Anegdote iz života Mihaila Petrovića

Anegdote iz života Mihaila Petrovića / Jelenko Mihailović ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

Ribarski šegrt, kalfa, majstor

Još kao dečaka, gimnazistu, Miku je privlačila Sava i Dunav i u slobodnim svojim časovima rado se bavio pored njihovih obala. Naročito je išao onamo gde su pecači bacali udice, pa je i sam za vreme školskog odmora počeo sa pecanjem riba. Nu, taj ga rad nije oduševio, jer se pri tome gubilo vreme, a više puta nije ništa, ili nešta vrlo malo uhvatio. Pored dunavske obale viđao je pravi ribolov sa naročitim mrežama. Ta vrsta ribolova ga je oduševila i on se počeo sastajati s alasima, raspitivao se za svaku sitnicu ribarenja. Jedan alas je zavoleo Miku pa mu jednog dana reče: „Ako baš hoćeš da budeš alas, ’ajde da budeš moj šegrt pa ću te svemu naučiti“. Mika je pristao i taj ga alas (Gašpar „Čuklja“) prijavi u esnaf. Tako je došao u bliži dodir i sa drugim alasima, pa se najzad sprijateljio s njima. Umeo je da ih zanima i da ih pridobija za sebe. Išao je sa njima u lov i po obalskim kafanicama, kuda su oni odlazili po povratku iz lova i pre polaska u lov. Tako je postepeno ulazio u sve tančine alaskog života, pa čak u njihove privatne, međusobne odnose. Tako je Mika, i pored izvesne surovosti samog alaskog života, našao da u tome ima i mnogo romantike. Alaski zanat je vrlo brzo savladao tako da su ga vrlo rano podvrgli kalfenskom ispitu, i on je ispitnu komisiju (esnaf), iznenađivao svojim stručnim odgovorima. Tako je postao alaski kalfa (1888), a docnije je položio ispit i za majstora za vreme ferija po svršetku studija na Velikoj školi. „Majstorsko pismo ribarskog esnafa“ dalo mu je pravo da može javno i samostalno voditi alaski zanat sa svima pravima, dužnostima i obavezama, koje su zakonom skopčane sa tim pozivom. On je imao sav svoj vlastiti alat za ribolov, razne pređe (mreže) velike i male, čamce i dr. Držao je i momke (kalfe i šegrte), koji su i sami ribarili, kad je on bio zauzet drugim poslovima. A kad je on „silazio na vodu“ — tada je sam rukovodio celokupnim poslom po nekoliko dana. Tada se ni u čemu nije razlikovao od običnih alasa. S njima je lovio, s njima jeo, s njima je spavao noću pored obale i po vrbacima. U opšte je živeo u to vreme potpunim alaskim životom i svi su ga alasi neobično voleli i poštovali.

Prvi orden

U toku odsluženja đačkog roka Mika se nalazio u logoru 7. pešadiskog puka na Banjici. Jednom je dobio dozvolu za „izlaz u varoš“ do određenog sata. Vraćajući se blagovremeno, usput mu je otpala potpetica na cokuli (štikla) i on ju je zakivao koliko je mogao. Zbog toga zadocni i ne vrati se u logor „na vreme“. Komandir ga, po običaju, kazni da odstoji 4 sata „u kočićima“ na suncu. Mika je odmah ušao u krug ograđen kočićima. Slučajno se desilo da je toga dana komandir, uz zvaničnu poštu, dobio i jedan akt sa diplomom i ordenom Svetog Save 5. stepena, kojim je Mika bio odlikovan. U aktu je stajalo da se taj orden i diploma preda Miki. Komandir se iznenadio i začudio kako to da jedan redov-đak već dobije orden, a on kao kapetan još nije imao nikakvo odlikovanje. Dugo se mislio da to nije kakva greška, pa je nekoliko puta pročitavao i prevrtao i akt i diplomu, i najzad se reši da postupi po naređenju. Naredio je da Miku zovnu iz kočića. Baš toga trenutka Mika se bio spustio da malo sedne, pa mu se činilo da ga vojnik zove zbog toga što je sedeo, a morao je da stoji. Mika je odmah ustao i rekao posilnom da još nije istekao rok za izlaz, pa je i dalje ostao u kočićima. Ali kad je posilni po drugi put došao i kazao da ga komandir zove da odmah dođe u kancelariju — izišao je i javio se komandiru s izvesnom zebnjom. Iznenadio se kad ga je komandir ljubazno primio. Saopštio mu je akt na potpis i, predajući mu orden i diplomu, posavetovao ga je ovim rečima; „Vidi se da si ti „neka zverka“ kad si dobio orden, ali pazi ubuduće, kad si zaslužan u civilu, trudi se da budeš dobar i u vojnoj dužnosti“. Mika je, primivši orden, propisno pozdravio komandira: „Razumem, gospodine kapetane“… I izišao.

Mika je najviše voleo taj orden, iako je docnije imao vrlo visoka odlikovanja.

U muzičkoj školi

Pored Dunava nalazile su se alaske kafanice „Borča“, „Spuž“, „Zlatan šaran“, „Jasenica“ i dr. Tu su se alasi svake večeri veselili kad dođu iz lova. Sav svoj lov prodadu na samoj obali ribarskim trgovcima, koji ih iznose na pijace. Dobit podele pa svaki ide u svoju kafanu i sedi dok ne popije „svoj tal“. Odmore se po jedan dan, pa onda opet odlaze u lov, svaki sa svojom bartijom. U te su kafanice svake večeri zalazili i svirači sa Čubure i živeli od svoje zarade, svirajući i pevajući alasima. Mika se redovno nalazio u društvu s alasima po tim kafanicama, nalazeći zadovoljstva u njihovom veselju. Tako je zavoleo i čubursku muziku i zaželeo da je i sam nauči. Naročito mu se dopalo sviranje i pevanje svirača Arse Jovanovića, sa nadimkom „Škembonja“ iako je bio tanak i suv „kao glista“. S njim se i pogodio da ga uči sviranju. Honorar je bio 125 groša mesečno (25 din) i pokatkad staro odelo i obuća. Taj njegov učitelj muzike dolazio je Mikinoj kući u određene dane i ostajao po celo po podne. Kad je Mika svršio tu muzičku školu, njegov učitelj Arsa ipak je dolazio s vremena na vreme Mikinoj kući da dobije po koji groš „penziju“ i nešto staro da ponese. Mika mi je pričao da je taj njegov učitelj Arsa bio vrlo strog, umeo je katkad i da ga udari gudalom po prstima, kad ih Mika nije tačno postavio na violini gde treba, da bi dobio željeni ton. Tako je taj Arsa navraćao i k meni. Kadgod sam ga zapitao kakav mu je Mika bio đak, on se uvek nasmešio i uvek je odgovarao: „Bio je dobar… Učio je dobro… Ali me je pretekao… Sad on svira bolje od mene!“…

Gosti pri ribarenju

Mika je pokatkad pozivao svoje drugove i prijatelje kao goste da vide kako se vrši ribolov u većem obimu. To je obično bivalo ili uproleće ili ujesen. Držao je u Makišu jedno lovište, veliko jezero „Viliman“ sa mnogo riba. Kad se s proleća izlije Sava iz svoga korita poplavi celi Makiš i tada se po Makišu rasturi mnogo ribe. Kad se Sava vrati u svoje korito, ribe se skupljaju u duboke makiške uvale i tako se prekine veza sa Savom, a sve se ribe zadrže u tim uvalama. Kad se gosti iskupe, onda Mika kao majstor i nekoliko članova društva „Suz“ kao kalfe i šegrti love po Vilimanu najpre da se osigura ručak. Posle ručka se lovi za zadovoljstvo gostiju. Jedno zabacivanje mreže donese kadgod po 50, pa i preko 100 kg. ribe! Koliko god se uhvati ribe za posle podne — cela količina pripada gostima kao poklon. Lov se podeli na onoliko jednakih delova, koliko je gostiju i svaki svoj deo nosi kući. Ponekad svaka gomila dobije naročiti broj, a svaki gost vuče kocku po kojoj uzima odgovarajuću gomilu riba. Jedan takav deo iznosio je katkad po 10 do 15 kg. ribe.

