Ivkova slava

Glava treća: Markovdan

— More, tako vi deca živa, iskačajte mi jedanput veće iz kuću! — moli ih Ivko sutradan, kad je ustao i čuo viku i našao ih gde se vesele još jednako. — Što je ovoj, bre, brate! Jutroske veće treći je dan kako mi se nabiste tuj u kuću, kako da je rekvizicija!

— Pa tri dana se znaje gostinsko, ne l’ ti reče otoičke pobratim Kurjak. Pa kad si ne zadržaja dva dana, a ti se strpi jošte malko, za danas, pa će’ se mi kako ljudi, ubavo, da rasturimo.

— More, kako ti pa toj zboriš?! Kakvo je to zborenje od teb’ pa, Kalčo?! Kako jošte danas! More, sag se dizajte! Ne vi je ni sram od ženu i decu! Jučerke dolaziše i dolaziše, pitaše me, čekaše ve, pa ništo! I jučerke i jutros dolaze, pa me mole — em kako me mole — da ve napudim, ne smeju, vikaju, da iskoče pred vas.

— Ivko! — viknu Kalča — u ženu ič da mi ne diraš.

— Ama koj ti pa dira ženu!

— Čuješ, pobratime, u ženu ič da mi ne diraš, ona kakva si je, nek si je: moja si je žena! Da gu ne diraš, zašto će svašto da bidne. A deca mi imaju si tatka, pa se ti ič ne boj da će ostanu gladni! — ljuti se Kalča.

— More, koj će da vi poslužuje?! Men’ mi duša znaje kako mi je.

— I ne trebaš nam, vala. Sami ćemo da se poslužujemo kâ i juče što smo! — veli Kurjak.

— O, možemo mi da se poslužimo i bez gospođice Marijole! — veli Nepoznati. — Slobodno joj izručite naš naklon i rukoljub!

— E, sag opet pa Marijolu. Juče domaćicu, a danas pa Marijolu.

— Jeste, sami ćemo. Ne treba nam on. Ja ću da budem podrumar, — veli Smuk — a Kurjak aščija, a ti, Kalča, da mu pomažeš malo i da se postaraš za Cigane. Je l’ tako, braćo?

— A ja, šta ću ja? — pita novi pobratim.

— Ti, pobratime, kao nov, ti samo uživaj.

— Uživam ja! — veli onaj.

— Ama koj si ti, bre! — planu domaćin. — Kalčo, more, koj vi je ovaj čovek ovden?

— Istina, koj beše taj? Koj ga dovede? zapita Kalča, pa ga stade gledati. — Kako ti se ime, bre?

— Pobratim se zovem, pobratime! „E pa dotle a kuda ćeš više!“ — veli novajlija.

— Ama zar ga ne poznaješ? — veli Kurjak. — Ta ovo je naš pobratim. Kršan drug, već treći dan s nama, pa i ne misli da nas izda, a ne kao ova izdajica Ivko. Pobratime, da se kucnemo i poljubimo.

— Pa šta sad pitaš kad si ga zvao?

— Koj ga je zvaja, ja li sam ga zvaja? — viče Ivko. — Nesam ni vas zvaja, te ću njeg’ sag pa da zovem!

— Što, bre, reče? — pita Kalča začuđeno. — Nesi ga zvaja! Pa da ga napudimo! A kude mu, more, ostaviste kapu? Ama zar te, istina, neje zvaja?

— Pa na slavu se i ne zove. Razume se, niti se zovu niti se teraju gosti sa slave. Je li tako, pobratime? — veli onaj i poljubi se s Kalčom.

— Ee! Aškols’n za taj reč! — veli Kalča i potapka Nepoznatoga po ramenu. — Ubavo si, more, zbori čovek! E, za taj reč, pobratime, da se čuknemo i ispinemo po čašku. Okreni gu, da gu vidim dance.

Kucaju se. Okreću čaše nadole, a dance gore.

— E sag te priznavam za pobratima!

— Je l’, Ivko, a kako mu ono beše ime? — zapita ga polako Kurjak.

— Glavu da skrši, otkud mu pa ja da znam ime, kad ga onomatke toprv i vido’! S vas beše došeja.

— Neje s nas došeja, ama će s nas da ide. Čuješ, pobratime, sedi si ti tuj, pa će’ zajedno, družinski će’ da si idemo, u kup.

— Ama toj ve i ja molim, — veli Ivko — da si idete.

— Ama mi će’ idemo, teke vikam za teb’ će bidne sramota, a za nas, da kažeš, jok! — veli Kalča.

— Od sutra se ne poznajemo više, a danas ćemo još za ono naše staro prijateljstvo da ostanemo, a bog neka ti sudi što nas obruka! — veli Kurjak.

— Obrukaste vi mene! — odgovori Ivko — Teb’ će da rezili čaršija, — veli Kalča — a mi pa će’ smo se onija stari kardaši!

Šta će veseli Ivko, nego ih opet ostavi. Pametniji popušta, pa tako i on. Pobeže lepo čovek iz svoje rođene kuće u čaršiju. On u čaršiju a žena u rod, a kuću ostavili, što se kaže, na bog-dušu.

Ostaše kardaši i opet sami. Od ćiprovačkog ćilima načinili formalan šator, pa se preselili u njega. Oko ovo doba su formalno uzurpirali svu vlast i sva prava veseloga Ivka, čija je funkcija kao domaćina prestala. I kujna, i podrum, i ćiler, sve je bilo u njihovim rukama. Kalča je izneo pušku i fišeke i ubijao kokoši, a Kurjak ih je sa jednim rekviriranim šegrtom iz komšiluka čupao i navrtao na ražanj pa pekao. Svi su bili u poslu. Kalča ih je samo za kratko vreme (i to s njihovim dopuštenjem) ostavio, da otrči časkom do kuće. Setio se, kao dobar domaćin, svoga Čape, pa je otišao da ga dovede; a Čapa će imati tri dana posla po avliji! — „Ako li da iskočim za časak do dom, za Čapu? Veće treći dan kako se ne vidomo, a i vi ga ne vidoste, ta da ga dovedem. A, ako li?“ pita ih Kalča. A usput će i koga još pozvati na slavu i poslaće Cigane, ako kakve sretne usput.

Kad je posle došao s Čapom, svi su se obradovali Čapi i pozdravili ga, a i on njih na svoj način, to jest, mahanjem repom; a posle je odmah Čapa otišao u jedan ćošak, gde je bilo ogrizina, i zadubio se u posao i nije se više mešao amo.

Posle podne toga trećega dana krene se Ivko svojoj kući da učini ovaj i još poslednji pokušaj; tvrdo rešen da ih milom, a u krajnjem slučaju i silom, isprati iz kuće i skine s vrata. A bilo je već i krajnje vreme! Jer od Homerovo doba nije valjda taka zuluma bilo, nego onda u Itaci i sad u Ivkovoj kući 23, 24. i 25. aprila. Jer kardaši su se u Ivkovoj kući razbaškarili ne drukče nego kao ono negda Penelopini prosioci u Ulisovoj, pa se ti sinovi časte! I da je za Ivka na veću bruku ovo upoređenje, — Penelopini prosioci su se bar častili za odsutna Ulisa, pa to i kojekako; ali ovi za živa i prisutna Ivka, a to je tek ona bruka!

Stiže i uđe u svoju rođenu kuću, polako i obazrivo.

— Oho! Zdravo, pobratime! — viknuše oni ispred šatora.

— Zar meni slava, a tebe niotkud. Sedi, pobratime. Raskomoti se kao kod svoje kuće! — reče Smuk, koga tek sad beše — ama onako temeljno — uhvatilo piće.

A Ivko stao, pa ih gleda.

— Ama, ljudi, videste li čuda gde mi nema žene! Odakle ideš, pobratime? — pita ga Smuk.

— Iz čaršiju si dođo’? — veli Ivko.

— A kad ideš odatle, a da l’ vide, bogati, gde moju ženu?

— Pa ona si sedi dom, kako jedna domaćica od red, a ne kako njojn muž, kako-ti! — veli Ivko.

— Pa gde je kad je doma? — pita ga Smuk.

— Pa kod svoju kuću si je, a da kude će da bude?

— A čija je ova kuća, bre pezevenk?! — pita ga Smuk, a škripi zubima, jer mu se učini da Ivko hoće da mu otme kuću.

— Pa moja si je, moja. Što misliš?! Salte moja, ni tolko — i pokaza na crno ispod nokta — nema u Upravu fondova, ni pa kod Voskari onija.

— Ama zar ovo tvoja kuća? — čudi se Smuk. — E, čuste li, ljudi, luda čoveka što zbori: Njegova kuća! A gde je moja?

— Pa tvoja kuća u tvoj sokak.

— Ama tri dana se nisam makô iz kuće, i sad on da me uči koja je moja kuća! E, moj Ivko, moj žalosni pobratime! — žali ga Smuk. — Idi, idi bolje, pa se ispavaj. Što piješ, kad ti škodi! — A čiji je ovo sokak, bre?

— Pa moj si je sokak! — veli Ivko.

— Jes’, jes’, brate, tvoja kuća, tvoj sokak, tvoj grad, tvoja i Srbija. Sve je tvoje, a mi nemamo ništa! Pa ni ja, ni Kurjak, ni Kalča, niko ništa nema, samo je bogat Ivko, jorgandžija. A mi smo beskućnici, jedni gurbeti. Ni taj Kurjak, ni taj Kalča, ni niko nema ništa samo… Fala, fala, pobratime Ivko… koje smo mi to od tebe dočekali…

Huknu Ivko, pa ućuta. Stad e se šetati po avliji neko vreme,pa se vrati kao da se nečemu srećno setio.

— E, pa šala beše, šala dȅ!

— Nije to šala! S mojom kućom ne dam ja niko da se šali! To nije za šalu!

— E, pa, ete, priznajem: tvoja si je kuća, salte tvoja.

— I jeste! — reče odlučno Smuk. — Moja jakako! I ubiću svakoga, evo s ovom puškom, ko hoće da mi je otme! Tvoja kuća! Valjda si mi ženin brat, pa da je s tobom delim! — reče Smuk, pa metu pušku preko krila.

— Tvoja, bre, brate, tvoja! — huče Ivko. — A ja sam si salte došeja da ve vodim kod men’ malko. Ela te, izvol’te, drustvo! Izvol’te, poskoknite malo do men’ na pijenje i jedenje!

— Kuda? — pitaju ga oni.

— Kod moju kuću, ne l’ vi reko’! — reče Ivko.

— Pa da idemo! — reče Kalča i Onaj.

— Jok, jok! — viče Smuk. — Nisam ja kâ Ivko. On tera goste iz kuće, a ja ih ne puštam. Drugi sam ja čovek. Da ginemo, bre, zajedno!

— Svi u kup da ginemo! — pristaje Kalča.

— More, sa crnom zemljom ću da ga sravnim i sastavim — škripi Smuk zubima — ko se samo makne odavde. Tu da ostanete! A Ivko nek ide, nije, vala, nikad ni bio za društvo! — reče Smuk prezrivo.

— Molim te, pobratime, sal’ za jedan reč — veli Ivko.

— Ništa nema da me moliš. Ja te ne teram, kâ ti nas, ali goste da mi ne preotimaš, ako ti je glava mila, — veli mu Smuk — a koje je meni dosta da sam ja to od tebe dočekao posle toliko vremena našega družeskog živovanja, to ja, pobratime, žalim… I umreću, pobratime, a to ti oprostiti neću, zaista! Kalčo, sipaj u čašu, domaćina služiš, a ne gulanfera.

— Heee, pobratime Ivčo, — podsmeva mu se Kalča — na taj trag zajac nema ga.

Vide opet Ivko da je naseo, i da mu, što kažu, taj barut nije opalio, pa ih ostavi i stade se šetati po avliji i onako skoro blesasto gledati vašar po njoj. I sasvim mahinalno saže se i diže jednu somotsku jaku, manžetnu i parče od nečija štapa. Okrete se i pogleda sve i vide da nikome ne fali jaka. Ko li je, bože, zaboravio ovu jaku i prelomio štap? pitaše se u sebi Ivko. Da li je ostavio jaku kad su ga zaustavljali ili izbacivali, i ko je slomio štap i o šta ga je slomio, ko to zna! Da ih pita, ne vredi; ko zna šta će mu odgovoriti; a bog zna da li znaju i da li se već i sećaju svega toga. To će se mučno ikad doznati, a teško da će ga, vala, i ono jarko sunce prokazati. Tako je mislio Ivko, šetajući se pogružen i, što rekli naši stari, u nedoumjeniju. Gleda onu somotsku jaku, pa ga baš bi sramota od onoga poganoga Jordana, koji i danas još jednako radi oko tarabe i seje ladolež uz tarabu.

— Pobratime! Ela ovam’ pri nas na vince. Opramo i čaše, da se poubavo može da pije.

— More, ostav’ me pa ti!

— E, pa idi, idi kad si rekô! — viknuše svi na nj.

— Molim ve, braćo, i prijatelji, i drustvo! Je l’ ste kristijani i Srbi, je li ste Turci ili Tatari ili Zejbeci; kakva ste vera? Izlegajte mi iz kuću, tol’ko ve molim!

— Bre, bre! Gle šta zbori! — reče Smuk i ispali pušku uvis. — A otkad je ovo tvoja kuća?

— Od prekojučer nije, vala, vidim veće ni moja! — veli Ivko. — A bre, brate, pa mlogo je!

— Mnogo je kad biju! — veli novajlija i iskapi čašu.

— Ti da si ćutiš, kelešu nijedan! — planu Ivko, a posle se opet umiri, uze skromnu pozituru i nastavi: — Idite, bre, zar vi se neje dosadilo?! — Pa stade na prste da ređa: — Dođoste, sedoste, piste, ručaste i pa piste; večeraste, fruštukovaste i pa piste; spavaste, pucaste, kokoške mi potepaste, čiraci mi izbiste, komšil’k uzbuniste, po kuću mi taraf načiniste, rezil’k mi naprajiste! Pa što jošte iskate da prajite? Je li ste kristijani, je li dušu imate?! E pa nesam si ni ja haci Mihail, ta da poteglim tol’ki arač!

— Jok, jok! — viknuše svi. — Idi ti! — Ama koj da ide, — planu Ivko — ja li da idem? More, će’ da iskočite, pa sve će da pojete. Kako neveste će’ iskočite, sal’ dok si oknem komšil’k… pa moji momci i moji čiraci, tak ću ve vidim!

— Koga da vikneš?! Koga, detence! — viknu Kalča. — More, krv će da legne, kako kod Kele-kulu u staro vreme, ako je baš za toj. Ću ve potepam sas pušku, kako zajci će ti se razleti perje po avliju i po komšil’k kako na jarebicu, kad ve ja sal’ uzmem na oko sas ovuj pušku.

— Pa… je l’ neće’ da iskočite?

— Nećemo.

