Ujež ; Svinja

Sabrana Dela Branislava Nušića. 24, Ujež : komedija u tri čina ; Svinja : komedija u dva čina / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Ujež
  • 1.1. Povodom Uježa
  • 1.2. Lica
  • 1.3. Prvi čin
    • 1.3.1. 1. LAZIĆ, zatim SOFI
    • 1.3.2. 2. LAZIĆ, MARKOVIĆ
    • 1.3.3. 3. PREĐAŠNJI, SOFI
    • 1.3.4. 4. LAZIĆ, MARKOVIĆ
    • 1.3.5. 5. SUŠIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.3.6. 6. LAZIĆ, MARKOVIĆ
    • 1.3.7. 7. LAZIĆ, DANA
    • 1.3.8. 8. DANA zatim, DUŠKO
    • 1.3.9. 9. DANA, ZARE
    • 1.3.10. 10. DANA, G-ĐA KOVALJEVSKA
    • 1.3.11. 11. SOFI, zatim RUŽICA
    • 1.3.12. 12. ZARE, PREĐAŠNJI
    • 1.3.13. 13. SOFI, RUŽICA
    • 1.3.14. 14. DANA, G-ĐA KOVALJEVSKA
    • 1.3.15. 15. DANA, PREĐAŠNJI
    • 1.3.16. 16. RUŽICA, SOFI
    • 1.3.17. 17. G-ĐA LAZIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.3.18. 18. G-ĐA LAZIĆ (sama)
    • 1.3.19. 19. G-ĐA LAZIĆ, DANA
    • 1.3.20. 20. LAZIĆ, DANA
    • 1.3.21. 21. MARKOVIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.3.22. 22. SUŠIĆ, PREĐAŠNJI
  • 1.4. Drugi čin
    • 1.4.1. 1. ČLANICE UPRAVE
    • 1.4.2. 2. G-ĐA SPASIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.4.3. 3. JOVAN, PREĐAŠNJI
    • 1.4.4. 4. SUŠIĆ, PREĐAŠNJI
  • 1.5. Treći čin
    • 1.5.1. 1. RUŽICA, SOFI
    • 1.5.2. 2. G-ĐA LAZIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.5.3. 3. GĐA LAZIĆ (sama)
    • 1.5.4. 4. G-ĐA LAZIĆ, SOFI
    • 1.5.5. 5. G-ĐA LAZIĆ, DANA
    • 1.5.6. 6. G-ĐA LAZIĆ, SOFI
    • 1.5.7. 7. G-ĐA LAZIĆ, LAZIĆ
    • 1.5.8. 8. G-ĐE PETROVIĆ i SPASIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.5.9. 9. PREĐAŠNJI bez LAZIĆA
    • 1.5.10. 10. DANA, PREĐAŠNJI
    • 1.5.11. 11. PREĐAŠNJI bez DANE
    • 1.5.12. 12. DANA, PREĐAŠNJI
    • 1.5.13. 13. PREĐAŠNJI bez DANE
    • 1.5.14. 14. SOFI, PREĐAŠNJI
    • 1.5.15. 15. PREĐAŠNJI bez SOFI
    • 1.5.16. 16. LAZIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.5.17. 17. PREĐAŠNJI bez LAZIĆA
    • 1.5.18. 18. JOVAN, PREĐAŠNJI
    • 1.5.19. 19. PREĐAŠNJI bez JOVANA
    • 1.5.20. 20. LAZIĆ, PREĐAŠNJI
    • 1.5.21. 21. SOFI, PREĐAŠNJI
    • 1.5.22. 22. PREĐAŠNJI bez SOFI
    • 1.5.23. 23. LAZIĆ, G-ĐA LAZIĆ
    • 1.5.24. 24. ZARE, AGENT, PREĐAŠNJI
    • 1.5.25. 25. G-ĐA LAZIĆ, LAZIĆ
    • 1.5.26. 26. LAZIĆ, SUŠIĆ
• 2. Svinja
  • 2.1. Gospođi O.
  • 2.2. Lica
  • 2.3. Prvi čin
    • 2.3.1. 1. NIKOLA sam
    • 2.3.2. 2. NINA, NIKOLA
    • 2.3.3. 3. NINA, NIKOLA, ĐORĐE
    • 2.3.4. 4. ĐORĐE, NIKOLA
    • 2.3.5. 5. NIKOLA, zatim odmah NINA
  • 2.4. Drugi čin
    • 2.4.1. 1. GAZDARICA, zatim ĐORĐE
    • 2.4.2. 2. NINA, ĐORĐE
    • 2.4.3. 3. ĐORĐE sam
    • 2.4.4. 4. NINA, ĐORĐE
    • 2.4.5. 5. NIKOLA, PREĐAŠNJI
    • 2.4.6. 6. ĐORĐE, zatim GAZDARICA
    • 2.4.7. 7. GAZDARICA sama

1. Ujež¹

Komedija u tri čina

1.1. Povodom Uježa

Osećam potrebu i dužnost da pred ovim komadom kažem nekoliko reči, na prvome mestu zato da bih unapred parirao mogućnost tumačenja suprotnoga mojim namerama. Ma da sam u oči premijere u beogradskom narodnom pozorištu² učinio u izjavama sve potrebne ograde; ma da sam i kroz sam tekst komada učinio naročita naglašavanja, moglo bi se ipak desiti da, bilo čitalac ili gledalac, generališe ovu moju satiru i, na osnovu zamišljene postavke, da mi prebaci nesavremenost stava prema ženama javnim radenicama a možda i nepoznavanje sadašnjice i nivoa na kome je današnje naše ženskinje.

Svaka socijalna pojava, svaki pokret, ne samo kod nas već i kod starijih i kulturnijih naroda, povlači za sobom, kao neminovnu senku, izopačenje. Svaka uzvišena ideja imala je u svojoj istoriji razvića ili svoju parodiju ili svoju travestiju. I samo hrišćanstvo podnosilo je kroz vekove strahovitu kritiku ali ne kritiku osnovnih mu načela, već teških izopačenja koja su ga kroz celu istoriju pratila. Za velikim brodovima koji seku pučinu, koji savlađuju bes mora, koji vezuju svetove, plove uvek ajkule koje ne idu za ciljem broda već očekuju sa njega kompenzacije; za velikim idejama koje plove kroz čovečanstvo, za velikim pokretima koji kreću civilizaciju, plove uvek epigoni koji ne idu za ciljevima ideje ili pokreta već očekuju od ovih kompenzacije. Otuda svaki pokret povlači za sobom i izopačenja kod onih elemenata koje ne sugerira suština pojave ili pokreta već ili njihovi spoljni oblici ili, eventualno, koristi bilo one materijalne ili moralne.

Iz tih izopačenja, od kako je sveta i veka, od Aristofana pa do danas, komediografi su crpli materijal za svoje tvorevine. Iskorišćujući tu stranu svakoga pokreta ili pojave, komediografi nisu time izricali osudu ili negaciju samoga pokreta ili pojave, već izvrgavali potsmehu baš ono što mrkom senkom senči dotični pokret.

Aristofan na primer u svojoj komediji „Oblaci“ gorko ismeva filosofe i filosofiju, ali ne njen značaj i njenu vrednost već samo njeno izopačenje koje se javlja kroz sofističku filosofiju; dakle ne Platona već njegove epigone.

Tako i Molijer. Poznat je na primer veliki značaj onoga pokreta koji se razvio iz salona Madam Rambuje, koji je imao uticaja ne samo na francusku literaturu, u kojoj je izazvao eleganciju stila već i na samo francusko društvo 17. veka, jer je taj pokret bio snažna reakcija na dotadanju slobodu ponašanja i slobodu izražavanja. Kada je taj pokret, kome se priklonila sva elita francuskoga duha, izazvao neminovno izopačenje, javio se Molijer sa svojim „Smešnim predlozima“ i, poznat je fakat, da su, prilikom prikaza ove komedije, Madam Rambuje i njene prijateljice najviše aplaudirale Molijeru. Ni Madam Rambuje ni njene prijateljice nisu smatrale da se satira odnosi na celokupan pokret već samo na njegovo izopačenje. Gribojedov koji prvi u Rusiji na pozornici udara u zvono i objavljuje duhovnu revoluciju protivu poroka plemstva i birokratije, ne izbegava da u svome Repetilovu („Gore od uma“) karikira i izopačenost liberalizma svoga doba i ako komediju piše u ime toga liberalizma. Gogolj koji sav materijal za svoga „Revizora“ crpe iz izopačenosti ruske birokratije, ne negira time potrebu činovništva (administracije). Pa i Sterijini „Rodoljupci“ ne izlažu podsmehu onaj epski pokret rodoljuba 1848 godine u Vojvodini, već njegovu izopačenost koja se izmetla u frazeologiju i patriotsko brbljanje. Kada komediograf dakle uzme za predmet smešnu stranu izvesne pojave (a svako je izopačenje smešno) onda on ne izlaže podsmehu samu pojavu. Na protiv, on samo čini koristi dotičnoj pojavi kao onaj čistač koji sa prozorskoga okna briše muvine mrlje da bi svetlost što jasnije prodirala.

I kad već tako biva kroz sva doba komediografskoga stvaranja; i kada se kroz sva ta doba, dakle kroz dve hiljade i pet stotina godina, pravilno shvata duh komediografije i njene svrhe; zašto bi se onda činio izuzetak u ovom jedinome slučaju i moja satira izopačenja jedne pojave proširila i na samu suštinu te pojave?

Kada bi se komedija „Ujež“ generalisala, bila bi mi učinjena dvoguba nepravda. Jedna bi bila što bi se time izvrnuo smisao moje komedije kojoj bi se imputirale namere od kojih je ona daleko, a druga je, što bi mene lično, kao čoveka a ne kao pisca, stavila u oprečan položaj sa samim sobom. Ja sam inicijator i osnivač dvaju ženskih udruženja, od kojih jedno na nacionalnome a drugo na kulturnome polju delaju već dugi niz godina sa zavidnim uspehom. Da li bih ja, dakle, posle takvoga fakta, mogao izlagati podsmehu potrebu ženskoga udruživanja i ženske akcije u javnome životu?

Ali, kritika bi mogla, u svojoj strogosti, postaviti pitanje: postoji li odista u našoj sredini izopačenje koje ja karikiram u komediji ili sam se ja udaljio od stvarnosti?

Ja ne mogu ovde, u okviru jednoga predgovora, da izlažem anale izvesnih udruženja ali unapred odbijam prigovor da nisam poznavalac stanja i fakata koja idu u moj prilog. Je li dovoljno, za potvrdu postojanja izopačenosti potsetiti na primera na one komično-bučne skupštine jednoga udruženja, koje su se morale završiti intervencijom policije? Je li dovoljno potsetiti na upravu jednoga ženskoga udruženja koja se, skoro cela, našla pred sudom na optuženičkoj klupi za ogovaranja i uvrede koje su članice uprave na sednicama jedna drugoj nanosile? Zar se nije tim slučajem bavila celokupna naša javnost i zar se nisu grohotom kikotali svi čitaoci? Je li, osim toga, potrebno navoditi i izvesne opšte poznate diskrecije da bi se potvrdilo da u izvesnim slučajevima, u izvesnim udruženjima ili bar kod izvesnih pojedinaca iz tih udruženja, ima izopačenosti? Prigovor da svega toga može biti i u muškim udruženjima, ne bi morao biti razlog da se komediograf ne zaustavi na ovoj pojavi.

Pre bi mi se možda mogla prebaciti suvišna oštrina satire. Moram pomišljati na tu mogućnost, s obzirom na fakat da je jedan provincijski kritičar, prikazujući „Ujež“, izrekao već da sam u tom komadu „krvav sarkastičar“.

Dijalektika života razapeta je i svojom formom i svojom suštinom između dva pola: između tragičnoga i komičnoga i nema pojave ili izraza u konkretnome životu koji u svome zbivanju ne bi doticao ove polaritete. Komediograf uvek hvata onu komičnu tačku ali mu to ni malo ne smeta da bude i na liniji one druge krajnosti. Ti polovi, tragični i komični, u toliko su bliži jedan drugome, razmak između njih je u toliko kraći, u koliko je jedna društvena sredina mlađa i u fazi nezavršenog formiranja. U našoj sredini gde je tako nagao i vrtoglav skok od opanka do fraka i tako kratka distansa od varjače do javne govornice na koju se penju ženski tribuni — komedija ne može uvek izbeći tragičnu stranu smešnoga kao ni komičnu stranu tragičnoga. Nije to tako paradoksalna tvrdnja ako se reče: da se tragedija jače ispoljava u okviru smešnoga, onako kao što je mrka fotografija plastičnija u svetlome ramu. O takvoj fotografiji se obično kaže da je oštra.

Druga je stvar ako bi mi se prebacilo preterivanje u karikaturi. Taj ću prigovor primiti ali zadržavajući sebi pravo i da se pravdam.

Ni jedan tip velikih komedija ili satira u svetskoj literaturi nije postojao onakav kako je prikazan; svi su oni potencirani i izobličeni, često zbir slabosti mnogih pojedinaca, još češće celoga društva. Molijerov Tartif, Alcest, Harpagon; Šekspirov Falstaf; Servantesov Don Kihot; Gogoljev Gradonačelnik; Dodeov Tartaren; Aleka Konstantinova. Baja Ganje; Sremčev Sreta pa i Sterijin Kir Janja, nisu postojali u životu onakvi kakvi su nam prikazani u literaturi. Komediji nije zadaća da precizno, fotografski, prikaže nosioce ljudskih slabosti onakve kakvi su, već na protiv, da njihove slabosti jače osenči, da pojača i podvuče crte njihove fizionomije, da svoje junake stavi pred konveksno ogledalo u kome će se videti njihova izobličena figura. Samo na taj način može komedija i satira postići krajnji svoj cilj, izobličenje ljudskih slabosti. Tako čini i karikatura u slikarstvu koja potencira deformisane oblike a ne daje fotografske snimke ličnosti koje prikazuje. U tome i leži i draž i potreba i uspeh slikarske karikature.

Samo, razume se, pojačavanje boja i karikiranje ne sme ići tako daleko da se za ljubav karikature izgube osnovne crte lica. To bi već značilo udaljavanje od stvarnosti ali, mislim da se takvo udaljavanje od stvarnosti ne može prebaciti meni, bar ne u „Uježu“. Najjače karirana ličnost u tome komadu je onaj činovnik koji kroz dva čina gura beogradskim ulicama kolica s detetom. Pa, da li je to odista tako preterano karikirana figura i tako udaljena od stvarnosti? Ja fotografskom aparatu verujem više no i samim ciframa i, takav jedan aparat dao nam je dragocene podatke koje je i objavio jedan od naših dnevnih listova. („Pravda“ od 14. jula 1935 g.) Fotoreporter toga lista uspeo je da načini dva interesantna snimka i oni su u pomenutome listu objavljeni jedan pod drugim. Na jednome je snimku nekoliko elegantnih dama koje sede pred Moskvom te, osvežavajući se napitkom i puštajući kroz rumene nozdrve oblake dima, vode prazne razgovore, one koji se obično vode na kafanskim terasama. Iznad te slike, elegantno obučen gospodin, eventualno muž jedne od tih dama, gura kolica s detetom po beogradskim ulicama.

Zar te fotografije nisu dokumenat koji se ne može poricati? Zar bi u ovome slučaju bila opravdana kritika koja bi mi prebacila nepoznavanje stvarnosti i udaljavanje od nje? Ili, da li mi se i ovde može prebaciti preterivanje u karikiranju? U ovome posebnome slučaju, koji sam naveo, stvarnost je možda drastičnija no njena karikatura na pozornici.

Nije isključeno ili bolje reći, to mogu sa pouzdanjem očekivati da će mi kritika prebaciti i zastarelost pogleda na savremenost ili drugim rečima konzervatizam. Na to će je navesti moral koji bi se dao izvesti iz moga komada „Ujež“ koji poziva ženu da se vrati domu svom i porodici svojoj. Ne smatram to za tešku optužbu, prvo zato što je svaka satira u suštini konzervativna a drugo zato, što bi se iz moga komada samo tada mogao takav moral izvući ako bi se generalisao.

Jedan naš vrlo ugledan književnik i književni kritičar baš povodom ovoga moga poslednjega komada piše mi: „Ujež“ je satira a satira je uvek konzervativna jer se zasniva na upoređenju jednoga vremena s drugim, prošlog morala sa savremenim. A „savremeno“ u upoređenju sa „prošlim“ neizostavno je neodređenije jer još nije formirano, nije iskristalisano, još nema svoga pravoga oblika pošto, kako bi rekli Grci „još teče“. Odatle upoređenja prošlog sa savremenim uvek moraju biti na štetu poslednjeg.

Je li potrebno u potvrdu ovoga navesti primere konzervatizma velikih satiričara svetske literature? Zar Molijer nije konzervativan u svojoj komediji „Učene žene“ u kojoj izvodi moral da nauka odvodi ženu od njenih pravih dužnosti? Zar Dikens nije tipičan konzervativac što ni malo ne umanjuje njegovu slavu velikoga satiričara? Zar Gogolj, koji se onako satanskim smehom smeje birokratiji i plemstvu, nije duboko konzervativan duh? Prelazeći preko onog krajnjeg konzervatizma u njegovim „Izabranim mestima iz prepiske sa prijateljima“, on u drugome delu najznamenitijega satiričnoga dela svoga, u „Mrtvim dušama“ sav naginje konzervatizmu, tradiciji i patrijarhalnosti. I najzad, zar naš veliki i jedini satiričar na sceni, Jovan Sterija Popović, nije konzervativan i u „Beogradu nekad“ i sad kao i u „Pokondirenoj tikvi“?

Kako to ne bi bio prvi slučaj da mi se sa strane kritike prebacuje konzervatizam, kako je takvo mišljenje, ko zna kojim putem, prodrlo čak i u rusku sovjetsku enciklopediju koja me u biografiji, koju posvećuje meni, smatra buržoaskim piscem zastarelih pogleda, to imam dovoljno povoda da se zadržim nešto malo na tome mome konzervatizmu.

Moram priznati da mi je taj pojam — konzervatizam — izlizan suvišnom upotrebom kao para koja je davno u prometu — i dandanas, posle dugog i dubokog životnog iskustva mog, ostao dosta nejasan, neodređen i mutan. Sklon sam verovanju da to dolazi zbog njegove neodređenosti, praznosti i površnosti. U bučnoj smeni životnih vrednosti, u jednom paklenom tempu kulturnih orijentacija i preorijentacija, nema „konzervativnog“ elementa koji nije bio u svoje vreme napredan, progresivan, liberalan i obratno. Nikad metafizičar, ja sam sklon da primim misao najnemirnijeg i najparadoksalnijeg genija Ničea o „povratku svih stvari“. Mnogi napredni elementi naše civilizacije odavno su osveštani rekviziti kulturno zaostalih, inferiornih plemena i naroda. Stoga bi bilo odista čudno kada bi jedna ozbiljna, naučno-umetnička kritika, mogla u svojoj kriteriologiji operisati i tako relativnim stavom prema jednoj književnoj kreaciji, koja ima sve pretenzije sem jedne, da bude isečak iz nekog savremenog modnog bazara. Mesto da me kritika i u ovome pogledu razume, prinuđen sam ja — i to ne prvi put u životu — da nju pravdam. Mene ni malo ne čudi što mi danas imamo ne književnost sa „tezom“ već kritiku sa „tezom“ jer se kritika, dalja od neposrednosti književnoga stvaranja i uobličavanja, brže i lakše podređuje „duhu vremena“ uvek presićenog socijalno-političkim tendencijama. Naročito danas. To savremeno socijalno ja kritičara po pravilu je — naročito ako je kritičar umetnik i stvaralac — u večnoj raspri i sa samom ličnošću kritičara, u toliko pre sa ličnošću pisca. Ja se vrlo dobro sećam kritike Jovana Skerlića, protagoniste tadašnje racionalističke prosvećenosti, kako je žučno ustao protivu moje „literarne ravnodušnosti“ prema moralu, ustajući u odbranu takozvanog malograđanskog morala, zbog koga me ista ta kritika, organski izdanak skerlićizma, danas osuđuje. Međutim ja nisam pisao socijalno-politički traktat, niti neku raspravu, već sam zahvatio samo neposredno jedan deo stvarnosti onakav kakav je, ne vodeći računa o doktrinarnim razmiricama po pitanjima o ženi i o nekom „feminističkome kompleksu“.

Sem toga, meni u mome književnome stvaralaštvu, koje bilo gledište po kome bilo problemu prestavlja principijelno samo jedan instrumenat za postizanje moga književnoga izraza. U koliko je književno stvaralaštvo jedna posebna aktivnost čovekova duha, jedna izuzetna težnja, izuzetno radno dejstvovanje i izuzetna kategorija življenja sebe i sveta, u toliko joj se volens nolens moraju podrediti sve ostale kategorije, bilo da se pretvore same u umetničku materiju bilo da posluže tehnici umetničkog dela. Ovo je poslednje slučaj sa mojom komedijom „Ujež“. Rastitranost satiričnoga, neobuzdana igra komike dobija karakter iluzornosti — koja je pravi pravcati horror vacui umetnosti — ako zbilja katkad tragična zbilja ne održava ravnotežu, ako ne sputava bes smeha i potsmeha. Ja sam ovo nužno ravnovesje postigao, ako se ne varam, takozvanim „konzervatizmom“ koji je sem toga u svom protivtežnome dejstvu postigao dva efekta: fiksirao uvek žive i rasipljive linije komike i, kao lenger, zadržavao krilati brod komedije za luku „tiho žilišče“.

Ako bi se i posle ove moje ispovesti ostalo uporno pri tome da je taj moj konzervatizam, odnosno zastarelost pogleda u „Uježu“, neko ozloglašenje, onda bih ja postavio pitanje: zar je odista poziv ženi da se vrati domu i svome porodu, tako veliki greh da bi se na nj mogla baciti anatema? Danas, Nemačka, velika i kulturna nacija od 65.000.000, u svome gigantskome zamahu ka preporodu, u interesu samoga toga preporoda, problem vraćanja žene domu i porodici stavlja u prvi red i to ne kao neku praktičnu potrebu već kao jednu tačku svoga kulturno-ideološkog programa. Ako bih baš i obišao primer Nemačke, kako bih izbegao prigovor da sam retrogradan, primer koji nam pruža kolektivistička Rusija još je jasniji i ubedljiviji. Revolucija u Rusiji, u svome prvome naletu razorila je i brak i porodicu, nivelisala je čoveka i ženu a decu poverila logorima. I ista ta Rusija, evo, danas stoji zabrinuto pred problemom porodice i svi, od starih fanatičnih dejaca revolucije do komsomolske omladine, od onih u Kremlju do onih u fabrikama, na zborovima, konferencijama i u beskrajnim anketama, ističu sve jače kao opštu parolu: da čovek treba da se posveti ženi i žena čoveku a oboje porodici i porodu. I danas je to jedna od najvećih jurišnih lozinki druge pjatiljetke; i taj je pokret toliko obuhvatio sve duhove nove Rusije da se već i zakonodavstvo menja u tom smislu. Rusija oseća da su joj i sada i u budućnosti „besprizorni“ najveća opasnost a „besprizorni“ su čopori malih nesrećnika koji nisu prošli kroz kulturu domaćeg ognjišta.

Uostalom ako bi se u ime savremenosti, moj poziv ženi da se vrati domu, hteo pošto poto da oglasi za nesavremeni stav prema našim javnim radenicama, ja moram ovde glasno izjaviti da u svome komadu „Uježu“ nisam izlagao potsmehu ni javne radenike ni javne radenice, već samo onaj treći pol, onaj koji živi na marginama života. Zar to znači nesavremen stav, izložiti potsmehu one žene koje gonjene Adlerovskim i Frojdovskim osećajem inferiornosti, potsvesno osećaju nedovoljnost poštovanja samih sebe pa bi htele u redovima javnih radenica taj nedostatak da nadoknade; zar to znači nesavremen stav kada izlažem podsmehu dosadom zasićene buržujske ženke, indirektno ukazujući na radnicu u markarnici, koja u času predaha trči da podoji čedo kod kuće; zar je to nesavremen stav kada ja kroz smeh tumačim pridušeno osećanje svih zdravih elemenata u društvu na tu opasnu vrstu bolesti koja se epidemičnom brzinom širi u našemu mladome društvu?

Ako kroz svoj komad nisam dovoljno jasno izrazio svoje gledište, te dao povoda da se ono protumači kao nesavremen stav, biću evo ovde jasniji: Žena sposobna i pozvana da bude javna radnica, svesna je uvek i svojih roditeljskih dužnosti; predajući se akciji u javnome životu, ona ne prenebregava nikad i svoje porodične dužnosti. Ovo svoje tvrđenje ja bih mogao potkrepiti i mnogobrojnim i vrlo svetlim primerima. Žena nemarna prema svojim domaćim i roditeljskim dužnostima, odlazi u javni život baš zato da bi te dužnosti izbegla ili bar da bi sebe pred sobom opravdala. I kada ja, ovu drugu ženu, pozivam kroz svoj komad da se vrati domu i porodu, ja je ne pozivam ujedno i da se dezinteresuje za javni život već samo da u tome životu zauzme ono mesto koje joj pripada. Svakoj akciji dobar vojnik čini veću uslugu od rđavog vojskovođe.

Ovako shvatanje moje kao da je dobilo i izvesnu potvrdu prilikom skorašnjih prikaza ovoga komada. U publici se među ženskim gledaocima jasno opažalo dvojako raspoloženje; gledalište se podelilo na ženske gledaoce koje se ljute i na ženske gledaoce koji se ne ljute. Ove koji se ne ljute su one dame koje, pored istinskog smisla za duh komediografije, imaju i jasno osećanje o superiornosti onoga ženskinja koje je pozvano da u javnome životu vodi reč i da se posveti uzvišenim funkcijama javnih radenica.

Na taj način jednom vrstom nemoga plebiscita izdvojene su jasno one naše javne radenice na koje se ni u kome slučaju ne može odnositi ova satira; na taj način odstranjen je ujedno i pokušaj da se ova satira generališe.

1.2. Lica

• GOSPODIN LAZIĆ
• GOSPOĐA LAZIĆ
• DANA,
  ZARE,
  RUŽICA — njihova deca
• MARKOVIĆ
• SUŠIĆ
• DUŠKO POPOVIĆ
• GOSPOĐA ARSIĆKA
• GOSPOĐA ŽIVANOVIĆKA
• GOSPOĐA SPASIĆKA
• GOSPOĐA JANKOVIĆKA
• GOSPOĐA PETROVIĆKA
• GOSPOĐA JELIĆKA
• GOSPOĐA SUŠIĆKA
• GOSPOĐA KOVALJEVSKA
• AGENT
• SOFI, služavka kod Lazića
• JOVAN, poslužitelj

1.3. Prvi čin

Bolje nameštena soba, vrsta prostranog ženskog budoara. — Mali sto za pisanje i na njemu telefon.

1.3.1. 1. LAZIĆ, zatim SOFI

LAZIĆ: (Profesorski tip srednjih godina, retke neuređene kose, kratkovid sa debelim stakletom u naočarima. — Sedi kraj stola u košulji i drži na kolenima prsnik na koji je rad da ušije dugme. — On pri tome poslu užasno petlja i kad mu se konac izvuče iz igle, on čini očajne napore da ga opet uvuče. — Kvasi ga, usukuje, žmirka na jedno oko i gađa u ušicu igle ali uvek promaši. — On se u očajanju diže na noge, odlazi ka prozoru da se koristi svetlošću, ali ni tamo ne uspeva. Najzad umoran, klone u stolicu). Uh!…

SOFI: (Mlada, zdrava, lepuškasta devojka iz naroda. Dolazi iz sporednih vrata). Šta vi to radite, gospodine?…

LAZIĆ: Šta radim? Evo šta radim! Odite, molim vas, Sofi, udenite mi ovaj konac u iglu.

SOFI: Pa što zaboga niste mene zvali da vam zašijem dugme?

LAZIĆ: Zvao sam, ceo svet sam zvao ali nikoga nije bilo kod kuće a ja se žurim.

SOFI: (Uzima prsnik). Gospode Bože, pa gde ste ovo dugme našli (Pokazuje veliko, belo, sedefsko dugme koje je on počeo da prišiva na prsnik).

LAZIĆ: Pa kad nema drugoga. Tražio sam po celoj kući, preturio sam sve, pa sam najzad otkinuo dugme sa jorgana.

SOFI: Naći ću ja već drugo.

LAZIĆ: ’Ajde, bolan, Sofi.

SOFI: Spira još spava pa ću otseći jedno dugme sa njegove bluze.

LAZIĆ: Kakav Spira?

SOFI: Pa Spira vatrogasac.

LAZIĆ: Vatrogasac? Pa šta ima vatrogasac da spava u mojoj kući?

SOFI: Milostiva je dozvolila.

LAZIĆ: Milostiva dozvolila? Pa da… po njoj bi mogla spavati u mojoj kući čitava vatrogasna četa. Dakle, molim vas, Sofi, prišite mi to dugme.

SOFI: Sad ću ja to! — (Ode noseći prsnik).

1.3.2. 2. LAZIĆ, MARKOVIĆ

LAZIĆ: (Prihvati telefon koji zvoni). Alo! Da, kuća profesora Lazića. — Gospođa? Ne, ona nije kod kuće. — Ne bih vam mogao reći u koje doba. — Da, ona svrati koji put preko dana i svojoj kući, ali to nije izvesno kad. — Da, da! (Zatvori telefon).

MARKOVIĆ: (Dolazi spolja). Izvinite, gospodine profesore, uznemirio sam vas neprijavljen.

LAZIĆ: Ništa molim, izvol’te! Izvinite vi upravo mene što me ovako zatičete. — Otpalo mi je dugme sa prsnika pre četiri pet dana pa sam dao da mi se prišije.

MARKOVIĆ: Nisam mislio vas da uznemiravam; želeo sam upravo vašu gospođu da nađem.

LAZIĆ: Ona nije kod kuće… Ali izvol’te, molim vas, sedite.

MARKOVIĆ: (Seda). Nije mi do sedenja, toliko sam uzbuđen. — Mislio sam zateći ću gospođu kod kuće, ona bi me možda mogla umiriti.

LAZIĆ: A desila vam se neka neprijatnost?

MARKOVIĆ: Da, kako je juče ujutru otišla moja žena od kuće, još se nije vratila.

LAZIĆ: Od juče ujutru?

MARKOVIĆ: Da, kad sam došao kući na podne, našao sam na stolu samo ovu kartu, dve reči: „Ja odoh!“ — i ništa više.

LAZIĆ: (Uzeo kartu i čita). „Ja odoh“! — Ovde je sasvim izlišan znak usklika, ali ženske ovaj sinktatični znak najradije upotrebljavaju. (Čita opet). „Ja odoh“…. Izvinite što ću biti indiskretan: da niste slučajno u sukobu sa vašom gospođom?

MARKOVIĆ: Bože sačuvaj. Živimo u potpunoj harmoniji, upravo mi se tako retko viđamo da nemamo prilike doći u sukob.

