Male scene

Sabrana Dela Branislava Nušića. 4, Male scene / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

• 1. Naša deca 1
  • 1.1. Lica
  • 1.2. ZORICA, PERA
  • 1.3. ZORICA sama
  • 1.4. PERA, ZORICA
• 2. Naša deca 2
  • 2.1. Lica
  • 2.2. MARICA sama
  • 2.3. MILAN, MARICA
  • 2.4. MARICA, MILAN
  • 2.5. MARICA sama
  • 2.6. MILAN, MARICA
  • 2.7. MARICA sama
• 3. Naša deca 3
  • 3.1. Lica
  • 3.2. JELICA sama
  • 3.3. PAVLE, JELICA
  • 3.4. PROF. STOJANOVIĆ, PREĐAŠNJI
  • 3.5. PROF. STOJANOVIĆ, JELICA
  • 3.6. JELICA sama
• 4. Analfabeta
  • 4.1. Lica
  • 4.2. 1.
  • 4.3. 2.
  • 4.4. 3.
  • 4.5. 4.
  • 4.6. 5.
  • 4.7. 6.
  • 4.8. 7.
  • 4.9. 8.
  • 4.10. 9.
  • 4.11. 10.
• 5. Kijavica
  • 5.1. Lica
  • 5.2. 1.
  • 5.3. 2.
  • 5.4. 3.
  • 5.5. 4.
  • 5.6. 5.
  • 5.7. 6.
• 6. Šopenhauer
  • 6.1. Lica
  • 6.2. JOCA, SOFIJA I GOSPOĐA RISTIĆKA
  • 6.3. JOCA, SOFIJA
  • 6.4. STANKO, PREĐAŠNJI
  • 6.5. STANKO, ZATIM RUŽICA
  • 6.6. RISTIĆKA, JOCA, SOFIJA
  • 6.7. GOJKO, PREĐAŠNJI
• 7. Muva
  • 7.1. Lica
  • 7.2. 1.
  • 7.3. 2.
  • 7.4. 3.
  • 7.5. 4.
  • 7.6. 5.
  • 7.7. 6.
• 8. Dva lopova
  • 8.1. Lica
  • 8.2. 1.
  • 8.3. 2.
  • 8.4. 3.
• 9. Kirija
  • 9.1. Lica
  • 9.2. 1.
  • 9.3. 2.
  • 9.4. 3.
• 10. Dugme
  • 10.1. Lica
  • 10.2. 1.
  • 10.3. 2.
• 11. Miš
  • 11.1. Lica
  • 11.2. 1.
  • 11.3. 2.
  • 11.4. 3.
  • 11.5. 4.
  • 11.6. 5.
  • 11.7. 6.
• 12. Detto
  • 12.1. Lica
  • 12.2. 1.
  • 12.3. 2.
  • 12.4. 3.
  • 12.5. 4.
  • 12.6. 5.
  • 12.7. 6.
• 13. Kod advokata
  • 13.1. Lica
  • 13.2. Kod advokata
• 14. Pod starost
  • 14.1. Lica
  • 14.2. ĐORĐE I MARIJA

1. Naša deca 1

Humoreska u jednom činu

1.1. Lica

• PERA (7 godina),
  ZORICA (6 godina) — deca Đorđa Jakovljevića, činovnika

Zbiva se u Beogradu, jednoga radnoga dana po podne, između 4 i 5 časova, u kući Jakova Jakovljevića.

1.2. ZORICA, PERA

ZORICA: (Obučena u dugačku haljinu svoje majke, nosi u ruci majčin šešir, suncobran i rukavice, što usput ostavlja na sto. Izlazi iz desnih vrata, prelazi preko pozornice i kuca na leva vrata, koja su zatvorena). Jesi li već gotov?

PERA: (Iznutra). Ne umem da zakopčam pantalone.

ZORICA: Iziđi, ja ću ti pomoći.

PERA: (Otud). Sad; sad.

1.3. ZORICA sama

ZORICA: Mama je otišla na sednicu „Ženskog Društva“, tata u kancelariju, a mi ostali sa Marijom. Uh, ta Marija, ne ume ništa da igra, ne ume ni da priča! Priča nam sve neke strašne priče, o zmaju kako je ukrao devojku, o zmijskom caru, i sve tako nešto. (Gleda kroz prozor). Hvala Bogu te je došao onaj podnarednik, što uvek dolazi kad mama i tata nisu kod kuće. Sad će Marija čitav sat sedeti s njim u bašti, a mi možemo do mile volje igrati. (Gleda kroz prozor). Eno ih na klupi; mora biti Marija njemu priča priče o zmaju kako je ukrao devojku i o zmijskom caru. Ako, nek on sluša te strašne priče pa nek sanja posle, a mi ćemo igrati. Ja sam obukla maminu haljinu, a Pera će tatine, pa ćemo lepo igrati muža i ženu. Uh, šta radi vazdan? (Prilazi levim vratima). Ta jesi li već jedanput gotov, Pero?

PERA: Jesam, jesam! (Izlazi).

1.4. PERA, ZORICA

ZORICA: No, hvala Bogu!

PERA: (Obučen je u očeve haljine, nosi štap i cilinder u ruci, što ostavlja na jedan taburet). Pa imao sam, brate, muke sa dugmetima, ima mnogo dugmeta, pa onda, dugački su mi rukavi i nogavice. (Rukave i nogavice je podvio).

ZORICA: Dobro ti stoji, izgledaš kao izistinski čovek.

PERA: Našao sam u kaputu i jednu cigaretu. (Vadi iz džepa i pokazuje). Da l’ da je upalim?

ZORICA: Nemoj sad, bolje je posle kad počnemo da igramo. A gle ja! (Vadi iz džepa jedno stakoce sa mirisom).

PERA: Šta je to?

ZORICA: Jedva sam ga našla, bila ga sakrila mama. To je ono staklo sa mirisom, što ga mama upotrebljava kad pada u nesvest.

PERA: Ma dobro, šta ćemo sad da igramo?

ZORICA: Pa igraćemo muža i žene.

PERA: Znam, nego kako ćemo da igramo?

ZORICA: Pa tako, kao svaki put.

PERA: Znaš kako? Da idem ja kobajagi na pijacu, a ti kao kuvaj ručak, pa onda da ručamo zajedno.

ZORICA: Uf! To je vrlo prosto, kao da smo šuster i šusterka. Ne to, nego mi smo muž i žena, ali onako, gospodin i gospođa, pa ti kao dolaziš na ručak iz kafane, ali dockan dolaziš. Ja ću da te čekam na ručak, čekaću, pa ću plakati. Eto, iziđi napolje pa dođi, a ja ću da vežem glavu, kobajagi zabolela me glava od jeda.

PERA: Pa znam, ali šta ću ja da govorim kad me grdiš?

ZORICA: Bože moj, kao da nisi nikad slušao šta razgovaraju tata i mama kad se svađaju.

PERA: A, pa je l’ mi tako da razgovaramo kao tata i mama? (Uzima štap i cilinder i hoće da pođe).

ZORICA: Pa tako, dabome, tako razgovara svaki muž i žena.

PERA: A kako ću da te zovem, je l’ Zorica?

ZORICA: Nije, nego sasvim da igramo tatu i mamu. Ti se zovi kao tata, Đorđe, a ja ću kao mama, Sofija. Znaš?

PERA: Dobro. (Polazi, pa zastane na vratima). Je l’ da odmah uđem?

ZORICA: Pričekaj samo napolju, dok ja vežem glavu.

PERA: (Izlazi).

ZORICA: (Sama. Brzo džepnom maramom vezuje glavu, sedne na divan, pljuvačkom umrlja oči da izgledaju uplakane, nasloni glavu na ruku, pa, kad Pera uđe, neće ni da se okrene).

PERA: (Ulazi pod cilinderom, skida ga i ostavlja. Drugim tonom, kojim podražava ocu). Izvini, Sofija, ja malo zadocnio!

ZORICA: (Ćuti i ne okreće glavu).

PERA: Znaš, imao sam malo i posla. Jesi li ti već ručala, Sofija?

ZORICA: (Takođe drugim tonom). Da, ručala sam jed i čemer. Zar te nije sramota i da me pitaš, pogledaj samo koliko je sati?!

PERA: (Vadi iz džepa od prsluka neku kutijicu od pilula). Da, već je dva. To je dockan, zdravo dockan… a, što si ti vezala glavu?

ZORICA: (Ustaje). Još pitaš?

PERA: Izvesno te boli glava?

ZORICA: Pa, valjda je tek nisam vezala od besa, razume se da me boli glava. Ja sam već dobila svakodnevnu glavobolju zbog tih tvojih ludorija. Ne, Boga mi, ovo je već suviše, ovo se više ne može trpeti. Ja bih volela samo da znam ima li još na svetu žene koja trpi ovako kao ja?

PERA: To si mi kazala već sto puta.

ZORICA: Kazaću ti i milion puta, razumeš li, milion puta. Govoriću ti svaki dan, govoriću ti dok ti ne dosadi?

PERA: Je l’ ćeš govoriti dok mi ne dosadi?

ZORICA: Govoriću.

PERA: (Odlučnije). Je l’ ćeš govoriti dok mi ne dosadi?

ZORICA: Govoriću ti i danju i noću.

PERA: Kad bih bio lud da slušam!

ZORICA: Slušaćeš.

PERA: Bože sačuvaj!

ZORICA: Slušaćeš, sinko, kad si ti kadar mene da mučiš, mogu i ja tebe.

PERA: Ama, urazumi se, ženo, jedanput: ne moram da slušam.

ZORICA: Slušaćeš, znaš li šta je to: slušaćeš, jer ja neću prestati da govorim, pa ma šta ti činio.

PERA: Ako hoćeš da me nateraš da idem od kuće.

ZORICA: Ha, čudna mi čuda, kao da ja ne umem za tobom.

PERA: Hm! (Hukne, uzme novine i sedne da čita).

ZORICA: (Stane mu nad glavom). Misliš kobajagi to će ti pomoći, što ćeš se zadubiti u novine. Ja ću ti ovde nad glavom jednako govoriti, dogod ti ne dosadi, dogod me jedanput ne zamoliš za oproštenje i dogod se ne zakuneš da ćeš biti uredan čovek.

PERA: Sofija, ostavi me da čitam novine!

ZORICA: Dabome, gospodin došao u dva sata na ručak, pa će sad još i novine da čita.

PERA: (Skoči). A, pa umem ja da nađem sebi mira. (Odlazi do stola i traži nešto, pa zatim običnim dečjim tonom). Je li, Zorice, gde stoji onaj pamuk što ga tata meće u uši, kad ga mama mnogo grdi?

ZORICA: (Običnim dečjim tonom). Eto, u toj desnoj fijoci.

PERA: (Otvara desnu fijoku, nađe pamuk i natrpa u desno uvo, ujedno govori ozbiljnim tonom). Nećeš ti meni dosaditi, umem ja da nađem sebi leka. (Običnim dečjim tonom). Je li, je l’ tata metne pamuk u oba uva?

ZORICA: (Običnim tonom). Jest, u oba.

PERA: (Natrpa pamuk i u drugo uvo, pa uzme novine i sedne te čita).

ZORICA: (Ozbiljnim tonom). Možeš ti metati pamuk i u uši, ali ti to ništa ne pomaže. Ja ovo više ne mogu da trpim, pa svršena stvar. Nije to samo što dolaziš dockan na ručak, da je to samo pa ni po jada. Zar bih ja, misliš, marila zato: sela bih sa svojom decom pa bih slatko ručala, a ti jedi kad stigneš. Nego i druge stvari: ti mi, na primer, nikada nećeš da položiš račun šta radiš sa svojom platom?

PERA: (Koji je dotle čitao novine i pravio se da zbog pamuka u ušima ne čuje). Plaćam tvoje račune.

ZORICA: A, dakle čujete, gospodine? Ne pomaže vam dakle ništa taj pamuk što ste ga metli u uši!?

PERA: (Skoči i baci novine, vadi pamuk iz ušiju, odlučno). Pa jest, čujem, dabome da čujem, pa šta ćeš?

ZORICA: Šta hoću, je li? Hoću da znam šta je s tvojom platom, kud devaš ti tvoju platu. Hoću da mi položiš račun o tome!

PERA: Hoćeš račun, je li? Pa da ti pokažem račun, kad ga hoćeš. (Otvara fijoku od stola i traži nešto. Običnim tonom). Je li, Zorice, gde je onaj račun?

ZORICA: (Običnim tonom). Koji račun?

PERA: (Običnim tonom). Znaš, onaj što su se pre neki dan svađali tata i mama.

ZORICA: A, znam, evo ga ovde. (Otvara jednu knjigu koja leži na stolu i nađe ga međ njenim listovima, te daje Peri).

PERA: (Ozbiljnim tonom, podražavajući odu). Hoćeš račun je li, pa da ti pokažem račun, kad ga hoćeš. (Čita račun). — „Jedna bela svilena bluza 380 dinara, jedna plava svilena bluza 429 dinara…“

ZORICA: To mi je sve trebalo, neću valjda ići gola! (Odlazi ljutito ka pijaninu).

PERA: Slušaj, slušaj samo dalje: jedna zelena…

ZORICA: (Svira burno na pijaninu, da bi ugušila glas).

PERA: (Hoće da nadviče pijanino). Ze… le… na… svi… le… na… bluza… pet… sto… ti… na… (Dođe joj nad glavom). pet, sto… ti… na…

ZORICA: (Svira neprestano i dalje i slatko se smeje, samo da bi ga najedila).

PERA: (Nadvikuje glas pijanina). Pet… sto.

ZORICA: (Prekine sviranje, pa običnim glasom). Slušaj, Pero, tata kad viče nešto a mama u inat svira, onda tati dosadi, pa zapali cigaru i mirno šeta i puši da vidi dokle će mama svirati.

PERA: (Običnim glasom). A jest, a ja i imam cigaru.

ZORICA: (Običnim glasom). Upali je.

PERA: (Upali cigaru, povuče dim, zakašlje se i zagrcne).

ZORICA: (Dotrči, pa ga udara u leđa da bi ga povratila, a zatim mu dodaje čašu vode). Ma, pij malo vode! Pa kako si pre pušio, kad smo igrali, pa ti nije ništa bilo?

PERA: Jako sam trgao dim, (Pokušava opet da puši). Da, evo, sad mogu!

ZORICA: Tako, sad šetaj samo ljutito i puši, a ja ću da sviram. (Ode ka pijaninu i svira neprestano).

PERA: (I ne osvrćući se na nju šeta ljutito i puši, pa kad mu dosadi, maše joj rukom da prestane sa sviranjem, a kad ona prestane, on običnim tonom). Pa znam, a dokle ćemo tako? Šta sad treba da radimo?

ZORICA: (Običnim tonom). Ti šeta, pa, kao tata, kad ti dosadi, uzmi šešir i pođi od kuće, a ja ću da te pitam kuda ćeš, a ti ćeš da mi kažeš neku gadnu reč, a ja ću da padnem u nesvest. Zato sam i spremila staklo s mirisom. Hajde sad! (Nastavlja sviranje).

PERA: (Šeta najpre još neko vreme, pa se dusne, ščepa cilinder natuče ga na glavu i naglo pođe vratima).

ZORICA: (Kad vidi da je pošao prestane sa, sviranjem). Kuda ćeš?

PERA: Idem kud mi je volja, idem u kafanu da ručam.

ZORICA: Nećeš Boga mi!

PERA: (Pođe vratima). Nije, nego ću te valjda pitati, već je tri sata! (Vadi opet kutiju od pilula i gleda). Po podne, a ja još nisam ni ručao.

ZORICA: Da si zaslužio, ti bi ručao.

PERA: (Vrati se). Šta kažeš?!… E jesi čula, ti si… ti si…

ZORICA: (Uzbuđena). Šta sam ja, što ne govoriš?

PERA: Ti si — prava životinja! (Pođe naglo napolje).

ZORICA: Juh!… Oh, Bože… moj!… (Pada na pod u nesvest).

PERA: (Vraća se i pritrči joj). Zorice… to jest ne… Sofija, Sofija, šta ti je?…

ZORICA: (Teško diše, iznemogla). Oh, oh… ugušiću se…

PERA: Sofija, zaboga!

ZORICA: (Pokazuje rukom na grudi). Ovde… ovde… guši…

PERA: (Zabrinuto, klekao kraj nje). Da te otkopčam malo?

ZORICA: Možeš…

PERA: (Otkopčava je).

ZORICA: (Zažmurila, obesila glavu i teško diše, traži nešto rukom po džepovima).

PERA: Hoćeš, Sofija, da ti metnem miris pod nos? Čekaj… (Traži joj po džepovima stakoce pa, kad ne može da ga nađe, sasvim običnim glasom). Ga gde si metla staklo sa mirisom?

ZORICA: (Digne glavu i izvadi staklo sa mirisom iz desnog džepa, govoreći običnim glasom). Bože, Pero, zar nisi mogao da upamtiš gde sam metla, nego kad je najlepše mesto u igri a ti pokvariš! (Da mu staklo). Nemoj zaboraviti posle da otvoriš prozore.

PERA: (Običnim glasom). Neću zaboraviti. Hajde, padni opet u nesvest.

ZORICA: (Padne opet u nesvest). Ah… Bože… moj!

PERA: (Podmeće joj najpre miris pod nos pa, pošto ona otvori oči). Ti nemaš vazduha, Sofija, teško dišeš… da otvorim malo prozore?

ZORICA: Otvori… otvori…

PERA: (Otrči i otvara, ali, pogledajući kroz prozor, spazi napolju oca i uplaši se pa se trgne s prozora. Običnim glasom). Zorice, Zorice, ustani, beži, evo ga tata dolazi!

ZORICA: (Skoči). Šta?!

PERA: Tata dolazi, beži.

ZORICA, PERA: (Uzmuvali se, skupljaju stvari koje su im trebale za igru: šešir, cilinder, štap i t. d. i beže, ona na leva a on na desna vrata).

ZAVESA BRZO PADA

2. Naša deca 2

Humoreska u jednom činu

2.1. Lica

• MILAN (10 godina), đak 4. razreda osnovne škole,
  MARICA (11 godina), đak 1. razreda gimnazije — susedi

Zbiva se jednoga radnoga dana po podne u kući Maričinih roditelja.

2.2. MARICA sama

MARICA: (Sedi za stočićem i radi zadatak). Dva puta četiri jedanaest. (Napiše, posumnja). Nije. Jedanput četiri jesu četiri; dva puta četiri dvanaest; tri puta četiri trideset i šest!… Uf, ništa ne znam! Ama što sam ja luda, pa se tu vazdan mučim (Baca zadatak na zemlju). Baš da ti ga ne radim majci: dobiću sutra rđavu belešku, pa šta? To mi baš ništa neće smetati za udaju. Ni jedan mladoženja nikad ne pita: „A je l’, molim Vas, da nije moja mlada koj’ put dobila rđavu belešku u školi. Ako je dobila, neću da se ženim!“ Taman posla, koj’ još pri udaji pita za belešku u školi. A nisam ja ni sela da radim zadatak što sam mislila da ga svršim, nego samo da se izvučem da ne idem u bioskop. (Imitira oca). „’Ajde, dete, da te vodim u bioskop!“ (Svojim glasom). „Hvala, tata, al’ ne mogu; imam da radim zadatak!“ A otac, sav srećan, sve se topi: (Očevim glasom). „Ako, ako, tako treba, sinko. Gradi sreću dok si mlada, kuj gvožđe dok je vruće!“ A nije da ja ne volim bioskop, volim ga te još kako, ali kad ima što zanimljivo. Al’ danas. (Uzima novine sa stola, otvara o unutarnju o stranu i čita). „Familijarni program“ (Govori). Smuči mi se čim pročitam naslov „familijarni program“ i spava mi se već pri čitanju samog programa. (Čita). „Predeli u Švajcarskoj, prirodno“, „Izrada porculanskog posuđa u Sevru“, „Gajenje svilene bube u Francuskoj. Kolorisano“, „Nijagarin vodopad, prirodno“, „Vežbanje policijskih pasa“ (Govori). Uf! Treba još samo da dođe „Nasađivanje kokošaka, prirodno, u boji!“ pa bi bio potpuno familijaran program. Volim ja mnogo više ovako kad sam sama kod kuće. Već mi je dosadno neprestano s mamom i tatom, ne može prosto čovek da dane dušom od njih! (S polja kroz otvoren prozor uleti jedna knjiga).

2.3. MILAN, MARICA

MARICA: (Otrči na prozor). To si ti? Kuda ćeš?

MILAN: (S polja). Idem kući.

MARICA: Svrati ako hoćeš ovamo da igramo.

MILAN: Ne mogu, moram da radim zadatak.

MARICA: Zar te ne mrzi da radiš zadatak?

MILAN: Moram.

MARICA: (Publici). Ja ne znam, Boga mi, ko je izmislio te zadatke. Samo nam badava propada mladost zbog njih. Zar nije bolje da nas puste sad slobodne, da igramo koliko hoćemo, pa kad ostarimo da radimo zadatke.

MILAN: A zar ti nemaš?

MARICA: Imam, ah sam ga bacila, evo ga na patosu. Baci i ti pa dođi da igramo. Sama sam kod kuće, pa možemo dići kuću na glavu.

MILAN: Pravo kažeš! Evo me!

2.4. MARICA, MILAN

MARICA: (Sama). Uh, ala je to zgodno što smo sami. Izmislila sam novu igru, al’ ne bih smela da je igram kad ima koga u kući.

MILAN: (Ulazi i diže svoju knjigu sa patosa). Gađao sam te katihizisom, jer iz njega imam da naučim lekciju i da napišem zadatak.

MARICA: Da znaš što sam smislila nešto lepo da igramo?

MILAN: Šta je to?

MARICA: Ljubav.

MILAN: Kakva ljubav?

MARICA: Tako, igraćemo ljubav.

MILAN: Kako možemo to da igramo?

MARICA: Tako, kad mogu veliki da igraju ljubav, zašto i mi da ne igramo.

MILAN: Ali kako?

MARICA: Pa tako, ti da budeš moj ljubavnik, a ja tvoja ljubavnica.

MILAN: Ja ne umem to.

MARICA: Umem ja. Gledala sam pa znam kako se igra.

MILAN: Videla si baš svojim očima?

MARICA: Videla, nego, i sestru sa g. Ljubom pisarom i našu Mariju sa onim čovekom u kujni.

MILAN: Ao, bolan, blago tebi! Pričaj mi!

MARICA: Ama neću da ti pričam, nego ćemo da igramo kao oni. Zar ti nisi nikad vido?

MILAN: Nisam, ali sam čitao.

MARICA: Šta si čitao?

MILAN: Nešto zdravo lepo. Hoćeš da ti pokažem?

MARICA: Pokaži mi!

MILAN: Čekaj! (Svlači cipelu i istrese iz nje jedan list papira). Ljubavno pismo.

MARICA: Kakvo ljubavno pismo?

MILAN: Znaš, ja uvek nosim pisma moga brata gospođici Ljubici, a i od nje njemu. Ona ima jedno vrlo lepo kuče, pa ja kobajagi zbog kučeta, da ga milujem, uđem u kapiju. Pa kad uđem, a ja vičem: Kuc! Kuc! Kuc! — a ona to čuje pa izađe iz kuće, te mi krišom doda pismo. Tako me je naučio brat.

MARICA: Pa je l’ sad treba da ideš, da nosiš bratu to pismo?

MILAN: Ne. Predao sam mu ga još jutros, nego sam prepisao za sebe.

MARICA: Zar je pismo bilo otvoreno?

MILAN: Nije, nego nije bilo dobro zalepljeno, a ja zavukao perorez, pa polako, polako, pa ga otvorim, pa kad sam ga prepisao, a ja ono metnem natrag pa pljunem i zalepim.

MARICA: A što si ga metnuo u cipelu? To se čuva ovde, u nedrima. Moja sestra čuva ljubavna pisma u nedrima.

MILAN: Taman! Pre sam jedno metnuo u košulju, ali ovde, natrag… (Pokazuje leđa). pa mama počela da me miluje. I drugi put me milovala ali po obrazu i po kosi, a ne znam šta joj je onda bilo da me miluje po leđima. Koješta, ko još leđa miluje!

MARICA: (Radoznalo). Pa našla valjda pismo?

MILAN: Nije, hvala Bogu, ali znaš kako sam se preplašio. Od tada sve što hoću da sakrijem mećem u cipelu. Neće me valjda i po cipelama milovati.

MARICA: Daj mi, molim te! (Uzme mu pismo i čita ga. Ushićena). Divno, ala je divno! i meni da daš da ga prepišem. Ih, kad bih ja smela da otvorim onu fijoku. (Pokazuje na mali, damski, sto za pisanje).

MILAN: A šta ima u toj fijoci?

MARICA: Tamo moja sestra čuva ljubavna pisma. Ima puno. Zatekla sam je jedanput kad je brojala.

MILAN: Pa što ne otvoriš?

MARICA: E, misliš nisam probala? Probala sam ja, al’ ne mogu da nađem nijedan podesan ključić?

MILAN: Čudna mi čuda. Moj brat, onaj gimnazista, uzme samo žensku ukosnicu, zavrti je malo pa zavuče u majkin ormančić, otvori lepo, pa uzme iz majkinog kućnjeg troška koliko mu treba za ulaznicu za bioskop.

MARICA: Zar to može?

MILAN: Pa da probamo.

MARICA: (Daje mu ukosnicu). Evo!

MILAN: (Savija je). Evo ovako… čekaj još malo… tako, sad je dobro! (Otrče zajedno do stočića, i on pokušava i najzad uspe).

MARICA: (Oduševljeno tapše rukama). Divota, divota. Uh, što nisam to ranije znala! (Vadi pregršt pisama, otvara i čita samo naslove i potpise). „Dušo moja!… tvoj Sima“. (Govori). Ala je to fino! (Čita). „Slatki golube moj!… …tvoj do groba Ilija!“ Ovo je još lepše al’ ne volim to ime Ilija. Liči mi na Svetog Iliju. (Čita). „Slatki i medeni anđele moj…“ (Govori). Uh, ovo je baš fino. Ovo ću da uzmem.

MILAN: Je l’ da ga prepišeš?

MARICA: Nije, nego da igramo. Znaš ovako mi ne bi umeli da govorimo ljubavne reči, nego ćemo čitati iz pisama. Ti evo uzmi ovo pismo, jer to je muško pismo, a daj meni ono, jer ono je žensko pismo. Pa ti ćeš da čitaš iz ovoga pisma ljubavne reči, a ja ću da ti odgovaram iz toga pisma. (Razmenjuju pisma).

MILAN: Ala će to divno biti. ’Ajd’ odmah da počnemo.

MARICA: Čekaj prvo da se dogovorimo kako da se sastanemo.

MILAN: Pa, evo, sastali smo se.

MARICA: A, to ne vredi. Treba tajno da se sastanemo.

MILAN: Kako to?

MARICA: Mogli bi, znaš, da se sastanemo iza kapije. Moja se sestra svako veče sastaje iza kapije sa g. Ljubom pisarom, a ja se sakrijem iza jorgovana pa sve slušam i vidim.

MILAN: ’Ajde to. Meni se to dopada da se sastanemo iza kapije.

MARICA: A ne, ne može!

MILAN: Zašto?

MARICA: Pa tako, iza kapije je lepo kad je mrak, pa se onda šapuće, a kad se čuju nečiji koraci, ućuti se, mogla bi se muva čuti kad proleti. Ovako danju, po suncu, nije lepo.

MILAN: E pa, kako ćemo drukče?

MARICA: Meni se najviše dopada kako se sastaju naša sluškinja Marija i jedan čovek. Ne znam ko je, nisam smela Mariju da pitam.

MILAN: Kako oni rade?

MARICA: Uhvatila sam ih pa ih sad svako veče pratim. Oko deset sati posle večere, ja ugasim lampu u mojoj sobi, a tata i mama misle ja spavam. A ja stanem na prozor, pa gledam. Onaj čovek uđe u avliju i zvizne. Marija onda, ako su svi u kući legli, stane kod prozora i da mu ovakav znak (Maše maramom). — On onda preskoči prozor i uđe u kujnu. To mi se tako dopada, lepše nego ono iza kapije.

MILAN: Pa je l’ hoćeš i mi tako da radimo?

MARICA: Jest! Idi napolje pa pod prozorom zvizni, a ja ću ti napraviti taj znak, pa ti onda preskoči prozor.

MILAN: Ako me ko vidi?

MARICA: Našom ulicom nema ni žive duše, a ako te baš i vidi ko, ništa, mi smo deca, pa se igramo.

MILAN: (Pođe pa se vrati). Dobro, a kad preskočim?

MARICA: Bože, Milane, ala si ti nevaspitan. Ama zar istina ti nisi nikad virio ni prisluškivao kad se tako sastanu dvoje.

MILAN: Nisam.

MARICA: Čim uđeš a ti me uzmi za ruku i privuci me sebi pa me zagrli i poljubi i kaže mi: „Mila moja, oh, kako sam te željan!“

MILAN: (Ponavlja, kao lekciju). Mila moja, oh kako sam te željan.

MARICA: Uh, kako govoriš, kao tetka Stana kad za večeru donesu podgrejan krompir, pa ona: „Neka, hvala, ja nešto nisam pri apetitu!“ Nemoj tako mlitavo, nego onako drukče. I da me gledaš, znaš kako, kao da sam ja kolač, pa ti jedva čekaš da me zagrizeš. Je l’ znaš?

MILAN: Znam, pa onda?

MARICA: E, pa kad mi to kažeš ja ti kobajagi neću dozvoliti da me poljubiš, i biću ljuta na tebe i biću ljubomorna, znaš. Pa posle ću ja već da popustim. Eto, jesi razumeo?

MILAN: Jesam!

MARICA: ’Ajd’, idi sad na ulicu.

MILAN: (Ode).

2.5. MARICA sama

MARICA: Ovo je muka živa s ovim Milanom, kad ništa ne zna. Da mi je neki veći, koji zna da igra ljubav, kako bi to lepo bilo! (Osluhuje). Zviždi? (Čuje se zviždanje). On je! Oh, Bože, kako mi kuca srce! (Ide polako, na prstima, do prozora, pažljivo proviri, pa onda daje znak maramom, zatim odmiče od prozora). Penje se! Sve me strah popustiću brzo a treba dugo da sam ljuta. Moja sestra po čitavih po sata muči gospodina Ljubu, pa tek onda popusti.

2.6. MILAN, MARICA

MILAN: (Promoli najpre glavu kroz prozor. Šapuće). Jesi li sama?

MARICA: (Takođe šapuće). Sama sam. Uđi.

MILAN: (Uskoči i odmah joj prilazi te je hvata za ruku. Toplo). Mila moja, oh, kako sam te željan!

MARICA: (Odbijajući ga, blago). Da, željan… uverila sam se. Sinoć nisi ni prošao ovuda.

MILAN: (Obično). Pa bila je kiša, a imao sam i da radim zadatak, pa me nije pustio tata.

MARICA: (Obično). Uh, uh, uh, Milane, što si glup! Sve si pokvario, sve. Ovo je da čovek svisne od muke. Ama. što mi odgovaraš odistinski?

MILAN: (Nabrecne se). Pa ti što me pitaš što sinoć nisam prošao ovuda?

MARICA: Pa tako, a ti treba da odgovoriš: „Dušo, nisam mogao, ali sam mislio na tebe!“ Pa, zaboga, umeš valjda toliko! Eto, sad moramo sve ispočetka.

MILAN: Šta, zar opet da preskačem prozor?

MARICA: Nemoj, nego samo razgovor ispočetka. ’Ajde.

MILAN: (Ode do prozora i otud joj prilazi hvatajući je za ruku kao prvi put). Mila moja! Oh, kako sam te željan.

MARICA: (Odbijajući ga blago). Da željan… uverila sam se… Sinoć nisi ni prošao ovuda.

MILAN: Nisam, dušo, mogao proći, ali sam na tebe mislio.

MARICA: Da, al’ zato opet ideš na korzo zbog Ane Stefanovićeve. Ti nju voliš, priznaj da nju voliš, a samnom se samo titraš, da bi prekratio vreme. Ja to ne mogu više podneti. Upamti, ovo je naš poslednji sastanak, ako mi ne budeš iskren, potpuno iskren…

MILAN: Pa biću iskren.

MARICA: Reci, je l’ voliš Anu? Veruj, neću se ljutiti ako mi iskreno kažeš. Osetiću bol, dubok bol u duši, ali ti neću ni reči reći, neću ti prebacivati. Oprostiću ti i moliću Boga da budete srećni — ti i Ana. Eto, sad mi kaži, kaži iskreno, otvoreno: voliš li je, ili samo mene voliš?

MILAN: Samo tebe volim.

MARICA: Milane, dragi moj Milane, je l’ to istina? Oh, kako sam srećna! (Podaje mu se i naslanja glavu na njegovo rame).

MILAN: (Posle izvesne pauze, ne znajući šta sad da radi, običnim tonom). Je l’ vreme da te poljubim?

MARICA: (Rasrdi se, digne glavu, običnim tonom). Pa dabome da je vreme, šta čekaš, valjda da te poslužim na služavniku. Čim sam rekla: „Oh, kako sam srećna!“ to znači da sam popustila. Pazi sad, opet to ispočetka. (U zanosu). Milane, dragi moj Milane, je l’ to istina? (Oh, kako sam srećna! Naslanja glavu na rame kao i ranije).

MILAN: Dušo moja! (Zagrli je čvrsto. Dug poljubac u usta).

MARICA: (Kad prekine, briše usta. Običnim tonom). Uh, ala ti smrde usta na beli luk!

MILAN: Jest, danas smo za ručak imali piktije, a ja ih mnogo volim!

MARICA: Upamti, kad imaš ljubavni sastanak ne treba da jedeš piktije.

MILAN: E, to nisam znao.

MARICA: Baš smo pre neki dan imali jagnjeći but sa belim lukom. Vidim ja, sestra neće nikako da jede, a znam da voli. A posle podne vidim je, jednako guta promincle. Odmah sam pomislila: Ova će se večeras ljubiti. I predveče sam se sakrila tamo iza jorgovana, baš da vidim.

MILAN: Pa?

MARICA: Ljubili su se. Brojala sam, pet puta su se poljubili.

MILAN: Pa ’ajde i mi pet puta.

MARICA: A ne, čekaj, drugo ćemo sad. Sad ćeš ti da čitaš ovo sestrino pismo, a ja ono tvoje, jer ovo je pisala gospođica Ljubica, a to je pisao pisar gospodin Ljuba, pa će to, kad čitamo, da izgleda kao da razgovaramo o ljubavi. Ti si i onako glup pa ne umeš da izmišljaš ljubavne reči, a ovako kad čitamo, izgledaće kao da razgovaramo.

MILAN: (Otvorio pismo i gleda). Je l’ da počnem?

MARICA: Počni, ali molim te nemoj ko tetka Stana kad govori o podgrejanim krompirima, nego viči malo mi metni ruku na srce i uzdiši, znaš onako kao glumac kad prestavlja.

MILAN: Dobro! (Hoće da počne).

MARICA: Čekaj. U jednoj ruci drži pismo, jednu ruku metni na srce, a jednom mene zagrli.

MILAN: Pa to su tri ruke.

MARICA: Ama nije. Ovu ruku, kojom držiš pismo, metni na srce. Tako. Zagrli me sad! Tako! ’Ajd’ sad, počni, al’ onako, lepo…

MILAN: (Počne čitati pismo sa najvećim patosom). „Primio sam tvoje pismo od 29 prošlog meseca“…

MARICA: Uh, uh, uh! Kad nekoga Bog nije rodio da bude ljubavnik, ništa mu ne pomaže. Ama preskoči te, tako počinje svako pismo (Pokazuje mu). Evo, odavde počni!

MILAN: Pa što ne kažeš!

MARICA: ’Ajd’ počni vazdan, prolazi nam vreme banbadava.

MILAN: (Sa patosom, čita). „Oh, kako mi je teško bez tebe. Viđam te, viđam te svaki dan, pa ipak, kad se odvojim od tebe, a meni izgleda čitav vek do sutrašnjega sastanka!“

MARICA: (Pošto je uštinula Milana da stane, čita iz svoga pisma). „Oh, koliko bi srećna bila, koliko bi mi to istinske radosti pričinilo a koliko blaženog mira duši donelo, kad bih znala da tvojim, tako zavodnim a ipak tako milim rečima, smem pouzdano verovati!“ (Gurne Milana).