— More, u opštinu ću ve tužim.

— Hajde za put! — smeje mu se Kalča. — S rešeto li se plaši mečka?! He-he-e! Na taj trag zajac nema ga!

— Lele, majke, što da prajim?! — reče Ivko polazeći. — Da se tužim, neće mi niki veruje! Propado’ dibiduz!

Pođe pravo na vrata i stade se šetati ispred kuće i misliti. — More, kom da kazujem moju bruku! Za ovoj imaše li jošte kadgod u svet tužba?! — veli Ivko u sebi, pa se vrati.

— More, je li će’ da mi ostavite kuću, da ne puca bruka i od men’ i od vas?!

— Nećemo, ovden’ će ostanemo! — veli Kalča.

— Ovako ve molim, — reče Ivko i skinu kapu i metnu je pred noge na zemlju — idite si dom!

— More, kakvo idenje ti pa pominješ? viknu Kalča. — Za toj ič da ne pominješ, Ivko! Odi ovaj ćošak od kuće tam’ što je, da nesi ulegnuja u avliju sas tija reči, zašto ćeš pogineš; mrtvak si! — reče Kalča silno i uze pušku od Smuka.

— Ama pa zar na moju slavu da poginem! — reče žalosno i tankim glasom, pa sasvim mahinalno stade iza ćoška kao iza neke demarkacione linije. — Što da poginem!… Odlazite, bre!

— U knjige će se, more, pisuje i četi po za nas: kako je ubija pobratim pobratima; kako je poginuja domaćin jedan, ete, na slavu! — veli Kalča još silnijim glasom.

— Da poginem! — strese se Ivko iza ćoška. — A zašto da poginem? — pita se sam Ivko.

— Koj ga je ubija? će pituju čoveci po za nas. Ubija je, ete, Kalča pobratim! će reknu druzi. A zašto ga je ubija? — Ubija ga je dek’ se sramuvaja od drustvo i neje držaja slavu si. — Ako, ako, će reknu, posvetila mu se! Neje ga Kalča ubija, slava njegova ga je ubila! Zar naši stari predi nas — će reknu oni — pet stotin’ godine, bre, brate, držaše i čuvaše slavu — em u onaj zulum očuvaše gu! — da se, demek, razaznajemo koji smo od vreme Srbi, a nesmo ni tija Grci, ni Cincari, ni pa Bugari — a on sag zar, u ovu slobodiju, pa da gu batisuje?! Ako, ako! I trebaše takoj da mu se napravi! će reknu čoveci. Neje Kalča kabajet! Neje Kalča ubija pobratima, ubija je kuče, nikakvu veru je ubija Kalča, cvrsta vera! — završi najvišim glasom, pa zakrvavi očima i zaškripi zubima.

— O, sveti Đorđijo, — veli Ivko, koji je iza ćoška sve ovo slušao, lupajući se u grudi — ti mi ovoj sve napraji; a sag si ćutiš, te me ne kurtalisuješ!! Što sam pa baksuz, ta me nigde u svet nema! Što da činim, kom’ da si na daviju idem?! — reče pa pođe, ali se opet vrati natrag, pa pomoli glavu iza ćoška.

— I jošte poslednji put ve molim…

— Ni korak na kude nas da nesi pošeja, — viknu Kalča i naperi pušku — zašto si sag u ovaj čas mrtvak!

— Dokle će se karate, more, kako Cigani! — ču se glas Jordana, komšije. — Što je ovoj, bre brate; malo li vi bi dva dana! Eli smo u Cigansku malu, ta tol’ko vikanje i svađanje i karanje! Ja sam, bre, poreska glava… porez plaćam, bre, dvadeset i tri dinara!…

Ivko samo huknu.

— E, pa sal’ da si znajem da je tako… Aaa! Za ubivanje li je?

— More, što da arčim barut džabe. Će natutkam Čapu na teb’ — reče Kalča i poturi pušku na stranu. — Ništo me ubivaju putine — veli Kalča, svlačeći cipele i navlačeći Ivkove papuče. — More, ti će’ toprv po sag da vidiš muku od nas. Zašto men’ mi sag treba da sam rahat malko!

— E, žene kisele, — reče Ivko, polazeći i zakopčavajući kaput ljutito, kad vide kako se Kalča natenane raskomoćuje — kad ne razbirate čoveški, a ja ću ve pitam što će’ prajite kad vi dođu deveri iz opštinu. Ako je sas zor, e pa ja si ubavačko umem!

„U-a-a-a! A po njega!“ osu se iz avlije, a Kalča ispali pušku za Ivkom koji pobeže pravo put opštine.

— A vidoste li kuče nijedno, kako se spamuje od naše drustvo?! Rđa nijedna! — psuje Kalča.

„U-a a-a! A po njega!“ ču Ivko kako se ori iza njega, iako je prilično poodmakao od kuće. Pošavši u opštinu, zastade malo nesrećni Ivko i okrete se na kuću i pogleda na sebe. kao da se jadnik htele zaveriti je li to njegova kuća i je li to on, Ivko Mijalković, jorgandžija. Zbunio se čovek, pa ne zna ni šta radi od čuda što ga je snašlo. Iđaše tako pogružen i zamišljen pravo opštini, misleći u sebi kako vragu samo da otpočne svoju tužbu; a da take tužbe nije bilo — da domaćin tuži svoje goste a još uz to i pobratime — otkako je sveta i veka, to je znao Ivko, i to ga je baš najviše i tištalo. Zato je išao kroz ulice zanet u misli, kad ga zaustavi i trže iz misli neki poznanik.

— A baš dobro kad te vido’, gazda-Ivko! Izvini me, al’ baš nisam mogô. Nisam ti mogô doći na slavu… znaš kako je… posô… a nisam ni bio ovde — veli onaj. — Pa… Nemoj da se ljutiš ili da mi nešto zameriš!

— Ič se ne brinite. Nema ljutenje. Znavamo se de… imaju si poslu, brate, e de, znam kako je! — reče Ivko, izvlačeći ruku iz onoga ruke i hoće da pođe.

— A dogodine ja ću to već, nadam se, popraviti. Bože zdravlja! Pa kad li ti se dogodine nabijemo u kuću! Lele, majko i devet otaca, što ćemo da se naplatimo za ovo što si ove godine tako jeftino prošao! More, pa ćeš da nas se ratosiljaš! — smeje se onaj i trese preplašenog i smrznutog Ivka da se i on smeje.

— Izvol’te, brate, izvol’te! — prošapta Ivko. — Men’ će da mi milo bidne.

— Pa kad ti se nabijemo u kuću, — slušaš li, more, ti — neće te, vala, ni sva tri dana okrpiti! Znaš me, fala bogu, da sam veseljak, pa kad zasednem, a ja onda ne znam šta je dosta! Ha-ha! — smeje se i trese Ivka da se i ovaj smeje. — A što si se, more, smrzô, što si kiseo?! A more?

Ama ništo, brate, vikam, će’ da mi pocepate kaput, brate, — reče Ivko tankim i plačevnim glasom.

— More, kakav kaput; ti znaš mene fala bogu. Od mene, vala, boljeg prijatelja znam da nemaš.

— More, kako da te ne znavam! Sve ve ubavo poznavam. Ama imam si poslu…

— E, dakle, izvini me! A dogodine, kâ što ti reko’, drži se dobro! Zbogom!

— Lele, majke, — govori Ivko idući opštini — jošte se nesam ni od ovija ovogodišnji’ kurtalisaja, a ovaj me već kaparisuje za onoj drugu godinu! Život nemam! Ej, majke, što me rodi baksuza! Ah, sveti Đorđijo! — reče i stade se lupati u grudi kao čovek kad nekome preti.

I najnesrećniji domaćin, Ivko, stupi u predsoblje opštinskoga suda.

Tu zateče pandura što prijavljuje gde sedi pred vratima zasedanja na jednom uglačanom panju, na kome je sedelo i glačalo ga već nekih dvadeset i tri pandura-prijavnika pre njega. Dremljiv i len, kao svaki naš pandur, i ne okrenu se, niti diže glave da vidi ko je i zašto je došao, nego zagnjurio glavu u šake i laktove odupro o kolena, pa gleda kako se muve šetaju po prljavom podu predsoblja; sedi, gleda, i zeva kao kakav šarov. Pati i on od onog — tako jako rasprostranjenog po svima našim nadleštvima — pandurskog, tako da ga nazovem, splina kome nema leka. Mrzovoljan i razočaran, mrzi na sve. Mrzi ga i što je živ, mrzi ga i onu muvu — što ga već po sahata uznemiruje — sa svoga rođenog nosa da otera šakom. Kad ga stariji pitaju, odgovara i kojekako; a kad ga pitaju mlađi, — baš nikako. Mnogo je štošta video i doživeo, i ništa ga više ne može da začudi niti iznenadi.

— Sediš li? — otpoče Ivko.

— Eto sjedim, — reče, pa razvali vilice kao zmijski car i stade zevati — sjedim pa nemam kad.

— Gospodin prisednik ima li ga tuj? — zapita Ivko.

— Eno ga, bome, će sjedi u zasjedanju! — odgovori pandur zevajući, a niti se diže niti ga pogleda.

— Da me prijaviš kod gospodina. Rekni: Ivko, jorgandžija, iska da uiđe do teb’! Sal’ si toj rekni, a on će da me znaje. A rekni: Zort mu je ništo! Sal’ na dva reča! rekni.

— Lijepo — reče pandur i leno ustade, pogladi šakom brkove i uđe.

„Pusti ga!“ ču se glas iz zasedanja, i Ivko uđe. Predsednik je baš nešto svršavao. Ivko stade i pričeka, okrećući kapu i gledajući po sobi. Zasedanje beše lepa prostrana dvorana, lepo i ukusno nameštena, sa mnogim uramljenim i po zidovima povešanim fotografijama od negdašnjih trijumfalnih kapija od amerikana, od kojih je obično prva luda kiša dar-mar napravila, te im se sutradan krsna imena nije znalo. Oko stola poređane stolice i lepe fotelje, sve novo i čisto. Ka jednoj fotelji leži prelomljen kišobran i jedan bestraga ulubljen i pocepan šešir sa ispalom postavom (korpus delikti neke krivice od đurđevdanske slave), što je baš tada naređivao g. predsednik pisaru da odnese u krivični odeljak. A zatim je digao obrve i nešto pregledao neka akta, puštajući guste dimove i ne gledajući Ivka. Ovaj postoja malo, pa se posle nakašlja da dâ aber od sebe. G. predsednik podiže glavu i pogleda na tu stranu, i opazi Ivka u onom njegovom, čitaocima već dobro poznatom, dugačkom crnom salonskom kaputu i svilenom prsluku sa cvetićima u saksijicama i sa onom njegovom zelenom svilenom mašlijom. Sasvim onakav kakav beše onog jutra na dan slave, kad još beše i smatraše se za najsrećnijeg čoveka, samo mu brada izbila za ovo tri dana, pa mu licu još više dala mizeran izgled. Stoji tako smerno i prepodobno, a u ruci drži nešto zavijeno u šamiju.

— A, ti si, Ivko, a ja baš ovu tvoju stvar gledam.

— Jeste, gospodine, ja sam si! — veli tankim glasom Ivko i razvi onu šamiju, pa izvadi iz nje jednu savijenu hartiju, metnu je pred predsednika, pa se smerno izmače i tiho iskašlja.

— Pa šta je, Ivko? — zapita ga predsednik, i uze ćilibarsku muštiklu, povuče jedan dim, pa je lepo ostavi preko raskrečenih makaza, i razvi hartiju što je donese Ivko, pa je stade razgledati. — Šta ti je ovo? — zapita ga začuđeno predsednik.

— Ništo ne znam, gospodine, četi si sam — veli Ivko, pa se povuče zidu.

— Tapija?! — veli predsednik. — Dobro, pa što će mi sad ona?

— Ja si ništo ne zborim, gospodine. Zbori si ti. Čovek si pismen, pa sal’ toj da mi pročetiš: E li tapija glasi na men’, i e li je toj tapija od moju kuću? Sal’ tol’ko!

— Jeste, na tebe glasi… pa šta onda? — E li sam ja sajbija od moju kuću, — e li su pa sajbije stanule, u sagašnju ustavnu državu, onija bezakonici tam’?

— Ama, pa šta je to bilo? — pita predsednik.

— More, vide li ti, gospodin predsedniče, onija — i pokaza rukom na onu stranu gde mu je kuća — što naprajiše sas men’ i moju kuću?! Pa to te molim, gospodine, da pročetiš u zakon: e li je predvideja zakonodavac ovakav slučaj i napisaja niki paragraf?

— A šta je to bilo? — zapita blagim glasom predsednika i stade nameštati cigaru, da ne bi progorela zelenu čohu.

— Lošo, gospodine… život nemam… od zulum pobego’ do teb’…

— A od koga to?

— More, sramujem se i da ti kažem… ama, ete, vikam neće’ mi veruješ! Otkako se slava slavi, takvo ništo teško da beše u svet, ete! Pa si iskoči do teb’ da te pitujem, gospodin-prisedniče: ima li ga u ovuj zemlju zakona za onija bezakonici što su, ete, sag u moju kuću?

— He-he! — smeje se predsednik — i to baš tebe da snađe, sve tebe! A od kojih to bezakonika?

— Od onija nesrećnici, treska gi faćala! Onaj Mita Jovanović i Jovan Popović, i pa onaj Mikal Nikolić Kalča. Ete od tija bezakonici.

— Zar oni? Pa šta ti rade?

— Zulum čine, gospodine. Ene gi kude zasedoše u onu moju pustinju (pusta ostala!) još od njeknja! Kako dođoše na Đurđevdan, — ti mi dođe pred ručak, a onija po ručak — kako si tat dođoše i sedoše, veće se ta vera i ne diže od tag iz moju kuću. Treći dan danas, gospodine. E, pa mlogo je, gospodine, mlogo!

— Mnogo, Ivko! — veli predsednik, puštajući guste dimove.

— Prvi dan slava — e, biva, red si je; drugi dan vika se paterica — e, peki, i toj će si kabulim; — ama što prave pa danas, treći dan, majka mu stara?! E, pa nesam si ni ja bitoljsko magare, ta da poteglim tol’ki tovar! Mlogo, gospodine.

— Jeste mnogo…

— Pa vikam da iskočiš, gospodin-prisedniče, ta da vidiš sas tvoje oči moju bruku i moj žalos’. Ene gi tam sede si, pa na svaki čerek sata po jedno ručanje. Časte se, gospodine, kako Cigani u bogat dom posle poklade.

— He-he! — smeši se predsednik.

— He-he! — smeje se i Ivko usiljeno. — Teb’ ti je za smejanje, a men’ mi pa za plakanje. Ovoj si je sag u moju kuću kako vojska u rat kad promine kroz selo! — Ono jedenje, ono pijenje, ono pojenje, ono pucanje sas tufeci — će’ vidiš i čuješ i pa neće’ da veruješ. U zem da propadnem odi sram, što će reknu pa komšije!