LAZIĆ: Onda… a ne slutite možda, da je vaša gospođa odbegla od vas?

MARKOVIĆ: Ah ne; ona nema kvalifikacije za takve lakomislenosti, a, i kad bi ih imala, teško bi se našla ona druga strana.

LAZIĆ: Koja druga strana?

MARKOVIĆ: Pa onaj koji bi odbegao s njom.

LAZIĆ: Da, razumem. A niste pomišljali možda na najgore, na samoubistvo gospođino?

MARKOVIĆ: Ne, ne, to je isključeno, ona ima tako dobar apetit.

LAZIĆ: (Razmišlja). A da nije vaša gospođa slučajno članica uprave kakvog udruženja?

MARKOVIĆ: Jeste!

LAZIĆ: Pa što odmah ne kažete. Onda je stvar jasna.

MARKOVIĆ: Članica je uprave udruženja „Ujež“ kojemu je vaša gospođa pretsednica.

LAZIĆ: No pa, stvar je potpuno jasna; vaša je gospođa na sednici uprave toga udruženja.

MARKOVIĆ: Ali sednica od juče ujutru pa do danas do podne?

LAZIĆ: Da, to je malo previše, ma kako bio dugačak dnevni red.

MARKOVIĆ: Zato sam i došao ovamo da potražim vašu gospođu, ona bi možda mogla znati što.

LAZIĆ: Da, ona bi mogla znati, ali je i ona „ja odoh“. Nije mi doduše napisala „ja odoh“ ali je otišla.

MARKOVIĆ: Da mi je bar znati gde drže sednice, tamo bi verovatno našao sve gospođe na okupu pa bi mi koja od njih mogla što reći.

LAZIĆ: Gde drže sednice? To ne umem da vam kažem. To udruženje nema svoj lokal nego drže sednice danas kod jedne, sutra kod druge članice. — Da pitamo koju gospođu telefonom i to nećemo uspeti, jer, čim je neka gospođa članica uprave kakvog udruženja ona nije nikad kod kuće. — (Pogleda na sobna vrata). Sofi, požurite zaboga! Molim vas, sedim ovde kao zarobljenik dok se ovoga trenutka zbiva jedna vrlo neobična pojava u vasioni. (Prelazi u ton predavanja). Uran, koji je u vrlo često slučajeva zagonetan, približava se mesecu, To nije svakidašnja pojava, pre tri stotine godina, na ime 1617, zabeleženo je Uranovo približavanje mesecu i sada se, ovaj slučaj ponavlja.

MARKOVIĆ: Gospodin je profesor astronomije?

LAZIĆ: Ne, gospodine, ja predajem istoriju književnosti, ali sam dve godine predavao geografiju i pasionirao sam se tom prilikom za astronomiju.

MARKOVIĆ: Tako?

LAZIĆ: Vas to buni možda, izgleda vam neobično; ali vidite, ja sam našao da te dve nauke, astronomija i literatura nisu tako nesrodne, kao što to na prvi mah izgleda. Isti zakoni, ista kretanja, isti sukobi, susreti, međusobno pozajmljivanje svetlosti, pomračenja i gašenja zvezda, tamo gore kao i ovde, — u literaturi.

1.3.3. 3. PREĐAŠNJI, SOFI

SOFI: (Donosi prsnik na koji je prišila žuto, vojničko dugme sa Spirine bluze). Evo! Nisam mogla naći drugo pa sam otkinula sa Spirine bluze. Opet je bolje je? to je vojničko, muško dugme a ono sedefsko, sa jorgana, više se smatra kao žensko dugme.

LAZIĆ: (Zagleda). Vrlo dobro, vrlo dobro! Hvala Sofi! (Navlači prsluk).

SOFI: (Odlazi).

1.3.4. 4. LAZIĆ, MARKOVIĆ

MARKOVIĆ: Ali zaboga, to žuto dugme ipak jako pada u oči.

LAZIĆ: Šta ću, gospodine, kad u kući nema drugog dugmeta. Lakše mi je, verujte, naći Uran na nebu nego dugme u kući.

MARKOVIĆ: Ja se drukče pomažem. (Zadigne prsnik). Vidite li? Otpadne mi dugme za koje zakopčam nosač čakšira — a ne mogu tek dozvoliti da mi čakšire spadaju na ulici — a ja lepo skinem kakav ram sa slikom, zavučem ga iza kredenca, izvučem iz zida jekser o koji je slika visila, probušim čakšire i zakačim jekserom nosač. — Evo, možete se uveriti. (Pokazuje mu).

LAZIĆ: To je genijalno, ali ovde ne bih mogao metnuti jekser.

MARKOVIĆ: Da, tu ne bi dobro stajao!

1.3.5. 5. SUŠIĆ, PREĐAŠNJI

SUŠIĆ: (Promoli glavu kroz srednja vrata). Mogu li?

LAZIĆ: O, gospodine Sušiću. Izvol’te, izvol’te molim vas!

SUŠIĆ: Ali ja nisam sam?

LAZIĆ: Ništa zato, izvol’te samo!

SUŠIĆ: (Povuče se i odmah zatim otvara širom vrata i ulazi terajući pred sobom kolica sa detetom. Njemu iz svakog džepa na kaputu viri po jedna flaša, od kojih jedna sa kamil-tejom a druga sa mlekom i cuclom na grliću).

LAZIĆ: Gospode Bože, gospodine Sušiću, vi lično gurate detinja kolica?

SUŠIĆ: Da, ja lično, gospodine, ja lično. Ja Sima Sušić, činovnik Glavne Kontrole, guram dečja kolica kroz beogradske ulice. (Markoviću). Dozvolite, ja sam Sima Sušić činovnik Glavne kontrole koji gura dečja kolica kroz beogradske ulice.

MARKOVIĆ: (Rukujući se). Drago mi je, Svetislav Marković.

LAZIĆ: Zar vi nemate devojku koja bi to činila?

SUŠIĆ: Imam, imam, gospodine, ali hoću sam da guram kolica. Hoću da se svet okreće za mnom, da se podgurkuje, da se potsmeva; hoću da postanem fantom beogradskih ulica, hoću da me prozovu „čovek s dečjim kolicima“; hoću da me slikaju fotoreporteri… Eto, to hoću!

MARKOVIĆ: Ali zašto sve to?

SUŠIĆ: E? Zašto? Vi pitate zašto? Zato, gospodine, što moja žena dune od rane zore u nekakva društva a stalno zaboravlja da podoji dete. A dete, čim ona izmakne, udari u takav očajnički vrisak da ga ni pet fabričkih sirena ne mogu nadvikati.

MARKOVIĆ: Pa tu se da pomoći zaboga.

SUŠIĆ: Pomoći? Ne znam čime pomoći? Sipao sam mu pola litre kamil-teja u grlo pa ništa.

LAZIĆ: Da ste mu stavili štogod u usta čime bi se dete zavaralo.

SUŠIĆ: I to sam činio. Strpao sam mu, gospodine, ceo palac u usta, pa ništa. — Ne pomaže njemu ništa, i ja prosto dolazim do uverenja da to dete sve to čini u sporazumu sa majkom.

LAZIĆ: Koliko je staro dete?

SUŠIĆ: Sedam meseci.

MARKOVIĆ: Pa kako u sporazumu sa majkom?

SUŠIĆ: Ako nije baš u sporazumu a ono drži njenu stranu. Jer dok je ona kod kuće ono je mirno kao bubica a čim ona izmakne taj se gad toliko razdere da sam već dvaput hteo zbog njega da izvršim samoubistvo. Jest, jest, verujte mi, hteo sam da skačem kroz prozor.

LAZIĆ: Ali vi i suviše tragično uzimate stvari. Umirite se zaboga, niste vi sami koji morate da podnosite žrtve za opšte dobro. Eto pogledajte. (Pokazuje žuto dugme na svom prsniku). Zar ovo ne liči na odlikovanje, izgleda kao orden za strpljenje. — Pa onda, pogledajte ovoga gospodina (Pokazuje na Markovića). eto, njegova je gospođa juče ujutru otišla od kuće i još je nema. Ostavila samo ceduljicu: „Ja odoh“!

SUŠIĆ: A napisala vam: „Ja odoh“!

MARKOVIĆ: Da!…

SUŠIĆ: Oh, gospodine, pa ja vam čestitam, vi imate vrlo pažljivu ženu, napisala vam je: „Ja odoh.“ Moja, gospodine, ništa ne napiše. Dođe kući i dok se okrene a ona otišla. Otišla, razumete li, otišla. I znate li po čemu ja znam da je ona već otišla? Po tome, gospodine, što taj odlazak objavljuje ova sirena. (Pokazuje na dete).

MARKOVIĆ: Pa, da, ode, ali se i vrati. Ali moja žena od juče ujutru…

SUŠIĆ: Svejedno, al’ vam je bar napisala „ja odoh!“ Uostalom vama žena nije potrebna da vas podoji a kao što vidim niste se ni zacenili od plača. Al’ ovaj ovde, gospodine… (U tom času dete užasno zavrišti). Eto, eto, čujete li ga; želi gad da vam se prikaže (Uzme dete na ruke i nosi ga po sobi govoreći). I vi me još pitate zašto guram kolica! Guram ih, guram, gospodine, i idem od kuće do kuće, i tražim ženu da podoji dete. Ne znam samo gde drže te gospođe sednice, a ugurao bih kolica pravo u sednicu, pa bi im rekao: molim vas, poštovane gospođe, donesite zaključak da se moje dete podoji.

LAZIĆ: (Sa strepnjom prati kako Sušić nervozno gestikulira, te svaki čas može da ispusti dete. — Prilazi mu da mu uzme dete). Slušajte, vi činite tako odvažne pokrete, vi ćete još to dete ispustiti. Dajte ga meni! (Uzima dete i sad ga on nosa). Tako, izvol’te sad nastaviti govor!

SUŠIĆ: Šta imam da nastavim. Po meni ja bih zabranio ženama da se udružuju, ili bar kad se udruže a ono nek se ne zovu „Ujež“. Zamislite „Ujež“! Ko je još čuo i video da se žensko udruženje zove „Ujež“? Razumem ujed, to potpuno razumem, ali Ujež, to prosto ne razumem.

MARKOVIĆ: To je skraćenica, to su početna slova od imena: Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena.

SUŠIĆ: Skraćenica? Vrlo ukusna skraćenica! Kad bi po meni bilo ja bih njih drugače skratio; doneo bih zakon koji bi imao jedan jedini član koji bi glasio: Jedino udruženje ženino to je muž.

LAZIĆ: I ja, vidite, nemam mnogo razloga da budem zadovoljan ali ipak, ne mogu ići tako daleko. Ne možete vi vezati ženu za sebe, kao kakav svoj pribor. Ima prava i žena na život, na svoj život a ima ne samo prava no i dužnosti i u javnom životu. I ona je član čovečanske zajednice te je čak i dužna da služi opštim potrebama društva i čovečanstva. I vas to izvesno ne buni.

SUŠIĆ: Buni me!…

LAZIĆ: Ne, reći ću ja vama šta vas buni i zašto i ja uz vas pristajem (Daje dete Markoviću). Molim vas, pridržite ovo… ne mogu da držim predavanje kad imam što u ruci. (Uzima stav predavača). Ima vidite dve vrste žena javnih radnica.

SUŠIĆ: Vi ste zoolog?

LAZIĆ: Ne, ja sam profesor književnosti.

SUŠIĆ: Pa što delite žene na vrste?

LAZIĆ: Objasniću vam. Ima dve vrste žena javnih radnica. Jedne su koje stupaju u javan rad sa jednim iskrenim i pravilnim shvatanjem opštih društvenih ili čovečanskih potreba. — Te žene sa jednom pohvalnom istrajnošću, sa jednim poštovanja dostojnim uverenjem i predanošću vrše funkcije javnih radenica i postižu uspehe koji su za divljenje i koje mi muški često ne bismo uspeli postići. Tim ženama čast i poštovanje. To je ona prva vrsta.

MARKOVIĆ: (Na njegovim se rukama dete rasplakalo i on odlazi Sušiću, pa pošto ovaj napregnutom pažnjom sluša Lazićevo kazivanje, on ga opominje dotičući mu rame rukom. Sušić se i ne okreće već vadi iz džepova dve flaše i daje mu ih, te ovaj cuclom zalaže dete).

SUŠIĆ: A druga?

LAZIĆ: Druga je vrsta žena koje idu kao prikolice uz ove prve. — To su one koje ne služe udruženju već udruženje njima; one koje ne služe ciljevima udruženja već te ciljeve stavljaju sebi u službu. To su one žene koje ne mogu da se skrase kod kuće; kojima udruženje treba da bi imale razloga za izlaz, kojima je sve zadovoljstvo da se zovu članice uprave, da priređuju koncerte, da prisustvuju kao izaslanice svečanostima, da idu iz kancelarije u kancelariju, da se fotografišu, da prisustvuju banketima, da očekuju odlikovanja, da…

SUŠIĆ: (Drekne). Pa to je to, gospodine, protiv toga se ja bunim.

LAZIĆ: (Telefon zazvoni, on uzima slušalicu). Alo… a ti si? Da, tražili su te mnogi? Akt iz Ministarstva saobraćaja Ne, nije došao nikakav akt. Sofka bi mi kazala da je došao. Hoćeš li ti dolaziti u toku dana kući?

MARKOVIĆ: (Strpa Sušiću dete u ruke pa potrči telefonu). Je li to vaša gospođa?

LAZIĆ: (Potvrđuje glavom).

SUŠIĆ: (Dotrči takođe telefonu). Je l’ govori sa sednice?

LAZIĆ: Da.

SUŠIĆ: Pitajte je gde je sednica, gde se drži sednica?

LAZIĆ: Ti govoriš sa sednice? A gde držite sednicu? Kod gospođe Spasićke, Žorža Klemansoa 78.

SUŠIĆ: Kod gospođe Spasićke, Žorža Klemansoa 78. (Strpa dete u kolica i žurno odlazi). Žorža Klemansoa 78. — Zbogom, gospodo, izvinite! (Ode).

1.3.6. 6. LAZIĆ, MARKOVIĆ

MARKOVIĆ: (Ne osvrćući se na Sušića). Molim vas, zadržite gospođu na telefonu.

LAZIĆ: (Na slušalici). Alo… Marija, Marija, pričekaj molim te.

MARKOVIĆ: Pitajte je, za ime Boga, zna li što o mojoj ženi.

LAZIĆ: (U slušalicu). Molim te, je li tebi poznato gde se nalazi gospođa, gospođa…

MARKOVIĆ: Magdalena.

LAZIĆ: Gospođa Magdalena Marković? Da. Od juče ujutru kako je otišla od kuće još se nije vratila; gospodin je jako zabrinut. Kako?… A, tako nešto… Da, da, dobro, reći ću mu. (Ostavlja slušalicu).

MARKOVIĆ: Šta je, zaboga, sav sam pretrnuo?…

LAZIĆ: Vaša je gospođa otputovala juče u Dalmaciju kao delegat na otkrivanje spomenika Ruđeru Boškoviću.

MARKOVIĆ: Tako!

LAZIĆ: Eto! Rekao sam vam da će tako nešto biti.

MARKOVIĆ: Bar da je rekla.

LAZIĆ: Nije imala kad, ili možda nije se setila da vam kaže. (Spazi na stolu one dve flaše, s kamil-tejom i sa mlekom, ščepa ih pa pojuri na izlazna vrata). Gospodike Sušiću, gospodine Sušiću!/(Vraća se zadržavajući flaše u rukama)/.

MARKOVIĆ: Hvala, gospodine. Izvinite me molim vas, što sam vas toliko zadržao. Vi ste bili za poslom.

LAZIĆ: Za poslom? Zar vredi to što sam za poslom, kad; eto, ne mogu od jutros da se otkačim od kuće. (Govoreći uzbuđeno ovo sasvim mahinalno strpa one flaše Markoviću u ruke koji ih takođe mahinalno prima). I dok ja ovde vodim brigu da li je nadojeno dete nekog činovnika Glavne kontrole, dotle je Uran može biti već i prošao kraj meseca i udaljio se kao da ja i ne postojim.

MARKOVIĆ: Pa zato, ne želim da vas zadržavam više. Hvala vam, gospodine! (Ode odnoseći u rukama flaše).

1.3.7. 7. LAZIĆ, DANA

LAZIĆ: (Sprema se, skuplja papire, uzima šešir i hoće da pođe).

DANA: (Izlazi iz svoje sobe). Oče!…

LAZIĆ: (Već je na vratima). Šta je?

DANA: Ja bih imala sa vama da razgovaram.

LAZIĆ: Eto ti sad!

DANA: Stvar je vrlo važna.

LAZIĆ: (Pogleda u sat). Znaš li ti, dete moje, šta znači to propustiti takvu jednu pojavu kao što je Uranovo približavanje mesecu?

DANA: Ja sam celu noć probdila plačući i rešavajući se i odlučila sam da sa vama govorim! — Ja moram dakle govoriti.

LAZIĆ: Znaš šta dete moje, ako imaš što, najbolje govori sa majkom.

DANA: Sa majkom? Pa gde da nađem majku? Nikad ne mogu da se sretnem s njom.

LAZIĆ: Pa kad se sretneš.

DANA: Ali stvar je hitna.

LAZIĆ: E pa onda gledaj da se što pre sretneš s majkom. (Ode).

1.3.8. 8. DANA zatim, DUŠKO

DANA: (Gleda tupo i bezizrazno na vrata kroz koja je otac otišao. Trgne se nelagodno kad na ista vrata naiđe Duško).

DUŠKO: Čekao sam preko puta, u poslastičarnici, dok ode tvoj otac od kuće, inače bih ranije došao.

DANA: (Gleda ga dugo u oči).

DUŠKO: No, evo, došao sam.

DANA: Vidim.

DUŠKO: Šta dakle?

DANA: Šta!

DUŠKO: Pa da, šta? Ja ne mogu da razumem ovo tvoje sentimentalno pismo: (Čita pisamce). „Pre no što se na poslednji korak odlučim, potrebno je da se sastanemo. Ne dođeš li, nećeš se nikad moći svojoj savesti opravdati za ono što će nastupiti“ (Govori). Koješta, kao da je prepisano iz kakvog prošlovekovnoga romana. Šta znači ovo pismo?

DANA: Znači da ga piše jedna očajna i nesrećna devojka.

DUŠKO: Opet fraze! Što mi nisi prosto napisala: dođi, i ja bih došao.

DANA: Pisala sam ti tako i nisi dolazio.

DUŠKO: Bio sam verovatno zauzet.

DANA: Ne samo što nisi dolazio već me i izbegavaš.

DUŠKO: Izgleda ti tako, šta imam da te izbegavam?

DANA: Prekjuče, kada smo išli u susret jedno drugome, ti si svrnuo u sporednu ulicu. Tada sam se i rešila da te na ovaj način pozovem.

DUŠKO: Svrnuo sam u sporednu ulicu verovatno kakvim poslom. Uostalom na ulici se ne bi ni mogli objašnjavati. Dakle, šta si me zvala?

DANA: Zvala sam te, da te pitam: šta, šta sad?

DUŠKO: (Sleže ramenima). Bože moj!

DANA: Stvar se ne može više kriti. Šta dakle?

DUŠKO: Pravo da ti kažem, ja ne vidim da je to tako neki nerešljiv problem. To su pojave koje se svaki čas u životu događaju i svako nađe svoj način kako da ih reši. Jedino se ti neprestano pitaš: šta, šta?

DANA: A ti ne smatraš da bi stvar trebalo zajednički da rešavamo ti i ja?

DUŠKO: Pa, da, svakako… u ostalom, ja mislim najbolje je u tom slučaju postupiti kao što i svi drugi u sličnom slučaju postupaju.

DANA: Tako! A i ti ćeš verovatno postupiti kao što svi drugi, tebi slični, postupaju?

DUŠKO: Ne kažem, ali… ne možeš tražiti od mene… ja ne znam u stvari šta bih ja mogao: možda samo da ti dam kakav dobar, prijateljski savet.

DANA: I ništa više?

DUŠKO: Ne vidim šta…

DANA: (Gleda ga sa dubokim prezrenjem i odlučno). Odlazi mi s očiju! Idi, idi, idi!… (Udari u gorak plač).

DUŠKO: (Prilazi joj). Zaboga, nema smisla plakati. Sve to nije tako…

DANA: (Gnevno). Idi!

DUŠKO: Najzad, ja sam učinio svoje… (Odlazeći). Ja ne znam šta bih drugo… (Ode).

1.3.9. 9. DANA, ZARE

DANA: (Gleda za njim s odvratnošću).

ZARE: (Dečko od 15 godina). Evo jedno pismo za oca.

DANA: (Primajući pismo). Pa što si ga otvorio?

ZARE: A što da ga ne otvorim. I otac otvara moja pisma. Uostalom nije ni malo interesantno pismo: direktor gimnazije izveštava oca da ja već osam dana ne dolazim u školu.

DANA: (Baci pismo na pod). Šta se to mene tiče?

ZARE: Pravo kažeš. Niti se tebe tiče, niti se tiče mene. Neka otac trlja glavu sa direktorom gimnazije; što mi da se mešamo u očeve stvari…

DANA: Pa daj pismo ocu.

ZARE: Eno ga pa neka ga uzme, nisam ja pismonoša. Je li, bogati, ima li u kujni što za jelo, neću doći na ručak pa bih hteo da se malo prihvatim.

DANA: Šta znam ja Ali bolje nemoj ići u kujnu. — Sofi se žali da si joj jutros ukrao sa police devet dinara što joj je ostalo od pijace.

ZARE: Uh, čudna mi čuda. Devet dinara. I ona odmah zinula na sva usta da se tuži. (Odlazi u kujnu).

1.3.10. 10. DANA, G-ĐA KOVALJEVSKA

KOVALJEVSKA: (Muškaračke prirode sa velikom tašnom pod pazuhom i naočarima na nosu). Izvinite, molim vas, ako uznemiravam. Želela bih da govorim sa gospođom Lazić.

DANA: Mama nije kod kuće.

KOVALJEVSKA: A bi li mi rekli, kad bih je mogla naći?

DANA: To je vrlo teško reći; ona je gotovo celoga dana van kuće.

KOVALJEVSKA: Verujem, gospođa je jako okupirana. Bili onda mogla ona da mi zakaže sastanak?

DANA: Ja mislim, to bi najbolje bilo.

KOVALJEVSKA: Vi ste njena kći, ne?

DANA: Da.

KOVALJEVSKA: Tada, drago moje dete, recite gospođi mami, dolazila je gospođa Kovaljevska, članica udruženja babica. Recite joj da sam ovlašćena od udruženja da gospođi, kao pretsednici udruženja kome je cilj zaštita porodice, podnesem izvesne predloge po jednoj stvari koja bi imala da se izvede zajedničkom akcijom naših udruženja.

DANA: A gospođa je babica?

KOVALJEVSKA: Da.

DANA: Ja mislim, gospođo, da će mama za koji trenutak doći. Zar ne bi bolje bilo kad bi je hteli pričekati?

KOVALJEVSKA: (Gleda sat na ruci). Ja bih imala jedno dvadeset minuta na raspoloženju.

DANA: Oh, za dvadeset minuta mama će izvesno doći. Možemo, ako je po volji, preći u moju sobu, tamo ćemo je sačekati. — Izvol’te!

KOVALJEVSKA: (Polazeći). Da, to bi najbolje bilo kad bi je još danas videla.

DANA: Izvol’te, dakle, izvol’te, molim vas. (Odvede je u svoju sobu).

1.3.11. 11. SOFI, zatim RUŽICA

SOFI: (Dolazi, pa kad vidi da nema nikoga, okreće se za sobom a doziva nekog rukom).

RUŽICA: (Devojčica od 12 do 13 godina, dolazi).

SOFI: Evo, ovde nema nikoga, na, pročitaj mi. (Daje joj jedno pismo).

RUŽICA: (Čita potpis). Slavko.

SOFI: Šta piše?

RUŽICA: A ko je to Slavko

SOFI: Šofer taksi 412.

RUŽICA: Pa šta ima on da ti piše?

SOFI: Zaljubio se u mene, eto čitaj!

RUŽICA: (Čita). „Slatka Sofi! Vi mi se mnogo dopadate. Odkad smo razgovarali prošle srede, ja jednako mislim na vas. Voleo bi da se vidimo, da vas poljubim i da vam tom prilikom kažem šta mi leži na srcu. Javite mi da li se možemo sastati. Vaš do groba Slavko.“

SOFI: Jaoj, ala fino piše! (Uzima pismo i gleda u njega). A to sve ovde piše?

RUŽICA: Sve.

SOFI: I sve njegovom rukom napisano?

RUŽICA: Pa da!

SOFI: Uh, tako me žao što ne znam da čitam. Moja majka, budala, nije me dala da učim. Kaže: bolje ćeš proći u životu ako ne znaš da čitaš i da pišeš. Vraga bolje kad eto, ne znam sad ni jedno ljubavno pismo da pročitam.

RUŽICA: A je l’ lep?

SOFI: Jeste, vrlo lep i vrlo lepo obučen.

RUŽICA: Pa dobro, a Spira?

SOFI: Uh, Spira; dosta smo bili, čitava četiri meseca. Neću valjda celog života Spiru…

RUŽICA: A i Spira lepo izgleda u uniformi.

SOFI: Pa jeste, al’ pravo da ti kažem nezgodno je to vatrogasac. Usred noći zasvira u gradu vatrogasna truba, on skoči pa odjuri kao lud.

RUŽICA: A on ima i šlem.

SOFI: A Slavko ima automobilsku trubu, pa kad zasvira: du, du, du, čuješ ga čak iz pete ulice. ’Ajd’ da mu odgovorimo, je l’ hoćeš?

RUŽICA: ’Ajde!

SOFI: Eto uzmi te gospođine hartije; ima tu.

RUŽICA: (Uzela sa stola papir za pisma). Šta da mu kažem?

SOFI: Kaži: Dragi moj Slavko, i vi se meni dopadate i upamtila sam broj vašeg automobila.

RUŽICA: A što imaš to da mu kažeš?

SOFI: Neka vidi koliko mislim na njega. ’Ajde, piši, molim te.

RUŽICA: (Piše).

SOFI: Je si li napisala?

RUŽICA: Jesam.

SOFI: E onda dalje. Kaži mu: (Diktira). „Prođite u subotu po podne kraj naše kuće. Ja ću vas čekati pred vratima. Zasvirajte triput automobilskom trubom da mi date znak?“ — Jesi li napisala?

RUŽICA: Jesam.

SOFI: E sad kaži: Grli vas vaša do groba Sofi. Je l’ gotovo?

RUŽICA: (Završila je). Jeste!

SOFI: ’Ajd’ sad, bolan, pročitaj mi celo da čujem?

RUŽICA: Evo. (Čita). „Dragi moj Slavko, i vi se meni dopadate i upamtila sam broj vašeg automobila. Prođite u subotu po podne kraj naše kuće, ja ću vas čekati pred vratima. Zasvirajte triput automobilskom trubom da mi date znak! Grli vas vaša do groba Sofi. —“

SOFI: (Ushićena). Ala je to divno, e baš sam mu fino kazala. ’Ajde sad metni u kovertu i napiši odozgo njegovo ime.

RUŽICA: (Uzima kovertu, stavlja pismo i ulepljuje). Kako da adresiram?

1.3.12. 12. ZARE, PREĐAŠNJI

ZARE: (Dolazi s leva sa velikim paketom u džepu). Ti opet pišeš ljubavna pisma toj Sofi?

SOFI: Gledaj ti tvoja posla, šta se to tebe tiče?

ZARE: A šta se tebe tiče što sam ja uzeo devet dinara sa police.

SOFI: Kako da me se ne tiče kad je to ostatak od pijace koji moram vratiti.

ZARE: Nemoj vratiti, pa eto ti.

SOFI: A ti da ih prokockamo?

ZARE: Ne bogami, nego idem u bioskop. Znaš li ti šta se daje Al Kapone, najveličanstveniji film, i vrlo poučno. Pričaću vam.

SOFI: A šta je to u džepu?

ZARE: Uzeo sam ono pečeno pile iz ormana, neću doći na ručak.

SOFI: Ju, pa to je gospođa kazala da se ostavi za večeru.

ZARE: A ti kaži gospođi, da nas sedmoro, ja i mojih šest drugova, imamo samo ovo da ručamo danas. Nećemo valjda toliki nas ostati gladni za ljubav gospođinu.

SOFI: E to ti majci ne dam, pa ma se pokrvili! (Skoči na njega da mu otme paket).

ZARE: (Stavi se u bokserski stav). Pazi, u trećoj rundi te imam. Prva, druga, treća, nokt-aut. (Udari je pesnicom po vratu).

SOFI: Jaoj, razbojniče!

ZARE: (Pobegne).

1.3.13. 13. SOFI, RUŽICA

SOFI: Baš me udari krvnik, al’ osvetiću se ja njemu.

RUŽICA: Što ga diraš, kad znaš kakav je?

SOFI: Pa kako da ga ne diram. Jutros odneo devet dinara, a sad celo pile.

RUŽICA: Pa šta mu možeš.

SOFI: Pravo kažeš… ’Ajde bolan, pročitaj mi još jedanput pismo. Kako me je nesretnik udario, celo sam pismo zaboravila. ’Ajde pročitaj mi!

RUŽICA: Znaš, kad ti tako pišem ili čitam pisma a mene sve nešto žao.

SOFI: Šta te žao?

RUŽICA: Pa kad već umem tako lepo da sastavim pismo, zašto ja nemam kome da pišem?

SOFI: Pa što ne pišeš onome?

RUŽICA: Kome?

SOFI: Onome gimnazisti što si mi pričala da trči za tobom.

RUŽICA: A Tomi?

SOFI: Njemu dabome!

RUŽICA: Ne znam, pravo da ti kažem, da l’ da mu pišem? Dopada mi se, al’ dopada mi se i Sava Damnjanović.

SOFI: Pa znaš kako ćeš? Radi kao i ja: četiri meseca Spira pa onda četiri meseca Slavko. Tako i ti: piši četiri meseca Tomi pa posle četiri meseca Savi.

RUŽICA: (Razmišlja). Pa moglo bi tako!

1.3.14. 14. DANA, G-ĐA KOVALJEVSKA

DANA: (Prateći g-đu Kovaljevsku). Da, gospođo, ja ću vam već javiti telefonom kad vas mama može primiti.

KOVALJEVSKA: Budite ljubazni. Vi ste zabeležili broj moga telefona.

DANA: Da.

KOVALJEVSKA: Inače, onako postupite kako sam vam kazala i, kadgod vam zatrebam obratite mi se.

DANA: Jaoj, slatka gospođo, izvinite što vas i po treći put pitam: Ja mogu, je l’ te, računati na vašu diskreciju?

KOVALJEVSKA: Ali, dete moje, rekla sam vam, budite spokojni. Zbogom!

DANA: Hvala vam. — Zbogom, gospođo!

