća, vrlo bogatih, pa i u Suhoj Reci). Svi su muhamedanci.

Ostala manja plemena, koja sam pominjao, ulaze u ova plemena ili bolje reći iz njih proizhode. Ta pak plemena ne treba mešati sa barjacima i ako svaki barjak gotovo sadrži u sebi lo jedno takvo manje pleme ili bar znatan deo toga plemena. Barjaci su neka vrsta političke organizacije Arbanasa, zasnovane na predeonim podelama. Tako n. pr. Podrimnja se deli na ove barjake: Suhorečki, Ostrozubski, Poluški (preko Drima), Hočki i Orahovački. Osim ovih Opolje čini jedan barjak; Srecka župa čini samostalan barjak koji se zove Ljubinski (Podgorski), i Gora čini jedan barjak; Donja Ljuma sama za se čini jedan barjak, te prema svemu u Prizrenskom okrugu ima osam barjaka, od kojih je Suhorečki najveći (46 sela).

Izgleda, prema podeli barjaka u prizrenskom okrugu, da se držalo granica starih srpskih župa, jer ih barjaci zaista poklapaju.

Barjaci su tako reći nove ustanove koje su postale od vremena Turaka na osnovu međusobnog sporazuma. Obaveza služenja u vojsci zamenjena je ovim barjacima, koji u slučaju rata pretstavljaju vojničke jedinice — bataljone. — Barjak mogu sastavljati po pet, šest i više sela, a obično 400 ljudi. Nad svakim barjakom postoji barjaktar ili vojvoda, i to barjaktarstvo prelazi sa oca na sina. Svaki barjak ima i svoju zastavu koja se čuva u vojvode. Barjaktar nije nosilac zastave već vojvoda, četovođa. Svaka kuća daje u barjak po pola čoveka t. j. to se vrši na taj način što jedna kuća daje čoveka a druga opremu za njega. Arnauti tako čine kad treba ići za cara da se vojuje. Ova se vojska sama brine o svom naoružanju, i za Arnaute se može reći da su zbrinuli tu brigu bolje no po gde koja državica, jer su, svi redom, dobro naoružani izvrsnim puškama.

Kad smo već ovako daleko zašli u arbanaške gore i planine, pravo je da se poznamo malo izbliže sa ovim našim susedima, te pošto smo sve do sad govorili u opšte o fisovima, pošto smo tako reći dali definiciju fisa, na redu je da poznamo i organizaciju jednoga fisa i odnose pojedinaca u njemu.

Svaki fis ima svoga starešinu koji se zove Krena. Reč krena dolazi od arnautske reči kruj, što znači glava. Krena je, moglo bi se reći, administrativni starešina plemena, on je tumač zakona sačuvanog u običajima, on je zapovednik i strog sudija. U poslednjoj ulozi, kao sudija, sakuplja on oko sebe i starce, i taj je sud staraca i strog i strašan. Ogrešio se kakav Arnautin o zakone fisa, pokvario besu, napustio devojku, krena i starci presudiće da se isključi iz plemena, da mu se upali i do temelja rasturi kuća. Poslušnost je i disciplina prema kreni osobita; Arnautin bi smatrao za sramotu kad bi sudom bio osuđen i toj se kazni pokorio, ali sudu krene on se pokorava bezuslovno.

Krena biva i po nasledstvu i po izboru. To je obično stariji čovek, najmudriji među svojima i znalac zakona. I za vreme rata krena je poglavar barjaka, koje fis daje, ali biva da se zbog starosti krenine bira poneko koji je vojvoda samo za vreme vojne. Taj izbor pripada najhrabrijem, obično mlađem čoveku.

Plemenska je veza vrlo jaka. Pleme će svome pomoći pa ma bio i dvadeset dana udaljen. U Gilanu, n. pr., učini li jedan od Kabaša što god, on može da izbegne čak u Dukađin, u Puku, gde ima toga plemena i, kad im se javi daje Kabaš primiće ga i čuvaće ga (Kabaši stanuju oko manastira sv. Marka više Prizrena, a ima ih i u Gilanskoj nahiji. Oni su se u ove krajeve doselili sa planine Puke gde i sad žive na mestu koje se zove Kabaš). Arnauti koji učine kakvo zlo u varoši, beže u svoja plemena, u planine, i tamo su zaštićeni od osvete ljudi i suda vlasti.

Osim toga u istom plemenu se ne uzimaju, pa biva i da dva plemena koja se smatraju kao srodnička neće jedno drugom davati devojke. (No, u poslednje vreme, počeo je taj običaj da se napušta, izuzimajući po neka plemena koja su konzervativnija te uporno održavaju sve običaje). Ako ko iz plemena učini kakvo zlo, zaduži se krvlju na primer, odgovorni su svi u plemenu; reč koju je jedan iz plemena dao, celo pleme mora da primi kao obavezu. Taj koji je dao reč nije morao biti ni ovlašćen da je dâ, ali ako je to učinio, pleme je mora primiti kao obavezu, pa ma se ova i protivila interesima plemena. Jedna puška neka pukne, celo je selo obavezno da zaštiti svoga saplemenika i da mu na glas puške pohita. Ako se ko iz plemena udalji, izbegne, ode u tuđinu a ostavi kuću i nejač, i kuća i nejač i imanje njegovo pod zaštitom je celoga plemena.

Biva da su iseljenici iz pojedinih plemena, koji su sašli u ravnice, i izgubili po gde što od svojih plemenskih osobina, prilagodivši se novim prilikama; ali u nepristupačnim brdima, u kojima živi masa toga plemena, nema u njihovom plemenskome životu izmena, i taj je život izvesno zadržao svoj najstariji oblik.

U plemenu je svak vojnik; dete od četrnaest godina pa do najstarijeg čoveka. Tek iznemogli starci ostaće doma. Takvi starci puštaju bradu, i onaj Arnautin koji je pustio bradu znači da se već okanuo puške, i ako je ova ipak uvek kraj njega, jer bradom još nije obavezan da je ne sme u nuždi upotrebiti.

Među Arnautima pri vojevanju nema malodušnika i čvršća je disciplina no u najbolje uređene vojske. Ratuje se, dabome, četnički.

Kao što u fisu, među saplemenicima, postoji tesna rođačka veza, biva da ona postoji i između fisova. Ima fisova koji među sobom stalno žive u miru i smatraju se kao rođaci. U takvom slučaju ti fisovi ne žene i ne udaju među sobom… U takvih fisova postoji predanje da su srodni, bratski, kao ono što su se smejali Krasnićima kad su udarili na Vasojeviće. Ali ima i fisova koji su u stalnoj omrazi i jedan drugom redovno: duguju krv i redovno se tuku. Takva omraza, u slučaju opšteg pokreta za zajedničku stvar, sasvim prestaje; ta dva fisa stoje bratski rame uz rame protiv opšteg neprijatelja, da, čim opasnost pređe, nastave svoje neprijateljstvo.

No svi ovi odnosi pojedinaca među sobom, pojedinaca prema fisu i fisova prema fisovima, ne počivaju na tradicijama, već su i regulisani naročitim zakonima koji se s kolena na koleno usmeno prenaša, Nepisani zakon zove se „Leks-kanoni“, ili Lekin zakon po imenu znamenitoga gospodara Dukađinskog, Leke, kraj čije ćemo prestonice mi na svome putu proći, te i više o njemu progovoriti. Zakon taj sadrži vrlo veliki broj odredaba iz ličnog, imovnog i krivičnog zakona. Pored svih pričanja da taj zakon postoji napisan i da se u izvesnih fisova čuva, on postoji samo kao nepisani zakon koji se predanjem prenosi sa oca na sina.

Identičnost pojedinih odredaba sa odredbama Dušanovog zakonika, doba i prilike u kojima Leka vlada u Dukađinu i odstupanje od Dušanovog zakonika u toliko u koliko je Lekin zakon morao da obuhvati pojedine običaje u narodu ukorenjene, navode na misao da Leka ustvari nije bio zakonodavac, već da je, kao podvlasni gospodar, primenjivao Dušanov zakonik, pošto se sila toga zakona prostirala za vlade Dušanove i na Arbaniju, popuštajući običajima narodnim, u toliko pre što no smrti Dušanovoj Leka postade samostalan u svojoj oblasti.

Tu skoro u „Godišnjici“ (21. knjizi) objavljen je jedan prilog o ovome zakonu, gde je učinjena jedna skroz pogrešna postavka. Pisac toga priloga veli: „Što možemo pouzdano izvesti to je, da je ovaj zakon postao običaj arbanaškog naroda, što je i navelo mnoge putopisce da o pojedinim zakonskim odredbama govore kao o čisto narodnim običajima“. Pisac toga priloga zaboravlja najobičniju istinu, da se zakoni crpu, stvaraju i pišu na osnovu običaja narodnih, a ne postaju običaji iz zakona kao što je on to zamislio. Inače, zar bi zakon Leke Dukađinca regulisao naročitim odredbama i krvnu osvetu, najkarakterističniji običaj Arbanaški.

⁂

Teško se može u nekoliko listića, ma i u opštim potezima ocrtati život i običaji jednoga tako još karakterističnoga naroda, kao što su Arbanasi. Sreća što je ovo samo putopis pa se od njega mnogo i ne traži. Ja ipak verujem da ću kazati više no što je u opšte kod nas kazano.

I čitao sam i slušao sam mnoge priče o njima, ali sam ipak ostajao u uverenju da ih oni koji su opisali nisu dovoljno poznali. Oni Arnauti, koje je mnogi od nas poznao kraj plota na srpskoturskoj granici, vrlo su različni i po karakteru i po životu od pravih Arnauta, koji, ma da su svoju istoriju tako tesno vezali za našu, ostali su uvek za nas narod nepoznat, a njihova zemalja tera incognita.

Arbanasi su ljudi obično visoki i koštunjavi, kose smeđe a biva i plave, tamne masti u licu, očiju duboko upalih i vrlo živih, razvijenih jabučica na obrazu, dosta velikih usta i malo klempavih ušiju, i zaturenih donjih vilica, koje nisu jako razvijene. Na govoru nisu tako laki, ali im je hod i pokret vrlo živ, korak gibak i ako je u opšte kretanje odmereno. Dobri su pešaci.

Po običaju briju glavu i samo će ostaviti mali perčin koji ispuštaju ispod kečeta. Bradu ne nose a puštaju je, kao što sam to ranije pomenuo, ili kad se okanu oružja ili kad ko postane starešina kuće ili krena. Arnautin kad jedanput pusti bradu ne može je više brijati.

Razume se, ima razlike u telesnim osobinama kod onih koji su sišli u ravnice. Ovi su tromiji, laganiji pa i pitomiji, dok su oni koji su ostali u planinama hitriji, lakši, mnogo bistriji ali i suroviji.

Junaci su, tome nema spora, ali se često služe lukavstvom dok retko prevarom. Ne priznaju ničije junaštvo sem svoga, a dopustiće, i ako neće priznati, da je i Crnogorac junak.

Rado razgovaraju i dugo i mnogo; zabavljaju ih priče o drugim narodima, a i oni rado pričaju, naročito o sebi.

Sujeverni su jako, a među njima ih ima dosta koji znaju da gledaju u kost, u dlan, u zvezde, Otuda se kod njih održava, protiv zlih očiju i zla udesa, tetoviranje ruku i grudi. To se tetoviranje vrši barutom a crtaju se raznoliki znaci, koji, po svoj prilici, imaju da čuvaju od zla tetoviranog. Herodot pominje tetoviranje kao vrlo rasprostranjen običaj kod Tračana i Ilira, a evo u Arbanasa. zadržao se i do danas taj običaj, te nema Arbanasa bez išarane ruke.

U Arbanasa živi neki aristokratski duh; ponositi su jako, vrlo častoljubivi i osetljivi do krajnosti, te će gde kad nasrnuti na čoveka i sa zlog pogleda. Među tim, brzo su rešljivi i vrlo nagli i skloni na nerasudnosti.

Imaju veliko samopouzdanje. Život ni malo ne cene, lako im je poginuti kao i ubiti. Onoga ko pogine ne žale; jedan Arnautin kome su tri sina poginula a jedan umro, reče mi: „Imao sam četiri sina a sad nemam ni jednoga, ali jedan od, njih mi ode onako, banbadava!“, misleći na onoga što je umro.

Ubiti ne smatraju da je greh, kao što smatraju za najveću sramotu ne osvetiti se. Oni među njima, koji bi kao hteli i da razmišljaju o tim odnosima, pravdaju to na čudnovat način. Vele: „Tako je od Boga, takva je ova zemlja!“ Slušao sam od njih i jednu ovakvu priču: Dva Arnautina otišla su još kao deca u svet, u Evropu. Tamo su u svetu odrasli, tamo se naučili drugim običajima, tamo se i obogatili, a živeli su kao braća rođena. Jedan put im padne na pamet, kao svima bogatim ljudima, da idu te da vide svoj memlećet (zavičaj), Arnautluk, da vide kako njihovi žive. Tako reše pa se krenu na put i, konak po konak, pa stignu u Suhu Reku²⁵, odakle već nastaje pravi Arnautluk, i tu zanoće. Preko noć digne se jedan od njih, kao nešto ga muči u duši. Bori se sam sa sobom, bori se, i već kad nemade gde i ne mogade sebe savladati, uze revolver da ubije svoga pobratima koji je mirno spavao. Te hoće biti, te neće biti; muči se on još jednako i odvraća sebe od te misli, ali ne može. Nešto ga goni da ubije svoga pobratima jer mu je učinio Bog te pita, još dok su deca bila, nešto krivo. Najposle, da bi savladao sebe, vikne i probudi pobratima a ovaj, kad se digne, upita ga: šta je? Veli mu ovaj: „Avaj mene i do Boga, hajde da bežimo natrag iz ove zemlje. Eto toliko godina zajedno živimo, jedemo jedan hleb i so, i nikad mi ne pade na pamet ni da te uvredim, a noćas svu noć se borim sa sobom da te ubijem, što si mi to i to učinio krivo još kad besmo deca. Da bežimo, jer takva je ova zemlja i takva je ovo voda ovde!“ I istina vratiše se sa ovog konaka a i ne videše svoj memlećet.

Arnauti ne trpe ništa novo što bi im došlo sa strane; sve strano za njih je neprijateljsko. Od svih novina prigrliće rado pušku kakvog novijeg sistema, jer se Arnautin ne da ni zamisliti bez puške. Vojnik ima manje uza se pušku, jer Arnautin sa njom i ore i kopa i sedi pri veselju i ide na pogreb. Nisu retki slučajevi da na putevima ubijaju vojnike samo da do novije puške dođu, a bivalo je da se toga radi i u vojsku upišu iz koje, razume se, beže čim do puške dođu.

Arnautin je neradnik, jedva toliko radi koliko da od gladi ne umre. Žene su, među tim, njihove vrednije, one i kuću kuće i kopaju polja. One su krupne, visokog rasta i koštunjave. Ne kriju se kao Turkinje, a nose uzane mrke suknje koje dopiru do kolena ili nešto niže. Ženu neće niko dirnuti; ona može u po noći i u po dana proći svuda. Žena može i dušmanina provesti kroz one kojima duguje krv. Kad se tuku dva sela ili dva fisa, žene čim ulegnu u sredinu vatra prestaje. Žene dolaze među neprijatelje da uzmu poginule i onaj će im još pomoći. Ko bi ženu ubio ili povredio, samo ga pleme sudi, čak i kad bi žena bila iz krvničkog plemena. Ko obeščasti ženu, takođe životom plaća. Kavaljerstvo Arnauta prema ženama ide tako daleko, da svaki stranac putnik, ako samo putuje u društvu sa ženom, može bezbrižno prošetati kroz sve njihove planine.

Arnautin ne drži više žena, no ipak, ako sa ženom nema muške dece, uzeće i drugu, ne bi li dobio muško dete. Kad se muško rodi, pucaju i daju čast prijateljima, a kad se žensko rodi, mir je u kući i niko i ne govori o rođenju. Ženske i ne broje; ako ko ima troje muške i dvoje ženske dece, na pitanje će vam reći da ima troje dece.

Dete još dok je u utrobi ima prava na zakonsku zaštitu, Tako Leka iz sela Celogražda imao je dušmanina pa pao na besu dvojici Kabašana iz sela Grekovca, ali jednom, kad se pojavio, ubije ga njegov dušmanin. Ona dvojica, koja su Leku uzela na besu morali su ga osvetiti i otrčali su ubičevoj kući pa, ne našav njega, pucali su na oca mu ali ga ne pogodiše. No u kući se u tom času zatekla ovome snaha u drugom stanju i preplašena pucnjem, pobaci mrtvo dete. To je dovoljno da Arnautin traži krv, jer je dete njihovim uzrokom mrtvo rođeno, te se tako prebije krv za krv.

Dete arbanaško od malena navikavaju na misao o neprijateljima njegove kuće, o dužnicima krvi i o dužnosti da se ta krv osveti. Majka sačuva krvavu košulju ili ma koji deo odela ubijenog joj muža a detinjeg oca i uvek je detetu iznosi, pokazuje i upućuje ga dok doraste da osveti tu krv.

U osveti Arnautin neće ubiti dete sve donde dok ga ne vidi da je doraslo i ponelo pušku. Dorasti do puške to je punoletstvo u Arnauta, i kad dete primi pušku nastaje čitavo veselje, veće no o svadbi. Pa zbilja, to i jeste neka vrsta venčanja mladićeva sa puškom od koje se, za tim, celog života ne odvaja a kojem venčanju prethodi, kao i svakom drugom, proševina. Kad doraste dečko a on nema hrabrosti da od oca zahte pušku već, kao da je zamilovao dragu, poverava to najpre majci a za tim ode jednom pa drugom komšiji, dobrim dostovima (prijateljima) svojega oca i moli im se, veleći: „Osećam se već snažan da ponesem pušku a otac mi je još nikako ne daje. Sramota me je već ovako bez puške ići!“ Tako se požali kod jednog, tako kod drugog i trećeg komšije. Komšije se tad saberu i dogovore da odu do oca detinjeg jednog dana, kao što bi provodadžije išle, te da mu izmole pušku za sina. I tako se dignu, dođu onome u kuću pa počnu ovaj i onaj razgovor, dok najstariji među njima ne počne, onako iz daleka: „Pa, komšija, gledam nešto juče, da vidiš doraslo ti ovo dete!“ — „Pa i jeste“! — odgovara domaćin. „I Boga mi, biće već da je kadro pušku nositi!“ — nastavlja komšija. — „Još je dete!“ — odgovara domaćin. „Pa i nije, — nastavljaju komšije — da vidiš izrastao te je sramota već bez puške da hodi; nego smo mi to i došli, komšija, da ti se lepo umolimo da daš detetu pušku!“ — „Dao bi mu je — veli domaćin i nećka se — ali se bojim osramotiće me, pa gde ću onda“. — „Neće, neće te osramotiti, evo mi smo za njega dobri da te neće osramotiti; učini nama za hata?“. I domaćin se ižljubi sa provodadžijama i sad nastaje predavanje puške i svečanost i veselje.