MILAN: (Čita). „A kad dugi, nesnosni dan prođe i približi se čas koji mi obećava viđanje s tobom, ja osetim da se preporađam, napušta me seta, vedri mi se čelo i hitam tebi kao što žedan hita izvoru koji mu obećava okrepljenje“

MARICA: (Uštine ga. Čita). „To bi me, veruj, utvrdilo u veri da snovi mogu biti istina, jer iskrenu ljubav ja sam uvek zamišljala samo kao lep san“.

MILAN: (Govori). Ala to ide lepo kao namazano.

MARICA: (Govori). Ne prekidaj, zaboga, kad je najlepše. ’Ajde, čitaj dalje!

MILAN: (Sa patosom čita). „Pa ipak, pre neki dan bio sam ušećeren…“

MARICA: (Prekida ga). Kako?

MILAN: Tako piše.

MARICA: Ta idi molim te; gde ljubavnik može biti ušećeren? Daj da vidim. (Ščepa mu pismo i razgleda). Pa dabome! Ne umeš ni da čitaš, „uzneveren“ a ne „ušećeren“. Idi, Boga ti, baš nizašta nisi.

MILAN: Pa ’ajde da ne čitamo više pisma. Bolje kao ono ispočetka, da se ljubimo.

MARICA: Gle mustre, jeo piktije, a hoće da se ljubi. A i ne znaš da se ljubiš, i to treba da te učim.

MILAN: Zar ima i tu nešto da se uči?

MARICA: Još kako, sinko moj! Svaki se drukče ljubi.

MILAN: A znaš li ti?

MARICA: Znam sve i sve ću ti redom pokazati. Evo, prvo ako hoćeš da ti pokažem kako moj tata ljubi mamu, a tako se ljube svaki tata i mama.

MILAN: ’Ajd’ pokaži!

MARICA: Napravi lice kao kad ti daju da piješ ricinus.

MILAN: (Obesi lice). Tako! Sad metni ruke u džepove, tako. Sad, poljubi me ovde, ali onako kao kad bi poljubio tetka Maricu u ruku: ne voliš da je poljubiš, a moraš! ’Ajde! (Podnese mu obraz koji on takne usnama). Tako. A sad se okreni tamo, pa, da ja ne vidim, ubriši usta. (On učini). Eto, tako se ljube tata mi mama i to na novu godinu i na mamin rođendan. Dva puta godišnje.

MILAN: To mi se ne dopada.

MARICA: Ni meni.

MILAN: Pokaži mi sad drukčije.

MARICA: Sad, da ti pokažem kako se ljube moja sestra i gospodin Ljuba pisar, iza kapije. Pazi, ovom rukom me zagrli oko pojasa, a ja ću nasloniti glavu na tvoje rame i porumeniću i zažmuriću, a ovom rukom ću da se branim, kobajagi ne dam da me poljubiš. Ti tvojom levom rukom odgurni moju pa me poljubi u usta, ali dugačko. Ja sam jedanput brojala do trideset i dva, a oni još nisu bili svršili poljubac. ’Ajde!

MILAN: (Zagrli je i postupi kako ga je uputila).

MARICA: (Brani se). Ah, ne… ne… ne!…

MILAN: (Dug poljubac). Ala je ovo lepo!

MARICA: A ima još lepše.

MILAN: Pokaži mi, bolan!

MARICA: Gledala sam kako onaj čovek koji dolazi u kujnu ljubi našu Mariju.

MILAN: (Radoznalo). Kako?

MARICA: Ovako: prvo me guraj čak tamo do zida, pa me pritisni uz zid, pa me zagrli obema rukama, ali znaš kako, kao da hoćemo da se rvemo, onako da mi sve pucaju kosti.

MILAN: (Ushićeno). Pa onda?

MARICA: Pa onda me ljubi gdegod stigneš.

MILAN: Kako gdegod stignem?

MARICA: Tako, u usta, obraz, rame, vrat, kosu, sve, sve. Ali pazi: kad ljubiš da sve puca, kao da se flaše otvaraju.

MILAN: Ovako! (Pukne ustima).

MARICA: Još jače ako možeš.

MILAN: A kako da te zovem, je l’: dušo moja!

MARICA: Ah, taman posla! Ti meni kaži: mušmulo moja! Tako onaj čovek kaže Mariji; a ja ću tebi da kažem: lolo, bitango, uljo! Tako ona njemu kaže kad se ljube. ’Ajde sad!

MILAN: (Obgrli je snažno i gura ka duvaru tako da je ona okrenuta lica sobi. Dogura je do prozora i tom prilikom pogleda napolje, pa se užasne). Jao, eno ih tvoj tata i mama!

MARICA: (I sama se prestraši). Tata i mama?

MILAN: (Silno se uzvrda). Šta ću da kažem. Jaoj, šta ću da kažem: zašto sam došao?

MARICA: (Pribrana). Uh, čudna mi čuda. (Diže njegov katihizis sa patosa). Na, pa kad te sretnu u avliju, a ti kaži da si mi bio pozajmio ovaj katihizis, pa si došao da ga uzmeš, jer ti treba.

MILAN: Sasvim dobro! (Polazeći). Javi mi kad opet ostaneš sama. Mnogo mi se dopada ono: mušmulo moja! (Ode).

2.7. MARICA sama

MARICA: Bože, kako brzo prođe vreme kad se čovek lepo zabavlja. ’Ajd’ sad brzo da radim zadatak. (Uzme sa poda zadatak, sedne za sto i preda se poslu). Sad će tata, kad naiđe na vrata, pa vidi kako sam vredna: (Imitira). „Tako, tako treba, sinko! Gradi sreću dok si mlada, kuj gvožđe dok je vruće!“…

ZAVESA

3. Naša deca 3

Humoreska u jednom činu

3.1. Lica

• PAVLE, (15 godina) đak 5. razreda gimnazije.
• JELICA, (14 godina) učenica 4. razreda ženske škole.
• PROFESOR STOJANOVIĆ, njen otac.

3.2. JELICA sama

JELICA: (Sedi na kanabetu i, gorko jecajući, plače skrivenih očiju maramom). Oh, Bože, koliko sam nesretna, koliko sam nesretna! Da li ima na svetu nesretnijeg stvorenja od mene. i na što mi ovaj bedni život kad ni zračka radosti ne mogu da sagledam. Ne, ne, ja neću više da živim, dosadio mi je život. (Iz očeve sobe čuje se kupanje sata, ona skoči, ode do vrata i broji glasno). Jedan, dva, tri, četiri… Eto, već je četiri i on bi trebao da je ovde a nema ga još. Pisala sam mu da dođe tačno u četiri, jer otac ima čas od četiri do pet pa neće biti kod kuće. Da li je dobro pročitao moje pismo? Ne može biti da je toliko nemaran, kad sam mu u pismu od reči do reči napisala: „Ovo je poslednji naš sastanak, dođi da ti kažem zbogom, jer neću više da živim!“ Ili ko zna, možda mu Sofija nije predala u ruke pismo. To ne mogu da verujem. Sofija je tako pouzdana. Ja krijem od tate šta sve ona krade iz kuće, a ona meni pomaže, nosi mi i donosi pisma. Vrlo je pouzdana. Samo, da l’ mu je dala u ruke? (Odlazi na vrata protivne sobe). Sofija, Sofija. Jeste li vi ono pismo dali lično Pavlu?… Ama, njemu, u ruke… Pa znam da sam vas pitala već dvaput do sad, al’, opet, kažite mi!… (Odlazi). Eto, dala mu je u ruke! (Ode na očeva vrata). Eno, već tri minuta prošlo četiri. (Čuje hod i otrči zadnjim vratima te osluhuje). Kanda ide!… Nije, učinilo mi se! Neće ni doći, izvesno neće doći. (Sluša opet). Ide — ide! (Otrči na kanabe i zauzme prvašnji položaj plačući).

3.3. PAVLE, JELICA

PAVLE: (U kratkom kaputiću, naočari na nosu, u jednoj ruci školske knjige, koje u daljem razgovoru ostavlja na, sto). Je l’ otišao g. profesor?

JELICA: (Ne diže glavu). Otišao je!

PAVLE: A što me ti tako dočekuješ? Zar nećemo da se poljubimo?

JELICA: Oh, nikad, nikad više. Kroz koji čas možeš me mrtvu celivati.

PAVLE: Opet ti to. O, brate, pa ti se svakog meseca po jedanput ubijaš.

JELICA: Ovo je sad ozbiljno, sasvim ozbiljno.

PAVLE: Ostavi, Boga ti!

JELICA: Ja ti kažem, Pavle, ovo je sad ozbiljno. Je l’ vidiš ovo? (Vadi iz džepa kutiju žigica i pokazuje).

PAVLE: Vidim. Žižice.

JELICA: A ovo? (Pokazuje mu čašu vode na stolu).

PAVLE: To je čaša vode.

JELICA: Eto, vidiš da sam sve spremila i čim svršim ovaj razgovor s tobom ja ću da rastvorim žižice. u vodi i popiću je.

PAVLE: Nemoj, to je glupo. Ne možeš od toga da se otruješ sasvim, pa će te naterati posle da piješ mleko i klistiraće te.

JELICA: (Bono). Ti se sprdaš sa mojom tugom!

PAVLE: Ne sprdam se Boga mi! Trovala se pre dve godine kod nas u komšiluku jedna šnajderka sa žižicama, pa tako su radili.

JELICA: Evo, ako ne veruješ, napisala sam i poslednje pismo koje ću ostaviti posle smrti. (Daje mu).

PAVLE: (Čita). „Poštovanoj publici!“ (Govori). Budalo jedna, pa to se ne piše publici, kad hoće da se izvrši samoubistvo.

JELICA: Nego?

PAVLE: Napiše se roditeljima ili policiji, a ne publici.

JELICA: Popraviću, nisam znala!

PAVLE: (Čita). „Opterećena osećajima duboko u ranjenoj duši, ja ne mogu više da živim i praštam se sa ovim svetom koji sam, oh, nekada volela!“ (Govori). Početak nije rđav. (Čita). „Moja je nesreća tako velika da joj samo smrt može biti lek. Ja nemogu preživeti teške bolove i tugu koji su mi se savili na srcu.“ (Govori). Slušaj, „ne mogu“ se ne piše sastavljeno, to bi se grozno ljutio tvoj otac kad bi, posle smrti, pročitao. Pre neki dan dao mi je iz pismenog zadatka dvojku što sam napisao sastavljeno „ja sam“, a to baš može da bude jedna reč: „jasam,“ „tisi“, „onje“ ili u ženskome rodu „onaje“.

JELICA: Dobro, popraviću. Čitaj dalje!

PAVLE: Čitaću, al’ kaži mi, molim te, zašto si nesretna, zašto hoćeš da se ubiješ?

JELICA: Eto, tu piše! Čitaj!

PAVLE: (Čita). „Onaj koga volim, kome sam svu moju mladost posvetila, moj ideal, ah, neveran mi je!“ (Govori). Je l’ se ovo mene tiče?

JELICA: Tebe, dabome!

PAVLE: Pa po čemu sam ti ja neveran?

JELICA: Još pitaš? Ti znaš, Pavle, kad smo se prvi put sastali u šupi, kako si mi se zakleo da ćeš me večito, večito voleti.

PAVLE: Znam!

JELICA: Godina je dana od tada i ja sam ti uvek, uvek bila verna. Eto, meni je pisao ljubavno pismo i tvoj drug Radoje Pavlović, pa mu ja još nisam odgovorila.

PAVLE: Pravo da ti kažem, Radoje nije nikakav karakter. Možeš ga voleti ako hoćeš al’ nije nikakav karakter. Meni je dužan jedan dinar evo šest meseca i nikako mi ne vraća.

JELICA: Ne, ne mogu ja njega voleti, jer sam verna i ostaću do groba verna. Ali ti, Pavle…

PAVLE: Šta ja?

JELICA: Ti si neveran, ti ne poštuješ zakletvu koju si mi pred Bogom u šupi dao. (Plače). Oh, Bože, ka ko sam nesretna!

PAVLE: Nemoj, molim te, da plačeš. Ja ne umem da razgovaram kad neko plače.

JELICA: Pa eto, kaži sam, zar te nisam uhvatila kad si razgovarao sa Micom Ristićevom?

PAVLE: Pitala me devojka… pitala me, da li znam kako se vade fleke od mastila. A, nije, to me je pitala Nasta Ilićeva.

JELICA: Pa eto, i s njom si razgovarao.

PAVLE: Pa to, za fleke.

JELICA: A s Micom?

PAVLE: Ona me je pitala šta da metne na zub, boli je zub, a ja sam joj kazao da metne češalj bela luka u uvo i kesu vruće soli na obraz.

JELICA: A šta te je pitala Anđa Popovićeva?

PAVLE: Uh, balavica jedna iz drugog razreda. Ne misliš valjda da sam se mogao zaljubiti u učenicu drugog razreda.

JELICA: Šta te je ona pitala?

PAVLE: Pitala me je: kako se francuski piše slovo „ef“. Kazao sam joj: evo ovako! (Napiše u vazduhu).

JELICA: Ama kako to sve tebe pitaju devojke. Otkud ti znaš i kako se vade fleke i kako se leče zubi i kako se piše slovo „ef“? Nije to istina, Pavle, nego si ti u sve njih zaljubljen a meni si neveran. Kad si mi se zakleo na ljubav, ti si kazao da sa drugim učenicama nećeš nikad ni reči progovoriti, a sad im čistiš fleke i lečiš zube.

PAVLE: Nije, Boga mi, ja tebe volim kao i pre. Veruj mi!

JELICA: Kako da ti verujem kad eto skoro sve moje drugarice su isprošene već, a ti mene nećeš da isprosiš. Toliko sam ti puta govorila a ti nećeš.

PAVLE: Otkud su isprošene; koje su isprošene?

JELICA: Pa eto, Jefta je dao Mari Ilićevoj i prsten.

PAVLE: Uh, čudna mi čuda! Prsten od tri dinara, staklen.

JELICA: Kakav je da je, opet prsten je. Pa onda Milivoj se zakleo pred ikonom Daci Nestorovićevoj da će mu biti žena.

PAVLE: Pa i ja sam se zakleo.

JELICA: Jest al’ ovo je pred ikonom a ti si se zakleo u šupi! Pa onda, Jova se fotografirao sa Leposavom Pavlovićevom. Oni kriju, ali ja sam videla fotografiju. Eto, to je vernost. Ah, što nisam ja tako srećna, Bože moj!

PAVLE: Ako hoćeš, Jelo…

JELICA: Nemoj ništa da mi govoriš. Ako me voliš zaprosi me, a ako ne voliš, onda znaj da ću se ubiti.

PAVLE: Slušaj, molim te, da razgovaramo ozbiljno o tome. Mi nismo deca, mi smo već u godinama kad treba ozbiljno da razgovaramo o tim stvarima. Dakle, prvo i prvo, to je glupo od tebe što hoćeš da se ubiješ. Ja sam čitao mnogo romana, čitao sam čak i „Pet nedelja u balonu“ od Žila Verna i šta sve nisam čitao. Pa u tim romanima devojke kad su nesretne u ljubavi ne ubijaju se, nego idu u kaluđerice.

JELICA: Pa kad nema kod nas ženskih manastira.

PAVLE: Čekaj, molim te, nemoj da me prekidaš. Taman sam pao u vatru, a ti me prekidaš. Ja, vidiš, i lekciju tako, padnem u vatru pa divno govorim; a čim me profesor prekine a ja posle ne znam ništa i dobijem dvojku. Eto i tvoj otac, pre neki dan, dao mi je dvojku banbadava, a on je kriv. Dakle, hoćeš li da me slušaš?

JELICA: Dobro, slušaću te, ali budi iskren.

PAVLE: Čekaj, molim te, da upalim cigaru. (Vadi cigaru iz džepa). Daj mi te žigice što si ih spremila za samoubistvo, (Uzima i pali). Ja, znaš, tako, kad razgovaram ozbiljno, volim da zapalim cigaru, jer onda mi se, znaš, misli roje i kolutaju. Kad bih ja smeo da upalim cigaru na času kad govorim lekciju, ja bih bio prvi đak u školi. Dakle, vidiš, mi moramo o toj stvari sasvim ozbiljno da razmislimo. Baš pre neki dan svađali su se za večerom moj otac i moj brat zbog toga. Brat se zaljubio u neku devojku koja nema ni deset para miraza, pa otac se protivi toj ženidbi.

JELICA: Zašto?

PAVLE: Zato, kaže otac, što je danas vrlo teško živeti. Sve je skupo, i kirija i odelo i hrana, a teško se zarađuje. Evo vidiš (Izvlači iz džepa neke hartijice). otac je baš izneo bratu račun na hartiji, pa sam ja te hartijice posle skupio, rekoh, trebaće mi pošto sam i ja zaljubljen. (Vadi pisaljku). Eto, recimo, da se uzmemo ja i ti. Dobro, hajd’ sad da vidimo račun. (Gleda u hartiju). Treba nam prvo hiljadu dinara mesečne kirije.

JELICA: Ja ne znam.

PAVLE: Molim te, dve sobe i kujna, najmanje hiljadu. Otac je metnuo hiljadu i dvesta, ali ja skidam na hiljadu. Pa onda, hajd’ kaži sama, da skuvaš jedno jelo, ne treba više, samo jedno jelo na podne i jedno uveče — treba nam bar pedeset dinara. Je li tako?

JELICA: Ne znam.

PAVLE: Otac je napisao sto, ali ja skidam na pedeset. Ne moramo svaki dan kuvati; možemo koji put kupiti kifle. Ja volim slane kifle. Da pojedemo, recimo, za ručak tri kifle ti i tri ja, a za večeru po dve.

JELICA: Može i smokve i to je sito, a ja volim smokve.

PAVLE: Dobro! Hajd’, jednog dana kifle a drugog smokve, al’ opet treba koj’ put i mesa, pa pile, pa kolača, pa čokolade, pa bonbone. Ti voliš bonbone, a ja volim ratluk. E to, vidiš, jedno na drugo, izlazi mu bar pedeset dinara dnevno. E, a nije to samo jelo, nego treba i štiritus, pa žigice, pa petrolej, pa ogrev, pa so i biber, pa boja za cipele, konci, igle, i na sve to mora da se popne bar petnaest dinara dnevno. Dobro: petnaest dinara dnevno to je za trideset dana (Piše). Pet puta nula jesu nula, tri puta pet petnaest; jedanputa nula, jedanputa tri; nula, nula i pet jesu pet; tri i jedan jesu četiri. To je četiri stotine pedeset. E sad kad se doda hiljadu dinara kirije, to je onda: nula i nula jesu nula, pet i nula jesu nula… nije pet i nula jesu pet, četiri i dva jesu šest — to je hiljadu i pet stotina dinara mesečno. Je li tako?

JELICA: Jeste.

PAVLE: Otac je mome bratu računao dve hiljade dinara, a ja tebi, za ljubav, skidam na hiljadu i pet stotina. Pa onda treba meni za duvan i za novine.

JELICA: Šta će ti novine?

PAVLE: Kako za Boga šta će mi? Pa posle ručka kad legnem da spavam, ja treba da čitam novine. A kad čitam novine, ja treba da zapalim cigaru. Pa onda i tebi treba slatko od višanja.

JELICA: Zašto?

PAVLE: Slatko ti treba kad ti dođu drugarice da imaš čim da ih poslužiš, a od višanja zato što ja to slatko volim. Sve to, vidiš, treba u jednoj ozbiljnoj kući i na sve to stavljam trista dinara mesečno i tamo hiljadu i pet stotina, to je (Misli se). … to je hiljadu i osam stotina. Je li tako?

JELICA: Jeste.

PAVLE: E, lepo! To je dve hiljade sedam stotina samo ja i ti, je li? Al’ računaš li ti kad naiđu deca? Mi ćemo imati bar četvoro dece.

JELICA: To je mnogo.

PAVLE: Nije mnogo; dva muška i dva ženska. Ali na posletku za tvoju ljubav evo da skinem jedno dete, nek ostane samo troje. E, pa dobro; računaj sad korito, pa babica, pa krštenje, pa povojnice, pa sapun, pa cucle, pa ricinus, pa kamil-tej, pa prašak za zasipanje kad se deca ojedu — ovamo onamo, možemo računati po sto dinara mesečno na dete, a to je trista za troje dece, i tamo smo kazali dve hiljade i sedam stotina, to je tri hiljade dinara mesečno. Je li tako?

JELICA: Jeste.

PAVLE: Otac računa mome bratu osam stotina dinara na dvoje dece, a ja vidiš računam tebi trista na troje dece.

JELICA: Pa ukini i ti još jedno dete.

PAVLE: Ništa se ne dobija, svega sto dinara mesečno, a gubimo jedno dete — dakle vidiš kako stoji stvar. E, hajde sad kaži sama, otkud nama tri hiljade dinara mesečno? Hajd’, eto kaži!

JELICA: (Zabrinuto). Ja ne znam, ali znam kad se muž i žena vole, onda to ne treba.

PAVLE: Jes, ne treba! A od čega da se živi? Drugo je kad bi kazala mnogo je, hajd’ da skinemo. Al’ nema na čemu više da se skine, sve sam ja već računao manje no što treba u stvari. Naposletku, hajd’ baš da izbrišemo slatko od višanja, hajde da ne uzmemo i kvartir od dve nego samo jednu sobu, evo naposletku da izbrišemo još jedno dete, kad si baš toliko navalila. Pa šta onda? Jedna soba, pet stotina dinara, slatko od višanja pedeset dinara i jedno dete sto dinara to je svega šest stotina pedeset. Kad se to oduzme od tri hiljade onda… (Piše). nula od nule ostaje nula, dva od pet tri; dva od nula ne može, zajmimo deseticu dva od deset ostaje osam — to je onda dve hiljade trista pedeset dinara! Eto ti! E, gde su nam sad tih dve hiljade trista pedeset dinara mesečno. Meni otac sad daje pet dinara nedeljno, dobro, hajd’ da kažemo kad se oženim da mi daje po deset dinara nedeljno, ali šta je to? To je četrdeset dinara mesečno. Pa neka mi daje baš i pedeset dinara mesečno, pa opet ostaje (Računa na hartiji). dve hiljade trista dinara. A ne mogu više od pedeset dinara mesečno da računam na oca, jer on je baš kazao bratu: „Na mene, sinko, nemoj da računaš. Ja imam samo toliko koliko meni za kuću treba, a ko hoće sebi da gradi kuću treba da se pobrine i kako će je izdržavati!“ Ne znam tvoj otac!… Kaži ti meni jesi li ti koj put razgovarala ozbiljno sa svojim ocem, nosiš li ti kakav miraz?

JELICA: Ja ne znam. Nisam nikada pitala oca. Znam samo da moja starija sestra nije imala ni deset para miraza. Čula sam kad je otac kazao zetu: „Ja, sinko, nemam ništa, imam još i dugova na vratu. Ako je hoćeš takvu kakvu je vidiš, a ti je uzmi!“

PAVLE: E, eto vidiš. Onda šta ja mogu da imam od njega. Dobro, iz njegovog predmeta imam dvojku i, recimo, može kao svoga zeta da me propusti na ispitu. Ali šta je to? To je jedan predmet. Drugo bi bilo da on predaje sve predmete, pa me recimo propusti iz šestog u sedmi, pa posle iz sedmog u osmi, pa onda na maturi. To bi već vredelo nešto. Ali ovako… eto, razmisli sama. Bez pedeset hiljada dinara miraza, nema smisla ženiti se.

JELICA: Pedeset hiljada?

PAVLE: Najmanje pedeset hiljada, što kaže moj otac „minimum“! Evo da vidiš, sačuvao sam i tu cedulju na kojoj je otac pravio račun bratu. Ja sam slušao kad mu je govorio, ali ne bih upamtio, zato sam i pokupio posle sve ove ceduljice, jer vidiš, ovaj isti račun vredi i za mene (Pokazuje ceduljicu). Vidiš, pedeset hiljada dinara, kad dam po dvanaest od sto interesa to čini šest hiljada dinara godišnje ili pet stotina dinara mesečno. Da ništa ne radim, nego samo da sedim kod kuće i da čitam novine, pa imam pet stotina dinara mesečno. Jest, ali ja neću da dam novac po dvanaest od sto, što da mu dam po dvanaest kad se može i po dvadeset i po trideset, kaže moj otac. Ovome hiljadu dinara, onome dve, ovde četiri, onde pet, a sve po dvadeset i pet odsto, a onda to čini… (Gleda ceduljicu). dvadeset hiljada i pet stotina godišnje, a to je hiljadu dinara mesečno. Ne moram ništa da radim, ne moram čak ni školu da učim, nego lepo na kanabe, dignem noge u vis, čitam novine i — hiljadu dinara mesečno. Što mi je dosta za mene i za moju ženu, sasvim dosta. Razume se, bez dece. A za decu je lako. Odem kod oca pa mu kažem: „Je l’ volite da imate unuče?“ „Volim!“ „Daj sto dinara mesečno!“ — Eto to za jedno dete. Ako treba još, odemo kod ženinog oca. „Molim izvol’te po sto dinara mesečno, pa koliko hoćete dece, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset. Izvol’te koliko hoćete.“ Zar nije tako? E, eto, sad i sama vidiš da bez pedeset hiljada miraza ne može ništa biti. Da ti imaš pedeset hiljada, ja ne bih nikad na drugu ni pomislio.

JELICA: Pa ko ima?

PAVLE: Ima Nasta Ilićeva. Njoj je majka pre mesec dana kazala: „Uči, Nato dušo, lepo francuski; pa posle da počneš i klavir da učiš, jer šta ti vrede tvojih pedeset hiljada ako ne znaš francuski i klavir!“ jest, Boga mi, to mi je ona sama pričala.

JELICA: (Plače). To znači, ti ćeš nju da uzmeš za ženu?

PAVLE: Pa, eto, moraš i sama priznati da je dobra prilika.

JELICA: A mene ćeš da izneveriš?

PAVLE: Neću, Boga mi!

JELICA: Pa kako nećeš, kad eto hoćeš Nastu da uzmeš.

PAVLE: Opet ću ja tebe da volim. Kad je moj brat prekjuče na večeri kazao ocu: „Ja volim Dragu, ja ne mogu bez nje da živim!“ Znaš šta mu je kazao moj otac: „Oženi se ti, sinko, sa pedeset hiljada miraza, da imaš od čega da živiš, a voli ti tvoju Dragu koliko hoćeš, niko ti ne brani. I mnogo bolji od tebe pa vrdnu u braku!“ Pa to znaš mislio sam i ja tebi da predložim: da se ja oženim Katom, a ti, ako hoćeš da mi budeš ljubaznica, onako, kad vrdnem u braku. Eto ti, šta ćeš lepše!

JELICA: (Gorko plače). Ne, ne, ne! Pre ću se ubiti no što ću doživeti tu nesreću da ti Kata bude žena. To ti, Pavle, nikad neću oprostiti. I ja sam, vidiš, imala prilike da se udam za boljeg od tebe, ali sam ti ostala verna.

PAVLE: Ko je to bolji od mene, je l’ Radoje?

JELICA: Pa jes, Radoje.

PAVLE: A po čemu je Radoje bolji od mene?

JELICA: Prvo i prvo, bolji je đak od tebe, ti imaš same dvojke.

PAVLE: Dabome, kad se on umiljava profesorima, a ja to Boga mi neću, jer ja sam karakter, nisam ja kao on dužan jedan dinar šest meseca.

JELICA: (Vadi jednu hartijicu i daje mu). Pa onda, on piše i stihove. Ti ne umeš da pišeš stihove.

PAVLE: Hm! Stihovi! (Čita).

Od kad sam te vido, dušo,
U mene je neki đavo ušo,
Đavo taj je ljubav moja,
A krivica to je tvoja,
Što se s otim sada bavim,
Tebi ljubav da izjavim
Zato Pavla ti sad mani,
Pa mene ljubi il’ me se okani,
Napiši mi pismo ako bi htela,
Jer izgore mi džigerica bela!

(Govori). Hm! Koješta! Pre svega ovo i nisu njegovi stihovi. Ovo je on ukrao iz „Gorskog Vijenca“ od Petra Petrovića Njeguša. Pre neki dan smo imali tu lekciju i čitali smo „Gorski Vijenac“ pa on prepisao. Ja to ne bih nikad činio. Ja bih mogao, kad bih hteo, da prepišem „Pet nedelja“ u balonu od Žila Verna, ali ja to neću, jer sam ja karakter, nisam kao drugi.

JELICA: Jes, karakter, a hoćeš da me izneveriš.

PAVLE: Drugo je to, to je račun. Drugo je račun, a drugo je karakter.

JELICA: Ja ne znam šta je, samo vidim da sam nesrećna. Ja neću, neću da preživim to. Da znaš, Pavle, još ovog časa, čim ti iziđeš odavde, ja ću prvo da popravim ovo posmrtno pismo, pa ću se onda ubiti. Znam ja i gde stoji tatin revolver. (Pogleda na sat). Eto, sad će pet, sad će već i tata skoro da se vrati, a ja bih htela da se ubijem pre no što on dođe, hoću da me zateče mrtvu. (Plače).

PAVLE: (Ražali se). Nemoj, bolan, tako!

JELICA: Ja drukče ne mogu. ’Ajde da se oprostimo, Pavle. Ja ti opraštam što si me izneverio i želim ti da budeš sretan sa Natom Ilićevom. (Zaplače gorko). Zbogom, Pavle. Odi da te poljubim poslednji put!

PAVLE: (Plače i sam i ljubi je). Pa dobro, zašto da se ubiješ?

JELICA: Zato što me ne voliš.

PAVLE: Volim te!

JELICA: Ne voliš samo mene!

PAVLE: Samo tebe volim.

JELICA: Al’ nećeš da me uzmeš za ženu?

PAVLE: Ako mi daš reč da nećeš da se ubiješ uzeću te.

JELICA: (Trgne se iz zagrljaja). Je li istina?

PAVLE: Boga mi, hoću!

JELICA: Ne verujem ti!

PAVLE: Živa mi majka!

JELICA: Hoćeš da me prevariš samo da se ne ubijem.

PAVLE: Nije, Boga mi, očiju mi nije. Evo, ja ću i da te zaprosim, odmah ću da te zaprosim, čim dođe tvoj otac.

JELICA: (Ushićena). Je l’ istina; da me istinski zaprosiš? Zar smeš ocu da poveriš takve stvari?

PAVLE: (Junači se). Hoću, šta tu vazdan! Nije ni on Bog! Hoću da mu kažem, pa šta? Što da mu ne kažem?

JELICA: Jaoj, ja se bojim! Kako ćeš da mu kažeš?

PAVLE: Kako ću da mu kažem? Kako, je li? Kazaću: gospodine profesore. I ako ja imam dvojku iz vašeg predmeta, ja opet imam dobro srce. Ja i Jelica, gospodine profesore, volimo se i hoćemo da budemo muž i žena; molim vas, gospodine profesore, da nas blagoslovite.

JELICA: (Ushićena). Je l’ istina, smeš tako da mu kažeš?

PAVLE: (Junači se). Nego šta, zašto da mu ne kažem, šta ima tu? Neka samo dođe, pa ćeš da vidiš ti šta znači to karakter! (Udara se u grudi).

JELICA: (S polja se čuje kašljanje). Evo ga, evo ga!

PAVLE: (Pretrne živ). Ko?

JELICA: Otac! (Za se). Jaoj, kako mi lupa srce. (Glasno). Pazi, Pavle, budi hrabar!

PAVLE: (Pretrnuo, pobledeo od stra, ščepao pod pazuh svoje knjige, dršće i zbunjeno gleda u tavanicu).

3.4. PROF. STOJANOVIĆ, PREĐAŠNJI

PROF. STOJANOVIĆ: (Dolazi na zadnja vrata). Šta ćeš ti ovde?

JELICA: (Za se). Jaoj, drhćem kao prut!

PAVLE: (Zbunjenoj). Gospodine profesore… gospodine profesore…

JELICA: (Za se, dršćući). Sad će… sad će.

PROF. STOJANOVIĆ: No, šta je?

PAVLE: Gospodine profesore… i ako ja imam… to jest… hteo sam da kažem, kod kuće se pere veš, a oca boli zub, pa vas molim za dozvolu da sutra pre podne ne dođem u školu, jer… ovaj…

PROF. STOJANOVIĆ: Ama, pa ti i pre nedelju dana nisi došao u školu zato što ti je oca boleo zub.

PAVLE: Jeste, taj zub je izvadio, a sad ga boli onaj odmah do toga.

PROF. STOJANOVIĆ: Dobro, Pavle, nemoj doći, ali pazi da popraviš belešku kod mene, jer…

PAVLE: A ne brinite!… Blagodarim, gospodine profesore! (Dune kao iz strele na vrata).

3.5. PROF. STOJANOVIĆ, JELICA

PROF. STOJANOVIĆ: Je li me ko tražio, Jelice?

JELICA: Niko.

PROF. STOJANOVIĆ: Dobro! (Ode u svoju sobu).

3.6. JELICA sama

JELICA: Užasno! Strašno! Eto kakvi su muški! Od sad kad vidim muškoga na ulici, ja ću prosto da pljunem. Ali čekaj… znam ja šta ću! (Seda, napiše pismo, adresira kuvertu i idući ka protivnim vratima, čita pismo). „Dragi Radoje. Ne volim više Pavla, volim tebe do groba. Jelica“. (Lepi pismo u kuvert i zove na vratima). Sofija! Sofija!…

ZAVESA

4. Analfabeta

Šala u jednom činu

4.1. Lica

• NAČELNIK SRESKI
• G. MIKA,
  G. SVETA — pisari sreski
• NAČELNIKOVA ŽENA
• NJENA SESTRA
• PANDUR

Dešava se u sreskoj kancelariji, u patrijarhalno, predratno doba.

4.2. 1.

NAČELNIK (Sedi za stolom čitajući po nekoliko puta istu depešu. Zvoni i obraća se panduru, koji je na glas zvonceta ušao). Je li došao g. Mika?

PANDUR: Jes!

NAČELNIK: Idi mu reci da dođe! (Pandur odlazi a on ponovo čita depešu i crvenom pisaljkom podvlači jednu reč).

4.3. 2.

G. MIKA: (Ulazi). Dobar dan, gospodine načelniče!

NAČELNIK: Dobar dan, gospodin Miko! Sedi, Boga ti, imam s tobom važan razgovor.

G. MIKA: (Sedajući spazi mu depešu u ruci). Neka depeša, a?

NAČELNIK: Jest. Iz Ministarstva. Evo, pročitaj! (Da mu).

G. MIKA: (Čita u sebi).

NAČELNIK: Čitaj glasno, molim te!

G. MIKA: (Čita). „Izvolite po mogućnosti što pre izvestiti, ima li i koliko u vašem srezu analfabeta?“

NAČELNIK: A, šta veliš ti na to?

G. MIKA: (Sleže ramenima).

NAČELNIK: I to, gospodine moj, telegrafiše ministar otvorenom depešom. Vidiš li ti, moj gospodin Miko, kako su se izmenila vremena, od kako su počeli da dolaze za ministre ovi mladi ljudi? Zar se ovakve stvari pitaju otvorenom depešom? U sretno doba, dok su bili oni stari ministri, ja sam šifrom javljao i da je sneg pao u mome srezu. „Čast mi je izvestiti vas, gospodine ministre, da je noćas pao sneg u mome srezu“. Pitaćeš me, zašto šifrom? Zato, brate, što ja ne znam, možda će ministar naći, da iz političkih razloga ne treba objavljivati da je sneg pao u mome srezu… Eto, tako se to nekad radilo; a gle danas, ovakve stvari pa otvorenom depešom! (Pauza). Nego, deder g. Miko, ti si u ovome srezu već četiri godine, bolje ga poznaješ nego ja, pa deder reci ti meni, šta misliš: ima li u ovome srezu… (Zagleda i čita iz depeše). analfabeta?

G. MIKA: Pa, kako da vam odgovorim, g. Načelniče, kad ne znam šta je to analfabeta.

NAČELNIK: E, to je vidiš ono, što ne znam ni ja. (Ustane, prošeta pa se ustavi). Pa dobro, šta misliš ti, šta bi to moglo biti?

