Lektira

Mali komadi

Autor

Branislav Nušić

u

, , , , , ,

Sabrana Dela Branislava Nušića. 7, Mali komadi / Branislav Nušić ; predgovor Branislav Nušić i Vladimir Ćorović; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Knez od Semberije

1.1. Predgovor

(Izvod iz Ćorovićevog predgovora drugom izdanju.)

Na levoj strani Drine, pri njenom utoku u Savu, pukla je pitoma Semberija, starinska kneževina porodice Kneževića, čije ime kazuje tradiciju. U njoj je mladi Ivan Knežević, rodom iz Dvorova, postao po nasleđu knez već u svojoj dvadesetoj godini. Od predaka mu ostalo časno ime, veliko imanje i ugled i kod samih muslimana i turskih vlasti, a sam mu je očuvao spomen za daleka vremena jednim blagorodnim delom ređeg pregaranja. Preko njegove kneževine provaljivali su često Turci u Mačvu, jer je plodna i ravna Posavina davala mogućnosti za obilatu prehranu i priliku za relativno lak prelaz; preko nje su se, isto tako, često i vraćali, da se tu odmore i prikupe za dalji put. Pred Đurđev-dan 1806 godine poharao je Kulin-kapetan selo Dobrić na Jadru, mučke i okrutno, i Ivan Knežević je, da spase podignuto roblje (300 duša), skupio svoju knežinu, sabrao u njoj veći deo otkupa, a ostatak, dobru trećinu, dao je sam. „Poslije toga odma“, priča Vuk1, „počelo mu se zlo za dobro vraćati, kao što često biva među ljudma: te iste godine uvatio ga je poznati harambaša Crnobarac Stanko sa svojim društvom i vodili ga sa sobom po šumi (kao Redžepov arambaša Gina Starovlaškoga kneza Jovu Raškovića, 1812.) dok se nije otkupio, kao od hajduka. — 1809-te godine, kad su srpske vojske prešle preko Drine u Bosnu, morao je i on sa svojom kneževinom ustati na Turke. Toga istog ljeta, kad Srblji budu nesretni na Kamenici (kod Niša), i pokvari se sav onaj kraj do Morave, onda Crni Đorđije zapovjedi, da se vojske Srpske vrate iz Bosne za Drinu, i samo one obližnje naije da čuvaju granicu, a ostala sva vojska da ide pred Turke na Moravu (kao i on što se vratio od Vasojevića (s Crnogorske granice), i ostavivši Sjenicu i Novi Pazar, povukao se za planine); tada je i knez Ivan morao ostaviti svoju baštinu i sve imanje, i s mnogima drugim Prekodrincima poći u Srbiju. Do 1913-te godine živeo je u Mačvi dosta dobro; a 1816-te godine čuo sam, da se bio namjestio u selu Grabovcu (više Zemuna), i da ima jedno kljuse i taljige, te s njima zarađuje ljeb sebi i svojima“.

Prvi je opevao plemenito delo Ivanovo njegov komšija iz Međaša, Filip Višnjić. U četvrtoj knjizi Vukove zbirke (br. 29., str. 176—186) saopštena je njegova pesma pod naslovom „Knez Ivan Knežević“. Kulin kapetan, kazuje se tamo bez mnogog odstupanja od istine, digao se na bogatu Mačvu i došao do Drine ne smijući se upustiti dublje u zemlju. Mudri knez Ivan često je s raznim prilozima dolazio Kulinu, „ne bi l’ njemu Srblji mirni bili“ i dodvorili mu se tako, da mu je najzad Kulin ponudio pobratimstvo. Sretan radi tog uspeha poručuje Ivo svojim kmetovima: „Ne bojte se ropstva od Kulina“. Međutim, Kulin mučki jedno jutro pred Đurđev-dan krenu uz Drinu i došavši do Jadra smami na Dobrićane, pa muške pobi (74 glave), ženske zarobi (300 duša), a sav Dobrić popleniše i popališe. Kad se vratio stiže mu knez Ivan s kmetovima donoseći hranu za vojsku i iznenadi se ugledavši roblje; „đe je čador, tu je i robinja“. „Koliko je srca milostiva“, naglašava pesma, on tri puta pade od jada i zaplaka ljuto radi te nevolje, ali se brzo pribra. „Utra suze pa se silom smije,“ i odlazi pokorno Kulinu smišljajući pomoć, Kad mu je stigao on ga pobratimski pita, hoće li mu dati dela u plenu, našto mu Kulin poklanja 30 robinja.

Kad viđeše robinje ostale,
Ta da Ivan može pomoć roblju,
Sve iz jednog grla procvilješe,
I do Boga teško protužiše,
Pa kroz Turke juriš učiniše,
Ivanu se za skut uvatiše:
„O Ivane, i otac i majko!
Izbavljaj nas, kakogodi znadeš,
Ne pusti nas ti u Turske ruke“.
Koja brati, a koja očima.
Ivan pođe, a roblje mu ne da,
Ivan srcu odoljet’ ne može,
Suze roni, a robinje tješi.

Na to se Ivan ponovo vraća Kulinu i moli da otkupi roblje. Pogodba bi za tri tovara i sedmi dan da se donesu pare, međutim je roblje mogao odvesti odmah. Sve ih, pošto ih je kod sebe nahranio, svede u Bijeljinu, gde sabra i sve domaćine iz svoje knežine. Tu ih stade zaklinjati, da spasu „srbinjske duše“ i učine dobro delo, što svet rado prihvati. Ivan skupi na tom zboru dva tovara blaga, ali ne mogaše da skupi treći, nego ode, pa ga zajmi u svojih turskih prijatelja. Tako spase trista srpskih obraza i oblagorodi trista srdaca! Znajući za tešku Ivanovu sudbinu posle toga Višnjić je dodao pesmi ovaj svršetak:

Blago Ivi i Ivinoj duši!
I to Ivi niko ne prepozna,
Ni Ivanu kogodi zafali.
A kamo li da Ivanu plati,
Ivan neće ni od koga plate,
Ivanu će Ristos Gospod platit’
Kada Ivan bude na istini.

Posle Višnjića opevao je taj događaj Simo Milutinović, ali znatno manje koncizno. U „Trojebratstvu“2 1844 godine, objavljena je njegova dugačka pesma, spevana u počast Rusu Josifu Bođanskom pri njegovu dolasku u Beograd pod naslovom „Semberacъ ili vrlostъ i nadežda Bošnяka“, (str. 39.—72.). U toj pesmi, na široko rađenoj, s mnogo pretenzija i sa vrlo malo ukusa, što je vrlo obično kod Milutinovića, kazuje se, kako je Kulin-kapetan krenuo na Srbiju da je pokori i uz put popalio Gračanicu. Kad se primakao Semberiji javlja se vila knezu Ivanu pa ga opominje da pazi „kako ćešъ prifatiъ Kulina“.

Ako ti э tvoя glava draga,
I ako t’ э žao Semberije.

Knez Ivan pita, u tom času, za savet svoju majku Saru, a ona mu odgovara, da umiljato janje dve ovce sisa i da mu bezuvjetno treba izići s darovima pred Kulina i tako ga ublažiti. To mu isto savetuje i žena. Onda Ivo polazi pred Kulina sa sto kmetova, dvesta volova i hiljadu ovnova. Kulin ga lepo dočeka, pobratimi i obeća mu, nepitan, deo od lova. Pošto se tu odmorio pređe Kulin na lađama Drinu, popali Badovince i ode u Lešnicu. Tu ga podjare lešnički Turci na ustanike i on sjutra dan napadne srpsku Lešnicu i Dobrić, popali ih i porobi, 830 ljudi pobije, a u roblje povede 303 glave. Na povratku, na Drini, dočeka ga knez Ivan sa dobrodošlicom, našto mu Kulin pokloni 33 roba. Ivi to nije dosta i on smireno moli kapetana, da može otkupiti roblje.

Što ćeь dѣca bezъ svoіi maйka,
Što li maйke bezđ dѣčice svoэ.

Kapetan pristaje i zaceni roblje sa 8000 rušpija tražeći otkup za tri dana. Ivo povede roblje kući, gde ga nahrani, a onda krenu s njim u Bijeljinu. Tu sabere svoje kmetove, razastre preda njih kabanicu i zatraži otkup. Što nisu mogli dati oni, namirio je on sam i otkup bi odnesen već sjutra dan. Na to neki hadži-berber, na divanu, zavapi kod Kulina, da je Ivo otkupio roblje Karađorđevim novcem. Ljuti Turci zovnu Ivu na davu i tu mu Kulin prebaci čitavu stvar tražeći objašnjenje. Ivo lepo kazuje otkuda mu to blago: dvadeset godina već on knezuje u Semberiji i dve hiljade najboljih kuća daje mu po vola na godinu, „da se harčimъ, a da neskomračimъ“ i da „brani svakogъ odъ bіэde“. Do juče, veli, nije uzeo ni jednog vola, a juče je digao po dva s kuće, prodao ih nekom sarajevskom trgovcu, a što je nedostajalo „čekmedžetomъ svoimъ domirіo“, pa tako pripravio otkup. Tim se Kulin zadovolji, a Ivo upotrebljava tu priliku, da na turskom divanu, nimalo verovatno, očita Turcima dugu lekciju o tom, da je ustanak izazvao turski zulum i da su za krv krive Turske siledžije, a ne raja. Još manje verovatno Kulin se tronjava na te reči i bez ustručavanja seče glavu hadži-berberu i sokoli Ivana. (Ovoga na to dočekuju sve tri vladike hrišćanske od Bosne, čitaju mu „svete molitve“ i pričešćuju ga „za svakada“. Pesma završava rđavim stihovima i „naravoučenijem“ ove vrste:

Sveta sloga sve može u Boga,
эdan za sve, svi za эdnog’ stoйmo,
Za pravdu se nikoga neboйmo.
Kako sada, tako є svakada.
Nіэ Bosna posve inokosna!
Kad’ Bog hoće rodiće іoй voće!

Nušić se, naravno nije mogao upuštati u tolike epske pojedinosti. On je, vrlo srećno, došao na ideju da od te pesme napravi zbijen, jednočini prizor, kakve je nalazio u modernih savremenih pisaca, u Materlinka, Sudermana, Hartlebena, kod nas u Vojnovića, čiji je „Suton“ upravo toga vremena bio obratio na se pažnju beogradske publike; i da u jakoj gradaciji, pozorišno vešto iskorišćenoj, izazove neodoljiv i potresan utisak. On je, sasvim prirodno, osetio i to, da Ivanovo pregaranje po oba ranija prikaza i po historijskom predanju nije bilo odviše veliko, da on pri tom nije gotovo nimalo nastradao i da se, prema tom, iz takvog slučaja ne može izvesti jak dramski efekat. Trebalo je, radi toga, njegovo delo prikazati kao ličnu žrtvu, i to vrlo osetnu i nimalo običnu, i čitavo mu pregaranje završiti udarcem najteže vrste, malo pozorišnim, ali vrlo uzbudljivim prizorom.

1.2. Lica

  • IVAN KNEŽEVIĆ, knez od Semberije
  • PETRONIJE ŠIŠO, momak Ivov
  • MILIĆ, pandur Ivov
  • KULIN KAPETAN
  • BOJA, majka Ivova
  • STANKA, zarobljena Jadranka
  • PRVI,
    DRUGI,
    TREĆI — kmet
  • PRVI,
    DRUGI — starac
  • Kmetovi. Turci. Kulinovi panduri i momci. Roblje.

Dešava se u početku devetnaestog veka, u selu Popovu u bijeljinskoj nahiji, kneževini Semberiji.

⁂

Dvorište u kneza Ivana. U dubini veliki i ugledni konaci do kojih se penju široke kamene stepenice. Sa leve strane česma, a sa desne velika kapija.

1.3. 1. BOJA I DESET DO DVADESET KMETOVA

(Boja stoji kraj kućnih stepenica, a kmetovi koji stoji a koji čučnuo ili seo na zemlju. Jedni od ovih oko Boje, s njom razgovaraju; druga dvojica ili trojica, u drugom kraju pozornice, čine zasebnu gomilicu; a neki sede i na kućnim stepenicama. Većina ih je odevena u čohano bosansko odelo, no ne bogato; na glavi fesa oko njega saruk, na nogama crvene jemenije, a puše na kratke čibučiće).

BOJA: Pa što čujete vi dobri ljudi?

PRVI KMET: A što ćemo čut. Zar misliš dobro, majko!

DRUGI KMET: U nas zlo a tamo preko Drine, i daj Bože, bar rastrijeznili se ljudi, ama — opet zlo.

TREĆI KMET: Sila je to, bolan, Turčin, te će joj dohakati Vićentije i Luko iz Podrinja. Ja velim, bolje da nijesu ni mrčili ruke.

DRUGI KMET: Ti veliš, ali kad muka dođe pod grlo, ne pita se što veliš ti, a što ja.

TREĆI KMET: Pa eto i nama je došla, te što?

DRUGI KMET: Došla, ama mi, vidiš, nijesmo onaki ka oni Prekodrinjani.

PRVI KMET: A što da nijesmo?

DRUGI KMET: Nijesmo te što ćeš mu. A evo pogledaj po svoj bijeljinskoj nahiji i po svoj ovoj našoj Semberiji, te gdje ti je onaki čovjek do ovoga našega kneza Iva. Vidiš li ga, bolan, kaki je mudar i saglam, u nas evo bijela su brčišta, a on nas sve nadmudrio. Zar, bolan, Vidajić-beg jede njegov laf, a sam Tuzlagić neće njemu na inor?! Al’ gdje ti je jošte jedan knez-Ivo, pa da čuješ Bosnu tada.

TREĆI KMET: Što ih bijaše vrijednijeh, ode u drugu vjeru.

BOJA: A što bi mogao i Ivo da nije vas, te ga slušate, ljudi.

PRVI KMET: Lako je, majko, slušat’ kad se mudro zapovijeda.

BOJA: A teško bome zapovijedat’ mudro, ako se ludo sluša. Moj Ivo čini što može, ama što će i gdje će, ni njegova ruka ne dostiže svugdje. Eto juče, razabrao je kako Kulin ono prešao Drinu prije neki dan, pa načinio tamo čuda i pokore: popalio grdna sela, porobio Jadar i Podrinje i poveo otuda silno roblje. Jedni vele, vodi sobom sto i jedanaest robova, a drugi kažu nije nego trista i tri, Pa sad Ivo ni pije, ni ije, niti ga san hvata; domišlja se kako da otkupi od Kulina to roblje. Poslao bio Kulinu u susret Petronija, te se Petronije jutros vratio, eno ga u konaku sa Ivom, govore i svjetuju se; donio mu aber od Kulina.

PRVI KMET: A zato nas je, valjada, knez Ivo i sazvao?

DRUGI KMET: A da zašto bi drugo?

TREĆI KMET: Ako će otkup od nas sastavljat, slaba mu je vajda. Od kamena nikom ni kamena.

BOJA: Ne znam je li vas zato potrudio. Ne kazuje on meni ništa što je zlo; čuva me, stara sam. Do juče, prekjuče brojala sam dane, a sad već brojim sahate. Tek dobro nije, čim mi nije kazao.

1.4. 2. KNEZ IVO, PETRONIJE ŠIŠO, PREĐAŠNJI

KNEZ IVO: (Izlazi iz kuće, a za njim Šišo. Na knezu plavetne čohane čakšire, đečerme eve zlatom okićeno, u zlatnu silaju dva srebrna pištolja i nož, o bedrima bogata sablja, na nogama crvene čizme. Vrh svega ogrnut ćurkom). Dobro mi došli, kmetovi!

KMETOVI: (Ustaju svi na noge i, klanjajući se, stavljaju ruke na grudi). Bolje te našli, kneže!

KNEZ IVO: Malo vas je?

TREĆI KMET: Za poslom smo, kneže, a doći će ih jošte!

PRVI KMET: Zar će pored tvoje riječi neko izostati?

ŠIŠO: Koj’ odocni, taj je izostao.

KNEZ IVO: Dobri ste, koliko da vas je. (Majci). Majko, pođi u kuću, imam sa kmetovima malo razgovora.

BOJA: Odoh, Ivo, odoh da poislužim kandilo pred ikonom, jer čelo mi se tvoje mutno vidi. (Odlazi u kuću).

1.5. 3. PREĐAŠNJI BEZ BOJE

KNEZ IVO: Znano vam je, kmetovi, i svoj knežini, da je ovuda prošao Kulin kapetan sa silnom vojskom i prebrodio Drinu. ’Nomad mi dopade Peca iz Klubaca i donese aber, da je Kulin porobio Jadar i Podrinje, pregazio njive i livade, popalio sela i zarobio silno roblje, koje sad ovudar vodi doma. To roblje, kmetovi, to su braća i sestre naše. Šumadija se listom digla, te krvavi boj bije, a mi, evo ovako, sjedimo skrštenijeh ruka, kao da je Drina visoka planina, te ne čujemo onaj vapaj i onaj jad; kao da je Drina debeo zid, koji dijeli dvije tuđinske kuće; kao da je Drina zakon, koji dijeli dvije vjere. I dok sjedimo, te slušamo, što se tamo zbiva, zar i da gledamo kako našim drumovima prohodi njihovo roblje? Eno, Kulin vodi trista i tri roba; ovudar ga put nanosi, te za koji čas će i stići u Popovo; a tih trista i tri roba, to su braća i sestre, sinovi i kćeri onijeh dičnijeh sinova Srbijinih, koji su nejač svoju u zbjegove rasuli, koji su ognjišta svoja do temelja rasturili, a živote svoje založili za sve nas. Kroz Semberiju, kraj mojijeh konaka, to silno roblje da prođe, ja ne mogu podnijeti, a ni vi kmetovi. Gdje bi nam obraz, a gdje duša? Ne kažem, da činimo što činiti ne možemo, ne kažem vam da se i mi dižemo, ali bar da učinimo ono što možemo. Stoga sam jutros još poslao Petronija u susret Kulinu, i pitao ga, hoće li mi prodat’ roblje, te da bude slobodno kad uđe u moju Semberiju. Šta mu je Kulin kazao, eto neka vam Petronije kaže.

ŠIŠO: A šta da vam kazujem, kad dobro nije. Kulin ište tri tisuće rušpija, pa da pusti roblje.

PRVI KMET: Mnogo!

ŠIŠO: Veli, nije poveo kljasto i nejako, ni staro i onemoćalo, već sve mlado i zdravo, te prodaće skuplje.

KNEZ IVO: Prodaće — čuste li, kmetovi! Naša krv, naša braća i sestre, prodaće se i rasijati po dalekijem i neznanijem zemljama, dok njihovi ocevi i braća vojuju tamo i krv lijevaju za slobodu. Smijem li ja i smijete li vi to čut’ i vidjet’, a oglušiti se?! Eto, zato sam vas sazvao, ako kabulite, da sastavimo otkup, te da braću oslobodimo.

TREĆI KMET: Zar tri tisuće rušpija?

ŠIŠO: Kulin ništa manje neće.

PRVI KMET: Da sva Semberija da i pošljednju paru, taj se otkup sastaviti ne može.

KNEZ IVO: Al’ ja ištem više neg’ pošljednju paru. Zar oni tamo u Šumadiji za svoj rod dali svoje blago, svoje roblje, svoje ognjište, pa i glavu, a mi o pošljednjoj pari da razmišljamo.

DRUGI KMET: Slušaj, kneže, tvojoj mudrosti i tvojoj riječi nije bilo niti može biti parbe. Iznikao si izmeđ nas kao selvija izmeđ pogrbljenih žalosnih vrba; uzdigao si se, uznio si se i ponosom i zborom i mudrošću. Još si bio dijete od dvaest godina, a mi starci temenasmo ti i slušasmo ti riječ. Neki izmeđ nas reče: izabranik si i otad svi u to povjerovasmo. Kneževinom Semberijom knezovale su dotad sijede vlasi, a ti, dijete bijaše, kad svi nikom ponikosmo, a jednim grlom prozborismo: „Neka Ivo odsad knezuje, a mi, starci, kmetovaćemo i slušaćemo ga“. I ne požali — slušasmo te! Ne zamjeri, ako sad prvi put pred tvoju riječ hoću da stavim svoju. Daj, Bože, nek sam ostanem, nek samo ja ovako mislim, al’ ne zamjeri i da ti kažem kako mislim. Zlo je naše braće golemo, no i naše nije malo. Sirotinja smo i golotinja, te gdje je još golotinja odjela tuđu golotinju, a gdje bosotinja obula tuđu bosotinju? Ako ti, kneže, zaišteš — moraćemo dati, pa daćemo i poslednju paru, al’ reci mi, duše ti, šta smo time učinili; spasli smo jedno roblje, da zarobimo drugo; utrli smo jedne suze, da prolijemo druge; oslobodili smo roblje, što ga Kulin vodi, a zarobili smo sebe.

KNEZ IVO: Mislite li i vi tako, braćo?

KMETOVI: Sirotinja smo, kneže!

TREĆI KMET: Ako je da damo, koliko ko može, nećemo izostat’ ni jedan.

KNEZ IVO: Ne ištem ja da vas osirotim, sirote moje, već ištem da vas spasem sramote i grijeha! Da je nešto Kulin sa robljem udario drugijem putem, valjade bi mi lakše bilo čut’, a ne vidjet’; ali, doživljeti da Kulin provede srpsko roblje preko Semberije, preko moje knežine ne može mi se dok ja knezujem; a ne može ni dok vi kmetujete. — (Zbaci ćurak sa sebe i prostre ga po zemlji). Dete, braćo, pomenite Boga, koji vas ni u sirotinji neće zaboraviti, pa donesite koliko koji može i koliko miluje, te da sastavimo otkup za ono tužno roblje! (U vrlo velikoj daljini čuje se potmuli pisak zurle i lupa bubnja).

PRVI KMET: (Vadi kesu i driješi). Evo, neka ja počnem, kneže! (Baca novac na ćurak). Evo tri rušpije i nešto sitnijeh groša; to je od mene i mojega sela; sabrao sam da harač platim, pa sabraćemo drugo, a ovo neka je alal!

DRUGI KMET: (Vadi iz njedara i baca). Evo četiri rušpije od moga sela, a evo (opet baca). jošte dvije od moje sirotinje!

TREĆI KMET: Jedna mi se zatekla moja, evo je, (baca). a otići ću i do sela, te skupiti još što se može i koliko se može. (Još dvojica trojica prilaze i bacaju ne govoreći ništa).

PRVI STARAC: Kneže, ćer mi je primila biljeg iz kuće Mrvišića, skrpio sam i sastavio ovijeh deset rušpija da joj darove srežem i prćiju spremim; evo ti taj novac (baca celu kesicu). nek ostane djevojkom, nek se ne udaje.

KNEZ IVO: (Potresen). Starče, (saginje se i dohvati onu kesicu). uzmi ovo; ja za tebe polažem deset rušpija ovdje.

PRVI STARAC: Ne, kneže, daćeš ti već i onako više no svi mi, ostavi mi da ovo ja učinim.

KNEZ IVO: (Spusti kesu natrag). Dobro, starče, al’ onda tvojoj ćeri ja hoću da spremim darove; ja njoj poklanjam deset mojih rušpija!

DRUGI STARAC: Kneže, njegovu ćer obeležio je moj sin; moj sin će je uzeti bez darova i bez prćije; nek i tvoj novac ovdje legne.

ŠIŠO: (Sagao se te prebraja novac). Dvadeset i četiri rušpije i nešto groša.

KNEZ IVO: A Kulin ište tri hiljade. Sirotinjo moja, jade moj! Hoćeš, a ne možeš! Neće Ivo zarobiti svoj narod, da roblje robljem zamjenjuje. Ako vas ogolim, čim ću vas poslije otkupiti? Uzmite taj novac, nosite taj novac.

PRVI KMET: Ne, kneže.

KNEZ IVO: Nosite!

DRUGI KMET: Dali smo i alalili smo! (Spolja se čuje jača lupnjava bubnja i piska zurli, izmešana sa žagorom; po gdekad kakav uzvik i pucanj puške. Sve to jače i jače biva).

1.6. 4. MILIĆ, PREĐAŠNJI

MILIĆ: (Dolazi s polja). Gospodaru, drumom jezdi Kulin Kapetan, otuda se čuje huka i alabuka.

KNEZ IVO: Čujem. Uzmite, dobri ljudi, svoj novac!

SVI: Nećemo, kneže, ne dao Bog!

KNEZ IVO: Uzmite, ako mi zatreba, zatražiću vam. (Niko ne prilazi. Svirka se i huka čuje jako i blizu).

ŠIŠO: Zurle ga prate i bubnjevi, kao da svatove vode, a ne roblje.

KNEZ IVO: Svatovi su to, Petronije, a mi, sirotinja, evo im prćiju spremamo.

MILIĆ: (Koji je kod kapije posmatrao). Evo ih, kneže!

1.7. 5. KULIN, PANDUR KULINOV, PREĐAŠNJI

Svirka prestane, kmetovi se uklanjaju da načine put, a Ivo, i ne obzirući se, oborio glavu, zamišljen. Napred ulaze tri četiri pandura Kulinova, zatim Kulin, a za ovim još nekoliko Turaka.

KULIN: Jesi li rad musafirima, kneže Ivo?

KNEZ IVO: Dobrim prijateljima uvijek.

KULIN: (Jednom kmetu). Idi tamo u dvor, i vas još dva-tri, te prihvatite konje i provodajte.

KNEZ IVO: Kuline, ima u kneza Iva momaka, a ovo su moji kmetovi. Semberijski kmetovi, otkako ja knezujem, još nijesu vodali ničije konje.

KULIN: Nije ničije, već Kulinove.

KNEZ IVO: Ako je Kulinu, učiniće izmet, a Kulin neće ni htjeti da Ivovi kmetovi čine i njegovijem konjima izmet.

KULIN: Hajde da se ne kavžimo, Ivo. Volim te, znaš da te volim, pa mi veliš i ono što drugi ne bi smio!

KNEZ IVO: Tako je.

MILIĆ: (Dotle već doneo iz kuće sidžadu, prostro je i dva-tri jastuka metnuo za naslanjanje).

KNEZ IVO: Otur, beže, odmori se, mnogo putuješ…

KULIN: (Pošto je seo, tapše šakama). Gel!

PANDUR KULINOV: (Dotrči s čibukom, daje mu ga, pa klekne i nabija mu palcem duvan u lulu, a zatim otrči u kuću, te otud mašama iznosi žišku, koju metne na duvan, držeći uvek levu šaku na grudima.).

KULIN: Dugi put, a žega je, te posustasmo. Nego, istina, Ivo, jutros, tek što preplovismo Drinu, dođe mi tvoj čovjek, taj što je za tobom, donese mi aber od tebe, da me moliš, da roblje ne prevodim preko Semberije, već da ga pustim kućama slobodno, a da ti kažem što je pravo za otkup.

KNEZ IVO: Ja sam ti ga poslao. Esapim dost si mi, u dosluku, nećeš zacijenit’ onoliko koliko ne mogu od svoje sirotinje da odvojim. Vidiš, (pokazuje mu povrnut’ ćurak). Evo sam udario arač na sirotinju, te zbiram da ti dam sve što mogu i koliko mogu, da mi roblje pokloniš, jer braća su mi to i sestre. Da nijesi ovijem putem udario, i manje bi mi bilo teško, ali zar moju knežinu Semberiju da okvase suze moje braće i mojih sestara. Od tijeh suza njive će nam pogorjeti; zemlja će se isušiti, a berićet nas izdati. Nema berićeta onoj zemlji, koju suza natapa. Bar moju zemlju neće natopiti, dok ja knezujem.

KULIN: Lijepo zboriš, Ivo, no plati koliko ti ištem, pa evo ti roblje.

MILIĆ: (U fildžanu koji je u zarfu bez poslužavnika već na dlanu donosi kavu i služi Kulina).

KNEZ IVO: Mnogo išteš.

KULIN: Trista je i tri roba.

KNEZ IVO: Mnogo, mnogo išteš. Išteš koliko se ne može dati.

KULIN: Dvadeset najboljih ljudi izgubio sam. Ubiše mi ih Srbi, pa treba mi njihovu krv platiti. Ne esapim što mi je desetak petnaest ranjeno.

KNEZ IVO: Evo vidi. (Pokazuje ćurak). Stegao sam ovu sirotinju, iscijedio sam sve što sam mogao; svak je dao; ostalo je da ja dam što imam, ali sve to neće dostići ono, što ti tražiš.

KULIN: Ivo, i u tvrdom orahu ima kaplja zejtina, samo koji umije da iscijedi. Daj ti koliko misliš dati, nek vidi ovi narod kako i ti daješ, pa pritegni poslije, daće svaki više neg’ što ti misliš.

KNEZ IVO: Da ti dam koliko mislim dat’? Ja ti dajem sve, sve što imam, ni paru sebi ne ostavljam. (Ulazi u kuću).

1.8. 6. PREĐAŠNJI, BEZ IVA

KULIN: Tako, tako, Ivo! (Kmetovima). A što ste se vi, bre, stegli, dajte i vi sve što imate, kao Ivo, pa da vam poklonim roblje.

KMETOVI: Sirotinja smo, beže, nemamo!

KULIN: More, znam ja vas i vašu sirotinju! Ne umije Ivo, a da umije, istjerao bi iz vas ovi čas taman koliko ja ištem.

1.9. 7. IVO, BOJA, PREĐAŠNJI

KNEZ IVO: (Izlazi iz kuće noseći tri kese, za njim Boja koja ostaje na stepenicama kod vrata kućnih). Evo, sve blago i sve bogatstvo moje, Kuline. Babo mi je ovo stekao sa onom staricom tamo (pokazuje Boju). Evo ti prva kesa, (baca kesu na ćurak). evo i još jedna, beže, (baca). evo i pošljednja, beže, (baca i treću kesu). Evo, dadoh što imadoh; dadoh sve, što mi je još babo i djed stekao, u kući mi nije ni mangura preostala. A preko toga eto dvaestak rušpija i nešto groša sirotinjskog novca, što su moji kmetovi položili. Je l’ ti dosta, beže?

KULIN: Znaš li, bolan ne bio, kakvo roblje ja vodim sobom. To nije kljasto ni bogaljasto, nije staro i onemoćalo, već sve zdravo i mlado. Znaš kako je što Jadar rodi, a Drina zapoji; prodaću ja to kako nisam skoro. Tu ne ima ni hiljadu rušpija? Ta, da vidiš, Ivo, samo onu djevojku, što je iz Dobrića vodim, svaki harem dao bi za nju, koliko za sve druge. Hoćeš li da ti dovedem roblje, da ga pregledaš?

KNEZ IVO: Ne, neću; ja ga ne kupujem, već ga otkupljujem.

KULIN: (Svome panduru). Idi dovedi onu djevojku! (Pandur ode).

KNEZ IVO: Ja ti, beže, dadoh što imadoh, u mojoj kući više nije ni para zaostala, a da je, i nju bih ti dao, ne bih požalio.

BOJA: (Silazi niz stepenice). Zaostala je, sine, evo ovdje, (Vadi iz njedara). i osam niza rušpija; njima sam se nekada kitila. (Baci nize na ćurak). Davno leže na dnu sanduka, a čuvala sam ih da snahu moju njima okitim.

KNEZ IVO: Hvala ti, majko! Zar ti nije dosta, beže?

KULIN: Malo je, Ivo; gdje su tri tisuća, a gdje ovo što leži.

KNEZ IVO: (Bori se i domišlja). Beže, ti znaš one moje dvije njive međaškinje u Dvorovima?

KULIN: Znam ih, dobre su.

KNEZ IVO: I one leže tamo na ćurku.

PRVI KMET: Ejvala ti, kneže, al’ šta ćeš ti zatim?

KNEZ IVO: A šta će ona sirotinja?

1.10. 8. PREĐAŠNJI, STANKA I PANDUR

Pandur uvodi petoro, šestoro užetom privezanih jedno za drugo (dve male devojčice, jedan dečko, jedan momčić i Stanka).

KULIN: Gle, pogledaj, Ivo, eno, ona Stanka sama ište tri tisuće rušpija, ostali su pride uz nju.

KNEZ IVO: (Pogleda i potrese se). Braćo moja, jade moj! Beže, vidiš li ove konake i sve dobro uz njih. Stotine su godina kako su Kneževići tu savili gnijezdo; tu su se moji djedi i pradjedi rađali, i umirali; svaka je čivija u tijem konacima svetinja za mene. Evo ti, beže, i tijeh konaka, tvoji su. Ako si htio da me ogoliš, ogolio si me. Je l’ ti dosta, beže?

KULIN: E, vidiš, tako se zbori, kad se hoće da zbori. (Svom panduru koji je doveo roblje). Driješi to roblje, pa izdvoj Stanku. Drugom ne bih, al’ tebi, evo, činim. Trista i dva roba otkupio si, a trista i treći, ova Stanka, ostaje moja. Kabuliš li?

STANKA: (Odriješena prilazi Ivu). Bogom brate, dao si sve što si imao; pusti i mene da ti pomognem. Evo, ja dajem sebe, nek samo ostalo roblje bude slobodno.

KNEZ IVO: (Stanki). Siroto dijete! Ne, ne, sestro, ima Ivo još. (Vadi srebrne pištolje i nož iz pojasa, otpasuje i sablju, koju najprije poljubi, pa sve spušta na ćurak). Beže, ti znaš šta vrijedi oružje kneza Ive Kneževića; evo penjem cijenu.

KULIN: (Zadovoljno se smješka no ne daje odgovora, već, okrećući glavu u stranu, broji brojanice).

KNEZ IVO: Ti ćutiš, beže, još ti je malo? Pa ima Ivo još! (Skida ječermu, jelek i silaj, pa ostaje samo u košulji i baci na ćurak). Beže, čisto je zlato kakovo su Kneževići uvijek nosili. Šta išteš još?

KULIN: I Stanka je čisto zlato, Ivo!

KNEZ IVO: (Seti se). Ha! (Odjuri u kuću).

1.11. 9. PREĐAŠNJI BEZ IVE

BOJA: Kapetane, beže! Ja ne smijem stati pred sina; ja ga ne smijem ustavljati; ja bih da mogu da mu pomognem, ali čim i kako? Zar ne vidiš da se ogolio i obosio; šta išteš od njega još? Imaš li kapetane, majku; ako je imaš, ti znaš šta su to materinske suze. Pa evo, beže, i jednu nisku materinskijeh suza ja prilažem svemu ovom blagu što ti ga je Ivo složio pred noge (Plače). Zar ti još ne mekša srce; zar još ne umiješ da kažeš: dosta!

KULIN: (Dirnulo ga je, pa se diže na noge i okreće glavu na drugu stranu, a rukom joj maše da se makne).

1.12. 10. KNEZ IVO I PREĐAŠNJI

KNEZ IVO: (Izlazi iz kuće gologlav, nosi jedno srebrno kandilo i bogatu ikonu svu srebrom optočenu). Evo, beže, imam još i ovo srebrno kandilo, koje je do ovog časa gorjelo, a evo, čistijem srebrom optočena je i ova ikona, moje krsno ime. (Najpre je spustio kandilo i kod ovih reči prekrsti se, celiva ikonu, pa je polako spusti na ćurak).

BOJA: (Cikne i zagrcne se). Ivo, dijete, čedo moje!… Krsno ime, slava naša! Zar do temelja raskopa kuću svoju — krsno ime, Ivo! (Posrće i pada na kolena, pa se krsti tri put i grcajući, nasloni usta da celiva ikonu koja leži na ćurku, ali ne diže više glavu sa ikone).

KNEZ IVO: (Zaplače se i, okrećući glavu, briše suze).

KULIN: (Tako isto potresen).

KNEZ IVO: (Prihvatajući majku da je digne). Dosta, majko!… (Pokuša da je digne no opazi da je mrtva). Majko… majko! (Zaplače teško, obgrliv je).

STANKA: (Cikne). Mrtva?… majko! (Pritrči i pomaže Ivu, sednuv na zemlju i položiv mrtvu Boju sebi na krilo).

KMETOVI (Skinu saruke s glave). Bog da je prosti!

KNEZ IVO: (Pošto celiva mrtvu mater pribere se i mirno diže glavu). Beže, evo ti dajem i najveće blago… dajem ti život svoje matere. Je li dosta, beže… Je li dosta, već?

KULIN: Alah rahmet ejlen! Dosta je, Ivo, dosta, dosta!… (Okreće glavu da ne gleda). Tvoje je roblje, otkupio si ga! (Odlazi naglo).

ZAVESA

2. Hadži Loja

Reč u svoje vreme u jednom činu

2.1. Lica

  • HADŽI-HAFIZ LOJA
  • HADŽI HAFIZ KAUKDŽIJA, hodža
  • HADŽI-ABDIJA HALAČEVIĆ
  • SMAIL BEG SELMANOVIĆ
  • ŠAĆIR-EFENDIJA BISEROVIĆ
  • MUJ-AGA ŠAHINAŠĆ
  • ABID-AGA GAĆANIN
  • MUHAREM-AGA GLOĐO
  • AHMED EFENDIJA NAKO
  • MUL-AGA SMAJIŠ
  • BUJRAT-AGA
  • RISTO BUJAK, srpski bimbaša
  • SIMA SOKOLOVIĆ
  • GRGO ŠPŠIĆ, tokac iz Don Musićeve čete
  • ASIM, dijete, unuče Hadži Lojino
  • SEDLIC, kapetan austrijske vojske

Događa se u Gazi-Hustrev-begovoj džamiji, u Sarajevu, na dan zauzeća Sarajeva austrijskom vojskom.

2.2. Hadži Loja

Unutrašnjost Gazi-Husrev-begove džamije u Sarajevu. Pod zastrt prostranim ćilimovima i malim sidžadetima, na kojima se klanja. Zidovi goli svijaju se u svod a po njima, na uramljenim tablama, ispisi iz korana. O svodu vise nekoliko kandila. U levom je ćošku predikaonica sa malim krovom i tankim basamadima, a u desnom vrata koja s polja vode mi o koja visi debelo perde. U dnu udubljenje u zidu. Prozori u dnu, s leve i desne strane.

Pri dizanju zavese Muj-aga Šahinagić, Hadži-Abdija Halačević, Šaćir-efendija Biserović, Abid-aga Gaćanin i Ahmed-efendija Nako, kleče i klanjaju. Daleko ispred njih, pred predikaonicom, sedi na petama Hadži Hafiz Kaukčija i čita molitvu. Oni su svi bosi, a kod vrata gde je patos nezastrt, red je papuča i jemenija njihovih. Licem su okrenuti levoj strani, tamo gde je predikaonica.

HADŽI LOJA: (Taman kad su oni čelo naslonili na zemlju, on ulazi i zastaje na vratima. Za njim Smail-beg Selmanović, Muharem-aga, Mulaga Smajiš i Bajrat-aga. Hadži-Loja je ogrnut ćurkom, u silavu mu pištolji, a u ruci puška kremenjača. On je golema ljuda, krupna rasta a koštunjava lica i buljavih očiju. Popala ga proseda bradurina a kroz razdrljenu košulju vidi mu se runo na grudima. On sačeka na vratima da hadžije i age koje klanjaju dignu glave). Ustajte, ne sagibajte se više, vrijeme je da se ispravimo!

MUJ-AGA ŠAHINAGIĆ: (Ostajući na kolenima i ne osvrćući se). Ko je to što ni krši zakon pred licem Alahovim? (Nastavlja molitvu).

HADŽI ABDIJA HALAČEVIĆ: (Osvrnuv se). To si ti, Hadžija?

HADŽI LOJA: Nijesam to ja, no je zadnja dekika. to, koja je već kucnula; vaš k’semet to je, koji vam se vije nad glavom kao tučni oblak nad dospijelom njivom. A vi… sagli glave!…

MUJAGA ŠAHINAGIĆ: (Završio molitvu i diže se). Sagli smo ih, Hadžo, pred Alahom.

HADŽI LOJA: A Alah vam kazuje: ispravite se! Ispravite se i maknite molitvu, jer tamo gde se vi molite Alahu, valja mi da prostrem oružje! (Dižu se i ostali). Alahu je i takva molitva draga. (Bajral-agi). Aga, stovaruj ovđe!

BAJRAT-AGA: (Izlazi napolje, pa malo zatim unose momci oružje: martinke, iglenjače; uvaljuju i jedno bure baruta i sanduk-dva municije. Sve to oni rade kroz celu iduću scenu, slažući oružje u dve-tri gomile).

ŠAĆIR EFENDIJA BISEROVIĆ: Pa šta je, ’adžo? Imaš li kakvijeh abera sa Maglaja i Travnika?

HADŽI LOJA: Evo nek vi kazuje Smail-beg Taslidžak. Sinoć po akšamu stiže sa Vranduka. Ama sve što vi kaže — čućete — dobro nije, niti može dobro bit’, kad ne htjedoste čuti moju prvu riječ, te da smo peksijana oćerali, dok još na pragu kućnjem beše. Kazuj im, beže, sve po redu, kako si meni kazivao. (Seda na sanduk s municijom). Otur, age, da ga saslušamo! (Svi sedaju okolo).

SMAIL-BEG TASLIDŽAK: (Ostao je na nogama). Zagazio je Švabo duboko u našu zemlju i nakvasio je već našom krvlju. Eto… to je sve! Šta više da vi kazujem. Jonus efendija Halačević zakrvavio je Šahin-kamen. A i što će sam, krenuo sa njim šiš i goliš, a mi, bezi i age, ostali ovđe da sačekamo smrt na pragu. I što mu poslasmo pomoći pod Hadži-Havizom Hadži-Jamakovićem, nije mu od pomoći bilo. Od Ibrahim-efendije Taslidžaka ni abera nema, a Hadži Memed Telal i Risto Bujak — znate što učiniše. A eto i ja, zakrvavio na Klokotima, te me preplavi sila i jedva se živ kroz Đelilovicu provukoh, te da vi aber donesem. Švabo se već krenuo iz Zenice, te će do koji čas zamrljat’ i sarajevske sokake našom krvlju i krvlju naše đece.

AHMED EFENDIJA NAKO: (Pošto su svi poraženi vestima zanemili, diže glavu i tiho). Pa što ćeš sad, ’adžo?

HADŽI LOJA: (Koji je brižno naslonio glavu na ruke i slušao Taslidžažovo kazivanje, na jedan mah diže glavu, ustaje na noge i plahovito). Što ću, je li? Gledajte vi što ćete, vi — čiji će ćepenci i sjutra biti otvoreni da nahrane i napoje švapske peksijane i čije će šake i sjutra se otvoriti da iz nji ove pogane i krvave ruke prime paru. Ne pitajte vi mene što ću ja, ja znam. Činiću ono što mi je naredba od samoga Alaha; poginuću na ovome topraku zemlje, braneći svoje. Pa ako ništa drugo, a ono neka se bar znade i propovijeda: bio je nekad neki Hadži-Loja, koji je znao voleti ovu zemlju, pa i poginuti za nju! Eto — to ću ja a pitajte se vi što ćete?

HADŽI-HAFIZ KAUKDŽIJA: Ne zamjeri, Hadžo, da i ja kažem riječ. Težak nam prekor baci na obraz, al’ ako je hak na tvojoj strani, neka nam rečeš i težu riječ. Nije vakat da riječ mjerimo na kantar, već je vakat da otrpimo jedan od drugoga svaku zamjerku, kako ne bismo trpljeli nevolju što će nas do koji čas sve postići. Ne stavljam ja svoju riječ pred tvoju, neka bude prva tvoja, kao što će i tvoja puška biti prva. Ako je do toga, ’adžo, ni jedan iza tebe izostat’ nećemo, jer će i naše pragove opoganit’ dušmanska noga, kao i tvoj. Ali opet, ’adžo, i zboru je mjesta ako se hoće da čuje. Ja znam, adžo, da hoćeš, ali mi reci, Alaha ti, s kim ćeš?

HADŽI LOJA: S kim? — To vi pitate s kim; vi, koji ste podijelili jedan narod u tri vjere, pa odvojili ga jednog od drugoga, ter se sad svako za se pita: s kim će?

HADŽI-HAFIZ KAUKDŽIJA: Ja? — Ned’o Bog!…

HADŽI LOJA: Ne ti, Hodža, nego oni koji se pitaju: s kim ću? A zar ti ne znaš da pod kubetima ove džamije ima dovoljno mjesta i za Srbe i za Šokce, samo kada je u našijem srcima dovoljno mjesta za njih. A zar nije ovo i njihova zemlja kao i naša; a zar se nijesmo na njoj rodili i zajedno odrasli? Zar dušmanin što je pred našijem vratima, nije i pred njihovijem? — Zar krv njihovijeh i našijeh dedova nije bila jedna krv — ter ako su nas vjere razdijelile, zar nas grobovi ne mogu da izmire?

MUHAREM AGA GLOĐO: (Vrti sumnjivo glavom). Može… ali, teško, Hadžo!