KOVALJEVSKA: (Ode).

1.3.15. 15. DANA, PREĐAŠNJI

DANA: (Vraćajući se od vrata do kojih je ispratila gospođu Kovaljevsku). Ti bi, Sofi, mogla malo i u kujnu da zaviriš?

SOFI: Po ceo dan sam u kujni, dosadilo mi!

DANA: Radi kako znaci (Ode).

1.3.16. 16. RUŽICA, SOFI

SOFI: (Spazi na podu pisamce). Jaoj da nam nije ispalo pismo (Diže pisamce i daje ga Ružici).

RUŽICA: (Zagleda). Nije naše. (Čita). „Vaš sin Svetozar, već punu nedelju dana ne posećuje školu ne pravdajući svoje izostanke. Kako je nagomilao ogroman broj izostanaka a inače ima rđave ocene iz svih predmeta skroz, to jako žalim što se u ovoj prilici neće moći mimoići…“

SOFI: (Prekida je). Pa to Zare, je li?

RUŽICA: On, dabome!

SOFI: Jaoj, daj mi to pismo. (Ščepa ga). Platiće on meni ono nakauto.

1.3.17. 17. G-ĐA LAZIĆ, PREĐAŠNJI

G-đa LAZIĆ: (Dolazi pod šeširom, ostavlja na sto tašnu i amrel). Sofi, šta radiš ti ovde?

SOFI: Igrala sam sa Ružicom. Bila sama pa me molila da dođem da igramo žmurke.

G-đa LAZIĆ: Ima li kakva pošta?

SOFI: Eto tu na stolu nekoliko pisama a evo i ovo. Našla sam ga na podu kad sam čistila sobu. (Daje malopređašnje pismo).

G-đa LAZIĆ: (Pročita pismo i vraća ga Sofi). To se mene ne tiče, to daj gospodinu. (Otvara pisma sa stola i prelistava ih). Je li ko dolazio?

SOFI: Dva gospodina, još dok je naš gospodin bio kod kuće.

G-đa LAZIĆ: (Nastavlja otvaranje pisama). Ne pitam te je li ko kod gospodina dolazio, je li ko mene tražio?

SOFI: Dolazila je jedna gospođa. — Ne znam koja je, kazaće vam gospođica Dana.

G-đa LAZIĆ: Dobro, ’ajd’ idite sad, ja ovde imam posla. (Sofija i Ružica odu).

1.3.18. 18. G-ĐA LAZIĆ (sama)

G-đa LAZIĆ: (Uzima slušalicu i traži broj). Alo! Vi ste to, gospođo Janković? Da, bila sam, sve je u redu, ali sam htela da vas zapitam šta je sa onim izveštajem ja mislim najbolje će biti da ga umnožimo u dvadeset primeraka. Potrebno je poslati ga svima redakcijama, da, da, pa ja vas molim učinite to, samo požurite. Najbolje bi bilo ako je moguće još danas. Hvala. — Do viđenja! (Zatvori telefon pa traži nov broj). Alo! Gospodin Stanković! — jeste li vi lično na telefonu? Hvala Bogu, ne mogu već dva dana da vas uhvatim. Vi ste nam obećali onaj članak o porodici u smislu shvatanja i tendencija našega udruženja. Predavanje? O, dabome, ja ne bih imala ništa protiv toga ako bi to bilo predavanje a ne članak. — To bi čak mnogo bolje bilo. Mogu dakle računati? Smem, znači na sednici da iznesem vaše obećanje? Hvala, velika vam hvala, gospodine profesore! (Zatvori telefon i traži nov broj). Alo, alo! Je li tu gospodin Stepić? Molim vas zovite ga! (Čeka sa slušalicom na uhu otvarajući drugom rukom poštu i razgledajući je). Alo! Jeste li vi, gospodine Stepiću? No, hvala Bogu. Vas umetnike je tako teško naći. Dakle, skica povelje je dobra. Mi bismo želeli samo jednu malu izmenu da učinimo. Morali bi doći k nama, nemoguće je ovako kroz telefon objasniti. Da, molim, mogli bi tako oko jedanaest. Ako bi me što sprečilo ja ću vam već ranije telefonirati, Molim dakle! (Zatvori telefon).

1.3.19. 19. G-ĐA LAZIĆ, DANA

DANA (Ušla je još za trajanja razgovora na telefonu pa zastala na vratima da ne uznemiri majku. Kad gospođa Lazić ostavi slušalicu, prilazi joj). Mama, ja bih morala s tobom da razgovaram.

G-đa LAZIĆ: (Razgleda poštu). O čemu?

DANA: Mama, ja bih htela… ja upravo… ja ne znam kako da počnem, (Udari u plač).

G-đa LAZIĆ: No, no, no, sad već znam šta imaš da mi kažeš.

DANA: Ne znaš, mama!

G-đa LAZIĆ: (Telefon zazvoni, uzima slušalicu i govori). Da, ja! Jest, boga mi, imate pravo. Ja sam smela s uma, mislila sam to je sutra. — Evo me odmah! A jeste li obezbedili, hoće li nas gospodin ministar odmah primiti? Primiće nas ministrov pomoćnik? Još bolje, to je neobično ljubazan gospodin. Vrlo dobro, evo me odmah. (Polazeći Dani). Misliš li ti da ja imam kad da se zabavljam tvojim detinjastim devojačkim sentimentalnostima. O, imam ja preča posla od tvojih uzdaha i suza (Ode naglo).

DANA: Mama ma… (Ne dovršivši, ostane mestu tupo gledajući za njom).

1.3.20. 20. LAZIĆ, DANA

LAZIĆ: (Posle izvesne pauze upada usplahireno, noseći veliki izvučeni durbin i vičući očajno još s polja). Uran je prošao!

DANA: (Trgne se iz svoga očajničkoga razmišljanja i pohita ocu u susret). Oče, ja moram…

LAZIĆ: Uran je prošao, razumeš li ti, Uran je prošao! I zašto Zato što Sofki treba po sata da sašije dugme; zato što se od ove kuće napravio biro za dojenje dece činovnika Glavne kontrole i zato što me ti zadržavaš tvojim besposlicama. Da me maločas nisi zadržavala, možda bi još…

1.3.21. 21. MARKOVIĆ, PREĐAŠNJI

MARKOVIĆ: (Dolazi noseći flaše sa kamil-tejom i mlekom). Ama, šta ste mi strpali u šake ove dve flaše; idem ulicom pa mi se smeje svet…

LAZIĆ: Gospodine, Uran je prošao!

MARKOVIĆ: Ko je prošao?

LAZIĆ: Uran.

MARKOVIĆ: Šta se to mene tiče?

LAZIĆ: Pa ne tiče vas se, dabome, ali se tiče mene. Znate li vi šta znači to, gospodine, kad vam Uran tako reći ispod nosa prođe? Dabome da je prošao. Ne mogu ja tek Uranu reći: pričekaj, nebeska planeto, dok meni Sofka prišije dugme, ili pričekaj, nebeska planeto, dok se raspitam gde je nestala gospođa, ona što je napisala „ja odoh“, ili…

MARKOVIĆ: Ama šta se mene tiču vaše nebeske planete; recite vi meni šta ću ja sa ovim flašama?

LAZIĆ: Šta se to opet mene tiče?! Dajte ih… dajte ih…

1.3.22. 22. SUŠIĆ, PREĐAŠNJI

SUŠIĆ: (Naglo se otvaraju zadnja vrata i on se s kolicima javlja na njima ali ne ulazi).

LAZIĆ: Eto, dajte ih njemu! (Pokazuje na Sušića).

SUŠIĆ: (Očajno viče s vrata). Nisam ih našao, sednica svršena!

MARKOVIĆ: (Odjuri k njemu i trpa mu flaše u džepove).

LAZIĆ: (Dok se ona dvojica na vratima objašnjavaju, on naslonjen na durbin kao vojvoda posle poraza, govori rezignirano više sebi). Uran je prošao! I sad treba da čekam novih trista godina pa da ga opet vidim!

ZAVESA

1.4. Drugi čin

Sednica Uprave udruženja „UJEŽ“ u kući gospođe Živanović. — Ukusno nameštena soba. — Stočić za pisanje. — Telefon. — Stočić sa čajnikom, šoljama za čaj i biskvitima. — Gospođe su pod šeširima, sem domaćice; one zauzimaju skoro sva mesta tako da ispunjavaju sobu. — Neke od dama su već ispile čaj, druge piju ili ih gospođa Živanović tek služi.

1.4.1. 1. ČLANICE UPRAVE

G-đa ŽIVANOVIĆ (Stojeći kraj stola sa čajem). Uzmite malo ovog biskvita, gospođo Sušić, vrlo je dobar.

G-đa SUŠIĆ: (Služi se). Blagodarim.

G-đa JANKOVIĆ: Koga čekamo još?

G-đa PETROVIĆ: Pa zna se već, gospođu Spasićku.

G-đa JELIĆ: Ah to je odista vrlo interesantno, ta gospođa uvek zadocnjava.

G-đa PETROVIĆ: Ja čak mislim da ona danas neće ni doći.

G-đa LAZIĆ: (Sedi za stočićem na kome stoji telefon i pretura neke papire). Mislite? Me bih rekla, gospođa Spasić je vrlo revnosna, ona nikad ne izostaje.

G-đa PETROVIĆ: Pa, da, revnosna je, ali znate kako je kad neko ima teških briga u kući, ni do čega mu nije.

G-đa LAZIĆ: Ima ih svako od nas.

G-đa PETROVIĆ: To je istina, ali, ima briga i briga. Znate već kako je to kad nastupe nesporazumi i razmimoilaženja u braku.

G-đa LAZIĆ: (Iznenađena). Govorite li vi o gospođi Spasić?

G-đa ŽIVANOVIĆ: (Iznenađena takođe). To bi bilo nemoguće.

G-đa LAZIĆ: To je dugogodišnji brak… Gospođa Spasić je jedna primerno čestita žena; gospodin je ozbiljan trgovac; plivaju u izobilju i bogatstvu.

G-đa ARSIĆ: Pa, da, da nije toga bogatstva, zar bi gospođu Spasić birali u uprave raznih udruženja.

Gđa LAZIĆ: To vi, gospođo, izvolite ponoviti kad je gospođa prisutna.

G-đa ARSIĆ: Ja to samo kažem, više onako, uz reč.

G-đa LAZIĆ: (G-đi Petrović). Prosto ne mogu da dođem k sebi. Ja sam uvek bila u uverenju da je to vrlo srećan brak.

G-đa PETROVIĆ: Pa da, srećan, ne može se reći da nije srećan, ali, znate kako je, dešava se to i u srećnim brakovima.

G-đa JANKOVIĆ: (Petrovićki). Ali recite vi nama u čemu je stvar?

G-đa PETROVIĆ: Ah; ne, to ne tražite da vam kažem. Ne želim nikako da se to od mene čuje.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Zašto ne, ovde među nama možete sve kazati. Ja mislim, gospođe, ono što se među nama govori da to među nama i ostaje.

VIŠE NJIH: Razume se!

G-đa SUŠIĆ: No, hvala lepo, kad bi sve iznele što se na našim sednicama razgovara.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Zašto nam, dakle, ne bi rekli?

G-đa PETROVIĆ: Pravo da vam kažem i nemam šta da kažem. Po sredi je neka manikirka, tako nešto. Kažu, al’ to, molim vas, nemojte primiti kao pouzdano, da se gospođa Spasićka čak i lično razračunala sa tom manikirkom.

G-đa JANKOVIĆ: Ta nije moguće?

G-đa ARSIĆ: A, ja u to verujem. Gospođa Spasićka nije od raskida za lično razračunavanje.

G-đa JELIĆ: Sirota žena!

G-đa LAZIĆ: Da mi to ne kažete vi, gospođo Petrović, ja prosto ne bih verovala.

G-đa PETROVIĆ: Eto, to vam je najnovija prestonička senzacija.

G-đa JANKOVIĆ: A kad se to desilo?

G-đa PETROVIĆ: Pre pet dana.

G-đa JANKOVIĆ: Pre pet dana! Bože moj, gospođo Petrović, kako ste vi naivna ženska. Pa zar vi mislite da se za čitavih pet dana ništa novije nije desilo u Beogradu. Znači da ništa i ne znate o gospođi Nikolićki a to je kud i kamo novija stvar: desila se prekjuče.

VIŠE NJIH: (Radoznalo). Ne, ne znamo, a šta se desilo?

G-đa JANKOVIĆ: Pa nju je muž sasvim napustio, iselio se iz kuće.

G-đa ARSIĆ: Ta šta kažete?

G-đa JELIĆ: Ja sam načula nešto…

G-đa ŽIVANOVIĆ: Pravo da vam kažem, te mi žene nije nimalo žao. Nije ni zaslužila bolju sudbinu.

G-đa LAZIĆ: Kad pomenuste baš sudbinu, kazaću vam nešto, da vidite samo kako sudbina ume da bude nemilostiva. Sećate li se vi, Boga vam, kako je gospođa Stana Ivanović sa izvesne visine odbila da se primi za članicu uprave našega udruženja, a čuli ste već?

VIŠE NJIH: (Radoznalo). Šta?

G-đa LAZIĆ: Da je gospodin Sava juče uhapšen.

G-đa JELIĆ: Koji gospodin Sava?

G-đa LAZIĆ: Pa njen muž!…

VIŠE NJIH: (Iznenađeno). Iju!

G-đa ARSIĆ: Ta nije moguće, gospodin Sava? A zašto zaboga?

G-đa LAZIĆ: Umešan je u ovu poslednju aferu sa državnim obveznicama.

G-đa ARSIĆ: Ko bi to rekao? Ko bi to rekao?

G-đa ŽIVANOVIĆ: (G-đi Jelićki). Je li po volji gospođo još jedan čaj?

G-đa JELIĆ: Ne, hvala!

G-đa ŽIVANOVIĆ: (Prinosi biskvite gospođi Jankovićki). Ali gospođo, vi se niste ni poslužili biskvitima.

1.4.2. 2. G-ĐA SPASIĆ, PREĐAŠNJI

G-đa SPASIĆ: (U upadljivoj ukusnoj toaleti). Dobar dan želim. Ju izvinite, ja malo zadocnila.

G-đa PETROVIĆ: Pa i niste.

G-đa SPASIĆ: Znate kako je kad čovek ima vazdan briga.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Znamo zaboga, niko vam i ne zamera, vaša situacija…

G-đa SPASIĆ: Kakva situacija? Nisam ja zadocnila zbog situacije nego zbog krojačice.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Ah, pa da, odista, to je nova haljina.

G-đa SPASIĆ: Ovog trenutka sam je obukla.

G-đa JANKOVIĆ: No jeste li čuli, gospođo Spasić, ovo je odista nešto osobito, nešto tako neobično.

G-đa SUŠIĆ: I kako vam dobro stoji!

G-đa LAZIĆ: Pravili ste kod Laure?

G-đa SPASIĆ: Ne, salon madam Vera.

G-đa LAZIĆ: Sami ste uzeli materiju?

G-đa SPASIĆ: Da, sto osamdeset dinara metar.

G-đa PETROVIĆ: Osobito, osobito, pa čak i nov suncobran koji naročito pristaje uz toaletu.

G-đa SPASIĆ: A, nisam ga uzela zbog toalete nego zbog manikirke.

G-đa PETROVIĆ: Kako zbog manikirke?

G-đa SPASIĆ: Pa onaj stari sam razbila o njena leđa.

VIŠE NJIH: Dakle, istina je?

G-đa SPASIĆ: Šta je istina?

G-đa PETROVIĆ: Pa, čule smo kao nešto ali nismo verovale.

G-đa SPASIĆ: A šta ima kobajagi tu da ne verujete?

G-đa PETROVIĆ: Mi smo vas tako žalili.

G-đa SPASIĆ: (Ona je već sela i sama se služi biskvitima). Šta imate mene da žalite, nije na mojim leđima razbijen suncobran.

G-đa LAZIĆ: Žalili smo vas što vam se to desilo, ta neprijatnost i bol, pa onda taj odnos u kući.

G-đa SPASIĆ: Kakav odnos? A ne brinite vi o mome odnosu; ja taj odnos umem da uredim. Manikirki sam kazala u četiri oka šta sam imala da joj kažem; mužu sam kazala u četiri oka ono što sam imala da mu kažem, pa eto ti! A znate li, molim vas, šta mi on kaže: „Nisam ja kriv, ti si mene napustila, po ceo dan si na sednicama raznih udruženja!“

G-đa LAZIĆ: To je običan izgovor svih neispravnih muževa.

G-đa PETROVIĆ: Da, gospodi smetaju naše sednice koje mi držimo danju, a traže i zahtevaju da mi podnosimo sednice koje oni gotovo uvek drže noću.

VIŠE NJIH: Pa da!

G-đa SPASIĆ: Uostalom, znate li vi čime se ja u ovom slučaju tešim?

G-đa JANKOVIĆ: Pa izvesno strpljenjem.

G-đa SPASIĆ: Ta kakvo strpljenje? Koga je još strpljenje utešilo? Tešim se time što ima i gorih slučajeva. Dok je na mome pragu samo petao zakukurekao, dotle su u mome susedstvu medvedi urlali.

G-đa PETROVIĆ: To valjda kod one mlade gospođe vaše susetke, kod gospođe Živković?

G-đa SPASIĆ: Pa kod nje dabome.

G-đa JELIĆ: Pa jeste bogami, zuckalo se mnogo u poslednje vreme o njoj.

G-đa SPASIĆ: Zuckalo se nego šta, al’ sad se i prozuckalo.

G-đa JELIĆ: To će biti zbog onog sekretara?

G-đa SPASIĆ: Zbog njega dabome!

G-đa PETROVIĆ: Pravo da vam kažem, o toj se stvari već na sve strane javno govorilo i ceo svet se čudio da to muž ne vidi.

G-đa SPASIĆ: E, pa eto, video je sad, i to rođenim svojim očima video.

VIŠE NJIH: (Vrlo radoznalo). Šta je video?

G-đa SPASIĆ: Zatekao ih je.

SVE: (Veliko uzbuđenje i radoznalost, okupljaju se oko Spasićke). Govorite, govorite, zaboga!

G-đa SPASIĆ: Ne znam, ništa ne znam.

G-đa PETROVIĆ: Ta tako da ne znate, govorite zaboga, što nas mučite.

G-đa SPASIĆ: Pa ne znam brate, ali saznaćemo već. Zamolila sam gospođu Mirkovićku, ona je dobra sa njima; pa zamolila sam je da ode kobajagi u posetu, da vidi u čemu je stvar i dala sam joj broj (Živanovićki). vašega telefona, da me izvesti. Izvestiće me već ona.

G-đa JELIĆ: Ko će to sačekati? Kažite nam zaboga onoliko koliko vi znate. Nemoguće je da vi baš ništa ne znate.

G-đa SPASIĆ: Šta znam, pogdešto. — Sukob, suze, šamaranje, pokušaj samoubistva i šta ti ja znam. Čućemo već sve.

VIŠE NJIH: No, no, no! (Međusobno komentarisanje).

G-đa LAZIĆ: (Posle izvesne pauze). Gospođe, da prekinemo taj razgovor. Ima nas dovoljan broj pa bi mogli preći na posao jer je dnevni red dosta dug.

G-đa PETROVIĆ: Možemo. Uostalom o ovoj ćemo aferi izvesno čitati i u novinama.

G-đa SUŠIĆ: O, pa razume se!

G-đa LAZIĆ: Da pređemo na dnevni red. Gospođo Janković, jeste li izradili zapisnik prošle sednice?

G-đa JANKOVIĆ: Nisam!

G-đa LAZIĆ: Zašto zaboga?

G-đa JANKOVIĆ: Pa kako da vam kažem: nisam imala šta da zapišem. Mi prošle sednice u stvari nismo ništa rešavali. Cele sednice razgovarali smo o raznim novostima, pa nisam valjda mogla to da zapišem.

G-đa SPASIĆ: Bolje recite iskreno: nije stigao muž da vam napiše zapisnik, jer gospođi muž sastavlja zapisnike sednica.

G-đa JANKOVIĆ: (Uvređena). Ako mi i pomaže, zašto ne; bolje da pomaže meni nego kakvoj manikirki.

G-đa SPASIĆ: A vi to onako…?

G-đa JANKOVIĆ: Ne mislim ja na vas.

G-đa SPASIĆ: Nego na koga? Ali ne mari, očistiće manikirka i vašem mužu nokte. Ne brinite, doći ćete i vi na red.

G-đa LAZIĆ: Ali zaboga, ostavite ta beznačajna objašnjenja. Gospođo Jankovićka, molim vas onda čitajte molbe koje su nam stigle.

G-đa JANKOVIĆ: Ja bih volela da ih ko drugi čita, ja ne mogu, uzbuđena sam.

G-đa SPASIĆ: Šta imate kog đavola da budete uzbuđeni; niste valjda dobili premiju na Klasnoj lutriji?

G-đa LAZIĆ: Gospođo Petrović, budite ljubazni pa nam vi čitajte molbe.

G-đa PETROVIĆ: (Prihvati grupu molbi od g-đe Janković. Čita prvu). Molilac Milisav Vićentijević, ostao bez posla, bolestan, dvoje dece, moli za pomoć.

G-đa LAZIĆ: Naše udruženje zaboga ne deli pomoć, to nije naša zadaća. Uputite molioca opštini.

G-đa PETROVIĆ: (Razgleda drugu molbu). Vasilija Jovanović udova, stara sedamdeset i tri godine, nema ni od kuda izdržavanje, moli pomoć.

G-đa LAZIĆ: Opet. Neka se javi domu starica, zar ne?

SVE: Razume se!

G-đa PETROVIĆ: (Prelistava dalje). Jakov Stefanović ratni invalid, preopterećen decom, ima minimalnu invalidsku potporu, ne bi hteo da prosi…

G-đa LAZIĆ: Gospođe, ima tu čitav niz molbi i sve su takve prirode. Mi bi morali doneti jednu načelnu odluku po tim molbama, jer ne možemo se kod svake pojedine zadržavati i rešavati. Ja bih vas molila dakle da stavimo na diskusiju pitanje: hoćemo li uopšte davati pomoći ili nećemo? Gospođa Arsić ima reč.

G-đa ARSIĆ: (Koja je bila digla ruku tražeći reč, kad je dobila ustaje i prilazi napred). Poštovane gospođe. Pravila naša jasno određuju zadaće našeg udruženja. Mi smo priznali porodicu kao osnovu društvenoga poretka. Osećajući da je porodica, ta najbitnija osnova, sticajem prilika i vremena, počela da se rastočava, da se ugiba te da će jednog dana biti nemoćna da nosi zgradu društvenoga poretka, mi smo se sabrale i osnovale udruženje kome je glavna zadaća da zaštiti porodicu od rušilačkih uticaja. (Zastane da napravi besedničku pauzu).

G-đa PETROVIĆ: (Dotle je šapatom razgovarala sa gospođom Janković, pa ne nadajući se svoj pauzi odjednom glasno). Ne, gospođo, ja najpre razmutim puter pa onda metnem žumance.

G-đa ARSIĆ: (Uvređena). Ali, gospođo Petrović, pa to znači…

G-đa PETROVIĆ: Ju, oprostite! Pitala me gospođa Janković, nešto, pa… Izvolite vi samo nastaviti.

G-đa ARSIĆ: (Nastavlja). Mi smo se dakle sabrale i osnovale udruženje kome je glavna zadaća da zaštiti porodicu od rušilačkih uticaja…

G-đa PETROVIĆ: (Da bi popravila maločašnju pogrešku). Tako je! Tako je!

G-đa LAZIĆ: (Telefon uzima slušalicu). Alo!… Da!… Baš vas neko traži — gospođo Arsić.

G-đa ARSIĆ: (Uzima slušalicu). Ovde gospođa Ana Arsić. — Da. — A ti si, Milana? Kako, gde su ti čiste gaće? Bože moj i zato me uznemiravaš? Otkud ja znam gde su, potraži ih po ormanima. — Tražio si? Nema ih? Ko zna gde su? Pogledaj u kredencu u trpezariji, možda su među salvetima, šta znam ja. — Naposletku ne moraš se ni presvlačiti, nemaš valjda potrebe da pred svetom skidaš pantalone. Kakvo? to ima smisla za takvu me glupost uznemiravati! (Ostavi telefon). Eto molim vas, sad posvetite se vi javnim poslovima, budite javna radnica kod ovako spletenih muževa.

G-đa SPASIĆ: Takvi su svi.

G-đa ARSIĆ: Molim vas lepo, uznemirava me ovde na sednici, uznemirava upravo i sve vas, prekida mi reč i zašto? Ja mislim bar kuća gori a ono, čuli ste zašto me zove.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Hvala Bogu, ja sam vam u tom pogledu mirna. Onaj moj je kadar nositi i po tri nedelje prljav veš; ne menja kragnu po nedelju dana i ne gunđa. To mu volim što ne gunđa.

G-đa SPASIĆ: To ste ga vi dobro vaspitali.

G-đa PETROVIĆ: More za gunđanje najmanje bi mi bilo. Marim ja što on gunđa. Najzad muž i jeste za to da gunđa, šta bi inače drugo radio. Ali ne ume da se spomogne, što kaže gospođa Arsić. Ostavim ja lepo večeru u kredencu i kažem mu: Stojane, ja izvesno neću stići da dođem na večeru, evo ti rantlika, evo ti primus, evo ti šibice, evo tanjir, evo i sve drugo što treba. — Jaoj, slatka moja, treba samo doći pa videti šta je taj kadar napraviti.

G-đa SPASIĆ: No, mogu misliti!

G-đa PETROVIĆ: Ne, ne možete zamisliti; niste vi to kadri zamisliti, Umasti sto pa čak i stolicu na kojoj sedi; viljuška pod stolom, nož čak tamo negde kod zida, kao da je gađao koga; sto poliven vinom. Najzad možete misliti kako sve to izgleda, kad sam jedanput našla sarmu na parketu i ovoliku masnu mrlju na zidu kraj moje fotografije. Naljutio se gospodin što su bile preslane sarme pa gađao sarmom moju fotografiju.

SVE: (Smeh).

G-đa LAZIĆ: Gospođe, meni se čini da smo se udaljili od predmeta diskusije.

VIŠE NJIH: Odista!

G-đa ARSIĆ: Pa da, zaboga, ja nisam svršila reč.

G-đa LAZIĆ: Molim, izvolite.

G-đa ARSIĆ: (Nastavlja). Rekla sam, dakle, poštovane gospođe, da je našemu udruženju glavna zadaća da podrži porodicu, da je podrži u svoj njenoj čistoti i u punoj moći da odgaja čestite članove društva. Vi se izvesno sećate da sam ja na skupštini čak bila protivna da se naše udruženje nazove „Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ ili skraćeno „Ujež“. Emancipacija isključuje tradiciju a tradicija je osnova našega udruženja. To „Ujež“ pre bi odgovaralo zadaćama našim kada bi se protumačilo kao: „Udruženje jugoslovenskih etičkih žena“.

G-đa SPASIĆ: Ja, pravo da vam kažem, kad me ko zapita šta znači to „Ujež“ objašnjavam uvek da to znači: „Udruženje jugoslovenskih energičnih žena“.

G-đa ARSIĆ: (Nastavlja). Tradicija, etika, to je naša osnova. Prema tome naša zadaća ne može biti materijalna pomoć; naše udruženje nije na humanističkoj već na čisto etičkoj osnovi postavljeno. Moralna pomoć, propaganda za porodicu, savet, nadzor, bdenje i briga da se porodica održi, to su putevi naši i, prema tome, ja mislim… (Telefon zvoni). Ah, pa to je užasno! Nemoguće je govoriti kad vas svaki put po nešto izbije iz koncepta. I to će opet biti kakav muž!

G-đa LAZIĆ: (Na telefonu). Ko? Gospođa Spasić? Da, ovde je, izvol’te!

G-đa SPASIĆ: To je gospođa Mirkovićka, sad ćemo čuti novosti.

SVE: (Obrate živu pažnju, i skupe se oko telefona).

G-đa SPASIĆ: (Na telefonu). Alo… ah, vi ste? Dakle? Ta nije moguće? Dakle sušta istina. Baš vam hvala što ste bili ljubazni da me izvestite. Velika vam hvala. (Ostavlja slušalicu).

VIŠE NJIH: Šta je?

G-đa SPASIĆ: Sve onako kako sam vam kazala, sve, sve: sukob, šamaranje, suze, pokušaj samoubistva i još više nešto.

SVE: Šta??…

G-đa SPASIĆ: Gospođa Mirkovićka mi javlja da je mlada gospođa Živković pre deset minuta, sa šest kufera svojih toaleta, otišla automobilom svojim roditeljima.

G-đa PETROVIĆ: Nazdravlje! Ama znala sam ja da će se to tako svršiti.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Pa kako da niste znali, ceo svet je znao. Otkad se već o tome govori javno.

G-đa LAZIĆ: (G-đi Spasićki). Hvala vam, gospođo, što ste nas obavestili o tako interesantnoj novosti, ali, ako je po volji, možemo nastaviti rad.

G-đa ARSIĆ: (Nervirana). Pa hoću li ja najzad svršiti reč?

G-đa LAZIĆ: Molim izvol’te!

G-đa ARSIĆ: (Nastavlja). Poštovane gospođe, ja ću biti vrlo kratka jer sam već toliko puta prekidana da sam skoro izgubila svaku vezu sa idejom koju sam htela da izložim. Naše, dakle, udruženje, po ciljevima koje je sebi postavilo, po putevima koje je fiksiralo za postignuće tih ciljeva… (Pogleda i vidi da je niko ne sluša).

SVE: (Članice poluglasno razgovaraju međusobno o senzacionalnom slučaju gospođe Živković koji su malo čas čule).

G-đa ARSIĆ: (Plane). Pa molim vas lepo, gospođo pretsednice, je li na dnevnom redu afera gospođe Živković ili ove molbe o kojima se diskutuje?

G-đa LAZIĆ: Razume se molbe.

G-đa ARSIĆ: E pa dok ja govorim o tome što je na dnevnom redu, dotle gospođe članice govore o aferi gospođe Živković a mene i ne slušaju.

G-đa LAZIĆ: Ja bih molila gospođe članice da svojim privatnim razgovorima ne ometaju dnevni red i da saslušaju govornicu. Afera gospođe Živković jeste senzacionalna, ja to priznajem i morala vas je sve zainteresovati ali, verujte, na mene nije učinila naročiti utisak; za mene ona nije iznenađenje. Gospođa Živković je i lepa i otmena dama ali je lakomislena, detinjasto lakomislena. Ja sam je toliko puta videla u pozorištu ili inače i njeno je ponašanje bilo odista toliko uočljivo.

DVE TRI: O, dabome!

G-đa LAZIĆ: Lakomislenost se njena vidi već i u tome, što ovo nije njena prva afera.

DVE TRI: Kako?

G-đa LAZIĆ: Pa mislim na onu njenu aferu od prošle jeseni.

VIŠE NJIH: Ne znamo. A šta je to bilo? Ju, recite nam.

