Lektira

Ben Akiba. 3

Autor

Branislav Nušić

u

, , , ,

Sabrana Dela Branislava Nušića. 23, Ben Akiba. 3 / Branislav Nušić ; priredio Zoran Tasevski

Sadržaj

1. Dar

Juče sam prisustvovao jednoj vrlo dirljivoj sceni. Gospođa Mica je stigla iz banje i tako sam ja među prvima pohitao da joj poželim dobrodošlicu.

Ali sam ja toliko požurio, da sam upravo sam sebe doveo u nepriliku. Zatekao sam gospođu i gospodina Stojana još u zagrljaju.

— Izvinite — trgnu se gospođa kad sam naišao — ali sami možete pojmiti, otkad ga nisam videla, morala sam ga tek malo duže držati u zagrljaju.

— O, molim — uzeh ja šeprtljanski da se izvinjavam — ako je po volji, izvol’te vi nastaviti… ja se mogu skloniti za trenutak.

— Koješta — pocrveni gospođa Mica — za danas je sasvim dosta.

Pošto mi je i g. Stojan potvrdio da je za danas sasvim dosta, seo sam kraj njih da prisustvujem budućoj dirljivoj sceni. Ja imam neko naročito, toplo osećanje za te dirljive porodične scene. Meni uvek suze naiđu na oči, kad vidim tako kako se srdačno muž i žena među sobom lažu.

Gospođa odmah naredi da se kuva kafa a za to vreme ona uze da otvara kofere.

— Da mi kažeš pravo — okrete se mužu držeći ključ od kofera u ruci — jesi li bio dobar pa da ti dam dar koji sam ti donela.

Gospodin Stojan razvuče usta i pogleda u mene, kao da bi hteo reći: evo neka on posvedoči.

— A, ne treba mi svedodžba gospodinova…

— Imate pravo, ja sam toliko iskren da se već po prvoj reči da pogoditi šta mislim da kažem.

Gospođa pređe preko ovog odgovora i poče da otvara kufere. Mene poče da podgriza neobična radoznalost. Ja uopšte volim da zavirujem u ženske kufere, ormane i fijoke ali ćete dozvoliti da je još interesantnije zaviriti u kufer jedne gospođe koja se iz banje vratila.

Nemojte misliti da sam ja zato radoznao da bih sagledao veš. Bože sačuvaj, veš u kuferu, veš u izlogu i veš na užetu pri sušenju mene nije nikada interesovao. Ja volim inače da zavirim u te kufere koji se vraćaju iz banje, a to mi je utoliko lakše bilo što je gospođa nervozno bacala stvari iz kufera da bi našla dar koji je donela mužu.

Tako su jedno za drugim izletali iz kufera ovi predmeti:

  • Papuče.
  • Jedan nemački roman sa slikama.
  • Ogledalo.
  • Ogledalce.
  • Bela rekla.
  • Dva tri metara ajnlaga.
  • Brenajz.
  • Jedan suv buket.
  • Opet bela rekla.
  • Još jedna bela rekla.
  • Još jedan roman.
  • Rukavice…

I onda već počeše da izleću intimnije stvari, pa čak i toliko intimne da mi je gospođa Mica uzviknula:

— Molim vas okrenite se tamo i razgovarajte štogod sa Stojanom. Što ste se ućutali.

I taman sam ja okrenuo glavom i počeo sa g. Stojanom da razgovaram o tome kako je napoleonu kurs nisko pao, a tek gospođa veselo uskliknu. Našla je u flispapiru uvijen dar koji je donela mužu.

— Evo ti, ali samo mi još jedan put reci, jesi li bio dobar?

— Jesam! — odgovori Stojan kao đak trećeg razreda osnovne škole…

— Pogledaj me u oči pa mi kaži: jesam!

On izdrža i to a ona mu tada predade dar u šake i pri tom ga ponovo poljubi, kao što je to red pri davanju dara.

Ja sam zažmurio da ne bih ni sebi ni njima škodio pri ovoj dirljivoj sceni, a kad sam otvorio oči, spazio sam g. Stojana kako radoznalo razvija paket.

— Da sam imala para uzela bih ti i što više, ali budi zadovoljan i sa ovim. To je samo da vidiš da te se sećam.

U razvijenoj hartiji bio je brkovez.

— Zar to? — učini g. Stojan kao dete kad mu mesto čokolade date oskorušu.

— Pa dabome. Hoću jedanput da mi i ti izgledaš feš, a ne okesili ti se brkovi kao… kao…

— Kao… Zaustih ja da kažem ali mi gospođa ponova metnu šaku na usta.

— Molim vas, nemojte samo vi dopunjavati rečenice.

— Pa da vam pomognem da nađemo upoređenje.

— Hvala.

I dok smo se mi oko dopune rečenice koškali, g. Stojana nadari đavo da zaviri malo bliže u dar.

— Pa ovo je već upotrebljavan brkovez.

— Kako? — skočih ja iznenađen.

— Jeste, evo na njemu i masti i dlake od brkova.

Gospođa Mica se užasno zbuni i pogleda me.

— Ta idi molim te, kako je mogao biti upotrebljavan, gospođa tek nema brkova a možda ga je trgovac jedan put ili dva upotrebio radi probe.

— Ne, ne, ovo je upotrebljavan, duže vremena, upotrebljavan brkovez! — viknu g. Stojan očajno.

Gospođa Mica se zbuni još više. Krajnje je vreme bilo da kaže ma šta u svoju odbranu.

— Da, ja sam kupila, pa sam zamolila jednog gospodina u banji da ga proba.

Uze zatim brkovez iz Stojanovih ruku, zagleda malo bolje i sa ubeđenjem dodade:

— Odista, ovo je dlaka iz njegovih brkova! — pa se zatim naže i poče ponova ljubiti g. Stojana koji se pokazao zadovoljan njenim odgovorom.

Tako volim što sam prisustvovao ovoj dirljivoj porodičnoj sceni. Ja imam neko naročito toplo osećanje za te dirljive porodične scene. Meni uvek suze naiđu na oči kad vidim tako kako se srdačno muž i žena među sobom lažu.

2. Sima samac

U stvari g. Sima nije samac, on ima ženu i troje, što je rekla prija Savka, „krasne“ dečice, te je utoliko čudnije otkud da ga njegovi drugovi i prijatelji zovu „Sima samac.“

Međutim, ko zna da g. Sima već nekoliko godina izigrava samca, tome to neće ni malo čudno biti, te ne bih vam ja čak ni pričao ništa o njemu, da ovoga Mitrov dana nije ovo samovanje preselo g. Simi jedan put za svagda.

Gospodin Sima dakle neobično voli da u oči Mitrov-dana i Đurđev-dana zađe tako po malo zabačenijim ulicama i da zastaje pod prozorima na kojima ima lista za izdavanje stanova. Njega, razume se, ne interesuju stanovi sa dve i tri sobe već samo „stan za samca“ i sasvim mu je svejedno da li je stan sa ili bez nameštaja.

Prirodna stvar da polazeći u tu ekskurziju uvek skida burmu i pažljivo je meće u novčanik, jer se on ne zadržava samo na čitanju lista spolja, već kad kroz prozor iza liste spazi kakvu lepu i vragolastu glavu, ili kad onako promerka situaciju, hoće on bome i da svrati da vidi sobu.

U takvom slučaju, ako se prevario te mu se pojavi kakva tetka ili strina, on ipak najozbiljnije razgleda sobu, pa se onda namrgodi i procedi kroz zube:

— Znate, nije dovoljno svetla. Meni treba vrlo svetla soba za rad. Ja sedim po ceo dan kod kuće i pišem.

I onda se izvlači iz stana kao tarana iz lonca.

Ako naprotiv naiđe na kakvo lepo lice i nasmejane oči a on onda zaviruje u svaki budžak i postavlja raznolika pitanja:

— A greje li se dobro soba?

— O, još kako! — odgovara mlada gazdarica.

— A ima ko da me posluži?

— Kako?

— Pa tako, da mi donese vode, da založi.

— Pa ja zaboga.

— Vi? Uh, to je vrlo prijatno. Ja tako volim ujutru čim se probudim da spazim tako mlado prijatno, nasmejano lice…

I već tako senu tom tonu nastavlja razgovor a kako se svršava Bog će ga sve znati, tek mora biti da g. Sima na ovim svojim ekskurzijama dobro prolazi kada ih već godinama vrši.

Ali od prošloga Mitrov-dana pa ubuduće, izgleda da g. Simi nikad više neće pasti na pamet da traži stanove za samca i ne samo to, već gde spazi na prozoru listu kojom se oglašava stan za samca, on će je obići i proći sasvim drugim sokakom.

Da vam i objasnim zašto će tako to biti. Gospodin Sima dakle, kao što sam kazao, ima ženu i troje „krasne“ dečice. Sasvim je prirodna stvar da uz takvu jednu familiju ide kao cubok i jedna, tašta, što kažu krv i nož. Od prvoga dana ne trpe se, pa čak i ne govore. Ako njega pitate zašto, odgovoriće vam:

— Ne trpim je, brate, što zabada nos u svašta.

Ako nju pitate što ne govori sa zetom, odgovoriće vam:

— Ne trpi me lola, što mu fatam tragove!

Izgleda da će tako nešto i biti, izgleda da gospođa tašta ima sve osobine mačke lovdžike, i da stalno džedži kraj svake pukotine u koju bi se g. Sima kao miš hteo da uvuče. Usled tih osobina taštinih g. Sima ne govori sa njom već četiri godine niti mu ona u kuću dolazi. I mesto da sedi kod zeta i kod „svoga deteta“, ona se sirotica sama samcita prebija tako po nekim kvartirićima.

E, sad već možete i sami slutiti šta se desilo. Tašta uzela jedan kvartirić sa tri sobe u kosmajskoj ulici, pa da bi olakšala sebi kiriju, rešila se da izda jednu sobu.

Dođe ovaj ili onaj, pogleda sobu pa ode, i jednoga dana — to je bilo jedne oktobarske večeri — uđe jedan gospodin a dočeka ga služavka. Tašta se bila u sporednoj sobi začešljavala i kroz poluotvorena vrata slušala razgovor.

Za koga želi gospodin sobu? — pita devojka.

— Kako za koga, pa za mene! — odgovori odlučno g. Sima pa nastavlja — a je l’ te molim vas, je l’ gazdarica mlađa ženska?

— Pa i nije! — odgovori vragolasto devojka.

— Ne menja ni malo stvar, ako samo vi ostajete ovde u službi.

I taman se mašio rukom bio da uhvati devojku za podbradak, a vrata se od susedne sobe otvoriše i pojavi se lepo začešljana — tašta.

I šta dalje da vam pričam. Izvolite sami sebe staviti u položaj u kome je bio g. Sima, pa recite po duši kako bi vam bilo.

Gospođa tašta razume se, nije ni reči kazala, ali ga je pljunula. Sima međutim, pošto se obrisao, počeo je nešto da muca ali čim je video otvorena vrata, on je u tri koraka našao ulicu.

Grdno sam radoznao, ali sve dosad nisam saznao, kako li je grešnik kod kuće prošao. A bruka se čula i eto, od toga dana od one oktobarske večeri, — drugovi su prozvali g. Simu „Sima samac.“

3. Mašina za letenje

3.1. Poglavlje 1

Još malo pa se to može postaviti kao pravilo: kad vidite ulicom čoveka otrcanog, mašna mu se spustila ispod drugog dugmeta na košulji, poslednja rupa na prsluku zakopčana mu na treće dugme, pantljika na šeširu se obrnula tako da je ona mašna došla natrag; to onda ne može biti ni isterani činovnik ni senzal sa marvene pijace. To može biti samo profesor i to ili profesor srpskog jezika koji ide putem tražeći koren kakvom glagolu i naleće čas na tramvaj, čas na fijakersku rudu ili profesor matematike koji rešava kakvu formulu ili profesor fizike koji se bavi kakvim pronalaskom.

G. Antonije Stojanović, koga ćete po gore rečenim osobinama lako poznati na ulici, bavi se već od rane svoje mladosti pronalaskom mašine za letenje.

Još đakom na Velikoj školi, njega je zarazila ta misao ali ga je zla sudba po svršetku škola bacila kao suplenta u unutrašnjost, dakle u sredinu koja ga nije mogla razumeti i gde nije mogao crpsti poleta svojoj velikoj ideji. O, koliko je tamo patio toga radi. Šta ti se sve nije šuškalo i govorilo o njemu.

Gazdarica, kod koje je sedeo, raznela je po varoši glas da on ima običaj skoro svaki dan da se zavuče u svoju sobu, da zaključa vrata, pa po celo posle podne da provede tamo zaključan. Taj glas išao je od usta do usta i šta ti sve nije još dodavano uz to. Ne samo žene, no i ozbiljni ljudi, čija su deca bila g. Antonijevi đaci, zabrinuli su se bili. Jedan put su toga radi Raka kasapin, Sava galanterista, pop Jova i Sima terzija, bili i kod načelnika da se posavetuju.

— Pa šta mislite vi, šta bi to moglo biti — zapitaće ih načelnik.

— Ja mislim — uzeće reč Raka kasapin — ništa drugo nego pravi lažne banke kad se tako zaključava.

— A to ne verujem — reći će načelnik — on je profesor, prestavnik prosvetne struke, kako bi mogao praviti lažne banke.

— Pa i ja kažem — reći se Sava — ja sve mislim, g. načelniče, da to neće biti ništa važno. Može biti čovek farba brkove i bradu pa se zato zaključava.

— Eto ti na! — na to će pop — koješta, i kad bi farbao ne bi valjda ceo dan farbao. Nego ja mislim, pre će biti da se bavi nekim nečistim stvarima. Na primer taj spiritizam, astalčići i takve stvari.

— To može biti — dodaće načelnik — sve te tako usijane glave bave se tim stvarima.

— Nego, ovaj — nastavi pop — pa to smo baš i hteli da kažemo: nije to zgodno ni za decu koja, uče kod njega. Ko zna kakvo bezverje može on usaditi deci u dušu.

Zabrinu se i načelnik i obeća deputaciji da će on već učiniti što treba. Razume se, odmah je otišlo u Beograd poverljivo saopštenje, pa je onda došlo izjašnjenje i premeštaj g. Antonijev u Beograd.

Gazdarica danu dušom, okadi sobu u kojoj je sedeo g. Antonije i zovnu još popa te osveti vodicu i poškropi njome zidove.

To je sve bilo, razume se, u unutrašnjosti, dok je g. Antonije sedeo kod gazdarice i dok je bio neženjen.

U Beogradu se međutim oženio. On se posle ozbiljnih premišljanja tek rešio da se ženi. Beograd je kafanska varoš, neženjen čovek hteo ne hteo mora po kafanama provoditi život a to znači ne moći se sav posvetiti svojoj velikoj ideji, svome velikom poslu, pronalasku mašine za letenje.

I gospođica Zorka — današnja njegova žena — ozbiljno je premišljala pre no što se rešila da njemu pruži ruku. On nije bio ni lep, ni dovoljno mlad a uza sve to bio je još profesorski aljkav. Ali o njemu se znalo da radi na nekakvome pronalasku; ono što ga je u palanci pravilo zlim duhom, u Beogradu ga je pravilo baš interesantnim. Pa onda ako on uspe u svome pronalasku, postaće veliki čovek a gospođa Zorka žena profesora Velike škole.

Sve je to gospođica Zorka ozbiljno sračunala, i — jednog dana pobacala je sve suvo cveće koje je čuvala presovano sa raznih zabava; pocepala je i iz knjige „Spomenice“ jednu stranu na kojoj je on — g. Mirko — zapisao neke stihove; pocepala je i njegovu fotografiju i pružila ruku g. Antoniju.

3.2. Poglavlje 2

Već je godina dana kako je gospođica Zorka gospođa Zorka; već je godina dana kako g. Mirko jednako rešava da l’ da ode u kaluđere da l’ da ne ode; već je godina kako g. Antonije zaključan u svojoj sobi predano radi na svojoj mašini za letenje.

Gospođa Zorka već je nestrpljiva. Oh, kako bi ona volela da ta mašina bude što pre pronađena; da se Antonijevo ime što pre prostre širom celoga sveta; da se čuje, da se proslavi, da se time upravo i njena udaja i neverstvo prema g. Mirku opravda.

Koliko puta ona uđe u njegovu sobu za rad pa se dražesno nagne na sto, po kome je on polegao i previo kičmenicu računajući neke „otporne snage“, pa ga tiho zapita:

— Antonije!

— Šta je? — veli on suvo.

— Kaži mi, kako izgleda, hoće li moći što biti od toga? Nadaš li se da ćeš moći stvar svršiti s uspehom?

— Dabome da se nadam. Ma hartiji sam ja stvar već pronašao i utvrdio ali praktično, to još ne ide…

— Pa dobro, ’ajde da te ne uznemiravam. — I povlači se iz sobe utešena.

To je tako bilo prve godine braka, a druge, razume se, počela je da mu prebacuje.

— Ja ne mogu da razumem — rekla bi mu tako za večerom — devet godina sediš tako zaključan u sobi i napustio si se već; zar ne vidiš kakav izgledaš — pa opet ništa.

— Te se stvari rade i po dvadeset i po trideset godina — odgovara on nemarno.

— No, hvala lepo, a zar ne vidiš ti da sam se ja prosto radi toga žrtvovala. Niti idem gde, niti me izvodiš gde; saranila sam prosto svoju mladost između ova četiri zida.

— Pa idi, ko ti brani?

— Da idem je li, a s kim? Tebi je milija ova mašina nego ja! — I razume se, poleti potok suza iz očiju ove lepe ženice sahranjene između četiri zida.

To je bilo druge godine braka a treće, prešlo se i na krupnije razgovore.

— Ja hoću da ti meni otvoreno kažeš; jesi li se ti venčao sa mašinom ili sa mnom — grmi gospođa Zorka.

— Pa dobro, šta hoćeš — pita grešni Antonije.

— Neću ništa, ja nisam ljubomorna na tu mašinu, sedi ako hoćeš po ceo dan zaključan u sobi, ali hoću da mi dozvoliš da i ja sebi nađem zabave.

— Pa dobro, nađi, — odobrava Antonije i opet se povlači u svoju sobu za rad i zaključava vrata za sobom.

3.3. Poglavlje 3

Sasvim je dobro učinio g. Mirko što se nije zatrčao da se zakaluđeri, kao što je dobro učinila i gospođa Zorka što je izvojevala pravo da i ona sebi nađe zabave.

Sreli su se opet. On je njoj ispovedio koliko je patio od onoga čemernoga dana kada je ona drugom dala ruku a ona je njemu ispovedila da joj je muž dozvolio da sebi nađe zabave.

On je njoj ispovedio da se ni malo nije izmenio od onda, da je drugovao samo sa dragim uspomenama a ona se njemu ispovedila da joj je muž dozvolio da nađe sebi zabave.

On je njoj ispovedio, da je još voli, beskrajno voli, sad upravo više nego pre a ona se njemu ispovedila da joj je muž dozvolio da nađe sebi zabave.

Posle takvih međusobnih ispovesti pozvala ga je da joj dođe, da bi ga mogla i mužu predstaviti i on je došao.

— Ovo je, Antonije, moj drug iz detinjstva. Tako sam se obradovala kad sam ga videla.

— Milo mi je, vrlo mi je milo — veli Antonije, pa se opet povlači u svoju sobu za rad i zaključava vrata za sobom.

A „drug iz detinjstva“ i žena kojoj je muž dozvolio da nađe sebi zabave, ostaju sami u sobi i razgovaraju, razume se o detinjstvu, o vremenu i uopšte o tako nevinim stvarima.

Pa to tako svaki dan ide. Drug iz detinjstva sad je već često i gost na ručku i večeri. On je čak i samom Antoniju omilio, jer se interesuje za pronalazak, uvek raspituje i kad mu Antonije objašnjava a on sa najvećom pažnjom sluša.

3.4. Poglavlje 4

A i pronalazak napreduje. Još samo jedan zavrtanj, koji je g. Antonije naručio kod kovača, pa — on veruje da će uspeti. To je neki čudan zavrtanj koji će pričvrstiti dvoja krila i to ona koja daju pravac mašini za letenje.

Od jutros je rano otišao kod kovača, jer mora lično da nadzirava pravljenje toga zavrtnja.

Kad je zavrtanj bio gotov on ga zadovoljno ščepa pa pohita kući.

— Kako će se obradovati Zorka ako joj budem mogao već danas reći da je delo gotovo, da je mašina za letenje pronađena — misli u sebi profesor i žuri. — I najzad — misli on jednako usput — krajnje je vreme da jedan Srbin unese svoje ime u kulturnu istoriju sveta.

Najzad stiže do kuće ali ga na sred dvorišta predusrete služavka plačući:

— Gospodine.

— Šta je Rozo?

— Čisto ne smem da vam kažem.

— Govori, šta je?

— Gospođa je odbegla od vas.

— Šta kažeš??! — vrisnu profesor.

— Odbegla je sa onim svojim prijateljem. Poneli su i stvari, dva kufera, i otputovali su još jutros rano u Zemun. Odmah čim ste vi izašli iz kuće.

Profesor zadrhta i preblede, pa onda uze da urla, i poče sam sebe tući u glavu onim zavrtnjem koji ima da reši pitanje o mašini za letenje. Pa onda utrča u kuću i poče da traži ženu po svim sobama, i najzad kad je ne nađe, poče grešnik i da plače.

U sobi za spavanje, na stočiću kraj njena kreveta, nađe i jedno pisamce. On ga grčevito otvori i časkom prelete ona dva reda pisaljkom ispisana. U pismu je samo ovoliko pisalo:

Dragi Antonije.

Ti se već godinama mučiš da pronađeš mašinu za letenje, ja sam je međutim pronašla — i odletela sam.

Zorka.

On uđe u svoju sobu za rad, dočepa jednu sikiru i polomi celu svoju mašinu za letenje. I tako čovečanstvo ostade bez mašine a Antonije bez žene.

4. Pogreb Pere Spasića

I od jutros su, kao i svako jutro, oko stola pred kafanom na Terazijama, oni koji rane na jutarnju kafu. Među njima je i profesor g. Sima Stanojević od kojega svako revnosno čuva svoju cigaretu ili kafu, jer profesor u razgovoru vrlo često hoće da dopuši tuđu cigaretu ili da posrče tuđu kafu. Od trideset i pet godina profesorske službe ostala mu je jedna skromna penzija i jedna raskošna rasejanost. I ako se još pre dva meseca iselio sa koteža „Neimara“ u Skenderbegovu ulicu ka Dorćolu, njemu ništa ne smeta ni danas da svako podne plati tramvaj i krene na ručak na kotež „Neimar“ a kad se usput seti da se opet vrati. On i sad seje po tramvajima, po kafanama, po bibliotekama i ministarskim čekaonicama kišobrane, kaljače, tašne i sve što se da zaboraviti.

Za stolom se kao i uvek uz kafu vode obični razgovori i saopštavaju novosti.

— Čuli ko od vas za grešnoga Peru arhivara? — zapitaće tako neko sa stola.

Peru Spasića iz Ministarstva prosvete — pitaju ostali.

— Jest. Pa čujem da je umro juče po podne. Ne znam da li je istina! — tvrdi odlučno profesor. — Taj čovek boluje od čira u stomaku a pre tri ili četiri dana, pojeo je ovde preda mnom, u ranu zoru glavicu kisela kupusa i istresao u nju celu papriku meunku. Ima da svisne a ne da umre.

— Može biti to mu je škodilo — dodaje onaj koji je saopštio novost.

— Pa dobro a kad mu je pratnja? — pita profesor.

— Ne znam ja! — odgovara onaj — ne znam ni je li sigurno da je umro a kamo li da znam kad mu je pratnja.

— Umro je, velite juče po podne? — nastavlja profesor. — Onda znači pratnja mu mora biti danas po podne.

— Ali, zaboga — brani se onaj — pitanje je još je li umro.

— A umro je, to je nesumljivo da je umro, nije on mogao onu glavicu kupusa preživeti! — tvrdi profesor.

— Može biti! — dodaje on.

— I pošto je juče po podne umro kao šta tvrdite vi…

— Ama ne tvrdim ja — brani se onaj — tako sam čuo a možda nije ni istina.

— To mu je onda danas po podne pogreb — nastavlja profesor svoju misao. — Moram otići. Pune dve godine radili smo mi u Ministarstvu u istoj kancelariji i moram priznati bio je vrlo pažljiv prema meni. Moram mu otići!

To po podne oko tri sata, profesor se Sima Stanojević spusti ulicom Miloša Velikog te siđe u Kraljice Natalije ulicu, gde je pokojnik stanovao. Još nije bio ni stigao do njegove kuće a srete pratnju koja se već krenula te se povuče na trotoar, sačeka je te joj se pridruži.

Palo mu je u oči mnogo sveta, naročito mnogo oficira, pa onda jedan vod pešaka i kare na kojima je nošeno telo pokojnoga Pere Spasića. Nije znao da je pokojnik bio tako velikoga vojničkog čina. On ga se seća 1912 kao bolničara u niškoj bolnici kod Ćele-kule ali, bilo je još šest godina ratovanja zatim; ko zna kakva je čuda za to vreme počinio arhivar-bolničar.

U Vaznesenskoj crkvi, gde je telo opevano, nije ni ulazio u crkvu; morao je kao strasan pušač sve vreme da provede u porti. Išao je od gomile do gomile, pripaljivao cigarete i mešao se u već započeti razgovor koji se u toj gomili vodio.

— Ne, ne, gospodo, vi se varate, on je morao umreti. On koji boluje od čira u stomaku preda mnom je pojeo glavicu kisela kupusa sa paprikom meunkom.

— Ali šta govorite, gospodine, — reći će mu jedan rezervni oficir pripaljujući mu cigaretu — pokojnik je umro od zapaljenja mozga.

— Pa da — potvrđuje profesor — samo čovek koji ima zapaljenje mozga kadar je pojesti glavicu kupusa.

Pred crkvom je jedan rezervni oficir držao govor ali ga profesor nije slušao. Prišao je bio da čuje ali je besednik već u prvoj rečenici napravio strahovitu gramatičku pogrešku te profesor pljunu i ode čak iza crkve da ne bi slušao besedu dalje. Kada pogreb krete pođe i profesor za njim, dokazujući svakome kome bi se pridružio da je pokojnik morao umreti zbog one glavice kisela kupusa. Na groblju opet održaše govor. Iz toga govora, koliko je do njega mogao dopreti, saznao je da je pokojnik bio rezervni major, da je načinio čuda od junaštva na Dobrom Polju a da je i inače važio kao ugledan građanin i dobar suprug.

Najzad onaj vod vojnika opali počasni plotun i prisutni počeše da se razilaze. Razume se, profesor se uputi kotežu „Neimar“ i tek kada dođe do Savinačke crkve on se seti da sedi u Skenderbegovoj ulici na Dorćolu. Sede na tramvaj da se spusti do Narodnog pozorišta i razmišljajući usput o pokojniku, njemu pade na pamet jedna vrlo važna stvar. Za vreme dok je on, još kao suplent, radio u istoj sobi u Ministarstvu prosvete sa pokojnikom, pokojnik je vodio neke beleške, kao neku vrstu memoara. Što bi god u zvaničnim aktima koja su prolazila kroz njegove ruke zapazio istorijski interesantno on je to u svoju knjižicu beležio. Još tada mu je profesor govorio:

— Beležite, beležite svaku sitnicu; ono što izgleda danas beznačajno može sutra imati velikoga značaja.

A trideset je godina od kako su se arhivar i profesor rastali iz te kancelarije i, ako je arhivar nastavio istrajno da vodi te beleške, to bi danas morao biti neocenjen istorijski materijal. Ali da li je nastavio, razmišlja profesor u tramvaju ili, ako i nije nastavio, gde je ono što je radio tada? je li to kod udovice i hoće li udovica da prida dovoljno važnosti te da sačuva? Neće li se naći ko da joj to ščepa ili, neće li ona, udovica, sama baciti to kao staru hartiju?

Profesora, kao istoričara, ta je misao počela strašno da muči i, predav se sav njoj, on se probudi tek kad tramvaj udari u gradske zidine.

Izlazeći iz tramvaja on se krete ulici Kraljice Natalije, kući pokojnikovoj, samo da svrati i da obrati udovici pažnju na taj rukopis; samo toliko, jer inače ne bi mogao celu noć zaspati.

Stigao je i ušao tiho u kućicu, kao što je je to red u takvim prilikama, odmah posle pogreba. Udovica ga dočeka na vratima:

— Izvol’te, izvol’te, gospodine!

— Da se nisam nešto prevario, jer davno nisam dolazio; ja tražim kuću Pere Spasića.

— Ovde je, ovde, niste se prevarili, izvol’te samo! — i ona otvori jedna vrata i propusti profesora da uđe.

— O, gospodine profesore — uzviknu arhivar Pera Spasić, koji je leškario na jednom otomanu sa toplim oblozima na stomaku. — Otkud vi, gospodine profesore?

— Profesor zadrhta celim telom, spade mu cviker sa nosa i on se saže, pa kad ga na jedvite jade nađe, on ga izbrisa i ponova natače na nos.

— Sedite, gospodine profesore! — nude ga u isti mah i udovica i arhivar Pera Spasić.

— Molim vas samo da se najpre razumemo… da se objasnimo, jer ovde postoji neka pogreška ili zabluda ili… ja ne znam upravo — petlja profesor sedajući.

— Ali na šta se odnosi ta zabluda? — pita Pera i daje ženi suvu oblogu da mu zameni.

— Tiče se vas, vi ste u zabludi, to jest… da, drukče ne može biti — petlja i dalje profesor.

— Ali, ja vas ne razumem! — čudi se Pera Spasić.

— Da počnemo, dakle, iz početka! — odlučuje se najzad profesor. — Pre svega, recite vi meni, jeste li vi pre tri dana u mome prisustvu pojeli jednu glavicu kisela kupusa?

— Jesam! — veli arhivar — i da vidite od tada mi je bolje, mnogo mi je bolje.

— I vi niste od te glavice kisela kupusa umrli?

— Ne, naprotiv, bolje mi je.

— Pa dobro — nastavlja profesor — kome sam ja danas išao na pogreb?

— Šta ja znam kome!— veli arhivar.

— Pa ipak, nije to tako prosta stvar kao što na prvi mah izgleda — nastavlja da se buni profesor. — Molim vas, recite vi meni, šta ste vi u vojsci, recimo u rezervi.

— Bolničar.

— Bolničar i ništa više?

— Ništa!

— Pa dobro, neka je i tako, ali otkud onda ovaj vod vojnika da pale počasnu paljbu?

— Ama kome?

— Pa vama.

— Pa nije meni, zaboga!

— Nego kome?

— Šta ja znam!

— Pa ipak… ipak… — nastavlja profesor razmišljajući. — Ne mogu nikako da razumem celu stvar. Eto, sad se i sami možete uveriti zašto je istorija koji put u zabludi. Pa mora biti kad ljudi brkaju datume i brkaju događaje. Eto uzmite, molim vas, vaš slučaj — i profesor se diže i poče da šeta po sobi kao da drži predavanje — uzmite, molim vas, vaš slučaj. Umrli ste i sasvim ste opravdano umrli pošto ste pojeli glavicu kisela kupusa. Dakle umrli ste i protiv toga ne može se imati ništa. Samom vašom smrću utvrđen je i datum vaše smrti i istorija, recimo, to zabeleži. Međutim šta vi radite? Dok mi vas sa svima počastima sahranjujemo, dotle vi sedite kod kuće i mećete tople obloge na stomak. Eto sad kažite i sami kako tu istorija može da utvrdi jedan pouzdan datum i onda se čudite kad istoričari po nekoliko decenija vode polemiku oko datuma smrti ili rođenja nekoga čoveka.

— Pa dobro, šta sad vi hoćete od mene? — zapitaće najzad Pera arhivar kad ga je već izdalo strpljenje.

— Šta hoću izbrecnu se profesor. — Hoću gospodine, kad ste već umrli da budete mrtvi, a ne da menjate obloge na stomaku.

— Ali ja sam živ, gospodine!

— Možete vi biti i živi ali ja vam to ne priznajem… Ne priznajem, razumete li?

I profesor ščepa šešir i izlete iz sobe vičući neprestano:

— Ja to ne priznajem!

5. Mark Tven

Juče je naš Presbiro objavio telegram iz Nju-Jorka da je čuveni humorista Mark Tven umro.

Dabome da ovoj vesti nisam poverovao i to iz dva razloga: prvo i prvo što je naš Presbiro šaljivčina, t. j. upravo što je Mark Tven šaljivčina: što Mark Tven ima običaj da laže, t. j. upravo što naš presbiro ima običaj da laže.

Mark Tven je dosada nekoliko već puta umirao i uvek je uhvaćen da laže. Pre dve godine, kada su listovi najozbiljnije pisali o njegovoj smrti, jedna mu se pariska redakcija telegrafski obratila pitanjem: „Čast nam je zamoliti vas da se izvolite izjasniti jeste li mrtvi?“ Na to je Tven telegrafski odgovorio: „Koliko mi je poznato, za sada sam živ!“

Ali po svemu tom njegovom vrdanju od nekoliko godina na ovamo, ja sam video da će on morati na kraju krajeva da umre. A naposletku, šta mu i vredi da živi, kad se tako rasprostre glas da je mrtav, pa mnogi misle da je odista mrtav. Onako isto od prilike kao kada se o nekoj poštenoj ženi rasprostre glas da je nepoštena, što ona ima prava da uzvikne: „Pa kad se o meni već govori te govori da sam nepoštena, zašto onda ne bih i bila nepoštena!“ Isto tako i Mark Tven, o kome su se poslednjih godina rasprostirali glasovi da je umro, imao bi puno prava da uzvikne: „Pa kad se već govori, te govori da sam umro, zašto onda ne bih i umro!“

To bi se, razume se, lako dalo tako zaključiti, ako je on odista umro, ali ja u to ne verujem. Ima ljudi kojima je to prosto strast da se prave mrtvi iako su živi; kao što ima ljudi kojima je strast da izigravaju žive ljude iako su mrtvi. Uzmite na primer toliko živih kojima sa strane dođe pismo sa kakvim potraživanjem, a oni na; pišu na koverti: „Retur, adresant umro!“ To su ti, znate, što su živi a vole da su mrtvi. A koliko je njih mrtvih, naročito među političarima koji izigravaju žive. To su ti, znate, što vole da se prave živi.

A ima i takvih koji vole da se šale sa životom. Upravo malo je njih koji vole da se šale životom, više je njih koji vole da se šale smrću. Ja se sećam nekoga Pere bravara, koji je otišao negde u Ameriku, pa mu palo na pamet da se pošali sa ženom i zamoli svog prijatelja da joj javi da je umro. Uživao čovek da izazove kod žene ljubav i tugu posle svoje smrti. Međutim žena je to sasvim ozbiljno shvatila pa se odmah preudala. Ima ih i sada koji tvrde da je to ona samo pravila vic, ali ih ima koji tvrde da je ona svoga novoga muža sasvim ozbiljno shvatila. Glavno je tek, kad se Pera vratio iz Amerike zatekao je vic u kući. Ito da je jedan, ni po jada, već je zatekao dva i tri vica; jedan vic od četiri godine, jedan od tri, a jedan od godinu dana. Tri vica sve jedan drugome do ušiju. Možete misliti kako se iskidao od smeha.

E, eto zato vidite, što ima ljudi koji se šale smrću, a Mark Tven je međutim poznata šaljivčina. Ja nisam mogao ni da poverujem jučerašnjoj vesti Presbiroa da je Tven umro. Stoga sam juče po podne uputio dva hitna telegrama, jedan u Nju-Jork, a jedan na nebo.

Onaj upućen u Nju-Jork glasio je: „Ako se Mark Tven još tamo nalazi, molim vas upitajte ga: je li još živ?“

Onaj drugi telegram isposlat na nebo glasio je: „Ako je Mark Tven već stigao tamo, molim vas pitajte ga: je li još živ?“

Noćas sam dobio s neba od samoga Tvena ovakav odgovor: „Šala na stranu, ovom sem prilikom umro, i to samo zato da bih vašem presbirou dao prilike da prvi put od kako postoji javi jednu istinitu vest.“

I tako, kad je već umro, onda Bog neka prosti njegovu amerikansku dušu i neka nam oprosti svima koji smo se uvek smejali i koji se nećemo moći uzdržati da mu se ne smejemo i posle smrti.

6. Rep

Dosad su vam mnogi i mnogi lekari i profesori držali predavanja recimo o plućima, stomaku, mozgu, zubima i glavi, ali ni jedan nije pokušao da vam progovori koju reč i o repu koji se za čovekom vuče. Međutim to je vrlo važan organski deo čovečijeg tela, te kad se mogu potrošiti tolika predavanja o glavi, može baš i neko o repu.

Naučna bi definicija repa koji se vuče za čovekom bila od prilike ovakva: Rep je nevidljivi organski deo tela koji čoveku izvuku ili ga on sam sebi nakači.

Po jednim piscima čovek još od kolevke vuče za sobom rep. To bi izgledalo malo preterano, ali da vidite nije neverovatno. Vi znate na primer one posete koje prave komšike, prijateljice i poznanice porodilji. Uđu, pozdrave se, kažu porodilji kako dobro izgleda, strpaju detetu u pelenu deset dinara ucelo, popljuju ga i stručnjački promerivši ga dodaju:

— Ju, isti, pljunuti otac!

Razume se posle posluženja, kad se oproste i pođu, zadrže se još na reč dve pred kapijom i onda, tek što su obrisale usta od posluženja i slatkih reči kojima su obasipali porodilju, okrenu drugi list:

— Vide li bogati onu bruku?

— Hoćeš da kažeš za prljav jorgan?

— Ama nije to… što je prljav jorgan neka je đavo nosi. Bolje je prljav jorgan nego prljav obraz. Nego, vide li ti na koga ono dete liči? Pa ono pljunuti Pera sekretar. I nos i oči i usta.

— Kako da nisam videla! Gledam dete, pa oborila oči, ne smem da te pogledam, a ne smem ni nju da pogledam, bojim se iz očiju će mi pročitati da sam pogodila.

Eto, tako se od prilike rastaju prijateljice koje su posetile porodilju i to je prvo izvlačenje repa čoveku dok je još u kolevci.

Posle već lako ide i takva izvlačenja repa prate čoveka kroz ceo život. Jer valjda znate za onaj naš lepi narodni običaj da ogovaramo mladu i mladoženju još u crkvi za vreme venčanja i da nastavljamo i dovršavamo izvlačenje repova i njoj i njemu. Još po svadbenom ručku, odmah posle zdravice u kojoj smo kazali puno lepih reči o vrlinama i mladinim i mladoženjinim.

Jedna je vrlo interesantna stvar kod tih repova koje društvo izvlači čoveku. Logično bi bilo, je l’ te, da rep koji čoveku izvučemo još u kolevci, kad on umre savijemo lepo i spakujemo zajedno s njim u mrtvački sanduk, pa kad već sahranjujemo čoveka, da saranimo i njegov rep.

Međutim to ne biva tako. Naprotiv, mi često puta i sahranjujući čoveka, zavučemo ruku u mrtvački sanduk, uhvatimo vrh od repa, pa onda počnemo, još vraćajući se sa groblja, da ga vučemo i prevlačimo.

Zar ne pamtite one bogougodne razgovore koje mi obično vodimo vraćajući se sa groblja gde smo sahranili dragoga pokojnika.

— Dobar je, siromah, bio. Baš onako plemenit čovek, samo se, grešnik, kockao. Nije se odvajao od kockarskog stola, veli jedan.

— E pa šta ćeš, niko bez greha. Ali, najzad, to bi mu se dalo i oprostiti što je kockar, da nije pokojnik samo inače bio švindler. Upropasti onog grešnog svog ortaka i ostavi ga bez hleba. A inače, što kažeš, odista je bio plemenit čovek, šteta što je umro! — dodaje drugi.

I tako već redom svi, skoro svi povučemo čoveku još s groblja rep i vučemo ga kroz čaršiju, kroz kafane, kroz žurove.

Eto tako biva s repovima koje mi čoveku izvučemo. Sa onim drugima, koje čovek sam sebi nakači, ide mnogo lakše. Kao god ono kad čovek uđe u dućan pa kaže: „Dajte mi toliko i toliko metara toga i toga!“ — tako ide i s tim repovima. Otseče svaki sebi na metar koliko mu treba i koliko može kroz život poneti.

Kao što vidite ovde nije bilo ni reči o ženskim repovima. A o njima vredi naročito govoriti.

7. Moje kumovanje

Od kako sam poneo ime Ben Akiba, bar sam se oprostio jedne napasti. Niko me više ne sme da pozove da mu kumujem detetu, bojeći se da mu, kao što je to u redu, ne prišijem svoje ime, pa kud bi u svet s tim imenom.

Ali pre, to je bilo da Bog sačuvaj! Nije bilo nedelje a da ja ne pođem od kuće s kakvom babicom i nije bilo nedelje da me ne vidite u crkvi kaka držim neko žgebe na ruci i lomim jezik da izgovorim ono: „otrekosja“ i da pljujem preko deteta.