G. MIKA: Pa… kako da vam kažem… izgleda kao da je nešto politički.

NAČELNIK: Ama, da je politički, to vidim i ja sam. I kako mi izgleda biće da je partija, samo ne znam kakva je to partija? Znam liberali, znam radikali, komunisti, nihilisti, revolucionari, ali analfabeti? Pravo da ti kažem, ja prvi put i čujem za kakvu partiju i, koliko ja znam, u našem je srezu nema. Ali, opet, znaš kako je to, možda je to kakva tajna partija. U srezu ne verujem, a u varoši još manje verujem da ima kakvih tajnih partija. Ima onaj Pera kačar i za njega kažu da je malo nastran čovek. Jedan put je isprebijao Josu pandura dugom od bureta i jedanput opsovao g, Sveti pisaru majku… ali inače čestit čovek, dolazi u crkvu i pali sveće pri svakoj limunaciji. (Zabrinuto vrti glavom). Pa dobro, gospodine Miko, da li bar znaš: jesu li te (Zagleda u depešu). analfabete, protivnici režima, ili države, ili možda državnog uređenja?

G. MIKA: (Sleže ramenima). Ne znam, a mora da su nečem protivni.

NAČELNIK: Razume se, tako i ja mislim, (Misli se). A šta misliš, koga bi to mogli da pripitamo?

G. MIKA: Pa da vidimo, ako je o tome što zabeležio g. Sveta.

NAČELNIK: Zašto on da zabeleži?

G. MIKA: Pa, znate, g. Sveta, radi sopstvenoga obrazovanja, čim pročita u novinama kakvu stranu reč, a on je zapiše, pa posle raspituje da mu se protumači. I ima, Boga mi, dosta zapisanih reči.

NAČELNIK: Radi sopstvenog obrazovanja?

G. MIKA: Jes.

NAČELNIK: Vidiš, to nisam znao, a to je lepo od g. Svete (Zvoni i panduru koji uđe). Zovi g. Svetu i kaži mu da ponese strane reči.

G. MIKA: Čekajte, ja ću da mu kažem. (Ode na leva vrata, otvori ih i govori). Sveto, zove te ovamo g. načelnik, i ponesi onaj tvoj rečnik… Onaj, de, što zapisuješ strane reči. (Pandur se udalji).

NAČELNIK: E, to je baš lepo od gospodin Svete. Čovek se uči dok je živ. Volim kad je mlad čovek tako žedan nauke. Takav sam i ja bio, i pravo da ti kažem, ostao sam žedan sve do danas.

4.4. 3.

G. SVETA: (Dolazi sa sveščicom). Dobar dan, g. načelniče.

NAČELNIK: Dobar dan, g. Sveto. Ama, čujem za tebe lepe stvari. E, ako, ako, to mi je milo, a zato sam te i zvao.

G. SVETA: Molim.

NAČELNIK: Da pregledamo malo taj tvoj rečnik. Treba mi, znaš, jedna strana reč, pa ne mogu sad da se setim. (Miga na g. Miku). Deder mi pročitaj koje reči imaš na slovo „a“?

G. SVETA: Pa ja, znate, nisam po slovima zapisivao, nego onako bez reda, kako mi je koja reč naišla.

NAČELNIK: Dobro. Onda čitaj s reda, pa ćemo naići valjda.

G. SVETA: (Čita). Kariera.

NAČELNIK: To znamo već šta je. A kako si protumačio?

G. SVETA: (Čita). Kariera, klasa, unapređenje.

NAČELNIK: Tako je. Čitaj dalje.

G. SVETA: (Čita). Rivali, to je kad dvojica prose jednu devojku.

NAČELNIK: Dalje.

G. SVETA: Kriza.

NAČELNIK: Kako si protumačio?

G. SVETA: Kriza, to je kad vlada da ostavku.

NAČELNIK: Tako je. Jer kad ja dam ostavku, to nije kriza. I zato je ja i ne dajem tako lako. Čitaj dalje.

G. SVETA: (Čita). Kokota.

NAČELNIK: Šta ti je to?

G. SVETA: Kokota, ženska, kada malo više zadigne suknju.

NAČELNIK: Sasvim, a onaj što joj zaviruje pod suknju, zove se kokot. Tako je, brate. Čitaj, molim te, dalje.

G. SVETA: (Čita). Populacija.

NAČELNIK: To mi izgleda već neka politička reč. Šta znači?

G. SVETA: Populacija: žene koje mnogo rađaju decu.

NAČELNIK: Gle, molim te. Pa to je naša popadija Persa. prava populacija. Izrađala devetoro dece. Čekaj, baš da kažem popu da mu je žena populacija. Imaš li još?

G. SVETA: (Čita). Optimizam i pesimizam: lepa strana i ružna strana.

NAČELNIK: Gle, molim te. To valjda čovek, kad ga gledaš s preda, on je optimizam, a kada ga gledaš od ostrag, on je pesimizam.

G. MIKA: Tako će biti.

G. SVETA: (Čita). Anulirati. To je kad se nešto ubriše.

NAČELNIK: Pa to, kad na primer g. Mika ubriše nos, onda se to stranim rečima kaže: g. Mika anulirao nos.

G. SVETA: (Čita). Anahronizam. Kad se na neki akt zapiše stariji datum.

NAČELNIK: To ti, g. Miko, često puta praviš anahronizam.

G. MIKA: Otkud ja?

NAČELNIK: Pa znaš kad si ono doneo rešenje za naplatu, pa metnuo datum ranije tri nedelje.

G. MIKA: A, pa to je zbog licitacije.

NAČELNIK: Pa zbog licitacije, dabome. Čitaj dalje, Boga ti.

G. SVETA: (Čita). Perspektiva.

NAČELNIK: Šta je to?

G. SVETA: Perspektiva je nešto što u knjigama ima zabeleženo, a u stvari ne postoji.

NAČELNIK: Pa to se ne kaže perspektiva, nego deficit. Imaš u knjizi zavedenu sumu, a para nema. To je deficit, a za deficit se, brate, ide na robiju. A ja nikada nisam čuo da je neko za perspektivu otišao na robiju. Čitaj, molim te, dalje.

G. SVETA: (Čita). Režim.

NAČELNIK: Režim, to već znamo, to je Ministarstvo Policije. Čitaj dalje.

G. SVETA: (Čita). Prostitucija.

NAČELNIK: E, ovo će biti nešto politički. Revolucija, rezolucija, prostitucija. Deder, kako si protumačio?

G. SVETA: (Čita). Prostitucija, to je kad se mnogo upotrebljavaju ženske u sramotnom smislu.

NAČELNIK: Pa što, brate, ne napišeš: bezobrazluk?

G. MIKA: Pa jes, bolje da si tako napisao.

NAČELNIK: Nego čuješ, ne možemo mi taj tvoj rečnik da čitamo do kraja, nego potraži ti ako imaš još koju reč na „a“.

G. SVETA: (Pretura). Imam: asfalt.

NAČELNIK: Ima li još koja?

G. SVETA: Apelacija.

NAČELNIK: Dalje!

G. SVETA: Ananas.

NAČELNIK: Aha, to već malo liči na ono, g. Miko.

G. MIKA: Liči.

NAČELNIK: A šta znači ananas?

G. SVETA: (Čita). Ananas znači neko voće koje se jede.

NAČELNIK: Imaš li ti, brate, zabeleženo na slovo: „ana“ … nešto što se ne jede?

G. SVETA: Pa nemam ni jednu reč više na „A“.

NAČELNIK: E, moj brate, pa našto ti onda rečnik, kad ne možeš da se vajdiš njime? A kamo ti da zapišeš reč (Ne može da se seti, pa zaviruje u depešu). analfabeta?

G. SVETA: Nemam tu reč.

NAČELNIK: A šta ti misliš, šta je to analfabeta?

G. SVETA: Pa ne znam, g. načelniče.

NAČELNIK: E, na pročitaj ovu depešu, pa da vidim hoćeš li onda znati?

G. SVETA: (Čita depešu). Ne znam, a reko bih, biće nešto politički.

NAČELNIK: Politički, razume se da je politički. Ali ako znaš, reci ti meni šta?

G. SVETA: Pa koliko sam ja prometnuo stranih reči preko ruke, mogu reći da sam zapazio nešto: sve reči koje počinju sa „an“ kažu nešto opasno. Eto, antidinastičar, pa anarhija, pa anatema, pa antikvar…

NAČELNIK: A ananas?

G. MIKA: A ko zna, možda je i to neko opasno voće.

NAČELNIK: Može, može i to biti! Pa dobro, šta mislite vi, ko može u našoj varoši biti tako opasan?

G. SVETA: Pa, znate kako je, ima svakojakih ljudi.

G. MIKA: Ako je mene da pitate, meni ovaj školski nadzornik izgleda opasan čovek. Sve kritikuje, sve mu ne valja, svemu je protivan.

G. SVETA: A nije član ni jedne stranke.

NAČELNIK: Pa da nije odnekud on analfabeta?

G. SVETA: Može lako.

NAČELNIK: I verujte, ljudi, biće. Niko drugi nego školski nadzornik je analfabeta.

G. MIKA: Tako bih i ja rekao.

NAČELNIK: Baš mi sad pade na pamet nešto. Pitam ja njega jedanput: „Ama, gospon Nikola, kako to da vi ne pripadate ni jednoj postojećoj partiji“ A on meni: „Moja partija je moja škola!“ — A ono, vidiš u čemu je. Bog i duša, on je i niko drugi analfabeta, jer jedanput je čak i za mene govorio neke ružne stvari.

G. MIKA: Jeste, znam, za onaj depozit.

NAČELNIK: More i gore je stvari govorio.

G. SVETA: Odavno ja na toga čoveka sumnjam.

G. MIKA: Pa znate kako je, g. načelniče, kad g. ministar pita, znači da on sumnja da ovde ima nekoga analfabete. Ne možemo mu mi odgovoriti: nema ovde. Reći će nam posle da nismo vodili računa.

NAČELNIK: Tako je. Sedi g. Sveto i piši:

G. SVETA: (Sedne i umoči pero).

NAČELNIK: (Šeta i diktira). „Gospodinu Ministru unutrašnjih dela, Beograd. Potvrđujem prijem depeše od 24. ov. m. Kao dobar poznavalac kako svih ostalih, tako i političkih prilika u ovome kraju, čast mi je izvestiti vas, da ni u mome srezu ni u varoši nema analfabeta, sem jednog jedinog, a taj je školski nadzornik. Molim za uputstva kako prema njemu da postupam? Načelnik sreski“. — Jesi li napisao?

G. SVETA: Jesam.

NAČELNIK: Evo ti sad šifre, (Vadi iz fijoke knjigu i daje mu). pa idi tamo u tvoju kancelariju, zaključaj se da te ko ne uznemirava i šifriraj. Ali gledaj da mi to što pre svršiš.

G. SVETA: Razumem. (Ode i odnosi koncept i šifru).

4.5. 4.

NAČELNIK: Baš, pravo da ti kažem, g. Miko, nešto mi laknu. Jer kako bih odgovorio gospodinu ministru? Ne bih mu tek mogao reći: Ne znam šta je to analfabeta. A ovako, kad pročita depešu, moraće i sam ministar pomisliti u sebi: Vidiš li ti kako ovaj načelnik dobro poznaje prilike u svome srezu.

G. MIKA: Pa jeste, što kažete, moraće tako pomisliti. Samo znate, ne volim da se mešam u familijarne stvari, ali ja bih vam još nešto rekao.

NAČELNIK: Govori, g. Miko, govori slobodno.

G. MIKA: Pa znate, kod vas živi i vaša svastika, raspuštenica.

NAČELNIK: Jest, Mica.

G. MIKA: Pa eto, znate… U varoši se zucka, kako se ona mnogo gleda sa tim školskim nadzornikom.

NAČELNIK: Ma, Boga ti!

G. MIKA: Mnogo se govori o tome, pa znate, može to nekako…

NAČELNIK: Ama misliš li ti da između moje svastike i onoga analfabete postoji ono… Kako reče, g. Sveta, onu stranu reč, ono kad se upotrebljavaju ženske? Kanda ananas, jest, tako će biti! Pa misliš li ti da između njih postoji ananas?

G. MIKA: Ne znam da li postoji, ali bi bolje bilo da vi to presečete.

NAČELNIK: Ama kako da neću, i to odmah, ovoga časa. (Zvoni, panduru, koji uđe). Idi mi odmah zovi gospa Micu. Kaži ima jedno pismo za nju.

PANDUR: (Ode).

NAČELNIK: Znaš, volim ovde da je zovem, neću pred ženom, ona bi je branila.

G. MIKA: A ja da izmaknem, nije red preda mnom da joj govorite, (Ode).

4.6. 5.

NAČELNIK: (Šeta uzrujano).

MICA: (Dolazi). Zvao si me, zete? Imam neko pismo, je li?

NAČELNIK: Nemaš pismo, ali hteo bih s tobom da progovorim.

MICA: Molim, da čujem.

NAČELNIK: Slušaj ti, Mico. Ja neću u mojoj kući ananas.

MICA: Kakav ananas?

NAČELNIK: Misliš ti da ja ne znam da se ti gledaš sa onim analfabetom?

MICA: Ama kakav sad opet analfabeta?

NAČELNIK: Onaj školski nadzornik.

MICA: Pa to je jedan vrlo vaspitan čovek.

NAČELNIK: Pa vaspitan, da bome da je vaspitan kad je „analfabeta“. Ali ti treba da znaš da je to opasan čovek.

MICA: Nije, zete.

NAČELNIK: Pa nije za tebe, ali za državu jeste.

MICA: I-ju!

NAČELNIK: Čula si šta sam ti kazao, pa sad da te i ne vidim više s njim. Neću ni da ga pozdravljaš! On je analfabeta i vlast ne sme imati s njim veze. ’Ajd’, sad idi, pa nemoj da čujem štogod!

MICA: (Odlazi plačući). Bože moj, pa šta sam ja kriva! (Ode plačući).

4.7. 6.

NAČELNIK: (Otvara vrata g. Svetine sobe). Šta je, g. Sveto, je li gotovo?

G. SVETA: (Donosi depešu). Evo.

NAČELNIK: Jesi li pažljivo radio?

G. SVETA: Ne brinite.

NAČELNIK: Dobro, daj ovamo da potpišem. (Potpisuje). Nosi sad ovo lično na telegraf i stoj tamo dok ne otkuca telegrafista, pa kad otkuca, dođi da me izvestiš.

G. SVETA: Razumem. (Ode).

4.8. 7.

NAČELNIK: (Zadovoljan, trlja ruke i šeta kao čovek koji je savesno ispunio dužnost).

NJEGOVA ŽENA: (Dolazi). Ama šta je to, Bogati, šta si ti to razgovarao sa Micom, pa sada jednako plače?

NAČELNIK: Ne trpim ananas u kući, pa svršena stvar!

ŽENA: Šta ne trpiš?

NAČELNIK: To što sam ti kazao.

ŽENA: Ne razumem te, čoveče božji!

NAČELNIK: I kog je našla: jednog analfabetu!

ŽENA: Ama ko je našo?

NAČELNIK: Pa tvoja Mica!

ŽENA: Ju, šta govoriš!

NAČELNIK: A znaš li ti šta je to analfabeta?

ŽENA: A otkud bih ja to znala?

NAČELNIK: E, kad ne znaš, a ti pitaj onoga koji zna.

ŽENA: Pa šta je to?

NAČELNIK: To je protivnik, razumeš li, protivnik svega i svačega. Protivnik režima, protivnik države, protivnik crkve, protivnik državnog uređenja, protivnik vlasti, protivnik porodice, protivnik… jednom rečju: protivnik!… Eto, je l’ ti sad jasno?

ŽENA: Pa jasno mi je, ali šta tu sad ima Mica?

NAČELNIK: Pa, eto, sprijateljila se s njim, pa mogu reći još da je i ona analfabeta. A kad je i ona, onda si i ti kao njena sestra. A kad si ti, onda sam i ja tvoj muž, i onda, eto… zar ne vidiš kud bi nas to odvelo?

ŽENA: Pa vidim, nego pitam da li si ti siguran da je on takav čovek.

NAČELNIK: Ja, je li? Ama, imam ja nos, ženo, koji ume svašta da omiriše. Mirišem ja njega već godinu dana.

4.9. 8.

MICA: (Ulazi, nosi ceduljče). Evo ti, zete!

NAČELNIK: Šta je to?

MICA: Njegov odgovor. Nisam mogla drukče, nego sam mu poslala ceduljče i molila da mi kaže šta je to analfabeta.

NAČELNIK: Pa kad ti pre stiže odgovor?

MICA: On je uvek u ovo doba preko puta u školi.

NAČELNIK: A, i to znaš.

MICA: Pa znam, dabome, a znam sad i šta je analfabeta.

NAČELNIK: Gledaj, molim te, znaš i to. Pa šta je?

MICA: Eto, čitajte, pa ćete i vi znati.

NAČELNIK: (Uzima ceduljče). Znam ja to već (Čita). „Poštovana gospođo, reč ’analfabeta’ znači nepismen čovek, t. j. onaj koji ne zna ni da čita ni da piše, i prema tome najmanje ja mogu biti analfabeta kao školski nadzornik, To se valjda neko pošalio s vama, pa vam je tu reč naopako protumačio…“ — Čekaj, molim te (Protrlja oči i čita ponovo). „Analfabeta znači nepismen čovek, t. j. onaj koji ne zna ni da čita ni da piše“… — Ama kako to, kako to, brate? A ko meni reče… Ama, čekaj, molim te, da se razberem: ne može to tako odjedanput da se iskrene. Pa je l’ malo čas svi mi rekoše! Čekaj, molim te, ko mi prvi reče? Gde je onaj sa stranim rečima?… Au!… Pa on odnese depešu! Čekaj, molim te, trči, ne daj! (Zvoni kao lud. Panduru koji je ušao). Ovamo g. Miku! (Pandur ode). Uh, bruke! I sve mi to napravi onaj Sveta „analfabeta“, što skuplja strane reči!

4.10. 9.

G. MIKA: (Dođe žurno). Šta se desilo?

NAČELNIK: Evo šta, ispadosmo svi analfabete! Evo na, pa čitaj (Daje mu ceduljicu).

G. MIKA: (Čita). A-uuu!

NAČELNIK: Jest, sad: „a-uuu!“ a malo pre „nadzornik opasan!“ Svi okupili: politička partija, hoćete „karijeru“. A ja poslušao vas pa poslao depešu! A-u, ljudi, ako je još i otišla! Trči, ne daj! (Zvoni panduru). Vrati mi onoga Svetu s telegrafa; kaži mu neka obustavi…

4.11. 10.

G. SVETA: (Upada).

NAČELNIK: (Drekne kad ga spazi). Da nije…?

G. SVETA: Otkucana je, preda mnom!

NAČELNIK: Ih, po Bogu brate, što požuri tako! Ih, po Bogu ljudi, što ću sad i kuda ću od ove bruke! Govorite, šta ću da radim? Sad, dabome, svi ćutite, a malo pre ste me svi savetovali i pomagali me! (Šeta očajno i krši ruke). Ti, gospon Sveto, cepaj onaj tvoj rečnik i neka ti više nikad ne padne na pamet da skupljaš strane reči: ti, gospon Miko, kad drugi put hoćeš da znaš ko je opasan čovek u ovoj varoši, a ti znaj, da si ti najopasniji! Ti, Mico, neka ti je prosto za onaj ananas! A ja? Šta sebi da kažem? Čime sebe da utešim? Jedina mi je uteha što g. ministar sad bar tačno zna ko je analfabeta u ovoj varoši. Tačno je obavešten!… Blago njemu, a teško meni!…

ZAVESA

5. Kijavica

Mala scena u jednom činu

5.1. Lica

• ŽENA
• MUŽ
• NJENA MAJKA
• NJEN OTAC
• SOBARICA

Ukusna građanska soba. Na obema stranama prozori koji su otvoreni. Vrata u dnu i sa strane. Na stolu telefon.

5.2. 1.

NJENA MAJKA (Dolazi s polja pod šeširom, sa malom pijačnom korpicom ili kesom i suncobranom pod pazuhom. Ona pogleda levo im desno, pa kad vidi da nikoga nema priđe vratima spavaće sobe i naviri, a zatim se vrati, sedne u fotelju, strpeljivo očekujući).

ŽENA: (Posle izvesne pauze, izlazi iz spavaće sobe). Dobar dan, majka! (Ljubi joj ruku).

NJENA MAJKA: Dobar dan, čedo moje! (Ljubi je).

ŽENA: Jeste li već davno došli?

NJENA MAJKA: Sad, maločas. Ti znaš da ja ne mogu otići na pijacu, a da ne svratim da vam kažem dobrojutro.

ŽENA: Ah, da, vi ste tako dobri, i vi i otac.

NJENA MAJKA: A je l’ ti i otac već dolazio?

ŽENA: Da, kaže mi sobarica da je dolazio jutros rano, mi smo još spavali, (Iz spavaće sobe čuje se kijanje).

NJENA MAJKA: Pa da, kad je potegao pre zore. A kako ste spavali, deco, dobro?

ŽENA: Vrlo dobroj (Čuje se opet kijanje).

NJENA MAJKA: Ama, je l’ to zet tako kija?

ŽENA: Da, ne znam šta mu je. Od jutros se probudio sa užasnom kijavicom.

NJENA MAJKA: Jesi li mu dala aspirin?

ŽENA: Jesam, uzeo je jedan.

NJENA MAJKA: I čaj nek uzme. Naredi odmah da mu se spremi jedan topao čaj.

ŽENA: Ta naredila sam već. Ne znam samo šta radi vazdan ta devojka. (Ode zadnjim vratima). Ana, Ana!

SOBARICA: (Čuje joj se glas s polja). Molim!

ŽENA: Šta je zaboga sa tim čajem?

SOBARICA: (S polja). Odmah!

ŽENA: (Vraćajući se). Otkad sam joj kazala.

NJENA MAJKA: Treba li i vama da uzmem što sa pijace? (Čuje se kijanje).

ŽENA: Pa ja mislim otac će. On se već jutros sporazumeo sa devojkom.

NJENA MAJKA: Opet mi preoteo.

ŽENA: Odista, za ova tri meseca kako sam se udala, vi i otac ništa drugo i ne radite, nego se otimate ko će pre da mi učini kakvu uslugu.

SOBARICA: (Novi na služavniku čaj). Izvinite, zadržala sam se… (Kine užasno). nisam mogla (Kine još dva put).

ŽENA: Dobro, dobro, nosite!

SOBARICA: (Odlazi u sobi kijajući).

NJENA MAJKA: (Gledajući sumnjivo za, njom). Boga ti… otkad tvoj muž kija?

ŽENA: Od jutros.

NJENA MAJKA: (Sumnjivo). Tako!… A otkad ova devojka kija?

ŽENA: Ne znam.

5.3. 2.

SOBARICA: (Izlazi iz sobe).

NJENA MAJKA: Ana, možete li mi reći otkad vi kijate?

SOBARICA: Od sinoć, kad sam se vratila iz šetnje, tako me je spopala kijavica, da prosto ne mogu ni reč da progovorim… Eto, eto… (Kine. Iz spavaće sobe kao eho, čuje se kijanje muževljevo).

NJENA MAJKA: (Sumnjivo vrteći glavom). Ništa, to sam htela da znam.

SOBARICA: Molim! (Kine i ode).

5.4. 3.

NJENA MAJKA: Slušaj, meni se ovo mnogo ne dopada.

ŽENA: Koje?

NJENA MAJKA: Ovo kijanje.

ŽENA: Pa da, nije prijatno.

NJENA MAJKA: (Pauza). Ne izgleda li tebi da su kijavica tvoga muža i ova sobaričina istoga kvaliteta?

ŽENA: Kako istoga kvaliteta? Ja vas ne razumem!

NJENA MAJKA: Dabome da ne razumeš. Ti te stvari još ne razumeš, ali pitaj mene. Nema toga računoispitača u Glavnoj Kontroli koji ume tako da pregleda muške račune kao ja. Nego, deder, kaži ti meni: od juče po podne pa do danas ujutru da li se tvoj muž odvajao od tebe?

ŽENA: Nikako.

NJENA MAJKA: Kako nikako? Zar nije, recimo, otišao u drugu sobu da donese kakvu knjigu, ili izišao da vidi jesu li zaključana spoljna vrata ili da obiđe kuću, jer mu se učinilo da nešto šuška ili tako nešto?

ŽENA: Ne, ne, ne, ne, nikako. Vratili smo se sinoć od vas, seli smo ovde i čitali zajedno novine… (Dosećajući se). večerali, sedeli malo na prozoru i zatim legli… eto, to je sve…

NJENA MAJKA: To je sve, to je sve! A jutros?

ŽENA: Jutros? Probudili smo se kao obično… (Doseća se). On je izišao samo da nahrani kanarinku, jer uvek je on sam hrani…

NJENA MAJKA: Aha, aha, izišao ja dakle da nahrani kanarinku?

ŽENA: Da, ali čega tu ima?

NJENA MAJKA: Ništa, ništa. A gde stoji ta kanarinka?

ŽENA: Pa, znate, u hodniku.

NJENA MAJKA: (Sumnjivo). E… ta kanarinka, vidiš… ali ništa, pusti ti samo meni, videćeš samo, umem ja to kao da sam član Glavne Kontrole. Ne brini! (Odlazi vratima spavaće sobe). Zete, dobar dan, zete… Zar ti nećeš ni da me pozdraviš?

5.5. 4.

MUŽ: (Izlazi u pidžami i ljubi joj ruku). Izvinite, majka, nisam ni znao da ste ovde… (Kine).

NJENA MAJKA: Na zdravlje! Neću da te poljubim, kad imaš takvu kijavicu.

MUŽ: Oh, da, nemojte! (Kine).

NJENA MAJKA: Baš dobra kijavica.

MUŽ: Užasna.

NJENA MAJKA: (Ispitujućim tonom). A otkad to, zete, kijaš?

MUŽ: Od jutros.

NJENA MAJKA: (Isto kao gore). A, ti, ovaj, zete, voliš kanarinke?

MUŽ: Da, neobično.

NJENA MAJKA: Pa jest, što kažeš; svaki čovek voli po neku životinju. Eto moj Toma, on voli plovku na pirindžu, a ti kanarinku… A ovaj… sam je hraniš ujutru?

MUŽ: To mi čini naročito zadovoljstvo. Ne znate vi kako se ona raduje kad me vidi ujutru rano…

NJENA MAJKA: Ta mogu već misliti. Razume se da se raduje, kako se ne bi radovala. A ovaj, mlada je?

MUŽ: Ko, kanarinkica?

NJENA MAJKA: (Podvlačeći). Da, kanarinkica.

MUŽ: Vrlo je mlada. (Kine).

NJENA MAJKA: Mislila sam. A otkad ona kija?

MUŽ: Ko?

NJENA MAJKA: Pa kanarinka.

MUŽ: (Iznenađeno). Kanarinka? Ama, šta vi govorite, majka. Ne kija kanarinka, ja kijam. Vi ste to pomešali.

NJENA MAJKA: Ta, neko je pomešao, a videćemo već ko.

MUŽ: (Kine). Eto, čujete li?

ŽENA: Jesi li popio čaj?

MUŽ: Nisam. Izišao sam samo da pozdravim majku.

ŽENA: Ali, čaj će sa ohladiti, a onda ne pomaže. Idi, idi odmah ispij! (Gura ga).

MUŽ: (Polazeći kine). Kakva kanarinka… (Kine). Otkud kanarinka da kija, (Kijajući uđe u sobu).

5.6. 5.

ŽENA: (Ispratila ga i vraća se). Ja sve ovo ne razumem!

NJENA MAJKA: Koje?

ŽENA: Ovaj način razgovora, ovo ispitivanje?

NJENA MAJKA: Ako ti ne razumeš, razumem ja. Kanarinka, kanarinka! Propatila sam ja, sinko moj, od tih kanarinaka, pa znam šta znači to. I šta će mu kanarinka. Kad ima čovek mladu ženu u kući onda mu ne treba kanarinka. A eto, što kažu, i ja sam svaki čas tu i onda, kad sam ja tu, ne razumem šta će mu kanarinka. Da sam ja na tvome mestu, ja bih njemu kazala: ili ja ili kanarinka!

ŽENA: Ali zašto, zaboga, ona tako lepo peva.

NJENA MAJKA: Baš zato što lepo peva. Jer, upamti, čim kanarinka lepo peva, onda znaj da ćeš ti lepo kukati. Ili kanarinka ili ti. Neka bira!

ŽENA: Ja još nikako ne razumem.

NJENA MAJKA: E, ako hoćeš baš da razumeš, a ti upamti ovo što ću ti reći: kijavica se ne dobija tek onako. Ne može to tako da padne s tavana. Jesi li čula koj put da je kijavica kome pala s tavana na nos. Nisi, dabome da nisi čula, jer kijavica se prenosi. A znaš li kako se prenosi?

ŽENA: Kako?

NJENA MAJKA: Poljupcem, razumeš li, poljupcem.

ŽENA: Pa?

NJENA MAJKA: Pa eto ti, a sad, ako si pametna, razmisli sama pa će ti se kazati.

ŽENA: (Vrti glavom da ne razume).

NJENA MAJKA: Molim te, hajdemo po redu. Tvoja je sobarica lepa, je li, to se mora priznati. Je l’ tako?

ŽENA: Dobro, neka je tako.

NJENA MAJKA: E, ona se vraća iz šetnje i donosi kijavicu u kuću. Je li tako?

ŽENA: (Potvrđuje). Bože, majka!

NJENA MAJKA: E, dobro! Hajdemo sad dalje! Tvoj muž ima kanarinku, je li, i on se diže rano ujutru, ti ostaješ u krevetu, a on izlazi da nahrani kanarinku i bavi se oko nje deset, petnaest pa i dvadeset minuta, kako kad, zavisi od raspoloženja i — vraća se sa onom istom kijavicom koju je sinoć donela sobarica u kuću.

ŽENA: (Prekorno). Bože, majka!

NJENA MAJKA: Nemoj ti meni: Bože majka. Poznajem ja te kijavice i poznajem ja te kanarinke. Upamti što ti kažem: kijavica se samo poljupcem dobija.

ŽENA: Nemojte tako, zaboga! (Kine).

NJENA MAJKA: Dokaz!

ŽENA: Kakav dokaz?

NJENA MAJKA: Eto i ti kijaš.

ŽENA: Da, verovatno…

NJENA MAJKA: Jesi li se poljubila jutros s mužem?

ŽENA: (Zazorno). No, pa da!

NJENA MAJKA: Pošto je on nahranio kanarinku?

ŽENA: Pa da, tada sam se probudila i… (Kine).

NJENA MAJKA: Dokaz!

ŽENA: (Kine).

NJENA MAJKA: (Penjućim glasom). Dokaz!

ŽENA: (Kine).

NJENA MAJKA: I po treći put dokaz. Je li ti sad dakle jasno da se kijavica samo poljupcem dobija. Zašto moj muž ne kija. Zato što je iskijao što je mogao iskijati, pa sad može i burmut šmrkati ne pomaže mu ništa. (Spazi muža na vratima). Baš dobro si došao! Eto ti bar te stvari znaš, pa reci…

NJEN OTAC: Čekaj prvo da kažem detetu dobrojutro.

ŽENA: (Ljubi mu ruku). Dobrojutro, tatice!

NJENA MAJKA: Kaži joj molim te ti, može li se kijavica drukčije dobiti nego samo poljupcem?

NJEN OTAC: Šta znam ja… (Kine sa užasnom detonacijom).

NJENA MAJKA: (Zaprepašćeno). Šta kažeš?

NJEN OTAC: Ko?

NJENA MAJKA: Ti, ti, tebe pitam, šta si kazao maločas?

NJEN OTAC: Ništa! (Kine).

NJENA MAJKA: Ama, kako ništa? Ubio te Bog da te ne ubije, kad eto kijaš.

ŽENA: Zaboga, majka.

NJENA MAJKA: Ostav’ se ti! (Njemu). Otkad ti kijaš?

NJEN OTAC: Od jutros. Spodbilo me nešto… poranio znaš pa…

NJENA MAJKA: Poranio, dabome! A jesi li išao da nahraniš kanarinku?

NJEN OTAC: Ama šta je tebi ženo, kakvu kanarinku?

NJENA MAJKA: Znam ja šta je meni i nemoj ti tu meni da se praviš sveti Anto, nego odgovaraj što te pitam. Poranio si je li i došao ovamo dok su deca još spavala?

NJEN OTAC: Jest. Svratio da se sporazumem sa devojkom ako što treba s pijace.

NJENA MAJKA: Pa jesi li se sporazumeo?

NJEN OTAC: Jesam! (Kine).

NJENA MAJKA: E, neka ti je na zdravlje! Ali upamti, Tomo, iskijaćeš ti tu kijavicu. Nego, čekaj, neću ja to tako ostaviti. Isteraću ja stvar na čistinu, pa ko ima obraza neka crveni! (Na vratima). Zete, molim te odi ovamo!… (Odi, odi!).

5.7. 6.

MUŽ: (Ulazi i na samom ulazu kine).

NJENA MAJKA: Na zdravlje! (Ode k drugim vratima). Ana, Ana, odite ovamo! Odite, molim vas.

SOBARICA: (Uđe i na vratima kine).

NJENA MAJKA: Na zdravlje! E, sad molim vas da celu tu aferu iznesemo na tapet.

ŽENA: Zaboga, majka!

MUŽ: Kakvu aferu?

NJEN OTAC: Šta ti je, danas, Boga ti!

NJENA MAJKA: Samo redom, samo redom! Pre svega, Ana, otkad vi kijate?

SOBARICA: Rekla sam, sinoć kad sam se vratila iz šetnje…

NJENA MAJKA: Dobro, to smo čuli! A otkad ti, zete, kijaš?

MUŽ: Ali, molim nas, šta ima sve to da znači (Kine).

NJEN OTAC: Jesi li ti, Boga ti, poludela? (Kine).

NJENA MAJKA: Poludela, je li, poludela. Ja pre svega tvrdim jasno i glasno ovde pred svima vama da čovek može dobiti kijavicu samo tako ako je poljubio kakvu ženu koja ima kijavicu, a žena može dobiti kijavicu tako ako je poljubila kakvog muškarca… (Ujedanput napregne i strahovito unakazi lice, stegne pesnice, stisne oči i zategne sve živce na licu. Svi je zaprepašćeno posmatraju. Ona, najzad sa jednom strahovitom detonacijom kine).

SVI: Na zdravlje!

NJENA MAJKA: Hvala!

NJEN OTAC: Hteo sam da te pripitam…

NJENA MAJKA: Ništa nemoj da me pitaš. (Kine). Ovde mora da je kakav prozor otvoren! (Pogleda i vidi oba suprotna prozora otvorena). Pa, razume se, ko je to još video držati sve prozore otvorene. Zar ne vidite da nas je sve uhvatila kijavica. Tomo, ja bih zvala doktora!

NJEN OTAC: Eto ti sad, šta će ti doktor?

NJENA MAJKA: Ama, nije mi zbog mene, zbog deteta mi je. Zar ti ne vidiš da je ovo neka zaraza i, ko zna na što to može da iziđe. Nije to šala kad čitava jedna familija kija. Zete, zovi doktora!

ŽENA: Ali, mama, nije potrebno.

NJENA MAJKA: Ne znaš ti šta znači jedna kijavica. Ovo je kijavica od nazeba, a ne ona. Zete, ako voliš svoju ženu, ti ćeš zvati doktora.

ŽENA: Ne moramo ga zvati. Možemo ga pitati kroz telefon.

NJENA MAJKA: Dobro, a ti ga bar pitaj.

ŽENA: (Ode na telefon koji je na stolu). Molim lepo 1449, da! Doktor Janković… Jeste li vi, gospodine doktore?… Ja bih vas lepo molila… (Kine užasno ni daje slušalicu mužu). Molim te nastavi…

MUŽ: (Uzme slušalicu). Jeste li vi, doktore? Ja bih vas lepo molio… (Kine užasno i daje sobarici slušalicu). Nemoguće prosto progovoriti od kijavice. Pitajte vi, Ana.

SOBARICA: (Uzima slušalicu). Alo!… Alo!… Je li to gospodin doktor Janković?… Ovde je… gospodin vas moli… (Kine). Nemoguće!…

NJEN OTAC: (Nervozno). Ta šta ste se svi ušeprtljali, ne možete ni dve reči da progovorite… Dajte ovamo… (Uzima slušalicu). Doktore, molim vas… čujete li me? Dakle (Kine užasno derući se). evo šta hoću da vam kažem…

NJENA MAJKA: E, baš si mu sad kazao… Daj ovamo!… (Uzima slušalicu i tek je nasloni, a ona tri put uzastopne kine).

NJEN OTAC: A ti si mu još lepše kazala. (Ščepa opet slušalicu). Kijamo, cela kuća, cela familija kija… Kako (Ostavlja slušalicu). Pa pravo čovek i kaže: zatvorite prozore i stavite hladne obloge oko vrata.