G-đa LAZIĆ: Tada je njen muž dobio jedno anonimno telefonsko saopštenje, oko deset sati uveče, u klubu, da odmah krene na Avalu. Uzeo je auto, odjurio tamo u restoraciji zatekao svoju ženu pri večeri sa tim istim sekretarom.

SVE: (Napete radoznalošću). Pa?

G-đa LAZIĆ: Nije hteo da pravi skandal pred svetom; uveo je ženu u auto i odveo je kući. Kod kuće su, razume se, nastale očajne scene, možda i grubosti, ja ne znam. Znam samo da ga je molila za oproštenje; da mu se zaklela da će prekinuti čak i poznanstvo sa sekretarom i — on joj je oprostio. A eto, nije prošlo ni nekoliko meseca.

SVE: (Uzbuđeno). No, jeste li čuli! No! No!

G-đa ŽIVANOVIĆ: Šta nam kažete, zaboga, šta nam kažete??…

G-đa PETROVIĆ: Čula sam ja to, samo nisam znala tako detaljno.

G-đa ARSIĆ: (Nervirana). Pa hoću li ja jednom nastaviti reč, gospođo pretsednice?

G-đa LAZIĆ: Oh, da, imate pravo! Htela sam, znate samo da opominjem gospođe članice da za vreme vašeg govora ne govore o drugim stvarima. Uostalom, draga gospođo Arsić, nemojte se ljutiti ali vi ste jako odužili vaš govor.

G-đa SPASIĆ: I što je glavno, držite, draga, jedan isti govor svake sednice.

G-đa ARSIĆ: (Uvređena). No, jeste li čuli?!…

G-đa SPASIĆ: Pa jeste, brate, ta vaša porodica i etika evo dovde mi došle. Boga mi vam kažem, počela sam da sanjam i porodicu i etiku.

G-đa ARSIĆ: Gospođo pretsednice, ja vas molim uzmite me u zaštitu!

G-đa SPASIĆ: I što je najlepše, ja mislim da taj govor koji nam svake sednice držite niste vi mi napisali. Napisao vam možda ko drugi a vi samo naučili na pamet.

G-đa ARSIĆ: (Plane). To nije istina! To je uvreda, to je kleveta! Oh, oh! (Posrne od uzbuđenja i pada onesvešćena u fotelju).

G-đa LAZIĆ: (Vadi iz tašne i nudi). Malo kolonjske vode, pozlilo joj je.

SVE: (se okupe oko g-đe Arsić).

G-đa SPASIĆ: Pa kako tu može da se radi, kad svake sednice po jedna članica uprave padne u nesvest.

G-đa LAZIĆ: Najbolje, gospođe, ostavite je na miru, neka se malo odmori.

SVE: (Napuštaju Arsićku, koja ostaje u fotelji).

G-đa LAZIĆ: Zauzmite molim vas mesta i pređimo preko ovog nemilog incidenta na dnevni red.

SVE: (Zauzmu mesta).

G-đa LAZIĆ: (Pošto su sve sele). Gospođe, ma da gospođa Arsić nije završila svoju reč, jasno se vidi da bi njen zaključak bio da bi u principu trebalo odbaciti sve molbe upućene nam za materijalnu pomoć.

G-đa SUŠIĆ: Ja nisam zato da sve te molbe tako u gomili odbijemo, već jednu po jednu. Šta znate, nema li među njima koja bi možda spadala u delokrug naših zadaća. Ja sam za to.

VIŠE NJIH: Tako je!

VIŠE NJIH: Nije tako! (Nastaje međusobno glasno objašnjavanje, svaka zasebno i jednovremeno govori ne slušajući jedna drugu. — Čuju se ove rečenice). „To samo znači gubiti vreme zadržavajući se kod svake pojedine molbe“, — „Ne mogu se nepročitane molbe odbacivati!“ — „Ima tu možda i opravdanih molba, moraju se sve čitati“. — „Ako jednu molbu, za materijalnu pomoć usvojimo, preplaviće nas takve molbe!“ — „Ne treba te stvari tako preko kolena rešavati!“ — „Mi nismo društvo za deljenje pomoći“ i t. d. (Sve se to govori jednovremeno, nadvikuje se i gestikulira se živo i temperamentno).

G-đ LAZIĆ: Molim, molim lepo za mir! Molim za mir. Glasaćemo pa kako bude većina odlučila. (Opet žagor, komentarisanje, međusobno obaveštenje i sve to jednovremeno). Ali mir zaboga, kad vas lepo molim. Saslušajte me: ko je za to da se svaka pojedina molba čita neka digne ruku.

VEĆINA: (Diže ruku).

G-đa LAZIĆ: Sad: ko je protiv neka digne ruku!

MANJINA: (Diže ruke i nastaje opet žagor i objašnjenje).

G-đa LAZIĆ: Većina je dakle za to da se čita svaka pojedina molba.

G-đa SPASIĆ: Gospođa Sušić je digla dve ruke.

ODOBRAVANJE MANJINE

G-đa SUŠIĆ: Ali ne zaboga, jednom sam rukom nameštala kosu.

ODOBRAVANJE VEĆINE

G-đa LAZIĆ: Svejedno, i bez toga je većina na ovoj strani.

ODOBRAVANJE VEĆINE

G-đa SPASIĆ: Pa onda gospođa Arsić nije glasala.

G-đa LAZIĆ: Pa nećemo je valjda radi toga uznemiravati.

G-đa SPASIĆ: Onda neka se zabeleži da se gospođa Arsić uzdržala od glasanja?

G-đa LAZIĆ: Dobro, zabeležiće se. Možemo dakle preći na dnevni red. Gospođo Janković, bi li mogli vi da preduzmete svoju dužnost?

G-đa SPASIĆ: Ta da, prošlo vas je valjda uzbuđenje.

G-đa JANKOVIĆ: (Prima molbe od gospođe Petrović i otvara prvu). Jelena Cekić udova sa dvoje dece, moli za pomoć…

VIŠE NJIH: Da se odbije.

G-đa LAZIĆ: Dalje!

G-đa JANKOVIĆ: Milan Tomić bivši radenik, osakaćen na poslu, preopterećen decom.

VIŠE NJIH: Da se odbije.

G-đa JANKOVIĆ: Josif Zdravković starac…

VIŠE NJIH: Da se odbije!

G-đa JANKOVIĆ: Milka Rakić udova sa četvoro dece, bolesna, deca gladuju…

VIŠE NJIH: Da se odbije.

G-đa JANKOVIĆ: Nema više.

G-đa LAZIĆ: Znači, iscrpli smo prvu tačku dnevnog reda i ja vas molim da me saslušate pažljivo, jer imam jedan predlog širega značaja i veće važnosti. Vi izvesno sve pratite događaje u svetu i nije vam nepoznat tragičan događaj koji se nedavno desio u državi Mandžuko. Tamo je hrišćanski general Čung-Čang-Huj izvršio pokolj i preko hiljadu porodica ostavio bez svojih hranitelja. Te su porodice dakle izložene propasti i odgovaraće potpuno našim zadaćama ako im naše društvo ukaže pomoć.

G-đa JELIĆ: Ali mi ne raspolažemo tolikim sredstvima.

G-đa LAZIĆ: To sam i sama mislila, ali ja mislim da to možemo postići ako priredimo jedan koncert u korist obezglavljenih porodica u državi Mandžuko.

VEĆINA: Da, da, to bi moglo!

G-đa SPASIĆ: Al’ to bi morali prirediti duhovni koncert.

G-đa LAZIĆ: Zašto duhovni?

G-đa SPASIĆ: Pa zato što je taj Čung-Čung-Čunt, koji je izvršio pokolj, hrišćanski general.

G-đa PETROVIĆ: Ali ne zaboga, kakav duhovni koncert. Priredili bi jedan običan koncert samo sa izuzetno bogatim programom kako bi privukli što veći broj posetilaca. Usvajate li, gospođe, ovaj moj predlog?

SVE: Usvajamo! Usvajamo!

G-đa LAZIĆ: (Jankovićki). Unesite odluku u zapisnik. A sad vas molim da saslušajte još jedan predlog. Četrnaestog idućeg meseca održaće se u Barceloni međunarodni kongres društava za suzbijanje tuberkuloze. Ja mislim da bi sasvim opravdano bilo da i mi pošaljemo jednu izaslanicu.

G-đa SPASIĆ: Eto ti sad! Kakve veze imamo mi sa tuberkulozom?

G-đa LAZIĆ: Ja mislim, gospođe, da imamo. Naš princip je: porodica je osnova društva, ali, gospođe, zdravlje je osnova porodice. Bez zdravlja nema porodice. Vi znate koliko naša sirotinja pati od tuberkuloza i mi se tim pitanjem moramo pozabaviti ako hoćemo da podržimo porodicu. Tako je!

G-đa LAZIĆ: Prema tome, mi bismo morali poslati svoju delegatkinju na taj kongres.

VEĆINA: Tako je!

G-đa LAZIĆ: Ja bih kao izaslanicu predložila…

G-đa ARSIĆ: (Zaboravljajući da je u nesvestici najedanput se diže). Ja bih vas molila, gospođe, da ovom prilikom izaberete mene za izaslanicu.

G-đa SPASIĆ: Ju, pa vas prođe nesvest? (Lazićki). Šteta što tu tuberkulozu ne pomenuste ranije?

G-đa ARSIĆ: Gospođe, vi mi valjda nećete osporiti da ću vas umeti dostojno zastupati. Ja se donekle i razumem u stvari, vi znate da je moj muž doktor.

G-đa SPASIĆ: Pa jeste, ali marveni.

G-đa ARSIĆ: Moj muž je veterinar, gospođo!

G-đa SPASIĆ: Pa to; nije šija nego vrat! Ali, gospođe, kad je to tako da svaka može sebe da kandiduje, onda (ustaje). ja predlažem da mene izaberete za izaslanicu.

G-đa ARSIĆ: Ali zaboga, gospođo, pa vi ne znate ni reči francuski.

G-đa SPASIĆ: A vi ga znate.

G-đa ARSIĆ: Znam bar da se potpišem; znam da pročitam adresu, znam da pročitam jelovnik na banketu i znam da pročitam pozorišnu listu na svečanoj pretstavi.

G-đa SPASIĆ: E to vam mnogo vredi!

G-đa ARSIĆ: A vi ne znate ni toliko.

G-đa LAZIĆ: Pa ne znam dabome a ne vidim ni šta će mi da znam. Na tim međunarodnim kongresima obično ih ni polovina ne zna francuski, a posle, ja neću da držim govore o etici. Šta se njih tiče naša etika.

G-đa ARSIĆ: Ja vas molim, gospođo, poštedite me.

G-đa SPASIĆ: Ama nije to zbog vas, ja to onako samo kažem. Na tim međunarodnim kongresima glavne su stvari banketi i izleti a za bankete i izlete treba bome imati toalete. Sećate li se, gospođo Jelićka, one moje od velur-šifona, 400 dinara metar? Zar to nije haljina za međunarodni banket? Verujte, gospođe, za tu se haljinu može reći da je jedna međunarodna haljina. Pa onda, nije samo ta. Jedna, sećate li se i one plave, ja je zovem premijerska haljina, jer sam je pravila za premijeru jedne opere. Pa onda gde su sve druge toalete, za put, za izlete; imam čak i kostim za plažu. Ali šta vazda da vam ređam, svi znate moje toalete i onda, priznaćete da niko ne bi mogao bolje da vas reprezentuje od mene.

VEĆINA: Tako je!

G-đa ARSIĆ: Ali zaboga, nisu za reprezentaciju dovoljne samo toalete.

G-đa SPASIĆ: Pa imam ja i nakit. Znate svi onaj moj kolje, četrnaest hiljada švajcarskih franaka platio ga je moj muž i to po kursu petnaest sedamdeset i pet.

G-đa ARSIĆ: Vi me ne razumete; hoću da kažem da za jedan međunarodni kongres nisu glavne stvari toalete i nakit.

G-đa SPASIĆ: A nije glavna stvar ni vaša etika.

G-đa ARSIĆ: Gospođo, ja to više ne mogu, ja to neću da podnosim. Ja ću, ja ću…

G-đa SPASIĆ: Nemojte samo da padnete u nesvest. Jest, bogami, sad mi pade na pamet. Pa vama se može desiti i da padnete u nesvest tamo na kongresu. Drugo je to ovde, kod nas, u otadžbini, kad padnete u nesvest ali tamo, to bi bila međunarodna nesvest.

G-đa ARSIĆ: Tamo su ljudi vaspitani, i ne bi me niko vređao.

G-đa SPASIĆ: Iju! Je l’ to vi meni?

G-đa LAZIĆ: Molim, molim lepo, prekinite to međusobno objašnjenje. — Postavićemo stvar ovako: javile su se dve kandidatkinje i stvar ćemo rešiti glasanjem.

G-đa SPASIĆ: Možete i glasati, samo uzmite u obzir da ja ne žalim i da potrošim ako treba što.

G-đa ARSIĆ: Pa da, lako je vama.

G-đa LAZIĆ: Dakle: ko je za to da gospođa Spasić bude delegatkinja…

VELIKA VEĆINA: Prima se!

G-đa SPASIĆ: Sve su zato.

G-đa LAZIĆ: (Arsićki). Vi uviđate, gospođo, i sami, većina je za gospođu Spasić.

G-đa ARSIĆ: Pa da, gospođa Spasić ima uvek većinu za sebe.

G-đa SPASIĆ: Pa šta hoćete najzad; sve ste se izređale kao izaslanice po raznim kongresima i priredbama, pa valjda je sad red i na mene.

VEĆINA: Tako je!

G-đa ŽIVANOVIĆ: Ja vas molim, gospođo pretsednice, da mi dozvolite, u vezi sa ovom odlukom koju smo doneli, da kažem nekoliko reči. Molila bih samo, ovo što ću reći da se ne unosi u zapisnik; ovo je više onako razgovor među nama.

DVE TRI: Da čujemo!

G-đa ŽIVANOVIĆ: Evo da uzmemo ovaj slučaj koji je pred nama: Gospođa Spasićka će ići na kongres i pretstavljaće nas pred velikim svetom. Dobro, ona ima toaleta.

G-đa SPASIĆ: Ima!

G-đa ŽIVANOVIĆ: Molim da me saslušate. Rekoh ima toaleta, ima ih i večernjih i dnevnih i svih drugih. Dobro, ali je pitanje: Je li to dovoljno?

G-đa ARSIĆ: To sam i ja pitala.

G-đa SPASIĆ: Pa ako nije dovoljno, hvala Bogu ima dosta vremena do kongresa, pa mogu ja naručiti još koju toaletu.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Ali nije o tome reč. Budite ljubazni pa me saslušajte. Priznajem toalete čine mnogo ali, koliko bi nas bolje gospođa Spasić mogla reprezentovati kada bi, recimo, imala i kakav orden.

POKRET ODOBRAVANJA

G-đa ŽIVANOVIĆ: Nemojte misliti, gospođe, da ja govorim štogod radi sebe; ja ne tražim za sebe. Moj muž ima četiri ordena i to dva od stranih država, pa kad on ima, ne moram ja; ali, hoću da kažem, kad su već odlikovana sva ženska udruženja, zašto ne bi bilo odlikovano i naše udruženje?

SVE: Tako je! Tako je! Tako je!

G-đa SPASIĆ: Pa tako je, dabome. Ono ja istina imam kolje, al’ orden je orden.

G-đa LAZIĆ: Razmišljala sam ja o tome, gospođe, ali, istinu ću vam reći, nemamo nikakvog povoda za odlikovanje. Druga su društva proslavila dvadesetogodišnjicu ili desetogodišnjicu postojanja i tom prilikom su odlikovana. Naše društvo postoji tek dve godine.

G-đa SPASIĆ: Pa jest, društva su proslavila ali uzmite samo slučaj gospođe Anke Žikićke. Tek lane se upisala u udruženje, izabrali je u upravu i ona dobija odlikovanje za desetogodišnji rad društva. I što kažete da joj bar liči, nego na grudima orden a odostrag joj se vuče ovoliki rep.

NEKOLIKO NJIH: Ju!

G-đa SPASIĆ: Šta ju, istina je. Zar ne pamtite kad pobeže od muža pa je on uhvati na samoj granici.

G-đa PETROVIĆ: A afera sa onim operskim pevačem?

G-đa SPASIĆ: Naposletku, neka joj je prosto, ne marim todiko za nju, ali molim vas lepo, pitam ja vas: po čemu zaslužuje odlikovanje gospođa Milutinovićka? Premlatila služavku kao mačku, služavka umrla u bolnici a ona dobila odlikovanje kao članica uprave humanog udruženja.

G-đa PETROVIĆ: Pa kad ste već tako redom pošli, recite mi onda zbog čega je dobila odlikovanje gospođa Cekić? Volela bih da znam.

G-đa SPASIĆ: Zbog hrabrosti valjda.

G-đa SUŠIĆ: Kakve hrabrosti?

G-đa SPASIĆ: Pa je l’ istuče onog gospodina na sred Terazija. Kobajagi fiksirao je. — Volela bih da znam šta ima na njoj da se fiksira, nego tako, htela da obrati pažnju na sebe, da se piše o njoj.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Pa dobro, gospođo pretsednice, vi velite druga su društva proslavila dvadesetogodišnjicu i desetogodišnjicu ali evo, ja baš sad računam: „Udruženje rodoljubivih žena“ nema više nego šest godina kako postoji pa je odlikovano.

G-đa LAZIĆ: Da,al’ je to udruženje podiglo spomenik nekom junaku iz svetskog rata. Ne pamtim kome junaku, ali podigli su mu spomenik i tom prilikom su gospođe odlikovane.

G-đa SPASIĆ: Pa možemo i mi da podignemo spomenik.

G-đa LAZIĆ: Kome?

G-đa SPASIĆ: Kome bilo, šta ja znam kome? Bar kod nas ima zaslužnih ljudi više nego igde u svetu.

G-đa LAZIĆ: Ima ih, ne kažem da nema, samo je pitanje za kakve bi se zasluge mi mogle angažovati.

G-đa SPASIĆ: Kakve bilo, glavno je da podignemo spomenik.

G-đa ŽIVANOVIĆ: Ja nalazim da bi ovome predlogu gospođe Spasić trebalo pokloniti pažnju.

G-đa LAZIĆ: Nisam protivna predlogu, samo ne znam kome bi mogle podići spomenik. Uostalom, mi možemo ovakav zaključak doneti: u principu se donosi rešenje da se podigne spomenik nekom zaslužnom čoveku. Bira se odbor od tri lica kome se stavlja u zadaću da razmisli kome bi se mogao podići spomenik.

VEĆINA: Prima se!

G-đa LAZIĆ: U taj odbor predlažem predlagačice gospođe Spasić i Živanović i gospođu Sušić.

SVE: Usvaja se!

G-đa LAZIĆ: Gospođe, dnevni red je iscrpen. Ja vam, gospođe, izjavljujem naročitu zahvalnost za sudelovanje na današnjoj sednici. Današnja sednica je vrlo plodonosna koliko po broju predmeta koje smo rešili, toliko više još po velikom značaju naših odluka. Te odluke su, moglo bi se reći epohalnog značaja, jer velikim linijama obeležavaju sve prostranstvo našega udruženja. Ja vam dakle toplo blagodarim gospođe, na iskrenoj saradnji, na dobroj volji, na istrajnosti… (U tom trenutku se čuje očajno kmekanje malog deteta pred spoljnim vratima).

SVE: (Obrate pažnju). Šta je to?

G-đa ŽIVANOVIĆ: Neko derište.

G-đa SUŠIĆ: (Skoči). Gospođe, videćete, to je onaj moj. Čim se rasplače dete on ga strpa u kolica i pođe po varoši da me traži. Sećate li se pre, na sednici kod gospođe Spasićke, kod je ugao u sednicu pa sam morala da prekinem rad i da podojim dete. Izvinite, molim vas, sad ću ja. (Ode na zadnja vrata, pogleda napolje pa se okrene). Nije, nije ovo moj muž. Ovo je neko… unesite ga Jovane!…

1.4.3. 3. JOVAN, PREĐAŠNJI

JOVAN (Ulazi noseći na rukama dete u čistome povoju).

G-đa LAZIĆ: Šta je to, Jovane?

JOVAN: Ne znam, gospođo pretsednice. Izašao sam u dvorište da nađem metlu, kad sam se vratio a ovaj paket na pragu. Dignem ga a ono dete zacenilo se od plača. Ne znam ko ga je doneo, nisam video.

G-đa LAZIĆ: No, jeste li čuli?

G-đa ŽIVANOVIĆ: Kako zaboga, Jovane, da ne obratite pažnju?!

SVE: (Skupljaju se oko deteta i zaviruju). Bože moj! Bože moj!

G-đa PETROVIĆ: I kako lepe očice ima, plave kao nebo!

G-đa SPASIĆ: A pogledajte nosić. Ju, gospa Arsićka, što ovaj nosić liči na nos gospodina Steve.

G-đa ARSIĆ: Kakve su to šale, šta ima da liči na nos moga muža.

G-đa SPASIĆ: Pa ne mislim ja ništa zlo, nego onako. A gospodin Steva valjda nema monopol na svoj nos.

G-đa JELIĆ: (Koja je zavirivala). Evo jedna ceduljica u povoju.

VIŠE NJIH: (Radoznalo). Ceduljica?

G-đa LAZIĆ: Dajte! (Otvori je).

SVE: (Se okupile oko nje).

G-đa LAZIĆ: (Čita). „Poznavajući visoke ciljeve udruženja ‘Ujež’ jedna očajna majka, radi spasa svoga i svoje porodice, poklanja ovo siroče, malu devojčicu, udruženju, predajući ga na ruke plemenite dame, velike pobornice održanja porodice i porodičnog života, gospođe Marije Lazić.“ (Pod utiskom pisma ućuti i posmatra ih).

G-đa ŽIVANOVIĆ: Uh, odlaknulo mi!

G-đa SPASIĆ: Što vama opet

G-đa ŽIVANOVIĆ: Kako što vama? Bačeno dete meni na prag… Ko zna šta bi se iz toga moglo ispresti, da nije bila ova ceduljica.

G-đa PETROVIĆ: Pa to znači, dete je udruženju upućeno?

G-đa LAZIĆ: Pa da, al’ šta može udruženje s njim, nije zaboga naša zadaća da zbiramo tuđu decu. Šta ćemo da radimo, gospođe?

G-đa SPASIĆ: Stavite dete na dnevni red pa da diskutujemo.

G-đa PETROVIĆ: Nema šta tu da se diskutuje, poslaćemo dete u kvart, pa eto ti.

G-đa JELIĆ: Zašto u kvart, mnogo je bolje poslati ga opštini.

G-đa JANKOVIĆ: Ja mislim ni u kvart ni u opštinu, već da ga pošaljemo „Materinskom udruženju“. To je jedino što možemo učiniti.

G-đa LAZIĆ: Gospođe, ma da se ovde u ceduljici apeluje na moju ličnu plemenitost, ja mislim da nikako ne pripada našem udruženju po njegovim zadaćama da brine o podbačenoj deci. Kada bi napravili presedan, kada bi samo jedno primili…

G-đa SPASIĆ: No, svake sednice bi po četvoro čekalo na pragu.

G-đa ARSIĆ: Ja bih molila, gospođo pretsednice, za reč.

G-đa LAZIĆ: Izvol’te!

G-đa ARSIĆ: (Zauzima govornički stav). Poštovane gospođe, Pravila naša jasno utvrđuju zadaće našega udruženja. Mi smo priznali porodicu kao osnovu društvenog poretka. Osećajući da je porodica…

G-đa SPASIĆ: Jaoj slatka moja, pa vi ćete opet o etici da govorite…

G-đa LAZIĆ: Molim vas, gospođo Spasić, strpite se.

G-đa SPASIĆ: Ama kako da se strpim kad od reči do reči govori ono što nam je malopre govorila.

G-đa ARSIĆ: Gospođo pretsednice, ja ne razumem kako vi to dozvoljavate? Prosto nemoguće je ni jednu rečenicu izgovoriti.

G-đa LAZIĆ: Ja vas molim, gospođo Spasić, uzdržite se, a vas, gospođo Arsić, molim budite kraći, pređite odmah na stvar.

G-đa ARSIĆ: Ja moram zaboga motivisati ono što želim predložiti.

G-đa SPASIĆ: Pa dobro, nek motiviše; pustite je nek motiviše, evo ja ću ćutati kao zalivena.

G-đa ARSIĆ: Ma da priznajem to gledište da ova pojava nije u skladu sa ciljevima udruženja ipak ja imam u ovome trenutku jedno predosećanje, da nam je sama promisao dodelila ovaj slučaj. Ovaj mali crvak u stvari je jedan značajan simvol koji izražava, one prostrane i uzvišene težnje, koje je naše udruženje sebi za zadaću označilo. Mi hoćemo da podržimo porodicu pa evo je osnova, evo ga početak, evo ga zametak buduće porodice. Nije li neka viša promisao htela ovim slučajem da nam ponudi tako reći jedan amblem, jedno znamenje, pa zar ne bi trebalo ovo siroče da prihvatimo i primimo kao podsvojče našega udruženja pa da odnegujemo u njemu buduću majku koja ima da zasnuje porodicu pod našim nastojanjima.

VEĆINA: (Ushićeno). Tako je! Tako je!

G-đa SPASIĆ: Pa ono tako je, ali to dete treba izdržavati.

G-đa ARSIĆ: Ne mislim ja da to padne na teret udruženja. Ja mislim mi članice uprave među sobom da razrežemo, koliko koja može, radi plaćanja materinskom udruženju. Evo, ja sa svoje strane dajem dvadeset dinara mesečno.

VEĆINA: Bravo, živela!

G-đa SPASIĆ: Dvadeset? E pa kad je tako, onda ja evo dajem dvesta mesečno. (Vadi iz tašne). I evo polažem za tri meseca unapred. (Stavi pred pretsednicu na sto).

SVE: (Opšte ushićenje). Bravo, živela gospođa Spasić!

G-đa LAZIĆ: Gospođe, na taj način vi mene stavljate pred svršen čin. Ja vas molim da moje drugače mišljenje ne tumačite kao nedostatak moje plemenitosti na koju se i ova ceduljica poziva. Ja sam samo želela da ostanem u granicama zadaća našega udruženja, ali na ovaj način koji gospođa Arsić predlaže, evo i ja pristajem. Dajte mi, Jovane, to dete. (Uzima ga na ruke).

JOVAN: (Kad je dao dete, udaljava se).

G-đa LAZIĆ: Dakle, primamo ga?

SVE: Primamo!

G-đa LAZIĆ: Pa daj Bože neka je sa srećom! Primimo ga ž vaspitajmo ga, da na živome primeru pokažemo kako treba vaspitavati decu koja ima da prihvate porodicu.

SVE: Živela pretsednica!

1.4.4. 4. SUŠIĆ, PREĐAŠNJI

SUŠIĆ: (Ulazi na zadnja vrata gurajući kolica pred sobom).

G-đa SUŠIĆ: (Cikne). Opet ti?

SUŠIĆ: Opet ja, da, opet ja! Gospođo pretsednice, ja vas molim donesite zaključak da mi se podoji dete. (Vadi dete iz kolica i polazi pretsednici a u tom spazi u rukama pretsednice drugo dete). Šta je to, neko je stigao pre mene?

G-đa LAZIĆ: Ne, gospodine, ovo je nahoče koje je naše udruženje usvojilo.

SUŠIĆ: Pa usvojte onda i ovo dete, ja vas molim, usvojte i ovo dete.

G-đa SUŠIĆ: (Koja je u strašnoj neprilici i teškom položaju, krši prste). Al’ ja te molim, čoveče, ućuti! Daj mi to dete, podojiću ga.

SUŠIĆ: To je najlakše; pitanje se mora iz osnova rešiti. Ja vas molim, gospođo pretsednice, dajte mi reč.

G-đa SUŠIĆ: Ali ne zaboga, ti nemaš ovde pravo na reč!

SUŠIĆ: Kod kuće mi je možeš oduzeti, ali ovde, ako za vas važi zakon o slobodi zbora i dogovora…

G-đa LAZIĆ: Ali zaboga, ovo nije zbor ni dogovor, ovo je sednica jednog udruženja, u zatvorenome prostoru, u privatnoj kući.

SUŠIĆ: Svejedno, dajte mi reč!

DVE TRI: Da ga čujemo!

VEĆINA: (Harangirana gospođom Sušić). Nećemo, nema prava na reč!

OPŠTA LARMA

SUŠIĆ: (Kroz larmu). Ja molim za reč!

VELIKA VEĆINA: Ne može! Ne može! (Opšta uzrujanost, u tom dete na njegovim rukama zapišti i zamauče).

SUŠIĆ: Eto, onda, dajte njemu reč! Slušajmo ga, on govori i to je to što sam ja imao da vam kažem! Slušajte ga, slušajte, slušajte ga… (Nastavlja i on i dete očajnim plačem sve dok ne padne).

ZAVESA

1.5. Treći čin

Soba iz prvog čina.

1.5.1. 1. RUŽICA, SOFI

RUŽICA: (Za stolom piše pismo).

SOFI: (Naviruje kod spoljnih vrata, da ko ne naiđe). Piši slobodno, nema nikog.

RUŽICA: (Piše pa zastane i misli). Sofi, molim te, hodi ovamo.

SOFI: (Joj priđe).

RUŽICA: Mislim se nešto, pravo da ti kažem, mene je strah da mu zakažem sastanak.

SOFI: E pa šta možeš da radiš kad ti piše da će se ubiti.

RUŽICA: To jeste. Samo ja ne znam da li je to iskreno. On znaš ima pet rđavih ocena za poslednje tromesečje, pa može biti za to hoće da se ubije a meni piše da će se ubiti ako mu ne zakažem sastanak.

SOFI: Pa ne može zaboga pismeno da se laže, usmeno može, usmeno ceo svet laže ali kad se nešto napiše…

RUŽICA: Hoćeš li da čuješ kako sam mu napisala?

SOFI: Kako da neću? Ti znaš koliko ja volim da slušam takva pisma.

RUŽICA: Slušaj! (Čita). „Slatki moj Tomo. — Dobila sam tvoje tužno pismo. Ja te molim nemoj da se ubiješ, evo pristajem da se sastanemo. Dođi sutra posle podne, uđi u avliju pa pravo u kujnu, a iz kujne u Sofkinu sobu. Nema ko da te vidi; ni tata ni mama nisu kod kuće; moja sestra Dana ne vodi ni; o čemu računa, a brat Zare već sedmi dan ne dolazi ni na spavanje. Sofi je sa nama, ona će čuvati stražu. Ljubi te do groba tvoja Ružica.“

SOFI: Divno! Oh, Gospode, što ne znam da pišem, ja bih celom svetu pisala.

RUŽICA: (Mećući u kovert). Pravo da ti kažem, strah me je nešto.

SOFI: Pa, jest, prvi put, al’ posle ide.