Puškom Arnautin najpre brani svoj prag kućni, najveću svetinju u Arnauta. Kućni prag je velika svetinja: ko ga jedared pređe bezbedan je. To dotle ide da Arnautin ni svome najvećem dušmaninu neće učiniti ništa dok je u njegovoj kući. O tome svedoči najlepše onaj primer, koji sam naveo govoreći o besi, kako se ubica spasava pod krov kuće onoga. kojega je ubio. Koliko je kuća nepristupačna vidi se i po tome, što ja ne znam nikad da se desio slučaj da nekome Arnauti na kuću napadnu. Ako i hoće domaćina da ubiju kod kuće, jer ovaj nigde ne izlazi, pokušavaju obično da ga lukavstvom izazovu, te da se pojavi na vrata i tada ga ubijaju.

Sa velikog poštovanja kuće i gostoljubivost je jača no u ma kog naroda. Gost je gotovo gospodar kuće za ono vreme dok je u njoj. On čak može biti i sudija za kakav spor, koji ima domaćin sa kim drugim, ako mu taj drugi predstane. Meni se desilo da su mi došli, dok sam u jednoj kući gostovao, krvnici domaćinovi i pali na moju besu. Ja sam ih primio i domaćin nije imao ništa protiv toga. Oni su kazali da su u krvi sa domaćinom ali je sad vreme kukuruzu, i jednoj i drugoj strani valja izlaziti u polje i raditi, pa su me zamolili da im, jednoj i drugoj strani, dam mesec dana mira (primirja). Kad sam zapitao svoga domaćina, pristaje li, on mi pokorno odgovori: „Gost si, tvoje je pravo, pa sudi kako za pravo nađeš!“ I ja sam im dao primirje koje je i važilo.

Kad gost stupa u kuću on obično vikne s polja domaćina i ko se nađe prvi, potrči mu u susret. Kod onih koji nemaju avale izaći će i žena u susret. Onome ko izađe, gost predaje oružje pred samim pragom kućnim i dok je u kući kao gost on je bez oružja a kad pođe, čim pređe prag, domaćin mu daje njegovo oružje. To znači da gostu nije potrebno oružje, jer o njegovom miru ima da brine brigu domaćin, i ako bi se gostu desilo što god, domaćin je dužan osvetiti ga.

Osveta je, nema sumnje najkarakterističnija osobina Arbanasa, niti bi ma kakav kult bio kadar iskoreniti je. Katolička vera, da bi obezbedili sebi zemljište među Arbanasima, osim ostalih ustupanja na koje je pristala, tolerira i krvnu osvetu.

Krvnih osveta ima ličnih i plemenskih. Čovek čoveku ili porodica porodici ili pleme plemenu duguje krv, i tu krv treba „izvaditi“ pošto po to, pa ma se to dugovanje datiralo od: pamtiveka te mu se ne zna ni pravi uzrok. Neki Arnautin u Asu, pre sto i dvanaest godina ubio nekoga te izbegao u Srbiju (gde je tada takođe bilo Arnauta). On se tu nastani i izrodi decu. Njegov potomak odrastao čovek, nakon dakle sto i dvanaest godina dođe u As i ne posede ni dva dana a puška ga sastavi sa zemljom. On je platio za krv koju je njegov predak još pre jednog veka zadužio.

„Krv izvaditi“ znači naplatiti glavu za glavu… Ako su dvojica ranjena, onda se to računa kao krv za jednog celog; jedan ranjen to je pola krvi.

U Arnauta je naročiti „sevap“ da vade krv za onu porodicu koja nema muškoga člana da je osveti.

Pokušavano je inicijativom turske države i pojedinih krena arnatskih da se bar u pojedinim plemenima izmiri dužna krv, naročito ona starija dugovanja. Toga radi bio je obrazovan i naročiti sud koji se nazvao „isljahat“, to jest sud za mirenje. Isljahat je uzeo da miri krv na osnovi otkupljivanja duga novcem. Rama je na primer dužan Zejnelu krv i Zejnel ne odustaje od osvete; isljahat tada presuđuje da Rama plati Zejnelu kesu, dve kese ili deset kesa i da je time namireno dugovanje u krvi.

Taj sud nije uspeo, jer takav način otkupljivanja nije ležao u karakteru Arnauta. Možda je ko god i pristao da za novac zaboravi osvetu, ali su to mogli biti samo ovi Arnauti oko naših plotova koje mnogi poznajući misle da odista Arnaute poznaje. Interesantan je jedan slučaj mirenja u Drenici. Neki Isa bio dužan krv Bajramu. Obojicu ih zovne isljahat i presudi da Isa plati Bajramu trideset lira a da mu više ne duguje krv već da se smatraju kao namireni. Oni pristanu na navaljivanje suda i Isa poteče u čaršiju kod prijatelja i poznanika te skupi trideset lira veže ih u jednu zelenu kesicu pa ih preda Bajramu. Bajram je siromah čovek, i go je i bos a sve mu je imanje jedna nuška te je trideset lira za njega veliki novac; može njime i njivu kupiti i kuću sagraditi. Ali Bajrama poče strašno da peče misao da je on prodao osvetu za novac; ta krv traje između njegove i Isine porodice već sto i nekoliko godina, otac ju je predavao sinu kao porodični amanet; ta osveta je upravo postojala kao celj života svakog člana njegove porodice. A sad, on se našao da za novac proda to, taj amanet, tu krv. Život mu je postao prazan, on sam sebi odvratan i savest ga je s dana na dan sve više i više mučila, te u dobiveni novac nije smeo ni da dirne a kamo li da ga utroši. A jednog dana, kad ga savest već beše nadjačala, digne se, potraži Isu i sasne mu pušku u grudi a za tim kraj rane, na grudi, metne onu zelenu kesicu sa trideset lira od kojih nije potrošio ni deset para i ako je bio i gladan i go i bos.

Isljahat je za tim ukinut kao nekorisan.

4.9. Dukađin

Mi smo još u hanu Brutu. Još ni zora nije zazorila, nju je tek svojim bledilom mesec naglašavao.

U hanu se već sve diglo na noge; vatre se tase, karavi se tovare, konji se vode na pojenje, pije se oča najslađa kava pred polazak a široka hanska kapija već otvorena da kroz nju minu putnici.

Krenusmo se i mi ponajlak da sa zorom zagrabimo što više. Put nas je, sve do hana Spasa vodio kraj Drimovih obala a odatle od Spasa gde ćemo učiniti dobar odmorak, odvojićemo se od obala kraj kojih bi nas prosečen put vodio, te zaći u planine Arbanaške i proći onom kosom koja dvoji Dukađin i Mirdite.

Han Spas leži na levoj obali Drimovoj a daleko je od Prizrena jedanaest sati. Od vezirovog mosta do Spasa ima tri sata. Nedaleko od hana je selo istoga imena, rastureno po planini.

Tu odmah niže hana pušta se u Drim i rečica Gruma, čijim se koritom spušta ovde put koji iz Đakova vodi u Skadar i Prizren te se sa prizrenskim na samom brdu Drimskom ukršta. Od Đakova dovde ima svega šest časova.

Prema Pejtingerovoj tablici tu, gde se ukrštaju putevi iz Skadra za Đakovicu i Peć, a na Via Ignatija bila je stanica Crevena.

Odmah preko Drima, na serpentinskoj steni sto stopa visokoj, održale su se još dosta dobro razvaline jedne tvrđave poznate pod imenom Leke Dukađinca, znamenitog dukađinskog gospodara. Ja sam se naročito prevezao preko Drima te se uspeo na ovo kale da se otud uverim o velikoj važnosti ovoga grada kao pograničnog za odbranu Dukađinske države. On sobom zatvara sve puteve, odnosno klance kroz koje bi vojska mogla prodreti.

Mi smo Leku Dukađinca već pomenuli jednom kao zakonodavca ali kad smo već u njegovoj državi da se i malo više poznamo sa njim.

I naša narodna pesma peva Leku Dukađinca i uznosi njegovo gospostvo. Kad Marko Kraljević sa Milošem i Reljom odlazi Leki (kapetanu) da mu prosi sestru:

Kudgođ Marko zemlju prohodio
Ni čemu se nije začudio
Ni se Marko u šta zastidio.
Tu s’ začudi Marko i zastiđe
Kad u Leke sagleda čardake
I Lekinu viđe gospoštinu.

Pa za tim narodna pesma opisuje redom bogastvo i gospodstvo Lekino; stolovi od srebra, a na sovri kupe od suhoga zlata; čiviluci o koje se veša gospodsko oružje od čistoga srebra; po čardaku prostrta kadifa a jastuci su od suha zlata ispleteni. Pa, koliko je u Leke gospodstva a tek koliko je u njegove sestre Rosande đevojke besnoga ponosa. Ona prezire tri srpske vojvode i ne prima njihove ponude da jednom od njih žena bude.

No osim pesme, Leku je sačuvala i narodna tradicija, jer osim zakona koji je vezan za njegovo ime, u narodu žive i priče o njemu.

Po jednoj narodnoj priči koju je zabeležio Vuk Karadžić, dukađinski kapetan Leka poginuo je na Kosovu a Turci mu osvojili zemlju i razorili dvorove i sin njegov Pavle pobegne preko Kuča u Gornju Prevalu i onde na selu Sretnji najmi se u Lužanina Mrdaka da mu gleda konje. Pavle se zatim oženi Mrdakovom kćerju i kako je imao belu kosu, zvali su ga Beli Pavle te i porod koji je izrodio nazvao se Bjelopavlići, a Lužani, koji su sedeli na ovom mestu koje se pre boja Kosovskog zvalo Gornja Prevala, izumrli su.

Priča narodna, koja živi u samom Dukađaninu a koju sam čuo toga dana u hanu, kaže da je Pavle brat Lekin. Po toj priči Leka je imao dva brata, Pavla i Kolu, od kojih je naročito Pavle bio vrlo mudar. Da mu ne bi pravili spletke i da se ne bi kod naroda svojom mudrošću nad njim isticali, Leka obojicu zatvori u tamnicu i tako ih je uvek držao. Kad navališe neprijatelji (Turci) oni opkoliše grad, da Leku živa uhvate. Leka se borio dok je mogao, pa kad vide da mu pomoći nema, a on se domisli da pobegne. Ali, trebalo je smisliti kako bi utekao a da mu ne poznadu trag. Kad ne mogade sam da smisli a on pozva iz tamnice braću da ga oni usavetuju, a naročito Pavle, koji je sa mudrosti bio znan. No baš Pavle ne htede nikakav savet bratu dati. Leka ih vrati u tamnicu a krišom kraj njih metne i jednog svog čoveka, koji će slušati šta oni razgovaraju. Prvi otpoče razgovor Kola; on zapita Pavla: „Zar odista ne umeš ništa da usavetuješ brata Leku?“ — „Umem i znam, ali on hoće da utekne a nas da ostavi ovde u tamnici i da nas preda neprijatelju. Neka i on ostane ovde i neka pogine sa nama. On bi vrlo lako mogao uteći kad bi samo konju potkovao potkovice naopako, jer Turci kad opaze trag, misliće da je to trag nekog koji je došao u grad, a ne koji je otišao, te će biti mirni i neće činiti poteru“. Kad to ču Leka od onoga što je prisluškivao, učini tako i srećno pobeže a Turpa osvojiše njegove zemlje no njega ne zarobiše.

Dukađinci su i istorijski ugledna dinastija arbanaško-srpska koja je gospodovala u Dokađinu i za vreme Dušanovo i posle njega pa i za vreme Turaka.

Despot Epirski Jovan Musakija, u beleškama koje je našao profesor Hopf u Napolju, dovodi poreklo dukađinske kuće od Trojanaca. Po njemu postoje dve kuće ili grane ove dinastije, starija i mlađa. Jedan od Dukađinaca, iz starije grane, osnovalac je kuće Eske (od Este) i markgrafije Ferarske u Italiji, gde se odselio još za vreme krstaških ratova; drugi brat njegov, koji je u stvari osnivalac dinastije, osvojio je najpre Zadrim, Fande, Crnu Goru, (Malesiju) po tom Pilot a Flet, gde je i sazidao gradić Flet. A osvojio je takođe i malu varoš Sat, koja je još tada, kad je Musakija pisao svoju kroniku, bila razrušena. Druga mlađa kuća iz koje je i Leka, nastavila je vladavinu u Dukađinu. Predak ove porodice zvao se Pavle i bio je odgajen sa ocem Skenderbegovim. Po Musakiji, uža genealogija ove mlađe dinastije od Pavla bila bi ovakva:

1. Pavle
   • Leka
     • Stevan
       • Leka i Pavle
   • Nikola
     • Progon (poturčio se)

Pre Pavla među tim i sam despot čini veliku zbrku i nije na čisto. Leku i Pavla, koji su zajednički upravljali zemljom, zatiču događaji zabeleženi u istoriji.

I narodna tradicija, pa i istoriski podaci, čine na mene ovakav utisak: Leka je bio junak, on je upravljao mačem i silom. Pavle je bio mudar, te je upravljao savetom i razumom. Tako na sabor u Leš koji tamo zbira Skenderbeg 2. marta 1444. godine da se veća o opštem ustanku, odlazi Pavle. Pavle otkazuje zatim usled bolesti, pomoć Skenderbegu; na Pavla upućuju mletačka gospoda i svoga komesara da pregovara s njim. Leka je među tim bio slavoljubiv (po nekim starim biografijama on je vanbračno dete), bio je i ubojica i junak i kao takav kod naroda popularniji i omiljeniji. Otuda se njegovim imenom naziva tvrđava a njegovim imenom i zakon.

Dukađine su Balšići prognali iz njihove zemlje, no ovi su posle pogibije Balšine 1385. godine, pomoću Turaka i kao njihovi vasali, vratili se u svoj Dukađin i 1387. godine već kao samostalni gospodari zovu Dubrovčane da trguju po njihovoj zemlji. Ima u Novakovića naveden jedan dokumenat, ujedno i jedini, iz dekembra te godine, gde Leka Dukađanin i brat mu Pavle daju veru Dubrovčanima da idu slobodno po njihovoj zemlji i u kome se dokumentu veli „jer se umirih s Turci“.

U to vreme Dukađin se prostirao između Hercegovine i Elbasana a sa obe strane Drima osim Skadra i Krajine. U Dukađin je ulazila i Đakovica kao i kraj pod njom (Altinj), Plav (oko jezera) Polimlje (gornje do Bihora) Zadrimlje (s leve strane Drima) i Leš.

Po osvojenju od Turaka Dukađin se prostirao od Leša na severoistok i jug i obuhvatao je sve predele gde žive Mirdite, Maćani i Debarci. (Kad su se Ljumljani i Opoljci poturčili, oni su i svoje predele smatrali kao sastavni deo Dukađina).

Hadži-Kalfina geografija takođe beleži ove proširene granice Dukađina u koje ulazi predeo Altinj između Peći, Đakovice i Budimlja, (Hadži-Kalfa piše Podmila); Peć, (koju 1387. god. Leka i Pavle nisu imali) Đakovica, Plav i Budimlje, Zadrima, i Leš. Ferman Murata Trećeg, koji pominje Jastrebov u svojim podacima a koji je pisan 1583. god., broji takođe Pećski okrug sa Đakovicom u granice Dukađina.

Dukađini su se najzad poturčili i stekli kao Turci vrlo važne položaje. Sam despot, koji je pisao svoje beleške između 1510 i 20. godine, pominje jednog poturčenjaka Dukađina (Progon) a poznato je da je 1543. godine bio u Smederevu beg Mehmed Dukađinzade i da je išao u pomoć Budimu.

Po imenu ove dinastije nosi i sama zemlja ime. Kod Turaka je poznat običaj da zemlju prozovu imenom onoga gospodara, kojega zateknu kad zemlju osvoje. Tako tvrdi Han a tako i Novaković, dok se ja ne mogu u svemu da izmirim sa ovom postavkom. Meni na primer nije poznat na Balkanskom Poluostrvu toliki broj zemalja, koje su Turci osvojili i prozvali po imenu gospodara koga su zatekli, te da bi se to moglo proglasiti pravilom njihovim a naprotiv poznat mi je baš obratan običaj, da ljudi nose ime zemlje kojom vladaju ili mesta iz kojega su rodom. Taj običaj još i danas traje i kod Turaka i kod Arnauta, Grka pa i Srba. Poznati su u nas primeri: Ivan Kosančić, Milan Topličanin pa i Miloš Obilić (jer ja verujem da Obilić ne nosi svoje pravo prezime već ime sela Obilića u Drenici, iz kojega je rodom). Poznati su u Turaka na primer gospodari plemena ili pokrajina koji takođe nose imena svojih mesta. Takav je Ali-Paša Tepelenlija, pa onda poznata dinastija Buštalija.

Ja sve verujem da će i ovde biti takav slučaj i da postoji kakav krajičak zemlje od kojeg je postalo i ime dinastije Dukađina. Da li se možda ne bi trebalo vratiti prvome osnivaču ove dinastije, koji je osvojio najpre Zadrim a koga Musakija naziva Duc Dagnio (Danj, Dajna, talijanski: Dagno). Nije li od Duk od Danja, preobrtom koji arbanaški jezik mora da učini, postalo Duka. Danj — Duka Dinj — Duka Đin — Dukađin. Jer ako je reč Dukađin postala od Duka sin Đinov (ili Ginov) onda zašto to ime nije odneo i osnivalac onih plemena u Italiji?

Ja verujem dakle, da je od dva prva brata koja pominje Musaki, jedan otišao u Italiju a drugi ostao ovde kao Duka od Danja i kao takav zauzeo najpre Zadrim a za tim činio ostala osvajanja. Na svaku oblast, koju je pridružio svojoj danjskoj kneževini, prostrlo se ime ove i tako se Dukađinom nazivalo sve što je pod Danjom bilo, a gospodari ove zemlje, kao i njihovi naslednici, stalno su nosili ime Duke od Danja. Ako bi ova moja postavka bila tačna, izašlo bi iz nje dvoje: prvo da ime dinastije nije postalo od ličnog imena a drugo da ime zemlji nije postalo od imena gospodara.