I kakvih ti sve tu kumstava nije bilo: te po starini, te po novom kumstvu, te da zamenim neku svoju tetku i kad sve to nije bilo dovoljno da popuni broj mojih krštavanja, a ono počeo sam na ulici da nailazim na decu, onu što se podmeću da ih zdravlja radi, krsti namernik koji prvi naiđe… Razume se, kako sam ja inače u životu često zapadao u ulogu namernika, nije čudo što sam i tu bio dobre sreće.

I sa kumovima svojim bio sam raznolike sreće; počev od onoga „umre kumče rasturi se kumstvo“, pa do onoga „kum je isto što i roditelj“ sve sam iskusio. Ali jedan mi je kum zadao više muke no svi ostali. Taj kad je počeo da rađa nije nikako umeo sviralu da zadene za pojas.

Tek dođe k meni i poljubi mi ruku:

— Zar opet? — dreknem ja.

— Opet! — odgovara on sramežljivo.

I tako svaki čas. Pa još u početku i Bože pomozi, ali posle se bio tako okomio na mene da je počeo i po dvoje da rađa.

— Šta je, pobogu kume? — tek dreknem ja kada ga spazim na vratima, a on samo digne dva prsta i pokaže mi.

A krstiti tako često dvojke nije samo materijalno već i fizički težak posao. Nije to lako držati na obema rukama po jedno dete, kazati umesto tri puta, šest puta „otrekohsja“ i pljuvati i levo i desno preko dece.

Ali da je bar to jedna jedina teškoća pa ni po jada, već možete misliti kako je to teško izmišljati tolika imena. Dobro, prvo dete, dao sam mu ime Aleksandar, hajd’ i drugome recimo, dao sam mu ime Borivoje; ali kad on okupi da ih vadi kao mađioničar jaja iz šešira, a meni ne ostade ništa drugo nego, kad sam već počeo sa a i b, a ja lepo da nastavim azbuku. I tako sam trećem detetu dao ime Vladislav. Posle su došle dvojke, kojima sam dao imena Gligorije i Dobrivoje i od tada, čim mi se kum pojavi na vratima, a ja samo dreknem:

— Je l’ jedno ili dvoje?

— Za sada jedno, izvinjava se kum.

— Kod kojega smo slova ono stali? — pitam ja dalje.

— Kod slova D! — odgovara kum.

Sutra dan hajd’ u crkvu i pljunem dete, izgovorim „otrekoheja“ i dam mu ime Đurđija.

Tako smo ja i moj kum terali, terali dok nismo doterali do slova Z. A tada se čovek i sam prepade, jer uvide da Gospod Bog ima nameru da mu napuni kuću celom azbukom. Čim je došao do toga saznanja, a on eto ti ga opet meni očajan.

— Zar opet? — dreknuh ja.

— Opet — krši on ruke — ali kume došao sam da te nešto zamolim.

— Šta to?

— Da ne teraš slova baš po redu, nego da preskočiš koje.

— Ama kume, ubio te Bog da te ubije, ne pomaže tu ništa ja da preskačem, već preskači ti ako možeš.

— Pa jeste, što kažeš — češe se kum za uvetom — ali ja ko velim, ako ne može to, a ono ti da počneš azbuku od natrag.

— Kako, more?

— Da daš detetu poslednje slovo, valjda će to zaustaviti.

I sad da vidite moje nove muke. Poslednje slovo u srpskoj azbuci je Š, a nema imena koje počinje tim slovom.

Najzad odoh u crkvu, opljunuh dete, rekoh „otrekohsja“ i dadoh mu ime „Šonja“, pa kako mu Bog da.

Ali bar da je pomoglo. Terali smo posle azbuku od natrag i sreli smo se sa slovom Z.

Sad me bar niko više i ne poziva, pa i to je dobro.

Eto, takve sam ja sreće bio kao kum.

8. Vladarske posete

Otvorite koje hoćete novine i zavirite u koju hoćete rubriku pa ćete svakoga dana naći po jednu novu vest: te ovaj vladalac otputovao tamo, te onaj tamo. Uzmuvali se pa samo jure kroz Evropu.

Ja ne znam samo zbog čega i na koji način naiđe tako najedanput taj vladarski nastup za putovanje. Da li Njihova Veličanstva zasvrbe tabani, ili — možda — od mnogoga sedenja na prestolu osete da će dobiti vladalačke žuljeve?

A pravo da vam kažem, meni se ta vladalačka, lutanja ne dopadaju tako mnogo; uvek se tu izrodi neko diplomatsko ili političko čudo! Ono, istina, vladari kada se sastanu govore jedan drugom vrlo lepe reči. „Pijem u zdravlje vaše zemlje!“ kaže na primer jedan; „I ja pijem u zdravlje vaše zemlje!“ odgovara mu drugi. Ali to toplo nazdravljanje svršava se često puta time što to međusobno „pijem u zdravlje vaše zemlje“ kad se prevede često znači: da oni piju za pokoj duše neke zemlje.

I posle pravo da vam kažem, to često putovanje vladalaca učiniće još da će evropska politika postati potpuno putnička politika. Sve će se tako usput svršavati i onda će, videćete, svaka država osetiti potrebu da ima po dva vladaoca: jedan će kao biti sedeći vladalac, a drugi putujući vladalac.

Oni sedeći vladaoci biće potrebni državi zbog raznih parada, a oni putnički ličiće na trgovačke agente koji putuju sa mustrama. Ja ne znam, do duše, kakve će oni mustre nositi, ali izvesno mustre slobode naroda nad kojima vladaju i onih nad kojima bi zavladali.

Bože moj, ala bi to lepo bilo kad bi se tako uredilo, a kako je pošlo vrlo je verovatno da će na kraju krajeva tako i biti.

Još me jedno pitanje vrlo muči kod ovih vladarskih lutanja. Da li oni putuju zato što se osećaju sigurni kod kuće, ili naprotiv zato što se ne osećaju sigurni kod kuće. I onda, da li se njihovi narodi raduju kada su oni na putu, a žaloste kada se vrate, ili obratno.

To bih voleo da znam, jer vidim i obrnute pojave. Bugarski narod na primer ne voli da mu vladalac putuje, a on ipak zato putuje: dok grčki narod izgleda da bi voleo da mu vladalac putuje, ali on to neće.

Otkad Grci viču svome Georgisu:

— Oriste, oriste!

A on im uvek odgovara:

— Neka, hvala, ostaću kod kuće.

— Ama iziđi malo iz Grčke, promeni klimu! — vele mu učtivo Grci.

— Efharisto, odgovara im on i uhvatio se grčevito za presto pa se i nogama upleo za prečage na prestolu.

Eto, dakle, ima i takvih vladalaca, koji ne vole da putuju.

Pa ima ih svakojakih, ne može čovek ni da se seti svih njihovih osobina.

9. Čudnovate srećke

Mesec januar zanimljiv je po tome što obično početkom toga meseca padaju balovi i izvlačenje srećaka kako državnih tako i pojedinih korporacija. Te dve pojave u ostalom nisu bez ikakve veze i srodstva. Jer ko dobije pozamašan zgoditak na lutriji taj će odmah uzviknuti: „Kad je bal nek je bal!“ i ako ikome, njemu će biti odista do bala. Ili, ako hoćete obratno: Zar je malo njih koji baš na balu izvuku glavni zgoditak?

I kad već postoje takve ili ma kakve veze između balova i srećaka, onda nije ni čudno što u isto doba godine padaju i balovi i srećke.

Ali ono što je čudo, to su vrste srećaka. Kakvih ti sve, gospode Bože, nema? Počev od onih na kojima se dobija 500.000 dinara pa do onih na kojima se dobijaju čačkalice i papučice za sat.

Ali među svima, ove su godine naročito izdvojile srećke crkveno-pevačkog društva „Stanković“, za koje su zgodici bile razne knjige, manjim delom svetovnih a većim delom crkvenih pesama.

Možete misliti kako sam se iznenadio pre neki dan kad mi dođe neki momak i donese neku zavijenu hartiju.

— Gospodine, vi ste igrali na srećkama „crkveno-pevačkog društva ’Stanković’“?

— Jesam, imao sam srećku broj 13.

— E, dobili ste?

— Gle, a šta sam dobio?

— Aliluja.

— Šta sam dobio? — razrogačih ja oči.

— Aliluja, gospodine.

— Ama, je l’ se ti šališ?

— Nije, gospodine, tako mi svetog Kornelija, Evo i doneo sam vam note, i pozdravio vas pop Pera i čestita vam zgoditak.

— E, hvala, hvala!

Ode momak a ja otvorih one note, zagledah se i počeh nešto da razmišljam: šta da radim s tim notama, da li da otpevam ili da otkukam ono aliluja. I ostao bih tako neraspoložen da se nisam zatim utešio kada sam se raspitao i čuo kakvi su sve i kome su pali zgodici ovih čudnih srećaka.

Tako na primer, prema raspitivanju dobili su:

  • „Tijelo Hristovo primite“ — g. Steva Stojković saradnik „Politike“.
  • „Plaču i ridaju jegda pomišljaju“ — vladika Nikanor.
  • „Glas Gospodni na vodah“ — Đoka Moskva.
  • „Da ispolniteja usta naša“ — fotografi Čeda i Iv. Živković.
  • „Ko ti kupi papučice“ — vladika šabački Sergije.
  • „Isajije likuj“ (prva polovina pesme u dva glasa) — gospođica Milka R.
  • „I rodi sina Emanuila“ (druga polovina za dečiji glas) — Gospođa Perka raspuštenica.
  • „Vo Jordanje….“ — Ljuba s Uba.
  • „Majka Maru hop hop hop“ — Voja vojni pop.
  • „Slava tebi Bože naš!“ — Alimpije Bogić koji je istoga dana dobio i 100.000 dinara na duvanskim lozovima.

I već ko bi vam sve izređao na koga su i kakvi zgodici pali, tek glavno je da smo svi koji smo secovali — profitirali.

10. Jedan veleizdajnički list

Čuli ste, dakle, da je Austrija zabranila list ženskog društva „Domaćicu“, za celu austro-ugarsku monarhiju.

Ja sam tu zabranu u prvi mah na dobro tumačio. Rekoh, Austrija je voljna da održava sa nama najbolje susedske i prijateljske odnose, pa nije rada nipošto te odnose da poremeti. Znajući da se komšiluk uvek zbog žena zavadi, Austrija je pala na misao da zabrani prelazak preko granice jednome ženskom listu, ne bi li samo otklonila sve povode koji bi mogli tako dragocen komšiluk da zavade.

I kad bi tako bilo, ja bih potpuno odobravao taj postupak. Ja bih s naše srpske strane zabranio ulazak u Srbiju njihovom ženskom listu „Neue Freie Presse“, i tako bi i jedna i druga strana bile obezbeđene od ogovaranja i verovatno razvili bi se vrlo prijateljski komšijski odnosi.

Ali, kao što sam naknadno obavešten, nisu to bili razlozi koji su Austriju rukovodili da zabrani „Domaćicu“ već „velikosrpski duh“ u kome se ona uređuje.

Da bih se uverio u opravdanost i ovih austrijskih razloga, ja sam baš naročito uzeo nekoliko brojeva „Domaćice“ i razgledao njihovu sadržinu. I odista — našto kriti istinu — ja sam se prosto zgranuo kad sam video kakvih ti sve tu revolucionarnih im velikosrpskih misli nema. Prosto ne može čovek da veruje. To kipti svaka strana i svaki broj.

Evo molim vas da vam navedem samo jednu belešku, pa recite sami, zar se zbog takvoga pisanja ne treba Austrija da uznemiri.

Slušajte na primer ovo:

Ruske štanglice: Zamesi na dasci 140 grama putera, 140 grama brašna, 70 gr. šećera, 70 gr. neoljuštena, sitno tucana badema, 3 kuvana! i 1 presno žumance i dodaj malo vanile. Zatim zasebno od 3 belanca šne, 140 gr. obarenog i sitno tucanog badema. To se sve zamesi pošto je gornje testo zamešeno, zatim se metne u nepomazamazanu modlu i ispeče. Kad je pečeno (ali ne sasvim) pomaže se pekmezom, pa se metne ono drugo testo odozgo i ponovo metne u rernu da se prosuši. Čim je gotovo, seče se još dok je toplo.

Eto molim vas, pa cenite sad sami, može li ovako što da se dozvoli u Austriji da se čita.

Zamislite vi da je pri pretresu stana zagrebačkih veleizdajnika nađen jedan ovakav broj „Domaćice“, sigurno je da bi otišli na vešala. Eto, Valerijan Pribićević je kaluđer i recimo da je baš u njegovome stanu nađen broj sa takvom sadržinom. Ja već zamišljam kako bi ga Taraboki secao i cedio.

To bi izvesno bilo ovako:

Taraboki: Jedete li vi ruske štanglice?

Valerijan: Jedem bogami.

Taraboki: A bili mi znali kazati: kako se one prave?

Valerijan: Ja sam kaluđer a nisam manastirska kuvarica.

Taraboki: Pravi li se šne od tri ili od četiri belanca, za ruske štanglice?

Valerijan: Ne znam.

Taraboki: A zašto vi baš volite ruske štanglice, što vi ne bi jeli na primer hrvatske štanglice?

Valerijan: Molim vas, izvol’te vi samo naredite da se umese. Jeo bih ja i turske štanglice. Što se tiče melšpajza tu mi kaluđeri ne gledamo na veru.

Taraboki: A je l’ istina da i Kralj Petar jede rado ruske štangilce?

Valerijan: Ne znam.

Taraboki: Ali to Nastić tvrdi.

Valerijan: E, ako Nastić tvrdi onda je izvesno. Držite se slobodno njegovih tvrđenja.

Verovatno bi se posle ovako jasno utvrđenih sumnja, izvršile i premetačine u svima poslastičarnicama u Austro-ugarskoj monarhiji, ne bi li se uhvatilo: ne prave li se u kojoj ruske štanglice po receptu beogradske „Domaćice“.

11. Turska revolucija

11.1. 1. Revolucija

I puca se iz topova i pušaka, i proklamacije narodu i mrtvi i ranjeni i uzvici: „Živela sloboda!“ i sve, sve kao odistinska revolucija, pa opet ima nečega u carigradskim događajima, što ti liči kao da nije revolucija. Pogledaše od napred — revolucija, pogledaš od natrag — revolucija, pa ipak nije.

Jeste li vi čuli molim vas gde god i kad god da se revolucija i vladalac pogađaju. No, kako bi to tek izgledalo, kad bi još tako što ušlo u modu.

Zamislite, digne se Revolucija pa dođe pred Vladaoca.

— Šta ćeš, kćeri moja? — zapita je Vladalac ljubazno.

— Vaše imperatorsko Veličanstvo, ja bih znate Vašu glavu?

— Kako moju glavu? — pravi se šeret Vladalac. — Želiš li glavu zajedno sa telom — Ne, ne, baška, sasvim baška. — odgovara Revolucija.

— E, žao me je, ali ne krčmim. Ja sam znate grosista, ne prodajem detalje — odgovara Vladalac.

— Da ali znate, ne da se zamisliti jedna revolucija a da pred njom ne zaigra vladareva glava. Tako se svršava svaka revolucija.

— Slušaj, ćeri moja! — veli Vladalac. — To je i suviše konvencionalan svršetak. Pravo da ti kažem, meni to čak izgleda i teatralno, namešteno samo radi efekta. Treba poći novim putevima, treba neki nov svršetak izmisliti. Zar moraju baš sve revolucije da se svrše po jednom istom kalupu?

Eto od prilike, takav je odnos u ovome trenutku između carigradske revolucije i carigradskoga vladaoca. Oni sad traže i kombinuju, kako da izvrše revoluciju.

Kombinuje Sultan a kombinuju Mladoturci i svako jutro kad se probude a oni jedno drugo pripitaju:

— Jeste li vi što god smislili, Vaše imperatorsko Veličanstvo? — pitaju kao oni njega.

— Ja ništa! A vi, deco?

— Ni mi.

I tako nikako ne umeju da izmisle kako da završe celu komendiju.

Kako sam ja iz privatnih izvora saznao, između Mladoturaka i Sultana vode se pregovori. Oni su njemu postavili uslove pod kojima pristaju da ga ostave u životu, a on je opet njima postavio uslove pod kojima pristaje da bude mladoturski Sultan.

Mladoturski uslovi Sultanu ovi su:

  1. Da u buduće bude nevin kao jagnje;
  2. da pije mleko na cuclu;
  3. da pelene ne pere više u evropskim vodama i
  4. kad hoće da se pročisti da ne pije budimsku vodu iz izvora Franje Josifa, već da jede kuvane šljive ili da upotrebljava štanglice od domaćeg sapuna.

To su kao mladoturski uslovi, na koje je Sultan odgovorio svojim uslovima:

  1. Pristaje da bude u buduće nevin i toga radi, rado će navući na sebe jagnjeću kožu;
  2. Pošto mu ne godi da sisa iz cucle, on moli da mu se dozvoli da sisa Otomansku Banku, pošto mu je to dojilja još iz najranije mladosti;
  3. Pošto je za vreme bombardovanja Jildiza dobio odličnu stolicu, pri kojoj će ostati u buduće stalno, to pristaje na uslov pod br. 3.
  4. Živeće povučeno, idilski ali da bi i on koji put imao radosti, — to moli da mu se bar jedanput u godini, recimo o rođendanu, dozvoli da izvrši po malo pokolja, bilo nad Jermenima, Bugarima ili Srbima. On neće praviti od toga pitanje, njemu je samo glavno da mu se dozvoli to nevino zadovoljstvo.

Eto to su jedni i drugi uslovi a danas ili sutra čućemo kako su se pogodili.

11.2. 2. Situacija

Ovo je zbilja neka sasvim turska situacija, ni napred ni natrag.

Mladoturci opkolili Carigrad ali nikako da uđu unutra; Staroturci zaseli u Carigradu pa nikako da izađu.

Mladoturci klikću pobedonosno: „Situacija je u našim rukama!“

— Pa držite je! — odgovara im Sultan.

— Pa mi je i držimo! — odgovaraju Mladoturci ponosito.

— Vrlo dobro! — odgovara Sultan spokojno, i raspaljuje nargilu.

I tako, u ovome momentu, situacija izgleda od prilike ovako: Mladoturci stoje pred carigradskim zidovima i drže situaciju u rukama, Sultan sedi u Carigradu i pošto ne drži situaciju, uzeo je nargile tek koliko da i on ima nešto u rukama, i spokojno puši.

S vremena na vreme progovore tako među sobom:

— Kako, kako, jeste li se umorili držeći situaciju? — zapita ih Sultan kroz prozor.

— Pa da vidiš, dosta teška stvar! — odgovaraju Mladoturci.

— Poslaću vam jedan voz hrane da se potkrepite.

— Baš vam hvala!

I tako, on im pošlje hranu, oni se potkrepe i nastave strpeljivo držati situaciju.

Kad im se zamore ruke, a oni tek kucnu na prozor Sultanu.

— Šta je? — pita ih on.

— Pa ovo bi trebalo na nekakav način rešiti.

— Sasvim, trebalo bi. Šta mislite, kako bi se moglo rešiti? — pita radoznalo Sultan.

— Pa kad bi Vaše Veličanstvo htelo da nam učini jednu ljubav.

— Molim, samo kažite. Pa ja sam se zakleo na Ustav i meni je želja moga naroda preča od svega.

— Situacija bi bila odmah rešena, kad bi Vaše Veličanstvo bilo tako ljubazno pa da se obesi na prozor.

— Drage volje! — odgovara Sultan ljubazno — samo ako to može da bude po šerijatu. Konsultiraću Šeik-ul-Islama i hodže.

— Izvolite molim vas!

I onda Sultan prizove k sebi Šeik-ul-Islama i hodže i saopšti im zahtev Mladoturaka:

— Gospodo pravoverni! Mladoturci koji su opkolili Carigrad, zahtevaju da se vi svi obesite i onda će mirno ući u Carigrad.

— A može li to po Ustavu da bude? — pitaju hodže.

— Pa… kako da vam kažem… Koliko sam ja proučio Ustav, po njemu se može obesiti ko god želi.

— Čudan neki zakon! — vrte hodže glavom.

— Izvol’te se, gospodo hodže, opredeliti, ja neću da utičem na vas. To mi već i sam Ustav uskraćuje, da utičem na državne poslove. Rešite se, ako želite da se obesite da mogu ljudima da odgovorim.

Tada ustaje Šeik-ul-Islam i u ime sviju odgovara:

— Vaše Veličanstvo, mi svi do jednoga poštujemo Ustav, i ako je do toga, mi bismo se rado za ljubav Ustava obesili, ali to ne dozvoljava šerijat.

I sutra dan Mladoturci ponova kucaju na prozor Sultanov:

— E, dakle, je li se rešilo Vaše Veličanstvo?

— O, majku mu, ala ste nestrpljivi! — veli im Sultan. — Evo kako stoji stvar: Ja sam sa svoje strane potpuno voljan da se obesim. Toliko je mnome ovladalo ustavno čustvo, da bih to smatrao za pravo zadovoljstvo da sam sebi nataknem zamku na vrat.

— Pa ’ajde, bolan, učinite nam to! — mole ga sinovljim glasom Mladoturci.

— Ali postoji jedna jedina smetnja. Tome se protivi šerijat.

— Ta nije moguće?

— Jeste?

— O, brate, pa kako da rešimo ovu situaciju? — pitaju zabrinuto Mladoturci.

— I ja sam o tome ozbiljno razmišljao i našao sam izlaz.

— E boga vam? Kažite nam bolan.

— Dakle, stvar bi se mogla ovako rešiti: da ja ostanem gde sam, da vi meni date da skinem glave Šefket-paši, Enver begu i Niazi-begu1 i vi da se vratite u Solun. Raspitivao sam hodže i oni kažu da se tome ni malo ne protivi šerijat.

— Mi poštujemo šerijat, i kao Muslimani odani smo mu do dna duše — odgovaraju Mladoturci — ali se tome protivi Ustav.

— To nije moguće? — pita začuđeno Sultan.

— Jes’ boga mi! — odgovaraju Mladoturci.

I eto, tako sad stoji situacija. Mladoturci opkolili Carigrad al’ nikako da uđu unutra a Staroturci zaseli u Carigradu pa nikako da izađu. Sasvim neka turska situacija.

11.3. 3. Sultan dole, sultan gore

Oho, pa ovo mu na ozbiljno izađe! Nismo se nadali ni ja ni Sultan Abdul Hamid da će se ovako svršiti. Do juče prekjuče još telegrami su glasili i ovako i onako: te Sultan dole, te Sultan gore — pa na jedan put strmeknu s prestola glavom na niže kao plivač kad skače s tranbuline.

I razume se, čim je Abdul skočio strmoglavce s tranbuline, pojavio se na njoj Rešad. I ja čisto zamišljam njihov razgovor. Abdul pliva dupke u vodi, voda mu svaki čas puni usta i jedva stigne da progovori reč, a Rešad stoji na dasci i razgovaraju od prilike ovako:

Rešad: More, pa ova se tranbulina ljulja?

Abdul: Dabome da se ljulja.

Rešad: I može čoveka vrlo daleko da odbaci?

Abdul: Može, može grdno daleko. A ako se još zamaješ, može da ti odleti baška glava a baška noge.

Rešad: Hm! hm!

Abdul: ’Ajde, što ne skačeš?

Rešad: Neka, oznojio sam se dok sam se popeo na tranbulinu, pa da se malo prosušim.

Abdul: Pa jest!

Rešad: A misliš li daleko da plivaš?

Abdul: Pa tako do Soluna.

Rešad: Pa jest, kažu tamo je lepo preko leta.

Abdul: Rešade!

Rešad: Oj?

Abdul: Vidi li mi se glava?

Rešad: Vidi se.

Abdul: Molim te, to mi je vrlo važno da mi se vidi glava. Ne volim nikako da potonem.

Rešad: Pa što, bar ti si dobar gnjurac?

Abdul: More, ostavi se ćorava posla. Kad ti kažem, volim da mi se vidi glava.

Tako od prilike ja zamišljam da bi oni mogli razgovarati. Međutim to nije u stvari tako bilo. Abdul i Rešad sasvim su ličili na dve kirajdžije, od kojih se jedan iseljavao iz kvartira a drugi useljavao.

— ’Ajde, ’ajde, kupi prnje! — veli kao novi kirajdžija.

— More, javaš, javaš…

— Ama kako javaš. Seli se brate. Otkazan ti je kvartir pa se seli.

I tako se Abdul Hamid iselio, eno ga u Solunu odakle je razaslao ovakav glas stranim listovima:

„Jedna carska glava rado bi se osigurala. Pozivaju se sva osiguravajuća društva da se jave majoru Enver-beju, koji će im o toj glavi dati bliža obaveštenja“.

Kažu da su mnoga društva poslala već svoje agente u Solun. Od naših otputovali su g.g. Blagoje Nedić i Dimitrije C. Đorđević.

11.4. 4. Solunski sultan

Sultan Abdul Hamid sproveden je u Solun i tom se prilikom on prvi put u životu vozio železnicom, nikad do tad. Izgleda da su Mladoturci rešeni da mu u ovim teškim časovima učine sva zadovoljstva koja mu je raniji položaj sprečavao da uživa.

— Jeste li se koji put vozali železnicom? — pitao ga je Šefket-paša u Carigradu.

— Nisam!

— Vrlo dobro. Onda ćemo vas provozati malo do Soluna.

Mladoturci su čak rešeni tako daleko da teraju u pažnji prema svome bivšem Sultanu, da mene neće iznenaditi ako ga jednog dana Enver-bej zapita:

— Jeste li se, Veličanstvo, koji put vozili na mrtvačkim kolima? I kad onaj odgovori da nije ali da on uopšte i ne mari za ta moderna saobraćajna srestva, onda će Enver-bej protrljati ruke i reći:

— Zašto ne, molim. Zašto bi vi sebi uskratili jedno zadovoljstvo koje vam je dosadanji teški položaj sprečavao da okusite?

— Ama ostavite vi mene. Okusio sam ja što je trebalo okusiti. Ne želim ništa više da okusim! — odgovorio bi recimo sultan.

Sad da li je baš takav govor vođen i da li će ovih dana takav govor biti vođen, ja mislim da nije toliko interesantno. Mnogo je interesantnije saznati štogod o životu novoga solunskoga sultana.

Ja sam se naročito o tome raspitivao i saznao sam sve detalje.

Sultan se svakoga jutra budi vrlo rano i odmah zvoni. Čim mu uđe hanuma, prvo je pitanje koje joj upravlja:

— Da li mi je na ramenu glava?

— Jeste! odgovara hanuma.

— Ama nemoj tako olako da govoriš, zagledaj sa svih strana.

Hanuma zagleda sa svih strana pa mu opet potvrdi da je na njemu glava.

— Ne verujem, ne verujem nikome, daj mi ovamo ogledalo.

Pošto mu dadu ogledalo, te se i sam uveri da je glava na njemu, on se malo umiri, i tad počne pričati šta je sanjao. Vele da su mu vrlo interesantni snovi. Sanja kao raskošni carski presto, pa kao on sedi na njemu i drži državne dizgine u rukama. Ali kao ti dizgini su od gajtana a ne od kože i on se kao zgadi pa odmah ispusti dizgine.

— Šta ispuštate, Veličanstvo; držite dizgine!

— Gadi mi se kad vidim gajtan2, — veli on — ne volim da ga uzmem u ruke.

Drugi put opet sanja, kao uzeo lokuma i pojeo, kad ono, to nije parče lokuma, nego pilula na čišćenje. I sve takve neke snove.

Zatim šeta po bašti, a oko podne prima svog ličnog lekara.

— Kako se osećate Veličanstvo?

— Osećam užasnu nesvesticu.

— To je simptom nove bolesti kočenja vrata.

— Idite, vi, ećime, do đavola! Šta mi pominjete vrat. Kakav je to red govoriti o mome vratu, kad znate da sam tu tugaljiv.

Posle podne prima ađutanta koji mu referiše o situaciji. Čim ga ađutant malo duže zagleda, a on skače:

— Ama šta ste se zagledali u moj vrat?

— Nisam, Vaše Veličanstvo.

— Šta niste, primetio sam ja, fiksirali ste mi vrat. Gledajte u tavan kad govorite sa mnom.

Ađutant digne glavu i pogleda u tavan.

— Govorite, šta ste čuli o meni: dokle ću biti ovde u Solunu?

— Privremeno, Vaše Veličanstvo.

— A, privremeno. Mislite, ja ne znam šta hoćete da kažete s tim privremeno. Hoćete da kažete da sam ja u opšte privremeno ovde na zemlji.

— Pa tako je i po koranu.

— Ne pominjite mi više koran. Ustav, hoću samo o ustavu da se govori. Ne znate kako sam zavoleo ustav, ako je istina da se po ustavu ne može ubiti čovek.

Eto tako od prilike provodi dane solunski sultan kojega su poslali u solunsku banju da provede leto. Ja mislim da ću vas moći skoro izvestiti da mu je banja potpuno pomogla.

12. Moja jučerašnja smrt3

Prekjuče je donela „Pravda“ na svojoj prvoj strani krst i pod krstom moje ime a zatim vrlo toplu reč povodom moje smrti.

Kad sam kupio broj i to sagledao, pravo da, vam kažem, čisto sam posumnjao i počeo sam se pipati, povukao sam sebe za uvo i uštinuo sam se za butinu. Kad mi ni to još nije bilo dovoljno, ja sam utrčao kod jedne mašamode, pogledao sam se u ogledalo, pa kad sam video da sam odista živ, ja sam u ushićenju zagrlio prvo samu mašamodu, na čije se ime vodi radnja, pa onda sve mašamodčiće koji su prešli petnaestu godinu. Možda bih ja taj posao u preteranom ushićenju i nastavio, da nije naišao sam mašamodin muž — te me izbacio iz dućana.

Našav se na ulici, prva mi je briga bila da potrčim kući i da moju ženu uverim da sam živ. Senulo mi je kroz glavu da je neobično potrebno da moja žena ni za trenutak ne pomisli da je udovica.

— Slušaj ženo — rekoh, kad sam stigao kući — ti znaš kakav je svet. Ne treba svetu svašta, verovati. Svet tako makar šta izmisli.

— Pa dobro, ali šta hoćeš time da kažeš?

— Evo šta. Da počnem iz početka: Osećaš li se ti od juče kao udovica?

— Ne!

— Veruješ li ti da sam ja živ?

— Verujem.

— I kad bi neko sad došao pa bi ti kazao da sam ja umro ili čak i kad bi to novine donele, je li tebi dovoljno da me pipneš pa da ne veruješ u to?

— Pa dabome!

— E, vrlo dobro!

I tek što sam izgovorio te reči: „E, vrlo dobro!“, bacih pogled kroz prozor i spazih novinara Rosića.

— Gospode Bože — zgranuh se ja, evo ga ovaj ide da me intervjuiše.

Ja sam svakako mislio da će morati moja smrt da napravi senzaciju, ali sam ja među prvim posetiocima očekivao direktore novčanih zavoda, moje potpisnike i one koji bi odmah obrazovali odbor radi priređivanja koncerta za moju sahranu. Nisam ni slutio da će Rosić pre sviju stići.

U jednom momentu hteo sam da se pojavim na prozoru i da viknem g. Rosiću:

— Slušajte, nisam umro! Ali me posle beše žao, mora grešnik da nema rukopisa a sam sam novinar, pa umem da saučestvujem s onima koji nemaju rukopisa.

Da mu dakle ne bi bio uzaludan trud, legao sam odmah u postelju i naredio sam da mi se upali jedan fonos više glave.

G. Rosić — kome nije tako teško u ovim oskudnim danima napraviti tužno lice — uze stolicu, sede kraj moje postelje i tako otpoče intervju koji je od prilike ovako tekao:

Rosić: Je li vama poznato da ste umrli?

Pokojni ja: Da, načuo sam nešto. Čitao sam u jednim novinama ali sad očekujem da vidim neće li to naš presbiro demantovati.

Rosić: To se desilo sasvim iznenada. Jeste li od čega patili?

Pokojni ja: Ako hoćete pravo da vam kažem, ja sam celoga svoga života patio od srca.

Rosić: Dakle srčana bolest?

Pokojni ja: A ne, srce mi je potpuno zdravo, nego sam verovatno patio od preterane upotrebe srca.

Rosić: Kad ste,u koliko sati tačno umrli?

Pokojni ja: Juče u četiri po podne. Imao sam jedno plaćanje i sve do četiri sata — bio je drugi dan roka — imao sam neke nade, a kad je otkucalo četiri, ja sam imao puno razloga da umrem.

Rosić: Ostavljate li što za sobom?

Pokojni ja: Dabome: dvadeset knjiga, dvoje dece i 15000 dinara duga.

Rosić: Molim vas, hoćete li biti tako dobri da mi kažete koje su vam bile poslednje reči prilikom umiranja?

Pokojni ja: Moje poslednje reči bile su „Ah, Bože, uzmi mi duh, kako bih mogao izbeći intervju sa g. Rosićem!“

Kod tih reči, g. Rosić mi zablagodari i oprosti se sa mnom.

Čim je g. Rosić otišao od mene, ja nisam imao kad ni da se dignem, jer već počeše da stižu posete, koje su na vratima izjavljivale sažaljenje mojoj ženi i zatim prilazile meni i celivale me.

Prvo me je celivala jedna baba. Možete misliti već kako mi je bilo, jedva sam čekao da se zagovori sa mojom ženom pa da se obrišem. Zatim je došla lepa gospođa Sofija, kojoj sam u očima spazio iskrene suze, kao što sam i u očima moje žene opazio iskreni strah da me ne celiva gospođa. Gospođa mi priđe blizu i prekrsti se, pa se tad nadnese nada mnom. Ja osetih poznati mi miris njene toalete, slatku toplotu njenoga tela i tiho kucanje njenog srca, te me prođe prijatna jeza.

A ona opet, bez obzira na to, što zna da bih ja i mrtav rado primio ženski poljubac, celiva me u čelo, dok se moja sirota žena sva nakrivila i povila da vidi gde će me gospa Sofija poljubiti.

Zatim se gospođa opet diže, prekrsti se i okrete mojoj ženi i tiho prošaputa:

— Još se nije sasvim ni ohladio!

Zatim naiđe gospođa Zorka, briznu u plač i pristupi pravo postelji pa me zagrli i celiva pravo u obraz. Taj me poljubac nije tako mnogo potresao, jer sam na gospođine poljupce već bio navikao još dok sam bio živ.

Razume se, najteža je situacija bila kad je naišla gospođa Mica udovica. Bila je teška za mene, još teža za moju ženu a jedino za gospođu Micu što je bila laka situacija.

Ona s vrata još potrča pravo meni a moja žena, da bi predupredila sve mogućnosti, priđe joj pa joj tiho prošaputa:

— Nemojte ga celivati u usta.

— A što molim? — upita udovica tužno.

— Pa znate — uze moja žena da zavija — izgleda da je umro od kočenja vrata, a to je zarazno.

— A, to ništa ne mari, — odgovori udovica. — Baš ako je od kočenja umro, ja ću da ga poljubim u usta.

I priđe mi, te ja grešnik sasvim instinktivno napućih usta, pa kad puče poljubac a one tri babe mal’ ne padoše u fras.

— Ju — učini udovica — ubio ga Bog, ništa se nije izmenio, kakav je bio za života, takav je ostao i posle smrti.

— Ta već, platiće on to, što se nije izmenio! — ne moga moja žena a da ne progunđa.

— Kako, platiće? — iznenadi se udovica.

— Pa da, platiće Bogu! — dodade moja žena, kao da popravi stvar.

— Eh Bogu! — uze udovica da me brani — nije on ovde na zemlji plaćao zavodima i izvršiteljima kad su ga žandarmi jurili, pa će sad Bogu da plati. Umeće on i kod Boga da prolongira plaćanje za svoje grehove.

Htedoh da reknem: „Pravo kažeš!“ pa se uzdržah.

Posle već naiđoše još neke žene a ja se već umorio od ležanja na leđima. Kad bi jedan momenat da nikoga nije bilo u sobi, ja se prevrnuh malo potrbuške, koliko da se odmorim. U tom naiđoše neki moji prijatelji i potpisnici sa menica te ja ostadoh u tom položaju i onda nastade nova serija celivanja.

13. Propast sveta

Dakle, šta je tu je. Vrdali smo, vrdali: te hoćemo da propadnemo, te nećemo da propadnemo; godinama se to tako proricalo, ali sad je tu. Utvrđeno je kao definitivno da će svet propasti 25 marta ove godine.

I to proročanstvo nije prosta bajka i nagađanje, već je sad tačno utvrđeno i kako će propasti svet. Naša će zemlja u martu mesecu da se nađe u repu jedne komete i usled toga će nastati lom. Pravo da vam kažem, ja sam uvek do sada mislio, ako propadnemo, da ćemo propasti s glave, a ono, eto vidite, izgleda da ćemo propasti s repa, I ta je propast utoliko čudnija, što sam ja kao pouzdano računao, da smo mi na repove toliko navikli, da nam oni ne mogu nikako dosaditi. Ali, eto, čovek jedno misli, a Bog drugo.

I sad, kad nam je već propast tako blizu, priberimo se i spremimo. Nemojmo, što kažu, da nam bude um za morem a smrt za vratom. Jer šta nam ostaje? Svega još dva meseca, i to vreme treba svi korisno da upotrebimo kako bi svoje stvari sredili.

Tako na primer, trebalo bi svi da napišemo testamente, da se zna tačno i jasno ko kome ostavlja u nasleđe svoju imovinu, a ne posle kada propadne svet, da nastanu parničenja i suđenja. Bolje je to lepo urediti.

Pa onda treba požuriti i regulisati svoje dugove; činovnici treba da regulišu svojim udovicama penzije; poreznici treba što pre da uteraju nenaplaćene poreze; trgovci što pre da naplate svoje veresije, i uopšte sve stvari tako urediti i srediti, da nam posle, pošto propadne svet, niko ne prebaci da nismo bili tačni i uredni i da se sam Bog ražali i da se pljesne po čelu s uzvikom:

— Ih, baš šteta što upropastih ovaj svet!

Što se mene tiče ja ću gledati da ovih dva meseca malo proživim. Željan sam života i taman sam dospeo u godine da malo proživim, a ono eto propast. Ali i dva meseca dovoljno je da se lepo proživi. Neću nikome ništa plaćati; gde god nađem dobro vino piću ga; gde god nađem lepu ženu poljubiću je; gde god sretnem kreditora pobeći ću od njega;gde god vidim izvršitelja izbaciću ga i tako ću mirno, srećno i zadovoljno provesti ova dva meseca.

A to ću sve u toliko pre učiniti, što sam ja za ovu propast sveta založio jedan veliki svoj rizik. Juče sam se s gazda Spasom svađao oko propasti; ja sam tvrdio da će svet propasti 25 marta, a on je tvrdio da neće. Najzad smo se opkladili i opklada glasi: ako svet ne propadne da on meni plati hiljadu dinara, a ako propadne ja njemu da platim sto hiljada dinara.

Pomislite samo koliko sam ja reskirao i onda, priznaćete i sami, da je pravo da proživim ova dva meseca…

14. Beogradska računica

14.1. Poglavlje 1

Pitanje: Radnik Stojan Nikolić ima ženu i dvoje dece. On zarađuje teškom mukom i krvavom rukom 900 dinara mesečno, a to čini deset hiljada dinara godišnje na celu tu porodicu. Od toga plaća kiriju za jednu vlažnu sobicu, time rani, krpi i školuje svoju decu, time zalaže sebe i održava snagu svoju da bi mogao raditi.

Gospođa Zorka Slavkovićka ima prolećni kostim i to: žipon od teške svile 1000 dinara; rival-cipele 650 dinara; kostim 3700 dinara; šešir 1200 dinara i suncobran 1600 dinara, što čini ukupno 83000 dinara.

Kad dakle prolećna toaleta gospođe Zorke Slavkovićke košta toliko isto, koliko godišnje izdržavanje jedne sirotne porodice, to koliko bi se sirotinjskih porodica moglo izdržavati godišnje od vrednosti četiri toalete gospođine za sva četiri godišnja vremena?

Odgovor: Od četiri kostima gospođina za sva četiri godišnja vremena, moglo bi se izdržavati osam sirotinjskih porodica godišnje.

Pitanje: Kako to?

Odgovor: Kad prolećna toaleta gospođina košta 8200 dinara, onda jesenja izvesno košta 12000 a zimska 16000 dinara. Prema tome od četiri gospođine toalete moglo bi se izdržavati osam porodica, računajući na svaku porodicu po četiri glave, ukupno dakle 32 duše.

14.2. Poglavlje 2

Pitanje: Jednu sirotu udovicu sa troje nejake dečice izbacuje bezdušni gazda iz stana i baca za njom na ulicu sve prnje, zato što nema da plati sto dinara dvomesečne kirije i udovica već prvu noć nema gde da zanoći a još manje da ishrani izgladnelu decu.

Gospođa Zorka Slavkovićka već tri dana oglašava preko novina da nudi 200 dinara nagrade onome ko joj nađe pudlicu koja se prošle srede izgubila na Kalimegdanu i koja je bila čupava, sa crnom belegom na levoj nozi.