RUŽICA: (Ulepi kovert, adresira i daje Sofi). Al’ u ruke da mu predaš. Ti znaš, on čeka tamo kod poslastičarnice.

SOFI: Znam već. (Stavi pismo u džep od kecelje). Ne brini ti!

1.5.2. 2. G-ĐA LAZIĆ, PREĐAŠNJI

G-đa LAZIĆ: (Dolazi spolja sa tašnom za akta). Ama kad god dođem, vas dve zatečem ovde i to za mojim stolom. — Zar ti, Sofi, nemaš nikakva posla?

SOFI: Svršila sam.

G-đa LAZIĆ: (Ružici). A zar ti nemaš baš ništa da učiš?

RUŽICA: Naučila sam.

G-đa LAZIĆ: Dobro, ’ajd’ sad idite!

RUŽICA i SOFI: (Odu).

1.5.3. 3. GĐA LAZIĆ (sama)

G-đa LAZIĆ: (Seda za sto i piše, telefon zvoni). Alo? — Ko?… A, Materinsko udruženje? — Jeste li to vi, gospođo Mihailović? Vi lično? — Da, dobila sam akt; mislila sam baš danas da vam odgovorim, upravo da vas umolim ako je moguće da dete ostane još koji dan. Nemoguće? — Oh, zaboga, pa šta ćemo s detetom? Zar nije moguće da… pa da, priznajem, ali kad bi moglo još danas bar? Pa gde ćemo zaboga? Dobro najzad, kad ne može drukče biti, narediću. — Da narediću! — Hvala! — (Zatvori telefon pa zatim ona traži broj). Alo, alo, vi ste gospođo Živanović? Molim vas lepo, pošaljite vašega Jovana u Materinsko udruženje da primi ono dete. Da, moramo ga primiti. Ta kako da ne, govorila sam, molila sam ali se oni pozivaju na to da su nam rekli otvoreno da ne mogu dete primiti jer su im sva mesta zauzeta te su nam učinili ljubav da ga prime samo za pet šest dana dok ne vidimo šta ćemo s detetom, a evo je već prošlo petnaest dana a mi nismo ništa učinili. Šta možemo dakle? Pošaljite molim vas Jovana neka ga donese pa ćemo videti šta ćemo. Da, tako učinite!/( Zatvori telefon i hitno dovršava pisma, kovertira ih i adresuje pa se zatim diže i ide levim vratima)/. Sofi, Sofi!…

1.5.4. 4. G-ĐA LAZIĆ, SOFI

SOFI: (Dolazi). Molim!

G-đa LAZIĆ: Evo ti ova dva pisma, Sofi. Jedno ćeš odneti redakciji „Jutra“ Knez Mihailova 42, a drugo gospođi Milojevićki, pretsednici društva „Sveta Jelena“ Vlajkovićeva 96, Razumeš li

SOFI: Razumem, gospođo! (Metne pismo u džep od kecelje i ode).

1.5.5. 5. G-ĐA LAZIĆ, DANA

G-đa LAZIĆ: (Nastavlja čitanje pisama).

DANA: (Dolazi spolja sa rpom pisama). Pošta.

G-đa LAZIĆ: Otkud to ti?

DANA: Sreo me poštar pred vratima.

G-đa LAZIĆ: (Pregledajući pisma). Ti nisi bila kod kuće punih petnaest dana?

DANA: Nije petnaest nego dvadeset.

G-đa LAZIĆ: Pa gde si bila za to vreme?

DANA: Bila sam na selu u gostima, kod jedne drugarice.

G-đa LAZIĆ: Pa zaboga dete, što mi nisi kazala da ćeš ići?

DANA: Nisam mogla da vas nađem. Uostalom, kazala sam Sofi.

G-đa LAZIĆ: Ili bar da si pisala.

DANA: Šta imam sa sela da vam pišem?

G-đa LAZIĆ: To je istina, pa ipak… (Odvaja pisma čitajući adrese). Ujež, Ujež, Ujež. Ovo je za oca./(Zagleda)/. Profesorsko društvo. (Ostavlja odvojeno to pismo i nastavlja). Ujež; g-đa Marija Lazić, Ujež, gospođa Marija Lazić. — I ovo je za oca./(Zagleda)/. Sanatorijum dr. Jakšića. — Šta ima sanatorijum njemu da piše?

DANA: (Pretrne kad Lazićka pomene sanatorium). Ko zna, možda ga pita za kakvo stručno mišljenje?

G-đa LAZIĆ: Sanatorijum za porođaje pita tvog oca ga stručno mišljenje! Uostalom, videćemo šta je. (Hoće da otvori pismo).

DANA: (Uzbuđeno zadržava joj ruku da bi sprečila otvaranje). Zaboga majka, ne misliš valjda da otvoriš?

G-đa LAZIĆ: Zašto ne?

DANA: Odkud to ide, od kud to biva da otvaraš očeva pisma (Skoro joj otme pismo). Daj mi ga, ja ću ga predati ocu.

G-đa LAZIĆ: Uostalom, i ne interesuje me, predaj ga ocu… eto i ovo (Daje joj i prvo pismo).

DANA: Daću mu! (Uzima pisma i odlazi u svoju sobu).

1.5.6. 6. G-ĐA LAZIĆ, SOFI

G-đa LAZIĆ: (Otvara prispelu poštu i čita).

SOFI: (Dolazi spolja).

G-đa LAZIĆ: Predala si?

SOFI: Ne, gospođo, vratila sam se sa pola puta. (Vadi iz džepa od kecelje tri jednaka pisma). Znate, ja ovde imam tri pisma pa sam se zbunila; nepismena sam pa ne znam koje treba…

G-đa LAZIĆ: Kakva tri, ja sam ti dala dva?

SOFI: Jedno je moje al’ ne znam koje je.

G-đa LAZIĆ: (Uzima sva tri pisma, razgleda ih i zgrane se). Pa zar ti tvoja pisma pišeš na zvaničnoj hartiji udruženja Ujež?

SOFI: Pa nema druge hartije.

G-đa LAZIĆ: I pišeš ko zna kome, nekim vatrogascima?

SOFI: Nije, gospođo, pisala sam Slavku šoferu.

G-đa SPASIĆ: Lažeš! Ovde piše (čita s adrese). „Mome slatkom Tomi.“ —

SOFI: Je l’ tako piše? E, onda je Tomi.

G-đa SPASIĆ: Šoferu, je li?

SOFI: A nije, on je gimnazista.

G-đa SPASIĆ: Pa zar ti, sram te bilo, i za decom juriš?

SOFI: Ne jurim zaboga, šta imam da jurim za decom!

G-đa SPASIĆ: Znaš li ti da takvo zavođenje jednoga deteta iz porodice znači zločin, znači rušenje porodice, znači podrivanje osnova na kojima porodica počiva!

SOFI: Ne znam ja to ništa!

G-đa SPASIĆ: Ne, ne, ovo nije običan slučaj; ovo je slučaj koji ima da bude predmet jedne naše sednice. Ovo je nov slučaj, nismo znali da porodici i sa te strane preti opasnost. Ovo pismo mora pred sednicu. (Otvori pismo i zagleda). Ružica. Šta? Šta je ovo? Govori šta je ovo?

SOFI: (Prestrašena). Ja ne znam, gospođo.

G-đa SPASIĆ: Ovo je pismo pisala Ružica.

SOFI: Ona meni sva pisma piše.

G-đa SPASIĆ: Al’ ovo je pismo ona potpisala?

SOFI: Ja ne znam, otkud ja znam kad sam nepismena.

G-đa SPASIĆ: (Čita glasno). „Slatki moj Tomo! Dobila sam tvoje tužno pismo. Ja te molim nemoj da se ubiješ, evo pristajem da se sastanemo. Dođi sutra posle podne, uđi u avliju pa pravo u kujnu a iz kujne u Sofinu sobu. — Nema ko da te vidi: ni tata ni mama nisu nikad kod kuće; moja sestra Dana ne vodi ni o čem računa, a brat Zare već sedmi dan ne dolazi ni na spavanje. Sofi je sa nama, ona će čuvati stražu. Ljubi te do groba tvoja Ružica!“ (Uhvati se očajno za glavu i zatim skoči besno). A ti ćeš da čuvaš stražu, je li?

SOFI: (Plače). Ja ne znam šta je gospođica pisala?

Gđa LAZIĆ: (Plamti i dalje). A ti da čuvaš stražu, je li? (Ščepa stolicu). Beži, beži mi ispred očiju, beži!…

SOFI: (Bežeći). Otkud sad ja kriva! (Pobegne).

1.5.7. 7. G-ĐA LAZIĆ, LAZIĆ

LAZIĆ: (Umorna pada u fotelju).

LAZIĆ: (Nailazi iz desnih vrata). jesi li ovde, Marija? Baš dobro što sam te video, imam da govorim s tobom… .

G-đa LAZIĆ: (Mane rukom). Molim te ćuti… Pusti me da se odmorim.

LAZIĆ: Pa, umorila si se. Imaš velike glavobolje sa tim tvojim udruženjem; imala si verovatno i kakvih neprijatnosti na sednici?

G-đa LAZIĆ: (Ćuti).

LAZIĆ: Uvek se to dešava u tim udruženjima.

G-đa LAZIĆ: (Ćuti).

LAZIĆ: Tebi mora da je teško kad mi i ne odgovaraš?

G-đa LAZIĆ: (Pruža mu pismo). Evo ti odgovora.

LAZIĆ: (Otvori pismo i zagleda potpis). Ružica? Koja Ružica?

G-đa LAZIĆ: Naša.

LAZIĆ: Pa šta je ovo?

G-đa LAZIĆ: Ljubavno pismo, zakazuje sastanak.

LAZIĆ: Ružica? Pa ona je zaboga još dete.

G-đa LAZIĆ: Pa dabome da je dete, ali eto…

LAZIĆ: (Zagleda opet u pismo). Meni ovo ne ide nikako u glavu. A ko je to Toma?

G-đa LAZIĆ: Pa eto piše tu: slatki Toma.

LAZIĆ: I ovo naša Ružica piše Tomi?

G-đa LAZIĆ: Ej, blago meni, i ti si mi profesor književnosti. Pa zar ti ni to nije jasno?

LAZIĆ: Dete, pa piše ljubavno pismo! Neverovatno, prosto neverovatno. Tek što je naučila da piše, tek što je umočila pero pa prva vežba — ljubavno pismo. A daš joj na času pismeni zadatak da opiše šta je planina a ona ti odgovara: planina je veliko brdo; dan joj da opiše reku a ona napiše: reka to je voda koja teče. Piše veliko slovo iza zapete, stavlja znak usklika na kraju upitne rečenice.

G-đa LAZIĆ: Molim te ostavi se jedanput tih tvojih profesorskih razglabanja; zar ne vidiš da je ovo trenutak kad treba da budeš otac

LAZIĆ: Vidim.

G-đa LAZIĆ: Vidiš, vidiš! Ne vidiš ti ništa!

LAZIĆ: Vidim i ovo, a vidim i drugo, mnogo gore. Misliš ti da je samo ovo zlo?

G-đa LAZIĆ: Da nisi saznao još što?

LAZIĆ: Nije to samo Ružica nego i tvoj sin.

G-đa LAZIĆ: Zare?

LAZIĆ: Zare, dabome. I on. — Dobio sam još pre dvaestak dana pismo od direktora da je napustio školu.

G-đa LAZIĆ: Znam, čitala sam ga.

LAZIĆ: A pre nedelju dana su doneli rešenje kojim je isteran. Od toga doba nikako i ne dolazi kući i ne spava kod kuće a gde spava ne znam. Pa i to još nije sve. Svratio je pre tri dana, ugrabio je momenat kad niko od nas nije bio kod kuće, uvukao se u moju sobu za rad, obio fijoku na mome stolu, ukrao, čuješ li, ukrao, upljačkao 430 dinara. To je novac mojih malih gimnazista; oni sabiraju paru po paru za ferijalne izlete; to je moj razred skupio za poslednjih mesec dana, sutra sam trebao taj novac da predam blagajniku.

G-đa LAZIĆ: Gospode Bože! Gospode Bože!

LAZIĆ: Eto, šta vidim ja — a vidiš li ti?

G-đa LAZIĆ: I to sve sad kad imam toliko prečih poslova; sad moram da razbijam glavu ovakvim sitnicama kad se moram sva založiti za mnogo veće, mnogo uzvišenije brige. Veruj, videćeš, uverićeš se i sam da je sve to intriga, intriga ubačena spolja da me samo omete, da omete akciju „Uježa“. Udruženje „Sveta Jelena“ prosto je pozelenilo od pakosti zbog naglog zadobijanja ugleda našeg udruženja, zbog uspeha, zbog… ja prosto verujem da mi je sve to ubačeno u kuću.

LAZIĆ: Ubačeno. Ko može da ti ubaci to da ti ćerka piše ljubavna pisma, Sofka da čuva stražu, a sin da obija fijoke. Ko to može da ti ubaci?

G-đa LAZIĆ: Sve to ne bi bilo da si ti otac?

LAZIĆ: Sve to ne bi bilo da si ti otac!

G-đa LAZIĆ: Da si otac na svome mestu pa kad vidiš da sam ja zauzeta javnim poslovima a ti da se posvetiš deci.

LAZIĆ: Ja da se posvetim deci a ti „Uježu“? Je li?

G-đa LAZIĆ: Bilo bi poželeti od tebe kao inteligentnog čoveka, da to ime „Ujež“ ne izgovaraš sa takvim potcenjivanjem. Ti bi morao malo ozbiljnije da shvatiš ciljeve našega udruženja.

LAZIĆ: I kad ih shvatim, onda ja da čuvam decu, je li?

1.5.8. 8. G-ĐE PETROVIĆ i SPASIĆ, PREĐAŠNJI

G-đa PETROVIĆ: Mi smo tako slobodne.

G-đa LAZIĆ: (Čim ih vidi preobražava se). Izvol’te, izvol’te; ja vas s nestrpljenjem očekujem. (Laziću). Ti ćeš biti tako dobar da nas oslobodiš.

LAZIĆ: Da! (Pokloni se damama i ode).

1.5.9. 9. PREĐAŠNJI bez LAZIĆA

LAZIĆ: Izvinite, molim vas! Sedite, zaboga sedite!

G-đe PETROVIĆ i SPASIĆ: (Sedaju).

G-đa LAZIĆ: Ja sam vas naročito zvala da se o izvesnim stvarima sporazumemo pre sednice. Ja mislim uvek je bolje ovakav prethodni sporazum. Na sednici je koji put nemoguće raditi. Gospođa Arsić, na primer, koja je uobrazila da je veliki besednik, kod svake sitnice traži reč i drži kilometarske govore.

G-đa PETROVIĆ: I uvek jedno isto, iste fraze, iste reči.

G-đa SPASIĆ: Ubi me, ta me žena prosto ubi svojim besedama. Znam ih već na pamet. Ja prosto ne mogu više da je podnosim.

G-đa LAZIĆ: Ali, ako hoćete iskreno da vam kažem, ne ostajete ni vi njoj mnogo dužni. Ne date joj prosto da zine…

G-đa SPASIĆ: A mislite, ona meni ostaje dužna. Znate li kako me je sad prozvala; čula sam od jedne moje prijateljice, prozvala me Mica Barcelonka.

G-đa PETROVIĆ: Otkud to sad?

G-đa SPASIĆ: Iz pakosti, prosto iz pakosti što sam joj preotela delegaciju.

G-đa LAZIĆ: Ostavimo dakle gospođu Arsić, da se vratimo na naše stvari.

G-đa SPASIĆ: Dozvolite mi, gospođo pretsednice, da vas prekinem jednim pitanjem.

G-đa LAZIĆ: Molim!

G-đa SPASIĆ: Hoću upravo da vas zamolim za jedan savet. Društvo za spaljivanje mrtvaca „Plamen“, izabralo me je prekjuče, na godišnjoj skupštini za članicu uprave, pa ne znam da li da se primim? Šta mi savetujete?

G-đa LAZIĆ: Pa, ja ne znam. Pripadate li vi njima, jeste li vi zato da budete spaljeni posle smrti?

G-đa SPASIĆ: Ju, šta vam pada na pamet. Nisam se palila za života pa ću sad da se palim posle smrti.

G-đa LAZIĆ: E pa onda, nema smisla ni da se primite za: članicu uprave. Zahvalite na poverenju i dajte ostavku.

G-đa SPASIĆ: Tako sam i sama mislila pa opet, žao me je. To je, priznaćete, lepa počast biti u upravi jednog društva; pa onda, znate, jednoglasno su me izabrali, pa ne bih htela…

G-đa PETROVIĆ: Počast jeste, al’ ako oni vas iz počasti spale?

G-đa SPASIĆ: Znate šta ja mislim: da se ja primim ali pre no što umrem da dam ostavku.

G-đa PETROVIĆ: Ako bi tako nekako mogli da udesite.

G-đa SPASIĆ: Jer pravo da vam kažem, žao mi je da se ne primim. Ja sam članica (Broji na prste). računajući tu i dečija obdaništa, članica sam u devet raznih udruženja, pa bih htela da ispunim broj deset.

G-đa LAZIĆ: Ja sam vidite sve ponude raznih udruženja odbila da bih mogla sve svoje vreme i sve svoje brige da posvetim našem „Uježu“.

G-đa PETROVIĆ: Oh, pa da!

G-đa LAZIĆ: Da pređemo dakle na brige „Uježa“. Da vam saopštim najpre jednu malu neprijatnost, upravo ne neprijatnost, nego nezgodu. Vi znate da smo ono dete, koje smo usvojili, poslali „Materinskom udruženju“ i da nam ga nisu hteli primiti jer nemaju mesta. Zamolili smo ipak da ga prime makar na pet šest dana dok ga zbrinemo ali smo mi propustili to da učinimo čitavih pola meseca. Sad nam dete vraćaju.

G-đa SPASIĆ: Ju, pa šta ćemo, s njim?

G-đa LAZIĆ: To se i ja pitam.

G-đa PETROVIĆ: Ja mislim da bi najbolje bilo kad bi ga dali kakvoj sirotoj ženi i plaćali joj?

G-đa LAZIĆ: Tako i ja mislim, samo takvu ženu treba naći. Znam jednu dobru, čestitu staricu ali, gde da je nađem? (Seti se). Čekajte, možda će moja Dana znati. (Ustane i ode na leva vrata). Dano, Dano!

1.5.10. 10. DANA, PREĐAŠNJI

DANA: (Dolazi iz svoje sobe). Dobar dan želim.

G-đa LAZIĆ: Znaš li ti, bogati, gde sedi ona tetka Savka, ona starica?

DANA: Ne znam.

G-đa LAZIĆ: Ona je imala običaj pogdekad da uvrati kod nas.

DANA: Nije odavno dolazila.

G-đa LAZIĆ: Mislila sam njoj da damo dete; ona je čestita starica, umela bi da ga neguje.

DANA: A koje dete?

G-đa LAZIĆ: Pa ono što ga je „Ujež“ usvojio, pa vraćaju ga iz „Materinskog udruženja“. Nema mesta a mi ne znamo šta ćemo s njim. Baš sad brinem tu brigu sa gospođama!

DANA: Ja bih rado potražila tu tetku Savku, al’ ne znam koga da pitam. A ako je ne nađemo, šta ćete raditi?

G-đa PETROVIĆ: Pa naći će se već kakva žena.

DANA: Da, ah ne treba dete dati ma kome, (Seti se). Ne smem da se mešam u vaše stvari, al’ imam jednu dobru ideju.

G-đa PETROVIĆ: Pa da čujemo.

DANA: Ne, ja ću predložiti mami kad budemo sami.

G-đa LAZIĆ: Zašto, to valjda nije nešto poverljivo?

DANA: Nije, al’ ne znam kako ćeš ti to da primiš.

G-đa LAZIĆ: Reci da čujem.

DANA: Ti si mi, mama, pričala da je majka koja je podbacila dete, najviše apelovala na tvoju plemenitost. Pa eto… ovo je zbilja prilika da tu tvoju plemenitost pokažeš.

G-đa LAZIĆ: Ne razumem te?

DANA: Nemoj dozvoliti da se to dete zlopati po sirotinjskim izbicama.

G-đa LAZIĆ: Pa šta da radim s njim?

DANA: Uzmi ga ti, mama, usvoj ga ti!

G-đe PETROVIĆ i SPASIĆ: (Odobravaju). Odista, odista!

G-đa SPASIĆ: To bi odista bilo lepo.

G-đa PETROVIĆ: I jedno veliko, jedno plemenito delo.

G-đa LAZIĆ: Ah šta ću s detetom, zaboga?

DANA: Pa gde smo nas toliki u kući, neće nam ono jedno smetati.

G-đa LAZIĆ: Ta nije teškoća izdržavati ga, ali treba i vaspitavati dete.

DANA: Pa kad si nas tolike vaspitala, valjda možeš i to jedno.

G-đa PETROVIĆ: Gospođo pretsednice, vama se može čestitati. Vaša ćerka je potpuno nasledila vašu dušu, vašu uzvišenu plemenitost. Vi joj odista ne možete odbiti ovu molbu.

G-đa SPASIĆ: To bi rešenje odista bilo najbolje.

G-đa LAZIĆ: Ali zaboga nije to tako lako rešiti se; treba razmisliti, treba i s mužem razgovarati.

DANA: Pa razgovaraj, mama.

G-đa SPASIĆ: Znate šta, sad kad donesu dete a vi ga lepa uzmite na ruke pa ga dajte gospodinu na dar.

DANA: (Pretrne). A sad će doneti dete?

G-đa SPASIĆ: Tek što ga nisu doneli.

DANA: (Oseti se nelagodno). Sad će ga doneti… Mama, da te molim nešto. — Ja idem kod jedne moje drugarice, pa ćemo večeras zajedno u pozorište i tamo ću spavati. Je li, mama?

G-đa LAZIĆ: Nemam ništa protiv!

DANA: Ja bih odmah da idem! (Ode u svoju sobu).

1.5.11. 11. PREĐAŠNJI bez DANE

G-đa PETROVIĆ: Odista, gospođo pretsednice, gospođica Dana je došla na jednu srećnu ideju.

G-đa SPASIĆ: I kako bi to lepo bilo primljeno u našoj sednici.

G-đa LAZIĆ: Da, sve je tako, istina je, ali priznaćete, nije to tako obična stvar, veliki je to teret i briga. Ostavimo to pitanje zasada.

1.5.12. 12. DANA, PREĐAŠNJI

DANA: (Izlazi iz sobe sa šeširom, obučena).

G-đa LAZIĆ: Ti ideš?

DANA: Da.

G-đa PETROVIĆ: Gospođa se nije još odlučila.

DANA: Navalite na nju, gospođo, pristaće. Dobra je moja mama, pristaće. — Ljubim ruke, gospođe. (Ode).

1.5.13. 13. PREĐAŠNJI bez DANE

G-đa LAZIĆ: Da pređemo već jednom na ono što je glavno a radi čega sam vas umolila da dođete k meni pre sednice. Ja imam nameru da na današnjoj sednici iznesem predlog da ustanovimo svoju poverljivu inspekciju. Objasniću vam kako i zašto mislim da bi takva jedna inspekcija korisno poslužila zadaćama našega udruženja. Ja imam, vidite (pretura hartije). nekoliko dostava. Evo na primer, ova: Dalmatinska ulica 274. Majka radenica u fabrici šećera, ima kćer od 14 godina koja je po ceo dan sama kod kuće. Nestašna je i rado se igra sa muškarcima. Ne vidite li već unapred šta prestoji toj porodici? Zadaća bi dakle bila naše poverljive inspekcije, da tu majku obiđe, da joj predoči sve što je može očekivati i da je posavetuje; da joj kaže recimo, neka napusti rad u fabrici i neka se skrasi kod kuće ako želi da sačuva dete a time i da održi porodicu.

G-đa PETROVIĆ: To da, ali ako napusti rad u fabrici od čega će živeti?

G-đa LAZIĆ: Bolje i neka gladuje ali neka sačuva porodicu.

G-đa SPASIĆ: Sasvim, neka gladuje!

1.5.14. 14. SOFI, PREĐAŠNJI

SOFI: (Dolazi spolja noseći jedno pismo i ide pravo Lazićevoj sobi).

G-đa LAZIĆ: Šta je to?

SOFI: Neka pisma, dala mi gospođica Dana i rekla mi da ih predam gospodinu kad ona ode od kuće.

G-đa LAZIĆ: Dobro!

SOFI: (Ode u Lazićevu sobu).

1.5.15. 15. PREĐAŠNJI bez SOFI

LAZIĆ: (Nastavlja). Ova druga dostava je mnogo delikatnija. Tiče se jednoga ministarstva, upravo šefa u ministarstvu — nemojte zahtevati da vam kažem ko je. To je ženjen čovek, ima dvoje dece ali napada ženski personal u svome resoru.

G-đa SPASIĆ: Pa to nije tako neobično.

G-đa LAZIĆ: Ne kažem da je neobično ali je ipak pojava koja nas mora zabrinuti. Taj gospodin ne samo što time podriva temelje svoje porodice već i mnogih drugih, jer među ženskim personalom ima i mladih, udatih žena.

G-đa PETROVIĆ: Pa šta bi se tu moglo učiniti?

SOFI: (Izlazi iz sobe Lazićeve i odlazi napolje).

G-đa LAZIĆ: Možda bi se, na jedan diskretan način mogao opomenuti gospodin.

G-đa SPASIĆ: Pa da, moglo bi mu se kazati, neka izabere jednu pa neka ne napada sve redom.

G-đa LAZIĆ: Ali ne zaboga, to bi moralo sasvim drukčije.

G-đa SPASIĆ: Ne znam kako drugače. Kad bi mi sebi postavili za zadaću da savetujemo ljude da ne napadaju ženske kud bi nas to odvelo. Ne bi celoga života stigle da se nasavetujemo. Pravo da vam kažem, ja ne bih mogla tako nešto da primim na sebe, jer ne vidim kako vi to zamišljate. Odem valjda u ministarstvo i javim se načelniku. On me vrlo ljubazno primi i pita me čime mi može biti na usluzi a ja njemu: „Došla sam, gospodine načelniče, da vam savetujem da ne napadate na ženski personal!“ — Eto, vidite sami da to ne ide; ja bar ne bih mogla tako nešto da primim na sebe.

1.5.16. 16. LAZIĆ, PREĐAŠNJI

LAZIĆ: (Pojavi se uzbuđen na vratima sobe). Marija!

G-đa LAZIĆ: Šta je?

LAZIĆ: Ja bih morao da razgovaram s tobom.

G-đa LAZIĆ: Dobro, docnije, kad ostanem sama.

LAZIĆ: Ja moram što pre da razgovaram s tobom.

G-đa LAZIĆ: Pa dobro, rekla sam ti već, docnije, kad ostanem sama.

LAZIĆ: Stvar je hitna.

G-đa LAZIĆ: Pa neću valjda zbog nekakve tvoje hitne stvari da prekidam konferenciju. Zvaću te.

LAZIĆ: (Maše očajno rukama i povuče se u sobu).

1.5.17. 17. PREĐAŠNJI bez LAZIĆA

G-đa LAZIĆ: (Nastavlja). Ako vas pomenuti slučaj buni, radoznala sam šta ćete reći na ovaj slučaj. (Uzima novu hartijicu). To mi je u najvećem poverenju saopšteno; tiče se dvostrukog rušenja porodice. Dva mlada bračna para žive u prisnom prijateljstvu i slozi. Ne odvajaju se, uvek su zajedno, uvek jedno kod drugoga. Ali taj na oko tako lepi odnos ima i svoju ružnu stranu, — četvorostrano neverstvo. Šta tu da radite gde su dve porodice u pitanju?

G-đa SPASIĆ: Pa, kad se oni slažu, onda tu nema šta da se radi.

G-đa LAZIĆ: Ali zaboga, kako vi to shvatate stvari?

G-đa SPASIĆ: Pa da! Druga bi stvar bila da tu postoje kakvi sukobi i razmirice, al’ kad oni vrlo lepo žive, zašto mi da se mešamo.

G-đa LAZIĆ: No, jeste li čuli! Moram vam reći, gospođo Spasić, da ste se vi potpuno izmenili otkad ste postali članica upravnog odbora društva „Plamen“!

G-đa SPASIĆ: Nećete valjda time da kažete da sam se upalila?

G-đa LAZIĆ: Ne to, ali me odista buni što svemu oponirate. Dobro, ’ajd’ da vidim šta ćete kazati za ovaj slučaj koji je odista vrlo interesantan. (Vadi cedulju). Mlada i lepuškasta sobarica u službi kod gospodina P. M. ostala je bremenita. — Krivac je gospodin P. M., muž jedne krasne gospođe i otac dvoje dece. Šta sad tu da se radi? Ako progonite gospodina, vi rušite jednu porodicu; ako ga ne progonite vi ste njegov saučesnik u grehu. ’Ajde, šta bi vi tu radili?

G-đa SPASIĆ: Ništa! Ja uopšte ne bih uvlačila „Ujež“ u ta pitanja vanbračne dece; eno ono jedno smo uzeli pa nam sad tolike brige zadaje.

G-đa LAZIĆ: Pa dobro, neka društvo „Plamen“ primi na sebe brigu o toj deci.

G-đa SPASIĆ: Vi meni opet „Plamen“. Šta ima tu „Plamen“; neće valjda spaljivati vanbračnu decu.

G-đa LAZIĆ: To pitanje vanbračne dece ne može se tako jednostavno posmatrati. Sa gledišta našega udruženja, sa stanovišta održanja porodice, nameće se ovakvo shvatanje te pojave: Ima dve vrste vanbračne dece: jedna je ona kojoj su majke nerazmišljene devojke, lišene roditeljskog nadzora, puštene u svet bez zaštite i ostavljene same sebi. Ne uvek lakomislenost, često i nužda je uzrok padu ovih devojaka. Kod toga slučaja nisu krive toliko te grešnice koliko je krivo samo društvo. Druga vrsta su one devojke koje posrću moralno iz besa i lakomislenosti i ako su zbrinute i ako su zaštićene roditeljskom brigom… U ovom slučaju su krivi roditelji, na prvom mestu majka devojačka, kojoj mora biti najpreča briga da bdi nad svojom ćerkom.

1.5.18. 18. JOVAN, PREĐAŠNJI

JOVAN (Dolazi spolja noseći dete). Evo, gospođo, doneo sam ono dete po vašoj naredbi.

G-đa LAZIĆ: Oh, da! (Prihvati dete, gospođama). Eto naše brige. Dobro, Jovane, vi možete ići!

JOVAN: Molim! (Ode).

1.5.19. 19. PREĐAŠNJI bez JOVANA

G-đa LAZIĆ: Pa sad? Šta ćemo sad?

G-đa PETROVIĆ: (Kao i Spasićka odmah su prišle detetu i zagledaju ga). Tako lepo detence.

G-đa SPASIĆ: (Uzima ga u ruke). Oh, ovo ima bar šest kila.