Mikino sviračko društvo

Po povratku sa svršenog školovanja iz Pariza, Mika je ovde u Beogradu otpočeo najintenzivniji rad u tri pravca, jednovremeno i sa istim oduševljenjem: na nauci, ribolovu i sviranju. Ribolov je obavljao kao majstor velikog stila, kao visoko muzikalan, svirao je za svoje lično zadovoljstvo, najpre sam u svojoj kući, ali je želeo da sastavi i „malo društvance“, da bi sviranje bilo izrazitije. Često mi je govorio da neobično voli naše narodne melodije onako kako ih sviraju „empirički svirači“ (bez nota). Radi toga je zalazio u sve kafane, gde je svirala koja družina, da bi naučio nove melodije koje nije znao. Ja sam mu najčešće pravio društvo u takvim prilikama. U ono vreme najpoznatije su bile takve sviračke družine „Mija Jagodinac“, „Andalija“, „Đokica Zaječarac“, „Jova Jare“ i dr. Ukoliko je više slušao takve družine, utoliko je više u njemu rasla želja da sastavi i svoju družinu. Prilika za to ukazala se za vreme berbe grožđa u njegovom vinogradu na Topčiderskom Brdu 1893 g. Berba mu je uvek činila jedno od najmilijih zadovoljstava, i uvek ju je obavljao sam uz pripomoć 3 do 4 najintimnija prijatelja, sa kojima se najčešće družio. Kad se završi berba, izmulja grožđe i sve to smesti u bačve, onda nastane večera i veselje sa svirkom i pesmom. Svaki od pozvanih prijatelja „za berbu“ došao je sa svojim instrumentom za sviranje. Te godine bilo je neobično raspoloženje kod sviju. Tada je Mika predložio da osnuju zaseban orkestar i da se povremeno sastaju kod svakog redom na ovakve drugarske sedeljke i kod pojedinih prijatelja. Svi smo oduševljeno prihvatili i zavetovali se da ćemo se uvek sastajati kad majstor Mika na to pozove. Taj naš zavet trajao je bez prekida punih 50 godina. Tako je spontano postalo prvo „sviračko društvo Mikino“, koje se sastajalo od kvarteta i bubnja. Prvu violinu, kao primaš, držao je majstor Mika, drugu violinu pok. Kosta J. Đorđević, mašinski inženjer, brač pok. Svetolik I. Popović, brodarski inženjer, kontra-bas pok. Dušan Protić, činovnik Uprave fondova, a ja sam držao bubanj i dr. Docnije je to društvo uzelo naziv „Suz“.

Društvo „Suz“

U januaru 1896 g. Mika je svoje prvo „sviračko društvo“ proširio u orkestar osrednje kompozicije sa povećanim brojem violina i bračeva, jednim čelom, još jednim kontrabasom i drugim instrumentima. Tada je orkestar imao 12 članova. Na prvom sastanku Mika je predložio da društvo uzme naziv „SUZ“ i da ustanovi svoju slavu. S novom kompozicijom članova Mika je držao naročite sastanke u kućama pojedinih članova radi vežbanja, kako bi svi shvatili manir njegovog sviranja i njegovih skala, odnosno intonacija. Osnovni ton Mikinog sviranja bio je viši od osnovnoga tona notalne muzike. Mikino sviranje imalo je pet intonacija sa ovim nazivima: „suz“ (odgovara intonaciji C-dur), „krkaleska“ (D-dur), „dur“ (G-dur), „rep“ (E-dur) i „rep od repa“ (F-dur). Po prvoj intonaciji društvo je dobilo svoje ime.

Članovi društva bili su stalni. Samo u slučaju da neki član bude premešten iz Beograda, ili na slučaj smrti koga člana — upražnjeno se mesto popunjavalo izborom kandidata. Mika je primao samo onog kandidata za koga on i članovi znaju: da je neosporno pošten i čestit, da je savršen svirač, da je sevdaliske prirode, da je spreman doći na sastanak u svako doba i bez pogovora, kadgod bude pozvat.

Mikin repertoar bio je vrlo obilan. Brojao je preko 700 melodija narodnih igara, 240 melodija narodnih pesama i oko 90 drugih narodnih melodija sa cele teritorije Jugoslavije. Od toga broja, preko 300 melodija narodnih igara davno su bile već izostavljene iz prakse i nijedna sviračka družina nije ih svirala, osim Mikine. To su, međutim, komplikovanije kompozicije i vanredno prijatne i sevdaliske. Da bi se i one sačuvale od zaborava, Mika je u jesen 1940 g. na molbu uprave Beogradskog radija, sa nekim članovima društva 15—20 dana uzastopce svirao te zaboravljene melodije u studiju, gde su prenašane na gramofonske ploče. I kad je već sve bilo gotovo, izbio je rat i prilikom bombardovanja razorenjem Beogradskog radija, razorene su i te ploče. Tom katastrofom i smrću Mikinom (1943) sve one lepe narodne melodije predate su definitivno zaboravu.

Po povratku Mikinom iz zarobljeništva, u tri maha sazivao je četiri poslednja člana na intimne sastanke za vreme okupacije (1942). Govorilo se o o6navljanju društva „Suz“, što je on veoma jako želeo. Ugovoreno je sa izabranim novim članovima: da se prvi sastanak nove ekipe održi svečano, čim naša država bude oslobođena nemačke okupacije, i on je jedva čekao da se ta prilika ukaže. No, on nije dočekao taj radosni dan; a na godinu dana posle njega umro je još jedan od najglavnijih članova društva. Od predratne ekipe sada su u životu još svega dva člana.

Društvena slava sv. apostol Filimon

Da bi Mikino društvo „Suz“ imalo prilike da se oduži mnogobrojnim svojim prijateljima koji su ga u toku godine pozivali na veselje u svojim domovima — Mika je predložio da društvo utvrdi jedan takav dan u godini kada će ugostiti sve svoje domaćine i prijatelje, i da se taj dan smatra kao društvena slava. Po preporuci ondašnjega mitropolita Mihaila, sa kojim se Mika izbliže poznavao, društvo je fiksiralo dan crkvenog praznika Sv. apostola Filimona, 5 decembra, posle završene berbe grožđa i kad počinje prvo otakanje vina. Tako je ustanovljena slava društva „Suz“. Proslavljena je prvi put 1896 g., kad je ostvarena davnašnja Mikina želja da ima svoj „puni orkestar“. Pored redovne slave, tada je ustanovljena i „patarica“. Na slavu su pozivani samo muški domaćini i prijatelji, a na pataricu oni isti sa svima svojim familijama (bez dece). Slava je održavana utvrđenoga dana, a patarica docnije; na 3—4 meseca, jednoga podesnoga dana posle slave.