NJENA MAJKA: Tako je! To je trebalo odmah učiniti. Ana, lavor hladne vode i pet peškira.

SOBARICA: (Ode).

NJENA MAJKA: Zatvarajte prozore! (Ona i žena zatvaraju prozore).

MUŽ: (Kine).

NJEN OTAC: Na zdravlje, zete! (Kine).

MUŽ: Na zdravlje, taste!

SOBARICA: (Vratila se sa lavorom i potopljenim peškirima).

NJENA MAJKA: Tako! Sedite sad, sedite svi! (Posedaju u jednom otac, majka, muž, žena). A sad, poslužite, Ana!

SOBARICA: (Prinosi lavor levom krilu).

MUŽ: (Dočepa peškir iz ženinih ruku). Dozvoli da ja tebi vežem! (Vezuje joj oblog).

ŽENA: (Kine).

MUŽ: Na zdravlje!

NJENA MAJKA: (Vadi i cedi peškir). A ti, zete, dozvoli da ja tebi vežem! (Vezuje mu). ·

MUŽ: (Kine).

NJENA MAJKA: Na zdravlje!

NJEN OTAC: E pa onda red je nekako da ja tebi vežem. (Vezuje joj).

NJENA MAJKA: (Kine).

NJEN OTAC: Na zdravlje!

SOBARICA: (Ostavljajući lavor na stolicu). Dozvolite, gospodine, da ja vama kažem. (Vezuje a on kine). Na zdravlje! (Vezuje i sama sebi).

NJEN OTAC: Hvala!

NJENA MAJKA: (Ocu). Ovo ćeš mi nazdravlje iskijati kod kuće! (Svi kinu jednoglasno i zavesa se spušta).

ZAVESA

6. Šopenhauer

Humoreska u jednom činu

6.1. Lica

• JOCA RADULOVIĆ
• SOFIJA, njegova žena
• RUŽICA, njihova kći
• STANKO RISTIĆ
• GOSPOĐA RISTIĆKA, njegova strina
• GOJKO FILIPOVIĆ, učitelj Ružičin

Soba ukusno nameštena. Među nameštajem naročito se primećuje dosta knjiga lepo povezanih.

6.2. JOCA, SOFIJA I GOSPOĐA RISTIĆKA

RISTIĆKA (Ona je u poseti, te je pod šeširom i sa suncobranom u ruci). Vidite, tu ima i drugih nezgoda; eto svet, znate kakav je današnji svet —

SOFIJA: Da, draga moja gospođo, na to i ja vrlo često mislim i vodim vrlo mnogo računa o svetu. Žena, koja ima devojku u kući, mora voditi račun i o svetu.

RISTIĆKA: Kako ne, za Boga. Vidite, vaša kći je devojka, još mlada devojka — pa to nije ni malo prijatno kad je svet uzme u usta.

JOCA: Znamo mi to sve, gospođo, al’ eto, tvrdoglavo — a nije da kažete, da ona ima što protiv gospodina Stanka.

SOFIJA: A ne, Bože sačuvaj! Može se reći da mu čak i simpatiše.

JOCA: Da, može se i to reći, ali — tvrdoglavo. Vidite li, gospođo, ove silne knjige — pa ostavite knjige, ali povez, znate li da sam ja tu silan novac skr’ao. Grdan novac — mogao sam za taj novac vinograd kupiti, mogao sam ga davati pod interes, recimo sa osam na sto, ili ’ajd’, neka je i sa šest na sto, i šest na sto, gospođo moja, danas je lep interes… vi vidite kako se danas kuburi bez novaca…

SOFIJA: Bože, Joco, ti večito počneš o jednoj stvari da govoriš pa iziđeš na deseto. Šta si upravo hteo da kažeš sa tim knjigama?

JOCA: A, da! Dakle vidite, moja je Ruža takva od kako je počela da čita te knjige.

SOFIJA: Ja bih pre, Joco, rekla da je to njoj napunio glavu onaj učitelj.

JOCA: A ne, na učitelja ne dam ni trunka da padne, to je čestit čovek, Moja je ćerka želela da izuči opštu literaturu, i ja onda nađem ovog. On je rodom iz Gruže, a svršio je lepe škole i —

SOFIJA: Ali, Joco, ti si opet počeo o jednoj stvari da govoriš pa si prešao na drugu.

RISTIĆKA: Ja upravo ne razumem, šta tu imaju posla knjige, a šta učitelj?

SOFIJA: Evo u čemu ja stvar, gospođo: moja Ružica je potpuno protivna braku.

RISTIĆKA: Protivna braku? Ali zaboga?!

JOCA: Protivna je, ona je to odlučno izjavila, ali moja žena greši što za to krivi drugoga — ona je to sama sebi uvrtila u glavu.

RISTIĆKA: Ali ja to ne mogu da razumem: mlada devojka pa protivna braku.

JOCA: Iz osnove protivna i, eto, samo za to ne pristaje da da ruku vašem bratiću.

SOFIJA: A uveravam vas da sam kod nje primetila da mu simpatiše.

RISTIĆKA: Pa to treba, zaboga, lečiti — kakve su to ideje?

JOCA: Eto, vidite tako, mlad svet, nov svet pa — ideje, sve neke ideje. Danas jedna ideja, sutra druga; gdegod se okrenete — ideje.

RISTIĆKA: Upravo, Joco, Ružica kaže da to nisu ideje nego načela.

JOCA: Sasvim svejedno ili, baš i kad ne bi bilo svejedno, onda, kako mi je to načelo. Kamo, ima li kakva partija na svetu koja je usvojila to načelo? Ne, nema — sve partije se žene. Molim vas zamislite vi, kakva bi to partija bila, koja se ne bi ženila? Koješta, molim vas, to se ne da ni zamisliti! Znam kad sam bio u Smederevu pisar sudski, pa nam je predsednik bio neženjen, i sve sudije takođe neženjene, i svi pisari neženjeni i onda je, upravo, išlo da Bog sačuva.

SOFIJA: Ali, Joco, ti si opet opširan.

JOCA: O, brate, i ti! — ja ne primećujem ni malo da sam opširan.

SOFIJA: Ta počeo si o jednoj stvari, a već govoriš o desetoj.

RISTIĆKA: Znate li da mi je stala pamet; ne umem čisto da se priberem — ta, zaboga i pobogu, kakva su to načela i te ideje; ima li toga još gdegod na svetu?! Za što vi zaboga to ne lečite — to je neka bolest, a svakoj bolesti ima i leka. I ja sve to do sad nisam ni znala, a vidim da tu ima nečeg. Prošlo je već četiri meseca kako vam je prosio ćerku, a vi odgovora ne dajete; pitam Stanka, a on: ovako i onako. Vidim nešto krije, pa rekoh, moram ja otići sama do gospođe Radulovićke da vidim šta je u stvari.

JOCA: Eto, to je u stvari! Ima nekakav filozof — (Ženi). Kako se ono zove?

SOFIJA: (Doseća se). Na vrh mi jezika.

JOCA: (Zamisli se). Ima neko nesrećno, zapleteno i dugačko ime, te ga svaki čas zaboravim, a znao sam ga. E to je čudno, kadgod mi treba, a ja ne mogu da ga se setim. Bio je tako kod nas, u jagodinskom sudu, neki prijavnik Labud Starčević i — evo vam kažem istinu, nikad mu nisam mogao da upamtim ime. Znao sam da je neka tica, ali — da li je jastreb ili golub ili tako nešto — nikad se nisam mogao da setim.

SOFIJA: (Koja je dotle mislila, seti se). Šopenhauer!

JOCA: Jest, jest, Šopenhauer — eto taj filosof, dakle, pisao je o tome, kako brak nema smisla; kako je to budalaština — ja ga nisam čitao znate —

SOFIJA: No, baš bi ti i priličilo u tim godinama da ga čitaš.

JOCA: Ta da, nego kažem samo! Pa vidite, taj filosof je njoj zavrtio mozak.

RISTIĆKA: Da nas Bog sačuva od takvih filosofa, koji su na propast svetu…

SOFIJA: Ali vidite li, da ima ljudi koji im još i veruju. Eto, na primer, taj učitelj naše Ružice — njemu je znate svaka treća reč u ustima Šopenhauer. Kad drži lekcije — Šopenhauer; kad govori — Šopenhauer; kad sedne da ruča — Šopenhauer; kad svrši ručak — Šopenhauer — — —

JOCA: Eh, eh, eh, — preterala si. To, kako ti pričaš, izgleda kao kad mi njemu kažemo: „dobar apetit!“ a on nam odgovori: „Šopenhauer“, a kad mu kažemo „na zdravlje!“ a on nam opet odgovori: „Šopenhauer!“ A nije međutim tako — to je čestit čovek. On je rodom iz Gruže i svršio je lepo škole.

SOFIJA: Ali zaboga, Joco!

RISTIĆKA: (Diže se). E, ovo ja još nisam ni čula ni videla: mlada, lepa devojka, voli mladića a neće da pođe za njega zato što je protivna braku!

SOFIJA: (Diže se i sama). Sedite, gospođo, gde ćete?

RISTIĆKA: A ne, moram; zadržala sam se mnogo, ali verujte idem sa pola srca. Znate da me je to tako zbunilo, da neću nekoliko dana ni o čemu drugom misliti, do samo o tome.

SOFIJA: Možete misliti kako je nama, ali — šta ćemo, silom ne možemo.

RISTIĆKA: (Koja je već pošla). Zbogom, gospođo, zbogom. Pa gledajte vi te isterajte njoj te bubice iz glave. Ja vam opet kažem da je to neka bolest, tu treba leka potražiti. Zbogom, gospodine.

SOFIJA, JOCA: (Ispraćajući je). Zbogom, gospođo. Pa izvol’te, dođite!

6.3. JOCA, SOFIJA

JOCA: Zaista, ova žena ima pravo, to treba lečiti.

SOFIJA: Pa zar sam joj malo govorila i savetovala je?

JOCA: Ne vredi tu samo govoriti, o tome treba ozbiljno razmisliti. Kakvo načelo kakve trice; eto zamisli sama ti, kad bi na primer ja sad usvojio to načelo.

SOFIJA: Koje načelo?

JOCA: Pa to — protiv braka.

SOFIJA: No, lepo bi to stojalo.

JOCA: Ne — ali samo kao načelo, onako u načelu. Ima načela i takvih, pa ljudi za njih ginu. Ja znam nekakav Radojica Jelisavčić iz Podgorine; bio je tako omalen čovek, a pun i jedar kao nabijen.

SOFIJA: Molim te, Joco, nemoj da se ljutiš, al’ odvikni se od toga da budeš tako opširan. To je tako nezgodno, veruj mi; počneš o jednoj stvari da govoriš pa iziđeš na desetu i, onda, zaboraviš ono o čemu si počeo.

JOCA: Tako je, dabogme; dok nisam bio ženjen ja nisam bio opširan, a otkako sam se oženio ja sam postao i opširan. Videćeš ti, da će na kraju krajeva izići, da je taj Šopenhauer bio ženjen kad je ono pisao.

6.4. STANKO, PREĐAŠNJI

STANKO: Izvinite, ja ovako bez prijave — nisam nikog od mlađih sreo, a kucao sam i učinilo mi se da ste odgovorili.

JOCA: A, ništa, vi ste nam uvek dobro došli.

SOFIJA: Da ste malo pre došli, zatekli bi ovde gospođu Ristićku.

STANKO: Moju strinu?

SOFIJA: Da, bila je ovde.

STANKO: A gospođica?

SOFIJA: Izišla je malo da šeta.

STANKO: To je dobro učinila; njoj je potrebno svakog dana da izlazi. Ja sam je uvek savetovao i molio je da to čini.

JOCA: Ja ne mogu bez šetnje. Verujte vi meni — bio sam mlad, bilo mi je tako dvaestak godina, pa zapnem te čitav sat izmaknem iz varoši — ali to je bilo vreme, gospodine, kad se provodilo onako drugarski i prijateljski. Ja i neki Jefta Đokić, sad je mislim poreznik, pa onda Sreta Jovanović — umro je siromah pre četiri godine, a bio je to drug kakvog nema danas.

SOFIJA: Joco!

JOCA: Dobro, dobro; dakle razgovarajmo o čemu drugom. Moja žena, znate, nalazi da sam ja opširan.

STANKO: (Sofiji). Iznenađuje me, otkud to moja strina da vam dođe. Ona tako retko izlazi iz kuće.

SOFIJA: Ta, već znate čega je radi došla. Ona se žali da vi krijete od nje; nećete da joj kažete pravu istinu, pa je rada bila od nas da čuje.

STANKO: Koju istinu?

SOFIJA: Zašto naša Ružica neće da pođe za vas.

STANKO: Odista sam krio. O, da sam znao da će vam doći, i vas bih zamolio da joj ne kažete pravu istinu.

SOFIJA: Njoj zar? Pa ona vam je najbliža; ona vam je mesto oca i majke.

STANKO: Pravo da vam kažem, moja je strina vrlo govorljiva žena, ona će sad po celoj čaršiji to ispričati; večeras će već ceo Beograd znati.

JOCA: A ja sam poznavao neku Vasiliju Samardžićevu iz Zaječara. Inače dobra žena, a ostala udovica sa šestoro dece, pa tako, previjala se od kuće do kuće. Njen pokojni muž zvao se Trifun, ali, da kažete Trifun, niko vam ne bi znao ko je, nego Triša Frajla, tako su ga svi zvali.

SOFIJA: Molim te, Joco, prekinuo si reč gospodin Stanku.

JOCA: A, pardon; izvolite molim vas, nastavite vi, ja ću vam posle ispričati to što sam hteo.

STANKO: Ali, molim vas.

JOCA: Neka, neka, ja ću posle.

STANKO: Hteo sam da kažem upravo, da sam ja vrlo strpeljiv, u toliko strpljiviji što sam uveren da gospođica nema ništa protiv mene.

SOFIJA: Bože sačuvaj, vi znate da vam je ona i naklonjena.

STANKO: Da, znam to i zato sam hteo da budem strpeljiv; računao sam mnogo na to, da ću gospođicu ubediti ili da će se tih ideja i sama osloboditi a krio sam od mojih, jer, vidite — vi ste valjada primetili, moja je strina prosta žena; ona će se na sve strane sad razleteti, pričaće i — znate li, šta će još raditi?

JOCA: Šta?

STANKO: Ona će i lek tražiti, da izleči gospođicu, jer ona je vrlo sujeverna.

SOFIJA: To sam primetila, jer je u razgovoru jednako tvrdila da je Ružica bolesna i da je treba lečiti.

STANKO: Vidite! Ja to sve moram preduprediti; ja nisam rad da se po Beogradu počne o ovome da govori i na razne načine tumači — jer nisam rad da gospođicu dovedem u tako neprijatan položaj. Stoga ću još danas da učinim nov pokušaj kod gospođice i to vrlo odlučan pokušaj.

SOFIJA: Odista i ja sam rešena da je danas vrlo odlučno savetujem da se ostavi tih ludorija.

STANKO: Nemojte vi ništa, ostavite meni, ja imam jedno sredstvo na raspoloženju, koje se već poodavno lomim da l’ da upotrebim ili ne. Ženira me da lažem, ali ću morati i to.

JOCA: E, da vidite, ja sam tog mišljenja da se sme i slagati u nuždi. Kao god, vidite, što otrov ne treba davati čoveku, ali u nuždi, kad je to lek, mora se dati. Ja sam jedanput skandalozno slagao mog ministra; kazao sam mu, znate, da imam četvoro dece a imao sam samo jedno, i tako sam dobio unapređenje. Ne bih ja, znate, slagao; ali, dođem kod gospodina ministra i on me vrlo lepo primi: „Dobar dan, gospodine ministre!“ — „Dobar dan, gospodin Raduloviću, izvol’te sedite!“ —

SOFIJA: Bože, Joco, prestani biti opširan; vidiš da je ovo važnija stvar o kojoj govorimo…

JOCA: (Za se). O, brate! ja sve više dolazim do ubeđenja da je Šopenhauer bio ženjen kad je ono pisao.

STANKO: Vi mi nećete zameriti, ako vas zamolim, da sa — gospođicom ostanem desetak minuta sam, da bih mogao svoj pokušaj izvesti.

SOFIJA: Bože sačuvaj; zar se tek od juče poznajete te da bih vam to uskratila.

JOCA: (Koji je bio prišao prozoru). Evo je ide Ružica.

SOFIJA: ’Ajdmo mi, Joco, u baštu, a njoj ćemo reći da je čeka g. Stanko. (Pođe).

JOCA: Možemo, i onako hoću da vidim šta je sa mojim duplim karanfilom. Kupim ja pre tri godine seme, zasadim ga, gospodine moj, negujem od jutra do mraka i, šta mislite — nikne mi mlad pasulj. Prevario me lola, pa mi pasulj prodao mesto duplog karanfila. Ali druge godine, nabavim ja, gospodine moj —

SOFIJA: (Koja je već na vratima). Ali, Joco, zaboga, otkad te čekam.

JOCA: A jest — svejedno, ja ću vam tu stvar drugi put ispričati, a vredno je da čujete. (Odlazi za Sofijom na srednja vrata).

6.5. STANKO, ZATIM RUŽICA

STANKO: (Sam). I ta strina, mora svud da se zavuče. Sad će, razume se, ceo Beograd znati da je ženska koju ja volim i koju sam zaprosio, protivna braku. Njoj će se ismevati, a meni smejati. Bolje da je to ostalo međ nami, lakše bi se izlečila. Ovako…

RUŽICA: (Ulazi na srednja vrata, dža glavi joj letnji šešir,a u ruci velika kita cveća). A, vi me čekate.

STANKO: (Pritrči joj i rukuje se). Dobar dan. Dobar dan. Kako ste lepa cveća nabrali.

RUŽICA: (Ostavlja nemarno kitu na sto). Ne znam ni šta će mi? Ja ne volim cveće, ali tako, nabrala sam ga. To je samo navika i ništa više; ide čovek u polje da bere cveće — zašto: niko vam to ne zna reći. (Skida šešir i rukavice).

STANKO: Ali kako niko — ja na primer berem cveće zato što ga volim.

RUŽICA: Čini vam se — šta volite vi na cveću?

STANKO: Miris, na primer.

RUŽICA: Pa kupite miris u čaršiji.

STANKO: Opet jedno nastrano mišljenje. To bi po vašem mišljenju neko, koji voli oči u jedne ženske, mogao da kupi u čaršiji i oči od lutaka.

RUŽICA: Ha, ha, ha, ha — pa gotovo.

STANKO: I onda, ja bih trebao da potražim oči od lutke, koje su vašima slične, da ih kupim, da ih metnem u pamuk, pa u onaj džep kraj srca, pa da budem miran — je l’ te?

RUŽICA: Gle — a zar vi volite moje oči?

STANKO: A zar bi vam to prvi put sad kazao?

RUŽICA: Odista ne, kazali ste mi to već toliko puta. Pa ipak nešto ne razumem; istina, objasnite mi to.

STANKO: Šta?

RUŽICA: Vi volite moje oči ovakve kakve su, znači, kad bi bile drukče, vi ih ne bi voleli, i tada — ne bi ni mene voleli — je l’ te?

STANKO: Ali, gospođice, kako vi sve to naopako i nastrano razumete. Ja volim vaše oči zato što su one vaše, zato što volim vas, Moja ljubav prema vama nije jučeranja, vi znate od kad traje; još smo bili vrlo, vrlo mladi, i mi smo se tako rado gledali, pa zatim, kad ste odrasli, kad ste tek ušli u devojaštvo — bili ste tad krasna, vesela devojka, devojka puna svežih i lepih pogleda na svet i život — tada sam vam i ljubav iskazao a i vi meni svoju —

RUŽICA: Da, sećam se.

STANKO: I od onda — ma da to nije tako davno — šta je sve bilo, koliko promena?

RUŽICA: Promena ja ne vidim da je bilo ma kakvih. promena.

STANKO: Ali, gospođice, to vaše mišljenje; te vaše ideje — taj nesretni Šopenhauer.

RUŽICA: Ja ne vidim da je bilo kakvih promena; ja vam nikad nisam kazala da vas ne volim; ja vas volim i sad, vi ste mi vrlo simpatični.

STANKO: (Dohvati je za ruku). Vi me volite; još me uvek volite? Jest, jest, ja to znam, ja sam uveren i kad bi hteli, to ne bi više mogli sakriti. Pa zašto onda vojujete protiv svojih osećaja; zašto tako mrzovoljno gledate na ovaj svet; što ste tako nemilostivi prema svojoj mladosti, povodeći se za mislima koje niste uvereni da li će vaša starost odobriti.

RUŽICA: O, o, vi pokušavate čitav filosof da postanete.

STANKO: Ja vam govorim od srca i govorim vam istinu, suštu istinu — ako je filosofija istina, onda je ovo filosofija što je iznosim; al’ je to filosofija srca. Da li ste vi ma kad pomišljali i na trenutak, kad ne budete više imali ovo roditeljsko gnezdo; kada vas sudbina rastavi od roditelja; kad ih izgubite; da li ste pomišljali na utehu koju ćete tada naći jedino u muževljevu zagrljaju?

RUŽICA: Izgleda da ste se vi poduhvatili, da mi pošto poto dokažete da je brak pametna stvar. O, to su mnogo jači pokušavali da dokažu.

STANKO: I dokazali su.

RUŽICA: Čime?

STANKO: Životom svojim; životom tolikih miliona ljudi; životom celoga čovečanstva.

RUŽICA: Načela ne stvara masa već pojedini veliki duhovi.

STANKO: U tako daleka raspravljanja ja neću da ulazim; ja vas zovem da pogledate preda se, da gledate u život. Zašto vi u mužu gledate samo muža; zašto ne gledate u njemu i druga, prijatelja?

RUŽICA: Zato, što ja mogu imati druga i prijatelja a da mi ne bude muž.

STANKO: (Za se). Ne, ovde se ne može zbiljom izići na kraj; mora se drugače pokušati. (Glasno). Kako ste vi prema meni nemilostivi, stavili ste me na užasne muke.

RUŽICA: Ja vas? —

STANKO: Na dvojake muke, od kojih one prve — vaše ponašanje — rado snosim, to su slatke muke, ali druge.

RUŽICA: Kakve druge?

STANKO: Zamislite — vi ste me naterali — upravo niste me naterali, ali sam morao zbog vas da zasednem i da pročitam celog Šopenhauera.

RUŽICA: (Iznenađena). Vi, vi ste pročitali Šopenhauera?!

STANKO: Zar me ne vidite kako sam se osušio. Mesec je dana već kako ga čitam i danju i noću. Uveravam vas da se ne bih lako rešio na to odvažno delo, ali sam morao; morao sam toga radi, da bih s vama mogao govoriti o njemu sa poznavanjem stvari a ne kao do sada.

RUŽICA: A… vidite, to mi se dopada; ja vam čestitam. Celog Šopenhauera ste pročitali?! — Znate li da sad drukči izgledate u mojim očima.

STANKO: (Veseo). Zbilja?

RUŽICA: Izgledate mi uzvišeniji.

STANKO: Da li i miliji?

RUŽICA: Pa — i miliji ako hoćete.

STANKO: Oh, što nisam znao, što mi to ranije nije palo na pamet, a otkad bih ga pročitao!

RUŽICA: Ali — ne kažete mi kako vam se dopada: je l’ te da je to dubok, veliki mislilac; je l’ te da čovek, bilo voljom ili ne, mora da podlegne njegovim idejama; mora da im se preda i nema snage ni kuraži da im se protivi.

STANKO: Istina je, sušta je istina, ali samo — njegove ideje valja pravilno razumeti.

RUŽICA: Kako pravilno razumeti?

STANKO: Pa eto vi — vi ste ih skroz pogrešno razumeli.

RUŽICA: Ja?

STANKO: Na primer… — na primer Šopenhauer nije protivan braku.

RUŽICA: (Iznenađena). To je nemoguće?

STANKO: Molim vas da se razumemo; on jeste protivan braku, ali braku bez ljubavi. U sedmom tomu svojih spisa (Vadi beležnik i zagleda). a u delu „Južni Sloveni, njihove naravi i običaji“, na strani 1742, on veli od reči do reči ovako: „Našto brak ovakav kakav najčešće vidimo. Ako je brak materijalna zajednica, može mu biti osnova pojam koji danas za brak vlada, ali je brak tek onda opravdan, kad je on duhovna zajednica. Ovakav brak sporiti, značilo bi sporiti potrebu da braća budu braća; značilo bi sporiti odnose roditeljske i detinjske.“

RUŽICA: To Šopenhauer kaže?

STANKO: (Za se). Dakle, dobro ide! — (Glasno). na drugom jednom mestu još se mnogo određenije izražava. To je u jedanaestom tomu svojih spisa, a u delu: „Reč dve o katastarskim premeravanjima“, (Zagleda u beležnik). a na strani 437, veli: „Devojko, razlikuj doba kad treba misliti, od doba kad treba voleti; nemoj misliti onda, kad treba voleti i nemoj voleti onda kad treba misliti. Ako voliš, ali — samo ako si pouzdana u se da odista voliš — pristupi braku i kruniši ljubav devojačku, ljubavlju supružanskom i materinskom“.

RUŽICA: (Preobražena). To Šopenhauer kaže?

STANKO: Da, gospođice, to Šopenhauer kaže. Razmislite o tim rečima: „ako voliš, ali samo ako si pouzdana u se da odista voliš.“ — (Hvata je za ruku).

RUŽICA: Ako sam pouzdana u se?

STANKO: Ako znate, ako ste na čisto s tim da me odista volite —

RUŽICA: (Predajući mu se). Dakle odista tako Šopenhauer kaže?

STANKO: (Ljubeći je). Pa zar to vi niste znali?

RUŽICA: Ne… nisam znala… moram vam priznati — hoću da vam priznam — ja nisam ni čitala Šopenhauera.

STANKO: Niste ga nikad ni čitali? Bože moj, a verujte, vredno je bilo da ste ga pročitali.

RUŽICA: Neka ga, kad već nisam: to ste vi za mene učinili. Hvala vam. Znate li da se sad osećam laka, sasvim laka; kao da ste me nekog okova oslobodili. Volela sam vas; znate da sam vas volela, a okovala sam svoje osećanje tim, tim tako teškim okovima.

STANKO: (Grli je, a ona mu pada u naručja). Samo kad sam ih raskinuo.

6.6. RISTIĆKA, JOCA, SOFIJA

JOCA: (Prvi nailazi na vrata pa, videvši ih u zagrljaju, zastane, za njim Sofija i Ristićka). To jest, gospodin Stanko… hteo sam upravo da vas zovem da vidite dupli karanfil.

STANKO: (Zbunjen). Izvinite, molim vas, ja sam gospođici objašnjavao nešto iz Šopenhauera.

JOCA: Pa jeste li joj objasnili?

SOFIJA: E, ti već moraš sve da znaš!

RISTIĆKA: Ja sam, Stanko, došla; imam nešto vrlo važno s tobom da govorim.

STANKO: Ti si, strina, donela nekakav lek, to znam pouzdano.

RUŽICA: Lek, za koga?

STANKO: Za vas.

RISTIĆKA: Vrlo dobar lek.

RUŽICA: Ali — od čega sam ja bolesna?

STANKO: Od ideje protiv braka.

RUŽICA: Ha, ha, ha… pa ja sam se, strina, već izlečila. Evo vas i svojom strinom nazivam. (Ljubi joj ruku).

RISTIĆKA: (Ljubi je). Tako, dušo, tako vidiš, znala sam ja da si ti pametno devojče.

JOCA: Ko — moja Ružica? Ona je odlično svršila višu žensku školu. Još dok je učila treći razred predavao joj je neki profesor Stanojević. Vredan neki čovek, samo ne znam šta mu bi, te ode posle u okružne načelnike.

SOFIJA: Ali, Joco, za Boga — pa bar sad imamo o čemu prečem da razgovaramo. Ja gorim od nestrpljenja da čujem kako ste vi to, g. Stanko, postigli?

RUŽICA: Kako, prosto — znao je moje raspoloženje prema njemu, a nije požalio truda nego je zaseo te pročitao Šopenhauera.

SOFIJA: A ti, zar ga ti nisi pročitala?

RUŽICA: Nisam; meni je samo učitelj objašnjavao, od njega sam znala što sam znala.

SOFIJA: Kažem ja tebi, Joco, učitelj taj, taj joj je napunio glavu.

JOCA: Ko, učitelj — a ne! On je čestit čovek, on je rodom iz Gruže, on je upravo… evo njega ovde u sobi, čeka da drži čas, ja ću ga zvati, zvaću ga odmah, pa neka sam kaže.

SOFIJA: Kako je da je, vaša je zasluga, g. Stanko.

6.7. GOJKO, PREĐAŠNJI

JOCA: (Vraća se s učiteljem). Evo, molim vas, g. Gojko Filipović — G. Stanko Ristić.

RUŽICA: Ali, gospodin Gojko, kako ste vi to mogli meni objašnjavati da je Šopenhauer protivan braku?

GOJKO: Molim, ja mislim, ja mislim da je taj veliki mislilac protivan braku. O tome nema spora.

RUŽICA: Ali, evo, g. Stanko ga je pročitao, pročitao je celog Šopenhauera.

GOJKO: Tako — vi ste ga pročitali?

STANKO: I nisam našao da je on protivan braku.

GOJKO: (Zbunjeno). Molim vas… kako se uzme… — brak se može sa mnogih strana posmatrati… i Šopenhauer se može sa mnogo strana posmatrati… Ja upravo i ne znam, možda, možda on i nije protivan braku. To je čisto njegova stvar.

STANKO: Pa, molim vas, kad ne znate, kako ste mogli tumačiti da je on protivan braku?

GOJKO: (Još više zbunjen). Znate, ja ću vam reći pravu istinu… vidite… ja nisam nikad ni čitao Šopenhauera.

RUŽICA: Dakle ga ni vi niste čitali?

GOJKO: Pravo da vam kažem, nisam.

RUŽICA: O, zaboga, pa to je zanimljivo — niko ga nije čitao.

STANKO: A da bi bilo još zanimljivije, priznaću i ja, da i ja nisam nikad čitao Šopenhauera.

RUŽICA: Ni vi?

SVI: Ha, ha, ha, ha.

JOCA: Sve jedno, al’ taj je Šopenhauer bar pomogao da se stvar svrši, pa kad ga niste dosad čitali a vi nemojte ni odsad. A znate li, i meni se jedan put nešto slično desilo, zastupao sam državnog tužioca, a nisam pročitao akta. Ja se dignem i kažem…

SOFIJA: (Koja pogleda u zavesu). Ali zaboga, Joco, ti opet hoćeš da budeš opširan, a komad je već svršen; treba zavesa da se spusti.

JOCA: (Pogleda gore). A, pardon — (Publici). Neka, ja ću vama to već drugi put kazati.

ZAVESA

7. Muva

Šala u jednom činu

7.1. Lica

• SRESKI NAČELNIK
• PRAKTIKANT
• PANDUR
• ŽENA
• Osoblje sreskog načelstva

7.2. 1.

Kazaljka na crkvenom satu leno skliznula te obeležila da je minulo podne. Sunce bukće kao da je Gospodu naspelo da od ljudi kuva pekmez; lišće se na drvetima otomboljilo kao rublje prostrto za sušenje, a kaldrma se usijala kao pekarska peć u ranu zoru, pred vađenje hleba.

Dućandžije dremaju oborene glave po tezgama; ulični psi se zavukli pod kafanske klupe, a rojevi muva obleću po kujnama, oko kasapskih panjeva i oko džakova šećera po bakalnicama.

Dugogodišnji praktikant sreski, srednjovečan čovek, ispijena lica, povijenih leđa, prgav i jedak, a inače vredan na poslu, ručao je u kafanici gde se obično hrane praktikanti, opštinski panduri i bakalske kalfe; izbrisao je starim novinama brkove od loja pa, sagnuv glavu i idući senkom pod strejom, odlazi u kancelariju. Do dva sata, dok ne dođu načelnik i ostali činovnici, on će tu otspavati jedan lep san i sanjati o povišici plate, za kojom čezne već toliko godina.

U kancelariji ga čeka ugodna postelja. Uza zid, ispod prozora, stoji klupa i na njoj su akta od kraja do na kraj, obezbeđena sa jedne i sa druge strane po jednom ciglom, da se ne bi sručila. Uzeće delovodni protokol i podmetnuće ga pod glavu, a ako je to nisko, dodaće još i onaj svežanj akata, i to će mu biti uzglavlje, a leći će povrh akata kao da je pod njim najugodnija prostirka.

Tako ga mi zatičemo. Eno ga leži i slatko spava, kao i svako posle podne, i ne sluteći kakvi mu strašni događaji predstoje.

Tišina. Jedna muva samo udara u prozor i vraća se te obleće po sobi. Sleće najpre na masnu jaku praktikantovog kaputa, koji je svukao i obesio na čiviluk; sleće zatim na sto, po kome ima još tragova zaostalih od njegovoga doručka, a odatle njemu na nos. Ne otvarajući oči, da se ne bi probudio, on maše rukom i tera je, ali se ona maločas opet vraća na isto mesto, te se on sad, odlučnije i življe mašući rukom, brani od napasti. Svakoj drugoj životinji to bi bilo dovoljno i okanula bi se tuđega nosa, ali muva, kojoj nedostaje i najobičnije domaće vaspitanje, izazivački sleće i po treći put čoveku na nos, što mora iscrpsti strpljenje i jednoga praktikanta koji već dvanaest godina čeka na povišicu plate. On besno skače sa klupe, ščepa akta i knjige i baca se za muvom.

Najzad, pošto ga je to rasanilo, on napušta nameru da nastavi spavanje, navlači kaput i leno seda za sto, te nemarno pristupa poslu. Otvara jedan akt i, tek pročita prve redove, a ona ista muva sleće mu na obraz, što izaziva kod njega gnev, te snažno ošamari sebe po licu.

Sad ga već spopada nervoza i gnev koji mu se ocrtava na licu. On više nije miran i, nastavljajući rad, skoro dršće od uzbuđenja. Muva međutim, sad već valjda i po navici, sleće opet na lice, što izaziva bes kod njega te skače sa stolice i počne juriti muvu po sobi upuštajući se u pravi lov, svom strašću jednog lovca na divlje zverove. Baca se za njom predmetima koji mu dođu do ruku, udara dlanom po duvaru, skače u vazduh i penje se na stolicu da bi je se dočepao. Dočepa se i jednog prljavog peškira, koji visi na čiviluku, te maše njime i udara po zidovima, i uopšte juri po sobi kao razgnevljena zver po kavezu, dok ga ne savlada umor te klone u stolicu, ispušta peškir ga zemlju i počne se glasno jadati:

— Uh! ovo je već strašno! Ovo se ne može izdržati! Jedno ovoliko stvorenje, nema ga ni pola nokta, a kolika napast! I zašto se baš na mene navrzla? Eno joj ga načelnik sreski, ugojen kao brav, kadar je nahraniti čitav roj muva; pa eno ga Ljuba pisar, ubajatio se kao pokvareno meso, pa onda onaj Josa pandur, smrdi kako samo mogu muve poželeti. Ali ona jok, obiđe ona sve njih, pa na mene. I to, da kažeš, sleti učtivo jedanput, pa i dvaput recimo, ali se ona navrzla kao čuma. (Brani se). Eto je! Ama, okani me se, pobogu, okani me se jedanput! (Brani se). Opet! E, ovo je već prešlo svaku meru. (Dočepa zvonce sa stola i očajno zvoni). Nailazi pandur koji se i sam tek probudio, te unezvereno gleda praktikanta.

7.3. 2.

PRAKTIKANT: Možeš li da me spaseš ili ne možeš?

PANDUR: Šta je, pobogu?

PRAKTIKANT: Ako si vlast, oteraj, ubij!

PANDUR: Ama koga?

PRAKTIKANT: Muvu. (Trgne se i brani obema rukama, jer je opet muva sletela. na njega). Eto, ovu, ovu! (Poleti za njom).

PANDUR: Pa eto, mani rukom pa će otići.

PRAKTIKANT: Jest, mani rukom. Neće, razumeš li, neće…

PANDUR: E, pa šta ćeš, gospodine, muva je, nije čovek pa da joj se kaže.

PRAKTIKANT: Muva je, znam ja da je muva, ali kad je muva, što ne gleda svoja posla? Evo, da l’ ja slećem kome na nos? Ne slećem, jer gledam svoj posao, a ona…

PANDUR: Pa šta ćeš, gospodine, i ona je božji stvor.