Dukađin se danas računa da obuhvata prostor ili četvorokrug u dvouglu koji Drim pravi, idući od Vezirovog mosta na sever za tim na zapad pa na jug, odakle više Puke opet hvata pravac na zapad ka Skadru. Put kojim sam od jutros pošao, odvojivši se od obala Drimovih, a držeći se obala Goske, smatra se kao da dvoji Mirdite od Dukađina. Goska slazi sa Kraba planine i teče sa zapada na istok; jedino što blizu utoka zavrće pravo na sever. Put vodi čas kraj reke a čas se daleko nad njom uzvišava, presecajući kose i penjući se na ogranke Kraba, dok Goska protiče dole kroz jaruge. Put se penje do 945 m. nad morem gde je i vododelnica. Usput sam zapazio nekoliko sela, ili bolje pojedine kuće sela, jer su sva raštrkana. Kuće su male i niske, krovove na njima pokrivaju pločama a teško kamenje meću ozgo da vetar ne odnese ploče. Kule su im međutim (kulu će obično sagraditi sebi barjaktar) sagrađene ili samo od kamena ili od debelih rastovih dasaka sa mazgalama za puške.

Dukađinci su vrlo siromašni; žive od zemljoradnje i stočarstva ali je i to bedan dohodak za život. Nema ni najbogatiji više od sto koza a teško bi mu bilo i održati ih, jer na ovim planinama leži sneg od novembra do aprila a paša je slaba. Obrađuju samo kukuruz ali su vrlo leni te i tu ne postižu veći plod. Tako se oni hrane isključivo kukuruzom i mlekom i ono, što su mi u hanovima mogli dati kao najbolje da jedem, bilo je projino brašno kuvano u mleku (kačamak). Dukađinci su toliko leni, da njihove žene i tovare prenose jer, vele, — nemaju stoke.

U Dukađinu ima najviše Krasnića i Gašana. Krasnići imaju 400 kuća i čine jedan bajrak; Gašana ima 500 i čine dva bajraka (Šipšajci i Bardajci); dalje bajrak Tači od 400 kuća; zatim Merturci koji su mnogo jači i Komani najzapadniji bajrak dukađinski.

Odmorak nam je bio u hanu Fljetu. To je ono mesto „il Flati“ koje je osvojio osnivalac kuće Dukađinske i u njemu podigao grad Flet. Ovde ćemo zanoćiti, jer ćemo sutra preći najzamorniji deo puta.

Selo Fljet je daleko četvrt sata severo-zapadno od hana i ima 9 katoličkih i 16 muhamedanskih kuća ali su sve razbacane. Nad selom se uzdiže visoki vrh Kunora Dardesi koji je 1567 i visok i drugi za njim, Kroni Škjaut što, kad se prevede, znači Slovensko vrelo. Reč Škjaut, kojim imenom Arbanasi i danas zovu sve Slovene (Srbe, Bugare itd.) ima korena u romanskom nazivu Škijavone.

Han, u kome smo odseli, kao i kuće Dukađinske, sagrađen je od debelih brvana. Handžija Šaban dočekao nas je tužna lica i saopšti nam da mu je brat Salija na samrti. Pre dva dana ubi ga jedan fanda, jer mu je dužan bio krv, pa evo se već dva dana muči no sad je već pri izdisaju.

Dok smo mi rastovarili i rasedlali konje, Salija već beše izdanuo što smo čuli od Šabana ali što nije oglasio nikakav pisak ni vrisak. Tišina je bila cele te noći, jedino što su se Arnauti, razume se pod oružjem, zbirali sa sviju strana, pohodili umrloga a za tim seli sa nama oko prostrane vatre, koju je Šaban na sred dvorišta uredio.

Bila je tamna noć, nebo natušteno kao da je zlom pretilo; vetar se raspuhao a vatra razbuktala, te crvenilom obasjala mrka lica sumornih gostiju koji su se sabrali oko nje. Jedva po gde ko progovori reč ili dve a svako se duboko zamislio, kao da na njegovim plećima počiva briga celoga sveta. Do mene beše seo jedan prilično razgovoran čičica, koji se sprijatelji i samnom i sa mojim duvanom, te otpoče i razgovor.

— Putuješ li iz daleka? — pita me čiča a veselu martinku naslonio na kolena te savija cigaru.

— S Kosova.

— Pa od kud si zašao u ove strane?

— Tako, da vidim.

— A šta ćeš videti, stenje i kamenje, sirotinju i golotinju. Nije ovo za gledanje.

— Treba videti i dobro i zlo — rekoh mu.

— E, to jeste, i treba — dodaje starac pa ućuta, zamisli se, a za tim diže glavu pa nastavi. — A drukče je sve to bilo i moglo je drukče biti ali… šta ćeš! Naši stari su bili i srećni i bogati; tada oni nisu sedeli u ovim planinama već dole, blizu mora. Ali, nisu slušali cara Konstantina pa ih ovaj oterao a primio ih car latinski i dao im ove zemlje.

Još smo duže razgovarali, ali je mene ova priča naročito zainteresovala i ma da sam na daljem putu raspitivao da čujem ima li još gde sličnoga predanja, nisam ga čuo.

Od kud ova priča; iz čega je ona postala i kakvo je predanje ili fakt ona u sebi sačuvala?

4.10. Dukađinska prestonica

Sutra zorom krenusmo iz Fljeta, odakle nastaje jako penjanje. Na razlici od jednoga sata popesmo se za 320, metara visine. Ta visina je upravo vododelnica odakle se slazi u dolinu Fande.

Još čim smo zašli malo dalje od hana u planinu, gušio me je neki težak vazduh, dok ne izbih na visinu te otud ne dogledah ogromnu borovu šumu u plamenu. Težak i gust dim legao je nad njom a miris upaljene borovine daleko je gušio.

Ceo taj kraj prebogat je jelom i borom i sve do Skadra sretao sam češće čitave karavane koji nose luč i katran iz Fandinih dolina. Ove šume Žan naziva „prastare šume“ i gotovo opravdano jer u njih skoro nikad čovečja noga ne zalazi.

Ma koliko da sam putovao rđavim putevima, ja ih nisam video vratolomnijih i strašnijih no što su ovi, kojima danas putujemo od Fljeta u Puku. To su na nedoglednoj visini uzane kamene staze pod kojima su čitavi ponori. Ne malo puta ja sam se divio konjima kako na izvesnom mestu mogu proći a na jednom mestu priznajem da me je takvo osećanje straha poduzelo, da sam posigurno držao e sam osedio u momentu kad sam gotovo puzeći prešao jednu kamenu okuku nad ambizom. Naši su konji među tim i tuda prošli mirno i ako sam primetio, da je i sama životinja zastala i predomišljala se minut-dva. Pogled je skučen, vidi se samo nebo nad sobom a oko nas stena, jednostavna stena i po koji krš ili potok koji silno bije. Po gde i gde se tek otvori pogled kroz prosek ili u daljini vidiš visoki kakav vrh.

U hanu Brletu, gde smo ručali, pričali su mi za tim da naročito na tom mestu ima svake godine po nekoliko žrtava. Nema gotovo godine a da konj iz kakvog karavana, natovaren ne strmekne u ambiz. Na nekoliko dana pre našeg prolaza, rekoše mi da je pao konj zajedno sa čovekom, koji je hteo da ga zadrži, iz karavana nekoga Džepe Đakovca, koji redovno vodi karavane između Skadra i Prizrena; pao je i konj i čovek a ni glasa ni jauka nisu čuli ozdo.

Namerio sam se u hanu Brletu na jedan manji karavan koji je putovao iz Skadra u Prizren i vođa karavana, uz kavu koju smo zajedno pili, pričao mi je čitave bajke o njihovim nevoljama. Jednom je putovao dva meseca od Skadra do Đakovice i i ako je to put koji karavani za tri dana rahat pređu. To je bilo zimi i to putovanje, nije bilo putovanje već čitava ekspedicija sa svima borbama i nevoljama koje već mogu biti i neverovatne. Slazeći sa visine Ćafa-Malit u Fljet, oni su morali da poskidaju sa tovarnih konja ćilimove, kojima su bili pokriveni tovari, pa su te ćilime prostirali preko snega i poledice, te su konji po njima gazili, inače ne bi mogli saći. Imali su, veli, svega tri pilimčeta i dok konj na jedan stupi oni dižu onaj sa kojega je nastupio pa ga pred njim prostru. Tako je to uzastopce išlo a za svakog konja zasebno. Tako su put, koji smo mi danas za jedan sat prešli, putovali ravno dvanaest sati.

Snegovi i smetovi toliki su ovde, kad je ljuta zima, da je nemoguće zamisliti prolazak. U hanu Puki priča mi taj vođa karavana, zatrpali su snegovi han i oni više iz njega nisu mogli izaći, niti saobraćavati sa spoljnim snegom. Sneg je bio dva tri metra visok a han je u dolji, te je nad snegom ostalo jedva nešto malo krova, koliko je sebi dimnjak probio kroz smet. Deset punih dana sedeli su putnici u hanu, jeli što se imalo i grejali se na vatri od jutra do mraka. Trećeg dana nestalo im je hleba, no je u hanu bilo brašna pa su mesili male pogače kolike su se mogli peći na otvorenoj vatri. Jelo se i kuvalo sa vodom od otopljenog snega. Četvrtog dana nestalo je svake druge rane osim brašna a petog dana nestalo je i drva te su već počeli da bacaju na vatru građu, daske od jasla koja su razbili, vrata, najzad i same samare. Svakoga dana radili su zarobljenici koliko su mogli da odgrću sneg, ali im nije pomoglo, ili što je sneg neprestano padao ili što su smetovi bili debeli i neprobojni ili najzad, što nisu imali ni oruđa pa ni gde da bacaju otkopani sneg. Oni su i pucali i kuršum je probijao debeli sloj snega ali ono što su hteli pucanjem — da dadu glas od sebe i zovu u pomoć — nisu postigli, jer se pucanj nije čuo. Najzad, desetog dana, a to je bio već drugi dan kako ni brašna nisu imali i jedino se orasima hranili — bi poslana iz Fljeta jedna četa vojske da ih spasava. Četiri do pet sati ta je četa razgrtala sneg i jedva prodrla u han. To je bilo tek njihovo spasenje ali na dalje putovanje još nisu ni mislili.

Iz hana Brleta, put nas duže vremena vodi sve koritom reke Fande, u koje se s leva i desna spuštaju mnogi potočići i cede izvori. Fanda sama izvire jednim krakom svojim pod Fljetom a prima najveću pritočicu sa Kroni Škjauta (Slovenskog vrela) i teče jugozapadu dok, ispod hana Arsi, ne skrene gotovo pravo na jug, te se tako odvoji od puta koji odatle ide severno penjući se na planinu Puku, gde stanuje pleme Kabaš koje se, kao što sam to negde pomenuo, naselilo oko Prizrena.

Još malo, pa se pred nama ukaza han i varošica Puka, nekadanja a i današnja prestonica dukađinska.

Za Puku Arnauti vele još i danas Kjuteta i na pogdekojim kartama tako piše. Kjutet među tim, u bukvalnom smislu znači varoš. Ta varoš ima oko trideset i nekoliko kuća razbacanih ovamo i onamo, ima jednu džamiju, han i jednu kasarnu ili bolje kulu, u kojoj sedi jedna četa vojnika kobajagi radi sigurnosti puta.

Puka je još na starome putu Via Ignatia bila srednja stanica između Krevene (Han Špas) i Lisusa (Leša). Ona je kod Pejtingera označena kao ad Picaria.

Oko hana i dalje, gde zalazi put u korito rečice Gomsić, koja ovde u dolinici i izvire, pruža, se nešto malo polja, jedinoga valjada zbog kojega je naša narodna pesma mogla reći:

Na onome ravnom Dukađinu
Onđe bješe Leka kapetane…

U Puki je i kajmakamija ali već može se misliti kakva. Tu je, kao ono u Ljumi, kajmakam samo forme radi a upravo niko se nije ni održao. Za sadanjeg kajmakama rekoše da se nešto duže održao ali zato što je uzeo za ženu jednu prostu Arnautku iz okoline a iza to, što je i sam Arnautin.

Kad kažem da se današnji kajmakam održao, ja ne mislim da se on održao u vlasti, već održao se da može u ovoj sredini živeti. Ako je to dosta, on je onda uspeo, a izvesno je turskoj državi dosta, jer kako ovome kajmakamu već godinu dana nije poslala platu, bar besplatno izigrava vlast.

A biti ovde kajmakam, to zbilja znači izigravati vlast. Pričaju mi, kako je onaj prošli kajmakam bio ozbiljno uveo kancelariju i kad je imao što s kim, on mu je, bez ikakve šale, slao pismene pozive. Dignu se tako oni, koji su dobili pismene pozive, jednog dana i, razume se, ne skidajući puške sa ramena, dođu mu u kancelariju. Oni nisu došli baš tačno onog dana i časa koji je u pozivu označena, nego tako posle mesec ili dva meseca što kajmakama u ostalom nije mnogo ljutilo jer, što su oni docnije došli, to je on samo duže bio kajmakam. Kad mu uđoše u kancelariju (jer on je tako daleko terao u šali, da je čak i kancelariju uredio), zapitaše ga:

— Jesi li ti, bogati, hećim ili derviš?

— Kakav hećim? — uspravi se kajmakam, kome je najzad ipak milo bilo što su pozvani makar i posle dva meseca došli.

— Pa kad nisi, što nam šalješ ove zapise za trbobolju (i tu mu pokažu njegove nesrećne pozive sa državnim muhurom utvrđene). Znaš šta, tvoj hećimski zanat bolje će ti ići u čaršiji u Skadru, jer se mi ovde sami lečimo. Nego, dede ti pokupi ovo malo tvojih stvari i to malo muhurova što ih imaš, pa idi slegni u čaršiju skadarsku a ovamo nemoj ni dolaziti više.

Kajmakam je, kao dobar državni činovnik, kome je miliji red i mir u svojoj državi nego i sama služba, lepo pokupio stvari svoje i otišao. I, odista, nije se više ni vraćao.

Žao mi je što današnjega kajmakama nisam video; nije bio u Puki, već u Skadru poslom.

Tek što sam odseo u hanu, priđe mi jedan mlad i suvonjav čovečić, sav podrpan i bedan. Reče mi da je on ćatib kajmakamov i da se zove Ibrahim efendi. On je podgoričanin i zna vrlo lepo srpski, te mi beše milo porazgovarati s njime, jer na ovome dugome putu to je prva srpska reč što je čuh. On mi je učinio još i jednu uslugu! Sa mulazimom, komandirom one čete koja stanuje u kuli, dogovoriše se da me ne ostave u hanu da spavam, jer neće biti probitačno pa ni dovoljno sigurno. Pozvaše me gore u kasarnu, gde smo zbilja i lepo večerali a još bolje spavali.

Žena kajmakamova poslala mi je dušeke i napravila je bogatu večeru pa — ne znam od kud — nađoše i malo vina. Uz kafu i vino i razgovor sedeli smo dosta dugo pod noć.

Pričali su mi o Dukađinu, o pojedinim mestima, o putevima i putnicima, a od jednog Arnautina čuo sam i ovu priču, koju je i Han zabeležio:

Jedan put dođe Kraljević Marko sa svojim bratom Banderom kod zana. (Na brdima arbanaškim stanuju „zane“, vilenjaci, koji čine pakosti putnicima bacajući se kamenjem na njih, ali im mogu učiniti i dobra) i umole im se, da im dadu svakom po kakav dar. Zane pristanu i ostave im da izaberu šta hoće. Tako Kraljević Marko izabere junaštvo a Bander (Andreja?) izabere lepotu. Zane im podare šta je ko tražio i oni odu zadovoljni te svrate na nekakvu svadbu. Ali na toj svadbi ukažu Banderu, zbog njegove lepote, mnogo veću čast no Marku; posade ga na najuglednije mesto, usluže ga pa i kupu mu naliju pre no Marku. To Marka toliko naljuti, da je tri kupe izgrizao a za tim skočio i poubijao sve svatove.

Među Arnautima u Dukađinu živi i ona priča o Kraljeviću Marku kako je, kad je prvi put video pušku, probio njome sebi ruku pa rekao: „Eh, ja nisam više za ovaj svet!“

4.11. Miridite

Ja rekoh već napred da je put, kojim sam prošao, od Fljeta do Puke pa i dalje, upravo granica između Dukađina i Miridita. Kroz same Miridite išao sam ravnih pet sati t. j. od kako sam sa visa na koji sam iz Fljeta uzašao slegao u dolinu pritoka Fandinih pa do vrha Puke planine sa koje se slazi u han Puku. Ja sam se među tim zabavio na tome putu samo Dukađinom pa je sad na redu da. se osvrnemo malo i na Miridite.

Miriditija se graniči sa zapada Zadrimom, sa severa Dukađinom, sa jugo-istoka debarskim planinama a sa jugo-zapada predelom Maće. Miriditija je skoro zatvorena velikim i nepristupačnim planinama i ako kroz nju prolaze važni drumovi. Jedva da ima nekoliko plodnih polja, naročito u slivu Fandinom, ali ova nisu kadra za ishrane sve stanovnike ove brdovite oblasti. U predelu Oroši rade se i vinogradi te proizvodi i vino ali ga nema tako mnogo. Kao i u Dukađinu, i ovde ima bogatih šuma a naročito borovih i jelovih, ali se tim bogastvom ni malo ne koriste stanovnici do nešto malo luča i katrana, kao i Dukađinci, što snose na pazar u Leš i Skadar. U planinama, kroz koje se stače Fanda i njene pritoke, ima dosta petrofakata a viđaju se i slojevi uglja ali još niko nije zakopao budakom da ta bogastva otkrije.

Bajrak Oroš se zove po mestu Orošu prestočici kapetana miriditskog. U bajrak oroški sem sela Oroša spadaju još šest sela. To nije mnogobrojniji bajrak ali je znatan zbog prestonice koja je u njemu. To je u ostalom prava prestonica jer su u njoj Dode (upravo onaj pretendent Prenk Bib Doda, poznat i nama iz pokreta nazvanog Arbanaška liga koji i danas u progonstvu živi) podigle prave dvorove pred kojima su stajali i mali topovi koji su oglašavali svečanost dolaska ili odlaska prinčevog.

Bajrak Fanda (koji neki pisci označavaju kao fis) nosi svoje ime po reci Fandi koja protiče sela koja naseljava ovaj bajrak i utiče u Maću. Taj bajrak čine pet sela.

I ostala tri bajraka nose imena po imenima najglavnijih sela. Računa se da svih pet bajraka ujedno čine do 2000 Mirdita.

Po predanjima koja među Miriditima žive, oni su posle naprezanja Skenderbegovih i emigracije njegovih boraca u Italiju, jedini koji su se u Dukađinu zadržali i, nemogući se odupreti dalje Turcima, povukli se u ova brda gde im Turci ne mogahu dosaditi.

Kad su već i sami Turci uvideli da ih ne mogu pobediti, ponude im mir sa povlasticama. Tim povlasticama njima je priznato pravo da imaju svoga poglavara kojega oni nazivaju kapetanom a evropski pisci princem; da im se niko ne može mešati u unutarnju upravu; da imaju slobodu veroispovesti, da su slobodni svakog danka i poreza a samo u slučaju rata svaka kuća da da po jednog čoveka no koji ide u rat pod komandom svojega bajraktara. Miridite vele, da im je te povlastice darovao Murat Kosovski stoga što su ga na Kosovu pomagali protivu Srba i odlučili bitku u korist Turaka i tvrde da je taj ferman ispisan na jednoj ploči od čelika koja se čuva u Orošu.