Za slavu i za pataricu činjene su velike pripreme. Za ogroman broj zvanica, bivalo ih je po 500 i više osoba, trebalo je spremiti dobru večeru. Radi toga je Mika sa svima suzovcima i svojim momcima-alasima išao u lov već na 10 — 15 dana pre slave, svakoga dana. Sav se lov čuvao u barkama i sve što se tih dana ulovi, potroši se za slavsku večeru odnosno za patarice. Večera se sastojala od spremljenih raznih riba, a i od drugih pečenja. Specijalitet takvih večera bila je naročita „Mikina alaska čorba“ koju je on sam spremao po svome receptu, a koji je bio njegova tajna. Otkrio ju je samo jednoj osobi, članu porodice jednoga člana društva. Za pokriće režiskih troškova, svaki je gost bio dužan da pri dolasku položi u „maramče 20 groša gotove pare“ (4 dinara). Goste su za vreme večere služili samo članovi društva sa svojim majstorom.

Pre večere obavljalo se sečenje kolača i malo posluženje. Posle večere „džumbus i bal“. Večera, džumbus i bal uvek su bili protkani raznim društvenim tradicijama, a Mika je naročito polagao na to da se sve društvene tradicije striktno izvrše.

„Cjelomudrija ovoga sveta“

Taj naziv Mika je dao jednoj naročitoj knjizi, koja je ustanovljena njegovom inicijativom, a na čijoj je izradi obligatno učestvovalo pelo društvo „Suz“, kao i mnogobrojni prijatelji društva i po celoj Jugoslaviji. Knjiga je bila sastavljena od mnogobrojnih kartona, na koje su tokom vremena lepljeni razni oglasi i tekstovi, štampani u povremenim listovima i knjigama. Među oglasima je vrlo često bivalo nekih sa tekstom nezgodnim, smešnim, naivnim, prostodušnim stilizacijama, štamparskim greškama, dvosmislenim itd. Na takve oglase obično nije niko obraćao pažnju. Ali ih je Mika uočio, pa ih isecao, a docnije su to činili i svi članovi njegovoga društva. Isečci su raspoređivani na naročite kartone. Na taj je način postala knjiga „Cjelomudrija ovoga sveta“, koja je pri kraju 1940 g. imala 29 svezaka velikog formata. Iz te knjige čitano je po nekoliko kartona prilikom svakog društvenog sastanka u krugu prijatelja. Čitanje oglasa i potrebni komentari bila je moja dužnost. Ta redovna tačka svake večerinke izazivala je neobično vesele momente i bučno raspoloženje. Održavanje te tačke imalo je i jednu pozitivnu stranu, jer se primetilo da je docnije takvih oglasa bivalo sve manje u dnevnim listovima. – Od svih tih svezaka sačuvana je samo jedna, koja se za vreme borbe 1944 g. nije nalazila u Mikinoj kući. Sve ostale koje su se nalazile u njegovoj kući, upropašćene su. — Nekoliko takvih sastava navešćemo na kraju, iz one jedne sačuvane knjige.

Oficirska karijera

Mika je obavezni đački rok u stalnom kadru odslužio u beogradskom garnizonu. Po odsluženju đačkog roka položio je ispit za rezervnog pešadiskog oficira. Poslednjih godina prošlog veka naša je vojska oskudevala u inženjerskim oficirima, naročito rezervnim. Potreba da se taj kadar proširi ukazala se za vreme grčko-turskog rata 1897 g. Tada je Ministarstvo vojno otkomandovalo iz pešadije oko 100 rezervnih oficira sa fakultetskom spremom, inženjera i profesora matematike i fizike — i rasporedilo ih po inženjerskim rezervnim trupama. Svi tako otkomandovani oficiri morali su prethodno svršiti naročiti, stručni jednomesečni inženjerski kurs, koji je održan u dve partije, u dva uzastopna meseca (u Nišu). Po svršetku toga kursa polagao se ispit. Ko je položio taj ispit, ostajao je i dalje pešadiski oficir raspoređen u inženjeriji, a ko ga nije položio — vraćen je u pešadiju. Tako smo Mika i ja bili otkomandovani iz pešadije u inženjeriju, bili na prvom inženjerskom kursu i položili odgovarajući ispit. Mi smo onda bili u činu poručnika. Rešili smo se da položimo i stručni ispit za čin inženjerskog kapetana. Program za taj ispit bio je onda apsolutno isti kao i za čin aktivnog inženjerskog kapetana. Po povratku sa toga kursa odmah smo se počeli spremati za taj ispit. Kad smo bili spremni, posle dva meseca neprekidnoga rada, prijavili smo se i položili taj ispit u martu 1898 g. tokom 8 dana. Naskoro posle toga bili smo i definitivno prevedeni u inženjersku struku. Proslavili smo tu promenu vrlo burno alaskom večerom najpre u Nišu, u krugu inženjerskih oficira, a po tom i u Beogradu u krugu naših prijatelja. Od cele one grupe 100 otkomandovanih pešadiskih oficira, jedino smo nas dvojica položili stručni, vojni inženjerski ispit i u tom rodu oružja doterali smo do čina rezervnog inženjerskog potpukovnika.

Mikine turneje

Mika je mnogo putovao i u tome je nalazio najveće zadovoljstvo. Njegova su putovanja bila dvojaka, poslovna i dugotrajna, i privatna iz zadovoljstva. Išao je i sâm, a i sa društvom „Suz“. Kad je s društvom putovao, svaki je član imao naročita imena i putovali su inkognito tako da u mestu, gde je društvo bilo, niko nije znao kakva je to „muzička kapela davala koncert i bal“. Tako je Mika sa svojim orkestrom davao koncerte i svirao balove u Mladenovcu, Aranđelovcu, Palanci, Trsteniku, Vranjskoj Banji, Vranji, Caribrodu, Pirotu, Ristovcu, Ćupriji, Smederevu, Vel. Gradištu, Zemunu, St. Pazovi, Srem. Karlovcima, na Vencu Fruške Gore, u Novom Sadu, Novom Vrbasu, Bač. Palanci, Srbobranu. U svakom tom mestu bilo je vrlo interesantnih epizoda, koje je Mika naročito želeo, pa ih je čak i izazivao.