PRAKTIKANT: Ama, ako je božji stvor, šta ima ona sa mnom? Kako to ti, kogod je božji stvor, ajde meni na nos. Pa i slon je božji stvor i… po tebi, dabome, i slon bi trebao da mi sleti na nos.

PANDUR: Ne kažem to, al’ eto, šta joj možeš…

PRAKTIKANT: Pa ne može, dabome, kad ti tako. ’Ajde nek proba ona da ode u kancelariju komande mesta, neka sleti kapetanu Peri, ako sme, Ne sme, dabome, jer onaj zasvira odmah uzbunu, a vojska je vojska, vernost, zakletva, prospe jedan plotun, a muva, tek vidiš, sva prorešetana leži. A ovde dabome sme, jer… eto kakav si ti… Ne umeš da upotrebiš vlast koju ti je Bog dao.

PANDUR: Ama umem ja, gospodine, no gde ću se ja s jednom muvom nositi?

PRAKTIKANT: E, pa to je vidiš ono, zbog čega je vlast kod nas izgubila svaki autoritet. Danas propustiš muvu, sutra će već bumbar da ti sleti na nos; propustiš li njega, sutra kornjača, pa onda redom tako: guska, pa krmak, pa medved, i na posletku šta vidiš, vidiš čitava kamila sletela na nos predstavniku vlasti. Eto vidiš…

PANDUR: Vidim ja, nego…

PRAKTIKANT: (Sletila mu opet muva, te se prodere). Eto je, eto… Sam vidi, ne da mi ni da progovorim. A na tebe neće, eto, na tebe neće.

PANDUR: Pa šta mogu ja…

PRAKTIKANT: Ubij, kad ti kažem!

PANDUR: Ama, gde ću ja da ubijam muve… Eto ti puške pa ubijaj, ako ti je do tog… (Ode).

7.4. 3.

PRAKTIKANT: Eto… tako… eto ti puške pa ubijaj ako ti je do toga… Eto, tako on… (Seda za sto da nastavi rad, a muva mu ponovo sleti na nos. On besno skoči i ščepa pušku koja mu visi o čiviluku). E pušku, jest, pušku ću da uzmem, kad. druge pomoći nema, jer ovo je, brate, napast od koje se samo oružjem može odbraniti. (Odapinje pušku i gleda na sve strane ne bi li gde opazio muvu). Aha, nema te, sada, je li… Izvoli, eto, ja ti stavljam svoj nos na raspoloženje… Izvoli doći… Molim, izvol’te! (Gleda na sve strane, zatim odlazi stolu i seda da nastavi rad, a pušku stavlja na kolena. Muva ga ostavlja izvesno vreme na miru tako da on ulazi sve više u posao, te umače pero i počinje da piše, ali najedanput besomučno skače, diže pušku sa kolena, odapinje oroz i polazi u formalan lov. Dva puta on naslanja pušku na rame, jedanput čak i nišani te, taman da okine, a muva, izgleda, makne, te on opet klonuo spušta pušku i vraća se poslu. Seda ponova za sto, stavlja pušku na kolena i nastavlja rad).

7.5. 4.

PANDUR: (Proviri na vrata). Došla ona…

PRAKTIKANT: Koja ona?

PANDUR: Ona što se tuče s mužem.

PRAKTIKANT: (Mrzovoljno). Pa nek se tuče… Ne mogu ja tu… šta se to mene tiče?

PANDUR: Kazao gospodin načelnik da je saslušaš.

PRAKTIKANT: Zar došao gospodin načelnik u kancelariju?

PANDUR: Jes, došao!

PRAKTIKANT: Dobro, pusti je!

7.6. 5.

ŽENA: (Prilazi praktikantovom stolu). A on opet.

PRAKTIKANT: Šta opet?

ŽENA: Tukao me.

PRAKTIKANT: Ama, pa dokle će?

ŽENA: Ne znam, ali se ovo više ne može izdržati, što je mnogo, mnogo. Ne mogu više, pa eto ti! Nego da ti mene uzmeš na saslušanje.

PRAKTIKANT: Ama šta ti vredi saslušanje, kad će opet da te tuče.

ŽENA: Vredi, nego! Previj ti, molim te, tabak pa me uzmi na ispit. Neka on zna da je za njega previjen tabak u policiji, pa drukčije onda…

PRAKTIKANT: E, drukčije…

ŽENA: Drukče, bome.

PRAKTIKANT: Pa dobro, eto baš i da previjem tabak. ’Ajde, kazuj po redu kako je bilo.

ŽENA: Ni zašto, Boga mi, ni zašto dig’o ruku na mene. Ja onako uz razgovor rekla mu: „Baš si ti pijana svinja“, a on bup! A nije da kažeš da sam nešto zlo mislila, neg onako uz razgovor. A najposle, ko će mužu i reći da je svinja ako neće rođena žena. A tako vidiš i pre jedanput, došao on kući malo napit. Nije da kažeš pijan, ali napit, tako razroko gleda, i valja mu se jezik u ustima, i kao malo ne drže ga noge, pa…

PRAKTIKANT: (Počeo je da zapisuje što mu žena kazuje, ali u tom čuje muvu u vazduhu nad svojom glavom. On napušta pero i sa izvesnim zadovoljstvom prati muvin let. Muva se čas penje, čas slazi, čas mu je nad glavom a čas ode pod plafon. On povija glavom na sve načine samo da je ne bi ispustio iz vida, dok najzad muva ne padne ženi na maramu kojom je povezala glavu, te on zaustavi pogled na njoj).

ŽENA: Pa tako došao on i juče i još s vrata počeo da gunđa i da zakera i da psuje, a ja njemu…

PRAKTIKANT: (Strasno, šapćući i ne odvajajući pogled sa muve, koja, je još uvek na ženinoj glavi). Pst! Ćuti, ne govori, ne mrdaj!

ŽENA: (Gleda ga ubezeknuto).

PRAKTIKANT: Pst! (Uzima s kolena pušku, klekno kraj stola tako da mu sto služi kao busija, nasloni lakat leve ruke na, sto, te na nju osloni pušku i može nišaniti ženu u glavu).

ŽENA: (Cikne pa posrne). Jaoj, pobogu ljudi! Pomoć! Ubi me! Pomoć! (Padne na pod koliko je duga i nastavlja cikati, valjajući se po podu).

7.7. 6.

(Iz levih vrata načelnik, sa srednjih panduri, a iz desnih pisari i ostalo osoblje, nagrnu u kancelariju i zatiču ženu koja leži na podu, valja se i vrišti, i praktikanta, koji ostao u zasedi sa puškom u ruci. Svi se zgranu i zaprepaste).

NAČELNIK: Dole pušku! Oduzmite mu oružje! (Panduri prilaze i razoružavaju praktikanta, koji mirno i bez uzbuđenja predaje pušku i diže se sa svoga mesta pa, tupo gleda u gomilu koja se skupila. Načelnik priđe ženi i diže je, a jedan pisar mu pomaže). Ustani, ustani, obezoružan je! Nema čega da se bojiš! Deder govori, kako je i šta je bilo?

ŽENA: Eto to, gađ’o me, hteo da me ubije.

NAČELNIK: Znam, video sam, nego reci zašto?

ŽENA: Ne znam, neka ti on kaže zašto. Došla sam, ti si me poslao, gospodine, da mu kažem šta je i kako je bilo i da me sasluša. Pa počela ja njemu da kazujem, kako me od jutros opet tukao muž. Došao pijan kući, pa ni zašto, gospodine, ni zašto potegao na mene…

NAČELNIK: Preskoči to.

ŽENA: Koje da preskočim?

NAČELNIK: To, što te je tukao muž, to nije sad više važno…

ŽENA: Kako da nije važno, pobogu, gospodine kapetane, da zadignem samo suknju, pa da vidiš kolike su masnice po meni. Nije važno! Kako da nije važno?

NAČELNIK: Govori ti što te ja pitam: zašto je ovaj čovek hteo da te ubije?

ŽENA: Ne znam, gospodine. Poteže pušku da ubije… eto, pitaj njega zašto.

NAČELNIK: Je li ti, nesretniče, govori, govori: zašto si potegao pušku?

PRAKTIKANT: Na muvu.

NAČELNIK: Kakvu muvu?

PRAKTIKANT: Hteo sam da ubijem muvu.

NAČELNIK: Čujete li ga? Čujete li ga je li gađao tebe?

ŽENA: Pa mene, dabome.

NAČELNIK: Dobro, reci: je li ovo žena ili je muva?

ŽENA: Ju, kakva muva, pobogu gospodine!

NAČELNIK: Ne pitam tebe! Govori, je li ovo žena ili muva?

PRAKTIKANT: Žena.

NAČELNIK: Jesi li ti potezao pušku na nju?

PRAKTIKANT: Na muvu.

NAČELNIK: Eno ga opet! Ama nemoj ti meni da se praviš lud, jer ja znam i drukčije.

PRAKTIKANT: Ima, gospodine načelniče, jedna muva ovde u kancelariji, i sad je još ovde, pa ona…

NAČELNIK: Ćut! Ćut, kad ti kažem! Potegao pušku da izvrši ubistvo usred kancelarije, pa sad se pravi šašav. E, znamo mi tu majstoriju, šašavost olakšavajuća okolnost, je li? E, znamo mi to, nisi ti prvi koji misliš tako da se izvučeš, ali ti to kod mene ne pomaže. Znaš li ti bre šta si učinio? Znaš li ti bre da smo mi tebe uhvatili inflagranti sa korpusom delikti u ruci? A znaš li ti šta to znači inflagranti sa korpusom delikti u ruci? Znači robija, robija, jest! Pa zar ti, bolan brajko, državni činovnik, u državnoj kancelariji, hvataš busije da ubijaš ljude? Pa zar ti bolan ne pomisli: ej, more, ja sam činovnik, istina niži činovnik, ali kakav sam da sam, opet sam činovnik…

PRAKTIKANT: (Sluša sve to pogruženo i oborene glave, ali na jedan mah čuje zvuk muve, on se trgne, pogleda, nad sobom spazi muvu i od tog trenutka on zaboravlja svoj položaj, pogled mu se raseje, lice mu dobije pakostan izraz i on pođe glavom i pogledom za letom muvinim ne slušajući načelnika).

NAČELNIK: (Nastavlja). I to još policiski činovnik, policiski činovnik! Činovnik koji treba sam da goni i hvata razbojnike, a on, od kancelarije napravio šumu, od stola za pisanje napravio busiju, odmetnuo se, pa ubija građanstvo.

PRAKTIKANT: (U tom trenutku opazi da je muva pala načelniku na obraz, potegne krvožedno i pljesne strašan šamar načelniku po obrazu ali, u isto vreme, pobedonosno uznese stegnutu pesnicu likujući i blažena izraza. Kad opali načelniku šamar, žena vrisne, svi se uskomešaju, uzbude i nasrnu ne njega, a načelnik ščepa stolicu i uzdigne je da se brani).

NAČELNIK: Ao, oca ti tvoga! Veži, veži razbojnika, veži, pa u podrum!

PRAKTIKANT: (Koga vezuju, blaženo, pobedonosno uzneo pesnicu). Evo je, tu je!

ZAVESA

8. Dva lopova

Šala u jednom činu

8.1. Lica

• GOSPOĐA
• JEDAN GOSPODIN
• LOPOV
• SLUŽAVKA

Kada bi se ko odvažio da napiše bračni katihizis, izvesno bi u isti uneo dve pouke, od kojih bi se jedna odnosila na muža a druga na. ženu. Ona prva bi glasila: O proleću ne idi na put ostavljajući mladu ženu samu kod kuće. Ona druga, koja bi se odnosila na ženu, glasila bi: O proleću, kad ti muž nije kod kuće, ne otvaraj s večeri prozor koji gleda u baštu, jer će te zadahnuti proletnji, poročni vazduh.

Da je takav katihizis napisan, da su unete u nj ovakve pouke, i da je naše pokolenje sklono koristiti se mudrim poukama, ne bi se mogla odigrati ova mala scena koja je, i ako nešto nameštena u formi, vrlo bliska životu po sadržini.

Dakle: proleće je, muž je otišao na put a mlada žena, u svojoj sobi za spavanje, otvorila s večeri prozor koji gleda u baštu, te otuda zapaja svež, poročni, proletnji vazduh. Ona je u kućnoj haljini, koketno i primamljivo obučena, naslonila se na otoman i rasejano čita neku knjigu, pogledajući svaki čas u zlatan satić na brasleti. Najzad, nestrpljivo baca knjigu, diže se i odlazi do postelje, te grčevito pritiska koštani pupak na jabučici, koja o gajtanu visi kraj postelje. Služavka ulazi, ali obučena za izlaz u varoš.

8.2. 1.

GOSPOĐA: Jeste li gotovi sa poslom?

SLUŽAVKA: Potpuno!

GOSPOĐA: I obučeni već?

SLUŽAVKA: Pa milostiva mi je obećala da večeras izađem malo. (Podvlači reči). Ako je gospođi po volji, ja mogu ostati?

GOSPOĐA: Oh, ne, idite, zašto ne! Kad sam vam već obećala, idite!

SLUŽAVKA: Kad najdalje da se vratim?

GOSPOĐA: Ne pravim od toga pitanje; ako vam je prijatno možete se i duže zadržati.

SLUŽAVKA: Gospodin je na putu, a gospođa je sama?

GOSPOĐA: Čega bi me bilo strah; kuća je puna kirajdžija.

SLUŽAVKA: To je istina! Hoću li zatvoriti prozor? (Pođe).

GOSPOĐA: Neka stoji još malo otvoren, tako je prijatno veče. Sama ću ga docnije zatvoriti.

SLUŽAVKA: Dole su pod prozorom lestvice koje su zidari još prošle nedelje ostavili. Ako gospođa što sumnja, mogla bih skloniti lestvice u šupu.

GOSPOĐA: Našta bih imala da sumnjam! Kad zatvorim prozor, ne moram se ničega bojati.

SLUŽAVKA: Onda ja mogu ići? Ništa više nije potrebno gospođi?

GOSPOĐA: Ništa! Ah da! Donesite mi pribor za čaj, večeras ću duže čitati.

SLUŽAVKA: Ja sam već spremila, eno ga u trpezariji.

GOSPOĐA: Donesite ovamo!

SLUŽAVKA: (Odlazi u trpezariju).

GOSPOĐA: (Sama. Malo uznemirena, odlazi do prozora). I otkud su joj pale u oči lestvice? Nedelju dana leže tu pod prozorom i nije ih nikad pomenula. Otkud večeras?… Možda slučajno, zato što ostajem sama?

SLUŽAVKA: (Unosi služavnik sa priborom za čaj i stavlja ga na sto). Laku noć, gospođo.

GOSPOĐA: Laku noć! Zaključajte dole vrata i ponesite ključ! (Osluhuje na vratima kroz koja je služavka otišla). Otišla je! (Pogleda na časovnik na brazleti). Deset prošlo! U kući su svi legli… Jankovići ležu rano, (Pogleda kroz prozor). Eno, i kod Simićevih je ugašena svetlost. Kazala sam mu da pazi, kad bude na svima prozorima ugašena svetlost. (Šeta nervozno). Da otškrinem malo zavesu, da vidi po osvetlenju koji je moj prozor. (Čini tako). Nešto šuška pod prozorom! (Osluhuje). Jeste, namešta lestvice. (Naviri kroz prozor i trgne se). Jeste, on je! Da ga ko ne spazi, rano je još. Oh, Bože, tako me je strah! Nisam trebala pristati. Oh, kako sam bila lakomislena. Nisam trebala pristati! (Spazi gospodina, na prozoru). Ah, brzo, brzo, da vas ko ne spazi!

8.3. 2.

JEDAN GOSPODIN: (Uskače kroz prozor, prilazi joj naglo i grli je strasno). Našto taj strah?

GOSPOĐA: Da nije ko video?

JEDAN GOSPODIN: Bio sam vrlo obazriv. Na kući su svi prozori zamračeni, lestvice sam lagano i pažljivo naslonio na zid, dakle, nemate se čega plašiti.

GOSPOĐA: Nikoga nije bilo u bašti?

JEDAN GOSPODIN: Nikoga!

GOSPOĐA: Jeste li se uverili da je otišla služavka?

JEDAN GOSPODIN: Stajao sam iza jednoga ugla na ulici, video sam je kad je prošla.

GOSPOĐA: Pa ipak — sve je to bilo vrlo lakomisleno. Zar nije bilo bolje danju?

JEDAN GOSPODIN: Dan nikad ne može dati draž romantičnosti jednoj ljubavi. Samo je noć to kadra!

GOSPOĐA: Ne govorite tako glasno, otvoren je prozor.

JEDAN GOSPODIN: (Ljubeći je). Šaputaću. Ne moram čak ništa ni govoriti.

GOSPOĐA: (Otimajući se iz zagrljaja). Čekajte, čekajte da zatvorim prozor! (Odlazi da zatvori prozor i nagnuv se toga radi ona sav na jedan mah trgne i prigušeno vrisne, poleti Gospodinu i strahovito preplašena zarije mu glavu u nedra, krijući se).

8.4. 3.

LOPOV: (Pojavljuje se na prozoru, držeći naperen revolver). Dobro veče! (Ne odgovaraju mu. On posmatra po sobi i obraća se Gospođi). Vi ste hteli maločas da zatvorite prozor. I ja mislim da je bolje. Dunuo je hladan vetrić, a mi smo svi troje zagrejani, pa bi mogli dobiti kijavicu. (Zatvori prozor, osvrćući se uvek obazrivo da oni ne mrdnu). Tako! Sad već možemo i malo glasnije razgovarati. Dozvolite mi najpre da vam se predstavim: ja sam lopov, jedan od poznatijih lopova kojim se tako često bave novine. Možda ste i čitali po gdešto o meni ili ste čak videli i moju sliku. Vrlo je verovatno da ste je videli, jer pada u oči: kosa vrlo kratko ošišana a mesto mašne, visi ovde o vratu numera… Oh, pardon… ja sam sasvim zaboravio da ste vi još u u strahu! Dakle, molim vas, oslobodite se, ja nisam razbojnik. Upotrebiću oružje samo u nužnoj odbrani, to jest ako biste vi mene napali. Ali, pošto vi to nećete, evo stavljam revolver u džep. (Učini to). Budite spokojni, ja vršim operacije bez bolova, o tome se možete uveriti od mnogobrojne moje klijentele. Izvolite, molim vas, sedite!

JEDAN GOSPODIN: (Ohrabri se malo, kroz zube). Ko ste vi?

LOPOV: Bože moj, ne mislite valjda da sam član engleskog Gornjeg Doma, i da sam se samo radi sporta prerušio u lopova. O ne, uveravam vas da sam ja istinski lopov.

JEDAN GOSPODIN: Onda, idite iz kuće ili ću zvati policiju.

LOPOV: Iz koje kuće da idem?

JEDAN GOSPODIN: Odavde, iz… moje kuće!

LOPOV: A vi ste dakle domaćin kuće?

JEDAN GOSPODIN: Razume se!

LOPOV: Oh, da, Boga mi! Odmah sam mislio da ste domaćin čim sam vas video da ulazite kroz prozor. Obešenjače jedan, vi mora da ste neka šaljivčina. Gospođa vas čeka na vratima, a vi, da joj napravite iznenađenje, ulazite kroz prozor. To je odista duhovito!… Eto, mal’ nisam zaboravio da vam blagodarim za uslugu. Još jutros, kad je otputovao gospođin muž, ja sam merkao one lestvice pod prozorom. Kad sam večeras došao da izvršim operaciju, nađem lestvice prislonjene uz zid pod prozorom. O, rekoh, ala su u ovoj kući uslužni. A to ste vi, obešenjače, namestili. Hvala vam velika!

GOSPOĐA: (Gospodinu). Ja vas molim, spasite me ovog čoveka.

JEDAN GOSPODIN: Odmah, molim vas, odmah. (Lopovu). Dakle, recite nam šta vi u stvari želite?

LOPOV: Ali, zaboga, ne možemo tek ovako na nogama razgovarati. Ja vas molim, gospođo, sedite. Lepo vas molim, sedite; budite komotni kao kod svoje kuće.

GOSPOĐA: Ne! Ne!

LOPOV: Ja vas ipak molim! Zar nije to lepo od mene kad se ne ponašam onako, kako mi moj položaj u društvu i u ovoj kući dopušta? (Gospodinu). Objasnite to gospođi.

JEDAN GOSPODIN: Dajte mi reč da gospođi nikakvo zlo nećete učiniti?

LOPOV: (Udara se u grudi). Dajem časnu reč!

JEDAN GOSPODIN: (Gospođi). Sedite, molim vas, da bi ga čuli šta hoće

GOSPOĐA: (Sedajući na otoman). Samo, ja bih vas molila, gospodine lopove, da budete što kraći.

LOPOV: To je moj princip, gospođo, kratko i jasno! (Sedne na jednu stolicu, a tako i gospodin zagledan u služavnik sa spremljenim priborom za čaj koji je na stočiću). A, vi ste spremili za čaj? Hvala, ja ne pijem. Al’ bih ipak mogao čašicu konjaka. (Sipa jednu čašu sebi, a drugu gospodinu). To, znate, dobro čini, potkrepi čoveka u momentima uzbuđenja. (Kuda se s onom drugom čašicom). U dobro zdravlje, kolega!

JEDAN GOSPODIN: Kako? Kolega?

LOPOV: (Ispije). Ta da, za Boga, našto se ženirati? Mi lopovi moramo to poricati pred policijom i pred sudom, ali kad smo ovako sami, među sobom…

JEDAN GOSPODIN: (Buni se). Gospodine!

LOPOV: Šta, zar vas to buni A stvar je međutim tako prosta. Gazda je ove kuće otputovao; za mene i za vas je to zgodna prilika da ga pokrademo. Mi zajednički bacamo oko na one lestvice, i ja i vi se večeras šunjamo onamo iza ćoška, očekujući da se pogasi svetlost na susednim prozorima i da ode služavka od kuće, i ja i vi se zatim uvlačimo u baštu i krijemo se iza žbunja, kao što je uopšte red da se razbojnici kriju. Vi me pretičete i naslanjate lestvice na zid; ne menja stvar, da niste vi to učinili, ja bih. Uskačete zatim kroz prozor u tuđu kuću, pa to činim i ja. I evo sad smo zajedno ovde.

JEDAN GOSPODIN: Ja nisam došao radi krađe!

LOPOV: (Naliva čašu konjakom). Slušajte, ovaj konjak nije rđav. (Ispije). Dakle, da vidimo sada: radi čega smo došli nas dvojica ovde. Gazda je ove kuće otputovao i ostavio je ovde dve svoje imovine: novac i čast! Mi smo, kolega, nanjušili da su te dve njegove imovine ostale nezaštićene i upali smo u kuću da ih opljačkamo, ja novac, a vi čast!

JEDAN GOSPODIN: To nije…

LOPOV: To nije jedno isto! To hoćete da kažete, je l’ te? Odista je tako, slažem se s vama, jer je vaše razbojništvo mnogo teže od moga. Kad se ja uvučem noću u tuđu kuću, na razbojnički način, kroz prozor, i ukradem samo pedeset dinara — onda se to, po našim zakonima, ne zove samo krađa već razbojništvo; a kad se vi uvučete noću u tuđu kuću na razbojnički način, kroz prozor i ukradete čast, obraz, sreću, domaći mir, sve, sve — onda se to zove „ljubavna avantura“. Pedeset dinara nije nikakva imovina, svaki pokradeni može sebi naknaditi štetu, ali ipak zato ja se u javnosti zovem razbojnik. A čast je, vidite, jedna od najdragocenijih imovina, koju pokradeni ne može nikad više naknaditi — priznaćete uostalom i sami da čast vredi više od pedeset dinara — pa ipak vi, koji ste. Je pokrali, zovete se ljubavnik, ili još češće: „obešenjak“. Nama, koji ukrademo pedeset dinara, stavljaju lisice na ruke, hapse nas, mere nam stope, uzimaju otiske od prstiju, šišaju nas kratko, bese nam numere o vrat, fotografišu nas s profila i sa lica i iznose nam sliku u novinama s natpisom: „Jedan opasan razbojnik“; vas, koji ukradete čast jednom čoveku, primaju i dalje u društva, primaju vas lepo i ljubazno, možda ljubaznije no ranije, i dame, kad vas ugledaju, šapću međ sobom: „To je taj obešenjak!“

JEDAN GOSPODIN: Drugim rečima, vi ste došli ovde da tražite para?

LOPOV: O, kako vi pažljivo birate reči! Nisam došao da tražim. Da sam to hteo, ja bih došao u jedanaest i po pre podne, kad je vreme primanju. Kucnuo bih na vrata, skinuo bih učtivo kapu, zatražio bih pare i izbacili bi me iz kuće. Ne, kolega, nismo mi došli da tražimo, već smo ušli kroz prozor, noću, da pljačkamo, a, zatim da pljačku delimo; vi čast domaćinovu, a ja njegov novac.

GOSPOĐA: Ja nemam novca u kući.

LOPOV: Poznat mi je, gospođo, taj odgovor iz prakse. Devedeset od sto, od onih koje sam opljačkao, vele obično u početku: „Ja nemam novaca u kući!“ Uostalom i red je tako. i ovaj gospodin kad vam je prvi put predložio sastanak na samo, vi ste odgovorili: „Ah, to ne, samo to ne nikada!“; pa ste posle popustili. Je l’ te? Takav je to red, znam ja to. Pre neki dan sam gledao u pozorištu jedan komad. Znate, ja češće idem u pozorište; i još za vreme prvog čina zavučem ruku u džep susedu s leva i susedu s desna. Ako nađem što, ja ne gledam predstavu do kraja, al’ ako ne nađem, ja ostanem do kraja komada. Tako dakle pre neki dan, ostao sam do kraja komada i čim je jedna gospođa, tamo na bini, u drugom činu, jednom mladom čoveku rekla: „Ah, to ne, samo to ne; nikada!“; ja sam znao da će tu gospođu u petom činu muž najuriti zbog neverstva. Tako je i bilo. (Gospodinu). Ama vi kao da nećete da ispijete tu čašicu konjaka? A verujte, vrlo je dobar konjak. (Ispija čašicu koju je njemu nalio).

GOSPOĐA: (Očajno). Ja nemam novaca!

LOPOV: Kolega! Objasnite gospođi, da mi lopovi, kad već jednom reskiramo da uđemo noću kroz prozor, u tuđu kuću, ne činimo to da bi popili čašu konjaka ili šolju teja. Objasnite joj to, naš zajednički interes zahteva da joj to objasnite.

JEDAN GOSPODIN: Slušajte! Nemojte uznemiravati Gospođu, evo ja ću vam dati sve što imam kod sebe. (Vadi portfelj).

LOPOV: A šta imate?

JEDAN GOSPODIN: (Prebroji). Sedamdeset dinara.

LOPOV: Blagodarim vam, kolega, na ljubaznoj ponudi, ali ja sam čovek od principa. Mi nećemo tek valjda jedan na drugog udarati. A, to nikako! Mi se na protiv moramo podržavati. Zato i mislim, vaša je dužnost da objasnite gospođi kako je mnogo bolje da mi dobrovoljno da novac, no da ja zađem i preturam po kući. Ako vas gospođa ne htedne ipak razumeti, a vi joj recite da ja imam puno načina da dođem do novca. Imam prvo revolver, koji, dao sam vam časnu reč, neću upotrebiti. Drugi je način taj, što ja mogu, vrlo hitro i držeći revolver u ruci, sići niz lestvice kojima smo se ja i vi uspeli i oboriti ih, te da vi ne možete sići. Na vrata ne možete, jer je služavka odnela ključ, i tada je, razume se, lako larmom skupiti svet i uzbuditi sve susede koji bi vas kao u mišolovci uhvatili oboje.

GOSPOĐA: (Prestravljeno). Vi ste užasni!

LOPOV: Nisam, gospođo. Na protiv, ja sam vrlo ljubazan. Vi možete čak računati na moju diskreciju. Niko, ni policija, ni vaš muž, neće nikad doznati da smo se nas troje ovde sastali. O, ja vas uveravam, da u tom pogledu možete na mene računati.

GOSPOĐA: Ja imam svega sto dinara, koliko mi je muž ostavio troška, dok je on na putu.

LOPOV: Na tih sto dinara, gospođo, ja i ne mislim. Gde bih ja vas ostavio bez troška. Vidite da je ovaj moj kolega švorc, on vam ne bi mogao pomoći. Ne, ne, kućevni trošak, potreban je za život, ja ga nikad ne uzimam. Ja imam pik samo na suvišak novca.

GOSPOĐA: Imam pet akcija Narodne Banke.

LOPOV: A vaš muž ima u notesu zabeležene numere i serije tih akcija… je l’ te? Hvala. Ne volim te bankarske poslove, volim samo čiste poslove — novac.

GOSPOĐA: Nemam.

JEDAN GOSPODIN: Verujte. Kad vam gospođa kaže da nema, odista nema.

LOPOV: Vidite, ovako sedeći i ćaskajući, mi bi gotovo mogli da skuvamo po jedan čaj.

GOSPOĐA: (Preneraženo). Vi mislite još da sedite?

LOPOV: Ne mislim ja. Ja na protiv neobično volim kad brzo svršim operaciju. Ne volim ja dugo da se bavim u tuđoj kući. Ali vi, vidim, radi ste da ostanem malo duže da ćaskamo, da razgovaramo.

GOSPOĐA: Ja želim?

LOPOV: Pa da, jer eto vodite sporedne razgovore. Ja vam iskreno i džentlmenski kažem: neću iz kuće: dok mi ne date pare, a vi pričate o kućnom trošku, o akcijama. Onda bar da skuvamo čaj pa da ćaskamo, dugo je do zore.

GOSPOĐA: Imam pet stotina dinara muževljeve uštede.

LOPOV: (Sprema sudove za čaj). Sladite li vi, gospođo, unapred vodu ili docnije sam čaj?

JEDAN GOSPODIN: Čujete li, gospođa vam nudi pet stotina dinara!

LOPOV: (Paleći špiritusnu lampu na čajniku). Zapitajte Gospođu voli li slabiji ili jači čaj?

GOSPOĐA: Slušajte! Imam hiljadu dinara ušteđevine. Uzmite ih, pa idite što pre.

LOPOV: Niste ni malo ljubazni, ali mene to ne buni. Ja ću ostati do kraja ljubazan. Tako, na primer, ja vam ne tražim nakit, ni prstenje, ni kolije, ni minđuše i ako mi je poznat ceo vaš nakit i znam mu vrednost.

GOSPOĐA: Dozvoljavate li da se dignem s mesta?

LOPOV: O, molim! (Izvadi revolver iz džepa i prati obazrivo svaki njen i Gospodinov pokret).

GOSPOĐA: (Vadi iz ormana novac i donosi). To je sve što imam u kući. Dve hiljade i pet stotina dinara.

LOPOV: (Prima). Vi ste mi sad pokazali mesto gde stoji novac. Dozvoljavate li mi da ja lično pregledam taj orman?

GOSPOĐA: (Odlučno). Molim, slobodno!

LOPOV: Ah, ne, gospođo, ja vam sad već verujem. Evo čak neću ni brojati. — Kolega, ako vam treba četiri pet banaka, više vam ne mogu dati!

JEDAN GOSPODIN: (Odbijajući). Hvala!

LOPOV: (Gospodinu). Ovo je dosta lepa suma, kolega, zar ne? Pa ipak nismo na ravne delove podelili pljačku. (Seti, se). Ah, da, (Gasi lampu pod čajnikom). nije potrebno da kuvamo čaj. Pravo da vam kažem, ja ga i ne volim. (Diže se). Ja se sad mogu ukloniti. Dugo sam se zadržao, duže no što je propisano. Gospođo, ja vas molim da me izvinite za ovo malo uznemirenje. Ja mislim da smo se ipak dosta dobro proveli, nije nam bilo ni malo dosadno. (Otvara prozor). Koleta, sad je na vas red! (Jednom nogom preskače). Laku noć, Gospođo, i prijatna zabava. (Preskače sasvim). Laku noć, kolega! (Spusti se, još mu samo glava viri; šapće). Laku noć!

ZAVESA

9. Kirija

Šala u jednom činu

9.1. Lica

• OTAC
• MAJKA
• STARIJA,
  MLAĐA — ćerkica
• STARIJI,
  MLAĐI — sinčić
• IZVRŠITELj
• ADVOKATSKI PISAR
• ŽANDARM

9.2. 1.

— Kako, zar vi imate četvoro dece? — iznenađuje se šef, čitajući službeni list koji mu je o sebi podneo dugogodišnji niži činovnik.

— Četvoro! — odgovara činovnik, snishodljivo snebivajući se.

— Šta će vam tolika deca, pobogu brate?

— Šta mogu, Božja volja! — sleže ramenima niži činovnik.

— Ali Bog možda ne zna kolika je vaša plata, a vi znate, pa bi mogli o tome da vodite računa. Jer, kad vi sa tolikom platom mislite da možete imati četvoro dece, onda koliko dece treba da ima, po vašem računu, načelnik prve klase, a koliko tek ministar?

— Da ja imam veću platu, izvesno bih imao manje dece! — brani se niži činovnik.

— Eto ti sad, kakva je to logika?

— Pa kad činovnik ima veću platu ne sedi po ceo dan kod kuće; ide u kafanu, ide u klubove, na trke, u pozorište, putuje, a tako isto i njegova žena nije nikad kod kuće. A kad nema dovoljno para ni kiriju da plati, sedi po ceo dan kod kuće, prilepi se uz ženu pa… eto!…

G. Šef se slatko smeje ovoj nesumnjivo jakoj logici, a činovnik sa četvoro dece izlazi iz kancelarije i odlazi na blagajnu da primi svoju zlehudu platu, koju će odneti kući, te sesti sa ženom da paru po paru sračunaju i vide: hoće li im dostići da sastave kraj s krajem.

U prostoj, polupraznoj sobi, u kojoj sav namešta; predstavljaju pet do šest raznoraznih stolica i jedan go sto, sede oni i brinu brigu, dok deca, koja su došla na svet Božjom voljom, u drugoj sobi ili negde u dvorištu bezbrižno igraju i larmaju.

OTAC: (Šeta sa rukama na leđima). Eto, piši… izračunaj sama. (Vadi iz džepa). Evo ti kancelarijska olovka, hartmut numera dva; a evo ti i hartije. (Vadi iz džepa svežanj hartije i čita). S tim da se imenovanome dostavi ovo rešenje u roku od… Može. Ovo je g. Sreta pokvario. Strašno kvari državnu hartiju, ne ume da konceptira, a ume da avanzuje. Pa ja zbiram sve njegove pokvarene koncepte, trebaće, velim, za domaću upotrebu… Piši s ove čiste strane. Primio sam, dakle, po odbitku poreze, čistih 1342 dinara plate sa dodatkom na skupoću. Je si li zapisala?

MAJKA: (Sedi za stolom i po njegovom diktatu zapisuje). Jesam!

OTAC: E, to je primanje! Lepo! Sad piši ovde po strani: Otplatio sam dug gazda Simi 250 dinara… zapiši 250! Hlebaru 360…

MAJKA: (Zapisuje). Uh!

OTAC: Kako „Uh!“ Šestoro usta u kući, oj! Znaš li ti šta znači to šestoro usta?… Mogu da progutaju čitavu kraljevu apanažu, te neće moj dodatak na skupoću. Jesi li zapisala?

MAJKA: Jesam!

OTAC: Dobro. Onda piši 270 dinara mesaru… pa… (Doseća se). zapiši 220 bakalinu i… šta beše ono još… a, 240 piljaru. Jesi li zapisala?

MAJKA: Jesam!

OTAC: E, dobro! Saberi sve to.

MAJKA: (Sabira šapćući u sebi brojeve). Koliko beše devetnaest i pet?

OTAC: Devetnaest i pet su dvadeset i četiri.

MAJKA: (Pošto je sabrala). Hiljadu trista četrdeset.

OTAC: Tako je. A koliko sam primio?

MAJKA: Hiljadu trista četrdeset i dva dinara.

OTAC: Ostaje dakle dva dinara. Evo ti tih dva dinara. (Daje joj). To ti je za drva, za odelo, za obuću, deci za knjige, za kujnu i meni za duvan.

MAJKA: A kirija?

OTAC: Ovo je već peti mesec kako ne plaćam kiriju.

MAJKA: (Broji na prste). Jeste, peti… od februara… Za januar smo platili. Jesi li bar bio da se izviniš gazdi?