U koliko je tačno ovo tvrđenje miriditsko vidićemo docnije a sad da ostanemo kod gornjih povlastica koje i dan danas postoje. Te su povlastice i one pojave koje su se iz njih razvile u toliko za nas interesantnije, što je na njima ponikla i pred našim očima se razvila jedna živa, čisto arbanaška dinastija koja je već ušla kao cifra u račune evropske diplomacije, a koja je među Arbanasima stekla toliko korena da će je teško moći potisnuti samozvanci koji će se uskoro javiti, pa ma ti samozvanci nosili i svetlo ime Skenderbegovo. Mislim, da će u toliko interesantnije biti za srpske čitaoce da ih s tom dinastijom upoznam.

Prvi je poglavar Miridita, na osnovu ovih povlastica, postao Đon Marko, znatan sa svog junaštva a za kojega Miridite tvrde da proishodi od Leke Dukađinca. On je rodom iz Oroša i od njega Oroš postaje prestonica i svih poznijih poglavara, njegovih naslednika.

Đon Marko je imao tri sina, od kojih je najstariji Prenk Lek (Petar Aleksander) nasledio oca i u poglavarstvu i u junaštvu te i poginuo u ratu. On je ostavio tri sina koji su se zvali: Prenk Leka, Dod Leka i Leš-zi (Aleksandar Crni). Prenk Leka, najstariji, znamenit je poglavar miriditski. On je stvorio veze i pomagao je Ali-Pašu Tepenliju a tukao se junački protivu Mustafe-Škodra-paše Bušatlije, koji je sebe smatrao vladarem Albanije. Prenk Leka je umro od jedne rane koju je dobio u ratu a nasledio ga je njegov sin Prenk Doda, znatan sa ratova koje je u savezu sa Ali-pašom Janjinskim vodio sa Grcima a Miridite pričaju da je on pobedio Marka Bočarisa. Njega je otrovala jedna Turkinja a po želji Mustafe Škodra-paše prema kome je nastavio rivalstvo kao i otac mu. Kako je njegov sin Đon Doda bio još mali, to kapetanstvo preduzme stric mu Leš-zi, Crni Leka.

U to doba pao je i znameniti pokret carskoga Stambula da se oslobodi samovlašća onih vazala koji su se tih prava sami dočepali pa čak i Stambolu pretili. Posle Ali-paše janjinskog, jedan od najznatnijih je bio Mustafa-paša Bušatlija Skadarski. Sadrazam Mehmed-Rešid Paša krene na čelu vojske na Skadar. Crni Leka zaboravi tradicionalnu mržnju svoje porodice prema Bušatlijama, i pridruži se Mustafa-paši da zajedno brane Skadar od carske vojske. Po kapitulaniji Skadra Rešid-paša otera Crnog Leku u Janjinu.

Za vreme toga progonstva, a kako je pravi naslednik Đon Doda (deda današnjega princa Bib Dode) bio još mali, proglasi se poglavarom Kolja (Nikola) brat Prenk Dode, a sinovac Crnoga Leke; On je uglavio prijateljstvo sa Turcima, pa ga je čak veliki vezir Rašid-paša odveo u Anatoliju, gde se borio kod Konje. Među tim, najstariji sin Crnoga Leke (imao je tri sina, ali se ni jednome ne zna ime) pozavideo je slavi Nikolinoj, a smatrao je ka je preči da nasledi svoga oca Crnoga Leku, nadajući se još da će Nikola tamo negde u Anatoliji i poginuti pa, podbadan još i svojim ocem Crnim Lekom, kome je bilo obećano skoro oslobođenje, otpoče da radi protiv Kolje. Kad ovaj to sazna, naredi te njegovi ljudi sva tri sina Crnog Leke ubiju jednog istog dana.

Crni Leka uskoro bi pomilovan i vrati se u Oroš. Na navaljivanje vladike i sveštenika, Crni Leka bi prinuđen da oprosti svome krvniku Kolji ubistvo svojih sinova. No, i ako je oprostio, gotovo primoran na to, on nije mogao da se oslobodi onoga u Arbanasa urođenoga nagona za osvetom. On se dugo pretvarao da je zaboravio na krv svoje dece i stekao je potpuno poverenje svoga sinovca tako, da su za jednom sofrom jeli so i hleb. Ali jednoga dana, kad se Nikola sagao nad legenom da umije ruke pre jela, skreše mu Crni Leka pištolj u leđa i na mestu ga ostavi mrtva.

I sad nastaje era osveta u ovoj dinastiji. Ne prođe ni godina dana a jedne noći Nikolina udovica ubi Crnoga Leku da osveti svoga muža. A kako u porodici Crnoga Leke ne ostade nikog muškog da njegovu smrt osveti, to njegova žena primi ovaj zavet na sebe. Ali njoj, zaslepljenoj teškom ženskom strašću, ne beše dosta da se osveti samo jednom srodniku Nikolinom, već smisli i izvrši strašnu osvetu. Ona lično i ljudi koji pristaše uz nju, poubija sve što je muško u porodici Prenk Leka. Ona ubi Đon Dodu, a njeni ljudi ubiše unuka Dod Lekinog pa i njegovog sina. Smrt je bila namenjena i Bib Dodi, sinu Đon Dodinom, ali njega sakriše nekako verne sluge njegova oca te ga spasoše. Bib Doda je sedamdesetih godina umro, pošto je uspeo da u svojoj porodici vaspostavi potpun mir, prekrati osvetu a prošlost preda zaboravu. On je u tom pogledu toliko uspeo da su pod jednim krovom, u kapetanskoj palati u Orošu, živele zajedno čak i žena Koljina i ona krvava vučica žena Crnoga Leke.

Bib Doda je otac znamenitog Prenk Bib Dode koji se rodio 1358. godine u Orošu, a koji 1878 godine mal’ ne postade knez autonomne Albanije. Kao interesantnu sitnicu, pominjem, da je Bib Doda neobično ličio na pok. Kralja Milana, tadanjeg kneza. On je vaspitavan u Carigradu ali je i od prirode bio vrlo inteligentan. Njegova je sudbina bila vezana za sudbu arbanaške lige i, kad je ova propala, on je domamljen u Carigrad gde mu je dato izvesno zvanje, no gde se smatrao kao interniran. Kada su se i u Carigradu počeli Arbanasi da zbiraju oko njega a još više kada su stranci — avanturiste — počeli da ga smatraju kao ličnost koju treba videti i o kojoj treba pisati, Turska ga pošalje negde u Aziju gde se i sada nalazi.

Od dinastije Đon Markove ostali su u životu i u plemenu neki Prenk Marko Kolja, praunuk trećeg sina Đon Markovog, koji je i postao kapetanom na mesto Prenk Bib Dode. Kad sam ja prolazio kroz Miridite, gospodario je tamo, i ja sam se sa njim lično upoznao, kapetan Đon, unuk Crnoga Leke, sin jednoga od tri ubijena mu sina.

Da li će ova dinastija još koji put odigrati onu ulogu, koja joj je bila namenjena videćemo. A do toga doba, da se mi vratimo samome plemenu Miridita, te da ga bolje proučimo.

Za ime svoga predela i zajednice, Miridite tvrde da je postalo još kad su sa Muratom učestvovali u kosovskoj bitci protivu Srba. Jedni tvrde, da su oni stigli na Kosovo baš na sam dan bitke, pa kako je to bio za Turke dobar (srećan) dan, tako im je ime Murat i dao, jer mir arnautski znači dobar a di znači dan. Drugi opet vele, da je njihov glavar, razgovarajući onoga jutra kad će biti bitka sa Muratom, rekao mu „Mir di“ (dobar dan); pa posle, kad Sultan održa pobedu, ne znajući kako se zove ona četa i onaj poglavica, označavao je uvek rečima Mirdi, jer se tih reči sad rado sećaše.

Jedino je, što se iz ove priče može primati da Miridite odista nisu nosili to ime pre no što su Turci i njihove zemlje zauzeli. Ni jedan pisac iz sedamnaestog i ranijih vekova, dakle iz doba kada Bon Marko još nije zasnovao svoju dinastiju, ne pominje reč Mirdit. Ni Marin Barhecije, pa ni ostali biografi Skenderbegovi i poznavaoci Gornje Albanije, ne pominju ranije Miridite. A među tim znamo, da je predeo koji danas Miridite nastanjuju u vreme osvojenja Turaka spadao pod Dukađin i Dukađinom se zvao pa se nanj i danas još prostire Lekin zakon (Lek kanoni). Kako je među tim postalo i od kud je došlo ime Miriditama, nije jasno ali se ipak valja ustaviti na mogućnosti, da su im ga Turci dali, jer reč mir koja označava dobro, poreklom je persijska a ne arnautska.

Gornje miriditsko predanje čini i jedan anahronizam. I ako nije verovatno da su oni na Kosovu vojevali sa Muratom protivu Srba, još je manje verovatno da im je Murat dao povlastice. I samo doba kad iz tih povlastica niče njihova politička organizacija, a i jedno kazivanje koje je Bib Doda učinio Hekartu, kao da su Miridite dobile te povlastice što su za Turke vojevali protiv Austrijanaca, govore za to, da su Miridite dobile povlastice tek posle onih navala 1689 godine, kada su Austrijanci prodrli u Arbaniju kupeći onamošnja plemena na rat protiv Carigrada, koji su pohod završili strašnom katastrofom na Kačaniku. Tada su Miridite ostale Carigradu verne i dobile za to gornje povlastice pa tada i pada osnivanje njihove dinastije.

Miridite su svi bez izuzetka katolici. Isti uzroci koji su mnoge pravoslavne župe na ovoj strani isturčile, na drugoj su mnoga planinska plemena, koja su bila bliže centrima katoličke propagande, pokatoličila. Begstvo patrijarha, pastva bez sveštenika, bez vere i verskih obreda, ostavljena sama sebi, ostavljena na milost i nemilost Turcima, nalazila je u novoj veri, koja je obazrivo u početku samo uniju propovedala, na samo utehe no i moćne zaštite protivu turskih nasilja. Da je cela severna Albanija, sa malim izuzetcima, bila pravoslavna o tome je teško sumnjati. U Miridi-tima na primer, za koje katolički pisci tvrde da su od vajkada katolici a koji su danas u istini najfanatičniji, ostao je i sad običaj da primaju pričešće pod oba vida; održavali su do skora stari kalendar; u njihovim katoličkim crkvama još postoje pravoslavne ikone i pravoslavni krstovi.

Katolička je vera počela da se širi među Arbanasima naročito pri kraju šesnaestoga veka, kada su katolici (kao što beleži Makušev po beleškama sveštenika Kaspara) imali u celoj Albaniji 50.000 privrženika.

Latinska propaganda raširila je svoju radnju pod okriljem turske vlasti i pod blagoslovom Rima. Zaštićavana najpre Francuskom a sada Austrijom, katolička propaganda, koja već u veliko nije više verska već politička, upotrebljavala je sva srestva, lepa i ružna, časna i nečasna, dogmatička i jeretička, da samo pribere oko sebe što više privrženika.

Katolički sveštenici obrtali su verom kao što bi trgovac espapom koji nema prođe. Oni su veru kalamili na običaje i udešavali je onako — kako samo narod ne bi osetio da je to neka druga vera. Nose li Arnauti bradu ili brkove, tada će i pop to činiti; žele li da dolaze u crkvu sa oružjem, i to mogu; žele li da drže dve žene, i to blagosilja katolička vera; žele li da se svete i da ubijaju svog bližnjeg, ni to nije protivno katoličkoj veri. Primera radi da zabeležimo jednu pojavu, koju je u ostalom i sam Han zabeležio. Kod Arnauta otac udaje ćer i ona ne može imati svoje volje. Ali i u planinskih kćeri kršne Arbanije: ima srca i u njih biva da „koga hoću ne dadu mi, koga neću nameću mi“, te se jadnoj devojci valja. dovijati kako da se izvije i osujeti očevu odluku. I tu katolička vera pomaže; ona je zavela i među Arnautkama kaluđerice. A znate li kako je dosetljivo katolička vera udesila tog Zavela je naročitu vrstu kaluđerica. Devojka odlazi svešteniku, on joj odseče kosu, odsluži službu Božju, obuče joj muško odelo, da joj muško ime i posle službe sveštenik (svečano izjavi sakupljenima kako se ta i ta devojka rešila da ostane u devičanstvu i dobila je takvo i takvo ime i od sad je svako ima da smatra za muško. To muško ponese za tim pušku i to je — katolička kaluđerica. Ti su primeri danas već retki jer su se profanisali ali ih je tek bilo, a bilo ih je, ako ni zašto drugo, a ono da bar kategorišu sve metamorfoze katoličke vere.

Miridite kao katolici spadaju u lešku episkopiju i čine dvanaest parohija od kojih su najveće Kalivernija sa 240 i Fanda sa 320 porodica.

Jedan katolički pisac tvrdi, da je u vreme turskog osvajanja sva severna i srednja Albanija bila katolička i na osnovu toga izvodi, da se Skenderbegovo vojevanje ima smatrati kao borba katoličanstva protiv Islama. Tu naivnost možemo mu i oprostiti ali ne mogu oprostiti Srbinu Gopčeviću, koji je „pronašao“ kod Miridita tradiciju po kojoj oni od Bugara proishode.

Od Puke kad se krenusmo, zađosmo u pritoke rečice Gomsića koju za tim gazimo kod sela Čereta, udaljenoga dva sata od Puke.

Rečica Gomsić teče sa jugoistoka ka severozapadu i uliva se u Drim više Mjeta. Korito joj je široko, pa i ako nema dovoljno vode ipak okreće nekoliko vodenica. Gomsić nosi mnogo šljunka i gradi velike sprudove od peska.

Tako idući niz tok Gomsića, nađosmo se u Mjetu, opet na obalama Drimovim. Tu ćemo se odmoriti a za tim preploviti skelom Drim i spustiti se u Skadar.

Već smo sašli sa planina gde smo proveli toliko umornih dana; spustili se u pitominu, gde rodi smokva i nar i gde se već beru bogati vinogradi.

Ta pitomina, ta ravnica koja se prostire na dogledu Skadra, zove se Zadrimlje ili kako to meštani vele Zadrima.

Zadrima je primorje s leve strane donjeg Drima. U vrhu ove ravnice, a na istoku, bio je grad Danj, u vrhu zapadnome Skadar, a duboko na jugu Leš. Tako ona prestavlja jedan trougao, kome severnu granicu čini donji tok Drima (ono njegovo korito koje ga vodi u Bojanu) a za tim se ka jugu sužava dodirujući vrhom klina Leš.

Zadrima se računa kao najbogatiji i najplodniji predeo u Gornjoj Albaniji kome Drim svojim poplavama škodi ali ga svojim pritokama i bogato navodnjava.

U Zadrimu se računa da spadaju dvadeset i pet sela sa 15.000 duša katolika i 2000 duša muhamedanaca. Ni jedne pravoslavne kuće nema više u Zadrimi i ako to nije uvek bilo tako. Na izmaku 1455 godine, kada je Stevan Crnojević zaključio ugovor sa mletačkom vladom o odanosti Zećana u kome su ugovoru uređena i crkvena pitanja, bilo je na tome ugovoru i popisa sela koja i sad postoje u Zadrimi, ali u kojima sad nema ni pomena o pravoslavlju. Tako su potpisana sela Stajna (Stančići, na kartama Stajka) Brajnovići, Lužane, Mrke, Ljubizi, Fišta, Kosmač, Spartar i druga.

I Hekart beleži da je u po nekim katoličkim crkvama u Zadrimi nalazio vizantinske ikone. A i imena sela sva su slovenska još i danas.

Zadrima čini naročito vladičanstvo katoličko. Ova episkopija je opkoljena prizrenskom, leškom i skadarskom episkopijom. Vladika sedi u jednom malom selu koje se zove Sapa, te pored imena Zadrima, unela je katolička crkvena administracija ovome predelu i ime Sapa. Tu je nekada bila stara varoš Sapa, od koje danas ni traga nema, a koja je, po Musakiji, razorena još u vremenu kad je on svoju kroniku pisao. Ova episkopija ima 25 parohija a nedaleko od Sapa, niže sela Trošani, postoji i kapucinerski manastir. Gotovo svako selo ima vrlo lepu crkvu i sveštenika, a u po nekom selu i po dva sveštenika.

Mesto Mjet, dva sata daleko od Skadra, gde smo se ustavili na odmorak, ima i svojih kasarna, nekoliko dućana i jedno dva hana koji zbog skele drimske vrlo dobro rade, jer se tu nagomilaju karavani koji se kreću iz Skadra ili stižu u Skadar i čekaju vrlo dugo dok skela jedan po jedan karavan prevozi. Biva, kad je mala voda, da karavani i gaze Drim malo niže Mjeta. Priča se, da su ovde bili letnji dvori dukađinskih gospodara, na vrhu brda koje se uzdiže severozapadno nad Mjetom.

Drim tu izbija iz klanca a za tim se razliva gradeći sprudove i nanose. Malo niže od Mjeta gde se Drim razliva, dobija maha za onu čudnu igru koju vrši pred svojim utokom te tako često menja geografske karte.

Mi smo poslednji put u ovim beleškama govorili o Drimu na stavama Crnoga i Beloga Drima. Malo niže od hana Spasa, mi smo napustili Drimove obale i zašli duboko u planine, da prođemo kroz Dukađin i Miridite i da ovde, kod Mjeta, izbijemo opet na Drimove obale. Odande gde smo se rastali, Drim teče severozapadno i zalazi u duboke klance, dok penjući se severu ne dostignu najveću visinu pod dolinom Nikaj, odakle se stače najsevernija pritoka Drimova. Tu Drim naglo svrće na jug i gotovo vertikalno pada sve do Komane, najzapadnijega bajraka Dukađinskog. Tu, u tome tesnacu, digao je ruke Han od svoga plovljenja Drimom.

Još Bu-e je mislio da bi se malim parobrodićem moglo otići, u vremenu kad ima vode, iz Skadra do Ohridskog jezera kroz Drim, no Rokštro je tvrdio da između Struge i Debra ima vodopada koji čine nemogućim plovljenje tom rekom. Na takvo se putovanje Drimom rešio Han 1863 godine. Njegova je misao bila da lakim čamcem preplovi Drim dokle se može uz vodu. On se velikom mukom provlačio kroz ove tesnace i dopro je do pod selo Merturi odakle dalje nije mogao, te je produžio suvim put uz Drim. Pa i ako je Hanu propao pokušaj da „pronađe“ plovnost Drima, on je bar u arbanaškim planinama pronašao toliko katolika, koliko ih u istini nema. Ipak je i to dobit bila, ako ne za bečku Akademiju nauka koja ga je izaslala, a ono za rimsku propagandu.