HADŽI LOJA: (Osvrnuv se, spazi na vratima Grgu Šišića). Ne veruješ, je li? A ti se osvrni pa viđi! Prvi put je danas Šrokac zakoračio u džamiju. Dobro nam došao, Grgo!

ŠIŠIĆ: Bolje ve našao i u dobri čas!

HADŽI LOJA: Jesi li sam?

ŠIŠIĆ: Ne, imadem sobom i dvojicu-trojicu šokaca, koliko mi je zaostalo iza moje čete.

HADŽI LOJA: Mul-aga, pokani ih neka uđu! Ima danas u Husrev-begovoj džamiji mjesta za sve tri vjere! Alah je nada sve!

MUL-AGA SMAJIŠ (Izlazi na dvor, pa se odmah vraća i s njim dva tri šokca. Prilazi Hadži-Loji). Evo ga ide i Risto Bujak sa svojijema.

HADŽI LOJA: Dajte mu puta i mjesta! (Muharem-agi). Zar još ne veruješ, Muharem-aga? Viđi.

RISTA BUJAK: (U bogatom hercegovačkom odelu. Za njim Simo Sokolović, koji nosi trobojni srpski barjak a za ovim još dva tri Srba). Dobra vi sreća, braćo i junaci!

SVI: Dobro nam došao, Risto!

HADŽI LOJA: Bješe junak, Risto, kad smo se među se krvili, bićeš ni i sad dobro došo, kad ćemo svi zajedno!

RISTA BUJAK: Neka nam nije prosta ona krv! Svaku kap žalim i svaku ću kap ponijeti na oni svijet, kao kap grijeha koji smo svi zajednički zgriješili.

GRGO ŠIŠIĆ: Za te grijehe i sustiže nas kazna. Našu lijepu domovinu pregazila je evo tuđa sila, a iz naše krvi — ponići će teško ropstvo, pod kojim će pokolenja cviljeti.

HADŽI LOJA: Pa sad… što ćemo?

RISTA BUJAK: Što ti rečeš, Hadžija!

HADŽI LOJA: Ne, već što svi reknemo. Zato smo se i sabrali da se svačija čuje, pa onoga čija bude najbolja, toga da slušamo riječ.

ABID-AGA GAĐANIN: A hoćete l’ čut’ i što ni dušman poručuje?

HADŽI LOJA: A od kud u te njegove poruke?

ABID-AGA GAĆANIN: Presrete me ovi čas Sunulah-efendi Sokolović, te izvadi iz nedara ove hartije, veli: to je carska poruka. Veli: Haviz-paša vezir otišao je u Zenicu da pozdravi đenerala Filipovića i da mu kaže, kako je Sarajevo haz’r da se bez puške i džebane preda austrijskoj vojsci…

MUL-AGASMAJIŠ: (Preseca mu reč). To neka se predaju carski većili i mejmuri, a narod, beli, neće.

HADŽI LOJA: (Kazuje mu rukom da ne preseca reč).

ABID-AGA GAĆANIN: (Nastavlja). Pa vezir ostade tamo u Zenici kao talac, a ovi što pođoše sa njim, sramni se vratiše i doniješe ovo. Vele: Vezir rekao neka se rasturi među narod.

HADŽI-HAFIZ KAUKDŽIJA: Pa sjedite, braćo, ter da ga čujemo. (Stariji posedaju, a mlađi ostaju na nogama).

HADŽI LOJA: (Uzeo je proklamaciju od Abid-age, razvio je i prezrivo preleteo očima, pa je dodaje Sokoloviću, a sam seda). Čitaj na glas, Simo, tvojijem je slovom pisano.

SIMA SOKOLOVIĆ: (Dodaje barjak jednome od Srba, pa razvija proklamaciju i na glas čita). „Stanovnici Bosne i Hercegovine! Trupe austrijskog cara i mađarskog kralja, na pragu su da pređu granice vaše otadžbine. One ne dolaze kao neprijatelji da nasilno otmu ove zemlje, već kao prijatelji, da učine kraj zlima koja ne samo što pustoše kroz čitav niz godina Bosnu i Hercegovinu, već prete mirnom životu austrijskih pograničnih zemalja. Car je s bolom saznao, da građanski rat pustoši ove lepe zemlje, da njihovi stanovnici među sobom ratuju, da su promet i trgovina prekinuti, da su vaša stada ostavljena na milost i nemilost pljačci, da naša polja nisu poorana i da su se beda i nesreća odomaćile kako po gradovima tako i po selima…“

MUL-AGA SMAJIŠ: (Prekida). Viđi, viđi… koliko cara zabrinule naše nevolje!

HADŽI LOJA: (Maše mu rukom da ne prekida čitanje). Čujmo ga do kraja!

SIMA SOKOLOVIĆ: (Nastavlja čitanje). „Veliki i teški događaji onemogućili su vašoj vladi da na stalnoj osnovi vaspostavi mir i red na kojima počiva narodno blagostanje. Car i kralj nije mogao dalje gledati i trpeti, kako u susedstvu njegovih pokrajina vlada nasilje i nered; kako beda i oskudica navaljuju sve više i više na granice njegove države. On je svratio pogled evropskih država na vaš položaj i u savetu naroda je jednoglasno zaključeno da vam Austro-Ugarska povrati red i blagostanje koji vam tako dugo oskudevaju. (Među slušaocima potmulo mrmljanje i pokret). Zadahnut željom za vaše dobro, Njegovo Veličanstvo Sultan se našao pobuđen da vas poveri zaštiti svoga moćnoga prijatelja Cara i Kralja. I tako će se carska i kraljevska vojska pojaviti u vašoj sredini. Ona vam sobom ne nosi rat, već mir…!“

RISTA BUJAK: Blago nama i do vijeka! Donosi nam mir na pušci.

MUHAREM AGA GLOĐO: Čim su zagazili Savu, a oni je zakrvavili našom krvlju, pa sad pišu da nam nose mir!

HADŽI LOJA: Čujmo svaku riječ! Čitaj, Simo!

SIMA SOKOLOVIĆ: (Čita dalje). „Naše će oružje svakog štititi i nikog neće uznemiravati. Car i Kralj zapoveda: da svi sinovi ove zemlje uživaju podjednako pravo po zakonima; da svi budu podjednako zaštićeni u njihovom imanju, njihovoj veri i njihovom životu. Vaši se zakoni i vaše ustanove neće samovoljno uništavati i vaši će se običaji i vaše naravi štedeti…“

MUL-AGA SMAJIŠ: A ne pomenu nam glave… bih nam, dabome, neće štedeti!…

SIMA SOKOLOVIĆ: (Čita dalje). „Ništa se neće bez zrelog procenjivanja vaših potreba menjati. Stari zakoni će važiti sve dotle, dokle se novi ne donesu. Očekuje se od svih svetskih i duhovnih vlasti da održavaju red i potpomažu vladu. Prihodi ovih zemalja će se upotrebljavati isključivo na njihove potrebe. Zaostali se danak iz poslednjih godina neće prikupljati. Carska i Kraljevska vojska neće ugnjetavati ni uznemirivati zemlju. Što se za nju bude od stanovništva tražilo, to će se novcem isplaćivati. Car i Kralj zna za vaše nedaće i želi vam sreću…“

MUL-AGA SMAJIŠ: Baš mu od srca hvala! I mi njemu!

SIMA SOKOLOVIĆ: (Čita dalje). „Pod njegovim moćnim skiptrom žive zajedno mnogi narodi i svaki govori svoj jezik; on vlada nad sledbenicima raznih vera i svaki slobodno ispoveda svoju veru. Stanovnici Bosne i Hercegovine! Predajte se s poverenjem zaštiti slavom uvenčanih zastava austro-ugarskih; primajte naše vojnike kao prijatelje; pokoravajte se vlastima, odajite se opet radu i bićete štićeni u njegovim plodovima!“

„Glavnokomandujući Carsko Kraljevske vojske đeneral Filipović.“

HADŽI LOJA: (Nakon čitanja nastala je tišina. Hadži-Loja se diže i osvrćući se, posmatra sve). Eto… čuli ste… Recite, vjerujete li?… (Pauza. Svi ćute). Hoćete li kazat’ što mislite?

AHMED EFENDIJA NAKO: Ja ne znam što ću reći, a i nema se što reći. Kad bi tako bilo, kako tu piše — pa i daj Bože! No, i ako nije tako, što bi? Udarićemo na veliki belaj, jer što Bab-Alija i jevropska kongra riješe, ne može hezela tome na put stati. Kaži nam ti, Hadžo, što misliš da činimo?

HADŽI LOJA: Ja sam svoje rekao, a reći ću i sad. Nu da čujem i vas. Što ti veliš, Risto?

RISTA BUJAK: (Diže se i prilazi sredi). Braćo, svi od reda čuste, što nam general nudi. Nudi nam mir i ljubav koju nam na pušci nosi! Ako sve ovo što tu piše, general u ime carevo zbori, a ono je baš carski i slagao. Zar tamo, pod njegovijem skiptrom žive mnogi narodi u miru i ljubavi, te sad i mi da stanemo pod taj skiptar? Ej, da vi je znat’ kako je tamo? A ja sam odio u te strane pa ću vi reć. Ta gđe god je našao brata, on ga je razbratio; ni jedan narod s drugijem ne susjeduje, ni jedan s drugijem ne druguje, niti ćeš dva naći da žive u miru i ljubavi, dokle gođ njegov skiptar doseže. Eto tu, u prvome konšiluku, razbratio je Srbe i Hrvate, te se pod njegovijem skiptrom kolju ko dušmani. Zar oni da nam donesu mir i ljubav? Oteće od vas džamiju, da sagrade nama crkvu, oteće od nas crkvu da sagrade vama džamiju, sve dok nas ne zavade. Zavadiće i nas među sobom i našu đecu sa njihovijem ocevima; naučiće ih zlu, odučiće ih da vole svoju zemlju, svoju vjeru i svoje ognjište. U njegovoj je zemlji puno žgadije, koja je kadra služit’ po dva i tri cara; sve će to dovesti u ove naše lijepe krajeve, te će prosuti kroz zemlju laž i zlu riječ, te ni brat bratu neće više vjerovati. Škole će nam uginuti, u crkvama će se ugasiti kandila, a naša najbolja đeca trunuće po austrijskim tamnicama. Eto, to će nam donijeti Austrija; to je donijela i svima ostalima, koji u njezinoj državi uživaju mir i blagostanje. Nedaj mi, Bože, da to austrijsko blagostanje očima sagledam, rađe ću s vama poginut’ ovđe, na pragu vaše džamije.

MUL-AGA SMAJIŠ: Tako je, Risto, i alal neka ti je ta riječ.

HADŽI LOJA: A što vi ostali velite?

HADŽI ABDIJA HALAČEVIĆ: A što bismo rekli ja velim: lako je izginuti, teško je nevolju živ dočekati i pogledati joj u oči. Nijesam među poslednjima da dadem i život za dobro ovo zemlje, ali, hoće li joj bar hasniti moj život? Hoću bar, umiruć’ da znam, e sam dao glavu za dobro svojega naroda.

SMAIL-BEG TASLIDŽAK: Ja velju, Hadžija, ginut’ se mora; jali sad junački, jali posle, kad uljegne švabo i veže nam gajtan oko vrata, te nas stiježe godinu i dve i tri, dok nam dušu ne išćera. Znam ja da od naše smrti neće biti fajde narodu, al’ neka naša smrt bar reče Jevropi, da smo i mi narod, te da mi nijesmo njen kusur, koji će ona poklanjati kome stigne! I neka joj kaže: da je Austrija uljegla u ove zemlje samo preko nas mrtvijeh, jer njojzi drugoga puta u ove krajeve nejma.

HADŽI LOJA: (Uzbuđen, naslanja ruku na rame Taslidžaku). Beže, hvala ti za ovu riječ! Tako su svi Selmanovići, tvoji djedovi, zborili, a tako će zboriti i njihovi unuci, dok im dotraje ponos Odžakovića. Avaj, ali ako nam ćesarovi ližisahani taj ponos skrhaju, šta će onda moja lijepa. Bosna?! A to će doć’!… To će doć’… to nas čeka!

GRGO ŠIŠIĆ: Hadžo, hoćeš li mi dati iz’n da i ja kažem. svoju riječ? Pod tvojom zastavom i pod tvojijem bajrakom, ti nećeš iskupiti mnogo katolika — svega nas dva-tri, što smo ostali iz slavne čete Don Ivana Musića. Još nije ni uljegla Austrija u ove krajeve, a već je one druge zavadila sa vama muslimanima i sa vama pravoslavnima. Naši su fratri razvili zlu propovijed, da Austrija donosi u ove krajeve i katoličku vjeru, koja će sad zagospodariti. Ta nam vjera ne da rasvijestiti se, te da vidimo da smo krv jedne krvi, i da smo kost jedne kosti sa vama. Ali i ovoliko, koliko nas je, mi smo došli da sa vama izginemo, braneć’ prag ove kuće. Naša će krv, valjada, naučiti našu braću, da nas vjera može dijeliti pred oltarom crkvenijem, ali ne i pred oltarom otadžbine. Je li ti dosta za svjeto djelo i toliko krvi, koliko je nas četvorica možemo dat’?

HADŽI LOJA: Dosta je i jedna kap, samo nek se izmiješaju sve tri krvi zajedno. Neka svi zajedno izginemo!

HADŽI ABDIJA HALAČEVIĆ: Reci nam, Hadžija, i ti svoju riječ. Ne čusmo šta ti veliš o ćesarovoj poruci i ako znamo da joj ne vjeruješ.

HADŽI LOJA: (Pogleda ih sve redom). Ja velim samo jednu jeditu riječ: Izginućemo! Izginućemo, a nećemo dati ovu stopu zemlje; na kojoj smo ponikli. Ja ćesarovoj poruci ne vjerujem, jer znadem da je svako skupo platio kogođ je njojzi povjerovao. U Švabe nema bese, te da mu na riječ vjeruješ. Čuješ li, što nam poručuje, veli: naša su polja nepoorana, te njega stala briga! A ja velim: teško onom polju, koje zabrazdi ćesarovo ralo! Pooraće oni, jest, — pooraće ova naša lijepa polja, ali za to — da saberu plod, te da nahrane svoju gladnu žgadiju. A kad ih oni pooru — znajte, mi ćemo se kao fukare potucati po svijetu i bez polja i bez rala, i kucaćemo na tuđa vrata, da prosimo hljeba. Da nijesu obrstili na svojoj njivi sve što se moglo, ne bi se oni ni kretali u naša polja. (Pauza. Posmatra ih sve). A što će biti od naše kuće, kad ta žgadija jednom zakorači prag? — Znadete li? Učiniće nas pošljednjijem milnetom. Zakone će nam uništiti, a adete ispoganiti. Groblja će nam prekopati, a temelje kućne razoriti. Smijaće se svetome ezanu, kojim Alaha mujezin pozdravlja s minareta, a progoniće onu pjesmu, kojom je naš narod od uvijek svoje derte kazivao. Neće on nas pitati, kojim mi jezikom znamo i umijemo zboriti: neće on nas čuti što su naši stari tijem jezikom od vajkada zborili, no će reći: u mene je šidet, moj je jezik gospodar! I nastanuće najgore vrijeme… živi će zavidjeti mrtvima, a grobovi će biti kuće sreće. Ugasiće se naše pleme; potamneće imena onijeh slavnijeh odžakovića, koji su vezirovali i pašovali, a kojima se Bosna ponosila pred svijetom. Zarđaće njihovo oružje, a po njihovim kulama zamrežiće se paučina. — Sa grobovnijeh kamenova istrće se riječi slave i oni, koji su uvijek pjevali, otpočeće da plaču… Nastaće pošljednje vrijeme; oni — u kojijeh je ostao rz, neće se smjeti u oči pogledati, a oni, — u kojijeh je ostalo srce, suvom će se pozdravljati!… Teško Bosni i sad i do vjeka! Niti će kad dići glave, niti će kad naći pravde u svijetu. Našoj nevolji niko. vjerovati neće, a našemu zlu niko pomoći neće, jer će svako reći: „Vi da narod bijaste, izginuli biste, a ne biste peksijana na prag pustili!…“ (Nema tišina. Govor učinio dubok utisak, te svi oborili glave. On ih pogleda, redom). Šta više da vi kazujem? — Birajte sami što ćemo i kako ćemo?…

ŠAĆIR EFENDIJA BISEROVIĆ: Što bih poslije ovijeh reči, do da sagnem glavu i Alaha da zamolim za milost. Što ćeš, kad smo zlo, — koje nam kazuješ — tako docno sagledali! — Do juče smo se klali među sobom, tri vjere, a sad se mirimo. Zar ne bijaše bolje, da smo se mirili zajedno da živimo, no što se mirimo zajedno da izginemo?

HADŽI LOJA: Naučićemo one, što dođu za nama.

ŠAĆIR EFENDIJA BISEROVIĆ: Kamo da bijaše neko, da nas za vremena umudri, a sad…? Pa i da otjeramo dušmanina s praga, hoćemo li bar poslije biti braća? Neće li ovi Šokac reći: „Preči je meni Papa od Bosne!“ — A neće li ovi Srbin reći: „Ja imam svoj bajrak od tri boje…“

HADŽI LOJA: Čekaj… ne zbori dalje!… Ovi bajrak, je li?… (Pokazuje na barjak koji drži Sokolović). Ne — on nas ne dijeli — on nas zbira!… (Dočepa barjak i otkine sa motke). Bajrak je to Srpskoga Naroda, a ove tri boje, to su tri vjere jednoga naroda!… Viđi… (Savija od barjaka sebi turban oko glave). … od njega ću turban sagraditi, i pod tijem turbašnom — poginuću! Pod njime ću slatko umrijeti!…

SVI: (Uzbuđeno). A!… a!… Alal ti, hadžo!…

HADŽI LOJA: Pa jesmo li izmireni sada?

SVI: Do vijeka!…

HADŽI LOJA: I hoćemo li zajedno da izginemo?

SVI: Hoćemo!… (Spolja se čuje plotun).

HADŽI LOJA: (Mahne im rukom da ućute). Šta je?

MUL-AGASMAJIŠ: (Istrči naglo iz džamije).

RISTA BUJAK: Biće da je uljegao (Plotun).

HADŽI LOJA: Švabo?…

RISTA BUJAK: On!…

HADŽI LOJA: Aj, braćo moja!… Aj, jade moj!… Sve je drugo dockan… i jedino što nam je ostalo, to je: da izginemo!… (Češće pojedinačno pucanje).

SVI: Izginućemo!…

MUL-AGA SMAJIŠ: (Dojuri s polja). Hadžo, uljegao je! Na Budakovićima, po Vratniku i Bjelavama, sve je pod silajem, i eno — puška trešti!…

HADŽI LOJA: (Sokoloviću i jednom katoliku). Idite!… Potecite brzo!… Neka na vašijem crkvama sva zvona zazvone naopako!… Neka se budi narod!… (Oni odlaze). A vi, braćo, grab’te oružje!… — (Svi grabe oružje. U tom se čuje top. Hadži-Loja pritrči levom prozoru). Trebeviću, visoka planino; zar je to tvoj pozdrav šeher-Sarajevu?… (Plotuni se ponavljaju i čuje se muzika, koja svira marš „Hoch Habsburg!…“). Čuj Čuj, more, čuj peksijana!… Hoće da uguši jauk žena i pisku đece, koju njegovi soldati kolju, pa udara u zurle i gočeve!… Ako… ako… sviraj!… Zagluši glas onijeh što umiru, neka ga ne čuje Jevropa, koja te je amo poslala!

GRGO ŠIŠIĆ: To je ćesareva pjesma, što je sviraju!

HADŽI LOJA: Varaš se, Šišiću! Pjesma austrijskoga ćesara, to je jauk i piska krvave bosanske siročadi, a ne to što čuješ! (Plotuni i zvona sa raznih strana. Muzika prestaje).

SIMA SOKOLOVIĆ: (Vraća se). Uljegli su sa svijeh strana u grad, a ponajprvo šljegli s brijega u Sagardžije! Sarajevo sa dvije strane, ispod Bakija i Gorice, gori!… Od Trebevića slazi silna vojska i svi sokaci već su puni dušmanskijeh soldata!… Pošljednji je čas Hadžija!…

HADŽI LOJA: (Risti i Šišiću). Priđite amo. Deder da se zakunemo svaki po svojoj vjeri. Evo, čujte mene prvog! (Diže ruke u vis). Tako mi Alaha i Pejgambera, i tako mi dina — poginuću, a predat’ se neću! (Učini temena). — Valahi! Bilahi! Talahi!

GRGO ŠIŠIĆ: (Diže šaku). Tako mi Isusa i Djeve Marije, poginućemo — a predat’ se nećemo! (Prekrsti se katolički).

RISTA BUJAK: (Diže tri prsta). Tako mi Svete Trojice, Boga Oca, Boga Sina i Boga Duha Svjetoga, i tako mi časnoga krsta i Krsnoga imena moga, poginuću, a predat’ se neću!… (Prekrsti se). Amin, da Bog da!…

(Napolju truba, plotun i jedan top).

HADŽI LOJA: A sad, braćo, zadnja je dekika! Praštajmo jedan drugom i oprostite, ako sam đekad koga uvrijedio!…

SVI: Neka ti je prosto!…

HADŽI LOJA: I vama, braćo!… Hajde, sada svaki na svoje mjesto!… (Šišiću). Ti se klanjaš Zapadu, je li? Pa — hajde tamo! (Pokazuje mu zapadni prozor). Eno — oni pendžer gleda na Zapad.

GRGO ŠIŠIĆ: (Odlazi, za njim njegovi ljudi i odmah se nameštaju i počnu puniti puške).

HADŽI LOJA: A ti, Risto, klanjaš se Istoku? — Eno, oni pendžer gleda na tu stranu, đe je tvoja vjera!… (Pokaže mu istočni prozor). To neka bude tvoje mjesto, đe ćeš se braniti i poginuti!…

RISTA BUJAK: (Postupi kao i Šišić).

HADŽI LOJA: Dete i vi ostali! Derite to perde sa vrata, pa koj’ na pendžere, a koj’ na vrata i ne žalite džebane, jer se dugo nećemo boriti, pa bar da se junački iskupimo! (Napolju borba bliže i jače. Trube. Zvona). Haj, Srbine, brate! Ima jedna molitva, kojom sve tri srpske vjere znaju da se pomole Bogu u jedan glas! Dete, braćo, kazujte za mnom tu molitvu! Evo — ja ću prvi! (Priđe vratima i preko ramena onih, koji su zauzeli o vrata, opali pušku. Svi pripucaju, a on potrči svakoj gomili i hrabri ih sve). tako!… tako!… Neka i vaše majke zakukaju, kad će naša đeca i onako dovijeka kukati za Bosnom!… (Prilazi jednom prozoru i opali pušku). Stani (Svi prestanu pucati). Hodža-Kakuči Efendi! Idi, tako ti dina, gore na minare, i pjevaj Alahu i moli mu se za naše duše, a mi ćemo ginuti! Pjevaj glasno! Neka se tvoja molitva razleže širom Sarajeva, neka se onaj narod što gine sjeti, — da ima Boga i u Boga pravde, koja će ga osvijetiti, ako mi kadri nijesmo!…

HADŽI-HAFIZ KAUKDŽIJA: (Ostavljajući pušku). Poći ću, Hadžo, bez oružja! Moja molitva, neka mi bude oružje! (Ulazi u otvor, kojim se penje na minare).

RISTA BUJAK: (Pošto je izbacio pušku). Skidoh jednoga s konja!

HADŽI LOJA: Bar si ga popeo na nebo!… (Nastavlja se borba. Hadži-Loja prilazi čas jednom čas drugom i gde nađe mjesta pali i sam pušku).

ASIM: (Dotrči u džamiju te pravo u naručja Loji). Đedo!… đedo!… đe si ti?…

HADŽI LOJA: Ko te amo posla, dijete, i kako si smio?

ASIM: Ja, đedo, kroz kapidžike, te dospijeh da te vidim!

HADŽI LOJA: Što je doma?

ASIM: I naja i baba uzeli su puške, ter kroz pendžere gađaju Švabu. I sve žene iz konšiluka i đeca, sve se to popijelo na pendžere i na krovove, ter puca; a meni naja ne da puške!…

HADŽI LOJA: (Pauza). Dorašćeš i ti do puške, a moja će i ’nako ostati pusta! Nego, ’ajde, sad, kad si me viđeo, odi, poljubi ruku đedu, pa idi kući!… Idi tamo, kraj majke i tvoje babe i reci im selam od mene!

ASIM: (Ljubi mu ruku i donosi je do temena). A hoćeš i ti doći?

HADŽI LOJA: (Poljubi ga u čelo). Reci im, neka mene ne čekaju! Pazi, da te ne ubiju soldati!

ASIM: Ja ću kroz kapidžike! (Potrči).

HADŽI LOJA: Čekaj… Hodi ovamo! (Dete se vrati. On mu spusti ruke na ramena i duboko mu se zagleda u oči). Ti ćeš nas preživjeti, sinko, pa upamti sve ovo što biva. Kad dorasteš do đedove puške, tada će već naše grobove pokriti gusta trava, a naša će se imena poboraviti! A ti viđi i upamti sve ovo. Pa kad odrasteš, a ti pričaj! Pričaj onome dobu, koje će s tobom nastati, i reci mu: da je čitav jedan narod propao za to — što se vjerama zaveo, a da će vaskrsnuti i mora vaskrsnuti za to — što se na samrti sjetio: da je brat mio pa ma koje vjere bio! Reci onima, koji će živjeti u ovoj lijepoj zemlji, nakon dvadeset i trideset godina, da smo mi izginuli zato, da bismo im krvlju svojom ispisali amanet: Herceg Bosna je Hercegovčeva i Bošnjakova i u njoj nema mjesta za tuđina! Upamti to, jer će doći dan, kad ćete taj amanet svi zajedno morati i vjerovati i kazivati! (Ljubi ga u čelo). Zbogom, sinko! Neka se Alahova milost prostre na tebe i tvoje pokolenje, te da doživite taj srećni dan, kada će ove, što nam sad silom ulaze u kuću, istjerati — ka što se svaki nevaljalac isteruje iz čestita doma!… (Napolju plotuni i muzika ponovo). Čuješ li onu pjesmu? To je, sinko, pogrebna pjesma, kojom se sahranjuje tvoja otadžbina! A ’odi, čuj i ovu riječ! (Uzme ga u naručja, a desnom ispali pištolj na vratima). Ovo je riječ kojom kad budete ti i tvoji vršnjaci prozborili, vaskrsnućete svoju otadžbinu!… (Spušta ga, poljubi ga u čelo i tiho). Idi sad doma, i reci im — neka me ne čekaju. Selam svima od đeda!… (Muzika prestaje).

ASIM: (Poljubi mu ponovo ruku). Zbogom, đedo, slatki! (Uznevereno pogledajući na sve strane, odlazi).

GRGO ŠIŠIĆ: Džamija je opkoljena!

HADŽI LOJA: Ali smo mi još živi! (Spolja plotun, pa onda pjesma mujevinova, koja se jasno čuje. Prilikom plotuna dvojica kod vrata padaju). Alah rahmet ejlsi! Risto, udri na tu stranu! (Otrči do vrata. Nastaje življe puškaranje spolja i iznutra. Kroz puškaranje, koje je pojedinačno, čuje se čas mujezinova pesma, čas truba, čas po koji metak. Sokolović pada).

RISTA BUJAK: (Pridržavajući ga). Bog neka te prosti! (Spušta ga i vraća se prozoru te nastavlja borbu).

HADŽI LOJA: Alal neka ti je, Simo! Ti učini svoje! (Pada Bajrat-aga i jedan Šokac). Eto ih, prodiru! Deder, braćo! Pomenite još jednom Boga svaki na svom zakonu! (Padaju Halačević, Biserović i Šahinatić. Molitva se jasno čuje, zatim top i opet plotun. Padaju Abid-aga, Mul-aga i Muharem-aga. Pucaju očajno. Risto prilazi vratima, gde je nagrnula austriska vojska). Ovamo, ovamo i ti, Šišiću! Evo, navriješe…

SMANIL-BEG TASLIDŽAK: (Pada umirući). Bogom neka vi je prosto, braćo; slatko mi je umrijeti!…

HADŽI LOJA: Blago tebi, beže, i sad i do vijeka! (Pada Šišić). I ti ne zaostade, dobri Šišiću!…

GRGO ŠIŠIĆ: (Umirući). Niko zaostati… neće!…

HADŽI LOJA: Oživjećemo mi opet!… Oživjećemo u našim unucima i tada će švabo platiti svu ovu krv koja se sad lije! Neću viđet, ali ću ja osjetit’ to u grobu! (Puške: zgodi ga tane. On posrne i padne i pokuša da se digne, ali opet posrne). Ah, pseto krvavo! Što me ne pogodi junački, ka’ i sve ostale, već mi zadade ranu, da za jednu smrt tri puta izdišem!

AHMED EFENDIJA NAKO: (Koji je na vratima i puca). Je li ti teška rana, Hadžo?…

HADŽI LOJA: Laška je no ovijeh ovđe što su mrtvi!

AHMED EFENDIJA NAKO: Još nas je trojica samo! (Jedan u tom momentu pada).

HADŽI LOJA: Nije trojica, nego dvojica! Svaka dekika nosi po jednoga! Udrite, ne predajite se! (S polja plotun. Pada Ahmed efendija). Sam zar ostade, Risto? Ej, da je bar moći da ti pomognem! — Ali… zlo me pogodi!… I moj je kraj tu!… (Rista puca). Odi, Risto, da se ižljubimo!… (Rista prilazi. Diže se i ljubi s njime). Alal neka ti je!

RISTA BUJAK: I tebi, Hadžo!…

HADŽI LOJA: Mi ginemo grleći se, a naši unuci umjeće se zagrliti prije smrti!…

RISTA BUJAK: Naša smrt, neka im nauk bude!

HADŽI LOJA: E’ ’ajd’ sad, idi!… pa — gini!…

RISTA BUJAK: (Vraća se vratima i opali pušku. Otuda dva plotuna i on pada. Pauza. Truba zasvira. Prestaje pucanje. Čuje se Mujezinova pjesma).

SEDLIC: (S polja). Predajte se!…

HADŽI LOJA: (Diže se teško iz gomile mrtvih). Hoćemo li da se predamo, mrtva braćo moja?… Kazujte!… Vi ćutite? Ne dajete avaza od sebe?… Ali ja vas razumijem!… Vaša krv mi zbori; Bosna se samo mrtva predaje!… (Pada ponovo, umoran. Plotun. Truba. Još jedan plotun).

KAPETAN SEDLIC: (Ulazi sa golom sabljom u džamiju. Sa njim nekoliko vojnika. Na polju se dogleda vojska). U ime Evrope, predajte se!…

HADŽI LOJA: (Pribere snagu i diže se na ruke). U ime Evrope, mi smo izginuli!… (Pada. Mujezinova pjesma jasno se čuje. Na jednoj crkvi zvono tiho udara. Zavesa se lagano spušta).

ZAVESA

3. Rastko Nemanjić

Komad za decu u tri slike

3.1. Lica

  • STEVAN NEMANJA, veliki župan
  • ANA, njegovo podružje
  • STEVAN,
    VUKAN,
    RASTKO — njegovi sinovi
  • JEVTIMIJE, episkop raški
  • OTAC HRISTIFOR, iguman manastira. Sv. Pantelejmona
  • MONAH DIONISIJE
  • JEROMONAH TEOFILAKT
  • PRVI,
    DRUGI — kaluđer
  • PRVI,
    DRUGI — đak
  • MRVOJE, stratilat Stevana Nemanje
  • MAROSLAV,
    SRDAN — boljari
  • ARANĐEO GAVRILO
  • Velmože, župani, tisućnici, satnici, vojvode i vojini. Kaluđeri i đaci.

3.2. Prva slika

Velika dvornica koju ispunjavaju župani, vojvode i drugi veliki časnici i crkovnici. Kada Nemanja sa svitom naiđe, oni se razmiču otvarajući mu put ka prestolu.

3.2.1. 1. NEMANJA, ANA, RASTKO, VELMOŽE I CRKOVNICI

NEMANJA: (Praćen Anom, sinovima i episkopom, penje se na presto). Velmože moje, župani, tisućnici i satnici, vojevode i vojini. Sabrao sam vas da, pred vama i sa vama, izvršim jedno sveto delo. Moj mač i vaša hrabrost završili su veliki čin; naše vrage i supostate pobedili smo i inoplemenike odoleli smo! — Srpska zemlja ujedinjena je; u njenim su granicama Hum i Travunija, Gorska i Podgorje, Gornja Zeta i Dendra, Rasa i Rasina, Toplica i Moravica, oba Pilota, Patkovo i Hvostno, Sitnica, Lim i Ibar, Lipljan i Gornji Polog, Dioklitija i Dalmacija. Našu državu kite gradovi: Niš i Svrljig, Sredac i Pernik, Stob i Velbužd, grad Ravni; pa onda Skoplje, Lješak, Gradac, Prizren, Danj, Sardonika, Drivast, Rosaf, Svač, Ulcinj, Kotor i slavni grad Bar. Bogu Gospodu, koji nam je mudrost podario, snagu dao i mač upravio, zahvalili smo toplim molitvama; k tomu još, ja sam poslao bogate darove crkvi Groba Gospodnjeg i Sv. Jovana Krstitelja, pa onda crkvi svetih apostola Petra i Pavla; crkvi Svetog Teodosija u Pustinji; Bogorodici evergetskoj u Carigradu; Svetom Dimitriju u Solunu, a nazidao sam još i dve zadužbine — dva hrama Gospodnja, hram besplotnih arhistratiga u Skoplju i svetog Panteleje u Nišu. Ali imamo da se odužimo još jednoj svetoj obitelji. Sinoć stigoše u Rasu služitelji božji iz dalekih strana; otud sa obala Jegejskog mora, a iz Svete Gore. Oni milost prose i ja hoću da ih sa vama zajedno obdarim darima kraljevskim, neka bi se i tamo, na dalekom istoku, izvila pred božjim oltarom molitva svetih otaca za moj narod i moj dom.

JEVTIMIJE: Tvoja želja, veliki župane, i tvoja namera velika je i čista. U svakom poslu valja se setiti Boga. Ko Boga slavi toga Bog pomaže. On je to, koji ti je mudrost darovao, a ruku podržao te si izvršio dela velika i slavna; njemu slava a tebi hvala što priznaješ i što se uvek sećaš Gospoda.

NEMANJA: Neka priđu sveti oci svetogorski! (Odlazi jedan tisućnik).

ANA: Dozvoli nam, sveti sadruže, da tvojim darovima za Svetu Goru pridružim i ja svoje i naše dece, Vukana, Stevana i našega Rastka, koji se od sviju najlepše ume da pomoli Bogu.

RASTKO: (Ljubi joj ruku). Ti si me, majko, učila, a omilela mi je molitva jer mi dušu zagreva.

JEVTIMIJE: Bog te blagoslovio, dete. U toj duši koju molitva zagreva zaleći će se velika dela Gospodom blagoslovena.

3.2.2. 2. TISUĆNIK, A ZATIM MONAH DIONISIJE I TEOFILAKT

DIONISIJE: (Klanjajući se duboko). Svetli i veliki župane! Nosimo ti blagoslove, koje smo sa bratijom, zatočnicima Gospodnjim, isprosili toplim molitvama u Boga, za tvoj dom i narod tvoj.

NEMANJA: Dobro mi došli, sveti oci, i neka vam je hvala što ste se iz tih daljina setili mene i mojega hrabrog naroda i molili se Gospodu za nas onda, kada smo se mi, zaštićeni njegovim blagoslovom, borili sa supostatima naše države i vere. Božja nas je pomoć i učinila pobediteljima; njemu neka je hvala i slava, a vama, božjim služiteljima i vašoj svetoj obitelji u Atonskoj Svetoj Gori, dajem kraljevske dare; neka bi se tamo i dalje žeglo kandilo i uznosile molitve za mene i moj narod.

DIONISIJE I TEOFILAKT: Hvala ti, svetli župane, i slava ti, tebi i tvome domu.

NEMANJA: (Jednom od velikaša). U ime moje i mojega podružja Ane, daćeš svetoj braći za njihovu obitelj, iz moje riznice, dve stotine zlatnih solida, osim toga četrdeset modi voska i četrdeset galeta ulja. Osim toga daćeš tri put po deset solida u ime mojih sinova Vukana, Stevana i Rastka, da se za svakih deset solida kupi po jedan maslinov sad i zapiše na njihovo ime. (Stevan, Vukan i Rastko prilaze ocu i ljube mu ruku).

RASTKO: (Ljubeći ruku). Hvala ti, oče, na tom daru. To mi je najmiliji dar od svih što si mi ih dosad dao.

ANA: Dozvolio si mi već, svetli sadruže, da tim darima dodam i ja svoje. Ja poklanjam svetoj obitelji osam zlatnih odjejanija koje sam sama vezla.

DIONISIJE: Hvala, presvetla Gospo, dostojna visokoga ti sadruga. Neka te Gospod podrži svome rodu na diku a svome domu na ponos.

NEMANJA: Svima tim darima, pridružite još i zlatnu ikonu Svetoga Luke, koju su mi inoci Bogorodice evergetske iz Carigrada podarili.

JEVTIMIJE: Neka bi pred tom ikonom gorelo uvek kandilo, za sreću i zdravlje bogougodnog i velikog župana Nemanje, za zdravlje njegovoga podružja i njegovog roda.

DIONISIJE I TEOFILAKT: Amin!

NEMANJA: (Polazeći). I tomu još, prihvatite svete oce kao moje goste i ugostite ih, neka se odmore, jer dalske pute putuju. (Polazi sa Anom istim redom kako je i došao).

SVI: Živeo svetli župan! (Odlaze svi, samo kaluđeri ostaju na sceni).

3.2.3. 3. DIONISIJE, TEOFILAKT

DIONISIJE: Da plemenitog vladara!

TEOFILAKT: I kako nas je bogatim darima obdario.

DIONISIJE: Zasuo nas je zlatom i darima; Bog neka mu ruku blagoslovi.

3.2.4. 4. RASTKO I PREĐAŠNJI

RASTKO: (Vraća se i osvrćući se, dotrči ko njima). Sveti oci, dozvolite najmlađemu Nemanjinom sinu da vam celiva svetu desnicu. (Celiva ih).

DIONISIJE: (Celivajući ga u čelo). Bog te blagoslovio, Kraljeviću!

TEOFILAKT: (Celivajući ga takođe). I pokloni ti duge i srećne dane i mudrost i plemenitost tvojega oca.

RASTKO: Moja braća, Stevan i Vukan, hoće u lov, a ja sam se u oca izmolio, da ostanem ovde sa vama, da vas pitam i raspitam o svetim obiteljima svetogorskim.

TEOFILAKT: Pitaj, Kraljeviću, na svaku ćemo ti odgovoriti.

RASTKO: Ja volim taj razgovor. Uvek sanjam o svetim mestima; uvek mislim kako je to lepo, kako je to uzvišeno služiti Gospodu Bogu. Ja ne volim lov; mene ne veseli oružje, ali sveta molitva, kojom se obraćam Bogu i kojom ga iskreno i toplo molim za moj narod, ja mislim da toliko isto i više može da učini koliko i oružje.

DIONISIJE: Dete, iz tebe Gospodnji duh govori, na tebi je njegov blagoslov.

RASTKO: A je li daleko Sveta Gora?

DIONISIJE: Daleko je, tamo na južnim stranama, preko morske pučine.

RASTKO: A je li težak život monaški?

DIONISIJE: Težak je, sinko.

RASTKO: Zar je težak? Zar je teško Gospodu služiti? Zar ima čega teškog što se čini za Gospoda?

DIONISIJE: (Teofilaktu). Ovo će nas dete nadmudriti, kroz njega nas Gospod kuša. (Glasno). Odista, sinko, tako je kako ti reče; ko iskreno Gospodu služi, za toga je monaški život i lep i mio.

RASTKO: (Seda na podnožje prestola). Sedite, sveti oci, sedite, vi ste umorni (I oni sednu). Pa hajde pričajte mi o Svetoj Gori. Malo sam o njoj slušao, a hoću da znam; ko zna neću li vam jednog dana biti učenik i drug.

TEOFILAKT: Ti — kraljevsko dete?!

RASTKO: A zašto ne; zar kraljevsko dete ne treba Bogu da se moli; zar njegove molitve Gospod ne prima?

DIONISIJE: O, sinko, pred Bogom smo svi jednaki. On ne zna za kraljeve i siromahe, njemu je svaka molitva, koja mu se iskreno šalje, jednaka.

RASTKO: Tako i ja mislim. Hajde, pričajte, pričajte mi o Svetoj Gori.

DIONISIJE: Dole tamo, daleko, vrlo daleko odavde, u vodama Jegejsko? Mora, kupa svoje podnožje Atonska Gora, kojom šimšir i javor raste, a maslina je kiti. Njene šume su neprolazne; njeni krševi se pod nebo penju, a njene doline, bogate vodom i plodom, pokrivene su odoljenom, zdravcem i žutilovom travom. Po voznesenju Gospoda Isusa Hrista, došla je u tu goru majka Božja i svetu reč Božju propovedala. Od njene svetlosti i od sile njene reči, srušili su se idoli koje je tamo mnogoboštvo podiglo. Od toga doba, Atonska je gora postala svetom; od toga doba tamo se počelo hrišćanstvo utvrđivati i otud po svemu svetu rasprostirati i, od toga doba je sveta Bogorodica zaštitnica Svete Gore koju je proslavila mnogim čudesima.

RASTKO: (U prvi mah, vrlo pažljivo sluša, zatim se zanese pričom i oslovi glavu na ruku tako da ga san počne hvatati).

DIONISIJE: U Koreji, eno, i sad crkva svete Bogorodice; to je njen hram, a to je majka sviju ostalih svetogorskih crkava. Sveta Gora je istočnik hrišćanstva, onako isto kao i sveta mesta u Judeji i Galileji. Dvadeset hramova Gospodnjih: dvadeset oltara i pet hiljada kaluđera tamo služe Bogu i poje slavu božju.

RASTKO: (Zanesen pričom zaspi).

DIONISIJE: (Spazi da je zaspao). Gle, čista i nevina duša detinja; zanela ga priča o svetim mestima, a zanos ga uspavao. Slatko spava nevino dete na podnožju kraljevskoga prestola svojega oca. Ostavimo ga, brate, na miru; nemojmo ga buditi. Ko zna, nije li ga Gospod uspavao da mu na snu kaže o svetim mestima ono, što mu ja živom rečju nisam umeo reći.

TEOFILAKT: Ostavimo ga, jer hoće Gospod da ga snom nagradi.

DIONISIJE: (Blagosilja, Rastka, tako i Teofilakt, pa polako odlaze).

3.2.5. 5. RASTKO

RASTKO: (Spava. Muzika tiho svira. Diže se zadnja zavesa. Natrag oltar, pred oltarom sveštenik sa krstom u ruci i hor sveštenika. Taj je deo jako osvetljen, a prednji ostaje u polutami. Hor kaluđera. peva: „Svjat, svjat Gospod Savast“. Posle pesme, spušta se zavesa, a pozornica nanovo osvetli).

RASTKO: (Budi se polako). Šta je to? Gde sam ja? (Trlja oči). O, kako lep san. Zbor božjih služitelja pred oltarom; služe Bogu svetu liturgiju… Njihova pesma još mi je u duši… Gde je to?… (Okreće se, pa, razočaran). Ah, znam, to je tamo, to je daleko tamo, gde u vodama Jegejsko? Mora kupa svoje podnožje Atonska. Gora, kojom šimšir i javor raste a maslina je kiti; Atonska Sveta Gora, čije su šume neprolazne i čiji se krševi pod nebo penju i čije su doline, bogate vodom i plodom, pokrivene odoljenom, zdravcem i žutilovom travom. Tamo, tamo, gde je sveta majka Božja, po vaznesenju Gospodnjem, sišla da propoveda svetu reč Božju! O, kako je lepo tamo; o kako je topla molitva koja se tamo šalje Bogu. O, da mi je da se tamo Bogu pomolim, da mu se pomolim i da mu izmolim sreću i napredak za moj srpski narod!… Ovde, kraj prestola, ta molitva nije tako topla! Što ću ja ovde…? Što će meni ovo carsko ruvo; što će mi mač, kad me je Gospod naoružao dušom koja njemu pripada Presto?… Zar nije viši Gospodnji presto na čijem ću podnožju službu služiti? A otac — majka? — O, za? Gospod nije otac sviju nas? Narod?… — Pa zar ja ne mogu i pred oltarom Božjim služiti iskreno i predano mome narodu! O, mogu, mogu i hoću, da, hoću! Tamo, tamo u Svetoj Gori; tamo ću naoružati dušu pouzdanjem u Gospoda i tim pouzdanjem služiću narodu (Padne na kolena). O, Gospode, veliki i silni; Gospode, koji si sazdao ovaj svet i koji upravljaš njim; povedi me stazom, koju si mi odredio; neka bude volja tvoja, jer volja je tvoja sveta. Evo, ja ti se priklanjam — (Prekrsti se i ustane). Ja ne smem ocu i majci, da im zbogom kažem, poći ću tako bez zbogom na daleke južne strane, a njih će Gospod utešiti. s (Otpasuje mač i ostavlja ga na podnožje prestola). Ostani ti, hladno oružje, ovde, da čuvaš očin presto i braniš njegov narod. Gospodnjim oružjem ja se sad oružam, da njime služim mome srpskome narodu. Zbogom, kućo moja, zbogom, dome moj, zbogom, oče i majko, zbogom, braćo moja; zbogom, detinjstvo moje! Zbogom, brigo očina i milošto majčina, koja si me dosad hranila i branila! Zbogom, zbogom!