Jednu od takvih interesantnih turneja izvršio je Mika uleto 1910 g., kada je sa svojim kvartetom išao prvi put da vidi Sofiju. On ju je dosta dobro poznavao već i iz mojih opisivanja iz doba moga studiranja kotlina Zapadnog Balkana na Bugarskoj teritoriji. Tako je znao da na Vitošu postoje i snežni smetovi preko celoga leta. Udesili smo tako da 22 i 23 juna (po st. kal.) provedemo u Sofiji, 24 juni, kad pada njegova i moja letnja slava Sv. Jovan, da provedemo na „glečerima Vitoša“, 25 juna da vidimo „noćni život“ u Sofiji, a 26 juna povratak iz Sofije. Sve je ispalo kako je predviđeno. Svaki je datum ispunjen bavljenjem u Sofiji, Nu, od celoga programa ispunjena je samo tačka na Vitošu, ali glavnu tačku — Sofiju nismo videli,

Sa Sofiske železničke stanice odvezli smo se juna u podne i otseli kod „Červenog raka“, čiji je vlasnik (Moric Rat) bio intiman prijatelj jednoga našega člana. Mika je naredio da odmah posle ručka „oprobamo alate“ i dovedemo ih u red za uveče. Ručak je bio od jedne velike jesetre i evksinogradskog vina, a završen je oko 5 sati posle podne. Potom je počelo štimovanje violina, pa i probno sviranje po koje melodije. U varoši se čulo da je iz Srbije došla neka muzička kapela i da svira kod „Červenog Raka“. Oko 7 sati posle podne došlo je nekoliko osoba u naš lokal na pivo. Kako su svirane sevdaliske melodije, gosti su počeli da poručuju šta da im se svira. Nastalo je neko veselje, padali su bakšiši, publika se brojno povećavala i tako je provedena skoro cela noć. Sutradan, 23 juna, doručak je bio oko 9 sati, opet od jesetre i evksinogradskog vina, zatim probno sviranje do ručka, potom dugotrajan ručak i opet sviranje kao i juče. Ista jučerašnja i više nove publike. Sviralo se do pred zoru. Odmor je bio samo za vreme večere, koja je trajala oko 2 sata. Ne spavajući, morali smo poći za Vitoš. Poneli smo neke naročite okrugle flaše za vino sa vrlo dugačkim grlićima, da bi se mogle zavući u sneg, da se hladi vino. Jelo je spremio sam gazda M. Rat, pa je i on pošao sa nama da nam hladi vino u snegu, jer je dobro poznavao ta mesta. Vrlo dockan u noć vratili smo se u Sofiju. Sutradan već smo bili na putu za Beograd.

Mika je imao nameru da vidi i „Bliski Istok“ — Misir, Siriju i Malu Aziju. Kako sam se i ja spremao na isti put radi svojih studija, dogovorili smo se da putujemo zajedno. Za taj put spremali smo se vrlo ozbiljno. Hteli smo da u tim predelima provedemo zimu i deo proleća 1941/42 g. Rat je onemogućio ostvarenje toga plana, a Mikina smrt ga je skinula sa dnevnog reda.

„Česka kruna“

Kao što smo napomenuli, Mika je vrlo često obilazio male kafane na periferiji Beograda „inkognito“ da sluša sviranje pojedinih družina, koje su tamo nailazile. Slušao ih je u cilju da nauči po koju novu melodiju, koju nije znao. Tako je jednom u novembru 1893 g. bio u kafani kod „Česke krune“, koja se nalazila na drumu ispod Meteorološke opservatorije, na padini s leve strane. Tu je bio naišao samo jedan „rashodovani svirač“ bez družine, koji nije imao osobite vrednosti, ali je Mika ipak i sa njim sedeo neko vreme. Gazda od te kafane prišao im je i rekao da sprema neku zabavu u svome lokalu, koju priređuju kelneri čuburskih kafana sa familijama. Pitao ih je da li imaju „kapelu“ da se sa njima pogodi za sviranje. Onaj svirač je izjavio da nema družinu. Mika mu je rekao da on ima družinu i da bi se mogli pogoditi za određeni dan. Pošto se gazda detaljno obavestio o stručnosti sviračke družine (Mikine), najzad su se pogodili. Pogodba je bila 125 groša novaca (25 dinara) za celo veče i večera za svirače; rad da počne od 5 sati uveče do 7 sati izjutra.

Mika je te večeri svirao sa svojom družinom po pogodbi, najpre celi ugovoreni program, a posle i sevdaliske pesme i komade. Svaki je poručivao šta da se svira ili peva i tako je oduševljenje bilo dostiglo vrhunac oko 3 sata po ponoći, Do nekog doba sve je išlo dobro. Priređivači i njihovi gosti su obilno jeli, pili, igrali, svađali se i mirili, kako se to najčešće u takvim sredinama zbivalo. Kad je nailazila zora, Mika je hteo da se sa društvom izvuče neopaženo. Prilika mu se dala kad je nastala svađa između onih koji su poručivali: jedan je tražio jedno, drugi u isto vreme drugo i pre onoga koji je prethodno bio poručio da mu se nešto svira. Naročita je bila nastala velika svađa kad su se i dame umešale u to i počele raspravljati ko ima „preče pravo“ da mu se „svira porudžbina“. Velika je gužva nastala već oko 4 sata, i tu priliku iskoristi Mika i sa svojom družinom izmakne iz lokala, ne naplativši pogođeni honorar, koji se na taj način ograničio bio samo na već u početku dobijenoj večeri. Kad su priređivači primetili da im je muzika pobegla, stali su vikati, tražili su oko kafane da im se još svira, ali muzike nije nigde bilo u blizini. Muzika je, bežeći, još čula poslednje vike i pozdrave koji su za njom dolazili od očajnih parova, legalnih i ilegalnih, koji su došli i hteli da se još vesele „za svoj groš“.

„Dva tigra“

Na Terazijama, onde gde se sada nalazi hotel „Moskva“, prethodno je između nekoliko manjih zgrada bila i mala kafana kod „Dva tigra“ (a na samom ćošku bila je druga kafana „Velika Srbija“). Mika je često nailazio u tu kafanu. U njoj nije bilo stalne muzike, nego su svirači „pojedinci“ navraćali, otsvirali po 3—4 melodije i odlazili, pa su navraćali drugi. Mika je od takvih svirača tražio da mu sviraju neke melodije, ili je katkad i sam poštogod otsvirao na njihovim violinama, kad u kafani nije bilo nikakve publike. Uvek bi štogod novo naučio. Gazda lokala zapazio ga je bio kao svirača, pa ga jednom upitao da li bi mogao da mu svira „doček Nove godine“ (1895), jer se sprema da tada priredi bal za doček Nove godine. Posle dužeg cenjkanja pogode se za novac „125 groša i večeru za društvo“. Mnogi su gosti sa porodicama (iz radničkih i poslužiteljskih krugova) došli i da večeraju i da se „komotiziraju“. Veselje je dosta kasno počelo, a dobro se i pilo. Svi su nestrpljivo čekali da „Cigani večeraju“, pa da se otvori igranka. Međutim su „Cigani“ navlaš odugovlačili, večerajući. Počeli su već padati protesti od publike… „Šta toliko rade ti Cigani, kao da su oni ovde gazde?!“ Nešto docnije no što je predviđeno otpočela je igranka po programu uz najburnije scene. Gosti su pili i upućivali razne uzvike na račun svirača, da moraju svirati „dok makar jedan mrtav ne padne…!“ U tome je došao momenat svršetka stare i početka Nove godine. A kad su se pogasile lampe na kratko vreme, čuli su se svakojaki usklici… „Ne štipaj se!…“ „Dosta, bog te ubio!…“ „Jaoj!…“ Ne može se opisati kakve su se scene prikazale u publici kad je unesena sveća u početku Nove godine! Igralo se neumorno. Sve je to uzelo toliki zamah da je jedno vreme pretila opasnost, da će se produžiti i sutradan, Međutim je društvo želelo da se to prekrati pre svanuća. Nije bilo drugog načina do toga da se upotrebi neki trik. Jedan od gostiju beše se prilepio uz svirače i davao časnu reč da će i on da svira, ali se jedva držao na nogama od pića. Najzad ga svirači obrlate da vikne „Bežite!… Vatra!…“ Dok se publika razabirala, svirači su već bili napolju, a kad se videlo da nema požara, navalili su na toga gosta stolicama. Jedan je uzeo nesrećnika u zaštitu i razbio lampu koja je visila o tavanici i osvetljavala lokal… Nastao je mrak i tuča… Tako se završio taj bal. Svirači su svirali besplatno, večerali su dobro i zadovoljavali su se scenama koje su se cele noći zbivale u vrlo raznovrsnoj publici.