Na vrhu Dukađina, kod Komane, Drim²⁶ opet pravi veliki lakat i teče za tim jugozapadu sve kroz klance, dok ovde kod Mjeta ne izbije u polje te raspline svoj tok. Ovde je Drim već širok preko sto stopa. Odavde Drim slazi jugu, obrće jugozapadu i kod Leša utiče u Jadransko More. Tako je obeležen Drimov tok i u Hekartovoj karti Gornje Albanije, rađenoj 1857. ili 1858. god.

Ali te iste godine u zimu (1858/9). Drim je napravio sebi novo korito, udario od Mjeta na severozapad i otvorio put ka Bojani u koju upada pošto pod Skadrom primi pritočicu Kir. Skadrani su se dugo opirali Drimu i radili sve i sva da on ostane u svome pravom koritu, te da nosi vodu Lešu, ali on te zime probije sve nasipe, kojim su ga mislili ograditi i rušeći i plaveći po skadarskoj ravnici, probije sebi stalno korito za tok u Bojanu.

No prema svima znacima, neće to biti Drimu sa svim novo korito, jer je to korito označeno na karti Koronela 1688. godine. No idući i Bojani, on odvaja nešto malo vode i onim koritom koje ga vodi u Leš. Stanovnici Zadrime misle da ipak jedna trećina vode ide tim koritom i oni su zadovoljni i sa toliko, jer im je Drim pre svake godine grdne štete činio.

Godine 1881 bila je pozvana komisija stručnjaka, koja će ispitati uzroke poplave i ova je našla da poplave dolaze otud što Drim nije zatvoren nasipom i što mu korito nije dovoljno duboko. Toga radi bio je udaren naročiti porez zbog ovih radova, pa i mostarina na Drimskoj i Bojanskoj ćupriji bila je namenjena na tu celj. 1882 godine zaključen je bio i ugovor za regulisanje sa tršćanskom kućom Manos i komp. i švajcarskom kućom Hofer i iste godine otpočeti i radovi. No preduzeće je propalo što se lađa toga društva „Crna Gora“, zajedno sa preduzimačem Manosom i glavnim inžinjerom Lambertom, utopila na ušću Bojane. Prekid rada malo je trajao pa je za tim sam Hofer produžio radove. No kako vlada, tako i stanovništvo činili su smetnje kompaniji, tako da je 2 januara 1883 godine došlo do otvorenog napada na radenike i inžinjere. Nezadovoljnici Arbanasi tražili su da se rad prekine i rad je prekinut.

A sad, kad smo poznali Drim i na kraju toka i i kad smo već preplovili skelu na Mjetu, hajdemo plodnom dolinom njegovom Skadru. Eno se, u dubini, preko rečice Kira uzdiže visoko Skadar na Bojani a ono za njim, ona gomila crna kamenja, zar ne kaže sama da je to naša Crna Gora.

4.12. Iz istorije Skadra

Skadar na Bojani divno je opevala naša narodna pesma, uznoseći mu lepotu i pitominu po kojoj rastu smokve i masline, gde se šire grozni vinogradi a uzrasla pšenica belica i oko nje se prostrle travne livade, kroz koje protiče zelena Bojana, po kojoj pliva riba svakojaka. Ta se pitoma ravnica, na kojoj leži varoš i grad Skadar, prostire između jezera skadarskog i Bojane, koja iz njega ističe, između otoke Drimove, koja se spušta u Bojanu i Kira, reke koja se sa severoistoka spušta u Drim.

Na širokoj ravnici koju sa svih strana opkoljavaju živopisni vrhovi visokih planinskih venaca, leži prostrana varoš dva kilometra udaljena od jezera, varoš koju Srbi nazivaju Skadar, Arbanasi Škodra, Turci Iskenderije a stranci Skutari u Albaniji, za razliku od Skutara na Bosforu.

Mnogi se domišljaju da su Turci dali Skadru ime Iskenderije po Skenderbegu, kao što se često čuje, pa i u našim narodnim pesmama cela se Albanija naziva zemljom Skenderijom. Sem u narodnim pesmama i u tituli Raško-Prizrenskog episkopa i danas se nalazi reč Iskenderija. Ta titula glasi: „Arhijepiskop i Mitropolit Prizrenski, Iskenderijski, Gornje i Donje Mizije i sve Ilirije“. Po mišljenju izvesnih istorika, Skadar i oblast oko njega prozvali su se tako po Stevanu Crnojeviću, sinu Ivana Crnojevića, koji se poturčio i dobio ime Skender-beg, pa kao takav zavladao oblašću koju su držali Balšići.

U narodu postoji predanje da je ovu varoš podigao Aleksandar Veliki makedonski i da u imenu Iskenderija ima traga od njegova imena i ako je ime Skenderija tek od vremena Turaka poznato.

Skodra je izvesno najstariji oblik imena ove varoši, jer se nalazi i u opisu Tita Livija jednoga rimskoga pohoda u ove krajeve. Takvo je ime izvesno nosio Skadar pre dve hiljade i više godina, kao prestonica Iliraca, kao što je i danas Arbanasi, potomci tih Iliraca, smatraju za svoju prestonicu nazivajući je najbliže starom obliku Škodra. Han, koji je do danas najtemeljnije proučio arbanaški jezik, veli da codrio arbanaški znači hum.

Poslednji vladalac Iliraca, kome je Skodra bila prestonica, Gencijus, morao je na 168 godina pre Hrista da ustupi pred navalom Rimljana, koji zavladaše Skadrom i dodeliše ga Istočnoj Rimskoj Imperiji. Rimljani su po Skadru i okolini rasejali mnoge spomenike, koji tragovi i danas govore o toj moćnoj kulturnoj sili i njenoj dugoj vladavini nad ovim krajevima.

Preko sto godina kraljevali su srpski kraljevi u Skadru, a tada im ga sa njihove nesloge ote grčki car Manojlo Komnen, da ga posle kratkog vremena ustupi Stevanu Nemanji, onoj sili koja je ostvarila tako znamenite podvige a na tako širokim i prostranim namerama. Od toga doba, sve do boja kosovskoga, pa i tri godine posle ovoga boja, Skadar ostade uvek u srpskim rukama a u njemu, posle raspada srpskoga carstva od 1366. godine pa do 1396. gospodovahu Balšići.

No, poslednje četiri godine Skadar već nije bio uvek njihov. Godine 1392, zarobiše Turci u ratu zetskog gospodara Strahinića Bana (Đurđa Stracimirovića), zeta Kneza Lazara, te on dade Bajazitu, tada već svome pašenogu, Skadar, samo da ga oslobodi ropstva. Godine 1395., junačkim naporima ote ga on još jednom, ali je već i sam video da ga neće moći duže držati, pa ga 1396. godine ustupi Mlečićima pod uslovom, da ovi njemu i njegovim naslednicima plaćaju godišnje hiljadu dukata od prihoda skadarskih.

Od toga doba nikad više nisu Srbi zavladali Skadrom, a kraljevali su i carevali u njemu preko tri stotine godina. Pokušavali su istina docnije Balšići, kao i despot Stevan Lazarević, da ga preotmu od Mlečića, ali bez uspeha ili sa malo uspeha koji, što je glavno, nisu povratili Skadar nikad više pod srpsku vlast.

Tako su Mlečići preko osamdeset godina gospodarili Skadrom, a za tih osamdeset godina oni su bili zaštićeni od turske navale, jer se ova, dvadeset i četiri potonje godine razbijala o junačke podvige znamenitoga Đurđa Kastriote Skenderbega, pred čijim se podvizima i sam osvajač Carigrada ustavio pred arbanaškim planinama. A posle njegove smrti (1468. god.) Turci preplaviše Arbaniju i zaustaviše se pred oblašću, kojom su Mlečići gospodarili, sa žudnim pogledima na Skadar. Godine 1477. naumiše da ga osvoje od Mlečića. U polovini maja pade pod Skadar 60.000 konjanika, a dvadeset dana docnije, stiže i sam Sulejman-paša sa drugom vojskom te se 100.000 turske vojske ulogori po okolnim brdima i oko polovine juna otpoče napad. Tukli su ga Turci junački, ali ga je viteški branio hrabri Antonio Loredan sa 2500 Mlečića uz pomoć 8000 Crnogoraca pod Ivanom Crnojevićem. Turci su tukli Skadar iz silnih topova, od kojih su dva bacala zrna po 40 kila teška, a dva po 115 kila. Blizu 1900 metaka bačeno je na Skadar iz ova dva topa, a 18 jula noću, izvršen je i strašan juriš pri kome je pod Skadarskim zidinama popadalo 7000 Turaka, ali se Skadar junački odbrani. Posle ovakvoga poraza i posle opsade koja je trajala skoro tri meseca, povukoše se Turci noću između 8 i 9 avgusta ka Drimu i napustiše za taj mah misao da osvajaju Skadar.

No vladalac koji razruši Vizantiju, pred kojim padoše poslednji ostaci Srbije, Bosne pa i Đurđeve Arbanije, koji pobedonosno utera svoga hata u Aja-Sofiju carigradsku, zar je mogao mirno da spava pred pomišlju, da će se smeti i moći jedan Skadar da se odupre njegovoj moći? Mohamed sam povede vojsku od 100.000 ljudi i pade pod Skadar maja 1478 godine i utabori se po okolnim visovima. Najpre učini sve pripreme; rasporedi vojsku i na brdu Tarabošu sali jedanaest ogromnih topova iz kojih će mesec dana tući Skadar. Od ovih topova jedan je bacao kamena zrna teška 315, drugi 345, a treći 375 kila. Takvih zrna 2530 bacio je u skadarske zidine, mesec dana se junački borio; učinio je 22 jula jedan a 27 drugi zaista junački juriš i prodro je u gradske zidine ali je grad junački njegov branilac Florio Jonima, uz veliku pripomoć zetskoga gospodara Ivana Crnojevića, opet održao.

Predade se, umoran glađu pod dugom opsadom i Kroja septembra pade i Drivast (Danj je razrušen još 1474 g.), ali se Skadar održa i pod opsadom od jedanaest meseca. Tek zaključenim mirom 20. januara 1479. godine Turci dobiše i Skadar kojim i dan danas više ne upravljaju nego što upravljaju.

U Skadru je zatim, 1514. godine, pašovao Stevan (Staniša) mlađi sin Ivana Crnojevića koji se po smrti svoga oca poturčio i dobio ime Skenderbeg (te se misli da je po njemu skadarski pašaluk prozvan Skenderija). Za vreme njegovo Skadar i Zeta su ipak uživali izvesnu autonomiju, jer se Staniša i poturčio pod uslovom da može preuzeti vlast od brata Đorđa i bio je više vazal no činovnik turski. A posle Skenderbega-Staniše (umro je izmeđ 1526. ili 1530. godine), nastaje niz sandžak-begova kojima je jedini zadatak bio neprestano ratovanje sa Crnom Gorom.

Malo je pomena o tim pašama koji su upravljali Skadrom, sem o onima koji su se u borbama sa Crnom Gorom, kojom su već upravljale vladike, odlikovali (n. pr. Sulejman-paša, Arvat-paša, Balija-paša itd.). Razume se, da su mnogi od tih paša stradali kako od Crnogoraca tako i od Skadrana, koji ih nikako nisu trpeli. Zna se za jednoga da su ga nasred Skadra ubili.

Oko polovine osamnaestoga veka doseli se u Skadar iz sela Bušati (na jugu od Skadra) izvesni Mehmed-beg i naseli se u Tabak-mahali. Misli se i tvrdi da ovaj Bušatlija proizilazi od Skenderbega-Crnojevića a živi u narodu predanje da proishodi i od Mrnjačevića. Tabak-mahala je tada u Skadru činila naročitu stranku koja je gospodarila situacijom. Mehmed-beg ubrzo ističe sez be i postaje šef te stranke, i najzad i sudbina turskih paša, gospodara Skadra postade igračka u njegovim rukama a on poče u njihovo ime Skadrom upravljati, dok najzad na Porti ne stekoše uverenje da se mimo Mehmed-bega i ne može imenovati drugi paša. Tako Buštalija postaje paša skadarski pa samovlasno proširi svoju vlast i na Lješ, Ulcinj, Tiranu, Elbasan, Debar, Maću i na ceo Dukađin. On se grdno osili i postade pravi nezavisan gospodar Skadra pa izradi na Porti da mu se porodici prizna pravo nasledstva na ovo dostojanstvo. Tako poniče nova dinastija Bušatlija koja dostiže veliku moć i učini znatne podvige. Da bi Mehmed-paša među tim obezbedio svojoj porodici presto gospodara severne Albanije, on istrebi sve glavnije porodice, iz kojih bi se mogli pojaviti protivkandidati na pašinsko zvanje, a njegov sin Mahmud čak je i jednu sporednu granu svoje porodice u istoj celji istrebio. On je vodio znamenite borbe sa susedima pa i samom Portom kojoj nije hteo više ni suverenstvo priznavati.

Mahmuda je nasledio njegov sin Mustafa paša a ovoga brat mu Kara-Mahmud-paša koji je satro veliku vojsku iz udruženih četa dvadeset i četiri paša. Njega je nasledio mlađi brat a treći sin Mehmedov Ibrahim-paša, koji je među tim podesio dobre odnose sa Partom te stekao toliko poverenje, da ga je postavila za velikog vezira cele Rumelije.

No najznatniji među Bušatlijama je sinovac Ibrahimov a unuk Mustafe Prvi, Mustafa-paša Drugi, poznat još i pod imenom Škodra-paša Bušatlija. Kad je došao na vlast, njemu nije bilo više od 25 godina a vele da je bio i čovek od knjige, jer je znao dosta dobro geografiju i umeo da se koristi geografskim kartama, što je tada bila najveća retkost. Bio je vrlo ratoboran i odlučan a svojoj rođenoj vojsci, koju su činili najljući Arbanasi, zadavao je takav strah strogošću i održavanjem disicpline, da takav strah Arbanasi nikad ne bi doživeli ni od svoga neprijatelja. Kada je 1829 pošao s vojskom da pomogne Sultanu protiv Rusa, te kada je stigao u Niš, izašli su predanj srpski izaslanici da ga pozdrave. Kad su izaslanici stigli u njegov stan, vide pred njegovim šatorom nekoliko posečenih Arbanasa iz njegove vojske i pokraj njih ili glavicu luka ili kokoš ili drugo što, u znak da je tim ljudima život oduzeo što su predmete koji su kraj njih, ukrali ili oteli od ljudi.

Pred tako snažnim i odlučnim čovekom i njegovom silnom vojskom, nije čudo što je ceo Balkan zadrhtao u toliko pre, što je drugi znameniti silnik Ali-paša janjinski već bio pao.

Mustafa se bio udružio sa bosanskim Husejin-kapetanom protiv reforama sultana Mahmuda, pa najzad i pošao protiv Stambola da ga osvoji i obori dinastiju. Da nije veliki vezir Rešid-paša uspeo da zavadi Mustafu sa Husejin-kapetanom a za tim svakoga napose pobedi, ko zna kako bi danas izgledala karta Balkanskog Poluostrva.

Mustafa je bio poslednji gospodar Skadra a za tim, kad je on poslat u progonstvo, Porta imenova obične valije — činovnike, koji i danas upravljaju skadarskim vilajetom.

Skadarski vilajet graniči se jezerom i Crnom Gorom, za tim Pećskim i Prizrenskim sandžakom iz Kosovskog vilajeta i elbasanskim sandžakom iz Bitoljskoga vilajeta. Tu je i središte vojske koja stoji prema Crnoj Gori, kao što je u vreme crnogorskog rata 1862. godine Skadar bio i glavni stan poznatog Omer-paše.

Arnauti i danas Skadar smatraju kao svoju prestonicu, te imaju i izreku koja veli: „Debar su grudi, Prizren srce a Skadar glava Škipetarije“. U Skadru se nahode sve poznate poglavice a tu je bilo i glavno sedište Arbanaške lige 1878 godine.

Zaustavili smo se ovde, pod zidinama grada. Skadarskog, da se osvrnemo sa nekoliko reči na prošlost ovog znamenitoga grada a sad ulegnimo u grać da poznamo i današnji Skadar.

4.13. Skadar

Grad skadarski, o koji su se kršile tolike sile, leži na kršnoj glavici koja se zove Tepe. Vrh taj uzvišen je nad jezerskim ogledalom 117 metara. Podnožjem njegovim sa zapadne strane protiče Bojana (otud je to Skadar na Bojani), sa južne mu strane protiče Drimac koji se tu pod gradom stače u Bojanu. Ova glavica — tepe — završava kosu koja se od Drivasta proteže deleći skadarsko polje na dve polovine.

Brdo — tepe — na kome je grad, diže se skoro samostalno nad jednim onižim platoom sa severne strane. Istočna strana toga brda od samog je kamena i skoro odsečna te je sa te strane skoro nepristupačno. Zapadnom kosom, koja je blaža, ovo brdo slazi u obale Bojanine koja mu sa te strane štiti pristup a samo sa severne strane lak mu je pristup i, upravo, toj strani je i okrenut glavni front kula gradskih sa kojih se dogleda sva Zeta i Crna Gora do Lovćena i Zadrima sve do Sinjeg Mora.

Sam grad nosi svoje zasebno ime, Rosaf, pod kojim se imenom pominje još u dvanaestom veku. U Asbanasa postoji priča, a i pesma o zidanju grada Rosafa. Zidao ga je izvesni Roza, koji je imao sestru po imenu Fa. Roza je najpre počeo da zida grad na Tarabošu, jer je to zaista i bolji položaj, sa kojega se uvek može tući Rosaf. Ali, zidajući tako na Tarabošu, desi mu se, da što god on preko dana nazida, noću mu se poruši. Verujući da je mesto nečisto ili prokleto, napusti on zidine na Tarabošu i pređe na mesto gde je danas grad, ali se sve to i ovamo ponovi i preko noć se redovno rušilo što je on preko dan sagradio. Najposle, javi mu se neki starac na snu, i reče mu, da će se grad neprestano rušiti dok u njegove zidine ne uzida žensku koja mu je najmilija. Rozina sestra Fa je svakog dana obilazila radenike i donosila im hranu i sutra dan, kad dođe kao obično, ščepaju je radnici po Rozinoj naredbi i uzidaju u zidine. Fa je preklinjala i molila da je ne uzidaju, ali kad joj molba ne pomože, ona se zamoli da joj bar toliko učine te da joj ostave rupe nad dojkama, te da može ishraniti svoga sina. To su joj učinili i hranila ga je tako sve dok joj čedo nije odraslo. Ona je davno umrla pod zidinama, ali je njena hrana i dalje tekla te i danas kaplje tamo mleko. (I danas još idu žene kad rode, pa stružu kreč i piju da bi imale hrane).