ZAVESA

3.3. Druga slika

Šuma. Sa strane velika manastirska kapija, na njoj alka; više ove mali otvor (vratanc) koliko da se glava provuče. Polumrak.

3.3.1. 1. RASTKO

RASTKO: (Dolazi sa strane. Gologlav, sa torbom o vratu, umoran, poštapa se jednom batinom). Jest, ovo je Sveta Gora; osećam, duša mi to kaže. Dozvoli, Gospode, da celivam najpre ovu svetu zemlju (Pada na kolena i celiva pod). i da ti podnesem molitvom svoju toplu blagodarnost, što si me hranio i branio na ovome dalekom putu; što mi nisi dao da zalutam; što me nisi poveo stranputicom, što mi nisi dao da voljom malakšem i u danima kada si me na ovome dalekom i dugom putu u iskušenje dovodio. (Prekrsti se, a za vreme molitve muzika tiho). Oče naš, koji si na nebu, neka je sveto ime tvoje; neka dođe carstvo tvoje, neka bude volja tvoja i na zemlji kao i na nebu. Hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam grehove naše, kao što mi dužnicima našim praštamo, i ne navedi nas u napast nego nas izbavi od zla, jer je tvoje carstvo, sila i slava ocu i sinu i svetome duhu, amin! (Prekrsti se i diže). Evo ga sveti manastir! Oh, da li ću biti srećan; da li ću biti dostojan da me prime kao skromnoga poslužnika? (Gleda gore). Kapija je već zatvorena; da, dockan je već, sunce je je davno selo. (Čuje se u manastiru zvono). To valjda večernju molitvu glase (Prekrsti se. U manastiru, ali u dubini, čuje se hor — „Bogatia obniščaša“, Rastko priđe samim vratima, klekne pred njima i za sve vreme pesme kleči skromno; kad se pesma završi, diže se). O, sveti oci; sveti oci, (Viče na vratima). otvorite vrata, jedno skromno dete, čista srca i čiste duše, došlo je da vam služi, Bogu i vama. Napustio je bogastvo i slavu; napustio je presto i sjaj, da obuče crnu rizu te Gospodu da služi. O, sveti oci, otvorite vrata! (Čeka. Zatim odmiče). Ne, neće otvoriti. Znao sam to čim sam tako dockan u noć stigao; manastirska se kapija zatvara odmah po sunčevom zalasku i noću sene otvara. Ja ću ovde provesti noć, nije studeno, a blizu svoje celji; to će mi snage dati. (Prekrsti se pa legne). Ti, Gospode, koji si me do sada čuvao, sačuvaj me i ove noći, ove poslednje noći, u kojoj sam tako blizu svoje celji. (Rastko zaspi. Zadnja zaveza diške se. Natrag jaka svetlost. Na prospektu — oblaci — nebo — iz kojega se spuštaju stepenice. Uz tihu svirku muzike ozgo sađu najpre dva vrlo mala, a zatim sve po dva i dva veća anđela i ostaju tako na stepenicama. Svako novi palmovu grančicu. Najzad slazi Arhanđel i on prilazi Rastku).

3.3.2. 2. ARHANGEL

ARHANGEL: Rastko Nemanjiću! Ne boj se, hodi smelo putem, koji si izabrao. Tvoj narod je hrabar, on će sebi sam izvojevati slavu, ali njemu treba i drugim putem poći svojoj budućnosti. Tim putem povešćeš ga ti; na tebi je blagoslov neba. Ne malakši, ne kloni; ti si zakucao na vratima Gospodnjim i otvorila su ti se. Uđi, ne malakši, ne kloni! (Grančicom ga prekrsti, pa se vrati, svetlost se pomrači, spušta se zaveza i muzika prestaje).

3.3.3. 3. RASTKO

RASTKO: (Budi se, trlja oči i traži sliku). Gospode, ti me i suviše nagrađuješ. Poslao si mi na snu tvoje anđele da me okrepe i da mi saopšte tvoj blagoslov. Hvala ti, Gospode! Hvala ti, Gospode, što mi na snu reče da su mi tvoja vrata otvorena, Jest, jest, to me je još jevanđelje učilo: Zakucaj i otvoriće ti se. Zakucaću. Gospod me vodi, za mene nema više zatvorenih vrata. (Kuca alkom u vrata). O, sveti oci!… O, sveti oci!

3.3.4. 4. HRISTIFOR, RASTKO

HRISTIFOR: (Otvara na kaliji ona mala vratoca, pruža najpre šajndan sa ulje, pa i sam provuče glavu). Ko to tako pozno lupa?

RASTKO: Ja, sveti oče!

HRISTIFOR: Ko si ti, i šta ćeš?

RASTKO: Ja sam dete iz dalekih strana, a došao sam da se poklonim svetom manastiru i da mu u službu stanem.

HRISTIFOR: Zar ne znaš da se manastirske kapije noću ne otvaraju?

RASTKO: Ne znam, jer sam u jevanđelju naučio: zakucaj i otvoriće ti se.

HRISTIFOR: Dođi sutra.

RASTKO: Putujem već mesec dana; spavam po gorama i planinama i hranim se milostinjom koju mi kao namerniku udele. Nije mi teško još jednu noć prenoćiti na polju, ali mi je teško biti tako blizu Božje kuće i njegova oltara, a ne pomoliti se Bogu i ne zahvaliti mu za dobročinstva.

HRISTIFOR: Dobro, tebi, dete, otvoriću, ti prilaziš čiste duše ovoj obitelji. (Povuče se).

RASTKO: O, hvala ti, Gospode, na dobročinstvima tvojim!

HRISTIFOR: (Otvara ključem kapiju i pojavi se). Takve duše, kakva je tvoja, prima ova obitelj uvek.

RASTKO: Hvala ti, sveti oče! (Poljubi mu ruku i ulazi, za njim se vrata opet zatvaraju).

3.3.5. 5. MRVOJE, MIROSLAV

MRVOJE: (Posle izvesne pauze nailazi Mrvoje, Miroslav i Srdan). Ovo je dakle manastir svetog Pantelije. Čuste: i vi dobro, onaj pastir reče: „Sad malo pre vas ode put manastira sveto? Pantelija takav, kakvoga vi tražite, on je tamo“.

MIROSLAV: Tako je, no hoće li nam otvoriti vrata. Svetogorski manastiri ne otvaraju vrata po zalasku sunčevu.

MRVOJE: I Rastko je morao stići po sunčevu zalasku, pa ako su njemu otvorili otvoriće i nama.

MIROSLAV: Da, ali on se javio možda da je sin velikog župana Nemanje.

MRVOJE: Pa i mi ćemo reći da smo potera koju sam Nemanja šalje da mu sina vratimo. Obećaćemo manastiru i bogate darove, a u mene je i pismo koje mi je solunski iparh dao. Idi ti, Srdane, konjima, da se ne bi otkinuli te pobegli, a ja ćemo i Miroslav u manastir. (Srdan odlazi).

MIROSLAV: (Prilazi i lupa alkom). Vidiš, ne odazivaju se!

MRVOJE: Lupaj, lupaj još, ne smemo ni časa gubiti.

MIROSLAV: (Lupajući). O, sveti oci!

3.3.6. 6. HRISTIFOR I PREĐAŠNJI

HRISTIFOR: (Pojavljuje se kao i pre). Opet neko, ko je to?

MRVOJE: Oprosti, sveti oče, što te u tvojoj tišini i službi Bogu uznemirujemo. Je li pre nas došlo jedno dete ovde?

HRISTIFOR: Jeste, evo ga u manastiru.

MRVOJE: Onda, molimo, pusti odmah i nas unutra.

HRISTIFOR: Manastirska se vrata noću nikome ne otvaraju.

MRVOJE: Ali mi idemo u poteru. To dete, to je sin velikog župana raškog Nemanje; ono je od kuće izbeglo u želji da se zakaluđeri, a njegov otac i majka poslali su nas u poteru da ga odmah vratimo. Nemanja šalje bogate dare manastiru, a u mene je i pismo solunskoga iparha, kojim preporučuje manastirskoj upravi da nam dete odmah preda.

HRISTIFOR: Manastirska se vrata noću nikom ne otvaraju. Eto tu u blizini je jedan skit koji je radi putnika i namernika uvek otvoren. Prenoćite tamo, pa dođite ujutru da stvar vidimo.

MRVOJE: Ali kako si mogao, sveti oče, otvoriti noću vrata tome detetu?

HRISTIFOR: Jer je ono došlo da Bogu služi.

MRVOJE: Zamisli da nas Nemanja šalje, a njemu si pre otvorio vrata no nama.

HRISTIFOR: Vas Nemanja šalje, a njega je Bog poslao. (Povlači se i zatvara prozor).

3.3.7. 7. MRVOJE, MIROSLAV

MIROSLAV: Šta ćemo sad?

MRVOJE: Moramo se pokoriti zakonima manastirskim. Doći ćemo ujutru rano. Srdane, dovedi konje, pođimo! (Odlaze).

ZAVESA

3.4. Treća slika

Manastirska sala. Pri dizanju zavese nikog nema, samo se napolju čuju zvona i pevanje hora: „Dostojno“. Pošto hor otpeva jednu pesmu, izlaze iz sporednih vrata Hristifor i još dva tri kaluđera, okrenu se još jednom tim vratima i prekrste, pa zatim pokriju kamilavkom.

3.4.1. 1. HRISTIFOR I KALUĐERI

HRISTIFOR: Da čudne noći, braćo u Boga, što sam je noćas proveo. Po večernju, tek što odslužismo prvu noćnicu, udari alka u vrata manastirska. Ja otvorih prozor na vratima i videh tamo jedno mlado i skromno dete koje se moljaše da uđe u manastir. Htedoh da ostanem pri ustavu manastirskom te da ne otvaram vrata, ali osetih u duši da mi nešto kaže: „Otvori, otvori mu; prihvati to dete, njega Gospod šalje!“ Nikad mi se nije desilo tako da osetim. Izgledalo mi je, ako ne otvorim, učiniću greh, ogrešiću se o naredbu Gospodnju. Pokušah i da kažem detetu, da se po ustavu manastirskom, po zalasku sunčevu, vrata ne otvaraju, ali mi ono, kao Gospodom naučeno, odgovori: „Ja sam, veli, u jevanđelju naučio: zakucaj, otvoriće ti se!“ i ja onda pokorih se onom glasu unutarnjem i otvorih detetu, koje ste videli jutros kako se usrdno moli Gospodu pred oltarom.

PRVI KALUĐER: Takvi nam podobajet.

HRISTIFOR: A zatim, tek što legoh, neko udari opet alkom u kapiju. Ja ućutah, ali on i po drugi put udari. Opet neko, rekoh, i istina dva vojnika, bogato odevena, tražahu da uđu u manastir, vele, pošli su u poteru da to dete kući vrate.

DRUGI KALUĐER: A što da ga vrate?

HRISTIFOR: Jer to je kraljević, on je sin velikog župana raškog Nemanje; odbegao je od kuće da se zakaluđeri, a otac poslao poteru za njim da ga s puta vrate.

3.4.2. 2. ĐAK MANASTIRSKI, PREĐAŠNJI

ĐAK: (Dolazi s leva). Neke velmože, koje vele da su se i sinoć javljale, stigoše ovaj čas i mole da se vide s tobom, oče igumane.

HRISTIFOR: (Ostalim kaluđerima). To su oni. (Đaku). Neka dođu (Đak odlazi).

HRISTIFOR: Nose sobom i pismo solunskog iparha i bogate dare za manastir.

3.4.3. 3. MRVOJE, MIROSLAV, SRDAN I ĐAK, PREĐAŠNJI

MRVOJE: (Poljubi ruku igumanu, što čine i ostali). Mi, evo, opet dođosmo, oče igumane.

HRISTIFOR: Jeste li našli gde da prenoćite?

MRVOJE: Jesmo, pa evo poranismo po dete, te da se što pre na put krenemo, jer naš veliki župan i njegova svetla gospođa i sav dom, ostao je u velikoj žalosti i skrbi, te neka im se čas pre lice oveseli.

HRISTIFOR: Tako je, čestiti velmože, ali će teško što biti kad dete neće. Ja sam jutros celo jutro proveo s detetom i on veli: poklonio je sebe Bogu i s toga puta neće da svrne da ne bi Boga vređao. On hoće da se zakaluđeri.

MRVOJE: To ne može biti, zar on, kraljevski sin?

HRISTIFOR: Eno otišao je ocu arhimandritu da se i njemu ispovedi. Poslaću po njega. (Đaku). Idi zovi noćašnjeg prišelca, reci mu da dođe malo k meni. (Đak odlazi).

MRVOJE: Evo i pismo (Daje mu). solunskoga iparha koji nas je potpomogao.

HRISTIFOR: (Čita pismo). Tako je kao što iparh kaže, ali je detinja volja toliko jaka da će joj se teško moći odoleti, (Napolju se čuje hor u crkvi: „Isajije likuj!“).

3.4.4. 4. ĐAK, PREĐAŠNJI

ĐAK: Sad se baš služba svršava; čim se svrši, onog časa će doći.

HRISTIFOR: (Krsti se). To nekog kaluđere. Eto, to je naša pesma venčanica; ona se peva kad koga kaluđere. (Pesma prestaje).

MRVOJE: Kad koga kaluđere?

HRISTIFOR: Da!

MRVOJE: (Uznemiren). A koga su to sad zakaluđerili?

3.4.5. 5. RASTKO, PREĐAŠNJI

RASTKO: (Kod tih reči stupa, u crnoj rizi, postrižene kose. Za njim jedan đak manastirski, nosi njegove kraljevske haljine i kosu). Mene!

MRVOJE I OSTALA DVOJICA (Zaprepašćeni). Rastko?

RASTKO: Ne Rastko, ja se od ovog časa zovem Sava i brat sam manastira svetog Pantelejmona.

MRVOJE: Šta učini, Kraljeviću, ne pomisli li zar na svoj dom, na ocu i majku, na narod tvoj?

RASTKO: Ocu i majci nosite pozdravlje. Evo, nosite ocu kraljevsko odelo, ja sam ga rizom zamenio; nosite majci mojoj ove kose moje koju sam malo čas postrigao; ona je negovala, ona je plela, neka je i čuva. Nosite narodu pozdrave moje i blagoslov moj.

MRVOJE: Ali kako ćemo svetlom županu na oči?

RASTKO: Reci mu: tvoj sin Rastko, sada Sava, izabrao je drugi put za život. Ti, Nemanja, imaš sinova koji će ti presto prihvatiti, koji će oružjem upravljati, a tvoj sin Sava, on će se za tebe i tvoj narod Bogu moliti, jer za velika dela, koja srpskome narodu u budućnosti predstoje, treba i drugih puteva, treba i drugača oružja. Boj ne bije samo mač, već i vera u Boga; vera i pravda drži gradove, a mač ih ruši. Doći će dan kada će Sava odužiti dug i svome domu i svome narodu. (Napolju zvono zvoni, hor peva „Budi Imja“). A sad, eno me tamo pozivaju, pođite vi svojim putem, a ja ću svojim. (Prekrsti se i ulazi u crkvu, oni ostaju zaprepašćeni).

ZAVESA

4. Danak u krvi

Dramski fragmenat u jednom činu

4.1. Lica

  • DAUT, janičarski aga,
    SKENDER ORNOSOVIĆ, sandžak-beg,
    TEFTIŠ-AGA,
    EĆIM-EFENDIJA,
    IBIŠ, janičar — janičarske tajabaše, koje uteruju danak u krvi
  • OTAC SERAFIM
  • SIMO, knez seoski
  • JOVO, momak u Sima
  • STOJAN
  • JOKA, njegova domaćica
  • MARA JOKSIMOVA
  • ROSA RISTOVA
  • STANKO, Rosin detić
  • PRVA,
    DRUGA,
    TREĆA — žena
  • Starci, domaćini, momci. Majke i deca. Janičari, panduri i sluge

Dešava se prve polovine šesnaestoga veka, u Dubravama kraj Stoca, u Hercegovini.

⁂

Na dnu polja mala, kamena crkva, ograđena niskim, kamenih zidom, sa kapijom na sredi zida prema crkvenim vratima. S desne strane crkvenih vrata, u zidu, osrednja ploča sa nekakvim zapisom. Oko crkve, tek da nadmaše ogradu, dva tri pisana nadgrobna kamena. Iza crkve, po steni i kamenu, rasuto je selo. Pred ogradom u polju levo, česma, i nad njom se nadnela žalosna vrba, a prema česmi, na desnoj strani, širok hrast. Do kapije, kraj zida kamen binjektaš.

Ovamo i onamo u polju posedale žene i kraj svake od njih po jedno muško dete, koje vezana oka a koje vezane ruke. Prva sela kraj česme te oslonila se i zabrinuto gleda nekud u daljinu. Dete njeno prostrlo se no zemlji i naslonilo glavu na njezino krilo. Druga sela pod hrast, naslonila se telom o hrast, a dete prigrlila na grudi, pa ga čvrsto drži. Treća se primakla crkvenoj ogradi te klekla, i krsti se, a stavila dete preda sve, i ono sklopilo ručice.

Na crkvi su vrata otvorena, otud se oseća miris tamjana i čuje tiha sveštenikova pesma: „Tjelo Hristovo“… Bilo3 prigušeno udara.

4.2. 1.

KNEZ SIMO: (Posle malo vremena nailazi, pa, čuvši pesmu sveštenikovu zastane kod kapije, skine saruk te se prekrsti, na zatim ustiče saruk mi obraća se ženama). A što vi nijeste u crkvi, ka’ ostali?

DRUGA ŽENA: (Teško uzdahnu). Nijesmo.

TREĆA ŽENA: Molimo se Bogu i ovdjena.

KNEZ SIMO: A što ne kažete da ne smijete pred lice Gospodnje?

TREĆA ŽENA: A što ne bismo smjele? Bog je milostiv i za svakog jednak!

KNEZ SIMO: Ne smijete… Ne smijete zbog grijeha, što ste ga učinile sa svojim porodom. (Žene oborile glave, te ćute). Jes’, ne smijete. Ne smiješ ni ti, Vujana, ni ti Anoka, ni ti, Bojana, ne smiješ!

DRUGA ŽENA: Zar je grijeh spasti porod grijeha?

TREĆA ŽENA: Volim ja zgriješiti, no prostrijeti grijeh na cijelo koljeno!

KNEZ SIMO: Grijeh je, golem je grijeh, Anoka, kad mu ti materinskom rukom iskopaš oko; rukom na kojoj si ponijela porod; rukom kojom si ga njegovala i milovala, kojom si ga hranila i branila, kojom si ga povela i podržala.

TREĆA ŽENA: (Strese se, zagrca suzom i zagrli dete, te ga ljubi).

KNEZ SIMO: Jest, jest, grijeh je, Bojano, kad majka krha ruku koju je njegovala; kad majka lomi onu koščinu, koja je iz njene kosti nikla. Skrhala si mu ruku, a sama si je njegovala da te hrani.

DRUGA ŽENA: Avaj meni! (Zacvili i obraća se nebu).

PRVA ŽENA: Što nam staješ na muku, kneže! Znamo da je grijeh, te što ćemo? Branit’ se ne možemo, nit’ nas možeš ti ni selo odbraniti. Eto, vidi… (Pokazuje mu svoje dete). Ja sam ga ponijela i donijela. na svijet; ja ga odojila i othranila; ja podržala i održala. I sad zar, kad mi je dorastao da se ja onemoćala o njegovu ruku oslonim, sad zar da mi ga janjičari uzmu; da ga odvedu u zemlje neznane, da mu uzmu vjeru, da mu uzmu jezik materin, da mu uzmu i srce i dušu, te da ga, majka, nikad. više i ne vidim i ne čujem! Ti veliš, grijeh? Je li bolje ja da mu iščupam oko, no tuđa vjera dušu? Ovako bogalja, ostaviće mi ga; ovako bogalj ostaće opet moj! Hraniće me i braniće me, kad me sjedina popadne a grbača mi se povije… Beščednik si, kneže, bez poroda si; ne znaš ti šta je to iščupati sa majčina srce dijete i odvesti ga u nevrat. Ne znaš, kneže, a da znaš, ne bi nam zar stajao na muku; ne bi nam zar bol grijehom nazivao.

KNEZ SIMO: (Uveren). Znam… vjerujem, ali… velim, i od zla ima goreg. Evo u naše selo nijesu padale tajabaše već toliko godina. A što bi, da padaju svake godine te da arač zbiraju? Odakle bi im novac sabrali, kad ga u sirotinje ne ima? Ovako… odvedu nam djecu… zapište majke pa… pa nas poslije po desetak godina prođe na miru… (Zaćuti).

PRVA ŽENA: (Iz crkve se čuje pesma: „Tjelo Hristovo…“). Eno, čuješ, kneže; čuješ li pričesnu molitvu? Znaš li zašto je poje otac Serafim?

KNEZ SIMO: Znam, pričešćuje djecu.

PRVA ŽENA: Jeste, pričešćuje djecu, jer do koji čas će naići tajabaše u selo, pa se ne zna koje će dijete ostat majci, a koje će odvesti, te su jadne majke pohitale, nek se bar pošljednji put pričeste. A moj će bogalj, vidiš, ostat kraj mene; ostati u vjeri i pričešćivaće se uz sva četiri posta — te čuvaće i vjeru i kuću i mene.

4.3. 2.

JOVO: (Dolazi s desna). Kneže, u selo je stigao konagdžija, te pita jesi l’ sabrao selo? Veli, idu za njim tajabaše, tek što nijesu šljegle.

KNEZ SIMO: A gdje je konagdžija?

JOVO: Evo ga za mnom.

TREĆA ŽENA: Kneže?

KNEZ SIMO: Šta je, Anoka?

TREĆA ŽENA: (Moleći). Ti naš grijeh nećeš odati janjičarima?

KNEZ SIMO: (Ćuti).

TREĆA ŽENA: Reći ćeš, od Boga su bogalji?

KNEZ SIMO: (Lomi se, te reši). Reći ću.

4.4. 3.

IBIŠ: (Čuje se najpre zveket pusata i takuma konjskih, pa kad stane glas Ibišev s polja). Haj, momče! Dođi konja da prihvatiš!

KNEZ SIMO: (Jovu). Poteci! Jovo (Otrči).

IBIŠ: (Posle malo vremena, pošto ja sišao s kolja). Jesi li tu, kneže?

KNEZ SIMO: Jesam, aga.

IBIŠ: Evo ih, tajabaše dohode, jesi li sabrao djecu?

KNEZ SIMO: Jesam, sabrao sam ih sve onako, kako je Teftiš-aga naredio.

IBIŠ: (Gleda po onim ženama što su tu). Je li ovo sve selo?

KNEZ SIMO: Nije, aga, nego je narod u crkvi. Znaš, adet je, da se svak pomoli Bogu, kad će na dalek put.

IBIŠ: Nije adet, lažeš da je adet, nego… znam ja vas! Ne date da se djeca otkinu od vjere! (U tom se opet iz crkve začuje tiha, pričevna molitva, a bilo stane muklo udarati. Ibiš zaćuti i obrne se crkvi, te sluša pesmu. Kod njega se počne buditi davno neko sećanje; zamisli se duboko, a zatim diže glavu te osmatra levo i desno, pa onda upre pogled nekud daleko). Je li ova crkva stara, kneže?

KNEZ SIMO: Od bir-zemana tu je.

IBIŠ: (Budeći se sve više, kao iz sna). Je li tamo iza crkve jedan potok?

KNEZ SIMO: Jeste, a za potokom stjenjak, pa onda…

IBIŠ: (Mane mu rukom da ućuti, te on živo nastavlja). Pa pod stijenom vodeničište, a nad stijenom polje, koje u proljeće okiva vrijesak i kadulja, a kad ljeto pane — smilje da te zaguši… i nasred, polja oni veliki stećak… pa onda selo…

KNEZ SIMO: (Čudi mu se kako zna sve po redu). Znaš, aga. Sve je tako kako kazuješ.

IBIŠ: (Opet se ućuti te prisluša pesmu koja se iz crkve ponovo čuje, pa onda pođe na levo, te se zagleda tamo, put potoka).

KNEZ SIMO: Gledaš, otkud potok slazi?… Ej, tamo, od Ristovića. kuće.

IBIŠ: Od Ristovića kuće?

KNEZ SIMO: (Pokazuje). Jeste. Viš, tamo, uvrh sela, pod onom liticom…

IBIŠ: Je l’ tako se zove: „Ristovića kuća?“

KNEZ SIMO: Znaš li koga iz te kuće?

IBIŠ: Ne znam… (Domišlja se). Veliš, Ristovića kuća?

KNEZ SIMO: Jes’, baš tako.

IBIŠ: A koga danas ima iz te kuće?

KNEZ SIMO: Danas?… Eh, bila je to kuća kakvijeh je malo u ovijem stranama. Pa… tako…

IBIŠ: Pomriješe?

KNEZ SIMO: I pomriješe i izgiboše i raselile se… jedva osta kamen na kamenu. Ima još jedna udovica sa nejakim djetićem… eto, to ti je sve.

IBIŠ: (Duboko se zamisli, a upre pogled tamo u daljinu, otkud potok slazi, gde je pod liticom Ristovića kuća).

4.5. 4.

JOVO: (Napolju se čuje zveket takuma, topot kopita i alakanje. Pripuca i po jedna dve puške). Evo ih, kneže.

IBIŠ: (Trgne se i razagna misli koje su ga spopale, te se rasvesti). Naredi, kneže, kojeg momka da prihvati konje, pa pođi. (Odlazi).

KNEZ SIMO: (Polazeći Jovu). ’Ajde, ti saberi djecu i zovi narod iz crkve, te opremi momke za mnom. A ovdje, pod ovi hrast, prostri sidžade i nali vode u ibrike. (Odlazi za Ibišem).

4.6. 5.

JOVO: (Napolju zveket i topot sve bliže, tu je već. Jovo je ušao u crkvu, te otud odmah izašlo nešto momaka i pošlo u susret janičarima. Jovo je zatim otišao u levo, te otud doneo sidžade, ibrik i čistu belu mahramu. Sidžade je prostro pod hrastom, zatim nalio na česmi u ibrik vodu, metnuo ta na kamen binjektaš, a po njemu mahramu prebacio.

Tek je Jovo površio posla, a iz crkve narod počeo izlaziti. Dva tri starca, nekoliko domaćina, a zatim majke sa decom. Kraj svake po jedno a gdekoja i po dvoje dece. Svi se pribivaju na levoj strani, kraj česme, a njima prilaze i one majke sa bogaljima koje nisu ulazile u crkvu).

4.7. 6.

OTAC SERAFIM: (Za narodom izlazi iz crkve i otac Serafim, gologlav i sa epitrahiljem o vratu. Oca Serafima je, popala sedina, a ispržilo sunce. Visok je, suve ruke, a svetla oka, nad kojim se nadnele bele veđe. On zbori tiho, laganom rečju, ali okom kaže više no govorom. Kad dođe za narodom do kapije, on uznosi rukom mali drveni krstić i prekrsti njime narod. Neki, oni bliže njemu, padaju na, kolena, a drugi ostaju pognute glavo i slušaju reč). Ćeri moje i djeco moja! Natuštilo nam se nebo i evo nam se oblak bliži, te nosi suznu kišu, koja će malo čas poplaviti naše domove i pogasiti vatre na ognjištima. Puhnuće vjetar i počupati mladice iz korjena, iz duša vaših: udariće grad i pokositi plod vaših srdaca. Ali… trpljet se mora! Trpljeli su oni prije nas, trpimo mi, trpljeće i oni što će doć za nama. Veliki se grijesi ne otkupljuju malijem žrtvama, a na nama leži težak grijeh naših starijeh. Trpljet se mora! Stegnite majke, srca; neka vam usahnu oči; neka se priduši jauk i bolove svoje iskažite u molitvi Gospodu Bogu svojemu!… A vi, djeco, moja, koju do koji čas sudba otrgne sa krila roditeljskijeh, i sa njedara majke crkve, pođite u daleki svijet sa blagoslovom Božjim. Ponesite sobom krv, koju su vam majke ulile u žile, kako biste po njoj poznali bratsku krv, ako vam se kadgod ruka maši da i bratsku krv prolijevate; ponesite sobom krv Hristovu, kojom vas ja malo čas okrijepih, kako biste po njoj poznali vjeru, koju ste nekada vjerovali, ako vam se kadgod ruka maši da na svoju vjeru nasrnete. Neka vas Gospod blagoslovi, a njegovo znamenje okrijepi. Priđite, djeco, da se oprostimo u ime Boga oca, Boga Sina i… (Zagrcne se. Deca mu prilaze, pa se tiskaju ljubeći mu ruke. On polegao po njima, te im ljubi kosu, čelo i blagosilja ih, jedva izgovarajući poslednje reči). … i… Boga… Duha… svetoga…

4.8. 7.

DAUT-AGA: (Ulazi napred, a za njim i sve ostale tajabaše, janičari, knez i momci. Jovo uzeo ibrik u desnu ruku, mahramu je prebacio preko leve i ovu naslonio na grudi, te poliva Daut-agu, da umije ruke. Za to vreme, jedan arap sluga donosi čerkeske jastuke sa sedala, drugi donosi jedno tursko sedlo, te to bacaju po sidžadetu, da se mogu osloniti oni koji posedaju na sidžade).

DAUT-AGA: (Pošto je umio ruke, te brišući sa mahramom digao glavu i slavno oca Serafima). Pope, gledaj crkvu svoju, a ostavi ovi carski narod!

OTAC SERAFIM: Gledam, aga, gledam crkvu svoju. (Spuštajući ruke na glave dečje). Ovo je crkva moja! (Diže glavu, pogleda još jednom po narodu, pa se, teška srca, okrene i ode lagano u crkvu i zatvori vrata za sobom).

DAUT-AGA: (Pošto je ubrisao ruke, seo je na sidžade, te se naslonio na ono sedlo. Za njim posedali i svi ostali a uz koljeno mu Sandžak-beg. Ćatib seo sasvim napred te vadi iz torbe teftere, a iz silava divit, te iz ovoga kalem i reže ga nožićem na noktu. I Teftišaga vadi iz nedara svoje teftere, te ih prelistava i ozagleda u njih. Skender-beg pripalio čibuk, koji mu je doneo jedan pandur i udesio, a Daut-aga nargilu, koju mu je udesio jedan Arap, a Jovo donio na crepiću žar te pripalio. Pošto povuče prvi dim, osloviće kneza). Jesu l’ ti ovdje sva djeca, koliko ih je u selu?

KNEZ SIMO: (Stao je pred narodom, na levoj strani, te prekrstio ruke na grudi i klanja se). Jeste, aga, onako kako Teftiš-agini tefteri pišu.

DAUT-AGA: Jesu l’ ti đeca zdrava?

KNEZ SIMO: Jedno je samo na postelji bono, te ga nijesmo ni dovodili. Ima nešto i bogalja, a ono drugo sve je zdravo.

DAUT-AGA: Je li odistine asta ono dijete, ja li ga krijete, te lažeš?

KNEZ SIMO: Bono je, aga, tako mi soli i ljeba!

DAUT-AGA: Ibišu; pođi sa ovijem momkom, (Pokazuje na Jovu). da vidiš svojim očima, je li dijete bono. Ne vjerujem ovom r’suzu.

IBIŠ: (Otemena, te pođe za Jovom).

DAUT-AGA: A ima, veli, i bogalja?

KNEZ SIMO: Ima, aga. Eto ih! (Pokazuje na one obogaljene).

DAUT-AGA: A od Alaha im je?

KNEZ SIMO: Od Boga, aga.

DAUT-AGA: Lažeš! Sami ste ih obogaljili, da ne služe caru!

KNEZ SIMO: A ko bi, aga, caru službu odrekao?

PRVA ŽENA: A ko bi svoje dijete onakazio?

DAUT-AGA: Ti, ti, pusta ženo! Znam ja vas, tvrđa su vam srca od kamena!

PRVA ŽENA Nijesu, aga, kamo da su!

DAUT-AGA: Ćut!

(Knezu). A koliko ima djece ovdje na broju?

KNEZ SIMO: Dvadeset i četiri, aga, bez onoga što je bono.

DAUT-AGA: Sa onijem dvadeset i pet. (Ćatibu). A koliko Teftiš-agini tefteri kažu?

ĆATIB: (Gleda u tefter). Dvadeset i šest.

DAUT-AGA: (Teftiš-agi). Je li tako, aga?

TEFTIŠ-AGA: Tako je, aga. Dvadeset i šest adžamioglana obilježio sam s proljeća.

DAUT-AGA: (Knezu). Gdje je jošte jedno dijete?

KNEZ SIMO: Ja ne znam, aga.

DAUT-AGA: Gdje je jošte jedno dijete, kneže? Ču li što te pitam?

KNEZ SIMO: A što bih ti krio, aga, nije u selu. Majka mu je izbegla u goru još s proljeća. Napustila i kuću i ostalu djecu — ima još dva crva — a ona potegla u zbjeg, niti da je java od sebe. Pretražio sam i goru i planinu, pa je ne nađoh. Krije se ka’ vučica po dupljama i jazbinama.

DUAT-AGA: Lažeš, r’suze, sam si je prikrio.

KNEZ SIMO: A što bih to činio, aga, nije mi rođeno. Ono što mi je rođeno, izveo sam. To mi je snaha, pa sam je doveo s djetetom, te što bi tuđe krio. Jošte o Đurđev-danu poslao sam aber Sandžakbegu, da je jedna žena odbjegla sa djetetom u goru. Evo bega, pa neka kaže.

SANDŽAK-BEG: Istina je, poslao mi je aber.

DAUT-AGA: (Ćatibu). Zabilježi joj ime i dom. A valah, zakukala je mnoga bježanova majka, te dosinuće se i nje carska ruka.

KNEZ SIMO: (Kazuje ime). Rosa Šćepanova, udovica.

ĆATIB: (Beleži kalemom).

DAUT-AGA: (Sandžak-begu).

Hoćemo li po redu, kako tefteri kažu, ja li okom da odvajamo?

SANDŽAK-BEG: Kako ti veliš, aga. Ja velju po tefteru, niko nam ne može promaći.

DAUT-AGA: Tako je. (Ćatibu). ’Ajde, zbori po redu.

ĆATIB: (Zagledajući u tefter). Mara Joksimova, dijete Jovan.

KNEZ SIMO: (Okrene se gomili). Izlazi, Maro.

MARA (Prestravljena, dršćući, izlazi vodeći za ruku dete).

DAUT-AGA: Je li zdravo dijete?

MARA: Nije, aga. Troje sam izgubila… tek da stanu na noge — a suha ih bolest iscijedi i slomi.

DAUT-AGA: (Ećimu). Efendm, vidi.

EĆIM: (Maše detetu rukom). Gem

MARA: (Dovodi dete pred Ećima). Bono je, efendija.

EĆIM: (Metne dete te klekne pred njim. Uzme mu glavu te zagleda oči: raskopča mu košuljicu pa grudima, te mu ih pedljom meri, pa kad svrši, on zavrti sumnjivo glavom, i okreće se Dautu). Asta, efend’m.

DAUT-AGA: Peki! (Ćatibu). Nećemo ga!

MARA: (Sa najvećom strepnjom pratila je što Ećim čini, Kad čuje reči „nećemo ga“, onda cikne i dočepa dete sa zemlje, pa ga prigrli kao nešto što je izgubila te opet našla). Rode moj, opet sam te rodila! (Ljubi ga i noseći ga u naručju, žurno beži u gomilu, da ga što pre sakrije).

ĆATIB: (Otpisuje dete iz teftera).

DAUT-AGA: (Ćatibu). Kazuj dalje!

ĆATIB: (Čita). Joka Stojanova, dijete Josim.

JOKA: (Izlazi, salomljena strahom, na sredinu i vodi dete).

STOJAN: (Prišao i sam te stao pozadi Joke).

DAUT-AGA: (Stojanu). Što ćeš ti, more?

STOJAN Otac sam djetetu, aga.

DAUT-AGA: Te što, ako si otac? Ne čupamo dijete sa tvoga srca. Dijete je materino.

STOJAN: I njeno i moje i Božje, aga.

DAUT-AGA: Reci i carsko.

STOJAN: I, carsko, aga.

DAUT-AGA: Viš’ kakvi je djetić. Njega će, Alaha mi, Kizlar-aga, pravo u ič-oglane, te će ponijeti zelen ćurak i nakititi se žeženijem zlatom i almazom i topazom, te svijetliti ka sunčević i alaliti dan, koji ga je na svijet donio i Alaha, što ga je moje oko danas srelo.

EĆIM: (Zove dete). Dođi!

DAUT-AGA: (Ećimu). Ne zagledaj ga! Zar ne vidiš okom, kako je zdrav i prav kao borić!?

JOKA (Prestravljena, grca u suzama). Vara te oko, aga!… Dijete je… slabačko je… nemoćno je…

DAUT-AGA: (Ćatibu). Carev je, piši ga.

JOKA: (Prilaze dva pandura — Arapa — da uzmu dete, te da ga izdvoje. Ona pisne, te zagrli dete, a, Stojan okrenuo glavu da ne vidi). Ne, aga, ne uzimaj ga, što ću ja jadna bez njega! Ostavi mi ga, ostavi ga majci! Ne može ono bez majčine milošte; svisnuće ti, umrijeće ti na putu od jadikovanja i čemerikovanja… Nije ono za carske dvore; Bog mu je sirotinju dodijelio!… (Panduri joj otmu dete, te ona od bola posrne i, gotovo onesvešćenu, prihvataju je žene koje su za njom).

STOJAN: (Pandurima). Stanite, čekajte! Dajte mi dijete da se oprostim. Hranio sam ga i njegovao za vas, pa puštite me bar da mu blagoslov podjelim. (Dohvati dete i ljubi mu čelo, kosu, ali ga zaguše suze te okreće glavu i sakrije oči rukom).

JOKA: (Otrgne se iz naručja ženskih, te poleti detetu). ’Odi, ’odi jošte jednom da te majka zagrli na njedrima. (Uzima mu glavu i meće je na svoje grudi). Grij se, grij se i slušaj, sine, kako ovi čas bije materino srce! (Hoće da povedu dete). Čekajte, čekajte; (Vadi iz nedara jabuku, te je daje detetu). Majka ti nema što više od milošte dati; nema čim više da te isprati na daleki put… Uzmi… uzmi… na njoj je materina suza!

DAUT-AGA: Brak, brak! Pusta ženo, činiš hile i Alahu i porodu! (Maše rukom). Vodite to dijete! (Odvode dete, ali i Joka i Stojan odlaze tamo za njim, da ga se još nagledaju).

4.9. 8.

IBIŠ: (Vraća se sa Jovom). Dođoh, aga.

DAUT-AGA: E, što je sa onijem djetetom?

IBIŠ: Bono je, aga.

DAUT-AGA: Je li ga vezala postelja?

IBIŠ: Jeste, aga.

DAUT-AGA: Ako je astaluk, i zdravlje će mu od Alaha doći. (Ćatibu). Otpiši ga, pa kazuj drugoga.

ĆATIB: (Zabeležio nešto pa čita dalje). Rosa Ristova, dijete Stanko.

SANDŽAK-BEG: Izlazi!

ROSA: (Prestravljena, nema, izlazi na sredinu, vodeći pred sobom zdrava i krepka detića).

DAUT-AGA: Jesi ti?

ROSA: (Ćuti i gleda preda se).

KNEZ SIMO: Ona je.

EĆIM: (Maše detetu rukom). Gel!

ROSA: (Dovodi dete pred Ećima, te ga on gleda sve onako kako i ranije).

IBIŠ: (Još kad je došao, stao je kraj kneza, te mu sad zbori). Zdravo dijete, odvojilo se od svijeh ostalijeh!

KNEZ SIMO: (Ibišu). Ako razbiraš, eto to je još što je ostalo u Ristovića kući. Ta snaha i to dijete.

IBIŠ: (Trgne se, jer nemilo ga dirne to saznanje, te nadalje prati što biva sa detetom i hoće da ga zaboli njegova sudbina).

DAUT-AGA: (Ećimu.). Što ni arčiš vrijeme, efendm! Taki se djetić, ne mjeri šakom, već okom. Me ima takva đikana u deset sela da ih najedno zbereš.

EĆIM: (I glavom i rukom kazuje koliko je dobar). Baš je valjast.

DAUT-AGA: (Ćatibu). Piši ga.

ROSA: (Zadršće, pisne i prigrli dete). Ne, aga!

DAUT-AGA: Već da ga ostavim tebi, je li, da ti ovce čuva?

ROSA: (Još čvršće pridrži dete). Ne, aga, Alaha ti! Dva ste negda odnijeli iz kuće Ristovića, pa neka vi je prosto! Bilo ih je tada i kuću da podrže i caru da posluže. Ali ih danas ne ima, ne ima nikoga do njega! Siroče mi je na ruci ostanulo, te sam ga njegovala i čuvala da odraste, pa on mene da podrži. Njegovala sam ga. kuću da produži, da se bez njega ne ugasi ime Ristovića; da se bez njega ne utuli vatra na ognjištu. Godinama njega čeka ralo, kako ga je njegov babo upustio, čeka ga da dosegne snagom, da mu ruka očvrsta te da zaore brazdu tamo gdje mu je babova ruka nedočela… pa da polje zazeleni, a kuća, siročetu, propjeva, te da bude kadar platit’ Caru carevo a Bogu božje! Ne uzimaj ga, aga, sad kad je stasalo; grijeh je, a grijeh je težak svakoj vjeri.

DAUT-AGA: Zboriš, ženo, koliko ti ženska pamet doseže. Zar Car ga traži sablju da mu dade, a ti hoćeš ralo da ti drži?!

ROSA: (Kroz teške suze). Tako ti dina, aga, tako ti svega na svijetu, ostavi mi ga! Ne grehuj, ne gasi kuće; ne raskopaj ognjišta! Bog će dati dostiće njegov porod caru.

DAUT-AGA: Ne: zamauj, ženo, nisi ti jedina ovdjen. Gdje se carski posao posluje ne muhabetiše se, (Momcima). Uzmite dijete!

ROSA: (Dete se od straha pripije uz nju, glavu zarije u njena nedra. Ona ga još čvršće zagrli i pruži ruku, da ta odbrani od momaka, koji su pošli da joj dete uzmu). Ne, aga, tako ti poroda, ako ga imaš od Boga! Ima u mene tri niske cekina; četvrtu sam raznizala te ishranila ovo siroče. Ima u mene oružja zlatom okovana, ostalo ga je iz doba, kad je kuća bila puna i obilna. Sve ću dat za otkup, aga, sve je tvoje i tvoje družine, neka je moje samo ovo dijete.

DAUT-AGA: Vi’š ti, koliko je blaga u te, a jaduješ ko ćete podržati. Čuvaj, ženo, sebi svoje, a dijete je carsko, niti si kadra otkupljivat ono što je carsko. (Momcima). ’Ajde, ne slušajte je!

STANKO: (Otima se od momaka, koji su potegli da ga iščupaju od majke). Majko… ne daj me, majko!

ROSA: (Kršeći ruke). Moj stečniče i donošče, moj hudi porode! Ne da tebe majka, ne da! (Zgrabi te ga otme). Aga… čuj me, aga! Evo vidi… mlada sam, zdrava sam, lijepa sam… dajem sebe. Vodite me u hareme, te činite sa mnom što vi drago; vodite me u izmet i izmet ću činjet’; robovaću gospodaru, biću sluga sluzi. Vodite me, a ostavite ovo dijete na njegovu ognjištu; ostavite tiče u njegovu gnijezdu.

DAUT-AGA: Ne dulji, ženo! Nijesmo došli žene da zbiramo za hareme, već djecu caru za službu. ’Ajde, makni od djeteta!

