Glava druga: Patarica
— More, Ivko, jadna ti slava i žalostan Đurđevdan, ama mi ne dobismo večeru? — zapita Kurjak već pred zoru.
— Kako, bre, ne dobiste? Zar ne večeramo?
— Seća l’ se ko braćo, da l’ smo večerali? Ja se ne sećam — veli Kurjak.
— Ama i ja se ne sećam,a nismo ni nazdravljali — veli Smuk.
— Braćo, ’oćemo l’ da ostanemo kod našega dobrog pobratima Ivka na večeru? Ko je za to, nek digne ruku — pita Kurjak.
— Usvaja se! — rekoše ostali i svi digoše obe ruke.
— Pa, — zamuckuje Ivko — ja vikam, večeramo, sas Siku i Marijolu.
— Šta kažeš?! Ono su one večerale, a ne mi. Mi smo samo mezetisali. Je l’ tako?
— Tako si je. Onoj si beše salte mezence — veli Kalča.
— Uz vino, brate, — veli Smuk — a kako ti misliš. Zar onako bez mezeta da pijemo kâ Švabe?! Da večeramo, razume se. ’Oćemo l’?
— Ima li dovoljan broj da potpomognu ovaj predlog? Koji su za, nek ustanu, koji protiv, nek sede! — veli Nepoznati.
Svi ustanu; skoči i Ivko.
— Ama koj vi je ovaj čovek? — pita Ivko, gledajući ga.
— Aaa! Divota. Svi su za, pa i sam domaćin! Divno, domaćine! I on ustao! Prvi skočio! To mi se dopada! — veli opet onaj.
— Ama koj ti reče da sam, ete, za to ustaja?! Koj si pa ti? — viknu Ivko.
— Ti da si sediš; tuj da sediš! — reče mu Kalča imperativno. — Sramota, bre, rezil’k! Što misliš?! Misliš da si mi pa nemamo na dom večeru, pa ti zato dođomo?! Kako, bre, misliš!? Jaz’k, bolan, od esnaf-čoveka sas esnaf-čoveci takvo zborenje! I teb’ ti je slava, nesrećo!
— Ama ček’ de! Nema karanje! — popušta Ivko. — Ako iskate večeru, e pa ubavo! Pa će se nameri ništo i za večeru! Ho, majke!
— Će se nameri za naša braća! Jakako! — smeje mu se Kurjak.
— O, sveta Bogorodice i ti pa sveti Đorđijo, — šaptaše domaćin — kako će ovoj pa da bidne?!
— Pa ubavo će bidne.
— Ama domaćica mi gu nema; spava!
— Pa će’ gu probudimo! Zar i toj pa da mi je neka muka! — veli Kalča.
— A, to nikako! To ja neću nikako dopustiti — veli onaj Nepoznati. — Pre ću da poginem kraj njena kreveta, nego da dopustim!
— Bre, bre! — viknu Ivko začuđen i iznenađen, pa se okrenu onome.
— Jeste, gospodo, tako je! — poče Nepoznati.
— Tako mi časti moje…
— More kakva tvoja čast — viknu Ivko, — gulanferu nijedan, i ti će’ pa nekoga da častiš?!
— Gospođa je svetinja za mene. I samo preko mene mrtva moći ćete do njena kreveta doći…
Ja ne dam gospođu!
— Gospoju! Kakvu gospoju? Zašto gospoju?! — reče Ivko i stade se krstiti i šetati po sobi.
— Onu gospođu, našu gospođu; ženu što je sad tamo u krevetu — veli onaj.
— More, da ostaviš ti i krevet i domaćicu! — planu domaćin.
— Ne dam ja gospođu, tu ženu ne dam…
— Koju ženu, kelešu nijedan! Ti li si gu njojn muž, ta ti da gu ne daš?! — viknu Ivko gotov da se bije i da ga bije.
— Batali, Ivko! — viču svi.
— More, što da batalim; kako da batalim!
Ama vidoste li ga što si zbori, kuče, za domaćicu mi?! On si da dava i ne dava moju Kevu? Ho, majke…
— E, pa de, ti berem budi pametan čovek! — veli mu Kalča. — Pijan čovek, zar pa on znaje što zbori! On si je sag kako stoka, je l’ tako, pobratime? Pijan čovek što znaje on; on si je kako magare, bez pamet i pa bez red.
— Ama pa koj vi je taj?
— Iz naše je drustvo, de! — veli Kalča.
— Pa baš ako je tako, ako sam kome na teretu, ja mogu i da idem.