Ova je arbanaška priča doslovce jednaka sa našom pesmom o zidanju Skadra na Bojani, po kojoj takođe ostavljaju prozor na dojkama.

Pa donose čedo u kol’jevci
Te ga doji za neđelju dana;
Po neđelji izgubila glasa,
Al’ đetetu onđe ide rana,
Dojiše ga za godinu dana,
Kako tade, tako i ostade,
Da i danas onđe ide rana

U ostalom, ovo nije usamljen primer ovog narodnog verovanja, o uziđivanju u zgrade da bi se ove održale. I na velikome kamenome mostu kod Vučitrna, koji su gradili braća Vojnovići, kaplje sa jednoga svoda i danas mleko mlade Vojnovice, koju su tamo braća uzidala da bi se most održao. U zidinama smederevskog grada stoji i danas jedna cela ženska figura, koju je, po narodnom verovanju, postigla ista sudbina, te se okamenila, a ima i drugih takvih primera.

Postanak grada Rosafa ima se pripisati Rimljanima i od toga doba ostao je gotovo nepromenjen. Mlečići su, samo, za vreme svoje vladavine, mesto četvorougaonih kula podigli bastione, no zadržale su se i do danas i četvorougaone kule. Grad nije održan i danas su to samo slabe zidine bez vojničke vrednosti. Sve do 1874 godine zidine su se još dosta dobro držale, ali je te godine eksplodirao barutni magazin, koja je eksplozija zidine jako oštetila. Vele, da se neki stranac bio ponudio tadanjem skadarskom paši da mu na barutani namesti gromobran, i paša pristao, ali stranac nije proveo gromobrane u zemlju, te otuda grom pogodi usred barutnog magacina. U gradu ima i sad kasarna u kojoj stanuje vojska, ima i jedna mošeja koja je nekada bila crkva i još nekoliko rujiniranih zgrada između kojih i konak u kome su stanovale nasledne paše skadarske, Bušatlije. Održala se još i cisterna u koju se zbirala kišna voda, a ima i tragova nekolikih laguma koji su vodili do Bojane. U grad se ulazi kroz glavnu kapiju sa istočne strane, nad kojom se još vidi lav sv. Marka iz doba mletačkoga gospodarstva.

Grad je bez ikakvke vojničke vrednosti, ne samo po stanju u kome je danas, već i po položaju svome. Prema njemu, a preko Bojane, na jugozapadnoj strani jezera, uzdiže se brdo Taraboš, koje je 572 m. visoko nad jezerom i koje potpuno dominira, gradom. Za vreme i prve i druge turske opsade sa Taraboša je bio glavni napad na grad. Na Garabošu su bile postrojene i turske baterije za vreme sultanove borbe sa odmetnikom skadarskim Mustafapašom Bušatlijom.

Skadarski grad bi, po položaju, imao da brani ulaz Bojanom, kojim, u ostalom, ne bi nikom padalo na um da se koristi, dok on ne vlada ni samim jezerom, u kome se uvek nalazi jedna turska mala ubojna lađa sa nekoliko topova. On bi, položajem, mogao još da se brani prema istoku i jugu, u kojoj je celji, izvesno, i podignut kada je Rimljanima najpreče bilo da se brane od navala brdskih plemena.

Najmanje bi se moglo reći da je ovaj grad zaštita varoši Skadru, koja leži za jednu milju severoistočno od grada.

Varoš je, po svoj prilici, menjala više puta položaj. Po Barletiju, varoš je pređe bila još dalje, severoistočno, u polju kroz koje se spušta reka Kir. Tada je ova reka proticala kroz sred varoši i delila je na dvoje. Ostaci velikoga mosta na reci Kiru, koji se most, u ostalom pripisuje i Mlečićima, kao da opredeljuju i mesto na kome je stara Skodra mogla ležati. U stavama Kira i Drima i do danas se zadržao jedan deo varoši, a tu postoji i džamija koja tvrdi starinu. Kako su stanovnici u polju bili izloženi čestim napadima, izvesno Srba, koji su tada već osvajali i pljačkali svu skadarsku okolinu, napustili su staru varoš i osnovali novu na južnom podnožju i kosi brda, na kome je danas grad. Po kosi gradskoj, gde je nekada bila ova druga varoš, vide se i danas tragovi zidova, i kuća. Turci su svojim dugim opsadama nagnali i ovu drugu varoš da napusti grad i potraži mesto na kome je danas. Kada je Drim probio sebi novo korito, te pošao ka Bojani, kažu, da je razorio i poslednje ostatke varoši koja je bila u ravnici pod Rosafom.

Današnja varoš, ma da u prijatnoj ravnici, leži ipak vrlo nezgodno. Kraj dveju većih reka, ona je daleko po jednu i dve milje od njih; kraj velikoga i bogatoga jezera, ona je daleko takođe dve milje od ovoga. Kraj tolikih voda, varoš je spala na dva potočića, koji kroz nju protiču samo zato da bi joj leti iznosili đubre a zimi činili štetu. Do duše, jedna od reka, Drimac, često puta zapreti Skadru velikom opasnošću, te je i bolje biti dalje od njega, ali bi mu vredne ruke bogatih Skadrana mogle dohakati uređenim i utvrđenim koritom.

Ravnica na kojoj se prostire Skadar vrlo je plodna a dosta i obrađena, te gde-kad daje i dva ploda. Na njoj uspevaju loza, nar, kesten, a nije retka ni maslina, koja tek u primorju dospeva kako treba. Nad skadarskom ravnicom diže se jugozapadno, a preko Bojane, Taraboš, kao poslednji vrh onoga lanca koji ispunjava prostor izmeđ jezera i mora, a severoistočno dižu se visoki Maranjaj i Zukal, koji se svojim kupastim oblikom ističe u gomili onih planina koje se spuštaju do desne obale Drimove kao ogranci severo-albanskih Alpa.

Zbog tih visova i brda koja čine neposrednu okolinu Skadra, zimi mogu biti dosta jake zime i ako je leti pravo južnjačko leto, tako da je nemoguće maći gde iz odaje. Poznate su i skadarske kiše koje mogu trajati i po tri meseca a kažu da nigde nije strašnija grmljavina kao u Skadru.

I ako je sa svoga geografskog položaja i političke i trgovačke važnosti bila uvek u saobraćaju i pod uticajem obližnje evropske kulture, ostala je ova varoš, više no mnoge druge, istočnjačka varoš. Do duše, što se tiče glavne ulice, u njoj je i lepo, široka je i dosta prava, pa se u njoj dižu čak i mnoge građevine evropskoga stila, ali su mahale opet ostale mahale i u njima oni dugi jednostavni zidovi više kojih proviruje voće i iza kojih se u dubini bašte krije kuća. Sa tih zidina varoš je gotovo i zaklonjena te putnik ne može da steče njenu pravu sliku ako se ne popne na koji od okolnih visova, odakle se cela varoš lepo vidi. Po gradu ima prostranih groblja, šančeva, jaruga i vazdan malih a rđavih mostova.

Središte je varoši konak (saraj), vrlo velika i lepa zgrada koja je zidana 1887 godine i gde, osim civilnih vlasti, stanuju i dva bataljona vojske. Tu je u blizini i mali park koji ipak služi na pohvalu Skadranima. Od građevina, sem konaka, najznatnija je katolička crkva koja visinom svoga tornja premaša sva varoška minareta. To je vrlo velika građevina u koju može stati 2000 duša i zgrade u kojima su strani konzulati takođe su vrlo ugledne. U Skadru ima pet konsulata: engleski, ruski, talijanski i francuski. Grčki je takođe postojao pa je docnije ukinut a otvoren je međutim 1894 godine i crnogorski konsulat. Lepa je i pravoslavna crkva sv. Aleksandra Nevskog koja je nazidana 1364. godine. Dotle su pravoslavni išli preko Bojane u crkvicu sv. Nikole, skoro sat van varoši, gde im je i sad groblje.

Na 30000 stanovnika, koliko se Skadru pridaje, (15.000 muhamedanaca Arbanasa, 13.000 katolika Arbanasa, 1000 Srba pravoslavnih i 1000 raznih) jedva ima 200 kuća pravoslavnih, koje posećuju ovu crkvu a služi ih jedan sveštenik. Međutim do 1860 godine u Skadru je bilo po dva sveštenika i jedan arhimandrit kao namesnik Mitropolitov, a izvesno je tada bilo i mnogo više pravoslavnih. Posle smrti Arhimandrita Josifa Raškovića (1855. godine) ostao je u Skadru ciglo jedan sveštenik pa je taj morao da opslužuje i sva okolna sela. Verovatno je, da je prvo iseljavanje pravoslavnih nastalo posle osvojenja Skadra od strane Turaka koji su svoju upravu odmah otpočeli poturčivanjem; zatim su na iseljavanje uticali i dugotrajni ratovi skadarskih sandžak-begova i paša sa Crnom Gorom koji su morali vrlo otežati položaj pravoslavnih i, najzad, privelegovana katolička vera koja je pravoslavnima, naročito u ovim krajevima, prosto otimala crkve i manastire te ih katoličila a njih ganjala sa praga svoje rođene crkve. Kao god u Skadru, propalo je pravoslavlje i u okolini skadarskoj gde nema više od 130 pravoslavnih kuća²⁷.

Skadar se deli na mnoge mahale²⁸, od kojih su pojedine odvojene kao predgrađa. Od ovih je najznatnija Tabak-mala, pod samim gradom, koja mahala kao da je uporno htela da sačuva uspomenu na nekadanji Skadar koji je pod gradom ležao. Podvojenost ovoga predgrađa bila je uvek tolika da su begovi, koji su je naseljavali, vodili uvek sa Skadrom čitave ratove i ostajali mu nepomirljivi neprijatelji, dok se kao šef te mahale nije pojavio prvi Bušatlija, te pobedio najpre Skadar, za tim okolinu, pa onda celu Gornju Arbaniju, i, najzad, krenuo da pobedi i Carigrad. U ovoj se mahali nalazi i vanredno lepa mošeja sa granitskim stubovima na kojima počivaju mnoga kubeta olovom pokrivena.

Pojedina sela tako su blizu varoši da gotovo njoj i pripadaju te se računaju više kao predgrađa no kao odvojena sela. Takva je mahala Baščelk koja je mostom preko Drima spojena sa Skadrom. To je jedno prljavo i nečisto predgrađe u kome stanuje gotovo sama sirotinja.

No najinteresantniji je deo varoši Pazar koji je za čitavih petnaest minuta odvojen od varoši a leži na izlazu Bojane iz jezera, pod samim gradom. U Pazaru su im samo dućani i magaze. Ima do 1600 dućana i magaza, a u sredini veliki bezisten (pokrivenu čaršiju) ozidan kamenom. Pazar se noću zatvara i čuvaju ga naročite straže koje plaćaju trgovci. Tu kod Pazara, baš kod velikoga. mosta koja ide preko Bojane, velika je zgrada đumručka.

Pazar je osobito zanimljiv i šaren. Arbanasi, begovi varoški, koji su u Skadru vrlo ponositi i gizdavi, sa svojim, belim kao mleko, fustanelama i dugačkim i teškim kićankama na niskim fesovima i kićenim fermanima a bogato vezenim oružjem, čine osobitu dekoraciju kako skadarskih ulica tako i pazara. Tu Malsori i Malsorke, tu Srbi Vračani, tu lepe Latinke²⁹ i po gde koji Crnogorac; tu Evropljani pod šeširom, fratar sa izbrijanim licem, hodža pod turbanom i pop pod kamilavkom; tu kršni Krajinac i bosonogi ribar sa Širokoga. Sve to gamiže i gura se, sve to čini toliku raznolikost i šarenilo koje izaziva naročiti interes za skadarski pazar.

Dućani maleni i prepuni svega i svačega kao na istoku, ali se ipak najviše ističe skadarsko oružje i čuveni skadarski terzijski proizvodi, a, kao ženski rad, čuvene su skadarske čipke koje su dosta retko pijačni artikal. Uske pazarske ulice krivudaju i seku se svaki čas a pred svakim dućanom ispružili se sanduci sa espapom, koševi sa voćem i vreće sa hranom. Tu se gamiže, nadvikuje, larma, pazari, zapliće, gura, pa opet svako nađe svoj kraj i svako nađe što je tražio. Strancu se čini, ako upadne u tu gužvu, da niti će naći što traži, niti će više naći puta da se vrati.

Tako je istok odnegovan da u tom neprestanom nesporazumu, neredu i larmi svršava poslove. Zabranite vi njemu da za njegovo dvadeset para ne digne larmu koja vredi tri groša i on neće smatrati da je bio na pazaru, biće kao utučen. Uživanje u toj larmi i neredu upravo toliko je, da mnogi koji nemaju posla na pazaru izlaze da se malo prošetaju i naslušaju one larme. I ti, koji izađu tamo zadovoljstva radi, vrlo se energično guraju laktovima, okupljaju se oko onog koji pazari da pomognu kupcu ili prodavcu, larmaju i sami, i, kad su se, bez ikakvog razloga, siti izgurali, izmuvali i navikali po pazaru, svrate u kakvu kavu, popiju jednu kafu uz pet cigara i odlaze kući umorni ali i zadovoljni što su izašli danas malo van kuće i prošetali se.

Na pazar skadarski sleže se cela Arbanija jer je Skadar bio odvajkada važna trgovačka tačka. Zna se koliko su Mlečići žudeli za Skadrom te su drage volje pristajali da plaćaju i po 1000 dukata godišnje od skadarskih prihoda Balšićima i Despotu Stevanu. Dok nije železnička pruga vezala Solun sa Evropom i unutrašnjošću, Skadar je bio kopča između Evrope i zapadnog dela Carevine. Sva je Turska tada dolazila i odlazila sa dugim pretovarenim karavanima sa skadarske pijace i raznosila espap po ostalim provincijama. U Prištini, na primer, i danas postoji mesto gde je bio skadarski pazar; tu su slazili bogati Skadrani sa espapom a odnosili odavde novac.

U Skadar su tada uplovljavale kroz Bojanu bogate šajke i đemije sa espapom iz Italije i Trsta; jezerom su plovili čamci puni zemaljskog proizvoda a sa planina su slazili brđani i snosili sirovinu: drvo, luč, sir, stoku i životinjsku kožu. Pazar je skadarski bio tada i viđen i čuven; planine su snosile u nj svoje blago; ravnice oko njega svoje plodove; jezero svoj lov a more mu je donosilo blago celoga sveta. Bogastvo Skadrana još se pripoveda a još i traje od tada. I ona bogata nošnja u Skadru ostala je iz toga doba.

Danas Skadar još nije propao; njega još drži blizina mora i potreba cele prostrane okoline, udaljene od svih drugih centara i upućene na njega jedinim saobraćajnim vezama, pa ipak je Solun i prema Skadru preoteo maha. Prizren, Peć, Đakovo, Priština, ceo novopazarski sandžak, Ohrid, Prilep, Kruševo pa i Debar, obrnuli su se Solunu, a Skadru su ostale mušterije iz planina i iz najbliže okoline.

To se opaža i na razlici u statistici uvoza i izvoza sadanjeg i ranijeg. Prema utvrđenoj statistici od 1. oktobra 1887. godine pa do 30. septembra 1888 godine, vrednost uvoza je bila 1,039.000 dinara u zlatu, a izvoza 770.000 dinara u zlatu. Dvadeset godina među tim pre (1864. godine) uvoz je Skadra iznosio 1,200.000 dinara a izvoz 2,500.000 dinara. Ta je razlika još više pojačana kada je u proleće 1888 godine otvorena i poslednja veza izmeđ Evrope i solunskog trga, linija Vranja — Skoplje, a koliko tek više kada je od Soluna pružena veza i do Bitolja.

Skadar uvozi sav manufakturni espap: kafu, šećer, liker, rum, pirinač i t. d. a izvozi ovče i jareće kože, loj, rogove, kosti, kordovan, kukuruz, laneno seme i t. d.

Postoji već i misao, pa i projekat, da se Skadar veže železnicom za Prizren a odatle sa Kosovskom železnicom. Ta bi železnica, kraj utvrđene obale Bojanine, izbila na Jadransko more kod Medue. I vojničke i političke vlasti turske dale su povoljno mišljenje za tu železnicu, te je već i stupljeno u pregovore za građenje njeno sa poznatom kućom Džilijama Lidem Brajta. Što ipak stvar nije i izvedena tome nisu bili krivi interesi turske carevine, već, suprotni ovima, interesi drugih država.

Ta bi železnica za Tursku imala i velike vojničke vrednosti, jer joj je ceo zapadni deo carevine ocepljen i odeljen visokim i nepristupačnim planinama tako da danas predstavlja zaseban kontinenat. Ta bi železnica još, prošav kroz arbanaške planine, posle izvesnog niza godina izvršila i izvesan kulturan preobražaj koji ni sile ni vekovi nisu mogli izvršiti, a ta bi železnica imala još i vrlo veliki trgovinski značaj te uticala i na drugači raspored ekonomskih sila. Otvorila bi nove trgove i nove trgovinske veze; vezala bi Jadransko more za sredinu carevine i otrgla bi ovu silnoj potčinjenosti solunskoj pijaci; dodirnula bi i otkrila silno blago koje leži netaknuto i nepoznato u onim nepristupačnim gorama i planinama, a Skadar bi vezala sa morem, a preko mora, ponova i sa svima onim državama sa kojima je vekovima trgovao i čuven bio.

Tada on neće više biti Skadar na Bojani već Skadar na Sinjem moru.

4.14. Bojana

Jutros rano, pošto sam na rahatluku i meku dušeku proveo pet punih dana u Skadru, utovariću se u čamac koji me čeka na Bojani kod velikog mosta, pod đumrukom skadarskim; spustiću se malo da uplivam u jezero, koliko da me želja mine, a zatim se povrnuti i predati toku Bojaninu, da me sobom odnese u Sinje More.

Rekoh, koliko da me želja mine, koliko da bacim pogled na one čas kršne obale a čas ravnice, čas šume a čas pitome obdelane pokrajine, koje su oivičile ovo prostrano jezero, čije su obale još okićene i tolikim znatnim mestima, počev od stare Diokleje (Duklje, blizu današnje Podgorice) i Ribnice, mesta rođenja Nemanjina, pa sve do Žabljaka, poslednje stolice zetskog poglavara.

Ali su sve te znamenitosti znane i zabeležene, a meni je da žurim kroz Bojanu jer sam se, zamoren planinama, zaželeo mora, širokoga i beskrajnoga mora.

Bojana tiho ističe iz jezera, nju tek muti brzi Drim, koji niže grada utiče u nju te se njegova voda poznaje i u toku dugo se odvaja, onako kao što se kod nas razlikuju vode Dunava i Save. Od mesta gde prima Drim, i Bojana je brža tokom, te ima i vodenica na njoj. Drim nanosi i dosta peska u Bojanu, te puni njeno korito, a kad naiđe veliki Drim, on gotovo zadržava tok Bojane i zamuti sve do jezera, pa i samo jezero. Kažu da u takvom slučaju jezero raste.