G-đa LAZIĆ: Zar nijedna od vas ne zna koju sirotu ženu koja bi mogla dete primiti

G-đa PETROVIĆ: Možda ima, treba razmisliti, treba se i raspitati. Ali, gospođo, verujte, ipak bi najsrećnije rešenje bilo kad biste vi to uzeli.

Gđa SPASIĆ: Pa eto i vaša vas ćerka tako lepo moli.

G-đa PETROVIĆ: Vi bi time neizmerno zadužili udruženje „Ujež“.

G-đa SPASIĆ: A udruženje bi moglo da se primi da bude kum detetu, pa bi moglo prirediti vrlo lepu svečanost.

G-đa LAZIĆ: Ne, ne, gospođe, ne tražite to od mene. Ja imam već punu kuću dece a imam i inače toliko briga, gde bi se ja mogla posvetiti jednom odojčetu. Ne, na to se ne bi mogla nikako da rešim.

G-đa SPASIĆ: Slušajte, gospođo pretsednice, ja ću vama nešto vrlo iskreno reći. Vi vidite dobro da se ona gospođa Arsić napela i uvrtela sebi u glavu da ona bude pretsednica našega udruženja. Zato, ona i drži svaki čas neke naučne govore i špikuje ih sa stranim rečima. Pa zar niste vi, Boga vam, primetili da je na pretprošloj sednici njoj zastala knedla ovde u grlu kad vi pročitaste ono ceduljče gde se vama obraća i računa se na vašu plemenitost. I samo zato, vidite, da to suzbije, da se ona pokaže plemenitija, predložila je da udruženje usvoji dete, te meni istera dvesta dinara mesečno iz džepa, jer ja sam samo njoj za inat toliko dala. Zar vi to niste primetili?

G-đa LAZIĆ: Pa jesam, primetila sam, ne kažem da nisam.

G-đa SPASIĆ: E zato bi ja vidite, da sam na vašem mestu, sad pokazala njoj da ste vi još plemenitiji. Usvojte dete, vratite joj njenih dvadeset dinara pa da vidite kako će gospođa kandidatkinja za pretsednicu da spusti ovoliki nos.

G-đa PETROVIĆ: Odista, odista!

G-đa LAZIĆ: Pravo da vam kažem, taj vaš razlog nije neosnovan.

G-đa SPASIĆ: Ta kako neosnovan.

G-đa PETROVIĆ: Da gospođa Arsić ima bubicu da bude pretsednica to je i meni poznato a da je onom prilikom htela da se pokaže plemenitija od vas, to je jasno kao dan.

G-đa LAZIĆ: Taj ćemo joj uspeh lako izbrisati. Evo ja se odlučujem da usvojim dete i još ovoga trenutka sporazumeću se s mužem. (Pođe njegovoj sobi ali pošto se).

LAZIĆ: (Javlja na vratima).

G-đa LAZIĆ: (Zastane). Vrlo dobro, došao si kao poručen.

1.5.20. 20. LAZIĆ, PREĐAŠNJI

LAZIĆ: (Na vratima, držeći hartiju u ruci). Ja moram sa tobom da govorim.

G-đa LAZIĆ: Saslušaj me prethodno. Sudbina je htela da neka očajna majka uputi ovo dete…

LAZIĆ: (Trgne se kad se pomene dete, koje se nalazi na rukama g-đe Spasić). Dete? Zar je tu?!

G-đa LAZIĆ: Čekaj, saslušaj me! Sudbina je htela da neka očajna majka…

LAZIĆ: Otkud ovo dete? Ko ga je doneo?

G-đa LAZIĆ: Ali čekaj zaboga, nemoj biti prgav. To je dete bilo upućeno našem udruženju, mi smo u zabuni, ne znamo šta ćemo s njim. Gospođe su mišljenja da ga ja usvojim.

LAZIĆ: (Zgranut). Da ga ti usvojiš?

G-đa LAZIĆ: A i naša Dana, i ona me je molila.

LAZIĆ: Dana? Ona te molila? Ona, je li?

G-đa LAZIĆ: Pa da!

LAZIĆ: A gde je ona? Gde je ona? (Odlazi vratima). Dano! Dano!

G-đa LAZIĆ: Nije kod kuće.

LAZIĆ: Gde je?

G-đa LAZIĆ: Ne znam.

LAZIĆ: Ako ne znaš ti, Sofi će znati. — (Na vratima). Sofi Sofi?

G-đa LAZIĆ: Ali šta će ti?

G-đa PETROVIĆ: (Lazićki). Gospodin je tako uzrujan?!

1.5.21. 21. SOFI, PREĐAŠNJI

SOFI: Molim!

LAZIĆ: Gde je gospođica Dana?

SOFI: Ne znam, ona je samo kazala da neće večeras dolaziti kući.

G-đa LAZIĆ: Da, to je i meni rekla.

LAZIĆ: Neće, neće! Neće doći! Dobro, idite Sofi!

SOFI: Molim! (Ode).

1.5.22. 22. PREĐAŠNJI bez SOFI

G-đa LAZIĆ: Ti si uzbuđen?

LAZIĆ: Razume se da sam uzbuđen.

G-đa LAZIĆ: Pa ipak, reci, slažeš li se s tim da usvojimo ovo dete?

LAZIĆ: (Osorno). Slažem se, usvoj ga!

G-đa LAZIĆ: Ti to tako nekako kažeš, kao da ti nije po volji. Ja bih želela da to bude po mojoj i tvojoj dobroj volji.

LAZIĆ: Nije ovde u pitanju dobra volja… Usvoj ga, pa to ti je!

G-đa LAZIĆ: Ali kako ti to govoriš. Šta hoćeš time da kažeš?

LAZIĆ: Udalji ove gospođe pa ću ti kazati.

G-đe PETROVIĆ i SPASIĆ: (Uvređeno se dižu na noge).

G-đa LAZIĆ: Kakav je to ton. Gospođe su moje najintimnije saradnice, pred njima možemo razgovarati o tim opštim stvarima.

LAZIĆ: O opštim možemo ali ne možemo o našim.

G-đa PETROVIĆ: Mi ćemo se najradije udaljiti.

G-đa LAZIĆ: Ne, molim vas, ostanite! (Laziću). Govori dakle već jedanput jasno, da te razumem.

LAZIĆ: Pred gospođama?

G-đa LAZIĆ: Pred gospođama, da!

LAZIĆ: (Lomi se, hteo bi da progovori pa se uzdrži). Ne, ne mogu, neću pred njima da govorim.

G-đa PETROVIĆ: Dozvolite, dakle, gospođo da se mi udaljimo.

G-đa LAZIĆ: Ne, ne, ne! Ja baš sad želim da ostanete. (Laziću). A tebe molim da se ne praviš zagonetan, već govori.

LAZIĆ: (U teškoj uzbuđenosti). Kad bi ti znala… Zar svoj rođeni sram da iznosim pred svetom?

G-đa LAZIĆ: Ti smišljaš, ti izmišljaš nešto, jer nisi hrabar da kažeš neistinu.

LAZIĆ: Nisam hrabar, priznajem da nisam hrabar, ali reći ću ti, reći ću ti je, čuj: usvoj to dete, usvoj ga, jer ga moraš usvojiti.

G-đa LAZIĆ: Ti ne vladaš više sobom, ti ne znaš šta govoriš.

LAZIĆ: (Van sebe od uzbuđenja). Usvoj ga, jer to je tvoje unuče!

G-đa LAZIĆ: (Zaprepašćeno). Đorđe!

LAZIĆ: Da, tvoje unuče!

G-đa LAZIĆ: (Plane). To nije istina, ti si klevetnik svoga rođenog deteta; ti si bezočni klevetnik.

G-đe PETROVIĆ i SPASIĆ: (Oko nje). Stišajte se, gospođo!

LAZIĆ: Ne veruješ, je li? Ona te je molila da usvojiš to dete; ona je izmakla iz kuće kad je dete doneto i izjavila da neće ni večeras doći; ona je provela dvadeset dana na selu; ona je dala ovo pismo Sofi; da mi ga preda tek kad ona izmakne od kuće. A znaš li šta piše, u ovome pismu? U pismu je račun za tih dvadeset dana provedenih na selu, račun sanatorijuma za porođaje. (Bacio pismo u lice). Na, zakiti se ovim pismom, na!

G-đa LAZIĆ: Gospode Bože! (Cikne i posrne).

G-đe PETROVIĆ i SPASIĆ (Pritrče, prihvate je i spuštaju u fotelju). Zaboga! Zaboga!

G-đa LAZIĆ: (Očajno). Ne mogu, ne mogu, ne mogu da podnesem to! (Zagrca).

G-đe PETROVIĆ i SPASIĆ: Priberite se, zaboga!

G-đa LAZIĆ: (Grcajući). Zašto? Zašto? Zašto ta kazna, jesam li je zaslužila? (Skoči na muža). Ti si, ti si kriv!

LAZIĆ: Da, ja sam kriv.

G-đa SPASIĆ: (Poverljivo gospođi Petrović). Sad već počinju objašnjenja; ’ajde da se mi što pre udaljimo.

G-đa PETROVIĆ: Razume se!/(Lazićke)/. Draga gospođo, nama ćete dozvoliti da se udaljimo. Nezgodno je, uviđate i sami da je nezgodno.

G-đa LAZIĆ: Hvala vam!/(Uzme dete i preda ga Laziću)/. Pridrži! (Ispraća gospođe i zaboravlja očas na sve što je preživela i preobražava se u pretsednicu Uježa). Ta vas dakle molim, gospođe, razmislite o predlogu koji sam vam učinila. Jedna poverljiva inspekcija bila bi snažno sredstvo za suzbijanje svih pojava koje ruše porodicu i odgovarala bi u svemu visokim ciljevima koje je naše udruženje sebi postavilo. Mi moramo bez kolebanja verovati u naš princip: bez zdrave porodice nema zdravoga društva, bez zdravoga društva nema ni zdrave državne zajednice.

G-đa SPASIĆ: Da, da!

G-đa PETROVIĆ: Do viđenja, gospoćo!

G-đa LAZIĆ: Do viđenja!

G-đe PETROVIĆKA I SPASIĆKA. (Jave se Laziću i odu).

1.5.23. 23. LAZIĆ, G-ĐA LAZIĆ

LAZIĆ: (Hoće da joj preda dete).

G-đa LAZIĆ: Zadrži ga sebi; to je plod tvoje krivice, to je greška tvoje savesti.

LAZIĆ: (Očajno sedne i metne dete na krilo). Dakle, ja sam krivac?

G-đa LAZIĆ: Da si ti čovek, da si ti otac, ti bi već davno uvideo da se neko od nas dvoje mora posvetiti i kući, porodici; uvideo bi da mi ne možemo i jedno i drugo posvetiti se javnim poslovima a kuću ostaviti nezbrinutu i dići ruke od porodice.

LAZIĆ: Uvideo sam ja to.

G-đa LAZIĆ: Pa kad si uvideo, zar nisi mogao doći ni do kakvog zaključka?

LAZIĆ: Došao sam do zaključka.

G-đa LAZIĆ: Kakvog?

LAZIĆ: Došao sam do zaključka da ti treba da napustiš tvoje „Uježe“ pa da se vratiš kući.

G-đa LAZIĆ: Ja?

LAZIĆ: Ti, dabome!

G-đa LAZIĆ: Da bi tebi dala vremena da dečurliji držiš nekakva predavanja, da se zavlačiš po bibliotekama i, uza sve to, bleneš u neke zvezde. To sam i očekivala od tebe; znala sam ja da svi vi ljudi tako sitno, tako kratkovido gledate u život. — Zar ti, čoveče, božji, ne uviđaš šta bi to značilo napustiti jedno udruženje, u stvari jedan pokret, koji svojim uzvišenim ciljevima nadmaša sve vaše sitničarske svakodnevne poslove. I još da napustim udruženje i ceo pokret sada kalja sam pretsednica, kada zauzimam položaj na kome mi zavidi pedeset od sto žena. Zar ti to nisi kadar da uvidiš?

LAZIĆ: Kadar sam, al’ mislim da bi to upravo odgovaralo ciljevima vašeg društva kad bi se ti vratila kući.

G-đa LAZIĆ: Iz tebe govori gospođa Arsić.

LAZIĆ: Kakva gospođa Arsić?

G-đa LAZIĆ: Gospođa koja je bolesna od pakosti što sam ja pretsednica. I sve što ti govoriš to su njene reči; ona ti ih je kazala.

LAZIĆ: Jeste, ona mi je poslala i ovo dete.

G-đa LAZIĆ: To dete ti je poslao Bog kao kaznu što si digao ruke od porodice. (Spolja se čuje Zaretov glas. On se očajno dere: Neću! Neću).

1.5.24. 24. ZARE, AGENT, PREĐAŠNJI

AGENT: (Ulazi napred, čvrsto držeći za ruku Zareta. Agent je u civilu, pristojno odeven). Gospodine profesore!

G-đa LAZIĆ: (Kad spazi scenu, ostane u mestu okamenjena i zabezeknuta).

ZARE: (Isplazi se majci). Šta si razrogačila oči kao da si videla žirafu?

G-đa LAZIĆ: Gospodine, šta je to?

AGENT: Iz pažnje prema gospodinu profesoru, uputio me je gospodin šef krivičnog otseka da vam saopštim: vaš sin sa jednom organizovanom bandom od šest drugova izvršio je noćas poharu manufakturne radnje Ranković i kompanija.

LAZIĆ: Moj sin?

G-đa LAZIĆ: Je li to moguće, gospodine?

AGENT: Pohvatani su na delu a kod vašega sina nađeni su i ovi obijački alati. (Vadi iz džepa svežanj kalauza i pokazuje).

G-đa LAZIĆ: Nesrećniče!…

ZARE: Šta „nesrećniče“; izići će mi slika novinama pre nego tvoja.

G-đa LAZIĆ: (Okreće očajno glavu). Vodite ga, vodite mi ga s očiju!

AGENT: Molim!

ZARE: (Polazeći). Pa pošljite mi koju paru za cigarete. (Ode sa agentom).

1.5.25. 25. G-ĐA LAZIĆ, LAZIĆ

G-ĐA LAZIĆ i LAZIĆ: (Najpre se dugo i nemo gledaju).

G-đa LAZIĆ: Vidiš li?

LAZIĆ: Vidim, a vidiš li ti (Telefon zazvoni).

G-đa LAZIĆ: (Prihvati slušalicu). Alo! Jest, boga mi, imate pravo, sednica. Ju, mal’ nisam smetnula s uma. — Evo me odmah. (Natakne šešir, skupi papire i polazi). Ja imam sednicu! (Ode naglo).

1.5.26. 26. LAZIĆ, SUŠIĆ

LAZIĆ: (Gleda tupo levo i desno, uzme stolicu, metne je pred suflernicu pa umorno sedne a dete metne na kolena te se zabrinuto i rezignirano zagleda u njega).

SUŠIĆ: (Dolazi spolja bez kolica i ostaje kod vrata). Dobar dan.

LAZIĆ: (Digne glavu, okrene se i pogleda). Bez kolica?

SUŠIĆ: Bez kolica ali sa ostavkom. (Pokazuje akt). Uspeo sam, gospodine: novine su donele moju sliku, pod naslovom „Čovek s kolicima“ i moja žena nije imala kud, podnela je ostavku koju sam evo doneo da predam gospođi. Moja je žena kod kuće i doji dete. (Govoreći to on prilazi sve bliže Arsiću, spazi dete i iznenadi se). Šta je to, zaboga, gospodine profesore?

LAZIĆ: (Rezignirano). Ujež!

SUŠIĆ: Ujež?

LAZIĆ: Da, Ujež!!…

ZAVESA

2. Svinja

Komedija u dva čina

2.1. Gospođi O.

Draga gospođo,

U više ste mi mahova ispovedili želju da se pred jednim užim krugom prijatelja i porodice, okušate u glumi. U dugim razgovorima mi smo zajednički preturali u sećanju repertoar, ne bi li našli koja bi rola odgovarala Vašem temperamentu, Vašim manirima i Vašim sklonostima, i kada nismo uspeli, Vi mi rekoste: „Kad biste Vi hteli da što napišete!“

U poznatoj svojoj slabosti prema damama a precenjujući svoju snagu, ja sam Vam to lakomisleno obećao, zaboravljajući na svoj reumatizam, bronhijal, enfizemu i srčani zamor. Međutim, desilo se da je baš sve to, što mi je otežavalo da Vam napišem rolu, u stvari omogućilo mi da Vam je napišem.

Mene su lekari naterali da ovoga leta pođem na odmor i naročito mi naglasili da bi to imao biti i fizički i duševni odmor. Propisana mi je toga radi naročita dijeta: nezamorno šetanje po čistom zraku, laka hrana i što manje uzbuđivanja i naprezanja. Preporučeno mi je još da izbegavam svaki rad, ili, ako bi baš hteo što da pišem to bi moralo biti samo nešto lako, vedro, nešto što ne zamara, nešto bez emocija i sa što manje kalorija. Eto ti propisi, kojih sam se vrlo strogo pridržavao, omogućili su mi da napišem ovaj dijetalni komad za Vas, ovde pod hladom borove šume, razgaljen maestralom koji dopire sa morske pučine.

Znam već unapred da će se Vaše utančano estetsko osećanje buniti zbog ovako neestetskoga naslova komada ali ga, na žalost, nisam mogao izbeći. Taj i takav naslov ima nesumnjivo mnoge rđave ali ima i jednu dobru stranu. Jedna od rđavih strana mu je na primer to, što mi onemogućava da komad, koji sam za Vas napisao, Vama i posvetim a dobra mu je strana ta: što će se među diletantima, koji će zbog jednostavnosti tehnike i malog broja lica komad rado prihvatiti, moći lako i bez neminovnih potresa da podeli. Vi znate da kod diletanata obično bukti ambicija da igraju naslovnu rolu i da ta ambicija izaziva često rivalstva i zlu volju. Ovde je to isključeno, kod ovoga komada niko se neće pograbiti da igra naslovnu rolu.

Predajući Vam, draga gospođo, ovaj rukopis, koristim se da ponovim izjave simpatija koje su moj nepromenljivi osećaj prema Vama.

Juna 1935 godine, Biograd na moru. — B. Đ. Nušić

2.2. Lica

• NINA
• NIKOLA
• ĐORĐE
• GAZDARICA

2.3. Prvi čin

Ukusno nameštena soba koja čini prijatan utisak.

2.3.1. 1. NIKOLA sam

NIKOLA: (Sedi za stolom sa telefonskom slušalicom na uhu. Lice mu je ozareno zadovoljstvom i iznenađenjem radi onoga što čuje na telefonu). Ama je li to moguće; ti, ti, baš ti? Nemoj se čuditi, zaboga, što neprestano ponavljam to pitanje ali ne mogu čisto da verujem; ne mogu da dođem sebi od iznenađenja. Reci mi, molim te, kad si stigao, gde si odseo, kako izgledaš i ne znam već šta pre da te pitam? Gde si, molim te, da odmah dođem? Doći ćeš ti, je li? Vrlo dobro, vrlo dobro, samo požuri, nestrpljiv sam da te vidim. Da, Dečanska 76, drugi sprat desno. Ali požuri, molim te! Da, da, požuri molim te! Do viđenja! (Ostavlja slušalicu i odlazi desnim vratima). Nina! Nina! Nina! (Čuje se otuda kao odziv ženski glas). Odi molim te, ali odmah!

2.3.2. 2. NINA, NIKOLA

NINA (U koketnoj jutarnjoj haljini). Šta je to tako hitno?

NIKOLA: (Ushićen). Jedna neobično prijatna vest; obradovao sam joj se kao malo dete, veruj mi! (Poljubi je).

NINA: To kao izraz radosti?

NIKOLA: Da, jer kažem ti, obradovao sam se kao dete. Zamisli moj drug, moj nerazdvojni drug iz mladosti… To je tako prijatno iznenađenje da te ja moram još jedanput poljubiti. (Ljubi je).

NINA: Ali ja iz tih tvojih poljubaca još ne vidim u čemu je stvar?

NIKOLA: Čućeš, odmah ćeš čuti. Za to sam te i zvao, da podelimo radost. Sedi molim te! (Uzme je za ruku i odvede kanapetu). To je, vidiš, moj najbolji drug iz mladosti.

NINA: Ko?

NIKOLA: Pa ja sam ti, čini mi se, često govorio o jednome svome prijatelju iz mladosti?

NINA: O onome što je u Americi?

NIKOLA: Da, o njemu. To je moj jedini i moj najbolji drug i prijatelj. Imao sam brata, rođenoga brata, pa nikada nismo bili tako bliski i tako prisni kao ja i Đorđe. Delili smo svako dobro i zlo, on nije imao tajne za mene a ja ih nisam imao za njega.

NINA: Sve si mi to već kazivao.

NIKOLA: On je pre tri godine otišao u Ameriku. Oduvek je on tako idealisao da se otisne u svet i, kad se jednom dočepao inžinjerske diplome, kad je stekao malo prakse pa i zaradio nešto, rekao mi je jednog dana: „Ja odoh!“ i ode odista. Tek mi se posle sedam meseca javio iz Sent-Luja; pisao mi je da je zaposlen u nekoj fabrici. Javio mi se zatim još dva tri puta.

NINA: Znam, čitao si mi njegova pisma.

NIKOLA: Jest, imaš pravo, čitao sam ti. Poslednje godine nije mi se više nikako javljao. Ni reči! Ja sam mu pisao i pisao ali ni reči odgovora. I sad, zamisli, odjednom…

NINA: Javio ti se?

NIKOLA: Javio mi se ali lično. Zamisli, stigao je i za koji čas ću ga videti. Možeš misliti kako sam se iznenadio. Sedim, čitam novine, kad najedanput telefon. Uzmem slušalicu i, mal’ je nisam ispustio od iznenađenja. On mi govori a ja ga ne razumem, ne verujem telefonu i zbunio sam se, ne umem da govorim.

NINA: Pa šta ti kaže?

NIKOLA: Da je stigao, da je ovde, da će doći.

NINA: Odakle telefonira?

NIKOLA: Eto, to ga nisam ni pitao! Pa dabome da ga nisam pitao kad sam se zbunio. I ne samo to, nego nisam ga uopšte ništa pitao, samo sam ga molio da dođe, da što pre dođe. (Nervozno ustaje). Pa dobro, što ga nema; on bi već mogao biti ovde…

NINA: Nemoj biti nestrpljiv, doći će.

NIKOLA: Kako bi bilo da mu pođem u susret?

NINA: Ali kuda, ne znaš ni odakle je telefonirao?

NIKOLA: Pa da, mogli bi se razmimoići, (Seda opet kraj Nine). Mi ćemo ga zadržati na ručak, je li?

NINA: Razume se!

NIKOLA: Ja te molim, Nina, budi što ljubaznija prema njemu, što ljubaznija.

NINA: Pa da, zaboga!

NIKOLA: Hteo bih, znaš, da oseti kako se ja prema njemu nisam ni malo izmenio zato što sam se oženio. I još nešto, hteo bi da vidi da sam ja i moju ženu ubedio da u njemu gleda moga najmilijega druga.

NINA: Treba li da obučem naročitu haljinu?

NIKOLA: Ali ne, zaboga, nikakvo ustručavanje, nikakve forme, takva kakva si. U ostalom ti izgledaš tako dražesna. (Poljubi je). Nemaš se šta pred njim ustručavati; to je čovek vrlo prirodan, vrlo običan. (Opet nervozan). Pa ipak, mogao bi već doći; ne razumem što ga nema.

NINA: Ala si ti nestrpljiv!

NIKOLA: (Osluškuje). Čuj kanda neko razgovara sa našom devojkom pred vratima. To će biti on! (Odjuri vratima, otvara ih širom i kad spazi Đorđa on klikne). On je! (Grli se srdačno sa njim na samome pragu sobnom). On je, on je! (Uvodi ga).

2.3.3. 3. NINA, NIKOLA, ĐORĐE

NIKOLA: (Nini). Eto, eto, to je on! (Zagrli ga opet. Njemu). A ovo; ovo je moja mila ženica. (Zagrli nju). Ti vidiš, ja sam toliko srećan što sam te opet video da sam se čisto podetinjio. (Hoće opet da ga zagrli).

ĐORĐE: Ali dozvoli da pozdravim gospođu. (Ljubi joj ruku).

NINA: Dobro nam došli! Učinili ste nam doista veliku radost. Moj Nikola je toliko srećan a i ja uživam u njegovoj radosti.

NIKOLA: Ti ne možeš verovati kako sam se iznenadio na telefonu. (Izmiče se). Čekaj, molim te, da te zagledam malo. Pa nisi se Bog zna koliko promenio. Preplanuo si malo i onako, imaš nečega grubljeg u izrazu; inače onakav kakvog te znam.

ĐORĐE: Pa šta je to tri godine…

NINA: Ali sedite, zaboga!

NIKOLA: Sedi, dabome!

NINA: (Seda na kanape i nudi Đorđu mesto kraj sebe). Izvol’te!

ĐORĐE: (Sedne).

NIKOLA: (Sedne na stolicu prema njima). I ti si mogao punu godinu dana da mi ne pišeš ni reči?

ĐORĐE: Oprosti. Zapao sam u jednu beskrajno udaljenu farmu, imao sam da montiram neke gigantske pumpe tamo. Da sam ti pisao, ne bi ti za godinu dana stiglo pismo.

NINA: A kad ste stigli u Beograd?

ĐORĐE: Pre dva dana.

NIKOLA: (Skoči). Šta kažeš, pre dva dana??! (Nini). Čuješ li ti to; on je ovde već dva dana i tek mi se danas javlja. E to, da znaš, to ti nikad neću oprostiti, nikad upamti!

ĐORĐE: Ti znaš mene, ne volim nikome da sam na teretu.

NIKOLA: Ali kakav bi to teret bio?

ĐORĐE: (Nini). Kombinovao sam ovako: Tek godina i nešto dana kako se oženio: mali, skroman stan, gnezdo za dvoje mladih. Znam ga kakav je: i pored sve teskobe ponudio bi mi i zahtevao bi od mene da se kod njega uselim.

NIKOLA: Razume se!

ĐORĐE: I da bih mu to osujetio, smislio sam da nađem sebi stan, da se smestim pa tek onda da se javim.

NIKOLA: (Nini). Eto, eto, jesam li ti kazao, eto takav je on!

NINA: Pa jeste li bar našli ugodan stan?

ĐORĐE: Dosta ugodan. Dve svetle sobice, jedna za spavanje a jedna za rad. Gazdarica malo brbljiva ali uredna i čista; tramvajska stanica pred kućom. A zgodno je što imam i telefon, istina na gazdaričino ime ali je u mojoj sobi, mogu se uvek poslužiti njime.

NINA: To je vrlo zgodno.

NIKOLA: Jesi li mi se s toga telefona javio?

ĐORĐE: Da.

NIKOLA: (Vadi parče papira i pisaljku). Reci mi broj telefona ako mi zatreba?

ĐORĐE: Trideset sedam, dvadeset i šest, nula.

NIKOLA: (Zapisuje). A mene ako zatrebaš potraži me preko centrale Ministarstva saobraćaja ili moj kućni telefon. Videćeš broj u knjizi.

NINA: Je li vam daleko stan?

ĐORĐE: U Miletinoj ulici.

NIKOLA: (Nini). Eto, sad možeš da vidiš kakav je to čovek. Dva dana ovde, uzeo stan i tek kad se obezbedio da ga ne mogu pozvati kod sebe, on mi se javio.

NINA: Moj muž mi je uvek govorio da ste vi pomalo osobenjak.

ĐORĐE: Ne vidim da je to neko osobenjaštvo što sam našao stan.

NINA: Pa to već ne, ali to vaše lutanje po dalekom svetu.

ĐORĐE: Pa i to je tako obična stvar.

NIKOLA: Za njega je to obična stvar!

NINA: Odista, šta je to što vas je tamo, u veliki svet privlačilo?

ĐORĐE: Meni se još đakom uvrtela u glavu želja za nečim dalekim i nepoznatim. Ta me želja nije napuštala ni kad sam ušao u život. Pomislio sam tada: zašto čekati, zašto zalaziti dublje u život, u obaveze, u odnose. Zar nije bolje sad, dok sam slobodan svega da zadovoljim tu želju i — otisnuo sam se u svet.

NIKOLA: (Nini). Eto, čula si ga, eto takav je on!

NINA: Pa jeste li se bar zadovoljili; ne žalite li što ste tri godine proveli u tuđini?

ĐORĐE: Ne, ne žalim. Video sam mnogo štošta i naučio se mnogo čemu. Istina i namučio sam se malo; pogdekad i zlopatio ali na kraju krajeva sve se to zaboravi.

NINA: I sad?

ĐORĐE: Sad? Sad evo me, tu sam!

NIKOLA: I sad ga majci nećemo više puštati.

ĐORĐE: Ne mislim ni sam, zasitio sam se tuđine.

NIKOLA: A kadar si ti! (Nini). Kadar je on opet jednog dana da mi kaže: Ja odoh. Znam ja njega.

NINA: (Đorđu). Potražićemo već načina da vas zadržimo.

ĐORĐE: (Smeje se). Zar ima načina?

NINA: Kako da ne! Znate šta rade pomorci sa barkama koje su lako vezane pa se otkidaju i beže na pučinu; vežu ih gvozdenim lancima za kopno.

ĐORĐE: Mislite dakle, da bi i mene trebalo vezati gvozdenim lancima?

NINA: Ne gvozdenim, to nisu uvek tako pouzdani lanci ali bračnim lancima na primer…

NIKOLA: Da, da, kao što mačku strpaju u džak, tako njega treba strpati u brak.

ĐORĐE: (Smeje se).

NINA: Jeste li koji put pomišljali na ženidbu?

ĐORĐE: Iskreno ću vam reći, nikad!

NINA: Pa da, bili ste do sad okupirani drugim željama.

ĐORĐE: I drugim željama i drugim brigama. Ima tako mnogo stvari o kojima treba najpre misliti.

NINA: Priznajem, ali doći će i to na red.

ĐORĐE: Možda, ne znam.

NINA: A kad dođe na red, dajte mi reč da ćete meni poveriti stvar.

NIKOLA: Pa razume se, kome bi drugom, mi smo mu najpreči.

NINA: Morali bi samo unapred znati vaš ukus: volite li crnke ili plavuše?

ĐORĐE: Ali od kud znam kad nisam na to ni mislio.

NINA: Pa ipak, morate tek imati svoj ukus.

NIKOLA: Moja te žena to pita iz čiste obazrivosti, jer ako je ta gospođica, na koju ona možda misli, crnka, da za vremena počne farbati kosu plavo a ako je plavuša da je počne farbati crno.

NINA: To nije neduhovito, ali ja ozbiljno pitam, interesuje me gospodinov ukus.

ĐORĐE: Ali ja uopšte nemam ukusa.

NINA: No, no, no, to je već amerikanski odgovor. Morate se ostaviti tih navika koje ste doneli otud. Ili se vi možda ne mislite ženiti?

ĐORĐE: Ne mislim. Ne znam da li ću kadgod promeniti mišljenje ali zasad ne mislim odista.