Otmica

Preko leta 1898 svirala je u bašti „Hotela Solun“, blizu železničke stanice, neka velika kapela, čuvena sa svoga repertoara, čije sam ime zaboravio. Jednoga dana Mika naredi da celo društvo „Suz“ bez instrumenta dođe kod „Soluna“ i da zauzme najbliži sto do muzike. Došlo je svih 12 članova. Mezetisalo se i pijuckalo. Muzika je zaista svirala odlično. Mi smo aplaudirali izuzetno srdačno, davali smo najbolje bakšiše, pa smo se tako kroz nekoliko uzastopnih večeri bili s njima jako sprijateljili. Za vreme pauze, njihov je dirigent prilazio našem stolu, častili smo ga, i on nam je intimnije pričao šta sve ima u svojim partiturama. Nije znao ko smo, a još manje šta mu se spremalo.

Dok smo tako jedne večeri sedeli za stolom, Mika je izneo ovaj plan: da pustimo kapelu da otsvira ceo svoj program u prvome delu. Kad nastane pauza, koja obično traje 15—20 minuta, dok kapela obavi večeru, da onda svi članovi ,Suza“ iziđu na binu, da uzmu njihova alate, svaki po svojoj struci, i da svira svoj suzovski program. Tako je i bilo. Tek što je kapela počela večeru, začula je da se ovamo svira u punoj kompoziciji i da publika neobično aplaudira. U publici su dve-tri osobe znale za taj plan. Pojurili su svirači kao besomučni na binu, napustili večeru, ona im je i presela, pa su bili potpuno fascinirani kad su videli da to sviraju oni sa susednog stola, koji su ih svake večeri obasipali bakšišima i ljubaznošću. Da bi prikrili svoju zluradost, i sami su se smejali i aplaudirali, ali su se odmah prihvatili instrumenata, napustivši veče. Još smo nekoliko puta odlazili „kod Soluna“ i sedeli za istim stolom kao i pre, ali od tada kapela za vreme odmora nikada više nije ostavljala instrumente same. Uvek je po neko od njih dežurao.

Jedna strana delegacija

Jedne pozne jeseni, mislim 1898 g., bavila se u Beogradu delegacija jedne susedne države radi zaključenja ugovora o ribolovu. Mika je bio pretsednik naše delegacije po tome poslu. U toku pregovora, kao što se obično dešava, naišli su i teži momenti, jer su obe delegacije polagale na to, da izvuku što više dobrih strana za svoju zemlju. Naročito strana delegacija nije popuštala u svojim zahtevima.

Mika se rešio da toj delegaciji priredi večeru, kako je to i inače obligatno u praksi. Predložio im je ili banket kod „Srpskog kralja“, ili u alaskom ambijentu, bez formalnosti i etikecije. Oni su želeli ovaj drugi oblik. Mika je spremio obilnu alasku večeru od najređih riba kod „Zlatnog šarana“ na Dunavu. Večera je bila, po želji strane delegacije, intimna „u prostoj prirodi“ za članove obeju delegacija. Toj večeri prisustvovalo je još i društvo „Suz“. Tokom cele večeri bila je vrlo prijatna atmosfera, svaki je bio otvorio svoje srce i otvorio svoju narav i želje. Sve su želje bile integralno zadovoljene. Bilo je spremljeno odlično vino i sve drugo. Dok se sedelo za stolom, bilo je još i kojekako, sviralo se i pevalo kako je ko znao, a bilo je i igara. Posle su svi posedali na patos i tu je servirana druga večera i novo piće. Tek je sada nastala ona prava, intimna atmosfera sa mnogim veselim, u opšte raznovrsnim epizodama. Stranci su bili zaboravili da predstavljaju jednu državu i da su zvanične osobe. Hteli su i želeli da budu privatna lica, pa im se ta želja i ispunila. U zoru se celo to izmešano društvo razvezlo do hotela na prostim ribarskim taljigama, kojima se inače izvozi riba sa Dunava na pijacu, a to je strance uopšte jako oduševilo. Na istim kolima potovaren je i po koji koš ribe za pijacu… Sutradan, i kroz 2—3 dana, ugovor je zaključen kako je Mika hteo.

Razne salate

Mika je neobično voleo razne salate. Nekoliko vrsta salate znao je sam da pravi. I u tome je bio pravi majstor. Jednog leta, mislim da je to bilo 1899 god, proveli smo nekoliko dana u njegovom vinogradu, naš nerazdvojni drug pok. Svetolik I. Popović („Sulja“), brodarski inženjer i ja. Rešismo se da jedan celi dan provedemo samo na salati. Svaki od nas imao je da spremi sve vrste salata koje zna, a materijala je bilo u izobilju. Spremane su ove salate: srpski ajvar od plavih, zelenih i od crvenih patlidžana, od samih kuvanih crvenih patlidžana sa belim lukom, od svežih crvenih patlidžana, od sardina, skuša, rusa i dr. sa lukom, senfom, orasima i zejtinom i dr. Bilo je spremljeno oko 30 raznih salata, sve najboljega kvaliteta. Spremajući ih, morali smo ih probati na so, kiselinu, zejtin itd. Jedva smo čekali da dođe vreme ručku. Ali, — kad je to vreme došlo, nijedan od nas nije mogao uzeti ni zalogaja. Bili smo se zasitili spremajući i probajući! Tužno smo se sva trojica pogledali, osetili fatalnu nemoć, popili samo po čašu vina, uzeli 2—3 zalogaja hleba i otspavali celo po podne. Ni uveče nismo mogli jesti naše salate, ali se njima naslađivao i nekako prkosio nama, njegov vinogradžija sa svojom porodicom. Sve ih je nemilosrdno počistio, i začudo da mu nismo zavidili, ali smo žalili i onda, i posle, i uvek. Često smo taj događaj spominjali i nikada se nismo mogli načuditi, šta je to sa nama bilo, pri onako inače odličnom apetitu i onako retko prijatnoj prirodi.