— Ama, pa oni se već i tuže. Evo Jordan podigao i tužbu protiv tebe… baš sam je čitao… tuži se da nema mira od larme u komšiluku… Evo: ponizan Jordan Conić Krivokapče. — I pokaza mu tužbu koju je nakitio neki budžaklija advokat i u kojoj je živim bojama naslikan danonoćni strah, nesigurnost i bedno stanje familije Jordana Krivokapčeta, od ovo tri dana.

— Ama, zar toj kuče se baš nađe da se tuži! — Jeste, on.

— Što je katil čovek!! Ama, za njeg’ me baš ič veje žal. Nesreća je, gospodine, vazdan-dan je u avliju, pa što će da čini, veće sag uzeja pa seje ladolež pri zid, sal’ da seiri za moju nesreću, tol’ko mu milo za ovuj moju bruku.

— A, veliš, bruka ro kući?

— Ene gi sijasvet oko kuću mi kako oko panoramu! Ono, gospodine, neje kuća, neje avlija veće, — onoj si prilega na uzundžovski panađur! Svašto ima, sal’ što fali komesarin jošte iz policiju. Bogami ti kazujem…

— Pa što meni sad govoriš, što njima nisi kazao? Tu bar, fala bogu, ne moraš da se cifraš i da im držiš čest. Niste tuđi ljudi, nego svoji, poznati, pa da si im napomenuo, da si im kazao: braćo, ljudi, đavoli, sotone, molim vas, nije, fala bogu, sutra smak sveta, ima još dana… da si im eto tako kazao, otišli bi ljudi lepo…

— Ama, kazaja sam gi, gospodine, i molija sam gi i što gi ne praji — pa ič ne pomaga, em kako sam gi molija, i onoj kuče Jordan Krivokapče tuj pri plot beše i sve slušaše i čuješe, pa ič ne pomaga. Pijani ljudi, gospodine, što da pravim!

— Nisi ti umeo.

— Iskaraše sve, sve se razbeglo od kuću, i momci i čiraci i domaćica i magare mi pobeže od tirijanstvo čak u lojze, i ja. Em magare što je — pć ne motalo da potegli tol’ki zulum i rezil’k od onija katili!! I ono ufatilo svet! Sve pobeže, gospodine, po malu i po rod i po lojze; a što ostade, toj pogibe, a ja si pobego’ do teb’ da me kako vlas’, ete, zaštitiš, što se kaže. A oni si ostaše, ta šenluče kako u dušmansku kuću. Načiniše si čador sas barjak, a Kalča si sedi pod čador sas pušku na krilo, pa kako Arapin onaj kad je zakupija Kosovo u staro zulumćarsko vreme što se pisuje i kazuje. Frljaju tufeci kako Zejbeci. Tepaju kokoške kako da iskočiše u lov u čair, pa da su toj šljuke! I petla mi ubiše! A imašem petla, ete, za kef! Ta što imaše pusto grlo, kako telal u carsku ordiju; budija mi je čiraci sabajle na ševećeriju na dućan, pa i njeg’ mi ubiše ajduci! Ubila gi sveta Bogorodica i prekojučeranja slava!

— Zar sve poubijali?

— Eto otidi si sag, pa nema ič pile za lek da tražiš! A kamilu da mi davaše čovek za onog petla, ne tejaše da ga dam, a oni ga utepaše i poručaše. Beše čelebija petal. Kad si spacira prokaj plot, trče po njeg’ komšijske kokoške kako palilulke devojke po gardista narednika, tol’ko beše merak na njeg’! A beše batlija petal, imašem tol’ki piličiki! Đa i teb’ da pozovem jedan dan na teferič na ručak u lojze.

— A zar baš toliko mnogo jedu?

— Mlogo, gospodine! Da ti ne dava Gospod ni da gi ’raniš ni da gi pojiš! Za onoga Kurjaka jedno pile na zub, a jedno jagnje teško da stiza; od jedno jagnje sal’ runo što ostavlja! Jede kako vatra! A Smuk onaj pa što pije, mani se! On si sal’ drži okanik, pa kako strina bosiljak, ne ispušta iz ruke!

— E, to im ništa ne valja.

— Zulum čine, a ja što da prajim sam, ete, pomeću oni ’ajduci?! Što da činim, ela nauči me ti. Ti si učija, demek, čkolje, čovek si knjižovan, učevnjak, razbiraš se u paragrafi i zakoni, a ja sam si jedan čovek pros’. — Biva li da se kako domaćin tepam sag sas nji’, sas gosti, bre, brate?! Ne biva! Prijatelji smo, kumovi se vikamo, pobratimi se zovemo, imamo šalu od vreme, pa što da činim?! Proba’, gospodine, da i ja stanem sas nji’ barabar; kako onija, demek, da se opijem — pa ne moga’! Kol’ko više piješem, sve si popametan stanjujem, pa me sve više žal i sram za ovaj rezil’k! A i stra’ me (istin’ da ti kažem!), stra’ me da ne poginem za ništo, zašto pijani čoveci, znaješ kud gi je tag pamet!

— Ta valjda neće dotle da dođe.

— More, ne znaješ, gospodine, kol’ko sam ja baksuz, a onija pa kol’ko su ludi! Onija pa ludi Kalča zaseja nasred avlija sas pušku preko koleno, kako onaj Musa Ćesedžija u Kačanik u staro vreme; pa me stra’ da ne poginem za ništo! A lud je, lud, gospodine! Će me utepa kako šotku! Da poginem za ništo, bre, brate! Nesam poginuja u rat od dušmani, ta sag da poginem na Đurđevdan, od pobratimi u moju kuću, na moju slavu — kud gu pa nađo’ da ga slavim! — jauknu grešni Ivko. — I žene gi dolazile i plakale i okale gi dom — pa ništo! Zamalo te gi ne utepaše, a žene si pobegoše. Ludi su, gospodine-predsedniče, po sto oke ludi!

— A koji reče da su?

— Kurjak, Smuk i Kalča.

— Ha-ha! Sve sigurne firme! E dobro su se sortirali. Dakle oni. E, grešni Ivko!

— Jeste, sal’ ta četvorica.

— Trojica valjda? — pita predsednik.

— Četvorica, gospodine. Na trojicu znam ime, a na onoga četvrtoga koj će da mu ga zna, kum mu nisam bija. Četvorica.

— A koji je to?

— Ama, gospodine, ako ga ete ti sag znaš, toj će ga i ja znam (vrat da skrši!). Kol’ko pita’ i pita’, i ne moga’ da mu čujem za ime. Pitujem onija: koji vi beše, vikam, taj? a oni mi kazuju: „Naš pobratim!“ — Pitujem pa njega: Koj si ti, bre? — „Njihov pobratim!“ vika on. „I tvoj pobratim!“ vikaju oni (Pobratimija se sas koleru a ne sas men’). Tri dana kako ne iskače iz moju kuću, a ni ga znavam ni pa poznavam…

— A odakle je, znaš li bar?

— Koj će da znaje, gospodine. Na slavu znaješ kako je. Dođe si čovek iz beli svet, ulegne u kuću: „Srećna slava, domaćine, za mlogo godine i mi teb’ i ti pa nam’!“ tol’ko zbori, pa si sedne kude si miluje. A ti što da praviš, jošte mu lackaš a i ne znavaš ga; vikaš: Milo mi je, izvol’te; a vi zar pa sal’ na slavu znate i setite se za prijatelji!! A ni ga znavaš ni pa poznavaš. Znaš šta je adet; slavijo si, fala bogu. Te tako si i ja s toga. Belosvetski neki; ispreko plot si zar dođe ovamke. Možda da neće ni od našu veru da je, zašto se ič ne razbira u naš adet. Četiri put ga, bre, brate, pokani s kafu (belkim da se čovek seti za dizanje), i on gu popi, i ta se vera ne priseti ta da si iskoči iz kuću, demek na drugu koju slavu, no si sal’ sedi i žmije. „Ja si mogu, vika on, mlogo kafe da pijem; kol’ko da ti pečeš, vika, ja gi sve pijem, ne mi ič škodi“, vika. Te si i ja veće batali da ga kanim.

— A znaš li bar ko je, šta je?

— Pa trebe, mislim, da je neki gurbet od panoramu, eli pelivan, na tu sortu prilega… Neka fantazija, gospodine. Ni ga zva’ ni ga pa zaustavlja’ — pa kad on stanuja jošte pozulumćar i polud odi svija onija što su tam…

— Bruka.

— More, toprv iska da čuješ za bruku. Za onuja trojicu pa mi i neje mlogo žal i pa krivo, zašto smo, znaš, drustvo jošte od vreme… i ja sam si tol’ko put bija kefli u njiove kuće! Ama za onog panoramdžiju i pelivana… e, gospodine, neće’ mi veruješ, veće život nemam! Zašto jošte drugi dan stade da pravi ešekluci, a pa okija budale pristadoše ta sas njeg’, a men’ mi pa sve za inat. E, tuj mi duša, gospodine! — reče i pokaza jabučicu. — A znaješ što iska jošte pelivan?

— A šta traži?

— Begenisaja kockarin ono devojčence… ono Jolče bućmedžijsko… ono što mi posluživaše, ako pantiš, na slavu, gosti, pa iska sag da se oženi sas njuma. A onija pa ešeci ’oće da su mu navodadžije! — Jošte drugi dan, jučerke, tražiše mi devojčence da gi poslužuje, a ja gi prati Mitanče, čirače, a oni napudiše čirače pa iskaju ete, Marijolu: „Pišin da ni pratiš, vikaju, ono Jolče, da ni poje pesmu: „Slavej pile, ne poj rano!“ zašto je, vikaju, na Siku kerka, pa će i ona da znaje ubavo da poje tuja pesmu, a, vikaju, neće da se sramuje kako majka gu, zašto je učila čkolju!“ Što da radim, da pratim — ne smem, gospodine, čoveci su, sol ručaju, majke! Ta gi prati Cigani neki, a oni ga nakaraše, a Kalča jošte jednoga i istepa. — A oni pa tražiše: „Prati ni, more, Ivčo, ono Jolče; će’ da gu udavamo!“ O bože, vikam, kud se pa tako udava i pa ženi. Nemacki adet u nas nema ga! Nesmo ta vera, vikam. Kakva je vera sag pa toj zastupila! vikam gi pa ja. „Da pratiš, da pratiš, zašto smo gu i momče namerili“, vikaju oni. Pijani čoveci, mislim se pa ja u moj pros’ pamet, pa i ne znavaju veće što zbore! Ama ono drukče bilo, gospodine. Oni se i narediše veće, narediše se kako da će od nedelju Veliki post. Onaj panoramdžija će je mladoženja, Smuk kum, Kalča stari svat, a dever će je Miroslav, apotekarin.

— Pa okanuše li se? — zapita predsednik, a već ga poče interesovati pričanje Ivkovo.

— Jok, more! Ne okanjuje se ta vera! „E pa da gu pratiš, vika onaj panoramdžija, da igramo, vika, berem fote, a fota, vika, mlogo ubava stvar, će’ se, vika, naljubiš sas onija ripčiki za jedan dan kol’ko nećeš u sav svoj vek sas ženu i tri svastike!“ Pa i onaj budala drta, Kalča onaj, pristade uz njeg’, pa i on vika: „Prati ni i majku gu Siku, ako se, vika, bojiš za ništo; i sas nju će’ da igramo fotu. Će da padne i ona, Sika, malko, berem dvesta aršini, u bunar, a ja će da gu sam, zbori Kalča, pa zasukuje mustaći, vadim, iz bunar.“ O, bože, pijani čoveci, što će da im prajiš?! A toj si je onaj pelivan naučija Kalču za fotu, zašto otkud pa Kalča da znaje što je fota! Zašto toj ne beše u naš zeman, tija nemacki adeti. „Pa će se, vika Kalča, da begenisuju mladenci; u sagašnji adet takoj se, sas tija filovi i marifetluci, vika, udaje i pa ženi sag. Sramuvanje nema sag veće; sag mu vika, vospitanje iskača na pazar.“

— Pa onda? — zapita predsednik, koji se sve više i više interesovao.

— I sag ostade rabota sal’ za toj da mi domaćica iskoči do majku gu Siku ta da gu nituje: E li gu je devojče za davanje, demek za udavanje, i pa devoj čence da nituje: e li begenisuje li momka?

— A čija je kuća i familija?

— Iz siromašku kuću, gospodine. Ima si kuću i lojze u Goricu i pa drugo u Gabrovac, — jedno lojze dvanaest, drugo sal’ od pet duluma — čair i magare. Tol’ko! Ama ubavo i krotko devojčence. — Toj kad mi reče domaćica — men’ mi se kuća obrnu, ete! Em ga nesam ni videja ni pa zvaja, em me iskaraše iz kuću — pa sag jošte iska ja da ga ženim!! More, moja bruka u knjige da se pisuje, bogami ti kazujem, gospodine! Kurtalisuj!

— A čija beše?

— Moja bruka, gospodine.

— Ama ne, nego devojče…

— A, za Jolče bućmedžijsko nituješ? Tatko gu se zvaše Tane, Tane bućmedžija! Napred beše bućmedžija… ta, znaješ kako je! Propade taj zanajat, počeše ljudije ala-franga da nose, ta i on si propade… a on tag što će da praji, stade si klisarin… Umreja je, će da ima više od šes’ godine. Ama dobar i krotak čovek beše, pa si ostale po njega udovica, ta Sika. Kuća gu je tuj blizu do moju, u drugi sokak, Šefteli-sokak što je. Pa toj devojče iskaju, ete, sag da gu dadu za onoga belosvetskoga. Mlogo je merak, zbore si oni, ete na toj devojčence.

— Pa lepa devojka, pa se svakom dopada; a oči su za gledanje…

— A devojčence istin’ ubavo.

— E, pa dao mu bog oči, pa zna čovek šta valja; zavoleo je, pa znaš kako je.

— E, može, gospodine, istin’ može toj da bude. Devojčence lepo i krotko, kako i majka gu što beše. Od dobru voćku dobar i fidan! imaše jedan turcki reč. A i sag jošte pa je ubava i cvrsta žena.

— A lepa joj bila majka?

— I sag, i sag, gospodine!

— A veliš bila lepa i kao devojka.

— Što misliš, more! Ta što beše jedna lepotinja kad beše devojčence, u moj vek — kad si ja beja’ momak za kef — e, prisedniče, neće’ mi veruješ, — nastavi oduševljeni Ivko, a došao već do predsednikova stola — neće’ mi veruješ, do Stambol gu, ete, ne beše jošte jedna potakva da se nameri. A što pa imejaše grlo, ta kada zapoje starovremsku:

Maruš-Mariko, mori, karađozliko,
Kol’ko si mala, tol’ko si znala!
Laga me, laga, dor mi izlaga,
Dor mi izlaga brzoga konja!