ROSA: Ne, aga, ne dam ga! (Momcima koji su potegli). Nećete mi ga uzeti, do silom! Ako mi ga uzmete, poć ću za njim. Kuda on i ja ću. Ako mi ne date poć’ sa vama, ja ću za vama. Put će mi kazivat materinsko srce, hraniću se jadom a pojiti suzama. Poći ću i ja, aga, i doći ću do carskijeh vrata, dospeću do carskoga prijestola, te ću tamo izmoliti porod.

DAUT-AGA: Ne luduj, ženo! Maknite je! (Dohvate je te je odvoje od deteta tako, da dete ostane pa sredini).

IBIŠ: (Za sve vreme muka Rosinih i njega teško boli. U njemu se probudilo osećanje krvne veze, te mu se sad prviput vidi: koliko je težak greh očupati dete sa majčina nedra. Što Rosa više pišti i jaduje, i njemu se više mršti čelo).

ROSA: (Otimajuć se od momaka). Puštajte me!… Nećete mi ga oteti! Kleću vas i nebom i zemljom i ukleću vas. Prokleću vas materinskom kletvom, težom od pomora, ljućom od žege. (Okreće se narodu te vapije). Gdje ste, gdje ste, braćo, gdje ste, ocevi, gdje ste, ljudi?! Oteće mi ga, eno, oteće mi ga! Ima l’ ko da pomogne; ima igdje muške ruke? (Zaguši je suza i bol).

IBIŠ: (Teško salomljen njezinim bolom i jadom, diže glavu, te na jedan mah vadi pištolj iz silava i saspe ga detetu u čelo, te ovo cikne i prostre se mrtvo a obliveno krvlju, pred majčine noge, Ibiš, kako je ispalio, spusti ruku niz bedro, držeći i dalje pištolj u ruci, i uzvereno gleda pravo Rosi u oči i, ne osvrćući se na janičare, koji se uznemirili i digli na noge, i na narod koji se uskomešao).

ROSA: (Na pucanj nikne, pa kad vidi dete okrvavljeno i mrtvo, zacvili i pođe da ga digne, ali se na mah vrati, pa kao ranjena vučica ustremi se na ubicu, da ga šakama udavi i noktima prikolje. Dohvata ga šakama za haljine i vrat, pišteći pridušeno). Nesrećniče!

IBIŠ: (Ne brani se, već i dalje mirno gleda Rosi u oči).

DAUT-AGA: (Ibišu). Što učini, more?

IBIŠ: (Mirno, spokojno). Prekratih.

ROSA: (Gledajući mu i dalje duboko u oči, počne ga razumevati. Ona polako pušta ruke, kojima ga je htela udaviti. Na licu joj se i u pogledu počinje vraćati mir, te ne odvajajući pogleda od njega, prošapće mu). Hvala ti! (Zatim skoči ka detetu, zgrabi ga i diže u naručje, te, grleći ga čvrsto i celivajući mu bledo čelo, okreće se besno tajabašama). Sad je moj! Čujte vi, vuci, sad je samo moj! Grob mi ne možete uzeti, Sad je moj.

4.10. 9.

OTAC SERAFIM: (Kad je puška prasnula, on je otvorio crkvena vrata i stao na njih te posmatra što biva). Tvoj i božji, nesrećna majko!

ROSA: (Na taj glas okrene se crkvi i spazi sveštenika). Jest, moj i Božji!… (Ponese ga u naručju crkvi, koračajući korak po korak. Narod se rasklanja te joj otvara put i sami janičari ne remete mir i tugu. Čim je krenula, na crkvi je udarilo bilo, te muklo bije, sve dok ona ne uđe u crkvu, Za njom se crkvena, vrata zatvaraju).

ZAVESA POLAKO PADA.

5. Greh za greh

Drama u jednom činu (Po tuđoj priči.)

5.1. Lica

  • JOVAN
  • KATARINA, njegova žena
  • NINA, njihova kći
  • NIKOLA, njezin muž

Dešava se kod Jovana, između 10 i 11 časova pre podne. Soba lepo nameštena. Vrata u dnu i sa desne strane.

5.2. 1. JOVAN, KATARINA

KATARINA: (Pri dizanju zavese, ona sedi kraj prozora ni čita knjigu koju sklapa. Kad Jovan uđe na zadnja vrata, ustaje i ide mu u susret). Je si li prošao malo?

JOVAN: (Dodajući joj štap i šešir). Ta… prošao.

KATARINA: (Ostavlja primljene stvari). Nisi li svraćao do Nine?

JOVAN: (Briše čelo maramom). Nisam.

KATARINA: Zar prošao onuda, pa nisi svratio?

JOVAN: Ne, nisam ni prolazio onuda. Ići ću danas po podne malo k njoj. (Sedne da se odmori). Nismo je videli od prekjuče. Je li dolazio poštar?

KATARINA: (Odlazi stolu, uzima otud jedno pismo i daje mu). Imaš samo neku svadbenu pozivnicu iz unutrašnjosti.

JOVAN: (Otvara i čita, pa joj je nemarno vraća). Jedan moj prijatelj… Uh, tako je toplo danas…

KATARINA: Nisi ni Nikolu viđao?

JOVAN: Nisam… njega nisam video već nekoliko dana.

KATARINA: (Sedajući). Ne izgleda li tebi kao da je Nikola nešto neveseo u poslednje vreme?

JOVAN: Ne, ja ništa ne primećujem.

KATARINA: Onako, kao da je zabrinut, izgleda mi i rasejan.

JOVAN: Meni ne izgleda… učinilo ti se možda.

KATARINA: Možda.

JOVAN: On je uvek jednak, on se ne menja; nije on od ovih mladih ljudi koji su svaki čas drukčiji. Eto prema Nini, kakav je bio prvog dana, dobar i pažljiv, takav je i danas.

KATARINA: To je istina.

JOVAN: Pa prema tebi, prema meni i… uopšte, ozbiljan.

KATARINA: I ipak nežan.

JOVAN: Naročito prema Nini. Ja mislim da ti se ona. nije mogla nikad požaliti za ove dve godine.

KATARINA: Na protiv, uvek mi se samo hvalila.

JOVAN: Vidiš, vidiš, kako na kraju krajeva ja imam pravo…

KATARINA: Imaš pravo? Kakvo pravo imaš, ja te ne razumem.

JOVAN: Pa… nije tako davno bilo te da zaboraviš, pre dve godine.

KATARINA: Hoćeš da kažeš kad je Nikola prosio Ninu?

JOVAN: Da.

KATARINA: Pa

JOVAN: Pa ti si bila protivna, zar nisi?

KATARINA: Ja sam samo zamerala što je Nikola malo stariji.

JOVAN: Eh, stariji, po čemu je stariji?

KATARINA: Ta, nije star, on je mlad čovek, ne kažem da je star, ali… prema njoj… prema Nini.

JOVAN: Pa i prema njoj?

KATARINA: Njoj je bilo devetnaest, a njemu četrdeset kad su se uzeli.

JOVAN: No, pa? To je najbolje doba, zreo čovek, čovek koji ozbiljno razume brak. Zato su i srećni… šta, zar nisu srećni?

KATARINA: Ko kaže da nisu?!

JOVAN: A ko zna kako bi sve bilo da ju je uzeo kakav lakomišljenjak, koji bi se ponašao neobično i detinjasto.

KATARINA: Ta… to jeste…

JOVAN: Međutim, ti si baš navaljivala da je damo za onog… ta za onog, kako se zove… koji ti je toliko bio prirastao za srce.

KATARINA: To jest, ali… volela ga je… Nina ga je volela i to mi se ispovedila. Majka sam, morala sam je zastupati pred tobom.

JOVAN: Detinjarije!

KATARINA: Zaklinjala mi se da ga voli, da će jedino za njega poći.

JOVAN: A ti si joj verovala!

KATARINA: A zašto joj ne bih verovala! Naša Nina nije bila tako vaspitana da bi joj čak i osećaji bili neiskreni.

JOVAN: Pa, ipak, vidiš, zaboravila je sad sve te zakletve.

KATARINA: Poslušala te je, morala te je poslušati, a sad već i vreme je učinilo svoje. To je sve sad samo prošlost, devojačka prošlost.

JOVAN: No, pa! Devojaštvu bi nedostajao jedan nakit, jedan ukras, kada bi prošlo bez ljubavi, bez uzdaha. i bez zakletava. Vi, majke, tome poklanjate pažnje.

KATARINA: A vi, ocevi?

JOVAN: Mi… mi znamo da su to detinjarije preko kojih treba preći; detinjarije koje će se uskoro zatim nazvati „lepom devojačkom prošlošću“, detinjarije koje… koje… no, koje ne čine brak, ne daju jemstva za bračnu sreću.

KATARINA: (Vrti glavom).

JOVAN: To tek valjda nećeš poricati. Ti bi onda poricala i Nininu sreću, a reci, zar ona nije srećna… Uostalom, kako smo mi to ušli u ovakav razgovor, još malo pa da raspravljamo o bračnoj sreći a ja sam samo malo svratio da se odmorim i da popijem jednu čašu sveže vode. Eto, to sam čak i zaboravio; daj mi ako je hladna.

KATARINA: (Sipajući iz boce). Tek što je doneta. (Služeći ga). A gde ćeš sad?

JOVAN: Idem do Nine.

KATARINA: Rekao si: posle podne ćeš.

JOVAN: Ta… razgovarali smo mnogo o njoj, pa sam se uželjeo da je vidim. (Uzima šešir i štap).

KATARINA: (Čisteći mu maramom šešir). Reci joj neka dođe malo pred veče s Nikolom. Od prekjuče je nisam videla.

JOVAN: (Hoće da pođe). Neću se zabavljati, vratiću se pravo ovamo.

5.3. 2. NINA, PREĐAŠNJI

(Pod šeširom, usplahirena, uzrujana, zbunjena, uleti na, srednja vrata, poljubi ruku ocu i majci koji su iznenađeni njenim dolaskom).

JOVAN: Otkud ti?

KATARINA: Tako iznenada?

NINA: (Ćuti zbunjena, krši prete, ne sme da poče govor).

JOVAN: (Uznemireno). Šta je tebi?

KATARINA: Dete!

NINA: (Brizne u plač).

JOVAN: (Prilazi joj). Šta je za Boga?

KATARINA: Nina! (Hoće da je zagrli).

NINA: (Očajno). Oče… majko…

JOVAN, KATARINA: Govori za Boga šta je?

NINA: Ja ne smem… nemam kad… nemam ni vremena…

JOVAN: Ta govori jedanput!

NINA, Kazaću… sve ću vam kazati. Preklinjem vas samo, molim vas, tako vam roditeljske ljubavi, pomozite mi!

JOVAN: Da ti pomognemo?

KATARINA: Ali… šta se desilo za Boga?!

NINA: Nemam kad, nemam vremena sad da vam govorim, da vam objasnim… da se pravdam…

JOVAN: Kako… nemaš vremena…

NINA: Evo ide Nikola k vama… tek što nije došao.

JOVAN: (Prestravljeno). Pa?

NINA: (U strahu, gleda ocu u oči, bojeći se i dršćući od njegovog pogleda). On će doći da vas pita… on đe vas pitati… jesam li ja juče posle podne bila ovde… kod vas.

JOVAN: (Odstupi dva tri koraka i strogo je pogleda). Pa?

NINA: (Očajno). Molim vas… preklinjem vas… ako mi želite sreće… aks nećete da me odbacite, upropastite, ubijete… recite, preklinjem vas, recite, da sam bila ovde juče celo posle podne.

JOVAN: (Strogo). Nina?!

NINA: (Očajno). Tako vam roditeljske ljubavi, tako vam Boga… ne odbacujte me, ne unesrećavajte me… recite!

KATARINA: (Zbunjena i potresena). Da lažemo?

NINA: (Grca u suzama). Preklinjem vas!

JOVAN: (Uzbuđen, poražen, obhrvao ta užasan bol, hoda po sobi, pa na jedan mah stane pred Ninom i ščepa je za ruku). Nesrećnice… govori… govori!…

NINA: (U očajnom je položaju, oborila je glavu, grca, a sklopila, ruke i nemo moli).

JOVAN: Govori!

NINA: (Spazi da je kroz prozor Nikolu i sva pretrne). Evo ga… on dolazi… Oče… majko!

JOVAN: (Kao utučen, poražen, okrenuo glavu od nje).

NINA: (Obisne se o vrat majci). Majko… majko!

KATARINA: (Nemo, ne govoreći ništa, uzima je oko pasa i odvodi u desnu sobu, zatvori za njom vrata i vraća se).

5.4. 3. JOVAN, KATARINA

JOVAN: (Uzbuđen, potresen šeta po sobi i ne osvrćući se na Katarinu).

KATARINA: (Jednako nema i preplašena, pogleda sa strahom u Jovana, htela bi da progovori no nema hrabrosti. Tiho). Jovane!

JOVAN: (Ne čuje, šeta dalje).

KATARINA: (Opet tiho, bojeći se da ga ne uvredi). Jovane!

JOVAN: (Strogo, razdražljivo). Šta je?!

KATARINA: Ona je naše dete.

JOVAN: Pa neka je!

KATARINA: … Jedinče!

JOVAN: (Uzbuđen, nervozan, potresen, šeta i dalje, ne osvrćući se na Katarinu i ne želeći da nastavi razgovor. Pauza).

5.5. 4. NIKOLA, PREĐAŠNJI

NIKOLA: (Ulazi na srednja vrata. On je uznemiren, malo rasejan, mutna pogleda i natuštena čela, ali pokušava da bude pred njima miran). Dobar dan!

KATARINA: (Hoće da je ljubazna prema njemu). Dobar dan, Nikola!

JOVAN: (Ne umejući da pogodi ponašanje, pozdravlja ga samo pogledom, pokušavajući i sam da bude ljubazan).

NIKOLA: (Hteo bi da ne pokaže odmah zašto je došao). Prošao sam ovuda… slučajno… pa… nismo se videli… niste nam dolazili već dva dana.

KATARINA: Jovan je baš danas mislio da dođe malo.

NIKOLA: Mi smo vredniji, mi vas ne zaboravljamo. Ako ne mogu ja, Nina vas obilazi češće.

KATARINA: (Pogleda Jovana značajno). Da… ona nas obilazi.

NIKOLA: (Brzo). Ona je bila i juče celo posle podne ovde. (Prilazi Jovanu). Je l’ te, oče, Nina je bila juče celo posle podne ovde?

KATARINA: (Gleda moleći pogledom Jovana i sklopljenim rukama ga moli da pomogne, da potvrdi).

JOVAN: (Obaspe ta bledilo po licu, on se bori, lomi i najzad reši se da slaže). Da… bila je!

KATARINA: (Dane dušom).

NIKOLA: (Na licu dotle mutnom, turobnom zaigra zrak sreće). Celo posle podne?

JOVAN: Da… celo posle podne.

NIKOLA: (Zagrcne od radosti, pohita Jovanu i obaspe mu ruku poljupcima). Hvala vam, oče, velika vam hvala!

JOVAN: (I dalje u lažnoj ulozi koja ga teško tišti). Hvala… našto hvala… ja te ne razumem?

NIKOLA: Ne možete me razumeti, a nemojte ni tražiti da me razumete. Učinili ste me srećnim, jednom rečju, učinili ste me srećnim.

JOVAN: Jednom rečju?

NIKOLA: Zar niste ništa primetili; zar niste vi, majka, opazili moje raspoloženje kad sam došao?

KATARINA: Da… izgledao si turoban.

NIKOLA: (Ljubeći Katarini ruku). A sad nisam, sad sam raspoložen i srećan. Srećan sam kao dete kad mu učinite prvu radost.

JOVAN: (Dok Nikola govori Katarini, preživljuje teške trenutke bola izazvanot lažnom srećom Nikolinom koju je on svojom laži izazvao).

KATARINA: (Ne bi htela da pita, a uviđa da mora). Srećan si?

NIKOLA: Da… ali nemojte me pitati zašto. Pričaću vam to drugi put, kad bih vam sad kazao, vi biste mi se smejali i… prekoreli biste me…

JOVAN: Tebe… tebe zar?

NIKOLA: Da, morali biste me prekoreti, jer biste posumnjali u moju ozbiljnost. Jer to je jedna pogreška, jedna moja detinjasta sumnja koja nema nikakve osnove, ali koja mal’ da nije imala teške posledice, Ja ne znam kako sam samo i za trenutak mogao biti toliko neozbiljan?!

KATARINA: Pa… pričaćeš nam to koji put, da ti se nasmejemo bar, a ne da te ukorimo. Sedi, Nikola, sedi zaboga, malo da progovorimo i o drugom čemu.

NIKOLA: A ne, hvala, ja moram odmah ići; ja sam samo: na trenutak i došao. (Praštajući se). Pa, dođite, dođite, molim vas! Reći ću Nini neka vas i danas malo obiđe. Zbogom.

JOVAN: Zbogom!

KATARINA: (Prati ga do vrata). Zbogom!

5.6. 5. JOVAN, KATARINA

JOVAN: (Isprati Nikolu, pogleda pa, pošto je izišao, teško uzdane i umoran padne na stolicu).

KATARINA: (Ostane natrag kod vrata, zaplače se, pa pohita i padne na kolena pred Jovanom). Jovane!

JOVAN: (Posle dugog, mučnog ćutanja i borbe). Mi smo je izgubili!

KATARINA: (Očajno). Jovane!

JOVAN: Nesrećnica, nesrećnica, šta je učinila… I zašto, zašto ja da lažem, ja da budem saučesnik.

KATARINA: (Tiho, neodvažno). Nismo je mogli odbaciti; nismo joj smeli sreću razrušiti?

JOVAN: Pa jesmo li to učinili; hoće li biti srećna kad pregazi preko greha, i preko očeve laži?

KATARINA: A šta bi bilo da si drukčije učinio?

JOVAN: Zar jedna reč, jedna lažna reč čini sreću čovekovu?

KATARINA: On je voli, zašto njegovu sreću rušiti?!

JOVAN: A nismo li je sad tek razrušili kada smo mu pomogli da je na laži zasnuje? O, Bože!

KATARINA: (Posle duže pauze, tiho, neodvažno). Jovane!

JOVAN: (Pogružen, oborio glavu na ruke i teško diše).

KATARINA: (Kad vidi da se ne odziva). Jovane!… Ona je još ovde… neka ide… trebalo bi da ide svojoj kući.

JOVAN: (Ustaje naglo, planuo je i sav je uzrujan). Ne, ne, ona neće otići odavde, ona ne sme odneti moj greh i njime prikriti svoj greh. — Ona neće otići!… (Pođe naglo sobi u kojoj je Nina).

KATARINA: (Cikne, skoči i odjuri do vrata, te stane pred njih kako bi ga svojim telom zadržala da ne uđe unutra). Šta ćeš?

JOVAN: (Gnevno). Tamo!

KATARINA: Šta ćeš tamo?

JOVAN: Da iskupim, da uništim greh na koji me je nesrećnica navela svojim grehom! Moja savest… moje sede vlasi… zar ja… zar ja da lažem… zar ja da iskažem tako gnusnu laž, zar ja da nosim njen greh

KATARINA: (Preobrazi se, plane i odvažno). Ti, jest ti! Nosi ga, to je tvoj greh!

JOVAN: Moj?!

KATARINA: Da, tvoj, tvoj! Nije ona izvesno zgrešila zato što je pala, već zato što je volela.

JOVAN: (Preneražen). Katarina, ženo! Šta je tebi? Šta ti govoriš? Volela? Koga volela?

KATARINA: Izvesno ne onoga koga smo joj mi kazali da mora voleti zato što joj je to dužnost voleti ga.

JOVAN: I to je moj greh?!

KATARINA: Tvoj… vaš… očinski greh: Vi ste ocevi utvrdili za svoje kćeri jedno pravilo, i to pravilo istovetno, nepromenjeno, važi kod svih oceva za sve ćeri. Prva ljubav… uzdasi… zakletva… to su za vas detinjarije, sve to nije osnova za brak, sve je to prolazno. A je li tako kod svih? Jesi li ti poznavao svoju ćer kada si to gotovo, to već utvrđeno pravilo primio kao zakon? Ti si tvoju ćer vaspitao da iskreno misli, da iskreno govori i i da iskreno oseća, pa… kada je iz tih iskrenih osećaja ponikla ljubav, ti si to nazvao detinjarijom. Kada je ona padala ničice preda mnom na kolena, kada mi se ispovedila kada je rekla da ona ne može ugušiti svoje osećaje… ti si to nazvao prvom ljubavlju, potrebnim devojačkim ukrasom. Ona je pred tvojim strogim nazorima sagla glavu…

JOVAN: (Upada naglo). Zato da bi je digla pred pogreškom. Zato da bi me pogledala u oči onda, kad obraz umrlja grehom, je li?!

KATARINA: Jovane, ti me ne razumeš. I ja joj greh ne praštam, ali… ti joj ne možeš biti sudija.

JOVAN: A mogu biti saučesnik?!

KATARINA: Moraš, jer si bio saučesnik i u njenoj zloj sudbini koja je dovde dovela. Moraš, ti to znaš vrlo dobro, ti si to osetio i u onome času, kada si malo pre slagao zeta da spaseš ćer.

JOVAN: (Klone, razmišlja, bori se). Pa, dobro, šta hoćeš ti?

KATARINA: Ja… Ništa. Ja ne dam tebi da joj budeš sudija. Neka nosi sama svoj greh na duši; njena savest neka je kazni. Našto da joj kaznu otežavaš kada si joj već otežao sudbinu; zašto da joj rušiš krov pod kojim će možda kajanjem iskupiti sebi mir.

JOVAN: Ti bi valjda htela da joj oprostim?

KATARINA: Ne, nego da trpiš i ti kao što će i ona trpeti.

JOVAN: (Posle duge pauze, za vreme koje se bori i razmišlja). … Dobro… neka bude srećna… ja ću poneti greh, ali… ja nemam više ćeri.

KATARINA: Jovane!

JOVAN: Ja nemam više ćeri, razumeš li?!

KATARINA: (Zaplače se, pođe desnim vratima, stane pred njima, pa ubriše najpre suze i pribere se, zatim ih otvori da propusti Ninu).

5.7. 6. PREĐAŠNJI, NINA

NINA: (Iziđe iz sobe uplakana, poleti odu, pada na kolena i hoće da mu poljubi ruku, a grca i guši se u suzama).

JOVAN: (Ne gleda je, ne govori ništa, samo kad mu uzme ruku on je trgne).

NINA: Oče!… Smilujte se!

JOVAN: (Prezirući je, okreće glavu i maše samo rukom kao da bi kazao: „Odlazi!“).

NINA: (Klone, obori glavu i teško plače).

KATARINA: (Kad je propustila Ninu, ostala je kod desnih vrata. gde plače, krijući oči da ne gleda ovu scenu. Na Ninino jecanje digne glavu i videći njen bedan položaj, prilazi Jovanu i sklopi ruke moleći ga za milost).

JOVAN: (Ostaje i dalje nem i hladan, ne gleda je).

KATARINA: (Videći njegovu odlučnost, uzima Ninu, diže je i vodi ka zadnjim vratima, nemo upućujući je da ide).

NINA: (Još jednom se na vratima okrene da pogleda oca, pa kad, vidi da milosti nema, sa teškim uzdahom prelazi prag kućni i odlazi).

KATARINA: (Pošto ju je ispratila, nasloni čelo na vrata i ostaje u to položaju).

JOVAN: (Kad oseti da je Nina otišla, okrene se vratima, pa kad se uveri da je nema, gorko zaplače i stropošta se na stolicu).

ZAVESA

6. Tuđinče

Komad u jednom činu

6.1. Lica

  • MLADEN
  • BOSA
  • TETKA TOMANIJA
  • MILUN
  • JEDAN SELJAK
  • DRUGI SELJAK
  • DETE

Mala seoska kuća, na kojoj su vrata širom otvorena. Pred kućom niska klupa, a iza kuće polomljena kola i stog šaše. Prema kući trap pokriven zemljom, vratima okrenut kući. Dvorište je ograđeno vrljikama, iza kojih se vidi seoski put.

6.2. 1.

MLADEN: (Star seljak, čisto odeven. On slazi putem, pa se ustavlja na vratnicama). Boso, o, Boso!

BOSA: (Iz kuće). Čujem!

MLADEN: Izađider!

BOSA: (Javlja se na kućnim vratima, mlada i naočita žena). Evo me, ’ča-Mladene!

MLADEN: Ja pođo’ na stanicu.

BOSA: Ako, baš ti hvala!

MLADEN: Samo, ako će doći?

BOSA: Doći će, kmet mi jutros reče.

MLADEN: Ama on reče i za juče i za prekjuče. Danas treći dan kako slazim.

BOSA: (Pouzdano). Danas će doći!

MLADEN: Može i doći!

BOSA: Srce mi kazuje.

MLADEN: Koliko reda radi, da te pokanim; l’ znam već, nećeš na stanicu?

BOSA: Ne znam! Šta ti veliš: kako me ti učiš?

MLADEN: Pa… kako da ti kažem…

BOSA: Htela bih ja! Zar posle četiri godine čovek mi se vraća iz vojske, a ja da ga ne dočekam? Sramota od sveta! Pomela sam rano jutros i prestavila, i opremila se, pa kad dođe vreme a ja tako… ne znam. A tako i juče i prekjuče.

MLADEN: Jes’ nekako…

BOSA: Velim, bolje ovde, bolje da ostanem. Bojim se biće tamo sveta, a ne znam…

MLADEN: Gotovo ostani!

BOSA: Ako baš zameri, a ti mu reci: za poslom je, nije mogla kuću da ostavi, tako nešto. Umećeš ti, ’ča Mladene? (Čuje se iz daljine zviždanje lokomotive).

MLADEN: Ene! Je l’ zviznu?

BOSA: Jes’!

MLADEN: E da pođem ja!

BOSA: Požuri, tako ti Boga, da ga ne predusretne ko drugi te da mu što kaže. Znaš kako sam te molila!

MLADEN: Ne brini ti! (Ode).

6.3. 2.

BOSA: (Oslonjena na vrljike, uznemirena, gleda za Mladenom te i ne primećuje kad nailazi tetka Tomanija, koja slazi putem ozgo).

TETKA TOMANIJA: Je l’ Mladen opet ode na stanicu?

BOSA: (Trgne se). Ti si tetka?

TETKA TOMANIJA: Rekoh, je l’ Mladen ode na stanicu?

BOSA: Jes’! A kuda ti?

TETKA TOMANIJA: Eto, pošla i ja.

BOSA: Nećeš valjda i ti dole?

TETKA TOMANIJA: Ne, bo’me, nego baš tebi sam pošla!

BOSA: Ako! Uđi!

TETKA TOMANIJA: (ulazi u dvorište). Pomozi ti Bog!

BOSA: Bog ti pomogo! Sedi, umorila si se?

TETKA TOMANIJA: (Seda. Snebiva se da otpočne razgovor). Ovaj… reče mi Mladen, danas baš dolazi?

BOSA: Dolazi.

TETKA TOMANIJA: Ama on?

BOSA: Pa on!

TETKA TOMANIJA: Pa to, rekoh, da ga vidim. Od kad ga sebe nisam videla. Lane, o Krstov-danu, prošlo tri godine, — a kad je sebe bio Krstov-dan! Biće skoro četiri godine, je li

BOSA: Četiri!

TETKA TOMANIJA: Mnogo!… Drugi dolazili i na osustvo, a on baš nikako.

BOSA: Nije mogao, valjada!

TETKA TOMANIJA: Nije, dabome! A odakle dolazi, je l’ sa granice?

BOSA: Otkad su se vratili oni sa granice! Nego on… kažu bio zarobljen, pa bio negde po svetu… ko zna… (Čuje se blizak pisak i kloparanje lokomotive. Ona se trgne i ode vrljikama da otud vidi).

TETKA TOMANIJA: Je l’ stiže?

BOSA: Jes’!

TETKA TOMANIJA: (Posle izvesnog ćutanja). Pa, ovaj… kako veliš?… Što ćeš?

BOSA: (Sleže ramenima). A što mogu?

TETKA TOMANIJA: Pravo da ti kažem ja sam toga radi i došla.

BOSA: A što toga radi?

TETKA TOMANIJA: Pa tako!… Ne znam kako ćeš… Kako će on?

BOSA: (Sa rezignacijom). Kako hoće!

TETKA TOMANIJA: Rekoh, da siđem do tebe; opet bolje da se nađe ko od svojih kraj tebe.

BOSA: Što… ne treba!

TETKA TOMANIJA: Može, velim…

BOSA: Nek:’ što hoće, ja iz ove kože ne mogu!

TETKA TOMANIJA: Mislila sam: kako bi bilo da se skloniš ti kod mene, pa ja da ga dočekam?

BOSA: Gde bih ja ostavljala svoju kuću?

TETKA TOMANIJA: Tako sam ja smislila, a ti… kako te Bog uči!

BOSA: Neću da se krijem! Ako je za to, bolje da nisi došla!

TETKA TOMANIJA: Što?

BOSA: Tako… bolje je da budemo sami…

TETKA TOMANIJA: Ako ti misliš…

BOSA: Bolje je!

TETKA TOMANIJA: Ja tebe radi…

BOSA: Pa, mene radi, bolje je…

TETKA TOMANIJA: Pa veliš ja da idem, da ve ostavim?

BOSA: Da ne ostaviš!

TETKA TOMANIJA: Dobro, ćeri, da te poslušam. Nek’ bude kako ti kažeš da je bolje. (Diže se). ja to tebe radi… (Pođe, da zastane). A ti, ovaj… znaš… ako što… eno moje kuće! (Odlazi).

BOSA: (Ispraća je). Hvala ti! (Ostane na ogradi i pogleda dole put stanice. Zatim se seti nečega i brzo utrči u kuću).

6.4. 3.

STAMENA: (Dolazi ozdo i nosi na obramici dva kotla vode. Zastaje kraj vrljika). Boso, more, doma li si?

BOSA: (Izlazi na vrati). Ovde sam!

STAMENA Eno ti, more, čovek ide!

BOSA: (Pretrne). Je l’ ide?

STAMENA: Jes’, bo’me, videla sam ga svojim očima.

BOSA: Je l’ sa ’ča-Mladenom?

STAMENA: Jes’, sa njime, a ima i drugih.

BOSA: Je l’ daleko?

STAMENA Nije… Nego, kako ćeš, crna drugog jesi l’ što smislila?

BOSA: Što ću da smišljam?

STAMENA: Pa kako ćemo?

BOSA: Kako me Bog uči!

STAMENA: Vala, drukče i ne možeš! (Pogleda dole). Evo ih!

BOSA: (Istrči na vratnice, pogleda pa cikne). Milune! (Raširenih ruku otrči mu u susret).

STAMENA: (Gleda za njom, pa zatim polazi svojih putem, osvrćući se).

6.5. 4.

BOSA: (Posle male stanke, nailazi s Milunom, držeći ga za ruku a u drugoj noseći njegov ranac. Milun je u izanđalom vojničkom odelu, bez puške i opasača a sa medaljom na grudima. Sa njima Mladen i još dva-tri seljaka). Evo ti kuće!

MILUN: (Zastane kod vrata, svidi kapu i krsti se). Hvala ti, Bože, na ovoj milosti!

BOSA: Kad te samo vido’; kad dođe samo! Sedi, sedi! (Ona je stavila njegov ranac kraj klupe).

MILUN: Neka, nisam umoran!

BOSA: Ama sedi da ti ponudim grumen šećera i vodu!

MILUN: E pa hajde, de! (Sedajući na klupu). Od kad se, bolan, nisam u svojoj kući ponudio!

BOSA: (Otrči u kuću).

MLADEN: Pa odakle ideš, tako ti Boga

MILUN: Ne pitaj me, ’ča-Mladene, niti znam kazati. Kao ti iz sela u selo, tako sam ja iz države u državu. Samo da ti kazujem, pa nikad kraja priči, a kamo li što ja to sve preživeh!

JEDAN SELJAK: I drugi su, ali opet ti nekako najviše!

DRUGI SELJAK: Ti si eto poslednji što dođe iz sveta u naše selo.

MILUN: Tako ti je to, Bog nekom ovako a nekom onako! A vratili se svi?

DRUGI SELJAK: Samo Radojica Ilić…

MILUN: Znam, on pogibe.

PRVI SELJAK: Pogibe i čiča-Ivkov Nenad, a Vita Mladenović vrati se bez noge.

DRUGI SELJAK: I Ranko Mladenović…

MILUN: Onaj čiča-Ranko?

DRUGI SELJAK: Jes’, on umre, tamo negde u lageru.

MILUN: A onako, kako u selu?

BOSA: (Nosi u jednoj ruci čašu a na dlanu druge ruke grumen šećera i nudi).

MILUN: (Srčući šećer koji je umočio u vodu). Pa kako, kako ova moja snaša, a…? Je l’ ve slušala, je l’?…

DRUGI SELJAK: (Zinuo da nešto kaže). Na…

MLADEN: (Preseče mu reč). Pa eto, vidiš i sam, sačuvala ti kuću, eto…

MILUN: Pa jes’!

MLADEN: (Bojeći se da se taj razgovor ne nastavi). Nego, ’ajde ljudi da mi pođemo. Imaćemo mi kad razgovarati, a ostavimo čoveka sa domaćicom. Četiri godine nisu se videli, pa treba da progovore.

PRVI SELJAK: Pravo kažeš!

BOSA: (Reda radi). Što… Ostanite!…

MILUN: (Bosi). A i ne ponudi ljude čime!

BOSA: Nemam ništa u kući.

MLADEN: Neka, mi ćemo to drugi put. Samo kad si ti došao, lako ćemo mi to. ’Ajdete, ljudi! Ostani u zdravlje, Milune! (Rukuje se i polazi).

BOSA: (Dok se ostali rukuju, ona ispraća Mladena do vrata, poverljivo). Je l’ nije neko od ovih, uz put, onako?…

MLADEN: Nije, nije. Zbogom, Boso!

BOSA: Baš ti hvala ’ča-Mladene!

OSTALI: Ostanite u zdravlje!

BOSA: Hvala vam!

6.6. 5.

MILUN: (Pozdravljajući se s njima, ustao je bio te ostao na nogama i kao hteo bi u kuću).

BOSA: (Primetivši to, žurno mu pritrči). Sedi, sedi, molim te. Sedi još malo!

MILUN: Pa… rekoh…

BOSA: (Čisto ga prisiljava). Ama sedi! Nisam te još ni videla, nisam ti progovorila. Ej, Bože milostivi, samo kad dođe, samo kad dođe!

MILUN: (Sedajući ponova). Eto, dođoh…

BOSA: Hvala Bogu!

MILUN: Pa kako prođe, Boga ti, za ovo vreme?

BOSA: Eto, kako je Bog dao, samo kad si ti dobro?

MILUN: A čudo ne siđe na stanicu, ka’ druge?

BOSA: (Malo zbunjena). Pa htedoh… evo vidiš i opremila sam se… pa onda prođe ’ča-Mladen, pa veli… a gde bi i kuću ostavila samu?

MILUN: Aj, kućo moja, od kad te ne vido’! (Hteo bi opet da pođe).

BOSA: Čekaj, sedi još malo. Željna sam tvoga razgovora! (Sela je kraj njega na klupu i obgrlila ga).

MILUN: I opet ti hvala, Bože! Doživeh i ovo! Eh, koliko puta u nevolji rekoh: „Daj mi, Bože, samo da vidim još jedanput kuću… to toliko, samo da vidim!“… Pa, eto! Kad Bog hoće, preturiš sve preko glave… Sve preživiš, samo kad Bog hoće…

BOSA: A mnogo si prepatio?

MILUN: More ko će ti to kazivati, zar je malo… toliki svet obiđosmo, tolike nevolje preživesmo!

BOSA: Druge dobijale pogdekad i pismo od svojih, a ja nikad…

MILUN: Pisao sam ti jedanput, dvaput, ali kud će da stigne pismo otud, iz Afrike! Ne može živ čovek da stigne, te će pismo! A posle već, kad me zarobiše, nisam ni pisao.

BOSA: Bar da sam od koga mogla što čuti.

MILUN: Izdvoji me sudbina nekako od svih, pa me sama baci u svet, te gde bi tu i mogli čuti što!

BOSA: Da nisi koji put bio ranjen? Kazivali mi…

MILUN: Jesam, ono pre, kad opet izbismo na front. Onda su me i zarobili.

BOSA: Jesi l’ teško bio ranjen?

MILUN: Udari u kost, al’ ne prebi, hvala Bogu! Tek me osakati te nisam mogao maći, pa me tako i dočepaše.

BOSA: Oni te izlečili?

MILUN: Oni!

BOSA: Pa je l’ te posle vodili u njinu zemlju?

MILUN: Ama dugo je sve to, moram ja to sve tebi na tenane da pričam. Nego kazuj ti meni kako je ovde bilo i šta je bilo? Kako si se ishranila?

BOSA: Kako sam mogla… Kako svi, tako i ja!

MILUN: Je l’ ti sve u redu i na broju u kući?

BOSA: Sve… Samo krava uginula.

MILUN: E?… Šteta!

BOSA: A ovcu nam uzeše i jedno tele…

MILUN: Ko?

BOSA: Oni — dođoše i poteraše…

MILUN: Vala, neka im… platili su!… je l’ ti živa tetka?

BOSA: Živa. Malo čas beše ovde, htela da te vidi.

MILUN: A drugi?

BOSA: Čuo si već za one što izgiboše, a mnogi i pomreše. Stana, ona što beše za pokojnim Andrejom Cvejićem, pa popova Živana, i Staka Životina. I čekaj… je l’ ti rekoše za Savatija?

MILUN: Ko? Savatijar je l’ Stanića?

BOSA: Jes’!

MILUN: Pa šta bi s njim?

BOSA: Obesiše ga, tu pred selom.

MILUN: Ih, grešni Savatije! A zašto?

BOSA: Ne znam. Kažu, našli mu neko pismo, šta li…

MILUN: Pa to mnogi odoše, razredilo se selo.

BOSA: Bo’me, razredilo se!

MILUN: A šta učini sa njivom?

BOSA: Razgradila se, opustela. Koliko sam mogla radila sam, koliko da se prihranim, ali, gde ću sama…

MILUN: Jesu l’ na kuću nasrtali?

BOSA: (Zbuni se od toga pitanja). Jesu… Nisu! Eto, sve je tu, sačuvala sam.

MILUN: (Diže se). More, ja razvezao razgovor pred kućom kao da nisam željan kuće svoje! (Hoće da uđe).

BOSA: (Uznemireno). Nemoj, nemoj ulaziti još, pričekaj… sedi — da razgovorimo, nismo ni razgovarali!

MILUN: Gle sad! Zar ne mogu u kući razgovarati. (Polazi).

BOSA: (Prestravljeno otrči na kućni prag da mu spreči put). Nemoj, nemoj još!

MILUN: (Iznenađeno). Zašto more?

BOSA: (Preklinjući). Da razgovorimo prvo, da sve čuješ, da ti sve kažem…

MILUN: (Gurne je). More ne budali, razgovaraćemo do veka (Ode u kuću).

6.7. 6.

BOSA: (Pretrne i poražena izmakne na sred dvorišta gledajući netremice u vrata i očekujući sa strahom i strepnjom da se Milun na njiva pojavi).

MILUN: (Zamalo izlazi i vodi za ruku detence od tri godine. Na telu mu igraju ribići, oko mu plamti, a glas mu se guši u grlu). Ko je ovo?

BOSA: (Premrla, oborila glavu i ćuti).

MILUN: Ko je ovo, pitam te?

BOSA: (Ne miče i ne odgovara).

MILUN: (Ostavi dete, prilazi joj, dočepa, je za rame i grubo je zatrese). Čije je ovo, more, čije je?

BOSA: (Prigušeno, šapćući). Božje…

MILUN: …i tvoje?

BOSA: (Poražena i potpuno klonula). I moje!

MILUN: (Rikne kao ranjena zver i gušeći se od uzbuđenja poleti na nju sa uzdignutim pesnicama). Je l?… je l’ istina… Istina je… Kučko!… Kučko pogana!… Zar ja… zar ja tamo… Zar… (Uguši ga reč, i savladan veličinom bola malaksava, te spušta pesnice, zatim se pribira, zaplamti ponova gnevom, steže pesnice i poleti još jednom na nju, ali se uzdržava i bori dugo sa sobom te se savlađuje, spušta opet pesnice i stišava se. Stišan, razmišlja, i odlučuje se). Idi tamo — kupi prnje! (Pokazuje na kuću).

BOSA: (Satrvena i slomljena, ni trenula nije, očekujući njegove udarce oborene glave. Na, ove poslednje reči ona tek diže glavu i pogleda ga).

MILUN: (Još odlučnije). Idi tamo… Kupi prnje!

BOSA: (Pogleda ga još jednom, pa zatim oborene glave i ponizno uđe u kuću).

6.8. 7.

MILUN: (Gleda dugo za njom, pa ga težak bol savlada, te klonulo seda na klupu, bada kapu na zemlju i zarije glavu u ruke tiho jecajući).

DETE: (Unezvereno gledalo je sve što biva. Ostavljeno na sred dvorišta, ono naivno prilazi bliže Milunu, uzima kapu sa zemlje i stavlja je sebi na, glavu).

MILUN: (Posle dužeg vremena, diže glavu i spazivši svoju kapu na detinjoj glavi, uzima mu je grubo). Ostavi to!

DETE: Daj mi kapu!

MILUN: (Oborio opet glavu te niti sluša niti gleda dete).

DETE: Tata!

MILUN: (Trgne se od te reči kao opaljen).

DETE: Tata, daj mi kapu!

MILUN: Ćuti, nesrećo! Da mi više nisi kazo to!

DETE: (Prestravljeno ućuti i htelo bi da zaplače.).

MILUN: (Posmatra ga, te se ražali na detinji strah, uzme ga za ruku, privuče ga bliže sebi, te blažije). Ko ti je rek’o da me zoveš tata?

DETE: (Još prestravljeno ćuti).

MILUN: Kaži mi, ko ti je rekao da me zoveš tata?

DETE: Rekla naja.

MILUN: (Suvo). Ja nisam tvoj tata.

DETE: (Hrabrije). Jesi!

MILUN: (Privuče ga još bliže i gleda dugo). Zar ti da me dočekaš na kućnjem pragu; zar ti da me obraduješ. Molio sam Boga da me blagoslovi, te da i u mojoj kući zakmeči radost, ali ne da mi na kuću pošlje greh i sramotu! A ti si to, ti si i greh i sramota… neću te… ne trebaš mi!

DETE: (Za to vreme, dok je Milun ovo više sebi govorio, igra sa medaljom na njegovim grudima). Daj mi ovo!

MILUN: Ne dam!

DETE: Popni me, popni me! (Hoće da mu sedne na koleno).

MILUN: (Odguruje ga blago). Idi dete, makni mi se s očiju! Nisi ti krivo, al’… idi… da te ne vidim… da te ne gledam!

DETE: (Vraća mu se opet). Popni me!

MILUN: Ama zar tebe… zar ja…? Nemoj mi se ulagivati… neću te! Neću te… ne trebaš mi, neću tuđe! Ej, Bože milostivi! Zar mesto svoje radosti i svoje milošte, ovo da me dočeka? Šta sam ti, Bože, zgrešio!

DETE: (Nakopistilo se, te koliko ga on više odguruje od sebe, toliko više ono se muči i pentra da mu objaši kolena). Popni me!

MILUN: (Pomogne mu te se popne). Eto, popeo sam te… Šta hoćeš?

DETE: (Opet dočepalo medalju). Hoću ove!

MILUN: Ne dam! Ne diraj to! (Sam sebi). Nije krivo dete… crvić… šta može ono biti krivo… ali sto… ne mogu ni da ga milujem… tuđe je… sramota je… A želeo sam, te kako sam želeo milošte u kući… pa da ga ovako… kao sad tebe… na koleno… da ga milujem ka roditelj… (Miluje detinju kosicu). da mu tepam… Kako se zoveš?

DETE: Je l’ ja?

MILUN: Ti, jes’, kako se zoveš?

DETE: Nenad Ranković.

MILUN: (Plane). Zar ti, zar ti kopile, pa Ranković? To da nisi više rek’o. Ču li, more, ubiću te, zaklaću te! To te ona kučka nauči, je li? Zar ti moje ime… ama, ubiću te, razumeš!… (Kad opazi da je dete prestravljeno od njegove vike, turilo glavu u njegova nedra, on se umiri malo, pa ga diže i govori mu blažije). Jesi čuo, tako drugi put da ne kažeš. Nikad više da ne kažeš Ranković… Nisam te rodio i nisi moj… ne smeš ti da poneseš to ime… ni ona, a nekmo li ti! (Miluje ga). Nemoj ti da se plašiš! Nisi ti kriv, nije tvoj greh, tek… eto… i na tebi je sramota kao i na meni. Ja još i mogu da se branim, mogu da oturim sramotu od sebe, a ti i ne možeš, niti. može tvoja majka da te brani… ko će sramotu braniti!