Som

Pripremali smo se za slavu svetoga Filimona 1913 (5 XII). Već smo nekoliko dana lovili ribe. Kad smo izašli u lov 3. XII, nismo imali sreće celo pre podne. Jedva smo osigurali ručak toga dana. Odmah posle podne nastavili smo lov. Kad smo već bili na vodi, i pre no bi zabacio mrežu, Mika se pomoli sv. Filimonu, a i mi svi zajedno sa njim. On izgovori ove reči: „Pomozi nam naša slavo, sv. Filimone, za tebe ovo radimo, a ne za sebe!“ Potom je zabacio mrežu i kad smo je povukli, — u pređi se valjao jedan som, skoro 2 metra dugačak. Kad smo ga izvukli bio je težak 124 kilograma. Osim toga, bilo je još mnogo i drugih riba. To posle podne imali smo vrlo obilan lov. Toga smo soma odneli živog i držali ga u vodi u jednom povećem čamcu, te je tako bio izložen na slavskoj večeri (u velikoj sali kod Kolarca). Tada su svi gosti predložili jednoglasno, da se taj som da na lutriju. Svaki posetilac uzeo je po jednu srećku za jedan dinar. I, kad se oko ponoći održala lutrija, soma je dobila jedna gospođica (gca Aćimović). Za sve prisutne to je bio razlog više da se veče provede burno, veselo, tako da su svi bili u najvećem stepenu zadovoljni.

Uzbuna u manastiru

Mika je 1908 god. radio težu raspravu „Sur une classe remerquable de séries entières“, koju je spremao za Međunarodni matematičarski kongres u Rimu te godine. Na tu je raspravu mnogo polagao. Radeći je, naišao je na neke teškoće, ili, kako se on obično izražavao „neke gorogane“, koje su mu smetale da dođe do rešenja, kakvo je on želeo. Ni odlazak u vinograd na nekoliko dana, ni duži ribolov, nisu ga mogli razvedriti i ceo dalji tok rada bio je zastao na mrtvoj tačci. Osećao se mučno, što je kod njega u takvim poslovima obično bivalo vrlo retko i kratkotrajno. Čak se rešavao da zbog toga i ne ide na zakazani kongres. Ipak se najzad odlučio da za neko vreme promeni celi beogradski ambijent. On ode u manastir Manasiju, ponevši sobom sav materijal po tome pitanju. Tamo je po cele dnevi tumarao po okolini i šumi, bacajući za po koji trenutak poglede i na taj svoj rad.

Jedne noći, oko 1 sata po ponoći, probudi ga neka strahovita uzbuna u manastiru. Cika, lupa, larma, neartikulisani glasovi, lomnjava, jurnjava — činilo se da su razbojnici napali na manastir. Svi kaluđeri i sva posluga digla se da oružjem brani manastir, Čule su se i puške, Mika se bio jako prepao toga, brzo je ustao, obukao se, i počeo pakovati svoje stvari da se vraća kući, neprestano prisluškujući šta se zbiva na „bojnom polju“. Najzad je čuo usklik: „Ubili smo lopova!…“ „Evo ga mrtvog!…“ Kad je otškrinuo vrata, čuo je bravure kaluđera i posluge, ko je od njih kakvu veštinu primenio u toj borbi. Kad je Mika upitao „Šta je to bilo?“ odgovorili su mu: „Ubili smo lisicu… došla i počela da nam kolje živinu!“ — Taj događaj imao je tolikog uticaja na Miku da mu se u trenutku kad je čuo prvi veseli usklik „razvedrilo“, kako mi je docnije pričao, našao je rešenje i još te iste noći do svanuća završio taj rad, koji ga je dugo mučio. Tako je on sa osobitim zadovoljstvom otišao na kongres.

Telefon

Mika je izbegavao telefonske razgovore. Niti je sam rado govorio, niti je slušao. Inače vrlo hladan, u svemu odmeren i priseban, ako je bio primoran da sluša na telefonu, čim čuje poziv toliko je postajao zbunjen i nervozan, da uopšte ne pazi kako uzme slušalicu, ali uvek pogrešno, ili govornicu metne na uvo, a slušalicu kod usta, ili oboje izokrene na suprotnu stranu, ili slušalicu postavi horizontalno daleko od uva. Zbog toga obično ne čuje odmah šta se govori, i žalosno uzdahne „ne ide!“ i spušta slušalicu. Ako se slučajno desi, da pritom uzme slušalicu pravilno i čuje dobro, tada se ohrabri i počne govoriti, ali to traje kratko vreme. Mehanički promeni položaj slušalice, razgovor mu postane postepeno nejasan, izgubi hladnokrvnost i prekida dalji govor. Ako je on imao potrebe da koga pozove na telefon, nikad sam nije tražio vezu, nego uvek zamoli nekog drugog, koji bi se tu našao, najčešće svoju sestru. Tada bi on stajao kod telefona i suflirao šta je imao da kaže. Tako je najčešće bivalo i kad je kogod njega pozivao.

Smena kapâ

Mika je svoje vino držao u svome vinogradu u podrumu na Topčiderskom Brdu i vlastoručno ga pretakao. Nikoga nije puštao da to čini; uvek je to radio sam lično. I to mu je činilo naročito zadovoljstvo. Pritom je imao i jednu naročitu naviku. U samom podrumu na bačvi stalno je držao jednu staru kapu, od dugogodišnje upotrebe nije se znalo ni kakve je forme, ni kakve je boje bila. Kad bi sišao u podrum pod svojom spoljnom kapom, šeširom ili kačketom, koji je rado nosio, i kad priđe bačvi, najpre skine svoju redovnu kapu, postavi je na bačvu, staru kapu metne na glavu i onda toči. A kad je s time gotov, staru kapu skine i stavi na bačvu, gde je ona imala svoje stalno mesto, uzme redovnu kapu i tako iziđe na videlo. Tu smenu kapa vršio je striktno i nikada nije drukče postupio. Više puta sam ga pitao zašto to tako radi, odgovorio bi uvek: „Tako mu to sleduje!“ Izgleda, da je bila neka njegova intimna tradicija. Svega u jednoj prilici, kad smo pretresali mnoge uspomene iz prošlosti, mogao sam naslutiti samo toliko da je to bila prva kapa pod kojom je u podrumu počeo sam lično cediti grožđe o berbi i pretakati vino.

Kod „Skelanske Ade“

U Savi kod sela Skele postoji jedno ostrvo, dosta dugačko a uzano, koje se naziva „Skelanska Ada“. U početku rata 1914 austrijska vojska — mađarska trupa — bila je posela tu Adu i odatle je nanosila dosta znatne gubitke našoj trupi, koja je čuvala našu obalu na tome mestu i pokušavala da se prebaci preko Save. Sa Ade su Mađari tukli naše trupe bočno i ometali prelaz. Jednom se Mika bio desio kod te naše trupe i smišljao je kako da se doskoči neprijatelju. Najzad uzme sobom 14 vojnika, i po odobrenju dotičnoga našeg komandanta, na prepad pređe na početak Ade (zapadni njen vrh) i tu napadne mađarsku posadu, koja nije bila mnogobrojna. Ada je tu vrlo šiljasta. Odatle je poterao posadu niz Adu, držeći se obeju njenih obala i tako postepeno sabije svu posadu na donji vrh te Ade (istočni njen vrh), koji se takođe svršava uzanim šiljkom. Mađari su se tu najzad predali i Mika je sa svojim celokupnim odredom očistio celu Adu i zarobio oko 30 mađarskih vojnika sa njihovim komandirom odreda.