Toj kada zapoje s ono njojno pusto grlo, — reče Ivko pa nakrivi kapu, koja mu se odnekud našla na glavi — veće ništo polepo ne beše odi toj na svet! Ama kako, ete, sag teb’ što gledam, ete tako tu pantim u onoj vreme, u ono njojno malo aleno libade; pa alis kako cvet, kako šareno làlê kad procavti u prôlet. Ona si poje u lojze tam’, na kude Agušov kovanl’k, a mi se pa, što smo momci, skutamo u endek kako lisice pri kokošarnik, pa gu serbez slušamo! Mani se! — reče Ivko, pa nakrivi kapu na drugu stranu. — I sag jošte ubavo poje, ama se mlogo sramuje, znaš, udovica je. Ama će da te viknem, ete, jedanput da dođeš pa da gu slušaš, a ona, demek, da ne znaje dek si ti tuj. — Eh, ono pojanje ako nesi čuja, pa tag ništo nesi čuja u vek! — reče Ivko, pa sede i prebaci nogu preko noge a skide kapu.

— To sad prvi put čujem.

— A trebešem ja da gu uznem u onoj vreme, — reče i ustade sa stolice i nakrivi kapu — ama se, ete, razminu, te gu uze Tanča, onaj bućmedžija. A ja pa na Kalču kaskandisuvašem, zašto i on si je bija merak na Siku, a koj ti je čuja i znaja tag pa za Tanču, bućmedžiju! A i majka gu mlogo mrzeše Kalču (s oči da ga ne vidi), pa za men’ beše berićat-versun. Ama ete, znaš kako je u svet… iskoči pa Tanča; ni ja ni pa Kalča, veće Tanča!! Ta kada veće bi „golem nišan“ i narediše rabotu, a tatko gu, ete, na ovuj Siku, dođe pri men da pazari jedan jorgan, da gu maksuz, reče, šijem za mladenci, za njuma i za onoga pa Tanču njojnoga. — E, sal’ toj, vikam gu ja pa na tatka, neće da dočeka tvoja kerka od men’, da gu Ivko pokriva sas alal, kad ne mogaše (kako trebaše) drukče da bidne rabota! Ona se udade za Tanču, a ja si pa tag za inat uzedo’ ovoj moju sagašnju domaćicu Kevu. Ete, takoj mu beše rabota.

— He-he, — smeje se predsednik — ama ti kao da si u konzistoriji, tako si počeo… ti se zagubi, more, ode, ode… Kraće, brate! Dakle, šta tražiš?

— Posmešija sam se, gospodine, de! U ovuj moju muku, ete, pa ne znavam ni što zborim! — reče Ivko malo postiđen i uze opet onaj stari mizeran i smušen izgled. — Pa, ete gospodine, ja vikam: je li ovo Tursko, Arnavutluk li je, što li je! Izbramo te, dek si čovek od red. Zašto i u turcko jošte slavismo (be’mo cvrsti u veru i pa u zakon), pa ovoj čudo i rezil’k ne beše. Pa vikam da mi pomogneš, ta da si ne promenjujem veru sag pod moj staros’ i stanem sag pod moj staros’ poturnjak, ta bajram da držim kad mi, ete, slava takoj pomaga!

— He-he! — smeje se predsednik. — Ej, grešni Ivko! E to, što mi reče, ne valja.

— Ič ne valja, gospodine! Za dobro čovek i ne dolazi u opštinu, veće za zlo! — A ja sam si građanin i podanik, esnaf-čovek plaćam sto i sedamdeset i tri dinara i četrdese’ i sedam pare porez i prirez na polovin godinu; u deputa, ako iskaju da idem, bez men’ ne može da se promine, i uvek si idem sa svoj arač. Vojnik sam, služija sam i u stojaćnu vojsku kad beja’ u Beograd, i sag sam vojnik u pirotekničku četu; a njeknja mi zapisaše i komoru da davam! Ako, gospodine, — da davam, zašto smo Srbija! Da davam i pa još, ako je za državsko; zašto sam, ete, i ja državski! Pa vikam: pravo li je da mi sag batisuju kuću za ništo, za ništo, bre, brate! Pa ako ti, vikam, ne možeš, gospodine, a koj će tag da može?! — Ti zašto si prisednik?

— Ništa se ti ne brini, Ivko, — reče predsednik svojim blagim glasom, a igra mu usna od zadržana smeha — ne može to tako ostati. Idem ja da… — reče i ustade.

— Nesam džipir, — reče Ivko, prateći ga očima i okrećući se za njim — nesam kockarin, gurbet nesam, gospodine! Čovek sam od red, esnaf-čovek, i tatko mi taj čovek beše; poreska sam glava, i vojnik i odbornik, i za deputacije i za dočeci, i u odbor za trijumfalne kapije bez men’ ne može da promine kako ni kolo bez Kokana! E pa biva li od jednoga zajca devet kože da se oderu?! Zašto, gospodine, da dođem ja sag, ete, na ovaj stepen?! Pa vikam, da iskočiš sag ti sam, gospodin-prisedniče, do tamke! Ima li u ovoj zemlji zakona i pa red za onija bezakonici! Da otideš tam’ do onuj moju pustinju; zar će da gi bidne sram od teb’, pa će da otidnu i men’ me kurtalisaju… Stra me, gospodine, mlogo, će se nađe neki mangup i zaludnjak, pa će me turi dopis u novine, pa moj sram u svet neće ga bidne! Aman, gospodine, pomagaj! Eto toj te molim… — završi Ivko, pa se iskašlja malo i povuče s puno respekta i smirenosti uza zid. — Tri Cincarina prevedo’ na našu slavu, i jošte petinu mogašem a i tešem da prevedem… ama, ete, sag vidiš kako je… sag dođe vreme, ete, da se i ja pisujem u Cincari…

— E, pa de, de, — veli mu predsednik — dosta!… Ne gori ti kuća…

— More, da gore, gospodine, pa kolaj rabota, zašto je sigurirana, ama ovo je jošte pološe, ovaj kardaški zulum i nesreća. Niki me, bre, ne žali, gospodine! A men’ mi duša znaje kako mi je!!

— Ne brini se ti ništa, idem ja sam glavom. Ti nisi umeo, nisi vešt, a ja ću to sve polako i lepo. Pusti ti mene, a ti ostani malo… nemoj odmah za mnom, nego dođi malo posle, pa da ti lepo moj pisar preda ključeve od prazne kuće.

— Otidni si do kuću mi, pa čudo da vidiš! Iskupiše se deca komšijska i malska pred kuću kako da će panoramu da gledaju. Ne moga’ da gi napudim. — A bre, deca! Što se skupiste, bre, ćopeci? Mečka li igra u avliju eli šebek, reko’ gi, ta se iskupiste tuj?! — „Neje mečka, zboru si pa oni, ama ništo jošte poubavo odi toj!“ — E, pa što čekate, bre, kad neće ništo da bidne! — „Čekamo, zboru si, da se potepaju!“ — ’Ajde, glavu da skršite, karam gi ja; toj neće da dočekate! — „Pa će da dočekamo, zboru si, i jučerke trojicu izbaciše na sokak.“ Sal’ to ču, pa si ’fati put! Kurtalisuj! Pa vikam, eli da gi ispudiš iz kuću, eli da gi daš tapiju, a men’ pa da mi dadeš pe-šestinu panduri ta da se iselim iz onuj pustinju… će da stanem, ete, gurbet po tuđe kuće pod staros’ kako činovnik…

— He-he! — smeje se predsednik blago. Ej, grešni Ivko, jesi ti nagraisao. I kako to baš tebe da snađe?!

— Baksuz sam zar!

— A… ono… znaš, ama i ti si ponekad bio prava napast! Milo ti kad ti drugog nagaraviš, kad mu obesiš tendžeru, a sada: lele i pomagaj! Vidiš, sad ti se vraća. A zar nisi i ti ponekad bio ako ne gori, a ono, vala, isti ovakav!

— Ama da reknem da neje, jes-je, gospodine-prisedniče. Inćar nema; ete priznavam! Ama ovakoj da je bilo — neje, gospodine. Onoj si barem beše šala, ama ovo je veće bez reda, gospodine. Aman!

— Ama to je svršena stvar, dok ja samo odem… ti ne brini ič.

— Pa toj i ja vikam, a ti zašto si prisednik.

— E, pa videćemo se, Ivko. Dakle, kô što ti rekoh! — umiruje ga predsednik.

— O da dâ Gospod! — veli Ivko.

Predsednik uze palidrvce i zapali cigaru, i pozva pisara da mu ovaj namesti jaku na vrskaputu koji je obukao, i da mu naredi da pođe za njim.

— Ama ti si opet docnije došô — veli mu predsednik. — Opeg si valjda noćas po svom običaju… gledaj samo kakve su mu oči… Odmah da odeš do berberina da se ošišaš gledaj ga samo, kolika mu je kosa! Da mi nisi više ovako čupav izišao na oči! Ama, sve bi vas trebalo…

A pisar, kicoš sa velikom čupavom kosom, jako isečenim prslukom, dole širokim pantalonama i jako šiljastim cipelama sa gornjim bezecom od crvena somota koji je goreo kao žeravica, ne odgovara i ne pravda se, nego mu uslužno dodaje šešir. Ne vredi mu da se pravda, jer vazda budno oko predsednikovo zapazi svakoga đavola. I pisar ne sme da se pravda, jer misli u sebi: Stari je kurjak ovo, ko zna gde me je video, pa koja fajda; da me valjda uhvati u laži. Bolje utati. — Predsednik mu naredi da pođe za njim, a malo poizdalje nek se nađu jedno šest zadružnih pandura, a i tri fijakera nek su u pripravnosti.

— Pa će te molim, gospodin-prisednik, napraji gi ta da iskuse svu strogos’ od zakona! — reče Ivko i dodade predsedniku štap onako ponizno i smerno kao što klisar vladici pataricu dodaje. — Da vi dođem, gospodine, na onoj stari stepen.

Ode predsednik, a za njim Ivko u najvećoj smernosti i poniznosti, kao čovek koji je izgubio veru u sve, pa se boji da i najmanjim dahom ne utuli i poslednji slabi zračak nade.

Stiže g. predsednik pred kuću i, saslušav tužbu jednoga Ciganina koji je tužio Kalču da ga je tukao, obedivši ga pre toga da je i on jedan od onih koji je prodavao knjaževačku pljačku od sedamdeset šeste, uđe unutra.

Isti g. predsednik je poznat kao jedan slavan drug za društvo. Stari Andalija, kome se kompetentnost mora priznati, pričao je posle jednog „veselja“ da takvu napast još nije video za četrdeset i nekoliko godina svoga sviranja. Dušu je dao za jedno dobro srpsko društvo u kome ide sve onako, bez ustezanja i ustručavanja. Bio je to stari joldaš i ašik, o čijim se veseljima rado pričalo i još radije slušalo. Za njega pričaju da je pređe kao „sreski“ bio sila i nosio na zlatnim mamuzama kao žvrkove dva napoleona. Znali su se dobro, pa zato i nije nikakvo čudo što ga onako radosno dočekaše ljudi koji su, iako pijani, ipak imali malo i respekta od vlasti.

— Ooo! — povika Kalča koji ga prvi i opazi. — Zdravo-živo, gospodine! More, ćoravi li ste, eli niste okati, ta ne vidoste koj ni dođe?!

Tvrdo rešen da ih lepim ili silom ukloni, g. predsednik ostade i dalje zvaničan i hladan.

— A vide li, gospodin-prisedniče, što napraji onaj zver sas nas? — reče Kalča, jer ga g. predsednik svojom zvaničnošću poli kao hladnom vodom.

— Koji onaj? — zapita g. predsednik i javi im se učtivo, a gleda po avliji.

— Pa, domaćin naš, pobratim Ivko, gospodine predsedniče, — veli Kurjak. — Izvol’te, sedite… A mi… malo svratili… kô ljudi.

— More, ima davu ti činimo, da ti se tužimo bez marku, na onoga sankim domaćina. Mlogo loš čovek, gospodin-prisedniče, pa ni lošo i napraji. Pcetište! Ovako li se slavi slava i drustvo dočekuje jedanput u godinu, bre, brate?! Ostadosmo sami u kuću kao siročiki bez tatka, kako piličiki, gospodine, kad gi kobac ufati majku!

— E pa, Kalča, znaš kako je… i vi opet…

— Toj li je red, gospodine?! A živuvasmo alis kako braća od jednu majku… Pazešem ga i volešem pobolje od onoga mojega Čapu! — jada se Kalča, kome se steglo oko srca, pa postao liričan; dalo mu se nažao, pa mu udarile suze. — Toj li je red, gospodin-prisedniče?!

— Pa nije ni to — to ne velim! al’ opet ni zulum neće da trpi čovek! — veli predsednik.

— „Zulum!“ ’Ajde pa i ti sag, gospodine, kako zboriš! Sve beše ubavo i čoveški. „Zulum“, vikaš? E pa de, ko je poginuja od ovaj naš zulum, kaži si ti, de? Ti si čovek jedan, što se kaže, knjižovnjak, razbiraš se u knjige i u pismo, i u protokoli i arhivu, i tija bagateli. Koj poginu de odi taj naš zulum, majke?! A njega pa ako slušaš što ne kleveti, — ono treba da je Kosovo bilo ovden! U ovej godine, rutav čovek, ta da si sag u moj staros’ plačem. Toj li je pa red?! — završi Kalča vrlo žalostivno.

— E, pa ja znam da si ti, Kalča, advokat! Ama nije opet red ni da mu vi opet tako nabijate ognjište — reče predsednik, okrećući se i gledajući po avliji onaj vašar, pa se zaustavi na obešenim jagnjećim kožama. — Nije ni to red!

— Neje, gospodine; da kažeš da je red, neje pa ni toj red. I ja si toj vikam; ama komu da ga kazujem?! — pravda se Kalča iskreno.

— A jesu l’ vam to jagnjeće kože od ove slave?

— Jeste, gospodine. Veće nam se dojede pilećo, pa promenismo na jagnjećo; pa beše tu još neko drustvo, te gi poručasmo sas drustvo.

— A pošto su sad kože?

— Šes’ groša, sedam groša… sprama jagnje, gospodine… daje ponizni i uslužni Kalča podatke. — Dve dadomo na Kurjaka, zašto gi je on i zaklaja, pa red si je takav: a jedna pa za men’ će ostane, zašto mu ja beja’ pomagač, parakuvar, a on beše stareji aščija.

— A šta to peče onaj? Jagnje, a?

— Jagnje, gospodine, đurđovsko jagnje; a od njeg, poslatka mandža nema na svet!

— Izvol’te zaponac, gospodine predsedniče — reče Kurjak. — Kalča, daj stolicu!