OTAC: Šta imam da mu se izvinjavam. Ne mogu da platim, pa to ti je. Uostalom, on nas je već tužio, dao je stvar advokatu.

MAJKA: Pa sad?

OTAC: Pa sad… eto… šta nam Bog da! ja iz ove kože nemam kud.

MAJKA: (Uzdane duboko). Baš je ovaj Bog nepravedan. Kad hoće nekoga da ugruva, a on ga dušmanski ugruva. Ovo niti se živi niti se mre. I kakav mi je to život: ako kupiš cipele, nemaš za drva; ako kupiš drva, nemaš za pijacu… A gde su još bolesti! Vučem ovaj rematizam kao Hristos krst… Da je puste sreće, kako sad nastaje ferije, pošla bi u banju. I to ne da kažeš od besa, kao druge, nego od nužde, ali…

OTAC: (Šta zabrinuto, pa zastane i hukne). Šta ću, šta mogu… eto ti ta dva dinara, pa raspolaži njima, idi u banju.

MAJKA: (Bono). Još se i sprdaš.

OTAC: Ne sprdam se, al’… šta mogu? Reci sama: šta mogu? Ne mogu se tek s Bogom boriti, kad je eto i on nepravedan. Nekom da ili dobru platu ili bar dobar položaj, na kome se, recimo, može krasti, al’ meni eto, uskratio sve, sve… Mogu tako svakih petnaest dana da ukradem po jednu kancelarijsku pisaljku, hartmut numera dva, i to ti je sve. A gde je ono: daj dve hiljade dinara, pa da nestane ovaj akt; daj pet hiljada dinara, pa da pojedem oferat tvoga konkurenta; daj deset hiljada dinara, pa da falsifikujem datum na ovom saslušanju. Al’ eto, nije mi suđeno da dobijem takav položaj. Dođe mi da mislim da je Usud prilikom mog rođenja stao više mene, spustio mi ruku na rame i rekao: „Ti ćeš imati dugačke prste ali ti ja neću dati prilike da ih upotrebiš!“ Eto, dođe mi Boga mi da tako mislim.

MAJKA: (Ide za svojim mislima). Ja se samo pitam: kako ću dočekati zimu sa ovim reumatizmom?

OTAC: A ja se opet pitam: kako ćemo dočekati zimu bez drva? Tek za tih dva dinara, što nam pretiču od plate mesečno…

MAJKA: Ti da si neki čovek.

OTAC: Kako neki čovek?

MAJKA: Pa tako… ima ljudi i sa manjom platom pa im žene idu u banju, a ti…

OTAC: Ima ljudi i sa manje plate, ali i sa manje dece.

MAJKA: Nećeš valjda reći da sam ja kriva što imamo toliko dece?

OTAC: Pa dobro, pristajem da primim na sebe tu krivicu, ali… nije reč o tome. Najzad, deca su tu i s njima se mora računati.

MAJKA: Pa mora, dabome, al’ treba valjda računati i s onim koji je izrodio tu decu. Da nisam toliku decu izrodila, ja bih izvesno sačuvala svoje zdravlje.

OTAC: Znaš li ti kako se najlakše možeš izlečiti, a da te ni deset para ne košta?

MAJKA: Ne znam.

OTAC: Uobrazi se da si bila u banji i uobrazi da ti je banja pomogla.

MAJKA: Taman!

OTAC: Ama kako: „taman!“ Može ti to još kako da pomogne! Nema te žene koja nije kadra uobraziti da je bolesna, e, pa onda, zašto ne bi uobrazila i da je ozdravila! A veruj, Boga mi, uobraženje je jedna vrlo lepa stvar. Ja koji put tako, kad sam sam u sobi, uobrazim da sam ministar pa se razobadam; te g, Sretu pisara otpustim iz državne službe, te gospodina predsednika stavim u penziju, te sekretara premestim u Debar i raščistim sve redom oko sebe tako, da niko ne ostane u službi, sem mene i Teofila pandura. Pa onda, malo mi je to, nego našem kasapinu izdam koncesiju da seče državnu šumu pod uslovom, da mi godinu dana daje besplatno po dve kile mesa dnevno; pa našem krojaču izdam koncesiju za građenje duplog koloseka od Beograda do Sušaka pod uslovom, da celoj mojoj familiji skroji po jedan par odela s tim, da meni napravi dva para pantalona, jer mi se brzo izližu s one strane; a piljaru dam monopol na isključivo pravo štampanja školskih udžbenika s tim: da me godinu dana snabdeva besplatno namirnicama. i tako redom, razdam koncesije pod mnogo jevtinijim uslovima no što ih pravi ministri izdaju… I, eto ti, zadovoljni oni, zadovoljan ja.

MAJKA: Eh, kad bi to tako moglo!

OTAC: Ama može, kad ti kažem. Uobrazi, uobrazi, pa ćeš videti. Zar malo ima žena koje uobraze da su lepe pa — ako im to niko i ne priznaje, one veruju i zadovoljne su sa sobom. Zar malo ljudi ima. koji uobraze da su pametni pa — ako im to niko. i ne priznaje, oni veruju i zadovoljni su sa sobom. Uobrazi, kažem ti, uobrazi da si bila u banji, pa ćeš videti kako će ti to pomoći.

MAJKA: Idi, Boga ti, ne umem ja to!

OTAC: Ne umeš? Ako baš ne ume, evo, ja ću ti pomoći. ’Ajde, pakuj se!

MAJKA: Kakvo te pakovanje spopalo?

OTAC: Pakuj se kad ti kažem.

MAJKA: Za put?

OTAC: Za put, dabome, u banju.

MAJKA: Idi, čoveče božji, tebi je još do sprdnje.

OTAC: Nije, veruj da nije. Videćeš ti da je uobraženje najjeftinija putna karta; videćeš ti da je uobraženje najugodniji vagon-li; videćeš ti da je uobraženje i najbolja i najlekovitija banja na svetu. Molim te, nemoj oklevati, nego se pakuj.

MAJKA: Ama je l’ šale radi? Ako je to, nije mi do tale.

OTAC: Nije šale radi, nego putujemo odista. Idi zovi i decu neka se i ona spreme i njih ćemo povesti. (Ode vratima sa strane no doziva). Bosiljka, Sojka, Mišo, Pero, ovamo, ovamo brže! Ama odite kad vam kažem!

9.3. 2.

(Deca obučena da Bog sačuva, i iskrpljena po turu i kolenima, u odelu prekrojenom i izabanom, sruče se u sobu).

OTAC: Kažite deco: dragička!

DECA: Dragička!

OTAC: Putujemo, idemo na put!

DECA: Živio!

OTAC: Je l’ volite da putujete?

DECA: Volimo!

OTAC: Tako. E to je lepo od vas. A gde bi ti, kićo, (Najmlađem). voleo da putuješ, na primer?

MLAĐI: Ja u Zemun.

OTAC: Ti nemaš velikih pretenzija i to je lepo od tebe! — (Starijem). A ti?

STARIJI: Ja u Vranju.

OTAC: Vrlo dobro, to je i onako usput kad se pođe u Zemun. (Mlađoj). A ti, gde bi ti volela da putuješ?

MLAĐA: Ja, tata, u Italiju. Tako bi volela da putujem u Italiju.

OTAC: Sasvim. Italija je lepa zemlja, treba tamo da. putujemo.

MLAĐA: Pa zar ćete me voditi?

OTAC: Razume se. ’Ajde, spremi se!

MLAĐA: (Skače veselo). Jaoj, ala je to divno, putovaću u Italiju.

OTAC: (Starijoj). A ti?

STARIJA: Ja bih tako volela u Švajcarsku.

OTAC: U Švajcarsku?

MLAĐA: Ona znate ima zimski kaput pa zato voli da ide u Švajcarsku, a ja nemam, pa zato volim da idem u Italiju.

OTAC: Ići ćemo i u Švajcarsku, i u Italiju i u Zemun i u Vranju. ’Ajde, ’ajde, spremajte se, pakujte se!

DECA: Živio! (Hoće da pođu).

OTAC: Stojte! Povedite i majku, nek se i ona spakuje.

MAJKA: Ama ostavi ti mene. Eto ti deca, pa ih zapakuj.

OTAC: Povedite majku kad vam kažem, inače nećemo putovati.

DECA: (Opkole majku i guraju je u drugu sobu). ’Ajde, bolan, nemoj da pokvariš, ’ajde; ’ajde; ’ajde!…

OTAC: (Sam, šeta krupnim koracima). Odista, bila bi to divna stvar kad bi se čovek mogao tako poslužiti uobraženjem. Odem na primer kućevlasniku i kažem mu: Dobar dan, gazda! Došao sam da vas zamolim da uobrazite da sam vam platio kiriju.

MALI: (Na vratima). Tata, mogu li ja da povedem Hektora?

OTAC: Povedi, brate, dabome da ga povedeš.

MALI: (Povuče se).

OTAC: (Nastavlja razmišljanje). Ili, odem recimo gospodinu ministru…

MLAĐA: (Na vratima). Tatice. Je l’ mogu da ponesem i moju lutku?

OTAC: Ama ponesi, razume se, i lutku i obruč i sve ponesi, sve!

MLAĐA: (Povuče se).

OTAC: (Nastavlja razmišljanje). Odem recimo gospodinu ministru i kažem mu:

MAJKA: (Na vratima). Kaži mi, čoveče, još jedanput, je l’ ozbiljno da pakujem?

OTAC: Razume se, najozbiljnije pakuj.

MAJKA: Šta?

OTAC: Sve, sve što imamo u kući, sve!

MAJKA: I tvoj zimski kaput?

OTAC: On je istina sav iscepan, ali daćemo ga u Italiji da se okrpi.

MAJKA: (Krsti se).

OTAC: Nemoj se krstiti, molim te, nego pakuj se! Videćeš samo kako se može i bez para putovati.

MAJKA: (Krsteći se povlači se).

OTAC: (Nastavlja razmišljanje). Odem, recimo gospodinu ministru i kažem mu: Dobar dan, gospodine ministre. Došao sam da vas zamolim da uobrazite da ja imam pune godine službe. I on lepo uobrazi. Bilo bi to odista divno! (Spolja se čuje užasna dreka i larma). Aha, evo ih idu putnici! (Nailaze žena i deca obučena za put, noseći sve što su stigla. Starija, koja putuje u Švajcarsku, obukla zimski kaput i šubaru, noseći harmoniku pod miškom; mlađa, koja putuje u Italiju, letnje odelo, slamni šešir i nosi lutku od krpa napravljenu. Mlađi vodi za uzicu neku džukelu i ima trumbetu u ruci, stariji poneo kavez sa ticom). Vrlo dobro! Vrlo dobro! Izgledate kao izistinski putnici koji putuju u Italiju i Švajcarsku. Deder da zauzmemo mesta, jer, kao što vidite, velika je navala, a dug je put, pa treba da zauzmemo što pre mesta. (To govoreći namešta kraj otvorena prozora stolice po redu, kao što su od prilike sedišta u vagonima). Tako… tako… ’Ajde, sad sedajte, zauzimajte mesta!

MAJKA: Ama idi, čoveče božji, ne teraj bar samnom komendiju.

DECA: Pa zar nećemo odistinski da putujemo?

OTAC: Pa nećemo, dabome, kad eto neće mama.

DECA: ’Ajde, bolan, mama!

OTAC: Ne kvari deci volju. Sedi, sedi molim te!

MAJKA: (Krsteći se seda).

OTAC: (Deca). Ovde ti, a ti ovde. Tako. Ti sedi ovde, a ti onde. Smestite stvari. Taj kofer metni ovde da ne smeta, a tu kutiju makni ovamo… Tako. Evo ja ću ovde kraj mame.

MLAĐI Pa je l’ to mi kobajagi?

OTAC: Kobajagi, dabome.

DECA: (Razočarana). Aaaaaa…!

OTAC: Kobajagi, ali će izgledati sasvim kao i odistinski, videćete vi samo. E, deder, uobrazite sad svi da je voz krenuo, Sviraj ti u tu trumbetu.

MLAĐI: (Svira).

OTAC: E, ’ajd’ sad za mnom, pomažite, vičite kao ja:

Trupa trup
Trupa trup
Trupa trupa trup…

(Deca pristaju, te počnu u horu pevati, lupati nogama, i drugim predmetima tako da u nekoliko podražavaju železnicu). Stoj! Sviraj! (Ustane. Mlađi zasvira). Zemun pet minuta. E, pogledajte, deco, tamo. Ono što vidite, to je grad Zemun. Zemun leži na Dunavu i gleda u Beograd. Zemun je grad čije se stanovništvo pre svetskog rata bavilo pregledom pasoša, a posle svetskoga rata, to je varoš u kojoj stanuju oni činovnici, koji ne mogu da nađu kvartir u Beogradu. Sviraj! Polazi! (Seda. Mlađi svira).

HOR:

Trupa trup
Trupa trup
Trupa trupa trup…

OTAC: (Ustaje). Stoj! Sviraj! (Mlađi svira). Vranje, pet minuta. To što vidite sad, to je Vranje. Ta je varoš ranije bila na samoj granici državnoj, a sad se povukla više u unutrašnjost. Vranje je čuvena po tome, što je tu Koštana ciganka pronašla Boru Stankovića književnika. (Seda). Polazi! Sviraj! (Mlađi svira).

HOR:

Trupa trup
Trupa trup
Trupa trupa trup…

OTAC: (Ustaje). Stoj! Sviraj! (Mlađi svira). E, deco, ovo je Italija. Gledajte, deco, gledajte i uživajte. To što vidite, to je Italija, zemlja puna znamenitosti i lepota. Ono tamo, vidite li, ono je čuveno jezero Lago Mađore koje je znamenito po tome što je papa Bonifacije četrdeset drugi, prilikom jedne futbalske utakmice, preplivao to jezero na labudu. A ono tamo, što se iskrivilo kao gospodin Sima sudija, to je čuvena kula u Pizi, koja je znamenita po tome što je kriva. A ono tamo, sasvim daleko, ono je znamenita planina Kvirinal, na vrhu koje je Romeo prvi put izjavio ljubav Juliji. Stanovništvo Italije je mnogobrojno i najviše se bavi sviranjem u mandolinu i žderanjem makarona. Klima je u Italiji promenljiva, a ta promenljivost zavisi od barometra. Ipak je najvećim delom topla klima, tako da se ne nose zimski kaputi i nepotrebna su drva za ogrev, usled čega činovnici u Italiji imaju mnogo manji dodatak na skupoću. Italija je vrlo plodna zemlja i u njoj rađaju najviše zejtin, vino, pomorandže i atentatori. Eto, to vam je sve što treba da znate iz geografije Italije… Jeste li dakle videli Italiju?

DECA: Jesmo!

OTAC: Voz polazi. Sviraj! (Sedne).

HOR:

Trupa trup
Trupa trup
Trupa trupa trup…

OTAC: (Ustane). Stoj! Sviraj! (Mlađi svira). E, deco, ovo što vidite, to je Švajcarska koja se inače u geografiji zove i Mon-Blan. Gledajte te lepote i divite se i uživajte. Planina Mon-Blan, večito pokrivena snegom, čuvena je jedino po tome, što se na nju svake godine penju besposleni ljudi. Prestonica Švajcarske je Bern koja je čuvena po tome, što u njenoj zoološkoj bašti ima i medveda, a drugi grad, Ženeva, čuvena je zbog mnogih jezera koja nikad ne plave okolinu, pa stoga u Švajcarskoj i ne postoji Ministarstvo voda kao kod nas. U Švajcarskoj je leti zima a zimi leto i zato nju rado posećuju grudobolnici i vojnički dezerteri sviju zemalja. Kod Švajcaraca je vera i narodnost privatno zanimanje, a stanovništvo se najviše bavi jodlovanjem i bušenjem rupa u siru koji se, zbog tih rupa, zove švajcarski sir. Sem švajcarskog sira, stanovništvo se u Švajcarskoj bavi još i proizvodnjom snega i glečera. Eto, to vam je sve što treba da znate o geografiji Švajcarske. A sad, pošto smo obišli i Zemun i Vranju i Italiju i Švajcarsku, ’ajdmo dalje! Sviraj: (Mlađi svira).

HOR:

Trupa trup
Trupa trup
Trupa trupa trup…

OTAC: (Ustane). Stoj! Sviraj!

STARIJI: A gde smo sad, tata?

OTAC: Ovo je granica?

STARIJI: A šta ima tu da se vidi?

OTAC: Na granici stanuju finansi i tu se vrši pregled stvari.

MLAĐI: A kako se to radi?

OTAC: Tako. Uđe jedan činovnik i žandar, pa onda onaj činovnik pita: jesu li to vaši koferi? (S polja se čuje kucanje).

MAJKA: (Ona je do sada sedela pogružena, čudeći se postupcima svoga muža i smejući im se pogdekad. Kad čuje kucanje, ona skoči s mesta i ode na suprotnu stranu, ženirajući se da je ko zateče u bivšem položaju). Ko to sad može biti?

STARIJA: Pa to su valjda finansi za pregled stvari.

DVOJE MLAĐIH: (Radosno). Neka uđu, neka uđu!

OTAC: Ulazi!

9.4. 3.

ČINOVNIK: (Sa njim ulazi jedan mladić koji nosi portfelj pod pazuhom i jedan žandarm). Ja sam sudski izvršitelj. (Razvija akta). Vama je poznato da se presudom Suda od 27 juna ove godine O.Br. 14467 vama imaju popisati stvari za dužnu petomesečnu kiriju, ostavljajući vam petnaest dana za regulisanje duga.

MAJKA: (Klone očajno na stolici na drugoj strani).

OTAC: (Teško uzdahne). Poznato mi je!

ČINOVNIK: Šta imate: dakle za popis? (Uzima kofere i daje ih žandaru koji ih otvara).

OTAC: Eto, to što vidite. Cela moja imovina, koliko sam mogao za dvadeset godina službe u državi da stečem, nalazi se u ova dva kofera. Kućni nameštaj nije moj, jer držimo namešten stan. Eto, ta dva kofera, to nam je sve imanje. Mi smo znali da će te vi doći, pa smo naročito skupili sve i složili da vam bude pri ruci za popis.

ČINOVNIK: Hvala lepo.

OTAC: Na malo.

ČINOVNIK: (Popisuje stvari, koje žandarm vadi, sporazumevajući se sa advokatskim pisarom. Posle sporazuma). Popisaćemo ovako paušalno. Uzabranjuje vam se dakle sve odelo, već i svi ostali pokretni predmeti nađeni u kući, sem odela koje je na vama, s tim da ne smete to otuđiti. Stvari se ostavljaju vama na čuvanje i, za petnaest dana, ako ne regulišete dug za kiriju, izložiće se prodaji. Mi smo svoju dužnost svršili. (Potpisuje i daje mu jedan primerak). Hvala na predusretljivosti!

OTAC: Na malo, izvol’te i drugi put!

ČINOVNIK: Zbogom! (Odlazi, a sa njime i ostali koji su došli).

MAJKA: (Očajno). Eto ti tvoje putovanje!

OTAC: Ako, sad smo bar i tu brigu smirili, platili smo kiriju.

STARIJI: Jesu li to, tata, bili carinici?

OTAC: Jeste, dušo, pregledali su nam stvari i — sad smo prešli granicu?

STARIJI: A hoćemo li sad dalje da putujemo?

MLAĐI Pa hoćemo dabome!

MLAĐA: A kuda sad tata?

OTAC: (Sad već jetko, nervozno, zlobno). Kuda? Pa eto, deco, svršili smo putovanje i sad se možemo vratiti u Otadžbinu. Ti si video Zemun, ti Vranju, ti Italiju, a ti Švajcarsku. Mama je izlečila reumatizam, a ja sam platio kiriju. Sad smo svi zadovoljni i možemo se vratiti u Otadžbinu. Što će nam Mon-Blan i Bonifacije, što će nam kvirinal i Lago-Mađore? U našoj Otadžbini čekaju nas u bratski zagrljaj finansi, carinici, poreznici i ekzekutori. U Otadžbinu, u Otadžbinu! Sviraj! Sviraj! (Mlađi svira). Voz polazi! (On ustaje odvojen na sredini grupe, tupo i očajno gledajući preda se).

HOR:

Trupa trup
Trupa trup
Trupa trupa trup…

ZAVESA

10. Dugme

10.1. Lica

• MUŽ
• ŽENA
• TAST
• TAŠTA
• SOBARICA

U maloj i prijatnoj sobi činovnika prve kategorije šeste grupe sve odaje uzbuđenje. I on i žena i sobarica i predmeti, oni koji prestavljaju stalan nameštaj i oni koji su razbacani po sobi i po nameštaju — sve, sve je to uzbuđeno, I cilinder koji dostojanstveno stoji na jednoj stolici, i frak koji je objašio naslon druge stolice, i lakovane cipele na podu, i ubrus koji je pao na zemlju, i četka za brijanje, koja se, prevrnuta i još puna sapunjavice, uzdiže ponosno na stolu kao perjanica na gardistovom kalpaku — sve, sve je to uzbuđeno i nervozno, jer sve to zna da je činovnik prve kategorije šeste grupe dobio poziv na večeru od g. Ministra i da taj poziv glasi za 9 časova, ali da on kao činovnik prve kategorije šeste grupe treba da je bar petnaest minuta ranije na licu mesta.

On sedi za stolom prekrivenim dugačkim čaršavom i kraj ogledala prikopčava kragnu, a žena mu stoji s jedne strane, držeći mašnu, i sobarica s druge strane, držeći prsluk. Na njemu su pantalone zategnute preko ramena protegama, a na nogama sobna obuća.

10.2. 1.

MUŽ: To je užasno, već sam posustao! Ne može, pa to ti je! Molim te, pokušaj ti!

ŽENA: (Ostavlja mašnu na sto i pokušava da mu zakopča kragnu, ali ne uspeva). Ne ide.

MUŽ: (Digne se nervozno sa stolice). Ne ide, dabome, a koliko je već sati?

SOBARICA: (Pogleda kroz otvorena vrata u drugu sobu). Tek je osam.

MUŽ: „Tek je osam“. Ne kaže se „tek je osam“, nego „već je osam“. Osam sati, a ja još nisam ni dugme zakopčao.

ŽENA: Ali nemoj biti nervozan, imaš vremena do devet sati.

MUŽ: Da, devet sati! Ali, kad te ministar zove na večeru u devet sati, ti treba u osam bar da zakopčaš dugme. Znaš li ti šta znači to poziv na večeru kod ministra? To znači biće tu i drugi ministri, razgovaraćemo, privatno ćemo razgovarati, upoznaće me, steći će o meni izvesno mišljenje… eto… a ja u osam sati nisam još ni dugme zakopčao.

ŽENA: Pa, zakopčaćeš, ima sat vremena.

MUŽ: Hvala lepo! Ima sat vremena. Sat vremena za jedno dugme, pa onda sat za drugo dugme, pa sat za treće… Mogao bih do zore da zakopčavam dugmeta, a ministar neka čeka dok se ja zakopčam. Hvala!

ŽENA: Ali, molim te, umiri se; ako se ne umiriš, još teže ćeš uspeti da ga zakopčaš… Sedi lepo, pa mirno…

MUŽ: Dobro, evo, umiriću se… (Seda. Sobarici). Koliko je sati?

SOBARICA: (Pogleda u drugu sobu). Osam i jedan minut.

MUŽ: Ala brzo prolazi vreme!… (Pokušava ponovo da zakopča). Evo, biću miran… potpuno miran. (Nervozno zakopčava no u tom ispusti dugme). Eto ti, sad još i to! (Sagne se i traži oko stolice).

ŽENA: Šta je?

MUŽ: Ispustio sam ga! (Klekne na kolena i traži).

ŽENA: Dugme?

MUŽ: Dugme dabome! Do đavola, gde se delo, kao da je u zemlju propalo. (Sedne na kolena i očajno uznosi ruke). Gospode Bože, sad još i to, a u kući sigurno nema ni jednog više dugmeta.

ŽENA: Nema.

MUŽ: Pa dabome da nema. E, pa izvoli ti ići kod ministra na večeru, kad nemaš ni rezervnog dugmeta u kući. Ta šta me gledate zaboga! Znate li šta znači to izgubiti u ovome trenutku dugme?… Znači: ne ići na večeru! A znate li vi šta znači to: ne ići kod ministra na večeru? Znači… ta pomozite, zaboga, tražite, tražite!

ŽENA I SOBARICA: (Kleknu na kolena i sad sve troje, oslanjajući se rukama, četvoronoške hodaju i traže dugme oko stola po podu).

MUŽ: (Tražeći). Razume se, kad ga tražiš nećeš ga naći; a da ti ne treba, ono bi ti samo uletelo u rupu od košulje.

ŽENA: Da nije pod tepihom?

SOBARICA: Ili da se nije otkotrljalo gde dalje?

MUŽ: Može, zašto ne! Kad čoveka hoće maler da tera onda je kadro dugme čak u kujnu da odleti.

SOBARICA: Čudnovato, nigde ga nema!

ŽENA: Nigde!

MUŽ: (Očajno sedne na patos). Razume se da ga nema. To nije ni malo čudnovato. Umešao se đavo, pa to ti je. Ti dobije: poziv od ministra da ideš na večeru; prvi put u životu zove te ministar na večeru a ta ti večera obezbeđuje karijeru i ti treba da si gotov, da si obučen. (Dok on govori žena i sobarica sele su takođe na pod pa ga slušaju). Treba bar u osam i po da si potpuno obučen i da kreneš od kuće, da bi stigao bar deset minuta pre no što je u pozivu označeno. E, ali ispreči se ispred tebe, šta mislite: ko? Jedno dugme, obično dugme, i veli ti: „E, nećeš, sinko, da praviš karijeru, ja ti ne dam!“… „A ti, jedno obično dugme, pa da mi staneš na put?“ — „Jest, ja jedno obično dugme: evo baš da vidiš, hop, iskočiću iz rupe od košulje, otkotrljaću se po podu pa izvoli me sad naći. Izvoli me naći… a u kući znam da nemaš rezervno dugme, pa deder da te vidim kako ćeš da zakopčaš kragnu; izvol’te da vidim…“

10.3. 2.

TAŠTA: (Ulazi na vrata i, videći ih u čudnome položaju, zaprepasti se). Iju, a šta vi to radite? Zaboga, zete, skoro. će pola devet a ti…

MUŽ: (Zaprepašćeno drekne). Koliko je?

TAŠTA: Pa skoro pola devet.

MUŽ: (Očajno). Gospode Bože! Pola devet! Ni reči više! Razumete li, ni reči više. Ostavite tu tašnu, skinite šešir, pa na kolena!

TAŠTA: Pa?

MUŽ: Dugme. Znate li vi šta znači to dugme?

TAŠTA: (Krsti se). Kako ne bih znala?

MUŽ: E, od jednoga dugmeta zavisi moja budućnost, a ono se izgubilo, nema ga, sakrilo se… Tražite, tražite ako Boga znate! (Svi, pa i tašta, popadaju četvoronoške i počnu tražiti).

TAŠTA: (Tražeći). A gde je od prilike palo?

MUŽ: Palo tu, pod sto, ali nema ga. Umešo se đavo i ko zna gde ga je odvukao. Tražite svud, na sve strane! (Raziđu se četvoronoške po celoj sobi tražeći dugme).

TAST: (Naiđe na vrata i zgrane se). Šta je ovo, po Bogu brate?!

MUŽ: (Digne glavu i u tom trenutku sine mu misao te skoči i ščepa tasta za vrat čupajući mu kravatnu).

TAST: Šta je, po Bogu brate! (Sve tri žene vrisnu i skoče na noge te ih opkole).

MUŽ: Dugme, dugme ili život! (Skinuo mu je kravatnu, pa kad je spazio da on nosi starinske košulje s kragnom izjedna, zakopčanu prišivenim, sedefskim dugmetom, on se užasno razočara i ispusti klonulo ruke). Pa vi ste čovek iz srednjega veka? Ko još danas nosi takve kragne sa ušivenim dugmetom.

TAST: Pa kažem ja ženi ali…

TAŠTA: Tako mu je otac nosio, pa tako neka i on nosi. Nije nego pod starost da se počne udešavati.

TAST: Ja ipak sve ovo ne razumem?

TAŠTA: Dugme, izgubio je dugme i ne može kod ministra na večeru.

ŽENA: Zamislite, zbog jednog dugmeta!

MUŽ: (Očajno). Zbog jednog tričavog dugmeta.

TAST: O, ljudi Božji, pa zar tu nema pomoći? Moglo bi… ali, ne može… dućani su već zatvoreni.

MUŽ: (Seti se i drekne). Ha! Novine, dajte mi novine. Današnje novine!

SVI: (Razlete se po sobi i traže novine). Novine! Današnje novine.

MUŽ: Nema ih, razume se da ih nema. Sve, sve se zaverilo protiv mene. Da li ko zna šta se večeras. igra u pozorištu?

SOBARICA: „Otelo“.

MUŽ: Vrlo dobro, kostimski komad! Sjajno! Vi ćete, dragi taste, otrčati iz ovih stopa u pozorište, nije daleko. Svi su glumci u kostimima, a njihove košulje sa dugmetima vise u garderobi. Uvucite se u garderobu…

TAŠTA: Samo, razume se, u mušku garderobu.

MUŽ: (Nervozno). Pa da, zaboga, ženske i nemaju dugme.

ŽENA: A u ženske je garderobe i zabranjeno uvlačiti se.

TAŠTA: Pa zato se baš i uvlače što je zabranjeno.

MUŽ: Dakle, molim, mir! Nikakva sporedna objašnjenja. (Tastu). Uvući ćete se dakle u mušku garderobu. Ako vas ko od posluge primeti, recite da ste Brabancijev brat od tetke ili da ste Otelov stric, recite ma šta ili, još bolje, nemojte ništa reći, već dajte garderoberu dvadeset dinara, uvucite se u garderobu i prvo dugme koje spazite, prvo koje opazite…

ŽENA: (Dotle je našla novine i razgledala). Pa nije večeras „Otelo“.

MUŽ: Nego?

ŽENA: Sinoć je bio, a večeras nema predstave.

MUŽ: Užas, pa to je užas! Čak se i pozorišna uprava ostrvila na mene. A koliko je već sati?

SOBARICA: (Pogleda na sat u drugu sobu). Tri četvrti na devet. (Zgrane se). Šta! Pa to je poslednji čas. Dole, na kolena pa ni reči više! Niko ni reč da ne progovori; tražite, tražite, poslednji je trenutak! (Svi popadaju po podu i, hodeći četvoronoške, razmile se po sobi tražeći).

TAST: (On je već od prvoga ulaska u sobu požudno pogledao sobaricu i uvek se starao da bude bliže njoj. Sad, kad hodaju četvoronoške, on stalno ide za njom. Sobarica tražeći dugme zavuče se pod sto koji je pokriven čaršavom, tako da joj samo zadnji deo tela ostaje vidan publici. Tast idući za njom i vam se uvuče pod sto tako da sad dva zadnja tela ostaju vidna publici).

TAŠTA: (Cunjajući četvoronoške po sobi naiđe na gornju sliku te, poznavajući i s te strane muža, vrisne užasno i sedne na zemlju).

MUŽ: Šta je, našli ste?

TAŠTA: Našla jest, al’ evo šta sam našla! (Skine sa noge cipelu i besno udara muža po delu tela koji je izložen). Rđo matora!!! Nesrećniče jedan! (Digne se hitro, ščepa, muža za tur i izvlači ga).

MUŽ: (Seo na kanape, čupa kose i dere se). Koliko je sati, govorite koliko je sati?

TAŠTA: (Pošto je izvukla tasta i on se ispravio). Šta si se zavukao tu, zavukla te majka božja dabogda tamo odakle se nikad izvući nećeš!

MUŽ: Koliko je sati, govorite?

TAŠTA: (Drži se tasta). Hoćeš li progovoriti?

TAST: Šta da progovorim?

TAŠTA: Šta si se zavukao tamo?

TAST: Tražio sam dugme.

MUŽ: Čujete li me, koliko je sati?

SOBARICA: (Koja se također digla kad su tasta izvukli pogleda u drugu sobu). Još četiri minuta do devet.

MUŽ: Gospode Bože! Kraljevinu za jedno dugme!

TAŠTA: Tražio dugme. Pa tamo, je l’ pod sto, i to… govori, govori jesi li bar našao dugme? (Drmusa ga). Ama govori!

TAST: Jesam!

MUŽ: (Skoči). Spasioče! (Grli ga i ljubi). Izaslaniče božji! Dajte ga, dajte!

TAST: (Daje mu dugme koje je držao u ruci).

MUŽ: (Pogleda i zgrozi se kao da je žabu stavio na dlan). Pa ovo je žensko dugme?

TAŠTA: Žensko (Ščepa dugme i priđe sobarici pa sravnjuje sa dugmetima na njenoj bluzi). Jeste, jeste, eto ovde, baš na grudima fali joj dugme. Iščupao joj s grudi, bitanga matora. (Besno tastu). Ah, izaslaniče božji, platićeš mi skupo ovo! Ah, ah, ah! (Čupa kose i pada na drugo kanape preko puta).

MUŽ: (Padajući očajno na kanape). Koliko je sati?

SOBARICA: Devet.

MUŽ: Sve je propalo, sve, sve, sve!

TAŠTA: Sve je propalo, sve, sve, sve!

MUŽ: Jedno dugme upropastilo je čitavu jednu karijeru!

TAŠTA: Jedno dugme razorilo je čitav jedan brak.

MUŽ I TAŠTA: (Zajedno). Sve je propalo, sve, sve, sve…!

ZAVESA

11. Miš

Šala u jednom činu

11.1. Lica

• MUŽ
• ŽENA
• ONAJ TREĆI
• SOBARICA
• MODISKINJA
• DEVOJČICA

Prolećni dah izazivački zapaja prirodu. Budi nebo i zemlju, oživljava goru i dolinu, ubrzava krvotok u rastinja i u dvonošca, draži maštu i nozdrve i izaziva onu simpatičnu kijavicu, posle koje se razvedrava glava i peru oči svežim, prijatnim suzama, jedinima koje nemaju nikakvo osećajno značenje.

Sunce ne prži još, ali zagreva kao mlado vino, uzrujava krv, uzbuđuje maštu i muti zdrav razum. Srce ubrzano tuče, kao da je telo sa svakim zrakom proletnjega sunca upilo i po jednu dozu aspirina. U starih se razvedrile bore na čelu i zategla koža na licu, u mladih proširile zenice i užegao svrab na usnama.

I crv se pod korom razigrao, i kornjača ispružila daleko van svoga krova glavu, i pas prkosno uvio rep u formu rolat-kolača, i magare načuljilo uši te uznosi glavu i kroz razdražene nozdrve strasno siše vazduh. I mladi konj uznemireno hrže i kopa nestrpljivo zemlju, dok tičica na grani nervozno briše kljun kao da ga oštri za prolećni poljubac. Seosko momče merka udovičke plotove i ceni ih da li su podesni za preskakanje, gimnazijalac piše strasne stihove, šiparica, pokrivena preko glave, sanja noću razbludne snove, mladica oseća da su joj narasle i nabrekle grudi a otešnjala bluza, a stari gospodin očajno proklinje modu kratkih sukanja, koja mu dozvoljava sagledati ono što se u doba njegove mladosti tako uporno krilo od njega.

Na uglovima sviraju verglovi, na trgovima se razapinju cirkuske šatre, u parkovima se, po sporednim stazama, usamljuju sentimentalni parovi, maturanti, krišom od roditelja, odlaze svaki dan u ambulantu na ordinaciju, razočarane devojke, sa plavim kolutovima pod očima, kupuju rastvor kamene sode, a na pošti se s dana na dan gomilaju pisma „post-restante“.

Proleće, proleće struji kroz život kao mlado vino, budi i uzbuđuje, kao naglo ispivena peta čaša šampanjca. I to, eto, proleće, uvuklo seni u jedan brak koji nema dužu prošlost za sobom od jedne godine, one medene godine za vreme koje još bride poljupci bračni na usnama. I ako i na njegovim i na njenim usnama još gore tragovi tih poljubaca, kao ono trag mleka na dečjim usnama kad ispuste cuclu, ipak, ipak, proleće je zakon prirodni, a ti su zakoni jači i od naših osećaja i od naših dužnosti.

Mi to svi znamo i priznajemo, pa ipak da vidimo kako će nam to pozornica prikazati.

11.2. 1.

