Poglavlje 2
Sutradan porani rano učitelj Milan, umi se i obuče brže nego obično. Prizva jednog đačića i reče mu da spremi čuturu rakije, sira, hleba i luka pa da iznese, dok se malo odjutri, gore u Tresije. Famulusu reče da raspusti đake za danas kući, a sutra zorom da svi dođu; kaza mu još i to da će pred podne biti u Tresijama s popom. Ako bude kakva važna posla, neka ga odmah tamo potraži.
Ele, sve lepo naredi, uze pušku i uputi se pravo popovoj kući.
Pop već čeka spreman.
— A što, popo, nisi navukao čakšire? Smetaće ti mantija kroz ševar — reče Milan kad vide popa gde ga čeka s puškom pred kućom.
— Neće valjda — odgovori pop. — Baš me mrzelo vazdan utezati se i petljati. Mogu i ovako.
— E kako ti drago! Hajdemo dok je ranije!
— Zbilja, učo, da ja ne zaboravih sinoć epitrahilj i trebnik kod tebe?
— Jest, popo; eno u sobi na polici. Ja se jutros začudih kako to da zaboraviš.
— Eh, eh, dobro te je tamo! A zaboravih, ja, ja! Zagovorismo se, pa ni do sto uma!
— Hajde, more, popo, odocnićemo! — žuri ga Milan.
— Naredio sam ja već! Malo rakijice, sira, hleba i luka. Taman kad se spustimo u Tresije, dete će nas čekati.
— Eh, eh, lepo, lepo! Hajdemo!
I obojica se uputiše preko potesa gore u Veliki Kosmaj. Oni će, kao što vidite, da love. Neka ih, da im ne smetamo! Dok provrljaju malo po planini, da vam dotle prikažem učitelja Milana.
Već ste videli otprilike da je Milan jedan od onih retkih učitelja što ne prezaju toliko kad čuju: „Eto izaslanika!“ A što i da preza, kad on u svojoj školi ima tako dobre đake da se uče sami — bez njega: stariji preslišavaju mlađe, pokazuju im što treba, održavaju red u školi itd.
Međutim učitelj se stara da i opština vidi vajdu od njega. U tom staranju primio se da bude i pisar opštinski, ali ne za ljubav onih sto talira, nego čisto za ljubav opštini — da joj bude u svako doba na ruci svojom pameću i naukom. A kako je već pouzdan u svoje đake i zna da su kadri učiti se i bez njega, — on ti je neprestano u opštini ili kod mehane, gde se sastaju kmetovi i odbornici i gde se obično raspravljaju sporovi seoski. On tamo piše seljacima: uverenja, tapije, obligacije, procene, i sve što god kome zatreba. Seljaci mu se čude kako je pismen; kmetovi i odbornici hvale se njime; a već sreski načelnik, gospodin Stanko, kuje ga u zvezde i mnogo žali što je učitelj a nije sreski ćata — jer mu nijedan ćata nije ravan na peru!
Osim opštinske plate, Milan je dobijao i onako ponešto za trud; bilo u novcu, ili u smoku, ili ma u čemu. Istina, on to nije ni od koga tražio, ali kmet je obično opominjao svakoga da valja što dati ćati-učitelju za trud.
Učitelj Milan pazio se dobro i s popom Markom. Nije dana bilo a da se ne sastanu i ne obiđu jedan drugoga. Često je govorio da takog popa u daleku nema, da mu je najbolji prijatelj i da samo njemu sme kazati i najveće tajne svoje.
Ele, jednom reči, Milan je bio veoma uvažen u svom selu.
Što se tiče njegovog privatnog, domaćeg života, i u tom je bio na dlaku u svačem uredan, i pazio je, što kažu, na sebe. Radi primera dosta je da vam samo kažem kako se on obično umiva.
To radi ovako: čim ustane, protrlja oči, zevne i protegli se, pa vikne: „Deco!“ Odmah utrči u sobu četvoro dece i razrede se ovako — jedno drži sapun, drugo sunđer, treće vodu, a četvrto drži peškir i velik čaršav. Počne se umivati; sapuni se, trlja prsi, ruke, vrat i leđa sunđerom; po čitav sahat prođe dok bude gotov. Čim rekne: „Dosta!“ odmah ono dete, što je držalo sapun, dokopa jedno manje ogledalo i stane preda nj; ono drugo, što je držalo sunđer, dokopa drugo, dvaput veće ogledalo i stane mu iza leđa malo podalje; ono treće, što je polivalo, doda mu pomadu i nekako stakoce s mirišljavim zejtinom; ono četvrto doda mu peškir i čaršav da se izbriše, a odmah mu prinese češljeve i četku. Tad se Milan izmeđ dva ogledala briše, maže, češlja, dogoni brkove. I to traje čitavo pô sahata i više. Kad se već očešlja i ugladi, onda mu deca prinose — košulju, haljine, pojas, cipele, kapu, te se oblači. Kad i to bude gotovo, onda se pomoli na vrata peto dete i unese na čistom poslužavniku: slatko, čašicu rakije i vodu. On, onako s nogu, uzme slatko i vodu; malo pohoda, pa uzme i čašicu rakije, te samo dopola srkne. Zatim uđe šesto dete i donese na šarenom poslužavniku veliku šolju kafe; a jedno od onih četvoro doda mu duvan. On načini cigaru, zapali, srkne jednom kafe, pa onda komanduje deci (ili kako ih je on nazvao — „služačima“): „Na svoja mesta!“
Deca se po vojnički okrenu i izmarširaju iz sobe. Tako je bivalo svako jutro, osim kad ranije ustane i pođe u lov.
— A pop Marko? E, što se popa tiče, on je, kao što već rekoh, prvi prijatelj učiteljev; čak je eto otišao i u lov s njim.