— Fala, fala! Zaponac ću uzeti, al’ sesti neću, nego ovako stojeći. Zaponac i jeste da se s nogu ovako jede. A, posle, ja nisam došao ovamo da se častim, — (kad je trebalo, bio sam) — ja ovamo dolazim upravo po zvaničnoj dužnosti, kao…

— A mi ćemo sad malo da se prihvatimo, — veli Smuk, izlazeći iz podruma sa punim rukama — da ručamo. Ručali su već, što kažu, i koji su goveda pogubili. Evo i vina. Pobratime, isperi ove čaše — reče Smuk onom novajliji.

— Ela izvol’te, gospodin-prisedniče, malo vince. Ama je vince, vidi, vidi! I Turčin — pa veru si da batali zaradi toj vino, takvo je!

— Fala, Kalča.

— Ama vino antika; od ćurlinsko lojze, trogodišnjak. Da si bacimo, gospodine, u kljun po jedno vince.

— ’Ajd baš mogu, al’ samo jednu čašicu.

— He-he! — služi ga zadovoljno Kalča — kol’ko miluješ, gospodine, a kod nas zor nema.

— Ama kako to radiš! Gledaj ga samo! Ala si mi i ti neki aščija! — reče predsednik, gledajući Kurjaka kako seče pečenu jagnjetinu.

— A sve si vika, gospodine, — veli Kalča, — da najbolje znaje.

— Kako to sečeš, to ne valja ništa! — Ne valja, gospodine, — veli Kalča.

— Ono ako ćeš baš pravo, jagnje i ne treba da se tranžira, nego se iznese onako celo na siniji, kô što Turci rade.

— E, ne l’ i ja toj zborim?! A oni mi vikaju: ti, Kalčo, da si ćutiš; ti si majstor salte za zajci i za srndaki. A sag pogle kako i prisednik na moj pamet zbori!

— Da si mene pitao, — veli predsednik — ja ti, vala, ne bi’ dao ni da ga sečeš. Jagnje se živo kolje i seče, a čim je pečeno, odmah nož za silav pa prstima, kô što je bog rekao. Jagnje pečeno, upamti to, najlepše je i ne seći ga, nego ga onako cela izneti na siniji, pa onda skrstiti noge, pa, onako po turski, prstima skidati s kostiju. Tako se to radi. Pa onda ne znaš šta je dosta: toliko je to slatko! Al’ kad si već počô, onda daj bar meni taj nož, da ja to…

— Nož, podaj nož! — viknuše svi i poleteše uslužno.

— Eh, sam te Gospod donese pri nas, — veli zadovoljni Kalča — a bez teb’ đaše da bude jeksik ovoj naše drustvo!

— Ovako, vidiš, ovako se to seče, ovako. A kako si ti počeo… Pa brže prisloni tanjire uz vatru da se malko ugreju, — ako ćete, to jest, vruće pečenje da jedete — onda se tako radi, a ne na hladan tanjir metuti, pa da se odmah slojani! A ako volite hladno pečenje, onda je druga stvar. Što se mene tiče, ja volim i jedno i drugo. A kad hoćete vruće, tanjir treba da je malo ugrejan…

— Bože, — veli Kalča, sav srećan, polako — učevnjak čovek što je, pa u svašto se razbira!

— Tako… daj sad amo te tanjire od vatre. E, probaj sad da jedeš!

— Eh, puste čkolje i pusti moj mlados’ kude je! — viknu Kalča.

— A lako je nataći samo na ražanj pa ispeći; ništa lakše od toga. Ali treba majstorije da se iseče. ’Ajde, pa vi sad jedite… a ja ću meni uzeti samo onaj bubreg s lojem. Daj stolicu.

— Stolicu! — viknu Kalča i dodade mu svoju malu tronogu stoličicu. — E li iskate iz sobu jednu i jedan jast’k?

— Batali, dobro je i ovako! — veli predsednik. — Oho-ho! Ala se omiče, sve se topi i loj i bubreg. Ded’ to ćurlinsko. Je l’ ćurlinsko to vino beše? Da ti mene nešto ne lažeš?

— Ćurlinsko, gospodine, — veli Kalča — ič ne beri brigu, zar teb’ će’ da te l’žemo! Sve mu je lojze u Ćurline.

— Onda sipaj!

Sipaju, kucaju se, nazdravljaju i piju.

— Slavu slavili, slavu dočekivali, gospodin-presedniče — nazdravlja Kurjak. — Kako ja vas danas u mojoj kući kako mogu, tako vi mene, ako bog da, drugi put u vašoj kući dočekivali kako mogli, a, daj bože, i kako hteli!

Piju i izvrću sve čaše, tako da dance bude gore a usta čaše dole.

— Dobro vino! — veli predsednik. — Ded’ još malo rebarca. Tako. Pa onda da se lepo razićemo, pa i ja s vama i vi sa mnom da budete zadovoljni, a najviše da bude našem Ivku milo.

— Što je kuče, vide li, gospodine, pa nema ga! A pogle ovakoj drustvo! Ovako jedenje i pijenje i ne ’tede — što je pčeška sorta! — ne ’tede — da ostane! — veli Kalča.

— Ala se topi! Oho-ho! — veli predsednik, uzimajući rebro. — Gledaj, Kalča. Ovako se to jede! Eh, kad ne umeš da jedeš.

— I ovo! — rekoše tri kardaša i svaki mu izabra i metnu u tanjir ono što sam najviše voli.

— I rep znam da volite! — reče jedan, pa mu metu u tanjir.

— I glavu, gospodin-prisedniče — veli Kalča. — Ne li ste glavešina na grad i na nas svija i tuj što smo i tam’ pa napolje po grad. Pa vikam: „Glavu pred glavu!“ Takoj si je red jošte od staro vreme.

— Izvolite, gospodine predsedniče, ćurlinskog nektara. Nećete mi valjda dati korpu! — veli onaj i priđe uslužno i graciozno da mu natoči.

— A, fala, fala! A odakle beste vi? — reče predsednik novajliji. — A ko vam je ovo? — zapita polako Kalču. — Odakle beste?

— A koj ga znaje! — veli Kalča. — Treba da je neki naš čovek. Dođe si u kuću kako nekoj mače od sokak kad ulegne u kuću, pa se pripitomi tuj; pa sag veće i ne izlazi. Stadosmo i pobratimi.

— Čast mi je predstaviti vam se, — reče onaj, zakopčavajući kaput i izvlačeći manžetne — Svetislav N., pređe kao član pozorišta, skroman i predani služilac u hramu boginje Talije, a zatim otpušteni opštinski pisar, žrtva obesti sadanjega režima, koji je uzalud iščekivao moju potporu… kao član putujućeg društva počeo sam kao statista sa ciglo nekoliko ovih reči: „Milost, Lezirk je nevin!“ a docnije sam igrao Jovana u Nizu bisera i Hajnriha u Lavorici i prosjačkom štapu, nagrađen burnim aplauzom do ludila ushićene publike koja me obožavaše. Igrao sam karaktere, to mi je bio fah… posvetio sam se bio životu koji znači svet na daskama, to mi je bio ideal, cilj i svrha moga toli burnoga koliko bednoga života…

— Aha, sećam se, pisali su mi iz Beograda za vas.

— Pa sam došao… A uverićete se iz mojih konduita, koje su sve ovde pri meni… — reče i izvadi čitavu fasciklu nekih hartija.

— Dobro, dobro… to za posle. Ovde sam samo privatan čovek u krugu prijatelja.

— Imam oprobano pero… moj koncepat nije nikako popravljan; odmah ga i prepisujem. Imam baš, čini mi se ovde nekoliko koncepata pri sebi, ako želite…

— Želim ti, brate, dobar apetit — reče predsednik i metnu mu u tanjir jedan komad pečenja. — Eto, to je dobro. Eh, kad ne znaš šta valja!

— O, gospodine predsedniče, vaša ljubaznost… vaša gotovost… kako samo da vam se odužim!…

— Batali, more, to, pa ćuti i jedi tu. Vidiš da nisam… da sam danas privatan čovek, a sutra kad budem u zvanju, zvaničan… — veli predsednik, pa se tek najedared trže; setio se da je došao kao vlast, pa nastavi: — To jest, ja sam i sada vlast, al’ sam u drugom poslu. Ljudi, šalu na stranu, fala na časti, na vinu i na mezeluku, al’ ja mislim da je već krajnje vreme da mi ostavimo ovoga čoveka, ovoga našega grešnoga Ivka. A zato sam i svratio, put me naneo. Išo sam ovuda, pa čuo neki džumbus, pa daj, velim, da vidim…

— Čuja si džumbus, pa vikaše ovo treba da su neki moji čoveci, drustvo; e fala, te se za nas pa priseti. A kud će pa da bidne kolo bez Kokana, ta i vi bez nas. Zdravljica, prisedniče! — veli mu veseli Kalča, a nakrivio kapu. — Ako, ako! Nesi ni pogrešija, ni ti s nas, ni mi pa s tebe.

— … Pa reko’, hajd baš da svratim i da vidim šta rade oni tamo, pa sam kazao Đivgaru da spremi fijakere, pa da se lepo posadimo, pa onda lepo odavde kući… il’ u Banju… dobro je malo, radi…

— Zaradi vozduh! — veli Kalča. — Eh, što je čovek učevnjak, knjižovan…

— Jeste, da se malo izluftirate, to je zdravo.

— Prima se! Da idemo! — veli Svetislav.

— Ama pa lepo, da si idemo, lepo, pa će’ si idemo! I ja si toj vikam od jučerke jošte. Tike vikam — veli Kalča — biva li, eli je red pa trgovački da si idemo, a ni „sas zdravje“ da ne reknemo na našoga dobroga Ivka, na domaćina, ete?

— A proševina?! — spomenu Svetislav.

— Kakva proševina? — pita predsednik.

— Hej, hej! Pa taj si je rabota veće svršena… ’Oće da ga ženimo…

— Koga? — pita predsednik.

— Pa valjda neće Kurjaka! Tike može i njeg’, udovac je…

— A zašto opet kâ da ne bi moglo! — reče Kurjak rebreći se malo i sučući brkove.

— ’Oće da ga ženimo, ovoga pobratima. Takoj li je, kume? — pita Kalča Svetislava i udara ga po ramenu. — Jučerke me okumija. Zdravljica! Kume, da pijemo! Kuče nijedno, ela da se poljubimo.

— Hajte, ljudi. hajte; ovo je sad najhitnije, a za ono ima vremena! — veli predsednik.

— Ivčo, bre! — razdera se Kalča koliko ga grlo donosi. — Ivčo, bre, poskoro da dođeš!

— Što se dereš kâ skeledžija? Preseče me, kol’ko se razdera! — viknu na nj predsednik.

— Vikam ga i okeme ete za toj da se, demek, alalimo kako ljudi, trgovački… nesmo jedne keramidžije…

— More, Kalča! Nemoj bar ti da se praviš lud. Davno se batalio red ovde.

— Odavno, gospodine, i ja vikam toj, jošte otkako ne ono kuče ostavi pa pobeže; ama, vikam, zar da smo i mi kako on?! — veli Kalča.

— A zar je red — veli Kurjak — da nas i on ostavi onako same!

— E, pa nemoj tako, Mito, — reče predsednik onako meko i blago Kurjaku — ti si bar čovek pametan, pa što onda tako govoriš? A kako bi, eto reci po duši, tebi bilo da ti on dođe na tvoju slavu?

— A zar je jedared zaseo? A posle, ja to jedva i čekam, i molim boga! A što? Što da mi ne dođe! Bože zdravlja… Nije daleko… eto preksutra, pa izvol’te i vi, gospodine predsedniče. Pa ćete videti kako ja dočekujem i služim goste; onako starinski, kao Silni Car Stepan… sve stojim. Jakako. A ja još i nemam domaćicu kâ on. Još malo, eto prekosutra je slava, pa živi bili…

— A šta je prekosutra?

— Pa razume se Markovdan, moja slava, od starine…

— He-he, — smeje se predsednik — šta se tu razume! — A za koju godinu, za ovu?

— Za ovu, za ovu!

— He-he. Na zdravlje ti pamet! Ove godine, vala, nećeš slaviti, a dogodine možeš. Pa, bolan brajko, a znaš li šta je danas?! Pa danas je Markovdan.

— Danas? — pita Kurjak.

— Danas, i to celoga dana! A sad je četiri sata po podne.

— Ta batal’te, gospodine predsedniče… ne znam ja kad mi je slava! Toliko godina slavio zajedno s ocem, i posle kad sam se odvojio sam, i kao udovac… pa da ne znam ja kad je Markovdan. Treći dan po Đurđevdanu.

— Pa? Je l’ prekjuče bio Đurđevdan?

— Jok! danas je! juče je! — viču, dok se naposletku jedva jednom ne obaveste da je prekjuče bio Đurđevdan.

— A ne, ne! Gospodin predsednik ima pravo. Juče je gospođica Jola otišla i nisam je više video, a ona je dan i po posluživala.

— E, pa sag de! Vija ste mužije učevnjaci i knjižovni, a mija smo jedni prostaci. Kako ti reče, prisedniče, taj dan će da bidne. Poslednji si gost u drustvo, da ti ne kvarimo kef, ete! — veli Kalča. — Peki, neki!

— E, pa neću da je „peki“, nego: Je l’ prekjuče bio Đurđevdan, je l’ juče bila patarica, e je l’ danas onda Markovdan?! Ako ne veruješ, izići da vidiš kako juri svet u Panteleja… a i na Sv. Marka slavi crkva!

Tablo.

— E pa, pobratime, Mitančo, — diže se Kalča s punom čašom — pa srećna ti slava! U zdravje da gu dočekuješ! I mi da ti dolazimo i ti pa da ne dočekuješ i ispraćaš, a ne kako onoj kuče Ivko što uradi.

Svi mu čestitaju slavu ljube se piju i opet se ljube.

— Dobro ste mi došli! — veli Kurjak jedva jednom uveren i on. — Izvol’te, sedite.

Svi posedaju, Kurjak stoji i služi.

— Gospodin-prisedniče, — veli Kalča veselo — a vide li sag pa ovoj čudo: slava na našega Mitanču. Kurjačka što je slava, pa u tuđu kuću gu slavi! Bože moj! Svašto u ovaj svet!

Te se reči kao kosnuše Kurjaka, jer on se uozbilji i kao rastuži malo; a začudo da je i juče već bio nešto drukčiji. Većinom je ćutao, rebrio se sedeći onako; gledao, sukao i izvlačio brkove.

— E, kad je tako, — reče predsednik i pruži ćurovaču da mu se natoči — onda je što drugo; stvar je onda u drugom sostojaniju. Pa što mi to odmah ne kazaste! E onda uzimam reč natrag! — pa ispi čašu. — Svetislave, na, meti ovaj šešir tamo da mi ne smeta.