ŽENA: (Sedeći na kanabetu kraj Onog trećeg i gladeći šakom kosu na njegovoj glavi koju je naslonila na svoje grudi). Budite bez brige, bez ikakve brige. Sve sam ja to mudro udesila. Moj muž u ovo doba nikad ne dolazi kući, obično je u klubu, sobarici sam rekla da idem na celo po podne kod jedne prijateljice, te i njoj dala slobodu da ode od kuće i tako…

ONAJ TREĆI: (Grleći je). I tako, blagodareći našoj mudrosti, mi možemo pripasti jedno drugom, možemo nesmetano crpsti sreću, do dna je možemo crpsti…

ŽENA: (Stavlja mu šaku na usta). Ne treba zaboga glasno kazati šta, sve možemo. Glavno je da se možemo slobodno…

ONAJ TREĆI: Ljubiti! Ljubiti, je li? (Dug strasan zagrljaj i poljubac). Otkad sam želeo ovaj zagrljaj. Jedva ako sam uspeo gdekad da vam stisnem ruku. Voleli smo se pogledom, pogledom samo… Ovo je prvi srećan dan. Usamljeni kao Adam i Eva, u raju koji nudi tvoj zagrljaj, bez bojazni da će ma ko uznemiriti našu sreću…

ŽENA: (Skoči preplašeno, osluškujući). Ćutite… Čujete li što to?

ONAJ TREĆI: (Zaprepašćen). Kako?

ŽENA: Kanda se donja vrata otvaraju?

ONAJ TREĆI: Donja vrata!

ŽENA: Jeste! Jeste! Ali ko to može biti? Sobarica je otišla, moj muž u ovo doba ne dolazi… (Sluša). Koraci… Možda je on… Šta ćemo?

ONAJ TREĆI: (Užasno preplašen). Samo mi još to treba!

ŽENA: Sakrijte se!

ONAJ TREĆI: Ali gde?

ŽENA: Gde bilo? Iza kanabeta, ili ne, pod sto. Brzo, samo brzo, pod sto!

ONAJ TREĆI: Jaoj, presekle su mi se noge!

ŽENA: Ali brzo, kad vam kažem.

ONAJ TREĆI: (Pošto se uvukao pod sto, koji je zastrt dugim pokrivačem, promoli glavu). Slušajte, nosi li vaš muž revolver. sobom?

ŽENA: Nosi, dabome!

ONAJ TREĆI: Jaoj! (Pokrije se).

ŽENA: (Kad spazi svoju sobaricu na vratima čisto dane dušom, ali ipak iznenađena). Vi?

SOBARICA: (Obučena, pod šeširom i sa suncobranom u ruci). Zar je gospođa kod kuće?

ŽENA: Ta nije reč o meni, ali otkud vi da se vratite tako rano, tek što ste otišli?

SOBARICA: (Malo zbunjeno). Znate, napolju je tako hladno…

ŽENA: Hladno? Na protiv tako je toplo da sam čak i prozore otvorila.

SOBARICA: Pa da… to sam htela da kažem… Napolju je tako toplo.

ŽENA: Slušajte. Vi mi izgledate nešto zbunjeni, vi ste se sa nekom namerom vratili.

SOBARICA: (Ćuti oborene glave).

ŽENA: Govorite, zašto ste se vratili?

SOBARICA: (Obori glavu). Gospođa mi neće zameriti?

ŽENA: Govorite.

SOBARICA: Znala sam da gospođa nije kod kuće i…

ŽENA: I?

SOBARICA: Bila sam slobodna da ovde zakažem jedan sastanak.

ŽENA: Ovde… u mojoj sobi?

SOBARICA: U vašoj ili u mojoj, to ne menja stvar.

ŽENA: No, to mi se dopada!

SOBARICA: Ali gospođa mi izvesno neće toliko zameriti, ako joj kažem da je to jedan ugledan gospodin.

ŽENA: Tako? Još i to! (Za se). Uostalom, gospoda od uvek više vole lepu sobaricu no ružnu gospođu.

SOBARICA: I gospođa mi neće izvesno toliko zameriti, ako joj priznam da sam prilikom današnjega sastanka imala da dobijem na dar tuce svilenih džepnih maramica.

ŽENA: Ali šta se mene tiče to, što mi to kazujete?

SOBARICA: Pa, da bi mi učinili dobrotu da odete od kuće, jer, kroz pola sata…

ŽENA: On će doći?

SOBARICA: Da!

ŽENA: No, ovo već prelazi svaku meru. Dabome, pa uzmi sad ti lepu sobaricu u kuću! Ne, ne, ja se neću maći odavde, nego ćete vi da odete da produžite šetnju.

SOBARICA: A on kad dođe?

ŽENA: Pokazaću mu vrata.

SOBARICA: Ali to je nemoguće. To je nemoguće! To ne sme biti! On ne sme vas zateći. Vi ne smete njega videti! (Baca sa sebe šešir i amrel). Šta da radim, Bože moj, šta da radim?

ŽENA: Gle, gle, gle, pa to je čitava tragedija!

SOBARICA: (Brizne u plač). Kad bi znali kako je cela ta stvar zamršena i strašna. Ja ne znam šta ću da radim?

ŽENA_ Rekla sam, da odete.

SOBARICA: A on kad dođe ovde sa dvanaest svilenih maramica?

ŽENA: No, pa ja ću ga dočekati.

SOBARICA: (Prestravljeno). Ne, samo to ne! Ju, gospođo, izvinite ali moram sesti, tako su mi se presekle noge i od same pomisli na to. (Sedne na stolicu kraj stola).

ŽENA: Slušajte, sedite ako hoćete na onu drugu stolicu. Nemojte tu kraj stola.

SOBARICA: (Vrisne užasno i skoči).

ŽENA: (Prestravljena). Šta je?

SOBARICA: Miš.

ŽENA: Ta kakav miš vas spopao?

SOBARICA: (Vrišti i skoči na stolicu). Jeste, jeste, nagazila sam ga.

ŽENA: Ali varate se kad vam kažem.

SOBARICA: Ne varam se, jaoj, ja se tako bojim miša. (Popne se na sto klečeći). Zar se vi ne bojite?

ŽENA: (Popne se i sama na stolicu). Ta bojim se, kako da ne… ali, ne verujem da je to miš.

SOBARICA: Ali miš je, kad vam kažem! Sklonite noge, može da vas nagrize… ta spasavajte se, zaboga!

ŽENA: Dobro… evo. (Penje se i sama na sto klečeći). Ali ja ipak ne verujem da je to miš.

SOBARICA: Ta kako ne verujete, nagazila sam ga, a videla sam mu i rep.

ŽENA: Eh, eh, preterujete.

SOBARICA: Videla sam, verujte!

ŽENA: Slušajte, ja sam uverena da taj miš nema rep, ali kad vi kažete.

SOBARICA: Ali kako ste vi mirni, niste još ni vrisnuli.

ŽENA: Pa zar treba da vrisnem?

SOBARICA: Pa, razume se.

ŽENA: Dobro, evo vrisnuću. (Vrisne). Ali ja ipak ne verujem da je to miš, Nego slušajte, ’ajde da mi siđemo odavde. Evo ja ću prva, ’ajde!

SOBARICA: Ju, zar imate toliko hrabrosti?

ŽENA: Ima miševa od kojih se mora bojati, a ima ih od kojih se ne mora bojati. Ne grize svaki miš.

SOBARICA: Ta kako da ne grize, idite, molim vas!

ŽENA: (Hoće da siđe i pruži nogu).

SOBARICA: (Drekne). Ne, gospođo, ako Boga znate! Ne dajte nogu, to je najopasnije!

ŽENA: (Na njen vrisak trgne nogu). Još ćete me zaplašiti, počeću i ja verovati.

SOBARICA: Ali, verujte, kad vam kažem, ja sam mu videla rep. (Dočepa sa stola pikslu za cigare). Znate šta, da ga gađam ovim.

ŽENA: (Vrisne). Ne! (Zadrži joj ruku). Ne, zaboga!

SOBARICA: Ali zašto

ŽENA: Pa mogli bi mu razbiti glavu.

SOBARICA: Mišu? (Vrisne, a i žena zajedno o njom).

ŽENA: Šta je?

SOBARICA: Šuška.

ŽENA: Ta ne šuška, čini vam se.

SOBARICA: Ali, kad vam kažem, šuška!

ŽENA: (Nagne se preko stola). Slušaj, miš, nemoj šuškati. (Sobarici). Eto, bolje je tako lepim! I miš ima pameti kao i svako drugo živo stvorenje, pa će poslušati.

11.3. 2.

MODISKINJA: (Dolazi s polja, a za njom devojčica sa nekoliko kutija šešira). Dobar dan želim, milostiva!

SOBARICA: (Maše joj rukom da ćuti).

MODISKINJA: Izvinite, ja jutros nisam stigla da donesem naručene šešire, pa rekoh… Ali molim, zašto vi na stolu… ne razumem i…

SOBARICA: Miš!

MODISKINJA: Miš? (Vrisne i skoči prestravljeno na stolicu uvlačeći suknju među noge).

DEVOJČICA: (Vrisne takođe, pobaca kutije iz kojih se rasture šeširi i ona skoči na stolicu, sa ove na telefonski stubić, a sa ovoga na kamin).

MODISKINJA: Jaoj, dršćem kao u groznici.

ŽENA: Ali zašto, zaboga.

MODISKINJA: Kako, zašto? Znate li vi, šta je to miš?

ŽENA: Miš je miš, nije slon.

MODISKINJA: Ali je opasniji i od slona, i od kita i od aždaje.

ŽENA: Eh, eh! Nije nego još nešto!

MODISKINJA: Ta kako, zaboga, još kako je opasan! Znate li vi da je miš kadar da vam se uvuče pod suknju a recite, eto, sami recite, može li slon da vam se uvuče pod suknju, ili recimo kit ili aždaja? Eto, zamislite aždaju pod suknjom!

SOBARICA: No!

MODISKINJA: Znam baš jedan slučaj… Molim vas sedite da vam ga ispričam. (Žena i sobarica sednu na sto, devojčica na kamin a ona sedne na naslon od stolice). Vi znate gospa Micu udovicu. ta ne može se ni kazati da je udovica već udata devojka, jer šta je, svega šest nedelja bila s mužem, a on umro… pa, gospa Mica spava jedno posle ručka, kad ujedanput, onako u snu, oseti miša pod suknjom… (Svi vrište). Trgne se žena, trgne se iz sna, kad ima šta da vidi, nije bio miš nego gospodin Sima pisar, njen komšija, zavukao ruku… Ono to nije isto što i miš, ali možete misliti kako joj je bilo… mal’ je šlag nije fljisnuo… Kako da nije… eto i meni se koža ježi kad vam ovo pričam… čisto osećam kao da je gospodin Sima meni zavukao ruku pod suknju. A gospa Mara, poštarka, poznajete je, ona je našla miša u košulji. (Sve vrište i dižu se na noge tako da se devojčica uspravlja na kaminu, a žena i sobarica stanu na sto).

11.4. 3.

MUŽ: (Nailazi na vrata i stane iznenađen scenom. U njegovom je kaputu, u spoljnjem džepu, jedan paketić koji se vidi). No, šta ima to da znači?

SOBARICA: (Prestravljeno). Jaoj, gospodin!

ŽENA: (Prestravljeno). Ti, od kud ti?

MUŽ: Ama šta je ovo?

SOBARICA: Miš.

ŽENA: Ama nije miš.

SOBARICA: Jeste, zaboga, videla sam mu rep.

MODISKINJA: Jeste, jeste, i ja sam mu videla rep, još kakvi rep!

MUŽ: Pa gde je taj miš?

SOBARICA: (Pokazuje prstom). Tu pod stolom.

ŽENA: (Očajno kršeći ruke). Ta nije, zaboga, videla sam ga kad je otrčao tamo, pod fotelju. (Pokazuje fotelju na kojoj je mašamoda koja užasno vrisne).

SOBARICA: Verujte, tu je pod stolom, nagazila sam ga, a čula sam ga i kad je šuškao. (Prilazi stolu i diže čaršav pa, kad spazi onog trećeg, on spusti čaršav — i značajno pogleda ženu).

ŽENA: (Kad on prilazi stolu, očajno krši ruke i kad je on pogleda posramljeno obori glavu).

SOBARICA: Je l’ tu?

MODISKINJA: Je li pod stolom?

MUŽ: (Pogleda još jednom ženu). Nije! Zažmurite, zažmurite svi da vas ne bi bilo strah! Sad ću ga ja uhvatiti! (Svi pokriju lice rukama. On se razleti no sobi markirajući da juri miša i uzvikujući; „A, tu si!“ i gađajući ga raznim predmetima. Sve žene pokrivenih očiju vrište. On iskorišćuje to, prilazi stolu, ščepa onog trećeg za kosu, izvlači ga, odgurne do vrata, i nogom u zadnjicu, izbacuje ga). Tako, sad možete otvoriti oči slobodno, izbacio sam ga!

MODISKINJA: Je l’ bio veliki?

MUŽ: Vrlo veliki.

SOBARICA: Je l’ imao rep?

MUŽ: Još kakav!

ŽENA: Možemo, dakle, sići slobodno?

MUŽ: Da, možete sići slobodno! (Sve žene silaze sa svojih mesta. Devojčica odmah skuplja šešire i pakuje).

MODISKINJA: No, hvala Bogu!

MUŽ: A vi ste doneli šešire?

MODISKINJA: Da!

MUŽ: Možete ih nositi, nemamo sad vremena da ih biramo.

MODISKINJA: Molim, ja mogu doći i drugi put. Doći ću sutra ujutru, a šeširi mogu ostati, pa neka gospođa sama izabere. Zbogom, službenica. (Odlazi sa devojčicom).

SOBARICA: Jesam li ja što potrebna?

MUŽ: Ne, možete ići.

MODISKINJA: (Ode).

11.5. 4.

MUŽ: A sad, pošto smo uhvatili miša, koji podgriza naš domaći mir, pogledajmo se u oči!

ŽENA: (Ćuti oborene glave).

MUŽ: Ne smeš, razume se, da mi pogledaš u oči. Godina dana braka dovoljna je bila da najsvetiju bračnu dužnost zaboravi. I to izvesno biva ovako svaki dan, kad sam ja u klubu?

ŽENA (Prigušeno). Danas prvi put.

MUŽ: I, eto, danas prvi put desilo se da ja napustim klub i da iznenada dođem. Palo mi je na pamet da si mi danas… jeste danas, četrnaestog aprila, prvi put rekla da me voliš.

ŽENA: To je bilo dvadeset prvog marta!

MUŽ: Dvadeset prvog marta. Ja sam mislio četrnaestog aprila. Ne menja stvar, tek setio sam se toga događaja i napustio klub i usput još, da bi ti učinio radost, svratio i kupio ti dvanaest svilenih maramica… (Baci paket na sto).

ŽENA: (Na jedan mah digne glavu). Dvanaest svilenih maramica? (Ščepa ih). I došao si tačno u pet sati… je li?

MUŽ: Da!

ŽENA: Vrlo dobro, vrlo dobro. (Zvoni). Veliš mi ne smem da ti pogledam u oči? Varaš se, dići ću glavu i pogledaću ti u oči.

11.6. 5.

SOBARICA: Vi ste zvali?

ŽENA: Dođite bliže. Vi ste ipak sretni, vi niste izgubili vaših dvanaest svilenih maramica, evo, doneo vam ih je gospodin. (Daje joj).

SOBARICA: (Radosno prima i prilazi njemu). Kako? Zar je gospodin priznao, a ja sam se tako brinula da se stvar ne oda.

MUŽ: Dobro, dobro! Idite!

SOBARICA: (Ode).

11.7. 6.

MUŽ i ŽENA: (Pogledaju se jednim tupim, bezizraznim pogledom i gledaju se tako sve dok ih zavesa ne pokrije).

ZAVESA

12. Detto

Šala u jednom činu

12.1. Lica

• NIKOLA
• MILA

Ukusno nameštena radna soba. Telefon na stolu.

12.2. 1.

MILA: (Sedi za stolom i zapisuje nešto u lepo povezanu knjigu). Deto! Deto! Deto! To isto! To isto! To isto. (Ostavi pero). I to mi je dnevnik! Ne bi čovek prosto verovao da je to dnevnik jednoga braka! Nisam ga nikada htela voditi kao devojka, nema smisla: devojački je dnevnik bez događaja, samo lepe fraze, pa i takav se mora pre udaje uništiti. Drugo je ovo, dnevnik o braku. Samo, da mi je da znam šta bi i ovde zapisala? Po knjigama, koje sam čitala, bila sam ubeđena da je brak pun, pun događaja. Zato sam i kupila ovu knjigu, čim sam se isprosila i napisala na prvoj strani: „Brak, sveska prva“. Bože moj, mislila sam, za ovih šest nedelja od kako sam se udala, ispuniću celu knjigu od korice do korice i kupiću već drugu te zapisati: „Brak, sveska druga“. A ono (Otvori knjigu i prevrće listove). Prazno! Prvi list, prvi dan braka ispisan je sav. To se već mora priznati da je dan događaja i da se ima šta zapisati. (Prevrće listove no prati ih, govoreći). Drugi dan, zapisano ono što sam prvog dana propustila ili se nisam setila. Treći dan: grljenje, ljubljenje, tepanje, slatki razgovori. Četvrti dan: grljenje, ljubljenje, tepanje, slatki razgovori. Peti dan: grljenje, ljubljenje, tepanje, slatki razgovori. Šesti dan — to isto; sedmi dan — to isto; osmi isto, deveti. isto. Nisam više zapisivala, već, kao knjigovođa u trgovačkim knjigama, kad mu se ista stvar ponavlja, što napiše „deto“, tako sam ja samo dve zapete stavljala pod jučerašnji dan. I evo punih šest nedelja kako sam se udala a ni reči nove nisam zapisala. Deto, deto, deto; isto, isto, isto! Svaki dan istoj! i eto, to je brak! Ujutru otvorim oči, — poljubimo se; obučem se — poljubimo se; zatim pijemo zajedno kafu: ja sipam njemu, poljubimo se; on meni doda šećer — poljubimo se. Pa onda pođe u kancelariju i — poljubimo se. Iz kancelarije mi telefonišite dva put i tri put uvek mi kroz telefon šalje poljupce; dođe na podne — poljubimo se. Sednemo da ručamo — poljubimo se; svršimo ručak — poljubimo se. Pa onda pređemo ovde u njegovu sobu, sednemo, ćaskamo i ljubimo se. U tri po podne opet pođe u kancelariju — poljubimo se. Opet mi telefonira, opet u šest dođe i zateče me ovde, u ovoj istoj fotelji i — poljubimo se. Odemo do majke, posedimo malo, vratimo se, i dok skidam šešir — poljubimo se. Razgovaramo — ljubimo se, večeramo — ljubimo se; legnemo da spavamo — ljubimo se! Svaki dan to, to, i ništa više! I to je dakle brak? Pa to je užasno monotono, to se čak ne može ni izdržati, ako tako godinama potraje. Ne, ne, to ne može biti da je tako; ne može biti da je to brak. Mi u jednom romanu to nije tako. Kamo onih prebacivanja, kamo onih sukoba, emocija, suza, pa mirenja, pa praštanja? Pa zar mi i sama mama nije govorila: „O, sinko, da znaš koliko brak donosi gorkih časova, koliko sukoba, koliko suza, pa sve to zagladi izmirenje. A posle izmirenja sve je slađe u braku!“ Pa dabome, i to je ono, a ne ovo ljubljenje, večito ljubljenje. I onda, svakog dana u isti čas, tačno u isti čas, kao da je lekar propisao: ujutru mala kašičica ljubljenja, na podne mala kašičica ljubljenja, po podne mala kašičica ljubljenja, uveče velika kašika ljubljenja. Eto, sad je već šest časova, sad će doći, i sve će se isto ponoviti kao i sinoć, kao i preksinoć. Ja sedim ovde, čitam, on uđe polako, na. prstima da ga ne čujem, dođe mi za leđa, zagrli me iznenadno i ižljubi. Svaki dan tako, kao da. mu je lekar propisao. A ne, to ne može biti brak, to može samo moj brak tako da izgleda. Anica, na primer, — njen je brak izvesno drukči. A zajedno smo se udale, ona u četvrtak, a ja u nedelju. Zajedno smo u knjižari kupile ovakve sveske i napisale: „Brak, sveska prva“. Njena knjiga izvesno drukče izgleda, ne može biti da je ovako razna kao moja. (Seti se). A zašto je ne bih zapitala? Odista, pitaću je da mi kaže šta je sve do sada upisala u knjigu. (Traži po stolu). Gde je telefonska knjiga kad obično ovde stoji (Seti se). A, jest Boga mi, tamo je u sobi; sinoć smo u krevetu ja i Nikola razgledali adrese zbog vizita koje u nedelju treba da pravimo. (Odlazi u levu sobu).

12.3. 2.

NIKOLA: (Lagano otvara zadnja vrata i ulazi na prste. Zastaje iznenađen). Nema je? Čudnovato! A tako mi pravi zadovoljstvo da je zatečem ovde, u fotelji, pa joj priđem polako, na prstima, i iznenadim je poljupcem. (Pogleda levo u sobu). Eno je! Sakriću se ovde, iza zavese, pa kad sedne, poljubiću je iznenada. (Sakrije se).

12.4. 3.

MILA: (Dolazi noseći telefonsku knjigu koju već usput prelistava). Anica… Trifunović, Pavle …o …p …r …s …t Tripković, Trišić, Trifunović; Kosta, Mladen, Nikola, Pavle… Trifunović Pavle, 12-48. (Diže slušalicu). Alo, alo, gospođice, molim vas dajte mi 12-48. Da, molim vas, 12-48. Alo, alo! je li to kuća Pavla Trifunovića? A, ti si, Anice? Jest, ja, Mila! Hvala, a ti, kako si? Slušaj, htela bih nešto vrlo važno da te pitam, ako ćeš samo da budeš iskrena, ali vrlo iskrena? Hoćeš, je li? Jesi li sama tamo? Vrlo dobro! Da ne stojiš slučajno kraj telefona… stojiš? Sedi, molim te, evo i ja ću sesti. (Seda na stolicu). Dakle slušaj, molim te, ali… samo da budeš iskrena… Dobro… dakle, reši mi kako tebi izgleda ovo? Pa, brak, pitam te o braku. Zajedno smo kupile knjige u koje ćemo upisivati događaje… da, pa u mojoj knjizi ono, prvog dana, da… to sam opširno opisala; posle… ništa. Svaki dan jedno isto: ljubljenje, ljubljenje, ljubljenje, beskrajno ljubljenje, nikakvih reči, nikakvih prekora, nikakvih — sukoba i uzbuđenja, nikakvih emocija… užasno monotono! A sećaš se kako smo mi zamišljale brak? Ovo ovako je… šta kažeš? Kako… kako, kako, molim te; kod tebe je bilo? Bilo, je li (Uzbuđena od radoznalosti sva se pretvara u uvo). Govori, govori, molim te… šta… kako? Imala si sukoba sa mužem i oprostila si mu? O, srećna ženo! Govori, govori, molim te, kako je to bilo… Zaboga, gospođice, ne prekidajte vezu! Ne prekidajte vezu, tako vam Boga! (Zvoni). Alo, alo… dajte mi brzo, brzo, 12-48. Alo, alo, jesi li ti Anice? Prekinuli nam vezu. Molim te, nastavi. Dakle, imala si sukoba? A zašto? Našla si mu u fijoci staro ljubavno pismo. Kadanje?… A, momačko, pa… napala si ga, plakala si, pala si u nesvest. Uh, ala je to divno! Posle? On se izvinjava, moli za oproštaj, priznaje sve, ispovedati se i priča ti ceo svoj momački život. Ti mu praštaš i — nagrađuješ ga poljupcem. Oh, Bože moj, kako je to lepo, kako je to uzbudljiva scena morala biti; pa posle, je li, posle kad ste se izmirili, mnogo su slađi poljupci bili? Razume se, tako sam ja to i zamišljala, ali ja to nikad neću doživeti! O, da, preturila sam već sve fijoke, sve ormane i sve njegove stare haljine, pa ništa. Ovaj moj, magarac, mora da je uništio svaki trag. A to je baš koješta; ljudi bi trebali prilikom ženidbe da sačuvaju bar po jedno staro pismo ili fotografiju, koliko da ima žena razloga da se posvađa, pa zatim da se izmiri. Ovaj moj nije ništa sačuvao. Šta kažeš? Sad da mi bude neveran? A, to ne verujem, voli me, neobično me voli. Kako, ja? Ah, to nikad, i ja njega toliko volim da ne bih nikada na to mogla ni pomisliti. Nikad dok sam živa! Možda je naš brak zato pomalo i dosadan što se toliko volimo. A… pardon… sad tek razumem! Da mu budem prividno neverna, koliko da izazovem svađu. Ali kako, ne znam kako bih to izvela, ja to ne bih umela. Da, svaka je žena, pomalo glumica, to priznajem, ali ipak ja ne znam kako bih, nemam ni ideje… Ne prekidajte, gospođice, molim vas. Alo, jesi li ti, Anice? Nastavi, molim te, kako misliš? Da napišem ljubavno pismo? Kome? Ma kom! Pa? Da ga izgubim, a on da ga nađe, da pođem, kobajagi, na poštu, pa da izgubim pismo. A, ne na poštu, no da mu kažem da idem majci, sama bez njega, a njemu će to izgledati kao da idem na poštu. Pa jeste, tako je bolje. Ali ipak nemoguće, dosad nikad nisam izlazila iz kuće bez njega. To jest, imaš pravo da će mu to još veću sumnju izazvati. Dakle, kad pođem, da izgubim pismo? Ali kome da napišem?… Kako… Da izmislim ime? Hajde, izmisli mi ti! Kako Steva, dobro; a prezime? Zdravković… Steva Zdravković. Da ne postoji kogod pod tim imenom? Ne, je li, to znaš pouzdano. Dobro, vrlo dobro! A adresu? Post-restant? Dabome, to je najbolje! Šta kažeš? Ponovi još jedanput, nisam te razumela. A, da, razume se, da mu ne popustim lako i da se ne odam nikako; da izdržim koliko god više mogu. Razume se; tako sam i ja mislila, inače ništa ne vredi. Dakle, Steva Zdravković? Baš ti hvala, kao sestri ti hvala. Tako ću i ja moći da doživim jedan bračni dan i imaću šta da zapišem u svoju knjigu zapisnicu. Kako? Ta, da, razume se, izvestiću te, sve ću ti do najmanjih detalja javiti kako je bilo, sve, sve, sve! Hvala, velika ti hvala! Do viđenja! (Ostavi slušalicu). Eto, eto kako čovek treba da se posavetuje! Ama, kažem ja da nije ovo brak što ga ja preživljujem: sad ću ja tek doživeti prvi bračni dan. (Uzima hartiju i pero). Kako beše? Da, Steva Zdravković! Dakle! (Piše). „Dragi Gospodine. Već pet dana niste prošli kraj mojih prozora. Vi znate dobro kad je Nikola u kancelariji i znate da vas ja u to doba očekujem na prozoru. Prođite, prođite, molim vas, da se vidimo samo, kad već nismo srećni da se možemo sastati. Vaša do groba Mila“. (Govori). Ovo je dobro, i baš je dobro zapapreno, te je kadro da izazove užasnu buru. Biće prigovora, biće suza, padanja u nesvest, kao u pozorištu, kao u romanu. (Adresira). „Gospodinu Stevi Zdravkoviću. Post-restante. Mesto“. (Govori). Tako! Idem da metnem šešir, kad dođe neka me zateče kao da sam već htela poći od kuće i ne čekajući ga. To će izazvati još veću buru! (Ode u svoju sobu).

12.5. 4.

NIKOLA: Šta je ovo? Da nisam svojim rođenim ušima slušao, ne bih nikad verovao! i šta sad? Ako joj kažem da sam sve čuo, da sve znam, postidiće se, razočaraće se, ali će kod nje još uvek ostati volja da sličnu komediju igra. Ostaje mi jedino, da joj učinim zadovoljstvo, da pristanem uz celu igru, ali da je tako izvedem da joj jedanput za svagda izbijem lutkice iz glave. Neka ima događaje, neka ima šta da zapiše, ludica jedna! Ne sme me zateći ovde, ja moram sad tek doći iz kancelarije. (Pobegne napolje).

12.6. 5.

MILA: (Dolazi pod šeširom, u ruci joj pismo). Tako! Kad pođem ispustiću pismo ovde; pa kad odem, neka ga nađe. Ali, čekaj, ne mogu ja daleko, ne mogu izdržati. Ostaviću tašnu ovde na sto, (Ostavlja je). pa kad pođem nekoliko koraka, koliko da mu dam vremena da nađe pismo i da ga pročita, a ja ću se vratiti za tašnu. Kao da čujem njegove korake? — (Osluškuje). Jeste! Oh, Bože, kako sam sad već uzbuđena!

12.7. 6.

NIKOLA: (Ulazi pod šeširom). Dobar dan, dušo! (Iznenađen). Šta je to? Pod šeširom, spremna za izlazak?

MILA: (Zbunjeno). Da… htela bih da odem do majke… htela bih…

NIKOLA: Bez mene?

MILA: Malo pre me zvala mama kroz telefon i rekla da dođem bez tebe… kaže da ima nešto važno da razgovara sa mnom.

NIKOLA: Bez mene? To bi bilo prvi put. Uostalom, mama će dozvoliti da te dopratim, a ja ne moram prisustvovati vašem razgovoru: skloniću se u drugu sobu.

MILA: Ne, nikako! Mama je naročito kazala da dođem bez tebe.

NIKOLA: To ne može biti, nisi je ti razumela. (Pođe telefonu).

MILA: (Prestravljeno). Šta ćeš?

NIKOLA: Da pitam mamu kako ti je kazala.

MILA: (Zadrži mu ruku koju je pružio za slušalicu). Ne, nemoj to činiti!

NIKOLA: Ne razumem zašto ne bih pitao.

MILA: Tako, nemoj!

NIKOLA: To znači, majka te nije ni zvala; nisi ni razgovarala s njom na telefonu? Nisi, je li?

MILA: (Zbunjeno). Nisam!

NIKOLA: I šta onda sve to znači! Mila, pogledaj me u oči. Ti nešto kriješ od mene, ti nisi pošla majci? Reci istinu, ti nisi pošla majci?

MILA: Pošla sam jednoj prijateljici.

NIKOLA: Prijateljici? Onda, zašto si najpre lagala da ćeš majci? Šta ti je to trebalo? Tu ima nečega vrlo, vrlo sumnjivog. ’Odi, ’odi, odi ovamo, pogledaj me u oči, daj mi ruke i pogledaj me u oči!

MILA: (Daje mu jednu ruku, a drugu, u kojoj je pismo, stavlja na leđa).

NIKOLA: I tu ruku, daj mi i tu drugu ruku!

MILA: Ne, ne!

NIKOLA: Šta je u toj ruci, šta kriješ ti to? Daj ovamo!

MILA: Ne, molim te, ne!

NIKOLA: A, dakle, ima nešto što se krije od mene, što moja žena krije od mene? Ima dakle nečega? Daj ovamo tu ruku!

MILA: Ne!

NIKOLA: (Na silu joj izvuče ruku, u kojoj nađe pismo). Ha! Dakle, pismo, pismo neko koje se krije od mene?

MILA: (Pobegne u stranu i sakrije lice maramom. Za se). Oh, Bože moj, odista sam uzbuđena, sasvim odistinski sam uzbuđena!

NIKOLA: (Čita). Gospodinu Stevanu Zdravkoviću. Post-restante. Mesto. (Govori). Dakle, gospodinu Zdravkoviću? I to piše moja žena, i to piše žena na šest nedelja po udaji? i šta piše, šta piše (Nervozno otvara pismo. Čita). „Dragi gospodine“. (Govori). Dakle, „dragi“ Moja žena sem mene još nekom kaže „dragi“. (Čita). „Već pet dana niste prošli kraj mojih prozora. Vi znate dobro kad je Nikola u kancelariji, i znate da vas ja u to doba očekujem na prozoru. Prođite, prođite, molim vas, da se vidimo samo, kad već nismo srećni da se možemo sastati. Vaša do groba Mila“. (Zgužva pismo i uzvikuje patetično). Ha! Nesrećnice, nevernice! (Dočepa je grubo za ruku). Govori, govori, šta je ovo?

MILA: (Uzbuđena kao da odista preživljuje). Ja… ja nemam šta da ti kažem…

NIKOLA: I nemaš odista, jer ovo pismo kazuje sve. Šest nedelja posle venčanja, doba kada je brak ravan svetinji službe Božje, u trenucima koje Bog samo jednom u životu daruje izabranima… u to doba. u tim trenucima, moja žena piše ljubavno pismo svome ljubavniku! Sramno, sramno, sto puta sramno! Oh, Bože, Bože moj! (Pada u fotelju i pokrije oči rukama).

MILA: (Za se). Ovaj mu je govor lep, kao da ga je iz kakve knjige prepisao. Moram ga od reči do reči zapisati u dnevnik!

NIKOLA: (Skoči). I šta je to što vam se dopalo na gospodinu Zdravkoviću; šta vas je moglo zavesti? Da li njegovi brkovi, ili što nosi zlatan cviker, ili… Sad tek ja razumem zašto mi je g. Zdravković pre neki dan izjavio želju da mi načini posetu i da se bliže poznamo.

MILA: (Iznenađena). Kako, zar?… (Trgne se. Za se). Zar postoji Bože moj, gde da nađemo baš ime čoveka koji postoji?

NIKOLA: I to je čitava zavera, čitava zavera koja se plete oko mene. A ja, nesrećnik, uspavan iskrenošću koju sam ja uneo u brak, u zanosu prvih bračnih dana, nisam se umeo ni obazreti oko sebe da sve to vidim. Trebalo je da ovako brutalno nagazim na jednu laž, pa da se probudim i da vidim koliko ste vi, gospođo, bedni i koliko odvratni. (Besno). Nesrećnice, zar ni jednu jedinu reč nemaš u svoju odbranu?

MILA: Ja te molim, Nikola, da me mirno saslušaš. Kada sam pošla za tebe, ja sam te volela, ja te u tome trenutku nisam lagala.

NIKOLA: Lagala si i mene i Boga, pred čijim si oltarom izjavila da drage volje polaziš za mene.

MILA: Ne, nisam! Ali…

NIKOLA: Govori, reci, kaži sve, priznaj sve!

MILA: Zavolela sam ga slučajno, iznenadno. Nisam ga ranije ni poznavala, prvi put sam ga videla. pre tri dana.

NIKOLA: Pre tri dana! Sramna laž! Gde si ga mogla videti pre tri dana, gde upoznati, kad zavoleti? Ti ne govoriš istinu?

MILA: Prošao je ovuda.

NIKOLA: I ti si se zaljubila u prvog koji je prošao ovuda, tebi je dovoljno bilo samo da neko prođe ovuda?

MILA: Ne, nije samo prošao, razgovarali smo.

NIKOLA: A dotle se niste ni poznavali. Ko ti ga je predstavio, kako ste se upoznali?

MILA: (Uvek zbunjena). Bila sam na prozoru, u ruci mi je bila telefonska knjiga, ispustila sam je… On je prolazio, digao je i… tako smo stupili u razgovor.

NIKOLA: I odmah ti je izjavio ljubav?

MILA: Odmah!

NIKOLA: I ti odmah pristala na tu ljubav?

MILA: Odmah!

NIKOLA: I to je bilo pre tri dana?

MILA: Da!

NIKOLA: A ti danas pišeš: „Već pet dana niste prošli…“ a tek si se pre tri dana upoznala. Vidiš li kako ne govoriš istinu; vidiš li kako je laž uvek gola i uvek sramna? Što mi ne kažeš pravu istinu. Reci mi je, hoću da je znam, hoću sve da znam!

MILA: (Odlučno). Pa dobro, kazaću ti je. Ja i on se poznajemo još kao mala deca; zajedno smo rasli, i kad smo dorasli u prve godine u kojima se javljaju osećaji, mi smo se zavoleli.

NIKOLA: I to je laž! Kako ste mogli provesti zajedno detinjstvo kad Zdravković i nije odavde. On je rodom iz Sombora, tamo je i proveo detinjstvo, i tek se pre tri godine doselio ovde.

MILA: (Za se). E, pa ne mogu da udesim laž kad i ne poznajem tog Zdravkovića.

NIKOLA: Dakle nećeš da mi kažeš istinu?