DETE: (Osvojeno blagošću kojom mu je ove reči govorio zagrli ga).

MILUN: A što ti mene miluješ… je l’ me voliš?

DETE: Jeste!

MILUN: A zašto? O što ti da me voliš kad nisi moj, kad si tuđ, a tuđ i ja tebi?

DETE: Daj mi kapu!

MILUN: Evo ti! (Namešta mu kapu). Gle, baš pravi vojnik! Je l’ hoćeš da budeš vojnik?… Voliš, je l’? Pa još da ti kupim sablju, pa konja, pa ko ka’ ti! Pa kad odrasteš… sad si još mali, nego kad odrasteš, da ti kupim… hoćeš, je l’ (Trgne se i preleti mu čelom mračan oblak bola i razočarenja). Uh, gde ja odoh! Zaboravih se… odvede me srce… a želeo sam tako svome da tepam, sa svojim da igram, sa svojim da razgovaram… pa sad, eto, zaboravih se… (Pogleda opet dete, pa se razgali). Nisi ti, kriv, nisi ti kriv (Miluje ga). Bog te je kaznio sramom, a mene …vidiš… jednaki smo, i ja i ti, i oboje nas Bog kaznio! (Miluje ga nežno i sa puno roditeljske topline).

6.9. 8.

BOSA: (Izlazi iz kuće sa boščom stvari. Ona najpre ostane na kućnom pragu, iznenađena scenom koju dugo posmatra. Zatim prilazi Milunu, dohvata mu ruku i celiva).

MILUN: (Trgne se: nemilo mu je što ga je zatekla raznežena i sa detetom na kolenu. On odmah spušta dete i odguruje ga od sebe, a okreće lice da bi sakrio suze koje su mu navrele na oči. Dozvolivši da mu celiva ruku, i ne okrećući glavu, on drugom rukom, terajući je, pokazuje vratnice).

BOSA: (Ubriše rukavom suze, pribere se i pruža ruku detetu). ’Ajde!

MILUN: (Okreće glavu). Što ćeš?

BOSA: Da ga vodim?

MILUN: Kuda ćeš s njim?

BOSA: Kud ja tu i on!

MILUN: Vodi ga, dabome! Tvoj je greh, pa ga moraš nositi sa sobom. (Razmišlja). A… ovaj… voliš ga?…

BOSA: Majka sam mu!

MILUN: Baš onako, drago ti je?

BOSA: Jeste!

MILUN: A što ti je drago?

BOSA: Iz utrobe sam ga otkinula!

MILUN: I… drago ti valjda što… (Uzrujava se i drhće). što ti je on… otac, drag?

BOSA: Ne može nasilnik biti drag!

MILUN: Nasilnik?

BOSA: Jeste!

MILUN: Ko je? Reci mi ga ko je, reci mi bar njemu da platim ovu sramotu!… Reci!

BOSA: Ne znam mu ime!

MILUN: (Plane). Lažeš, kučko!… Lažeš, zavaravaš, zavaravaš, zaturaš… Znaš ti, dobro znaš, nego zaturaš!

BOSA: (Pouzdano i odlučno). Ne znam!

MILUN: Je l’ kmet, je l…? Reci ko je: Je l’ naš, je l’ iz sela?

BOSA: Nije.

MILUN: Nego?

BOSA: Nemac!

MILUN: On?

BOSA: Jeste!

MILUN: A nisi se ti prevarila… je li… nisi ti kriva… nasilnik je bio? Je l’ nisi ti kriva?

BOSA: Tako mi Bog pomogao!

MILUN: A ne znaš ni ko je, ni odakle je, ni iz koje zemlje? Ne znaš ni gde je?

BOSA: Znam.

MILUN: Znaš?… Pa… gde je?

BOSA: (Pokazujući ka trap). Eno ga tamo!

MILUN: (Zgranut). Tamo?!

BOSA: Jes’!

MILUN: Ama… on?

BOSA: Tamo!

MILUN: (Zadršće celim telom i kao zver jednim skokom odleti, pada na kolena i krha vrata na trapu te zagleda unutra). Lažeš, ovde nikog nema!

BOSA: Tu je… razgrni zemlju… nije duboko!

MLADEN: (Zavuče se četvoronoške u trap i malo zatim izleću otuda pregršti zemlje koju on rukama kopa i baca za sobom).

BOSA: (Uzela je u naručje dete, koje je uznevereno blenulo za sve ovo vreme, prigrlila ga na grudi i ljubi ga).

MLADEN: (Iz trapa se čuje životinjski uzvik, dug i jeziv. Malo zatim Milun se izvlači otud; ruke mu od zemlje koja mu se nalepila kad je kopao. On se diže i prilazi Bosi). Video sam ga ovde… pod srcem… nožem…? (Pogleda je značajno). Ko ga ubi?

BOSA: Ti!

MLADEN: Ja?

BOSA: Ti si mi ruku vodio!

MILUN: (Dugo je gleda, razmišlja i bori se). A… zašto ga ubi?

BOSA: Osramoti me, kuću mi razori!

MILUN: (Pribira se, vraća sebi, miri se, te joj prilazi, i celiva je u čelo). Neka ti je prosto!

BOSA: (Obliju je suze, zagrca i pospe mu ruku poljupcima).

MILUN: (I sam zagušen osećajima, uzima dete iz njenih naručja). ’Odi, ’odi ovamo, ti… Nenade Rankoviću… ’odi!

ZAVESA

7. Svetski rat

Farsa u jednom činu

7.1. Lica

  • ARSA POPOVIĆ, major u penziji
  • TEŠIĆ, činovnik u penziji
  • GAZDA MITA BOMARŠE, trgovac
  • MARIJA, žena Arsina
  • MILICA, njihova kći
  • MILAN, Nikolićev sin, bankarski činovnik
  • KATA, služavka u Popovićevih.

Dešava se prve godine po zaključenju mira.

⁂

Obična građanska soba sa vratima u dnu i na levoj strani i jednim prozorom na desnoj strani. Uz levi zid trpezarisko kanape sa visokim naslonom. Ispred ovoga, četvrtast sto nedovoljno zastrt nekim ručnim radom, koji pokriva tablu, ali ne i strane. Kraj stola su još dve stolice. Na protivnoj strani, kraj otvorena prozora, jedna starinska fotelja. U dnu, desno, jedan okrugao sto zastrt štofanim, kupovnim, zastiračem, koji ga pokriva sve do poda. Na tome su stolu stare novine i Arsin šešir i štap. Na svima zidovima, gde god ima mesta, razapete karte svetskih bojišta izbodene čiodama i izbrazdane crvenim i plavim linijama.

7.2. 1. ARSA, MARIJA

ARSA: (Sedi kraj prednjeg stola i čita novine gunđajući kod pojedinih stavova. Na stolu šoljica iz koje je maločas ispio kafu).

MARIJA: (Dolazi iz leve sobe navlačeći rukavice. Ona je pod šeširom i nosi suncobran pod pazuhom). Slušaj, Arso, ja sam stavila vino da se hladi.

ARSA: Ako, dobro si uradila! Samo, vino nam je kanda malo prokislo, pa…

MARIJA: Kazaću Kati da uzme jedan sifon sode, sa sodom je vrlo dobro.

ARSA: Pa jes’, bolje je! A vi, odoste, je l’?

MARIJA: Koliko da se sklonimo. Mislim, bolje je da mi nismo kod kuće, da vi sami razgovarate. Otac si ti, otac je on, pa to je vaše. Posle vašeg razgovora tek nastaje naša materinska briga.

ARSA: Od razgovora do te brige, proći će mnogo vremena.

MARIJA: Šta znaš, Arso, ako se nešto sporazumete.

ARSA: Ama ne misli on valjda već danas da prosi?

MARIJA: Pa ne baš da prosi, ali da progovorite… lako je posle isprositi.

ARSA: Dobro, dobro, neka bude kad ste već tako udesili. A kuda ćete vi?

MARIJA: Mi smo se, znaš, dogovorile sa mladoženjom, čekaće nas na Terazijama, da nas vodi na slikarsku izložbu. Zabavićemo se tamo valjda pola sa ta, pa ćemo se zajedno s njim vratiti ovamo. Ako dotle sretno svršite razgovor, ako sve udesite, ako se sporazumete… ko zna, može biti još danas će ti zet poljubiti ruku.

ARSA: ’Ajde, ’ajde — daj Bože!

MARIJA: Gledaj, molim te, Arso, kako znaš, tiče se sreće našeg deteta. Mladić je dobar i čestit, a deca se rado gledaju. Proševina je poslednja stvar, to je samo forma, ovo danas što razgovorite, vi ocevi međ sobom, to je glavno. A vidiš kako je danas vreme, teško se udaje, pa ne treba propustiti priliku.

ARSA: Po meni… pravo da ti kažem, i meni se mladić sviđa. Istina, potkusio pantalone i kaput kao petlić, ali, može, bankarski je činovnik… A onako dobar i dobru platu ima. Ali, što se oca tiče…

MARIJA: Eto ti sad, a šta imaš protiv oca, valjda što je bakalin?

ARSA: Neka je bakalin, šta se to mene tiče što je bakalin. Ne udajemo kćer za njega, nego za sina.

MARIJA: E, pa šta onda?

ARSA: Ne dopada mi se, ne znam zašto, al’ ga ne trpim! Izbegao u Francusku za vreme rata, sedeo tamo valjda u nekom selu, pa sad zaboravio srpski. Svaka mu treća reč „uj“ i „mersi“. Kobajagi, čovek naučio francuski. Pa onda, bakalnica mu se pre rata lepo zvala „kod Proleća“, a sad izbrisao pa napisao „Bomarše“.

MARIJA: Pa šta se to nas tiče?

ARSA: Ne tiče me se, al’ mu se podsmevaju! Zovu ga Mita Bomarše. I tvoju će ćerku posle da prozovu Bomaršeova snaja i mene, može biti…

MARIJA: Eh, eh!

ARSA: Boga mi se nagrdio! Podseca i brkove i nosi jednako Francuski rečnik u džepu i…

MARIJA: Dosta, dosta. Ti ga izrezili već kao da je najgori, a ko zna, kroz pola sata, možete se još i oroditi. A najposle, šta nas se sve to tiče?

ARSA: Pa jeste, samo kažem. Ne volim znaš kad se čovek pod starost mlati.

MARIJA: Eto, zadržaću se još zbog tih tvojih zakeranja, a rekli smo u četiri. (Htela bi da pođe).

ARSA: E, pa hajde, pođite!

MARIJA: Samo, slušaj, Arso! Nemoj, molim te, da se ljutiš, što ću te zamoliti nešto.

ARSA: Šta sad opet?

MARIJA: Kad dođe čovek, pa kad onako već uđete u razgovor, a ti se, molim te, uzdržavaj koliko god možeš više da ne govoriš o ratu.

ARSA: Eto ti sad! A zašto, kobajagi?

MARIJA: Nemoj da se ljutiš, Arso, al’ znam, ako taj razgovor povedeš, ni reči nećeš progovoriti o onome o čemu se radi.

ARSA: Eh, eh!

MARIJA: A posle, ti i ne umeš više mirno da razgovaraš o ratu.

ARSA: (Buni se). Kako ne umem?

MARIJA: Pa tako, padneš u vatru.

ARSA: To samo kad se naljutim.

MARIJA: Ti se uvek naljutiš, a kad padneš u vatru ti činiš lom po kući. Eto, zar mi nisi pre razbio ovu vaznu?

ARSA: To je drugo… To je bilo zbog Suhomlinova.

MARIJA: Zbog njega vaznu, a kad si se naljutio na onoga… de, kako ti se zove onaj što se udavio?

ARSA: Kičener, pa šta?

MARIJA: Zbog njega si mi razbio bokalče.

ARSA: A kako i da se ne naljutiš, brate, kad neće da siđe na suvo, pa da ga vidi Bog, nego skrkljao one lađe u Dardanele, pa strpao glavu u kljuse, a repom preti Nemcima. A da je sišao na suvo, za godinu dana bi skratio rat; jer, pitam ja tebe: odakle se osvaja Carigrad? (On u govoru postepeno pada u vatru kod ovih reči diže se sa stolice na kojoj je sve dosad sedeo). ’Ajde, reci mi: odakle se osvaja Carigrad? Odakle ga je osvojio Mohamed? Sa suva, sa suva, brajko moj, pa da uteraš konja pravo u Aja-Sofiju! (Prilazi jednoj geografskoj karti). Trebalo se iskrcati ovde (Poklapa šakom celo Balkansko poluostrvo). razumeš li! Ne pitam gde, eno ti ga Drač, eno Solun, eno Dedeagač. To je tvoja stvar, ti si stručnjak, ti naređuj, a ja ću da se iskrcam. Ali kad si me iskrcao, kad sam jedanput na suvu, onda sam ja stručnjak. E, ali on neće s mora! ’Ajd’, reci mi, je li Mohamed s mora zauzeo Carigrad?

MARIJA: Eto, eto, Arso, kažem ja! ’Ajde što sam patila i propatila u kući dok je trajao rat, mislila sam kad se svrši smirićeš se! A ti! Gledaj samo kakvi su mi zidovi; ovo i ne liči više na familijarnu sobu, nego na đeneralštabnu kancelariju. Ceo se svet već demobiliso, samo mi još mobilisani. I to, ’ajde da kažeš da si bio u ratu, pa neka ti je prosto, nego ceo rat proveo u podrumu, a sad komanduješ svima evropskim vojskama. A eno gospodin Đura, bio u svima ratovima, ima tri medalje za hrabrost, bio i ranjen, pa kad dođe razgovara kao čovek o đuveču, o turšiji i o drugim familijarnim stvarima.

ARSA: Dosta… dosta de… ja bar govorim o ratu, ceo svet o tome samo i govori; a ti o đuveču i turšijama, zinula pa ne umeš da staneš.

MARIJA: Pa dobro, evo da ne govorim, al’ molim te i ti nemoj. Kad smo sami, eto, pristajem, govori mi, ali kad dođu gosti.

ARSA: Ti opet, kao da ja…

MARIJA: Pa ne, ah kažem, koliko da te opomenem; ljudi će doći da razgovaraju o devojci a ne o ratu.

ARSA: Ama koji ljudi, gazda Mita?

MARIJA: Pa on, al’ doći će s njim i gospodin Tešić. Ti znaš da su oni nerazdvojni i da on ništa ne radi dok se ne savetuje sa gospodinom Tešićem.

ARSA: Ama je i našao čoveka da ga savetuje. Pa Tešić pre svega nije čist, on je sasvim zabrljavio…

MARIJA: Eh, ti opet…

ARSA: Sasvim zabrljavio. Ne možeš s njim čestito progovoriti. Taj je izmešao sve, i turski i bugarski rat, i arnautsku pobunu, i evropski rat, izmešao je pa napravio pravu papazjaniju. On ne zna više je li Venicelos varoš u Galiciji ili Brusilov amerikanski general, a Verden belgijski admiral. Da te Bog sačuva šta se sve tom čoveku izmešalo u glavi.

MARIJA: Vala, i ne izmešalo se šta smo sve preživeli. Ja mu, Boga mi, i ne zameram. A kažu inače pametan čovek, samo to o ratu što je sve izmešao.

ARSA: Pa jest, onako pametan je, ali šta mu vredi kad je brljiv.

MARIJA: A ti već svakome moraš da nađeš po nešto. Onaj ti govori francuski i šiša brkove, onaj ti zabrljavio, a ti — eto, i ti nisi više onaj što si bio. I ti si takav, za sve drugo dobar i pametan, ali kad progovoriš o ratu, a ono da Bog sačuva. Svako, vidiš, ima svoju bolest koju mu je doneo ovaj rat…

ARSA: (Upada). Zato što je dugo trajao; međutim, da su saveznici prihvatili…

MARIJA: Ama preklinjem te, čoveče, ostavi se toga. Dosta mi je bilo toga rata, ovde mi se popeo. Pomisli na sreću svoga deteta, pa prestani. Bar danas nemoj, kad ti dođu ljudi. Je l’ mi daješ reč, Arso?

ARSA: Ama, kakvu reč?

MARIJA: Da nećeš ni reči progovoriti o ratu, kad dođu gosti?

ARSA: Dobro, de, dobro! Ti opet misliš, ja čim zinem, moram baš o ratu razgovarati.

MARIJA: E, ’ajd’ baš da vidimo. (Odlazi levim vratima). Milice, jesi li gotova, dušo?

MILICA: (Iz sobe). Evo odmah! (Izlazi).

7.3. 2. MILICA, PREĐAŠNJI

MARIJA: (Milici). ’Ajde, zaboga, nije red da nas čovek toliko čeka.

MILICA (Poverljivo majci). Jesi mu kazala?

MARIJA: (Takođe poverljivo). Jesam!

MILICA: (Kao i pre). Je l’ dao reče

MARIJA: (Glavom odgovara da jeste).

MILICA: (Glasno Arsi). Mi idemo, tata, na izložbu.

ARSA: (Koji je za vreme njihovog poverljivog razgovora studirao kartu). A? E, ’ajde, ’ajde!

MILICA: (Poljubi mu ruku). Vratićemo se brzo!

MARIJA: Ti ništa ne brini, ja ću već narediti Kati da donese sve što treba kad dođu.

ARSA: Dobro, dobro!

MARIJA i MILICA: (Odlaze).

7.4. 3. ARSA, KATA

ARSA: (Ide prstom no karti, zastajući na pojedina mesta i gunđajući u sebi).

KATA: (Unosi služavnik sa čašama i stavlja na sto, a uzima šolju od kafe).

ARSA: Šta je to? (Pogleda i seti se). A, da!

KATA: (Polazi).

ARSA: Ovaj… gde ono reče, Kato, da ti je muž poginuo?

KATA: Pa, u bugarskom ratu, gospodine, kažu na Bregalnici.

ARSA: (Okreće se karti). Jest, na Bregalnici. (Nađe prstom Bregalnicu). Bila je to žestoka borba, iznenadan napad.

KATA: Ne znam.

ARSA: Jest, jest, iznenadan napad. Pa dabome iznenadan napad, kad ti čekaš; napadni ti njega ako nećeš da on napadne tebe. Ne može, kaže, saveznik je. Ama kakav saveznik, po Bogu brate, nema danas saveznika; trebam te, saveznici smo, ne trebam te — nismo saveznici. Eto ti!

KATA: Ne znam ja to, gospodine!

ARSA: (Nastavlja bez obzira). Jer da smo mi napali, gospodine moj, za dva dana zauzeli bi (Pokazuje na kartu). Carevoselske položaje i Osogovo; trećega dana zatvorili bi ćustendilski klanac i gotova stvar.

KATA: (Snebiva se i kao htela bi da se izvini).

ARSA: Znam šta hoćeš da kažeš: a Evropa? Ama kakva Evropa, brate moj, i šta hoćete večito vi sa tom Evropom? Ne postoji Evropa, nema Evrope! (Izdere se na Katu). Razumete li vi to: ne-ma-je!

KATA: Izvinite, gospodin se naljutio, ja nisam kriva!

ARSA: (Trgne se). A, jest!… Ništa, ništa, Kato, ja to onako sebi govorim… ovaj… donesi vino!

KATA: (Polazi). Pa, da se ne greje, gospodine. Doneću čim dođu gosti.

ARSA: Jest, jest, bolje je onda kad dođu gosti.

KATA: (Na vratima). Gle, evo ih, gospodine! (Onima napolje). Izvol’te! Jeste, ovde je! (Propušta ih, a ona odlazi).

7.5. 4. MITA, TEŠIĆ, ARSA

MITA: (Onakav je kako ga Arsa opisuje u prvoj sceni. Palanački tip koji bi hteo da je uglađen; potšišanih je brkova i sa rečnikom u džepu). Bonžur, gospodine Arso!

ARSA: (Pravi se da je iznenađen). O, izvol’te! Gle, gle, i gospodin Tešić?

TEŠIĆ: (Stari gospodin, blaziran, uglađen i ćelav). Dobar dan, stari prijatelju! (Rukovanje).

MITA: Mi svratili malo. Otkad zovem gospodina Tešića da svratimo na čašu toga vašega čuvenoga beloga vina. En ver smederevski grav, silvuple!

ARSA: Al’ Boga mi, zle ste sreće. Izgleda mi da je malo prokislo. Nego, može sa sodom.

TEŠIĆ: Na ovoj vrućini još bolje je ne piti čisto vino.

ARSA: Izvol’te, izvol’te, sedite. (Mita seda na kanabe, gospodin Tešić na stolicu u gornjem delu stola, licem publici, a Arsa sa strane prema Miti). Pa kako, kako?

MITA: Sa zdravljem, gospodine Arso, i kako tako, ne daj Bože gore, a već drugo…

ARSA: Poslovi slabi, a?…

MITA: Ne mogu ni to da požalim; istina nema espapa, ali ima zarade.

ARSA: Pa jes’, ima. A kako vi, gospodine Tešiću?

TEŠIĆ: Eh, kako! Malo sipnje, malo katara, malo revmatizma, malo nesanice i, što kažu, sve to po mešano uzimam tri puta na dan. Ostarilo se, gospodine Arso, ostarilo se!

7.6. 5. KATA, PREĐAŠNJI

KATA: (Unosi vino, sifon sode no jedan tanjir pun lešnika. Ove to stavlja na sto).

ARSA: Šta je to, Kato?

KATA: Pa, vino, gospodine, a ovo, našlo se u kući malo lešnjika, a to je dobro uz vino.

ARSA: Dobro, dobro! Dobro si se setila!

KATA: (Odlazi).

7.7. 6. PREĐAŠNJI BEZ KATE

MITA: Baš naišla vrućina, pa to ti je. Tre šo!

ARSA: Ja pravo da vam kažem i ne izlazim iz kuće. (Naliva im vino). Je li po volji malo sode?

TEŠIĆ: Molim!

ARSA: (Nalio). Izvol’te, služite se.

MITA: Mersi! (Srkne). A, vaši nisu kod kuće?

ARSA: Ne, izišli su. Vaš sin ih je odveo na neku izložbu.

TEŠIĆ: I gospođicu?

ARSA: Pa dabome!

TEŠIĆ: Bome, to se dvoje mladih često viđa zajedno. A?

MITA: E, pa šta će te, mladost!

ARSA: Mladost, dabome! (Nudi Tešića). Izvol’te, molim vas, služite se!

TEŠIĆ: (Srkne). Baš dobro vino! (Ostavlja čašu). Uostalom, ako mi, kao prijatelju, dozvoljavate da se mešam u vaše stvari, ja mislim da bi vas dvoje trebali o tome da razmislite malo.

ARSA: O čemu?

TEŠIĆ: Pomenusmo malo čas kako se dvoje mladih često viđa zajedno. Pa ja velim: deca vam se nisu rđavo srela, pa ih ne treba ni rastavljati.

ARSA: (Osećajući se u nezgodnom položaju). Izvol’te, služite se!

MITA: Mersi, gospodin Arso! Mersi! Uostalom ako ćemo da budemo iskreni, ja sam tako reći zato i svratio do vas. Da progovorimo, gospodin Arso, zašto da ne progovorimo; nismo žene pa da vazda tu uvijamo i obilazimo. Razgovaraćemo otvoreno, pa ako i ne bude ništa od našeg razgovora, niti ćemo jedan drugom zameriti niti kvariti prijateljstvo. Franš, franš, direkt! Je l’ tako, gospodin Arso?

ARSA: Tako je!

TEŠIĆ: Dabome da je tako!

ARSA: Ne begam ja od razgovora, gazda Mito. Što kažu, kad čovek ima devojku u kući, mora uvek biti spreman na takve razgovore.

MITA: Uj! Parfetman! Pravo da vam kažem, ja ovo nisam pao s neba pa u rebra; dugo sam se ja razmišljao i lomio. Ne što se kuće i devojke tiče, a, Bože sačuvaj, nego onako, ne znam da li mu je vreme. Znate kako je, rat tek prošao, još nismo ni digli glave. A nije da kažete da je bio običan rat, nego jedan svetski rat. Toliko se izginulo, toliko oštetilo, toliko opustilo. Ala ger kom ala ger!

ARSA: I što je glavno: pitam ja vas, gospodine moj, šta je doneo taj rat? Ni jedno pitanje nije potpuno rešeno, svako rešenje vuče za sobom nov budući rat.

MITA: Uj se kom sa!

ARSA: (Pada postepeno u vatru). I zašto? Pitam vas, zašto, gospodine? Zato što je rat pogrešno vođen. Da je svršen u prvoj ili u drugoj godini…

TEŠIĆ: Čim je Vilzon prekoračio Marnu, trebalo je rat završiti.

ARSA: Ama kakav Vilzon prekoračio Marnu. Nije on ništa prekoračio, vi to…

TEŠIĆ: Pa ne on, al’ kažem, onda je trebalo svršiti rat.

ARSA: (Diže se). Razume se da je trebalo, e, ali oni svaki tegli na svoju stranu. Jedan izmislio Jutland, drugi izmislio Dardanele, treći izmislio Mazurska jezera, a Makenzen izmislio Balkan. Ko veli, čekaj ti, ovi su ovamo sami, de da ih časkom priklještimo. Pa ofanziva, pa ofanziva, ofanziva… a s leđa ti podmetnuo nogu, pa ’ajd’ ti sad defanzivu ako možeš. ’Ajd’ ako možeš!

MITA: Tako je, što kažete, ali nek ide do đavola, samo kad je jedanput prošlo! Ne volim ni da razgovaram više o tome. Došlo mi je, što kažu, dovde. Žiska isi!

ARSA: Ne volite da razgovarate o tome?

MITA: Ne volim!

ARSA: Dabome, ne volite. To je najlakše reći: ne volim da razgovaram; ali, vidite, ti tako neutralni i naneli su nam najveće štete u ovom ratu.

MITA: (Buni se). Koman, silvuple? Ja naneo štetu?

ARSA: Ne kažem vi, ali Španija. Španija, na primer, na čijim su obalama snabdevani sumareni; Holandija koja je doturala hranu Nemačkoj, Norveška koja je…

TEŠIĆ: Zato je Raspućin posle i zabranio izvoz hrane iz Amerike.

ARSA: Ama kakav Raspućin, po Bogu brate! I najzad nije o tome reč, ja govorim o neutralnosti, o Španiji…

TEŠIĆ: A o Španiji… pa… što se Španije tiče, moglo bi se reći da se španska vojska dosta dobro držala.

ARSA: Ama gde se španska vojska dobro držala?

TEŠIĆ: Pa… tamo… na solunskom frontu.

ARSA: (Jetko). Phi, gde vi odoste, po Bogu brate. Španska vojska na solunskom frontu? Pa pod čijom komandom, molim vas?

TEŠIĆ: (Misli se). Šta znam ja, ako nije španska, a ono može biti portugalska. Znam ti ja koja, pa još kad me tako hvatate za svaku sitnicu a ja se još više zbunim. Ovolika mi glava od tih događaja i imena… Ništa više ne pamtim.

MITA: Pa zato je i najbolje da ne govorimo više o: tome. Se fini, parol de ger!

ARSA: (Tešiću). Ne pamtite, ne pamtite. Ama ima stvari koje se moraju pamtiti. Mora se pamtiti onaj dan kada je Makenzen preplivao Dunav…

TEŠIĆ: Da, šesti novembar…

ARSA: Koji šesti novembar?

TEŠIĆ: Pa šesti novembar hiljadu devetstodvanaeste…

ARSA: Uha, gde zaošijaste vi! Šestog novembra 1912. godine je bila naša borba na Bitolju.

TEŠIĆ: Pa to sam ja mislio.

ARSA: Ama to, gospodine, nema nikakve veze sa ovim o čemu govorimo… da, nema veze i… eto, sad ste me isterali iz koncepta i zaboravio sam o čemu smo govorili.

TEŠIĆ: Ne znam… mislim govorili smo o opsadi Pšemisla.

ARSA: Eto ti sad opet!

MITA: Govorili smo uopšte o ratu, o svetskom ratu, ger mondijal. Ali dosta smo već govorili o tome.

ARSA: (Jetko). Ger mondijal, ger mondijal! Nije to, gospodine, ger mondijal nego je to jedan svetski rat kakvoga nije bilo od kako je sveta i veka. Nije to, gospodine, jedan običan rat nego jedno krvavo klanje kakvo se ne pamti. Nije tu ginula samo vojska, i narodi su ginuli; ginuli su oni koji se ne brane, koji ne napadaju, koji se ne bore.

TEŠIĆ: Jeste, iz aeroplana!

ARSA: Iz aeroplana, jeste iz aeroplana. Zar nisu oni zasipali nevine mitraljezima i bombama?

MITA: Ah, kad se setim samo podruma!

ARSA: Dabome, podruma, jer šta možete drugo da radite; čime da se branite?

TEŠIĆ: Ta ono može…

ARSA: Čime, molim vas, čime može; kakvim oružjem, kojim srestvima kad zao odozgo, iz vazduha, zasipa onim nesretnim iglicama? Izvol’te se onda braniti. Kako, izvol’te mi objasniti, kako ćete se braniti, kad to zaspe kao kiša. Ila vi možda mislite da može, pa dobro, ’ajd’ izvolite se braniti. (Ščepa u obe šake lešnike i zasipa njima Tešića i Mitu. Ovi se bune, pokrivaju glave rukama, štite lice šakama i najzad zavlače glave pod sto. Arsa jednako uzima lešnike i zasipa ih). Nema, nema tu, gospodine, načina da se branite; voleo bih da vidim kako ćete se braniti.

MITA: Ali molim vas, gospodine Arso!

ARSA: Krijete glave; mislite vi nešto će vam to pomoći. Ništa, gospodine! Nađe vas u šancu, nađe vas u podrumu. Ne vredi ništa kriti se. (Prestao je da ih zasipa).

MITA: (Izvlači glavu). Molim lepo, gospodin Arso, silvuple!

ARSA: Dobro! Recimo verujete za aeroplane, ali je u ovome ratu bilo još mučnijih oružja. I pitam ja vas, gospodo moja, gde je ta haška konferencija, gde su ta njena rešenja i odluke? Doneli odluku da se ne upotrebljava kuršum dum-dum. Velika stvar! Dum-dum je, gospodine, cveće. Ubije jednoga čoveka, jedan dum-dum ne može da ubije više nego jednoga čoveka. Na posletku, onaj koji puca sa kuršumom dum-dum i sam je izložen opasnosti. Ne krije se, bori se kao vojnik. Ali šta ćemo sa onim srestvima koja čitave mase obaraju i to ne u borbi. Šta bi kazala haška konferencija na to, što su u ovome ratu upotrebljavani zagušljivi gasovi? I niko da mrdne prstom da protestuje!

TEŠIĆ: Pa protestovano je!

ARSA: Ko, molim?

TEŠIĆ: Ne pamtim, ne mogu da se setim.

ARSA: To je ono što ne možete da se setite! I šta je bio odgovor na taj protest? — Izmislili su još gore srestvo; izmislili su zapaljive gasove, plamenove koje vam bacaju u lice iz nekakvih sprava. I kako se tu čovek može da brani? Nema načina, razumete li, nema načina! Sipa vam u lice, sipa vam na odelo kao iz šmrka; sipa, sipa, sipa, a vi izvol’te se onda braniti. (Dočepa sifon sa sodom i počne njime da šprica Mitu). Izvol’te, pokušajte da se branite.

MITA: Ali molim vas, gospodin Arso!

ARSA: (Sila i dalje i zasipa ga po odelu, po glavi i u lice). Izvol’te, branite se ako možete. ’Ajde, što se ne branite! (Okrene se Tešiću). Ili mislite možda da bi se vi mogli braniti?

TEŠIĆ: (Ustaje sa svoga mesta). Ništa ja ne mislim, priznajem da se ne mogu braniti. (Ustaje i seda na, fotelju koja je kraj prozora i daleko od stola).

MITA: (Brišući se, pošto je Arsa ostavio sifon). Ja vas lepo molim, gospodine Arso, da ne govorimo više o ratu, jer ovo već prelazi svaku meru. Se tro, se tro, gospodin Arso!

ARSA: Izvinite, isprskao sam vas nešto malo. Molim vas, izvinite me! Al’ ne može, ne može da me ne ljuti to. Jer na posletku gde to vodi? I bar da se stalo na tome, al’ ne, ne gospodine! Izmislili su sumarene, izmislili brodove koji se kriju pod vodom kao kukavice i podlo i mučki napadaju. A zašto? Da utope po dve tri hiljade duša najedanput. Nedovoljni su im svi oni načini na koje su ubijali dosad, jer šta je to za njih pedeset i sto mrtvih, sitnica. Da ubiješ hiljadu treba ti petodnevna borba. To nam je dugo, treba brže ubijati — daj sumarene, koji za pet minuta ubiju dve hiljade.

TEŠIĆ: Pa i mine!

ARSA: Mine, mine opet ništa.

TEŠIĆ: Kako ništa kad je zbog mine potonula ona lađa na kojoj se utopio Betman-Holveg.

ARSA: Ama kakav Betman-Holveg; utopio se Kičener.

TEŠIĆ: A jest, njega sam i mislio.

ARSA: Drugo su mine. Metnem je, pa ti, brate, nemoj da nailaziš. To je drugo. Znam da ima mine, pazim, čuvam se, gledam da ne naiđem, a ako naiđem, to mi je. Ali ovo te traži, ide pod vodom i traži te. Ti mu se ne nadaš, sediš mirno… Čekajte, molim vas! (Ode i uzme svoj štap koji se nalazi kraj stolice do vrata i vrati se da sedne za sto, a štap zavuče pod sto). Eto, vi sedite i ne nadate se a on pod vodom i ujedanput vas zvizne! (Udari Mitu štapom po nogama).

MITA: Jaoj!

ARSA: Eto, vidite, i ne nadate se,a ne možete se bra niti. Izvol’te se braniti ako možete. (Razmaje se štapom pod stolom).

MITA: (Digne noge na kanabe). Ali, molim vas, gospodin Arso, umirite se zaboga, pa nismo mi došli ovde da ratujemo. Nom de dije!

ARSA: Izvol’te se braniti, da vidim kako se mo žete braniti!

MITA: (Sa skupljenim nogama na kanabetu). Priznajem, po Bogu brate, priznajem, ne mogu se braniti.

ARSA: (Prestane). Ne možete, dabome! A zašto ne možete Zato što je podlo, zato što je podmuklo. I misli te da je to sve (Metne štap kraj stolice na kojoj je sedeo Tešić).

MITA: (Hteo je da skine noge sa kanabeta). Ama, zar ima još?

ARSA: Šta kažete; da l’ ima još?! Ima, gospodine!

MITA: (Trene se i opet skupi noge). Pa dobro, nek ima, ne moramo mi valjda sve vrste oružja da oprobamo! Sifi! Sifi!

ARSA: (I ne slušajući ga). Je l’ ima? (Okrene se Tešiću). I on pita je l’ ima (Razdere se). A tank, gospodine? Jeste li čuli koj’ put za tank?

MITA: Uj, uj! Čuo sam, nek ide do đavola, čuo sam. (Skine bojažljivo i obazrivo noge).

ARSA: Čuli ste dakle za tank?

TEŠIĆ: Kažu u Albaniji je čuda pravio.

ARSA: Eto ti sad, ama kakav tank u Albaniji Pa znate li vi šta je to tank? To je, gospodine moj, najkrvavija smrtonosna sprava iz ovoga rata. Zamislite vi jednu užasnu spravu koja ne vidi, ne gleda, a gazi i ruši sve pred sobom. Ide, ide, ide, zatrpava šančeve, prevaljuje brda, gazi ljude i mesi ih kao pitu, a, što je glavno, ne možeš se braniti ni bombom, ni mitraljezom, ni puškom, ni bajonetom. Ničim se ne možeš braniti. Molim vas, kako se vi možete braniti od jedne gvozdene napasti koja nema ni oči, ni uši i ćoravo se valja i gazi. ’Ajd’ da vidim kako se možete braniti! (Ščepa štap sa stolice, a Mita odmah digne noge na kanabe). Vi mislite da može? E pa lepo, da vidimo kako ćete se braniti. Baš sam radoznao da vidim kako ćete se braniti. (Ide do vrata i uzima drugi štap koji je tamo Tešić ostavio pri dolasku).

MITA: Ama verujemo vam, zaboga! Ne možemo se braniti! Enposibl defandr!

ARSA: Molim vas, samo primera radi, samo primera radi! (Skine sa onog drugog stola čaršav i nabije ga sebi na glavu, u svaku ruku uzme po jedan štap i stane ih okretati u vazduhu. On kreće po sobi tako i ne videći ništa, sve obara pred sobom, stolove, stolice i sve što naiđe, prateći sve to još rečima). Izvol’te, izvol’te se braniti, izvol’te ako možete!

MITA: Jaoj, po Bogu brate! (Skočio je sasvim na kanabe i priljubio se uza zid).

TEŠIĆ: Ovo je strašno! Kao da smo na Kajmakčalanu! (On je legao na patos i pokrio se foteljom preko glave i leđa).

ARSA: Izvol’te, izvol’te se braniti, molim vas!

7.8. 7. MARIJA, MILICA, MILAN, KATA, PREĐAŠNJI

MARIJA: (Ulazi na vrata sa Maricom i Milanom i svi ostaju zaprepašćeni scenom koju zatiču).

MITA: Ulaz’te, ulaz’te molim vas i ponudite od moje strane mir gospodinu, inače će nas sve pomlatiti. Molim vas primite se da pregovarate za mir. Fini ger!

TEŠIĆ: (Pod foteljom). Evo, ja se predajem.

MARIJA: (Prišla je Arsi). Arso, zaboga, Arso!

ARSA: (Spušta batine, ali još uvek pokriven). Šta je?

MILICA i MILAN: (Za to vreme prišli su i izvlače g. Tešića ispod fotelje).

MARIJA: (Otkrije Arsu). Kakvo je ovo čudo? Arso, ti si razgovarao o ratu?

ARSA: (Pogleda čudo koje je napravio, spazi Mitu koji još nikako ne slazi s fotelje, spazi Tešića koga izvlače ispod fotelje i oseti se kao malo postiđen). Da, porazgovarali smo, kao ljudi i kao prijatelji, reč dve o ratu.

MARIJA: A o svome detetu ni reč nisi progovorio?

ARSA: Ah, da! (Miti). A vi ste baš hteli da progovorimo i o tome. Izvol’te, sedite!

MITA: Neka, mersi, ne silazim ja odavde dok ne zaključimo formalan mir.

MILAN: (Koji se bavio oko Tešića). Ali zaboga, oče!

MITA: Kako „ali zaboga, oče!“ Ja zbog tebe mal’ nisam glavu izgubio. Razoružajte ga, pa ću sići! Arm ba! Kamarad! (Diže ruke u vis).

MARIJA: (Uzima Arsi štapove te ih sa čaršavom daje Kati koja sve odnosi). Siđite, molim vas!

MITA: (Pošto je sišao prilazi Arsi prijateljski). Prethodni je uslov mira, da nikad više nas dvoje ne razgovaramo o ratu. Žame de la vi! Drugi je uslov mira, kad mi već ne umemo da razgovaramo o sudbini naše dece, da ostavimo njima da reše svoju sudbinu.

ARSA: Pristajem! (Rukuje se, a Milan i Milica se zagrde).

TEŠIĆ: (Publici). Slobodno opredeljivanje naroda, što rekao Enver-paša!

ZAVESA

8. Sumnjivo lice

Komedija u dva čina

8.1. Predgovor

Komad „Sumnjivo lice“ pisan je pre četrdeset i više godina, i nosi na sebi pun otisak onih uticaja, koji su tih godina preovlađivali, i pod kojima se u našoj književnosti izvršio proces preobražaja romantizma u realizam. Od ruskih pisaca, koji su tada bili najpopularniji, Černiševskog, Turgenjeva i Gogolja — prvi je bio omiljeni pisac novih ljudi, sledbenika Svetozara Markovića; Turgenjev je postao ljubimac književno-inteligentne publike, koja se dotada zadovoljavala Vladanovom Kočinom „Krajinom“, Zmajevom „Vidosavom Brankovićevom“ i Đurinim „Srpskim čobančetom“, a Gogolj je bio pisac cele tadanje omladine, koja se njime oduševljavala sa njegove oštre satire, naročito one koja se odnosila na rusku birokratiju. U Gogoljevim tipovima omladina je videla onu našu birokratiju, koja je zaostala iz prvih dana građenja države i koja je, do duše, već tada izumirala, ali još uvek beležila jasne tragove u našem javnom životu. Milovan Glišić, najneposredniji učenik Gogoljev i najizrazitiji predstavnik realističkog pravca, bio je ujedno i najpopularniji pisac, kao što je Gogoljev „Revizor“ bila najomiljenija lektira omladine. Ispod takvoga snažnoga uticaja teško je bilo izvući se, a komediografu utoliko teže, što je tadanje naše društvo, napose birokratija, bila tako istovetna sa onom iz „Revizora“ da se Gogolj zamalo pa mogao smatrati našim domaćim piscem. Pod tim su velikim uticajem Gogoljevim svi moji komadi pisani osamdesetih godina, „Narodni Poslanik“, „Protekcija“, a na prvom mestu i najviše „Sumnjivo lice“, koje će svakojako i u mnogome podsetiti na „Revizora“. Na mome originalnome rukopisu ovoga komada čak i ne piše „komedija u dva čina“, kao što je to docnije na pozorišnim listama napisano, već „gogoljijada u dva čina“.

Ovu konstataciju valjalo mi je učiniti pre no što je kritika kao svoje otkriće objavi.

Kada sam malo čas pomenuo da je ovaj komad pisan pre četrdeset i više godina, mislim 1887 ili 1888 godine, čitaocima se izvesno i samima moralo nametnuti pitanje: otkuda i kako to da komad, koji je pisan pre četrdeset i toliko godina, tako dockan stiže da bude prikazivan?4 To pitanje je u toliko nametljivije što, za sve to vreme, ostali moji komadi bivaju od uprava predusretljivo primani i često prikazivani, te zašto onda da jedan komad, koji se može prikazivati 1928 godine, ne bude na repertoaru osamdesetih godina, kada je i pisan i kada je, pre no sada, oskudnome izvornome repertoaru dobro došla bila svaka, pa ma i skromnija novina. U tome pitanju i leži razlog zbog kojega sam ja sebi zadržao pravo da svoje čitaoce pozabavim istorijom ovoga komada, verujući da ih ona može interesovati, u toliko pre, što će ih i ta istorija, kao i sam komad, vratiti u doba naših oceva, te zadovoljiti i jedan kult koji se u poslednje vreme toliko neguje u našoj javnosti. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošloga veka, može se reći da se u nas vodila poslednja i najočajnija bitka između dva doba, jednoga koje je izumiralo i drugoga koje je nastupalo. Borba se vodila na svima linijama i na svima frontovima, i u politici i u književnosti i u životu. To je upravo bilo razdoblje ispunjeno sukobima, trzavicama, potresima i svima onim pojavama, koje takvu epohu u razvoju jednog naroda i jednoga društva karakterišu. Prošlost se držala uporno u defanzivi; novi život, novi ljudi, novi pogledi i novi pravci su bezobzirno: nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno temperamenta, tako da tih godina temperatura našega javnoga života, za čitav jedan decenij, nije slazila na normalu, a vrlo se često pela i na četrdeset i jedan stepen, pa prelazila gde-kad i tu liniju. Politika naročito imala je jedan epidemičan karakter i to karakter epidemije, kojom je zaražen bio ceo jedan narod, te nije ni čudo što je politika često zalazila i u književnost ili, ako ne to, a ono, što su književnici zalazili u politiku. I najnežniji lirski pesnik toga doba, onaj koji je pisao samo o uzdahu i „njenim očima“, nije propustio da napiše i po kakvu političku pesmu ili, u najmanju ruku, epigram. Kako bi onda komediograf, sa pretenzijama da bude kroničar svoga doba, mogao ili smeo izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod „Sumnjivoga lica“, gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadanju birokratiju?

Ali to nije sav greh „Sumnjivoga lica“. Toga elementa ima nešto manje u „Protekciji“, a mnogo više u „Narodnome Poslaniku“, pa su ipak ta dva komada prikazivana, a „Sumnjivo lice“ sve do danas ne. Težak greh njegov je u tome: što se dva ili tri puta u tekstu ovoga komada pominje reč: dinastija i to ne baš uvek dovoljno pažljivo i ne onim lojalnim tonom, kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad pisan i u doba, kada je dinastičnost inaugurisana kao naročiti kult svih režima.