— Da si ideš, gospodine, će ti bidne ubavačko! Tol’ko ti kazujem, zašto…
— A zašto pa da ide? — ispreči se Kalča.
— Pa dosta sam sedeo. A imam i posla.
— Jok, jok! — graknuše svi.
— Tuj da si sediš sas nas! — veli mu Kalča. — More, a da l’ mu koj znaje ime? S koga, bre, dođe ti? Poznavaš li ga, Mito? Ne poznavaš. A ti, Jovane? Ni ti zar; pa ni ja ga ne poznavam — veli Kalča — a ni domaćin ga ne poznana! Kako, bre, dođe, kad te niko ne poznava? — pita ga Kalča. — ’Oće li da ga izbacimo iz kuću?
— Pa molim vas, na slavu se i ne zove. A ja došao. A sami ste maločas videli da sam hteo da idem, kad je domaćinu krivo što tražite večeru.
— Što, i Ivko te tera? — pita ga Kalča.
— Pa da, nije mu pravo…
— E, kad te Ivko tera, tag će da ostaneš; tuj sas nas će’ ostaneš, pa da si vidimo koga iska Ivko da ispudi od slavu. Rezil’k od Ivka.
— A, ne, ne! Moram da idem.
— Ama ti neće’ da ideš! — reče Kalča i nabi mu šešir na glavu. — Tuj će si sediš sas nas! Imaš „poslu“. E, i ovo si je posal!
— Moram.
— E nećeš, dete! — veli Kalča, pa uze novajliji šešir i baci ga na krov kuće. — Da mu sobučemo i putine, a tag bos nek si ide ako može. Ako li?
— E, pa dobro, ja ću ostati, na vašu odgovornost! — reče i ostade. A lagao je; nije mogao nikako. Mučno da bi i do vrata došao. U ovoj ga je kući jednako nešto vezivalo. Najpre Marijoline oči, a sada opet vino. I srce i noge mu se uzeše u Ivkovoj kući.
— E, takoj te iskam! — veli mu Kalča. — Sedi si, pobratime. Kuče more, ela da pijemo, a od sag će’ smo si pobratimi; ja s teb’ kako i s ovija.
Piju i ljube se.
— ’Oće li da ga priznavamo za pobratima, kako i nas? — pita ih Kalča. — Da ga primimo u naše drustvo? Ako li?
— Da ga primimo u drustvo! — viknuše ona dvojica. — Sretno viđenje, pobratime!
Kucaju se, piju i okreću danca od čaša naviše, za dokaz da je sve tačno i ispravno.
— Dobro, nisam se ni većoj sili protivio — reče onaj.
— A imaš li tatka i majku, pobratime? — pita ga Kalča.
— Nemam — veli Nepoznati tužno, pa zapeva:
Oca nemam, majke nemam na svetu tom,
Davno, davno u grobu su, oj, hlađanom!
Nemam, pobratime, ni oca, ni majke, pa ni mile seje, da zagrli brata oko vrata…
— Čuješ li, nesrećo jorgandžijska, što si zbori čovek. Nema ni tatka ni pa majku, a ti ga pudiš iz kuću. Jaz’k, Ivčo, od teb’ za to! Ama mi ga ne davamo; je li tako, pobratimi?
— Tako je.
— A što bi sas večeru? ’Ajde, aščija, idi pa gu spremi! — reče Kalča Kurjaku. — Eto petli kako poju na samnuvanje, dizaj se, more, dizaj, se, đuzel-aščija! — veli Kalča koji je, kad se malo nakiti, rado u stihovima govorio. — More, vidoste li bruku: veće petli a mi jošte ne večeramo?!
— A, zar veće se poznaste! E, pa na zdravlje vi! — reče Ivko, videći ih kako se kucaju i ljube s novim pobratimom.
— Ti si tuj sedi, — veli Kalča novom pobratimu — mi te ne davamo! Za teb’ će da poginemo, takvija smo čoveci mi! Iskam da vidim šta si sag može onoj kuče da čini! A, bre, — okrete se Ivku — a šta bi, more, sas večeru?
— Ama ene vi mutvak, pa si prajite što milujete. Ima tam i meso, i ’leb, i svašto.
— E, pa sag idi si, ’ajde!
Ivko pođe u svoju sobu, pa se vrati: — More, ljudi, idite si dom. ’Oće da mi dođu gosti na patericu, te biva li da ve jučeranji nađu tu?! — moli ih domaćin. — Biva li bre brate?!