MILA: (Odlučio). Hoću, kazaću ti celu istinu. Mi smo se voleli pre no što sam ja upoznala tebe. On je čak hteo i da me prosi, ali…

NIKOLA: Opet nova laž! Zdravković je oženjen ima već sedam godina i ima troje dece.

MILA: (Za se). E, pa ja ne umem više da mu udešavam! (Glasno). Najzad, šta te se tiču detalji; šta te se tiče što je bilo i kako je bilo. Ja ti priznajem glavnu stvar: priznajem ti da ga volim i nemam šta drugo da ti kažem do to.

NIKOLA: I nemaš šta više da mi kažeš?

MILA: Imam, imam, da te molim za oproštaj. To je ljubav trenutka: zavolela sam ga, ne znam kako, ne znam zašto; uveravam te da je to prolazna ljubav, jer ona mi u duši nije izbrisala ljubav prema tebi, a tu ljubav će tvoj oproštaj samo još pojačati, još više učvrstiti…

NIKOLA: Oprostiti? To nikada!

MILA: (Iznenađena). Nikada?

NIKOLA: Nikada, razumeš li, nikada!

MILA: Ali to se prašta u braku. To je pogreška, to nije greh. I to pogreška koju sam iskupila svojim iskrenim priznanjem.

NIKOLA: To se ne prašta!

MILA: Ali, kako! Ja sam čitala.

NIKOLA: U romanima, to biva. Pisac vrlo lako prašta takvu pogrešku, ali prevareni muž nikada!

MILA: Ali prva pogreška?

NIKOLA: Nema u braku prve i poslednje pogreške. Ima jedne jedine i — to je ta koju si ti učinila.

MILA: Ne može biti da si ti tako nemilostiv i da mi nećeš oprostiti?

NIKOLA: Nikada, razumeš li, nikada!

MILA: Pa onda? Šta ćemo onda?

NIKOLA: To ćeš sad videti! (Otključava fijoku od stola i iz nje vadi revolver).

MILA: (Cikne). Nikola! Nikola! Oh, Bože moj! (Pada na fotelju i krije lice rukama).

NIKOLA: (Prilazi joj i diže je blago). Ne moraš se bojati. Ne misliš valjda da ću ja na tebe potezati oružje? To ne, jer ja te toliko volim da to nikada ne bih učinio.

NIKOLA: (Prestravljeno). Pa što si onda uzeo to?

NIKOLA: Kazaću ti, saslušaj me. Mene je već prošao: prvi gnev, i od momenta kad sam doneo odluku, ja sam sasvim miran.

MILA: Kakvu odluku?

NIKOLA: Rekao sam ti da ti ne mogu oprostiti, i pri tome ostajem. A bez oproštaja mi ne možemo nastaviti zajednički život, niti možemo ostati pod istim krovom. Ti ćeš se vratiti tvojoj majci!

MILA: Nikola!

NIKOLA: (Odlučno). Ti ćeš se vratiti tvojoj majci, jer ima, vidiš, romana koji se i tako svršavaju.

MILA: Ali ja to neću, ja neću da se odvojim od tebe, ja te volim!

NIKOLA: Verujem ti, ali sve to ne može preinačiti. moju odluku. Čak kad bi mi kakav glas sa neba došao i rekao da je to sve bila šala, ni onda ti čak ne bi oprostio.

MILA: (Ozbiljno zabrinuta). Ni onda?

NIKOLA: Ni onda. Jer žena koja voli ne sme ni u šali pomišljati na neverstvo. Šale koje se tiču ljubavi, kriju uvek u sebi sklonost ka istini.

MILA: Nikola, misliš li ti ozbiljno tako?

NIKOLA: Vrlo ozbiljno.

MILA: I…

NIKOLA: I, spremi se da pođeš majci.

MILA: Idemo zajedno, je li?

NIKOLA: Ne, ja ću ostati ovde, i onog časa kad ti prekoračiš trag, ja ću se ubiti. Eto, to je moja odluka.

MILA: Očajno. Nikola!

NIKOLA: Budi mirna, molim te, i sedi tamo dok uredim svoje poslove. (Seda za sto i piše).

MILA: Šta pišeš to?

NIKOLA: Poslednje pismo. Izveštavam roditelje zašto se rastajem sa životom. (Piše dalje).

MILA: (Sedajući u fotelju, za se). Krajnje je već vreme da mu kažem istinu. Ama da li je ono istina da mi neće ni šalu oprostiti? Ah, ne to ne može biti, jer me voli, jer me odista voli. Pa ipak, sve ovo nije ispalo kako sam ja želela i zamišljala, a najviše je tome kriv onaj klipan Zdravković iz Sombora sa brkovima, cvikerom i troje dece. i gde mi je baš to ime izmislila Anica?

NIKOLA: Tako, to je gotovo. Sad, ’odi ovamo, ’odi bliže ovamo. Hoću da mi čuješ svaku reč, kako mi ne bi prebacivala da sam te optužio teže no što si kriva. ’Odi, ’odi!

MILA: (Prilazi stolu).

NIKOLA: (Uzima telefonsku slušalicu).

MILA: Šta ćeš?

NIKOLA: Da pozovem tvoju majku da te vodi kući.

MILA: (Prepadne se). Ne, molim te, čekaj! Kazaću ti sve, celu istinu ću ti kazati. Sve to nije bilo istina, sve sam izmislila, upravo nisam ja nego… (Otima mu slušalicu).

NIKOLA: Ništa više nije potrebno da mi kazuješ. Ni reči više neću da čujem: (Odgurne je blago i govori na telefon). Alo, alo… molim vas 12-48.

MILA: (Iznenađena). 12-48? Pa to je…

NIKOLA: (Njoj). Pst! (Na telefonu). Jeste li to vi, vi lično, gospođo Anice? Dakle, imam da vas izvestim da je sve tačno ispalo po planu koji ste vi dali mojoj ženi. Napisala je ljubavno pismo i pošla je kobajagi na poštu da ga baci.

MILA: (Zbunjena, ali ipak ozarena srećom). Nikola, ti… ti si?

NIKOLA: (Dajući joj znak da ćuti, nastavlja). Da, nekom Stevanu Zdravkoviću, koji i ne postoji, nikad nisam ni čuo za njega da postoji…

MILA: (Sva srećna). Dakle, ne postoji?

NIKOLA: (Dalje na telefonu). Da, da, ja sam pismo našao. Pa razume se bilo je, bilo je i scena i suza i emocije… Sve, sve po vašem receptu.

MILA: (Ushićena). Nikola!

NIKOLA: (Na telefonu). Da, došlo je i do toga, evo ga i sad. stoji prazan revolver na mome stolu. Sasvim jedan bračan dan iz romana i pozorišnih komada, onako kako ga je ona želela… Da, da… a ne, nisam joj oprostio, jer ja ne volim ni u šali takve scene. Hvala na upustvima u ime njeno. Do viđenja!

MILA: (Ščepa ga, grli i ljubi, ali srdito i prekorno). Nevaljalče, ti si dakle znao, ti si igrao sa mnom

NIKOLA: Izvini! Tvoja je želja bila da se igra ova komedija, ja sam ti samo učinio zadovoljstvo.

MILA: A posmrtno pismo?

NIKOLA: (Daje joj ta). Pročitaj ga!

MILA: (Čita). „Ludice moja. Nemoj se povoditi za ljubavima ispisanim u knjigama, idi za onom ljubavlju koja je ispisana u srcu. Vrati se našim beskrajnim poljupcima, i veruj da je to srećan brak kod kojega nema šta da se upiše u dnevnik“. (Uzbuđeno). Nikola, mili moj Nikola! (Baca šešir). Molim te, čekaj, čekaj da zapišem današnji dan u dnevnik. (Seda mu na koleno i otvara knjigu i umoči pero). ’Odi da te poljubim. (Poljubi ga). Tako! (Zapiše). Deto! Opet da te poljubim. (Poljubac). Tako! (Upisuje). Deto! Opet! (Poljubac). I po treći put deto, beskrajno deto, večito deto! (Ljubi ga neprekidno).

ZAVESA

13. Kod advokata

Jedna scena

13.1. Lica

• GOSPOĐA
• ADVOKAT

13.2. Kod advokata

ADVOKAT: (Radi za stolom i, pošto čuje kucanje na vratima digne glavu).

GOSPOĐA: (Ulazi). Je li slobodno?

ADVOKAT: (Ustaje). Molim!

GOSPOĐA: Imam li čast sa gospodinom Jovanovićem advokatom?

ADVOKAT: Da, gospođo, to sam ja. Izvol’te sedite.

GOSPOĐA: Blagodarim! (Seda). Ja sam rada da vam jednu stvar poverim.

ADVOKAT: Stojim na raspoloženju.

GOSPOĐA: Želim da povedem brakorazvodnu parnicu sa mojim suprugom te ako bi mogli da se primite za branioca?

ADVOKAT: Zašto ne!

GOSPOĐA: Vama bi, razume se, potrebno bilo da čujete razloge…

ADVOKAT: Svakojako, gospođo.

GOSPOĐA: (Najpre laganim tempom, ali što dalje ulazi u tekst življe sipa rečenice kao iz kabla i zasipa advokata). Meni je bilo osamnaest godina, a njemu trideset i dve, kad smo se uzeli. Ta razlika u godinama ne bi morala biti pitanje za sreću u našem braku, ali se pokazalo da je mnogo veća razlika u pogledima na život koja se pojavila između nas. To nisam nikad mogla slutiti, jer je moj muž svojom spoljašnjošću odavao jednog otmenog čoveka, ali se desilo i ovde, kao i uopšte u životu, da lepa spoljašnjost često krije grubu unutrašnjost čovekovu. Ja sam na žalost to morala da iskusim, naš brak koji je u početku izgledao vrlo sretan, već od prvih dana zatrovan je bio baš tom razlikom u pogledima na život. Ja sam vaspitana u jednoj čestitoj i domaćinskoj kući. Moj otac, i ako je u svoje vreme bankrotirao, bio je vrlo čestit i valjan domaćin, a moja majka uživala je opšte poštovanje u svim društvenim krugovima. Ja se nisam odvajala od njih i svako koji je dolazio u našu kuću i poznao me devojkom, bio je uveren da ću ja biti kadra da usrećim svoga supruga. I ako mi je bilo tek osamnaest godina, kada sam pružila ruku današnjem svome suprugu, ja sam bila potpuno svesna dužnosti koje mi predstoje u braku, ja sam znala da je žena dužna usrećiti svoga muža, da je dužna dati mu ona duhovna zadovoljstva koja odista, jedan srećan brak može da pruži čoveku, nosiocu briga. Mene su moji roditelji vaspitali tako, da sam ja stupila u brak iz jednog dubokog uverenja da brak u stvari predstavlja…

ADVOKAT: (Malo nervozno, prekida je). Dozvolite…

GOSPOĐA: Molim vas, nemojte me prekidati ja ću vam sve reći. (Produži). Ali dok sam se ja udala za mog današnjeg muža sa čvrstom voljom i namerom da ga usrećim, dotle je on ušao u brak, shvatajući ga kao jednu zabavu, kao nešto što se ne može mimoići, kao jedan akt koji treba učiniti za ljubav svetu, za ljubav običaja koji vladaju u svetu, ili, na posletku, šta znam ja, tek jedno je izvesno da je on u brak stupio ne shvatajući ga ni malo ozbiljno. Ja sam istina verovala i u njegovo jače obrazovanje, ali sam se i tu razočarala. On je istina svršio neke škole, ali za njega je to bila samo kvalifikacija na papiru, koja mu je mogla možda zgodno služiti u kondunt-listama pred njegovim starešinama, ali u osnovi, u suštini, on je čovek bez ikakvog obrazovanja, čovek grube duše i čovek neoplemenjenih osećaja. On je i u brak uneo ono vaspitanje koje je stekao po kafanama, u društvu možda neozbiljnih i lakomislenih, kakvi se obično stiču oko kafanskih stolova, a na takvome se vaspitanju, gospodine, ne podiže sreća bračna i mir kućevni. Prema onome što sam docnije saznala, ni njegovi roditelji nisu sebi zasnovali sreću u braku. Otac mu je bio policijski činovnik i, vele, da je i u brak uneo svu onu grubost kojom se odlikovao u svojoj službi. Majka mu je bila istina čestita žena, ali, vele, vrlo nervozna, prgava i svađalica. Ona je bila u zavadi sa svima svojim susedima; nikome nije dobar dan nazivala, ni sa kim nije ona dobru reč progovorila…

ADVOKAT: (Malo više nervozan). Ali, gospođo…

GOSPOĐA: (Ne obzirući se na njega). Razume se od takvih roditelja i od vaspitanja, koje sam vam već pomenula, ne bi se ni moglo očekivati da bi on mogao biti drukči. I vidite u tome i leži sva nevolja naših brakova. Žena u osamnaestoj godini nije u mogućnosti da upozna sve okolnosti, da sazna sve istine. I šta joj ostaje: ostaje joj da to tek u braku sazna a to opet —

ADVOKAT: (Potpuno nervozan). Ali ja vas molim pređite na stvar.

GOSPOĐA: Da, imate pravo. Dakle, evo u čemu je stvar: ja sam u prvi mah podnosila, podnosila sam sve što se da podneti, samo da ne budem ja uzrok onome što se docnije ipak nije dalo izbeći. Osećala sam svu težinu takvoga braka, videla sam jasno da nam se pogledi razmimoilaze, da nam se karakteri ne slažu, da su nam mišljenja raznolika, ali mi je vaspitanje moje nalagalo da, sve to mirno i strpljivo podnosim. Najzad, dugo me je vreme na zavaravala i zabluda, da će se sve to jednoga dana izmeniti. To nije tako redak slučaj, da se muž i žena u početku i razmimoilaze, bilo zbog razlike vaspitanja ili zbog razlike pogleda na svet, na život i na ljude. Ali docnije, u životu ta se razmimoilaženja izglade, načini se neka vrsta kompromisa i brak koji je u početku izgledao nemoguć, postaje na jedan mah snošljiv, pa zatim čak i ugodan. Ja je vidite zabluda i mene zavaravala. Polazila sam od sebe; verovala sam da se strpljenjem da sve postići i rešila sam se na to. U našem braku ja sam u stvari prestavljala strpljenje i ništa više…

ADVOKAT: (Potpuno nerviran, ustaje i počne šetati po sobi).

GOSPOĐA: (Govori još izvesno vreme sedeći, okrećući se na stolici za njim pa kad joj se učini da je on nedovoljno pažljivo sluša, ona ustaje i govori mu idući u stopu za njim). Moram odmah reći šta sam ja smatrala kao strpljenje. Preko manjih grubosti njegovih, preko sitnijih ispada — a toga je bivalo svakoga dana — ja sam prelazila. Često sam se pretvarala da ih i ne opažam, jer sam uvek mislila da je to najlepši način da se oni suzbiju. Ako su te nepažnje sa njegove strane bile namerne, on će baš u mome ponašanju osetiti da ja naročito izbegavam da ih zapazim, i to će uticati na njega da ih se okane: ako su te male grubosti i nepažnje nenamerne…

ADVOKAT: (Na jedan mah plane i drekne). Na stvar, na stvar! (Nastavi uzbuđeno da šeta).

GOSPOĐA: Odmah, odmah ću preći na stvar. On je dakle, dolazio i u podne i uveče na ručak i večeru, uvek turoban i brižan. Nema sumnje, ja to razumem, svaki čovek ima brigu i dužan je snositi ih, ali jedan pažljiv muž, kad dođe pred kućni prag, stovari taj teret na ulici i ne unosi ga u kuću. Pažljiv i dobar suprug zna da su brige njegov teret životni, koji je on dužan nositi i podnositi van kuće, ali kad u kuću uđe on je dužan svu pažnju svoju i sve svoje vreme posvetiti ženi. Reći ćete, i žena je dužna deliti sa mužem brige kao i zadovoljstva. Tako je, i ja ne bi ni jednoga trenutka propustila. da zajednički s mužem ponesem teret njegovih briga, kada bi on umeo da mi ih na jedan prijateljski način ispovedi. Međutim on seda za večeru ili za ručak ne govoreći. A šta znači, molim vas, to, znači li da je žena u braku osuđena na ćutanje. Ako je to, ja sam kadra i to podneti, jer mogu vam iskreno reći, ja ne spadam u žene, koje vole mnogo da govore. Meni ćutanje čak čini zadovoljstvo…

ADVOKAT: (Drekne). Pa, ćutite, kad vam to čini zadovoljstvo.

GOSPOĐA: Da, odista! Ali najzad, nije stvar samo u tome, hoće li muž progovoriti ili neće, već u takvome njegovom ponašanju ja sam osećala uniženje za sebe. Zar takvo njegovo ponašanje ne kazuje jasno i razgovetno da on ženu smatra kao nešto niže: osobu sa kojom ne želi čak ni svoje brige da deli; osobu koja nije kadra da shvata te brige ili nije snažna da ponese sa njim zajedno teret tih briga. Znači li to dakle da je žena u braku osuđena na ćutanje i na strpljenje? Zar žena ne može biti i dobar drug, dobar prijatelj i najiskreniji savetnik svome mužu i, ako može, našto onda izbegavati taj najiskreniji savet: našto izbegavati sudelovanje ženino u brigama života, koje se lakše podnose kada su zajedničke i koje se…

ADVOKAT: (U njemu već prevri strpljenje, on ščepa šešir i sune ka izlaznim vratima).

GOSPOĐA: Kuda, zaboga?

ADVOKAT: (Na vratima). Idem, gospođo, da se ponudim vašem mužu da ga branim u brakorazvodnoj parnici protivu vas.

GOSPOĐA: A mene?

ADVOKAT: Vas ne, vas ne! (Ode).

GOSPOĐA: (Publici). Čudnovato! Ovo je već peti advokat koji neće da primi moju parnicu i hoće da brani moga muža. Takvi su muški, drže se među sobom, te mi jadnice nismo kadre ni zaštite da nađemo.

ZAVESA

14. Pod starost

Crtica u jednom činu

14.1. Lica

• ĐORĐE
• MARIJA
• IVAN, njihov sin

14.2. ĐORĐE I MARIJA

ĐORĐE (Sedi na stolici bliže prozoru i kroz naočare čita novine koje je uzneo do prozora kako bi što više svetlosti dobio). Gle, gle, ko bi rekao da je Antonije već toliko star; slavi pedesetu godinu bračnog života. Ama da li on ima već toliko? Čekaj, molim te, pa koliko je onda njegovom najstarijem sinu? Marija, koliko može biti godina gospodin Savi Antonijevom?

MARIJA: (Sedi na kanabetu kraj drugog prozora i kako je štrikala, zaspala, te ispustila štrik na krilo).

ĐORĐE: (Vidi da mu ne odgovara, to ostavlja novine i prilazi joj). Na ti si zaspala, Marija?

MARIJA: (Trgne se i brzo nastavlja štrikanje). Ta, nije… nego.

ĐORĐE: Kako da nije, kad spavaš. Eto, ne znaš ni šta sam ti čitao. Reci, ako znaš, šta sam ti malo pre pročitao iz novina?

MARIJA: Ja sam ti uvek govorila, nemoj mi čitati novine. Ako pročitaš što, što me se tiče, ti mi reci, a nemoj mi čitati sve. Kad god čitaš, a ja zaspim.

ĐORĐE: Bilo je vremena kad sam ti čitao pa te to nije uspavljivalo, nego… šta ćeš, godine su. Eto, zamisli samo, Antonije javlja da slavi pedeset godina od venčanja. Pedeset godina, ako Boga znaš, čitav vek… Pa i mi smo već trideset petu napunili… Nije Boga mi trideset i pet nego… (Računa). trideset i šest punih, je li? Nije šala, bolan, trideset i šest godina, kao da je juče bilo. Starost, starost ide, babo! Vidiš, kako lako zaspiš kao dete, i to je od starosti.

MARIJA: Nije od toga, nego tako, i umorila sam se, danas sam ceo dan radila.

ĐORĐE: Gle, šta si to toliko radila?

MARIJA: Šta? Pa zar me nisi jednako terao da tvoje stare haljine rasprodam i raspoklanjam.

ĐORĐE: A, dakle si me poslušala, no, hvala Bogu! Dabome, šta to znači, napunila si četiri pet sanduka starim haljinama pa to samo propada, zaprema mesta, pa onda i moljci se kupe. Pokloni, pokloni sve to sirotinji. Tu ima, valjada, haljina od pre trideset i četrdeset godina?

MARIJA: Sve, sve sam sačuvala. Ima ih, bolan, tako lepo održanih, novih novcatih, da me je čisto žao da ih dam.

ĐORĐE: Kako novih novcatih; pa zašto sam ih onda prestao nositi kad su nove?

MARIJA: A ko to zna, sećam se samo za jedan par; kao sad se sećam, ja ti nisam davala da ga nosiš.

ĐORĐE: Ti mi nisi davala?

MARIJA: Zar se ne sećaš?

ĐORĐE: Otkud bih se i setio, ko zna kad je to sebe bilo?

MARIJA: Ja se sećam kao sad. To je bilo odmah druge godine po našem venčanju; našem Ivanu bilo je već godinu dana, imao je već dva zubića. Ti si bio negde na putu…

ĐORĐE: Jest, jest, znam, bio sam u Pešti i pisao sam ti da sam ti kupio lep dar zato što si mi javila da mi je sin dobio zubiće.

MARIJA: Kupio si mi svilu za haljinu.

ĐORĐE: Nije samo svilu, vidiš da si i ti po nešto zaboravila. Kupio sam ti i jedan broš, svilu za jedan zub, a broš za drugi.

MARIJA: Jeste, Boga mi, to je taj isti broš što sam ga snaji poklonila. E, pa, sećaš se sad, valjada, i toga odela! Kad si došao s puta, došao si u nekom šarenom mladićskom odelu, pamtiš li?

ĐORĐE: (Domišlja se).

MARIJA: Zar se ne sećaš kako sam se ljutila, kako sam ti govorila da ti to odelo ne liči, da si ti otac koji već ima sina. —

ĐORĐE: I to sina sa dva zuba!

MARIJA: Pa sam te posle i molila i ti si me poslušao.

ĐORĐE: Šta sam te poslušao?

MARIJA: Nisi ni mesec dana nosio to odelo pa si ga skinuo, a ja ga lepo savila pa u sanduk.

ĐORĐE: E, vidiš, toga se nikako ne sećam. Bože, kako se to zaboravi!

MARIJA: Čekaj, ako hoćeš da ti donesem kaput, kad ga vidiš, setićeš se.

ĐORĐE: Baš donesi da vidim. (Sedne i opet razgleda novine).

MARIJA: (Odlazi levo, zabavi se malo, pa dolazi otud noseći jedan lak šaren kaputić). Evo, Đorđe, sećaš li se?

ĐORĐE: Jest, jest, sećam se, kako da se ne sećam. Znaš di, bolan, da se sad sećam i dućana gde sam to odelo kupio: sećam se još jednog para, bio je plav sa belim prugama i više mi se bio dopao no ovaj, ali je bio skup, vrlo skup. Eh, Bože moj, kako prolaze vremena, a sećam se svega kao da je juče bilo!

MARIJA: Ja sve pamtim. Kad si stigao s puta, ušao si na ova ista vrata, a svilu si nosio u paketu pod pazuhom. Zagrlio si prvo Ivana, pa onda mene. Pa nisi hteo da mi daš svilu dok se nisi uverio da li Ivan ima zube. Zavukao si mu prst u usta, pa si se zaplakao i opet si me zagrlio. „E, Marija, — tako si mi od reči do reči rekao — za prvi zub evo ti svila za haljinu.“ — „Znam, Đorđe, al’ Ivan ima dva zuba“ — rekla sam ti ja. — „E, kad su dva, onda je pravo da ti i za drugi platim!“ — i onda si, ama sećam se kao da je to danas — zavukao si ruku u ovaj džep, tu je bio broš. (Zavuče ruku u levi džep sa strane kaputa, koji ona za celo vreme razgovora drži u ruci).

ĐORĐE: E, nije u taj levi, nego u ovaj, desni.

MARIJA: E, ti pamtiš baš je li u levi ili u desni, ko će još i to upamtiti. Zavukao si ruku u džep, koji bilo džep… nego čekaj, baš se sećam, setila sam se, nije ni u levi ni u desni, nego u ovaj iznutra. Baš se sećam, setila sam se, nije ni u levi ni u desni, nego u ovaj iznutra. Sećam se, kao sad, kad si rekao: „E, kad su dva zuba, onda je pravo da ti i za drugi platim!“ i zavukao si ruku, evo, u ovaj džep ovde… (Zavuče ruku u džep da pokaže, pa naiđe u džepu na neko pismo i iznosi ga). Šta je ovo?

ĐORĐE: (Ravnodušno). Ko zna, kakva stara pribeleška!

MARIJA: Ili možda račun za ove haljine? (Ostavlja kaput na kanabe, razvija pismo i čita ga. Čitajući ona se uznemiri i grozničavo dočitava do kraja, a zatim grčevito zgužva pismo). Đorđe, Bože moj, Đorđe!…

ĐORĐE: (Koji je dotle bio ravnodušan). Šta ti je sad na jedanput?!

MARIJA: Bože moj… šta je ovo?!… Kakvo je ovo pismo?

ĐORĐE: Ko zna, neko staro pismo; deder, Boga ti, da vidim.

MARIJA: (Uzrujano). Đorđe, šta je ovo? Da vidiš, hteo bi još da ga vidiš?! Ah, Bože, kamo da sam oslepila, pa da ga ni ja nisam videla!

ĐORĐE: Marija, šta je tebi? Kakvo je to đavolsko pismo?

MARIJA: Zar te nije sramota i da me pitaš?

ĐORĐE: Marija.

MARIJA: Kakvo je, je li; kakvo je to đavolsko pismo? Takvo je da mi ti moraš položiti račun o njemu; račun mi moraš položiti, razumeš li?!

ĐORĐE: Eto ti sad! Ama šta je tebi?

MARIJA: Ti pitaš, je li, kad si nosio ovo odelo; ti znaš da je to bilo posle dve godine kako smo se uzeli, kad je našem sinu bilo godinu dana, je li?

ĐORĐE: Jeste, pa šta?

MARIJA: Pa šta? I ti smeš da me gledaš u oči i da me još pitaš; pa šta? Tek dve godine kako smo se uzeli, i ovako pismo, ovako pismo!

ĐORĐE: Ama, govori jedared, šta je s tim pismom?

MARIJA: Tek dve godine kako smo se uzeli i ti… ti… ti…

ĐORĐE: Šta ja, ja, ja?

MARIJA: Sramota me je čisto i da ti kažem. Ti, Đorđe, ti si mi bio neveran!

ĐORĐE: Šta se ludiraš, Boga ti, babo!

MARIJA: Ludiram se, je li, ludiram se?! A ovo pismo, ako je po volji da vam pročitam ovo pismo, gospodine.

ĐORĐE: Ta šta ću da slušam kojekakve budalaštine!

MARIJA: Ne, ne, ti ćeš to da čuješ, ti moraš to da čuješ. (Hoće da čita).

ĐORĐE: Gde ću da slušam, Boga ti, kako sričeš; daj ovamo tu ludoriju, pa ću sam pročitati.

MARIJA: Ne, ne, ovo ja ne dajem iz ruku, ovo meni treba. Nije ovde pitanje kako ja čitam, nego šta piše.

ĐORĐE: Pa dobro, deder da čujem jedanput šta piše.

MARIJA: (Pakosno i sa natezanjem čita). „Mili i slatki moj Đokice.“

ĐORĐE: (Koga iznenadi početak pisma). Koješta, koješta, neke budalaštine. Ostavi, Boga ti, to, budi pametna.

MARIJA: Da budem pametna, je l’ te, gospodine Đokice? A što ti nisi bio pametan, nego si me varao i bio mi neveran, je li ti, mili i slatki Đokice!

ĐORĐE: Ama, kako te nije sramota pod starost tako da razgovaraš sa mnom.

MARIJA: Sramota, je li, a ovo nije sramota, ovo, ovo… (Čita pismo). „Mili i slatki moj Đokice. Ti si se vratio iz Pešte, pa zašto te već nema da obiđeš tvoju Lenčicu.“

ĐORĐE: (Potpuno se zbunio). Ovaj… kako da kažem… pa, za Boga… valjda nije baš Lenčica.

MARIJA: Nego šta je?

ĐORĐE: Može biti piše Savčica. Ja sam imao nekakvu sestru od tetke koja se zvala Savčica.

MARIJA: I to nije istina, ja ne znam nikakvu tvoju sestru Savčicu.

ĐORĐE: Pa… ovaj… ne možeš je ti ni znati, ona je umrla dok smo još bili deca, tek je imala dve godine.

MARIJA: Pa ta Savčica, je li, kad joj je bilo dve godine, piše tebi na dvadeset i pet godina posle smrti, a?

ĐORĐE: (Sve u većoj zabuni). Pa ne kažem ja da baš ona piše, nego, onako uzgred, kažem da sam imao jednu sestru od tetke koja se zvala Savčica.

MARIJA: A šta ti pada Lenčica?

ĐORĐE: Kažem ti, nije Lenčica nego Savčica.

MARIJA: Vidiš li, vidiš li, Đorđe, kako si se zbunio; ne smeš ni u oči da me pogledaš; ne umeš ni da odgovaraš!

ĐORĐE: Nije to, nego što… ovaj… šta bi tu imao da odgovaram. Nije da kažeš da je to neka pametna stvar, pa da se ima šta odgovarati.

MARIJA: O, Bože, Bože moj, šta sam ja doživela; šta sam ja doživela! Varao me je, varao me je, i to da saznam sad, sad pod moje stare dane! (Zaplače se i sedne na kanabe, te pokrije oči maramom).

ĐORĐE: (Zbunjen, šeta ljutito po pozornici i govori više za se). Dabome, pod stare dane, otkud to liči… nema smisla ni govoriti… a šta mene đavo tera da poklanjam stare kapute, neka stoje, neka ih pojedu moljci…

MARIJA: Bog, Bog, je to hteo, Đorđe, da prokaže…

ĐORĐE: Otkud Bog… šta on ima da se meša u moje stare haljine… to jest… kako da kažem… (Zbuni se, ustane, razmišlja i naposletku se odluči te stane pred Mariju). Marija!…

MARIJA: (Rukom ga odbija, neće da ga čuje).

ĐORĐE: (Blago). Marija, slušaj me, Marija.

MARIJA: (Kroz plač). Šta da slušam, nove laži!

ĐORĐE: Ne, slušaj me, govoriću ti istinu, suštu istinu.

MARIJA: (Diže glavu). Pa istinu ja znam, znam je vrlo lepo. Ti nemaš šta više da mi kažeš.

ĐORĐE: Imam šta da ti kažem, jer hoću da ti priznam sve.

MARIJA: (Ustaje). Da priznaš?!

ĐORĐE: Ja nemam kud, moram ti priznati.

MARIJA: (Odlučno). Pa dobro, govori.

ĐORĐE: To je, vidiš, bilo ovako… (Zbuni se). to jest, to naposletku i nije važno kako je bilo…

MARIJA: Važno je, sve je važno! Ja hoću sve da mi kažeš, sve, razumeš li?

ĐORĐE: Da, razumem. Dakle… to je bila svastika… ona je i dan danas svastika, jer je i dan danas živ njen zet, neki Mitar terzija. Pa taj Mitar bio dobar čovek i bio moj veliki prijatelj i onako…

MARIJA: Ama, ostavi ti Mitra, što ne govoriš ono što je glavno.

ĐORĐE: To jest, ta njegova svastika zvala se Lenčica, ako mi ne veruješ, možeš se i iz toga pisma uveriti. Ja neću ni za dlaku da slažem moju ženu s kojom sam tako lepo i mirno proživeo trideset i šest godina.

MARIJA: (Jetko). I kojoj si bio neveran odmah druge godine to venčanju.

ĐORĐE: (Sve više zbunjen). Dakle, Lenčica je bila tako povisoka, a imala je lepu crnu kosu i mala usta a velike oči kao fildžani… jednom reči, da oko ne odvojiš od nje…

MARIJA: Eto, eto, vidiš; ti je još i dan danas voliš, Đorđe. Vidiš kako je opisuješ, mene nisi tako nikad opisivao!

ĐORĐE: Opisivao sam te, brate!

MARIJA: Ti je i dan danas voliš. Bože, Bože, kako sam nesrećna! (Udari u plač).

ĐORĐE: Ta idi, molim te, kako je mogu i dan danas voleti; otkad se sebe ona udala, već je stara žena. Ona je sad popadija u nekom selu, ima sedmoro, osmoro dece.

MARIJA: Voliš je, voliš je, Đorđe, eto govoriš jednako o njoj; voliš i nju i njenog muža i njenu decu.

ĐORĐE: Ama, ženo, opameti se! Otkud mogu ja voleti ženu i osmoro dece i popa. Šta imam popa da volim! Nego, ovaj… da objasnim.

MARIJA: (Besno, skoči). Neću da čujem, razumeš li, neću da slušam. Ovo je nečuveno, druge godine posle venčanja bio mi je neveran, pa to još i sam priznaje, nije ga sramota da mi o tome u oči govori. Ne, ne, to ti ne mogu oprostiti.

ĐORĐE: Ama, Marija, to je bilo pre trideset i četiri godine.

MARIJA: Nije tu glavno pre koliko je godina bilo, nego je glavno da je to bilo dve godine po venčanju. Ne, ne, to se ne prašta, s takvim se mužem ne živi pod jednim krovom.

ĐORĐE: (Priđe joj blago). Marija!

MARIJA: Nemoj me se doticati. Razumi jedanput da ti nisi više moj muž, ja te ne mogu više tim imenom nazvati.

ĐORĐE: Marija, nemoj biti luda!

MARIJA: Bila bih luda, kad bih i dalje sedela s tobom; kad bih te i dalje zvala svojim mužem posle svega ovoga.

ĐORĐE: (Ozbiljno). Dakle, ti odista nećeš da zaboraviš ono što je već i Bog zaboravio?

MARIJA: Ne, upamti: ne! I više mi ništa nemoj govoriti, ja znam šta mi valja činiti. (Uzima šešir koji je bio na etažeru, neće ga na glavu i oblači rukavice).

ĐORĐE: (Šeta, u zapari je, posmatra je ispod oka kako se oblači, pa kad vide da je gotova, on stane pred nju). Pa dobro, kuda ćeš?

MARIJA: U ovoj kući, pod ovim krovom, ja neću više sedeti.

ĐORĐE: Pa dobro! Kad je već dotle došlo, neka bude. Ti ostani ovde, ovo je tvoja kuća, tapija na tvoje ime glasi i ti imaš pravo da sediš ovde, a ja idem. (Ščepa šešir, natuče ga na glavu i pođe pa stane kod vrata gde i ona stoji). Zbogom, Marija!

MARIJA: (Ćuti).

ĐORĐE: Možeš mi reći zbogom, valjda sam toliko zaslužio, mi smo lepo i mirno živeli trideset i šest godina.

MARIJA: Ono što je bilo, bilo je pa i prošlo.

ĐORĐE: (On je pod šeširom, a, drži već i štap u ruci). Pa, dobro, Marija, neka tako bude; znaj da i ja već ne želim da drukčije bude. Nemoj mi poželeti zbogom, a ja neću poželeti nikad da ti se vratim. Žena koja je kadra toliku prošlost da baci za ljubav jedne mladalačke ludorije, nije više moja žena, sa njom ja ne mogu više jesti hleb i so. (Pođe).

IVAN: (Uleti na srednja vrata, veseo). Oče, majko, jeste li tu? Sve sam trčao; trčao sam kao dete da vam javim radosnu vest.

MARIJA i ĐORĐE: (Koji obučeni stoje jedno s jedne a drugo s druge strane zadnjih vrata). Vest?

IVAN: Ovog časa dobio sam sina, a vi unuka! Čestitam vam! (Ljubi ruku ocu i majci).

MARIJA, ĐORĐE: (Stoje i gledaju se duže, zatim briznu u plač i zagrle se snažno).

MARIJA: Dedo, dobio si unuka.

ĐORĐE: (Prekorevajući je). Babo, babo! (Odvede je napred i lagano da ne čuje Ivan). Sram te bilo!

MARIJA: (Tako isto). Sram tebe bilo, dedo! (Zagrle se opet).

IVAN: Ali, vi ste obučeni; vi ste nekud pošli?

MARIJA: Mi… (Zbunjeno pogleda u Đorđa). Da, mi smo pošli tebi…

ĐORĐE: Da, pošli smo da vidimo unuče. Hajde, babo! (Uzima je pod ruku i veselo izlaze na zadnja vrata).

ZAVESA