I onda, može se misliti kako se pred tom pojavom morao zgranuti i pretrnuti jedan upravitelj „Kraljevskog Srpskog Narodnog Pozorišta“ pre četrdeset i toliko godina? To je bio pokojni Milorad Šapčanin, čovek čija je dinastička lojalnost bila jedna vrsta verske dogme.

Kad sam mu predao rukopis, primio ga je sa poverenjem, jer je dotle već bio primljen na repertoar jedan moj komad. Obećao mi je da će ga brzo pregledati i, zbilja, nije prošlo ni nekoliko dana, a ja dobih poruku da odem Gospodinu Upravniku.

Čitaocima ne može biti poznato osećanje mladoga pisca kad pođe da čuje sudbinu svoga komada. Nečega sličnoga možda ima u osećanju mlade devojke, prilikom prvoga viđenja sa onim, koji bi hteo da je prosi. Razume se, nekad, kada tom viđenju nisu prethodili mnogobrojni randevui i opširna korespodencija. Jedno neodređeno i nejasno uzbuđenje nosilo me je uz mnogobrojne stepenike u „Narodnome Pozorištu“, u kancelariju upravnikovu, koja je tada bila gore, pod krovom, iza današnje treće galerije. Ja sam, preskačući po tri stepenika, zamišljao svoj komad već podeljen, video sam već probe, mnogobrojne probe, glavnu probu; video sam publiku, u ložama i parteru i očekivao sam sa strepnjom da se da prvi znak i da se digne zavesa. Sve sam ja to preživeo penjući se uz sto i dvadeset i sedam stepenika, koliko ih je upravo bilo odozdo pa do upravnikovih vrata. Ovaj tačan broj stepenika su utvrdili zajedničkom saradnjom mladi i beznadežni pisci.

Šapčanin me je dočekao sa onom ljubaznošću i predusretljivošću, koja je bila jedna od njegovih najlepših osobina, pa ipak ja sam se osećao pred njim kao optuženi kome će predsednik suda saopštiti presudu.

— Pročitao sam vaš komad i mogu vam reći sviđa mi se! — poče Šapčanin — Ima izvesnih grubosti, koje bi se dale i ublažiti; ali, u glavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici.

Ova uvodna rečenica razli po mome licu izraz zadovoljstva i meni ponovo prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.

— Ali — nastavi Šapčanin — i zavuče ruku u fijoku vadeći rukopis otud — ali, ja vam, mladi čoveče, savetujem da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni!

Još čim je Šapčanin izustio reč „ali“, mene je pljesnulo nešto po čelu kao hladan mlaz vode, jer sam osetio da iza toga „ali“ dolazi nešto neprijatno, nešto oporo, nešto grubo, nešto nemilosrdno. I Šapčanin razveza zatim jednu dugu i rečitu besedu, koja je imala ton roditeljskoga saveta. Govorio mi je o svetinji dinastije i o potrebi njene neprikosnovenosti: objašnjavao mi je potrebu lojalnosti jedne državne ustanove, koja je upravo i stvorena inicijativom i potporom dinastije; govorio mi je zatim o mojoj mladosti i budućnosti, koju drugim načinom i drugačim pojimanjem prilika treba sebi da zasnujem. On najzad završi svoj krasnorečivi govor, ponavljajući još jednom:

— I ja vam, mladi čoveče, savetujem da ovaj svoj komad spalite!

Ako sam, penjući se, preskakao po tri stepenika, ja sam slazeći izvesno i po pet, jer sam se za sekund sručio sa treće galerije u parter, sa rukopisom pod pazuhom.

Razume se da nisam poslušao Šapčaninov savet. Teško je to svoje rođeno čedo predati ognju i gledati kako plamen proždire listove, koje je ispisala mladalačka volja i plemenita ambicija. Stavio sam ga u fijoku, na dno, ispod mnogih drugih hartija, a izvadio sam iz fijoke čist tabak hartije da drugo što počnem pisati.

Prolazile su godine, a moje „Sumnjivo lice“ počivalo je mirno i neuznemiravano na dnu fijoke. Prolazile su godine i događaji su se valjali. Za nas, pozorišnu publiku, bio je veliki događaj i to, kada je jednoga dana Milorad Šapčanin otišao iz pozorišta, a na njegovo mesto došao Nikola Petrović. Ta promena nije značila samo promenu ličnosti već i promenu režima u pozorištu. Napredna stranka, čiji je eksponent bio Nikola Petrović, zakonima koje je inaugurisala, proširila je slobode svima pojavama javnoga života. Počeo se osećati jedan življi društveni pokret, jedan svežiji dah i mnogo što šta, što je do juče bilo neprikosnoveno, poče dobivati jednu običniju, da ne rečem banalniju fizionomiju.

Meni tada pade na pamet da na dnu jedne fijoke u mome stolu leži godinama jedan rukopis i učini mi se, da je upravo došlo njegovo vreme. Izvadim, dakle, jednoga dana rukopis, stresem sa njega prašinu, pročitam, ispravim i uputim se sa svežnjem pod pazuhom novome upravniku, čija je kancelarija bila na prvome spratu iz Dositijeve ulice te do koga je lakše bilo dopreti.

Ja neću da ponavljam kazivanje o onim strepnjama za vreme očekivanja presude, na koju ipak nisam čekao toliko dugo, jer je pokojni Nikola Petrović bio vredan i predusretljiv čovek.

Jednoga dana, nakon dve ili tri nedelje, idući Hilendarskom ulicom, spazih sa protivne strane pokojnog Nikolu Petrovića, koji je tada u toj ulici stanovao. Još na dvadeset metara rastojanja, Petrović udari u glasan i sladak smeh i produži još i kad se zaustavih pred njim. Kada ga prođe smeh, on mi reče:

— E, slatko sam se smejao onoj vašoj stvari; pa kad vas videh iz daleka, meni pade na pamet. E, ono je divota, prosto divota! Čitao sam pre neki dan u krevetu i, kažem vam, tresao sam se od smeha. Moram vam čestitati, Nušiću!

I on mi srdačno prodrmusa ruku, a na mome se licu izli izraz zadovoljstva i ponovo mi prođoše kraj očiju proba, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.

— Žestoko, kažem vam, samo, ovaj, dođite vi, Nušiću, još danas k meni da vam dam rukopis…

— Kako? — zinuh ja.

— Da, da vam dam rukopis da ga nosite kući. Znate, ne volim da se nađe u mojoj fijoci; mator sam da idem u apsu. Nego nosite vi to što pre svojoj kući.

Meni se prevrnu Hilendarska ulica zajedno sa Mitropolitovom baštom, progutah uzbuđenje i razočarenje i već toga dana, pred podne, smestih rukopis opet tamo, na dno fijoke, ispod ostalih rukopisa i izvadih čist tabak hartije da drugo što počnem pisati.

Prolazili su opet dani i godine, a „Sumnjivo lice“ ležalo je u pritvoru, bez istrage i bez isleđenja. Bio sam gotovo i zaboravio na taj rukopis.

Godine 1900 dolazim ja za upravnika pozorišta i smenjujem Nikolu Petrovića. Pozorišni pisac i sam, imao sam ambiciju da svoje upravljanje obeležim što obilatijom prinovom izvornoga repertoara, te nisam prezao ni od smelijih pokušaja, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konzekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači ohrabriti se podstrekom i poći novom stvaranju. Je li čudo, dakle, što mi je u toj težnji palo na pamet da tamo negde, u jednoj fijoci moga stola, leži zaboravljen jedan komad? I nije li prirodna bila. moja nada, da će nova uprava, koju sam predstavljao ja, izvesno biti predusretljivija od dosadanjih uprava? Ako ikad dakle, sad bi bilo vreme i sad prilika, kao nikad dosad, da „Sumnjivo lice“ vidi sveta.

Ja opet vadim komad sa dna fijoke, stresam prašinu sa njega, i odnosim ga jednoga dana te stavljam na sto upravnika pozorišta. Rukopis nije dugo čekao na pregled, seo sam jednog od prvih dana, zatim, da ga pročitam još jednom.

Sto upravnički veliki, prostran: na stolu akta, na aktima numere, zvonce, pa fotelja i na zidu, iza mene, Kraljeva slika u bogatome ramu. Ulazi u kancelariju pozorišni činovnik, i donosi akta na potpis: akta sa državnim žigom, potpis pod štambiljom utisnutom titulom — i sve to, i sve oko mene, stvara u meni neko zvanično raspoloženje, stvara jednu naročitu, kancelarijsku atmosferu i ispravljam se nekako u fotelji iza koje, a nad mojom glavom, visi u debelom ramu slika Njegovog Veličanstva Kralja.

Čitam komad, čitam, i kad naiđem na reč „dinastija“, okrećem se oko sebe i pogledam obazrivo u sliku Njegovog Veličanstva Kralja. Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji i, bome, kad sam dočitao do kraja, učini mi se sasvim drugači no što mi se činio kad sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I, najzad, kad sam ga pročitao još jedanput, desi se ono što se moralo desiti. Ustajem sa fotelje, dižem sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu a, razume se upropraćam to sve ovim mudrim rečima:

— Dragi moj, gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite vi to kući, jer ne bih rad bio da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fijoci.

— Ali, zaboga — pokušavam ja, Nušić pisac, da se bunim — ranije uprave razumem… ali danas: pa onda vaša težnja da prinovite repertoar…

— Sve je to tako… da, tako je — odgovaram ja, Nušić upravnik — ali ja vam kao vaš iskren prijatelj, i u interesu vaše budućnosti, savetujem: nosite ovaj rukopis kući. Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!

Ovaj sam razgovor vodio, pogledajući u veliko ogledalo, koje je bilo prema mome stolu i u kome je, preda mnom, sedeo pogružen pisac Nušić. Da bih ga umirio ja napravih jednu kompilaciju iz nekadanje besede Šapčaninove i održah jedan dug govor, te jedva najzad uspeh ubediti onoga u ogledalu da uzme rukopis i da ga odnese kući, i ostavi na njegovo staro mesto, na dnu fijoke, pod debelim svežnjem drugih rukopisa.

Između ove istorije, koju ovde ispisujem, i prvoga prikaza „Sumnjivoga lica“, prevaljali su kraj nas veliki i krupni događaji. Prošlost, koju smo još i mi zapazili, izmakla je vrlo daleko; zasuti su ili su iščezli po putu tragovi teških stopala, koje je ona u sporome hodu za sobom ostavljala. Od onih mutnih vremena do danas, prošlo je toliko stvari i izmenjeno toliko duha u našim naravima, da nam danas briga stare policije o dinastiji izgleda kao karikatura iz Tvenovih anegdota ili iz Gogoljevih komada. „Sumnjivo lice“ možda je, usled toga, izgubilo jedan deo draži, koju je moglo imati pre trideset ili četrdeset godina, ali ne i svoj kroničarski karakter.

Ako ipak u ovoj komediji ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima po gdekoje reči koja bi se mogla i danas reći; ako ima pojava na koje bi se i danas mogao pružiti prst — to je samo dokaz: da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su i opšti i večiti, te koji će komediografima budućnosti tako isto pružiti materijal kao što ga je meni prošlost pružila.

Ja bih mogao ovde da završim, ali „Sumnjivo lice“ ima još jednu svoju naknadnu istoriju. I predmeti često puta, kao i ljudi, preživljuju događaje, čudnovate doživljaje, po gdekad čak i avanture. I ovaj komad, „Sumnjivo lice“, preživeo ih je.

Godine 1915, ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozorišta. Tu me je zatekao i slom i odatle sam krenuo u begstvo, u Albaniju. Otvorio sam sve fijoke na svome stolu i, pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sobom. Tom prilikom, tamo na dnu fijoke, našao sam i — na večitu robiju osuđeno „Sumnjivo lice“ i poneo ga sobom. Najzad, do Prištine, dokle se begalo železnicom i mogao se poneti čitav denjak rukopisa, koji je težio možda deset, petnaest kila. Ali od Prištine, odakle smo peške morali poći put Prizrena, teško mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Prištini sam dakle morao nanovo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono što je manje vredno, a poneti samo ono, čemu sam pridavao naročitu važnost. Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono što sam rešio žrtvovati, dođe red i na „Sumnjivo lice“. Pogledah ga, pogledah uzduž i popreko, i — najzad odlučih. Bacih ga na patos, u gomilu onih rukopisa koje žrtvujem, koje odbacujem od sebe, kojima namenjujem da za uvek propadnu. „Idi, bedo! — mislio sam bacajući ga. — Nisam bio kadar preneti te preko pozornice, a gde li bi bio kadar preneti te preko Albanije?“

I krenuo sam jednoga dana, noseći na leđima mali paket najdragocenijih mi rukopisa, a tamo u Prištini, u jednoj arnautskoj kući u kojoj sam stanovao, ostali su rukopisi na smrt osuđeni.

Ali, ni u Prizrenu se nije moglo ostati, a putujući dotle, uvideo sam koliko je i to veliki teret što sam ga poneo i rešim da i taj deo rukopisa ostavim. Ali ih ne ostavljam nezbrinute kao one tamo u Prištini, bačene na pod i osuđene na propast, već ih poveravam jednoj srpkinji prizrenki, koja ih brižljivo prikriva na tavanu, pod samim patosom.

Mi odlazimo iz Otadžbine i tri duge godine provodimo u tuđini, a krajem osamnaeste, odmah za vojskom, vraćam se i ja u Skoplje. Malo dana zatim i ja saznajem za tužnu vest, da su Bugari u Prizrenu, premećući srpske kuće da traže oružje, našli one moje dragocene i odabrane rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih.

Za vreme izbeglištva, međutim, moj otac koji je stanovao u Prištini, umro je i, čim je to bilo moguće, žena mi ode u Prištinu da mu nađe grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, sretne se sa onim arnautinom, u čiju smo se kuću bili sklonili, i ovaj je pozdravi: „Ama, gospođo, da svratiš do mene. Kad ste pobegli odavde, pobacali ste neke hartije, a ja pokupio i sačuvao!“

Žena svrati, uze i donese mi u Skoplje — „Sumnjivo lice“.

8.2. Lica

  • JEROTIJE PANTIĆ, sreski kapetan
  • ANĐA, njegova žena
  • MARICA, njihova kći
  • VIĆA,
    ŽIKA,
    MILISAV — sreski pisari
  • TASA, praktikant
  • ĐOKA
  • ALEKSA ŽUNJIĆ, sreski špijun
  • GAZDA SPASA
  • GAZDA MILADIN
  • JOSA, pandur

Zbiva se u doba naših oceva, u jednoj pograničnoj palanci.

8.3. Prvi čin

Soba palanački nameštena. Vrata sa strane i u dnu.

8.3.1. 1. JEROTIJE, ANĐA

JEROTIJE: (Šeta uzbuđeno sa rukama pozadi i držeći jedno pisamce).

ANĐA: (Dolazi iz leve sobe). Šta si me zvao?

JEROTIJE: (Podmeće joj pismo pod nos). Pomiriši!

ANĐA: Ala lepo miriše!

JEROTIJE: Na šta?

ANĐA: (Doseća se). Čekaj!… Miriše na promincle.

JEROTIJE: Baš si pogodila!

ANĐA: Nego?

JEROTIJE: Miriše na Đoku.

ANĐA: Kakvog Đoku, Boga ti?

JEROTIJE: Eto, takvog!

ANĐA: Govori, čoveče, šta je; ništa te ne razumem.

JEROTIJE: Imaš li ti kakvog Đoku u familiji?

ANĐA: (Domišljajući se). … Nemam!

JEROTIJE: E, ako ti nemaš, tvoja ćerka ima.

ANĐA: Ama šta govoriš, Boga ti?

JEROTIJE: Ne govorim ja, Anđo, on govori, on!

ANĐA: Ama ko?

JEROTIJE: Pa Đoka?

ANĐA: Opet! Govori jedanput, čoveče, da te razumem?

JEROTIJE: Je l’ hoćeš da razumeš? E, pa na, pročitaj ovo, pa ćeš razumeti! (Daje joj pismo).

ANĐA: (Čita pismo). „Đoka“.

JEROTIJE: Njega znamo već. Ostavi njega pa počni ozgo.

ANĐA: (Čita ozgo). „Marice, dušo moja!“

JEROTIJE: Aha, je l’ ti sad miriše na promincle?

ANĐA: (Nastavlja čitanje). „Primio sam tvoje slatko pismo i ižljubio sam ga stotinu puta“.

JEROTIJE: Čudo nije ižljubio i pismonošu i upravnika pošte i…

ANĐA: (Čita dalje). „Postupiću tačno po upustvima koja si mi u njemu izložila“.

JEROTIJE: Divota! Tvoja ćerka šalje uputstva! Ako tako potera, može početi još i da šalje raspise; može čak da zavede i delovodne protokole pa da počne posao pod numerom…

ANĐA: (Čita dalje). „Jedva čekam srećan čas da pritisnem…“

JEROTIJE: (Prestravi se). Šta da pritisne?

ANĐA: (Nastavlja). „Poljubac na tvoja usta“.

JEROTIJE: Čudo ne kaže: da udarim pečat na tvoj raspis.

ANĐA: (Završava čitanje). „Tvoj do groba verni, Đoka“. (Zgranuta).

JEROTIJE: Đoka! Eto ti ga s misli i s personom! Sad znaš ko je Đoka.

ANĐA: (Krsti se). Ju, ju, ju ju! Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikad više ne napiše pismo.

JEROTIJE: More će da ga napiše nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće.

ANĐA: Otkud ti ovo pismo?

JEROTIJE: Doneo poštar.

ANĐA: Za nju?

JEROTIJE: Za nju, dabome!

ANĐA: I ti ga otvorio?

JEROTIJE: Otvorio, dabome.

ANĐA: Bolje da nisi, bolje, Boga mi, nego ovako što mi presede. I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo?

JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino.

ANĐA: Otvarao si, al’ si zbog toga i službu izgubio.

JEROTIJE: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu.

ANĐA: Pa jeste, al’ nemoj sad opet da otvaraš pisma.

JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volem tuđa pisma. U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volem sutlijaš sa cimetom. Eto, došlo od jutros puno pisama: iz Ministarstva, iz okruga, iz opština. Kad, jedno pismo miriše. Znam, pisma iz Ministarstva ne mirišu; ne mirišu ni ona iz okruga,a ona iz seoskih opština… možeš misliti već!… Uzmem ovo pismo, pogledam, kad… „Gospođici Marici Pantićevoj.“ Oho, rekoh, tu smo! Otvorim ga, pomirišem kad… zamirisa Đoka. Eto ti!

ANĐA: Ja ne znam, Boga mi, šta radi ova država! Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu.

JEROTIJE: Pa i onda ne znam šta će im. Da čitaju valjda iz „Kuvara“ kako se prave puslice i muškacone. Tu je muž, pa ako mu se jedu puslice, a on neka pročita ženi kako se prave.

ANĐA: Pravo kažeš!

JEROTIJE: A nisi ni pogledala odakle je pismo?

ANĐA: (Zagleda). „Prokuplje“.

JEROTIJE: Kažem ja tebi, Anđo, ne šalji dete u goste tetki, ali ti: neka, neka se dete provede malo. E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš.

ANĐA: (Razmišlja). A opet, šta znaš, Jerotije, možda je ovo kakva dobra prilika?

JEROTIJE: Hm, dobra prilika; Đoka, dobra prilika! Idi, Boga ti! Dobra je prilika gospodin Vića, a ne Đoka! I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto, čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: „Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!“

ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.

JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju.

ANĐA: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice. Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi.

JEROTIJE: Ama kakva krivica, po Bogu brate! Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle, pametan je to čovek, zna taj šta radi. Pokrao je on sva ta akta, i sad: nema akta, nema ni krivice. Ne može mu ministar ništa, manj da ga istera iz službe. Ali i da ga istera, misliš mari on? Skrckao je taj paricu, pa mu se može i bez službe. Sedeće godinu dve i davaće pare na zajam seljacima. Ako baš hoće nanovo službu, sačekaće dok padne vlada, pa će ga posle druga sa klasom u službu.

ANĐA: Ama zar istina taj čovek ima toliko para?

JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseca kako je u ovome srezu, a došao je go ko pištolj. Al’ ume, brate! Eto, onaj drugi, gospodin Žika, celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar dva vina. Al’ ovaj jok! Neće da se prlja za sitnicu; ne vole čak ni da primi na rad prodaje, procene, licitacije i takve stvari; veli: „Neka to gospodin Žika.“ On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj bome dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji. Za njega je dinastija krava muzara. A muze, brate, vešto! Tek vidiš, pritvori kakvog gazdu, veli: „Lajao protiv dinastije!“ i natovari mu ovolika akta… sedam, osam, dvanaest svedoka… pet godina robije. A jednog dana tek, nestalo akta, ili, iskazi svedoka sasvim drukče glase nego kad si ih prvi put čitao i onaj… tek vidiš, u slobodi. Eto tako, ide mu taj posao od ruke. E, to je, vidiš, domaćin čovek, takvog mi zeta daj, a ne Đoku.

ANĐA: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže: liči joj na petla.

JEROTIJE: Rotkve njoj strugane! A šta bi ona htela! I ja sam ličio na petla kad sam tebe uzeo, pa šta ti fali?

8.3.2. 2. GOSPODIN VIĆA, PREĐAŠNJI

VIĆA: (Dolazi iz kancelarije sa telegramom u ruci). Dobar dan, želim!

JEROTIJE: A ti si, gospodin Vićo. Baš sad nešto o tebi govorimo.

VIĆA: Telegram, znate, pa rekoh…

JEROTIJE: Iz okruga?…

VIĆA: Nije, iz Ministarstva.

JEROTIJE: (Sa većom pažnjom). Iz Ministarstva? Šta je?

VIĆA: Šifra.

JEROTIJE: Šifra Poverljivo?

VIĆA: Vrlo poverljivo.

JEROTIJE: Anđo, skloni se ti! Znaš, poverljive stvari nisu za žene.

ANĐA: Znam de, razumem ja to! (Polazi).

JEROTIJE: A je l’ ponese ono pismo? (Spazi ga u njenoj ruci). Pa ovaj, natrljaj joj nos i kaži da ja to ne trpim. Neka ne čeka da ja…

ANĐA: (Ode).

8.3.3. 3. JEROTIJE, VIĆA

JEROTIJE: Šifra, a? Je l’ nešto važno?

VIĆA: Ne znam!

JEROTIJE: Jesi razrešio?

VIĆA: Jesam.

JEROTIJE: Pa šta je?

VIĆA: Ne znam!

JEROTIJE: Ama, kako ne znaš?

VIĆA: Eto, pa čitajte sami! (Daje mu telegram).

JEROTIJE: (Čita i iznenađuje se. Zagleda depešu sa svih strana, pogleda Viću, pa opet pokušava da čita). Pa dobro, šta je ovo?

VIĆA: Ne znam.

JEROTIJE: (Čita glasno). „Plava riba“ — jest „plava riba.“ Budi Bog s nama! (Čita opet). „Plava riba, kljukana dinastija“. (Trgne se). Ama, gospodine Vićo, šta je (Čita dalje). „Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt“… (Pogleda u Viću pa nastavlja). „zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop!“ (Prestane). Budi Bog s nama, šta je ovo?

VIĆA: Ne znam, ne razumem. Znojio sam se po sata dok sam razrešio.

JEROTIJE: (Šeta zamišljeno). Što ne razumeš ti, dobro; ali, eto, ni ja ne razumem. Ni jednu reč ne razumem. ’Ajd’ ovo „dinastija“ i ovo „trt, trt, trt“, kad se veže, recimo, moglo bi se još nekako i razumeti. To bi moglo značiti na primer: „Ulijte u narod strahopoštovanje prema dinastiji!“ Al’ ovo drugo, ovaj pop, pa ova plava riba i ovaj svastikin but, to baš ne može ništa značiti. (Čita opet u sebi). Ne znam! (Misli se). A da ipak ovo ne znači nešto samo vrlo zavijeno rečeno, a? I to možda vrlo važno?

VIĆA: I ja bih rekao.

JEROTIJE: To bi moralo biti štogod vrlo važno, jer ako bi bilo da tebe, gospodine Vićo, otpuštaju iz službe, zbog onoga što si udesio da se u akta podmetne lažan testament, to ne bi moralo šifrom.

VIĆA: Dabome! Ne bi moralo šifrom čak i kad bi vas penzionisali, zbog onog što ste udesili da se čovek zaduži kod Uprave Fondova na tuđe imanje.

JEROTIJE: (Ujeda se). Jest, ne bi ni to moralo šifrom! Mora da je to važnije što. Da nije mobilizacija, ili… ko zna šta sve može biti? Ama, jesi li ti to, gospodine Vićo, dobro razrešio?

VIĆA: Reč po reč. Vid’o sam odmah da je nešto vrlo važno, pa sam pažljivo radio.

JEROTIJE: (Misli). „Plava riba“! Dobro, neka mu bude „plava riba,“ ali „kljukana dinastija?“ Kad se zrelo razmisli, ima tu i uvrede, gospodine Vićo! To ne može drukče biti, nego ti si nešto pogrešio.

VIĆA: Evo, da donesem šifre, pa sami da vidite.

JEROTIJE: Razrešio si donjom, opštom šifrom?

VIĆA: Jeste!

JEROTIJE: A nisi probao gornjom, specijalnom?

VIĆA: Gle! Nisam, Boga mi!

JEROTIJE: Pa to će biti, to će biti, gospodine Vićo! ’Ajde brže, ako Boga znaš, izgoreh od nestrpljenja! ’Ajdemo u kancelariju! (Odu desno).

8.3.4. 4. ANĐA, MARICA

MARICA: (Napolju, levo, čuje se tresak nekog suda koji se razbio o zemlju. Odmah zatim pojavljuje se uzbuđena).

ANĐA: (Dolazi za njom). Što da razbiješ šerpenju?

MARICA: Pa šta bi drugo mogla razbiti kad mi je šerpenja bila u ruci?

ANĐA: Pa dobro, al’ zašto da je razbiješ?

MARICA: Ja sam ti kazala jedanput za svagda: neću ni reči više da mi govoriš o tome gospodinu Vići, a ti nećeš da me se okaneš. Sad sam se. rešila: čim mi progovoriš makar jednu reč o njemu, da razbijem što mi prvo dođe do ruke; Drukče ne mogu s tobom da izađem na kraj.

ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo.

MARICA: Zašta god da mi govoriš, neću da čujem, razumeš li me? Čim mi ga pomeneš, razbiću što god dočepam.

ANĐA: (Krsti se). Budi Bog s nama, a da kažeš bar da je rđav. čovek. Eto, baš malo pre razgovaramo ja i otac; veli ima para, a i voli te čovek, kazao je ocu da te vodi.

MARICA: (Dočepa čašu s cvećem koja stoji na stolu i tresne je o zemlju).

ANĐA: E, jesi besna, ćeri!

MARICA: Kazala sam ti, nije da ti nisam kazala; pa šta me izazivaš!

ANĐA: Šta ti je danas?

MARICA: Šta mi je? Još me pitaš?… Otvorili mi pismo; čitali ga možda celom svetu, pa sad me pita šta mi je danas!

ANĐA: Pa lepo, ’ajd’ da razgovaramo ljudski i pametno o tome.

MARICA: (Dočepa flašu s vodom. Odlučno). O čemu? O kome?

ANĐA: O… Đoki!

MARICA: (Ostavi flašu). Šta da govorimo?

ANĐA: Pa tako, da mi kažeš ko je to, šta je, kakav je…?

MARICA: Kakav je da je, ja ga volim, pa to ti je!

ANĐA: Pa znam, ćeri, al’ ne ide to tako!

MARICA: Ide, Boga mi! Do devetnaeste godine nisam ni mislila na udaju, ostavila sam to vama; od devetnaeste do dvadeset prve, mislila sam i kazala sam vam: nađite mi. Kad sam navršila dvadeset i prvu, a vi nikog niste našli, kazala sam vam: Ja ću naći. Pa eto, našla sam!

ANĐA: Ama kako to „našla sam“… I… nije to valjda… kako da kažem…

MARICA: Jeste, jeste, svršeno je, ako si to htela da pitaš! Ako ne veruješ, evo da ti pročitam šta sam mu pisala. (Izvadi iz kecelje parče hartije). Na, ovo je taj odgovor od njega, što ste ga vi otvorili i pročitali. Evo, slušaj! Ovo napred te se ne tiče, nego ovo, (Čita). „ja sam ti već usmeno govorila da je moj otac“ (Govori). I to te se ne tiče! (Čita). „A taj gospodin Vića, zbog koga“… (Govori). I to te se ne tiče! (Čita). „Ni ostali u srezu…“ (Govori). I to te se ne tiče!

ANĐA: Pa šta me se onda tiče?

MARICA: Evo ovo! (Čita). „Zato, ako me odista voliš, ti odmah kreni na put. Dođi ovamo i kad stigneš, odsedni u hotel „Evropi“, ali nemoj izlaziti nigde u varoš. Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao. Ja ću tad izaći pred oca i pred majku otvoreno. Ako pristanu, zvaću te da odmah svršimo stvar; ako ne pristanu, ja ću doći tebi u hotel i pući će bruka kakva se nije desila od kako je sveta i veka. Tada već ni otac ni majka neće imati gde…“ (Prestane čitati). Ovo dalje te se ne tiče! Eto, sad znaš! Jesi razumela Na to mi on odgovara! „Postupiću tačno po upustvima koja si mi u pismu izložila.“ Jesi razumela sad? Eto ti, pa se prema tome sad upravljajte i ti i otac.

ANĐA: (Krsti se). Ju, ju, ju ćeri, crna ćeri, šta sam doživila. Obećavaš čoveku da mu ideš u kafanu. Gospode Bože, kakva je ovo današnja mladež!

MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež…

ANĐA: Ju, pomeri se dete… nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se…

MARICA: Promenilo se samo mesto i ništa više.

ANĐA: Kakvo mesto?

MARICA: Pa tako. Sad devojke zakazuju sastanke u kafani, a u tvoje vreme su na tavanu.

ANĐA: To nije istina. A i da je istina, opet je to drugo.

MARICA: Ne znam po čemu?

ANĐA: Pa po tome što je sramota da devojka. izađe iz kuće, a tavan je u kući.

MARICA: E, to ti vredi!

ANĐA: Al’ ovo, u kafani; ja da doživim da moja ćerka ide u kafanu sa mladićem!

MARICA: A ti nemoj da doživiš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete.

ANĐA: Ama kako, ako pristajemo. Niti znamo ko je, ni šta je, ni…

MARICA: Pa pitaj me ako ti treba, pa ću ti kazati.

ANĐA: (Krsti se). Gospode Bože! Pa dobro, evo da te pitam. ’Ajd’ kaži mi: koji ti je taj Đoka?

MARICA: Apotekarski pomoćnik.

ANĐA: Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle!

MARICA: Baš si pogodila!

ANĐA: Svejedno, našta bilo, tek miriše. Pa dobro, ćero, jesi li razmislila ozbiljno: šta je jedan apotekarski pomoćnik, od čega ćete da živite?

MARICA: To nemoj ti da brineš.

ANĐA: Da ko će? Ne možete se hraniti prominclama, niti se oblačiti u fačle.

MARICA: To je naša briga, a vaša je da razmislite: što pre, da ne bude posle dockan kad već pukne bruka. Čula si šta u pismu piše i tako će i biti. On ako ne stigne danas, stići će sutra zacelo i onda… Upamti i slobodno kaži ocu, bruka mu ne gine!

ANĐA: Gde bi mu to kazala, po Bogu dete! Ne bi ja to njemu smela…

MARICA: Ako nećeš ti, ja ću mu kazati.

ANĐA: Nemoj, bolje nemoj. Naljutićeš ga, pa još gore. Pusti mene, ja ću polako, iz daleka, lepim. Nemoj, molim te, ti!

MARICA: Kako god hoćeš, meni je svejedno!

8.3.5. 5. JEROTIJE, PREĐAŠNJI

ANĐA: (Čim se pojavi Jerotije na desnim vratima). Htela bih, Jerotije…

JEROTIJE: (Značajno, prst na usta). Pst!

MARICA: (Odlučno). Slušajte, oče!

JEROTIJE: (Kao gore). Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe.

ANĐA: Moram da razgovaram s tobom na samo, jer nemamo vremena.

JEROTIJE: Ima i država da razgovara sa mnom na samo, a država je preča.

MARICA: Meni je svejedno, samo da se posle ne kajete! (Ode u levu sobu).

ANĐA: Stvar je ozbiljna…

JEROTIJE: I ovo je stvar ozbiljna, još kako ozbiljna. Zvaću te, idi sad, zvaću te! (Odgura je u levu sobu).

ANĐA: (Odlazeći). Boga mi, Jerotije, grešiš… (Ode).

8.3.6. 6. JEROTIJE, VIĆA

JEROTIJE: (Na vratima, iz kojih je došao). Odi, gospodine Vićo.

VIĆA: Jeste li sami?

JEROTIJE: Sam. Ne možeš u celoj kući da nađeš mesta gde možeš poverljivo da razgovaraš. Ona naša kancelarija prava jurija; tek zineš, a neko upadne! Ovde opet, možemo! (Seda). Deder sad, molim te, gospodine Vićo, pročitaj mi još jedanput tu depešu, ali polako, reč po reč. (Metne školjku od šake na uvo).

VIĆA: (Obzirući se da ko ne sluša). „Strogo poverljivo. Prema saznanju i tragu do sada uočenome“.

JEROTIJE: Aha, aha!…

VIĆA: (Nastavlja). „u tome se srezu sada nalazi izvesno sumnjivo lice“…

JEROTIJE: Upamti, gospodine Vićo, „sumnjivo lice.“

VIĆA: (Nastavlja). …„Koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma…“

JEROTIJE: Pročitaj to, molim te, još jedanput! (Metne na oba uva školjke).

VIĆA: (Ponavlja). …„koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma“…

JEROTIJE: (Uzima depešu). Daj i ja da pročitam (Čita). „koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma“ (Vraća mu depešu). Čitaj dalje!

VIĆA: (Čita). — „sa namerom da ih prenese preko granice“…

JEROTIJE: Aha, aha! Deder dalje!

VIĆA: (Čita). „Tačan opis ovog sumnjivog lica nepoznat je vlastima! Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je moguće, da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi im pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom sprovede u Beograd. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i, ako vam zatreba pomoć, obratite se u moje ime susednim sreskim vlastima.“

JEROTIJE: Aha, gospodine Vićo, ovo nije plava riba i svastikin but? Ovo je važna i ozbiljna stvar. A? Daj ovamo tu depešu! (Stavlja je na dlan i uznosi kao da bi hteo da joj odmeri težinu). Šta misliš ti, gospodine Vićo, koliko je teška ova depeša?

VIĆA: Bome!

JEROTIJE: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi. Šta misliš, gospodin Vićo, šta nosi ova depeša?

VIĆA: (Sleže ramenima).

JEROTIJE: Nosi klasu, gospodine Vićo, klasu!

VIĆA: Vama, gospodine kapetane!

JEROTIJE: Pa meni, dabome! Uostalom ti, gospodine Vićo, i ne mariš mnogo za klasu. Pa jes’, šta će tebi?

VIĆA: Ne kažem da mi treba klasa, ali bih voleo onako da se sredim, da se odomaćim…

JEROTIJE: Znam šta hoćeš da kažeš. Ne brini, gospodine Vićo; ako ovaj posao svršimo, meni klasa, a tebi nevesta u kuću.

VIĆA: To tako vi kažete, a devojka?

JEROTIJE: Devojka ima da ćuti i da sluša roditelje, samo ako mi pomogneš da uhvatimo ovo lice.

VIĆA: Ako meni samo poverite stvar, ja ću ga uhvatiti.

JEROTIJE: Dobro da ti poverim, al’ kako ćeš da ga nađeš? ’Ajd’, kaži mi, kako ćeš ga naći…?

VIĆA: Pa ja mislim, ovaj, na osnovu ove depeše da uhapsim gazda Spasoja Đurića.

JEROTIJE: Da uhapsiš gazda Spasoja?! Uha, kud ti zaošija, gospodine Vićo. Čestit čovek i miran, najbogatiji trgovac…

VIĆA: Pa baš zato!

JEROTIJE: Ama otkud to ide?

VIĆA: Ne bi mu baš ništa falilo. Odsedeo bi dva tri dana u apsu, a ja bih ga posle pustio.

JEROTIJE: Znam ja, da bi ga ti posle pustio, ali što ne ide, ne ide! Otkud gazda Spasoje sumnjivo lice? Zar ne vidiš da ovde piše „mlad čovek“, a gazda Spasoje ima šeset godina. Pa onda, i da ga uhapsiš, kamo ti kod njega revolucionarni i antidinastički spisi? Ako i preturiš hartije gazda Spasojeve, šta ćeš naći? — Priznanicu tvoju, priznanicu moju, a to, brate, nisu sumnjivi spisi.

VIĆA: (Buni se). Pa, ono…

JEROTIJE: Ono jest, sumnjivi su, zato što ne misliš da mu platiš. A ne mislim ni ja, ako hoćeš pravo da ti kažem. Dosta on zarađuje od ovog naroda, a mi smo, kao vlast, pozvani da uzmemo u zaštitu narod od takvog globadžije. A kako ćeš ga zaštititi drukče do ako zakineš po gdešto od gazda Spasoja. Ali, gospodine Vićo, ako su naše priznanice sumnjive, nisu antidinastičke, Ne možeš tek uzeti naše priznanice pa ih poslati gospodinu Ministru kao antidinastičke spise! Je l’ tako? Nego slušaj ti mene, gospodine Vićo. Ovo je velika i važna stvar, od nas zavisi spas države, te se moramo ozbiljno uzeti u pamet. Jesu li svi činovnici ovde na okupu?

VIĆA: Svi su, samo je g. Žika „otišao u srez.“

JEROTIJE: Eto ti sad, šta će u srez?

VIĆA: Nije otišao, nego napio se juče, a naši činovnici, kad se ko napije pa ne dođe ceo dan u kancelariju, kažu obično „otišao u srez.“

JEROTIJE: Taj mi često ide u srez. Razumem kad se nacije pri kakvoj većoj licitaciji, pri kakvoj proceni za zajam kod Uprave Fondova ili tako što; ali je on počeo u poslednje vreme da se napija i kod najsitnijih usluga koje vrši građanstvu. Izda nekom lažan stočni pasoš, napije se; natera nekog da plati dug koji ne priznaje, napije se. E, pa, brate, to ne vredi tako za sitne stvari. Zbog toga pati država, a treba i o tome koji put voditi računa.

VIĆA: Pa treba, dabome!

JEROTIJE: Kaži panduru Josi — u njega je dobar rasol — neka mu odnese jednu testiju, pa kad se rastrezni neka dođe ovamo. A ostali?

VIĆA: Ostali su ovde.

JEROTIJE: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo. Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo. Naslone oni praktikanti uši na vrata, pa svaku šifru cela varoš odmah sazna. I koliko sam ih odučavao od toga pa, badava, ne pomaže ništa. ’Ajde, gospodine Vićo, čim dođe gospodin Žika, dođite svi ovamo da se razgovorimo i posavetujemo, jer stvar je ozbiljna i važna.

VIĆA: A kako bi bilo, gospodine kapetane, da još sad odmah pošaljem poverenika Aleksu da malo procunja po varoši?

JEROTIJE: Ne verujem da je to lice u varoši, ono se krije negde u srezu. Ali opet, neka vidi. Kaži mu neka zaviri gdegod se može zaviriti. Po svima kafanicama. Neka ode i do one Kate kod gornjega bunara, i ona izdaje sobe za samce. Neka svrati i kod onoga gazda joce maloga — i to je kanda nekakav revolucionar, mogao ga je i on sakriti.

VIĆA: To onaj krojač ženskog odela?

JEROTIJE: Jeste, on! Pre jednom, kad je dolazio da mu platim neki račun, pa ga ja izbacio iz kancelarije, digao je takvu dreku protiv vlasti da sam odmah primetio da je revolucionar. Nek vidi i kod njega.

VIĆA: Ne brinite, ume to Aleksa. (Polazi).

JEROTIJE: (Ispraćajući ga). ’Ajde, pa požuri, gospodin Vićo.

8.3.7. 7. JEROTIJE SAM

JEROTIJE: „Plava riba“… Ja, plava riba al’ treba je upecati. Treba vešto nataći mamac, spustiti udicu u vodu pa, mirno… ćutiš, ne dišeš… a tek plovak zaigra, a ti, hop!… Iskoči udica a kad pogledaš, na udici — klasa! Klasa, dabome! Prošlih izbora mi izmakla, ali mi sad majci neće izmaći. Pohapsiću pola sreza ako ne može drugače, pa ću onda rešeto, pa sej. Što je čisto prođe kroz rešeto, a što je sumnjivo ostane pa se praćaka kao ribica u mreži. A ja samo biram: (Vadi iz rešeta jedno lice). „’Ajde golube, najpre tebe!“ (Stegnem ga za vrat, a on samo kmekne kao jare. Mora da prizna i ako mu se ne priznaje). — „Jesi li ti sumnjivo lice?“ — „Jesam, gospodine, kako da nisam!“ — „Tako te hoću, golube moj!“ pa otrčim odmah na telegraf. (Pokret kao da kuca u taster). — „Gospodinu Ministru Unutrašnjih Dela. U mojim je rukama vaše sumnjivo lice, u vašim je rukama moja klasa. Molim za hitnu razmenu!“ Ja, tako ume Jerotije, nego!

8.3.8. 8. JEROTIJE, MARICA

MARICA: (Dolazi iz sobe). Jesi li sam, oče?

JEROTIJE: Nisam.

MARICA: (Gleda). Nema nikog?

JEROTIJE: Nisam sam kad ti kažem… zauzet sam mislima… vrlo važne brige.

MARICA: Ja ne znam kakvu brigu imaš, ali ja moram govoriti s tobom još sad.

JEROTIJE: Ne mogu, nemam kad!

MARICA: Ako ne govorimo sad, biće dockan. Ja te molim da me saslušaš, jer ćeš se inače kajati.

JEROTIJE: Dobro, ’ajde govori, ali kratko i jasno. Kaži ime i prezime, godine starosti, mesto rođenja, jesi l’ koji put osuđivana i zašto, i odmah pređi na izjavu.

MARICA: Slušaj, oče, ti znaš da sam ja već u godinama i da je red i dužnost roditeljska da me zbrinete.

JEROTIJE: (Ne sluša je već razmišlja za svoj račji). Treba poslati pandure u srez. Koliko imamo konjanika pandura? — (Broji na prste).

MARICA: Ja sam čekala sve dosad da vi tu svoju dužnost ispunite.

JEROTIJE: (Sam sebi). A treba i raspis predsednicima…

MARICA: Pa vi mene i ne slušate?

JEROTIJE: Ne slušam. Eto, vidiš i sama da nemam kad da te slušam!

MARICA: Dobro, oče, al’ znajte da ćete imati kad da se kajete…

JEROTIJE: Slušaj, sve što imaš reci ti tvojoj majci, a ja ovaj… pa vidiš valjda i sama da mi je ovolika glava od briga… Lice… antidinastički spisi, plava riba, klasa, panduri, rasol za gospodina Žiku, pa onda fenjer, pa pop, pa klasa, raspis predsednicima opština… Sve se to, vidiš, meša u mojoj glavi i krčka… Ostavi me, ostavi me, molim te, ili… još bolje sedi ti ovde, a ja ću tebe da ostavim. (Odlazi desno).

8.3.9. 9. MARICA, ZATIM JOSA

MARICA: (Sama). Ja ovo neću da trpim. (Uzima sa stola tanjir na kome je ranije bila čaša s cvećem). Počeću da lupam sve po kući pa im se mora dosaditi. Drukče ne mogu izaći sa njima na kraj. I onako, kad bi što slučajno razbila govorili bi mi: što lupaš kao da si zaljubljena. E pa evo, sad sam zaljubljena i sve ću od reda da razbijam. (Baci tanjir na pod).

JOSA: (Dolazi na zadnja vrata). Ovaj… Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: Ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim…

MARICA: (Ščepa mu pismo). Dobro, dobro, dobro!…

JOSA: Posle on veli…

MARICA: Dobro, čula sam! (Uzbuđeno otvara pismo i čita potpis). Đoka! (Glasno). Hvala ti, Joso!

JOSA: A ja onda njemu rekoh…

MARICA: Dobro, čula sam. Idi sad, Joso!

JOSA: Pa ići ću, dabome!

8.3.10. 10. MARICA, ZATIM ANĐA

MARICA: (Ushićena). Slatko ime, Đoka. Bože, kako sam uzbuđena! (Čita). „Stigao sam, nalazim se u hotel „Evropi“, soba br. 4. i ne izlazim nigde dok mi ti ne javiš. Čak ni gazdi od hotela nisam hteo reći ime svoje da ne bi stvar odao. Kao što vidiš, postupio sam u svemu kako si ti želela. Grli te, tvoj Đoka.“

ANĐA: (Ulazi s leva pa kad sagleda polomljene sudove po zemlji ona zastane na vratima). Maro, dete, ti si mora biti razgovarala s ocem o tvojoj udaji?