Mačka u čorbi

U proleće 1921 g. bavio se u Beogradu neki izaslanik neke strane železničke direkcije radi nekih pregovora. Načelnik naše železničke direkcije, naš prijatelj, želeo je da mu da našu alasku čorbu (Mikinu), i da društvo „Suz“ svira. Mika je spremao čorbu za ručak na dunavskoj obali. Pre toga je društvo sviralo a i igralo se. Pilo se dosta „akonto“ i svi su bili jako zagrejani još pre ručka. I taj se stranac počeo hvatati da igra srpska kola, ali je bio vrlo nespretan, pa se smejao sam sebi i bio je vrlo raspoložen. Kad je trebalo da se čorba završi poslednjim procesom pripreme, a taj je bio Mikina tajna, tada je trebalo da se navlaš napravi velika galama i džumbus te da sva publika bude time angažovana, da niko ne vidi poslednji čin spremanja Mikine čorbe. To je potpuno uspelo. Sva se publika povukla tamo gde je stranac pokazivao neke kunstove. Kod kazana je bio ostao samo Mika i još jedan član društva.

Kad je galama svršena, donesen je kazan sa čorbom i počeo ručak. Mike nije nigde bilo, iščezao je na neki volšeban način. Isto je tako bilo nestalo i njegovog pomoćnika za vreme kuvanja. Svi su se čudili. I zaista, sam taj događaj bio je vrlo mučan. Čak ni ja nisam znao šta se to desilo sa Mikom! Ali ipak je ručak obavljen u punom programu, a veselje se produžilo do predveče. Kad se celo društvo razišlo u najvećem raspoloženju, otišao sam Mikinoj kući da vidim da li je tamo. Našao sam ga gde leži u postelji, svučen kao za spavanje. Tako je preležao celoga dana. Zaprepastio sam se. I kad sam ga upitao šta je to sa njim, on mi je ispričao da mu se desio maler. Kad je završavao čorbu, ispala je od nekuda neka mačka na krovu, s krova je pala u kazan, opekla se, izletela iz kazana i, maučući, pobegla je dalje. To ga je toliko naljutilo da od bruke nije mogao ostati. Seo je u automobil i zajedno sa svojim pomoćnikom pobegao kući; nije ni ručao i legao je!

D-r Laza Paču

Poznato ime, pok. d-r Laza Paču, dugogodišnji ministar finansija, neobično je voleo crni riblji ajvar, a isto tako i jela od egzotičnih riba. Kao takav, održavao je veze sa pok. Mikom. Kad god se ulovi neka velika i retka „ajvarita riba“, nosila se njemu. Jedne jeseni, mislim 1903 g., Mika je uhvatio veliku morunu od oko 200 kg. pod samim beogradskim gradom, na sastavu Save i Dunava. Bila je puna ajvara, oko 20 kilograma. Izvešten o tome, Paču je lično dotrčao na dunavsku obalu (jer je dobro znao gde se riba iznosi iz čamca). Još izdaleka počeo je vikati i ponavljati: „Sav je ajvar moj!“ Međutim za njega je bila ostavljena jedna polovina, a drugu smo polovinu razdelili među sobom, a nešto smo ostavili za večeru. Teška srca pogledao je onu drugu polovinu, ali je upitao: „A šta će biti od ribe?“ Mika je rekao da će se nešto prodati, ali ćemo napraviti dobru večeru kod „Jasenice.“ Učinilo nam se da je Paču tada progutao pljuvačku, pa je blaženo upitao: „Da li bi primili i nas; mi bi svi došli?“ Mika mu je odgovorio da mogu doći, jer će biti obilna večera od sveže morune. Primetili smo da ga je tada neko zadovoljstvo ozarilo… I odista, oko 9 sati uveče u „Jasenicu“, malu kafanicu na Dunavu, došla je cela Vlada sa pretsednikom, posle ministarske sednice. Na večeri su bili samo gosti, lovci — alasi i društvo „Suz“. Veče je provedeno vrlo prijatno, lako i sa osobitim raspoloženjem do posle ponoći. Kad su gosti odlazili, pozdravili su se sa svima, a kad su videli da su bili samo gosti, pretsednik je zamolio Miku: „Kad opet tako nešto ulovite, uvek nas izvestite, ali ćete tada vi biti naši gosti!…“ Takva se prilika nije više ukazala.

Mačke u Inđiji

U leto, jula meseca 1924 g. putovali smo zajedno Mika i ja u Split, svaki po svome poslu. Po prethodnom dogovoru, on je spremio večeru od dobrih riba, a ja sam poneo vino, pa da večeramo u vozu. Čim smo krenuli iz Zemuna počeli smo večeru. On me je posmatrao kako najpre očistim svako parče ribe od kostiju pre no što ćemo jesti. Posle nekog vremena on će reći: „Gde tvoj zub prođe, tu za mačku ne ostane ni da pomiriše!“ Nastavio sam šalu pa rekoh: „Ako mačke namirišu da mi idemo vozom, sve će se razbeći kud koja!…“ I začudo! Kad se voz iz Inđije vratio i skretao ka Rumi mi smo završavali večeru i pogledali kroz prozor vagona. Videli smo kako mnogobrojne mačke, moglo ih je biti preko stotine, besomučno šišaju, bežeći na sve strane, i to smo posmatrali dok god voz nije prešao celi luk do sela Inđije. Nikad nisam video da se Mika tako smejao toj slučajnosti, doklegod smo putovali. I docnije, kad god smo preživljavali reminiscencije našeg putovanja, i u svakoj drugoj sličnoj prilici, Mika se smejao i zacenjivao od smeha kao dete. Inače se on vrlo retko smejao.

„Bonavia“

Dogovorili smo se jednom 1925 g. da jednovremeno napišemo po jedan članak za Akademiju, da oba članka izađu u istoj svesci „Glasa“ i da sav honorar, njegov i moj, zajedno potrošimo u omiljenom nam Trstu. Tamo je postojao još pre rata (1914—1919) jedan neobičan restoran „Bonavia“, koji smo dobro poznavali i on i ja. Ali ga nismo bili posetili još od 1907 god. Taj restoran imao je vrlo veliki i prostran mermerni sto, na kome je bilo vrlo mnogo i vrlo raznovrsnih svežih riba i svega što more ima za jelo, kao i drugog restoranskog materijala. Posetilac izabere koji komad hoće, pa mu se to odmah sprema kako želi. To je privlačilo mnoge prijatelje dobrih jela i sav se posao razvijao kao na nekom zabavnom filmu. Naši članci bili su gotovi na vreme, ali nisu mogli biti objavljeni u istom „Glasu“. Njegov je članak bio objavljen odmah, a moj je čekao dok referenti dadu svoju ocenu (pok. Žujović, i pok. Cvijić). On me je sačekao pa smo posle naskoro i otputovali. To putovanje i bavljenje u Trstu bilo je isprepletano mnogim prijatnim doživljajima. Mika se svega toga rado sećao i iskreno čeznuo kroz celi svoj život, da se sve to „bar još jednom ponovi“. Tu svoju želju često je izražavao i za vreme svoje fatalne bolesti.

