Povesno slovo o knezu Lazaru

Povesno slovo o knezu Lazaru / Nepoznati pisac ; preveo Milivoje M. Bašić ; priredio Zoran Tasevski¹

Ovaj sveti i uvek pominjani knez Lazar otačastvom i rođenjem i vaspitanjem od srpskoga kolena beše, roda slavna i svetla i odlična, i od blagočestivih roditelja. I posle svog rođenja rastaše i krepljaše se duhom svetim i napredovaše sve više. A kada je tako odrastao, dadoše ga u službu caru Stefanu, i zbog krotosti, blage naravi i vrlina njegovih i hrabrosti bi od cara odlikovan, i postavljen za prvoga u palati njegovoj. Tako i po zapovesti samodržca, uze sebi za sadružnicu srodnicu carevu, kćer nekog velmože². I ona od roda svetla i slavna i odlična, korena nekog carskog, od plemena Simeuna Nemanje, prvog gospodara Srbalja³. I bi otac sinovima i kćerima.

I pošto je prošlo ne malo vremena, car Stefan preseli se iz ovog trošnog života u neprolazne vekove, a naslednik carev posta sin carev, car Uroš. I tako srpski skiptar držaše i upravljaše. A malo vremena posle toga, ostavi i on život, u mnogoj žalosti i napasti od svojih.⁴ Tada promislom i voljom božjom radi krotosti, pravičnosti, vrlina i blagih naravi, uzvisi se ovaj pominjani muž, knez Lazar, na srpski presto. Prvo bi blagosloven od arhiepiskopovih ruku, i svega sveštenstva, i od sabora srpskog; i tako postade samodržac Srbima, prebivajući i provodeći život svoj u svakoj vrlini, krotosti i pravičnosti, jer beše vrlo krotak, i tih, i milostiv, i pravičan sudija kao malo ko drugi, i ne beše kao onaj koji vlada, već kao otac koji svoja čeda nadgleda i poučava. Arhijerejima, sveštenicima i inocima ukazivaše počasti, starce po apostolu⁵ poštovaše, velmožama je izlazio u susret, mlade je upućivao i ljubav im ukazivao. Uvređene zastupaše, imađaše i oko milostivo i ruku pruženu i podatljivu. Nage zagrevaše, strane zadovoljavaše, oslabljenima davaše pokoja, a udaljenim manastirima slao je što im je potrebno. Svima je svakad bio na pomoći da bi stekao sebi svetog Duha koga je u srcu svom želeo još u mladosti. Gradove i crkve podizaše i obnavljaše, a druge iz osnova dizaše u slavu i hvalu i čast Gospodu Bogu i spasu našemu Isusu Hristu, i na utvrđivanje i krepost otačastva svoga i hrišćanskog roda.

A podiže iz osnova i hram u slavu Hrista Boga našeg, koji se u slavi voznesao, na mestu nazvanom Ravanica, po visini i lepoti predivni, utvrđenom sa četiri stuba⁶. I ozari ga živopisanjem, crtanjem, i izobražavanjem ovaploćenja Sina božjeg i prečiste Matere njegove, i svetaca njegovih, i nebrojenih čuda i muka kojima se izložio nas radi i da bi nas uzneo na prvo dostojanstvo, i ukrasi ga zlatom i raznim šarama, i obogati ga raznim srebrnim i pozlaćenim posudama, i darova mu: putire, diskose, kadionice, kacije⁷, ripide, zdele, čaše služitelne, dverca od srebra pozlaćena, ikone velike i male, okovane i pozlaćene i ukrašene biserom i dragim kamenjem, razne zavese od skupocene tkanine i zlata izatkane i purpura. I, prosto reći, ulepša ga i ukrasi svakim dobrodetlnim načinom. I do sada stoji kao neki neuveli cvet, i može ga videti i gledati svako ko dođe. Ogradi ga zatim zidovima, i sa sedam kula ga utvrdi, sazida dovoljno visoku i prostranu trpezariju i nazva je obednicom (ručaonicom), i sagradi ćelije i prilepi ih ka zidu kao ptičja gnezda za odmor kaluđerima i svima onima koji žele da se spasu. I priloži sela i dohotke vrlo mnogo i dovoljno, nasadi vinograde i razna voća. Sakupi zatim u njemu mnoštvo kaluđera i načini lavru i ustanovi opšte žitije, na divljenje mnogima koji bi tu došli od dalekih strana. Postavi im igumana, nekog muža po imenu Arsenija, muža puna vrline i razuma.

I pošto mu ne beše dovoljno dobrih dela, jer imađaše u sebi svetog Duha koji ga učaše da ide ka sve višem, podiže i drugi hram, koji je ležao u podgorju, na istočnoj strani od toga mesta, blizu velike lavre⁸, i osnova bolnicu za odmor bolesnih kaluđera, i onemoćalih i stranih. Radovaše se svemu ovome Hristov rab, knez Lazar, i odavaše slavu i hvalu Bogu za sve dobrodetelji koje su od njega bile darovane, i provođaše tako život svoj u prostoti srca i ukrašen milosrđem i krotošću.