MARICA: Ko to kaže?

ANĐA: Pa eto polomljeni tanjiri i staklo…

MARICA: Majka, slatka majčice, odi da te poljubim, (Ljubi je).

ANĐA: (Iznenađena). Da me poljubiš? Šta je tebi, dete?

MARICA: Jednu reč da ti kažem samo, pa ćeš sve razumeti.

ANĐA: Jednu reč?

MARICA: Đoka!

ANĐA: Pa šta?

MARICA: To što sam ti kazala — Đoka! (Odjuri veselo u sobu iz koje je došla Anđa).

ANĐA: (Gleda za njom i krsti se).

8.3.11. 11. JEROTIJE, ANĐA

JEROTIJE: (Dolazi iz kancelarije). Anđo, idi odavde i zatvori vrata, pa pazi dobro da mi niko ne prisluškuje.

ANĐA: Ama, šta je to danas?

JEROTIJE: Ne pitaj šta je, važno je! Pozvao sam sve činovništvo ovde na savetovanje.

ANĐA: Pa na što ti onda kancelarija?

JEROTIJE: Ne mogu, brate, tamo. Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam. ’Ajde, evo ih, zatvori dobro vrata.

ANĐA: Dobro! (Odlazi i zatvara vrata).

8.3.12. 12. JEROTIJE, ČINOVNIŠTVO

JEROTIJE: (Na druga vrata). Izvol’te, uđite. (Ulazi Vića, Žika, Milisav i Tasa. Vića je suv i štrkljast, on ima neobično kratak kaput na struk, tesne, pripijene jahaće pantalone, čizme i na njima mamuze. Potšišanih je brkova i ima ćubu od kose nad čelom. Žika je dežmekast, a velike čupave glave, podbulih očiju i debelih usana. Na, njemu visi izveštalo prljavo odelo, prsluk mu kratak tako da mu se košulja pod njim vidi. Pantalone mu gore vrlo široke, a dole uske i spale te se naborale. Gospodin Milisav je srednjeg rasta, ulickane kose i ufitiljenih brkova. Na njemu je bivša oficirska bluza sa rasparanim znacima i čojicama od kojih se trag još poznaje. On je vojnički kratko ošišan, a pantalone mu zategnute lastišom pod cipelom. Tasa je omalen, povijenih leđa, sedih brkova, ćelav. Na njemu dugačak izlizan redengot i prljave i iskrivljenih štikala cipele. Jerotije ih najpre premerava sve, pa onda počinje svečanim tonom). Gospodo, stvar je vrlo važna i ozbiljna… moramo svi… (Zaustavi mu se pogled na Žiki). Kako je tebi, gospodin Žiko?

ŽIKA: (Odebljalim jezikom). Ja vršim svoju dužnost!

JEROTIJE: Tako, tako i treba! Moramo svi vršiti dužnost, jer stvar je ozbiljna… Stvar je, kako da kažem… da, gospodo, mi smo se ovde sabrali… upravo, ja sam vas pozvao, gospodo!… Gospodin Vićo, brate, ti tako gledaš čoveka u oči, kao da imaš nešto da mu kažeš, a to može zbuniti i najvećeg govornika.

VIĆA: Pa imao bih da vam kažem.

JEROTIJE: Šta?

VIĆA: Poslao sam već Aleksu.

JEROTIJE: Ako, dobro si učinio!! Dakle, šta sam ono hteo da kažem. (Seti se). Ah, da! Deder ti, Taso, pročitaj ovu depešu. (Da mu). Gospodo, depeša je poverljiva, od Gospodina Ministra Unutrašnjih Dela!… Čitaj!

TASA: (Čita). „Plava riba, kljukana dinastija…“

JEROTIJE: (Trgne se i otme mu). Ama nije to, ko ti to dade? Gospodin Vićo, ovo je trebalo uništiti. (Trpa u džep ovu, a vadi iz drugog džepa drugu hartiju i daje je Tasi). Ovo čitaj…

TASA: (Čita). „Strogo poverljivo.“

JEROTIJE: Čuli ste, gospodo, „strogo poverljivo.“ Taso, evo ti ovde pred svima kažem, da ću ti noge prebiti, ako odavde zađeš po čaršiji i istrtljaš šta si pročitao.

TASA: A!… Gospodin Kapetane!…

JEROTIJE: Nemoj ti meni: „a, gospodin kapetane!“ jer si ti, brate, za polić rakije kadar da istrućaš svaku državnu tajnu. A to ne valja. Jedna obična žena pa krije svoje tajne, a jedna država pa da nije kadra sakriti svoje. I to zbog jednog polića rakije. Ja, vidiš, još nisam kazao ovu tajnu svojoj ženi, a ti da je kažeš čaršiji. Ako te počem svrbi jezik, a ti uzmi četku od cipela pa ga pročeši, a nemoj ga češati na državni račun. Razumeš li?

TASA: Razumem!

JEROTIJE: Ovo su sve ukazna lica, a ja vidiš činim tebi čast, pa te zovem zajedno s ukaznim licima. Zašto? Zato što si već trideset godina ovde činovnik i što si star čovek. Pa nemoj onda… ’ajd’, čitaj dalje!

TASA: (Čita). „Prema saznanju i tragu do sada uočenome, u tome se srezu nalazi izvesno sumnjivo lice koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma, sa namerom da ih prenese preko granice. Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlastima, jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je potrebno da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom u Beograd sprovede. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i, ako vam zatreba pomoći, obratite se u moje ime i susednim sreskim vlastima.“

JEROTIJE: (Za vreme čitanja posmatrao ih je važno). Jeste li čuli?… Jeste li čuli, gospodo? Uviđate li koliko je ovo važna stvar? Na nama je da spasemo državu; u nas, u ovome času, gleda i država i dinastija! (Opšta tišina. On ih posmatra i, pošto prošeta, dva tri put razmišljajući, nastavlja). Stvar nije prosta i moramo svi ozbiljno da razmislimo kako ćemo priteći državi u pomoć. Nije to da kažete hajduk, na primer, pa se dignemo, svi ovako, te hajd’ na večeru kod predsednika opštine u ovo selo. Sutradan, ostavimo gospodina Žiku da se ispava, a mi hajd’ na ručak u drugo selo, kod drugog predsednika opštine, pa se vratimo i pošaljemo depešu u Beograd: „energičnom poterom ovosreske vlasti, hajduk taj i taj izmakao ispred potere u drugi srez!“ Al’ ovo je druga stvar, ovo je sumnjivo lice! A šta je to sumnjivo lice? ’Ajd’, kaži, Taso, šta je to sumnjivo lice? (Tasa sleže ramenima i gleda u ukazna lica). Ne znaš, dabome! Sumnjivo lice to je prvo i prvo lice bez ličnog opisa, a drugo: to je lice koje je teško pronaći a državni interesi zahtevaju da ga pronađeš! I kako da poznaš, međ tolikim licima, koje je sumnjivo lice? Eto, ’ajd’ kažite: Je li gospodin Žika sumnjivo lice? (Žika se buni). Nije! Je li Tasa sumnjivo lice? (Tasa se snishodljivo smeje). Eto, promerite ga, molim vas pa kažite: Je li sumnjivo lice? To vam je, gospodo moja, kao na primer na pataricama: skupe se žene, deset, dvadeset, trideset žena; e, ’ajd’ sad ti, ako možeš, poznaj koja je među njima nepoštena? Ne možeš da poznaš ni koja je poštena a kamo li koja je nepoštena! (Pauza, šeta). E, pa, de sad, kažite vi meni, gospodo, kako mislite vi da postupimo u ovoj prilici? Šta, na primer, misliš ti, gospodin Žiko?

ŽIKA: (On nije ni slušao govor kapetanov već se nenaspavan borio sa očnim kapcima koji mu jednako padaju). Ja? Ja ne mislim ništa!

JEROTIJE: Kako ne misliš?

ĆIKA Uhvatila me promaja, a mene kad uhvati promaja ne umem ništa da mislim.

JEROTIJE: Ali tebe često hvata ta promaja, a to ne valja. Treba da se lečiš, trebalo bi da ideš u kakvu sumpornu banju. To su one banje što smrde na pokvarena jaja.

ŽIKA: Jest!

JEROTIJE: Ja mislim, gospodo, prvo i prvo da se napiše jedan raspis svima predsednicima opština. To ćeš ti, gospodine Milisave, da napišeš!

MILISAV: Je l’ strogo?

JEROTIJE: Strogo, nego šta? I da mi svršiš raspis sa onim: „Za svaku nemarnost po ovoj stvari odgovaraće mi lično predsednik.“ A oni tamo znaju da taj svršetak u mome raspisu znači dvadeset i pet u zatvorenom prostoru i bez svedoka. Razumeš di me, gospodine Milisave, hoću da napišeš tako da se predsednici opština, čim pročitaju raspis, počešu natrag. Pa onda, gospodine Žiko, da se pošalju panduri konjanici u srez.

ŽIKA: Nek se pošalju!

JEROTIJE: Jeste, da se pošalju panduri konjanici na sve strane da prokrstare ceo srez, da zavire u svaki šumarak, u svaki tor, u svaku vodenicu. Nek se i panduri konjanici malo razmrdaju,i inače ništa ne rade do što idu po selima te zbiraju jaja za činovnike. Pa onda ti panduri zarađuju lepu paru i na švercu, pa je pravo da se i oni oduže državi.

MILISAV: Treba!

JEROTIJE: Mi treba, gospodo, da podelimo posao među sobom. Ti ćeš, gospodine Milisave, recimo da napišeš raspis… dobro! Ti ćeš, gospodine Vićo, recimo da primiš na sebe varoš… dobro! Ti ćeš, gospodine Žiko, recimo da… (Pogleda ga dremljivog). spavaš!

ŽIKA: Jeste!

JEROTIJE: Ti ćeš, Taso, recimo da prepisuješ raspise. Dobro! Al’ ko će u srez? Treba neko da ide u srez!

ŽIKA: (Gunđa nešto).

JEROTIJE: Je l’ kažeš nešto, gospodin Žiko?

ŽIKA: Kažem… mogla bi gospođa kapetanica da ide u srez.

JEROTIJE: Eto ti sad. Kako može ona da ide u srez po zvaničnoj dužnosti?

ŽIKA: Nje se najviše boje predsednici opština.

JEROTIJE: Ono, da je ona stroga, to priznajem, ali što ne ide ne ide. A ja ne mogu u srez, moram biti ovde; svaki čas može stići kakva nova depeša od gospodina Ministra. Moram biti ovde. Nego, gospodine Žiko, kad bi ti mogao nekako da se razdremaš? Ovo je trenutak kad država traži od nas da svi budemo budni.

ŽIKA: Pa ja bih mogao… samo…

JEROTIJE: Samo bih zaspao u prvoj opštini i onda ko zna kad bi se probudio. Ovako, kad spavaš ovde u varoši, možemo te i probuditi ako zatrebaš. Ne ostaje ništa drugo nego da ti, gospodine Milisave, svršiš brzo raspis pa da pođeš u srez!

ŽIKA: Jeste!

8.3.13. 13. JOSA, PREĐAŠNJI

JOSA: (Unosi jednu posetnicu i daje je Vići).

JEROTIJE: Šta je?

VIĆA: Aleksa.

JEROTIJE: Gle, gle, ja nemam vizit karte, a Aleksa ih ima.

VIĆA: Pa znate kako je… bio žandar u Beogradu, bio pred ministarskim vratima.

JEROTIJE: Daj ovamo da vidim! (Uzima kartu i čita). „Aleksa Žunjić, sreski špijun.“ (Govori). Pa je l’ on lud? Otkud se javno kaže da je špijun?

VIĆA: On kaže, pre dok je krio, nije mogao ništa da dozna, a sad mu svi kazuju jedan protiv drugog.

JEROTIJE: (Josi). Gde je on?

JOSA: Evo ga čeka.

VIĆA: On je procunjao kroz varoš; mora da je naišao na kakav trag čim se ovako brzo vratio.

JEROTIJE: (Izdere se na Josu). Pa šta čekaš, brate, pusti ga neka uđe.

JOSA: (Ode).

JEROTIJE: I ti, gospodin Vićo, mesto odmah da ga zoveš, zapodeo si neke razgovore: te bio žandar u Beogradu, te štampao vizit-karte! A vreme prolazi i svaki je trenutak izgubljen za otadžbinu.

8.3.14. 14. ALEKSA, PREĐAŠNJI

JEROTIJE, VIĆA, MILISAV: (Jednovremeno kad Aleksa uđe). Šta je?

ALEKSA: (Poverljivo). Tu je!

JEROTIJE: (Zaprepašćen pred strašnim faktom). Lice?

ALEKSA: Onaj što ga tražimo!

SVI: (Sem g. Žike). A a a?!!

JEROTIJE: (Zbunjen). Ama… sumnjivo lice?

ALEKSA: Onaj što ga tražimo! (Svi se okupljaju oko njega).

JEROTIJE: (Imitira ga). „Onaj što ga tražimo!“ „Onaj što ga tražimo!“… Pa zar ti, majku mu, u ovako ozbiljnim momentima, ne umeš ništa više da kažeš?

ALEKSA: Pa eto to, šta imam drugo da kažem?

JEROTIJE: Gde je?

ALEKSA: U kafani „Evropi“, jutros je stigao.

JEROTIJE: Jutros? Ovaj… šta sam ono hteo. Deder ti, brate, odgovaraj meni po redu, nemoj tako „jutros je stigao.“ Dakle, prvo i prvo… (Zbuni se). Šta sam ono hteo, gospodine Vićo, prvo da pitam?

VIĆA: Kad je stigao?

JEROTIJE: ’Ama, pitao sam to! A, jest! Taso, deder čitaj depešu.

TASA: (Čita). „Prema saznanju i tragu do sad uočenom“…

JEROTIJE: Preskoči to! Odavde, evo odavde čitaj!

TASA: (Čita). „Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlasti, jedino se zna da je to mlad čovek.“

JEROTIJE: Čekaj! Dakle, je l’ mu znaš lični opis?

ALEKSA: Ne znam!

JEROTIJE: Ono, nije ni potrebno pošto je lični opis i inače nepoznat vlastima. A je li mlad?

ALEKSA: Jeste!

JEROTIJE: Mlad?… Je l’ znaš sigurno da je mlad?

ALEKSA: Pa jeste, mlad je!

JEROTIJE: Dobro, onda dalje… (Činovnicima). Pa pripitajte ga i vi štogod, ja već ne umem da se setim šta još da pitam.

VIĆA: (Aleksi). Po čemu si ti posumnjao da je taj mladić sumnjivo lice?

JEROTIJE: Dabome, po čemu si posumnjao?

MILISAV: Jesi li razgovarao s njim?

JEROTIJE: Dabome, jesi li razgovarao s njim?

ALEKSA: Evo, ako hoćete, sve po redu da vam kažem.

JEROTIJE: Pa tako, brate! Razume se da treba sve po redu da nam kažeš. Ja ne znam i šta ste ga okupili sa tim pitanjima pa samo zbunjujete čoveka.

ALEKSA: Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat pa ne znam koliko je bilo, al’ biće da je bilo pet, pola šest. Može biti i više, al’ više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak. Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak. Zavija me tako i diza me po dva tri puta na noć, te rekoh da uzmem malo stare komovice sa kičicom…

JEROTIJE: Uha, di si ti zapeo! Pa onaj će, bre, da pobegne dok ti to sve ispričaš. Govori, brate, brže!

VIĆA: Kraće!

MILISAV: Zamisli da si na saslušanju!

JEROTIJE: Dabome, govori kao da si na saslušanju.

ALEKSA: (Zapne kao đak naučenu lekciju). Zovem se Aleksa Žunjić, po zanimanju sam špijun, imam 40 godina, nisam suđen ni osuđivan, sa optuženim nisam ni u kakvom srodstvu…

JEROTIJE: (Stavlja mu šaku na usta). Ama čekaj, brate! E, jes’ ovo ludo, za ceo srez je ludo.

VIĆA: Počni odande kad sam te ja poslao u varoš da procunjaš.

JEROTIJE: Odatle, dabome!

ALEKSA: Ako je odatle, onda je lako. Pođem ja po naredbi gospodin Vićinoj prvo da obiđem sve gostionice…

VIĆA: Pa svega je jedna u celoj varoši.

JEROTIJE: Ama ne prekidajte ta!

ALEKSA: Jest, kako je svega jedna gostionica u varoši, to prvo odem u nju, odnosno u „Evropu“. Zapitam gazdu: ima li ovo dva tri dana koga putnika, a on veli: ima tri nedelje kako mu nikakav putnik nije prekoračio prag.

JEROTIJE: Ja ne znam kog bi đavola i tražili putnici ovde?

ALEKSA: Pa onda… uh, eto, zaboravih gde sam stao!

JEROTIJE: Pa dabome! Ama kažem ja vama ne prekidajte ga. Stao si: kako već tri nedelje ni jedan putnik nije prekoračio prag.

ALEKSA: Jeste! I taman ja da pođem, a gazda se priseti, veli: od jutros…

JEROTIJE: Aha, aha…?

ALEKSA: Veli, od jutros je stigao jedan.

JEROTIJE: Od jutros, dakle. Gospodo, upamtite, od jutros!

ALEKSA: Pitam gazdu: kako mu je ime? Gazda veli: ne zna. Kad je pitao, on nije hteo da kaže ime.

JEROTIJE: Aha, tu smo! Nije hteo da kaže ime. Upamti to, g. Vićo!

VIĆA: To je vrlo sumnjivo!

MILISAV: To je on!

TASA: On je!

ALEKSA: Pitam ja: Je l’ izlazio gde, je li govorio s kim, šta je radio? Gazda veli: zavukao se u sobu pa nigde ne izlazi.

JEROTIJE: Aha!

VIĆA: Aha!

MILISAV: Aha!

TASA: Aha!

ALEKSA: Hteo sam da uđem kod njega pa rekoh: bolje da mu ne padne u oči! Otišao sam samo do vrata, prislonio uvo i slušao; čujem — mrda.

JEROTIJE: Mrda?

ALEKSA: Jest, mrda! Pa rekoh, ’ajde da ja brže bolje javim vama.

JEROTIJE: Gospodo, on je!

VIĆA: A ko bi drugi mogao i biti?

MILISAV: Jutros stigao, mlad, neće da kaže ime, sakrio se u sobu…

JEROTIJE: I mrda!…

TASA: Ala ga brzo uhvatismo!

JEROTIJE: More, to je ono što ga još nismo uhvatili.

VIĆA: I može nam još i umaći.

JEROTIJE: Pa može, dabome, kad ovaj zapeo pa mi priča kako ga zavija stomak i kako ga diza noću. ’Ajde, govorite, kako ćemo? Moramo biti obazrivi, jer takvi se ljudi ne predaju lako; on će da se brani i — pucaće.

VIĆA: Hoće!

JEROTIJE: Deder, gospodine Milisave, ti si bio podnarednik u vojsci; deder ti napravi plan. ’Ajde pokaži se!

MILISAV: (Važno, Aleksi). U kojoj je sobi?

ALEKSA: Soba broj četiri.

MILISAV: (Razmišlja najpre, zatim uzme štap od Alekse i kazujući plan povlači štapom no podu). Ja mislim ovako: da gospodin Vića sa Ristom pandurom primi na sebe desno krilo i da krene odavde, kroz Milićevo sokače, pa kroz Miletinu baštu, da izbije s one strane „Evrope“. (Svi prate pažljivo i idu za Milisavom gledajući u vrh štapa). Ja ću sa Josom da primim levo krilo i udariću na Knez Jeftin bunar, kraj Mila papudžije pa ću izbiti iza opštinskog kantara, te s ove strane „Evrope“. Vi ćete, gospodine kapetane, biti centar…

JEROTIJE: (Preplaši se). Ko centar?

MILISAV: Vi!

JEROTIJE: Taman! Pa u mene da gađa onaj, je li?

MILISAV: Ama ne, nego vi ćete držati sredinu. Sa vama će poći Tasa.

JEROTIJE: Tasa? Ala mi izabraste vojsku.

VIĆA: Bolje je, gospodine kapetane, neka pođe s vama. Ne zato što bi vam bio od pomoći, nego da ne ostane u kancelariji, jer će pobeći i sići u čaršiju te razglasiti sve.

TASA: Neću, Boga mi!

JEROTIJE: Hoćeš! Znam te! Nego ćeš ti sa mnom — centar!

MILISAV: Vi ćete da siđete pravo čaršijom.

JEROTIJE: I onako, praviću se kao da sam pošao na pijacu. A ti (Tasi). da ne mrdaš od mene.

MILISAV: Kad tako opkolimo „Evropu“ sa svih strana.

JEROTIJE: Bre, bre, bre, čitavu Evropu će da opkolimo! Pa onda?

MILISAV: Onda moramo izvršiti napad.

JEROTIJE: (Prepadne se). Kakav napad?

MILISAV: Kad stignemo svi na svoja mesta, vi ćete, gospodine kapetane, da nam date znak zviždanjem.

JEROTIJE: E, to ne mogu!

MILISAV: Zašto?

JEROTIJE: Ne umem!

MILISAV: Šta ne umete?

JEROTIJE: Ne umem da zviždim, nije mi Bog dao dara zato. Umem tako kad vabim psa, ili kad zviždim ćuranu, ali kad dođe tako neka opasnost, a meni se nešto stegne ovde, pa naprćim usnice i samo duvam, ali ne izlazi nikakav glas.

MILISAV: (Tasi). Umeš li ti da zvizneš?

TASA: Umem, gospodine Milisave?

MILISAV: E, evo, Tasa će da zviždi.

JEROTIJE: Jest, on nek bude zviždaljka, da bar i od njega bude neke fajde.

VIĆA: Dobar je ovaj Milisavljev plan, gospodine kapetane!

JEROTIJE: Bre, gospodine Milisave, gde bi ti bio kraj da si ostao u vojsci pa da osvajaš tako Evrope. Ovaj plan ti pare vredi. Samo, ne reče šta ćemo sa g. Žikom? (Potraži ga i vidi na stolici kako spava). Znaš šta, nek ostane ovde kao rezerva.

ALEKSA: A ja da pođem napred pa da se nađem tamo.

JEROTIJE: I da prislušaš malo, šta će na sve to da kaže građanstvo. Ako ko gunđa štogod, zabeleži mu samo ime, jer građanstvo treba da zna da država ne trpi gunđanje u ovako ozbiljnim trenutcima. (Ostalima). E, pa ’ajde sad, gospodo, samo hrabro i pametno. Taso, pričekaj me na kapiji! (Svi se povlače u kancelariju, sem Žike koji ostaje spavajući).

8.3.15. 15. JEROTIJE, ANĐA, MARICA

JEROTIJE: (Na levim vratima). Anđo, Marice!

ANĐA: (Jednovremeno sa Maricom na vratima). Šta je?

JEROTIJE: Dajte mi kačketu i pištolj!

ANĐA: Šta će ti pištolj, čoveče?

JEROTIJE: Daj mi kad ti kažem!

MARICA: Ama što nam ne kažete…?

JEROTIJE: (Razdere se). Dajte kačketu i pištolj, strogo vam kažem. Razumete li vi šta je to strogost?

ANĐA: I?

MARICA: (Povlače se u sobu).

JEROTIJE: (Šeta uzbuđeno govoreći sam sa sobom).

ANĐA: (I za njom Marica, dolaze noseći jedna kačket, a druga pištolj). Ama, kaži, čoveče, šta će ti pištolj?

JEROTIJE: (Meće kačket na glavu, a pištolj u zadnji džep kaputa). Pet! Ja sam danas centar.

ANĐA: Šta si ti?

JEROTIJE: Centar!

ANĐA: (Prekrsti se). Budi te Bog s nama i majka božja! Pa dobro, a što će ti pištolj?

JEROTIJE: Idem u lov!

MARICA: U lov?

JEROTIJE: Jeste!

ANĐA: Ama šta je tebi, šta govoriš, Boga ti?

JEROTIJE: Upamti, idem u lov na — klasu! (Ode).

ANĐA I MARICA: (Gledaju dugo ubezeknute za njim, u tom gospodin Žika strahovito zahrče, one ciknu i pobegnu u sobu).

ZAVESA

8.4. Drugi čin

Pisarska soba u srezu. U dnu vrata koja vode s polja, s leva, (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a s desna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov privatan stan. U uglu, iza ovih vrata, limena peć od koje čunak ide najpre pravo ka publici, uza zid, pa se nad stolom g. Žikinim previja u koleno i polazi levo te probija zid nad vratima praktikantske kancelarije. Desno od zadnjih vrata, kraj zida, stara drvena klupa i na njoj masa akata koja su e jedne i druge strane poduprta po jednom ciglom. Nad klupom slika Kneza Milana Obrenovića, pod njom neka proklamacija i sa strane nekolike pisane naredbe izlepljene na zid. Dužinom levoga zida rafovi i u njima fascikule. Na svakoj veliko „F“ i razni brojevi. Ispred tih rafova sto i na njemu grdna knjižurina (registar). i delovodni protokol. Registar otvoren i uzvišen gornjom stranom na jednu cepanicu sa drvljanika. Po stolu još i gomila akata. To je sto g. Milisava pisara, a onaj desno, sasvim napred, sto je g. Žike pisara i po njemu je još veća gomila akata, pritisnuta komadima od ciglje.

Kancelarija uopšte prljava. Po podu hartije, ljuske od jabuka i t. d. Na zidovima vise neke izbledele hartije, kaputi, metlice, i razni predmeti.

Pri otvaranju scene g. Milisav stoji na svome stolu, skidajući jednu fascikulu iz najgornjih redova. G. Žika sedi za svojim stolom, bez kragne, raskopčana prsluka i drži hladnu krpu na glavi.

8.4.1. 1. MILISAV, ŽIKA, JOSA

ŽIKA: (Ispija krčag vode, pa kad ga je ispio dodaje ga Josi koji stoji kraj stola). Na! Ima li koj’ da čeka?

JOSA: Ima.

ŽIKA: Kolicina su?

JOSA: Ima ih tako pet šest.

ŽIKA: Uh! Da Bog sačuva, navikao se ovaj svet da se obesi vlasti o vrat, pa to ti je! Pušćaj!

JOSA: (Odlazi).

8.4.2. 2. MILISAV, ŽIKA

MILISAV: (Koji je otvorio fascikulu, dreši je polako). Mora da je bilo ovogodišnje vino?

ŽIKA: Zašto ovogodišnje?

MILISAV: Pa eto, već drugu si testiju vode ispio od jutros.

ŽIKA: Nije, dobro je vino bilo, nego mnogo, mnogo brate.

8.4.3. 3. MILADIN, PREĐAŠNJI

MILADIN: (Ulazi ponizno gužvajući šubaru u ruci).

ŽIKA: (Mrzovoljan). Šta je?

MILADIN: Došao sam, gospodine!

ŽIKA: Vidim da si došao. ’Ajd’ kazuj, šta hoćeš?

MILADIN: Pa ti znaš, gospodin Žiko!

ŽIKA: Ne znam ja ništa.

MILADIN: Pa… došao sam za pravdu, gospodine!

ŽIKA: Došao za pravdu. Kao da sam ja pekar pa pečem pravdu. Ti misliš tako to, dođeš samo na tezgu pa: daj pravdu, a ja otvorim fijoku pa: izvol’te, molim lepo!

MILADIN: Pa ja velim… zakon.

ŽIKA: Ostavi ti zakon na miru; zakon je zakon, a ti si ti. Je li ti što rod zakon, možda kum, stric ili ujak?

MILADIN: Pa nije, gospodine!

ŽIKA: Pa što ga potežeš kao da ti je rođeni ujak?! Zakon nije napisan za tebe, nego za mene da znam koliko da ti odrežem. Je l’ razumeš?

MILADIN: Razumem! Al’ velim…

ŽIKA: Je l’ imaš ti kantar u dućanu?

MILADIN: Imam, gospodin Žiko!

ŽIKA: E, vidiš, imam ga i ja. Zakon, to je moj kantar. Metnem na kantar tvoju molbu, ja li tužbu, pa s druge strane metnem jedan paragraf. Ako je malo, ja metnem još jedan, ako je malo i to, ja metnem jednu olakšavnu okolnost, pa ako nagne jezičak na drugu stranu, ja dodam jednu otežavnu okolnost. Ako opet neće da prevali na tvoju stranu, a ja, prijatelju si mi moj, udarim malo jezičak malim prstom, a kantar hop, pa prevali na tvoju stranu.

MILISAV: (Razvio je za to vreme fascikulu i tražio po njoj nešto ljuteći se što ne može da nađe. Uređuje opet fascikulu, vezuje je i penje se na sto pa je stavlja na svoje mesto, a skida drugu te nju razvija na stolu i traži).

MILADIN: Pa to znaš ja i mislim.

ŽIKA: Šta misliš?

MILADIN: Da udariš malim prstom.

ŽIKA: A, to bi ti hteo? Pa znam te onda, tico; i zašto si došao. Hoćeš po drugi put da naplatiš od nekoga dug!

MILADIN: Nije, Boga mi, nego prvi put.

ŽIKA: More, kako prvi put! Da je prvi put ne bi tebi trebao moj mali prst.

MILADIN: Bog mi je svedok, gospodin Žiko!

ŽIKA: Imaš li ti nekog sigurnijeg svedoka nego što je Bog?

MILADIN: Nemam. Al’ ja najviše na tebe računam, gospodin Žiko. Rekoh, ako te kao čoveka zamolim…

ŽIKA: E, moj brate, ti misliš to tako, da me zamoliš. Je l’ tako radiš ti u tvom dućanu? Dođe neko pa kaže: „Došao sam, gazda Miladine, da te zamolim da mi daš oku kafe!“ A ti mu daš, je li?

MILADIN: Pa ono je espap.

ŽIKA: A nauka nije espap, je li? Ko će da plati meni moje školovanje? Deset godina sam ja proveo u školi. Da sam na robiji toliko godina proveo pa bi naučio kakav zanat. I to, nisam ja učio kao što današnja mladež uči — godinu dana, pa hajd’ u stariji razred. Nego se ja, gospodine moj, nisam micao iz razreda, po godinu, dve, pa i tri ako hoćeš, sve dok nisam ispekao nauku. A ti sad hoćeš takog… ’Ajde, gospodin Žiko, makni malim prstom!…

MILADIN: Ja velim, gospodin Žiko, da ti učiniš tvoje a… ja već znam moje. Ima znaš ona, ona tvoja hartija kod mene…

ŽIKA: Uh, majku mu, i jest velika stvar. Dužan sam ti sto dinara, pa okupio svaki dan: ona hartija kod mene, ona hartija kod mene…

MILADIN: Nikad ti, gospodine Žiko, nisam pomenuo dosad.

ŽIKA: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (Zvoni).

MILADIN: Neću, gospodin Žiko!

ŽIKA: Deder govori, zašto si došao?

MILADIN: Pa evo šta je: Neki Josif iz Trbušnice…

ŽIKA: Znam Josifa. (Opet zvoni).

MILADIN: Pa taj Josif tako češće uvraćao do mene u dućan pa…

ŽIKA: Ona stoka Josa opet nije pred vratima! Slušaj, prijatelju, iziđi napolje na bunar pa mi ukvasi ovu krpu, pa posle na tenane da te saslušam.

MILADIN: Hoću, gospodin Žiko. (Uzme krpu i pođe).

ŽIKA: Al’ izvadi svežu vodu.

MILADIN: Hoću, gospodin Žiko!

8.4.4. 4. ŽIKA, MILISAV

MILISAV: (Koji je rasuo svu fascikulu). E, ovo je strašno; ovo je već prevršilo svaku meru!

ŽIKA: Koje?

MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja, kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara.

ŽIKA: Ama koga pokrali?

MILISAV: Ja držim znaš svoj veš ovde, u fascikuli, pa eto nema mi novih novcatih čarapa.

ŽIKA: A ti što u fascikuli?

MILISAV: Ovde mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali!

ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet.

MILISAV: Ama kod kuće još gore, zato ga i ne držim tamo.

ŽIKA: Potkrada te gazdarica?

MILISAV: Ne potkrada, nego znaš, ja i Tasa praktikant sedimo u istoj sobi.

ŽIKA: Pa hoće valjda da makne?

MILISAV: Neće, ali navuče, pa kad isprlja opet ostavi, a ja plaćam pranje. A kad navuče nešto, ne skida po mesec dana. Eto i sad, dohvatio mi nove novcate gaće.

ŽIKA: Što mu ne skineš pa nek ide go!

MILISAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao!

ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce… ne možeš da imaš gaće.

8.4.5. 5. MILADIN, PREĐAŠNJI

MILADIN: (Donosi ukvašenu krpu). Evo, gospodin Žiko! (Da mu je pa nastavlja). Pa taj Josif iz Trbušnice uvraća češće kod mene u dućan — kao čovek, dabome…

ŽIKA: Bre, baš si ti neka stoka, gazda Miladine. Pa ti ovo nisi iscedio. Doneo si toliko vode kao da ću da se kupam. Izađi molim te napolje, pa iscedi tamo u avliji… ’Ajde, blago meni, pa posle da te saslušam na tenane.

MILADIN: Hoću, gospodin Žiko. (Odlazi).

8.4.6. 6. ŽIKA, MILISAV

ŽIKA: (Zadubio se u akta). Nikako ne mogu da mu uhvatim ko je ovde pobacio? Ovi praktikanti još ne umu ljudski da saslušaju. Iz ovoga, brate, izlazi, da Ljubica Pantić dostavlja Gaju Jankovića da je nasilno pobacio.

MILISAV: (Popeo se na sto te ostavlja fascikulu na svoje mesto). Da ne bude Kaja Janković?

ŽIKA: (Zagleda). Boga mi, tako će i biti… jest, tako je, Kaja Janković. Jeste! Ali, brate, ovo K. i ne liči na slovo nego na đeram, ili na veslo, ili na opštinski fenjer… Đavo će ga znati našto liči. A neka sitna slova ko dramlije.

MILISAV: I igraju valjda?

ŽIKA: Pa igraju, dabome. Čitava ona gazda-Mitrova dvokatnica pa mi igra od jutros, te neće slova.

MILISAV: Dokle ste pili

ŽIKA: Do šest jutros. I toliko sam se puta zakleo da ne pijem vruću rakiju na vino, pa ne možeš. Što ti je život, majku mu, čovek nije kadar ni zakletvu da održi a kamo li što drugo! (Iz praktikantske sobe izleti lenjir, zatim upijač i čuje se otud graja). Hej, šta je to tamo! Oni se praktikanti opet tuku! Idi, tako ti Boga, Milisave, pa im ti malo vojnički podvikni!

8.4.7. 7. TASA, PREĐAŠNJI

TASA: (Utrči i skuplja bačene stvari). Molim te, gospodine Žiko, da mi oprostiš!

ŽIKA: Ama šta da ti oprostim, kako da ti oprostim! Je l’ ovo državna kancelarija ili nije, i treba li ovde da vlada red ili ne treba? Na vašarište, pa se rvajte, a ne ovde! Ko se to gađao državnim stvarima

TASA: Ja, gospodine Žiko!

ŽIKA: Bre, matori magarac, pa…

TASA: Ja te molim, gospodin Žiko, da mi oprostiš, ali ovo se više ne može izdržati. Pre tri dana su mi metli iglu u stolicu, pa sam ripnuo tri aršina u vis; prekjuče su mi namazali šešir mastilom iznutra, pa sam se sav umrljao — eto, još se nisam isprao kao čovek. Juče su mi opet metli na stolicu četiri đačka jeksera za crtanje, okrenuli vrškove na gore, a ja seo i opet se iskrvavio. Ne, Boga mi, gospodin Žiko, ovo se ne trpi više! Ja mogu slobodno reći da krvavo zarađujem svoj hleb.

ŽIKA: Ništa to nije! Sipaj u lavor hladne vode, sedi malo pa će da prođe. Praktikant si, brate, pa moraš i da trpiš. Misliš ti ja kad sam bio praktikant nisam patio. Još kako! Sedao sam ja i na plavi plajvaz, ali mi je podmetnuo sekretar, na mi je bilo milo i ako me svrbilo deset i više dana.

TASA: Pa ne marim ja, kad se ti našališ sa mnom, gospodin Žiko! Eto, pre, kad si mi registrom razbio glavu, ja sam se iskidao od smeja. Ali ne trpim one, mlađi su od mene.

ŽIKA: Šta ćeš, brate, nema kancelarije u kojoj to ne biva. Kako bi drukče prošlo vreme? Dođeš ujutru u osam pa do podne, pa onda u tri no podne pa do šest, ne izbijaš iz kancelarije. Pa kako drukčije da se ubije vreme ako se stariji sa mlađima i drug sa drugom ne pošali. Ali zato, brate, ne moraš da se gađaš državnim stvarima.

TASA: A danas, gospodin Žiko, ukvasili oblande pa naređali po stolici, a ja seo pa se sav ulepio. Evo da vidiš ako ne veruješ! (Nagne se prema gospodin Žiki i digne peševe od kaputa te mu se vidi zadnjici sva ulepljena crvenim kancelariskim oblandama).

ŽIKA: (Plane, skoči sa stolice i gađa ga aktima koja mu se zatekla na stolu). Pokaži ti to svojoj ženi, magarče matori!

TASA: Izvini, gospodin Žiko, molim te! (Skuplja sa poda akta kojima ga je Žika gađao i zagleda ih). Gle, pa evo ih akta Perićeve intabulacije. Otkad ih tražim, čoveku prošao rok za žalbu zbog toga što se izgubila akta.

ŽIKA: A ti drugi put, ako hoćeš da kome ne prođe rok za žalbu, nemoj da mećeš akta na moj sto. Ne meći mi na sto ništa što ima roka, razumeš? Ne volem rokove, upamti to! ’Ajde marš!

TASA: (Odlazi sa skupljenim aktima).

8.4.8. 8. MILADIN, PREĐAŠNJI

ŽIKA: (Počne da radi pa tresne akta). Neka ide do đavola i ova Kaja! Šta me se tiču tuđa deca! I onako mi pršte glava!

MILADIN: (Unosi isceđenu krpu). Evo, gospodin Žiko!

ŽIKA: Bre, pa ti kao da si išao da iscediš krpu u Atlanski Okean. Već sam i zaboravio za tebe. Daj ovamo! (Uzima krpu i obavija je sebi oko glave).

MILADIN: (Nastavlja kazivanje). Pa taj Josif, iz sela Trbušnice, uvraća tako češće kod mene u dućan.

8.4.9. 9. KAPETAN JEROTIJE, PREĐAŠNJI

JEROTIJE: (Ulazi s polja pod kapom). Je l’ nije tu gospodin Vića?

MILISAV: Nije!

JEROTIJE: Dabome da nije, kad uvrtio sebi u glavu da nađe saučesnike. Šta će mu saučesnici da ga pita čovek? Traži se lice i traže spisi a ne… (Spazi Miladina). Je l’ ovaj gazda Miladin ima neka važna posla kod tebe, gospodin Žiko?

ŽIKA: Nema, može i da pričeka. (Miladinu). Izađi ti, gazda Miladine, pa kad ode gospodin kapetan, dođi da nastavimo.

MILADIN: Razumem, gospodin Žiko! (Ode).

8.4.10. 10. PREĐAŠNJI BEZ MILADINA

JEROTIJE: (Milisavu). A jesu tu u fijoci spisi što su nađeni kod onoga?

MILISAV: Ovde su.

JEROTIJE: Dobro ih čuvaj, otvori četvore oči. A je l’ ti tu poverljivi protokol?

MILISAV: Jeste, gospodine kapetane.

JEROTIJE: Deder, izvadi ga! (Milisav vadi iz fijoke jedan protokol). Zavedi! (Milisav umoči pero i očekuje). „Kapetan ovoga sreza, Gospodina Ministra Unutrašnjih Dela izveštava depešom, da je u svome srezu pronašao i pritvorio lice koje je poverljivom depešom od 7. ov. meseca traženo. Spisi nađeni pri njemu oduzeti su i zajedno sa dotičnim licem biće pod strogom stražom sprovedeni u Beograd. Sveza Pov. U. broj 4742.“ Jesi zapisao?

MILISAV: Jesam.

JEROTIJE: Koji ti je broj?

MILISAV: Pov. 117.

ŽIKA: Ama zar vi još niste telegrafisali Gospodinu Ministru?

JEROTIJE: Pa nisam, dabome, kad onaj gospodin Vića okupio: čekajte da vidimo ima li i saučesnike pa onda da javite. I evo, čitava dva sata prošlo kako je u apsi, čitava dva sata kako smo spasli državu, a ja o tome ne izveštavam ministra. Idem ovaj čas na telegraf, poneo sam šifre pa ću tamo napisati. Moram lično, jer ovaj naš novi telegrafista, kad je trezan, kuca kao singerova mašina, a kad provede noć sa gospodinom Žikom, pa vidi šifrovanu depešu a on pljune kao da si mu, Bože me prosti, ne znam šta pogano pokazao. I onda, razume se, mesto šest otkuca devet, mesto četiri sedam i napravi uopšte takvu zbrku da je ne možeš do smrti razrešiti. Vratiću se ja. (Pođe pa se kod vrata seti i vrati se). A jes’, Boga mi: recite gospodin Vići, čim dođe, neka izvede onoga iz apse i neka otpočne saslušanje. Nek svrši, zna, dok ja dođem, ono: kako se zoveš, odakle si, jesi osuđivan i tako te stvari. Posle ću ja već nastaviti…

MILISAV: Kako, zar nećete vi to lično, gospodine kapetane?

JEROTIJE: Ama hoću, samo opet, nek on počne.

ŽIKA: A što, možemo vas i pričekati.

JEROTIJE: Možete me i pričekati, al’ bolje je neka počne. Znaš te nihiliste, vrlo su vešti da sakriju bombu. Pretreseš ga do gole kože — nema ništa; izvedeš ga na saslušanje i učtivo ga zapitaš: kako se zoveš, a on, u odgovor na to pitanje, bombu pa — buuu!… Ode i kapetan i sve sresko osoblje u vazduh. A neko tek mora ostati da nastavi istragu i da izvesti gospodina Ministra o događaju. Zato, znaš, počnite vi, pa ako vidim da onaj ništa ne baca, eto mene!

ŽIKA: A mi… onako!… (Pokazuje gestom prevrtanje po vazduhu).

JEROTIJE: Može biti neće baciti ništa, ali bolje je biti obazriv! A ovaj… ne zaboravite reći gospodin Vići da pozove i dva građanina kao prisutnike, jer stvar je krivična, pa se ne može bez dva prisutna građanina isleđivati. Tako mu recite i neka počne odmah, neka ne čeka mene, ja moram da pošljem depešu. (Ode).

8.4.11. 11. ŽIKA, MILISAV

ŽIKA: Bre, ala se prepao kapetan.

MILISAV: A tek da si ga vido jutros.

ŽIKA: Kad jutros?

MILISAV: Pa kad smo napali „Evropu“.

ŽIKA: E? A kako je bilo, Boga ti? I ne pričaš mi?

MILISAV: Kako Badava mu ja napravim najlepši plan, što kažu i sam bi mi Bizmark čestitao — kad se ne izvede sve kako je naređeno. Eto, sam kapetan, nije ni došao na lice mesta. Kobajagi zagovorio se usput.

ŽIKA: A jeste li svi odjedanput upali u sobu?

MILISAV: Jok! Prvo, kapetan nije ni stigao na lice mesta…

8.4.12. 12. MILADIN, PREĐAŠNJI

MILADIN: (Uvlači se lagano u kancelariju).

ŽIKA: (I ne obraćajući pažnju na Miladina). A Vića?

MILISAV: I ja i gospodin Vića stigli smo u isto vreme.

MILADIN: (Koji je prišao stolu Žikinom). Ovaj… gospodin Žiko, otišao je gospodin kapetan.

ŽIKA: Znam da je otišao, pa šta?

MILADIN: Pa to, znaš, gospodin Žiko, kako ti rekoh, taj Josif iz Trbušnice, uvraćao je tako kao čovek u moj dućan, pa…

ŽIKA: E, jesi čuo, baš si ti nekakav neučtiv čovek! Vidiš da se dva činovnika razgovaraju, a ti tvoga Josifa iz Trbušnice. Kako to, oca mu, ne pomisliš malo: ovi činovnici padoše s nogu radeći, pravo je da se odmore i da kao ljudi progovore reč dve.

MILADIN: Pa, ja…

ŽIKA: Šta: „pa ti.“ Čekaj, brate! Neće taj tvoj Josif da se istopi za dan dva, niti će Trbušnica da se raseli. Čekaj! Gde si čekao dosad, čekaj još koji dan.