Koliko bi meseca mogla sirota udovica i troje dece sedeti u kvartiru, kad bi bili srećni kao pudlica ili bar kad bi gospođa Zorka Slavkovićka imala toliko osećaja za ljude, koliko za kučiće.

Odgovor: Četiri meseca.

14.3. Poglavlje 3

Pitanje: Kuvarica Erža ima svoga momka. Ona preko dana radi, pa kad uveče lepo opere sudove i ubriše krpom ruke, hoće bome tim umornim rukama i da zagrli snažnog momka, te da se i ona naplati svojoj mladosti. I taj momak dolazeći u kuću, ne krije se baš bog zna koliko, on čak lupi vratima kad ulazi i kašlje glasno dole u suterenu.

Gospođa Zorka Slavkovićka nije vrlo zadovoljna sa svojim mužem gospodin Vladom. Ili ako je baš i zadovoljna, ona tek ne može provoditi tako monotono život i ne poželeti malo promene. Ona ima svoga prijatelja, ali to je vrlo velika tajna, svega ako znaju njih deset petnaest o tome, jer on vrlo pažljivo i kradom ulazi u kuću kad gospodin Vlada nije kod kuće.

Pitanje je dakle: može li gospođa Zorka da trpi taj javni nemoral u kući koji priređuje kuvarica sa svojim momkom i, ako trpi, neće li svet o njoj što ružno misliti kad vidi da se neko noću u kuću uvlači?

Odgovor: Eržu treba što pre izbaciti iz službe jer u jednoj tako uglednoj kući ne može se trpeti nemoral.

15. Monolog jedne biračke kuglice

Užasno mi je dugo vreme. Ja sam kobajagi biračka kuglica i to sa utisnutim grbom Kraljevine Srbije na sebi, a sedim već godinu dana, zatvorena u kutiji pod pečatom. Ne možete ni zamisliti kako mi je dugo vreme. Šta to znači sedeti ovako skrštenih ruku i to u Srbiji još dok sam bila prost kaučuk u fabrici, pa uzeše iz mene da liju biračku kuglicu, govorila sam sama sebi:

— Ju, ne daj mi Bože samo, da me izliju za englesku biračku kuglicu. Tamo kuglice provode povučen, kaluđerski život, i što kažu, usmrde se od besposličenja.

A kad spazih da će mi utisnuti grb Kraljevine Srbije, nigde moje radosti.

— U toj ću se zemlji bar lepo provesti. Vucaraće me iz opštine u opštinu, gnjaviće me, krašće i šta ti neće biti sa mnom, tek biću svaki čas u poslu. Jer tamo u Srbiji bar dva put godišnje biraju poslanike i tri četiri puta kmetove a to znači da ću svaki čas biti zaposlena. Ah, to volim, takav život, to neprestano kretanje.

I da vidite, kad sam došla ovde u Srbiju, u u početku, tako je nekako i bilo. Malo malo pa se otvarala ona plehana kutija, u kojoj smo mi kuglice zarobljene, i mi smo izlazile na izbore.

Ali, šta je ovo sad? Toliko vremena sedimo kao zatočenice.

A kad bi vi znali kako je to uživanje prošetati malo za vreme izbora, ne bi se ni malo čudili što se ja ljutim. Zamislite, dođe na primer dan izbora i otvore kutiju pa sagledamo dan božji. Pa onda, vidiš, uzme me pretsednik biračkog odbora fino, između dva prsta, jer to je uvek kakav činovnik i fakultetlija. Pa me on preda glasaču koji me zgrabi grubim, oznojenim rukama i stegne me čvrsto.

Po tome, koliko me koji glasač stegne, ja odmah mogu da poznam je li ta stranka, za koju on glasa, u manjini ili većini. Onaj, što je u većini, ne mari ako me baš i ispusti, ali onaj grešnik što je u manjini, tako me tiranski stegne da bi mi izvesno sva creva ispala, samo kad bi ih imala.

Pa onda tek proletim kroz onaj sulundar i tu nađem puno mojih drugarica. Skupile se u kesi kao na kakvom žuru i pričaju jedna drugoj događaje koje su proživele za ono nekoliko časova slobode.

A jedanput mi se desilo da sam sama samcita bila u kesi. Nije mi ipak bilo dugo vreme, jer sam unapred uživala i sa nestrpljenjem očekivala da vidim lice čuvara liste kad se otvore kutije i počnu prebrojavati glasovi. Uostalom, nemojte se nimalo čuditi toj mojoj pakosti, jer smo i mi: kuglice ženskog roda.

Samo što ta moja pakost i uživanje nisu dugo trajali. Me prođe malo vremena i ja čuh nadamnom da sulundar zabobonja. Rekoh, baš dobro, eto mi još jedne drugarice. A kad ono — možete zamisliti kako sam se prepala — ulete u kesu jedan brabonjak.

No, možete već misliti kako mi je bilo! Morala sam s tim brabonjkom provesti u društvu čitavih pet sati. Juh, juh, juh, ubio ga Bog da ga ubije, da sam mogla iskočila bih iz kese! Zamislite molim vas i sami tu situaciju? Ja zvanična glasačka kuglica, koja nosi na sebi i grb, pa u društvu sa jednim brabonjkom!

Ali, i pokraj svih tih neprijatnosti, ja volim glasanje i ovo mi se mrtvilo ne dopada.

Hajdete zaboga, vi političari, promrdajte malko te udesite nekako izbore. Ne znate kako samu ih se uželela i dobila sam kao neki svrab; tako bih volela da se malo pročešemo!

16. Budući ljudi

Hirurgija je na jedan mah koraknula za sto koraka unapred. Naučni svet stoji zapanjen pred jednim novim i uspelim pokušajem a čovečanstvo blagodarno pomišlja na buduće dane.

Doktor Doajen u Parizu bavio se poodavno mišlju da bolesne delove tela čovekovog prostom operacijom odseče i da ih zameni istim delovima životinje. Sad je on već prešao i na delo; tu skoro otsekao je jednome bolesniku za čitav metar bolesno crevo pa je uzeo lepo metar, izvadio iz ovna crevo, izmerio tačno metar i još nešto popustio na šav, pa sašio lepo onome čoveku na mesto odsečenog parčeta, i onaj ti se posle mesec dana živ i zdrav pridigao.

Pa nije samo to, nego se sad sprema jednome bolesniku da odseče bolesne bubrege i da ih zameni psećim bubrezima. Kad i to već uspe, onda će mogućnost zamenjivanja bolesnih delova objaviti kao sasvim svršenu stvar i onda će taj posao preuzeti i svi ostali hirurzi lekari po celome svetu.

Razume se da će to dopreti i do nas i kroz godinu ili dve dana za nas neće biti ništa čudnovato kad sretnemo na primer popa sa volovskim stomakom, praktikanta sa pilećim crevima, gospodina načelnika sa magarećim ušima, gospodina ministra sa psećim srcem i kakvu gospođicu sa mačijim očima.

Sve to može da bude i neće proći mnogo vremena pa će sve to i biti. Ja samo nešto ne znam i sve se bojim da moja sumnja neće biti baš tako neopravdana. Sve bih rekao da će to donekle morati uticati i na karakter samoga čoveka. Jer, molim vas, najzad kad pop zameni svoj stomak volovskim, to može sasvim i ne uticati na njega, može on komotno ostati onakav kakav je bio i pre — sem naopako ako bi počeo preživati — ali kad g. načelnik metne magareće uši, dozvolite da to može da bude fatalno čak i po naše političke prilike.

Jer, najzad, okružni načelnik i sa ovakvim ušima kakve mu je srezao Gospod Bog, sluša došaptavanja i denunciranja sa raznih strana i zamislite tek, kako će mu sva ta došaptavanja morati izgledati preuveličana, kad ih bude slušao na magareće uši.

I onda praktikant sa pilećim crevima to još može da bude dobra kvalifikacija, čak može biti da će biti vrlo velika tražnja takvih praktikanata s obzirom na ono malo mrvica hleba sa koliko njih država hrani, pa ako hoćete i gospođica sa mačijim očima može da ostane vrlo neprimetna jer i mnoge današnje gospođice imaju dražesne mačije oči, sem ako ne bi počela da mauče a posle udaje i da grebe. Ali zamislite muža sa ovnovim crevima i ženu, recimo, sa kokošijim srcem. No to bi bio lep par ljudi! Šetaju oni, recimo po Kalimegdanu i tek vidite, gospođa se za svakim petlom okreće i počne širiti rep, a muž tek, čim vidi zelenu travicu priđe i počne da pase.

Budi te Bog s nama!

U ostalom, kad se metne ruka na srce, ni to baš ne bi tako mnogo padalo u oči. Zar mi nemamo i danas gospođa koje se okreću za svakim petlom i muževa, koji rado pasu travu i koje žene čak izvode na otavu.

17. Jedan magareći roman

Da ste prošli pre nekoliko dana, rano izjutra, kraj kvarta varoškog, videli bi u avliji vezano jedno magare. To u stvari nije nikakav događaj na koji bi vi obratili pažnju. Svako od vas pomisli: magare kao magare, napravilo kakva magareća posla i sad će u kvartu izvući magareće batine pa kvit!

Međutim, stvar sasvim drukče stoji i ima čitavu svoju istoriju, koju je vredno čuti. Zato sam ja počekao u kvartu dok je naišao pisar, da vidim kakvo će isleđenje preduzeti protiv magarca.

Pisar međutim kad naiđe svrši ceo posao s nogu.

— Je l’ to ono magare?

— Jes’ gospodine! — odgovara žandarm.

— Opet pobeglo?

— Jes’ gospodine!

— I opet je tamo uhvaćeno?

— Tamo!

— Javite gazdi neka dođe da ga vodi.

— Razumem! — odgovara žandarm.

I sad po svemu ovome stvar izgleda vrlo prosta. Magare pobeglo od kuće — što izgleda da mu nije novina — i otišlo „tamo“. A to „tamo“, biće da je kakva lepa utrina zarasla zelenom i mekom detelinom.

Je l’ te da tako izgleda da se desila cela stvar? Međutim, evo kako je u stvari:

Daleko negde u Paliluli živi jedan furundžija i ima magare. Oni žive mirno, tiho i povučeno od sveta. Upravo to je jedan patrijarhalan život, koji nikad nije remetio mir i tišinu te kuće. Magare je poštovalo svoga gazdu, kao što je je i red da jedno magare poštuje gazdu. Izvlačilo je, recimo, svaki dan pojedanput batine ali to se zaboga i u drugim porodicama dešava i ta sitna okolnost (i ako su batine uvek bile vrlo krupne) nije nikad poremetila lep život u kući.

Magare je išlo svaki dan za vodu i to mu je bio sav posao. Ono nije poznavalo ovaj svet. Sve što je poznavalo bilo je dvorište i štala njegova i onaj put koji od kuće vodi do česme sa koje je vodu vuklo.

Jedanput se samo desilo da je magare moralo otići i to „Tri ključa“ da donese iz mlina dva džaka brašna, i tom prilikom ono se divilo velikim zgradama kraj kojih je prolazilo, fijakerima obmotanim gumama, tramvajima i konjima sa nekim kapama na ušima.

I ma da je taj izlazak ostavio dublji utisak u njegovoj magarećoj duši, ipak je on ostao skromno magare, poslušno gazdi, i sve njegove želje svodile su se na jednu jedinu: da dobije što više hrane i što manje batina.

Eto, tako je mirno i tiho, tako reći patrijarhalno proticao njegov život, ničim ne uznemiren, ničim ne pomućen.

I kao što u svima romanima prelom u životu počinje sa „ali jednoga dana“, tako eto i u romanu ovoga magareta moram početi tom frazom.

Ali jednoga dana dođe k furundžiji jedan nepoznati čovek pod cilinderom. On objasni da je činovnik Narodnog pozorišta i da je došao da zamoli za magare.

— Šta će vi moje magare? — iznenadi se gazda.

— Ima da igra u jednom pozorišnom komadu, u „Bajacu“.

— Ne zna on to. Nikad nije igralo! — brani se gazda.

— Ama ne brini ti. Ima samo da izađe, da se pojavi.

I ovamo i onamo, prelomi taj gospodin gazdu te hajd’ najposle, pristade i on da učini izvesnu žrtvu narodnoj prosveti.

Od toga momenta nastaje u životu ovog magareta čitav prelom. Ono sad saznaje za čitav nov svet o kome dotle nije ni sanjalo. Ono ide sad svaki dan na probu i prolazi Terazijama. Oko njega se na probi okupljaju neke ženske i miluju ga nežnim ručicama. On vidi jedan nov čaroban svet.

A već prestava kad je došla, onda je to bila jedna noć iz hiljadu i jedne noći.

More svetlosti, muzika koja zanosi, publika koja aplaudira i puko šarenih, divno i ukusno obučenih lepotica oko njega.

— Ah, ah, ah! U njemu se razbudilo nešto, ono je poznalo što nije poznavalo.

A kad se sve to svršilo, kad se zaključila serija prestava „Bajaco“ njega su odveli u ono malo dvorište da opet vuče vodu i batine.

I je li čudo onda što se magarac na mah promenio? Ni ono magare ni daj Bože. Postalo je sentimentalno i jednako je uzdisalo. Ide sa putunjama punim vode, ide, ide, pa stane i zamisli se. A iz toga sna ga probude obično batine.

Obesilo uši, oči mu podmakle i počelo da mršavi.

Pa bar da je na tome ostalo. Ali magare jednoga dana — ono što nikad dotle nije učinilo — pobeže od kuće. O tražio ga je grešni furundžija, tražio ga na sve strane i — gde da ga nađe? — pred pozorištem.

Razume se posle magarećih batina koje je tom prilikom dobilo, primirilo se malo, ali ga je srce stalno vuklo „tamo“. I kad je idući put pokušalo opet da pobegne, gazda je već znao gde će ga naći.

— Ama isteraću ja tebi tu bubu iz glave! — dere se gazda udarajući ga nemilostivo i vukući ga u dvorište, u ono malo dvorište. I sve do pre neki dan bilo je mirno. Bile su, pozorišne ferije, pa se valjda smirilo. Ali pre neki dan, čim je počela sezona, ono opet kidnu od kuće pa pravo pred Pozorište.

— Pourquoi quittez vous la maison paternelle, rentrez chez vous! — savetuje ga Miloš, stari pozorišni patroldžija, koji je u poslednje vreme počeo da uči francuski, ali magare ko magare, neće da makne sve dok nije došao žandar i odveo ga u kvart.

Eto tako je ovo magare dospelo u kvart i tako je pisar unapred znao da je ono „tamo“ nađeno.

Međer ima i magaraca koji vole aplauze.

18. Vojni psi

Sad su psi u opšte u modi. Bili su to jest oni uvek u modi kao ljubimci matorih devojaka i sentimentalnih gospođa, ali se oni sad počinju uvoditi i u ozbiljnije službe. Tako na primer, odavna već po snežnim planinama spasavaju one koje smetovi zatrpaju, pa onda ih ima koji spasavaju davljenike, ima ih i u policijskoj službi a sada se uveliko uvode i u vojsku. Oni su neobično dobri stražari i uvek brižniji no pravi stražar.

Stoga će vele i kod nas u vojsku da ih uvedu. To je vrlo lepa i pohvalna misao i njihova služba može biti neobično korisna, samo se ja nečega bojim. Kod nas vidite, nije ništa stalno, nema još ni jednog činovnika i službenika u Srbiji koji je zagrejao mesto. Svaki čas premeštaji, svaki čas ukaz. I ako tako počne i sa psima da se radi, onda nas neće morati iznenaditi jednoga dana naredba Ministra vojnog koja glasi:

„Da se pas Karo, sa službom pri niškom garnizonu, premesti u zaječarski garnizon, zadržavajući i dalje rang koji je do sad imao“ ili:

„Keruša Sultanija, sa službom pri ćuprijskom garnizonu, da se premesti u beogradski garnizon, s tim da i dalje prima sledovanje iz budžeta ćuprijskog garnizona“.

A nemojte misliti da se neće naći i razloga za te premeštaje. Šeta na primer tako pred veče g. garnizonar sa suprugom a garnizonski pas lane. Me lane na garnizonara, jer zna da ga ne bi okrpilo ni deset dana zatvora. Nego vidi recimo na gospođi garnizonarki nov moderni šešir, uplaši se i lane.

G. garnizonaru to uvredi častoljublje i sedne odmah, previje tabak i napiše ministru odlučan akt, koji oštro završi: „Ili ja ili pas!“

Razume se, kad g. ministar dođe u takvu nepriliku, radije će žrtvovati psa i ovaj će ni kriv ni dužan otperjati u drugi garnizon.

Ili baš ne mora lanuti na gospođu garnizonarku. Može on onako u opšte lajati, a to se u vojsci nikako ne dozvoljava. I kad recimo pas i posle prve kazne, nastavi lajati, onda komandant napiše referat u kome izjavi: „Dotični pas koji je sa službom pri ovom garnizonu, ne samo šta nije lojalan, no je na protiv suviše lojalan, što vrlo remeti red i disciplinu u ovome garnizonu, pa s toga predlažem da se premesti.“

I lajalan pas razume se, hitnom naredbom bude premešten.

Eto, tako će to izgledati kad se i kod nas u vojsci uvedu psi.

19. Muške usedelice

Izgleda li vam malo neozbiljan takav naslov? Otkud kog đavola postoje muške usedelice, kad vi znate samo za izraz „matori momci“.

Međutim to nije jedno isto, i upravo, vrlo je velika razlika između muških usedelica i matorih momaka. Matori momci to su one bećarine koji ne misle a nikad nisu ni mislili ženiti se, već su zadovoljni kada im gazdarica pripremi praznične radosti, a kafedžija da o Uskrsu crveno jaje. Dok muške usedelice, to su one matore neženje, koji su se celoga života zanimali pitanjem o ženidbi, koji su celoga života uzdisali za toplim bračnim životom i celoga svog života išli na „gledanje“, pa ipak ostali usedelice.

Muške usedelice i po karakteru i po prirodi i po načinu života veoma se razlikuju od matorih momaka, a naprotiv imaju vrlo mnogo sličnosti sa ženskim usedelicama, izuzimajući razliku što ženske usedelice pletu kosu, a muške se usedelice češljaju peškirom.

U našem ih društvu ima puno i lako ih je poznati. Obično su lepo uglađeni, uvek izbrijani i ono nekoliko dlaka ekonomski razređeno da bi pokrile što veći deo ćele. Njihov je pogled uvek sanjalački, pod očima imaju uvek modre kolutove, i smeše se umerenim smehom, kojim se smeše devojke na zabavama, gde se ne pristoji smejati se glasno. Odelo im je uvek čisto i pripijeno uz telo, uvek nose po dve džepne maramice, jednu u pantalonama, ta je za nos, a jednu u spoljnom gornjem džepu od kaputa. U grudnom džepu od kaputa stoji njihov notes. Taj notes ili portfelj je najinteresantnija stvar kod muških usedelica. To je zbirka uzdaha i datuma, to je zbirka adresa, spisak žureva pa čak i podaci o mašamodama i krojačicama. Vrlo često u tim notesima ima i stihova, jer bez malo, muške usedelice rado se posvećuju poeziji; razume se sentimentalnoj poeziji. Pa onda njihov protfelj! Oh, Bože, da čudnoga muzeja! Tu je stara izbledela fotografija one koja ga je „jedina istinski volela“ i čija je duša bila „srodna sa njegovom“, Pa tu je pramen kose, „jedna topla uspomena“, pa je tu detelina od četiri lista, pa je tu jedno rumeno mirišljavo pismo, u kome možda ne piše ništa neobično, ali koje je neobično lepa dekoracija za portfelj jedne muške usedelice, kad se slučajno taj portfelj u prisustvu usedelica otvori; pa onda — i to sam video u portfelju jedne muške usedelice — u jednoj hartiji uvijen beli nokat gospođice N. N. Jednoga dana, zavaljena u naslonjači, ona se koketno igrala svojim rumenim prstićima a on sedeći presamićen na niskome taburetu gledao u te lepe prstiće kao mačka u miša, kojega ne može da dočepa. Igrajući se ona je zaparala nokat i tada je on brže bolje ponudio makazice iz svoga peroreza i kada je noktić odleteo na tepih, on se sagao, žudno ga je dohvatio i mećući ga u portfelj tiho prošaptao:

— I nevoljno ste mi dali jednu dragu uspomenu.

To je sadržina njihovog kaputa; a i njihov presluk uvek ima četiri džepa. U gornjem, levo na, grudima, obično je ogledalce; u donjem levo sat, u gornjem desno mala kutija s bonbonama za usta a u desnom donjem džepu pribor za čišćenje nokata, perorez s makazicama i klještice za čupanje dlaka iz nosa.

Eto, tako su od prilike snabdevene muške usedelice.

Niko se tako rado ne druži među sobom kao muške usedelice, jer se one najbolje razumeju. Videćete ih često u kakvoj kafani „gde nema dima“, sakupljene oko melanža, gde razgovaraju o ovoj ili onoj temi, najradije, razume se, o ženama i devojkama. Videćete ih još češće u odborima, u humanim i zabavnim, u svima odborima koji imaju „patronese“. Videćete ih stalno na žurovima: „Ah, Bože, još da nije tih žurova, kako bi čovek i prekratio vreme u ovome sumornome Beogradu, gde se ne mogu naći nikakve duševne atrakcije.“

Na žurovima pristaju uz sva ogovaranja, često oni i vode reč; nude se damama za sve usluge; plačevno pričaju o kakvoj svojoj tužnoj ljubavi i toploj želji da „saviju svoje gnezdo.“ Izbegavaju, razume se, pažljivo razgovor o godinama, a ako takva tema slučajno padne u društvu, muška usedelica će odmah pritrčati klaviru i početi prevrtati note ili će brže bolje okrenuti razgovor na literaturu, umetnost ili najzad i na politiku.

Jel’te da su takve muške usedelice? Poznajete li ih? O, u nas ih ima dosta, te bi ih vrlo lako mogli poznati. Ima ih toliko da sam ja čuo da među njima postoji ozbiljna namera da po primeru „Kola srpskih sestara“ organizuju „Kolo srpskih mladića.“

20. Kancelarijska kafa

U nas ima tri kvaliteta kafe: prvo „domaća kafa“, drugo „kafanska kafa“ i treće „kancelarijska kafa.“

I ako smo mi muževi dužni uvek da hvalimo „domaću kafu“, ipak znamo da su one druge dve bolje i pretpostavljamo ih domaćoj To je onako isto kao kad se muž vrati s puta, o kome ne bi smeo položiti računa ženi, pa ležući u krevet uzvikuje: „Badava, ništa slađe od svoje kućice i od svoga kreveta!“

Tako mi hvalimo i domaću kafu, t. j. onu što nam žena skuva.

— Tri u kafani da popijem pa mi nije slatka kao jedna tvoja — rekao sam ja već toliko puta do sad ženi, srčući kafu posle ručka, zato da bih posle dvadeset minuta još sa kafanskog praga viknuo:

— Jednu kajmakliju!

Ali je nada sve kancelarijska kafa. Vi znate svi već za taj lepi srpski narodni običaj, da se u državnim nadleštvima po ceo dan pije kafa, i puši turski.

Bilo ih je ministara ili načelnika, onih što su se na zapadu navikli na melanž, koji su pokušavali da vojuju protiv onog narodnog običaja, ali nisu uspeli.

Čim su zabranili kafu osetili su ogroman zastoj u radu. Prosto se zaustavio ceo državni točak. Badava stroge naredbe, badava inspekcije, badava što stariji grune iznenada u kancelariju mlađega da vidi da li radi. Svi rade, a državni točak opet stoji.

— Ama, gospodine sekretare, ja sam vam od jutros dao sedamnaest predmeta na rad a vi ste do podne svršili jedva jedan i to… — primećuje strogo načelnik.

— Pa jeste! — odgovara skromno sekretar.

— Ja ne znam šta vam je od nekog doba?

— Pravo da vam kažem, gospodine načelniče, od kako ste zabranili kafu i cigaru u kancelariji, ne umem da radim. Ne umem prosto da konceptiram.

— To znači i svi ostali?

— Svi. Eno ih pisari, svaki čas izlaze u čekaonicu da puše a praktikanti i ne izbijaju iz nužnika.

— O maj! — počeše se načelnik za uvom, slegne ramenima, odobri kafu i duvan po kancelarijama i državna mašina odmah krene svom silom napred.

Tako je to kod nas. Ako ne verujete a vi otidite u koje hoćete ministarstvo, načelstvo, ili u opšte kancelariju državnu pa ćete videti kako je država sama iz kancelarijskih troškova nazidala čak i odžaklije za kuvanje kafe.

Ta kancelarijska kafa tako je važan pokretač našega državnoga života, da mene neće iznenaditi ako se pri prvoj reviziji Ustava, kafi naročitom odredbom zagarantuje opstanak u državnim nadleštvima.

Pod tako povoljnim uslovima, kakve srpska država nudi toj grani domaće industrije, kuvanje kafe se kod nas razvilo do neobičnoga savršenstva. Zna se na primer i na glasu je Glavna kontrola, kao vrlo ugledna kafedžijska firma, pa onda Ministarstvo spoljnih poslova, pa onda kafa Državnoga saveta.

Uporedo sa razvićem te industrije razvijalo se i rivalstvo između pojedinih nadleštava.

Na primer, poznata je u istoriji srpske industrije ona dugogodišnja borba i rivalstvo između Ministarstva inostranih dela i Ministarstva finansija oko pitanja gde se kuva bolja kafa. I činovnici i momci ovih ministarstava podelili su se u dva tabora, kao Montekijevići i Kapuletovići, i počeli su prosto da se mrze.

Kad su jednog mladog diplomatu strpali iz Ministarstva inostranih dela u poreznike, njega kolege nisu žalile što pravi tako rđavu karijeru, već što će sad biti primoran da „pije rđavu kafu Ministarstva finansija“. Tako je isto bilo i obratno, kad je jedan đumrugdžija otišao u diplomaciju što je međutim kad nas mnogo češći slučaj.

U poslednje vreme učinilo je vrlo veliki utisak kuvanje kafe u Državnom savetu. Izgleda da je kafa u Državnom savetu odnela rekord i kada bi Ministarstvo privrede kod nas vodilo malo više računa o razvitku domaće industrije, ja verujem da bi kafi Državnog saveta dosudila nagradu.

Jedna je samo nezgoda kod te kafe Državnoga saveta. Momak kafedžija taksirao je šolju kafe 1.50 din. za državne savetnike a jedan dinar za pisare Državnog saveta. I ta bi taksa bila opravdana da nije dosad već izazvala nekoliko sukoba. Tako na primer neraspravljeno je pitanje: pošto je kafa kad savetnik časti pisara a pošto opet kad pisar časti savetnika. I onda, u toj raznolikoj taksi, leži izvor i mnogim drugim sukobima. Tako, na primer, kad savetnik ode u pisarsku kancelariju pa mu kaže da poruči kafu, a on je t. j. savetnik popije.

Da bi se izbegli svi ti sukobi izgleda da će za vreme ferija savetskih, izaći ovo pitanje pred, plenum Državnoga saveta, te će se tako pitanje o kancelarijskoj kafi jednom već raspravljati i pred najvišem administrativnom vlašću.

A vreme je i bilo da se tom važnom državnom pitanju pokloni malo više pažnje.

21. Kriza

Otkad bolan nije bilo krize kod nas! Ima već nekoliko meseca.

Međutim nama je nemoguće biti bez krize, kao što je recimo ženama nemoguće bez mode. Dozvolite, da bi jednoj ženi apsolutno nemoguće bilo poneti ove jeseni isti žaket koji je nosila, recimo, prošle jeseni. E tako isto i mi, kažite sami da li bi mogli poneti istu vladu ove jeseni koju smo nosili prošle jeseni?

Kod nas je politika i tako i tako moda i, prema tome, mora i vlada biti moda. Mi moramo svakojako imati svoju zimsku, prolećnu, jesenju i letnju vladu. Jer najzad ne može se tek ista; vlada nositi u snositi o jeseni koja nam je pasovala preko leta.

Prošle zime nam je na primer bila potrebna teška, dobro postavljena vlada, da bi pod njom morali izdržati zimu. I mi smo je našli i postavili sa nekoliko koža. Došlo je sad leto, temperatura se popela skoro na četrdeset stepena i nama je bilo suvišna topla haljina. Počeli smo dakle da paramo postavu i kao što vidite, rasparali smo je.

Još malo pa bi se kod nas rentiralo izdavati jedan modni žurnal, u kojemu bi se u prvoj polovini govorilo o modi u unutrašnjoj i spoljnoj politici, a u drugoj polovini o ženskoj modi. Tako bi se mogle možda izdavati i mustre za razne sezonske vlade. A ne samo to, no bi se mogli čak i propisivati programi pojedinih vlada.

Tako recimo zimska vlada mogla bi na sebe uzeti kakav vrlo težak hladan zadatak. Na primer da zaključi kakav nov državni zajam ili, recimo, da nametne nove teške poreze na narod.

Prolećna vlada već bi morala imati sa svim drugaču zadaću. Ona bi naprimer mogla voditi političke pregovore sa raznim državama, od kojih bi pojedini uspeli a pojedini neuspeli. Jer najzad, u proleće se i sadi seme raznog bilja od kojih će pojedino uspeti a drugo neće. Tako je u prirodi te tako treba da bude i u politici.

Letnja vlada treba da bude sasvim laka vlada, tako da se pod njom može izdržati vrućina. Tu vladu upravo treba sastaviti iz ministara od kojih jedni boluju od revmatizma, drugi od išijasa, treći od bubrega i t. d. Treba dakle da se udesi da budu takvi ministri, koji će biti voljni da svi odu u banju te da na taj način načine vladu još lakšom. Kao god ženska laka i lepršasta haljina, tako i letnja vlada mora biti laka i lepršasta. Drugim rečima vlada u koju je dovoljno samo dunuti pa da se kao perje razleti.

O jeseni, dabome treba sastaviti jednu sasvim jesenju vladu. Vladu koja je kadra da vrda između vrućine i hladnoće. A ja mislim da kod nas u stvari ništa lakše no sastaviti vladu koja je kadra da vrda između dve temperature.

Jel’te da bi to bilo najlepše kad bi udesili tako nekako da vlade udešavamo prema modi koja vlada u sezoni?

A to ja vama predlažem kao nešto novo, kao da to već ne postoji kod nas.

22. Novi kalendar

Od jutros kad sam se probudio i zagledao u kalendar neobično sam se naljutio. Ne znate vi koliko mene može da nervira kad osvane prvi. Ne da kažete da ja mrzim taj datum, nego tako sa svakim prvim u mesecu osvane čoveku vazdan neprijatnosti, koje bi mogao komotno da izbegne kad u opšte prvog ne bi bilo, no kad bi svaki mesec odmah počinjao recimo sa petim ili šestim.

Kad bi do mene nešto stajalo ja bih datume sasvim izokrenuo, pa da svaki mesec počinje sa triestim i da ide sve na niže dok se ne svrši sa prvim. To ne bih ja učinio zato da dovedem poverioce i izvršni odeljak u zabunu, već zato što nalazim da bi to bilo vrlo logično. Odkud ima molim vas smisla, da se kalendar penje sve na više kad život ide sve na niže. Kad čovek ili žena (pomislite na one koji su već zašli u godine) imaju pred sobom čitav mesec, onda je pravo da imaju svih trideset datuma i da ih polako krnje, jedu, skidaju, sve dok ne ostanu na jednom.

Kad bi se to učinilo, bila bi to doduše jedna od najradikalnijih reforama kalendara, ali uostalom kalendarska je reforma i inače na dnevnom redu. Njome se podjednako bave i pravoslavni i katolici i ona je čak počela da zanima šire krugove, te nije bez interesa da vam saopštim i jednu anketu, koju sam ja od jutros — ovako ljut što je osvanuo prvi — izvršio.

Čim mi je dakle pala na pamet ideja o tome da kalendar treba reformisati, ja sam zašao da se raspitam i intervjuišem nekolike pretstavnike istaknutijih profesija i položaja kod nas i Bože moj, kakva sam sve raznolika mišljenja sreo!

Razume se, kad se tiče kalendarskoga pitanja, da sam prvo otišao svešteniku.

— Šta mislite vi, gospodine popo, o budućoj reformi kalendara?

— Ja mislim, gospodine moj — odgovoriće grobljanski g. sveštenik — da bi kalendar trebalo tako reformisati, da u svakome mesecu bude bar devet subota.

Otišao sam zatim jednome mladome činovniku, koji je napunio pet godina ukazne službe i četrdeset hiljada dinara duga.

— Šta vi mislite o reformi kalendara?

— Ja gospodine ja mislim da bi ga trebalo reformisati tako, da bude bar dva tri prva u mesecu. Svaki čas prvi, svaki čas prvi.

Otišao sam i jednoj odrasloj — da ne upotrebim reč prosedoj udovici.

— Ah, ja mislim — reći će mi ona, da bi kalendar trebalo udesiti tako da se svake dve godine računaju u jednu. Šta znači to 365 dana u godini; mnogo bi bolje bilo, recimo, 800 dana u jednoj godini.

Međutim jedna mala šiparica, koja je tek prevalila petnaestu godinu a koju, i kraj sve njene dobre volje, niko neće da smatra gospođicom, odgovorila mi je:

— Reforma kalendara? No, pa načinite je takvom da godina traje svega tri meseca. I onako je kratak život, pa dajte da se što brže živi.

Pitao sam i jednog oficira. On veli:

— Najbolje bi bilo da kalendar ostane onakav kakav je ali da se celog života, a ne samo u ratu, godine računaju duple.

Jedan stari gospodin, koji je sa ukazima imao tako često posla, a kome fali još 27 godina, 9 meseca i 14 dana pa da steče pravo na punu penziju, odgovorio je:

— Treba skratiti godine, gospodine. Šta znači to, otegla se godina kao gladna godina. Nikad čovek ne može da joj sagleda kraj!…

Eto tako su raznolika mišljenja predstavnika, raznih profesija. E pa de se ti reši tu da predlažeš ma kakvu reformu kalendara!

23. Noć u oči proslave

Na stolu, na kome pišem, odavna već imam jednu lobanju, koja tako godinama mirno i poslušno služi kao pritiskivač na hartiji. Dobio sam je od jednog prijatelja iz Niša, koji mi reče da je ta lobanja iz Ćele-kule a koja je zapala u njegove ruke još u doba kada su naši, po osvajanju Niša, pohitali da počupaju lobanje iz kule te da ih ponesu „kao uspomenu.“

Mirno ona stoji tu na stolu godinama i gleda bezizrazno svojim šupljim očima ko zna gde. I ako joj je skoro sto godina na njenome čelu nema bora; njen krti osmeh koji se golim vilicama razvukao širom lica nepromenjiv je. Ona mirno stoji tu na stolu, i gdekad tek, kad zamoren dignem glavu, susretnu se naši pogledi.

Sinoć sam ostao kraj stola duboko u noć. Bilo se rashladilo s večera te se kraj otvorenih prozora moglo da radi. Ponoć je bila davno prevalila, na ulici mir i tišina a tako i u so bi koja se napunila dima od cigara te se oblaci motaju kao senke kroz polutamu? Nestalo je valjda gasa u lampi, te i ona poče da se tuli i sve veća tama da me obavija.

U tome trenutku, kada pređoh pogledom po sobi, zaustavih se na lobanji. Učini mi se da su se one duboke očne šupljine zagledale pravo meni u oči i to ne onako bezizrazno kako sam to navikao dosad.

Nebom minu jedan mračan oblak, jedan od onih što prekjuče prosu onu silnu kišu, te zakloni mesec a u sobi nasta još gušći mrak. Lampa poče da se tuli i dršće kao umirući žižak na kandilu a mlaz dima obavi i mene i lobanju i približi nas jedno drugom, te se sad iskreno pogledasmo oči u oči. Učini mi se tada da se vilice na lobanji počeše da kreću i neke tamne reči iz groba nejasno mi dopirahu do ušiju.

U tom duhnu vetar kroz otvoren prozor, zavesa se teško zaniha i ugasi lampu te potpun mrak zavlada u sobi i tada mi reči koje je lobanja izgovarala behu oštrije i jasnije. Čuo sam ih bolje.

Između nas se razvi ovaj razgovor:

Lobanja: Probudio me je iz stogodišnjega sna šum, veliki šum. Šta pripremate vi to?

Ja: Spremamo vam proslavu, svete kosti naše. Sto je godina kako ste vi pali za našu slobodu.

Lobanja: Proslavu? A zašto.

Ja: Pa mi bi bili neblagodarno potomstvo, kada se ne bismo setili vaših svetih grobova iz kojih je nikla sloboda.

Lobanja: Lepo je to, hvala vam. Samo reci mi, kako ćete nas proslaviti, kojim redom, po kome programu?

Ja: Pa, zna se. Voz sa spuštenim cenama, izaslanstva, barjaci, venci, govori, topovi, banket. Eto to, šta može drugo.

Lobanja: (Zacereka se suvo i taj potmuo, grobni smeh, ispuni onaj mrak, a talasi toga smeha rashladiše mi obraze kao studen vetar i prodreše mi do dna duše kao usijan nož.)

Ja: Smeješ nam se?

Lobanja: Drukčiji sam ja program očekivao. Drukčije se proslavlja ona krv koju smo mi prosuli na Čegru.

Ja: Reci kako?

Lobanja: Drukčije, drukčije. Ne besede, već proklamacije, ne litije već bataljoni i pukovi, ne pesme već plotuni, ne venci već krvavi potoci. Ne slavi se naša stogodišnjica na Čegru već na Ivan-planini i na Trebeviću.

Ja: Tako je, priznajem.

Lobanja: A mislite li i kakav spomenik da nam dižete, o vi blagodarni potomci?

Ja: Da, dići ćemo.

Lobanja: Od kamena, je li?

Ja: Od kamena.

Lobanja: A znaš li kakav nama spomenik valja, ako nam se njime mislite odužiti, i ako mislite na njemu zapisati reči „blagodarno potomstvo“?

Ja: Reci mi?

Lobanja: Ćele-kulu, jošte jednu Ćele-kulu morate podići i to tamo, na obalama plavog Dunava pred zidinama Budima grada. Tako ćete nas proslaviti, tako ćemo vas priznati za potomke svoje…

Lobanja ućuta, neka studena jeza prođe kroz mrak i zavlada nema tišina, isprekidana tajanstvenim šapatom koji mi do ušiju dopiraše sa sviju strana:

— Tako ćete nas proslaviti, tako ćemo vas priznati za potomke svoje…

24. Otkriće severnoga pola4

Vi možda i ne znate, jer sam sve do sada držao u tajnosti, ali i ja sam pronašao severni pol. Prekjuče sam o tome telegrafisao akademijama u Londonu i Nju-Jorku i danas već izvesno širom Amerike i evropskoga Zapada, kliče ceo svet:

— Živeo Kuk!

— Živeo Peri!

— Živeo Ben-Akiba!

— Dole Kuk!

— Dole Peri!

— Dole Ben-Akiba!

Kao i ranija dva pronalazača, tako i mene uveliko već jedni proslavljaju a drugi grde. Juče rano izjutra dobio sam iz Nju-Jorka telegram da je jedna ulica u Nju-Jorku nazvana „Ulica Ben-Akiba“. To je svečano objavljeno juče u 8 časova izjutra. Na podne sam međutim dobio telegram da je svečano skinuto moje ime i istoj ulici dato ime: „Ulica Kukova“. To je bilo juče po podne.

Jutros sam dobio treći telegram u kome mi se veli da je jutros svečano skinuto Kukovo ime i istoj ulici dato ime: „Ulica Peri“. To je bilo danas pre podne.

I kakve sve raznolike telegrame ne dobijam. Jedno variete-pozorište iz Buenos-Ajresa telegrafski mi nudi 5000 dolara za jedno veče, samo da se pojavim na pozornici da me publika vidi; u isto vreme građani varoši Buenos-Ajresa, sa predsednikom opštine kao prvopotpisnikom, telegrafišu mi: „Ako dođete ovamo, razbićemo vam glavu i izmazaćemo vas jajima!“

Prema vestima koje su mi pred podne stigle, londonska je Akademija raspisala ogromnu nagradu za rešenje teme: „Ko je u stvari od trojice, Kuka, Peri-a i Ben-Akiba veći švindler i ko najviše laže?“

Ja ne znam kako će proći pri raspravi te teme Kuk i Peri, ali ja mogu da dokažem da sam otkrio severni pol.

Dozvolite mi da vam u nekoliko reči saopštim moje doživljaje na tome putu i izvesna fakta, do kojih sam došao pri istraživanju.

Ja sam se krenuo dakle od „Pozorišne kafane“ i mislio sam da udarim pravo na sever t. j. Dositijevom ulicom na niže. Ali tu naiđem na jednu ogromnu santu leda koju sam morao da obiđem. Ta santa leda je moj krojač, koji je zbilja tako hladan kad mene spazi i koji bi me izvesno dugo zadržao. Morao sam dakle da pođem za nekoliko stepena zapadnije.

Jedna od najvećih smetnja s kojom sam se u mojoj ekspediciji morao da borim, to su bile užasne pukotine zemljine koje tamošnji stanovnici nazivaju „kanalizacija“. To su strahovite provale i bezdani koji su u toliko opasniji što nad ovim predelima caruje beskrajna polarna noć.