Bojanu smatraju kao produženje reke Morače koja slazi sa Crne Gore, isto onako kao što narod, pa i Veselinović, tvrdi da Drim prolazi kroz Ohridsko jezero.

Pod samim gradom, čim se spustimo niz Bojanu, prođosmo najpre pod mostom koji vezuje Skadar sa podnožjem Taraboševim gde se prostire naselje koje se zove Široko; a gde obitavaju samo lađari i ribari, jer je ribarstvo ne samo na jezeru već i na Bojani jako razvijeno. U Bojani se hvata riba u svako doba godine, i odmah više pomenutog mosta ima vrlo mnogo naprava (garde) za hvatanje riba.

Most na Bojani je visok osam do deset stopa: nad površinom vode, pa ipak vele, kad su veće poplave, bivao je taj most pod vodom.

Ploveći tako niz Bojanu nama je s leve strane predeo Zadrima, koji se prostire izmeđ Drimove i Bojanine obale a s desne strane predeo Zabojana koji se prostire izmeđ jezera, Bojane i mora. To je ona planinska zemljouzina od Virpazara pa do, Skadra i utoke Bojanine, kojoj pripada i Bar, nekadanje pristanište skadarsko.

Zabojana, presečena lancem koji čine Taraboš i Rumija pa onda rečicom Crmnicom, deli se na dve oblasti, na oblast koja čini jugozapadnu obalu skadarskoga jezera i koja se zove Krajina i na oblast koja slazi k moru a koja nosi ime Mrkovići po plemenu koje ga naseljava.

Krajina je duga gotovo deset sati a rodna je i ako vrlo kršna. Ima vinograda, šuma, voća pa se tamo neguje i svilena buba. U Krajini stanuju Srbi pravoslavni, muhamedanci i katolici. Sela u severo-zapadu su pravoslavna, po sredi katolička a bliže Skadru muhamedanska. Krajina broji 29 sela, od kojih su pravoslavna: Seoci, Lukiće, Dobanoviće, Vukiće, G. Krnjice, D. Krnjice i Luka; katolička Dedić, Gurezi, Pinčiće, Karanik, Đuravce, Livare (narod priča da je kod ovog sela bila granica Ivan-begove države), Tejane i Široko, a muhamedanska: Babovište, Bele, Dragoviće, Runje, Usijerča, Ćurjen, Barjaktaroviće i Zogone. Osim toga sela Dračevica, Šjestane i Vučedabić pravoslavna su i katolička a Muriće Gornje i Donje muhamedanska i katolička.

Na vrhu Rumije veli se da je postojala nekad crkva na mestu gde se o Trojičinu dne i dalas narod sviju vera zbira na molitvu. Narodna priča kaže da je ta crkva sa Rumije sletela celokupna u jezero u kome je i dan danas zdrava i cela. Ona je tako dobro zatvorena da ne može u nju voda da uđe te kandilo, još tada pripaljeno, gori sve do danas. Znamenitije je od ovoga crkvišta ono na jugozapadnoj strani jezera, na podnožju Taraboša na tri sata daleko od Skadra. To je crkvište Prečiste Krajinske kojoj su zidovi sve do krova zdravi pa su se i slike u njoj održale. Ovi su zidovi obrasli bršljanom koji narod bere, kuva i leči se. Prema narodnom kazivanju, u toj crkvi je bio ukopan kralj Jovan Vladimir. Kosara, koja se i sama zakaluđerila i osnovala ovde ženski manastir, i sama je po svojoj želji ovde ukopana kraj nogu muževljevih. Vladimir je za tim prenesen u svoj manastir Šinj-Đon (Sv. Jovan) kraj Elbasana.

Dva su osnova opredelila narod da gornje predanje veže za Krajinsku Prečistu. Najpre taj, što je Vladimir odista boravio u Krajini dok je pre ženidbe sa Kosarom gospodario samo Zetom i Podgorjem. I danas se na desnoj strani Bojane, kao ogranak Taraboša nalazi brdo Oblik i pod njim selo Oblik. Tu na tom brdu bio je grad Oblik u koji se Vladimir zatvorio opkoljen Samuilom. Župan toga grada ga je izdao Samuilu i iz toga grada izašao je Vladimir i predao se Samuilu. To dakle, što se sam početak Vladimirove tragedije dešava u Krajini, gde je verovatno (ako ne baš i na mestu gde je Prečista Krajinska) bila i Vladimirova prvašnja prestonica i dalo je povoda narodu da i kraj tragedije Vladimirove veže za isti predeo. Taj su razlog još više utvrdili Vladimirov životopisac Dukljanin koji, opisujući pogubljenje Vladimirovo veli kako je Kosara uzela telo njegovo i odnela ga u Krajinu te sahranila. To je mesto iz Dukljanina Farlati zatim uzeo i utvrdio da je to ova Krajina. Tako je koje iz naroda a koje iz pisaca potekla jedna zabluda koja se vrlo dugo održala i ako telo Vladimirovo leži odvajkada kraj Elbasana koji je, što je vrlo verovatno, postao prestonica Vladimirova od njegove ženidbe koja mu je donela i Dračku oblast.

U Krajini je bila u vreme Stevana Crnojevića (1455. g.) episkopija zetska a i ranije za vreme Balše (1412 godine). Episkopija se održala u Krajini sve dok je Turci ne razoriše.

Drugu polovinu Zabojane, onu ka moru sve od Bojane do Bara, naseljavaju kao što napred rekoh Mrkovići. Mrkovići su bili vrlo velika porodica ali su se svi poturčili. Priča među njima kazuje da su se prvi poturčili Nikezići i to učini najpre njihov sveštenik pop Marko Nikezić na sam dan sv. Vračeva iz inata, što je on odocnio a drugi sveštenik svršio liturgiju bez njega. Ako igde a ono ovde je dobila najsjajnije potvrde ona poslovica da bi se Srbin za inat mogao i poturčiti. Za popom se, razume se, poturčila i njegova pastva.

I ako su se Mrkovići poturčili, njihova su brastva zadržala srpska prezimena: Boškovići, Vulići, Nikezići, Pekovići, Božići, Miloševići, Petrićevići, Grdovići, Dabačevići, Brkanovići, Peročevići, Paljovići, Vučkovići, Ivanovići, Vukovići, Perazići, Androvići, Marketići i Nikačevići. A ima prezimena kao: Kadići, Seferovići, Kalamperovići i t. d. koja su izvesno postala posle poturčivanja.

U selu Mikulićima a u kući Đure Ilića-Androvića nalazi se jedan znameniti krst koji ima čitavu istoriju. Krst je drven (narod veli da je od časnog drveta) dugačak je 45 sm. širok je 38 sm. a debeo 3^1/3 sm. Nema nikakvog natpisa; na četiri kraja izrađena su četiri jevanđelista a ceo krst uglavljen je u bakarnu pozlaćenu jabuku.

To je, po narodnom verovanju onaj krst, koji je u verolomstvu Vladislavljevom igrao onako znatnu ulogu po pričanju Dukljaninovom.

Vladislav je najpre — priča Dukljanin — poslao poslanike Vladimiru i pozvao ga, ali Kosara posumnja u iskrenost poziva i ne dade mužu već ode sama u goste Vladislavu. Vladislav je zadrži a pošalje druge poslanike sa zlatnim krstom i tvrdom verom poručujući mu da primi veru krsta i da dođe. Vladimir mu odgovori: „Znam da Gospod naš Isus Hristos, koji je za nas postradao nije bio raspet na zlatnom ili srebrnom krstu no na drvenom — dakle, ako su istinite tvoja vera i tvoje reči, preko sveštenih lica pošlji mi drveni krst, pa imajući životvorni krst i skupoceno drvo, u ime vere gospoda našeg i Isusa Hrista, doći ću!“ Tada Vladislav pošalje drveni krst od časnoga drveta, Vladimir poverova i kada ga u crkvi u Prespi opkoliše vojnici Vladislavljevi da ga ubiju, on se ispovedi i pričesti držeći taj krst u rukama i reče: „Molite se za mene Bogu, gospodo moja, i ovaj sveti krst zajedno s vama biće mi svedok na dan Gospodnji da bez krivice umirem!“ Sa tim krstom je i sahranjen u crkvi Krajinske Prečiste a kad je docnije otud prenet, Krajinjani su zadržali taj krst koji se čuvao u crkvi Prečiste³⁰. Kad su se Krajinjani poturčili, Mrkovići otmu od njih ovaj krst da ga oni čuvaju i iznose na vrh Rumije gde se o sv. Trojici zbira sav narod oko toga krste i Bogu se moli. Krajinjani i ako su se poturčili, dugo su vremena pokušavali da oduzmu od Mrkovića taj krst, te kad god su izlazili na Rumiju izlazili su pod oružjem, pa kako nisu mogli uspeti to, prestanu i na samu svetkovinu ići, i tako ostane krst u Mrkovića koji ga i dan danas čuvaju.

Kad smo već pribeležili reč dve o Zabojani, da krenemo dalje niz Bojanu te da priteramo čamac njenoj levoj obali nad kojom se dižu ostaci znamenite crkve Sv. Srđa i Vakha, koja je udaljena dva sata od Skadra.

Ovaj znameniti manastir leži nad samom obalom Bojaninom tako da joj ova s dana na dan potkopava temelj, a na vrlo krasnom mestu opkoljenom šumicom. Crkva već nema više krova, oltarski zid je propao u Bojaninim valima, a unutra u crkvi iznikla su drva te svojom krunom iznela se više zidina. Crkva je duga trideset koraka i dvadeset široka. Ima po tri paralelna kvadratna stuba po sredi crkve od zapada ka istoku, koji su bili, vidi se, živopisani. Živopis se zadržao još i po zidovima, vanredno je lep, tako da ne ustupa onome u Gračanici kojemu sam se ja uvek divio. Meni se čini čak da sveci imaju i ovde isto onako odelo i boje, kao oni u Gračanici.

Više vrata na koja se ulazi nalazi se natpis na latinskom koji u prevodu glasi:

U ime Gospoda amin. Preslavne device sina 1278. godine. Sjajni Gospodar Gospodar Uroš po Božjoj milosti kralj Raške, sin sjajnoga kralja Uroša i gospođe Jelene kraljice, ozidao je ovu crkvu u čast svetih mučenika Srđa i Vaha od temelja do konca. Uz prisustvo opata Petra Dokina, Skadranina.

Na levoj strani vrata na podužoj ploči, urezan je opet latinski natpis; koji u prevodu glasi: Pomeni, Gospode, sluškinju tvoju Jelenu, kraljicu Srbije, Dioklije, Albanije, Huma, Dalmacije i Pomorja, koja je zajedno sa sinovima svojim kraljevima, Urošem i Stevanom, podigla iz nova ovu crkvu u čast blaženih mučenika Srđa i Vaha, i do kraja je dovršila, leta gospodnja 1290.

Oba ova natpisa nisu nova za javnost, objavio ih je još Farlati ali su kod njega pogrešne godine a tako isto pogrešan je prepis godina i kod Jastrebova koji je oba ova natpisa objavio u svojim „Podacima za istoriju srpske crkve“. Stoga sam ja prvi natpis ponova prepisao i verujem da sam ga tačno prepisao, jer me je na tom poslu i noć bila uhvatila a drugi sam natpis prosto fotografisao i ta je fotografija: i danas u mene te se sa nje najjasnije čita.

Po Farlatijevom prepisu u prvom je natpisu MSSLXXXVIII (1288) godina a Jastrebov tu godinu spori stoga, što Uroš nije mogao zidati crkvu 1288 godine „počem je Uroš veliki umro godine 1272“. Među tim Uroš nije umro 1272, već se bori sa sinom Dragutinom 1277, ovaj ga pobeđuje i on pobegne u Primorje, gde 1278, (kao što natpis po mome prepisu glasi) počinje da zida manastir sv. Srđa i Vakha gde se vrlo verovatno i pokakaluđerio.

Drugi je natpis u Farlatija dobar i manastir je ovaj odista obnovila Jelena 1290 godine.

Ova crkva sv. Srđa i Vakha nazidana je na mestu stare crkve koja je bila istim svecima posvećena. U toj crkvi sahranjen je i kralj Mihailo koji je 1081 godine umro u Skadru i po rečima Dukljaninovim vrlo svečano pogreben u manastiru sv. Srđa i Vaha. Pa i njegov sin kralj Bodin, koji preminu na samome početku 12. veka sahranjen je u ovom manastiru. U tom je manastiru živeo oslepljen i osakaćen kaluđer kralj Dobroslav; pa je tu sahranjen prema opisu Dukljaninovom i kralj Gradinja a biće da su pod zidinama ovoga manastira počivali i mnogi drugi bliži i dalji srodnici ovih prvih kraljeva dukljanskih od Vojslavljeve loze. Ove podatke Dukljaninove utvrđuje i Dikanž u svojoj istoriji Vizantije.

Kad sam sišao sa obale, na kojoj je crkva, u čamac, bila je već prava noć. Na dalje putovanje nisam mogao ni pomišljati ali sam morao pomišljati na noćivanje, jer ovde nasred puste poljane tek nisam mogao provesti noć. Veslari zaveslaše silno niz reku a i sama Bojana kanda poteče žurnije, življe, brže i za jedan čas doplovismo do Oboda.

4.15. Sinje More

Prenoćili smo pod Obodom u čamcu i pod otvorenim nebom, a sutra zorom nastavili put niz Bojanu.

Bojana je odavde i dublja te bi do Oboda mogle ploviti lađe koje ne gaze više od osam stopa. Od Oboda je međutim do Skadra mnogo manje vode i lađama je nemoguće u Skadar. Dovde plovi i lađica „Bojana“ koja ima 35 konjskih snaga i više je tovarna lađica, te prima tovare koje Skadrani šalju čamcima dovde, pa odnosi do najbližih Lojdovih pristaništa da ga otud Lojdove lađe prime i nosa na evropske trgove. Ova lađica nema utvrđenog reda plovidbe već dolazi gdekad jedan put a gdekad i dva put nedeljno, i plovi najdalje do Dubrovnika.

No i ako ima dubine da mogu ove male lađice uploviti, ima ipak u Bojani sve do njenoga utoka i velikih sprudova tako da ove lađe sa velikom obazrivošću moraju da plove. Kad smo krenuli iz Oboda mi smo baš zatekli pomenutu lađicu „Bojanu“ gde se kod sela Murićana nasukala u pesak te punih osam sati sedi tu i ne pokušavajući da se spase. Ona očekuje veče, kad na moru nastane plima, tada će narasti voda i u Bojani, i izneće je sama.

Zbog ovih sprudova, koji se čas pojave a čas ih nestane, koji se sele ovamo i onamo, te je čas leva a čas desna obala opasna, postoje i naročiti krmanoši (meštani sa Sv. Nikole), koje lađe plaćaju te ih sprovode do Oboda i izvode iz Bojane u more.

Obod (Oboti) je nekada bio vrlo važna tačka na Bojani. Od vajkada trgovačke lađe, ploveći iz mora u Bojanu, ustavljale su se, pre nego što stignu Skadru, ovde na Obodu, jer je tu „u Zeti u svetoga Srđa na Bojani“ bila nekada carinarnica „gda su naredila gospoda stara“. Pa i danas to mesto važi kao carinarnica.

G. Mijatović u svojim Studijama za istoriju srpske trgovine domišlja se da je Sv. Srđ (odnosno Obod) Malo Brskovo, za koje arapski geograf Edrizija veli, da je trgovačko mesto na jednoj reci blizu jezera. Da li bi po ovoj pretpostavci Veliko Brskovo bilo valjada na ušću Bojane kod Sv. Nikole, kao što se to i pita Jastrebov. Kako se u ugovorima, koji se odnose na Obod, uvek upotrebljava naziv Sv. Srđ, zbog crkve koja je u blizini i kako se zna da je Brskovo znamenito trgovačko mesto u gornjoj Tari, na putu između primorja, Lima i Raške, to i gornja predpostavka izvesno nema vrednosti.

Ovuda kraj Oboda su prolazile, pa se ovde i ustavljale i sve one lađe, koje su polazile Skadru da ga opsade i da mu dosade, te je otud ovo mesto znano ne samo iz istorije trgovine skadarske već i iz istorije ratovanja skadarskih, jer su neprijatelji ovo mesto respektovali i kao zgodno mesto za utvrđenje radi odbrane Skadra. Tada su bili na tom mestu, a i na obali suprotnoj, bastioni, koji su uništeni na osnovu sporazuma između Đurđa Brankovića i mletačkog kapetana Kuljfi Bemba 1423 godine, koje je godine ovaj kapetan dobio naredbu od mletačke vlade da ulegne u Bojanu i da se raspoloži tu kod Sv. Srđa, te da čuva sigurnost skadarskoga grada.

Mlečani su vodili vrlo velikoga računa i o vojničkoj i o trgovačkoj važnosti Oboda, te se zato on tako često i pominje u ugovorima mletačke republike sa srpskom vlastelom.

Ploveći sa Oboda niz Bojanu, prirodna stvar da nisam mimoišao „Bojanu“ kod sela Murićana već sam svratio malo da grešnome kapetanu, koji očajno čeka plimu da ga izvuče iz peska, učinim posetu. Ta je poseta za mene u toliko prijatnija bila, što je kapetan Srbin Cavtaćanin i što sam na lađi pio dubrovačko vino, uz prijatno pričanje kapetanovo o mučnim putovanjima njegove lađice kroz Bojanu, sličnim onom putovanju našega Čika Ljube Nenadovića, kada je ovim istim putem vozio knežev vapor zbog kojega u malo nije uzbunio Evropu.

— Zamislite, — vajkaše se ozbiljno kapetan — kakve sam ja sreće moreplovac. Dok je jedan Kolumbo ploveći očekivao srećan trenutak da uzvikne: „Zemlja, zemlja“; dotle ja, uvaljen ovako u pesak kao prase, evo već osam sati čekam srećan trenutak da uzviknem: „Voda, voda!“

— Da, rekoh da ga utešim — ima nas raznih sudbina. Eto na primer ja sam moreplovac, koji dolazi sa jednog prostranog, uvek namrštenog i nemirnog okeana, plovio sam dugo i dugo, i jedva sam dočekao trenutak da uzviknem: „Vino, vino!“

Kapetan me ne razumede i ja sam mu morao objasniti da sam proputovao Albaniju, da je to zemlja koja osim mnogih drugih nezgodnih osobina ima i tu što se u njoj ne pije vino, i najzad da sam ga željan još od Prizrena iz kojega sam izašao pre mesec dana, i da je prema tome moj uzvik „Vino vino!“ isto toliko opravdan, i ako ne isto toliko i istorijski, kao god i Kolumbov: „Zemlja, zemlja!“

Kapetan je ovo moje objašnjenje ne samo dobro razumeo, nego ga je čak tako protumačio da se moj usklik specijalno tiče dubrovačkog vina i zbog toga samo njegovog tumačenja, zadržah se na lađi duže no što sam mislio. Najzad i ugovorim sa kapetanom, ako na moru ne nađem koju drugu lađu koja prolazi ili ako na znak koji joj budem iz čamca dao ne bude htela stati, da me nađe on kad izađe iz Bojane i da me na svojoj lađici odveze do Dubrovnika.