MILADIN: Pa ja velim…

ŽIKA: Ama nema šta ti da veliš, nego izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću da te zovem posle te na tenane da te saslušam.

MILADIN: Velim, znaš, već tri meseca zbog toga dolazim.

ŽIKA: Pa tri meseca, nego! A šta bi ti hteo, da svršiš valjda stvar za tri dana. Dete jedno od kile mesa pa ga čekaš devet meseca, a ti bi hteo da ti tvoga grmalja iz Trbušnice dam za tri dana. Ti misliš pravda to je tako, uzbere se kao zrela kruška. Pravda, to je strpljenje, upamti to; pa nemoj da nasrćeš na pravdu kao june, nego čekaj, brate!

MILADIN: Pa ja čekam već…

ŽIKA: E, da čekaš još. Da umreš, bre, pa da dođeš pred rajska vrata, pa bi ti onaj tamo morao kazati: čekaj… ako je samo tamo na nebu uređena administracija i ako ima nekog reda… ’Ajd’, izađi napolje dok svršimo razgovor pa ću te ja zvati.

MILADIN: Dobro! (Odlazi).

8.4.13. 13. ŽIKA, MILISAV, JOSA

ŽIKA: Pa onda? (Zvoni).

MILISAV: Ja i gospodin Vića uđemo sami.

JOSA: (Javlja se na vratima).

ŽIKA: Ne pušćaj više nikog!

JOSA: (Povlači se).

MILISAV: Steglo nam se srce, znaš već kako je i jednako šapćemo i dogovaramo se. Ja predlažem da ponesemo jedan džak pa da ujedanput upadnemo u sobu i da mu nabijemo džak na glavu. Gospodin Vića predlaže da napunimo šake alevom paprikom, da upadnemo u sobu pa da mu saspemo alevu papriku u oči. Taman se mi tako dogovaramo, a dođe sobarica pa kaže: „More, ne bojte se, pitom čovek kao jagnje. Jutros sam ga, veli, pomilovala za podvaljak, pa mek kao rukavica i miriše sav na parfim!“ Al’, opet, mi kao vrtimo glavom, jer može čovek imati kožu meku kao rukavica, i mirisati na parfim, pa opet da ima revolver u džepu. Onda nama kaže sobarica: „Ja ću da kidišem na njega!“ Ima znaš hrabrih sobarica, pa smeju tako da kidišu na čoveka! Kucne ona na vrata, a otud odgovara onaj kao golub: „slobodno!“ Nama zaigra srce…

ŽIKA: I siđe u pantalone!

MILISAV: Siđe, bome! Nije da kažeš da me je strah, al’… opet znaš, nisam rad da poginem. Ja sam, vidiš kadar da nasrnem golim grudima na čitav bataljon neprijatelja — ali kad ima gde da se zaklonim da ne može da me pogodi. Nije što je mene strah da me on pogodi, nego samo zato što nisam rad da poginem!

ŽIKA: Pa ko je prvi ušao?

MILISAV: Sobarica.

ŽIKA: A onaj?

8.4.14. 14. VIĆA, PREĐAŠNJI

MILISAV: Ah, eto gospodin Viće, pa nek ti on kaže.

VIĆA: Šta to?

MILISAV: Pričam gospodin Žiki, kako se kapetan jutros prepao.

VIĆA: Kukavica! Eto, molim vas, ljudi, pala mu u ruke jedna krupna stvar, mogli bi najmanje petnaest njih da pohapsimo, a on ne sme. A gde je on, Boga vam?

ŽIKA: Otišao da pošlje depešu Ministru.

VIĆA: Pa što, brate, nije čekao ja da mu je konceptiram? Ko zna šta će on sve napisati.

MILISAV: Nije more toliko zbog depeše, otišao je da se ukloni dok mi izvršimo saslušanje nad onim.

VIĆA: Kako, zar neće on prisustvovati?

ŽIKA: Neće. Veli, može onaj imati bombu, pa — bum! A on, što kaže gospodin Milisav, ne bi rad bio da pogine. Nego je kazao da počneš ti isleđenje i bez njega.

VIĆA: Vala i ne treba mi, i volem sam da rukovodim celu stvar. Daj mi, Boga ti, gospodine Milisave, one spise nađene kod optuženog.

MILISAV: (Dajući mu). A, kaže kapetan, treba i dva građanina, prisutnika…

VIĆA: Jes’, bome. Šta velite, koga da uzmemo?

ŽIKA: Jednoga imam ovde, a drugoga… jes’, Boga mi, imam i drugoga, juče sam uhapsio Spasu mehandžiju.

VIĆA: Pa zar iz apse?

ŽIKA: A što, brate, ako je i u apsi on je opet građanin. A nije da kažeš da je za neki zločin, nego, proturao lažne dinare. Nije ih on kovao, nego samo proturao; a to, brate, i ja, kad mi se nađe u džepu, gledam da proturim. Pa i sam gospodin kapetan, kad naiđe na olovni groš, odvoji, veli: ovo je dobro za tas kad idem u crkvu.

VIĆA: ’Ajd’, daj mi te tvoje građane!

ŽIKA: (Zvoni).

JOSA: (Na vratima).

ŽIKA: Nek uđe gazda Miladin i kaži apsandžiji da mi dovede Spasu mehandžiju.

JOSA: (Povuče se).

VIĆA: (Milisavu). Hoćeš ti, Boga ti, gospodin Milisave, da vodiš zapisnik. Poverljivo je, i posle, taj zapisnik ide Ministru.

MILISAV: Ja ću, razume se!

8.4.15. 15. PREĐAŠNJI, MILADIN, ZATIM SPASA

MILADIN: (Ulazi, prilazi pravo gospodin Žiki i počinje svoje kazivanje). Pa taj Josif iz Trbušnice, uvraća tako češće kao čovek u moj dućan…

ŽIKA: (Ščepa divit). Čuješ, ako mi još jedanput pomeneš toga Josifa iz Trbušnice, ja ću te divitom u glavu!

MILADIN: Pa ja kao mislim…

ŽIKA: Ama šta imaš da misliš. Pozvao sam te ovde da budeš građanin, a kad si građanin onda nema šta da misliš!

VIĆA: Boga ti, gospodin Žiko, da mi ustupiš tvoje mesto.

ŽIKA: Hoću! (Diže se). Evo, sedi!

SPASA: (Ulazi).

ŽIKA: A, eto ga, to je taj građanin iz apse.

SPASA: Ni zašto, Boga mi, gospodin Žiko, ni zašto.

ŽIKA: Znam de, verujem ja tebi; a ono što si proturao lažne dinare, to je onako, više šale radi.

SPASA: U brzini, gospodin Žiko, znaš kako je u brzini?

ŽIKA: Pa jes’, što kažeš, u brzini. U brzini ga primiš, u brzini ga i daš!

SPASA: Jes’!

ŽIKA: Znam de! Nego, ne valja mu samo što smo ti u fijoci našli sto i nekoliko lažnih dinara.

SPASA: Pa nabralo se. Od dana na dan pa se nabralo. Dođe mušterija, traži oku vina…

ŽIKA: A ti njemu oku rđavog vina, a on tebi rđav dinar.

SPASA: Jes’, gospodin Žiko, tako je kako ti kažeš.

ŽIKA: Ništa, ništa, za ovaj put će da te prođe. Treba mi znaš ovde jedan građanin koji nije osuđivan, a kako je u ovoj varoši teško naći građanina koji nije osuđivan, to još ako i tebe osudim… ’Ajde, neka ti prođe za sad, samo da promeniš vino, ono vino ti ne valja.

SPASA: Promeniću, gospodin Žiko. Izvol’te prekosutra, drugo vino ću otvoriti.

ŽIKA: E sad, hajde tamo kod gospodin Viće.

VIĆA: (Koji je dotle razgledao akta). Je l’ vi znate zašto ste ovde?

MILADIN, SPASA: (U jedan glas). Ne znamo, gospodin Vićo!

VIĆA: Imam da saslušam jednog vrlo velikog političkog krivca, pa po zakonu treba da su prisutna dva građanina. (Zvoni. Josi koji se pojavi). Donesi iz praktikantske sobe dve stolice. (Josa ode u praktikantsku sobu).

SPASA: Ako, da postojimo, gospodin Vićo!

VIĆA: Ne biva, nije to za malo. Ima tu sat i više posla. (Josa je doneo i namestio stolice).

MILADIN: (Sedajući a on rikne i ripne prihvatajući se rukom za zadnjicu).

ŽIKA: Šta je more?

MILADIN: Nabodo’ se, gospodine, uh, grdno se nabodo’!

ŽIKA: Ako, de, ako! Pa dabome, kad ona stoka Josa uzme Tasinu stolicu. (Zagleda stolicu i uzima nešto). Gle, molim te, metli mu iglu.

MILADIN: Uh, zasvrbe me, do srca me zasvrbe!

ŽIKA: Eh, pa i ti! Nije ti valjda s te strane oko. Šala, brate. Znaš kako je: činovnici se šale izmeđ sebe, a ti opet… Sedi, sedi sad slobodno!

MILADIN: (Seda s nepoverenjem).

VIĆA: Jesi previo tabak, gospodine Milisave? Napiši mu tamo „rađeno“ i upiši imena prisutnika. (Zvoni, Josi koji se javlja na vratima). Dovedi mi onoga gospodina iz apse.

JOSA: Koga?

VIĆA: Onoga de, jutrošnjega. Kao da su ti pune apsane gospode pa ne znaš koga?

JOSA: A jes’! (Ode).

VIĆA: (Milisavu). Jesi napisao zaglavlje?

MILISAV: Jesam!

VIĆA: Upisao si i ove

MILISAV: Jesam!

VIĆA: (Građanima). Slušajte vi, bre! Da ne pričate po čaršiji što ovde čujete i vidite, jer je ovo državna tajna. Jednu reč ako lanete isprebijaću vas kao mačke, u ime države.

MILADIN, SPASA: (Jednoglasno). Jok! Kako! Molim te!

VIĆA: Upamtite samo što vam kažem!

8.4.16. 16. ĐOKA, PREĐAŠNJI

VIĆA: (Pri ulasku Đokinom opšti pokret. Vića se iskašljuje i počinje strogo). Priđi bliže!

ĐOKA: (Mlad, ulizan, udešen. Prilazi preplašeno). Molim lepo!

VIĆA: Kako ti je ime i prezime?

ĐOKA: Đorđe Ristić.

VIĆA: Odakle si rodom?

ĐOKA: Iz Pančeva.

VIĆA: Pišeš li, gospodine Milisave?

MILISAV: Pišem, pišem!

VIĆA: Kakvo ti je zanimanje?

ĐOKA: Apotekarski pomoćnik.

VIĆA: (Bajagi u tome nazire nešto). Aha, dakle apotekarski pomoćnik? Zapiši mu tako, gospodine Milisave, kako on kaže, pa ćemo videti već. (Đoki). A koliko ti je godina?

ĐOKA: Dvadeset i šest.

VIĆA: Piši! Jesi li bio koj’ put osuđivan?…

ĐOKA: Nisam.

VIĆA: Čekaj, ne prekidaj! Jesi li bio koj’ put osuđivan i zašto?

ĐOKA: Nisam!

VIĆA: (Milisavu). Zapiši, gospodine Milisave! (Đoki). A znaš li zašto si uhapšen?

ĐOKA: Ne znam!

VIĆA: A možeš li ti meni kazati, zašto si uopšte i kojim poslom došao u ovu varoš?

ĐOKA: Ne mogu… to je tajna!

VIĆA: (Značajno). Tajna? Aha, tu smo! Tako te hoću! Piši, gospodine Milisave: „Upitan zašto je došao u ovosresku varoš, izjavljuje: da je došao po izvesnim tajnim poslovima o kojima vlasti ne smeju znati.“

ĐOKA: Nisam tako kazao!

VIĆA: Nego kako si kazao? (Građanima). Je li tako kazao?

SPASA, MILADIN: (Jednoglasno). Tako je, gospodin Vićo!

ĐOKA: Molim vas, ja sam kazao da je to moja tajna.

VIĆA: Pa tvoja, dabome da je tvoja! Ali sad, kad smo te ulovili, sad je naša. Piši ti samo, gospodine Milisave, kako sam ti kazao.

8.4.17. 17. KAPETAN, PREĐAŠNJI

KAPETAN: (Ulazi obazrivo, trgne se kad se sretne sa Đokinim pogledom, pa kad vidi da nema nikakve opasnosti, upadne i ustremi se pravo na Đoku. Zastane spazivši ga i posmatra ga). Je l’ to taj? A? To si ti, je li, golube moj? Dakle ti si? A izabrao si ovuda, kroz moj srez, a? E, moj sinko, mali si ti da meni promakneš! Drugačiji pa sa mnom nisu izlazili na kraj, te ti ćeš! Jesi li počeo, gospodin Vićo?

VIĆA: Jesam!

KAPETAN: Je l’ kazao ime, prezime, godine?

VIĆA: Jeste!

KAPETAN: (Spazivši Miladina po Spasu). A šta će ovi ovde?

MILADIN I SPASA (Jednovremeno). Građani, gospodine!

KAPETAN: More znam ja da su oni građani, nego šta će ovde?

VIĆA: Pa mora, prisutnici.

ŽIKA: Sami ste vi naredili.

KAPETAN: (Seti se). A jest, bome! A jesi ti, gospodine Vićo, kazao ovim građanima da drže jezik za zube?

VIĆA: Rekao sam im!

KAPETAN: (Građanima). Obesiću vas za jezik, razumete li, ako čujem da ovu državnu tajnu krčmite u čaršiji! (Opet gleda Đoku). Dakle ti si to, golube moj, a (Vići). Priznaje li?

VIĆA: Priznaje!

ĐOKA: Ne priznajem ja ništa!

KAPETAN: Ćut! Reč da nisi kazao. Gle ti njega! Priznaješ nego šta! A ako ne priznaješ, ti ćeš priznati, jer ja sam već telegrafirao Ministru da si priznao. Ne možeš ti valjda sad menjati navode vlasti. (Vadi iz džepa depešu i daje je Vići). Pročitaj mu, gospodine Vićo, kako sam telegrafirao gospodinu Ministru da bi se mogao u svojim iskazima držati toga! (Đoki). A ti slušaj, pa tako od reči do reči da mi kažeš na saslušanju!

VIĆA: (Čita). „Gospodinu Ministru Unutrašnjih Dela. Beograd. Uloživši nečuven trud i požrtvovanje, uspeo sam uhvatiti lice o kome govori vaš telegram Pov. Broj 4742. Prilikom hvatanja izložio sam lično život opasnosti, jer je zlikovac nasrnuo na mene i tek posle očajne borbe, uspeo sam savladati ga…“ (Buni se). Ama, gospodine kapetane…

KAPETAN: Pa šta je, brate, ko je bio centar? ’Ajd’, ko je bio centar?

VIĆA: Znam, al’ niste ni bili na licu mesta.

KAPETAN: To nema nikakve veze sa krivicom, bio ja na licu mesta ili ne bio. Glavno je, vlast je bila na licu mesta.

ĐOKA: Al’ ja se nisam branio.

KAPETAN: A ti što nisi, brajko! Ko ti je kriv, što se nisi branio! Čitaj, čitaj samo dalje!…

VIĆA: (Čita). „Iz priznanja okrivljenoga izlazi da je on nihilista, u vezi sa najvećim inozemskim revolucionarima…“

ĐOKA: Ja nisam zlikovac, ja nisam ni zašto kriv, ja protestvujem!…

KAPETAN: Ćut, kad ti kažem! Gle ti njega, on misli zvao ga neko ovde da govori!

VIĆA: (Čita). „i da mu je namera bila kako dinastiju tako i celu državu baciti u vazduh. Iz spisa nađenih pri njemu vide se jasno te njegove namere… Molim za dalja upustva.“

KAPETAN: (Đoki). Eto, jesi čuo Pa sad ne možeš ti drukče govoriti no što sam ja već javio Ministru! (Milisavu). Jesi ti zapisao, gospodin Milisave, da je priznao sve?

VIĆA: Nisam ga još sve pitao.

KAPETAN: Jesi ga pitao šta je po zanimanju?

VIĆA: Apotekarski pomoćnik.

KAPETAN: (Razočaran). Šta? Apotekarski pomoćnik?

VIĆA: Pa tako on kaže.

KAPETAN: Pa dabome da on tako kaže. On može reći i da je pevac u crkvi Svetoga Marka — al’ smo za to mi tu da cenimo njegov iskaz… Apotekarski pomoćnik. Otkud apotekarski pomoćnik može biti revolucionar?! Piši ti njemu, gospodine Milisave, mašinski šloser, ili bivši ruski oficir, ili, ako hoćeš, bivši španski mornar. (Đoki). To si ti, brajko, pogrešio; nego priznaj ljudski i pošteno da si bar mašinski šloser, ako nećeš da priznaš da si bivši ruski oficir ili španski mornar?

ĐOKA: Ja sam apotekarski pomoćnik.

ŽIKA: Pa što, gospodine kapetane, može i to.

KAPETAN: Pa ono, jes’ što kažeš, gospodin Žiko, ti apotekari mešaju otrove, špirituse, bengalske vatre i druge opasne stvari. Al’ brate,ne liči mi nekako: apotekarski pomoćnik pa revolucionar. Baš mi nekako ne liči! (Đoki). Pa dobro, ’ajde neka si apotekarski pomoćnik, al’ ti priznaješ da si nosio antidinastičke spise?

ĐOKA: Ne priznajem!

KAPETAN: Kako ne priznaješ? A šta je ovo? (Vići). Gde su hartije nađene kod njega?

VIĆA: (Daje mu). Evo!

KAPETAN: A šta je ovo, a?

ĐOKA: To su moje hartije, uzeli su mi ih iz džepa.

KAPETAN: Tvoje hartije, dabome da su tvoje hartije! Al’ to je ono! Ovo te kolje, moj brajko, pa bolje ti je priznaj sve pošteno.

ĐOKA: Ja ne znam šta da priznam.

KAPETAN: Ako ne znaš, ja ću te već naučiti šta ćeš priznati. (Vići). Jesi pregledao ove hartije, gospodine Vićo?

VIĆA: Nisam, gospodine kapetane.

KAPETAN: E, ’ajde, to prvo da svršimo. (Dreši paketić koji je vezan kanapom).

ĐOKA: Ja to ne dozvoljavam, to su moje sasvim privatne stvari.

KAPETAN: Gle, gle, privatne stvari. A što hoćeš da baciš državu u vazduh, je l’ i to tvoja privatna stvar? Sve ovo mora da se pročita.

ĐOKA: Ali, molim vas…

KAPETAN: (Ne slušajući ga). Piši ti, gospodine Milisave: (Diktira). „Zatim se prešlo na čitanje spisa i hartija nađenih kod optuženoga u…“ (Vići). Gde je držao ovo?

VIĆA: U unutrašnjem džepu od kaputa.

KAPETAN: (Nastavlja diktiranje). „nađenih kod optuženoga u naročitom unutrašnjem džepu od kaputa.“ Jesi zapisao? Deder, gospodine Vićo, po redu (Daje mu hartije).

ĐOKA: Ali ja vas lepo molim, gospodine kapetane!

KAPETAN: Nemaš ti mene, brajko, šta da moliš; ni ti mene, ni ja tebe. Zar tebi nije jasno to da si ti u rukama vlasti, a kad je neko u rukama vlasti, on ima da ćuti. Razumeš? Čitaj, gospodine Vićo!

VIĆA: (Otvorio je prvi listić hartije). Ovo je neki račun, šta li?

KAPETAN: Čitaj ti samo!

ĐOKA: Ali zaboga!…

KAPETAN: (Đoki). Pst! (Vići). Čitaj!

VIĆA: (Čita). „Veš dat baba Sari na pranje.“

ĐOKA: Eto vidite!

KAPETAN: (Vići). Ama, čitaj kad ti kažem! Ko zna šta se tu krije, jer ti revolucionari imaju tako neke šifre, pa jedno pišu a ono mu drugo znači. Gospodin Žiko, molim te obrati i ti pažnju.

VIĆA: (Čita). „Dvanaest marama za nos“…

KAPETAN: Hm! Hm! „Dvanaest marama za nos.“ Kobajagi! (Đoki). ’Ajde, reci ti nama pošteno, šta si time hteo reći?

ĐOKA: To što piše.

KAPETAN: Čitaj, gospodin Vićo, dalje!

VIĆA: Šest košulja, tri peškira, četiri para gaća.

KAPETAN: Hm! Hm! „Šest košulja, tri peškira, četiri para gaća.“ Zar mu to ne dođe, gospodin Žiko, kao neki raspored vojnih jedinica? A?

VIĆA: „Dve jegerke.“

KAPETAN: Dve jegerke, a? I to mi kao nešto sumnjivo dođe. Dve jegerke (Đoki). Deder ti, mladiću, reci iskreno, šta si mislio pod tim „dve jegerke?“

ĐOKA: To što piše!

KAPETAN: Slušaj, mladiću, da ti dam jedan sasvim roditeljski savet. Tebi, vidiš, za ovu tvoju krivicu ne gine kuršum u čelo, pa priznavao ti ili ne priznavao. E, pa onda što ne bi lepo sve priznao, jer kad bi priznao, ti bi imao jednu olakšavnu okolnost za sebe. Ne kažem da bi ti ta olakšavna okolnost pomogla da te ne vežu za kolac, al’ opet, odužuješ se nekako svojoj savesti. I kad te vežu za kolac, ti možeš mirne duše sam sebi reći: „Ginem, al’ imam jednu olakšavajuću okolnost!“ Veruj mi i poslušaj me, ja ti ovo govorim kao roditelj, radi tvoje budućnosti, jer ti si još mlad čovek pa treba da misliš na svoju budućnost.

ĐOKA: Ama šta vi govorite, gospodine? Kakav kolac, kakav kuršum, nisam ja ništa kriv!

KAPETAN: Dobro, sinko, ja sam pokušao lepim da te privolem al’ kad ne pristaješ, kajaćeš se al’ će dockan biti. (Vići). Čitaj dalje!

VIĆA: Nema više na ovoj hartiji. Sad ima ovaj notes.

KAPETAN: Ima li što u njemu?

VIĆA: (Zagleda u notes). Prva strana prazna, samo jedan datum napisan. Na drugoj strani neka pesma.

KAPETAN: Aha, pesma! Oružje, krv, revolucija, sloboda… To, to, čitaj Boga ti, Vićo!

ĐOKA: Ja bih vas molio!

KAPETAN: Je l’ hoćeš da priznaš?

ĐOKA: Ama nemam šta da priznam.

KAPETAN: Čitaj!

VIĆA: (Čita).

„Svaki, dušo moja,
Snosi ljubav razno,
Al’ men je bez tebe
Uvek srce prazno!“

KAPETAN: Cvrc! Pa to, bre, nešto kao iz lire! (Đoki). Imaš li ti, brate, što opasnije? Ovo nije ništa! (Vići). Ima li još?

VIĆA: Ima! (Čita).

„Ja te volim, dušo,
Žarom srca svoga,
Ti si meni zvezda,
Srca mlađanoga!“

KAPETAN: Svirajte mi, tamburaši, jedan, dva! Je l’ tako, gospodin Žiko?

ŽIKA: Pa liči po malo.

KAPETAN: (Đoki). Sram te bilo, i ti si mi revolucionar! Dvanaest marama za nos, peškiri, gaće. Kamo ti puške, bombe, a ne „četiri para gaća.“ Pa onda, mesto da si napisao kakvu ljudski proklamaciju da je policiji čisto milo da ti metne bukagije na noge, a ti „Dušo moja, žića mlađanoga, jedan; dva!“ Ima li još što, gospodine Vićo?

VIĆA: Ima na ovoj strani neki zapis.

KAPETAN: Čitaj!

VIĆA (Čita). Protivu zatvora.

KAPETAN: Kako reče?

VIĆA: „Protivu zatvora“.

KAPETAN: Aha, aha, tu može još da bude nešto. Naslov. Je sasvim politički: „protivu zatvora.“ jer ti novi ljudi su zato da se ukine vojska, da se ukine činovništvo, da se ukinu zatvori. Što se tiče vojske, ne razumem se u vojničkim stvarima, ali što se tiče činovništva, kako može da se ukine, pitam ja vas? Ti si zato da se ukine, al’ ja, brate, nisam, jer imam trideset i dve godine ukazne službe. Počekaj još osam godina, da napunim godine za punu penziju, pa ukidaj posle. A hoćeš da se ukinu i zatvori Pa dobro, pitam ja tebe: (Đoki). gde bi ja tebe od jutros uhapsio da su ukinuti zatvori ’Ajd’, reci mi, gde bi te držao u apsi? (Vići). Deder da ga čujemo, šta kaže protivu zatvora?

VIĆA: (Čita). „U jednu čašu vruće vode metni jednu kašiku gorke soli, rastvori to, ispij i šetaj malo zatim.“

KAPETAN: (Razočaran). Pa ovo je ono… zbog stomaka…

VIĆA: (Čita). „Najpodesnije je sredstvo ricinus, koji se može uzeti u pivu, mleku ili…“

KAPETAN: Jest, to je za ono. To ti, gospodin Žiko, da prepišeš. Ti patiš od tih stvari. (Vići). Pa je l’ to sve?

VIĆA: (Razgledao je notes). Nema ovde u notesu ništa više.

KAPETAN: Ama baš ništa? Jesi dobro pregledao?

VIĐA: Nema.

KAPETAN: Ima li još kakve hartije?

VIĆA: Ima jedno pismo.

ĐOKA: (Skoči besno). To ne dozvoljavam! (Hoće da ščepa pismo).

KAPETAN: De! (Pobegne iza Milisavljevog stola. No svi ostali poskoče preplašeni). Pre ću poginuti no što ću to dozvoliti!

KAPETAN: Aha! Aha! Tu smo! Nagazili smo na žulj! (Dočepa zvonce i zvoni). Tu smo, dakle, golube, pipnuli smo tamo gde bole! (Pojavi se Josa na vrata). Ima li još koga tu?

JOSA: Aleksa!

KAPETAN: Zovi ga, dođite obojica!

JOSA: (Mane glavom te ulazi i Aleksa).

KAPETAN: Držite ovoga!

ĐOKA: Ali, gospodine kapetane!

KAPETAN: Držite ga, kad vam kažem! (Tek kad ga uhvate, kapetan se oslobodi i priđe mu). Držite ga čvrsto, taj preti! Zapiši, gospodine Milisave, da je hteo nasrnuti na mene! Vidiš li, gospodine Vićo, da sam tačno izvestio gospodina Ministra da sam s opasnošću života vršio istragu! Ali ne marim, ne marim, gospodo, ni svoj život da dam kad treba poslužiti državi! Deder, čitaj Boga ti, gospodine Vićo, jer izgleda da sad tek nailazi ono što je glavno. (Đoki). Je l’ tako? To pismo te boli, je li? E onda čitaj, gospodine Vićo, znaš kako mi je uživanje tuđa pisma da čitam. Samo molim te slovo po slovo, svaku reč da čujemo.

VIĆA: (Čita). „Dušo moja“.

KAPETAN: (Razočaran). Opet „dušo moja!“ (Đoki). Ama, ti si bre neka šušumiga!

ĐOKA: Molim vas, ja ne dozvoljavam da me vređate!

KAPETAN: E, Boga ti! Pazi, molim te, šta mi nakaziva! Da te ne vređam, je li? A ti što vređaš državu, to ništa, je li? Čitaj, Boga ti, gospodine Vićo!

ĐOKA: Ja vas preklinjem, gospodine kapetane, da ne dozvolite čitanje toga pisma. Ako već mora biti, pročitajte ga vi sami!

KAPETAN: A ne! Ovako, javno! Nemam ja s tobom ništa pa da na samo čitam tvoja pisma. Ovako javno, svi da čuju. Ne slušaj ga, gospodine Vićo, nego čigaj! Slušajte!

VIĆA: (Čita). „Da bi ti bilo sve jasno moram ti izneti celu situaciju ovamo kod nas…“

KAPETAN: (Zadovoljan). Tako, brate, jedva jedanput nešto revolucionarno. Situacija dakle, a? Deder da čujemo tu situaciju? Slušajte svi pažljivo da ni jednu reč ne ispustimo!

VIĆA: (Čita). „Moj otac, i ako je sreski kapetan, starovremski je čovek ili, ako hoćeš iskreno da ti kažem, glup je i ograničen. On je pre bio poštar, pa je tamo nešto zabrljao te su ga najurili iz službe pa je docnije prešao u policiju“…

KAPETAN: (Najpre je sa radoznalošću, zatim sa zaprepašćenjem slušao početak pisma, prelazeći ispitujućim pogledom sve redom. Najzad mu se na licu izražava jasno saznanje i on očajno drekne). Čekaj! (Zbuni se, ne zna, šta će). Ovaj, kako da kažem… Čekaj, molim te! Ko piše to pismo?

VIĆA: (Zagledao je kraj pisma. Zlobno). Piše ga vaša ćerka, gospodine kapetane!

KAPETAN: Šta kažeš To ne može biti! Otkud moja ćerka može biti tako pismena?

VIĆA: Eto, vidite potpis, ako ne verujete. (Daje mu pismo).

KAPETAN: (Zagleda potpis). „Marica!“… (Poražen, slomljen, hukće i šeta uzbuđeno. Najzad zastane pred Vićom i više poverljivo). A ovaj… Šta bi ti rekao, gospodin Vićo, na, na koga se kao odnosi ovo što ona piše?

VIĆA: Pa na vas izgleda.

KAPETAN: I ja bih tako rekao. Odmah sam poznao sebe. (Građanima). Ne slušajte vi bre svašta! Niste vi pozvani ovde da sve čujete! (Metne pismo u džep). Ovo se pismo, gospodine Vićo, neće čitati!

VIĆA: Mora, gospodine kapetane.

KAPETAN: Ovo se pismo neće čitati! Gde piše da se moraju čitati pisma koja piše moja ćerka?

VIĆA: To je dokumenat nađen u džepu kod okrivljenoga, a ovo je istraga. A pošto ja vodim istragu, to hoću da se držim zakonskih propisa.

KAPETAN: Ti da se držiš zakonskih propisa! E, blago zakonu ako se i ti prihvatiš za njega!

VIĆA: (Zlobno). Iz ovoga se pisma vidi da gospođica vole nekog i zato se prema čestitim domaćim sinovima onako ponaša. Pa kad je tako, onda bar neka pukne bruka!

KAPETAN: Je l’ to tebe boli?

VIĆA: To je moja stvar šta mene boli, ja samo tražim da se čita pismo radi potpunosti istrage!

KAPETAN: Jok! Ovde se neće čitati. Čitaćemo ga posle ja i ti, kad ostanemo sami.

VIĆA: (Ščepa kapu). Onda, gospodine kapetane, ja odoh! (Pođe).

KAPETAN: Kuda more?

VIĆA: Napuštam dužnost i idem na telegraf da podnesem Gospodinu Ministru telegrafsku ostavku i da kažem zašto je podnosim.

KAPETAN: Pa ne moraš, brate, ministru da kažeš, možeš i meni.

VIĆA: Dovde mi je već došlo. Ja se mučim i hvatam ovoga razbojnika, a vi telegrafirate „s opasnošću života uhvatio sam ga“. Ja gutam to i trpim, jer imam druga obećanja, a ono — evo, gospođica piše ljubavna pisma. Pa sad ne date još ni da se čita i ako to mora da bude.

KAPETAN: Čekaj de! Čekaj malo! (Građanina). Ama, jesam li ja vama kazao da ne slušate! Pazi, nemojte vi da mi platite za sve! (Žiki). Je l’ mora, gospodin Žiko, da se čita pismo

ŽIKA: Pa ono, mora!

ĐOKA: Bolje nemojte čitati dalje.

KAPETAN: Ti da ćutiš, jesi čuo! (Milisavu). je l’ i ti, gospodine Milisave, veliš da se mora čitati?

MILISAV: Pa jes’!

KAPETAN: Dobro! Sedi, gospodine Vićo, pa nastavi posao. A pismo čitaj ti, gospodin Žiko! (Daje mu). Baš da ga ne uživa gospodin Vića (Građanima). A vi nemojte slušati, jer će da vas izede đavo!

ŽIKA: Je l’ ispočetka?

KAPETAN: Ama kako ispočetka. Što smo čuli, čuli smo! Čitaj odande gde smo stali…

ŽIKA: „A docnije prešao u policiju“.

KAPETAN: Odatle, jes’!

ŽIKA: (Čita). „Pa on i majka navalili da pođem ovde za jednog sreskog pisara, jednog preispodnjeg klipana, koji liči na petla, a i inače je nitkov i lopov prvoklasni, te ceo srez pišti od njega…“

VIĆA: (Plane i skoči). Molim, ja ne dozvoljavam da se čita to pismo.

KAPETAN: Ehe?

VIĆA: Ja neću to da trpim, ja ne dozvoljavam!

KAPETAN: E, vidiš li, sinko goli, našta izađe stvar? Zaokupio tu: dokumenat, zakon, istraga, a ono eno šta ispade! Ama čim tebi pade na pamet zakon, gospodine Vićo, znao sam ja da će tu nešto naopako izaći.

VIĆA: To je sramota, da jedna gospođica, ćerka našeg starešine —

KAPETAN: (Nastavlja). Izgrdi tog istog starešinu.

VIĆA: To je drugo.

KAPETAN: Zašto drugo?

VIĆA: Ono je više vaša, familijarna stvar. Ali je ovo uvreda u zvaničnoj dužnosti. Ja ću podneti tužbu za nanetu mi uvredu.

KAPETAN: Sasvim. Podnesi je meni!

VIĆA: Znam ja kome ću podneti! (Iz kapetanove privatne sobe čuje se tresak, kao kad se razbijaju sudovi. Vrata se naglo otvaraju i otud lete u kancelariju: tanjiri, šerpenje i saksije sa cvećem. Svi zaprepašćeni skaču sa svojih mesta. Otvaraju se vrata od praktikantske sobe, te svi praktikanti nagrnu na vrata).

KAPETAN: (Skoči prestravljen). Šta je to more?

8.4.18. 18. ANĐA, ZATIM MARICA I PREĐAŠNJI

ANĐA: (Pojavi se usplahirena na vratima). Čoveče! Ako si muž, ako si otac i ako si vlast, a ti pomaži!

KAPETAN: Ama kakav je to lom?

ANĐA: Porazbija ti ćerka sve po kući!

KAPETAN: Gle, razbojnika! Zar malo što nam svima ovde okači repove, nego sad još i kuću razbija! Gle je ona?

MARICA: (Dolazi i prilazi pravo ocu). Evo me! (Spazi Đoku, pa mu poleti). Đoko, slatki Đoko!

KAPETAN: (Iznenađen). Šta a a a? Đoka?!!

ANĐA: (Takođe iznenađena). To… Đoka?!!

MARICA: Jeste, jeste, to je Đoka.

KAPETAN: (Miriše Đoku). Bog i duša, on je! Miriše na promincle.

ANĐA: (Još nikako ne može da dođe k sebi). Ama onaj Đoka?

KAPETAN: Pa onaj de, što se budiš!

MARICA: Jeste, onaj Đoka. Ja sam ti kazala, majka, da će on doći i, evo, došao je. Išla sam i u kafanu, tražila sam ga.

KAPETAN: Ko išao?

MARICA: Ja!

KAPETAN: Pa šta imaš ti da ideš, kad nisi određena da ga hvataš?

MARICA: Tako, išla sam i čula da je uhapšen.

KAPETAN: E dobro, čula si i sad si ga videla, a sad, ’ajd’ tamo u sobu, da mi nastavimo svoj posao.

MARICA: Ne, ja neću da se odvojim od njega. Ja ću ga ovde, pred celim svetom, zagrliti pa ne možete da me odvojite. (Zagrli čvrsto Đoku).

VIĆA: (Drekne). Molim, ja protestujem! Ovo je kancelarija, ovo je zvanični izviđaj, ovo je državno nadleštvo; i ja protestujem da se u državnom nadleštvu privatna lica grle i ljube.

KAPETAN: Ama čekaj de, pa ti! Šta si zaurlao?

VIĆA: Molim da se zapiše u protokol istrage da se ovde, u kancelariji, privatna lica ljube i grle pred očima vlasti.

KAPETAN: Ama pusti mene prvo da prečistim račune!

VIĆA: (Besan). Ja protestujem u ime državnog morala i ja, u ime države, izjavljujem da ovo ne mogu da gledam svojim očima. Ja nisam dužan u zvaničnoj dužnosti da gledam ljubljenje i grljenje u državnom nadleštvu i izjavljujem da smatram to kao uvredu u zvaničnoj dužnosti. Izvol’te vi sami nastaviti istragu! (Ščepa kapu i naglo ode).

8.4.19. 19. PREĐAŠNJI, BEZ VIĆE

KAPETAN: Pa jes’, tako je, ima pravo čovek. To je uvreda u zvaničnoj dužnosti (Spazi praktikante). A šta ste se vi bre tu iskupili, kao da je ovo menažerija? (Ščepa divite, lenjire i sve što mu dođe do ruku i gađa ih te se oni povlače i zatvaraju vrata). Pa i vi, razbojnici! Napravili se junaci na jednog apotekarskog pomoćnika, a da je hajduk, vi bi leđa uz zid. Napolje! (Bije pandure nogom u zadnjicu i izbacuje ih tako. Tom prilikom i jedan od građana, Spasa, nađe se tu nekako te i on izleti udaren nogom. Drugi građanin, Miladin, čin je kapetan pobesnio i počeo ziparati, sakrio se napred, iza rafa za fascikude i tu se šćućurio i ne dišući, te ostaje na sceni sve do kraja).

ANĐA: (Pokušavajući da mu kaže nešto). Jerotije!

KAPETAN: Ćut’!

MARICA: Oče!

KAPETAN: Ćut’!

ĐOKA: Gospodine Kapetane!…

KAPETAN: Ćuti, Đoko, jer sad ću te noktima zadaviti! Sve si mi ti ovo, onako apotekarski zamešao i posolio!

ĐOKA: Hteo sam samo…

KAPETAN: Ćut’! (Anđi). Skloni mi ispred očiju, i jedno i drugo, skloni mi ih, molim te, jer mi se smrklo.

ANĐA: (Uhvati Đoku i Maricu i odvodi ih u svoju sobu).

8.4.20. 20. KAPETAN, ŽIKA, MILISAV

KAPETAN: (Žiki i Milisavu). Videste li, ljudi, šta bi ovo? I Gospodin Ministar sad čita moju depešu: „nasrnuo na moj život“, a on ovde, u sred kancelarije, nasrnuo na moju ćerku.

ŽIKA: Ovaj…

KAPETAN: Znam šta hoćeš da kažeš: nasrnula ona na njega. Al’ to je svejedno. Pući će bruka po čaršiji; onaj Vića će razglasiti na sve strane.

ŽIKA: Jest, naljutio se mnogo!

KAPETAN: A šta misliš, kuda je otišao on?

ŽIKA: Pa… valjda na telegraf.

KAPETAN: Na telegraf? Šta će tamo?

ŽIKA: Pa valjda da telegrafira ministru.

KAPETAN: Ministru? Kakvom ministru po Bogu brate! Šta ima on da telegrafira ministru? Gospodin Milisave, potrči Boga ti za njim i reci mu, neka se ne šali da mi muti vodu. Dosta mi je zamutio ovaj Đoka, pa sad još i on! (Milisav se diže i uzima kapu). A čuj, gospodine Milisave. Ako te počem neće da posluša, a ti kaži telegrafisti da ne sme ni jedinu depešu, pa ma ko mu je podneo, otkucati dok ja ne pregledam.

ŽIKA: Pa to je cenzura.

KAPETAN: Nego! Kad je u pitanju država i dinastija, zavešću ja i cenzuru i torturu i sekvesturu i pozituru i udariću svakome dvadeset pet po turu. Ne biva drukče! ’Ajde boga ti, gospodine Milisave!

MILISAV: (Ode).

8.4.21. 21. KAPETAN, ŽIKA

KAPETAN: (Sedne umoran na stolicu i hukće). Pa šta sad, gospodin Žiko, po Bogu brate; šta me savetuješ sad da činim? Kud ću i šta ću s ovim Đokom?

ŽIKA: Ja bih kao rekao…

KAPETAN: Govori!

ŽIKA: Pa, vi ste stari policajac, znate već kako se u takvim prilikama radi.

KAPETAN: Ama i da znam, ne pada mi sad ništa na pamet. Nego govori, ako znaš.

ŽIKA: Pa mislim Đoku da pustite da pobegne, a gospodinu Ministru da telegrafirate: „Pored sveg strogog nadzora, ono sumnjivo lice noćas pobeglo iz zatvora…“

KAPETAN: (Razmišlja). Hm!… Pobeglo. Dobro, može Đoka i pobeći ali spisi, antidinastički spisi? Ne mogu ja kazati gospodinu Ministru: „pobegao Đoka i odneo antidinastičke spise.“ Je l’ da ne mogu? I onda će gospodin Ministar odgovoriti meni: „Dobro, pobegao, pobegao, al’ pošlji spise“. A šta da mu pošljem, gospodine Žiko, je l’ onaj lek od zatvora i ovo pismo u kome smo namolovani ja i gospodin Vića? Je l… ’ajde reci!

8.4.22. 22. JOSA, PREĐAŠNJI

JOSA: (Promoli glavu kroz vrata ne smejući da uđe). Depeša.

KAPETAN: (Skači kao oparen). Depeša? Daj ovamo! (Ščepa mu. Josa se povlači. Nervozno otvara i čita potpis). Ministar!… Uh, presekoše mi se noge (Klone u stolicu). Ja ne smem da je čitam. Čitaj ti, gospodin Žiko! (Daje mu).

ŽIKA: (Čita). „Lice, o kome je reč u vašem telegramu od sedamnaestog ovog meseca, uhvaćeno je u srezu ivaničkom…“

KAPETAN: Eh, nazdravlje!

ŽIKA: (Nastavlja čitanje). „Lice koje ste vi uhvatili, verovatno je jedno od takvih, s toga ga sprovedite u Beograd pod strogom stražom, zajedno sa svima spisima pri njemu nađenim“.

KAPETAN: Nazdravlje!… (Pauza). Šta sad, moj gospodin Žiko?

ŽIKA: Nemate kud, morate ga sprovesti.

KAPETAN: Koga? Đoku? More ću da ga sprovedem, vezanog ako hoćeš; metuću ga u džak, kao mačku, pa ću da ga pošljem u Beograd! Ali šta ću sa spisima? Vidiš li da gospodin Ministar ima pik baš na ove spise!

ŽIKA: Znate šta, gospodine kapetane? Ako hoćete mene da poslušate…?

KAPETAN: Govori, gospodin Žiko, Bog iz tebe progovorio!

ŽIKA: I da presečete ovu bruku što vam se ćerka grlila u kancelariji i da sprovedete Đoku u Beograd i da se izvinite pred Gospodinom Ministrom; najbolje, idite vi tamo u sobu pa blagoslovite proševinu, pa onda zajedno sa ćerkom i zetom Đokom, otputujte vi lično u Beograd, pa tamo sami lično gospodinu Ministru…

KAPETAN: (Gleda ga i razmišlja). Ama, Boga ti, misliš li da će tako biti dobro? (Razmišlja i vrti glavom). Slušaj, gotovo ćeš ti da imaš pravo. Sam ga sprovodim, ponesem i ove spise i ovaj… dabome, mogu gospodinu Ministru kazati da je sve to zamesio gospodin Vića iz ljubomore. Gospodinu Vići i onako ne treba služba! (Odluči se). Pravo kažeš, gospodine Žiko, tako ću da uradim! (Ode u sobu).

8.4.23. 23. ŽIKA, MILADIN

ŽIKA: (Ostavši sam, hukne i seda na svoju stolicu. Nađe od nekud ovu krpu, koju je ranije držao oko glave, pipa je, pa kad vidi da je još vlažna, metne je na čelo; zatim nasloni glavu na obe ruke).

MILADIN: (Izviri iza rafa, pa kad vidi da je gospodin Žika sam, prilazi obazrivo i staje pred njegov sto). Pa taj Josif iz Trbušnice, uvraćao je tako kod mene u dućan kao čovek…

ŽIKA: (Skoči razjaren i najpre ga tresne onom krpom sa glave, a zatim zaspe ciglama, aktima i svim što dočepa sa stola).

ZAVESA

Napomene

  1. „Srpske narodne pjesme“. (drž. izd.) Beograd 1896., str. 177—8.
  2. „Trozbratstvo, to zete rodъ, put i naad muža“. Bѣograd, 1844.
  3. Gvozdeno klepalo
  4. „Sumnjivo lice“ prikazano je prvi put na beogradskoj pozornici 29 maja, 1923 godine.

više objava