Pošto sam prebrodio te nevolje, ja sam — ne sećam se na kome stepenu širine — otkrio jednu novu zemlju o kojoj dosad niti geografija niti opština beogradska nije ništa znala. Toj sam novoj zemlji dao ime „Gušin plac“.

Ispitujući bliže ovu novootkrivenu zemlju, naišao sam na njoj tragove nekih prastarih hramova. Izgleda kao da je ovde nekad, možda u preistorijsko vreme, živelo neko pleme koje je odavno izumrlo.

Baveći se radi proučavanja na toj novoj zemlji ja sam već predosećao da sam u blizini severnoga pola, jer sam naišao na nekoliko crknutih pasa koji su morali tu ostati od ranijih ekspedicija.

Odatle nastaju novi, nepoznati i strahoviti predeli. Blato, večito blato koje tu leži možda milijardama godina i koje je teško prebroditi osim kad bi se ekspedicija snabdela naročito konstruisanom lađom za prevoz preko ovih blatnih predela.

Ja nisam sobom vodio i pse ali mi se tu već pridružila čitava povorka pasa, u nauci poznatih pod imenom „dorćolski psi“, rasa veoma izdržljiva i naviknuta na ove krajeve.

Odmah po izlasku iz blatnih predela, naiđem na tragove još jedne ekspedicije. Poznao sam po čovečijim stopama. Malo zatim a ja odista spazim u daljini jednoga čoveka koji se sagao kao da traži izgubljeni novac. Približim mu se, i poznam u njemu onog kapetana savskoga pristaništa.

— Što si se sag’o? — uzviknem ja.

— Nisam se sagao, već je to tako od Boga. Savila su mi se leđa od silnih napora pri istraživanju polova — veli on.

— Pa dokle si najsevernije dopro?

— Do „Đerdapa“ — veli on — i dalje neću. Tu prezimljuju sve naučne ekspedicije, pa tu ću i ja.

I on se zbilja uvuče u jednu pećinu da u njoj prezimi a ja nastavih dalje.

Prodirući sve napred i napred, ja već sagledah jedno pusto polje a u daljini belasa se more. Na tome polju naišao sam na Eskime. To je jedno divljačko pleme sa grdnim masnim čizmama koje se hrani najviše ribom. Našao sam ih baš kad su posedali oko vatre, pa uzeli parčad mesa i natakli na jednu batinu pa je kraj vatre okreću. Svakojako da je to neka divljačka hrana. Oni su me mirno gledali i ostali su vrlo ravnodušno kad sam kraj njih prošao.

I sad sam se već nalazio na severnom polu. Ja ne znam koji je to stepen širine bio ali znam da je veća širina na tom polu no što u opšte treba.

A šta sam uspeo? Ništa. Razočarao sam se kao i Peri, jer sam video da je pre mene, već neko pobo zastavu na tome polu.

25. Partija šaha5

Opet jedan vladalac skinuo se s prestola. Šta. im je, po Bogu brate, te se u poslednje vreme ne drže?

Sad opet javljaju da se šah persijski naljutio na svoj narod i skočio s prestola pravo u rusko poslanstvo. Iz Teherana već se krenula naročita deputacija, koja će ići u Solun u Almatinijevu vilu6, da notificira Abdul Hamidu šahovo strmoglavstvo.

E ovo će biti jedna od najlepših partija šaha, koja je odigrana u poslednje vreme. A znate li kako je tekla ta partija? Evo kako:

Prvo i prvo, pomakli su se za jedan korak napred pioni i uzviknuli:

— Šah kralju!

Kralj kao pametan čovek, vrdne jedno polje u stranu i da ustav. — Čim je dao ustav, došlo je na njega red da vuče. I on povuče figure, pa uzvikne:

— Šah skupštini!

Skupština kao svaka pametna skupština, vrdne korak i dva napred, pa ode u narod te digne revoluciju i uzvikne opet:

— Šah kralju!

Šah, kao svaki dobar igrač šaha, uzme ruske kozake i sa tom figurom napravi cug, kličući radosno:

— Šah narodu!

No kako su svi šahovi, koji su hteli da naprave šah narodu, prošli rđavo, tako je i ovaj Mastradin-efendija ili kako mu je, tamo njemu ime, prošao rđavo.

I narod sad, zamisli se nad šahovskom tablom, zamisli, pa krene i pione i konje i topove i to ne obične, već čak i brzometne topove. Pritera narod tako šaha u jedan ćošak, i uzvikne mu pre neki dan:

— Šah šahu!

I tako ti moj šah skupi svoje prnje, prizna igru za svršenu i odmah pošlje oglas preko listova, ruskih i engleskih, kojima se raspituje da li ima još koja Alatinijeva vila za izdavanje pod kiriju.

Baš se u poslednje vreme ne drže nešto vladaoci. Čisto sam radoznao ko je sad na redu?

26. Policijski psi

Kao god što čovek ima izvesnih životinjskih osobina, tako ima i životinja koje imaju čovekove osobine, ja neću da pominjem one primere, kako srna ume da plače kao udovica a som ume da se uozbilji kao diplomata. Nego svaka životinja ima neku naročitu sklonost koja odgovara sklonostima izvesnog reda, izvesnog poziva ljudi. Tako na primer pas ima policajske osobine, voli da njuši i da tera trag; svraka ima popovske osobine, voli da zbira i krije sve što je svetlo; petao ima gigerlske osobine, voli da se šepuri pred kokoškama; golub ima devojačke osobine; magarac profesorske (mislim zbog preterane strpeljivosti svoje) i t. d.

E vidite, kod pojedinih od tih životinja, ljudi hoće da iskoriste te osobine, te ih stave u svoju službu. Tako na primer pse su već dosta davno upotrebili u Evropi u policijskoj službi, te postoje čitavi odredi policijskih pasa izvežbanih, da tragaju za lopovima i da ih hvataju.

Sad se hoće i kod nas da učini pokušaj u tom pogledu i već se uveliko drže probe a izveštaji glase da je uspeh prosto neobičan.

Kao prva pseća stanica u Srbiji određen je Topčider, odnosno topčiderski policijski komesarijat. Komesarijat je već nabavio nekoliko čobanskih pasa i svaki dan ih pušta na publiku koja čini izlete do Topčidera, te se vežbaju.

Idete vi, na primer, idete stazom topčiderskom i šetate razmišljajući ma šta o životu. Tek ujedanput zaurla pas za vama i ščepa vas za tur.

Razume se i ako je to čobanski pas, nema potrebe ni malo da se uplašite, jer to je samo jedna proba. Baš i ako vam pocepa rukav ili nogavicu, to ne treba takođe da vas je žao, jer najzad nešto se mora žrtvovati u početku, dok se psi ne izvežbaju.

Razume se kao i kod svih takvih proba, dešava se i po gde što komično. Tako na primer pođete sa decom u Topčider i tek gurnu među decu policijski psi topčiderskog komesarijata i deca od stra popadaju u fras i to tako popadaju da čovek hteo ne hteo mora da se iskida od smeja.

Ili kakva gospođa u novoj novcatoj haljini šeta stazom a pas je ščepa, pocepa joj haljinu obori je i žena dobije lupanje srca. I to znate, takvo ozbiljno lupanje srca da se i muž i doktor moraju prosto da iskidaju od smeja.

E ali šta ćete, tako je to u početku a zna se već odavno da je svaki početak težak.

Sad su međutim ovi topčiderski psi počeli da vrše i probe mnogo širega značaja. Tako na primer, nije ni malo redak primer da iz Topčidera beže osuđenici. I da nije tih pasa, verujte, ti bi osuđenici odmah, pri samom pokušaju begstva bili uhvaćeni. Ovako to malo teže ide sve dok se psi ne izvežbaju.

Drukče bi dabome bilo da su osuđenici ljudi od reda, pa da izveste upravu kad misle pobeći. Ali oni nekako uvek iznenada pobegnu. Psi se razume se, zbog toga iznenađenja zbune pa dočepaju za tur prvog koga stignu. Tako vele da su pri prekjučerašnjem bekstvu dvojice osuđenika, psi pogrešno mesto osuđenike ščepali stražara za tur i time osujetili svaku poteru.

Najzad budimo strpljivi. Mi smo građani već navikli na to da idemo iscepanih turova za ljubav viših državnih interesa i navikli smo na to da nas razni psi drpaju za ljubav viših državnih interesa. Zašto se dakle ne bi mogli i u ovoj prilici strpeti?

27. Političke svadbe

Prošli su izbori za narodne poslanike i sad je kao nastalo malo zatišje, te imamo kad da se osvrnemo i pogledamo šta smo sve radili i kakva smo čuda činili i počinili. Onako znate, kao kad pijan čovek razlupa stolove, stolice i ogledala, pa naiđe policija a on se istrezni, te kad ga povede žandarm u kvart, a on se trezan okrene da vidi šta je počinio.

A nije davno bilo te da se još svi dovoljno sećamo one lude terevenke, koju smo mi nazivali unutrašnjom politikom našom ili još bolje, partijskim životom.

Znalo se koje je liberalna bakalnica a koje radikalna kasapnica, pa je bilo i naprednjačkih crkava, samostalskih pevačkih društava i najzad radikalnih ili liberalnih putujućih pozorišnih družina. A već o kafanama i da ne govorimo. Kafane, kao partijske, i danas još postoje kao ostatak onoga velikoga doba i uzvišenih ideala srpske nacije. Počev od prestonice pa do najzabačenije selendre, imamo i danas još kafana: liberalnu, naprednjačku, radikalnu i samostalsku od kojih svaka, na račun svojih partijskih prijatelja, toči rđavo vino, ofarbano partijskom bojom.

Ali nad svim tim što sam naveo, a kao vrhunac svega, postojala je kod nas sve do jesenas još jedna vrlo lepa ustanova, kao obeležje toga doba. To je politička svadba.

Bar ste na jednoj od tih političkih svadba bili svat, pa biće da ih znate. Pa ipak neće smetati da vam ih opišem, koliko da ih se setite i koliko da ih lakše opazite ako bi ih u buduće bilo.

Dakle, mladoženja je nesumnjivo mlad činovnik koji se uverio da mu ništa ne vredi ni školska svedodžba ni valjana konduita. Mlada je ćerka bilo trgovca, bilo državnog savetnika ili višeg činovnika, tek ona je ćerka liberala, naprednjaka, radikala ili samostalca, jer to je ono što je važno.

Kod ovih političkih svadba drukče se razvija i zaljubljivanje. Pre dok nije bilo tih političkih svadba, obično bi zet prvo majci izjavio ljubav, pa na osnovu toga zaprosio ćerinu ruku. Ovde nije tako, ovde se najpre ocu izjavi ljubav.

— Nisam se još partijski opredelio — počeo bi mladić da objašnjava ocu — ali zbilja nalazim da je vaša stranka najispravnija i najsposobnija da u ovoj zemlji učini što god.

Pa to tako danas, tako sutra, dok ne uspe da otac onako uzgred, u kući za ručkom rekne:

— Baš mi se ovaj mladić dopada. Vrlo ozbiljan mlad čovek!

To je već signal da je stvar sazrela i da sme devojku prositi.

E sad, jednom isprošena devojka već je dovoljna osnova da se može mladi čovek venčati ne samo njome već sa svima partijama u Srbiji.

Hvala Bogu te u nas nema više partija od četiri a to je taman toliko, koliko je potrebno da se organizuje jedna politička svadba. Tast, recimo, pripada jednoj partiji, i to je dovoljno za naslon na nju a sad valja napraviti raspored za ostale časnike.

To je vrlo prosta stvar. Uzme se prosto pisaljka u ruke i izračuna se. Ta i ta stranka ima u skupštini najveći broj poslanika, prema tome iz te partije treba uzeti kuma; prva partija za njom ima da da starog svata a najmanja devera. Kada bi se u ovome momentu ko ženio i uzeo recimo ćerku kakvog liberalnog gazde, iz glavne čaršije, s obzirom na broj poslanika, imao bi mu biti kum stariji radikal, stari svat samostalac a ručni dever naprednjak.

I takvih ste vi svadba viđali vrlo često kad se u dugom nizu fijakera spuštaju niz Terazije. O, te političke svadbe toliko su odomaćene kod nas, da bi skupština ili bar klubovi mogli komotno u početku sesije da izberu iz svoje u sredine stalne kumove, starosvate i devere pa da to bude kao jedno naročito državno zvanje.

I tako se mladi čovek venča jednovremeno sa mladom, sigurnom klasom i sa sve četiri zemaljske partije. Čak i ako se dogura u tom braku do razvoda, mladi se čovek razdvaja samo sa ženom ali ne i sa kumom, starim svatom i deverom, jer mu oni i dalje trebaju za karijeru.

Jel’te da ovo sve nije ni malo smešno? Na protiv, vrlo je žalosno ali je tako i zato što je tako, valjalo je sve ovo i zabeležiti.

28. Poštanski štrajk

U Parizu i po celoj Francuskoj već od nekoliko dana besni poštansko-telegrafski štrajk.

Svi poštari i raznosači i sve telefoniskinje, sabrali su se jednoga dana na Marsovom polju pa digli tri prsta u vis i zakleli se:

— Tako nam Bog pomogao ako liznemo još jednu marku, ako nam se ne poboljša položaj! — uzviknuli su poštari.

Telefoniskinje, razume se, nisu se zaklele da neće ništa liznuti, ali su se zaklele da neće više mrdnuti uvom, a to im kao znači da svoje uši neće upotrebljavati u službi države, dogod im se položaj ne poboljša.

Tako isto i raznosači pisama, zakleli su se da će svoje noge povući iz javnoga života i da ni jedno pismo neće razneti.

Čim je stigao urečeni čas, poštari obrisaše gumu sa jezika i pobacaše žigove; telefoniskinje spustiše slušalice i pročačkaše frizuru a raznosači pisama odoše u kupatilo, okupaše se i dadoše da im se iseku žuljevi ka nogama.

I sad u Francuskoj muku muče. Upotrebili su vojsku i oficire za poštansko-telefonsku službu, ali im, da Bog sačuva, ide.

Možete već i sami misliti, kako to izgleda, kad oficiri sede u telefonskoj centrali. Jer, dozvolićete da jedna učtiva žena ne sme ni da traži vezu preko centrale. Sreća još te je u Parizu vrlo mali procenat učtivih žena. Inače zlo bi bilo.

A već sa raznošenjem pisama ide još dva puta gore. Uzme ih kakav podnarednik pa kad siđe u prvu kujnu da preda devojci pismo a on po jedan sat ne izlazi.

Eto, molim vas, sami zamislite, kako bi to izgledalo kod nas kad bi na primer poštari, telegrafiste, telefoniskinje i raznosači terali štrajk? U ostalom kod nas kad bi se to i desilo, ne bi se taj štrajk čak ni primetio. Ja se nešto mislim, mislim i nikako da mi padne na namet, po čemu bi se to kod nas mogao primetiti štrajk?

Ili upravo ja mislim da kod nas već ima uveliko štrajka i to u mnogo većem obimu no što ga Francuzi mogu da izvedu. Badava su oni Francuzi, ne mogu se oni nikad tako organizovati i izvesti takav štrajk kakav izvode naše pošte, telegrafi i telefoni.

Čitav paket molim vas, koji vi uputite na primer u Gornji Milanovac, vraća vam se posle mesec dana iz Loznice i na njemu piše da je adresant nepoznat… Zar to nije odlično organizovani štrajk?

Ili na primer vi telegrafirate iz Jagodine u Beograd, kao danas a depeša vam stigne kao prekosutra. Recite, molim vas po duši kada bi Francuzi bili kadri, da organizuju takav štrajk?

Ili potražite telefonsku vezu pa tražite recimo Đoku Dimitrijevića kafedžiju kod „Kolarca“ a dobijete Milutina Prokića mitropolitovog sekretara ili tražite Narodno pozorište pa dobijete Bogosloviju Sv. Save.

E recite sad, tako vam Boga po duši, kad bi mogle ma koliko da su okretne i duhovite, francuske telefoniskinje da organizuju takav štrajk?

Zato ja i mislim da francuski štrajkači neće uspeti sa svojim zahtevima. Ako bi hteli da uspeju oni treba da pošlju k nama svoje izaslanike, da prouče organizaciju našega štrajka, pa bi tek onda bili kadri da dosade francuskoj državi. Ovako ne verujem da će uspeti.

29. Petrov-dan

Ipak mi je Petrov-dan ostao najmiliji dan još iz detinjstva. Nije mene baš svake godine obradovao Petrov-dan. Bilo je i takvih školskih svedodžaba, prilikom kojih je najpre meni otac dao izvesno objašnjenje, pa sam posle ja njemu morao.

Ali, kako su se izmenila vremena od tada pa do sada. Kad sam ja doneo ocu svedodžbu sa dvojkom, izvinjavao sam se obično ili inatom koga profesora ili ovako na primer:

— Jes’ ja sam kriv. A kako sam mogao da učim, kad me majka svaki dan šalje u čaršiju. Te ’ajd’ kupi za groš bibera, te ’ajd’, kupi kutiju fiksa!

Pa meni kobajagi to oduzelo mnogo vremena, pa nisam mogao da stignem.

A moj sin kad mi je juče doneo svedodžbu sa dvojkom (razume se iz latinskog), on mi se ovako pravda:

— The, šta ćeš. Tome su uzrok političke prilike.

— Ama kakve političke prilike nesrećniče?

— Pa tako. Za vreme sukoba srpskog sa Austrijom, očekivao sam svaki čas rat; nastala jedna opšta nervoza i zapetost, i osetio se vrlo veliki zastoj kako u čaršiji tako i u školi.

— Pa dobro, rode moj! — nastavljam ja ljutit i merkam da l’ da ga dohvatim za tur ili za uši. — Pa dobro rode moj, ali kad je već svršena bila aneksija, kad je Srbija kapitulirala, što onda nisi popravio belešku.

— Tada je — veli mi sin — nastupila opšta klonulost u svima redovima građanstva.

I sad zamislite, kad se ovim razlozima moj sin pravda, kako li će se moj unuk, kroz jedno dvadeset godina pravdati svome ocu, jer je nesumnjivo da će i kroz dvadeset godina deca stalno dobijati slabe ocene iz latinskog jezika. Ja mislim da će se taj unuk, morati ovako pravdati:

— Ove mi je godine progutao sve vreme interes o marokanskom pitanju.

Ili možda:

— Nisam mogao da učim ove godine, jer sam sa vrlo velikim interesom pratio razvoj japansko-američkih trgovinskih odnosa.

Tako će izvesno biti kroz dvadeset godina. Ali i pored neprijatnosti koje pogdekad u životu donose ti ispiti i svedodžbe, ja bih ipak bio zato da se ispiti zavedu po svima strukama i kroz ceo život. Sad se u nas gradi puno novih zakona i postoji težnja da se kroz sve struke zavedu ispiti i svedodžbe.

Ja bih čak išao tako daleko da bih i u braku zaveo. A što da ne? Nekakav mislilac rekao je da je brak škola. Pa ako je škola zašto ne bi postojali i ispiti i svedodžbe.

Ne mislim ja da se samo prvi mesec po venčanju smatra kao neka vrsta ispita. Na protiv, to bi bio samo „prijemni ispit“ a posle bi muž ženi i žena mužu izdavali svake godine svedodžbu i bez polaganja ispita, po opštim godišnjim ocenama, kao što je to i u gimnazijama zavedeno.

Bože, što bi tu bilo lepih svedodžaba! Ja zamišljam ovako od prilike tekst tih svedodžaba:

Moja žena Simka, svršila je treću bračnu godinu i prešla u četvrtu, sa ovim rezultatom:

Računicaslaba
Domaća ekonomijarđava
Društveno ophođenjeodlično
Srpska književnostnije studirala
Strana književnost (žurnali)odlično
Vladanjeprilično
Odsustvo od kućebanjska sezona

A šta mislite, kako li bi glasila svedodžba koju bi žene svojim muževima izdavale?

30. Interesantan izvršitelj

Dabome, vi izvesno mislite da ću vam govoriti o kakvom izvršitelju sa kojim sam ja naseo. Bože sačuvaj! O tome vam najmanje mogu pisati već i zato, što se nikad nije moglo desiti da ja sa izvršiteljem nasednem. Na protiv uvek su izvršitelji sa mnom nasedali.

Nije dakle reč o meni i izvršitelju, jer nas dvojica uvek i sve svršavamo bez reči. Mene izvršitelj čim pogleda u oči, on zna da nemam ni pare u džepu na ime otplate. I tako se svi odnosi između nas svršavaju. O tome dakle i ne vredi da vam pišem, jer to ne bi bilo ni interesantno.

Interesantniji su mnogi oni izvršitelji koji rade u velikom stilu, a takvih je u Srbiji u poslednje vreme vrlo mnogo. Od kako se proslavio onaj izvršitelj što je prošle godine izložio prodaji imovinu ministarstva prosvete, svi bi sad hteli tako nešto veliko da izvrše. Ali veće i teže delo izvršenja još nije palo niti će pasti kome, no što je kvartu terazijskom ovih dana. Kad vam ispričam stvar, vi prosto nećete verovati.

A evo u čemu je stvar: Pre toliko i toliko godina, nazidana je ona zgrada na Terazijama u kojoj se sad nalazi Ministarstvo pravde i Terazijski kvart. Sedeli oni tu tako godinama, sedeli kao najbolje komšije i jedno drugome ni dur ni vur. Na protiv, živeli su u najboljem prijateljstvu.

Ali jednoga dana naljuti se nešto Ministarstvo pravde i naredi kvartu da se iseli.

Kvart se ispreči, pa rekne:

— Ovo je opštinska kuća i nas je ovde smestila opština, koja je i dužna da plaća kiriju za nas.

— Jok, neće biti tako — veli Ministarstvo pravde — koliko se ja sećam, ovo je državna kuća.

Te hoće biti, peće biti, povedu ti bome država i opština parnicu i tu ti parnicu na kraju krajeva dobije država.

Čim država dobi parnicu, a ona kao svaki gazda, namrgodi se pa najozbiljnije naredi kvartu da se iseli. Metne ti Kvart terazijski prst na čelo, razmisli pa odgovori:

— Jok, neću!

— E, kad je tako! — pomisli država u sebi. — Ko neće milom, taj će silom!

I država ti se obrati sudu, dobi odsudno rešenje, po kom Kvart terazijski ima prosto da se izbaci.

To sudsko rešenje upućeno je odmah Upravi grada Beograda, a Uprava ga je uputila na izvršenje kvartu terazijskom kao nadležnom.

I sad nastaje ono što je najinteresantnije. Rešenje je odsudno, a kvart terazijski je odista nadležan jer je to u njegovom rejonu. Taj kvart dakle mora sad sam sebe izbaciti iz kuće u kojoj je.

Možete misliti kakva je briga nastala u kvartu. I član i pisari se zabrinuli, kako i na koji način da izbace sami sebe. Da uđu recimo jednog dana na vrata pa da izađu kroz prozor, ne ide, ne odgovara dostojanstvu vlasti; da pozovu na primer žandarme iz susednog kvarta da ih zamole da ih oni izbace, i to ne ide.

Najzad je kažu održana u ministarstvu unutrašnjih dela konferencija i rešeno je da se ovako postupi: Najpre će pisar uhvatiti za vrat člana i izbaciti ga, zatim će biti dozvan praktikant, i on će izbaciti pisara, a odmah zatim izbaciće žandarm praktikanta.

Sa žandarmima će međutim teže ići, jer ko će njih da izbacuje. Ostalo bi još jedino da se pozove opština — pošto cela stvar i jeste opštinska briga — da uputi vatrogasce pa da ovi sa susednih kuća štrcaju u kvart, dok ne razjure i žandarme.

Videćete da će tako nekako morati ova stvar da se izvrši.

31. Svinjski dijalog

Vraćam se juče ujutru sa Trkališta a predamnom idu dva dečka i svako od njih nosi po jedno prase držeći ga za zadnju nogu. Prasci oborili glave i pažljivo gledaju da im se njuška ne očeše o kaldrmu. Pa kako se dečaci jedno drugom približili da usput razgovaraju, to su i prasci gotovo naslonili jedno na drugo glave, te otpočeli dijalog koliko tek da im prođe vreme.

— Pa kaže rodi se, — otpoče prvo reč crno a mršavije prase — kad ti tako već na prvom koraku zagorča život.

— Meni je najgore — odgovoriće belo, punačko prase — što ovako glavačke srljam u smrt. Teško mi je što me ovako glavačke, za zadnju nogu nose.

I kad su tako izjavili jedno drugom prve žalbe, upustili su se i u intimniji razgovor, koji je ovako tekao:

Belo prase: A je li ti bar poznato ko će da te pojede?

Crno prase: Neki praktikant, čuo sam kad je pri kupovini rekao: „Oh, oh, oh, već od prošlog Božića nisam jeo prasetine!“ Po tome sudim da je praktikant.

Belo prase: Grešniče, pa tebe će možda čak i bez salate pojesti

Crno prase: Sasvim mi je svejedno. Kad me već jedu, sasvim mi je sve jedno hoće li me jesti sa salatom ili bez salate.

Belo prase: Grešiš, prijatelju. Ljudi su prihvatili toliko naših osobina, da i mi moramo težiti da prihvatimo njihove. A čovek i umirući treba da ostane veliki i gord na svoje dostojanstvo i poreklo.

Crno prase: Poreklo? Pa i ja i ti smo svinjskog porekla.

Belo prase: Između svinje i svinje ima razlike. Moja je sva porodica poznata i van naše otadžbine. Moj pradeda i jedan njegov brat sećam se da su bili u Pešti; moj jedan stric je, istina u usoljenom stanju, otputovao u Hamburg. Moj jedan teča otputovao je u Italiju, a moj otac, poznati orijentalista, otputovao je preko Jegejskog mora u Aleksandriju i još se otuda nije vratio. Biti potomak tako jedne znamenite porodice…

Crno prase: Moji su svi pretci pa i roditelji prolili krv ovde u svojoj otadžbini, ali ja ne vidim ni ti da imaš fajde od tako sjajne prošlosti. Poješće te kao i mene.

Belo prase: O, to se varaš. Ja sam pao u ruke nekom vrlo bogatom čoveku i ako ništa drugo, bar sam siguran da će me jesti sa nekoliko vrsta salata, da će me okititi peršunom i metnuti mi jabuku u usta. A drugo, ja sam siguran da će mi rep i trticu pojesti gospodin ministar.

Crno prase: Gospodin ministar?

Belo prase: Da. Kad me je kupovao ovaj gospodin, grdno me je pipkao oko repa i čuo sam kad je rekao svome sluzi: „Ovo ćemo prase uzeti, dosta je debelo. Znaš da je sutra ministar na ručku i da voli rep!“ E, dozvolićeš prijatelju, da to ipak nešto znači.

Crno prase: ja ne uviđam da to ma šta znači?

Belo prase: Ima jedna latinska mudra izreka koja glasi: „Bolje je da ti ministar pojede rep, nego praktikant glavu!“ Tu je poslovicu naučio jedan moj stric u Pešti, gde je ležao deset dana u karantinu pa ga posle kao zaraženog vratili.

Crno prase: A ja opet znam jednu drugu poslovicu: „Bolje živa svinja nego mrtav kralj!“ Tu je poslovicu naučio moj jedan stric, koga su bili ukrali cigani iz Meljaka i bio među njima deset dana pa ga posle policija pronašla i vratila familiji.

Belo prase: Najzad, možeš ti kako hoćeš misliti, ali ja sam siguran da će i moj domaćin i sam gospodin ministar lizati prste jedući me. A i to je neka uteha!

Crno prase: Ako je i to uteha, onda je ja imam mnogo više. Moj praktikant i njegova deca ne samo što će lizati prste nego će polizati i sam ražanj na kome ću ja biti pečen.

Belo prase: To jeste!

I kod tih reči stigosmo već do Dačićeve knjižare na Terazije, te ja zavih levo a deca sa prascima desno. Nisam više ni reči čuo a šteta jer nalazim da je ipak bio interesantan taj razgovor između sentimentalnog crnog praseta i onoga belog, prasećeg aristokrate.

32. Smotra

Prekjuče je ministar vojni držao smotru nad vojskom beogradskog garnizona na Topčiderskom brdu. Zašao lepo čovek od vojnika do vojnika i od oficira do oficira, pa mu pretresao i torbu i ranac i futrolu, sve redom.

A tako k treba i ne samo što to tako treba u vojsci već i u svima strukama.

Kako bi to, Bože moj, bilo lepo i idealno, kad bi, recimo, ministar finansija iznenadno naredio da svi poreznici i carinici izađu na Topčidersko brdo na smotru. Pa se uparade oni lepo a ministar tek ide, ide između redova, zagleda svakome u oči, pa tek stane pred poreznikom:

— Prevrni džepove!

— Ama… — počne ovaj da muca.

— Prevrni džepove!

I ovaj krasnik prevrće džepove a iz njih ispadaju taksene marke odlepljene sa akata, kusuri od poreze i drugi poreski računi.

Ministar, recimo, zabeleži to, pa pođe dalje i stane pred carinikom.

— Prevrni džepove! grmne ministar.

A onome počnu iz džepa ispadati cvikeri, dečije igračke, lepeze, čarape i sve druge sitnice, koje se daju pri pregledu odvojiti i trpati u džep.

I dok ministar finansija vrši smotru na Topčiderskom brdu, ministar spoljnih poslova recimo vrši je na Banjici, jer njegovom je personalu lakše istrčati donde, pošto se činovnici ministarstva spoljnih poslova smatraju u opšte kao lakoatletičari.

— Prevrni džepove! — grmne recimo Milovan svojim muškim glasom.

A onima se počnu tresti kolena, kao što je to red u diplomaciji u takvim prilikama, i počnu im iz džepova ispadati mala staklad i parfimi, svilene marame, lažni zubi, prolongirane menice i pomade za kosu.

I Milovan, recimo, popiše svakoga od njih i zadovoljno dodaje:

— Milo mi je što ste tako spremni da u svakom momentu poslužite svojoj Otadžbini!

A već kad bi nešto palo na pamet i ministru prosvete i crkvenih poslova da izvrši smotru, te bi sazvao na primer popove kod manastira Rakovice, onda bi to izgledalo da Bog sačuva.

— Prevrni džepove! — viknuo bi recimo, ministar.

— Ne može! — odgovara kakav bezazleni pop.

— Prevrni kad ti kažem!

— Ama ne može! — pravda se pop.

— Zašto!

— Pa duboki su, hvataju čak do zemlje.

I onda ministru ništa ne ostaje nego da odredi anketu koja će lično sići u popovski džep. Pozove dva momka iz ministarstva pa oni uhvate recimo g. Rošu, referenta za crkvene poslove i strpaju ga u džep. Pa onda ščepaju g. Milivoja načalnika i strpaju ga. Pa se onda nagne ministar i pita:

— Ima li još mesta unutra?

A g. Milivoje odgovara iz dubine:

— Ima. Može stati ceo personal ministarstva prosvete.

Eto takva bi od prilike izgledala smotra, kada bm je i ostali ministri držali.

33. Reorganizacija neba

Poznato je manje više svima, koji se još ovde na zemlji bave nebeskim stvarima, da su se dva sveca nekako provukla ili što bi naši vojnici rekli „zabušila“, te su ostala sve do dan danas živa. To su Sv. Arhanđel i Sveti Ilija. Izgleda da su oni izabrali sebi takvo „doživotno“ zanimanje, da im je prosto nemoguće umreti. Tako na primer Sv. Ilija je i dan danji upravnik vodovoda na nebu a Sv. Arhanđel je doktor celokupnog lekarstva koji se poziva ili sam dolazi bolesniku tek posle konzilijuma.

E ta dva sveca, i to je poznato, zato što imaju prava na život, nemaju prava da im se o danu njihove slave kuva žito. Taj im je dodatak kao oduzela crkva, jer nije pravo em da žive em da imaju isti dodatak kao i ostali sveci.

I, dok su pomenuti sveci na nebu tim sasvim zadovoljni, dotle izgleda da su crkveni tutori na zemlji nezadovoljni. To jest, nisu nezadovoljni svi crkveni tutori uopšte, već samo tutori onih crkava koje slave Sv. Arhanđela Mihaila. Jer znate, kada bi bilo koljiva ipak bi svet više posećivao crkvu prilikom hramovne slave. Ako baš ne bi onaj veliki svet a ono bi bar deca napunila crkvu, pa bi slava ipak ličila na slavu.

Elem, u toj svojoj lepoj i bogougodnoj želji, tutori naše Saborne crkve, koja slavi Sv. Arhanđela, umolili su gospodina Mitropolita, te je on jednom naredbom prosto uveo da se i o Sv. Arhanđelu kuva koljivo. Tako je i učinjeno pre neki dan, prilikom hramovne slave.

Najzad to nije ništa ni rđavo, u toliko pre što je sad bar utvrđeno da se nebeski odnosi mogu da regulišu jednom naredbom srpskoga mitropolita. Ja sam toliko puta dosad pomišljao: ama ko je to nadležan da izda izvesne naredbe nebu, da regulišu izvesne stvari tamo, jer, brate, dosta smo uređivali ovu jadnu zemljicu, krajnje je već vreme da se umešamo malo i u nebesne stvari.

Ja sam, u svome nepoznavanju tih nebeskih prilika (u ostalom ja ne želim tako skoro da upoznam nebeske prilike) bio tako naivan, te sam mislio da je za kakvu izmenu na nebu potreban čitav vaseljenski sabor ili bar vsemirni sinod — kad ono, dovoljna je i naredba srpskoga mitropolita.

Vrlo dobro, vrlo dobro! Sad će bar najkraćim putem moći mnoge izmene i dopune da se učine na nebu.

Tako na primer čujem da se u našoj Mitropoliji već rade zakonski predlozi i to ovi:

  1. Zakonski predlog o uvođenju trošarine na kišu. Sv. Ilija će istovremeno, pored dužnosti upravnika vodovoda vršiti i dužnost upravnika trošarine. Tom novom trošarinom na kišnicu najviše su opterećene mehandžije i mlekadžije.
  2. Zakon o izmeni uniforme nebeskih svetaca. Beogradski slikari, pošto su izmolovali sve crkve u Srpstvu, podneli su predlog Mitropoliji da je već krajnje vreme da se promeni uniforma svetaca, kako bi se te iste crkve mogle ponova molovati. Najzad mi Srbi tako rado volimo da menjamo uniforme, pa što ne bismo i na nebu to učinili.
  3. Zakonski predlog o naplaćivanju takse za umiranje. Ovo je zbilja bilo koješta dosad. Nastala je bila jedna raspasanost, pa potegne čovek i umre kad hoće. Ali tako je to kad je besplatno. Od sad ga to majci neće više biti.
  4. Zakonski predlog kojim će se urediti „bedno stanje“ nebeskih svetaca. Jer najzad, mora se i njima na nebu dati kakva dijurna i kakvi dodaci, inače sveci prete štrajkom.

A osim ovih nabrojanih predloga spremaju se još i silne naredbe, uputstva o vršenju službe i raspisi kojima se sveci upućuju na savesnost i tačnost.

E, vidite, to mi se dopada. Uredili smo zemlju, zašto ne bismo sad i nebo.

34. Uzbuna

Aha, jeste li videli šta se desi prekjuče, kad zasviraše trube na uzbunu? Odavno beograđanima nisu tako sišla srca u pete, kao onomad na noć.

I ’ajd’, ’ajd’, da je ta uzbuna priređena predveče ili do deset sati uveče, dok je još svaki oficir na svome mestu, ali u tri sata ujutru, to je koješta. Ko je kadar u tri sata ujutru pronaći sve oficire beogradskog garnizona Teško je u takvim prilikama pronaći i ženjene a kamo li neženjene, koji su naučili da logoruju makar gde?

I sad već možete misliti šta se sve ispodogađalo onomad na noć. Nije potrebno ni da vam pričam, jer najzad to i nije tako čudna stvar da oficir u onoj zabuni zaboravi što god da ponese. To se redovno na svima uzbunama i u svima vojskama dešava. Ne može oficir u takvoj prilici zaboraviti na primer čizme ili kapu, ali voštane svećice ili čarape ili tako nešto, to se da i u redovnim prilikama zaboraviti, a kamo li za vreme uzbune.

Sve je to obično i sve se to dešava, ali ono što je sasvim neobično i što se možda samo ovom prilikom desilo, to je da je jedan potporučnik odjurio u garnizon sa dve ratne spreme.

Možete misliti koliko je zaprepašćenje izazvao među drugovima čovek duplo spreman za rat. I najzad, što je poneo mesto dva para čarapa četiri, to još nije ništa, ali je taj sin poneo i dve čuturice i dva durbina pa čak i dva revolvera.

— Pa dobro, kako je to moguće? pitaju ga drugovi.

— Pa… ovaj… tako, dva put sam se oblačio na znak uzbune! — odgovara duplo spremni potporučnik.

I pored sveg njegovog objašnjenja da se dvaput oblačio, da on svaki ratni pribor ima u duplikatu, niko tu pojavu nije mogao da razume.

— Pa dobro, pitao ga jedan od intimnijih drugova, što će ti dve ratne spreme? Nema nigde u propisima da oficir mora da se snabde sa dve ratne spreme

— Pa treba! — odgovara potporučnik zbunjeno.

— Ama zašto treba?

— Pa za slučaj da Srbija jednovremeno ratuje sa dva neprijatelja, — šeprtlja potporučnik.

I tako bi ta objašnjenja išla i dalje da potporučniku ne priđe jedan drug i izazva ga poverljivo na stranu:

— Slušaj, ti si se dvaput noćas oblačio?

— Jesam!

— I u dvema raznim kućama?

— Pa… jeste.

— I potrpao si u zabuni na sebe sve što si gde dohvatio?

Potporučnik ćuti.

— E vidiš — uze da ga savetuje prijatelj — onaj major tamo psuje oca i mater svome posilnome što mu je zaturio ratnu spremu, pa je došao bez igde ičega. Nego skidaj ti te duplikate sa sebe, još dok je ovako mrak. Kad nas uhvati zora poznaće na tebi ako ništa drugo a ono bar svoju čuturicu!

I tako, duplo spreman ratnik, ipak izađe ispravan u front.

35. Opet kriza

Odkad već neispeglani cilinderi leže pod krevetima, odkad već nije bilo ministarske krize. A to nam je tako neobično! Nekako nam je šuto, mrtvo, monotono kad nema krize.

Zamislite na primer, da se kod nas desi koji put, da jedan kabinet posedi jedno deset godina. Sedi tako deset punih godina, sedi, sedi, sedi i ne miče.

Bože, kako bi to izgledalo? Ja mislim da bi to moralo vrlo neobično izgledati.

Naša deca već bi dorasla za ministre, a ne bi mogla to postati jer ne bi bilo mesta. I deca bi se naša kao siročići vukla po ulicama, ne znajući šta da rade. Mi roditelji morali bismo da pravimo čitave demonstracije, uzvikujući: „Dajte nam ministarska mesta, deca vas mole!“

Pa onda, to bi moralo imati i svojih širih i dubljih posledica na sve odnose u društvu. Naša se deca u poslednje vreme ne žene dok ne postanu ministri. I onda bi se počele da bune i devojke, sve one bar koje nose preko trista hiljada dinara i pretenduju da budu ministarke. Ali, hvala Bogu, to se kod nas nikad ne može da desi. Kod nas vlade ne mogu da potraju deset godina a kad potraju deset meseca i to je dosta.

Eto na primer, odkad već nije bilo ministarske krize, i odkad mirno počivaju neisleglani kandidatski cilinderi pod krevetima.

A od juče su bogme izvađeni iz svojih skrovišta i već se danas sijaju kao da su mašću namazani i stoje u hodniku na čiviluku, da budu svakoga trenutka pri ruci.

Još preksinoć predveče vratio se malo dockan g. Toma kući, pa s vrata već poče:

— Ovaj, Savka, šta bi, bogati, sa onim mojim cilinderom?

— Pa — odgovara ona ravnodušno — kako si ga metnuo na glavu poslednje ministarske krize, tako je jednako u kutiji. A što pitaš?

— Pa, tako, palo mi nešto na pamet.

— Da nećeš da pokloniš Narodnom pozorištu?

— Nije, nego velim da ga pošlješ sutra da se ispegla?

— Šta kažeš?

— Pa da se ispegla.

— Ju, a da nema nešto ministarske krize?

— Pa da, kabinet je dao ostavku.

— Bože, i to tako mirno. Mesto da si mi odmah s vrata viknuo: dragička, a ti to tako.

— Pa rekoh…

— Slušaj, ja ću odmah sutra da dam onu crnu svilenu haljinu da mi se popravi. Skinuću one somotske revere i rukave ću prepraviti. Ne nose se više onakvi…

— Ama čekaj, zaboga, ženo.

— I onda da znaš, ujutru rano da mi poručiš vizit-karte. Ni jedne vizit-karte nemam.

— Ama čekaj zaboga.

— I onda, hoću da mi…

— Ama čekaj, ženo, po Bogu!

— Pa jest, ti to tako, samo čekaj, pa nikad nećeš ni biti ministar.