— Bož’ke, kako se pa onoj ubavo složilo. A prođe Ivkova slava, a eto si stiza pa Kurjakova! — veli Kalča.

— A jadna ti slava bez svirača! — veli Smuk.

— Veselo, gospodine predsedniče! — veli Kurjak.

— Ama nešto mi gluva ova slava! — veli predsednik.

— Kako da nije! — veli Smuk. — Nema Cigana.

— Be’u jedni otoičke, ama gi napudimo zašto su lopovi. Oni kupovaše i donosiše pljačku aleksinačku i knjaževačku u turcko vreme kad beše rat. Rekaja sam jošte kad pade Niš i zastupi Srbija da ću gi bijem gde gi nađem i dor gi vidim; pa si toj i radim, veru gi firaunsku čađavu! Faćam račun; jošte tri iska, pa da gi bidne ramno stotinka.

— Ama gluvo mi bez Cigana! — veli predsednik. — Kud je bila slava bez Cigana!

— Gluvo, gospodine.

— Čuješ, kume Svetislave!

— Ja… o molim… izvolite! — veli Svetislav.

— Dakle, kao što ti reko’, ja ću da ti budem kum, Kurjak starojko, a Kalča nek’ ti bude mesto oca. A, Kalča, pristaješ li?

— Sve si kabulim… — veli Kalča.

— O, kakva čast! Stvar prešla u jače ruke… Dakle, ima nade! Dalje od mene onda misli o samoubistvu! „O Marijola, lepotice krasna, Sliko divna raja nebeskoga! Ne smem čisto da pogledam u te, Divnom blesku svetla lica tvoga. Al’ vrati se, o pogledaj, stani. Mog života već se gase dani!“ — završava deklamaciju ovaj Julije Flotvel iz putujućega društva.

A Kalča ne skida očiju s njega, nego ga sluša i gura jednako Smuka da ga i ovaj sluša.

— More, kume, ti me zbuni s tom tvojom fantazijom… Dakle, šta ono htedo’ reći…

— Za Cigani beše razgovor! — veli Kalča.

— A, da, dakle kume i ćato… sutra napiši priznanicu na pola plate…

— Čujem, gospodine kume; a na koliko, molim? — Na pola plate, četrdeset i osam dinara, od petnaestoga do kraja ovoga meseca, na ime plate pisara ovoopštinskog, a plata ti je devedeset i šest dinara zasad.

— Hvala, gospodine kume-predsedniče i jedini pravi prijatelju i dobrotvore.

— Uha, šta ti sve nakaziva tu! Rekni: kume — dosta je.

— Hvala, kume. Dakle, kume, šta ste mi hteli narediti? Gde kum okom, tu kum skokom!

— Lele majke, što će da ni procavti Opština sas ovakoga pisara!! — veli Kalča, smejući se.

— Dakle, kume, otidi onom mom pisaru pred kućom tu što stoji i kaži mu neka odmah pošalje svih šest pandura u svih šest ciganskih mahala — a i kod Panteleja nek’ idu, ako po malama ne nađu, pa nek’ dovedu svirače.

— Koliko?

— Kol’ko ih nađu.

— Ama, vikam, — veli Kalča — neće može bit’ da dođu: i njima gi je slava.

— More! Čudne mi slave! Ciganska slava! Šta neće da dođu?! Kaži da predsednik zove. Hajde sad… Čuješ… hej, stani… Naredi tamo i za prangije!

— I čočeci nek’ dovedu! — predloži Kalča.

— I njih, i sve. Znaju oni Kurjaka; zar su mu malo svirali Mekam i Zejbečku igru.

— More, ne znaju oni predsednikov bakšiš! — veli Smuk.

— E, pa srećna slava! Srećno viđenje! Ove godine kako možeš, a dogodine kako hoćeš. Pa da bog da s domaćicom — veli mu predsednik. — Ako si Kurjak, ne moraš biti kurjak.

Kucaju se i piju.

— Sedi, Mito, — reče predsednik Kurjaku. — Što si zamišljen? Šta ti je?

A Kurjak samo sedi i ćuti. Suče brkove, vuče brk i gleda niz nos, kao čovek koji oseća svoju vrednost i nameran je da je pusti u saobraćaj.

— Istin’, što ti je pa teb’? Ništo si mlogo žalan pobratime!

— Eto tako. Ništa! Mislim nešto! Eto otkad je naše drustvo, pa se ne setiste mene da ženite i da mi predsednik bude kum! A ovaj, evo, došao juče, pa mu već nađoste i devojku i kuma i starojka i sve! E, zato me je baš mnogo žao!… To… to ja i umreću a zaboraviti neću!

— Pa, molim te, pobratime, a kad si nam ti rekô da ’oćeš…

— Nego… da ja dočekam — nastavlja zbilja ožalošćen Kurjak — moju slavu bez domaćice, i još u tuđoj kući! E, zato me boli srce! To je meni jedna žalost velika!

— More, batali to sad. A popravićemo to lako, samo ako ti hoćeš! Nego da pijemo. Samo ako ti hoćeš!

— More, kako da neću ono što je dobro.

— Hajd, batali ti to sad! Sad će nam i Cigani doći.

Nema sumnje, Kurjaku se dosadio udovački bećarski život, a dirnulo ga i to valjda što je dočekao slavu u tuđoj kući. I on se opet izgubi u mislima. Samo je gladio ruke, pućio obraze, nadimao grudi, kao što već to čine zaljubljeni udovci, i malo je govorio, a nije se raspoložio ni kad su stigli svirači.

Posle pola sahata stigoše svirači.

Ivko je sedeo dotle u kafanici i poručivao kafe i primao izveštaje, koji su ga potpuno umirili, jer je čuo da je vlast stigla već na mesto nereda. Pošao je umiren i pun nade; ali što se bliže kući primicaše, sve ga više neki strah obuzimaše. Ostavio je kuću u priličnoj tišini, a sad izdaleka prolamaše mu uši jedan užasan urnebes! Jakaša, jaraša! ču se iz avlije glas Ciganaka i zurle Ameta zurlaša.

— Lele, majke, što će baš da propadnem! Što će ovoj sas mene na kraj da bidne! — reče, pa polete kroz svet u avliju, kao čovek koji je do maločas bezbrižno sedeo u društvu, pa mu iznenada jave da mu se kuća zapalila. Tu stade na onom demarkacionom ćošku od kuće, pa gleda i sluša sve. Unutra već samo kako se zamisliti može! Kako te najgore mrzi. Jedna vika, jedna svirka, jedno pucanje i podvriskivanje jedno, pa se do neba čuje! Zatekao je šest ciganskih družina. Sve udarilo u svirke i davorije, u ćemaneta, zurle i bubnjeve, a čočeci u besnu igru. Ciče sitna ćemaneta, pište zurle, a glas im se razleže čak do Vinika, trese se kuća i sokak od bubnjeva, zveče dahireta, podzveckuju čampare na rukama čočeka. Igra čoček i pravi krugove i šiba svojim dugim kurjucima po zraku i trese graciozno celim svojim simetričnim telom, a Kalča se izvalio na jedno jastuče, zažmirio sladostrasno kao mačak, pa viknuv: „Ahaaa, čičino malecno!“ ispali pušku uvis i otera radoznale vrapce čak u devetu mahalu. „Svirajte moj žalos’, veru vi firaunsku čađavu čočešku!“ dere se Kalča i obećava lagir-papuče garavom čočeku Kara-Biberu, zbog koje se počešće po kafanama dešavaju tuče između vojske i civila, i ima razbijenih glava i slubljenih šešira, pokrhanih stolica i tesaka bez kanija u kafani i kanija bez tesaka u kasarni. „Ćiti, ćiti, Ružo!“ dere se Kalča.

Trese se kuća veseloga Ivka, jorgandžije.

Stao domaćin, pa gleda i sluša čudo. „Što je ovoj, bre, brate! pomaga li što tapija?“ reče u sebi. Verovao je svojim ušima, još sa sokaka čujući kako mu se sve trese od svirke i pesme vesela kuća njegova, ali očima svojim nije mogao da veruje ni sad, na licu mesta, usred avlije! Zanemeo i stao. I da je to bio čovek koji afektira, nema sumnje da bi najprirodnije i najzgodnije bilo za nj da padne u nesvest; — ali pošto kao čovek jake i snažne građe nije znao šta su to živci, a još manje slabi živci, nije znao, naravno, ni padati u nesvest, nego je samo zinuo od čuda, pa stoji nasred avlije. Ostavio još i kojekako mirnu kuću, a sad zatekao čitav vašar kao u paklu, i to još u prisustvu opštinskih služitelja, na čiju je pomoć apelovao! Oni su revnosno prali čaše i spremali „beštek“ i „escajg“!!

— Breee! Zar tol’ko Cigani ti ima u ovaj grad?! — viknu Ivko, kome ništa pametnije u ovaj mah ne pade na pamet nego to. Zaboravio na svoju nesreću, pa se čudi tome. Stade gledati i meriti Cigane i pandure koji rade i uređuju sloške, kao da su baš u svojoj kući.

— A, za toj li ve je poslaja prisednik, nesreće pandurske! — viknu Ivko, misleći da su panduri (kao siroti ljudi) potkupljeni.

— Mi si sal’ slušamo zapoves’ — reče jedan sa zasukanim rukavima, razgledajući opranu čašu, a Ivka i ne gledajući. — Što pa nas reziliš, kad su tuj naši stareji?!

— Kakvi stareji! A, će se nađem ja s prisednika, pa će ga pitam kakvi ima pandurini! Kud su stareji? — pita Ivko, ne videći ništa drugo do same Cigane. Prvi put mu pade na pamet, pa se zapita: otkud u varoši toliko Cigana! Pogle, molim te! reče Ivko u sebi. I doista, sam Ciganin pritiskao avliju, pa da, što pevaju, jaje baciš odgore, ne bi palo na kaldrmu, već na dobra Ciganina ili još bolje Ciganku. A nije ni čudo. Panduri su svi, koliko ih je bilo, tačno izvršili naredbu. Svaki je pandur doveo po jedne svirače; šest pandura, šest družina ciganskih beše došlo. Stoje u polukrug sa svima mogućim muzičkim instrumentima kulturnoga Zapada i čarobnoga Istoka. Oni kao polukrug, usred njih kardaši, usred kardaša sedi glavom on, predsednik; a vlast, bolan, brate! Pao u sevdah, pa onako ćefli lepi dinare i stoparce po čelu i obrazima najmlađeg i najlepšeg čočeka Ajše i obećava joj stambol-papuče. Grešni Ivko kad vide to, a on stao pa se skamenio, i stoji ne drukče nego kao jedan veliki u salonski kaput i svileni prsluk sa cvetićima u saksijama obučen znak pitanja ili divljenja.

Dugo je ćutao, jer ne može ni očima da veruje, a još manje da gukne! Vlast, bolan, brate, otišla da ga zaštiti, pa se i ona sablaznila, i nju je ova trodnevna epidemija zarazila! I nju je zanela i ponela struja ovoga bujnoga veselja. Pa što je onda stalno i solidno u ovoj zemlji? mislio je Ivko.

— Na zdravlje ti pita, domaćine! — guknu Ivko. — U ovuj zemlju veće nema ni red ni pa zakon! Propado’ ja sa sve prisednika!

— Ivko!

— Pobratime!

— Ćopek!

Graknuše odande u jedan mah kad ga spaziše, a prangija riknu silno i posu zemljom nesrećnoga Ivka po glavi, po kaputu i po svilenom prsluku sa cvetićima u saksijicama.

— Svirajte: „Što te nema, što te nema, dragi, da mi dođeš?“ — viče Kurjak.

— Jok, jok, svirite: „Pobratime, pobratime, ete, da se ne varamo!“ — viče Kalča.

Cigani sviraju i pevaju i jedno i drugo u isti mah.

Ivko stao nasred avlije, pa se podbočio kao onaj kome se polome kola na pola puta od sela u varoš, — stao pa gleda blesasto. Pade mu na pamet prekjučerašnja gužva ciganska, pa reče u sebi: „Sas Cigani poče, sas Cigani će mi se i svrši slava! Ja si dočeka u moju avliju „Cigansko carstvo!““

— Poskoro ovam’, kuče nijedno! — reče Kalča. — A, teb’ te nikud nema! A znaš li, jagurido, dek je danas slava na našoga Kurjaka?! Ne znaješ, je li, nesrećo pobratimska!

— Ovamo, pobratime, — ustade Kurjak i priđe mu. — Danas mi je slava, Sveti Marko. Žalost, pobratime, koje sam ja dočekô od tebe, kao od jednog boljega od rođenoga brata, da se ti mene ne setiš, nego da ja moram da ti napomenem.

— E, pa srećno, — utanji Ivko — dogodine pobolje kod tvoju kuću da gu dočekuješ i ispraćuješ!

Poljube se.

— Stavrijo, more, čašku za Ivka. Dobismo novoga gosta. Sedi si, Ivčo! — veli Kalča.

Kucaju se i piju. Ivko seda.

— E, a što je pa sag ovoj, gospodin-prisedniče? — reče prekorno Ivko.

— Ne možeš, bre, bez nas, priznaj, kuče nijedno! — veli mu zadovoljno Kalča. — Skita se, skita, pa se vrnu pri nas u staro drustvo kuče!

Nasmeja se Ivko malo gorko, pa se predade sudbini i baci kapu na travu.

— Eto vidiš, kako sad ide sve lepo i mirno. Sediš tu, a niko ti ne kaže ni: potamo se! Treba lepo. Dobar si majstor, al’ s ljudima ne umeš — mu predsednik, gustiozno jedući jedno rebarce. — To treba polako, pa to posle sve ide svojim putem, kao namazano. Ti samo uživaj!

— E jes’, gospodine. Da uživam, gospodin-prisedniče! Kalča me isprati sas pušku, a ti me pa sag sas prangije dočeka! Fala vi kako na brata — reče učtivo Ivko, a u sebi se pita: šta li to, bože, ide sve tako lepo i namazano?

— Dede još po jednu! Najpre tavan jagnjetine, pa tavan vina, pa onda tavan kafe, pa ništa lepše! Eto tako… sad još ovo da ispijemo, tu što vidiš, a posle ćemo svi lepo da se dignemo, pa pravo tamo! Al’ onda treba i ti da nam pomogneš, jer i tvoje se kože to tiče.

— Što da prajim, gospodine? Sve će da činim, salte kazuj! — veli Ivko, pa mu se primače stolicom.

— Pa ti eto vidiš kakvi su ovo zli podanici. Vidiš da ovaj svaki ima tri srca, kao Musa Kesedžija. Vidiš da su tek sad ćefli, što su pronašli Mitinu slavu! Pa ti mislio da će već da svrše, a oni tek sad počinju! Hoće slavski kolač da poruče.

— Kako, more, da ne vidim! Oči mi obeleše gledajući bruku. Nego kurtalisuj, aman!

— E pa lepo, ima leka.