Pošto je prošlo ne malo vremena, postiže i nas zbog naših grehova strela puštena od Boga, Ismailćani⁹, i da se ne bi hvalila svaka stvar pred Bogom, podiže se Amurat¹⁰, car persijski, sa mnoštvom Agarena, da ih nije moguće izbrojiti, da smo mi prema njima bili kao reka prema moru, i kada navališe i suprotstaviše se našoj zemlji, nije se imalo kuda ukloniti, jer iđaše zver ričući kao lav, tražeći da proguta stado Hristovo, i da naše otačastvo uništi.

No prevari se prebedni jer se zamalo istrebi sa hukom uspomena njegova. I kako vide ovaj divni muž Lazar da se sprema rat, potrudi se za Boga i za otačastvo svoje. Primivši za sebe onaj mučenički glas i oglasivši vojnicima i vlasteli svojoj, utvrđivaše ih i jačaše govoreći: „Pođimo, braćo i čeda, pođimo na podvig koji je pred nama, ugledajući se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tela nepoštedno na sečenje za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu.“ I tako ih ukrepi, utvrdi molitvama¹¹.

I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo događalo. I toliko se krvi izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir¹², car persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni muž, sveti knez Lazar. Opkoli ga mnoštvo Agarena i uhvatiše ga, i bi priveden sa mnogom vlastelom njegovom, kao ovce na klanje. Tada bi odsečena časna glava njegova sa mnoštvom njegove vlastele, meseca juna, petnaestog dana. Sledovao je primeru Hrista, prolivši krv svoju njega radi, i bi novi mučenik Lazar u dane ove poslednje, i privede sabor veliki mučenika Hristu Bogu svojem u višnji Jerusalim, kao nekada Isus Navin¹³ ljude božije u obetovanu zemlju. Potom bi sahranjen blizu toga mesta u mitropoliji.¹⁴

A posle malo vremena sin njegov Stefan posta nosilac skiptra srpskoga. I raspolažući velikom revnošću, sa materom svojom Evgenijom¹⁵, primi blagoslov od arhijereja. A zatim, skupivši mnoštvo naroda, episkopi, klirici, i iguman svete njegove obitelji, sa mnoštvom kaluđera, otkopaše časno njegovo telo, i, o čudesa, nađoše ga netaknuto kao mirisni šipak, i uzeše ga sa svećama i kandilima, i prenesoše i položiše u časni njegov manastir (Ravanicu), tako da i do danas leži u grobu, vršeći iscelenja i dajući zdravlje onima koji mu sa verom prilaze.

Napomene

1. Povesno slovo o knezu Lazaru sastavio je nepoznati pisac, verovatno neki ugledni kaluđer koji je živeo u manastiru Ravanici. Misli se da je spis nastao negde između 1392—1398. Objavio ga je prvi put St. Novaković: Glasnik Srpskog učenog društva. 21, 1867. Prevod na savremeni jezik (u nešto skraćenom tekstu): Milivoje Bašić, Iz stare srpske književnosti. Beograd 1926.
2. Tj. Milica, kći Vratkova, praunuka Vukana, najstarijeg Nemanjinog sina.
3. Srpski srednjovekovni pisci računali su uvek da srpska istorija počinje sa Nemanjom.
4. Pisac ovog pohvalnog slova je blizak vremenu o kome piše, i zbog toga ne pada u grešku da smrt Uroševu pogrešno pripisuje kralju Vukašinu, kao što će to raditi kasniji naši pisci u 17. i 18. veku. Izrazi žalost i napast odnose se svakako na odmetanje Vukašina i drugih velikaša od Uroša.
5. Po apostolu, tj. prema učenju Hristovih apostola.
6. Četiri stuba, u unutrašnjosti manastira Ravanice nalaze se zaista četiri stuba.
7. Kacije, vrsta većih metalnih sudova za držalje žara (mangal).
8. Misli se da je to današnji manastir Sisojevac, u neposrednoj blizini Ravanice.
9. Ismailćani, stari naši pisci zovu Turke Ismailćanima po Ismailu, koji je bio sin Avrama i njegove robinje Agare. Po ovoj poslednjoj Turke su nazivali i Agarenima.
10. Amurat, car persijski, turski car Murat. Turke katkada naši stari pisci nazivaju i Persijancima.
11. Tj. i sam Murat je poginuo na Kosovu.
12. Amir, Murat.
13. Isus Navin, biblijski prvosveštenik, naslednik Mojsijev.
14. U mitropoliji, tj. u Gračanici na Kosovu, gde je u to vreme bilo sedište mitropolije.
15. Evgenija je kaluđersko ime kneginje Milice. Primila je monaški čin 1393. godine.