I sada nastade u g. Tominoj kući kriza. Jer kad gospa Savka počne, ne ume da se zaustavi. I ja mislim da ta kriza ni do ovoga časa nije svršena, u toliko pre što g. Tomu — kao što vidim — niko nije ni pomenuo kao ministarskog kandidata.

36. Jedan bogat temelj

Prilikom Sinđelićeve stogodišnje proslave i u Nišu i u Svilajncu u programu je bilo i „svečano polaganje temelja“. To „svečano polaganje temelja“ nije baš tako nova tačka u našim programima. O, znam ja već vrlo mnogo temelja koji su prilikom raznih svečanosti položeni a na kojima nije ništa nazidano. Bilo je čak u svoje vreme to polaganje temelja toliko ušlo u modu da je opština beogradska morala da priteče sa svoje strane građanstvu u pomoć.

Da bi to učinila, opština je sa svoje strane odredila jedan plac u Beogradu koji je namenila čisto za polaganje temelja. Čim kojoj korporaciji naspe da polaže temelj, a opština joj ustupi taj plac. Održi se lepo svetkovina, iskopa se rupa, napiše se povelja koju potpišu svi prisutni, spusti se u rupu po jedan novac od svake monete i povelja, udari se triput čekićem i — svršena stvar. Programska tačka je izvršena.

Sad naiđe drugo društvo kome je naspelo da polaže temelj svome domu i zatraži od opštine plac i opština potegne odmah taj isti plac, koji je specijalno određen za polaganje temelja i ustupi ga društvu. Iskopa se opet rupa na jedan metar dva dalje od one stare, napiše se opet povelja koju potpišu svi prisutni, spusti se u rupu po jedan novac od svake monete i povelja, udari se triput čekićem i — svršena stvar. Programska je tačka izvedena.

Sećam se jedanput naišao tako u Beograd neki brat Čeh. Dobar Slovenin pa mu redom sva društva slala pozive na svetkovine polaganja temelja za svoj dom. I čovek telegrafirao svima redom i čestitao svetkovine, pa kad došao u Beograd a on hajde da vidi sve te društvene domove kojima je prilikom polaganja temelja čestitao. Pa ga ja tako vodim kroz Beograd i pokazujem mu.

— Ovo je dom Književno-umetničkog društva! — pokazujem mu ja kuću Đorđa Vuče.

— A ovo je ovde dom Beogradskog pevačkog društva! — pokazujem mu kuću Joce Jovanovića.

Pa onda redom tako, pokažem mu kuću apotekara Viktorovića kao muzičku školu i kuću Nikole Spasića kao dom gimnastičkog društva „Soko“.

I tako čovek ode iz Beograda zadovoljan i ne znajući da su sva ta društva položila temelj na jednom i istom placu, koji opštini na tu celj služi.

Vama je poznat valjda taj plac o kome govorim? To je onaj ispod Narodnog pozorišta gde se sad nalazi mali, trouglasti park.

E vidite, po tome je placu zasađeno nekoliko temelja nekolikih naših kulturnih ustanova koji neće nikad nići. I ja se već unapred pakosno radujem onoj zabuni koja će nastati kroz četiri. do pet stotina godina, kad neko buduće pokoljenje počne graditi kakvu kanalizaciju ili što slično, pa se oko rupa koje će se iskopati na tome placu, iskupe arheolozi i počnu vaditi jednu po jednu povelju.

Bože Gospode, kad nastane zbrka i polemika između njih, jer svakojako ni jedan od njih neće moći pojmiti kako je to moglo biti da se na jednom i istom placu podigla recimo danas velelepna zgrada: „Umetnički dom“, pa odmah šest meseci zatim na istom mestu „Gimnastički dom“, pa šest meseca zatim, opet „Velosipedski dom“, pa opet šest meseca zatim i na istom mestu „Pevački dom“.

I još sam nešto radoznao: ne znam koje će pokoljenje pokupiti iz toga bogatoga temelja onaj novac u raznim monetama koji je u pojedine rupe strpan prilikom svečanog polaganja temelja?

37. Mitrov-dan

Mitrov-dan je vrlo popularan praznik u nas. Njega praznuju oni, kojima je isplaćen ajluk danas a oplakuju ga domaćice koje su dosadanji kvartir otkazale pa im se prvi novembar približuje kao oštar nož.

— Ne znam odakle ću i da počnem. Kad mi dođe ta seoba a mene hiljadu troletnica spopadnu — vajka se takva domaćica.

— Ne znam gde bi se sastali večeras, da utucamo ovo malo ajluka — dogovaraju se oni koji su danas isplaćeni.

I tako Mitrov-dan je praznik otkaza. Sve što se može otkazati, i kvartir i služba i ugovor i zakup, sve se danas otkazuje. I sve to nije ni malo čudno ali je čudo neviđeno i nečuveno da se u poslednje vreme o Mitrov-danu i Đurđev-danu i ljubav otkazuje. Ja to nisam do sada znao i možete misliti koliko sam se iznenadio kada sam čuo da gospođica Savka skoro svakoga Mitrov-dana i Đurđev-dana otkazuje ljubav.

Poslednji kirajdžija njenoga srca bio je gospodin Panta, znate onaj mali sa cvikerom što šetajući se Knez-Mihailovom ulicom stalno vrti štap među prstima.

E, on je, dakle, bio na stanu u srcu gospođica Savkinom.

— Kako, kako ste zadovoljni sa vašim stanom? — upitao bih ga ja pogdekad.

— Pa dobar je, dosta ugodan stan, upravo čak i suviše komotan, pa onda nema promaje i t. d.

E, vidite, taj gospodin Panta, za koga svi znamo da je nastanjen u srcu gospođica-Savkinom, dobio je 15 o. mes. pre podne jedno pismo ove sadržine:

„Gospodine. Od prvog idućeg meseca otkazujem vam ljubav, pošto sam se u drugog zaljubila. Ovo činim u zakonom roku, na petnaest dana ranije, kako bi Vi imali vremena u koju drugu zaljubiti se“.

Jel’te da je to interesantno pismo? Izvesno i vi sad prvi put čujete da kakva gospođica o Mitrov-danu otkazuje ljubav! Međutim, to mene ni malo ne iznenađuje. Jedino što me iznenađuje, to je što se već ne zavede običaj da gospođice u oči Mitrov-dana i Đurđev-dana lepe s leve strane na grudi cedulje na kojima bi pisalo „Stan za samca“.

Ala bi to bilo zgodno, Bože moj. Ne mora čovek tu vazdan da se muči već gde vidi listu, on zakuca na vrata.

Razume se, da bi te liste onda raznoliko glasile. Kao na primer: „Elegantan stan za otmenog samca“ ili „Vrlo udoban stan za čoveka srednjih godina“ ili „Dva samca mogu naći zajednički stan“ i t. d.

Kad bi tako bilo uređeno bilo bi odista odlično. Ako ništa drugo mogle bi se izbeći provodadžike jer bi se oglasi dali i ovako napisati: „Jedno prazno srce izdaje se odmah od prvog novembra pod kiriju. Posrednici isključeni.“

U ostalom, što ja o tome svemu pričam kao o nečemu što bi tek moglo biti, kao da to već ne postoji kod nas. Niko još do duše ne lepi liste na grudi, ali su se ženidbeni i udadbeni oglasi već u veliko odomaćili a to je gotovo to isto.

Čitajte samo poslednju stranu naših novina, pa će te već u svima naći bar po jedan oglas kojim se koja devojka ili udovica nudi da se uda ili mladić kakav ili udovica traži sebi ženu.

A kad se samo na te oglase naviknemo, počećemo mi već, videćete, i liste da lepimo. Ta šta je to još što je od nas uteklo?

38. Pokojni pop

Bože moj, što ti je sudbina. Badava, od sudbine se ne može pobeći pa ma šta čovek činio. I to ne samo čovek, nego ni pop ne može od sudbine pobeći.

Eto, molim vas, uzmite samo ovaj onomadašnji primer. Jednom popu bilo suđeno da bude odlikovan. Još kada je bio mali, kada je nosio ripidu, pevao je za pevnicom i krao poskurice, njemu se javio heruvim u snu i kazao mu: „Tvoj trbuh će krasiti odlikovanje!“

Majka je njegova bar tako tvrdila da mu je heruvim kazao: „Tvoj će trbuh krasiti odlikovanje!“, dok je otac uvek tvrdio da je heruvim rekao: „Tvoje će grudi krasiti odlikovanje!“ Usled te zbrke u memoriji očevoj i materinoj bila je čitava borba u kući, da li dete da daju u popove ili oficire. Majka, pozivajući se na svoje tvrđenje da će mu trbuh biti odlikovan, teglila je da ga dadu u popove; otac pak teglio je u oficire.

— Ali, zaboga, dokazivala je majka, ako ga damo u popove on može pored crvenoga pojasa, kojim bi mu mogao biti trbuh odlikovan, biti odlikovan još i ordenom na grudima, a ako ga damo u oficire osim ordena na grudima on ne može biti odlikovan i crvenim pojasom. Znači, dakle, da bi reskirali da ne dobijemo ni jedno, umesto dva odlikovanja.

Tako su, najzad, pobedili materini razlozi i dete je otišlo u popove sa unapred utvrđenom sudbinom da će biti odlikovano. I popovao je, i popovao je, i popovao je, a nikako ni odlikovanje trbuha, ni odlikovanje grudi. Koliko se puta sam u sebi pitao:

— Šta je, bre, heruvim, što se praviš lud?

Ali heruvim niti mu se više javlja, niti mu što odgovara. Najposle pop, dok je čekao čekao, pa kad mu se dosadi a on potegne pa umre, a u grob, sem skrštenih belih ruku, ne ponese ni crveni pojas, niti kakav državni orden na grudima.

Umro je lanjske godine.

Ali sudbina je sudbina, ako te ne stigne pre groba, ona će te stići posle groba. Pa tako i sa popom. Onomad, o Svetom Savi, izašao je ukaz u „Srpskim novinama“, kojim se pokojni pop odlikuje ordenom Sv. Save i, kako čujem, kancelarija kraljevih ordena već je uputila Ministarstvu unutrašnjih dela pitanje: misli li ministarstvo da taj orden treba predati pokojniku preko opštine varoši Beograda, koja bi ga uputila svome čuvaru groblja na nadležni postupak, ili preko gospodina mitropolita, koji bi ga uputio nebeskoj administraciji na nadležni postupak.

Ali, najzad, kako će pokojnom popu biti predan taj orden, nas se najmanje tiče. Ono što ja hoću povodom ovoga odlikovanja da izjavim to je: da mi se taj postupak Ministarstva prosvete neobično dopada.

Zamislite ako se taj presedan, odlikovanje pokojnika, uvede u praksu, kako bi nam se dala prilika da se mnogim i mnogim našim precima odužimo i ne dižući im spomenike.

Tako bi, na primer, Ministarstvo prosvete moglo sad, posle ovoga svoga pronalaska, odlikovati ordenom Sv. Save reda sa zvezdom, samoga Svetoga Savu; ordenom drugoga reda sa zvezdom: Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Simu Milutinovića, Steriju Popovića, Branka Radičevića; pa onda trećim stepenom: Bogoboja Atanackovića, Lukijana Mušickog i Pavla Solarića; pa četvrtim stepenom: Joakima Vujića, Kostu Trifkovića i Miloša Svetića; pa petim stepenom; S. Stefanovića, Novića Otočanina, Novaka Radonjića, i t. d.

A tek Ministarstvo vojnog Bože! Ono bi tek moglo kroz svoje ukaze potpuno da nas oduži prema zasluženim precima. Zamislite ovakav ukaz Ministarstva vojnog:

Ordenom za vojničke vrline: Miloša Obilića, Ivana Kosančića, Milana Toplicu, Hajduk-Veljka, Žiku Deligradskog, Sinđelića, Vasu Čarapića, Zeku Buljubašu, Koču Petrovića, Kara-Đorđa i t. d.

Ordenom Belog orla: Kneza Miloša, Protu Mateju Nenadovića, Despota Stevana Lazarevića, Luku Lazarevića, Braću Nediće i Antu Bogićevića.

Ordenom Svetoga Save: Cara Lazara, Petra Ička, Kara-Mustafu „sirotinjsku majku“, Đurđa Brankovića, „našeg zeta“ Bajazita, i arhimandrite Melentija i Ruvima.

I već tako dalje. Mogla bi se odlikovati cela srpska istorija, od korica do korica. A to bi odista i bilo lepo, te mi samo možemo biti blagodarni našem ministarstvu prosvete što je učinilo taj lepi pronalazak: odlikovanje pokojnika.

Evala mu i s moje strane!

39. Jedna mračna zabava

Svaka zabava ima svoju svetlu i svoju mračnu stranu. Svetla joj je strana ono što je osvetljeno a mračna ono što se u mraku dešava.

Tako, na primer, ode gospođica Anka prvi put na zabavu i, recimo, već se kod prvoga kadrila zaljubi. To nije nimalo brzo, jer sve devojke kad prvi put odu na zabavu, zaljubljuju se obično kod prvoga kadrila. E, sad, pošto se ta ljubav razvija pod svetlošću električnih lustera, to je već svetla strana te zabave. Ali kad ta mlada devojka ode kući pa se pokrije jorganom preko glave, da bi sabrala sve drage uspomene sa zabave, onda je, razume se, pod tim jorganom mračno i to je mračna strana zabave.

No ima još mračnijih. Odu na primer gospođa Sofija i gospodin Pera na zabavu i lepo ide donekle. Ona mu čak usput u kolima kaže:

— Nemoj, bogati, da se po tvome običaju zavučeš u kafanu, nego se nađi oko mene. Mogao bi baš igrati i prvi kadril, nema smisla da ja kao udata žena igram s mladićima.

I to vrlo lepo izgleda kada se u kolima kaže, ali na zabavi sasvim drukčije izgleda i to toliko drukčije, da muž već oko ponoći dobije migrenu, da nabusito poziva ženu da idu kući i da najzad u kolima ni reči ne progovore jedno drugom. I onda kod kuće nastaje ona mračna strana zabave koja se po koji put svrši time što se mnogi sitni predmeti od nameštaja razlupaju.

Ono bi prvo dakle bila mračna strana zabave, ovo drugo mračnija, ali postoji i najmračnija strana. To je ono kada na nekoliko dana posle lepe provodnje, posle prijatno provedene zabave, počnu da stižu računi od krojačica i trgovaca i kada te neprijatne trenutke kruniše i rok one menice koja je radi te zabave eskontovana.

Ali i pored ovih mračnih, mračnijih i najmračnijih strana svake zabave, desila se pre neki dan jedna najmračnije mračna zabava. To je ona zabava Ženskog društva priređena pre nekoliko dana u Oficirskom domu, kada je prskao akumulator za električno osvetljenje i zabava ostala potpuno u mraku, a publika počela da beži.

Bože, što je tu nastalo smešnih i čudnovatih scena, da je mene i dan danas žao, što se nisam desio na to: zabavi, jer neobično volim da se u takvim prilikama nađem u mraku.

Kažu da je nastala užasna panika; dame, koje su se zatekle u zagrljaju kavaljera, igrajući vals, ostale su tako jer nisu smele u mraku da mrdnu.

Mrak je bio totalan, jedva se čuo po gdekoji ženski glas: „Juh!“ i očajan uzvik muževa: „Perso; Sofija! Tinka! Anka! Milice! Jelena, gde ste zaboga?!“

I onda, šta se sve nije desilo! Kažu, jedan oficir u hitnji pripasao ženski amrel; jedan gospodin strpao u džep slanik mesto tabakere; jedna je gospođa, pipajući po mraku, napipala nečije brkove i tako vrisnula kao da se srušio kućni krov i najzad je jedan oficir poveo kući tuđu ženu i jedva primetio da je tuđa kada je stigao kući i upalio u svojoj spavaćoj sobi sijalicu.

Eto, to je mračna strana zabave koja se pre neki dan desila u Beogradu. A znao sam ja da se tako nešto mora desiti; čim sam čuo da će žensko društvo prirediti zabavu u Oficirskom domu. Verovatno je da će se taj maler ponoviti ako se, za ljubav revanša, budu oficiri beogradskog garnizona rešili da svoju zabavu prirede u lokalima Ženskog društva.

40. Belgijska misija

Jedan od najvažnijih događaja od prošle nedelje, to je bavljenje u našoj sredini belgijske misije, koja je došla da notificira stupanje belgijskoga kralja na presto.

Mogu reći da ta gospoda nisu na nas učinila nikakav utisak: naši ministri su ih predusretali vrlo hladno, naši poslanici govorili su o njima sa omalovažavanjem, a naši opštinari umalo da ih nisu prezreli. Raspitivao sam se i razabirao sam se otkuda to dolazi i jedva sam najzad saznao. Ta su se gospoda — zamislite samo — toliko nisko spustila, da su se na ovaj veliki put po evropskim zemljama krenuli o svome sopstvenom trošku. To je odista pravi evropski skandal!

Pa, ’ajd’, ’ajd’, najzad, što su o svome trošku putovali u Englesku, Francusku i Nemačku, ali zamislite samo, oni potegli pa došli u Srbiju, u zemlju gde ni ministar, ni poslanik, ni načelnik, ni poreznik, ni niko živi neće ni do Topčidera da ode o svome trošku.

Znate šta sam ja uradio kada sam to čuo? Stišao sam odmah i napravio posetu toj gospodi.

— Izvinite, molim vas — bile su moje prve reči — ali molim vas da mi kažete koliko se mislite baviti u našoj Otadžbini?

— Svega dvadeset i četiri sata — odgovoriše gospoda ljubazno.

— Uh, šteta! — uzviknuh ja, ne mogav da savladam svoje osećaje.

— Kako, zašto? — iznenadiše se oni.

— Pa, da ste se mogli duže zabaviti, ja bih vam predložio jedno preduzeće, koje bi meni neobično koristilo.

— Kakvo je to preduzeće? — zapitaše Belgijanci radoznalo.

— Ah, kad bi mi vi dozvolili da zauzmem jedan lokal i da vas sa ulaznicom od pet dinara prikazujem svetu, silan bih novac na vama zaradio.

— Mislite?

— Razume se, jer kod nas u Srbiji još se nisu videli ljudi koji državnim poslom o svome trošku putuju. To se još nikada nije videlo i na takvu retkost trčao bi svet kao lud. Da dođe sada Blerio u Beograd, to nije tako čudna stvar: leti čovek i ništa više. Da dođe Kuk ili Piri u Beograd, i to nije tako retka stvar. Gazili ljudi po snegu i ledu i stigli na severni pol i ništa više. Ali ljudi, živi ljudi da o svome trošku putuju i svršavaju državni posao, e to je za nas Srbe odista nečuveno.

— Žao nam je — odgovoriše mi Belgijanci, pošto sam uspeo ubediti ih — ali moramo odmah dalje putovati, inače bi smo vam dozvolili da nas izložite.

I tako se ja rastadoh od njih ožalošćen što mi je propalo jedno lepo preduzeće, a ponesen mislima kako bi mi, kad i inače u težnji da se preporodimo, kopiramo sve od kulturnih naroda, mogli i u ovome da idemo za njima.

Zamislite, na primer, hoće Srbija da kupi topove, ili hoće recimo Ministarstvo privrede da kupi priplodna grla, ili opština hoće da prouči uređenje trošarine ili ma čega drugog u inostranstvu. Ma koje od toga bilo, zamislite kako bi izgledalo na delu. Donese na primer Ministar narodne privrede rešenje o kupovini priplodnih grla u Ministarstvu i kao kroz koji dan će odrediti komisiju koja će o svome trošku taj državni posao da obavi.

Sutra dan po rešenju, ministar već zateče na svome stolu molbu g. načelnika za desetodnevno otsustvo jer pati od „lakog nazeba“ i lekar mu je preporučio da čuva postelju; istoga dana pre podne javlja mu se sekretar i sa suzama u očima moli da ga ne šalje u komisiju s obzirom na njegovo četvoro dece.

Toga istoga dana po podne javlja se ministru jedna dama. To je tetka g. Sime pisara i kao što su nekada tetke dolazile da izrade svojim nećacima da uđu u kakvu komisiju, tako bi sada dolazile da ih spasavaju komisije.

Razume se da u ovoj prilici ne bi izostala vi po koja ceduljica narodnoga poslanika: „Boga ti, nemoj onoga Petra određivati u tu komisiju što treba da putuje u inostranstvo. Naš je čovek pa nije pravo da ga to od nas snađe!“

Ja mislim da bi to odista tako izgledalo kada bismo se mi ugledali na ove Belgijance. Ali hvala budi milostivom Bogu, mi na to niti mislimo niti ćemo misliti. Nećemo se, beli, mi lako odreći dijurne i kilometraže. A nismo valjda ni ludi, i to sada baš kad i država i opštine zaključuju nove zajmove.

41. Naše zaraze

Naše društvo pati od raznih zaraza. Kad naiđe kakva društvena bolest, a ona kosi, kosi, pa prestane i onda naiđe druga. Bože sačuvaj, izgleda kao da su to neki naročiti bakcili koji nam okuže vazduh.

Tako, na primer, naiđe prvo bakcil samoubilački i, onda počnu da vrše samoubistva svi odrada, i oni koji ima smisla da se ubiju, i oni koji nema smisla da se ubiju. Pa kad prođe ta bolest, a ono naiđe bakcil bankrotiranja, i onda nastanu bankrotiranja i ona koja su unapred udešena, kao i ona koja nisu unapred udešena. Pa to traje, tako, traje, dok se bolest ne proredi, a tad tek naiđe nov bakcil, koji se latinski zove, recimo „Bacilus dificitus“. I onda počnu kase raznih državnih nadleštava i novčanih zavoda da padaju u nesvest, nadzorni i upravni odbori počnu se potpasivati, a čamcima između Beograda i Zemuna počne rasti vrednost.

Pa tako traje ta zaraza, traje donekle, pa onda tek naiđe zaraza bračnih skandala, koju proizvodi bakcil, u nauci nazvan „Bacilus consistorialis“. Najglavniji znaci te bolesti su: nekakva jurnjava, pa batine, svedoci, hvatanja, mlaćenja i premlaćivanja.

Eto, tako od prilike naše beogradsko društvo nikada nije bez jedne od tih zaraza, tako da sam ja dolazio na misao da u javnosti plediram za ustanovu jednoga naročitoga saniteta za sprečavanje društvenih zaraznih bolesti.

Eto, na primer, pogledajte kakav je sad tek naišao čudan bakcil na Beograd. Od nekoliko dana na ovamo zahvatila je Beograd zaraza obijanja kasa. Svaki bogovetan dan skoro čuje se tek za nov slučaj obolevanja. Bolesnik — ako u ovom slučaju kasu smatramo bolesnikom — ili je probušen spreda, ili sa straga, ili su mu pokvarena rebra ili leđa. Pogdegde se javi bolest u najjačem stepenu — kao što je naprimer sa Šenkerovom kasom — a po gdegde i u blažijem vidu, kao što je naprimer obijanje kakvoga čekmedžeta. I ako tako potraje, a u našem Beogradu zaraze vrlo lako hvataju korena, onda može to vrlo rđavo da se svrši. Ja sam se na primer od te zaraze toliko uplašio da sam već sav svoj novac izvadio iz kase.

I nije da kažete da se kod tih naših društvenih zaraza da pomoći, kao što to biva kod drugih zaraznih bolesti. Tamo se neko razboli od tifusa na primer i onda mu se prikači tabla na kuću, koja glasi: „Pazi, u ovu kuću ne ulazi“. Ali se takve table ne mogu tek prikačiti na kućama gde vladaju društvene zaraze. Ne možete vi naprimer na banku, u kojoj je izvršena pronevera, metnuti tablu koja glasi; „Pazi, u ovu kuću ne ulazi jer vlada deficit!“ Ili ako bi to po gdekad i za po gdekoju banku i moglo biti, ali ne možete vi za onaj drugi slučaj, za slučaj bračnih skandala metnuti tablu na kući, jer kuća u kojoj se dešavaju bračni skandali, ima već svoju tablu. Samo u jednom slučaju mogla bi se na takvu kuću prikačiti tabla, a to je kad bi na njoj pisalo: „Pazi, u ovu kuću ne ulazi, jer možeš dobiti batine od muža!“

Ipak za slučaj ove poslednje zaraze, obijanja kasa, možda bi te table bile praktične kada bi se na njima napisalo: „Pazi, u ovu kuću ne ulazi, jer ovde je već kasa obijena!“ Na taj bi se način moglo uticati na lopove da bar ne nailaze po dvaput na jedno isto mesto, te građani kojima je jedanput obijena kasa i poharana, mogli bi zatim mirno spavati.

42. Kmetsko pitanje

Jedno od najvažnijih pitanja naših, za poslednjih trideset godina, pitanje koje je bilo uvek važnije i od ustavnog i od dinastičkog, bilo je i ostaće kmetovsko pitanje. Najzad, to je jedino od naših pitanja koje je prošlo sve mogućne instancije, tako da to zaslužuje da vam kao priču ispričam.

Elem, bilo je to pre toliko i toliko godina. U selu Cerovcu dosadio kmet svima onima koji bi želeli da zauzmu njegovo mesto te po lepom srpskom običaju, dogovore se oni da odu do kapetana i da tuže kmeta. Dignu se tako njih četvoro te hajd’ kapetanu.

— Ovakva, i ovakva, i ovakva stvar, — vele oni. Tužimo ti našega kmeta i nećemo ga ni za živu glavu.

Kapetan razgleda tužbu odovud i odonud i lepo ti odbije tužioce. I razume se, kmet kojega su tužili i ako im dotle nije bog zna koliko dosadio, sad im tek počne dosađivati. I onda, kada tužiocima dođe duša u podgrlac, šta će i kako će, nego hajd’ kod okružnog načelnika.

— Žalimo se na našega kmeta — veli deputacija — jer nam dosadi svojim nasiljima i nezakonitostima.

Načelnik razgleda tužbu pa ih vrati u selo, a kmet ih dočeka i počne ih secati onako kmetovski. Šta će sad i kuda će nego hajd’ pravo ministru. Pravo je da i sam ministar čuje za nasilja i nezakonitosti kmetove.

Dođe dakle deputacija u Beograd pa hajd’ u ministarstvo.

— Aman, gospodine ministre, aman i zaman. Propišta celo selo od nepravde i nasilja.

Razgleda i ministar stvar, razgleda pa ih i on odbi.

— Ama ima i nad popom popa! — uzviknu deputacija i predade žalbu Državnom savetu. Državni savet metne prst na čelo, razmisli o tužbi, prevrne zakone i odbije tužbu.

Dabome u selu inat raste sve više i više. Naturio se kmet na deputaciju, naturila se deputacija na kmeta, pa inatu nema kraja.

— E vala ići ćemo i samome kralju, kad kod vlasti nema zaštite — uzvikuje deputacija i gruva se u grudi. I jednoga dana odista tek vidiš krenuo se „narod“ od Zlatnoga topa pa pravo hajd u dvor.

— Vaše veličanstvo, narod sela tog i tog izaslao nas je da podnesemo svoje ponizne izjave odanosti i vernosti i da se žalimo…

Kralj ih odmeri od glave do pete i blagodari im na izjavama vernosti, a za resto uputi ih vlastima. Iziđu oni pokunjena nosa pa se opet upute u selo, u čeljusti kmetove.

— Šta ćemo, pobogu, brate, sad, kad u ovoj zemlji nema vlasti nad kraljem

— A mi ćemo Bogu!

— Vala, ići ćemo i samome Bogu.

I odovud, odonud, rešiše oni da idu samome Bogu. Opremiše se, udesiše se, oprostiše se od kuća pa hajd’ na nebo. Dođoše tamo pa se javljaju Svetome Petru.

— Prijavi nas Bogu, tako ti Boga!

— A šta ćete kod njega, iščuđava se sveti Petar?

— Vala da mu se žalimo na našega kmeta, valjda će nam on što pomoći, kad na zemlji nema pravde i zakona.

Odmahuje glavom sveti Petar pa odlazi Bogu i veli mu:

— Neka deputacija iz Srbije…

— Znam, to su Srbi, hoće da se žale na kmeta; no, samo mi još to treba. Ne mogu da ih primim — veli Bog.

— Ali oni preklinju, kako da im kažemo?

— Reci da spavam — veli Bog.

— Čekaće oni.

— Onda im reci da sam umro, odgovori Bog osorno i zalupi vratima.

Iziđe sveti Petar, slegnu ramenima, pa će reći:

— Žao me je, braćo, ali Bog je baš malopre umro.

— Ene! — učini jedan iz deputacije.

A najstarijem među njima, kome je i Bog već dodijao, skinuće tek kapu pa će reći:

— A, vala, ako je i umro i njegovog je bilo dosta. Eto, tu mi se popeo i sam taj Bog! — pokaza na vrh svoga temena.

Eto, kroz sve te instancije prošlo je kod nas dosada kmetovsko pitanje i prolaziće i nadalje.

43. Dva važna koraka

Gospodin poručnik Pera učinio je ove godine dva odlučna i značajna koraka. Kupio je konja i oženio se. Jedni kažu da se prvo oženio pa onda od miraza kupio konja, ali ja znam pouzdano da je prvo kupio konja i tek pošto je uzviknuo: „E, sad sam na konju!“ on se oženio. To je uostalom sasvim prirodan red stvari, jer nije se tek mogao oženiti pa uzviknuti: „E, sad sam na konju!“

Uostalom ja taj red stvari znam i po tome, što sam nekako samim slučajem bio prisutan i kad je kupio konja i kad je zaprosio i baš zato hoću o tim njegovim koracima da pišem.

Elem, ponudi mu jedan njegov poznanik konja i odrede dan posmatranja. Otišao g. Pera u štalu da vidi konja. Zagledao ga je s leva, s desna, teglio mu uši, teglio mu rep, dizao mu noge te zagledao u kopita; metao mu šake pred oči, merio mu širinu grudi; terao konja da pred njim jede. Pun sat ga merio, premeravao, gladio i zagledao.

— No, kako ti se dopada? — pita ga prodavac.

— E, pa znaš kako je, ne mogu tek tako to. Nije to šala kupiti konja! Moraš mi ga dati da ga pojašem.

— Dabome, eto poslaću ti ga sutra.

Sutra dan izjahao je g. Pera konja. Bre puštao ga kasom, pa hodom pa trkom, pa ga ustavljao, pa ga naterivao na direk, pa na baru, pa mu zavlačio ruku pod ašu da vidi da li se oznojio; pa mu opet trljao oči, pa uši, pa mu zagledao kopita, pa mu teglio rep i najzad odveo ga u štalu, gde ga je očekivao nestrpljivi prodavac.

— No, kako ti se čini, jesi li se rešio?

— Dopada mi se, ali znaš kako je, ne ide to tako preko kolena.

Posle tri dana doveo je g. Pera dva svoja prijatelji, te su i oni posmatrali konja. Bre, zagledali mu zube, teglili uši, metali šaku pred oči, merili mu grudi i činili sve ono što je g. Pera pre nekoliko dana bio činio. Nestrpljivi prodavac poskakuje s noge na nogu i pita:

— No, kako vam se sviđa?

— E pa, odgovaraju sva trojica u jedan glas, pa dobro je, dobro.

— Pa hajd’ da svršimo.

— Polako, brate, ne ide to tek tako.

Posle pet ili šest dana došao je opet g. Pera i doveo marvenog lekara te je i ovaj ispočetka pregledao konja i zavirivao i gde se zaviruje i gde se ne zaviruje. I opet mu zagledao zube, jezik, teglio rep, dizao kopita, trljao i, pri polasku, opet odgovorio nestrljivom prodavcu:

— Pa, ovaj, odgovoriću ti za dva dana.

Ta dva dana upotrebio je g. Pera na savetovanje sa prijateljima.

— Šta mislite, dam da uzmem onog konja? — pitao je svakog redom.

Jedni su bili za, drugi protiv, jedni ovako, drugi onako; najposle prelomi se g. Pera posle dugog razmišljanja, ode prodavcu, udari šakom o šaku, te prekine pogodbu.

Eto, tako je najzad g. Pera kupio konja.

E sad da vidimo kako se oženio: poznao se s njom na jednoj zabavi Oficirskog doma. Ona je na tu zabavu došla kao ne znam čija svastika. Brzo ga je osvojila. Kod drugog kadrila on je već piljio u nju kao mače u žižak. Još to veče čuo je od jednoga majora u penziji da nosi 80.000 miraza i napućio malo usne.

— Najzad 64.000 za isplatu mojih dugova, a 16.000 da napravim jednu novu uniformu i pokrijem svadbene troškove! — pomislio je on u sebi.

Posle četiri dana on je već išao na viđenje ali, niti joj je zagledao zube, niti posmatrao jezik, niti teglio rep, niti joj je metao šaku pred oči, niti joj je trljao uši. Razgovarao je s njom pola sata i uvideo je da bez nje ne može živeti.

Sutra dan je, razume se, isprosio.

Eto, tako je gospodin Pera izveo ova svoja dva važna koraka u životu. Uostalom tako bi i svako drugi, jer ipak ćete priznati da je lakše oženiti se nego kupiti konja.

44. Masken-bal

Ove zime, priređuje češko društvo „Lumir“ masken-bal, a odmah zatim biće priređen i jedan masken-bal u Narodnom pozorištu. Nalazim da nije ni malo rđava ideja da se taj lepi običaj odomaći i kod nas i to utoliko pre, što meni izgleda da mi ne samo imamo potrebu, već smo uveliko i naviknuti da se krećemo pod maskom.

Ili hoćete da vam to dokažem?

Uzmite, naprimer, naše političare i državnike. Zar se oni ne provlače kroz život pod maskom „narodnih prijatelja“, koju ne skidaju sve do kraja svoje karijere i koju, što im manje liči, sve više meću na lice.

Ili naši popovi, koji nose i masku i kostim pobožnih ljudi, a koji su samo epitrahiljem vezani za crkvu. Zar vam oni ne izgledaju stalno spremni da zaigraju na masken-balu koji se zove život?

Pa redom svi, svi naši, ne izuzimajući ni same dame. Eto ovom prilikom baš sam imao iskrenu nameru da preskočim dame, da o njima ne govorim, al’ badava, kad je reč o masci, o kome bih pre progovorio nego o njima? O njima tim pre što se one raznovrsno maskiraju, te ovaj veliki životni bal, naše društvo, čine tim interesantnijim.

Pogledajte, eto, gospođu Milevu, udovicu, koja tako rado stavlja na sebe masku „čestite žene“ i kojoj ta maska čak lepo i stoji, ali koja tako isto često i skida tu masku.

Pa onda setite se samo gospođe Perse, koja toliko prkosi maskom „verne žene“ i kojoj je muž dva put, tri put skidao tu masku da bi je mogao iskreno, supružanski poljubiti.

Pa onda, evo, i gospođa Julka, koja stalno nosi masku „dobre duše“ i koja je dosad pod tom maskom razvela sedam bračnih parova, razortačila dve velike firme i krvno zavadila tri ulice, te sto šest i sedam građana pljuje kad prođe jedno kraj drugoga.

Pa onda, čitav niz roznolikih maska. Sedite samo samnom, ovako skriveni u loži pozorišta života, pa posmatrajte kako redom prolaze kraj vas maske: „nežna majka“, „ožalošćena udovica“, „poslušna ćerka“, „naivna devojčica“, „dobra domaćica“, „odbornica patriotskog društva“, pa „humanog društva“ i tako redom sve lepša maska za lepšom i sve šarenija za šarenijom!

O, kako je to lepo ovako iz prikrajka posmatrati sve te maske. Posmatrajte ih samo kao ja pa ćete se uveriti da je kod nas masken-bal odavna već uveden i da je celo naše društvo i ceo naš život u stvari jedan veliki masken-bal.

45. Paragraf 128

Aha, jeste li videli; i to mu je došlo na red? U skupštini se burno diskutuje paragraf 128 po kome neće moći činovniku nikako da se stavi zabrana, niti da mu se popišu stvari.

Ama znao sam ja da ćemo mi jednoga dana doći glave našim kreditorima i čekao sam samo svoje vreme. Kad god sam dosada dobijao iz policije poziv sa tri štrikle, ili iz opštine poziv na kome je pet puta podvučeno pisalo da je to četvrti poziv, ja sam uvek uzdisao u sebi i šaptao: „Vreme i moje pravo!“

Znao sam ja da ću dočekati svetlije dane života, kad ću smeti slobodno da prođem kroz sve beogradske ulice; kada ću smeti ponosno i uzdignute glave nositi na plećima gornji kaput koji još nisam ni platio i kada ću na državnoj kasi neokrnjeno primiti ono što sam krvavo zaradio.

Bože moj, kako će to lepo biti kad sad s proleća sine i činovničko sunce! Tek vidim gospodina Peru pisara, koji zbog jedne nervozne beogradske firme, nije već tri godine prošao Knez Mihailovom ulicom, ide kao paun, osvrće se levo i desno i galantno se javlja onoj nervoznoj beogradskoj firmi.

Pa onda gospodin Janko, koji se iselio čak na Vračar, koji već pune dve godine nije silazio u varoški kvart, koji u novinama čita šta se dešava u varoškom kvartu i koji o varoškome kvartu ovako raspituje prijatelje:

— Šta se radi tamo dole? je li se nazidala koja kuća; je li gotova već kanalizacija; posećuje li svet pozorište; napreduje li uopšte taj kvart?

Eto, i taj gospodin Janko, ako se usvoji paragraf 128, te sine činovničko sunce, rešiće izvesno da doputuje u varoški kvart. O, Bože, što će biti radosti, suza i grljenja sa stanovnicima kvarta varoškog, sa kojima se nije video već dve godine. Zaći će Vasinom ulicom, pa će grliti svakoga koga stigne. Grliće poznanike, tramvajske stubove, poverioce, bogn-lampe, izvršitelje, sve, sve što sretne i što vidi.

Eto, takva će radost nastati, i odista je lepo od Narodne Skupštine što hoće takvu radost da nam priredi. I, kada bi nešto Skupština htela da tu radost načini savršenom, na onoj osnovi: „Kad je bal, nek je bal“, pa da lepo u taj paragraf unese i malo kredita, t. j. da zakonski naredi krojačima, obućarima, kafedžijama i novčanim zavodima, da nas moraju kreditirati, bez nade na stavljanje zabrane i tužbe, onda bi to bilo divota. Uzmem, naprimer, menicu, povalim je potrbuške, pa joj tek ispružim preko leđa: „Na osnovu paragrafa 128 akceptiram“.

Ili odem u kafanu i napravim ceh. Uzme calkelner ceduljicu i računa, računa, računa i najzad stigne do kraja da sabere račun:

— Molim, šeset i četiri dinara.

— Dobro, odgovaram ja ležerno i ne turam ruku u džep.

— Izvolite platiti.

— Ne.

— Kako?

— Na osnovu paragrafa 128 izvolite vi tu sumu negde zabeležiti ili je upamtiti.

A? Šta mislite kad bi to tako bilo! A biće, bogami, jer je krajnje vreme da se i na nas Bog osmehne.

46. Jedan originalni štrajk

U Grčkoj se nešto silno zamesilo i, kako prema svemu izgleda, za sad se još ne zna ko pije, a jasno je samo ko plaća.

Njegovo Veličanstvo grčki kralj, kako se jesenas zaljuljao, ne može nikako da se zaustavi. A ljuljaška mu se tako zahuktala, da čas vidiš glavu gore a noge dole, a čas noge gore a glavu dole. Pa onda kruna njegova, odkako je dao da se malo proširi, računajući da pod njom stane i Krit, od to doba muku muči s njom. Čas mu spadne s glave, čas mu se nabije preko ušiju, pa hoće da ga uguši. I sad je u Grčkoj na dnevnom redu pitanje: da li da se traži kruna koja bi za kraljevu glavu bila taman, ili da se traži glava koja bi za kraljevsku krunu bila taman?

Ovako ili onako, tek se u Grčkoj porađa novo stanje. Oko ovako krupnoga porođaja morale bi se okupiti sve grčke babice, ali eto iz Atine stiže juče originalni telegram da su se sve grčke babice rešile na opšti štrajk.

Ne, to nije šala, ozbiljno vam kažem da su se sve grčke babice rešile na opšti štrajk. Tražile su i tražile tamo od njihove vlade da im uredi „bedno babičko stanje“, pa kad im sve molbe i svi apeli nisu pomogli, a one se reše na štrajk.

Možete misliti kako je to, pored ostalih briga, zabrinulo grčku vladu. Sazvali su odmah sednicu koja se burno zanimala babičkim pitanjem.

— Da upotrebimo mesto babica marvene lekare — uzviknuo je ministar Cakakis.

— Lako je vama predlagati to kada vam žena nije trudna — uzvikuje Karakakis.

— A vi što dopuštate da vas žena za vaš sedamdeseti dan rođenja iznenađuje decom — dobacuje Spanakis.

— Ja sam tog mišljenja da izdamo naredbu svima muževima da nam u ovoj neprilici pomognu — veli predsednik ministarstva.

— Ama šta bi oni imali da rade da nam pomognu? — pita Cakakis.

— Ta upravo ne treba ništa da rade, ako žele da nam pomognu.

— Da, ali šta ćemo sa status kvoom? — pita Papajanakis.

— Nemojte, molim vas, mešati kritsko pitanje i babičko pitanje! — dere se pretsednik.