Pošto se oprostih od ljubaznoga domaćina i poželeh mu da što skorije naiđe voda, otiskoh se dalje niz Bojanu, u susret nekom vlažnom, svežem povetarcu koji dopiraše otud valjada, sa one sinje širine koju moje oči napregnuto izgledaju.

Bojana već brže nosi, veslari i sami življe veslaju; ravne, puste, izlokane obale promiču; ovde sprud koji pažljivo obilazimo, onde žbun koji je Bojana valjda gde god iz obale otkinula, te plovi za nama u široko more.

Još malo potegoše veslači i mi uskoro spazismo dve zastave kako se jedna prema drugoj viju, susedujući na ušću Bojane, a tamo daleko, van ušća Bojaninog, bezgraničnost koju nebo grli. Te dve zastave, crnogorska i turska, označuju sedišta sanitarnih uprava obala dveju susednih država; i kad im se približismo nas su već dohvatale silne matine, vrtlozi i struje na utoku Bojaninu u more, koji je utok vrlo nagao i brz. Veslari su ovde morali pokazati naročitu veštinu da čamac uvedu u more i ako nas je struja Bojanina za trenut oka bacila daleko, daleko od obala kopna i predala nas u naručja onoj beskrajnoj sili, predala nas Sinjem Moru.

Veslari su sabrali vesla u čamac da odmore nabrekle mišice svoje i polegali po podu čamca; čamac, ostavljen samom sebi njiha se tiho, zanosno na prostranoj morskoj pučini a ja pripalio cigaru, tiho joj sišem dim bojeći se da ma i najmanjim pokretom ne povredim onu svečanu tišinu koja je legla po površini morskoj, i bludim pogledom daleko, daleko donde gde se more zagrlilo sa nebom.

Sunce već nisko sja, još malo pa će utonuti u pučinu da je oboji svojim zracima i da rashladi svoje usijano lice. More mirno i tiho, jedva no gde koji sitan val što sukne preko njegovog čistog lica, kao da ga je krenuo dah iz čijih grudi; mirno na površini, mirno valjada. i u dubini, i onaj tamo svet, onaj čudni podvodni svet koji se, kao i mi gore, bori, goni, otima i međusobno proždire od zore do večeri, i taj svet se valjada noću povlači na počinak. Već neki sveži dah koji dopire odnekud iz daleka, valjda sa pučine, predkazuje veče; po koja zaostala ptica, koja je možda bila daleko u lovu ili uzalud pratila kakav brod, vraća se i žurno promiče da se dohvati kopna i na njemu nađe prenoćište. Tamo u daljini vidi se silueta, neke šajke sa razapetim krilima a dole u dnu, kao da je nečija ruka parčetom ugljena zamrčila svetlo nebesko ruho; to će biti dim od lađe koja plovi s juga, sa dalekih strana.

Sinje More! Na tvojim plećima ja se sad odmaram mirno, tiho, Daleko su planine koje su me zamorile; daleko su ljudi, daleko događaji. Mi smo ovde sami, ja i ti ili bolje ti i ja, i sad ovako bar, (u četiri oka) kad si tako vedra, tako čista, tako nasmejana lica, reci mi šta je to što me je od rana detinjstva k tebi zvalo; što me je uvek k tebi u pohode mamilo; sa čega sam te toliko uželeo i što sam toliko srećan kada sam evo sad na tvojim valima? Da li su to bajke koje te kite ili možda neko opravdano osećanje što si ti naše more, srpsko Sinje More Da li je to ljubav ka lepoti tvojoj i tvojih bajnih obala ili možda poštovanje, bolje strahopoštovanje, pred veličanstvom sile tvoje?

Po tvojoj površini plovi tiho i suv maslinov listak pao sa dalmatinskih obala; po toj se površini igra šarena bubica a njom plove i krepki i oružani gradovi, — i ti to, i jedno i drugo, jednakom strpeljivošću nosiš na tvojim plećima!

U tvojim mračnim dubinama borave vile brodarice i očarani vitezovi a stanuju u tim dubinama i oni užasi i one besne strasti koje se otud kreću, provaljuju kroz masu kojom si ti pokrilo tvoje dno i iznose se na površinu da se sa nebom u koštac hvataju, da se podsmenu sili čovekovoj i da prkose sili Božjoj — i ti to i jedno i drugo jednakom ljubavlju čuvaš u svojim nedrima!

Reci mi, kada si tiho i mirno, da li je to onaj mir koji izaziva, pojimanje veličine svoje; ili je to umor, ili su to časi griže savesti za ona zla i bede, koje ti u danima bure počiniš? Mora da je jedno, jer kad si tako mirno i tiho, tvoje čelo i ako vedro, ipak je ozbiljno, kao čelo onoga koji razmišlja?

A kad uskipiš, reci mi, je li to strpljenje koje ta izdaje ili se buniš što su ti za vreme mirovanja ljudi omalovažali veličinu sile, ili te možda ljuti što su ljudi i tvoju vodu poprskali ljudskom krvlju pa hoćeš da je izneseš iz tvojih dubina, da je zapeniš i razdrobiš u sitne kapi, da ih dobaciš nebu te da mu se narugaš: nad ti je krivo što su ljudi i kroz tvoje dubine provukli žicu koja pronosi ljudsku reč a ti bi možda htelo, da se u tvojim nedrima ne čuje reč ljudska, reč pakosti; ili se ti to boriš za slobodu? — Takvom očajničkom borbom, kakvu ti vodiš kada se iz tvojih mračnih dubina krene sav onaj bes, sve one sile i strasti, kada se krene i uskipi sve što je u tebi — bori se samo narod kad za slobodu vojuje, kad raskida lance, te lomi i ruši sve što ga je pritiskivalo i davilo. A tražiš li je i ti? Koji su to lanci što su tebe stegli, koja, je to sila što je tebi oduzela slobodu, i koja je to snaga što je tebe savladala?!…

Ili ti možda tvojim mirom iskazuješ tugu za onom svetlom prošlošću tvojom, koju i ja sad sanjam na valima tvojim, jer to beše srpska prošlost; a burom tvojom hoćeš možda da zanihaš kopno te da zadršću one lepe obale tvoje i na, njima, uspavano pleme srpsko, pa da ga naučiš kako mu se valja boriti?

Ako je to, Sinje More, ja pojmim zašto sam, davno i davno žudeo za tobom, zašto sam te još izdaleka voleo, te daj Bože da ovaj naš poverljivi razgovor postane što pre reč — rečena i sverovana!…

Još malo, pa sunce priđe bliže svome legalu i nebo do malo čas svetlo, obuče skrlet opervažen zlatom, a kopno poče da dobija sve jednostavniju modru boju, te visoke planine koje, drugače obojenim nebom, dobiše novu osnovu za sobom, ocrtaše se jasnije svojim oblicima. Pa onda, u jedan mah poče i more da se kreće, počeše da mu se nadimaju grudi, najpre neosetno, tiho, a odmah zatim naglo, burno, kao grudi mlade devojke pri prvom poljupcu. A u tom času već i sunce se sa svim blizu naže i pritište na čelo pučini svoj vreli, svoj žarki poljubac.

To more raste, „Voda, voda!“ — uzviknuće sad moj grešni kapetan, koji ovaj čas očajno čeka u valima Bojaninim, i kreće se otud te možda da se malo čas opet sretnemo ovde na širini, a za tim da zajedno zaplivamo po Sinjem Moru…

Napomene

1. O imenu jezera ima u Hana (str. 103) ovo: „Da ime jezera dolazi od imena cveta Άγχος, nema nikakve pretpostavke i da ne pominjem to što ja ne bih umeo ni jedno mesto na jezeru pokazati, gde bi se vodena biljka Άγχος nalazila“.
2. Vladika Milentije denuncira Miladinova kao ruskog agenta pa ga vezanog sprovedu u Bitolj a odatle u Carigrad, gde u zatvoru umre tajanstvenom smrću 1862 godine.
3. Otadžbina, knj. 30, str. 523.
4. Dimitrije Dimzoić, rodom Ohriđanin, profesor na Atinskom univerzitetu, u svome „Autokefalna arhijepiskopija Prime Justinijane“, trudi se najviše da dokaže, kako je Ohrid Justinijana Prima i mesto rođenja Justinijanova. Njegova je knjiga bila u svoje vreme dosta čitana. Dimitrije Dimzoić, rodom Ohriđanin, profesor na Atinskom univerzitetu, u svome Autokefalna arhijepiskopija Prime Justinijane, trudi se najviše da dokaže, kako je Ohrid Justinijana Prima i mesto rođenja Justinijanova. Njegova je knjiga bila u svoje vreme dosta čitana.
5. Ovaj isti natpis objavio je u „Rad“-u 5. str. 155 i Makušev, po prepisu Hopfovom, ali je taj prepis pun pogrešaka a nema ni indikta označenog. Pored sve pažnje pri prepisivanju ipak oko godina vodio sam vrlo dugu prepisku sa Ljubom Kovačevićem koji me je za ovaj natpis zainteresovao i naterao me upravo da, samo zbog toga, odem jon jedanput na Ohridsko Jezero. Obećao sam Kovačeviću i da precrtam najtačnije godine, što sam i učinio.
6. Slušao sam u samoj Struzi da se zna kad se zvala Struja.
7. Na Kosovu ima Kovačica u vučitrnskoj nahiji, u Kopaoniku, i ima i Kovačevce blizu Kačanika.
8. Vredi da iznesem sve što imam u svojim beleškama o Đurđev-danu. Đurđev dan se računa u ovome kraju kao najveći praznik; u nekim se mestima, kao n. pr. u Jablanici, praznuje po tri dana. Pred Đurđev-dan idu devojke, kao što sam gore pomenuo, u bilje; kad ga u veče donesu, iseckaju ga i sa solju pomešaju te obese o kakav dren; ako ga nemaju u svojoj kući makar o komšijski dren. Čim svane Đurđev-dan, čobani još pre zore puštaju stoku iz trla na pašu: otvore vratnice i opale po nekoliko pušaka te tako izagnaju stoku. Po neka sela tog dana ne brane čobanima da pasu svud redom i po njivama i po livadama. To se čini iz uzroka da stoka ne bude gladna i da gladna ne čuje kukavicu toga dana, To isto čine i ljudi i uzmu još u zoru po jedan zalogaj, (u ostalom to veruju ne samo o Đurđev-danu već u opšte u proleće), jer ko čuje kukavicu našte srce, toga je, vele, „razbila“, i cele godine očekuje zlo u kući. Dok je stoka izašla na pašu, domaćini se dignu u crkvu i tamo nose so da je sveštenik blagoslovi, pa tek se onda da stoci. Tako u Drimkolu, a u selima na istoku (Trpejce, Ljubanišča) ljudi odu u polje, opašu se ražem pa dođu u crkvu. So se toga dana daje stoci na naročitim solištima, odakle se stoka opet isteruje pucnjavom iz pušaka. Kad se svrši davanje soli, nastaju igre, pri kojima se najradije gađaju nišani. Drugog se dana nosi litija a trećeg je dana veselje i kolo. I za Đurđev-dan se boje jaja kao i za Uskrs. Devojke se trljaju po licu i govore: „Kako je jak dren da budemo i mi, kako je crveno jajce da budemo i mi“, Tako i deca, kad izvedu konja na pašu, udare ga jajetom da se, kažu, goji kao jaje.
9. U Drimkolu, sem u selima gde žive isključivo Arnauti, jedva na sto da pet znaju govoriti arnautski, a po gde i gdekoji, koji je slazio u varoš i trgovao, jedva zna po nešto turski. Žene pak nikako ne znaju. Arnauti sela Labuništa doseljeni su iz debarskog okruga iz Golog Brda, te je njihovo narečje različito od onoga kako se u Labuništu govori. Tako od njih imam ove reči pribeležene: sonce, sorp, torn, torlo, gorlo, corv, corven, orđa, orđav, orđosan i t. d.
10. Tako misli i Novaković koji je tu priču ubrojao u red tradicija o Kralju Vladimiru. „Prvi osnovi slovenske književnosti“, str. 235.
11. Iz opsežnoga dela Nušićeva „Kosovo“ koje je u dve knjige 1902 godine izdala Matica Srpska u Novome Sadu, donosimo samo jedno poglavlje iz prve knjige i četiri opisa mesta iz druge knjige.
12. Iz 1. knjige.
13. Doganjdžići su stara porodica. Bili su fermanom oslobođeni plaćanja poreza, ali su, zato morali negovati kopce (doganj) za lov. Otud im je ostalo prezime.
14. Bio sam jednom u selu o svatovima; udavala se četrnaestogodišnja devojka. Posle nedelju dana dođe mi otac devojčin, veli: „Mi pismo rakiju i za drugo moje devojče!“ — E, kad pre; pa koliko mu je godina; — „Trinaest sad će da ima“ — veli. — Pa to je grehota, bolan! — „Znaš, ne bi ju još davaja, nego sam na zor za pare!“
15. Iz 2. knjige.
16. Iz 2. knjige.
17. Iz 2. knjige.
18. Iz 2. knjige.
19. Obično se uzima da je staro Scupi današnje Skoplje, ali poznati istoriski geograf Tomašek dokazuje sa dosta jakim razlozima, da je staro Scupi bilo negde oko današnjeg Leskovca. Svakako ovo pitanje nije još definitivno rešeno.
20. Ja sam u nekoliko reči to izneo i u „Delu“ 1894. g.
21. „Kosovo“.
22. Srećković, „Istorija Srba“ Knj. 2. str. 67.
23. Mi smo na ovakav jedan slučaj naišli u Sinkolu, na Bojani. Jedan Arnautin, po imenu Mark Martin, pričao nam je da su se njegovi stari zvali Martinovići. On je zaboravio srpski jezik, ali u porodici mu je sačuvana pravoslavna vera.
24. Godine 1878 povodom zaključenja Berlinskog ugovora pobunili su se Arbanasi, što je tim ugovorom imalo da se smanji „njihovo zemljište“. Jedan deo „njihovih zemalja“ imao je da se ustupi Srbiji, drugi Crnoj Gori, a treći Grčkoj. — Juna meseca te godine držan je u Prizrenu veliki miting na koji su se stekli svi Arnauti Metohije, Kosova i Severne Arbanije (Gegarije). Na tom mitingu izražena je pokornost Sultanu ali, ako on dozvoli da im se zemlje okrnje, rešeno je da se oružjem odupre i samoj Visokoj Porti, I odista je ovaj pokret načinio velike teškoće Porti, te je ostalo nemoguće ustupanje Plava i Gusinja Crnoj Gori. — Liga (ceo pokret je poznat pod imenom „Arbanaška liga“) najpre je bila obrazovana da odbrani zemljišta na koje je pretendovala da stanuju Arbanasi, ali je u njoj sve više preotimala mah misao o autonomiji Albanije, raspaljivana još i stranim agentima, koji su se tad po Skadru, ili kao novinarski izveštači ili drugače, zbirali. — Posle ustupanja Ulcinja Crnoj Gori, počela je liga žurno da se oruža. Ona progna iz svih krajeva sve tursko činovništvo i postavi članove lige za upravnike. Mehmed Ali pašu (poturčenog Mađara) koji je pokušao da se odupre, ubiju u Đakovici. — Koncem marta 1881 god. bude poslan Derviš-tašna sa 18 bataljona vojske, i on se ulogori kod Ferizovića, jer je u Štimnji bilo prikupljeno 10,000 Arnauta pod Ali-pašom Gusinjskim. Tu otpočne velika i očajna borba prvih dana aprila, i Derviš-paša, razbivši ustanike, prodre u Prizren. Iz Prizrena tek avgusta meseca pošalje Ibrahim-pašu sa osam bataljona da zauzme Đakovicu i osveti smrt Mehmed-pašinu. Ibrahim-paša osvoji Đakovicu i pokuša dalje prodiranje, ali ga ustaši suzbiju i sateraju čak u Prizren, pa se onda tom pobedom ohrabre i napadnu i na sam Prizren gde se otvori ogromna borba, te Derviš-paša jedva topovima spase Prizren.
25. Konak pred Prizrenom.
26. Ja stalno pišem Drim kako ga mi Srbi izgovaramo. (Drim, Zadrimlje) jer Arnauti vele Drin (Staro-grčki Δριλῶν).
27. Sem pravoslavne crkve u Skadru, postoji i u Vraci jedna, nazidana 1869. godine. Ne postoji selo Vrake, već zbir sela oko rečice Vrake nose to opšte ime. Vraku čine ova sela: Borič novi 241 duša pravoslavnih, Borič stari 84. d. Grilj 133 d. Turalija 28 d. Omara 136 d. Kule 55 d. Raš 91 d. Svega 768 duša ili 130 kuća. Ovih 130 kuća i onih 200 u Skadru čine sve pravoslavlje u Skadru i oko Skadra. Zna se još za mnoga sela (Dobrač, Gorica, Brdica. Koplik i t. d.) koja su bila naseljena pravoslavnim Srbima, ali su se raselila a njihove crkve pokatoličile.
28. Ima 27 mahala i to su ove: 1. Tene 2. Tophane 3. Kirezdi 4. Peroš 5. Paruc 6. Ajazma 7. Džamija-pljak (stara džamija) 8. Džamija-kuć (crvena džamija) 9. Mala-re (nova mala) 10. Rus t’ mala 11. Rus t’ vogelj 12. Ara t’ mal 13. Ara t’ vogelj 14. Seređi t’ mal 15. Seređi t’ vogelj 16. Mala Fetve 17. Mala Đuzevitve 18. Doganj-terzija 19. Tabak-mala 20. Kazas-mala 21. Pazar-mala 22. Kruet-pazari 23. Bezisten-pazar 24. Ribni-pazar 25. Kazina 26. Kale-mala 27. Bušat (Kazina je preko Bojane a Bušat preko Drima i vezane su sa pazarom drvenim mostovima.
29. Žene skadarske, pa čak i muhamedanke, imaju veću slobodu no u ostalim turskim varošima te se čak i po Pazaru kreću. Žene su skadarske čuvene sa lepote a među latinkama (katoličkinjama) ima ih i retkih lepotica, premda se dosta i mažu.
30. Međutim u Elbasanu i sad leži sv. Vladimir sa krstom u ruci, te bi to dakle bio drugi neki krst.