Kad je bio izgubio apetit, ja sam ga često opominjao na Trst i projektovali smo da „još jednom“ odemo tamo kod „Bonavia“. On se iskreno oduševljavao time i često govorio da ćemo najpre učiniti taj put kad on ozdravi i čim budemo slobodni. Ni ta mu se želja nije ispunila, jer je bolest naglo uzela onaj fatalni smisao.

Pop „Neko“

Pred sami balkanski rat 1912 g, Uprava Srpskog brodarskog društva priredila je egzotičnu večeru u zasebnoj odaji kod Kolarca. Mika je neko vreme bio član te Uprave, pa su ga pozvali na tu večeru sa njegovim društvom. Tako je i društvo „Suz“ prisustvovalo toj večeri. Moglo je biti oko 20 osoba. Odmah se prešlo na glavno jelo sa najboljim vinom. Jelo je bio od samih prženih batačića, koji su bili majstorski spremljeni, vrlo ukusni i propisno servirani. Svaki je gost na svoj način „gustirao“ ono što se svaki čas, periodički donosilo. Neko je viknuo: „Ala su slatki golupčići!…“ „Gde ih pohvataste ovoliko?…“ Neki bi nečujno zakreketao, pa bi mu se još koji pridružio… To je sve činilo prijatnu atmosferu uz svirku i pesmu.

U jednome uglu odaje sedeo je samo jedan pop, pijuckao čašu piva i često pogledao u naše veselo društvo i večeru. Palo nam je uoči njegovo interesovanje, pa ga ponudismo da priđe našem društvu. Izgleda da je to jedva čekao. Odmah je prišao i otmeno se predstavio: „N. N. sveštenik iz Sremskih Karlovaca…“ Čekao je da dođe vreme za voz pa da se vrati kući, a voz je polazio nekako oko ponoći. Bio je vrlo srećan što će prekratiti vreme u ovako prijatnom društvu… I mnogo je zahvaljivao…

S vremena na vreme, neki su uz pesmu gugutali kao golubovi, drugi su oprezno po koji put zakreketali… dok je večera i dalje trajala i igrala se srpska kola. Posle nekog vremena beše se raskravio i „pop Neko“, pa je i sam podvriskivao, ponekad kao golub, ponekad bi zakreketao, napravivši po koji vic na račun večere… Održao je i nekoliko zdravica: za jedinstvo Srpstva, goruće želje za ujedinjenje Vojvodine i Srbije u kojoj vlada sloboda… u kojoj se jednino može disati… pa je zato i on došao ovamo samo na 2 dana… da se malo nadiše slobodnoga vazduha… pa još u ovako prijatnom društvu!…

Mika je svirao kola, koja se inače vrlo retko sviraju, a odlikuju se sevdaliskim melodijama i bučnim igranjem… Nizale se pesme za pesmama.

Naš „pop Neko“ igrao je toliko razdragano da mu je počela smetati mantija. On ju je zagrtao za pojas, ali je i tako smetala. U igri nekako zakači za neki šiljak te se mantija poče cepati. On je i dalje igrao… A kad je saznao da je njegov voz već davno bio otišao — razveselio se još više… Ta je noć uopšte bila jedna od najburnijih, koju je društvo „Suz“ imalo. Naš se gost najčešće obraćao Miki čija mu se pojava učinila simpatičnom.

U toku bure veselja, primače se „pop Neko“ Miki za vreme sviranja, pa ga u najvećem poverenju upita: „Molim vas, kažite mi istinu i iskreno, šta smo jeli, golubove ili žabe?“ Mika mu, ne prekidajući sviranje, kao uzgred odgovori kratko: „jeli ste golubove iz makiških jezera!…“ Na popu se pojavi neki neobično mučan osećaj, naglo je istrčao iz sobe i ostao je napolju dosta dugo. Kad je ponovo ušao k nama, bio je bled i znojav. Očevidno je „olakšavao stomak na vrat na nos.“ Ali je ipak, ulazeći, uzviknuo veselo kao u pesmi: „Šta je bilo, bilo je… Od dobra ne treba bežati!“ Pa je nastavio veselje s nama.

Kad je počelo svitati, oko 6 sati, i društvo se počelo razilaziti, naš gost je bio bez mantije, niko nije znao šta je s njom bilo. Ni on sam nije znao, ali nije očajavao. Naprotiv, pravio je i vrlo umesne dosetke na svoj račun. Ali kad se rukovao sa Mikom, u poverenju ga je upitao: zna li koga, ko bi mu mogao pozajmiti mantiju, koliko da ode do kuće „jer ovako neću smeti!“ Miku su scene te noći s popom toliko bile oduševile, da je i njemu pop bio postao simpatičan. A kad ga je on upitao za mantiju, umirio ga je hladnim tonom, ovim rečima: „Sedite tu i čekajte, doneće vam se druga mantija da odete, ali da je vratite; neće mariti ako vam ta mantija bude poširoka i podugačka!“

Posle tri nedelje Mika je dobio pismo od toga popa, kojim poziva sebi u goste celo njegovo društvo od one večere „na batake, ali od jagnjadi“, pa će nam tom prilikom vratiti i mantiju. Tako je i bilo… U gostima smo ostali puna 24 sata.

S tim sveštenikom sreli smo se još jednom… treći put, 28 oktobra 1912 g. pod Babunom, kad je marširao sa puškom preko ramena na čelu jednoga odreda naše vojske, koji je naišao na naš logor kod sela Izvora, između Velesa i Prilepa.

Ulica Mike Alasa

Opština grada Beograda želela je da jednu ulicu nazove imenom — profesora Mihaila Petrovića. Odabrala je jednu od onih ulica koje nose imena naših naučnika i znamenitih ljudi, jer je nalazila da i njegovo ime, kao velikoga matematičara, bude među imenima drugih naučnika. Miku je o tome izvestio jedan njegov prijatelj. Saznavši za to, Mika mu je rekao… da „za njegovo ime ni sada mnogi ne znaju, a kroz kratko vreme zaboraviće se sasvim i tako niko neće znati ko je bio taj profesor Mihailo Petrović, matematičar“. Rečeno mu je da je opšta želja u Odboru da se jedna prestonička ulica nazove njegovim imenom. Mika je na to odgovorio: „Ako opštinski odbor baš nešto tako hoće, ja sam najpoznatiji među alasima na dunavskom kraju i moje će se ime duže i radije tamo pominjati i pamtiti kao alasa, nego kao profesora i matematičara“. Njegova je izjava prihvaćena i tako je jedna ulica na Dunavu dobila naziv „Ulica Mike Alasa“ (koja se pre toga zvala „Izrailjeva“) — Odmah zatim je i jedna kafana u Dušanovoj ulici, u kojoj je Mika sa svojim društvom najčešće priređivao večerinke, dobila naziv „Kod Mike Alasa“ (koja se pre toga zvala „Dorćolska kasina“).