— Ima, veliš! O, da dâ Gospod!

— Eto vidiš ovoga ovde Svetislava. To je naš pisar: dobio je danas službu. I ti si mi kazao, a i od njega sam samog maločas čuo, da je begenisao onu jučerašnju devojčicu…

— Marijolu Taninu? Jeste, gospodine.

— E, pa vidiš. Pa sad biraj! Il’ voliš da ih skineš sad odmah s vrata, il’ da ti još tri dana prave ludorije po kući. Od tebe sve zavisi, više nego od mene.

— Nauči me, gospodine, ela…

— Pa da ode tvoja žena, gospoja Keva, majci devojčinoj…

— Aa, pri Siku?

— Jeste, da ode, pa da je pita: hoće l’ udati dete. Je l’ joj je za udavanje; a mi imamo, reci, momka na ženidbu. Nek’kaže da nije rđava prilika… a znaš… ko ga zna, može posle doći neki još gori. A ovome bar znam familiju. Od dobre je familije, za to neka se ne brine, a ima i masu, to ja znam i jamčim.

— E, lepo… će reknem: prisednik ga znaje kako i seb’ što poznava…

— Pa ako može biti što od toga posla, a mi da im dođemo odmah ovako svi u proševinu — a evo tu su i Cigani. Živa zgoda, sve kô naručeno. On mlad, lep, od dobre familije, taman prilika; a ona lepa…

— Lepa, gospodine, kako gugutka, kako i majka gu Sika, a majka gu pa što beše…

— Ee, de… kazivô si mi već! — prekide ga predsednik. — Dakle, ako može, a mi onda večeras lepo sve da svršimo, a na Duhove može svadba da bude. Dakle, hoćeš li?

— Kako da neću, gospodine! — veli Ivko.

— E pa, Svetislave, domaćin će da ide. Dakle, Ivko, hajd brže, a kaži im da se devojka momku prosto dopada! Kaži da je zato i ostao tri dana kod tebe, što mu se žestoko dopala…

— Rekni gu, — dodaje Kalča — žestoko mu pamet pomerila vaše Jolče, pa si je sag kako brljiv bez njuma! Ošašaveja je…

— Da, gospodine, a i šta bi mi bio život bez nje! Samo jedan sumoran dan, maglovit, oblačan dan; dan bez sunca, nebo bez pavedrine, bez toplih zraka sunčanih. Što je svet bez toplih zraka sunčanih, to sam ja bez nje! O, gospodine, kad biste znali! Kad biste znali i osećali što ove lomne i i mučene grudi osećaju u ovaj mah! Ah, gospodine! — reče Svetislav, a opustio ruke i razbarusio kosu, pa izgleda kao onaj koga iz kafane izbace.

— Pogle ga sal’ što zbori! — veli Kalča polako i gurka Smuka. — Ja ga što je brljiv! Ih, što je fantazija, majka mu stara!

— O, gospodine predsedniče! Da li ćete mi moći verovati?!… Ali ne… i vi ste bili mladi, i vaša je krv negda bujnije ključala, srce jače bilo, i vi se više kretali po uzvišenim predelima ideala! I vi ste jamačno imali jedno stvorenje koje ne biste dali ni za sva carstva ovoga prostranoga sveta; za čijim ste pogledom čeznuli, za čijim glasom uzdisali, za čije biste jedno „ljubim te, ljubim“ dali sve blaženstvo duše svoje! — A ona, meni… ah, koli mi je draga ona!

— Breeeee, — oteže Kalča — pa ovo, more, bilo ludo!!!

— More, ne lupaj tu koješta, — oseče se predsednik na Svetislava, koji je još jednako onako čupav stajao i deklamovao bez suflera — nit’ mi odugovlači tu stvar, kad vidiš da radim za tebe!… Dakle… ovaj… tako kaži, neka kaže tamo gospoja Keva: da je momak rad da se ženi, a devojka mu se dopala. On ima nešto mase, a dobiće službu, pa ne traži ništa: što kažu, pristaje i u jednoj košulji da je uzme. A ja ću se starati za njega. Poznavao sam mu oca, a poznavao i familiju, i jamčim za njega. Ako dâ, nek joj rekne da će time i meni učiniti ljubav, a reći će mi posle fala, to znam. A i devojka valjda mu neće manisati? A momak je voli i bilo bi mu teško kad bi ga…

— O, umuknite, — razdera se Svetislav — ne spominjite tu užasnu reč, tako vam spasenja duše vaše i večnih muka koje vas čekaju! Ne spominjite! — reče malaksalo, pa razbarusi kosu u očajanju i pade preko jedne stolice.

— Ama, reko’ li ti da se ne mlatiš kad ja radim, vidiš, fala bogu. Bog i duša, hoću te vezati, pa poslati u Beograd u ludnicu, ako mi samo još jednu reč…

— Ah, ne, ne! Vi još ne znate…

— ’Oće — nek’ gu rekne Keva — kako onaj leblebidžija iz Stambola, što se u onuj turcku pesmu poje, pušku da fane, ’ajduk da stane, ako mu, ete, ne davate Marijolče vaše. Može da napraji sijaset zulumi i pa ešekluci zaradi ovaj nesrećni sevdah. Takoj nek’ gu, ete, na Siku rekne! — uči ih Kalča.

— Ne, ne! Našto mi i život, ta on bi mi samo bio pakao na zemlji bez nje! Ja ću se ubiti ako…

— Čuješ more, Ivčo, što si zbori čovek?! Nek’ rekne Keva na Siku: da će da se besi naš pobratim Svetislav na krivu granu, a sve od kara-sevdah — a od kara-sevdah pogolem boles’ ima li na ovaj svet?! — veli Kalča ozbiljno. — A istin’ može da učini toj! Fantazija je, bre! Ludo, bre, zar ga ne vidiš? More, muke vidomo svi sas njega za ovoj tri dana! Pa može toj i da napraji, pa koj će tag, rekni gu, Sike, da potegli na dušu? A može, kakva je budala, da se oženi za inat sas neku štumadlu, pa biva li naš pobratim takoj da načini, ta takvu snajku da si dobijemo?! Toj će bidne, rekni, ko mu ne davate devojčence. Razbiraš li?

— Razbiram, de! — veli Ivko nestrpljiv.

— A za momka, reci, da je već predsednikova briga; biće mesta za njega. A posle ima i masu, dakle neće, fala bogu, biti gladan. A reče, čini mi se, da je sirotnija kuća, a? — zapita predsednik.

— Pa sirotinja, gospodine, — veli Ivko— imaju ti jednu kućicu, lojzice, malko zemljice, čair i magare; tolko!

— E, pa idi sad, pa gledaj što brže da se vratiš, ako želiš da ti se kuća što pre isprazni — veli mu predsednik polako. — Jer vidiš kako je! Kurjakova slava tek sad počela… jedva sam ih odvratio… a hteli da zovu i popa da seče kolač! Pa ako i Kurjakova slava ustraje još tri dana, lepo će da ti ide! Hajd, idi sad!

Oću ’oću, gospodine, da radim ću kako da mi je sin eli rodljak — veli Ivko.

— Rekni gu — uči ga Kalča — nek si ne tvrdi pazar baš tol’ko mlogo. Zašto znaješ kako je! Momak si je kako jedan, demek, zajac, devojačka majka kako lovdžija, navodadžija kako ogar, kako napriliku sag moj Čapa što je, a momak kako zajac; dor ga vidiš, a ti taj čas po njeg’, zašto kad mu izgubiš trag, nima ga ni zajac, beše mu veće… neće ga nađeš lasno! Pa da si ima nos kako moj Čapa, pa neje lasno! Ta i za ovoj sag, ete, alis ta si je rabota! Zašto može posle da bude slab ališ-veriš za devojku. Znaješ kako je devojka! Dok si je mlada i luda i zelena, ona si je skupa i jagma na njuma, kako na ranke crešnje; a posle i po dve oke da davaš za marjaš — pa muka za mušterije! More men’ me ti pituj — reče Kalča zadovoljan i iznenađen i sam ovim svojim zgodnim upoređenjem. — Pomeni gu za onoj naše staro, kad gu ja begenisuva jošte u onoj vreme, a ona si i majka gu tvrde pazar! Pa vide li što se posle napraji?! Posle si pođe i udade se za onoga Tanču; od Kalču pa dođe gu red i na Tanču onoga!! Znaješ, rekni gu, za onaj stari reč: „A kum sas prase, a ti pa sas vreću“, ta prase u vreću, zašto posle može da stane kum pišman! Ta i Sika neka si ne tvrdi baš tol’ko mlogo pazar, zašto može posle da bude zort kad precavti devojče kako cvet; da bude zort, pa tag da dava devojče za neku jošte pogoru priliku i jošte pobudalu od ovoga našoga pobratima, ete, Svetislava!… Ete toj ti se pozdravija, rekni gu, onaj Kalča.

I nama će valjda, zora sinut,
Sunce naše u visinu vinut,
Bićeš moja, moje čedo drago,
Bićeš moja, jedino mi blago!

veli Svetislav, a digao ruke i okrenuo se prema Ivku i domaćici mu, koji odoše svojom misijom.

— Breeee! — oteže Kalča. — Što je pa budala i fantazija ovaj naš taze pobratim, ta ga u svet nema!! A, pobratime, a faća li te toj pa svaki dan u ovoj vreme?!

Posle pola sahata eto ti Ivka i Keve. Vratiše se oboje veseli. Ovi ih jedva dočekaše, jer Svetislav je za ovo pola časa počinio ludorija dosta.

— Gospodin-prisedniče, — reče Keva s vrata — da kažeš: Dragička!

— More, i mi kažemo! Bog da pomože i poživeja tvoj pamet, gospodine, ta se priseti! — veli mu Ivko polako.

— Šta je? — graknuše svi.

— Gotova rabota! — veli Ivko. — Iznapred majka gu ne beše ništo kefli za razgovor, mislejaše, demek, da salte šegu teramo, pa si žena ne veruje, ta reče: „Zar vi ne beše dosta u vašu kuću, reče, ta sag počeste i u ovuj!“ — Ama, Sike, vikam ja, ti si berem žena… „’Ajde, komšija, i ti si pa kako opija! Ne vodi gairet sa sirotinju!“ reče pa ona. Muku, more, imašem sas ženu! Ama kad gu ja rekô da ič nema šala, i da će prisednik da dođe sas nas, a ona tag reče: „E, ako da je tuj i gospodin-prisednik, tag, reče, može da bude ništo.“ A ja gu jošte reko’. Da zapitaš, reče mi gospodin-prisednik, najprvo devojčence; zašto mi reče čovek da nema ništo sa zor, veće sas kef i sas alal, a teb ti je kerka za davanje? — „Za davanje mi je!“ reče ona. — E, pa sag idi, pa si pituj Marijolu. Ona si zapita devojče, a ova se sramuvaše — kako je i red na udovičku kerku — nekoj vreme, a posle priznade si što ga je i ona begendisala. — Berićat-versun! viknu’ ja. Pa sag brzo da se spremite, mi će smo sag ovaj čas da smo tuj pri vas! reko’ gu ja na Siku.

— A ja gu reko’ — dodade domaćica — za devojče ič da se ne brineš, ako smo, demek, mušterije. Momak si je ubav, krotak, fin, kako galanteris’. Premisli se, reko’ gu ja, ako smo mušterije i ako ti je, demek, Jolče za davanje!…

— „Što da se premislim! reče pa ona. Kad je k’smet nek’ se uznu! za davanje mi je! Mi će’ ve čekamo!“ — dopunjava Ivko raport.

— Ura! — odjeknu gromko, i Cigani zasviraše jedan urnebesan tuš.

— Pa ’oće si idemo. Da polazimo! — nudi ih Ivko.

— Možemo! — veli predsednik — ako smo gotovi. A ti, Kalča, proberi jedno šest najboljih Cigana i sortiraj ih, pa ti nek’ ostanu, a one druge pusti. Starojko, ti znaš šta je starosvatsko: da vodi trošak, — hajd, dreši kesu, pa plaćaj. A evo im od mene — i dade im tri banke. Razdeli im, jer će se potući.

I Kalča i Smuk dele bakšiš Ciganima, koji džakaju, ali ne smeju mnogo zbog predsednika, a još više zbog pandura; ali čim iziđoše iz avlije, zadžakaše strahovito i počeše se bubati i tući. Ivko se smeje i ne da pandurima da se umešaju, pa veli: kad je počela slava sa ciganskom tučom, neka se, vala i svrši.

— Ama šta tražiš to, kume? — pita Smuk mladoženju, koji se gologlav ustumarao po avliji.

— Ama tražim šešir! — veli Svetislav.

Dok je Svetislav tražio svoj šešir, dotle je Kurjak prišao predsedniku, i ozbiljna i svečana izgleda, razgovarao se s njim dugo. Bili su podalje, pa im se razgovor nije mogao čuti, ali se otprilike moglo videti da se nešto vrlo ozbiljno razgovaraju. Čulo se u jedan mah kako Kurjak veli: „A ovo već ne valja, i sam vidim, veli Kurjak… sramota od sveta… pa bih vas molio, gospodine predsedniče, kâ jednog svog oca i, reći, prijatelja, da vi…“ a predsednik pristaje na nešto, koliko to do njega stoji. A Kurjak sve veseliji i vedriji, izbacuje čas jednu a čas drugu nogu, suče brkove i traži od Ivka ono malo ogledalce što stoji među porculanom, i češaljčić, a ovaj mu sve to donosi.

— Ama što radite toliko? — pita predsednik, svršivši razgovor s Kurjakom.

— Ama šešir nema mu ga na Svetislava! — odgovori domaćin.

Stadoše svi tražiti šešir po sobama, po hodniku, po šupi; zaviriše i u kokošinjak i razgledaše sve po avliji. Nema ga nigde.

— Gledaj, molim te, kô da je u zemlju propô! — veli Kurjak.

— Ama, pobratime, dođe li ti u šešir, eli gologlav dođe? — veli Kalča. — Još malo, more, da potraja ovaj džumbus, ćemo da se pitujemo kako bugarske Baja-Džore što se pituvaše je li beše na Baja-Džoru glavata?! Svašta na svet! — smeje se Kalča.

— Pa valjda nije gologlav došô, al’ ga neko odn’o?!

— More, kakve se sve čelebije izređaše ovija pa tri dni u ovuj kuću, — može i toj da bidne!

— ’Ajte, more, ljudi, prolazi vreme! — žuri ih Kurjak.

— Slušaj, kume, — veli predsednik — pa mi ne možemo tu sad do ponoći ostati radi tvog šešira. Nego da se pomognemo. Stavro!

— Izvol’te, gospodine! — odazva se i dotrča jedan naočitiji pandur, prvi momak u svojoj mahali.

— Ti imaš najlepšu šajkaču, nova je, je li? Skini, pa je dodaj gospodinu pisaru.