— Ne, zaboga — brani se Papajanakis — ja mislim sa status kvoom kod žena, t. j. šta ćemo sa ženama koje imaju status kvo, t. j. koje su trudne?

— I onda, ako bi baš i zamolili muževe da, nas u ovoj prilici pomognu, šta ćemo sa onim ženama koje rađaju bez muževa? — pita zabrinuto Cakakis.

— Ja mislim da sve pomenute slučajeve predamo našoj vojnoj ligi. Kod nas u Grčkoj sve važnije državne poslove svršava vojna liga, neka se ona pobrine i o porođaju onih koje, verovatno da bi napravile što veće teškoće vladi, hoće pošto poto da se porode za vreme štrajka.

Eto, tako je od prilike rešeno pitanje o babičkom štrajku u Grčkoj.

Ali zamislite nešto da se i kod nas pojavi ta napast. I što je najgore, kod nas bi se izvesno i popovi pridružili babičkome štrajku, jer i onako davno prete.

No, to bi tek bilo lepo. Niti bi se ko mogao roditi, ni umreti. Đavo bi ga znao kako bismo se mi iskobeljali iz te neprilike?

47. Kometa

Pre neki dan je preletela preko Beograda kometa o kojoj je toliko pisano. Kao što ste videli — ako ste je videli — to je jedna obična zvezda, s repom i ja ne nalazim da je to baš tako interesantna pojava. Mnogo bi interesantnija i ređa pojava bio rep sa zvezdom, nego zvezda s repom! Zar je u našem društvu malo zvezda s repom? O, još koliko ih ima, samo se okrenite oko sebe, pa ćete ih opaziti.

Ja znam na primer kod nas jednu političku zvezdu za kojom se vuče još kakav rep. Pa eto tu političku zvezdu s repom niko danas nije nazvao kometom, niti je gledaju na durbine s raznih astronomskih kula, niti o njenoj pojavi pišu čitave naučne članke.

Pa onda znam i jednu žensku zvezdu s grdnim repom, pa i nju niko ne smatra da je kometa. Pa onda, a to je bar u vezi s nebom, znam i jednu crkvenu zvezdu s repom, pa i nju niko ne gleda kroz durbin.

Zato, vidite, ja ne nalazim da je ta kometa, što je pre neki dan letela nad Beogradom, tako interesantna pojava, pa ipak izgleda da je ona imala uticaja na nas. Zbog nje je na primer moja komšika Ruža otsedela sve do dva sata po ponoću na prozoru.

— Šta ćete vi tu? — zapitao sam je vraćajući se posle ponoći.

— Čekam kometu.

— A, tako! i otišao sam dalje, a nisam je sutra dan ni zapitao da li joj je došla kometa.

Pa onda gospodin Pera, bivši poreznik, tako se napio te noći kao nikada dotle.

— Šta ti bi, ubio te Bog da te ubije, te se napi kao svinja? — pozdravila ga je nežno žena, dodajući mu kroz prozor ključ.

— Zbog komete! — odgovara on kroz zube.

— Ama kakve komete, iskometio se da Bog da!

— Pa tako… čekao sam kometu…

— Pa dobro, što si se napio?

—Pa gledao u nebo i… tako… jednako gledao u nebo.

— Bre naučiću ja tebe da gledaš u zemlju! — dreči žena i uvlači ga u kuću, gde joj je on verovatno u detaljima opisao zvezdu s repom.

Interesantno je međutim kako je ta zvezda s repom, koja se nad Beogradom pojavila, imala uticaja na pojedine ljude. Tako na primer gospođa Perka, raspuštenica, žalila mi se, veli:

— Eto, čim se pojavila ta zvezda s repom, znam da se ove godine neću udati, to mi je prorekla jedna vračara.

— Pa šta vam je smetalo prošlih godina da se udate, kad se nisu pojavljivale zvezde s repom?

— Smetao mi je rep — odgovorila mi iskreno gospođa Perka.

Pravo kaže, ne mora uticati na sudbinu žensku i smetati joj udaji baš zvezda s repom, dovoljno je i sam rep.

48. Predsednici biračkih odbora

Skoro su izbori narodnih poslanika i Državni je Odbor već objavio preko „Srpskih Novina“ raspored predsednika biračkih odbora. Kroz koju dan, razume se, izaći će ispravke toga rasporeda, jer zaboga kod nas se i ukazi dan i dva posle objave ispravljaju, te neće jedan raspored.

Vama nije nepoznata stvar da mi Srbi naročito volimo dijurne. Ne znam otkud nam taj ukus, jesmo li to nasledili od predaka ili nam je to došlo sa zapadnom kulturom, ili je to uopšte znak našeg kulturnog preporođaja, tek stoji fakt da mi volimo dijurne. E, pa sad zamislite građenje rasporeda za predsednike biračkih odbora koje je skopčano sa dijurnama, kako nas je moralo sve sabrati oko Državnog Saveta. Kao pobožni hrišćani kad se zbiju i počnu tiskati oko popa za naforu, kao dečica umorna od igre kad se počnu zbirati i stiskati oko majke za užinu; tako smo svi pohitali oko Državnog Odbora za malo dijurne.

Jednome je potrebno iz zdravstvenih razloga da obiđe krajeve u kojima paprat uspeva (a to je znate užički okrug i najdalje od Beograda) pa moli da se o tome vodi računa i da se pošalje u takav kraj; drugi, kao književnik, želi da upozna milu mu majku Srbiju, da bi proučio najinteresantnije i najzabačenije krajeve Otadžbine (opet što zabačeniji kraj, to veća dijurna); treći kao umetnik imao bi tom prilikom da se koristi te da vidi spomenike stare kulture u Studenici (u Rakovici i Rajinovcu, razume se da nema ni traga stare kulture); četvrti kao profesor imao bi da ispita izvesne dijalektološke osobine na granici srpsko-bosanskoj pa moli odbor da o tome vodi računa kako bi mogao vršeći dužnost prema državi učiniti usluge i nauci.

I tako sve to ide, sve neki viši obziri skopčani sa što većom dijurnom, što je uostalom i opravdano, jer ti „viši obziri“ od vajkada su koštali ovu zemljicu.

I tako je svako dobio mesto što dalje od Beograda a samo g. Jova, bivši sreski načelnik, dobio je tu kraj Beograda. Izmišljao je od svake ruke neki razlog na osnovu kojega bi tražio kakvo mesto što udaljenije, pa nije umeo da ga izmisli.

Sretosmo se prekjuče, pa mi se žali:

— Ne vredi ništa, gospodine moj — žali mi se ozlojeđeno — mala država, mala koliko pedalj. Baš i da te bace gde god na granicu pa šta napraviš, sto dvesta kilometara puta, uzmeš sto dvesta dinara dijurne, pa šta je to? Drugo je to, da je to na primer Dušanovo carstvo.

— Eh, dabome da bi to drugo bilo! — dodadoh ja sentimentalno.

— Zamislite vi za vreme Dušana da su bili izbori. Pa recimo izađe ukaz kojim se — molim vas to je samo radi primera — Jovan Anđelković sreski načelnik u penziji postavlja za presednika biračkog odbora, na primer u Jenidža-Vardaru, u solunskom okrugu. Zamislite samo ukaz: „Mi Dušan prvi, ili može biti: Mi Dušan Silni, postavljamo g. Jocu Anđelkovića za pretsednika biračkog odbora u Jenidže-Vardaru“. Eh, gospodine moj, to bi bila dijurna. A ne danas. Zamislite nekakav Rošu! Molim vas, otkud to ima smisla: „Mi Rošu prvi…“

— Pa molim vas — uzeh ja da ga obaveštavam i tešim — ne postavlja Rošu, a posle to se i ne postavlja ukazom.

— Pa jeste — veli g. Jova — znam i sam da je tako ali samo volim da lanem, tako volim da lanem i da ogovaram državnu vlast.

Pa onda poćuta malo, poćuta, te nastavi:

— Došlo mi je, bogami, da se odrečem i srpskog podanstva pa da odem u Ruse. Eto, gospodine moj, to je država. Baš je i opravdano što se zove velika Rusija. Zamislite damo izbore za Dumu, pa na primer, pošlju mene za predsednika biračkog odbora u Kamčatku. Zamislite vi to samo, pođeš iz Petrograda za Kamčatku. Izvol’te, uzmite samo pisaljku pa računajte, izračunajte dijurnu. Četrnaest dana železnicom i danju i noću, pa onda droške, sedam dana putovanja na droškama, pa tek onda dođete na Severni pol i vuku vas kučići. Tri četiri dana recimo, putujete na saonicama koja vuku kučići. Izračunajte, molim vas, tu dijurnu.

— To se ne može izračunati.

— Ne može, dabome! Eto vidite šta vredi veliko carstvo a ne ovde, molim vas, odredili me u Sremčicu, zamislite: ja činovnik čovek pa da idem u cigansko selo za pedeset groša dijurne.

— Žalost, zaista! — dodadoh ja i sa puno saučešća.

⁂

Rastadosmo se i sutra čekam ispravke u rasporedu. Valjda će novim rasporedom g. Joca dobiti Kamčatku.

49. Vezuv

Dve najinteresantnije pojave u Evropi, zbog kojih će se mnogi i mnogi bogati stranci krenuti na put da ih posmatraju, danas su van svake sumnje: sednice beogradskog opštinskog odbora i izbacivanje Vezuva.

Kod našeg opštinskog odbora čuje se samo tutnjava ali on još ne izbacuje lavu, dok Vezuv izbacuje lavu i ona gradi svoj vatreni put po dva kilometara širok bez obzira na to što je sad u modi uzak kolosek.

Kažu da je Vezuv već počinio čuda, zatrpao sela, razorio crkve, zasuo stare, aristokratske zamkove pa popretio i samom Napolju. Tamo je stanovništvo već u strahu i one reči: Vedi Neapoli e poi mori, ne znače sada: „Vidi Napolj pa umri“, nego: „Vidi Napolj ako hoćeš da pogineš“.

I zamislite ako Vezuv učini nepravdu ovome veku, pa zaspe lepi Napolj, da ga kao našem dobu Pompeju preda nekim docnijim pokolenjima!

Tako sedim nešto pa razmišljam o toj mogućnosti a zla me slutnja odvede i dalje. Gospode, kad bi jednog dana našoj Avali palo na pamet da poludi.

Šta zna čovek, šta sanja zemlja pod njim? Ona se celog svog života vrti kao luda oko sebe pa zar je čudo ako joj se i zavrti mozak. Zamislite samo jednoga dana, bez ikakvih prethodnih objava bez ikakvih ceremonija (na primer, kako bi to lepa svetkovina bila, a mi ih tako volimo, kad bi nas Avala prethodno pozvala na posvećenje kratera) i bez ikakvih formalnosti, bljune i zaspe Beograd lavom.

Neću da ulazim u detalje, kako bi to izgledalo, nije to ni prijatno misliti na tako jezive stvari, ali zamislite samo da Beograd jednoga dana pretrpa lava sa Avale i da ga nestane sa geografske karte?

I zamislite posle dve hiljade godina, nekakvo pokolenje, nekakvi novi narodi, nove rase, stanu kopati Beograd i istraživati. Šta li bi sni sve našli skamenjeno?

Zamislite prvo i prvo pri iskopavanju naiđu na jednu veliku salu: puno ljudi oko jednog zelenog stola, jedni zinuli, drugi digli ruke u vis a na vrhu stola stoji jedan čovek i drži zvonce, takođe skamenjeno. Muče se naučari, muče se da protumače kakav je to skup pa najzad protumače da je to okamenjen odbor beogradske opštine, sa okamenjenim dnevnim redom o minimalnoj dnevnici.

Pa onda nađu sobičak i u njemu mladog čoveka koji nešto piše. Tako sedi dve hiljade godina okamenjen i piše. Razume se njih će tu najviše interesovati šta piše. Predadu ono parče hartije svojoj akademiji i ona najozbiljnije legne da reši jeroglife, ne bi li natrapala na kakav istorijski podatak koji se odnosi na nekadanju varoš Beograd i na život stanovništva te varoši. Posle dugih muka, posle silnih naprezanja svih Akademijinih članova, najzad pročitaju i nađu ovakav istorijski dokumenat:

„Do danas sam pripadao toj i toj partiji, no kako sam uvideo da ona vodi zlu ovu zemlju, te je se odričem i prelazim u tu i tu partiju kao jedinu koja iskreno želi dobra zemlji. — Filip Jovanović sreski pisar u penziji.“

Kopaju za tim naučnjaci dalje, kopaju pa naiđu na čoveka; stoji kraj otvorene kase, drži jedne velike makaze i seče neke sitne hartijice. Začude se naučenjaci, kakvo li mu je to zanimanje, pa studiraju one artijice i pronađu da su to kuponi, okamenjeni kuponi.

Pa onda zamislite, kopaju dalje, kopaju i u jednoj sobici nađu okamenjenu ovaku sliku: za stolom sedi jedan i piše neki spisak, za njim stoje dva. građanina a za ovima žandar a u ćošku sobe jedan čovek bled kao kamen t. j. okamenjen kao i ostali.

Posle mnogih i mnogih ispitivanja pronađu da je to okamenjen izvršitelj u kući i posle mnogih i mnogih još ispitivanja pronađu da je njemu vrlo lako bilo okameniti se, kad je još pre izbacivanja lave iz Avale imao kameno srce.

Pa onda naiđu i puno drugih skamenjenih stvari. Na primer jednu skamenjenu beogradsku ljubav, pa jednog skamenjenog dobrotvora i kreditora; pa jedan skamenjen ručak, koji je muž taman potegao da baci na patos, što znači da je bio skamenjen još pre izbacivanja lave na Avali; pa onda skamenjen odbor za zbiranje dobrovoljnih priloga i skamenjenog blagajnika kome je ta okolnost dobro došla jer inače ne bi mogao da položi račune; pa skamenjene naše gospe i gospođice na korzu Knez Mihailove ulice. Ah, skamenjene naše gospe i gospođice. To bi izvesno bio jedan od onih: mekših kamenova koja se daju lako rezati i seći, te praviti lepe figure.

Neću dalje, razmišljajte i vi sami šta bi se sve moglo naći u okamenjenom Beogradu posle dve hiljade godina.

50. Anzihts-karte

Već vidite svi da je nastala čitava poplava anzihts karata. U Beogradu ima deset dućana koji samo od toga žive.

I čega tu nema naslikanog, i predela i ljudi i životinja obučenih u frakove. Pa onda žena i životinja i ljudi obučenih u životinjske kože, s nogama, pa žena bez nogu t. j. opet s nogama ali pokrivenih suknjom. Pa onda šume, lišće, razno cveće i već čega ti tu nema. Što god hoćeš kome da čestitaš a ti ćeš naći kartu koja svojom slikom odgovara onoj radosti.

Ima čak takvih anzihts-karata, preko kojih čovek može razgovarati šaljući samo slike a ni reči ne napiše.

Eto baš da vam ispričam šta se desilo sa Gospođa Kajom. I ona voli anzihts-karte, skuplja ih rado i kiti njima zidove.

Dakle, Gospodin Pera i Gospođa Kaja ne idu često u kafane. Bili su tu skoro jedan put kod „Hajduk Veljka“ na crno pivo. Gospođa Kaja zaželela se da popije čašu crna piva pa je g. Pera izveo. Nisu mogli dobiti zaseban sto, jer je bilo mnogo sveta nego je do njih seo i jedan poručnik. Tako su se upoznali i upustili u razgovor.

— Ne idete često u pozorište? — pita poručnik.

— Pa, idemo uvek kad je nov komad.

I tako u opšte razvezao se razgovor o pozorištu, o crnom pivu, o skupoći u Beogradu i o svemu i svačemu, dok će tek jedan dečko ponuditi anzihts-kartv.

Gospođa Kaja tom prilikom izjavi kako ih skuplja.

— Šta najviše volite — upitaće poručnik — možda lepo cveće ili onako što idealno?

Gospođa Kaja pogleda ispod očiju gospodina Peru, pa odgovori smerno:

— Volim lepe predele.

— A hoće li mi gospođa dozvoliti slobodu da ovda onda, kad nađem tako lep predeo, pošljem poštom?

Gospođa Kaja pogleda u gospodina Peru a g. Pera napući usne pa procedi kroz zube:

— Pa… ovaj… zašto ne… tako nekakav predeo, na pr. šuma, češma i tako…

— Pa da, moliću — dodade brzo poručnik.

I tako se rastadoše a već kroz dva dana počeše da stižu anzihts-karte. Ništa na njima ne piše, samo lepa slika i piše: „Vaš poštovalac poručnik Vasa“.

E sad, evo kako su izgledale te anzihts karte:

Prva karta: Vrlo lep predeo. Natrag šuma i neko brdo pa s brda pada voda i teče po celoj anzihts karti a preko vode pružila se neka klada, pa onda jedan, dva, tri, četiri kamena, sve u raznim poziturama.

Druga karta: Opet lep predeo. Kao neko jezero a kraj jezera krava gleda u mesec kako zalazi.

Treća karta: Nikakav predeo nego sama jedan list deteline sa četiri kraka.

Četvrta karta: Na jednoj grani stoje golub i golubica, beo on a bela ona. Ljube se a golubica sve žmirka očima.

Peta karta: Na jednoj crvenoj pantljici visi jedno srce a preko samog srca piše: „Vaš poštovalac poručnik Vasa“.

Šesta karta: jedan gospodin i jedna gospođa sasvim učtivo šetaju po jednoj šumi.

Sedma karta: Taj isti gospodin i ta ista gospa u toj istoj šumi, samo sad sede na klupi i još dosta učtivo razgovaraju.

Osma karta: Ta ista gospa, u toj istoj šumi, na toj istoj klupi, sedi na kolenu tom istom gospodinu. On je zagrlio i strasno ljubi tu istu gospu.

E kad je već i ta karta došla, g. Pera nije više mogao da izdrži.

— Pa ovo nije nikakav predeo — reći će on gospođi Kaji.

— Ju, Pero, kako da nije, zar ne vidiš šumu, pa onda ovu stenu, pa onda vidiš tamo u daljini neko brdo.

— Ama ostavi se ti to šta se vidi tamo u daljini, nego gledaj ti ovo što se vidi ovde u blizini. Nego… ovaj… nije pravo da se ovaj čovek toliko troši i da šalje karte a mi njemu da ne vraćamo. Moraću i ja njemu da šaljem karte.

I tako se i g. Pera reši da šalje karte poručniku Vasi na kojima neće ništa pisati nego se samo potpisati: „Vaš poštovalac Pera“.

I poručnik poče da dobija karte. Evo sad da razgledamo i njegove:

Prva karta: Vrlo lep predeo, natrag brda, napred drva, s jedne strane kamenje, s druge strane voda.

Druga karta: Iz daleka iza plota vidi se jedna lisičija njuška a ovamo napred neki čiča lovac razapeo kljuse pa se sakrio i čeka. A mesec divno sija i kao neka drva pola zelena a pola žuta zbog mesečine.

Treća karta: Kod ove karte ne može odmah da se razazna da li je predeo ili nije. Sa strane ima istina neko brdo ali kad se bolje zagleda vidi se da to nije brdo već jedan deo čovečijeg tela i to onaj koji obično poslednji ostaje u sobi kad se na pr. izlazi iz sobe. S druge opet strane anzihts karte vidi se samo jedna noga i stopala koja je potegla pravo u onaj gore opisani deo tela. Lica i nema, samo što pod onim ostatkom tela, piše: „Kućni prijatelj“ a pod nogom piše: „Muževljeva noga“. I na toj karti g. Pera se potpisao: „Vaš poštovalac Pera“.

Razume se, posle ove karte poručnik je prestao slati svoje a nisu se ni sreli više. Može biti videće se do godine kad opet stigne Salvator kod „Hajduk Veljka“.

51. Opštinsko dete

Pre neki dan se desio neobičan događaj. Na brzome vozu koji je stigao iz Niša porodila se neka putnica i na prvoj idućoj stanici se izgubila a dete ostavila u vozu, koji je stigao noćas u Beograd.

Čim je voz stigao i dete nađeno, doneto je u komesarijat železnički. Tu je sastavljen protokol kojim su utvrđena ova fakta:

  1. da dete faktički postoji, da ne bi posle njegovoj majci palo na pamet da odriče da ono u opšte i postoji;
  2. da je dete žensko i
  3. da dete pripada kraljevini Srbiji, na osnovu onoga poznatog pravnoga principa da voćka pripada onoj zemlji na kojoj je iznikla.

Na osnovu sviju ovih fakata policajski komesar sastavi akt, priloži pod jedan dete, i uputi sve to u Opštu Državnu Bolnicu.

Opšta Državna Bolnica pročita akt, prostudira prilog uz akt i, oglasi se nenadležnom. I onda previje akt i na poleđini napiše: „U povratku ovoga akta i priloga uz akt, čast je Opštoj Državnoj Bolnici izjaviti, da je ona nenadležna za nađenu decu“.

I tako komesar ponovo „primi dete u svoje ruke.“ Šta će sad i kako će Okretao je, prevrtao je s njime, kao Damjanova ljuba s rukom Damjanovom i pade mu na pamet da u bolnici na Vračaru postoji ginekološko odeljenje i babički kurs. Niko dakle nadležniji da to dete „prihvati“ nego ta bolnica. Sedne komesar pa napiše lep i ljubazan akt toj bolnici, priloži dete uz akt, i uputi ga tamo.

Dok je to dete putovalo, desilo se međutim nešto drugo.

Komesar taman danuo dušom misleći da je rešio pitanje sa detetom a ulazi jedan žandarm, salutira:

— Gospodine… našlo se…

— Šta se našlo? — pita zvanično komesar.

— Pa, veli stidljivo žandarm… našlo se dete.

— Ama je l’ ono?

— Nije ono, nego drugo?

— Šta! — dreknu komesar i poče da se baca divitima i lenjirima po kancelariji. Neću da čujem, razumete li, dosta mi je i ovo jedno, nosite ga u Zemun, bacite ga, poklonite ga, radite s njim šta hoćete! Šta to znači, sad kad je otvorena granica, sad kad je nastao izvoz, sad…

— Ali ne, molim vas — primećuje skromno žandarm našlo se vama.

-Ama šta mi se našlo, govori?

— Pa našlo vam se dete. Gospođa rodila.

Razume se, komesar sad zagrli žandarma, pojuri kući i koga god uz put sretne, zagrli; stigne u svoj stan i zagrli svoje dete. I tek što je počeo da se topi u svojoj prvoj roditeljskoj radosti, a stiže akt iz bolnice sa Vračara i uz akt razume se — prilog! I bolnica sa Vračara oglašava sebe za nenadležnu.

Komesar se sad na jedan mah nađe sa punim rukama dece, upravo sa punim rukama posla. Šta će sad i gde će sa detetom? Ostalo bi mu još jedino da ga uzme pod svoje ali bi time mogao stvoriti rđav presedan pa gdegod se koje dete nađe da se njemu pošlje. Jedva se u zlo doba seti da postoji kod nas „Materinsko Udruženje“ kome je to upravo i zadatak da pravi zbirku dece.

Sedne dakle ponova, napiše akt tome udruženju, priloži (pod) dete i uputi ga tamo, pa se opet vrati svojoj roditeljskoj radosti, koja je već tako velika bila da mu se mal’ nije desilo da kao prilog uz akt pošlje svoje dete a ovo da zadrži kod sebe.

Ne prođe mnogo, a momak mu ponovo donese natrag jedan akt koji mu upućuje materinsko udruženje zajedno sa prilogom, izjavljujući najpre da je budžet prekoračen te je udruženju nemoguće primiti pod jedan priloženo dete i drugo, da to udruženje i ne prima decu koja mu se aktom upućuju jer, na osnovu akta treba sazvati sednicu, pa, ako sednica uprave Materinskog Udruženja reši većinom glasova, dete može biti primljeno, a bez rešenja Upravinog to se ne može učiniti, sem u slučaju kad je dete podbačeno te nađeno na ulici.

Komesar je prvi razlog sa svim lepo pojmio; prekoračen budžet pa svršena stvar. U ostalom ona majka što je rodila dete u vozu, učinila je to zato što je prekoračila budžet.

Ali drugi razlog mu nije išao u glavu. Znači, dete ne može biti primljeno ako se lepo i pošteno uputi a ako se podbaci biće primljeno. I njemu nije ništa drugo ostalo no da on, i to vlast, podbaci novorođenče. I to ’ajd’, ’ajd’, da je to njegovo dete, nego neko belosvetsko koje je on sad, ni kriv ni dužan, ni kusnuo ni liznuo, morao metnuti. pod šinjel i krišom da ga ne spazi vlast, da ostavi dete pred vratima „Materinskog Udruženja“. Tako je najzad posle dva dana lutanja i nezapamćenih muka jednoga grešnoga pretstavnika vlasti, dete primljeno u Materinskom Udruženju.

Da nije „Opštinsko dete“ već napisano, ova fakta bi bila dovoljna za čitav roman.

52. Stanovi za izdavanje

Od jutros je osvanuo Beograd iskićen onim silnim ceduljama i ceduljicama po prozorima, kojima se kiti svakih šest meseci.

I sad, razume se, prilikom pravljenja vizita o Uskrsu, osim o lepom vremenu, svaki je posetilac imao u džepu još po jednu gotovu temu o kojoj može razgovarati. Ako se na prozoru onome kome pravi vizitu nalazi lista, a on tek:

— A vi ne ostajete u ovome stanu? A ako se ne nalazi lista onda:

— A vi ostajete i dalje ovde u stanu?

I sad se razveze razgovor o stanovima, o skupoći, o nezgodama seobe itd.

Ove godine je prvi tako zgodno pao u oči Uskrsa, te smo imali za razgovor jednu temu više. A kad je Uskrs prošao, razleteli smo se po ulicama na sve strane. Vidiš tek ženu, prestavila supu pa metla na kraj šporeta da ne uvri, zadigla suknju pa zašla ulicom od jutra do podne, te iz kuće u kuću. Na podne otrči kući, ocedi i zakuva supu, napravi sos od rena, ruča na dvoje na troje, protrlja vratne žile koje su joj se ukrutile od čitanja lista, pa opet pođe kroz ulice.

Pa onda uveče, kad dođe kući a ona bar ima o čemu da razgovara sa susetkom ili prijateljicom. Puna joj torba novosti.

— Čega ti se, prijo, nisam nagledala, da se čovek prekrsti i levom i desnom rukom, čega ti sve nema na ovome svetu!

Pa onda nastaje ogovaranje; te kako kod ove nije krevet namešten sve do deset sati; te kako su kod oče prljavi čaršavi i jastuci „smrad da te uguši“, te kako oča neočešljana i neumivena prima vizite i već tako dalje i tako dalje, sve što je žena mogla da opazi.

Žene, dakle, imaju bar šta ovom prilikom i da vide te i da se naogovaraju sve do Mitrov-dana. Mene ih nije žao kad tako zađu te traže stanove, ali me žao sebe, jer ove godine zašao sam i ja od kuće do kuće da tražim stan, pa je red sad i ja malo da ogovaram.

I zbilja, čega ti tu nema što sam zabeležio za ova dva dana samo kako tražim stan a čega ti još neće biti, jer ja ne žurim, volim tako da idem od kuće do kuće te da svud zavučem svoj nos.

Evo samo nekoliko stvari da vam kažem:

U jednom stanu zatečem gazdaricu mladu kao kaplju. Očešljana, u beloj jutarnjoj haljini, lepa i umiljata.

Razgledam stan i dopadne mi se.

— A držite li vi služavku? — pita mlada gazdarica.

— Da, gospođo.

— Mladu?

— Da, gospođo.

— Onda vam ne mogu dati stan! — veli ona odlučno.

— Zašto, zaboga?

— Tako, ima to svojih familijarnih razloga.

Posle sam tek čuo; ona je tek šest meseca udata a muž joj, s obzirom na prošlost svoju, nije još uspeo da steče poverenje. Blago njemu, taj će se tek docnije provesti.

⁂

Na drugom mestu natrapao sam na jednu do zla Boga zlu gazdaricu. Čim sam je video malu, brkatu. Ja sam se već poplašio. A stan dobar i dopao mi se.

— Kakvi su uslovi gospođo?

— Vrlo povoljni, gospodine, hiljadu i sedam stotina dinara mesečno. Ali vam moram i druge uslove saopštiti.

— Molim.

— Prvo: kirija se plaća unapred, svakog prvog.

— Dobro.

— Kapija se zatvara u 9 sati uveče.

— Dobro.

— Dalje, ne smete imati dece.

— Ali ja ih imam.

— To me se ne tiče; ne smete ih imati, to je moj uslov.

— Vrlo dobro, imate li još kakvih?

— Ne smete se mešati u politiku.

— Eto ti sad, a zašto to?

— Tako, ja imam lupanje srca pa neću da mi se žandari vuku oko kuće i da mi upadaju u kuću; imala sam ja to, pa daleko im lepa kuća, onima što se mešaju u politiku.

— Ima li, molim vas, još kakav uslov?

— Da, još jedan vrlo sitan.

— A taj je?

— Adresu za telegrame morate dati na koju drugu kuću, nikako neću da vam telegram dođe na moju kuću.

— A zašto molim vas?

— Čim vidim momka sa telegramom a ja taki dobijem lupanje srca.

— Vrlo dobro, gospođo, uslovi su odista vrlo povoljni. Ja ću se razmisliti pa ću doći da vam odgovorim.

⁂

Upao sam u jednu kuću koja bi mogla obrazovati opštinu za se. Petnaest stanova i ozgo još gazda Sima.

— Pa ima ih, veli on, petnaest partaja.

— Pa tu mora biti svađa i intriga, a?

— Pa ima, ima… veli gazda Sima — ne može partaje da se slože u jednu državu, a koliko je ona široka… te će da se slaže u jednu kuću.

— Pa to je onda teško tu sedeti.

— Zašto, veli gazda Sima, sa parlamentarnost može da se živi.

— Kako sa parlamentarnost?

— Tako, je l’ čitaš ti novine?

— Čitam.

— Je li znaš šta je to koalicija?

— A tako?

— E pa tako; dve tri familije naprave koaliciju pa se svađaju s druge, pa onda druge dve tri naprave drugu koaliciju, pa tako.

Razume se, nisam smeo da uđem u te koalicije pa sam pobegao bezobzirce iz toga stana.

⁂

Natrapam opet na jednu udovicu koja izdaje neki vrlo rđav stan. Sve one osobine koje bi stan trebao da ima, opazio sam da ih samo ona ima.

Stan je vlažan a udovica suva; stan neokrečen a udovica okrečena; stan bez ikakvih udobnosti a udovica sa svima udobnostima; stan skup a udovica, kako mi po svemu izgleda, vrlo jevtina.

Sutra ću, od ponedeonika, opet da nastavim traženje stanova.

53. Ludi mart

Gde je mnogo dece u kući mora ih biti svakojakih. Jedno je ozbiljno i mudro, drugo skromno i pitomo, treće ludo i pusto, četvrto ovako, peto onako. E pa tako je i sa ovom Božjom decom ili bolje sa ovom dečicom majke godine. Dvanaestoro ih je, pa ih ima svakojakih ali se Mart od svih njih izdvojio; toliko je pust i lud. Jeste li videli samo juče koliko se sprdao sa nama Beograđanima?

Molim vas, samo da vam ispričam šta se meni desilo. Pošao sam jutros sa zimskim kaputom i kišobranom od kuće. Nisam izmakao ni pedeset u koraka a ja se vratim pa uzmem iberciger a ostavim kišobran; posle malo vratim se pokisao kao miš te uzmem opet zimski kaput i kišobran pa onda ostavim to usput kod jednog prijatelja i pozajmim od njega slamnji šešir, za tim opet jurim kod prijatelja itd. itd. Nisam već više znao ni šta ću, ni kako ću. Došlo mi je bilo da uzmem ona kolica u kojima su vozana moja deca pa da metnem u njih ibercig, zimski kaput, šubaru, kaljače, kišobran, slamni šešir i već svu toaletu potrebnu za sva četiri godišnja vremena, pa da se tako krenem u čaršiju vukući ta kolica za sobom.

Zapitao sam i jednog profesora koji sa mnom u istoj kući sedi, da li mi on može objasniti šta je Bogu; šta ovo radi sa nama; ima li u prirodi kakvih zakona ili nema Ako ih nema da tražimo da se donesu a ako ih ima onda da tražimo da se primenjuju?

Da sam znao, grešnik, da je to profesor filologije, ja mu to pitanje ne bih postavio, jer sam imao već to iskustvo da su profesori filologije kadri sve da objasne. Pa tako mi se i desilo; Profesor me sa zadovoljstvom ščepa i poče mi objašnjavati:

— Vidite, Sloveni su mesec Mart zvali Ožujak. Dakle, valja naći koren toj reči Ožujak. Kao što vam je poznato L se na kraju reči pretvara u O. Ovde se međutim premetanjem to pretvaranje desilo u početku reči, te je reč prvobitno glasila lžujak. Staroslovensko jać pretvorilo se u U, pretapanjem, slivanjem i umetanjem slova radi blagoglasija, a na osnovu zakona o fonetici, dva slova U i J su strana u ovoj reči, te prvobitna reč glasi Lžak. Kad se sad umetne jedno a radi zeva, odnosno radi pravila po kome se dva suglasnika ne trpe jedno do drugog, onda bi reč glasila: Lažak ili Lažov. Drugim rečima stari Sloveni su mesec Mart nazivali lažovom t. j. mesecem kome ne treba ništa verovati.

I ako je to teško iskušenje bilo pasti u ruke jednom filologu, ipak mi je ovo objašnjenje dobro došlo. Odista, stari Sloveni su imali prava što su Mart nazivali lažovom. Ako ikad, ove nas je godine izlagao.

Izlagao kafedžije te već izneli stolove pred kafanama; ja napisao feljton kojim sam pozdravio proleće; naše dame posule naftalinom zimske bunde i mufove i spakovali ih u ormane: praktikanti već založili zimske kapute a izvukli iz donje pregrade ormana lanjske žute cipele; gospođice već kupile prolećne kostime i napravile prolećna lica. I taman smo se svi udesili i onako osećali u sebi neko prolećno zadovoljstvo a ludi mart unese neku pometnju među nas te sad ne znamo ni da l’ je leto ili zima, ni da l’ je proleće ili jesen.

Eto juče, molim vas, valjalo je samo pogledati u Knez Mihailovoj ulici kako su ljudi promicali u kostimima iz sviju doba godišnjih. Vidiš gospođu u lajbu, sa lakim plitkim cipelama, sa prolećnim šeširom i liht suncobranom pa odmah za njom drugu u teškom plišanom mantilu kožom postavljenom a ruke joj u mufu. Pa onda gospodin u lakom belom kostimu a za njim drugi sa kaljačama; do kolena povrnutim pantalonama i zimskim kaputom lisičinom postavljenim.

Pa onda i druge muke i nevolje, naročito za nas oženjene ljude. Teško oženjenom čoveku čiji se veš pere i suši meseca Marta. Vi znate da naše žene veruju u to da će po tome najlakše poznati da li joj je muž neveran, ako kiša pada kad se njegov veš suši. E sad, zamislite, koji je taj muž koji meseca Marta može ostati veran svojoj ženi?

Pa ima i drugih briga, zbog ovakvog zlog vremena, na koje se mi ostali možda i ne osvrćemo ali ima ljudi koji i te brige brinu.

Baš juče pre podne piju kafu kod „Kolarca“ jedan Branin otpušten glumac i jedan bivši praktikant; piju tako kafu i zabrinuto gledaju kakvo je ovo zlo vreme.

— Žao mi je dece zbog vrbice — veli glumac osećajući u tom momentu nečega roditeljskog u sebi.

— More deca, poslednja briga — veli praktikant — ama me brine za letinu, neće li ovo škoditi usevima?

— Pa… neće valjda. Osim ako su šljive cvetale.

— Da… dodaće opet zabrinuto praktikant — a to je naš najvažniji izvozni artikal.

Eto tako, bar imamo ko da brine i za naše više interese, kad ih se mi ne sećamo.

54. Jedna avijatička porodica

Danas je dan letenja, dan kada ćemo svi dići glave u vis. To jest, dići ćemo glave mi koji budemo išli na Banjicu da gledamo letenje g. Maslenikovljevo.

Mnogi od vas misle da je to prvo letenje kod nas (onog Simona i ne računam, on nije leteo već je padao), međutim nije tako. Ima u nas vrlo mnogo letećih stvari, počev od letećih državnih dugova pa sve do leptirova koji sleću na korzo u Knez Mihailovoj ulici.

To, što je u nas tako mnogo letećih predmeta, dolazi verovatno otud, što smo mi svi manje više laki.

— Vitka je kao košuta a laka kao perce! — kaže se u nas za gospođicu koja nosi preko 120000 dinara miraza.

— A ona je laka! — kaže se za ženu koja ne priznaje bračni monopol.

— Hm! To je lak čovek! — kaže se za čoveka koji nema karaktera, ili za čoveka koji nema para ili najzad za čoveka koji nema ni karaktera ni para.

Ali najzad što ima lakih devojaka, žena i ljudi, to još i nije čudo; ima toga i u drugom svetu, ali u nas ima i čitavih letećih porodica.

Ako to ne verujete, a ja ću vam baš prikazati jednu takvu avijatičarsku porodicu koju možda mnogi od vas poznaje.

Ima ih svega petoro u porodici: muž, žena, tašta, svastika i jedna kanarinka i od njih petoro, izuzimajući kanarinke, svi lete. Prosto ne možete verovati kako cela ta porodica leti.

Siromah muž — inače g. Paja — prvo je leteo od vrata do vrata, od čoveka do čoveka, od rođaka do rođake, dok je dobio službu, a kad je jednom dobio, onda je počeo da leti iz sreza u srez, iz okruga u okrug. Preleteo je skoro celu Srbiju, odnosio je prosto rekorde. Hiljadu devet stotina četrdeset kilometara preleteo je u državnoj službi. A sad, od kako nema službe, eno ga leti od zavoda do zavoda, od jednog zajmodavca do drugog zajmodavca, od jednog poverioca do drugog poverioca. Po ceo dan leti.

Ona — gospođa Julka — leti takođe, ali se ona više spušta sa visine. I mogu vam reći da je u tom pogledu već odnela rekord, jer se spustila s vrlo velike visine.

I neka vas to ni malo ne čudi, da baš žena nosi rekord u spuštanju s visine. Zar ne vidite da je svaka ženska suknja pravi pravcati amrel za spuštanje s visine. Čim se suknja raširi, žena se spušta s visine, a na zemlju međutim ne može pasti. O, žene vrlo retko na zemlju padaju!

I sad, ja znam već, vi ćete ovo dovde pojmiti, Ubeđeni ste već da leti i žena i sad ste samo radoznali da čujete: kako to tašta leti? Svako će od vas pomisliti u duši: A znam, to je jedna od onih tašta što ih zetovi bar dva put na dan izbacuju iz kuće i one niti lete na velike visine niti na velike daljine; prelete samo kućni prag, pa se opet vrate! A nije, međutim. Ova tašta, s kojoj vam govorim, leti u snu. Čim se ujutru probudi a ona sirotom zetu priča san.

— Ja ne znam šta mi je, zete, pa sve neko letenje sanjam. Mora da mi neko zlo misli u ovoj kući. Eto noćas tako, počela sam da letim sa Saborne crkve, pa kao letim, letim, letim, letim…

— I opet sletite na moju kuću! — gunđa pogruženo zet.

— A preksinoć, ubio me Bog da me ubije, popela sam se kao na „Moskvu“, pa se opet spustim i počnem da letim.

— A sa „Moskve“ ste baš mogli da sletite kod vašeg drugog zeta. Bilo vam je mnogo bliže.

— I htela sam da idem — dodaje tašta uvređeno — ali kao neki vetar duva, pa me sve nosi ovamo.

Eto tako tašta leti.

Što se tiče svastike, pored svega truda i raspitivanja, nisam mogao da saznam kako ona leti. Najzad sam drznuo da zapitam samoga zeta.

— Jel’te molim vas, bi li vi bili ljubazni da mi kažete leti li i vaša svastika?

— Pa kako da vam kažem — poče da oteže grešnik — njoj znate fali samo peruška pa da poleti.

Po Bogu ljudi, baš bi pravo bilo ovoj devojci nabaviti perušku, te bi tako Beograd imao ono što ni jedan grad na svetu: imao bi avijatičarsku porodicu.

55. Iz oglasa

Gospođu Milevu Petrovićku ja sam poznao iz oglasa. Ona se s vremena na vreme pojavljivala u redakciji i donosila po neki oglas. Ti su oglasi uvek bili vrlo karakteristični i jasno su ocrtavali njenu biografiju.

Prvi put je donela oglas kad je izgubila kuče, jer docnije, kad je izgubila muža, nije ni davala oglas.

Po tome prvome oglasu, kojim obećava bogatu nagradu onome ko joj bude našao kuče, ja sam već video da je njoj u braku dugo vreme. I onda me ni malo nije iznenadilo, kada je uskoro donela oglas kojim objavljuje da izdaje vrlo ugodnu sobu za samca.

A vi i sami možete pretpostaviti: kakvi su to brakovi i kako se završavaju, kad se muž i žena reše da izdaju i sobu za samca.