— Ti si idi na spavanje, kokoško; a za nas ič brigu ne vodi. „Biva li?“ Biva, pobratime, a za što pa da ne biva?! Slava je, a na slavu svašto biva.
Domaćin ode da spava, a gosti ostaše da se vesele. Kurjak uredi večeru, a Smuk donese vina, i kad treći petli zapevaše, a gosti se posadiše za bogatu sofru. Jedoše i piše, pevaše i nazdravljaše, grdiše domaćina, a hvališe novoga pobratima svog.
Svanulo već uveliko. Ustaju po komšiluku. Čuje se klaparanje nanula u komšijskim avlijama unaokolo. Istrči tek po neka čupava šalvaruša, pa na bunaru mije belo lice i proviruje onako neubrisana kroz tarabu da vidi otkud dolazi taj žagor, blene u komšijsku avliju i voda joj se cedi sa poluopuštenih i neubrisanih ruku. Seti se da je gazda-Ivku slava bila, pa odlazi brzo sa tarabe, okrećući se plašljivo da je nije ko video. Ulicom prolazi svet. Trče devojke na česmu, prolaze furundžijski momci sa đevrecima i penjerlijama i deru se iz svega grla; prolaze žene i devojke u vinograd, a posred njih po jedno magare, na kome je sav alat, haljine i jestivo. Prolaze kraj majstor-Ivkove kuće, čuju pesmu i galamu. Ućute se malo da bolje čuju, a posle se glasno smeju i odlaze dalje svojim putem. Svaki zna da je juče bila majstor-Ivku slava, pa svakom milo, jer zna da je i majstor-Ivku milo.
— Ama još li su zar tuj?! — uzdahnu gazda Ivko, kad se probudi pa ču veću larmu no što ju je ostavio. — O, sveti Đorđijo, što će rezil’k da naprajiš sas mene! — reče oblačeći se. — Će stiza svet na patericu, pa moj sram u svet neće ga bidne!
I doista, već su počeli i da dolaze gosti. Dolaze i izvinjavaju se što juče nisu mogli da dođu. Jučerašnji gosti piju u jednoj, a današnji u drugoj sobi. Ove služi ista jučerašnja devojka, a one jučerašnje sam domaćin i šegrt, baš onaj sa majstorovim cipelama. Gazda Ivko ih je molio i molio, pa kad to nije pomoglo, a on je samo to gledao da se ne pomešaju sa ovim novim gostima, pa se sve oko njih nalazi. Kardaši gunđaju na ovo tutorisanje. Zameraju mu što pravi razliku između gostiju, pa one poslužuje sama Marijola, a njih tek jedan šegrt.
— A zašto nas bagateliše domaćin? Ja da sam tako davnašnji prijatelj, ja to, bogami, ne bih trpeo. Zar nas šegrt da poslužuje, kao da nas je najmio da mu okopavamo kukuruz! A, pobratime? — pita novajlija.
— Istinu zboriš, pobratime. ’Ajd da ga posramimo. ’Ajd sas men’ — veli Kalča.
Pa ga uze i odoše u onu drugu sobu, da ih Marijola posluži.
— Srećna ti paterica, domaćice; a kude je domaćin? — pita Kalča.
Marijola ih poslužuje, a oni sede i primaju čast tako ozbiljno kao da su otoič prvi put došli u ovu kuću.
Malo posle uđe Ivko i zamoli ih da ne kvare ono društvo, nego neka se vrate. Veli da se našao uvređen što ga izbegavaju. Jedva ih namoli.
— More, pobratime, — reče Kalča novajliji — vide li ga kakav je šeret ovaj naš Ivko! Sramuje se od nas, pa iska da ne isprati u drugu sobu.
I svi nađoše da je to gadno! To ih jako uvredi, pa se digoše da ga ostave kad je takav, tvrdo rešeni da mu više ni boga ne prime. Ali se posle predomisliše i odoše svi u avliju da mu, vele, ne kaljaju sobu i da ne budu nikome na smetnji.
— Što iskate to? — pita ih domaćin, videći ih gde određuju mesto.
— Idemo u avliju. Ovde ćemo mi, kad smo ti baš na teretu tako u sobi. Znaš, (pa namignu jetko) dolaze gospoda, predsednici, pukovnici, vladike, advokati, gardisti, indžiliri, — pa nećemo, brate, da se ti stidiš radi nas. Mi ovako sirotinjski! — veli Kurjak.
— Sirotinjski, kad nesmo gospoda! E li smo složni? — pita Kalča.