NINA: Plašite se možda braka? Čudnovato je to odista da se braka najviše plaše oni koji ga ne poznaju. Liče mi na decu koja se plaše onoga bau-bau a i ne znaju šta je to.

NIKOLA: A kad bi ti znao kako je brak lepa stvar, naročito kad čovek ima tako milu ženicu kao što sam je ja našao.

ĐORĐE: Verujem! (On je do sad već bio osvojen utiskom koji je na njega učinila Nina i što se duže razgovara o ženama i o braku on je pogledom sve više proždire i ne skida očiju sa nje).

NIKOLA: Zar ti, bolan, ne bi voleo da imaš kraj sebe jedno malo, prijatno, ljupko stvorenje koje će te ujutru poljupcem probuditi i čiji će te osmeh odmah na početku dana razgaliti? Zar ne bi voleo da imaš kraj sebe jedno ljupko stvorenje koje će ti po ceo dan čavrljati, pričati, brbljati puno, puno slatkih gluposti; stvorenje koje će te naljutiti zato da bi te posle zagrljajem odljutilo i koje će zaplakati zato da bi posle osmehom utrlo suze.

NINA: Čujete li, čujete li, to je čitava poezija i to vam govori čovek koji nikad nije bio poeta dok se nije oženio.

ĐORĐE: (Rasejano koluta očima, hoteći da se oslobodi utiska pod kojim je). Da, da, da!

NIKOLA: Pa zaboga, ljudi da se razgale, da imaju prema kome svoje osećaje da izraze, drže u kući kanarinku, mačkicu, kučence. A žena je vidiš sve to, i kučence koje se umiljava i mačkica koja se mazi i prede na kolenu i kanarinka koja skakuće i veselo peva.

ĐORĐE: Da, da!/(Okreće glavu da ne gleda više Ninu)/.

NINA: Ti kazuješ gospodinu samo poeziju braka ali brak ima i svojih dobrih realnih strana. Kada ste brižni, vi i ne slutite koliko vas može da okrepi blaga reč ženina; kada ste bolesni vi i ne slutite kako isceljuje topla ruka ženina, kad vam se dotakne čela; kada ste malodušni… (Ona sad tek vidi da je on okrenuo glavu). Pa vi i ne slušate šta vam mi govorimo?

NIKOLA: Pa dabome da ne sluša, nema hrabrosti da sluša, Eto, takav je on!

ĐORĐE: (Uznemiren, uzbuđen, ujedanput skoči i pođe kao da bi hteo da pobegne od nečega).

NINA: (Iznenađena). Šta je?

NIKOLA: (Ustao je i sam). Šta ti je najedanput?

ĐORĐE: Ništa, ali hteo bi da pođem.

NINA: Kako, zar vi nećete sa nama ručati?

NIKOLA: Zašto i pitaš, zar bi moglo drukčije biti?

ĐORĐE: (Braneći se). Ja bih vas molio da me oslobodite, imam izvesnih obaveza.

NINA: Imate možda koga svoga?

NIKOLA: Ta nema, nema on nigde nikoga ovde; ni brata, ni sestre, ni tetke, ni strine.

NINA: Onda ne razumem.

ĐORĐE: Za danas mi oprostite. Drugi put, ja ću već doći drugi put.

NINA: Ali zaboga zašto, zašto drugi put?

NIKOLA: Ta kakvi drugi put!

NINA: Verujte, to bi i Nikolu i mene teško zabolelo.

NIKOLA: Ne mogu ja ni pretpostaviti da bi ovo smeo… Ti ćeš danas ručati sa nama.

NINA: Ostaćete, je l’ te?

NIKOLA: Razume se da će ostati.

NINA: Recite: da!

ĐORĐE: (Jedva). Pa dobro, najzad. Ja nisam bio rad da vas uznemiravam.

NINA: Ali kakvo uznemiravanje; vi nam samo činite radost. Recite mi šta volite, šta najradije jedete?

ĐORĐE: Sve, ne probiram.

NINA: Pa ipak šta radije? Hoću sama da izdam naredbe u kujni. Volite li kuvano ili pečeno meso?

ĐORĐE: Sasvim svejedno.

NINA: Ostavite, dakle, meni kako naredim, (Pođe).

NIKOLA: Pošlji devojku da nas ponudi likerom. (Đorđu). Ili bi ti radije jednu domaću rakiju?

ĐORĐE: Ne, hvala, ne pijem ništa.

NINA: U ostalom, ja ću se odmah vratiti. (Ode).

2.3.4. 4. ĐORĐE, NIKOLA

NIKOLA: Slušaj, dragi moj, odista si ti čudan čovek. Ti da pomisliš na to da ne ručaš kod mene! Sama ta pomisao je već zločin, razumeš li, zločin!

ĐORĐE: Je li otišla?

NIKOLA: Ko?

ĐORĐE: Tvoja žena.

NIKOLA: Otišla je.

ĐORĐE: E onda ti mogu reći: ja neću ručati kod tebe.

NIKOLA: (Zgranut). Šta kažeš!

ĐORĐE: (Podvlači reči). Ja neću ručati kod tebe.

NIKOLA: Jesi li ti bogati pri sebi, šta je tebi?

ĐORĐE: Ja neću ručati kod tebe.

NIKOLA: A zašto?

ĐORĐE: To ti ne mogu reći, dovoljno je kad ti kažem da neću ručati kod tebe.

NIKOLA: To nije dovoljno; ja imam prava da mi se kaže i zašto, inače je to uvreda.

ĐORĐE: Ako smatraš da je uvreda, ja te molim za oproštenje, ali ja neću ručati kod tebe.

NIKOLA: (Ne može da dođe k sebi). I ti to baš ozbiljno…

ĐORĐE: I ja te molim za dozvolu da odmah idem.

NIKOLA: Kako da ideš?

ĐORĐE: Tako, treba da idem, moram ići.

NIKOLA: Slušaj, dragi moj, reci ti meni iskreno: je l’ se ti to šališ?

ĐORĐE: Ne, ne šalim se.

NIKOLA: No, jesi li čuo, to već prelazi svaku meru. Ti mi moraš objasniti takvo ponašanje.

ĐORĐE: Ako moram objasniću ti, samo drugi put.

NIKOLA: Zamisli šta će reći moja žena kad čuje da si otišao?

ĐORĐE: Nemoj joj ni kazivati.

NIKOLA: Kako, nemoj joj ni kazivati, pa videće da nisi ovde.

ĐORĐE: A ti onda reci: otišao je!

NIKOLA: A hoće li ona reći: a zašto je otišao?

ĐORĐE: Reći će.

NIKOLA: I šta onda da joj kažem?

ĐORĐE: Ništa.

NIKOLA: Ništa, ništa. Misliš ti da je jednoj ženi dovoljno ništa?

ĐORĐE: Onda reci ma šta, što ti padne na pamet.

NIKOLA: Ja prosto ne razumem šta je to s tobom. Ni onaj Đorđe, ni daj Bože! Drugi čovek. Reći ćeš, bio si u Americi; pa dobro, brate, tamo si mogao i biti amerikanac ali ne možeš ti tek ovde, u mojoj kući, biti amerikanac.

ĐORĐE: Tako je, uviđam da je tako i zato je upravo potrebno da se što pre udaljim. Dozvoli dakle! (Pruža mu ruku).

NIKOLA: (Stane pred njega). Ni koraka, razumeš li! Samo preko moga mrtvog tela!

ĐORĐE: Ja te najozbiljnije molim da od svega ne praviše nikakvo pitanje i da me pustiš da idem.

NIKOLA: Kako, zar da se ne oprostiš ni sa mojom ženom?

ĐORĐE: Pa… bolje, veruj, bolje da se ne oprostim.

NIKOLA: Znači, ona je ta koja te je uvredila?

ĐORĐE: Ali, čoveče božji, niko me nije uvredio.

NIKOLA: Ona te je uvredila, to je jasno kao dan.

ĐORĐE: Ali ne, kad ti kažem.

NIKOLA: Ne možeš me razuveriti, ona te je uvredila, i ona te mora moliti za oproštenje. (Pođe vratima). Zvaću je odmah!

ĐORĐE: (Stane pred njega). Ne, ti nećeš zvati tvoju ženu, radije ću ti reći zašto idem.

NIKOLA: (Vrati se). Reci dakle.

ĐORĐE: Reći ću ti. Najzad i dužan sam kao drugu i prijatelju da ti rečem, ako ni zbog čega a ono bar da te sprečim da me drugi put ne pozivaš u kuću.

NIKOLA: Govori da čujem!

ĐORĐE: Da sam znao da je tvoja žena lepa, ja ne bih reskirao da ti dođem u posetu; zvao bih te da se sastanemo kod mene ili gde na drugom mestu.

NIKOLA: Pre svega, moja će ti žena biti vrlo zahvalna na komplimentu a zatim, ne razumem što bi njena lepota mogla biti smetnja da mi dođeš?

ĐORĐE: Jer mi se dopada.

NIKOLA: No na?

ĐORĐE: Ne razumeš me, jer ti ja ne govorim evropskim jezikom poezije; ja ti govorim, realnim, amerikanskim jezikom.

NIKOLA: I šta te reči: „dopada mi se“ znače na amerikanskom jeziku?

ĐORĐE: Prevešću ti ih, ali ti moram prethodno nešto objasniti. Moraš znati da sam se ja tamo, u novome svetu, u mnogome izmenio i ne gledam više na stvari i pojave kao nekada. Ja nemam o ženama više ono mišljenje koje sam nekada imao. Naviknut tamo da na stvari realno gledam, ja u ženi ne vidim ništa više do ženu.

NIKOLA: Pa šta bi drugo hteo da vidiš?

ĐORĐE: Ne razumeš me. Vi u ženi vidite poeziju — tako sam je i ja nekada posmatrao i shvatao, ali sam se, vidiš, sada privikao da drukče gledam na nju kao i na sve ostale pojave. Vi na primer vidite čašu vode i najpre zapažate kako je bistra kao kristal, kako je čista kao suza, kako je sveža kao duša devojačka a mi tamo vidimo da je to samo čaša dobre vode i zato što je to, valja je popiti. Vi vidite na primer jagnje i zapažate najpre na njemu belo meko runo, sladak i nežan pogled, ljupko blejanje a mi tamo ne vidimo svu tu poeziju, mi vidimo jagnje koje valja pojesti i pojedemo ga bez poezije.

NIKOLA: Ali sa salatom?

ĐORĐE: To da.

NIKOLA: E pa vidiš ta salata, to je ipak poezija.

ĐORĐE: Možda! Eto, dakle, vidiš, ja sam se tamo, u onoj sredini, navikao da tako mislim i o ženi. Za mene je svaka žena, dakle i tvoja, samo jedno osvežavajuće srestvo, recimo šampanj ili oranžada, ili limunada…

NIKOLA: Znači za tebe je moja žena limunada?

ĐORĐE: Ne kažem, na protiv tvoja mi se žena više dopada no mnoga druga. Ima nečeg toplog i slatkog u glasu, ima nečeg izazivačkog u pogledu, ima jedno lepo izvajano telo…

NIKOLA: Ama nemoj ti meni gustirati moju ženu.

ĐORĐE: Ne, ali ti govorim da bih opravdao sebe.

NIKOLA: Kako opravdao ja tebe prosto ne razumem.

ĐORĐE: Upotrebiću dakle običniji rečnik, da bi ti bilo jasnije.

NIKOLA: Ja te molim.

ĐORĐE: Ja sam ti, dragi prijatelju moj, svinja, prava svinja, razumeš li, i to ti kažem pre no što ti budem dao prilike da mi ti to kažeš. Ja tvoju ženu gledam očima kakvima je ne bi smeo gledati kao tvoj prijatelj; u njenoj blizini mesto osećanja prijateljstva rađa se kod mene osećaj požude i ja ga ne mogu da odstranim. Kad progovori, kad se nasmeši, kad mi se približi, ja sav zadršćem požudom i navlači mi se mrak na oči. I eto, ti sad hoćeš, je li, da sednem za tvoj sto, da jedem tvoj so i hleb a tvoju ženu, ženu svoga prijatelja da gledam požudnim pogledom, da zadršćem kad joj opazim golo rame, da usplamtim kad zavirim u razrez na grudima, da…

NIKOLA: (Zgadi se). Pa ti si odista svinja!

ĐORĐE: Sam sam ti to priznao al’ ti bi zato mogao meni da priznaš da sam ipak plemenita i uzvišena svinja, jer da sam obična, ja bih drukče postupao, onako kako svi čine; pretvarao bi se i pred tobom bi skrivao svoja osećanja.

NIKOLA: (Bono). To si odista mogao učiniti, uštedeo bi mi jedno bolno razočaranje.

ĐORĐE: Hteo sam da budem ispravan prijatelj.

NIKOLA: Treba valjda i da ti se zahvalim?

ĐORĐE: To ne ali… uviđaš valjda i sam sad, da je bolje da se ja udaljim?

NIKOLA: (Oborio glavu, potišten).

ĐORĐE: Da idem, je li?

NIKOLA: Idi!

ĐORĐE: Mi se možemo videti samo van tvoje kuće; nemoj me nikada pozivati jer najzad, pod ovakvim okolnostima, uviđaš valjda i sam da bi bilo vrlo, vrlo nezgodno.

NIKOLA: Ne mogu prosto da dođem k sebi; je li to odista moguće da ti, ti nisi kadar toliko sebe savladati?

ĐORĐE: Možda bih i mogao kada si ti prisutan ali se može desiti da recimo ne zateknem tebe kod kuće već nju samu i… u tom slučaju ja ne bih mogao garantovati za sebe, ne bih mogao…

NIKOLA: Svinjo! Idi molim te, idi što pre!

ĐORĐE: Hvala, zbogom!

NIKOLA: Zbogom!

ĐORĐE: (Ode).

2.3.5. 5. NIKOLA, zatim odmah NINA

NIKOLA: (Gleda za njim zapanjen pa raširi ruke i slegne ramenima kao kad bi hteo reći: „Šta bi ovo po Bogu ljudi!“).

NINA: (Dolazi veselo). Sve je u redu… (Iznenadi se). A gde je tvoj prijatelj?

NIKOLA: (Zbunjeno). Koji moj prijatelj

NINA: Kakvo je to pitanje? Naš gost.

NIKOLA: A on? On je otišao.

NINA: (Iznenađeno). Otišao? Kako otišao, vratiće se valjda?

NIKOLA: Ne verujem, ne, neće se vratiti!

NINA: Ali na ručak?

NIKOLA: Neće doći ni na ručak.

NINA: Kako neće doći? Ne razumem; šta to znači, objasni mi?

NIKOLA: (U sve većoj zabuni). On je odista hteo… pa da, kazao je to i tebi… hteo je da ruča kod nas, kad… najedanput zaboli ga nešto ovde. To se kod njega češće dešava jer on, znaš, pati od slepoga creva. Sećam se još dok smo bili studenti, žalio mi se na svoje slepo crevo.

NINA: I zato što ga je zabolelo slepo crevo, on je otišao, ne smatrajući za potrebno ni da me sačeka, ni da se izvini, ni da se oprosti sa mnom?

NIKOLA: To je odista nepažnja sa njegove strane, ali, eto, takav je on.

NINA: Toliko nepažnje ne mogu pretpostaviti ni kod najvećeg prostaka. Ne, Nikola, to o slepom crevu izgleda vrlo neozbiljna priča. Mora da je po sredi što krupnije. Da se niste zavadili?

NIKOLA: Pa najzad, zašto da krijem, zavadili smo se.

NINA: Zar pri prvom susretu; zar posle toliko radosti? Ozbiljno ste se zavadili?

NIKOLA: Vrlo ozbiljno, došlo je do vrlo krupnih reči.

NINA: Nikola; zaboga!

NIKOLA: Da, da, do vrlo krupnih reči; on je sam sebi; rekao da je svinja.

NINA: A ti?

NIKOLA: Ja sam to odobrio.

NINA: Ti?

NIKOLA: Da!

NINA: To je onda odista moralo biti štogod vrlo krupno. Oko čega ste se zavadili zaboga?

NIKOLA: Oko čega? (Zbuni se). Tako, zavadili smo se, reč po reč…

NINA: Ali, oko čega?

NIKOLA: (Seti se). Ah da, evo oko čega: zamisli, on meni tvrdi da je amerikanski dolar stabilna moneta.

NINA: A ti?

NIKOLA: A ja… (Sasvim zbunjen). Ja upravo ne znam šta sam ja tvrdio ali, zamisli, on meni tvrdi da je dolar stabilna moneta.

NINA: zbog toga što je on tvrdio da je dolar stabilna moneta ti si mu rekao da je svinja?

NIKOLA: Ne, to je on sam sebi rekao.

NINA: A ti si potvrdio?

NIKOLA: Da!

NINA: E jesi čuo, Nikola, to već prelazi svaku meru. Šta to znači sprdati se tako sa ženom; ja nisam derište, ja ne dozvoljavam da se tako ponašaš prema meni.

NIKOLA: (Ljubi je). Ali, mila moja, nemoj tako primiti k srcu.

NINA: (Zaplače se). Sve je to detinjasta laž što mi govoriš. Zašto me lažeš, zašto mi ne kažeš istinu?

NIKOLA: Samo zato, mila moja, što sam rad da te poštedim.

NINA: Da me poštediš; kako da me poštediš?

NIKOLA: Jer kad bih ti kazao istinu, tebe bi to jako potreslo.

NINA: Ako, ja hoću da znam istinu!

NIKOLA: Dobro, ali ja skidam odgovornost sa sebe ako te stvar potrese.

NINA: Ja hoću da znam istinu.

NIKOLA: Dobro, neka bude! Evo dakle u čemu je stvar… (Doseća se šta će da kaže). Dakle ta stvar o kojoj govorimo, mislim znaš na ponašanje moga prijatelja ovom prilikom…

NINA: Nikola, ti opet šeprtljaš, ti se spremaš nešto da slažeš.

NIKOLA: Bože sačuvaj! Na protiv, rešen sam da ti kažem suštu istinu.

NINA: Pa govori.

NIKOLA: Ti se sećaš je li, pozvala si ga na ručak i on je pristao, je li?

NINA: Da, pa dalje?

NIKOLA: Dakle on je pristao i to je bilo prijatno i meni i tebi, jer najzad jedan drug iz detinjstva sa kojim je vezana sva moja prošlost, sa kojim se nisam video pune tri godine i pri ovome susretu on se ponašao kao prava svinja.

NINA: Ali zbog čega, reci jednom zbog čega?

NIKOLA: Pa zbog toga što ti se nije izvinio, otišao je, a nije se ni oprostio s tobom.

NINA: Nikola, ti opet nešto uvijaš?

NIKOLA: Ama šta imam da uvijam, zar ne vidiš da sasvim otvoreno govorim. Dakle, ti si ga pozvala…

NINA: Pa dobro, pozvala sam ga, to si već tri put rekao.

NIKOLA: Jer sam rad da ti sve ispočetka objasnim. Pošto si ga pozvala, dakle, i on taj poziv primio, ti si otišla u kujnu, je li?

NINA: Da!

NIKOLA: E, eto vidiš da ti istinu govorim.

NINA: Pa onda?

NIKOLA: Pa onda, kao što znaš, nas smo dvojica ostali sami…

NINA: (Nestrpljivo). Nikola, hoćeš li već jednom govoriti ili…

NIKOLA: Pa razume se da ću govoriti, kazaću sve, zašto da ne kažem? Dakle ostali smo nas dvojica sami i razgovarali smo kao evo ja i ti sad. Razgovaramo mi tako, razgovaramo, razgovaramo, kad odjedanput, sasvim iznenada, dođe jedan dečko i donese pisamce, sasvim malo pisamce. On ga otvori, pročita i preblede.

NINA: Zašto zaboga?

NIKOLA: Preblede, pa ščepa šešir i samo uzviknu: Tetka mi je na samrti a stanuje čak na Vračaru; moram žuriti da je zatečem u životu! To reče pa odjuri kao oluj. Eto ti!

NINA: (Pretvarajući se da veruje). Siromah čovek!

NIKOLA: Da, tako mi ga je žao!

NINA: Pa što mi zaboga sve to nisi odmah kazao?

NIKOLA: Nisam hteo, znao sam da bi te to jako potreslo.

NINA: Šta bi me potreslo?

NIKOLA: Pa tetka, tetka na samrti. Priznaćeš da je to jedna tragedija.

NINA: Kakva tragedija?

NIKOLA: Pa tetka na samrti.

NINA: Da, odista, to je jedna velika tvoja tragedija.

NIKOLA: Moja? Zašto moja?

NINA: Jer od svih današnjih tvojih laži, ova je tetka najveća. Ti si sasvim zaboravio da si mi sam pred njim kazao da on nema ovde ni brata, ni sestre, ni tetke, ni strine i da nema uopšte nigde nikoga.

NIKOLA: (U zabuni). Jesam li ti tako rekao? Vrlo je moguće, vrlo je moguće, jer ti nisam smeo drukče reći samo da poštedim njegovu osetljivost.

NINA: Kakvu sad osetljivost opet?

NIKOLA: On vrlo nerado govori o toj tetki. Ta tetka ima jednu mračnu istoriju; ona je iz ljubomore ubila nožem svoga muža i od toga doba su je prozvali „krvava tetka“, U porodici uvek svi izbegavaju da pomenu i ime te „krvave tetke“. Eto, samo zato sam ja pred njim rekao da i nema tetke.

NINA: (Odlučno). Dosta! Neću više da slušam te laži.

NIKOLA: Pa da, najbolje je i da ne govorimo više o tome.

NINA: Verujem, to bi ti želeo da ne govorimo, ali, govorićemo. Govorićemo i to ozbiljno, jer sam ja danas doživela dva teška razočaranja.

NIKOLA: Kakva razočarenja?

NINA: Prvo, uverila sam se da si kadar slagati me a drugo, uverila sam se da ti to činiš iz prevelike nužde da bi mogao sakriti neki mnogo veći greh.

NIKOLA: Kakav greh sad opet?

NINA: Iz svega tvoga ponašanja, jasno je kao dan da ti imaš neku veliku tajnu iz tvojih momačkih dana, koju oprezno kriješ od mene.

NIKOLA: Ali ne zaboga!

NINA: Jeste, jeste! I tvoj prijatelj tu tajnu zna i pošto je čestit čovek — tako si mi bar ti govorio — on bi mi je mogao reći. Eto toga si se setio kad sam maločas otišla u kujnu; od toga si se uplašio i zbog toga si ti sam oterao tvoga prijatelja. Jeste, jeste, ti si ga oterao.

NIKOLA: Uveravam te da nisam.

NINA: I nazvao si ga svinjom.

NIKOLA: Ali, ne zaboga, on je sam sebe tako nazvao.

NINA: I to je laž, koji bi čovek sam sebe nazvao svinjom?

NIKOLA: Pa ne bi, dabome, ovde kod nas ne bi, ali tamo, u Americi, to je običaj.

NINA: Ti se još i sprdaš samnom, sram te bilo! (Brizne u plač). Ti si me varao još dok me nisi poznavao; varao si me i kad si me uzeo, varaš me i sad.

NIKOLA: Ali ne, dušo, veruj mi, ne!

NINA: Ne verujem ja tebi ništa više, ja se moram videti s njim.

NIKOLA: S kim?

NINA: S tvojim prijateljem. Pozovi ga odmah da dođe.

NIKOLA: Ah, ne, on neće doći, garantujem ti da neće doći.

NINA: Onda idem ja k njemu.

NIKOLA: (Zgranut). Šta! Taman!

NINA: Hoću, idem!

NIKOLA: To nikada, je si li čula, to da mi nisi više nikada ni pomenula.

NINA: Pa dobro, ja ću mu pisati.

NIKOLA: To, najzad…

NINA: Koja beše njegova adresa?

NIKOLA: Ulica Žorža Klemansoa, samo ne znam broj.

NINA: Opet laž, opet nova laž. Sram te bilo, ti si ogrezao u laži. Zar misliš da nisam upamtila da je Knez Miletina ulica?

NIKOLA: Jest, bogami, Knez Miletina. Zbunio sam se, znaš, znao sam da je neki vojvoda iz našeg prvog ustanka.

NINA: Pa Žorž Klemanso vojvoda iz našeg prvog ustanka?

NIKOLA: A ne! Žorž Klemanso nije uopšte učestvovao u našem prvom ustanku.

NINA: Pa nije dabome! Pošto ne znamo broj kuće, razgovaraću s njim telefonom. Koji beše broj?

NIKOLA: (Traži po džepovima ceduljicu na kojoj je zapisao ali ne može da je nađe). Ne mogu nigde da nađem ceduljicu na kojoj sam zapisao.

NINA: (Smeje se). Eto, eto! Tim tvojim šeprtljanjem ti samo pojačavaš moju sumnju. Zar ti misliš, bogati, da ja nisam upamtila broj telefona: trideset sedam, dvadeset šest, nula. Upamtila sam ga, samo sam htela da te kušam.

NIKOLA: Ti tako dobro pamtiš cifre?

NINA: Ovu sam cifru zato tako lako upamtila što ima veze sa nama, sa našim brakom.

NIKOLA: Kakve veze?

NINA: Trideset sedam, to su tvoje godine; dvadeset i šest, to su moje godine a nula — to je naš brak.

NIKOLA: (Iznenađen). Kako naš brak nula?

NINA: Nula. Od trenutka kada sam se uverila da me lažeš, naš brak je nula.

NIKOLA: Slušaj, Nina; nula to je sitna cifra ali je krupna reč.

NINA: Ti znaš vrlo dobro, da smo se mi kao verenici zakleli da jedno drugo nikad, nikad ne prevarimo; da jedno drugome samo istinu govorimo. Ti si, međutim, danas prosuo čitav snop laži predamnom i time si me razrešio zakletve i dao mi prava da i ja tebe lažem.

NIKOLA: (Uhvati se toga kao kotve spasenja). Sasvim, vrlo dobro! Znaš šta, slaži i ti mene štogod pa smo kvit!

NINA: Zar tebe nije sramota da ovako otvoreno priznaš svoje laži i zar ti veruješ da ćeš na ovako jevtin način da budeš kvit. Ja se pre svega neću smiriti dok ne saznam onu tajnu.

NIKOLA: Ama koju tajnu?

NINA: Onu tvoju tajnu iz mladosti, zbog koje si oterao prijatelja s ručka. Ja te još jednom pozivam i preklinjem: reci mi je! Bolje je da mi je sam ispovediš, jer ako je saznam od tvoga prijatelja — a ja ću je saznati u to budi uveren — onda je sve dockan!

NIKOLA: Pa jeste, ako je od njega saznaš, onda je dockan.

NINA: Nećeš dakle da se ispovediš? (Zagrcne se plačem i padne u fotelju). Bože moj, Bože moj, ja sam tako nesrećna, tako nesrećna!…

NIKOLA: (Prilazi joj). Ali, umiri se, dete moje, ti nisi nesrećna, veruj ti nisi nesrećna! (Hoće da je poljubi).

NINA: (Odgurne ga i skoči gnevno). Idi, idi u trpezariju i ručaj za tebe i za onoga prijatelja koji zna tvoju tajnu.

NIKOLA: A ti?

NINA: Ja dotle neću sesti s tobom za sto, dok ne saznam pravu istinu. (Ode naglo u svoju sobu).

NIKOLA: (Očajno gleda za njom, zatim sedne i zanjiha glavom). Eto, eto, šta je kadra da počini svinja kad je pustiš u baštu!

ZAVESA

2.4. Drugi čin

Đorđeva garsonijera. Pristojno nameštena sobica sa stolom za pisanje i telefonom na njemu. Jedna vrata u dnu a druga vode levo. Peć skrivena paravanom.

2.4.1. 1. GAZDARICA, zatim ĐORĐE

GAZDARICA (Starija, proseda žena sa naočarima na nosu, sedi za stolom za pisanje i baca karte odbrajajući kažiprstom po sedam razmeštenih karata i mumlajući nerazgovetne reči).

ĐORĐE: (Posle izvesne pauze dolazi s polja). Dobar dan!

GAZDARICA: (Iznenađena njegovim dolaskom). Dobar dan! (Skoči i skuplja karte). Ju, izvinite!

ĐORĐE: Gledali ste u karte malo?

GAZDARICA: Šta ću. Znate kako je, svako voli da zaviri u sudbinu.

ĐORĐE: Pa stoji li vam što dobro?

GAZDARICA: Stoji mi veliki dobitak.

ĐORĐE: To je dobro. A držite loz valjda?

GAZDARICA: Ne držim.

ĐORĐE: Pa našta onda očekujete veliki dobitak?

GAZDARICA: Eh, kad Bog hoće!

ĐORĐE: (Hoteći da prekrati razgovor). Da, da, kad Bog hoće. (On seda za sto I pali cigaretu).

GAZDARICA: (Pošla je pa se seti i vraća se). Ah, da! Tražili su vas telefonom, gospodine.

ĐORĐE: Telefonom? Ko bi mene mogao tražiti telefonom kad niko i ne zna?

GAZDARICA: Jedan ženski glas.

ĐORĐE: (Seti se). Ah, da! Bio sam jutros u poseti jednome svome prijatelju i kazao sam mu broj vašeg telefona. Sad se sećam. A velite ženski glas?

GAZDARICA: Da, ženski glas. Pita najpre za broj kuće.

ĐORĐE: Vi ste kazali?

GAZDARICA: Naravno.

ĐORĐE: Nije vam ništa više kazao taj ženski glas?

GAZDARICA: O da! Pita kad ste vi kod kuće?

ĐORĐE: A vi ste rekli?

GAZDARICA: Nisam mogla ništa određeno kazati. Rekla sam: gospodin je tek dva dana kod mene na stanu, ne poznajem mu još navike.

ĐORĐE: Vrlo dobro!

GAZDARICA: I rekla sam: javite se kroz sat ili dva telefonom, gospodin će verovatno biti kod kuće.

ĐORĐE: Ako bi se ponovo javio, bilo muški ili ženski glas, vi ćete odgovoriti da nisam kod kuće.

GAZDARICA: Molim, kako god želite! (Pođe pa se opet vrati). A nisam vas ni pitala, kako ste zadovoljni sa posteljom; želite li možda još jedan jastuk ili lakši pokrivač, ili…?

ĐORĐE: Ništa, ništa naročito ne želim, vrlo sam zadovoljan.

GAZDARICA: Ja se staram da zadovoljim svoje kirajdžije. To je već poznata stvar da kod mene kirajdžije sede po godinu, dve pa i tri. Gospodin Pera koji je sedeo pre vas ovde, ostao je pune dve godine i šest meseca i ne bi još napustio stan da se nije oženio. A i gospodin Sima, koji je pre njega stanovao, napustio je stan samo zato što se oženio. Pa daće Bog valjda pa će i sa vama tako biti. Znate kako kažu, kad se nešto dvaput desi, desiće se i treći put. Dve kirajdžije su se iz ovoga stana oženile pa će izvesno i treći.

ĐORĐE: Onda ću ja vrlo dugo sedeti kod vas.

