Nadgrobno slovo despotu Đurđu Brankoviću

Nadgrobno slovo despotu Đurđu Brankoviću / Nepoznati pisac ; preveo Milivoje M. Bašić ; priredio Zoran Tasevski¹

U leto 6965. (1456. god.), meseca decembra, 24. dana, predstavi se gospodin despot Đurađ u gradu Smederevu.

O čuda strašnoga! O još čudnijeg glasa! Najtiši i previsoki i u svemu najblagopolučniji gospodaru moj, sveti najjači lave, mučiš tako i ne daješ mi medotočni glas — ni tvojoj supruzi, a našoj najsvetijoj gospođi i carici, ni mnogoželjenim i najslađim tvojim čedima svima! Kako ovo stvorio jesi, reci mi, o najbožanstvenija i najsveštenija glavo?

„Da — reče — mučim i ne govorim zato što je pravedni sudija i Bog moj ovo zapovedio, jer zemaljskim i kvarnim obložen jesam telom; no ne mučim misleno sada, no se dodirujem Gospoda Boga mojega po mogućnosti, i o svojima i ljubaznim mojima neprestano molim se da im pobedu na svakojake vrage i na napasti u sadanja leta daruje.“

A nas svojih, kako ostavio jesi? Kako ćemo gorko i tužno osiroćene pretrpeti? Kako ćemo pretrpeti mračnu noć? Ko će nam pokriti ranu trošku zbog tvojega odlaska? Kako ćemo krepku zimu, i burno duhanje, i takove vale preći, mnogocenjenog pristaništa i bisera lišivši se? Kojima ćemo čistim očima sunce ugledati, kad je najslađe naše sunce najedanput odsred nas ugaslo žalosno i žalosno pokriveno?

Kako ćemo pogledati na nebo, koje gorko i teško breme pređe vremena pokaza nam u dimljivim zvezdama? O zvezdo gorka², što nam ovo objavi? Koji si mač javila što žanje naš život; koju nam tužnu objavu, nepoznatu nam, objavi? Da smo znali da gorko ovo znamenije tadašnjeg vremena nas jednih radi bi, tvoga tvorca i našeg sazdatelja Gospoda Boga mogli bismo umoliti o nepretrpljivom zlu od koga stradasmo.

Kojim nogama nedrhtavim zemlju gazimo? Koja tuga naša srca i kolena oslabi radi ukrića naše časne i sveštene glave? Kad si ti umro, kako ćemo mi živeti? O zemljo, i sunce, i vazduše, i druga stvorenja tvari, što kasnite? Priđite, s nama zaplačite, s nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku i nepretrpljivo pretrpite!

Lepo nam je reći: ko dade glavi našoj vodu, i očima našim istočnik suza, da kako treba tužno žalost ljutu isplačemo? Ali nedovoljne su nam kaplje daždevne, i rečnih voda struje umesto suza, da bismo ispunili dužnu nam potrebu! Gde naš najslađi život krije se? Gde svetlost očima našim ugasi se? Gde je, od mladosti čak do starosti, sila i krepost od koje se užasnuše i podiviše joj se carevi zemaljski, i načelnici, i knezovi nehrišćanski; jer tvoje borbe i pobede prevaziđoše pobede drevnih i velikih i čudnih muževa: Ahila, Samsona i Aleksandra, i drugih svih silnih? Gde je lavovski glas zbog kojega te carstveni i najsilniji Gospod za slavna postavi? Gde je prekrasno i od tuđih očiju željeno zrenje i pogled, kojim, kao magnit železo privlačeći, i štiteći, i poučavajući, stvori poslušnu volju dostojnih, veseleći i životvoreći, i na visine upućujući sve; a protivnike, pak, koji neće pravedno, grmeći strahom nad njima, i goneći mračne od sebe zbog nedovoljnog zrenja? Gde je hristopodražatelno srce i ruka kojima svi četvorostranog sveta milostinjom nasićavahu se?

I ti sedmovrhi, pređe veliki grade Konstantov³, a sada od svih malih gradova poslednji i najmanji carski prestole jadnih hrišćana, zaridaj pređe za sebe, pravedno osuđena, jer plača i ridanja dostojan si postao, zbog kvara koji je na te naišao i jer te nečastivi izmeniše, ridaj!

Ridaj i sad za najpravednijim i najblaženijim i svetim našim gospodinom Georgijem, despotom svih Srbalja, toliko sveštenim i časnim, blagoradosni dome, jer on beše hranitelj i staratelj! Tvoja čeda pređe, a sada, otkad se tebe lišiše, gorki zarobljenici, bilo arhijereji, i sveštenoinoci, i duhovnici, i svi uopšte ljudi koji bogato milostinju i blagodegeljstvo pri životu blaženoga i svetoga gospodina našeg primiste, koji istočnik milosti poznaste, koji se bogato s blagorazumijem odariste i ispuniste i preko mere, — s nama zaplačite, s nama zaridajte, s nama zakukajte: avaj, avaj! S velikim klicanjem zakukajte, svaki od vas u sebi zakukajte: „Avaj meni! Avaj meni! O našeg velikog ništavila! Ti zastupnik bi, sveti gospodaru! O koliko zlo postradasmo! O koliko užasa i straha ispunjeni bismo! Koliko ti bi moguće oblakša i preseče tamni oblak, dugo vremena naležeći nad nama. Ako bi i kameni bili, kameni nečuvstveni, ne bismo nikad mogli tvoga tolikoga i takvoga blagodejanija zaboraviti; samo tada slatkoga zrenija i prijema zaboravni bićemo, kada nas sveproždiruća pokrije zemlja.“