Upravo posle toga rešenja i posle toga oglasa, sasvim je prirodno bilo kad je gospođa opet došla u redakciju i donela oglas kojim objavljuje da izdaje dve sobe za samca.

— Uzeli ste izvesno veću kuću? — primetiću ja, primajući oglas.

— A ne, — veli gospođa Mileva — nego se moj muž iselio od mene.

Dugo vremena zatim, gospođa je svakih šest meseca obnavljala oglas kojim objavljuje da izdaje sobe za samce.

Nije prošlo mnogo vremena i došao je nov oglas, koji sam ja sasvim prirodno i očekivao. Gospođa javlja da izdaje sobu ali traži samca, starijeg gospodina.

Mora biti da ga je i našla jer se dugo zatim nije javljala a jednoga dana — to sam očekivao — gospođa je donela oglas kojim ne objavljuje više da ona izdaje stanove, već na protiv, ona traži sebi sobu kao samica.

Docnije je sledovao ovakav oglas: „Jedna ozbiljnija ženska, rado bi stupila kao domaćica kod kakvog starijeg samca ili udovca“.

Kada je najzad i tu karijeru prošla i osetila se verovatno i suviše poznata u Beogradu, donela je oglas: „Jedna ozbiljnija ženska rado bi otišla gde god u unutrašnjost kao domaćica ili družbenica kod kakvog samca ili udovca.“

Od toga doba gospođa se Mileva ne javlja više oglasima. Verovatno udomila se gde god tamo u unutrašnjosti. Ali — neće proći mnogo vremena i javiće se ona. Izvesno će se javiti.

56. Srpski Tisa

Biće da raznoliki običaji pojedinih naroda zavise najvećim delom od klimatskih odnosa, koji u dotičnoj zemlji preovlađuju. Tako na primer, ja ne znam kako drugače da protumačim mađarski narodni običaj izbacivanja narodnih poslanika iz parlamenta do prosto klimatskim odnosima koji u toj zemlji vladaju. Mađarsko političko sunce — koje se u astronomiji zove Beč — kad dođe u podnevicu, tako strašno priprži mađarske mozgove da opozicioni poslanici prosto osećaju potrebu da budu izbačeni na čist vazduh. I onaj famozni Tisa služi u stvari kao neki aparat za rashlađivanje.

A da vidite, ako ćemo po duši, meni je taj Tisa, prestavnik mađarskih narodnih običaja, čak i simpatičan. On tako prosto i jednostavno rešava stvari oko kojih se kod drugih naroda more i lome najveći umovi. Opozicija je protivna izvesnom vladinom predlogu, daj policiju ovamo, izbaci opoziciju iz skupštine, pa izglasaj mirno i bezbrižno vladin predlog. Ima li čega prostijeg i jednostavnijeg?

I toliko sam puta, ovih dana, čitajući telegrame iz Pešte razmišljao o tome, kako bi vrle korisno bilo za naš srpski parlamentarni život, kada bi i mi nešto mogli da imamo jednog Tisu. Zar ne bi on mnogo i mnogo doprineo da parlamenat pravilno funkcioniše.

Samo, da se razumemo.

Kod nas nisu takve prilike kao u Pešti. Tamo ometa pravilnu funkciju parlamenta to što svi poslanici hoće pošto poto da dođu na sednicu; kod nas međutim ometa pravilnu funkciju parlamenta to što naši poslanici neće da dolaze u sednice. I prema tome, dok Mađari imaju potrebu za jednim Tisom, koji će izbacivati poslanike iz skupštine, kod nas bi bio potreban jedan Tisa za ubacivanje poslanika u skupštinu. Drugim rečima, kao što Mađari imaju jednoga unutrašnjeg Tisu, za nas bi dušu dalo kada bismo imali jednog spoljnog Tisu.

Funkcija našega Tise, prema tome, bila bi da zađe po Beogradu, eventualno da putuje i po unutrašnjosti, da silom žandarmerije i vojske zbira narodne poslanike i da ih ubacuje u skupštinu, kako bi se jednom obezbedio kvorum te skupština omogućila da radi.

Tada, kada bi to bilo, telegrami iz Beograda koji bi sa štampali u stranim listovima, glasili bi ovako:

„ Beograd 14. marta. Srpski Tisa sa jednim bataljonom vojske i celokupnom žandarmerijom opkolio je juče pre podne ministarstvo privrede, gde su se u čekaonici ministrovoj bili okupili poslanici koji očekuju koncesije. Tisa je poslanike najpre pozvao da se sami predadu pa kad ovi to nisu hteli, on je naredio napad. Žandarmi su ušli u zgradu i otuda silom iznosili jednog po jednog poslanika i odnosili ga u skupštinu i ubacivali ga. Na taj je način stvoren kvorum i skupština je otpočela rad.“

Tako bi, razume se, taj naš Tisa zalazio i po ostalim ministarstvima; u ministarstvo unutrašnjih dela gde se zbiraju poslanici koji premeštaju kapetane, pa u ministarstvo prosvete gde se zbiraju poslanici koji optužuju učitelje, pa u ministarstvo finansija gde se zbiraju poslanici koji akontiraju dijurnu, pa… po svima ministarstvima i po svima nadleštvima i svuda gde se poslanici zbiraju radije no u skupštini.

57. Gde je spaljen Sv. Sava

Mi svi već znamo i učili su nas drugi da je sv. Sava spaljen na Vračaru. Na kom baš mestu ne bi se moglo reći ali će po svoj prilici biti tamo gde je sad Savinačka crkva. Dokaz da je tu spaljen je i to: što su naši popovi već kupili oko toga mesta sebi imanja, očekujući da će se tamo podići saborna crkva, bogoslovija i mitropolija te da će tim imanjima duplo skočiti cena.

Jest, ali sad nastaje pitanje; pripada li sv. Sava kao arhiepiskop srpske crkve nama svima ili ne pripada; da li smo mi svi Srbi pravoslavne vere jednaki pred Svetim Savom ili nismo, i da di nas on kao jedan srpski svetac smatra sve podjednako kao čeda jedne zajednice ili ne? Jer, ako mu svi pripadamo, ako smo svi pred njim jednaki i ako smo svi čeda, onda nije pravo da on samo jednima diže cene imanjima a drugima ne. Trebalo je da on, kao jedan svetac, bude jednak prema svima nama i da da sebe spaliti na nekoliko mesta u Beogradu a ne samo na jednom pa i to jedno ne zna se pouzdano gde je.

Eto, molim vas, taman je nekoliko popova od svoje krvave zarade kupilo imanja tamo gde će se na spalištu Savinom podići Bogoslovija, Mitropolija, Saborna crkva i pijaca i to više zato kupiše tamo imanja da bi se nalazili što blaže prahu svečevom a digoše se Palilulci i nađoše istorika te počeše dokazivati da je Sv. Sava spaljen u Paliluli.

I da vidite, oni raspolažu lepim istoriskim dokazima. Evo ih:

  1. U Paliluli je i danas groblje;
  2. Batal-Džamija je u stvari Vračar. To se vidi iz toga što se Palilula, kao takva, ni u kakvoj carskoj povelji ne pominje;
  3. One čuvene bitke koje smo mi vodili kao Dorćolci, Palilulci i Vračarci izvesno su ostaci kakvog istoriskog antagonizma između ovih pojedinih nacija. I u tim prilikama Vračarci i Palilulci išli su uvek zajedno protiv Dorćolaca pod predvođenjem Miloša Šlosera. Znači dakle da su Palilulci instinktivno osećali da oni nisu nikakva posebna narodnost i da su nekad u preistorisko doba i oni pripadali plemenu Vračaraca ili, drugim rečima da se ime Vračar prostiralo i na Palilulu;
  4. I u Paliluli ima ljudi koji imaju svoja imanja, pa je pravo da i tim imanjima skoči cena na račun Sv. Save.

Kao što vidite, razlozi sasvim opravdani i dovoljno istoriski i jaki. Pred takvim razlozima morao je i odbor za zidanje katedrale da zastane i odustalo se od svečanosti polaganja temelja, dok se istorijski ne dokaže gde je Sv. Sava spaljen.

Pa bar da je ostalo na tom sukobu između Palilule i Vračara ali — sad se pojavljuje sa svojim pretenzijama i Dorćol i već se našao istorik — to je bar kod nas lako naći — koji će utvrditi da je Sv. Sava spaljen na Dorćolu i to baš na Gušinome placu.

Taj istorik već pribira podatke za to i koliko sam čuo, dosad već raspolaže ovim podacima:

  1. I na Dorćolu imaju ljudi imanja kojima treba da skoči cena;
  2. Dorćol je jedino istorisko mesto u Beogradu a pošto je spaljivanje Sv. Save istoriski događaj, to se svakojako morao na Dorćolu desiti.
  3. da je Dorćol istorijski kraj, kazuje nam svaka istorija Srba: tu se razvijao život za vreme Stevana Visokog, tu su i danas razvaline princa Jevđenija, koje se samo zato više ne raspoznaju što oko njih postoji još puno dorćolskih razvalina.
  4. Na Dorćolu je sad skoro Pinto Almuzlino podigao dvokatnu kuću i on se kune u svoje oči, da u njegovoj porodici postoji tradicija da je Sv. Sava na Dorćolu spaljen.

Ja ne znam kako će Dorćolci sa svojim pretenzijama proći ali čujem da je sad i Savamala raspisala tečaj kojim se traži jedan istorik, koji bi dokazao da je Sv. Sava u Savamali spaljen.

58. Zlatan zub

Primetili ste već, da se gospođa koja ima zlatan zub drugače smeje od one koja nema zlatan zub. Više razvuče usta, više se iskezi, kao da bi htela reći:

— Boga mi toliko sam ga platila pa neka se bar vidi!

Jer zlatan zub, u vilicama jedne dame to je sad već tako ovladala moda, da gotovo dama i nije prava dama ako nema zlatan zub. Kao što je pre recimo, trebalo imati brilijantski prsten ili minđuše, tako sad treba pošto poto imati zlatan zub.

Tu skoro sam baš slušao razgovor između gospođe Mileve Jankovićke i Perse Gavrilovićke.

— Boga mi, blago vama! — veli gospođa Mileva iskreno uzdišući. — Tako vam dobro stoji taj zlatan zub?

— Da, svi mi to kažu — odgovara gospa Persa.

— A ja, ubio me Bog da me ubije šta ne činim, te nikako da i ja stečem jedan zub. Imam znate blombiran zub, ali kutnjak. Ovi napred svi su mi zdravi. I šta ne činim: čačkam zube i ornodlom, čačkam ih čak i perorezom, pa nikako da se pokvari makar malo, makar samo toliko koliko da ga mogu pokriti zlatom.

Moda sa zlatnim zubom toliko je već zarazila naše dame da sad već i provodadžike, nabrajajući kandidatu šta sve devojka nosi, dodaju i to u miraz.

— Pa znate, devojka ima i dva zlatna zuba u vilicama.

— Dobro je — odgovara obično mladoženja samo raspitajte se, da li se ti zubi vade ili su uglavljeni u vilici?!

A to i takvo raspitivanje mladoženjino ima i svoga smisla, jer tu skoro desila se jedna strašna porodična istorija samo zato, što su se dva zlatna zuba g-đa Macina vadila iz vilica.

Nastao je znate, kao uveče, vrlo veliki sukob između g. Paje i g-đe Mace zbog toga što je g. Paja dockan došao. Mora da mu je tom prilikom gospođa kazala i malo oštrijih reči, jer se g. Paja reši da je strahovito kazni. Sutra dan, dok je ona još spavala, uzme on sa nahtkasna zube i odnese ih u Založnu Banku.

U prvi mah su u Založnoj Banci bili u velikoj neprilici da procene vrednost zuba jedne gospođe jer su to prednji zubi a prednji zubi svake gospođe imaju drugu vrednost. Najzad, našao se i jedan član upravnog odbora, koji je inače muž, i koji je umeo proceniti, i tako g. Paja dobije novac sa kojim nastavi lumpovanje.

Možete misliti, da gospođu Macu mal’ nije šlog udario. Niti sme svoju bruku kome da priča, niti sme da izlazi gde god od kuće, niti opet može da viče na g. Paju jer bez zuba što god kaže, ne razume se.

Čitavih dvadeset dana štedila je što kažu od usta, kuvala vrlo ekonomski i prodala dve stare haljine dok nije nakrmila koliko joj je trebalo da izvadi zube iz zaloge.

Ali ova istorija koju sam vam ispričao i nije tako strašna, kao tragedija koja se desila u kući Jove Petrovića. Njegova je gospođa imala jedan zlatan zub na šrafu. Taj je zub koštao pet stotina dinara. Gospodin Jova je založio svoj zlatan sat, dva prstena i dvanaest srebrnih kašičica, te nakrmio toliku sumu kolika je potrebna da se plati zlatan zub.

I taj je zub odista divno stajao gospođi, naročito kad se nasmešila. Ali, kako je gospođa neobično mnogo govorila, šraf se morao razmrdati i pre dva dana, opet prilikom jedne svađe, gospođa proguta zub.

Možete misliti tu tragediju, progutati pet stotina dinara u zlatu. Čupao je grešni gospodin Jova kose i lupao glavu o zid. I evo sad već treći dan kako gospođa pije ricinus a g. Jova i ne izlazi iz kuće, očekujući svakog trenutka porođaj.

Baš ću danas da ih obiđem da vidim sija li već u vilici zub, i smeši li se gospođa pokazujući ga.

59. Roditeljska radost

Palo mi je na pamet da vam o ovome pišem, povodom praznika oceva, koji će nam sutra osvanuti.

I vama je poznato, kao god i meni, da ima raznolikih oceva, tako isto kao što ima i raznolikih matera. Ima na primer oceva koji bi voleli sutra da budu vezani a ima ih koji bi na protiv voleli da budu odrešeni. Ima ih koji sa razlogom smatraju da su i suviše vezani, pa sutrašnji dan i ne smatraju kao kakav naročiti praznik, a ima ih koji jedva čekaju da budu vezani.

Ali ta sutrašnja roditeljska radost ne zavisi toliko samo od raspoloženja očevog, koliko i od broja dece koja se sutrašnjem očevom prazniku raduju.

Juče mi se baš jedan potpukovnik žali:

— Ta kakvi ocevi, molim vas, ko je sad opet taj praznik izmislio. Ja imam na licu mesta sedmoro dece, pa kad dođem pred veče kući, a četa se postroji u front i žena mi raportira o stanju u četi a mene žmarci podilaze. Trebovanje, svaki dan trebovanje, gospodine. Ja sam se već rešio da imenujem jednoga komesara koji će stalno nabavljati cipele, školske knjige, cucle i snabdevati moju četu svima ratnim potrebama.

Eto taj potpukovnik, na primer, ne može se sutrašnjem danu onako od srca radovati.

Tako isto razgovarao sam i sa jednim sveštenikom kojega je Gospod Bog obdario sa osmoro dečice.

— Kako da vam kažem, gospodine, ja se moram radovati sutrašnjem prazniku, kao što se svakom božjem danu moram radovati. Ali znate, mene kod kuće čeka čitava pastva, imam ih, znate, osmoro oglašenih i deveto još neoglašeno, ali tu je. Da ih naforom hranim, pa je mnogo. Vi treba da vidite samo kad se ujutru počnemo mi da budimo u kući na prvo zvono, a prvo zvono, znate, to je moja najmanja ćerčica, pa onda odmah udare sva zvona i onda nastane jutrenje. I da mi je bar da se smem služiti crkvenim utvarama, pa da držim ripidu u kući, možda bih još mogao održati red; ovako, istinu vam kažem, ja verujem da je u mojoj kući već nastao raskol i sve mi se vrze po glavi misao, da svoju decu podelim na nekoliko parohija.

E eto, ni taj se roditelj, i ako dužnošću pozvan da poštuje božje praznike, ne može vrlo mnogo radovati sutrašnjim ocevima.

A poznao sam i jednoga četvorostrukog oca. Ženio se grešnik četiri puta — poslednji put sa blagoslovom koji ga je koštao sto dinara — i iz svakog braka ima po jednu felu dece.

— Ta manite — žalio mi se on na sutrašnji praznik — pre svega tu decu treba sakupiti pa da me mogu vezati. A ni jedna od matera ne dozvoljava da se deca sakupe u tuđoj kući. I znate kako ja provodim sutrašnji praznik. Uzmem sobu u hotelu, pa onda prvo dođu plava deca, za njima crnomanjasta, pa onda riđa i za njima ova poslednja, šućmurasta. Kad sva deca svrše onda dođe kafedžija, pa me i on veže i tako ja otpraznujem ovaj praznik.

E, eto vidite kakvih sve roditelja ima, te prema tome i kakvih sve roditeljskih radosti na ovome belome svetu.

60. Radiumburg

Ljudi Božji, videste li vi koliku milost izli Gospod Bog na ovaj naš Beograd? Pronađeno je sad, da u vodi beogradskoga vodovoda ima radijuma. A radijum je onaj znameniti elemenat, od čijeg se dejstva ostaje večito mlad i svež; elemenat koji daje sunčevu svetlost i toplotu, koji leči sve bolesti i koji ima tako čudno i neobično dejstvo da premaša već sve naučničke fantazije.

I ako je to istina, a hemijskom analizom utvrđeno je već, da u beogradskom vodovodu ima radiuma, onda već možete misliti kakva nas sve budućnost čeka. Beograd će postati velika svetska banja, i neće se zvati Beograd već Radiumburg. Beograđani će se svi odreći vina i piće samo radium vodu. Po ulicama će iz kaldrme izbijati, kao mlade vrbice, masa vodovodnih cevi i svet će tu po ceo dan sisati vodu.

Beograđani će biti večito mladi, naše majke ličiće na devojčice od osamnaest godina, naši penzionari izgledaće kao regruti koji su pobegli iz vojske, naše kafedžije napisaće slobodno i javno na svojim buradima: „Vino s radiumom“, a mlekadžije će javno vikati ulicom „’Ajde taze mleko s radiumom!“

A opština beogradska — o Gospode da srećne li opštine — ili će pasti na ideju da na ovaj radium digne nov zajam ili će udariti novu taksu na vodu. Kažu da je jedan opštinski statističar već izračunao da su za ovo nekoliko godina od kako postoji vodovod Beograđani popili radiuma u vrednosti 3,727.634.26 dinara, ili drugim rečima, svaki Beograđanin popio je do sad oko trideset hiljada dinara radiuma. Taj isti opštinski statističar izračunao je da jedan litar beogradske vode košta 7.45 dinara i već se mnoge bozadžije nose mišlju da napune kante pa da zađu po Srbiji prodajući beogradsku vodu i mnogi se poduzetnici nose mišlju da ovde u Beogradu otvore vodene radnje.

Svet, od kako je pročitao da se u beogradskom vodovodu nalazi radium, počeo je listom da se upisuje u antialkoholičarsko društvo, tako da u tom društvu neće ostati mesta za dosadanje njegove članove, već će morati da istupe.

I onda to će sve biti samo sa one lekovite osobine radiumove, a kamo li šta će sve biti i sa drugih njegovih osobina. Radium na primer daje sam od sebe svetlost. Beograd, budući Radiumburg, svetliće sam sobom i to tako, da će osvetljavati i Zemun i Pančevo a do Smedereva i Obrenovca dopreće bar toliko svetlosti kao kad je mesečina. U ostalom Smederevci tako osvetljenje i vole.

Pa ne samo Beograd, već i sami Beograđani će svetliti. Svaki Beograđanin pretstavljaće sam sobom jednu pokretnu bogn-lampu. Biće, razume se, i takvih, koji posredstvom vina snabdevaju svoje telo vodom; ti će ličiti samo na sijalice od deset do petnaest sveća, a biće ih čak koji će ličiti i na pregorele sijalice.

A zato se ja čudim što mi još sad naši antialkoholičari toliko svetle. Vidim ulicom Miloša Popovića na primer i vidim da sav cakli koliko svetli, a ne mogu da se setim šta je, kad on već deset godina pije ovu našu radijumsku vodu. Pa onda pogledajte Žiku Dačića kako se svetli, a već o Daniću i da ne govorim.

I zamislite samo, kako će to lepo izgledati kad svi mi Beograđani budemo svetlili. To jest, to može lepo izgledati prilikom limunacija, kermesa i drugih javnih zabava, ali će naši hemičari pronaći valjda kakav šraf koji ćemo mi u datoj prilici moći i da uvrnemo pa da se ugasimo. Jer, najzad, znate kako je, ima prilika kad čovek baš ne želi mnogo svetlosti.

Najzad, kako će sve biti, ne ume čovek u napred da kaže ali je jedno sigurno a to je da ćemo mi Srbi, svojom velikom radiumskom svetlošću izvesno prvi skrenuti pažnju Marsovih stanovnika na nas a to je i u redu. Do sad smo već bili uspevali da skrećemo na sebe pažnju celoga sveta, i u buduće nam ne bi niko drugi ni ostao do Mars.

61. Pseća sezona

E, pa izvol’te vi, sad, molim vas, na 38. stepena toplote pisati što god iz beogradskog života. Nemoguće je jesti, nemoguće spavati, sveg me gola voda oblije dok potpišem samo kakav poziv iz opštine, a kamo li još da zasednem i da pišem beogradski život. Pa onda, što je najglavnije, beogradskog života i nema. Molim vas, metite ruku na srce pa recite: postoji li beogradski život?

Žene otišle u banje, ljudi se zavukli u ladovine; škole zatvorene, pozorište zatvoreno; lekari, advokati, novinari, profesori, ministri, sve na osustvu, sve se razbeglo. I onda, razume se, da nema beogradskog života.

Ali nisu to samo moje nevolje; još gore nego ja prolaze novinarski reporteri. Jer ja najzad mogu da vam ispričam i po gde što staro; nešto što se desilo, recimo, pre nedelju i dve dana, ali grešni reporteri, koji jure po ovom suncu od jutra do mraka da čuju kakvu novost pa se vraćaju praznih šaka!…

Baš prekjuče razboleo se naš reporter, pa urednik zamoli mene da ga zastupim.

— Zađite, veli, po ministarstvima redom, pa se raspitajte. Zapnem ja redom u svih osam ministarstava i vratim se u redakciju pun vesti. Sednem pa ih napišem od prilike ovako:

„Kao što iz Ministarstva inostranih dela saznajemo, g. ministar je još na osustvu“.

I pošto su svih osam ministra na osustvu, to ja napišem osam takvih vesti i ponosito ih predam uredniku.

— Koješta, veli on.

— Kako koješta? — kao osetim se ja uvređen.

— Pa prvo i prvo, to je svega jedna vest koja bi se dala napisati svega sa dve reči: „Vlada je na osustvu“, a drugo to nije ništa novo. Idite u opštinu, pa vidite ima li tamo čega novog?

— I tamo su svi na osustvu.

— Sud?

— Sudovi ne rade.

— Pa lepo, saznajte kakvu privatnu novost.

— I privatni ne rade.

— Kako?

— Pa tako. Niti je kome do ženidbe na ovoj vrućini, niti se ko svađa, niti se bije i ubija, u opšte ceo svet se povukao u hladovinu i tako se ništa ne događa.

— Onda ništa drugo ne ostaje, nego vi sami, Ben-Akiba, da izazovete kakav događaj.

— Ali, kakav događaj?

— Pa tako na primer, udesite, recimo, da vas neka gospođa primi k sebi.

— To je lako.

— I recimo da vas zateče muž i da vas istuče.

— Ama ko da udesi to, je l’ ja?

— Pa jeste.

— Ta idite molim vas, gde bih ja sam sebi udesio batine.

— Ama, razumite, potreban je ma kakav događaj.

— Pa ono jest, i ja bih onu prvu polovinu događaja rado podneo, ali kad bi se udesilo da ovu drugu polovinu podnese neko drugi.

— Ko drugi?

— Pa tako. Kad bih ja na primer imao sastanak sa kakvom gospođom, i neka me, recimo, muž zateče, ali u prvoj ljutini mesto mene, da istuče sam sebe. Tako bi u ostalom pravilno i bilo, jer svakoga je muža dužnost, kad se uveri o neverstvu ženinom, da najpre istuče sam sebe.

— Pa lepo — veli urednik — ja nemam ništa protiv da i tako bude. Samo udesite.

Rešen da na taj način napravim događaj, ja već tri dana merkam priliku. Rešio sam se najzad, da dam u listove ovakav oglas:

„Traži se jedna gospođa koja bi za ljubav jednog malog događaja o kome bi se moglo pisati, pristala na jedan prijatan randevu i jedan muž koji bi tom prilikom sam sebe istukao“.

Eto, to ako pomogne, te ako se može naći o čemu bi se u ovoj mrtvoj, psećoj sezoni, moglo pisati.

62. Prosinac

Vi znate da se mesec decembar zove inače „prosinac“. A to vam je valjda jasno od kuda dolazi. Pratite samo ovog meseca one sitne beleške u novinama pa ćete svakoga dana sresti po nekoliko beležaka koje glase: „Gospođica Mila Petrovićeva, ćerka toga i toga i g. Pera Milić verili su se. Čestitamo“.

I što više zabava ovoga meseca, sve to puniji listovi takvih beležaka. I to je vrlo lepo, toliko lepo da bih ja sasvim ostao pri imenu „prosinac“, te ne bi ovaj mesec ni zvao više „decembar“. Ja bih čak, s obzirom na naš bračni život i razvoj, i sve ostale mesece prekrstio.

Decembar dakle, kao mesec balova, izjave ljubavi i provodadžijskih poslova, ja bih i dalje zvao „prosinac“.

Januar mesec, kao mesec okićenih kola, nevestinskih venaca i deverskih boščaluka, ja bih nazvao „svadbinac“.

Februar, već i po tome što je vrlo kratak, a s obzirom na ono da sve što je slatko to je kratko, zvao bih „medenac“ ili „šećerac“ kakvo ime i priliči prvom mesecu posle svadbe.

Mart je i inače mesec kada je vrlo promenljivo vreme, te nije ni čudo ako tu nastanu prve promene i prva razočaranja u braku. Otuda bi tom mesecu vrlo lepo pasovalo ime „razočaranac“.

Posle razočaranja već se zna šta nastaje u kući i zato se april mesec može komotno zvati „Svađinac“.

A onda, već se zna, posle prve svađe ko se umeša u kuću, i vodi prvu reč. I zato se mesec koji dolazi posle „svađinca“ — a to je maj — sme slobodno nazvati „taštinac“.

A kad se već i tašta umešala, onda je sasvim prirodno da se mesec koji za njim ide — a to je juni — može zvati „ogovaranac“.

I sad već, lako je pogoditi kako bi se dalji meseci zvali. Odmah dolazi na red mesec „rastanac“ pa za njim „konzistorijanac“.

I tako bi imali imena meseca koji odista i odgovaraju životu našem i pojavama u društvu našem, kao što „prosinac“ odgovara verenjima koja se s dana na dan beleže u onim sitnim beleškama novinarskim.

A to bi dobro bilo i s toga, što bi na taj način kalendar služio i kao neka vrsta uputstva bračnome paru, šta kog meseca treba da radi.

63. Posle seobe

Grdan se svet juče selio iz stana u stan. Gotovo da veruje čovek da se ceo Beograd selio izuzimajući one koji sede u svojoj sopstvenoj kući i onih koji su dužni kiriju.

I kakvih ti sve razloga nema za seobu. Jednima je tesna kuća, drugima je suviše prostrana kirija; trećima je dosadio komšiluk, četvrtima je dosadio kućni gazda koji prvog ujutru dođe na kafu pa sedi sve do podne. I tako svako redom ima svoju muku i seli se da bi toj svojoj muci olakšao.

I da znate samo kakvih tu još intimnih muka ima. Eto gospođa Persa Simićka, sa svojim kćerima gospođicom Zorom i Danom, seli se svakih šest meseca, a mnogi možda i ne zna zašto. I lepo živi sa komšilukom i tačno plaća kiriju i vrlo joj je ugodan stan, pa ipak se seli svakih šest meseca.

— Nema valjda momaka samo u Dobračinoj ulici. Veliki je Beograd. Ako se niste udali u ovoj ulici udaćete se u Kralj Milutinovoj — veli gospođa svojim kćerima, kad god otkazuje dosadanji stan.

— Ali mama — veli starija gospođica Zora — gledaj samo da kuća ima bar dva prozora s lica, jer ovo je najgore ovako, jedan prozor pa sednemo ja i Dana zajedno na prozor.

— Pa jest što kažeš i mladić kad prođe ne zna koju će pre da pogleda — veli srećna majka pa zadiže suknje i zapne na Vračar da traži stan sa dva prozora s lica.

Tako je gospođa Persa za ovo šest sedam godina presedela u četrnaest ulica a juče se odselila u petnaestu.

A ima i drugih razloga za seobu. Gospodin Jova sekretar samac je čovek pa mu je lako seliti se. I zna se tačno kad se on seli, kao što se zna i gde se seli. Njemu je glavno da idući u kancelariju mora proći onim sokakom u kome stanuje njegov ministar, i to onom drugom stranom sokaka, kako bi ga ministar mogao svako jutro spaziti i diviti se njegovoj tačnosti.

— Izgleda sitnica ali, kad se čovek zrelo razmisli i, nije sitnica, — razmišlja sam u sebi g. Jova — spazi te ministar danas, spazi sutra. vidi te dvadeset dana uzastopce, najposle mora da zapita: „Ama ko je ovaj čovek?“ I kad jedanput sazna ko je, onda već počinje drugačim očima da me gleda i što je glavno, navikne se na moje lice!

A tako i jeste. Vi i ne znate kako je to važna okolnost kad se ministar navikne na jedno lice. A g. Jova pravi vrlo tačan račun. Jedan ministar ministruje u Srbiji prosečno sedam meseca i toliko meseca g. Jova stanuje u dotičnoj ulici, što znači, da će prolazeći četiri puta dnevno zbog kancelarije, g. Jova proći kraj ministrove kuće 840 puta. A njemu je dosta ako ga g. ministar samo polovinu puta vidi.

Gospođa Milka udovica takođe se seli svakih šest meseca ali iz sasvim drugih razloga. Ona se lepo useli u kvartir i počne da živi sasvim povučeno kao što i dolikuje jednoj udovici. Jest, ali svet kao svet, ne trpi da ko živi povučenim životom.

— Jest, povučen život, a nema ni deset dana kako se uselila pa već joj obijen ksims pod prozorima!

I obično u svakoj ulici prvo se počne sa tim prokletim ksimsom, pa se onda ospe ogovaranje kome nema kraja. Ne prođe ni dva meseca sedenja a grešnoj udovici pohvataju sve krajeve. Saznadu joj, da prvo i prvo ona i nije udovica, da se nikad nije ni udavala.

— To joj je samo firma.

— Ama kako firma, kad svake subote ide na groblje i nosi puket cveća?

— Ide brate, ali čučne uz čiji bilo grob, koliko samo da izgleda kao udovica.

I onda, šta ostaje grešnoj udovici, kad joj se već i to sazna, da njen pokojni muž nije nikad ni postojao? Kakvih šest meseca, ona bi čak volela kad bi Đurđev-dan i Mitrov-dan bili sasvim blizu, čak kad bi se mogao zavesti običaj, pa svaka tri meseca da se seli svet. To bi za nju bilo najbolje.

I nisu to svi razlozi sa kojih se svet seli. Ima još čudnijih i još originalnijih, samo gde bih ja stigao sve da ih zabeležim.

64. Popovski štrajk

Budi te Bog s nama, šta ti sve neće doživeti i preživeti ovo naše pokolenje. Eto sad na primer i beogradski popovi prete štrajkom i to ni zbog čega drugog do zbog deobe parohija. I to nemojte misliti da je šala, već su beogradski popovi najozbiljnije odlučili da oglase opšti štrajk. Kažu, uzeli su jednu naforu, otišli su pred veče na jevrejsko groblje; metnuo je svako po tri prsta na naforu i zakleli su se: ili da se svakome pri deobi parohija da po hiljadu domova ili će praviti opšti štrajk.

Gospode Bože, zamislite samo kako će to strašno izgledati kad popovi naprave štrajk. No, samo nam još to fali. Udesite lepo svadbu, pogodite. ručak, okitite fijaker, nataknete deveru peškir na rame i konjima o amovima i krenete u crkvu. Kad tamo — ne možete da se venčate, popovi štrajkuju. Ili još gore: čekate devet meseca dete i dočekate ga. Prođe još nedelja dana i vi ga lepo povijete u jastuče, pa ga onda popljunete vi kao majka, zbog uroka, popljunete ga i vi kao otac zbog uroka i pošljete ga po babici u crkvu, očekujući sa nestrpljenjem hoće li mu kum dati ime Hristofor po očevom ocu ili Teofilo po materinom ocu. Kad a ono babica se vraća s detetom iz crkve:

— Šta je, je l’ Hristofor?

— Nije.

— Je l’ Teofilo?

— Nije!

— Pa kog je đavola?

— Nije ništa. Ne može se ni krstiti. Popovi štrajkuju.

Eto tako bi to se prilike izgledalo kad bi, bože sačuvaj, nastupio taj štrajk.

Ima do duše stvari kod kojih bi se u takvom slučaju moglo i pomoći. Tako na primer, mi beogradski građani, mogli bi nešto malo da pauziramo te da ne pohodimo službu, pa onda, mogli bi se uzdržati i od pričešća a svakoga ko bi umro, mogli bi proglasiti za samoubicu i sahraniti ga bez crkvenih obreda.

Ali ima stvari, koje se nikako ne bi mogle izbeći. Eto, molim, recite sami: kako bi se na primer mogli uzdržati od rađanja ili od svadbe? To je prosto nemoguće.

Međutim popovi ozbiljno prete štrajkom i svakoga se dana može očekivati da štrajk i nastupi.

Čujem čak da je policija preduzela najozbiljnije mere da za slučaj popovskog štrajka građanstvo prestoničko ne ostane bez crkvenih obreda. I kao god što se u Francuskoj prilikom poštarskog štrajka poslužili vojskom za vršenje službe, tako je i ovde beogradska policija učinila sav potreban raspored, kako bi u slučaju štrajka, policijski činovnici vršili crkvene obrede.

Po tome rasporedu, u slučaju štrajka g. Šika Stojković pisar kvarta terazijskog imao bi opsluživati Sabornu Crkvu; njemu bi kao đakon bio pridodat g. Ljuba Glavonja. Vaznesensku Crkvu opsluživaće g. Nikola Veličković pisar kvarta varoškog a crkvu sv. Natalije opsluživaće g. A. Savić pisar kvarta terazijskog. Crkvu Ružicu opsluživaće g. Zumbulija a grobljansku crkvu na Novom Groblju g. Andra Milovanović član kvarta.

Dužnost ispovednika za varoš Beograd vršiće i dalje g. Žika Lazić islednik Uprave varoši Beograda; dužnost prote, s tim da opslužuje i Savinačku crkvu vršiće g. Čeda Kostić načelnik ministarstva, a za svećenje vodice ići će po kućama sa bakračetom g. Bobić blagajnik ministarstva. A pošto je Državni Savet poništio ukaz kojim se g. Mita Vlašče postavlja za komesara železničke policije u Nišu, to će ga ministar, da bi se popravila učinjena nepravda, odrediti da vrši dužnost kapelana u dorćolskoj kapeli.

Tako, dakle, sve je udešeno, da beogradsko građanstvo ne ostane bez crkvenih obreda te sad taj budući štrajk možemo spokojno očekivati.

65. Jesen

Već sunce ne greje kao što je do malo dana grejalo. Kad svane jutro a ono po topčiderskom brdu i na Jaliji belasa se inje kao rasut biser; izlozi naših modiskinja mesto onih lakih, lepršastih haljina ispunjeni žaketima; na kućnim prozorima već izlepljene liste za stanove koji se izdaju od Mitrov-dana; u pozorištu već se spremaju dugačke i sumorne drame a gospoda koja pred veče šetaju korzom uveliko smrde na naftalin zbog iberciga koji su izvadili bilo iz svojih sanduka, bilo iz ormana Založne Banke.

Otidite samo na Kalemegdan pa ćete odmah osetiti da je jesen već tu. Oni što kašlju i oni što osećaju štrecanje u kolenima premestili se na druge klupe, dok su pre sedeli na klupama koje bije sunce. Dok su pre pljuvali samo na jednoj polovini Kalemegdana, sad su se radi simetrije premestili da ispljuju i drugu polovinu.

Ali to su sve spoljni znaci koji pokazuju da je jesen već stigla. Ja međutim poznajem promenu godišnjega vremena ne samo po tim spoljnim znacima, već i po temama o kojima se govori u našim društvima. Drugi se razgovori vode u proleće, drugi u leto, a drugi o jeseni i zimi. I to su uvek jedni i isti razgovori koji se vode u istim krugovima.

Penzioneri na primer s proleća govore o banjama, leti o beogradskoj prašini, s jeseni o špiritusu i kamforu a zimi o skupoći drva.

Profesori leti, u oči ispita, govore stalno o školskim stvarima i revizorstvu, leti o premeštajima, s jeseni o politici, zimi obično ne govore ni o čemu, jer onda svi pišu neke udžbenike kojima će usrećiti našu siromašnu nastavu, a s proleća govore o ekskurzijama.

Oficiri s proleća govore o regrutima, leti o ženama čiji su muževi otišli u banje ili o ženama čiji su muževi ostali kod kuće a one otišle u banje; o jeseni govore o manevrima i trkama, a zimi o svojim dugovima i ženidbi.

Novinari s proleća grde koga stignu, leti izmišljaju dnevne vesti; s jeseni se među sobom zavade i grde a zimi preštampavaju velike senzacione romane.

Popovi s proleća prebrajaju ponova domove u svojoj parohiji, leti polemišu preko novina jer njihove dugačke polemike mogu dobiti mesta u listovima samo za vreme mrtve sezone; o jeseni govore samo o pogrebima a zimi samo o klanju svinja i zimnici.

Žene, moglo bi se ukratko reći da se, preko cele godine, bez obzira na četiri godišnja vremena, stalno ogovaraju. Pa ipak ima razgovora koji i kod njih zavise od sezone. Tako na primer sne s proleća govore o kostimima i banjama; leti govore o kostimima i kermesima, s jeseni govore o kostimima i banjskim skandalima a zimi o kostimima i zabavama.

Svako godišnje doba donosi i svoje teme za razgovor. I kako u privatnom životu tako i u državi, tako i u opštini. Vladine su jesenje brige rešavanja pograničnih sukoba a opštinske veliki zajam. To je sad o jeseni; na zimu će se promeniti situacija, pa će opština (uoči izbora) brinuti o rešavanju činovničkih sukoba, a vlada o velikom zajmu.

66. Nova bolest

Morali ste i vi primetiti, naročito ovih dana, da gospođa Sofija S. nekako sa svim drugače drži glavu kad šeta pred veče korzom. Ne ide više onako nemirno i njen se labudov vrat ne povija, već ga je ukrutila kao da je metla oko vrata manžetnu ili obukla mundir konjičkog potporučnika.

U prvi mah svako bi pomislio da je to zbog ogromne težine šešira. Jer, osim ogromne dimenzije, ovi novi šeširi koji se prave od košnica, imaju još i tu osobinu da su teški po nekoliko kila. Ali nije to zbog toga, već gospođa Sofija, kao što sam pouzdano čuo, boluje od kočenja vrata.

Nećete možda verovati ali je to sušta istina da gospođa Sofija ove godine boluje od ove nove bolesti kočenja vrata.

Ako ne verujete, ja ću vam to i objasniti. Gospođa je udata već četrnaest godina i trinaest puta je već bila u banji. Ove godine se sprema da ode i četrnaesti put. Prve godine po udadbi, bolovala je od malokrvnosti. To je u ostalom i sasvim u redu, i onako nekako prirodno je, jer, zamislite nešto kako bi to izgledalo kad bi mlada odmah po udaji bila punokrvna.

Druge godine, kad je došlo vreme banji, već je patila od lakoga reumatizma, koji je trebalo što pre izlečiti, da se ne bi uselio.

Treće godine međutim bračnog života sasvim je dovoljno da jedna žena dobije nervozu. A kad već jednom dobije nervozu onda ima na raspoloženju bolest sa kojom može nekoliko godina ići u banju, jer najzad, nervoza se i ne leči za jednu godinu.

Čak ako hoćete, nervoza je bolest koja se i ne leči, a iziskuje stalno potrebu da se posećuju banje. Jedini do sad poznati lek da se žena oprosti nervoze, to je slučaj kad ta nervoza pređe na čoveka.

Tako je bilo i sa gospođom Sofijom. Četiri godine uzastopce išla je u banju na račun nervoze, dok jednoga dana pri ručku, opet tako s proleća, gospodin Sima ne tresnu kašikom o tanjiri ne uzviknu:

— Pa dosta jedanput i sa tom nervozom. Ima i njoj valjda kraja!

Iduće godine već, gospođa je išla u banju zbog nevralgije, pa onda druge zatim zbog stomačnog katara, treće zbog bubrega i tako je nekako iste rala trinaest punih godina, a sad je nastala jednovremeno i četrnaesta godina bračnog života i četrnaesta banjska sezona.