GAZDARICA: Što, ne mislite se zar skoro ženiti? Bogami, grešite, ako će čovek već da se ženi, bolje ranije.

ĐORĐE: To ako ko misli ženiti se, a ako ne misli?

GAZDARICA: Moj pokojni otac je uvek govorio: ko poštuje prirodu taj se ženi a onaj koji se ne ženi znači da ne poštuje prirodu.

ĐORĐE: Tako? A šta je bio vaš pokojni otac?

GAZDARICA: Bio je poštar, raznosio je pisma po kućama, ali je inače bio veliki filosof.

ĐORĐE: Da, to se vidi. A on se rano ženio?

GAZDARICA: I izrodio je jedanaestoro dece u braku.

ĐORĐE: To znači da je neobično poštovao prirodu.

GAZDARICA: Nego! A kad je već reč o tome, mogu vam, razume se u poverenju, reći da ovde u susedstvu stanuje jedna vrlo lepa gospođica, pa me je već jutros rano pitala: „Šta je, susetko, vi opet imate novog kirajdžiju?“ A to se pitanje odnosi na vas.

ĐORĐE: A tako je ta gospođica izvesno pitala i kad se uselio g. Pera?

GAZDARICA: Da, i za njega je pitala: Šta, susetko, vi opet imate novog kirajdžiju?

ĐORĐE: A i za g. Simu valjda?

GAZDARICA: Pa da, i za njega.

ĐORĐE: Pa to se ona dosta davno raspituje o vašim kirajdžijama?

GAZDARICA: Eh da, mora se priznati, to je malo zrelija devojka.

ĐORĐE: Mislio sam.

GAZDARICA: Ali inače odlična prilika, dobra domaćica i zna da svira.

ĐORĐE: Glavno je to što zna da svira.

GAZDARICA: Pa da, to se danas traži, Mogu vas, ako želite, upoznati sa njenom porodicom.

ĐORĐE: Hvala, ne volim zasad da pravim poznanstva. Možda docnije. (Napolju se čuje zvonce).

GAZDARICA: Izvinite, neko zvoni. (Ode napolje i tek što je izišla vraća se). Jedna gospođa želi kod vas.

ĐORĐE: (Uznemiri se). Gospođa, koja gospođa?

GAZDARICA: Da je uvedem?

ĐORĐE: (Zbunjen). Ovaj… pa da, šta mogu drugo, uvedite je.

GAZDARICA: (Propušta Ninu a sama se povlači).

2.4.2. 2. NINA, ĐORĐE

ĐORĐE (Kad je spazi, skoči iznenađen). Vi?

NINA: Znala sam da će vas to iznenaditi.

ĐORĐE: A Nikola?

NINA: Ja dolazim bez njegovoga znanja.

ĐORĐE: Nalazim, da niste to trebali činiti.

NINA: Morala sam doći, nisam mogla više izdržati.

ĐORĐE: A šta je to što vas je dovelo?

NINA: Pa ponudite mi najpre da sednem.

ĐORĐE: Ah, da. Izvol’te sesti molim vas!

NINA: (Sedne). Tako, sad izvol’te vi sesti! (Nudi mu mesto kraj sebe).

ĐORĐE: (Pođe da sedne pa se trgne i sedne na stolicu prema njoj). Radije sedim na stolici.

NINA: Dakle, odmah ću vam reći čega sam radi došla. Zabrinula sam se neobično radi vašega slepoga creva. Patite li vi odavna od slepoga creva

ĐORĐE: (Iznenađen). Slepo crevo, kakvo slepo crevo? Ja ne znam ni da li ga imam.

NINA: Tako! I danas niste imali napad?

ĐORĐE: Ali kakav napad?

NINA: Vrlo dobro, vrlo dobro! A onda, hoćete li biti tako dobri da mi kažete: šta mislite vi o amerikanskom dolaru, nalazite li vi da je to stabilna moneta?

ĐORĐE: Bože moj, kakvo čudno pitanje?

NINA: Znam ja da je čudno ali vas ipak molim, odgovorite mi.

ĐORĐE: Ja o dolaru ne mislim ništa; ja se uopšte ne bavim tim monetarnim pitanjima, nikad se nisam ni interesovao.

NINA: (Zadovoljna). Vrlo dobro, vrlo dobro! A sad još jedno pitanje: kako je vašoj tetki?

ĐORĐE: Kakvoj tetki?

NINA: Pa onoj što stanuje na Vračaru, onoj što je na samrti?

ĐORĐE: Ali ja nemam nikakvu tetku.

NINA: Ja vas razumem, vama je neprijatno to da priznate, ali kad ja već znam.

ĐORĐE: Šta znate?

NINA: Znam celu mračnu istoriju vaše krvave tetke.

ĐORĐE: Bože moj, o čemu vi to govorite; kakva mračna istorija, kakva krvava tetka?

NINA: Što se bunite, govorim vam o onoj tetki koja je iz ljubomore nožem ubila svoga muža, koju ste vi u porodici prozvali „krvava tetka“ i o kojoj vi izbegavate i da razgovarate.

ĐORĐE: Gospođo, verujte, ja sam u velikoj zabuni; ja vas ništa ne razumem; vaši su razgovori tako čudni.

NINA: Znam ja da me vi ne razumete i da su moji razgovori čudni, ali vi ćete se uveriti i da su vrlo važni. Zato vas molim ponovite mi još jedanput: patite li vi od slepoga creva?

ĐORĐE: Ali ne!

NINA: Interesujete li se za stabilnost dolara?

ĐORĐE: Ne!

NINA: Imate li tetku?

ĐORĐE: Ne!

NINA: E, vidite, sve te laži sručio je danas predamnom vaš prijatelj Nikola, samo da bi opravdao vaše begstvo sa ručka. Za mene je odmah bilo jasno da je sve to laž ali je isto tako bilo jasno da postoji neki drugi, mnogo veći razlog zbog kojega ste vi danas onako postupili.

ĐORĐE: (U zabuni je, ćuti i gleda u zemlju).

NINA: Ja vas molim lepo, recite mi iskreno: zašto ste pobegli od moga ljubaznoga poziva koji ste vi uostalom i primili i zašto ste propustili čak i da se oprostite sa mnom?

ĐORĐE: Gospođo, nemojte tražiti da vam to kažem.

NINA: A, dakle, tajna je velika, znači moja je sumnja, potpuno opravdana.

ĐORĐE: Verujte, gospođo, nema tu nikakve tajne; nemate šta da sumnjate.

NINA: Uzalud vam je pokušaj da je sakrijete; takve je pokušaje činio i moj muž. Zar ne bi bilo lepo od vas kao prijatelja moga muža, da mi otvoreno i iskreno kažete u čemu je stvar?

ĐORĐE: Vi tražite nešto što je nemoguće.

NINA: Moj muž me je uvek uveravao da ste vi čestit čovek i ja sam očekivala…

ĐORĐE: Nemojte ništa očekivati.

NINA: Zar ste vi kadri da odbijete molbu jednoj dami, ženi vašeg prijatelja?

ĐORĐE: Kad bi znali, gospođo, u kako me težak položaj dovodite?

NINA: Ja ću strpeljivo sačekati da se vi pokolebate; da u vama prevlada džentlmen.

ĐORĐE: Nećete dočekati; to što tražite ja vam ne mogu reći.

NINA: (Lukavo). A ako ja ipak znam?

ĐORĐE: (Trgne se). Šta znate?

NINA: Razlog zbog kojega ste pobegli danas s ručka.

ĐORĐE: Ja ne mogu verovati da vam je Nikola to mogao reći.

NINA: O, da, rekao mi je. Razume se ne odmah ali kad se već bio spetljao u sve one laži koje sam vam maločas nabrojala; kada sam već upotrebila i sva druga sredstva: suze, nesvesticu. On je vrlo slab prema mojim suzama.

ĐORĐE: (Zgranut). I rekao vam je?

NINA: Da!

ĐORĐE: Pa što ste onda došli k meni?

NINA: Došla sam da se uverim; da li je to istina što mi je rekao?

ĐORĐE: Da se uverite? Ali kako da se uverite?

NINA: Da me vi uverite.

ĐORĐE: (Zbunjen). Ali, gospođo, zaboga… (Uzbuđen). To je užasno!

NINA: Očekujem, dakle, gospodine…

ĐORĐE: Je li to moguće, zaboga, da vi to želite?

NINA: Gorim od nestrpljenja.

ĐORĐE: (Uzbuđeno šeta i sam sebe savlađuje). To je užasno; to je užasno!

NINA: Bože moj, što vas to toliko dovodi u zabunu. Ja sam vas uvek zamišljala kao odlučnijega, hrabrijega…

ĐORĐE: Ta hrabar sam ja, samo ipak… Nikola je moj prijatelj.

NINA: Pa šta to smeta?

ĐORĐE: O, Gospode Bože, pa ipak, ipak ja mu ne bih smeo na oči izaći.

NINA: Verujte, ne zaslužuje on te obzire kad se tako ponaša prema meni.

ĐORĐE: (Pritisne šakama oči da bi ih ugasio; on preživljuje očajan trenutak i posle duže borbe najzad se odluči). Gospođo, ja vas molim, idite, idite odmah!

NINA: Kakva je to grubost, terati jednu damu iz kuće.

ĐORĐE: Idite, tako vam Boga!

NINA: Ne, gospodine, ja se neću maći dok ne saznam ono radi čega sam došla.

ĐORĐE: Ali, gospođo, priberite se, zaboga; kako mogu, kako smem?

NINA: Što vi stvar tako tragično shvatate kad je ona tako jednostavna?

ĐORĐE: Znam ja da je jednostavna ali ne smem, moja savest, vaša čast… Ne, ne, ne, ne… ja vas preklinjem, idite!

NINA: Ne, čekaću, ja se još uvek nadam da ćete se vi rešiti!

ĐORĐE: (Hukće očajno i čupa se za kose). Gospođo, ja sam prinuđen da se prihvatim poslednjeg sredstva, jer nemam više snage da se borim sam sa sobom. Ili idite, samo što pre, samo što pre, ili: ja ću reći vašem mužu da ste bili kod mene.

NINA: Ta me grubost ne bi iznenadila. s vaše strane ali ja ne vidim da je to tako veliki greh što sam došla k vama.

ĐORĐE: Ako je to malo, reći ću mu još; reći ću da ste mi činili ponude da prevarimo vašeg muža.

NINA: (Zgranuto). Šta? Zar ste vi, džentlmen iz novoga sveta, kadri i takvim srestvima da se služite?

ĐORĐE: Ja moram, prinuđen sam ili… idite!

NINA: Zar ste vi kadri čak i da klevetate. E pa onda, protiv vas se treba naoružati, treba se dobra naoružati. Dozvolite! (Ustaje i pažljivo razgleda sobu). Dakle jedan divan, dve fotelje, sto za pisanje, paravan, stažer za knjige.

ĐORĐE: (Prati je sa čuđenjem).

NINA: Vi se ne ljutite što želim malo detaljnije da razgledam vašu garsonijeru. (Prilazi zidu). Fotografija mladenaca, verovatno vaša gazdarica prilikom venčanja; zatim fotografija nekog pismonoše, pa fotografija neke stare gospe ispljuvane muvama. No, to je dosta, a šta vam je ovamo? (Pokazuje na vrata sobe za spavanje).

ĐORĐE: To je moja soba za spavanje.

NINA: Vodite me da mi je pokažete?

ĐORĐE: (Zaprepašćen). Šta?

NINA: Pa pokažite mi vašu sobu za spavanje.

ĐORĐE: (Hvata se za čelo). Gospođo, zaboga!

NINA: Ta ’ajte!

ĐORĐE: (Bori se sa sobom i jedva se uzdrži). Ne, ne, ne smem!

NINA: Budi Bog s nama, kao da ću vas pojesti. U ostalom umem ja i sama videti.

ĐORĐE: (Okreće glavu). Idite!

NINA: (Ode u sobu).

2.4.3. 3. ĐORĐE sam

ĐORĐE: (Očajno krši i širi ruke kao da bi hteo reći: „Gospode Bože, šta da radim!“ Pogleda u sobu gde je Nina pa hitno ide telefonu i traži broj. Na telefonu govori pridušeno i šapćući da ne bi Nina čula). Alo! Alo! Ministarstvo saobraćaja? Da! Molim lepo dajte mi vezu sa inspektorom g. Nešićem, ali hitno! Da, stvar je važna i hitna! (Očekujući vezu on obazrivo naviruje da ne ide Nina). Alo! Jesi li ti, Nikola? Da, ja, ja sam. Izvini ali stvar je hitna, upravo neodložna. Još ovoga trenutka, čim ispustiš slušalicu, kreni hitno k meni. U velikoj sam opasnosti, žuri tako ti Boga! Ne pitaj me, molim te, sad u čemu je stvar, ne mogu ti telefonom reći. Žuri, žuri molim te! Uzmi taksi i naredi šoferu neka tera sto i dvadeset na sat; pregazi usput tri saobraćajca, četiri prodavca novina, pet penzionera, šest baba — bolje sve to no da zakasniš. Svaki minut zakašnjenja može biti sudbonosan. Požuri, požuri! Kako? A, da, 147, Miletina 147, prvi sprat levo. Požuri da me spaseš tako ti Boga! (Spusti slušalicu i dane dušom).

2.4.4. 4. NINA, ĐORĐE

NINA: (Dolazi). Obična soba, postelja, nad posteljom devojačka slika, izvesno gazdaričina, pokrivač tamno plav sa crvenim cvetićima, noćna lampa sa žutim abažurom, jedna kožna fotelja.

ĐORĐE: Ali na što vam sve to?

NINA: Rekla sam vam, hoću da se naoružam da bih vas mogla optužiti pred mojim mužem pre no vi mene.

ĐORĐE: Da me optužite? Ali zašto?

NINA: Kako zašto? Da bih se spasla vaše optužbe i vaše klevete.

ĐORĐE: (Uvređeno). Gospođo, ja nikad nisam klevetao, najmanje bi to učinio prema jednoj dami.

NINA: Zar mi niste pretili da ćete reći mome mužu da sam bila kod vas?

ĐORĐE: Pa zar je to kleveta? Evo, vi ste ovde.

NINA: I zar niste rekli još da će te mome mužu kazati da sam vam činila ponude da prevarimo moga muža?

ĐORĐE: Rekao sam, rekao sam da vam popretim samo ali i kad bih to učinio, to još ne bi bila kleveta.

NINA: Ne bi bila kleveta? No jeste li čuli, to mora da su neka prekookeanska shvatanja. Po našem shvatanju to je kleveta kad kažete laž koja tangira tuđu čast.

ĐORĐE: Ali, gospođo, ceo vaš razgovor malo pre; vaš zahtev da vas uverim u ono što vam je kazao vaš muž?

NINA: Pa da, pa šta sve to znači?

ĐORĐE: To znači, gospođo… (Uzdrži se). Nemojte zahtevati da vam kažem šta znači; vi sami to vrlo dobro znate.

NINA: Sve što ja znam, to je da moj muž ima neku tajnu iz mladosti u koju ste i vi posvećeni a koju ja hoću pošto poto da saznam. Samo sam zato i došla k vama, jer verujem da vi tu tajnu znate i verujem da ćete mi je hteti reći, kad već moj muž to nije hteo.

ĐORĐE: Kako? Pa to ste me vi maločas prevarili kad ste mi rekli da vam je Nikola sve kazao.

NINA: Prevarila sam vas.

ĐORĐE: Ali, gospođo, kako ste to mogli?

NINA: Htela sam lukavstvom da vam izvučem ispovest.

ĐORĐE: (Sad tek u zabuni). Gospode Bože, pa to… kako ste zaboga mogli? Vi i ne slutite kakvu ste lakomislenost učinili; vi i ne slutite u kakvu ste opasnost doveli mene i… sebe, kad ste malo čas zahtevali da vas uverim.

NINA: Očekivala sam da ćete biti ljubazniji prema meni.

ĐORĐE: Bože moj, Bože moj, u kakvu sam ja nesrećnu zabludu pao. I pretio sam vam čak klevetom.

NINA: Da, ozbiljno ste pretili.

ĐORĐE: Ja vas molim oprostite mi. Nikad ja ne bih bio kadar da oklevetam jednu damu.

NINA: Dakle, razoružavate i mene, nemam potrebe ni ja vas da klevetam.

ĐORĐE: A mislili ste čak da me oklevetate?

NINA: Zub za zub a oko za oko.

ĐORĐE: Ne razumem samo, zašto vam je za tu nameravanu optužbu bilo potrebno da pravite inventar nameštaja u mome stanu?

NINA: O, moja bi optužba bila vrlo zanimljiva; u času kad sam je smislila ja sam je već do detalja i razradila u pameti. Želite li da je čujete?

ĐORĐE: Zašto ne?

NINA: (Sedne). Sedite i slušajte! (Pošto je i on seo). Ja bih vidite, rekla mome mužu ovako: Radoznala zašto je tvoj prijatelj onako naglo napustio našu kuću i u uverenju da se tu krije neka velika tajna, ja sam mu se, u tvome odsustvu, obratila telefonom i molila ga da mi kaže tu tajnu. On se dugo opirao ali kad sam ja nastavila moliti, on kao da se pokolebao i najzad mi je odgovorio: „Gospođo, tajna je takva da vam je ne mogu telefonom kazati, budite ljubazni i dođite u moj stan Miletina ulica 147“.

ĐORĐE: (Zaprepašćen). Ali vi samnom niste razgovarali telefonom, niti sam ja to vama kazao?

NINA: Razume se da niste, ali bi to bila laž koju bih ja izmislila.

ĐORĐE: Bože moj, to čine… ja ne bih smeo reći da vi spadate u tako obične žene.

NINA: Kad se treba pred mužem spasavati, onda nema običnih i neobičnih žena, sve podjednako lažu.

ĐORĐE: To je užasno!

NINA: Slušajte samo kako bi dalje glasila moja priča.

ĐORĐE: Molim.

NINA: Rekla bih mome mužu zatim: Lomila sam se dugo, da l’ da pođem ili da ne pođem. S jedne strane grizla me je savest za greh koji ću učiniti prema. tebi, odlazeći u jednu garsonijeru bez tvoga znanja, a s druge strane grizla me je radoznalost za saznanjem one tajne. Najzad pobedila je radoznalost i ja sam otišla. „Kako si smela to učiniti?“ — uzviknuo bi očajno moj muž. „Kajem se, teško se kajem, ali eto, učinila sam!“ — odgovorila bi ja. „Ne, ti me samo varaš Nina, nije istina da si tamo išla. Reci, je li da nije istina da si tamo išla“ „Ja te mogu uveriti da sam tamo bila — odgovorila bih mu ja — mogu ti tačno opisati kako izgleda njegova garsonijera: Miletina 147, prvi sprat levo: iz malog predsoblja ulazi se u njegovu sobu za rad, jedan divan, dve fotelje, sto za pisanje, paravan, na zidu fotografija mladenaca, verovatno njegove gazdarice prilikom venčanja, zatim fotografija jednoga pismonoše, pa onda fotografija neke stare gospe ispljuvane muvama…“

ĐORĐE: Dakle zato?

NINA: Da, zato sam razgledala vaš stan.

ĐORĐE: I to je sva optužba.

NINA: Bože sačuvaj, to je tek uvod. Ne bi imalo pravoga efekta kada bih se zaustavila samo na ovome. Rekla bih još: Gospodin Đorđe me je primio ljubazno, upravo bio je ushićen mojim dolaskom.

ĐORĐE: Ali, gospođo, to nije istina.

NINA: Razume se da nije istina. Zatim bih nastavila dalje, rekla bih: zabavljao me je, pričao mi je razne duhovite i pikantne priče, pričao mi je svoje avanture, svoje amerikanske ljubavi.

ĐORĐE: (Nervozno). To nije istina!

NINA: Pa razume se, da nije istina! Rekla bih mu zatim: Ja sam ga jednako u priči prekidala, moleći ga da mi kaže onu tajnu, radi koje sam došla, ali je on to nekako vešto izbegavao, obećavajući mi da će mi već reći. Najzad, pošto me je dugo i dugo zabavljao, pošto mi je učinio nekoliko komplimenata: da sam lepa, da sam dražesna, da sam dostojna da budem voljena, da sam zavodljiva…

ĐORĐE: (Buni se). Po Bogu!

NINA: Pa sve to razume se nije istina, ali bih ja tako kazala radi ukrasa priče. Slušajte samo dalje: Kada mi je učinio sve te prijatne komplimente, on mi je ponudio da mi pokaže svoju sobu za spavanje.

ĐORĐE: (Skoči kao oparen). To nije više laž, to je kleveta!

NINA: Pa kleveta, razume se!

ĐORĐE: (Uzbuđeno). Ali, gospođo!…

NINA: Ta ne uzbuđujte se, zaboga. Kad vi tako skačete na ovo što ste čuli, šta ćete raditi kad čujete dalje. Vi ćete skakati kroz prozor.

ĐORĐE: Zar još grđe što?

NINA: Razume se; pa cela priča ne bi vredela ako ne bi imala svoju poentu. Slušajte dakle: On me dakle ponudi da me vodi u sobu za spavanje. „Nina — uzviknuće očajno moj muž i ščepaće se za kose — ti se nisi valjda odazvala; ti nisi valjda prešla taj sramni prag?“ „Jesam! — odgovoriću ja — morala sam; on me je fascinirao jednim proždrljivim pogledom kao zmija žabu i ja sam prešla prag!“ „Nije moguće, Nina, da si to učinila?“ — vapiće moj muž. „Ako ne veruješ, — odgovoriću opet ja — evo opisa njegove sobe za spavanje: postelja, nad posteljom devojačka slika, izvesno gazdaričina, pokrivač tamno plav sa crvenim cvetićima, noćna lampa sa žutim abažurom, jedna kožna fotelja.“

ĐORĐE: (Očajno hukće). Užasno!

NINA: To bi ga uverilo da sam bila u sobi i tada bih nastavila priču: Čim smo ušli u sobu, on me iznenadno, kada nisam mogla ni slutiti, obgrli snažno i strasno me poljubi.

ĐORĐE: (Već besan). Gospođo, zaboga gospođo!

NINA: (Nastavlja kazivanje). Ciknula sam od iznenađenja i kada sam se jedva pribrala, ja sam ga besomučno napala tražeći da mi da računa o svome postupku.

ĐORĐE: (Pravi očajne grimase, čupajući se za kose. Umoran sedne na stolicu).

NINA: On mi se nije pravdao, bio je uzbuđen, bio je i sam preplašen svojim postupkom a kada sam još! Jednom ciknula, tražeći odlučno računa, on mi je otvoreno rekao: „Gospođo, ja duboko žalim svoju prenagljenost ali ja nisam mogao da odolim osećajima; ja vas volim, gospođo!“

ĐORĐE: (Očajno drekne). Gospođo, prestanite!

NINA: (Nastavlja). To što mi je rekao, ja sam čitala i iz njegovih očiju; one su užagrene i upaljene sjale kao automobilski farovi…

ĐORĐE: (Užasno uzbuđen, kao mahnit skoči pa poleti i dočepa paravan, stavi ga između sebe i nje i sedne na stolicu, s druge strane paravana). Tako, tako, govorite sad dalje!

NINA: Ali šta vam je?

ĐORĐE: Ništa, ne pitajte me, ne pitajte, molim vas ne pitajte!

NINA: Ja ne razumem ovo vaše ponašanje?

ĐORĐE: Ama ne razumem ni ja vaše, ali kad nećete vi da se spasavate, moram ja. Razumete li me, moram da se spasavam.

NINA: Da se spasavate, ali čega da se spasavate?

ĐORĐE: Ne pitajte me, jer ovaj paravan nije tako siguran. (Gleda u sat). Zar kod vas ovde ne jure autotaksi 120 na sat?

NINA: Kakvi sad opet autotaksi? Hoćete li vi da čujete do kraja moju priču ili nećete?

ĐORĐE: Govorite, govorite što hoćete!

NINA: Slušajte dakle. Kada sam mu gorko prebacila i rekla mu da sam ja udata žena i da volim svoga muža, on mi je rekao: „Gospođo, još od prvog trenutka kada sam vas sagledao, mene je obuzela groznica ljubavi prema vama. Ja znam, gospođo, da je to ružno voleti ženu svoga prijatelja ali ja nemam snage da sebe savladam…“

ĐORĐE: (Strahovito uzbuđen, skoči — drekne). Pa nemam dabome! (Ščepa paravan da ga ukloni). Zar sam ja kriv što kod vas taksi mile. (On ponese paravan a u tom trenutku otvaraju se vrata i na njima se pojavljuje Nikola; on ostaje u mestu kao prikovan držeći paravan).

2.4.5. 5. NIKOLA, PREĐAŠNJI

NIKOLA: (Upada uzbuđen i kad spazi scenu on zastane kao okamenjen. Trenutak neme pauze; svi troje se međusobno posmatraju sa zaprepašćenjem, Nikola se pribira i obraća im se). Šta znači ovo? (I Nina i Đorđe ćute; on prilazi Nini). Šta ćeš ti ovde?

NINA: (Ćuti zbunjeno i gleda u zemlju).

NIKOLA: (Prilazi Đorđu). Kako da objasnim ovo?

ĐORĐE: (Ostavlja paravan). Ja ti ne umem objasniti.

NINA: (Pribrala se i hoće da se brani). Ti znaš, Nikola, koliko je mene mučila ona tajna…

NIKOLA: Koja tajna?

NINA: Ona što je ti kriješ od mene.

NIKOLA: Pa si došla da ti je on kaže?

NINA: Nisam mogla da izdržim, morala sam doći da je saznam.

NIKOLA: (Đorđu). I ti si joj kazao?

ĐORĐE: Nisam, al’ to me je stalo užasnih napora; i da tvoj auto nije terao sto i dvadeset na sat; da si samo još dva minuta zadocnio….

NIKOLA: Pa da, kakva si svinja…

ĐORĐE: Pa ipak, moraš mi priznati da sam plemenita, da sam uzvišena svinja. Zar bi ti došao makar i u dvanaesti čas, da te ja nisam izvestio?

NINA: (Iznenađena, Nikoli). Kako, gospodin te je izvestio?

NIKOLA: Da, on mi je maločas telefonirao da je u velikoj opasnosti, i molio me da odmah dođem.

NINA: (S prezrenjem). I to je gospodin učinio samo da bi osujetio da mi kaže istinu.

ĐORĐE: Da, samo zato!

NINA: No, jeste li čuli, vi ste…

ĐORĐE: (Dopunjava). Svinja. Znam ja već šta mi sleduje, samo, (Obraća se Nikoli). dragi moj, objasni bar gospođi da sam uzvišena svinja.

NINA: Pa neka vam bude; neka vas to teši! (Nikoli). Hajdemo, molim te što pre!

NIKOLA: (Prilazi Đorđu). Čuj jedan prijateljski savet; ili se ženi ili se seli u Ameriku! (Uzme pod ruku Ninu i odu).

2.4.6. 6. ĐORĐE, zatim GAZDARICA

ĐORĐE: (Gleda najpre za njima tupo i bezizrazno, zatim plane i uzbuđeno, kao razdražen zver počne koračati po sobi. Zastane, razmišlja pa mane rukom kao da bi da odagna misao i nastavlja koračati, Najzad se odluči i ode zadnjim vratima). Gazdarice, gazdarice!

GAZDARICA: (Dođe). Molim lepo!

ĐORĐE: (U najvećem uzbuđenju). Govorite, govorite, jesu li se odista iz ovoga stana oženile dve vaše kirajdžije?

GAZDARICA: Jesu, gospodin Pera i gospodin Sima.

ĐORĐE: (Uzme stolicu i sedne na sred sobe). Dobro, a recite mi, da l’ odista postoji ovde u susedstvu devojka koja vas je od jutros rano upitala: „Šta je, susetko, vi opet imate novog kirajdžiju?“

GAZDARICA: Jeste, kako da ne, pitala me je.

ĐORĐE: Hoće li ona da se udaje?

GAZDARICA: A koja devojka to neće?

ĐORĐE: Može li to da bude brzo, odmah, za dan dva, još danas, još sad ako može?

GAZDARICA: Pa tako brzo kako vi mislite teško će moći. Devojka, znate, nije poštanska marka na da je opljuneš i zalepiš na pismo. Ipak to mora imati nekoga reda, bar forme radi.

ĐORĐE: Bez forme, ne trebaju mi forme.

GAZDARICA: Pa ono jeste, forme nisu potrebne za samu stvar, ali znate kako je, potrebne su radi sveta. Evo ja ću vam reći kako da postupimo. Još danas ja ću otići tamo u posetu, onako kao slučajno sam došla, na ću devojačkoj majci, gospođi Milevi, reći…

ĐORĐE: (On ili nikako ili rasejano sluša gazdaricu. Kada mu se ona u kazivanju približi, on je dočepa za ruku, povuče je k sebi i posadi je na koleno).

GAZDARICA: (Zaprepašćena, zgranuta). Iju, iju, šta radite?

ĐORĐE: Sedite, sedite samo i nastavite šta ste počeli.

GAZDARICA: Ta kako ću nastaviti da vam govorim o prosidbi kad ste me metnuli na koleno. I ako sam nešto u godinama ipak, dozvolićete, ja sam ženska persona, a znate kad muškarac posadi žensku personu na kolena onda se može slobodno reći da on ima loše namere.

ĐORĐE: (Obgrli je i pritegne uza se). Slušajte, ja neću više da budem uzvišena svinja! (Drekne). Neću, razumete li, hoću da budem obična svinja!

GAZDARICA: (Hladi se maramom). Ju, ju, ju, Gospode Bože, moje godine, moja čast, moj ugled zaboga! Ju, tako me je strah, jer vidim jasno kao dan, da vi imate loše namere.

ĐORĐE: Hoću da budem obična svinja!

GAZDARICA: Juh, juh, juh, ne bih pristala na tako nešto pa ne znam… je l’ da zaključam vrata?

ĐORĐE: Zaključajte!

GAZDARICA: (Ode i navije ključ koji je bio u ključaonici. Vraća se ushićena, užagrenih očiju i srećna, govoreći sama sebi). Ama ne stoji meni badava u kartama veliki dobitak! (Kad mu priđe ona sva razdragana širi ruke). Mili moj, mili moj, mladost ste mi vratili!

ĐORĐE: (Dok je ona otišla da zaključa vrata, trezni se i seti se sa odvratnošću svega šta je učinio malo čas, Kada mu ona priđe on je pogleda kao što bi sit čovek pogledao večeru od podgrejanih krompira. Skoči i odstrani rukom njen zagrljaj). Idite do đavola! (Ščepa šešir i naglo ode).

2.4.7. 7. GAZDARICA sama

GAZDARICA: (Gleda očajno za njim pa joj se na licu izvaja plačni izraz kao u deteta kad ispusti dragocenu igračku te se ova razbije. Očajno zatim cikne). Svinja!

ZAVESA

Napomene

1. UJEŽ (Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena).
2. Premijera „Uježa“ bila je 4. septembra 1935. godine.