A ti, prečudni i presveti gospodaru moj! Kada te trilaktni⁴ pokrije grob, onako kako prima blage, — što si zaslužio neiscrpnim izvorom milostinje svoje, imajući za pomoćnicu veoma svetu i uvek svetlu, svakim javnim dobročinstvima supružnicu tvoju, a našu gospođu, blagopodražatelnu i svetu caricu; i kada primiš, zbog veoma svetog i dobrodetelnog života kojim si živeo, — jer dobrodetelji svih prevaziđe tvoj život a na prvom mestu blagočastivih careva, kojih si, velikih i u postu i u dobročinstvu, ti, o blaženi, venac mučenički primio, i nosio ga u mučnim danima kraja života svoga —; kada, dakle, — nahodeći se po pravdi, radi svih i svakih drugih blagih dela koja si učinio, u blizini pravednog sudije, kome si dostojno i blagočasno poslužio —, primiš rajsko naselje, veseleći se sa Avramom, Isakom i Jakovom i sa svima pravednima, — moli se, blaženi i sveti gospodaru moj, za svoje; moli se za svoju supružnicu i svetu gospođu i caricu da se od svakih nužda izbavi u sadašnjem životu, a na skončanju da joj se, kao veoma pravednoj i veoma blagočastivoj, dade mirna i pravedna smrt.

Moli se za svoj podmladak, — od blagog korena blaga mladica ocvetava — za blagonaročitot i visokog despota svih Srbalja i svetlog gospodina našega Lazara, posvećenog svakim blagim javnim delima, da napredovanje čeda i sinove sinova vidi, i uzlaz nabolje, jer će molba tvoja biti najnužnija u tome da naslednika tvoga i svetlog i svetog gospodina učini blagonaročitim, molitvama tvojih radi, i da on, imajući vrage sve pod nogama, i svima poslušnima dobro vladajući i upravljajući, dostojno blagodarenije da svedavcu Bogu.

Moli se, o blaženi, za celomudrenu, i mnogo zbog tebe ridajući i svetu kćer⁵, koja dobrotu i vreme tela utroši radi prave vere k Bogu i blagočastija, roditeljske ljubavi i blagog povinovanja.

Moli se, o blaženi, za časnu dvojicu najbližih tvojih čeda⁶, a gospode naše, stupove blagočastija, žive mučenike, koji su sadašnje svetlosti lišeni radi prave vere i povinovanja, i koji su naslednici mislenog sveta i večnog života.

Jer sve je tebi moguće, presveti, kao prisnom rabu gospodnjem i božanstvenih njegovih zapovesti delatelju i ispunitelju!

A mene, trostruko jadnog raba i molbenika, gde si ostavio? Hteo bih da s tvojim svetim odlaskom ode i jadna moja duša; ali ovo ne bi mojih grehova radi! Gde ću naći svakodnevna blagodeteljstva tvoja! Gde ću naći slatki i medotočni tvoj prijem koji me je veselio i napajao duboko do kostiju i do srži? Nikad to neću naći, već ću odsad stenjati plakati i raditi do kraja života moga. Priđite svi! Novi hor sastavimo!

Priđite njegovi arhijereji, i načelnici, i sveštenoinoci, i monasi, i nevoljni žitelji Konstantinova grada⁷, i svi hristoimeni ljudi gospodnji; i ruke vaše podignite, s velikim klicanjem pravednom sudiji sviju, čovekoljupcu Bogu, i sa suzama svedušno moleći se, zavapimo:

„Čovekoljupče, vladiko hrabre i svete gospode, učini sve da budu onde kamo stiže svetlost lica tvoga, veseleći sve svete tvoje: u knjizi života, u rajskoj hrani, sa svetim anđelima, s Avramom i Isakom i Jakovom, sa svima pravednim prepodobnima mučenicima, i imajući uza se presvetu i prečistu Vladičicu Bogorodicu, koja se moli ovome, i hor apostola i proroka i sve svete, čijim ćemo se molitvama udostojiti da dobijemo ono što molimo.“

Napomene

1. Od nepoznatog pisca. Spis svakako predstavlja nadgrobnu besedu koju je neko više crkveno lice držalo na dan sahrane despota Đurđa Brankovića, 24. decembra 1456. godine. Besednik koji je sastavio ovu besedu morao je biti ne samo vrlo učen čovek već i darovit pisac i izvrstan stilista. Originalni tekst: Lj. Stojanović, Spomenik Srpske akademije nauka. 3, 1890. Prevod na savremeni jezik: Lj. Stojanović, SKG, 1903, knj. 8; i Bašić: Iz stare srpske književnosti, Beograd, 1931.
2. Zvezdo gorka, godine 1455. javila se velika kometa, i verovalo se da će njena pojava doneti sudbonosne događaje.
3. Turci su zauzeli Carigrad tri godine pre smrti despota Đurđa.
4. Trilaktni grob, tri lakta (mera za dužinu).
5. Misli se na Maru, kćer despota Đurđa, udatu za sultana Murata Drugog.
6. Tvojih čeda, tj. sinova Grgura i Stefana, koje je sultan oslepio godine 1441.
7. Misli se na izbeglice iz Carigrada.