— „Evo desnice, vjerno pružene!“ — veli Nepoznati.
— Svi!
— Sag… Vaša volja! — uzdahnu domaćin i vrati se onima u sobi.
Ovi ostaše u avliji, pa se dadoše na posao. Izneše veliki ćiprovački ćilim, pa ga prostreše po travi, a pometaše preko njega jastuke sa minderluka i posedaše. Doneše zatim legen i ibrik i peškir i vina i produžiše piti. A zatim viknuše jednoga furundžiju i kupiše penjerlije i đevreke za mezeluk. Jedu i piju.
A Kalči se dalo nažao, pa se diže i ode na vrata od sobe gde su bili gosti, pa zovnu Ivka.
— Iskoči, nesrećo, ta da vidiš sramotu i rezil’k domaćinski. Da vidiš, kuče, kako na tvoju slavu arčimo naše pare. Rezil’k i jaz’k, bolan. I ti si čovek domaćin! I ti se vodiš u red esnaf-čoveci! — reče Kalča, klevetajući Ivka pred gostima.
— Kako vikaš! — reče Ivko i skoči kao oparen pa ode Kalči, a zatvori vrata za sobom da ne čuju gosti.
— Vikam salte toj, da si ni živ i zdrav, a ubavačak si domaćin. Jagurido! Zar tvoja slava, a mi za naše pare da si kupujemo mezel’k, te da ne pocrcamo od glad. Pa meti si barem pri nas i jedno čirače sas jedan raboš, ta da si beleži i kol’ko vino popismo, ta i toj da ti platimo.
— A koj vi ne dade da ručate! Ne l’ dvaput večeraste?! I ne l’ vi reko’ za mutvak?!
— Pratimo i za Cigani, kad se ti ne seti. I nji će sas naše pare da platimo!
— Za kakvi Cigani zboriš! A kud su pa na patericu svirali Cigani! Red li je?
— A red li je pa i toj da gosti plaćaju Cigani za domaćinsko veselje?!
— More iskačajte, ljudi, iz kuću, živa vi deca, i ja tako vi živ!
— Ti iskačaj, nesrećo domaćinska. Od onakvo, bre, drustvo da se sramuješ! — viče mu Kalča.
— Ama kako reče! — pita unezvereno domaćin. — Ko da iskača?!
— Došla ti juče gospoda, a ti sad misliš, e nema već! Ne treba mi više ni taj Mita, ni taj Jovan, ni taj Miča, velim ti. Sramota, bolan! — veli mu Kurjak.
— Zar je to druželjublje! — pita ga Smuk.
— Ah, bedno srpsko gostoprimstvo! — veli Nepoznati.
— More, kumim ve i molim kako vladiku, iskačajte već. Što je ovoj, bre, brate! — pita domaćin, našav se u čudu, jer vide da se poče komšiluk skupljati na tarabe.
— Tri dana je gostinsko, to se zna kâ da je crvenim slovima u kalendaru zabeleženo! — veli Kurjak. — A danas je tek drugi dan…
— Čuješ li, nesrećo, toprv drugi dan, a teb’ ti je već mlogo! — veli Kalča.
— O, bože gospodi! — uzdahnu domaćin i prosto pobeže kad vide šta se sveta povešalo na tarabama pa sehiri, a međ njima i Jordan komšija, s kojim se Ivko rđavo živeo. On našao baš danas da radi nešto oko tarabe, da seje ladolež!
Kardaši produžiše veselje i bez domaćina. Gosti se odbiše. Pobeže i Marijola i majka njena. Pobeže devojče, lepo pobeže od onoga novajlije koji je samo uzdisao, svaki čas metao ruku na srce i pratio je čeznućim pogledima. Izdeva joj neka imena, pa sve viče: „O, Dulsino, pogledaj na tvoga Rosinanta!“ A još kad se popeo na doksat da odeklamuje nešto iz dela „Lavorika i prosjački štap“, Marijolina majka samo što reče: „Jolče dete, ti dom da si ideš!“ Prestadoše i gosti dolaziti, i novajlija se opet htede dići i otići, ali mu to nije bilo moguće, a i šešir mu nije bio pri ruci. I tako ostadoše svi. Domaćin posla ženu u rod, a on ostade. Kako je posle išlo, nećemo pričati nego ćemo završiti ovu glavu apelujući na maštu čitalaca da oni predstave sebi to. Ni sami junaci ove pripovetke nisu znali više šta su radili, i onda nije ni od pisca tražiti da on zna, pa zato će ova glava i da bude tako kratka.