— Razumem! — reče pandur,

— A, pa eno mi šešir na čandijama!

— Bože, kud pa sag na čandiju da dođe! — čudi se Kalča. — Ej, crna Sike, što će’ pa da dobiješ budalu zeta!!

— Eh, batali sad. Nego kô što reko’.

Svetislav uze i metnu novu šajkaču i nakrivi je malo na desnu stranu.

— Hajdemo! — reče predsednik. — A vi, okrete se zatim pandurima, hajd u opštinu! Hajd, Ivko!

Pođoše.

— A ti, Svetislave, da budeš pametan. Nemoj da mi se tamo izmotavaš kô maločas što si, jer odmah ću da batalim svu stvar.

— Molim. Ćutaću — veli ovaj.

— Da ćutiš, jeste. Ti si mladoženja, pa treba da ćutiš.

— Da si ćutiš i da se sramuješ kako je red, demek, na mladoženju. Da si postidljiv i od nevestu! Ako će’ opet da si fantazija, kako otoičke što beše, mi će’ te ispudimo! Razbiraš li? ’Ajd sad! — veli mu Kalča.

— Molim, molim! — veli onaj.

— Da si ćutiš, — veli Kalča koji se sa Svetislavom uputio ispod ruke — zašto ako staneš da prajiš ešekluci i da si fantazija, kako do sag što beše, — em neće da dobiješ devojčence, em će da poručaš ćuteci od men’ u ovaj mrak. Razbiraš li?

— Razumem ! — odgovara Svetislav.

— E, tol’ko ti reč od men’. Da si ćutiš kako nemak!

— Ćutaću! Kao sinji kamen ćutati ću! — veli Svetislav, rešen da sve podnese radi Marijole.

— Cigani, bre! Da svirate sag On-Alti, Šesnaesti turcki! — zapovedi Kalča.

Cigani poslušno zasviraše poručeni turski marš.

— A što da činim pa ja bez šajkaču? — zapita Stavra pandur Ivka, kad se nađoše na ulici pred avlijskim vratima koja zaključavaše Ivko.

— Eve ti moja šubara (pa mu je nabi na glavu), a ja si mogu i gologlav u komšil’k. A jutre da dođeš za šajkaču i pa za gospodinov šešir, a noćas nek si sedi na čandije. Zar toprv će da prenoći, ete, na čandije! Pa jutre će, se trampimo i račun pregleđujemo, zašto noćaske neću sam dom! — reče Ivko i poleti gologlav za prosiocima, a panduri odoše u Opštinu, praćeni svirkom škartiranih Cigana.

Svršiše proševinu. Posedeše i porazgovaraše se i krenuše doma. Svetislav je ćutao.

Ispraća ih majka i ćerka. Vesele obe, pa ne znaš ko je veseliji, majka ili ćerka. Ispratiše ih do na sokak.

— E, od ovija tri dana što beše, ovoj si je najpametna rabota. Ovoj najpametno izrabotismo — reče Ivko zadovoljno, kad behu već na sokaku. — Fala ti, gospodin-prisedniče, te me ovija ne oteraše u Cincari; a ća, da veće ne držim slavu eli da gu promenim za svetoga Živka.

— Pa dom da si ideš — reče Sika Svetislavu.

— Laku noć! Laku noć!

— ’Ajde, vratite se da ne ozebete! A ti, Siko, tako bez marame! — veli Kurjak nežno.

Vrata avlijska zalupiše i ču se spolja kako Jola i Sika trče unutra.

— E, pa u zdravlju da se raziđemo — veli predsednik. — Srećno, Svetislave! Srećno, Kurjače. Ti si dobro uradio!

Svi se ljube sa Svetislavom, ali i sa Kurjakom.

A što i sa Kurjakom? zapitaće neko.

Pa ništa čudno. I Kurjak je isprosio; isprosio je Siku. Dopala mu se osobito odonomad, kad ono nije htela da peva, kad je ono Kalča zaintačio pa tražio da peva. Od toga trenutka Sika je bila jedini predmet njegovih misli, i ta ljubav je u njemu bujno, galopirajući, rasla i narasla za ova tri dana. Dosadilo mu kao udovcu, dirnulo ga to što je dočekao svoju slavu u tuđoj kući, a prostrelila ga Sika svojim velikim i kao badem dugim očima, pa se uzjadao predsedniku i zamolio ga da se on zauzme. I ovaj je to učinio. Čim je svršio za Svetislava, odmah je otpočeo i za Kurjaka. A baš je zgodno mogao stpočeti, kad se povela reč o mladencima, navodeći da punica i ne treba prve godine da je kod njih. A veli, ako je za fajdu, dosta je žalila Tanču (bog da mu dušu prosti), a on je, doduše, i zaslužio da ga i duže žali; ali božja volja, eto htela tako… pa kad već njega ne diže iz groba, veli Kurjak, a ono neka bog poživi one što su ostali! A grehota je da se i ona tako mlada zakopa kao kaluđerica, kad još može svet videti fajdu od nje, i zato je on prosi. Pisac nije umeo onako lepo da složi to kao što je uistini bilo, ali otprilike tim rečima se poslužio Kurjak, a predsednik isto prihvatio. I kako ga je dao bog slatkorečiva, stvar je time sasvim, što rekli, prešla u jače ruke. Sika je ćutala i slušala. Nakrivila malo glavu na levu stranu i oborila oči, pa joj pale senke od trepavica do pola obraza, ćutala i slušala i čupkala polako kraj od kecelje. A zatim je ustala i poljubila predsednika u ruku. I dok je Marijola spremala kafe u mutvaku, isprosiše joj amo u sobi i majku. Jola tek sutra doznala za tu drugu proševinu, i tada je čula i šta je sve ugovoreno. Ugovoreno je i za časnike i za dan venčanja. Venčaće se uskoro; Marijola na Duhove, a Sika na Pavlovdan.

— E, sa zdravlje, Svetislave, posinče — reče Ivko i poljubi ga u čelo. — Pa jutre da dođeš za šešir, a za noćas nek’ si sedi na čandije.

— Fala, poočime! — veli Svetislav, pa ga poljubi u ruku.

— E, pa laka vi noć! ’Ajd sa zdravlje! A dogodinu izvol’te na Svetoga Živka, tag će mi je slava… će promenim, ete, svetitelja! — veli im Ivko, praštajući se s njima, pa uze ženu i zamače brzo s njom. I nabivši pokojnoga Tanče bućmedžije fes na glavu, ode pravo tastu da tamo sa ženom prenoći.

— A vide li Siku? Kol’ko gu milo za Jolče, tol’ko pa jošte i za seb’ — veli Keva Ivku, idući putem. — Vide li?

— Ho, majke, pa toj se znaje; pobliža košuljka odi haljinku. E, što da čini mlada i ubava udovica u njojne godine; da gu propada vek bez čovek, biva li?! Kako, ete, cvet u pustu poljanu, pa nikoj ga ne bere i ni miriše i ni se pa ćiti sas njega, — ete takoj si je udovičko!

— A i na Mitu milo; procavteja bož’ke, čovek u obrazi odi golem rados’! — veli Keva.

— Ah — reče Ivko, pa se lupi u grudi. — O, bože, sal’ tol’ko da živejem dor dočekam na nekoga prvu slavu; sal’ dotle da ne zamrem! A tag ubavo će mi, žene kisele, plate za ovaj odi tri dana panađur što ga držaše u moju kuću bez kalendara i komesara, i pa posle sas prisednika.

— More, ostavi pa rekni: Spolaj na Gospoda, što gi se i sag kurtalisuva! — veli Keva.

— Mori, Kevo, — reče Ivko, pa se zaustavi — ako li da skoknem malko do drustvo, da gi se pa sag ja osvetim! — veli Ivko, pa pođe, a Keva za njim, pa ga uhvati za kaput i ne pušta.

— Tuj da ostaneš, nesrećo! Jedva gi se kurtalisuva, a sag gi pa sam tražiš!

— Ama sal’ da gi napravim jedan pakos’.

— Jok, jok, — veli Keva a ne ispušta ga — dom da si ideš s men’, a za pakos’ ima vreme.

Ivko samo huknu, pa se lupi u grudi i reče: — Ama što će’ se naplatimo! Kako na kadiju će mi platu. A na svu trojicu je slava ispred moju. Ta kada gi, ete, dođem i sednem u kuću, e, veće šest dana, za ovoj neće im iskočim iz kuću. Ama ti, Kevo, sal’ uživaj! Će gi pokupim i dovedem i niški i masurički Cigani za džumbus! A, što uze ženče!!

Tako smišljaše i pretijaše majstor Ivko još ono veče, idući tastovoj kući. A kakav je zlopamtilo i pakosnik, verujte da će to i učiniti. Već je za to kratko vreme smislio mnogo štošta, a do prve slave, jal’ Kalčine, jal’ Smukove jal’ Kurjakove, ima dosta vremena. A on je bio majstor u izmišljanju i nameštanju da nagaravi koga, i već se sad smešio i uživao u osveti, zveckajući silnim ključevima od sviju svojih soba i šupa u kući.

Sutra, kad je otišao kući i raspremao, još se strašnije zakleo da će im vratiti milo za drago.

Ivko ode jednim, a gospodin predsednik drugim putem, naredivši im pre toga da idu kući, što mu oni, naravno, i obećaju, uputivši se fijakerima koji su stojali pred kućom.

— Ama što uze ženče, pobratime, — veli Kalča Kurjaku — alal ti dve oči! Sag može da gu slušamo kad zapoje:

Rakito, mori, Rakito,
Rakito, tanka selvijo!

i pa da gu gledamo, mi što smo pobratimi.

— A, će’ se ti da ubrišeš za toj! — veli mu Kurjak.

— Ama zar pobratimu ti pa toj zboriš?! — Pobratimu, jakako! Valjda se ja ženim za pobratima?!

— Ama za toj ič ne beše razgovor! Ništo lošo nema tuj, salte čoveški.

— E, tako. Ja tebi na slavu i ti meni na slavu. Toliko! — veli Kurjak, smejući se.

— A, takoj li će mu bidne! — veli Kalča.

— Ajd, sedajte! — naređuje Smuk.

— Stoj! — viknu Svetislav — imam jedan predlog. Kako bi bilo da otpevamo sad ovako jednu. Ja sam prvi tenor, treba još drugi tenor, bariton i bas, pa jedan divan kvartet da sastavimo, pa da nas vidi bog! A taman smo četvorica, pa možemo da sastavimo kvartet; ja pevam, dakle, tenor; šta ti, Kalča pevaš?

— Toj što i ti, pobratime! — veli Kalča.

— E, pa ne može to, nego reci…

— Jok, jok. Toj što i ti poješ, toj će i ja da ti pomagam… pobratim pobratimu treba da se nameri u pomoć…

— E, pa ne ide to tako. Pevaš li bas, sopran, alt, šta li…

— Ja ću da pojem na tvoju formu, pobratime…

— E, pa ja pevam tenor…

— E, pa šta mi trebe drugo! Sas mojega pobratima i ja ću si toj.

Batali ga Svetislav, pa se okrenu onima drugima.

— A šta vi pevate? — zapita onu drugu dvojicu.

— Što i ti, pobratime! — rekoše obojica u jedan glas.

Huknu Svetislav, pa se okrete opet Kalči:

— Dakle, Kalča, ded’ zapevaj nešto što ti voliš… da vidim. Beee! — proba Svetislav basom. — Ded’!

— Bee! — imituje ga Kalča. — Breee! kako mečke počemo.

— Vrlo dobro, to je bas. Ded’ zapevaj što.

Doma li si, sama li si, Maruš, mori?
Doma jesam, sama nesam, ludo, mori!

otpeva Kalča.

— Vrlo dobro! Pa ti si basist, ti ćeš bas da pevaš. Beeee! — proba Svetislav dubokim basom. — Eto, to ćeš da pevaš.

— A sal’ toj neće da dočekaš! — veli Kalča. — Ni tatko mi toj ne beše, a i ja neću sam toj!… A, basis neću da sam dokle se, ete, krstim sas tri prsta.

— E, pa moraš tako…

— E, a zašto bajađim ti da možeš da poješ drugo, a ja pa da toj ne mogu! Ako smo pobratimi, demek, mi će’ zajedno, družeski! A bas da pojem u ovej godine moje — neću si! — Što, bre, zar što će ti je prisednik kum da je, ta sag ja da ne smem da pojem toj što i ti?!

— A, pa ne zato…

— A bas neću da sam, ta da znam sag da ću da umrem! U našu familiju, toj da rečeš, basis, ete, — nema! — reče Kalča odlučno. — Pa kako će’ da pojemo?

— Pa da stanemo pred kuću. Serenada… znate, fala bogu, šta je — veli Svetislav. — Serenada…

— He-he! Smešna reč. Kako vikaš?! Pred kuću? Zar smo si mi pa kolende, ta da, kako na Božić, pred kuću pojemo? E, toj neće lasno da bude. Ja mislešem u kola… putujeći…

— Ama samo nekoliko stihova od pesme: „Pred tvojom sam evo kućom, za kojom sam žudio!“ — moli ih Svetislav.

— E, sal’ toj, da kažeš, kod nas adet neje, — veli Kalča — kod vas može da je, ama kod nas, ete, neje.

— Nećemo! — viknuše svi.

— E, pa dobro, onda ću ja sam, još bolje; ona se i tako solo peva.

Ali mu ne dade Kurjak, a ni ostali.

— Svetislave! Nemoj da se mlatiš tu, već sedaj u kola — veli Kurjak. — ’Ajd, sedajte. Ja i Kalča u ova, a ti i Smuk u ona druga.

Posedaše. Svi se namestiše, samo Čapa ostade dole, mašući repom i lajanjem dajući od sebe java da je i on tu. On se više nije hteo odvajati od Kalče. Bojao se da ga opet ne izgubi, pa ga ni za trenut nije više puštao iz vida.

— Da si uzmemo i mojega Čapu sas nas u drustvo? Ako li? — pita ih Kalča, sav blažen što je i Čapa tu. — E, pa i on si, ako je pcetište ima dušu; pa nek’ si i on, vikam, protera vek. Ako li?

— Da ga metnemo u ovaj treći fijaker? predlaže Svetislav.

— More, pešak si je on ubav, arnavutska sorta je to, moj Čapa. Vidi ga, bre, kol’ko noge taj ima! — veli Kalča, gledajući ga i milujući zadovoljno. — Četiri noge, bre brate, mal’ko li je toj? Poviše i od teb’, pobratime! Će si peš stigne pre odi nas.

— Jok, jok! I on mora na kola, nek’ se zna da su gospodska posla! — veli Kurjak.

I tako metnuše Čapu u treći fijaker, pa poteraše jedva jednom.

Glava treća: Markovdan

više objava

O Crnogorcima

Pisma iz Nemačke

Ljubomir Nenadović kao putopisac

Pisma iz Italije