Poglavlje 1
Kaznačeji, računovođi, računopolagači i svi što god rukuju kakvom kasom strepe od meseca novembra, bolešljivi i kašljucavi ljudi — od marta, a učitelji — od juna. A kako i da ne strepe kad baš tada izaslanici obilaze škole?
Retko ima učitelja a da ga ne prođe neka jeza kad samo pomisli — jun je već na pragu!
Ele, nekako o Ivanju dne, baš u tom prilično strašnom mesecu, sastaše se slučajno tri učitelja u Sopotu kod sreske kuće. Učitelj Milan iz Rogače, učitelj Vlajko iz Stojnika i učitelj Negovan iz Nemenikuća. Došli da prime ono malo platice i da uzgred upitaju kapetana hoće li skoro revizor.
Kapetan im reče da će kroz koji dan biti tu.
Oni se, bome, malo zamisliše. Iziđoše iz kancelarije kapetanove, pa polako i ćuteći odoše pred mehanu. Tu se oko jednog stola šćućuriše, kao ono kad ljudi hoće da govore što vrlo važno i tajno.
— Ama da mi je znati na čiju li će prvo školu? — poče Vlajko, plašljivo i šarajući očima.
— Jamačno će na Negovanovu — dočeka Milan prilično nemarno i kuražno.
— Ne verujem, — odgovori Negovan zamišljeno; — preče će mu biti na tvoju, Milane.
— Aja! ne može nikako biti — reče Milan. — Pre će ovuda drumom, na Nemenikuće, pa onda mojoj školi.
— O, brate, — poče Vlajko zabrinuto, — da mi je samo preturiti tu brigu preko glave, baš kao da bih se rodio!
— Ono znaš, Vlajko, — prihvati Negovan, — nije ni meni lasno. Deca su, brate, pa muka ti je to!
— A što se opet toliko bojite! — reče Milan kuražno. — Pa neka dođe! Svega brige po sahata. Kako-tako proći će se! Ta nije valjda ni on bauk!
— E, ali znaš ti kakva su pitanja? — prihvati Vlajko. — Kašto se i zreo čovek mora zbuniti, a kamoli dete.
— Pa i opet neće pitati bogzna šta, nego što malo za decu.
— Neće ja! Tako sam i ja mislio: neće, neće. Kad lane dođe ti onaj, vi ga već znate, pa čim u školu zapita prvo dete: „Kaži mi, mali, zašto bog nije dao čoveku rogove?“ Dete tuc-muc, pogledaj na me da ga podsetim. Otkud ću ga podsetiti? Nisam ni ja đavo da sve znam!… „Zato što čovek nije vo!“ kaza mu on, pa onda meni: „Učitelju, nisam zadovoljan!“ Ja u zemlju da propadnem! On se onda okrete jednom đačiću iz trećeg razreda: „Kaži mi, mali, je li knez Lazar jeo krompira?“ Eto ti sad! Dete opet tuc-muc, a meni se samo okreće ona škola. „Nisam zadovoljan, učitelju!“ opet primedba. Već sam video svoje dobro jutro. Pitao je još njih dvoje-troje — sve tako neka neobična pitanja, pa onda meni kvrc u protokol: „Slab uspeh!“ Eto ti, brate, kako pita!
— More, to je ništa, — prihvati Negovan; — ali da znate šta sam ja jedne godine nalepio! Mučio sam se i petljao s decom, mišljah ići će sve divota. Jedva sam čekao kad će izaslanik. Dok eto ti ga! Čitaše mu deca malo, zaviri u propise, pa tek upita jedno: „Koliko je, dete, tri put sedam dvadeset i jedan?“ Deca su mi znala osobito tablice, ali ko je video da se tako pita! Dete se zbuni, ja slegoh ramenima. On se onda okrete drugome: „Na jednom drvetu petnaest čvoraka, tvoj otac uzme pušku i ubije sedam, koliko je ostalo?“
Dete odgovori „osam“. On maše glavom — „Nije!“ I ja šanuh „osam“, a on se okrete: „nije, veli, nego sedam; osam je odletelo“. Ko bi se đavola setio da to hoće! Onda uze sveštenu istoriju. „Kaži mi ti“, zapita jednog iz drugog razreda, „ko je bio otac Nojevim sinovima Simu, Hamu i Jafetu?“ Dete ama ni da zapne. On se onda okrene jednom trećaku: „Kaži mi ti, mali, živi li čovek za to da jede ili jede da živi?“ Dete ni beknuti! Nesreća, prosto nesreća, a meni „rđav“ u protokol… Ele, vidiš, moj brajko, svi pitaju nekako čudnovato!
— Pa neka pitaju, čuda bože! — reče Milan već gotovo i nemarno. — Ako deca znadu, dobro; ako ne — toliko i čini. Spremao sam ih; mirna mi je savest.
— Ta i ja sam ih spremio, — reče Vlajko; — ali opet zebem.
— Ne mogu se ni ja na moje đake potužiti — prihvati Negovan. — Ja sam još od Trojica počeo s njima sve taka pitanja. Ako samo uspita, svako će mu odgovoriti kao voda! Tek opet, opet…
I još tu prodivaniše malo o ispitima, o školama, o učiteljima i izaslanicima, pa se raziđoše svak na svoju stranu.