— E ovo je da se čovek ubije — žalila se tu skoro gospođa Sofija jednoj svojoj prijateljici — ja već ne umem više da pronađem od čega treba bolovati. I ne razumem zašto ovi modni žurnali kad već donose sve što je jednoj ženi potrebno, ne donesu i spisak bolesti od kojih se može bolovati u oči banjske sezone!

— Odista, to bi trebalo! — teši je njena prijateljica.

— Pa zar vi, zaboga, ne znate kakvu novu bolest?

— Znam. Eto, kočenje vrata, to je najnovija bolest.

— Vrlo dobro, baš vam hvala.

I eto, od kad je saznala za tu bolest, gospođa Sofija šeta pred veče korzom sa ukočenim vratom.

Nije samo to, već čim se vrati iz šetnje a ona tera gospodina Simu da joj trlja vrat špiritusom, ne bi li se što pre ražalio.

Sinoć sam baš sreo gospođu Sofiju, pa je pitam:

— Kako ide sa kočenjem vrata?

— Ne valja, sve gore. Moraću u banju.

— Pa šta kaže gospodin Sima na to?

— Veli: on pati od kočenja džepa.

— Pa u toliko bolje. Nek on trlja vama vrat a vi trljajte njemu džepove.

— Pa tako će i biti!

Od jutros sam već čuo da se gospođa Sofija pakuje.

67. Inostrankinje

Vi možda i ne znate ko su u našem društvu inostrankinje. Prva će vam misao biti da su ta one silne strankinje u Beogradu što predaju jezike i od kojih više mi stariji naučimo no naša deca; ili možda mislite na strankinje koje su uz date za naše građane i koje posle uče jezik od svoje dece. Bože sačuvaj, ni jedne ni druge nisu „inostrankinje“, već je to jedan sa svim nov red ženskinja kod nas.

Vi znate da je poslednjih desetina godina otišla masa profesora i masa oficira u inostranstvo. Otišli su tamo, posedeli su i vratili su se. Bilo ih je dabome koji su išli sami ali ih je bilo koji su, hteli ne hteli, morali vući i svoju drugu polovinu.

— To nemoj ni da sanjaš da ideš sam! — počela je prvo tašta. — Gledaj ti, molim te, njega. Godinu dana da se smuca po svetu sam a dete moje u najboljim godinama da ostane čitavu godinu dana bez muža!

— Pa ono, kad se uzme sa te strane — mrmlja i tast kroz brkove — odista nije zgodno.

— Ali zaboga, nemam sredstava; država mi je vrlo malo odredila — brani se grešni zet.

— Na baš zato što ti je malo odredila, treba da povedeš ženu, — objašnjava mu tašta. — Tebi mnogo više treba ako sam pođeš, bez kontrole.

— Pa jeste! — dodaje tast.

— I posle, šta bi ti radio da mi nismo živi. Nego ovako ko veliš, umešeno pa obešeno. Našao si mene dobru taštu — jaoj ne bila ti koja druga — pa ’ajd’ ženu tek obesiš ovde o klina ti u svet. E ne biva to brajko!

I tako, hteo ne hteo, on se grešnik pakuje u dvoje. I za vreme dok se oni pakuju, tašta zađe po kućama i pravi vizite. Može početi razgovor ma o čemu, ona će ga naviti na ono radi čega je došla.

— Jeste li već kuvali slatko od trešanja? — pita, recimo, domaćica.

—Ta idite, molim vas, nije mi ni do čega. Znate moja Soka ide u Francusku, pa me tako spopala neka žalost.

— A dakle i ona ide sa g. Lazom?

— Pa šta će. Kažem zetu: ostavi je Lazo kod nas, gde će dete u tuđ svet. E, ali on znate zapeo: pa gde bih ja bez žene, pa zar ja godinu dana da ne vidim moju Sojku.

— Pa to jeste! — dodaje učtivo domaćica.

— A da vidite i ona sama hoće. Ja joj kažem: Sojka, dušo, zar godinu dana da ne vidiš majku, a ona kaže: Bože, majka, pa treba i ja da vidim sveta. Toliko sam čitala o tome svetu, pa treba da ga vidim. A znate, dodaje tašta sa svoje strane — što kažu to joj treba i za njeno vaspitanje.

— Pa jeste! — odgovara domaćica.

I tako redom zalazi tašta od kuće do kuće sve dok ne isprati Sojku i Lazu.

Čim voz pređe u Zemun, Sojka već postaje „inostrankinja“. Ona sa svake stanice usput šalje. anzihtskarte svojim prijateljicama koje su sa službom u Valjevu, Čačku i Ćupriji.

Sa novosadske stanice ona piše: „Na putu za Francusku, da ti se javim odavde, iz tuđine.“

Sa peštanske stanice ona piše: „Da ti se javim odavde, iz beloga sveta, iz ove daljine, odakle putujem još dalje, čak u Francusku.“

Za to vreme, dok Sojka putuje, tašta za ručkom i večerom plače. Jede na primer supu od rezanaca, pa se tek zaplače:

— Sojka je volela rezance. Ko zna da li tamo u belome svetu ima rezanaca…

— A i on! — dodaje tast.

— More, za njega je lako, on je kadar i oskoruše da ždere.

A čim iz Francuske stigne prva Sojkina karta, tašta opet zađe da pravi vizite po kućama.

E, sad već „inostrankinja“ piše opširnije karte svojim prijateljicama u Čačak, Valjevo i Ćupriju.

„Osećam se ovde kao kod svoje kuće — veli ona u tim kartama — zdravo su me lepo primili. Kad prolazim ulicom svi me gledaju i čisto se čude: kakva li je ovo ženska? Znaš, padam im u oči kao strankinja. Koliko uviđam, francuski ću vrlo brzo savladati. Ne znam do duše ni jednu reč, ali se po svemu vidi da je vrlo lak jezik. Ovde je pravi raj, i šteta je, boga mi, provesti mladost u kakvom Čačku!“

Već druga i treća pisma su i mnogo opširnija i mnogo pakosnija.

68. Žene vojnici

U Engleskoj sve više i više uzima maha jedna nova moda. Kobajagi tamo u njihovoj otadžbini pripretila tolika opasnost da je malo ako joj se stave na raspoloženje samo njeni sinovi, već moraju i kćeri.

A međutim Engleskoj i ne preti nikakva opasnost. Njihove žene izmislile su opasnost, samo da bi mogle izmisliti jednu novu modu. I izmislili su je, i eno sad u Engleskoj čitava vojska žena, sve pod uniformom i pod svijetlim oružjem. One imaju i svoje kaplare i redove, i oficire i dobošare i vežbaju se svake nedelje, kako bi bile spremne kad opasnost nastupi.

I sad, sve to što vam rekoh, ne bi bilo tako ni važno ni interesantno, da se ja samo ne plašim ove mode, kao i svake druge mode. Ne bojim se ja baš da će ona danas ili sutra sići k nama. Ne, ona će poći putem kojim su silazile sve mode ovamo na istok. Kad tamo gore, na Zapadu, nešto izgustiraju, onda to siđe među nas kao „najnovija“ moda. I onda, kroz godinu ili dve, a vi tek vidite, uspalile se naše žene pa hoće i one pod barjak.

I kako nas to izvesno neće mimoići, ja sam uslužan kao i uvek prema lepome polu, zaseo, te još sad izradio formaciju te buduće vojske. Neka je ta formacija gotova, zlu ne trebala.

Prilikom izrade te formacije, ja sam se naročito starao, da ničim ne poremetim red stvari kakav sad vlada u našim odnosima. Videćete da se moga formacija ženske vojske u svemu poklapa sa stanjem stvari onakvim kakvo je.

Tako na primer po toj formaciji regruti bi bili gospođice koje su i sad u stvari regruti. U komisiju za prijem regruta ušle bi dve do tri udovice i ja kao predsednik. Prilikom regrutovanja ne bi nam se nikad desilo da imamo ni stalno ni privremeno nesposobnih. Jedino možda što bi moglo biti prekobrojnih.

Mlade, tek udate žene, služiće stalni kadar kao i sad. Rok službe će im biti najviše tri godine a zatim prelaze u rezervu, kao i sada. U stalnom kadru, odnosno u braku, učiće one i teoriju i praksu i tek kad budu dovoljno spremne za ratnu službu, prevešće se u prvi poziv, koji će se pozivati na službu i vežbu samo s vremena, na vreme.

Kao što vidite to sve nije ništa novo, taj red stvari i sad kod nas postoji. Stalni kadar i sad predstavljaju one žene koje ne mogu da se odlepe od muža, kao regrut što ne ume da mrdne od kaplara, a čim vidite ženu da sama šeta korzom u Knez Mihailovoj ulici ili Kalimegdanom, znajte da je ta već u prvom pozivu koji se samo s vremena na vreme poziva na službu.

A drugi poziv, to se već zna šta je. To je ona vojska koja se samo u velikoj nuždi poziva na službu, a to je ujedno i najmnogobrojnija vojska u ženskim redovima. Poslednja odbrana to su tašte, i svekrve.

To je u glavnom samo nacrt. Međutim u mojoj organizaciji ima i vrlo mnogo detalja. Tako na primer označeno je tamo da bi za ordonanse bile uzete one dame koje su kadre za jedan dan da obiđu bar deset žurova. A ima ih, hvala bogu, dosta. Za ađutante bi bile uzete udovice i raspuštenike kao ženske koje su kadre i na najopasnijem putu da prate svoje pretpostavljene. Za barjaktare bile bi uzete udovice koje su najmanje tri muža sahranile, kao žene koje su kadre ne puštati barjak iz ruku. Za dobošara… ja ne znam zbilja koje bi žene bile kadre da vrše dužnosti dobošara. To me je pitanje toliko zbunilo da sam tu stao i celu formaciju ženske vojske ostavio nesvršenu. Ja se i sad još pitam: da li su žene kadre da vrše dužnost dobošara?

69. Žandarmi kurziste7

Dakle, sad su i naši žandarmi položili ispite i to se smatra kao da su svršili viši kurs jer svaki od njih, pre no što je i postao žandarm, svršio je izvesno niži kurs.

A zamislite kako je to lepo što ćemo od sad, imati školske žandarme, jer najzad priznaćete i sami da tu ima neke razlike kad vam žandarm sasvim prostački opsuje oca ili kad vam recimo, opsuje i oca i majku, ali sasvim pravilno, gramatički.

Pa onda nije samo to. Žandarmi su se izvesno sad u školi vežbali u boksovanju i prvi put kad budu muvali građane pesnicama, osetiće građani izvesnu razliku između školskih i neškolskih žandarma. Tako n. pr. neškolski žandarm, grune te pesnicom ma gde, gde stigne, dok školski će od sad pravo u slezinu, tako da ti oči senu i u duši moraš priznati da je taj dobro položio ispit.

Bio sam baš prekjuče prisutan kad su polagali ispite, i bogami, milina ih je bilo slušati.

Uzme predsedavajući profesor pisaljku pa se zadubi u spisak đaka, zadubi pa tek:

— Neka izađe br. 734.

A đak broj 734, tresne tek čizmama pred njim da se svi prozori na školi zatresu.

— Reci ti meni… ovaj — uzeće reč profesor — reci mi, šta ćeš ti reći građaninu, kad vidiš da prosipa pomije na ulicu

A đak br. 734, odsalutira pa tek počne:

— Ja ću reći… reći ću… ovome… ja ću reći građaninu: Stoko jedna, zar ne nađe na drugo mesto!

— Da, mogao bi i tako, ali ti si dužan istovremeno građanina da uputiš na vršenje naredaba i da mu kažeš šta da radi sa pomijama?

— Pa ovaj… — češe se br. 734 — ja ću da mu kažem: — Da počistiš ovo što si prosuo po ulici, jer ću da ti savijem šiju pa ćeš da posrčeš ove pomije.

— E dobro! — nastavlja profesor — ti recimo opomeneš građanina a on ne postupi po toj opomeni, kako ćeš ga drugi put opomenuti?

— Ja ću mu reći: Slušaj, bre, nemoj dva put da ti kažem i pokazaću mu pesnicu.

Posle ovoga odgovora profesori počeše među sobom da šapuću nešto i pošto konstatovaše da su broju 734 dali dosta teško pitanje, rešiše da mu postave lakše:

— Reci ti meni, šta ćeš da radiš kad nađe na ulici da se dvojica tuku?

— Opaliću šamar i jednom i drugom.

— Dobro, to je recimo kao onako usput. Ali šta ćeš ti njima kao vlast da kažeš?

— Pa… reći ću im: Oca vam vašeg, ovde ste našli da se bijete.

— Lepo, ali reci mi: na koji ćeš način ti da saznaš, ko je od njih dvojice kriv?

— Neću ni da saznajem! — odgovara br. 734. odlučno.

— Kako nećeš ni da saznaješ?

— Pa tako. Oteraću ih obojicu u kvart, pa tamo neka se raskrste ko je kriv.

Eto, takav je od prilike izgledao ispit. Možemo dakle biti mirni mi prestonički građani: stekli smo školske žandarme.

Sad međutim čujem da su i lopovi rešili da otvore jednu svoju školu, jer ne žele ni oni da zaostanu za žandarmima. Ne mogu se oni neškolovani nositi sa školskim žandarmima.

70. Vazdušne lađe

Kao što već svi znate, stvar je gotovo svršena sa pronalaskom vazdušnih lađa. Te su se naprave za poslednje dve i tri godine toliko usavršile i doterale, da je sad gotovo obezbeđena plovidba na vazdušnim lađama, te će to saobraćajno sredstvo do malo vremena ući i u praktičnu primenu.

Dabome da i mi tada nećemo ostati iza ostaloga sveta, te će se i u nas, kao god ono „Srpsko parobrodsko društvo“, izvesno osnovati „Srpsko vazdušno društvo“.

I ako kod nas i sad ima vrlo mnogo vazdušnih akcionarskih društava, ipak nema sumnje da će nas rodoljublje nagnati da svi listom upišemo ove vazdušne akcije, jer tek nećemo valjda dozvoliti da se stranci koriste srpskim vazduhom i da iz srpskog vazduha oni vuku profit.

Ja mislim čak da će te naše vazdušne akcije neobično dobro stajati, i da će se za mnogoga gazdu u čaršiji, kad se hoće da prestavi njegovo bogastvo, reći:

— A, taj dobro stoji, puna mu je kasa vazdušnih akcija!

I onda, zamislite samo kako bi to izgledalo samo putovanje tim lađama.

Ispraća na primer muž ženu balonom u banju. A vi znate kad se žena isprati da ona neodoljivo zahteva od muža onu malu pažnju da stoji na šteku, kad ona putuje lađom, sve dak se lađa ne izgubi ili da stoji na peronu sve dok se voz ne izgubi: I ako tu svoju malu ambiciju budu žene zadržale i pri putovanju balonom, zamislite grešnoga muža sa iskrivljenom glavom u vis, sve dok se balon ne izgubi. Takvi će muževi, posle svakog ispraćanja žene, ići pravo u kupatilo da se masiraju.

I onda, putovanje na balonu izvesno se neće vi zvati „putovanje“. Glagol putovati zameniće glagol leteti.

— Imate li, gospođo, nameru ovog leta da odletite gdegod? — zapitaće, recimo, kakav posetilac žureva, domaćicu.

— Ta, kako da vam kažem, moraću malo da letnem.

Ili sretnete muža sa prljavom kragnom i neočišćenim šeširom, po čemu se najčešće pozanadu beli udovci, i kako bi drukče nego da ga upitate:

— Tvoja žena mora da je gdegod odletela?

I, onda, nema sumnje da bi se i na tim vazdušnim lađama dešavalo sve ono što se dešava i na lađama koje plove po vodi.

Tako na primer i te bi lađe vrlo često nasedale. Ne prođe malo vremena a tek stigne telegram iz Jagodine: „Jutros je lađa srpskog vazdušnog društva ’Avala’ nasela na jagodinski toranj a procepila se. Od putnika iz lađe ispala je jedna žena i pala je na sred pijace u jedno bure puno s kljukom a jedan pop ostao je i do ovog časa viseći na krstu jagodinske crkve. Većih nesreća nije bilo“.

Ili na primer, vi se sećate da se pre četiri godine, na „Šumadiji“, lađi srpskog parobrodskog društva, porodila jedna učiteljica i, da se za uspomenu na taj događaj, kapetan lađe primio da bude kum i krstio dete imenom Šumadinka. To se isto može desiti i na vazdušnim lađama. I mene tada neće ni malo iznenaditi ovakva vest u novinama: „Juče se u vazduhu rodilo jedno dete. Kapetan vazdušne lađe, na kojoj se to desilo, za uspomenu na taj događaj, primio se da bude kumi detetu je dao ime ’Atmosfera’“.

Sve to može biti i sve će tako biti. Čekajte samo dok se i kod nas ustanovi vazdušni saobraćaj.

71. Mašinsko vreme

Jeste li već kupili ovu novu mašinu za mešenje hleba? Ako niste, pogrešili ste i treba što pre da je nabavite. Za tri nepuna minuta vi imate umešen hleb i ne samo hleb, već i svako drugo testo kojim možete goste uslužiti.

Ja sam bome uzeo sebi tu mašinu, pa sad jedući hleb koji mi je ona umesila, razmišljam nešto na osnovu onog mudrog narodnog upustva da je pravo i Bogu drago za vreme dok svoj hleb jedeš, tuđu brigu da vodiš. Razmišljam nešto, Bože, dokle smo već doterali sa tim mašinama i dokle ćemo možda još doterati. Šijemo sebi košulje mašinama i štrikamo čarape; seckamo meso mašinom i tucamo orahe; kuvamo kafu mašinom i mesimo hleb. Pa onda šišamo se mašinom, brijemo se mašinom i grejemo se mašinom. I malo nam bilo to nego i pišemo mašinom i računamo i svira nam mašina, pa najzad i peva nam mašina.

Sad nam ostaje još samo dve tri sitnice, koje će se uskoro pronaći. Prva bi takva sitnica bila na primer kad bi se moglo jesti mašinom. A kako mi svi već imamo manje više veštačke zube, to gotovo i s tim je pronalaskom svršeno, u toliko pre što sad sve više ulaze u modu metalni zubi, te nas ni malo ne treba da iznenadi ako jednoga dana vidimo da su Evropljani pronašli da je bolje mesto zuba metnuti red nožića u gornju i red nožića u donju vilicu.

Druga bi sitnica bila, za koju ja očekujem da će se svakojako pronaći, mašina za porađanje. Porađanje je jedna vrlo neprijatna stvar, naročito za dame iz viših krugova. Zbog te glupe prirodne pojave često se izgubi struk, pa se onda dobiju fleke po licu, pa onda dama je često puta obavezna zbog jednoga žgebčeta, da ne izlazi iz kuće po nekoliko nedelja. A i docnije, kad već počne izlaziti, taman se umorna vrati s kakvog koncerta ili igranke, mora po nekoliko puta noću da se budi.

I onda, pored tolikih smetnja, neka vas ni malo ne iznenadi ako se jednoga dana pronađe i mašina za porađanje.

Odete tek u posetu gospođi Sojki i vidite u njenoj sobi zavese spuštene, namešten krevet s ajsecima, crven jorgan okićen čipkama a pod jorganom nekakva mašina, a na stolu stoje štampana upustva kako se ima sa mašinom postupati i rukovati.

— A vi opet? — pita recimo gošća.

— Pa tako, palo nešto Stojanu na pamet, koliko da nam prođe vreme. A posle znate imamo devojčicu, pa bi Stojan želeo da imamo i jednog muškarca!

I onda već, kada nastale to srećno vreme, da se stanemo mašinama porađati, nemojte se čuditi ako se mašine upotrebe i u svima drugim društvenim odnosima. Tako na primer, mogu se pronaći mašine za prosidbe, mašine za izjavu ljubavi; mašine koje za tri minuta svršavaju razvode brakova pa čak i mašine koje mesto nas polažu ispite, vrše agitaciju u narodu i rade u kancelarijama.

Sve će to doći, videćete.

72. Između života i smrti8

Lečen ne samo znalački, već i sa jednom retkom usrdnošću; negovan brižljivo od svoje supruge i sestara Ruskinja, koje su svoju negu još i udvostručile, znajući da neguju svoga kozaka — g. Nušić je prebrodio jednu vrlo tešku i ozbiljnu krizu i vratio se sa puta na koji je bio pošao, a koji bi ga put za uvek odveo iz naše sredine.

Kad su već minuli dani opasnosti, posetili smo ga, ma da je vrlo teško dopreti do njega. U beloj, čistoj, lepoj postelji, utonuo je bolesni Nušić kao dečko od dvanaest godina, toliko ga je temperatura ispila.

— Jedva ako imam oko pedeset kila žive mere — veli on sam za sebe, — pa onda smešeći se dodaje: Što niste doneli fotografski aparat; zar ne vidite koliko sad ličim na Gandija? A da bih što više ličio na Gandija osudili su me lekari na čitavu nedelju dana ćutanja. „Ju, kakav je to srednjovekovni režim?“ — zgranula se moja rođaka gospa Zora, koja nedelju dana ćutanja smatra jačom kaznom no kuvanje u vreloj vodi. Kada sam doktora upitao: zašto je potrebno toliko da ćutim, odgovorio mi je: zato što sam u svoje vreme vrlo mnogo govorio. Po ovome doktorovom odgovoru rekao bih da u tome njegovom načinu lečenja ima i intriga sa strane.

— Kako sam obavešten, g. Nušiću, vi ste nekoliko bolesti preležali ovom prilikom?

— Da, to sam učinio s obzirom na današnju krizu. Zašto bih ja lečio jednu po jednu bolest! To bi me skuplje koštalo. Ovako sam skupio ujedno nekoliko bolesti pa ih o jednom trošku lečio.

— Preležali ste, vele, tri teške bolesti?

— Da, zapaljenje pluća, astmično gušenje i malaksalost srca.

— Koja je od tih bolesti bila glavna?

— Sve tri su glavne, ali one dve prve nisu literarne. Malaksalost srca već je literarna bolest. Samo, pravo da vam kažem, ja sam tu bolest već odavno i na nogama odležao, a sad sam došao ovde na kliniku sa namerom da mi se izvrši operacija toga slepoga creva t. j. toga najizlišnijega organa u mome telu.

— I, jesu li vas operisali?

— Ne, nisu. Lekari su mi pregledali srce i našli su da je do duše dosta izanđalo ali da može još da posluži. Vele, olinjalo se, ali je materijal još dobar pa, kao što stara cipela koja već propušta vodu, kad se solidno okrpi, može još uvek duže vremena da posluži, tako vele oni, i moje srce. I opravili su mi ga. Udarali valjda nove herclove i nove štikle, ne znam šta su radili, tek ja osećam moje srce da više ne prokišnjava, ne propušta vodu i, pravo da vam kažem, poslužiće ovako okrpljeno još koju godinu. Hvala Bogu, te sam u dubokim godinama, inače bi jedina neprilika u koju bi mogao doći bila kada bi došao u situaciju da iskrpljenim srcem izjavljujem ljubav.

— A bilo je dakle, ozbiljne opasnosti po život?

— Da, naročito prva tri dana. Jednoga od tih dana, to je bilo u ponedeljak 28 decembra, mogu reći da sam se nalazio između života i smrti i da sam junački pogledao smrti u oči.

— Znači, srećno ste izmakli?

— Davno sam ja već primetio kako je ta gospa smrt počela da koketira sa mnom, ali sam ja uvek vešto izbegavao da joj budem pretstavljen. Mislio sam, šta će mi još jedno novo poznanstvo kad ih i inače imam previše.

— Verujte, i mi vaši prijatelji bili smo vrlo zabrinuti vašim stanjem. Mi u redakciji, na primer, pripremili smo i sabrali ceo nekrološki materijal.

— Hvala na pažnji. Ali ja volim više da vi objavite ovaj razgovor sa mnom no onaj materijal koji ste pribrali.

— Hoćete li mi reći još štogod interesantno iz vašeg bolovanja?

— No, pa to, decembra 28 bio sam tačno na granici između života i smrti.

— Kako vi zamišljate tu granicu?

— Granica kao i svaka druga granica. S ove strane granice šeta po kalendaru toga dana dežurni svetac, neki sveti Elevterije. Priđem ja njemu i pitam ga: „Pa, kako, kako, g. Elevterije?“ A on me otpozdravlja vrlo ljubazno, veli: „Hvala Bogu, kako vi g. Nušiću?“

I onda nastaje između nas ovakav razgovor:

Ja: Pa, kako, ima li što novo kod vas na nebu, g. Elevterije?

Elevterije: Ne, sve po starom, ali kao i kod vas, kriza, vrlo velika kriza.

Ja: Zar i na nebu? Pa zbog čega kod vas kriza, ako Boga znate? je li zbog dolara ili zbog moratorijuma?

Elevterije: Nije, ali zbog budžetske preopterećenosti! Imamo, na primer, vrlo mnogo svetaca…

Ja: Pa i kod nas ih ima.

Elevterije: I sad moramo da ih reduciramo.

Ja: A šta vas još davi?

Elevterije: Velika nezaposlenost umrlih, pa onda budžetski deficit. Šta mislite, molim vas, mi trošimo šezdeset vagona uglja dnevno na loženje pakla. Dobro, recimo, od tih šezdeset vagona bar dvadeset dnevno krade komisija, kao što je to red u svakoj dobro uređenoj administraciji. Ali i četrdeset vagona nalazim da je mnogo. Ne moraju se grešnici baš sasvim dokuvati, dovoljno je samo ako se dobro ošure.

Ja: Sasvim, a naročito oni koji već sa zemlje dođu ošureni, a takvih nas je većina.

Elevterije: A vi ste pošli malo k nama, g. Ben-Akiba?

Ja: A, Bože sačuvaj. Izišao sam samo malo da se prošetam do granice života.

Elevterije: A ne znate kako bi vas tamo lepo dočekali?

Ja: Znam, al’ sam, verujte, sit tih dočeka. Hoću malo da se odmorim.

Elevterije: Verujte, nigde se nećete bolje odmoriti nego s one strane života!

Ja: To vam verujem, pa ipak zasad ostajem, gde sam. Ne volim da pođem na duže putovanje.

I, eto, zasad ostajem gde sam!

Time je završen razgovor sa g. Nušićem, koji će valjda za koji dan moći i lično da vam sve ovo kaže.

73. Jedna nebeska sednica9

Nije to slučajno što se ja svake godine, o dubokoj jeseni, teže razbolim i doguram do 39 na termometru; doguram do jednog ili dva konzilijuma; doguram porodicu do najmračnijih slutnji a novinarske reportere do nezajažljive radoznalosti i — povučem se opet u život. Neće to biti slučajno. Jedne čak noći, pod temperaturom 38 sa 6, pokušao sam da prodrem u tu tajnu; da vidim, ne intrigira li ko protiv moga života; ne protestuje li kogod što ja još živim?

Razume se, pod temperaturom 38 sa 6, nije mi bilo teško prodreti u tajnu i naći odgovor svome pitanju. Te noći, krčeći sebi put kroz oblake kojim mi valja krenuti na nebo, zastao sam pred jednim poluotškrinutim nebeskim vratima, jer sam sagledao tamo čudnu jednu pojavu. Bila je to kao neka tajna sednica, gde sam oko stola zapazio sve poznata mi lica i čuo tako poznate mi glasove. Zastao sam u toliko pre, što sam čuo da se moje ime vrlo često pominje, te sam opravdano posumnjao da je upravo o meni reč. Naoružan svima zemaljskim osobinama, a naročito zemaljskim ušima i radoznalošću, ja sam od reči do reči čuo diskusiju koja se na toj sednici vodila i kroz otškrinuta vrata video svaki pokret i svaki mig.

Za jednim dugim stolom sedeli su okupljeni: Milovan Glišić, Milutin Ilić, Simo Matavulj, Dragomir Brzak, Vladimir Jovanović, Nikola Borić, Dragutin Ilić, Paja Adamov, Ivo Vojnović, Kosta Arsenijević, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Vojislav Ilić, Svetolik Ranković, Ilija Vukićević, Aleksa Šantić, Milorad Mitrović, Ivo Ćipiko, Svetozar Ćorović, Milorad Petrović, Boža Knežević, Bora Stanković i Radoje Domanović.

Sede tako svi namrštena pogleda i mračna lica i tek posle dužeg ćutanja neko će reći (nisam ga spazio ko) da bi se moglo pristupiti razgovoru.

Prenuše svi, pogledaše se među sobom i ponudiše najpre Milovana Glišića da pretsedava. Milovan ni da čuje, veli, nikad on te stvari nije radio.

— Ti, striče, i niko drugi! — veli mu Janko — Ti, brate, jedini među nama imaš čestitu bradu.

Pri toj reči Jankovoj prođoše prstima kroz bradu Dragomir Brzak, Vlada Jovanović, Nikola Borić i Dragutin Ilić, a Vojislav pogladi svoju pažljivo potšišanu, Šekspirovu bradicu, dok Kosta Arsenijević zari svoje suve prste u čekinjastu bradu i uze da se češe pod vratom.

— Ma ostavi ti mene, sinovče, na miru, — nastavlja da se brani Glišić od Janka — gde bih ja to? Eto vam Dragomira Brzaka, zar ne vidiš, da i inače liči na pretsednika Glavne kontrole.

Brzaku polaska ova kandidacija, zadovoljan, ako nije mogao pretsedavati zboru živih, a ono bar da pretsedava zboru mrtvih književnika. On odmah zauze predsednički stav, ubrisa cviker i uze prvi reč:

— Gospodo, mi smo se ovde iskupili da učinimo jednu konstataciju. Mi smo, gospodo, jednoga iz naše generacije zaboravili na zemlji…

— Nismo ga zaboravili — pisnu sa donjega dela stola, gde se okupila opozicija, Radoje Domanović — nismo ga zaboravili, nego se on izvukao iz spiska. On je na nekakav način preparirao spisak naše generacije pa izostavio sebe.

— Jeste, jeste! — vrišti Ilija Vukićević i mlatara kroz vazduh dugim rukama.

— I da je samo izostavio sebe pa ni po jada, — nastavlja Radoje i lupa pesnicom o sto — nego je uveo sebe u spisak mlađe generacije, one što dolazi za nama, pa se pravi lud i živi još.

— I mislite li vi da će se on na tome zaustaviti, — pridružuje se Radoju Milorad Mitrović — poznajem ja njega dobro; taj će se prebacivati iz generacije u generaciju i dogod bude mogao podvaljivati i nama i Bogu.

— I bar da je skroman, — pridružuje im se mrzovoljno Bora Stanković — i kao što je red da se jedan dezerter pravi tutkun, da sedi u kut, U pepel, da ne daje glas od sebe. Ali on zapeo, pa svima nama drži posmrtne govore, a kad grune zemlja povr’ nas, a on pita: „‘Ajde, ima li još neko?“ Beše tako u Vranje, u staro vreme, neki Mile sojtarija; nije mu Bog dao mnogo pamet, a gola sirotinja, pa kad ko umre, njemu mu daruju za dušu pokojnikove haljine. Pa on tako, kad se pocepa, pa niko ne umire, zađe od kuću do kuću, pa lupa u kapiju i pita: „Ima li, more kogod skoro za umiranje?“ E, tako, vidiš, i ovaj Nušić, ide od kapiju do kapiju i sve nas posahrani i to nije da kažeš jednu, nego sahrani nekoliko generacija, celu novu književnost. E, pa, brate, što ne biva ne biva!

— Gospodo, — isprsi se predsednik i pogleda preko cvikera po svima. — Debata se ovako proizvoljnim razgovorima može nastaviti u beskonačnost i mi na taj način nećemo doći ni do kakvog zaključka. Mislim da je bolje ako budem svakom redom davao reč.

— Tako je! — prihvati zbor.

— Ima, dakle, reč Konte Ivo Vojnović!

— Ja?! — iznenadi se Konte Ivo i izvadi malu maramicu čipkicama opervaženu i obrisa čelo.

— Ma nemojte! Ja, dragec moj i prelijepi predsjedniče moj, nijesam mislio govoriti ni o životu ni o smrti. O životu još i koži koži, ali, oštija že roba, ko će još o smrti govoriti. Život je nemilosrdni vladar ljudskijeh dneva, a smrt varljiva gospodarica onijeh velelepnijeh palača što ih vječnost podiže svijem nezasićenijem ljudskijem snovima. Život svak voli kao što mladićak pomorac voli široku pučinu rasplamćenu beskrajnom žudnjom za neshvatljivim i neviđenim…

— Eh, cvrc! — gunđa Bora — pa ovaj se bre navezao na pučinu pa nam priča neke morske priče!

— Molim, ne upadajte u reč! — protestuje predsednik. — Budite parlamentarni!

— A on neka govori u prozi, — odgovara Bora. — Šta je okupio tu neke žudnje, neke snove i neke rasplamćene palače kao da smo mi beogradske gospe pa da zinemo kad on zanoveta.

— Čujmo dalje! — upada predsednik da bi ubrzo prešao preko ovog neprijatnog incidenta. — Ima reč Stevan Sremac!

— A, ne! — brani se očajno Sremac. — Ja nikad ne govorim, nikad nisam javno govorio, sem kad sam polagao ispite.

— Moraš da govoriš, — gunđa opet Bora — izvlačite se, pa sve ja. E, ne može tako. Nego ti tako: rodio si se u Bačkoj, zoveš se Sremac, a pišeš na nišlijski dijalekt. E, u literaturi vrdaj koliko hoćeš, ali ovde mora da govoriš.

— Pa šta imam da govorim — odbija Sremac uvređeno. — Mogu samo to kasti, što veli onaj moj Palčika, zet Sose Grkinje: Nušić neće u truc umreti, pa eto ti!

— Molim samo da dopunim braca Stevu, — uzima reč Paja Adamov — odnosno da objasnim ono što je on hteo kasti. U nas tamo, u Čortanovcima, bili neki Đuka i Nića, dobri prijatelji. U mladosti bili pajtaši pa ostali tako dobri prijatelji sve do starosti. Đuka imao dvoje dece, Sidu i Spiridona, a Nića samo ćer Sosu. Pa tako…

— ’Ajd’ pa sad, — upada u reč opet Bora. — Pa ovaj zapeo, od Čarnojevića, pa će sad da pređe na Stratimirovića, pa na Šupljikca, dok ne svrši sa: „Na kraj šora čađava mehana“. Ostavi, bre Pajo, da nam čitaš tvoja karlovačka jektenija, ovde je reč o drugom nečem.

— Ja sam hteo samo… — htede da se pravda Paja Adamov.

— Pa hteo si, ali eto, zapeo si kao Sremčeva Gabrijela. Daj nekom drugom reč, predsedniče! — brecnu se Bora.

— Evo, ja bih rek’o ako ćete čuti! — nadvisi glasom Janko Veselinović i pogleda po svima redom, kao da bi toga časa rad da zapeva „Starca Vujadina“.

— Da čujemo Janka! — kliče omladina sa donjega stola.

— Kardo rode, reći ću ti po duši (Janko je rado govorio u jednini kad se množini obraćao). Ja velim, nismo se mi ovde sabrali da budemo sudnici, te da presecamo tuđe niti. Znate kako naš narod veli: pisano ti je, pisano, niti ga možeš domaknuti ni odmaknuti. Pa eto, velim, nek živi čovek do suđena dana kad mu je tako pisano!

— Ostavi, bre Janko, jedanput te tvoje narodna mudrosti! — gunđa opet Bora. — Dosadi mi tam’ na zemlji sa tvoji Zeleni vajati, pa hoćeš sad valjda da mi kažeš da je Nušić Adamsko koleno?

— Ima reč Vojislav Ilić! — prekida Borino gunđanje predsednik.

Vojislav se diže, uspravi i zanese glavu unazad, provuče ruku kroz kosu, pa je zatim zadenu između dugmadi zakopčanoga kaputa. On poče ovako:

— Šta je život? Pod vremena rukom, Prah postaje što je granit bilo I jejina otpozdravlja hukom Tok života i samrti krilo!

— Gle ga sad pa ovaj, — gunđa opet Bora. — Ovaj tek ode u čikmače, u ćor-sokak. Ostavi se, bre, Vojo, brate, tvoje sentimentalnosti, sentimentalnost te i u grob otera.

— Nisam još ni reč kazao o smrti, a mislio sam, — kao buni se Voja.

— Ama šta ima da nam govoriš o smrti, — buni se i Bora — kao da mi koji smo umrli ne znamo šta je smrt.

Vojislav spusti obrve, strpa ruku u džep i uvređeno sede i, ma da su ga svi molili da nastavi, on ne hte više ni reči da rekne.

Javi se za reč i Ivo Ćipiko:

— E, oštija — reći će on — bilo bi pravo pozvati ga, toga blaženoga Nušića, amo k nama, ma velim da pasa još malo vremena, bar do proljeća, jerbo se sada već ukišeljio kupus te prispele sarme i pršut je već nafuman a biće da su dospijele i svinjske daće te đe bi čovjeka s punijem ustima otjerali s pune trpeze. Nije nam, veli, preša da toliki grijeh činimo.

— Što govoriš, bre Ivo — reći će Bora — jeretičke stvari, zar ne vidiš kako Brzaku kaplje pljuvačka iz usta.

— Mogao bih ja što reći, ako bi bilo koga da čuje — oglasi se Boža Knežević koji je sve do sada uporno ćutao.

— Čujmo! — prihvatiše sa svih strana.

— Gospodo, — poče Boža — vama je poznato da je život zemlje samo jedan sat, na kome je ceo istorijski život čovekov samo jedan sekund, a organski njegov život je samo jedan minut. Ništa nije večito: večnost je proces u kojem je što viša prošlosti to sve više i budućnosti. Život je samo malo, vidljivo parče konca, koje se proteže dugo pre i posle života…

— Pa ti bre, gospodin Božo, ode u filosofiju — opet će Bora. — Ama pa i ti! Pa da ti je vredela nešto ta filosofija, tebe bi sad znali i cenili tamo dole, a evo, siđi dole, pa ako te zna kogod, sem one tvoje Ksenije, a ti me seci gde sam najtanji.

— Ljudi koji duboko misle — odgovara Boža, — teško se kreću u društvu i slabo se čuju među, živima.

— E, pa kad se ne čuješ među živima, ne mora da se čuješ ni među mrtvima! — završava Bora.

— I ja bih hteo riječ! — reći će na to Simo Matavulj dižući dva prsta desne ruke u vis.

— Čujmo gospara Simu! — odazva se nekolicina.

— Koliko sam razumio, gospodo, — poče gospar Sima — riječ je onda o tome: treba li Nušića ostaviti još da živi, ili ga treba već jednom pozvati da se vrati svojoj generaciji. Ja velim, gospodo, griješite vi koji biste prekratili mu vijek. Nama je kao generaciji, koja je učinila tako zamašan potez u srpskoj književnosti i zaorala jednu duboku brazdu, potrebno da imamo dole na zemlji svojega prestavnika. Nušić se može smatrati kao zaostali prestavnik naše generacije na zemlji, upravo kao naš konsuo na zemlji…

— Pa je l’ to — prekida ga Bora — on kao naš prestavnik i konsuo, što kaže šjor Šime, pa može da naplaćuje tantijemu i za moju „Koštanu“?

— Uha, gde ti ode! Ne može to! — graknuše nekolicina.

— Molim gospodina Borisava da me ne prekida, — nastavlja gospar Sima sa puno mirnoga dostojanstva. — Vi vidite svi, gospodo, kako je nastalo jedno novo pokoljenje koje bi nas htelo da izbriše i da od sebe počne istoriju nove književnosti. Potrebno je, dakle, podsetiti sve te što hoće od sebe da počnu, da smo i mi postojali, da smo i mi nešto gradili i dograđivali na zgradi koju novom srpskom književnošću nazivamo i zato je — vidite — potrebno da bitiše, da živi neko tamo dole, za kojega će, kao ono poznija frančeska pokolenja što su, pružajući prst na poslednjega Napoleonovog vojnika, govorili: „I ovaj je bio na Austerlicu!“ — tako, velim, neka i za našega pretstavnika reku: „I ovaj je pripadao onoj vrednoj generaciji!“

Simino mišljenje nekako osvoji sve i tako, samo sa nekoliko glasova opozicije, meni produžiše mandat još za godinu dana. Do godine videću kako ću proći.

Napomene

  1. Vođi mladoturske revolucije.
  2. Svilenim su gajtanom u Turskoj davljeni velikodostojnici.
  3. Jedne godine, list „Pravda“ na čelu lista doista je objavila smrt Nušićevu.
  4. Poznati svetski skandal kada su se Peri i Kuk otimali o prvenstvo otkrovenja severnoga pola koji u stvari ni jedan ni drugi nisu našli.
  5. Prilikom persijske revolucije kada je zbačen šah.
  6. Alatinijeva vila u Solunu je kuća u koju su mladoturci prilikom svoje revolucije internirali Sultana.
  7. Prilikom prvog ustanovljenja žandarmskog kursa.
  8. Razgovor sa bolesnim Branislavom Nušićem, u sobi broj 308, na klinici profesora g. Dr. Radenka Stankovića, u Opštoj državnoj bolnici. Nušić je tom prilikom, na izmaku 1931 godine, bio teško bolestan.
  9. O jeseni 1933 godine Nušić je po drugi put teško oboleo a kad se malo pridigao zabeležio je ovu sednicu.

više objava